Professional Documents
Culture Documents
2
Драгиша Васић
3
половине августа па све до краја октобра брижљиво бележио у својој првој
историји. Његова „Историја Равне горе“ била је куцана на писаћој машини и
имала је 600 откуцаних страна. Васић је започео своју књигу кратком
историјом саме Равне горе, да би затим писао о априлском слому и
капитулацији, организацији Драже Михаиловића, преговорима са
партизанима, те изнео и своја запажања.
Под недовољно познатим околностима, Драгиша Васић је изгубио
живот априла 1945. Према једној верзији убиле су га усташе у Јасеновцу, а
према другој комунисти код Бања Луке.
4
Експресионизам
5
књижевности оставили у наслеђе готика, барок, ирационализам и
романтизам. Важне књижевне претече у претходном веку били су
Хелдерлин, Ниче, Достојевски, Витмен, Рембо, Ведекинд. У духовном
погледу есспресионизам се окреће против рационализма, позитивизма и
материјализма, против логично- каузалне психологије и историзма. Посредно
и непосредно, он се духовно храни сазнањима до којих су дошли А. Бергсон
(интуиционизам, животни елан, стваралачка еволуција), Ниче (преокрет
вредности, култ дионизијског), Кјеркегор (субјективизам), Хусерл
(феноменолошка редукција, сагледање суштине, интуитивна евиденција),
Фројд и Јанг (несвесно; мит). Све су те идеје падале на плодно тле у тренутку
духовне и политичке кризе у Евопи пред Први светски рат, изазване, између
осталог , наглим индустријским развитком, и технизирањем живота,
империјализмом и наоружавањем, радничким покретом и предзнацима рата и
револуције. Отуда се развијају неколика основна, делимично и противречна ,
идејна обележја експресионализма: крајњи субјективизам и анархизам,
залагање за социјалну револуцију, антимилитаризам и пацифизам,
интернационализам,утопијски хуманизам и интензивна религиозност. Ове
често нејасне теме, касније се очигледније диференцирају: одваја се једна
религиозна стрја, једна политички лева, револуционарна (активизам) и једна
нихилистичка.
Експресионизам се временски може поделити на рани (1910-1914),
средњи (ратни) и позни (1919-1925). Као што је брзо настао, тако се доста
брзо и угасио, прелазећи с једне стране у дадизам, с друге у надреализам, с
треће у „нову стварност“.
Код нас је веза са немачким ескпресионизмом било највише у
Словенији ( С. Косовел, М. Клопчић, Б. Крефт, Ф. Козак), затим у Хрватској
( А. Б. Шимић, Ј. Косор, У, Донанини, делимично Крлежа), а у Србији је то
био случај са кругом око часописа Зенит. Часопис је основао Љубомир
Мицић 1921. у Загребу. Након три године, редакција Зенита је премештена у
Београд, где наставља са радом све до децембра 1926, када је објављен
последњи, 43. и забрањени број овог часописа.
6
Приповетке:
7
Никола упутио писмо и позвао га да га неизоставно нађе јер му је његова
помоћ јако потребна. Приповедач се упућује тамо. Никола му прича зашто га
је позвао: болестан је, нервозан, нагрижен ратом и очајним условима под
којима мора да брине о војсци пошто је официр. Међутим, оно што га
посебно брине је разговор са својим надређеним у коме није рекао све што
носи на души, а због кога је добио оптужни рапорт . Кроз Николину исповест
писац износи негативне реминисценције о рату. Сем тога, Никола је рекао да
има и других брига које га муче, фамилијарних, лличних: оца су му обесили
јер га је сусед потказао да испод патоса крије турски карабин који је, иначе,
припадао Николи, а сестра Николина је побегла са неким непријатељским
официром. Своју тужну причу накратко прекида причајући о дописници коју
је добио од жене и у којој пише како њихова мала кћер неће да је више зову
мала Боба, већ Слободанка Николе Глишића, да зна у којој улици станује… и
то је све што је Николи дало неку нову снагу, управо чињеница да му је дете
довољно порасло и постало свесно себе, своје околине и чињенице да јој је
отац у рату. Размишљајући о детету, гради контраст између својих мисли (о
томе како њихова огњишта више не постоје, како су сви драги изгорели у
земаљском паклу) и стварности (дете расте и постаје свесно).
