BU - Osnove Tehnickih Propisa

UNIVERZITET U BEOGRADU
MAŠINSKI FAKULTET
OSNOVE TEHNIČKIH PROPISA
Radivoje Mitrović, Žarko Mišković,

Zoran Stamenić, Biljana Marković, Milan Tica
Improvement of product development studies

in Serbia and Bosnia and Herzegovina
530577-TEMPUS-1-2012-1-RS-TEMPUS-JPCR
Beograd, 2015
OSNOVE TEHNIČKIH PROPISA
Autori
dr Radivoje Mitrović, redovni profesor ,
Žarko Mišković, dipl.inž.maš, asistent,
dr Zoran Stamenić, docent
Univerzitet u Beogradu – Mas
inski fakultet
dr Biljana Marković, vanredni profesor, Mas inski fakultet Univerziteta u
Istoc
nom Sarajevu
dr Milan Tica, docent, Mas
inski fakultet Univerziteta u Banjoj Luci
Recenzenti
dr Siniša Kuzmanović, redovni profesor, FTN, Novi Sad
dr Vojislav Miltenovic
, redovni profesor u penziji, Mas
inski fakultet, Nis
Izdavač
Univerzitet u Beogradu – Mas
inski fakultet
Kraljice Marije 16, 11120 Beograd 35
tel.: +381 011 3302 200,
faks: +381 011 3370 364
E-mail: mf@mas.bg.ac.rs
http://www.mas.bg.ac.rs/
Za izdavača
Prof. dr Milorad Milovanc
evic
Urednik
Doc. dr Vladimir Buljak
Tiraž
300 primeraka
Štampa
MCO, Bulevar Kralja Aleksandra 318, 11000 Beograd, Tel: 011 / 24 55 713
Odobreno zatampu
s odlukom Dekana Mas
inskog fakulteta u Beogradu
br. 11/2015 od 08.07.2015. godine.
Ova knjiga je štampana sredstvima Evropske Komisije preko TEMPUS projekta
IPROD (br. projekta: 530577-TEMPUS-1-2012-1-RS-TEMPUS-JPCR). . Publikacija
odražava samo stavove autora i Komisija ne može biti odgovorna za bilo kakvu
upotrebu informacija koja se sadrže u publikaciji.
This book was published by the European Commission through the project
TEMPUS IPROD (No: 530577-TEMPUS-1-2012-1-RS-TEMPUS-JPCR).
This publication reflects the views only of the authors, and the Commission
cannot be held responsible for any use which may be made of the information
contained therein.
ISBN 978–86–7083–861–1
PREDGOVOR
Publikacija OSNOVE TEHNIČKIH PROPISA rezultat je rada na TEMPUS projektu

UNAPREĐENJE OBRAZOVANJA NA UNIVERZITETIMA U SRBIJI I BIH U OBLASTI
RAZVOJA PROIZVODA (EACEA 530577 – 2012 – RS – TEMPUS – JPCR “Improvement
of product development studies in Serbia and Bosnia and Herzegovina“ (IPROD).
http://iprod.masfak.ni.ac.rs). Koordinator projekta je Univerzitet u Nišu, a partner
univerziteti su: iz EU - KIT – Karlsruhe Insitute of Technology (Nemačka), FDIBA -
Technical University of Sofia (Bugarska) i STU - Slovak University of Technology,
Bratislava (Slovačka); iz Srbije univerziteti u Novom Sadu, Beogradu i Kragujevcu; iz
BiH univerziteti u Istočnom Sarajevu, Banjoj Luci i Mostaru.
Osnovni cilj projekta je podizanje konkurentnosti regionalne industrije putem

unapređenja obrazovanja u oblasti razvoja proizvoda na univerzitetima u Republici
Srbiji i Bosni i Hercegovini. Specifični ciljevi projekta su:
uvođenje novih studijskih programa u oblasti menadžmenta razvojem

proizvoda/inovacionog menadžmenta i razvoja eko-proizvoda, kao i
modernizacija postojećih studijskih programa u oblasti industrijskog razvoja
proizvoda;
uspostavljanje više obuka iz domena industrijskog razvoja proizvoda u okviru
programa celoživotnog učenja;
harmonizacija i modernizacija obrazovanja u oblasti industrijskog razvoja
proizvoda na visokim školama strukovnih studija putem obuke nastavnika sa
visokih škola.
Opstanak i uspeh preduzeća u savremenim uslovima moguće je obezbediti preko

inovativnih proizvoda i proizvodnih procesa. Međutim, primena inovativnih
proizvoda i proizvodnih procesa je dosta kompleksna i zahteva novi pristup u radu,
koji je prvenstveno vezan za optimizaciju raspoloživih resursa, precizno definisanje
kompetencija i kooperativni pristup u radu.
Osnova kooperativnog pristupa u radu su metode i sistemi, kojima se u svim

fazama transparentno prikazuje kompletan proces razvoja proizvoda i njegove
proizvodnje. Metodski pristup obuhvata primenu različitih metoda za razvoj
proizvoda, metoda za planiranje i upravljanje proizvodnim procesima kao i metoda
vezanih za upravljanje projektima i organizacioni menadžment. Sistemski pristup
obuhvata računarsku podršku u svim fazama procesa razvoja proizvoda i njegove
proizvodnje. Moderna izrada prototipa uz primenu informacionih tehnologija može
višestruko da ubrza proces razvoja proizvoda.
Strategiju planiranja proizvoda i procesa određuje buduće tržište. Polazeći od

strategije preduzeća analiziraju se potencijali za nove poslove, identifikuju se ideje za
nove proizvode i procese i razrađuju i ocenjuju koncepti proizvoda. Rezultat
strategijskog planiranja proizvoda i procesa su razvoj novih inovativnih proizvoda,
njihova proizvodnja i plasiranje na tržište.
Da bi savremene kompanije uspešno rešavale ovako kompleksne problem
moraju imati na raspolaganju svestrano obrazovane inženjere. Ovo nameće potrebu
da se na univerzitetima izvrši odgovarajuća reforma obrazovanja, saglasno
zahtevima savremne tehnike i tehnologije. U tom smislu jedan od važnih ciljeva
projekta je izdavanje publikacija u oblasti razvoja inovativnih proizvoda i
unapređenja poslovanja. Predviđeno je da se u okviru IPROD projekta izda veći broj
publikacija iz ove oblasti.
Ove publikacije mogu korisno da posluže obrazovanju studenata tehničkih

fakulteta za sticanje stručnih kompetenci i inovacione spremnosti u oblasti razvoja
proizvoda. Takođe se preporučuju i inženjerima u privredi koji se bave razvojem
inovatitnih, tržišno konkurentnih proizvoda za rešavanje praktičnih problema.
Prof. dr Vojislav Miltenović,

Rukovodilac IPROD projekta
SADRŽAJ
Uvodna reč autora ................................................................................................................................... 7

1. Razvoj proizvoda ......................................................................................................................... 9
2. Faze u procesu konstruisanja ........................................................................................ 45
3. Sekvencijalni i integralni pristup konstruisanju ........................................... 59
4. Standardizacija .......................................................................................................................... 83
5. Tipizacija ..................................................................................................................................... 103
6. Unifikacija ................................................................................................................................... 115
7. Upravljanje projektima .................................................................................................... 129
8. Tehnička legis lativa – opšti principi .................................................................... 145
9. Ocenjivanje usaglašenosti .............................................................................................. 159
10. Procena rizika ....................................................................................................................... 191
11. Pravilnik o bezbednosti ma šina ............................................................................. 219
12. Primena zahteva međunarodnih standarda ISO 9001 i
EN 9100 u vazduhoplovnoj i ndustri ji ............................................................... 241
Prilozi
Prilog I – Rečnik osnovnih pojmova i skraćenica ................................................................. 263

Prilog II - Faktori porasta i standardni brojevi ..................................................................... 271
Prilog III – Korisne Internet adrese ............................................................................................ 277
Prilozi u elektronskoj formi (CD)
1. Pravilnik ο bezbednosti mašina 13/2010;

2. Vodič za primenu Pravilnika o bezbednosti mašina 13/2010;
3. Pravilnik o ličnoj zaštitnoj opremi 100/2011;
4. Vodič za primenu Pravilnika o ličnoj zaštitnoj opremi 100/2011
5. Pravilnik o električnoj opremi namenjenoj za upotrebu u okviru određenih
granica napona 13/2010;
6. Vodič za primenu Pravilnika o električnoj opremi namenjenoj za upotrebu u
okviru određenih granica napona 13/2010;
7. Pravilnik ο elektromagnetskoj kompatibilnosti 13/2010;
8. Vodič za primenu Pravilnika o elektromagnetskoj kompatibilnosti 13/2010.
7
UVODNA REČ AUTORA
Ambicija teksta koji se nalazi pred vama je da čitaocima, pre svega studentima
master studija iz oblasti mašinstva, olakša da se snađu u “šumi” tehničkih propisa
koji se koriste u svakodnevnom životu i poslovanju, a na studijama mašinstva se vrlo
malo izučavaju.
Sadržaj knjige je koncipiran prevashodno kao pomoć studentima i konstruktorima.

Konstruktorima različitih mašina, mašinskih konstrukcija, uređaja i postrojenja.
U prvom delu knjige, date su osnovne informacije o razvoju proizvoda i osnovi

filozofije konstruisanja, shodno temeljima koje je na Mašinskom fakultetu
Univerziteta u Beogradu utemeljio profesor Slobodan Veriga. I konstruisanje je
proizvodnja. Proizvodnja druge vrste u odnosu na, sada već preživeli, koncept
materijalne proizvodnje u mega fabrikama. Reč je o intelektualnim proizvodima, čija
baza dalje čini intelektualni kapital pojedinca, kompanije, države ili globalne
zajednice.
U poglavlju o razvoju proizvoda su dati i “ekonomski” aspekti razmatranja ovih

pitanja iz razloga da studente mašinstva “upozore” na drugačiji ugao posmatranja
istih procesa – ugao posmatranja ekonomiste, odnosno, potencijalnog finansijera.
Smisao je da čitaoca “uvuče” u aktivno razmišljanje o svrsi proizvoda, jer je cilj i
jednih i drugih, i inženjera i ekonomista, ali i pravnika koji formulišu ugovore isti –
napraviti komercijalno uspešan proizvod.
Odgovornost za uspeh ili neuspeh u razvoju proizvoda je jedno od centralnih pitanja.

Stoga je raščlanavanje poslova razvoja proizvoda, od ideje preko konstruisanja,
proizvodnje, eksploatacije do recirkulacije, od izuzetne važnosti, upravo zbog
“sutrašnjeg” mogućeg preuzimanja ili dodeljivanja odgovornosti za propuste,
havarije, lomove, otkaze i slične probleme, za koje se u svakodnevnoj praksi traži
“krivac”, odnosno, odgovornost.
Sadašnje generacije inženjera konstruktora baštine ogromne baze znanja generacija

prethodnika. Te baze ne čine samo znanja o konstruisanju, analizi i proračunu
konstrukcija, analizi opterećenja, naprezanja, napona, deformacija, habanja,
zagrevanja, vibracija, stabilnosti i dr., nego i baze standarda i propisa, bez kojih je
proces savremenog inženjerstva nemoguće i zamisliti.
Iz mega baza propisa u ovoj knjizi su, kao primer dobre prakse, izvučeni direktiva EU
MAŠINE ili Zakon o mašinama, sa pratećim propisima – harmonizovanim
standardima. Čitaocima takođe možemo preporučiti i monografiju “Ocenjivanje
usaglašenosti proizvoda – razvoj infrastrukture”, koju su 2009. godine izdali Institut
87
za nuklearne nauke “VINČA” iz Beograda i Mašinski fakultet Univerziteta u Beogradu,

a uredili prof. dr Predrag Popović i prof. dr Radivoje Mitrović.
Autori udžbenika se najtoplije zahvaljuju recenzentima prof. dr Siniši Kuzmanoviću i

prof. dr Vojislavu Miltenoviću na podršci i izuzetno korisnim sugestijama tokom
izrade knjige.
AUTORI
Osnove tehničkih propisa – Razvoj proizvoda 9
RAZVOJ PROIZVODA
PRODUCT DEVELOPMENT
1.1 DETERMINANTE – globalna demokratizacija znanja;

marketing koncepcija poslovanja
Razvoj informacionih tehnologija i Interneta rezultovao je globalizacijom tokova

informacija. Omogućio je efikasan način prenosa, skladištenja i širenja opštih i
specifičnih znanja i veština. Na ovaj način su neka specifična znanja i veštine izgubila
ekskluzivnost velikih, izdašno finansiranih, razvojnih centara u Zapadnoj Evropi, SAD
i Japanu. Postala su široko dostupna.
Rezultat ovog trenda u zemljama u razvoju je da su na vreme prepoznale potencijal i

mogućnosti novog doba. Uspele su da prate sveopšte trendove informatizacije svih
aspekata društva. Tako se postepeno razvila visoko obrazovana i kvalitetna radna
snaga. Ovaj potencijal su mnoge svetske kompanije prepoznale kao mogućnost
dodatnog profita zbog nižih troškova ljudskog rada i jeftinih prirodnih resursa.
Kompanije iz tehnološki visokorazvijenih zapadnih zemalja transferišu tehnologije, a

sa njima i znanja, u takozvane zemlje u razvoju. Neke od tih zemalja pametno koriste
dotok tih tehnologija i znanja. Kombinujući ih sa prirodnim potencijalima i
prvenstveno sa mladom, inovativnom, visokoobrazovanom radnom snagom. Neke od
njih prave značajne iskorake u ekonomskom razvoju. One postepeno postaju ozbiljni
"igrači" na svetskom tržištu, tražeći svoj udeo na njemu. Najbolji primeri su: Indija,
Južna Koreja, Malezija, Indonezija, Brazil, Kina, Vijetnam, Turska, Tajvan, Meksiko,
itd. U njima nije samo postignuta prosta reprodukcija prihvaćenih znanja i
tehnologija. One prave i iskorake u razvoju potpuno novih vlastitih znanja i
tehnologija. U kombinaciji sa već poznatim kompetitivnim prednostima to rezultuje
podizanjem konkurentske sposobnosti njihovih nacionalnih ekonomija na značajno
viši nivo.
Proboj niza novih, jeftinijih i kvalitetnih proizvoda popraćen je značajnim

povećanjem broja kvalifikovanih proizvođača iz zemalja u razvoju na otvorenom
globalnom tržištu, koje je do tada bilo pod apsolutnom kontrolom visokorazvijenih
zapadnih zemalja i Japana. Taj prodor je poremetio do tada ustaljene navike i prisililo
10 Radivoje Mitrović, Žarko Mišković, Zoran Stamenić, Biljana Marković, Milan Tica
sve koji žele da osiguraju dugoročnu egzistenciju, prosperitet i kompetentnost da se

prilagode novim uslovima poslovanja. Više nije problem proizvesti proizvod, nego je
problem prodati ga.
Rezultat navedenog stanja je opšte prihvatanje tzv. marketing koncepcije

poslovanja. Ona zahteva prilagođavanje proizvođača potrebama potrošača, odnosno
zahtevima kupca. Da bi u tome uspele, kompanije moraju da odgovore zahtevima
tržišta u dužem vremenskom periodu. Sve to u uslovima kada tržište kontinuirano
postavlja sve složenije zahteve za produktivnost, kvalitet i brzinu usvajanja novih
proizvoda.
1.2 POJAM PROIZVODA
Proizvod izražava način na koji kompanija usklađuje svoje mogućnosti sa potrebama

i zahtevima kupca. Potrebe korisnika nisu tu zbog proizvoda, nego proizvodi postoje
zbog potreba korisnika. Naime, korisnik kupovinom proizvoda zadovoljava svoju
specifičnu potrebu i želju. Zato u proizvod spada sve što se može ponuditi korisniku
u cilju zadovoljavanja njegovih potreba i želja. Uslov je da je korisnik spreman da
plati ekvivalentnu cenu, finansijsku ili neku drugu.
Dakle, pojam proizvod podrazumeva, u najopštijem smislu, svaki predmet, uslugu ili
ideju, koji je nastao kao rezultat ljudskog rada u cilju ispunjenja potreba korisnika.
1.2.1 Ideja je proizvod
Teorijski pojam ideje i ideje kao empirijskog proizvoda u mnogome se razlikuju.

Kada se posmatra kao proizvod, ideja je koncept, filozofija ili zamisao koja se može
tržišno eksploatisati.
Prihvatanje ideje kao proizvoda sa tržišnom vrednošću je koncept novijeg veka.

Povezano je sa pojavom patentnih prava (Slika 1.1) i organizacija koje se brinu o
njihovoj zaštiti. Tako je ideja postala vrednost koja se sama po sebi može naplatiti. U
skladu sa tim, može se konstatovati da patentiranjem ideja dobija javnu dimenziju,
ali je njena upotreba ograničena, tj. uslovljena, kupovinom. Dakle, ideja postaje
tržišni proizvod tek kada je vlasnik proda, odnosno, ustupi prava za njeno korišćenje.
Naravno, put koji ideja prođe od trenutka njenog nastanka kao misaone fikcije, preko
razrade, patentiranja, pa do ideje spremne za tržište, često je dugotrajan i trnovit.
Prema nekim nezvaničnim pokazateljima, najveći broj ideja, njih 70%, propada i pre
nego što dođe na tržište. Od onih ideja koje i dospeju na tržište, 20% nikada ne nađe
kupca, odnosno, zainteresovanog korisnika koji je spreman da za njih plati. Zato ovaj
prirodni proces obuhvata i procenu realnosti "smrtnosti ideja".
(1) (2)
Slika 1.1 Izgled patentnih dokumenata-u SAD (1) i u Australiji(2)
1.2.2 Usluga je proizvod
Sa aspekta proizvoda, usluga je svaka radnja ili njen rezultat koju jedna strana može
ponuditi drugoj. To je izraz primene ljudskih i mehaničkih napora prema osobama ili
objektima. Uglavnom je fizički neopipljiva i ne rezultuje vlasništvom bilo čega.
Shodno tome, usluge su nematerijalni proizvodi koji se konzumiraju na mestu i u
vremenu kada se i gde se generišu. To implicira da njihova proizvodnja može, ali i ne
mora biti vezana za fizički proizvod. Upravo zbog ove činjenice, ponekad je veoma
teško razlikovati uslugu kao proizvod i materijalizovani fizički proizvod tj. robu.
Specifičnosti karakteristika usluga
1) Usluga kao proizvod ima neopipljiv, nematerijalni karakter. Znači, ne

može se videti, opipati ili probati pre realizacije procesa kupovine,
konzumacije ili korišćenja. Nedostatak opipljive fizičke dimenzije povećava
nivo neizvesnosti kod korisnika pri kupovini takve usluge. Klasičan primer za
to je nemogućnost testiranja kvaliteta popravke pojedinog uređaja sve dok se
usluga ne realizuje u potpunosti.
2) Neodvojivost procesa proizvodnje od procesa potrošnje usluge je druga

važna specifičnost usluge u odnosu na robu – fizički proizvod. Naime, u cilju
potpunog obostranog zadovoljstva korisnika – kupca i pružaoca pojedine
usluge, zahteva se njihova apsolutna saradnja, sve do njene konačne
realizacije. Prilikom izvođenja usluga lične prirode, karakteristika supstance
usluge implicira prisustvo korisnika tokom celog procesa izvođenja usluge,
npr. predavanja studentima na fakultetu (Slika 1.2). Naravno, u određenim

slučajevima kada ne postoji potreba za visokim stepenom kontakta između
korisnika i davaoca usluge, moguće je razdvajanje procesa proizvodnje i
potrošnje usluge; primer je usluga servisiranja automobila: ona može da se
naknadno realizuje na osnovu opažanja korisnika automobila – korisnik
dolazi tek po završetku servisa.
Slika 1.2 Predavanje na Mašinskom fakultetu – primer usluge lične prirode
3) Nemogućnost razdvajanja nastanka usluge od konzumacije, odnosno,

između pružanja i potrošnje usluge, u odnosu na prisustvo korisnika–kupca
usluge, sledeća je važna karakteristika usluge. To je stanje prema kome se
utvrđuje da li se usluga u potpunosti izdvaja od robe.
Ova specifičnost je svojstvena velikom broju različitih usluga. Često zahteva
direktno učešće korisnika–kupca u nastanku, realizaciji i pružanju usluge.
Klasičan primer ove karakteristike odražava se u interaktivnom odnosu
profesor-učenik tokom nastave. Naime, profesor ne bi mogao da pruži
edukativnu uslugu razredu bez učenika – doslovno ne bi imao kome da daje
uslugu.
Ako je neophodno prisustvo korisnika usluge u njenom nastanku – konzumaciji,

pružanju – potrošnji, nekonzumacija usluge u trenutku nastanka rezultuje njenim
gubitkom. To je sledeća karakteristika usluge. Neiskorišćen teretni prostor u
prekookeanskom brodu je klasičan primer gubitka usluge. Naime, nema mogućnosti
njene nadoknade, bez obzira na činjenicu da je usluga ipak pružena, tj. konzumirana.
1.2.3 Roba je fizički opipljiv proizvod
Pojam robe sa aspekta proizvoda u suštini obuhvata sve proizvode materijalne

prirode sa jasno definisanim oblikom i pripadajućim fizičkim karakteristikama. Zato
se može definisati da roba u suštini predstavlja opipljivu fizičku jedinicu proizvoda.
Dakle, u odnosu na ideju i uslugu, robu karakteriše opipljivost. Na osnovu nje je

moguće izvršiti podelu roba i usluga na tri grupe:
1) Opipljiv proizvod – roba, bez pratećih usluga

Kupac ocenjuje proizvod isključivo na osnovu materijalnih elemenata, odnosno
efekata koje njegova upotreba donosi.
Jedan od primera ovog tipa proizvoda je pećnica. Kod nje kupac ocenjuje osobine,
npr. zapreminu, snagu, težinu, potrošnju energije, itd.
2) Opipljiv proizvod sa pratećim uslugama
Opipljiv proizvod – roba je dodatno obogaćena propratnom uslugom (jednom ili
više).
Kombinovanjem proizvoda, roba i usluga, kompanija nastoji da poveća
konkurentnost svoje robe i da što više približi vlastitu robu potrošaču, tj. kupcu.
Time se kupcu omogućava da, osim opipljive strane robe, konzumira i prateće
usluge i da ih u paketu procenjuje.
Primer ovakvog tipa proizvoda je u području usluga mobilnih telefonskih
operatera. Oni, uz mobilni telefon, kupcu nude i niz popratnih usluga ("post-paid",
"pre-paid", "SMS", "MMS", "GPRS", Internet, "Roming", servis mobilnih uređaja,
konferencijske pozive, pozive na čekanju, buđenje, itd.). Tako nastoje da se izdvoje
od konkurencije i privuku potencijalnog kupca.
Bitno je naglasiti da je ovaj vid kombinacije roba i usluga izuzetno važan kod robe
čija je materijalna vrednost značajna (npr. automobil). Pri tome je porast
vrednosti robe direktno proporcionalan značaju uslužnih dimenzija ponude.
3) Glavna usluga s pratećim robama i uslugama
Jedan tip usluge ima dominantnu ulogu, dok su njena nadogradnja dodatne usluge
i robe.
Primer ovog tipa proizvoda je prevoz putnika i tereta. Tu se osnovna usluga –
transport, upotpunjuje nizom dodatnih usluga i roba koje kvalitativno
unapređuju osnovnu uslugu (slušanje muzike, serviranje ručka, klimatizacija
prostora, posluživanje pića, ...).
Osnovne razlike između fizički opipljivog proizvoda – roba i usluge su prikazane u

Tabeli 1.1.
Tabela 1.1 Razlika između robe i usluga
1.3 KVALITET PROIZVODA
Sredinom pedesetih godina dvadesetog veka mnoga preduzeća su uvidela da

delotvorna proizvodnja i snažna promocija ne garantuju da će kupci kupiti proizvod,
odnosno, da prvo moraju da saznaju šta kupci žele. Potom tu želju treba realizovati,
odnosno, materijalizovati – suprotno dotadašnjoj praksi: da se nešto najpre
proizvede, pa tek onda prilagođava potrebi i želji kupca. Umesto usredsređenosti na
prodaju, preduzeća su se do tada usmeravala na zadovoljavanje potreba i želja
kupaca.
Najbolji način da se otkriju potrebe kupaca jeste da i proizvođač postane kupac. U

zapanjujućem procentu ljudi su sami sebi kupci. Biti korisnik sopstvenog proizvoda
znači direktan pristup informacijama kako kupac troši svoje vreme, sa čime je
nezadovoljan i koji su mu problemi još uvek nerešeni. Jednu od najboljih definicija
šta je kupac je objavio Grejem Bruks, generalni direktor Dowman Cars and Trucks
Co., u publikaciji Commercial Motor. Ona glasi:
1) Kupac je najvažnija osoba u našem biznisu.

2) Kupac ne zavisi od nas – mi zavisimo od njega.
3) Sa kupcem se ne raspravlja i ne nadmudruje.
4) Kupac je osoba koja nam iznosi svoje potrebe – naše je da te potrebe
zadovoljimo.
5) Kupac ne prekida rad – on je njegova svrha.
6) Kupac nam čini uslugu kada nas zove – mi njemu ne činimo uslugu kada ga
uslužimo.
7) Kupac je deo našeg biznisa – a ne strano telo.
8) Kupac zaslužuje najljubazniji i najpažljiviji odnos koji možemo da mu
pružimo.
9) Kupac je osoba koja omogućuje da vam se isplati plata, bilo da ste monter,
službenik, direktor ili prodavac.
Posle ovih postulata, suvišno je dodatno objašnjenje ili ubeđivanje.
1.3.1 Značaj kvaliteta
Kvalitet možemo definisati kao:

1) meru ili pokazatelj obima, odnosno iznosa upotrebne vrednosti nekog
proizvoda ili usluge za zadovoljenje tačno određene potrebe, na određenom
mestu i u određenom trenutku, i to – tada kada se taj proizvod i usluga, kroz
društveni proces razmene, potvrde kao roba;
2) zbir svih faktora koji pružaju zadovoljstvo posedovanja, pa kupca ili
korisnika teraju da stalno iznova kupuje proizvod ili uslugu.
Danas na svetskom tržištu kvalitet ima vitalni značaj u osvajanju novih tržišta i
očuvanja postojećih. Osnovni zahtevi kupaca odnose se na kvalitet proizvoda i
usluga. Kupci zahtevaju pogodnost za upotrebu, pouzdanost i odgovarajuću vrednost
za svoj uložen novac. Međutim, obezbediti pravi kvalitet, zahteva mnogo više od
najbolje reklame, obećanja ili dobrih namera. Tradicionalni načini za postizanje
visokog kvaliteta proizvoda nisu više prihvatljivi i produktivni.
Moderniji, bolji i efikasniji način je uspostavljanje sistema menadžmenta

kvalitetom prema standardu ISO 9001:2000. Dobijanje sertifikata (Slika 1.3)
omogućuje komuniciranje sa komintentima širom sveta, prema sertifikovanom
sistemu menadžmenta kvalitetom koji:
(1) dokazuje usaglašenost sa međunarodno prihvaćenim standardom

(ISO 9001:2000);
(2) eliminiše troškove budućih kupaca, radi proveravanja;
(3) povećava efikasnost organizacije u svim njenim aktivnostima;
(4) postaje snažan alat marketinga jer obezbeđuje efikasniju prodaju.
Slika 1.3 Primeri sertifikata o usklađenosti proizvoda sa odgovarajućim standardima
Ovaj standard je primenjiv na sve aktivnosti jedne organizacije: počev od marketinga,

projektovanja i razvoja, nabavke – preko proizvodnje – do isporuke gotovih
proizvoda.
Sistem menadžmenta kvalitetom uspostavljen u skladu sa ovim standardom

omogućava efikasnu proizvodnju, efikasno planiranje, praćenje i kontrolu kvaliteta
proizvoda. Organizacija funkcioniše tačno, postižući neprekidan rast nivoa kvaliteta
proizvoda i usluga.
1.3.2 Nivoi proizvoda
Već je objašnjeno da je proizvod sve što može da se ponudi kupcu, a što zadovoljava
neku njegovu potrebu u zamenu za novac (ideja, usluga ili materijalni proizvod). Na
Slici 1.4, grafički su prikazani nivoi proizvoda, sa pratećim objašnjenjima svakog
pojedinačnog nivoa.
Osnovni proizvod
Očekivani proizvod
Suština
proizvoda Obogaćeni proizvod
Potencijalni proizvod
Slika 1.4 Nivoi proizvoda
1. nivo: Suština proizvoda – generički proizvod – ono što čini suštinu zadovoljenja
potreba (automobil – suština koristi: prevoz/transport);
2. nivo: Osnovni – bazični proizvod – opipljiv proizvod skup atributa (automobil:
dizajn, snaga, veličina, model, boja, potrošnja);
3. nivo: Očekivani proizvod – skup osobina koji kupci normalno/standardno
očekuju;
4. nivo: Obogaćeni – prošireni proizvod – skup standardnih sa dodatkom
nestandardnih osobina na osnovu kojih kupac gradi sliku/imidž o proizvodu
(grejač sedišta, ABS, ESP, ...);
5. nivo: Potencijalni proizvod – proizvod uz moguća/buduća poboljšanja, koja bi
trebalo da oduševe potrošača.
Kriterijumi podele proizvoda
Osnovni kriterijum za podelu proizvoda u marketingu jeste namera kupca ili krajnja
upotreba proizvoda. Zato proizvode možemo da podelimo na:
(1) proizvode krajnje potrošnje – potrošačke proizvode (kupljeni su da bi se
zadovoljile potrebe pojedinaca ili domaćinstva);
(2) proizvode poslovne potrošnje – industrijske proizvode (kupljeni su radi
korišćenja u poslovanju preduzeća ili za proizvodnju drugih proizvoda).
1) Potrošački proizvodi su: (1) Običan proizvod, (2) Poseban proizvod, (3) Specijalan
proizvod, (4) Netraženi proizvod. Prema tome:
(1) Običan proizvod je proizvod krajnje potrošnje za čiju kupovinu potrošač
ulaže minimalan napor. To je proizvod koji od kupca zahteva malo vremena
za planiranje i obavljanje kupovine. Prilikom odlučivanja o kupovini ovog
proizvoda kupac troši malo vremena za upoređivanje prodajnih mesta ili
raspoloživih marki proizvoda (kvalitet, cena i sl.). Običan ili konvencionalan
proizvod je relativno jeftin i često se kupuje. Važni elementi strategije
marketinga običnog proizvoda su distribucija, pakovanje, ekonomska

propaganda i unapređenje prodaje.
(2) Poseban proizvod (npr. aparati za domaćinstva, polovni automobili, bicikli,
foto - aparati) je proizvod za čiju kupovinu je potrošač spreman da uloži
neki trud. U poređenju sa običnim proizvodom, kupac troši više vremena za
planiranje i kupovinu, odnosno za upoređivanje prodajnih mesta i marki
(kvalitet, cena, usluga i garancija). Poseban proizvod je skuplji, duže traje i
ređe se kupuje nego konvencionalni proizvodi. Važni elementi strategije
marketinga posebnog proizvoda su lična prodaja, ekonomska propaganda i
usluge osiguranja rezervnih delova i popravki (garancija).
(3) Specijalni proizvod ima jednu ili više jedinstvenih karakteristika. Skuplji je
i retko se kupuje. Za njegovu kupovinu potrošač je spreman da uloži
poseban napor. Kupovina se unapred planira. Napor kupca nije usmeren na
poređenje alternativnih marki, nego na traganje za informacijama o mestu
na kome je dostupan taj unapred izabrani proizvod. Posebno važan element
strategije marketinga specijalnog proizvoda je distribucija.
(4) Netraženi proizvod (npr. hitne popravke automobila, kišobrani, itd.) se
kupuje neplanski, da bi se rešio iznenadni (hitni) problem. To je proizvod za
koga se koristi metod agresivne lične prodaje.
2) Industrijski proizvodi su: (1) Sirovina, (2) Glavna oprema, (3) Pomoćna oprema i
sastavni delovi, (4) Procesni materijal, (5) Potrošni materijal i (6) Poslovna
usluga. Prema tome:
(1) Sirovina je osnovni materijal koji, posle obrade, postaje deo fizičkog
proizvoda. Najčešće se kupuje prema specifikaciji i u relativno velikim
količinama.
(2) Glavna oprema su postrojenja i veliki alati koji se koriste u proizvodnim
procesima. Ovi proizvodi su skupi, traju duže vreme i ređe se kupuju.
Odluka o kupovini Glavne opreme se donosi na najvišem upravljačkom
nivou. Dobavljač ove opreme mora da osigura razne usluge (instaliranje,
popravke, održavanje i dr.).
(3) Pomoćna oprema su dodatna postrojenja i manji alati koji se koriste u
proizvodnim procesima i kancelarijskim aktivnostima. Ova oprema je
standardizovana; može da se koristi za različite svrhe u preduzeću. Kraće
traje i znatno je jeftinija od glavne opreme. Odluke o kupovini pomoćne
opreme su najčešće rutinske.
(4) Procesni materijal se direktno koristi u proizvodnji drugih proizvoda. Kao
i sastavni deo, kupuje se prema industrijskim standardima ili specifikaciji
proizvođača. Za razliku od sastavnog dela, procesni materijal se ne može
lako prepoznati, jer se direktno koristi u proizvodnji drugih proizvoda.
(5) Potrošni materijal je proizvod koji olakšava proces proizvodnje i poslovne
operacije, ali nije u sastavu proizvoda (boja, ulje, sredstvo za čišćenje, papir,
olovka itd.);
(6) Poslovna usluga je kategorija (nematerijalnog) proizvoda koji preduzeće

koristi u poslovanju. To je pravna, programerska, marketinška, finansijska,
računovodstvena usluga i usluga održavanja.
1.3.3 Kvalitet kao osnovno svojstvo proizvoda
Razlikovanje dva slična proizvoda je omogućeno njihovim kvantitativnim

poređenjem. Kriterijumi za upoređivanje se mogu nazvati svojstvima proizvoda, jer
upravo ona definišu taj proizvod. Svojstva proizvoda su: (1) Kvalitet proizvoda, (2)
Stil, (3) moda i (4)marka proizvoda, (5) Dizajn proizvoda, (6) Pakovanje i (7) Usluge
u vezi sa proizvodom.
Kvalitet proizvoda je višedimenzionalni pojam, koji uključuje:

- funkcionalnost;
- pouzdanost;
- trajnost;
- tačnost;
- lakoću rukovanja;
- popravljivost i druga svojstva koja određuju sposobnost proizvoda da
zadovolji zahtevanu potrebu potrošača.
(1) Određivanje nivoa kvaliteta proizvoda (Nizak, Srednji, Visok, Najviši)

preduzeće zasniva na prethodno saznatoj visini cene koju će ciljno tržište da
prihvati. Karakteristike koje određuju kvalitet su osnovni konkurentski
instrument za diferenciranje konkretnog pojedinog proizvoda od proizvoda
konkurenata. Istovremeno, to je jedan od najvažnijih instrumenata
pozicioniranja proizvoda „u mislima potrošača”.
(2) Stil je specifičan način efikasnog izražavanja nekog prepoznatljivog svojstva,
najčešće u umetnosti. Stil obično duže traje i može više puta ulaziti i izlaziti iz
mode.
(3) Moda je trenutno prihvaćeni ili popularni stil. Stil postaje moda kada ga kupci
široko prihvate.
Moda ulazi u maksimalnu prodaju kada grupa potrošača počinje da oponaša
modne lidere.
Sa novim modnim novitetom prodaja opada, jer se potrošači preorijentišu a
moda menja.
(4) Marka je jedan od osnovnih atributa proizvoda na osnovu kojih se on razlikuje
od drugih proizvoda. Marka pomaže kupcu da zna šta je kupio, identifikuje
proizvođača i zna sa kim je imao pozitivno ili negativno iskustvo, kako bi
ponovio ili izbegao kupovinu.
Stvaranje i održavanje marke treba shvatiti kao jednu od najkompleksnijih
odluka za marketing menadžere.
Za pojam brenda je ključno da je on vezan pre za osećanje potencijalnog kupca kada

pomisli na njega, nego na složenu kombinaciju karakteristika i kvaliteta koje se mogu
vezati uz određeni brend. Poznato je da se takvo osećanje, kao emocija, može vezati
samo uz jedan jedini pojam. U istom trenutku ne mogu da se percipiraju prestiž,
skupoća i sigurnost. Prosečan čovek poznaje nekih 50.000 reči. Međutim, samo u SAD
postoji preko 2.500.000 registrovanih robnih marki. Ne može se očekivati od
prosečnog kupca da ga brend asocira na više atributa odjednom.
Najveći problem prilikom tržišnog ustanovljenja brenda je kako ga učiniti

autentičnim. Biti prvi znači i biti autentičan. Svako ima svoju ličnu percepciju o
kvalitetu konkretnog proizvoda (da li je „Don kafa“ bolja od „Grand kafe“, da li je
„Next“ sok bolji od „Takova“, da li je „Knjaz Miloš“ bolji od „Hebe“?). Prosečan kupac to
ne može i ne treba „laboratorijski“ da potvrdi. Najčešće procenjeni kvalitet proizvoda
zavisi od ličnog ukusa ili navike potrošača. Pa čak i kada se tehnički mogu izmeriti
karakteristike proizvoda, one ne moraju nužno da utiču na odluku o kupovini (da li
su mili sekunde razlike u tačnosti zaista presudne za odluku o kupovini „Rolex“ sata
umesto „Seiko“-a?). Publikacije tipa “Consumer Reports” nezavisno testiraju kvalitet
različitih proizvoda i prikazuju uporedne tabele rezultata. Na prvi pogled, začuđujući
je podatak da većina proizvoda, na prvom mestu po kvalitetu, nisu ujedno i
najprodavaniji i najprofitabilniji brendovi na tržištu. Za običnog korisnika
kompjutera nije od značaja to što je, recimo, „Dell“ na testovima za 1.25% brži od
„IBM“-a.
Odlučujuće za uspešnost brenda nije njegov objektivno izmereni kvalitet (ako i

postoji). Prvenstveno je odlučujuća percepcija potrošača o kvalitetu brenda.
Svakako sa nekvalitetnom robom ne može ni da se ustanovi brend, ali je ključ
uspeha u brendiranju to šta o kvalitetu proizvoda misle potrošači. Za to se treba
boriti svim silama i kreativnošću.
(5) Industrijski dizajn je stvaralačka aktivnost čiji je cilj određivanje formalnih

kvaliteta industrijski proizvedenih predmeta. Nije samo dovoljno da je proizvod
kvalitetno izrađen. Suština adekvatnog dizajna je da se proizvod svidi potrošaču
na prvi pogled. Dizajnom se deluje na trgovine za nabavku proizvoda, ali i na
opredeljenje konačnog potrošača.
Za marketing je od značaja da li proizvod svojm dizajnom kaže potencijalnim
kupcima sve što ga izdvaja od konkurencije. Veliki broj potrošača se ne razume u
funkcionalna i tehnološka svojstva proizvoda. Ali svaki potrošač zna da li mu se
proizvod dopada ili ne.
(6) Pakovanjem proizvođač ili trgovac rešava praktični problem (zaštita) ili
pomaže da se proizvod jednostavnije kreće kroz prodajne kanale i usmerava
potencijalnog kupca na kupovinu. Savremeni plasman većine proizvoda
pretpostavlja njihovo adekvatno pakovanje. Ono treba da obavi zaštitnu i
promotivnu ulogu.
Zaštitni omotač proizvoda naziva se ambalaža i može imati tri nivoa zaštite:
-primarnu,
-sekundarnu i
-transportnu
Pakovanje proizvoda ima zadate funkcije:

-smeštaj i zaštita proizvoda,
-promocija proizvoda,
-standardizovanje proizvoda,
-olakšano skladištenje i upotrebu.
(7) Usluge koje su u vezi sa proizvodom (prodajne i posleprodajne usluge)

obuhvataju aktivnosti čiji je cilj da potrošaču omoguće odnosno olakšaju
kupovinu i/ili bolje korišćenje proizvoda.
Zavisno od vrste proizvoda, usluga je komponenta koja može biti manji ili veći
deo ukupne ponude. Ustvari, ako se izuzmu tzv. „čisto opipljivi proizvodi“ (npr.
sapun, pasta za zube i sl.) koje ne prate nikakve usluge, može se uočiti da sve
druge proizvode prate jedna ili više prodajnih usluga (kreditna usluga, prevoz,
garancija, uputstvo za upotrebu, servis, održavanje i dr.).
Zato je važno da se vodi računa o sledećem:

- Kreditne usluge kupcu su važno konkurentsko oružje za preduzeća, koja
proizvode i prodaju skuplje proizvode.
- Garancija je važna za potrošača, pogotovo kod skupih, tehničkih proizvoda.
Garancijom proizvođač definiše svoje obaveze u vezi sa prodajom proizvoda.
Garancija daje potrošaču sigurnost u kvalitet proizvoda. S druge strane,
garancija omogućava povratne informacije o kvalitetu proizvoda, povećava
lojalnost potrošača, pa tako doprinosi povećanju prodaje proizvoda.
- Usluga servisa i obezbeđenja rezervnih delova je važna za kupce
složenijih proizvoda za koje se očekuje da će duže trajati.
1.3.4 Proces poboljšanja sistema kvaliteta
Od promena najviše profitiraju oni koji uspevaju da se najbrže prilagode zahtevima

tih promena. Osnovni problemi u organizovanju subjekta poslovanja, tom prilikom
su:
- ljudi ne shvataju razloge zbog kojih mora da se ulazi u promene (Slika 1.5);
- ne može se sagledati krajnji cilj – ne postoji vizija ili nije adekvatno
planirana;
- javlja se otpor prema bilo čemu drugačijem ili novom;
- neki ljudi troše više vremena i energije na objašnjenja kako nešto ne može da
se izvede, nego na ono šta je potrebno da bi se “bar” nešto uradilo;
- nedostatak finansijskog potencijala;
- nedostatak vremena (realan ili zbog dezorganizovanosti);
- pokušaji vraćanja na staro;

- nesposobnost ili nedostatak želje da se vide mali pomaci unapred, koji se
realno dešavaju;
- početni ili mali pomaci se slave ili prihvataju kao gotova rešenja;
- nepostojanje timskog rada.
U prirodi je čoveka da izražava otpor prema svemu što je novo. Po pravilu, to mu je

nepoznato. Ključ za rešenje te odbojnosti treba tražiti u odgovarajućoj pripremi ljudi
za suočavanje sa nepoznatim. Ta priprema podrazumeva, pored ostalog, upoznavanje
tog novog, kroz dobijanje kvalitetnih (relevantnih) informacija i usvajanje znanja.
Odlučujuću ulogu za postizanje novog cilja imaju ljudi koji znaju šta hoće. To su
vodeći ljudi preduzeća. Menadžment. Oni su lideri koji stvaraju „pozitivnu klimu" za
izvršenje zadataka – „iz ubeđenja“, „zbog poverenja“, ili „po naređenju".
Osnovna karakteristika ambijenta za promene, kom svaki oblik organizovanja

društva teži, jeste potpuno prihvatanje principa "3I". Odnosno, to su težnje da lične
sposobnosti čoveka dođu do punog izražaja (individualizacija), korišćenjem svetski
dostupnih znanja (internacionalizacija) i aplikacijom savremene tehnologije rada u
sadašnjim uslovima (informatizacija).
Slika 1.5 Dve perspektive „ svesti“ građana o društveno odgovornom poslovanju
U cilju opstanka na svetskom tržištu, smatra se da će odlučujuću ulogu da imaju dva

osnovna faktora:
- Prvi, strateški, odnosi se na poznavanje tražnje na tržištu i na osposobljenost
da se kreira novi (konkurentan) proizvod
- Drugi, operativan, odnosi se na ovladavanje savremenijim tehnologijama koje

omogućavaju ekonomičnost proizvodnje, u što kraćim rokovima, uz visok
kvalitet proizvoda. Mnogo teže će se opraštati propusti operativne prirode,
zaključuje struka.
1.4 ŽIVOTNI CIKLUS PROIZVODA
Koncept životnog ciklusa proizvoda koristi se kao analitički okvir za planski razvoj
proizvoda i njegovo prilagođavanje zahtevima kupaca.
Životni ciklus proizvoda zasniva se na činjenici da ništa ne traje večno. Opasnost je

kada menadžment to ne zna ili ne shvati na vreme, odnosno, kada se „zaljubi“ u neki
proizvod. Primer su kompanije koje su osnovane isključivo na osnovu uspeha
određenog proizvoda. Međutim, životni ciklus proizvoda naglašava činjenicu da
kompanije moraju da prihvate da blagovremeno povuku stari proizvod i razviju novi
(nove) koji će ga zameniti. Bez sagledavanja neophodnosti ovog sleda događaja,
kompanija se moze naći u situaciji da ima grupu proizvoda od kojih je svaki u svom
životnom ciklusu stigao do faze opadanja. Onda takav menadžment postaje „slučaj“.
Cilj teorijske analize životnog ciklusa proizvoda jeste sagledavanje praktične koristi
upravljanja prema kriterijumu proizvod-tržište. Međutim, jedna od najžešće
osporavanih teorija je upravo teorija životnog ciklusa proizvoda. Ona, sa druge
strane, ima veliku podršku prakse. Koristi se kao jedan od bitnih alata marketinga
kojim se, uz adekvatne informacije, može upravljati ponašanjem potrošača.
Empirijska istraživanja dokazuju sistematičnost promena u tržišnom prihvatanju
pojedinih proizvoda.
Životni ciklus proizvoda je koncept koji pokušava da objasni prodaju, profit,

potrošača, konkurenciju i marketinške napore, koji prate proizvod od njegovog
pojavljivanja do uklanjanja s tržišta.
Pored pozitivnih iskustava, teorija životnog ciklusa proizvoda ima i brojne kritičare.
Oni tvrde da su uzroci životnog ciklusa suviše heterogeni, pa stoga smatraju da
postoji više modela faza životnog ciklusa. Takođe, po njima faze nemaju predviđeno
vreme trajanja, a ne postoji ni logičan sled faza, kao i da se teško određuje u kojoj je
fazi proizvod. Kritičari smatraju da je određen životni ciklus proizvoda rezultat, a ne
uzrok na osnovu kojeg je preduzeće izabralo svoju marketing strategiju. Iz ovoga
proizilazi da će se proizvod naći u fazi opadanja ako je preduzeće odabralo baš takvu
marketing strategiju.
Oni koji podržavaju teoriju faza životnog ciklusa, smatraju da su najbolje strategije
koje prate faze i tako donose uspeh proizvoda.
Činjenica je da se rešenje ove dileme može naći u statističkom praćenju obima
prodaje. Na osnovu obrade tih podataka izabraće se odgovarajuća marketing
strategija.
1.4.1 Faze životnog ciklusa proizvoda
Opšte je poznato da svaki proizvod ima faze u svom životnom ciklusu. Međutim,
postoje različita mišljenja koje su te njegove faze. Imajući u vidu da je reč o
proizvodima prepoznatljivog stila, mode ili trenda, neophodan je način za njihovu
identifikaciju, da bi se mogle što bolje iskoristiti u praksi. Za praćenje i fokusiranje
životnog ciklusa proizvoda, neophodna su opširna interdisciplinarna znanja, kao i
veliko iskustvo u praksi. Sve to treba da je u korelaciji sa praćenjem prodaje,
ponašanja potrošača kada odlučuju o kupovini, tehnologije i konkurencije. Zato je
uvek aktuelna rasprava koliko traje jedan životni ciklus proizvoda, a koliko traje
pojedinačna faza u tom ciklusu.
Životni ciklus proizvoda može da bude veoma kratak, od nekoliko dana, nedelja,
meseci, pa do nekoliko desetina godina. Zadatak stručnog marketinga kompanije je
da uočava faze životnog ciklusa proizvoda da bi se, i na osnovu toga, mogao definisati
marketing strategije koje će se primenjivati.
Tako se na kraju ovih sagledavanja saglasilo da je, teorijski i u praksi, opravdano

razmatranje životnog ciklusa proizvoda kroz pet faza:
(1) Faza stvaranja ideje i razvoja proizvoda (konstrukcije),
(2) Faza uvođenja proizvoda na tržište,
(3) Faza rasta,
(4) Faza zrelosti, stabilnosti i saturacije,
(5) Faza opadanja i starosti.
Svaku fazu životnog ciklusa označavaju tipični uslovi poslovanja. Svaka faza nudi
drugačije izazove i shodno tome, u svakoj fazi potrebno je drugačije upravljanje
životnim ciklusom proizvoda.
Faza stvaranja ideje o proizvodu
Proces stvaranja ideje se ne mora shvatiti kao sastavnica celokupnog životnog

ciklusa proizvoda, ali se kvalitetnom idejom o proizvodu definitivno dolazi do novog
proizvoda. Pri tome se kategorija novog proizvoda može odnositi na proizvod koji je:
- potpuno nov za celokupno tržište;
- nov samo za određenog naručioca konstrukcije;
- nov samo za naručioce koji ga nisu još kupovali;
- modifikovani, već postojeći proizvod (konstrukcija);
- repozicionirani proizvod.
U prošlosti je pronalaženje ideja uglavnom bilo prepušteno slučaju. Da bi se

zadovoljile velike potrebe za novim idejama, potrebni su sistemski pristupi u
traženju i prikupljanju ideja. Nove tehnike i metode traženja ideja usmerene su na
brzo rešavanje problema. U tu svrhu se koriste tehnike kreativnog razmišljanja.

Prikupljanje ideja za nove proizvode je moguće na tri međusobno nezavisna načina:
(1) Prikupljanje ideja po određenom zadatku;

(2) Sistematsko prikupljanje ideja primenjenim metodološkim pristupom i
korišćenjem tehnika generisanja ideja;
(3) Neorganizovano prikupljanje ideja.
Izvori ideja za nove proizvode mogu biti vrlo različiti. To su, pre svega:
- Rezultati istraživanja tržišta, pre svega, istraživanja potreba, želja, namera i
preferenci kupaca.
- Ideje koje se generišu unutar vlastitog preduzetničkog subjekta (spontano,
organizovanim inventivnim radom, metodama i tehnikama stvaralačkog
razmišljanja).
- Ideje koje se generišu na sajmovima, izložbama; odnosno, uopšteno uvidom u
proizvodne programe domaće, osobito inostrane konkurencije.
- Ideje koje generišu dobavljači i potrošači.
- Ideje koje generišu samostalni inovatori, patentni zavodi, istraživačke
profesionalne institucije, preduzetnički inkubatori, centri za razvoj
preduzetništva i sl.
- Ostali izvori ideja.
Faza razvoja proizvoda
Tehnologija se sa svim svojim osobenostima ne sme posmatrati kao konstanta pri

vođenju poslovne strategije, već kao izuzetno značajna promenljiva komponenta
strateškog ponašanja preduzetničkog subjekta u inače dinamički promenljivom
okruženju. Pitanje je, međutim, u kojoj se meri preduzetnici, posebno oni manji,
mogu uključiti u prethodno navedena tehnološka istraživanja. Razvoj proizvoda je
zasnovan na sprovedenom istraživanju i konstruisanju proizvoda koje obavljaju
profesionalci tehničke struke. To ujedno često označava da oni, preokupirani
tehničkim problemima realizacije, u drugom planu gotovo uvek imaju ekonomsku,
odnosno u krajnjoj liniji tržišnu stranu problema. To, između ostalog, znači da im
treba pomoći da vode računa o troškovima i vremenu završetka projekta, zatim o
funkcionalnosti proizvoda, njegovom dizajnu i slično.
Zbog toga projektanti i konstruktori unapred treba da imaju potrebne informacije o

mogućim zahtevima potencijalnih potrošača u pogledu pojedinih svojstava i funkcija
proizvoda, kao i o trendovima u primeni sličnih proizvoda, posebno u razvijenijim
zemljama. Moraju unapred da znaju sa kakvim okvirnim finansijskim sredstvima će
se pojedini projekat razvijati. Dakle, menadžment treba unapred da im omogući
okvire u kojima se mogu kretati troškovi tehničke realizacije novog proizvoda.
Za ostvarenje odluka u Fazi selekcije ideja, potrebno je sprovesti važne zadatke na
područjima planiranja i odlučivanja. Tehnički razvoj odmah obavezuje na paralelno
planiranje poslova koji će mu omogućiti uspešnost: investiranje u proizvodnju,

pripremu proizvodnje, utvrđivanje marketinškog miksa i drugih mera, koje će se
uskladiti vremenski i finansijski.
Važne odluke mogle bi se direktno i povratno odnositi na neke detalje u projektu.

Proizvodno-tehničke mogućnosti ostavljaju slobodni prostor za budžet fizički
značajnih osobina proizvoda kao što su boja, dizajn, materijal i sl.
Kada je, pak, definitivna odluka o proizvodu doneta, potrebno je u najvećem broju
slučajeva vremenski kontrolisati razvoj proizvoda, koji je, po pravilu, aktivnost koja
zahteva duže vreme.
Pretpostavka za takvu kontrolu je poznavanje popisa radnih aktivnosti i dela

projekta. Izuzetno je važno prilikom uvođenja novog proizvoda na tržište, održavanje
vremenske koordinacije redosleda aktivnosti, pogotovo ako je za uspeh novog
proizvoda na tržištu veoma bitno precizno utvrđivanje vremena lansiranja proizvoda
na tržište.
Zadatak marketinga u funkciji razvoja proizvoda odnosi se najpre na koordinaciju

svih osoba koje su uključene u proces razvoja novog proizvoda. Preostale radnje
odnose se na pripreme za test tržišta (pilot-tržište) a i ostalih mera za lansiranje
novog proizvoda.
Tehnološka istraživanja u okviru razvoja proizvoda trebalo bi da se odvijaju u dva

moguća pravca:
(1) Tehnološka istraživanja vezana za unapređenje tehnologije proizvodnje
unutar postojećeg proizvodnog programa.
(2) Tehnološka istraživanja vezana za moguću diverzifikaciju postojećeg
proizvodnog programa, odnosno vezana za tehnologiju proizvodnje novih
proizvoda.
Faza uvođenja
U Fazi uvođenja proizvod se kao nov iznosi na tržište. Preduzeće u odnosu na ciljano
tržište sprovodi strategiju uvođenja proizvoda na ofanzivan ili defanzivan način.
Ofanzivno, znači osvajanje isturenih delova neutralnog tržišta i napad na tržište
konkurenata. Defanzivno je zaštita osvojenih delova tržišta, kao i postepeno
osvajanje tržišta konkurencije.
Ova faza pretpostavlja investiciju u tržište, u budućnost – zato mora prvenstveno da

se brine o početnoj ceni proizvoda.
Najčešće ga prihvata samo ograničeni broj kupaca. Zbog toga je bitno da preduzeće
osvaja proizvod efikasnim procesom proizvodnje i prometa – kako bi ga tržište što
pre prihvatilo u zadovoljavajućoj količini. Naime, troškovi proizvodnje su dosta

visoki po jedinici proizvoda. Za proizvod namenjen masovnoj potrošnji, bitno je da se
što pre postigne zadovoljavajući obim proizvodnje sa optimalnim troškovima po
jedinici proizvoda. Akcenat je na promociji proizvoda da bi se potencijalni kupci
upoznali sa postojanjem, prednostima i karakteristikama novog proizvoda. U ovom
periodu je akcenat pre na rashodima nego na prihodima. Dohodak se javlja tek
kasnije i obično je veoma skroman. Takođe, ulazi u budućnost - očekivani gubitak pri
planiranju treba uzeti u obzir pre dohotka koji će doći kasnije. Bitno je pridobiti
kanale prodaje, da prihvate i podrže realizaciju novog proizvoda. Potrebne su često
značajnije bonifikacije nekim kanalima prodaje. Oni nisu spremni da prihvate novi
proizvod zbog rizika njegovog neprihvatanja ili veoma sporog prihvatanja od kupaca.
Ova faza je najteže razdoblje za proizvođača. Uvek sadrži određeni izazov i poslovni
rizik. U njoj su velika, finanasijska ulaganja u istraživanje i razvoje proizvoda, tržišta
i marketinga. S obzirom da je reč o laganom rastu prodaje, prihodi su veoma niski, jer
se proizvod tek uvodi na tržište. Najčešće se posluje sa gubitkom.
Prepoznaje se nekoliko razloga polaganog rasta mnogih novih proizvoda:

(1) Odugovlačenja u proširivanju proizvodnog kapaciteta,
(2) Tehnički problemi,
(3) Kašnjenja u distribuciji putem maloprodaje,
(4) Odupiranje kupca promeni uobičajenog načina ponašanja.
Naime, preduzeća često pažnju usmeravaju upravo na potrošače koji su najspremniji

da kupe proizvod; najčešće one sa visokim prihodima.
Zato takva preduzeća olako nastoje da određuju visoke cene, jer:

- troškovi su visoki zbog niske stope ulaza;
- potrebna je visoka marža da bi se podržali visoki izdaci za promociju, jer su
neophodni da bi se ostvario rast prodaje;
- još nisu savladani tehnološki problemi proizvodnje.
Ova faza je rizična, jer se događa da proizvod ne uđe u sledeću fazu. Gubitak ulaganja
je evidentan. Da bi preduzeće uspelo, preduzimaju se promocijski napori,
prilagođava reklamiranje, opredeljuje za kanale distribucije, analizira cena i efekti
prodaje.
Reklamiranje treba da bude intenzivnije, da bi se:

(1) Potencijalni potrošači obavestili o novom i nepoznatom proizvodu,
(2) Podstaklo isprobavanje proizvoda,
(3) Osigurala distribucija u maloprodajnoj mreži.
Ovom fazom se proizvod definitivno lansira na tržište. Ona je upravo "rođenje"

proizvoda i njegov dolazak na svet. Svet proizvoda je svet nemilosrdnih tržišnih,
ponajčešće izrazito konkurentskih odnosa, koji ga nastoji odmah ukloniti sa tržišta.
S druge strane, u proizvod mogu biti ugrađeni promišljeni marketinški napori, koji
doprinose njegovom samoodržanju na tržištu.
Ekonomski posmatrano, slučaj se svodi na stvaranje velike početne prodaje

proizvoda na uštrb smanjenja prodaje konkurentskih proizvoda. To će, bez obzira na
nisku cenu proizvoda, doprineti ipak srazmerno velikom prihodu od prodaje. Na taj
način se očekuje brzo osvajanje tržišta, odnosno, konkretnije, tržišnog udela na račun
izravnih konkurenata. Posle toga će postojeće stanje biti potrebno održavati, jer se
ubrzo mogu očekivati svakako protivudari konkurenata. Pretpostavke za
sprovođenje ove strategije najčešće su:
- srazmerno veliko i raznoliko tržište;
- srazmerno velika postojeća ili očekivana konkurencija približno podjednako
kvalitetnih proizvoda;
- srazmerno velika osetljivost potrošača u odnosu na cene;
- raspoloživi kapaciteti za masovnu proizvodnju i korišćenje njenih pozitivnih
ekonomskih učinaka.
Dakle, ova strategija treba da ostvari finansijske efekte u dugom vremenskom

periodu. Mada su značajni finansijski efekti mogući i u kratkom razdoblju, ako niske
cene deluju na masovnu potražnju. Drugim rečima, potrošači su jako osetljivi na
promenu cena, odnosno da povećavanjem cena počinju da kupuju proizvode
konkurenata čiji su proizvodi jeftiniji. Da bi se izbegli takvi ishodi neophodno je
primeniti odgovarajuću strategiju, a neke od mogućnosti primene su; srazmerno:
- manje, homogenije tržište;
- mala konkurencija, a po mogućnosti i monopol na tržištu;
- mala osetljivost potrošača u odnosu na cene;
- manje raspoloživi kapaciteti.
Pored predhodno opisane strategije, postoji i tzv. strategija diferencijacije cena. Ona
se može sprovesti prema sledećim načinima:
- prema modelima proizvoda (primer: različite cene za različite izrade istog
automobila);
- prema vremenskim razdobljima;
- prema segmentima potrošača;
- prema prodajnim područjima (različite cene na različitim tržištima, što
praktikuju proizvođači automobila kada ulaze na tržišta pojedinih država);
- prema mogućnosti plaćanja;
- prema ostvarenoj prodaji;
- prema distribucijskim troškovima.
Faza rasta
U Fazi rasta se povećava obim prodaje usled kumulativnog efekta promocije u fazi
uvođenja i ukupnog marketing napora. Proizvodnja treba da zadovolji odgovarajući
obim prodaje da bi ga prodajna operativa kontinuirano realizovala. Preduzeće, ako je

proizvod uspeo kao inovacija, počinje da uspešno realizuje dohodak.
Pored osnovnog proizvoda, mogu se javiti novi tipovi proizvoda. To je u funkciji

širenja prodaje na nova tržišta. Ova faza, kao i druge, može da traje nekoliko meseci
pa do par godina (kao kod trajnih potrošnih dobara - televizor, automobil itd.). U
ovom periodu već se javlja konkurencija, jer se pokazalo da je delatnost veoma
atraktivna. Konkurencija nastoji da imitira proizvod preduzeća inovatora. Tražnja za
proizvodom postaje elastičnija na pojedine instrumente marketing miksa. Proizvod
ulazi u Fazu rasta ili se povlači iz programa. Po tome je ova Faza u neku ruku
prelomna za sudbinu proizvoda i celokupne kampanje preduzeća.
Prema tome – preduzeće ne sme da bude ni brzopleto, pa da odmah povuče proizvod

ako se brzo ne pređe iz Faze uvođenja u Fazu rasta, niti da dugo čeka ulazak u Fazu
rasta, iako je očigledno da proizvod nema šansi da bude prihvaćen od tržišta.
Faza rasta prodaje je faza u kojoj su potrošači brzo prihvatili proizvod. Tada on
ostvaruje visoku prodaju i visoku dobit. Na taj način, preduzeće ima mogućnost da
investira u jednu od ofanzivnih strategija i napadne na vodećeg konkurenta
marketing strategijom lidera.
Međutim, u ovoj fazi može doći do problema ulaskom velikog broja proizvođača na
tržište. U tom slučaju, može doći do preokreta stope rasta prodaje. Zbog visokih
ulaganja u marketing može da dođe i do negativne stope dobiti.
Najveći problem u ovoj fazi je kako stabilizovati prodaju u odnosu na ulaganja u

marketing odnosno, kako preći u fazu zrelosti i prihvatanja proizvoda od strane
potrošača.
U Fazi rasta, cene uglavnom ostaju na istom nivou ili blago padaju. To zavisi od
brzine rasta potražnje. S druge strane, preduzeće zadržava troškove za promociju na
istom ili čak nešto višem nivou – da bi bilo u skladu sa konkurencijom i nastavilo da
informiše tržište o svojim proizvodima.
U ovoj Fazi raste profit, jer:

(1) jedinačni troškovi proizvodnje padaju brže od cene, zahvaljujući učinku
učenja proizvođača tokom proizvodnje,
(2) promotivni troškovi su smanjeni kroz veći obim.
Ovo je Faza u kojoj se donose brojne, pa i najvažnije odluke o budućnosti proizvoda.

Strategija faze rasta proizvoda
Ako se u Fazi uvođenja novih proizvoda na tržište pokaže da su ostvarene

pretpostavke za njegov ubrzani rast to znači:
- da ga je prihvatio značajan broj potrošača i
- da njima verovatno uspešno zadovoljava potrebe koje su ih ujedno i
motivisale na kupovinu.
Prema tome, temeljni cilj ove Faze je da se razvije selektivna potražnja za

konkretnim proizvodom. Ona svoje uperište obično ima u daljem razvoju poznate
marke proizvoda.
Može se očekivati da će novostvoreni kupci svoja pozitivna iskustva o proizvodu

prenositi članovima skupova u kojima se kreću. To ujedno znači da je u ovoj Fazi
moguće smanjiti izdatke za promociju.
Zahvaljujući kontinualnom povećanju prodaje, postiže se povećanje kontinualne

proizvodnje. Time dolazi do smanjenja jediničnih troškova. U krajnjoj liniji, zbog
značajnog povećanja prihoda u odnosu na marketinške troškove, dolazi i do
stvaranja dobiti. Ona u ovoj Fazi, u odnosu na ostale faze životnog ciklusa, čak može
biti najveća.
Prema tome, u ovoj Fazi je moguće govoriti o svojevrsnoj komercijalizaciji proizvoda.

Komercijalizacija proizvoda označava onaj trenutak politike proizvoda kada
proizvod treba da započne vraćanje sredstava uloženih u njegovo istraživanje i
razvoj, stvarajući prihod kroz prodaju na tržištu, odnosno u krajnjoj liniji – dobit.
U ovoj Fazi ne sme se zaboraviti da treba činiti i velike napore da se sada na tržištu
već poznatim proizvodom zauzme što je moguće veći deo slobodnih kanala
distribucije. Naravno, onih koji pružaju najbolje mogućnosti za brz i neometan
protok proizvoda.
Konkurencija će biti izazvana gubljenjem velikog broja potrošača i slabljenjem

finansijske moći, pa i u ovoj fazi može preduzimati snažne protivudare.
Faza zrelosti
U Fazi zrelosti povećanje obima prodaje se nastavlja ali po opadajućoj stopi, jer je
dobar deo potencijalnog tržišta obuhvaćen prodajom. Konkurencija postaje veoma
značajna. Stopa dohotka počinje da opada iako je ukupni dohodak još uvek značajan
zbog povećanja obima prodaje proizvoda. Ponovo se javljaju problemi zbog
usporavanja rasta prodaje. Takođe, na istom delu tržišta se javlja i veliki broj
konkurenata. Neophodno je preduzeti mere ne samo promocijom, već i izvesnom
promenom u proizvodu.
Ova faza obično traje duže od prethodne dve. Značajan je izazov za marketing službu
preduzeća. Preduzeće ponovo treba da donese stratešku odluku. Ako se vodi
marketing strategijom lidera na bazi diferenciranja proizvoda i instrumenata
marketing miksa, doći će do reakcije konkurencije. Ali, postići će se stabilizacija
prodaje i dobiti. Pri tome, porašće ulaganja u marketing, jer se preduzeće i dalje brani
od konkurencije na tržištu.
S druge strane, u ovoj fazi neka društva napuštaju tržište, pa stopa prodaje postaje
ujednačena. Marketing troškovi se stabilizuju ili opadaju zavisno od marketinga
konkurencije. Takođe, proizvodni troškovi se stabilizuju ili opadaju u zavisnosti od
veličine i ekonomije obima, dok stopa dobiti zavisi od cena konkurencije.
U ovoj situaciji, kao cilj se postavlja održavanje učešća na tržištu.
Faza zrelosti može da se deli na tri subfaze:

(1) Stabilna zrelost – prodaja se usklađuje sa brojem stanovnika zbog
zasićenosti tržišta. Veći broj potrošača je upoznat sa proizvodom. Na buduću
prodaju utiče, pored rasta stanovništva, zamenska potražnja za istim
proizvodom;
(2) Rast zrelosti – stopa rasta prodaje počinje da opada; ne postoje novi kanali
distribucije, iako kupci i dalje ulaze na tržište;
(3) Zrelost u opadanju – počinje da opada ukupna prodaja; potrošači prelaze na
druge proizvode.
U Fazi zrelosti predstoji staložen i miran nastavak egzistencije na tržištu. Ovo je,
dakle, tačka za koju bi proizvođač želeo da se otegne do u beskonačnost, po već
opisanoj idealnoj krivoj životnog ciklusa proizvoda. U Fazi zrelosti treba
povremenim istraživanjima proveravati konkurentske proizvode. Pozicioniranje
proizvoda, pritom, zapravo znači utvrđivanje mesta proizvoda na zamišljenoj rang-
listi međusobno konkurentskih proizvoda u svesti potrošača.
Prodaja proizvoda u Fazi zrelosti stabilizovana je na određanom nivou. Znači, u

izvesnom smislu došlo je do zasićenja tržišta konkretnim proizvodom, pa se ne može
očekivati da će doći do ikakvog povećanja. Grafički gledano, kriva životnog ciklusa
proizvoda dostigla je svoj vrh. Od njegove zaobljenosti zavisi kada će kriva poprimiti
oblik padajuće funkcije.
U cilju što uspešnijeg vođenja proizvoda, marketinška strategija u ovoj fazi ne sme
biti usmerena samo na održavanje postojeće pozicije, koja vodi u stagnaciju. Pre
svega je treba usmeriti na održavanje vitalnosti proizvoda.
Temeljne moguće strategije u Fazi zrelosti su:

1) Modifikacija tržišta je moguća kroz:
(1) Traženje novih tržišta ili novih tržišnih segmenata koji se nisu još upoznali sa
proizvodom;
(2) Traženje mogućnosti za stimulisanje raznolike upotrebe istog proizvoda od

već postojećih kupaca;
(3) Prestrojavanje proizvoda, da bi se povećala prodaja.
2) Modifikacija proizvoda označava pokušaj da se izađe iz dosadašnjeg načina

uobičajene prodaje i da se promenama osobina proizvoda privuku novi kupci. Ovaj
oblik strategije može se javiti u sledećim vidovima:
(1) Strategija poboljšanja kvaliteta – odnosi se na povećanu funkcionalnost
proizvoda;
(2) Strategija poboljšanja osobina – odnosi se na dodavanje novih karakteristika
ili ograničenja proizvodu da bi se povećala njegova svestranost, praktičnost i
bezbednost. Ovakva poboljšanja se razlikuju od poboljšanja koja se odnose na
kvalitet, pa imaju kao prednosti funkcionalnih osobina:
- njihov razvoj je jedno je od najuspešnijih sredstava pri stvaranju slike o
vođstvu na tržištu,
- najelastičnije konkurentsko oružje, jer se brzo prilagođavaju, brzo se
mogu zameniti a njihovi troškovi su vrlo mali,
- omogućavaju proizvođaču da stekne veliku prednost na tržištu,
- često proizvođaču donose besplatan publicitet,
- stvaraju značajnu prodajnu snagu i privlače distributera.
Temeljni nedostatak ovakvog načina poboljšanja osobina proizvoda je –
konkurencija ih može lako kopirati.
(3) Strategija poboljšanja stilom – odnosi se na poboljšanje estetskih osobina
proizvoda u odnosu na njegovu funkcionalnu privlačnost. Ova strategija,
međutim, donosi određene probleme, jer izmene u stilu obično znače
prekidanje s dosadašnjim stilom, pa postoji rizik zbog gubitka kupaca. S
druge strane, postoji opasnost i od neprihvatanja novog stila, jer je teško
predvideti hoće li biti prihvaćen.
3) Modifikacija marketinga - uzima u obzir mogućnost stimulacije prodaje izmenom

jednog ili više elemenata (sniženje cene, npr.).
Faza opadanja
Uzroci zbog kojih dolazi do pojave zasićenja na tržištu mogu biti različiti, a najčešći
su:
(1) Postoji mogućnost da izostane potražnja, budući da određena svojstva
proizvoda vremenom izgube svoju nekadašnju privlačnost potrošača;
(2) Može da se pojavi novi konkurentski proizvod, koji više odgovara potrebama
potrošača ili je jeftiniji, odnosno bolji; u tom slučaju otežana je dalja prodaja
proizvoda koji je nekad bio dobar;
(3) Konkurentski proizvod može da iznenada stekne odlučujuću prednost, zbog
aktivnije prodajne politike, ili zbog uspešnije marketinške strategije.
Opadanje prodaje i eliminisanje stope dohotka su znaci da je proizvod ušao u Fazu

opadanja. Treba planirati njegovo skoro eliminisanje iz proizvodnog programa i
zamenu novim proizvodom. Ekonomija u proizvodnji i prometu treba da omogući
održavanje ovog proizvoda u proizvodnom programu do racionalnog rešenja. Dva su
bitna rešenja za prevazilaženje zastarevanja proizvoda:
(1) Promena tehnologije,
(2) Promena tržišta.
1) Tehnološke promene imaju tri dimenzije:

(1) Uvođenje novih proizvoda, da se obavljaju nove funkcije,
(2) Razvoj novih načina u obavljanju funkcija,
(3) Supstitucija starih proizvoda novim i boljim.
2) Promena tražnje može da nastupi zbog promena u broju, dohotku, obrazovanju i

navikama kupaca. Životni ciklus proizvoda se skraćuje sa većim razvojem tehnologije
i tržišta.
U ovoj fazi prodaja pokazuje jaku tendenciju pada. To rezultuje padom profita.
Prodaja proizvoda opada iz više razloga (tehničke prednosti, promene u ukusima
potrošača, povećanje konkurencije). Treba proceniti šta učiniti sa markom i koju
marketing strategiju voditi.
Kraj treće i početak četvrte faze označava potrebu uvođenja novog proizvoda. Kad
proizvod dođe u Fazu ispadanja znači da je potrošač zadovoljio potrebu za takvim
proizvodom.
Poslednja faza, pad i odumiranje, obično je propraćena odlukom o povlačenju

određenih marki proizvoda i integracijom kompanija. Tržište se pomerilo prema
novoj potražnji.
Marketinški stručnjaci moraju biti stalno na oprezu, pratiti promene u prodaji i

prilagođavati marketing. Kako se širi baza kupaca, treba podsetiti stare kupce na
vrline svog proizvoda i slati im poruku ne bi li ga ponovo kupili. Sada ih treba privući
na drugi način.
Ovo je period kada slabe proizvode treba povući sa tržišta, jer povećavaju troškove,
bez ikakve dobiti. Neuspeh u eliminisanju slabih proizvoda odlaže proizvodnju novih
privlačnih proizvoda za potrošača.
1.4.2 Strategije razvoja u fazama životnog ciklusa proizvoda
Informacije iz istraživanja tržišta i tehnoloških istraživanja su neophodan osnov za

planiranje niza uzastopnih akcija. Njihov cilj je produžetak životnog ciklusa
proizvoda, odnosno, da proizvod ostane u proizvodnom programu preduzeća i

donosi dohodak.
Planski pristup omogućava da se šire sagleda karakter proizvoda i proceni potreba

koju on zadovoljava. To omogućava da se pravovremeno u pojedinim periodima
životnog ciklusa preduzmu efikasne mere da se poboljša tržišna pozicija proizvoda.
Planski pristup omogućava da preduzeće blagovremeno, a ne kada se stvore krizne
situacije za proizvod, reaguje promenama u marketing miksu. Preciziranje profila
proizvoda omogućava da ne dođe do pada krive obima prodaje i krive dohotka.
Na Slici 1.6 je prikazan grafik životnog ciklusa proizvoda sa fazama, krivom obima
prodaje i krivom dohotka (profita).
Slika 1.6 Grafički prikaz životnog ciklusa proizvoda
1) U Fazi uvođenja, uzimajući u obzir, cenu i promociju, preduzeće mora da se

opredeli za jednu od četiri strategije marketinga u izbacivanju novog proizvoda na
tržište:
(1) Strategija brzog ubiranja profita - izbacivanje novog proizvoda sa visokom
cenom i uz jaku promociju.
Visoka cena bi trebalo da donese veliki profit po jedinici proizvoda.
Intenzivna promocija bi trebalo da ubedi potencijalne kupce u prednosti
novog proizvoda, čak i kada je cena veoma visoka.
(2) Strategija sporog ubiranja profita - izbacivanje novog proizvoda po visokoj
ceni i uz mala ulaganja u promociju.
Očekuje se da visoka cena proizvoda, u kombinaciji sa malim troškovima
promocije, može da postigne veliki profit.
(3) Strategija brzog prodiranja na tržište - izbacivanje novog proizvoda po

niskoj ceni i uz jaku promociju.
Od ove kombinacije preduzeće očekuje da mu omogući najbrže prodiranje na
tržište, te najveći udeo na tržištu.
(4) Strategija sporog prodiranja na tržište - izbacivanje novog proizvoda po
niskoj ceni i uz mala ulaganja u promociju.
Mala ulaganja u promociju smanjuju troškove marketinga i time povećavaju
profit.
Niska cena bi trebalo da doprinese bržem prihvatanju proizvoda i tržišnoj
penetraciji.
2) U Fazi rasta, preduzeće da bi ubrzalo rast prodaje, koristi razne strategije

marketinga kao što su:
(1) Strategija poboljšanja kvaliteta proizvoda,
(2) Strategija dodavanja novih karakteristika proizvodu,
(3) Strategija poboljšanja dizajna proizvoda,
(4) Strategija osvajanja novih tržišnih segmenata,
(5) Strategija intenzivne distribucije,
(6) Strategija snižavanja cene.
3) U Fazi zrelosti, u kojoj vlada jaka konkurencija, preduzeće mora da odluči o

izaboru jedne od strategija:
(1) Strategija poboljšanja kvaliteta proizvoda,
(2) Strategija dodavanja novih karakteristika proizvodu,
(3) Strategija poboljšanja stila i dizajna proizvoda,
(4) Strategija osvajanja novih tržišta,
(5) Strategija pridobijanja kupaca konkurentskih proizvoda.
Odgovarajuće promene na proizvodu i ostalim instrumentima marketing miksa

najefikasniji su način da se produži životni ciklus proizvoda. Nekad je moguće
pronaći nove tržišne segmente kojima je proizvod potreban samo uz izvesno
prilagođavanje.
Preduzeće mora da ima spreman program akcije čim se primeti i zaključi da proizvod
gubi svojstvo inovacije ili se javljaju simptomi zrelosti proizvoda.
Većina preduzeća u svom proizvodnom programu ima više od jednog proizvoda.

