ЦРТЕЖ

У ПЕСКУ

Повест о ранохришћанским мученицима

У Поплијевој вили

Дан у лову.

Слободни робови

Арминијева смрт

Храбро исповедање

Смерни мисионари

Посета цару

У друштву царских перјаника

Јеси ли хришћанин?

Опасан задатак

Одговор
У затвору

У Колосеуму

Провера

Храна за мучеништво

Страшна вест

Епилог

У ПОПЛИЈЕВОЈ вили

Недалеко од плаже Арминије је вешто затезао лук, док су га остали робови

пажљиво

посматрали. Неки од њих су седели, а неки лежали на песку.

‐ Пази се осталих ‐ промрмља Сепијун, бојажљиво се осврћући око себе.

Мишићави плавокоси роб је олабавио тетиву на оружју и с необичним

нагласком полако

рекао:

‐ Ево има годину дана откако у шуми одапињем стреле и још нико ми то
није замерио.

‐ Али ти као да заборављаш да више ниси слободан човек. Ти си сада

Арминије, а не Герман, како су те звали у твојој земљи, и роб си, а не
ратник ‐ упозори га један од робова.

Знам да робу није дозвољено ни да дотакне оружје и да га чека бич уколико

то учини. Али

одапињање стрела у слободно време ми представља једину радост. Осим

тога, пријатељи, сигуран

сам да ме нико од вас неће одати.

Нико му није одговорио. Тек након неког времена Сепијун лукаво упита:

‐ А зашто бисмо те издали?

‐ Заиста зашто?! Можда би се надзорник о теби боље старао и дао ти да

обављаш лакше

послове, или можда да би добио веће следовање хране ‐ заједљиво ће

Арминије.

- Знаш како се каже: свако гледа себе ‐ узгред му одговори један од робова,
слежући

раменима. ‐ А у шта циљаш?

- Увис, и то сваки пут све даље! ‐ поносно ће Арминије па поново затеже

лук из све снаге.

Остали робови се од срца насмејаше.

- Тако ћеш сигурно погодити право у мету! ‐ гласно ће један од робова,

пљеснуши се о

бутину.

- Будало, па ти нишаниш у море! ‐ грохотом се насмеја други.

Поносни Герман се намршти и подиже обрву:

- Од детињства нисам никад промашио мету. Погледајте!

У том тренутку галебови су летели изнад површине воде, кружећи над

јатом риба. Арминије

је ставио стрелу у лук, затегао га и нациљао у птице. За тили час је један

велики галеб пао мртав, прободен кроз срце врхом Германове оштре стреле.
Поновио је то шест пута, сваки пут све брже.

Робови су зинули од изненађења и попут каквих кипова поседали на песак.

Где си купио такав лук? ‐ најзад ће Квинт.

- Сам сам га направио, и то тако да га је веома лако сакрити ‐ похвали се
Арминије

показујући им једноставан склоп свог оружја. ‐ Видиш, могу да га

расклопим и у стене сакријем и

да га поново саставим кад год ми затреба.

У том тренутку зачу се продоран и дуг звук трубе.

Знак за рад! Боље да пожуримо!

Брзим кораком робови кренуше низ долину, чији је почетак био на крају
пешчане плаже.

Под врелим сицилијанским сунцем имање је изгледало величанствено. Но

робови, исцрпљени од

свакодневног гешког рада, нису уживали у том изузетном пејсажу.

Ове године је жито добро родило ‐ примети Квинт.

Не само жито већ и грожђе и маслине ‐ додаде неко од робова. ‐ И жетва и

берба ће бити

добре.

- А господар Поплије Клем ће постати још имућнији. Као да већ није

довољно богат и

моћан!

- Нема он само ова поља. Наш господар има још сто ствари које ми никад
нећемо ни видети.

- Тако је! ‐ прогунђа Арминије. ‐ Има и руднике, где ме сад чека толико
посла.

На те речи се Квинт заједљиво искези:

- Да можда не машташ о томе да џина, као што си ти, запосле у

библиотеци? Снажне руке

попут твојих требају им за рад у руднику.

А ти?

- Друго сам ја! Био сам учитељ у Александрији! То је занимање од којег не

јачају руке. Зато су

ме задужили да се бринем о господаревим књигама. Погледај, ено

господара. Изгледа да је

прилично задовољан.

Група робова је стигла до величанствене палате у којој је римски сенатор

проводио вреле

летње месеце са својом породицом, далеко од града. На покривеној веранди

Поплије Клем је

доручковао са својом супругом Корнелијом и сином Алексаменом.

165

Погледај, господар држи у руци златну чашу и полако пијуцка из ње. Мора
бити да је нешто

добро. Очигледно ужива у пићу! ‐ тихо ће Сепијун.

Библиотекар Квинт изненада привуче пажњу осталих робова. Гледајући

право у сенатора, као да сведочи о призору који је одавно видео, Квинт је
почео да рецитујje свечаним и одмереним

гласом:

На праг велики стане и почне с погледом страшним брзе изметатʹ стреле,

Антиноја погуби кнеза, потом на друге стране болдносне бацати стреле
гађајућʹ право,
и просац за просцем падаху брзо. Видело се да помоћ од неког добивају
бога,

јер се по кући они поведоше за срцем својим,

са свих страна их стану убијати и главе им сећи,

грдан их јаук стоји, а крв им се по тлу пуши. 1

- Шта ти то тамо мумлаш? ‐ запита Сепијун.

- Сећање ‐ меланхолично ће Квинт. ‐ Да, то је сећање на време кад сам у

Александрији имао

своју школу и ученицима предавао Хомера. То је одломак из Одисеје и

говори о стрелцу који зна

шта хоће и како да се освети онима који га угњетавају.

На то се Арминије изненада примирио и пребледео, усресређено

посматрајући људе који су

седели на елегантно украшеној веранди.

- Хеј, ти! Шта је то с тобом? Зар су Хомерови стихови ганули твоју

варварску душу? ‐ из забаве

ће Квинт. Закаснићеш на посао. Како си кренуо да изостајеш, неће ти бити

први пут да добијеш

бичем по леђима. Пожури, Арминије! У рудник, драги мој стрелче, у

рудник!

* * * * *

Од тренутка кад су сели за сто, Поплије Клем једва да је проговорио.

Његова жена је

неколико пута покушала да започне разговор, али безуспешно. За столом је

владо осећај
неспокојства. У једном часу Корнелија се обрати сину:

- Дакле, Алексамене, да ли те је Трасеј јутрос подстакао да учиш?

- Мајко, тај учитељ је досадан као и остали које сам до сада имао ‐
равнодушно одговори

дечак.

- Али не можеш време да проводиш у лову и играма на стадиону! ‐ узвикну

његова мајка, очито се љутећи што јој се син све више отуђује од њиховог
свакодневног породичног живота.

- Напротив, могу. То су једине ствари које ме занимају. Кад бацам диск или
ловим срндаћа, осећам се као друга особа. Зашто да учим о Грцима и
Персијанцима и чиме се они баве? Какве ћу

користи имати од тога кад одрастем? ‐ оптужујуће упита дечак.

Овај разговор је пренуо Поплија Клема из дубоке замишљености и,

обраћајући се сину, смишљено поче:

- Кад одрастеш, наследићеш ме на дужностима. Постаћеш римски сенатор

и зато мораш

познавати наше законе и обичаје, као и законе и обичаје народа које смо
поразили. Можда ћеш

једног дана, попут мога оца, постати конзул неке далеке провинције.

- Зашто? Зар нисмо довољно богати да живимо како живимо? Мајка има
мноштво поседа у

Тесалији и велико имање у Коринту, које је добила од своје породице, а ти

си, оче, ако не

рачунамо нашу палату у Риму, власник огромног имања на Сицилији и

толико много рудника, те

верујем да је моја будућност потпуно обезбеђена ‐ уображено одврати

Алексамен, заваливши се у

столицу.

- Сине, разумем зашто тако говориш. Пре неколико месеци си напунио тек
четрнаест година

и још увек си млад, али кад одрастеш, схватићеш да је све то богатство

несигурно.

‐ Али зар ти ниси царев пријатељ? ‐ инсистирао је дечак.

- Наравно да јесам. Но цар Аурелијан2 неће живети довека! Могао би да га

наследи неко

попут Тиверија или неко њему сличан, а такви једино раде на томе да
саставе спискове људи које

треба погубити и присвојити њихова имања.

- А како се ми можемо заштитити од тога? ‐ забринуто ће Алексамен.

- Тако што ћемо се потрудити да што више вредимо ‐ одлучно ће Поплије. –

Морамо бити

способни да истински служимо цару. Само на тај начин неко може бити
незаменљив. И управо

зато није довољно знати само како се баца диск или како се лови срндаћ.

1Хомер, Одисеја, Завод за уџбенике и наставна средства, 2002, превод

Милош Т Јурић, стр. 438.

2 Луције Домиције Аурелијан, римски цар од 270‐275. године.

165

- Алексамен се намршти и ућута. Никад није ни помислио да би могли да

изгубе своје
велико богатство и зато су очеве речи повредиле његов не тако мали понос,
а помало га и

забринуле. Покушавајући да смири своју стрепњу, рече:

- Али, оче, не треба да бринеш!

- Можда, дечаче мој! ‐ с уздахом ће Поплије. ‐ Но ако је тако, онда је то

само зато што сам, као и твој деда, научио да будем користан. Алексамене,
најважније је бити од користи. Цару су

потребни добри поданици који ће бранити царство. Веома му је важно да

око себе има само

образоване људе.

- Зато, чедо моје, треба више да читаш. Зар не желиш да једног дана
постанеш сенатор? ‐

додала је Корнелија.

Алексамен није рекао ни речи. Међутим, његови родитељи су осећали да је

хтео да им каже

нешто друго, нешто што је од њих крио већ дуже време. Знајући свог сина,
осетили су да је нешто

држао у себи и зато су га посматрали у очекивању одговора. Младић се

врпољио у столици, борећи се са унутрашњим мислима и осећањима. Није
био сигуран у то да ли треба да им каже

оно што му је заиста било на памети. Коначно, не могавши више да се

уздржи, одједном му је

излетело:

- Да постанем сенатор? А зашто бих? Ти си, оче, сенатор, али си већ

остарио. Више се не

усуђујеш да узјашеш коња! Деда је био конзул, и умро је. Нажалост, и ти

ћеш умрети као и он. А

и ја ћу остарити и једног дана умрети!

- Алексамене! ‐ запрепашћено узвикну мајка. Дечак није могао да заустави

бујицу својих

осећања.

Зајапурен у лицу и достојанствен смело је наставио:

- Јуче је дивљи вепар убио мог драгог пса Велокса. Питао сам се каква ће
бити разлика

између леша цара Аурелијана и леша мог пса?

Поплије и Корнелија су се ужаснуто погледали. Није им било јасно шта то

њихов син од

јутрос говори и зашто је тако забринут и уплашен. Одакле ли само долазе

његове речи?

- Алексамене, шта је то с тобом данас? Да ли ти нешто недостаје у животу?

‐ брижно ће

мајка.

- Не, наравно, али мислим на онај дан кад све ове ствари више неће
постојати и кад ни мене

више неће бити. Неко други ће добити наше палате и све наше богатство!

- Шта се то с тобом дешава? ‐ строго ће Поплије.

- Како може један четрнаестогодишњак тако да прича? Читав живот је пред

тобом! ‐ завапи

Корнелија.

- Колико дуго? Знамо ли то? ‐ настави Алексамен. ‐ Сећаш ли се трагедије

која се зимус
десила? Зар сте заборавили мог драгог рођака Либија? Кренуо је код мене и
пао мртав на путу, а

да нико не зна због чега. Имао је само двадесет година и био је власник
једног од највећих имања у

Риму!

- Шта хоћеш тиме да кажеш? Таква му је судбина неубедљиво ће Поплије.

- Можеш ли ми објаснити шта је судбина? ‐ оштро ће Алексамен. ‐ Могао

бих то да схватим

да је реч о неком бедном просјаку из Субурског округа који је умро од

глади. Али кад неко ко има

све што му је потребно да би живео срећно изненада и необјашњиво умре,

ја то онда једноставно

не разумем! Дакле, живот је бесмислен!

Слушајући како му син плаче, сенатор је допустио a

w се на његовом затегнутом лицу покаже

огроман бол и још једном је ућутао. Тужан плач његовог чеда дирнуо је
нешто дубоко у њему, мешајући његова осећања и будећи исте сумње и
страхове, које није хтео да призна и које је дуго

потискивао у себи. Корнелију је заболело синовљево очајање као и израз на

мужевљевом лицу, израз који је одавао утисак да се повлачи у себе пун
неспокоја, што уопште није било својствено

његовом сталоженом карактеру. Знајући да нешто мора учинити, покушала

је да ублажи

разговор:

- Мора да постоје и друге ствари сем славе и новца, а и истина је да то није

довољно да би се
објаснио смисао живота. Зашто не размишљамо о религији, о боговима?

На те речи се Алексамен иронично насмеја:

- Богови?! Молим те, мајко, заиста нема смисла јер тек у томе уопште не
оскудевамо! Има их

толико да се не могу ни избројати: Зевс, Хермес, Аполон, па богови шума,

планина, долина, извора. Претпостављам да мој учитељ Трасеј зато никад и
не престаје да ми рецитује грчку

поезију!

Поплије се прену из размишљања па, згранут синовљевом смелом изјавом,

ускликну:

- Алексамене, још си дете! Закони наших градова се заснивају на

поклоњењу боговима, и....

165

- Иако сви градови које смо освојили имају сопствене богове, ипак су
поражени! ‐ прекиде га

дечак. ‐ Њихови богови их нису могли заштитити. То значи да наши богови

имају исте слабости

као и ми, будући да се, тамо на гори Олимп, стално свађају, а да и не

говорим о њиховим манама!

- То нема никакве везе са народним сујеверјем ‐ одлучно ће Корнелија. У

мојој домовини, у

Грчкој, земљи седам философа, постоје изузетна и мудра божанства.

- Мајко, каква је разлика између наших и њихових богова? Не жртвују ли се

и њима бикови и

друге животиње? Не баве ли се и богови Грка небитним стварима, као што

су жртве и кипови, само зарад уноснијег посла? ‐ иронично ће дечак.

- Откуд ти то знаш? ‐ огорчено ће Корнелија. ‐ Мој отац се увек враћао тако

уплашен са

прославе Елевсинских мистерија. 3

- Уплашен? Зашто? Шта је тамо видео? ‐ заинтересовано ће Алексамен.

- Никад ми о томе није причао нити је икад мајку и мене тамо водио.

Корнелија је по први пут споменула сину успомену из детињства, и то само

зато што се

уплашила Алексаменових очајних речи. Но чим је то изговорила, одмах је

зажалила.

Алексаменово лице се озарило од истинске радозналости. Поплије је у

мислима био недге

другде и није то приметио. Не размишљајући о ономе што ће рећи, поче

наглас да размишља:

- Зашто не отпутујемо у Грчку? Корнелија, зар то не би била добра прилика

да обиђеш своја

имања? Ништа нас не спречава да успут одемо и до Елевсине. Волео бих да

и сам видим о каквим

је мистеријама реч, будући да су тако преплашиле мог драгог таста ‐

помало у шали ће Поплије.

Пренеражена Корнелија је одмах покушала да промени тему.

- Мојим имањима у Тесалији управља одличан старатељ и ти си тога

свестан колико и ја.

Зашто бисмо кретали на такав исцрпљујући пут без икаквог разлога?

- Волео бих да Алексамен посети Атину. То би била 3 добра прилика за

његово образовање, а
и ја бих задовољио своју радозналост ‐ додаде Поплије. – Управо ми је
јутрос философ Тутлије

Нерв послао жреца. Он ужива велики углед у Риму, а и његов предлог је

веома занимљив.

- Шта ти је рекао, оче?

- Предложио је да посматрам обред поклоњења богињи Кибели који

намерава да обави у

оближњој пећини. Тврди да је најбољи богињин посредник и обећао ми је

да ће његове чини

оставити јак утисак на мене.

- Оче, могу ли и ја с тобом?

- То се никад неће десити! Те ствари нису за децу! одлучно ће Корнелија.

Сенаторова супруга, паметна и префињена, била је једна од

најобразованијих жена Рима.

Знала је да је сматрају угледном и желела је да тако и остане, те се

нарочито старала да се увек

понаша префињено и опрезно. Али у том тренутку је била ван себе. Њене
крупне црне очи су

пркосно сијале, а руком је тако јако стегла ивицу стола да су јој зглобови на
прстима побелели.

Сенатор је изненађено погледао своју супругу, схвативши да је такву по

први пут види.

Алексамен је био разочаран. Упркос чињеници да је знао колико га његови

родитељи воле и

како су му, будући слаби према свом јединцу, испуњавали сваку жељу,
разумео је да сад није
право време да инсистира. Тренутак касније Поплије је поново размислио о
читавој ствари и, увидевши да вероватно није требало да открије своје
намере супрузи и сину, додао:

- То је заиста чудан предлог. Уосталом, мислим да немам времена да идем.

Иако смо овде

због одмора и опуштања, цар ми непрекидно шаље гласнике због послова

којима морам да се

посветим.

- То је тачно ‐ рече Корнелија, брзо се смиривши након што је нашла

безопасну тему на коју

је могла да усмери разговор. ‐ Јутрос је још један стигао. Није деловао баш
уморно па се питам

колико им треба да стигну из Рима ‐ додала је весело.

- Само четири дана ‐ сместа одговори Поплије, будући да је готово све знао
о

администрацији пространог царства. Било му је драго што је могао да

промени тему. ‐ Царска

пошта је чувена по својој организацији. Нарочито се старају о станицама

где се мењају коњи. Нови

епарх4 Рима са великим одушевљењем обавља свој посао. То је,

Алексамене, још један човек који

зна како да буде од користи.

Али Алексамен није чуо очеве речи. Устао је од стола намргођен и рекао
робу који их је

служио:

- Реци Бруту да ме чека у соби.

3 Елевсинске мистерије су старогрчки пролећни обред са поʹ реклом у
граду Елевсини, а одржавао

се у част богиње Деметре.

4 Епарх је био администратор провинције или великог града, о управнику

или гувернеру области.

165

- Изгледа да ти се свиђа млади Сицилијанац ‐ примети Корнелија. ‐ Веома

сам срећна што

сам га купила да лично теби служи. Желим вам да се лепо дружите.

- Има много тога што мора да научи да би ми угодио ‐ осорно ће Алексамен

напуштајући

веранду и одлазећи у своје одаје где га је чекао мали Сицилијанац.

* * * * *

- Хеј ти, шта радиш тамо?

Чувши груби глас надзорника имања, Брут подиже своје сузне очи и тужно
га погледа.

- Господар ми је рекао да не зна како ће провести поподне. Знам само да ће

ићи или у лов

или на стадион. Зато глачам дискове и копље, а лук и стреле сам му већ
спремио. Тако ће, шта

год да одабере, бити спремно. Не смем да љутим свог младог господара.

Надзорник је за тренутак размишљао, а потом закључио да Алексамен има

нови хир, па је

зато упитао малог слугу:

- Шта ће бити са ловачким псима?

- Два најбоља су везана напољу и чекају.

- А коњ? Је лʹ и он спреман? Којег си изабрао?

- Хенситата, риђана којег је сенатор поклонио младом господару за

рођендан. Изгледа да му

се много допада и зато мислим да ће бити задовољан оним што сам му

припремио.

- Добро је да си извршио све те припреме ‐ строго ће надзорник. ‐ Али још

боље би било кад

би променио израз лица. Знаш, господари не воле да гледају тужна лица око
себе.

Брут је погнуо главу и заплакао.

- Како год желиш, дечаче! Видећеш, много ћеш зажалити ако се не

орасположиш до

поподнева! ‐ упозори га надзорник.

У том тренутку се појави Алексамен.

- Зар нисам заповедио Бруту да ме чека у мојој соби? Зашто је још увек
овде?

- То сам га баш и питао, господару, а он ми рече да је управо завршавао са

глачањем Вашег

копља и дискова за стадион. Али ако бисте више волели да идете у лов, и у
том случају је све

спремио за Вас.

- Зашто Брут плаче? Да ли је поново направио неку глупост?

- Не верујем, господару ‐ одговори надзорник. Видите, кад ме је ваша блага

мајка замолила да

за Вас купим овог младог пастира, на истој тржници су продавали и

његовог оца и мајку. Купио

сам и њих, јер сам их добио по доброј цени. Али и сами знате, господару,
колико ми је стало да

будем од користи вашој изузетној породици. Јуче ми се указала прилика да

његове родитеље

продам за више него што сам их купио и нисам могао да пропустим такву
зараду. Брут се никад

није раздвајао од њих и зато...

- И зато плаче што зна да их више никад неће видети ‐ хладно ће

Алексамен.

- Тачно! Већ два дана кришом плаче. Рекао сам му да Ваша Екселенција
заслужује срећна и

радосна лица у својој служби. Али изгледа да он то не разуме.

- Заиста! ‐ грубо ће Алексамен. ‐ Својим сузама траћиш моје време!

Наређујем ти да сместа

промениш израз лица! Мислиш да роб има исто право на породицу као
слободан човек? Кад су

моји штенци били одвојени од своје мајке, да ли су цвилели? И да ли је мој

коњ Хенситат жалио

кад су га одвојили од мајке? Треба да поштујеш законе овог дома! Разумеш

ли? урлао је на

потиштеног младог роба, који се мучио да утуши јецаје.

Не рекавши ни речи, Брут настави да глача металне дискове. Уморан и

изнервиран због те
расправе, Алексамен се нагло окренуо и ушао у своју спаваћу собу. Тамо је
легао међу велике

јастуке који су украшавали изрезбарени кревет од слонове кости. Господар

је климнуо главом, позивајући тако надзорника који га је допратио до собе.

- Реци ми, Нервине знаш ли добар начин да се спречи побуна робова?

- Наравно да знам!

- Да чујем!

- Учинио сам да уходе један другога ‐ одговори Нервин поносно. ‐ Сад не

верују један другом

и мало‐помало то прераста у занимљиво међусобно неповерење. Тако сам,

на пример, скоро

сазнао да је млади роб Арминије направио лук који користи у слободно

време и да је одличан

стрелац!

- Како је то могуће? Роб нема право ни да додирне оружје, а не да га још и

поседује! ‐ љутито

ће Алексамен. ‐ Како ћеш га казнити?

165

- За сад никако, господару. Не сме тако брзо да сазна да су га други робови

издали. Још увек

је нов и не познаје овдашње прилике. Ипак се надам да ће му тиме што га

нећу одмах казнити

дати времена да...

- Да га продамо?
- А не! Само да се још слободније понаша. Што више знам о њему, то
боље!

Алексамен је размишљао за тренутак па рече:

- Добар си слуга, Нервине. Увек ћу се тога сећати. Иди сад, не требаш ми

више!

- Нека Вас богови заштите, господару, и Вас и Вашу добру породицу! ‐ рече
Нервин и

подиже руку указујући тако поштовање.

Док је слуга излазио из одаје, млади господар се заједљиво насмејао.

- Богови! ‐ промрмљао је полугласно. ‐ Наравно, шта бисмо да нас они не

ʺштитеʺ.

После неког времена Алексамен је позвао Брута и дечак се одмах појавио.

- У пет сати, кад напољу захлади, ићи ћеш са мном на стадион а потом на
базен. Не мораш

да носиш тегове. Данас ћу само вежбати бацање копља и диска.

- Да, господару!

- У међувремену ћу се одмарати. Кад дође мој учитељ, отпусти га.

Алексамен је удобно лежао на јастуцима и затворио очи да би одремао.

Три сата касније, кад је благи поветарац са мора охладио вечерњи ваздух,
одморни млади

патриције се могао видети како баца фино изглачане дискове по пешчаном

пространству његове

личне спортске арене.

Уживајући у томе што тако радосно проводи време, осећајући своју

младалачку енергију и
дивећи се сопственој телесној грађи, није ни приметио колико је његов
јадни слуга изнемогао.

Брут је вредно трчао напред‐назад враћајући господару бачене дискове и

копље. Био је задихан и

знојав. Борио се да не вуче ноге, али понекад би посрнуо. У једном

тренутку скоро да је пао на

лице у суви и прашњави песак.

После неког времена, савладан жељом да ужива у топлој води, Алексамен

је коначно

завршио с вежбањем на стадиону. Скинувши са себе оно мало преостале

одеће, хитро је отрчао до

оближњег базена, који је био направљен нарочито за њега, и радосно

уронио у дубоку плаву воду.

Чак је и касније те вечери израз његовог лица одавао такву радост да

Корнелија није могла да

одоли а да га не задиркује:

- Дакле, Алексамене, претпостављам да ти данас живот није изгледао тако

досадан?

- Морам признати да има добрих ствари у животу весело одговори младић,

погледом

прелазећи преко богато и раскошно постављене трпезе.

Свежи поветарац је кроз ноћни ваздух носио нежни благоухани мирис

цветова наранџе, благо помешан са јачим, оштријим мирисом земље
далеких житних поља. У том трену

Алексамен је, осећајући задовољство и сигурност, имао неодољиву жељу

да се захвали
родитељима. Пољубивши их за лаку ноћ, пре него што је отишао у своје
одаје, озбиљно им рече:

- Обећавам да ћу учинити све што до мене стоји да заштитим углед наше

породице, који сте

тако тешким трудом стекли!

Сат времена касније безбрижно је спавао на перјаном кревету, покривен

свиленим

чаршавом. Код врата је, на поплочаном поду ходника, лежао Брут, спреман
да брзо устане у

случају да се његов млади господар пробуди и да му усред ноћи нешто

затреба. Његов положај је

био најбеднији, јер млади господар је чак и свом псу

Велоксу, док је био жив, дозвољавао да спава на удобном кревету, склупчан

крај његових

ногу. Срећа у несрећи је била то што је сироти Брут бар могао да на

хладном мермерном поду

предахне од исцрпљујуће дневне жеге, коју је морао да подноси све док не

би потпуно малаксао.

Тек што је Брут заспао, осетио је како га поспаног и дремовног неко дрма
за раме. Најпре

није схватио шта се дешава и ко га то буди. Особа која је стајала пред њим
носила је груб и

једноставан памучни плашт, попут оних које носе обични пољски радници
и сељаци, док му је

лице скривала кабаница коју је навукао преко главе. Но ипак је било нешто
познато у његовом
упечатљивом ставу и држању.

- Устани, Бруте! ‐ заповеди незнанац тихим али оштрим шапатом.

- Ма, ко је то? Ох, то сте Ви, господару?!

- Да! ‐ оштро ће Поплије. ‐ Узми ову светиљку и хајде са мном.

Иако је дечак још увек био збуњен и уморан, ипак је урадио оно што му је
речено и откачио

оближњу уљану светиљку која је висила у углу ходника.

- Ходај поред мене! ‐ нареди му сенатор. ‐ Нећемо ићи на главни улаз, већ
кроз башту, кроз

ону малу капију.

165

Неко време су ћутке ишли песковитом обалом изван главног дела имања, а
онда је господар

строго рекао:

- Забрањујем ти да икоме причаш, чак и мом сину, о месту на које идемо и о

ономе што

ћемо видети. У супротном ћеш умрети од бича!

- Да, господине! Дајем Вам реч да ћу ћутати!

- Постарај се да одржиш своје обећање!

Ишли су кроз мрачну, мирну ноћ готово читаву вечност, како се чинило
уплашеном Бруту.

Тек што су стигли до усамљене шпиље, окренуте ка неким стеновитим

пећинама, изненада се
ниоткуда појави неки човек и дубоко се поклони сенатору.

Ово је велика част! ‐ ускликнуо је театрално гестикулирајући, као да се

обраћа невидљивој

публици. ‐ Његова Екселенција, чувени сенатор Поплије Клем је

благоизволео да дође и да нам се

придружи! Сигуран сам, господару, да нећете зажалити труд који сте ноћас
уложили. Заиста се

по први пут богиња Кибела на Сицилији обожава и поштује онако како јој
приличи и они који су

присутни свакако ће задобити њену наклоност. Дозволите ми да вам

покажем пут. Пођите за

мном. Очекују нас.

Скренули су лево кроз уску пукотину између стена и у трен ока се нашли
пред отвором

велике пећине. Опрезно се осврнувши десно и лево, Поплије Клем дубоко

уздахну и настави да

следи свог водича. Идући иза свог господара, Брут је држао светиљку изнад
његовог рамена и

осветљавао му пут.

Брзо су ушли у пећину покушавајући да одгонетне њене нејасне обрисе при

слабом

осветљењу уљане лампе. После неколико секунди заобишли су испупчену

стену у зиду пећине и

ступили у велики природни амфитеатар. Пред очима им је била отворена

крипта. Упркос томе

што је све у њиховом окружењу било влажно, земља испод њих је била
покривена свежим слојем

крупног, сувог песка. У средини пропланка стајала је мала бина подигнута

изнад запаљене ватре.

Бронзани кип богиње Кибеле се издизао изнад бине језиво се пресијавајући

при треперавој

светлости. Много људи, обучених у одећу са капуљачама, стајало је око

круга у нестрпљивом

ишчекивању. Копља и мачеви су им били положени крај ногу. Поплије

Клем, љубитељ фине

уметности, није много обраћао пажњу на њих, већ је, као да је на некој
тајанственој поноћној

лицитацији, гледао у кип и несвесно у себи процењивао квалитет

уметничког рада и његову

вредност. Но Брут се одмах уплашио тог мноштва људи и упркос топлоти у

пећини, осећао је

како му се злослутна језа пење уз кичму. Изненада њихов водич прекиде

тишину:

- Велики господару, ови људи су се окупили да се поклоне Кибели. Ја,

богињин

првосвештеник, и моји следбеници прешли смо дуг пут да бисмо

Римљанима објавили

поклоњење богињи која, као што Ваша Екселенција можда зна, већ ужива
углед у Малој Азији

захваљујући многим чудесима и тајнама.

Кад је говорник видео да Поплије не реагује, наставио је:

- Посвећеници који се клањају богињи знају многе ствари, но Ви ћете

видети више но што

они знају и то посведочити. Дођите, Кибелини посвећеници, окупите се и

удружите снаге!

А онда је тај човек почео да чини низ чудних покрета и да запева на језику
који је Поплију

био непознат. Посвећеници су узели своја копља и мачеве и великом

силином почели да ударају

једне о друге. У исто време пећину испуни громогласни звук бубњева који
је долазио из неког

скривеног удубљења. Све се претворило у метеж. Језиви крици и вика

одјекивали су пећином.

Плесачи су скочили на бину кезећи зубе и кривећи тела у позама налик на

животињске. Док се

чудни обред одвијао, пламен испод идола је постајао све већи, бацајући по
зидовима језиве

изобличене сенке посвећеника.

Првосвештеник је пребледело, а очи су му се зацаклиле. Црте лица су му се

измениле тако

да је личино на неку грозну маску. А онда је уздигао руке са чврсто

стиснутим песницама и почео

да дозива богињу:

- Кибела! Кибела! Кибела!

Изненада одјекну звекет оружја које су посвећеници истовремено бацили

на земљу. У

пећини завлада тишина, а посвећеници подигоше руке са стиснутим

песницама. Сви погледи су
били уперени у непомичног првосвештеника који је стајао без икаквог
израза на лицу.

Брут је читав овај призор преплашено посматрао а онда је пао на колена и,

сав дрхтећи, покрио лице с обе руке. Одједном се зачу некакав страшан
глас. Чинило се као да долази из

унутрашњости пећине. Био је то глас њиховог водича, који је говорио веома

лагано, наглашавајући сваку реч и чинећи тако читав призор још
озбиљнијим и драматичнијим:

- Ви, моји верни следбеници, чујте шта поручују богови! До сада смо ми
били једини који су

владали земљом, али сад се појавила нова религија и шири се по целом

царству. И док она

165

Тим речима је посредник завршио оно за шта је тврдио да су Кибелина

наређења њеним

следбеницима. Један од посвећеника се окренуо према водичу и дрхтавим

гласом упитао:

- Господару, шта значе ове речи? Да ли знаш која је то нама непријатељска

религија?

- Знам. Долази са Истока а установио ју је неко ко се зове Христос.

Док се тај страшан обред вршио, Поплије Клем је успео да остане смирен и
достојанствен, као што и приличи његовом положају. Окренувши се водичу,
рекао је:

- Није ми непознато да ова религија покушава да се прошири читавим

светом и да су је

многи наши цареви жестоко прогонили.

- Да ли је неки од њих успео да је^искорени?

- Морам признати да није.

- Има ли много људи који следе ту религију?

- Аурелијан има друге бриге.

