Da li mačke imaju pupak?

I odgovori na još 244 druga pitanja iz sveta nauke

priredio: Pol Hajni

ilustracije: Bil Ledžer

SUTTON PUBLISHING
Sadržaj

1. Ljudsko telo
 Od velikih ušiju do mnogo kijanja
 Od smešnih kostiju do gasa smejavca
 Od pupkova do dlakavih eskima
 Srećan i tužan
 Slatki snovi
 Zašto postoji razlika?
 Samo se pitam...
2. Život u divljini
 Od uspavanih medveda do nasmejanih krokodila
 Od moćnih mrava do polumrtvih crva
 Od mačaka koje predu do pupkova
 Od šišmiša do eksplodirajućih galebova
3. Nauka svuda oko nas
 Od mehurića koji šište do mehurića koji padaju
 Od rastuće toplote do javorovog sirupa
 Od vlažnih prozora do duga koje se savijaju
 Od naizmenične do jednosmerne struje
 Od izgužvane posteljine do ukusnog tosta
4. Kako za ime sveta...?
 Od planeta koje se okreću do atomske bombe
 Od sijalica do balona
 Od žednih hrastova do ogromnih pečurki
5. Do neba i dalje
 Od zvezda koje trepere do čoveka na Mesecu
 Od sudara kometa do otpada u svemiru
6. Da li možeš samo da objasniš...
 Od jo-joa do frizbija
 Od oblaka do tragova pare
 I sve druge stvari koje ne razumem...
7. A sada VELIKA pitanja
 Od svetionika do potpune nule
Uvod

Hajde sada da ostavimo pupkove na stranu samo na trenutak i da se prisetimo

jedne stare izreke o mačkama koja kaže: "Radoznalost je ubila mačku". Ta izreka mi je
oduvek smetala. Kakvu opasnost sa sobom nosi radoznalost? Zar ima išta uzbudljivije
nego kada se u našoj glavi rodi neko pitanje, kada ga posmatramo iz svih mogućih
uglova, odlučimo da ne znamo odgovor na njega i krenemo da ga tražimo naoružani
radoznalošću? Nema ničega nesmotrenog u radoznalosti. Jedno od najlepših putovanja
koje u životu pređemo su koraci koji mere rastojanje od pitanja do odgovora, zar ne?
Ali pošto je ovo knjiga naučnih pitanja i odgovora, hajde da se stvari sagledamo
sa naučne tačke gledišta i da se zapitamo da li postoji makar i jedan dokaz da je opasno
biti radoznao? Hajde da kao uzorak uzmemo desetine hiljada ljudi koji su pre nekoliko
godina upućivali pozive i slali mejlove organizaciji po imenu 'Sajens Lajn'.
Sajens Lajn je osnovan sa samo jednom svrhom: on je bio tu da odgovori na
najrazličitija pitanja, od onih najozbiljnijih do potpuno blesavih, iz svih naučnih oblasti,
od kosmičke fizike do mikrobiologije. Grupa entuzijastičnih, mladih naučnika je imala
zadatak da pokuša da da odgovore na ova pitanja. Ukoliko se desi da ne mogu da pronađu
odgovor, oni bi pozvali nekoga ko zna, pa su na taj način skromna i jednostavna pitanja
nalazila svoj put do radnih stolova nekih od najvećih naučnih umova na svetu koji su bili
i više nego srećni jer mogu da pomognu. Odjednom, nauka je prestala da pripada samo
onima koji su znali sve odgovore i mogli su je podjednako deliti i oni koji su samo
postavljali pitanja.
I da li je neko ko je postavljao pitanja Sajens Lajnu bio povređen? Čini mi se da
ne. Ja nemam pravi naučni dokaz za to, ali iskreno sumnjam da je i jedan od onih 500
ljudi koji su zvali Sajens Lajn svake nedelje (a tome svakako treba dodati i one desetine
hiljada ljudi koji su zvali tokom niza godina) propatio na bilo koji način. Dakle, možemo
pretpostaviti, ako ne i naučno dokazati, da ni jedna doza radoznalosti nije ubila nikoga ko
je bio radoznao, pa čak ni ako je to bila mačka.
Ali, naravno, ono što ova izreka želi da nam prenese je da možete biti u opasnosti
ako se previše zanimate za ono što nije vaša stvar. U određenim okolnostima, ovo mogu
da razumem. Međutim, u sferi nauke ne postoji ni jedna stvar u koju ne bismo smeli da se
mešamo. Nauka je svačija stvar - ona opisuje naše živote, naš svet, naš univerzum - a
Sajens Lajn je svima olakšao da bolje razumeju i dele naučna saznanja.
Iako su neki radoznalci zaronili duboko u misteriozne ponore kvantne teorije i
kretanja molekula, drugi su jednostavno bili zadovoljni da dobiju odgovor na to zašto
veverice imaju žbunast rep ili da li mačke imaju pupak. I, zaista, ta zbunjena duša koja je
se pitala da li krave mogu da idu niz stepenice je nama pružila naslov prve knjige u ovoj
seriji.
Za ovu drugu knjigu odlučio sam da ponovo posetim ogromnu bazu odgovora i
pitanja koja su preživela nakon što je Sajens Lajn prestao da radi zbog nedostatka
finansiranja. Izgleda da tome nema kraja. Ponekad se osećam kao da sam pronašao zlatnu
žilu i što više kopam to više zlata nalazim. Ako ste pomislili da Da li krave mogu da idu
niz stepenice? pokriva otprilike sve ono što mislite da bi trebalo da znate, u ovoj knjizi
ćete pronaći polja nauke koja ranije nismo posećivali, kao što je nauka o mehurićima ili o
kretanju ping pong loptica, putovanje u centar Zemlje ili pravljenje tosta uz pomoć
olujnih gromova.
 I još jednom, želeo bih da se zahvalim onima koji su postavljali pitanja, kao i
onima koji su na njih odgovarali. To su bili: Sian Aget (biologija), Alison Begli
(astronomija i fizika), Dankan Kop (autor Noćne patrole), Kadija Ibrahim (genetika), Ket
Nilson (biologija), Džejmi Mekniš (hemija), Elis Tejlor-Gi (hemija) i Kejtlin Votson, kao
i mnogi drugi istaknuti stručnjaci čije su znanje gorepomenuti prizvali kada je njihovo
vlastito bilo istegnuto do krajnjih granica.
I, na kraju, želeo bih da vas uverim da niti jedna mačka nije bila povređena tokom
pripreme ove knjige. A da biste otkrili istinu o njihovim pupkovima, počnite da čitate.

Pol Hajni, 2007.

1. Ljudsko telo

OD VELIKIH UŠIJU DO MNOGO KIJANJA

Da li ljudi sa velikim ušima bolje održavaju ravnotežu?

Istina je da nam uš pomažu da bolje održavamo ravnotežu, ali mislim da imate
pogrešnu pretpostavku o načinu na koji nam uši u tome pomažu. To nema nikakve veze
sa veličinom spoljnog dela uha, ušne školjke.
Specijalni deo unutrašnjeg uha, vestibularni aparat, pomaže telu da se izborni sa
promenama položaja. Ova struktura poseduje ćelije u obliku dlaka koje se njišu u tečnosti
unutar unutrašnjeg uha i povezuju mnoštvo malih nerava. Svi ovi delovi rade zajedno ne
bi li odredili položaj u kome se nalazi telo i da li se uopšte pomera ili ne. Kada je
informacija koju dobijamo iz ovih dlačica u suprotnosti sa slikom koju naše oči šalju
našem mozgu, moše doći do bolesti kao što su mučnina pri vožnji ili morska bolest.
Međutim, ove prouke se rađaju u srednjem uhu, a ne u unutrašnjem uhu; dakle,
veličina vaših ušiju nema nikakve veze sa ravnotežom. Naravno, osim ako nisu toliko
velike da se o njih saplićete.

Da li zvuk može naškoditi vašim ušima?

Roditelji uvek govore svojoj deci da 'malo stišaju!' i to ne samo zato što su
dosadna. Zvuk i te kako može oštetiti uši. Testovi sluha u koje su bili uključeni artiljerci i
ljudi koji su radili u blizini motora aviona, pokazali su da oni više ne mogu da čuju
zvukove niske frekvencije, kao i da imaju poteškoća da čuju normalan govor. Pa čak i
nošenje slušalica sa zvukom pojačanim do kraja tokom dužeg vremenskog perioda može
izazvati određeno oštećenje sluha.
Zvuk u talasima putuje kroz vazduh, ali za razliku od talasa u vodi, koje možemo
videti kako ka nama idu i skloniti se ako ima potrebe, zvučne talase ne možemo videti, pa
se, samim tim, ne možemo skloniti ako ka nama ide potencijalno opasan zvučni talas.
Jedini način da se izmeri jačina zvučnog talasa je da se putem mikrofona ovi talasi
pretvore u električne, a zatim da se izmeri voltaža koju proizvodi mikrofon. Uobičajena
skala meri glasnost (nivo pritiska zvuka) u decibelima (dB), na specijalnoj skali gde je 40
decibela deset puta jače nego 20 decibela, dok je 60 decibela sto puta jače od 20 decibela.
OdB, koji se smatraju pragom sluha, predstavljaju najtiši zvuk koji možemo čuti -
zvuk prazne zgrade u tihoj noći na selu. Verovatno biste pustili muziku jačine oko 40dB
da vam pravi društvo dok radite domaći. Buka od saobraćaja u špicu u velikom gradu
može dostići 80dB, a prag bola bi bio 120dB - otprilike, to bi bio zvuk koji biste čuli kada
biste stajali na kraju piste kada poleće avion.
Gubitak sluha se događa kada dođe do ozbiljne povrede osetljive strukture u
srednjem uhu, pogotovo ako su u pitanju ćelije-dlačice koje prenose vibracije do mozga.
Prvi efekat bi bio gubitak sposobnosti da čujemo visokofrekventne zvukove koji su bitni
jer nam mogućavaju da prepoznamo razlike između sličnih reči kao što su treba i vreba.
U težim slučajevima, razgovor zvuči kao neprekidno mumlanje.
Zapamtite, oštećenja počinju na 80dB - jednako zvuku saobraćaja u špicu. Zvuk
na rok koncertima može dostići jačinu od 115dB, kola hitne pomoći koja prolaze pored
vas mogu imati ječinu zvuka od 125dB, dok pucanj iz pištolja u vašoj blizini može dostići
165 dB.
Koji je najniži intenzitet svetlosti koji može opaziti ljudsko oko?
Sve što je potrebno je jedan jedini foton. Vrlo je komplikovano definisati foton,
ali možete na njega gledati kao na jednu česticu elektromagnetne energije. Svetlost se
sastoji od niza fotona za koje se veruje da su najmanje čestice svetlosti.
Svetlost detektuju ćelije smeštene u mrežnjači, u zadnjem delu oka, koje se
nazivaju štapići i čepići. Štapići su osetljiviji od čepića i samo jedan foton je dovoljan da
upali štapić u ljudskom oku. Tada štapić šalje mozgu poruku 'foton je primljen'! Koliko je
svetao jedan foton? On sveli otprilike koliko i jedna sveća koju gledamo sa udaljenosti od
jedne milje - dakle, ne puno.

Zašto nam trebaju dva oka?

Par očiju nam omogućava ono što nazivamo dvooki vid. Tos znači da, iako naš
mozak prima različite slike iz oba oka, mi 'vidimo' samo jednu sliku. Dva oka omogućuju
i ljudima i životinjama da imaju šire vidno polje. Takođe, ovako postoji manji rizik da
budemo onesposobljeni ako povredimo jedno oko. Ovo je takođe uzrok toga što imamo
stereoskopski vid, tj. vidimo u tri dimenzije.
Položaj očiju je veoma bitan u životinjskom svetu grabljivice imaju frontalno
postavljene oči da bi se povećao broj preklapanja slika koje prolaze kroz mrežnjaču, što
im omogućava odličan stereoskopski vid. Na ovaj način, predatori tačno određuju
razdaljine i bolje lociraju plen. Sa druge strane, životinje koje su plen najčešće imaju oči
smeštene sa strane glave, što smanjuje njihov stereoskpski vid, ali uvećava vidno polje i
pomaže otkrivanje grabljivaca.

Zašto vam se zavrti u glavi kada stojite na vrhu visoke zgrade?

Zato što su vaše oči navikle da gledaju u zemlju negde u blizini vaših stopala. Ako
se ta slika izmesti, oči se zbune. Ova mentalna konfuzija izaziva osećaj vrtoglavice.
Zbunjeni mozak se previše trudi da ispravi ono što smatrapogrešnim perspektivama pa se
osim vrtoglavice javlja i anksioznost.

Kada bi ste zamenili mesta očima i stavili levo u desnu duplju, i obrnuto, da li biste
svet videli kao dve polovine koje se ne slažu?
Veoma je verovatno da bi mozak ovo sredio, a da vi to čak ni ne primetite.
Uostalom, mi već vidimo stvari naopako.
Slike iz naših očiju do mozga prenose optički nervi kroz vlakna koja su podeljena
u dva snopa. Jedan snop sadrži nerve koji potiču sa temporalne strane oka - strana na
kojoj se nalaze uši - drugi snop sadrži vlakna koja dolaze sa nazalne strane oka, najbliže
nosu.
Možda bi vam sada bilo lakše ako biste nacrtali dijagram glave sa dva oka i
mozga sa dve hemisfere - meni je pomoglo.
Vlakna koja potiču sa temporalne strane protežu se do hemisfere mozga koja se
nalazi sa iste strane kao i oko od koga su vlakna krenula. Nazalna vlakna prelaze na
drugu stranu i vezuju se za suprotnu hemisferu.
Jednostavna sočiva proizvode slike koje su okrenute naopako; baš tako se ponaša
i oko. Znači, ako zamislite ljudsku figuru u oku slika je izvrnuta - glava je na dnu, a
stopala na vrhu. Takođe, leva strana bi se nalazila na desnoj, a desna na levoj. Inverzija je
zapravo rotacija od 180 stepeni. To znači da slika sa leve strane vidnog polja biva
formirana ka desnoj strani mrežnjače. Dakle, u slučaju desnog oka, slike koje
predstavljaju objekte sa desne strane pravca u kome je uperen naš pogled dolaze do leve
strane mrežnjače - tj. nazalno. Ove nazalne slike bi vodile do nervnih signala koji koji se
prenose do leve hemisfere. Tačke viđene sal eve strane od pravca pogleda dolaze na
desnu strane mrežnjače, a proizvedeni signali bi se prenosili na desnu hemisferu.
Samim tim, slike sa leve strane svake od dve mrežnjače proivode signale koji se
prenose na levu hemisferu mozga, a slike sa desne strane svake od mrežnjača šalju se u
desnu hemisferu. Ukrštanje signala upućenih ka dvama hemisferama omogućava dvooku
precepciju dubine.
Oko 70 odsto od ukupnog broja vlakana koja polaze iz jednog oka bivaju
ukrštena, dok preostalih 30 odsto ostaje na istoj strani. Dakle, ako stavite svoje desno oko
u levu duplju, ali ga spojite optičkim vlaknom koje polazi iz leve duplje, pa tako isto
uradite i sa druge strane, mozak će i dalje primati slike tačno kao ranije i stoga neće biti
potrebe da se bilo šta popravlja.
Međutim, ako stavite desno oko sa pripadajućim optičkim vlaknom u levu duplju,
periferni vid bi se našao u centru, a centralno vidno polje bi se pomerilo ka spolja.
Očigledno, ovo bi zahtevalo korekciju, ali mozak se može prilagoditi mnogim stvarima i
vrlo je verovatno da bi se mozak vremenom tome prilagodio, a da vi toga niste ni svesni.
Ne pokušavajte ovo kod kuće.

Koliko vremena u toku života naše oči budu zatvorene zbog treptanja?
Jedan treptaj traje od 0,3 do 0,4 sekunde. Svi mi trepnemo otprilike 5 puta u
jednom minutu, svakoga minuta, 18 sati denvno. kada se sabere, to je pola sata dnevno i
pet godina u toku života.

Za šta služe obrve i zašto ne rastu?

Obrve služe da zaštite oči tako što skreću vodu koja dolazi sa čela; takođe, oči
nam služe da pravimo različite izraze lica. Njihova dužina je uvek ista jer su folikuli
genetski programirani da zaustave rast nakon jednog centimetra, zbog čega nema potrebe
da potkraćujete obrve svaki put kada se šišate.

Šta su crne mrlje koje ponekad vidite?

To što vidite su male čestice raznih ostataka koji plivaju u staklastoj tečnosti koja
ispunjava vašu očnu duplju. Ne brinite - u najvećem broju slučajeva to je potpuno
bezopasno i većina ljudi to doživi ako uporno i dugo gleda u plavo nebo ili prazan zid.
Mrlje se mogu sastojati od veoma malih količina krvi ili tkiva koje se otkačilo od
mrežnjače. Ali, najčešće je u pitanju starenje ------- tečnosti, pa su ove mrlje najčešće
problem starijih osoba. Mrlje se takođe mogu pojaviti i kao crtice, oblačići ili paukova
mreža. U stvari, vi ne vidite same čestice, već njihovu senku dok prolaze preko
mrežnjače.

Zašto ljudi kijaju?

Kijamo da bismo smo iščistili materiju koja izaziva iritaciju naših gornjih disajnih
puteva. To može biti svešta od prašine, polena ili burmuta, do viška sluzi koja blokira nos
kada smo prehlađeni ili imamo polensku groznicu. Receptori bola u ćelijama poređanim
u gornjem respiratornom traktu bivaju aktivirani od strane prašine ili sluzi, nakon čega
šalju uputstvo moždini (baza vašeg mozga), koja vas tera da kijate.
Samo po sebi, kijanje zapravo predstavlja jak izdah u kome vazduh dostiže brzinu
i od 100 milja na sat. U tom trenutku izađe 5,000 kapljica vode koje su pune bakterija.
Neposredno pre kijanja aktivira se jako veliki broj mišića, uključujući stomačne mišiće,
dijafragmu, mišiće u grlu i, naravno, vaše očne kapke jer je gotovo nemoguće kinuti sa
otvorenim očima.
Kijanje počinje tako što se glasne žice zatvore dok se pritisak u grudima ne digne
dovoljno i dok se vazduhu iznenada ne dozvoli da izađe na gore, ka zadnjem delu nosa
pored mekog nepca. Ali, brzina od 100 milja na čas kojom putuje kijanje je potpuno
ništavno u odnosu na 600 milja na čas, što je brzina kojom putuje kašalj.

Zašto vidimo svetle tačke kada kijamo?