Dobro je ako su u trenutku preseka ocenjivanja uspešnosti različiti proizvodi u
različitim evolutivnim fazama životnog ciklusa. Tada donošenje odluka u vezi sa
jednim proizvodom zavisi od strukture životnog ciklusa celokupnog proizvodnog
programa preduzeća.
1.5 METODE RAZVOJA PROIZVODA
1) U aktuelnim uslovima oblikovanje novih proizvoda može da bude presudno za

organizaciju u smislu njenog preživljavanja na tržištu. To je posebno vidljivo u
industrijskoj proizvodnji. Kod nje je stalno uvođenje novih proizvoda odgovor na
promenljive zahteve kupaca.
Proizvodna funkcija sa postojećom tehnologijom treba da bude osposobljena da

proprati uvođenje novih proizvoda. Zato je važno dobro razumeti proces oblikovanja
novog proizvoda i njegove interakcije sa proizvodnjom.
Oblikovanje proizvoda je međufunkcionalna aktivnost. Zahteva visok stepen

kooperacije između organizacionih funkcija u poslovnom sistemu. Naime, odluke o
proizvodima utiču na svih pet područja odlučivanja o proizvodnji: kvalitet,
oblikovanje procesa, kapacitete, zalihe i ljudske resurse.
Razvoj novih proizvoda treba da je materijalizovani izraz rezultata razvoja poslovne

strategije po kojoj se, na primer, od proizvodnje može da zahteva čitava linija
proizvoda kojom bi se zadovoljili zahtevi ciljnih grupa kupaca. U skladu sa tim
zahtevima, treba da se oblikuju novi proizvodi ali tako da zadovolje traženi
asortiman proizvoda, kao i količine predviđene potražnje. Sve odluke o procesima
proizvodnje treba da budu usklađene sa strategijom novih proizvoda.
Novi proizvodi su pokretačka snaga svake privredne aktivnosti. Oni su pokretači

progresa i služe kao reperi preko kojih se meri obogaćenje našeg društva i progres
koji se postiže u ispunjavanju potreba i želja stanovništva.
2) Kritičan faktor u definisanju novog proizvoda trebalo bi da budu njegovi efekti na

postojeći način potrošnje. Uobičajeno je da se u ovom kontekstu razmišlja o:
- kontinualnim inovacijama,
- dinamično kontinualnim inovacijama, i
- diskontinualnim inovacijama.
Kontinualna inovacija ne podrazumeva da potrošači uče novo ponašanje da bi

prihvatili novi proizvod. Ona ima najmanje diskontinualan uticaj na postojeće
ponašanje. Prioritetnije obuhvata uvođenje modifikovanog proizvoda, nego potpuno
novog proizvoda.
Dinamično kontinualna inovacija traži samo neznatne promene u ponašanju da bi

proizvod mogao da se koristi. Još uvek se ostaje u okvirima ranijeg ponašanja. Ona
može i da se odnosi na stvaranje novog proizvoda ili modifikaciju postojećeg
proizvoda.
Diskontinualna inovacija zahteva i obavezuje da se potrošači nauče potpuno

novom načinu ponašanja da bi mogli da koriste proizvod. Primeri su faks mašine,
mobilni telefoni, kućni aparati.
1.5.1 Klasični koncepti razvoja proizvoda
Model razvoja novog proizvoda specifičan je za svako preduzeće; zavisi od faktora

koji ga definišu. Faktori od kojih zavisi izbor modela razvoja proizvoda su sledeći:
- optimalno angažovanje, procenjivanje i zaključivanje top menadžmenta
preduzeća u razvoj novog proizvoda, posebno na području definisanja
prioriteta i sagledavanja resursa;
- top menadžment preduzeća se u proces razvoja novog proizvoda po pravilu
uključuje selektivno, jer istraživačko–razvojni sektor mora često da reaguje i
preduzima adekvatne mere. Prema mogućnostima, njih treba planski i
promptno anticipirati;
- neophodna je fleksibilnost sistema razvoja novog proizvoda. To znači da
treba organizovati modularni pristup sa mogućnošću višestrukog ulaza i
završetka izlaza – u svakoj tački vremena;
- sistem mora da osigura mogućnost kontinualne evaluacije u svakoj fazi
procesa razvoja, jer je to osnovni preduslov fleksibilnosti sistema. Ta
evaluacija je funkcija raspoloživih informacija o projektu u datoj fazi. U prvoj
fazi razvoja proizvoda raspolažemo malim brojem informacija, ali su, zato, i
troškovi niski. U kasnijim fazama informacije su sve potpunije i pouzdanije,
ali i troškovi (investicije) sve veći;
- od sistema razvoja proizvoda se očekuje adaptivnost (prilagodljivost)
potrebama preduzeća, ali i promenljivosti okruženja;
- neophodna je primenjljivost teorije segmentacije tržišta; znači, da se novi
proizvod ne razvija za celo tržište nego za pojedine tržišne segmente;
- mora se izgraditi operativna veza između svih poslovnih funkcija preduzeća
u procesu razvoja proizvoda;
- sistem razvoja novog proizvoda se projektuje za svako pojedino preduzeće,
zavisno od karakteristika njegovih proizvoda i ostalih specifičnosti.
U savremenoj svetskoj literaturi gotovo da i ne postoji rad na području razvoja

proizvoda, koji se ne poziva na model Booz, Allena i Hamiltona. Naime, ova
konsultantska firma je već početkom 1950-ih godina razvila svoj sistem, odnosno,
model razvoja proizvoda, koga je usavršavala sve do današnjih dana. Polazni
prvobitni sistem razvoja novog proizvoda Booz, Allena i Hamiltona sastoji se od šest
faza:
1) Stvaranje ideja,
2) Selekcija ideja,
3) Analiza,
4) Razvoj,
5) Testiranje,
6) Komercijalizacija.
Taj model je dograđen 1980 god. Dodata je sedma faza, koja prethodi svim ostalim
fazama. Njen naziv je “ strategija razvoja novog proizvoda”.
Dodavanje ove faze je promenilo prirodu početka procesa. Prve tri faze (Strategija
ravoja novog proizvoda, Stvaranje ideja i koncepta, Selekcija i vrednovanje ideja),
sada su mnogo bolje povezane.
Na Slici 1.7, prikazan je strateški deo modela razvoja proizvoda. Na njoj se mogu
videti operacije o kojima treba razmišljati i prostudirati ih pri razvoju novih
proizvoda. Dakle, prethodnice strategije razvoja novog proizvoda su činjenice na koje
treba obratiti pažnju pre pokretanja razvoja proizvoda. Posle toga treba obratiti
pažnju na ciljeve koje novi proizvod treba da postigne, organizaciju i operativni deo
razvoja proizvoda.
Slika 1.7 Šematski prikaz strateškog dela modela razvoja proizvoda

1.5.2 Savremeni koncepti razvoja proizvoda
Integralni razvoj proizvoda (IRP)
Nazivi
Integralni razvoj proizvoda (IRP) se javlja pod različitim nazivima:
- konkurentno inženjerstvo (Concurrent Engineering),
- simultano inženjerstvo (Simultaneous Engineering),
- konstruisanje za izvrsnost (Design for excellence),
- timski razvoj proizvoda (Collaborative Product Development),
- brzi razvoj proizvoda (Rapid Product Development) i dr.
Kompetitivnost
IRP u svojoj osnovi polazi od sagledavanja načina za realizaciju mogućnosti za
ostvarenje i povećanje kompetitivnosti. Kompetitivnost poslovanja je osnovni
princip funkcionisanja uspešnih ekonomija i kompanija. Uvažava načelo: prave stvari
raditi na pravi način i u pravo vreme. IRP se definiše kao sistemski prilaz razvoju
proizvoda i sa njim povezanim procesima. Tako se najpotpunije odgovora na
očekivanja korisnika, preko povezivanja timskih vrednosti – kooperacije, poverenja i
podele. Na toj osnovi oblikuju se postupci odlučivanja u odnosu na dugačke periode
paralelnog rada, sa stanovišta svih faza životnog veka proizvoda. Sve to prati
sinhronizovano izvođenje izmena i postizanje konsenzusa .
Aspekti IRP
Na osnovu ovog definisanja, mogu se identifikovati bitni aspekti IRP. To su:
- Sistemski prilaz razvoju proizvoda,
- Orijentacija ka korisniku,
- Primena metoda timskog rada podržanog računarima i kreativno rešavanje
problema,
- Supstitucija klasičnog sekvencijalnog (rednog) prilaza organizovanju razvoja
proizvoda paralelnim,
- Primena informacionih i komunikacionih tehnologija,
- Primena i integracija automatizovanih inženjerskih alata.
Struktura IRP
IRP je struktuiran u pet segmenata:
1) Primena prilaza, metodologije i alata sistemskog inženjerstva. Korišćenje humanih
resursa (znanje, sposobnost učenja, kreativno ponašanje), pre svega metoda i
tehnika grupne dinamike i timskog rada podržanog računarima (CSCW - Computer
Support Cooperative Work);
2) Primena informacionih i komunikacionih tehnologija, koje treba da omoguće:

- Razmenu, obradu, arhiviranje i ažuriranje podataka o proizvodima između
hardverski i softverski heterogenih komponenata,
- Brzi prenos velike količine podataka,
- Korišćenje deljenih resursa,

- Multimedijalne mogućnosti i
- Primenu Interneta / Intraneta u poslovanju;
3) IRP servisi i alati, čija primena osigurava povećanje kvaliteta proizvoda,

snižavanje troškova na nivou životnog veka i skraćenje perioda razvoja;
4) Organizacija i upravljanje IRP, što zahteva značajne promene u organizaciji

preduzeća, ali i odgovarajući stepen razvijenosti okoline, da bi se efektivno i
efikasno upravljalo virtuelnim timovima (PM - Project Management);
5) Automatizacija inženjerskih postupaka, čime se neposredno dovodi u vezu IRP sa

CIM (Computer Integrated Manufacturing) konceptom i korišćenjem CAx
(Computer Aided...) i KIx (Knowledge Intelligence...) alata;
Ovakva dekompozicija IRP na segmente ne može biti potpuno objektivna, s obzirom

na preklapanje i prožimanje navedenih segmenata.
Koristi IRP
IRP uvek donosi koristi:
- Proizvod dolazi brže na tržište uz manje troškove;
- Postiže se bolji kvalitet u odnosu na stari način razvoja proizvoda;
- Radeći sa novim alatima, zaposleni uživaju u druženju i timskom radu,
njihove ideje, predlozi i mišljenja se više uvažavaju i imaju pozitivan uticaj
tokom razvojnog ciklusa (ovde se odmah otvara specifično pitanje metoda da
„naši ljudi“ uživaju u učenju, jer IRP zahteva neprekidno sticanje novih
znanja);
- Dobavljači, podugovarači i partneri takođe imaju koristi, jer rade na projektu
i integrišu se u uspeh proizvoda.
Američko ministarstvo odbrane je istraživalo koristi od primene IRP u velikim

američkim kompanijama, među kojima su: Aerojet Ordinance, AT&T, Boeing, John
Deere, ITT, Mc Donnell Douglas, Helwet Packard i dr. Istraživanje je pokazalo osam
koristi od primene IRP, prikazanih na Slici 1.8.
Slika 1.8 Šematski prikaz koristi od integralnog razvoja proizvoda
Značajno je navesti još jedan primer. Kao i obično, Toyota prednjači u primeni
savremenih metoda i načina poslovanja. Tako je u Tojoti uvođenje IRP počelo 60-tih
godina. Primenom novih tehnologija u razvoju proizvoda, postignuti su impresivni
rezultati:
- proizveden je najpouzdaniji automobil na svetu (50% pouzdaniji od
konkurentskih),
- najbrži razvoj novog automobila – 27 meseci (Nissan-u je potrebno 29
meseci),
- sve ovo postigao je najmanji razvojni tim - 500 ljudi (sledeći najmanji
razvojni tim je Nissan-ov, sa 750 ljudi).
Kreiranje proizvoda atraktivnog kvaliteta
Kreiranje proizvoda atraktivnog kvaliteta (Attractive Quality Creation - AQC)

predstavlja jedan od savremenih prilaza unapređenju poslovanja. Kano je još 1984.
prvi put pisao o kreiranju atraktivnog kvaliteta (Attractive Quality Creation) ili
totalnom kreiranju kvaliteta (Total Quality Creation). On je postavio prilaz, koji
definiše:
- Obavezni (projektovani) kvalitet (Must be - Quality) – odnosi se na
podrazumevane zahteve. Oni se ne postavljaju eksplicitno, ali proizvod mora
da ih u potpunosti zadovolji.
Ostvarenje obaveznog kvaliteta nema uticaja na stav kupca o kvalitetu
proizvoda, ali ukoliko obavezni kvalitet izostane, kupac će skoro sigurno
odbaciti takav proizvod (npr. ako je proizvod aparat za kopiranje, onda je

obavezni kvalitet – jasnoća kopija);
- Jednodimenzionalni kvalitet (One dimensional Quality) – obuhvata
eksplicitno postavljene zahteve pred razvoj i proizvodnju proizvoda.
Nedostatak ovog kvaliteta izaziva nezadovoljstvo korisnika, a njegovo
postojanje utiče na povećano zadovoljstvo korisnika (za aparat za kopiranje,
jednodimenzionalni kvalitet je na primer broj kopija u minuti);
- Atraktivni kvalitet (Attractive Quality) – odnosno, kvalitet zadovoljstva
obuhvata atraktivne (latentne) zahteve koji se ne postavljaju, ali ih je
proizvođač ugradio u proizvod i ostvario značajne konkurentske prednosti.
Atraktivni kvalitet obuhvata one elemente kvaliteta proizvoda o kojima
korisnik ne razmišlja, ali čije postojanje izaziva u njemu pozitivno
iznenađenje, čak ushićenje proizvodom (na primer, aparat za kopiranje koji
radi i kao štampač i kao faks).
Proizvodi (usluge) koji sadrže atraktivni kvalitet imaju velike šanse da ostvare
značajne prednosti u odnosu na konkurenciju. Kreiranje atraktivnog kvaliteta je
sistematska aktivnost koja se mora sprovoditi na nivou čitavog preduzeća. Ona ima
za cilj kreiranje originalnih osobina proizvoda (usluga), sa kojima se potrošači ranije
nisu sreli (ili bar ne u okviru posmatranog proizvoda).
Kano navodi tri prilaza kreiranju atraktivnog kvaliteta:

- Tehnološki prilaz – koristi epohalni tehnološki razvoj (proizvodi u
tehnološkoj oblasti koja se ubrzano razvija), a primenljiv je u tehnološki
izuzetno razvijenim sredinama;
- "Genijalni" prilaz – razvoj novih proizvoda zasniva na genijalnosti i
inspiraciji. Veoma je rizičan, a bez genijalaca čak i opasan;
- Marketinški prilaz – obuhvata studije o upotrebi proizvoda i stavovima
korisnika. Može biti primenjen uvek i svugde.
Proces AQC se sastoji iz četiri faze:

- Prikupljanje podataka, posmatranje ponašanja potrošača i intervjuisanje
korisnika;
- Definisanje fokusnih tačaka i razvoj ideja;
- Potvrđivanje atraktivnog kvaliteta;
- Donošenje odluke o planiranju strateškog proizvoda.
1.6 DRUŠTVENI ZNAČAJ RAZVOJA PROIZVODA
U razvijenim zemljama razvoj proizvoda je prestao da bude samo posao pojedinih

preduzeća i istraživački izazov za akademske institucije. On je postavljen na nivo
nacionalnog interesa, o kome u velikoj meri, brine država preko svojih organa i
institucija. Pokreću se projekti (programi) od najvišeg nacionalnog značaja. Oni
objedinjuju napore pojedinih učesnika. Sve ovo ide u prilog činjenici o ukupnoj
društvenoj važnosti razvoja proizvoda. To se ne odnosi samo na preduzeća koja ih

razvijaju, već i nacionalnu privredu ili privredu regiona, a samim tim i zadovoljavanje
potreba celokupnog stanovništva.
Bez obzira na postojeća ograničenja, iskustva razvijenih zemalja pokazuju da su

najveće barijere u glavama ljudi. Predrasude o razvoju proizvoda, ali i uopšte o
poslovanju, kao i o ulozi nauke u poboljšanju postojećeg stanja, su najozbiljnija
prepreka. To se prvo mora savladati.
Tržišni i poslovni uspeh na otvorenim svetskim tržištima se mora zasnivati na

proizvodnji izvrsnih, atraktivnih proizvoda, koji prevazilaze očekivanja korisnika.
Internacionalizacija i globalizacija proizvodnje i razmene su ključni procesi –

generatori ekonomskog angažovanja i pristupa organizovanju i obavljanju
poslovanja. Dilema – „šta proizvoditi?“, već se promenila u dilemu – „gde proizvoditi?“.
Dilema – „šta i koliko razmenjivati?“ prerasla je u dilemu – „kako razmenjivati?“
Orijentacija na međunarodna i globalna tržišta, u takvim uslovima, postala je
neminovnost. Razlog je da internacionalizacija i globalizacija ukupnih poslovnih
aktivnosti, kao pojava, sve više uzima maha. To je jedan od najimpresivnijih
poslovnih trendova.
Osnovu strateških prednosti svakog učesnika u savremenim ekonomskim tokovima

čine konkurentske prednosti koje nastaju u procesu specifičnog objedinjenog napora
njihovog integralnog kreiranja - na makro i mikro nivou. Da bi preduzeće postalo i
ostalo konkurentno mora da odgovori na tri presudna zahteva njegovog opstanka i
održivog razvoja:
1) Stvaranje i održavanje reputacije organizacije,

2) Zahteve tržišta,
3) Uključenje u međunarodno tržište.
Uz sve to, kočnice karakteristične za naša preduzeća, u drugoj deceniji 21. veka, su
pre svega:
1) Nedostatak stručnih kadrova,
2) Tehnološka zaostalost,
3) ...
Ovo su osnovni problemi koje moramo rešiti ako želimo da opstanemo na današnjem
tržištu. To čak više nije ni samo pitanje priključenja EU.
Takođe, na osnovu istraživanja koje je sproveo Strategic marketing u periodu između

januara i juna 2005 godine, zaključujemo da građani nisu u stanju da ideju sopstvene
dobrobiti vide u celini. Nažalost, sopstveni interes posmatraju kroz trenutnu ulogu u
kojoj se nalaze, jednom kao potrošači, drugi put kao članovi (zaposleni) kompanije.
Tako se suprotstavljaju sopstvenom interesu u alternativnim ulogama.
Sa druge strane, ta anketa, koja je obuhvatila populaciju između 25 i 35 godina,

pokazala je da kod mladih, fakultetski obrazovanih ljudi postoji daleko veći nivo
svesti o tome šta je to kvalitet i zbog čega je on značajan. To saznanje je ohrabrenje i
usmerenje za nastavak upornog rada, sa ciljem da se konačno „prizovemo pameti“.
LITERATURA
[1] Topičić A., Tufekčić DŽ., Cerjaković, E.: Razvoj proizvoda - 1. izdanje, - Mašinski
fakultet u Tuzli, Tuzla 2012.
[2] Kuzmanović S., Ikonić M., Anišić, Z.: Menadžment životnim ciklusom proizvoda, -
Univerzitet u Novom Sadu, Fakultet tehničkih nauka, Novi Sad 2013.
[3] Stikić D., Nestić S., Marković D.: Kvalitet proizvoda - Temelj konkurentnosti, - 34.
Nacionalna konferencija o kvalitetu, Kragujevac 2007.
[4] Perović J. M.: Menadžment Informatika Kvalitet, - ISBN-13: 978-86-80581-30-9,
Kragujevac 2003.
[5] Paten D.: Uspešan marketing za mala preduzeća, prevod, CLIO, 1997.
[6] Mitrović R.: Tehnički propisi i standardi – predavanja, Univerzitet u Beogradu -
Mašinski fakultet, 2014.
[7] Kotler F.: Upravljanje marketingom, - MATE, Zagreb 2007.
[8] Hanić H.: Principi marketinga, - Beogradska Bankarska Akademija, Beograd
2007.
[9] Vojinović D., Kočović J.: Metode i tehnike u razvoju proizvoda,- Univerzitet u
Kragujevcu, Kragujevac 2013.
[10] Wind Y.: Product Policy - Concepts, Methods and Strategy, - Adison - Wesley
Publishing Company, London 1988.
[11] Robertson T. S.: The New Product Diffusion Process, - John Wiley & Sons Inc.,
New York 1974.
[12] Dwived S.N., Sobolewski M.: Concurrent Engineering - An Introduction, -
Concurrent Engineering Research Center, West Virginia University, Morgantown
1990.
[13] Shen X.X., Tan K.C., Xie M.: An integrated approach to innovative product
development using Kano's model and QFD, - European Journal of Innovation
Management, ISSN: 1460-1060, 1998.
[14] Zelenović D.: Integralni razvoj proizvoda, - Fakultet tehnničkih nauka - Institut
za industrijske sisteme IIS - Istraživački i tehnološki centar, Novi Sad 1997.
[15] Kano N.: Guide to TQm in service industries, - Productivity Inc., 1996.
Osnove tehničkih propisa – Faze u procesu konstruisanja 45
FAZE U PROCESU KONSTRUISANJA

DESIGN PROCESS PHASES
2.1 KONSTRUISANJE – od tradicije do integrisanja
U današnjem brzom – žestokom konkurentskom svetu, stalan je komercijalni razvoj

novih proizvoda. Zato su brzina i fleksibilnost od suštinskog značaja. Mnogobrojne
metode koje kompanije primenjuju za efikasno i brzo konstruisanje proizvoda i
plasiranje na tržište, razvijaju se veoma brzo. U početku je proces konstruisanja bio
mukotrpan; izvodio se korak po korak – pratilo ga je dosta utrošenog vremena i
posledično kasno „lansiranje proizvoda“ na svetsko ili domaće tržište. Taj
tradicionalni pristup konstruisanju se koristio zadnjih 30 godina. Kompanije i ostala
preduzeća su shvatila da tako ne funkcionišu optimalno i efikasno – upravo zbog toga
su stvoreni različiti novi ubrzani pristupi konstruisanju poizvoda.
2.2 PROCES – od ideje do konstrukcije
Konstruisanje je stvaralački, prvenstveno intelektualni rad. Njegov krajnji

proizvod je tehnička dokumentacija – projekat, koga čine sklopni i radionički crteži,
analize stanja radne sposobnosti pojedinih delova i proračuni, uputstva za izradu i
eksploataciju.
Definicija konstruisanja bi bila: „Konstruisanje je proces koji transformiše ideje u novi

proizvod, a proizvod u projekat koji je skup informacija za izradu i eksploataciju“.
Proces konstruisanja započinje idejom (stvaralačka zamisao) o mašini odgovarajućih

karakteristika za obavljanje zadate funkcije. Informacije nižeg nivoa (ideje)
transformišu se u informacije višeg nivoa (proizvod, krajnji cilj). To se postiže
analizom, eksperimentima, simulacijama, proračunima i raznim drugim metodama.
Na kraju procesa konstruisanja, rezultat je konstrukciona i eksploataciona
dokumentacija.
Konstruisanje je, dakle, neophodna delatnost koja prirodno povezuje stvaralačku

zamisao sa proizvodnim rezultatom.
Socijalno - istorijska potreba i razvoj svesti zahtevaju nove konstrukcije.

Konstrukciona nužnost dovodi do niza različitih oblika konstrukcija. Za pojedina
razdoblja je karakteristično da se pojedine konstrukcije prikazuju i jasno su vidljive.
U specifičnim slučajevima i prilikama se prikrivaju.
Svaka konstrukcija je intelektualni ishod dugog i napornog rada grupe ljudi. Njena
suština, po pravilu, proističe iz zamisli samo jednog čoveka.
Svaki proizvod mora da prođe kroz svoj „životni ciklus“. Faza konstruisanja je prva, a
slede je faze proizvodnje, eksploatacije i recirkulacije. Ukratko, od ideje do uništenja.
To se može predstaviti Slikom 2.1, odnosno prikazanim etapama u razvoju i
eksploataciji proizvoda.
Slika 2.1 Životni ciklus proizvoda
Analizom ove slike, mora se zaključiti i uvažiti da na proces konstruisanja, osim

stvaralačke ideje i naučnih saznanja, utiču i informacije dobijene iz proizvodnje i
eksploatacije datog proizvoda. Proučavanjem ovih procesa bavi se Teorija
konstruisanja ili Nauka o konstruisanju.
Faza konstruisanja je krucijalna faza. Razlog je: konstruktorsko rešenje mora biti
osmišljeno tako da se može realizovati tehnološki. Konstruisanje obuhvata
definisanje projektnog zadatka, koncipiranje tehničkog rešenja, razradu tehničkog
rešenja i kompletiranje tehničke dokumentacije. Na Slici 2.2, grafički je prikazan
proces konstruisanja.
Slika 2.2 Faze u procesu konstruisanja
Radi što lakšeg, bržeg i jednostavnijeg izvođenja čitavog procesa konstruisanja

neophodno je primeniti i odgovarajuće pristupe u samom procesu – integralni i
sekvencijalni.
Osnovna razlika između ova dva pristupa u procesu konstruisanja je:

- Sekvencijalni pristup – karakteriše ga jednostavnost organizacije
proizvodnje, odnosno čitav proces konstruisanja se odvija korak po korak, pa
je potrebno uložiti mnogo vremena za realizaciju proizvoda;
- Integralni pristup – daje mogućnost preklapanja pojedinih procesa u
konstruisanju pa je potrebno uložiti znatno manje vremena za realizaciju
mašinskog sistema.
Ova dva pristupa procesa konstruisanju se podrobnije objašnjavaju u poglavlju 3.
Može se zaključiti da je bitno ostvariti što kraće vreme čitavog procesa, jer je osnovni
i najbitniji razlog cena krajnjeg proizvoda. Ako je tim konstruktora i svih potrebnih
struka i profila, uigran i kvalitetan, može postići zaista zavidne rezultate. Njihov
krajnji proizvod (konstrukcija) može zadovoljiti sve zahteve savremenog tržišta.
Konstruisanje je usko povezano sa procesom izrade. Proizvod se realizuje tako da

zadovoljava potrebe korisnika. Odatle konstruktor dobija početne informacije. Tako
crpi ideju kako bi proizvod trebalo da izgleda. Proizvod ne sme negativno da utiče na
okolinu. Mora da poštuje i ekološke standarde na kraju svog radnog veka.
Pravilan pristup konstruisanju podrazumeva i adekvatan nivo znanja. Ono

omogućava transformisanje ideje u proizvod, a kroz proizvodnju doprinosi i opštem
društvenom razvoju. Zato je tipično da se najviše vremena utroši upravo na proces
konstruisanja, radi osmišljavanja pravog rešenja za potrebe potrošača.
Konstruisanje se može podeliti na operativno i razvojno. Pojam razvojnog

konstruisanja podrazumeva razvoj novog proizvoda odnosno novog mašinskog
sistema.
Operativno konstruisanje su korekcije i usavršavanje postojećih konstrukcija. Kao

što nije moguće postaviti jasnu granicu između postojećih grupa konstrukcija, tako
nije moguće postaviti jasnu razliku ni između ove dve vrste konstruisanja.
2.3 AKTIVNOSTI, USLOVI I OGRANIČENJA PRI KONSTRUISANJU
2.3.1 Vrste konstrukcija
Zavisno od faza koje su obuhvaćene procesom, konstruisanja razlikujemo po vrsti:

- Novu konstrukciju;
- Varijantnu konstrukciju;
- Prilagođenu konstrukciju (rekonstrukciju);
- Ponovljenu konstrukciju.
U daljem tekstu je kratko objašnjenje za svaku od navedene vrste konstrukcija,

uključujući i tabelarni prikaz faza koje one obuhvataju (Tabela 2.1).
Nova konstrukcija – nastaje kao rezultat sprovedenog potpunog procesa

konstruisanja. Zasniva se na novom principu rada, odnosno primenjeno je novo
tehničko rešenje.
Varijantna konstrukcija – ima isti princip, a varira veličina i raspored pojedinih

komponenti unutar sistema. Kao primer, mogu se navesti zupčasti prenosnici ili
motori sa unutrašnjim sagorevanjem.
Prilagođena konstrukcija (rekonstrukcija) – dobija se prilagođavanjem poznatih

konstrukcionih rešenja novom zadatku (funkciji), koji treba da izvrši. Realizuje nova
konstrukciona rešenja za pojedine delove sistema; odnosno, postojeći princip sa
jednog ili više mašinskih sistema se prilagođava i uklapa u nove radne uslove.
Ponovljena konstrukcija – u novoj seriji se, bez izmena, prethodna konstrukciona

rešenja ponovo uvode u proizvodnju i na tržište. Isključuju se sve faze procesa
konstruisanja, osim manjih izmena na tehničkoj dokumentaciji. Ukoliko postoje,
mogu se otkloniti eventualni nedostaci.
Više od polovine plasiranih konstrukcija u svetu spada u grupu prilagođenih; nešto

više od četvrtine su nove; ostale su varijantne.
Konstrukcija je proizvod timskog rada, u kome, u pojedinim fazama, učestvuju ekipe

različitih naučnih i tehničkih stručnjaka iz različitih naučnih disciplina. Uključen je i
niz posebnih specijalista za usko specijalizovane oblasti, neposredno vezane za sam
proces konstruisanja.
Konstruisanju predhode široka istraživanja svih elemenata vezanih za izradu i

eksploataciju budućeg proizvoda. Podaci se prikupljaju iz različite literature;
analiziraju se postojeća konstrukciona rešenja; koriste se rezultati realizovanih
eksperimentalnih istraživanja itd. Stečena saznanja omogućavaju da se definišu
odgovarajući zahtevi i ograničenja za proizvod koji se konstruiše, ali i za
konstruktora.
Radi što jednostavnijeg izvođenja procesa konstruisanja, posebno je važno postaviti,

opisati i izraziti ograničenja i uslove.
Osnovni problemi koji se rešavaju pri konstruisanju, kao rezultat daju tri osnovna
karakteristična podatka: oblik, mere (dimenzije) i materijal. Generiše se i čitav niz
pratećih rezultata, neposredno vezanih za ove osnovne. Sve to se odnosi na mašinu
kao celinu, kao i na njene pojedine delove.
Svi ovi podaci izraženi su na crtežima, na osnovu kojih se mašina proizvodi,

konstruiše i pušta u pogon. Uz svaku mašinu je neophodna prateća dokumentacija –
kao uputstvo za eksploataciju, održavanje i remont.
Niz aktivnosti prilikom procesa konstruisanja se posmatra i analizira. Neophodno je

da postoji uzajamna i povratna sprega radi lakšeg uočavanja mogućih propusta i
grešaka, a posledično i njihovog korigovanja.
Tabela 2.1 Faze u konstruisanju u zavisnosti od tipa konstrukcije
2.3.2 Područja aktivnosti u oblasti konstruisanja
U nauci su jako prisutne analiza i sinteza – isti je slučaj i u procesu konstruisanja

(Slika 2.3). Analizi zadatog problema se pristupa sistematski, da bi se došlo do
neophodnih podataka. Na osnovu već poznatih znanja, sistematski se sintetišu
odgovarajuća konstrukciona rešenja.
Svet korisnika –
potrebe, mogućnosti...
Svet analize - Svet sinteze - stvaranje

prikupljanje i obrada novih konstrukcijskih
podataka rešenja
Slika 2.3 Područja aktivnosti u procesu konstruisanja
Na Slici 2.3 su prikazani procesi prilikom konstruisanja. Oni su podeljeni u tri

područja.
U svakom od njih neposredni ciljevi su različiti, pa se stiče utisak da su to odvjeni
svetovi potreba, analize i sinteze.
Svet potreba je okrenut razvoju potreba i definisanju proizvoda koji će te potrebe

zadovoljiti.
Svet analize je okrenut proračunima, a svet sinteze stvaranju novih tehničkih rešenja.
Svaka od ovih celina se zasniva na prikupljanju i korišćenju informacija.
2.3.3 Definisanje faza u procesu konstruisanja
Definisanje projektnog zadatka
Pristup konstruisanju je jasan i precizno formulisan projektni zadatak. Projektni

zadatak se postavlja pred mašinu koju treba konstruisati, bez obzira da li je reč o
rekonstrukciji postojeće mašine ili konstruisanju potpuno nove mašine.
Projektnim zadatkom mora biti precizno određeno šta se želi da ostvari i pod kojim
uslovima; kakve osobine konstrukcija mora da ima; kakva svojstva ne sme da ima.
Projektni zadatak, naime, mora da predvidi i sva moguća ograničenja u gabaritu,

masi, maksimalnoj temperaturi, buci, zagađenju okoline kao i ograničenja u pogledu
mogućnosti proizvodnje i nabavke materijala, sirovina, odnosno gotovih
polufabrikata delova.
Posebno su važna ograničenja u vezi sa cenom mašine i ekonomičnosti u

eksploataciji.
U posebnu grupu spadaju uslovi, odnosno želje, koje bi trebalo da budu ispunjene, ali
samo ako je to zaista moguće. Projektnim zadatkom (listom zahteva), koji bitno utiču
na konstrukciju, treba, npr. da budu obuhvaćeni:
- Opterećenje,
- Uslovi eksploatacije,
- Veličina serije,
- Posebna ograničenja itd.
Ovde se, primera radi, razrađuju neki zahtevi:

1) Opterećenje – primer konstruisanje dizalice: pored nosivosti, mora biti
naznačeno da li dizalica stalno radi sa punim opterećenjem ili samo povremeno,
odnosno, njen eksploatacioni kontinuitet i diskontinuitet, sa parametrima
opterećenja, uključujući i druge važne podatke od značaja za tu konstrukciju.
2) Uslovi eksploatacije – jednostavni primeri su:

- autobus gradskog saobraćaja u kome su bitni: lako ulaženje i izlaženje, šta
zahteva veći broj vrata, veći broj mesta za stajanje nego za sedenje itd.;
- autobus međugradskog saobraćaja, pak, teži što većem komforu, a manje
lakom ulaženju i izlaženju;
- putnička vozila sa neparnim brojem vrata lako se mogu preorijentisati u
sanitetska vozila, izbacivanjem poslednja sedišta i ubacivanjem nosila;
- minimalna slobodna visina vozila iznad kolovoza povezana je s kvalitetom
kolovoza i stabilnošću vozila;
- klimatski uslovi su takođe važni: da li je reč o mašini koja treba da radi u
tropskim predelima ili polarnim, da li je vazduh vlažan ili nije;
- prilikom zavarivanja, mora da se vodi računa da je svaki zavaren spoj
dostupan zavarivaču, odnosno, da se izbegnu neželjeni položaji (poput
nadglavnog – gde može doći do curenja metala šava), ili skučenog prostora
(može doći do havarije konstrukcije tokom eksploatacije zbog nekvalitetnog
zavarenog spoja, kao posledice lošeg rešenja).
3) Broj komada (veličina serije) - konstruisanje u pojedinačnoj proizvodnji se

prihvata kao konstruisanje za posebne uslove i namene. Takve mašine se i izrađuju
individualno. One se posebno naručuju. Znači, one su prodate pre nego što su
konstruisane i izrađene. Primeri: bageri za brodogradilišta, dizalice za posebne
svrhe, hidroturbine, mašine alatke posebne namene i dr.
Mašine koje se konstruišu za serijsku, odnosno, masovnu proizvodnju (motorna

vozila, kamioni, traktori, mašine alatke opšte namene, uređaji za domaćinstvo,
poljoprivredne mašine i dr.) moraju da imaju takve osobine koje mogu da zadovolje
potrebe i zahteve niza potrošača – korisnika.
Svaki propust u konstruisanju proizvoda za serijsku proizvodnju ponavlja se u svim

primercima. Posledica su veliki finansijski gubici, za razliku od propusta u slučaju
pojedinačne proizvodnje. Zbog toga se u ovim slučajevima isplati eksperimentisanje

sa više varijanti prototipova.
Da bi se dobili odgovori na sva sistematizovana i druga postavljena pitanja formira se

lista zahteva, koja se koristi kao podloga za dalji rad.
Lista zahteva
Lista zahteva je tehnički dokument kojim se definišu projektni zadatak i sva

ograničenja koje treba da ispuni buduća konstrukcija. Funkcija buduće konstrukcije
definiše se opisno, uz potrebne skice, neposredno vezane za radni prostor, materijal i
energiju koji se koriste itd.
Važno je definisati ulazne i izlazne podatke o materijalu, energiji i informacijama.

Oblik, mere (dimenzije) i materijal mašine kao celine kao i svakog njenog dela
(grupe, sklopova, podsklopova, mašinskih delova) moraju da zadovolje niz uslova:
- Uslovi funkcije i namene,
- Uslovi radne sposobnosti,
- Uslovi proizvodnje,
- Uslovi ekonomičnosti,
- Uslovi ergonomije i estetike i dr.
Funkcionalnost
Osnovni zahtev za tehničke sisteme (mašine, uređaje, podsisteme, mašinske grupe
itd.) je ispunjenje zadate funkcije, ali uz zadate uslove i za predviđeno vreme
eksploatacije.
U odnosu na sve druge zahteve, ovaj zahtev ima najviši stepen prioriteta.
Funkcija sistema zadaje se listom zahteva. Nju sastavlja kupac, odnosno, korisnik.
Obaveza konstruktora je da proverava realne tehničke mogućnosti za njeno
ispunjenje. Nerealni zahtevi jako negativno utiču na sam proces konstruisanja.
Zahteve treba poređati po stepenu prioriteta. Najpre se rešavaju zahtevi stepena

prioriteta koje konstrukcija treba da ispuni. Zahtevi, međutim, mogu biti specifični i
vezani za tehnološki proces koji sistem ispunjava u radu. To procesu konstruisanja
daje interdisciplinarni karakter i nameće potrebu timskog rada.
Pri sastavljanju liste zahteva, konstruktor mora korisniku da stavi do znanja da svaki
dodatni zahtev poskupljuje konstrukciju. Zbog ekonomičnosti proizvoda,
konstrukciono rešenje treba izvesti – ne toliko komplikovano koliko je moguće
struci, već tako jednostavno koliko je neophodno za ispunjenje predviđene funkcije.
Sigurnost
Ovaj zahtev je drugi po stepenu prioriteta. Njegova realizacija znači smanjenje
opasnosti za ljude, mašine i okolinu u toku eksploatacije sistema. Važnu ulogu, pri
tome, ima preopterećenje. Ono može da dovede do pojave neželjenih stanja i
havarija. Savremenim metodama proračuna i uz primenu adekvatnih sistema
nadzora stanja radne ispravnosti, moguće je neželjene pojave svesti na minimum.
Ekonomičnost
Ekonomičnost je, takođe, jedan od ključnih zahteva, koji mašinski sistem treba da
postigne. Ovaj zahtev je presudan za prodaju svakog proizvoda. Važnu ulogu na
ekonomičnost cene ima primena poluproizvoda (standardni profili, limovi, cevi i
uopšte standardni elementi).
Energetska efikasnost
Oblikovanje uređaja treba da bude tako izvedeno, da ispuni zadatu funkciju sa
minimalnim utroškom energije. Optimalno funkcionisanje mašinskog sistema
postignuto je ako on uspešno ispunjava predviđenu funkciju za zadate uslove
eksploatacije, uz minimalni utrošak energije i minimalna opterećenja u odnosu na
predviđene i sagledane vrste otpora (vazduh, voda, otpori trenja, itd.).
Izbor materijala
Tehnološke karakteristike materijala (čvrstoća, gustina, elastičnost, tvrdoća itd.)
obavezuju na veoma pažljivu analizu prilikom izbora materijala za odgovarajuću
konstrukciju. Izborom materijala sa boljim mehaničkim osobinama smanjuju se
dimenzije delova, a samim tim i njihova opterećenja, ali su cene takvih materijala
dosta visoke. Zato je neophodna detaljna analiza za konačan izbor materijala.
Postupak izrade
Mogući su različiti postupci izrade (napr. livenje, kovanje, zavarivanje, lepljenje itd.)
sa svojim prednostima i nedostacima. Oni bitno utiču na oblikovanje delova, pa
prilikom izbora konstruktor mora da ih pažljivo analizira. Uslov je da konstruktor
dobro poznaje ovu oblast i da ima neposredna saznanja o tehnološkim
mogućnostima svoje firme i firmi u okruženju. Izbor postupka izrade u velikoj meri
zavisi i od broja delova (pojedinačna, serijska ili masovna proizvodnja). Optimalna
proizvodnja mašinskog sistema obezbeđena je ukoliko su svi njegovi delovi tako
oblikovani, da sa minimalnom cenom i za minimalno vreme, mogu biti izrađeni i
ugrađeni.
Obrada
Kvalitet obrađene površine i propisane tolerancije bitno utiču na izbor postupka
završne obrade, koji će se primeniti u praksi. Postupak obrade je, međutim, u
direktnoj vezi sa cenom proizvoda. To treba uzeti u obzir pri konstruisanju.
Preporučuje se da se u ovom zahtevu usvoji princip izbora najnižeg kvaliteta
obrađene površine, a da pri tome ne bude ugrožena funkcionalnost sistema.
Oblikovanje
Oblikovanje elemenata i sistema je optimizacioni proces koji sadrži veći broj
iterativnih koraka. Oblikovati, znači ustanoviti oblik. To je povezano sa svim fazama
procesa konstruisanja i razvoja. U Fazi razjašnjenja zadatka povezano je, na primer,
kroz gabaritne i priključne mere, a u ranoj Fazi koncipiranja – kroz usvajanje fizičkih
efekata. U Fazi nalaženja izvršilaca osnovnih funkcija sistema uvek se iznova
proverava u kojoj meri je zadovoljena lista zahteva.
U procesu dimenzionisanja i oblikovanja delova uzima se u obzir i način izrade

delova, montaža, eksploatacija, održavanje i kasnija reciklaža sistema.
Oblik je, zajedno sa materijalom, najvažnije obeležje sastava tehničkih proizvoda.

Oblik materijalnog proizvoda obuhvata sveukupnost njegovih geometrijskih i
deskriptivnih obeležja. Oblik elementa može se definisati preko veličina referentnih
za njegov geometrijski oblik, veličinu (makro-geometrija) i površinu (mikro-
geometrija). Proizvod kao sistem može, prema tome, da se opiše preko oblika svih
njegovih elemenata i njihovog međusobnog položaja.
Montaža
Delovi i sklopovi treba da budu izvedeni na način da njihovo sklapanje i montaža
budu jednostavni i jeftini. Ako se montaža izvodi po tačno utvrđenom redosledu, to
konstruktor, u pratećem uputstvu, mora tačno da navede. U masovnoj proizvodnji,
najčešće se izvodi automatizovana montaža. Delovi koji se češće u toku eksploatacije
menjaju zbog gubitka radne sposobnosti (habanje, zamor itd.) moraju biti
pristupačni – radi lake montaže i demontaže.
Transport
Gabariti i težina proizvoda bitno utiču na troškove transporta. Neophodno je voditi
računa o različitim mogućnostima transporta gotovih proizvoda – železnicom,
teretnim vozilima, brodovima, avionima. Zato treba usaglasiti dimenzije i težinu
proizvoda sa standardima iz ove oblasti. Iz tog razloga, često se nameće potreba da se
delovi i sklopovi transportuju odvojeno, a sklapaju tek na mestu eksploatacije.
Eksploatacija
Rukovanje tehničkim uređajima treba, po mogućstvu, da bude lako i pregledno.
Potrebni eksploatacioni parametri moraju biti lako dostižni i, opet po mogućstvu,
označeni logičkim simbolima. Radno mesto rukovaoca treba da je optimalno
oblikovano sa ergonomskog stanovišta. Svaki uređaj je onoliko dobar, koliko je
njegovo korišćenje jednostavno.
Održavanje
To je jako bitan parametar svake konstrukcije. Ako se održavanje izvodi sa prekidom
rada uređaja, nastojati da taj prekid bude minimalan. Zbog toga je neophodno da sva
mesta gde se izvode intervencije održavanja budu lako pristupačna sa mogućnošću
brze zamene, odnosno moraju da ispune zahteve terotehnologičnosti.
Zaštita okoline
Mašinski sistemi (proizvodi) moraju biti izvedeni tako da tokom eksploatacije ne
deluju nepovoljno na ljude i okolinu. Po završenom radnom veku, proizvod se
izbacuje iz upotrebe, pa je potrebna njegova likvidacija i reciklaža. Zakonska
regulativa o reciklaži i zaštiti okoline je izuzetno stroga. O tome konstruktor mora da
vodi računa. U tom smislu, optimalna reciklaža se određuje prema minimalnim
troškovima prerade, kao i za ponovnu upotrebu sastavnih delova sistema.
Koncipiranje tehničkog rešenja
Prvi posao konstruktora, posle potpunog definisanja projektnog zadatka je

prikupljanje dokumentacije o sličnim mašinama, koje su već izvedene. One bi mogle
da posluže kao osnova za traženo konstrukciono rešenje. Studiranjem
konstrukcionih rešenja izvedenih mašina i kritičkom analizom dolazi se do osnovne
predstave kako bi trebalo da izgleda buduća mašina koja treba da se konstruiše.
Sagledavanje gde treba da bude težište rada na iznalaženju novog konstruktorskog
rešenja.
Konstrukcioni problem retko ima jedno rešenje. Svaka mašina , proizvod, se tokom
vremena usavršava i predstavlja rezultat nekoliko pokoljenja konstruktora. Prvobitni
model se postepeno usavršava, snabdeva novim sklopovima i obogaćuje novim
konstrukcionim rešenjima. Zbog velikog broja promenljivih, teorijski je moguće
postaviti beskonačni broj rešenja jednog konstrukcijskog problema. Međutim, među
njima je samo relativno mali broj praktično primenljivih. Primer: putnička vozila (niz
rešenja, ali malo koncepcijskih razlika), kotrljajni ležaji - različita rešenja različitih
proizvođača tokom vremena teže jednom istom rešenju za svaki ležaj.
Sve aktivnosti koje dovode do tehničkog rešenja su prikazane u Tabeli 2.2.
Tabela 2.2 Aktivnosti u toku koncipiranja tehničkog rešenja

Aktivnosti
1. Prelistavanje Patenti, publikacije, katalozi...
2. Proučavanje Literatura, opisi konstrukcija...
3. Zapažanje Gotove konstrukcije
Od korisnika slične mašine i od službe za
4. Informisanje
održavanje
5. Upoređivanje Niza različitih rešenja
6. Zaključivanje Prednostima i nedostacima pojedinih rešenja
O sopstvenoj konstrukciji koja treba da ispuni
7. Odlučivanje
zahteve postavljene projektnim zadatkom
Verovatnoća da se ideja o novom proizvodu razvije u komercijalni prototip je mala.

Verovatnoća da se ideja pretvori u komercijalni uspeh na tržištu je još manja, pa je i
iz tih razloga u Poglavlju 1 (Razvoj Proizvoda) detaljno objašnjen životni vek
proizvoda – konstrukcije.
Razrada tehničkog rešenja
Faza procesnog konstruisanja odnosi se na konkretizaciju usvojene koncepcije. Ona

se svodi na iznalaženje najpogodnijeg konstrukcionog rešenja na osnovu podataka
određenih u listi zahteva. Tako se dolazi do glavnih dimenzija mašine. Na osnovu njih
se može izraditi generalno idejno rešenje mašine za nekoliko paralelnih varijanti.
Potom slede razrada svake varijante, izrada crteža pojedinih grupa i podgrupa,
razbijanje na sklopove i podsklopove i odgovarajući proračuni.
Kompletiranje tehničke dokumentacije
Ova Faza se sastoji od razrade detalja, izbora materijala, propisivanja tolerancija i

naleganja, izbora standardnih delova itd. U ovoj Fazi projekat se upotpunjuje
propisivanjem konačnih podataka o rasporedu, obliku, merama i kvalitetu površina
svih delova, utvrđivanjem svih materijala, proverom mogućnosti proizvodnje,
analizom troškova i dobiti (profita). Na ovaj način obezbeđuje se celokupna
dokumentacija za proizvodnju. Težište ove faze je na razradi i izradi crteža detalja i
detaljnoj specifikaciji delova. Osim toga, prave se uputstva za obradu, montažu i
upotrebu. Kontrola ispravnosti, kao i primena standarda, zaključuje ovu Fazu. Osim
toga, obuhvaćene su i korekcije u sklopnim crtežima i crteži pojedinih podsklopova,
na osnovu crteža detalja.
Izrada novog crteža ili izmena na postojećim, dok mašina postoji samo na papiru,
neuporedivo je jeftinija nego izmena u toku proizvodnje.
U nauci i tehnici, prilikom izrade različitih proizvoda, odnosno izrade konstrukcija,

jako je bitno ići u korak sa tržišnim zahtevima, informisati se blagovremeno o novim
trendovima, mogućnosti modernizacije postojećih rešenja i svakako sačuvati
konkurentnost postojaćeg proizvoda. Ideja je najbitniji činilac čitave strukture
konstruisanja, a da bi ona bila deo stvarnosti neophodan je dugoročan i mukotrpan
timski rad.
LITERATURA
[1] Ognjanović M.: Konstruisanje mašina, Univerzitet u Beogradu – Mašinski

fakultet, Beograd 2003.
[3] Marković S., Jovičić S., Josifović D.: Unapređenje procesa konstruisanja do
kvalitetnijeg održanja, Festival kvaliteta, Kragujevac, 2007.
(http://www.cqm.rs/2007/pdf/34/61.pdf )
[4] Trbojević M.: Osnove konstruisanja, - Univerzitet u Beogradu Mašinski fakultet,
Beograd 1971.
[5] Tanasijević, S.: Tribološki ispravno konstruisanje, monografija, - Mašinski
fakultet, Kragujevac 2004.
[6] Grbac B., Meler M.: Realizacija poslovne ideje, Ministarstvo gospodarstva, rada
i poduzetništva, Biblioteka “marketing za poduzetnike”, Zagreb, 2007.
[7] Ognjanović M.: Kreativnost, analiza i sinteza u konstruisanju, Zbornik radova
sa naučno-stručnog skupa “Istraživanje i razvoj mašinskih elemenata i sistema”
- IRMES-98, Beograd 1998, str. 13-18.
[8] Kuzmanović S.: Metodologija konstruisanja, - Fakultet tehničkih nauka, Novi
Sad 1998.
[9] Đokić V.: Teorija i metode konstruisanja mašinskih sistema, Gradina, Niš 1993.
[10] Marjanović N.: Metode konstruisanja, Mašinski fakultet, Kragujevac 1999.
[11] Savić Z., Janković M.: Osnovi konstruisanja, - Naučna knjiga , Beograd 1991.
[12] [Hubka V.: Principles of Engineering Desing, Butterworth & Co. Ltd, ISBN: 978-
0-408-01105-1, 1982.
[13] Eder E.: Engineering Desing and Creativity,- HEURISTA, CRS Press, 1996.
[14] Križan B.: Osnove proračuna i oblikovanja konstr. elemenata, Rijeka 1999.
[15] Ognjanović M., Obradić R.: Racionalnost korišćenja mase zavarenih mašinskih
delova, - časopis Konstruisanje mašina, 1999.
[16] Obraz R.: Politika proizvoda,- Informator, Zagreb 1975.
Osnove tehničkih propisa – Sekvencijalni i integralni pristup konstruisanju 59
SEKVENCIJALNI I INTEGRALNI PRISTUP

KONSTRUISANJU
SEQUENTIAL AND INTEGRATED
APPROACH TO DESIGN
3.1 PODELA PRISTUPA U PROCESU KONSTRUISANJA
Zahtevi kupaca se povećavaju a njihova očekivanja konstantno menjaju. Paralelno s

tim je evidentno skraćivanje životnog veka proizvoda i potražnja za nižim
troškovima. Sve ovo izaziva pritisak na razvoj proizvoda i brzinu proizvodnje.
Preduzeća troše značajna sredstva iz budžeta na razvoj sistematskih i planskih
metoda za proces konstruisanja. Posledica je istovremeni razvoj procesa
konstruisanja u različitim preduzećima. Preduzeća koja su razvila svoj proces
pristupa konstruisanju stupila su na svetsko tržište sa poboljšanim stanjem profita i
konkurentnosti. Glavne karakteristike takve kompanije, superiornije od rivala zbog
razvoja pristupa procesu konstruisanja su: studije koje se sprovode sa razvojnim
timovima, kupcima i dobavljačima koji učestvuju u razvoju proizvoda. Cilj im je da
konkurentno pristupe razvoju proizvoda, kako bi se postigla brzina proizvodnje i
umanjili troškovi proizvodnje.
Razvojni timovi rade na razvoju složenih mašinskih sistema, odnosno na

konstruisanju proizvoda. U procesu razvoja timovi koriste različite pakete softvera
(CAD/CAM sistemi) da bi računar obavljao rutinske delove posla, a inženjerima
ostavio više vremena za kreaciju. Stepen njihove uspešnosti uslovljen je metodom
pristupa razvoju procesa konstruisanja. Zavisni su od korišćenja različitih metoda:
sekvencijalnog – serijskog ili tradicionalnog, odnosno, integralnog razvoja proizvoda.
3.2 SEKVENCIJALNI PRISTUP KONSTRUISANJU
3.2.1 Iz tradicije – u promene
U prošlosti, komercijalni uspeh je bio zagarantovan za kompanije koje su bile u

stanju da dizajniraju, razviju i proizvedu visoko kvalitetne proizvode po
konkurentnim cenama, koji su zadovoljavali potrebe kupaca. Međutim, početkom

ranih 90-tih godina ovakav tradicionalni (sekvencijalni) pristup konstruisanju se
bitno promenio – od kada su vreme i brzina plasiranja proizvoda na tržište postali
veoma značajne komponente za komercijalni uspeh. Istraživanja su dokazala da je
nekoliko meseci kašnjenja na tržištu mnogo gore, nego prekoračenje finansijskih
troškova od 50% , pod uslovom da se prekoračenja odnose na finansijsko poslovanje
za vreme životnog veka proizvoda ili usluge. Drugim rečima, vreme je postalo ključni
pokretač, jer sve zavisi od vremena utrošenog na projektovanje, razvoj i lansiranje
proizvoda da bi se ostvario konkurentan uspeh na tržištu.
3.2.2 Sekvencijalni (tradicionalni) pristup konstruisanju
Sekvencijalni razvoj proizvoda je metod dizajniranja i razvoja proizvoda u kome

svaka faza procesa vodi u sledeću fazu bez preklapanja. Koraci idu jedan za drugim
da bi se sva pažnja i resursi preusmerili na obavljanje one faze koja je trenutno u
toku. Na sledeću fazu razvoja proizvoda se ne prelazi dok se predhodna faza ne
završi. Ceo proces je linearan. Sekvencijalni pristup se, zbog tog „prebacivanja“ sa
jedne na drugu fazu, zove još i metod „vodopada“ ili metod „preko zida“ u zavisnosti
od načina kako je prikazan (Slika 3.1 i Slika 3.2).
Slika 3.1 Metod „vodopada“

Slika 3.2 Metod „preko zida“
Prednost ovog metoda je što poboljšava upravljačku kontrolu proizvoda.
Međutim, metod ima i nedostatke, koje su mnogi proizvođači prepoznali. Prvi bitan
nedostatak – prilikom razvoja proizvoda, razne funkcije su odvojene (projektovanje,
proizvodnja i usluga kupcu). Informacije u serijskoj proizvodnji teku uzastopno, iz
faze u fazu. Na primer, prototip modela, koji je verifikovan bilo simulacijom ili
prototipom (ili oboma), preispituje se za proizvodnju, kvalitet i uslugu.
Napravljene izmene u dizajnu proizvoda mogu da izazovu povećanje troškova i

povećan utrošak vremena za razvoj proizvoda. To može da prouzrokuje kasno
lansiranja proizvoda na tržište.
Dešava se da predložene izmene na proizvodu ne mogu da se realizuju zbog uslova

brzog lansiranja proizvoda na tržište, i samog pritiska tržišta, ili činjenice da
proizvod kasni sa isporukom. To se izbegava kontaktiranjem stručnjaka zaduženih za
funkcionalnu oblast i servis proizvoda. Ili se kontaktiraju menadžeri za proizvodnju i
kvalitet proizvoda. Naime, svi moraju biti obavešteni o nastaloj situaciji.
Glavni problem kod razvojnih timova je što kada jedan razvojni tim završi sa svojom
fazom rada na proizvodu, on daje signal da naredni razvojni tim krene sa
realizacijom naredne faze. To znači da se po planu razvoj proizvoda neće vraćati na

predhodnu fazu, odnosno, informacioni tok je jednosmeran (Slika 3.3).
Slika 3.3 Detaljan prikaz faza u sekvencijalnom razvoju proizvoda.

Svaka faza je postupna – korak po korak
Sekvencijalni pristup konstruisanju diktira i način uređenja preduzeća. Zato postoje

različiti ogranci organizacije. Oni su zaduženi za pojedine delove razvoja proizvoda.
Marketinško odeljenje bavi se istraživanjem i kreiranjem novog koncepta proizvoda,
da bi ga prosledili inženjerima za dizajn. Onda se proizvod, bez razmišljanja kako će
se proizvoditi, predaje inženjerima zaduženim za proizvodnju. Oni redizajniraju
proizvod kako bi mogao lako da se proizvodi. Potom se proizvod predaje odeljenju za
nabavke. Ono je zaduženo da pribavi neophodne delove, materijale i ostale
komponente za pravljenje proizvoda.
Zbog veoma male komunikativnosti timova, čak i tokom predaje materijala za razvoj
proizvoda po fazama, ovakav princip je doslovno nazvan „prebacivanje preko zida“.
Ovakav nedostatak komunikacije provocira česte promene dizajna proizvoda. Na
primer, ako dizajn zavisi od komponenata koje treba da dostavi isporučilac; potom
od primene novih komponenata ili tehnologija, razvijenih da bi poboljšale proizvod;
od promene tržišta. Svaka takva promena zahteva vraćanje u raniji stadijum ciklusa.
To prouzrokuje produženje roka za tržište i povećava verovatnoću budućih izmena
na proizvodu. Proizvod koji bi se vodio po ovakvom procesu je neefikasan, skup, loše
napravljen, loše dizajniran i ne bi zadovoljio potrebe kupca.
Iste osobine važe i za metod „vodopada“ gde informacije teku „nizvodno“. Iz toga
proističe da se odeljenje za dizajn snabdeva informacijama tek posle projektovanja
proizvoda, utvrđenog, pa potom kreiranog prototipa – a onda se tek na kraju
ispravljaju greške ili eventualno organizuje poboljšanje.
Drugi bitan nedostatak – pristup ne dozvoljava saradnju sa klijentom ili korisnikom

u toku procesa proizvodnje. Dizajneri i programeri konsultuju klijenta samo radi niza
intervjua.
Potom, sa uskom vizijom projekta, nastavljaju sa sekvencijalnim razvojem proizvoda.

Ovakav pristup često izaziva nezadovoljstvo i frustraciju kod klijenata.
Metod zajedničkog razvoja aplikacija (proizvoda) razvili su Čak Moris i Toni Kraford
u industriji IBM-u kasnim 1970-tim godinama. Oni su rešili ovaj problem tako što su
na početku procesa projektovanja organizovali niz zajedničkih radionica, to su tzv.
JAD (Joint Application Design) sesije – u kojima dizajneri rade zajedno sa klijentima
na razvoju proizvoda, odnosno stvaraju vid kolaborativnog procesa (Slika 3.4).
Slika 3.4 Ideja JAD sesije je da učesnike sesije što više zaštiti
od ometanja da bi se posvetili analizi sistema
Treći nedostatak sekvencijalnog pristupa – serijska krutost teži da uguši

kreativnost dizajna ograničavanjem unosa različitih grupa dizajna u nekim fazama
razvoja proizvoda. Međutim, modeli brzog razvoja aplikacija (proizvoda) su tako
dizajnirani da brže razviju proizvod još u konceptualnoj fazi, koristeći radionice i
grupe za brz razvoj proizvoda (focus groups), da bi precizirali prototipove još u ranoj
fazi razvoja proizvoda.
Jedan od bitnih nedostataka je i ograničena fleksibilnost zbog linearne organizacije

samog pristupa.
U razvojnom procesu, fleksibilnost omogućava dizajnerima da se prilagode tržištu još

u toku samog procesa razvoja proizvoda. Zbog toga su David Jofi (David Yoffie) sa
Harvardskog univerziteta i Majkl Kusmano (Michael Cusumano) sa Univerziteta za
Mašinstvo i Informacione Tehnologije razvili metod sinhronizovanja i stabilizacije
(sync-and-stabilize method). Ovaj metod dozvoljava različitim ekipama da
sinhronizuju rad u toku razvojnog procesa i omoguće fleksibilnost i uporedan rad na
različitim aplikacijama dizajna proizvoda.
Nedostatak je i moguća neefikasnost prilikom rešavanja kompleksnih zahteva

dizajna. Proizvod se kreće od jedne do druge dizajn grupe sve dok ne dođe do svoje
završne faze kada se razvija prototip. Međutim, kod proizvoda sa složenim dizajnom
često je potrebna izrada prototipova da bi proizvod bio testiran i ocenjivan od
različitih grupa zaduženih za razvoj proizvoda.
Kao odgovor na ovakav tip problema stvoren je Spiralni model (spiral model). Model
koristi tzv. „proces četvorostrukog presavijanja“ (four-fold process).
On obuhvata sledeće procese:

- procenu prednosti i slabosti prototipa,
- primenjivanje i definisanje izmena na drugom prototipu, i
- finalizaciju, pravljenje i testiranje drugog izmenjenog prototipa.
Spiralni model omogućava celovito rešavanje složenih problema.
3.3 INTEGRALNI PRISTUP KONSTRUISANJU
3.3.1 Uvodna razmatranja
Mnogobrojne kompanije i firme su primetile nedostatake tradicionalnog metoda,

pogotovo sa razvojem kompjuterske tehnologije i mogućnostima koje ona pruža.
Brzina lansiranja proizvoda na svetsko tržište je od suštinskog značaja. Vreme za
planiranje i projektovanje proizvoda mora da se skraćuje. Zato je stvoren integralni
ili konkurentni metod (pristup) konstruisanja proizvoda.
U tradicionalnom procesu projektovanja (dizajniranja), kompletan opis dizajna

kreiran je u obliku inženjerskih crteža i dijagrama. Zatim se oni prosleđuju odeljenju
za analitičko vrednovanje i procenu, kao i za pripremu planova i uputstava za
proizvodnju. Na taj način su uspostavljeni tzv. „zidovi“, preko kojih su razvojni timovi
prebacivali svoje obaveze narednom razvojnom timu.
Kod integralnog ili konkurentnog pristupa ovi „zidovi“ su uklonjeni i timovima je

omogućena saradnja i komunikacija. Neizbežna je saradnja između timova inženjera
da bi se realizovala poboljšanja prilikom konstruisanja. Na primer, prilikom
konstruisanja aviona često se događalo da konstruktor 4 do 5 puta ucrtava izmene,
da bi došao do finalnog proizvoda i snosio manje finansijskih troškova, jer takva
ispravka ima manju cenu nego ispravka na prototipu ili neposredno na modelu.
Međutim, postoje i okolnosti u kojima konkurentno inženjerstvo nije najbolji pristup
projektovanju, posebno u slučajevima gde je visoka neizvesnost u razvoju proizvoda
ili, gde se razvija vrlo radikalan dizajnerski koncept. Tada bolji izbor može biti
tradicionalni (sekvencijalni) pristup konstruisanju, jer omogućava solidan stepen
sigurnosti u funkcionalnosti i dizajnu proizvoda, pre slanja na procenu podobnosti za
proizvodnju.
3.3.2 Integralni (konkurentni) pristup konstruisanju
Definicija integralnog pristupa konstruisanju bi bila: „Konkurentno inženjerstvo

predstavlja sistematski pristup integrisanom, konkurentnom dizajnu proizvoda i
njihovih povezanih procesa, uključujući i proizvodnju i podršku. Ovaj pristup je
namenjen da od samog početka podstakne konstruktore da razmotre sve elemente
životnog ciklusa proizvoda, od konstrukcije do odlaganja proizvoda, uključujući
kvalitet, cenu, raspored i zahteve korisnika.“ – Viner(Winner) 1988.
Integralni razvoj proizvoda je sistematski pristup koji omogućava saglasan razvoj

proizvoda i integraciju sa srodnim procesima. Ovakav pristup konstruisanju se
zasniva na međusobnom preklapanju procesa, koji imaju neke zajedničke faze
prilikom konstruisanja (Slika 3.5). Pritom se uključuju različita odeljenja preduzeća
– dizajn, proizvodne i pomoćne usluge.
Od velikog je značaja saradnja dizajna i proizvodnih odeljenja zbog razvoja

proizvoda. Cilj je da se istovremeno zadovolje potrebe kupca, smanje troškovi,
poboljša kvalitet i poveća brzina proizvodnje.
Glavne odlike prilikom primene integralnog pristupa su:
- da je proces dizajna obavezno koordinisan, paralelno i istovremeno u toku
realizacije aktivnosti,
- razvojni timovi su zaduženi za donošenje odluka prilikom razvoja
proizvoda i procesa,
- upotreba timova različitih profesija koji ostvaruju saradnju između faza
proizvodnje,
- redovno okupljanje članova tima,
- razmena informacija i međusobna saradnja između timova,
- skraćivanje vremena razvoja proizvoda i ulaska na tržište,
- smanjenje troškova proizvodnje proizvoda usklađenog sa potrebama
kupca.
Integralni pristup konstruisanju proizvoda utiče pozitivno na tok i kvalitet razvoja

proizvoda.
Slika 3.5 Prikaz integralnog pristupa konstruisanju i

međusobnog preklapanja pojedinih faza i procesa
Osim integralnog ili konkurentnog pristupa postoji i mnoštvo drugih naziva za isti
metod: moderan razvoj proizvoda, metod preklapanja faza u razvoju proizvoda,
među–funkcionalni razvoj proizvoda. Takođe, u pojedinoj literaturi se navode nazivi
simultani inženjering i paralelni inženjering.
Opšte prihvaćeni naziv ovog modela je konkurentni inženjering sa sistematskim

pristupom integrisanja procesa konstruisanja, koji obuhvata dizajn i održavanje
proizvoda.
Ovakav pristup podstiče konstruktora da već na početku projektovanja razmotri sve

elemente životnog ciklusa proizvoda od razvoja do odlaganja, odnosno, da uključi i
troškove, kvalitet izrade, raspored i organizaciju, zahteve korisnika.
U toku razvoja proizvoda sve funkcionalne oblasti su integrisane u proces dizajna.

