TEBI

Immer mit Liebe.

Nisam ništa. Nikad neću biti ništa. Ne mogu ţeleti da budem ništa.
Ako se to izuzme, imam u sebi sve snove sveta.
Fernando Pesoa
 PRVI DEO

Pariz, oktobar 1944.

U
metnost laganja ne toleriše prosečnost. Ili se u tome nepre-
stano usavršavate, ili ste potonuli. Tog dana, kada je prvi
put slagala svoju kćerku, Ksenija ju je uzela za obe ruke i
odlučnim ali neţnim tonom saopštila da joj je otac umro od srčanog
napada. Nataša je prebledela. U velikom salonu koji je gledao na
park Luksemburg, dok joj je devojčica jecala na ramenu, Ksenija je
udisala miris krvi svog supruga kojom su bili poprskani tepisi i
zidovi i čiji su se tragovi i dalje nazirali.
Nije pravedno, pomislila je, ganuta drhtavicom koja je obuzimala
slabašno telo njenog deteta. Nakon četiri duge godine razdvojenosti,
trebalo je da ovi susreti budu trenuci sreće. Tokom invazije nemačkih
trupa na Francusku, Ksenija je smatrala da će, daleko od Pariza,
Nataša biti na sigurnom, i poverila ju je svojoj sestri, koja je bila
izbegla na jug, u okolinu Nice. Situacija se oduţila. I evo, umesto da
slave, svojoj devojčici saopštila je okrutnu vest. Nataša je oboţavala
Gabrijela, tog briţnog i poţrtvovanog oca. Kako da joj kaţe istinu?
Kseniji se pred očima pojavi prizor: grad u pobedničkoj euforiji dva
meseca ranije, crkvena zvona odzvanjaju pod suncem, slavlje
oslobođenih Pariţana, i cev pištolja Gabrijela Vodojea na njenoj
slepoočnici. Primoravao ju je da mu prizna svoju ljubav prema
drugom čoveku.
„Nije se mučio, mamuška?" upita je Nataša promuklim glasom.
„Ne", prošaputa Ksenija.
Lica iskrivljenog od besa i ljubomore, Gabrijel je imao pogled
čoveka koji je izgubio samokontrolu. Taj inteligentni i prefinjeni
advokat, suočen sa istinom, nije mogao da joj oprosti što je ostala
verna jedinoj ljubavi svog ţivota. Ksenija nije mogla da se ljuti zbog
toga. Ipak, ni Gabrijelove učene ni pretnje nisu uspele da Ruskinju,
koja se bila suočila s boljševičkim revolucionarima, a potom i sa
egzilom i ratom, nateraju da moli. Pritiskajući obarač, imao je šansu
jedan prema dva daje ubije. Ksenija je bila ubeđena u to da bi on
zatim ponovo napunio pištolj i pucao u sebe. A Nataša bi postala
siroče.
Devojčica se iznenada izmače, obrisavši rukom suze. Kosa joj je bila
slepljena za mokro čelo. Izgledala je ljutito što se prepustila. Skoro
besno. Kako se bila promenila! Nestašno dete s plavim pletenicama i
bucmastim obrazima pretvorilo se u viţljastog
sedamnaestogodišnjeg devojčurka, neţnih kontura, nespretnih
pokreta poput jagnjeta, i kao da je stanovalo u telu koje joj je još uvek
bilo nepoznato. Nemaština i strahovi usled rata nisu štedeli nikoga.
Pogled joj je bio mračan, dubok, i Kseniji se učinilo da stoji pred
strancem. Posmatrala je svoju kćerku sa osećajem znatiţelje i
zabrinutosti. Tuđi glasovi, tude ruke vodili su je kroz opasnosti, svih
ovih ukradenih godina koje im neće biti vraćene. Zar i odsustvo nije
jedan vid izdaje?
Začuše se vrata u dnu salona. Ksenija se trgnu. Bila je izgubila
naviku da deli stan. Sada ih je među ovim zidovima bilo četvoro i
prostor je ponovo oţiveo. Bila se obradovala Natašinom, Feliksovom
i Lilinom povratku. Na stanici je, s posebnom radošću, zagrlila decu
Seligsonovih. Njena prijateljica Sara poverila joj ih je 1938. kako bi
izbegli nacističke antisemitske progone, s nadom da će im se kasnije
pridruţiti zajedno sa svojim suprugom i najmlađom kćerkom. Ali
Sara i Viktor nisu uspeli da napuste Nemačku. Posrednik zaduţen da
ih sprovede na sigurno, bio je otkriven a grupa za otpor uništena.
Ksenija nije znala šta se s njima dogodilo i bojala se najgoreg. Tešila
ju je jedino pomisao na to da je zaštitila Feliksa i Lili.
Deca su insistirala na tome da se vrate u Pariz. Prešli su Francusku,
opustošenu bombardovanjima, i Ksenija je naivno očekivala da će ih
zateći iste kao što su bili na početku rata: Natašu, vragolastu i
nestašnu, ponekad pravog malog zapovednika, Feliksa uţarenog
pogleda ispod guste grive svoje tamne kose, i Lili, stidljivu i tihu
devojčicu, pogođenu bolnim razdvajanjem od svojih roditelja. Tokom
nekoliko proteklih godina, ona ih je čak više puta posećivala, između
ostalog kako bi i Seligsonovima donela laţna dokumenta, ali ti
boravci ispunjeni zebnjom bili su izbrisani iz njenog sećanja. Da li je
ona to pokušavala da nastavi tamo gde je nit bila pokidana, da
odagna tragedije i izbriše bol?
Dok je jesenja kiša padala po smeđem i poţutelom lišću, a
mlečnobela svetlost obavijala nameštaj od skupog drveta, Ksenija je
posmatrala bol na lepom Natašinom licu. Mrzela je kada se osećala
nemoćno, i krivila je sebe što nije mogla da pronađe reči kojima bije
utešila. Sprečavao ju je osećaj nelagodnosti. Gabrijelova uţasna smrt
šokirala ju je, ali i oslobodila. Kompleksnost njihovog odnosa
navodila ju je na to da se pokrije tišinom, jer se plašila da ne kaţe
previše. Ipak, toliko je ţelela da zaštiti Natašu, da je sačuva od
sadašnjih kao i od budućih rana, ali činilo se kao da je bezbriţnost
bila napustila njenu porodicu još od one noći februara 1917. godine
kada su boljševici ubili generala grofa Fjodora Sergejeviča Osolina u
njihovoj palati u Petrogradu, i kada je Ksenija, bosonoga, stajala pred
beţivotnim telom svog oca.
„Izvini, mama", rekla je Nataša, okrenuvši se. „Ne zameri mi,
videćemo se uskoro, vaţi?"
Ona ode u svoju sobu ostavivši Kseniju samu u salonu. Samu sa
svojim tajnama.

Nekoliko dana kasnije, Ksenija je izašla iz kancelarije sindikata

krojača, s fasciklom pod miškom i osmehom na usnama. Sastanak s
Lusijanom Lelonom, njenim starim prijateljem, i predstavnicima
Francuske humanitarne zajednice bio je uspešan. Društvo je traţilo
način da sakupi sredstva za pomoć ţrtvama rata, i rodila se ideja da
se predstavi jedna kolekcija figura koje bi nosile kreacije pariških
modnih kuća. Modele od kovanog gvozda, visoke sto sedamdeset
centimetara, ideja mlade Elijan Bonabel, talentovane ilustratorke,
postaviće renomirani umetnici. Originalan spoj sveta mode i sveta
umetnosti obećavao je uspeh. Poznati kreatori poput Ţane Lanven,
Ţaka Ejmija i Elze Skapareli već su predlagali različite kreacije.
Reditelj Kristijan Berar bio se angaţovao da postavi scenu s
modelima i pozvao slikare i dekoratere. Ĉak je Ţak Kokto pokazao
interesovanje da osmisli dekor. Cilj je bio dvostruk: sakupiti dovoljnu
sumu za asocijaciju, ali i povratiti sjaj visokoj modi, dokazujući da rat
i okupacija nisu nimalo oslabili neosporan talenat francuske
prestonice za eleganciju. Robert Rici, jedan od podstrekača projekta,
bio je taj koji je izloţbi dao naziv „Teatar mode" a Ksenija je bila
zaduţena za koordinaciju.
Mlada ţena odlučno je koračala ulicom, dok su joj drvene potpetice
lupale o trotoar. Prljava voda slivala se niz fasade i curila po izlozima
prodavnica oštećenih od metaka. Ona se uvuče u izlizani okovratnik
svog kaputa, jer je vazduh bio veoma oštar. Jedan vojni policajac s
belom kapom zaustavio je saobraćaj kako bi propustio kolonu
američkih vozila koja se kretala ka ambasadi Sjedinjenih Drţava.
Retki automobili i biciklisti čekali su, iako nisu skrivali svoje
nezadovoljstvo. Srdačnost s kojom su u leto bile dočekane američke
trupe ustupila je mesto uzajamnim optuţbama i provokacijama.
Izgledalo je da su Francuzi već bili probali njihov hleb, onaj koji su
pekari umesili od američkog brašna oslobođenja, ali koji je bio nestao
s polica otkad je Alijansa priznala privremenu vladu generala De
Gola. Kako je Francuz po prirodi bio gord, uporna nemaština, beda i
opstajanje crnog trţišta naveli su ga da ujede ruku koja ga je
oslobodila, tim pre što niko više nije verovao u brzu pobedu.
Hitlerov poraz bio je neminovan i trupe Vermahta povlačile su se sa
svih frontova, ali ipak su se borile srdţbom beznađa. Svi su ţiveli u
zebnji. Kada će se košmar završiti? Mi-lioni mrtvih, nestalih i
zarobljenih nastavljali su da progone savesti. Ipak, i pored utučenosti
i namrštenih lica svojih sunarodnika, Ksenija je ţelela da veruje u
bolje dane.
Dok je silazila kamenim stepenicama koje su vodile u park Tijeri,
odjeknu detonacija. Ona posrnu i uhvati se za ogradu kako bi
povratila ravnoteţu. Dosije se razlete, listovi se raštrkaše po prašini.
Iza nje, saku-piše se prolaznici: bila je to samo guma na automobilu
koja je eksplodirala. Besna, ona se saţe da pokupi nacrte, ali
odjednom oseti vrtoglavicu.
Bilo je to deset godina ranije tokom februarskih pobuna 1934.
godine. Konjičke trupe Republikanske garde bile su udarile na
razjarenu masu, uzvikujući 'Marseljezu', manifestanti su evakuisali
svoje ranjene. Vazduh je mirisao na uznemirenost i barut. Strahovalo
se od zalutalih metaka a jedan autobus goreo je prevrnut na
pločniku. Maks se iznenada pojavi, kao što je to činio svaki put kada
bi ušao u njen ţivot.
Nepomičan, stajao je ispod ogolelih grana drveća, obučen u beţ
kaput s podignutom kragnom i fotoaparatom u ruci.
Ima ljubavi koje su poput rana. Svako podsećanje na neku
uspomenu dovoljno je da se pojavi jedan potisnuti svet. Ne bi prošao
nijedan dan a da Ksenija ne bi pomislila na njega. Ostala je da leţi u
mraku, satima, ispunjena njegovim prisustvom, njegovim pogledom,
dahom, mirisom njegove koţe, a nije znala ni da li je ţiv ili mrtav. A
ta neizve-snost grizla ju je kao kiselina.
Maks fon Pasau bio je neizbeţan. Istinu govoreći, ništa drugo osim
njega nije ni postojalo. Bio je njena prva ljubav, čovek koji je obeleţio
njenu dušu i njeno telo, koji je od nje traţio najveću od svih ţrtava, da
poloţi oruţje i preda se, ona, koja je tokom teških godina bila
izgradila svoj oklop i koja se najviše plašila da pokaţe svoju
osetljivost. Maks ju je odmah zavoleo, kao što vole oni koji nikada
ništa nisu izgubili. Ona nije posedovala tu smelost i potrošila je
godine beţeći od njega. Trebalo je da se razbesni rat da bi se Ksenija
konačno usudila da ode njemu, jednog jesenjeg dana, u Berlin, dok se
Evropom širio pakao Trećeg rajha.
Ona ubrza korak. Ranije, kada je dolazio u Pariz, Maks bi odsedao u
hotelu Moriš. Ona bi mu dolazila krijući se od muţa, usplahirena i
nestrpljiva, jer Maks ju je vraćao onom iskonskom. Ipak, i nakon ne-
koliko meseci, ponovo ga je izdala, iz straha i gordosti. Izgovorila je
teške reči i još uvek se sećala njegovog povređenog pogleda. Obuze je
jeza. Nikada sebi neće oprostiti što je povredila tog odanog čoveka,
ta-lentovanog umetnika koji ju je uzvišeno predstavio dok mu je
pozirala, čoveka izuzetne čestitosti, čija je jedina slabost bila to što ju
je voleo, nju, Kseniju Fjodorovnu Osolin.
Znala je da je nemačka grupa za otpor, u kojoj je Maks bio član još
od samog početka, opet pokušala firerovo ubistvo u julu mesecu, ali
da zavera nije uspela. Odmazda nacističke vlasti bila je nemilosrdna:
na hiljade uhapšenih, od kojih je više stotina bilo pogubljeno tokom
prividnih procesa. Kao i u svakoj diktaturi, izdajice su rizikovale naj-
stroţe kazne. Osuđivani su na giljotinu, vešanje.
Na Mostu umetnosti*, Ksenija se, osetivši mučninu, uhvati za
ogradu. Hladan znoj sledi joj telo. Šta li se dogodilo Maksu? Da li su
ga zarobili i odveli u Gestapove podrume u ulici Princ Albreht, gde
su ga mučili njihovi mučitelji i dţelati. „Nije vam dobro, gospodo?"
Ĉovek je nosio smeđu uniformu francuskih oslobodilačkih snaga.
Ksenija izbegnu njegov pogled i odmahnu rukom. Bilo joj je dosta tih
vojnika i tog beskrajnog rata. Ţelela je mir i poraz Adolfa Hitlera koji
je Evropu pretvorio u ruševine; ţelela je Maksa u svom zagrljaju,
ţivog i zdravog, da čuje njegov smeh, njegov duboki glas, da mu vidi
iskru neke bezbriţne sreće u pogledu; ţelela je da ga voli, toliko da se
utopi u toj ljubavi. Ali moţda je sve to bila samo iluzija, bilo je
prekasno, Maks više nije pripadao ovom svetu, njegovo divno telo
trunulo je u nekoj prljavoj jami, i dok je ţurila pod olovnosivim
nebom, na trenutak joj se zamagli vid.
Nataša je, sklupčana pod ćebetom, leţala na krevetu. U polutami
svitanja nije uspevala da se ugreje. Kiša nije prestajala da pada, vlaga
je prekrivala ledene zidove. Struja je dolazila na mahove, a jadan
šporet na drva koji je njena majka bila postavila u kuhinji jedva da je
mogao da zagreje prostoriju za vreme obroka. A toliko su joj bili
potrebni toplota i svetlost kako bi pokušala da odagna tugu koja ju je
pritiskala.
Povratak u Pariz nije prošao onako kako su očekivali. Iako se toliko
radovala susretima, osećala se kao stranac u sopstvenoj kući. Gde je
bio nestao taj prijatni miris pčelinjeg voska i naftalina koji ju je
podsećao na detinjstvo? Ĉak i njena soba, s cvetnim tapetama i
paţljivo poredanim knjigama na polici biblioteke, činila joj se kao
neko usamljeno mesto. Bila joj je strana. S vremena na vreme,
zadrhtala bi verujući da čuje očev glas kako odzvanja praznim
prostorijama.
Sve ove godine koje je provela daleko od prestonice, ţivela je kao
po kazni, ignorišući osećaj duga prema porodici muţa svoje tetke
Maše, koja ju je bila prihvatila. Potajno, ljutila se na majku što je nije
_______________________

* Na francuskom Le pont des Arts.