Sećate se koliko su vaše oči blizu vašeg nosa? Kada se oslobodi udar vazduha pri
brzini od 100 milja na čas (pogledati prethodno pitanje), očna jabučica biva snažno
pritisnuta uz kapak, koji se uvek zatvara kada kijamo.
Očna jabučica se napuni supstancom koja podseća na gel, tako da se svaki pritisak
sa prednje strane prebacuje pozadi gde dolazi do mrežnjače. Ćelije mrežnjače nisu
osetljive samo na svetlo (one vam omogućavaju da vidite), već su takođe osetljive i na
pritisak i stimulisaće nerve, baš kao da je na njih pala svetlost umesto pritiska. Dakle,
kada kinete, pritisak na mrežnjaču pritiska nerve koji bivaju stimulisani, pa mozak ovu
poruku tumači kao da je u pitanju svetlost. Ovo je prilično logično jer su u najvećem
broju slučajeva nervni impulsi koje mozak dobija od očiju izazvani svetlošću koja pada
na mrežnjaču.
Inače, vi možete videti i svetla kojih nema kao zatvorite oči i nežno pritisnete
jabučice. Ljudi koji pate od migrene se često žale da vide svetla kada imaju migrnozne
glavobolje. Razlog ovome je što se krvni sudovi u blizini njihovih očiju skupe, zbog čega
se poveća krvni pritisak, što, opet, pritiska očne jabučice.

OD SMEŠNIH KOSTIJU DO GASA SMEJAVCA

Šta je to smešna kost?

Nemojte se smejati kada vam kažem, ali smešna kost zapravo nije kost. To je nerv
koji prolazi kroz kanal u kosti koja se zove ulna (jedna od dve kosti podlaktice). Na laktu,
ova kost i njen nerv se nalaze veoma blizu površine i štrče, pa je lako povrediti ih
udarcem. Ako uspete da se udarite u lakat na tačno određenom mestu, pojavljuje se osećaj
golicanja i bockanja, pa ovu kost nazivamo smešnom, iako je taj udarac veoma retko
razlog za smeh.
Ono što ste zapravo udarili je vaš ulnarni nerv koji kontroliše osećaj u četvrtom i
petom prstu i ima ulogu u pokretanju ručnog zgloba. Baš zato što ste udarili sam nerv,
sledi jaka fizička reakcija na bol, pa vas ovakav udarac zaboli mnogo više nego što ste se
tome nadali. Kada se vas nešto mnogo boli, dolazi do jake emocionalne reakcije, što
znači da ćete se ili smejati ili plakati. Vrlo često se možete smejati i plakati u isto vreme,
pa su zato ljudi ovu kost nazvali smešnom - kada se tu udarite uvek se smejete (ili
plačete).
 Nemojte pomešati smešnu kost sa humerusom (ne humorosom), koji se nalazi na
nadlaktici. Koliko nam je poznato, ovaj deo tela nema ni malo smisla za humor.

Koliko kostiju postoji u ljudskom telu?

Skelet odraslog čoveka sadrži 206 različitih kostiju, a one se nalaze u dva različita
sistema: aksijalni skelet, na koji možete gledati kao na stablo vašeg organizma, i
apendikularni skelet, odnosno skelet ekstremiteta. U kičmenom stubu ima 26 kostiju, 8 je
u lobanji, 14 na licu, još 7 ih pripada lobanji, 25 su u grudnom košu i rebrima, 64 u
gornjim udovima i 62 u donjim udovima.

Koja je najmanja kost u telu?

Najmanja kost u telu se nalazi u uhu čoveka i zove se stremen. Dobila je ovo ime
jer liči na stremen za konje. To je jedna od tri male kosti u srednjem uhu; njena veličina
se kreće od 2,6 do 3,4 milimetra i teška je od 2,0 do 4,3 miligrama, što znači da je velika
koliko i zrno pirinča. Zbog svog oblika, preostale dve kosti se nazivaju čekić i nakovanj,
a sve tri su smeštene u istoj šupljini. Kada se zvučni talasi sudare sa bubnom opnom, ove
tri male, ali važne, kosti prenose vibracije do srednjeg uha gde ih osetljivi nervi u ušnom
pužu (kohlei) pretvaraju u nervne impulse i šalju do mozga.

Od čega smo napravljeni?

Uglavnom smo vreće vode. Sedamdeset odsto našeg tela čini voda. Pošto se voda
sastoji od atoma vodonika i kiseonika, može se reći da smo od toga i napravljeni.
Naravno, tu su i drugi elementi kao što su ugljenik, nitrogen, fosfor itd. Naše telo je
sačinjeno od ukupno 60 različitih elemenata. najviše ima kiseonika; osoba koja ima 70
kilograma u svom organizmu nosi 43 kg kiseonika, 16 kg ugljenika, 7 kg vodonika, 1,8
kg nitrogena i 1 kg kalcijuma. To su pet najzastupljenijih elemenata.
Dok dođete do kraja spiska, elementi već postaju razređeniji. Najmanje zastupljen
element je tungsten (20 mikrograma), a vanadijum, torijum, uranijum, samarijum i
berilijum mogu se naći u jedva nešto većim količinama.
Međutim, atomi ovih elemenata su sastavljeni od samo tri čestice: protona,
neutrona i elektrona, pa takođe ne bi bilo netačno reći da se ljudsko telo sastoji od njih.
Ali, ako zaista želite da se u to udubite, treba da znate da su najskorija ispitivanja
pokazala da su protoni i neutroni sastavljeni od još manjih čestica koje se zovu kvarkovi.
To vam je pomalo kao ona stara dobra pesma:

Velike buve imaju male buve

koje na njima sede i grickaju ih
ali male buve imaju još manje buve
i tako u nedogled.

Možda ćemo jednog dana otkriti da su kvarkovi i elektroni napravljeni od nečega

još manjeg, pa će se i odgovor na naše pitanje promeniti. U ovom trenutku, eksperimenti
kažu da jednostavno ne postoji ništa manje od kvarkova. Dakle, ako ne želite o sebi da
razmišljate kao o vreći vode, smatrajte da ste planina kvarkova.
Koja je bila prva osoba na svetu?
Ljudi kakve mi danas znamo nastali su evolucijom koja je trajala hiljadama i
hiljadama godina. Naučnici veruju da su ljudi evoluirali od majmunolikih životinja. Pre
nekih dva miliona godina, one su počele da hodaju uspravno, zatim su im se mozgovi
povećali, a onda su postali ovakvi kakvi smo mi sada. Međutim, ovo sve se desilo
postepeno, pa ne postoji jedan određeni trenutak u kome se neka prva osoba pojavila na
svetu. Uopšteno ime koje smo dali prvoj grupi ljudi koja je ličila na nas i koja je hodala
na dve umesto na četiri noge, je Homo habilis.

Zašto se smejemo od azot suboksida?

Azot suboksid, koji su obično koristili zubari dok nisu izmišljeni bolji anestetici, poznat
je po tome što se od njega neki ljudi kikoću. Zapravo, u zabavnim parkovima u 19. veku,
ljudi su plaćali da bi udisali ovaj gas koji ih je terao da se ponašaju blesavo i rade
neuobičajene stvari. On je bio toliko opijajući, da je pesnik Robert Souti napisao:
"Siguran sam da je vazduh u raju napravljen od ovog čudotvornog gasa uživanja".
Gas je prvi put otkriven 1793 od strane Roberta Prislija, velikog pronalazača
gasova, koji je prvo izolovao kiseonik, ugljenik, dioksid i amonijak. Ali, prošlo je 50
godina pre nego što je Prislijevo otkriće bilo po prvi put upotrebljeno u operacionoj sali
da bi ublažilo bol i otupilo čulo vida, sluha i dodira.
Nije tačno poznato šta izaziva smeh u ovom slučaju, ali azot suboksid može
izazvati čitav niz emocija među kojima je i histerija. Opasno je udisati azot suboksid ako
nije pomešan u tačno propisanoj razmeri sa kiseonikom.
Gas smejavac je jedna od komponenata goriva koje se koristi za rakete i trkačke
automobile jer podržava sagorevanje bolje od vazduha; dakle, više goriva može sagoreti
za manje vreme što rezultira jačom pogonskom snagom.

OD PUPAKA DO DLAKAVIH ESKIMA

Zašto muškarci imaju više otpadaka u pupku nego žene?

Muškarci imaju više otpadaka u pupku jer muškarci imaju tendenciju da budu
maljaviji. Obrasci u kojima se nalaze dlake na muškom telu usmeravaju otpatke ka
pupku. Ti otpatci se uglavnom sastoje od mrtve kože, kao i od vlakana na unutrašnjoj
strani odeće. Međutim, tu mogu postojati i štetne bakterije koje moraju biti sklonjene na
sigurno mesto, a pupak pruža savršenu priliku za to. Takođe, činjenica da su muškarci
dlakaviji znači da više vlakana iz unutrašnjosti odeće nalazi svoj put do kante za otpatke -
pupka.

Zašto muškarci imaju dlake na grudima i stomaku?

Sve je to u vezi sa polom. Maljavost na telu se pojavljuje kod seksualno zrelih
muškaraca i predstavljaju signal da su spremni za parenje. Žene su evoluirale na taj način
da smatraju da je maljavost na telu privlačna kod potencijalnog partnera. Dlake na telu se
smatraju "sekundarnom seksualnom karakteristikom" i ova pojava je uobičajena kako za
životinjski svet tako i za ljude. To može biti svetlo perje kod ptica ili griva kod lava. Kod
ljudi se to izražava kao maljavost lica i tela u muškaraca ili kao rast grudi kod žena.
 Dakle, malje na telu su znak da je muškarac seksualno sazreo i da je spreman za
reprodukciju. Takođe, to služi i tome da se lakše razlikuju muške od ženskih jedinki i
tako uštedi vreme i energija koje bi se utrošile na bespotrebne rituale udvaranja.
Obrazac prema kojem se malje razvijaju je genetski predodređen, pa su tako
određeni tipovi rasa previše dlakavi, dok drugi, kao što su američki Indijanci, uopšte
nemaju dlake na licu ili telu. Međutim, uopšteno govoreći, dlake na grudima rastu u liniji
koja se može povući od pazuha i završava se na preponama.

Da li su Eskimi dlakaviji od drugih ljudi da bi im bilo toplije?

To je lep koncept, ali izgleda da nema baš puno dokaza da su Eskimi dlakaviji.
Verovatno njihova debela odeća i krzno koje nose isključuje potrebu da se od hladnoće
brane gustim dlakama. Kombinacija njihovog načina oblačenja, načina života i ponašanja
održava temperaturu vazduha u blizini njihove kože na sličnom nivou kao kod ljudi koji
žive u toplijim predelima.
Izuzetak su ruke i noge gde čak ni debele rukavice i čizme koje Eskimi nose nisu
dovoljne da im bude toplo. Upravo zbog toga, Eskimi imaju bolju cirkulaciju nego druge
rase, pa se toplota brže širi njihovim telom. Takođe, Eskimi imaju kratko, kompaktno
telo, što dovodi do minimalnog gubitka toplote. Ljudi iz toplih krajeva kao što je Afrika
su uglavnom viši i imaju duže ruke i noge.

Kada iščupamo sedu dlaku, zašto je zameni druga seda dlaka?

Kosa se sastoji od vlakana proteina po imenu keratin, koji luče folikuli na koži
glave. Boja vaše kose je određena koncentracijom i dubinom pigmenta melanina u otvoru
iz koga raste kosa. Kada ćelije koje proizvode melanin, melanociti, postanu neaktivne ili
umru, one nikada više neće obojiti dlaku. Dakle, bez obzira na to koliko puta iščupate
sedu dlaku, ona će opet biti seda kada izraste. Ali, gledajte na to sa vedrije strane, kada
iščupate sedu dlaku, umesto nje neće porasti više sedih, već samo jedna.

Da li kosa raste nakon smrti?

Ovo je jedna od urbanih legendi, glasina koja je prihvaćena kao istina. Isto tako se
često priča i o tome da nokti nastavljaju da rastu nakon smrti. Ni jedna od ove dve tvrdnje
nije istinita. Folikulima je potrebna određena količina krvi da bi mogli da proizvedu
dlaku, pa čim više nema dotoka krvi, dlake prestanu da rastu. Isto se događa i sa noktima.
U stvari, nakon smrti, telo počinje da gubi vodu i dehidrira, pa se kao rezultat toga
koža skuplja i povlači unazad. Na prvi pogled, može izgledati da kosa i nokti rastu,
međutim, istina je da se koža povlači.

TUŽAN I SREĆAN

Zašto se smejemo i šta izaziva smeh?

Tačan mehanizam koji dovodi do smeha nije poznat. Zapravo, to je jedna od
najvećih zagonetki ljudskog mozga i do sada nije pronađen ni jedan deo mozga za koji
bismo mogli reći da je izvor smeha. Poznato je da smeh može dovesti do značajnih
promena na ljudskom telu uključujući promene na mišićima lica, nadimanje stomaka,
pomeranje udova, podizanje ramena, kao i glasno vokalno izražavanje koje mi nazivamo
smehom. Nadalje, postoji emotivna promena koja može da promeni ponašanje neke
osobe za samo nekoliko sekundi. Setite se da postoji i nervozni smeh koji nam može
dobro poslužiti kada se osećamo nesigurno.
Neki psiholozi kažu da je smeh samo još jedan elemenat našeg vokabulara koji
nam služi da izrazimo zadovoljstvo bez izgovaranja čitavog niza opisnih reči. Istina je da
je daleko efikasnije da se nasmejete nečijoj šali nego da izrazite zadovoljstvo rečima.
Smeh je nešto što je kod čoveka evoluiralo. Ako zagolicate majmuna on nije
sposoban za reakciju koju bismo nazvali smehom, ali oni ispuštaju dahtave zvuke, pa
antropolozi veruju da se dahtanje u nekom trenutku evolucije pretvorilo u smeh. Ljudi se
najviše smeju u periodu između 5. i 6. godine života. Štaviše, smeh je odlična vežba:
prema procenama, kada se neko nasmeje 100 puta to je isto kao da je proveo 10 minuta
na mašini za veslanje.

Zašto plačemo?
Bebe plaču da bi komunicirale: da bi njihovi roditelji znali da nešto nije u redu, da
su gladne ili da ih nešto boli. Međutim, nemojte očekivati da beba isplače suze u toku
prvih nekoliko nedelja života jer je ipak potrebno neko vreme da bi se razvio lakrimalni
sistem. Umesto toga, očekujte suvi plač. Naravno, odrasli ljudi plaču manje nego bebe jer
imaju druge načine da prenesu poruku koju žele. U proseku, žene zaplaču 67 puta
godišnje, dok muškarci zaplaču samo 17 puta u istom vremensko periodu.
Plakanje je jedna sveobuhvatna vežba za organizam, jer ne samo da ispuštate suze
- slanu vodu bogatu proteinima - već takođe ispuštate nevoljne jecaje koji najčešće prate
suze, kao i nevoljno grčenje mišića koji mogu pritisnuti grudi i navesti vas da dublje
udahnete i izdahnete.
Postoje tri vrste plakanja. Prva vrsta plakanja se događa stalno u jednom
umanjenom obliku i nema veze sa emocijama. U suštini, u pitanju je pranje očiju
prilikom koga se treptanjem šire suze preko očiju. Na ovaj način se ubijaju bacili, sklanja
prljavština i sprečava isušivanje očne jabučice. Ovo se zove bazalno plakanje.
Refleksno plakanje pomaže kada imate prašinu u očima ili nešto drugo što vas
iritira. Vaše oči se napune suzama da bi izbacile uljeza.
Najteže je objasniti emocionalno plakanje, koje, naravno nije ograničeno samo na
tugu - možete zaplakati i ako dobijete džek pot. Prema jednoj teoriji, ako plačemo jer smo
u nevolji, to je znak drugim ljudima da nam je potrebna pomoć ili, pak, na taj način
želimo da izrazimo svoja prava osećanja. Samim tim, suze koje su posledica emocija su
različite od drugih suza - one sadrže 25 odsto više proteina i mešavinu hormona.
Istina je da niko ne zna zašto tačno plačemo. Drevni filozofi su smatrali da je to
mehanizam koji nam pomaže da pročistimo emocije i pokažemo da ne postoji drugi način
da se izrazimo.

Kakav efekat imaju boje na naše raspoloženje?

Boje na razne načine utiču na ljude. U nedavno sprovedenim eksperimentima,
ljudi su se osećali mnogo umornije nakon što su popunili crveni formular, nego nakon
popunjavanja formulara na zelenom papiru. Radnici u crvenoj kancelariji pravili su manje
grešaka od radnika koji su radili u zelenoj kancelariji, ali su takođe bili i pod većim
stresom. Mala deca su, izgleda, srećnija u roze sobi, nego u plavoj sobi. Neki dizači
tegova tvrde da postižu mnogo bolje rezultate kada vežbaju u plavoj teretani.
 Nemoguće je reći zašto je tako, ali izgleda da postoji generalno slaganje oko toga
koje značenje pripisujemo kojoj boji. Na primer, crna simbolizuje autoritet i moć nad
drugim ljudima - možda zbog toga verujemo da crno odelo donosi određenu moć kada se
radi o sukobima u kancelariji (ali, setite se, đavo je obično prikazan u crnom ogrtaču).
Belo implicira nevinost i mlade nose belo, dok je zelena boja smirujuća i možda se baš
zato glumci povlače u "zelenu sobu" pre nastupa. Braon je boja tuge, a ljubičasta
predstavlja bogatstvo.

Da li možete razboleti od stresa?

Naučnici su počeli da shvataju da postoji snažna veza između naših emocija i
našeg imunog sistema. Nakon stresa zbog ispita ili incidenta kao što je gubitak prijatelja
ili rođaka, normalno je da se ljudi prehlade ili, čak, da dobiju neku ozbiljniju bolest. Sa
druge strane, ljudi koji su srećni i žive u okolini koja im pruža ljubav i podršku često se
oporavljaju brže od bolesti - srećni ljudi se oporave pre od ostalih. Dakle, naše mentalno
blagostanje utiče na naše zdravlje.
Mozak je na različite načine povezan sa imunim sistemom. Stres aktivira
hipotalamus, deo mozga koji kontroliše lučenje hormona iz nadbubrežne žlezde i
hipofize, a ovi hormoni nam pomažu da se izborimo sa vanrednim situacijama.
Autonomni nervni sistem je takođe pod uticajem stresa. Ovaj sistem kontroliše sve veće
organe i mišiće u telu, a da toga nismo svesni - to što udišete i izdišete je delom zasluga
autonomnog nervnog sistema. On takođe određuje da li ćemo se odmah izboriti sa nekom
vanrednom situacijom ili ćemo pobeći. To nije nešto što smo u stanju da kontrolišemo -
mi ne možemo da biramo da li ćemo biti uplašeni ili ne. Mozak pokreće organe imunog
sistema - limfne čvorove, slezinu, timus i koštanu srž. Kao rezultat toga, broj B ćelija
koje proizvode antitela, T ćelija koje se bore u naše ime i makrofaga koje uklanjanju
otpatke strane telu, može biti regulisan. Dakle, veliki broj unutrašnjih promena u telu
može biti izazvan stresom, a kod ljudi najveći uzročnici ovoga su pritisak svakodnevnog
posla i putovanja, nedostatak sna ili depresija. Ako se ovakvo stanje nastavi, ljudi postaju
hornično stresirani i resursi našeg organizma bivaju usmereni na trenutnu vanrednu
situaciju umesto na očuvanje potpunog kapaciteta imunog sistema. To je način na koji
stres umanjuje naš imunitet i čini da budemo bolesni.