Informacije neprestano povratno teku napred i nazad između pojedinih faza,
pogotovo prilikom Faze dizajniranja i proizvodnje (Slika 3.6). Sve dok traje proces
konstruisanja (dizajniranja) razvoj proizvoda se oslanja na kompromis različitih
parametara: proizvodnje, testiranja i održavanja, zahteva kupca, veličine i težine
proizvoda, troškova (Slika 3.7).
Slika 3.6 Neprestana cirkulacija informacija između faze dizajniranja i faze

proizvodnje.
Slika 3.7 Konkurentan pristup projektovanju: Faza konstruisanja (dizajna) u kojoj se

rešava sve bitno u vezi budućeg proizvoda
Istovremeni proces donošenja odluka kod konkurentog pristupa projektovanju je

bolji u odnosu na donošenje oduka kod sekvencijalnog pristupa. Kod istovremenog
procesa, timovi iz različitih faza razvoja učestvuju u konstruisanju proizvoda.
Rezultat njihove saradnje je da se teško rešivi problemi lako i brzo rešavaju – već na
početku konstruisanja.
Ovakav način pristupa rešenju rezultuje brzom verifikacijom proizvoda, lakom i

brzom proizvodnjom, boljim rezultatima testiranja, servisiranja i visokim kvalitetom
izrade.
Jedna od najistaknutijih odlika istovremenog donošenja odluka je i multidiciplinarni,

među–funkcionalni timski pristup razvoju proizvoda. Istraživanja su pokazala da
troškovi za razvoj proizvoda utiču na ukupne troškove od 5% do 15%. Međutim,
odluke koje se donose još u fazi konstruisanja imaju od 60% do 95% uticaja na
ukupne troškove. Stoga se u fazi razvoja mogu postići i najveće uštede. Mnoge svetski
poznate firme, preduzeća i agencije, koje koriste ovakav pristup, su dostigle
komercijalne uspehe širom planete (npr. Italijanska svemirska agencija (ASI), Nasina
laboratorija za pravljenje džet motora (NASA Team X-Jet propulsion laboratory),
Boing (Boeing) i dr.).
3.3.3 Karakteristike razvojnih timova kod integralnog prisupa konstruisanju
Međusobno poštovanje i poverenje

Kod integrisanih projekata, vlasnik, dizajneri, konsultanti, podizvođači i dobavljači
moraju da razumeju koncept timskog rada, kao i vrednosti saradnje i posvećenosti,
da bi se postigli najbolji rezultati projekta.
Obostrana korist i nagrada

Pri integralnom pristupu konstruisanju, svi učesnici i članovi razvojnog tima imaju
koristi. Ovaj proces zahteva rano angažovanje više strana. Kompenzaciona struktura
integralnog pristupa projektovanju prepoznaje i nagrađuje rano uključenje u
projekat. Kompenzacija se zasniva na vrednostima koje su dodate od organizacije.
Ona nagrađuje ponašanje tipa „šta je najbolje za projekat“, npr. podsticanje saradnje
da bi se ispunili ciljevi projekta.
Integralni pristup konstruisanju koristi različite inovativne biznis modele (softverske

pakete), da bi omogućio bolju podršku, saradnju i efikasnost.
Inovacije kroz saradnju i donošenje odluka

Inovacija se stimuliše kada se ideje i mišljenja između učesnika projekta slobodno
razmenjuju. Kod integralnog razvoja projekta, ideje se zasnivaju na vrednosti, a ne na
statusu ili ulozi koju ima autor te ideje.
Ključnu odluku o usvajanju ideje donosi razvojni tim. Odluka mora biti jednoglasna.
Rano uključenje ključnih učesnika projekta

U integralnom pristupu pod ključnim učesnicima projekta se smatraju članovi koji su
uključeni još u Ranoj fazi projekta. Na osnovu znanja, stručnosti i predhodnih
iskustava ključni učesnici donose odluke u Ranoj fazi projekta. Kombinujući znanje i
stručnost, ključni učesnici donose bitne odluke još na početku dizajniranja projekta,
jer početne odluke imaju naveći uticaj na izgled, funkcionalnost i troškove proizvoda.
Rano definisanje ciljeva

Ciljevi projekta se donose rano. Oni su uspostavljeni i prihvaćeni od svih učesnika.
Uvid svakog učesnika se procenjuje sa ciljem promovisanja, pokretanja inovacije i
pružanja izvanrednih performansi.
Intenzivno planiranje
IPD pristup prepoznaje da se, povećanjem napora uloženog u proces planiranja i
povećanjem efikasnosti, dobija ušteda u Finalnoj fazi projektovanja.
Suština integralnog pristupa ne teži da smanji napor pri dizajniranju proizvoda, već
da u većoj meri poboljša rezultate dizajna, da bi se pojednostavila procedura
konstruisanja, a Faza proizvodnje skratila.
Otvoreno komuniciranje
IPD pristup se fokusira na performanse tima i zasniva na otvorenoj, neposrednoj i
iskrenoj komunikaciji između svih učesnika projekta. Vođenje projekta se zasniva na
tzv. „bez krivice“ principu, jer su odgovornost, zadaci i identifikacija rešenja
problema jasno podeljeni među članovima tima. Fokus je na utvrđivanju rešenja
problema, a ne u utvrđivanju odgovornosti. Ako postoje, sporovi se priznaju,
utvrđuju i brzo rešavaju.
Odgovarajuća tehnologija
Integralni projekti se često oslanjaju na najnoviju tehnologiju. Odabir tehnologije se
bira već na početku projektovanja, da bi se postigla funkcionalnost, opštost i
pouzdanost. Otvorena razmena podataka na osnovu disciplinovane i trensparentne
strukture podataka je suštinska za podršku IPD. Otvoreni standardi omogućavaju
najbolju komunikaciju između svih učesnika i kada je moguće korišćenje dostupne
tehnologije, koja je u skladu sa otvorenim standardima.
Organizacija i liderstvo (vođstvo)

Projektni timovi sami smišljaju način na koji će se organizovati. Pritom, svi članovi
tima moraju da budu posvećeni vrednostima i ciljevima projekta. Vođstvo tima
preuzima iskusan član tima, koji je sposoban za specijalne tipove posla i usluge.
Često, profesionalni dizajneri i izvođači prednjače u svojoj oblasti struke. Iako se
profesije smenjuju tokom razvoja projekta, uvek je bitno da se svi međusobno
podržavaju. Uloge se jasno definišu, bez stvaranja imaginarnih barijera između
razvojnih timova, što bi moglo da dovede do otežane komunikacije i preuzimanja
rizika od pojedinca ili tima.
3.3.4 Organizacija kompanije prema integralnom pristupu
Implementiranje metoda integralnog pristupa konstruisanju proizvoda u kompaniju

podrazumeva saradnju između timova zaduženih za Fazu dizajna i Fazu proizvodnje.
Za razliku od sekvencijalnog (tradicionalnog) pristupa, gde svaku grupu predstavlja
poseban menadžer, kod integralnog (konkurentnog) pristupa postoji doza
fleksibilnosti. Fleksibilnost omogućava uspešnu saradnju između timova, jer
centralni fokus grupe nije funkcionalna disciplina, nego projekat ili klasa proizvoda.
Veliki je broj različitih pristupa projektovanju, koji se zasnivaju na timovima. U
nekim preduzećima timovi su grupisani prema klasi proizvoda. Kao primer
kompanija koje su grupisane na ovaj način, mogu se navesti proizvođači automobila,
koji kreiraju grupe za svoj glavni proizvod – kroz razvojne timove za mala, srednja i
velika vozila.
Kod proizvođača aviona postoji podela grupa prema klasi aviona – na avione kratkog,
srednjeg i dugog doleta.
Na osnovu glavne grupe, formiraju se individualni razvojni timovi, zaduženi za razvoj

specifičnih proizvoda. Pri idealnim uslovima, razvojnim timovima može biti dodeljen
različit sastav osoblja, u svakoj fazi životnog ciklusa projekta. U ranijim fazama
preovladavaju stručnjaci za marketing i specijalisti konceptualnog dizajna, dok u
kasnijim fazama preovladavaju stručnjaci za održavanje i pouzdanost.
Upravljanje organizacijom koja je zasnovana na projektu, ponekad može biti teško,

zbog stalnog previranja i mobilnosti zaposlenih između projekata. Zato se u praksi
ponekad koriste srednje matrične organizacije. Kod takve organizacije, osoblje
odeljenja se raspoređuje prema specijalnosti ili funkciji, u projektne timove.
Oni se potom „izvlače“ iz ovih odeljenja, prema potrebi. Korišćenje termina „matrica“
odgovara prikazu osoblja, dodeljenog projektima, u formi matrične stukture (Slika
3.8).
Puni projektni timovi, koje predvode rukovodioci separatnih projektnih timova, su

od velike koristi za nove proizvode, koji zahtevaju unos određenog broja funkcija.
Dorade na dizajnu ili male promene i izmene mogu da se optimalno obave isključivo
u funkcionalnim organizacijama.
Slika 3.8 Matrična organizacija projekta i odeljenja
Matrični oblik organizacije može da se koristi i za razmenu informacija između

inženjera i tehničara. Takođe, i da se postigne da se usvoji zajednička praksa – koja će
se potom primeniti širom kompanije. Na primer, ako se pretpostavi da firma pravi
hidraulični sistem, koji uključuje ventile, pumpe, aktuatore i akumulatore, koje su
proizvele različite proizvodne grupe. Tada će matrična organizacija uspostaviti
radne timove, koji će se integrisati „horizontalno“. Tako će se dosledno obezbediti
primena dobre inženjerske prakse u odgovarajućim delovima preduzeća, npr. za:
analizu dizajna, geometrijsko modelovanje i generisanje proizvodnih podataka.
„Vertikalno“ će biti integrisana praksa proizvodne grupe da bi se omogućilo da izlaz
iz jednog modela bude ulaz u sledeći model (Tabela 3.1).
Tabela 3.1 Matrična organizacija za tehničku podršku timovima

Grupni proizvodni timovi
Proizvod – Proizvod – Proizvod –
grupa A grupa A grupa A
Geometrijsko
Tehnološki grupni
modelovanje
Analize
timovi
Podaci za proizvodnju
Podaci testiranja
Neke organizacione strukture nisu pogodne za upravljanje svim nivoima

kompleksnosti i inovacije proizvoda. Svaka od ovih organizacionih struktura ima
svoje jake i slabe tačke. Ravnoteža između pojedinačnih organizacija se može menjati
tokom vremena. Organizacija koja se zasniva na razvojnim timovima je dobra, ako se
svi napori ulože na razvoj projekta i proizvoda. Ona je manje zadovoljavajuća
prilikom razvijanja i deljenja specijalističkih veština.
Pored matrične organizacije, postoji i funkcionalna organizacija. Ona ima suprotne

karakteristike od matrične organizacije. Matrična organizacija teži da se kombinuju
prednosti dva pristupa, po cenu nedostatka jasnih linija odgovornosti i konfliktne
lojalnosti.
Bez obzira na organizaciju kompanije, organizacija bi trebalo da se kreće ka

određenim karakteristikama ili da preuzima karakteristike suprotno organizovane
kompanije tzv. benčmarking (benchmarking).
Ako je zasnovana na timovima, organizacija bi trebalo da se kreće ka funcionalnom

poravnanju, da bi se olakšali: razvoj veština, razmena iskustava, pa i sama
proizvodnja.
Funkcionalna organizacija bi trebalo da teži organizaciji zasnovanoj na projektima –

da bi koncentrisala timske napore na pitanja u vezi s proizvodom i na njihovo
suštinsko razumevanje.
Kao i kod svakog pristupa konstruisanju, i kod integralnog (konkurentnog) trebalo bi

težiti da se proizvod koliko toliko usavrši. Prilikom konstruisanja proizvoda, razvojni
timovi moraju da obrate pažnju i na poboljašnje proizvoda, vodeći se sledećim
smernicama:
1) odabrati tim za sprovođenje poboljšanja;
2) definisati proces pomoću dijagrama toka;
3) da se definišu problemi koji se javljaju u procesu projektovanja;
4) pronaći prave uzroke problema;
5) preporučiti poboljšanja;
6) implementirati poboljšanja na probnom prototipu (tzv. pilot projektu);
7) izmeriti i zabeležiti rezultate testiranja;
8) pristupiti finalnoj implementaciji;
9) preći na sledeći problem.
Proces neprestanog usavršavanja proizvoda bi trebalo da bude vođen sa vrha

organizacije. Međutim, implementacija bi trebala da se dešava od najnižeg nivoa
organizacije.
Rešenje problema i njegovu implementaciju realizuju razvojni timovi koji uključuju

zaposlene na radnom nivou organizacije, ako se pojave problemi prilikom razvoja
proizvoda. Ovakav proces se kreće od najnižeg nivoa organizacije prema vrhu. On

zahteva učešće i maksimalnu posvećenost zaposlenih.
Prilikom implementacije integralnog pristupa konstruisanju, postoji, ne samo

saradnja između timova različite struke, već i saradnja sa korisnicima proizvoda.
Razvojni timovi obavljaju različite intervjue sa korisnicima. Na taj način, korisnici
učestvuju u realizaciji pojedinih delova proizvoda. Sve to pomaže timovima da lakše
dođu do željenog proizvoda.
Postoje dva tipa korisnika – eksterni i interni. Eksterni korisnik je osoba koja kupuje
proizvod ili uslugu. Interni korisnik je osoba koja preuzima rezultate angažovanja
drugih zaposlenih. Svako je na kraju korisnik nekog proizvoda.
Zaposleni moraju da razmišljaju kako da obezbede dodatnu vrednost za narednog

zaposlenog. Ovo uključuje utvrđivanje korisničkih potreba i zahteva, njihovo
ostvarenje kroz odgovarajuće procese. Na primer, unutrašnji korisnik kontrole
dobavljača zahtevaće da prima svakodnevne izveštaje o karakteristikama dobavljača,
obaveštenja o potencijalnim kašnjenjima i odgovarajuću asistenciju u rešavanju
problema sa dobavljačima.
3.3.5 Primena TQM (Total Quality Menagment)

principa na integralni pristup projektovanju
Jedan od bitnih problema pri primeni integralnog pristupa ili bilo kog drugog
pristupa projektovanju je kako sprečiti defekt proizvoda u toku razvoja. TQM pristup
je usresređen na prevenciju defekta proizvoda u toku Faze razvoja, a ne na suvu
inspekciju, koja sortira defekte posle njihove pojave.
Pored TQM metode, postoji još metoda koje se primenjuju u opisane svrhe: Statička
Kontrola Procesa (Statical Process Control), Tagučijeva metoda za dizajniranje
eksperimenata i druge.
Prevencija defekata štedi vreme i novac. U proizvodnji gde su delovi proizvedeni i

sklopljeni, a proizvod isporučen korisniku, ako je proizvod defektan, troškovi
ispravke defekta, kada ih kupac otkrije, biće neizmerno veći nego troškovi
prevencije.
U organizaciji firme je potrebno usvojiti jedan vid univerzalne odgovornosti. On

obuhvata odgovornost i posvećenost svih odeljenja u organizaciji, a ne samo
kvaliteta. Kvalitet mora da se prožima kroz čitavu strukturu organizacije kompanije.
Svaka grupa koja čini razvojni tim u organizaciji firme mora konstantno da traži
načine i puteve za unapređivanje sopstvenih proizvoda i usluga. Grafički prikaz TQM
pristupa je predstavljen na Slici 3.9.
Slika 3.9. Prikaz TQM pristupa
Ciljevi totalnog kvaliteta su:

- niži troškovi,
- veći prihod,
- odgovarajuće ovlašćeni zaposleni,
- „prezadovoljni korisnici“.
Znači da:
1) Bolji kvalitet proizvoda obuhvata smanjenje grešaka, potrebe dorade i rada koji
ne doprinose razvoju proizvoda. Istraživanja u protekloj deceniji potvrdila su,
kao i mnoge kompanije širom sveta, da kvalitet često znači niže troškove.
Troškovi prevencije defekta proizvoda koji su načinjeni u Fazi projektovanja

daleko su niži od onih koji su nastali na račun prevencije u toku proizvodnje.
Troškovi nastali u toku proizvodnje su daleko niži od troškova utvrđivanja

neispravnosti proizvoda.
Ovi troškovi su, opet, daleko niži od troškova korekcije posle utvrđivanja
neispravnosti od strane korisnika.
2) Viši kvalitet, u većini slučajeva, povećava zadovoljstvo korisnika, učešće na

tržištu, stepen zadržavanja kupaca, lojalnost kupaca, pa čak i cenu proizvoda –
što dovodi do većeg prihoda. Pravo korisnika je da zahteva povećani kvalitet robe
i usluga. Kada kompanija prevaziđe nivo kvaliteta proizvoda koji je ponudila

konkurencija, dolazi do novih kupaca, zadržava stare i probija se na nova tržišta.
Neretko, informisani korisnici su voljni da plate i najviše cene za kvalitet visokog
nivoa, koji donosi nove korisne karakteristike i utiče na sniženje ukupnih
troškova životnog ciklusa proizvoda.
Ranijih godina organizacije su svoje zaposlene smatrale sredstvom za postizanje

nižih troškova, ostvarivanje većeg prihoda i prezadovoljnih korisnika.
Danas vodeće kompanije kao jedan od najvažnijih ciljeva smatraju i visoko

zadovoljstvo svojih zaposlenih.
Zato je stvoren koncept odgovarajuće ovlašćenih zaposlenih koji služi kao okvir
za nastajanje mnoštva novih koncepata. Odgovarajuće ovlašćeni zaposleni su u
mogućnosti da uspostave mehanizme upravljanja sopstvenim radom. Na taj
način su u mogućnosti da mere kvalitet sopstvenih procesa, da protumače
rezultate merenja i da ih porede sa postavljenim ciljevima, kao i da preduzmu
korektivne aktivnosti – kada je to potrebno.
3) Koncept odgovarajuće ovlašćenih zaposlenih sadrži mnogo više od

upravljanja sopstvenim radom. Zaposleni poseduju znanje, veštine i iskustvo,
neophodne za sprovođenje promena nad procesima, poboljšavajući ih u domenu
efikasnosti.
4) Prezadovoljni korisnici su korisnici koji uzastopno kupuju robu (proizvode) i

usluge iste kompanije, reklamiraju ih i promovišu. Oni prvo proveravaju da li ta
kompanija u ponudi ima robu ili usluge zadatog profila, pa tek onda traže na
drugom mestu.
Istraživanja su pokazala da „prezadovoljni“ korisnici imaju veoma visok uticaj na

tržište. Na primer, jedna studija pokazuje da korisnici koji su proizvod ocenili sa 5
(na skali od 1 do 5), četiri puta ređe napuštaju isporučioca u periodu od godinu dana,
nego oni koji su proizvod ocenili sa 4. Interesantno je što je ponašanje korisnika, koji
su ocenili proizvod ocenom 4, sličnije ponašanju korisnika koji su isti proizvod
ocenili sa 2 i 3, nego onih koji su ga ocenili najvišom ocenom (5).
3.3.6 Korišćenje alata i metoda koje olakšavaju primenu

integralnog pristupa konstruisanju
Postoje mnogi alati i metode koji dodatno olakšavaju integralni pristup

konstruisanju. Postoje CAM/CAD alati (Solid Works, Catia, Pro/Engineer...) za brzo
dizajniranje i projektovanje proizvoda.
Uprkos značajnom uspehu CAD programa, rašireno je mišljenje da CAD nije

adekvatna pomoć dizajneru u poslu realizacije projekta, odnosno, dizajna. CAD
sistemom, pomoću metode konačnih elemenata, moguće je izvršiti analizu dizajna.
Međutim, on neće davati smernice – kada i pod kojim okolnostima treba da se koriste
pojedini elementi, ili – koji oblik elementa je ekonomski opravdan, a koji nije.
Zato postoje i drugi metodi i programi za poboljšavanje organizacije proizvodnje i

kvaliteta proizvoda. Alati koji se koriste kod integralnog pristupa projektovanju služe
kao podrška pri proceni i definisanju ekonomskih, ergonomskih i estetskih
karakteristika proizvoda. Spisak takvih alata koji se najčešće koriste je prikazan u
Tabeli 3.2.
Tabela 3.2 Alati koji se najčešće koriste pri integralnom pristupu konstruisanju
1) QFD (Quality Function Deployment) – Upravljanje zahtevima korisnika

Predstavlja poboljšanje kvaliteta preko tzv. kuće kvaliteta. Ovaj metod pomaže
dizajnerima da se fokusiraju na karakteristike novog ili postojećeg proizvoda, usluga
sa stanovišta zahteva tržišta, društva ili potreba razvoja tehnologije. Metod se
zasniva na tabelama i matricama.
2) DFMA (Design for Manufacturing and Assembly) – Konstruisanje za izradu i

montažu
DFMA je kombinacija dve metodologije:
- Dizajn za proizvodnju – obuhvata dizajn za laku proizvodnju delova koji će
formirati proizvod;
- Dizajn za sklapanje – obuhvata dizajn za laku montažu.
DFMA se koristi kao osnova pri integralnom pristupu konstruisanja
3) DFRM (Design for Reliability and Maintainbility) – Konstruisanje za

pouzdanost i održavanje
To je alat za analiziranje funkcionisanja mašinskih delova i sklopova, kao i celog

mašinskog sistema, da bi se još u procesu razvoja omogućilo pravilno i bezbedno
funkcionisanje sa ciljem postizanja maksimalne pogodnosti održavanja u
predviđenoj eksploataciji.
4) DFC (Design for Cost) – Konstruisanje za smanjenje troškova

Koristi se za analiziranje svih koraka u toku procesa razvoja, da bi se video smisao
koraka i njihov uticaj na troškove. Na taj način se postiže funkcionalnost delova,
sklopova i konstrukcija sa najmanjim mogućim troškovima.
5) FMEA (Failure Mode and Effects Analysis) – Analiza načina i

efekata nedostataka
Analiza načina i efekata nedostataka je jedna od prvih sistematskih tehnika za
analizu grešaka. Razvili su je inženjeri u kasnim 1940-tim godinama dok su se bavili
ispitivanjem problema pouzdanosti i nastanka kvarova na vojnim sistemima.
To je obavezivalo na preispitivanje svih komponenti u podsklopovima i sklopovima

sistema, kao i identifikovanje mogućeg režima otkaza, uzroka otkaza i posledica
otkaza. Za svaku komponentu sistema je uređena FMEA analiza i preispitan njen
uticaj na celokupni sistem, a sve informacije su se beležile u FMEA tabelu. Postoje
mnogobrojne varijacije na tip FMEA analize. FMEA analiza je uglavnom kvalitativna
analiza.
6) RP (Rapid Prototyping) – Brza izrada prototipa

Brza izrada prototipova označava grupu tehnika za brzo pravljenje maketa fizičkih
delova ili sklopova određenih razmera, korišćenjem programskih paketa za
trodimenizionalni kompjuterski dizajn (CAD). Izgradnja trodimenzionalnih delova ili
sklopova se izvodi pomoću 3D štampača, korišćenjem različitih materijala (praha,
plastike, aluminijuma) za pravljenje modela metodom „sloj po sloj“.
3.4 KOMPARATIVNA ANALIZA SEKVENCIJALNOG I

INTEGRALNOG PRISTUPA KONSTRUISANJU
1) Kod integralnog pristupa konstruisanju, postoji simultani razvoj procesa i

proizvoda. Integralni pristup se koristi da bi se postiglo „bolje, brže i jeftinije“ kod
novih proizvoda. Cilj je da se poboljša kvalitet novih proizvoda i njihovo brže
pojavljivanje na tržištu. Pritom, integralni pristup je značano jeftiniji od serijsko–
sekvencijalnog pristupa razvoja proizvoda.
2) Kada se razvija novi proizvod, neophodno je uskladiti (harmonizovati) proizvodne

procese. Vreme razvoja proizvoda kod integralnog pristupa se može redukovati čak i
za više od 50%. Razlozi su:
- aktivnosti su paralelne;
- članovi tima imaju redovne sastanke, koji im omogućavaju brzu i efikasnu

razmenu informacija;
- odgovornost za razvoj produkta je prebačena na razvojne timove (ne troši
se vreme na traženje osobe „koja se krivi za greške“)
3) Kod sekvencijalnog pristupa, faze razvoja se „prebacuju preko zida“. Sa druge

strane, kod integralnog pristupa su te barijere uklonjene. Drugim rečima, dizajneri i
članovi tima sa više funkcija moraju da se uključe u ranoj fazi procesa projektovanja i
da razgovaraju o svim pitanjima koja se odnose na proizvodnju.
Istovremeni razvoj proizvoda izražava sposobnost organizacije da sprovede razvoj

proizvoda kroz serije faza koje se međusobno preklapaju, kao i da isporuči proizvod
na vreme (princip „Just in time“), uz zadovoljstvo kupaca cenama. Stoga se integralni
(konkurentni) inženjering može definisati kao:
- filozofija razvoja proizvoda: integracija višestrukih pitanja dizajna;
- metod dizajna proizvoda: integracija multidiciplinarnih stručnjaka u
dizajnerske timove;
- metod za vođenje kadrova: pitanja dizajna su predstavljena od strane
relevantnih eksperata.
4) Cilj konkurentog inženjerstva je da poboljša interaktivni rad različitih disciplina

koje utiču na proizvod. Neke pogodnosti su:
- dobro razumevanje zahteva korisnika,
- smanjenje vremenskog ciklusa,
- kvalitetan dizajn proizvoda (misli se na prvi put kada se proizvede novi
proizvod),
- kraći razvojni rasponi eliminišu postupak redizajna,
- gladak prelazak na proizvodnju,
- međusobno poštovanje između članova tima,
- niži ukupni troškovi, smanjeni troškovi proizvodnje koji nastaju kao
rezultat minimiziranja životnog ciklusa proizvoda,
- timski rad – ljudski resurs koji teži da ostvari zajednički proizvod (cilj),
- izuzetno zadovoljni kupci, kompanija može da poveća kvalitet isporuke
kupcu.
5) Uvođenje integralnog (konkurentog) pristupa se isplati. Razlozi su:

- vremenski ciklus razvoja proizvoda je smanjen za 40-60%,
- troškovi proizvodnje su smanjeni za 30-40%,
- izmene na proizvodu koje se dešavaju u toku procesa proizvodnje su
smanjene na više od 50%,
- škart (otpad) i dorada proizvoda su smanjeni za 75%.
6) Konkurentni razvoj proizvoda je zdravorazumski pristup dizajnu, razvoju,

proizvodnji i podršci proizvodu. Sakupljanjem i razumevanjem svih zahteva koje
proizvod mora da zadovolji u toku životnog ciklusa, mogu se na samom startu
definisanja koncepta proizvoda smanjiti troškovi, izbeći skup redizajn i prerada, i

skratiti razvojni proces. To može da se postigne ako se shvate svi zahtevi kupca i na
samom početku realizacije projekta, uključe sve povezane discipline razvojnih
timova. Radeći kao tim, na svim procesima vezanim za proizvod, moguće je
obezbediti glatku tranziciju od Faze razvoja do Faze proizvodnje.
7) Primarni elementi kod konkurentnog razvoja proizvoda su: glas kupca,

multidisciplinarni timovi, automatizovani alati i tehnike i upravljanje procesima
(Slika 3.10).
Slika 3.10 Poređenje sekvencijalnog i integralnog (konkurentnog) pristupa razvoju

proizvoda
Troškovi istovremenog razvoja proizvoda i procesa (CE) su niži od troškova

sekvencijalnog procesa i troškova razvoja proizvoda (ЅE) (Slika 3.11).
Slika 3.11 Poređenje troškova sekvencijalnog (ЅE) i

integralnog pristupa konstruisanju (CE)
LITERATURA
[1] Akyüz B., Yesim Yayla A.: The Effects Of Concurrent Product Development On
Product Development Performance, 1st International Syposium on Sustainable
Development, Sarajevo 2009., 343-347
[2] Waterfall model, https://en.wikipedia.org/wiki/Waterfall_model, pristupljeno
19.06.2014.
[3] Beck W., Why product development teams need management accountants,
http://maaw.info/ArticleSummaries/ArtSumHertensteinPlatt98.htm,
pristupljeno 19.06.2014.
[4] Concurrent Engineering,
https://en.wikipedia.org/wiki/Concurrent_engineering, pristupljeno
19.06.2014.
[5] Dorward L., The Disadvantages of a Sequential Product Development,
www.ehow.com/info_12109671_disadvantages-sequential-product-
development.html, pristupljeno 19.06.2014
[6] Rouse M., JAD (Joint Application Development),

http://searchsoftwarequality.techtarget.com/definition/JAD, pristupljeno
19.06.2014
[7] Fishbourne T., The new product waterfall,
http://tomfishburne.com/2010/04/the-new-product-waterfall.html,
[8] Debackere K., Concurrent Engineering,
http://www.referenceforbusiness.com/management/Comp-De/Concurrent-
Engineering.html, pristupljeno 19.06.2014.
[9] Integrated project delivery: A guide, - The American Institute of Architects,
California 2007
[10] Crow K., Building effective product development teams / integrated product
teams, - DRM Associates, 1996.
[11] Ognjanović M., “Konstruisanje mašina“, Univerzitet u Beogradu – Mašinski
fakultet, Beograd 2000.
[12] Mitrović R.: Tehnički propisi i standardi – predavanja „Sekvencijalni i
integralni pristup konstruisanju“, Univerzitet u Beogradu - Mašinski fakultet,
2014.
[13] Mitrović R.: Tehnički propisi i standardi – predavanja „Faze u procesu
konstruisanja“, Univerzitet u Beogradu – Mašinski fakultet, 2014.
[14] Cvetković D.: Industrijski inženjering i dizajn, - Univerzitet Singidunum,
Beograd 2012.
[15] Mujan I., Anđelković A., Bjelaković R., Integrisani pristup projektovanju u
zgradarstvu – primer idejnog rešenja muzeja „Drake Well“ u Titusvilu, PA, SAD,
Fakultet tehničkih nauka, Novi Sad 2012.
Osnove tehničkih propisa – Standardizacija 83
STANDARDIZACIJA
STANDARDISATION
4.1 OPŠTA STANDARDIZACIJA – pojmovi, definicije, istorijski razvoj, značaj
4.1.1 Standard – definicije
Pojam standarda je definisan na više načina, zavisno od izvora:
Standard je ono što se smatra osnovom za poređenje od strane vlasti ili je opšte
priznato.
Vebsterov rečnik
Standard je dokument koji ima za cilj da ujednači oblik, veličinu, kvalitet i način
ispitivanja nekog materijala ili proizvoda.
Prosvetina enciklopedija
Standard je dokument utvrđen konsenzusom i donet od priznatog tela kojim se za

opštu i višekratnu upotrebu utvrđuju pravila, smernice ili karakteristike za aktivnosti
ili njihove rezultate radi postizanja optimalnog nivoa uređenosti u određenoj oblasti.
SRPS ISO/IEC
4.1.2 Standardizacija – definicije
Kao i pojam standarda, i pojam standardizacije se može definisati na više načina:

Standardizacija je ljudska delatnost koja obuhvata utvrđivanje i donošenje
jedinstvenih propisa – standarda i primenu ovih propisa.
Standardizacija je proces utvrđivanja i primene određenih pravila radi sređivanja i

regulisanja aktivnosti u datoj oblasti, u korist i uz učešće svih zainteresovanih strana, a
naročito radi ostvarenja sveopštih optimalnih ušteda, uzimajući u obzir funkcionalnu
namenu i zahteve tehničke bezbednosti.
Standardizacija je proces utvrđivanja i primene određenih pravila radi sređivanja i

regulisanja aktivnosti u datoj oblasti, u korist i uz učešće svih zainteresovanih strana, a
naročito radi ostvarenja sveopštih optimalnih ušteda, uzimajući u obzir funkcionalnu
namenu i zahteve tehničke bezbednosti.
Definicija ISO
4.1.3 Istorijski razvoj standardizacije
Istorijski razvoj međunarodne standardizacije
Standardizacija je sredstvo postizanja reda u određenoj oblasti i stara je koliko i primena

tehničkih sredstava kroz celo postojanje ljudskog roda i sve poznate civilizacije.
Standardizacija je činilac koji pomaže da se iskoristi materijalno bogatstvo uma
nagomilavano vekovima u raznim oblastima. Takođe, treba napomenuti da standardizacija
olakšava umni rad, unosi red, doprinosi stvaranju poverenja, uprošćava i unapređuje
poslovanje.
Kroz istoriju, standardizacija je imala raznolik razvojni put :

- u starom Egiptu pre 5000 godina oblikovali su se standardizovani kameni
blokovi određenih mera za izgradnju piramida;
- u starom Rimu izrađivane su vodovodne cevi istih promera;
- u staroj Grčkoj je postojao kratak opis izgradnje stubova, isklesan u kamenu –
čuva se u Briselu.
Povećanje obima robne razmene i trgovine, uzrokovalo je problem postojanja različitih
standarda za iste proizvode u raznim zemljama. To je ozbiljna prepreka trgovini. Prvi
industrijski standardi nastaju sa pojavom i razvojem serijske proizvodnje i industrije. Za dalji
razvoj standardizacije, sa istorijske tačke gledišta, posebno je značajno:
- u XIV i XV veku, u Veneciji su građeni brodovi sa istovetnim elementima
opreme;
- u XVIII veku vojnu standardizaciju počinju snabdevači vatrenim oružjem i
municijom;
- 1843. Bavarske železnice naručuju seriju lokomotiva iz tri fabrike uz posebne
zahteve;
- 1875. u Pruskoj su uređeni “Standardni nacrti za lokomotive, putničke i
teretne vagone”; dve godine kasnije (1877.) izrađene su prve standardne
lokomotive “tip 1 b” za pruske železnice;
- 20. maja 1875. potpisana je Metarska konvencija;
- 1886. u Drezdenu je održana prva konferencija o standardizaciji;
- polovinom XIX veka se javljaju pokušaji planske standardizacije za veličinu
cigle, a 1887. godine, potpisan je standard za kvalitet i način ispitivanja
cementa;
- u XIX veku – Vitfordov cevni navoj (koji se i danas koristi), širina železničkog
koloseka i prvi interni standardi u pojedinim kompanijama. Nastaju
standardni proizvodi za razna područja, čak su mnoge fabrike počele da
koriste delove kod različitih proizvoda (vijci, navrtke, klinovi, čepovi, itd.);
- fabrike iste struke međusobno usklađuju interne standarde, a tadašnja velika

preduzeća počinju osnivanje biroa za standardizaciju;
- krajem XIX veka u Cirihu je održan kongres na kome je doneta odluka o
međunarodnom prihvatanju standarda;
- 1901. je osnovano Britansko udruženje za standardizaciju;
- 1916. uvedena je nacionalna standardizacija Holandije;
- 1917. u Nemačkoj je osnovano Nacionalno udruženje za standardizaciju,
zatim u SAD 1918., Japanu 1921. i SSSR-u 1925.;
- 1926. je formirano prvo međunarodno udruženje za standardizaciju – ISA;
- 1930. su izdate prve norme u okviru pojedinih struka (građevinarstvo,
železnica, pošta, vojska i druge);
- 1939. formiran je Komitet za normalizaciju u Kraljevini Jugoslaviji;
- 1946. FNRJ osniva Biro za standardizaciju;
- 1946. se osniva ISO – INTERNATIONAL ORGANIZATION FOR
STANDARDIZATION;
Istorijski razvoj standardizacije na nacionalnom nivou
Začetak standardizacije u našoj zemlji datira od 1929. godine kada je osnovano

udruženje inženjera i tehničara Kraljevine Jugoslavije. Prema podacima
Međunarnodne organizacije za standardizaciju, ISO, 1939. godine, u tadašnjoj
Kraljevini Jugoslaviji, postojao je institucionalizovan oblik nacionalne
standardizacije, ali zbog Drugog svetskog rata nije imao rezultate. Uredba o
standardizaciji kojom se formira Savezna komisija za standardizaciju, doneta je
1946. godine. Od 1962. do 1978. godine poslove standardizacije obavlja
Jugoslovenski zavod za standardizaciju, a od 1978. do 2003. godine Savezni zavod za
standardizaciju. Veliki doprinos razvoju standardizacije u našoj zemlji dali su
Društvo inženjera i tehničara i Jedinstvena organizacija za standardizaciju i kvalitet,
JUSK. Institut za standardizaciju Srbije (ISS) je pravni sledbenik Zavoda za
standardizaciju.
Hronološki, najvažniju momenti u razvoju standardizacije Republike Srbije su:

- 1929. Udruženje inženjera i tehničara Kraljevine Jugoslavije;
- 1930. su izdate prve norme u okviru pojedinih struka (građevinarstvo,
železnica, pošta, vojska i druge);
- 1939. je formiran Komitet za normalizaciju u Kraljevini Jugoslaviji;
- 1946. FNRJ osniva Biro za standardizaiju, a 1951. godine se formira Savezna
komisija za standardizaciju;
- 1952. Prvi jugoslovenski standard JUS B.H0.001:1952, Ugalj – Opšti uslovi;
- 1960. se osniva Jugoslovenski zavod za standardizaciju, koji od 1991. godine
postaje Savezni zavod za standardizaciju;
- 1996. se osniva Jugoslovenska organizacija za standardizaciju i kvalitet
(JUSK);
- 1977. prema Zakonu o standardizaciji uvedena je obavezna primena JUS

standarda;
- 2007. se osniva Institut za standardizaciju Srbije (odluka o osnivanju
Instituta za standardizaciju Srbije - “Službeni glasnik Srbije”, broj 16/07);
- 2009. usvojen Zakon o standardizaciji (“Službeni glasnik Srbije”, broj
36/2009);
- 2010. Zakon o standardizaciji stupa na snagu; ukida se obavezna primena
standarda u mnogim oblastima i prelazi na usaglašenost sa zahtevima
direktiva Evropske Unije.
4.1.4 Institut za standardizaciju Srbije
Institut za standardizaciju Srbije (čiji je logo prikazan na Slici 4.1) je pravni sledbenik
Zavoda za standardizaciju od 2003. do 2006. godine, Saveznog zavoda za
stadardizaciju od 1978. do 2003. godine, Jugoslvenskog zavoda za standardizaciju od
1962. do 1978. godine i Savezne komisije za standardizaciju od 1946. do 1962.
godine.
Republika Srbija je među 163 zemlje članice ISO u svojstvu punopravnog člana i
učestvuje u radu 470 tehničkih tela. Predstavnik Republike Srbije u Međunarodnoj
organizaciji za standardizaciju (ISO) je upravo Institut za standardizaciju Srbije (ISS).
Institut za standardizaciju Srbije obezbeđuje Republici Srbiji, zainteresovanim

stranama, članovima Instituta i celokupnoj javnosti standarde usaglašene sa
međunarodnim i evropskim standardima i mogućnost da ravnopravno učestvuju u
međunarodnoj i evropskoj standardizaciji donoseći nacionalne standarde uz
poštovanje međunarodno i evropski priznatih principa standardizacije.
Slika 4.1 Logo Instituta za standardizaciju Srbije
Institut za standardizaciju Srbije (ISS) je jedino nacionalno telo za standardizaciju

Republike Srbije. Ova ustanova ima status pravnog lica i posluje u skladu sa
propisima kojima se uređuje pravni položaj javnih službi. Osnivač Instituta je Vlada
Republike Srbije.
Nadležnosti Instituta za standardizaciju Srbije su da:

- donosi, razvija, preispituje, menja, dopunjava i povlači srpske standarde i
srodne dokumente;
- obezbeđuje usaglašenost srpskih standarda i srodnih dokumenata sa

evropskim i međunarodnim standardima i srodnim dokumentima;
- vodi registar srpskih standarda i srodnih dokumenata u svim fazama razvoja;
- učestvuje u izradi i preispitivanju evropskih i međunarodnih standarda i
srodnih dokumenata koje donose evropske i međunarodne organizacije za
standardizaciju u oblastima za koje postoje potrebe i interesi Republike
Srbije, a za koje se očekuje preispitivanje ili donošenje srpskih standarda i
srodnih dokumenata;
- sarađuje sa evropskim i međunarodnim organizacijama za standardizaciju i
nacionalnim telima za standardizaciju zemalja potpisnica odgovarajućih
sporazuma iz oblasti standardizacije;
- izvršava druge zadatke u skladu sa obavezama iz međunarodnih ugovora u
oblasti standardizacije koji obavezuju Republiku Srbiju;
- obezbeđuje dostupnost javnosti srpskih standarda, srodnih dokumenata,
publikacija, kao i standarda i publikacija odgovarajućih evropskih i
međunarodnih organizacija i drugih zemalja i vrši njihovu prodaju;
- daje osnovu za izradu tehničkih propisa;
- priprema programe i godišnje planove donošenja srpskih standarda;
- deluje kao informacioni centar, u skladu sa zahtevima predviđenim
odgovarajućim međunarodnim sporazumima i obavezama koje proizlaze iz
članstva u odgovarajućim evropskim i međunarodnim organizacijama za
standardizaciju;
- predstavlja i zastupa interese Republike Srbije u oblasti standardizacije u
evropskim i međunarodnim organizacijama za standardizaciju, kao i u
njihovim telima;
- odobrava upotrebu znaka usaglašenosti sa srpskim standardima i srodnim
dokumentima, u skladu sa svojim pravilima;
- promoviše primenu srpskih standarda i srodnih dokumenata;
- obavlja i druge poslove iz oblasti standardizacije, u skladu sa zakonom,
aktom o osnivanju i statutom.
U okviru svojih nadležnosti, Institut za standardizaciju Srbije predstavlja Republiku

Srbiju i zastupa njene interese u međunarodnim i evropskim organizacijama za
standardizaciju, kroz učešće u radu njihovih upravnih i izvršnih organa, tehničkih
komiteta, potkomiteta i ostalih radnih tela. Time se stvaraju uslovi za olakšano
preuzimanje međunarodnih i evropskih standarda i srodnih dokumenata i njihova
implementacija u nacionalnu standardizaciju, kao srpskih standarda i srodnih
dokumenata.
Organi i stručna tela Instituta za standardizaciju Srbije
Organi Instituta za standardizaciju Srbije su:

- Skupština,
- Upravni odbor,
- Nadzorni odbor,
- Direktor.
Skupština je najviši organ. Nju čine osnivač i članovi ISS. Privredna društva,
preduzeća i druga pravna lica, članovi Instituta, kao i Osnivač, učestvuju u radu
Skupštine preko ovlaščenih predstavnika. Preduzetnici i fizička lica, članovi Instituta,
neposredno učestvuju u radu Skupštine.
Učlanjivanje u Institut za standardizaciju Srbije je dobrovoljno. Član Instituta može

postati privredno društvo, preduzeće, drugo pravno lice ili preduzetnik koji su
osnovani po propisima Republike Srbije, kao i fizičko lice koje je državljanin
Republike Srbije. U Institutu postoje tri kategorije članova: redovni, počasni i
zaslužni članovi.
Redovni članovi su zainteresovane strane koje su se učlanile u Institut po postupku

utvrđenom Statutom i Pravilnikom o članstvu ISS.
Počasni članovi su istaknuti pojedinci koje je Skupština Instituta imenovala za

počasne članove u skladu sa opštim aktom o predlaganju i imenovanju počasnih i
zasluženih članova, imajući u vidu njihov naučno-istraživački rad, značajan stručni
rad, posebnu podršku ili drugi značajan doprinos u vezi sa nacionalnom, evropskom
ili međunarodnom standardizacijom, odnosno delatnošću Instituta.
Zaslužni članovi su istaknuti pojedinici i organizacije iz reda redovnih članica

Instituta, koje je Skupština Instituta imenovala za zaslužne članove u skladu sa
opštim aktom o predlaganju i imenovanju počasnih i zaslužnih članova.
Član Instituta ima pravo da neposredno ili preko ovlašćenog prestavanika učestvuje
u radu i upravljanju Institutom, odnosno da:
- Učestvuje u radu sednica Skupštine Instituta i na njima raspravlja i glasa o
odlukama i aktima od značaja za rad Instituta i njegovih organa;
- Predlaže, bira i bude biran za člana Upravnog odbora i Nadzornog odbora;
- Predlaže, odnosno, bude predložen za člana Stručnog saveta;
- Učestvuje u radu tehničkih tela Instituta.
Upravni odbor upravlja poslovanjem Instituta. Za svoj rad je odgovoran Skupštini.

Predsednika i šest članova Upravnog odbora imenuje i razrešava Osnivač.
Nadzorni odbor kontroliše zakonitost rada i finansijskog poslovanja Instituta. Za svoj

rad je odgovoran Skupštini. Mandat članova Upravnog i nadzornog odbora traje četiri
godine.
Direktor Instituta predstavlja i zastupa Institut, kao pravno lice, rukovodi radom
Instituta i odgovoran je Upravnom odboru.
U skladu sa Zakonom o standardizaciji i Odlukom o izmenama i dopunama

Osnivačkog akta Instituta za standardizaciju Srbije, u Institutu se obrazuju Stručni
savet i komisije za standarde i srodne dokumente, kao stručna tela Instituta.
4.1.5 Procedura donošenja standarda i relevantna legislativa Republike Srbije
U okviru svojih nadležnosti, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja,

koordinira aktivnosti na identifikovanju potreba državnih organa u pogledu
preuzimanja evropskih standarda u srpsku standardizaciju u kontekstu njihovih
zakonodavnih aktivnosti. Radi definisanja godišnjih planova za donošenje srpskih
standarda i srpskih dokumenata, Ministarstvo koordinira aktivnosti radi definisanja
godišnjih programa rada Instituta za standardizaciju Srbije i sprovodi nadzor nad
radom Instituta za standardizaciju Srbije.
Prilikom utvrđivanja nacionalne politike i strategije razvoja standardizacije, u obzir

se uzimaju strateški interesi svih zainteresovanih strana u Srbiji: privrede, naučno
obrazovnih institucija, ministarstva i drugih organa državne uprave, nevladinih
organizacija i građana.
Srpska standardizacija se zasniva na sledećim načeilma:

- Dobrovoljno učešće i doprinos svih zainterosvanih strana pri donošenju
srpskih standarda i srodnih dokumenata;
- Konsenzus u odlučivanju zainteresovanih strana.
- Sprečavanje prevladavanja pojedinačnih interesa nad zajedničkim interesom
zainterosvanih strana.
- Preglednost postupka standardizacije i dostupnosti javnosti srpskih
standarda i srodnih dokumenata.
- Međusobna usklađenost srpskih standarda i srodnih dokumenata.
- Poštovanje stanja razvijenosti tehnike i pravila međunarodnih i evropskih
organizacija za standardizaciju i relevantnih međunarodnih ugovora.
- Nediskriminatorski odnos prema proizvodima koji se stavljaju na srpsko
tržište, bez obzira da li su domaćeg porekla, iz zemalja sa kojima je država
potpisala bilateralne ili multilateralne trgovinske sporazume ili iz bilo koje
druge države.
Donošenje srpskih standarda se obavlja prema proceduri prikazanoj na Slici 4.2, u

okviru komisija za određene oblasti – uglavnom formiranih po analogiji sa tehničkim
komitetima (TC) Međunarodne organizacije za standardizaciju, njihovim
potkomitetima (SC) ili radnim grupama (WG). Komisije su stručna tela Instituta za
standardizaciju Srbije, i to iz redova stručnjaka za određenu oblast, naučnih i
istraživačkih ustanova, državnih organa i predstavnika odgovarajućih industrijskih
grana.
Komisije donose višegodišnje i godišnje planove rada. Oni se usaglašavaju sa radom

Međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO), a u poslednje vreme sve više i
radom evropskog Komiteta za standardizaciju (CEN).
Slika 4.2 Procedura donošenja standarda u Republici Srbiji
Da bi se prilagodila Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju EU, Srbija postepeno

usaglašava svoje propise i zakonodavstvo sa EU u oblastima tehničkih propisa i
usklađuje ih sa evropskim harmonizovanim standardima. Pre svega, cilj je:
- Promovisanje upotrebe tehničkih propisa i postupaka za procenu
usaglašenosti koji važe u Evropskoj Uniji;
- Zaključenje, kada bude podesno, Sporazuma o proceni usaglašenosti i
prihvatanju industrijskih proizvoda;
- Podsticanje razvoja infrastrukture kvaliteta: standardizacija, metrologija,
akreditacija i procena usaglašenosti;
- Dalja promocija učešća Republike Srbije u radu specijalnih organizacija.
Takođe, Srbija je u obavezi da uvede odgovarajuće zakonodavstvo i formira

institucionalne kapacitete za standardizaciju metrologije, akreditaciju pristupa
tržištu i postupke za procenu usaglašenosti. Trenutno su važeći:
1) Zakon o standardizaciji1 - osnovni oblik regulacije („Službeni glasnik RS“, broj
36/2009);
2) Zakon o akreditaciji2 („Službeni glasnik RS“, broj 73/2010);
3) Zakon o metrologiji3 („Službeni glasnik RS“, broj 30/2010);
4) Zakon o opštoj bezbednosti proizvoda4 („Službeni glasnik RS“, broj 41/2009);
5) Zakon o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanju usaglašenosti5
(„Službeni glasnik RS“, broj 36/2009);
6) Zakon o tržišnom nadzoru6 („Službeni glasnik RS“, broj 92/2011);
1 http://www.iss.rs/images/upload/LowOnStandardization.pdf
2 http://www.ats.rs/sr/dokument/zakon-o-akreditaciji
3 http://www.dmdm.rs/PDF/Zakoni/Zakon%20o%20metrologiji2.pdf
4 mtt.gov.rs/download/1(2)/zakon-o-opstoj-bezbednosti-proizvoda.pdf
5 http://www.toc.vs.rs/Zakon-o-tehnickim-zahtevima-za-proizvode-i-ocenjivanju-usaglasenosti.pdf
6 http://www.trzistesrbije.com/ntrus/law/-809238677.pdf
Institut za standardizaciju Srbije i Zavod za mere i dragocene metale imaju vodeću

ulogu u definisanju tehničkih standarda i propisa usklađenih sa EU. Nacrti navedenih
Zakona o standardizaciji, akreditaciji, metrologiji i tehničkoj usaglašenosti su
izrađeni na državnom nivou. Usmereni su ka usklađivanju sa relevantnim oblastima
EU i STO, pre svega sa pravilima o tehničkim barijerama u trgovini.
U Srbiji trenutno važe tehnički propisi koji su skoro u potpunosti usklađeni sa

evropskim i međunarodnim standardima. Takođe je u fazi izrade set propisa na
republičkom nivou, kao što su propisi kvaliteta proizvoda i standardi kvaliteta
životne sredine.
Do sada je preuzeto preko 50% svih evropskih standarda. Srpski standardi (SRPS), i
srodni dokumenti donose se i objavljuju u skladu sa Zakonom o standardizaciji i
pravilima Instituta za standardizaciju.
Srbija mora nastaviti sa naporima koje ulaže u cilju usklađivanja svojih propisa da bi
stvorila povoljne uslove za trgovinu i izbegla dodatne barijere. Tačnije, moraju se
uvesti mehanizmi internih konsultacija, provere ili notifikacije o nacrtima tehničkih
propisa – pre njegovog usvajanja, da bi se izbegle necarinske barijere i dalje
komplikovanje propisa.
Zakon o standardizaciji Republike Srbije
Osnovne postavke Zakona o standardizaciji su:

- Zakon o standardizaciji obezbeđuje uslove za brže i efikasnije usvajanje
evropskih standarda;
- Zakon definiše status Instituta za standardizaciju Srbije kao samostalne
neprofitne organizacije, van sistema državne uprave, u skladu sa pravilima
evropske standardizacije. Time su stvorene pretpostavake za punopravno
članstvo ISS u evropskim organizacijama za standarde;
- Zakon ukida obavezu primene preko 8000 standarda. Time je ispunjen jedan
od osnovnih zahteva Sporazuma TBT Svetske trgovinske organizacije, koji se
odnosi na dobrovoljnu primenu svih standarda.
- Paralelno sa ukidanjem obaveze primene standarda, a radi izbegavanja
pravnih praznina u pogledu bezbednosnih zahteva za određene grupe
proizvoda, nadležna ministarsva su donela odgovarajući broj tehničkih
propisa.
Stupanjem na snagu Zakona o standardizaciji stvoreni su uslovi za brže i efikasnije

usvajanje evropskih standarda. Definisan je status Instituta za standardizaciju Srbije
u skladu sa pravilima evropske standardizacije. Time su stvorene pretpostavke za
punopravno članstvo ISS u evropskim organizacijama za standardizaciju. Novi zakon
jasno definiše razliku između „opšte standardizacije" i tzv. „granske standardziacije".
Zakon uređuje opštu standardizaciju. Ona pokriva najširi opseg korisnika, ali ne i
granske standarde koji se primenjuju u sertifičnim oblastima. Zakon o

standardizaciji, takođe, uređuje ocenjivanje usaglašenosti sa standardima. Imajući u
vidu da je primena standarda dobrovoljna, postupak se razlikuje od ocenjivanja
usaglašenosti sa tehničkim propisima.
Zakon o standardizaciji je izrađen u skladu sa:

- Evropskom Direktivom 98/34/EZ o proceduri za obezbeđivanje informacija
u oblasti standarda i tehničkih propisa;
- Dokumentima Međunarodne oraganizacije za standardizaciju o
organizovanju i odgovornosti za funkcije u oblasti standardizacije njenih
članica;
- Kodeksom dobre prakse za izradu, donošenje i primenu standarda, odnosno
dodatkom Sporazuma o tehničkim preprekama trgovini Svetske trgovinske
organizacije;
- Uslovima Evropskog komiteta za standardizaciju i Evropskog komiteta za
standarditaciju u oblasti elektrotehnike, koje će Republika Srbija i Institut za
standardizaciju Srboje morati da ispune da bi ISS postao njegov punopravni
član;
- Obavezama koje proističu iz članstva u međunarodnim organizacijama za
standardizaciju i telima UN koja se bave standardizacijom.
Prema Zakonu o standardizaciji, Standardi Republike Srbije se označavaju prema strukturi

prikazanoj na Slici 4.3.
Broj standarda - trocifren broj
Grupa - jednocifren broj

Glavna grupa - veliko slovo abecede
Grana - veliko slovo abecede
SRPS - srpski standard
Slika 4.3 Struktura oznake standarda u Republici Srbiji
4.1.6 Ciljevi i značaj standardizacije
Osnovni cilj standardizacije je postizanje reda u određenoj oblasti ljudske delatnosti.

Iz toga proističu projektovane uštede (radnog vremena, materijala i prostora), uz
postizanje željenog kvaliteta na najekonomičniji i najracionalniji način. Osnovu
standardizacije čini dogovor zainteresovanih strana (proizvođača i potrošača), uz
korišćenje važećih naučnih dostignuća. Primena standarda, dakle, ne ograničava
stvaralačku inicijativu konstruktora. Naprotiv, standardi se stalno dograđuju i
usavršavaju u skladu sa razvojem nauke.
Značaj standardizacije daleko prevazilazi oblast tehnike. Naime, standardizacija ima

vrlo značajnu funkciju u sveukupnom kulturnom i duhovnom životu svih naroda i
čovečanstva u celini (npr. jezik, pismo, brojevi), jer unosi red u sve ljudske delatnosti.
Taksativno nabrojani, najznačajniji ciljevi standardizacije su:

- Poboljšanje zaštite života, zdravlja i bezbednosti ljudi, životinja i biljaka i
zaštite životne sredine;
- Unapređivanje kvaliteta proizvoda, procesa i usluga, utvrđivanje njihove
namene, unificiranje kompatibilnosti i zamenljivosti;
- Obezbeđenje jedinstvene tehničke osnove;
- Razvoj i unapređenje proizvodnje i prometa robe, izvođenja radova, pružanje
usluga kroz razvoj međunarodno usklađenih standarda i srodnih
dokumenata radi racionalnog korišćenja rada, materijala i energije.
- Unapređenje međunarodne trgovine, sprečavanjem ili otklanjanjem
nepotrebnih tehničkih prepreka.
4.1.7 Koristi od primene standarda
Standardi imaju veliki društveni značaj. Oni donose tehnološku, ekonomsku i

socijalnu korist za:
- poslovne subjekte – omogućava prisustvo na tržištima širom sveta;
- inovatore novih tehnologija – ubrzavaju prodor inovacija i njihovu primenu,
posebno standardi sa stanovišta terminologije, usaglašenosti i bezbedosti;
- kupce – svetska usaglašenost proizvoda omogućuje veću ponudu;
- vlade – daju tehnološku osnovu za regulativu u oblastima zdravlja,
bezbednosti i zaštite životne sredine;
- trgovinu – olakšavaju trgovinsku razmenu između zemalja i doprinose
poštenoj igri;
- zemlje u razvoju – izvor su novih tehnologija i smernica gde treba ulagati i ne
rasipati sredstva na prevaziđene tehnologije i resurse;
- korisnike – usaglašenost proizvoda i usluga sa standardima obezbeđuje
njihov kvalitet, bezbednost i pouzdanost;
- svakoga – standardi u vezi bezbednosti saobraćaja, mašina, alata i slično
doprinose kvalitetu života uopšte;
- planetu – standardi za kvalitete vazduha i vode, zemljišta, emisiju gasova i
radijaciju doprinose očuvanju i zaštiti životne sredine.
Uključivanje u proces standardizacije omogućuje preduzećima i pojedincima brojne

pogodnosti i koristi. Posebno se mogu izdvojiti:
1)Koristi od primene i upotrebe standarda;
2)Bolji pristup standardima:
- lako dolaženje do standarda,
- olakšana kupovina i pretraživanje preko interneta,
- bolja informisanost;
3)Jednostavnija upotreba;
- tokom izrade standarda vodi se računa o jasnoći, jeziku, razumljivosti za

onoga ko taj standard koristi,
- uspešna implementacija standarda,
- analiza da li je implementacija standarda pomogla da se ostvare ciljevi
poslovanja;
4)Poboljšano dobijanje povratnih informacija o standardima:
- organizacije koje primenjuju standarde podstiču se da dostave povratne
informacije telima za standardizaciju (ISS) – u cilju unapređenja standarda;
5)Veći uticaj na razvoj standarda;
- uključenje u proces standardizacije je od vitalnog značaja, jer je to
mogućnost da se utiče na sadržaj standarda,
- to je takođe i šansa da se dobiju informacije od stručnjaka i uspostave
kontakti sa zainteresovanim stranama,
- to je i prvi korak podizanja svesti o procesu standardizacije.
4.2 STANDARDIZACIJA U TEHNICI
4.2.1 Razvoj standardizacije u tehnici
Počeci industrijske standardizacije, na kojoj se temelji i današnja standardizacija,

vežu se za sredinu 19. veka i za razvoj železnice. Važnu funkciju u razvoju
standardizacije imale su proizvodnja oružja, vatrogasnih sredstava, alatnih mašina, a
kasnije i automobila (Slika 4.4). Suština je bila da se pojedini delovi proizvode
nezavisno jedan od drugog – na različitim mestima i u različitim fabrikama, a da se
sklapaju na nekom trećem mestu – bez naknadne obrade i dorade.
Slika 4.4 Korišćenje standardnih delova u serijskoj proizvodnji – Ford, model T

Standardizacija je, dakle, najpre počela da se razvija u okviru pojedinih fabrika. Zatim
se, sa razvojem tehnike i tehnologije, domen standardizacije širio, najpre na
nacionalni nivo, a zatim na internacionalni. Danas, sve industrijski razvijene zemlje
imaju svoje komisije za standardizaciju za pojedine oblasti primene. Sastavljene su
od predstavnika proizvođača, potrošača i naučnih ustanova.
Razvoj sistema mera i mernih jedinica takođe je u domenu razvoja standardizacije.

Međunarodne osnove današnjeg metarskog sistema određene su 1872. godine na
konferenciji u Parizu, na kojoj su učestvovali predstavnici 29 zemalja, među njima i
tadašnja Srbija. Do kraja 19. veka ovaj sistem su preuzele sve evropske zemlje, osim
Rusije i Velike Britanije. Rusija ga je uvela 1917., a Velika Britanija je počela sa
uvođenjem tek 1965.-te.
4.2.2 Nivoi standardizacije u tehnici
Pod nivoom (stepenom) standardizacije podrazumevaju se geografski, politički ili

ekonomski stepen uključenosti u aktivnosti standardizacije. Razlikuju se nivoi
standardizacije, koji su prikazani u Tabeli 4.1.
Razvoj standardizacije ima sledeći tok:

- prvo se usklađuje izvestan broj standarda pojedinih fabrika;
- na osnovu toga se donose nacionalni standardi;
- zatim se, usklađivanjem nacionalnih standarda, donose međunarodni
standardi – ISO.
Tabela 4.1 Nivoi standardizacije i njihov sadržaj

Nivo standardizacije Sadržaj standardizacije
Interna standardizacija Razvija se u okviru pojedinih fabrika ili
sistema fabrika (korporacije)
Granska standardizacija Razvija se u okviru srodnih fabrika jedne
industrijske grane (tekstilna, rudarstvo,
mašinogradnja...)
Nacionalna standardizacija Obuhvata standarde koji važe na
teritoriji jedne države
Regionalna standardizacija Obuhvata standarde koji važe na nivou
određenih privredno – ekonomskih
grupacija (zemlje Evropske unije – EU)
Međunarodna standardizacija Najviši stepen standardizacije u okviru
Međunarodne organizacije za
standadrizaciju ISO
U daljem toku razvoja standardizacije, nacionalne komisije za standardizaciju

usklađuju nacionalne standarde, ukoliko su već postojali. Sastavljaju ih poštujući ISO
standarde. Isto važi i za sektore za standardizaciju u okviru pojedinih fabrika.
Pri sastavljanju svojih internih fabričkih standarda preduzeća se moraju držati

propisa, koji definišu nacionalne standarde.
Postojanje viših nivoa standardizacije, ne isključuje potrebu postojanja nižih.

Svakako da standardi nižih stupnjeva moraju da budu usklađeni sa standardima
viših. Za ilustraciju ovog stava može da posluži primer internih standarda.
Međunarodni nivo standardizacije u tehnici (mašinstvu)
Međunarodni nivo tehničke standardizacije čine međunarodne organizacije za

standardizaciju u kojoj mogu da učestvuju referentna tela za standardizaciju iz svih zemalja, i
to:
1) Međunarodna organizacija za standardizaciju (ISO – International
Organization for Standardization) – logo prikazan na Slici 4.5;
2) Međunarodna elektrotehnička komisija (IEC – International Electrotehnical
Commission);
3) IEEE - Institute of Electrical and Electronics Engineers;
4) Međunarodna agencija za telekomunikacije (ITU – International
Telecommunication Union).
Slika 4.5 Logo Međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO)
Nacionalni nivo standardizacije u tehnici (mašinstvu)
Termin „nacionalni standard“ označava standarde koji važe na području jedne

države. Oni se ne zovu „državni standardi“, jer bi u tom slučaju moglo da se tumači da
standardizacijom na nivou države obavezno upravljaju i rukovode državni organi.
Nacionalnim standardima se utvrđuje:

1) Namena i svojstva procesa, proizvoda i usluga;
2) Zahtevi za tipizaciju i unifikaciju delova tehnički složenih proizvoda;
3) Tehničko-tehnološki uslovi, zahtevi i postupci za izradu proizvoda, izvođenje
radova i pružanje usluga;
4) Metodi i postupci obezbeđenja kvaliteta procesa, proizvoda i usluga i životne
sredine;
5) Uslovi, metodi i postupci za kontrolu i ispitivanje procesa, proizvoda ili

usluga;
6) Metodi i postupci osposobljavanja kadra za ocenu sistema kvaliteta i sistema
zaštite životne sredine i uslovi koje taj kadar treba da ispuni;
7) Jednoobrazni termini, definicije, simboli, znaci, kodovi, oznake, boje, veličine i
jedinice koje se koriste u proizvodnji proizvoda i pružanju usluga;
8) Zahtevi koji se odnose na rukovanje, transport, skladištenje, čuvanje,
upotrebu, ambalažu, pakovanje, obeležavanje, deklarisanje, obradu, doradu i
preradu proizvoda.
4.2.3 Sadržaj i delokrug standarda u tehnici
Obuhvata:
1) propise i smernice za proračun i konstrukciju delova i sklopova koji se proizvode
u toj fabrici ili korporaciji, a nisu obuhvaćeni višim stupnjevima standardizacije;
2) izvode iz nacionalnih standarda u vidu daljih ograničenja raznovrsnosti oblika i
dimenzija standarnih delova i elemenata koji se upotrebljavaju u proizvodima te
fabrike, odnosno korporacije (uži izbor standarnih zavrtnjeva, kotrljanih ležaja,
klinova, materijala i sl. );
3) propise o transportu i skladištenju u okviru te fabrike, odnosno grupe fabrika;
4) kataloge i publikacije o sopstvenim proizvodima i proizvodima kooperanata, u
okviru korporacije.
U procesu konstruisanja i pre plasiranja proizvoda na tržište, neophodno je

kompletirati dokumentaciju i propratne pisane materijale:
- Standardi - glavni oblik regulacije kvaliteta;
- Pravilnici o kvalitetu - osnovni sastav proizvoda, vrste i količina aditiva,
uslovi i postupci obrade, organoleptičke osobine, pakovanje, deklaracija...;
- Proizvođačke specifikacije - sastav proizvoda, tehnologija obrade, pakovanje
i sl.;
- Tehnički normativi - mere zaštite i sigurnosti pri upotrebi proizvoda,
njihovom skladištenju, transportu i čuvanju;
- Atesti - dokument kojim se potvrđuje da je proizvod na propisani način ispitan
i da po osobinama odgovara zahtevima standarda ili drugog propisa o
kvalitetu - izdaje ga ovašćena institucija;
- Garantni listovi - obaveza su proizvođača;
Zbog svoje kompleksnosti, standardi u tehnici su svrstani u više vrsta – u funkciji

sadržaja i primene, Tabela 4.2.
Tabela 4.2 Podela standarda u tehnici

Vrsta standarda Sadržaj Primer
Definisanje konačnog broja tipova
elektromotori, sijalice,
proizvoda po vrsti, obliku, veličini
Tipovi baterije,
ili nekoj drugoj zajedničkoj
viljuškari
karakteristici
Dimenzije proizvoda (sve ili formati papira, opeke,
Dimenzije pojedine) koje utiču na upotrebnu keramičke
vrednost pločice, obuća, konfekcija
konstrukcioni materijali,
Materijali Strukturalne, hemijske i sl.
čelik,
(procesni karakteristike materijala i njihova
prediva, polimeri, motorni
materijali) podela (prema nameni)
benzin
proizvodi od drveta,
Hardverski Zahtevi koje tehnički i prirodni
vatrostalni materijali, klase
proizvodi proizvodi treba da ispune
kvaliteta (voća)
sulfitna i sulfatna celuloza,
Tehnologija Procesi dobijanja i obrade
zavarivanje, čelici
Postupci ispitivanja i merenje radi kiselost, hem. sastav, gustina,
Ispitivanje provere vrednosti očekivanih sadržaj alkohola, sadržaj
karakteristika masti
definicija kvaliteta u ISO
Standardi za Definisanje raznih pojmova, mera,
9000:2000, mernim
sporazumevanje veličina i sl.
jedinicama, standardizacije
Sistemi ISO 9001:2000, ISO 14001,
Zahtevi organizaciji
upravljanja HACCP...
Predmeti standardizacije u tehnici mogu biti:

1)proizvodi (sirovine, materijali i gotovi proizvodi),
2)metode ispitivanja,
3)definicije i razni apstraktni pojmovi,
4)tehnološka oprema,
5)proizvodni procesi,
6)dokumentacija,
7)kontrola kvaliteta,
8)sistemi upravljanja.
4.2.4 Ciljevi i značaj standardizacije u tehnici
Posle dalekosežne istorije standardizacije, opisane u prethodnom poglavlju, i njenog

uvođenja u živote ljudi, svakako treba istaći ciljeve standardizacije. Oni su usko
povezani i sa benefitima usled uvođenja standardizacije.
Pod opšte ciljeve standardizacije potpadaju sledeći:

- obezbeđenje adekvatnosti/prikladnosti nekog proizvoda, procesa ili usluge
da u određenim uslovima služi svojoj nameni/izvršava predviđene funkcije,
- ograničavanje raznolikosti izborom optimalnog broja tipova i veličina,
- obezbeđenje kompatibilnosti i zamenjivosti različitih proizvoda,
- poboljšanje bezbednosti proizvoda, zaštita zdravlja ljudi i zaštita životne
sredine,
- racionalno korišćenje prirodnih resursa i energije,
- unapređenje međunarodne trgovine, sprečavanjem ili otklanjanjm
nepotrebnih tehničkih prepreka.
Za ostvarivanje navedenih ciljeva važno je pravovremeno uključenje u proces

standardizacije velikog broja stručnjaka različitih specijalnosti. Efekti koji se postižu
realizacijom ciljeva standardizacije, posebno se mogu sagledati sa aspekta
ekonomičnosti. Pri njihovom određivanju, treba imati u vidu da postoje:
- nemerljive uštede sadržane u radnom vremenu, koje bi se utrošilo pri
razvoju, projektovanju i kontroli, ako ne bi bilo standardizacije;
- merljive uštede, kao što su izrada standardizovanih delova, serijska
proizvodnja i slično.
4.2.5 Koristi od primene standarda u tehnici
Koristi od standardizacije u tehnici dolaze do izražaja u svim etapama životnog

ciklusa pojedinih proizvoda: konstruisanju, proizvodnji, eksplotaciji i remontu,
trgovini i potrošnji. Taksativno nabrojane, najvažnije koristi su:
1) Smanjenje sredstava za razvoj novog proizvoda,
2) Unapređenje pogodnosti proizvoda, procesa i usluga za predviđene svrhe,
3) Sprečavanje preporuka u trgovini,
4) Olakšavanje tehnološke saradnje,
5) Promovisanje inovativnosti i povećanje produktivnosti,
6) Sticanje konkurentske prednosti, komparativna prednost na tržištu jer su
proizvodi u skladu sa standardima,
7) Povećanje efikasnosti i poboljšanje bezbednosti,
8) Smanjenje troškova i rizika poslovanja.
Takođe, pored navedenih glavnih koristi od primene i upotrebe standarda, bitno je

navesti i:
1) Olakšano konstruisanje, komuniciranje i sporazumevanje konstruktora među
sobom i sa tehnolozima, proizvođačima i potrošačima,
2) Otklanjanje nesporazuma u trgovini, zaštita interesa potrošača i podizanje
opšteg standarda društva,
3) Olakšanu razmenljivost sastavnih delova i sklopova proizvoda uvođeljem
tipizacije i unifikacije,
4) Olakšan izbor potrebnih materijala i sirovina,
5) Pogodan izbor brojnih vrednosti raznih parametara i tehničkih i drugih

karakteristika industrijskih proizvoda,
6) Utvrđivanje najboljih tipova i asortimana proizvoda,
7) Ekonomičan izbor optimalnih tehnoloških procesa,
8) Izbor optimalnih principa proračuna i metoda konstruisanja i samih oblika
konstrukcija sa ciljem da se obezbedi funkcionalnost, sigurnost i
racionalnost,
9) Povećanje ekonomičnosti konstruisanja i izrade, uz poboljšanje zaštite na
radu i smanjenje zaliha gotovih proizvoda,
10) Poboljšanje kvaliteta i trajnosti proizvoda,
11) Omogućen razvoj, proizvodnja i snadbevanje proizvoda i usluga efikasnijim,
bezbednijim i čistijim,
12) Olakšanu trgovinsku razmena između zemalja, doprinos poštenoj igri,
13) Smernice za dobru praksu upravljanja,
14) Rasejavanje inovacija i nove tehnologije,
15) Olakšavanje života kroz rešavanje zajedničkih problema,
16) ...
LITERATURA

[2] Šimunić D.,Pavić I.: Tehnička normizacija i legislativa, Sveučilište u Zagrebu,
Zagreb 2011.
[3] Popović P., Živković V.: Osnovi standardizacije i metrologije, Fakultet za
menadžment univerziteta “Singidunum”, Beograd 2011.
[4] Popović P.: Akreditacija i ocenjivanje usaglašenosti, Fakultet za menadžment
univerziteta “Singidunum”, Beograd 2010.
[5] Janković M., Odadžić B., Stanković M.: Harmonizacija tehničkih propisa i
standarda sa propisima i standardima evropske unije, XXVII Simpozijum o
novim tehnologijama u poštanskom i telekomunikacionom saobraćaju,
Beograd 2009.
[6] Značaj standardizacije,
http://rpkns.com/~rpknsco/images/stories/ekologija/Znacaj_standardizacije
.pdf, pristupljeno 22.11.2014.
[7] Tehnički propisi i standardi
http://rpkns.com/~rpknsco/images/stories/ekologija/Tehnicki_propisi_i_sta
ndardi.pdf, pristupljeno 22.11.2014.
[8] Radulović M., Standardizacija i njen značaj,

http://mladilideri.rs/standardizacija-i-njen-znacaj/, pristupljeno 19.06.2015.
[9] JUS ISO/IEC Uputstvo 2:2001 – Standardizacija i srodne aktivnosti, 1.1 i 3.2
[10] http://www.iss.rs/, pristupljeno 19.06.2015
[11] Zakon o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanju usaglašenosti
(“Službeni glasnik Republike Srbije”, broj 36/2009),
http://www.toc.vs.rs/Zakon-o-tehnickim-zahtevima-za-proizvode-i-
ocenjivanju-usaglasenosti.pdf
[12] Zakon o tržišnom nadzoru (“Službeni glasnik Republike Srbije”, br. 92/2011)
[13] Unković M.: Međunarodna ekonomija, Fakultet za turistički i hotelijerski
menadžment univerzi-teta „Singidunum", Beograd 2010.
[14] http://www.rpkns.com, Regionalna privredna komora Novi Sad
[15] Izveštaj o spremnosti,
http://www.politickiforum.org/dokumenta/7_Evropska_komisija_Izvestaj_o_s
premnosti_Studija_2005.pdf, pristupljeno 19.06.2015.
Osnove tehničkih propisa – Tipizacija 103
TIPIZACIJA
TYPISATION
5.1 ZAKONI SLIČNOSTI
Jedna od osnovnih delatnosti u okviru standardizacije je tipizacija prizvoda.

Tipizacija je vid standardizacije pri kome se asortiman proizvoda svodi na
najpovoljniji niz. Ona se sprovodi u cilju povećanja masovnosti i kvaliteta
proizvodnje – sa istovremenim povećanjem ekonomičnosti, rentabilnosti i
produktivnosti. Takođe, tipizacijom se olakšava eksploatacija mašinskih sistema, kao
i njihovo servisiranje i snabdevanje rezervnim delovima. Pri tipizaciji treba voditi
računa da broj članova niza istovrsnih proizvoda bude što manji, a da se razumno
pokrije celokupno područje primenjivanih proizvoda. Osnovni princip tipizacije je da
se vrši na što višem nivou – što znači da je efikasnije vršiti tipizaciju mašinskog
sistema, nego njegovih sklopova i delova.
Tipizacija je metod konstruisanja niza mašinskih delova ili sklopova istog oblika i
materijala, a različitih dimenzija, nosivosti, kapaciteta i slično. Standardni nizovi
mašinskih delova ili sklopova istog oblika su primeri primene tipizacije (zavrtnji,
navrtke, kotrljani ležaji i dr.) – Slika 5.1. Primenom zakona sličnosti, umesto
konstruisanja niza delova, sklopova ili mašina iste funkcije i iste namene, a različitih
opterećenja, konstruišu se samo jedan deo, sklop ili mašina. On se dobro ispita u
radu. Zatim se na osnovu ovakve, tzv. matične konstrukcije, bez ikakvog proračuna,
određuje niz tipiziranih konstrukcija (Slika 5.2). Treba imati na umu da matična
konstrukcija ostavlja u nasleđe sve svoje dobre i loše osobine. Zbog toga, matična
konstrukcija treba da bude „zrela“, odnosno, konstrukciono i proizvodno potpuno
usaglašena.
Slika 5.1 Različiti tipovi kotrljajnih ležaja
Slika 5.2 Familije tipiziranih navrtki i kućišta reduktora
Sva ispitivanja karakteristika mašinskih materijala se zasnivaju na zakonima

sličnosti. Umesto ispitivanja čvrstoće samog mašinskog dela, ispituje se njegov model
(epruveta). Zakoni sličnosti se koriste i u mehanici fluida, aerodinamici
(vazduhoplovstvu), termodinamici, teoriji elastičnosti, primenjenoj otpornosti
materijala i dr. Na osnovu zakona sličnosti, za određenu pojavu koja se ispituje,

uspostavlja se korelacija između rezultata dobijenih na modelu i rezultata koji
odgovaraju realnoj mašini.
Za konstruisanje tipiziranih serija primenjuju se dva kriterijuma sličnosti:

- geometrijska sličnost dimenzija mašinskih delova;
- Košijeva (Couchy) sličnost opterećenja mašinskih delova.
5.1.1 Geometrijska sličnost dimenzija mašinskih delova
Ako se indeksom „0“ označe veličine koje se odnose na model, a bez indeksa –
veličine koje se odnose na realan deo, onda se geometrijska sličnost izražava
uslovnom konstantnošću dužinskih mera:
L realan deo
Faktor geometrijske sličnosti:  L  .
L0 model
Na osnovu faktora geometrijske sličnosti mogu se definisati faktori geometrijskih

karakteristika, prikazani u Tabeli 5.1 i Tabeli 5.2 – ako su model i realan deo izrađeni
od istog materijala.
Tabela 5.1 Faktori geometrijskih karakteristika

A kL2
Faktor sličnosti površina A     L2
A0 kL20
V kL3
Faktor sličnosti zapremina V     L3
V0 kL30
Faktor sličnosti momenata inercije I kL4

 I   4   L4
površina I 0 kL0
W kL3
Faktor sličnosti otpornih momenata W   3   L3
W0 kL0
Tabela 5.2 Faktori geometrijskih karakteristika – ako su model i

deo izrađeni od istog materijala

Faktor sličnosti gustina   1
0
Faktor sličnosti masa m   L3 ( V )
Faktor sličnosti dinamičkih momenata

inercije  j  m   L2   L5
5.1.2. Košijev (Couchy) kriterijum sličnosti u tipizaciji proizvoda
Sličnost se u mašinstvu koristi za stvaranje nizova vrednosti veličina ili parametara

koji karakterišu familiju proizvoda iste namene, u određenom opsegu.
Kriterijum zasnovan na mehaničkoj i fizičkoj sličnosti svih članova niza familije

proizvoda je tzv. Košijev kriterijum sličnosti. Ovim kriterijumom se ostvaruje
geometrijska proporcionalnost dimenzija i mera proizvoda u nizu. Pored fizičke
sličnosti u obliku i materijalu, koji su isti za sve članove familije, potrebno je ostvariti
i mehaničku sličnost. To u prvom redu označava jednakost mehaničkih naponskih
stanja u odgovarajućim kritičnim presecima elemenata konstrukcije – kod svih
članova niza. Pri ovome naponi ne treba da izlaze iz oblasti elastičnosti. To znači da
su faktori porasta za napon (φ1σ) i za gustinu materijala (φ1ρ) jednaki jedinici. Naime,
napon i gustina materijala za susedne članove familije su jednaki, jer je materijal i
naponsko stanje svih članova niza identičan. Prema tome je:
S
Faktor sličnosti stepena sigurnosti:  S   1;
S0
[ ]
Faktor sličnosti kritičnih napona: [ ]  1;
[ ]0
Odatle sledi:

Faktor sličnosti radnih napona:    1.
0
Ova geometijska proporcionalnost se definiše stalnošću faktora porasta niza za
dužinu (L). On proističe iz odnosa dužina za dva susedna člana niza, pa je jednak:
Li 1
L  ,
Li
gde je: Li - dužina i-tog člana niza;
Li+1 - dužina i+1-og (narednog) člana niza.
Pored navedenog, postoji i sistem delimične geometrijske proporcionalnosti – kada

faktori porasta za sve tri dimenzije u prostoru (dužinu, širinu i visinu) nisu
međusobno jednaki. Npr. za isti prečnik zavrtnja moraju biti predviđene različite
dužine, da bi moglo da se ostvari vezivanje delova različitih širina. Tipizaciju je
najlakše realizovati ako su faktori porasta dužine u pravcu sve tri ose – jednaki
(sistem potpune geometrijske sličnosti);  L = const.
Faktori porasta ostalih osnovnih veličina, kao i njihove međusobne zavisnosti, su

tabelarno prikazani u Prilogu II – Faktori porasta i standardni brojevi.
Nasuprot prethodnim relacijama:

Faktor gravitacionog ubrzanja:  g  1 .
Pa je:
Faktor sličnosti sopstvenih gravitacionih sila: G   m   g   L3 ;
Faktor sličnosti napona usled sopstvenih gravitacionih sila:

G   G  L .
A
Ako se obrazuje familija delova ili proizvoda sa m članova u području neke od radnih
karakteristika Nmin do Nmax , sledi:
Faktor porasta veličine N:

N max
 N  m1
N min
.
5.2 STANDARDNI BROJEVI I TIPIZACIJA
Među najvažnije standarde spadaju oni koji se odnose na standardne brojeve.