bila ostavila pored sebe. Kada joj je Ksenija objasnila da joj je
sigurnije na selu, gde je bilo lako pronaći nešto za jelo u bašti ili na
obliţnjim farmama, Nataša je negodovala: više je volela da bude
gladna u svojoj kući nego sita u tuđoj. Ksenija ju je oštro pogledala.
Nije imala prava da se ljuti: mnoga deca dala bi sve kako bi bila tako
zbrinuta. „Ali to je još gore od egzila!" uzviknula je Nataša, besna.
„Ne pričaj o onome o čemu ne znaš ništa", kratko joj je odgovorila
majka, koja nije podnosila kaprice. U teškim trenucima, Ksenija je
nametala svojim bliţnjima nesumnjiv autoritet. Pitanje časti. „Ţivot je
nije mazio", objašnjavala joj je Maša neţnim glasom kada bi joj se
Nataša ţalila na tu njenu strogoću. Devojčica je znala sve detalje iz
prošlosti svoje majke. O bekstvu iz Petrograda kada je kao
petnaestogodišnja devojčica pobegla od revolucije zajedno s
bolesnom majkom, mladom sestrom i bratom koji se upravo bio
rodio, o izbegličkim kampovima, njihovom dolasku u Pariz, besanim
noćima provedenim u vezenju haljina visoke mode na jednoj
mansardi pre nego što će postati jedna od najpoznatijih muza
fotografa dvadesetih godina prošlog veka. Njena majka nije bila
ničega pošteđena, i zato je njeno drţanje izazivalo divljenje. Nije
oklevala da zbrine Feliksa i Lili, zatim da pronađe način da ih zaštiti
od hapšenja francuske policije, a Nataša je znala da joj nije bilo
dovoljno to što je spasla decu Seligsonovih. Ali heroine istovremeno
nose u sebi i nešto veličanstveno i nešto uţasno. Da je samo bila
pristala na to da je ostavi kod sebe u Parizu, Nataša bi barem mogla
biti uz svog oca poslednjih godina njegovog ţivota.
Na vest o njegovoj smrti, Nataša se bacila Kseniji u zagrljaj s jedna-
kom spontanošću kao kada je bila dete, ali njeno telo bilo je kruto,
lice uzdrţano. Devojčica je intuitivno shvatala da se njena majka
savladavala pomoću jake volje, i pozavidela joj je na toj snazi.
Neko pokuca. Feliks promoli glavu kroz odškrinuta vrata.
„Je li slobodno?"
Nataša se ispravi i prekrsti noge. On sede na krevet. Ne rekavši
ništa, izvadi iz dţepa cigaretu i kresnu šibicu koja osvetli njegovo
visoko čelo, zamršene obrve, prav nos i pravilne usne, gustu crnu
kosu i kovrdţe na njegovoj rol kragni. Njegove okrugle naočare
odbijale su svetlost. On povuče dim a onda joj pruţi cigaretu. Imao je
spretne ruke, neţne zglobove. Bila mu je zahvalna za to što je ćutao.
Feliks nikada nije pričao samo da bi nešto rekao, stoje njegovo
prisustvo činilo još dragocenijim.
Poznavali su se već šest godina, od dana kada je njena majka
zbrinula dva uplašena deteta, otrgnuta od svojih roditelja u Berlinu,
gde su ih progonili nacisti. Nataša se još uvek sećala njihovog prvog
susreta. Feliks je stajao u salonu, u tamnom kaputu, s vunenim šalom
svezanim na grudima, veoma kratke kose, skoro obrijane glave, i
drţao je svoju mlađu sestru za ruku. Bio je vrlo bled, stisnutih usana,
mračnog pogleda. Ugledavši je, blago je podignuo bradu. Da bi joj
prkosio, naravno, čime se povinuo nepisanim pravilima dece koja se
nemilosrdno odmeravaju. Feliks je bio godinu dana stariji od nje i
imao je tu privilegiju da bude dečak; međutim, Nataša Vodoje ga je
primila pod svoj krov, u jednu prijatnu prostoriju u kojoj je pucketala
vatra u kaminu, naoruţana ljubavlju svojih bliţnjih, svetom koji je
poznavala do najsitnijih detalja, od školske sveske do tople čokolade
koju su joj bili pripremali za uţinu, dok je njemu bilo oduzeto sve:
porodica, navike, njegova zemlja. Ima nečeg uvredljivog u činjenici
da ste postali izbeglica, prepušteni milosti neznanaca. Odjednom,
iščupani ste iz svoje sigurnosti i bačeni na neprijateljsku obalu. Iako
to nije proţivela, Nataša je razumela tu nelagodnost ispunjenu
poniţenjem. Moglo bi se reći daje to nasledila, jer je sudbina već
jedanput i njenu porodicu bila jednako kaznila. Uhvatila gaje za ruku
na gotovo autoritativan način. „Guten Abend und willkomen'' rekla mu
je na nemačkom, odlučnim tonom. Feliks je zadrhtao; ipak, bledi
osmeh zasjao je na njegovom uplašenom licu. I tako, bio im je
dovoljan samo jedan pogled da bi se razumeli.
Nekoliko godina kasnije, u školskom dvorištu, u uzrastu kada deca
ţele da impresioniraju drugare svojom odanošću, Nataša je ponela
breme Feliksa i Lili, tu ozbiljnu tajnu čije je otkrivanje moglo izazvati
njihovo hapšenje i deportovanje u logor. Seligsonovi, ne samo što su
bili Jevreji, nego su bili i Nemci. Dve nepopravljive greške koje su
morale biti po svaku cenu sakrivene. Deca su rasla zajedno, usred tog
haosa. Stariji su se uvek trudili da zaštite Lili, najmlađu, najslabiju.
Slušali su kako nemačke čizme lupaju po kaldrmi tokom osvajanja
slobodne zone, čitali obaveštenja Komandantura koja su objavljivala
imena streljanih talaca, naučili da se kriju u ţbunju, da nestanu kada
se opasnost suviše pribliţi. Ono što ih je povezivalo prevazilazilo je
klasična dečja prijateljstva kojima je uvek pretila kratkotrajna
ljubomora ili promena raspoloţenja. Bili su odrasli ranije od većine
drugih zato što. nisu imali drugog izbora. Sudbina je načinila od njih
decu rata i izbeglištva, decu tišine.
„Znaš šta me najviše boli?" prošaputa ona. „Reci."
„Pitam se da li sam mu nedostajala na kraju, da li je zaţalio što ni-
sam bila ovde. Moţda se osetio usamljeno, uplašeno..."
„Umro je u svojoj kući, pod svojim krovom. Danas je to pravi
blagoslov." „Ali ne moţemo se time zadovoljiti, zar ne?" usprotivi se
ona. „Tvoj otac je znao da si ţiva i zdrava i da ti ne fali ništa. Nije
mogao poţeleti ništa više za svoju kćerku. To je ono što je roditeljima
najvaţnije." „Ipak, volela bih da sam mogla biti pored njega." Feliks
uzdahnu, a onda promuklim glasom dodade: „Razumem te."
On joj uze cigaretu i povuče nekoliko nervoznih dimova. Nataša se
pribliţi i pripi se uz njega. Znala je za uznemirujuće misli koje su ga
mučile i često ga budile usred noći.
Feliks se nije odvajao od jedne crno-bele fotografije. Bila je
pohabana usled stalnog guţvanja u dţepu ili novčaniku.
Predstavljala je jednu porodicu na okupu: crna, nasmejana ţena,
obučena u elegantnu haljinu ukrašenu brošem u obliku cveta i
dugačkom niskom bisera, drţala je na svom krilu bucmastu bebu, iza
nje, elegantan muškarac, sa istaknutim crtama lica, inteligentnog
pogleda, grlio je njihovo dvoje dece. Mogla se prepoznati Lili, koja je
jednu ruku spustila na rame svoje majke, i Feliks kako se isprsio,
smešeći se. Uobičajena slika jedne srećne porodice. Pa ipak, nasuprot
mnogim fotografijama tog tipa, suviše ulepšanim da bi bile iskrene,
slika je otkrivala jednu drugačiju priču. Muškarac nije nosio kravatu,
već svileni šal, rfimarno svezan oko vrata, povijenih ramena, kao da
se branio od vetra. Nestašna beba igrala se bisernom ogrlicom svoje
majke, stavljajući je u usta. Glave naslonjene na ruku svog oca, Lili je
gazila jedno stopalo drugim, a jedna joj je čarapica bila spala. Feliks
se nije plašio da osmehom otkrije svoje krezave zube. Fotograf je
umeo da uhvati autentičnost dece i blagost njihovih roditelja. Nije
bilo ničeg izveštačenog, nametnutog. Fotografija je bila izvanredna,
lepa i dirljiva, jer je svaka osoba koju je predstavljala bila potpuno
opuštena.
Nataša je pretpostavljala koliku su patnju preţivljavali Feliks i Lili.
Njih niko nije pitao za mišljenje onda kada su morali da napuste Ne-
mačku. Ni jedno ni drugo ne bi prihvatili to razdvajanje da su mogli
da biraju, ili da su znali da će potrajati u nedogled. Prvih meseci, sa
sigurnošću su iščekivali dolazak Sare, Viktora i njihove male sestre
Dalije. Ksenija ih je tešila kako je najbolje umela, dajući im svakod-
nevne časove iz francuskog kako bi usavršili jezikkojim je Feliks
vladao dosta dobro za jednog dečaka tih godina. Planirala je njihove
dnevne aktivnosti kako ne bi bili prepušteni sami sebi; časovi klavira
za Lili, sportske aktivnosti za Feliksa, koji je pokazivao izdrţljivost na
svakom zadatku. A onda se nad njihove ţivote, poput oštrog sečiva,
nadneo rat. Izbegli na jug Francuske, bili su primorani da se nauče
strpljenju, u onim godinama kada ta vrlina predstavlja neprestani
izazov. Novosti od Ksenije stizale su im na kašičicu, putem odvratnih
interzonskih ceduljica, gordih dokumenata jadnih duša, na kojima je
trebalo precrtati nepotrebne oznake. Trinaest redova da bi se javilo
da li su svi zdravo, bolesni, ubijeni ili zarobljeni, da bi traţili
namirnice, najavili zaposlenje ili polazak u školu. Trinaest redova za
višečlane porodice.
„Ponekad se pitam da već nije suviše kasno", reče Feliks. „Kako
ćemo se pronaći nakon svega ovoga? Šta ćemo jedni drugima reći?"
„Kada te roditelji čvrsto zagrle, neće ti biti potrebne reči. Biće
dovoljan samo jedan gest, videćeš."
„Pričaš sa mnom, a ne s Lili", odgovori on. „Ne treba da pokušavaš
da me tešiš. Misliš kao i ja da su moţda mrtvi. Pošto nikada nismo
dobili nikakve vesti o njima, ne moţemo a da ne strahujemo od
najgoreg. Moj otac je bio profesor na univerzitetu. Sumnjam da bi
preţiveo prinudan rad u logorima. A i mama nikada nije bila veliki
sportista. Upravljala je kućom 'Lindner' i provodila vreme
dizajnirajući haljine. Zaista, nisu bili baš neke atlete."
U njegovom glasu osetila se doza podsmeha, kao da su njegovi ro-
ditelji bili krivi zato što nisu imali natčovečanske fizičke sposobnosti.
Svog oca nije bio video još od novembra 1938. kada su nacisti upali u
njihovu vilu, u Grunevaldu, usred noći. Isprevrtali su nameštaj, po-
lomili ogledala, ispraznili dušeke. Feliks je bio uspeo da se sa svojom
majkom i prestrašenim sestrama sakrije u skrovište u dvorištu, ali
njegovog oca primorali su da uđe u auto s njima. To je poslednja slika
koju je sačuvao o njemu: čovek u pidţami, prebledelog lica, ogrnutog
kaputom, koji ničim više nije vladao, koji nije mogao da spreči da mu
ţenu i decu izbace na ulicu u ledeno zimsko jutro; uljez izbačen sa
univerziteta, kome su oduzeta sva građanska prava, i zvanje
profesora; čovek koji je postao kriminalac zato što je rođen kao
Jevrejin. On se zagleda u zid. Oči su ga pekle, a krv mu je navirala u
slepoočnice. To sećanje uvek je u njemu izazivalo uţasavanje
pomešano s gorčinom, jer je jasno shvatao da je osećao saţaljenje
prema svom ocu, a to je najtragičnije osećanje koje dete moţe
doţiveti.
Feliks se na jedan brutalan način suočavao sa istinom. U njegovim
očima adolescenta, da bi čovek bio potpun, morao je biti izloţen
jednoj zaslepljujućoj svetlosti koja podseća na izolovanost, i koju
samo mudrost moţe ublaţiti tokom godina. Nataša i on prepoznavali
su se u toj potrebi za jasnoćom. Kada bi se suočavali sa svojim
najtajnijim strahovima, njih dvoje bi se našli u nekoj vrsti ekstaze.
Samo, ispod njihovih nesigurnih pojava, Feliks je loše sakrivao svoju
tugu. Nije mogao da prihvati ideju da su mu roditelji mrtvi. A Dalija?
Njegova sestrica, ona je barem bila puna ţivota, s bucmastim telom i
smejalicama koje su se pravile na njenom licu čim bi se nasmejala.
„Nikada ni na sekundu nisam pomislila da su mrtvi", reče Nataša.
„Ali sigurno su izmučeni i trebaće im vremena da se oporave.
Moguće je preţiveti najteţe izazove. Moja porodica je primer za to,
zar ne?"
„Trebalo je da ostanem s njima i pomognem im", insistirao je on.
„Ţeleli su da te stave na sigurno. To je uloga roditelja. Zar nije to
ono što si maločas hteo da mi objasniš?"
„Ja sam, znači, kruna njihovog ţrtvovanja. Teţak oţiljak..."
„Ti si, zasigurno, mladić koji suviše razmišlja", reče Nataša skočivši
s kreveta. „Hajde da izađemo, zagušljivo je."
 Kada se začulo kucanje na vratima, sedeli su za kuhinjskim stolom
oko variva od šargarepe, naizgled bljutavog, koje je Nataša
mrzovoljno po-smatrala. Lili je i dalje nosila vuneni šal a Ksenija je
bila ogrnula dve marame preko ramena sa elegancijom na kojoj joj je
kćerka zavidela. Razmeniše uplašene poglede. Koliko će nam još
vremena biti potrebno da ne trzamo kao krivci, pitala se Nataša.
„Idem da vidim ko je", reče ona dok se zvono neprekidno
oglašavalo.
Ĉovek je nosio značku FFI (francuske vojske), izguţvan kačket i
jaknu neodređene boje. Oko njega su stajala dva policajca u
uniformama. Bledo svetio sa stepeništa naglašavalo je njihova
namrštena lica. Stajali su kao grabljivci, vrebajući Natašu opakim
pogledima. Devojka oseti kako joj se steţe ţeludac.
„Gospođo?" reče ona suvim glasom.
„Da li je ovde gospođa Vodoje?" upita čovek s kačketom. „Zašto?"
Agresivan nastup uvek je kod nje izazivao pobunu. Nataša je bila
jogunasta prema zapovedništvu. Jedna crta karaktera ţena
Osolinovih. Njena tetka, Maša, bila je odbila da Feliksa i Lili upiše na
popis Jevreja, kao što nijednog trenutka nije ni pomislila da im našije
ţutu zvezdu na rukav. Kada je njena majka bila donela laţna
dokumenta, Nataša je pomogla Seligsonovima da prihvate nove
identitete. Osolinovi ne pokazuju poslušnost ni prema kome.
Naročito ne prema jednom neznancu, zapuštene brade, koji gleda s
visine, sumnjičavo.
„Da li je ona ovde, jeste ili nije?"
Nemoćna, devojka oseti olakšanje čuvši svoju majku kako prilazi.
„Šta ţelite, gospodo?" upita Ksenija mirnim glasom. „Vi ste gospođa
Vodoje?" „Da."
„Poći ćete s nama u komesarijat."
Nataša zadrhta. Nemci su bili otišli, Gestapo više nije terorisao na-
rod, ali zamenili su ih neki drugi ljudi od poloţaja. Francuska je
plaćala svoje račune, i to najčešće neprimetno. Mirna, njena majka,
zagleda se svojim bistrim pogledom u tri čoveka pred njom.
„Pretpostavljam da imate nalog", reče Ksenija, na šta jedan od njih
izvadi papir iz dţepa. ,,U redu", odgovori Ksenija bacivši pogled na
ceduljicu. „Dajte mi trenutak da uzmem svoje stvari."
 „Poći ću za vama", reče jedan iz FFI.
Trojica ljudi uđoše u stan. Nataša je bila zaprepašćena majčinom
reakcijom, koja nije odavala ni ljutnju ni negodovanje, već neku
čudnu pasivnost koju je tada prvi put videla kod nje. U svojoj sobi,
Ksenija sloţi papire u torbu, dok ju je čovek s kačketom na glavi
čekao nonšalantno naslonjen na zid. Prisustvo tog podrugljivog
stranca u njihovom stanu zbunjivalo je i ljutilo Natašu. Njega je
zabavljalo da joj ne persira, drţeći sve vreme ruku u dţepu.
Poslednjih meseci, muškarci su je sa zanimanjem posmatrali. Njoj je
to bilo neobično, naročito dok su joj ovi stranci nametali nekakav
autoritet. Ovaj joj je stavljao do znanja da poseduje oruţje, u šta ona
nije ni sumnjala. Fifiji se više nisu šetali s podignutim mitraljezima,
raskopčanih košulja i razbarušene kose, kao u najsrećnijim trenucima
oslobođenja, ali i dalje su pokazivali jednaku aroganciju.
„Šta se događa, mama? Ne razumem. Zašto pristaješ da ideš u
komesarijat?"
„Ne brini, dušo", reče Ksenija uzimajući iz ormara jedan topao
dţemper. „Sigurno je u pitanju neki nesporazum."
„Ti pričaš o nesporazumu!" zagrme čovek. „Svi govorite isto... a do-
voljno je samo da vam se pod nos stavi nekoliko malih dokaza o
vašim gadostima i odmah menjate ton. Tako ćete i vi, draga
gospođice. Vide-ćemo kako ćete se snaći u tom trenutku."
Nataši se smrači pred očima. Pomisli da će se prvi put u ţivotu
onesve-stiti. Taj strah je podseti na najgore trenutke okupacije.
Poslušnost njene majke koja je, ne opirući se oblačila svoj kaput,
govorila joj je da se radi o nečemu ozbiljnom. Sleđenoj, činilo joj se da
se nalazi na ivici provalije. „Nešto nije u redu, tetka Ksenija?" zabrinu
se Feliks. „Moram da pođem sa ovom gospodom u komesarijat",
objasni Ksenija. „Sigurna sam da neće potrajati. Moţda nekoliko sati.
U najgorem slučaju, dan-dva. Imate novca i bonove za hranu. Hoću
da idete na kurseve kao i obično. Brzo se vraćam."
„To vi kaţete", ironično reče čovek. „Sada poţurite! Dosta
brbljanja." Njegov pogled postade mračan. Priđe radnom stolu i
nervoznom rukom prelista nekoliko papira. U salonu, policajci su
razgovarali tihim tonom. Ĉistka je bila reč koja se mogla pročitati sa
svih usana. Francuzi su traţili pravdu. Za streljane, deportovane,
maltretirane. Za taoce iskopane iz zajedničkih grobnica. Za četiri
godine koje su istraumirale zemlju. Beţeći na drugu obalu Rajne,
Nemci su bili udvostručili svoju brutalnost ostavljajući za sobom
krvavi trag poslednjih egzekucija. Moţe li se zameriti onima, koji su
se, poludeli od patnje, svetili ne čekajući da nečije srce samo presudi?
A ni svi ti pravednici nisu bili anđeli. Nataša je znala da su neki
koristili situaciju da se oslobode nevinih - konkurenta, napornog
komšije, ljubomorne ţene. Odjednom, pred očima joj se pojavi
neverovatna slika njene majke kako luta ulicama, obrijane glave, u
poderanoj odeći.
„Neću da ideš!" povika ona, dok joj srce jako lupalo. Majka je uhvati
za ramena i uputi joj dubok pogled. „Sve će biti u redu, Natašice.
Obećavam ti. Treba samo da se raščiste neke stvari. Ne brini, srce
moje", dodade ona na ruskom. „Nemoj da praviš dramu, molim te."
Ksenija se zagleda u devojčino iskrivljeno lice pokušavajući da na
nju prenese malo svoje snage. Nasuprot Nataši, nju nije iznenadila
ova poseta. Istinu govoreći, očekivala ju je već neko vreme, otkako su
je iz banke obavestili da su računi njenog supruga ugašeni. Srećom, u
avgu-stu je dobro uradila kada je podigla veću sumu gotovine.
Gabrijela su smatrali za „sumnjivca koji je sarađivao s neprijateljem".
Njegovo ime sigurno se nalazilo na listi koju je bio objavio
Sekretarijat za unutrašnje poslove, sličnoj onima koje su tokom rata
objavljivale novine u ilegali. To što je Gabrijel bio mrtav nije menjalo
ništa. Istraga je morala da se sprovede. Sigurno je okrivljuju za
saučesništvo svom suprugu. Osim ako je neko nije prijavio iz njoj
nepoznatih razloga, neki stari neprijatelj, neka neiskazana mrţnja...
Već dva meseca, na hiljade ljudi trunulo je u zatvorima bez parnica,
bez suđenja. Za mnoge od njih bilo bi zaista neizvodljivo dokazati da
su uopšte bili zatvoreni. Ipak, Ksenija je znala da Gabrijelu nije bila
čista savest. Neumoljiva mašina nacionalsocijalizma fascinirala ga je
još sredinom tridesetih godina, tokom njihove posete Berlinu, za
vreme Olimpijskih igara. Svih ovih mračnih godina, taj čovek od
moći umeo je vesto da povlači konce u igri, samo Ksenija nije znala
koliko je daleko u tome bio stigao, jer on nije bio pričljiv suprug kada
su poslovi bili posredi. Ipak, najviše je strahovala od Natašine
reakcije, kada bude otkrila da njen otac nije bio hrabri junak koga je
dete bilo postavilo na pijedestal.
„U tom slučaju, idem s tobom!" insistirala je Nataša.
„Ne dolazi u obzir. Ostaćeš s Feliksom i Lili. To je veoma bitno,
čuješ li me?"
Nataša je oklevala. Feliks je stajao malo iza njih, bledog lica.
Devojka je bila sigurna u to da ih Lili sluša iza kuhinjskih vrata.
Seligsonovi su imali laţne papire a rat još uvek nije bio završen. Sve
dok Nemci ne budu konačno bili pobeđeni trebalo je biti strpljiv i
primiriti se. Nikad se ne zna. Ona klimnu glavom i, stisnuvši zube,
pristade.
„Sad je dosta!" prasnu čovek s kačketom uhvativši Kseniju za
nadlakticu.
On je povede u salon a policajci krenuše za njima. Prolazeći pored
jednog stočića, ruka mu zakači vazu koja pade na parket i razbi se.
Nataša zadrţa vrisak. Na stepenicama, njena majka je morala da
preleće preko gazišta, čvrsto opkoljena trojicom ljudi. Potresena,
Nataša potrča za njom.
„Vraćaj se u kuću!" viknu Ksenija.
Zalupiše staklena vrata na stepeništu a zatim i ona teška, ulazna.
Nataša se bila zaustavila na prvom spratu. Noge je više nisu drţale i
ona se stropošta na stepenice. Feliks joj priđe, zagrli je i natera da se
podigne.
„Ne shvatam. To mora biti neka greška. Mama ništa nije uradila...
Naprotiv..."
„Ako se ne bude odmah vratila, sutra rano ujutro idemo u kome-
sarijat. Dođi sada! Nećemo stajati ovde."
Ne puštajući njenu ruku, on zatvori vrata stana i dva puta okrenu
ključ u bravi. U kuhinji, Ksenijina stolica bila je odgurnuta do zida,
čaša vina ispijena do pola, njena salveta smotana na stolu. Nataša iz-
bezumljeno pogleda prazno mesto.
„Misliš da je nešto ozbiljno?" upita Lili.
Nataša se okrenu ka onoj koju je smatrala za svoju mlađu sestru. Na
izraţajnom licu, krupne crne oči ličile su na rupe bez dna. Ĉesto je
bilo teško pogoditi šta Lili misli. Sa svojim crvenim šalom, omotanim
dva puta oko vrata, drhtala je od hladnoće, toliko daju je Nataša
uzela za obe ruke kako bi joj ih ugrejala.
„Naravno da nije", odgovori ona. „Mama ništa nije uradila. Sigurno
je u pitanju neki nesporazum. Mora da su je zamenili s nekim. Moţda
je neko hteo da joj smesti... Znate dobro da ima teţak karakter. Vero-
vatno ima mnogo neprijatelja koji bi jedva čekali da je na nekoliko
sati pošalju policajcima na ispitivanje."
Pokušavala je da se šali, ali nervirao ju je njen povišen, piskav ton
koji je odavao strah.
„Izgledala je tako smireno", dodade ona podignuvši obrve. „Ne čini
li vam se da je to čudno? Kao da se tome i nadala."
Feliks se pobrinuo da zgreje čorbu koju im zatim nasu u tanjire.
„Nisam više gladna", reče Nataša.
„Moraš da jedeš" reče odlučnim tonom pruţajući joj korpu s hle-
bom. „Ti isto, Lili. Uskoro će isključiti gas do sutra i nećemo imati
ništa toplo u ţelucu."
Nataša mu uputi očajnički pogled. Kao da je to sada bilo vaţno! Ali
egzil i rat uticali su na ličnost Feliksa Seligsona. Postao je
pragmatičan i promišljen mladić, koji je veliku paţnju poklanjao
pitanjima preoz-biljnim za njegove godine. Briţan da nikada ne
rasipa hranu, savestan u obavljanju svojih poslova, bio je strog prema
sebi ali i zaštitnik za druge.
„Verovatno nije ona ta koju okrivljuju", reče Lili duvajući u svoju
kašiku da bi ohladila supu.
„Kako to?" iznenadi se Nataša.
„Moţda je tvoj otac taj koji je pravio nevolje."
Nataša je zaprepašćeno pogleda.
„Šta ti to pokušavaš da kaţeš? Moj otac nikada nije uradio nešto
loše. On je bio čestit čovek. Poznati advokat. U svakom slušaju, kada
je počeo rat, bio je već u godinama. Sumnjam da je sklopio dosta
poslova pod okupacijom. Nije mu trebalo to. Odakle ti samo jedna
tako glupa ideja?" reče ona oštrim tonom.
„Znamo da je tvoja majka nevina. Mi nismo jedina jevrejska deca
kojima je pomogla. Sigurno je uradila još dosta toga što mi i ne
znamo. Mrzela je naciste i nikada to nije krila pred nama. Tvoj otac,
naprotiv..."
 Bilo joj je neprijatno i ugrize se za usnu, pogledavši svog brata kao
da je traţila da joj on pritekne u pomoć. Kad je Feliks spustio pogled
na svoj tanjir, Nataši jeza prođe niz kičmu.
„E, sada si već rekla previše, ili premalo", reče ona stisnuvši pesnice.
„Felikse, o čemu mi ona to govori?"
Feliks uzdahnu, zatim skide naočare i poče ih brisati svojom salve-
tom, stoje potvrđivalo daje bio smeten i daje morao da sredi svoje
misli.
„Kada smo ţiveli ovde, pre rata, čuli smo jedan dosta buran raz-
govor između tvojih roditelja. Tvoj otac nas nije rado primao u kuću.
Tvoja majka je morala da insistira. Pričali su, takođe i o Hitlerovoj po-
litici. Njegovi stavovi bili su uglavnom... kako da kaţem... uglavnom
sumnjivi."
Nataši su goreli obrazi.
„Šta, znači prisluškuješ iza vrata? Moţda tata jednostavno nije ţe-
leo Nemce u svojoj kući, bili oni Jevreji ili ne! Moj otac je bio junak iz
Prvog svetskog rata. Nije baš oboţavao Švabe."
Feliks podiţe ruke u znak izvinjenja.
„Zao mi je, Nataša. Postavila si mi pitanje i ja sam ti iskreno odgo-
vorio. Ja mislim da je tvoj otac podrţavao nacističku politiku. U
ekonomiji jednako kao i u spoljnoj politici. Kao i mnogi Francuzi tog
doba, konačno. Mi smo otišli 1940. i više ga nisam video. Moţda je,
tokom godina, bio promenio mišljenje. A moţda i nije", dodade on.
Ove poslednje reči padoše poput sečiva. U kuhinji, čulo se još samo
bubnjanje peći. Lili je zabrinuto posmatrala Natašu, kao da je
naslućivala da ju je povredila.
„Vaše sumnje su odvratne!" viknu devojka skočivši. „Ne verujem ni
u jednu jedinu reč! Tata sigurno nije bio kolaboracionist. Posreći je
ljubomora, to je sve. Mnoge ljude hapse zbog apsurdnih prijava."
„Ima, takođe, i krivaca", promrmlja Feliks. „Treba imati hrabrosti i
pogledati istini u oči. Naročito u zemlji kao što je Francuska, koja još
uvek nosi višijevski reţim na savesti."
„Ne zaboravi da su ti baš Francuzi spasli ţivot. Ne znam da li bi
mnogo Nemaca učinilo isto."
 „Ne, nikada neću zaboraviti šta ste učinili za nas", reče on ozbiljnim
tonom a njegovo lice se zgrči, kao da je osetio svu teţinu tog
priznanja.
„Neverovatno je da ste gajili te sumnje svih ovih godina a nikada
mi o tome niste pričali. Ja sam mislila da medu nama nema tajni."
Feliks slegnu ramenima.
„Šta smo mogli da ti kaţemo? Da je tvoj otac bio pronacistički ori-
jentisan, a mi bili prihvaćeni pod njegov krov? Konačno, trebalo je
imati dovoljno istančan sluh da bi se razumele te insinuacije, ali Lili i
ja smo imali antene zato što smo imali tu nesreću da odrastamo pod
Trećim rajhom. Stavi se na naše mesto. Dolazimo iz jedne zemlje u
kojoj smo bili poniţavani pred našim drugovima iz razreda i izbačeni
iz naših škola... Kako je vreme odmicalo, oduzeli su nam sve. Bili
smo samo klinci, ali više nismo imali pravo da idemo na bazen ni u
bioskop. Neki od mojih drugara bili su prestali da mi se obraćaju, kao
da sam gubav. A naši roditelji..."
Zadihan, on zastade. Lice mu se bilo sledilo od bola. Zbunjeno, lju-
tio se na sebe zbog ovog razgovora koji se odjednom dogodio, ali po-
nekad je imao napade besa koji su ga svojom jačinom plašili.
„Došli su po mog oca u pola noći i odveli ga u koncentracioni logor.
Bez razloga. On je bio zaista nevin! Treba proţiveti sve to da bi se
mogli otkriti oni koji su potajno podrţavali nacističku ideologiju. To
je nešto što se odaje poput smrada", reče on gadeći se. „Meni se od
toga diţe kosa na glavi... Nisam ţeleo da zvuči kao da napadam
mrtvog čoveka, ali bojim se da će hapšenje tvoje majke otkriti
činjenice koje ti se neće dopasti. Bolje da se spremiš na to."
Nataša se uţasnu shvativši da su joj oči pune suza. Veče se bilo
pretvorilo u košmar. Neobično ponašanje njene majke, gnusne reči
Feliksa i Lili prevrtali su joj ţeludac. Ne rekavši ni reč, ona ode i
šćućuri se u svoju sobu.
„Nije trebalo da joj kaţem", reče Lili bolno uzdahnuvši.
„Istina, propustila si priliku da prećutiš. S druge strane, napravila si
joj uslugu. Saznala bi pre ili kasnije."
„Stvarno veruješ u to da je bio kolaboracionist?"
Feliks se zagleda u svoju mlađu sestru, koja je istovremeno osećala
uţas i gnev.
 „Najverovatnije. Ĉovek koji je došao da uhapsi tetka Kseniju činio
se veoma sigurnim u sebe."
„Šta li će joj učiniti?" uplaši se ona.
Znao je da je pomislila na najgore torture i njegovo srce se steţe. Da
li će se ikada osloboditi tog nasilja koje ih je pritiskalo od najranijih
godina njihovog detinjstva, ili su moţda bili osuđeni na to da se
zauvek suočavaju s grozotom? Uzimajući u obzir broj
kolaboracionista, ipak je sumnjao u to da će fizički nasrtati na
Kseniju. Divlje čistke u prvim nedeljama nakon oslobođenja bile su
sada malo slabije, ali u Parizu se povećao broj hapšenja.
„Ne boj se. Ne verujem da će joj se išta strašno dogoditi, osim što će
moţda provesti neprijatnu noć u pritvoru. Sutra ujutru idem da se
raspitam. Sada jedi. Moraš rano da ustaneš da ideš na čas."
Dok ga je sestra ćuteći poslušala, on vrati svoju porciju supe u
šerpu. Prebacivao je sebi što je bio grub prema Nataši. Ako i nije
rekao za svoje sumnje u vezi s njenim ocem, bilo je to zato što neke
istine ne treba govoriti.
On poče da posprema sto, mučen idejom da će sutradan morati u
komesarijat. Nije imao nimalo poverenja u francuske policajce, sve
ono što je rekao Lili bilo je da bi je utešio. Dok ne bude pronašao
svoje roditelje i sestru ţive i zdrave, Feliks Seligson će se čuvati celog
sveta. U njegovim očima, jedino je porodica Osolin uţivala
poštovanje. Bio je prestrašen upadom policajaca u stan, ljutit videvši
ih kako se poput prostačkih zlikovaca ophode prema Kseniji; ipak
nije se pobunio. Poneo sam se kukavički, zaţali on, posramljen. Neće
dozvoliti da ona, koju je nazivao 'tetka Ksenija', trune iza rešetaka. Za
nju, i za Natašu, bio je spreman na sve. Bilo je to pitanje dostojanstva.
I ljubavi, konačno.
 T
rebalo bi izbegavati hapšenje kada imate nalakirane nokte,
pomisli sa ironijom Ksenija videvši ostatke crvenog laka na
svojim noktima. Ona uzdahnu i navuče rukavice. Drvena
klupa na koju su je policajci bili poseli bila je tvrda, promaja joj je
ledila članke a ceo komesarijat smrdeo je na loš ugalj, na strah i na
stare papirčine.
Bili su je ostavili cele noći u tom bezdušnom holu, ne ponudivši joj
ništa, ni čašu vode ni pokrivač. Jedan poznati pijanista čekao je tu već
dva dana. Oko tri sata ujutru, zatraţila je dozvolu da ode u toalet i
nabusiti straţar sačekao ju je ispred vrata. Bila se iznenadila što je
nisu zatvorili u ćeliju, pa je iz toga izvukla utehu; njena situacija ne bi
trebalo da bude očajna. Kada su došli po nju, pomislila je, kao i
mnogi drugi, da će je zatvoriti u logor u Dransi ili u zatvor Fresni,
gde se tada nalazio veliki deo sveta aristokratije i umetnosti, drugim
recima „ kolaboracionistički Pariz". Ĉak je i „Zimski velodrom", sa
sećanjima uţasa, bio pridodat u tu svrhu. Nervozni pritisak strujao
joj je kroz vene i stizao ju je umor. Cele noći nije bila ni oka sklopila.
„Gospođo Vodoje. Pođite za mnom."
Ona se brzo podiţe, malo se zatetura i nagovesti ironičan osmeh.
Tehnika je bila klasična, dosadno banalna: treba prestrašiti
zatvorenika demonstrirajući svoju snagu pre nego što počne
ispitivanje. Barem se radi samo o nervoznom umoru, ohrabri se ona
pomislivši na torture kojima izlaţu najupornije. Nije je bilo strah zato
što je bila nevina, ali plašila se sudskih peripetija. Osim toga, potajno,
Kseniju je i dalje mučio onaj podmukli strah svakog emigranta koji je
nekada posedovao Nansen pasoš ili provizorna dokumenta - da mu
status nije regulisan i da nema jednaka prava kao ostali.
Njen ispitivač nosio je civilno odelo. Bio je to čovek srednje visine,
finih crta lica, s debelim podočnjacima. Razvezana kravata otkrivala
je naglašenu Adamovu jabučicu. Dade joj znak da sedne naspram
njega. Opušci u pepeljari odašiljali su neprijatan miris ustajalog
duvana. Na nekima se video trag ruţa za usne. Među neredom na
radnom stolu, ona spazi jedan pozamašan dosije. Naopako, uspela je
da pročita podebljana slova imena Gabrijel Vodoje. Njeno srce poče
jako da lupa.
„Znate li zbog čega ste ovde, gospođo Vodoje?"
 „Zbog mog supruga, pretpostavljam."
„Zapravo je neko bio tako ljubazan da nam skrene paţnju na slučaj
advokata Gabrijela Vodojea."
„Dozvolite da vas podsetim da je on umro."
„A mrtvi imaju prednost da ne mogu da brbljaju."
Govorio je lakonski, napola spuštenih kapaka, uvaljen u svoju
stolicu. Ksenija se pitala da li je bio umoran od svih ispitivanja.
Poslednja dva meseca, glavni grad vrveo je od članova
oslobodilačkog komiteta, koji su posedovali nelegalne sudske naloge.
Događala su se razna poniţenja, čak i ubistva u najteţim slučajevima.
Situacija je bila još teţa time što se policijska prefektura borila sa
svojim unutrašnjim čistkama, čemu treba dodati i istu situaciju u
sudstvu. Iako je policija odigrala značajnu ulogu za vreme pobuna u
avgustu, nije se mogao sresti nijedan policajac s vojničkom kapom
bez zanimanja za njegov stav u vreme racija i rekvizicija. Takođe, i
pravičnost svih tih improvizovanih sudija bila je na nezavidnom
nivou i izazivala je nepoverenje koje je Francuzima zagorčavalo
svakodnevicu.
Ĉovek uperi svoje plave oči u nju, s podsmehom na usnama.
„Vi ste poreklom Ruskinja, zar ne?"
„Da. S francuskim drţavljanstvom već više od deset godina. Ţelite
da vidite moje papire?"
On nezainteresovano odmahnu rukom. „Imaćemo vremena da ih
prostudiramo kasnije." „Za šta me konkretno optuţujete?"
„Da vidimo" reče on preturajući po dosijeu odakle izvuče jedno
pismo u rukopisu i prelete ga pogledom. Anonimno, naravno.
Primaju ih na stotine nedeljno. To je zaista zapanjujuće.
„Ne sumnjam u to da su te iste osobe s jednakim elanom pisale
vlastima i pre nekoliko meseci", reče ona, ne uspevajući da prikrije
svoje gađenje.
„Ubeđen sam, takođe. Ali vratimo se našem poslu. Po toj osobi, vi
ste izgleda imali običaj da 'prihvatate Nemce u svojoj kući', kao to i
da ste bili redovan gost na koktelima u ulici Lil'."
Ksenija se najeţi. To, u stvari, i nije bila kleveta: Gabrijel ju je pri-
moravao da organizuje večere na koje je pozivao nemačke oficire i
zvaničnike. Takođe je i insistirao na tome da ona ide s njim na
prijeme kod ambasadora Abeca. Mogle su se pronaći fotografije na
kojima je ona ruku pod ruku sa svojim suprugom na izloţbama, na
trkama na 'Lonšanu', kao i na gala večerama posvećenim slavljenju
francusko-nemačkog prijateljstva. Kada je jednom odbila da nastavi s
tom ma-skaradom, nakon što je videla uţasnu sudbinu rezervisanu
za Jevreje tokom masovnog hapšenja u Zimskom velodromu,
Gabrijel je iznenada otkrio jedan nepoznati deo svoje ličnosti. Stavio
joj je do znanja da zna za njene detinjarije i da se neće libiti da
izazove nevolje njenom ljubavniku ukoliko ona ne bude radila ono
što on od nje traţi. Od ove učene osetila je mučninu. U svakoj drugoj
prilici, spakovala bi kofere i otišla, ali sada je bila uhvaćena u zamku.
Ne samo što se plašila da će Gabrijel izdati Maksa nego je morala da
zaštiti i Feliksa i Lili. Samo jedan telefonski poziv mogao je biti
dovoljan da izazove dramu.
„Ne mogu to negirati", reče ona, ukrućena.
Jeţila se pri pomisli na to da mora da pravda svoja dela i postupke
tokom okupacije zato što je smatrala normalnim da sakrije jevrejsku
decu, prenosi informacije i pomogne onima kojima je pomoć bila ne-
ophodna. Na nesreću, moraće da pokaţe dokaze svog dobrog
vladanja kako bi se izvukla iz ove nevolje a ta razmena nije joj se
dopadala. Ksenija nije bila dobra u pravdanju. Svoje odluke donosila
je sama još od svoje petnaeste godine a da nikada nikome nije
polagala račune. Veoma rano, izgubila je naviku da traţi savete od
drugih. Njena porodica bila se oslonila na nju, jer je uvek prijatno
šćućuriti se uz; nečiji čvrst karakter. Ali po koju cenu? Ţivot je
načinio od Ksenije ponekad osornu ţenu, zapovednicu, koja je teško
sklapala prijateljstva i s neverovatnim talentom skrivala jačinu svojih
emocija, svoje ljubavi, kao i svojih rana.
Ona primeti da njen ispitivač govori veoma tihim tonom.
„Molim? Da li biste mogli da ponovite?"
„Nacionalna uvreda, gospođo. Da li te reči imaju neko značenje za
vas?"
Ksenija se oseti kao ošamarena. Mislima joj prođe slika njenog oca.
General carske vojske, kojeg su ubili crvenoarmejci, taj lojalni i dobri
čovek zaprepastio bi se da zna da mu kćerku optuţuju za povredu
časti. Samo na tu pomisao, osetila se ukaljano.
 „Ovaj izraz bi vrlo verovatno mogao da vas pošalje pred sud",
nastavi on a Kseniji se učini da ugleda tračak zadovoljstva u
njegovom pogledu. „Daje vaš suprug preţiveo, sigurno bi bio
osuđen. Nečastan građanin, eto šta je on bio", izjavi on pritiskajući
kaţiprstom dosije. „Jedan od onih kolaboracionista druge kategorije,
kako ih zovu, oboţavatelj naših neprijatelja, profiter koji se bogatio
dok je Francuska patila. Zbog ljudi kao što je on trebalo je izmisliti
ovu novu kaznu. Ali vi ne govorite ništa, gospođo... Zato što nema
šta da se kaţe, zar ne?" nastavi on ponesen besom. „Vidim da se
Vodoje hrabro borio u Prvom svetskom ratu. E pa, morao bi se
pozdraviti sa svojim odličjima. I sa svojim zvanjem advokata!
Njegova imovina bila bi mu oduzeta. Kada sam saznao da je umro,
priznajem da mi je bilo krivo. Samoubistvo, čini mi se, je li tako?
Kako je to praktično", zaključi on, podrugljivim tonom.
Slabunjav i bezizraţajan čovek bio se transformisao. Na jagodicama
su mu se pojavile crvene fleke i streljao je Kseniju mračnim
pogledom. Ona pomisli na Fukijea Tenvila iz Francuske revolucije,
čiji su ponosni naslednici modernog doba bili sovjetski staljinovci.
Takav tip čoveka bio je opasan; rasuđivanje njegov najgori neprijatelj.
Kao i uvek, u najteţim trenucima njenog ţivota, Ksenija ponosno
podiţe bradu.
„Mrtvi se ne diraju, gospodine", naglasi ona. „Moţete da osuđujete
postupke mog supruga tokom okupacije, ali ne i da skrnavite njegov
grob. To vam zabranjujem."
„Ne moţete vi meni ništa da zabranite!"
„Moj suprug je platio svoje slepilo. Nije nikoga odao i nikoga nije
poslao u logor. Nije mu poslat sanduk kao pretnja osvetom i
sumnjam u to da se njegovo ime našlo na listama kolaboracionista
koje su objavljivale novine u ilegali. Ne branim njegove greške. Ja
samo preciziram daje on delio mišljenje jednog broja Francuza. Ti isti
koji su, nekoliko nedelja ranije, pozdravljali maršala Petena i generala
De Gola.
Moj suprug je pogrešio, slaţem se s vama, ali on nije bio kriminalac.
I ne smete prljati njegov grob!"
 Bila je povisila ton i fiksirala ga svojim nemilosrdnim, sivim pogle-
dom. Nepokretna na svojoj stolici, u grudima joj je srce lupalo kao
bubanj.
„Shvatam", promrmlja on, ukrstivši prste obe ruke. ,,A sada, da bi-
ste pokušali da se opravdate, sigurno ćete izvući iz šešira vašeg
malog Jevrejina. Vi takvi, uvek imate po jednog štićenika da biste se
oslobodili krivice. Samo napred, slušam vas. Osećam da ću se još
zabavljati."
Ksenija stisnu usne. Radije bi upoznala ćelije Fresnija nego se povila
pred ovim čovekom.
„Ne kaţete ništa. To i nije baš dobra taktika za odbranu, draga gos-
pođo. Ljudi čame iza rešetaka i za manje od ovoga."
„Nemam za šta sebe da krivim. Govoriću kada se budem našla pred
sudijom dostojnim svoga zvanja. A sada, savetujem vam da me
pustite odavde svojoj deci, jer to anonimno pismo nije sudski dokaz."
„Kakva arogancija! Mislim da mi se više dopadate kada ćutite. Kako
se usuđujete da me pogledate u oči? Vi, koji ste ove uţasne godine
iskoristili da biste se obogatili i do guše utonuli u sivo trţište?"
Besan, on se nagnu nad njom. Imao je beličaste tragove pljuvačke u
uglovima usana.
„Viđam ih na desetine takvih kao što ste vi u ovom elegantnom
kvartu. Gadite mi se! Pijavice, eto šta ste vi! Jadne pijavice. Poslaću
vas na kratkotrajni boravak u Depo pa ćemo videti da li ćete tamo
postati malo ljubazniji."
On htede da napiše naređenje na jedan papir, ali olovka prestade da
radi. Besan, on je baci u drugi kraj prostorije i izlete napolje. Cim je
nestao, Ksenija dohvati pismo kako bi ga prostudirala, traţeći neki
trag o njegovom autoru. Rukopis crnim mastilom bio je stisnut,
nepravilan, slova ispisana sitno, s krupnim velikim početnim slovom.
Nezadovoljna, ona shvati da nije mnogo otkrila. Očekivala je da će
prepoznati švrakopis svoje domarke, s kojom nije bila u dobrim
odnosima, ali nije se radilo o njoj. Ksenija se vrati na svoju stolicu i
nervoznom rukom zagladi svoju sivu, vunenu suknju.
Uţasavala se mračnih, promiskuitetnih ćelija koje su je čekale u
zatvoru. Najviše ju je ljutila ova nepravda, ali nije imala srca da
okrivi Gabrijela pred ovim odvratnim čovekom. Duboko u sebi, nije
mogla da se odupre osećanju saţaljenja prema svom suprugu.
Osećala je odgovornost za njegovo rastrojstvo koje ga je gurnulo ka
samoubistvu. U jednom teškom periodu njenog ţivota, Vodoje joj je
pomogao i bio primeran otac. Na tome će mu zauvek ostati zahvalna,
izuzev onoga što joj je priređivao poslednjih godina zajedničkog
ţivota.
Šta će biti s njenom decom? Kako da ih obavesti šta joj se događa?
Nije ni na trenutak sumnjala u to da će Feliks paziti na Natašu i Lili.
Pokazala im je gde je u stanu sakrila novac. Tako su mogli solidno da
se hrane, jer bonovi za obrok nisu bili dovoljni da utole glad trima
adolescentima. Izgledalo je da će biti odsutna duţe nego što su
očekivali. A zatim, šta će biti s njenim poslom? Sindikalna komora
računala je na nju a i njoj je posao bio potreban. Sada, kada su
Gabrijelovi računi bili blokirani, morala je da se snađe sama, što nju i
nije plašilo. Više joj se sviđalo da bude udovica i sama. Udate ţene
bile su tretirane kao nesposobne. Pod tutorstvom svojih muţeva, nisu
imale pravo ni na svoj račun u banci, niti na to da primaju platu. Na
početku braka, Kseniji je bilo veoma teško da se navikne na te
prinude koje je smatrala apsurdnim.
Na vratima se pojavi jedan policajac.
„Pođite za mnom, gospođo. Gospodin Martino je sprečen. Moram
vas odvesti u Depo."
Napolju, nad Parizom se podizalo jedno prljavo praskozorje. Fasade
sa zatvorenim ţaluzinama pokazivale su svoje ćudljivo lice. Ulice su
bile puste. Vlaţan i hladan vazduh stisnu Kseniju poput klešta. Bolje
bi mi bilo da sam razgovarala sa onim odvratnim debilom, zaţali ona
penjući se na crnu prikolicu. To nije bio prvi put da joj je sopstveni
ponos smestio, ali ovoga puta, plašila se da će zbog toga gorko
zaţaliti.
Nataša je čekala u jednom od salona kuće Lelon, u aveniji Matinjon.
Dekor je bio beo, devičanske čistoće, uklopljen s gipsanim
draperijama koje su stvarale iluziju pokreta. Pod ugašenim lusterima,
prazne stolice nizale su se duţ zida. Ĉulo se dobovanje kiše o
prozore. Postavljene na jednom stolu, figure dve lutke od kovanog
gvoţđa ispisivale su veličanstvene senke.
 Nervozna, šetala je po prostoriji. Bila je slabo spavala, uznemirena
burnim razgovorom s Feliksom i Lili. Kako su sati prolazili, prisećala
se svojih razgovora sa ocem, u potrazi za nekim znakom, ali ona se
njega sećala kao plemenitog čoveka, koji nije umeo ništa da joj odbije.
A kako je ona to koristila! Bila je tada tako mala, dete koje još ništa
nije znalo o ţivotu. Rat se potrudio da im otvori oči. Zaista nemoguće
da se ta slika poţrtvovanog oca pomiri sa onom slikom čoveka koji se
poneo nedostojno i nečasno. Ali politički stavovi nemaju ništa sa
osećanjima. Da li su Feliks i Lili mogli biti donekle u pravu? Ipak je
morala sebi da prizna da joj se otac uvek činio tajanstvenijim od
majke. Ponekad bi ga zatekla kako sedi duboko zagledan u nju, kao
da je strahovao od toga da je ne zadesi neka nesreća, a devojčica je,
okrepljena tom tihom paţnjom, osećala ponos. Mada, umeo je takođe
da bude bojaţljiv i previše poslušan. Ne poštuje se onaj koji vam
nikada ne odoleva. On nije po-sedovao onu, ponekad uvredljivu
odvaţnost njene majke. S Ksenijom, stvari su bile jednostavne, njen
jasan autoritet, i ona je bila ta kojoj se Nataša okretala kada je bila
zabrinuta. Setila se vazdušnih napada koje su pretrpeli kada su beţali
iz Pariza, pred dolazak Nemaca. Zahvaljujući odlučnosti njene majke,
nije je bilo strah. Nataša je imala potpuno poverenje u nju. iako joj se
njene odluke nisu uvek dopadale, zato što je znala da majka sve radi
samo za njeno dobro. Ta ljubav pruţala joj je sigurnost. Zbog toga
uţasavala ju je pomisao na to da joj je majka u zatvoru, sigurno
nemoćna i uplašena, i bila je spremna na sve da bi je što pre
oslobodila.
Rano ujutru, otišla je s Feliksom u komesarijat. On se bio izvinio za
svoje grube reči od prethodnog dana, i iako mu je Nataša nevoljno
oprostila, ipak nije bila osvetoljubiva. Zaprepašćena saznanjem da joj
je majka prebačena u Konsijerţeri, počela je da viče na policajca, ţa-
leći se na nepravdu, i Feliks je morao da je uhvati za ruku kako bi je
izveo napolje. Objasnio joj je, zatim, da ne sluţi ničemu da se svađa s
policajcima koji nisu imali ovlašćenje nad dosijeom. Trebalo je potra-
ţiti pomoć od prijatelja na visokim poloţajima. Feliks je poţurio da
telefonira tetka Maši, Ksenijinoj sestri koja je bila ostala u Nici, kako
bi im ona nabavila potrebno svedočenje pokreta otpora koji je Ksenija
podrţavala. S druge strane, Nataša se setila Lusijana Lelona.
 Bio je to prvi put da je Nataša ušla u rafinirani svet visoke mode u
kojem je njena majka briljirala tokom nekoliko godina. Kada je
pozvonila na vrata, otvorila joj je mlada ţena u strogoj crnoj haljini,
oţivljenoj belom čipkastom kragnom i bisernom ogrlicom. Pod
njenim ispitivačkim pogledom, Nataša se osetila postiđeno. Neke
ţene uspevale su za tili čas da joj poljuljaju samopouzdanje. Rekli su
joj da sačeka u tom salonu. Ona ispravi svoju, odjednom preusku
suknju, i povuče rukav na dţemperu ne bi li sakrila zakrpu kojoj je
falilo spretnosti. Mislite da sam neka jadna provincijalka, pomisli ona
ogledajući se u velikom ogledalu, nezadovoljna što nije našla
vremena da se obuče kako priliči. A majka je toliko puta kritikovala
njene neverovatne kombinacije. Ksenija je uvek bila savršeno
elegantna, čak i u običnoj muškoj košulji i pantalonama, dok je
Nataša oblačila prvo što joj dode pod ruku, i još uvek je često imala
izgrebana kolena i raščupanu kosu. Ali kako nadjačati tu grozni-
čavost koja ju je neprestano vukla da izađe iz kuće, i na kišu i na
vetar? Ĉinilo joj se da je svoje telo uspevala da ukroti samo kada bi
pošla u neku avanturu. Mrzela je da ostaje zatvorena u nekom
nakinđurenom salonu ili otmenoj sali, koji su je gušili. Još kao malu
devojčicu, nije je drţalo mesto, stoje iscrpljivalo njene guvernante.
Srećom, uspela je da, godinu dana ranije, završi gimnaziju, i upravo
se upisivala na fakultet gde se nadala da će pronaći veću slobodu.
Nervoznom rukom, pokušala je da dovede u red svoju kosu. Ispod
šiški, imala je podočnjake. „Ličim na strašilo", ljutito progunda ona.
„Ali ne, gospođice! Nema ništa šarmantnije od ptića ispalog iz svog
gnezda."
Ĉovek vedrog lica, sa zaliscima na čelu i prosede kose, obučen u
elegantno sivo odelo koje je sakrivalo simpatičnu gojaznost,
posmatrao ju je veselim očima. Pod rukom je nosio svitak od tila boje
slonove kosti i od muslina tirkiznoplave boje sa sitnim belim
tufnama, koji paţljivo spusti na jedan sto.
Zatim joj je prišao kako bi je izbliza zagledao. Dok joj je srce lupalo,
Nataša oseti kako joj obrazi gore.
„Visoka, silueta balerine, lep vrat, elegantan profil... A gospodinu
Lelonu se naročito dopadaju plavuše poput vas. Ne plašite se, najpre
ćemo vas osloboditi te grive. Ali prošetajte malo, devojko", zapovedi
o.i jednim pokretom ruke. „Hajdete, ne budite stidljivi!"
„Izvinite, gospodine, ali mislim da se radi o nekom nesporazumu."
„Vi niste došli kao maneken?" iznenadi se on. „Ne, nikako... Došla
sam zbog svoje majke. Vi je sigurno poznajete: Ksenija Vodoje. Hoću
reći, Ksenija Osolin."
„Znao sam da me na nekoga podsećate", reče on prasnuvši u smeh.
„lzvinjavam se na grešci, gospođice, ali kako da mi na tome
zamerite? Krv ne moţe da prevari, nije li tako? Majka vam je prenela
lepotu u nasledstvo. Jeste li danas došli s njom? Baš sam doneo
tkanine za prve probe na našim lutkama. Veoma nam je stalo do ove
izloţbe. Konačno ćemo oţiveti visoku modu dostojnu tog imena.
Pogledajte ovo savršenstvo!" uzviknu on okrećući ka svetlosti til
ukrašen šljokicama.
„Problem je što je ona u zatvoru."
On je pogleda širom otvorenih očiju.
,,U zatvoru?"
„Od juče. Odveli su je u Depo, u Konsijerţeri. Nije učinila ništa,
uveravam vas!" poţuri da kaţe Nataša, sa odvratnim osećajem da od
svoje majke pravi kriminalca. „Optuţuju je da je bila
kolaboracionist."
„Ah, i nju, dakle", reče on s grimasom.
„Došla sam da vidim gospodina Lelona u nadi da će doći i svedo-
čiti u njenu korist. On je vaţna ličnost i njegova intervencija bi imala
uticaja. Ne mogu da pronađem svog ujaka Kirila, koji se bori u fran-
cuskim oslobodilačkim snagama, a moja tetka Maša i dalje ţivi u
Nici. Nemam druge pomoći."
„Vaš otac?"
Ona preblede.
„Moj otac je umro pre dva meseca."
„Gospode, jadno dete! Naţalost, gospodin Lelon nije ovde, biće od-
sutan nekoliko dana. Elem, 1 on sam bio je ţrtva ruţnih nameštaljki.
Prošlog meseca, u jednom prostačkom članku, lAudili su se da ga
optuţe da je „diktator mode", moţete li da zamislite? I JJo bi Nemci,
bez njegovog uticaja, prebacili parišku visoku modu u Berlin, gde bi
ona izgubila svoju dušu. Ako se dobro sećam, baš mu je vaša majka
tada pomogla."
Nataša klimnu glavom.
„Mislim da je bilo tako."
„Biće besan kada bude saznao da je Ksenija nepravedno optuţena.
Dođite sa mnom, iz ovih stopa ćemo da telefoniramo u sindikat da
vidimo šta moţe da se učini."
Ljubaznost tog čoveka pogodila ju je pravo u srce i ona povrati
nadu. Na licu joj zasija širok osmeh. On se, nakratko, paţljivo
zagleda u nju.
„Kakva šteta što ne ţelite da postanete manekenka!" uzdahnu on.
„Vi tako sijate, mogli biste biti prava inspiracija."
„Izvinite, gospodine, ali niste mi rekli vaše ime", reče ona postidevši
se, dok je on išao iza nje.
,,Oh, baš sam nespretnjaković. Zovem se Kristijan Dior. Vaša majka
i ja imamo nešto zajedničko, znate", reče on tihim glasom. „To su
snovi o bogatstvu koji su nas doveli u svet mode, ali ona je prava
muza a ja sam samo obični modelista u ovoj slavnoj kući. Dođite
brzo, dete moje, ne usuđujem se da pomislim da Ksenija čami u ćeliji
Marije Antoanete..."
Umotana u svoj kaput, Ksenija je drhtala od hladnoće. U mračnoj,
niskoj sali na kraju sveta, jedna ţena nije prestajala da kašlje, oštro
hripanje grebalo joj je grlo, što je uţasavalo ostale ţene oko nje. Bilo
ih je skoro dve stotine; sedele su na vlaţnom podu, izgubljenog
pogleda, retko razmenjujući po koju reč. Neke su već dva meseca
trpele tu bedu. Stigavši, Ksenija je bila prepoznala neke poznate ţene
i nekoliko slavnih glumica. Pričalo se da je jedna od njih koristila stan
konfiskovan jednoj jevrejskoj porodici, a da je neka druga imala
nezakonito dete s nekim nemačkim oficirom. Ksenija je bila odlučila
da se ne zbliţava ni sa kim, ignorišući to da li su krive ili ne, što je
više volela da ne zna. Pretpostavljala je da se i one isto pitaju u vezi s
njom, što joj je smetalo jer se smatrala nevinom, ali kao i obično, nije
pokušavala da se pravda.
Pokušavala je da diše na usta kako bi izbegla smrad znoja i urina.
Noću joj se činilo da čuje grebanje insekata pa je morala da se kontro-
liše da se ne raskrvari češanjem. Tokom tih poslednjih pet dana, u
više navrata traţila je da razgovara s nekim advokatom, ali straţari bi
samo slegnuli ramenima na to. Koliko dugo ću ostati zatvorena u
ovoj rupi pacova, pitala se, očajna. Istraţne sudije su gomilale dosijee,
nemajući dovoljno ni vremena ni načina da ih rešavaju u razumnom
roku. Ne pada mi na pamet da ovde ostavim svoje zdravlje, pomisli ona,
dok ju je obuzimao napad kašlja.
Kakav apsurd! Ona koja je utekla boljševičkim zatvorima, nacistič-
kim tamnicama, našla se u pariškoj ćeliji, gde su je zatvorile pristalice
jedne Francuske, koja je ţelela da bude „čista i jaka", obnovljena i
oprana od svih prljavština. Ali to neće biti tako jednostavno. Neki od
kolaboracionista biće prestrogo kaţnjeni, drugi će se olako izvući. Pre
nego što je umro, Gabrijel joj je to i objasnio. Lako će biti okriviti
novinare ili ţene. Prve će izdati reči, druge njihova tela, ali od svih
tih krivaca koje je lako staviti na stub srama, koliko njih će se izvući
kroz rupice na mreţi skrivajući duboko u sebi svoje odvratne tajne?
Ksenija Fjodorovna bila je besna. Bilo joj je dosta! Ona ustade,
prekorači preko ţene pored sebe i uputi se prema vratima na dnu
sale, na koja poče da kuca, čvrsto rešena da im dosađuje dok ne
popuste.
Začudo, ovoga puta je pobedila. Dok su je vodili niz hodnik s prlja-
vim prozorima, zaslepe je dnevna svetlost. Straţar odgurnu vrata i
uvede je u jednu malu prostoriju. Kad Nataša i Feliks ustadoše sa
svojih stolica, Ksenija se iznenađena trgnu. Po zaprepašćenom izrazu
lica svoje kćerke, Ksenija pomisli daje, verovatno izgledala
zapušteno. Zatečena, ona rukom zagladi svoju prašnjavu kosu. Retko
kada se osećala tako poniţeno.
„Gospođo Vodoje, izvinjavam se!" povika nepoznati čovek. „Dogo-
dila se strašna greška. Sedite, molim vas."
On poţuri da joj doda stolicu, dok gaje Nataša posmatrala s
gnušanjem.
„Jeste li dobro, tetka Ksenija?" prošaputa Feliks, prebledeo.
„Naravno, deco", reče ona osmehujući im se. „Ne umire se od ne-
koliko dana provedenih u francuskom zatvoru. Iako su uslovi zaista
gadni", naglasi ona oštro pogledavši čoveka koji je delovao
zabrinuto.
 „Vaša kćerka i gospodin Seligson doneli su potrebne dokaze koji
vas oslobađaju krivice, gospodo", nastavi on, nervozno kliknuvši
jezikom. „Dozvolite da vam se predstavim, Ţil Gamblan, istraţni
sudija. Ovde imam nekoliko pisama, jedno je od Centra za pomoć
deci, od izvesnog gospodina Muse Abadija koji tvrdi da ste pomagali
tokom okupacije. Zatim, jedno pismo od gospodina Lelona, iz
Sindikata krojača. A i gospodin Seligson, ovde prisutan, kao i
njegova sestra, svedočili su da ste im vi spasli ţivot."
Ksenija se zahvalno nasmeši Feliksu. Dakle, on i Lili se nisu dvou-
mili da otkriju svoj pravi identitet kako bi joj pomogli. To je bio
dokaz ljubavi čiju je teţinu ona znala da ceni.
„Uostalom, jasno je da vi nemate ništa s pomalo nezgodnim dosi-
jeom vašeg supruga", nastavi sudija.
Ksenija primeti drhtaj koji obuze njenu kćerku. Tada shvati da Na-
tašino zaprepašćenje zbog njenog izgleda neće biti ništa u odnosu na
otkrića s kojima je devojka trebalo da se suoči. Ona^spusti svoju
ruku na Natašino rame. Samo da sudija ne ospe paljbu A Gabrijelu!
Nije bilo ni vreme ni mesto.
„U tom slučaju, gospodine sudijo, da li bih mogla da napustim ovo
mesto, za koje me neće vezivati lepe uspomene? Malo sam umorna."
„Naravno, draga gospođo! Razumite nas. Ima toliko dosijea koji se
gomilaju. I mi grešimo, mada, posle svega što se događalo, ne moţe
ni biti drugačije, zar ne?"
Pričajući, stavljao je pečate na razne papire. „Ne znam, gospodine,
ali samovolja nikad nije vodila ničemu drugom osim diktaturi i smrti.
Nijedan reţim, bio on i demokratski, ne moţe sebi dozvoliti pravdu
koja se ne poštuje."
On joj pruţi sveţanj papira preko svog stola, pretrpanog dosijeima.
„Izvolite, gospodo, razumem vašu ljutnju, ali verujte mi, Republika
čini sve što je u njenoj mogućnosti u teškim uslovima. Treba imati
pove-renja. Nakon nekoliko trzaja, ţivot će nastaviti svojim
normalnim tokom."
Ksenija stisnu usne da ne bi odgovorila. Republika, kako da ne!
Govorio je o njoj s nekim gotovo mističnim divljenjem u svom glasu.
Pojedini su hteli da nastave kao da je višijevski reţim bio samo
prolazna faza, realizovani košmar starog senilnog maršala, tuţno
krvava ludost, rođena 16. juna 1940. dana kada je okončana vlada
Pola Rejnoda i ponuđeno primirje. General De Gol oslanjao se na ono
što je smatrano ilegalnim tokom četiri godine kolaboracije drţave, ali
Ksenija se pitala da li će to neograničeno punomoćje biti dugog roka.
Previše ljudi sličnih Gabrijelu, verovalo je u Višijevu legitimnost.
Istorija se ne rasparčava. Ona je jedna i nepodeljiva. Kao i čovekov
ţivot.
Napolju, ona se okrenu ka Seni, stojeći između Feliksa i Nataše, i
podiţe lice prema suncu kako bi udahnula punim plućima. „Mama,
uţasno mirišeš", reče Nataša namreškavši nos. Nekoliko meseci
kasnije, u Muzeju dekorativne umetnosti, u ulici Rivoli, vrvelo je od
posla. Ĉulo se udaranje čekića radnika koji su završavali postavljanje
dekora. Na merdevinania, mlada ţena sa elegancijom pravog
akrobate proveravala je da li su zastori od crvenog somota čvrsto
zakačeni. Kristijan Berar šetao je sa svojim četkicama u ruci, s
keceljom kao togom, i nanosio poslednje poteze na imitaciju mermera
i minijature iz pozorišta koje je on sam oslikao. S vremena na vreme,
odjeknuli bi zvuči muzike, koji bi se odmah zatim ugušili u
umirućim jecajima.
Sa sveskom u ruci, Ksenija je nadzirala da svaka figura pronađe ono
mesto koje joj je bilo predviđeno na postavci. Karusel od sirena i ko-
nja stajao je uz čarobnu pećinu, rešetke ograde od gvozda na carskoj
palati nalazile su se u blizini fasada Gradskog ostrva. Više osoba bilo
je zaduţeno za postavljanje lutaka, tako da pokreti njihovih ruku ili
nakloni njihovih glava stoje u harmoniji. Trebalo je paţljivo rukovati
tim skulpturama fantazmičnih armatura, s licima od gipsa, s
perikama, rukavicama i šeširima, malim kišobranima i minijaturnim
koţnim tašnama, skrivajući čak i od indiskretnih pogleda svileno
donje rublje. Mesecima, Ksenija se divila preciznom radu ruku koje
su zimu provele umotane u rukavice bez prstiju pored jadnih peći
koje su odavale iluzornu toplotu, jer struje nije bilo. Neki su bili
primorani da svoje radove završe uz svece.
„Pazite!" uzviknu ona podiţući cipelu koja je bila spala sa stopala
lutke obučene u tirkiznoplavu Lelonovu haljinu.
Grubim glasom, sa oštrim slovenskim akcentom - podsećanje na
rodnu Rusiju - Boris Košno grdio je majstora svetla. Svi su bili na
ivici nerava, jer je izloţba trebalo da počne za dva sata. Gledajući ih
uţurbane oko tih lutaka ukrašenih velurom i brokatom protkanim
zlatom, u dugim suknjama od tila, ali i krznenim bundama i
strukiranim sakoima, moglo se pomisliti da su to odrasli koji se
igraju kapriciozne dece. Ali krojači, vlasuljari, modisti, čizmari,
frizeri, koji su bili posvetili toliko truda ovom spektaklu, kojem su
takođe i finansijski doprineli, samo su sledili tradiciju koja je poticala
još iz srednjeg veka kada su putujuće lutke već hvalile modu
prestonice po dvorovima. Svi su bili svesni uloga; trebalo je podsetiti
da pariška visoka moda nije mrtva. Umeće tih umetnika vaţilo je za
jedinstveno u svetu i oni će opet zasijati u velikom pozorištu ţivota
gde su te lutke bile samo šarmantni simbol. Očekivalo se na desetine
hiljada posetioca.
Ksenija, zamišljena, zastade ispred crno-belog dekora koji je bio
postavio Ţak Kokto. Predstavljao je sobu kućne pomoćnice
opustošenu poţarom, jednu nepomičnu nevestu, kao da je bila
smrtno ranjena, nad kojom je, trijumfalna, u večernjoj haljini, letela
veštica na metli. Veran svojoj nesputanoj fantaziji, vizionarski poeta
umeo je da pomeša gorčinu napuštenosti i brutalnost smrti s jednim
renesansnina^enčanjem proţetim opasnošću. Tada još nije znala da
će je ta scena propkniti neko vreme kasnije, neočekivano, dok bude
koračala kroz ruine Berlina, stegnutog srca, traţeći čoveka kojeg je
volela.
Ţurili su da stignu na vreme, ne ţeleći da propuste ništa od spek-
takla. Nataša, Feliks i Lili grabili su kroz dupli red pripadnika Naci-
onalne garde u svečanim uniformama. Paviljon Marson ukazao se u
svom najlepšem svetlu. Mlade nasmejane manekenke dočekale su ih
s programom na čijem se omotu nalazila ilustracija Kristijana
Berarda.
Masa je bila zgusnuta, vesela takođe, jer je konačno mogla da se
opusti nakon mrske zime tokom koje je Pariz cvokotao od hladnoće,
praznog stomaka. Ţelja za uţivanjem ogledala se na uţarenim
pogledima i šapatima punim divljenja. Svi su bili tu da bi videli i bili
viđeni, kao u najlepšim vremenima pariške mode. Ţene su bile
ogrnute krznom. Nataša prepozna vitku siluetu Lusijana Lelona, u
tamnom kaputu, s belim šalom oko vrata. Posetioci su prolazili kroz
dekor u gotovo religioznoj tišini. Jedino svetio koje je postojalo
prolazilo je kroz makete, što je prijemu davalo zanosnu leţernost.
„Ovo je neverovatno!" uzviknu Lili, naginjući se napred toliko da je
Nataša morala da je uhvati za kaiš kaputa. „Ĉak i dugmad su prava.
A vidi te svečane haljine! Bude ţelju za plesom cele noći, čini li ti se?"
Dok se Lili oduševljavala poput deteta, Feliks dade odeći jednu,
dosta precizniju ocenu.
„Već se nazire buduća moda" konstatovao je gurnuvši prstom svoje
naočare. „Pojavljuje se nova silueta. Uzak struk, naglašeni bokovi, ši-
roke suknje. Po mom mišljenju, treba nastaviti sa starom tradicijom
korseta. A vidite asesoare: moţete reći zbogom vašim velikim
tašnama, gospođice. Evo povratka pisma tašne u koju staje samo
pudrijera. I belo se, takođe, vraća u modu, sa svojom simbolikom
čistoće i slabosti. Treba da se naviknete: ţena će opet biti ţena, i to
nije prerano", reče on zadirkujući Natašu.
„Ne poznajem te tako ludog za ţenskom modom", iznenadi se ona.
On slegnu ramenima, odjednom se osetivši pogođenim. „Verovatno
mi je to u krvi. Kuća 'Lindner' bila je jedna od najpre-stiţnijih robnih
kuća u Berlinu a mama je dobila zlatnu medalju na Međunarodnoj
izloţbi 1937", precizirao je on, ponosno. To je ţena koja nam je
prenela ukus za lepe stvari. Jedno vreme bila je poznata čak i u
Americi. U Njujorku su se otimali za njenu marku. Detinjstvo sam
proveo gledajući je kako dizajnira svoje kolekcije. Dešavalo mi se da
radim domaće zadatke u njenoj kancelariji dok je ona birala tkanine.
Ponekad bih joj i sugerisao. To me je veoma zabavljalo."
„Nemoj mi reći da ćeš postati kreator!" našali se Nataša, koja je
otkrivala nepoznato lice tog mladog čoveka.
Feliks se namrači. Oseti se izazvan ispitivačkim pogledom svoje
prijateljice, kao da je bio otkrio neku, pomalo srameţljivu tajnu.
„Trebalo bi podići našu firmu na noge. Bog zna staje od nje ostalo!"
reče utučen, pomislivši na aktuelnosti koje su prikazivale Berlin
srušen bombardovanjima. „Ali ne bih se bunio da radim s mamom.
Kuća 'Lindner' pripada našoj porodici već duţe od jednog veka, i to
nasledstvo računa na mene. Oduvek je bilo očigledno da ću igrati
neku ulogu u tome, a bolje da to bude što pre. Ne mislim da gubim
vreme na dugačka, uzaludna studiranja."
 Nataša ga je zaprepašćeno gledala. U njenim očima, Feliks je bio
rođen u ratu. S prisvojenim pasošem, otetim iz grobnice jednog de-
teta u nekom mračnom selu u regiji Soma čija su sva ostala
dokumenta bila spaljena, on je bio samo senka, bledi odraz samog
sebe. Njegovo detinjstvo pripadalo je jednom potonulom svetu, skoro
nestvarnom, a nije bilo nikakvih kontura koje bi oblikovale njegovu
budućnost. Ţiveo je kao talac situacije na koju on nije imao nikakvog
uticaja. Ponekad, pričao bi joj o Berlinu i o svom nekadašnjem ţivotu,
ali sve se to njoj činilo nerealno. U školi je bio vredan učenik koji je
izbegavao da pravi nerede i uvek na vreme donosio domaće zadatke,
dok je ona trpela kazne zbog sklepanih tekstova. Za jednog jedinca,
Feliks je bio neočekivani drugar, i Nataša iznenada shvati kako joj je
laskalo da nameće svoju volju jednoj poslušnoj duši. Prvi put,
otkrivala je mladog čoveka koji je izvlačio ponos iz svoje prestiţne
prošlosti i koji se suočavao sa svojom budućnošću. Ĉak su se i crte
njegovog lica bile promenile. Izgledao je odlučno: istaknuta vilica,
snaţan pogled. Ona primeti da je paţljivo odabrao odeću za izloţbu:
tamno odelo, koje je njena majka bila prepravila od ujka Kirilovog
kompleta, crvena kravata, svilena maramica koja proviruje iz dţepa.
Sa začešljanom kosom, mirisom kolonjske vode na koţi, Feliks
Seligson više nije ličio na njenog ortaka u dečjim igrama. Natašino
srce poče brţe da kuca. Zbunjena, ona zavuče ruke u dţepove svog
kaputa. Prateći Lili, koja je bila nestrpljiva, mladi ljudi nastavili su sa
obilaţenjem, ali Nataša je teško uspevala da se koncentriše. Lutke su
se zbrkale pred njenim očima; pruge, karo i škotski motivi različitih
modela odeće stvarali su neobične kaleidoskope. Od sada, osećala je
Feliksovo prisustvo i ne gledajući ga. Bio je najedanput porastao i za
glavu viši od nje. Da mu je prišla, mogao je da je zagrli jednom
rukom i ona bi pronašla mesto na njegovom ramenu. Ona primeti da
je izgubila svoje rukavice i program. Pošto su je odgurnuli uţurbani
posmatrači, udaljila se od svojih prijatelja i izdvojila se, zatim se našla
pred scenom jednog pristaništa. Male putne torbe stajale su
napuštene na doku, pored broda s pocepanim jedrima, neobično
krhkog, a lutke su izgledale usamljeno i ranjivo. Iz postavke je
proizlazila neka nostalgija neprikladna toj bajnoj večeri.
 Nečija ruka spusti se na njeno rame. Ona udahnu parfem svoje
majke a svetlost iz makete osvetli pravilan profil, prav nos, oivičene
usne, plavu kosu umotanu na potiljku i pričvršćenu mreţom, bisere
na ušima. Kao što se to često dešavalo, zatekla ju je lepota njene
majke, ispunivši je divljenjem i stidom, jer ju je podsećala na njenu
sopstvenu nespretnost.
„Vidim da ti se dopada delo Ţorţa Vakeviča", reče Ksenija. „To je
filmski dekorater koji je 1920. godine došao iz Rusije, kao i mi. Rođen
je u Odesi."
„Pristanište u nedodiji", pročita Nataša naslov makete. Njena majka
zagleda scenu, zatim promuklim glasom dodade: „Bilo je ovoga u
Odesi, februara 1920."
Ganuta maketom svog sunarodnika, Ksenija Osolin dozive čudan
osećaj da se ponovo nalazi u pretrpanoj luci, gde se sakupilo na hi-
ljade terorisanih Rusa, progonjenih boljševičkim granatiranjem. Ĉula
je jauke ranjenih vojnika, osećala ledeni vetar na svom licu, ruku
male Maše stisnutu u svojoj da joj se ne bi izgubila u gomili. Opet je
videla svoju majku, uţarenog pogleda, koja će podleći tifusu na
jednom ne-srećnom brodu, a njanjuška je drţala Kirila u naručju. Bili
su pošli u nepoznato, ne ponevši ništa osim malo nakita koji je
morala da proda da bi preţiveli. Kako se samo plašila tog dana, na
tuţnom pristaništu u Odesi, ali to niko nikada nije saznao.
„Jesi li dobro, mamuška?" upita Nataša. „Sva si prebledela."
„Izvini. To je od uzbuđenja zbog izloţbe. Kakav ogroman uspeh.
Slaţeš li se?"
Ksenija se naljuti na sebe zbog te iznenadne slabosti. Nije bio njen
običaj da se prepusti bolnim uspomenama iz prošlosti. Kćerka ju je
zabrinuto posmatrala i ona se potrudi da se nasmeši. Nipošto je nije
smelo potresati to krhko primirje koje su zaključile nakon burnih
razgovora. Ksenija se bila potrudila da joj ispriča o Gabrijelovom
ponašanju tokom okupacije na način na koji bi Nataša mogla da
sačuva ne mnogo okrnjenu sliku svoga oca. Bila je čak i samu sebe
iznenadila korišćenjem diplomatskih pojmova. Zavaljena u fotelju u
salonu, Nataša ju je slušala, paţljiva i povređena, ali sa olakšanjem je
prihvatila objašnjenje po kojem je Gabrijel bio dozvolio da bude
zaslepljen kao i mnogi njegovi sunarodnici - visoki funkcioneri,
katolička burţoazija, vojna lica, ugledni građani, ali i zemljoradnici -
koji su postali višijevci više zbog kajanja nego zbog pristanka,
uvereni u to da će Francuska platiti cenu jednog korumpiranog
političkog sistema koji ju je doveo do poraza. Po Gabrijelu, kancelar
Rajha Hitler bio je nepobediv i kolaboracija je obezbedila da se
izbegne totalna okupacija zemlje, što je bila obmana. Iako je ponekad
savetovao preduzećima da sklapaju poslove u Nemačkoj, nije nosio
ničiju smrt na savesti. „U to uţasno vreme, bilo je to neznatno zlo",
završi Ksenija, ţeleći da izbegne dosi-jee u kojima su bili spiskovi
privatnih hotela konfiskovanih jevrejskim porodicama i prepisanih
arijevskim vlasnicima, klijentima njenog supruga. Nataša nije traţila
više da bi poverovala. Ali poverenje koje joj je ukazala kćerka
istovremeno ju je i umirilo i uplašilo, jer Ksenija je nastavljala da je
laţe da bi izbegla, ali predosećala je da, jednog dana, kada se istina
bude otkrila, Nataša neće biti tako tolerantna.
Ksenija ponovo pogleda masu koja se okupljala ispred postavke.
Novinari su pisali komentare, a jedan fotograf ovekovečavao je goste.
Bez imalo sumnje, ova izloţba ostaće zabeleţena. Već se govorilo o
tome da će biti postavljena i u Londonu, Kopenhagenu, Stokholmu,
pa čak i u Njujorku. Ipak, ona oseti ujed za srce. Lica joj odjednom
po-stadoše izveštačena i našminkana, slična maskama na
karnevalima. Prepoznavala je neke od tih ţena koje su prisustvovale
revijama visoke mode, kao i njihove muţeve zadovoljnog izgleda,
glatko očešljane kose, s vratovima zaštićenim krznom od vizona zbog
promaje. Gabrijelovi prijatelji. Ta ista lica, nije li ih već bila srela na
jednom ranijem prijemu, nedaleko odavde pod svodovima
Oranţerije, na izloţbi u slavu Arnoa Brekera, omiljenog firerovog
skulptora? Danas su nedostajale samo nemačke uniforme i vedro
prolećno nebo 1942. godine. Bio je to jedan od njenih poslednjih
susreta s Maksom. On je bio iskoristio ovaj dolazak u Pariz da bi
doneo oficijelne pečate članu Otpora, jednom knjiţaru u ulici Rivoli.
Odjednom, njegovo odsustvo preseče joj dah. Ona stavi ruku na
svoje usne. Nije mogla da nastavi ovako, čekajući novosti koje ne
stiţu nikada, niti je mogla da ţivi u tom iščekivanju, gutajući jadne
novine, prateći ukopana ispred radija probijanje savezničkih trupa.
Berlin je goreo. Crvena armija je neumoljivo napredovala. Bilo je to
pitanje nedelja, dana, sati... Od nemačkih gradova neće ostati ništa,
ništa osim kratera od bombardovanja, prašine, rupčaga i blata, ništa
osim iskasapljenih i spaljenih leševa, neprepoznatljivih, a među
njima i Maksov, naravno. Kako bi drugačije moglo biti? U ime čega
su mogli da zasluţe čudo?
Već mesecima, Ksenija je ţivela u jednom paralelnom svetu. Samo je
automatski reagovala kako bi brinula o najbliţima. Gledala ih je dok
jedu i hranila sopstveno telo kako bi mogla da nastavi da
funkcioniše, iako je svaki zalogaj imao ukus pepela. Noću, kada bi
konačno uspela da zaspi, njeno telo bi utonulo u dubok san. Ponekad
bi u daljini čula sebe kako govori, odvojena od sebe same, glas joj je
odzvanjao poput eha, i bila bi oduševljena tom povezanošću što je
mogla istovremeno da se smeje i odgovara na pitanja bez smisla.
Moram da izađem odavde, pomisli ona prestrašena. Moram da idem da
ga pronađem. Moram da saznam šta mu se dogodilo.
Nečija ruka uhvati je za nadlakticu.
„Mama, kuda ćeš?" viknu Nataša. „Šta ti je?"
Kseniji je trebalo nekoliko sekundi pre nego što se okrenula prema
svojoj kćerki. Njena odluka je doneta. Još jednom će ostaviti Natašu.
Na neodređeno vreme. Prvom prilikom i čim bude našla načina da
ode u Nemačku, otići će u Berlin. Bila je to neodoljiva potreba.
Apsolutna nuţnost. Nije mogla da nastavi da se pretvara. Nataša ju
je posmatrala, zaţarenih obraza, grozničavog pogleda. Koliko puta ju
je Maks isto tako gledao, istovremeno razljućen i izmučen, jer nije
shvatao šta je od njega očekivala, a Ksenija je bila suviše mlada ili
suviše divlja da bi i ona sama razumela. Pokretom beskrajne
neţnosti, ona pomilova lice svoje kćerke.
„Moram da odem, Natoška. Izvini, ali mora tako..."