- Али чули сте да богиња заповеда да они који је не прогоне и не труде се да

је затру морају

изгубити све што имају.

- Господине, да ли Ви то мени претите? ‐ надмено ће Поплије.

- Господару мој, некʹ ме богови штите, нисам то мислио. Али речи које су
изашле из мојих

уста, нису биле моје. Ја сам само сасуд за језик богова који говоре кроз
мене, а нарочито за богињу

Кибелу.

На знак свога вође посвећеници су почели да напуштају пећину. Брут, који

је дрхтавим

рукама држао светиљку, кратко погледа водича а потом свог господара, који
су напето

посматрали један другог.

- Не бих се усудио да говорим са Вама, господару, да то није за Ваше добро

и за благостање

Ваше породице. Верујте ми и немојте пренебрегнути ово питање. Кад Вам

ових дана цар пошаље

своје гласнике, немојте пропустити прилику и допустити себи да се

изложите опасностима на

које Вас је богиња упозорила.

Поплије није одговорио. Заједно са својим малим слугом напустио је
пећину и вратио се на

имање, и то у потпуној тишини. Док су се приближавали вили, обратио се

Бруту и строго му

наредио:

- Врати се на своје место, испред спаваће собе мог сина, и ако хоћеш да
живиш, побрини се

да никоме не кажеш ни реч о ономе што смо ноћас видели и чули. Покушај
да то заборавиш.

Претварај се да се никад није ни десило.

САДРЖАЈ

165

ДАН У ЛОВУ

- Кад стигнемо у шуму, завежи Хенситата за дрво. Не морамо да се

плашимо да

ће га неко украсти јер је име мога оца урезано на оглав.

- Да, господару. Господару, да ли да...

- Шта је сад, Бруте? ‐ раздражено одбруси Алексамен.

- Да ли да идем за Вама пешке?

- Па не мислиш ваљда да ћеш седети поред мене или да ћеш можда јахати

уместо мене?

- О не, господару! Хтео сам само да Вам кажем да на овој неподношљивој

врућини не бих могао да Вас пратим у стопу и да увек будем уз Вас. Бојим
се да нећу

издржати.

- Добро, не брини нећу ићи галопом. Јахаћу Хенситата полако. Да видимо

шта

ћеш још да ме молиш?

- Господару имам много да носим на леђима.

- Зар покушаваш да ми кажеш да ти је мој лук претежак? ‐ љутито га

прекиде

Алексамен.

- Не, господару, али тоболац са стрелама је мало тежи. Тражили сте да

данас

понесем много стрела.

- Аха, је лʹ тако? Е па, шта је ту је! Ово ће ти помоћи да трчиш! ‐ набусито

ће

Алексамен, двапут ошинувши Брута бичем по ногама, а затим се окренуо,

љутито

узјахао коња и отишао.

Десет минута касније млади господар и слуга су стигли до краја шуме.

Иако је

Брут претходне ноћи спавао само неколико сати и био веома уморан после
свеноћне

пустоловине са својим господарем, ипак се трудио да не поклекне под

теретом који

је носио.
Размишљао је о томе како је његов млади господар сав срећан и с таквом

енергијом галопирао кроз шуму, будући да се претходне ноћи добро

одморио и

управо се окупао у хладној води. Но Брут више није могао да трчи за

коњем, поготово зато што је био натоварен опремом за лов и тек убијеним
зецом, којег је

упртио на исцрпљена леђа.

Брут је одједном крикнуо од ужаса. Хенситат се нагло пропео на задње ноге

и

подивљао. Вероватно га је убола оса. Кад је коњ осетио да га јахач не може

зауздати,

појурио је галопирајући из све снаге.

Видевши у каквој је опасности млади господар, Брут је сместа бацио лук,

стреле

и мртвог зеца па и не мислећи о томе колико је и сам исцрпљен, отрчао у

вилу по

помоћ. Јурио је што је брже могао.

Алексамен је за трен ока схватио да ће погинути. Управо му је тада севнуо

читав

живот пред очима, као што се често дешава људима који су на самрти. У
мислима је

већ могао да види натпис који би му родитељи поставили на њиховој лепој

породичној гробници. Вероватно би писало: ʺПоплије Алексамен, љубљени

син и

наследник, умро као четрнаестогодишњак.ʺ Са њим се гаси и Поплијева

породична
лоза. Будући да није имао браће и сестара, читаво богатство његове чувене
породице

би по смрти његових родитеља припало Римском царству. Тако би

Поплијево име

умрло.

Његов помахнитали коњ је био тек неколико корака од ивице стрме стене.
За

тили час и коњ и јахач би се стрмоглавили и жестоко ударили у стеновиту

литицу, а

потом се утопили у узбурканом мору. Немоћан да се храбро суочи са својом

трагичном смрћу, Алексамен је затворио очи. Чинило се да и јунаци

посустају у

оваквим тренуцима.

Изненадни трзај га је готово збацио с коња. Одједном је схватио да се његов

коњ

нагло зауставио. Полако је отворио очи и угледао групицу људи који су га

нетремице

посматрали. Међу њима је био и дечак који се брзо одвојио од своје

дружине и стао

испред галопирајућег коња, машући крпом јарке боје. Изненадна појава

овог дечака

одмах је зауставила Хенситата.

Иако је прилика, која му се пружила, била потпуно неочекивана, Алескамен

није оклевао да је искористи. Брзим и спретним покретом млади јахач је

скочио са

коња. Дечак је у исто време зграбио Хенситатове лабаве узде и чврсто их

држао.

Мишићи заустављеног коња су снажно подрхтавали. Мокар од зноја, као да

је

изронио из морске дубине, коњ је тешко дисао и бацао пену на уста.

- Спасао си ми живот! ‐ рече Алексамен покушавајући да ухвати дах.

Видевши да његов млади спасилац носи само плашт без рукава са обичним

кожним каишем око струка, тихо га упита:

- Ко си ти?

- Зовем се Милвије, роб сам и син робова.

Рекао је то једноставно. Док је изговарао те понижавајуће речи, на лицу му

се

видело тихо достојанство и Алексамен је због тога осетио благу

узнемиреност.

- Ко су ови људи?

- Ово је трговац који води да прода мене и моје пријатеље робове на

аркагашкој

тржници ‐ сталожено ће дечак.

Сенаторов син је обишао групу робова пажљиво их одмеравајући.

- Који је од вас трговац? ‐ упита заповедничким тоном.

Један од њих, дебео, проћелав, са лицем пуним ожиљака, одговорио му је

гордо

и без уважавања:

- Ја сам, младићу!
Алексамен га презриво погледа па рече:

- Ја сам син Поплија Клема.

Чим је трговац чуо име Алексаменовог оца, пао је пред њим на колена и

ласкаво почео:

- Ох, Ваша Екселенцијо, опростите молим Вас! Опростите човеку који не

види

добро, јер да видим боље, сместа бих препознао Вашу благородну личност,
која је

тако високо цењена у Риму. Сад сам се сетио да Ваш славни отац има
величанствену

резиденцију са друге стране шуме. Биће ми драго да Вам будем на

располагању.

Само заповедите!

- Добро, ако је тако, хоћу да ми продаш овог дечака који је зауставио мог
коња.

Можеш да ми се придружиш до виле ‐ одлучно ће Алексамен.

Трговац се задовољно поклони. Кад су се окренули да пођу, угледаше облак

прашине иза неколико кочија које су им се муњевито приближавале. У

првој кочији

је био сенатор са супругом, а у осталима слуге и кућни лекар, иначе Грк.

- Алексамене, чедо моје, шта се десило? ‐ узнемирено ће Корнелија чим је

искочила из кочије. У гласу јој се осећало неспокојство, али и олакшање

што га види

живог и без повреда. ‐ Брут је дошао изненада, вапећи за помоћ. Шта ти се

десило?
- Смири се, мајко, добро сам ‐ одговори дечак покушавајући да покаже
храброст

која га је била напустила само неколико тренутака раније.

- Лекар ће те одмах прегледати!

- Ако тако желиш, али прегледаће ме кад се вратимо кући. Уверавам те да

сам

добро. Видиш да могу да ходам, а ако хоћеш, могу и да потрчим. Све је у

реду.

- Забога, шта се десило? ‐ строго ће сенатор.

- Кад смо излазили из шуме, Хенситат је нагло појурио. Галопирао је право

према литици и збацио би ме да...

- О, богињо! ‐ ужаснуто ће Корнелија стегнувши образе длановима.

- ...да овај дечак Милвије није имао храбрости да ме спаси. Изложио је свој

живот опасности. Коњ је лако могао да га убије!

- Желео бих да га наградим ‐ рече сенатор.

- Оче, он је роб и трговац би узео за себе новац који би ти дао дечаку.

Желео бих

да га купиш за мене да ми буде лични слуга.

- Па наравно, сине. Самоодрицање које је показао, иако те није ни познавао,

сигуран је залог да ће ти бити одан док ти буде служио. Трговче, хајде за
нама.

Надзорник мог имања ће се договорити с тобом око цене.

- Обећавам Вам, велики сенаторе, да ћу Вам продати Милвија за исту цену

за
коју сам га и купио, без икакве зараде. Ваш понизни слуга има велику част
да служи

Вашој племенитој породици. Можда би Ваша Висост желела да погледа и

остале

робове?

Поплије га није удостојио одговора, већ је климнуо главом дајући слугама

знак

да се читава поворка кочија врати у вилу.

У мучном ишчекивању оног најгорег, Брут се скрио у одајама за слуге.

Шћућурио се и у ужасу размишљао о томе како ће се данашња

пустоловина, без

обзира на њен исход, засигурно лоше завршити по њега. Ако Алексамен

погине, он

ће морати да пређе на други посао и тако ће изгубити све повластице које је

уживао

у служби свог младог господара, а ако би Алексамен некако успео да

умакне

страшним канџама смрти, још увек би њега могли да окриве за оно што се
догодило.

Оптужили би га да није прегледао оглав са ђемом и уздама, и тако се

уверио да су

добро причвршћени, или да се није постарао да отера инсекте од

Хенситата.

Седео је тако задубљен у очајничке мисли, кад се Нервин, надзорник

имања,

изненада појави пред њим.

- Хеј Бруте, зашто се кријеш? Млади господар је добро и тражи те! Трчи к
њему!

- Нервине, да ли можда знаш, да ли је... ‐ бојажљиво почео мали роб.

- Да ли је у добром или лошем расположењу? ‐ прекиде га надзорник. ‐

Убрзо

ћеш сазнати, пријатељу мој! Иди право у његову спаваћу собу. Још си ту?
Хајде, трчи!

Кад је Брут ушао у собу, лекар је смиривао Поплија и Корнелију. Са кревета

на

којем је Алексамен лежао, допирао је ироничан смех:

- Богови? Ма немојте ми рећи! Да Милвије није био тамо да ме спаси,

сигуран

сам да би читаву гору Олимп било баш брига за мене. Ах, ево и Брута.
Дођи, Бруте!

Приђи ближе!

Млади роб је пришао кревету, обамро од страха.

- Без обзира да ли се то десило твојом кривицом или не, више ми нећеш

служити ‐ растројено ће сенаторов син. ‐ Само, за сада хоћу да мом новом

слузи

покажеш све што треба. Мајко, нека лекар изађе, добро сам. Хвала за све
што сте

учинили за мене.

Загрливши Алексамена, Корнелија га упита:

- Реци ми, драго моје чедо, о чему си размишљао у том страшном часу?

- У тренутку кад сам мислио да ћу умрети, видео сам тебе и оца како
плачете

над мојим гробом.

- Стани, не говори више! ‐ заплака Корнелија, испуњена страхом.

- Размишљао сам и о јучерашњем разговору. Ми смо ништа! Убод мале осе

је

довољан да из историје избрише име једне од највећих римских породица.

Мајко, зашто уопште живимо ако смо ништа?

- Не мисли сад о томе. Буди срећан, Алексамене. Уживај у данашњој срећи

и

нека те такве мисли више не брину.

После неког времена Поплије је са супругом напустио Алексаменову

спаваћу

собу, спустивши тешку завесу испред синовљевих врата.

Алексамен је посматрао двојицу слугу и у себи их поредио. Били су готово

исте

висине и грађе, али су се по нечему веома разликовали. Брутове очи су

непрестано

одавале утисак унутрашњег немира и изгледао је попут уплашеног човека

који се

увек суочава са тешкоћама. Деловао је понизно читавом својом појавом.

Глава и

рамена су му увек били погнути. Насупрот томе Милвије је одавао утисак

самоуверене особе, но није показивао гордост или себичност. Читаво

његово

присуство је зрачило простотом, али и величанственошћу. По нечему је био

надмоћнији не само од Брута, већ и од младог господара. Преимућство је
било тако

очигледно да је оставило снажан утисак на Алексамена. Но ма колико да је

био

задовољан избором новог слуге, у исто време је био и љут на њега.

- Коме си пре служио? ‐ упитао га је.

- Био сам у кући трговца уљем у Сиракузи.

- Колико дуго си био тамо?

- Шест месеци.

- А где си служио пре тога?

- Нигде.

- Како то?

- Моји родитељи су били слободни. Отац ми је био трговац, али му је посао

пропао. Дуговао је трговцу уљем велики износ који му није могао вратити
због свог

финансијског краха. Тако је трговац продао и моје родитеље и мене.

- Да ли сте сви служили у истој кући?

- Јесмо у почетку, а пре три дана трговац уљем ме је продао човеку кога сте
јуче

видели. Што се мојих родитеља тиче...

Не примећујући како је Милвије пребледео док му је причао о себи,

Алексамен

му даде знак да стане, ставивши му до знања да га не занима остатак приче,

а онда се
окрену Бруту и рече:

- Видиш, и Милвије је раздвојен од родитеља, а погледај како је смирен.

Угледај

се на њега и покажи му његове дужности, и то што је могуће пре ‐ нареди

Алексамен

и напусти собу.

Бруту је лакнуло кад је његов господар изашао. Желео је да први започне

разговор, али је и даље стајао погнуте главе и с изразом страха на лицу.

Милвије

први прекиде ћутање:

- Дакле, хоћеш ли ми рећи које су ми дужности?

- Да, боље да почнемо. За неколико дана ћеш све сам обављати. Довде ми је

дошло ‐ узвикну Брут, ставивши ивицу длана на грло. ‐ Више му се не

свиђам.

Јеси ли тужан што прелазиш на другу дужност? Брут је очајно слегао

раменима.

- Не знам где ће ме ставити ‐ рекао је утучено. Треба да знаш да овде није

толико

тешко радити као у пољу или руднику. Кад се млади господар одмара, могу
да

радим у тишини. С друге стране, бич лако ради за сваку ситницу. Можда ће
према

теби бити другачији јер ти дугује живот. Желим ти више среће.

- Да ли би ти се допало да га замолим да те задржи? ‐ озбиљно ће Милвије.

Брут је био толико изненађен овим питањем да није одмах одговорио.

- Кад би се то десило, нас двојица бисмо делили неке повољне околности,

тако

да би ти био на губитку.

- Нема везе ‐ безбрижно ће Милвије. ‐ Важно је да ти будеш срећан.

Брут га изненађено погледа. Но Милвије му није дао времена да одговори.

- Видиш, и тебе и мене исто боли. Обојица смо раздвојени од родитеља и

ако

хоћеш, можемо да тешимо један другог. Постаћемо добри пријатељи.

- Ох, никад нисам чуо некога да тако говори! ‐ изненађено ће Брут. Надам
се да

ће млади господар прихватити ту идеју.

Кад се те ноћи Алексамен вратио у спаваћу собу, Милвије му је изнео свој

предлог. Алексамен га је погрешно схватио. Мислио је да Милвије то

предлаже зато

што хоће да има мање посла.

- У реду, схватио сам ‐ рекао је. ‐ Очигледно је да сам твој дужник, те не би

требало да радиш као сви остали. Нека ти буде како тражиш.

Све је било спремно за вечерње купање, потом кревет и коначно

послужавник

са освежењем.

- Исцрпљен сам од данашњег дана ‐ рече Алексамен након краћег времена.

‐ Не

свиђа ми се да обигравате око мене. Вољно!

Под тим је сенаторов син подразумевао да обојица треба да легну пред
његова

врата и да у сваком трену буду спремни да му се нађу при руци. Брут је био

расположен за разговор са својим новим другом, како је мислио о њему, још

увек се

не усуђујући да га назове својим пријатељем. Но Милвије је клечао у

мрачном

ходнику и држао главу у рукама. ʺВероватно размишља о родитељимаʺ,

мислио је

Брут. Кад је Милвије устао после неколико минута, видео је да је Брут

заспао. Иза

завесе је могао да чује како Алексамен, који је такође спавао, тихо дише.
Тада

Милвије подиже руке, дубоко уздахну и тихо се помоли:

- Господе, помози ми!

* * * * *

- Не заустављају се бесни коњи сваког дана! ‐ злобно ће Арминије Милвију.

У

последње време је све чешће говорио таквим тоном.

Прошло је већ неколико месеци од Милвијевог доласка у сенаторову вилу.

По

наређењу младога господара, у почетку је помагао Бруту, но његово

опхођење и

беспрекорно извршавање дужности је код Алексамена све чешће изазивало

гнев.

Осетио је да је Милвије достојнији од њега и, премда то никад никоме не

би открио,

све више му је завидео кад би видео да се његов слуга понаша смирено и

благо и с

необјашњивим достојанством. Једног дана је, потпуно неочекивано, рекао

својим

родитељима:

- Милвије ми се више не свиђа, а и не требају ми двојица слугу. Сумњам да

ће

бити љубоморни један на другог. Зато ћу да задржим Брута, јер је

искуснији.

Изненађени таквом променом осећања, његови родитељи су се само

погледали,

али нису ништа рекли. Обузет све већом мржњом према свом новом слузи,

Алексамен је наредио надзорнику да Милвија пошаље у рудник.

Нервин је био веома изненађен и усудио се да примети:

- Али, господару, у рудницима су најтежи послови. За рудник узимамо само

снажне и добро грађене робове. Овај дечак је тако мршав да ће за само

неколико

недеља тамо оставити своје кости.

- Чуо си шта сам ти рекао! Хоћу да видим како ће да реагује ‐ хладно је

рекао

Алексамен.

И тако се Милвије нашао у руднику радећи поред Арминија.

‐ Овај дечак је тако мршав ‐ подсмевао се Арминије новопридошлом

шегрту кад
су га једне ноћи ставили да ради поред њега.

Знам да се бесни коњи не заустављају сваког дана. Али који год посао
будем

овде обављао, чинићу то што год боље могу и можда тако и теби олакшати
твој

задатак. ‐ спокојно одговори Милвије.

‐ Гујо мала! ‐ засикта високи Герман. ‐ Боље би ти било да си на самом

почетку

признао да су те овамо послали да би ме уходио!

При треперећој светлости бакље, која је осветљавалa угао пећине у којој су

радили, Милвијево лице је мало тако тужан и болан израз да је Арминије

стајао

непомично и неко време чудно зурио у њега. Његово тврдо лице је за

тренутак

омекшало:

Добро онда, видећемо да ли ћеш моћи да ми помогнеш! Дани су пролазили.

Док су се мучили радећи до исцрпљености, Арминије би се често осврнуо

и

погледао Милвија. Видећи га како мирно и тихо ради, уопште се не жалећи,

очи би

му се испуниле сузама. Док су једног дана за време паузе седели у близини

малог

пристаништа, које је Арминије тако волео, упитао је дечака:

‐ Милвије, како успеваш да све време будеш тако радостан? Увек си тако
добар
према мени. Откриј ми своју тајну?

Док је говорио, Милвије је у песку кажипрстом нацртао рибу. Био је то

символ

који су први хришћани користили кад су хтели да открију један другоме

свој

идентитет. Старогрчка реч за рибу ΙΧΘΥΣ такође означава почетна слова

речи

Ίησους Χριστός Θεου Υίος Σωτήρ што значи Исус Христос, Божји Син,
Спаситељ.

Герман је зурио широко отворених очију.

‐ Шта то радиш? Врачаш? ‐ збуњено је запитао. ‐ Ја ево овде имам бољу

магију ‐

рекао је и из скровишта у стенама извукао лук и стреле. ‐ Видиш, Милвије,

ово служи

за одапињање стрела, како то само ја умем да радим. Можда ће управо ово

оружје

које држим значити слободу за тебе, мене и сву нашу несрећну браћу.

Арминије му је тако наговестио да припрема освету, но Милвије на то није

одговорио. Те исте вечери, док су остали робови спавали, успео је да се

приближи

Арминију и тада м у ј е рекао да је разумео шта смера. Причао је тихо и

дуго. Ти

тајни касни ноћни разговори су трајали данима.

Милвије се ускоро прилагодио својој новој дужности. Увек је радио са

радошћу

и унутрашњим миром. Изгледало је као да је Алексамен заборавио на свог

спасиоца.

Учио је и похађао часове код свог личног учитеља, али без интересовања.
Често је

налазио разлоге за бег на стадион или у лов.

Корнелија је време проводила у својим одајама забављајући пријатеље.

Сенатор

је и даље примао царске гласнике и, поред вођења свог посла, управљао

пословима

провинције из релативне осаме своје летње виле. И док су тако летњи дани
полако

пролазили, у овој огромној кући, пуној раскоши и удобности, и господари и

слуге су

се дан за даном бавили истим редовним задацима и дужностима. Међу

њима је само

један био истински срећан.

* * * * *

Једног лепог јутра Алексамен се досађивао у предивно уређеним вртовима

виле,

који су се протезали до мора. У последње време све му је сметало, све је

изгледало

глупо и незанимљиво. Нису му се више допадали ни стадион ни лов јер ни

у њима

није могао пронаћи ништа ново и узбудљиво. Исте активности, исте ствари
сваког

дана! Размишљао је о томе како ће тако бити и кад одрасте. ʺДешаваће се

исте
ствари. Мораћу да говорим о истим питањима у Сенату са римским или

сицилијанским патрицијама, да увек слушам иста предавања и препирке на

састанцима, да гледам исте представе у амфитеатру.ʺ И док је тако

размишљао, стегнувши песнице због узнемирености, изненада се појави
Нервин.

‐ Господару, Ваши благородни родитељи су ме замолили да Вас обавестим

да је

генерал Акила, чије се има,е граничи са Вашим, позвао Вашу породицу да

сутра

дођете у његову палату.

- О, мислио сам да је још увек у походу против Парћана. Зар се већ вратио?

- Заправо, вратио се после многих победа и Ваш отац би волео да га посети

сутра ујутро око девет сати. Кочије ће бити спремне у...

- О не, опет посета!

- Али свакако ћете чути неке узбудљиве ратне приче.

- Проблем и јесте у томе што ти војници немају о чему другом да

разговарају до

о славним подвизима и победама.

Уследило је ћутање. После неког времена Алексамен упита раздражљивим

тоном:

- Да ли је Милвије још увек у руднику?

- Да, господару, као што сте наредили. Али ако хоћете мој савет, немојте га

више тамо држати. Он је достојан да Вам служи.

Алексамен је размишљао неколико минута, па рече:

- Па да, можда си у праву. Нека се Милвије после ручка врати да ми служи.

Што се Брута тиче, видећу шта ћу с њим.

- Богови су просветили младог господара! ‐ радосно ће Нервин.

- Богови? ‐ заједљиво промрмља Алексамен. ‐ Који богови? Нисам још

видео ни

једног.

СЛОБОДНИ РОБОВИ

‐ Мислим да се Секст Акила пребрзо вратио из похода против Парћана ‐

рече

Алексамен своме оцу. Сенатор погледа сина и насмеја се:

- Да ли хоћеш да кажеш да није остао довољно дуго да напуни своје кочије

непријатељским пленом?

- Не, оче, нисам то мислио. Само ми је жао што нисмо отишли за Рим пре

његовог повратка и тако избегли ову посету.

- Видећеш да неће бити баш толико заморно. Немој сам себи да отежаваш.

- Надам се да нас неће задржати на ручку, јер се то не уклапа у мој

распоред.

Поплије се намршти:

- Дабоме да неће. И ја вечерас имам много посла. Погледај, ево твојих

слугу. Иди

са њима и пусти их да се побрину о теби. Обрадоваћеш мајку ако се лепо

обучеш.
Док је сенатор одлазио, Алексамен је климнуо Бруту и Милвију да му
приђу.

- За сат времена ћу са родитељима кренути у пријатељску посету. Бруте,

иди и

донеси ми тунике. Изабраћу ону која ми најбоље стоји.

Милвије је ћутке стајао поред свог господара.

- Јеси ли срећан што си се вратио да ми служиш? Није ли тако боље? ‐

самоуверено ће Алексамен.

- Рад у руднику је тежак, али ми то не смета.

- Како то? ‐ изненађено ће млади господар. Милвије се устручавао да

одговори,

али је ипак, пажљиво бирајући речи, рекао:

- Где год да сам, без обзира на место, срећан сам.

- Срећан?! Зар баш свагде? Како је то могуће? ‐ грохотом се насмеја

Алексамен. ‐

Слуго, да ли би био срећан, ако...

Алексамен се на време зауставио и заћутао. Не, не може бити да ће он,

господар, једном робу поверити како се осећа и признати да му је живот

празан и да

га будућност уопште не занима. Но у исто време је осетио да би му помогло

кад би

ове своје мисли поверио некоме. ʺКаква срамота што је Милвије роб!
Ниједан од

мојих пријатеља у Риму нема тако искрено лице као он. Али шта се то са
мном
дешава? Сада се чак и робу дивим?ʺ И док је тако размишљао, уђе Брут
носећи

одећу коју је тражио.

Неспретно и уплашено, као што је било својствено Бруту кад је био у

присуству

свог господара, положио је одећу на кревет, једну тунику крај друге, да би

Алексамен

могао да изабере шта ће обући. Док је ћутке уклањао наборе са одеће,

дошао је до

прелепе грчке тунике која је била тако дивна, укрштено изаткана да чак ни
Милвије

није могао да задржи уздах дивљења. А сироти Брут, као и увек нервозан и

преплашен, помисли да је Милвије уздахнуо зато што је он у нечему

погрешио. И од

саме помисли да је направио неку грешку, почеше да му се тресу руке те

прелепа

туника паде на под.

- Десет удараца бичем, и то одмах! ‐ љутито заурла Алексамен и скиде свој

бич

са клина на зиду.

Брут је преклињао и јецао:

- Господару, молим Вас, опростите ми! Јутрос сам од надзорника примио

двадесет удараца и још увек ме страшно боли! Молим Вас, господару,

немојте!

- Приђи! Чујеш ли! ‐ викао је Алексамен, презирући молбу бедног слуге.

Изненада Милвије направи корак напред и одлучно рече:

- Господару, оно што се десило је било мојом кривицом. Посматрајући ову

лепу

тунику, нисам могао да не испустим уздах дивљења, и зато се Брут

уплашио. Ако

неко треба да буде кажњен, онда, молим Вас, дозволите да то будем ја.

Рекавши то полагано је клекнуо у углу собе, открио своје раме за бич и

чекао.

Алексамен је пребледео од запрепашћења. Никад није сусрео никога тако

храброг, као што је то био Милвије, нити је и слутио да таква храброст

постоји.

Неодлучно је стајао гледајући двојицу слугу. Изненада су гордост и

љубомора

почели у њему да расту и он се силно разбесни те немилосрдно избичева

Милвија.

Осећао је да је роб са сваким ударцем све надмоћнији и да казну прихвата

без икакве

жалбе, па је зато сваки ударац бивао све јачи. Кад је завршио са шибањем,
хладно је

рекао:

- Обојица сте слободни. Не требате ми. Сам ћу се спремити.

Тако су двојица дечака остали сами. Брут је гледао Милвија са дубоким

поштовањем. Изненада је спонтано загрлио свог пријатеља и бризнуо у

плач.

- Ко си ти? Зашто ово радиш? Никад нисам учинио нешто што би те

обрадовало, него сам напротив био љубоморан кад те је господар вратио из
рудника,

а ти се првом приликом жртвујеш за мене. Зашто то чиниш? Објасни ми!

Како

можеш да се према мени понашаш тако пријатељски и са љубављу?

Милвије није одмах одговорио. Ћутао је дубоко се замисливши, а онда је

озбиљно рекао:

- Зато што си ми брат.

Брут очито није разумео шта је Милвије тиме мислио па га је упитао:

- Зар ја твој брат? Како је то могуће? Можда зато што смо обојица робови?

- Не, него зато што нам је отац исти Бог.

- Стално ми говоре да богови не маре за робове. Да ли знаш да бар један од

њих

мисли о нама? ‐ поче да запиткује, док су му у очима блистале сузе.

Милвије се насмеја:

- Бруте, постоји само један Бог, Онај Који је створио читав свет. Дошао је
на

земљу и рекао...

- Шта је рекао? ‐ озбиљно ће Брут зурећи нетремице у пријатеља и једва

дишући од ишчекивања.

- Рекао је: љубите једни друге, као што вас Ја љубих.

- Стварно је то рекао? Шта је још рекао?

- Рекао је и: шта год учините једном од браће, мени чините. По томе ће

вас сви

познати: да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом.

- Да љубимо једни друге? ‐ чудио се Брут. ‐ Значи, само каже љубите7.

- Тачно ‐ тихо ће Милвије, гледајући га нежно. ‐ То је суштина наше вере.

Онај

ко истински воли прави је хришћанин.

- Шта си рекао? Хришћанин? Шта та реч значи?

- Потиче од имена које је Сам Бог имао док је био овде на земљи. Његово
име је

Исус Христос ‐ полагано и са страхопоштовањем изговори име које Брут

никад није

заборавио. ‐ Римљани га изговарају мало другачије од Грка ‐ додаде

Милвије.

Но Брут изненада страшно пребледе. Сетио се чудног призора који је једне

ноћи са сенатором посматрао у пећини. Нагло је зграбио свог друга за руку

и са

сузама у очима му рекао:

- Милвије, брате мој, мртав си!

- Зашто? О чему се ради?

- Не питај ме, молим те! Дао сам реч да нећу говорити о томе. Али, са
тобом

мислим да...

- Ако си обећао, онда мораш да одржиш своје обећање ‐ прекиде га

Милвије.
- Стари господар ми је запретио да ћу умрети од бича ако било коме кажем
шта

сам видео, али добро знам да ме нећеш одати. Чуј само шта је било.

И док је Брут описивао шта се оне ноћи десило и шта је било речено у
мрачној

пећини, Милвије га је изненађено слушао.

- Тако ће сенатор послушати заповест богиње Кибеле и саветовати цару да

изда

указ да сви хришћани буду убијени, па чак и ти, пријатељу мој.

- Цар никад неће успети да убије све хришћане смирено одговори Милвије.
‐

Ако би се то десило, онда би Црква Христова умрла, но Господ наш Исус

Христос је

обећао да то неће допустити. То ћу ти објаснити у миру и тишини, кад

будемо

имали више времена. Хоћеш ли да о томе разговарамо вечерас пре спавања,

кад

млади господар оде у кревет?

- Милвије, баш бих волео! Не могу ни да замислим да ћу дознати оно што

ти

знаш! Ох, тако сам срећан. Једва чекам да дође вече!

Милвије је одржао обећање. Од тог дана је сваке ноћи, пре но што би

отишли

на спавање, причао о Господу и Спасу нашем Исусу Христу и Његово

Јеванђеље је

постепено освајало Брутово просто срце.

 * * * * *

Једне ноћи, док је лежао пред вратима младог господара, Брут је осетио да
га је

неко додирнуо по рамену и скочио је. Пред њим је стајао сенатор, обучен у

једноставан плашт, попут оног који је имао кад су ишли у пећину.

- Дођи ‐ прошапта Поплије. ‐ Понеси светиљку. Идемо на поклоњење

Кибели.

У ноћној тишини јасно је чуо како слуга одлучно и јасним гласом каже:

- Не, не идем са Вама!

Био је то тако неочекиван одговор да је Поплије помислио да је погрешно

чуо

роба, па је поновио:

- Заповедам ти да узмеш ову светиљку и да ме пратиш на богињин обред.

Али, на своје велико изненађење, поново је чуо Брутов одлучан одговор:

- Не, господине!

Његово запрепашћење је било још веће кад је Милвије, који се у

међувремену

пробудио и чуо њихов разговор, стао поред свог пријатеља и рекао:

- Господару, ја сам одговоран за то што Брут неће да Вас послуша. Казните

мене

уместо њега.

Поплије је навикао да наређује и зато је, с неверицом посматрајући дечаке,

рекао:
- Зар се усуђујете да се не повинујете мојим наређењима?

- Да, господару! ‐ једногласно су одговорили.

- Знате ли шта вас чека?

- Знамо, господару.