Šta izaziva osećaj 'lepitirića u stomaku' kada ste nervozni ili zbunjeni?
Ti leptirići su sami po sebi laki za objasniti: to su minijaturne kontrakcije mišića u
digestivnom traktu. Mišići u utrobi su uglavnom odlično koordinisani, ali kada su
poremećeni nekim stresnim stanjem, oni počinju da se kontrahuju na čudan način koji mi
primećujemo, a to je ono što nazivamo 'leptirićima'. Zašto dolazi do toga je ipak malo
teže objasniti.
Ceo naš digestivni sistem, od usta do anusa, ima zasebni nervni sistem - enterički
nervni sistem - koji se nalazi u zidovima digestivnog trakta i direktno je povezan sa
mozgom. A sada, zamislite da se događa nešto zaista opasno - juri vas tigar. U tom
trenutku varenje ne predstavlja prioritet, pa nema svrhe traćiti kiseonik i krv na to,
posebno u trenucima kada srcu, plućima i mišićima treba sva raspoloživa podrška. Samim
tim, mozak odlučuje da isključi funkcije utrobe, što, po svemu sudeći, izaziva potpuni
haos kod normalnih funkcija digestivnog trakta. Ovo može proizvesti razne simptome.
Neki ljudi mogu dobiti dijareju, povraćanje ili grčeve u stomaku. Drugi će, opet, doživeti
neki čudan osećaj u trenutku kada stomačni mišići iskuse paniku jer im je rečeno da se
isključe - to je ono što zovemo 'leptirići u stomaku'.

Zašto se bolje sećamo strašnih delova filma nego lepih delova?

Istraživači iz Kalifornije su predočili da bi struktura u centru mozga zvana
amigdala mogla biti skladište ovih strašnih slika. To je deo mozga koji dekodira emocije i
uočava pretnje.
Oni su sproveli eksperiment u kome je jednoj grupi ljudi pokazan niz veoma
uznemirujućih slika (slika mučenja), a onda serija emocionalno neutralnih slika. U isto
vreme, nadgledali su koji deo mozga ispitanika postaje aktivan u odnosu na prikazane
slike. To su uspeli da urade uz pomoć PET skenera, koji im je omogućio da prate kretanje
radioaktivnog materijala ubrizganog u krv dok prolazi kroz mozak.
Kada su dovedeni na ispitivanja tri nedelje kasnije, dobrovoljci su se uvek nabolje
sećali nasilnih slika. Istraživanje je pokazalo da se najživlje uspomene odnose na trenutke
kada je aktivnost u amigdali bila na vrhuncu.
Takođe se veruje da bi amigdala mogla biti važno skladište za emocionalna
sećanja. Ako je pacijent pretrpeo oštećenje amigdale, moguće je da posle toga neće znati
da identifikuje izraz straha na ljudskom licu. Jedan drugi pacijent, kome je takođe bila
oštećena amigdala, podjednako nije mogao da se seti strašnih događaja i onih koji nisu
bili ni malo uzbuđujući. Dakle, izgleda da amigdala skladišti naša najživlja i najstrašnija
saćanja.
Zbog svog specifičnog položaja u mozgu, amigdala je idealno pozicionirana da
upije veliki deo senzornih informacija koje telo prima, pa je samim tim idealni posrednik
između spoljnog sveta i naših reakcija na isti. Amigdala bi mogla držati telo na stalnom
oprezu zbog potencijalno opasnih situacija, da bismo mogli na vreme da pobegnemo od
njih - uključujući i strašne scene iz filmova.

SLATKI SNOVI

Zašto neki ljudi manje spavaju od drugih?

Milioni godina evolucije su nam podarili ugrađeni biloški časovnik koji je
povezan sa rotacijom planete Zemlje. Ovaj unutrašnji sat je zadužen za sve naše
metaboličke procese i on odlučuje kada ćemo se osećati pospano, a kada je vreme da se
probudimo. Vaš vlastiti unutrašnji sat odlučuje koliko sati sna je potrebno vašem
organizmu.
Ali, ne postoje dva čoveka čije su potrebe za snom identične. Svako od nas ima
dnevne potrebe za snom i ako one nisu ispunjene, javlja se nešto što možemo nazvati
spavačkim dugom. Pre ili kasnije, vi taj dug morate platiti. Niti ga možete poništiti niti će
nestati. Ako ste u zaostatku sa snom, kad tad ćete morati da nadoknadite gubitak. Moćni
moždani mehanizam koji reguliše dnevne potrebe za snom se naziva homeostaza sna.
Ona granatuje da će većina ljudi spavati onoliko koliko im je potrebno, ili bar približno,
tako što će slati poznate signale kao što su pospanost ili spuštanje kapaka. Vi se neko
vreme možete boriti protiv toga, ali će mehanizam homeostaze na kraju krajeva pobediti.
Koliko je poznato, ne postoji ništa što može promeniti potrebe za snom kod neke
osobe, ali svaka osoba je programirana da ima manju ili veću potrebu za snom. Ne
postoje pravila.
Zbog čega se osećamo pospano?
Kako smo upravo pročitali, veličina vašeg spavačkog duga određuje da li ćete ili
ne zaspati. Ako je vaš spavački dug na nuli, biće nemoguće da zaspite. Ako je vaš
spavački dug mali, biće potreban vrlo mali stimulans da biste mogli da ostanete budni.
Ako je vaš spavački dug pozamašan, ne postoji ništa što će vas održati u budnom stanju.
Gledajte na svoj spavački dug kao na težak teret koji delite sa još dva prijatelja.
Vas troje zajedno možete da ga podignete. Jedan od vaša dva prijatelja je biološki
časovnik, a on je prilično jak. Vaš drugi prijatelj nije toliko jak i predstavlja spoljne
stimulanse kao što su buka, svetlost, uzbuđenje, bes, bol i tako dalje. Ako jedan od vaših
prijatelja posustane, vi i ovaj drugi ćete moći da se snađete, ali ako se dogodi da oba vaša
prijatelja posustanu, ostaćete sami i nema teorije da sami izdržite teret. Drugim rečima,
nećete moći da ostanete budni bez obzira na to koliko se trudite. Obično je lako da
ostanete budni ako vam pomaže vaš snažniji prijatelj - biološki sat.
Ako verujete da spavaća soba, obilan obrok ili topla prostorija imaju bilo kakve
veze sa snom, silno se varate. Ako vam se spava jer ste u toplom, u spavaćoj sobi ili ste
upravo malo obilnije jeli, to je zato što imate spavački dug, pa će vam biti potrebna
stimulacija da biste ostali budni. Ako vam se često spava kada ste u dosadnoj ili statičnoj
situaciji, gotovo je sigurno da imate spavački dug.

Šta se događa, u hemijskom smislu, kada zaspimo?

Tokom prosečnog životnog veka, čovek može da provede i do 24 godine u
krevetu, pa opet, nauka toliko malo zna o tome šta nas to šalje u krevet, šta zatvara naše
oči i tera naša tela da zaspe.
Mi znamo da pinealna žlezda, locirana u samoj osnovi mozga, ima veoma važnu
ulogu jer se u njoj proizvodi hemikalija melatonin koja ulazi u krvotok da bi regulisala
ciklični obrazac potrebe za snom. Na početku dvadesetog veka, istraživači su smatrali da
je san izazvan hemijskim supstancama - supstancama sna - koje se skupljaju u mozgu, ali
najskorija istraživanja pokazuju da ove supstance pre regulišu mehanizam sna nego što
izazivaju san.
San se odvija na pet različitih nivoa od kojih je četvrti nivo najdublji. Peta faza, u
kojoj dolazi do brzih pokreta očnih jabučica, naziva se REM fazom i lakša je od drugih.
U REM fazi nikada ne dolazi do hrkanja, pa se hrkanje smatra znakom dubokog sna.
Naša tela proizvode veoma važne hemikalije u toku sna; i kod dece i kod odraslih,
hormon rasta se luči u prva tri sata sna. Niko ne zna zašto se ovo događa, i to ne znači da
ljudi rastu dok spavaju. Neurotransmiter koji se zove serotonin pojavljuje se dok
spavamo, i to samo u REM fazi. Međutim, serotonin je sve vreme pristuan u našem telu,
a ne samo kada spavamo. Dakle, ne postoji pravi odgovor na ovo pitanje. San za nas
ostaje misterija, ali je uvek dobro došao.

Šta je krmelj, u smislu čudnog žutog sekreta koji imamo u uglu očiju ujutru?
Nema pravog medicinskog objašnjenja za krmelj, iako svi znaju šta je. Međutim,
znamo od čega se sastoji. Krmelj je kristalizovan ostatak lisozima, slane tečnosti i
proteina koji se skupljaju u uglu vaših očiju, pa je naš prvi dnevni zadatak da ga trljanjem
sklonimo iz očiju.
 Lisozim je veoma važan enzim koji uništava zidove ćelija kod bakterija i može se
naći u sluzavim membranama nosa i suznim kanalima. On je deo važnog zaštitnog
mehanizma u očima koje bi, u suprotnom, bile idealno mesto za rađanje bakterija. U
stvari, oči i jesu savršeno mesto za bakterije - one su tople, vlažne, a kada ih zatvorite,
one su čak i mračne.
Površina vaših očiju se konstantno ispira rastovorom soli i lisozima da bi se
uklonila prljavština i mikroorganizmi, pa to izaziva skupljanje sekreta u očima. Ovaj
proces se događa sve vreme, ali kada ste budni, naslage bivaju redovno sklonjene. Kada
spavate, sluz se skuplja u uglu vašeg oka.

Preporučuju vam da ne spavate u sobi u kojoj ima biljaka. Da li to znači da je loše spavati
u šumi?
Tokom dnevnih sati, biljke skupljaju sunčevu svetlost i pretvaraju je u hemijsku energiju
tokom procesa koji se zove fotosinteza. Jedan od nusprodukata ovog procesa je kiseonik.
Tokom noći, događa se potpuno suprotna stvar, pa biljke uzimaju kiseonik, a ispuštaju
ugljen dioksid. Ovo objašnjava zašto se biljke i cveće sklanjaju tokom noći u bolnicama,
jer ionako bolesni ljudi ne treba još plus i sa biljkama da se bore za kiseonik, mada nije
dokazano da bi cveće moglo da im šteti. Međutim, bubice koje se nalaze u cveću bi
mogle da im naude, pa se cveće zato sklanja.
Ako ste naumili da spavate u šumi pa sa bojite da ćete biti suočeni sa manjkom
kiseonika, ne bojte se. U vazduhu ima toliko kiseonika, da je to apsolutno dovoljno i za
ljude i za životinje. Dakle, lepo spavajte.

Da li slepi ljudi sanjanju?

Naravno da slepi ljudi sanjaju, a slike koje oni vide zavise od onoga što su do tada
imali prilike da vide. Većina slepih ljudi nije u potpunosti slepa - oni, u određenoj meri,
mogu da vide svetlost i boje, pa se to odražava na njihove snove. Neko ko je slep od
rođenja će sanjati snove koji se sastoje samo od zvukova, dok će oni koji su slepi od
detinjstva sanjati ono čega se sećaju iz tog perioda.
Dok sanjamo, deo moždane kore zadužen za vid biva stimulisan. Kod slepih ljudi
ne postoji oštećenje moždane kore, pa ne postoji fiziološki razlog zašto oni ne bi sanjali.
U slučajevima kada je slepilo izazvano oštećenjem vizuelnog dela kore mozga, njeni
drugi delovi ostaju neoštećeni pa opet nema razloga zašto ti ljudi ne bi sanjali.
Slepim ljudima je ponekad teško da opišu svoje snove, a način na koji opisuju
svoje snove zavisi od onoga čega mogu da se sete iz perioda kada su još uvek videli.

O čemu sanjaju tek rođene bebe?

Svi mi sanjamo svake noći, bez obzira na to koliko imamo godina, a većina naših
snova se događa u već poznatim okruženjima i svodi se na događaje, emocije i misli koje
smo iskusili u skoroj prošlosti. Međutim, nije u potpunosti jasno zašto sanjamo. Poznato
nam je da je mozgu da bi radio normalno potrebna stalna stimulacija, pa je jedna od
teorija da nam san služi da održimo normalan rad mozga tokom noći, odnosno da
održimo moždanu funkciju. Neki ljudi misle da snovi imaju nekakvo značenje, ali većina
ljudi smatra da su snovi sačinjeni od nasumičnih misli. Sve dok ne otkrijemo čemu služe
snovi, nećemo otkriti zašto sanjamo.
 Sigurno je da bebe sanjaju. Zapravo, REM faza je skoro duplo duža kod beba i
male dece nego kod odraslih, što znači da deca sanjaju više od odraslih, s obzirom na to
da se snovi događaju u ovoj lakšoj fazi sna. Ako se zapitamo šta bebe sanjaju, treba da se
setimo da iako bebe nemaju razvijeno čulo vida, niti razumeju jezik, njihovi snovi su za
njih podjednako važni kao i naši za nas. Dakle, bebe verovatno sanjaju svetlost i boje,
razvodnjene slike, zvukove i mirise. One sanjaju bilo kakav fizički stimulans koji su
iskusile u budnom stanju.

ZAŠTO POSTOJI RAZLIKA

Da li su žene napravljene tako da pričaju više od muškaraca?

Ako želite da se našalimo na ovu temu, sigurno nam neće nedostajati primeri za
to. Hajde da počnemo sa nekoliko veoma poznatih izreka:

"Kada i muž i žena nose pantalone, nije teško razlikovati ih - on je taj koji sluša".
"Jezik je ženin mač, a ona nikada neće dopustiti da joj mač zarđa".

Ali, naučnici ovu temu shvataju veoma ozbiljno. Oni su odlučili da otkriju da li
postoje ralike kod polova što se tiče čitanja i pričanja uz pomoć PET skenera. Oni su
otkrili da ima razlika.
Kada je muškarcima i ženama zadat jedan zadatak koji je uključivao govor, leva
moždana hemisfera (zadužena za jezičke sposobnosti) se aktivirala i kod jednih i kod
drugih. Međutim, kod žena su se aktivirala i određena područja na desnoj hemisferi.
Drugim rečima, žene koriste veći deo mozga za pričanje nego muškarci. Naučnici su
zaključili da ova dodatna moždana aktivnost znači obojenost emocijama, ali da ne mora
da znači da je osoba izgovorila više reči. Zapravo, tokom analize muško-ženskih
razgovora, retko je bilo ustanovljeno da žene koriste više reči nego muškarci.
Ali, postoji mogućnost da žene više pričaju, to jest da više pokreću usta, pre nego
što se rode. Jedan doktor je posmatrao 56 fetusa u materici i otkrio da, generalno
gledajući, devojčice češće i duže pokreću usta nego dečaci. Sa druge strane, dečaci su bili
aktivniji i više pomerali ruke i noge. I zaista, devojčice obično progovore pre dečaka
možda baš zbog onoga što se događa u materici.

Zašto muškarcima puca glas, a ženama ne?

Muškarci imaju dublje glasove od žena i dece iz dva glavna razloga. Visina glasa zavisi
od od frekvencije vibracije glasnih žica, a ovo, opet, zavisi, od zategnutosti i dužine istih.
Žene i deca imaju kraće glasne žice od muškaraca, pa samim tim imaju više glasove.
Drugi razlog je taj što muški glas pukne tokom puberteta zbog oslobađanja hormona
nazvanog testosteron, koji izaziva povećanje i zadebljanje glasnih žica. Pošto žene ne
proizvode toliko testosterona, njihovi glasovi ne pucaju i nisu toliko duboki.
Nemoguće je reći zašto je evolucija išla u ovom pravcu, ali možemo da
pretpostavimo da je dublji glas kod muškaraca koristan u smislu dominacije. Niži tonovi
putuju dalje nego piskavi, visoki tonovi. Ljudi koji imaju dublji glas mogu da se čuju jače
i dalje. Muškarci sa dubokim glasom izgledaju moćnije od onih sa visokim glasovima, pa
zbog toga mogu biti uspešniji.
Da li postoji razlog zašto neki ljudi vole toplotu, a drugi ne?
To je zato što su ljudi 'podešeni' na različite temperature, pa neko može biti programiran
na 36°C i biti osetljiviji na na visoke temperature od nekoga ko je programiran na 38° C.
Osoba čiji je 'termostat' podešen na niže temperature, uključuje svoje regulatorne
mehanizme, kao što je znojenje, na nižim temperaturama - kako se temperatura diže,
njima će postati neprijatno pre nego drugim osobama.
Genetika takođe igra važnu ulogu u tome da li ćete biti osetljivi na toplotu ili ne;
isto tako, bitno je da li ste muškarac ili žena. Iako ne postoji neka značajna razlika u
temperaturi između da pola, žene često više osećaju hladnoću nego muškarci, delom zbog
toga što je njihov metabolizam sporiji, pa proizvode manje toplote. Žene imaju i manje
mišićne mase koja tokom drhtanja pomaže da se održi temperatura izloženog hladnoći.
Istraživanja su čak pokazala da se žene brže hlade od mužkaraca. Žene generalno imaju i
niži pritisak od muškaraca, što znači da je slabija sila koja tera krv da kruži telom, pa se
češće događa da žene imaju hladne ruke i stopala jer manje krvi stiže do eksremiteta.

Zašto se temperatura tela podiže kada smo bolesni?

Kada ste bolesni, temperatura vašeg tela se podiže, pa se za vas kaže da imate groznicu.
Groznica je reakcija vašeg tela na neku vrstu invazije. Kada ste bolesni, vaše telo počinje
da se bori ispuštajući proteine koji se zovu pirogeni i koji utiču na centar za kontrolu
temperature u mozgu - hipotalamus. Rezultat ovoga je podizanje telesne temperature.
Međutim, nije poznato kakav efekat temperatura ima na infekciju. Neki izvori tvrde da
povišena temperatura zaustavlja rast bakterija ili da tera organe da rade brže, što znači da
proizvodimo više hormona, enzima i ćelija krvi, pa se čak i cirkulacija ubrzava.
Stare bake su govorile: 'treba hraniti onoga kome je hladno, a izgladnjivati onoga
kome je vrućina'. Loša ideja. da bi održavalo visoku temperaturu, vaše telo troši više
energije nego inače, a tu energiju treba zameniti. Dakle, izgladnjivanje je svakako loša
ideja.

Zašto sportski tipovi nikada nemaju grčeve?

Grč je neprijatna, bolna i iznenadna kontrakcija mišića nad kojom nemate nikakvu
kontrolu. Do grčeva može doći ako vam je izuzetno hladno ili, još češće, nakon napronih
vežbi. Grčenje je uglavnom izazvano nedostatkom kiseonika, soli ili vode u mišićima.
Ako se dogodi tokom vežbanja, to vam vaše telo govori da je dosta.
Kada redovno vežbate i u dobroj ste formi, broj mišićnih vlakana i količina krvi
koja dolazi do mišića se povećava, pa se mišići manje umaraju jer veći broj krvnih
sudova do njih dovodi više kiseonika. Do grčeva može doći kada u vašim mišićima nema
dovoljno kiseonika koji bi oksidirao mlečnu kiselinu koja se proizvodi njihovim radom.
Ali, ako ste u izuzetno dobroj formi i ako je dotok kiseonika u vašim mišićima na
vrhuncu, nikada nećete doći u situaciju da vaši mišići ne mogu da se oslobode mlečne
kiseline, i nikada nećete imati grčeve.