Iako je ustajao u zoru, nikada nije bio prvi. Svako jutro, išao je da se
sretne sa onima koji kao da su bili pustili korenje po okolnim skvero-
vima ili ispod mostova; i više nisu imali snage da se uveče vraćaju
kućama, jer su ţiveli suviše daleko ili jednostavno nisu podnosili da
čekaju između četiri zida. Ćutljivi, skoro nemi, čekali su, straţareći
pognutih glava, s rukama u dţepovima, dok su zraci praskozorja
bojili prolećno nebo zlatnom i purpurnom bojom. Kako bi sati
prolazili, njihov broj bi se povećavao. Gurali bi se iza ograde,
promuklih glasova od dozivanja i preklinjanja, ruku podignutih s
fotografijama u šakama. Ispitivački bi gledali liste imena ili
obaveštenja prelepljena preko nekadašnjih biračkih panoa,
proţdirući očima te skelete u prugastim pidţamama koji su dolazili
iz pakla.
Feliks Seligson je znao da niko iz njegove porodice ne bi bio vraćen
u otadţbinu, ni u stanicu Orsej ni kod hotela Lutecija. Seligsonovi
nisu bili Francuzi. Oni nisu imali svoje mesto ovde, među prvim
oslobo-đenicima sa obrijanim glavama iz koncentracionih logora, ali
mladić je ipak dolazio svakog dana, s fotografijom najbliţih koja ga je
pekla u dnu dţepa. Dolazio je ovde, tela i duše obuzetih uţasom
otkad je ugledao te fantome nalik na robijaše. Dolazio je, rascepan na
duboku tugu i ludu nadu da je neko negde sreo njegovog oca i
njegovu majku, njegovu malu sestru.
U holu hotela Lutecija oštar miris DDT grebao je grlo. Bolničarke su
ţurile, ozbiljnih lica, dok su se namršteni sluţbenici u uniformama
bavili dosijeima, nemilosrdno ispitujući pridošlice kako bi im izdali
neophodnu zatvoreničku kartu i pokušali da uvedu kakav-takav red
u administraciju u čitavoj ovoj ljudskoj zbrci. Bio je to spoj dva, sada
potpuno različita sveta koja su se neprestano sudarala zbog njihovih
obostranih smetenosti. Bilo je tu nekog neprijateljstva koje se rađalo
iz straha, ali najviše iz nepoverenja. Nadmenost nekog sluţbenika ili
rezervisanost nekog doktora koji bi obavio samo površnu oskultaciju,
izazvali su pobunu jednog od deportovanih, dok je jednako
indiferentna i hladna reakcija zatvorenika iz Aušvica, Bergen-Belsena
ili Buhe-nvalda ledila srce nečijoj majci, ocu ili detetu. Ne razumemo
vise jedni druge, pomisli Feliks, posmatrajući zaprepašćenje ţene kojoj
je jedan od deportovanih hladno sasuo u lice istinu o tome da joj je
muţ još odavno mrtav. Nimalo saosećajnosti ni paţnje prema nečijim
oseća-njima. Realnost kampova bila je uništila pravila ponašanja. Evo
do čega su nas doveli nacisti, pomisli on ponovo. Govorimo istim
jezikom, ali reči više nemaju isti smisao. Neki pritisak mu stisnu
slepoočnice i on se uhvati za glavu.
 Već nedeljama, isprekidano je spavao, i tokom noći više puta se
budio, dok mu je srce snaţno lupalo u grudima. Krv mu je navirala
na uši i on je gledao unaokolo po sobi, lišen odmora. Izostajao je s
predavanja na univerzitetu a ispitni rok se pribliţavao. Nije uspevao
da se koncen-triše na gradivo iz prava i ekonomije. Slova su se
stapala pred njegovim očima. U amfiteatru, gledao je u svoje
profesore dok su predavali, ne slušajući ih, fiksirajući pogled na
njihovo otvaranje usta u uzaludnom trudu da im pročita sa usana,
kao da je bio ogluveo.
Nepojmljivo! Bilo je jednostavno nepojmljivo da su njegovi roditelji
i Dalija mogli biti ţrtve strašnih terora o kojima se pisalo u štampi.
Kako su komunističke novine bile opširnije od ostalih u opisivanju
grozota, on se zatvarao u svoju sobu da bi čitao Lumanite i sakrivao
tajni uţas koji će ga na kraju dovesti do ludila.
Odjednom, on oseti da mu nedostaje vazduha. Raskrči sebi prolaz
kroz gomilu i nađe se na trotoaru ispred jednog od panoa koji su se
nizali bulevarom Raspaj. Očajan, on poče da zagleda lica, da
prelistava oglase na kojima su brojevi konvoja i skraćenice ličili na
šifre izabranih. Sva ta iščekivanja odgovarala su ehom na njegovo
lično, nije više znao da li treba da nastavi da se nada ili ne, niti da li
će još dugo moći tako da oscilira između nadanja i ponora. „Felikse!
Felikse!"
Glas je dolazio izdaleka, pomešan s bukom. Prodrmaše ga za
ramena. On shvati da je bio zalepljen za jedan od panoa, i glupo se
osetio, besan što je zauzeo toliko mesta dok su ljudi pokušavali da
pročitaju oglase. Nataša ga zgrabi za ruku i snaţno povuče, noktiju
zarivenih u njegovu koţu, kao da je pretio da joj pobegne i nestane.
„Šta ti radiš ovde?" upita on, suvim glasom.
„Pratila sam te."
„Zašto?"
„Zato što već danima laţeš. Govoriš mami da ustaješ rano da bi išao
da učiš, a ne nosiš čak ni beleţnicu. Juče su mi tvoji prijatelji rekli da
više ne dolaziš na predavanja. I tako, jutros sam te pratila."
On pokuša da istrgne svoju ruku. Telo mu je bilo teško čitavu tonu,
boleli su ga zglobovi. Srušiće se tu, na trotoar, pod Natašine noge.
„Pusti me."
 „Ne."
„Pusti me, kaţem ti!" „Idemo da popijemo nešto." „Ne pije mi se."
„Meni da."
„Šta da traţim u kafeu dok mi roditelji crkavaju kao oni tamo!"
viknu on, pokazujući rukom ka zgradi Lutecije. „Ili su već mrtvi...
Otrovali su ih gasom kao parazite a njihova tela bacili u peći da
sagore..."
Nestade mu glasa. Lice mu je bilo izobličeno, oči iskolačene. Vene
na vratu isticale su mu se pod koţom. Nataša ga nije prepoznavala.
Prolaznici su se udaljavali okrećući glavu. Histerični napadi bili su
česti oko mesta gde su se sakupljali deportovani, i nije se znalo šta da
se radi s tom ogromnom emocijom. Sa neočekivanom snagom, Feliks
grubo odgurnu devojku i trčeći pobeţe.
„Ĉekaj!" viknu ona i polete za njim.
Jedno iza drugog, trčeći su prolazili bulevarom. Jedan kočijaš zaurla
na njih da paze. Automobil prođe tik pored njih, sa upozoravajućom
sirenom, i Feliks skoči u stranu, pridrţavši se rukom za branik. Sao-
braćajac zazviţda mašući svojom palicom za zaustavljanje. Nataša iz-
begnu automobil ne gubeći Feliksa iz vida. Nikada još nije bila videla
tako divalj očaj. Plašila se da njegovo rastrojstvo ne rastera sav razum
i inteligenciju kojima se divila, iako se ponekad šalila na račun
njegove izraţene ozbiljnog Shvatila je da je Feliks bio sagradio
utvrđenja da bi se zaštitio, i ta ranjivost ju je pogodila. On se zaustavi
boreći se s kapijom na ulazu u park Busiko, što joj omogući da ga
stigne.
„Felikse, slušaj me..."
Tresao se toliko da su mu cvokotali zubi.
„Preklinjem te, pođi sa mnom. Sešćemo zajedno. Biće bolje,
obećavam."
On ostade nekoliko trenutaka nepomičan, oborene glave, ubrzano
dišući, a zatim ona vide kako mu se telo opušta.
„Hajdemo tamo, preko puta, ima slobodnih stolova na suncu", bila
je uporna, zagrlivši ga. „Bićemo mirni. Nas dvoje. Treba nam sunce,
znaš, kao na jugu. Sećaš se onog vedrog neba? To je bilo nešto
najlepše, slaţeš li se?"
 Feliks se ukroti. Paţljivo, kao da je mogla da ga razbije u
paramparčad, ona ga povede ka bistrou, koji se nalazio na drugom
kraju parka, i dok ga je jednom rukom pridrţavala oko struka, lica
podignutog ka
njemu, Nataša više nije mislila ni o čemu, ispunjena prisustvom tog
mladog i drhtavog tela koje je hodalo uz nju.
Na terasi, sedeo je čovek pomodrelog lica, s tamnim podočnjacima.
Tanak sloj znoja presijavao se na njegovom licu. Ruke, poloţene na
stolu, grlile su šoljicu kafe. Zglobovi su mu bili toliko mršavi da su
ličili na ruke nekog deteta. Njegov osušeni vrat pomaljao se iz jakne
engleske uniforme koju su mu očigledno bili obukli na brzinu i u
kojoj se njegovo telo gubilo. S knedlom u grlu, Nataša se smesti za
susedni sto, pokazujući Feliksu stolicu pored nje. Dugo ostadoše
ćuteći. De-portovani čovek usporeno se pokretao. I najmanji njegov
pokret bio je slabašan kao u starca. S vremena na vreme, dodirivao je
kašičicu ili površinu stola, kao da je ţeleo da se uveri u to da su zaista
opipljive. Nataša primeti da joj je ruka i dalje stajala na Feliksovom
ramenu. Kada je, postidena, pokušala daje skloni, on ju je uhvatio i
isprepletao svoje prste s njenim.
„Ne verujem da ću moći da podnesem", promrmlja on. „Nemaš
izbora, Felikse. Ma šta se desilo, moraćeš da se suočiš. Pre ili kasnije
saznaćeš da li su preţiveli ili..."
Ona zaćuta, ne mogavši da pronađe reči, jer one nisu ni postojale.
Samo je bojaţljivo pomilovala Feliksove prste, nokte, zglobove,
zadivljena neţnošću njegove koţe, šokirana osetivši nadraţivanje u
dnu stomaka. Obuze je drhtavica. Ona primeti da on plače gledajući
u čoveka koji je sedeo pored njih; pa ipak, njegovo lice izgledalo je
ravnodušno. Ništa nije isticalo njegove blede crte, njegovo lice nije
bilo naduto od tuge, ni oči zakrvavljene. Plakao je uspravnog tela.
Plakao je kao muškarac. Natašu obuze neka snaţna emocija od koje
joj se zavrte u glavi.
„Ţao mi je", reče Feliks, brišući oči rukavom. „Nisam ţeleo da me
vidiš u ovom jadnom stanju. Zbog toga sam uvek dolazio krišom."
„Zašto?"
On slegnu ramenima.
 „Pitanje ponosa. Muškarac ne voli da plače pred drugima." „To je
glupo."
„Nema ničeg goreg od saţaljenja."
„Nemam ja saţaljenja za tvoju tugu. Ja je delim, to je sve. Više samu
sebe saţaljevam", reče stisnutih zuba. „Sebe, jer mi je otac bio
kolaboracionist."
„Nije mogao da zna da su istrebljivali nevine."
„Znao je da su deportovali ţene i decu! Svi su znali. Otac me je iz-
dao. Verovala sam mu. Divila sam mu se. Ono što je on govorio bile
su reči jevandelja. A sada uviđam da je bio saučesnik u svemu
ovome."
„Preteruješ."
„Bio je dovoljno inteligentan da ne dozvoli da ga prevare. Prinudni
rad? Za starce, decu? Šta pričaš... Morao je da oseti zlo. Kao mama.
Bio je to, znači, neki njegov jači poriv. Nešto dublje."
Feliks je gledao Natašu kako pati, tela ukrućenog toliko da joj leda
nisu ni doticala stolicu, bela otkopčana košulja otkrivala je belinu
njene koţe. Okačen na tankom zlatnom lančiću, medaljon se gubio
medu njenim grudima. Lice joj je bilo sveţe ruţičasto. Mirisala je na
sapun i proleće. Na njenom licu sa izraţenom vilicom i punim
usnama, sevao je pogled sa odsjajem ćilibara koji je uvek odavao
njene najskrivenije misli. Nataša nije umela ništa da sakrije. To je bilo
ono što je voleo kod nje. Otkako su grozote bile otkrivene, devojka je
ponovo počela da postavlja pitanja u vezi sa svojim ocem. Video je
kako se ona muči, započinje diskusije s tetka-Ksenijom koja se svim
silama trudila da njena kćerka sačuva pozitivnu sliku o Gabrijelu
Vodojeu. „Tata je bio pokvarenjak, je li tako?" rekla je, besna i
povredena. „Ne govori tako, molim te", odgovorila je Ksenija. Nataši
se činilo da je ţelela da čuje majku kako prosipa bujicu optuţbi na
račun njenog oca, ali Feliks je znao da ona to ne bi podnela. Tetka
Ksenija je pruţala dokaz strpljenja i razumevanja time šr^|^je sipala
so na ranu svojoj dovoljno rastuţe-noj i srditoj kćerki.
„Ne treba sve brkati, Natuška. Svako se borio onako kako je umeo,
svojim oruţjem. Mnogi su bili suviše slabi da bi izdrţali apsolutno
zlo. Ali tvoj otac nije bio monstrum."
„Ne, bio je kukavica... I moraću da naučim da ţivim s tim."
 Nagnuti jedno prema drugom, isprepletanih prstiju, ćutali su,
uplašeni, jednako stidljivi kao da su se upravo upoznali. Oko njih, trg
se topio na suncu, ptice su cvrkutale na granama, iz parka se širio
miris procvetalog kestena; sve je bilo ţivlje, oštrije. Po čemu se
prepoznaje daje prijateljstvo preraslo u nešto drugo? Ubrzan puls,
nekontrolisano drhtanje, pogled koji više ne ţeli samo da dotiče već
da probija kako bi otkrio šta onaj drugi duboko sakriva? Ĉudnom
alhemijom, ono što jeTereza Revaj
samo privrţenost, odjednom postaje jednako ţestoko kao i
neizbeţno, i ovog aprilskog jutra, na ovoj pariškoj terasi, Feliks
Seligson i Nataša Vodoje bili su još uvek dvoje izgubljene dece, ali i
već mnogo više od toga.
Lili ostade da sedi u mekoj fotelji iako se prikazivanje filma završa-
valo. Namrštenih lica, gledaoci su je gurkali prolazeći kroz uzan
prolaz. Ona se nije pomerala, noge su joj bile skupljene a školska
tašna na krilu. Lili Seligson imala je samo četrnaest godina, ali i svu
odlučnost i strpljenje ovoga sveta. Znala je da će je zaboraviti. Ĉesto
su je zaboravljali. Sitne siluete, izraţajnog lica uokvirenog crnom
ravnom kosom koja joj je padala na ramena, imala je talenat da se
stopi s dekorom. Ja sam kameleon, mislila je zadrţavajući disanje. Ako
hoću, mogu da me ne vide. Naravno, to nije bilo uvek tačno.
Dešavalo se da neka radnica dode i zatekne je, s ljutnjom govoreći da
prevarante treba odvesti u policiju, ali na ovom mestu, strategijski
postavljenom u zabačenom delu sale, mogla je da se nada da će proći
neopaţeno.
Iako pretvaranje nije bilo u njenoj prirodi, Lili je veoma rano shva-
tila da ona zapravo i nije postojala. Jednog dana, uzeli su joj identitet
i nametnuli onaj od Lilijan Bertan, nepoznate devojčice koja je bila
sahranjena negde u Francuskoj i koja se na neki način reinkarnirala u
njoj. Tako je Lili sebe smatrala ţivim mrtvacem. Volela je da zamišlja
grob male Lilijan ukrašen andelčićima i ruţama isklesanim od
kamena, plač njenih roditelja na dan sahrane. Lili Bertan odmeravala
je svoja ushićenja i svoja prijateljstva. U školi, profesori su morali da
se potrude kako bi je ugledali u dnu učionice. Bila je prijatna
drugarica, usluţna, diskretna i nasmejana. Znala je daje ostale
devojčice smatraju bezizraţajnom, ali ne i dosadnom. Nikada
dosadnom. Lilijan Bertan bila je mudra kao slika, glatka i providna
kao ledena površina jednog berlinskog jezera usred zime.
Ona se još dublje uvuče u fotelju. Vrata zalupiše za poslednjim
gledaocima koji su komentarisali film, kojeg se Lili više nije ni sećala.
Svetla zatreptaše, zatim se ugasiše. Nestanak struje išao joj je na
ruku. Vlasnik je štedeo. Tako Lili ostade da čeka u mraku. Za
nekoliko minuta, sala će se ponovo napuniti, aktuelnosti će još
jednom blesnuti na velikom ekranu i Lili će gledati crno-bele scene,
isprekidane i drhtave, mršava tela koja lopatama bacaju u zajedničke
grobnice, razjapljena usta puna pepela u pećima krematorijuma,
ispijena lica s mrtvačkim pogledom, ţivi skelet jednog zarobljenika
kome je vojnik pomagao da hoda, kao jadnom pajacu, polne organe
muškaraca kojima najstrašnija nagost nije bila ona telesna.
A Lili se nije pomerala. Te scene, znala je napamet. Dolazila je da
gleda, krijući se od tetka Ksenije, koja bi pobesnela da sazna šta je Lili
sebi dozvoljavala onoliko često koliko joj je to dozvoljavao njen
dţeparac od nekoliko franaka koje je uzimala iz novčanika svoje
zaštitnice. Krala je taj novac bez imalo ustezanja. Morala je da vidi te
kratkotrajne filmove, i opet iz početka. Isto kao što je gledala i novine
i ilustracije koje je njen brat skrivao u dnu svog ormara. Fotografije
leševa u jamama okačene po zidovima Pariza. Posmatrala ih je ne
zadrhtavši, očiju bez suza. Nije je bilo strah. U početku, iznenadila se
svojom reakcijom. Zar nije trebalo da zaurla od plača? Zar nije
trebalo da ispovraća svoju utrobu? Ona je zagledala, analizirala,
studirala. Traţila je lice svoje majke medu tim izobličenim bićima i
ţenama bez godina. Traţila je svoju majku, sama i u tišini. Tišini jačoj
od bilo koje u ţivotu. Tišini mrţnje i osvete.
 Berlin, maj 1945.

U
mreću... Leţeći na stomaku, glave uvučene u ramena,
uporno zatvorenih očiju, Aksel Ajzenšaht apsorbovao je
potrese tla. Njegov torzo, stomak, njegove noge vibrirali su
u toj groznici koja je već nede-ljama drmala utrobu Berlina. Zaista,
nikada se neće navići da pada kao pokošen pod ovim paklenim
pljuskom. Bila je to besmislenost. Jedna loša šala. Tragična greška.
Ovaj put ću stvarno umreti...
Pod dahom plamena, bio je zbačen sa svog bicikla. Usta su mu bila
puna prašine a delići kreča škripali su mu medu zubima. Srce mu je
udaralo tako jako da je pretilo da će eksplodirati. Dok mu je vrelina
jednog poţara pekla desnu slabinu, on pokuša da otvori oči,
odjednom prestravljen pomišlju da će na mestu izgoreti. Oko njega,
zgrade su plamtele. Iz kiše varnica šikljao je gust, crni dim. On
odgurnu panzer-faust, jedno od dva protivtenkovska oruţja, sada
potpuno beskorisna, okačena o volan njegovog bicikla, i poče da
puţe između ruševina, dok mu je koţu sekao mitraljez kojeg je nosio
okačenog oko vrata. Pet metara dalje, on nabasa na leš jednog od
svojih drugova. Rasprslog stomaka, iscurelih unutrašnjih organa,
mladićevo lice se grčilo, a beli zubi drsko su mu sijali i bili kontrast
njegovom licu crnom od čađi. Nekoliko minuta ranije, obojica su se
gušili u slatkišima ukradenim iz jedne napuštene poslastičarnice.
Stefanove oči sijale su od sreće. Po-slednjih dana, davali su im da
jedu samo bajati hleb, kutiju sira i čaja koliko su ţeleli. Što se tiče
cigareta, na njihovo veliko nezadovoljstvo, bile su im zabranjene pod
nalogom dr Gebelsa, zato što su bili toboţe suviše mladi da bi pušili.
Ponesen nekom suludom silom, Aksel uhvati svog prijatelja za ruku
kako bi ga odvukao u zaklon, ali odmah odustade. Nije imao nimalo
snage. On kleknu i pokuša da ustane. Nesvestica ga zaljulja.
Drhtavom rukom, on obrisa tečnost koja mu se slivala u oči. Krv
ostavi crveni trag po njegovoj sivkastoj koţi.
Umreću, blesavo pomisli on. Ta misao učini mu se nepojmljiva,
skoro sramna. Ipak, umreti za firera, dati ţivot za svoju zastavu i
otadţbinu, zar to nije bilo jedno od najveličanstvenijih ţrtvovanja?
Pripremali su ih za to godinama, još od kolevke, činilo mu se.
Zakletva fireru, već sa svojih deset godina, počasni marševi, bdenja
uz baklje, velike mise u Nirnbergu i Sportpalastu u Berlinu, fizička
izdrţljivost uveţbana u internatima isto kao i divljenje i odanost
prema svojim nadređenima, sve to vodilo je samo jednoj stvari,
neizbeţnoj koliko i zanosnoj, kojoj je svaki mladi Nemac dostojan
svoga imena morao teţiti: herojskoj smrti. Ali evo, sada kada je
kucnuo Ĉas, odakle mu taj iznenadni otpor, taj očajnički revolt koji je
goreo njegovim venama?
U glavi mu je brujalo i bolni pritisak zaglušivao mu je uši. On pri-
meti da ne čuje ništa, osim krvi koja mu je hučala u mozgu. Osetivši
snaţno gađenje, ispovraćao se po svom kaputu. Ostade nekoliko se-
kundi ošamućen, posramljen što je spao na poziciju ţivotinje upale u
klopku. Zatim pogleda oko sebe sa osećajem da se nalazi pod vodom,
kao usred leta kada bi na dah zaronio u Vanse i plivao, prkoseći
svojim limitima. On odgurnu metalni šlem koji mu pade preko očiju.
Gde je bila nestala njegova smešna druţina nesrećnih drugara? Među
gomilama ruševina odakle su štrcale metalne grede, navoji
bodljikave ţice i nakaradne barikade od delova nameštaja, on ugleda
jedan leš, zatim još jedan. Starog Ţorţa, sa dobrih šezdeset godina,
belih brkova, u tamnoj uniformi na kojoj se isticala ţuta traka
Volksturma, a zatim i slatko lice malog Hajnriha, poderanih kolena
ispod prekratkih pan-talona. Hajnrih, tako ponosan na svoja odličja
osvojena kao nagrada za uništavanje dva sovjetska T-34, koji se
hvalisao mašući svojim pan-zerfaustom i uzvikujući da su tenkovi
poput bikova koje treba staviti na povodac, kao što to rade Španci.
Ali od 26. aprila, arena se svela na opkoljeni Berlin, a metalni bikovi
postali suviše brojni za te mladiće ushićene 'Hitlerovom omladinom'.
Ĉak i ako su s nepojmljivom hra-brošću uspevali da unište određen
broj, prilazeći na nekoliko metara od svog cilja, pojavljivalo se na
desetine novih; njihove gusenice rovarile su trotoare, kanonade
zapljuskivale zgrade. Pričalo se da su boljševici sakupili dva i po
miliona ljudi za osvajanje prestonice, ali to uopšte nije bilo vaţno
zato što će firerovo tajno oruţje istrebiti tu sramnu slovensku rasu.
Radilo se samo o tome da je trebalo izdrţati još nekoliko dana,
moţda nekoliko sati, dok Dvanaesta armija generala Venka ne
probije opsadu. Izdrţati... To je bilo ono što je firer traţio.
 Aksel se sakri u ulaz jedne zgrade sa odsečenim krovom. Pod je bio
prekriven delićima stakla i neprijateljskim lecima koji su pozivali na
predaju. Naslonjen na zid, on proveri da li i dalje ima dve granate u
svom opasaču. Detonator panzerfaust bio mu je napravio otok na
boku. On potraţi po dţepu svoje jakne i, među malo municije,
pronađe čuturicu i šaku ulepljenih bombona. Pijući poslednji gutljaj
mlake vode, kapi opekoše njegova osušena usta. Očajan, on je baci
daleko...
„Sranje!" viknu, ali u ušima mu je i dalje brujalo i on se razdera
uprazno. Odmoriću nekoliko minuta, pomisli on naslonivši glavu na
zid. Samo nekoliko minuta. Neće mi zameriti zbog toga...
Kad se Aksel probudi, ponovo začu paljbu 'kaćuša' i odahnu sa
olakšanjem. Hvala ti, boţe, nije bio ogluveo! Zadimljeni ulaz zgrade
bio je sav u mraku. On uspe da se podigne i da priđe otvoru odakle
su se videli ostaci nekadašnje elegantne glavne ulice. Znao je da se
nalazio negde u okolini Pariškog trga, ali grad je bio pretvoren u
iluzorni lavirint. Pred očima mu se otvori uobičajena masovna
grobnica. Vazduh je bio teţak i gust, gotovo lepljiv. Plamenovi su
gutali oguljene fasade. S jednog grafita pretilo je: „Iskoristite rat - mir
će biti uţasan!" Ionako ćemo svi pocrkati ranije, ljutito pomisli on,
vrativši se pored Stefana. Šakali koji su vrebali kroz ruine već su bili
otrgli s njegovog prijatelja oruţje i dugački kaput, ali Aksel se ne
trgnu. Sada je trebalo preţiveti. Nije bilo vremena ni da se zakopaju
mrtvi, čemu onda poštovanje njihove jadne imovine? On ipak kleknu
i zatvori mu oči. Voleo je Stefana, ali nije osećao tugu, više neku vrstu
utrnulosti. Danas, Stefan i ostali; sutra on. Očiglednost, naravno, a
ipak, predati se smrti sa šesnaest godina kao pripadnik rase vladara,
zar to nije svetogrđe?
Dezorijentisan, Aksel se udalji posrćući. S vremena na vreme,
okrenuo bi se oko sebe i uperio pištolj u nestalne senke. Nedostajala
mu je njegova mala trupa. Nije bio navikao na to da bude sam. Ţeleo
je da čuje Hajnrihove glupe šale, ali i duboki glas starog Ţorţa koji ga
je psovao. U početku, on i Stefan su se bunili. Ne obraća se tim tonom
učenicima Napole, jedne od najprestiţnijih škola Trećeg rajha, ali bilo
je nečeg ohrabrujućeg u tom deki koji je imao tipično berlinsku
ironiju. Na jednoj raskrsnici, Aksel nabasa na napušteni tenk. Dušeci
s metalnim oprugama okačeni po stranama nisu uspeli da ga zaštite.
Nekoliko dečjih leševa u tamnim uniformama ukazaše se pred njim.
Još heroja, pomisli on, zatečen gorčinom koja mu stegnu grlo. On
poskoči i uperi svoje oruţje. Nečija silueta pojavi se iz rupe, iz same
zemlje. Ţena s turbanom na glavi i belom trakom oko ruke nosila je
torbu. Bila je siva, prekrivena prašinom i pepelom. Siva i crna kao
grad. Ona ga mračno pogleda.
„Bolnica je ovamo!" viknu ona pokazavši mu rukom. „Na stotinjak
metara, u podrumima Adlona."
On klimnu glavom u znak zahvalnosti. Zašto da ne? Moţda mu je
trebao flaster, moţda da ga ušiju. On krenu u pravcu koji mu je ona
pokazala, jednako se plašeći da će nabasati na ruske vojnike kao i na
ljude Feldgendarmerije, poljske vojne ţandarmerije. Ti tipovi, s
metalnom pločom umesto pseće ogrlice, bili su laki na obaraču i
nezgodni na recima. Pitali bi ga odakle dolazi, zašto je razdvojen od
svoje grupe. Ĉak i u potpunom haosu, svako je bio duţan da bude na
svom mestu. To je suludo, pomisli Aksel. Tumarao je usred košmara.
Ni u najluđim snovima ne bi mogao da zamisli nešto ovako:
otadţbina preplavljena boljševicima, Drezden precrtan na mapi
stotinama hiljada bombi. A Berlin... gospode boţe, Berlin... Njegov
rodni grad, sa svojim šumama, parkovima i jezerima, svojim
velelepnim građevinama gde je sedeo njegov otac za impozantnim
radnim stolom od ebanovine, svojim zoološkim vrtom, mostovima
koji su prekoračivali Špreju, svojim krcatim krčmama, koncertnim
dvoranama, bioskopima i umetničkim galerijama u koje je nekada
išao sa svojim ujakom fotografom. Danas proglašen utvrđenjem,
opsednutim, zagušljivim. Nekoliko vojnika išli su jedan za drugim uz
zgrade. On se uplaši da ga ne pozovu, ali ga oni ni ne pogledaše.
Skrenuvši u jednu ulicu, on najednom zastade. Sa uličnih fenjera
visila su tela, s rukama svezanim na leđima, s natpisom oko vrata.
Vojnici Vermahta, okrivljeni za dezerterstvo, za napuštanje svojih
ţena i dece u Ivanima. Kukavice... Stopala jednog od njih okrznuše
mu rame. Mladić koraknu u stranu, na ivici da povrati.
Ubrzo, Branderburška kapija se ukaza pred njim. Trijumfalna kapija
začudo je i dalje stajala uspravno, kvadriga konja u galopu. Rupe od
granata prosejale su aveniju Unter den Linden*, ali hotel Adlon
uzdizao se medu presečenim zgradama, čvrst i ohrabrujući, skoro
zastrašujući sa svojim odbrambenim zidom koji gaje opasavao do
visine prvog sprata. Aksel oseti talas zahvalnosti. Odjednom, pred
njim se ukaza slika njegove majke. „Adlon je jedna od mojih najlepših
ljubavi!" govorila je ona smejući se. Ĉesto ga je tamo vodila pre rata.
Kao na dan njegovog sedmog rođendana. Nosila je kaput s krznenim
okovratnikom, beretku ukrašenu brošem; drţala ga je za ruku
prolazeći crvenim stepenicama. Šef poslastičarnice bio mu je
napravio njegovu omiljenu tortu. Kad je Aksel dunuo svećice, ceo
restoran mu je aplaudirao. Majka mu je dozvolila da popije gutljaj
šampanjca. Opčinjen njenim sjajem, voleo je njen osmeh, njene crvene
usne, narukvice koje su zveckale kada je pomerala ruke. Kada se
sagnula da ga poljubi u obraz, zatvorio je oči, obavijen oblakom
mirisnog pudera. Uniformisano osoblje s belim rukavicama tretiralo
ju je kao kraljicu, poznate ličnosti pozdravljale su je klimanjem glave.
Marijeta Ajzenšaht, rođena Fon Pasau, bila je jedna od nezaobilaznih
figura berlinskog društva. Sedeći pored oveprelepe, elegantne i tako
jedinstvene ţene, koja je bila njegova majka, Akselovo srce topilo se
od ponosa. „Mama", prošaputa on, izgubljen.
Nije je bio video od boţičnog raspusta, kada je došla u internat da
ga povede na nekoliko dana u Bavarsku. Učinila mu se slaba i
mršava. Bore su se isticale oko njenih očiju i usana. Oklevala je da ga
vrati u školu: „Veoma je riskantno", rekla je, Ijutito. ,,I šta uopšte
učiš? Da iskopavaš rovove i rukuješ oruţjem. To nije ozbiljna
edukacija. Bolje je da ostaneš sa mnom. U svakom slučaju, Nemačka
će uskoro biti poraţena. Ovde, moţeš ići u neku običnu školu i učiti
lekcije prilagođene tvom uzrastu." Aksel je ţivo protestovao, uţasnut
pomišlju na to da ga drugovi tretiraju kao dezertera, i šta je mislila
pod tim „obična škola"? Kao da je edukacija koju je do sada stekao
bila zabluda. Cele noći nije bio oka sklopio. Jedan telefonski poziv
njegovog oca stavio je tačku na njene prohteve. Aksel je seo u voz i
vratio se u internat, odahnuvši što

____________

* Pod lipama.
se vraća među svoje, ali nekoliko dana kasnije, kada su bili
evakuisani Iz škole da bi se borili u Berlinu, u redovima Volksturma,
otkrio je da realnost rata nije ličila na ono što je zamišljao. Pomislivši
na majku, morao je potajno da prizna da bi voleo da je pored nje.
Artiljerijska i topovska paljba koncentrisala se oko Rajhstaga, koji se
nalazio nedaleko odatle. Povijenih ramena, Aksel pređe aveniju
prolazeći između leševa. Kako je glavni ulaz u hotel bio zazidan, on
se uputi ka sporednim vratima koja su izlazila na Vilbelmštrase.
Ulica moći bila je zamračena oblacima dima. Bilo mu je teško da diše,
njegova pluća nisu uspevala da filtriraju zbijen i prljav vazduh. Na
stotinjak metara odatle, nalazile su se kancelarije Rajha i firerov
bunker, branjeni hrabrim inostranim trupama Vafen SS-a, medu
kojima je bila i francuska divizija Šarlemanj. Jednom su se isti ti
vojnici poubijali naočigled onih Berlinaca koji su se bili usudili da na
balkone okače bele zastave.
Uhvaćen napadom kašlja, on uđe u unutrašnjost zgrade. Veličina
hola, sa svojim tepisima, mermerom i fontanom od slonova bila je
samo uspomena. Prozori u prizemlju bili su zazidani da bi se saloni
zaštitili od bombardovanja. Strme stepenice vodile su do jednog od
najdubljih bunkera u gradu, gde su diplomate i visoki funkcioneri iz
okolnih ministarstava dolazili da se sklone. Mnogo ranjenika leţalo je
po podu u svim okolnim mračnim prostorijama. Svece su osvetlja-
vale lica blistava od znoja, poderane uniforme i konture obogaljenih
tela koje su se reflektovale u ogledalima. Doktor u bluzi umazanoj
krvlju zbrinjavao je pacijenta koji je jaukao traţeći morfijum. Aksel se
najeţi. Zaţali što je došao. Nije bilo ničega za njega na tom mestu
patnje. Ničega osim agonije i smrti. Ukus poraza i svršetka. Smetene
bolničarke prilazile su invalidima. Po njihovim izmučenim licima,
videlo se da već danima nisu spavale. Sedeći na stolici, jedna devojka
je jecala, unakaţena opekotinama.
„Dođite", reče nečiji blagi glas, dok su ga podizali drţeći ga za ruke.
„Skinite kapu. Jeste li povređeni još negde osim na licu? Jeste li
gladni ili ţedni? Nemamo baš mnogo namirnica, ali moţda bih
mogla nešto pronaći za vas."
Njena bolničarska kapa padala je preko plave kose upletene u
krunu. Imala je okrugle obraze na kojima je bilo ostalo zrno
detinjstva, prćast nos. Posmatrala ga je na briţan i neobično majčinski
način za jednu tako mladu devojku. Aksel se pitao da li je došla s
neke druge planete.
„Evo, sedite ovde", nastavi ona, uzimajući mu oruţje.
Kada mu skide šlem, krv mu ponovo šiknu preko očiju i Aksel
stisnu zube da ne zakuka.
„Ţao mi je. Rana je otvorena. Očistiću je."
Ona podiţe obrve posmatrajući ne baš privlačne flastere koji su
stajali na jednom stolu, zatim podiţe svoju suknju i otcepi parče
tkanine od onoga što je trebalo da joj sluţi kao podsuknja. I pored
svoje volje, Aksel, pocrvenevši, skrenu pogled.
„Ovo je bila podsuknja moje bake", objasni ona osmehnuvši se.
„Sam bog zna šta me je navelo da je obučem za posao, ali praktična
je. Pazite, moţda će da peče."
Aksel progunda dok mu je ona tamponirala koţu glave.
„Barem niste ostali bez jezika", našali se ona. „Biće potrebno da se
ušije, ali doktor je prezauzet."
„Onda to sami uradite!" povika on.
„Nemoguće. Nemam pojma kako se to izvodi. Početnica sam", pre-
cizira ona, uz malo ironije.
„Uzmete deo koţe i zašijete ga kao porub vaše odvratne suknje.
Samo da se ne onesvestite", reče on prezrivo.
„Slušajte me dobro, mladiću, nećete mi vi drţati lekcije! Da je
trebalo da izgubim nerve, bilo bi to još odavno. Mislite daje ovo ovde
uţivanje? Više bih volela da se borim sa oruţjem u rukama nego što
ostajem ovde zatvorena s budućim leševima, čekajući da me Rusi
siluju."
Streljala ga je pogledom, s rukama na bokovima. Kako je slatka,
oduševi se Aksel.
„Izvinjavam se. Bio sam nepristojan. Uradite šta mislite da treba."
„Ovo mi se više sviđa" reče ona i ode.
Aksel ju je gledao kako prolazi salom i naginje se ka jednoj svojoj
koleginici. Odjednom, ponovo dođe struja. Nekoliko sijalica osvetliše
ţalosni spektakl kojim je dominirao neprikladni ostatak prošlosti,
jedan kristalni luster. Iza njega, krčao je stari radio-prijemnik. On
okrenu dugme pokušavajući da uhvati vesti. Svi su bili postali
slušaoci navučeni na novosti vrhovnog zapovedništva Vermahta,
koje je neki komentator deklamovao metalnim tonom. On prepozna
Vagnerov 'Posmrtni marš', zatim jedan glas objavi: „Naš firer Adolf
Hitler pao je za Nemačku ovog popodneva, boreći se do poslednjeg
daha protiv boljševizma, na svom radnom mestu kancelara Rajha".
Istog trenutka, Aksel oseti kako mu se ledi krv u ţilama. Prostorija
ie okrenu oko njega.
„Firer je umro!" viknu jedan vojnik, podiţući se. „Ovo je kraj!"
„Gospode, smiluj nam se!" uspaniči se neka ţena dok su se podizali
vapaji.
„Sjajno! Nije prerano", reče neko piskavim glasom.
Mlada bolničarka stade ispred Aksela. Bila je prebledela a usana
stisnutih poput crte izvučene lenjirom. Ponovo, ona ga uhvati za
nadlakticu, ali ovoga puta stisnuvši ga tako kao da se plašila da će on
ispariti.
„Sada, nije više pitanje sati", reče ona kroz nos. „Rusi će ući ovde i
bolje bi bilo da vas ne zateknu u toj odeći. Suviše je opasno."
Aksel spusti pogled na svoju maslinastu uniformu sa ukrasnim epo-
letama. On htede da joj objasni da uniforma nije iz Vermahta, već iz
njegovog internata, i da je na tu uniformu bio ponosan, ali bolničarka
mu ne ostavi vremena. Ona poče tako što mu potrga traku
Volksturma, zatim nastavi skidajući mu jaknu. Mladić se oseti tako
zbunjeno da se prepusti.
„Umro je firer", suvo prošaputa on. „To je nemoguće. Sigurno je laţ.
Trovanje."
„Ma kako da ne?" viknu ona, besna. „Mislite da će Denic da gubi
vreme šireći dezinformacije!"
„Admiral Denic?" ponovi Aksel, preneraţen.
„Jeste li gluvi, ili šta? On će naslediti firera. Sigurno će pregovarati
za mir, ali pitam se kako će taj mir izgledati", izusti ona, puna
gorčine. „Bezuslovna kapitulacija, to zahtevaju Saveznici. Kladim se
da smo mi ţene te koje će platiti."
Drhtavim pokretima, ona isprazni dţepove kaputa. Meci se prosuše
po podu. Ona zatim skide opasač i bombe.
„Došla sam da ušijem ranu", reče jedna stara bolničarka, prinoseći
svećnjak jer je struja opet bila nestala. „Daću sve od sebe, maleni, ali
nestalo je antiseptika, tako da ćemo se pomoliti da ne dobiješ neku
infekciju."
Kada mu igla probode koţu, Aksel se do krvi ujede za usnu. Lude
misli proleteše mu glavom. Firer je mrtav. Rat je završen. Više nema
potrebe za borbom. Sreća što Hajnrih nije ovde. On ne bi podneo no-
vost. U njegovim očima, Adolf Hitler bio je bog. A bogovi su
besmrtni. Ja sam preţiveo. Ţiv sam! Mama, moram da pronađem
mamu... On primeti da mu se suze slivaju niz lice. Bol je zračio
njegov mozak koji je maltene varničio, telo mu je podrhtavalo kao
daje imao groznicu, i on se suzdrţavao da ne povrati na bolničarkinu
kecelju. Nervozan smeh ostade mu blokiran u grlu. Na trenutak,
učini mu se daje poludeo.
„Evo, gotovo je. Imaš li još povreda? Ne... Dobro, onda idem. Do-
neće ti civilnu odeću. Tako će biti bolje. Tako si mlad... Kakva
nesreća!"
Ona sa ţaljenjem odmahnu glavom i ode da se posveti drugim ra-
njenicima koji su je čekali.
„Našla sam vam jaknu", reče mlada bolničarka. „Pantalone koje sam
bila stavila sa strane nestale su. Nema veze. Snaći ćemo se. Sada
poţurite."
„Pustite me!" progunđa on, iznerviran što ga tretiraju kao dete.
„Znam da ţelite da mi pomognete, ali moram da razmislim."
„Nema više vremena. Bolje vam je da odete. Ima previše vojnika
ovde. Srećom, SS su zbrinuti u bolnici ministarstva, ipak, Rusi ne
prave razliku."
„Gospođice", pozva jedan čovek, očajan. „Vode!"
Kada se devojka okrenu na drugu stranu, Aksel iskoristi trenutak i
zavuče ruku u unutrašnji dţep svoje uniforme. Paţljivo, on uhvati
kapsulu cijanida koju mu je Hajnrih bio dao. Nekoliko nedelja ranije,
poveravali su ih mladim hitlerovcima, da bi ih ovi delili. Ona je blago
svetlucala u njegovoj stisnutoj šaci. Ispuni ga čudno osećanje
mešavine straha, saosećajnosti i besa. „Ne bi valjalo upasti
boljševicima u šake", rekao je Hajnrih. „Ako nas ne ubiju ranije, uvek
postoji ovo kao reše-nje." Na njegovom golobradom licu, oči su mu
sijale nekim fanatičnim sjajem. Do sada, Aksel nije mogao da zamisli
takvu mogućnost. Biti do te mere smrvljen da izbor bude
samoubistvo. Krv je brzo tekla njegovim venama, a ipak njegov ţivot
se topio. Bio je sam u Adlonu, u srcu Berlina koji će svakog minuta
kapitulirati, na nekoliko minuta od var-vara gladnih krvi i osvete.
Znalo se šta su radili ţenama, starcima i deci u selu Nemersdorf, u
Istočnoj Pruskoj. Masakr... Od njih se nije mogla očekivati nikakva
milost. Izgubili smo, pomisli Aksel, sleđen od uţasa.
„Izgubili smo", prošaputa on i čvrsto stegnu kapsulu otrova, kao da
je hteo da je zaštiti.
Probudi je tišina. Tišina mučna i prepuna pretnji. Marijeta
Ajzenšaht se trgnu, srce joj je jako lupalo. Posle višednevne nesanice,
utonula je u dubok san. Ona protrlja svoj bolan potiljak. Podrum, koji
je tokom napada uspela da zamrzi, bio je pust. Fantomskim sjajem,
petrolejka je osvetljavala krevet na sprat, na koji se obično smeštala
cela porodica s prvog sprata, rasklimanu fotelju one stare gadure frau
Kiršner, kutije sa prvom pomoći od kojih se jedan Berlinac nije
odvajao otkako je bom-bardovanje bilo postalo učestalo, police s gas-
maskama i zavojima, dušeke po podu... Gde su svi bili nestali?
Zidovi se nisu tresli i prašina od kreča nije više padala s pukotina na
plafonu. Bili su premestili limenu ploču koja im je sluţila za zaštitu
od poţara. Marijeta oseti iznenadnu zebnju pri pomisli na to da su
svi isparili, ne samo njeni prijatelji u nesreći već i tri miliona
Berlinaca uhvaćenih u zamku, i da je ona bila jedini preţiveli u tom
prokletom gradu opkoljenom boljševicima.
„Frau Ajzenšaht?"
Odahnuvši, ona se okrenu ka mladoj izbeglici iz Istočne Pruske,
koja je stajala na vratima.
„Šta se dogodilo?" naljuti se Marijeta. „Zašto su me ostavili samu?"
„Pokušala sam da vas upozorim, ali vi ste tako čvrsto spavali da
sam vas ipak pustila da se odmorite. Gotovo je. Kapitulirali smo.
Rusi su prošli ulicom objavljujući novost na megafonu. Izašli smo da
ih vidimo."
Nekoliko trenutaka, Marijeta ostade nepomična, kao pod
anestezijom, očiju uprtih u Klarisino mršavo lice. Dakle, taj trenutak,
dugo ali i sa strahom iščekivan, konačno je došao. Kraj rata. Potpuni
poraz. Bezuslovna kapitulacija. Dvanaest godina euforije i ludila,
krvi i ţrtvovanja, da bi se stiglo do ovog kraha: Nemačka na
kolenima, opustošeni gradovi, milioni mrtvih i izbeglih, sovjetske
trupe u srcu Berlina... Dragi boţe, učini da je Aksel preţiveo, pomoli se
ona zdušno.
Kada je, u februaru, saznala da su joj sina, zajedno s drugovima iz
razreda, poslali da brani prestonicu, vrisnula je od besa. Izbegla u Ba-
varsku, kod svojih rođaka, ona je odmah telefonirala svom suprugu i
izgrdila ga. Poslovan čovek, dosledan, ubeđeni nacionalsocijalista i
član SS od njihovog preuzimanja vlasti, Kurt se i dalje nalazio u
Berlinu. Ona gaje preklinjala da pronađe Aksela i dovede joj ga, ali
Kurt se pokazao nepokolebljivim. Bilo je nezamislivo prestati s
borbom. Naređenja su bila jasna: braniti prestonicu Rajha do
poslednjeg čoveka i poslednjeg metka. Svako naselje, svaku zgradu,
svaku kuću. „To je pitanje časti, naročito za jednog jungmana* kao
stoje Aleks", naglasio je. „Ĉasti, ma šta ti znaš o časti?" Tresla se od
besa. Poslednje dve godine, njihove svađe bile su se raţestile, gorčina
je trovala tu vezu, koja se zasnivala, istinu govoreći, samo na
zadovoljenju interesa.
Dvadeset godina ranije, Marijeta je bila zavedena harizmom i samo-
pouzdanjem tog obućarevog sina, koji je postao uticajan i bogat
čovek i koji joj je, tokom prve dve godine njihovog braka, omogućio
uzbudljiv ţivot. Njen brat, Maks, pokušao je da joj brani, ne
skrivajući nepoverenje i odbojnost prema svom zetu, ali njegove
pridike ona je obrisala jednim potezom gumice. Kurt Ajzenšaht
posedovao je auru opasnosti, koja je kod devojke pogodila onu
mračnu stranu koju svako prikriva negde u sebi. Njoj je, takođe,
laskalo to što je on bio fasciniran njenom lepotom i njenim
aristokratskim poreklom. Ipak, ako je Marijeta i volela da pred
muškarcima glumi praznoglavu, bila je daleko od glupače. Kurt i ona
nikada se nisu prevarili oko toga šta ih je zbliţavalo, i njihova mračna
i strasna igra načinila je od njih ljubavnike opijene moći koju je svako
od njih uspostavljao nad onim drugim.
A onda, sve se zakočilo pred slikom rata po preteranoj zamisli Ado-
lfa Hitlera. Marijeti je postalo jasno da je osnova nacizma đavolja
stvar i da ju je suprugova ambicioznost povela stopama kriminalaca.
___________________

* Na nemačkom jungmann - mlad čovek.