Разговор прекида звоњава пољског телефона.
Приповедач гледајући патње овог великог човека осећа презир и
гађење према млитавцима који не познају борбу и искушења. Никако се није
могао довољно надивити душевној снази и херојској вољи овом узору од
човека, обхрваног свим недаћама, изложеном опасностима и заузетим
најтежим дужностима које живот може натурити. Убрзо потом приповедач
одлази, а Никола остаје на положају.
Сећање се прекида сазнањем да ће се путовање ускоро завршити, јер
воз треба да стигне у Вујановац. Приповедач се пита како ли ће затећи
побратима, како изгледају снајка и деца. Претпоставља да је Николина
мучна сумња о томе да га је жена преварила (о којој је приповедачу говорио
кад су се први пут након ослобођења срели у Новом Саду). Опет се присећа
како је Николин батаљон свечано дочекан у Новом Саду и какав је би њихов
тадашњи сусрет. Били су позвани на банкет који су правили ратни богаташи,
али су га них двојица одбили и отишли у оближњу кафану да би на миру
разговарали. Никола му је испричао да је кући отишао на два дана приликом
пробијања фронта али да би му било драже да је кућу заобишао због свега
8
што је тамо затекао. Два дана ни са ким није желео да прича, а у чету се
вратио са осећањем да је у њему нешто замрло и да му је ту милије него у
рођеној кући. Сутрадан је Никола отишао за Суботицу, а недуго потом
приповедач је добио опширно писмо у коме му Никола пише како се опија по
Бачкој и проводи са женама. Приповедач се нада да је то време прошло и да
ће га побратим дочекати као човек који је све то давно оставио за собом.
Воз најзад стиже и приповедач изађе на станицу, али тамо није затекао
Николу. Један од носача који му је прихватио ствари прича му да Николу у то
време неће затећи код куће, јер се Никола много пропио и скоро и да не
излази из локалне кафане. Приповедач затиче Николу у кафани, у свађи са
Циганима свирачима и беше страховито разочаран. Никола је био изненађен
приповедачевим доласком, али се на њега ипак сруши наставак свађе – један
стари господин је тврдио да је неко решење незаконито и да је неко други
оклеветао Николу, па ако хоће нека сам тражи клеветника који тврди да је
поткупљен, а да ће све то ипак наставити, као два правника, на суду. У том
тренутку у кафану уђе студент из купеа који старијег господина поздрави као
свог ујака. Никола нуди приповедача вином. Приповедач пита како је код
куће, а Никола у неколико речи открива наличје живота у паланци – нема
старог живота, нема пријатељства, нема ничега;лажу се, сплеткаре, свађају и
пију. Свестан је да је ниско пао, као и положаја и угледа какав је некад имао,
а да су сви они који су се извлачили у рату постали бољи од њега.
Кроз испрекидане дијалоге описана је атмосфера кафане; у неком
тренутку укључује се студент који рецитује песму Душана Васиљева “Човек
пева после рата”, која је слика и прилика Николиног стања. Никола се избечи
на приповедача терајући га да “лоче” и псујући му матер због чега
приповедач жели да оде. Никола вулгарно предлаже да му касније покажу
“знаменитости” града и да му уступи Словенкињу и нипошто му не
дозвољава да напусти кафану. Приповедач почиње да пије да не би био изрод
у друштву. Приповедач у пијаном заносу одржа некакву несвесну здравицу
уз дрско добацивање студента, и на крају он и Никола пођоше кући. Тамо их
је дочекала снајка, извињавајући се због Николине срамоте. Сместили су
пијаног у кревет и прешли у салон где се снајка жалила на свој чемерни
живот. Прича да га је Никола позвао на њен наговор, да их он посаветује шта
да раде, јер се Никола сасвим изменио, пропио и искварио у служби,
нарочито од мајчине смрти. У њој је било нечег нечедног, циничног и чулног,
9
али приповедачу пожељног и дражесног истовремено. У алкохолу и
махнитости изгубио је разум и прихватио њено предавање.