Koja je razlika između noktiju na rukama i nogama?

Baš onako kako i očekujete, nokti na rukama i nokti na nogama su u suštini ista
stvar, ali sumnjam da ste znali da su oni jako slični kosi. Kosa se sastoji od vlakana
keratina, bezbojnog proteina, dok se nokti sastoje od čvrstog keratina.
 Nokti na rukama su izuzetno važni kod ljudi i primata, upravo zbog toga što
mnogo koristimo ruke. Nokti nam omogućavaju da stegnemo i čačkamo stvari, što
apsolutno ne bi bilo moguće uraditi uz pomoć meke kože. Takođe, zbog njih nam je
omogućeno i da grebemo. Jedina poznata razlika između noktiju na rukama i noktiju na
nogama je sledeća: nokti na rukama rastu brže od noktiju na nogama - 0.5mm nedeljno. I
jedni i drugi nokti rastu brže kada je toplo vreme, nego kada je hladno. Noktu je potrebno
4-6 meseci da bi izrastao u potpunosti, dok je za to isto sporom i starom noktu potrebno
12-18 meseci.

Zašto palac postane palac, a ne nožni prst?

Ovo izgleda kao jedno naivno pitanje, ali ono predstavlja jednu od najvećih
misterija razvojne biologije.
Izgleda da odgovor leži u setu gena otkrivenom 1983 godine i nazvanom
homeoboks geni. Oni u sebi nose DNK i prvo su otkriveni kod voćnih mušica. Međutim,
kasnije su pronađeni kod različitih bića uključujući crve, morske ježeve, kokoške, miševe
i ljude. Homeoboks geni bivaju "uključeni" po određenom redu duž tela kako se ono
razvija, pa se u određenom trenutku aktivira uvek drugi set gena i iz toga proizilazi noga,
ruka, zglob, prema utvrđenoj shemi. Pa tako ruke izrastaju sa više tačke na telesnoj osi
nego noge; različita kombinacija homeoboks gena se uključuje u ćelijama koje treba da
postanu ruke i u onima koje će postati noge.

SAMO SE PITAM...

Zašto krv dobije boju rđe kada se osuši?

Boja rđe je odlično poređenje jer krv u sebi sadrži vrlo malu količinu gvožđa koje
oksidira kada dođe u dodir sa vazduhom. Može se reći da naša krv rđa isto kao i
gvozdena ograda.

Zašto su sline zelene?

Sline, ili sluz iz nosa, su vrlo daleko od bilo kakve neprijatnosti. To je zaštitna
tečnost koju izlučuju membrane u nosu i mi svakoga dana napunimo bar po jednu šolju
ove sluzi - pa čak i više kada smo prehlađeni. Sline su veoma bitne jer štite naša pluća od
svega onoga što unesemo disanjem, a zajedno sa finim dlačicama unutar nosa čine
izvanredan sistem za filtraciju.
Sline postaju zelene samo kada su zaražene. One bi trebalo da budu bele ili
providne, ali mi ih retko vidimo kao takve jer se zaprljaju. Prašina i čestice, kao što su
izduvni gasovi automobila, bivaju zarobljeni u dlačicama u nosu, mešaju se sa slinama i
daju im tamniju boju. Zelena boja potiče od ćelija koje se nazivaju neutrofile. To su prve
ćelije koje se pojave kada bakterije počnu da napadaju nosnu šupljinu. Da bi obavile svoj
posao, potrebni su im enzimi, od kojih je jedan sadrži gvožđe. Odatle dolazi boja.

Da li žvaka može da se zamrsi sa vašim crevima?

Ovo je ono što roditelji kažu deci kada više ni jedan sekund ne mogu da podnesu
da ih gledaju kako žvaću žvaku. A to nema apsolutno nikakve veze sa naučnim
činjenicama. Žvaka se možda fino lepi za kosi, cipele ili ispod sedišta u autobusu, ali ona
tako lako prolazi kroz stomak do creva, gde joj je vrlo teško da se zalepi za mokre i
klizave zidove, pa i tuda samo prođe.
Žvaka je nastala od mlečnog soka drveta sapodila koje raste u Meksiku i
Gvatemali gde ga gaje poljoprivrednici, odakle se šalje u fabrike žvaka. Stari Grci su
žvakali žvake koje su skupljali sa drveća.
Moderna žvaka je sintetička guma pomešana sa šećerom, sirupom kukuruza i
različitim ukusima. Šećer čini preko polovine jedne žvake.

Zašto neki od nas imaju pegice i zašto se one pojavljuju na suncu?

Pege, ili u medicinskom rečniku ephelis, predstavljaju kružnu verziju preplanulosti. Pege
se češće javljaju kod osoba sa crvenom kosom ili kosom boje peska. One se, jednostavno,
pojavljuju zbog sunca. Ako imate genetske predisponirani da imate pege, bili ste izloženi
ultraljubičastom zračenju sunca, u ćelijama vaše kože će se proizvoditi više pigmenta
melanina. Ove ćelije se nazivaju melanociti i one su takođe odogovorne za boju vaše
kose i očiju. To je zaštitni mehanizam koji blokira potencijalno štetno zračenje sunca koje
bi vam moglo nauditi. Pege se ne pojavljuju na delovima tela koji nisu izloženi suncu.
Pege se obično pojavljuju nakon pete godine i imaju tendenciju da izblede kod
odraslih osoba. Nije poznat ni jedan drugi način da sprečite pojavu pega, osim da
izbegnete izlaganje sunčevim zracima. Ali, budite uvereni, pege nisu ni na koji način
štetne.

Kakve se sve bakterije mogu naći na šakama i da lih se možemo otarasiti pranjem?
Površina kože je generalno nepovoljna sredina za razvoj bakterija jer je suva i
slana - definitivno dve karakteristike koje ne prijaju mnogo bakterijama. Pa čak i tako,
neke od njih uspevaju da prežive. To su epidermalne stafilokoke i acinetobakter
kalkoacetikus koje, same po sebi nisu opasne, ali ako uoče mogućnost da vas učine
bolesnim (jer je vaše zdravlje već oslabljeno), neće prezati da probaju. Prema procenama,
na svakoj šaci ima između 10000 i 10 miliona bakterija.
Kada operete ruke, vi zajedno sa prljavštinom i mrtvom kožom uklonite i veliki
deo bakterija, a sapun pomaže da se čestice odignu od kože i budu odnesene mlazom
vode. Ali vi pranjem ruku ne ubijate bakterije već ih samo uklanjate.
Ako ste u iskušenju da koristite antibakterijski sapun, razmislite još jednom, jer bi
on mogao da doprinese razvijanju zalutalih bakterija koje su na njega otporne, što bi
zahtevalo još neki antibakterijski agens koji bi ih ubio. Stručnjaci kažu da je apsolutno
dovoljno ako pravilno koristite običan sapun i vodu.

Zašto se pojavi čvoruga kada udarimo glavu?

Dosta krvi protiče kroz naš skalp i čelo jer se oni nalaze blizu uvek gladnog
mozga. Ako povredimo glavu kada, na primer, naletimo na vrata ili nas udari lopta, može
doći do krvarenja neposredno ispod površine kože. Ako je to krvarenje ograničeno na
malu površinu, kao kada biste se samo kucnuli, dolazi do oticanja, koje zbog oblika
nazivamo 'guščije jaje' - mada bi hematom bio pravilniji izraz.
Za ovo je delom odgovoran i imuni sistem koji odmah šalje 'ćelije pomoćnike' da
bi nahranile oštećeni deo glave i odnele mrtve ćelije. Ove ćelije pomoćnici koje se
skupljaju oko mesta gde ste se udarili su takođe deo otoka. Veličina otoka ne kra da bude
u vezi sa ozbiljnošću povrede. Čak i najmanja povreda lobanje može prouzrokovati
ogromnu čvorugu. Iako otok nestane nakon nekoliko dana, promena boje kože može
trajati nedelju-dve. Naravno, ako osetite druge tegobe kao što su vrtoglavica i pomućen
vid, trebalo bi da se odmah javite lekaru.

Koji je najmanji, a koji najveći mišić u telu?

Najmanji mišići u telu, pa i najmanje kosti, nalaze se u srednjem uhu. Oni se
nazivaju stapedijusi (sprečavaju štetu koju bi mogla izazvati glasna buka) i tensor timpani
(štite bubnu opnu). Kada ne štite uho, ovi mišići omogućavaju ušnom aparatu da se kreće,
tako da možemo jasnije da čujemo zvukove.
Malo je teže reći koji je najveći mišić na telu. Najmoćniji mišić je verovatno
gluteus maksimus, mišić na zadnjici, koji koristimo kada se penjemo stepenicama ili
želimo da ustanemo iz stolice. Najduži mišić je sartorijus koji se proteže od kuka do
kolena, a najveću površinu ima latisimus dorsi, široki mišić koji pokriva leđa.

Koliko vena postoji u ljudskom telu? Da li svi ljudi imaju isti broj vena?
Ukupna dužina krvnih sudova u telu je približno 97000 kilometara (60000 milja), što je
duploviše nego obim Zemlje na ekvatoru. Međutim, većina ovih sudova su kapilari, a ne
vene, pa je veoma teško govoriti o preciznim veličinama. Kapilari omogućavaju da
hranljive materije i kiseonik pređu iz krvi u tkiva; oni takođe otklanjaju otpad kao što je
ugljen dioksid u tkivima i omogućavaju mu da pređe u krv. Vene, koje su tanje i manje
savitljive od arterija, nose krv koja je izgubila kiseonik do srca.
Generalno govoreći, svaka osoba ima 34 grupa vena, ali nema svako isti broj
vena. Ako ništa drugo, što je osoba manja, ima manje krvi pa, samim tim, i manji broj
krvnih sudova. Međutim, svako ima vene i arterije koje dolaze do svih delova tela, a
postoje bar 34 glavne vene i još mnogo manjih vena koje su povezane sa kapilarima.

Koliko bi vremena bilo potrebno da se izbroje sve nervne veze u ljudskom mozgu
ako bismo brojali jednu u sekundi?
Postoji 10 milijardi nervnih ćelija u mozgu i svaka od njih je može biti povezana
sa još 10 000 nervnih ćelija. Međutim, to je maksimalni broj potencijalnih veza, pa se
može dogoditi da u vašem mozgu postoji manji broj veza u ovom trenutku.
Da bi se otkrio ukupan broj veza, treba pomnožiti ova dva broja. Prema tome, broj
nervnih veza u ljudskom mozgu je 1 x 10^17, što je 1 sa 17 nula iza sebe. Da bismo
sagledali ovaj broj u nekom kontekstu, treba da znamo da prema procenama postoji 1 x
10^20 zvezda u univerzumu. To znači da ima samo 1000 puta više zvezda nego nervnih
veza u mozgu.
Dakle, koliko bi vam vremena trebalo da izbrojite ove veze? Pa, ako brojite
brzinom od jedne veze u sekundi, trebaće vam 1 x 10^17sekundi.

Šta možete reći osvom zdravlju na osnovu svog jezika?

Prema starim Kinezima i indijskoj medicini, vaš jezik otkriva mnogo toga o
vašem zdravlju. Kinezi su čak i napravili mapu jezika uz pomoć koje mogu da detektuju
sve od problema sa jetrom i zatvora do besa. Zdrav jezik bi trebalo da bude bledo crvene
boje sa tankim belim slojem preko. Treba da bude blago vlažan – ne previše mokar i ne
previše suv – niti previše mlohav, niti previše ukrućen. Ako ima pukotine, to takođe može
ukazivati na zdravstvene probleme.
 Nije neuobičajeno postojanje dlakavog jezika, mada može biti neprijatno. To je
rezultat preteranog rasta već postojećih izrastaka na jeziku i može se javiti kao posledica
groznice, antibiotika ili sredstava za ispiranje usta koja sadrže peroksid. Ako je jezik
previše crven to može ukazivati na manjak vitamina, dok gladak, bled jezik može biti
posledica nedostatka gvožđa zbog gubitka dlačica koje inače postoje na jeziku.
Nemojte zaboraviti koliko je jezik izuzetan organ: on mora da sarađuje sa usnama
i zubima da bi se proizvodili zvukovi koje nazivamo govorom; on uz pomoć mišića
obraza pomera hranu po vašim ustima; uz pomoć nosa nam omogućava da imamo čulo
ukusa, a nakon hrane nam pomaže da očistimo usta.

Da li se smanjuje ili povećava prokrvljenost mozga ako neko vežba?

Svi znamo da srce brže kuca ako intenzivnije vežbamo – lako možete osetiti lupanje srca
– pa bismo očeivali da se poveća i količina krvi koja dolazi do mozga. Ali, to se ne
događa – ta količina ostaje manje-više ista. U proseku, srce napumpa 5 litara krvi u
minuti kroz čitavo telo. Oko 750 mililitara odlazi na mozak, dok 600 mililitara odlazi na
mišiće koji su najviše angažovani – na primer tetiva kolena. Kada vežbate, srce napumpa
17 litara krvi kroz telo – 14,000 mililitara odlazi ka tetivi kolena, dok 750 mililitara
odlazi u mozak.

Kako kiseonik dospeva iz vazduha u krvotok?

Vazduh sadrži 21 odsto kiseonika. Kada udahnete, vazduh ulazi u vaša pluća pa
ovaj gas ulazi u krv u plućnim alveolama. Alveole si male vrećice vazduha koje su
okružene mrežom kapilara. Zidovi kapilara i alveola su toliko tanki da krv i vazduh
dolaze u kontakt pa kiseonik prolazi kroz zidove i ulazi u krvotok.
Još je interesantnije da otpad u obliku ugljen dioksida putuje u suprotnom smeru
kroz tanke zidove alveola da bi postao ustajali vazduh koji izdišemo.

Šta se događa kada ostarimo?

Ovo je veoma bitno i dubokoumno pitanje koje već generacijama muči ljude.
Starenje počinje veoma rano, negde oko 20. godina, ali do velikih promena dolazi od 40
ili 50. godine pa nadalje. Kada ste mladi, broj novostvorenih ćelija prevazilazi broj ćelija
koje umru, pa tako rastemo. Kako postajemo stariji, broj ćelija koje umiru je veći od
broja novih ćelija koje telo proizvede. Neki organi lošije podnose oštećenja nego drugi,
kao što je slučaj sa mozgom. Ako dođe do znatnog gubitka moždanih ćelija, može doći i
do veoma ozbiljnih problema.
Krajnji rezultat je da u određenom smislu svi organi funkcionišu lošije kako
starimo; mišići postaju slabiji, kosti postaju tanje. Takođe, dolazi do pogoršanja
mentalnih funkcija. Zatim, postoji opsanost da kada telo napravi novu ćeliju i iskopira
DNK iz stare nešto krene naopako, dođe do oštećenja ili mutacije, pa nova ćelija ne
funkcioniše kako bi trebalo. Smatra se da kako ćelije stare, dolazi do određenih mutacija,
pa proteini proizvedeni u tim ćelijama nemaju sve svoje originalne funkcije.
Jedan od klasičnih simptoma starenja je opšte ukrućivanje veznih tkiva, što je
pojava karakteristična za sve sisare. Kolagen, vlaknasti protein koji se nalazi u kostima,
koži i tetivama, neprestano se proizvodi kada smo mladi. Ali, kako starimo, telo prestaje
da proizvodi kolagen, pa vezna tkiva sadrže sve veći i veći udeo tvrde, nerastvorljive
mase – jedna od posledica je manja elastičnost kože, zbog čega nastaju bore. Nešto slično
se događa i u zidovima krvnih sudova, pa povećana tvrdoća njihovih zidova može dovesti
do povišenog krvnog pritiska jer je putanja krvi ograničena. Zauzvrat, ovo zahteva od
srca da radi jače, ali jadno srce je možda već oslabljeno kao i svi mišići.
Sve je to deo procesa starenja.

2. Život u divljini

OD USPAVANIH MEDVEDA DO NASMEJANIH KROKODILA

Da li medvedi imaju hibernaciju?

Hibernacija, stanje uspavanosti i smanjene aktivnosti, je svojstvena medvedima
koji na taj način pokušavaju da nadoknade manjak hrane zimi. Ali njihova hibernacija
nema ništa zajedničko sa hibernacijom slepih miševa, veverica ili drugih glodara, koji
mogu prekinuti hibernaciju da bi se hranili, posebno u slučajevima kada vreme postane
toplije. Takođe, može se dogoditi da promene mesto hibernacije ako osete pretnju.
Nasuprot tome, medvedi utonu u dubok san koji ne može biti prekinut i tokom koga se
radikalno smiruju sve metaboličke funkcije, a telesna temperatura dramatično smanjuje.
U nekim slučajevima, temperatura njihovog tela spušta se do granice smrzavanja, pa oni
zapadaju u stanje blisko SUSPENDED ANIMATION.
Ne ulaze svi medvedi u stadijum hibernacije. Medvedi koji žive u predelima gde
zime nisu tako hladne, pa mogu da pronađu hranu i tokom hladne sezone, ne praktikuju
hibernaciju. Medvedi koji nisu napravili dovoljne naslage sala često ne hiberniraju, ili ot
rade u kraćem vremenskom periodu. Sa druge strane, zna se da su neki medvedi ostali u
hibernaciji i po sedam ili osam meseci.
Hibernacija predstavlja gašenje svih sistema kod medveda. Oni tada ne jedu, ne
piju niti izbacuiju fekalije; njihov urin se resobuje u organizam kroz zidove bešike, i
umesto da proizvede smrtonosnu dozu nitrogena, ona se pretvara u korisne aminokiseline
i proteine; njihova telesna temperatura pada nekoliko stepeni ispod uobičajenih 98,5, ali
nikada ispod 89; broj udisaja opada na 8 do 10, umesto uobičajenih 98; potrebna im je
samo polovina kiseonika od one koju njihivi telo zahteva u normalnim uslovima; njihov
digestvni trakt i bubrezi se gotovo potpuno gase.
Začuđujuće je to da nema trajnog gubitka mišićne funkcije uprkos činjenici da ih
uopšte ne koriste; ne gube koštanu masu i ne dolazi do dehidracije iako sagore 4 000
kalorija dnevno samo da bi se održavali u životu. Fantastično!

Zašto veverice imaju žbunaste repove?

Veliki rep je korisna stvar. Za početak, debeo i žbunast rep pomaže veverici da
održi ravnotežu i omogućava joj da brzo menja položaj centra gravitacije. Ovo može biti
veoma zgodno u jurnjavi kroz krošnje drveća. Takođe, rep može poslužiti kao vrsta
padobrana koja će ublažiti bilo koji pad: baš pre nego što će životinja udariti u zemlju,
rep brzo menja položaj da bi omogućio veverici da se prizemlji na onaj način koji će joj
naneti najmanje štete. On predstavlje korisno ćebe, korisno kada treba održavati
temperaturu tela u hibernaciji.
 Rep je, takođe, veoma bitan činilac u komunikaciji: smatra se da mahanje repom
znači: „skloni mi se“!

Da li rogovi na glavi žirafe predstavljaju gromobrane?