Standardni brojevi su glavno pomoćno sredstvo za sprovođenje osnovnih vidova
standardizacije – tipizacije i unifikacije (nestandardni brojevi se izbegavaju).
Pre nego što su uvedeni standardni brojevi u današnjem obliku, u tehnici su korišćeni
aritmetički nizovi brojeva. Kod aritmetičkih nizova, razlika između susednih brojeva
niza je ista, npr.:
1, 2, 3, ... 10, 12, 14, ... 22, 25, 28, ... 40, 45, 50, ... 70, 80, ...
Nešto češće od njih su se upotrebljavali stupnjeviti aritmetički nizovi brojeva, kao u

primeru prikazanom u Tabeli 5.3.
Tabela 5.3 Preporučeni prečnici metričke zavojnice

Niz nazivnih prečnika metrične zavojnice ISO
Niz 2 2,5 3 4 5 6 8 10 12 16 20 24 30 36 42 56 64 72 80
Razlika ---0,5 ------------1-----------2---------------4--------------6--------------8---
Tek kasnije se došlo do zaključka da korišćenje geometrijskih nizova brojeva u

standardizaciji ima prednosti u odnosu na korišćenje aritmetičkih nizova. Glavna
prednost je porast članova geometrijskog niza je stalan i postepen. Zato se
standardni brojevi zasnivaju na geometrijskim nizovima sa istim odnosom vrednosti
susednih članova niza. Taj odnos je nazvan faktorom porasta ili količnikom niza.
Standardni brojevi su potekli iz potrebe da se iz prirodnog niza brojeva odaberu

brojevi pogodni za praktičnu upotrebu. Ta potreba je nastala kao posledica težnje da
se mašine, mašinski delovi, alati i drugo, ne proizvode u svim mogućim veličinama,
već u ograničenom, razumno utvrđenom, broju veličina.
U osnovne redove standardnih brojeva prema ISO standardima (takođe, u skladu i sa

SRPS standardima), spadaju geometrijski redovi. Oni su obeleženi oznakama R5,
R10, R20, i R40. Oznaku ''R'' nose u čast francuskog pukovnika Renara (Renard), koji
je, krajem XIX veka, prvi primenio standardne brojeve za vrednosti prečnika konopca
za držanje vazdušnih balona. Tako su prihvaćena četiri reda standardnih brojeva (od
kojih se najviše koristi red R40):
5
Red R 5 – količnik q = 10 ≈ 1,6
10
Red R 10 – količnik q = 10 ≈ 1,25
20
Red R 20 – količnik q = 10 ≈ 1,12
40
Red R 40 – količnik q = 10 ≈ 1,06.
Standardni broj se dobija umnožavanjem prethodnog standardnog broja faktorom

porasta, odnosno, količnikom reda (Tabela 5.4). Ovako dobijeni brojevi su blago
zaokruženi u odnosu na tačne vrednosti geometriskog niza (greška je manja od
±1%).
U Tabeli 2 Priloga II prikazane su vrednosti standardnih brojeva osnovnih redova u

Prvoj dekadi (od 1 do 10).
Ostali članovi reda se dobijaju umnožavanjem brojeva Prve dekade, brojem 10 na

odgovarajući eksponent. Tako se za brojeve Druge dekade vrši umnožavanje sa 10 na
prvi stepen, Treće – sa 10 na drugi stepen itd.
Za dobijanje standardnih brojeva manjih od 1, deli se sa 10, 100, 1000... U Tabeli 2

Priloga II se vidi da je najmanja gustina brojeva u redu R5. Ta gustina je dva puta
manja od gustine brojeva reda R10, četiri puta od gustine brojeva reda R20 i osam
puta manja od gustine brojeva reda R40.
Osim osnovnih, koristi se i tzv. izuzetan red standardnih brojeva – oznake R80.
Količnik ovoga reda je jednak osamdesetom korenu iz 10 ili približno 1,03, a gustina
brojeva u tom redu je dva puta veća nego u redu R40.
Tabela 5.4 Količnici osnovnih redova standardnih brojeva

Faktori porasta (količnici) osnovnih redova standardnih brojeva
Oznaka osnovnog reda R5 R10 R20 R40
Faktor porasta (količnik) [q] 5
10 10
10 20
10 40
10
Standardnim brojevima mogu biti dodeljeni tzv. nazivni brojevi (redni brojevi).
Prema Tabeli 2 Priloga II, nazivni brojevi reda R 40 su redni brojevi 0 do 40. Za
standardne brojeve ispod 1 važe negativni nazivni brojevi. Ovi nazivni brojevi se
koriste za lakše „manipulisanje“ standardnim brojevima. Naime, množenje
standardnih brojeva se može svesti – na sabiranje odgovarajućih nazivnih brojeva,
deljenje – na oduzimanje, a stepenovanje – na množenje nazivnog broja
odgovarajućim eksponentom.
5.2.1 Primena standardnih brojeva u stvaranju niza veličina
Standardni brojevi se primenjuju za:

- nominalne (nazivne) veličine i mere: za pritiske, snage, prečnike cevi i dr.;
- veličine i mere pri stvaranju nizova (tipizacija): za snage motora, nosivosti
dizalica, brojeve obrtaja i za druge podatke o članovima nizova, koji se
izražavaju brojevima;
- sklopne i položajne mere mašina i delova mašina;
- prečnike delova mašina;
- sve ostale veličine i mere – po mogućnosti.
Za stvaranje niza vrednosti neke veličine na bazi standardnih brojeva potrebno je

najpre utvrditi opseg vrednosti te veličine, odnosno vrednosti najvećeg i najmanjeg
člana niza, a zatim odabrati broj članova u nizu. Ovaj izbor treba da bude racionalan -
tako da je optimalna gustina članova u nizu.
Oznake geometrijskog niza pri odabiru su:

Nmin − najmanja vrednost neke veličine,
Nmax − najveća vrednost neke veličine,
n – broj članova u nizu,
q – faktor porasta geometrijskog niza.
Faktor porasta niza sе dobija prema istom principu kao i faktori sličnosti (porasta) iz
prethodnog poglavlja:
N max
  n 1 .
N min
Kada je faktor porasta niza određen, moguće je izvršiti izbor oznake reda
standardnih brojeva korišćenjem ponuđenog popisa osnovnih i izvedenih redova iz
Tabeli 2 Priloga II. Puna oznaka takvog niza se sastoji od oznake reda, iza koje se daje
interval brojeva. Npr. puna oznaka R20/2 (1,12…40) znači da se koristi svaki drugi
standardni broj iz reda R20, počevši od broja 1,12, pa sve do broja 40.
5.2.2 Upotreba standardnih brojeva
U mašinstvu se standardni brojevi koriste za:

- stvaranje nizova različitih veličina, kao što su npr. standardni prečnici vratila,
sklopne mere mašinskih sistema, snage motora i reduktora...,
- ograničavanje broja veličina alata i polufabrikata, kao npr. prečnika zavojnih
burgija, razvlakača i provlakača, dimenzija valjanih profila,
- određivanje glavnih dimenzija mašinskih delova i sklopova iste vrste
primenjenih za razna opterećenja,
- olakšano usaglašavanje asortimana sličnih proizvoda na nacionalnom i širem
nivou.
Standarni brojevi, za vrednosti nizova dužinskih mera, tolerancija naleganja, tipičnih

veličina mašinskih delova i spojeva i nekih drugih parametara mašinskih sistema, su
paralelno u upotrebi u mnogim oblastima industrije. Standardima su obuhvaćeni
široki dijapazoni tih veličina. Ove dijapazone treba smanjiti kada su oni potreba
jedne ograničene oblasti industrije ili preduzeća. To se radi da bi se povećao nivo
razmenjivosti, umanjila ukupna nomenklatura proizvoda i tipičnih vrednosti
karakterističnih veličina za materijale, sirove komade, alate, mašinske delove i
konstrukcije. Stoga se primenjuje princip preporučenosti pri unifikaciji i tipizaciji.
Time se stvaraju uslovi za efikasniju standardizaciju, a takođe i pojeftinjuje
proizvodnja. Saglasno tom principu ustanovljava se nekoliko redova vrednosti
standardizovanog parametra, s tim da vrednosti iz prvog reda preporučenosti imaju
prvenstvo primene u odnosu na vrednosti iz drugog reda, a vrednosti iz drugog reda
preporučenosti u odnosu na treći red. Tako postoje, na primer tri stepena
preporučenosti ili prioriteta za prečnike, korake metričke zavojnice, module
zupčanika itd.
Tipizacija mašinskog sistema se odnosi na formiranje tehnički i ekonomski

zasnovane grupe tipova i tipičnih parametara sistema iste namene. Pri izradi niza
sistema treba najpre utemeljiti matični tj. osnovni član niza. Greške u tom nizu se
reflektuju na ceo niz sistema. To prouzrokuje značajne ekonomske gubitke pri izradi
i eksploataciji.
Prema tome, izbor matičnog člana iz grupe sisitema iste namene, ali različitih
principijalnih struktura i konstrukijskih konfiguracija i formi, treba obavljati prema
razrađenoj metodici, i sa uvažavanjem analize kompleksa specifičnih pokazatelja – za
tu vrstu sistema. U te pokazatelje spadaju tehnički i ekonomski pokazatelji
(pouzdanost, trajnost, estetski, ergonomski itd.). Za ocenu razmatranih varijanti
sistema, koje mogu poslužiti kao matični član niza ili familije sistema, koriste se
metodi kvalimetrije. Svim relevantnim pokazateljima dodeljuje se broj poena po
jedinstvenoj skali (obično petostepenoj).
Sistem, koji, u ukupnom zbiru, za sve pokazatelje ima najveći broj poena uzima se za
matični član. Taj matični sistem treba da bude funkcionalno besprekoran i siguran,
jednostavan za izradu, montažu i eksploataciju – jer se svaki njegov nedostatak
pojavljuje i kod ostalih članova familije.
Pri tipizaciji mašinskog sistema neophodno je odrediti glavne i osnovne parametre

sistema. Glavni parametar je obično važan eksploatacioni pokazatelj i bira se
nezavisno od tehnologije izrade i tehničkih usavršavanja. On zavisi od vrste
mašinskog sistema.
Tako je npr., za moto-reduktor taj parametar – snaga sistema, za kran – nosivost, za

strug – gabaritne mere obradnih komada, za mikrometar – granice merenja itd.
Najmanju i najveću vrednost glavnog parametra u nizu treba utvrditi, ne samo na

osnovu trenutnih potreba, već i s obzirom na perspektivni razvoj industrije,
dostignuća nauke i tehnike, kao i na osnovu tendencije razvoja mašinskih sistema za
koji se određuje niz.
Učestalost članova u nizu glavnog parametra treba da je ekonomski i tehnički

opravdana. Tu treba pomiriti zahteve ekonomičnog izbora što manjeg broja članova
u nizu i zahteva potrošača za što većom raznovrsnošću, tj. što većim brojem članova
u nizu.
Glavni parametar je baza za određivanje osnovnih parametara, tako da postoji

funkcionalna povezanost glavnog i osnovnih parametara. Npr. glavni parametar
klipnog kompresora je prečnik cilindra, a osnovni parametar – kapacitet
kompresora, koji zavisi od prečnika cilindra (Slika 5.3).
Slika 5.3 Izgled klipnih kompresora
5.3 MODULARNO KONSTRUISANJE I PREDNOSTI TIPIZACIJE
Korišćenje tipizacije mašinskih konstrukcija, sklopova i delova u struktuiranju i

izradi mašinskih sistema se javlja u raznim oblicima. Jedan od najvažnijih oblika je
princip modularne izrade. On se sastoji u izradi mašinskih sistema spajanjem
unificiranih i tipiziranih modula.
Modularno konstruisanje se danas široko koristi pri stvaranju tipova različitih oblika
mašina, uređaja i opreme, kao npr. u konstruisanju alatnih mašina, reduktora,
pomoćnih pribora za mašinsku obradu itd. Tako se umesto specijalnih reduktora,
konstruisanih i izrađenih prema individualnim narudžbinama, primenjuju serijski
reduktori izrađeni po modulskom sistemu standardizovanih sklopova. Sistem
standardizovanih sklopova daje mogućnost tipizacije, lake razmenljivosti i
visokoserijske proizvodnje reduktora sa malim brojem različitih vrsta sklopova i
delova. Pri tome se postiže stabilno visoki kvalitet i niži troškovi – čak i do 30% u
odnosu na cenu bez primene tipizacije.
5.4 REKAPITULACIJA POGLAVLJA – razlike između standardizacije i tipizacije
Posle svega prikazanog, može se zaključiti da je tipizacija postupak sužavanja

standardnih proizvoda na minimum, uz istovremeno zadovoljavanje potrebnog
raspona potreba. Takođe, tipizacija počiva na sličnosti proizvoda za upotrebu i
redukciju prevelike raznolikosti između proizvoda.
Tipizacija nalazi primenu kod gotovo svih mašinskih sistema. Postupak ovakve
izrade je od velikog značaja u velikoserijskoj i masovnoj proizvodnji zbog
uprošćavanja tehnološkog postupka, jer se smanjuje raznolikost proizvoda, a samim
tim i povećava ekonomičnost. Primena tipizacije je uspešnija ako je viši nivo na koji
se primenjuje. To znači da je efikasnije primenjivati je na mašinski sistem, nego na
njegove delove i sklopove.
Osnovne razlike između standardizacije i tipizacije su:

- primena standarda je obavezna i trajna, dok je tipizacija manje obavezna i
nije trajna;
- tipizacija je usmerena na gotove proizvode, dok je standardizacija usmerena
na delove proizvoda, poluproizvode i sirovine.
Za uspešnu tipizaciju je neophodna kvalitetna i kompletna tehnička dokumentacija,

na osnovu koje se oblikuju proizvodi. Postupci tipizacije su racionalni, pri čemu se
teži boljim uslovima za stvaranje novih tipova mašina i uređaja, koji se dobijaju
kombinacijom standardnih elemenata.
LITERATURA
[1] Jovičić S.: Osnovi konstruisanja; - Mašinski fakultet, Kragujevac 2002.

[2] Mitrović R.: Predavanja, Tehnički propisi i standardi, „Standardizacija, tipizacija i
unifikacija“,
http://omk.mas.bg.ac.rs/files/izborni/Osnove%20konstruisanja/PPP/trece%2
0predavanje%20-%20standardizacija%20i%20unifikacija.ppt,Mašinski fakultet,
Beograd 2014.
[3] Popović P.; Živković V.: Osnovi standardizacije i metrologije, - Univerzitet
Singidunum; Beograd 2011.
[4] Vitas D.: Osnovi mašinskih konstrukcija l, - Mašinski fakultet, Beograd 1979.
[5] Standardizacija (normizacija) i tipizacija
https://www.fsb.unizg.hr/elemstroj/pdf/design/2007/standardizacija.pdf,
pristupljeno 15.06.2015
[6] Klipni kompresori, http://www.kompresor.hr/klipni-kompresori.htm,

[7] Srpski standard, https://cabline1.files.wordpress.com/2014/10/priprema6.pdf,
Osnove tehničkih propisa – Unifikacija 115
UNIFIKACIJA
UNIFICATION
6.1 POJAM I DEFINICIJA
Pojam unifikacija u rečnicima ima sledeće sinonime: ujedinjavanje, ujedinjenje,

ujedinjenost, sjedinjavanje, sjedinjenje, sjedinjenost, izjednačenje, uravnivanje,
svođenje na jedno.
U mašinstvu, unifikacija je metod konstruisanja. Cilj je da različite mašine,

proizvodi jedne fabrike ili grupe fabrika, pored standarnih delova, imaju što više
unificiranih delova i/ili sklopova, koji nisu obuhvaćeni opštom standardizacijom.
Jedan od osnovnih principa standardizacije je ostvarenje svojstva razmenljivosti

delova i sklopova proizvoda sa zadatom tačnošću. Tako se obezbeđuje mogućnost
montaže ili zamene pri popravci, bez naknadne dorade ili podešavanja u proizvodu, a
da se održe/zadovolje zadati tehnički uslovi. Kao što je objašnjeno u prethodnim
poglavljima, najčešći oblici standardizacije su:
- unifikacija,
- tipizacija.
Unifikacija je potpunija od tipizacije.
Unifikacija proizvoda podrazumeva eliminisanje nevažnih detalja proizvoda radi

zadovoljenja potrebe i funkcije.
Opseg unifikacije je manji od opsega standardizacije. Ali, ciljevi su im isti:

- pojeftinjenje proizvodnje,
- smanjenje konstruktorskog posla,
- lakša zamena delova pri remontu i održavanju.
Različite mašine se, dakle, sastoje ne samo iz niza standarnih delova i sklopova, nego
i iz niza unificiranih delova i sklopova – koji su zajednički za sve mašine. Primeri su:
različite ručice, komande, točkovi i instrumenti kod motornih vozila; isti agregati kod
različitih mašina alatki; ista kućišta kod različitih prenosnika snage; isti delovi i
okviri za municiju u naoružanju; iste kazaljke i zavrtnji za navijanje i podešavanje

kod različitih modela ručnih satova (Slika 6.1) i dr.
Slika 6.1 Primer unifikacije različitih modela ručnih satova
Unifikacija se postiže korišćenjem jednoobraznih elemenata u jednoj ili više različitih

konstrukcija. Time se postiže smanjenje broja različitih elemenata, pojeftinjuje
izrada, uprošćavaju eksploatacija i održavanje.
Postoje dva oblika unifikacije:

- unutrašnja unifikacija – korišćenje jednoobraznih delova više puta u istom
proizvodu (mašini);
- spoljašnja unifikacija – korišćenje jednoobraznih delova više puta u više
različitih proizvoda (mašina).
6.2 KORISTI OD UNIFIKACIJE
Unifikacija, kao racionalan pristup konstruisanju, omogućava jeftiniji proizvod iz više

razloga. Među njima su najvažniji:
- niža cena razvoja (razvija se i konstruiše samo jedan oblik);
- niža cena pojedinačnog unificiranog dela ili sklopa, jer za unificirani deo ili
sklop može da se iskoristi višeserijski model ili model masovne
proizvodnje;
- jeftinije skladištenje (skladišti se samo jedan, umesto nekoliko tipova dela
ili sklopa);
- jednostavnija logistika, što omogućava optimalniju proizvodnju, a samim
tim i brže i efikasnije procese sklapanja. Time se postižu uštede u
vremenu, što za posledicu ima jeftiniji proizvod.
Značajne uštede su ostvarive samo ako je broj unificiranih delova dovoljno velik.
Naime, u proizvodnji mašina u vrlo malim serijama, uštede su skoro zanemarljive, jer
proces proizvodnje ne eksploatiše benefite velikoserijske proizvodnje, pa i izrada
unificiranog dela ili sklopa ima ograničen učinak.
Međutim, u velikim serijama proces unifikacije značajno utiče na finalnu cenu
proizvoda. Postižu se ušteda i profit.
6.2.1 Niža cena razvoja
Cena razvoja unificiranog dela, u odnosu na grupu neunificiranih delova, je očigledno

niža. To se može sagledati analizom sledećih primera:
1) Očigledno je na primeru hipotetičkih ručica na mašinama, da je za potpunu
tehničku dokumentaciju proizvoda neophodno da se svi neunificirani delovi
(ručice) konstruišu sa pratećom dokumentacijom – radioničkim crtežima sa
dimenzijama; detaljnom specifikacijom materijala; tehnologijom obrade; itd.
Kod unificiranog dela se višestruko smanjuje period razvoja. Sve ove
parametre i dokumentaciju je dovoljno odrediti i formirati samo jednom.
Ipak, pri tome se pazi da unificirani deo zadovolji zahteve svih pojedinačnih
pozicija upotrebe;
2) U automobilskoj industriji, unifikacija predstavlja jedan od najznačajanijih
načina za redukciju vremena razvoja proizvoda. Na primer, svi prekidači
istog tipa u različitim modelima automobila mogu biti unificirani. Međutim,
mora se voditi računa o opterećenju koje prekidači treba da izdrže. Naime,
prekidač svetlosne grupe i prekidač unutrašnjeg osvetljenja vozila imaju
različita opterećenja, jer je za napajanje svetlosne grupe potrebno nekoliko
stotina vati, dok je za napajanje unutrašnjeg osvetljenja potrebno svega 10-
20W. U ovom i sličnim slučajevima, unificirani deo se projektuje (ako se
proceni da je to racionalno) tako da može da izdrži najveće opterećenje, a u
svim ostalim slučajevima je praktično predimenzioniran. Međutim, troškovi
proizvodnje predimenzionisanog dela su opravdani smanjenim troškovima
masovne proizvodnje i ostalim uštedama vezanim za unificirani sklop.
6.2.2 Niža cena pojedinačnog unificiranog dela ili sklopa
Niža cena pojedinačnog unificiranog dela ili sklopa se postiže primenom modela
višeserijske ili masovne proizvodnje. U ovim modelima, veliki udeo u proizvodnji
preuzima automatizovana proizvodnja, odnosno, upotreba što većeg broja mašina u
proizvodnji. Tako se smanjuju troškovi manuelnog rada.
Jasno je da je za automatizaciju proizvodnje neophodno da svi proizvedeni delovi

budu isti. Upravo to omogućava unifikacija. Na primer, da bi se prema modelu
masovne proizvodnje automatizovano proizvela tri različita sklopa sa sličnom
funkcijom, neophodno je da se formiraju tri odvojene proizvodne linije. To zahteva
korišćenje i podešavanje različitih mašina za proizvodnju svakog od ova tri sklopa.

Međutim, ako bi se koristio isti (unificirani) deo, potrebna je samo jedna proizvodna
linija. U ovom slučaju, vremena podešavanja mašina se smanjuju tri puta.
Ako se ovome doda činjenica da su cene proizvodnih linija izuzetno velike, jasno je da
se upotrebom unificiranih sklopova ostvaruju značajne uštede – jer je uopšte moguće
koristiti modele masovne ili višeserijske proizvodnje.
6.2.3 Jeftinije skladištenje
Unifikacija omogućava uštede u skladištenju korišćenjem tzv. „just in time“ modela.

Tada se samo minimalan broj delova/sklopova u svakom trenutku nalazi na lageru.
Tako je ukupan broj delova/sklopova na lageru značajno manji. Posledično se
postižu uštede u veličinama skladišnih prostora i troškova skladištenja.
6.2.4 Jednostavnija logistika
I u logistici su uštede vezane za primenu „just in time“ modela dostave

delova/sklopova. Upotreba jednoobraznih delova i sklopova omogućava da se lakše,
uz smanjenu mogućnost greške, delovi dopremaju na proizvodne linije – upravo u
trenutku kada su potrebni. Takođe, moguće je smanjiti zalihe delova u skladištima.
Potreban je i manji broj radnika zaduženih za neometanu dostavu neophodnih
delova. Uštede u logistici, ali i skladištenju, objašnjene na ovaj način postaju
očigledne.
6.3 UNUTRAŠNJA UNIFIKACIJA
Unutrašnja unifikacija se, kao oblik unifikacije, može ponovo ilustrovati primerom
ručica na mašinama. Naime, nije racionalno koristiti različite oblike zaštitnih kapica
na ručicama i polugama mašine samo da bi se obezbedili ergonomski i estetski
zahtevi mašine. Zato se koristi isti oblik, koji se primenjuje za sve ručice i poluge.
Izuzetak je u slučaju da postoji specifičan tehnološki zahtev koji onemogućava
ovakav oblik unifikacije. Unutrašnja unifikacija se može sprovesti na svim delovima,
pa i čitavim sklopovima, koji na jednoj mašini imaju istu ili sličnu funkciju.
Unifikacija će, dalje, biti predstavljena primerima iz automobilske industrije, jer se tu

može najslikovitije prikazati vizuelno i estetski. Odgovarajući primeri su: električni
prekidači u kabinama vozila (Slika 6.2), zupčanici, sedišta (koja se mogu unificirati i
spoljašnjom unifikacijom), naplatci točkova (iako prednji i zadnji točkovi automobila
trpe različita opterećenja, uglavnom se koriste isti naplatci za obe osovine), itd.
Slika 6.2 Primer unifikacije prekidača različitih namena –

kontrolna tabla sportskog automobila „Pagani Zonda“
Važno je napomenuti da unutrašnja unifikacija nije nužno i najbolji izbor u razvoju

proizvoda. Na primer, na Slici 6.3 je moguće uočiti različite naplatke vozila marke
„Smart“. Pošto su na ovom modelu prednji točkovi značajno uži od zadnjih,
proizvođač se odlučio na upotrebu neunificiranih delova – iako bi korišćenje
unificiranih naplataka smanjilo cenu proizvodnje. Razlozi za to su, u ovom slučaju:
odnosi masa, smanjeno trenje kotrljanja užih točkova i činjenica da se na ovaj način
navedeni proizvod razlikuje od drugih sličnih proizvoda (ekskluzivnost!).
Slika 6.3 Ilustracija slučaja kada unutrašnja unifikacija nije najbolji izbor – naplatci
automobila marke „Smart“
6.4 SPOLJAŠNJA UNIFIKACIJA
Spoljašnja unifikacija se odnosi na upotrebu jednoobraznih delova u čitavoj paleti

proizvoda, bez obzira da li imaju istu namenu. Posebno se u auto–industiji teži
unifikaciji što većeg broja sklopova. Neredak je primer unifikacije čitavih motora,
transmisije, sedišta i mnogih drugih delova ili sklopova koji se koriste u čitavoj paleti
proizvoda jednog proizvođača.
Unifikacija ne mora da bude ograničena samo na određenu fabriku ili kompaniju.
Globalizacija automobilske industrije, je, na primer, dovela do novih oblika saradnje

između automobilskih kompanija. U praksi se sve češće sreću slučajevi zajedničkog
razvoja i proizvodnje novih modela vozila, različitih marki, na zajednički razvijenim
ili nekim od postojećih platformi partnera. Mada se proizvode na istoj platformi
(najčešće, čak u istoj fabrici), i dele većinu zajedničkih elemenata, svaki od modela
vozila ima drugačiji dizajn i određene komponente matičnog proizvođača (primer –
Slika 6.4).
Slika 6.4 Tri verzije zajedničkog automobila grupacije PSA, odnosno, “Peugeot-Citroen”
i “Toyota” - modeli “Peugeot 107”, “Citroen C1” i “Toyota aygo”
Normalno, kada se pređe na teren tržišta, prestaju odnosi uspostavljeni u

prethodnim fazama. Svaki proizvođač pokušava da zadrži svoje tradicionalne kupce i
preuzme kupce svojih konkurenata, nudeći im sofisticirane modele po prihvatljivim
cenama.
Takođe, brojni su i slučajevi u kojima je jedna kompanija većinski vlasnik ili

suvlasnik nekoliko drugih kompanija, a unificirani sklopovi se primenjuju na svakom
od proizvoda ćerki kompanija ili strateških partnera. Na primer, poznata je saradnja
„Peugeot-Citroen“. Ove dve kompanije zajedno razvijaju nove motore, transmisije itd.
i ugrađuju ih na svoja vozila – npr. njihovi motori su identični u svakom pogledu,
sem, eventualno, malih kozmetičkih izmena na maskama koje nose logo pojedinačne
fabrike.
Dakle, pravilo je da se na proizvodima unificiraju sklopovi koji ne remete značajno

vizuelnu različitost ili nemaju poseban tehnički zahtev. Čak i u slučaju proizvoda
različitih namena, isti motor se može naći na terenskom, putničkom ili sportskom
automobilu. Kao primer, na Slici 6.5 su prikazana tri identična TDI motora za
automobile „Audi“, „Škoda“ i „Volkswagen“.
Slika 6.5 Primer spoljašnje unifikacije - TDI motori za automebile „Audi“, „Škoda“ i
„Volkswagen“
Neki proizvođači, uglavnom manji, ponekad koriste unificirane delove šasije da bi

smanjili cenu svog proizvoda. Proizvođač električnih automobila „Tesla“ je
„pozajmio“ šasiju „Lotus“-a, da bi kompenzovao cenu skupih električnih komponenti.
Sitne izmene su vidljive da bi se očuvala ekskluzivnost Tesle. Ova pozajmica je
očigledna na Slici 6.6.
Slika 6.6 Šasije automobila marke „Tesla“ i „Lotus“

U industriji časovnika se takođe može uočiti široko rasprostranjena, vrlo kvalitetna i

funkcionalna primena spoljašnje unifikacije. Preciznost modernih mehanizama
ručnih časovnika je na vrlo visokom nivou. Proizvodnja tih mehanizama u malim
serijama ili razvoj novih mehanizama bi bili vrlo skupi. Svedoci smo da se svuda
mogu kupiti časovnici čija je cena minimalizovana, a na nivou su kvaliteta i
preciznosti daleko skupljih časovnika. Ovakva razlika u ceni je posledica unifikacije
mehanizma. Skupi unikatni časovnici se, neretko, od jeftinijih razlikuju samo po
dizajnu, kućištu i narukvici, dok im je mehanizam potpuno isti kao kod njihovih
jeftinijih verzija.
6.5 USLOVI ZA UNIFIKACIJU
Po definiciji unifikacija je upotreba jednoobraznih delova unutar konstrukcije ili na

različitim konstrukcijama. Prema tome, moguće je unificirati svaki element koji se
ponavlja više puta na konstrukciji ili grupi konstrukcija. Uslov je da su pri tom
ispunjene potrebe oportuniteta i racionaliteta, kroz:
- Tehničke uslove (funkcija, dimenzije),
- Ekonomičnost (cena, racionalnost unifikacije),
- Ergonomske parametre,
- Estetske kriterijume.
6.5.1 Tehnički uslovi
Ispunjavanje neophodnih tehničkih uslova je osnovni preduslov za unifikaciju nekog

dela ili sklopa. Neispunjavanje ovih uslova za sobom povlači nemogućnost unifikacije
konkretnog elementa. Osnovne mere kvaliteta mašine su njena funkcionalnost i
trajnost. Samim tim je obavezujuće da svi elementi mašine ispunjavaju norme
dugotrajnosti i funkcionalnosti.
Ako bi se unifikacijom dela dovelo u pitanje pravilno funkcionisanje mašine, mora se

odustati od unifikacije. Često se dešava da je unificirani deo predimenzionisan, pa se
to pozitivno odražava na njegovu dugotrajnost.
Pored funkcionalnosti, neophodno je razmotriti i tehničke uslove proizvodnosti,

tehnologičnosti, aspekata održavanja mašine itd. Neretko bi upotreba unificiranog
dela proizvela čitav niz poteškoća prilikom upotrebe, proizvodnje i održavanja
mašine. Tada se unifikacija izbegava. Ali, ako su drugi benefiti značajniji od ovakvih
nedostataka, unifikacije je ipak dobar izbor. Samo ako ne postoji ni jedan tehnički
razlog da se unifikacija ne izvrši, njena primena je fundamentalno moguća. Međutim,
to nije uvek racionalno, pa se iz tog razloga razmatraju i drugi faktori.
6.5.2 Ekonomičnost
Uslovi ekonomičnosti svode se na ekonomičnost proizvodnje jedne mašine i na

ekonomičnost njene eksploatacije.
Cena konstrukcije ne zavisi samo od cene upotrebljenog materijala, nego i od cene

obrade. To znači da cena mašine može u velikoj meri da se smanji konstrukcionim
rešenjima, širokom primenom standardizacije i unifikacije itd.
Na eksploatacione troškove utiču: potrošnja energije – stepen iskorišćenja; potrošnja

maziva i sredstava za hlađenje; količina ljudskog rada potrebna za rukovanje,
održavanje i remont; učestalost, trajanje i obim remonta; učestalost stajanja van
pogona zbog kvarova itd.
Ekonomski uslovi su sekundarni uslovi u tehničkom smislu. Naime, čak i kada

ekonomski uslov nije ispunjen, konstrukcija može pravilno i pouzdano da obavlja
svoju funkciju. Neophodno je da dobra ekonomska analiza utvrdi poreklo razlike u
ceni između preskupe i pristupačne mašine jednake funkcije, a samim tim se dobija i
značajan parametar za razlikovanje uspešnog i neuspešnog proizvoda.
U razmatranje ekonomskih faktora spada razmatranje obima proizvodnje, veličine
serije unificiranih delova i utroška materijala za neoptimizovane sklopove. Tek posle
ekonomske analize se odlučuje da li da se nastavlja sa unifikacijom ili ne.
6.5.3 Ergonomski parametri
Ergonomski parametri obuhvataju čitav spektar faktora upotrebne ergonomije.

Komforno rukovanje mašinom je jedan od najbitnijih faktora koji se razmatra u
procesu konstruisanja. To se naročito odnosi na mašine za široku upotrebu (npr.
automobile i prevozna sredstva uopšte). Ako bi unificirani deo prouzrokovao
otežanu upotrebu ili, na primer, neprijatan položaj tela u toku eksploatacije,
uglavnom se odustaje od unifikacije čak, po cenu skupljeg finalnog proizvoda. Jasno
je da je većina kupaca spremna da izdvoji više novca da bi dobila očekivani komfor.
6.5.4 Estetski kriterijumi
Estetski kriterijumi su često diskutabilni u okviru mašinske struke. Međutim,

poznato je da kupac želi i estetski privlačniji proizvod u odnosu na jeftiniju
konkurenciju. Jasno je da svaki deo koji narušava estetski koncept ne može biti
unificiran.
U auto–industriji je primetno odsustvo unifikacije delova karoserije, jer su to

elementi čija je funkcija estetičnosti značajan faktor. U slučaju da se čitave karoserije
vozila unificiraju, dobija se gotovo identičan proizvod različitih proizvođača. Najčešći
je slučaj da sklopovi, koji imaju izraženi estetski zahtev, uopšte nemaju zajedničke
delove. Npr. na Slici 6.7 su prikazani automobili marke „Toyota“ i „Subaru“, koji dele
mnoštvo panela spoljašnje karoserije, iako su to dva tehnički različita automobila.
Slika 6.7 Zajednički detalji dva različita proizvoda – „Toyota“ i „Subaru“
6.6 RAZLOZI ZA IZBEGAVANJE UNIFIKACIJE
Činjenica je da su tehničko/tehnološki uslovi faktori bez čijeg se ispunjenja i ne

razmišlja o unifikaciji. Ali kada su ovi uslovi ispunjeni, dva osnovna opredeljujuća
faktora koja odlučuju da li se pristupa unifikaciji ili ne, su cena i estetika. Ovo je
izuzetno izraženo u automobilskoj industriji. S jedne strane su inženjeri, koji žele da
naprave jeftiniji proizvod, a s druge dizajneri koji žele da naprave estetski privlačan
proizvod.
Striktno inženjersko stanovište je da u automobilskoj industriji nema potrebe za

raznolikošću dimenzija i oblika vozila. Ako bi se tako pristupalo proizvodnji,
verovatno bi danas postojao značajno manji izbor oblika karoserija vozila. Ali i
njihova cena bi bila značajno niža. U prilog tome, uostalom, govore iskustva iz doba
komunističkog centralizma, kada se smatralo da dobro projektovano vozilo
zadovoljava većinu građana.
Ipak, potrošačko društvo je stvorilo drugačija pravila. Kupac, uprkos striktnim

inženjerskim pravilima zahteva i različitost i jedinstveni dizajn – drugim rečima, traži
se što ekskluzivniji proizvod.
I upravo ovde se dolazi do odgovora na dilemu kada izbegavati unifikaciju – kada su

estetski zahtevi na višem nivou od finansijskih. Kada bi se, na primer, u svim vozilima
istog proizvođača ugrađivala ista sedišta (što je sa tehničkog i finansijskog stanovišta
potpuno opravdano), potencijalni kupci više klase vozila bi verovatno tražili drugi
brend, koji im pruža osećanje ekskluzivnosti u odnosu na nižu klasu. Takav kupac je
spreman da za prestiž plati mnogo više, iako, u osnovi, ništa ne dobija.
Želja kupca se uvek stavlja na prvo mesto. Zato proces unifikacije mora biti izbegnut
u svim slučajevima kada su dizajn i estetika proizvoda od izuzetne važnosti. Tako je i
u, već pomenutom, primeru časovnika – spoljašnji izgled je uvek raznovrstan, dok su
mehanizmi identični (Slika 6.8).
Slika 6.8 Primeri časovnika identičnih mehanizama, a različitog spoljašnjeg izgleda
6.7 PRISTUP PROCESU UNIFIKACIJE
Svi aspekti procesa unifikacije se moraju optimalno ispratiti. Zato je neophodno

utvrditi svrsishodnost unifikacije. U daljem tekstu će biti predočeno o čemu se mora
voditi računa da bi proces unifikacije imao maksimalan učinak.
U prethodnom tekstu je već nagovešteno da je razmatranje utroška materijala bitan

ekonomski faktor u razmatranju opravdanosti unifikacije pojedinih elemenata. Da bi
se ilustrovalo o čemu je zapravo reč, treba poći od već korišćenog primera naplataka
za automobil. Dakle, razmatra se da li je svrsishodno koristiti unificiran deo za sve
točkove automobila. Pre svega, mora da se utvrdi nekoliko činjenica o „našem“
fiktivnom proizvodu:
- veličina serije,
- tehnološki zahtevi za razmatrani deo,
- materijal razmatranog dela,
- cena izabranog materijala.
Kada se odgovori na ova pitanja, pristupa se poređenju cena neunificirane i

unificirane proizvodnje. Striktno, može se razmatrati svaki točak ponaosob. Ali, s
obzirom da su zahtevi točkova na istoj osovini gotovo identični, očigledno je da je
bespotrebno razmatranje pojedinačnih točkova. S druge strane, tehnički zahtevi
točkova na prednjoj i zadnjoj osovini mogu biti značajno različiti. To je razlog da se
ovaj slučaj razmotri u dva primera. Prvi primer je prosečno putničko vozilo u
velikoserijskoj proizvodnji. Pretpostavka je da je vozilo sa pogonom na prednjim
točkovima. Na osnovu toga se može zaključiti da su prednji točkovi izloženi obrtnim
momentima za pokretanje i zaustavljanje vozila, lateralnim silama pri skretanju
usled inercije vozila, ali i usled upravljačkih promena položaja točka, kao i silama
vertikalnog opterećenja usled mase vozila koje su značajno veće u poređenju sa

zadnjom osovinom. Točkovi zadnje osovine su izloženi samo pritisku, lateralnoj sili
inercije i obrtnom momentu kočenja, odnosno, značajno su manje opterećeni od
točkova prednje osovine, jer je masa zadnjeg dela vozila uglavnom manja od mase
prednjeg dela, ali i zbog dinamike vozila pri kočenju. Dalji tehnički zahtevi su da
vozilo ima iste prečnike prednjih i zadnjih točkova, zbog ujednačenijeg ponašanja na
putu – u smislu prenosa vibracija na neravnom terenu itd.
Tek sada se može sagledavati o kakvim se konkretno naplatcima govori. Dakle, za

unificiranu proizvodnju bi se koristila sva četiri naplatka, sa karakteristikama koje
odgovaraju onima na pogonskoj osovini. Posmatrajući samo utrošak materijala jasno
je da je ovakvo konstruisanje skuplje, jer su točkovi zadnje osovine
predimenzionisani. Samim tim, oni su skuplji nego što je neophodno. Ako se
pretpostavi da je naplatak izrađen od čelika i da mu je masa oko deset kilograma
(okviran i ne potpuno precizan podatak), a da je cena čelika oko 3,25 dolara po
kilogramu (podaci za vruće valjani čelik), dolazi se do cifre od 32,5 dolara po
naplatku. Ako se proceni da se može ostvariti ušteda od približno 20-30% na
točkovima zadnje osovine po vozilu, ta ušteda bi u novcu iznosila 16,25 dolara – za
oba točka.
Sada se mogu sagledati i prednosti unifikacije. To su već ranije razmatrane prednosti:

uštede na montaži; logistici; skladištenju; olakšice u distribuciji rezervnih delova; ali i
u najbitnijem aspektu – jeftinijoj proizvodnji.
U drugom primeru, odnosno, u maloserijskoj i individualnoj proizvodnji vozila,

jasno je da je za neunificiranu proizvodnju potrebno imati dva seta alata za
izvlačenje. Njihova cena se meri u desetinama hiljada dolara. Zatim su potrebni alati
za savijanje oboda naplatka, koji moraju imati adekvatne dodatke za izradu različitih
dimenzija itd.
Lako je uvideti da se pri maloj seriji ne isplati proizvodnja unificiranih delova, jer je
vrednost koja se uštedi na materijalu značajno manja od vrednosti alata koji je
neophodno kupiti za izradu ovakvih delova.
Ako se posmatra velikoserijska ili masovna proizvodnja, parametri su nešto

drugačiji. Naime, cena alata je, u poređenju sa cenom materijala ukupne serije,
drugačija pa se razmatraju i drugi faktori.
Vremena izrade takođe imaju značajan uticaj, kao i cena radne snage. Zna se da je
cena kvalifikovanog radnika u industriji jedan od najvecih troškova, a da se
proizvodnja naplatka iste dimenzije praktično duplira u individualnoj proizvodnji.
Tako se dolazi do zaključka da je proizvodnja unificiranog dela ekonomičnija u što
većoj seriji. Samim tim se postiže značajna ušteda.
Kada se svi ovi podaci uporede, iskustvo govori da je, na primeru naplataka, gotovo
uvek vrednost uštede materijala manja od dobitaka koje donosi unifikacija. To je
osnova da se inžernjeri opredeljuju da unificiraju naplatke pri konstruisanju
motornih vozila.
Međutim, postoje i slučajevi kada to nije najbolji izbor. Kod traktora, na primer,
postoje toliko izražene razlike u tehničkim zahtevima, da se analizom dolazi do
činjenice da je jeftinije i praktičnije koristiti neunificirane naplatke.
Ponekad je čak i izražene razlike među osovinama moguće prevazići jednostavnim

rešenjima, a ipak iskoristiti benefite unifikacije. Na primer, kod kamiona, odnosno,
teretnih vozila, pribegava se elegantnom rešenju – korišćenjem više od dva
pneumatika po osovini ili, čak, korišćenjem više osovina. To omogućava da se koriste
naplatci istih dimenzija (Slika 6.9).
Slika 6.9 Primer konstrukcije teretnog vozila sa više od dva pneumatika po osovini
Proces unifikacije je odličan alat za kreiranje jeftinijeg i efikasnijeg proizvoda.

Unifikacijom se postiže pojednostavljivanje procesa vezanih za proizvodnju,
eksploataciju, održavanje i rukovanje mašinama i opremom. Međutim, procesu
unifikacije se mora pažljivo pristupiti. Ipak je uspešan samo onaj proizvod koji se
prodaje i koji ima puno korisnika.
Praktikujući unifikaciju gde god je moguće, proizvodi se približavaju sve široj grupi
korisnika, a da se pri tom ne narušavaju osobine krucijalne za bezbedan rad (kao npr.
u analiziranim primerima iz industrije motornih vozila). Svakako da unifikacija nije
i ne može biti jedino sredstvo za kreiranje i stalan razvoj industrije u ma kojoj
oblasti.
LITERATURA
[1] Mitrović R.: Predavanja, Tehnički propisi i standardi, „Standardizacija, tipizacija i

unifikacija“,http://omk.mas.bg.ac.rs/files/izborni/Osnove%20konstruisanja/PPP/trec
e%20predavanje%20-%20standardizacija%20i%20unifikacija.ppt, Univerzitet u
Beogradu – Mašinski fakultet, Beograd 2014.
[2] Ognjanović M.: Konstruisanje mašina, - Mašinski fakultet, Beograd 2003.
[3] Plavšić, N. i grupa autora: Osnovi konstruisanja, - Mašinski fakultet, Beograd
1999.
[4] Jovičić S., Marjanović N.: Osnovi kontruisanja, - Fakultet inženjerskih nauka,
Kragujevac 2012.
[5] Popović P. Živković V.: Osnovi standardizacije i metrologije, Univerzitet
Singidunum, Beograd 2011.
[6] Olević S., Lemeš S.: Osnovi konstruiranja, - Mašinski fakultet, Zenica 1998.
[7] Kuzmanović S.: Industrijski dizajn,- Fakultet tehničkih nauka, Novi Sad 2008.
[8] Pagani zonda dashboard, http://pixgood.com/pagani-zonda-dashboard.html,
[9] Smart, http://cartype.com/pics/7814/full/smart_f.png, pristupljeno
20.06.2015.
[10] Subaru – Toyota, http://www.topspeed.com/cars/car-news/production-of-
the-subaru-brz-and-toyota-gt-86-begins-in-japan-
ar126478/picture443764.html, pristupljeno 20.06.2015.
[11] TDI, http://www.volkswagen.co.uk/technology/diesel/tdi, pristupljeno
20.06.2015.
[12] http://qq-watch.jp/eng/attractive/collection/index.html
[13] Detroit electric, http://www.topspeed.com/cars/detroit-electric/2014-
detroit-electric-sp-01-ar152106/picture500815.html, pristupljeno 20.06.2015.
[14] Lotus, http://www.drivearabia.com/news/2008/12/20/kahn-tuner-kit-for-
lotus-elise-anniversary/, pristupljeno 20.06.2015.
Osnove tehničkih propisa – Upravljanje projektima 129
UPRAVLJANJE PROJEKTIMA
PROJECT MANAGAMENT
7.1 DEFINICIJE
7.1.1 Projekat
PMI (Project Management Institute, SAD) projekat definiše kao „vremensku

odrednicu, definisanu za nastanak jedinstvenog proizvoda, usluge ili rezultata“. U ovoj
definiciji se mogu uočiti dve važne karakteristike koje projekat razlikuju od
operativnog posla. Prva je da je projekat privremena aktivnost. Projekat ima
početak i kraj. U skladu sa navedenim, grupa ljudi koja je zadužena za realizaciju
nekog projekta predstavlja skupinu koja se namenski formira za njegovu realizaciju,
a kasnije, po završetku projekta raspušta. Druga karakteristika projekta je da se
njime stvara jedinstveni proizvod, usluga ili rezultat.
Harold Kerzner (PMI) projekat definiše kao „bilo koji niz aktivnosti i zadataka koji
imaju određeni cilj“. Pored toga on uzima u obzir i utrošena finansijska sredstva i
resurse - bilo ljudske ili materijalne (Slika 7.1).
Kvalitet
Slika 7.1 Prikaz varijabli koje figurišu unutar projekta (''trougao projekta'')
Sa druge strane, autori Ralf Kleim i Irvin Ludin projekat definišu kao „skup različitih
aktivnosti obavljenih u logičkom nizu, kako bi se došlo do određenog rezultata“.
Takođe, dodaju i da projekat ima određeni životni vek – definisan početkom i krajem.
Zajedničko za sve navedene definicije je da projekat definišu kao vremenski

ograničenu delatnost, sa jasno određenim ciljem – proizvodom, uslugom ili npr.
informacijom.
7.1.2 Upravljanje projektom
Ako se prihvati definicija projekta koju je objavio PMI, upravljanje projektom bi se

moglo formulisati kao primena znanja, veština, alata i tehnika u projektnim
aktivnostima, u cilju ispunjenja projektnih zahteva. Naime, upravljanje projektom
uključuje utvrđivanje zahteva, postavljanje jasnih i ostvarivih ciljeva, uspostavljanje
ravnoteže između zahteva za kvalitetom, obimom, vremenom i troškovima, kao i
ravnoteže između planova i pristupa interesima i očekivanjima različitih strana.
Većina definicija upravljanja projektom uključuje termine „umeće“ i „znanje“.

„Umeće“ – jer je potrebno umeti upravljati ljudskim resursima, i „znanje“ – jer je
potrebno znalački definisati i koordinisati aktivnosti neophodne za uspešno
ostvarenje projektnog cilja.
7.1.3 Program i portfolio
Proces upravljanja projektom se odvija u kontekstu širem od jednog projekta. Ovo

naročito važi za veće organizacije. Zbog toga su se pojavili pojmovi „programa“ i
„portfolia“, a u skladu sa time i pojmovi „upravljanja programom“ i „upravljanja
portfoliom“.
Pod pojmom „program“ se podrazumeva skup međusobno povezanih projekata. Oni

su organizovani tako da zadovolje sve kriterijume koje nije moguće zadovoljiti kada je
reč o samostalnom projektu.
„Portfolio“ je skup projekata ili programa, koji su grupisani tako da se ostvari

delotvorno upravljanje. Svrha je da se postignu definisani strateški ciljevi.
7.1.4 Procesi upravljanja projektom (procesi projekta)
Proces je skup međusobno zavisnih akcija i aktivnosti. One se izvode da bi se dostigao

predodređeni cilj, (proizvod, rezultat ili usluga).
Postoje dve glavne kategorije projektnih procesa: procesi upravljanja projektom i

procesi okrenuti proizvodu.
Procesi projekta su jedinstveni elementi – definisani kao zasebne celine. Međutim,

tokom realizacije projekta, procesi se preklapaju.
Procesi se, prema PMI, mogu podeliti na nekoliko grupa (Slika 7.2):
1) Procese započinjanja (eng. Initiating Process Group) – definišu projekat ili fazu
projekta;
2) Procese planiranja (eng. Planning Process Group) – definišu akcioni plan za
postizanje projektnog cilja;
3) Upravljačke procese (eng. Executing Process Group) – koordinišu ljudske i druge
resurse, sa ciljem realizacije projektnog plana;
4) Kontrolne procese (eng. Monitoring and Controlling Process Group) – mere i prate
napredak projekta, radi uočavanja odstupanja i preduzimanja korektivnih akcija;
5) Završne procese (eng. Closing Process Group) – služe za finalizaciju prihvatanja
proizvoda, usluge ili rezultata; njima se završava projekat ili faza projekta.
Slika 7.2 Grupe procesa u životnom veku projekta
Za uspešno vođenje projekta, potrebno je odabrati prikladan skup procesa. Procese

treba usvojiti na osnovu složenosti, rizika, veličine, vremenskog okvira, iskustva
realizatora, dostupnosti resursa, količine dostupnih informacija, organizacione
zrelosti na području upravljanja projektima, kao i na području primene. To su ujedno
i promenljive, prema kojima se projekti mogu grupisati.
7.2 ISTORIJSKI RAZVOJ KONCEPTA UPRAVLJANJA PROJEKTOM
Moderan pristup upravljanju projektom se razvija od ranih 1950-tih godina. Tada je,
po prvi put, za potrebe Ministarstva odbrane Sjedinjenih Američkih Država,
osmišljen i zabeležen pristup upravljanju projektom – definisan kao posebna naučna
disciplina. Cilj je bio da se složene vojne operacije organizuju na optimalan način.
U početku se većinom projekata upravljalo na tradicionalan način, nasleđen od

tehničkih disciplina. Međutim, sa razvojem informacionih tehnologija, procenat
neuspelih projekata je počeo da raste – usled prekoračenja zadatih rokova ili
nestrpljenja kupaca. Bilo je sve uočljivije da tradicionalni pristup upravljanju
projektom više nije prikladan, odnosno, da nije kompatibilan sa novim
informacionim tehnologijama. Zato su se paralelno sa tradicionalnim pristupom,
razvijali i novi pristupi.
Definisan je dinamički model upravljanja projektom. On je uspešno ispunjavao

rastuće zahteve za kontrolom troškova, ali i zahteve za povećanjem ukupne
efikasnosti realizacije projekata.
Krajnji korak u razvoju koncepta upravljanja projektom je tzv. „ekstremni pristup“ –

rezultat implementacije novih znanja o ograničenjima koja povećavaju efikasnost
realizacije projekata i brzog razvoja i velikih promena u shvatanju projektnog
planiranja.
7.3 MULTIDISCIPLINARNOST
Na početku 21. veka, percepcija upravljanja projektom se značajno promenila. Do

toga nije dovela samo potreba za implementacijom procesa formalnog vođenja
projekta, već i rešenja specifična za pojedina okruženja u kojima se projekti realizuju.
Upravljanje projektom je naučna disciplina. Danas se skoro imperativno koristi u

praksi, u skladu sa premisom da je menadžment sve prisutniji u skoro svim
aspektima poslovanja – bez obzira na oblast primene, odnosno, proizvodne ili
uslužne delatnosti.
Koncept upravljanja projektom potiče od tehničkih disciplina. Međutim, vremenom

je postajao sve multidisciplinarniji. Uspešno upravljanje projektom danas obuhvata i
analizu: organizacione strukture i okruženja projekta; znanja iz oblasti primene
projekta; relevantnih tehničkih propisa i standarda; pravnog okvira; kao i
sveobuhvatnih znanja iz poslovnog upravljanja i međuljudskih odnosa.
Svaki od navedenih segmenata značajno utiče na uspešnost realizacije projekta.

7.4 OBLASTI UPRAVLJANJA PROJEKTOM
Svi procesi (ukupno 44), unutar grupa procesa navedenih u pasusu 7.1.4, pripadaju
po jednoj od 9 oblasti upravljanja projektom. To su:
1) Koordinacija projekta (eng. Project Integration Management);
Procesi:
(1) Razvoj idejnog rešenja (eng. Develop Project Charter);
(2) Razvoj početne izjave o opsegu projekta (eng. Develop Preliminary Project
Scope Statement);
(3) Razvoj plana upravljanja projektom (eng. Develop Project Management
Plan);
(4) Usmeravanje i upravljanje izvršenjem projekta (eng. Direct and Manage
Project Execution);
(5) Praćenje i nadzor rada na projektu (eng. Monitor and Control Project Work);
(6) Koordinirani nadzor nad promenama (eng. Integrated Change Control);
(7) Zatvaranje projekta (eng. Close Project);
2) Upravljanje opsegom projekta (eng. Project Scope Management);

Procesi:
(8) Planiranje opsega(eng. Scope Planning);
(9) Definisanje opsega(eng. Scope Definition);
(10) Struktuiranje raspodele posla (eng. Create Work Breakdown Structure);
(11) Verifikacija opsega (eng. Scope Verification);
(12) Nadzor opsega (eng. Scope Control);
3) Upravljanje vremenskim rasporedom projekta (eng. Project Time Management);

Procesi:
(13) Definisanje aktivnosti (eng. Activity Definition);
(14) Određivanje poretka aktivnosti (eng. Activity Sequencing);
(15) Procena resursa aktivnosti (eng. Activity Resource Estimating);
(16) Procena trajanja aktivnosti (eng. Activity Duration Estimating);
(17) Izrada vremenskog rasporeda (eng. Schedule Development);
(18) Nadzor ispunjenja rokova (eng. Schedule Control);
4) Upravljanje troškovima projekta (eng. Project Cost Management);

Procesi:
(19) Procena troškova (eng. Cost Estimating);
(20) Upravljanje proračunom (eng. Cost Budgeting);
(21) Nadzor troškova (eng. Cost Control);
5) Upravljanje kvalitetom projekta (eng. Project Quality Management);

Procesi:
(22) Planiranje kvaliteta (eng. Quality Planning);
(23) Obezbeđivanje kvaliteta (eng. Perform Quality Assurance);
(24) Nadzor kvaliteta (eng. Perform Quality Control);
6) Upravljanje ljudskim resursima projekta (eng. Project Human Resource

Management);
Procesi:
(25) Planiranje ljudskih resursa (eng. Human Resource Planning);
(26) Prikupljanje projektnog tima (eng. Acquire Project Team);
(27) Razvoj projektnog tima (eng. Develop Project Team);
(28) Rukovođenje projektnim timom (eng. Manage Project Team);
7) Upravljanje razmenom informacija u projektu (eng. Project Communications

Management);
Procesi:
(29) Planiranje komunikacije (eng. Communications Planning);
(30) Distrubucija informacija (eng. Information Distribution);
(31) Iveštavanje o kvalitetu izvršenja (eng. Performance Reporting);
(32) Koordinacija zainteresovanih strana (eng. Manage Stakeholders);
8) Upravljanje rizicima projekta (eng. Project Risk Management);

Procesi:
(33) Planiranje upravljanja rizicima (eng. Risk Management Planning);
(34) Prepoznavanje rizika (eng. Risk Identification);
(35) Kvalitativna analiza rizika (eng. Qualitative Risk Analysis);
(36) Kvantitativna analiza rizika (eng. Quantitative Risk Analysis);
(37) Plan ublažavanja rizika (eng. Risk Response Planning);
(38) Praćenje i nadzor rizika (eng. Risk Monitoring and Control);
9) Upravljanje nabavkom za potrebe projekta (eng. Project Procurement

Management);
Procesi:
(39) Planiranje kupovine i nabavke (eng. Plan Purchase and Acquisitions);
(40) Planiranje ugovaranja (eng. Plan Contracting);
(41) Prikupljanje ponuda (eng. Request Seller Responses);
(42) Odabir dobavljača (eng. Select Sellers);
(43) Obavljanje administracije ugovora (eng. Contract Administration);
(44) Zatvaranje ugovora (eng. Contract Closure).
7.5 PRISTUPI (METODI) UPRAVLJANJA PROJEKTOM
Metod upravljanja projektom je, prema PMI, „sistem praksi, tehnika, procedura i
pravila, koje koristi realizator aktivnosti u području određene discipline“, uz opasku,
da je procedura „niz koraka koji se odvijaju po redosledu, radi postizanja cilja“.
Iako postoje i drugačija mišljenja, može se reći da metod upravljanja projektom

nikako nije privremeno rešenje i recept za uspešan projekat.
Karakteristike dobrog metoda upravljanja projektom su preporučeni nivo detalja,

upotreba predloga, vremenskog određivanja i kontrole troškova, standardizovani
oblik izveštavanja, fleksibilnost primene na različite projekte, fleksibilnost za brzi
razvoj, razumljivost korisniku, prihvaćenost i upotrebljivost u organizaciji,
standardne faze životnog ciklusa, kao i utemeljenost na smernicama (umesto na
procedurama) i na etici dobro obavljenog posla. Zbog bolje kontrole nad obimom
projekta, rezultati primene dobrog metoda upravljanja projektom su: brže vreme
izlaska na tržište, smanjeni rizik neuspeha projekta i poboljšanje procesa donošenja
odluka.
7.5.1 Tradicionalni pristup upravljanju projektom
Tradicionalni pristup upravljanju projektom se temelji se na upravljanju ljudskim

resursima.
On uključuje niz tehnika za planiranje, predviđanje i kontrolu aktivnosti, radi

postizanja željenog rezultata prema zadatim specifikacijama, tokom određenog
vremenskog intervala, prema raspoloživim finansijskim resursima.
Tradicionalni pristup je temelj podele grupa procesa prema PMI.
Prva faza Tradicionalnog pristupa upravljanju projektom obuhvata definisanje

projektnih aktivnosti i izvršitelja tih aktivnosti. Realizatori ove faze su pre svega
rukovodilac projekta, a zatim i ostatak projektnog tima.
U nekim slučajevima, aktivnosti je potrebno definisati čak i pre formalnog početka

projekta. Za uspešno definisanje projektnih aktivnosti je neophodno odgovoriti na
pet fundamentalnih pitanja:
1) Koji problem se rešava projektom?

2) Koji je cilj projekta?
3) Koje aktivnosti se moraju obaviti da bi se došlo do cilja?
4) Kako će se kvantifikovati uspešnost projekta?
5) Da li postoje pretpostavke, rizici ili prepreke koje mogu uticati na uspešnost
projekta?
Iako se planiranje često smatra nepotrebnim, prema Tradicionalnom pristupu ono je

druga faza upravljanja projektom. Plan je temelj svega, jer predstavlja ne samo opis
poslova i vremena potrebnog za njihovu realizaciju, već i alat za donošenje odluka.
Pri planiranju se određuju zadaci i dodeljuju određenim članovima projektnog tima

prema veštinama neophodnim za ispunjenje pojedinih zadataka. Planiranje smanjuje
nesigurnost, jer pruža mogućnost ispravljanja ciljeva i zadataka projekta. Takođe,
planiranje povećava efikasnost realizacije projekta uzimanjem u obzir moguće

raspodele posla u odnosu na vremenski plan i dostupnost resursa.
Izvršenje, kao treća faza upravljanja projektom prema Tradicionalnom pristupu,

podrazumeva dozvolu za obavljanje dodeljenih zadataka. Izvršenje se odvija u četiri
koraka:
1)Određivanje specifičnih resursa potrebnih za obavljanje dodeljenog zadatka;

2)Raspodela članova projektnog tima prema planiranim aktivnostima;
3)Procena vremenskog trajanja aktivnosti, sa tačno utvđenim početkom i krajem;
4)Pokretanje, odnosno, izvršavanje aktivnosti.
Tokom izvršenja je potrebno kontrolisati da li se sve odvija prema planu. Neophodno

je stalno kontrolisati realizaciju projekta, da bi se pravovremeno ispravile uočene
nepravilnosti.
Na kraju je projekat potrebno i formalno završiti, odnosno, „zatvoriti“ – u okviru
četvrte faze. Time se oslobađaju resursi, koji se potom dodeljuju nekom novom
projektu. Takođe, tokom zatvaranja projekta se obavlja evaluacija.
Ona je vredan izvor informacija za buduće projekte, naročito ako su tokom realizacije
projekta uspešno savladavane nepredviđene neusaglašenosti. Ako je zatvaranje
projekta obavljeno na dovoljno visokom nivou, moguće je odgovoriti na pitanja:
1) Da li je isporučeno rešenje, odnosno, rezultat projekta u korelaciji sa

očekivanim rešenjem?
2) Da li je projektni tim završio projekat prema predviđenom planu?
3) Koje su informacije prikupljene tokom realizacije projekta i da li su od
pomoći u realizaciji budućih projekata?
4) Kako se odabrani metod upravljanja projektom pokazao pri realizaciji?
Važno je napomenuti da se vrlo često dešava da se faza zatvaranja projekta zanemari

zbog pritiska da se odmah započne realizacija sledećeg projekta. Ovu praksu treba
izbegavati, kad god za to postoje realni uslovi!
Navedene faze Tradicionalnog pristupa upravljanju projektom se zajednički nazivaju

fazama životnog ciklusa projekta, i grafički su prikazane na Slici 7.3.
Planiranje
Definisanje
Kontrola
Izvršenje Kontrola
Zatvaranje
Slika 7.3 Faze tradicionalnog pristupa upravnja projektom
Pri upravljanju projektom ponekad nije neophodno realizovati sve faze životnog
ciklusa projekta. U tom slučaju, prve tri faze (definisanje, organizacija i izvršenje) su
obavezne, dok se faza završetka može dodati u zavisnosti od veličine i vrste projekta.
U tradicionalnom pristupu upravljanju projektom, akcenat je na kvalitetu, kako
proizvoda, usluge ili procesa, tako i samog procesa upravljanja projektom.
Generalno posmatrano, tradicionalni pristup je robustan i primenljiv na širok

dijapazon projekata - od najjednostavnijih do najkomplikovanijih, jer se tokom
upravljanja projektom uvek primenjuju identični koraci.
7.5.2 Agilni pristupi upravljanju projektom
Metod agilnog upravljanja projektom
Utemeljen je na Tradicionalnom pristupu upravljanja projektom, ali su odgovarajuće

faze zamenjene prikladnijim:
1) Isplanirati viziju (eng. Envision) – odrediti viziju i obim projekta, kao i
projektnu organizaciju (naglašena je važnost vizije);
2) Nagađati (eng. Speculate) – razviti model određen značajnim tačkama,

vremenske odrednice, kao i plan iteracija za ostvarenje vizije (naglašena je
nesigurnost, jer je planiranje povezano sa neodređenošću);
3) Istraživati (eng. Explore) – isporučiti testirane rezultate projekta u kratkom
vremenskom intervalu; stalno tražiti način za smanjenje rizika i nesigurnosti
(istraživanje je naglašeno iterativno, odnosno, nelinearno);
4) Prilagoditi (eng. Adapt) – sagledati isporučene rezultate projekta, trenutnu
situaciju i ponašanje projektnog tima; izvršiti neophodna prilagođavanja;
5) Zatvoriti (eng. Close) – završiti projekat;
Agilno upravljanje projektom naglašava iterativni pristup projektu, pa je prikladno

za projekte različitih veličina. Ipak, pošto u slučaju izrazito velikih projektnih timova
uvek postoji potreba za dodatnim procesima, agilno upravljanje projektom je
najbolje primenjivati u manjim projektnim timovima.
Ekstremno upravljanje projektima
Koncept Ekstremnog upravljanja projektima (eng. Extreme Project Management) je

nastao na temeljima ekstremnog programiranja (eng. Extreme Programming - XP).
Uvažava se samo jedan cilj – završiti projekat. Životni ciklus projekta se odvija u pet
faza: istraživanje; planiranje; iteracije do završnog međuproizvoda; proizvod;
održavanje i završetak.
Scrum
Scrum kao metod upravljanja projektom uključuje varijable okoline i tehničke

varijable – koje imaju veliku verovatnoću promene u toku procesa. Koncentriše se na
organizaciju projektnog tima, što je i logično, s obzirom da je nastao prema ragbiju
(sport). Životni ciklus projekta se sastoji iz tri faze: pre igre, razvoj i posle igre.
Metod dinamičkog razvoja sistema
Prema Metodu dinamičkog razvoja sistema (eng. Dynamic System Development

Method – DSDM), na početku se analizira planirano vreme realizacije projekta i
dostupni resursi, pa se njima prilagođava stepen funkcionalnosti. Životni ciklus se
sastoji od pet faza: studija izvodljivosti; studija isplativosti; iteracija funkcionalnosti
modela; iteracija dizajna i izgradnja; implementacija.
Kristal (Eng. Crystal)
Glavna okosnica ovog metoda upravljanja projektom su tri parametra: količina

komunikacije, koja određuje veličinu ekipe; stepen kritičnosti sistema; prioriteti
projekta. Pošto je Kristal nastao pre XP, može se reći da Kristal pokazuje ono što HP
naglašava, odnosno, da se količina efektivnog rada pri realizaciji projekta može
smanjiti ako se poboljša komunikacija unutar proejktnog tima – čime se takođe
ubrzava isporuka rezultata projekta i postižu finansijske uštede.
7.5.3 Adaptivno projektno okruženje
Ni Agilni, ni Tradicionalni pristupi upravljanju projektom, ne odgovaraju svim

vrstama projekata. Kao pokušaj ispunjenja praznine između navedenih pristupa,
nastalo je Adaptivno projektno okruženje (eng. Adaptive Project Framework).
Adaptivno projektno okruženje je utemeljeno na planiranju, ali se za razliku od

Tradicionalnog pristupa, plan ne izrađuje na početku realizacije, već iterativno –
ciklično – tokom realizacije projekta – uz poštovanje zadatih rokova i troškova.
Dakle, to je ciklični i adaptivni pristup. Faze Adaptivnog projektnog okruženja su:

domet verzije, plan ciklusa, izgradnja ciklusa, provera klijenata i osvrt na verziju. U
projektni plan se uvrštavaju samo one aktivnosti za koje je sigurno da će biti deo
konačnog rešenja. Na taj način se u idućim iteracijama dolazi do detaljnijeg rešenja.
Ukoliko je potrebno, prvi ciklus u procesu, odnosno, iteracija, može biti konceptualni
deo – uvid u ostale iteracije razvoja projekta.
Adaptivno projektno okruženje predstavlja način mišljenja, usmeren prema klijentu.

Osnovni postulati Adaptivnog projektnog okruženja su: fokus na klijenta; parcijalni
rezultati vrlo brzo i vrlo često; neprekidno propitivanje; ideja da je promena
napredak prema boljem rešenju; i da nije potrebno nagađati kako će se projekat
odvijati u budunosti.
7.5.4 Softverski metod upravljanja projektom
Postoji veliki broj softvera namenjenih upravljanju projektima. Uglavnom su svi

bazirani na Tradicionalnom pristupu. Među njima se po broju korisnika ističu MS
Project i Primavera. Za ilustraciju softverskih metoda upravljanja projektom je
izabran upravo MS Project (logo prikazan na Slici 7.4) – zato što je razvijen od strane
kompanije Microsoft (autora najrasprostranjenijeg operativnog sistema), i zato što je
integralni deo proširenog paketa MS Office.
Slika 7.4 MS Project 2013 Logo
MS Project je softver baziran na praćenju progresa projekta i količine resursa koji se

troše tokom njegove realizacije. Dodeljivanjem raspoloživih resursa projektnim
aktivnostima, softver proračunava vreme neophodno za njihovu realizaciju i vrši
procenu troškova projekta. Takođe, MS Project omogućava deljenje resursa između
aktivnosti kako materijalnih, tako i nematerijalnih. Svaki resurs je kvantifikovan
novčanim jedinicama i kalendarski određen, na osnovu čega se određuje njegova
dostupnost tokom realizacije projekta (kao ilustracija navedenog, na Slici 7.5 je
prikazan primer Gantograma generisanog softverom MS Project) .
Slika 7.5 Gantogram generisan u softveru MS Project
MS Project obuhvata sve aspekte upravljanja životnim ciklusom projekta. Posebno je

pogodan za upravljanje razvojem tehničkih proizvoda jer su na internet prezentaciji
proizvođača, kompanije Microsoft, dostupni odgovarajući besplatni šabloni, čiji je
primer prikazan na Slici 7.6.
Slika 7.6 Šablon (template) za upravljanje projektima razvoja tehničkih proizvoda
7.6 REKAPITULACIJA POGLAVLJA
Svaki projekat je jedinstven – ovakva tvrdnja je direktna posledica definicije

projekta.
Pristupi upravljanju projektom su raznovrsni. Jedinstven pristup problematici

upravljanja projektom je nemoguć – zbog specifičnosti svakog pojedinačnog
projekta. U takvom okruženju, nastalo je više metoda upravljanja projektom, od kojih
svaka na svoj način stvara projektno okruženje primenjivo na određenu grupu
projekata.
Vremenom, postaje sve sigurnije da svaki projekat zahteva koncipiranje jedinstvenog

pristupa njegovom upravljanju. Sve je više kritičara tradicionalnog pristupa, kome se
zamera nedovoljna fleksibilnost i opterećenje resursa nepotrebnim aktivnostima.
Agilni pristupi upravljanju projektom su druga krajnost, u kojoj je sav nepotreban
posao zanemaren. Ipak, za njih ne postoji dovoljno dokaza o uspešnosti realizovanih
projekta.
Jedno od optimalnih rešenja je upravljanje projektima korišćenjem softverskih

metoda. Njihova prednost je što se mogu prilagoditi specifičnostima pojedinih
projekata, a posebno projektima razvoja tehničkih proizvoda – na temelju iskustva
stručnjaka, ugrađenih u sam softver.
LITERATURA
[1] Mitrović R.: Tehnički propisi i standardi, Predavanja, Univerzitet u Beogradu –

Mašinski fakultet, Beograd 2014.
[2] Atkinson R., (1999) Project management: cost, time and quality, two best
guesses and a phenomenon, its time to accept other success criteria, -
International Journal of Project Management, Vol. 17, No. 6, pp. 337-342
[3] Cockburn A.: Crystal Light Methods, Cutter IT Journal, 2001
[4] Cockburn A.: People and Methodologies in Software Development. Doktorska
disertacija, University of Oslo, 2003.
[5] MS Project logo, http://blog.apollo-formation.com/wp-
content/uploads/2013/02/ms-project-logo.jpg, pristupljeno 20.06.2015.
[6] Hughes B.: Cotterell M.: Software Project Management (Second Edition),
McGraw-Hill, London 1999.
[7] Charvat J.: Project Management Methodologies: Selecting, Implementing, and
Supporting Methodologies and Processes for Projects,- John Wiley & Sons Inc.,
Hoboken 2003.
[8] CMMI Product Team, CMMI for Systems Engineering/Software
Engineering/Integrated Product and Process Development/Supplier Sourcing,
Version 1.1 (CMMI-SE/SW/IPPD/SS, V1.1), Continuous Representation,
Carnegie Mellon University - Software Engineering Institute, Pittsburgh 2002.
[9] Heerkens G.R.: Project Management,- McGraw-Hill, New York 2002.
[10] Sommerville I.: Software Engineering, 6th Edition,- Addison-Wesley, Harlow
2001.
[11] IBM: IBM Rational Unified Process: Best Practices for Software Development
Teams,- IBM Corporation, Somers 2003.
[12] Highsmith J.: Agile Project Management,- Addison-Wesley, Boston 2004.
[13] Pinto, J. K., Cleland D.I., Slevin D.P.: The Frontiers of Project Management
Research,- Project Management Institute, Newtown Square 2003.
[14] Coram M. Bohner S.: The Impact of Agile Methods on Software Project
Management, - Proceedings of the 12th IEEE International Conference and
Workshops on the Engineering of Computer-Based Systems (ECBS’05),
Greenbelt, Maryland, 2005.
[15] Thomsett R., Extreme Project Management,- Executive Report, Cutter
Consortium, Vol.2, No. 2, 2001.
[16] Humphrey W.S.: Managing the Software Process,- MA: Addison-Wesley, Boston
1989.
Osnove tehničkih propisa – Tehnička legislativa – opšti principi 145
TEHNIČKA LEGISLATIVA – OPŠTI PRINCIPI

TEHNICAL LEGISLATION – GENERAL PRINCIPLES
8.1 PRISTUPNA RAZMATRANJA – propisi;

standardi; sertifikacija; jedinstveno tržište
Svakodnevni život se zasniva na normama. Norme utiču suštinski i praktično na sve

proizvode koje upotrebljavamo, hranu koju jedemo, načine komunikacije, sredstva
prevoza, načine rada... Norme mogu biti u funkciji informisanja, olakšavanja,
kontrolisanja ili međusobnog spajanja, ili kombinacija svih ovih potreba.
8.1.1 Tehnički propisi i standardi
Tehnički propisi i standardi su dva instrumenta koji regulišu lakšu i jednostavniju

trgovinu u svetu.
1) Tehnički propisi su dokumenta kojima se definišu pojedinačne karakteristike

proizvoda ili postupka koji je vezan za pojedini proizvod i proces njegove
proizvodnje, pa uključuje i obavezu primene administrativne procedure. Oni
podrazumevaju korišćenje definisane terminologije, simbola, pakovanja,
obeležavanja i etiketiranja.
Tehnički propisi su obavezni. Njihovo donošenje je pod isključivom nadležnošću

države. Regulišu karakteristike proizvoda (određuju kakav proizvod tačno treba da
bude) i administraciju (označavaju proceduru koju isporučilac ili dobavljač robe
mora da primeni).
Tehnički propisi se razlikuju, zavisno od pojedine države, ali se uvek zasnivaju na
svetskim standardima.
2) Tehnička regulativa koja propisuje karakteristike proizvoda, je skup

karakteristika koje država zahteva, pa time određuje kakav proizvod mora da bude.
Te obaveze mogu da se odnose na:
- kriterijume za dizajn, perfomanse, upotrebljeni materijal i dimenzije
proizvoda;
- procese ili postupke proizvodnje, zbog sigurnosti i zdravstvenih potreba.
Regulativa koja uređuje pakovanje treba da osigura:

- da proizvod neoštećen dođe do kupca,
- da se zaštiti okolina od mogućih štetnih posledica zbog oštećenja proizvoda.
Tehnička regulativa se po pravilu, može bitno razlikovati od države do države. Zato je

obavezno da se pre izvoza proizvoda provere svi relevantni propisi za dobijanje
sertifikata (atesta) od akreditovanih lokalnih organizacija – da taj proizvod
zadovoljava uslove iz zakona.
Svaka država propisuje svoj obavezan način obeležavanja proizvoda. Često su to

simboli koji pokazuju da je proizvod prošao sertifikaciju, odnosno da je usaglašen sa
propisima države na čijem će tržištu biti plasiran. Najpoznatije obeležje Evropske
unije je oznaka “CE”.
3) Standardi se isključivo odnose na karakteristike proizvoda ili tehničke zahteve,

koje proizvod ili postupak mora da ispuni da bi se konkretna zahtevana regulativa
primenila u celini.
Standardi nisu obavezni po svojoj prirodi i nisu deo nacionalnih zakonodavstava.