Прича се наставља након неколико месеци када приповедач говори
како се добро провео у гостима и како је тражио било какав разлог да поново
оде у Вујановац. У неким новинама је прочитао да је Никола Глишић нестао
и то га ни мало није зачудило, јер је тако нешто и очекивао судећи по
знацима моралне пометености. Снајка му је писала да је Никола нестао одмах
након давања седмодневног помена њиховој кћери Боби која је умрла од
грипа. Приповедач намерава да снајку, чим јој прође жалост премести у
Београд, јер је грехота да такво једно сунце буде у паланци! Побратиму би
поручио, где год да је, да овде међу њима нема више шта да тражи, да свој
мир тражи негде другде. Никола нека тражи своју срећу где хоће, јер је он
своју нашао, а то ће рећи оном дивном друштву у вујановачкој кафани кад се
поново буду окупили. Тада ће и истући оног дрског студента. На крају се
директно обраћа друштву коме је све ово приповедао и тражи њихово
мишљење, али и још једну цигарету.
Ресимић добошар
10
Успут обави стотину ситних ствари које му други нареде да уради:да се врати
по заборављено кухињско казанче, да случајно не заборави кочиће за главни
шатор. Када војска посустане у маршу, командант наређује Ресимићу да даје
такт и војска почиње механички да маршира, а када стигну у нови бивак,
сваки нађе нешто што би Ресимић морао да уради: да оде по воду, да
придржи коња командиру, да однесе извештај у пук. Секули Ресимићу
ништа није било тешко. Кад није било посла, проналазио га је сам, као када је
у Велесу помагао санитету да сахрањује помрле од колере и ишао и довлачио
лешеве. Тада је као несуђени гробар први пут доживео необичну и велику
част. Наиме, тада је на станицу стигла кнегиња Долгорукова да се и сама
брине о рањеницима и болеснима и букет који су јој поклонили захвални
грађани, предала је Ресимићу кој се ту затекао, рекавши да то цвеће пре
припада њему, јунаку.
Тако је Ресимић живео све док не почне борба, а онда је био с пушком
уз командира. Кад год је требало ићи у патролу, Секула се добровољно
јављао, јер једини је он први успевао да нањуши непријатеља, да први сазна
драгоцене податке и први се врати на своје место, али патрола му је била
омиљена зато што се никад из ње није враћао празних шака. Чак и кад није
био званично у патроли, у њу је одлазио приватно. Неком приликом је у
једној таквој својој приватној патроли, одн. пљачки открио да поред њи
пролазе њихове воловске коморе и то јавио свом командиру, те је тако
спречио да војска нападне своје војнике. Ипак, сутрадан су га локалне
сељанке оптужиле да је куповао од њих јаја за официре а да им није платио,
па је поново прошао ишамаран.
Ресимића никад није напуштала веселост, а казне које је добијао
сматрао је редовним војничким следовањем. Био је дете рођено у војсци, чији
је отац био штапску трубач и наредник. Мајку није упамтио, а кад му је отац
умро, узео га је код себе стриц који га је одмах уписао у школу. Пошто је био
мутав и деца га задиркивала, а и школа му није никако ишла, стриц одлучи да
га да на занат. У вароши је Секула нашао место шегрта код неког Македонца
који је имао искључиво право продаје бозе, салепа и алве војсци. Његова
дужност је била да прати трупу неког гарнизона куд год би се она кретала и
да им продаје бозу и слаткише. Временом је научио војне изразе, тактику и
ратне вештине, а војници су га користили да им јави кад наилази командир,
да однесе понешто. Тако све до деветнаесте године кад је постао општински
11
добошар. Општина га отпушта јер не може да чита наредбе народу који
дозове својим лупањем у добош, па Секула постаје рабаџија војничког
лиферанта. Време које проводи у тој служби било је најсрећније за њега.