Поплије је ћутке стајао. Није могао да верује својим ушима и за тренутак је

помислио да сања. Потом се пренуо, гласно пљеснуо рукама и кућни

стражар се

истог трена појавио.

- Одведи ову двојицу у подземни затвор и позови џелата! Биће погубљени

ујутро, пре почетка рада.

Стражар је грубо зграбио дечаке и одвео их са собом. Још увек запањен и у

неверици, Поплије се вратио у своје одаје покушавајући да схвати зашто су

два млада

роба, чак и по цену живота, стајала тако непослушно, и то због такве

безначајне

ствари. За све то време Алексамен је мирно спавао у својој соби и није чуо
пометњу

пред вратима.

Кад су се тешка дрвена врата затворске ћелије затворила иза двојице

младих

робова, Брут је чврсто загрлио свог пријатеља.

- Радујеш ли се са мном? ‐ запитао је.

- Да, радујем се ‐ с љубављу му се насмеши Милвије. ‐ Али оно што је још

важније јесте да се Господ наш Исус Христос још више радује с тобом.
Уосталом, зар

ниси због Њега одбио да идеш на служење лажним боговима? Поносим се

тобом, Бруте. Хоћу да то знаш!

- Остаћу веран чак и ако Бог допусти да ме снађе још више тешкоћа. Је ли
тако,

Милвије?

Милвије је чврсто држао пријатеља за руку.

- Бруте, и раније сам ти говорио да можемо чинити велика дела кад на

својој

страни имамо Господа. Можемо бити довољно јаки да дамо свој живот за
Њега, чак

и ако нам је само шеснаест година.

Брут је изненада озбиљно погледао Милвија и замолио:

- Научи ме како да се молим.

Са дечакових усана су полагано потекле топле речи усрдне молитве Богу,

Ономе за Кога су се два младића спремала да за неколико сати умру, и то
истом

смрћу Којом је Он умро на Крсту:

- Оче наш, Који си на небесима...

* * * *

Страшна бука узнемирила је Поплијеву вилу у сам освит зоре. Звучало је

као да

неко вуче нешто тешко с једне стране дворишта, а потом то баца на земљу
уз туп
ударац. Након тога су се испред подземне тамнице чули некакви тешки
кораци.

Врата су се отворила и на њима се појавио џелат!

- Ајде, излазите! ‐ рекао је грубо. двојици младих робова.

Огроман и силан џелат се увукао у ћелијицу, испунивши је мирисом зноја и

алкохола. Крупним ручердама је зграбио дечаке и гурнуо их ка уском и

мрачном

степеништу које је водило у двориште.

Џелат, који је и сам био роб, није обраћао пажњу на две младе жртве, него
је

својим помоћницима гласно издавао последња упутства:

- То су само деца и њихова тела нису тешка. Боље је прво учврстити

крстове у

земљу, а потом их заковати за њих. Неће бити тешко. Кад завршите, идите у
одају

робова и све их доведите да виде како ће ова двојица умрети на крсту.

Господар је

рекао да хоће да покаже добар пример како се кажњава непослушност ‐

грохотом се

смејао, отпивши успут велики гутљај из свог меха.

Псујући и ропћући помоћници су поставили основе два тешка крста у

узане,

дубоке рупе, које су раније биле ископане, а потом су их попунили земљом

и ситним

камењем, чврсто заглавивши крстове. Џелат, коме је вино још текло низ
браду, је узео
велики чекић и ексере. Погледао је два мала роба и рекао, подругљиво се

смешкајући:

- Ко ће први?

Милвије је иступио напред и одлучно одговорио:

- Ја ћу!

Након тога се окренуо према Бруту, пољубио га у оба образа, чврсто

загрлио и

прошапутао:

- Ја ћу да будем први, да ти дам пример, да се не би уплашио. Буди храбар.

За

кратко време ћемо бити у Рају са Христом.

Пришао је крсту са таквом храброшћу и смирењем да га је џелат

изненађено

посматрао, не додирујући га. Но тренутно изненађење га није спречило да

крене у

извршавање злодела. Својим дебелим рукама зграбио је Милвија за рамена,

подигао

га и спремио се да га прибија на крст. Док је постављао први клин у

средину

дечаковог длана, пришли су му његови помоћници како би му помогли,

придржавајући Милвија на месту. Уз суров осмехом на уснама, див је јако

стиснуо

дршку чекића, повукао тешку руку уназад и спремио се да замахне.

Изненада им је неко притрчао са другог краја дворишта. Био је то Нервин.

Док
је трчао из све снаге, махао је рукама и викао:

Стани! Господар заповеда да сместа станеш! Згранут Нервиновим речима,

џелат је испустио чекић и климнуо помоћницима да скину дечака. Брут је

притрчао

Милвију и загрлио га. Стајали су тако чврсто загрљени ослањајући се један

на

другога.

Стигавши задихан на место обустављеног погубљења, надзорник рече

двојици

младића:

Господар хоће одмах да вас види! Кад би само знао где је господар у овом

тренутку, зинуо би још више ‐ рече џелату, који га је и даље згрануто

посматрао. ‐

Много чудних ствари се данас дешава у овој кући!

АРМИНИЈЕВА СМРТ

Брутова непослушност није била једина олуја која је претходне ноћи

нарушила

мир у вили. У одајама робова дигла се још једна бура. Стражар Балб, исти
онај који је

одвукао Брута и Милвија у затвор, тајно је прислушкивао сенаторов

разговор са два

млада роба и био веома изненађен. Кад је извршио господарево наређење,

вратио се

у одаје робова и рекао им шта се десило. Мрежа ухода и обавештајаца у

вили је већ
разгласила вест и свако је имао своје мишљење о побуни и своје
објашњење. Али док

су о томе тихо разговарали, са другог краја собе допирало је гласно

стењање.

- Каква је то бука? ‐ упита Балб радознало, али и помало љутито.

- То је Арминије. Полако умире. Пре неколико сати се десила незгода у

руднику.

Огромна стена руде гвожђа се одломила од зида где је радио. Није успео да
се на

време склони па му је пала на груди.

- Ау!

- У великим је боловима и тражи да види господара.

- Зашто хоће да га види? ‐ изненађено ће Балб, чудећи се таквој молби

једног

роба.

- Неће да нам каже. Само понавља да ће се господар спасити велике невоље

уколико с њим поразговара.

- Тачно тако је рекао ‐ потврди други роб. ‐ И још . стално прича о Милвију,
оном дечаку који је с њим радио у руднику.

- Вероватно бунца ‐ слеже стражар раменима.

- Не верујем ‐ одлучно ће један од робова. ‐ Ако хоћеш, можеш да одеш до

њега

и да ga видиш.

Кад је Балб пришао кревету, три или четири роба су стајала изнад
Арминија
који је био у самртним мукама. Његове плаве очи су биле приковане за
место на

таваници и изгледало је као да сања. Вероватно је видео језера и планине

свог

завичаја и тајанствене шуме у којима је живео као дете. Из његових

угруваних и

поломљених груди допирало је жалосно јечање и чинило се да ће се и оно

сваког

тренутка окончати.

За тренутак је погледом прешао преко Балба и препознао га. А онда је с

крајњим напором покренуо усне и кашљући ипак успео да изусти:

- Балбе, јеси ли то ти? Молим те, иди и доведи господара. Иди молим те!

- Опусти се, сироти човече. Знаш да не смемо узнемиравати господара због

роба, чак и ако умире.

- Кажем ти, иди!

Али, ноћ је. Господар спава. То је немогуће! Арминије јецајући ухвати свог

пријатеља за руку и очајно завапи:

- Балбе, веруј ми, морам да му поверим једну велику тајну! Ти си на

највишем

положају међу робовима и тебе ће саслушати.

- У реду, отићи ћу! Опусти се сада и чувај снагу обећа Балб, узалудно

покушавајући да га смири.

- Наградиће те кад види да сам, захваљујући теби, успео да га спасем!

Помињање награде је најзад убедиле Балба и он пожури ка господаревој
одаји.

Неколико тренутака касније тихо је покуцао на сенаторова врата.

- Шта је? ‐ зачу Поплијев поспани глас. ‐ Је ли стигао царев гласник?

Чим је Балб чуо те речи, устукнуо је и запитао са да ово можда није

најглупља

ствар коју је у животу урадио. Али било је прекасно. Сенатора је већ

пробудио и сада

је морао да му да објашњење.

- О не, господару! ‐ одговори, прогутавши кнедлу Роб Вас зове.

- Јеси ли луд? ‐ загрме Поплије.

- Господине, разумем Вашу зачуђеност, али роб умире ‐ покуша да се

побуни

постиђени стражар.

- Па шта? Нека умре, заменићу га другим. Није време за шалу.

- Господару, ‐ продужи Балб неспокојно ‐ опростите ми, али овај роб каже
да

има да Вам открије велику тајну, нешто што је од велике важности за Вашу
Висост. И

толико је упоран, чак и поред тога што умире у тако великим боловима, да
му

верујемо. Зато сам, иако знам како Вас је опасно наљутити усред ноћи,
одлучио да

Вас узнемирим, јер као што добро знате, господару, само ме занима Ваше

благостање, и то до те мере да бих оставио своје кости...

- Доста, брбљивче један! Бићу тамо за минут и ако се испостави да си ме
без

разлога узнемирио, обећавам ти да ћеш мој гнев осетити на својој кожи!

Кад је Поплије стигао у собу за робове и пришао Арминију, схватио је да се

самртник борио да задржи бар мало преостале снаге.

- Зашто си ме тражио? ‐ строго га упита.

- Господару, је ли истина да сте наредили да ујутро разапну Милвија?

- Да ли си тражио да дођем овамо да би ме испитивао? ‐ љутито ће сенатор.

- Молим Вас, господару, немам још много снаге и зато ми одговорите!

- Истина је! Милвије је наговорио Брута да ме не послуша и зато ће обојица

умрети на крсту за неколико сати. Ето, то сам наредио.

Знојећи се и борећи се за ваздух, Арминије се још једном храбро потруди и

настави да говори:

- Господару, не чините то јер сте Ви онај који је требало да умре пре само

недељу дана!

Чувши то Поплије Клем се разбесни. Чинило му се да му овај слуга

заповеда.

Једва је могао да обузда гнев. Нехотице је учинио нагли покрет којим је

изражавао

своје изненађење, а онда је замахнуо руком као да ће да удари човека на

самрти. Но

ипак се суздржао и бесно повикао:

- Робе, о чему то говориш?

- То је истина ‐ изусти Арминије једва чујно. ‐ Зашто бих то сада крио од
Вас? Не

плашим се да ћете ме раније убити. Ионако умирем и тиме бисте ме само

избавили

ових мука. Живео сам бедним животом роба који сада умире у страшним
боловима.

Можете да ми верујете, ако хоћете, а ако нећете, не марим.

- Хајде, испричај ми! ‐ захтевао је све радозналији Поплије.

- Па, ја сам наумио да Вас убијем, и то сам, без ичије помоћи и чак без
ичијег

знања. Никоме нисам рекао, јер се овде никоме не може веровати. Можда то
не

знате, али моја стрела никад није промашила мету. Планирао сам да Вас
њоме

погодим право у грло, и то док доручкујете са женом и сином.

Кад је то чуо, Поплије је обамро и стајао је као да је паралисан. Вероватно

уопште није очекивао да тако нешто чује па су га зато речи човека на

самрти тако

ужаснуле.

- И шта се десило? Зашто то ниси урадио? ‐ покушавао је да остане

сталожен.

- Због Милвија. Он је то наслутио. Како и одакле ни сам не знам, али знам

да у

том дечаку постоји нешто што није од овога света. Док смо заједно радили
у руднику,

имао је обичај да са мном разговара. Говор му је увек био тако смирен и

пун

благости. У таквим тренуцима би учинио да сва моја мржња према Вама

полако

нестане. Говорио ми је о свом Богу, Једином, како је говорио! Једином Који

стварно

постоји. Дословно би ме потресао начином на који ми је говорио. И,

замислите, пошто је знао шта смерам, довољно је било само да ме ода, а Ви
бисте га за то богато

наградили и чак му можда и слободу дали. Услуга за њега, смрт за мене.

Али, његове

речи су на свој начин спасиле мој живот, али и Ваш!

Због страшног кашља Арминије је за тренутак застао, а потом покушао да

удахне ваздух. Дисао је веома тешко.

- А сад чујем ‐ наставио је ‐ да сте осудили Милвија на смрт на крсту!

- Па шта? ‐ набусито ће сенатор.

- Ако хоћете да са својом породицом живите срећно, са свим својим

богатством,

угледом и положајем поред самога цара, можете то постићи само са тим

дететом

које ће за неколико сати умрети, и то по Вашем наређењу! Верујте ми и

пожурите да

учините оно шта морате. Ето, то је све што сам имао да Вам кажем.
Одлазим чисте

савести!

Сенатор је занемео. Дубоко уздахнувши, кроз отворена врата је погледао

небо
које је почело да показује прве знаке свитања. Наборао је обрве док је
размишљао о

томе да ли заиста постоје људи у чијем животу нема места за мржњу и који
се

препознају по праштању. Но, запањен озбиљношћу исповести, Поплије

Клем,

племенити и горди римски сенатор у чијем је присуству читав легион

робова дрхтао,

полако се сагнуо над умирућим робом и рекао:

- Можеш да идеш у миру. Обећавам ти да Милвије неће умрети!

- О, господару, заиста си праведан! Али, могу ли те замолити за још једну

услугу? Да само знате колико бих волео да Милвије буде овде док умирем!

- Биће тако!

После краћег времена, далеко од погледа осталих робова, Арминије је

лежао

полако умирући у спокојству раног јутарњег сунца. Крај њега је клечао и

нешто му

тихо говорио Милвије који је, иако је само био упола његове висине, успео
да својом

дубоком и постојаном хришћанском љубављу освоји срце гневног Германа.

- Желео бих да будем као ти, да познам твога Бога пре него што умрем. Шта
ми

је чинити? ‐ тихо ће самртник.

- Само веруј да је Исус Христос Син Божји ‐ прошапта Милвије, пун

снажног
саосећања према страдалном пријатељу робу. ‐ Веруј да је Он наш
Спаситељ. И још

веруј да је све оно што је Он рекао једина Истина.

Слабашним гласом, који је почео да јењава, Арминије поче да га моли:

- Верујем. Учини ме хришћанином, као што си ти, да бих био твој брат и
чедо

Божје.

Милвије није губио време. Да би га припремио за вечно путовање, крстио

је

Арминија онако како су га учили: ʺУ име Оца, и Сина, и Светога Духа...ʺ1

1Под нормалним околностима хришћанску свету Тајну крштења мора

извршити канонски

свештеник. Међутим, у случају блиске смрти, кад је немогуће доћи до

свештеника, православни

хришћанин лаик може обавити крштење у крајњој нужди. Ако

новокрштени преживи,

рукоположени свештеник мора извршити свету Тајну крштења.

ХРАБРО ИСПОВЕДАЊЕ

- Дакле, ти си хришћанин? ‐ упита Поплије.

- Да, господару.

Поред стола за којим је седео Поплије Клем, усправан и уздигнуте главе

стајао је

Милвије. Сенатор се још једном дубоко замислио. Све што је знао о

хришћанима

изгледало му је немогућим сад кад се из прве руке уверио какво је

понашање

истинског хришћанина. Све те приче да обожавају магарећу главу и да су

анархисти

и бунтовници одједном су биле бесмислене.

- Моме сину си спасао живот, а сада и мени, па ипак ниси тражио награду.

Зашто? Зашто чиниш сва та добра дела?

- Зато, господине, јер сам гледајући Вас и Вашег сина видео Исуса Христа ‐

безазлено одговори младић.

- Не разумем ‐ збуњено ће сенатор.

- Исус је рекао: Кад учинисте једном од своје браће, мени учинисте. Тако
се, на неки

начин, може рећи да сам спасавао Самог Христа кад сам покушао да
зауставим

бесног коња. Исто се десило кад сам сазнао о Арминијевим намерама. Врло
је

једноставно.

У том тренутку на вратима се појави Нервин.

- Шта хоћеш? ‐ упита сенатор.

- Господару, дошао сам да добијем од Вас наређења за данас.

- Даћу ти их касније. Иди сада!

Изненадно појављивање Нервина подсетило је сенатора на узалудност

његових

напора да одржи слепу послушност својих слугу. Непрестани надзор и

организована
присмотра га нису могли заштитити од смртоносне стреле германског роба,
док је

реч овог детета била сасвим довољна да заустави убицу.

- Милвије, јесу ли сви хришћани као ти? ‐ изненада ће сенатор.

- Не знам, господине. Осим тога, ја нисам за пример. Хришћани не треба

само

да верују у Христа, већ и да живе по Његовом учењу и следе Његов пример.

- А ако то не чине?

- Онда нису прави хришћани.

Одговори су били једноставни и искрени. Сенатор се поново замислио.

Било је

заиста за неверовати да он, гувернер читаве провинције Римског царства и

саветник

и блиски царев пријатељ, пажљиво и са заносом слуша простодушне речи

једног од

својих робова, простодушне речи детета.

- Зашто је Брут, по твом савету, одбио да ме испрати до Кибелине пећине?

- Зато што је своје срце већ предао Христу и мислио је да ћете га одвести
тамо

да се поклони демонском идолу.

- То значи да бисте обојица жртвовали живот за вашег Бога?

- Видели сте то, господине.

Опет је уследио тајац, а потом је сенатор упитао:

- Да ли сте већ видели свога Бога?

- Не, али ни Ви нисте видели цара Тиверија који је владао кад је Исус
Христос

био на земљи.

- Нисам то мислио. Видео сам Кибелу, њене посвећенике и поклонике

укочене

од страха пред њеним величанством. Чуо сам њеног првосвештеника како

саопштава

њене заповести. Да сте видели оно што сам ја видео, и ви бисте веровали у
њену моћ.

Сад је био ред на Милвија да ћути. Затворио је очи, а усне су му се једва

померале, као да је нешто шапутао.

- Немаш одговор на то, зар не?

- Господару, мислим да ниједан од Кибелиних обожавалаца не би изложио

свој

живот опасности да спаси Вашег сина или да Вама спаси живот, а да не

обелодани

Арминијеве намере свима око себе.

- Слажем се. Али зар ништа не значи оно што се десило у пећини? Брут је
видео

што и ја. Можда га је страх због онога што је прошли пута видео и спречио
да крене

са мном.

- Господине, Брут се није уплашио крста.

- Истина ‐ уздахну сенатор потврдно климнувши главом.

Милвије се изненада, надахнут тајанственом унутрашњом светлошћу која

га је

прожела, обрати свом господару, погледа га у очи и рече:

- Господине, ако ми наредите да вечерас кренем са Вама у пећину, поћи ћу.

* * * * *

У ноћној тишини сенатор је ишао са својим младим робом.

- Стварно се не бојиш? ‐ запита Поплије.

- Да сам сам, господине, свакако бих се бојао.

- Не схватам како те моје присуство може охрабрити и дати ти осећај

сигурности будући да верујем у богињу Кибелу.

- Господине, храбри ме не Ваше, већ присуство неког другог. Сада је то

тешко

објаснити и требало би ми много времена за то.

Поплије није ништа рекао. Размишљао је о томе како се све више диви
овом

детету. Толико је било догађаја који су га задивили. Милвије је спасао два

живота из

љубави према свом Богу и силно је променио Арминија и Брута. Дечаци су

неустрашиво прихватили смртну казну на крсту. Осим тога, Милвије сада

смирено

иде да узме учешћа у ужасном призору, страшном као онај који су му

описали.

Чудно! Својим уједначеним кораком и јасним гласом је одавао потпуно

смирење.

ʺНиједан од наших философа не би жртвовао живот за веру у своје учење.

А и шта

нас то тако важно уче философи? Неке нас гурају у очајање, а друге у
забаву. Али ни

једни ни други, па чак ни сам цар, не могу све учинити да не дође до

побуне робова.

Но ако Милвијев Бог стварно постоји, онда ја...ʺ ‐ размишљао је сенатор.

Господару, неко је овде ‐ прекиде Милвије његово размишљање.

Био је то првосвештеник који је дошао Поплију у сусрет, баш као и прошли

пут.

Пећина је сенатору изгледала исто као и пре. У њеној дубокој

унутрашњости

стајали су непомични посвећеници. На лицима им се видело ишчекивање

нечег

великог, што су поклоници доживљавали увек кад су се окупљали да одају

пошту

Кибели.

Сенатор је стајао у средини пећине а поред њега Милвије. Стојећи тако у

тишини млади роб је спустио своју светиљку и прекрстио руке. ʺГосподе,

ако сам

овде стварно по надахнућу од Тебе и по Твојој вољи, молим Те, не дозволи

да овде

будем узалуд. Твојом Божанском Силом помози овој мојој јадној браћиʺ ‐
безгласно

се молио.

Чаробњак је већ почео са својим чаробним речима и чинима. Док је цртао

круг
у песку, изговарао је древне речи које је само он разумео. На почетку је
изгледало да

се све одвија мирно. Његово певање и њихање је постајало све ватреније. А

онда му је

лице задрхтало. Покрети и глас су му постали напрегнути и сенатор је

видео да је

вршење обреда захтевало много више напора него прошли пут. Чинило се
као да га

је нешто спречавало да настави обред. Узнемирено се сагнуо и још једном

нацртао

исти круг. С трагичним изразом лица окренуо се према посвећеницима који

су се

узалудно борили да умилостиве Кибелу и дрхтали у својој немоћи.

Чаробњак је лицем додиривао земљу и викао тако као да је хтео да призове

силу из саме земље. Низ лице му се сливао зној. Изненада се окренуо према
Поплију

и малаксалим гласом рекао:

- Не могу! Богиња одбија да ми да упутства. Или не жели, или не може.

У том трену примети Милвија и свирепо га погледа. Чинило се као да га

ексерима пробада.

- Ко си ти? Зашто си дошао? Ко те је позвао? урлао је чаробњак.

Сенатор је хтео да се умеша, али чаробњак је наставио:

‐ Зашто си дошао овамо? Ко живи у теби? Ко?! Изненада се окренуо према

Кибелином кипу, узвикујући три пута и очајничким гласом захтевајући

помоћ:
- Кибела! Кибела! Кибела!

Подстакнут невидљивом унутрашњом силом, Милвије начини корак

напред,

подиже руке па чврсто и одлучно учинио знак крста у правцу кипа.

- У име Христово! ‐ рекао је.

И догоди се нешто што је код присутних изазвало страх. Огромна и сташна

бронзана статуа богиње се уз грозан прасак распрши у парампарчад. Њени

делови

се разлетеше по свој пећини. Посвећеници, који су само тренутак пре тога

помамно

покушавали да умире богињу, устукнуше и прибише се уз зид пећине,

згранути и

скамењени од праска. Њихов вођа је лежао на земљи! Пена му је ишла на

уста а тело

му се у грчевима ломило.

Блед и без даха сенатор се придржа за Милвија, ухвативши се за његово

раме, а

потом, држећи се за дечака, тихо рече:

- Хајдемо!

Милвије га одмах послуша те кренуше из пећине. Ишли су обалом без

застајкивања и без речи. Док је свежи поветарац дувао са обале, Поплије је

осетио да

му је туника мокра од зноја. Догађаји који су се управо збили толико су

дубоко

потресли патриција да му је читаво тело дрхтало. У исто време је приметио

да је

дечаково раме, за које се и даље придржавао, остало чврсто. Милвије је био

спокојан.

- Тај човек је искрено говорио. Милвије, ти си га заиста победио!

- Не ја, господине! Нисам био ја онај који га је победио.

- Него ко?

- То је био Бог Који живи у мени. Због Његовог присуства сам остао смирен
и

сигуран кад смо ишли кроз пећину. Његово присуство пре неколико
тренутака је

оно које је победило демона који је живео у том кипу.

Иако су речи младог Милвија истински оставиле утисак на њега, Поплије

Клем

их је слушао претварајући се да је равнодушан и зато није проговорио ни

речи. Кад

су стигли у вилу, скинуо је руку са Милвијевог рамена и рекао му:

- Мора да си врло уморан. Немој сутра да радиш. Обавестићу Алексамена.

То је свакако било први пут у животу да је Поплије Клем, сенатор, гувернер

провинције, саветник царева, на тај начин говорио једном робу.

СМЕРНИ МИСИОНАРИ

Кад су сенатор и његова супруга ушли у Алексаменову дворану за учење,

на

Корнелијином лицу се видела несигурност.

- Остави нас саме, Трасеју ‐ одлучно ће Поплије. Чим је учитељ изашао,

Поплије

се окрену према сину и поче:

- Алексамене, треба да разговарам с тобом.

- Да ли стварно верујеш, драги, да је ово најбоље? тихо ће Корнелија.

- Да, Алексамен је римски грађанин и довољно је зрео да чује оно што

имам да

кажем ‐ одговори сенатор на женино полуизговорено питање, а потом се

поново

обрати сину.

- Алексамене, зар се ниси изненадио јуче ујутро кад испред врата ниси
нашао

своје слуге?

- Свакако, оче. Шта се десило?

- И један и други су се усудили да ме не послушају. Алексамен је скочио.

Ужасна

помисао да ће се њихови робови једног дана побунити и раније му је

долазила на ум,

али да су двојица младића, и то његови вршњаци, били непослушни

Поплију Клему,

ни на памет му не би пало. То му је изгледало као најгора увреда која се

икада могла

десити његовом оцу.

- За то ће платити крстом! ‐ закле се.

- Управо сам и заповедио да се тако казне. Али дозволи да ти испричам шта

се
после тога збило.

Арминијева смрт и његова чудесна исповест на самртном одру су

забринули

Алексамена. Но кад му је отац испричао о ономе што се десило у пећини,

запрепашћени Алексамен је устао сав блед.

- Али, оче, ко је овај Милвије?

- Сине, да будем искрен, стварно не знам. Заиста не знам.

- Дакле, оче, спасао је живот и теби и мени. Шта ћемо сад да урадимо?
Морамо

да сазнамо ко је он. Ја, који нисам веровао у богове, одједном осећам да се

вера

поново рађа у мени. Оче, да ли мислиш да је Милвије нови бог који је

дошао на

земљу?

Сенатор одмахну главом.

- Не, сине. Милвије је, као и ми, човек од крви и меса. Али тај младић има

нешто што нас превазилази, а што не могу да објасним. Нема сумње да је и

пре било

робова који су доводили своје животе у опасност да би спасили господаре,

но нико

није видео ништа налик на чудо које се синоћ збило у пећини.

- Ех, како се Милвије тако лако сложио да умре на крсту и учинио да и Брут
то

прихвати тако брзо, Брут који је само пре недељу дана бежао од мог бича!
И све то за
религију која се противи царевој!

- Како би било да позовемо Милвија да дође овамо? ‐ предложи Корнелија.

‐ Не

мислите ли да би било боље да све то чујемо од њега?

После неколико минута Милвије се појави пред својим господарима.

Поново су

приметили да је млади роб био тако достојанствен да би се могло

помислити да му је

отац неки краљ, без обзира што је био одевен у дебелу неугледну тунику и
што су му

руке биле пуне жуљева од рада у руднику.

Са нестрпљењем које је својствено његовом узрасту, Алексамен први поче с

питањима:

- Објасни нам шта се синоћ догодило. Твоји другови робови кажу да

познајеш

магију. Реци нам где си учио о тим стварима?

- Господару, презирем и увек ћу презирати све што има везе са магијом.

- Но ипак те је богињин првосвештеник оптужио за свој неуспех. Само

једном

речју си учинио да се огроман Кибелин кип распрши у парампарчад.

Одакле ти та

моћ? ‐ инсистирао је Поплије.

- Господару, рекао сам Вам тада, а и сада Вам још једном кажем да нисам ја
био

тај који је то учинио, него да је то био мој Бог, Који живи и обитава у мени.
- Бог који живи у теби? Како то мислиш? Ако бисмо те расекли, да ли
бисмо

нашли твога Бога? ‐ с неверицом ће Алексамен.

- Бог је у души сваког хришћанина, наравно кад та душа није починила

озбиљне

грехе.

- Зар није грех то што ме Брут није послушао? ‐ запита Поплије.

- Не, господару! Није Вас послушао зато што сте му наредили да се клања

другом богу, а не Једином Истинитом.

- Дакле, хоћеш да кажеш да не треба слушати никог друтог до твог Бога?

Али ја

сам твој господар!

- Да, Ви сте мој господар јер Вам је Бог дао ту власт. Но ипак ми не можете

заповедити да радим нешто што се противи Његовој вољи.

- И сваки хришћанин има исту чудну силу коју си синоћ показао? ‐ с

неверицом

ће Корнелија.

- Не, господарице, ни ја сам нисам знао да је имам у себи. Одједном сам

осетио

да сам вођен да учиним оно што сам учинио, но сасвим је могуће да не бих
могао

поново да урадим исту ствар.

- О, мора да ти је жао због тога?

- А не, госпођо! Бог не тражи од нас да учинимо немогуће да бисмо Му

угодили.

Богу је исто било угодно кад сам радио у руднику као и кад сам прекинуо

идолопоклоњење.

Неко време нико није говорио.

- Милвије, немогуће је да си се сам научио овој мудрости. Неко те је научио

свему томе. Желео бих да се сретнем са њим ‐ најзад ће сенатор.

Милвије је изненада пребледео. Својим крупним црним очима продорно је

посматрао господара. Видело се да је забринут. Није ништа одговорио.

- Претпостављам да се плашиш да ћу вођу твоје религије предати полицији

‐

поче Поплије. ‐ Саслушај ме, Милвије, дајем ти реч, реч римског сенатора,
да нећу

издати твоје поверење. Верујеш ли ми?

- Чедо моје, а ово је први пут да слугу називам својим чедом, заклињемо се
да

смо искрени ‐ додаде Корнелија.

Милвије је већ био потресен, но Алексаменове речи су уклониле и

последњи

трачак сумње.

- Милвије, никад ми није било тако жао свог слуге. Желео бих да си ми
брат! ‐

искрено ће сенаторов син.

- Брат? О, господару, можда ћете једног дана схватити велики значај речи
коју
сте управо изговорили. Господине, тај хришћански епископ се зове
Дионисије и

крије се у предграђу Сиракузе ‐ рече обраћајући се Поплију.

- Можеш ли да ме одведеш код њега?

- Господине, Ви сте веома познати и ако се појавите у тој бедној кући, то ће

побудити сумњу код многих.

- У праву си.

- Ако ми дозволите, отићи ћу да га нађем и сигуран сам да ће се сложити да

Вас

овде посети.

- То је веома далеко. Даћу ти кочију.

- Наши апостоли су навикли да иду пешице, но епископ Дионисије је стар.

Хвала вам на бризи, господару.

Још исте ноћи Милвије је отишао у Сиракузу.

* * * * *

Прошле су три седмице од доласка епископа Дионисија. Он и сенатор су те

ноћи седели у радној соби Поплија Клема и разговарали.

- Не разумем зашто су цареви прогонили хришћане и самим тим радили

против својих интереса. Кад би грађани и војници сви одреда били

хришћани, Рим

6и вечно био безбедан и у миру би се живело! рече Поплије.

- Па зар нисте поносни на чувени римски мир? помало иронично ће

архијереј.
- Оче ‐ поче Поплије, назвавши га тако по први пут ‐ тај чувени мир се
ослања

само на примену војне и полицијске силе. У замену за повелике порезе које

нам

свака провинција плаћа, ми морамо да их чувамо и бранимо. Али буне се

дешавају

чешће но што смо спремни да признамо па смо често приморани да

зажмуримо и

не обраћамо пажњу на лоповлук и поквареност наших управитеља. Народи

које смо

победили врше нашу вољу из страха, а не из љубави.

- Да, стварно. Бар цара штити Преторијанска гарда ‐ пажљиво одговори

епископ.

- Они то чине ради сопствене користи. Одани су јер су добро плаћени. Али
кад

би им један од богатих и славних Римљана обећао веће богатство, видели

бисте да ти

исти људи постају убице свога ʺвољеногʺ цара.

- Божјом благодаћу сте за кратко време схватили много тога. Но очито је да

ви у

хришћанству видите само успешан систем владавине. Хришћанска вера је

више од

тога ‐ озбиљно ће владика.

- Али, њен Утемељитељ...

Њен Утемељитељ је рекао: Иштите најпре царство небеско и све ће вам се

додати.
Под тим Он не подразумева само мир у држави, већ још више унутрашњи
мир у

свакоме од нас. Хришћанство од нас тражи да вршимо вољу Божију.

Сенатор је устао и ћутке корачао по соби. Чинило се да размишља да ли да

владики открије нешто што га Је мучило.