Međunarodni standardi su opšteprihvaćeni.
4) Sertifikacija proizvoda je postupak kojim se utvrđuje i potvrđuje da proizvod

zadovoljava propisane zakonske kriterijume. Sertifikacija i postavljanje propisanog
znaka na proizvod je zvanična potvrda kvaliteta, koja tvrdi:
- da je proizvod proizveden po propisanom standardu,
- da je proizvodnja kontrolisana i nadzirana,
- da je proizvod ispitan i pregledan.
Ako proizvod ne zadovoljava naznačeni standard, kupac može da traži kompenzaciju.
ISO 9000 i ISO 14000 su među najpoznatijim i najuspešnijim ISO standardima:

- ISO 9000 je međunarodni standard za zahteve u oblasti kvaliteta, koji se
prvenstveno odnosi na „business to business - B2B” poslovanja;
- ISO 14000 je „zadužen” za pomoć organizacijama da što više ispune zahteve
za zaštitu životne okoline.
Novi ISO standard ISO 22000 je standard koji se odnosi na bezbednost i zdravstvenu
ispravnost prehrambenih proizvoda.
5) Sertifikacija sistema upravljanja kvalitetom je postupak kojim se utvrđuje da

preduzeće ili organizacija nudi proizvode ili usluge saglasne sa zahtevima kupca ili
propisa.
Oznaka sertifikacije je na proizvodu, njegovoj ambalaži. Može da bude i na sertifikatu

izdatom od strane ovlašćenog tela. Odnosi se na broj ili naznaku standarda koji je
osnov sertifikacije.
Ako postoji garancija ovlašćenog tela, a kupac smatra da proizvod ne zadovoljava

naznačeni standard, može da se obrati ovlašćenom licu koje je izdalo atest i da traži
kompenzaciju.
Ako takva garancija ne postoji, ovlašćena tela uzimaju u obzir primedbe i žalbe
kupca, pa zahtevaju korigovanje postupka, u skladu sa sertifikovanim postupkom.
Sertifikat izdat od strane ovlašćenog nacionalnog tela neće biti prihvaćen u drugoj
državi ako ne postoje:
- Međunarodni ugovor o priznavanju, odnosno, o međusobnom prihvatanju
sertifikata između dve ili više država;
- Ugovor o kooperaciji, koji obuhvata prihvatanje nalaza iste laboratorije, kao
osnova za dobijanje i drugih nacionalnih sertifikata;
- Akreditacija – da akreditovana tela harmonizuju postupke akreditacije tela
koja izdaju sertifikate;
- Ovlašćenje vlade delegiranom inostranom telu – laboratoriji, van nacionalne
teritorije, da daje akreditaciju koja važi u svakoj zemlji dobijenih ovlašćenja;
- Unilateralno priznavanje na svojoj teritoriji primene sertifikata o usklađenosti
pojedinačnog proizvoda sa tehničkim standardima druge države.
Evropska unija ima jedinstven postupak sertifikacije kroz harmonizovanje zakona

zemalja članica, radi slobodnog kretanja proizvoda.
Zahtevi, tehničke specifikacije, harmonizovani standardi koje proizvod mora da

ispuni su dati u harmonizovanom zakonodavstvu svake od zemalja članica EU, za sve
proizvode, osim za prehrambene, hemijske i farmaceutske.
8.1.2 Stvaranje jedinstvenog tržišta
Geneza
Sredinom XX veka su uočeni mnogobrojni problemi i prepreke u trgovinskoj razmeni

između zemalja Evrope od države do države. Protok robe, ljudi i kapitala je
ograničavan primenom različitih normi, pravilnika, različitih carinskih stopa za iste
proizvode, pozivima na nacionalne standarde koji su se razlikovali. U cilju rešavanja i
tih problema, pedesetih godina prošlog veka, osnovana je Evropska ekonomska
zajednica – EEZ (EEC1) sa šest država članica. Njoj je prethodio Sporazum u Rimu iz
1957. godine.
1 EEC –European Economic Community

Ovim Sporazumom je definisano područje bez unutrašnjih granica. Njime je

postignut slobodan protok robe, usluga, ljudi i kapitala, bez ikakve kontrole na
granicama i bez naplaćivanja carine. Da bi se uklonile sve prepreke trgovini i
uskladili zakoni, bilo je potrebno vreme. Tek 1992. godine Sporazumom o osnivanju
Evropske unije (logo prikazan na Slici 8.1), iz Mastrihta, konačno je uspostavljeno
jedinstveno tržište. Takvo tržište je evropski ekonomski prostor u kome roba, usluge,
kapital i radna snaga mogu slobodno da se kreću. Takođe, ovo je jedan od temeljnih
postulata jedinstvenog unutrašnjeg tržišta Evropske unije. Ono omogućava
potrošačima znatno veću ponudu, a takođe podstiče i konkurentnost.
Evropska Unija se, u okviru svog organizovanja 2015. godine, sastoji od 28 država
članica (Tabela 8.1). EU je do sada više puta proširivana, pa je očekivano da će se
navedeni broj i dalje povećavati.
Tabela 8.1 Države članice EU, po abecednom redu

sa godinom pristupa, do jula 2013. godine
 Austria .......................................(1995)  Italy ................................ (1958)
 Belgium .....................................(1958)  Latvia ............................ (2004)
 Bulgaria .....................................(2007)  Lithuania ...................... (2004)
 Croatia .......................................(2013)  Luxembourg ............... (1958)
 Cyprus ........................................(2004)  Malta .............................. (2004)
 Czech Republic .......................(2004)  Netherlands ................ (1958)
 Denmark ...................................(1973)  Poland ........................... (2004)
 Estonia .......................................(2004)  Portugal ........................ (1986)
 Finland .......................................(1995)  Romania ....................... (2007)
 France ........................................(1958)  Slovakia ........................ (2004)
 Germany ....................................(1958)  Slovenia ........................ (2004)
 Greece ........................................(1981)  Spain .............................. (1986)
 Hungary .....................................(2004)  Sweden ......................... (1995)
 Ireland .......................................(1973)  United Kingdom ........ (1973)
Slika 8.1 Logo Evropske Unije

8.1.2.2 Zakonodavstvo
Osnova zakonodavstva Evropske unije su akti u obliku direktiva Novog pristupa.

Oni definišu bitne zahteve za proizvode. Pored tehničkog normiranja koje propisuje
Evropska unija, bitni zahtevi su oni koji mogu uticati na zdravlje i živote ljudi, kao i
na interese potrošača i zaštitu životne sredine.
Svaku pojedinačnu direktivu Novog pristupa prate i harmonizovani, usaglašeni,

evropski standardi. Ovim standardima se definišu i svi ostali zahtevi za pojedine
proizvode.
Direktivama Novog pristupa se zahteva ispunjavanje bitnih karakteristika i osobina

proizvoda. Pokazalo se neophodnim da se ustanovi i sistem za pouzdano ocenjivanje
usaglašenosti sa tim zahtevima. Zbog toga je usvojen Globalni pristup za ocenjivanje
usaglašenosti, tj. potvrđene su opšte smernice i detaljne procedure ispitivanja i
sertifikacije.
Usaglašavanje svih tehničkih proizvoda, delova i mašina, sa zahtevima evropskih

direktiva i standarda, neizbežan je i višestruko koristan proces. On zahteva sredstva,
ulaganja i angažovanje proizvođača.
Međutim, istovremeno ovakav proces stvara i veće šanse za plasman i prodaju
usaglašenh proizvoda na tržištu Evropske Unije.
Sve mere koje preduzima Evropska Unija, predstavljaju barijeru za države koje nisu
njene članice. Zato su moguće poteškoće pri plasmanu pojedinih roba i usluga na ovo
tržište.
U procesu pripreme za članstvo u EU, sve države buduće članice treba da realizuju
niz aktivnosti, da bi se smanjile tehničke barijere u trgovini. Osnovni cilj je postizanje
usaglašenosti sa tehničkim zakonodavstvom EU. Ovakve aktivnosti su ključ za
povećanje izvoza i plasman na evropsko tržište. To je jedan od osnovnih nacionalnih
interesa svih zemalja. Tržište EU obuhvata približno 21 milion preduzeća, 175
miliona radnih mesta i oko 500 miliona potrošača. Ove činjenice dovoljno govore u
prilog prethodno navedenom zaključku.
Na tržištu Republike Srbije su prisutni proizvodi različitog nivoa kvaliteta i opšte

zaštićenosti. Zato je neophodan postupak ocenjivanja usaglašenosti naših proizvoda
sa propisanim zahtevima EU – radi efikasne zaštite naših i evropskih potrošača, i
dobijanja njihovog poverenja. Postojeća infrastruktura u Srbiji zahteva njeno
uređenje, jačanje i prilagođavanje evropskom tehničkom zakonodavstvu. Za
pridruživanje naše zemlje Evropskoj uniji neophodno je prihvatiti, ali i primeniti
direktive zasnovane na Novom i Globalnom pristupu, kao i harmonizovane
standarde. To je ozbiljan zadatak. On zahteva velike napore; takođe, i aktiviranje
svih raspoloživih kapaciteta.
Paralelno, harmonizacija tehničkog zakonodavstva sa pravnim tekovinama Evropske

unije sprečava ulazak nekvalitetne robe na srpsko tržište.
Jedan od osnovnih uslova za sve države koje žele da postanu nove pridružene članice
Evropske Unije, je da usaglase svoje zakonodavstvo sa zakonodavstvom EU.
Takođe se, od budućih članica, očekuje da se u procesu priključivanja postepeno

uključuju u funkcionisanje celokupnog sistema EU.
8.2.1 Evropska Unija i zakonodavstvo Evropske Unije
8.2.1.1 Neophodnost pravila Evropske Unije
1) Razvojem zajedničkog tržišta Evropske Unije, realno je postojala mogućnost da

pojedine zemlje članice ograniče promet roba na njihovom tržištu nametanjem
nacionalnih standarda. Prvenstveno se to odnosilo na zahteve o sigurnosti i
bezbednosti proizvoda. Dotadašnji sistem carina, određivanje količinskih limita i
osnovica za porez tako bi onemogućili slobodan protok roba unutar Evropske Unije.
U procesu ekonomske i političke integracije, u cilju uklanjanja spomenutih

potencijalnih ograničenja u protoku roba, Evropska Ekonomska Zajednica je
sporazumom prihvatila nova pravila. Usvojene su jedinstvene direktive, koje važe u
celoj Evropi. Takođe su utvrđene i metode deklarisanja, kao i ocene usaglašenosti.
Pravila država članica EU zahtevaju da se svaki proizvod projektuje i izvodi tako da

ne ugrožava sigurnost i bezbednost osoba, životinja ili imovine i da ne zagađuje
životnu sredinu. Ova pravila imaju veliki uticaj, ne samo na karakteristike nekog
proizvoda, već i na njegove performanse. Zato te države karakteristike performansi
dosledno preuzimaju iz evropskih standarda, kao i iz evropskog zakonodavstva, u
sve svoje nacionalne pojedinačne dokumente (zakone, propise, standarde, tehničke
specifikacije, tehnička odobrenja). Ako se ne bi sprečile neusaglašene karakteristike i
njihove performanse, slobodna trgovina bi bila onemogućena, a time i jedan od
ključnih razloga postojanja EU.
Pored slobodnog protoka roba, Evropska Ekonomska Zajednica je usvojila i protoke:

- usluga - i to njihovog kreiranja, kao i pružanja usluga;
- kapitala i zakona koji se bave preduzećima;
- radnika, uz ukidanje unutrašnjih graničnih kontrola i politike azila.
2) Međutim, primena načela slobodnog protoka roba, u praksi, još uvek dovodi do
znatnih tehničkih problema. Razlog je postojanje brojnih neusaglašenih tehničkih
zahteva, koje proizvod mora da zadovolji da bi se plasirao na tržište Evropske Unije.
Usaglašenost tehničkih dokumenata i tehničkog zakonodavstva je najbrža i najbolja
komunikacija sa tehnički naprednim svetom. Navedene usaglašenosti otvaraju
mogućnost tržišnog delovanja na velikom tržištu Evrospske Unije. Takođe, one

sprečavaju i ulazak nekvalitetne robe i usluga na tržište Srbije.
Sistem sprovođenja zakona u EU je koncipiran tako da se neispunjavanje zahteva

sigurnosti i bezbednosti, kao i uticaja na zdravlje ljudi i zaštite životne sredine,
sankcioniše korektivnim merama. Na ovaj način se štiti ne samo korisnik proizvoda,
nego i proizvođač od nelojalne konkurencije.
Kontrola proizvoda na tržištu ili nadzor nad tržištem, nerazdvojivi je deo sistema
primene zakona u oblasti gotovih proizvoda. U državama članicama EU, nadzor nad
tržištem je u nadležnosti svake države ili njenih lokalnih organa vlasti.
8.2.1.2 Zakonodavstvo Evropske Unije
Glavni cilj utvrđen ugovorom iz Rima 1957. godine o osnivanju Evropske Ekonomske
Zajednice (EEZ), kasnije Evropske Zajednice (EZ), pa Evropske Unije (EU), bio je
stvaranje regionalnog jedinstvenog evropskog tržišta eliminisanjem trgovinskih
prepreka u razmeni između članica, preko:
- ideje o formiranju EEZ, Sporazumom iz Rima od 1957. godine;
- carinske unije, koja je postepeno formirana od 1968. godine;
- eliminisanjem kvantitativnih prepreka, kvota, u trgovini, već 1961. godine;
- obrazovanjem slobode kretanja ljudi, usluga i kapitala, posebno posle
Mastrihta 1992. godine.
Juna 1985. godine, Komisija EZ obrazuje „Belu knjigu" o realizaciji unutrašnjeg

tržišta do kraja 1992. godine. Ona je sadržala predloge oko 300 zakonodavnih akata
EU, sa ciljem da eliminišu:
- fizičke prepreke za lica i robe na granicama između članica;
- tehničke prepreke – nacionalni tehnički propisi o robama i uslugama
realizacijom harmonizacije propisa ili uzajamnim priznavanjem recipročnih
pravila članica;
- poreske prepreke – usklađivanjem akciza i harmonizacijom poreza na
dodatnu vrednost.
Realizacija „Programa Evropa '92" dokazala je veliki politički, medijski i ekonomski

uspeh, iako sve predviđene mere nisu bile realizovane u potpunosti. Juna 1997.
godine Komisija EEZ donosi Akcioni plan za jedinstveno tržište. On je predviđao da
se do kraja 1999. godine realizuju 62 aktivnosti. Precizirani su rokovi i nosioci
poslova i redovno šestomesečno izveštavanje o realizaciji aktivnosti.
U ove aktivnosti su uključene i nove oblasti, odnosno, direktive o: informacionim
telekomunikacijama, tržištu električne energije itd.
Dokument Komisije EZ, „Strategija za unutrašnje tržište", usvojena novembra 1999.

godine, obuhvata kratkoročne i dugoročne ciljeve, koji su podeljeni u četiri grupe:
(1) Poboljšanje kvaliteta života građana,

(2) Jačanje efikasnosti tržišta EU,
(3) Poboljšanje poslovnog okruženja,
(4) Korišćenje prednosti unutrašnjeg tržišta u svetu koji se menja.
Posle uvođenja jedinstvene valute moguće je govoriti o jedinstvenom, tj. „domaćem

tržištu EU“, koga pored novca i harmonizovanog poreskog sistema, čine integrisana
infrastruktura, kao i pravni mehanizmi koji u potpunosti omogućavaju slobodno i
efikasno poslovanje u EU.
Zakonodavstvo Evropske Unije je zajednički pravni sistem, koga su sve države

članice EU preuzele u svoju nacionalnu regulativu. To moraju i države koje se
pridružuju i to najkasnije do svog potpunog članstva u EU.
Ove države će morati u periodu pridruživanja i harmonizacije da preuzmu oko 20

000 zakona i propisa. Takođe, to mora da učini i Srbija.
Projekat preuzimanja zakonskih i tehničkih propisa EU traži sistematičan pristup i

koordinaciju u izvođenju naše države. Međutim, to istovremeno zahteva da uspešna
preduzeća, koja nameravaju da izvoze svoje proizvode na tržište EU, u potpunosti
upoznaju i primenjuju propise EU i pre nego što zemlja kandidat postane član EU.
Preporuka Evropske Komisije se odnosi na oko 1 200 propisa, koji su od bitnog

značaja za utvrđivanje zajedničkog tržišta EU ili unutrašnjeg tržišta EU. Država
kandidat treba što pre da ih preuzme u svoje nacionalno zakonodavstvo.
Među njima su i sve harmonizovane direktive EU (EEZ i EZ), koje se odnose na

tehničko zakonodavstvo i označavanje proizvoda sa „CE" oznakom.
Sprovođenje zakonodavstva u vezi sa bezbednošću proizvoda se bitno promenilo u

Evropskoj Uniji od 1985. godine. Članice EU su počele da napuštaju specifično
nacionalno zakonodavstvo. Prihvatile su zajednički dogovorene direktive, koje su
implementirane na nacionalnim nivoima. Obavezno ispitivanje i sertifikacija kod
neutralnih i nezavisnih institucija se smenjivalo. Briga za ispunjavanje zahteva za
bezbednost proizvoda je u mnogo većoj meri prepuštena proizvođačima. Na taj način
je na proizvođače preneta značajno veća odgovornost.
8.2.2 Stari, Novi i Globalni pristup tehničkom zakonodavstvu
Stari pristup
Jedinstveno tržište je jedna od ključnih vrednosti Evropske Unije. Prilikom njegovog

osnivanja, smetnja su bili različiti tehnički zahtevi pojedinih država članica za
njihove proizvode. Zato je u Evropskoj Uniji dogovoreno zajedničko postavljanje

detaljnih tehničkih zahteva za određene grupe proizvoda.
Ovakvo harmonizovano, detaljno, regulisanje tehničkih zahteva potpada pod

tradicionalni ili Stari pristup tehničkom zakonodavstvu.
Pored Starog pristupa, postoje Novi i Globalni pristup. Zajednička karatkteristika

Starog i Novog pristupa je da i jedan i drugi ograničavaju reagovanje države na bitna
pitanja. Međutim, prepuštaju poslovnom svetu i privredi da sami izaberu način na
koji će ispuniti obaveze prema društvu.
Za razliku od Starog pristupa, koji je detaljno opisivao tehničke zahteve, Novi pristup
se ograničava na propisivanje opštih bezbedonosnih zahteva. Ove zahteve je država
članica EU obavezna da prenese u svoje nacionalno zakonodavstvo. Razvoj i
suštinske razlike između navedenih pristupa se najbolje mogu videti u Tabeli 8.2.
Tabela 8.2 Osnovne karakteristike Starog, Novog i Globalnog pristupa

Stari pristup Novi pristup Globalni pristup
Detaljne direktive, sa Direktive sa Procedure ocenjivanja
tehničkim specifikacijama navedenim esencijalnim usaglašenosti
(sektorski pristup) zahtevima
Nisu uzimale u obzir tehnički Tehničke specifikacije Poverenje kroz

progres izražene u harmonizovanim kompetentnost (stručnost) i
standardima transparentnost
Potreba za redovnim
prilagođavanjem legislative Pretpostavka o
tehničkom progresu usaglašenosti
Novi pristup
1) Novi pristup je definisan 1985. godine Rezolucijom Saveta EU o novom pristupu

tehničkoj harmonizaciji i standardizaciji.
Novi pristup se odnosi na propise i proizvode.
Direktive Novog pristupa se zasnivaju na principima:
- harmonizacija se ograničava na bitne zahteve;
- samo proizvodi koji ispunjavaju bitne zahteve mogu da se plasiraju na tržište
i puste u eksploataciju;
- podrazumeva se da harmonizovani standardi, čiji su referentni brojevi
objavljeni u službenom listu EU, a preneti su u nacionalne standarde,
odgovaraju bitnim zahtevima;
- proizvođači mogu da biraju između raznih postupaka ocene usaglašenosti
koji su na raspolaganju.
Cilj direktiva Novog pristupa je da se zaštiti javni interes u oblastima:

- zdravlja i bezbednosti ljudi;
- zaštite potrošača/korisnika;
- zaštite imovine i poslovnih transakcija;
- zaštite životne sredine.
2) Novi pristup predstavlja tehničko zakonodavstvo u kome je sadržaj ograničen na

osnovne (bitne) zahteve za proizvod prilikom plasiranja na tržište EU. Proizvod koji
je po zakonu plasiran na tržište jedne države članice, stiče pravo da se plasira i na
ostala tržišta država članica EU.
Suštinski element Novog pristupa je razvoj i primena sistema ocenjivanja
usaglašenosti koji predstavlja postupak kojim se dokazuje da su ispunjeni specifični
zahtevi za proizvod, sistem, osobu ili organizaciju.
Direktive Novog pristupa poslednjih dvadeset godina uspešno otklanjaju barijere u

trgovini i obezbeđuju zadovoljavajući nivo bezbednosti proizvoda na tržištu.
Novi pristup tehničkom zakonodavstvu se zasniva na tri osnovna principa:

- uklanjanju barijera u trgovini,
- uzajamnom priznavanju i
- harmonizaciji tehničkih propisa.
Harmonizacija znači međusobno usklađivanje zakonodavstva država koje su članice

EU. Cilj je uklanjanje prepreka slobodnom kretanju radne snage, roba, usluga i
kapitala. Poenta je da se obezbedi da, po svim pitanjima iz nadležnosti EU, propisi
država članica nameću slične obaveze građanima, odnosno, minimalne obaveze u
svakoj državi članici. Takođe, harmonizacija može da ima značenje koordinacije
tehničkih propisa država članica, tako da se proizvodima i uslugama može slobodno
trgovati u celoj EU.
Rezolucija o Novom pristupu tehničkoj harmonizaciji i standardizaciji, iz 1985.

godine, definiše gore navedene principe:
- zakonska harmonizacija je ograničena na bitne zahteve;
- samo proizvodi koji ispunjavaju osnovne zahteve mogu da se puste na tržište
i daju na upotrebu korisnicima;
- tehnička dokumentacija o usaglašenosti proizvoda sa osnovnim zahtevima,
koji su propisani u okviru EU, obrađena je u okviru harmonizovanih
standarda;
- primena harmonizovanih ili bilo kojih drugih standarda ostaje dobrovoljna, a
u cilju ispunjavanja zahteva proizvođač može da primeni i druge tehničke
specifikacije;
- za proizvode izrađene u skladu sa harmonizovanim standardima
pretpostavlja se da su prilikom izrade usaglašeni sa osnovnim zahtevima
odgovarajuće direktive;
- proizvođačima se ostavlja na raspolaganju odabir jednog od postupaka za

ocenjivanje usaglašenosti, koji su predviđeni direktivom.
Globalni pristup
Globalni pristup je definisan Rezolucijom Saveta EZ iz 1989. godine o Globalnom

pristupu sertifikacije i ispitivanju, kojom se definišu vodeći principi politike EZ u
oblasti ocene usaglašenosti. Zaokružen je odlukama Saveta (90/683/EEC i
93/465/EEC), koje sadrže opšte smernice i procedure ocenjivanja usaglašenosti –
module.
U zakonodavstvu EU je stvoren jedinstven pristup razvojem modula za različite faze

postupka za ocenu usaglašenosti. Uspostavljeni su kriterijumi za upotrebu procedura
za imenovanje tela koja sprovode te postupke, kao i za primenu i upotrebu CE
označavanja. Uspostavljena je opšta upotreba evropskih standarda, koji se odnose na
obezbeđenje kvaliteta (EN ISO 9000) i na zahteve koje moraju da ispune tela za
ocenjivanje usaglašenosti koja rade na obezbeđivanju kvaliteta (EN 45000). Razlike
postojećih infrastruktura kvaliteta (sistemi etaloniranja i metrologije, laboratorije za
ispitivanje, sertifikaciona i kontrolna tela i tela za akreditaciju) između država članica
i između industrijskih sektora su minimizovane.
U okviru tehničkog zakonodavstva, svaku pojedinačnu direktivu Novog pristupa

prate i harmonizovani (usaglašeni) standardi. Pokazalo se neophodnim da se
ustanovi i sistem za pouzdano ocenjivanje usaglašenosti sa zahtevima direktiva. Iz
tog razloga je usvojen Globalni pristup za ocenjivanje usaglašenosti. On sadrži
instrumente (propise – direktive) za uklanjanje prepreka za slobodno kretanje roba,
kojima se:
- ograničava uloga države na bitna pitanja,
- poslovnom svetu i privredi prepušta da slobodno izaberu način na koji će
ispuniti svoje obaveze prema društvu.
Rezolucija Saveta Evrope iz 1989. godine kojom je definisan Globalni pristup

sertifikaciji i ispitivanju, razrađuje osnovne principe i definiše elemente politike
ocenjivanja usaglašenosti EU.
Ti principi su:
- u okviru pravnog sistema Evropske unije razvijen je čvrst i jasan pristup za
ocenjivanje usaglašenosti proizvoda u različitim fazama razvoja. Uspostavlja
se modul za ocenu usaglašenosti i kriterijum za njegovu primenu, tj.
procedura za nanošenje CE oznake na proizvod, kao potvrda da je proizvod
bezbedan pre svega za ljude i životnu sredinu.;
- uspostavljena je opšta upotreba evropskih standarda koji se odnose na
obezbeđenje kvaliteta iz serije standarda EN ISO 9000, kao i na zahteve koje
moraju da ispune tela za ocenjivanje usaglašenosti prema seriji EN 45000

(ISO 17000);
- dokazivanje merodavnosti tela za ocenu usaglašenosti obavlja se postupkom
akreditacije. Akreditaciju sprovodi nacionalno telo za akreditaciju, koje
imenuju nadležni državni organi;
- trgovina sa tzv. trećim zemljama (van Evropske unije) zasniva se na
sporazumima o uzajamnom priznavanju dokumenata o usaglašenosti.
Preuzimanje i primena celokupnog zakonodavstva EU je najveći izazov sa kojim su

suočene države koje su kandidati za pristupanje Evropskoj uniji (među njima i
Republika Srbija). Na sastanku u Kopenhagenu 1993. godine, lideri EU su postavili tri
kriterijuma koje svaka država kandidat mora da zadovolji pre nego što pristupi
Evropskoj uniji. Takva država mora da:
- ima stabilne institucije koje garantuju demokratiju, vladavinu prava,
poštovanje ljudskih prava i manjina;
- ima zdravu tržišnu privredu i
- preuzme u celini pravne tekovine EU (zakonodavstvo) i da se obaveže da će
slediti ciljeve Evropske unije.
Sve države koje su članice Evropske Unije, ili koje će to tek biti, između ostalog,
usaglasile su svoje zakonodavstvo sa Evropskom tehničkom regulativom. To je jedan
od preduslova članstva. Takođe, jedan od uslova je harmonizacija tehničkih
standarda i tehničkih propisa, odnosno tehničkog zakonodavstva, sa
zakonodavstvom EU, kao i uklanjanje protivrečnih propisa. Harmonizacija tehničkog
zakonodavstva podrazumeva i njegovo sprovođenje u praksi. Za to je neophodno
značajno unapređenje odgovarajuće državne infrastrukture.
U slučaju nepoštovanja propisa utvrđene su kaznene odredbe. Njih propisuje svaka

država članica, odnosno, država koja je kandidat za članstvo u Evropskoj uniji.
Zakonodavstvo Srbije kaznene odredbe propisuje Zakonom o tehničkim zahtevima
za proizvode i ocenjivanju usaglašenosti (“Službeni glasnik Republike Srbije”, broj
36/2009).
8.3.1 Infrastruktura kvaliteta
Proizvođači i potrošači se svakodnevno sreću sa komponentama infrastrukture

kvaliteta. Tada toga nisu ni svesni, jer je delovanje ovih komponenti obično
nevidljivo potrošaču. U pozadini je visok nivo opštih regulacionih uslova i tehničkih
mogućnosti. Regulativu za ocenjivanje, razvoj i svrsishodno delovanje institucija
infrastrukture kvaliteta čine zakoni i propisi. Uspostavljanje i razvoj infrastrukture
kvaliteta predstavlja deo tehničke saradnje u oblasti propisa i standarda, koji se
odnose na trgovinu i razmenu usluga, sa aspekta bezbednosti, zdravlja i zaštite
životne sredine. Države su u obavezi da izgrade efikasne institucije, implementirane
u nacionalnu mrežu. Ona mora da bude usklađena sa međunarodnim zahtevima i
propisima za proizvode i procese. To omogućava jačanje trgovinske sposobnosti i

stvaranje mogućnosti pristupa različitim tržištima. Infrastruktura kvaliteta obuhvata
više komponenti, koje su blisko povezane i formiraju mrežu. Zajedno čine koherentni
sistem i obezbeđuju bezbedan i pouzdan proizvod. Po definiciji Svetske trgovinske
organizacije (STO) infrastruktura kvaliteta je skup državnih i/ili privatnih
organizacija. Ona je uređena odgovarajućom regulativom.
Njene delatnosti se odnose na izradu i donošenje standarda i izdavanja dokaza o

usaglašenosti sa njima, a radi:
- poboljšavanja podobnosti proizvoda ili usluga, procesa i sistema za njihovu
predviđenu namenu (Slike 8.2 i 8.3),
- sprečavanja prepreka u trgovini i olakšavanja tehnološke saradnje.
Infrastruktura kvaliteta zasnovana je na pet temeljnih komponenti:

- standardizacija,
- akreditacija,
- metrologija,
- ocenjivanje usaglašenosti (ispitivanje, etaloniranje, kontrolisanje i
sertifikacija),
- kvalitet sa nadzorom tržišta.
Slika 8.2 Primer: standardizovane utičnice – odgovaraju standardnim modelima

utikača
Slika 8.3 Primer: standardizovane dimenzije baterija – jedna dimenzija baterija

odgovara različitim uređajima
LITERATURA
[1] Mitrović R.: Tehnički propisi i standardi, Predavanja, Univerzitet u Beogradu –

[2] Šimunić D.,Pavić I.: Tehnička normizacija i legislativa, Sveučilište u Zagrebu,
Zagreb 2011.
[3] Popović P., Živković V.: Osnovi standardizacije i metrologije,- Fakultet za
[4] Popović P.: Akreditacija i ocenjivanje usaglašenosti,- Fakultet za menadžment
univerziteta “Singidunum”, Beograd 2010.
[5] Logo Evropske unije, image.slidesharecdn.com/eu-110928025147-
phpapp01/95/evropska-unija-1-728.jpg?cb=1317196461, pristupljeno
20.06.2015 .
[6] Mitrović R.: Tehnički propisi i standardi – predavanja,- Univerzitet u Beogradu -
standarda sa propisima i standardima evropske unije,- XXVII Simpozijum o
novim tehnologijama u poštanskom i telekomunikacionom saobraćaju, Beograd
2009,
[8] Značaj standardizacije,
http://rpkns.com/~rpknsco/images/stories/ekologija/Znacaj_standardizacije.p
df, pristupljeno 20.06.2015.
[9] Tehnički propisi i standardi,
http://rpkns.com/~rpknsco/images/stories/ekologija/Tehnicki_propisi_i_stan
dardi.pdf, pristupljeno 20.06.2015.
[10] Radulović M., Standardizacija i njen značaj,
http://mladilideri.rs/standardizacija-i-njen-znacaj/, pristupljeno 20.06.2015.
[11] JUS ISO/IEC Uputstvo 2:2001 – Standardizacija i srodne aktivnosti, 1.1 i 3.2
[12] Zakon o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanju usaglašenosti (“Službeni
glasnik Republike Srbije”, broj 36/2009)
[13] Zakon o tržišnom nadzoru (“Službeni glasnik Republike Srbije”, br. 92/2011)
[14] Unković M.: Međunarodna ekonomija, Fakultet za turistički i hotelijerski
menadžment univerziteta „Singidunum", Beograd 2010.
Osnove tehničkih propisa – Ocenjivanje usaglašenosti 159
OCENjIVANjE USAGLAŠENOSTI
CONFORMITY ASSESSMENT
9.1 POTREBA ZA USAGLAŠAVANJEM
Na tržištu Srbije prisutni su proizvodi različitog nivoa kvaliteta i opšte bezbednosti.

Zbog toga je sprovođenje postupka ocenjivanja usaglašenosti proizvoda sa
propisanim zahtevima neophodno za efikasnu zaštitu portrošača i zadobijanje
njihovog poverenja. Postojeća infrastruktura kvaliteta u Srbiji ne omogućava
potrebnu podršku za izvoznu orijentaciju naše privrede. To zahteva njeno uređenje,
jačanje i prilagođavanje evropskom tehničkom zakonodavstvu. Pridruživanje naše
države Evropskoj Uniji obavezuje prihvatanje i primenu direktiva zasnovanih na
Novom i Globalnom pristupu i harmonizovanih standarda. To predstavlja značajan
zadatak i iziskuje ogromne napore. Ovaj obiman i dugotrajan posao, koji zahteva
uključenje svih zainteresovanih strana i aktiviranje svih raspoloživih kapaciteta.
Harmonizacija nacionalnog tehničkog zakonodavstva sa pravnom tekovinom

Evropske Unije i unapređenje nacionalne infrastrukture kvaliteta omogućuje
domaćim proizvođačima da u državi sprovedu potrebna ocenjivanja usaglašenosti
proizvoda. Time skraćuju vreme razvoja, smanjuju troškove i postaju konkurentni na
probirljivom tržištu. Istovremeno se sprečava ulazak nekvalitetne robe na srpsko
tržište.
U poslednjih dvadesetak godina intenzivirana je izgradnja zajedničke pravne

legislative Evropske Unije pod nazivom Community acquis tzv. komunitarno pravo.
To su evropske pravne tekovine, koje uključuju sve ugovore i zakonodavstvo EU,
deklaracije i rezolucije, međunarodne sporazume EU i praksu Suda EU.
Poseban segment ovog obimnog evropskog zakonodavstva predstavlja tzv. tehnička

legislativa (zakonodavstvo) sa harmonizovanim procedurama u okviru direktiva
zasnovanih na Novom i Globalnom pristupu, koje imaju značajnu ulogu u podršci
slobodnom protoku roba na unutrašnjem tržištu EU. Direktive Novog pristupa se
odnose na brojne tehničke proizvode kod kojih je značajna tehnička bezbednost i
visok nivo zaštite svega, što je definisano kao javni interes.
Proizvodi koji su usaglašeni sa zahtevima odgovarajućih direktiva označavaju se „CE“

oznakom. Ona ukazuje da proizvod zadovoljava bitne zahteve u vezi zdravlja i
bezbednosti ljudi i zaštite okoline. „CE“ oznaka na proizvodu predstavlja i dokaz
državnim institucijama, koje se bave nadzorom tržišta, da je proizvod legalno na
tržištu. To omogućava njegovo slobodno kretanje u zemljama EU i EFTA, kao i
eventualno povlačenje sa tržišta, u slučaju utvrđivanja neusaglašenosti.
9.1.1 Osnovni pojmovi, definicije i skraćenice
CE oznaka – CE oznaka je jedini znak koji simbolizuje usaglašenost sa svim

obavezama koje su obavezne za proizvođače proizvoda, kako je to zahtevano
direktivama, koje se primenjuju za postavljanje ove oznake.
CE označavanje – CE označavanje simbolizuje usaglašenost sa svim obavezama koje

se postavljaju proizvođaču, prema direktivama koje omogućavaju njegovo
postavljanje. Kada je oznaka postavljena na proizvod, to predstavlja potvrdu fizičkog
ili pravnog lica koje ga je postavilo, ili je odgovorno za označavanje CE oznakom, da je
proizvod usaglašen sa svim predviđenim odredbama, koje se koriste i da je bio
podvrgnut predviđenim procedurama ocene usaglašenosti. Stoga, države članice nisu
ovlašćene da ograničavaju plasman na tržište ili puštanje u rad proizvoda sa
oznakom CE, osim ako se takve mere mogu opravdati na osnovu dokaza o
neusaglašenosti proizvoda.
Ocenjivanje usaglašenosti je svaka aktivnost kojom se posredno ili neposredno

utvrđuje da li su ispunjeni određeni zahtevi.
Telo za ocenjivanje usaglašenosti – Telo, različito od tela za akreditaciju, koje vrši

ocenjivanje usaglašenosti. To može biti laboratorija za kalibraciju, kontrolno telo
(inspekcija), telo za sertifikaciju proizvoda, sertifikovanje sistema menadžmenta i
telo za sertifikovanje osoblja.
Poseban termin – akreditaciono telo, treba razlikovati od tela za ocenu

usaglašenosti koja mogu biti akreditovana. Akreditaciono telo nije i telo za ocenu
usaglašenosti.
Pretpostavka o usaglašenosti – Usaglašenost sa ključnim zahtevima za bezbednost

i odgovarajućim direktivama. Usaglašenost sa nacionalnim standardom, koji prenosi
harmonizovani standard, čija je referenca bila objavljena, podrazumeva
pretpostavku o usaglašenosti sa ključnim zahtevima u direktivama Novog pristupa
koje se primenjuju. Primena harmonizovanih standarda koji daju pretpostavku o
usaglašenosti, ostaje dobrovoljna u oblasti direktiva Novog pristupa.
Globalni pristup – Rezolucija Saveta iz 1989. godine o Globalnom pristupu

sertifikacije i ispitivanju objavljuje vodeće principe politike Zajednice u oblasti ocene
usaglašenosti. U zakonodavstvu Evropske Unije stvoren je konzistentan pristup

razvojem modula za različite faze postupaka za ocenu usaglašenosti, uspostavljanjem
kriterijuma za upotrebu ovih procedura za imenovanje tela koja sprovode te
postupke i za primenu CE označavanja. Uspostavljena je opšta upotreba evropskih
standarda koji se odnose na obezbeđenje kvaliteta (serija EN ISO 9000) i na zahteve
koje moraju da ispune tela za ocenjivanje usaglašenosti koja rade na obezbeđenju
kvaliteta (serije EN 45000). Uspostavljanje sistema za akreditaciju i korišćenje
tehnika međusobne komparacije promoviše se u državama članicama i na nivou EU.
Razlike postojećih infrastruktura kvaliteta (kao što su sistemi etaloniranja i
metrologije, laboratorije za ispitivanje, sertifikaciona i kontrolna tela i tela za
akreditaciju) između država članica i između induststrijskih sektora su minimizirane
pomoću programa.
Kontrolno telo – Telo koje vrši kontrolisanje (inspekciju). Može da vrši proveru u
toku upotrebe (korišćenja) ili u toku proizvodnje, kao što to čini ovlašćeno
(prijavljeno) telo.
Harmonizovani standardi – Harmonizovani standardi su evropski standardi, koji

su usvojeni od strane evropskiih organizacija za standarde, pripremljeni su u skladu
sa Opštim uputstvima dogovorenim između Komisije i evropskih organizacija za
standarde i prema odredbi koju je objavila Komisija, nakon konsultacija sa državama
članicama. Harmonizovani standardi, u smislu Novog pristupa, smatraće se važećim
kada evropske organizacije za standarde formalno podnesu Komisiji, evropske
standarde izrađene ili identifikovane u skladu sa njihovim ovlašćenjem.
Novi pristup – Direktive Novog pristupa se zasnivaju na principima: Harmonizacija

se ograničava na bitne zahteve. Samo proizvodi koji ispunjavaju bitne zahteve mogu
da se plasiraju na tržište i puste u eksploataciju. Podrazumeva se da harmonizovani
standardi, čiji su referentni brojevi objavljeni u Službenom listu EU, a koji su preneti
u nacionalne standarde, odgovaraju bitnim zahtevima. Primena harmonizovanih
standarda ili drugih tehničkih specifikacija je dobrovoljna i proizvođači po slobodnoj
volji biraju bilo koje tehničko rešenje koje obezbeđuje usaglašenost sa ključnim
zahtevima. Proizvođači mogu da biraju između raznih postupaka ocene usaglašenosti
koji su na raspolaganju.
9.2 OPŠTE O TEHNIČKOM ZAKONODAVSTVU EVROPSKE UNIJE
9.2.1. Harmonizacija
Evropska Unija je u periodu 1985. do 1993. godine razvila originalne i inovativne

instrumente za uklanjanje prepreka za slobodno kretanje roba. Među njima
najvažnije mesto imaju Novi pristup koji se odnosi na propise za proizvode i Globalni
pristup u vezi ocenjivanja usaglašenosti. Zajednička karakterisitka ovih
komplementarnih pristupa je da oni ograničavaju intervenciju države na bitna
pitanja. Oni prepuštaju poslovnom svetu i privredi da slobodno izaberu način na koji
će ispuniti obaveze prema društvu. Noviji način harmonizovanja propisa ne ulazi u
detaljan opis tehničkih zahteva, kao što je to bio slučaj kod Starog pristupa. On se
ograničava na propisivanje opštih bezbednosnih zahteva za pojedine grupe
proizvoda na nivou EU, koje su države članice obavezne da prenesu u svoje
nacionalno zakonodavstvo.
Pojam “harmonizacija“ znači međusobno usklađivanje zakonodavstava država

članica radi uklanjanja prepreka slobodnom kretanju radne snage, roba, usluga i
kapitala. Harmonizacija se sastoji u tome da se obezbedi da u svim pitanjima iz
nadležnosti EU, propisi država članica nameću slične obaveze građanima svih tih
država, a minimum obaveza u svakoj državi članici. Harmonizacija može da znači i
koordinaciju tehničkih propisa država članica, tako da se proizvodima i uslugama
može slobodno trgovati u celoj EU. To znači da države EU međusobno prihvataju
pravila o bezbednosti proizvoda, zaštiti životne sredine i zaštiti zdravlja ljudi,
odnosno zaštiti javnog interesa.
Direktive Novog pristupa približavaju zakone država članica radi uklanjanja

prepreka u trgovini. S obzirom da su direktive Novog pristupa direktive potpune
harmonizacije, države članice moraju ukloniti sve kontradiktorne zakone. Ovaj
pristup, poznat kao Novi pristup tehničkom zakonodavstvu, zasnovan je na tri
osnovna principa:
1) Uklanjanju novih barijera u trgovini,

2) Uzajamnom priznavanju i
3) Harmonizaciji tehničkih propisa.
9.2.2. Direktive
Novi pristup predstavlja tehničko zakonodavstvo (direktive) u kome je sadržaj

ograničen na osnovne (bitne) zahteve, koje proizvod, prilikom plasiranja na tržište
EU, mora da ispuni. Proizvodu koji je zakonito plasiran na tržište jedne države
članice treba da bude dozvoljeno plasiranje na tržišta ostalih država članica EU.
Direktive Novog pristupa uspešno promovišu ove principe. Njihova primena u

poslednjih 20 godina efikasno sprečava uspostavljanje barijera u trgovini i
obezbeđuje odgovarajući nivo tehničke bezbednosti proizvoda na tržištu. Ključni
element Novog pristupa su razvoj i primena sistema ocenjivanja usaglašenosti. To
predstavlja postupak kojim se dokazuje da su ispunjeni specifični zahtevi koji se
odnose na proizvod, proces, sistem, osobu ili organizaciju. Aktivnosti ocenjivanja
usaglašenosti podrazumevaju ispitivanje proizvoda, etaloniranje merne opreme,
kontrolisanje i sertifikaciju proizvoda i sertifikaciju organizacija i osoba.
9.2.3 Elementi ocenjivanja
Rezolucija Saveta Evrope iz 1989. godine definiše Globalni pristup sertifikaciji i

ispitivanju. Ona razrađuje osnovne principe i definiše elemetne Politike ocenjivanja
usaglašenosti Evropske unije (European Policy on Conformity Assessment), a to su:
MODULI, NOTIFIKOVANA TELA I „CE“ OZNAKA.
Moduli. U okviru pravnog sistema Evropske Unije razvijen je konzistentan pristup za

ocenjivanje usaglašenosti proizvoda u različitim fazama razvoja proizvoda kroz
uspostavljanje modula za ocenjivanje usaglašenosti i kriterijuma za primenu modula.
To su procedure za njihovu primenu i postavljanje CE oznake na proizvod, kao
potvrde da je proizvod bezbedan po ljude i životnu sredinu. CE oznaka je jedini znak
koji simbolizuje usaglašenost sa svim obavezama koje su nametnute proizvođačima
za proizvode, kako je to zahtevano direktivama Novog pristupa.
Notifikovana tela. Ocenjivanje usaglašenosti u skladu sa modulima je zasnovano ili

na intervenciji „prve strane“ (proizvođač) ili „treće strane“ (nezavisna organizacija) i
odnosi se na fazu projektovanja, fazu proizvodnje ili na obe faze. „Treća strana“ u
postupku ocenjivanja usaglašenosti su Tela za ocenjivanje usaglašenosti (u daljem
tekstu TOU), odnosno laboratorije za ipitivanje, kontrolna i/ili sertifikaciona tela koje
su države članice prijavile Komisiji EU za određene poslove ispitivanja, kontrolisanja
i sertifikacije proizvoda. Ovako prijavljena tela se nazivaju imenovana (ovlašćena) ili
Notifikovana tela (eng. Notified bodies). Angažovanje Tela za ocenjivanje
usaglašenosti se, uglavnom, zahteva u procedurama ocenjivanja usaglašenosti koje se
odnose na visoko rizične proizvode sa stanovišta ugroženosti zdravlja i bezbednosti
ljudi i okoline. Zbog toga je veoma važno da Tela za ocenjivanje usaglašenosti
obavljaju svoju funkciju sa prethodno dokazanim visokim nivoom kompetencije,
integriteta i profesionalizma. Obaveza je država članica da imenuju tela za
ocenjivanje usaglašenosti, ako njihovo tržište to zahteva, odnosno države članice nisu
obavezne da imenuju Tela za ocenjivanje usaglašenosti za sve direktive, već samo za
one za koje postoji interes, odnosno tržište.
9.2.4 Postupak ocenjivanja
Ocenjivanje usaglašenosti predstavlja pokazivanje da su ispunjeni specifični zahtevi

koji se odnose na proizvod, proces, sistem, osobu ili telo. Takođe, ocenjivanje
usaglašenosti predstavlja proveru da li određeni proizvod, materijal, usluga, sistem,
proces ili osoba zadovoljavaju zahteve relevantnog standarda ili specifikacije.
Aktivnosti ocenjivanja usaglašenosti podrazumevaju ispitivanje, etaloniranje,
kontrolisanje i sertifikaciju. Aktivnosti ocenjivanja usaglašenosti preko „prve strane”,
obavljaju osoba ili organizacija koja daje objekat. Aktivnosti ocenjivanja
usaglašenosti preko „druge strane” obavlja osoba ili organizacija koja je kao korisnik
zainteresovana za objekat. Aktivnosti ocenjivanja usaglašenosti preko „treće strane”
obavljaju osoba ili telo koji su nezavisni od osobe ili organizacije koja daje objekat,
kao i od korisnika zainteresovanog za taj objekat.
9.2.5 Sertifikacija
Potrošač želi da proizvod bude podržan sertifikatom, koji garantuje da proizvod

zadovoljava zahteve, definisane propisom ili standardom. Ovo zahteva od
proizvođača da ima uspostavljen i sertifikovan sistem menadžmenta kvalitetom i da
na osnovu sprovedenog ocenjivanja usaglašenosti, od strane kompetentnog tela,
dokaže preko sertifikata, da njegov proizvod zadovoljava određene zahteve. Da bi se
dobio sertifikat, za koji je priznato da je usklađen sa međunarodnim standardima,
sertifikacija mora da sledi postojeće standarde i da joj prethodi laboratorijsko
ispitivanje u skladu sa prihvaćenim međunarodnim standardima. Da bi se
rezultatima ispitivanja verovalo, odnosno da su pouzdani i sleljivi do SI jedinica,
merna i ispitna oprema mora biti pravilno etalonirana, što obezbeđuje metrologija.
Potvrdu tehničke kompetentnosti, telima za ocenjivanje usaglašenosti i garanciju
poverenja u ceo proces svim zaineresovanim stranama, donosi akreditaciono telo
putem akreditacije.
Postoje različiti putevi za plasiranje proizvoda na tržište Evropske Unije. Na

proizvođačima, odnosno isporučiocima je da koriste različite tehnike koje vrlo često
obuhvataju i angažovanje nezavisne Treće strane u ocenjivanju usaglašenosti
proizvoda.
Globalni prikaz algoritma koji se primenjuje kod ”obavezne” i ”dobrovoljne”

sertifikacije proizvoda prikazan je na Slici 9.1. Prvi odgovor koji se zahteva od
proizvođača ili njegovog ovlašćenog predstavnika je – da li su proizvodi obuhvaćeni
tehničkim zakonodavstvom Novog pristupa ili ne.
Ako proizvod potpada pod tehničko zakonodavstvo, odnosno obuhvaćen je

direktivama Novog pristupa, procedure ocenjivanje usaglašenosti su definisane u
Odluci Saveta Evropske Unije o uvođenju Modula za ocenjivanje usaglašenosti (Slika
9.1).
9.2.6 Moduli
Modula ukupno ima osam. Mnogi od njih zahtevaju od proizvođača da u postupku

ocenjivanja usaglašenosti uključi nezavisnu Treću stranu, odnosno ovlašćena ili
notifikovana tela. Angažovanje ovih tela se uglavnom zahteva u procedurama
ocenjivanje usaglašenosti koje se odnose na visoko rizične proizvode sa stanovišta
ugroženosti zdravlja i bezbednosti ljudi i okoline. Zbog toga je veoma važno da ova
tela obavljaju svoju funkciju sa prethodno dokazanim visokim nivoom kompetencije,
integriteta i profesionalizma. Obaveza je država članica da imenuju ova tela ako
njihovo tržište to zahteva. Drugim rečima, države članice nisu obavezne da imenuju
tela za sve direktive, nego samo za one za koje postoji interes, odnosno tržište.
Slika 9.1. Evropski pristup ocenjivanju usaglašenosti proizvoda
Imenovanje tela za ocenjivanje usaglašenosti je obaveza koju nameću direktive

Novog pristupa. Kriterijumi se nalaze u Odluci saveta EU broj 93/465/EEC o
uvođenju Modula za ocenjivanje usaglašenosti i aneksima direktiva. Nigde u ovim
dokumentima ne stoji da tela koja se ovlašćuju maraju da budu prethodno
akreditovana, ali se "de- facto" to podrazumeva. U Odluci 93/465/EEC je jasno
naznačeno da države članice koje ovlaste tela koja nisu prethodno akreditovana,
moraju da pruže objektivne dokaze na osnovu čega su utvrdile njihovu
kompetentnost.
9.2.7 Osam sistema za sertifikaciju
Drugo pitanje koji se postavlja pred proizvođače je, ako proizvod ne potpada pod
tehničko zakonodavstvo Novog pristupa, da li je iz marketinških ili nekih drugih
razloga potrebna sertifikacija proizvoda ili ne. Knjiga ”Sertifikacija i vezane
aktivnosti” (ISO 1992) daje osam sistema za sertifikaciju proizvoda preko „treće
strane“. U suštini, sistemi za sertifikaciju proizvoda treba da obuhvate najmanje dve
aktivnosti:
1) Prihvatanje proizvoda na osnovu ispitivanja (projekta) proizvoda i/ili

proizvodnog procesa,
2) Nadziranje sposobnosti proizvođača da stalno isporučuje usaglašene
proizvode.
Sistem sertifikacije Broj jedan obuhvata samo ispitivanje tipa pa se može smatrati
kao sistem koji nije dovoljno ”zreo” jer ne obezbeđuje nadzor nad proizvodnjom
ispitanog tipa.
Isto važi i za sistem Broj sedam.
Za sistem Broj osam nadzor je nebitan jer on obuhvata 100% ispitivanje svih
proizvoda u odnosu na definisane zahteve.
Sistemi Broj dva, Broj tri i Broj četiri obuhvataju, pored ispitivanja tipa i nadzor
kroz kontrolna ispitivanja uzoraka sa tržišta, sistem Broj dva obuhvata nadzor kroz
kontrolna ispitivanja uzoraka iz proizvodnje, a sistem Broj tri i nadzor kroz
kontrolna ispitivanja uzoraka sa tržišta i iz proizvodnje.
Najobuhvatniji sistem sertifikacije je Broj pet. On obuhvata ispitivanje tipa u fazi

razvoja i nadzor sistema kvaliteta u fazi proizvodnje, kao i ispitivanje uzoraka koji se
uzimaju sa tržišta i iz proizvodnje.
9.2.8 Subjekti u sprovođenju tehničkog zakonadavstva
Ocenjivanje usaglašenosti proizvoda prema direktivama zasnovanim na Novom i

Globalnom pristupu identifikuje ključne aktere u sprovođenju tehničkog
zakonadavstva na nivou Evropske Unije (Slika 9.2). To su:
- Proizvođač koji proizvodi proizvod ili njegov ovlašćeni predstavnik je
generalno odgovoran za usklađivanje svog proizvoda sa suštinskim zahtevima,
koji su definisani u direktivama Novog pristupa. Najjednostavniji način da to
uradi je kroz korišćenje evropskih harmonizovanih standarda;
- Ovlašćeno telo (imenovano) ili Notifikovano telo je telo za ocenjivanje
usaglašenosti koje obavlja ispitivanje, kontrolisanje i sertifikaciju proizvoda i
QMS-a, kada se u direktivama Novog pristupa zahteva angažovanje Treće
strane. Ono mora da budu nezavisno i nepristrasno u odnosu na sve
zainteresovane strane, a pre svega proizvođača i ovlašćeni organ za nadzor
nad tržištem;
- Ovlašćeni organ za nadzor tržišta Odgovarajuće mere prisile uključujući
nadzor tržišta su neophodne da bi se osigurala ispravna primena direktiva
Novog pristupa.
Slika 9.2. Glavni učesnici u izvođenju tehničkog zakonodavstva
9.2.9 Zakoni
U cilju harmonizacije tehničkog zakonodavstva Srbije sa zakonodavstvom Evropske

Unije započet je rad na zakonskom uređenju poslova ocenjivanja usaglašenosti, pa su
doneti zakoni koji regulišu ovu oblast:
1) Zakon o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti

proizvoda ( „Sl. Glasnik RS”, br 36/09 od 15. maja 2009. godine);
2) Zakon o metrologiji („Sl. Glasnik RS”, br 36/09 od 15. maja 2010. godine);
3) Zakon o standardizaciji („Sl. Glasnik RS”, br 36/09 od 15. maja 2009. godine);
4) Zakon o akreditaciji (usvojen na Vladi RS u junu 2010. godine).
9.2.10 Nadzor nad tržištem
Tehnička legislativa može postići svoje ciljeve samo ako je efektivno stavljena na
snagu. Stoga je tržišni nadzor veoma važan deo infrastrukture kvaliteta. Tržišni
nadzor znači sprovedene aktivnosti i preduzete mere od strane državnih organa, u
cilju postizanja usaglašenosti proizvoda sa propisanim zahtevima, odnosno
sprečavanja da proizvodi ugroze zdravlje, bezbednost ili drugi oblik javnog interesa.
Svrha tržišnog nadzora je da osigura usaglašenost sa odredbama određenih direktiva

širom jedinstvenog evropskog tržišta. Takođe, tržišni nadzor je važan za interes
privrednih organizacija, jer pomaže u eliminaciji nepoštene konkurencije. Države
članice moraju imenovati ili osnovati organe koji će biti odgovorni za nadzor tržišta.
Ovi organi treba da imaju potrebne resurse i ovlašćenja za svoje nadzorne aktivnosti,
zatim da garantuju tehničku stručnost i profesionalni integritet svojih zaposlenih i da
deluju na nezavisan i nediskriminišući način.
Tržišni nadzor uključuje dva osnovna nivoa:

- nacionalni organi za nadzor prate da su svi proizvodi koji se plasiraju na tržište
usaglašeni sa odredbama odgovarajuće nacionalne legislative koja vrši
transpoziciju direktiva Novog pristupa;
- shodno tome, ako je potrebno, oni preduzimaju aktivnosti za uspostavljanje
usaglašenosti.
Cilj praćenja proizvoda plasiranih na tržište je potvrda da su oni usaglašeni sa

odgovarajućim direktivama u momentu kada se plasiraju na tržište i ako je
relevantno, puštaju ih u upotrebu. Deklaracija o usaglašenosti proizvođača i tehnička
dokumentacija omogućuju nadzornom organu potrebne informacije o proizvodu.
9.3 POSTUPAK OCENjIVANjA USAGLAŠENOSTI
Osim osnovnih zahteva koji su obavezujući za sve, kao i specifičnih za pojedine grupe
proizvoda, direktive definišu i odgovarajuće procedure za ocenjivanje usaglašenosti,
u skladu sa Globalnim pristupom, i uslove koje treba da zadovolje tela koja vrše ova
ocenjivanja usaglašenosti. Uslovi za pouzdano ocenjivanje usaglašenosti proizvoda
dati su u Rezoluciji Saveta Evropske Unije iz 1989. godine o Globalnom pristupu
sertifikaciji i ispitivanju. Ona navodi sledeće principe politike EU u vezi ocenjivanja
usaglašenosti:
1) U zakonodavstvu EU razvijen je konzistentan pristup koji obuhvata:

-Upotrebu 'modula' za različite faze postupka ocenjivanja usaglašenosti,
-Uspostavljanje kriterijuma za korišćenje ovih postupaka,
-Određivanje tela koja sprovode ove postupke i
-Korišćenje CE oznake;
2) Usvojeno je korišćenje evropskih standarda u vezi upravljanja kvalitetom
(serija EN ISO 9000) i zahteva koji moraju da ispune tela za ocenjivanje
usaglašenosti (serija EN 45000);
3) Promovisano je uspostavljanje sistema akreditovanja i korišćenja tehnika
međusobnih poređenja;
4) Uspostavljeni su sporazumi o međusobnom priznavanju u vezi ispitivanja
sertifikacije proizvoda.
9.3.1 Moduli Globalnog pristupa
Osnov za ocenjivanje usaglašenosti
Globalni pristup uspostavlja osnovne smernice i detaljne postupke za ocenjivanje

usaglašenosti proizvoda, koji se moraju koristiti u direktivama Novog pristupa.
Ocenjivanje usaglašenosti vrši se preko osam osnovnih modula: A, B, C, D, E, F, G, H
(Tabela 9.1 i 9.2) i zasniva se na:
- Unutrašnjim kontrolnim aktivnostima proizvođača u projektovanju i

proizvodnji,
- Ocenjivanju tipa proizvoda preko treće strane,
- Ocenjivanju tipa proizvoda preko treće strane u kombinaciji sa odobrenjem
proizvoda ili sistema menadžmenta kvalitetom,
- Verifikaciji proizvoda preko treće strane,
- Odobrenju celokupnog sistema menadžmenta kvalitetom od treće strane.
Ocenjivanje usaglašenosti u skladu sa modulima je zasnovano ili na intervenciji prve

strane (proizvođač) ili treće strane (notifikovano telo). Odnosi se na Fazu
projektovanja, ili na Fazu proizvodnje ili na obe faze (Slika 9.3).
Ako proizvođač podugovori projektovanje ili proizvodnju, on je i dalje odgovoran za

izvođenje ocenjivanja usaglašenosti za obe faze.
Sertifikat o EC ispitivanju (pregledu) tipa, je dokument koji izdaje ovlašćeno telo,

nakon što je sprovelo ispitivanje tipa proizvoda, odnosno uzorka proizvoda (modul
B). U okviru modula F i G ovlašćeno telo izdaje Sertifikate o usaglašenosti proizvoda.
Osnovne karakteristike modula
Osnovne karakteristike modula Globalnog pristupa su:

- Određivanje usaglašenosti je podeljeno u module, koji obuhvataju ograničeni
broj različitih postupaka koji se primenjuju na najširi skup proizvoda;
- Moduli se odnose na Fazu projektovanja proizvoda, na Fazu njihove
proizvodnje, ili na obe faze. Osam osnovnih modula i njihovih mogućih osam
varijanti mogu međusobno da se kombinuju na više načina, kako bi se
uspostavile procedure potpunog ocenjivanja usaglašenosti;
- Kao opšte pravilo, proizvod podleže ocenjivanju usaglašenosti u skladu sa
modulom tokom faze projektovanja, kao i faze proizvodnje;
- Svaka direktiva Novog pristupa opisuje obim i sadržaj mogućih procedura
ocenjivanja usaglašenosti, za koje se smatra da pružaju neophodni nivo zaštite.
Direktive, takođe, postavljaju i kriterijume koji uređuju uslove pod kojima
proizvođač može da izvrši izbor, ako postoji više od jedne mogućnosti.
Procedure
Moduli Globalnog pristupa pružaju zakonodavcu, u vezi sa vrstom proizvoda i

obuhvaćenim opasnostima, načine da se postave odgovarajuće procedure za
proizvođače, kako bi se pokazala usaglašenost proizvoda sa odredbama date
direktive. Prilikom određivanja broja mogućih modula, u direktivama se, naročito u
skladu sa principom proporcionalnosti, uzima u obzir sledeće: priroda obuhvaćenih
rizika, ekonomska infrastruktura konkretne oblasti (kao što su postojanje ili
nepostojanje treće strane), tipovi i značaj proizvoda da bi se osiguralo visok stepen
zaštite.
Pored toga, procedurama ocenjivanja usaglašenosti prema određenoj direktivi mora

na isti način da se obezbedi, iako procedure nisu identične, dovoljno dokaza u
pogledu usaglašenosti proizvoda sa relevantnim osnovnim zahtevima.
Princip proporcionalnosti, takođe, zahteva da direktive ne uključuju nepotrebne

postupke, koje su suviše opterećujuće u odnosu na ciljeve postavljene u osnovnim
zahtevima. Faktori koji su uzeti u obzir prilikom postavljanja obima mogućih
procedura opisani su u direktivama.
Na Slici 9.3. prikazan je postupak za ocenjivanje usaglašenosti, a u Tabeli 9.1 su

opisani moduli za ocenu usaglašenosti. Module A i C obavlja proizvođač samostalno.
Moduli D, E i H zasnovani su na tehnikama obezbeđenja QMS.
Slika 9.3. Dijagram postupka za ocenjivnje usaglašenosti

Tabela 9.1 Osnovni moduli Globalnog pristupa za ocenjivanje usaglašenosti proizvoda

MODUL Sadržaj
A
Obuhvata unutrašnju kontrolu projektovanja i proizvodnje.
Unutrašnja kontrola
Ovaj modul ne traži saradnju ovlašćenog organa.
proizvodnje
Obuhvata fazu projektovanja i mora da mu sledi jedan od
B
modula za utvrđivanje usaglašenosti u Fazi proizvodnje (C, D, E,
EC – Ispitivanje tipa
F). Sertifikat o EC-ispitivanju tipa izdaje ovlašćeni organ.
Obuhvata Fazu proizvodnje i sledi modul B. Predviđa
C usaglašenost sa tipom, kao što je opisano sertifikatom o EC-
Usaglašenost sa tipom ispitivanju tipa, koji je izdat u skladu sa modulom B. Ovaj modul
ne predviđa saradnju ovlašćenog organa.
Obuhvata Fazu proizvodnje i sledi modul B. Proizilazi iz
D standarda kvaliteta EN ISO 9001. Sarađuje ovlašćeni organ, koji
Obezbeđivanje kvaliteta je odgovoran za odobravanje i nadzor nad sistemom kvaliteta
proizvodnje proizvodnje, za kontrolu i ispitivanje finalnog proizvoda, koje
pripremi proizvođač.
Obuhvata Fazu proizvodnje i sledi modul B. Proizilazi iz
E standarda obezbeđivanja kvaliteta EN ISO 9001. Sarađuje
Obezbeđivanje kvaliteta ovlašćeni organ, koji je odgovoran za odobravanje i nadzor nad
proizvoda sistemom kvaliteta, za kontrolu i ispitivanje finalnog proizvoda,
koje pripremi proizvođač.
Obuhvata Fazu proizvodnje i sledi modul B. Ovlašćeni organ
F
kontroliše usaglašenost sa tipom, kao što je opisano u
Verifikacija proizvoda u
sertifikatu o EC-ispitivanju tipa, koji je izdat u skladu sa
proizvodnji
modulom B i izdaje sertifikat o usaglašenosti.
Obuhvata Fazu projektovanja i Fazu proizvodnje. Svaki
G
pojedinačni proizvod ispituje ovlašćeni organ, koji izdaje
Verifikac.pojed. proizvoda
sertifikat o usaglašenosti.
Obuhvata Fazu projektovanja i Fazu proizvodnje. Proizilazi iz
standarda o sistem menadžmenta kvalitetom EN ISO 9001, u
H
saradnji sa ovlašćenim organom, koji je odgovoran za
Potpuno obezbeđenje
odobravanje i nadzor nad sistemom menadžmenta kvalitetom
kvaliteta
za projektovanje, proizvodnju, kontrolu i ispitivanje finalnog
proizvoda, koje pripremi proizvođač.
Postupanje
Direktivama Novog pristupa uspostavljaju se različiti postupci, u skladu sa

kategorijama proizvoda na koje se odnose, bilo tako što proizvođaču ne ostavljaju
nikakav izbor, ili tako što im daju slobodu izbora unutar iste kategorije proizvoda.
Kao druga mogućnost, direktivama se takođe može uspostaviti, za sve proizvode
pokrivene predmetom i područjem primene, skup postupaka iz kog proizvođač mora
da izvrši izbor. Zatim, svaka direktiva Novog pristupa utvrđuje sadržaj procedure
ocenjivanja usaglašenosti koji se može primeniti i koji se može razlikovati zavisno od
modela postavljenog u modulima.
Direktivama Novog pristupa dozvoljen je izbor između dva ili više postupaka za
ocenjivanje usaglašenosti za isti proizvod. To može biti opravdano kada je, kao
rezultat različitog zakonodavstva, u pojedinim državama članicama razvijena
različita infrastruktura za ocenjivanje usaglašenosti. Ipak, države članice moraju da
prenesu u svoje nacionalno zakonodavstvo sve procedure ocenjivanja usaglašenosti
koje su uspostavljene prema nekoj direktivi.
One moraju da garantuju slobodan promet svih proizvoda, koji su bili podvrgnuti
postupku ocenjivanja usaglašenosti u skladu sa direktivom o kojoj je reč. Izbor
modula može takođe da bude opravdan kada proizvod podleže odredbama više od
jedne direktive. U takvim slučajevima, cilj je obezbediti proizvođaču opštu proceduru
koja je sadržana u svim relevantnim direktivama, ili barem kompatibilne procedure.
Najzad, izbor se takođe može opravdati na osnovu infrastrukture relevantne
industrijske grane, da bi se proizvođačima omogućilo da izaberu najpodesniji i
najekonomičniji postupak.
Tabela 9.2 Varijante osnovnih modula:

Dodatni elementi upoređeni sa osnovnim modulima
Intervenisanje ovlašćenog tela bilo
Interna kontrola proizvodnje, u fazi projektovanja ili proizvodnje,
Aa1 i i jedno ili više ispitivanja u vezi sa ispitivanjem koje izvrši
Cbis1 jednog ili više posebnih proizvođač ili koje se vrši u njegovo
karakteristika gotovog ime. Proizvodi o kojima se radi i
proizvoda ispitivanja koja se na njih
primenjuju su naznačeni u direktivi.
Intervenisanje ovlašćenog tela u

Interna kontrola proizvodnje
Aa2 i vezi sa proverama proizvoda u fazi
i provere proizvoda u
Cbis2 proizvodnje. Relevantni aspekti
slučajnim intervalima
provera specificirani su u direktivi.
Obezbeđenje kvaliteta
Dbis proizvodnje bez korišćenja Zahteva se tehnička dokumentacija.
modula B
Obezbeđenje kvaliteta
Ebis proizvodnje bez korišćenja Zahteva se tehnička dokumentacija.
modula B
Verifikacija proizvoda bez
Fbis Zahteva se tehnička dokumentacija.
korišćenja modula B
Ovlašćeno telo analizira projekat
Potpuno obezbeđenje
proizvoda ili proizvod i njegove
Hbis kvaliteta sa kontrolom
varijante i izdaje sertifikat o EZ
projektovanja
pregledu projekta.
9.4 TEHNIČKO ZAKONODAVSTVO EVROPSKE UNIJE
9.4.1. Primena standarda sistema kvaliteta
Moduli zasnovani na korišćenu sistema kvaliteta, izvedenim iz serije standarda EN

IS0 9000, uspostavljaju vezu između regulisanih i neregulisanih oblasti. Ovo bi
trebalo da pomogne proizvođačima da istovremeno ispune obaveze zasnovane na
direktivama i potrebama korisnika. Takođe, pod izvesnim uslovima time se
proizvođačima omogućava da izvuku korist iz svojih ulaganja u sisteme kvaliteta.
Doprinos se odnosi i na razvoj lanca kvaliteta (od kvaliteta proizvoda do kvaliteta
samih kompanija) i promoviše svest o značaju strategija menadžmenta kvalitetom za
poboljšanje konkurentnosti.
Moduli D, E, H i njihove varijante opisuju elemente koje proizvođač mora da uvede u

svoju organizaciju da bi pokazao da proizvod ispunjava osnovne zahteve direktive
koja se primenjuje. Ovo znači da proizvođač ima mogućnost da koristi potvrđeni
sistem kvaliteta radi pokazivanja usklađenosti sa propisanim zahtevima i da je
sposoban da projektuje, izrađuje i isporučuje proizvode koji ispunjavaju osnovne
zahteve koji se na njih odnose. U vezi sa primenom standarda EN IS0 9000, važno je
znati i sledeće:
1) Upotreba sistema kvaliteta za potrebe procedura ocenjivanja usaglašenosti u

direktivama opisana je u modulima D, E i H i njihovim varijantama;
2) Usklađenost sa standardom EN IS0 9000, omogućava pretpostavku o
usaglašenosti sa odgovarajućim modulima obezbeđenja kvaliteta u pogledu
odredbi, koje su pokrivene odgovarajućim standardom, pod uslovom da se
sistemom kvaliteta uzimaju u obzir, kao neophodni, posebni zahtevi za
proizvode na koje se oni primenjuju;
3) Za usklađenost sa modulima D, E, H i njihovim varijantama, ne zahteva se
sertifikovani sistem kvaliteta u skladu sa standardom serije EN ISO 9000,
iako je on korisno sredstvo za uspostavljanje usaglašenosti. Proizvođač može
slobodno da primenjuje i druge modele sistema kvaliteta, osim onih
zasnovanih na standardima EN IS0 9000, za potrebe usaglašavanja sa tim
modulima;
4) U cilju usaglašavanja sa direktivama koje se primenjuju, proizvođač mora da
omogući da se sistem kvaliteta sprovodi i primenjuje na takav način da
obezbeđuje punu primenu osnovnih zahteva o kojima se radi.
Sistem kvaliteta primenjen na osnovu standarda EN IS0 9000, pruža pretpostavku o

usaglašenosti sa odgovarajućim modulima u pogledu njihovih odredbi koje ovi
standardi pokrivaju. Takođe, pod uslovom da sistem kvaliteta omogućava
proizvođaču da pokaže da proizvodi ispunjavaju osnovne zahteve direktive o kojoj je
reč. To znači da proizvođač mora posebno da uzme u obzir zahteve propisa prilikom
sprovođenja i primene sistema kvaliteta za potrebe direktiva Novog pristupa, a
naročito:
- ciljeve kvaliteta, planiranje kvaliteta, poslovnik o kvalitetu i upravljanje

dokumentima koji moraju u potpunosti da uzmu u obzir cilj proizvoda koji se
isporučuju tako da ispunjavaju osnovne zahteve;
- proizvođač mora da identifikuje i dokumentuje osnovne zahteve, koji su
relevantni za proizvod i harmonizovane standarde, koji treba da se koriste ili
druga tehnička rešenja, koja će osigurati ispunjavanje osnovnih zahteva;
- identifikovani standardi ili druga tehnička rešenja moraju se koristiti kao
ulazni elementi u projektovanju i u verifikaciji, tako da rezultati projekta
obezbeđuju da će se ispuniti osnovni zahtevi;
- mere koje preduzima organizacija da bi upravljala proizvodnjom, moraju da
obezbede da su proizvodi usaglašeni sa identifikovanim zahtevima za
bezbednost;
- organizacija prilikom merenja i upravljanja procesom proizvodnje i gotovim
proizvodima mora da identifikuje i koristi metode, koje su identifikovane u
standardima ili druge odgovarajuće metode, da bi osigurala da osnovni
zahtevi budu ispunjeni i
- zapisi kvaliteta, kao što su izveštaji o kontrolisanju i podaci o ispitivanju,
podaci o etaloniranju, izveštaji o kompetentnosti osoblja, moraju biti pogodni
da obezbede ispunjenje osnovnih zahteva koji se primenjuju.
9.4.2 Sadržaj tehničke dokumentacije
Proizvođač je obavezan da za svoj proizvod, koji podleže direktivama Novog

pristupa, obezbedi sledeće:
- Formira tehničku dokumentaciju – tehnički fajl (tehničku datoteku);
- Tehnička dokumentacija treba da sadrži informacije o projektovanju,
proizvodnji i funkcionisanju proizvoda.
Direktivama Novog pristupa proizvođač se obavezuje da sačini tehničku

dokumentaciju, koja sadrži informacije za dokazivanje usaglašenosti proizvoda sa
relevantnim zahtevima. Ova dokumentacija može biti deo dokumentacije sistema
kvaliteta kada direktiva obezbeđuje proceduru ocenjivanja usaglašenosti zasnovanu
na sistemu kvaliteta (moduli D, E i H i njihove varijante). Ova obaveza se odnosi na
sve proizvođače, ne samo one u EU, već iz trećih država. Kada se proizvod plasira na
tržište EU, on mora biti usaglašen sa zahtevima direktiva, bez obzira na njegovo
geografsko poreklo, odnosno gde je proizveden (Kina, SAD, Australija).
Čuvanje i dostupnost dokumentacije
Tehnička dokumentacija se mora čuvati najmanje 10 godina od poslednjeg datuma

izrade proizvoda, osim ako se direktivom izričito ne predviđa neki drugi rok.
Proizvođač ili ovlašćeni predstavnik sa sedištem u EU moraju garantovati da je
dokumentacija dostupna u EU. U nekim slučajevima uvoznik, ili lice koje plasira
proizvod na tržište EU, mora preuzeti ovu odgovornost.
Tehnička dokumentacija se može čuvati u bilo kom formatu i ne mora biti dostupna u
fizičkom obliku, osim ako je to eksplicitni zahtev neke direktive (niskonaponska).
Pod dostupnošću se podrazumeva mogućnost da odgovorna osoba navede gde se
može pronaći i da je prikaže na zahtev nadzornih organa u prihvatljivom
vremenskom roku.
Sadržaj tehničke dokumentacije
Sadržaj tehničke dokumentacije se određuje u skladu sa proizvodima, od direktive do

direktive. Po pravilu, tehnička dokumentacija treba da obuhvati: projektovanje,
proizvodnju i funkcionisanje proizvoda, odnosno upotrebu i rad proizvoda (crteži,
nacrti, proračuni, ocena rizika, rezultati ispitivanja, sertifikati, korišćeni standardi,
uputstva za upotrebu, itd). Koji detalji će biti uključeni u dokumentaciju zavisi od
vrste proizvoda i od toga šta se smatra neophodnim, sa tehničke tačke gledišta, za
pokazivanje usaglašenosti proizvoda sa osnovnim zahtevima relevantne direktive ili,
ako su primenjeni harmonizovani standardi, usaglašenosti sa njima, ukazujući na
osnovne zahteve koje pokrivaju ti standardi.
Proizvođači moraju definisati uputstva/instrukcije za upotrebu proizvoda što je
moguće jasnije i kraće, sa strukturom, koja u najopštijem obliku obuhvata: sadržaj,
uvod, opis proizvoda, bezbednost, trasport i skladištenje, postavljanje i instalaciju,
pripremu za pokretanje, rad, otkrivanje smetnji, čuvanje i održavanje, podešavanje,
rasklapanje i uklanjanje.
Jezik tehničke dokumentacije
U nekoliko direktiva se zahteva da tehnička dokumentacija bude napisana na

zvaničnom jeziku one države članice u kojoj procedure ocenjivanja usaglašenosti
treba da se sprovedu ili u kojoj je sedište ovlašćenog tela, ili na jeziku koji ona
prihvata. Da bi se sprovele procedure ocenjivanja usaglašenosti kojima se zahteva
propisna verifikacija od treće strane, dokumentacija uvek treba da bude na jeziku
koji razume ovlašćeno telo, čak i ako se ovo izričito ne pominje u svim direktivama
Novog pristupa. Nadležni organ za nadzor tržišta može zahtevati prevod tehničke
dokumentacije i deklaracije o usaglašenosti na jezik koji mu je razumljiv, naročito
kada je reč o opasnom proizvodu.
Poverljivost podataka
Države članice moraju garantovati da svako ko dobije informacije o sadržaju

tehničke dokumentacije, u toku vršenja zadataka nadzora tržišta, je odgovoran i
obavezan na čuvanje tajni u skladu sa principima iz nacionalnog zakonodavstva.
Naročito se poverljivim, smatraju podaci i informacije koje su označene kao

poslovna, profesionalna, službena i trgovinska tajna, osim ako se radi o
podacima i informacijama u vezi sa rizicima koje proizvodi predstavljaju po zdravlje i
bezbednost u smislu zakona kojim se uređuje opšta bezbednost proizvoda.
9.4.3. Sertifikat o EC ispitivanju tipa i EC izjava o usaglašenosti
Obaveze proizvođača
Direktivama Novog pristupa nameće se obaveza proizvođaču ili ovlašćenom

predstavniku sa sedištem u EU, da sačini EC izjavu (deklaraciju) o usaglašenosti,
kada se proizvod plasira na tržište. Sa ovim dokumentom proizvođač preuzima
odgovornost za svoj proizvod.
Zavisno od postupka, EC izjava o usaglašenosti mora da dokaže, ili da proizvod

zadovoljava osnovne zahteve direktiva koje se primenjuju, ili da je proizvod
usaglašen sa tipom za koji je izdat EC sertifikat o ispitivanju tipa i da su zadovoljeni
osnovni zahtevi pomenutih direktiva.
Važno je istaći sledeće:

- Proizvođač ili ovlašćeni predstavnik sa sedištem u EU mora da sačini EC izjavu
o usaglašenosti, kao deo procedure ocenjivanja usaglašenosti, koja je
predviđena direktivama Novog pristupa;
- EC izjava o usaglašenosti treba da sadrži sve relevantne informacije da bi se
identifikovale direktive u skladu sa kojima je ona izdata, kao i proizvođač,
ovlašćeni predstavnik, ovlašćeno telo ako je to primenljivo, proizvod, i gde je
to pogodno, pozivanje na harmonizovane standarde ili druge normativne
dokumente.
Prava Notifikovanih tela
EC sertifikat o ispitivanju tipa je dokument izdat od strane Notifikovanog tela (Tela

za ocenjivanje usaglašenosti). Nakon uspešno sprovedenog postupka ocenjivanja
usaglašenosti proizvoda (Globalni pristup, modul B).
Notifikovano telo može da izda različite sertifikate u okviru određenih modula

Globalnog pristupa. Ono je i vlasnik dokumenata koje izdaje, a klijent prima te
dokumente i koristi ih. Nekada proizvođači dobrovoljno nabavljaju sertifikat za
proizvod od strane Notifikovanog tela, na primer kada primenjuju modul A, kao
dodatni dokaz tržišnom nadzoru za usaglašenost proizvoda sa propisima i sticanje
konkurentske prednosti.
EC izjava o usaglašenosti
EC izjava (deklaracija) o usaglašenosti mora da se čuva najmanje 10 godina od

poslednjeg datuma izrade proizvoda, ukoliko se direktivom izričito ne predvidi neki
drugi rok. Ovo je obaveza proizvođača ili ovlašćenog predstavnika sa sedištem u EU.
U nekim slučajevima, uvoznik ili lice koje plasira proizvod na tržište EU mora
preuzeti ovu odgovornost.
Sadržaj EC izjave o usaglašenosti se propisuje, od direktive do direktive, u skladu sa

proizvodima na koje se ona odnosi. Standard EN 45014 sačinjen je sa ciljem da
obezbedi opšte kriterijume za izjavu o usaglašenosti, a može da se koristi kao
uputstvo za korišćenje direktiva Novog pristupa. U skladu sa standardom, izjava
može biti u obliku dokumenta, nalepnice ili nečeg sličnog i treba da sadrži dovoljno
informacija, koje omogućavaju da svi proizvodi koji su njome obuhvaćeni, mogu da
se dovedu u vezu sa njom.
Izjava (Deklaracija) o usaglašenosti treba da sadrži najmanje sledeće informacije:

- naziv i adresu proizvođača ili ovlašćenog predstavnika koji izdaje izjavu;
- identifikaciju proizvoda (naziv, tip ili broj modela, i sve relevantne dodatne
informacije, kao što su partija, šarža ili serijski broj, izvore i brojeve
komponenata);
- listu svih relevantnih direktiva koje se odnose na proizvod;
- primenjene harmonizovane standarde ili druge normativne dokumente (kao
što su nacionalni tehnički standardi i specifikacije) na precizan, potpun i jasno
definisan način;
- sve dodatne informacije koje se mogu zahtevati (na primer klasa, kategorija),
ukoliko je primenjivo;
- datum izdavanja izjave, potpis i zvanje ili odgovarajući znak ovlašćenog lica;
- konstataciju da je izjava izdata pod isključivom odgovornošću proizvođača i
ako je primenljivo, od ovlašćenog predstavnika.
Ostale korisne informacije koje treba uključiti u EC izjavu o usaglašenosti su: naziv,
adresa i identifikacioni broj ovlašćenog tela kada je ono uključeno u postupak
ocenjivanja usaglašenosti, kao i ime i adresa lica koje čuva tehničku dokumentaciju.
Usaglašavanje više direktiva
Kada se nekoliko direktiva Novog pristupa primenjuje na proizvod, proizvođač ili

ovlašćeni predstavnik može, u osnovi, da spoji sve izjave u jedan dokumenat.
Međutim, ovo nije moguće ako se direktivom predviđa posebna forma EC izjave o
usaglašenosti (kao što je direktiva koja se odnosi na ličnu zaštitnu opremu). Shodno
tome, EC izjava o usaglašenosti, takođe, treba da obezbedi informacije o tome da li
pokriva ili ne samo jednu direktivu. U takvom slučaju, EC izjava o usaglašenosti treba
da sadrži upućivanje na druge direktive, kako bi se proverilo da li je proizvođač

poštovao sve propise EU, ili koji propisi su izabrani tokom prelaznog perioda.
Jezik i dostupnost EC izjave o usaglašenosti
EC izjava o usaglašenosti se odmah mora učiniti raspoloživom nadzorom organu na

njegov zahtev. EC izjava o usaglašenosti mora se sačiniti na jednom od zvaničnih
jezika EU. Ako direktive EU ne sadrže dalje odredbe u vezi sa jezikom EC izjave o
usaglašenosti, zahtevi država članica da se koristi neki poseban jezik moraju se
oceniti, od slučaja do slučaja. Međutim, kada su u pitanju proizvodi za koje se zahteva
da ih prati EC izjava o usaglašenosti, ona mora da bude na zvaničnom jeziku zemlje u
kojoj se proizvod koristi. U ovim situacijama proizvođač, ovlašćeni predstavnik ili
distributer, treba da obezbedi prevod. Pored toga, treba da se obezbedi i primerak EC
izjave o usaglašenosti na izvornom jeziku.
Prethodni koraci
Generalno posmatrano, pre sačinjavanja Izjave (Deklaracije) o usaglašenosti

potrebno je uraditi sledeće korake, odnosno aktivnosti i to:
- definisati proizvode i komponente,
- ustanoviti koja(e) direktiva(e) novog pristupa pokriva(ju) proizvod,
- ustanoviti koji modul(i) Globalnog pristupa mogu da se koriste za proceduru
ocenjivanja usaglašenosti,
- ustanoviti koji harmonizovani standardi su dostupni,
- ustanoviti koji još standardi i tehničke specifikacije mogu da se koriste,
- sprovesti procenu rizika (u slučaju da su osnovni zahtevi pokriveni
primenjivim harmonizovanim standardima dovoljno je samo uputiti na njih u
analizi opasnosti),
- definisati sadržaj tehničke dokumentacije,
- nabaviti izjavu o usaglašenosti od proizvođača za ugrađene delove i
komponente,
- sprovesti potrebno ispitivanje i sertifikaciju (samostalno ili uključivanjem
Notifikovanog tela),
- definisati sadržaj uputstava/instrukcija za upotrebu,
- pripremiti uputstva/instrukcije za upotrebu na odgovarajućim jezicima,
- garantovati i dokumentovati usaglašenost proizvoda u fazi proizvodnje,
sačiniti Izjavu (Deklaraciju) o usaglašenosti.
9.4.4 Postupak ovlašćivanja, opšte odgovornosti ovlašćenih tela

i ocenjivanje usaglašenosti
Postupak ovlašćivanja
Države članice EU mogu slobodno da ovlaste Telo za ocenjivanje usaglašenosti

(Notifikovano telo) u bilo kom trenutku po usvajanju direktive. Ovlašćivanje
(imenovanje, prijavljivanje, notifikacija) je čin obaveštavanja Evropske Komisije i
drugih država članica da je određeno Telo za ocenjivanje usaglašenosti, koje
ispunjava zahteve, imenovano da izvršava ocenjivanje usaglašenosti proizvoda u
skladu sa direktivom. Ovlašćivanjem se zahteva da Komisija dodeli identifikacioni
broj. To osigurava dosledno upravljanje spiskovima ovlašćenih tela. Komisija
objavljuje spisak ovlašćenih tela u Službenom listu EU u cilju informisanja. On se
stalno ažurira i može se dobiti direktno u službi Evropske Komisije. Izmene, dopune i
smanjenja predmeta i područja primene, izmene perioda važenja ovlašćenja i
smanjenje i ukidanje ovlašćenja, takođe, moraju se objaviti u istom obliku.
Status Ovlašćenog tela
Ovlašćena tela za ocenjivanje usaglašenosti jesu i moraju ostati treća strana

nezavisna od svojih klijenata i drugih zainteresovanih strana. Da bi se garantovala
nepristrasnost, ovlašćeno telo i njegovo osoblje ne smeju da budu ni pod kakvim
komercijalnim, finansijskim i drugim pritiscima, koji mogu uticati na njihovo rešenje.
Ovlašćeno telo mora da ima politiku i procedure da bi se obezbedilo da se na njegov
rad ne može uticati spolja i da bi se utvrdila razlika između zadataka koje vrši kao
ovlašćeno telo i drugih aktivnosti na kojima je angažovano.
Da bi se zaštitila objektivnost, nepristrasnost i operativna celovitost, ovlašćeno telo i

njegovo osoblje, odgovorno za aktivnosti koje vrši kao ovlašćeno telo, ne sme biti ni
proizvođač, ovlašćeni predstavnik, isporučilac, niti sme nuditi i davati konsultacije ili
savete u pogledu marketinga, projektovanja, izrade ili održavanja proizvoda o kojima
se radi, odnosno ne sme postojati sukob interesa.
Operatvni zadaci Ovlašćenog tela
Ovlašćena Tela za ocenjivanje usaglašenosti, takođe, moraju da:

- obezbede i relevantne informacije svojim organima koje ovlašćuju, tržišnim
nadzornim organima i drugim ovlašćenim telima;
- rade na kompetentan, nediskriminatoran, transparentan, neutralan, nezavisan
i objektivan način;
- zaposle neophodno osoblje, koje ima dovoljno relevantnog znanja i iskustva
(propisi, standardi, tehnologije i metode proizvodnje proizvoda), da izvrši
ocenjivanje usaglašenosti, u skladu sa konkretnom direktivom;
- sačine odgovarajuće aranžmane da bi obezbedila čuvanje poverljivih

informacija dobijenih tokom ocenjivanja usaglašenosti;
- budu adekvatno osigurana, kako bi pokrila svoje profesionalne aktivnosti, osim
ako zakonska odgovornost ne potpada pod nacionalno zakonodavstvo države
članice koja ovlašćuje;
- učestvuju i u aktivnostima koordinacije – da učestvuju direktno ili budu
zastupljena u evropskim organizacijama za standardizaciju ili da budu
upoznati sa stanjem relevantnih standarda.
Odgovornosti Ovlašćenog tela
Primarni zadatak Ovlašćenog tela za ocenjivanje usaglašenosti je da pruži usluge za

ocenjivanje usaglašenosti pod uslovima postavljenim u direktivama. Ovo je usluga
proizvođačima u oblasti koja je od javnog interesa. Ovlašćena tela mogu slobodno da
pružaju svoje usluge ocenjivanja usaglašenosti, unutar predmeta i područja primene
njihovog ovlašćenja, bilo kom privrednom subjektu smeštenom unutar ili izvan
Evropske Unije. Proizvođači mogu slobodno da odaberu bilo koje ovlašćeno telo koje
je imenovano za izvršenje date procedure ocenjivanja usaglašenosti u skladu sa
direktivom koja se primenjuje. Procedure ocenjivanja usaglašenosti su podeljene u
skupove odvojenih modula, koje se ne mogu dalje deliti, a da se ne dovede u pitanje
povezanost sistema i odgovornosti koje treba da pripadaju proizvođaču i ovlašćenim
telima. Ovo znači da ovlašćeno telo mora da bude sposobno da preuzme odgovornost
i osposobljeno da izvrši ocenjivanje usaglašenosti u skladu sa celokupnim modulom
ili nekoliko celokupnih modula.
Ovlašćena Tela za ocenjivanje usaglašenosti moraju imati odgovarajuća sredstva koja

im omogućavaju da izvrše tehničke i administrativne zadatke u vezi sa ocenjivanjem
usaglašenosti, takođe, moraju primenjivati odgovarajuće procedure upravljanja
kvalitetom.
Ovlašćeno telo mora imati sedište na teritoriji države članice koja ovlašćuje,
međutim, ono može imati aktivnosti ili osoblje van države članice ili van EU.
Ovlašćena tela treba da obezbede relevantne informacije proizvođaču i ovlašćenom

predstavniku u vezi sa direktivom, da primene proceduru ocenjivanja usaglašenosti
bez nepotrebnih opterećenja za proizvođače, i da se uzdrže od predlaganja dodatne
sertifikacije ili označavanja, koje nema dodatnu vrednost. Da bi se izbegla
nepotrebna opterećenja za proizvođače, tehnička dokumentacija koja je obezbeđena
ovlašćenim telima mora da se ograniči na ono što se zahteva samo za potrebe
ocenjivanja usaglašenosti sa direktivama.
9.4.5 CE označavanje
Principi CE označavanja proizvoda
CE oznaka (CE marking): termin definisan direktivom 93/68/EEC iz 1993. godine.
Osnovna objašnjenja za CE označavanje obuhvatila bi:

1) CE znak na proizvodu je deklaracija proizvođača da proizvod zadovoljava
suštinske (esencijalne) zahteve u vezi zdravlja i bezbednosti ljudi i zaštite
okoline, koji su sadržani u odgovarajućoj direktivi;
2) CE oznaka simboliše usaglašenost proizvoda sa važećim zahtevima EU koji se
primenjuju, koji su propisani za proizvođača;
3) CE oznaka koja je postavljena na proizvode je izjava odgovornog lica da:
-je proizvod usaglašen sa svim propisima, koji se primenjuju u EU i
-da su izvršene odgovarajuće procedure ocenjivanja usaglašenosti;
4) Oznaka CE na proizvodu predstavlja dokaz državnim institucijama da je
proizvod legalno na tržištu;
5) Oznaka CE omogućava slobodno kretanje proizvoda u zemljama EU i EFTA;
6) Oznaka CE omogućava ovlašćenim institucijama povlačenje neusaglašenih
proizvoda sa tržišta;
7) Direktive Novog Pristupa obavezuju sve zemlje članice EU da donesu
odgovarajuću nacionalnu regulativu;
8) Regulativa zahteva od proizvođača da postave CE oznaku na svoje proizvode,
pakovanje i prateću dokumentaciju;
9) Kada proizvod podleže zahtevima direktive, prodaja proizvoda bez CE
oznaka je PREKRŠAJ;
10) Proizvođač je zakonski odgovoran da proizvod sa CE znakom zadovoljava
zahteve direktive.
Veoma često se za CE oznaku ističe i:

1) CE oznaka je za većinu potrošača simbol kvaliteta;
2) CE oznaka, često vredi više od miliona dolara uloženih u TV reklamu;
3) CE oznaka se tretira kao pasoš ili viza za jedinstveno tržište EU.
CE oznaka simbolizuje usaglašenost sa svim obavezama koje proizvođači moraju da

ispune za određeni proizvod, na osnovu direktiva EU kojima se propisuje njeno
postavljanje.
Kada je CE oznaka postavljena na proizvode, ona ima značenje izjave koju daje fizičko
ili pravno lice, koje je oznaku postavilo ili je odgovorno za postavljanje CE oznake,
kojom se dokazuje da je proizvod usaglašen sa svim odredbama koje se na to odnose
i da je bio podvrgnut odgovarajućim procedurama ocenjivanja usaglašenosti.
Zato, državama članicama nije dozvoljeno da ograničavaju plasman na tržište i

stavljanje u upotrebu proizvoda sa CE oznakom, osim ako takve mere ne mogu da se
opravdaju na osnovu dokaza o neusaglašenosti proizvoda.
Direktive koje predviđaju stavljanje CE oznake uglavnom slede principe Novog

pristupa i Globalnog pristupa. Ovo, samo po sebi, nije relevantno za primenu CE
označavanja.
CE označavanje može, zapravo, da se uvede u zakonodavstvo EU kao propisana

oznaka o usaglašenosti u sledećim situacijama:
- ako se koristi metoda potpune harmonizacije, što znači da su zabranjeni
različiti nacionalni propisi koji pokrivaju iste javne interese kao i direktiva;
- ako direktiva sadrži procedure ocenjivanja usaglašenosti u skladu sa
Odlukom 93/465/EEC.
Kao opšte pravilo, sve direktive Novog pristupa predviđaju postavljanje CE oznaka.
U izuzetno opravdanim slučajevima, direktiva za potpunu harmonizaciju koja sledi

Odluku 93/465/EEC može da predvidi drugačiju oznaku umesto CE označavanja.
Kako svi proizvodi koje pokrivaju direktive Novog pristupa nose CE oznaku, nije
predviđeno da ovaj znak služi u komercijalne svrhe niti je to znak porekla, jer ne
pokazuje da je proizvod proizveden u EU.
Proizvodi koji se označavaju CE oznakom
Obaveznost CE označavanja
CE označavanje je obavezno i Oznaka se mora postaviti pre nego što se na tržište ili
u upotrebu stavi bilo koji proizvod, osim ako posebne direktive ne zahtevaju
drugačije.
Kada proizvodi podležu zahtevima nekoliko direktiva, kojima je predviđeno

postavljanje CE oznake, tim označavanjem se ukazuje na pretpostavku o
usaglašenosti proizvoda sa odredbama svih ovih direktiva.
Proizvod ne sme da nosi CE oznaku, ako nije pokriven direktivom kojom se

predviđa njeno stavljanje.
Obaveza postavljanja CE oznake odnosi se na sve proizvode u okviru predmeta i

područja primene direktiva koje predviđaju njeno postavljanje i koji su namenjeni za
tržište EU. Prema tome, CE oznaka se mora postaviti na:
- sve nove proizvode, bilo da su proizvedeni u državama članicama ili u trećim
zemljama;
- korišćenje i polovnih proizvoda uvezenih iz trećih zemalja i

- suštinski izmenjene proizvode na koje se primenjuje direktiva kao da su novi
proizvodi.
Izuzeci
Direktivama se može isključiti primena CE označavanja na izvesne proizvode,

čak i ako se direktiva u svakom slučaju primenjuje na taj proizvod. Kao opšte pravilo,
takvi proizvodi mogu slobodno da cirkulišu, ukoliko:
- se uz njih nalazi izjava o usaglašenosti (kao što je slučaj sa bezbednosnim
komponentama na koje se odnosi direktiva za mašine i na delimično izrađene
čamce koji se navode u Direktivi za plovila za rekreaciju);
- se uz njih nalazi izjava o usaglašenosti (kao što je to slučaj sa proizvodima koji
igraju manju ulogu u pogledu zdravlja i bezbednosti, navedenim prema
Direktive za građevinske proizvode);
- se uz njih nalazi izjava (kao što je slučaj sa medicinskim uređajima po
porudžbini i uređajima predviđenim za klinička ispitivanja, što se navodi u
Direktivama za aktivne implantibilne medicinske uređaje i medicinske
aparate, kao i uređaje predviđene za ocenjivanje performansi, što se navodi u
Direktivi za medicinske uređaje za in vitro dijagnostiku);
- se uz njih nalazi i sertifikat o usaglašenosti (kao što je slučaj sa komponentama
koje se navode u direktivi koja se odnosi na potencijalno eksplozivne
atmosfere, a koje su namenjene za ugradnju u opremu ili zaštitne sisteme i
fitinge navedene u direktivi koja se odnosi na gasne uređaje)
- se na proizvodu nalazi naziv proizvođača i oznaka maksimalnog kapaciteta
(kao što je to slučaj sa instrumentima koji ne podležu ocenjivanju
usaglašenosti u skladu sa direktivom za neautomatske vage) ili
- je proizvod proizveden u skladu sa dobrom inženjerskom praksom (kao što je
slučaj sa određenim posudama navedenim u direktivama koje se odnose na
jednostavne sudove pod pritiskom i opremu pod pritiskom).
Tokom prelaznog perioda preuzimanja direktive, proizvođač obično može da

odabere da li će da ispuni zahteve direktive ili odgovarajućih nacionalnih propisa.
Proizvođač mora da razjasni odabranu opciju, pa je stoga i stepen usaglašenosti
izražen CE oznakom, u EC izjavi o usaglašenosti i u dokumentima, obaveštenjima ili
uputstvima koja prate proizvod.
Postavljanje CE oznake
Opšti zahtevi
Osnovni zahtevi kod postavljanja CE oznake sastoje se u sledećem:

- CE oznaku mora da postavi proizvođač, ili njegov ovlašćeni predstavnik, sa
sedištem u EU;
- CE oznaka mora imati prikazani oblik (Slika 9.4). Ako se CE oznaka smanji ili
poveća, razmere se moraju poštovati;
- CE oznaka se mora postaviti na proizvod ili na njegovu pločicu sa podacima,
tako da bude vidljiva, čitka i da se ne može izbrisati. Međutim, kada ovo nije
moguće ili kada se ne želi zbog prirode proizvoda, CE oznaka se mora staviti na
pakovanje, ako ga uopšte ima, i na prateća dokumenta, kada se datom
direktivom predviđaju takva dokumenta;
- Kada je ovlašćeno telo uključeno u fazu kontrole proizvodnje u skladu sa
direktivama koje se na njega primenjuju, njegov identifikacioni broj mora da
prati CE oznaku. Proizvođač ili ovlašćeni predstavnik sa sedištem unutar EU
postavlja identifikacioni broj, uz odgovornost ovlašćenog tela.
Slika 9.4 CE znak
Pustupak ocene usaglašenosti, do postavljanja CE znaka
Ceo pustupak ocene usaglašenosti, do postavljanja znaka usaglašenosti, može se

predstaviti u 26. tačaka:
1) Definisati i opisati proizvod i odrediti kojoj grupi proizvoda iz direktiva
pripada proizvod;
2) Utvrditi sve direktive Novog pristupa koje se odnose na dotični proizvod
(samo proizvodi obuhvaćeni direktivama Novog pristupa zahtevaju stavljanje
CE znaka, dok oni koji nisu obuhvaćeni ne zahtevaju stavljanje CE znaka);
3) Opredeliti se koja će direktiva biti osnovna za CE obeležavanje proizvoda, a
koje će biti prateće direktive;
4) Utvrditi datum stupanja na snagu direktiva i da li je bilo od tada izmena i
dopuna u njima;
5) Utvrditi koji se još harmonizovani propisi i standardi EU (ili pojedine zemlje
članice EU u koje se proizvod eventualno izvozi) odnose na proizvod i šta oni
traže;
6) Pribaviti prevedene direktive (i osnovnu i prateće) i druge propise i
eventualne izmene i dopune ili ih prevesti;
7) Utvrditi koji se postupci utvrđivanja usaglašenosti sa osnovnom i sa pratećim

direktivama moraju primeniti;
8) Utvrditi koji se moduli primenjuju i koji je način za utvrđivanje usaglašenosti
sa direktivom/direktivama;
9) Utvrditi da li se neki postupak utvrdjivanja usaglašenosti iz pratećih direktiva
može zameniti procenom rizika koji su pridruženi proizvodu;
10) Izvršiti dokumentovanu procenu rizika za proizvod prema preporučenoj
metodi EU (… metoda);
11) Napraviti popis tehničke dokumentacije (tehnički fajl) za proizvod koju
traži/e direktiva/e, harmonizovani propisi i standardi;
12) Kompletirati prvu verziju tehničke dokumentacije (tehničkog fajla);
13) Izvršiti samostalno ocenjivanje (samoocenjivanje) usaglašenosti proizvoda sa
zahtevima direktiva/e, harmonizovanih propisi i standarda (merenja i
ispitivanja sa baždarenim mernim sredstvima – kod sebe ili u
specijalizovanim domaćim laboratorijama – ove laboratorije ne moraju imati
međunarodnu ili domaću akreditaciju, ali moraju imati baždarenu mernu
opremu kod akreditovane laboratorije);
14) Dopuniti tehničku dokumentaciju sa zapisima o samoocenjivanju (merenju i
ispitivanju);
15) Pripremiti Izjavu o usaglašenosti (Deklaraciju o usaglašenosti) proizvoda (ne
stavljati naziv i broj notifikovanog tela – laboratorije gde će se vršiti
ispitivanja) i priključiti je u tehničku dokumentaciju (tehnički fajl);
16) Pronaći notifikovana tela – laboratorije koje su akreditovane za ispitivanja
proizvoda prema zahtevima direktiva/e;
17) Stupiti u kontakt sa njima i poslati im zahtev za ponude za ispitivanja
proizvoda – uz zahtev poslati tehničku i drugu dokumentaciju koju one budu
tražile u prvom kontaktu;
18) Prikupiti ponude od notifikovanih tela – laboratorija i odabrati najpovoljniju
(cena, udaljenost, vreme ispitivanja, rok dostavljanja nalaza...) i izabrati
notifikovano telo – laboratoriju;
19) Obavestiti odabrano notifikovano telo – laboratoriju i ugovoriti način i vreme
slanja proizvoda na proveru usaglašenosti – ispitivanje;
20) Poslati (ili odneti) proizvod/proizvode u notifikovano telo – laboratoriju na
ispitivanja sa kompletiranom tehničkom i drugom dokumentacijom;
21) Sačekati nalaz notifikovanog tela – laboratorije;
22) Ako nalaz notifikovanog tela – laboratorije nije povoljan, tada postupiti po
zahtevima iz nalaza;
23) Posle postupanja po zahtevima iz nalaza, ponovo poslati proizvod u
notifikovano telo – laboratoriju na ispitivanje;
24) Kada nalaz notifikovanog tela – laboratorije bude povoljan dopuniti Izjavu o
usaglašenosti (deklaraciju o usaglašenosti) proizvoda sa nazivom i brojem
notifikovanog tela – laboratorije;
25) Kod sebe kompletirati i čuvati najmanje jedan primerak kompletne tehničke i
druge dokumentacije za proizvod u pisanom i u elektronskom obliku;
26) Staviti ,,CE,, znak na proizvod.
CE oznaka i druge oznake
CE oznaka je jedini znak koji simboliše usaglašenost sa svim obavezama

vezanim za proizvode, koje obavezuju proizvođača, kao što se zahteva
odgovarajućim direktivama koje predviđaju njeno postavljanje.
Države članice se moraju uzdržati od uvođenja u svoje nacionalne propise bilo

kakvog pozivanja na neku drugu oznaku o usaglašenosti, koja bi značila usaglašenost
sa ciljevima koji se odnose na CE označavanje.
Proizvod može da nosi dodatna označavanja i oznake, pod uslovom da:
- oni imaju drugačiju funkciju od one koju ima CE oznaka,
- ne prouzrokuju time zabunu u odnosu na CE oznaku i
- ne umanjuju njenu čitljivost i vidljivost.
Prilikom preuzimanja direktiva, države članice moraju da uključe CE oznaku u svoje

nacionalne propise i administrativne procedure. One se takođe moraju uzdržati od
uvođenja u svoja nacionalna zakonodavstva bilo koje druge oznake o usaglašenosti
koja ima isto značenje kao i CE oznaka.
CE oznaka zamenjuje sve obavezne oznake o usaglašenosti koje imaju isto značenje i
koje su postojale pre nego što je došlo do harmonizacije. Takva nacionalna
označavanja usaglašenosti nisu kompatibilna sa CE označavanjem i predstavljala bi
kršenje direktiva Novog pristupa koje se primenjuju.
Vlasnici zaštitnih znakova sličnih CE oznaci, koji su te oznake stekli pre uvođenja CE
označavanja, biće zaštićeni od zvanične zaplene pošto takve oznake, po pravilu, neće
obmanjivati tržišne nadzorne organe, distributere, korisnike, potrošače ili druge
zainteresovane strane, Slika 9.5.
Slika 9.5 CE i druge oznake usaglašenosti u skladu sa pravilima obeležavanja na

proizvodu
Stavljanje legalne oznake (kao što je zaštićeni robni znak proizvođača), ili
prihvatljive sertifikacije i drugih znakova pored CE oznake, dozvoljeno je u onoj meri
u kojoj takva označavanja ili oznake ne stvaraju zabunu kada je u pitanju CE
označavanje, i ne umanjuju čitljivost i vidljivost CE oznake. Ova zabuna može da se

odnosi bilo na značenje ili na oblik CE oznake. Relevantne strane koje će verovatno
dolaziti u kontakt sa određenim označavanjem ili oznakom treba, sa svog stanovišta,
da odluče da li to označavanje ili oznaka prouzrokuju zabunu. U praksi veoma često
dolazi do zloupotreba CE označavanja. Ovim se potrošač dovodi u zabludu. Kako je
prikazano na Slici 9.6., na nekim proizvodima poreklom iz NR Kine, zloupotrebljava
se CE označavanje (Conformité Européenne), postavljanjem veoma sličnog znaka
(China Export), koji je na prvi pogled identičan originalnom, ali je geometrijski
razičit, odnosno, rastojanje slova „C” od slova „E” je smanjeno.
Slika 9.6 Zloupotreba CE označavanja usaglašenosti
U Srbiji kao zemlji kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, važi srpski znak
usaglašenosti, Slika 9.7.
Slika 9.7 Srpski znak usaglašenosti (u originalu prouzeto iz standarda)
9.5 REKAPITULACIJA POGLAVLjA
Ocenjivanje usaglašenosti je provera da li određeni proizvod, materijal, usluga,

sistem, proces ili osoba zadovoljavaju zahteve relevantnog standarda ili specifikacije.
Odnosno, usaglašenost ima za cilj da prema međunarodnim standardima obezbeđuje
pouzdanost i pristup na svetsko tržište i omogućava preduzimanje mera u cilju
zaštite i bezbednosti korisnka, kao i samog proizvoda. Pri ocenjivanju usaglašenosti
treba se pridržavati sledećih preporuka:
- Organi državne uprave pri donošenju tehničke regulative trebalo bi da se
pridržavaju naznačene terminologije i procedura za ocenjivanje usaglašenosti,
utvrđene u dokumentima, koje je donelo odgovarajuće telo, u cilju
jednoznačnosti u tumačenju zahteva;
- Za tako donete propise lako će se dokazati usaglašenost sa evropskim
dokumentima;
- Korisnici pri formiranju svojih zahteva za nabavku proizvoda treba da jasno
definišu svoje zahteve za dokazivanje da je proizvođač isporučio proizvode,
koji zadovoljavaju utvrđene zahteve.
LITERATURA
[1] Popović P., Mitrović R., Stamenić, Z.: Ocenjivanje usaglašenosti proizvoda -
razvoj infrastrukture, Monografija, - Institut Vinča, Beograd 2009.
[2] Popović P.: Akreditacija i ocenjivanje usaglašenosti, Univerzitet Singidunum,
Beograd, 2012.
[3] Mitrović R.: Tehnički propisi i standard - predavanja i skripte, Univerzitet u
[4] Standard SRPS ISO/IEC 17000:2007 Ocenjivanje usaglašenosti – Rečnik i opšti
principi;
[5] Standard SRPS ISO/IEC Guide 67: Godina, Ocenjivanje usaglašenosti – Osnovni
principi sertifikacije proizvoda;
[6] Standard SRPS ISO/IEC 17050-Deo 1 , Godina, Ocenjivanje usaglašenosti-
Deklaracija isporučioca o usaglašenost Deo 1: Opšti zahtevi;
[7] Standard SRPS ISO/IEC 17050-Deo 2, Godina, Ocenjivanje usaglašenosti-
Deklaracija isporučioca o usaglašenosti Deo 2: Dokumentacija podrške;
[8] Zakon o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanju usaglašenosti;
"Službeni glasnik RS", broj 36/09
[9] Značaj i uloga akreditacije u svetu, Evropi i Republici Srbiji, dr Dejan Krnjaić,
direktor Akreditacionog tela Srbije - predavanje na Fakultetu tehničkih nauka,
Novi Sad, 2010.
[10] Pajtaš J.: Ocenjivanje usaglašenosti proizvoda, sistemi i šeme ocenjivanja
usaglašenosti, Institut za standardizaciju Srbije,www.iss.rs, Beograd, 2009.
[11] Mitrović R., Stamenić Z., Popović P.: Zahtevi u pogledu ocenjivanja
usaglašenosti proizvoda prema direktivi mašine 2006/42/EC, 2007., Total
Quality menagement & excellence, YUSK, No. 4, Vol. 36, pp 13 - 20, UDK 658.5,
YU ISSN 0354 - 9771, 2008.
[12] Prešern S.: Unutrašnje tržište evropske unije i CE oznaka,- Slovenski institut za
kakovost i meroslovje - SIQ, Ljubljana 2006.
[13] Acko B., Đapić M. (2006) Unapređenje usluga ocenjivanja usaglašenosti kroz
akreditaciju, - časopis Kvalitet, Godina XVI, Broj 7-8.
[14] Standard SRPS ISO/IEC 17011 Ocenjivanje usaglašenosti - Opšti zahtevi za
akreditaciona tela koja akredituju tela za ocenjivanje usaglašenosti;
[15] Standard EN 45011:2007 Ocenjivanje usaglašenosti - Opšti zahtevi za tela koja
vrše sertifikaciju.
Osnove tehničkih propisa – Procena rizika 191
PROCENA RIZIKA
RISK ASSESSMENT
10.1 DEFINICIJE
Procena rizika je:

- sistematsko evidentiranje i procenjivanje svih faktora u procesu rada koji
mogu uzrokovati nastanak povreda na radu, oboljenja ili oštećenja zdravlja i
- utvrđivanje načina otklanjanja ili smanjenja rizika na radnom mestu i u
radnoj okolini.
Obaveza poslodavca je da, u odnosu na prirodu posla kojom se bavi preduzeće,

proceni rizike prilikom preduzimanja ili nepreduzimanja bezbednosnih i
zdravstvenih mera. Sagledavaju se izbor sredstava za rad, uslovi radne okoline,
sredstva i oprema lične zaštite na radu, materijali koje koristi u procesu rad i dr.
Procena rizika od povreda na radu ili oštećenja zdravlja zasniva se na utvrđivanju

štetnosti i opasnosti na radnom mestu i u radnoj okolini koje mogu da uzrokuju
povredu, kao i na verovatnoći njihovog događanja.
Rizik
Prema zakonu o bezbednosti i zdravlja na radu, rizik je verovatnoća nastanka
povrede, oboljenja ili oštećenja zdravlja zaposlenog usled opasnosti.
Povreda
Fizička povreda ili oštećenje zdravlja ljudi, oštećenja na imovini ili okolini.
Opasnost
Opasnost kao uzrok povreda se u zakonu definiše kao okolnost ili stanje koje može
da izazvove štetu, ugrozi zdravlje ili izazove povredu na radu. Opasnosti deluju u
kratkom vremenskom intervalu i izazivaju povrede radnika.
Najčešće opasnosti na radnom mestu su:
- mehaničke (rotirajući ili pokretni delovi mašina, slobodno kretanje delova ili
materijala, unutrašnji transport i kretanje radnih mašina ili vozila, korišćenje
opasnih sredstava za rad koja mogu izazvati požar ili eksploziju);
- električne (direktan ili indirektan dodir sa delovima elektro-instalacija,

opasnost od toplotnog dejstva električne opreme i instalacija, opasnost usled
udara groma);
- opasnosti vezane za karakteristike radnog mesta (rad na visini, dubini,
opasne površine, fizička nestabilnost, rad u tesnom prostoru, mogućnost
klizanja i spoticanja).
Ozbiljnost
Mera mogućih posledica od neke opasnosti.
Opasni događaj
Događaj koji može da prouzrokuje povredu.
Štetnosti
Štetnosti deluju u dužem vremenskom intervalu i izazivaju različita profesionalna
oboljenja. Štetnosti se mogu grupisati na:
- Štetnosti koje se pojavljuju u procesu rada (hemijske, fizičke, biološke),
- Psihički i psihofizički napori ( stres, monotonija, položaj tela u radu, rad sa
strankama),
- Štetnosti vezane za organizaciju rada ( prekovremeni rad, rad noću, rad po
smenama),
- Ostale štetnosti ( nasilje na radnom mestu, rad sa životinjama, rad u
atmosferi sa visokim ili niskim pritiskom, rad u blizini vode ili ispod površine
vode).
Tabela 10.1 Odnos opasnosti i štetnosti

OPASNOSTI ŠTETNOSTI
KRATKOTRAJNO DEJSTVO DUGOTRAJNO DEJSTVO
POVREDA NA RADU PROFESIONALNA OBOLJENJA
Zaštitne mere
Mere koje se preduzimaju da bi se postiglo smanjenje rizika.
Analiza rizika
Kombinacija postavljenih ograničenja na mašini, identifikovanih opasnosti i procene
rizika.
Procena rizika
Definisanje odgovarajuće ozbiljnosti povrede i verovatnoće njene pojave.
Evaluacija rizika
Procena, na bazi analize rizika da li su postignuti ciljevi smanjenja rizika.
Ocena rizika:
Ukupan proces koji uključuje Analizu rizika i Evaluaciju rizika.
Generalno, rizik predstavlja proizvod opasnosti i verovatnoće pojave te opasnosti:
RIZIK = stepen opasnosti  verovatnoća pojave opasnosti
Tabela 10.2 Element rizika

VEROVATNOĆE ŠTETNOG
RIZIK OZBILJNOST
DOGAĐAJA
dužine eksponiranja
Zbog neke je moguće štete, koja štetnom događaju (F)
opasnosti funkcija može biti naneta zbog i verovantoće nastupa štetnog
neke opasnosti (S) događaja (W)
mogućnosti detekcije
opasnog događaja (P)
Vrednovati rizik znači da je analizom potrebno sagledati da li su postojeće mere

predostrožnosti sprečavanja opasnosti odgovarajuće i da li je potrebno primeniti
dodatne mere. Vrednovanje rizika znači vrednovanje prema posledicama navedenih
opasnosti na određene nivoe rizika.
Rizik se može kvalitativno predstaviti u funkciji frekvencije rizika (mala, srednja,

velika) i ozbiljnosti posledice (mala, srednja, velika). Tu se jasno uočava granica
između prihvatljivog i neprihvatljivog rizika, koja je predstavljena na slici 10.1.
Slika 10.1 Prihvatljiv i neprihvatljiv rizik

10.2 PRIMENA DIREKTIVA NOVOG PRISTUPA
10.2.1 Pristup oceni rizika
U direktivama Novog pristupa, pristup oceni rizika podrazumeva:

- Proizvođač mora da identifikuje sve rizike od svog proizvoda i da isprojektuje
proizvod sa integrisanom bezbednošću;
- Ocena rizika je integralni deo faze projektovanja, koju mora da uradi
proizvođač;
- Ona mora da bude dokumentovana u tehničkom fajlu;
- Neophodna je za sve proizvode, ali je eksplicitno spomenuto samo u nekoliko
direktiva.
Potrebno je napomenuti da Organ za nadzor tržišta može od proizvođača tražiti

kopiju analize rizika.
Osnovni pricipi ocene rizika se mogu definisati na sledeći način:

- Identifikovati sve rizike;
- Rizici koji su pokriveni harmonizovanim evropskim standardima – nema
daljih aktivnosti u odnosu na ove rizike;
- Za ostale rizike, uraditi analizu rizika i redukovati rizike u fazi projektovanja;
- Opisati implementirane zaštitne mere da bi se eliminisale identifikovane
opasnosti ili smanjili rizici;
- Ukazati na zaostale rizike vezane za proizvode.
Ako se utvrdi postojanje rizika, logično je razmišljati o smanjenju rizika na najmanju

meru. Svakako, i posle maksimalnog truda, poštovanja svih normi za smanjivanje
rizika i uspostavljanja zaštitnih mera, uvek postoji zaostali rizik, Slika 10.2.
Kako sprovesti ocenu rizika?

- Nema legalnih zahteva;
- Samo zahtevi za dokumentovanost, kako bi se verifikovala sprovedena ocena
rizika.
10.2.2 Pristup oceni rizika
Ocena rizika pokriva sledeće elemente:

1) Analizu rizika,
(1) Određivanje ograničenja kod mašine;
(2) Identifikacija opasnosti;
(3) Procena rizika.
2) Vrednovanje (Evaluacija) rizika.

Slika 10.2. Metodologija smanjenja rizika u direktivama Novog pristupa
10.2.3 Standardi
Proizvodi koji su saglasni sa harmonizovanim standardima
1) Ako su sve opasnosti pokrivene harmonizovanim standardima, onda nema

potrebe za specijalnom ocenom rizika za te proizvode;
2) Koristiti SRPS EN ISO 12100:2012 (Ocena rizika);
3) Dostignuti stepen razvoja (dobra inženjerska praksa), delimično subjektivan –

ali minimalno, transparentan - oko koga postoji saglasnost.
Obaveze za bezbednost proizvoda
Rizik je uvek prisutan i povezan je sa proizvodom, tako da se o bezbednosti

proizvoda vodi računa od faze idejnog projektovanja, preko konstruisanja, pa do
praćenja tokom njegovog plasmana na tržište i eksploatacije. U slučaju da se rizik ne
može smanjiti drugim sredstvima, mora se redukovati u fazi projektovanja. Posebna
pažnja se mora posvetiti rizicima kod proizvoda za decu i starije osobe.
Pri projektovanju proizvoda, mora se obratiti pažnja na to kako se proizvod koristi i

ceo postupak napisati u uputstvu za upotrebu. Iskustvo – statistika i dobra
inženjerska praksa nam govori da se takođe mora predvideti i nerazumna upotreba
proizvoda, te da se potrošači savetuju da određeni proizvod ne mogu koristiti u
druge svrhe, Slika 10.3.
Izraz “dobra inženjerska praksa” se koristi u direktivama Novog Pristupa i nije

potpuno definisana. To je “pokretna meta” jer je vezana za tehnički progres. Svi
harmonizovani standardi su implementacija “dobre inženjerske prakse”.
Slika 10.3 Karikirano – nerazumna upotreba proizvoda
Ukratko, da bi se postiglo da proizvodi budu što bezbedniji, moraju se ispuniti

sledeće obaveze:
1) Projektovati bezbedne proizvode;
2) Istražiti kako se proizvod koristi (i kako se nepravilno koristi);
3) Pratiti sopstveni proizvod posle prodaje (ne postoji obaveza u mnogim
direktivama Novog pristupa, ali postoji u GSPD);
4) Sprovesti korektivne mere da bi se sprečio rizik (ako je neophodno) i

informisati nadležni organ o opasnim proizvodima (zahtev u Direktivi GSPD);
5) Slediti tehnički progres (da li je proizvod koji se proizvodi još uvek
bezbedan).
Proizvođač ili njegov ovlašćeni predstavnik moraju da osiguraju da je ocena rizika

izvršena i da obezbede da je proizvod projektovan i konstruisan uzimajući u obzir
rezultate ocene rizika. Pri tome koriste iterativni proces ocene i smanjenje rizika.
Potrebno je napomenuti da uvoznici nemaju nikakvu ulogu u oceni rizika!
Ako se na jedan proizvod primenjuje više direktiva (pravilnika o bezbednosti), tada

svi EHSR (eng. Essential Health and Safety Requirement) moraju biti ispunjeni.
Ocena rizika za modifikovane proizvode
Dobra inženjerska praksa savetuje da treba izbegavati modifikacije proizvoda ili ih

smanjiti na minimum. Ako ipak tržište ili strategija proizvođača to zahteva tada:
1) Modifikovani proizvodi takođe moraju biti bezbedni;
2) Koristiti iste principe za ocenu rizika kao i za nove proizvode ako je
modifikacija suštinske prirode (promena performansi – brzine, snage, bilo
čega što može da utiče na bezbednost);
3) Ako ocena rizika vodi zaključku da je priroda opasnosti ili je nivo rizika
povećan, onda bi normalno modifikovani proizvod trebalo razmatrati kao
novi proizvod.
Proizvodi sa integrisanom bezbednošću
I za ove proizvode takođe važi da moraju biti bezbedni, a gde god je to moguće
uskladiti ih sa evropskim harmonizovanim standardima (hEN). Takođe se
preporučuje da se koristi “dobra inženjerska praksa”, koja je često implementirana u
hEN, ali ponekad nije u pisanoj formi.
Dalje se postavlja pitanje: Šta ako integrisana bezbednost nije moguća? Tada je
potrebno koristiti ostala sredstva bezbednosti:
1) Bezbednosne komponente;
2) Oprema za zaštitu ljudi;
3) Informacije:
- Korisnički priručnik,
- Nalepnice na proizvodu;
4) Organizacione mere
- Obavezna obuka,
- Ograničeno vreme rada sa takvim proizvodom.
Mora se naglasiti da postoje i ograničenja standardizacije. U pojedinim sektorima

nije opravdano, ni praktično ni ekonomski, standardizovati sve tipove proizvoda, jer
se stalno razvijaju novi tipovi, a najčešće unikati (npr. u sektoru proizvodnje mašina).
U pojedinačnim sektorima, razvoj novih proizvoda je tako ubrzan, da neki proizvodi
pretiču standardizaciju (npr. medicinska pomagala, liftovi, električna oprema).
Takođe, negde nije ni moguće da se izvodi standardizacija zbog različitih okolnosti
(npr. neelektrična oprema u eksplozivnim atmosferama).
U praksi je teško utvrđivati bezbednost nekog nestandardizovanog proizvoda

odnosno, pojedinačne načine osiguranja bezbednosti bez neke reference. Evropska
komisija je kod CEN (fr. Comité Européen de Normalisation) – Evropski komitet za
standardizaciju, naručila razvoj generičkih harmonizovanih standarda koji
omogućavaju sistematičan pristup i daju smernice kod:
1) identifikovanja opasnosti,
2) ocenjivanja rizika zbog tih opasnosti i
3) ocenjivanja prihvatljivosti odabranih bezbednosnih mera kod osiguranja
bezbednosti proizvoda.
Sve navedeno je prikazano na Slici 10.4.
Slika 10.4 Hijerarhijska struktura standarda u oblasti menadžmenta rizika

koji su važni za sprovođenje tehničkog zakonodavstva EU
10.2.3.3 Ocena rizika - standardi
1) ISO/IEC Guide 73:2002: Menadžment rizika – Rečnik;

2) SRPS EN ISO 12100:2012 Bezbednost mašina – Opšti principi za
projektovanje - Ocena rizika i smanjenje rizika;
3) EN ISO 14971:2001 Menadžment rizika - Medicinski uređaji;

4) ISO 14798:2006 Liftovi, elevatori - Ocena rizika i metodologija redukcije;
5) ISO/IEC 16085:2006 Informacione tehnologije - Procesi životnog ciklusa
softvera - Menadžment rizika;
6) ISO/TS 16732:2005 Inženjerstvo zaštite od požara - Uputstvo za ocenu rizika
od vatre;
7) EN 1127-1:1997 Eksplozivna atmosfera - Zaštita i prevencija od eksplozija -
Deo 1: Osnovni koncepti i metodologija;
8) EN 13463-1:2001 Neelektrična oprema za potencijalno eksplozivnu
atmosferu - Deo 1: Osnovne metode i zahtevi.
Generički standardi za ocenu rizika
Primeri:
1) ISO 14121:2007 – Bezbednost mašina – Ocena rizika (Zamenjuje standard EN
1050:1996, za područje bezbednosti mašina),
2) EN ISO 14971:2000/AC:2002, za područje medicinskih pomagala,
3) EN 1127-1:1997 i EN 13463-1:2001, za područje protiveksplozivne zaštite
itd.
Direktiva o bezbednosti mašina (MD2006/42/EC) čak i direktno navodi postupak

ocenjivanja rizika kao osnovnu metodologiju za osiguravanje bezbednosti i kao
značajan deo obavezne tehničke dokumentacije.
Ako su sve opasnosti pokrivene harmonizovanim standardom, onda nije potrebno

raditi posebne analize rizika za taj proizvod. Međutim, ako nisu, odnosno ako
harmonizovanih standarda nema za taj proizvod, tada je potrebno upotrebiti
relevantan standard za ocenu rizika (npr. SRPS EN ISO 12100:2012) i oceniti
usvojene bezbednosne mere (imajući u vidu postignuto stanje tehnike - delimična
subjektivnost).
10.2.4 Mašinska direktiva MD2006/42/EC – ocena rizika
U Mašinskoj direktivi MD2006/42/EC, kroz članove i priloge, su jasno definisana

pravila za definisanje opasnosti i načini ostvarivanja bezbednosti proizvoda i to:
Član 3:
Mašine i bezbednosne komponente moraju da zadovolje suštinske zahteve za
zdravlje i bezbednost koji su postavljeni u Prilogu I.
Prilog I:
Preliminarno razmatranje
3. Proizvođač je u obavezi da oceni opasnosti kako bi identifikovao sve one koje su

primenjive za tu mašinu; na osnovu toga mora da isprojektuje i konstriše mašinu
uzimajući u obzir prethodnu ocenu...
Prilog I:
1.2.2 Principi integrisanja bezbednosti
Namena preduzetih mera mora biti eliminacija bilo kakvog rizika od nezgode,
odnosno potrebno je:
1) Eliminisati ili smanjiti rizik što je moguće više (projektovanje/konstruisanje),
2) Sprovesti zaštitne mere u odnosu na rizike koji ne mogu biti eliminisani,
3) Informisanje o zaostalim rizicima.
Prilog V: EC Deklaracija o usaglašenosti

...
4) EC deklaracija o usaglašenosti je procedura kojom proizvođač, ili njegov
ovlaščćeni predstavnik ustanovljen u Zajednici, tvrdi da je mašina koja je
plasirana na tržište u skladu sa svim osnovnim (suštinskim) zdravstvenim i
bezbednosnim zahtevima koji se na nju primenjuju.
5) Pre sastavljanja EC deklaracije o usaglašenosti, proizvođač mora da osigura i da
garantuje da dokumentacija (izlistana) jeste i biće dostupna u njihovim
prostorijama za bilo koje potrebe kontrole. ...
Standardi za ocenu rizika mašina
Sa stanovišta ocene rizika mašina najvažniji standardi su:

1) SRPS EN ISO 12100:2012 Bezbednost mašina – Opšti principi za projektovanje -
Ocena rizika i smanjenje rizika;
2) EN 60204-1:1992 Bezbednost mašina – Električna oprema mašina.
Pravilnik o bezbednosti mašina zahteva da se ocene rizici mašina u fazi

projektovanja, a odgovarajuća zakonska regulativa definiše bezbednost radnog
prostora u kome se koriste.
10.2.5 Ocena rizika prema SRPS EN ISO 12100:2012
Metodologija za smanjenje rizika je data u opštem obliku u Pravilniku o bezbednosti

mašina - Prilog 1 Pravilnika.
U Standardu SRPS EN ISO 12100 dati su:

1) Strategija za ocenu i smanjenje rizika,
2) Principi i procedura za ocenu rizika,
3) Opšti tehnički principi za smanjene rizika i metodologija za njihovu
implementaciju.
Standard SRPS EN 12100 je standard tipa A, koji definiše opšte principe za

konzistentnu i sistematičnu proceduru za ocenu rizika i pomaže pri izradi standarda
tipa B i tipa C. Sam po sebi, ovaj standard ne obezbeđuje pretpostavku o
usaglašenosti sa osnovnim zahtevima za bezbednost i zaštitu zdravlja, već samo
pruža uputstvo za odlučivanje prilikom projektovanja i konstruisanja mašina.
Primenom standarda SRPS EN ISO 12100 mašine mogu da budu proizvedene sa
zadovoljavajućim nivoom bezbednosti u odnosu na nameravanu upotrebu.
U cilju ocene rizika i smanjenja rizika, projektant mašine postupa po datom

redosledu:
1) Utvrđuje granice mašine (nameravano korišćenje i predvidivo pogrešno
korišćenje);
2) Identifikuje opasnosti i sa njima povezane opasne situacije;
3) Procenjuje rizik za svaku identifikovanu opasnost i opasnu situaciju;
4) Vrednuje rizik i donosi odluke o potrebi za smanjenjem rizika;
5) Eliminiše opasnost ili snižava rizik povezan sa tom opasnošću korišćenjem
zaštitnih mera.
Postupci od 1. do 4. se odnose na Ocenu rizika. Postupak 5. odnosi se na Smanjenje

rizika.
10.2.6 Koristi i prednosti od primene standarda SRPS EN ISO 12100
Primena standarda SRPS EN ISO 12100 omogućava:

1) Sistematičan pristup kod identifikacije opasnosti, opasnih događaja i ocenjivanja
rizika da ne dođe do štetnih događaja, koji ugrožavaju bezbednost i zdravlje
ljudi, bezbednosti imovine i životnu i radnu sredinu;
2) Objektivnu ocenu/procenu rizika, na osnovu koje je moguće odlučiti da li su
prihvaćene mere bezbednosti odgovarajuće ili ne;
3) Harmonizovano uputstvo za dokumentovanje postupka ocene rizika (značajan
deo tehničkog fajla, odnosno tehničke dokumentacije);
4) Kompatibilnost sa harmonizovanim standardima - i obrnuto, na području
mašina;
Slika 10.5 Šematski prikaz predstavljanja procesa smanjenja rizika,

uključujući metod u tri koraka sa ponavljanjem
10.3 ANALIZA RIZIKA
10.3.1 Ograničenje kod mašina
1) Određivanje ograničenja kod mašine;

2) Namenjena upotreba i pretpostavljena pogrešna upotreba;
3) Profesionalci i neprofesionalci (operateri, osobe za održavanje, osobe koje
se obučavaju);
4) Izloženost ostalih osoba (posetioci, deca, javnost);
5) Specifična ograničenja (interfejs operater – mašina, instaliranje,
održavanje);
6) Vremenska ograničenja (mašina, komponente, servisni intervali);
7) Ograničenja okoline (unutra/napolju, prašina, temperatura);
8) Faze „životnog ciklusa“ mašine (transport, montaža, start, upotreba,
održavanje, demontaža);
9) Jasno definisani načini upotrebe, pogrešne upotrebe mašine i predviđene
opasnosti;
10) Raspon upotrebe mašine (industrijska, profesionalna, hobi, house-hold) sa
strane lica, identifikovanih prema polu, godinama - imaju različitu
fleksibilnost ekstremiteta ili fizička ograničenja;
11) Predvidiv nivo profesionalnosti, iskustva i očekivane osposobljenosti lica,
kao što su operater, održavač, masovni potrošači.
10.3.2 Analiza opasnosti
Kontrolni spisak – pomoć za identifikaciju opasnosti i opasnih događaja (Aneks A

standarda ISO 14121). Različite opasnosti u eksploataciji mašine su prikazane na
Slici 10.6.
Slika 10.6. Opasnosti u eksploataciji mašine

1) MEHANIČKE OPASNOSTI
(1) Opasnost – gnječenje - (crushing),
(2) Opasnost – sečenje - (shearing),
(3) Opasnost – rezanje - (cutting or severing),
(4) Opasnost - zapletanja - (entanglement),
(5) Opasnost - vučenje ili uklešćivanja - (drawing-in or trapping),
(6) Opasnost – udar - (impact),
(7) Opasnost - ubod ili bušenje - (stabbing or puncture),
(8) Opasnost - trenje ili abrazija - (friction or abrasion),
(9) Opasnost - ulivanje tečnosti pod visokim pritiskom - (high pressure fluid
injection).
2) ELEKTRIČNE OPASNOSTI
(10) Opasnost zbog direktnog dodira delova pod naponom,
(11) Opasnost zbog indirektnog dodira delova pod naponom,
(12) Elektrostatički fenomeni.
3) TERMIČKE OPASNOSTI
4) BUKA
5) VIBRACIJE
6) RADIJACIJA
…
9) KOMBINACIJE OPASNOSTI
10.3.3 Metode ocene rizika
1) Identifikacija opasnosti korišćenjem kontrolnih lista;

2) „Kinney“ metod;
3) Matrice rizika;
4) Grafovi rizika;
5) Numeričko vrednovanje (unošenje u zapisnik);
6) „Singapurski“ model (33);
7) Dirigovana kvantitativna ocena rizika;
8) PHA – Prelimenarna analiza opasnosti;
9) „Šta ako” metod;
10) „FMEA“ – Metod analize mašina i uticaja greške;
11) „FMECA“ metod - “FMECA”- eng. Failure mode, effects and criticality analisys;
12) „MOSAR“ metod – Metod organizovan za sistematsku analizu rizika;
13) „FTA“ – Analiza stabla otkaza;
14) „DELOHIE“ tehnika;
15) „HYBRID“ metoda.
Od navedenih, u daljem tekstu su detaljnije prikazane sledeće metode: „Kinney“;

„Singapurski“ model (33) i „FMECA“ (eng. “FMECA” – Failure mode, effects and
criticality analisys), zato što su zbog svoje jednostavnosti najčešće korišćene u praksi.
„Kinney“ metoda
U ovoj metodi, ispunjenje rizika posmatra se kao nastanak opasnosti i štetnosti. Zato
se identifikacijom potencijalnih opasnosti i štetnosti utvrđuju i potencijalni rizici po
bezbednost na radu. Parametri analize se numerički vrednuju, Tabele 10.3 – 10.5, pa
je i konačna procena rizika izražena numerički, Tabela 10.6. U suštini, ova metoda je
vrlo jednostavna i laka za razumevanje. Suština se sastoji u realizaciji sledećih
aktivnosti:
- Utvrđivanje svih potencijalnih opasnosti i štetnosti koji mogu nastati kao
posledica procesa ili usluge;
- Utvrđivanje mogućih uzroka nastanka svake opasnosti i štetnosti;
- Analiza sa ciljem da se analitički utvrde verovatnoća pojave, težina posledice i
učestalost pojavljivanja;
- Vrednovanje nivoa rizika.
Tabela 10.3 Numeričko vrednovanje verovatnoće rizika

Rang Opis kriterijuma za procenu verovatnoće nastanka rizika
0,1 Jedva pojmljivo
0,2 Praktično neverovatno
0,5 Postoji, ali samo malo verovatno
1 Mala verovatnoća, ali moguća u samo ograničenim slučajevima
3 Malo moguće
6 Sasvim moguće
10 Predvidivo, očekivano
Tabela 10.4. Numeričko vrednovanje posledice rizika

Rang Opis kriterijuma za procenu posledica rizika
1 Bolest, povreda koja zahteva prvu pomoć
2 Medicinski tretman od strane lekara
3 Ozbiljne invalidnosti, povreda sa hospitalizacijom i izgubljenim danima
6 Veoma ozbiljne, pojedinačne posledice sa smrtnim ishodom
10 Katastrofalne, sa višestrukim smrtnim ishodima

Tabela 10.5. Numeričko vrednovanje učestalosti rizika

Rang Opis kriterijuma za procenu učestalosti rizika
1 Izlaže se retko ( godišnje )
2 Izlaže se mesečno
3 Izlaže se nedeljno
6 Izlaže se dnevno
10 Izlaže se trajno, kontinualno
Vrednovanje rizika se izračunava po jednačini:
R=VPU
gde je : R-rizik; V-verovaoća; P-posledica; U-učestalost
Tabela 10.6 Konačna procena rizika izražena numerički

Ukupna Nivo
Klasifikacija nivoa rizika Opis kvalifikacije nivoa rizika
ocena rizika
0,1-20 R1 Zanemarljivo mali rizik Ne zahteva se nikakva akcija
Nema potrebe za dodatnim
aktivnostima. Može se razmotriti
ekonomski isplatljivije rešenje ili
21-70 R2 Mali rizik
unapređenje bez dodatnih
troškova. Potrebno je pratiti
situaciju.
Potrebno je uložiti napor kako bi se
smanjio rizik, ali troškovi moraju
71-200 R3 Srednji rizik biti pažljivo isplanirani. Mora se
odrediti rok za sprovođenje
unapređenja.
Ne sme se početi sa aktivnostima
dok nivo rizika ne bude snižen. Ako
201-400 R4 Visoki rizik se rizik odnosi na sve započete
aktivnosti, potrebno je preduzeti
hitne mere na smanjenju rizika.
Aktivnosti ne smeju biti započete
ni nastavljene dok se nivo rizika ne
Preko 400 R5 Ekstremno visok rizik smanji. Ako se ni ulaganjem ne
dolazi do rešenja, aktivnosti se
ukidaju.
Nivo rizika (R) se rangira od prihvatljivog do ekstremnog, nedopustivog nivoa, koji

zahteva prekid radne aktivnosti.
10.3.3.2 „Singapurski“ model
Jedan od najjednostavnijih modela je tzv. „Singapurski model“. Kao što je već rečeno,
rizik je proizvod verovatnoće nastanka povrede na radu, oštećenja zdravlja i
oboljenja u vezi sa radom i posledica težine povrede, oštećenja zdravlja i oboljenja u
vezi sa radom.
R=VT
Gde je: R-rizik; V-verovaoća; T-posledice težine povrede.
Tabela 10.7. Nivoi verovatnoće i njihov opis

Verovatnoća nastanka povrede (V) Opis
Mala
1 Povreda na radu verovatno neće nastati
verovatnoća
Srednja Moguće je nastajanje povreda na radu, poznato je da
2
verovatnoća se javljaju
Velika
3 Povreda na radu se javlja često ili se ponavlja
verovatnoća
Tabela 10.8 Posledice težine povrede

Posledica težine povrede (T) Opis
Posledica težine povrede zahteva samo mere prve
Male posledice 1
pomoći
Posledica težine povrede zahteva medicinsku pomoć,
Srednje
2 oboljenje izaziva privremenu nesposobnost i
posledice
invalidnost
Posledica težine povrede sa smrtnim ishodom teške
Velike posledice 3 povrede, profesionalne povrede praćene teškim
posledicama
Tabela 10.9 Posledice težine povrede u funkciji verovatnoće nastanka

Verovatnoća nastanka (V)
Posledica težine povrede 1 2 3
(T) Mala Srednja Velika
Zanemarljivo mali rizik Vrlo mali rizik Mali rizik
Male posledice 1
1 2 3
Srednje Vrlo mali rizik Srednji rizik Veliki rizik
2
posledice 2 4 6
Vrlo veliki
Velike Mali rizik Veliki rizik
3 rizik
posledice 3 6
9
Tabel a 10.10 Ocena nivoa rizika

Ocene težine mogućih posledica povrede na radu (T)
Stepenovanje
verovatnoće nastanka Srednje
Vrlo laka Laka Teška Kolektivna
povrede na radu (V) teška
I II III IV V
Vrlo mala ili
A Zanemarljiv Zanemarljiv Mali Mali Mali
zanemarnjiva
Mala B Zanemarljiv Mali Srednji Srednji Veliki
Umerena C Mali Srednji Srednji Srednji Veliki
Velika D Mali Srednji Veliki Veliki Izrazito veliki
Izrazito
Izrazito velika E Mali Veliki Veliki Izrazito veliki
veliki
„FMECA“ metoda (eng. “FMECA”-Failure mode, effects and criticality analisys)
Ova Metoda je analiza uticaja i posledica grešaka, pogotovo u fazi prepoznavanja

rizika i definisanju mera za otklanjanje njihovih uzroka. U ovoj metodi ispunjenje
rizika posmatra se kao nastanak greške. Zato se idetifikacijom potencijalnih grešaka
utvrđuju i potencijalni rizici po bezbednost na radu. Ova metoda je alat za
prepoznavanje rizika, otkrivanje njihovih uzroka procenu opasnosti i predlaganje
mera za njihov nestanak. Neke rizike nije moguće izbeći, tako da se zadovoljavamo
ako je njihov rizik na što manjem nivou.
Čovek je nemoćan pred elemntarnim nepogodama jer ničim ne može da spreči

njihovo pojavljivanje. Ali moguće je unapred se pripremiti i pravovremeno reagovati
ako se oni zaista i dogode. Ova metoda upravo nudi mogućnost sistematskog
pristupa indetifikaciji i analizi rizika i mere koje treba preduzeti. Korektivne i
preventivne mere su osnov ove metode.
Osim primene konkretne predložene mere, moguće je stvoriti sliku o rešavanju

problema kroz pisanje nekoliko scenarija koji se mogu, a ne moraju realizovati.
Izabere se scenario koji je najviše moguć, potom se analizira, a podaci se prikupljaju i
čuvaju u bazi podataka i prema njima se postupa u slučaju nastanka pojedinačnog
rizika.
Postupkom indetifikacije opasnosti i štetnosti i vrednovanja uticaja dobija se:

- Identifikacija svih opasnosti i štetnosti koji mogu imati uticaja na rad;
- Analiza;
- Sistem vrednovanja svake opasnosti i štetnosti;
- Metod određivanja značaja.
Ova metoda je po konceptu preventivna i usmerena ka sprečavanju nastanka grešaka

u fazama projektovanja. Praktična primena ove metode je realna i moguća. Metoda je
sistematski i analitički proces preispitivanja planskih i projektnih rešenja procesa.
Primenjuje se uporedo sa procesom projektovanja: od preispitivanja projekta, do
preispitivanja rešenja i ocene stanja sistema bezbednosti i zdravlja na radu.