 Tokom jedne ceremonije u Sportpalastu, kada je Gebels pokazao svu
svoju megalomaniju, Marijetu je uţasnuo Akselov ushićeni pogled.
Shvatila je svoju katastrofalnu grešku i osetila se odgovornom za to
što je prepustila sina utkaju tog opasnog duha. Ali kome se sada
poveriti? Maks se udaljio od nje, otkrivajući jedan nepoverljivi
karakter, koji joj je bio nepoznat, a njene bliske prijateljice bile su
nestale u olujama Trećeg rajha. Jedne, usrdne supruge nepomirljivih
nacista, druge, poput Sare Lindner, progonjene jer su Jevrejke, za čije
ţivote ona nikada nije ni pokušala da se raspita. Poslednje dve
godine, Marijeta je predosećala da će kazna biti vrtoglavo visoka, a
njen najgori košmar ostvario se onda kada su nacističke vođe
odlučile da kao poslednju ţrtvu ponude decu - njeno dete! U jednom
krvoločnom činu koji je ličio na pagan-ska ţrtvovanja.
Ona pokvasi svoje usne. Ukus cementa i kreča sušio joj je usta.
„Moram da pronađem sina", prošaputa. „On je negde u gradu. Ne
znam gde, ali moram da idem da ga traţim."
Grozničava, ona otrese svoju haljinu zatim umota turban preko
prljave kose. Kako više nije bilo tekuće vode, nedeljama se nisu mogli
okupati. Koţe ulepljene prašinom, svi su smrdeli na znoj i onaj
kiselkasti vonj svojstven koţi. Marijeta se bila pretvorila u grozotu.
Ĉak je imala i neprijatan zadah pošto se hranila samo kašom od griza
i zamenom za kafu. Glad je bila postala veran i uporan prijatelj.
„Suviše je opasno", usprotivi se Klarisa. „Dobro znate da su ţene
prepuštene njima na milost. Preklinjem vas, ne idite tamo... Ne
moţete da zamislite na šta su sve oni spremni."
U njenim svetlim očima, raširene ţenice odavale su uţas koji je bila
preţivela. Nekoliko meseci ranije, usred zime, njena porodica bila je
krenula na put egzila, kada su se ruske trupe pribliţavale njihovim
imanjima u Istočnoj Pruskoj. Pri ekstremnim temperaturama, pošli su
pešice, s dve prikolice, zajedno sa seoskim pisarom i ratnim
zarobljenicima, Francuzima, koji su pokušavali da ih prate. Na
smrznutim putevima, mala grupa nailazila je na duge kolone
terorisanih staraca, ţena i dece. Svako je znao da se radilo o pitanju
ţivota ili smrti: nije trebalo očekivati nikakvu milost od Rusa. Bebe su
umirale od hladnoće u svojim korpama. Klarisini baba i deda nisu
dugo izdrţali preţivljavanje u tom paklu. O svojoj majci,
devetnaestogodišnja devojka nikada nije pričala, i pri samoj pomisli
na nju, lice bi joj se skamenilo. Ona je banula u Berlin kod jedne
rođake, ali stanovnici zgrade nisu blagonaklono gledali na njen
dolazak. Na stotine hiljada izbeglih Nemaca rasprostranjenih po
Rajnu, pristiglih iz provincija koje su bili osvojili Sovjeti, gledano je s
nepoverenjem i srdţbom. Patnja se ne deli rado onda kada aema ni
kuće ni hrane. Iritirana podozrenjem svojih komšija, Marijeta je
primila devojku pod svoj krov.
„Vratila sam se zbog Aksela", reče joj ona jasno. „Kada sam htela da
ga ubedim da se vrati sa mnom u Bavarsku, on je odbio. Plašio se da
će ispasti kukavica! Kakva nebuloza! Dečak od jedva šesnaest godina
da bude iskorišćen kao topovska meta. Šta su oni očekivali, ti prokleti
vojnici? Da će klinci svojim telima napraviti barikade? Ali Aksel nije
ţeleo ništa da čuje usled ideološke zbrke kojom ga je otac hranio još
od najranijeg detinjstva. Simpatičan rezultat, zar ne?" reče ona
ironično. „Firer je, eto, ţeleo da zaštiti Nemačku od boljševika, a
uspeo je samo da ih dovede usred Berlina. Sada, moram da spasem
sina koga već ne-deljama nisam videla. To je moja obaveza. Razumeš,
Klarisa? Ako je Aksel zatvoren negde u ovom gradu, koji je sada
samo nepregledna grobnica, to je zbog mene. Zato što sam bila
nedostojna majka i što nisam umela da ga sačuvam od ljudskog
ludila."
Marijetin glas prepuknu. Usne su joj drhtale a dve crvene fleke ţa-
rile joj obraze. Klarisi su oči bile pune suza. Bez ijedne reči, devojka je
čvrsto zagrli. Stegnuvši je, Marijeta primeti krhkost slabašnog tela
ispod ogromnog dţempera i zakrpljene haljine. Ličimo na oderane
mačke, ironično pomisli ona. Kojima su preostale samo kandţe, i još...
,,U tom slučaju, idem s vama. Ali uzmite makar ovu belu traku",
reče Klarisa pruţajući joj svoju.
,,A ti?"
„Pronaći ću sebi drugu. Moramo se prilagoditi aktuelnom ukusu",
dodade ona, šaleći se. „Ţene šiju turbane od nacističkih zastava.
Treba samo iseći simbol da bi se dobila prava sovjetska crvena. To je
nova moda."
Marijeta uspe da se nasmeši. Ovakav devojčin nastup pogodi njenu
osetljivu tačku.
 „Da imam kćerku, volela bih da bude kao ti, Klarisa."
„Zahvalite bogu što imate samo sina!" odgovori ona, piskavo. „Nije
baš dobro danas biti ţena u Berlinu."
Bilo je retko vedro. Najlepše vreme koje su ikada videli, jedno od
onih proleća ispunjenih obećanjima zbog kojih vam je toplo oko srca,
koja pozivaju na ljubav; predivno sunce na kristalno plavom nebu,
trijumfalna priroda, jabuke i kruške u punom cvatu i prijatni miris
ljubičica koje prkose onom mlakom i mučnom mirisu tela koja se
raspadaju, prekrivena muvama, medu ruševinama zgrada i uništenih
crkava, razbijenih snova, nepreglednih ruina.
Marijeta je traţila Aksela u Berlinu, koji je ličio na halucinaciju
nekog luđaka. Traţila ga je sa strahom u stomaku, goloruka. Od nje,
nije bilo ostalo ništa. Ni gordost, ni lepota, ni prestiţ, ni bogatstvo.
Bila je jedna od bezbroj ţena u dronjcima, sa šalovima oko glava,
posivele i zgasle, koje su se stapale s ruinama i prašinom. Preţivele.
Ţene ruševina. Marijeta fon Pasau bila je samo majka koja je traţila
svog sina medu leševima.
U svojoj pometenosti, nije se ustručavala da zapitkuje mlade
vojnike. Da li su poznavali Aksela Ajzenšahta? Da li su ga moţda
videli? Oni su vrteli glavom, razvlačeći usta u čudnu, opasnu
grimasu. Uţasavala ju je praznina u njihovim pogledima. Po
njihovim pocepanim kapama i rukavima, videlo se da su odšivali
nacističke oznake. U unutrašnjim dvorištima, Berlinci su palili
ostatke nacionalsocijalizma, firerove portrete, zastave i uniforme
kojih je trebalo po svaku cenu osloboditi se. Sovjeti su bez razlike
zarobljavali vojnika, vatrogasca, člana Hitlerove omladine,
ţelezničara ili bivšeg borca Vafen SS-a, koga su ipak hvatali s
posebnom odlučnošću.
Na uglu jedne ulice, njih dve moradoše da stanu da bi propustile
kolonu zarobljenika, mršavih lica i poderane odeće. Opkoljeni
sovjetskim borcima na malim, snaţnim konjima, koračali su u tišini u
redovima od po petorica, pognutih leda, vukući svoje teške noge koje
su podizale oblake bele prašine. Ĉulo se samo trljanje njihovih
kaputa, ponekad kašljanje ili ţamor. Marijeta se priseti trijumfalnih
parada Vermahta, s plamenom baklji i povicima „Zig, hajl",
udaranjem čizama o tle, ravnanjem ramena, pravim pogledima.
 „Toliko ih je", reče ona, zbunjena. „Gde će ih zatvoriti?" „Rusi će ih
povesti u njihovu zemlju da podignu sve ono što su im porušili", reče
Klarisa. „Tako su napisali na zidovima Rajhstaga. Staljingrad i Berlin.
Dva simbola. Dva grada stradanja. Moj stariji brat je poginuo u
Staljingradu. Mlađeg su tamo zarobili. Njega su isto odveli u Sibir.
Više ništa nismo čuli o njemu, nikada."
„Ali pogledaj njihova lica! Neki su tako mladi. Moj boţe, šta ako je
Aksel među njima?"
Ona nesvesno krenu korak napred, a Klarisa je uhvati za ruku da
je zaustavi.
„Ne mislimo na najgore! Hajde, ne znači nam ništa da stojimo
ovde." Ali kada ona htede da je povede, Marijeta se zatetura i
devojka mo-rade da joj pomogne da sedne ispod jednog trema.
„Bolje bi bilo da se vratimo. Iscrpljeni ste. Nije pametno da
nastavimo." „Ne dolazi u obzir!" Tereza Revaj
„Ali hodamo nasumice već satima" naljuti se Klarisa. „Ako je Aksel
ţiv, on će se sigurno vratiti kući."
„A ako je ranjen? Treba ga traţiti po bolnicama. Njegova jedinica
borila se oko Vilhelmštrasea. Nismo daleko", molećivo reče ona.
„Dobro, kad već insistirate... Ali treba povratiti snagu. Ima jedna
pokretna kuhinja, malo dalje. Idem da vidim da li će mi Rusi dati
krompira."
„Dele hranu?" iznenadi se Marijeta.
„Kradu satove i bicikle, siluju ţene, ali daju hranu i uglavnom su
velikodušni prema maloj deci. To je jedan od njihovih čudnih
paradoksa."
Klarisin isprekidan ton upozori Marijetu. Ona primeti da se njeno
drţanje bilo promenilo otkad su hodale napolju, okruţene sovjetskim
vojnicima. Bilo je nestalo one postidene izbeglice s početka. Sada se
devojka drţala uspravno, ispravljenih ramena, uzdignute brade.
Izgledala je istovremeno i odlučno i lomljivo, kao da je bio dovoljan
samo jedan gest pa da se sruši.
„Šta su ti učinili, Klarisa?" upita Marijeta podiţući se.
Klarisa okrenu glavu na drugu stranu. Kada poče da priča, glas joj
je bio mrtav.
 „Silovali su mi majku pred mojim očima. Bilo ih je petorica. Iskr-
varila je. Nisam mogla da učinim ništa daje spasem." „Gospode..."
uzdahnu Marijeta.
Znači, istina je, pomisli ona obuzeta uţasom. Sve do sada, jedan deo
nje odbijao je da se suoči s najgorim. Godinama, Nemcima su ulivali
u glavu priče o teroru sovjetskih trupa. Nacistička propaganda bila je
napravila od toga jedan od svojih glavnih aduta kako bi podstakla
svoje ljude da se bore bez milosti. Ali Marijeti se vaše sviđalo da ne
misli o tome, moţda zato što joj nije padalo na pamet da dozvoli sebi
da se nađe u jednoj, tako opasnoj situaciji. To je bio jedan od razloga
zbog kojih se bila sklonila u Bavarsku. Niko nije ni pomišljao na to da
će Rusi stići tamo, a rasplet rata je to i potvrdio budući da se region
nalazio pod američkom kontrolom. Jedan veo se pocepa i nju
preplavi tal^av strah kakav do tada nikada nije bila osetila.
„A ti? Da li su te...?"
„Tri puta", hladno izusti Klarisa.
Ne rekavši više ništa, devojka se uputi prema ruskom kamionu
ispred kojeg se već bio formirao red. Marijeta pomisli na one koji su
izabrali da se ubiju pre nego da se suoče sa uţasom. Nije se bila
iznenadila kada je čula da Hitler nije umro herojski, na čelu svojih
trupa, kao što su to hteli da ih ubede, već da se ubio zajedno sa
svojom ljubavnicom, Evom Braun. Kako zamisliti firera kojeg su
zarobili njegovi okoreli neprijatelji? Moţda odvučenog u Moskvu da
bi ga tamo istakli kao trofej? Nimalo nije bila iznenađena ni kada je
saznala daje jedna od njegovih najvernijih oboţavateljki, lepa Magda
Gebels, koja joj je često bila kućni gost, takođe izabrala da se, zajedno
sa svojim suprugom, ubije u bunkeru, ali najeţila se saznavši da je
Magda otrovala cijaniđom svoju decu - njih šestoro. Mališani su
nekada dolazili da se igraju u vrtu njihove vile u Grunevaldu. Sećala
se njihovog gromkog smeha dok su se jurili između drveća. Dakle,
prva dama Trećeg rajha bila je dovedena dotle da poubija rođenu
decu. Mala Hajdi nije imala ni pet godina. Rusi su ih pronašli kako
leţe u svojim krevetima, u be-lim pidţamama, devojčice sa sjajnim
trakama u kosi. U sličnim okolnostima, da li bi i ona bila dovoljno
hrabra ili dovoljno luda da ubije Aksela? Na trenutak, sunce se pojavi
na nebu. „Frau Ajzenšaht?"
 Miris kuvanog krompira uvuče joj se u glavu. Klarisa joj ih je pru-
ţala na svojim dlanovma.
„Izvinjavam se, ali nisam imala u čemu da vam ih donesem."
I Marijeti fon Pasau se učini da proţivljava neki bezumni san, u
kojem je ona stajala u jednoj ulici u Berlinu, golih nogu, jedući
rukama. Treba preţiveti, pomisli ona. To se zove ponos. Ţiveti
uprkos svojim najdubljim strahovima. I tako, sa slabim smeškom,
ona pruţi ruku da bi uzela hranu koju joj je Klarisa nudila.

Traţio je svetlost. Bila je to potreba, ţestina, koja ga je podstakla da

ustane iz kreveta uprkos zabrani medicinske sestre. Nekoliko metara
koji su ga odvajali od prozora izgledali su mu beskrajni, i on krenu,
stisnuvši zube, nesigurnim koracima starca. Zatim, zatvori oči, pre-
pustivši svoje obamrlo telo toploti sunca, koja se poput melema širila
njegovim venama. Prepustivši se blagosti, udisao je kiselkasti miris
sveţe trave, divio se proleću. Spoljašnjost je čuo samo prigušeno, ali s
vremena na vreme, trgao bi se na odjeke glasova. Puls mu se ubrza i
hladan znoj sledi mu kičmu.
Trebalo mu je malo vremena da se sabere. Košmar je bio završen,
sati provedeni na mestu prozivke u logoru, u lancima, obrijane glave
na zimi na kojoj se ledilo srce, u čekanju da komandant pokaţe na
one koji će biti odvedeni u gasne komore, prinudni rad u ciglani, da
slaţu cigle od ţućkaste gline, šest sati dnevno bez pauze, povijenih
ramena i leda, šaka izguljenih do krvi, da trpe urlanja i udarce,
svakodnevna poniţenja. I vetar, taj neumoljivi vetar sa severa, koji je
brisao branderburške doline, dugo hodanje nakon izlaska iz
Zaksenhauzena, praznog stomaka po strašnoj kiši, pod prismotrom
SS-ovacakoji više nisu imali šta da izgube, i svakog trenutka tokom
svih tih dugih meseci pakla, ona izvesnost daje smrt tu, blizu,
pratilac koji istovremeno i privlači i revoltira.
Maks je preţiveo. Ponekad se pitao da li je to zahvaljujući proviđe-
nju, sreći ili njegovoj sopstvenoj odlučnosti. Sada mu je sveţ vazduh
milovao lice, posmatrao je pčele kako sleću na cveće u vrtu, ali iako je
imao utisak da pije svetlost i vraća se u ţivot, osećao se neobično iz-
gubljeno. Rat je bio završen, ali on je i dalje bio zatvorenik, progonjen
uspomenom na bliske prijatelje, one koji su bili mrtvi. Nijedan nije
bio utekao drami. Ferdinand, Milo, Valter, Helmut... Streljani ili
obešeni. Njihova lica su ga opsedala. Kada bi zatvorio oči, video bi
njihovu inteligenciju, njihovo ţrtvovanje, srce i hrabrost koji su od
njih načinili pravedne ljude. I bol bi ga ujedao za srce.
Poslednji put kada je video Ferdinanda, advokat je pod pretnjom
ulazio u automobil Gestapoa. Njegov najbolji prijatelj, njegov brat. Je-
dini čovekpred kojim je mogao da otkrije svoje najdublje rane,
najskrivenije strahove, jedini koji ga je video kako plače. Tog dana, za
samo nekoliko minula, Maks je bio izbegao najgore. Ĉudom. A
Ferdinand nije odao ništa, jer u sledećih nekoliko sati nisu došli po
Maksa. Ipak, ne progovoriti u podrumima Princ Albert štrasea svaki
otporaš reţima Adolfa Hitlera znao je šta je to pretpostavljalo.
Tako je Maks bio spašen zahvaljujući ţrtvovanju jednog prijatelja
koji bi svakako bio uhapšen, ali koji je umro ne izdavši svoje najbliţe.
Nekoliko meseci odmora da bi nastavio da pruţa otpor u srcu
nacističke jazbine, goloruk, vrebajući neki nepoverljivi pogled, neko
sumnjivo pitanje, dok su Amerikanci i Englezi rešetali Berlin
bombardovanjem.
Nikada do tada nije bio doţiveo dublju samoću. Svaka sekunda bila
dragocena. Trebalo je zaštititi Jevreje, „podmornice" koje su i dalje
ţivele u gradu. Bilo ih je oko pet hiljada koji su uspeli da se sakriju.
Na kraju rata, samo oko hiljadu pet stotina njih bilo je ţivo i zdravo.
Ništa nije smelo biti prepušteno slučaju, ni što se ticalo njih ni drugih
kojima je, takođe, bila potrebna pomoć: hrana, laţna dokumenta, ali
ni delje-nje letaka u vezi s planom u dubokoj tajnosti - drţavnog
udara koji je trebalo da počne atentatom na Hitlera, 20. jula 1944.
Otporaši nisu smeli da budu u kontaktu ni putem telefonske veze ni
putem pisama. Sve se odvijalo noću, tokom munjevitih susreta, a
nedostatak sna postajao je nepodnošljiv. Koliko se puta Maksu
dogodilo da zaspi danju, stojeći? Ali pokušaj pukovnika Klausa
Šenka Grafa fon Štaufenberga je propao, kao i svi prethodni, a firer je
naredio nemilosrdnu odmazdu. Blizu sedam hiljada ljudi bilo je
uhapšeno, a Maks uhvaćen u klopku.
Prođe ga jeza. Nikada neće zaboraviti prve sate zarobljeništva, uţas
od kojeg mu se dizala kosa na glavi. Poniţavajući osećaj da je
prepušten na milost svojim mučiteljima. Ispitivali su ga i tukli, tokom
deset dana bio je zatvoren u ćeliji bez svetlosti, ruku svezanih na
leđima. Dokazi protiv njega nisu bili dovoljno ubedljivi da bi dobio
smrtnu kaznu. Predlagali su da ga osude na doţivotnu robiju. Jedna
još gora, sporija smrt.
„Ali još uvek sam ovde", promrmlja on s mešavinom ponosa i
nestrpljenja.
Neko pokuca na vrata. „Her Fon Pasau?"
Mlada ţena nosila je teget plavu uniformu britanske armije i na-
krivljenu kapu na svojoj plavoj kosi. Imala je inteligentan pogled na
pravilnom licu, drţala se uspravno, s jednom fasciklom ispod ruke,
sa onim izgledom nesumnjive efikasnosti koja se viđala kod
pojedinih savezničkih oficira i koja je iscrpljivala Maksa.
„Da?"
„Imam nekoliko pitanja da vam postavim", reče ona na nemačkom.
„Izvolite."
„Sami ste?" iznenadi se ona ugledavši prazne krevete. „Jedan od
mojih cimera trenutno je pod hirurškim noţem a druga dvojica su
sinoć umrli", odgovori on suvo.
„Razumem. U tom slučaju, moţemo obaviti naš razgovor ovde",
nastavi ona, ne zbunivši se, i zatvori vrata. „Sedite, molim vas. Osim
ako ne ţelite da legnete."
Maks je mračno pogleda, negodujući zbog njenog autoritativnog
tona. Nekoliko pitanja, je li tako rekla? Za šta će ponovo biti
okrivljen? Tri nedelje ranije, nakon što su ga pokupili iz jedne jame,
Crveni krst ga je ostavio u ovoj zaplenjenoj kući koja je sluţila kao
seoska bolnica britanskoj armiji. Iako nije imao nimalo sumnje u svoj
poloţaj ţrtve reţima, nije bio raspoloţen za to bolesničko ispitivanje.
Pre rata, bio bi još i uvreden ukoliko bi se bilo šta očekivalo od njega
ako je bio obučen u pidţamu, ogrnut mantilom, ali njegov boravak u
Zaksenhauzenu naučio ga je da ne pridaje paţnju tim detaljima.
Bosih stopala pred tom neznankom, obrijane glave, Maks se nije
osećao ranjivo, osećao se prazno, samo što ta, njemu već bliska
senzacija, nije dolazila od nje, već od njega.
 Ona primače jednu stolicu i postavi je na osunčano mesto. Pridr-
ţavši se da bi seo, Maks primeti da mu ruka drhti i istog časa je
skloni. „Slušam vas", reče.
„Zovem se Lin Nikolson. Moram da proverim neke informacije koje
se tiču vas."
Imala jelep vrat, duge noge u tamnim, svilenim pantalonama, koje
su isticale cipele na pertle, izglancanu dugmad boje zlata na
uniformi, trag sjaja na usnama. Skockana, puna samopouzdanja,
hladnokrvna, bila je iritantna.
Ona sede na ivicu jednog kreveta, pročita svoje papire i pogleda ga,
puna očekivanja. Zatim, poče da mu postavlja pitanja kao iz rafala,
precizna i podrobna, u vezi s njim, njegovom porodicom, njegovim
poslom fotografa i njegovom novinarskom akreditacijom, sačuvanom
iz vremena kad je Gebels upravljao Ministarstvom informacija i
propagande; zatim u vezi s njegovim procesom u Tribunalu,
datumom ulaska u Zaksenhauzen, njegovim vezama s nekim od
najznačajnijih figura nemačkog otpora. Maks je lakonski odgovarao.
Dobro je znao da mu je ona postavljala zamke, prekrajajući datume i
imena. Na trenutke, reči bi mu beţale, a u glavi kao da su mu se
stvarali pamučasti oblaci. Gledajući u njeno ravnodušno lice, imao je
utisak da joj priča neverovatne priče, neki čudnovat i pomahnitao
san, jedan od onih teških košmara kad se krećemo usporeno, kada
jedan pokret ne moţe da bude ni shvaćen ni ocenjen u njegovom
pravom značenju. Konačno, šta je uopšte dobila i a šaka otporaša u
jednoj zemlji potpuno odanoj fireru? Pomisli on s jnorčinom. Iz
poraza u poraz, od njihovih neuspelih pokušaja ostali su samo leševi
i ogromna mrlja. Osećao se neprijatno primećujući nepo-verenje
mlade Engleskinje. Po mišljenju njenih nadređenih, nije Hi-tlerovo
divljaštvo bilo ono što je izazvalo pobunu oficira 20. jula, već
neuspeh njegove politike. Maksu nije padalo na pamet da se
opravdava. Na njegovom čelu presijavale su se kapljice znoja.
„Kako to da tako dobro govorite nemački?" prekide je on,
pobunjeničkim tonom.
Ona na trenutak zastade, ali ne zbuni se.
„Provela sam neko vreme u Minhenu, pre rata."
 „Mora da ste bili veoma mladi. Pretpostavljam da ste jedna od onih
Engleskinja iz bogatih porodica koje šalju u inostranstvo kako bi usa-
vršile svoju opštu kulturu", ironično reče. „Sigurno ste bili razočarani
kad su vam roditelji izabrali Nemačku. Pariz ili Firenca su zabavnije
destinacije. Jeste li se bunili?"
Tračak zabavljenosti nasluti se u devojčinom plavom pogledu.
„Mi se ništa nismo pitali."
„Koje još jezike govorite?"
„Imala sam Francuskinju za guvernantu."
On odmahnu glavom. Tako je i mislio. Sigurno je za svoj osamnaesti
rođendan Lin Nikolson bila predstavljena na balu, obučena u dugu
haljinu, s bisernom ogrlicom i frizurom ukrašenom s tri smešna pera
belog noja. U nekom drugom ţivotu, Maks bi se našao u Londonu
kako bi napravio nekoliko portreta te mlade devojke iz visokog
društva.
„Šta vi od mene očekujete?"
„Vaše ime nam je već bilo poznato zbog vašeg zvanja fotografa, i
tokom rata bili ste označeni kao priznati otporaš."
„Nemojte mi reći da ste i moje ime objavili nakon epizode
Štaufenberga?"
Devojčino lice prekri tamna senka. Englezi su, u stvari, bili napravili
grešku objavivši identitete pojedinih nemačkih otporaša, ne znajući
pri tom da su oni bili nepoznati policiji Rajha, što je bila
nesmotrenost koja je izazvala Gestapo da sprovede više hapšenja.
„Sve to mi i dalje ne govori zašto se interesujete za mene", insistirao
je Maks.
„Potrebno nam je da se oslonimo na Nemce od poverenja. Sada
treba ponovo izgraditi vašu zemlju i konačno joj dati pravi
demokratski duh. Velika većina vaše elite sramno se nagodila s
nacistima. Potrebni su nam ljudi dobre volje. Mora biti da ima takvih,
zar ne?"
Mrvica prezira u njenom glasu dovede ga na ivicu nerava. Slušajući
je, Maks je pogađao šta ih je čekalo: Saveznici će ih gledati kao decu
koju će do grla zatrpati demokratijom kako bi iz sećanja izbrisali
jednu Nemačku koju su okrivljavali da je u poslednjih trideset
godina bila pokazala samo jedno ratno lice i ništa drugo.
 „Naročito ako se radi o antikomunistima, je li tako?" „Da li biste vi
bili partizanski drug Staljina i Rusa?" Istog časa, uobičajeno snaţno,
obuze ga sećanje na Kseniju Osolin, tu plavu Ruskinju na koju je
mislio svakog dana dok je trunuo u paklu, i koja je, sada kada je bio
slobodan da ode i pronađe je, u njemu čudno izazivala jednu bolnu
sreću pomešanu sa strahom. „Mogu se voleti Rusi, ali ne i boljševici."
Engleskinja ga je dugo posmatrala, ozbiljnog izraza lica, kao da je
pokušavala da otkrije njegove misli.
„Ovaj monstruozni rat u Evropi, tek što je počeo da se završava..." „
A jedan drugi već počinje, zar ne?' reče on, završivši njenu rečenicu.
„Amerikanci i Rusi pali su jedni drugima u zagrljaj u Torgau, samo
ta slika neće potrajati. Vaš Ĉerčil nema nimalo poverenja u Ujka
Dţoa. Podela sveta neće proći bez nečije škripe zubima." ,,A na čijoj
strani ćete vi biti u tom trenutku?" Maks se iznenadi osetivši nalet
ţestine. Kako se usudila da mu postavi to pitanje? Od samog početka
bio se angaţovao protiv tiranije, a ni ova sovjetskog reţima nije mu
ništa više odgovarala od one koju je nametao Adolf Hitler. Da li bi
ova strankinja mogla da shvati da mu je dosta svega toga? Toliko je
bio iscrpljen da ni na trenutak nije mogao da pomisli da nastavi s
borbom. Iako je teţio samo obaranju nacizma, budućnost, neizmerna
i mučna kao izgorela zemlja, sada se pruţala pred njim. Ne mogavši
da izdrţi više, on ustade, nasloni se rukama na prozorsko okno i
udahnu duboko.
„Biću uvek na strani slobode. Moji prijatelji dali su ţivote za nju.
Ţelite da nađete čestite ljude da biste izgradili Nemačku sutrašnjice.
Klem, većina njih je ubijena. Bila bi učinjena nepravda sećanju na njih
ali i mojim ličnim ubeđenjima ukoliko se odreknem tog
angaţovanja."
Kada mu se ona pribliţi, Maks opazi siluetu iza svojih leđa, udahnu
cvetnu toaletnu vodu.
„Znala sam da ćemo moći da računamo na vas. Biće vam potrebna
propusnica kako biste se vratili u Berlin. Pretpostavljam da je to ono
što ţelite da učinite."
„Berlin... ili ono što je ostalo od njega", reče gorkim tonom.
„Imate li tamo nekog od porodice?"
„Ne, sestra i sestrić nalaze se na sigurnom, u selu."
 „Utoliko bolje. Ne bih volela da je neko od mojih najbliţih zaglav-
ljen tamo."
„Šta hoćete da kaţete?"
„Nadletajući grad, jedan novinar podsetio je na drugu Kartaginu."
„Lepo formulisano", podsmehnu se on. „Mora da se obradovao
ugledavši jazbine uništenog monstruma."
„Zašto ste besni? Nemate vi ništa s nacistima. Trebalo bi da
odahnete."
Polako, Maks se okrenu. Očekivao je da mu se obraća na ti,
superiornim stavom, ali ona je delovala iskreno zainteresovana. Kako
oni mogu da razumeju, upita se on, očajan. I kako im na tome zameriti?
Šta su oni znali o Berlinu pre sramoćenja? Ta uzavrela prestonica
koju je toliko voleo, gde je prvi put drţao Kseniju u svom naručju,
kosmopolitska i inspirativna metropola, koja gaje uputila njegovom
zanimanju. Pojedinim gradovima istorija odredi oznake od kojih se
nikada ne odvoje. Njegov će zauvek ostati simbol terora, kao što će
ubuduće Lenjingrad predstavljati otpor. Jedan obeleţen zlom, drugi
slavom.
„Danas, u mojim očima i očima sveta, ja više nisam nacistički
otporaš", reče on teškim tonom. „Danas, ja sam samo Nemac."
I Maksu se opet učini da udiše bljutavi i mučni vazduh
krematorijuma, taj ukus koji mu se lepio za dušu. Ponovo je video
lepo lice Sare Lindner Seligson, o kojoj nije bio čuo ništa još od kada
je bila zarobljena, iako je pokušavao daje prebaci u Švajcarsku,
zajedno s njenim muţem i malom kćerkom. Deportovani su u
Aušvic. Maks je čitao novine, gledao dokumentarce snimljene u
koncentracionim logorima koje su oslobodili Amerikanci. Nije imalo
ništa da se doda na to. Reči su bile podrugljive. Još gore, bile su
postale nedostojne.
Lin Nikolson posmatrala je mršavog čoveka, skoro skeleta. Njegova
obrijana glava bestidno je otkrivala oblik lobanje a nos mu se isticao
na licu oblikovanom patnjom. Iako nije bila naviknuta na to da vidi
telo dovedeno do svog najprostijeg izraza ni kod jednog logoraša, taj
aske-tizam bio je još više uznemirujući kod njega, jer crte njegovih
punih usana nisu drhtale od srdţbe i uspravnog drţanja, s ponosom
nekog drugog vremena. Obično, svako se uvek s paţnjom kiti svojim
najlepšim perjem kako bi se suočio sa ţivotom. Rat je bio poskidao
maske fizičkog izgleda, odeću, iluzorne ukrase koje iziskuju
prosperitet i uspeh. Ostala je samo autentičnost bića. Njegov istiniti
deo. A onaj Maksa fon Pasaua nametao je poštovanje.
U tamnim očima gorela je snaga koja je nosila i ţar i bes. Lin je
nazirala vitalnost koja mu je omogućila da izdrţi ono što je ona jedva
mogla i da zamisli, iako uopšte nije bila mala, glupa neznalica. U
svojoj dvadeset trećoj godini, već je poznavala Blic, bombardovanje
Londona, izgorele trotoare pod suviše finim donovima, polomljeno
staklo s vitrina prosuto po podu koje seče stopala, njenu zemlju
utonulu u sumnjivu i gustu tamu, zebnju u prepunim skloništima,
odlazak mladih avijatičara, prijatelja, braće i rođaka, koji su jutrom
odlazili da se nikada ne vrate, hrabri mladići koji su se bez oklevanja
ţrtvovali za Englesku.
Ona više nije bila ona mlada bezbriţna devojčica koja se
dobrovoljno prijavila u Vrens, na samom početku rata, sigurno da bi
sluţila svojoj zemlji, ali takode potajno zbog njihove uniforme,
tamnoplave boje, koja je bila daleko najlepša od svih ţenskih ratnih
odela. Do tada, ţivot joj je bio predstavio svoje radosno lice:
porodično imanje na jugozapadu Engleske, toplinu zabavišta,
paţljive guvernante, lov po ciči zimi, distancirane i hladne roditelje
koji joj uopšte nisu nedostajali, jer nije ništa od njih ni očekivala. Ali
istini za volju, ni od nje se nije očekivalo mnogo, osim dobre udaje. I
tako, njeno detinjstvo srodilo se s podrugljivom samoćom,
prazninom, koje će ona tek kasnije postati svesna.
Ipak, po objavi rata, u vreme letnjih balova i prvih obećavajućih
hajki na fazane, mlada ledi Lin Nikolson bila je resila da ostane u
Londonu. Kao i većina aristokrata njenih godina, nije umela da kuva,
niti da sprema krevete. Pre nego što bi odlazila na spavanje,
razbacala bi svoju odeću koju je raspremala kućna pomoćnica. Ali
nakon nekoliko meseci obuke, devojka je kao niko do tada
dešifrovala poruke radara. Sjajnih očiju, povijenih ramena, ostajala je
po čitavu noć kako bi de-kodirala skrivene poruke koje će spašavati
ţivote. Prvi put u svom ţivotu, bila je hvaljena njena inteligencija, a
Lin se činilo da se rađala jedna nova zora.
 Jednog dana, došli su da provere njeno poznavanje stranih jezika.
Kada je otvorila vrata diskretnog apartmana u Orčard kortu*,
nedaleko od Bejker strita, nije ni znala da ulazi u aneks glavne zgrade
Spešl operejšens egzekutiv, jedne grane britanskih tajnih jedinica
zaduţenih za podsticanje rušilačkog rata iza neprijateljskih redova,
za „pustošenje Evrope ognjem i mačem", kao što je to bio objavio
Vinston Ĉerčil. Bio je dovoljan jedan razgovor s nekim brkatim
čovekom, koji je pušio svoju cigaru i oduvek poznavao njenu
porodicu, da joj dokaţe kako je od svojih predaka nasledila
promišljenost i kako je ubeđena u zločinački duh nacista - dovoljno
da se ţivot Lin Nikolson promeni.
Trenuci zaborava, bilo ih je, otrgnutih od patnje. Ništa nije smelo da
ih oduzme - ni teškoće da se promeni mesto, ni noćni napadi bom-
bardovanjem. Nagrada, kao kucanje srca da bismo se uverili u to da i
dalje postojimo. Noći prijatnog ukusa slobode, provedene u plesu do
zore s najšarmantnijim vojnicima savezničkih trupa, između plišanih
stolica i zidova presvučenih crvenom svilom, u elegantnom noćnom
klubu na Lester skveru. Ĉvrste muške ruke oko njenog struka, nečiji
obraz uz njen, tuţna melodija Let there be love, i jedna skrivena ţudnja
za nečim drugim, nejasna i nestalna, ništa osim ţelje, lepršanja krila u
dnu stomaka.
Pa ipak, tog jutra, u toj urednoj sobi na nemačkoj farmi, koja je
sluţila kao bolnica, dok je čudesno sunce grejalo zidove, naspram tog
stranca koji je stajao bos pred njom, britanski oficir odlikovan za hra-
brost imao je utisak da je ponovo postao onako nevin kao nekad, pre
misija u Francuskoj, sabotaţa i krvi - pre straha.
Maks je nemilosrdno istraţivao devojku koja je ćutala. Ruku opru-
ţenih uz telo, nepomična, Lin Nikolson bila je ujedno i spokojna i
silno prisutna. Ispitivao ju je pogledom, ali ona se nije ni pomerila.
Iako je bila još veoma mlada, šta je to ona bila preţivela da tako
prihvati tišinu a da je se ne uplaši, niti da pokuša da je prekine? On
pomisli kako ih sudbina i patnja nisu poštedele, ni jedne ni druge, i

______________________________________
* Na engleskom. Orchard Court - londonski hotel koji su, tokom DrugogI svetskog
rata, koristili pripadnici SOE.
kako će sada morati da uče sve iz početka. On pomisli kako ona ima
lice koje privlači svetlost.