- Оче, више не могу да кријем од Вас да ми је цар већ неколико пута писао

тражећи мој савет о прогону хришћана. Под утицајем оног што сам видео и
чуо

први пут у идолопоклоничкој пећини, ја сам га саветовао да настави

прогон.

- Тада ниси знао Истину ‐ прекиде га епископ Дионисије.

- Чим сам од Милвија сазнао за веру, писао сам цару и опозвао свој
претходни

савет. Верујем да сад морам да пишем Аурелијану и да му кажем да смо

моја

породица и ја хришћани и да дајем оставку на свој положај на двору.

- Не, не чини то ‐ упозори га мудри владика. ‐ Твој утицај на Аурелијана би

могао бити кориснији него што можеш да замислиш. Не само да ће се због

тебе

многи од наше браће спасити сигурне смрти, него можеш да предложиш

цару нове

законе. Животи многих грађана и робова...

- Робова! ‐ с тугом га прекиде Поплије. ‐ О, како бих волео да им помогнем!

Наредићу да им се од сутра удвостручи следовање хране и да им се повећа

време за
одмор.

- То је заиста веома добро. Али постоји још нешто што можеш да учиниш.
Не

мислим да их ослободиш. То би, наравно, било дивно, али не можеш да

урадиш све

за један дан. Објаснићу ти шта сам наумио.

- Шта? ‐ заинтересовано ће Поплије.

- Треба више да се њима бавиш. Много ћеш им олакшати положај ако се

лично

постараш на решавању њихових проблема. Кад слуге виде да заиста

саосећаш с

њима и да с њима поступаш као са правом браћом у Христу, радоваће се

како не

можеш ни да замислиш!

- А како ли ће се тек запрепастити?

- Свакако ‐ одговори владика. ‐ У почетку вероватно неће имати времена да

испитају зашто си променио став према њима, јер ће бити заузети

уживањем у својој

срећи, али касније ће их твој пример водити ка Истини.

У том трену Нервин покуца на врата и до пола их одшкрину.

- Шта је било? ‐ упита га сенатор.

Овде је царев гласник ‐ одговори надзорник. Чинило се да је Аурелијаново

писмо од велике важности будући да је гласник рекао да долази право из

Рима и да
нигде није стајао, осим да промени коње.

По доласку царског гласника, епископ Дионисије се повукао у своју собу.

- Нервин ће се за тебе побринути ‐ обрати се сенатор гласнику. ‐ Сад можеш

да

идеш.

Чим су гласник и надзорник изашли, Поплије отвори коверат са царским

печатом и прочита наглас својој жени и сину писмо написано руком самога
цара.

ʺПо први пут сам изненађен, драги мој сенаторе, тако брзом променом твог

мишљења. Недавно си ме охрабривао да чиним све што могу прогонећи

нову

религију и чак да стрпљиво и истрајно радим на проналажењу њених

челника.

Међутим, твоје последње писму звучи потпуно другачије и могао бих рећи
да ниси

рад да извршиш оно што си раније предложио. Не помињеш ништа друго

сем

својих мисли о томе како да се ствари стишају. И још више, увераваш ме да

је нова

религија миротворна по свом учењу и да не прети царству. Да ди би могао

да дођеш

у Рим да лично разговарамо о овим стварима?ʺ

- Није ли очито да смо у опасности? ‐ забринуто ће Корнелија. ‐ Можда цар

на

тај начин припрема замку?

Алексамен није рекао ни речи, али је израз његовог лица све говорио. У

мислима је јасно видео призор, који му је џелат описао, како су се Милвије

и Брут

храбро суочили са својом предстојећом крсном смрћу.

- Не, Корнелија, нема опасности ‐ рече сенатор, који је у међувремену

прочитао

следећи пасус царевог писма. ‐ Слушај шта овде каже.

ʺПостоји још један разлог због којег ми је потребно да у својој близини

имам

доброг пријатеља. Један од мојих генерала, Тетрик, се са својим војницима

побунио

против мене. Послао сам војску да угуши побуну и он је сада у затвору.ʺ

- Ако је у затвору, због чега је цар забринут?

- Ево, каже овде на крају писма ‐ продужи сенатор. ʺПриродно, после тога
не би

требало да сам узнемирен. Али Тетрик је брат Мнестеја, оног којег сам
учинио

слободним човеком и својим личним секретаром и саветником. Мнестеј ми

је, без

сумње, одан и не верујем да је био уплетен у братовљеву побуну. Упркос тој

чињеници не осећам се безбедним. Читава Преторијанска гарда није

довољна да се

осећам сигурно као што би то учинило присуство доброг пријатеља попут

тебе.

Осим тога, лето је на измаку и вероватно намераваш да се ускоро вратиш у

Рим.
Врати се брзо, мој драги пријатељу. То је жеља твога цара и пријатеља.
Поздрав!ʺ

- Добро је, не звучи као наређење ‐ с олакшањем ће Корнелија.

- И ја тако мислим. За неколико дана, кад се гласник одмори и спреми за

повратак у Рим, послаћу по њему одговор цару и обавестити га да ћу се

ускоро

вратити рекао је Поплије, већ доневши одлуку.

- Царева порука је врло пријатељска и више се не плашим ‐ рече Корнелија.

‐

Слажеш ли се Алексамене? Шта ти мислиш?

Младић није одмах одговорио.

- Мајко, волео бих да докажем да сам способан да покажем исту љубав

према

Христу као што су то показали Милвије и Брут ‐ напокон ће Алексамен.

Корнелија је пребледела. Била је спремна да за хришћанство учини све јер

је, као и њен муж и син, постала права хришћанка, са великом вером коју је
слагала у

срцу. Разумела је из учења епископа Дионисија да би требало да буде

спремна да се

одрекне свега ако би Господ то затражио од ње. Али као мајка се страшно
уплашила

кад је схватила да то све може да значи да треба да се одрекне и свог сина

јединца, који је толико напредовао у вери да је био спреман да свој живот
положи без

устезања и страха.

- Шта си рекао, Алексамене?

- Мајко, како би ти било кад би ти син био кукавица? ‐ тихо ће младић. ‐

Замисли да син римског сенатора има мање храбрости од својих слугу!

Оче, да ли је

истина да је цар груб и да га је тешко убедити?

- Пре него што је постао цар, био је обичан војник и римска војска га је
звала

Аурелијан Гвозденоруки. Он је заиста човек који зна како да наметне своју

вољу и да

се освети онима који му се супротставе.

- Оче, кад се вратимо у Рим, ‐ поче уздигнуте главе и с погледом који је

сијао

тако као да је већ пркосно стајао пред Аурелијаном ‐ на првом пријему код
цара, рећи ћу му да сам постао хришћанин и видеће како млади Римљанин
зна поносно

да умре!

То није добра мисао, драго моје чедо ‐ зачуше глас који је долазио с врата
па се

све троје у исти мах окренуше. Био је то епископ Дионисије! ‐ Не, уопште
није добро.

Нико нема право да себе доведе у опасност и изазове сопствену смрт.

- Али зашто?

- Зато што је тада за Бога немогуће, усуђујем се да ако кажем, да ниспошље

Своју благодат. Ако заиста затражи од нас да сведочимо своју веру тако што
ћемо

чак дати живот за њу, тада ће Он, и једино Он, изабрати време и место и
укрепити
нас да то учинимо.

- Али, Милвије и Брут... ‐ покуша Алексамен да се успротиви.

- Ни Милвије ни Брут нису то учинили. Они су обојица служили Богу

својом

свакодневном смиреном дужношћу, нарочито Милвије. Да ли се сећаш како

си се

изненадио кад си видео да се подједнако радује и да теби служи и да у

руднику ради?

Његов напор и труд су или његово мучење и жртва, његов принос Богу, ако
тако

желиш. А једнога дана Бог је затражио да докаже да је хришћанин, што је и

учинио.

- Но ја ипак сањам о томе да жртвујем свој живот за Бога ‐ ватрено и

непопустљиво ће Алексамен.

- Корак по корак ‐ одговори му стрпљиви владика. ‐ Прво треба да научиш

да

живиш као хришћанин. Пре но што одјуриш да покажеш своју храброст

пред

царем, треба да се мало научиш смирењу, а да и не помињем то да треба да

зауздаш

своју нарав. Јеси ли већ заборавио да сам те једва задржао да јутрос не

бичујеш једног

од својих слугу кад ти је упрскао тунику блатом?

Кад је чуо владикине речи, Алексамен је поцрвенео и напокон увидео да

сањари.
- Да, можда једног дана ‐ рекао је епископу Дионисију. ‐ Оче, мислим да
врло

добро разумем Ваше учење.

Зар нису свакодневне муке и тиха борба, коју свет не види, теже од оног
другог?

‐ промрмљао је.

- Дабоме да јесу ‐ одговори владика насмешивши се. ‐ У Божјим очима

имају

исту вредност као само жртвовање живота. Незнабошци треба да увиде да

хришћани знају како се умире, али да исто тако знамо и као се живи.

- А живети као хришћанин значи...

- Значи чинити оно што је Милвије чинио, то јест следовати Христовом

примеру свим срцем својим, и то свакога дана свог живота.

- Оче, могу ли још нешто да Бас питам? ‐ са смирењем ће Алексамен. ‐ Да

ли

дуго познајете Милвија?

- Познајем га од његовог рођења. Родитељи су му живели у Сиракузи, где је

наша црква. Можеш ли да замислиш, сине, бол те дивне и брижне породице

кад је

била приморана да се покори паганским законима и растави, продавана ту и

тамо

као стока?

Алексамен се сав најежи, а његова мајка виде како у његовим крупним

кестењастим очима блистају сузе због слуге.

- Да ли сте Ви били тамо, оче, кад се та страшна ствар десила? ‐ упита

Корнелија.

- Да, био сам заједно с неким верницима из наше цркве који су сакупили
сву

своју уштеђевину у покушају да зауставе ту пропаст. Нажалост нисмо

могли да

прибавимо читав износ.

- О, како бих желео да сам био тамо! ‐ уздахну сенатор, тужно подигавши
руку.

Владика Дионисије је наставио:

- Његова мајка је нашла најлепше речи којима се с Милвијем опростила.

Рекла

му је да никад не заборави Христа јер је Он једини Који ће их поново

саставити овде

на земљи, пре него што се сретну на Небесима.

- Шта те речи значе, оче? ‐ упита Алексамен.

- Објаснићу ти једног дана, чедо моје. Има још много тога што треба да те

научим. Данас су ме обавестили о две веома важне ствари ‐ обрати се потом

епископ

сенатору Поплију.

- Које?

- Прво, прогони у Риму су све већи. Аурелијан је већ потписао прве указе.

Нисте то знали?

Сенатор је нагло устао.

- Управо је стигао гласник и уручио ми писмо које је цар лично потписао,
изражавајући своје изненађење због тога што сам му саветовао да одложи
прогоне.

Оче, да ли сте сигурни да Ваше обавештење долази из поузданог извора?

- Сигуран сам, сенаторе. Римска црква је покушала да ме пронађе у

Сиракузи,

али пошто сам био овде, вести сам добио са закашњењем.

Чинило се да је Поплије још задубљенији у своје мисли.

- Сад разумем ‐ промрмљао је. ‐ Није се усудио да ми открије своју одлуку.

- Мислиш ли да то указује да смо у опасности? ‐ забринуто ће Корнелија.

- Не! Цар је добар војник, али сам му ја потребан због многих друтих
ствари у

којима нема искуства. Осим тога, не верујем да би га Тетрикова побуна

удаљила од

његових правих пријатеља. Не, не бојим се за нас, јер у писму тражи

помоћ.

- Зашто је онда наредио прогоне, а да те није обавестио о томе? ‐ чудио се

Алексамен.

- Зато што је из мог последњег писма увидео да ја заиста нисам хтео да до

њих

дође.

- А зашто мислиш да је он хтео?

- Не знам ‐ уздахну сенатор.

- Мислим да знам ‐ рече владика. ‐ Моји известиоци кажу да Аурелијан

хоће да
у царству наметне обожавање бога Митре.

- Како је дошао на такву идеју? ‐ намршти се Корнелија.

- Мислим да сад схватам ‐ мирно ће Поплије. ‐ Цар се припрема за поход

против Персијанаца и дворски жрец му је вероватно саветовао ново

обожавање

Митре, уместо старог обожавања римских идола, да би се тако устремио

против

живог и животворног хришћанства.

- Полазимо ли за Рим? ‐ упита Алексамен. ‐ Ох, оче, мајко, напокон сам

разумео

оно што су моји учитељи свих ових година покушавали да ми објасне. Циљ
нашег

живота овде на земљи је да љубимо Бога свим својим срцем, да се уверимо

да и други

знају за Њега и, ако морамо, да умремо за Њега! Дакле, кад полазимо? ‐

поново ће с

младалачком нестрпљивошћу.

Иако је тренутак био веома озбиљан, Поплије није могао да се уздржи па се

слатко насмеја таквом синовљевом одушевљењу.

- Пошто се враћамо лађом, мораћемо да пожуримо да се спремимо ‐ рече

сенатор. ‐ Такође бих желео да овде оставим нови план рада за вилу, план
који никад

није постојао. Оче, сви треба да увиде да је Поплије Клем разумео

хришћанско

учење.
- Требаће нам неколико дана за припреме ‐ примети Корнелија ‐ Оче, Ви сте

заиста донели срећу у наш дом.

- Милвије је посејао семе, ја сам га само заливао, а Бог је Онај који је

учинио да

узрасте ‐ објасни насмејани владика.

- Нисте нам рекли други део Ваше вести ‐ била је упорна Корнелија.

- Заиста. Моји обавештајци из Рима су дошли и да ми јаве о смрти

ондашњег

епископа. Обавестили су ме да је римско свештенство мене изабрало за

његовог

наследника.

Наступио је тајац. Сенатор и његова жена су одмах устали. Алексамен је по

први пут у свом животу клекао пред другом особом па, узевши десницу
епископа

Дионисија обема рукама, усрдно је целивао и с поштовањем објавио:

- Ваше Блаженство, Ви сте епископ Рима!

* * * * *

Последњи зраци залазећег сунца падали су на ону страну веранде која је

била

наткривена и где се одвијао озбиљан разговор. Корнелија је посматрала

профињени

Алексаменов профил озарен ружичастим зрацима залазећег сунца. Била је

веома

срећна што њен син више , није мрзовољан и потиштен, као пре неколико
месеци, и
што је поново живахан и пун одушевљења.

Приметивши да се дубоко замислио, нежно га упита:

- Мили, о чему сад размишљаш?

Алексамен се приближи оцу и мајци и поче нешто да им говори шапатом.

* * * * *

Упловивши у римску луку Остија, Алексамен је уредио да му се Милвије и

Брут

придруже у кочији. Док су се возили Апијевим путем, показивао им је

разне

знаменитости и занимљива места и објашњавао појединости онако како би

то само

рођени Римљанин могао.

- Каква је оно велика поцрнела кула с десне стране? ‐ питали су дечаци.

- То је гроб Сесилије Метеле. Видиш ли онај други, мало даље? То је наша

породична гробница. Брате

Милвије, да ниси зауставио мога коња, и ја бих сада тамо трулио.

Група путника се приближавала самом граду.

- Улазимо у Рим. Ово је капија ‐ обавести их Алексамен, који је једва могао

да

савлада све веће узбуђење.

Њихова поворка кочија кретала се градским улицама и прошла поред

брежуљка Палатин.

- Погледај ‐ рече је Алексамен ‐ ево царског дворца! Цар ту живи кад

царство

није у рату. За неколико дана посетићу га заједно са мојим оцем.

- Можда ће сенатор моћи да промени његово мишљење у вези са прогонима

‐ с

надом ће Брут.

- Мој отац ће дати све од себе, али не знам да ли ће успети. Цар је у

најмању

руку тврдоглав, да тако кажем.

Прва група кочија застаде.

- Да ли смо стигли? ‐ упита Милвије.

- Наравно, код куће смо! ‐ одговори Алексамен па обојицу ухвати за руку. ‐

Рекао сам да смо код куће и притом мислим код наше куће. О, драга браћо,
ко би

пре само годину дана могао поверовати да ће доћи дан кад вас више нећу
сматрати

својим слугама, већ браћом!

И кочија са три младића се зауставила. Алексамен је први изашао и пришао

родитељима, који су већ на степеницама њихове палате разговарали са

надзорником. Надзорник се поклонио и обавестио их да је све спремно.

Лица

озареног унутрашњом радошћу, Алексамен приђе оцу,. а потом се окренуо

према

Милвију и Бруту и махну им позивајући их да иду са њим у корак.

- Немојте ићи иза мене ‐ рече им док су заједно улазили у палату.

Алексамен с љубављу погледа масивна, прелепо изрезбарена дрвена врата.
Био

је задовољан што се вратио у свој омиљени дом. Ушли су у велико

предсобље с

отвором на крову кроз који се иначе кишница сливала у ^деп и добро

направљен

унутрашњи рибњак. Око предсобља су били ходници који су се рачвали и

водили у

.разне делове палате. У задњем делу предсобља, одмах иза рибњака,

Алексамен

примети огњиште посвећено богињи Вести, с пламеном који је стално

горео. Само се

намрштио и скренуо поглед на другу страну. Ништа није рекао.

- Тако, Алексамене, претпостављам да се сами можемо снаћи до својих

соба! ‐ уз

смешак ће Корнелија.

- Наравно! ‐ одговори младић с таквим нестрпљењем да су се његови

родитељи

насмејали.

Прво су прошли поред сенаторове радне собе. Кроз отворена врата су

могли да

виде једна с кабинетом спојена врата која су очигледно водила у другу собу.

Алексамен показа у том смеру и тајанствено упита:

‐ Јесу ли унутра?

Поплије потврдно климну главом и насмеши се, а његово обично озбиљно

лице
се озари. Алексамен је готово поскочио од радости. Потом, обраћајући се
Милвију и

Бруту, узбуђено рече:

- Отворите та врата и уђите у собу. Тамо вас обојицу очекује изненађење.

Младићи се најпре згледаше, очито изненађени и радознали, а потом

послушаше и кренуше у показаном им смеру. Милвије и Брут су отворили

врата и

ушли у собу. Истог трена Алексамен зачу усклике радости, среће,

изненађења и

чуђења. Уследила је кратка тишина, праћена тихим плачем. Алексамен

пољуби

родитељима руке и очију пуних суза рече:

- Тако сам срећан! Бескрајно сам вам захвалан. Хвала вам!

- Како се ово десило? ‐ упита Милвије, не верујући својим очима.

Пред њим су стајали његови вољени родитељи док су им сузе текле низ
образе,

а поред њих Брутови отац и мајка који су чврсто грлили своје дете.

‐ Моје љубљено чедо, ни ми не знамо како се све збило. Знамо само да смо,
као и

Брутови родитељи, једног дана видели чланове Почасног легиона како

траже наше

господаре. Донели су наређење које је гласило да сенатор Поплије Клем

тражи да

нас купи по било којој цени. Никад се више нећемо раздвајати. Слава Богу!

ПОСЕТА ЦАРУ
Капетан на дужности код улаза у царски дворац стајао је мирно и
салутирао.

- Слава нека је благородном сенатору Поплију Клему!

- Најави нас цару ‐ узврати сенатор.

- Цар Вас очекује, Ваша Екселенцијо, и заповедио је да Вас изведемо пред

Његово Височанство чим стигнете.

Са капетаном као водичем Поплије прође кроз многе одаје у дворцу, пуне

познатих личности Римске империје. Добро их је познавао, али је могао да

их

поздрави амо у пролазу јер га је његов водич пожуривао, будући да је имао

наређење

да га одмах одведе код цара. Било како било, на основу поштовања с којим
су га

поздрављали, било је очигледно да је био веома достојанствена и угледна

личност.

Алексамен је ишао одмах иза свога оца и с поносом је то приметио.

Дошавши најзад до дрвених врата са изрезбареним сликама древних

битака,

старешина их отвори и повуче завесу. Тамо је седео цар у својој ратној

соби, не

дижући главе са карти различитих далеких земаља и сањарећи о будућим

победама.

Капетан најави госте и сместа се повуче.

Иако Аурелијан више није био млад, успео је да задржи снажну војничку
грађу
и његова снага је била очигледна. Његово лице, које је показивало не само
крепкост

већ и сумњичаву нарав, озарило се чим је спазио Поплија.

- Напокон си стигао, пријатељу мој! ‐ рекао је срдачно загрливши сенатора.

‐

Захваљујем боговима који су те довели у Рим. Кад би само знао колико си

ми

недостајао.

- Царе, никад не треба да заборавиш колико смо ти одани и ја и мој син.

- Тачно тако! Зато што то знам, хтео сам да се што пре вратите са Сицилије.

Припремам поход против Персијанаца ‐ смело изјави.

- Царе, ти ћеш заувек остати војник.

- С обзиром на моје године, више бих волео да није тако ‐ рече Аурелијан
па

малаксало седе, повремено стежући мишиће и показујући снагу која је

лежала

испод површине остарелог тела. ‐ Али шта да се ради кад варвари

непрестано

нападају границе нашег царства? Но нису само инострани непријатељи они

који ме

брину. Писао сам ти о Тетрику, Мнестејевом брату, зар не? Знаш да је у

затвору. Све

ове невоље ме страшно узнемиравају. Зар не постоји начин који би нам

омогућио да

живимо у миру?
Чувши то, Алексамен погледа свога оца и ћутке му махну, као да је
предлагао да

кажу цару за њихову новооткривену веру. Али, старији и искуснији

Поплије,

прибран и благоразуман, остаде уздржан. У одговор на царево питање, само

рече:

- Ако хоћеш мој савет, треба да будеш уверен да ћу увек бити достојан твог

поверења.

- Ти свакако имаш моје поверење ‐ одлучно ће Аурелијан. ‐ Осим тога, ниси

ласкавац и зато и тражим твој савет о многим питањима. У мојим годинама,

као што

видиш, човек почиње да увиђа да чак и богатство и материјална власт имају

своја

ограничења. Риму није увек осигурана победа. Мора да постоји нешто што
би

становништво још боље контролисало и дисциплиновало.

Будући да је Поплије стајао ћутећи, цар продужи:

- Чини ми се да не треба да љутимо богове презирући их. Напротив,

верујем да

треба да дамо све од себе да умилостивимо. И да будем искрен, вести које

ми је

гласник донео од тебе уопште ми се нису допале.

‐ Шта хоћеш да кажеш, царе?

‐ Већ неко време добијам два савета. Један је да уведем у Риму обожавање

Митре, кога толико поштују и обожавају у Фригији. Касније ћу ти о томе

нешто

више причати. У исто време ми скрећу пажњу на ширење нове религије

коју су

Јевреји створили пре два века. Изгледа да један од њихових пророка, звани
Христос,

надахњyje људе на чудну побожност чак и вековима после Свoje смрти.

Следбеника

ове религије има посвуда, чак и на мом двору. У то сам уверен. Тешко ми је
да

поверујем у тај податак. Да ли се сећаш како си реаговао кад сам те први

пут питао

за ту нову јерес?

- Врло добро се сећам.

Како ми онда можеш објаснити твоју наглу промену мишљења? Стварно

сам

се зачудио. У почетку си и саветовао да ту религију прогоним, што су и

моји

претходници чинили, а онда ми одједном дајеш потпуно супротан савет.

Како то

објашњаваш?

‐ Царе, обећавам ти да ћу ти једног дана то објаснити и да ћеш све

разумети.

Алексамен изенанда начини корак напред и поче:

‐ Царе, могу да објасним. Видите... Његово неблаговремено исповедање

вере је

било прекинуто кад је капетан покуцао на врата и ушао.

Здраво, божански царе! Персијски поклисари су стигли и чекају Вас у
престоној

дворани.

Аурелијан је хитро устао, потпуно занемарујући Алексаменово драматично

откривење. Обраћујући се Поплију, рече:

- Већ неко време чекам ове изасланике. Ако се њихов краљ не преда,
верујем да

ће се кући вратити само један њихов део.

- Мислиш, задржаћеш неке као таоце?

- Мислим да ме познајеш боље од тога, Поплије. Део на који мислим су

њихове

главе ‐ одлучно ће Аурелијан идући према вратима која су водила у његове

личне

одаје.

- Објасни ми своју изненадну одбрану хришћана чим будеш могао. У

међувремену бих хтео да учиним нешто што ће обрадовати твога сина.

Одлучио сам

да именујем по једног царског перјаника из сваке од дванаест најугледнијих

римских

породица. Тражим да Алексамен буде један од дванаесторице младића који

ће

образовати мој стални одред перјаника. Они ће ме пратити на свим

званичним

свечаностима и бити обучени ратној вештини да би ускоро могли да бране

римске
границе. Младићи ће живети у царском дворцу, али само данима кад служе,
јер не

бих хтео да благу Корнелију лишим присуства њеног сина јединца.

- Хвала, царе, за част указану мојој породици а нарочито моме сину.

- Он то заслужује ‐ рече цар и даде капетану знак да отвори врата. ‐ Ипак,

приметио сам да ме од самог почетка нашег разговора ниси ни један једини
пут

назвао божанственим царем. Но истина је да ниси ласкавац.

* * * * *

- Дакле, оче, истина је да нас напуштате? ‐ сетно ће сенатор епископу

Дионисију.

- Морам. Заиста не знам како да се захвалим вама и вашој породици за леп

пријем и гостопримство које сте ми указали. Прошла су већ три дана од

како сам

дошао у ваш пријатељски дом и сад треба да се вратим својој пастви.

- Па зар нисмо и ми чланови ваше пастве?

- Наравно да јесте јер у својим срцима чекате да се крстите. Тек након тога
ћете

бити и пуноправни чланови мог стада. Сазнање које сте ми дали о царевим

намерама у вези с прогонима слаже се с подацима које сам добио од

римских

хришћана. Чињеница да прогони тако брзо постају све масовнији је још

један разлог

да пастир буде близу свога стада. Слажете ли се?

- Има ли наде да ћемо Вас једног дана поново срести?

- Сигурно да има, али за сад само у тајности. Дани су зли. Црква ће још
једанпут

живети у катакомбама. Но доћи ће дан кад ће живети слободно. У

међувремену ћу

вас тајно посећивати, или ви мене, као што ноги чине, по нашим криптама
и другим

скровитим местима. Остаћемо заједно и сједињени, јер је у томе наша

снага.

- Шта мислите о Алексаменовом положају поред цара? ‐ упита Корнелија. ‐

Зар

сујета на двору није опасна за његову душу, у овом узрасту посебно

пријемчиву за

утиске?

Владика је погледао Алексамена, који је ћутке стајао крај њега.

- Шта ти мислиш о томе, сине? Знам одговор, али бих ипак волео да чујем
твоје

мишљење.

- Оче, мислим да бих обрадовао Господа ако бих покушао да учиним на

двору

оно што је Милвије урадио у нашем дому. Дванаест царевих перјаника ће

постати

моја дружина коју ћу покушати да приведем Христу.

Сада је лице архијереја засијало од радости па с љубављу рече:

- Не само да ниси далеко од Царства небеског, него мислим да си већ у

њему.

Нека те Дух Свети просвети на сваком твом кораку. Алексамене, уверавам

те да

нећеш дуго чекати на крштење.

- Постоји једна ствар за коју ми треба Ваш благослов ‐ поче сенатор после
неког

времена. ‐ Није довољно то што смо нашли родитеље деце, и верујем се да

се више

никад неће раздвајати, већ се надам да ће ускоро све моје слуге и кућно
особље бити

пуштени на слободу. Али заиста бих волео да учиним још више за ове
дечаке.

Мислио сам да би била добра идеја да се оснује школа у којој би научили

оно што је

неопходно да човек зна. Њоме би руководио хришћанин, кога бисте ми Ви,

оче, препоручили. Шта мислите о овој идеји?

- Немам ништа друго да кажем сем да то благословим ‐ одговори епископ. ‐

Знам да постоје многе школе у Риму, али претпостављам да Вам не

одговарају и да

нећете децу слати у њих.

- После онога што сте ме научили, схватио сам да је учење у школи без
основе у

вери у најбољем случају непотпуно, а у најгорем штетно.

- Да, то је тачно. Али питам се ко ће предавати Јеванђеље деци

идолопоклоника? ‐ расуђивао је епископ.

Сенатор је поцрвенео од стида што је занемарио тако важну ствар.

- Зар не мислиш ‐ поче владика Дионисије ‐ да ће и најбоља деца, коју сам

учиш

код куће, својим примером бити способна да пренесу веру другој деци у
школи? Зар

нису Милвије и Брут већ доказали да су у сваком погледу мисионари? Шта

кажеш на

то?

- Оче, Бог Вас је свакако просветлио ‐ замишљено ће Поплије. ‐ Својим

примерним хришћанским понашањем и живом љубављу Милвије ће

привући

много деце. Како ствари стоје, Брут брзо и верно следује његовим стопама.
Дакле, већ имамо прву двојицу.

Епископ Дионисије је устао. Био је спреман да крене. Ставио је руку на

Алексамена да га благослови и дечак је под њом осетио сигурност која му

до тада

није била знана.

А моје крштење, оче? ‐ озбиљно ће дечак. ‐ Надам е да ће ускоро бити.

- О томе ћемо разговарати кад се следећи пут сретнемо, осим ако не

пошаљем

гласника да те допрати до мене. Видећемо.

Алексамен је с родитељима стајао на тераси и посматрао епископа

Дионисија

како одлази у град, мешајући се на улици с људима, и хришћанима и

идолопоклоницима, све док га у сутону нису изгубили из вида.

* * * * *
Мнестеј није био ништа више до стари роб који је показао велику оданост
цару

Због те оданости Аурелијан је имао поверење у њега и дао му важан

положај на

двору. Мнестеј је успео да осигура Аурелијаново поверење до те мере да

његов

положај ни најмање није био пољуљан кад се његов брат Тетрик побунио
против

цара. То јутро је представио Алексамена осталим царевим перјаницима.

Поплијев

син их је готово све већ познавао и срдачно их је поздравио.

- Здраво, Терције, Гаје, Лукије, Тулије. Задовољство ми је да вас поново

видим.

- Ту је неко кога до сада ниси срео ‐ рече Мнестеј. Име му је Маркел и син
је

амбасадора у Тракији, кога је цар недавно преместио у Рим.

- Мора да си срећан због тога ‐ рече Алексамен обраћајући се Маркелу уз

пријатељски осмех.

Маркел је био згодан дечак, који је изгледа, судећи по његовом опхођењу,

навикао да другима намеће своју вољу.

- Свакако! ‐ одговорио је. ‐ Смучило нам се да живимо међу тим варварима.

- Пошто сте се сви упознали, враћам се на свој положај крај цара ‐ рече
Мнестеј.

‐ Божанствени цар ми је поверио нарочиту бригу о његовим перјаницима.

Хоће да се
осећате као код своје куће и да у својим собама имате све што пожелите. И
ова одаја

припада вама. То је ваша заједничка просторија. Овде ћете се састајати,

играти, разговарати и ручати оним данима кад сте на дужности. Наравно,
свако ће имати

своју собу и купатило. Ваш је и овај део баште. Поздрављам вас,

благородна господо!

Видећемо се опет!

Чим је Мнестеј изашао, Маркел им одмах стави до знања да хоће да се

издвоји

као њихов вођа и зато рече:

А зашто бисмо били закључани у овој соби? Време је лепо и боље је да

изађемо

напоље, зар не?

Не сачекавши одговор, изашао је на мермерне степенице које су водиле у

башту.

Остали су кренули за њим.

Римски племићи су посебну бригу водили о својим вртовима, но башта

царског

дворца је била заиста величанствена. Егзотичне биљке и животиње,

донесене из

разних крајева царства, биле су изненађење чак и за младиће које башта

обично није

занимала. Претраживали су сваки њен кутак желећи да је у једном дану

целу виде и

доживе.
У једном тренутку су дошли до шљунковите стазе која је водила ка
пропланку

окруженом стаблима поморанџе. Земљу је прекривао песак златне боје, а

округла

мермерна клупа их је позивала да седну. Маркел је први сео. Неки су му се

придружили, док су други лежали на фином песку. Само је Алексамен

стајао.

Склон да се намеће, Маркел први започе разговор. Описао је до у

најситније

детаље забаву на двору, којој је једном присуствовао. Алексамен је затекао

себе како

ужива у похотним описима, но чим је приметио да губи мир који је стекао

од када је

постао хришћанин, дошао је к себи. Размишљајући о смерном Милвијевом

понашању, Алексамен је осетио како му савест брани да слуша то што

Маркел

прича. Но ипак није могао да напусти групу. Помислио је да би

најједноставније

било а промени тему. Осврнувши се око себе, примети да сe Лукијево лице

веома

бледо и чинило му се да су и тог дечака мучили Маркелови суморни

детаљи.