Gromobrani funkcionišu tako što omogućuju pozitivno naelektrisanim česticama
(koje se skupljaju na zemlji ispod negativno naelektrisanog oblaka) da iscure u
atmosferu. Ako se napon nakupi, pa postoji velika razlika između zemlje i oblaka,
dobijamo munju. Krv i meso nisu baš dobar provodnik električnog napona, pa rogovi baš
i ne bi bili neki dobar gromobran. Kada bi rogovi žirafe bili napravljeni od čelika, to bi
bila potpuno druga stvar.
Ali ako posmatrate stvari iz ugla evolucije, šanse da žirafu udari grom su tako
male da čak i da rogovi jesu gromobran, to ne bi postala dominantna karakteristika.

Koliko izmeta proizvede slon?

Pazite se, to i nije baš zanemarljiva količina! Slon izluči oko 150 kg izmeta
dnevno (oko 24 kamena). To je čitava tona u toku jedne nedelje!

Da li životinje mogu da postanu zavisne od nekih supstanci kao i ljudi?

Da, izgleda da životnje mogu da postanu zavisne od supstanci koje za njih nisu od
vitalnog značaja. Pacovi dresirani da sebi ubrizgavaju koakin čine to kada god počnu da
imaju ekstremne reakcije ili napade. Naravno, ne možemo da pretpostavimo da pacovi
postaju ovisni iz istih razloga kao i ljudi, ili da u tome učestvuju isti mehanizmi, mada
nas sličnost moždane strukture navodi da verujemo da se nešto slično događa u oba
slučaja.
Međutim, nisu svi tipovi ovisnosti loši za životinje. Odličan primer pozitivne
ovisnosti je ljubav koala prema eukaliptusu. Koale se hrane samo ovim lišćem i umrle bi
bez njega. Ova ovisnost se razvija sisanjem majčinog mleka koje u sebi sadrži eukaliptus,
pa kada koala odraste ona jednostavno ne može bez njega. Ova prilično čudna ovisnost sa
sobom nosi neke veoma bitne prednosti za koale: lišće eukaliptusa sadrži vodu koja im je
preko potrebna u toploj klimi; eukaliptus takođe sadrži aromatična ulja koja sprečavaju
nastanak parazita u krznu, opuštaju mišiće i spuštaju krvni pritisak.
Mnoge divlje životinje jedu biljke, voće i bobice (na primer makova zrna i trulo
voće) koje sadrže opojne supstance.

Da li je istina da ptice jedu mrvice iz aligatorovih zuba?

Ljudi kažu da se to događa, ali teško je naći nekoga ko je to zaista video. Smatra
se da neke ptice u Africi skupljaju hranu iz desni i zuba krokodila koji miroljubivo
uživaju na suncu poluotvorenih usta. Ptice koje bi mogle biti odgovorne za ovo su
EGYPTIAN PLOVER ili SPUR-WINGED PLOVER. Obe ove vrste se hrane u blizini
krokodial koji se odmaraju. I COMMON SANDPIPER se hrani blizu krokodila kada
dođe u Afriku tokom zime.

Koliko je jak ugriz krokodila?

Mišići koji zatvaraju čeljusti krokodila su izuzetno jaki – sa lakoćom mogu da
lome oklop kornjače. Veliki slatkovodni krokodil najmanjim stiskom vilice može da
smrska lobanju svinje. Dakle, snaga kojom krokodil zatvara vilicu je zaista impresivna,
ali mišići koji su uključeni u otvaranje vilice su slabi, pa je čak i jedna gumica oko njuške
dovoljna da spreči krokodila dugog dva metra da otvori usta.

Zašto su krokodili preživeli, a dinosaurusi izumrli?

Krokodili su izuzetno adaptivne životinje što se tiče promena u spoljnom svetu,
dok dinosaurusi, očigledno, nisu bili toliko fleksibilini. Isto se može reći za kornjače,
zmije i guštere koji su isto tako mogli izumreti, ali su preživeli jer su uspeli da se
prilagode promenama u okolini. Nije bitno kako su to postigli, da li su postali strvinari,
smanjili metaboličke funkcije ili živeli u rupi u zemlji, činjenica je da su u tome uspeli.
Dinosaurusi jednostavno nisu uspeli da se prilagode, i to je jedan od razloga zašto su
izumrli.
Krokodili uglavnom nisu menjali oblik milionima godina, jer im ovakav oblik
odlično odgovara. Da li ste znali da krokodili ne žvaću? Oni sa hranom progutaju i
nekoliko kamenova koji im pomažu da u prvom stomaku razgrade meso i kosti pre nego
što ga prebace u drugi stomak radi varenja. Stomak krokodila sadrži više kiseline nego
kod bilo kog drugog kičmenjaka.

OD MOĆNIH MRAVA DO POLUMRTVIH CRVA

Koliko je jak mrav?

Jači nego što mislite. Mrav može da nosi 50 sopstvenih težina na leđima, a njihovi
pipci mogu da stegnu jačinom koja je jednaka 1 400 težina njihovih tela.

Gde mravi odlaze zimi?

Mravi žive u kolonijama gde svako ima svoju ulogu: postoje radnici, vojnici,
medicinske sestre koje se brinu o larvama i, naravno, kraljica, koja samo leže jaja. Ona
može da živi i do 20 godina.
Kolonija mrava je aktivna tokom cele godine. Tokom leta i jeseni možete ih videti
kako trčkaraju unaokolo užurbano skupljajući hranu da bi nahranili larve. Kako počinje
da zahladnjuje, ulaz u koloniju se zapečati, mravi odlaze duboko u njenu unutrašnjost gde
započinju period hibernacije tokom koga rade samo ono najneophodnije da bi kolonija
nastavila da funkcioniše. Zimu preživljavaju tako što troše zalihe hrane u telu na kojima
mogu da žive dok se vreme ne prolepša. A zatim, u proleće, ulaz u koloniju se otvara i
mravi ponovo počinju da budu vredni radnici.

Zašto WOODLICE potrebna vlaga?

Woodlice spadaju u kategoriju životinja koji nazivamo ljuskari zato što oko sebe imaju
tvrd oklop. Ove životinje su evoluirale od bića koja su živela u moru – suprotno od
insekata koji su evoluirali od kopnenih životinja – i to su jedini ljuskari koji su se uspešno
adaptirali na život na kopnu bez potrebe da se zbog parenja vraćaju u vodu. Koža im je
propustljiva, što znači da propušta vodu. Kada ne bi živeli na vlažnim mestima osušili bi
se i umrli. To je razlog zašto vole vlažna mesta. Zanimljiva činjenica je da woodlice dišu
na otvore koji se nalaze na njihovim zadnjim nogama.
Gde plava muva mesa spava noću?
Muve ne spavaju u smislu da zatvore oči na određeno vreme pa se porbude
osvežene. Za početak, one uopšte nemaju kapke, pa su njihove oči otvorene sve vreme.
Ali, one se i danju i noću odmaraju tokom perioda koji se zove period mirovanja
kada se njihov metabolizam uspori, uključujući i otkucaje srca i disanje. One tada koriste
manje energije nego inače. Osim toga što nemaju kapke, pa zbog toga ne zatvaraju oči,
one moraju da ostanu na oprezu da ne bi bile pojedene od strane nekih predatora. Samim
tim, one nikada ne zapadaju u stanje koje bismo mi nazvali spavanjem. Ali one vrlo lako
zapadaju u to tanje mirovanja kada padne mrak i u njemu ostaju sve dok ne osete svetlost.

Kako se određuje pol gusenice?

Nema potrebe da odredite pol gusenice, jer gusenice nemaju pol. One su potpuno
bespolne – predstavljaju nesazrele oblike svoje vrste. Možete ih jednostavno smatrati
vrećama koje mnogo jedu. One nemaju polne organe, ni unutrašnje ni spoljašnje, i jedini
način da se utvrdi njihov pol je preko DNK analize.

Zašto se leptiri ne ožare od koprive?

Isitna je da neke vrste leptira (i gusenica) mogu sasvim mirno da se hrane
koprivama, a da ne ispolje nikakve znake onoga što bismo mi nazvali ožarenim.
Razlog zbog koga se ljudi ožare o koprive je taj što one proizvode dve vrste
hemikalija: acetil kolin, od koga dobijamo osećaj peckanja i histamin zbog koga osećamo
svrab. Naša koža je osetljiva na oibe ove hemikalije. Leptiri nemaju kožu kakvu mi
imamo, nego egzoskelet koji podseća na oklop. Samim tim, na njih koprive nemaju isti
uticaj.

Da li postoji išta dobro u vezi sa bubašvabama?

Mnogo toga! Bubašvabe zaslužuju naše poštovanje, one su najstarija bića na
planeti, pa tako kamenje koje je staro i po 200 miliona godina sadrži fosile bubašvaba
koji su neverovatno slični današnjim bubašvabama koje smatramo pravom napašću.
To su veom zanimljiva stvorenja: za početak, njihova krv je bela, a svoj spoljni
skelet promene i po nekoliko puta godišnje. Bubašvaba koja je promenila kožu je bele
boje sa braon očima. Nakon osam sati, njen oklop poprima uobičajenu boju.
Neverovatno je, ali bubašvaba može živeti i do nedelju dana bez glave.
Obezglavljena bubašvaba umire samo jer nema usta pa ne može da pije vodu – ona umire
od žeđi. Takođe, ove životinje mogu da zadrže dah 40 minuta.
One ne vole svetlost dana, vole da žive u toplim gnezdima i CRANNIES; poješće
gotovo bilo šta u periodu kada se hrane – uveče i tokom noći. One su napast u kuhinjama
i bolnicama gde mogu preneti čitav niz užasnih bolesti. Takođe, postoje glasine da vole
da se hrane ljudskim obrvama kada im se pruži prilika – ali, moguće je da je ovo jedan od
onih ’pričam ti priču’ slučajeva. Bez obzira na to što su odvratne i bez obzira na naše
pokušaje da ograničimo njihov broj, one žive na ovoj planti 100 puta duže nego mi: zbog
toga treba da ih poštujete.

Zašto ujed konjske buve toliko boli, a ujed komarca ne?

Konjske buve ne sišu krv za razliku od komaraca. Usta komaraca su napravljena da
penetriraju i ona formiraju oštru, prodornu PROBOSCIS, koja polazi od glave ka napred.
Mesnati deo PROBOSCIS sadrži STYLETS, koje se zabodu u kožu kao igle. Upravo
zbog toga što je iglica izuzetno fina i tanka, može proći dosta vremena dok ne primetite
da vam komarac sisa krv.
Konjske muve su drugacije. Ustašca konjske muve su sličnija sečivima i
namenjena su da zaseku kožu. Ujed konjske muve više boli jer njihova ustašca nalik
sečivima nanose više štete od fine iglice kojom ujeda komarac.

Zašto mačkama i pacovima svetle oči u mraku?

One, zapravo, ne svetle. Postoji jedan sloj u zadnjem delu oka koji se naziva
tapetum, i koji se sastoji od reflektujućih vlakana, pa ona reflektuju svetlost iz oka po
principu ogledala. Tapetum, koji se nalazi iza mrežnjače, reflektuje svetlost toliko dobro
da se oči izdvajaju na tamnoj pozadini i izgleda da svetle. Jedan od razloga zašto mačke
vide bolje u mraku je refleksija svetlosti koju izaziva tapetum – njihova aktovnost je
sasvim normalna sa samo jednom šestinom svetlosti od one koja je potrebna ljudskom
oku.

Zašto MIDGES uvek grizu mene, a druge ljude ostavljaju na miru?

Zato što mirišete. Svi mi imamo drugačiji miris i insekti imaju sposobnost a osete
te razlike, pa svoju nakolnost izražavaju tako što jedne ljude ujedaju, a druge ne. Neke od
hemikalija koje proizvodi ljudsko telo, a koje privlače insekte kao što su komarci su
ugljen dioksid – koji svi proizvodimo kada izdahnemo – laktoza i OCTENOL. Sredstva
za odbijanje insekata funkcionišu tako što maskiraju mirise koji bi ih mogli privući ili
tako što generišu mirise koji odbijaju insekte.
MIDGE (Culicoides Impunctatus) se obično može naći u Škotskoj, ali živi i u
mnogim drugim krajevima sveta. U Australiji ih nazivaju ’peščanim muvama’. Samo
ženske jedinke vas mogu ujesti i to čine da bi vam isisale krv i hranile se pre nego što
izlegu jaja. Za razliku od komaraca, MIDGES ne prenose bolesti.

Zašto puževi i SLUGS proizvode sluz i kako to rade?

Pravo pitanje je kako životinja sa samo jednom nogom hoda na lepku? Sluz koju
proizvode ove životinje nije samo lubrikant, ona je takođe i lepak i to viskozno-elastični
lepak. Ispuštanjem različitih shear forces na sluz svojim stopalom, mekušac može
promeniti svojstva sluzi što mu omogućava da graciozno kliza po neravnom u jednom
trenutku, a da se u drugom zalepi za vertikalnu površinu.
Sluz se stvara u nekoliko veoma velikih žlezda u stopalu koje su ispunjene
ćelijama koje zovemo GOBLET CELLS. Te ćelije proizvode glikoproteine, molekule
proteina koji sadrže veliku količinu šećera. I mi ih imamo u svom telu – sluz u našem
grlu i nosu se sastoji od glikoproteina. Da biste videli mekušca u akciji, naterajte jednog
da puzi preko stakla i posmatrajte to odozdo. Videćete da on kliza na sluzi koja izlazi iz
središta stopala, dok mišići na rubovima stopala potiskuju masu napred.

Da li puževi mogu međusobno da pričaju?

Izgleda da puževi i SLUGS imaju dva načina komunikacije. Na njihovim glavama
i licima postoje dva para pipaka; gornji pipci su duži i završavaju se očima. To ne znači
da oni vide dobro, ali sigurno bi videli kada bi ka njima krenulo nešto veliko, na primer,
gladna ptica. Niži par pipaka koriste za dodir i primanje hemijskih signala, i to je ono što
se dogodi kada se dva puža koja se simpatišu sretnu. Oni jedan drugom šalju ’ljubavne’
hemijske poruke. Mada, imajte na umu, ovo nikako nije isto kao ljubav između ljudskih
bića jer su puževi hermafroditi, što znači da su oni i muško i žensko u isto vreme.
Kada puž ispituje okolinu u kojoj se našao, on će mahati svim svojim pipcima da
bi prikupio što više informacija; istovremeno, on će iz sebe ostaviti oznaku u vidu
ljigavog, sluzavog traga, koji drugi puževi mogu da detektuju i ’pročitaju’.

Koliko hrane kit pojede u toku dana?

Ako je u pitanju plavi kit, on može da pojede i do 4 tone KRILL na dan – KRILL
su mala stvorenja koja liče na račiće i teže oko 1 gram – pa bi tako kit najmanje jeo 4
miliona ovih stvorenja na dan. Upravo zbog toga što kitovi nisu previše opsednuti svojom
kilažom, niko se nikada nije pomučio da utvrdi kalorijsku verdnost KRILLS, ali znamo
da 100 grama škampa ima 106 kalorija, a to je dovoljno približno. Dakle, kada bismo
uzeli ovu veličinu kao jednicu mere, mogli bismo reći da plavi kit unese 4 miliona
kalorija dnevno. Ako mislite da se od toga kitovi mogu lako ugojiti, istina je – kit se
može ugojiti i do 770 kilograma nedeljno. Međutim, kitovi jedu samo 4 meseca u godini.
Ostatak vremena, dok migrira, kit posti.

Kako to da zmije prežive od samo nekoliko obroka godišnje, dok ovce moraju da
jedu stalno?
Zmije imaju veoma usporen metabolizam, što znači da one veoma sporo
pretvaraju hranu u energiju. Umesto da sagorevaju hranu da bi se ugrejale, one toplotu
crpe iz okoline u kojoj se nalaze. Takođe, one do plena dolaze iz zasede, što zahteva
najmanji mogući utrošak energije. Reptili veoma efikasno vare ono što su pojeli, a njihovi
stomaci sadrže kiseline koje mogu da svare čak i kosti i oklope. Na primer, krokodili
imaju ogromne naslage sala koje im pomažu da žive od plena do plena.
Sa druge strane, ovce veoma neefikasno vare celulozu iz trave, pa veliki deo
onoga što pojedu prođe kroz njihovu utrbu nesvareno. To znači da moraju da jedu
ogromne količine hrane kako bi iz njih izvukle sastojke koje ih održavaju u životu.
Ove dve životinje su se razvile na različite načine jer im je bila dosptupna drugačija
hrana. Zmije i krokodili se hrane povremeno, u zavisnosti od životinja koje migriraju i
koje ne moraju baš da im se zadese na putu. Za razliku od njih, ovcama je hrana stalno na
dohvat ruke, pa mogu da prezalogaje kada god požele.

Da li može postojati više od dva pola?

Najjednostavniji odgovor je: ne, iako postoje vrste koje imaju muške i ženske
jedinke, ali i hermafrodite. Ali, ne postoji treći pol. Zašto postoji samo dva pola? Poenta
polova je da povećaju genetsku varijabilnost neke populacije i da pomognu vrstama da
prežive. Prema tome, mogli biste pomisliti da bi više polova značilo i veći varijetet. Ali,
više polova bi samo napravilo i više zbrke oko kombinovanja različitih ćelija.
Glavna masa u ćeliji je citoplazma, materijal nalik na gel koji u potpunosti
okružuje jezgro ćelije. Citoplazma je defanzivne prirode, pa ako dođe do pokušaja
kombinacije dve ćelije, citoplazma to sprečava. Međutim, sperma u sebi nema citoplazmu
koja bi to sprečila. Ako bi i postojalo više polova, opet bi neki od njih morali imati
reproduktivne ćelije sa citoplazmom, a drugi bez nje. Pritom, parenje bi bilo uspešno
samo sa suprotnim parom, pa bi se varijacija opet vratila na samo dva pola.
 Muški morski konjici su oni koji ’zatrudne’. Da li se ovo događa još kod
nekih životinja?
Isitina je da muški morski konjic nosi plod. On nosi stomačić ispod grudi jer tu
ženka izleže svoja narandžasta jajašca. Mužjak se onda malo giba dok se jaja ne
rasporede ravnomerno, a za tri nedelje se rodi negde između 50 i 1 500 morskih konjica.
Ženke morske igle takođe legu jajašca u stomake svojih partnera i muške jednike
donose potomke na svet. Takođe, ženka zlatne bube izleže jaja i spušta ih mužjaku na
leđa mužjaka koji se pare sa drugim ženkama, pa tako mužjaci nose sav teret. To je
prilično riskantan posao jer su jaja jarko žute boje, što znači da su mužjaci daleko
uočljiviji i mogu lakše postati plen predatora.

Koliko očiju ima kišna glista?