Ograničena je striktnim pravilima ocene pojedinih elemenata opasnosti na radnom
mestu i radnoj okolini kao i ocenom konačno procenjenog rizika na sistem
bezbednosti i zdravlje na radu. Parametri analize se numerički vrednuju, pa je i
procena rizika izražena numerički. Ova metoda je vrlo laka za razumevanje. Razlika
od ostalih metoda je u tome što se vrednovanje rizika analizira po: faktoru rizika
verovatnoće pojave greške R1, faktoru rizika posledice posledice težine greške R2 i
faktoru verovatnoće otkrivanja greške R3. Tako dolazimo do jednačine za
izračunavanje indeksa prioriteta rizika R za svaki mogući par greška-mogući uzrok:
R = R1  R2  R3
Tabela 10.11 Osnovna pravila vrednovanja faktora rizika

Vrednost Skala
Faktor 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10
R1 (verovatnoća
Ne pojavljuje se  Sigurno se pojavljuje
pojava greške )
R2
Nikakve  Katastrofalne
(posledice greške)
R3 (verovatnoća
Sigurno se može otkriti  Teško se može otkriti
otkrivanja)
Ovako izračunat indeks prioriteta rizika se upoređuje sa unapred utvrđenim koeficijentima

kritičnog rizika Rk. Uslov koji se mora ispoštovati je da R < Rk. Ako nije ispunjen taj uslov,
odnosno ako je R ≥ Rk, onda se odgovarajućim korektivnim merama obezbeđuje zadani cilj R
< Rk. Ako ipak nisu propisane kritične vrednosti indeksa prioriteta, mogu se koristiti grubi
kriterujumi za ocenu projektnih rešenja.
Tabela 10.12 Kriterijumi za ocenu rešenja

Faktori rizika
Ocena rešenja Korektivne mere
R1 R2 R3
1 1 1 Idealan slučaj Ne
1 1 10 Dovoljno sigurno rešenje Ne
Rešenje potencijalno opasno, ali greška ne
1 10 1 Ne
utiče na sistem bezbednosti
Zagađenje prisutno na radnom mestu ali ne
10 10 1 Da
prelazi dozvoljene vrednosti
Zagađenje prisutno i prelazi dozvoljene
10 1 10 Da
vrednosti
Česta zagađenja prisutna, sa vrlo ozbiljnim
10 10 1 Da
posledicama na zdravlje na radu
Mogućnost nastanka profesionalnih
1 10 10 oboljenja, povrede i oboljenja na radu sa Da
ozbiljnim posledicama
10 10 10 Potpuno nepouzdano rešenje Da
Tabela 10.13 Okvirni kriterijumi za vrednovanje faktora rizika

verovatnoće pojave greške
Vrednost
Verovatnoća
Kriterijumi faktora rizika
pojave greške
R1
Ne pojavljuje se Ne očekuje se pojava greške 1
Neznatna
Neznatna pojava greške 2
verovatnoća
Vrlo mala Može se očekivati pojava greške, ali veoma retko; u

3
verovatnoća ranijoj praksi nije bilo grešaka
Mala Može se pojaviti greška, u ranijoj praksi registrovane

4
verovatnoća greške i zagađenja manja od dozvoljenih vrednosti
Očekuje se pojava greške, u ranijoj praksi registrovane

Manja od srednje 5
su greške i periodično zagađenje radne okoline
Srednja Očekuje se pojava greške, u ranijoj praksi registrovane

6
verovatnoća su greške sa epizodnim zagađenjem radne okoline
Vrlo verovatna pojava greške, u ranijoj praksi poznati

Veća od srednje
su problemi sa sa velikim epizodnim zagađenjem 7
verovatnoće
radne okoline
Vrlo verovatna pojava greške, u ranijoj praksi poznati

Velika
su problemi sa vrlo velikim periodičnim zagađenjem 8
verovatnoća
radne okoline iznad dozvoljenih vrednosti
Vrlo velika Očekuje se skoro sigurna pojava greške sa hroničnim

9
verovatnoća zagađenjem radne okoline
Očekuje se skoro sigurna pojava greške sa

Sigurno se
katastofalnim posledicama na činioce sistema radne 10
pojavljuje
okoline
Tabela 10.14 Okvirni kriterijumi za vrednovanje faktora rizika težine greške

Vrednost
Težina greške Kriterijumi faktora rizika
R2
Nikakva Ne očekuje se pojava greške 1
Ukoliko se pojavi greška, korisnik verovatno neće ni
Zanemaruje se primetiti grešku koja proizvodi zanemarljive posledice po 2
radno mesto i radnu okolinu
Težina greške vrlo mala, ne utiče na vitalne funkcije sistema,
Vrlo mala korisnik će verovatno zapaziti grešku na radu, posledice po 3
radno mesto i radnu okolinu će biti vrlo male
Težina greške je mala, ne utiče na vitalne funkcije sistema,
Mala korisnik će zapaziti grešku, posledice po radno mesto i 4
radnu okolinu su male
Težina greške značajno utiče na vitalne funkcije sistema,
korisnik indetifikuje grešku, posledice po radno mesto i
Značajna radnu okolinu su značajne, bezbednost i zdravlje na radu su
5
ugroženi
Težina greške vrlo značajno utiče na vitalne funkcije
sistema, korisnik indetifikuje grešku, posledice po radno
Vrlo značajna mesto i radnu okolinu su vrlo značajne, bezbednost i
6
zdravlje na radu su ugroženi i zahteva se redukcija rizika
Težina greške ozbiljno utiče na vitalne funkcije sistema,
radnu okolinu su ozbiljne, parametri zagađenja prelaze
Ozbiljna dozvoljene vrednosti, bezbednost i zdravlje na radu su
7
ugroženi i zahteva se redukcija rizika i preduzimanje
tehničkih i organizacionih mera zaštite
Težina greške ima veliki uticaj na vitalne funkcije sistema,
radnu okolinu su velike, parametri zagađenja veoma prelaze
Velika dozvoljene vrednosti, bezbednost i zdravlje na radu su
8
ugroženi i zahteva se redukcija rizika i preduzimanje
Težina greške ima vrlo veliki uticaj na vitalne funkcije
sistema, korisnik indetifikuje grešku ali ne može upravljati
njome, posledice po radno mesto i radnu okolinu su vrlo
Vrlo velika velike, parametri zagađenja veoma prelaze dozvoljene 9
vrednosti, bezbednost i zdravlje na radu su ugroženi i
zahteva se redukcija rizika i preduzimanje tehničkih i
organizacionih mera zaštite
Težina greške ima katastofalan uticaj na vitalne funkcije
sistema, korisnik indetifikuje grešku ali ne upravlja
greškom, posledice po radno mesto i radnu okolinu su
Katastrofalna katastofalne, parametri zagađenja višestruko prelaze 10
dozvoljene vrednosti, bezbednost i zdravlje na radu su
ugroženi i zahteva se hitna redukcija rizika i preduzimanje
Tabela 10.15 Okvirni kriterijumi za vrednovanje faktora verovatnoće otkrivanja greške

Verovatnoća Vrednost
otkrivanja Kriterijumi faktora rizika
greške R3
Parametri zagađenja na radnom mestu i radnoj okolini su
Sigurno se može
takve prirode da će sigurno biti otkriveni, a greška 1
otkriti blagovremeno uočena i uklonjena
Vrlo velika takve prirode da će vrlo verovatno biti vizuelno otkriveni, a 2
greška blagovremeno uočena i uklonjena
takve prirode da će verovatno biti vizuelno ili
Velika instrumentalnom metodom otkriveni, a velika je mogućnost
3
da će greška biti blagovremeno uočena i uklonjena
takve prirode da je relativno velika verovatnoća da će biti
Relativno velika instrumentalnom metodom otkriveni u većem statičkom 4
broju uzoraka, a relativno je velika mogućnosti da će greška
biti blagovremeno uočena i uklonjena
takve prirode da je srednja verovatnoća da će biti
Srednja instrumentalnom metodom otkriveni u dovoljnom statičkom 5
broju uzoraka, a srednja je mogućnosti da će greška biti
uočena i uklonjena u sledećem razvojnom ciklusu
takve prirode da je relativno mala verovatnoća da će biti
Relativno mala instrumentalnom metodom otkriveni u dovoljnom statičkom 6
broju uzoraka, a relativno je mala mogućnosti da će greška
biti uočena i uklonjena u sledećem ciklusu
takve prirode da je mala verovatnoća da će biti
Mala instrumentalnom metodom otkriveni, a mala je mogućnosti 7
da će greška biti uočena i uklonjena u sledećih nekoliko
ciklusa
takve prirode da je vrlo mala verovatnoća da će biti
Vrlo mala instrumentalnom metodom otkriveni, a vrlo mala je 8
mogućnosti da će greška biti uočena i uklonjena u sledećih
nekoliko ciklusa
takve prirode da je neznatna verovatnoća da će biti
instrumentalnom metodom otkriveni, parametri zagađenja
Neznatno nisu obuhvaćeni kontrolom i ne upravlja se njima, neznatne
9
su mogućnosti da će greška biti uočena i uklonjena u sledećih
nekoliko ciklusa
Teško će se takve prirode da ne mogu biti otkriveni, parametri zagađenja
otkriti ili se neće nisu obuhvaćeni kontrolom i ne upravlja se njima, ne postoje 10
ni otkriti mogućnosti da će greška biti uočena i uklonjena u sledećih
nekoliko ciklusa
Tabela 10.16 Kriterijumi za ocenu rizika

Nivo rizika R = R1  R2  R3
Prihvatljiv rizik. Rizikom se može upravljati uz poštovanje i
R1 R < 10 primenu procedura. Ne zahteva se praćenje i merenje
parametara opasnosti i štetnosti
Prihvatljiv rizik. Rizikom se može upravljati uz poštovanje i
R2 10 < R  100 primenu procedura. Poželjno je praćenje i merenje parametara
opasnosti i štetnosti
Povećani rizik, uslovno prihvatljiv. Zahteva se utvrđivanje
mogućnosti za otklanjanje, zamenu, kontrolu, administrativnu
zabranu i primenu ličnih zaštitnih sredstava i opreme za
bezbedan rad. Procenjenim povećanim rizikom se može
upravljati ali isključivo uz obaveznu primenu unapred
definisanih
R3 100 < R  200 organizacionih, tehničkih mera zaštite, i poštovanje propisanih
procedura i uputstava za bezbedan rad. U toku rada obavezno je
praćenje i merenje parametara opasnosti i štetnosti i
preduzimanje tehničko-tehnoloških i organizacionih mera za
smanjenje rizika na niži nivo ili eventualni prekid rada do
momenta preduzimanja adekvatnijih mera bezbednosti na
radu.
Neprihvatljiv rizik. Postoji opravdana pretpostavka da može
doći
do aktiviranja rizika i izazivanja povreda na radu i oboljenja u
vezi sa radom. Zahteva se prekid rada i preispitivanje sistema
bezbenosti na radu, po potrebi nova procena rizika i
preispitivanje i redefinisanje organizacionih, tehničkih mera
R4 200 < R  400 zaštite, po ukazanoj potrebi uključiti u primenu nove vrste
ličnih zaštitnih sredstava zaštite na radu i izraditi nove
procedure i uputstava za bezbedan rad u cilju redukcije rizika
na prihvatljiv niži nivo. Sa radom se ne može otpočeti dok se ne
izvrše obavezni pregledi, merenja i ispitivanja opreme i
sredstava za rad i parametara opasnosti i štetnosti na radnom
mestu i radnoj okolini.
Neprihvatljiv rizik. Rizikom se ne može upravljati. Zahteva se
hitno zaustavljanje procesa rada. Proces rada se ne može
pokretati dok se: ne izvrši preispitivanje ili nova procena rizika;
ne redefinišu nove mere zaštite, uključe u primenu nove
R5 R > 400 bezbednije vrste ličnih zaštitnih sredstava i opreme za zaštitu
na radu i izrade nove procedure i uputstava za bezbedan rad u
cilju smanjenja rizika na prihvatljiv nivo. Sa radom se ne može
otpočeti dok se ne izvrše obavezni pregledi, merenja i
ispitivanja opreme i sredstava za rad i parametara opasnosti i
štetnosti na radnom mestu i radnoj okolini.
10.4 POSTUPAK DEFINISANJA RIZIKA KOD MALIH I SREDNJIH PREDUZEĆA
Postupak procene rizika kod malih i srednjih preduzeća pokreće poslodavac

donošenjem pismene odluke. U njoj određuje jedno ili više lica odgovornih za
sprovođenje postupka procene. Stručno lice je lice koje ima položen stučni ispit o
praktičnoj osposobljenosti za obavljanje poslova bezbednosti i zdravlja na radu, to
može da bude i sam poslodavac ili neko od zaposlenih.
Poslodavac koji može sâm, bez položenog odgovarajućeg stručnog ispita, da uradi
procenu rizika, je poslodavac koji se bavi:
- trgovinom,
- ugostiteljstvom i turizmom,
- zanatskim i ličnim uslugama,
- finansijo-tehničkim i poslovnim uslugama,
- obrazovanjem,
- delatnosti u okviru nauke i informacija,
- zdravstvene i socijalne zaštite i stanbeno-komunalne delatnosti,
- uz uslov da ima manje od deset zaposlenih.
Stručno lice izrađuje, a poslodavac odobrava, Plan sprovođnjenja postupka procene

rizika. Ovaj dokument je sastavni deo Akta o proceni rizika. Plan treba da daje
odgovore ko, šta, kada i kako treba da radi u toku procene rizika, kao i da poseduje
sledeće elemente:
- pravni osnov za procenu rizika,
- organizaciju i koordinaciju sprovođenja,
- izmene i dopune sprovođenja procene rizika,
- spisak pravnih i fizičkih lica kompetetnih za procenjivanje rizika,
- metode za vršenje procene rizika,
- faze i rokove za procenu rizika,
- način prikupljanja dokumentacije potrebne za procenu rizika,
- informisanje procenjivača rizika,
- koordinaciju između procenjivača rizika,
- način pribavljanja informacija za procenu rizika od zaposlenih,
- konsultacije sa predstavnicima zaposlenih i informisanje zaposlenih o
rezultatima procene rizika i o preduzetim merama.
Da bi se napravio Akt o proceni rizika, potrebni su sledeći podaci:

- opšti podaci o poslodavcu ( ime firme, adresa, PIB, delatnost),
- opis tehnološkog i radnog procesa, opis sredstava za rad i sredstva (objekti,
sirovine i materijali koji se koriste,) i opreme za ličnu zaštitu na radu,
- snimanje organizacije rada,
- prepoznavanje i utvrđivanje opasnosti i štetnosti na radnom mestu i u radnoj
okolini,
- procenivanje rizika u odnosu na opasnosti i štetnosti,
- utvrđivanje načina i mera za otklanjanje, smanjenje i sprečavanje rizika,
- zaključak.
Prilikom prikupljanja potrebnih podataka, koji se odnose na organizaciju rada na radnom

mestu, potrebno je navesti lokaciju radnog mesta, organizaciju radnog vremena (da li je
smenski rad, skraćeno radno vreme, preraspodela radnog vremena, rad noću…), opis poslova
i vreme provedeno na tim poslovima (detaljan opis pojedinih poslova, opis poslovno-radnih
aktivnosti u okviru radnog vremena), uslove za zasnivanje radnog odnosa (vrsta i stepen
stručne spreme, potrebni zdravstveni uslovi…), kao i broj zaposlenih. Sa ovim informacijama
poslodavac dolazi do akta kojim je uređena organizacija i sistematizacija poslova ili
pojedinačnih ugovora. Od krucijalnog značaja je utvrditi stvarno stanje organizacije rada jer
opasnosti i štetnosi nastaju zbog poslova, koji se obavljaju, a ne zbog poslova koji su propisani
da se obavljaju.
Prepoznavanje i utvrđivanje opasnosti i štetnosti na radnom mestu vrši se na osnovu analize

prikupljenih podataka koji se odnose na:
- Tehnološki i radni proces, sredstva za rad i sredstva za ličnu zaštitu na radu,
- Organizaciju rada,
- Stanje bezbednosti i zdravlja na radu u trenutku kada se vršila procena rizika.
Procenjivanje rizika u odnosu na opasnosti i štetnosti jeste analiza svake opasnosti

pojedinačno. One se pri tom mogu podeliti u dve grupe:
- Opasnosti i štetnosti kojima su u propisane dozvoljene vrednosti i
- Opasnosti i štetnosti kojima nisu propisane dozvoljene vrednosti.
Način na koji će se analizirati opasnosti i štetnosti zavisi od toga u koju grupu spadaju.
Uopšteno govoreći, najčešće će dozvoljene vrednosti biti propisane za štetnosti, koje nastaju
u procesu rada. Međutim, opasnosti su u većini slučajeva u grupi nepropisanih dozvoljenih
vrednosti.
Analiza štetnosti i opasnosti za koje nisu propisane dozvoljene vrednosti vrši se metodom 5 
5. Ovom metodom, za svaku opasnost i štetnost mora da se utvrdi verovatnoća nastanka
(prema Tabeli 10.17.) kao i težina posledice (prema Tabeli 10.18.). Posle toga , za utvrđenu
verovatnoću nastanka i težinu posledice, stručno lice određuje Nivo rizika (po Tabeli 10.19.)
Tabela 10.17 Verovatnoća nastanka Tabela 10.18 Težina posledice

posledice
Verovatnoća nastanka posledice Težina posledice
opis (posledica povrede ili
nivo opis nivo
oboljenja)
1 potpuno neverovatno 1 beznačajna (bez bolovanja)
2 neverovatno 2 laka (bolovanje do 3 dana)
3 moguće 3 srednja (bolovanje od 4 do 15 dana)
4 veoma verovatno 4 teška (bolovanje duže od 15 dana)

katastrofalna (potpuni gubitak
5 gotovo sigurno ili sigurno 5
radne sposobnosti ili smrt)
Tabela 10.19 Nivo rizika

Verovatnoća nastanka
Nivo rizika
1 2 3 4 5
1 1 2 3 4 5
2 2 4 6 8 10
Težina posledice
3 3 6 9 12 15
4 4 8 12 16 20
5 5 10 15 20 25
Tabela 10.20 Opis nivoa rizika iz Tabele 10.19.

Nivo rizika Opis
1–3 NIZAK – pratiti primenu mera
4–8 SREDNJI – obezbediti striktnu kontrolu primene mera
VISOK – preispitati primenu postojećih i razmotriti uvođenje

9 – 15
novih mera
VEOMA VISOK – primeniti mere kojima će se smanjiti nivo
16 – 25
rizika pre početka ili nastavljanje rada
Posle izvršene analize opasnosti i štetnosti, potrebno je utvrditi način i mere kojima će rizik
biti otklonjen, smanjen ili sprečen. Zavisno od nivoa rizika, definišu se rokovi za primenu
zaštitnih mera, Tabela 10.21. Prioritet su mere koje treba da spreče najveće rizike.
Tabela 10.21. Zaštitne mere

Zanemarljivo
Ne zahteva se praćenje i merenje parametara opasnosti.
mali rizik
Rizikom se može upravljati uz poštovanje i primenu propisanih
Vrlo mali rizik
procedura.
Mali rizik Poželjno je praćenje i merenje parametara opasnosti i štetnosti.
Uslovno prihvatljiv rizik. Zahteva se mogućnost za otklanjanje, zamenu,
kontrolu i primenu ličnih zaštitnih sredstava i opreme za bezbedan rad.
Srednji rizik
Rizikom se može upravljati, ali uz obaveznu primenu mera zaštite.
Obavezno je praćenje i merenje parametara opasnosti i štetnosti.
Neprihvatljiv rizik. Postoji opravdana pretpostavka da može doći do
aktiviranja rizika koji će izazvati povredu na radu. Zahtevaju se prekid
Veliki rizik
rada i preispitavanje sistema bezbednosti na radu. Sa radom se ne može
otpočeti bez obaveznih pregleda.
Neprihvatljiv rizik. Rizikom se ne može upravljati. Zahteva se hitno
Vrlo veliki rizik zaustavljanje procesa rada. Sa radom se ne može otpočeti bez obaveznih
pregleda, merenja i ispitivanja opreme i sredstava za rad.
Zaključak treba da sadrži:

- sva radna mesta na kojima je izvršena procena rizika,
- radna mesta sa povećanim rizikom,
- prioritete u otklanjanju rizika,
- Izjavu poslodavca kojom se obavezuje da će primeniti sve utvrđene mere za
bezbedan rad zaposlenih.
10.5 REKAPITULACIJA POGLAVLJA

Procena rizika je važan korak u zaštiti radnika i posla koji se stavlja pred poslodavca, koji
pored zakonskog zahteva ima i moralnu obavezu da zaštiti svoje radnike. Poslodavac je dužan
da obezbedi zaposlenom rad na radnom mestu i u radnoj okolini u kojima su sprovedene
mere bezbednosti i zdravlja na radu kako zbog zaštite radnika tako i zbog sopstvene zaštite,
jer u slučaju nastanka povrede poslodavac nije odgovoran ako je uradio sve što zakonski
treba.
Ovaj usvojeni princip procene rizika na radnim mestima i u radnoj okolini veoma je pogodan
metod za preduzimanje i primenu preventivnih mera od povreda na radu.
LITERATURA
[1] Mitrović R.: Tehnički propisi i standardi – predavanja-skripte, Univerzitet u Beogradu –
http://omk.mas.bg.ac.rs/files/izborni/Tehnicki%20Propisi%20i%20Standardi/Izbor
%20metode%20za%20procenu%20rizika.pdf,
[2] Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, "Sl. glasnik RS", br. 101/2005
[3] Ministarstvo za rad RS, Akt o proceni rizika,
http://www.minrzs.gov.rs/files/doc/bezbednost/dokumenta/akt_o_proceni_rizika.pd
f , pristupljeno 20.06.2015.
[4] Pravilnik o načinu i postupku procene rizika na radnom mestu i radnoj okolini, ("Sl.
glasnik RS", br. 72/2006, 84/2006 - ispr. i 30/2010)
[5] Priručnik za pripremu stručnog ispita za obavljanje poslova bezbednosti i zdravlja na
radu, 2008
[6] Mišković Ž.: Ocena rizika, uputstvo za izradu seminarskih radova,- Univerzitet u
[7] Anđelković B.: Procena rizika na radnom mestu, Univerzitet u Nišu - Fakultet zaštite na
radu u Nišu, 2012.
[8] Bojranić S.: Metod za procenu rizika na radnom mestu i u radnoj okolini, 2011
[9] Grupa autora, Praktikum za procenu i upravljanje rizicima na radnom mestu i u radnoj
okolini, 2007, http://www.agmknjiga.co.rs/masinstvo-energretika-
elektrotehnika/praktikum-za-procenu-i-upravljanje-rizicima-na-random-mestu-i-u-
radnoj-okolini, pristupljeno 20.06.2015.
[10] Procena rizika, http://sr.wikipedia.org/sr/Procena_rizika , pristupljeno 20.06.2015.
Osnove tehničkih propisa – Pravilnik o bezbednosti mašina 219
PRAVILNIK O BEZBEDNOSTI MAŠINA

THE BOOK OF RULES ON MACHINERY SAFETY
11.1 UVODNA RAZMATRANJA
Glavni preduslov za uspostavljanje zajedničih propisa na određenoj teritoriji je bilo

stvaranje Evropske Unije. Šest Evropskih država je 18. aprila 1951. godine potpisalo
Pariski sporazum kojim je osnovana Evropska zajednica za ugalj i čelik (ECSC). To se
nastavilo potpisivanjem Rimskih ugovora o osnivanju Evropske ekonomske
zajednice (EEC) koji su potpisani 1957. godine. Rimski ugovori su predviđali
ukidanje carinskih i drugih barijera i stvaranje zajedničkog tržišta, slobodno kretanje
ljudi, roba i usluga. Proširivanje je nastavljeno i posle tog datuma i očekuje se
svakako da se nastavi sa proširivanjem. Evropska Unija je zasnovana na vladavini
prava, koje se u užem smislu može podeliti na primarno i sekundarno
zakonodavstvo. Primarno zakonodavstvo čine svi osnivački sporazumi EU (eng.
treaties) koji u suštini vrše funkciju ustava EU do ratifikacije prvog evropskog ustava
koji bi zamenio sve postojeće sporazume, osim onog iz 1957. godine kojim je
osnovana Evropska agencija za atomsku energiju. Za problematiku koja se razmatra
u ovom materijalu, poseban značaj ima sekundarno zakonodavstvo, koje čine:
1) Propisi (eng. regulations) – primanljivi u svim članicama, u potpunosti, imaju
obavezujuće dejstvo. Usvajaju ih Savet i Komisija;
2) Direktive (eng. directives) - obavezne za sve članice u smislu cilja koji se
njima želi postići, ali zemlje članice same odlučuju o načinu i sredstvima
kojima će ih preneti u svoje nacionalno zakonodavstvo. Usvajaju ih Senat ili
Komisija;
3) Odluke (eng. decisions)- Obavezujuće, ali samo za onoga na koga se odnose,
jer su to pojedinačni akti koji se uvek odnose na konkretnu zemlju, pravni
subjekt, i sl.;
4) Preporuke i mišljenja (eng. recommendations and opinions)- nisu obavezujući
akti, već instrumenti usmeravanja ponašanja.
11.2 PRAVILNIK O BEZBEDNOSTI MAŠINA
Pravni osnov za donošenje Pravilnika o bezbednosti mašina sadržan je u članu 6. stav

1. Zakona o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanju usaglašenosti („Službeni
glasnik RS”, broj 36/09), kojim je propisano da tehničke propise priprema i donosi
ministarstvo u okviru svog delokruga.
Kompletan Pravilnik o bezbednosti mašina, zajedno sa ostalim pravilnicima i

relevantnim vodičima, dat je u Prilogu u elektronskoj formi (CD).
Pravilnik je objavljen 12. marta 2010. godine u „Službenom glasniku RS”, broj 13/10,
stupio je na snagu 20. marta 2010. godine, a počeo da se primenjuje od 01.01.2012.
godine.
Pavilnik je usklađen sa svim načelima i bitnim zahtevima iz Direktive 2006/42/EZ

(MD) Evropskog parlamenta i Saveta od 17. maja 2006. godine o mašinama, što je u
skladu sa preuzetim obavezama Republike Srbije iz Sporazuma o stabilizaciji i
pridruživanju (SSP), kao i iz Nacionanog programa integracije Republike Srbije u
Evropsku uniju (NPI) u vezi sa transponovanjem direktiva Evropske unije (EU) u
nacionalno zakonodavstvo, odnosno usklađivanjem domaćeg zakonodavstva sa
pravnim tekovinama EU. Obaveze iz SSP se naročito odnose na deo koji se odnosi na
slobodan protok roba i u tom smislu, neophodnosti harmonizacije tehničkog
zakonodavstva Republike Srbije sa tehničkim zakonodavstvom EU sa ciljem
uklanjanja tehničkih prepreka za trgovinu kao jednog od ključnih elemenata za
obezbeđivanje slobodnog protoka roba i stvaranja jedinstvenog tržišta.
Nova Direktiva 2006/42/EC dopunjuje i zamenjuje staru Direktivu mašina

98/37/EC. Tehničko zakonodavstvo Evropske Zajednice ju je zamenilo sa ciljem
uključenja savremenih tehničkih rešenja, kao i dopuna i preciziranja postojećih
tehničkih dokumenata. Ovo se posebno odnosi na preciznije definisanje obima
primene pojedinih Direktiva i razgraničenje nadležnosti svake direktive.
Područje primene nove Direktive mašina 2006/42/EC je prošireno sa uključenjem

određenih mašina kao što su: dizalice na građevinskim objektima, mašine koje rade
sa udarima, mašine za rezanje (testere) itd.
Nova mašinska direktiva MD 2006/42/EC je uvela četiri segmenta vezana za

područje primene:
1)proširenje primene na određene mašine (dizalice, mašine sa udarima...);
2)jasnije razgraničenje između niskonaponske (LVD) direktive i nove mašinske
direktive;
3)razgraničenje između direktive za liftove i nove mašinske direktive i
4)bezbednosne komponente.
Jasnije su razgraničene nova MD 2006/42/EC i niskonaponska Direktiva (LVD). U

novoj mašinskoj direktivi je nabrojano šest grupa električnih proizvoda koje su
isključene iz područja primene mašinske diretive i spadaju u područje primene
niskonaponske direktive. Za ostale električne mašine, obaveze koje se odnose na
proceduru usaglašavanja su definisane novom mašinskom direktivom, a
bezbednosni zahtevi vezani za rizike od električnih opasnosti su predmet

niskonaponske direktive.
Učinjeno je jasnije razgraničenje između područja primene nove mašinske direktive i

direktive za liftove. Liftovi čija je brzina manja od 0,15 m/s se isključuju iz područja
primene direktive za liftove i uključuju se u oblast primene nove mašinske direktive.
Poseban deo područja primene nove mašinske direktive se odnosi na bezbednosne
komponente.
Grafički prikaz sadržaja direktiva 98/37/EC; MD 2006/42/EC i Pravilnika o

bezbednosti mašina je prikazan na Slici 11.1.
Slika 11.1 Grafički prikaz sadržaja direktiva 98/37/ЕC ; МD 2006/42/ЕC

i Pravilnika o bezbednosti mašina
Pravilnikom o bezbednosti mašina se propisuju: bitni i suštinski zahtevi za zaštitu

zdravlja i bezbednosti koji se odnose na projektovanje i izradu mašina, kao i drugi
zahtevi i uslovi koji moraju biti ispunjeni za njihovo stavljanje na tržište i/ili
upotrebu; sadržina Deklaracije o usaglašenosti mašine i Deklaracije o ugradnji
delimično završene mašine; sadržina tehničke dokumentacije; postupci za
ocenjivanje usaglašenosti; zahtevi koje mora da ispuni telo za ocenjivanje
usaglašenosti da bi bilo imenovano za ocenjivanje usaglašenosti; znak usaglašenosti i
označavanje usaglašenosti; poverljivost podataka i zaštitna klauzula. Pravilnik o
bezbednosti mašina se sastoji iz 8 poglavlja sa ukupno 23 člana i 11 Priloga, čija je
struktura grafički predstavljena na Slici 11.2.
Slika 11.2 Struktura Pravilnika o bezbednosti mašina
11.2.1 Područje primene
Ovaj Pravilnik primenjuje se na sledeće mašine, odnosno proizvode:

1)mašine;
2)zamenljivu opremu;
3)bezbednosne komponente;
4)pribore za dizanje;
5)lance, užad i transportne trake;
6)zamenljive mehaničke prenosnike snage;
7)delimično završene mašine.
Mašine su mašine, odnosno sklop opremljen ili namenjen za opremanje pogonskim

sistemom koji ne koristi neposredno ljudsku ili životinjsku snagu i koji je sastavljen
od povezanih delova ili komponenti za određene namene od kojih je najmanje jedan
pokretan.
Zamenjiva oprema jesu uređaji (koji nisu alati) koje rukovalac montira na pogonsku
ili vučnu mašinu da bi toj mašini promenio ili joj dodao novu fukciju.
Bezbednosna komponenta jeste komponenta:

1) koja služi ispunjavanju bezbednosne funkcije;
2) koja se samostalno stavlja na tržište;
3) čiji otkaz i/ili pogrešna funkcija ugrožava bezbednost ljudi;
4) koja nije neophodna za funkcionisanje mašine ili koja se može zameniti

običnom komponentom da bi mašina funkcionisala.
Spisak bezbednosnih komponenti sadržan je u Prilogu 5 Spisak bezbednosnih

komponenti, koji je odštampan uz ovaj Pravilnik i čini njegov sastavni deo.
Pribor za dizanje jesu komponente ili oprema, uključujući kuke za dizanje i njihove
komponente koje nisu pričvršćene na mašinu za dizanje i koje se postavljaju između
mašine i tereta, na samom teretu ili po svojoj nameni predstavljaju sastavni deo
tereta i koje se stavljaju samostalno na tržište.
Lanci, užad i transportne trake su lanci, užad i transportne trake projektovani i

izrađeni za dizanje, kao deo mašine za dizanje ili pribora za dizanje.
Zamenljivi mehanički prenosnik snage jeste zamenljiva komponenta za prenos snage

između pogonske ili vučne mašine i druge mašine sa kojom se spaja u prvom
nepokretnom ležištu. Kada je ova komponenta stavljena na tržište zajedno sa
zaštitnikom, takva komponenta se smatra jednim proizvodom.
Delimično završena mašina jeste sklop koji samostalno ne može da se koristi za

određenu namenu, već je namenjen samo za ugrađivanje ili montažu sa drugom
mašinom ili delimično završenom mašinom ili opremom, u kom slučaju postaje
mašina na koju se primenjuje ovaj Pravilnik. Pogonski sistem je delimično završena
mašina.
Ovaj Pravilnik se ne primenjuje na sledeće mašine, odnosno proizvode:

1) bezbednosne komponente koje se koriste kao rezervni delovi za zamenu tih
komponenti i koje isporučuje proizvođač originalnih mašina;
2) posebnu opremu koja se upotrebljava na sajmovima i/ili u zabavnim
parkovima;
3) mašine koje su posebno projektovane ili koje se puštaju u upotrebu u
nuklearne svrhe i kod kojih u slučaju otkaza može doći do radioaktivnih
emisija;
4) oružje, uključujući vatreno oružje;
5) sledeća prevozna sredstva:
(1) poljoprivredni i šumski traktori, u vezi sa rizicima koji su utvrđeni
posebnim propisima, sa izuzetkom mašina koje su priključene na ta
vozila;
(2) motorna vozila i njihove prikolice obuhvaćene posebnim propisom, sa
izuzetkom mašina koje su priključene na ta vozila;
(3) vozila sa dva ili tri točka obuhvaćena posebnim propisom, sa izuzetkom
mašina koje su priključene na ta vozila;
(4) motorna vozila koja su namenjena isključivo za takmičenja;
(5) prevozna sredstva u vazdušnom, vodenom ili železničkom saobraćaju, sa
izuzetkom mašina koje su priključene na ta prevozna sredstva.
6) morska plovila i pokretne priobalne jedinice i mašine koje su montirane na

tim plovilima i/ili jedinicama;
7) mašine koje su posebno projektovane i izrađene za vojne i policijske svrhe;
8) mašine koje su posebno projektovane i izrađene u istraživačke svrhe za
privremenu upotrebu u laboratorijama;
9) rudarsku opremu za dizanje namotavanjem;
10) mašine namenjene za pomeranje izvođača za vreme izvođenja scenskih
predstava;
11) električne i elektronske proizvode, odnosno grupe tih proizvoda na koje se
primenjuju drugi propisi, i to:
(1) električne aparate namenjene za upotrebu u domaćinstvu;
(2) audio i video opremu;
(3) opremu za informacione tehnologije;
(4) uobičajene kancelarijske mašine;
(5) niskonaponske prekidače i upravljačke uređaje;
(6) elektromotore.
12) visokonaponsku električnu opremu, i to:
(1) prekidače i upravljačke uređaje;
(2) transformatore.
Ovaj Pravilnik se ne primenjuje na mašine u odnosu na opasnosti iz Priloga 1

Pravilnika – Bitni zahtevi za zaštitu zdravlja i bezbednosti koji se odnose na
projektovanje i izradu mašina, koji je odštampan uz ovaj Pravilnik i čini njegov
sastavni deo, ako su te opasnosti bliže uređene drugim propisima.
Pre stavljanja mašine na tržište i/ili upotrebu, proizvođač mora da obezbedi da

mašina ispunjava bitne zahteve za zdravlje i bezbednost zatim da obezbedi
dostupnost tehničke dokumentacije za mašinu. Tehnička dokumentacija za mašinu i
tehnička dokumentacija za delimično završenu mašinu, koji je odštampan uz ovaj
Pravilnik i čini njegov sastavni deo obezbeđuje potrebne informacije (uputstva i sl.) o
mašini. Proizvođač mora da sprovodi odgovarajuće postupke za ocenjivanje
usaglašenosti u skladu sa članom 8. ovog Pravilnika zatim da sačinjava i izdaje
Deklaraciju o usaglašenosti mašine i obezbeđuje da ta deklaracija prati mašinu, u
skladu sa poglavljem A Priloga 2 - Deklaracija o usaglašenosti mašine i Deklaracija o
ugradnji delimično završene mašine, koji je odštampan uz ovaj pravilnik i čini njegov
sastavni deo i na kraju stavlja znak usaglašenosti na mašinu, u skladu sa članom 12.
ovog Pravilnika.
Smatra se da je mašina na koju je stavljen znak usaglašenosti i koju prati deklaracija

o usaglašenosti mašine usaglašena sa zahtevima iz ovog Pravilnika. Ako je određena
mašina predmet i drugih propisa kojima se uređuju druga pitanja i kojima se
propisuje stavljanje znaka usaglašenosti, stavljen znak usaglašenosti označava da je
ta mašina usaglašena i sa zahtevima iz tih drugih propisa.
Podaci o propisima iz stava 4. ovog člana navode se u Deklaraciji o usaglašenosti

mašine.
Pre stavljanja delimično završene mašine na tržište, proizvođač ili njegov zastupnik
priprema dokumentaciju i druge dokumente iz člana 9. ovog Pravilnika.
Mašina koja ispunjava zahteve i uslove iz ovog Pravilnika stavlja se na tržište i/ili
upotrebu slobodno, bez ikakvih ograničenja. Na tržište se može slobodno, bez ikakvih
ograničenja, stavljati samo delimično završena mašina za koju je proizvođač ili
njegov zastupnik sačinio i izdao Deklaraciju o ugradnji iz Priloga 2 poglavlje B. U ovoj
deklaraciji se mora navesti da je delimično završena mašina namenjena za ugradnju
u mašinu ili montiranje sa drugom delimično završenom mašinom kako bi činila
jednu mašinu. Mašina ili delimično završena mašina koja ne ispunjava zahteve i
uslove iz ovog Pravilnika može se pokazivati na sajmovima, izložbama,
prezentacijama i drugim sličnim manifestacijama, samo ako je na njima stavljen
vidljiv znak koji označava da one nisu usaglašene sa zahtevima iz ovog Pravilnika i da
se neće stavljati na tržište i/ili upotrebu dok se ne usaglase sa tim zahtevima. Za
vreme pokazivanja mašine ili delimično završene mašine iz stava 3. ovog člana
preduzimaju se odgovarajuće bezbednosne mere radi zaštite ljudi.
11.3 POSTUPCI ZA OCENJIVANJE USAGLAŠENOSTI
Za ocenjivanje usaglašenosti mašine sa zahtevima iz ovog Pravilnika proizvođač

primenjuje jedan od postupaka za ocenjivanje usaglašenosti mašine iz st. 2, 3. i 4.
ovog člana.
Ako mašina nije navedena u Prilogu 4 vrste mašina na koje se primenjuje

ocenjivanje usaglašenosti na način iz člana 8. st. 3. i 4., koji je odštampan uz ovaj
Pravilnik i čini njegov sastavni deo, proizvođač primenjuje postupak za ocenjivanje
usaglašenosti mašine internom kontrolom proizvodnje iz Priloga 8. Postupak za
ocenjivanje usaglašenosti koji sprovodi proizvođač (interna kontrola proizvodnje),
koji je odštampan uz ovaj Pravilnik i čini njegov sastavni deo.
Ako je mašina navedena u Prilogu 4 i izrađena u skladu sa srpskim standardima iz

člana 7. ovog Pravilnika i ako ti standardi pokrivaju sve odgovarajuće bitne zahteve
za zdravlje i bezbednost, proizvođač može da primeni jedan od sledećih postupaka:
1) postupak za ocenjivanje usaglašenosti internom kontrolom proizvodnje iz
Priloga 8;
2) postupak za pregled tipa iz Priloga 9 – Pregled tipa, koji je odštampan uz ovaj
Pravilnik i čini njegov sastavni deo, i internu kontrolu proizvodnje iz Priloga
8 tačka 3;
3) postupak za potpuno obezbeđivanje kvaliteta iz Priloga 10 – Potpuno
obezbeđivanje kvaliteta, koji je odštampan uz ovaj Pravilnik i čini njegov
sastavni deo.
Ako je mašina navedena u Prilogu 4, a nije izrađena u skladu sa srpskim standardima

iz člana 7. ovog Pravilnika ili je samo delimično usklađena sa takvim standardima ili
ti standardi ne pokrivaju sve bitne zahteve za zdravlje i bezbednost, ili ako za
predmetnu mašinu nema tih standarda, proizvođač primenjuje jedan od sledećih
postupaka:
1) postupak za pregled tipa iz Priloga 9 i internu kontrolu proizvodnje mašina iz
Priloga 8 tačka 3;
2) postupak za potpuno obezbeđivanje kvaliteta iz Priloga 10.
Telo za ocenjivanje usaglašenosti može da obavlja poslove ocenjivanja usaglašenosti

mašina iz člana 8. st. 3. i 4. ovog Pravilnika, ako ispunjava zahteve za ocenjivanje
usaglašenosti iz Priloga 11 – Zahtevi koje mora da ispuni telo za ocenjivanje
usaglašenosti da bi bilo imenovano za ocenjivanje usaglašenosti, koji je odštampan
uz ovaj Pravilnik i čini njegov sastavni deo i ako je imenovano (u daljem tekstu:
Imenovano telo) u skladu sa zakonom kojim se uređuju tehnički zahtevi za proizvode
i ocenjivanje usaglašenosti i propisom donetim na osnovu tog zakona.
Imenovano telo sprovodi ocenjivanje usaglašenosti mašina na način određen u

Prilogu 9 i Prilogu 10. Proizvođač, njegov zastupnik ili uvoznik u slučaju da
proizvođač ili njegov zastupnik nije registrovan na teritoriji Republike Srbije, pre
stavljanja na tržište mašina na koje se primenjuje ovaj Pravilnik i za koje je
primenjen postupak ocenjivanja usaglašenosti mašine iz Priloga 8, i to: liftova na
električni pogon za vertikalni prevoz tereta sa kabinom u koju nije moguć pristup
ljudi; lanaca i sastavnih elemenata lanaca; čelične užadi za opštu namenu i prenosnih
alata sa elektromotorima nazivnog naizmeničnog napona do 250 V za upotrebu u
domaćinstvu i sličnu upotrebu, dostavlja Imenovanom telu, primerak Deklaracije o
usaglašenosti za tu mašinu ili njenu overenu fotokopiju sa pripadajućom tehničkom
dokumentacijom, radi potvrđivanja usaglašenosti mašine sa zahtevima iz ovog
Pravilnika.
Na osnovu priložene dokumentacije iz stava 1. ovog člana Imenovano telo, ako utvrdi
usaglašenost mašine, izdaje Potvrdu o usaglašenosti te mašine sa bitnim zahtevima iz
Priloga 1. Grafički prikaz postupka ocene usaglašenosti za mašine prema Pravilniku o
bezbednosti mašina je prikazan na Slici 11.3.
Potvrda o usaglašenosti mašine sadrži, naročito: poslovno ime, odnosno naziv

proizvođača; naziv ovog Pravilnika i broj službenog glasila u kome je Pravilnik
objavljen; vrstu mašine i oznaku tipa mašine čija se usaglašenost potvrđuje.
Potvrda o usaglašenosti iz stava 2. ovog člana važi za isti tip, odnosno vrstu mašine
istog proizvođača tri godine od dana izdavanja ove potvrde. Imenovano telo vodi
evidenciju o izdatim potvrdama iz stava 2. ovog člana i na zahtev proizvođača ili
njegovog zastupnika, odnosno uvoznika izdaje izvod iz evidencije koji sadrži,
naročito podatke o poslovnom imenu ili nazivu proizvođača i vrsti, odnosno tipu
mašine za koji je izdata potvrda o usaglašenosti i roku njenog važenja. Evidenciju o
izdatim potvrdama Imenovano telo objavljuje na svojoj službenoj internet stranici.
Za nove isporuke mašine istog proizvođača i iste vrste, odnosno tipa mašine za koju
je izdata Potvrda o usaglašenosti nije potrebno dostavljati Imenovanom telu
dokumentaciju iz stava 1. ovog člana, a kao dokaz o važenju izdate Potvrde o
usaglašenosti koristi se izvod iz evidencije iz stava 5. ovog člana. Na osnovu Potvrde
o usaglašenosti ili izvoda iz evidencije izdatih od Imenovanog tela, proizvođač ili
njegov zastupnik, odnosno uvoznik stavlja na mašinu Srpski znak usaglašenosti.
Troškove pregleda dokumentacije i izdavanja Potvrde o usaglašenosti snosi
podnosilac dokumentacije iz stava 1. ovog člana.
Slika 11.3 Grafički prikaz postupka ocene usaglašenosti za MAŠINE

prema Pravilniku o bezbednosti mašina
Visina troškova iz stava 9. ovog člana određuje se cenovnikom Imenovanog tela i ona
mora biti srazmerna obimu i složenosti dokumentacije koja se pregleda i vremenu
koje je potrebno za obavljanje tog pregleda. Za izdavanje izvoda iz evidencije iz stava
5. ovog člana mogu se naplatiti troškovi izdavanja, najviše do visine neophodnih
troškova za izradu izvoda, što se utvrđuje cenovnikom Imenovanog tela.
Dostavljanje dokumentacije i pribavljanje Potvrde o usaglašenosti iz st. 1. i 2. ovog

člana, ne odnosi se na proizvođača mašine koja je proizvedena u Republici Srbiji i za
koju je ocenjivanje usaglašenosti sprovedeno od strane Imenovanog tela.
Mašina koja je usaglašena sa zahtevima iz ovog Pravilnika označava se znakom

usaglašenosti u obliku i na način koji je propisan u Prilogu 3 – Znak usaglašenosti,
koji je odštampan uz ovaj Pravilnik i čini njegov sastavni deo, Slika 11.4b (Evropski
znak usaglašenosti je dat na Slici 11.4a).
Znak usaglašenosti stavlja na mašinu proizvođač ili njegov zastupnik, odnosno

uvoznik ako proizvođač ili njegov zastupnik nije registrovan na teritoriji Republike
Srbije, na vidnom mestu tako da bude čitljiv i neizbrisiv, u skladu sa propisom kojim
se određuje način stavljanja i upotreba znakova usaglašenosti. Na mašinu se mogu
stavljati i drugi znakovi, simboli, natpisi ili druge oznake, pod uslovom da se time ne
smanjuje vidljivost, čitljivost i/ili značenje znaka usaglašenosti.
(a) (b)
Slika 11.4 Evropski (a) i Srpski (b) znak usaglašenosti
Na mašinu se ne mogu stavljati drugi znakovi, simboli, natpisi ili druge oznake čije je
stavljanje zabranjeno zakonom kojim se uređuju tehnički zahtevi za proizvode i
ocenjivanje usaglašenosti.
Neodgovarajućim označavanjem mašine, smatra se stavljanje znaka, simbola, natpisa

ili druge oznake čije je stavljanje zabranjeno zakonom kojim se uređuju tehnički
zahtevi za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti, kao i:
- stavljanje znaka usaglašenosti na mašine, odnosno proizvode na koje se ne
primenjuje ovaj Pravilnik;
- nepostojanje znaka usaglašenosti na mašini koja je usaglašena sa zahtevima
iz ovog Pravilnika.
11.4 BITNI ZAHTEVI ZA ZAŠTITU ZDRAVLJA I BEZBEDNOSTI

KOJI SE ODNOSE NA PROJEKTOVANJE I IZRADU MAŠINA
Proizvođač mašine vrši procenu rizika ili obezbeđuje da se ta procena izvrši, radi
utvrđivanja zahteva za zaštitu zdravlja i bezbednost koji se primenjuju za mašinu.
Posle procene rizika, mašina se mora projektovati i izraditi tako da se uzmu u obzir
rezultati ove procene.
Ponavljanjem postupka procene rizika i smanjivanjem rizika do koga se došlo na

način iz stava 1. ove tačke, proizvođač:
Određuje ograničenja mašine, uključujući predviđenu namenu mašine i njenu

razumno predvidivu nepravilnu upotrebu:
- Utvrđuje opasnosti koje mašina može proizvesti i sa njom povezane opasne
situacije;
- Procenjuje rizike, uzimajući u obzir stepen mogućih povreda ili oštećenja
zdravlja i verovatnoću njihovog nastanka;
- Vrednuje rizike, radi utvrđivanja da li je potrebno smanjiti rizike u skladu sa
ciljevima ovog Pravilnika;
- Otklanja opasnosti ili smanjuje rizike u vezi sa tim opasnostima, primenom
zaštitnih mera, prvenstveno prioriteta iz tačke 1.1.2 b) ovog Priloga.
Obaveze utvrđene bitnim zahtevima za zdravlje i bezbednost primenjuju se samo

onda kada postoji odgovarajuća opasnost pri upotrebi mašine u uslovima koje je
predvideo proizvođač za slučajeve nepravilne upotrebe te mašine koji se mogu
predvideti. Pri tome, primenjuju se načela povezivanja bezbednosti iz tačke 1.1.2
ovog Priloga i obaveza koje se odnose na označavanje mašina i uputstava iz tačke
1.7.3 i 1.7.4 ovog Priloga.
Na Slici 11.5 je prikazan tipičan položaj radnika tokom rada za industrijskom

mašinom.
Slika 11.5 Radnik u radnom položaju
Bitni zahtevi za zaštitu zdravlja i bezbednost utvrđeni u ovom Prilogu su obavezni.

Ako, zbog dostignutog stanja razvoja tehnike, nije moguće postići ciljeve koji su
postavljeni u bitnim zahtevima iz ovog Priloga, mašina mora biti, u meri u kojoj je to
maksimalno moguće, projektovana i izrađena tako da se približi tim ciljevima.
Ovaj Prilog se sastoji iz više delova. Prvi deo je opšti i primenjuje se za sve vrste
mašina, a drugi delovi ovog Priloga propisuju pojedine vrste specifičnih opasnosti.
Kada se mašina projektuje, moraju se uzeti u obzir zahtevi opšteg dela i zahtevi iz
jednog ili više drugih delova, u zavisnosti od rezultata procene rizika koji su
obavljena u skladu sa tačkom 1. opštih načela.
11.4.1 Upravljački sistemi
Upravljački sistemi (Slika 11.6), moraju biti projektovani i izrađeni tako da

sprečavaju nastanak opasnih situacija. Kad je upravljački uređaj projektovan i
izrađen tako da obavlja nekoliko različitih radnji, radnja koja treba da bude izvršena
mora da bude jasno prikazana te se, kada je to potrebno, mora potvrditi.
Slika 11.6 Upravljački sistem jedne mašine
Upravljački uređaji moraju biti tako postavljeni da su njihov raspored, kretanje i

otpor delovanju, spojivi (kompatibilni) sa funkcijom koju trebaju izvršiti, uzimajući u
obzir ergonomska načela. Mašina mora biti opremljena indikatorima (brojčanici,
signalni uređaji i sl.) koji su potrebni za bezbedan rad, pri čemu rukovalac mora biti u
mogućnosti da ih očitava sa upravljačkog položaja. Rukovaocu mora biti omogućeno
da se iz svakog upravljačkog položaja može uveriti da u zonama opasnosti nema
nikoga, ili upravljački sistem mora biti tako projektovan i izrađen da se pokretanje
mašine ne dozvoljava dok se neko lice nalazi u zoni opasnosti. Ako je potrebno, na
raspolaganju moraju biti sredstva koja obezbeđuju da se mašinom može upravljati
samo iz upravljačkog položaja u jednom ili više ranije određenih područja ili
položaja. Kad postoji više od jednog upravljačkog položaja, upravljački sistem mora
biti projektovan tako da upotreba jednog od njih isključuje upotrebu drugih, osim
kod komandi za zaustavljanje i komande za zaustavljanje za slučaj opasnosti. Ako
mašina ima dva ili više upravljačkih mesta, svako upravljačko mesto mora biti
opremljeno svim potrebnim upravljačkim uređajima, kao i da se rukovaoci, pri tome,
međusobno ne ometaju ili dovode u opasnost.
11.4.2 Pokretanje mašine
Mašina se može pokrenuti samo namernim aktiviranjem upravljačkog uređaja

predviđenim za tu namenu. Za funkcionisanje mašine u automatskom režimu rada,
pokretanje mašine, ponovno pokretanje mašine po zaustavljanju ili promena radnih
uslova, moguće je bez intervencije rukovaoca, ako to ne prouzrokuje bilo kakvu
opasnost. Kad mašina ima više upravljačkih uređaja za pokretanje i više rukovalaca,
tako da mogu jedan drugoga da dovedu u opasnost, za otklanjanje takvih rizika
moraju se postaviti dodatni uređaji. Ako bezbednosni razlozi zahtevaju poseban
redosled za pokretanje i/ili zaustavljanje mašine, u tom slučaju moraju da postoje
uređaji koji obezbeđuju da se ove radnje obavljaju pravilnim redosledom.
Izabrani režim upravljanja ili režim rada mora imati prioritet u odnosu na sve druge
upravljačke ili radne režime, osim zaustavljanja u slučaju opasnosti. Ako je mašina
projektovana i izrađena tako da je moguća njena upotreba u više režima upravljanja
ili radnih režima koji zahtevaju različite zaštitne mere i/ili radne postupke (npr. kako
bi se omogućilo podešavanje, održavanje, pregled i sl.) mašina mora biti opremljena
biračem režima koji se može blokirati u svakom položaju.
Svaki položaj birača režima mora biti jasno prepoznatljiv i mora da odgovara samo
jednom režimu rada ili upravljanja.
11.5 ZAŠTITA OD MEHANIČKIH OPASNOSTI
Mašina i njeni sastavni delovi, oprema, pribori i priključci moraju biti dovoljno
stabilni, da se u toku prevoza, montaže, demontaže i svake druge radnje u vezi sa
mašinom, mašina ne prevrne, da ne padne ili da se nekontrolisano pomeri. Ako oblik
mašine ili njena predviđena instalacija ne obezbeđuju dovoljnu stabilnost, moraju se
obezbediti dodatna sredstva za pričvršćivanje i to se mora naznačiti u
odgovarajućem uputstvu. Različiti delovi mašine i njihovi spojevi moraju da izdrže
opterećenja kojima su izloženi u toku upotrebe. Trajnost upotrebljenih materijala
mora da odgovara prirodi radne sredine koju je predvideo proizvođač ili njegov
zastupnik posebno u odnosu na pojavu zamora, starenja, korozije i abrazije

(trošenja). U uputstvima mora biti navedena vrsta i učestalost potrebnih pregleda i
održavanja zbog bezbednosnih razloga. U uputstvima, na odgovarajućem mestu,
moraju da se navedu i delovi koji su izloženi trošenju, kao i kriterijumi za njihovu
zamenu. Kad, i pored preduzetih mera, postoji rizik od loma ili razaranja (npr. u
slučaju brusilica), predmetni delovi moraju biti montirani, postavljeni i/ili zaštićeni
tako da svi odlomljeni ili razoreni delovi (krhotine) budu zadržani i tako spreče
opasne situacije. Krute i fleksibilne cevi za prenošenje fluida, posebno onih koji su
izloženi visokom pritisku, moraju da izdrže predviđena unutrašnja i spoljašnja
opterećenja i moraju biti čvrsto pričvršćene i/ili zaštićene, čime se obezbeđuje da
nema rizika u slučaju pucanja.
Slika 11.7 Zaštita na mašini
Pokretni delovi mašine moraju biti projektovani i izrađeni tako da se spreče rizici od
dodira koji bi mogli da prouzrokuju nezgode, ili ako rizici nisu otklonjeni pokretni
delovi mašine moraju biti opremljeni zaštitnicima ili uređajima za zaštitu (Slika
11.7). Moraju se preduzeti sve potrebne mere za sprečavanje slučajnog blokiranja
pokretnih delova koji su uključeni u rad mašine. U slučajevima, kad i pored
preduzetih preventivnih mera postoji verovatnoća da može doći do blokiranja,
moraju se obezbediti odgovarajući posebni uređaji za zaštitu i alati, koji
omogućavaju bezbedno deblokiranje opreme.
11.5.1 Zahtevi za zaštitnike i uređaje za zaštitu
Zaštitnici i uređaji za zaštitu:

- moraju da budu robusne konstrukcije;
- moraju da budu sigurno pričvršćeni;
- ne smeju prouzrukovati dodatne opasnosti;
- ne smeju biti takvi da ih je jednostavno zaobići ili učiniti nefunkcionalnim;
- moraju da budu postavljeni na odgovarajućem rastojanju od zone opasnosti;

- moraju što je moguće manje ometati pregled proizvodnog procesa;
- moraju omogućiti potrebne radnje pri instalaciji i/ili zameni alata kao i
održavanje, tako da ograničavaju pristup samo na mestu gde ta radnja mora da
se izvrši, ako je moguće bez uklanjanja zaštitnika ili onesposobljavanja uređaja
za zaštitu.
Nepokretni zaštitnici moraju biti pričvršćeni takvim sistemima koji se mogu otvoriti i
ukloniti samo pomoću alata. Kad se zaštitnici uklone, sistemi za njihovo
pričvršćavanje moraju ostati pričvršćeni na zaštitnicima ili na mašini.
Kad mašina ima napajanje električnom energijom, mašina mora biti projektovana,
izrađena i opremljena tako da se sve opasnosti električne prirode spreče ili da se
mogu sprečiti.
Greške za koje postoji verovatnoća da će se pojaviti kod ugrađivanja ili ponovnog

ugrađivanja, a koje bi mogle biti izvor rizika, moraju se sprečiti još prilikom
projektovanja i izrade tih delova ili, ako to nije moguće, informacijama koje se daju
na samim tim delovima i/ili njihovim kućištima. Ista informacija mora biti data i na
pokretnim delovima i/ili njihovim kućištima kad mora biti poznat pravac kretanja da
bi se izbegao rizik. Kad je to potrebno, dodatne informacije o rizicima iz stava 1. ove
tačke moraju biti navedene u uputstvu. Kad izvor rizika može biti pogrešno
povezivanje, ono mora biti sprečeno projektom ili, ako to nije moguće, informisanjem
na elementima koji se povezuju i, kada je to pogodno, na sredstvima za povezivanja.
Moraju se preduzeti mere za otklanjanje svakog rizika od povrede zbog dodira, zbog
blizine delova mašine ili zbog materijala sa visokom ili veoma niskom temperaturom.
Moraju se preduzeti i potrebne mere da se otkloni ili izbegne rizik od izbacivanja
vrućeg ili veoma hladnog materijala.
Mašina mora biti projektovana i izrađena tako da se izbegnu svi rizici od požara ili
pregrevanja koje može prouzrokovati sama mašina ili gasovi, tečnosti, prašina,
isparenja ili druge supstance koje mašina proizvodi ili ih koristi. Mašina mora biti
projektovana i izrađena tako da se izbegnu svi rizici od eksplozije prouzrokovane
samom mašinom ili gasovima, tečnostima, prašinom, isparenjima ili drugim
supstancama koje mašina proizvodi ili ih koristi. U vezi sa rizikom od eksplozije zbog
upotrebe mašine u potencijalno eksplozivnoj atmosferi, mašina mora biti usaglašena
sa zahtevima posebnog propisa.
11.5.2 Lična zaštitna oprema
Lična zaštitna jeste svaka oprema (sredstvo, uređaj, pribor, pomoćno sredstvo i sl.)
koju nosi ili drži korisnik radi sopstvene zaštite od jednog ili više opasnosti po
njegovo zdravlje i bezbednost, kao i:
- oprema koja se sastoji od više uređaja, pribora, sredstava ili drugih

komponenti koje je proizvođač sastavio prilikom izrade, odnosno povezao u
jednu funkcionalnu celinu radi zaštite korisnika te opreme od jednog ili više
potencijalno istovremenih rizika;
- zaštitno sredstvo, pribor ili uređaj koji je fiksno ili odvojivo spojen, odnosno
povezan sa nekom drugom ličnom opremom, koja nije oprema za zaštitu, a
koju korisnik nosi ili drži tokom obavljanja određenih aktivnosti pri radu;
- zamenljivi komponente LZO koje su od bitnog značaja za njeno ispravno i
pravilno funkcionisanje i koje se koriste isključivo za takvu opremu.
Svaki uređaj, pribor ili sredstvo, odnosno sistem koji se stavlja na tržište zajedno sa
LZO, sa ciljem da se poveže sa drugim spoljnim dodatnim uređajem, smatra se
sastavnim delom te LZO, čak i ako taj sistem nije namenjen da ga korisnik nosi ili
trajno drži tokom celog perioda izloženosti riziku.
LZO se svrstavaju u tri kategorije, i to:

- kategoriju 1 (jednostavna);
- kategoriju 2 (obična);
- kategoriju 3 (zahtevna).
Jednostavna LZO obuhvata LZO za koju proizvođač ili njegov zastupnik predviđa da
korisnik te opreme može sam da proceni stepen zaštite od minimalnih rizika. Osim
toga dejstva tih rizika, pod uslovom da ona nastupaju postepeno, korisnik može
bezbedno i pravovremeno da utvrdi. Jednostavna LZO namenjena je za zaštitu
korisnika od:
- površinskog mehaničkog delovanja (baštenske rukavice, okov i sl.);
- blažih sredstava za čišćenje (rukavice koje štite od razblaženih rastvora
deterdženata i sl.);
- rizika od rukovanja vrelim predmetima ili delovima predmeta koji ne izlažu
korisnika temperaturi višoj od + 50 ° C ili opasnim uticajima (rukavice, kecelje
za profesionalnu upotrebu i sl.);
- atmosferskih uticaja koji nisu izuzetne ni ekstremne prirode (kape, sezonska
odeća, obuća i sl.);
- slabijih mehaničkih udara i vibracija koji ne utiču na vitalne delove tela i čija
dejstva ne mogu da prouzrokuju trajna oštećenja (lake kacige, rukavice, laka
obuća i sl.);
- sunčeve svetlosti (naočare za sunce).
Kategorija 2 - obična LZO obuhvata LZO koja nije LZO kategorije 1 ili LZO kategorije
3.
Kategorija 3 - zahtevna LZO obuhvata LZO koja je namenjena zaštiti od smrtnih

opasnosti, kao i opasnosti koje mogu ozbiljno i trajno da oštete zdravlje i čija
trenutna dejstva, koja predviđa proizvođač ili njegov zastupnik, a korisnik te opreme
ne može pravovremeno da utvrdi i koja obuhvata isključivo sledeću LZO:
- filtrirajuće aparate za zaštitu organa za disanje od čvrstih i tečnih aerosola ili

nadražujućih, opasnih, otrovnih ili radiotoksičnih gasova;
- izolacione aparate za zaštitu organa za disanje od spoljne atmosfere
uključujući i aparate za ronjenje;
- opremu koja obezbeđuje delimičnu zaštitu od hemijskih napada ili od
jonizujućeg zračenja;
- opremu za hitne intervencije koja se koristi u sredini sa visokom
temperaturom čiji se efekat može uporediti sa efektom temperature vazduha
od + 100 °C ili višom i gde je moguće prisustvo infracrvenog zračenja, plamena
ili prskanje velike količine rastopljenog materijala;
- opremu za hitne intervencije za korišćenje u sredini sa niskom temperaturom
čiji se efekti mogu uporediti sa efektom temperature vazduha od -50 °C ili
manjom;
- opremu za zaštitu od pada sa visine;
- opremu za zaštitu od rizika prouzrokovanih električnom strujom i opasnih
napona ili koja se koristi kao izolacija u radu sa visokim naponom.
Radi zaštite glave od pada predmeta ili udara pri vršenju radova u rudarstvu,
građevinarstvu, metalurgiji, kamenolomima, na eksploataciji šuma, izvorima nafte,
zatim pri miniranju, gašenju požara, izgradnji ili remontu plovnih objekata,
podizanju, spuštanju ili remontu čeličnih i drugih konstrukcija i postrojenja,
utovarno-istovarnim radovima; radi zaštite glave od udara o svod (plafon) i druge
predmete u podzemnim prostorijama i sl. kao i radi zaštite glave od udara električne
struje pri slučajnom dodiru sa električnim vodom - licima koja vrše takve radove daje
se na korišćenje zaštitni šlem (rudarski šlem, vatrogasni šlem, gradevinski šlem i sl.),
Slika 11.8.
Slika 11.8 Zaštitni šlem
Radi zaštite organa za disanje za vreme rada u atmosferi zagađenoj štetnim gasovima
i drugim aerosolima (dim, magla, prašina) u koncentracijama iznad maksimalno
dozvoljenih koncentracija (MDK) propisanih važećim srpskim standardima - licima
koja rade u takvoj atmosferi daju se na korišćenje odgovarajuća sredstva odnosno
oprema za zaštitu organa za disanje, Slika 11.9 i to:
- respirator za zaštitu organa za disanje od grube, neagresivne i neotrovne

prašine;
- respirator za zaštitu organa za disanje od fine industrijske prašine koja ne
sadrži slobodan silicijum dioksid (SiO2);
- respirator za zaštitu organa za disanje od fine industrijske prašine, dima i
magle, koji sadrže slobodan silicijum dioksid ili radioaktivne čestice;
- raspirator za zaštitu organa za disanje od fine industrijske prašine ili od štetnih
para u manjim koncentracijama;
- cevna maska za zaštitu organa za disanje od štetnih gasova, pare, magle, dima
ili prašine u velikim koncentracijama, odnosno za zaštitu organa za disanje u
radnoj atmosferi koja sadrži manje od 16% kiseonika.
Slika 11.9 Maska za zaštitu disajnih Slika 11.10 Maska za zaštitu lica
organa
Radi zaštite očiju pri mašinskim radovima (pri bušenju, struganju, glodanju,
testerisanju, rendisanju, obradi metala, drveta i drugih tvrdih materijala i sl.) na
kojima postoji opasnost povrede od sitnih čestica koje doleću većim brzinama iz
čeonog i bočnog pravca - licima koja vrše takve radove daju se na korišćenje zaštitni
vizir (Slika 11.10) ili zaštitne naočari. Zaštitne naočari sastoje se od okvira sa
bočnom zaštitom i providnih stakala odnosno drugog providnog materijala.
Radi zaštite ruku od određenih opasnosti ili štetnosti daju se na korišćenje, zavisno
od vrste rada, zaštitne rukavice (Slika 11.11), i to:
- obične kožne rukavice - za zaštitu ruku od mehaničkih povreda (uboda,
posekotina, ogrebotina, opekotina i sl.) pri radovima koje vrše bravari,
brusioci, monteri, kovači, rudari, transportni radnici, radnici na mašinama i
dizalicama, mornari i dr., ako postoji opasnost od takvih povreda. Ovakve
rukavice mogu biti kombinovane i sa tekstilnim materijalom;
- kožne rukavice sa čeličnim nitnama ili pločicama - za zaštitu ruku pri grubim
radovima na kojima upotreba običnih kožnih zaštitnih rukavica iz tačke 1 ovog
stava ne bi obezbedila sigurnu zaštitu ruku;
- postavljene kožne rukavice - za zaštitu ruku od niskih temperatura za vreme
rada u hladnjačama i ledarama, kao i za vreme rada na gradilištima ili
radilištima kad je temperatura niža od + 5°C;
- rukavice od nesagorive tkanine (azbesta i sl.) - Za zaštitu ruku od zračenja
visokih temperatura pri topljenju metala, stakla i drugih rastvorljivih materija,
livenju, valjanju čelika i drugih metala, kao i pri radu kod visokih, kupolnih i
drugih industrijskih peći i sl.;
- rukavice za varioce i rezače metala plamenom - za zaštitu ruku od varnica
rastopljenog metala, toplotnog i ultraljubičastog zračenja i od opekotina pri
slučajnom dodiru varioca odnosno rezača metala sa vrućim materijalom;
- rukavice od prirodne ili sintetičke gume - za zaštitu ruku od štetnog dejstva
vlage, nagrizajućih materijala, slabih koncentracija otrova, zaraznih materija,
etra, alkohola i sličnih štetnih materija;
- rukavice od plastičnog materijala otpornog prema rastvaračima - za zaštitu
ruku pri radu sa alifatskim, aromatičnim i hlorisanim ugljo-vodonicima,
alkoholima, etrima, estrima, organskim kiselinama, biljnim uljima i sl. Ovakve
zaštitne rukavice ne smeju se koristiti za zaštitu od udara električne struje;
- gumene rukavice za električare - za sekundarnu zaštitu od udara električne
struje pri radu na električnim postrojenjima sa naponom koji ne prelazi 650 V
prema zemlji.
Slika 11.11 Zaštitne rukavice
Radi zaštite čula sluha od prekomerne buke na radu odnosno na radnim mestima na
kojima se buka ne može tehničkim sredstvima sniziti ispod dozvoljene granice
propisane važećim propisima - licima koja su za vreme rada izložena buci daju se na
korišćenje odgovarajuća sredstva odnosno oprema – antifoni (Slika 11.12), i to
zavisno od intenziteta buke:
- vata za zaštitu sluha od buke jačine do 75 dB (decibela);
- ušni čep za zaštitu sluha od buke jačine do 85 dB;

- ušni štitnik za zaštitu sluha od buke jačine do 105 dB.
Slika 11.12 Štitnici za uši – antifoni, podešavajući i za montiranje na šlem
Radi zaštite stopala od određene opasnosti, daje se na korišćenje, zavisno od vrste

rada, zaštitna obuća (Slika 11.13), i to:
- gumena obuća za električare (cipele, kaljače, čizme i sl.) - Za zaštitu od udara
električne struje;
- cipele sa đonom od toplotno izolacionog materijala (drvo i sl.) - Za zaštitu
stopala pri kretanju po zagrejanim ili hladnim površinama na kojima se ne
mogu koristiti druge vrste obuće;
- kožne cipele za varioce i rezače metala - za zaštitu stopala od toplotnog
zračenja i letećih varnica pri zavarivanju i sečenju metala;
- kožne ili gumene cipele odnosno čizme sa čeličnom kapicom ili kapicom od
tvrde gume i sa ugrađenom čeličnom tabanicom - za zaštitu od mehaničkih
povreda nogu (npr. pad teških predmeta na prste, probijanje đona šiljastim
predmetima, ekserima i sl.), i za zaštitu od vode i vlage;
- kožna obuća (kaljače, čizme, cipele) - za zaštitu stopala pri radu u hemijskim
pogonima i pri elektrolitičkoj rafinaciji metala, i to na radnim mestima na
kojima korišćenje obuće od gume ili sintetičkog materijala ne obezbeduje
sigurnu zaštitu.
Slika 11.13 Zaštitna obuća Slika 11.14 Zaštitno odelo
Ako je u toku rada telo radnika stalno izloženo biološkom štetnom dejstvu
tehnoloških procesa (prljavštini, prašini, vlazi, visokoj temperaturi) - daje se na
korišćenje radnicima zaštitna odeća (Slika 11.14), i to:
- odelo od platna (kepera i sl.) kroja kombinezona ili iz dva dela (kaput i
pantalone) - za rad na mašinama i za rad pri kome je radnik izložen prljanju ili
prašini, na primer: pri demontaži i montaži oruđima za rad i uređaja
(industrijskih, saobraćajnih, građevinskih i poljoprivrednih postrojenja,
mašina, uređaja i njihovih delova odnosno opreme); pri čišćenju, pranju,
odmašćivanju, podmazivanju i premazivanju sredstvima za odmašćivanje,
konzerviranje i površinsku zaštitu delova mašina i uređaja (naftnim
derivatima, bojom i sl.) i pri mlevenju, drobljenju, sitnjenju i klasiranju
mineralnih i drugih materijala pri kome se izdvaja lebdeća prašina, kao i za
podzemni rudarski rad i rad na čišćenju dimnjaka;
- odelo od impregniranog nepromočivog platna (negumiranog) - za komunalni
rad (rad u kanalizacionoj mreži, iznošenje smeća, čišćenje i polivanje ulica i sl.),
za rad u vlažnim jamama, kao i pri plovidbi, ribarenju i sl .;
- odelo od jakog gumiranog platna - za rad sa nagrizajućim otrovnim i zaraznim
materijama i za rad u vodi;
- odelo od azbesta ili aluminijumskih folija - za rad kod industrijskih peći, kao i
pri livenju i topljenju metala, gašenju požara i sl.;
- odelo od tkanine koja ne propušta toplotna i ultraljubičasta zračenja - za
varioce i rezače metala plamenom.
11.6 REKAPITULACIJA POGLAVLjA
Standardizacija je ljudska delatnost koja obuhvata utvrđivanje i donošenje

jedinstvenih propisa-standarda i njihovu primenu. Osnovni cilj jeste postizanje reda
u određenoj oblasti u ljudskoj delatnosti. Iz toga poističu projektovane uštede radnog
vremena materijala i prostora, a postiže se željeni kvalitet na najekonomičniji i
najracionalniji način. Osnovu standardizacije čini dogovor zainteresovanih strana
korišćenjem važućih naučnih dostignuća. Primena standarda dakle ne ograničava
stvaralačku inicijativu konstruktora. Naprotiv standardi se stlano dograđujui
usavšavaju u skladu sa razvojom nauke.
LITERATURA
[1] Consolidated Version of the Treaty establishing the European Community;

Official Journal C 321 E/40 of 29.12.2006
[2] Popović P., Živković V.: Osnovi standardizacije i metrologije,- Fakultet za
[3] CE oznaka, http://ec.europa.eu/enterprise/faq/ce-mark.htm, ( pristupljeno
25.06.2015)
[4] Pravilnik o ličnoj zaštitnoj opremi („Službeni glasnik RS”, broj 100/2011),
www.jobbgd.com/media/Propisi/Pravilnik%20o%20licnoj%20zastitnoj%20o
premi.pdf, pristupljeno 21.06.2015
[5] Pravilnik o bezbednosti mašina („Službeni glasnik RS”, broj 13/2010),
http://www.ats.rs/sites/default/files/download/Pravilnikobezbmasina.pdf, (
pristupljeno 25.06.2015)
standarda sa propisima i standardima evropske unije,- XXVII Simpozijum o
novim tehnologijama u poštanskom i telekomunikacionom saobraćaju,
Beograd 2009.
[7] Pravilnik o preventivnim merama za bezbedan i zdrav rad na radnom mestu,
(„Službeni glasnik RS”, broj 21/2009),
http://www.kopering.rs/propisi/pravilnik_o_preventivnim_merama_za_bezbe
dan_i_zdrav_rad_na_radnom_mestu.pdf, pristupljeno 21.06.2015.
[8] Seminar: Pravilnik o bezbednosti mašina Novo tehničko zakonodavstvo u Srbiji
(27. februar 2013.) Centar za razvoj ljudskih resursa i menadžment - MNG
Centar d.o.o. , www.ekapija.com/website/sr/page/688146/Seminar-Pravilnik-
o-bezbednosti-ma%C5%A1ina-Novo-tehni%C4%8Dko-zakonodavstvo-u-
Srbiji-27-februar-2013-Centar-za-razvoj-ljudskih-resursa-i-
menad%C5%BEment-MNG-Centar-d-o-o-Beograd, , pristupljeno 21.06.2015.
[9] Zakon o bezbednosti na radu, („Službeni glasnik RS”, broj 101/2005),
http://www.overa.rs/zakon-o-bezbednosti-i-zdravlju-na-radu.html,
[10] Mitrović R.: Tehnički propisi i standardi – predavanja-skripte, Univerzitet u
Beogradu – Mašinski fakultet, 2014.
Osnove tehničkih propisa – Primena standarda u vazduhoplovnoj industriji 241
PRIMENA ZAHTEVA MEĐUNARODNIH STANDARDA

ISO 9001 I EN 9100 U VAZDUHOPLOVNOJ INDUSTRIJI
APPLICATION OF INTERNATIONAL STANDARDS
ISO 9001 AND EN 9100 DEMANDS IN AIRCRAFT
INDUSTRY
12.1 STANDARDI
12.1.1 Standard ISO 9001
Ne postoji precizan i samo jedan razlog za pristupanje uređenju sistema

menadžmenta kvalitetom (QMS), u skladu sa zahtevima međunarodne serije ISO
9001. Razlozi su višestruki, različiti po definiciji i značaju. Najčešći zajednički razlozi,
koji vode sve kompanije u odluci da uređuju sistem menadžementa kvalitetom
prema ovim zahtevima su:
- normativne regulative poslovanja (zakoni, podzakonska akta i regulatorni
propisi);
- zadovoljavanje zahteva korisnika roba i usluga;
- skraćivanje i smanjivanje ocenjivanja sistema menadžmenta kvalitetom od
strane korisnika, nakon ocene nadzornih autoriteta;
- opstanak na tržištu (prodajne i marketinške prednosti);
- dobra poslovna praksa;
- obezbeđivanje upravljačke kontrole;
- smanjivanje troškova lošeg kvaliteta;
- poboljšanje internog poslovanja.
O svakom do ovih razloga je moguće dodatno diskutovati, shodno poslovnom profllu

kompanije, potrebama tržišta, obimu delatnosti kompanije, broju radnika itd.
Bitno je sagledati koristi koje može da donese dobro primenjen i prilagođen sistem
menadžmenta kvalitetom, prema zahtevima ISO 9001:
1) Poboljšanje fokusiranja na korisnika i orjentacija na procese u okviru
organizacije (kompanije);
2) Pojednostavljenje i olakšanje kontinuiranog poboljšanja sistema u celini;

3) Ostvarivanje usklađenosti metoda rada i upravljanja, u okviru organizacije;
4) Ojačavanje međusobnih veza sa više organizacija, korisnika i isporučilaca u
lancu, unutar ili van organizacije;
5) Obezbeđenje poverenja korisnika u kvalitet rada kompanije i mogućnost
ispunjavanja obaveza;
6) Poboljšanje procesa odlučivanja, u cilju preduzimanja pravih poteza na nivou
najvišeg rukovodstva u organizaciji (kompaniji);
7) Minimizacija zavisnosti sistema od aktivnosti pojedinca.
12.1.2 Standard EN 9100
Vazduhoplovna industrija je veoma zahtevan sistem. U njemu je sistem

menadžmenta kvalitetom (QMS) podignut na nivo apsolutnog zadovoljenja zahteva
korisnika. Ovo znači da je uspostavljen QMS, koji zadovoljava zahteve serije
standarda ISO 9000 (9001:2008).
To je samo potreban, ali ne i dovoljan uslov za demonstriranje sposobnosti

kompanije da bude konkurentna na tržištu i da zadovolji zahteve potencijalnih
korisnika.
Uspeh na globalnom tržištu znači nadgradnju i poboljšanje QMS-a. U području

vazduhoplovstva to znači zadovoljanje zahteva standarda EN (AS, JISQ) 9100. On
uključuje zahteve sistema menadžmenta kvalitetom serije ISO 9000 (9001:2008), u
100% obimu, (što čini 60% zahteva ovog standarda), kao i specifične dodatne
zahteve (40%) QMS-a u vazduhoplovnoj industriji. Zahtevi QMS-a, specifikovani u
ovom standardu, su komplementarni sa konstruktivnim i primenjivim zakonom i
regulatornim zahtevima, za datu delatnost.
Međunarodni standard EN (AS) 9100 pokazuje sposobnost organizacije da dosledno

ima proizvod, koji zadovoljava zahteve korisnika i odgovarajućih propisa,
zadovoljstvo korisnika efektivnom primenom QMS-a, uključujući kontinuirano
poboljšanje sistema, pa kao takav nema alternativu.
Najveći problem u provođenju strateških odluka o uvođenju zahteva ovog standarda

u QMS kompanije je promena svesti menadžmenta i zaposlenih o potrebi
angažovanja svih resursa na realizaciji odluke. Pomenuti standard je po svom mestu i
obimu iznad, odnosno uključuje akreditacije specijalnih procesa, kao npr. „NADCAP“.
Sveobuhvatan je, pa dodavanje ovog sertifikata na spisak referenci kompanije može
biti velika prednost, pokazatelj ili dokaz o usklađenosti QMS-a sa međunarodnim
normama (naime, ovaj vazduhoplovni standard je identičan u SAD, Evropi i Aziji,
samo pod drugim nazivom).
U neposrednoj komunikaciji sa korisnicima, svakoj kompaniji koja nudi svoje usluge

u oštroj i zahtevnoj tržišnoj trci, postaje jasno da postoje dve kategorije uslova -
potrebni i dovoljni, za dobijanje novih poslova ili uspostavljanje novih oblika
saradnje. Sertifikat o uvođenju nekog od standarda, kao što je EN 9100 u
vazduhoplovstvu, ne znači istovremeno i kvalitetan proizvod. Međutim, to znači
organizovan i sistemski pristup upravljanju kvalitetom na kome se kontuirano mora
raditi u cilju poboljšanja. Ovo opet znači da takav sertfikat predstavlja samo
potreban, ali ne i dovoljan uslov za uspostavljanje strateške saradnje sa velikim
kompanijama u sferi vazduhoplovstva. Svaki oblik takve saradnje označava i
prihvatanje činjenice da svetske kompanije postavljaju svoje uslove, koji neizostavno
moraju biti ispunjeni radi dokazivanja sposobnosti poslovanja na istom
kvalitativnom nivou.
Sa druge strane, zahtevi u vojnoj industriji se takođe menjaju sa promenama koje

donose modifikacije serije standarda ISO 9000, npr. prelazak sa ISO 9001:2000 na
ISO 9001:2008, odnosno na ISO 9001:2015.
Zadovoljiti zahteve korisnika znači, u prvom redu, uspostaviti klimu poverenja

između dve strane, preko definisanja neophodnih mera, koje je potrebno sprovesti,
kroz tzv. „gap analysis”.
Drugi korak jeste formiranje tima stručnih, kompetentnih ljudi. Oni svojim
performansama mogu „parirati” i biti kompatibilni sa visokim zahtevima korisnika u
pogledu korišćenja stranih jezika, savremenih tehnika razvoja proizvoda, upotrebi
modernih softverskih paketa u inženjereskom dizajnu itd.
Takođe, zadovoljiti zahteve korisnika znači i pratiti i koristiti opremu za tzv.