Ništa više neće biti isto, pomisli Maks dok je voz polako ulazio u
stanicu. Bio se zakačio za krov, dok su mu noge visile. Putnici su se
podizali na stepenike, neki su se kačili za lokomotivu da ne bi pali;
većina njih bila je natrpana u vagonima za prevoz stoke. Tih prvih
dana jula, kao da su rojevi mušica prekrivali ţelezničke stanice u
Nemačkoj: na peronima su gamizale premršave ţene, pogrbljene
usled tereta teških rančeva na njihovim leđima, grozničavi ratni
zarobljenici, oslobođeni logoraši, vojnici u pocepanim
sivomaslinastim uniformama, s platnenim trakama umesto cipela -
jadni ostaci grandioznog Vermahta Adolfa Hitlera, kojima je bila
obećana ne samo Nemačka nego i čitav svet. Pad je bio jednak
prekomernoj oholosti. U praznim pogledima boraca čitao se njihov
nemir. Umesto da su nametali respekt, izazivalH su nejasno
saţaljenje, koje se graničilo s gađenjem.
Krov na stanici bio je odavno srušen, ptice su obletale oko glava.
Maks se progura do izlaza. Svako bi se onesvestio na prizor svog
rodnog grada unakaţenog tim potresima tla. Uništenje je bilo tako
potpuno, tako brutalno, oţiljci tako vrišteći da se kičma morala
poviti. Pa ipak, tog dana, ispod svoda vedrog letnjeg neba, dok je
koračao sam i u tišini, ponovo uţivajući u svom gradu, u njegovoj
prašini i pepelu, Maks fon Pasau pomisli kako ova beda kao eho
odgovara na njegovu, i kako nikada Berlin nije voleo više.
Nije posedovao više ništa, osim poderane odeće koju je nosio na
leđima. Hodao je nasumice stazama koje su vijugale između
ruševina. Jedino je velike ulice bilo moguće prepoznati, uličice su bile
samo uspomena. Kose skrivene ispod crvenih turbana, ţene su
raskrčavale naslage šljunka. Fleke znoja ocrtavale su se na njihovim
bezobličnim haljinama a mišići na rukama napinjali su se dok su
gurale kolica prepuna otpada. Sedeći na jednom tabureu, raširenih
nogu, čekićem je udarala u cigle koje je slagala jednu na drugu. Ĉak i
usred haosa, nametao se neki red.
 Rusi su bili podigli logor na preseku dve ulice. Uvaljen u fotelju
presvučenu plišom, s jednom nogom preko bočnog naslona, neki
vojnik je spavao, otvorenih usta.
Zgrada u kojoj je Maks nekada stanovao više nije postojala. Samo su
zidovi podizali svoje zupce ka nebu. Dugo ju je posmatrao, tuţan ali
pomiren, zatim je nastavio svojim putem. Bosonoga deca rovarila su
po ruševinama. Na prljavim licima, oštri pogledi podsećali su na
zveri iz dubokih šuma.
Kada, nešto kasnije, stiţe do ulice gde se nekada nalazio njegov
studio, gde je takođe i stanovao kao mladić, očekivao je da će
ugledati istu tuţnu scenu, ali na njegovo veliko iznenađenje, gomila
kuća poredanih jedna za drugom bila je relativno očuvana. Njegovo
srce poče jako da lupa. U ulazu se podizao miris urina. On se pope
stepenicama, zaustavljajući se na svakom spratu kako bi došao do
daha. Nemam ključeve, pomisli, i ta munjevita i apsurdna misao izazva
mu osmeh. On gurnu nogom i vrata popustiše. Velika prostorija više
nije imala prozore. Pod sivkastom prašinom, reflektori su leţali na
podu, među izvrnutim stolicama i ormarima, filmovi i delovi platna
bili su pretvoreni u kreč. Nije to bio prvi put da zatekne svoj studio
uništen. Više od deset godina ranije, iritirani nekim njegovim
reportaţama, SA-ovci su se već bili potrudili za osvetu.
Maksa preplavi talas stida, ali prisili se da nastavi. Dok je staklo
škripelo pod njegovim koracima, činilo mu se da gazi po svojoj
prošlosti, po svemu što je pojmio i zamišljao dok je bio fotograf.
Koliko je dana i noći bio posvetio ovom mestu? Koliko je sati proveo
u mračnoj sobi, gde je jedan deo zida bio srušen i tako omogućavao
dnevnoj svetlosti da uđe? Bio je ovde ostavio i jedan deo sebe.
Iscrpljen, on ispravi jedan tabure i sede. Zatim, izvadi iz dţepa
cigaretu, kresnu šibicu. Obuze ga jeza. Trebao mu je viski. Dobro bi
mu došao tada jedan viski. Voleo bi da je mogao da bude dete i da
briţne u plač.
Brzi koraci začuše se na stepeništu, ali on ne okrenu glavu. U tom
trenutku, nije ga bilo strah. Ni od koga, ni od čega.
„Ujače Maks?"
 Njegov sestrić Aksel, imao je kosu preko očiju, preveliku košulju,
vojničke pantalone pričvršćene debelim koţnim kaišem. „Gospode,
Aksel... Otkud ti ovde?"
Mladić ga je ispitivao grozničavim pogledom, ruţna oteklina
pokrivala mu je deo čela.
„Došao sam da zakačim ovo", reče, pokazujući mu parče papira.
„Nisam znao gde si, ali mislio sam, ako se ikada budeš vratio, mogao
bi da nas pronađeš."
Maks prepozna jedan od onih papira istaknutih na drvenim pano-
ima nasred ulice - poruke razdvojene porodice koje su se nadale da
će pronaći trag svojih najbliţih.
„Ko to, mi?" nastavi on, suvo.
„Mama i ja."
„Marijeta je u Berlinu! Ali mislio sam da ste oboje na sigurnom. Šta
se dogodilo?"
Akselovo lice se iskrivi, ali on podiţe bradu. „Borio sam se u
Volksturmu", ponosno reče on. „Škola nas je ovde poslala krajem
januara. Učinili smo sve što smo mogli, ali eto, izgleda da nije bilo
dovoljno."
On slegnu ramenima, oborivši pogled. Odjednom, ponovo je bio
petogodišnji dečak koga je Maks oboţavao da vodi u zoološki vrt ili
u šetnju u Tirgarten. Sada, najlepši park grada bio je samo
opustošeni^ teren, s polomljenim drvećem.
Maks priđe svom sestriću i zagrli ga. Aksel je bio porastao, bio mu
je do ramena. Istog trenutka, mladić se instinktivno povuče, s
rezervisanošću proţetom strahom. Kao svi pripadnici njegove
generacije, nije bio navikao na emotivne gestove, ali Maks ga ne
pusti. On ga jako zagrli, skoro besno, i nasloni obraz na njegovu
kosu. Aksel nastavi da odoleva, ukrućen, onda odjednom i on zagrli
ujaka i briţnu u plač. Neka tuţna neţnost preplavi Maksa, kao da je
pored sebe grlio onu omladinu označenu amblemima, glava
napunjenih nebuloznim idejama o krvi i zemlji; nemačku omladinu
postavljenu kao taoca, koju je gledao kako raste i sanja krvave
fantazije tokom mnogo godina. On sačeka da se Aksel savlada, a
onda ga uhvati za ramena.
 „Gde ti je majka?" prošaputa. „Pretpostavljam da je došla u Berlin
kada je saznala da si ovde."
„Nije trebalo!" viknu Aksel, ljutit, odmaknuvši se da bi obrisao suze
nadlanicom. „Dovoljno sam veliki da brinem o sebi. Izloţila se opa-
snosti. To je glupo!"
„Kako ste se pronašli?"
,,U Adlonu. Posle kapitulacije, Rusi su opljačkali podrume i pod-
metnuli poţare. Hotel je goreo, ali uspeli su da sačuvaju nekoliko
soba u jednom krilu. Znaš mamu. Prvom prilikom, otišla je da se
sakrije u Adlon. A ja sam se vukao ovuda okolo."
„Kako je ona?"
„Nije dobro. Uopšte nije dobro", reče Aksel, prebledeo. „Gore je, na
spratu, u tvojoj nekadašnjoj sobi. Nismo znali gde da odemo, pa je
mama pomislila da odemo kod tebe. Imali smo sreće. Jutros sam
gledao plan, nalazimo se u američkom sektoru."
Ne rekavši više ni reč, Maks izađe iz studija i sjuri se niza stepenice;
Aksel za njim.
Bleda svetlost obasjavala je prostoriju, provlačeći se kroz platnene
trake koje su sluţile umesto zavesa i otkrivajući Marijetinu siluetu,
sklup-čanu na krevetu, s rukama ispod lica. Maks pređe sobu u tri
koraka.
„Marijeta, šta ti je?" upitao ju je, kleknuvši pored nje.
Tako je bleda, pomisli on, uplašen. Usne su joj bile ispucale, koţa
prozračna. Teško je disala. Dva dugmeta s njene bluze bila su otpala,
zbog čega su joj se dojke nazirale. Neţno je pomerio u stranu
pramenove njene crne kose prošarane sedima koje su joj se bile
zalepile za lice.
„Ja sam, Maks. Ĉuješ li me?"
Ona otvori oči, osmotri ga nekoliko trenutaka, i njeno lice zasija kao
posle dugog sna.
„Ţiv si", prošaputa ona, oduševljena.
Nešto prepuknu u njemu. Uspomene navreše, burne i ţive, oluje,
bure, vaskrsnuća.
„Ne znam još uvek", prizna on, zbunjen, ţeleći da bude iskren.
Marijeta, godinu dana starija od njega, veoma elegantna, tanka kao
sečivo, egoistična i rasipna, kao što to umeju da budu veoma lepe
ţene, izgubljena devojćica koja je pre dvadeset godina bila zalutala
među opojnim parfemima Vajmarske republike, čije su slobode i
jedno i drugo probali; Marijeta, koja se usled svoje slabosti udala za
okorelog nacistu, zbog njegove euforične nonšalantnosti koja je
mirisala na moć novca; Marijeta, koja je napustila selo u Bavarskoj da
bi došla da pronađe svog sina pod bombama.
Ona ga pomilova po licu.
„Moje zlato, odakle dolaziš sa ovakvom glavom?"
„Iz Zaksenhauzena."
Oči njegove sestre se izbečiše. Ona se podiţe s bolnim izrazom na
licu.
„Bio si otporaš, zar ne?"
„Da."
„Kada si uhapšen?"
„U avgustu, prošle godine."
Ona odmahnu glavom.
„Zato si mi se sve manje javljao otkako je počeo rat."
„Bilo je veoma teško. Nismo više pripadali istom svetu. Nisam
mogao da podnesem da te gledam kako se gubiš. Suviše sam te voleo
da bi to radio."
„Znači, napustio si me."
Kao i obično, Marijeta je bila nepravedna. Maks pomisli na to koliko
je puta pokušao da je odvrati od trupe Ajzenšaht. Na početku njenog
braka, koliko su meseci bili posvađani? Ali Maks joj se uvek vraćao,
jer uprkos svemu, Marijeta je bila njegova sestra, jedina osoba
njegove krvi, s kojom je delio strogo i usamljeno detinjstvo sa svim
svojim tananim ranama.
„Ne, uvek si bila slobodna pri svojim izborima. Pustio sam te da ih
napraviš sama. Na određeni način, poštovao sam te."
Ona ga uhvati za ruku.
„Zameraš mi što sam te izdala? Što te nisam slušala?" Iza njih, Maks
je čuo Akselovo uznemireno disanje. Razumeo je njegovu
zapanjenost, ali i neki vid osude. Ali kako pred njim reći istinu u vezi
s njegovim ocem? Njegovo duboko gađenje prema SS-ovcu Kurtu
Ajzenšahtu, njegov bes pri samoj pomisli na tog čoveka koji je
oličavao sve najgore u njegovoj zemlji, na manipulaciju muškarcima i
ţenama čija je inteligencija i obrazovanje trebalo da ih sačuva od
najgoreg?
Wessen Schuld? Ko je kriv? U američkoj zoni, natpisi crnim slovima
stajali su iznad fotografija kostura. Otkrivanje logora izazvalo je
duboko negodovanje u čitavom svetu. Amerikanci su bili postavili
strogo pravilo 'nebratimljenja s lokalnom populacijom. Dok su
vojnici Vermahta pozdravljali oficire, ovima je bilo zabranjeno da ih
otpozdrave. Po ugledu na Henrija Morgentaua, bivšeg Ruzveltovog
sekretara finansija, pojedini su nastavljali da podstiču na
obezglavljivanje Nemačke i njeno transformisanje u veliku ratarsku
zemlju bez imalo industrije. Oni koji su ţiveli u blizini logora bili su
primoravani da ih obilaze kako ne bi mogli da negiraju njihovo
postojanje. Oni su tvrdili da ništa nisu znali, ništa pretpostavljali.
Ĉudan smrad su, naravno, osetili. Ĉak im je i smetao. Ali nisu mogli
da posumnjaju, je li, da su u pećima krema-torijuma gorela tela...
Tačno, Maks je zamerao Marijeti na njenom slepilu, njenom kuka-
vičluku. Zamerao joj je na tome što je bila zaboravila na dve
neodvojive vrednosti: čast i ponos. Zbog gadova kao što je njen muţ,
koji je podrţavao taj reţim odgovoran za zločine protiv čovečnosti -
izraz koji je trebalo izmisliti za njih, Nemce - njegova zemlja više nije
pripadala ljudskoj zajednici. I sve je to u njemu izazivalo jedan osećaj
koji mu je do tada bio stran: mrţnju sa svim onim uništavajućim i
nasilničkim što ona nosi sa sobom.
Maks nije bio ohol čovek. Umeo je dosta toga da oprosti.
Svakodnevne sitne sebičluke, manjkavosti u prijateljstvu, ludosti
srca, čak i u ljubavi, njegove izdaje koje su najčešće samo odricanja,
ponekad lepa i uznemirujuća, tela suočenog s poţudom. Zbog tih
slabosti, mogao je da se kaje i pati, ali prihvatao ih je, jer on je pre
svega bio čovek zaljubljenik u slobodu i poštovanje drugoga. U
svakom slučaju, nikada nije tolerisao sklonost ka moći, onu koji vodi
ka posesivnoj ljubomori u ljubavi, a u politici ka potčinjavanju i ratu.
„Kako ti mogu zameriti što si Akselova majka?" konačno reče on i
primače ruku svoje sestre svojim usnama.
Nad tihim gradom pomaljala se zora. Kroz prozore bez stakla
ulazilo je malo sveţeg vazduha, ali i otrovan smrad paljevine i leševa.
Na hiljade mrtvih bilo je zakopano na brzinu, na istim mestima gde
su i stradali. Sada ih je trebalo ekshumirati kako bi se preneli na
odgovarajuće mesto, ali nije bilo moguće pronaći ni kovčege ni
mrtvačka kola. Tog leta, u Berlinu, mrtve su prenosili golim rukama.
Maks je bio zabrinut, jer mu se Marijeta činila grozničavo i slabo.
Leţala je u polusnu, otvorenih usta, teško dišući. Vlasti su se bojale
epidemija, retke bolnice bile su prepune bolesnika zaraţenih
dizenterijom i tifu-som. Aksel je bio izašao u potragu za hranom. Već
nedeljama, hranili su se supom od kocke i crnim, vlaţnim hlebom
koji se lepio za zube i bio teţak za stomak. Kako niko nije posedovao
validan novac, i kako više nije bilo prodavnica, trebalo je nekako
snaći se. Razmenjivale su se sve vrste robe, iz ruke u ruku. Crno
trţište brzo se bilo formiralo oko Branderburške kapije.
Šapatom, Maks je pitao sestru šta se dogodilo s njenim muţem.
Uzdrţao se od zajedljive opaske kada mu je ona rekla da je Kurt
Ajzenšaht na vreme nestao, zajedno s glavašima iz partije, onima koje
su nazivali „zlatnim fazanima", verovatno zbog gorde lepote njihovih
ćeretanja. Ni trenutka nije sumnjao u to da je tip spasao svoju koţu.
Ti đavoli imali su po nekoliko ţivota.
Utonuo u svoje misli, nije ni čuo devojku da se pribliţava. Lišeni
telefona, kao i pisama, Berlinci se više nisu najavljivali. Stajala je na-
sred prostorije, mršava prilika s belom značkom i crnom baskijskom
beretkom. Maks ustade, malo iznenađen. Ona gaje posmatrala u
tišini, ozbiljnog lica, steţući dršku kofe s vodom, tako bleda i
providna da je mogla biti jedan od onih fantoma koji progone grad.
„Gospođice? Da li mogu da vam pomognem?"
„Klarisa, ti si?" pozva je Marijeta mekim glasom. „Uđi, ne boj se.
Ovo je moj brat."
Strankinja odahnu. Nasmeja se i spusti kofu. Voda je bila pokvasila
njenu haljinu koja joj se lepila za butine.
„Klarisa sada ţivi s nama", objasni Marijeta. „Dolazi iz lnsterburga."
Njegova sestra nije morala više ništa da doda. Maks je znao za stra-
danje tih izbeglica koji su bili preplavili puteve ka zapadu,
ostavljajući za sobom svoje kuće i svoja imanja, i više od toga, svoja
nasledstva i svoju budućnost.
„Kako se osećate, frau Ajzenšaht?" upita Klarisa.
 „Malo bolje, hvala", veselo dobaci ona. „Sada, kada sam pronašla
Maksa i Aksela, šta bih mogla više da poţelim? Njegov povratak na
mene deluje poput onih nekadašnjih boţanstvenih koktela."
Ova šala ne nasmeja Klarisu, i Maks se još više zabrinu zagledavši
se u njeno zabrinuto lice. Nekoliko minuta kasnije, kada Marijeta po-
novo zadrema, Klarisa izađe na balkon. Predivne biljke nicale su iz
okrnjenih saksija.
„Opasno je", reče Maks prilazeći prozoru. „Bolje je da ostanete
unutra." „Ah, izdrţaće još malo", reče ona slegnuvši ramenima.
„Brinem za Marijetu. Nadam se da nije zakačila nešto na plućima.
tTrebalo bi da potraţim doktora..."
„Vaša sestra je silovana. Ima infekciju. Traţila sam svuda pirimal.
Uzalud. Treba mi dva kilograma kafe da bih dobila jednu bočicu."
Maksu se sledi krv u ţilama. Nije znao šta ga je više bolelo: to što je
euo šta je Marijeta pretrpela, ili ravnodušan ton kojim mu je ova ne-
poznanica sve bacila u lice, bez imalo obzira i stida.
„Šokirala sam te", nastavi ona strogim tonom, prelazeći odjednom
na ti. „Ţao mi je, ali prošlo je vreme obazrivog obraćanja. Treba se na-
vići na to. Rusi su odlučili da se svete na Nemicama. Kriveći nas, vas
poniţavaju, vas muškarce, u onom što vam je najsvetije. Ţeno, dođi!
Koja od nas nije čula tu naredbu? A plaćamo visoku cenu. Ne samo
jedanput, ne... Deset, dvadeset puta! Progone nas kao zveri. Mnoge
ţene umiru. Rasporene. Kao moja majka. Druge biraju samoubistvo.
U Berlinu nema hrane, ali otrova ne fali", naglasi ona sa
zadovoljstvom koje je ujedalo. „Mnoge od nas zaraze se bolestima, ali
nemamo penicilina da bismo lečile sifilis i gonoreju. A za nekoliko
meseci na svet će doći bebe koje ne budu bile pobačene."
Maks ostade nepomičan. Rafalne scene bile su previše otrovne. Pre-
neraţen, on ne mogade da se odupre da ne zamisli tu mladu devojku
prepuštenu vojnicima, koji joj razmiču butine i probijaju je, jedan za
drugim... I njegovu sestru? On zatvori oči.
„Najgore je što te ţene ćute, jer ih je sramota, ne zato što su
silovane, već što su Nemice. Kao da se osećaju odgovornima. Ja tu
krivicu odbijam, razumeš?" viknu ona.
Istini za volju, Maks više ništa nije razumeo. Pravila igre njemu su
bila izmakla. Nakon meseci provedenih u koncentracionom logoru,
on otkriva jedan drugi pakao u kojem mu se neka nepoznata devojka
obraća na ti i otkriva mu uţas od kojeg mu je srce zadrhtalo. Kod nje,
on nije otkrio nimalo neţnosti, nimalo uzdrţljivosti. Bila je očajna,
divlja. On se okrenu ka svojoj sestri koja se bila probudila i gledala
ga, ćuteći. „Marijeta, ja..."
„Ćuti, molim te!" reče ona, podiţući ruku. „Klarisa je bila u pravu
što ti je rekla istinu. Nijedna ţena nije na sigurnom. Maskiraju se u
muškarce i unakazuju kako bi izgledale bolesno. U većini slučajeva,
to ništa ne pomaţe. Preferiraju punačke, koje pucaju od zdravlja.
Tako da ja, nisam imala pravo baš često..." naruga se ona. „Taman
koliko treba. Ostavili su mi i poklon za uspomenu. Ne dete, ne brini!
Za to sam suviše stara. Bar neka satisfakcija, zar ne? Kurtovu glavu,
da sam mu napravila jednog malog Ivana..."
Marijeta je neusiljeno govorila, ne ostavljajući nimalo mesta
emocijama. Maks se zapita odakle je crpela tu neobičnu snagu,
gotovo nadrealnu. Koraci odjeknuše na stepeništu.
„Pazite, evo ga Aksel", prošaputa Marijeta. „Ne ţelim da on sazna,
čuješ li me? Ne bi mogao da podnese."
„Naravno", uzruja se Maks. „Ali ja ću da ti pomognem, pronaći ću
lekove."
Mladić otvori vrata, zatim isprazni svoje dţepove široko se
osmehujući, vadeći cigarete, kornišone, nekoliko komada kobasica
uvijenih u mastan papir. Njegov mršavi ulov obasjavao mu je pogled
tolikom srećom da se Maks uplaši. Kako se Aksel mogao zadovoljiti s
tako malo? A on, kako će on uspeti da ih zaštiti od razočaranja koja
su ih očekivala?
 Berlin, oktobar 1945.

T
okom ţivota, neka mesta znače mnogo više od ostalih, a Ber-
lin će zauvek ostati zvezda vodilja u ţivotu Ksenije
Fjodorovne Osolin. Raskršće. Grad u kojem je postala ţena, u
kojem je jedan čovek obeleţio njeno telo i njenu dušu, u koji je bila
došla na početku rata da mu zatraţi oproštaj koji joj je on rado dao. I
evo je kako se vraća, ali ovoga puta orlovi nacističke imperije leţali
su u ruševinama a Staljinov portret nasred ulice odmeravao je
upropašćeno lice Adlona; ovoga puta, Ksenija nije nosila haljine
visoke mode za modne revije ili raskošne prijeme, već francusku
uniformu.
„Na kolenima su, i to je pravedno", rekao je jedan visoki oficir dok
je vojni voz prolazio pored nečega što je ličilo na ostatke brodova s
polomljenim katarkama. Ksenija je bila hladna, nokti su joj se zarivali
u dlanove. Niko nije smeo da zna za bol koji joj je stvarala odsutnost
Maksa fon Pasaua, niti za to da su te rane na površini zemlje
reflektovale one njene. Vratila se zbog njega, jer je morala da sazna
da li je ţiv ili mrtav. Vratila se, jer bez Maksa, ona nije bila ništa.
Bio je to njen prvi slobodan dan i Ksenija se probudila u zoru. Njeno
znanje ruskog, engleskog i nemačkog jezika, uz priznanje njenog
angaţo-vanja tokom otpora, doveli su je do toga da bude izabrana za
prevodioca u Savetu za savezničku kontrolu u Nemačkoj. Put od
predgrađa Frohnau, gde je francuska delegacija imala svoj kvart, i
centra grada predstavljao je put ratnika. Retki i prepuni metroi bili su
zagušljivi, tramvaji ćudljivi, ali ona je bila uspela da se preveze s
jednim američkim podoficirom.
Berlinci su ţurili, mršavih silueta, uvek u potrazi za hranom ili par-
četom drveta za ogrev. Engleski i američki vojnici stajali su u redu,
gurajući se ispred ostataka kancelarija Rajha, koje su obezbeđivali
ruski borci puni ponosa zbog osvajanja prestonice. Početkom leta,
dolazak Anglosaksonaca u grad, kojima su se zatim pridruţili i
Francuzi na koje su s prezirom gledali kao na pridošlicu, sirotog
rođaka velikih pobednika, nije se odigrao bez teškoća. Sovjetima se
nimalo nije dopalo zadiranje u njihov domen, gde su još od proleća
organizovano pljačkali, pod izgovorom „popravki". Rastavljali su
sve: fabrike, laboratorije, ateljee, kupatila, kuhinje, plakare, vozove,
sve do električnih sijalica, jer su neki od njih bili ubeđeni u to daje u
njima zarobljena svetlost. A ono što nisu mogli da ponesu uništavali
su i rasipali. Slali su kućama testere, stolice, šerpe, radio-aparate,
gramofone, ogledala, posteljine, pisaće mašine, haljine, aparate za
koje nisu znali kako se upotrebljavaju i koji su završavali polomljeni.
Skupljati su satove ne bi li impresionirali svoje bliţnje i birali bicikle
koji su ih fascinirali. Bili su nezasiti, besni što je jedna bogata zemlja
poput Nemačke smatrala neophodnim osvajanje 'majke Rusije' da bi
je raskomadala. Ušavši u Istočnu Prusku, bili su zapanjeni otkrivši
bogatstva farmi, zatim impozantne zgrade u velikim gradovima, gde
se neki vojnici poreklom iz udaljenih sela Sovjetskog Saveza nisu
usuđivali da popnu usled nesvestice do poslednjih spratova. Berlinci
su se čuvali skrivajući se na vrhovima svojih zgrada. U mnogima od
njih, nailazak na zapadnjački prosperitet, toliko neočekivan za tu
decu socijalističkog raja, izazvao je neobično uzbuđenje što nije
promaklo da bude signalizirano njihovim nadređenim i opreznim
političkim komesarima.
Ksenija je bez uzbuđenja svakodnevno sretala te ljude poreklom iz
njene domovine. Njihov jezik više nije bio isti kao njen. Izrazi i rečnik
bili su drugačiji, ali začudo, tokom rada, Sovjeti nisu strogo reagovali
na njeno staromodno izraţavanje. Ĉak su je i zadirkivali zbog njenog
„knjiţevnog ruskog". Skoro trideset godina kovani u boljševizmu,
kao da su bili rođeni u nekom drugom svetu. Njihovi maniri bili su
prome-njeni, rasuđivanje takođe. Pa ipak, nešto unutra vezivalo ih je
za nju. Njihova lica s razmaknutim očima i istaknutim jagodicama,
njihovo ponašanje često nepojmljivo za zapadnjake koje je osciliralo
između velikodušnosti i gnusne surovosti, ta silina u vazduhu,
svojstvena slovenskom temperamentu koji sluša svoje srce i prezire
razum - sve to vraćalo ju je ne samo u detinjstvo već i njenoj istinskoj
prirodi. A kada je na nekom koktelu jedan sovjetski oficir pričao
ispred francuskog poručnika, Ksenije Vodoje, o herojstvu građana
Lenjingrada, njen rodni grad pojavi joj se pred očima, sa svojom
sneţnom grivom, svojim mostovima, palatama i kupolama na
crkvama. Sankt Peterburg, Petrograd, Lenjingrad - tri imena za jedan
isti grad koji će zauvek ostati njen, i iz kojeg su je revolucionari
proterali. Njen zabranjeni grad. Njeno izgubljeno kraljevstvo. Njena
tiha molitva.
„Leave me here*" reče ona vozaču koji nije prestajao da brblja otkako
je bila ušla u automobil.
On.se iznenadi, ali posluša je, i ona mu zahvali pre nego što iskoči
iz dţipa. Namignuvši joj, on predloţi da se kasnije nađu u blizini
Kur-firstendama da slušaju dţez, u jednom od lokala gde su sluţili
tople napitke, ali ne i hranu. Ksenija se samo kiselo nasmeja. Bila je
toliko nervozna da nije mogla da razdvoji zube. Zar nije shvatao da je
htela da bude sama, odmah, sada? Srećom, mladi čovek nije
insistirao.
Iako se pripremala da je vidi u jadnom stanju, Ksenija zadrhta: kuća
'Lindner' bila je samo svoja senka. Zidovi Sarine velike robne kuće
bili su uglavnom srušeni a veliko staklo razbijeno u paramparčad.
Kroz zjapeće rupe od prozora, nazirale su se opustošene hale. Ona
polako priđe, skoro prestrašeno. Kao i po ćelom gradu, osećao se
grozan miris prašine i leševa. Unutra, tajni ţivot oţivljavao je prostor.
Ljudi su se bili sakrili u podrume, koji su nekada sluţili za odlaganje
stokova robe. Kako nije bilo građevinskog materijala, Nemci su bili
primorani da upotrebe svako skrovište, često i ona s rupama po
podovima. Svako se brinuo zbog nadolazeće zime. Ne samo što su se
na najbolji mogući način morale zakrpiti kuće i zgrade već su vlasti
strahovale i od gladi i epidemija. Konačno, predviđajući ţrtve,
iskoristili su to što tle još uvek nije bilo smrznuto da iskopaju
zajedničke jame.
Dok je lutala uništenom robnom kućom, Ksenija pomisli na Nata-
šin besan izraz lica, raščupanu kosu i prekrštene ruke dok ju je
gledala kako pakuje kofer. Njena kćerka nije shvatala zašto je ona
morala da ide u Nemačku, zemlju neprijatelja, poraţenih, zemlju
zlih, i Ksenija se stidela što je našla za izgovor nestanak Seligsonovih.
Laţ iz nehata nije bila ništa manje gorkog ukusa od prevare.

________________

* Ostavi me ovde.
 Bilo joj je zaista stalo do Sare i obećala je Feliksu i Lili da će pronaći
trag njihovim roditeljima, ali Maks je bio taj koji ju je proganjao.
Nema ovde ničega za mene, pomisli ona, s mukom. Gubila je
dragoceno vreme. Konfiskovana 1938. slavna kuća 'Lindner'
skliznula je u novčanik Kurta Ajzenšahta, Maksovog zeta. Promenili
su joj ime, skinuli velika slova naziva Lindner, koja su je ponosno
isticala još od 19. veka. Mornari dobro znaju da menjanje imena donosi
nesreću, pomisli ona s gorčinom, napuštajući to depresivno mesto gde
se nije imalo više čemu nadati. Da bi se raspitala o Sari, moraće da se
vrati na mesto gde je poslednji put videla svoju prijateljicu, u jednu
sirotinjsku kuću iza trga Aleksandar. Jedino ako je Maks već uspeo
nešto da sazna, i tako se opet vraćala njemu, kao da je to bilo
najprirodnije.
Napolju, Ksenija krenu brzim koracima, pod sivim nebom
prepunim oblaka. Sitna kiša blatila je puteve. Panoi na četiri jezika
delili su sektore četiri moćna saveznika, ali između njih uglavnom se
slobodno prolazilo, osim što se radije izbegavao sovjetski sektor.
Prestonica nije više pripadala sebi. Nemcu je bilo oduzeto svako
pravo. Jedino mu se još dozvoljavalo da diše. Sada je morao da plati
račune. Uskoro će u Nirnbergu, gradu nacista, koji su uvek više voleli
od Berlina i gde je njihova egzaltacija bila najsurovija, biti započet
proces protiv Trećeg rajha.
Ona izađe iz tramvaja nedaleko od zgrade u kojoj je nekada ţiveo
Maks. Suvog grla, ona pogleda u ruine. Najednom stubu bile su
okačene papirne ceduljice. Kredom su bila ispisana i kolska vrata.
Ona pročita poruke vlaţne od magle. Otkrivale su imena, adrese,
napola izbrisane. Kao poruke u boci, u moru. Ali nijedan trag o
Maksu. Bez sumnje će morati da se raspita u administraciji, ali
mrzela je da zavisi od dobre volje šalterskih sluţbenika.
Američki i engleski automobili probijali su se kroz zakrčene ulice.
Nepokolebljive, ţene su čekale ispred pumpi kako bi napunile kofe s
vodom. Nedostajalo je svega: krompira, uglja i brašna. Kako li će ovim
jadnicama biti zimi, pomisli Ksenija. Kao petnaestogodiŠnjakinja, to-
kom revolucije u Rusiji, i ona je preţivela isti očaj. Za ove ţene, rat
nije bio završen, on je samo bio promenio lice.
 Sat vremena kasnije, Ksenija je bila ispred Maksovog ateljea, gde je
ţiveo na početku svoje karijere. Setila se one noći kada je prvi put bila
ovde, ona u dugoj haljini, on u smokingu, peli su se stepenicama, tihi
i grozničavi, vođeni neodoljivim zahtevom poţude. Soba u neredu,
prozori otvoreni ka nebu, i Maks koji joj je odjednom izgledao tako
mlado i smeteno, toliko daje ona bila ta koja je prišla njemu, ponosna
što gaje do te mere zbunjivala iako nije znala ništa o ljubavi, ali
izgleda da su ponekad ţene te koje odlučuju zato što određeni
gestovi iziskuju smelost, ludu snagu i što određuju čitav jedan ţivot.
Ona uđe i krenu uza stepenice. Srce joj je toliko lupalo da joj je
bubnjalo u ušima. A šta ako je ovde? Moţe li sudbina ponekad da
bude tako milostiva? „Anđeli bde", nije li to rekla Maksu na početku
rata kada je bila došla da mu prizna svoju ljubav, ali šta se moglo
očekivati od anđela u gradu koji je postao grobnica sveopšteg zla?
Na jednom od spratova, zjapila je rupa u zidu i ona zadrhta od
naleta hladnog vazduha. Na poslednjem spratu, vrata garsonjere bila
su poluotvorena. Telo joj se zgrči. Da li su sva mesta koje je volela
bila osuđena da, pre ili kasnije, budu opustošena? Za Kseniju,
prošlost je bila nesrećni teren koji je odzvanjao bolom. Bio je tu trem
njihove vile u Sankt Peterburgu, sa svojim polomljenim ogledalima i
tragovima od metaka, radna soba u kojoj je leţalo mrtvo telo njenog
oca i, godinama kasnije, krv njenog muţa po zidovima jednog salona
u Parizu.
Nekoliko fotografija i dalje je bilo okačeno na jednom panou. Ru-
kom, Ksenija obrisa prašinu s njih. Njeno vitko telo ukaza joj se u pu-
noj snazi ljubavi, sa svim svojim oblinama, u nagosti koju je Maks
prikazao svojim jedinstvenim talentom. Da li je bilo ičega u vezi s
njom što on nije primećivao? Kada se sreće čovek poput Maksa fon
Pasaua, ništa nije beznačajno, nijedan pogled, nijedan pokret, nijedan
poljubac. Kako uteći toj silini, toj ţestini? Kako je preţiveti? Maks je
bio pun ţivota. On je bio ţivot. Kada im je bilo po dvadeset godina,
Ksenija Fjodorovna nije izdrţala taj nalet. Suviše mlada, suviše
gorda, moţda ljubomorna zato što je njemu sve izgledalo tako jasno i
što je već posedovao onu lakoću da prodre u bit stvari, dok se ona
borila sa svojim strahovima i kontradiktornostima a sam ţivot bio joj
je neprestana bitka.
 Pred očima joj se pojavi njegov lik, stisnutih usana usled
koncentrisanosti dok ju je fotografisao, s nestašnim pramenom,
tragajući za onom posebnom emocijom koja običnu fotografiju
pretvara u remek-delo. Njegovo lice nad njenim dok su vodili ljubav.
Ona je bila prva koja ga je naučila jeziku patnje. Zbog nje, prošle su
mnoge godine a da se nisu bili ni videli ni čuli, ali pri svakom susretu
iznova bi se otvorila rana. Dovoljno je bilo samo da jedno drugom
osete koţu, pogled, i rađala bi se ţelja kao prvog dana.
„Šta ţelite?"
Mladić je bio opreznog izraza lica, tamne razbarušene kose. Nosio je
vojnički kaput neodređene boje i podignutog okovratnika, i
nepoverljivo ju je gledao.
„Nema ništa da se zapleni", nastavi on napadačkim tonom. „Zgrada
nije dovoljno čvrsta. Nemamo ni vode, ništa. Treba ići u Grunevald
ili Dahlem. A i ovde je američki sektor. Vi ostali, Francuzi, vi ste u
Ve-dingu i u Rajnikendorfu."
„Nisam ovde zbog toga", reče Ksenija. „Traţim prijatelja."
„Danas, u Nemačkoj svi nekoga traţe", ironično odgovori on. „Kako
se zove?"
„Maks fon Pasau."
On se uznemiri. Zračak straha zasija u njegovom pogledu.
„Šta hoćete od njega?"
„Hoću da znam da li je ţiv, kako je?"
Odjednom, Ksenija se naljuti što izgleda tako slabo. Odakle joj taj
molećivi izraz? Zašto je ovaj dečak, vršnjak njene ćerke, uspeo da je
zbuni? „Da li znate gde mogu da ga nađem?" nastavi ona
odmerenijim tonom. On ju je dugo posmatrao, zatim, ne rekavši ni
reč, okrenu leđa i ode. Ksenija pođe za njim, stepenicama. Kada on
pokuca na vrata Maksovog nekadašnjeg stana, ona zaustavi dah.
„Neka Francuskinja traţi ujaka Maksa", reče on devojci plave kose
koja mu otvori vrata.
Kseniji ledeni drhtaj prođe kičmom. „Izvolite", reče devojka
odmerivši je od glave do pete. Ksenija uđe u hladnu prostoriju koju
nije prepoznavala. Nekoje leţao najednom krevetu primaknutom do
zida. U jednom uglu, drveni ormar bio je napola demontiran.
Očigledno, daske su sluţile za ogrev. Neprijatan miris vlage, uţegle
supe i bolesti štipao je za grlo. Mladić se uvali u jednu fotelju i
prekrsti noge podigavši ih na stočić. Ne udostoji je čak ni jednog
jedinog pogleda. Nijedna lampa nije osvetljavala tu tminu usred
dana. „Ko je to?" upita osoba koja je leţala na krevetu. „Marijeta!"
viknu Ksenija.
Lice Maksove sestre bilo je olovne boje a pogled grozničav.
Poslednji put kada su se srele, bilo je to na prijemu kod dr Gebelsa, u
njegovoj pa-lati u Vilhelmštraseu. Marijeta joj je delovala nervozno,
ali sama je bila izabrala da posećuje moćne krugove, pod ruku sa
svojim muţem. Kako ju je Ksenija prezirala tog dana. Pa ipak,
prišavši mršavoj silueti čije su se konture jedva nazirale ispod
pokrivača, osetila je samo ţaljenje.
„Ko ste vi?" upita Marijeta, zabrinuta.
„Ksenija Osolin."
Marijeta raširi oči i pohotno se zagleda u plavu uniformu i
Ksenijino lice, kao daje ţelela da se uveri u to da ne sanja; zatim se
njeno lice zgrči.
„Vratili ste se... I dalje jednako lepi, sada kao heroina", naruga se,
„to mora da je opojno, zar ne?"
Dakle, nije baš potpuno mrtva, pomisli Ksenija, skoro zabavljena tim
animozitetom. Nisu joj se dopadale ţene poput Marijete; smatrala ih
je lakomislenim i zavisnim od muškaraca, kao i od moći. Već pri
njihovom prvom susretu, stavila joj je to do znanja. Ksenija je sudila
drugim ţenama u odnosu na sebe. Nikada nije umela da prihvati
njihove slabosti, što ju je učinilo vukom samotnjakom, i ponekad
nepravednom.
„Vredi li da vas pitam šta ţelite?" nastavi Marijeta pribravši se, dok
su joj dve crvene fleke gorele na obrazima.
Kseniju obuze bes, izazvana ovom igrom mačke i miša. Da li je Ma*
Ostavi me ovde.
rijeta nesvesno pokušavala da je kazni zato što je bila povredila
Maksa? Da li je čak bila u toku svega što ih je istovremeno i
razdvajalo i spajalo? Sumnjala je u to da se Maks bio poverio svojoj
sestri. Muškarci poseduju stidljivost koja je ţenama nepoznata.
Jedina kojoj je bio otvorio dušu bila je Sara Lindner, ali Sara nije bila
istog kalibra kao jedna Marijeta Ajzenšaht. Sara je bila od onih retkih
ţena koje je Ksenija poštovala i kojima se divila, kojima nepokornost
moţe da bude zakletva. Jedna ţena koja je verovatno ubijena u
nekom koncentracionom logoru.
„Došla sam zbog Maksa, naravno", suvo odgovori ona. „Kako ste
mogli i da sumnjate? Ţelim da znam da li je preţiveo."
,,A zašto bih vam to rekla? Šta je uradio da zasluţi da se ponovo
vratite i uništite mu ţivot?"
Ţiv je, pomisli Ksenija osetivši vrtoglavicu. Boţe, hvala ti, prošaputa
stegnuvši šake.
„Ne treba ja vama da polaţem nikakve račune, Marijeta. Hoću
odmah da vidim Maksa! Gde je on?"
Ona pogledom prostreli bolesnicu; odjednom, isparilo je njeno
saţaljenje prema Marijeti. Mrzela ju je zbog njene prošlosti i njenih
sramota, mrzela ju je što je nastavljala s tom malom perfidnom igrom
koju suTereza Revaj
neke ţene tako dobro igrale, kao da se Marijeta nalazila u raskošnoj
vili Ajzenšahtovih, a ne u ovoj jadnoj sobi koja je smrdela na bedu.
„Gde je on?" insistirala je, primetivši da je mladić, koji je
nesumnjivo bio sin jedinac Marijete i Kurta, stajao pored kreveta
svoje majke, kao da je ţeleo da je zaštiti.
Marijeta zabaci glavu unazad i prasnu u smeh, bolan i zajedljiv
smeh, od čega se Ksenija najeţi.
„Kod vas je, Rusa", svađalački viknu. „Kod boljševika koji se svete
nad nama. Zlikovac! Eto šta je postao Maks! Zlikovac u rukama onih
dţelata koji dolaze iz vaše lepe zemlje, grofice Osolin", prosikta ona,
prezrivim tonom. „Koji nas pljačkaju i masakriraju. Koji nisu ništa
bolji od nacista, ali se pred celim svetom uzdiţu kao pravednici, dok
je Maks bio osuđen pred Narodnim sudom i čudom preţiveo
Zaksenhauzen. Sada, izlazite odavde, napolje! Ne ţelim više da vas
vidim! Sejete zlo kuda god prođete!"
Marijeta se bila podigla. Njena raskopčana košulja otkrivala je
sparušenu koţu, mršave butine, rahitične ruke koje su se pruţale kao
lijane. Njena kosa prošarana srebrnim nitima bila je slepljena na
temenu. Ksenija udahnu opor smrad znoja i zadaha. Ona ostade
nepomična, dok joj je Marijeta zamahivala pesnicama ispred lica.
Maksova sestra bila je izgubila razum. Njen izgubljeni pogled ličio je
na pogled lica koja1" dolaze s druge strane ogledala. Strah moţe
dovesti do ludila. Tragedija takođe. Konfuzno, Ksenija je nagađala
šta se dogodilo Marijeti, ali nije je bilo briga za to. Ono što je bilo
vaţno bio je Maks. On, i samo on.
„Odlazite!" viknu Aksel, uhvativši majku za ruke kako bije sprečio
da se baci na Kseniju. „Vidite dokle ste je doveli! Ona je bolesna.
Teško bolesna. Ako ostanete, ubićete je..."
On se borio sa svojom majkom, koja ga odgurnu, neočekivanom
snagom. Ksenija se okrenu ka nepoznatoj devojci koja se nije bila
pomerila otkako je ona ušla u sobu, i snaţno je uhvati za nadlaktice.
„Gde je Maks fon Pasau?" povika, drmusajući je. Ogromne plave oči
gutale su lice mlade devojke, a njena usta razvukoše se u belu liniju.
Bila je strahovito mršava. Nikada Ksenija nije ispoljila toliki bes
prema nekome tako slabom. Ona primeti daje bila spremna daje
udari.
„Marijeta je rekla istinu", reče Nemica. „Sovjeti su ga uhapsili pre
nekoliko nedelja. Kaţu nam da je opet zatvoren u Zaksenhauzenu...
Osim ako nije deportovan u Rusiju."
 B
io je to najstrašniji košmar Ksenije Fjodorovne, njen najskrive-
niji strah, jedan od onih uţasa koje svako nosi u sebi, koji naj-
češće potiče još iz detinjstva i liči na previše mračne noći.
Saznavši da se Maks nalazi u rukama Sovjeta, jedan trenutak, jedan
otkucaj srca, njene misli prekri crveni veo. Ti ljudi, bili su uništili njen
ţivot. Zbog njih, doţivela je ubistvo svog oca, telo svoje majke dala je
moru, nemoćno je gledala rastrojstvo svog ujaka Saše. Oteli su joj
kuću i zemlju. Upoznala je nemaštinu i bedu, naučila da štiti najbliţe
besom i očajem. Usput je zaboravila na sebe. Zbog njih, skovana u
egzilu i borbi, Ksenija Fjodorovna postala je ona stroga i samostalna
ţena koja zauvek prkosi vetrovima. Maks fon Pasau bio je jedini
čovek koji je razbio njene barijere, koji je pogodio da se iza utvrđenja
krije jedna plemenita i strasna duša. Vratio ju je samoj sebi.
Zahvaljujući njemu, Ksenija je ponovo osetila onaj zaboravljeni ukus
neţnosti, topline, bezbriţnosti. Konačno se usudila da pokaţe svoju
krhkost, kada voli i kada je voljena.
Sovjeti su je uţasavali. Iako ju je izluđivalo to priznavanje sopstvene
slabosti, ipak je morala da se suoči s tim. Staljin se pokazao surovim:
svi sovjetski građani, kakvo god bilo njihovo lično ubeđenje, morali
su da pripadnu Sovjetskom Savezu. Moglo bi se pomisliti da Sovjeti
nisu marili za čiste Ruse; ipak, vlasti nikada nisu prestale da
pokušavaju da ih privuku. Zar nije jednom i njen ujak Saša bio upao
u istu zamku? Ksenija nije gajila laţne nade: prognanici koji su se
rado vraćali svojoj voljenoj otadţbini završavali su u Gulagu.
Konačno, niko nije bio siguran u to da neće biti silom odveden u
Rusiju. U Berlinu, otimanja ljudi bila su deo svakodnevice. Nemački
inţenjeri i naučnici, naročito istraţivači u atomskoj tehnologiji, bili su
posebno zanimljiv plen.
Crvena zastava obeleţena srpom i čekićem vijorila se na vetru,
istaknuta na zaplenjenoj zgradi. Sedište sovjetske vojne
administracije u Nemačkoj nalazilo se u Karlhorstu, u kvartu
Lihtenberg, u istočnom delu grada. Iako se prva predaja dogodila u
Rajmsu, ipak je nemačko vrhovno zapovedništvo bilo pozvano baš
ovde na potpisivanje bezuslovne kapitulacije, u noći 8. maja, jer su
Sovjeti ţeleli da simbolično zapečate poraz Vermahta u gradu koji su
bili osvojili sa ogromnim ljudskim gubicima, uzaludnim, šaputali su
neki dušebriţnici, ali svako je znao da njima ljudski ţivot ne znači
ništa. Ipak, ono što se moglo smatrati snagom na bojnom polju
pokazalo se takođe i kao opasna rana.
Stroga građevina od sivog kamena uzdizala se na kraju jedne staze
oivičene ogolelim drvećem. S kapama nakrivljenim na čelo, dva
vojnika čuvala su straţu, izglancanih čizama i s bajonetima u
rukama. Ksenija pokuša da se ohrabri. Zar nije bila zaštićena svojim
francuskim prezimenom, pasošem i uniformom? Ali njen strah bio je
dubok. Nije to bilo kao kada ih je susretala tokom poslovnih
sastanaka, gde su prevodioci bili mnogobrojni i često se menjali, ili
tokom čajanki uz kavijar u Sa-vetu za kontrolu kada je votka tekla na
litre medu ruskim zvaničnicima. Izbegla je da svojim nadređenima
traţi dozvolu za ovaj postupak kako ne bi naišla na odbijanje, ili još
gore, kako ne bi bila vraćena nazad u Francusku. Tako, kao i uvek u
ţivotu, Ksenija Fjodorovna sama se pojavila pred svojim
neprijateljem. Smešna si, ukori ona samu sebe. Ali oni ipak neće
izazvati diplomatski incident s poručnikom Ksenijom Vodoje! Ona
nije predstavljala ništa za njih, ali kako biti siguran u to? Slovenski
prevrtljiv karakter bio je pojačan komunističkim identitetom, čega se
ona čuvala kao đavola. Došla je da razgovara sa Sovjetima o jednom
Nemcu, zatvoreniku jednog od nacističkih koncentracionih logora,
kojeg se oni nisu libili da prisvoje i zatraţe njegovo oslobađanje. Bilo
je to čisto ludilo! Neće je čak ni saslušati, ili u suprotnom, šta će
traţiti zauzvrat? Ksenija podiţe bradu. Bila je svesna toga da
posledice njenog postupka mogu biti dramatične, ali zbog Maksa, ne
bi ustuknula ni pred čim.
Kancelarija obloţena pločama mirisala je na smolu. Luster je
prigušivao jarku svetlost u bezličnoj prostoriji. Na jednoj polici,
isticala se bronzana statua maršala Ţukova. Na prijemima, delovao
joj je naočito, u jahaćim pantalonama od svetle koţe i sa zlatnom
lulom u rukama. Kako nije imala izbora, Ksenija je bila odvaţna i
uputila je svoju molbu jednom sekretaru, pazeći da govori s
naglašenim francuskim akcentom, traţeći reči, što je mladog čoveka
podstaklo na to da joj pomogne. Uspela je da ga nasmeje i on joj reče
da sačeka u toj prostoriji. Ali minuti su bili beskrajni. Grlo joj se
sušilo a dlanovi znojili. Šta bi dala za čašu vode! Više bi joj votka
pomogla, pomisli ona. Napolju, iznenadna i jaka oluja lupala je o
prozore. Napeta, ona poče da hoda po sobi uzduţ i popreko.
Odjednom se otvoriše vrata. Ona se okrenu, srce joj je jako lupalo.
Nasuprot ruskim oficirima, najčešće zdepastim, čovek sede kose bio
je vitak a uniforma je isticala njegovu impozantnu figuru, široka
ramena. Imao je muţevne crte, visoko čelo, široko lice i delovao je
kao da je loše volje.
„Upravo su mu javili da ste ovde, poručnice", reče on na
francuskom. „Kako nam vaša poseta nije bila najavljena, nema
nikoga da vas primi. Sve ovo je veoma neobično, i priznajem, veoma
sam iznenađen. Nemam mnogo vremena da vam posvetim", dodade
bacivši pogled na svoj sat. „Imate dva minuta da mi izloţite šta ţelite.
Slušam vas."
Ksenija zadrhta. Da li je halucinirala? Taj panični strah koji je jedva
uspevala da obuzda, da li je mogao da oţivi fantome iz prošlosti?
Osim ako nije gubila razum i vraćala vreme?
„Poručnice, slušam vas", ponovi general, razdraţljiv. „Poţurimo,
molim vas! Nećemo ceo dan provesti ovde."
„Igore", reče ona na ruskom. „Jesi li to zaista ti? Da li je moguće,
posle svih ovih godina?"
Istog trenutka, čovek se ukoči a njegovo lice dobi hladan izraz. Kao
vrata koja se zatvaraju. On se zagleda u nju, pa promrmlja
prebledevši:
„Ksenija Fjodorovna..."
I jedno i drugo zaćutaše. Kseniji se učini daje ponovo devojčurak.
Igor Kunjin bio je štićenik njenog oca, najbolji drug ujaka Saše, ali
naročito, uzrok prvih nesanica zaljubljene mlade devojke. Poslednji
put kada ga je videla, oficir Kraljeve garde nosio je elegantnu
streljačku uniformu, kaput srednje duţine, napumpane pantalone,
rusku košulju boje maline. Bio je prvi muškarac koga je čekala,
uznemirena i nesigurna, takođe nestrpljiva, nadajući se da će ga
videti na prijemu organizova-nom u čast njenog petnaestog
rođendana. Te večeri, on nije bio došao. Te večeri, u Petrogradu je
buknula revolucija.
Nije shvatala da je Igor još uvek mogao biti ţiv, zatočenik haotične
prošlosti rukovođene konfuzijama i dramama. I kojim je čudesnim
spletom okolnosti on danas bio general Crvene armije? Mislima joj
prođe uspomena na ujaka Sašu. Njegova hrabra borba u Beloj armiji,
poraz Vrangelovih pristalica, dugo padanje tog iskusnog oficira
garde, koji se našao kao radnik u Renou, zatim kao zatvorenik iza
rešetaka jednog francuskog zatvora, duše i tela predatih egzilu iz
kojeg se nikada nije izvukao. Bilo je u tome nečeg neprihvatljivog.
„Ne razumem", suvo reče ona.
Igor zadrhta, videvši kako se nepoverenje rađa na licu Ksenije
Fjodorovne. Još onomad, nije znala da sakrije osećanja, pomisli on.
Zrelost je oplemenila lepotu koja je bila samo obećanje onda kada ju
je posmatrao u salonu njenih roditelja, a njen sivi pogled toliko
intenzivan da se od njega mutilo u glavi.
Šta li bi se dogodilo da tok istorije nije skrenuo njihove ţivote sa
svojih putanja? Bila je zaljubljena u njega, ali koji značaj dati prvim
zanosima srca, često jednako strastvenim koliko i nestalnim? Davno,
mlada devojka bila gaje zaplašila svojom drskošću, svojom
sposobnošću, i time što niko i ništa nije mogao da joj odoli. Kao
talentovani pijanista, Igor je bio pokušao da joj muzikom pokaţe
kompleksnost osećanja koja je kod njega izazivala, ali Ksenija je bila
suviše čvrsta da bi čula strah koji je njoj bio savršeno nepoznata
emocija. Još uvek se sećao njenog zvonkog smeha, entuzijazma koji je
u njemu izazivalo njeno ubeđenje da će* ţivot biti predivan. Mlada
grofica Ksenija Fjodorovna Osolin nije mogla predvideti da se
sudbina i ljudi ne povijaju pred njenim hirovima.
Njena pisma paţljivo je čuvao godinama, do dana kada su bila
uništena - čak i pisma - jednim političkim reţimom koji nije imao
obzira ni prema jednom građaninu Sovjetskog Saveza, koji nije
tolerisao ni intimnost ni lične tajne. A koliko je samo, u trenucima
samoće, Igor voleo da otvori te ispisane listove papira i iznova čita
zbrkane rečenice kako bi iz tog ţara izvukao razlog da nastavi da
veruje.
Ţivot nije bio štedeo Igora Nikolajeviča Kunjina. Nasuprot većini
svojih drugova koji su bili osuđeni ili na preranu smrt ili na zamršeni
put egzila izvan granica Rusije, njemu je sudbina bila rezervisala
drugačiji egzil, onaj u rodnoj zemlji, koji nije bio najlakši.
 „I meni se dešava da ne razumem", priznade on, tihim glasom. „Ali
evo nas, Ksenija Fjodorovna. Danas. Ti i ja. I, zahvaljujem bogu za
ovo čudo."
Kseniju preplavi ogromno olakšanje ugledavši njegov paţljivi
pogled prepun dobrote. Znači, Igor je i dalje bio isti. Uprkos uniformi
Crvene armije kojoj je priznavala hrabrost, ali koje se i dalje plašila,
uprkos neizbeţnim kompromisima koji su ovom čoveku omogućili
da preţivi u jednom reţimu kojeg se ona gnušala, Ksenija nije mogla
a da ne zahvali sudbini što joj se put ukrstio s jedinom osobom koja
će moţda prihvatiti da Maksa izvuče iz pakla. Odjednom, obuze je
silna sreća, slična onoj koja ju je nosila dok je bila mlada
aristokratkinja, slavljenica u salonima Sankt Peterburga kojoj je sreća
bila obećana.
„Igore, moraš da mi pomogneš!" uzviknu ona, sjajnih očiju,
rumenih obraza.
Gospode, zaista se nije promenila, pomisli on, zadivljen.