- Да ли те нешто боли?

- О, није ништа. Летос сам пао са коња и повредио ок. Понекад осетим
оштар

бол кад се нагло померим.

Алексамен је одмах искористио прилику да промени тему. Почео је тако
што је

испричао како је пре неколико месеци за длаку избегао сигурну смрт, и то

захваљујући једном од својих слугу. Потом је почео да описује како је

Милвије имао

чудесан утицај на Арминија, не наводећи дубље разлоге, као што му је

саветовао

епископ Дионисије. Најзад је подигао дрвени штап нешто нацртао у песку.

- Ох, каква лепа риба! ‐ ускликну Маркел који више није могао да ћути. ‐
Кладим

се да си их на Сицилији много упецао. Зашто си написао та два грчка слова

близу

рибље главе? Можда да би показао како је добро имати учитеље и учити? У

сваком

случају, досадило ми је да будем овде. Хајде да видимо наше собе ‐ рече па

и не

сачекавши да му неко одговори, врати се у дворац с оним дечацима који су

га

следили као одани поданици краља.

Алексамен изненада осети нечију руку на свом рамену. Био је то Тулије,

који је

показивао прстом на свог пријатеља Гета. Крајем своје сандале цртао је у

песку

познати лик рибе.

- Видиш, Алексамене, и ми смо хришћани ‐ рече дечак. Но уместо да се

обрадује, Алексамен се мало намршти и упита:

Зашто сте онда пустили Маркела да нам прича оне одвратне приче о пиру
на

двору?

- Да ли се шалиш? ‐ ускликну Гет. ‐ Чућемо још много тога! Видиш, има

много

више пагана него хришћана. Шта ми ту можемо да учинимо?!

Алексамен није могао да верује да тако нешто чује. Зар ови дечаци, који су
себе

називали хришћанима, нису знали и љубили истог Христа за Кога је он био

спреман

и живот да положи? Али, ако је тако, како су могли да пренебрегну ту

љубав?

Погледао их је с тугом због њиховог слепила.

‐ Али, шта говорите? Зар није наша мисија да им помогнемо да се

приближе

Христу?

Гет и Тулије су се запањено погледали.

- Циљаш превисоко, Алексамене ‐ рече Гет. ‐ Још увек смо премлади. Доћи
ће и

на нас ред једног дана. Не жури се толико!

- Тако је ‐ додаде Тулије. ‐ Боље нам је да се припремамо за оно што нас

чека кад

одрастемо. Тада можемо бити прави мисионари.

Алексамен је осећао како се његова плаховита нарав разбуктава и одједном

је
пожелео да измлати ту двојицу хришћана. Подигао је своју снажну руку да
их удари,

али се сетио владикиног укора. Спустио је руку и с неким необузданим

гневом

узвикнуо:

- Али то је бесмислено! Ако не почнемо сада, кад порастемо неће нам бити
до

мисионарења.

Два дечака су ћутала изменивши погледе кривице.

- Слушај, ‐ најзад ће Гет ‐ будући да смо врло близу цара, не вреди да

изазивамо

неприлике. Ништа нећемо постићи ако заподенемо свађу.

- Осим тога, наша вера се тиче нас самих и никога више ‐ додаде Тулије. ‐
Зашто

да преувеличавамо ствари? Хајде да нађемо остале. Поразговарајмо о томе

други

пут.

Два дечака су се окренула и отишла а да нису ни приметила да се

Алексамен

није померио с места. Гледао је непомично у земљу и тако зурио неко

време, дубоко

ожалошћен због кукавичлука који је приметио на лицима двојице

хришћана.

Господе, ‐ прошапта ‐ рекао си да је тешко богатоме ући у Царство небеско.

Хвала Ти што ниси рекао да је немогуће. Господе, помози ми да

подражавам своју
браћу Милвија и Брута! И још нешто: наоружај храброшћу оне којима је
потребна.

* * * * *

Три дана касније, видећи да између роба и слободног хришћанина влада

једнакост и братство, епископ Дионисије је крстио Алексамена и Брута,

који су некад

били господар и роб, а сада су браћа у Христу.

У ДРУШТВУ ЦАРСКИХ ПЕРЈАНИКА

Јутарње сунце је јарко сијало и светлошћу преплавило дворану царских

перјаника.

- Добро јутро! ‐ зацвркута Гет ушавши у одају и видећи Гаја и Фабија, који
су се

тамо већ играли коцкицама. ‐ Шта има ново?

- Ништа занимљиво! ‐ одговори Фабије. ‐ Ноћас је била још једна гозба. Гај
је

замало појео читавог печеног вепра ‐ шаљиво ће Фабије, на што крупни Гај
поцрвене

и нехотице подригну. ‐ Око поноћи сам заспао на столици, и то усред

говора старог

брбљивца, сенатора Јуста.

- Где су остали?

- Ускоро ће се пробудити. Већина их није навикла на вино које се служи за

царевим столом. Али гле, ево их долазе сви заједно, баш као да су се
договорили за
састанак.

Утом дечаци уђоше у велику дворану и сада је ту било десет перјаника.

Одавали

су снажан утисак. Сви су били обучени у отмене грчке тунике најфиније

љубичасте

царске боје. Са њихових кожних појасева висили су мали златни ножеви, са

скупоценим дршкама од слонове кости, као видљиви доказ њиховог

положаја на

двору.

- Ево и нас! ‐ рече Терције. ‐ Треба само да сачекамо Мнестеја да нам да

данашњи распоред дужности.

- Хеј, двојица недостају! ‐ примети Лукије.

- Ко? ‐ зачудише се остали, гледајући око себе.

- Маркел и Алексамен. Где ли су? Зар је могуће да још нису устали? Они су

свако јутро обично овде први.

- Ох, сетио сам се! ‐ пожури Гај. ‐ Алексамен је синоћ остао код куће јер су

имали неки породични скуп. Што се тиче Маркела, не знам. Вероватно

стиже.

- Ево га Мнестеј, он ће знати.

Од како се његов брат, иначе генерал, побунио против цара, Мнестеј је

улазио у

дворану забринутог и неспокојног погледа. Као и сваког јутра и сад је

носио велику

таблу, премазану дебелим слојем воска, и поставио је на њено постоље на

мермерном столу у средини одаје. Дечаци су се окупили око ње да провере
свој

распоред, који је био насписан финим, правим линијама по навоштеној

дасци.

- Одлично, имамо још два сата пре поласка на дужност! ‐ с олакшањем ће

један

од дечака, док су други само нешто промрмљали. ‐ Дакле, Мнестеју, шта се

дешава?

- Цар неће никога примати следећа два сата. У Митрином је храму још од
раног

јутра и хоће да се одмори.

- Митрином?

- Да ‐ потврди Мнестеј. ‐ Он је бог светлости и добре вере. Његово

обожавање

нам је донето из Грчке и далекоисточне Азије. Кажу да су његово

обожавање у Рим

пренели војници Помпеја, који се борио против киликијских гусара.

Аурелијан хоће

да обнови заборављену религију и верује да ће то бити корисно.

- А како? ‐ упита неко од дечака.

- Узда се у Митру да ће спречити ову нову религију која долази са Истока и

која

је врло опасна за царство.

Говориш ли о хришћанима? Да.

- Многи цареви су их прогонили ‐ рече један од дечака.

- Да, то је тачно. Али, међу нама говорећи, чинили су то без значајнијих

резултата ‐ поверљиво ће Мнестеј. ‐ Побили су мноштво хришћана, али

хришћанство и даље постоји.

- Мнестеју, верујеш ли да су ти хришћани опасни?

- Ја мислим само онако како цар мисли ‐ опрезно им одговори и брзо

промени

тему. ‐ А где је Маркел? Данас је његова чреда. Због чега ли се задржао?

У том тренутку дебелу завесу, која је раздвајала одају од главног ходника,

неко

нагло повуче у страну.

- О, богови! ‐ завапи Фабије пребледевши од страха и ухвативши се за

мермерни

сто како се не би онесвестио.

Дечаци угледаше како на вратима стоји неко обливен крвљу. Изгледао је

ужасно. Маркел се ухвати за тешку завесу да би одржао равнотежу. Крви је

било

посвуда, а не само на његовој скупоценој туници. Прекривала је читаво

његово тело

од главе до пете. На његовој обично лепо дотераној коси били су трагови

усирене и

згрушане крви. Једино су могли да га препознају по лицу, иако је чак и оно

било

улепљено сувом крвљу, због чега је попримило застрашујући и језив изглед.

Најпре је Мнестеј притрчао и зграбио дечака да не падне. Али, будући

окретнији од старијег човека, Маркел му је изврдао и побегао, чудно се
смејући.

Испрва су помислили да је од многих рана полудео. Но Маркел је нагло

престао

да трчи и окренувши се према свима, гласно се засмејао. Уз широк и дубок

наклон

драматично рече:

- Мом царском височанству је веома жао што сам у овом гнусном стању.

Дозволите ми да се окупам па ћу вам све испричати.

Увидевши да је читав призор нека врста вешто смишљене шале, остали

дечаци

су почели да гунђају, а згрожени Мнестеј је напустио одају.

- Пожури! ‐ довикну један од дечака Маркелу.

- Не брини, он никад не би пропустио прилику да говори о себи ‐ заједљиво

промрља Гај који је презирао Маркела.

Маркел је нестао у унутрашњој одаји и поново се појавио само неколико

минута

касније. Опрао се и пресвукао, обраћајући пажњу и на најситније детаље у

свом

изгледу.

Они дечаци које је то занимало, засули су га питањима:

- Шта се десило? Да ли си некога убио?

- Дакле, саслушајте шта се десило. Док сам јуче био на дужности, чуо сам
да цар
издаје наређења о жртви која је јутрос требало да се принесе. Наређење је
било дато

тако детаљно да сам схватио да мора да је то цару веома важно те сам

одлучио да

будем са њим током обреда. Легионари царске гарде су видели да сам један
од

његових перјаника и, захваљујући својој дрскости, успео сам да уђем у исту

кочију са

царем! ‐ хвалисаво ће Маркел, на што су остали дечаци љубоморно нешто

промрмљали. ‐ Кад смо стигли на форум, видео сам да су све припреме

извршене до

танчина. Читав Сенат је био тамо. Свештенице и Преторијанска гарда су се

окупили

по чину и, наравно, било је велико мноштво посматрача. У средини форума

била је

подигнута чудна бина. Замислите четири висока и широка стуба, већа од

стаситог

човека, који држе широку и снажну платформу као под, са неколико отвора
исте

ширине као и стубовима у њима. То је било постоље. Имали су мале

мердевине

помоћу којих се могло попети на платформу. Око те чудне грађевине

стајали су

људи који ће извршити жртвоприношење. Носили су неке необичне капе,

попут

оних које носе људи у Фригији, и певали неку једноличну, тужну мелодију.
Цар је
стајао са пажњом и страхопоштовањем. Потом је махнуо служитељима и
они су

положили на постоље великог белог бика рогова прекривених златом!

Везали су му

ноге, а потом је један од њих подигао велики мач и он је севнуо при првим
сунчевим

зрацима који су се преливали преко врха форума. Онда је Аурелијан

говорио

људима о благонаклоности бога Митре и о његовом утицају на источњаке.

Рекао је да

је том богу могуће да му обезбеди и зајемчи моћ и да на тај начин

благослови

царство. А онда је цар упитао ко ће да се сложи да у његово име буде

очишћен

крвљу бика. Добровољац је требало само да стане испод избушеног пода

платформе

да би се такозвана бикова крв спасења и очишћења излила на њега.

- Да ли се неко јавио? ‐ запиткивали су дечаци занесени причом.

- Па, ‐ поче Маркел славољубиво, оклевајући и покушавајући да причу

развуче

и тако повећа неизвесност код својих слушалаца ‐ то је био тренутак кад је

цела ствар

постала прилично смешна. Иако се цар окретао на све стране не би ли

видео ко ће да

покаже послушност и спремност, нико се није померио нити иступио

напред.
- И најзад си посмислио да је време да се нешто предузме, је лʹ тако? ‐
заједљиво

ће Гај, очито не могавши више да се уздржи.

- Смири се! ‐ настави Маркел, желећи да управља брзином којом се прича

одвијала. ‐ Увидео сам да је право време. Окренуо сам се према цару и

гласно и

озбиљно рекао: Ако нико други није сагласан да понуди себе за добробит
Рима, ја, Ваш понизни перјаник, сам спреман!ʹ Аурелијан је ставио руку на
моју главу, помиловао ме и рекао: ʹИди!ʹ И тако сам отишао. Ох, пријатељи
моји, могу вам рећи

да није било баш забавно кад ме је врела густа крв полила од главе до пете.
Али

нисам се померао све док ми нису рекли да сиђем са постоља. Одмах су ме

ставили у

кочију и довезли назад у дворац. Видите, ја, Маркел, сам спасао Римско
царство! И

што је још важније, цар је гледао само у мене!

Тренутак ћутања је завладао међу младим перјаницима, који су покушавали

да

сакрију своју љубомору. Напокон је Лелије проговорио:

- Закључак је да је важно донети исправну одлуку у право време. Дао си

нам

добар пример и ми смо ти захвални на томе, јер смо нешто веома важно
научили.

- Видим да ћете покушати да имате користи од мог примера ‐ гордо ће

Маркел.
‐ Добро, али запамтите да сам први који се усудио да тако нешто уради,
што значи

да је тешко бити паметнији од мене?

У том тренутку у дворану уђе слуга и предаде Маркелу скупоцену кутију.

- Од цара! ‐ рекао је.

Сви пожурише да виде шта је у кутији, но такав сјај нису могли ни да

замисле.

Била је то прелепа огрлица израђена од злата и дијаманата, прави царски

поклон.

Цар је тим знамењем хтео да покаже своју захвалност оданом перјанику.

Маркел је

одмах стави око врата и заштитнички рече:

- Не будите љубоморни због благонаклоности коју ми је цар указао! Ми смо

сви

добри пријатељи и од сада па надаље примаћу све повластице, будући да

сам царев

миљеник, и преносићу их на вас!

- Штета што Алексамен није ту да чује шта говориш ‐ примети Лукије.

На те речи Маркелово лице се нагло промени.

- Зашто си то рекао? ‐ праснуо је.

- Зато што...

- Дакле, и ти нешто претпостављаш! ‐ прекиде га Маркел уз чудан подсмех.

- О чему говориш?

- Ето, питање те је одало на шта мислиш. И ти си приметио да се

Алексамен

разликује од свих нас. Сваки пут кад говоримо о нечему, као пре неки дан о
ноћној

забави на двору, он поцрвени и промени тему. А кад год помене цара, никад
га не

назове божанственим, као што би то требало. Рекао бих да је он на

положају

перјаника, али да га то у ствари не занима. То просто није природно. Он

сигурно

нешто крије и ја ћу открити шта је то!

- Шта мислиш да крије?

- Ето, да си ти јутрос био на мом месту, да ли би поступио исто као и ја? Да

ли

би учествовао у жртвоприношењу Митри?

- Па наравно да би, јер би свако имао користи од поштовања Митре и

других

богова ‐ једногласно одговори неколико дечака. Само су Тулије и Гет

поцрвенели и

нису ништа рекли. Маркел је то приметио и гневно упитао:

- А зашто вас двојица ништа не говорите? Шта бисте учинили на мом

месту?

Хоћу одмах одговор!

Оба дечака су још више поцрвенела и узнемирила се, али су на крају

постиђено

рекли:
- А, зашто да не.

Маркел је неко време зурио у њих, а потом се намрштио не рекавши ништа.

Изненада прекину тишину и повика:

- Хоћете ли да знате шта ја мислим? Мислим да је Алексамен хришћанин!

Више

сам него сигуран у то.

Чим су чули шта је Маркел рекао, дечаци почеше да негодујући шапућу.

- Али он је тако великодушан и љубазан према нама ‐ успротиви се Лелије.

- Можда ‐ одговори Маркел. ‐ Слажем се да је довољно пријатно дете. Но

чим

помислим да је уплетен у ту бедну религију...

- Али, не можеш бити сигуран. Ти само сумњаш!

- А не, сигуран сам и врло брзо ћу то и доказати. Само чекајте да видите

шта ће

наћи кад стигне!

Извадивши из корица на каишу мали нож са златном оштрицом, Маркел на

зиду уреза подругљиву слику разапетог човека са магарећом главом.

Остали дечаци

нису могли да се уздрже од смеха.

- А да би било још очигледније за кога ово урезујем, нацртаћу још нешто ‐

додаде Маркел па мало даље уреза лик дечака са рукама испруженим на

молитву, а

потом испод цртежа написа на грчком: ΑΛΕΞΑΜΕΝΟΣ ΣΕΒΕΤΕ ΘΕΟΝ,

што значи
Алексамен се клања Богу.

У том тренутку све се орило од смеха дечака, али су се, исто тако нагло, сви

скаменили. Завеса на вратима се помери у страну и Алексамен уђе у

дворану с

ведрим осмехом на лицу, весело поздрављајући свакога понаособ, као што

је то

обично чинио. Најпре није приметио да су се због његове појаве остали

перјаници

осећали неугодно, али кад је угледао цртеж на зиду, на лицу му се појави

дубока

туга. Не рекавши ни речи, приђе зиду и, извадивши мали нож из корица,

испод

првог записа уреза: Алексамен је веран.

Маркел је пребледео. Осетио је Алексаменов продоран поглед, али на своје

изненађење увидео је да то није поглед мржње. Сви су осетили да се у

Маркелу

одвија велика борба. Изненада је пришао Алексамену и ставио руку на

његово раме.

- Свиђаш ми се! ‐ рече с пуно осећаја, па смело погледа Тулија и Гета. ‐

Што се

вас тиче, презирем вас!

Окренувши се љутито према вратима, Маркел напусти одају.

ЈЕСИ ЛИ ХРИШЋАНИН?

Идући путем према школи, Милвије и Брут су прешли стари мост који је

повезивао две обале Тибра. Тог јутра су били веома забринути, посебно
Брут.

- Шта ће бити ако се то заиста догоди? ‐ усплахирено ће Брут. ‐ Шта ћемо

ако

стварно ухапсе владику и затворе га?

- Не би било први пут да се тако нешто догоди ‐ одговори Милвије. ‐ То се

често

догађало и у Риму и свим другим градовима царства. Хапсили су епископе

и убијали

их, мислећи да ће тиме растерати стадо Христово, но Христова Света

Црква је

заштићена јер је Он њен велики Покровитељ и Њена Глава.

- Али овог владику познајемо и толико пута смо с њим разговарали. Зато
сам

сада још тужнији.

- Да, Бруте, у праву си.

- Кад само помислим да мора да се крије, као да је разбојник! Страшно! О

Милвије, надам се да га никад неће пронаћи!

- Мислим да није у великој опасности ‐ одмерено и сталожено поче

Милвије,

покушавајући да смири уплашеног пријатеља. ‐ Поплије ће се постарати за

њега.

Римски префект је сенаторов добар пријатељ и обавештава га о многим

стварима

које се дешавају у граду. Тако ће Поплије моћи да донесе праву одлуку кад
је у
питању безбедност нашег владике.

- Претпостављам да си у праву ‐ уздахну Брут. ‐ Али, због нечега се увек

бојим да

ће међу нама бити издајник.

- Зашто то кажеш?

- Па зар се то није десило Христу и апостолима и зар се нешто слично не

може

догодити и у овом времену?

- Бруте, не треба да губитимо веру и уздање у наше ближње ‐ благо се

насмеши

Милвије. ‐ Осим тога, зар није добро што живимо у времену у којем
живимо?

Уосталом, живот без јунаштва је досадан.

- Свиђа ти се то што стално живимо у страху да ће сваког трена неко кога

волимо бити ухапшен? Страдамо знајући у каквој је опасности Црква

Христова. То је

као да свакога дана умиремо.

- Црква Христова ће страдати све док живи. Треба то стално да имамо на

уму.

Сећаш ли се приче о кукољу?

‐ Добри и лоши ће живети заједно до краја времена. Суштина те приче је то

да

нам се дају многе прилике да покажемо своју веру, чак и кад страдамо.
Уложићемо

велики напор да људи сазнају за Христа, нарочито у тешким временима као

што су

ова наша. То је вредно труда.

- Да, у праву си. Знаш, понекад заборавим да нашим животима управља

Бог, а

не цар ‐ поцрвене Брут.

Пријатељи се од срца насмејаше. Брут је поново био спокојан.

- Видиш, идемо у школу где су сви наши школски друтови пагани, али
сигуран

сам да нас воле. И ко зна колико њих може једног дана бити попут нас? ‐
додаде

Милвије.

- Мислиш ли да знају да смо хришћани?

- Можда сумњају. Сигуран сам да виде да се разликујемо по много чему,

например по томе што не слушамо њихове непристојне приче или што

покушавамо

да променимо тему кад некога оговарају или вређају. Руф је онај који то
стварно

разуме. Пре неки дан сам га чуо како осталој деци каже да смо ти и ја
добри и

брижни попут хришћана, а кад су га сви изненађено погледали, додао је да

је

приметио да хришћани имају велику љубав међу собом.

- Шта су остали рекли на то? ‐ радознало ће Брут.

- Најпре су сви ћутали, а онда је Либије упитао да ли хришћани воле и оне

који
нису њихове вере. Руф му је одговорио да мисли да воле и друге и додао
како смо ти

и ја увек добри према њему ‐ уздахну Милвије и за тренутак заћута. ‐ Знаш,

лице му

је тада попримило веома чудан израз и помало заједљиво је додао да му се

ти и ја

понекад можда и превише свиђамо.

Брут се таман спремао да пита Милвија шта мисли зашто је Руф направио
тако

необичну опаску, но баш тад су стигли пред школску капију па је прећутао.

Прошли

су кроз двориште и нису ни приметили велики круг који су њихови

школски

другови нацртали на земљи. Иако су разговарали гласно, готово грубо, чим

су се њих

двојица појавили, ђаци су нагло заћутали.

У том тренутку се појавио учитељ и сви дечаци су отишли на своја места у

учионици. Но било је очито да је тог јутра у разреду због нечега владала

велика

узнемиреност. Многи ђаци нису пазили на предавање, а двојица су чак била

кажњена због тога. Милвије и Брут, који су седели један поред другог,
приметише да

их та два дечака посматрају са мржњом. Бруту није било јасно зашто их

тако гледају.

Знао је да ни Милвије ни он нису ништа криви.

Па иако је остатак јутра прошао прилично мирно, ипак се и Милвије лоше

осећао због онога што се збивало. Међутим, после ручка се није вратио у
школу јер је

био потребан код куће. Алексамен те седмице није био на дужности и

одлучио је да

га поведе на тајни задатак ван Рима, који му је отац поверио.

Док се Брут тог истог поподнева сам враћао кући, на раскрсници је срео
групу

својих школских другова. Предводио их је Руф, један од дечака који су тог

јутра били

избачени са часа.

- Био сам избачен са часа због тебе! ‐ викао је Руф на Брута.

- Због мене? ‐ збуњено ће Брут.

- Да, због тебе и твог пријатеља! Пре часа смо разговарали о вама и зато
после

тога нисам могао да се усредсредим на предавање. Зашто нисте као и сви

ми? ‐

непријатељски ће Руф.

- Зашто то кажеш? По чему се разликујемо од вас?

- Као да не знаш! Не претварај се као неко невинашце! Поставићу ти

питање па

ћемо онда видети шта ћеш одговорити!

- Шта хоћеш да ме питаш?

- Јеси ли хришћанин? Одговори без увијања! Питање је дошло тако нагло и

неочекивано да је
1 Брут једва имао времена за размишљање. За тренутак је оклевао.
Саветовано

му је било да увек добро размисли пре него што одговори на било које
питање. Али

потом се одмах сетио савета епископа Дионисија: ʺНикад не говори одмах

особи коју

упознаш да си хришћанин. Али ако те директно пита, никада не оклевај са

одговором.ʺ

Брут је погледао Руфа и остале школске другове право у очи и, мада му је

срце

јако лупало, испрсио се и храбро одговорио.

- Да, ја сам хришћанин.

Очекивао је да ће га као дивљаци одмах напасти, нарочито зато што је

улица

била пуста и што га је група дечака претећи опколила са свих страна. Но,
на његово

велико изненађење, ништа се није десило! Запањени тако храбрим

исповедањем

вере, дечаци су ћутали не знајући шта им је чинити. Најзад Руф, који није
хтео да

изгуби место вође, проговори:

- Знаш, по закону бисмо требали да пријавимо и тебе и Милвија. Имамо

право

на то.

Иако је Руф очекивао да ће његови другови подржати оно што је рекао, сви
су
ћутали. ‐ Нећу никога да одам само зато што не волимо да одајемо једни
друге! У

супротном би био у невољи! Али запамти, нећемо да имамо међу собом

непријатеље и издајнике нашег царства. То никад не заборави! ‐ оштро је

додао.

- Зашто смо непријатељи и издајници? ‐ безазлено упита Брут.

- Рекли су нам да хришћани одбијају да се моле за цара.

- То је лаж! Сваке ноћи се молим за цара ‐ одговори Брут.

- Зашто онда не идете с нама кад приносимо жртве боговима? ‐ цинично ће

Руф. Зашто у палати сенатора Поплија нема олтара за богове? ‐ лукаво

додаде тихим

гласом. ‐ Мислиш да не знам за то? Твој господар је моћан човек и царев

пријатељ.

Али шта мислиш како би се цар осећао када би то сазнао?

Мислиш да не зна? Цар је посетио Поплијеву палату. Брут нагло заћута.

Здрав

разум му је налагао да стане. Већ је рекао довољно, потврдиши своју веру,

и није

било његово да прича о другима. Напокон је на одласку рекао:

- Ако сте претпоставили да сам хришћанин, сигуран сам да то није било

због

неког преступа који сам према вама учинио. Другови, здраво!

И рекавши то, лагано се прогура кроз тесан обруч дечака и настави свој
пут.

ОПАСАН ЗАДАТАК
Брутови школски другови су и даље ћутке стајали на раскрсници док су
његове

последње речи још увек одјекивале у њиховим ушима: ʺАко сте

претпоставили а сам

хришћанин, сигуран сам да то није било због неког преступа који сам
према вама

учинио.

- Истина је ‐ поче млади Стримб ‐ да је Брут веома дружељубив и увек

љубазан.

Исти такав је и Милвије. Ако су сви хришћани као они, не разумем зашто
се онда

толико рђавих ствари о њима прича.

Дечаци су покушавали да сами себи објасне ту очигледну противуречност,

па је

поново настао тајац. Видећи да је његов ауторитет подривен, Руф, који је

остале

подстрекавао на сукоб са Брутом, гласно рече:

‐ Они су лицемери! Претварају се пред тобом да су ти пријатељи, а иза леђа

потајно раде све да би те повредили. Лицемерје је најгори порок, а они су

прави

лицемери!

Било би заиста чудно бити дању добар, а ноћу рђав. Такво понашање ми
није

јасно ‐ у недоумици ће Крисп, сумњајући у грубу оптужбу свог школског

друга.

- Имају они своје разлоге за то. Уосталом, сви говоре о томе да су они
лицемери

и то вам је најбољи доказ Да је то истина! ‐ љутито прасну Руф. ‐ Видећете

да им

ништа од оног што раде неће бити од користи. Неће се тиме извући!
Верујте ми, знам о чему говорим!

* * * * *

Чим је Брут стигао у палату, сазнао је од вратара да га сенатор већ дуже

време

чека у библиотеци. Кад је ушао у пространу одају пуну старих књига и

пергамената,

сенатор га срдачно поздрави, а потом рече:

- Саслушај ме пажљиво, чедо моје. Да ли се осећаш довољно јаким да

предузмеш један велики и важан задатак?

- Надам се, господине ‐ смерно ће Брут.

- Живот епископа Дионисија је угрожен ‐ озбиљно ће Поплије. ‐ У великој

је

опасности.

‐ Ох!

- Као што знаш, требало је да се вечерас окупимо у каменолому Анцио, али

сам

од самог цара сазнао да је полиција о томе обавештена, највероватније од

лажног

брата, и да су наумили да поставе заседу за хришћане. Морамо о томе

одмах

обавестити нашег драгог владику. Мораш да му пренесеш поруку пре него

што оде у

каменолом!

- О, господине, хвала Вам на поверењу и на тако великој части! ‐ ускликну

Брут,

пун стрепње помешане са узбуђењем.

- Чедо моје, мислим да нико неће посумњати у дечака. Алексамен је силно

желео да он оде до владике, али њега добро познају на двору, нарочито сви

стражари, и већ је под присмотром. Зато сам га послао тобоже у лов с

Милвијем, а у

ствари је отишао да ову поруку пренесе нашој мање познатој браћи како би
онда они

могли да упозоре друге хришћане. Осим тебе немам кога другог да

пошаљем до

владике.

- Господине, за њега бих и свој живот дао!

- Чедо моје, да би успео да му пренесеш поруку, мораш се и сам добро

чувати ‐

упозори га сенатор. ‐ Буди веома пажљив. Треба прво да изађеш изван

римских

градских зидина, и то кроз капију Капени, и да идеш улицом Остија све док
не

стигнеш до раскрснице зване „Три крчме“. Нећеш је промашити јер је

једина на том

путу, а и зато што одатле улица наставља право. На тој раскрсници ћеш
видети три
крчме. Свака од њих са спољашње стране има свој знак: прва медведа са
копљем, друга велику рибу, а трећа дрвени знак на коме је изрезбарена
вучица. Ући ћеш у

трећу крчму и рећи ʹПоврће је овде.ʹ Запамти добро ову реченицу.

- Да, господине.

- Пази да кажеш тачно оно што сам ти рекао: ʹПоврће је овде.ʹ Немој да
кажеш,

рецимо ʹОвде је поврћеʹ, јер ће то променити значење поруке ‐ озбиљно ће

сенатор.

- Разумем, господине ‐ одговори Брут. ‐ Треба да кажем: ʹПоврће је овдеʹ.

У знак потврде сенатор климну главом и настави да даје упутства.

- На ту поруку један човек ће ти одговорити: ʹУђи и узми га.ʹ Слободно

крени за

њим и он ће те кроз нека поља одвести до улице у којој се налази кућа

трговца

кожом по имену Калв. Кад тамо стигнеш, треба да кажеш: ʹПетар и Павле,
апостолиʹ.

Калв ће те онда одвести право код епископа Дионисија. Реци му да си

дошао у моје

име и обавести га о ономе што сам јуче чуо од цара. Замолићеш га да

преноћи у

Калвовој кући и да је ноћас не напушта. Уз то треба да га увериш да смо и

осталу

браћу упозорили на опасност и да ћемо се срести за три дана у Калистовој

катакомби. Да ли си све запамтио? Схваташ ли да ти не могу дати писану

поруку?
- Да, господине, схватам ‐ одлучно ће Брут осећајући важност онога што је

сенатор тражио од њега.

- Не само да је живот епископа Дионисија у твојим рукама него и животи

многе

наше браће ‐ озбиљно ће Поплије. ‐ Понови ми оне две реченице.

Брут их понови без грешке.

- Добро ‐ смирено ће Поплије. ‐ А сад иди. Изађи кроз баштенска врата.

Мислим да је тако боље. И пази да не луташ да не би набасао на неког од

твојих

школских другова.

‐ Господине, обећавам Вам да ћу ићи што год брже могу! Док се Брут
спремао

да крене, сенатор га је гледао са очинском нежношћу и рекао:

- Чедо моје, зар те не чуди да човек кога си знао као тиранина сада може
бити

укључен у један овакав задатак? Срећом, још увек сам царев тајник и
пријатељ. Ипак,

морам да пазим јер сам и његов слуга. То што смо изложени истим
опасностима још

више нас зближава ‐ озбиљно ће сенатор, покушавајући да сакрије сузе.

Иди сада, чедо моје, и нека те Бог штити и води.

Брут је изашао из собе у озбиљном и одлучном расположењу.

* * * * *

Прошло је око сат времена од како је Брут прошао кроз Капени капију.
Дошао
је до места где Апијев пут пресеца други друм и изненада застао. Почео је
да

разгледа унаоколо покушавајући да препозна три крчме међу околним

кућама.

Седео је на ивици пута и претварао се да се игра неким каменчићима, а у

ствари је

стално пажљиво разгледао врата на околним кућама. Многи знаци му нису

били

јасни и то га је бринуло. Знао је да је у питању владикина безбедност и

осећао је да

губи време.