Међутим, дошло је време када је требало и сам да одслужи војску и да се
врати свом старом занату, али почели су ратови.
Године 1915. пук је био у неком селу код Ваљева, кад се једна сељанка
пожалила команданту да се добошар представио као доктор “социјалист за
женске слабости” и да је “прегледао” њену унуку тако што је ујео за сису.
Сељанка се са њим и његовим друговима који су га довеликод ње нагодила
да девојци купи папуче а њој мараму, али пошто он није одржао обећање, она
је дошла да га тужи. Командант је те ноћи послао патроле да траже Ресимића,
али је добошар био у бекству. Те исте године седео је са просјацима поред
капије Новог гробља и чекао милостињу, надговарао се са осталим
просјацима око ратовања и говорио да није мутав, да би и он био министар
или генерал. Просјаци се у једном тренутку посвађаше па један од њих рече
за оног другог да је хтео позвати Секулу на вечеру, само да би га успут убио
и узео му паре. Секула убије просјака који му је радио о глави, а полиција
њега одведе и преда га војном суду пошто је био војни бегунац. У затвору је
био све док није почео нови рат, када је био тешко рањен већ у једном од
првих сукоба. Наком операције јавља се првом пуку на који је наишао, све
им признаје о себи и добија службу коњушара, са посебном бригом о
командантовој кобили Ружи и њеном ждребету. Командант је био изузетно
добар човек и миљеник дивизије. Добио је задатак да пређе са људима
албанске кршеве и стигне до м ора, али није имао хране и све што му је било
остало било је неколико кутија млека у праху које је добио од пријатеља из
једне болнице, а које је поверио Секули да их чува у свом ранцу. Једног дана
затражио је од Секуле да му скува мало тог млека. Секула слага како је
кобила појела конзервирано млеко, што толико изнервира команданта, да је
Секулу тукао до изнемоглости и на крају га избацио из службе. Након тога,
командант се покајао, мислећи да је престрого казнио Секулу, па га је поново
примио, с тим да му Секула десетоструко надокнади. Од тада је сваки пут
након Секулиног повратка из патролеосећао мирис пилетине с ражња.
После дугих маршева кроз Албанију војска је била измрцварена и
гладна. Увече око ватре седе официри са генералом, кад долазе побеснели
сељани који воде петорицу везаних војника, међу њима и Ресимића. Због
12
пљачке, генерал их осуђује на стрељање и везује за дрво. Ресимић моли
војнике да га не гађају у главу, јер му и на оном свету треба глава да се снађе,
одбија повез преко очију и да се исповеди попу. Ресула је остао непокопан,
срозан уз дрво, иако се сам хвалио како је покопао цео пук кад је био гробар.
Војска наставља даље ка мору. Неко спомиње Секулу како је то некада био
добар човек док су заједно били у истој дивизији. Командант се на то окреће
и пита како пљачкаш може бити добар човек. Генерал и Секулин командант
разговарају и што даље иду, све су приснији, па напослетку генерал открива
команданту да је добио виши чин и да ће вероватно војску даље водити или
у Марсељ или на Крф. Командант је срећан због унапређења, вади из бисаге
печено пиле и заједно га черече. Утом долазе до мора, чему се нарочито
радује војска.
Реконвалесценти
13
прича како је налетео на сестру Тебе, Енглескињу, која је рекла да ће га
тужити али да мора да зна његово име. Он јој одговори да га она зна, јер ако
је она мис Тебе, он је онда мис Мене! Пуковник се кида и грди Фикуса како
брука официрски кор, али опет га највише нервира флегматичност риђег
потпуковника. Пуковник размишља о томе како је и он некада био “свиња”,
пита се да ли потпуковник има жену кад је уопште не спомиње и онда све
пореди са собом, својим животом – размишља о томе како је чекао да
одртави, добије чин мајора па се тек онда ожени девојком која би могла кћер
да му буде, а напослетку закључује да није ни чудо што што се у младим
женама пробуди кокетерија. Потпуковник опет да би наљутио пуковника,
запиткује овог пута Фикуса, да ли зна да ли је мис Тебе жаба и ако јесте, где
јој је реп.