Početkom popodneva, nalazili su se u sovjetskom sektoru, nedaleko

od skamenjenog kostura hotela Adlon. Igor nije ţeleo da s Ksenijom
razgovara u kancelarijama vojne administracije. Kada je bila počela
da priča, on joj je dao znak da ćuti, a ona shvati, videvši njegov strog
izraz lica, da je preţiveo samo zahvaljujući stalnoj opreznosti.
,,I sreća je, takođe, odigrala svoju ulogu", reče on dok su hodali
prema sali u kojoj se odrţavao koncert na koji je bio pozvan. „Bez nje,
već odavno bih bio mrtav. Bio sam teško ranjen u revoluciji. Bilo mije
nemoguće da se pridruţim Kornilovu i Beloj armiji. Mesecima, bio
sam otpisan. Kada sam konačno stao na noge, činilo mi se da sam
postao jedna od onih starih olupina koje more izbacuje na obalu. Ni
za šta... Moja porodica je ţivela u Petrogradu. Baba i deda, roditelji i
mlađa sestra. Niko od njih nije ţeleo da ode. Tako da sam i ja ostao."
On napravi pauzu a lice mu prekri tamna senka. Njoj bi jasno da su
se vraćale uspomene i da su bile surove.
„Ljutio sam se na sebe. Ĉinilo mi se da sam izdajica. Ali
svakodnevica nas je uzela pod svoje. Svakog dana smo se borili,
trebalo je pre-ţiveti. Pomisao da napustim Rusiju postajala mije sve
nestvarnija. Da odem gde?"
„Nikome nije bilo lako da ode", reče ona. ,,U Odesi, Saša se u
poslednjem trenutku predomislio. Odbio je da ide s nama i ostavio
me da se sama ukrcam s majkom, Masom, Kirilom i njanjuškom.
Tada mi se činilo da me je izdao. Tek kasnije sam shvatila, kada je i
on došao u Pariz. Egzil ga je polako pojeo. Ponekad sam ţalila za tim
što nije umro na ruskom tlu."
Govorila je tako tiho da je Igor morao da nagne glavu kako bi je
čuo. Po njenim strogim crtama i prozračnom pogledu, slutio je koliku
je patnju pretrpela. Na trenutak, učini mu se tako ranjivo da on
obuzda ţelju da je stegne u zagrljaj, ali ona se povrati i ispravi
ramena.
„Znači, prošao si revoluciju i čistke. Teror. Godine staljinizma,
pravog pravcatog", nastavi ona šaljivim tonom. „Šta si uradio? Jesi li
odbacio sve one uţasne burţoaske ideje kao što su savest, čast i
humanost, ako sam dobro shvatila marksističke propise?"
„I zamenio ih onim lepim sovjetskim vrednostima kao što je ljubav
prema radu, skromnost i poslušnost", odgovori on, smejući se.
„Krupne reči, slaţeš li se? Samo što su stvari mnogo kompleksnije.
Naročito sam se trudio da ostanem častan, Ksenija", dodade on,
ozbiljno. „Bili smo samleveni. Ţrtvovano je na hiljade ljudi. Na
trenutke, u zajedničkom stanu, činilo mi se da sam poludeo. Naučio
sam da odagnam svoju prošlost, zaboravim svoje snove. Radio sam u
fabrici da bih zaradio političku nevinost i osvojio status radnika.
Uspeo sam da postanem inţenjer. Oţenio sam se..."
„Stvarno?" glupavo se obradovala, kao da je bila iznenađena što je i
Igor imao ţivot odraslog čoveka i nije ostao stidljivi mladić u koga je
bila zaljubljena dok je još i sama bila dete. „Kako se ona zove?"
On iznenada stade, vadeći iz dţepa paklu cigareta. Paleći jednu,
ruke su mu drhtale.
„Ljudmila. Umrla je tokom opsade Lenjingrada. Naša kćerka,
takođe... Obe su umrle od gladi."
Ksenija skrenu pogled. Pred njima se uzdizaopanzer, izlepljen
oglasima za pozorišta, filmove i škole plesa. Samo nekoliko nedelja
nakon kapitulacije, umetnički ţivot nastavio je svoj polet, jer su
Sovjeti bili ubeđeni u to da je kultura neophodan instrument za
izgradnju novog antifašističkog društva. Ţene su ih obilazile,
oborenih pogleda, idući uza zidove. Ruski vojnici bili su strašni zato
što nisu mogli biti poštovani. S druge strane Tirgartena, oko
Kurfirstendama, devojke su uplitale trake u kosu i šalile se sa
engleskim, američkim ili francuskim vojnicima. Neke grozote zauvek
ostaju ţive rane, pomisli Ksenija, očajna. Kako se nauči da se ţivi posle
svega toga? Da li je to uopšte moguće i podnošljivo?
„Bila je profesor muzike", nastavi Igor promuklim glasom,
nastavljajući da hoda. „Kćerka nam je imala sedamnaest godina. Bila
je neţna. Osećajna. Iznad svega je volela poeziju."
„Ţao mi je", prošaputa Ksenija, spustivši ruku na njegovu
nadlakticu. „Hvala."
„Je li vam ona bila jedino dete?"
Njegovo lice se ozari. On odmahnu glavom.
Ne, imamo i starijeg sina. Dmitrija. Više i ne brojim njegova odli-
kovanja. Mislim da ih ima više nego ja."
„Heroj, znači?" reče Ksenija osmehujući se.
„Pre svega, jedan dobar momak. Mladić kakvog bi tvoj otac
oboţavao. To je najhitnije, zar ne, da još uvek ima dobrih ljudi?"
Kseniji se oči napuniše suzama, ne shvatajući odakle se pojavila ta
emocija. Toliko često su joj prigovarali da je stroga. Bezobzirna.
Surova. Ţena od zadatka. Toliko se borila. Toliko izgubila. Zašto je
postala tako osetljiva otkako se završio rat? Da li je to bilo zbog ove
nesigurnosti u vazduhu u vezi s Maksovom budućnošću? Iz straha
da ga ponovo ne izgubi, a bila ga je pronašla nakon svih ovih
mračnih godina. Da li su to bili ovi Rusi, koje je sada svakim danom
sretala i koji su je, uprkos njenoj volji, vraćali nekoj drugoj iskrenosti?
„Volim jednog dobrog čoveka", iznenada reče ona, osetivši se kao
da skače s vrha neke litice. „Volim ga već godinama. On je otac moje
kćerke Nataše. Fotograf je. Izvanredan umetnik. Jedan čestit čovek
kakav se u ţivotu retko sreće. Ĉovek od svetlosti, kao što bi rekao
suprug moje prijateljice, Sare", istaknu ona s tuţnim osmehom.
„Nemac, nacistički otporaš, koji je preţiveo koncentracioni logor.
Došla sam zbog njega. Samo zbog njega. On je moja duša, shvataš?"
 Jedan hiroviti zračak sunca obasja profil Ksenije Fjodorovne, i kada
se okrenu prema njemu, Igor se oseti uhvaćen intenzitetom ljubavi
koja joj je gladila crte lica i nudila se u svom najiskrenijem obliku, bez
straha i stida. Nije tu bilo nikakve lakomosti, nikakve pohlepe, koja
se otkriva kod onih kojima je ljubav samo jedan oblik izopačene
posesivnosti. Nije bilo ni izve-štačenosti ni slabosti koje truju
neodlučne ljubavnike; kod ove mlade ţene u plavoj uniformi, koja je
stajala među minama Berlina, nije bilo ničega osim ljupkosti koja
nekima pomaţe da se prepoznaju na ovom svetu, da ţive u zajednici,
ne samo telesnoj nego i u duhovnoj. Igor Nikolajevič je voleo svoju
ţenu, ali nikada nije osetio ljubav poput ove, i na jedan trenutak,
dugačak taman koliko i jedan drhtaj, on oseti ubod muške ljubomore.
 I
gor je bio zabrinut. Leţeći na krevetu, ruku prekrštenih pod gla-
vom, očiju uprtih u mrak, slušao je kako kiša dobuje po
prozorima i pokušavao da obuzda preterano lupanje svog srca.
Nepoverenje, oprez pri svakoj reči, svakom pogledu, plašt tišine i
sumnje, ta robovanja kojima je već decenijama bio povinovan i čiju
teţinu je osećao svaki sovjetski građanin, ţrtva jednog surovog i
iracionalnog političkog reţima, sve je to nestalo kada je sreo Kseniju
Fjodo-rovnu. U nekoliko sekundi, prošlost mu se vratila i protresla
ga svom snagom patnje i neostvarenih snova.
Nije shvatao kako mu se dogodilo da spusti svoj štit, otkrivajući da
je nesumnjivo bio jedan od bezbroj „neprijatelja naroda", koji je
zasluţivao, ako ne smrt, ono bar doţivotnu kaznu u jednom od
sibirskih logora Gulaga. Odakle su dolazile te opasne emocije, ta ţeđ
za iskrenošću, ta iznenadna ţelja da vrisne? Igor se plašio. Imao je
čudan osećaj da je pogođen munjom, a da bi to bilo moguće
razumeti, trebalo je skoro dvadeset pet godina drţati zapušena usta,
gledati svoje najbliţe, prijatelje i kolege, sestre i rođake, snaje i zetove
kako nepovratno odlaze u logore. Bez razloga. Trebalo je i sam
provesti nekoliko godina kao osuđenik na prinudnom radu, negde
na dalekom severu, kako bi se moglo pojmiti ono što oseti duša koja
odjednom udahne slobodu. Pustošeći efekat. Dubinsku opijenost.
Nikada nije mogao da pretpostavi da bi mogao biti tako slab.
U sobama za mučenje NKVD-a*, nakon ispitivanja i udaranja, tajna
policija je lomila ćutljive optuţenike preteći im deportovanjem njiho-
vih bliţnjih. Dešavalo se da mučitelji siluju suprugu ili kćerku ispred
okrivljenog. Efikasna metoda za priznavanje krivice nevinih. Uvek se
slama srcem. Recimo da je uvek srce ono koje vas izda, pomisli Igor.
Ksenijin postupak, da sama dođe u sedište vojne administracije, bio
je toliko besmislen da je od njega još uvek drhtao. Iako je posedovala
neophodne dozvole za cirkulisanje između četiri sektora u prestonici,
izloţila se riziku da iritira sovjetske nadleţne, ali i svoje nadređene.
Pa ipak, kao što svako zna, sreća prati hrabre. Mladi sekretar koji ju je
primio, vraćao se iste večeri u majku Rusiju', u svoje selo na Uralu.
___________________
NKVD* skraćenica Narodnog komesarijata unutrašnjih poslova SSSR-a. Odgovara
ministarstvu unutrašnjih poslova
Mislio je samo na svoje pakovanje, na izbu u kojoj ga je čekala majka,
na verenicu koju već četiri godine nije video. Dolazak ovog francu-
skog oficira, lepe ali i zbunjene ţene, samo ga je zabavio. Nije obratio
paţnju na njeno ime, upisano u registar uz pravopisne greške, i obra-
tio se drugu generalu Kunjinu, jer je ovaj slučajno još uvek bio
unutra, govorio francuski i uţivao pravu popularnost među svojim
ljudima.
Ĉim se povratio od iznenađenja, Igor je odmah poţurio da zatraţi
Kseniji da napuste zgradu, pošto je u svom raportu precizirao da se
radilo o banalnoj kurtoaznoj poseti novih francuskih oficira, nedavno
pristiglih u grad. Objašnjenje je bilo rizično, ali i moguće. Te jeseni,
1945. Saveznici su još uvek definisali norme koje je trebalo da budu
uspostavljene nakon rata, u Berlinu. Izuzev nekoliko zapreka -
smrtonosnih hitaca vojnika nakon dvadesettročasovnog prekida
vatre - odnosi su bili uglavnom srdačni. Samo, Igor je znao da to neće
potrajati. Već su se naslućivali sukobi interesa i prva nestrpljenja.
Predloţio je Kseniji da se sastanu kasnije, na koncertu na koji su bili
pozvani i drugi saveznički vojnici. Tako će moći neopaţeno da
razgovaraju.
Koncertne dvorane bile su hladne ali prepune, mecima oštećenih
zidova. Nemci su bili gladni za muzikom, naročito onom koja je bila
omiljena nacistima; Rusi su iskreno voleli sve što je bila umetnost.
Kultura je bila teren sloge za sve. Ako su muzičari i svirali praznih
stomaka i ispijenih lica, violine su slavile Ĉetvrtu simfoniju
Ĉajkovskog, kao i Baha i Mendelsona, a Rusi su gromko aplaudirali
na kraju svakog izvođenja.
U pauzama, Ksenija je nastavljala da mu priča o Maksu fon Pasauu,
i što je više spominjala voljenog čoveka, više se Igorovo lice grčilo i
do-bijalo onaj hladnokrvni izraz na koji se godinama navikavalo.
Traţila je nemoguće. Kao i Gulag, i „specijalni logori" smešteni u
sovjetskim zemljama zavisili su od NKVD, koja je postavljala svoje
ljude i metode. Dva od njih, Buhenvald i Zaksenhauzen, bili su
oduzeti od nacista. Tamošnji uslovi za ţivot bili su grozni. „Gore
nego u Sovjetskom Savezu.
Trećina zarobljenika neće preţiveli", šaputalo se medu
informisanim ljudima. Ĉuvši za to, Igoru se bilo steglo srce. On, koji
je i sam trpeo drakonske uslove za rad, minimalnu ishranu i
prenatrpane barake. Ipak, većina nemačkih zarobljenika nisu bili
nacistički zlikovci, koji su odmah bili odvedeni u Moskvu zatim
poslati u zatvorske logore u Sibiru. Ne, novi osvajači osuđivali su one
koji su bili zatvarani u Speziallegern*, optuţivali su ih da su
„neprijatelji socijalizma", one čiji je jedini zločin bio taj što su
pripadali kobnoj socijalnoj klasi, što su bili doktori, inţenjeri,
profesori, novinari, preduzetnici, sudije, one koji su predstavljali
nemačku burţoaziju.
„Bio je otporaš!" viknula je Ksenija. „Kako moţe da mu se nametne
takva nepravda?" Ali Igor nije bio iznenađen. Maks fon Pasau nije bio
jedini otporaš iza rešetaka. Sa svojim izopačenim načinom gledanja
na svet, Sovjeti su moţda smatrali da se oni koji su imali petlju da se
odupru Adolfu Hitleru mogu takođe okrenuti i protiv Josifa Staljina?
I da li su zaista toliko grešili?
Igor nije poznavao frajhera** Fon Pasaua, ali Maks je imao manu što
je ujedno bio slobodan čovek, novinar i aristokrata. Omraţene
osobine u očima Moskovljana. Očajan, on ustade iz kreveta da bi
zapalio cigaretu. Napolju, grane drveća njihale su se na vetru. Neće
izdrţati ako ostane tamo, pomisli on gledajući u tamnu noć. Zima će
biti teška za sve. Zatvorenici su umirali od gladi i hladnoće u
barakama. Ne računajući zarazne bolesti. Ali kako reagovati? Vesti
nisu mogle da procure iz Zaksenhauzena. Pisma su bila zabranjena a
većina molbi za posetu odbijena. Igor je znao zbog čega: zakon
olovne tišine. Kao i u svakom totalitarnom reţimu, civilima nije bilo
dozvoljeno da se šunjaju bilo kuda.
On pomisli na Ksenijin sjajan pogled uperen u njega. To očekivanje.
Ta vera. „Nisam ja Mesije!" poţeleo je da protestuje iako se nalazio na
vaţnom poloţaju. Bio je blizak s generalom Bersarinom, prvim
komandantom grada, čovek koga su jednako poštovali i Berlinci i
Sovjeti, i koji je nastradao u saobraćajnoj nesreći. Igor je bio jedan od
onih zaduţenih za to da nastave njegove projekte, pri čemu je on i
činio najbolje što je mogao, ali trebalo je ţiveti u Sovjetskom Savezu
___________________________________

*Na nemačkom Speziallager - NKVD specijalni kampovi.

** Na nemačkom Freiherr - plemićka titula, baron.
da bi se naučilo poniznosti: danas si heroj okićen odlikovanjima,
sutra već moţeš zapasti u nevolju. Ništa nije bilo zauvek dato. Već
godinama, Igor je znao za nemirne noći, kada je svako strahovao od
lupanja na vrata, od ljudi strogih lica, crnog automobila. Kao i
milioni njegovih zemljaka, i on je bio naučio da ţivi sa strahom u
stomaku, kao putnik zalutao u ţivi pesak.
Ksenija je traţila od njega da izađe iz reda, da napravi jedan od onih
pogrešnih koraka koji vas, pre ili kasnije, koštaju. Ali koga ti još
moraš da štitiš, pomisli on s gorčinom. Nacisti nisu bili izmislili Sip-
penhaft, taj nepravedni zakon koji je uzrokovao optuţivanje i gubitak
najbliţih rođaka onih koji su toboţe počinili neke zločine. U Sovjet-
skom Savezu, podstrekivali su decu da se odreknu svojih uhapšenih
roditelja, a supruge da ostave svoje muţeve. Od početka boljševičke
revolucije, porodične veze postajale su sumnjive. Jedan revolucionar
nema ni oca ni majku, on zna samo za veličanstveni ideal revolucije.
U Staljinovim očima, jedna porodica bila je kolektivno odgovorna za
ponašanje svakog od njenih članova. I tako su nadalje Igorova ţena i
kćerka trunule u nekoj jami u Lenjingradu. Bio mu je ostao samo
Dmi-trij. Ali on je sa svojih dvadeset četiri godine već bio odrastao
čovek. Obojica su preţiveli rat koji ih je doveo do Berlina, ali kako su
najdublje rane one na duši, kada je Igor sreo Dmitrija, shvatio je da ni
jedan ni drugi nisu izašli nepovređeni.
Nikada neće zaboraviti onaj hladni, vlaţni i tmuran dan, s mirisom
juţnog vetra, kada je u januaru ušao u jedan logor u Gornjoj Šleziji,
niti pogled one neznane ţene u dronjcima koja se pojavila pred njim
navratima grozne barake, medu mrtvacima i prestrašenima, ţene
koja . ga je dočekala uspravno i u tišini.
Igor je to mogao mnogo bolje da razume od Amerikanaca i Engleza
koji će nešto kasnije i sami otkriti nacistički svet logora. On je
poznavao tu golotinju, tu bedu. Osetio je to na sopstvenoj koţi, na
polarnoj zimi u rudničkom regionu Norilsku, pa ipak, pred odlučnim
i uţarenim pogledom te ţene, pred njenim ponosom, osetio se
ponizno. Osetio je iznenadnu i neizmernu tugu kada se ona srušila
pred njegovim očima, konačno prihvativši smrt koju je verovatno
odbijala mesecima, moţda godinama, a on je znao šta znači
svakodnevno prkositi toj smrti.
 Polako, on povuče poslednji dim svoje cigarete i udahnu smeđi
duvan koji mu sprţi pluća. U mislima mu se razbistri jedna ideja.
Imao je srdačan odnos s pukovnikom Sergejem Tulpanovim, visokim
zvaničnikom za kulturna pitanja. „Pokazaćemo im da nismo
varvari", rekao mu je jednom Tulpanov, aludirajući na nebrojene
agresije koje je izazivala Crvena armija.
Većina Berlinki, čak i starije ţene i devojčice, bile su silovane, kao
što je to bio slučaj i sa više od milion Nemica. Veliki broj obrazovanih
oficira stidio se toga, ali ruski vojnik bio je suviše poniţen da ne bi
svom neprijatelju nametnuo ono što je smatrao za jedno od
najstrašnijih suo-čenja. U njegovim očima, onaj koji nije umeo da
zaštiti integritet svoje ţene, sestre ili kćerke bio je zauvek poniţen i
izgubljen čovek. Ako su se elitne trupe, poput one kojoj je pripadao
Dmitrij, uglavnom i pokazale pristojnim, pešadija vojske, sa svojim
borcima oslobođenim iz logora i vojnicima bez vere i zakona,
grubijanima koji su prouzrokovali sve ratove, pokazala se divljačkom
i surovom. Kako je takvo ponašanje škodilo slici Sovjetskog Saveza,
zapovesti su bile donete u višim krugovima da bi se situacija dovela
pod kontrolu. „Podsećam te na izjavu druga Staljina", tada je dodao
Tulpanov citirajući dubokim glasom: „Istorija pokazuje da Hitleri
dolaze i odlaze; nemački narod, nemačka nacija, ostaju." Isto tako,
Rusi su zlobno uţivali pokazujući poštovanje prema umetnicima,
dok su ih zapadni Saveznici smatrali zlikovačkim nacistima. U tom
trenutku svog ţivota, kao priznati umetnik, Maks fon Pasau imao je
moţda poslednju šansu da utekne nemilosrdnom mehanizmu te
mašine koja je mlela sve pred sobom.
Ĉega se ja bojim, zapita se Igor. Da će me ponovo zarobiti? Da će
me streljati zbog saradnje s neprijateljem? Kao da je to sada vaţno!
Onda kada je Ksenija Fjodorovna odlučila da napusti boljševičku
Rusiju, njegova sudbina je htela da ostane tu. Oboje su upoznali
egzil. Samo mu se ukus mnogo razlikovao. On je svoj krst poneo u
komunističkoj Rusiji. Ali Rusija mu je dozvolila i ljubav. Njegovu
suprugu i kćerku. 1 Dmitrija.
Nepoznatu ţenu uţarenog pogleda, Igor Nikolajevič nije uspeo da
spase. On i njegovi ljudi stigli su suviše kasno u Aušvic-Birkenau, ali
još uvek je mogao da pokuša da spase Maksa fon Pasaua. U stvari,
bilo je to veoma jednostavno. Zar to nije shvatio još kao sasvim mlad
oficir carske garde, onda dok tmina još nije bila progutala njegovu
zemlju? Kolika god bila cena koju će da plati, kako je mogao i na
sekund da posumnja u to koju će konačnu odluku doneti?
 P
o Maksa su došli kasno po podne. Kad je ustao sa svoje
slamarice, zavrtelo mu se u glavi, i trebalo mu je nekoliko
trenutaka pre nego što je mogao da krene, nogu pred nogu.
Snagu nije mogao da da tanjir tople vode s nekoliko jadnih zrna
ječma, ili kriška krompira, što su imali za ručak. „Daju nam taman
onoliko koliko treba da preţivimo i osećamo glad", primetio je čovek
pored njega, kao da je ţalio za tim što ne moţe odmah da umre.
Sproveden straţarima, Maks prođe centralnim trgom logora pod
slepim nebom, osećajući miris snega. Svaki put, ovde bi osetio
okrutnu ironiju. U Zaksenhauzenu, bio je isti ledeni vetar, iste
beskrajne prozivke, ista poniţenja. Košmar se nastavljao, ali s ruskim
zvukom. Jame su se upotrebljavale svakog dana. Gasne komore ne.
Diktator je zah-tevao da bude drugačije, ali umiralo se, svakako.
Moţe li sudbina biti toliko okrutna? Koliko je muškaraca i ţena bilo
osuđeno da napusti pakao nacističkih logora da bi ponovo otkrili
ovaj komunistički? „Gadno doba", rekao bi njegov prijatelj Ferdinand
da ga nacisti nisu bili izrešetali zbog izdaje.
Maksa su uhapsili nasred ulice dok je lutao oko Rajhstaga
pokušavajući da nađe lekove za Marijetu. Trebalo joj je još pirimala i
salvarsana. Tarifa je bila sto maraka ili dve livre kafe za jednu
injekciju ili bočicu le-kova. Tog dana bio je manje obazriv nego inače.
Bio je umoran, takođe i zabrinut, jer Marijeti nikako nije bivalo bolje.
Ipak, Englezi su bili ti koji su Sovjete hvatali na delu na crnom
trţištu. Slavno zauzimajući nemačku prestonicu, ruski vojnik otkrio
je kapitalizam: zahvaljujući konačno naplaćenom zaostatku od tri
godine, on je uţivao u pijanstvu trošeći osvojene marke. Sovjetskim
vlastima nije se sviđao njegov identitet. Aristokrata. Novinar
fotograf. Dve mane u njihovim očima koje su ga pretvorile u
kriminalca.
Šta li me sada čeka, upita se Maks, zabrinut. Neki od njegovih
prijatelja u nevolji nestajali su nenajavljeno. „Deportovani u Rusiju",
šaputalo se. Da li bi on imao snage da to preţivi? Prvi put, on oseti
kako vatra koja ga je nosila kroz nedaće zatreperi. Prvi put, Ksenijina
slika se istopila a crte njenog lica izbrisale se iz njegovog sećanja.
 Kada se zateturao, straţa nije ni reagovala kako bi ga pridrţala, i on
se ispruţi koliko je bio dugačak. Zemlja je bila indiferentna, bolna.
Mirisala je na vlagu, na bedu. Zatvorenih očiju, on oseti krv koja mu
se slivala niz slepoočnicu. Sada je dosta, pomisli on, i u glavi mu se
rodi misao sa jasnom izvesnošću. Bio je kucnuo čas. Nije osetio nika-
kvu tugu, već neki vid zadivljenosti i poštovanja. Ĉudnu blagost.
Niko nije mogao da mu prebaci da nije dao sve od sebe, ali takode je
trebalo znati i poloţiti oruţje u nekom trenutku. Ostaće, dakle, tu,
opruţen na tlu Oranenburg-Zaksenhauzena, jer je bio na izmaku
snage, jer je nada moţda bila izgubljena i jer je, nakon svega, konačno
bio samo čovek, običan čovek kao i svi drugi.
Nečije ruke obuhvatiše ga ispod pazuha i podigoše s jačinom koja
ga iznenadi. Kako to da neko još uvek moţe biti tako snaţan, upita se
on, s trunkom divljenja. On sigurno nije bio naročito teţak. Uhvati ga
vrtoglavica. Da je imao nešto u ţelucu, povratio bi. Ispod ravnog
kačketa sa zlatnim znakom srpa i čekića, on ugleda lice sovjetskog
oficira sa izraţenim crtama, na kojem je sijao pogled prepun
razumevanja. „Her Fon Pasau?"
Sanja li on to? Otkad on više nije samo broj? Pre nego što vas
streljaju ili pošalju u Sibir, dopuštaju li vam da umrete pod svojim
imenom?
Suvog grla, on htede da odgovori, ali ne mogade da izusti ni reč.
„Došao sam da vas vodim kući", nastavi stranac, na nemačkom.
„Pođite sa mnom, molim vas. Moj auto nas čeka."
Videvši da Maks okleva da krene, on ga pridrţa i prebaci njegovu
ruku preko svojih ramena. Zatim, viknu nekoliko rečenica straţarima
koji zatim i sami pohrliše Maksu u pomoć. Tako prodoše pustom do-
linom centralnog trga, dok im je vetar sa Branderburga zavijao kroz
uši i šibao Maksovo telo, obučeno samo u tanke pantalone i raskop-
čanu košulju. Nosila su ga dva ruska vojnika, a njegova stopala samo
su blago doticala ledeno tle.
U automobilu u kojem nije bilo grejanja, Maks poče da cvokoće
zubima. Ĉovek skide svoj kaput i umota ga, a onda prebaci i ćebe
preko njegovih nogu. Iz svog dţepa izvadi pljosku, pogleda je, a
onda mu je pruţi.
 „Konjak. Najbolji", precizira on, osmehnuvši se.
Maks otpi gutljaj i zakašlja se. Toplota mu se proširi čitavim telom i
on se prepusti uţivanju u njenoj snazi. Sa obe strane druma, nizalo se
drveće strogo uspravljeno ka nebu. On se zagleda u šoferov potiljak,
u njegove ruke na volanu, šake seljaka.
„Ne shvatam", promrmlja on i iznenadi se kada čovek do njega
prasnu u smeh.
„Izgleda da je ta rečenica lajtmotiv za ljude kao što smo mi.
Poštedeću vas nekoliko, pomalo komplikovanih formalnosti koje su
me dovele do vas. Dozvolite da se predstavim. Igor Kunjin.
Poreklom iz Lenjingrada. General Crvene armije. Drug iz detinjstva
izvesne grofice Ksenije Fjodorovne Osolin."
Maks se najeţi. Znači, nije ga bila zaboravila, došla je, kao i one noći
kada se pojavila na vratima njegovog stana dok su prve britanske
bombe gađale grad a poţari gutali zgrade. Te noći, kada je tutnjala
pro-tivvazdušna paljba, kada su se uplašeni Berlinci skrivali u
skloništa, ona je stajala pred njim, uspravna i mirna u svojoj crvenoj
večernjoj haljini. Bila je došla da mu izjavi svoju ljubav i da mu kaţe
da ima kćerku, o čemu on nije znao ništa. Sada mu je slala jednog
sovjetskog generala da bi ga otrgnuo od sigurne smrti, ili još gore, od
ţeljene smrti.
Ksenija... Ona koja mu je prouzrokovala najteţu patnju, ali i
najdublju sreću. Neuhvatljiva, očaravajuća, zbunjujuća Ksenija
Osolin. Njegova muza, naličje njegovog srca. Njegova ţiva rana.
„Ksenija je u Berlinu?" upita on.
Njegov puls se ubrza, toliko da nije uspevao đa povrati dah. Beli
plamičci zasvetleše mu u mislima. Osetio se veoma slabo. Pričalo se
da i najmanji emotivni šok moţe da ubije zatvorenike iz
koncentracionih logora. Nakon nekog vremena, sloboda za njih ne
biva ništa manje opasna od zatočeništva.
Igor Kunjin posmatrao je bledo lice Maksa fon Pasaua, njegove crte
izdubljene bolom. Na njegovoj slepoočnici, jedna rana je krvarila. To
je, dakle, bio on - ljubavnik Ksenije Fjodorovne. Njena duša, kako reče
ona. Šta se moţe naslutiti o čoveku ako se zanemare njegovo mršavo
telo i odrpana odeća koja je odavala onaj kiselkasti smrad logora?
Ona mu je rekla da se radi o izuzetnom fotografu. Talentovanom
umetniku. Da li će njegova inspiracija preţiveti? Neće li bes i
posledice svega otrovati njegovu viziju sveta? Ili moţda malodušnost
i razočaranje? Pogled ga odjednom zapljusnu posred lica. Uporan
pogled sa odsjajem ćilibara.
„Ţiva je" reče Maks fon Pasau. „Dobro je."
Nije se radilo o pitanjima.
„Da" potvrdi Igor. „Dobro je, i još uvek je jednako lepa. Ne, sada je
još lepša", ispravi se on osmehujući se. „Upoznao sam je kada je bila
devojčica, sada, ona je prava ţena. A čini mi se da joj vi niste stranac."
„Pričajte mi", odjednom reče Maks, jer je morao da zaboravi svoje
po-slednje mesece, da izbriše rat i sve ono bolno što on sa sobom
nosi. „Kakva je ona bila, mlada Ksenija Fjodorovna, ona koju ste
nekada poznavali?"
I tako, u crnom automobilu sa sovjetskom zastavicom koja je
lupkala na vetru, Igor Nikolajevič poče tihim glasom da priča o
davnim godinama, da oţivljava salone palate Osolin u Sankt
Peterburgu, ogledala s ramovima boje zlata, venecijanske lustere,
kolekciju slika poznatih umetnika, persijske tepihe i nameštaj od
drveta iz Karelije, visoku figuru Ksenijinog oca, generala carske
garde, Fjodora Sergejeviča Osolina, i njegovu suprugu, neţnu groficu
Ninu Petrovnu. Bila je to sva ona nekadašnja Rusija koju je opisivao
kao rafiniranu i sjajnu, kosmopolit-sku i inspirišuću, ali nije
zaboravio i plahovitu Kseniju Fjodorovnu, onu koja je privlačila sve
poglede, koju je on na svoj način voleo, znajući moţda već tada da
mu ona nije bila suđena, ali svakako ni ne pomišljajući na to da će
ona izabrati ovog Nemca kojeg joj je danas dovodio kroz guste
pruske šume.
Kada se on okrenu da vidi da li ga Maks fon Pasau sluša, on ga
ugleda glave nagnute u stranu ka prozoru automobila kako spava,
umiren, s blagim osmehom na usnama. Igor Nikolajevič ućuta, zatim
neţno povuče pokrivač koji je sklizao, i pobrinu se za njega dok su se
u tišini zajedno vozili ka Berlinu.
Nekoliko dana kasnije, Ksenija se zaustavi pred jednim skromnim
vratima u Vilhelmštraseu. S jedne i druge strane ulice, podizale su se
gomile od cigala poput nekakvih čudnih brdašaca. Adlon, naravno,
pomisli ona. U Berlinu, sve je počinjalo i završavalo se tamo.
 Samo krilo za smeštaj posluge bilo je ostalo neoštećeno poţarom
koji je uništio prestiţni hotel, nakon što su ga ruski vojnici opljačkali,
trpajući na kola dušeke, fotelje i ogledala. Sovjeti su najpre zahtevali
prvih šesnaest slobodnih soba za nemačke komunističke emigrante
koji su se vraćali u domovinu, ali oni članovi Partije na visokom
nivou sada su preferirali jednu manje oštećenu zgradu u
Vilhelmštraseu, koju je Centralni komitet bio izabrao. Mesec dana
nakon kapitulacije, otvoren je restoran na prvom spratu, opremljen
stolicama u rokoko stilu, koje su ruski vojnici traţili među
ruševinama kancelarija Rajha.
Igor i Ksenija pitali su se gde da smeste Maksa a da ne skreću
paţnju na sebe nakon njegovog izlaska iz Zaksenhauzena. Igor nije
ţeleo da rizikuje i odvede ga u svoj stan, a ni Ksenija ga naravno nije
mogla povesti u svoju sobu, zaplenjenu od stanovništva, u Frohnau.
Adlon je imao prednost jer je bio smešten na ivici sovjetskog sektora,
što je Igoru omogućilo da diskretno dolazi i odlazi, ali i da Kseniji
bude pristupačan budući da se hotel nalazio na prolaznom delu
grada.
Maks je već nekoliko dana bio tu, ali ona nije mogla da napusti
Frohnau kako bi otišla da ga vidi zato što je jedan od njenih kolega
zbog visoke temperature bio prikovan za krevet, što je nju primoralo
da radi za dvoje. Sada, pogled joj je sijao od uzbuđenja, i sreća
pomešana sa zebnjom stezala joj je stomak kao nekom pesnicom.
Bojim se, pomisli ona, odjednom uţasnuta. „Poručnice, mogu li vam
pomoći?"
Ona se trgnu. Vrata su se otvarala. Portir je bio stariji čovek, nakin-
đuren u izlizanoj branderburškoj livreji. Kako ona nije reagovala, on
dodade da bi je ohrabrio:
„Dobro došli u hotel Adlon."
„Već sam bila ovde pre nekoliko godina", promrmlja ona, zbunjena.
„U Adlon se uvek vraća, poručnice", reče on osmehnuvši se.
Ona uđe u prostoriju koja je sluţila kao hol. Sve je bilo drugačije,
bez pozlate i mermera, bez buketa cveća i crvenog tepiha, pa ipak,
ništa se nije bilo promenilo. Jedan mladi nosač prođe, ruku prepunih
časopisa. Osećala se opet ona vesela atmosfera po kojoj je hotel bio
prepoznatljiv. Muškarci u odelima razgovarali su sa zanimanjem.
Jedan od njih prasnu u glasan smeh. Ona prepozna reditelja
Volfganga Štautea, kao i pisca Hansa Falada koje je sretala pre rata.
„Ovi ljudi se sastaju kod nas kako bi obnovili nemačku
kinematografsku industriju", ponosno objasni stariji čovek. „Ţivot se
nastavlja. Zar to nije čudo?"
Ţivot se, u stvari, uvek ponovo rađa, pomisli Ksenija i iznenadna
nestrpljivost obuze joj nerve.
„Da li moţda znate broj sobe frajhera Fon Pasaua?" upita ona.
„Gospodin baron nalazi se u sobi broj dvanaest, poručnice.
Stepenice su ispred vas."
Ne čekajući, Ksenija krenu. On je tu! Videće ga, zagrliće ga. Na
prvom spratu, ona pogreši, vrati se hodnikom u suprotnom smeru,
skoro trčeći. Pred vratima sobe, ona skide kapu, prstima zagladi
kosu, ispravi svoj kaput. Drhtala je. Gospode boţe, Maks... Pokuca i
nečiji glas odgovori joj da ude.
Stajao je pored prozora, lica okrenutog ka bledoj svetlosti sunca,
zatvorenih očiju, u beloj košulji otkopčanoj pod vratom, sakou od
tvida i sivim pantalonama. Kseniji se srce tako jako steţe da joj se
učini da će se onesvestiti. Kako je mršav! Hvala ti, boţe, hvala, povrati
se ona odmah.
Maks se okrenu i ostade dugo zagledan u nju. Koliko puta su se
ovako sretali nakon mnogo godina razdvojenosti? I uvek ista iskra,
ista magija, iako je Maks bio samo senka samog sebe, iako je imao
obrijanu glavu, ranu na slepoočnici, iako je Ksenija nosila vojničku
uniformu mada su joj njena zbunjenost i njena zaljubljenost davali
izgled uplašene devojčice.
On se prvi usudi da se nasmeši, on prvi načini jedan korak, on prvi
pruţi ruku ka njoj. „Ĉekao sam te", reče.
Ksenija priđe, uze Maksovo lice u svoje ruke. Njegova koţa bila je
hrapava, njegove usne ispucale. Ona ostade ćuteći. Svaka reč odala bi
jačinu emocija koje je gajila. Plakala je, i to bez imalo stida. Ovom
trenutku nadala se danima i noćima tokom čitavog rata, kroz sve
nedaće. Oluja je najzad prestala, a s njom i neizvesnost, svi strahovi
od sutrašnjice. Njoj se činilo da ponovo ţivi svoj ţivot. Tog čoveka
volela je kao što se zaista voli samo jednom, sa svom inteligencijom
tela i duše, i tu se uvek radi o potpunom davanju, lišenom ponosa i
sebičnosti, koje ne očekuje ništa zauzvrat. Maks je privi uza sebe.
Osećala je njegove poljupce na svom čelu, licu, usnama, i srce joj se
rastopi od sreće. Toliko gaje volela da bi bila spremna, ako bi joj on to
traţio, ako bi to bilo za njegovo dobro, da ode iz te osamljene i
hladne sobe, da ga ostavi zauvek, sada kada ga je videla, kada je
znala da ga je vratila u ţivot.
 P
etnaest dana kasnije, Maks je sedeo za drvenim stolom u jed-
noj ledenoj sali, podignutog okovratnika na svom kaputu,
nosa uvučenog u šal. Prsti na rukama bili su mu crveni. Jedan
upitnik pred njim podsećao ga je na najteţe godine u internatu, kada
je njegov mozak bio samo bezoblična masa koja se tvrdoglavo opirala
svakoj volji.
Kao sredstvo za borbu protiv nacizma, Amerikanci su bili osmislili
taj formular od desetak stranica koji su morali da popune svi Nemci
stariji od osamnaest godina, i to u nekoliko primeraka, posebno
obraćajući paţnju na detalje. Bilo ih je podeljeno više od trinaest
miliona takvih. Ĉak su i nekadašnji otporaši bili primorani da se
povinuju onome što su neki nazivali apsolutnom inkvizicijom. Onaj
koje ţeleo da pronađe posao morao je da prođe taj prijemni ispit, a
većina njih takođe je pokušavala da dobije neograničeno punomoćje,
kojem je jedan prašak za rublje dao ime, nezamenljivi Perzilšajn, taj
dragoceni papir na osnovu kojeg je smatrano da su mrlje sumnjive
prošlosti obrisane i koji je potvrđivao moralnost svog vlasnika. Na
crno, prodavali su se za basnoslovne sume. U to se ne moţe sumnjati
kada se zna da je svaki šesti Nemac bio član neke nacističke
organizacije.
Maks na brzinu prelete sto trideset jedno pitanje. Ime, datum rođenja,
teţina, visina, boja očiju, prebivalište, škole, pripadništvo nacističkim
organizacijama, vojna sluţba... Ali isto tako i: poreklo i visina godišnjeg
prihoda od 1. januara 1931, putovanja ili boravci van Nemačke, računajući i
vojne kampanje... Zaprepašćen, on se upita koji je birokratski ili
alkoholisani um mogao da smisli neka od tih pitanja. Kojoj političkoj
partiji ste dali svoj glas 1932? A u martu 1933? Da li se on uopšte i seća?
A šta bi ga sprečilo i da slaţe? Neki od njegovih prijatelja novinara,
suočeni sa istim problemom, slično su reagovali. Prestupi i zločini?
Suprotstavljanje Adolfu Hitleru, pomisli on sa ironičnim izrazom
lica. Plemićke titule, vaše i vaše supruge, vaših roditelja? Zapadni
Saveznici nisu voleli aristokrate, ne iz mrţnje prema određenom
društvenom staleţu, što je bilo svojstveno Sovjetima, već zbog toga
što su smatrali da su plemići podrţali Hitlera u njegovom političkom
usponu, iako su oni tokom rata poloţili, proporcionalno, najveću
ţrtvu i pretrpeli najveće gubitke pokušavajući da ga svrgnu. Ali
prekasno i bez uspeha, s gorčinom pomisli Maks, setivši se svog
prijatelja Mila fon Ašangera. Ali ţivot priznaje samo pobednike.
Uzdahnuvši, on uze penkalo koje je propuštalo. Mastilo ostavi crne
mrlje na njegovim prstima. Oţiljci? Na duši, zauvek, priznade on,
skamenjen.