Ni jedno. Kišne gliste imaju veoma jednostavno građu tela i mozga. One nemaju
oči ni uši, iako je čitavo njihovo telo (a posebno gornja površina) izuzetno osetljivo,
posebno na svetlost. One mogu da osete vibracije kada krtica kopa, a mnoge kišne gliste
će izaći na površinu ako osete da krtica kopa tunel ka njima. Razlog ove preosetljivosti je
nervni sistem koji se proteže celom dužinom glistinog tela i skup nerava na vrhu glave –
sve one su poznate pod zajedničkim imenom ganglije.
Kišne gliste su izuzetno korisne za tlo u kome žive. One održavaju kanale kroz
koje prolaze vazduh i voda i vuku za sobom organske materije sa površine duboko u pod
zemlju. One to čine tako što prvo prerežu list, zatim ga progutaju i delimično svare pa on
iz njihovog tela izlazi kao ekstremno plodan izmet. Čarls Darvin, veliki prirodnjak, otkrio
je da ako uzmete samo jedno jutro zemlje i iz njega skupite sav izmet koji kišne gliste
proizvedu za 10 godina, pa taj izmet raširite po jednom jutru zemlje, sloj izmeta će biti
debeo dva inča.

Ako presečete crva na pola, hoće li obe strane preživeti?

Ne, neće preživeti obe strane. Onaj deo crva gde je glava će preživeti ako ste
zasekli iza sedla, odnosno debelog dela crva gde su smešteni svi njegovi organi, jer, u
teoriji, crvi su u stanju da regenrišu anus. Ako zasečete ispred sedla, crv će sigurno
umreti.

OD MAČAKA KOJE PREDU DO PUPAKA

Kako mačke predu?

Kod domaćih mačaka radi se o ligamentu koji povezuje ključnu kost sa grlom,
zvuk predenja se stvara i pri udisaju i pri izdisaju. Kod njihovih većih rođaka, kao što su
na primer lavovi, stvari su malo drugačije pa do predenja dolazi samo pri izdahu. Mačke
nikada ne prestaju da predu - samo kontrolišu jačinu zvuka.
Predenje je obično povezano sa zadovoljstvom, kao što je maženje ili glađenje.
Ali, predenje podjednako može biti znak stresa, pa zbog toga mačke glasno predu kada ih
pregleda veterinar. Neka istraživanja su pokazala da predenje doprinosi gustini kostiju, pa
čak i da može biti deo procesa izlečenja, kao i da je konstantno predenje deo procesa
održavanja i da zahteva minimalan utrošak energije. Veterinari će vam potvrditi da kosti
kod mačaka zarastaju mnogo brže nego kod ostalih životinja - možda se zato i veruje da
mačka ima devet života.

Mačke imaju brkove da bi im pomogle da se snađu u prostoru. Ako je mačka

trudna, da li su joj brkovi duži?
Dužina brkoa kod mačaka je genetski određena i ne može se podesiti. Ako se
mačka ugoji više nego što je normalno, njeni brkovi bi mogli biti prekratki i, u teoriji, ona
bi se zaglavila prolazeći kroz uske prostore.
Ali, kada se radi o trudnim mačkama, to i nije neki problem. One su trudne samo
9 nedelja, što im baš i ne pruža mnogo prilika da se zaglave u prolazu. Još jedna stvar
koju treba zapamtiti o mačkama, bile one trudne ili jednostavno samo debele, je da su one
stvorenja koja bi najradije ležala ispred vatre, pa bi, samim tim, najviše volele da se tu
zaglave.

Zašto mačke jedna drugoj njuše nos kada se sretnu?

Verovatno postoji nešto u pljuvački ili dahu mačaka što ih identifikuje kao
različite jedinke. I pacovi i mačke rade istu stvar; setite se samo da su ove životinje, kao i
mnogi drugi sisari, noćne životinje, i da moraju da budu sposobne da prepoznaju
prijatelje i neprijatelje u mraku. Naravno, mačke jedna drugu njuše i na onoj strani koja je
skroz suprotna od nosa i tako dobijaju podatke o polu, zrelosti i socijalnom statusu druge
jedinke.
Čulo mirisa je izuzetno razvijeno kod mačaka (i pasa), čak i do deset puta više
negokod ljudi. Zečari su znali da upozore dijabetičare kada bi im se podigao nivo šećera
u krvi - pas bi to namirisao i zalajao u znak upozorenja.

Zašto mačke ne osede kada stare?

Boja mačjeg krzna je određena prisustvom melanina u krznu. Melanin je obično
crn, iako se takođe može pretvoriti u čokoladno braon boju. Postoji još jedan oblik
melanina, feomelanin, koji je narandžaste ili žute boje. Ponekad dlake uopšte ne sadrže
pigment i ostaju potpuno bele.
Krzno svih mačaka se sastoji od različitih obrazaca u kojima se mešaju ove boje.
Pigmenti melanin i feomelanin proizvode specijalne ćelije koje se zovu melanociti i koje
su prisutne u folikulima dlake, pa se pigment inkorporira u dlaku tokom rasta. Obrazac i
boja krzna svake mačke zavisi od toga na kojoj je boji pigment proizveden, a ovo
kontorlišu mačkini geni. Kod nekih mačaka, dlake su iste boje celom svojom dužinom,
ali se kod drugih mačaka događa da jedna dlaka sadrži više boja. Ponekad je dlaka žuto-
braon skoro celom svojom dužinom, ali ima crni vrh; takođe postoje dlake koje kao da su
obmotane crnom trakom. Do ovoga dolazi zato što melanociti proizvode različite vrste
melanina u različitim fazama rasta dlake.
Tokom procesa starenja, mačke imaju tendenciju da izgube nešto od prvobitne
boje krzna, ali one nikada ne osede u potpunosti; umesto toga, dlaka im postaje tuplja, a
boja krzna nije nije više toliko jaka. Nije u potpunosti jasno zašto mačke u potpunosti ne
osede, mada one generalno stare na jedan mnogo graciozniji način nego ljudi. Možda je
to zbog načina ishrane ili količine spavanja.
Da li mačke imaju pupak, i ako ga imaju, gde je?
Mačke itekako imaju pupak. Možete ga naći vrlo lako jer je smešten na istom
mestu kao i kod ljudi - na stomaku, baš ispod rebara. Ali nemojte očekivati da njihov
pupak izgleda isto kao i ljudski. Ako imate mačku koja je za to raspoložena i ako ste
spremni dobro da potražite, otkrićete da je prekriven krznom i da liči na ožiljak.
Pupkovi su ostaci pupčane vrpce kojom je fetus povezan sa majkom i kroz koju
teče krv između placente i fetusa. U slučaju mačaka, mama mačka mora odmah nakon
rođenja mačeta da pregrize pupčanu vrpcu.

OD ŠIŠMIŠA DO EKSPLODIRAJUĆIH GALEBOVA

Zašto šišmiši vise naopako?

Položaj njihovih nogu nije isti kao kod ptica. Tanka membrana šišmiševih krila od
njegovih produženih prstiju do do nogu i pričvršćena su za bočni deo njihovog tela. Kod
većine šišmiša takođe se može pronaći tanka membrana koja povezuje obe noge. Ova
membrana se ponaša kao torba i služi za hvatanje insekata. To znači da noge šišmiša nisu
slobodne da rade šta im volja, već su povezane sa krilima i repnom membranom.
Zato se kod šišmiša nisu razvile razne vrste nogu koje se mogu naći kod ptica -
duge noge kod roda ili kratke kod pataka. Izgleda da je šišmišima najlakše da sklone
membranu takošto vise naopačke. Drugim rečima, to je najudobnija poza za slepe
miševe.

Zašto se šišmišima ne slije krv u mozak kada vise naopako?

Cirkulacija krvi u našem telu se veoma brzo prilagodi promeni položaja, isto tako
je i kod šišmiša. Ako stojite na glavi, vaše srce, arterije, kapilari i vene guraju krv u
pravcu u kome bi trebalo da ide bez obzira u kom se položaju nalazi telo.
Srce šišmiša je prilično veliko u odnosu na veličinu njihovog tela, ako ih u tom
smislu poredimo sa drugim sisarima. Takođe, oni imaju visok udarni volumen, a to je
količina krvi koju srce napumpa u jednom otkucaju. Dakle, kombinacija velikog srca,
brzih otkucaja i visokog udarnog volumena olakšava odmaranje naglavačke. Zatim, srce
takođe sadrži ventile koji se staraju da krv ne krene u pogrešnom smeru, i specijalne
modifikacije arterija, vena i kapilara u membranama za letenje.

Zašto šišmiši ne proizvode zvukove koje možemo da čujemo?

Šišmiši sve vreme proizvode zvukove, ali naše uši nisu dovoljno prefinjene da bi
mogle da ih čuju. Slepi miševi proizvode zvuke vrlo visoke frekvencije - ultrazvuke. Kao
delfini i kitovi, šišmiši koriste zvuk da bi locirali plen i da bi utvrdili gde su i gde žele da
idu. To se zove eholokacija. Zvukovi koje proizvode šišmiši odbijaju se o zgrade, drveće,
životinje i slično. Šišmiši slušaju ove zvukove i tako utvrđuju koliko je neki objekat
udaljen i kakav je njego oblik.

Zašto neke ptice skakuću, a druge hodaju?

Ptice koje žive na zemlji, kao što su fazani, imaju tendenciju da hodaju; ptice
pevačice koje žive na drveću imaju tendenciju da skakuću jer putuju od grane do grane.
Papagaji često hodaju po granama, a pripitomljeni vrapci skakuću kada stanu na tlo, dok
crvenokape senčice hodaju po zemlji, a neke pevačice, kao što su američki crevndać i
evropski kos, mogu i da skaču i da hodaju. Ptice sa malim nogama kao što su čopa,
kolibri, zlatna pčelarica, kao i mnogi kljunari, koriste noge samo za održavanje u vazduhu
i veoma retko hodaju. Druge ptice koje imaju velike noge, kao što je morka, uglavnom se
kreću uz pomoć nogu. Izgleda da ptice skaču ili hodaju u zavisnosti od toga kako su se
prilagodile na neku sredinu – zemlja je dobra za hodanje dok je skakanje bolje za kretanje
od grane do grane.

Da li ptice imaju vosak u ušima?

Ne ptice nemaju vosak u ušima. Ptice imaju veoma kratak spoljni ušni kanal ili ga
uopšte nemaju i timpani – odnosno bubne opne – su razvučene preko otvora. Svrha voska
u ušima je da zaštiti membrane u ušnom kanalu, ali pošto ptice nemaju takve kanale,
njima vosak i ne treba.

Da li ptice imaju bešiku?

Ne, nemaju. Najveći deo tečnosti se apsorbuje ili reciklira dodavanjem nečemu
što je čvrsto i što prođe kroz organizam ptice i izađe u obliku izmeta. Postoji samo jedna
rupa kroz koju bi nešto moglo izaći.

Kako su ptice dobile perje?

Naučnici se još raspravljaju oko toga, sa modom se menjaju i teorije, ali najšire
prihvaćeno mišljenje je da su pernati dinosaurusi, kao što je čuveni Archaeopteryx fosil –
za koji se kaže da je star 150 miliona godina i koga mnogi smatraju prvom pticom –
razvili pera iz rožnatih izraštaja u vidu ljuski koje su im služile kao izolacija. To su bila
svorenja koja su živela na zemlji i smatra se da su kada su razvili gornje ekstremitete
prekrivene perjem te udove koristili da bi hvatali insekte. Neki teoretičari smatraju da je
nasumično mahanje koje potiče od već pomenutog pribavljanja hrane dovelo do pojave
letenja. Iako ne zvuči baš ubedljivo, ova teorija je trenutno prihvaćena.
Ali, postoji još jedna teorija: pera su se razvila kod dinosaurusa koji su živeli na drveću
da bi ublažila njihove padove dok skaču sa drveta na drvo. Možete verovati i u ovu
teoriju ako vam se sviđa. Pravi odgovor ne postoji. Archaeopteryx fosil definitivno nije
najvažniji fosil. Drugi dinosaurusi, pre i posle njega su imali pera i moguće je da su leteli.

Zašto ptičija jaja ne puknu kada se izlegu?

Ljuski kokošjeg jajeta treba 16 sati da se razvije u telu ove ptice. Ona je formirana
od kalcita, jedne vrste kalijuma ojačanog proteinskim vlaknima. Kada se izlegne ono je
potpuno čvrsto, isto kao i u kartonskom pakovanju. Ljuska jajeta je prilično jaka i
apsolutno sposobna da podnese prolazak kroz jajovod, jednu mišićnu cevčicu koja
kontrakcijama pomera jaje unapred. Kada biste stavili jaje na dlan i stegnuli ruku
pokušavajući da ga polomite, iznenadili biste se koliko je snage za to potrebno. Jaje čak i
preživljava pritisak kada ga kokoška izleže iz sebe, a zatim i čitavu njenu težinu dok leži
na njemu. Takođe, jajovod se prilagođava gabaritu jajeta da se ono ne bi polomilo ili
napuklo.

Kako možete promeniti boju ljuske kokošijeg jajeta?

Osim farbanjem nikako ne možete promeniti boju jajeta. Tu boju diktira genetika.
Suprotno uvreženom verovanju, vrsta hrane koju dajete kokoški nema nikakve veze sa
bojom ljuske jajeta. Takođe, boja ljuske nema nikakve veze sa nutritivnom vrednošću
jajeta. Neki ljudi misle da su braon jaja ukusnija od belih, i obrnuto, ali to uopšte nije
istina. Ako želite bela jaja možete ih pronaći kod kokošaka koje uvek legu bela jaja, kao
što je Leghorn. Vrsta kokoške određuje boju ljuske.

Zašto nikada ne vidimo bebe golubove?

Golubovi ne nepuštaju gnezdo pre nego što prođe 35 dana od njihovog rođenja, a
do tada već moraju imati u potpunosti formirana pera da bi mogli da lete. Drugim rečima,
u trenutku kada napuste gnezdo oni izgledaju kao odrasli golubovi. Dakle, ne viđamo ih
kada su veoma mladi jer su tada još uvek u svojim gnezdima.

Gde su pačije uši?

Uši su kod pataka smeštene na uobičajenom mestu – sa obe strane glave. Ali, one
nemaju uši koje vire kao mi. Umesto toga, otvor njihovog ušnog kanala je prekriven
specijalnim zaštitnim perima čiji je zadatak da spreče vodu da uđe unutra, pa ih ne
možemo videti.

Zašto galebovi ne mogu da slete na drveće?

Ne postoji ništa u anatomiji galebova što ih sprečava da slete na drveće. Zapravo,
postoje neke vrste galebova koje prave gnezdo samo na drveću. Chroicocephalus
philadelphia se gnezdi samo u četinarima. Gnezda se obično nalaze na 15 stopa od
zemlje, na horizontalnim granama. Larus argentatus se može gnezditi na bilo kom mestu:
na obodu zgrade, stenama i drveću.
Dakle, labudovi mogu da slete na drvo, ali da li će to uraditi ili ne, zavisi od toga
koje stanište više vole. Neki od njih neće sleteti na drveće jer su specijalisti za svijanje
gnezda na stenama.

Da li bi galeb eksplodirao kada biste mu dali aspirin?

Pretpostavljam da biste zapravo želeli da pitate sledeće: pošto je stomak galeba u
stvari jedan rezervoar kiseline, da li bi ulazak alkalnog aspirina izazvao trenutnu reakciju
u kojoj bi se solobodile velike i potencijalno štetne količin ugljen dioksida. Takođe su
postojale glasine da ne bi trebalo bacati pirinač posle venčanja jer bi ptice mogle da
eksplodiraju zbog širenja pirinča u utrobi.
Istina je da galebovi ne eksplodiraju ako progutaju aspirin, niti ptice eksplodiraju
ako jedu pirinač. Samo malo mućnite glavom. Ako bi širenje pirinča izazivalo eksplozije
ptica, onda ne bi postojala ni jedna jedina ptica u Kini. Tokom migracije, mnoge guske i
patke zavise od poplavljenih pirinčanih polja jer jedući na njima stvaraju naslage koje će
im dati snagu da se vrate do severa gde se pare.
Što se galebova tiče, jedan ornitolog nam je rekao: ’Granatujem vam 100% da ni
jedan galeb sigurno ne bi eksplodirao. Iako je utroba galeba mala, njegov probavni trakt
bi svario aspirin baš kao što se to dešava i kod ljudi. Pa čak i ako bi galeb progutao
aspirin kao tabletu, a ne rastvoren u vodi, on bi se verovatno polako rastopio u njegovom
stomaku’.
3. Nauka svuda oko nas

OD MEHURIĆA KOJI ŠIŠTE DO MEHURIĆA KOJI PADAJU

Zašto boca gaziranog pića šišti kada je otvarate ako ste je pre toga protresli?
Gas od koga pića postaju gazirana je ugljen dioksid; on se rastvara u piću kao
šećer u šoljici čaja. Međutim, dok boca stoji na polici, on polako izlazi iz pića i skuplja se
u delu između čepa i pića – deo flaše koji nazivamo grlić. Skoro uvek kada otvorite flašu
gaziranog pića, ovaj gas se oslobađa i možete čuti jedno pšššššššt.
Ali, kada flašu protresete pre otvaranja, ugljen dioksid se opet meša sa pićem i
formira džepove ugljen dioksida u samoj tečnosti. U tom slučaju gas ne može tako lako
da se oslobodi. Umesto toga, pomenuti džepovi se dižu na vrh boce i sa sobom povlače
deo tekućine. Zatim se sve to izlije iz flaše i napravi dobro nam poznati nered.

Zašto piće zapeni kada u njega ubacite koscku leda?

Mehurići gasa se veoma teško formiraju u tečnosti – obično im je potrebna gruba
ili porozna površina. Kada hemičari zagrevaju tečnost u staklenim posudama, a posebno
kada se ne radi o vodi, oni obično dodaju nekoliko poroznih listića gline ne bi li pomogli
mehurićima da se formiraju dok tekućina dolazi do tačke ključanja. Ako to ne učine,
temperatura vode se podigne na nekoliko stepeni iznad tačke ključanja, a mehurići se
uopšte ne formiraju, a onda dolazi do jedne vrste male erupcije koja može biti opasna.
Kada otvorite bocu gaziranog pića, rastvoreni ugljen dioksid pokušava da se
pretvori u mehuriće ugljen dioksida i da se na taj način oslobodi. Ali, za formiranje
mehurića mu je neophodna hrapava površina. Kockice leda su obično hrapave, pa su
idealne za to. Međutim, količina mehurića će zavisiti od toga na koji su način kockice
bile napravljene. Ako operemo kockice pod mlazom vode hrapava površina nestaje, pa će
nakon ponovnog zamrzavanja biti glatke i mehurići će se mnogo teže formirati na njima.
Da bi stvarno penilo, koristite hrapave kocke leda.

Nakon što otvorimo bocu gaziranog pića, da li je bolje istisnuti vazduh ili ga ostaviti
unutra?
Ako istisnete vazduh, ugljen dioksid će dopustiti piću da ispuni prazan prostor, pa
neće više biti pene. Ako ostavite vazduh unutra, ugljen dioksid iz vazduha i ugljen
dioksid iz pića će doći do ravnoteže, pa će mehurići ostati u piću. Dakle, bolje je da u
flaši bude vazduha.

Zašto nam hladno gazirano piće natera suze na oči?