У супротном углу павиљона су смештени млађи војници неурастеници,
повучени, мирни и послушни. Углавном ћуте и слушају. Неки Стеван прича
како му је командант наредио да нађе некакву кућу у коју би се сместили
преко ноћи и Стеван нађ]е код неке млађе сељанке којој се удварао и на карју
договорио да се виде иза амбара кад сви заспе. У току ноћи, Стеван се из собе
у којој је спавао са командантом једва ишуњао, али сељанке ниакко није
било. Када се после сат времена вратио у собу, видео је да је командант
шкиљио све време и да зна да је овај излазио. Утом у собу уђе сељанка као да
узме шал са зида и пољуби Стевана, па га позове да изађе напоље. Међутим,
командант га је гледао и овај није смео да крене. Сутрадан му је командант за
казну рекао да оде у другу батерију као осматрач, а Стеван је онако преко
рамена, више као сељанки добацио да је крив (за недолазак) само зато што је
млаши од некога, мислећи притом на команданта.
На једном од кревета лежи професор Љубичић због маларичног напада
и објашњава свом другу зашто је болничар Милисав заплакао кад је код
потпуковника видео везене српске сељачке чарапе. Милисав је по његовом
мишљењу инстинктиван патриота који дуго није видео своју земљу, па кад је
видео везене чарапе, видео је целу Србију, а да пред професора или неког
другог изнесу и цео музеј, они не би заплакали, јер су они разум, нису
патриоти. Професор све гледа рационално, свему тражи разлог, па тражи и
одговор од отаџбине шта му је она то дала, чиме га задужила да би јој он сада
дао свој живот. Пореди значење античке отаџбине и садашње (у антици је
отаџбина била исто што и Бог. По доласку филозофије, љубав према
14
отаџбини добија сасвим нови облик па сада уместо да је воли због Богова, он
је воли због доброчинстава и добробити коју му она пружа); каже да он своју
отаџбину не може волети пошто-пото, већ само ако га је чиме задужила и ако
му је дала ваљан разлог да је воли. Управљачи су сматрали да отаџбина
постоји само ради њих и хтели су античку оданост поданика, ради остварења
својих амбициозних планова. Одатле су се изродили сукоби између
управљача и поданика. Када слепа оданост није више могла природно да се
изазове, прибегли су вештачком обнављању патриотизма. Сматра да их у
име онога који позива на мир, воде у ратове, да носе некакву платнену крпу и
у име Бога ратују, а да је ту исту крпу можда сашио најгори лиферант и
освештао је најгори поп, те да их помоћу таквих средстава принуђавају да
дају животе за отаџбину. Отаџбина за њега није само пејзаж и звоници, већ и
Правда, Управа, Слобода, Сигурност и Благодет. Пита се да ли је правда да за
исту ту отаџбину неки крваре неколико ратова, док други те исте ратове
искоришћавају. Разлог патриотизму тражи у дугу који има отаџбини, у
обавезама својим према њој, у природном дугу, а не у застрашивању Богом.
Пријатељ му одвраћа да је узрок његовог огорчења у ствари љубомора јер не
може да се помири са чињеницом да сестра Степхенсон свима поклања
пажњу, а не само њему и да је боље да такву “птичицу” остави њему, јер он
зна са њом.
Са друге стране, стари телеграфиста, борац из давних 70-тих год. и
хугиста, огорчен је на реконвалесценте што са снагом коју још имају нису на
фронту, већ штеде своје бедне животе. Сваки пут када се изнервира, добије
напад који може да смири једино сестра Поунд.