Kada se Maks pojavi nekoliko sati nakon što je ispunio svoj zadatak
i dobio neophodna dokumenta za povratak svakodnevici, bilo je i
dalje tako hladno da su kosti pucale, kao zima poraţenih gradova i
tuţnih ljubavi. Padalo je veče. Osećao se slomljeno i poniţeno, osećao
se nisko, niţe od tla.
Kada on podiţe pogled, ugleda je kako stoji pred njim, i upita se da
li ga je čekala napolju po toj psećoj zimi. Ona bi bila spremna na to.
Ksenija Fjodorovna se nije plašila zime. Čega se ona uopšte i plašila,
pomisli on. Oči su joj blistale, obrazi su joj bili porumeneli, a lice
imalo blag izraz. Dok su Berlinke ličile na proţdrljive starice
opustošene tugom, Ksenija je širila vedrinu na kojoj joj je Maks
morao pozavideti. Njegovo srce zastade, kao i svaki put kada bi se
sastali. S jedne strane, mučila gaje teška iznemoglost koja je poticala
od fizičkog i mentalnog iscrpljenja, a s druge strane, bojazan da više
ne zna kako da usreći jednu ţenu. Na momente, činilo mu se da je
zaboravio govor slobodnih tela.
„Da li je sve prošlo u redu?" upita ona, odjednom zabrinuta. „Ne
izgledaš zadovoljno."
„Poloţio sam ispit, ali nisam odgovorio tačno na svako pitanje",
progunda on. „Moj ispitivač nije mi ni persirao, kao da sam neki
jogunasti učenik. Da sam se usudio, zalepio bih mu taj prokleti
upitnik na lice. Provere su neophodne, ali ovakav način je preteran.
Ako ne budu obratili paţnju, njihovo ponašanje izazvaće takve
posledice da će Nemci početi da ţale za Adolfom Hitlerom."
Uznemirenog pogleda, on stisnu usne i zavuče ruke u dţepove.
Ksenija ne htede da odgovori. Neraspoloţenja su ponekad hvatala
Maksa kao klešta, i on bi se pokazao nabusitim, nervoznim i
nepoverljivim. Njegovo ponašanje bilo je postalo nepredvidivo.
Nekada srećan čovek, prepun ţivota i nadanja, sada je otkrivao tišinu
koja ju je zastrašivala.
Kada Ksenija htede da ga uhvati za ruku, ona primeti njegovo
odstupanje, ali kako je bila uporna, on popusti. Shvatila je da će
njihov put biti prepun zamki i da još ništa nije rešeno između njih.
Ali zar i to nije ljubav? Onda kada se misli da je sve učinjeno i kada
dovoljnost zaslepi, tada već počinje sve da se ruši. Njihovi koraci se
sjediniše, odzvanjajući po smrznutom tlu. Na pojedinim zgradama,
panoi su upozoravali prolaznike da se zidovi mogu srušiti. Hodali su
bez reči. Maks se opusti, stavi svoju ruku preko Ksenijinih ramena i
stisnu je uza sebe.
Ne dogovorivši se ništa, zastadoše ispred jedne kafane. Nekoliko
stepenika vodilo ih je u podrum. Na policama, nekoliko usamljenih
flaša pokušavalo je da ostavi dobar utisak medu oporim mirisom
znoja i lošeg piva. Nije se nudilo bogzna šta, ali oni su osećali
potrebu da se vrate nečemu što je ličilo na normalan ţivot. Reklamni
posteri predstavljali su razne pozorišne komade. Gazda je bio izvadio
stare fotografije sa autogramima glumaca. Bez sumnje, i on je prošao
pročišćenje pre nego što ih je okačio. Oni skinuše kapute, šalove i
rukavice, proguraše se kroz masu, zatim se smestiše za jedan
krivonogi stočić, kolena stisnutih jedno uz drugo kako bi se ohrabrili.
S radija, čula se prigušena muzika. Glen Miler, naravno. Kao i svuda
u Berlinu.
Nekoliko devojaka pohlepnih izraza lica i otvorenih usta progutaše
Maksa pogledom. Danju, frajle su bile obučene u odrpanu odeću
svojih muţeva, očeva ili braće, palih na frontu ili progutanih u
nekom od sovjetskih logora. Noću, kose pokupljene na zatiljku ili
iznad čela, nosile su uske korsete i staromodne cipele koje su isticale
njihove debele članke, i traţile nekog oficira kako bi zaradile obrok,
nahranile dete ili dobile nešto što bi mogle da razmene na crnom
trţištu. Muškarac je bio plen, telo roba poput svake druge, najčešće
nagrađeno nekom veneričnom bolešću.
Maks je netremice gledao Kseniju, ali ona nije uspevala da dešifruje
njegov pogled.
„Šta je bilo?" reče ona, smetena.
 „Ne bi trebalo da ostaneš ovde. Previše si ţiva za Berlin. Previše
lepa."
„Došla sam zbog tebe, Makse. Bez tebe, moj ţivot nema nikakvog
smisla."
On začuđeno podiţe obrve.
„A Nataša? Kako moţeš da kaţeš tako nešto kada imaš kćerku kojoj
si potrebna?"
„Potreban joj je i otac."
On podiţe pogled, vidno iritiran, i zatraţi od konobara da im
donese dva vinjaka.
„Već ima jednog, zar ne?" odgovori on, zajedljivim tonom. „Vodoje
je do sada savršeno ispunjavao svoj zadatak. Zašto menjati?"
„Gabrijel je umro. Ubio se na dan oslobođenja. Nataši sam rekla da
je umro od srčanog udara."
Maksovim licem prođe oluja emocija. On neţno uhvati Ksenijine
ruke koje je ona bila namestila kao u molitvi.
„Šta se dogodilo?"
„Znao je za nas dvoje. Odavno je već bio otkrio. To ga je uništavalo.
Srećom, nikada ništa nije rekao Nataši, ali tog dana, pretio mi je
pištoljem. Njegova mala igra, opasna i jadna", reče ona, drhteći.
„Nedostojna njega."
Bila je prebledela i dve bore oivičavale su njene usne. Još uvek je
osećala hladnu cev pištolja na svojoj slepoočnici. Samo jedan metak.
Mogla je da umre. I nikad više ne vidi Maksa.
„Pitao me je da li te volim, a ja sam rekla istinu. Nije je podneo."
Maks odmahnu glavom. Smrt Gabrijela Vodojea nije ga pogađala,
ali slutio je da gaje Ksenija poštedela nekih detalja. Zbog stida,
sigurno. Ranije, nije shvatao neobičnu vezu koju je imala sa svojim
suprugom. Vodoje će zauvek ostati čovek kome se Ksenija okrenula
dok je čekala Maksovo dete, pre nego što je ponovo odlučila da
nastavi ţivot pored njega kada su se nekoliko godina kasnije sreli.
„Kako je reagovala Nataša? Rekla si mi da ga je volela, da je on bio
briţan otac", nastavi on, ne uspevajući da sakrije svoj bol.
„Loše, a ja nisam znala kako da je utešim. Pošto nisam mogla da joj
kaţem istinu, slagala sam. Ne gledaj me tako... Da, dešava mi se da
slaţem. Ti to dobro znaš. Nisam ponosna na to, ali ja nisam kao ti i
Nataša. Tvoja kćerka liči na tebe. Vi imate tu istu glad za istinom.
Dobro po vas, ali nije svaka istina dobra da se kaţe. Svako ima svoje
slabosti, je li tako? Srećom, Feliks je umeo da pronađe reči kako bi je
umirio. Ĉak mi se čini da se njihov odnos polako menja. Nataša po-
kušava da mi to sakrije, ali dobro vidim da između njih dvoje više
nije lamo prijateljstvo."
Maks na trenutak zatvori oči, dok je i Kseniju obuzimao isti bol.
Trebalo je samo da se spomene Feliks i da se njegova majka pojavi
između njih. Odjednom, više nije bilo mesta zlopamćenju niti
sebičnosti. Ostala je samo uţasna drama koja je pogodila Saru
Lindner Selig-son, Maksovu prvu ljubav, ţenu čijoj se hrabrosti i
pravičnosti Ksenija iskreno divila. Drama, koja je pokidala porodicu i
čije posledice još uvek niko nije mogao da pretpostavi.
„Da li znaš šta joj se dogodilo?" prošaputa Ksenija. „Jesi li uspeo
nešto da saznaš?"
„Veza koju smo bili uspostavili kako bi prebacivali ljude u
Švajcarsku bila je izdana. Ferdinand i ja nikada nismo uspeli da
saznamo kako. Tog dana, Sara, Viktor i mala Dalija bili su uhapšeni i
odvedeni u Aušvic."
„Gospode", uzdahnu Ksenija, osetivši nesvesticu.
Predosećala je najgore, ali čuti to iz Maksovih usta bilo je nešto
sasvim drugo. Nepomično je sedeo na svojoj stolici, torza nagnutog
napred, strogog lica.
„Da li si siguran? Moţda je ipak greška."
„Ne, to je prva stvar koju sam hteo da saznam po povratku u Berlin.
Jedan engleski oficir pomogao mi je u potrazi. Iako nikada nećemo
saznati detalje, niko od njih nije preţiveo", reče on, slomljen. „Viktor i
Dalija ugušeni su u gasnim komorama odmah po dolasku. Sara je
izdrţala duţe... Jedna preţivela potvrdila je da je umrla na dan
oslobađanja logora."
Kseniju obuze drhtavica. Ona skupi snagu i pribra se. Ostadoše u
tišini. Maks se prisećao Sarine vitke siluete, kad ju je prvi put
ugledao u robnoj kući 'Lindner', obučenu u elegantnu sivu haljinu od
kineskog krepa koju je ona sama bila kreirala. Imali su tek dvadeset
godina, ludo su se voleli, ali ona je ipak izabrala da se uda za drugog.
Tada je bio tuţan, čak i povreden, ali Sara je bila u pravu. Shvatio je
to onog dana kada je upoznao Kseniju Osolin, jednu od onih ţena od
kojih se muškarac nikada ne oporavi.
Ipak, Sara nije otišla iz njegovog ţivota. Ovekovečio je njenu decu,
njenu porodicu u njihovoj vili u Grunevaldu, delio je s njima trenutke
sreće koji su s vremenom postajali jednako dragoceni koliko i retki
kako su nacisti preplavljivali zemlju. I u trenucima tame, Maks se
uvek trudio da bude pored nje. Niko nije mogao da im oduzme to
duboko osećanje što sjedinjuje dva bića koja su se iskreno volela i
koja su se rastala potpuno slobodno, tu neprocenjivu emociju koja je
jedna od strana ljubavi, moţda njena potvrda, otisak poštovanja, ţelje
i neţnosti.
Ksenija je posmatrala lepo lice čoveka koga je volela, oţiljak na
njegovoj slepoočnici koji je polako zarastao. Otkako se vratio, bila mu
se povratila snaga, ali crte njegovog lica i dalje su bile oštre kao
urezane noţem. Ona ponovo oseti ţelju da pomiluje njegovu obrijanu
glavu. Po njegovom zamagljenom pogledu, Ksenija je znala da misli
na Saru, ali nije osećala nimalo ljubomore, samo tugu. Maks je ţalio
za jednom ţenom koju je voleo. Ksenija je saosećala s njim, u tišini,
sećajući se Feliksovog snaţnog lica, Lilinog suviše mračnog pogleda,
i to je bio njen način da oda počast Sari Lindner. Ona pomisli kako je
konačno postala odrasla osoba, jer je prihvatila da jedan muškarac
moţe voleti više ţena. Susreti nam određuju ţivotni put, bilo da traju
nekoliko sati, nekoliko dana ili čitav ţivot.
Konobar spusti čaše ispred njih. Svetlost jedne svece obasjavala je
napitak boje ćilibara. Maks se potrudi da se nasmeši.
„Sećaš se prvog puta na Monparnasu? Izgledala si isto tako izgu-
bljeno kao i danas, a ja sam ti poručio čašu vode. Plašio sam se da ti
se od nekog alkohola ne zavrti u glavi."
„Meni, koja pijem čistu votku naiskap", našali se ona. „Zavoleo sam
te onog trenutka kada si ušla u La Rotond" ,,A danas, da li me i dalje
voliš?" reče, zaţalivši istog trenutka na svojoj brzopletosti.
On ne odgovori, već saţe glavu i zagleda se u čašu koju je drţao
obema rukama. Ksenija se ukruti na svojoj stolici. Odjednom, nije
više disala, plašeći se čak i da se pomakne. I najmanji pokret, i
najmanji drhtaj mogli su da uzdrmaju sav njen ţivot.
 „Nije prošao nijedan dan a da nisam pomislio na tebe", konačno
reče on, ozbiljnim tonom. „Ti si deo mene, znaš to, i do smrti ću te
nositi u sebi. Ti si nezamenljiva. Ali ne ţelim da te laţem. Da bi se
volelo, potreban je ţar... Potrebna je ona vera o kojoj smo jednom
razgovarali u onom pariškom kafeu veselijem od ovog", reče on, sa
oštrim bleskom u pogledu. „Ţao mi je, Ksenija... Negde usput, ja sam
tu veru izgubio."
Ksenija ne posusta. Krv joj je polako tukla u slepoočnicama. Na
njenom mestu neka druga ţena briznula bi u plač ili protestovala, ali
Ksenija samo ostade nepomična, ne prestajući da gleda u njega. Samo
je lomljenjem prstiju odavala uţas koji ju je obuzimao.
Poznavala je oluje, poniţenja, samoću. Poznavala je taj osećaj da si
samo sparušena spoljašnost napuštena na neprijateljskoj zemlji.
Nikada joj ništa nije bilo dato. Otimala je od ţivota one trenutke sreće
koji su joj bili dopušteni. Sudbina joj je vratila Maksa, koji joj je sada
na drugačiji način izmicao. Nije mogla da se otrgne osećaju ironije.
Ovoga puta, nije više ona bila ta koja je beţala, uplašena od ljubavi
kojoj nije poznavala ni granice ni oblike. Ako je Ksenija Fjodorovna
Osolin bila rođena u krvavoj revoluciji, Maks fon Pasau sada se i sam
rađao iz ruševina rata. Hvala bogu, ona je mogla da ga razume, dok
on, dvadeset godina ranije, nije mogao da shvati beskrajne sloţenosti
duša koje su bile prošle kroz pakao.
Maks se plašio Ksenijine reakcije. Izazvao joj je tugu a mrzeo je da
nanosi bol. Ali kako da ne bude iskren kad se osećao tako izgubljeno,
tako očajno usamljeno? Gledao je u Kseniju, mogao je da pruţi ruku i
dodirne je, a ipak ostajao je u svom staklenom kavezu koji ga je
odvajao od ostalog sveta. Ta mora ga je pritiskala i on ispi svoj
konjak.
Iznenadio se videvši je da se smeši. Ona se nagnu, pomilova mu
obraz, i odlučnost njenog sivog pogleda izazva suze u njegovim
očima.
„Ţelim da me zagrliš, Makse" prošaputa mu. „Ţelim da vodimo
ljubav. Sada. Odmah! A šta će biti sutra ili prekosutra, koga je briga
za to! Prošlost mora da ćuti, a budućnost ne pripada nama. Baš u
ovom trenutku naših ţivota, potrebni smo jedno drugom, i samo to je
vaţno."
 Ona isprepleta svoje prste s njegovim, prinese njegovu ruku svojim
usnama i ujede ga smejući se. Njen pogled je toliko zračio i bio pun
po-verenja, pun ţelje, da se Maksu učini kako vetar s Baltika dolazi i
briše sve njegove strahove i tuge. Da li je moguće da je bila u pravu,
ta bela Ruskinja, koja je izdrţala sve egzile, upita se on, odjednom
preplavljen nadom. Da li će uspeti da na nekoliko sati zaboravi lica
nestalih i suviše gorke uspomene? Dok bude osećao miris te ţene,
opojni dodir njene koţe, vrtoglavost zbog njenih grudi, dok se bude
izvinjavao za to stoje još uvek ţiv, dok su drugi, najbolji među njima,
bili mrtvi. „Ostavili su ovo za vas, gospodine barone", reče
recepcioner.
Maks uze paket, nakaradno umotan u novinsku hartiju, zatim se
nepoverljivo osvrnu oko sebe. Ĉinilo se da ga niko nije posmatrao u
holu. Iznenađivala gaje ta opreznost koja gaje čak i na ulici terala da
se osvrne za sobom i proveri da li ga ko prati. Dobre navike ne gube se
lako, pomisli on s tračkom ironije. Većina Berlinaca koji su ţiveli u
sovjetskom sektoru doţivljavali su taj uţasan osećaj, to da ih nečiji
zlobni pogled prati u stopu. Ali Maks je i dalje više voleo da spava u
Adlonu, u jednoj skromnoj i hladnoj sobi, nego u stešnjenoj sobici s
Marijetom, Akselom i Klarisom. Previše je propatio u zajednici ljudi
da je ţeleo da uţiva u samoći.
On izađe na Vilhelmštrase, pod čeličnoplavo nebo. Inje je svetlošću
paralo skamenjene ruine, delovi poledice čekali su kao u zasedi na
prolaznike koji su se kretali korakom invalida. Svako je ţeleo da
izbegne banalnu nezgodu, uganuće ili slomljenu ključnu kost. U
bolnicama nije bilo ni analgetika ni dovoljno slobodnih kreveta. U to
vreme posle rata, u nemačkoj prestonici bilo je bolje umreti zdrav.
Na Pariškom trgu, Maks pocepa novinski papir i ugleda lajku i dva
filma. Pred noge mu pade jedna ceduljica. On se saţe da je podigne i
prepozna elegantni Ksenijin rukopis: „Vreme je, Makse... Volim te."
Fotoaparat mu se učini čudan, skoro neprijateljski. On ga okrenu
svojim prstima oteklim od hladnoće. Nevešto, kao nešto strano.
Besan do te mere daje drhtao. S kojim pravom se Ksenija uplitala u
jedan tako intiman domen? Bio je to jedan deo njega, zauvek nestao,
od kojeg više nije očekivao ništa... Prisećao se svog opustošenog
studija. Sumnjao je u to da će ikada više moći da radi kao pre rata.
Obuze ga neodoljiva potreba da spusti aparat na zemlju, ispod
Staljinovog portreta, znajući da će za nekoliko sekundi nestati.
Nedaleko od njega, dečaci od desetak godina okretali su se, gledajući
ga pretećim pogledima, i polako prilazili obrazujući krug poput
izgladnelih vukova. U Tirgartenu, gde je cvetala prodaja na crno,
polovna lajka koštala je više od četrdeset hiljada rajhmaraka, ili
nekoliko hiljada cigareta. Znaš to zato što si išao tamo i raspitivao se, kao
da mu je šapnuo neki glasić, dok su ga filmovi pekli u rukama.
Nepravedan si prema Kseniji. Drhtiš od straha, ne od besa. Budi barem
toliko pristojan da to priznaš!
On okrenu deci leđa i udalji se krupnim korakom, steţući aparat
pod miškom, kao neki lopov. Ponovo, Ksenija Osolin ga je uzdrmala.
Imala je tu moć da uvek dira u bolnu tačku. Kao i moć da daje ţivot.
Kako zaboraviti Ksenijine ruke kako miluju telo, čije je konture bio
zaboravio. Telo koje je nakon meseci postalo samo kost i koţa, kazna,
jadno breme zavetovano na patnju, na poniţenja. Ona je bila ta koja
ga je volela, ona ga je podsetila na pokrete, milujući mu ramena,
torzo, istaknuta rebra, stomak, brišući oţiljke od mučenja u koncen-t
racionom logoru, kao i one koji će zauvek ostati nevidljivi, dok se on
toliko sramio otkrivajući njene neodoljive grudi, liniju njenih bokova,
bedara, toplotu njenih vlaţnih usana dok su grizle sa onom drskošću
koja jednostavno znači ţivot. Ali ona se pokazala strpljivom i
postojanom, svojim nestašnim usnama dozvoljavala je sve drskosti
kako se on budio, ponovno rađao, pronalazio snagu, ţelju, onu silinu
koja takođe pripada ljubavi i koju jedan dostojan muškarac uspeva
da kontroliše, onu silinu koje se, moţda, toliko plašio.
Te noći, kada se on bio sakrio u pustu samoću, tako daleko od obala
poţude, Ksenija je bila došla po njega, da ga vrati samom sebi.
Njegovo povlačenje nije je uplašilo. Legla je na njega da bi ga fiksirala
za tlo, s glavom na njegovom ramenu, sa svojim dahom na njegovoj
koţi. Osetio je kucanje njenog srca, krv u njenim venama. Usudio se
da poljubi njenu dojku koja se nudila, neţna i dareţljiva, da spusti
svoje grube ruke na tu delikatnu, svetlu koţu, da proslavi to telo koje
je godinama voleo, omamljen mističnim mirisom koji je pripadao
samo njoj, i konačno, kao čudom, ponovo su bili dvoje a tama je bila
iščezla i pokazala predivne ljubavnike u punom svetlu, nezavisne
ljubavnike, jednog muškarca i jednu ţenu koji se vole u potpunosti i
spokojno, zato što je istina duša ujedno i istina tela.
Maks je tog dana dugo hodao. Iako ga je probadao bol u leđima,
nije hteo da stane i odmori se. I sam je bio iznenađen time što nije
osećao ni glad ni ţeđ. S vremena na vreme, primakao bi aparat svom
licu, usporen kao nakon dugog sna. Nekada mu se inspiracija rađala
iz bilo čega: iz geometrijskih formi koje obrazuju šine na pruzi, vesele
svetlosti među lišćem, iz naleta vetra koji odnosi šešir nekoj
prolaznici. Sada se intuicija rađala, ali odmah i nestajala. Moţda
moram da naučim da me zaboravim, upita se on, potresen. Tih
poslednjih godina, bio je nadvijen nad samim sobom, a njegovo
egzistiranje svedeno na svakodnevnu borbu za ţivot u jednom svetu
pod zapovestima i surovostima. Moraće opet da počne da se otvara
prema drugima kako bi pogodio njihove ćutnje i otkrio ih uprkos
njima samima, s talentom koji je od njega bio napravio slavnog
portretistu, kako u Berlinu tako i u Parizu, Njujorku. Trebalo mu je
da pronađe tu dareţljivost, taj sluh. Svoje mesto na ovom svetu.
Mesto na koje je imao potpuno pravo, koje nikome nije bio ukrao.
On ispravi ramena, polako se okrenuvši oko sebe. Boje su
oţivljavale: bela zvezda na vratima nekog dţipa, crveni šal malog
prodavca novina s kačketom, britanska zastava na jednoj zgradi.
Odjednom, učini mu se da su i zvuči postali jasniji. Kroz jedan
otvoren prozor grmeo je zvuk s radija, tramvaj se zaustavi malo dalje
niz ulicu, uz škripu točkova.
Kada je slučajnost htela da Lin Nikolson izađe iz zgrade i zastane,
podignuvši svoju suknju kako bi pogledala čarapu koja je bila
skliznula, Maks je instinktivno reagovao. U pozadini plavo nebo,
nered ruina naspram kojih se ističu stroge linije uniforme s
dugmadima boje zlata, bela košulja i tanka crna kravata koja je samo
fino narušavala taj neznatan i ţenstven akt, ruka koja uzalud
pokušava da sakrije tu bezazlenu grešku, podignuta obrva ispod
kape, ljutito pućenje našminkanih usana. Bila je to prva posleratna
fotografija Maksa fon Pasaua koju je načinio jednog decembarskog
dana, 1945. nedaleko od Kurfursten-dama. Slika koja će obići svet, ali
Maks to još uvek nije mogao da zna.
 Mlada Engleskinja ga odmah prepoznade. Nosio je vuneni šal i
debeli kaput vojničkog kroja, ali na glavi nije imao kapu. Kosa mu je
bila izrasla nekoliko centimetara a njegovo lice ponovo je imalo boju.
Ona se zapita ko je od njih dvoje bio više iznenađen.
„Po Indijancima, upravo ste ukrali deo moje duše", našali se ona,
pokazujući na lajku koju je on drţao uza sebe kao što se nosi dete.
Maks fon Pasau napravi tako ozbiljan izraz lica, skoro bolan, da ona
zadrhta. On se zbunjeno zagleda u aparat, zatim odjednom podiţe
glavu. Ugledavši njegov osmeh, srce Lin Nikolson zamalo ne iskoči
iz grudi. „Ĉime mogu da vas počastim u znak izvinjenja, gospođice
Nikolson?" „Ne znam", reče ona, zbunjena. „Ţurim. Ĉekaju me u
hotelu Zoo, u pet sati."
„Ah, sigurno na čaju! Ili moţda, koktelu? Izgleda da tamo prave
odličan menhetn. Mogu li vas bar otpratiti do tamo?"
Izgledao je baš rešeno da joj pričini zadovoljstvo, pa ona morade da
mu uzvrati osmehom. Neodoljiv je, pomisli ona. Ali jedan agent ne
moţe biti bez posledica. Ozbiljni treninzi tajnih sluţbi razvili su
instinkt zaštite. Svakoje na svoj način slutio nesreću: peckanje u
potiljku, stezanje stomaka, znojenje dlanova. Kod Lin, zadrhtao bi
jedan nerv pored kapka. Nervoznom rukom, devojka se protrlja po
slepoočnici. Setila se priručnika koji je, nekoliko meseci ranije, Forin
ofis podelio engleskim vojnicima, sa uputstvima za ponašanje u
Nemačkoj: „Drţite se dalje od Nemaca, čak i od onih s kojima imate
zvanične odnose. Ne traţite nevolje". Nema ničeg opasnog kod njega,
pomisli Lin. Maks fon Pasau bio je čestit čovek. Ĉim je izašao iz
bolnice, zamolio ju je da mu pomogne da pronađe informacije o
jednoj jevrejskoj porodici čiji je on bio blizak prijatelj. Aušvic se
nalazio u sovjetskoj zoni a Rusi nisu sara-đivali. Ipak, Lin je bila
uspela da povuče neke veze. Još uvek se sećala njegovog ugašenog
pogleda kada su jevrejski sluţbenici, koji su radili na slučajevima
deportovanih, potvrdili njegove sumnje.
„Ostaćete još dugo u Berlinu?" upita Maks.
„Da, zasada."
„Da sam na vašem mestu, imao bih samo jednu ţelju: da se što pre
vratim kući. Ovaj grad nema više šta da ponudi, osim kriminala svih
vrsta i jednog ubitačnog beznađa."
 „Ne čeka me ništa posebno kod kuće", priznade ona, zbunjena
osećanjem praznine koje je preplavi. „Ovde bar imam osećaj da sam
korisna."
Lin shvati da nikada nije bila toliko svesna prisustva jednog
muškarca. Njihove ruke doticale su se dok su hodali. Ona se odmače,
ne mogavši da se suzdrţi da ga krajičkom oka ne pogleda. On je
posmatrao red koji se bio formirao ispred jedne prodavnice. Nemci
su provodili vreme čekajući. Neki su stajali u red, ne znajući ni šta se
prodaje. On napravi fotografiju troje nespretne dece koja su prelazila
ulicu noseći kese veće od sebe, prepune drva. Kako je ona mogla da
objasni Maksu fon Pasauu da ju je rat spasao od same sebe?
Bombardovanja su je pod-stakla na to da izađe iz jedne pasivnosti
koju je smatrala nepremostivom. Bila je ohrabrena da iskoristi svoju
inteligenciju, svoju intuiciju. Da prevazide svoje limite. Sada joj je
delovalo nezamislivo da se vrati toj, koliko udobnoj toliko i
monotonoj, prošlosti.
„Gde stanujete?" zabrinu se ona. „Bilo je mnogo zaplenjivanja od
našeg poslednjeg susreta. Znam da su nekim porodicama davali
samo dva sata da napuste svoje stanove."
„Mnoge od njih potpuno su uništene" nastavi on osudujućim
tonom. „Sve im je oduzeto: kreveti, nameštaj, pokućstvo, lampe,
knjige... Ljudi su se našli na ulici, uz zabranu da se vrate svojim
kućama do odlaska trupa, koje će se dogoditi kroz neodređeno
vreme. Što se mene tiče, ja sam u Adlonu. Pored onog što je ostalo od
Branderburške kapije. Kod Rusa."
Ona napravi zabrinut izraz, razmisli na trenutak, pa reče:
„Bilo bi pametnije da dođete u naš sektor."
„Zašto. Verujete li da ću da padnem pod koban uticaj nemačke
komunističke partije?"
„Oblaci se nadvijaju nad našom sutrašnjicom."
„Kao da slušam jednu od onih poruka koju Radio London poručuje
francuskim otporašima", ironično reče on.
„Nemojte se rugati. Ne znate šta se sprema."
Maksovim licem prođe tamna senka. Fiksirao ju je hladnim
pogledom.
„Ne smatrajte me idiotom."
 „Dajem vam kompliment", odgovori ona. „Ako mislite da ostanete
u Nemačkoj, iskreno vam savetujem da se preselite na našu stranu.
Ĉini se da je kod Amerikanaca ţivot prijatniji. Na francuskoj strani,
ţale se na korupciju, a kod nas, priznajem vam, slabo se jede. Ali kod
Rusa, svakog trenutka postoji opasnost da budete streljani. Dakle, šta
kaţete na to? Jedan moj prijatelj upravo se iseljava iz malog stana jer
se vraća u London, a stan je blizu odavde. Ta prilika se ne propušta."
Maks stisnu usne. Nije sumnjao u to da je Lin Nikolson znala prave
ljude za dobijanje takve usluge. Bilo je uţasavajuće slušati Saveznike
kako do te mere uzurpiraju njegov grad i njegovu zemlju. Pa ipak,
dok je na radiju slušao jedan od dva izveštaja posvećenih suđenju
visokim nacističkim vođama u Nirnbergu, morao je da prizna da su
se Nemci bili odrekli svog prava na reč.
U holu hotela Zoo, Lin priđe recepcioneru kako bi ga nešto pitala,
zatim se vrati Maksu.
„Osoba koju čekam zakasniće. Hoćete li da mi pravite društvo?"
On je podrugljivo odmeri od glave do pete.
„Već je pravo čudo što sam uopšte mogao i da uđem u ovaj hotel.
Pre samo nekoliko meseci, bilo nam je zabranjeno i da se rukujemo s
vama. Nije nam bilo dozvoljeno ni da upotrebimo smeće koje su
Amerikanci bacali u kante za đubre. I vi ţelite da sednete za sto s
jednim Nemcem, i to na javnom mestu? Znam da su pravila u vezi s
nezbliţavanjem malo oslabila, ali zar se ne bojite kazne? Slušajući
vas, reklo bi se da vi čak nešto i očekujete od mene, gospođice
Nikolson", reče on nagnuvši se prema njoj.
Lin pomisli na reči svog pretpostavljenog koji se interesovao za
profil frajhera Fon Pasaua. Bili su im potrebni Nemci od poverenja.
Engleska je postavljala svoje pione, ponekad čak i da ovi nisu bili
svesni toga. Ali Lin se nije dala prevariti. Mlada ţena nije ţelela da
učvrsti veze s Maksom fon Pasauom samo zbog interesa Krune. Taj
čovek ju je u isto vreme i intrigirao i uznemiravao. Ţeliš njega, to je,
priznala je sebi.
„Postoje slučajevi više sile kada je potrebno dokazati smelost", reče
ona podignuvši jednu obrvu. „Ubediću vas, dakle, da uzmete jedno
piće."
 Dok ju je on ispitivao pogledom, Lin neprimetno ispravi ramena.
Nerviralo ju je to što je bila zbunjena. Tokom svojih misija u
Francuskoj, u očima nacista bila je samo terorista koji je zasluţivao
metak u čelo. Bila je naučila da rukuje eksplozivom, da upotrebi sva
tri dela mitraljeza sten u nekoliko sekundi, da ga iskoristi ne
trepnuvši, pa čak i da ubije čoveka golim rukama. Baš je korisno, sve
to, pomisli ona ironično, jer bila je dovoljno pametna da shvati da se
igra vatrom.
Lin se uputi ka malom stolu koji se nalazio u jednoj od sala. Pogled
Maksa fon Pasaua pritiskao joj je potiljak. Nije bila sigurna u to da li
će on krenuti za njom. Iz njega je zračilo nešto izrazito slobodno, što
ona nikada ranije nije bila srela kod nekog muškarca. Njeni prijatelji
Englezi delovali su joj tako jednostavno, kako njihove ţelje tako i
njihove ljutnje. Što se tiče Amerikanaca, oni su bili još bezopasniji i
ponekad su joj izgledali kao velika deca. Ona oseti olakšanje kada joj
se, nakon nekoliko trenutaka razmišljanja, Maks pridruţi. On skinu
svoj kaput, ali zadrţa lajku na krilu. Njegovo lice bilo je zatvoreno,
crte lica nepomične. „Zbog čega ste besni?" upita ona. „Nisam
navikao na to da me ţena pozove na piće." „Svet se promenio. Ali ne
plašite se. Uskoro će svako od nas pronaći mesto u društvenom
ţivotu organizovanom poput notnog papira. Ili bar ţene koje ga
prihvate" dodade s tračkom gorčine. „To neće biti slučaj s vama?"
„Ne. Ne verujem."
I Lin se odjednom učini da joj se sopstvena budućnost prikaza pred
očima. Širina od koje joj se zavrti u glavi. Rasuta porodica, prijatelji
koji ne misle ni na šta drugo osim na brak, kao daje rat bio samo
prolazna neprijatnost. A ona, šta je ona očekivala od svih tih budućih
godina koje joj se odjednom učiniše zastrašujuće? Kada skine tu
uniformu, da li će sresti čoveka koji će umeti da je inspiriše, iznenadi,
da je usmeri da teţi najboljem? I, da li je njoj uopšte i trebao
muškarac u ţivotu? Sanjala je o dalekim putovanjima, o egzotičnim
predelima o kojima je znala samo iz svojih knjiga. Vlaga Indije. Dine
u Sahari. Jedan drugačiji svet kako bi počela iz početka. Ona izvadi iz
dţepa paklu česterfilda. „Dozvoljavate?" upita Maks pruţajući
upaljač. Samo od dodira njegovih toplih prstiju ona zadrhta. Lin
uputi samoj sebi bujicu pogrdnih imena. Nikada se još nije osetila
tako razoruţano. Do sada, poţuda je za nju bila neki nepoznati svet.
Bilo je, naravno, nekoliko poljubaca sa šarmantnim vojnicima, ali
ništa ozbiljno. Tek malo otvorenih usta. Mlade engleske aristokrate
nisu znale ništa o seksu. Izuzimajući rat, nevinost je vaţila za normu.
Bilo je čak paradoksalno stoje toliko puta rizikovala ţivot, a i dalje
ostajala tako naivna, pomisli ona, uţasnuta. U Londonu, dok su zbog
gustog mraka svi morali da nose dţepnu lampu sa sobom, jedna
prijateljica joj se ţalila da je njen* pratilac čuvao svoju u dţepu sve
vreme dok su plesali u 400, na Lester skveru. Prasnuvši u smeh,
morala je da joj objasni efekat erekcije.
„Zato se smeškate?" reče Maks.
„Setila sam se nečega", odgovori ona, mahnuvši rukom kako bi
pozvala konobara.
„Šta pijete?"
„Skoč."
„I jedan čaj, molim vas."
„Kako ste vi fini", pecnu je Maks.
Ne uvek."
,,U to ne sumnjam."
Posmatrao ju je smešeći se. Pod njegovim, istovremeno blagim i
radoznalim pogledom, Lin je osećala kako njena zebnja polako
nestaje. Ona se zagleda u lice s pravilnim crtama i punim usnama.
Nonšalantna elegancija s razvezanom kravatom, stari sako od tvida,
rukavi košulje podvrnuti na zglobovima, a ruke, na kojima su se
nazirali beličasti oţiljci, zaštitnički poloţene na fotoaparatu. Uvek je
bila okruţena šarmantnim muškarcima, počevši od njene braće koji
su bili smatrani za naročito dostojne interesovanja ţenskog roda. Pre
rata, njihovi prijatelji koje je redovno sretala na koktelima i balovima
u Sizonu, nisu bili kukavice, ali zrelost Maksa fon Pasaua, nekih
dvadesetak godina starijeg od nje, nije je ostavljala ravnodušnom.
Zašto se nikada nije oţenio? Ko su bile te ţene koje su imale sreću da
podele ţivot s njim? „Veoma ste tihi."
„Pitala sam se da li ćete ostati u Berlinu ili nastaviti ţivot negde
drugde."
„Zasada ne vidim sebe na drugom mestu osim u svom rodnom
gradu. Moţda zvuči čudno, ali imao bih osećaj da beţim. Moram da
svedočim o svemu ovome", reče on odlučnim tonom, pomilujući
svoju lajku. ,,A ipak, nisam siguran u to da znam kako to da uradim."
„Videla sam da su vas Amerikanci stavili na belu listu umetnika.
Niko vas neće uznemiravati."
„To vi mislite", konstatovao je on dok im je konobar posluţivao
piće. ,,I ja sam na milosti papirologije kao i svi ostali. To je da čovek
poludi! Ali imamo li mi pravo da se ţalimo? Mi smo krivci, ne treba
to zaboraviti!"
„Što ipak nije osećanje koje vlada u Nemačkoj. Ja ovde zapaţam
najviše saţaljenje nad samim sobom." „Što vam verovatno deluje
iritantno."
„Apsolutno", potvrdi ona. „Nemci sebe smatraju ţrtvom. Po njima,
firer ih je izdao uvodeći ih u rat u kojem nisu mogli da pobede;
Anglo-Amerikanci su bombardovali njihove gradove; Sovjeti su se
bacili na njihovu zemlju poput neke biblijske pošasti. Ja mislim na
svoje prijatelje koji su nestali bez traga. Na sve one uništene gradove.
Kada čujem kako jadikuju vaši sunarodnici, dode mi da ujedam."
Odjednom, njena fizionomija se promeni. Njene neţne crte se zate-
gnuše a pogled joj odluta negde uprazno. Bol se na svakom biću
različito ocrtavala. Jedni su je čuvali duboko u sebi i krili svoju
slabost iza grozničave pričljivosti, drugi su morali da istaknu svoju
tugu, a neki su u njoj čak i uţivali. Maks je odmah bio iznenađen
snagom karaktera kojom je odisala ova mlada ţena. Kada je, nekoliko
meseci ranije, bila došla da razgovara s njim, na Maksa su snaţan
utisak ostavili njen ton, njen nepokolebljiv pogled, njeno drţanje. Pa
ipak, evo je kako mu otkriva jednu svoju slabu tačku.
„Jeste li pomagali otporu, Lin? Da li ste bili poslati iza
neprijateljskih linija? U Francusku, moţda?"
Ona zavuče ruku u dţep i dotače zlatnu pudrijeru koju su im davali
pre odlaska u misiju, ne samo da bi je mogli prodati u hitnom slučaju
već i da bi podsetila na emocionalnu vezu koja je povezivala agenta s
njegovim ratnim drugovima. U Engleskoj, to još uvek bila delikatna
tema i tajna je i dalje bila ljubomorno čuvana. Ideja da se neko usudio
da izloţi opasnosti ţivot mladih ţena civila postavljala je jedno
moralno pitanje koje je moglo da uzburka čak i parlament. Od
trideset devet Britanki poslatih u Francusku, trinaest ih se nije vratilo.
Konačno, Lin je čekala posetu jednog od njenih pretpostavljenih
oficira, misteriozne Vere Atkins, koja je dolazila u Nemačku kako bi
pokušala da dode do informacija o ţenskim agentima S.O.E. koje je
Gestapo bio zarobio. Lin je bila naročito zabrinuta, jer ih je većinu
sretala tokom njihovih obuka. Nacistička direktiva „Noć i magla" bila
je nesporno efikasna: njeni zarobljenici bili su osuđivani da nestanu
bez traga. Niko nije smeo da sazna šta se dogodilo s tim otporašima
civilima koji su bili uhapšeni kako u Nemačkoj tako i na ostalim
okupiranim teritorijalna. Tokom godina, nestalo je na stotine hiljada
ţrtava i niko više nije ni sumnjao u to da je njihova smrt bila uţasna.
Lin je znala da je i ona mogla biti jedna od njih.
„Sluţila sam svojoj zemlji, to je sve", suvo reče ona, ţaleći što nije
poručila neki alkohol.
„Ali da li ćete sada dobiti priznanje za vašu hrabrost?" „Nisam to
činila zbog priznanja."
„Zbog čega, onda? Šta to jednu mladu aristokratkinju poput vas
navodi da prlja ruke?"
Maks se zapita odakle mu ta iznenadna ţestina. Uzdrţljivost Lin
Nikolson, njene noge sa skupljenim kolenima pristojno poloţenim sa
strane, njena ukrućena leda, njeno odsečno izraţavanje budilo je u
njemu jedan bolan osećaj, pun besa i nepravde, kao da joj je zamerao
to što nije ostala nevino savršenstvo, skrivena iza debelih zidova
porodične kuće koja se ponosno uzdizala na nekoj engleskoj planini,
zaštićena od sve te tame iz koje on nije uspevao da se izvuče.
Preplavljena talasom izmorenosti, Lin uzdahnu. Koliko god beše
ona, učini joj se daje Maksovo pitanje premašivalo njenu ličnost. Da li
joj je zapravo ikada bilo postavljeno takvo pitanje? S tračkom
nostalgije, ona pomisli kako su retki bili oni koji će u budućnosti
moći da uhvate onaj fantastični elan solidarnosti koji je bio obuzeo
Englesku u prvim danima rata. Jedna izvanredna snaga. Uporno
odbijanje ropstva koje je svako nazirao, odbijanje koje je prevazilazilo
socijalne klase, toliko istaknute u toj zemlji, u kojoj se mešao ponos
stare ostrvske nacije, bezgranična hrabrost, strastveni individualizam
star vekovima koji Nemačka Adolfa Hitlera nije poznavala, nešto što
je diralo u dušu i što je bila očiglednost. Ipak, Maks fon Pasau mogao
je, moţda, da razume. „Da bih disala."
 „Uprkos košmarima? Izlaţući svoj ţivot opasnosti?"
„Naravno", odgovori ona smešeći se. „Ali čemu sva ova pitanja
kada ste i vi reagovali na isti način? I kada je vaš revolt bio još bolniji,
zar ne? Dobro znate da ne postoji nijedno moguće opravdanje za
takve postupke."
Maks samo klimnu glavom, zatim podiţe čašu nazdravljajući joj.
„Koliko misija u Francuskoj?" insistirao je on.
„Tri."
Nije mogao da sakrije svoje iznenađenje.
„Dugotrajne?"
„Nekoliko meseci."
,,U Parizu?"
„Ne samo tamo."
„Strah?"
„Moj najbolji prijatelj."
„Hapšenja?"
„Ne bih bila ovde i razgovarala s vama."
„Naravno. Izvinite me. Ali vi ste posebno lepi, gospođice Nikolson.
Neka obična devojka imala bi više šanse da prođe neopaţeno, zar
ne?"
„Zahvaljujem vam na komplimentu, ali naši nadređeni smatrali su
da su potrebni i agenti sposobni da impresioniraju naciste. Izgleda da
su nam naša spoljašnjost i edukacija bili aduti. Sve to ipak nije bilo
dovoljno da se spasu ţivoti nekih mojih prijateljica."
Na njenom licu pojavi se duboka tuga. Ruke joj stegnuše naslon
stolice. Uspomene se vratiše, jasne kao prvog dana. Njena poslednja
misija. Telo radio-operatera izrešetano mecima, mladi agent
francuske veze odvučen za kosu prema crnom automobilu Gestapoa.
Raspad mreţe. Ĉudno spašavanje koje joj je omogućilo da se
domogne Engleske. Od tog dana, bila je prisiljena na to da radi u
jednoj kancelariji i da učestvuje u obukama svojih prijatelja. Zabrana
povratka na teren, jer je Gestapo sada posedovao njenu fotografiju i
njen identitet. Ona oseti mučninu. Maks dohvati devojčinu praznu
šoljicu u koju nasu polovinu svog skoča.
„Pozdravljam hrabrost vaših prijatelja, kao i onih mojih koji se više
neće vratiti. Ali vi ste još uvek tako mladi, Lin. Sve to treba da
ostavite iza sebe. Postoje opasne prošlosti iz kojih se ne izvučemo i
koje nam pokvare budućnost. Zabranjujem vam da upadnete u tu
zamku. To bi bila najvrednija tekovina naših neprijatelja."
Dok je Lin Nikolson podizala šoljicu u čast svojih palili prijatelja,
ona pomisli kako Maksa izdaje njegov bolni pogled. Tu zamku o
kojoj je govorio, Maks je vrlo dobro poznavao, i bilo je mučno otkriti
koliko je se plašio.
 K
senija poţuri u kupatilo na kraju hodnika i povrati u lavabo.
Uhvaćeno drhtavicom, njeno telo više nije uspevalo da se
odupre. Kada podiţe glavu i pogleda se u ogledalu, dozive
šok ugledavši svoje pomodrelo lice.
Kao i ostali oficiri ASTO-a, specijalizovani za okupirane teritorije, i
ona je bila smeštena kod jedne lokalne porodice. Starija kćerka
vlasnika kuće morala je da joj ustupi svoju sobu, što joj nikako nije
mogla oprostiti. Kseniji se nimalo nije dopadala ta mršava pritka s
profilom nostalgičnog naciste, koja je sigurno paradirala s Ligom
nemačkih de-vojčica, mahala zastavicom s kukastim krstom i sanjala
da se uda za nekog slavnog oficira Vermahta. Poniţenje zbog poraza
i okupacije navodilo ju je da se usudi da ispoljava oštre reakcije.
Devojka završi s pranjem zuba a onda razmetljivo ispljunu.
„Lepo buđenje!" ironično reče. „Mogli ste se barem potruditi toliko
da stignete do WC-a. Ovako ima da smrdi satima."
„Zao mije", promrmlja Ksenija koja se retko kada osećala tako loše.
„Sigurno je zbog hrane. Stalno nešto ţvačem."
„Samo pokvaren ţeludac", podrugljivo reče odmerivši je pogledom.
„Nadajmo se! Videvši vas, čovek bi pomislio da ste trudni."
Ona izađe zalupivši vratima. Ksenija dugo ostade nepomična.
Hladnoća s pločica podizala joj se uz noge, lepljiva vlaga u prostoriji
mirisala je na sapun. Ona oseti još jaču mučninu. Kada konačno uspe
da dode do vazduha, dotakla je svoje grudi koje joj se učiniše
neobično osetlji-vim. Uhvati je zebnja. Ona i Maks ponovo su bili
ljubavnici već više od tri meseca, ali imali su samo ukradene
trenutke, ne samo zato što je taj oblik veze bio zabranjen, već zato što
ona nije imala mnogo vremena da mu posveti. Stidljivo, ona spusti
ruku na svoj stomak. Odvratna Ne-mica sigurno je bila u pravu:
čekala je svoje drugo dete.
Ona se seti svoje uspaničenosti kada je prvi put otkrila da je trudna,
dok je ţivela s njailfcakom i svojim mladim bratom Kirilom u jednoj
mansardi, u Parizu. Tada se njena mlada sestra ponašala
buntovnički, njen ujak Saša bio je u zatvoru i ţivot nije nudio
nikakvu naknadu. Kada je Ksenija prkosno izjavila da će sama
podizati svoje dete, njanjuška se razbesnela. Njeno usahlo ali odlučno
telo drhtalo je od gneva. Kako se Ksenija Fjodorovna usuđivala da
pomisli da postane skandalozna samohrana majka, ona koja je
rođena kao grofica Osolin? Da zanemari to što će tako baciti ljagu i
na sve ostale članove porodice? Tom nevinom detetu trebao je otac.
Ne pogađa se sa čašću Osolinovih.
Ksenija umi lice. Hladna voda preseče joj dah. Kapi se zadrţaše na