Изненада је устао и радосно пришао раскрсници. Поглед му је пао на врата

на

којима је била урезана слика великог медведа који је канџом чврсто држао
копље. Из

следеће гостионице допирали су бучни гласови и смех и то га је осоколило

да приђе

ближе. Изненада је на вратима угледао насликану велику рибу. Био је то

делфин, чувени делфин из грчког мита, који је на леђима носио
легендарног песника Ариона.

Брут је врло добро знао да то није била риба коју су хришћани користили
као свој

знак.

И баш кад је хтео да се удаљи, примети да га из кафанице гледају неки

људи и

да су изненада ућутали. Осетио је хладан зној по читавом телу, а потом

неочекивано
зачуо бучан смех и дубоки глас који га позива да уђе.

- Хеј ти, мали, уђи унутра!

Брут се силно уплашио. Пожелео је да се окрене и трчи колико га ноге

носе, али

у исто време је схватио да би такав потез само погоршао његов положај.

Зато је

скупио храбрости и одлучио да мирно уђе у крчму, прикривајући свој страх

изразом

сталожености и прибраности. Кад је ушао у просторију пуну народа, видео

је да су

људи у крчми гладијатори и да пију неко црно вино.

- Приђи ближе, не плаши се! ‐ забрунда један од њих.

- Зашто бих се плашио? ‐ равнодушно ће Брут који је и усред све те буке и

галаме могао јасно да чује јако и брзо лупање свог срца.

- Зашто? ‐ загрме један човек. ‐ Зар се не бојиш нас који се боримо са

лавовима и

медведима? Је ли могуће?!

- Али, хвала Богу, нисам ни лав ни медвед! ‐ срдачно се насмеја Брут. ‐ Због
чега

бих бринуо? ‐ упита скривајући свој страх.

- Можда не треба да бринеш, али ми се не боримо само против лавова и

медведа, него и један против другога! На пример, ево данас овај мој
пријатељ пије

вино са мном, а сутра ћемо се борити у Колосеуму. Један од нас, или чак
обојица, ћемо оставити живот у арени. Но то нас не спречава да пре
окршаја будемо

пријатељи!

Реци ми да ли си икад размишљао о томе да постанеш гладијатор? Знаш,

тако

можеш да зарадиш много новца! Није лош посао! ‐ гласно се насмеја

гладијатор и

отпи гутљај вина из своје чаше.

- Зашто то јадно дете не оставиш на миру! ‐ прекиде га други гладијатор. ‐

Осим

тога, ниси га позвао да уђе унутра да би му причао ове приче, него због
нечег другог.

- Тачно! Реци ми, младићу, шта си наумио да радиш у крчми код вучице?

Кад је чуо питање, Брут је помислио да му је срце стало и да ће се сваког

трена

онесвестити. Али прикупивши сву преосталу снагу и храброст, упита:

- Како сте знали да идем баш тамо?

- Видиш да сам погодио! ‐ узбуђено ће гладијатор, лупивши о сто својом

великом песницом. ‐ Ето, знао сам, а и рећи ћу ти како сам погодио. Видиш,
док смо

мој друг и ја покушавали да одлучимо ко ће да плати вино које смо попили,

погледао сам напоље и приметио како гледаш у онај знак медведа. Ниси се
зауставио

пред тим вратима, а хтео си да и поред ове крчме прођеш, па сам тако
схватио да

тражиш трећу крчму. Али само да знаш да је без моје помоћи нећеш наћи!
- А зашто? ‐ шапатом ће Брут, плашећи се да је његов задатак у опасности.

- Зато што сам пре неку ноћ био тамо са неким својим пријатељима ‐
опуштено

поче гладијатор ‐ и направили смо такав дармар и створили такву невољу

да нас

власник крчме више не пушта да уђемо. Али не брини, осветио сам се ја за

то!

Извсдио сам нож и огулио вучицу са врата тако да се више не може

препознати! То

ће га научити памети! Ето, на то сам мислио кад сам рекао да нећеш моћи
да нађеш

крчму без моје помоћи. Тако си ми, мали пријатељу, помогао да добијем
опкладу.

Кад сам те видео, погодио сам шта тражиш, па ће зато мој другар да плати
ово вино.

А да бих те за то наградио, показаћу ти где је крчма! ‐ одлучно ће

гладијатор па

ухвати Брута за раме и заједно с њим изађе напоље. Крчма коју тражиш је
друга

зграда с твоје десне стране ‐ самоуверено ће гладијатор чим су се нашли на

улици. ‐

Погледај, још увек се на вратима виде огреботине од мог ножа. Иди сад и
ако сутра

не идеш у школу, дођи на стадион да нас гледаш!

Гладијатор се вратио својим пријатељима и неотесаним играма, а Брут је

стајао
сам на улици и дрхтао од страха. Но то га није дуго држало. Чим је дошао к
себи, увидео је да мора да заврши посао због којег је ту. Брзо је отишао до
зграде коју му је

гладијатор показао и стао пред улаз. Одлучно и храбро је ушао унутра.

Просторија је

била бучна и пуна људи које су служили две жене и један мушкарац. Нико
није

обраћао пажњу на сиротог дечака. Није знао шта му је чинити, па је

узнемирено

погледао једну жену која је ишла у његовом правцу и носила послужавник

пун

прљавих судова.

‐ Поврће је овде ‐ тихо јој рече у пролазу.

Жена је прошла поред њега и чинило му се да због буке у крчми ништа није

чула. Снуждено је гледао за њом и одједном га је обузео силан страх.

Осећао се као да

се под отвара под њим. Сви ти људи су му одједном били превише гласни и

изазивали су његову збуњеност, а он се нашао усред свега тога. Питао се да

ли га је

жена уопште чула, или га можда само није разумела. Он јој је погрешно дао

непроцењиви знак који је за њиховог вољеног владику значио спасење

живота. Може

бити да га није разумела или није марила? Најгора му је била помисао да је

можда

непријатељу и издајнику случајно открио најважнију тајну лозинку. И док

је тако
избезумљено размишљао, изненада виде да је жена отишла код оног
мушкарца који

је служио муштерије, брзо му нешто шапнула на уво, а потом хитро отишла

у

кухињу. Човек је пажљиво погледао Брута, као да га одмерава, пришао му и

гласно

га упитао:

- Хеј ти, младићу, шта хоћеш?

Брут је осетио како га подилазе жмарци а колена клецају. Али прогутавши

кнедлу и прикупивши храброст, одговори испрекиданим гласом:

- Дошао сам да Вам кажем, ʹПоврће је овде.ʹ Човек је погледао Брута право
у

очи, као да је покушао да продре кроз њих и да прочита његове мисли, а

потом је

одговорио:

- У реду, онда ʹуђи и узми га. Идемо у башту.

Брут је осетио огромно олакшање. Кад је чуо очекивани одговор,

запљуснула га

је бујица радости. Идући одмах иза човека, стигао је у задње двориште

крчме а затим

су продужили у башту. Човек се изненада окрену према њему и строго

упита:

- Које поврће је овде?

Брут није био спреман за такво питање. Радостан осмех олакшања које је
осетио
само тренутак раније, сместа нестаде с његовог лица. Уплашио се и
пребледео, питајући се да није можда заборавио нешто важно што му је
сенатор рекао. Но

видевши избезумљени израз на његовом лицу и очигледно задовољан тиме

што

дечак није могао да одговори, човек се кришом насмеши.

‐ Одлично, дечаче! Не треба да одговараш на ово питање. Само сам га

поставио

да би се уверио да си прави гласник, а не уљез ‐ задовољно ће његов водич

показујући прстом пут којим је Брут требало да крене. ‐ Тамо ћеш наћи
Калвову

кућу. Прва је с твоје леве стране. Није је тешко наћи.

Сад када је знао да је на правом месту, Брут поче да трчи из све снаге. Бојао
се да

је закаснио и да неће успети да на време преда поруку. Приближавајући се

Калвовој

кући, осети снажан мирис свеже коже, а у исто време угледа сенку која је,
при слабој

вечерњој светлости, косо падала преко дворишта. На главном улазу је ћутке

стајао

један човек. Кад му је дечак притрчао и стао пред њега, прекинуо је ћутање
и упитао:

- Шта хоћеш, младићу?

Брут га је погледао право у очи и рекао:

- Петар и Павле, апостоли.

Био је то Калв, трговац кожом и он је добро знао да ова лозинка може само
да

значи да стиже порука од велике важности, и то порука о опасности. Истог

трена је

осетио како га по целом телу облива хладан зној, па брзо рече:

- Пођи за мном!

Брут и он се хитро попеше старим дрвеним степеницама и стигоше до

једног

чистог ходника на чијем су се крају налазила мала врата. Калв покуца на

њих и одмах

уђе у одају држећи Брута за руку.

Просторија у коју су ушли била је велика и замрачена и само је мало

кандило

треперавим пламичком обасјавало зидове и таваницу. Брут приђе људима

које је

назирао у самом углу собе. Тек кад су му се очи прилагодиле на слабу

светлост, он

препозна владику. Седео је у углу и разговарао са неколико људи. Чинило

се да један

од њих записује нешто што му епископ Дионисије диктира.

- Ох, оче! ‐ ускликнуо Брут немоћан да каже ишта више.

Са огромним поштовањем и радошћу дечак паде на колена пред владиком и

истог трена заплака. А онда је осетио руку која га благосиља крсним

знамењем а

затим га умирујуће милује по глави. То је заиста био његов вољени владика

и дечак је
одмах осетио да је на сигурном.

Брут је наставио да тихо плаче, све док му епископ Дионисије не рече:

- Смири се, добро чедо моје. Плачеш ли од радости или од туге? Уздај се у
Бога,

Који је створио и смех и сузе.

- Оче, шаље ме господар ‐ поче дечак кроз сузе. Открио ми је где се

налазите и

поверио лозинке које сам имао да кажем како би ме наша браћа препознала.

- То сигурно значи да доносиш важне вести од Поплија. Шта је, дечаче?

- Мој господар Вам поручује да вечерас не идете на сабрање које сте

сазвали.

Полиција све зна и планира да Вас ухапси!

- Шта је са осталом браћом? ‐ смирено упита епископ Дионисије.

- Не брините за њих, оче. Мој господар је уредио да сви буду на време

обавештени. Оче, никад више не смете ићи у каменолом Анцио. Сенатор је

рекао да

ће се следеће сабрање одржати за три дана у Калистовој катакомби.

Изгледало је као да је епископ Дионисије на тренутак негде другде у

мислима.

Обраћајући се потом двојици ђакона који су били поред њега рече:

- Видите, невоље су почеле. Још једном се од Христове Цркве тражи да

пролије

крв за своју веру.

- И пролиће је, оче, као што је увек проливала, али ће кроз ове прогоне
постати

још јача ‐ одлучно ће један од ђакона.

- Да, сине мој, али морамо се молити да наша љубав према Богу никад не

охладни у нашим срцима и за то да будемо сви способни да издржимо и

изнесемо

свој крст као што је то Господ учинио. А ти, чедо, поче владика поново се
обраћајући

Бруту ‐ зашто не седнеш и не одмориш се мало? Изгледаш тако уморно.

- О не, оче, не могу! Морам брзо да се вратим кући у случају да сам им

потребан, а и хтео бих да смирим родитеље који ме чекају ‐ озбиљно ће

Брут. Свети

оче, благослови ми да идем! ‐ замоли узевши владикину десницу у своје

крстолико

сложене дланове.

У реду, сине ‐ рече епископ, нежно посматрајући младића. ‐ Нека је Бог

увек са

тобом. Мој благослов свима.

ОДГОВОР

Брут се приближавао Апијановом путу, недалеко од гроба Сесилије Метеле,

не

примећујући ред војника који су препречили пут. У то време су се многи

враћали у

град из својих сеоских кућа и Брут је ишао помешан с њима и равнодушно

гледао

око себе. Но ускоро је приметио да војници заустављају пролазнике и

нешто их

питају, а потом пуштају да иду својим путем. Брут је ишао право и осетио
велико

олакшање кад је прошао поред војника а да га они нису ништа упитали. Но

кад је

чуо да о њему говоре, убрзао је кораке. Начуо је неколико реченица од којих

се

најежио.

- Шта је са тим дететом?

- Ма тек је дете!

- Наређење је наређење! Позови га да се врати.

- Хеј ти, малиша, врати се!

Чувши војников груби глас, Брут се борио са самим собом. Знао је да неће

ништа добити ако побегне, већ да ће тако само погоршати ствари.

Док се враћао ка препреци на путу, један од војника га је зграбио за раме и

оштро га упитао:

- Одакле долазиш?

- Из три крчме ‐ мирно је одговорио.

- Шта си тамо радио?

- Ишао сам по поврће.

- Па где ти је поврће? Не видим га код тебе!

- Зато што сам га однео на друго место.

Рука која га је тако чврсто држала, мало је попустила.

- Где живиш?

- У кући мог господара сенатора Поплија ‐ одговори Брут, знајући унапред

какав ће утисак оставити помињање сенаторовог имена. Оно је увек било

делотворна

одбрана. Читава царска гарда је добро знала за блиску везу између цара и
сенатора.

- Питај га! ‐ заурла војник који је био решен да се изврши његово наређење.

- Ма, он је само дете! ‐ готово заштитнички ће војник који је држао

дечаково

раме.

- Нема везе! То је наређење! ‐ одбруси први војник. ‐ Дакле, малиша,

понови за

мном: Цар је бог, а Христос није ништа. Кажи!

- Цар је бог, а Христос није ништа. Хајде, реци! ‐ понови војник који га је
држао

за раме, пожурујући га у жељи да се испитивање што пре заврши.

У сутону који је почео да обавија све пред собом, лагано скривајући

залазеће

сунце, изгледало је трагично и помало чудно како су се два разјарена

војника, чији су

се шлемови и оклопи претеће назирали у полутами, нагнула над

уплашеним

дететом чекајући његов одговор.

Брут није одмах одговорио. За тренутак је затворио очи да би се

усредсредио, али кад их је поново отворио, већ је био донео одлуку.
Гледајући право у очи војника

који му је поставио питање, полако и јасно је рекао:

‐ Цар је само човек, а једино је Христос Бог. Истог трена је осетио снажан
шамар

од чега му се глава тргла у страну. Пао је на земљу крварећи из уста.

- Псето мало! ‐ прогунђа војник који га је ударио, а затим пљуну палог

дечака и

тако, након повреде и увреде, оконча кукавичко дело.

- Пази, он припада Поплију Клему ‐ упозоравајуће ће други војник. ‐

Уосталом,

први је кога смо ухапсили. Не ударај га! Хајде, младићу, устани!

Брут је ишао према граду између два римска војника који сугачврсто
држали

заруке. Пролазници су изненађено зурили у њих, а неки су одмахивали

главом и

коментарисали:

- Види, Преторијанци са малим лоповом! Шта ли је украо?

На то један од војника, желећи да остави утисак, рече:

- Није лопов, него хришћанин.

Став пролазника се одмах промени и постaде непријатељски и пун мржње.

- Тако млад, а тако покварен! ‐ добаци један човек. Велико је име богова и
цара

који затире тај мрски род!

Брута изненада обасу киша каменица. Реагујући брзо на опасност,
стражари

повикаше:

- Станите ако знате шта је добро за вас! Водимо га код судије и он ће

одлучити.

Тако нам је наређено. Нека судија покуша да га убеди да открије све што
зна. На тај

начин ћемо их ухватити још више!

Упркос метежу и опасности Брут је ишао између војника смиреним и

одмереним кораком. Чинило му се да му нека унутрашња сила даје ту

неочекивану

храброст и снагу. Кад су стигли у полицијски штаб, међу онима који су се

ту

окупили препознао је неколико својих школских другова.

‐ Погледај! ‐ узвикну Руф. ‐ Ухапсили су га! Могао је да види петорицу или

шесторицу својих школских другова, који су се прибили један уз другог.

Знали су да

следи нешто страшно и на лицима им се оцртавао велики страх. На

Руфовом лицу

се изненада појави радозналост, па рече:

- Хајде да их пратимо! Чуо сам да су га ухапсили јер је хришћанин. Постаје

врло

занимљиво!

У ЗАТВОРУ

Тамничар се код затворских врата дубоко поклони посетиоцу и рече:

- Можете слободно ући, Ваша екселенцијо. Вероватно хоћете да видите

затворенике који су јуче осуђени? Знате, читав Рим осећа велико олакшање
због

њиховог хапшења. Ти покварењаци су спремали заверу против нашег

царства!

Наглашавањем последњих речи тамничар је желео да покаже своју оданост

цару и притом се надао да ће добити осмех охрабрења од достојанственог и

озбиљног сенатора, који је неочекивано стигао са сином и слугама.

- Да, волео бих да их видим. Један од мојих слугу је међу њима ‐ рече
Поплије

строго га погледавши.

- О, то мора да је дечак за кога нам је цар наредио да га не мучимо. Пођите

са

мном, одмах ћу Вас тамо одвести ‐ с поштовањем ће тамничар и даље

покушавајући

да стекне благонаклоност једног од најмоћнијих људи у царству. ‐ Овуда,

молим Вас.

- Само тренутак! ‐ рече Поплије, зауставивши га наглима покретом руке. ‐

Желео бих да дечака видим насамо. Имам разлога за то ‐ одсечно ће

сенатор.

- Наравно, господару, зашто да не? Како желите! Ту поред је једна празна

ћелија

и, ако ми дозволите, одвешћу вас тамо заједно с Вашом цењеном пратњом и

ту ћу

Вам довести Вашег малог затвореника.

- Хвала ти! ‐ озбиљно ће Поплије, покушавајући да не покаже емоције.

Прошли су кроз мрачни ходник где је, са десне стране, била велика одаја
пуна

људи и жена ухапшених прошле вечери крај спољашњег римског зида. Кад
су

прошли поред ње, тамничар се заустави и рече:

- Ако ми Ваша Екселенција дозволи, хтео бих да Вам укажем на нешто што
сам

приметио.

- Настави ‐ хладно ће Поплије, прикривајући с каквим нестрпљењем

очекује да

чује вести о хришћанским заточеницима.

Тамничар успори и док је ишао постранце прошапта:

- Стварно не знам какви су то људи! Сви осуђеници, који су овде довођени

ради

погубљења у арени, су урлали и викали на мене и све друге војнике тако

гласно да су

њихови крици, тако ми Зевса, пробијали и саме зидове! Али ови људи ‐

запрепашћено настави потпуно се зауставивши и пришавши. сенатору тако

као да

жели да му пренесе најповерљивији податак ‐ се уопште не жале! Гледају

један у

другог и разговарају тихим гласом, а много пута сам видео да се окупљају и

певају

химне. Невероватно! ‐ додаде у неверици одмахујући главом.

Поплијеве очи су биле пуне суза док је слушао тамничара. Овај је већ ишао

испред њега са бакљом у руци и није могао да примети сенаторова

осећања. Поплије

се окрену и погледа Алексамена и остале и, при слабој светлости бакље,

виде да су и

они чули тамничареве речи и слично њему реаговали. Брзо је обрисао очи
крајичком

своје скупоцене тунике и, гледајући остале с пуно љубави и саосећања,

кренуо да се

прикључи свом водичу. Тамничар је већ био на крају ходника и покушавао

да

откључа врата празне ћелије.

- Извињавам се што Ви и Ваша пратња морате да причекате у овој ћелији ‐

понизно ће тамничар. ‐ Одмах ћу учинити оно што сте тражили! ‐ Пошто је

упалио

све бакље у малој и влажној просторији, окренуо се и одмах отишао, али се

убрзо

вратио заједно са Брутом. ‐ Твој господар је дошао да те види! ‐ рече

сажаљиво, а

потом се, оставивши дечака пред вратима ћелије, удаљи.

Кад се Брут појавио пред ниским довратком ћелије, није ни мало личио на

уплашеног и понизног роба, какав је био на Сицилији. Врло добро је

разумео везу

која је у хришћанству спајала богате и сиромашне. Лице му је било

спокојно и

одражавало је велику радост која је, попут свежег пролећа, преплавила

његову младу

душу а чудесна светлост, наизглед сјајнија од бакљи, блистала му је у

очима. С

љубављу и поштовањем се наклонио Поплију и похитао уплаканим

родитељима.

- Оче! Мајко! ‐ ускликнуо је и обоје их загрлио. Ох, не плачите, молим вас!

Кад

бисте само знали како сам срећан! Знајте да се никада нећемо раздвајати!
Су;гра ћу

бити са Христом у Рају, а само замислите колико ћу тамо моћи да се молим

за вас! А

једног дана ‐ продужи гушећи се у сузама ‐ ох, какве ли радости, једног

дана ћете

доћи и срешћемо се у Рају! ‐ рече па за тренутак застаде. ‐ Жао ми је што

сте тужни, а

волео бих да се радујете мојој срећи! ‐ настави с невероватном снагом и

храброшћу. ‐

Господине, указали сте ми велику част тиме што сте дошли и обишли ме,
па ми чак

и родитеље довели! ‐ захвално ће Брут окренувши се према Поплију који је,

преплављен осећањима, стајао мало даље посматрајући читав призор.

- Дете моје, замолио сам цара за помиловање, али је одбио ‐ тужно ће

сенатор

суздржавајући сузе.

- Ако Бог хоће да баш сад дам живот ‐ поче Брут, али видевши Милвија и

Алексамена како стоје мало даље, за тренутак застаде. ‐ Као што видиш,
Милвије, објаснићеш нашим школским друговима да је Христос Онај који
укрепљује Своје

пријатеље да се ничега не боје! ‐ настави с осмехом на уснама.

Алексамен је све ово ћутке посматрао из дубине мрачне ћелије, а онда је

гласно

зајецао. Затим, не могавши више да се уздржи, паде Бруту пред ноге и

обгрли их:

- Драги брате, молим те, опрости ми што сам пре био тако суров према
теби.

Ја...

- Алексамене, тада ниси знао за Христа ‐ прекиде га Брут, подигавши га и

нежно

га загрливши. ‐ Од тренутка кад је Он ушао у твој живот, ти и твоји

родитељи сте

постали тако добри према мени, и не само према мени већ према свима! ‐

Господине, поче одважно окренувши се према Поплију ‐ желим да знате да

је Ваша

порука тачно пренесена епископу Дионисију. Рекао сам му све што сте ми
објаснили.

И он се слаже да се следеће сабрање одржи у Калистовој катакомби. ‐ Само

ми је

због једног жао ‐ настави сетно док му се у очима огледао очај. ‐ Желео бих
да се

последњи пут причестим Светим Телом и Пречасном Крвљу Господа нашег

Исуса

Христа. Да сам само знао да ће ме у повратку ухапсити, замолио бих оца

Дионисија

да ме причести пре мог одласка.

На то Милвије, који је цело време ћутао, начини корак напред и озбиљно

рече:

- Не тугуј, мали брате. Сад ћеш се причестити Телом и Крвљу Господа

нашег

Исуса Христа!

- Али како, Милвије?

- Видео сам кад су те ухапсили и одмах сам отишао да о томе обавестим

нашег

господара. Он је отишао право код цара да тражи помиловање, а ја код

епископа

Дионисија.

И ?

- И он ми је поверио Тело и Крв Христову за тебе! рече Милвије

испрекиданим

гласом пуним емоција. 1

Милвије је затим једном руком скинуо тунику с рамена, а другом открио

оно

што је пажљиво чувао крај срца, молећи се све време. Одвио је парче новог
чистог

платна, извадио бочицу и осећајно ускликнуо:

- Гле, Јагње Божје!

Са лицем које је сијало као сунце од радости и олакшања и очију пуних

суза, Брут је клекнуо и помолио се у себи, а затим се, побожно и испуњен
страхопоштовањем, последњи пут у овоземном животу причестио Светим
Даровима

Господа и Спаса нашег Исуса Христа са страхом Божјим, вером и

љубављу.

* * * * *

У том тренутку је, као никад пре, у школском дворишту било веома бучно.

Потресен јучерашњим догађајима, Милвије је желео да остане код куће са

Брутовим

и својим родитељима, али је ипак дошао јер је требало да испуни Брутову

жељу.

Замолио га је да школским друговима објасни да је Христос Онај који

укрепљује

Своје пријатеље да се ничега не боје и зато је овог јутра Милвије сам

дошао у школу,

сећајући се успут како су Брут и он често заједно ишли истим тим путем и

разговарали о вери. Чим је стигао, школски другови су га обасули

питањима:

- Да ли си видео Брута?

- Шта је рекао?

Гледајући их озбиљно и трудећи се да ничим не ода своју тугу, Милвије

одговори:

- Казао ми је да се опрашта са вама и да вас уверава да ће вас се тамо где

иде

увек сећати.

- Али вечерас иде у арену!

1Под нормалним околностима Свете Дарове може додирнути само
рукоположени свештеник или

ђакон. Међутим, њих може носити и дати лаик кога посебно одреди
епископ у случају крајње нужде, као кад су хришћани били затварани у
тамнице пред мученичко страдање.

- Да, у праву си, но после тога иде Богу. Од тада ће вас се заувек сећати.
Биће

вам заувек пријатељ и молиће се за вас!

Незнабошци очито нису разумели ни речи од онога што им је рекао.

- Био сам тамо са некима из наше дружине кад су га ухапсили. Требало је

само

да каже једну реч и ослободили би га! ‐ добаци Руф.

- Знам, Руфе, али том речју би се одрекао истинитог и живог Бога!

- Ако би тебе ухапсили, да ли би и ти исто учинио?

- Да! Онако како је Бог дао снагу Бруту да исповеди Име Његово, тако би и
мени

дао.

- Ма немој! Не говори глупости! ‐ поче Крисп након краће паузе. ‐ Сигуран

сам

да нас је видео у тренутку кад су га ухапсили и само се претварао да је

храбар и јак.

Али хајде да га за неколико сати видимо у арени! Што се тебе тиче,

Милвије, знаш да

ми не одајемо један другога, иако већ неко време сумњамо да си

хришћанин. Све

знамо!
- Како сте погодили?

Његово безазлено питање је изненадило школске другове и нису знали шта

да

кажу.

- Могу одмах да ти кажем да смо сумњали зато што си увек тако добар и

љубазан ‐ Најзад се усуди Стримб да изговори оно што му је било на уму. ‐

Баш као и

Брут! ‐ додаде изненада обузет неким скривеним осећањем.

На то му Руф прекорно добаци:

- Не разумем како било ко може да сажаљева непријатеље нашег царства! А

нарочито кад смо пуштени из школе раније како бисмо могли да

посматрамо

призор у арени ‐ додаде окренувши се према осталима. ‐ Не видим разлог

због којег

бисмо то пропустили. Искористимо прилику! Ко иде са мном? ‐ упита

полазећи на

брзину.

Сви су, чак и млади Стримб, кренули за њим. Само је Милвије остао.

Осмотривши напуштено школско двориште, полако је и сам кренуо кући.

У КОЛОСЕУМУ

Претходни цареви, попут Нерона, били су занети играма и гладијаторским

борбама у Колосеуму. Друге цареве је више занимало да са свих крајева

царства

доводе најбоље коње и возаче двоколица, него да бране своје границе. Ту су

биле и

борбе, и то не само између два вешта гладијатора, већ и епски прикази

битака

између Тројанаца и Македонаца или Спaртанаца и Персијанаца. Хиљаде

ратника је

носило компликоване костиме и страно наоружање. Један нарочито расипан

цар је

Колосеум напунио водом само да би поново приказао историјску поморску

битку.

Будући да су то биле борбе до смрти, само је цена изгубљених живота на

терену

превазилазила вредност новца који се због њих одливао из државне

благајне.

Као храброг, дисциплинованог војника и достојанственог гувернера,

Аурелијана

никад нису занимале игре или гладијаторске борбе. Но овај пут је пажљиво

размотрио распоред предстојећих игара и закључио да гладијаторска

надметања и

трке двоколица свакако треба да се одрже, али и да заробљени хришћани

треба да

буду посечени мачевима гладијатора.

Два сата пре игара Колосеум је био препун. Гледаоци су се бучно свађали,

кладили и препирали се који ће гладијатор победити. Током поподнева

расположење у арени је подсећало на карневал, а не на губилиште. Улични

пиљари

су продавали месо и вино, плесачи су развратним покретима забављали

светину, а

деца су узела штапове играјући се гладијатора.

Баш кад се чинило да чекају читаву вечност и да спектакл никад неће

почети, изненада сви у гледалишту занемеше. Главна капија се отворила и
ушли су официри

Преторијанске гарде. Заузели су своје положаје са обе стране улаза,

подигли трубе и

одсвирали знак за пажњу. Гласни, мелодични звук одјекивао је читавом

ареном и сви

су одмах устали са седишта. Стигао је цар Аурелијан. У пратњи

најугледнијих

генерала изгледао је величанствено. Одмах иза њега је ишао Мнестеј са

једанаесторицом младих царских перјаника. Цар је заузео место у царској

ложи, а у

ложе поред његове сместише се генерали, сенатори и Зевсови

првосвештеници.

Након тога појави се и управник игара. У гледалишту настаде тајац. Једини

звук који

се могао чути било је шкрипање његових сандала док је свечано корачао

према

средишту арене држећи црвено платно. Подигао је поглед ка цару и чекао

на знак.

Аурелијан је потврдно климнуо главом и управник је бацио црвено платно

на земљу,

означивши почетак трка двоколица.

Капије Колосеума се одмах отворише и десет лепих снажних коња са

двоколицама бесно угалопираше, дижући такву прашину да се понекад до
самог

краја трке није могло видети ко води. Руља је подивљала хистерично

вичући и

урлајући. Још веће узбуђење гледалаца изазва пуцање точкова на једној

двоколици,

која се након тога, захваљујући вештини возача, и сама спектакуларно

поломила. По

завршетку трке двоколица, победник је био овенчан ловоровим венцем и

одведен на

честитање уз гозбу и славље. А онда је управник најавио да је дошло време

за борбу

гладијатора.

Већ загрејана драматичном трком двоколица, руља је дивље поздравила

улазак

гладијатора. Борци су се кретали ареном а мишићава тела су им се

пресијавала од

уља нанетог само неколико минута раније. Оклопи су им заслепљујуће

блистали под

зрацима залазећег сунца. Са дисциплинованом прецизношћу, крећући се

заједно у

строју као да су једно, сви стигоше пред цара са оружјем у рукама и

зауставише се у

ставу мирно. Обраћајући се цару громким гласом, али и у жељи да их чује

весела

руља, једногласно запеваше гладијаторску песму смрти:

‐ Слава нек је теби, царе, господару наш! Ми који ћемо умрети,
поздрављамо те

сад!

Прво надметање је почело уз бучно навијање и клађење гледалаца. Но сви

су

помало суздржавали емоције очекујући спектакл два највећа и најпознатија

гладијатора, који су те вечери требали да се боре један против другог.

Ускоро два

ратника уђоше у арену потпуно спремни да се суоче. Чим су се појавили,

одјекнуше

гласни покличи узбуђене руље, сад већ подивљале од одушевљења. Били су

то

Ликсен и Негир, два гладијатора које је Брут упознао дан раније у крчми.
Обојица су

били веома снажно и добро грађени и то је било први пут да су се требали

борити

један против другог. Имали су једнак број оданих поклоника и због

напетости на

трибинама чинило се да је претила опасност да се предстојећа битка

прошири и у

само гледалиште.

Борба је почела. Обојица су били врло вешти ратници и, будући да су

тактику и

технику оног другог знали готово као своју сопствену, приредили су

величанствен

спектакл за разуларену масу. Гледајући више од пола сата како се двојица

мушкараца јуначки боре један против другог у задивљујућој борби,
раздражена

светина је била у све већој неизвесности. Но баш кад су сви већ почели да
мисле да су

два гладијатора полубогови, који не осећају страх или које је немогуће

повредити, Негир је Ликсену задао такав снажан ударац мачем да је овај
пао смртно рањен. Руља

је скочила кличући победнику, који је стајао са подигнутом окрвављеном

руком, клањао се на све стране и поносно поздрављао цара. Ни на тренутак
није помислио

на свог друга с којим се само дан раније смејао и пио вино и који је сада
лежао мртав

само неколико стопа даље од њега.

Негир је био овенчан ловоровим венцем и поздрављен усклицима мноштва

његових навијача. Неколико војника га је на раменима однело да прослави

своју

победу. Руља је готово помахнитала.

Било је време! Аурелијан је климнуо главом и на средини арене појави се

најављивач. Попео се на малу бину која је била постављена после

надметања

гладијатора, и подигавши руке према гледаоцима и осврћући се у

различитим

правцима, почео да говори громким гласом. Но маса је била буквално

подивљала

тако да је неколико пута понављао најаву пре него што су гледаоци

приметили да
нешто покушава да каже и почели да се смирују.