Уз њих седи потпоручник Цвијовић који учитељу из свог краја
показује слику своке младе жене и прича како је боље узети младу, наивну
жену са села, коју познајеш, него неку из града, која је можда имала искуства
у љубави и била би му за цели век “половна”. Потпоручник Цвијовић прича
како је неком приликом кад је отишао у град по еспап награбусио, јер су га
пријатељи одвукли у јавну кућу и како је после тога морао да се лечи од
гриже савести тако што је са женом заподео безначајну свађу и није
разговарао са њом месец дана. Учитељ на све то одговара погрешно
користећи стране термине.
Адвокат –поручник са говорничком позозм исказује своје мишљење о
Немцима које мрзи, оФранцузима које воли и тако по реду о савезницима.
15
Фикус најављује вечеру и прича шта је све видео у трећем павиљону у коме
се обављају операције. Док павиљон спава, у одвојеном павиљону, у
докторовој соби седе доктор и његова љубав Сестра Поунд која очекује дете.
У шестом павиљону, док сви спавају, на ивици кревета седи капетан Ђорич и
размишља о смрти своје жене, колико га је погодила страшна вест и о томе
како пристаје и на срамне утехе само како би издржао и умирио се. Утом
свиће и буди се потпуковник који опет запиткује да ли жаба има реп.
Авети у лову
16
У празном олтару – посвећено Мирославу Крлежи
17
Петроније седи код полицајца у канцеларији који га нуди чајем и све
понавља за оним што му се говори, све признаје иако нема појма о чему се
ради. Толико је измучен да и самом иследнику говори како је он један од
завереника из “тројке” који је у случају промашеног атентата, морао сам да
баци бомбу. Потписао је неки папир , па су га одвели у заједничку ћелију са
бројним, исто тако изнемоглим затвореницицма. Таман је нашао угодан
положај и заспао, кад су га пробудили. Поново следе мучења у дворишту, па
враћање у тесну ћелију, где се сви одреда питају кад су то престали бити
људи. Птеронија одводе код иследника где клече три затвореника од којих се
тражи да препознају Петронија. Када сва тројица одговоре да немају појма ко
је човек који стоји пред њима, иследник бесни и туче их, а они, услед
батинања признају да знају да је то Петроније Свилар, само што један од њих
прича о Петронију као да је то двадесетогодишњи зидар, неко друго лице, из
неког другог места. На крају иследник установљава да је власти потребан
други неки Свилар, и да је дошло до неког страшног преклапања, те да је
дошло до забуне у истражном поступку, али да он н ије крив и да од свега
пере руке, а да ће Петронија пустити. Петроније поизласку из затвора креће
улицама и посматра насмејане људе питајући се како никога од њих није
брига шта се дешава са оним мученицима у згради из које је управо изашао.
Сав је збуњен и измучен стигао на брдо изнад града и гледао залазак сунца.
За сваку своју ратну рану на телу сећао се како ју је задобио, кроз шта је све
морао проћи, како је дроњаву сестру затекао у збегу како на рукама носи
мртво дете коме је он копао мали гроб. Петроније је доживео страшан слом
негдашњег поноса и пораз свих илузија, схвативши да су онај храм
прошлости коју је обожавао и његов крвави труд пали. Због тога пљује на
своје зарасле ране и песницом, у снажном грчу освете прети ка престоници.
18
Погибија Јаћима Меденице
Пицац нас уводи у причу тако што нас обавештава да се у граду спрема
светковина. Главни противник те светковине је главни јунак приповетке,
Јаћим Меденица. За њега су то само скупоцене параде које коштају никог
другог до оголели и ојађени народ. Није се стидео да свој протест искаже
јавно и отворено, иако је често упадао у незгоде због тог мишљења.
У Јаћиму светковина буди све већу снагу. Побија се у први ред. Како
славље одмиче у њему се буде све јаче емоције. Постаје најгласнији, тотално
19
га обузима страст. Жена не може да га обузда. Више се не стиди да учествује
у церемонији и да се весели. Његове емоције кулминирају до те мере да на
крају упада у транс. Измучен, на крају пада у несвест.
20
Елементи поетике експресионизма у приповеткама Драгише Васића
21
Литература:
22