Krivi su mehurići i hladnoća. Mehurići iritiraju sinuse, dve cevčice u vašoj glavi
koje se zapuše kada se prehladite. Sve što iziritira sinuse automatski dovodi do suza.
Takođe, od hladnog pića se skupljaju krvni sudovi u glavi, pa krv teže prolazi
kroz njih. Ovo sužavanje takođe može da vas natera na suze, kao i da izazove
višeminutnu glavobolju.

Da li će srebrna kašičica sprečiti šampanjac da izvetri?

Ljudi koji su u poslu sa vinom će vam reći da ovo zaista pali. Naučnici kažu da to
nema veze sa istinom. Stručnjaci za vino kažu da će šampanjac ostati penušav čitava 24
časa nakon otvaranja ako se drži na hladnom. To je zbog toga što se ugljen dioksid (ono
što šampanjac čini penušavim) mnogo bolje rastvara u hladnoj mešavini alkohola i vode
nego u šećeru i slatkim sokovima na bazi vode, koji izgube mehuriće mnogo brže. Dakle,
sa ili bez srebrne kašike, šampanjac će zadržati penušavost. Srebrne kašike nemaju
nikakve veze sa tim.
Evo jedne zanimljive teorije: onaj ko je dovoljno trezan da stavi kašičicu u
šampanjac, dovoljno je trezan i da stavi taj isti šampanjac u frižider.

Da li mehurići u Ginisu idu niz kriglu?

Zaista izgleda kao da mehurići u tek natočenom Ginisu idu na dole. Pa opet, pena
se stalno povećava. Da bismo u potpunosti objasnili fenomen, prvo moramo da odamo
počast istraživačima Aleksanderu i Zaru sa Edimburškog Univerziteta i Stenforda koji su
mnogo vremena proveli buljeći u krigle Ginisa i pokušavajući da reše ovu zagonetku. A
evo i rešenja.
Zamislite da je pivo tek sipano u kriglu i da je ostavljeno da odstoji. Mehurići
počinju da se dižu, kao kod svih gaziranih pića, ali oni koji su u kontaktu sa časom bivaju
usporeni barijerom koja nastaje tamo gde mehurići dodiruju sa staklom. Mehurići u
centru krigle mogu slobodno da se penju mnogo brže i kako dolaze do vrha mehurići i ivo
se šire ka rubovima čaše gde bivaju skrenuti na dole. Kako pivo teče niz spoljašnjost
čaše, ono povlači mehuriće sa sobom, pa zbog toga mehurići ’plutaju’ nadole. Ova
cirkulacija se nastavlja još neko vreme, ali, na kraju krajeva se skupi dovoljno mehurića u
peni, procesu ponestaje energije i pivo u vašoj krigli se smiruje.
Ovaj proces nije karakterističan samo za Ginis, ali je mnogo lakše videti svetle
mehuriće na tamnom pivu. Takođe, gas koji se koristi u većini gaziranih pića je ugljen
dioksid, dok se za Ginis koristi nitrogen, koji se ne rastvara tako dobro kao ugljen
dioksid, pa ni penušavost ne prolazi tako brzo. Pravi se daleko mirniji mehurić koji
polako putuje kroz čašu.

Zašto su mehurići okrugli?

Moramo se malo pozabaviti površinskom silom (surface tension), što je u suštini
kao hvatanje kajmaka na tečnosti. Ako dobro pogledate površinu barice, videćete da
insekti po njoj hodaju kao da je u pitanju gumena podloga – to je zbog efekta površinske
sile. Ako pokušate da razbijete površinu vode u činiji tankom hartijom videćete kako se
papir pomalo savija sve dok ne probije površinu – to je opet površinska sila.
Površinska sila je rezultat povezanosti molekula vode. Hajde da zamislimo da
molekuli koji čine vodu imaju šest veza sa susednim molekulima; po jednu sa svakim
molekulom iznad, ispod, na levo, na desno, ispred i iza. Molekuli na površini vode
nemaju komšiju iznad sebe, pa višak veza prebacuju na molekul na površini pored sebe.
To znači da svaki molekul na površini vode ima još jednu dodatnu vezu sa površinskim
molekulom pored sebe. Te dodatne veze čine da molekuli na površini imaju najbolju
povezanost, što stvara efekat kajmaka. Do ovog efekta dolazi kada je voda u dodiru sa
vazduhom ili nekim drugim gasom.
Isto ovo se događa i u mehuriću. Kada mehur dođe u dodir sa gasom on se trudi
da ga zadrži u najstabilnijem mogućem obliku i na najmanjoj mogućoj površini.
Najlogičniji oblik je sfera jer je njena površina najmanja moguća u odnosu na zapreminu,
pa je samim tim za njeno stvaranje potrebna najmanja količina energije.
 Mehurići koji se prave u vazduhu su malo drugačiji, iako ih takođe povezuje
princip površinske sile. Kod mehura sapunice ravnoteža se potiže između površinske sile
između sloja sapunice, koji teži da smanji mehur, i spoljnog pritiska vazduha koji teži da
ga natera da eksplodira. Zato treba napraviti veoma dobru procenu pri duvanju balona od
sapunice – on ili pukne ili implodira ako nije postignuta ta fina ravnoteža.

Zašto moramo da dodamo sapun vodi pre nego što naduvamo mehur?
Molekuli vode jako privlače jedan drugi. Ako pokušate da naduvate mehur samo
od vode, molekuli se nikada neće dovoljno razmaknuti da bi se napravi tanak film vode
koji je potreban za mehur.
Ali, ako dodate sapun, površinska sila (koja se, kako smo gore objasnili, stvara
tako što se molekuli privlače) se naglo smanjuje i moguće je stvoriti tanak film koji će
nam omogućiti da naduvamo mehur. Međutim, iako smanjena, površinska sila još uvek
postoji i upravo ona daje mehuru loptast oblik jer uvek teži da napravi najmanji mogući
oblik – sfera. Sfera je oblik koji ima najmanju površinu u poređenju sa zapreminom.

Koliko veliki može biti mehur od sapunice?

Površinska sila je ono što održava oblik mehura, ali i sila gravitacije utiče na
mehur i nastoji da povuče na dole njegovu gornju stranu. Kada gravitaciona sila postane
veća od površinske sile, mehur će implodirati. Isit taj efekat ograničava veličinu kapljice
vode koja curi iz slavine – težina vode postaje prevelika za površinsku silu.
Međutim, pošto je sloj vode u mehuru izuzetno tanak i, samim tim, veoma lak,
efekat gravitacije ne može biti toliko velik i mehur će pre pući od udara vetra ili dodira sa
hrapavom površinom. Još jedna stvar koja dovodi do pucanja balona je brzo isparavanje
tankog sloja vode.

Da li se mogu naduvati mehuri od sapunice u svemiru?

Mislite o tome šta se događa kada naduvate mehur od sapunice. Vi pritiskate
vazduh o sloj sapunice, povećavajući pritisak sve dok taj sloj ne počne da se širi i formira
mehur. Čak i naduvavanje mehura od sapunice zahteva određen napor jer morate da
duvate protiv pritiska spoljnog vazduha da biste formirali mehur. U trenutku kada mehur
napusti slamku, pritisci u mehuru i van njega se izjednačavaju jer bi u suprotnom mehur
eksplodirao ili implodirao, u zavisnosti od toga da li je spoljni pritisak veći ili manji.
Razlog zbog koga mehurići kratko traju je jer imaju tendenciju da idu na gore ili
na dole. Ako idu na gore, spoljni pritisak se smanjuje, jer ima manje molekula vazduha
koji vrše pritisak, i mehur eksplodira. Ako ide na dole, spoljni pritisak vazduha se
povećava i mehur implodira.
Ali, mehur u najvećem broju slučajeva eksplodira zato što je premalo vode u tom
tankom sloju, i ona će težiti da ide ka dnu mehura zbog gravitacije. Vremenom, težina
vode postaje prevelika za površinsku silu i tanki film počinje da se razdvaja. Zatim, svaka
razlika u pritisku samo povećava razdvojenost.
U svemiru, naravno, nema vazdušnog pritiska jer nema ni vazduha. Čim biste
pokušali da naduvate mehur, on bi pukao jer ne biste imali protiv čega da duvate. Dakle,
nema duvanja balona u svemiru.
Šta bi od ova tri prvo udarilo o pod kada biste ih bacili sa iste visine: mehur,
gvozdena lopta ili drvena lopta?
Ako govorimo o bacanju kroz vazduh, odgovor je zaista jednostavan: gvozdena
lopta bi udarila o pod malo pre drvene, a mnogo pre mehura. Ovo nema veze sa razlikom
u težini sa gravitacijom, već sa činjenicom da vazduh ima mnogo više uticaja na lake
predmete koji se kroz njega kreću. Mehur leluja kroz vazduh i vrlo lako može biti
zahvaćen bilo kakvom cirkulacijom vazduha, pa njegov put ka tlu može trajati. U teoriji,
vazduh bi više uticao na drvenu loptu nego na gvozdenu, jer je drvena lopta lakša, ali bi
razlika bila zanemarljiva.
U vakuumu bi situacija bila potpuno različita. Kao prvo, mehur uopšte ne bi
mogao da postoji jer bi ga vazdušni pritisak iznutra naterao da eksplodira (vidi iznad).
Kao drugo, ne postoji vazduh koji bi mogao da utiče na drvenu i gvozdenu loptu, pa bi
obe pale za isto vreme. Ako mi ne verujete, pogledajte fotografije koje je Apolo misija
napravila na mesecu gde je prikazano kako čekić i pero bačeni sa iste visine dodiruju tlo
u isto vreme.

MILOS MILOS MILOS

OD RASTUĆE TOPLOTE DO JAVOROVOG SIRUPA

Kako toplota čini da da se stvari izdignu?

Ako bilo koji deo neke tečnosti ili gasa učinite toplijim od njegove okoline, on će se
izdići. Ovo se dešava zato što je sve sačinjeno od atoma i kada podignete temperaturu vi
ustvari tim atomima dodajete energiju – ovakav postupak rezultira smanjenom gustinom
navedene sredine. To se ustvari dešava zato što se atomi kojima ste dodali energiju sada
više kreću i zauzimaju veću zapreminu. Zamislite kada biste vi i vaši prijatelji skakutali
po sali za fizičko – što se više krećete, više mesta zauzimate; tako isto je i sa atomima.
Tako da, iako je masa atoma nepromenljiva, zapremina se povećava, a gustina se
smanjuje. Ono što je manje gustine teži da se izdigne.

Ako zagrejete metalni tiganj dok ne postane izuzetno vreo, a zatim sipate malo vode
na njega, voda će formirati balončiće koji će žustro skakutati okolo. Zašto?
Temperatura tiganja mora biti znatno veća od 100 stepeni celzijusa (tačka ključanja vode)
da bi se ovo dogodilo. Površina svih kapi vode koje dođu u kontakt sa vrelim tiganjem će
gotovo instantno ispariti, a ta voda koja ispari stvoriće jastuk vode i pare po kojem će
balončići vode skakutati. Dok oni skakuću, sve više i više vode isparava da zameni ovo
jastuče vode i pare koje se postepeno gubi. Ovo dovodi do velikih turbolencija pod
balončićima i to je ono što ih lansira da jezde po tiganju.

Zašto duvamo u šibicu da je ugasimo, a u vatru da je razgorimo?

Sve zavisi od jačine duvanja. Ako duvate jako i dugo vatra će se ugasiti. Ako duvate
lagano šibica će nastaviti da gori. Da bi nešto gorelo potrebni su mu kiseonik, toplota i
gorivo. Toplota održava gorenje ali vam prvo treba početan unos energije da biste
započeli proces. Kada je u pitanju vatra, ponekad to možete učiniti duvanjem u nju jer
tako dodajete još kiseonika u sistem i pomažete da se plamen raširi. Ipak, ako budete
duvali previše jako, vatra će se ugasiti jer ste je previše ohladili.
Kada duvate u šibicu ona se ugasi zato što ste ohladili deo nje koji je pod plamenom.
Dakle, proces je dvosmeran.

Zašto šibica gori u dve različite boje kada je gledate?

Plamen ima različite boje u zavisnosti od količine toplotne energije koju oslobađa.
Premda je crvena boja ta koja nas asocira na plamen, ona ustvari nosi najmanju količinu
toplotne energije. Zamislimo kovača kako kuje potkovicu za konja. On prvo stavi metal
u peć. Kako se metal greje on dobija crvenu boju, a zatim postaje žućkastonarandžast.
Kada bi bio u mogućnosti da ga zagreje toliko, potkovica bi sijala belo. Plamen sveće je
generalno žut, dok je plamen kod šporeta na gas plave boje – plavi plamen je vreliji od
žutog.
Šibica ima više toplotnih nivoa tako da prikazuje spektar boja. Deo do drveta će goreti
plavom bojom dok će kako se udaljava od njega, plamen postajati sve crveniji zato što je
hladniji.

Ako crne stvari upijaju toplotu bolje od belih, zašto onda ljudi koji žive u toplijim
krajevima ponekad nose crnu odeću?
Postoji dobro naučno objašnjenje za ovo, ali to ne mora nužno biti i razlog. Istina je da se
odeća crne boje koju nose ljudi u toplijim zemljama više ugreje nego bela. Kao rezultat
toga, odeća postaje znatno toplija od čovekovog tela i onda se javlja temperaturna razlika
izmedju njih. Razlika u temperaturi izaziva kretanje vezduha, i to je kao povetarac koji
hladi telo.
Ipak, malo je verovatno da je to pravi povod zašto ljudi nose crno. Pre će biti da ga nose
iz kulturoloških razloga.

Zašto se, kada stavite šolju vode i šolju javorovog sirupa u istom vremenskom
intervalu u mikrorernu, sirup više ugreje?
Nekim materijalima ja potrebno više enegije nego drugim da bi podigli svoju
temperaturu. Količina energije koju je potrebno dovesti nekoj materiji da bi se postigla
određena temperaturna promena je mera njenog toplotnog kapaciteta. Ako javorov sirup
ima niži toplotni kapacitet od vode, brže će se zagrejati i biće potrebna manja količina
energije da mu se podigne temperatura. Toplotni kapacitet javorovog sirupa nam nije
poznat – niko se nije pomučio da ga izmeri – ali imamo potajnu sumnju da bi mogao biti
dosta viši od kapaciteta vode.
Još jedan faktor jeste gustina radioaktivnog zračenja materijala. Mikrorerna funkcioniše
tako što emituje visokofrekventne energetske talase unutar pećnice. Ovi talasi se odbijaju
o zidove i pogađaju hranu. Neki od ovih talasa će se odbiti od hrane natrag, ali deo njih
će proći unutra, uspeti da aktivira molekule i zagrejati hranu. Voda prilično dobro upija
mikrotalase, ali ne i najbolje. Kada bi javorov sirup upijao mikrotalase bolje od vode
onda bi upijao i više energije te bi se samim tim i zagrevao brže od vode.
Poslednji faktor jeste to da javorov sirup ima manji pritisak pare i ključa na znatno višim
temperaturama. Voda se ne može zagrejati na preko 100 stepeni dok bi se javorov sirup
verovatno mogao zagrejati na oko 200 stepeni celzijusa, te je moguće zagrejati ga više
nego vodu.

OD VLAŽNIH PROZORA DO DUGA KOJE SE SAVIJAJU

Kada nam je auto u garaži zašto se na prozorima ne stvara javlja kondenzacija,

iako je sve širom otvoreno?
Sve je to zbog krova garaže. Tokom dana, on se ponaša kao suncobran i zaklon koji pravi
sprečava prekomerno nakupljanje toplote. Tokom noći menja svoju ulogu i sprečava
rapidne gubitke toplote – slično kao ćebe na krevetu.
Danju je vazduh pod krovom hladniji od ovog izvan i ne sakupi manje vlage – topliji
vazduh može da primi više vlage od hladnog. Onda, noću, kada temperatura spoljašnjeg
vazduha počinje da opada, temperatura vazduha pod nadstrešnicom ostaje relativno
toplija tako da se vlaga u njemu ne kondenzuje, ne formira se rosa i vaš auto ostaje suv.

Kada letite avionom pri velikoj visini često možete videti kapi vode u vazduhu. S
obzirom da je spoljašnja temperatura prilično ispod nule, zašto se one nisu zaledile?
Voda može biti u tečnom stanju čak iako joj je temperatura ispod nule, a za to postoje dva
glavna uslova. Primese u vodi snižavaju tačku mržnjenja. Zbog toga se zimi posipa so po
putevima, jer ona sprečava da se led formira i može da spusti tačku mržnjenja čak do -13
stepeni celzijusa u zavisnosti od toga koliko je soli posuto.
Ipak, najverovatniji razlog zašto se ove visinske kapljice ne zaleđuju jeste to da je vodi
potrebna tačna struktura molekula da bi se zamrzla i to se uglavnom formira oko neke
semenčice koja može biti mala poput trunke prašine. U većim površinama vode kao što
su šolja ili činija nešto takvo se može i pronaći te se voda spremno zamrzne na svojih
nula stepeni. Međutim, na velikim visinama se može desiti da nema tog semena začeća
koje će pokrenuti proces, pa će kapljice vode biti postojane u atmosferi čak i na
temperaturama do -40 stepeni celzijusa.

Možete li rasturiti nešto zvukom?

Možete učiniti da bilo šta vibrira – vojnici koji marširaju preko mosta, operski pevač koji
pogađa određenu notu ili skakač u vodu koji se odbacuje od odskočne daske. Takođe
možete učiniti da stvari vibriraju svojom prirodnom frekvencijom. Tako da ako odskočna
daska ima prirodnu frekvenciju od recimo 1Hz – jedan skok po sekundi – onda skakanje
po toj dasci u intervalu od pola skoka po sekundi ne bi dalo tako veliki skok kao kad biste
skakali po njoj jednom svake sekunde. Kada je sistem primoran da vibrira svojom
prirodnom frekvencijom, onda se kaže da on rezonira samom stvari koja ga tera da
vibrira.
Pričalo se da je veliki Karuzo mogao da razbije čašu koristeči samo svoj glas (premda je
posle njegove smrti njegova žena to demantovala). Međutim da bi se ovako nešto moglo
dogoditi ne samo da je potrebno da slavni pevač savršeno pogodi rezonantnu notu, već i
da to učini sa znatnom silinom. Da biste nešto polomili samo čineči da ta stvar vibrira
morate je drmati njenom rezonantnom frekvencijom kako biste izazvali najveće vibracije.
Ipak, ovo neće uvek upaliti jer objekti čuvaju svoju celinu jakim unutrašnjim silama koje
su snažnije od rezonantnih sila koje pokušavaju da ih raskinu.

Zašto drvo i staklo proizvode različite zvukove prilikom loma?

Kada se neki materijal polomi deo energije koja je uticala na lom čini da polomljeni
delovi vibriraju i proizvode zvuk. Različiti materijali imaju različite stepene
“zategnutosti” i tako se ,mnogostruke harmonije koje su stvorene, istežu do različitih
granica i rezultuju drugačijim zvukovima.

Zašto je staklo providno?