Као вешт говорник који се обраћа публици, драматичним гласом је

објаснио да

је цар открио мрску хришћанску јерес управо овде, у њиховом вољеном

граду.

Описао је како су у протекла три дана војници, ти храбри браниоци и

заштитници

римског мира, ухапсили више од стотину издајника који су се били упутили

на

њихово тајно сабрање. А онда је чврсто и неопозиво објавио да су због

својих злочина

осуђени на смрт! Њихов злочин је то што као хришћани представљају

опасност за

државу. Нагласио је како презиру римске богове и како уместо њих

обожавају неког

човека који је разапет због својих злочина, те да су ковали заверу против

цара.

Упозоравајућим тоном је истакао како цар жели овим примером да свима

стави на

знање да неће имати милости према онима који одбијају да се повинују

његовим

заповестима и по својој непослушности следе ову изопачену јерес. Трудећи

се да то

упозорење буде што драматичније, на тренутак је застао и прешао погледом

преко

трибина, па чак и преко ложа у којима су се налазили генерали и сенатори и

претећим тоном додао да се то односи на све, без обзира на новчани и
друштвени

положај!

Кад је завршио с најавом, сишао је са бине и службена лица арене су одмах

ослободила простор за следећи догађај. У наредном тренутку војници су уз

дивљачко бичевање извели на средину арене мноштво људи и жена.

Посетиоци су

очекивали да ће ти људи устукнути под војниччким бичевима, да ће

плакати или

псовати, падати на колена и молити цара да им у последњем тренутку

подари

помиловање. Но уместо тога на њиховим лицима су били мир и спокојство.

То је

оставило такав утисак да су ускоро сви занемели и згрануто зурили у

задивљујући

мир који је владао међу тим невероватно храбрим људима осуђеним на

смрт. Док су

се грлили и целивали, опраштајући се тако један другог, на њиховим

озареним

лицима блистала је нека нарочита радост. А онда су, држећи се за руке ради
утехе и

подршке, почели да певају мелодичне и небозвучне песме, које су се тако

узнеле да

су све у арени испуниле необјашњивом тугом због онога што ће се десити.

Светина је и даље гледала згрануто и задивљено, ћутке чекајући исход. У

предњем реду, близу центра арене, седела је група младића, која је велики
вечерњи

спектакл такође посматрала са тихом слутњом.

- Изгледа да се уопште не плаше! ‐ дошапну Стримб осталима.

- Они су обични лицемери! ‐ дрско одбруси Руф.

Аурелијан је био збуњен понашањем руље. Очекивао је да ће чути повике и

аплауз после овог догађаја, али то се није десило. Све више га је бринула
нема и

узнемирена реакција гледалаца. Уплашивши се да ће га руља исмејати,

нагло даде

знак војницима. Истог трена се отворише бочне капије и мишићави

гладијатори

утрчаше у арену и почеше да нападају ненаоружане хришћане, жестоко и

дивљачки

их ударајући и пробадајући мачевима и копљима.

Док су крвава и беживотна тела закланих жртава падала на пешчано тло,

прелепа песма је полако замирала. Што су више видели мртвих хришћана

на земљи,

то су их гладијатори све окрутније убијали. Чинило се као да су махнити и

као да их

покреће нека невидљива сила пуна мржње. Најзад је на средини арене

остао да стоји

само један човек. Безгласно се молио с подигнутим рукама. И пошто више

није било

других жртава које би могле да утоле незаситу јарост гладијатора, чинило

се да је
сваки преостали мач и копље пао на њега. Тако ce и последња жртва
срушила на

земљу. Спектакл је био завршен. Службена лица арене су изашла и почела

да

скупљају лешеве. Језива тишина је и даље трајала.

Цар прелете погледом по пренераженим гледаоцима и у тренутку га обузе

страшна помисао да руља није уживала у спектаклу. Брзо покуша сам себе
да убеди

да је светина ћутањем само показивали изненађеност што види да толико

људи

умире без и најмањег знака супротстављања или страха, без викања или
псовки. Чак

се и он којег су звали божанственим питао како је могуће да су се ти људи,

који само

неколико дана пре тога нису могли ни да замисле какав их крај чека у
арени, могли

тако спокојно суочити са смрћу.

Изненада се најављивач поново појави на привременој бини у средишту

арене и

гласно упозори да следећи призор треба да послужи за пример онима који

царев

указ не схватају озбиљно. Истакао је да цар неће подносити ничију

непослушност и

да чак и деца морају да буду послушна његовим указима.,

- Управо ће овде пред вашим очима ‐ драматично продужи најављивач ‐

умрети
млади слуга који припада једној од најугледнијих римских породица!
Господар овог

младог анархисте је један од царевих најприснијих пријатеља и саветника.

Но цар се

и поред тога не колеба нити оклева да га казни по пропису. Чак ће и цареви

пријатељи постати његови непријатељи, ако се нађе да су непријатељи

царства! ‐

нагласи најављивач.

Чим су то чули, дечаци су знали да је реч о Бруту, па зато устадоше да га

боље

виде. Службена лица арене су још једном ушла, овај пут носећи дрвени
крст средње

висине. Следећи дата им упутства, донели су га у само средиште арене,

како би сви

могли да га виде, а потом су почели да копају рупу у коју ће га забости. И

млади

Стримб је ћутке посматрао ову језиву припрему, но изненада му поглед

паде на

капију на западној страни арене. Дрхтећи од страха, заграбио је Криспову

руку и

дубоко уздахнувши показао прстом на Брута:

- Ох погледај! Тамо је!

Истог трена дечаци се окренуше на ту страну и угледаше свог школског

друга

како стоји готово наг. Био је само некаквим танким платном обмотан око
струка.
Ишао је између двојице војника, са рукама везаним иза леђа. Док су се

приближавали центру арене, два војника су била спремна да га бичују, али

због

неодобравајућег царевог погледа, вратише бичеве на своје широке кожне

каишеве

којима су били опасани. Цар је обећао Поплију да неће дозволити да његов

слуга

буде мучен пре страдалне смрти и сад је одржао дату реч.

Брут је ишао одмереним кораком и подигнуте главе. Погледом је прелетео

преко руље и чинило се као да је покушавао да неког препозна. Кад су

пришли

крсту, џелат је грубо одвезао његове нежне дечије руке. Најављивач је

поново устао, али је овај пут из даљине, са стране на којој је седео,
повикао:

- Цар је спреман да те помилује само ако порекнеш оно што си јуче рекао.

Поричеш ли?

При све слабијој златастој светлости дана, који се ближио крају, зачу се
Брутов

благ, али јасан глас који је надјачао жамор руље:

- Ја сам хришћанин и као хришћанин ћу уз Христову помоћ и умрети!

Без и најмањег оклевања, праћен само дубоким уздахом најављивача, један

од

два џелата зграби дете за мршаво раме и насилно га подиже на крст.

Хитрим

покретом тргнуо је руку уназад, а онда замахнуо напред. Ужасан звук

запара тишину
кад је први клин пробио Брутову нежну шаку, смрскавши кости и забивши
се дубоко

у дрво иза ње. Звук је тако прострујао да се чинило као да је клин прошао
кроз срца

свих присутних. У злокобној тишини могли су се чути само ужасни звуци

удараца

чекића у клинове којима су кидани дечакови удови. Два џелата су

грозничаво радила

журећи да што пре заврше свој срамни посао. Клинове су закуцавали брзо
и чинило

се као да их је испунила бескрајна срамота због тога што су наносили бол

једном

детету.

Те вечери је стотину хиљада Римљана, широм отворених очију и усана

размакнутих у срамотно муцање, посматрало како то храбро дете умире на

крсту.

Крв му је у млазевима текла из дланова и стопала и обојила крст и песак

под њим.

Сви су немо зурили у лице младог мученика. Неподношљиви бол који је

трпео и

брзи губитак крви изменили су Брутово лице. Образи су му упали и

пребледели док

су му очи блистале чудесном унутрашњом светлошћу. Подигао је поглед к

небу, показујући радост не од овога света, радост због тога што се
удостојио да прими ову

неизрециву жртву, и тражећи божанску снагу у овом пресудном трену. А

онда му је
глава полако клонула будући да је постао превише слаб да је држи
усправно. С

огромним напором је покушао да се окрене налево, а потом надесно, још

увек

погледом тражећи некога.

- Вероватно хоће да га цар помилује ‐ рече нека жена гласом који је

подрхтавао

од емоција.

Но Брут није хтео да се сусретне са царевим очима. Неког другог је желео

да

види. Одједном су му очи јако заблистале. Најзад је у гомили јасно могао да

види оне

које је тражио. Његови школски другови су били близу и посматрали су га с

неописивом тугом. Преко Брутовог бледог лица пређе и последњи осмех.

Подигао је

главу и благо климнуо Руфу, а усне су му се мало покренуле.

- Погледај! Опрашта се са нама ‐ кроз јецаје узвикну Стримб.

- Показује нам да је остао чврст до краја ‐ додаде Крисп са сузама у очима.

- Обећао нам је да ће остати непоколебив до краја и успео је! ‐ рече један од

дечака.

Само је Руф, мрштећи се и са чврсто стегнутим песницама, стајао не

рекавши

ни речи. Онда је видео да је Брут склопио очи и да му је глава клонула на

раме. На

тренутак ју је поново подигао, а потом му је нагло пала на груди. Тело му је

беживотно висило на крсту. Млади Брут, који је некад био слаб и плашљив,
нашао је

своју Снагу, своју Храброст и своју Љубав. И дао је свој живот за Христа.

Цар нагло напустио своју ложу а за њим пожурише перјаници и гарда.

Ушао је

у кочију и брзо нестао у правцу дворца.

И народ је почео да излази. Посвуда је владао мрак. Буктиње су се угасиле

и

читав Колосеум је убрзо опустео. Само је мало Брутово тело остало на

средини

арене, још увек висећи на крсту. Али Колосеум није био баш сасвим
празан. Идући

опрезно и у страху да ће их неко видети и ухапсити, група младића је

кренула ка

средишту арене. Тихо су пришли свом одредишту и стали на песак. Били су

свесни

важности и озбиљности онога што су се спремали да ураде. Најстарији од

њих се

окрену према осталима и озбиљно рече:

- Ко год не жели да учествује у овоме може да оде. Настављамо с оним што

смо

се договорили. Јесте ли сви за то?

Сви су се погледали са неизвесношћу, чекајући да неко одустане. Али, док

су

гледали једни другима у очи, тражећи знаке сумње, наишли су само на

погледе
озбиљне сагласности и непоколебиве храбрости. Крепећи један другог
немим

погледима, кренули су за Руфом ка крсту.

Очију пуних суза, с дубоким уважавањем и поштовањем, приђоше

Брутовом

беживотном телу. Полако и невешто су почели да ваде клинове из његових

стопала.

А онда се Крисп попео на Руфова рамена и стрпљиво почео да вади ексере

из

Брутових тешко изранављених руку. Напокон су заједно скинули мајушно

тело свог

друга и положили га нежно на земљу.

Мали Стримб, који читаво време није могао да престане да плаче, клече
покрај

пријатељевих рањених руку и прекрсти их на његовим непомичним

грудима. Руф је

затим скинуо своју скупоцену спољашњу тунику и рекао Криспу:

- Дај ми твоју тунику, Криспе. Завезаћемо их да бисмо направили носила за

Брута.

Кад су направили носила, пажљиво су на њих положили Брута, а Руф је

полако

рекао:

- Сви знамо шта се дешава са телима оних који су разапети. Треба да висе
на

крсту до следећег дана и кога нађу да га је украо, тај је у опасности. Ако се

било ко од
вас плаши да ће га ухватити и казнити, нека сад иде. Нисте дужни да идете
за мном.

На то сви једногласно одговорише:

- Не, Руфе, идемо за тобом.

Сат времена касније Поплије Клем је у својој радној соби примио Брутове

школске другове, који су са љубављу и страхопоштовањем положили тело

младог

мученика на поплочани мермерни под. Говорећи у име свих, Руф је благо и

понизно

рекао:

- Сенаторе, молимо Вас, примите тело Вашег доброг слуге који је умро за
свог

Бога. А сад нам реците шта треба да радимо да бисмо живели и умрли као
он!

* * * * *

Мнестеј је седео на другој страни господареве радне собе и указе о

прогонима

хришћана стављао у царске поштанске торбе. Аурелијан их је један по

један

потписивао уз наређење да се хитно разнесу у разне земље и провинције

царства. Но

Мнестеја је нешто мучило те није могао да се сконцентрише, што се дало

закључити

по изразу његовог лица. Сваких неколико секунди кришом је бацао поглед

на цара и

кад је приметио да је Аурелијан најзад потписао и последњи указ,

промрмљао је са

много устезања и страха:

- Царе...

- Шта је, Мнестеју?

- Царе, опростите, али знате да сам Вам увек био одан и веран ‐
усплахирено ће

слуга. ‐ Знате и то да Вас никад нисам молио за услугу.

- Тачно! Али то је зато што ти никад ништа није требало! Увек сам ти давао
све

што си желео и никад ни у чему ниси оскудевао. Сад си ми десна рука, мој
човек.

Пре си био само роб, а сад си срећан, самосталан и богат.

- Али, царе! ‐ излете му из груди пуних осећања.

- Желиш ли више него што имаш? ‐ изненађено и уз благи презир упита

цар.

- Царе, не ради се о мени, већ о мом брату. Ако би Ваше величанство било
тако

љубазно ‐ поче Мнестеј да преклиње, али га цар једним потезом руке

заустави.

- Покушаваш ли да ми говориш о случају оног твог брата? Тај издајник се

усудио

да се побуни против војске свога господара и покушао да присвоји моје

право на

престо?

- Ваше Височанство, сасвим сте у праву ‐ кротко ће Мнестеј, док су уста

почела

да му се суше а грло да га пече. ‐ То је, нажалост, тачно. Али већ је сурово

кажњен и

довољно се напатио.

- Довољно? Како ти то знаш? ‐ сумњичаво ће Аурелијан.

- Ништа је не знам, Ваше Височанство. Знам само да сам сигуран да је

после

пораза пао у руке генерала против кога сте се тада борили. Ваш непријатељ
га држи

у заробљеништву, али не знам где је и у каквом је стању. Желим само да од

Вашег

Височанства сазнам где је!

Аурелијан није одмах одговорио па је Мнестеј искористио тај тренутак

ћутања

да настави:

- Царе, веома сам узнемирен. Мој брат и ја смо били драги један другом од

нашег несрећног детињства. Један другоме смо били једини ослонац и зато
бих сада

кад страда волео да будем поред њега као прави брат.

- Ха! фркну Аурелијан. ‐ Покушаваш да злоупоребиш свој положај и да

утичеш

на мене. То нису врлине које очекујем од Римљанина као што си ти!

- Ваше Височанство, само ми реците где је, молим Вас! Само то? ‐
преклињао је

Мнестеј очију пуних суза.

Преко Аурелијанових усана прелете злобан осмех.

- Е па добро ‐ уздахну. ‐ Жао ми те је, па ћу ти ускоро одговорити и тако ти

помоћи да преболиш ту своју узнемиреност!

- Царе! ‐ поново поче Мнестеј.

- За сад је доста! ‐ љутито одбруси Аурелијан. ‐ Ко хоће да ме види? ‐ упита

стражара који се у том тренутку појавио на вратима.

- Царе, Ваш млади перјаник Маркел тражи да га примите. Каже да је хитно!

‐

одговори војник.

- Пусти га да уђе! ‐ нареди Аурелијан, питајући се шта је то тако хитно што

је

младића приморало да се усуди да затражи пријем.

* * * * *

Стражар је за тили час спровео Маркела до цареве одаје.

- Шта хоћеш, Маркеле? ‐ строго ће цар.

- Царе, реч је о врло озбиљној околности ‐ поверљиво ће Маркел, гледајући

подозриво Мнестеја и наговештавајући да му је потребно да буде насамо са

царем.

- Можеш да говориш пред Мнестејем! ‐ осорно ће Аурелијан. ‐ Да чујем о

чему

се ради?

Маркел је за тренутак оклевао, размишљајући о ономе што се спремао да

учини. Али одједном је одлучио и почео да говори полако и одважно,

наглашавајући

сваку реч:

- Царе, бојим се да је овде на двору скована страшна завера против Вас, и

то од

стране људи које сматрате најдостојнијима Вашег поверења.

Аурелијан је био пренеражен. Напето је посматрао младића и мирнио и

прорачунато упитао:

- Шта си сазнао? Јеси ли открио нешто ново?

- Ето ‐ поче бираним речима ‐ није ли истина да сте наредили да се у

читавом

царству разоткрију Ваши непријатељи хришћани?

- Тачно тако! Управо сам потписао писмене указе о прогонима који ће бити

разаслати широм царства.

- О, значи тако, божански царе! Знајте да се Ваши непријатељи налазе не

само

на границама царства, већ и у самом дворцу, међу Вашим перјаницима и

најбољим

пријатељима и саветницима!

На тренутак је изгледало да је Аурелијан изгубио своју уобичајену

прибраност.

- Јеси ли сигуран у то? ‐ грубо прекиде младића.

- Сигуран сам, Ваше Височанство ‐ уображено ће Маркел. ‐ Јуче сам био на

дужности кад је сенатор Поплије Клем дошао да Вас замоли да помилујете

његовог
малог роба. Усуђујем се да кажем да ме сенаторов потез уопште није
изненадио јер

сам већ неко време сумњао да његов син Алексамен припада тој грозној
хришћанској

јереси.

- Шта си рекао? Син Поплија, једног од мојих најбољих пријатеља? То је

немогуће!

- Истина је, Ваше Височанство! Мислио сам да је моја дужност као Вашег

царског перјаника да Вас обавестим ‐ с нескривеним поносом ће Маркел.

Цар се мрачног лица завали у столицу држећи се за чело. Изгледало је као

да се

изгубио у својим мислима.

- У реду, хвала ти, Маркеле! ‐ проговори најзад. Никад нећу заборавити

како си

служио свом цару. Што се Алексамена тиче, свакако ћу сазнати да ли је

заиста

хришћанин. И тачно знам на који начин ћу то открити. Сад можеш да идеш!

Маркел га је поздравио и сместа напустио царску одају. Али упркос осећаја

гордости и самозадовољства, чим се нашао изван цареве радне собе

постидео се и

осетио одвратност због издаје. Изненада је осетио талас мучнине који је

почео да га

ломи. Облио га је леден зној па је, као да га неко гони, потрчао низ
мермерне

степенице и одјурио у башту на свеж ваздух. Ходао је унезверено,

љуљајући се као

пијан, а онда се саплео и пао поред једне од мермерних клупа. Неко време
је остао да

лежи на земљи, задихан и згађен над самим собом, и безуспешно покушао

да

прибере мисли. Покушавао је да докучи шта га је подстакло да на такво

понашање.

Да је Алексамен хришћанин схватио је још од оног догађаја са зидним

записом. Но и

даље му се дивио због храбрости и непоколебивости. Силно је желео да

буде налик

на њега. Тај хришћанин није био као други перјаници. Не, био је потпуно
другачији,

изузетна и врлинска личност. Размишљајући о томе, Маркел је почео да

прекорева

сам себе због одласка код цара и издаје Алексамена. Није му било јасно
како је могао

тако нешто језиво да уради. По стоти пут се питао зашто је то учинио. Сам
себи то

није могао да објасни. Зна само да је изненада осетио нагон да повреди

Алексамена

што је могао више, нагон који је био снажан колико и жеља да буде
пријатељ са њим.

Али зашто се онда осећао тако лоше? Па зар није синоћ са задовољством
посматрао

како је Алексаменов млади роб умирао на крсту? И није ли баш јуче, под
утицајем
ужасне тишине која је владала читавом ареном, почео да осећа чудан срам
који га је

тако силно притискао у грудима? Тада се и запитао да ли ће он икада моћи

да скупи

такву храброст и снагу као тај млади Мученик? Дубоко у себи је сумњао у
то. Добро

се сећа да је тада помислио да би Алексамен, за разлику од њега, имао

храбрости да

умре баш као и његов млади слуга. Био је сигуран да он сам не би имао
одважности

да умре тако храбро и тако достојанствено. Све је то изазвало силну

љубомору која се

распламсала у његовом срцу. Те ноћи ни ока није склопио jep му je црв

зависти тихо

и упорно гризао утробу и није га остављао на миру. А кад је ујутро устао,

изненада је

добио идеју да оптужи Алексамена пред царем. Значи, то је било то ‐

љубомора! О,

богови! Сетио се да је размишљао, како ће се много радовати док буде

гледао како

војници крећу да ухвате Алексамена! Али шта ако његов дух дође по њега
ноћу и

никад га више не остави на миру?

Једно је било сигурно ‐ Аурелијан неће оклевати да казни Алексамена да би

тако дао пример осталим хришћанима. И све ће се то догодити зато што га

је он
издао! Док је постиђено разматрао своје поступке, заједљиво је помислио
како је за

царског перјаника одличан спој то што је у исто време тако љубоморан и

тако

подмукао.

Маркел је изненада осетио како му нешто хладно и глатко гамиже по нози и

одмах се тргао из мисли. У тренутку се скаменио и најежио, од чега му се

крв

згуснула у венама. Била је то мала шарка, попут оних које су живеле у

царској башти

све док их нису систематски истребили, или се бар тако мислило. Њен
угриз је био

смртоносан. Посматрао је мрског гмизавца како полако подиже главу и

спрема се да

ra нападне. Од страха није смео да се помери. Знао је да је сваки покрет

опасан и да

значи смрт. Мисли су поново почеле да се роје и да га узнемиравају попут

каквог

отрова. Осећао је да су богови послали шарку да га убије и да је то казна

коју су му

одредили зато што је малочас издао Алексамена. У делићу секунде је

помислио да се

његова сјајна будућност, коју је тек започео ступивши у дружину царских

перјаника,

његови снови и тежње никада неће остварити. Умреће пре но што се попне
на врх.
Зажмурио је и чекао. Изненада је зачуо тихо сиктање. Несумњиво ће га сад
ујести!

У исто време Маркел зачу хитре кораке и шушкаве брзе покрете, а потом
осети

да му је змија спала са ноге! Срце му је снажно лупало. Напола је отворио

очи, још

увек уплашен од онога што би могао да види, и погледао наниже. Страшни

гмизавац

је лежао на земљи, слупчан и обезглављен, а поред њега је стајао

Алексамен још увек

држећи мали нож којим је убио змију. Брзо је загрлио Маркела. Очи су му
блистале

од радости.

- Слава Богу, жив си! Изгледа да сам стигао на време! О, драги брате, тако
ми је

драго да си жив! Стварно ми је драго! ‐ ускликну радосно.

Маркел је полако устао. Био је блед и дрхтао је. Бесциљно се загледао негде
у

даљину. Подсећао је на некакав кип. Очигледно је био у стању шока.

- Не треба да се задржаваш овде ‐ озбиљно ће Алексамен узевши га за руку.

‐

Хајде, немој тако да стојиш. Бринеш ме. Ево, држи се за мене. Чим почнеш
да ходаш,

крв ће ти прострујати и одмах ћеш се опоравити. За тили час ће ти бити

боље, видећеш, а поподне се више нећеш ни сећати шта се десило! Хајде,
друже, буди
храбар!

Тренутак касније чинило се да је Маркел дошао к себи. Алексамен је

покушао

да га држи за руку и да га натера да хода, но он се отргао од њега и

изненада

повикао:

- Кад би само знао, Алексамене! О, богови, кад би само знао!

А онда, не осврћући се, потрча колико га ноге носе, баш као да га је неко
јурио.

ПРОВЕРА

Тог дана је у царском дворцу владала права пометња јер су у току биле

припреме за вечерњу прославу, нешто што се ретко дешавало за

Аурелијанове

владавине. Нико од дворјана није желео да пропусти прилику да ужива у

вину, храни и плесу и зато је разочарење било огромно кад су обавештени
да је гозба

изненада отказана. Речено им је да су стигли гласници са границе царства

са

Персијом и да су донели важне вести. Због тих новости морало је да дође

до озбиљне

промене плана за поход на који су се спремали па је цар наредио да се

обуставе све

припреме за забаву. На двору је поново завладала потпуна тишина, и то

таква да би

ноћни пролазник могао да помисли да пролази поред гробља, а не покрај

палате
римског цара.

Аурелијан се затворио у радну собу и без прекида радио. Изненада се

окренуо

Мнестеју, који је увек стајао одмах иза њега и био спреман да свом
господару буде на

услузи:

- Који је од мојих перјаника данас на дужности?

- Ваше Височанство, данас је Калвова чреда, али по Вашој жељи заповедио

сам

да се замени са Алексаменом.

‐ Добро, реци Алексамену да дође. Треба ми.

Неколико минута касније је син сенатора Поплија Клема стајао пред царем.

- Алексамене, ти си син једног од мојих највољенијих пријатеља. Желео

бих да

ми директно одговориш на питање, без околишења. Молиш ли се боговима

за мене

и за наше царство? ‐ озбиљно ће цар.

- Ваше Височанство, молим се свакодневно за Вас и за наше царство. То ми

је

дужност ‐ одговори Алексамен без устезања.

- Драго ми је што то чујем. Наравно, не питам те ког бога више волиш.

Међутим, имамо лоше вести са персијског фронта па мислим да треба да

принесемо

жртву боговима како бисмо их умилостивили. Мнестеју, дај ми уљану

светиљку.
Пођи са мном, Алексамене!

Цар је нагло устао и кренуо према излазу заједно са Алексаменом који је

био

тик иза њега. Са спољашње стране царске одаје капетан на дужности и

неколико

војника стајали су у ставу мирно док је цар пролазио. Предавши уљану

светиљку

свом младом перјанику, Аурелијан му даде знак да иде испред њега и

осветљава им

пут. По протоколу је Мнестеј увек ишао иза цара, али данас је заједно с
Алексаменом

ишао испред цара и војника. Ускоро се свита кретала широким и дутим

ходницима

царског дворца. Било је то први пут да их је Алексамен видео тако празне.

Обично је

мноштво људи испуњавало ове ходнике, међу њима сенатори, конзули,

судски

чиновници и гласници. Тако пусти Алексамену су се чинили већима него

иначе.

Изгледало је да њихов ход нема краја.

Након неког времена Алексамен више није знао у ком делу дворца се
налазе.

Чак ни стражари нису знали више од њега. Чинило се да само Мнестеј, који
је

малочас добио царево наређење, зна тачно куда иду па је ишао напред
уједначеним
кораком. Кад су стигли до степеништа које је водило у неке мање одаје,
Алексамен је

схватио да се налазе у делу дворца који му је био потпуно непознат па је

пажљиво

следио Мнестеја. За тренутак му се учини да је његов пратилац застао, али

не зато

што није знао пут. Кренуо је даље, но изненада је успорио и погрбио се баш
као да га

нешто тешко притиска. Поново су сишли низ неке степенице и дошли до

огромне

крипте тако мрачне да се више ништа није видело при слабој светлости
бакље. И

поред тога су ушли унутра.

Напокон је Аурелијан дао знак да се пратиоци зауставе, а војници и капетан

на

дужности су стали у ставу мирно.

‐ Мнестеју, и ти остани овде! ‐ заповеди цар.

Мнестеј је посматрао господара са збуњеним, али и помирљивим изразом

лица.

Не обазирући се на њега, цар се окрену Алексамену и, држећи га за раме,

нежно га

поведе кроз мрачну крипту. Ишли су тако двадесет метара и, на своје

изненађење и

ужас, Алексамен се изненада нађе пред олтаром посвећеним Митри.

Четири жреца

су већ чекала око жртвеног камена. Алексамен виде да жреци држе неки
велики

предмет код ногу, али није знао шта. Кад је цар климнуо главом, подигли су
га на

мермерни сто. Широм отворених очију Алексамен с ужасом схвати да је то

био неки

полунаг човек коме су руке и ноге биле везане заједно као некој животињи
која треба

да се принесе на жртву!

Затвореник је био млађи човек. Окренуо је главу према цару и погледао га с

мржњом помешаном са страхом, али није рекао ни реч. Цар је поново

климнуо

главом. Један жрец снажно замахну руком и широк и оштар нож севну при
слабој

светлости бакље. Пре но што је Алексамен могао да схвати шта се дешава,

сечиво се

зари у грло јадне жртве. Чуо се храпав и пригушен крик, а потом је све
било готово.

Човек је био жртвован.

Код самог улаза у крипту разлеже се још један врисак и силовито одјекну у

тами. Судећи по звуцима који су одатле допирали, чинило се као да се неко

отима у

настојању да дође до олтара, али да га стражари присилно у томе

спречавају. Затим

је Алексамен, блед од ужаса, посматрао како цар смирено и хладнокрвно

прилази

жртви и умаче руку у дубоку рану и тако окрвављену је подиже ка небу

полагано

изговарајући:

- О Митро, молим те, прими ову жртву из мојих руку и нека она ублажи
твој

гнев како бисмо имали твоју заштиту у походу против Персијанаца. А сад
ти, царски

перјаниче, уради тачно оно што сам ја урадио и помоли се Митри за мене и
за

царство! ‐ заповеди Алексамену строго га погледавши, док је дечак стајао

погнуте

главе и без речи. ‐ Шта је, зар нећеш извршити моју заповест? ‐ прасну
Аурелијан. ‐

Треба ли да ти поновим наређење? Моји војници и старешине ме на прву

заповест

слушају, а ти се, дечаче, усуђујеш да будеш непослушан? Шта се то десило

с тобом?

Присутни су згрануто гледали дете које је смерно стајало пред оним који је
био

владар њиховог света. Дечак је храбро погледао цара и неустрашиво рекао:

- Царе, свакако да ћу се молити. Молићу се за ову несрећну жртву и за Вас

који

сте наредили овако страшно убиство, али не Митри, јер није бог. Молићу се
само

Истинитом Богу, Ономе Који је створио небо и земљу и Који ће једног дана
судити

свима нама!
Аурелијан није одмах одговорио. Стиснутих зуба је покушавао да обузда
свој

гнев.

- Ето, сазнао сам оно што сам хтео! Значи ти си хришћанин!

- Да, царе, хришћанин сам! ‐ непоколебиво одговори Алексамен.

- Знаш ли шта те чека?

- Знам да је, по Вашем наређењу, један од слугу мога оца синоћ био разапет
у

арени зато што је хришћанин. Како год одлучите да морам умрети, надам се
да ћу

показати исту храброст коју је он показао.

- Будало! Заслужујеш оно што ће ти се десити ‐ прогунђа цар. ‐ Сутра у

зору

савићеш главу под џелатовим мачем! Дао бих да ти одсеку главу у твојој
палати, али

зато што ми је жао твога оца, погубићу те на Апијевом путу, окренутог

према твојој

породичној гробници. С тобом ће умрети читаво твоје поколење! Водите

га! бесно

нареди војницима. ‐ А ти, капетане, немој да дозволиш да ми се ико обрати

с

намером да ме моли да помилујем овог бунтовника!

С намером да га ухвате за руке, два војника одмах стадоше са обе

Алексаменове

стране. Но он није пружао отпор, него је тихо кренуо за њима.

Стојећи и даље поред жртвеника, Аурелијан, гласом који је дрхтао од беса,

повика:

- Мнестеју, дођи овамо! Дођи да видиш како кажњавам издајнике!

Мнестеј је брзо пришао цару и при слабој светлости бакље савио се над
телом

заклане жртве.

Док су га војници одводили, Алексамен је чуо Мнестејев продорни и болни

крик:

- Мој брат!

* * * * *

У мрачном подземном затвору Алексамен је чекао свој последњи час. Није

прошло много времена пре него што је један од двојице стражара на

дужности ушао

у његову ћелију и веома опрезно, пазећи да га не би неко видео, врхом

копља

нацртао рибу на земљаном поду.

‐ О, мој брат! ‐ радосно ускликну Алексамен.

И баш ту у тамници син великог и угледног сенатора Поплија Клема загрли

бедног тамничара и даде му целив мира. 1

- Шта могу да учиним за тебе, мали брате? Хоћеш ли да одем до твоје

палате и

обавестим твоје часне родитеље где се налазиш? ‐ саосећајно упита

стражар.
Алексамен је размислио за тренутак, а потом полако рекао:

- Стварно бих желео да их видим последњи пут, да их заглрлим и пољубим!

Али, не, боље је да касније сазнају шта се догодило. Једино што желим да
учиниш је

да им испричаш како се све десило. Треба да знају да им је син остао веран

и показао

се достојан не само својих древних предака и чувене породице већ, још

више, крштења које је примио. Желим да то знају.

- Обећавам ти да ћу им све рећи. Али тако бих желео да учиним нешто за

тебе ‐

озбиљно ће стражар.