„virtuelno projektovanje“. Ono obuhvata postojanje video linka ili odvijanje „call-
conference“ na adekvatan zahtevan način.
To iziskuje znatno unapređenje ljudskih i materijalnih resursa, kontinuiranu

edukaciju i korišćenje postojećih znanja.
Dodatni zahtevi korisnika su zasnovani na postojećim dokumentima QMS-a, uz

dopunu u pojedinim segmentima koji definišu način zadovoljavanja njihovih
specifičnih zahteva. Dopunjavanje i prilagođavanje dokumentacije QMS-a je moguće
izvoditi kroz izradu novih dokumenata ili modifikaciju postojećih.
Jedan od načina je formiranje tzv. Plana kvaliteta, uz zadržanu nomenklaturu ISO

serije i standarda EN 9100, kroz koji se korisniku omogućava praćenje načina
zadovoljenja njegovih specifičnih zahteva.
12.2 PROCESNI PRISTUP
Organizacija efektivno funkcioniše kada identifikuje i upravlja brojnim povezanim

aktivnostima. Pri tome se aktivnost, koja koristi resurse i koja je vođena da bi
omogućila pretvaranje ulaza u izlaze, može smatrati procesom. Često je izlaz iz
jednog procesa istovremeno ulaz u drugi, naredni, novi proces. Željeni rezultat se
može efikasnije ostvarivati ako se menadžment ostvaruje kao proces odgovarajućim
aktivnostima i resursima.
Prema tome, procesnim pristupom se može smatrati primena sistema procesa

unutar neke organizacije, zajedno sa identifikacijom i međusobnim vezama ovih
procesa i njihovim menadžmentom.
Prednost procesnog pristupa je tekuće upravljanje koje takav pristup omogućava i

ima nad procesima, uspostavljanja veza između pojedinih procesa unutar sistema
procesa, kao i nad njihovom kombinacijom i međusobnim vezama nad procesima,
koji nisu u sledu. Ovakvim pristupom, u okviru sistema menadžmenta kvalitetom, na
značaju dobijaju: razumevanje i ispunjavanje zahteva; razmatranje procesa u smislu
dodatne vrednosti; prikazivanje rezultata performansi i efektivnosti procesa; kao i
neprekidno poboljšavanje procesa na osnovu objektivnih pokazatelja.
U vezi ovog principa, Standard ISO 9001 zahteva:

- ekspilicitnu identifikaciju internih/eksternih korisnika i isporučilaca za
procese;
- fokusiranje na korišćenje resursa u procesnim aktivnostima, radi postizanja
efektivnog korišćenja osoblja, opreme, metoda i materijala.
Osim toga, osnovni benefiti od primene procesnog pristupa znače:

- niže troškove i kraći vremenski period, kroz efektivno korišćenje resursa;
- poboljšanje, konzistentne i predvidive rezultate;
- fokusiranje na mogućnosti poboljšanja i ređanje po prioritetima, u tom
smislu.
Primena principa procesnog pristupa vodi ka:

- sistematskom definisanju aktivnosti potrebnih za ostvarivanje željenih
rezultata;
- uspostavljanju jasne odgovornosti za upravljanje ključnim aktivnostima;
- identifikovanju međusobnih veza ključnih aktivnosti unutar i između funkcija
organizacije;
- fokusiranju na faktore, kao što su resursi, metode i materijali, koji će
poboljšati ključne aktivnosti organizacije;
- ocenjivanju rizika, posledica i uticaja aktivnosti na korisnike, isporučioce i
zainteresovane strane.
12.3 OPŠTE RAZLIKE IZMEĐU ISO 9001 I EN (AS) 9100
Teorija i praksa sistema menadžmenta kvalitetom (QMS) je doživela intenzivan

razvoj i promene tokom prethodnih 20 godina. Evolucija serije standarda ISO 9000 je
uticala na evoluciju dokumenata QMS-a koji moraju da zadovolje zahteve propisane
standardima, opišu procese i približe teoriju praksi, da bi njena upotreba bila
svrsishodna. Ovo se naročito odnosi na sferu vazduhoplovstva, u kome su zahtevi
standarda EN 9100 (AS, JISQ) strožiji i obimniji, po svim tačkama serije ISO 9000.
Međunarodni standard EN 9100 pokazuje sposobnost organizacije da dosledno

stvara proizvod, koji zadovoljava zahteve korisnika i odgovarajućih propisa,
zadovoljstvo korisnika efektivnom primenom QMS-a, uključujući kontinuirano
poboljšanje sistema, pa kao takav nema alternativu (Slika 12.1.).
razvoj
krajnji cilj TQM
zahtevi po ISO 9000 QA

postojeće
stanje
QC
vreme
Slika 12.1 Razvoj sistema kvaliteta
Ovom prilikom su samo ukratko objašnjene tačke standarda (ista nomenklatura u

oba standarda) u kojima su pojačani zahtevi EN 9100 u odnosu na ISO 9001:
4.2. Zahtevi koji se odnose na dokumentaciju, pristup dokumentaciji, jasno
pokazivanje zahteva kroz dokumentovane procedure, koordinisanje
izmenama, kontrolisanje zapisa;
4.3. Konfiguracija upravljanja;
6.4. Radna sredina, fakori koji mogu uticati na usaglašenost;
7. Realizacija proizvoda, resursi, rizici;
7.3. Projektovanje i razvoj, planiranje, ulazi, izlazi, preispitivanje, verifikacija,
validacija, izmene;
7.4. Nabavka, proces, informacije o nabavci, verfikacija proizvoda koji se nabavlja;
7.5. Proizvodnja i servisiranje, upravljanje, dokumentacija, upravljanje izmenama,
kontrola (upravljanje) opremom za proizvodnju, alatima i programski
upravljanim numeričkim mašinama, upravljanje (kontrola) prenosom posla, na
privremeno odredište, van organizacionih prostorija, validacija, identifikacija i

sledljivost, očuvanje proizvoda;
7.6. Upravljanje uređajima za praćenje i merenje;
8. Merenje, analize i poboljšavanja, upotreba statističkih tehnika; praćenje i
merenje perfomansi procesa; praćenje i merenje karakteristika proizvoda
(ključne karakteristike); dokumentovanje provere, provera prvog komada (FAI
– EN 9102);
8.3. Upravljanje neusaglašenim proizvodom;
8.5. Poboljšavanje, korektivne i preventivne mere;
12.4 PERIOD PRELASKA (TRANZICIJE) SA STARE NA VERZIJU EN 9100:2009
30-mesečni tranzicioni period za sistem menadžmenta kvalitetom (QMS)

vazduhoplovne i odbrambene industrije (eng. Aviation, space and defence industry
AS&D) počeo je 01.01.2010. godine. U SAD su dokumenta QMS-a, koja se odnose na
ovu oblast, označena kao AS 91XX. Publikovana su na sledeći način:
- AS 9100:2009, Rev C – Zahtevi za AS&D organizacije (publikovano u
januaru 2009. god.);
- AS 9110:2009, Rev A – Zahtevi za vazduhoplovne organizacije koje se bave
održavanjem, (publikovano u junu 2009.god.);
- AS 9120:2009, Zahtevi za AS&D distributere (publikovano u junu 2009.
god.).
Vreme od kad su AS&D standardi objavljeni u junu 2009. god. pa do početka

tranzicionog perioda, omogućilo je AS&D korisnicima da postanu bliži sa novim i
revidiranim (izmenjenim) AS (EN) 91XX zahtevima, pre nego što dođe do njihovog
uvođenja, prema izmenjenoj šemi objavljenoj u martu 2010. godine. Tim za standrad
91XX je razvio materijal za podršku, koji uključuje štampani materijal, prezentaciju
izmena, najčešće postavljana pitanja, razjašnjenje i reference članaka, koji se mogu
pronaći na međunarodnom IAQG (eng. International Aerospace Quality Groupe)
vebsajtu (www.iaqg.org).
Period tranzicije, koji je počeo 01.01.2010. god., sa odobrenim materijalom za obuku

proveravača, završen je, kao proces, u aprilu 2010. godine. Posle toga, svi
proveravači iz ove oblasti su morali biti uključeni u odobrenu obuku za proveravače.
Ona je počela 01.05.2010. god., posle čega su registraciona tela započela akreditaciju
prema novim zahtevima. Tek nakon toga su organizacije mogle biti sertifikovane
prema revidiranim AS (EN) 91XX QMS standardima i ponovo napisanom Standardu
AS (EN) 9101 (Slika 12.2.).
Slika 12.2 AS (EN) 91XX plan tranzicije
Od svih proveravača sertifikacionih tela (vazduhoplovni proveravači i proverivači sa

iskustvom u vazduhoplovstvu) zahtevano je da pohađaju i polože IAQG odobrenu
obuku, prioritetno, radi kompletiranja sertifkacione provere prema verziji 2009
Standarda AS (EN) 91XX. Odobrena obuka uključuje online module Standarda AS
(EN) 91XX za obuku i 4-dnevnu obuku koju vodi trener (predavač).
Cilj IAQG odobrene obuke je obrazovanje proveravača o zahtevima standarda AS

(EN) 91XX i AS (EN) 9101 metoda za proveru, kao i smanjenje varijacija u pogledu
provera.
Od svih sertifikacionih tela i njihovih proveravača je zahtevno da završe obuku pre
jula 2011. god., ako žele da nastave da izvode AS&D provere.
Neki važni datumi u sklopu 30-mesečne tranzicione šeme bili su:

- 1.7. 2011. – Do ovog datuma organizacije su mogle biti inicijalno
sertifikovane prema revidiranim AS (EN) 91XX standardima. Posle tog
datuma organizacije više nisu mogle biti inicijalno sertifikovane prema
prethodnim verzijama AS (EN) 91XX standarda;
- 1.7. 2012. – Od ovog datuma organizacije su morale završiti njihovu AS (EN)
91XX tranziciju, preko nadzornih ili resertifikacionih provera.
12.4.1 Novine u procesu provere
AS (EN) 9101 standard za proveru, koji je obavezujući za korišćenje tokom perioda

provere od treće strane, je potpuno izmenjen (ponovo napisan) od strane
internacionolnog tima od 13 članova, iz 6 različitih zemalja, 8 kompanija članica
IAQG i 4 sertifikaciona tela. Cilj je bio da se revidira Standard AS (EN) 9101 u skladu
sa revizijama AS (EN) 91XX i ISO 17021, preispita sadržaj standarda, identifikuje
svaka dodatna potreba korisnika i rekonstruiše standard prema procesno
zasnovanom pristupu provere i procene u organizacionim sistemima QMS-a.
Revidirani AS 9101 standard zamenjuje prethodne verzije standarda AS (EN) 9101:

- Vrednovanje QMS-a, AS (EN) 9111;
- Vrednovanje QMS-a za organizacije koje se bave održavanjem i AS (EN) 9121;
- Upitnik i check lista za vrednovanje QMS-a.
Prethodna verzija ovog standarda vodila je ka neželjenim rezultatima, jer je kočila

procesni pristup; fokus proveravača je bio na popunjavanju ček (eng. check) liste i
oduzimala je vreme na nepotrebne stvari, van same provere.
U cilju dodatne usaglašenosti sa zahtevima, glavna tema ponovo napisanog

standarda AS (EN) 9101 je vrednovanje efektivnosti procesa. ISO 9001:2005 definiše
efektivnost kao produžetak planiranih aktivnosti koje su realizovane i planiranih
rezultata koji su postignuti. Izveštaji o proceni efektivnosti procesa se koristi kao
dokument procesa realizacije proizvoda. On uključuje detalje procesa, metode
efektivnosti procesa i vrednovanje efektivnosti procesa.
Osnovni način merenja efektivnosti QMS-a je zadovoljstvo korisnika. Imajući to na

umu, AS (EN) 9101 uključuje i dodaje fokus na merenje performansi i korišćenje
povratne sprege sa korisnikom, razmatrajući organizacione performanse, koje se
koriste kao ulaz (input) za procesno zasnovane provere. Priroda ček liste iz
prethodne verzije AS (EN) 9101 je uklonjena iz ponovo napisanog AS (EN) 9101,
preko sistema bodovanja i definisanja ključnih karakteristika.
Od sertifikacionih tela se zahteva da koriste AS (EN) 9101 radi zapisivanja dokaza

nalaza (eng. objective evidence record – OER), na njihovoj vlastitoj dokumentaciji,
koja ide u susret zahtevima OER. Da bi se pokazala pokrivenost, razvijena je forma
QMS matrice procesa, u korelaciji procesa sa zahtevima AS 91XX. Prema tome,
namera AS (EN) 9101 je razvijanje i poboljšanje procesa provere za vrednovanje
procesno zasnovanog sistema upravljanja kvalitetom, koji je u skladu sa ISO 17021.
Sastoji se od:
- procesno zasnovanog prikupljanja informacija;
- procena ili analiza i planiranja provere;
- razvijanja metoda i tehnika provere zasnovanih na performansama procesa i
procesnom pristupu;
- mogućnosti prikupljanja objektivnih dokaza usaglašenosti procesa i
efektivnosti.
Glavna namera izmena je:

- kreiranje novog dokumenta koji pokriva AS (EN) 9100, AS (EN) 9110 i AS
(EN) 9120,
- eliminisanje bodovanja i definisanja ključnih zahteva,
- korišćenje podataka i povratne sprege od strane QMS-a razmatrane
organizacije, kao ulaz u procesno orjentisanu proveru,
- uključivanje određivanja efikasnosti, kao dodatka usaglašenosti,
- naglasak na merenje performansi,
- uvođenje zapisa objektivnih nalaza.
12.4.2 Kako ispuniti izmenjene zahteve?
U ponovo napisanom standardu AS 9101 nije promenjeno određivanje usaglašenosti

QMS-a sa statutarnim i regulatornim zahtevima, zahtevima korisnika i standardnim
zahtevima AS 91XX. Bilo kakva neusaglašenost otkrivena tokom provere mora biti
dokumentovana u odgovarajućem zapisu o neusaglašenosti.
Na osnovu informacija prikupljenih tokom provere, proveravači moraju da napišu

zaključke o usaglašenosti i efektivnosti QMS-a date organizacije. Ovi zaključci moraju
biti dokumentovani u standardnoj AS 91XX formi zapisa provere, koja se koristi za
Nivo jedan i Nivo dva inicijalne sertifikacije, nadzorne provere, resertifikacione
provere, specijalne provere korisnika, zahteve zainteresovanih strana, promene
obima sertifikacije i transfera sertifikacije.
Ponovo napisan Standard AS 9101, za organizaciju koja se sertifikuje prema novim AS

91XX zahtevima znači da oni moraju da:
- demonstriraju usaglašenost sa Standardom;
- prikažu kartu procesa (identifikacija procesa, sekvence i interakcije);
- objasne merenja procesa - npr. ko preispituje podatke, da li su ciljevi
definisani i postignuti, da li su merenja operativna i kako se ti podaci mogu
koristiti;
- pokažu aktivnosti koje se preduzimaju kada zahtevi o usaglašnosti i zahtevi
za isporukom nisu na vreme postignuti.
Kratko rečeno, prednost ponovo napisanog AS 9101 uključuje: naglašavanje

procesnog pristupa unutar same organizacije; premeštanje resursa sa kompletiranja
upitnika na određivanje i dokumentovanje usaglašenosti i efektivnosti procesa;
obezbeđivanje korisnih informacija tokom razmatranja performansi procesa i
njihove istorije. Takav standard predstavlja značajnu prednost u proverama kvaliteta
u vazduhoplovstvu.
Iako je provera efektivnosti uvek bila cilj standarda, kao i očekivanje kupca, u
stvarnosti većina proveravača fokus stavlja na usaglašenost procesa sa
proceduralnim zahtevima i prelaze preko rezultata procesa. Korisnici su se dugo
žalili na sertifikovane proveravače, da ne stavljaju akcenat na elemente provere koji
se odnose na pokazatelje performansi procesa, tj. na isporuku na vreme ili kvalitet
proizvoda.
Zbog toga izmenjeni standard tretira performanse procesa korišćenjem novog

pristupa. Broj kompanija u oblasti vazduhoplovstva i odbrambene industrije koje se
sertifikuju na ovaj način u celom svetu neprekidno raste (Slika 12.3).
14,000
Ukupno
12,000 Severna i Južna Amerika
Evropa
10,000 Azija Pacifik
8,000
6,000
4,000
2,000
0
8/2003
2/2004
8/2004
2/2005
8/2005
2/2006
8/2006
2/2007
8/2007
2/2008
8/2008
2/2009
8/2009
2/2010
Slika 12.3 Broj sertifikovanih korisnika u porastu
12.4.3 Novi zahtevi Standarda EN 9100:2009
Standardi AS (EN) 9100/9110/9120, koji su bazirani na ISO 9001, sa dodatnim

zahtevima za AS&D industriju, nastoje da zadovolje potrebe ulagača i poboljšaju
IAQG strategiju. Osnovni dodaci i izemene se odnose na:
7.1.2. Upravljanje rizikom – novi zahtevi za implementacijom procesa upravljanja
rizikom na projekte, proizvode, odgovornost, kriterijume, prihvatljivost;
7.1.1. Upravljanje projektima – novi zahtevi za planiranjem i upravljanjem
realizacijom proizvoda, na struktuiran i kontrolisan način;
7.1.3. Upravljanje konfiguracijom – zahtev je pomeren iz tačke 4.3 u 7.1 i dodati su
detalji za različite aktivnosti koje moraju biti pokrivene;
7.1.4. Upravljanje transferom (prebacivanjem) posla – zahtev pomeren iz tačke 7.5.
(proizvodnja) u tačku 7.1, da bi se naznačila potreba planiranja i kontrolisanja
aktivnosti u procesu transfera.
Pojmovi: kritične tačke, posebni zahtevi i ključne karakteristike – ključne

karakteristike ostaju zahtevane; ali nov je koncept identifikacije specijalnih zahteva
(bilo od korisnika ili organizacije), koji zahteva dodatnu kontrolu, (npr. upravljanje
rizikom) se prevodi u kritične tačke, koje se mogu nastaviti do ključnih
karakteristika.
Performanse kvaliteta i isporuka na vreme – dodati su: zahtev za „usaglašenost

proizvoda“ i „isporuku na vreme“, koji treba da budu mereni i zahtev za
preduzimanje aktivnosti ako planirani rezultati nisu ostvareni. Namera je da sa
osigura lančana veza između QMS-a i performansi organizacije.
12.4.4 Ishod tranzicionog perioda
Krajnji cilj u razvoju QMS-a svake organizacije je dostizanje TQM-a, kao upravljanja u
pristupu kontinualnog unapređenja procesa u organizaciji. Oni se izvode na bazi
definisane strategije, vizije i misije, okrenute potpunom zadovoljenju zahteva
korisnika, sa ciljem postizanja svetske klase kvaliteta proizvoda.
Najveći problem u sprovođenju strateške odluke o praćenju savremenih tokova na

polju QMS-a je promena svesti rukovodstva i svih zaposlenih o potrebi angažovanja
raspoloživih resursa na realizaciji odluke. Jedino rešenje je edukacija i prihvatanje
globalne potrebe za učenjem kroz čitav radni vek i život stručnjaka.
Put na realizaciji projekta uvođenja zahteva standarda AS (EN) 9100 u QMS bilo koje
vazduhoplovne kompanije ili kompanije iz oblasti odbrambene industrije, nije niti
lak, niti kratak. To se odnosi i na proces uvođenja izmena koje neophodno unose
inovirane i revidirane verzije Standarda.
Kroz prikazana razmatranja namera autora je da naglasi ključne tačke koje
predstavljaju novine u revidiranim verzijama standarda AS (EN) 9100, te pomogne
potencijalnim korisnicima u njihovoj primeni, proveravačima koji se bave
vazduhoplovnim zahtevima, objašnjenjem tranzicionog perioda i namera izmena
zahteva Standarda. Pri tome, potrebno je imati u vidu da poboljašanja sistema
menadžmenta kvalitetom, u okvirima sertfikacije prema zahtevima međunrodnih
standarda, u tehnici uopšte, a posebno vazduhoplovnoj industriji, jesu samo deo
metoda i alata, koji se koriste u procesu razvoja novog proizvoda. To prikazuje i
sledeća Tabela 12.1..
Tabela 12.1. Metode i alati za poboljšanje razvoja proizvoda

1. Nauka i metode
Sistemski inženjering, metodologija konstruisanja, integralni razvoj proizvoda,
totalno upravljanje kvalitetom TQM, upravljanje projektom, logistika, ekologija.
2. Pragmatični metodi
Analiza vrednosti, upravljanje vrednostima, ciljni troškovi, konstruisanje sa
aspekta: troškova, izrade i montaže, planiranja funkcije kvaliteta QFD, simultanog
i konkurentnog inženjeringa, testova poređenja, kontinualnog poboljšanje
procesa, reinženjeringa, organizacije preduzeća na jednom proizvodu, rotacija
posla, interdisciplinarnog timskog rada, kreativne tehnike (npr. eng.
Brainstorming), računarima integrisane proizvodnje CIM.
3. Alati
Analiza mogućnosti i efekata otkaza FMEA, ISO 9000, Pareto - tehnike (ABC
analize), Ishikawa - dijagrami, Internet
12.5 SLEDEĆA VERZIJA STANDARDA ISO 9001:2015

– REFLEKSIJE NA QMS VAZDUHOPLOVNE KOMPANIJE
12.5.1 Uvodne napomene - ANEX SL
Aneks SL (ranije ISO Guide 83), koji je objavljen u aprilu 2012. god., u okviru
objedinjenog ISO dodatka ISP/IEC dirktivama (Consolided ISO Suplement of the
ISO/IEC Directives), imaće značajan uticaj na sve standarde za sisteme
menadžmenta, a prema tome i na komisije za izradu standarda, korisnike i
proverevače.
Ovaj Aneks definiše okvir za generički sistem menadžmenta. Zato će svi novi
standardi iz ove oblasti morati da se pridržavaju tog okvira, a postojeći da pređu na
ovakav okvir pri prvoj sledećoj reviziji. U budućnosti, svi standardi za sisteme
menadžmenta moraju biti dosledni, kompatibilni i imati isti izgled i strukturu. To će
sprečiti pojavu sukoba, dupliranja, nedoumica i nerazumevanja pri primeni u
različitim oblastima. Osim toga, ovaj generički sistem upravljanja omogućava izradu
potpuno funkcionalnih sistema QMS-a, u okvirima upravljanja životnom sredinom,
zdravljem, bezbednošću na radu, bezbednošću informacija, energije itd. Pri tome,
treba napomenuti da sistem upravljanja (menadžmenta) jeste set međusobno
povezanih elemenata organizacije. Cilj je definisanja (postavljanja) politike i ciljeva
organizacije, kao i procesa za postizanje tih ciljeva.
Mnoge organizacije su primenile i sertifikovale svoj QMS prema zahtevima različitih

standarda (ISO 9001, ISO 14001, OHSAS 18001, ISO/IEC 27001...). Tako oni često
funkcionišu kao nezavisni sistemi. Međutim, potreba za njihovom integracijom se
pojavila tokom vremena, jer svi nabrojani standardi imaju zajedničke zahteve,
termine i definicije ili su neznatno drugačiji. To izaziva zabunu i neadekvatnu
primenu. Sadržaj Aneksa SL čini 8 delova i 4 priloga. Naslovi 8 delova su:
1) Opšte odredbe,
2) Obaveza izrade studije opravdanosti,
3) Slučajevi kada se ne radi studija opravdanosti,
4) Primenljivost Aneksa SL,
5) Termini i definicije,
6) Opšti principi,
7) Proces i kriterijumi studije opravdanosti,
8) Smernice za proces razvoja i za strukturu standarda sistema mendžmenta.
Prilozi Aneksa SL su obavezni, a njihovi naslovi su:

Prilog 1. Pitanja za kriterijume opravdanosti;
Prilog 2. Struktura visokog nivoa, identičan osnovni tekst i zajednički pojmovi i
osnovne definicije za korišćenje u standardima sistema mendžmenta;
Prilog 3. Struktura visokog nivoa, identičan osnovni tekst i zajednički pojmovi i
osnovne definicije;
Prilog 4. Smernice za struktru visokog nivoa, identičan osnovni tekst i zajedničke
pojmove i osnovne definicije.
Sve ove smernice će pomoći u budućnosti onim orgnizacijama koje uvode integrisane
menadžment sisteme, kao i onima koje već poseduju sertfikate za QMS, da fomiraju
zajednički izgled i strukturu elemenata, izbegnu nepotrebno dupliranje elemenata,
odnosno da integrišu zajedničke (slične ili iste) elemente ili zahteve iz različitih
standarda, kao i da modifikuju one zahteve koji treba da budu različiti ili da dodaju
nove (kao podnaslove), kako bi bili u funkciji datog Standarda.
Slika 12.4. prikazuje tranzicioni period za uvođenje sledeće verzije standarda ISO
9001: 2015, od definisanja radne verzije standarda (draft verzija), pa do
publikovanja Standarda, posle svih usaglašavanja. To se planira za septembar 2015.
godine. Moguće su tokom usaglašavanja određene promene u primeni, ako sve
zainteresovane strane ne budu dale saglasnost na pojedine predložene izmene
zahteva ili ne budu rešene postojeće dileme.
Slika 12.4 Mogući pregled prelaska na ISO 9001:2015
12.5.2 Prikaz i tumačenje nacrta standarda ISO/CD 9001:2015
Peto izdanje Standarda ISO9100:2015 ukida i zamenjuje Četvrto izdanje (ISO

9001:2008), koje prihvata sve principe i sadržaj objašenjen u sadržaju Aneks SL i ISO
direktivama – preformulacijom delova koji su tako postali više generički i primenjivi
u različitim delatnostima, gde se umesto termina “proizvod”, koristi termin „dobra i
usluge”.
Period prelaska sa verzije ISO 9001:2008 bi trebalo da traje 3 godine, a tempo

prelaska je prikazan na Slici 12.4.
Osnovna struktura/sadržaj ISO/CD 9001:2015
U skladu sa zahtevima dokumenta Aneks SL, nacrt novog izdanja Standarda ima 10
delova:
1) Normativne reference,
2) Termini i definicije,
3) Kontekst organizacije,
4) Liderstvo,
5) Planiranje,
6) Podrška,
7) Funkcionisanje,
8) Vrednovanje učinka,
9) Poboljšavanje.
Osnovne razlike između izdanja ISO 9001:2008 i ISO 9001:2015
Revidirani principi menadžmenta kvalitetom obuhvataju izmenu sadašnjih prinicipa

menadžmenta, kojih ima 8:
1) Usmeravanje na korisnika,
2) Liderstvo,
3) Uključivanje osoblja,
4) Procesni pristup,
5) Sistemski pristup menadžmentu,
6) Stalno pobljšavanje,
7) Odlučivanje na osnovu činjenica,
8) Uzjamno korisni odnosi sa isporučiocima.
na novih (revidiranih) 7, koje glase:

1) Usmerenje na korisnika – razmevanje sadašnjih i budućih potreba korisnika i
ostalih zainteresovanih strana doprinosi održivom uspehu organizacije;
2) Liderstvo – stvaranje jedinstvene svrhe, vođenja i angažovanja i omogućavanje
organizaciji da uskladi svoje strategije, politike, procese i resurse, radi
postizanja ciljeva. Najviše rukovodstvo organizacije se obavezuje da pokaže
liderstvo i posvećenost u:
- sistemu menadžmenta kvalitetom,
- potrebama i očekivanjima zainteresovanih strana.
Svako ko se ozbiljno bavi QMS-om, može za ovaj zahtev reći – konačno, uzimajući u
obzir da je većina organizacija sistem menadžmenta kvalitetom potiskivala u drugi
plan, dok se sada zahteva preuzimanje odgvornosti za ovu vrstu pitanja, koja su se po
pravilu, odnosila na sporedna pitanja organizacije;
3) Angažovanje osoblja – efikasno i efektivno rukovođenje znači uključivanje
osoblja na svim nivoima i poštovanje pojedinaca. Ciljeve organizacije je
moguće postići unapređivanjem veština i znanja svih zaposlenih, kao i
priznavanjem i ovlašćivanjem osoblja;
4) Procesni pristup – optimizacija učinka organizacije se postiže međusobno
povezanim procesima, koji uključuju sve njihove resurse, upravljanje i

uzajamne uticaje, kao i sekvence procesa;
5) Poboljšavanje – ima suštinski značaj za organizaciju, u cilju održavanja
postojećeg učinka, ali pre svega, reagovanja na promene u internim i
eksternim uslovima, radi stvaranja novih mogućnosti;
6) Odlučivanje na osnovu dokaza je složen proces, koji uključuje određenu dozu
neizvesnosti, odnosno subjektivnosti, pri tumačenju ulaznih zahteva. Zato je
važno pravilno shvatanje uzroka, uticaja odnosa i potencijalnih posledica, da bi
se sačuvala doza objektivnosti pri donošenju odluka (na osnovu analiza
činjenica, dokaza i podataka);
7) Menadžment odnosima – podrazumeva upravljanje odnosima sa svim
zainteresovanim stranama, uključujući isporučioce i mrežu partnera, radi
postizanja održivog uspeha i radi optimizacije uticaja na učinak svih strana.
Značajne izmene
Uzevši u obzir sve prethodno, bitno je staviti akcenat na značajne izmene. One nisu
samo „kozmetičke” prirode, nego su to izmene u shvatanju i primeni pojedinih
korišćenih termina i definicija. Te izmene su:
- termin „proizvod” je zamenjen terminom „dobra i usluge”, da bi se omogućilo da
standard bude primenljiv i na uslužnim delatnostima, odnosno više generički;
- kontekst organizacije podrazumeva utvrđivanje pitanja i zahteva, koji utiču na
planiranje QMS-a, pa mogu da se koriste kao ulaz u razvoj QMS-a;
- procesni pristup je preciznije definisan; eksplicitniji su zahtevi koji se smatraju
neophodnim za usvajanje procesnog pristupa. Pre svega, misli se na imenovanje
tzv. vlasnika procesa, imenovanje odgovornih osoba za procese i utvrđivanje
indikatora performansi procesa, koje je potrebno pratiti i meriti, ne samo za
procese realizacije, već i za ostale procese koji podržavaju procese realizacije;
- rizici i preventivne mere – novo izdanje Standarda nema posebne zahteve za
preventivne mere, jer sam sistem treba da deluje kao preventivno sredstvo. Kada
je reč o riziku, potrebno ja da QMS organizacije postižu željene ciljeve, da su
proizvodi i usluge usaglašani, da se spreče neželjeni uticaji i da se ostvari
poboljšanje procesa, proizvoda i usluga. Nakon procene rizika, organizacija je
obavezna da definiše i sprovodi mere, da bi se rizici doveli na prihvatljiv nivo;
- dokumentovane informacije – termini „zahtev“ i „dokument” zamenjeni su
terminom “dokumentovane informacije”. Zanimljivo je napomenuti da se broj
zahtevanih dokumentovanih informacija u značajnoj meri smanjuje, poredeći
zahteve verzije ISO 9001:2008 i ISO 9001:2015. Naime, obavezna dokumenta
organizacije, kao što su: poslovnik (1), procedure (6) i zapisi (23), svode se na
dokumentovane informacije (18).
- upravljanje nabavkom dobara i usluga – odnosi se na sve oblike nabavke –
uključujući isporučioce, posredničke organizacije, autsorse ili bilo koji drugi
izvor.
Uloga predstavnika rukovodstva
Uloga predstavnika rukovodstva je tokom izmena zahteva Standarda serije ISO 9000
evoluirala i dobijala na značaju. Ta uloga se na početku zasnivala na upravljanju
procedurama, u prvoj verziji Standarda, preko upravljanja procesima, do upravljanja
rezultatima, što jeste danas.
Izmene Standarda će, takođe, obuhvatiti i globalne i tehnološke promene na tržištu,

pre svega u sledećim oblastima:
1) Standardi sistema menadžmenta u specifičnim sektorima;
2) Poboljšavanje i promene u tehnologiji, menadžment lancem snadbevanja i
globalizacija.
Specifični sektori i njihovi standardi su zasnovani na ISO 9001, ali obuhvataju

dodatne, specifične zahteve, koji se odnose na datu oblast delatnosti (npr. EN/ASA
9100), vazduhoplovtsvo) i koji su jedinstveni za određenu industriju.
Zato su organizacije suočene sa izazovom da ispune obavaze prema korisnicima, a da

istovremeno, efektivno i efikasno, razvijaju QMS, koji obuhvata više specifičnih
standarda. Pri tome, mora se uzeti u obzir planiranje na bazi procene rizika. To je
dodatni element revidiranog izdanja Standarda ISO 9001:2015. Zato se očekuje da se
u budućnosti koristi šira stretegija planiranja, koja obuhvata razmišljanje na bazi
rizika.
Zato i predstavnik rukovodstva za QMS mora da proširi svoja znanja i kompetencije u

pogledu procene rizika poslovanja i upravljanje neizvesnostima u vezi sa ciljevima,
koji će uticati na zahteve korisnika i njihovo zadovoljstvo. To znači da predstavnik
rukovodstva mora biti osposobljen da upravlja nastalim problemima, koji su prisutni
u svakoj delatnosti, kao i da bude fokusiran na globalna dešavanja, koja su npr., u vezi
sa zaštitom životne sredine ili društvenom odgovornošću. To ponekad prevazilazi
kvalitet isključivo važan za korisnika i najviše rukovodstvo.
Očigledno je da se u stalnom razvoju zahteva Standarda ISO 9001 ide od upravljanja

rezultatima, do upravljanja rizicima i lanca vrednosti.
Zanimljivo je napomenuti koliko se tek u budućem, revidiranom izdanju Standarda

ISO 9001:2015 poklanja pažnje identifikaciji rizika, proceni, evaluiranju rizika i
preduzimanju mera za umanjenje rizika, u odnosu na specifični vazduhoplovni
standard EN(AS) 9100:2009. On se procenom rizika bavi već u prethodnom izdanju.
Ovo dovoljno govori o zahtevima za obezbeđenje sistema kvaliteta u vazduhoplovnoj
industriji, kao najstrožijim zahtevima u mašinskoj industriji uopšte.
Osnovne dileme u ISO/ CD 9001:2015
Iako i starije verzije Standarda ISO 9001 dozvoljavaju izostavljanje nekog od zahteva,
koji nije primenjiv za datu organizaciju, u nacrtu Standarda ISO/CD 9001:2015
predložen je drugačiji pristup. On omogućava primenu svih zahteva standarda, bez
potrebe za izostavljenjem. To znači da takva odredba postaje suvišna. Međutim, i sam
Komitet ISO/TC 176/SC2 ima dileme u vezi ovoga, pa je predlog dat na glasanje.
Postoji dilema i oko zamene termina „proizvod” sa terminom „dobra i usluge”. On je,
takođe, dat na glasanje. Predlog zamene termina bi, prema očekivanjima, trebalo da
omogući širinu pristupa Standarda, koji treba da bude generički i primenjiv za sve
vrste organizacija, uključujući i one koje se bave isključivo davanjem usluga.
Treća dilema postavlja pitanje korišćenja termina „poboljšanje” i „stalno

poboljšanje”. O tome će biti donešena odluka nakon glasanja nadležnog tehničkog
komiteta.
Ono što se može zaključiti analizom predloženih izmena nove verzije Standarda ISO
9001:2015, kao i mogućih dilema u preformulaciji i korišćenju novih termina, kao
zahteva za QMS kompanija, je sledeće:
- Nova verzija ISO 9001 je u periodu realizacije;
- Glavne izmene se odnose na:
 modernu praksu biznisa, radnu sredinu, u odnosu na poslednje bitne
izmene,
 obezbeđenje i jače naglašavanje potreba za usaglašavanjem proizvoda,
 pojednostavljenje termina,
 poboljšanje kompatibilnosti sa drugim međunarodnim standardima
upravljanja,
- Validaciju projekata će sprovoditi korisnik;
- Uloga predstavnika rukovodstva je preciznije definisana;
- Postoje određene dileme koje se odnose na predložene izmene; one će se
rešavati tokom usaglašavanja;
- Potrebno je sarađivati sa svim zainteresovanim stranama, u cilju što bolje,
fleksibilnije i efikasnije primene zahteva standarda na različite sisteme
upravljanja, uključujući upravljanje kvalitetom;
- Iako rizici moraju da se identifikuju i da se u vezi sa njima deluje, ne postoji
zahtev za formalno upravljanje rizicima, prema Standardu ISO 9001:2015, ali
postoji prema Standardu EN 9100:2009, koji predstavlja dominantan
standard za vazduhoplovnu industriju. Organizacija je obavezna da usvoji
pristup zasnovan na rizicima prilikom utvrđivanja vrste i obima kontrole za
isporučioce i sve nabavke dobara i usluga (rizici pri ugovaranju);
- Procesni pristup u upravljanju sistemima, kroz zadovoljavanje zahteva
standarda, treba da omogući preventivno delovanje, bez posebnih
preventivnih mera. To omogućava smanjenje propisanih zahteva, kao i
zamenjivanje zahtevima koji se zasnivaju na učincima.
12.6 UPRAVLJANJE RIZIKOM U SKLADU SA ZAHTEVIMA EN(AS) 9100:2009
Formulacija upravljanja rizikom u EN(AS) 9100:2009 definiše korake, sekvence i

interakcije organizacionih potreba koje treba da budu sprovedene, da bi se rizikom
propisno rukovalo. Ovaj proces koji se odnosi na rizik, može biti primenjen na
različite načine. To zavisi od pristupa poslu i integrisanosti u ključne tačke procesa
realizacije proizvoda u datoj organizaciji.
EN(AS) 9100 ne obavezuju na propisan način kako će upravljanje rizikom biti

sprovedeno. Mora biti uspostavljen samo siguran aspekt, primenjen i održavan na
odgovarajući način, u skladu sa tačkom 7.1.2. Standarda. Identifikacija, nadzor,
merenje i analiza specijalnih zahteva i kritičnih tačaka su uključeni u proces
upravljanja rizikom (Slika 12.5).
Slika 12.5 Veze između specijalnih zahteva, kritičnih tačaka, ključnih karakteristika i
zahteva za upravljanje rizicima
Upravljanje rizikom je jedan od dodatnih koncepata, koji su uvedeni u revidiranu

verziju EN (AS) 9100:2009. Koncept može biti primenjen unutar QMS-a, kroz
preispitivanje od strane rukovodstva. Tada se procenjuju zahtevi za resursima,
planiraju se i provode interne provere. Novi EN(AS) 9100 zahtev vezan za
upravljanje rizicima generiše veći interes unutar i van zajednice korisnika AS&D.
Namera standarda je bila da uvede koncept upravljanje rizikom u Poglavlje 7,

planiranja realizacije proizvoda. Autori standarda su postavili ovaj dodatni zahtev u
tačku 7.1.2, jer je upravljanje rizikom, kao i planiranje, iterativni proces, koji se
dešava kroz realizaciju proizvoda i životni ciklus proizvoda.
Koncept upravljanja rizikom tokom realizacije proizvoda može biti kategorisan

preko rizika koji su spojeni sa zahtevima standarda za realizacijom proizvoda i
rizikom proizvoda.
Upravljanje rizikom nije potpuno nov zahtev u okviru EN(AS) 9100, jer tačka 7.2.2.d)
već zahteva vrednovanje rizika tokom preispitivanja zahteva vezanih za proizvod.
Uključivanje tačke 7.1.2. u Standard je sledeći logičan korak u proširivanju
razmišljanja o upravljanju rizikom, tokom cele realizacije proizvoda, u Poglavlju 7.
Razmatranje rizika je direktno prozvano u sledećim tačkama AS (EN) 9100:2009:

7.1.1. – upravljanje projektom,
7.1.2. – upravljanje rizikom,
7.2.2. – preispitivanje zahteva vezanih za proizvod,
7.4.1. – proces nabavke.
Rizici proizvoda su primenljivi preko relizacije proizvoda, sa uvođenjem koncepta

specijalnih zahteva i kritičnih tačaka. Specijalni zahtevi su oni koji su određeni od
strane korisnika ili organizacije, a za koje postoji rizik da ne budu postignuti. Faktori
koji se mogu uključiti su: kompleksnost proizvoda ili procesa, prethodno iskustvo ili
zrelost procesa.
Primeri specijalnih zahteva uključuju zahteve za performansama, nametnutim od

korisnika. Ograničeni su industrijskim mogućnostima ili su zahtevi koje definiše
organizacija.
Ograničeni su njihovim tehničkim ili procesnim mogućnostima. Procena ovih zahteva

je povezana sa definicijom iz tačke 7.2. gde se definišu i preispituju zahtevi vezani za
proizvod.
Specijalni zahtevi se preispituju i ako je potrebno, prevode u kritične tačke,

uključujući ključne karakterstike, tokom procesa konstruisanja i razvoja, definisanih
u tački 7.3. Kritične tačke su tačke koje imaju značajan efekat na realizaciju i
upotrebu proizvoda. Ovo uključuje sigurnost, performanse, oblik, postavljanje,
funkciju, produktivnost i radni vek. Kritične tačke zahtevaju specifične aktivnosti
koje treba da omoguće njihovo adekvatno upravljanje.
Ovo nije nov koncept u AS&D industriji, gde postoje iskustva u ovoj oblasti, kao što su
kritične tačke sa stanovišta sigurnosti, stanovišta loma i ključne karakteristike. Ove
kritične tačke se identifikuju i upravljaju kroz ugovaranje i proizvodne aktivnosti
unutar firme. Zahtevi se dodaju na narudžbine, zahtevajući od isporučioca da ugradi
dodatno upravljanje (kontrolu), uključujući upravljanje varijacijama (kao što je

definisano u EN(AS) 9103), kada je to primenljivo.
Isporučioci retko kreiraju specijalne zahteve ili kritične tačke. Oni obično dobijaju
zahteve za kritičnim tačkama od korisnika, putem informacija za nabavku.
Dakle, upravljanje rizicima nije obavezan zahtev za formalnim upravljanjem rizicima,
prema ISO 9001:2015 (niti 9001:2008). Međutim, podrazumeva se pristup zasnovan
na rizicima. To je mnogo preciznije opisano (zahtevano) u EN(AS) 9100:2009 i
primenljivo na kompanije u oblasti vazduhoplovstva.
LITERATURA
[1] Croft N.: ISO/TC176/SC2- Quality Systems, The next version of ISO 9001,– What
to expect, TCA, 2012.
[2] Vujanović N.: Upoznavanje zaposlenih sa nacrtom standarda ISO/CD 9001: 2015,
Upoznavanje najvišeg rukovodstva sa ISO/CD 9001:2015,- Orao, Bijeljina 2014.
[3] Vujanović N.: Primena međunardonih standarda za sisteme menadžmenta u
organizacijama i ustanovama sa modelima dokumenata, - Q - Expert consalting,
Beograd 2013.
[4] Marković B.: Primena zahteva međunarodnog standarda EN 9100:2009 u
vazduhoplovnoj indsutriji, - Proceedings of COMET-a 2012, 1st International
Scientific Conference, Conference on Mechanical Engineering Technologies and
Applications, Jahorina 2012, Republic of Srpska, 549-556.
[5] Milovanov B.: 20 ključnih izmjena u standardu ISO CD 9001:2015,- XV naučno
stručni skup “Sistem kvaliteta - uslov za uspješno poslovanje i konkurentnost”,
Kruševac 2013.
[6] Marković B.: Sledeća verzija stanadarda ISO 9001:2015, - refleksije na QMS
vazduhoplovne kompanije,- Proceedings of COMET-a 2014, 1st International
Scientific Conference, Conference on Mechanical Engineering Technologies and
Applications, Jahorina 2014, Republic of Srpska, 613-620
Osnove tehničkih propisa – Prilog I – Rečnik osnovnih pojmova i skraćenica 263
REČNIK OSNOVNIH POJMOVA I SKRAĆENICA
ACAA – Sporazum ο oceni usaglašenosti i prihvatanju industrijskih proizvoda.
Akreditacija – Zvanično priznanje kojim nacionalni organ za akreditaciju potvrđuje

da organizacija ispunjava utvrđene zahteve i da je kompetentna za obavljanje
poslova ocenjivanja usaglašenosti.
Akreditaciono telo ili sistem – Nadležno telo ili mreža sektorskih tela koja vrše
akreditaciju.
Akreditovana laboratorija – Laboratorija čija je tehnička osposobljenost, sistem

obezbeđenja kvaliteta i nepristrasnost potvrđena od treće strane.
Akt ο akreditaciji – Zvanični dokument, ili više dokumenata, u kome je navedeno da

je akreditacija dodeljena za određenu oblast.
AS&D – Aviation, space and defense - vazduhoplovstvo, svemirska tehnika i odbrana.
Bezbednost – Nepostojanje neprihvatljivog rizika ili štete. U standardizaciji

bezbednost proizvoda je postizanje najpogodnijeg odnosa između brojnih faktora,
uključujući ljudsko ponašanje, radi smanjivanja rizika po ljude i imovinu do
prihvatljivog nivoa (nivo bezbednosti).
CASCO – Committee on Conformity Assessment, Komitet za procenu usaglašenosti.
CD – Committee Draft - radna verzija standarda.
CE označavanje – Postupak (procedura) dobijanja CE oznake i njeno nanošenje na

proizvod u skladu sa propisanim pravilima.
CE oznaka – Znak koji simbolizuje usaglašenost sa obavezama, koje su nametnute

proizvođačima u skladu sa zahtevima Direktiva.
CEN – Comite Europeene de Normalisation, Evropska organizacija za standardizaciju.
CEN – Evropski komitet za standardizaciju.

CENELEC – Evropski komitet za standardizaciju u elektrotehnici.
CIPM – Međunarodni Komitet za Tegove i Mere.
CIPM MRA – Aranžman o međusobnom priznavanju CIPM.
DIS, FDIS – Draft international standard, (final), konačni međunarodni standard.
EA – Evropska saradnja za akreditaciju.
EC deklaracija ο usaglašenosti – Sadrži sve relevantne informacije kojima će se

identifikovati Direktive na osnovu kojih je izdata, kao i informacije ο proizvođaču,
ovlašćenom predstavniku, ovlašćenom (notifikovanom) telu i kada je potrebno,
pozivanje na harmonizovane standarde ili druga normativna dokumenta.
EC sertifikat ο ispitivanju (pregled) tipa – Modul Β (Globalni pristup). Prijavljeno

telo mora da ustanovi i potvrdi da je uzorak, reprezentativan za posmatrane
proizvode, usaglašen sa svim odredbama međunarodnih propisa koji se na njega
primenjuju.
EFTA – Evropska asocijacija za slobodnu trgovinu. Međunarodna organizacija koja

promoviše inegraciju slobodne trgovine i ekonomske integracije. Njena četiri člana
su Island, Lihtenštajn, Norveška i Svajcarska.
ETSI – Evropski institut za standarde u telekomunikacijama.
Etaloniranje – Skup postupaka kojima se, u određenim uslovima, uspostavlja odnos

između vrednosti veličina sa mernim nesigurnostima koje daje etalon ili overeni
referentni materijal i odgovarajućeg pokazivanja, sa pridruženim mernim
nesigurnostima merila, mernog sistema ili referentnog materijala koji se ispituje.
Evropska Komisija – Politički nezavisna institucija, koja zastupa i podržava interese

EU. Predlaže zakone, politike i programe aktivnosti. Odgovorna je za primenu odluka
Parlamenta i Saveta.
Evropska Unija – Sastoji se od tri „stuba“: Evropske zajednice (prvi stub),

Zajedničke spoljne i bezbednosna politika (drugi stub) i saradnje u oblasti pravosuđa
i unutrašnjih poslova (treći stub).
Evropski standard – EN standard usvojen od strane CEN/CENELEC. Nosi sa sobom

obavezu da se primenjuje kao istovetni nacionalni standard.
Globalizacija ekonomije – Rezultat širenja protoka roba, usluga, kapitala,

tehnologija i ljudi u ćelom svetu, koju pokreće razvoj i širenje informaciono-
komunikacionih tehnologija i internet. Kada se poslovi razvijaju globalno, tada i
propisi i standardi moraju biti uspostavljeni globalno.
Globalni pristup – Konzistentan pristup, uslovljen razvojem odgovarajućih modula

za različite faze postupaka ocene usaglašenosti, uspostavljanjem kriterijuma za
upotrebu procedura za imenovanje tela koja vrše te postupke i za primenu CE

označavanja. Njime je uspostavljena opšta upotreba evropskih standarda koji se
odnose na obezbeđenje kvaliteta (serija EN ISO 9000) i na zahteve koje moraju da
ispune tela za ocenjivanje usaglašenosti u oblasti obezbeđenja kvaliteta (serije EN
45000).
Harmonizacija (nacionalnih standarda) – Sprečavanje ili uklanjanje razlika u

tehničkom sadržaju standarda koji imaju isti predmet i područje primene, posebno
onih razlika koje mogu da predstavljaju prepreke trgovini.
Harmonizovani standardi – Evropski standardi, usvojeni od strane evropskih
organizacija za standarde, pripremljeni u skladu sa Opštim uputstvima dogovorenim
između Komisije i evropskih organizacija za standarde i prema odredbi koju je izdala
Komisija, nakon konsultacija sa državama članicama. Harmonizovani standardi, u
smislu Novog pristupa, važeći su kada evropske organizacije za standarde formalno
podnesu Komisiji evropske standarde izrađene ili identifikovane u skladu sa
njihovim ovlašćenjem.
IAF – Forum za međunarodnu akreditaciju.
ILAC – Međunarodna saradnja laboratorija za akreditaciju.
Imenovani institut – Institut koga je imenovao NMI ili nacionalna vlada da čuva
određene nacionalne etalone i koji obično učestvuje u CIPM MRA
Imenovanje (tela za ocenu usaglašenosti ili akreditacionih tela) – Imenovanje tela za

ocenu usaglašenosti od strane organa Vlade (ili od strane akreditacionog tela), da
deluje u ime tog organa u odnosu na konkretne aktivnosti ocenjivanja usaglašenosti.
Vidi NB.
Infrastruktura kvaliteta – Veći broj komponenti koje zajedno čine koherentni

sistem i obezbeđuju bezbedan i pouzdan proizvod.
ISO – Međunarodna organizacija za standardizaciju, nadležna za promociju razvoja

međunarodnih standarda.
Ispitivanje – Tehnička operacija, koja se sastoji od određivanja jedne ili više

karakteristika određenog proizvoda, procesa ili usluge prema određenom postupku.
Vidi merenje.
Ispitivanje osposobljenosti (laboratorije) – Određivanje mogućnosti laboratorije

za ispitivanja, međulaboratorijskim poređenjem rezultata ispitivanja.
Komisija – Vidi Evropska Komisija.
Kompetentnost – Pokazana sposobnost da se primeni znanje i veština.
Kontrolno telo – Telo koje vrši kontrolisanje (inspekciju). Može da vrši proveru u
toku upotrebe (korišćenja) ili u toku proizvodnje.
Krunsko ocenjivanje (Peer assessment) – Ocenjivanje tela od strane sličnih tela.

Izraz „krunsko" ocenjivanje se često koristi u kontekstu sporazuma između tela za
ocenu usglašenosti i između akreditacionih tela.
Međunarodni standard – Standard usvojen od strane međunarodne organizacije za

standardizaciju/standarde, javno objavljen.
Merenje – Proces eksperimentalnog dobijanja jedne ili više vrednosti veličine, koje
mogu razumno da se pripišu veličini. Skup postupaka koji imaju za cilj određivanje
vrednosti veličine.
Merna jedinica – Realna skalarna veličina, dogovorom definisana i usvojena, sa

kojom mogu da se porede sve druge veličine iste vrste da bi se izrazio odnos dve
veličine kao broj.
Metarska konvencija – Međunarodni diplomatski ugovor, ustanovljen 1875. godine,

sa ciljem obezbeđenja svetski jedinstvenog sistema mernih jedinica.
Metarski sistem – Merni sistem zasnovan na metru i kilogramu, i drugim osnovnim

jedinicama. Kasnije prerastao u sistem SI..
Metoda merenja – Tipičan opis logičke organizacije postupaka, koji se obavljaju

prilikom merenja.
MID – Direktiva za merila.
MRA – Sporazumi ο međusobnom priznavanju ocene usaglašenosti sa propisima za

regulisane proizvode. Ovakvim sporazumima se svakoj strani daje ovlašćenje da vrši
ispitianje i sertifikaciju proizvoda, prema propisanim zahtevima druge strane, na
sopstvenoj teritoriji pre izvoza.
Nadzor – Sistematsko ponavljanje aktivnosti ocenjivanja usaglašenosti, kao osnov za

potvrđivanje valjanosti uverenja, koje je proisteklo kao rezultat sertifikacije.
NB (Notified body) – Ovlašćeno (prijavljeno) telo. Uloga ovlašćenog (prijavljenog)

tela je da obezbedi usluge ocenjivanja usaglašenosti, prema uslovima uspostavljenim
u direkivama Novog pristupa.
NMI – Nacionalni Metrološki Institut.
Notifikacija (Ovlašćivanje, prijavljivanje) – Postupak kojim države članice EU

prijavljuju Komisiji i telima drugih država, prijavljeno telo koje deluje na njihovoj
teritoriji.
Novi pristup – Zasniva se na sledećim principima: Harmonizacija se ograničava na

bitne zahteve. Samo proizvodi koji ispunjavaju bitne zahteve mogu da se plasiraju na
tržište i puste u eksploataciju. Primena harmonizovanih standarda ili drugih
tehničkih specifikacija je dobrovoljna i proizvođači po slobodnoj volji biraju bilo koje
tehničko rešenje koje obezbeđuje usaglašenost sa ključnim zahtevima. Proizvođači

mogu da biraju između raznih postupaka za ocenu usaglašenosti.
Ocenjivanja usaglašenosti – Postupak kojim se dokazuje da su ispunjeni specifični

zahtevi koji se odnose na proizvod, proces, sistem, osobu ili organizaciju. Svaka
aktivnost kojom se posredno ili neposredno utvrđuje da li su ispunjeni određeni
zahtevi.
Ocenjivanje usaglašenosti – Aktivnost koja obezbeđuje dokaz da su navedeni

zahtevi, koji se odnose na proizvod, proces, sistem, osobu ili telo, ispunjeni, to jest
ispitivanje, inspekcija, sertifikacija proizvoda, osoblja i sistema menadžmenta.
OJ (Službeni list EU) – Službeni list (Evropske Unije).
Osnovna jedinica – Merna jedinica koja je usvojena konvencijom za osnovnu

veličinu.
Ovlašćeno (prijavljeno) telo – Vidi NB.
PECA – Protokol ο Evropskom sporazumu ο oceni usaglašenosti i prihvatanju

industrijskih proizvoda.
Pretpostavka ο usaglašenosti – Usaglašenost sa ključnim zahtevima za bezbednost

i odgovarajućim direktivama.
Proizvod – Rezultat procesa.
QMP – Quality Management Principles - principi menadžmenta kvalitetom.
QMS – Quality management system - sistem menadžmenta kvalitetom.
Rezultat merenja – Skup vrednosti veličine, koji se pripisuju merenoj veličini

zajedno sa svakom drugom dostupnom povezanom informacijom.
Rizik – Mogući stepen pojave opasnosti koja izaziva štetu i stepen ozbiljnosti štete.
Savet Evropske Unije – Glavna institucija Evropske Unije koja donosi odluke. Sastoji
se od ministara država članica. Zajedno sa Evropskom skupštinom deluje u oblasti
zakonodavstva i finansija.
SC 1 – tehički komitet odgovoran za osnove i rečnik (ISO 9000).
Sertifikacija – Postupak kojim treća strana izdaje pisano uverenje da je proizvod,

proces ili usluga usaglašen sa određenim zahtevima.
Sistem menadžmenta kvalitetom – Sistem menadžmenta kojim se, sa stanovišta

kvaliteta, rukovodi i upravlja organizacijom.
Sistem mernih jedinica – Skup osnovnih jedinica i izvedenih jedinica, zajedno sa

svojim proizvodima i količnicima, koji su definisani prema datim pravilima, za dati
sistem veličina.
Sistem ocenjivanja usaglašenosti – Sistem koga se treba pridržavati da bi se

pokazala usaglašenost sa bitnim zahtevima u svim tehničkim propisima koji se
primenjuju na konkretan proizvod.
Sistem SI – Međunarodni sistem jedinica, daje formalne definicije svih osnovnih

jedinica, koje je usvojila Generalna konferencija za tegove i mere.
Standard – Dokument, utvrđen konsenzusom i potvrđen od strane priznatog tela,

koji propisuje, za opštu i ponovljivu upotrebu, pravila, smernice ili karakteristike za
aktivnosti ili njihove rezultate koji imaju za cilj da postignu optimalan stepen
uređenja u datom kontekstu. Standardi se zasnivaju na sigurnim rezultatima nauke,
tehnologije i iskustva i promovišu optimalnu društvenu korist.
Stanje razvijenosti tehnike – Razvijeni stepen tehničke sposobnosti u datom

vremenu kada su u pitanju proizvodi, procesi i usluge koji se zasnivaju na
relevantnim i utvrđenim rezultatima nauke, tehnologije i iskustva.
TBT (Tehničke prepreke trgovini) – Odnose se na standarde proizvoda i

usaglašenost. Cilj je da obezbede da obavezni tehnički propisi, dobrovoljni standardi
i postupci za ocenjivanje usaglašenosti ne stvaraju prepreke koje se mogu izbegavati.
TC 176/SC2 – tehnički komitet odgovoran za ISO 9001 i ISO 9004.
Tehnički propis – Obuhvata tehničke zahteve, neposredno, ili pozivanjem na

standard, tehničku specifikaciju ili uključuje sadržaje navedenih dokumenata.
Telo za ocenjivanje usaglašenosti – Telo koje vrši ocenjivanje usaglašenosti. Npr.

laboratorija za kalibraciju, kontrolno telo (inspekcija), telo sa sertifikaciju proizvoda,
sertifikovanje sistema menadžmenta i telo za sertifikovanje osoblja.
TG – Task Group - ciljna grupa.
Transparentnost – Ključni princip Evropske Unije i Svetske trgovinske organizacije:

svi propisi i zakoni koji utiču na trgovinu moraju se javno objaviti pre nego što stupe
na snagu.
Tržišni nadzor – Države članice EU su obavezne da preduzimaju potrebne mere da

budu sigurne da proizvodi koji se plasiraju na tržištu i puštaju u rad ne ugrožavaju
bezbednost i zdravlje osoba ili druge javne interese koji su obuhvaćeni direktivom,
kada su valjano instalirani, održavani i kada se koriste za određene namene.
Tržišni nadzor – Pristup koji se koristi da se obezbedi usklađenost sa

zakonodavstvom.
Usaglašenost – Ispunjenje specificiranih zahteva.
Uverenje o etaloniranju – Rezultat etaloniranja može da se registruje u dokumentu

koji se ponekad zove uverenje o etaloniranju ili izveštaj o etaloniranju.
Vidi etaloniranje.
WTO (STO) – Svetska trgovinska organizacija. Osnova sistema međunarodnih

propisa za svetsku trgovinu. Obezbeđuje forum za multilateralne pregovore ο
trgovini, primeni i usaglašavanju, uključujući i postupke za rešavanje sporova.
Zainteresovana strana – Organ državne uprave, privredno društvo, preduzetnik,

organizacija potrošača i drugo pravno ili fizičko lice koje pokazuje interes za
standardizaciju.
Osnove tehničkih propisa – Prilog II – Faktori porasta i standardni brojevi 271
FAKTORI PORASTA I STANDARDNI BROJEVI

Tabela 1. Faktori porasta osnovnih veličina

Veličina Zavisnost Faktor porasta
Površina A  L2  A   L2
Zapremina V  L3 V   L3
Otporni moment W  L3 W   L3
Moment inercije
I  L4  I   L4
površine
Masa m V   m  V      L3
F A 
Sila F  A  F     A     L2
F0 A0   0
M
Moment sile M  FL M    F   L   L3
M0
F  F  L2 L
Ubrzanje a a   3   L1 ; a 
m M L  t2
L L L
Vreme a t  t   L
t2 a a
1 1 1
Ugaona brzina       L1
t t L
60  
Broj obrtaja n
2
min 1   n   
1
L
  L1
L L v L t0  L
Brzina v v   1;  v    
t t vt t L0  t
Rad, energija A FL  A   F   L   L3
Snaga P  F v P   F  v   L2
v v
Protok q q    L2
t t
Tabela 2. Osnovni redovi standardnih brojeva za interval od 1,00 do 10,00 [13]

Standardni brojevi osnovnih redova Mantise Relativne
Nazivni Izračunati
teorijskih razlike u
brojevi brojevi
R5 R10 R20 R40 brojeva %
1 2 3 4 5 6 7 8
1,00 1,00 1,00 1,00 0 000 1,0000 0

1,06 1 025 1,0593 - 0,07
1,12 1,12 2 050 1,1220 - 0,18
1,18 3 075 1,1885 - 0,71
1,25 1,25 1,25 4 100 1,2589 - 0,71
1,32 5 125 1,3335 - 1,01
1,40 1,40 6 150 1,4125 - 0,88
1,50 7 175 1,4962 + 0,25
1,60 1,60 1,60 1,60 8 200 1,5849 + 0,95

1,70 9 225 1,6788 + 1,26
1,80 1,80 10 250 1,7783 + 1,22
1,90 11 275 1,8836 + 0,87
2,00 2,00 2,00 12 300 1,9953 + 0,24
2,12 13 325 2,1135 + 0,31
2,24 2,24 14 350 2,2387 + 0,06
2,36 15 375 2,3714 - 0,48
2,50 2,50 2,50 2,50 16 400 2,5119 - 0,47

2,65 17 425 2,6607 - 0,40
2,80 2,80 18 450 2,8184 - 0,65
3,00 19 475 2,9854 + 0,49
3,15 3,15 3,15 20 500 3,1623 - 0,39
3,35 21 525 3,3497 + 0,01
3,55 3,55 22 550 3,5481 + 0,05
3,75 23 575 3,7584 - 0,22
Tabela 2. - Nastavak
Standardni brojevi osnovnih redova Mantise Relativne

Nazivni Izračunati
teorijskih razlike u
brojevi brojevi
R5 R10 R20 R40 brojeva %
1 2 3 4 5 6 7 8
4,00 4,00 4,00 4,00 24 600 3,9811 + 0,47

4,25 25 625 4,2170 + 0,78
4,50 4,50 26 650 4,4668 + 0,74
4,75 27 675 4,7315 + 0,39
5,00 5,00 5,00 28 700 5,0119 - 0,24
5,30 29 725 5,3088 - 0,17
5,60 5,60 30 750 5,6234 - 0,42
6,00 31 775 5,9566 + 0,73
6,30 6,30 6,30 6,30 32 800 6,3096 - 0,15

6,70 33 825 6,6834 + 0,25
7,10 7,10 34 850 7,0795 + 0,29
7,50 35 875 7,4989 + 0,01
8,00 8,00 8,00 36 900 7,9433 + 0,71
8,50 37 925 8,4140 + 1,02
9,00 9,00 38 950 8,9152 + 0,98
9,50 39 975 9,4406 + 0,63
10,00 10,00 10,00 10,00 40 000 10,0000 0
Mantise teorijskih brojeva date su za bazu 10.
Tabela 3. Standardni redovi, osnovni i izvedeni - u zavisnosti od faktora porasta

ODGOVARAJUĆI REDOVI
FAKTOR PORASTA OSNOVNI REDOVI IZVEDENI REDOVI
R5/3, R10/6,R20/12,
4,00
R40/24
2,50 R5/3, R10/4, R20/8, R40/16
2,00 R10/3, R20/6, R40/12
1,60 R5 R10/2, R20/4, R40/8
1,50 R40/7
1,40 R20/3, R40/6
1,32 R40/5
1,25 R10 R20/2, R40/4
1,18 R40/3
1,12 R20 R40/2, R80/4
1,09 R80/3
1,06 R40 R80/2
1,03 R80
Osnove tehničkih propisa – Prilog III - Korisne Internet adrese 277
KORISNE INTERNET ADRESE
INFORMACIJA O... IZVOR KONTAKT
Akreditacija u APLAC
Azijskopacifičkom Azijskopacifička saradnja na www.aplac.org
regionu akreditaciji laboratorija
IAAC Međuamerička saradnja na

Akreditacija u Amerikama www.iaac.org.mx
akreditaciji
Sekretarijat u COFRAC 37
Rue de Lyon, FR-75012
Akreditacija u Evropi, EA
Paris
akreditovane laboratorije Evropska saradnja na akreditaciji
www.european-
accreditation.org
SADCA
Akreditacija u Južnoj Africi akreditaciji u Zajednici za razvoj www.sadca.org
Južne Afrike
Akreditovane laboratorije u
Akreditaciono Telo Srbije - ATS www.ats.rs
RS
Akreditovane laboratorije u Savez akreditovanih laboratorija

www.lab.org.rs
RS Srbije
Analitička hemija i pitanja

koja se odnose na kvalitet u Eurachem www.eurachem.org
Evropi
Objavljena u bazi podataka

Baza podataka ključnih BIPM
ključnih poređenja BIPM i u
poređenja kcdb.bipm.org
časopisu "Metrologia"
ISO Međunarodna organizacija za

Dokumentarni standardi www.iso.org
standardizaciju
EURAMET tehnički projekti

EURAMET www.euramet.org
i poređenja
CEN
Evropska nacionalna tela za
Evropski komitet za www.cenorm.be
standardizaciju
standardizaciju
physics.nist.gov/cuu/Con
Fizičke i hemijske CODATA
stants
konstante Kaye and Laby online
www.kayelaby.npl.co.uk
Međunarodna unija za čistu

IUPAP www.iupap.org
i primenjenu fiziku
Međunarodna unija za čistu

IUPAC www.iupac.org
i primenjenu hemiju
Pavillon de Breteuil,
Međunarodne BIPM
F-92312 Sevres Cedex,
metrološke Međunarodni biro za tegove i
France
organizacije mere
www.bipm.org
Merenje, ispitivanje i
analitičke EUROLAB www.eurolab.org
laboratorije u Evropi
Nacionalni
BIPM www.bipm.org
metrološki instituti
Overeni referentni
COMAR baza podataka www.comar.bam.de
materijali
Osnove tehničkih propisa – Prilog III - Korisne Internet adrese 279
Regionalna metrološka SIM

www.sim-
organizacija Međuamerički
metrologia.org.br
za Amerike metrološki sistem
Regionalna metrološka APMP

organizacija za Azijskopacifički www.apmpweb.org
Azijskopacifički reg. metrološki program
COOMET
Regionalna metrološka
Evroazijska saradnja
organizacija za www.coomet.org
nacionalnih metroloških
Evroazijski region
institucija
EURAMET e.V.
Regionalna metrološka Evropsko udruženje
www.euramet.org
organizacija za Evropu nacionalnih metroloških
instituta
Regionalna metrološka Saradnja na sledivosti

organizacija za Južnu merenja u Zajednici za www.sadcmet.org
Afriku razvoj Južne Afrike
Regionalna metrološka
Metrološki sistem unutar
organizacija za Afriku www.afrimets.org
Afrike
(buduća)
Regionalne metrološke www.bipm.org

BIPM
organizacije RMO
SI sistem BIPM www.bipm.org
Standardi koji važe na

Institut za standardizaciju Srbije www.iss.rs
području RS
Zakonodavstvo Evropske
EUR-lex http://eur-lex.europa.eu
zajednice
Šeme provere EPTIS baza podataka

osposobljenosti, PTS u Evropski informacioni
www.eptis.bam.de
Evropi, Amerkama i sistem o proveri
Australoazijskom regionu kompetentnosti
Zakonska metrologija u APLMF

Azijskopacifičkom Azijskopacifički forum za www.aplmf.org
regionu zakonsku metrologiju
Zakonska metrologija u Sekretarijat WELMEC, UK

WELMEC
Evropi www.welmec.org
Sekretarijat OIML u BIML,
Zakonska metrologija, OIML
Paris
međunarodna
www.oiml.org
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
005.591.61
62-11(083.133)
658.512.2
OSNOVE tehničkih propisa / Radivoje Mitrović ... [et al.]. -

Beograd :
Univerzitet, Mašinski fakultet, 2015 (Beograd : MCO).
- 280 str. : ilustr.; 24 cm + 1 elektronski optički disk
(CD-ROM)
"Improvement of product development studies in Serbia

and Bosnia and Herzegovina
530577-TEMPUS-1-2012-1-RS-TEMPUS-JPCR" --> nasl.
str. – Tiraž 300. - Str. 3-4: Predgovor / Vojislav Miltenović.
- Prilozi: str. 263-280.
- Bibliografija uz svako poglavlje.
ISBN 978-86-7083-861-1
1. Митровић, Радивоје, 1957- [аутор]
a) Производ - Менаџмент b) Машине - Технички
прописи
COBISS.SR-ID 217214988

BU - Osnove Tehnickih Propisa

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

BU - Osnove Tehnickih Propisa

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

UNIVERZITET U BEOGRADU

OSNOVE TEHNIČKIH PROPISA

Radivoje Mitrović, Žarko Mišković,

Improvement of product development studies

Publikacija OSNOVE TEHNIČKIH PROPISA rezultat je rada na TEMPUS projektu

Osnovni cilj projekta je podizanje konkurentnosti regionalne industrije putem

uvođenje novih studijskih programa u oblasti menadžmenta razvojem

Opstanak i uspeh preduzeća u savremenim uslovima moguće je obezbediti preko

Osnova kooperativnog pristupa u radu su metode i sistemi, kojima se u svim

Strategiju planiranja proizvoda i procesa određuje buduće tržište. Polazeći od

Ove publikacije mogu korisno da posluže obrazovanju studenata tehničkih

Prof. dr Vojislav Miltenović,

Uvodna reč autora ................................................................................................................................... 7

Prilog I – Rečnik osnovnih pojmova i skraćenica ................................................................. 263

Prilozi u elektronskoj formi (CD)

1. Pravilnik ο bezbednosti mašina 13/2010;

UVODNA REČ AUTORA

Sadržaj knjige je koncipiran prevashodno kao pomoć studentima i konstruktorima.

U prvom delu knjige, date su osnovne informacije o razvoju proizvoda i osnovi

U poglavlju o razvoju proizvoda su dati i “ekonomski” aspekti razmatranja ovih

Odgovornost za uspeh ili neuspeh u razvoju proizvoda je jedno od centralnih pitanja.

Sadašnje generacije inženjera konstruktora baštine ogromne baze znanja generacija

za nuklearne nauke “VINČA” iz Beograda i Mašinski fakultet Univerziteta u Beogradu,

Autori udžbenika se najtoplije zahvaljuju recenzentima prof. dr Siniši Kuzmanoviću i

1.1 DETERMINANTE – globalna demokratizacija znanja;

Razvoj informacionih tehnologija i Interneta rezultovao je globalizacijom tokova

Rezultat ovog trenda u zemljama u razvoju je da su na vreme prepoznale potencijal i

Kompanije iz tehnološki visokorazvijenih zapadnih zemalja transferišu tehnologije, a

Proboj niza novih, jeftinijih i kvalitetnih proizvoda popraćen je značajnim

sve koji žele da osiguraju dugoročnu egzistenciju, prosperitet i kompetentnost da se

Rezultat navedenog stanja je opšte prihvatanje tzv. marketing koncepcije

1.2 POJAM PROIZVODA

Proizvod izražava način na koji kompanija usklađuje svoje mogućnosti sa potrebama

1.2.1 Ideja je proizvod

Teorijski pojam ideje i ideje kao empirijskog proizvoda u mnogome se razlikuju.

Prihvatanje ideje kao proizvoda sa tržišnom vrednošću je koncept novijeg veka.

Slika 1.1 Izgled patentnih dokumenata-u SAD (1) i u Australiji(2)

1.2.2 Usluga je proizvod

Specifičnosti karakteristika usluga

1) Usluga kao proizvod ima neopipljiv, nematerijalni karakter. Znači, ne

2) Neodvojivost procesa proizvodnje od procesa potrošnje usluge je druga

npr. predavanja studentima na fakultetu (Slika 1.2). Naravno, u određenim

Slika 1.2 Predavanje na Mašinskom fakultetu – primer usluge lične prirode

3) Nemogućnost razdvajanja nastanka usluge od konzumacije, odnosno,

Ako je neophodno prisustvo korisnika usluge u njenom nastanku – konzumaciji,

1.2.3 Roba je fizički opipljiv proizvod

Pojam robe sa aspekta proizvoda u suštini obuhvata sve proizvode materijalne

Dakle, u odnosu na ideju i uslugu, robu karakteriše opipljivost. Na osnovu nje je

1) Opipljiv proizvod – roba, bez pratećih usluga

Osnovne razlike između fizički opipljivog proizvoda – roba i usluge su prikazane u

Tabela 1.1 Razlika između robe i usluga

1.3 KVALITET PROIZVODA

Sredinom pedesetih godina dvadesetog veka mnoga preduzeća su uvidela da

Najbolji način da se otkriju potrebe kupaca jeste da i proizvođač postane kupac. U

1) Kupac je najvažnija osoba u našem biznisu.

Posle ovih postulata, suvišno je dodatno objašnjenje ili ubeđivanje.

1.3.1 Značaj kvaliteta

Kvalitet možemo definisati kao:

Moderniji, bolji i efikasniji način je uspostavljanje sistema menadžmenta

(1) dokazuje usaglašenost sa međunarodno prihvaćenim standardom

Slika 1.3 Primeri sertifikata o usklađenosti proizvoda sa odgovarajućim standardima

Ovaj standard je primenjiv na sve aktivnosti jedne organizacije: počev od marketinga,

Sistem menadžmenta kvalitetom uspostavljen u skladu sa ovim standardom