Kada jedan fotom svetlosne energije pogodi jedan od atoma koji sačinjavaju molekule
stakla, on uskomeša elektrone u tom atomu. Međutim, nisu svi elektroni u istoj orbiti; oni
se obrću oko jezgra na različitim nivoima, a nivo menjaju jedino kada prime dovoljno
energije za skok.
Kod providnih materijala ovi nivoi su toliko udaljeni jedni od drugih da svetlost nema
dovoljno energije da stimuliše elektrone i tako jednostavno prođe između njih ne
reagujući sa materijalom. Zbog toga mi vidimo kroz staklo i vodu. Ali providnost je
vezana za dužinu svetlosnih talasa, i iako je vidljivi deo spektra svetlosti jasno vidljiv
kroz staklo, ultraljubičasti deo spektra čini da staklo postane manje providno jer ovi zraci
imaju dovljno energije da nateraju elektrone da promene orbitu.

Da li je tačno da su stari prozori deblji pri dnu nego u vrhu zato što je staklo
potonulo dole?
Staklo ne teče, iako se tehnički naziva superhladnom tečnošću. To je zato što ono nema
zrnastu strukturu i savršeno je elastično sve do trenutka dok se ne polomi. Ako pogledate
u veoma stare prozore kod kojih su stakla samo 6 inča debela, možete videti da su
pojedini delovi stakla deblji od drugih. Ovo se ponekad pojavljuje pri dnu, ali ponekad i
na strani ili čak pri vrhu. Ovo se dešava zbog načina na koji je staklo pravljeno u danima
kada proizvodnja bila dosta grublja, a nema nikakve veze sa “oticanjem” stakla.
Stakleni paneli su se pravili tako što su se na vrhu metalnog štapa vrtele grudve stakla.
Dok su se vrtele, one bi se izravnale poput diska koji be se zatim sekao u manje panele.
Ipak, parčići na krajevima su uvek bivali gušći nego ovi ri sredini, tako da su stakla
varirala u debljini. Ustvari, ivični deo je često bivao toliko debeo da se kroz njega nije
moglo videti, te se takvo staklo prodavalo veoma jeftino.

Zašto je izgled stvari drugačiji u ogledalu automobila i zašto su boje oštrije?

Jedna zanimljiva stvar kod retrovizora na stranama automobila je to da su ogledala u
njima konveksna, tako da ne samo da stvari izgledaju manje nego i objekti koji su u
stvarnosti udaljeni čine se znatno bližim kada gledate u njih. Kada bi neko ko je blago
kratkovid gledao ka nekim udaljenim brdima verovatno ne bi mogao da fokusira svoj
pogled na njih ali bi sigurno mogao jasno da vidi njihov odraz u konveksnom ogledalu.
To je jedno od mogućih opravdanja ovog efekta.
Evo još jednog: Mi vidimo tako što se u našoj mrežnjači, osetljivoj opni u našem oku,
formira slika i to se sastoji od dve vrste ćelija osetljivih na svetlo koje se zovu štapići i
čepići. Štapići su jako osetljivi na svetlo, a slabo na boju. Čepići su, s druge strane su
manje osetljivi na svetlo a veoma osetljivi na različite boje. Štapići i čepići nisu jednako
raspoređeni po mrežnjači. Čak štaviše, u regionu smeštenom blizu centra oka, koji se
zove fovea, gde ima jako malo štapića, čepići su tanji gušće spakovani. Zbog toga ovaj
region više osetljiv na boje i zbog velike gustine ćelija daje oštriju sliku. Moguće je da će
stvari sagledane kroz ovo ograničeno područje izgledati slično kao odraz na retrovizoru
automobila, davaće oštriji sliku. Slika sveta odmah izvan ogledala bi bila slika izvan
fovee te bi bila manje oštra i slabijih boja. Ovo je samo teorija i ne verujem da je ikada
dokazana.

Zašto su duge krive?

Duge nastaju kada sunčeva svetlost obasja kap kiše i odbija se unutar nje. Svetlost se tada
kreće jako složeno; stupi u kapljicu, savija se usled prelamanja, odbija se od zadnju
površinu kapljice i zatim se javlja, bivši savijena poslednji put pri izlazu. Da bi se sve ovo
dogodilo svetlost mora da pogodi kap kiše pod određenim uglom, što je razlog iz kojeg
duge ne prekrivaju celo nebo.
Zašto su one zakrivljene? Napravite jedan eksperiment. Uzmite jedno poduže parče žice i
vežite ga jednim krajem za pod na udaljenosti od oko 2m. Zamislite da je taj kraj žice
sunce, a da je sama žica jedan svetlosni zrak koji dolazi iz njega.
Sad stanite na drugi kraj sobe i držite drugi kraj žice svojom desnom rukom tako da se
žica zategne. ispružite svoju levu ruku za jednu njenu dužinu i uhvatite žicu. Držite je
zategnutu, a za to vreme spustite svoju desnu ruku tako da se izvije i da pokazuje nazad
ka «suncu». Spuštajte ruke na dole sve dok vam desna ne dodirne pod. Sad bi trebalo da
ste napravili nešto što liči na putanju koju prolazi zrak sunca. Mesto gde ste levom rukom
uhvatili žicu predstavlja mesto gde se svetlo prelama o kapljicu a deo koji držite desnom
rukom ste vi. Ugao između dva dela žice predstavlja ugao koji je potreban da bi se dobila
duga. Jedini način da ovaj ugao ostane konstantan jeste ako pomerate levu ruku nadesno
ili nalevo (a tako da žica ostane napregnuta) u luku. Koji oblik ste dobili? Pa, polukrug –
oblik duge.

OD NAIZMENIČNE DO JEDNOSMERNE STRUJE

Znamo da je elektricitet vezan za kretanje elektrona, ali šta je tačno elektron?

Elektron je najmanja naelektrisana stvarčica koju možete naći u svakodnevnoj materiji i
najsitniji deo bilo čega sa čim biste se mogli sresti. On je toliko mali da osnovni deo bilo
čega sadrži u sebi 5 milijardi miliona elektrona. Mnogo je manji od atoma, čiji je sastavni
deo i predstavlja najmanju jedinicu električnog napona.
Elektron je toliko mali da se na njega ne mogu primeniti pravila uobičajenih,
svakodnevnih stvari. Mnogi ljudi elektrone zamišljaju kao sićušne kugle koje klizaju po
žici, ili u orbiti atoma kao minijaturne satelite. Ipak, predstava elektrona kao sićušne
kugle za bilijar ne drži uvek vodu jer oni, zapravo, nisu takvi. Čak štaviše, naučnici su ih
u ranom periodu dvadesetog veka smatrali nekakvim «talasima verovatnoće, a moderni
teoretičari ove struke su ih krstili «poljima multi – dimenzionalnih vektora». Ako želite
da saznate šta to tačno znači, trebaće vam deblja knjiga od ove.

Zašto se mučimo da kod naizmenične struje teramo elektricitet da ide u jednu pa u

drugu stranu? Šta fali da ide samo u jednom pravcu?
Da, tako je – dve glavne vrste električne struje su naizmenična struja (AC) i jednosmerna
struje (DC). Kod jednosmerne struje elektroni se kreću duž žice samo u jednom pravcu.
Međutim, naizmenična struja ima jednu veliku prednost nad jednosmernom – možete
menjati voltažu transformišući je, što je čini pogodnijom za sprovođenje. Setite se, napon
koji stiže do vašeg doma trebalo bi da bude 240 volti (u Evropi), a preko dalekovoda je
prenošen u mnogo hiljada volti. Sa jednosmernom strujom ne biste mogli da izvedete
tako nešto jer njenu voltažu ne možete trensformisati, te bi gubici između elektrane i vaše
kuće – koja može biti i kilometrima udaljena – bili ogromni jer su oni u vezani za kvadrat
struje, a ne za napon. S toga, zarad maksimalne efikasnosti, mi distribuiramo struju
zemljom u visokim naponima, ali malim jačinama.
Takođe, naizmeničnu struju je jednostavnije napraviti nego jednosmernu. Uprošćeno, ona
se dobija tako što se ogromni namotaji žice unutar džinovskog magneta vrte. Namotaj
izlazi i ulazi u magnetno polje i tako stvara struju koja ide prvo u jednom, a zatim u
drugom smeru.

Šta je opasnije, naizmenična ili jednosmerna struja?

Tomas Edison, slavni američki pronalazač, verovao je da je naizmenična struja mnogo
opasnija od jednosmerne za koju je smatrao da je najbolji metod distribuiranja
elektriciteta u domove. Da bi dokazao svoju tvrdnju on je istakao da se električne stolice
za izvršenje smrtne kazne napajaju naizmeničnom strujom. Ipak, kada je reč o opasnosti
struje bitna je njena količina, a ne da li je naizmenična ili jednosmerna.
Međutim, pitanje nije potpuno razrešeno. O tome se može raspravljati na konto toga da
zato što jednosmerna struja teče u samo jednom pravcu, ona može uticati na mišiće koje,
inače, kontrolišu električni impulsi. Snažan spoljašnji impuls jednosmerne struje može da
izazove jaku kontrakciju vaših mišića i da prouzrokuje grč u, na primer, vašim rukama
koje su uhvatile izvor električne struje koji vam sprovodi elektrošok puštajući sve više i
više struje u vaše telo – iz ovoga nema spasa. Sa naizmeničnom strujom je manja
verovatnoća da se ovo desi jer struja konstantno menja pravac; vaši mišići bi se zategli,
pa zatim naglo opustili i verovatno biste bili odbačeni od izvora – u teoriji.
I jedna i druga, naizmenična i jednosmerna struja, su opasne, a svaki napon preko,
recimo, 30 volti je predstavlja opasnost po život kod obe.

Kada nekog ubije struja, od čega tačno pogine? Od jačine ili od napona?
Jačina struje ga ubije. Najviše smrtnih slučajeva vezanih za struju je zato što ona
poremeti rad srca. Otkucaji srca su regulisani električnim impulsima i zalutali elektricitet
poremeti ovu delikatnu ravnotežu koja održava da srce kuca ravnomerno. Ako ga je
mnogo i i deluje predugo, rad srca će se poremetiti i ono će zapasti u fibrilaciju – vrstu
podrhtavanja koja je beskorisna za distribuciju krvi. Bez krvi vaš mozak umre od gladi za
kiseonikom, a sa njim i vi.
Visoki naponi su opasniji od niskih zato što kroz njih može putovati jaka struja. Ipak,
neki izvori visokih napona nisu opasni. naprave kao što su van der Grafov generator, koji
proizvodi veoma visoke voltaže statičkog elektriciteta, ili varnica kojom se pali plin na
pojedinim šporetima, mogu da proizvedu i do nekoliko hiljada volti, ali tu samo nekoliko
elektrona učestvuje tako da njima teče slaba u kratkom trajanju.

Zašto je potrebno da budemo u kontaktu sa tlom da bi nas udarila struja?

Električna struja predstavlja tok energije duž žice ili kroz provodnik. Ako nema svoj tok,
ne može da postoji. Ukoliko niste u kontaktu sa podom, struja nema u šta da utiče tako da
ni neće proći kroz vas.

Ali ptice stoje na žicama pod visokim naponom. Zar one svojim nogama ne prave
zatvoreno strujno kolo?
Da, ptice prave zatvoreno strujno kolo, ali ono je veoma slabo. Kao i u svakom strujnom
kolu, električna struja će pokušati da nađe najlakši kojim će se kretati, a s obzirom da
ptica predstavlja veliki otpornik za nju, struja će nastaviti da putuje kroz visokoprovodnu
žicu i teško da će bilo koji njen deo proći kroz pticu.
Razlika potencijala između žice i zemlje može biti nekoliko hiljada volti, dok je ta ista
razlika između dve noge ptice ekstremno mala i zbog toge struja neće proticati kroz njih.
Ipak, ako bi ptica uspela da jednu svoju nogu drži na žici, a drugu spusti na zemlju, ubrzo
bismo dobili pečeni specijalitet.

Zbog čega transformatori zuje?

Transformatori kojisu povezani sa elelktričnim provodnicima zuje jer se elektricna struja,
koja je promenjivog pravca, mrda napred nazad i «atomski magneti» unutar jezgra od
mekanog gvožđa se konstantno iznova raspoređuju i to po pedeset puta u sekundi.
Žice koje nose električnu struju okružene su elektromagnetnim poljima, a još ako je ta
struja naizmenična ova polja će menjati pravac svaki put kad struja promeni smer.
Zujanje se javlja usled promene pravca tih polja i izazvano je vibracijom
transformatorske kutije ili poklopca, jer, kako se polja menjaju, ona privlače ili odbijaju
metalne komponente u kutiji ili druge žice. Ovo pomeranje je vibracija koja izaziva
zujanje i uobičajene je frekvencije od 50Hz ili krugova u sekundi, a to je i frekvencija
naizmenične struje (u Americi 60Hz).

Zašto se hidrocentrale prvo trude da zagreju vodu, a zatim je pomoću kulera

ponovo hlade?
Elektrane proizvode energiju u dva koraka kako bi se što je više moguće energije
ekstrahovalo iz sirovine. Prvi korak sagoreva naftu ili prirodni gas da bi proizveo vrele
gasove koji će pokrenuti prvu od dve turbine. Kada gasovi prodju kroz ovu prvu turbinu
oni su i dalje vreli te se ova toplotna energija koristi za pokretanje drugog proces pri
kojem će ovi gasovi zagrevati hladnu vodu.
Voda se pretvara u paru koja prolazi kroz supertoplotne cevi koje će je dodatno zagrejati
na temperaturu od preko 500 stepeni celzijusa.Vodena para zatin prelazi do druge turbine
gde se širi i tako je pokreće.
Kada se para ekspandovala u njoj više nema korisne energije – ili barem ne dovoljno za
rad turbine – ali ostaje vrela. Zbog toga se hladi i vraća u tečno stanje kako bi mogla da
se ispumpa natrag da bi se ponovio ceo proces zagrevanja. Kuleri su, dakle, mesta gde se
ta voda/para hladi.
Od zamršene posteljine do ukusnog tosta

!!!!
Prvo poglavlje pod ovim naslovom ne znam da prevedem ... strana
120...!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

Zašto je toliko teško ispeglati nabor kada ga je tako lako napraviti?

Vlakna od kojih su sačinjeni materijali „vole“ da su poređana u prave linije i kada peglate
na rub vi ih, ustvari tako i ređate. To je lako učiniti zato što im je to prirodan položaj.
Ako biste hteli da se rešite poruba išlo bi teže, jer bi se oni opirali svakom trudu koji bi da
ih poremeti. Ipak, mogli biste da ih opustite i iznenadite peglom – sve što je potrebno
jeste da ih ovlažite.

Zašto se soda bikarbona koristila za čišćenje frižidera i zamrzivača?

Većina mirisa iz hrane su kiselinskog porekla. Soda bikarbona je suprotna – ona je blaga
baza. To znači da ovo dvoje mogu da reaguju zajedno i neutrališu kiselinu čime bi se
otarasili mirisa. Butanska kiselina, na primer, koja može poticati od ustajale hrane,
reagovaće sa sodom bikarbonom i nagraditi sodijum-butit, koji nema miris.Sa druge
strane, mirisi koji potiču odo ribe i mesa su alkalni po poreklu i oni se ne mogu ukloniti
sodom bikarbonom. Ako želite da se rečite tih mirisa, neki kažu da je najbolje ostaviti
otvorenu bocu sirćeta (kiseline) preko noći.

Zašto novinski papir brže požuti od običnog papira?

Novinske izdavačke kuće imaju za cilj da dostave vesti čitaocima što brže, a da pri tome
prođu što jeftinije moguće, te s toga koriste najjeftinije mastilo i papir. Novine nisu
namenjene da dugo stoje na polici – nema svrhe praviti ih od kvalitetnog papira zato što
će najverovatnije biti bačene u smeće istog dana kada su kupljene. Glavne komponente
drveta su celuloza i lignin. Celuloza je jaka i sačinjena od duguljastih vlakana zbog kojih
papir ostaje savitljiv i posle dužeg vremena. Lignin (ili belika) je ono što daje drvetu
tvrdoću i kiselinskog je sastava. Kod skupljih papira smeša se kuva kako bi se uklonio
lignin, a novinski papir je nastao od drveta koje nije skuvano tako da najveći deo lignina
ostaje u njemu i zbog toga on postaje žut kada ga izložimo sunčevoj svetlosti.

Zašto papirne maramice upijaju vodu bolje od drugih vrsta papira?

Papir se sastoji od tri vrste vlakana koje su po prirodi hidrofilične, što znači da da imaju
jaku sklonost ka vodi. Ustvari, one je vole. Ipak, poslednja stvar koju želite je da te tri
vrste vlakana isuše i upiju ceo sadržaj vaše hemijske olovke kada pišete po papiru, pa da
se to ne bi dogodilo u smešu od koje se pravi papir dodaje se glina.
Papirne maramice nema ove aditive nego su sastavljene samo od osnovnih vlakana sa
ponekim dodacima koji pojačavaju njihovu snagu.
Uz to, upijajući papir prolazi i kroz proces krepovanja. U ovom procesu vlakana papira se
nabiraju tako što se zaglave na valjak i prevaljuju preko ivice noža. Ovo povlači vlakna
od površine i savija papir. Na ovaj način se dobija krep papir i on je krajnji produkt
procesa krepovanja. Papirne maramice prolaze kroz isti proces ali ne u tolikoj meri.

Zašto povrće omekša kada ga skuvamo?

Sve biljke sastavljene su od miliona biljnih ćelija i svaka od tih ćelija je obmotana veoma
snažnim ćelijskim zidom. Susedne ćelije su međusobno spojene nekom vrstom lepka.
Kada jedete sirovo povrće ili neko nezrelo voće, vaši zubi moraju da razdvoje lepkom
spojene ćelije i odatle osećaj hrskavosti. Kuvanje omekšava taj lepak između ćelija tako
da vaši zubi lako klizaju između njih. Ista stvar se dešava i kad voće i povrće sazreli.

Zašto rabarbaru ne možemo kuvati u aluminijumskim tiganjima?

Aluminijum stvara tanak sloj oksida na svojoj površini da zaštiti metal od destrukcije
atmosfere, medjutim, neke vrste namirnica, zbo svog visokokiselog ili visokoalkalnog
sadržaja, mogu lako da prodru do metalne površine i da formiraju jedinjenja sa
aluminijumom koja prepoznajemo po njihovoj sivoj ili crnoj boji. Rabarbara je
visokokisela po prirodi sa pH vrednošću 3,1; njeno lišće sadrži visok procenat oksalne
kiseline i zbog toga se ono smatra otrovnim i ne bi trebalo da se konzumira. Dakle, dobar
razlog da ne kuvate rabarbaru u aluminijumskom tiganju jeste to što ćete upropastiti
tiganj i što će vam ona tamna jedinjenja obezojiti hranu.
Drugi razlog je to što će nešto aluminijuma dospeti u hranu, doduše u manjoj količini. Ni
jedno istraživanje nikada nije pokazalo da je korišćenje aluminijumskih tiganja štetno.
Ipak, u našoj ishrani postoje mnogi veći izvori aluminijuma nego što su to tiganji. Čajevi,
trave i začini karakterišu visokim koncentracijama aluminijuma, ali največi deo toga
prođe kroz telo neapsorbovan.