- У реду. Иди у палату и реци вратару да ми је неопходно да видим

Милвија.

- Милвија?

- Да. Он је пре био један од мојих слугу, али сад ми је брат. Њему дугујем
што

сам приступио Христу. Вратар ће мислити да треба да обави нешто за мене,

али кад

га видиш насамо, замоли га да ми донесе...

- Свете Дарове?

- О, како ме добро разумеш! Стварно ми је сада потребна Христова снага да

бих

имао храбрости да умрем у славу Његову. Хвала ти, брате, довде ти хвала ‐
рече

показујући према небу. ‐ Молићу се за тебе, нарочито ако ти заповеде да ме

погубиш. Знам како је тешко да...

- Ако ми дају такво наређење ‐ прекиде га стражар ‐ посведочићу своју веру

и

заједно ћемо умрети! ‐ заврши саосећајно и брзо крену.

1Према заповести нашег Спаситеља, Који је рекао: По томе ће сви

познати: да сте моји ученици ако

будете имали љубав међу собом, као и речима светог апостола Павла:
Поздравите један другога цјеливом

светим, од древних времена је био обичај хришћана да се поздрављају

целивом мира. То је обично

целив у оба образа, троструки целив, обичај заступљен у већини

хришћанских земаља.

ХРАНА ЗА МУЧЕНИШТВО

Многи од царевих дворјана су били разочарани кад су сазнали да је

прослава на

двору отказана, али нико као Фабриције Панса, шеф полиције. Био је
толико

растројен и узнемирен да се тешио свраћањем из једне у другу крчму,

банчећи и

испијајући што је могао више вина. Већ је свануло, а град је још увек
спавао. Панса се

враћао кући својом кочијом у страшном стању.

- Стани! ‐ изненада заурла на кочијаша.

У непрестаном страху да ће изгубити посао, као и сви државни чиновници

његовог времена и шеф полиције се стално трудио да покаже преданост

свом послу.
Али од како је добио наређење да хапси хришћане, Фабриције Панса је
показивао

нарочит полет и спретност у послу. Слободно време проводио је

размишљајући о

начинима како да их открије. И мада је тог јутра био пијан, ипак је

приметио дечака

који је ишао веома опрезно и сувише озбиљно за своје године.

- Хеј ти, мали, како се зовеш? ‐ упита помало заплићући језиком.

- Милвије! ‐ озбиљно одговори дечак.

- А куда си се то упутио?

- Обављам посао за свог господара, сина сенатора Поплија Клема, који је

један

од дванаест царевих перјаника.

- Аха, видим! А шта то држиш у рукама? Како си их прекрстио, изгледа да

кријеш нешто испод тунике сумњичаво ће Панса.

Милвије није одговорио. Спустио је поглед и гледао у земљу.

- Хоћеш ли ми одговорити? ‐ строго ће дебељко. Знаш да имам пута и

начина

да те натерам да проговориш. Кочијашу, сиђи и сазнај шта то држи онај

младић!

Кочијаш се за трен ока нађе поред Милвија и поче да му раставља руке.

Иако се

Милвије борио да их држи затворенима, чувајући свој непроцењиви

пакетић,

грдосија га је надјачао. Руке су му полако попуштале.

- Шта је то пало? ‐ строго ће кочијаш. ‐ Па то је некаква бочица? Да видим
шта је

унутра. Мало вина и неколико парчића хлеба? Зар си ме зато толико

намучио? ‐

презриво ће кочијаш враћајући чеп у флашицу пошто је помирисао њен

садржај. ‐

Ето шта можеш да очекујеш од глупих робова! ‐ настави да мрмља, док је

Милвије

ћутао.

Изнервиран што није нашао нешто занимљивије, Панса зграби бочицу и

тако је

љутито баци да је летела неколико метара кроз ваздух и пала с друге стране
пута.

Ван себе од ужаса, Милвије је посматрао бочицу у ваздуху, а онда са

олакшањем

уздахнуо када је пала на насип меке земље.

- Слава Богу! ‐ молио се у себи. ‐ Није се сломила! Хвала Ти, Господе!

- Нисам навикао да ме људи не слушају ‐ бесно настави Панса. ‐ Хеј ти,

кочијашу,

скини тог смешног дечака и вежи га за оно тамо дрво!

Уморан од дуге ноћи и свраћања по крчмама, кочијаш је само мислио о

томе

како да се што пре врати кући, па је без оклевања учинио оно што му је
наложено.

- Браво! ‐ затапша Панса. ‐ Баш лепо! Сад ћеш ми, ти гујо мала, рећи зашто
је та
бочица толико важна кад си је тако пажљиво носио. Надам се да ниси
хришћанин!

Милвије погледа Пансу право у очи и одлучно рече:

- Да, ја сам хришћанин!

- Хммм, још један! ‐ цикну дебељко од радости. Ех, цар се не може

пожалити да

ме мој посао не занима! Ха, ха, ха! ‐ смејао се док је рукама трљао
необријано лице,

прљаво од ноћашњег уживања.

Изненада се с другог краја пута зачуше кораци. Неко је ишао право према

заустављеној полицијској кочији. Панса је ставио своју дебељушкасту руку

на чело

као да жели да се заштити од сунчеве светлости, мада је тек била рана зора
и сунце

још није било ни изашло. Ипак се окренуо кочијашу и рекао:

- Можеш ли да видиш ко је то? Знаш да однедавно не видим баш најбоље

на

даљину. Изгледа ми као да долази неколико људи?

- Господине, то су деца! ‐ весело ће кочијаш.

- ТЈаци? Ох, савршено! Баш сам се нечег одличног сетио. Хеј, децо, дођите
овамо!

‐ заурла заповедничким тоном.

Деца пређоше улицу и приђоше човеку који је викао на њих.

- Хеј, дечаци, јелʹ ви то идете у школу? ‐ лукаво ће Панса. ‐ Сигуран сам да

вам се
баш не мили да идете и зато ћу вам дати задатак у којем ћете верујем
уживати и

бити врло задовољни. Знате ко сам ја, зар не? Ја сам Фабриције Панса...

- Шеф полиције ‐ допуни најстарији дечак.

- О, врло добро! ‐ срећно промумлао Панса, радујући се у себи што га чак и

деца

препознају. ‐ Видим да сте добро обавештени. Да, ја сам шеф полиције и

управо сам

ухапсио ову младу хришћанску гују. По царевом указу имам право да га

осудим на

смрт и да га одмах убијем, што и намеравам учинити! А знате ли, млади

пријатељи,

ко ће да га погуби? ‐ упита лукаво се смешећи. ‐ Ви! Тако је, ви! ‐ рече

гласно се

смејући запрепашћењу које је видео на дечијим лицима. ‐ Да, пријатељи,

наређујем

вам да га убијете! Пружам вам прилику да докажете како сте одани и верни
свом

добром цару ‐ охоло је рекао, упирући својим дебелим прстом у њих. ‐

Пошто сте на

путу ка школи, вероватно са собом носите оне мале ножеве које користите
за писање,

зар не? 1 Дакле, мислим да можете њима на смрт да избодете оно

бесмислено мало

створење које је тамо везано. Ево да вам покажем како!

Зграбивши изненада ножић са појаса најмлађег дечака, који га је

беспомоћно

гледао, отрчао је до Милвија онолико брзо колико су му то дозвољавали

његове

кратке ноге и надувени стомак, и убо дечака неколико пута у груди.

1Будући да су пергамент и мастило били веома скупи, ђаци су користили

мале ножеве за урезивање

слова на плочицама премазаним воском.

- Видите, ‐ поче покушавајући да ухвати дах ‐ овај нож не може да зађе

дубоко у

тело и зато ћете морати да га убодете много пута пре него што умре! Хајде,
крените

на посао! ‐ нестрпљиво ће дебељко.

Ниједно дете се није ни померило.

- Хеј, ти! ‐ обрати се Панса најстаријем дечаку у групи. ‐ Како се зовеш?

- Руф! ‐ одговори младић помало пркосно, иако му је глас иначе био миран.

- У реду, Руфе, пошто изгледа да си најстарији, ти треба и да почнеш ‐

нареди

Панса. ‐ Ево, узми овај нож и почни. Шта чекаш? Плашиш се крви из
његових груди?

Зар ниси никада био у арени? ‐ говорио је све неспокојније, јер је већ почео
да мисли

како с још једним лудим дететом узалуд траћи време.

Али тада је то исто дете неочекивано одговорило тако озбиљним и строгим

тоном да је за тренутак затекло шефа полиције неспремним.

- Није ствар у томе да ли се плашим! ‐ пркосно ће Руф. ‐ Милвије иде с
нама у

школу и у нашем је разреду. Нећемо га повредити ни на који начин!

Руф је застао на тренутак, но пошто је већ почео да говори, више није

могао да

задржи своја осећања па је још гласније ускликнуо:

- Али, ако хоћете да знате прави разлог због којег одбијамо да извршимо
Ваше

зло наређење, господине шефе полиције, ту смо да Вам кажемо! То је зато

што смо

моји школски другови и ја такође хришћани и можете и нас ухапсити и

мучити. Ако

хоћете, можете нас чак и убити, али, ми никад нећемо учествовати у Вашем

свирепом злоделу!

- Велиш ако хоћу? ‐ разбесне се Панса. ‐ Кочијашу, дођи овамо. Ти и твој

помоћник одведите ова наопака створења и вежите их за кочију. ‐ Но кад се

Панса

окренуо, видео је војнике који су трчали према њему. ‐ О, долазе нам у

сусрет

војници Преторијанске гарде! Наредићу им да ми помогну да поубијам ове

младе

хришћане. Заклео бих се боговима да сам овога јутра имао обилну жетву! ‐
усхићено

ће, поново рукама трљајући своје подбуло лице.

Стојећи насред пута, Панса је једном од официра дао знак да му приђе.

Официр му је брзим и одлучним кораком сместа пришао, сагнуо се и с
озбиљним

изразом на лицу кратко и јасно му нешто шапнуо. Затим је, и не сачекавши

да му

шеф полиције одговори, наставио пут у великој журби. Чинило се као да

покушава

да од нечега побегне.

Панса је непомично стајао насред улице и полако се враћао у живот. Био је

згранут због вести коју је управо добио и тако блед да се чинило да му у

лицу није

остала ни једна једина кап крви. Страх је учинио своје! Дуго је тако
унезверено стајао, отварајући и затварајући уста као риба на сувом. Борио
се за ваздух, или је можда

покушавао да каже нешто што није могао да изговори. Кад се напокон

прибрао, заурлао је на кочијаша:

- Хеј, ти, идемо у град! Вози што год брже можете! Хајде, крећи!

- Али, господине, шта ћемо са дечацима? ‐ упита кочијаш не схватајући шта

се

десило.

- Остави их! ‐ цикнуо Панса. ‐ Кад кажем крећи, то значи да тако и мислим!

Нећу да чујем више ни једно питање, чујеш ли? Идемо одмах, и то брзо! ‐
викао је на

кочијаша са мешавином гнева и дубоког немира у гласу.

Истог трена коњи галопом појурише остављајући за собом облак прашине.

Чим се кочија удаљила, деца отрчаше до Милвија и одвезаше га од дрвета.

- Јеси ли много повређен, брате? ‐ брижно га упиташе.

- Хајде да видимо твоје ране да бисмо могли да се побринемо за тебе! ‐

осећајно

ће Стримб, најмлађи у групи.

- Не, не треба! Хвала вам, добро сам. Само ви мене оставите. Био сам на
веома

важном задатку и бојим се да на своје одредиште нећу стићи на време.

Молим вас,

морате ме сад пустити! ‐ тужно је молио за разумевање.

- Можемо ли и ми с тобом? ‐ бојажљиво ће Крисп.

- Да ‐ озбиљно одговори Милвије. ‐ Али не смете да разговарате са мном.

Све ћу

вам касније објаснити. Бог вас благословио, пријатељи моји и, молим вас,
молите се

за онога с ким треба да се састанем и ко ме тако нестрпљиво очекује!

Милвије је брзо подигао своју упрљану тунику, која је била бачена у

прашину, и

покрио своје крваве груди, а затим је претрчао на другу страну пута,

клекнуо и

прекрстио се. Побожно је подигао неоштећену бочицу, усрдно је целивао и

нежно је

положио испод одеће, поред самог срца.

Не схватајући шта Милвије ради, али закључивши да је то нешто необично

што

има дубоко значење, Руф скиде са себе скупоцену тунику и понудио му је.
- Шта он то ради? ‐ радознало упита Стримб.

- Ћути! ‐ прекиде га Руф. ‐ Чуо си да нас је замолио да не разговарамо с

њим.

Погледај како иде са рукама прекрштеним на грудима. Сећаш ли се шта нам

је

сенатор рекао кад смо однели Брутово тело у палату и замолили га да и нас
учини

хришћанима? ‐ настави тихим гласом. ‐ Рекао је да постоје неке важне

ствари које ће

нам касније објаснити. Можда је то једна од њих. Хајдемо сада за њим да

му

помогнемо ако буде потребно.

Следећи Милвија, група младића је тихо ишла низ улицу, држећи се близу

зграда и пролаза да не би привукли пажњу. Успут је Крисп почео да

примећује

велики број војника на галопирајућим коњима. Чинило се да су, као никад

раније, долазили са свих крајева града. Изгледало је да сви иду у правцу
царског двора.

- Не сећам се да сам тако нешто пре видео ‐ рекао је зачуђено. ‐ Мора да се

нешто озбиљно дешава у Риму!

- О, вероватно се само спремају да учествују у војним вежбама ‐ одговори

један

од дечака.

- Зашто онда изгледа као да долазе у таквој журби и са свих страна? ‐

поново ће

узнемирени Крисп. ‐ Мислиш ли да се дешава нешто неуобичајено? ‐ упита

Руфа.

- Пст! Хајде да пазимо да не изгубимо Милвија! прекину Руф разговор

међу

дечацима. ‐ Овде има тако много људи, а од како смо прошли градски
бедем, саобраћај је све гушћи!

Идући што су брже могли, дечаци су ускоро стигли до царског дворца. Кад
су

дошли до одређеног места у дворском врту, Милвије се тихо, али не без

тешкоћа, провукао кроз уску пукотину у зиду пазећи да га не примете, а
потом кренуо

краћом стазом која их је довела до улаза у мрачан пролаз. Брзо су сишли

низ некакве

хладне и влажне степеницаме, где су упаљене бакље стајале на зиду

обасјавајући дуг

и мрачан пролаз са ћелијама на обе стране.

‐ Али, ово је затвор! ‐ изненађено ће Крисп. ‐ Шта тражи овде? Ко је доле

затворен?

Нико му није одговорио. Нису знали, а срца су им лупала све брже због
оног

што су наслућивали.

Дечаци су наставили да прате Милвија, само сад на мањем одстојању.

Дошли су

до средине дугог ходника трудећи се, што су више могли, да не испусте

неки звук.

Тада су се врата једне ћелије изненада отворила и појавио се стражар!

Изгледало је
као да су дечија срца на тренутак престала да куцају. Скаменили су се, а
крв им је

појурила у образе од страха да ће бити ухваћени. Али стражар је учинио

нешто

потпуно неочекивано. Ставио је прст на уста, дајући им знак да буду тихи,

и ћутке се

покретом руке обратио Милвију који је брзо ушао у ћелију.

Дечаци су збуњено стајали код врата и зурили у унутрашњост мрачне

ћелије.

На своје велико изненађење ускоро су увидели да је затвореник био један

од дванаест

царевих перјаника. Препознали су га по његовој нарочитој униформи. Но

оно што

их је стварно задивило било је то што су видели да је благородни

затвореник срдачно

загрлио бедног Милвија и заплакао од радости што га види.

‐ То је Алексамен, Поплијев син! ‐ прошапта Стримб. ‐ Али зашто клечи?

И заиста, Алексамен је пао на колена пред Милвијем који је врло пажљиво

и са

страхопоштовањем извадио бочицу из Руфове тунике и затим је дао

Алексамену.

Војник који је био у ћелији са Алексаменом стајао је у ставу мирно

приклонивши

главу и салутирајући као војник. Копље је држао онако како је то чинио у

присуству

цара.
‐ О, и он је хришћанин! ‐ узбуђено ће Стримб. Алексамен је још неко време

остао на коленима, с рукама прекрштеним на грудима и бочицом на длану.

Тихо се

молио. У том тренутку мир и тишина су владали мрачним затвором који се

пред

малом дружином на неки начин преобразио у место страхопоштовања,

радости и

светлости.

- Погледај, и Милвије је клекнуо! ‐ примети један од дечака.

- У реду! Будите тихи! ‐ прекиде их Руф потресен призором чији је био

сведок, а

да није стварно разумео шта се дешава. Једино је знао да се нешто мирно,

лепо и

свето збива баш пред његовим очима. Ћутке, и не знајући зашто, и он је

изненада

пао на колена, док су му сузе навирале блистајући у његовим лепим очима.

Следећи

његов пример, дечаци један по један учинише исто, док се Алексамен

причешћивао

Светим Тајнама Христовим.

Тамничар који је остао у ходнику са дечацима стајао је ослоњен леђима на

зид и

прекрштених руку. Строго је посматрао око себе док се све то одвијало у

ћелији.

Након неколико минута кренуо је ка вратима ћелије, ухватио војника

хришћанина за
раме и шапнуо му:

- Види, пустио сам ове дечаке да ти учиним услугу. Но бојим се да смо

сваког

трена у све већој опасности да открију да смо пустили толико људи у

затвор. Џелати

ће се свакако ускоро појавити и ако виде ову гужву, тешко нама. За наше
добро, изведи их одавде.

Војник је потврдно климнуо главом и кренуо да да знак Милвију, но

стражар

изненада усплахирено и уплашено рече:

‐ О, не! Прекасно је! Већ су овде! Прекасно је, стижу! Већ су се могли чути

кораци некога ко је трчао низ степенице. Но били су претихи у односу на

војничке

кораке. Алексамен и Милвије су већ устали и били спремни да се заувек

растану у

овом животу. У међувремену су се дечаци прибили уз зид ходника кад је

младић, један од царевих перјаника, утрчао у ћелију, борећи се да дође до
даха и јецајући, и

пао ничице Алексамену пред ноге.

- Маркеле! ‐ ускликну Алексамен осећајно. ‐ Ти! Дошао си да се опростиш?

- Дошао сам да те молим за опроштај, Алексамене зајеча Маркел. ‐ Спасио

си

ми живот, а ја сам те издао! Погрешио сам! Алексамене, ‐ настави главом

наслоњеном на земљу и с покајничким сузама које су му текле низ лице ‐

молим те,

реци ми куда идеш и да ли ћеш ми се осветити? То бих заиста желео!

Уверавам те да

бих заиста желео да ми се осветиш. Мислим да је то једини начин на који

бих могао

да се искупим за своје страшно злодело и једини начин на који бих могао

да ти

вратим дуг за зло које сам ти учинио.

- Маркеле, брате мој ‐ уздахну Алексамен.

- Ја, твој брат? ‐ изненађено ће Маркел подигавши поглед ка Алексамену ‐

Зар ја

који сам ти управо рекао да сам те издао? Ускоро ћеш умрети због мене!
Због мене,

Алексамене! ‐ гласно је завапио ударајући челом о своје дланове.

- Како је то могуће? ‐ безазлено запита Алексамен не схватајући о чему се

ради.

- Љубомора ме је ослепела! ‐ застења Маркел. ‐ Видео сам да си бољи од

мене и

нисам могао то да поднесем. Био сам тако горд. А онда сам приметио да
остали

перјаници више воле тебе него мене. Да бих себи олакшао мучење због
страшне

љубоморе и мржње према теби, у тренутку безумља отрчао сам код цара и
одао те!

Рекао сам му да си хришћанин! Али, Алексамене, сада те стварно волим! ‐

додаде

јецајући. ‐ Слушај, ‐ поче обраћајући се стражару ‐ мој отац је врло моћан

човек на
царском двору. Молим те, ослободи мог пријатеља, а ја ћу те издржавати
без обзира

шта се деси. Молим те ослободи га!

- Не, господине, то не могу! ‐ одговори стражар. То није у мојој

надлежности!

- Али можеш! ‐ упорно ће Маркел. ‐ Кажем ти, немаш чега да се бојиш!

Можеш

да одеш одавде, а ја ћу свога оца натерати да ти да једну од својих кућа

далеко одавде

на селу и тамо ћеш бити срећан! Ево, узми ову огрлицу коју ми је цар дао.
Погледај

је, вреди читаво богатство. Сва је у дијамантима и злату. Узми је! Твоја је!

Стражар је одмахнуо главом рекавши:

- О не, господине! Био бих у великој невољи. Не могу то да урадим. Моја

дужност је да стојим и стражарим и да не дозволим да се врата отворе!

У том тренутку зачу се бат тешких и брзих корака људи који су ишли према

ћелији.

- О, сад је све готово! ‐ очајно повика Маркел. ‐ Долазе да те одведу,

Алексамене!

Шаљем те у смрт! Ја...

- Сунце је већ одавно изашло ‐ у недоумици ће стажар. ‐ Мора да је напољу

већ

дан. Зашто ли су закаснили? Не разумем, већ је требало да дођу. Али, чекај,

мислим

да долазе!
Стражар је покушао да заустави једног Преторијанца, но и он је журио, баш
као

и група војника. Ипак је у пролазу добацио:

- Цар!

- Хоћеш ли да изађем напоље и да сазнам шта се дешава? ‐ предложи Руф

Милвију.

Но војник хришћанин га је брзо прекинуо рекавши:

- Не, немој то да радиш, драги брате, јер бисмо тада обојица били у
опасности.

Боље је да одем сам и да видим шта се десило.

Изненада се у ходнику појави капетан, који је ишао брзо али није трчао.
Војник

је стао у ставу мирно надајући се да ће нешто сазнати. И није се разочарао.

Гледајући

у њега са изразом који је говорио да новости које ће му пренети више нису

тајна, капетан проговори кроз стиснуте зубе:

‐ Цар је мртав! Мнестеј га је убио! ‐ рече и журно настави низ ходник.

Алексамен је и даље згрануто зурио у капетана, чак и кад је овај отишао.

Он је

неко време био једини који је схватио да је Мнестеј убио цара из освете за
смрт свог

брата.

СТРАШНА ВЕСТ

У царском дворцу су владали неописив немир и осећање несреће. Вест се

муњевито пронела и читавим градом. Капетан који је те кобне ноћи био на
дужности

у царевим одајама навео је у извештају да је чуо чудну буку. Чинило му се

као да се

два човека рву и да један од њих пригушеним гласом покушава да дозове

помоћ.

Најзад је чуо страшан крик и самртни ропац.

Брзо је ушао у цареву спаваћу собу и, на свој ужас, угледао цара

Аурелијана

како непомично лежи на кревету а Мнестеј га разјарено и даље боде ножем.

Притрчао је Мнестеју, бацио копље на њега и пробо га право кроз срце.

Али цара

више није могао да спаси. Два мртва тела су се заједно скотрљала на под
обливена

крвљу један другог. Заједно у смрти, као што су били и у животу.

Капетан је стајао скамењено и зурио у онога који је само минут пре тога
био

господар читавог познатог света, а сада само беживотно тело, мртво тело
које се ни

по чему не разликује од тела сиротог слуге који је лежао поред њега.

Изненадни

повици су покренули читаву гарду Преторијанаца који су хитно позвали

своје

сараднике у царске одаје. Од њих су се вести брзо прочуле по огромном

дворцу.

У одајама Преторијанаца уследио је озбиљан разговор. То није било први

пут да

је та одабрана и повлашћена група царских стражара на своју руку бирала

новог

цара. Одмах су прионули на посао јер је Аурелијан, који је до јуче био жив
и

поштован више од свих осталих људи, сада за њих био само успомена.

* * * * *

У мрачном подземном затвору стражар је био потпуно збуњен. Кад је чуо

вест о

царевој смрти, просто није знао шта му је чинити. Навикнут да наређења

извршава

са апсолутном тачношћу, није умео ни да размишља ни да одлучује. Но

ипак је

дубоко у себи осећао да затворенике не може вечно чувати.

У ходнику је владала пометња. Војници су долазили и одлазили као мрави

чије

су гнездо и краљица уништени. Затвореник из друге ћелије већ је успео да

побегне.

Када је стражар, који се није усуђивао да Алексамена и остале затворенике

испусти

из вида, замолио другог војника да оде за бегунцем, овај му је одговорио:

- Зашто? Нема разлога за то! Цар је дао наређење, али сада више нема цара.

Утешен тим одговором, и осећајући да му је то дало потребно оправдање,

стражар је рекао:

- Е, ако је тако, онда одох и ја!

Чим се стражар окренуо да пође, Маркел је брзо зграбио Алексамена за
руку и

рекао:

- Хајде, брзо! Идемо твојој кући!

Но Алексаменов поглед је био прикован за земљу и није се ни померио.

Милвије прекиде Маркела и, гледајући у Алексамена, саосећајно рече:

- Разумем те. Био си спреман да свој живот жртвујеш за Христа, радовао се

томе

и био спокојан. Сад си вероватно помало разочаран, или се можда осећаш

кривим

што као хришћанин ниси мученичком смрћу посведочио нашу веру. Али,
веруј ми,

Христос то од тебе више не тражи. Можда те Он припрема за нешто друго,

мој

добри брате, нешто подједнако важно. Хајдемо кући.

Милвије је с љубављу загрлио пријатеља и Алексамен је допустио да га

изведе

из затвора. Остали дечаци су кренули за њима, збуњени сопственим

осећањима.

- Сад разумем зашто нас је шеф полиције тако лако пустио и у таквој журби
се

вратио у Рим ‐ рече Руф.

Дечаци су ишли полако, заобилазећи гужву на улицама, где су се гомиле

људи

окупљале на сваком углу и тргу и живо и жустро разговарали о новостима.

Коначно
су стигли у палату Поплија Клема. Као и обично у сенаторовом дому се
вредно

радило. Но чим се Алексамен појавио на вратима, усклици пуни радости су

нагло

зауставили све послове. Мајка га је чврсто загрлила са сузама у очима и он

је одмах

почео да јој прича о догађајима претходне ноћи.

- Уверавам те, драга мајко, да сам много размишљао о теби и оцу. Али био
сам

сигуран да не би желела да чујеш да ти је син био кукавица, нарочито сада

кад сам

постао хришћанин. Такође сам имао на уму пример нашег Брута, према
којем сам

некад био груб и зао, који је сада изнад свих нас, горе на висини. Где је
отац? Надам

се да је добро?

- О да, све је у реду ‐ рече Корнелија бришући сузе. Провео је читаву ноћ
код

епископа Дионисија. Владика је хтео да дође овамо да ме утеши. Чуо је шта

ти се

десило од Милвија који је отишао да га замоли за Свете Тајне. Али твој

отац ипак

није хтео да му дозволи да дође овамо јер се боји да то није безбедно. Целе
ноћи смо

бдели и молили се за тебе. Били смо тужни, али у исто време и поносни на
тебе.
Знаш, сине, Христос вероватно очекује нешто друго од тебе, нешто што је
важно

колико и мучеништво.

- Управо ми је то и Милвије рекао ‐ замишљено ће Алексамен. ‐ О, осећам

се

тако благословено и срећно што смо сви причасници исте вере! Али,
Милвије је

толико испред нас. Толико пута је био спреман да да свој живот за Христа.
Како нас

је само својим примером на диван начин поучио и Господу привео! То је

силније од

било које проповеди!

- Да својим примером ‐ сложи се мајка. ‐ Замисли само, спасао ти је живот

кад

те још није ни познавао, а онда је спасао живот твоме оцу не

злоупотребивши

Арминијеву тајну.

- А, с друге стране, Мнестеј је убио свог господара јер се Аурелијан на

стравичан

начин његовом брату осветио за издајство ‐ додао је Алексамен.

- О, како људи не могу да виде Истину? ‐ уздахну са жалошћу Корнелија.

- Вероватно зато што се ми недовољно трудимо да је пренесемо другима.

То је

моје мишљење ‐ озбиљно ће Алексамен.

Поплије се вратио кући касно те вечери. Дуги и тешки састанци које је

држао са
градоначелником Рима су довели до тога да се, због његовог утицаја у
Сенату, умири

жестоки темперамент и беседништво неких екстремнијих политичких

странака у

граду. Царев указ о прогону хришћана је био поништен. И Преторијанци су

се

одобровољили. Нису журили са избором новог цара, јер су се ствари

смириле

Поплијевим трудом.

- Оче, шта мислиш, колико дуго ће трајати ово мирно раздобље? ‐ упита га

Алексамен док су стајали на балкону.

- Само Бог то зна, дечаче мој. Али шта год да се деси, увек се сећај шта је

предодређено за вечност, а то није Римско царство, већ Црква Христова. Па

чак и кад

је прогоњена, она ће победоносно стајати ‐ искрено одговори Поплије

замишљено

прелазећи погледом преко града. ‐ Једног дана, кад се овај град претвори у
рушевине

и кад Римљани више не буду владали светом, једина ствар која ће

превазићи и

надвладати све и свакога биће Крст. Часни Крст нашег Господа ће заувек
остати, а

све остало ће проћи. Никад то не заборави, сине.

ЕПИЛОГ

Прогони су поново почели и међу многим жртвама свирепог покоља био је

и
епископ Дионисије. На Аурелијановом престолу смењивали су се цареви
све док се

једног дана царство није срушило пред најездом варварских хорди. Више
није било

ни цара ни Сената, нити Преторијанаца. Све је нестало и памтило се само

на

страницама историје.

И у том неславном добу, кад се све претворило у рушевине, само је једна

сила

остала да стоји ‐ Црква Христова. Света Црква, са својом силом

искупљења, је

спасила западну цивилизацију од катастрофе и означила ново доба у

историји

човечанства.

Векови су полако пролазили. 1856. године група археолога вршила је

ископавања на староримском брежуљку Палатин надајући се да ће наћи

рушевине

неке од старих палата римских императора. На зиду дворане царевих

перјаника

открили су вековима нетакнут подругљив запис који је подсећао на некакав

дечији

цртеж. Приказивао је распетог човека са магарећом главом и, одмах поред

њега, младог молитвеника. Испод лика је био натпис на грчком:
ΑΛΕΞΑΜΕΝΟΣ ΣΕΒΕΤΕ

ΘΕΟΝ, што значи Алексамен се клања Богу, а поред њега се налазио још
један натпис
на латинском, који је гласио: ALEXAMENOS FIDELIS, што значи
Алексамен је веран.

Археолози су пажљиво извадили из зида ту мермерну плочу тако да и дан

данас свако може да дође и да је види на изложби Палатинског античког

музеја у

Риму. Задивљујуће је то да научници тврде да је овај запис најстарији

цртеж

хришћанског распећа икад пронађен, због чега је и назван ʺПалатинско

распећеʺ.1

То распеће је, нажалост, претворено у хулу. Међутим, то је било по

допуштењу

Божјем, јер се одмах поред хуле открива исповедање једног младог

хришћанина.

Тако често бива јер грех и покајање вековима иду једно уз друго. Зато и
није тешко

замислити да ће за ко зна колико година неко можда пронаћи трагове

врлинског

исповедања вере данашњег младог хришћанина. Јер ваистину сви који

стреме да

служе Христу, са истом ревношћу као што су то чинили Алексамен,

Милвије и Брут,

свим својим срцем и свом својом снагом записаће име Господње, али не
само у песку

или на камену, већ у дубини срца својих ближњих.

КРАЈ

и Богу нашем слава!

1 Палатинско распеће је познато и као Алексаменов зидни запис. Видети
Мајкл Грин Мисионарење ураној

Цркви (Grand Rapids, Mich. Wm. B. Eerdmans Publishing), стр. 244.

Document Outline

CrtezUPesku
CrtezUPesku01
CrtezUPesku02
CrtezUPesku03
CrtezUPesku04
CrtezUPesku05
CrtezUPesku06
CrtezUPesku07
CrtezUPesku08
CrtezUPesku09
CrtezUPesku10
CrtezUPesku11
CrtezUPesku12
CrtezUPesku13
CrtezUPesku14
CrtezUPesku15
CrtezUPesku16
CrtezUPesku17
 Table of Contents
CrtezUPesku
CrtezUPesku01
CrtezUPesku02
CrtezUPesku03
CrtezUPesku04
CrtezUPesku05
CrtezUPesku06
CrtezUPesku07
CrtezUPesku08
CrtezUPesku09
CrtezUPesku10
CrtezUPesku11
CrtezUPesku12
CrtezUPesku13
CrtezUPesku14
CrtezUPesku15
CrtezUPesku16
CrtezUPesku17