njenoj kosi. Njanjuška je umrla, a ona je bila donela odluku koja joj je
promenila ţivot: prihvatanjem bračne ponude Gabrijela Vodo-jea,
neizbeţno se udaljila od Maksa. Iz kojih zabluda je ona izabrala taj
trnoviti put, da se skrasi pored starijeg čoveka, kome je priznavala
inteligenciju i odanost, ali koga nije volela, kad bi Maks s druge
strane bio toliko srećan da ju je oţenio? Bilo te je strah, priznala je sebi.
Strah od Maksove ljubavi, strah od toga da gledaš kako se taj ţar s
godinama gasi i ostavlja te još usamljenijom nego ranije. Strah od
njegovog entuzijazma i bojazan da će ti jednog dana prebaciti za to
što si ga zarobila brakom. Strah da se ne prepoznaš u toj ljubavi
kojom nisi mogla da upravljaš. S dvadeset pet godina, Ksenija
Fjodorovna Osolin već je bila upoznala sve izazove, ali taj ljubavni,
činio joj se nesavladivim. Pitanje ponosa? Osim ako to jednostavno
nije bila slabost. Mlada ţena platila je za svoju grešku. Skupo.
Ona s tugom pomisli na Natašino lepo lice, na njen intenzivan po-
gled koji je toliko ličio na Maksov. Kada su je kolege pitale da li joj
nedostaje kćerka, oklevala je pre nego što je odgovorila. Istina je
mogla biti pogrešno shvaćena, ali ona je odlučila da bude iskrena: ne,
Nataša joj nije nedostajala. Ljubav koju je osećala prema svojoj kćerki
bila je dovoljno umirujuća da se nije morala u nju uveravati njenim
svakodnevnim prisustvom. Znala je da je Nataša na sigurnom. Pisala
joj je čim je uspevala da pronađe način da pošalje pismo u Francusku,
afektivnim i poletnim tonom, ali Natašin jedini lakonski odgovor
dokazivao je da joj kćerka nije oprostila ono što je ona smatrala
napuštanjem.
Kako će ona reagovati kada bude saznala da nosim dete, zabrinu se
Ksenija. I kako joj reći istinu u vezi s njenim ocem nakon osamnae-
stogodišnjeg ćutanja? Neke laţi mogu da ubiju, dobro je to znala.
Ona stisnu usne. Nataša i ona su ličile. Ispod njihove, ponekad
odsečne spoljašnjosti krio se isti senzibilitet. Nataša će besneti, glasno
i jasno, ali na kraju će razumeti. Sigurno. I Ksenija uguši sitan glasić
koji je dolazio iznutra i usudio se da posumnja.
Ali, pre nego što se suoči sa svojom kćerkom, treba i Maksu da
objavi novost. To neočekivano čudo podsticalo ju je da napusti taj
mračan grad i započne svoj ţivot na nekom drugom mestu.
Odnedavno, Ksenija je sve gore podnosila atmosferu u Berlinu, gde
nije videla više ništa osim bede i nemaštine na svakom ćošku, kao i
neprijateljska lica Nemaca, koji su bili toliko sluđeni jednim
apsolutnim porazom da su tekuću godinu nazvali „nultom
godinom". Kao da se na čitavu zemlju bio spustio neki pokrov i gušio
je u čudnoj tišini koju su narušavali samo šuštanje papira za
denacifikaciju, hapšenja po naredbama suda pravde, pucketanje
drvenih stepenica na skelama, škripanje mašina koje su demontirali
Sovjeti, ali svaki od tih gestova namenjenih brisanju korena Zla
iščezavao je u jednoj opštoj i zabrinjavajućoj ravnodušnosti.
Bio je došao čas da napusti Berlin. Ksenija se uštinu za obraze kako
bi im dala malo boje, i pokupi svoju kosu na potiljku. Na trenutak,
uţivala je u intenzivnoj sreći koja ju je obuzimala, slična onoj koju je
osetila kada je pronašla Maksa. Njih dvoje će imati dete, i Ksenija je
bila naumila da podeli svaki trenutak te sreće sa čovekom koga voli.
Stan koji je Lin Nikolson bila pronašla za Maksa nalazio se nedaleko
od Kurfurstendama. Salon je gledao na jedan trg gde je mrtvo drveće
uzdizalo svoje patrljke ka nebu. Dve male prostorije bile su skromno
nameštene. Spustivši torbu na krevet, on se zapita ko je tu bio
prethodni stanar. U Berlinu, otkako su počele ratne oluje, sećanja na
dom bila su proţeta mučnim osećanjima.
Dugo je bauljao po stanu, napetih nerava. Sloj prašine pokrivao je
sve predmete. Romani nemačke literature u biblioteci i slike
planinskih predela ostajali su anonimni poput onih u nekoj hotelskoj
sobi. Ĉiji glasovi su nekada odzvanjali među ovim zidovima? Neke
jevrejske porodice kojoj je sve bilo oduzeto? Nekog okorelog naciste
koji se borio u Vafen SS-u? Da li će se jednog dana pojaviti neki
povratnik i zahtevati da on napusti stan? Lin gaje uveravala u
suprotno, ali ta mogućnost za mnoge je postajala reallfc&st. Sada su
se mešali i isprepletali ţivoti izbeglih, nestalih i preţivelih,a fantomi
su često imali zaglušujuće glasove.
 Maks je otkrio egzil usred svog rodnog grada. Osećaj da nije
posedovao više ništa izazivao je u njemu neku mešavinu nestalnosti i
vrtoglavice. Međutim, nije imao izbora. Lin je bila u pravu: opreznost
je zahtevala da se on prvom prilikom preseli u zonu zapadne
alijanse. Da bi ga ubedila, pokazala mu je dugačak telegram koji je 22.
februara stigao u Vašington a koji je poslao Dţordţ F. Kenan,
diplomata pri američkoj ambasadi u Moskvi. Početkom meseca,
tokom jednog govora u Boljšoj teatru, Staljin je izjavio da je ubeđen u
to da će neizbeţan konflikt suprotstaviti kapitalizam komunizmu.
Njegova zemlja će, dakle, nastaviti politiku industrijalizacije i
pripreme za rat. Kenan je zaključio da Sovjetski Savez nema nikakvu
nameru da napravi bilo kakav modus vivendi sa Sjedinjenim
Drţavama, već da priţeljkuje raspad američkog društva. Po njemu,
neprijateljstvo i mrţnja ruskih vođa prema Zapadu bili su sastavni
deo njihovog političkog sistema, jer je jednoj diktaturi neophodan
poznat ili izmišljen neprijatelj kako bi narodu mogla da nametne
svoje zakone. Takođe, Sovjetski Savez predstavljao je pravu pretnju
demokratskim drţavama. Ĉak je i ambasador Velike Britanije u
Moskvi delio njegovo mišljenje, kao i mnogi zapadni političari.
„Ĉerčil je bio u pravu", rekla je Lin. „On je čak ţeleo i da preuzme
Berlin. Ruzvelt ipak nije dobro odmerio koliku opasnost predstavlja
Rusija." Linini argumenti su delovali, i Maks je odlučio da posluša
njen savet. Znao je da bi mnogi Nemci skupo platili za takvu priliku i
bio je dovoljno bistar da ne popusti pred svojim ponosom.
Otvorivši jedan ormar, on nađe radio-prijemnik, očigledno vla-
sništvo engleskog oficira koji se bio vratio u domovinu. Instinktivno,
on pogledom potraţi jastuk kako bi njime zaglušio ton, kao kada je s
Ferdinandom slušao Bi-Bi-Si strahujući da će ih komšije prijaviti. Za-
tim se trgnu ironično se nasmešivši. Hvala bogu, to vreme je prošlo!
Dok je slagao u ormar ono malo svoje garderobe, vesela dţez muzika
prestade i ustupi mesto svakodnevnim objavama nemačkog Crvenog
krsta: „Danas ćete čuti imena dece nestale tokom rata koju još uvek
traţe njihovi roditelji ili članovi njihovih porodica..."
Nije bio prvi put da je Maks slušao tu emisiju. Većina obaveštenja
ticala se četrnaest miliona Nemaca, proteranih s teritorija koje su bili
okupirali Sovjeti u nehumane uslove terora i haosa. Tako je nestalo
trista hiljada dece. Ponekad su ih pronalazili kako lutaju na uglu
neke ulice. Oni koji su imali dve ili tri godine nisu se ni sećali svog
imena, nisu znali ni odakle dolaze. Jedina nada da se oni vrate svojim
porodicama bila je da neko od bliţnjih prepozna fotografiju
objavljenu u novinama. Zatim, bilo je mnogo dece razdvojene od
svojih roditelja usled bombardovanja. Malene lutalice krile su se u
šumama. Neki su organizovali opasne bande u ruševinama gradova,
zavučeni u podrumima ili napuštenim kućama, preţivljavajući od
sitnih krađa. Nisu se plašili čak ni smrti. Ničega se više nisu plašili.
Maks je video devojčice kako se prostituišu. Nema većeg srama za
jedan narod od nemogućnosti da zaštiti svoju decu, pomisli on,
slomljen.
Započe tuţna litija: prezime, ime, godine, mesto rođenja, fizički
opis, podaci o osobi koja traţi dete. Dok je monotoni glas nizao
beskrajne rečenice, ponekad dopunjene nekim mučnim detaljem,
začu se kucanje na vratima. Kada Maks otvori, pred sobom ugleda
svog sestrića Aksela, sa osmehom na usnama i flašom vina u ruci.
„Poklon za tebe, ujače Makse! Treba proslaviti useljenje, zar ne?
Izgleda da je ovo jedna dobra godina."
„Gde si to iskopao?" iznenadi se Maks, dok je Aksel spuštao svoj
kaput preko stolice.
„Dobro znaš da se u Berlinu sve moţe naći. Sve je samo pitanje
cigareta." Odjednom se prostorija smanjila od snage bujice mladosti
koja je potpuno ispuni. Aksel potrča kroz sve sobe, radoznao kao
majmun. Namršti se ugledavši tuš, ali njegovo lice se obasja kada
odvrnu slavinu iz koje pljusnu mlaz ţućkaste vode.
„Tekuća voda, kakav luksuz, ujače Makse! I struja! Ekstra je dobro
kod tebe! Istina, nije baš velik i prostran, i verovatno si razočaran u
odnosu na tvoj nekadašnji stan, ali imaš sreće što si sam. Ja počinjem
da se gušim između mame i Klarise."
On pronađe čaše, obrisa ih svojom maramicom, zatim otvori flašu.
Njegovi potezi bili su sigurni, a s vremena na vreme, pokretom glave
zabacio bi pramen kose. Njegov tamni pogled spusti se na njegovog
ujaka.
 „Kako je prošao tvoj razgovor u Berliner ilustrirteu7. Hoće li se sada,
kada si odgovorio na sva neophodna pitanja kako bi dokazao svoj in-
tegritet, konačno udostojiti da ti daju radno mesto?"
Maks nije reagovao na zajedljiv komentar. Njegov sestrić je i dalje
bio jednako mršav, a široki koţni kaiš isticao je njegova izbočena
bedra, ali šta se moglo i očekivati kad se hranio skoro isključivo
ječmenom kašom i supom u kocki? Aksel je izgledao kao da gori od
neke unutrašnje vatre koja je još više gutala njegovu snagu.
Mladićeva grozničavost odala se naletima srdţbe koja je izbijala kao
dim iz njega. Trebalo mu je crveno meso, krompir, maslac, pomisli
Maks, ljutito, prisetivši se jakih obroka koje je sam uzimao u
njegovim godinama.
„Ponovo ću početi da zarađujem za ţivot", reče on, podiţući čašu
da bi nazdravio svom sestriću. „Vreme je, je li tako? Predloţili su mi
da ilustrujem nekoliko reportaţa. Ništa posebno. Ĉini mi se kao da se
vraćam dvadeset godina unazad. Ako previše razmišljam o tome, to
je dosta poraţavajuće."
„To su samo prolazne neprijatnosti. Siguran sam da ćeš uskoro
ponovo imati svoj studio i da ćeš raditi odlične stvari. Ako ijedan
domen danas vlada, to je domen kulture. Dovoljno je videti redove
ispred pozorišta i bioskopa. Sovjeti su to dobro ukapirali, zar ne?"
„Upravo su oni ti koji upravljaju tim stvarima", sloţi se Maks, pomi-
slivši na svoj susret od pre nekoliko dana s pukovnikom
Aleksandrom Dimšičem, poreklom iz Lenjingrada kojeg mu je
predstavio Igor Kunjin.
Još uvek je vladala srdačna sloga u domenu umetnosti, pod
uticajem Dimšiča kao i Johanesa Bešera, koji se vratio iz svog egzila u
Moskvi, s namerom da promoviše socijalističke pozorište i film, ali i
balet, operu i knjiţevnost. Trebalo je Nemačkoj nametnuti jednu
antifašističku i demokratsku viziju sveta. Na Šliterštrase, usred
britanskog sektora, kancelarije kulturne alijanse, koje je vodio Bešer,
svakodnevno su primale posete mnogobrojnih izgladnelih pisaca i
umetnika koji su traţili podršku i pomoć u hrani. Predstavnici četiri
sile okupacije vršili su čistke, koje su se Maksu činile dosta sumnjive.
Lukavim okom takođe je pratio i prepirke između nemačkih pisaca.
Jedni su prebacivali onima koji su bili izbegli u inostranstvo da su
izabrali lakši put, naglašavajući oštrim replikama insinuacije kako su
se ovi poslednji bili i kompromi-tovali s nacističkim reţimom. Ove
ţučne optuţbe ostavljale su gorak utisak na Maksa.
Iznenada, Aksel izmače svoju stolicu i priđe prozoru. S rukama u
dţepovima, zagleda se u ulicu, ne pomerajući se. Ispod izlizanih
laktova na njegovom dţemperu, nazirala se tkanina košulje.
,,A ti? Kako je u školi?" upita Maks.
Mladić slegnu ramenima. Profesori se toliko plaše da će reći nešto
što se ne bi dopalo Saveznicima da se dugo premišljaju pre nego što
bilo šta kaţu", ironično reče. „Svi članovi partije su otpušteni, tako da
se moramo zadovoljiti asistentima, a i zaposlili su dosta ţena.
Priznajem daje to pomalo neobično, ali matematičarka uopšte nije
loša. Ima lepe noge, što ne smeta ničemu", dodade, trudeći se da
zvuči pametno. „Ali bilo bi bolje da smo dobili knjige s novim
programima."
Dugo su malog Aksela Ajzenšahta učili da firer ţeli mlade ljude
„brze kao hrtove, izdrţljive kao koţa i čvrste kao čelik Krup". Isto
tako, ulivali su mu u glavu da on sam nije vredeo ništa i da je vredeo
jedino nemački narod. Samo što je taj veličani narod sada bio samo
nakaradni haos, koji su demilitarizovali, uništili, denacifikovali,
demokratizovali... Šta mu je preostajalo? „Oţiljci na duši", priznao je
on jedne večeri svom ujaku, tiho, skoro posramljeno, što je Maksa
duboko dotaklo.
Dok je Aksel bio još sasvim mali dečak, njih dvojica su bili bliski, a
onda ih je ţivot razdvojio. Maks je nemoćno posmatrao vaspitanje
savršenog malog naciste, koje je Kurt Ajzenšaht bio nametnuo svom
sinu. Kada se jednom poţalio na to Marijeti, ona je samo zakolutala
očima, što je njega izluđivalo. Uplašio se najgoreg kada je Aksel bio
upisan u internat, jedan od obrazovnih ustanova nacionalne politike,
zvani Napolas, osnovan 1933. godine u čast firerovog rođendana.
Maks je bio siguran da su tamo njegovog sestrića kljukali onom
perverznom ideologijom koja je zagovarala superiornost arijevske
rase, ţivotno okruţenje, ideje o zemlji i poreklu, onom istom
ideologijom koja je vladala u kampovima Hitlerove omladine i na
grandioznim defileima s pseudoreligioznom estetikom kojima je
Aksel kao dete prisustvovao. Svaki od četrdesetak učenika u
internatu posedovao je ispravan karakter, a Aksel je poštovao onu
prusku tradiciju škola za kadete. Tamo se pre svega učilo hrabrosti i
snazi, prevazilaţenju samoga sebe. Disciplini i jačanju. Kultu
ţrtvovanja. Profesori su bili kompetentni, ali paţnja posvećivana
fizičkim sposobnostima bila je preneta na razvoj duha. Kada je Maks,
dva ili tri puta tokom rata, sretao svog sestrića, bio je iritiran
njegovim komentarima koji su slavili pobede Vermahta i podsećali
na konačnu pobedu. Stisnutih usana, Maks je morao da sluša Aksela
kako hvali one čiji je poraz on tajno priţeljkivao i za koji se borio
koliko god je mogao. Sada, kao sedamnaestogodišnjak, Aksel je
stajao tu, oborene glave, razoruţan, izloţen jednoj bolnoj
nesigurnosti.
„Slagao sam jutros", iznenada reče. „Pitali su me da li sam pohađao
neku od Napola. Dvoumio sam se... A onda sam slagao." „Dobro si
uradio."
„Kako moţeš da kaţeš tako nešto?!" uzviknu mladić. „Izdao sam
svoju reč. Svoje učitelje. Svoje drugove. Sve u šta sam verovao... Jer
jesam verovao, ujače Makse. Ne mogu to da negiram. Moji drugovi i
ja, svi smo verovali. Samo što su oni mrtvi. Video sam kako se
Stefanu prosipa utroba, odmah pored mene! On je barem umro ne
odrekavši se sebe!"
Stezao je pesnice a lice mu je bilo bledo. Maksu su ramena bila
spuštena, a u potiljku je osećao bolan pritisak. On mu neţno pomi-
lova glavu. Kao i uvek sa svojim nećakom, morao je da traţi reči. Kao
kakva divlja ţivotinja spremna da utekne ako bi neka reč bila suviše
bolna, neka istina suviše nepodnošljiva. To je i bio razlog što Maks
nije ţeleo da spominje ime svog zeta, iznenađen što ni Aksel nikada
nije spominjao svog oca.
„Prevarili su vas, Aksele. Godinama su vam predstavljali laţnu
sliku sveta i davali laţna obećanja. Objašnjavali su vam da ste rasa
vladara. To je neodoljivo opojno za mlade dečake. Nisi mogao a da
ne upadneš u zamku. Niko oko tebe nije ti otvorio oči. Ionako od tebe
nisu ni traţili da razmišljaš. Kako si uopšte i mogao da rezonuješ?
Tvoji nadređeni sve vreme su uzvikivali naređenja i nametali ti
apsurdne testove fizičke izdrţljivosti. Staje ono sve trebalo da uradiš?
Da plivaš između dva otvora u zaleđenom jezeru, uz rizik da se
uspaničiš i udaviš se. Da preskočiš prepreku ne znajući ni da li ćeš
slomiti vrat, ni da li će te neko uhvatiti s druge strane? Tako ponosno
si mi pričao o tome... Ali šta vam je ponuđeno za budućnost? Da
postanete gaulajter* u Sibiru?" ironično reče. „Je li to bio tvoj san?" On
napuni sebi čašu i popi je naiskap.
„Moraćeš da prihvatiš da se suočiš sa ambisom. Ne radi kao oni koji
okreću glavu ne zapitavši se. Oko sebe vidim mnoge koji više ne ţele
da čuju ništa o ratu. Gluv, slep i nem, eto kakav je današnji Nemac.
Patetično! Zaborav bi bio velika greška. Početak gangrene. Boli,
znam, ali konačno učiš sam da rasuđuješ! Suprotno onom što se
misli, sloboda se zasluţuje. Naročito sloboda duha. Ona nikada nije
duţnost!"
Mislite da sam neka mudra budala, pomisli Maks, obeshrabren. On,
koji je rizikovao svoj ţivot za odbranu Berlina, kome su drugovi
umirali pred očima, koji već mesecima provodi svoje vreme na
buvljoj pijaci, koji se bori da bi ušao u prepuni voz kako bi išao u
potragu za malo drva i hrane izvan grada, i od koga se sada traţi da
mirno spusti dupe na školsku klupu kako bi dobio diplomu i upisao
se na fakultet.
„Ako nemam hrabrosti da kaţem istinu u vezi sa svojom prošlošću,
onda nastavljam da laţem", insistirao je Aksel, poraţen. „Sve te tvoje
lepe reči ne sluţe ničemu, jer ja upravo to radim."
„Ipak ne treba biti glup, Aksele. Moraš da se zaštitiš. U tvojim
godinama, poslušnost nije zločin. Ona to postaje u odraslim
godinama kada se pretvara u prihvatanje jednog totalitarnog i
zločinačkog reţima."
„Ali svi smo krivi, zar ne? Time nas Amerikanci i Rusi bombarduju,
morališući od jutra do mraka. Svi smo krivi što smo dozvolili
opstajanje tog reţima. Osim tebe, naravno. Ti si heroj!" reče, ne
skrivajući dozu prezira u svom glasu.
Maks nije reagovao na ovo. Znao je da mali broj nemačkih otpo-raša
izaziva ambivalentne reakcije. Mnogi Nemci nastavljaju da ih, na
jedan ili drugi način, smatraju izdajicama. Pojedinima je čak smetalo
osnivanje organizacije koja je trebalo da pomogne ţrtvama fašizma,
iako je ista bila daleko od toga da bude efikasna.
 „Ja odbijam kolektivnu odgovornost", odsečno reče Maks. „To je
najlakše rešenje. Svako mora da odgovara za sopstvena dela.
Verujem u individualnost zločina."
Aksel ponovo sede. Stropošta se u stolicu poput mrtvog tela, spu-
stivši ruke ispred sebe, na sto. Imao je crno ispod noktiju.
„Zasada, ne verujem više ni u šta", reče mladić. „Kako ćemo se
izvući iz ovoga? Biće potrebne godine dok se ne oporavimo i ne
vratimo normalnom ţivotu. Biću odrastao čovek u nekoj jadnoj
Nemač-koj, podeljenoj između okupatorskih sila; Nemačkoj koja je
prekrila Evropu koncentracionim logorima čije snimke treba da
gledam jer me primoravaju... Od toga mi se povraća."
Maksu se steglo srce. Dešavalo mu se da pomisli da Marijetu i
Aksela odvede u inostranstvo. Moţda u Pariz? Šta, u stvari,
njegovaTereza Revaj
opustošena zemlja moţe dati jednom mladiću kao što je Aksel? Ali
čak i da dobije neophodna dokumenta, šta bi inostranstvo ponudilo
tom mladom Nemcu dok je čitav svet grmeo od besa i srdţbe? U
tišini dnevnog boravka, čuo se samo ujednačeni glas radio spikera
koji je nastavljao da nabraja imena nestale dece.
„Fridrih fon Ašanger, rođen 1. decembra 1941, kosa plava, oči
smeđe. Kontaktirati Sofiju fon Ašanger..."
„Boţe, pa to je Milov sin?" uzviknu Maks, odjednom skočivši.
On htede da uzme papir kako bi zapisao broj dosijea, ali kao idiot je
traţio olovku. U ţurbi, on obori jednu stolicu. Već su se nastavljali
opisi druge dece. On opet sede i rukama pokri lice. Obuze ga
drhtanje.
„Nešto nije u redu, ujače Makse?" zabrinu se Aksel.
Milo... Poslednja uspomena na njegovog prijatelja datirala je pre
invazije Sovjetskog Saveza, kada su se jedne večeri sastali kod Fer-
dinanda. Milo je bio došao na nekoliko dana odsustva. Maks nikada
neće zaboraviti njegov iznemogao izgled, koji je odudarao od
prestiţne uniforme Vermahta, koju se u ono vreme još uvek nosile
sve trupe u Evropi. Slomljenim glasom, Milo im je pričao o svim
zločinima koje je počinila ajnzacgrupa u Ukrajini. Stotine
izmasakriranih Jevreja i Cigana. Bez objašnjenja. Bez ikakvog razloga.
Oko njega, neki vojnici, kako bi se opravdali, šaputali su reč partizan.
„Apsurd!" povikao je onda Milo. „Jedini njihov zločin bio je što su ih
smatrali za neprijatelje Rajha". U njegovom ugašenom pogledu
ogledala se patnja. Bio je odjednom ostareo, i to ne samo zbog terora
rata. Ne, Milo je bio mnogo dublje pogođen. „Treba ubiti Hitlera pre
nego što nas sve pošalje u pakao", zaključio je tada, bledog lica, a
njegove reči oficira odzvanjale su uţasnom odlučnošću u tihoj sobi.
Milo je uhapšen nekoliko godina kasnije. Pred narodnim sudom
drţao se uspravno. Bila mu je oduzeta uniforma zato što su, po
firerovom naređenju, zaverenici bili izbacivani iz Vermahta. S
nakaradnim, odrpanim odelom koje je visilo na njegovom mršavom
telu, bilo mu je zabranjeno da nosi kravatu kao i kaiš koji bi pridrţao
pantalone. Nije trebalo zanemariti nijedno tlačenje, ma koliko
beznačajno ono bilo. U nekoliko kratkih rečenica, podsetio je na boga,
pravdu, ljudsku čast. Pucajući od mrţnje, Roland Frajzler,
predsednik tribunala, javno ga je obrukao, ponizio, izazivajući
odvratan smeh prisutnih koji su tu dolazili kao na spektakl.
„Milo fon Ašanger bio je jedan od mojih bliskih prijatelja", objasni
Maks, bezbojnim glasom. „Uhapšen je nakon atentata 20. juna. Mislio
lam da su ga streljali, ali Hitler je objavio da vojnici izdajice ne zaslu-
ţuju 'častan metak'. Obešen je. Njegova supruga, Sofija, bila je
zaroblje-nik u Ravensbruku a njihovo četvoro dece smešteno u
institucije pod upravom SS-ovaca. Očigledno, njihov sin nije
pronađen. Sofija će po-ludeti od brige. Moram pokušati da joj
pomognem, ali kao neki debil nisam uspeo da zapišem broj njegovog
dosijea", zagrme on. „Moţemo da pitamo Klarisu."
„Zašto?"
,,I ona traţi nekog iz svoje porodice. Njen mlađi brat izgubio se dok
su beţali. Ona misli da on luta negde između Berlina i Istočne
Pruske, što mi se čini kao zabluda. Stavila je oglase u novine i na
zidove, i stalno ide u Crveni krst. Dođi!" reče Aksel, ustajući.
„Nećemo sedeti skrštenih ruku. Idemo da je pitamo kako da
pronađemo tvoju prijateljicu. Ona će sigurno imati neku ideju."
 N
ekoliko dana kasnije, Ksenija se pela stepenicama u zgradi
u kojoj je sada stanovao Maks. I tamo je vladala ona vlaţna
hladnoća koja je ledila ceo grad. Ona udahnu poznati miris
drva u peći. Doktor joj je potvrdio njeno stanje, preporučujući joj
oprez, i njeno uzbuđenje pretvorilo se u tihu zabrinutost. Maks više
nije bio bezbriţan i spokojan čovek kakvog je nekad poznavala.
Njegove rane bile su duboke. Ponekad mu se dešavalo da je gleda
kao da je ona neki stranac. Ksenija se bila naučila strpljenju i mogla je
da ga razume. Znala je da mu je potrebno vremena da dođe sebi,
povrati svoj mir i sigurnost u sebe, ali vreme joj je sada bilo postalo
neposlušan pratilac.
Ona zastade na prvom spratu. Bila je to verovatno poslednja šansa
za nju da ostane u drugom stanju i nije mogla dugo da izdrţi ritam
koji joj je nametao njen posao. U tim čestim sastancima bilo je nečeg
očajnog, jer Saveznici nisu prestajali da satima polemišu oko odrede-*
nih direktiva da bi na kraju uvek uradili po svome u svojim
sektorima. Tenzija s Rusima se pooštravala, Ksenijini pretpostavljeni
s paţnjom su analizirali izveštaje koje je ona sastavljala nakon svakog
sastanka. Svoje zadatke ispunjavala je najbolje što je mogla, ali
počinjala je da oseća umor i nervozu. I bilo joj je nezgodno da kaţe da
je trudna a bila je udovica.
Stvarno, ti ništa ne moţeš da uradiš kao svi ostali, pomisli ona, izner-
virana. Na trećem spratu, oklevala je. Maks joj je bio dao samo
nejasna uputstva. Sa zidova je otpadao malter a tamne fleke
prekrivale su oljušten pod. Ona pokuca na jedna vrata i ne dobi
odgovor, a onda i na još jedna. Osetivši vrtoglavicu, ona se nasloni na
jedan zid. Nije se čulo ništa, ni plač deteta, nikakvi glasovi. Tišina je
bila neprobojna. Kseniji se činilo da se vratila godinama unazad. Kao
da ju je uvek, u tamnom berlinskom hodniku, ispred nekih
zatvorenih vrata, čekajući Maksa fon Pasaua, sudbina ostavljala na
milost i nemilost. Bila je to zapovest kazne, i molitve.
On joj otvori. Kao i uvek kad bi ga videla nakon nekoliko dana,
ostala je nepomična, obuzeta naletom sreće, talasom ljubavi,
svetlošću.
 „Uđi. Još uvek se ne usuđujem da kaţem 'kod mene', ali Akselu je
ovde toliko dobro da je prošlu noć i prespavao tu", reče on,
nasmešivši se.
Ksenija skide rukavice, kapu, dok je Maks kačio njen vojnički kaput
na čiviluk. Ona pogleda dve male slike na zidu, rasparene fotelje.
Jedan neukusan stolnjak stajao je nasred stola, na kojem se nalazila
uljana lampa. Nije tu bilo ničeg Maksovog, i njoj bi lakše. Više joj se
sviđalo lo što se njemu mnogo ne dopada taj stan, jer ona nije imala
nameru da stanuje u njemu. Zastala je na ulazu u sobu. Na komodi
su paţljivo bile sloţene lajka i nekoliko filmova.
On priđe bez reči i spusti svoje ruke na njena ramena. Ona se
nasloni na njega, zatvori oči. Osećala je Maksov dah u svojoj kosi.
Samo njegovo prisustvo kod nje je uvek izazivalo isto oduševljenje.
Dotada su bili toliko nadareni da ţive razdvojeno. On joj otkopča
dugmad na uniformi, zavuče svoje prste u njenu košulju. Ona
zadrhta od njegovog dodira. Ţudnja se probudi, jednako moćna kao
prvog dana. Oluja u dnu stomaka. Plima senzibilnosti, izvanredna
tenzija među bedrima. Ta bolna potreba za onim drugim.
Dok je Maks, skidajući je, obasipao njeno telo poljupcima, Ksenija je
zadrţavala dah. Bio je paţljiv, njegov pogled zabrinut. Svaki njegov
pokret bio je zapečaćen ozbiljnošću, toliko da ona ostade tiha, skoro
postiđena. Kada je htela da pruţi ruku ka njemu, on je spreči jednim
nestrpljivim pokretom. Spusti je na krevet i skide odeću sa sebe. Soba
je bila ledena, Maksove usne vrele, njegovo još uvek mršavo telo,
podstaknuto gubitkom, bez popuštanja. Ksenija ne skide pogled s
njega dok je ulazio u nju.
Senke se spustiše u prostoriji. Plišana tišina obavijala je sobu, kuću,
ceo grad. On zaspa odmah nakon vođenja ljubavi, s glavom na
Ksenijinom ramenu, jednom nogom drţeći njene zarobljene. Drţala
gaje u zagrljaju, dugo osećajući kako u njoj odzvanja eho
zadovoljstva.
„Ne otvaraj vrata na kraju hodnika!" viknu on veselim tonom. „Iza
nema ništa. Jedan deo zgrade se srušio."
Ona se obuče u kupatilu, vrati se u dnevnu sobu i zagrli ga oko
struka. Upravo su vodili ljubav, ali ona je još osećala potrebu za
njegovim dodirom. Da li će se ikada zasititi?
 „Završio sam svoju prvu reportaţu za časopis", reče on, spustivši joj
poljubac na čelo. „Fotografije su ţalosno otrcane, ali šef redakcije
zahteva skromnost. Ništa ne srne da izaziva neprilike, naročito
portreti političkih zvaničnika. Daleko smo od teatralnosti Hajnriha
Hofmana", našali se on. „Izgleda da bivši firerov fotograf prečešljava
svoju arhivu sa Amerikancima. Nadam se da im se ne ţuri! On je
svog gazdu pratio u stopu, još od 1920. Priča se daje sklonio sa strane
određeni broj svojih simpatičnih suvenira", ironično reče. „Kada
dode vreme, pojedini privatni kolekcionari neće propustiti da ih
zgrabe. Daje Marijetin muţ ţiv, on bi sigurno bio kupac. On i
Hofman bili su milijarderi. Tipovi kao što su oni uvek uspeju da za
sebe izdejstvuju nevinost."
Ksenija se seti njenog susreta s Hofmanom na jednom prijemu pre
rata. Omalen čovek, debeljuškast i veseo, koji se silno trudio da
Maksa nagovori da radi za njega. „To je jedan opasan manipulator",
poverio joj se tada Maks.
„Izgledaš zadovoljno", reče ona, srećna što ga vidi tako poletnog.
„Ovo je početak. Nisam suviše komplikovan. Svakom danu
dovoljna je njegova briga. Sigurno ću uspeti da ih ubedim u to da se
u narednim mesecima pokaţu smelijim."
„Ipak, valjda se nećeš zadovoljiti time da radiš reportaţe za Berliner
ilustrirte", usprotivi se ona nimalo se ne šaleći. „Ti vrediš više od
toga."
Istog trenutka, ona oseti kako se Maksovo telo zgrči. On se odmače
od nje i priđe prozoru odakle se zagleda u gluve fasade s druge
strane ulice. Stara ţena sva u crnom prolazila je između ugljenisanog
drveća. On je otprati pogledom sve dok je ne izgubi iz vida. „Ja više
ne znam koliko vredim, Ksenija."
„Imam nešto da ti kaţem", reče ona, dok joj je srce jako lupalo, pla-
šeći se jednog od onih njegovih mračnih raspoloţenja koji su je plašili
i nervirali istovremeno.
,,I ja tebi" odjednom odvrati on. „Video sam Sofiju."
„Nije moguće! Kako je ona?"
Sofija Dmitrijevna bila je jedna od njenih drugarica iz detinjstva.
Odrasle su u Sankt Peterburgu, zatim su izgubile kontakt tokom
egzila. Sofija se skrasila u Berlinu, Ksenija u Parizu. Pronašle su se
neverovatnom slučajnošću najednom prijemu koji je bila
organizovala Marijeta. Venčavši se s Milom, Sofija je postala princeza
Fon Ašanger."
„Preţivela je Ravensbruk. Razdvojili su je od njene dece nakon
pokušaja atentata Štaufenberga. Uspela je da pronađe svoje tri
kćerke, ali malom Fridrihu ni traga."
„Kako to? Ne razumem", reče Ksenija, sedajući.
„Nacisti su smestili decu u institucije SS. Kako je trebalo da nestanu
bez traga, davali su im druga imena pre nego što su počinjali da ih
prevaspitavaju po principima Trećeg rajha. Problem je što se danas
najmlađi više i ne sećaju svog pravog identiteta, a Fridriha su
razdvojili od njegovih sestara odmah po hapšenju. Sofija čini sve što
je u njenoj moći, ali ne uspeva da dobije dozvole za putovanje a ti
domovi su rasprostranjeni posvuda. Plaši se da maloga nisu odveli u
Bohemiju, a Sudetska oblast je u rukama Ĉeha koji nemaju nimalo
milosti za Nemce."
„To je uţasno", tuţno prošaputa Ksenija. „Ona je sigurno poludela
od brige."
„Klarisa i ja ćemo joj pomoći koliko god moţemo."
Na trenutak, ona se zapita o kome on govori.
„To je devojka koja ţivi s Marijetom i Akselom?"
„Da, ona traţi svog mlađeg brata nestalog dok su beţali iz Istočne
Pruske."
Ksenija se seti kako je kod Marijete u napadu besa zgrabila
nepoznatu devojku. Klarisinu sudbinu nije morala da zamisli, ona je
preţivela istu. Uspomene navreše neočekivanom silinom: strah od
razdvojenosti od najbliţih, uţas boravka u izbegličkom kampu, bez
igde ičega. Vrtoglavica izbeglištva na jednom stranom pristaništu. I
sva ta zebnja, ta beda. Ksenija oseti nagon za povraćanjem i pritisnu
prstima svoje slepoočnice. Zašto se odjednom osećala tako slabo?
Mislila je da se oslobodila prošlosti koja je dugo određivala njen
ţivot. Da li je moguće da su rane još uvek tako bolne? Da li će se
ikada osloboditi tog košmara? Ona shvati da više nema snage da su
suočava s tim nedaćama, čak iako su drugi bili ti koji su ih trpeli. Od
sada, ţivi srećna i spokojna. Zasluţila je to. Spustila je ruku na
stomak i ispravila bradu.
 „Trudna sam, Makse."
Ĉuvši je, njegovo lice preblede, što mu je naglasilo istaknute jago-
dice. Iako je imao onaj svoj tamni izraz, učini joj se još lepšim sa svo-
jim izraţenim crtama. Neka druga bi se moţda uplašila, ali
KsenijaTereza Revaj
Fjodorovna ne posusta. Nosila je dete čoveka koga je volela. To je
bila njena snaga.
„Ne mogu da ostanem ovde. Uslovi za ţivot su veoma loši. Štaviše,
opasni. Nisam više tako mlada. Neću da se izlaţem nikakvom riziku,
razumeš? Tako da je bolje da podeš sa mnom i da ţivimo u Parizu. A
onda, tu je i Nataša. Bila bi srećna da te upozna. Mislila sam da već
sutra započnem neophodne pripreme."
Odjednom, Kseniji se ţurilo. Daje mogla, istog časa bi otišla. Odvela
bi Maksa da se odmori kako bi povratio svoju snagu. Šetali bi nekom
plaţom, na suncu. Konačno bi imali vremena da budu zajedno.
Sanjarenje je bilo tako prijatno da se ona nasmeši. Ali upravo tada,
ona primeti da Maks ostaje nepomičan. U njegovoj tišini bilo je nečeg
nepodnošljivog, gotovo okrutnog. Dnevna svetlost je bleskala, toliko
da je on bio samo siva senka zalepljena na zidu, sako od tvida
navučen preko iskrivljene rolke, pantalone istegnute na kolenima.
Ksenijino srce jako zalupa.
„Bilo bi ti mnogo bolje u Parizu", nastavi ona. „Nema više šta da se
očekuje od Nemačke, vidiš i sam. Neki čak spominju i podelu zemlje.
Sovjeti nikada neće vratiti okupiranu teritoriju, a Berlin se nalazi
nasred njihove zone. Ovde je kao u nekom zatvoru." Izmučena, ona
ustade pa i sama krenu ka prozoru. „Šta da se očekuje od ovih ruina,
Makse? Ovaj grad je mrtav. Vreme je da se okrene stranica. Ovo što
nam se danas događa jeste čudo, i ne smemo ispustiti tu sreću. Nisi
gledao Natašu kako raste. Tako dugo smo ţiveli razdvojeni. Toliko
proćerdanih godina", uzdahnu ona. „Ĉijom krivicom?" odvrati on,
hladno.
Nije poznavala ovu njegovu nepomirljivost. Taj pogled bez duše.
Ipak, nije preterivao. Nekada, nije ga htela. Srce joj se steţe, dok joj je
zebnja palila nerve.
„Traţila sam ti oproštaj."
 ,,I šta danas hoćeš od mene?" nastavi on besnim tonom. „Da
ostavim sve i krenem s tobom, da preuzmem ulogu neţnog i briţnog
oca? Odanog supruga? To ti ţeliš, zar ne? Moram da okrenem
stranicu, kaţeš. Samo tako, dok pukneš prstima", reče on pokazujući
taj pokret uz gnušanje. „Zato što si ti tako odlučila. Zato što ti danas
tako odgovara. Kakva sreća! Daješ mi mesto u svom ţivotu. Treba li
da ti zahvalim?"
„Ţelim da podelim ţivot s tobom."
,,I, gde bismo ţiveli? U tvom lepom stanu u Parizu? Stanu tvog
pokojnog supruga?"
Izgovorivši ove reči, Maksu se učini da su ga opekle za grlo. Obuze
ga ljutnja i averzija. Odjednom, sa uţasom shvati šta je sve izgubio,
ali njegov stan, studio, arhive, nisu predstavljali ono najvaţnije.
Retko kada
se osećao tako jadno.
„Gabrijel je mrtav", reče Ksenija tihim glasom. „Uzalud je da osećaš
ljubomoru."
„Nisam ljubomoran. Uvek sam bio ravnodušan prema tom čoveku.
Nikada nisam shvatio zašto si odlučila da provedeš ţivot s njim. I ni-
kada to neću ni shvatiti."
„Ali pokušala sam da ti objasnim..."
„Da, znam, plašila si se mene, valjda. Da te moja ljubav ne uguši.
Ajde da kaţemo istinu: nisi me dovoljno volela."
Ksenija obori pogled. Nakon svih tih godina, Maksova rana bila je i
dalje ţiva. To je iznenadi i rastuţi.
„Ljubav se s vremenom menja. Moţda i ne preteruješ baš u svemu.
S dvadeset pet godina, nisam te volela kao što te volim danas. Tada,
nisam mogla da rizikujem da volim koga hoću. Umela sam da
budem hrabra za druge, ali ne za sebe, a strah stvara egoistu. Ipak,
veruj mi, dala sam ti sve što sam imala da dam, samo što smo i jedno
i drugo bili suviše mladi da bismo to razumeli. Zašto vraćaš
prošlost?" upita ona sa odvratnim osećajem da govori uprazno. „Ono
što je vaţno to je danas, Makse. To je naša jedina nada, čuješ li me?"
Kako je tama bivala gušća i jedan od nebrojenih prekida struje
pritiskao kvart, Maks upali uljanu lampu. Vatra zatreperi. Tuţna,
treperava svetlost naglasi skromnost prostorije što u njemu izazva
stid. U svojoj francuskoj uniformi s diskretnim dekoracijama na
grudima, sa svojom plavom kosom paţljivo začešljanom unazad,
Ksenija je dolazila iz nekog drugog sveta. Rekla mu je da čeka
njegovo dete; pa ipak, ta novost nije izazvala nikakav odjek kod
njega. Bilo je to kao da mu je govorila na nekom stranom jeziku. On
se zapita da nije postao monstrum, ali kako bi mogao da prihvati
pomisao o detetu, on koji nije mogao da zamisli nikakvu budućnost?
„Ne moţeš da mi traţiš da odem, Ksenija", nastavi on ne krijući
svoju gorčinu. „Ne misliš valjda da bih svoju sestru i sestrića ostavio
u ovom mrtvom gradu, kao što i sama kaţeš. Da ih ostavim da crknu
kao psi..."
„Neka dodu kod mene..." „Pa naravno!" naruga se on. „Svi ćemo se
sakriti pod tvoja plemenita krila. Obezbedićeš nam papire da uđemo
na francusku teritoriju i ţivećemo kao velika srećna porodica. Nataša
će biti srećna da vidi nepoznatog oca, bolesnu tetku i rođaka Nemca
o kome ne zna ništa. I ţivećemo kod tebe, Nemci usred Pariza. Kakva
sreća!"
„Pronašli smo se. To je bilo neočekivano! Srećni smo zajedno, iako ti
odbijaš da to priznaš jer te progone tvoji prijatelji koji nisu preţiveli. I
ja sam izgubila bliske ljude. Razumem šta osećaš, ali ti imaš pravo na
sreću. Kao i ja! Previše smo patili toliko godina. Nemamo više
vremena za gubljenje. I sada, čekam tvoje dete. Što, ipak, nije ništa!"
„To te nije uplašilo prvi put!"
Maks nije mogao da podnese da je gleda pred sobom, mršavu i
ukočenu, s tragom crvenog ruţa na svom prozračnom licu. Znao je
da je nepravedan, ali neka oluja obuzimala mu je srce. Podsvesno,
ţeleo je da je kazni za sve izgubljene godine i za tu bol koju već
predugo nosi. Ţeleo je da je kazni za taj gadan rat i sve svoje patnje.
Naročito je ţeleo da je kazni za to što ga nije ostavila da umre na
ledenoj zemlji Zaksenhauzena.
Stisnutih zuba, jedva je disao. Ksenija je mislila da je voljenog
čoveka vratila u ţivot, ali koga je zapravo ona izvukla iz pakla? Više
se nisu prepoznavali. Izgubili su sve orijentire. Ja sam ţivi mrtvac,
pomisli on, prizemljen. Snaţno, pesnicom udari u zid. Bol mu prođe
rukom, sve do ramena.
 „Šta očekuješ od mene?" viknu ona. „Nemoguće je da ostanem u
Berlinu ako ne radim. Nikada ne bih dobila dozvole. Hoćeš da se
izmrcvarim preduzimajući uzaludne korake uz rizik da izgubim naše
dete? Da bismo imali još jednu smrt da dodamo na sve ostale? Ţeliš
da ostanem ovde i gledam te kako se boriš sa svojim demonima? Da
se saţalim? Da čupam kosu plačući?
Njeno telo bilo je kruto, uspravno ispred njega.
„Ništa ne očekujem od tebe. Nisam ti ništa ni traţio. Bilo bi ti bolje
da si ostala u Parizu."
„Vratila sam se zbog tebe. Samo zbog tebe."
„Bila je to greška."
Ksenija oseti kako joj nestaje tlo pod nogama. Još jednom, bila je
sama. Tako očajno sama. Svojom drhtavom rukom uhvati za čelo i
duboko udahnu. Blaţim tonom, punim prezasićenosti i ogromne
tuge, ona dodade:
„Ne mogu s tobom u tu noć u kojoj se gubiš, Makse. Ţao mi je. Ipak,
bila sam spremna na to. Ostala bih duţe i čekala bih koliko god bi
trebalo. Znam da me je ţivot ogrubeo, ali promenila sam se ovih
poslednjih godina. Zahvaljujući tebi... Osim ako nije zbog toga što
sam smogla snage da se pogledam u ogledalo i da mi se ne svidi
osoba koja sam postala."
Očajna, nije mogla da veruje šta joj se događa.
„Sada sam potrebna ovom detetu. Potrebna sam i Nataši. Ne mogu
da dozvolim da me prošlost zarobi. Ceo ţivot, borila sam se za
druge, da im obezbedim budućnost. Od sada, moram da nastavim da
gledam ispred sebe... To je moja jedina nada da se spasem, i ja
drugačije ne umem."
Ona primeti da on drţi uza sebe svoju povređenu ruku, ali odbija
da se pobrine za nju.
„Tvoje mesto je pored mene. Ţiveli mi u Parizu ili drugde. Ali ne u
Berllinu. Ne u ovom današnjem Berlinu. Ne dozvoli da te zaslepi
ponos. Napravićeš istu grešku kao i ja, a cena je previsoka. Konačno,
izgleda da nikada i ne uspevamo daje isplatimo."
„Nije to pitanje ponosa", reče on, skrenuvši pogled. „To je tvoj
omiljeni domen, zar ne? Izgleda mi da je ţivot postao opasna farsa.
Izjavljuješ mi da čekaš dete, ali ovoga puta, umesto da mi to kriješ,
zahtevaš od mene da te pratim. Ali ja ne ţelim taj ţivot koji ti
pokušavaš da mi nametneš."
Nije mogla da zadrţi napad gorkog smeha. „Nikada ti ništa nisam
nametala, Makse. Ako postoji nešto što smo iznad svega voleli, onda
je to sloboda. Iako nas je ona na kraju uvek razdvajala."
Ona obuče kaput i stavi kapu na glavu. Ruke su joj drhtale. Mislila
je da će se srušiti, tu, pred Maksovim očima. Ubode je ţaoka besa. Da
li je ona to bila osuđena da uvek stoji bosa na snegu, uzaludno poku-
šavajući da obriše krv svog oca?
„Traţiću povratak u Francusku. Ako ţeliš da podeš sa mnom..."
Nije uspevala da dešifruje izraz njegovog lica. Da li će je pustiti da
ode, ne reagujući? A trebalo je tako malo da bi mu se bacila u zagrljaj.
Maks je stajao tako blizu da je mogla da vidi kako mu se torzo podiţe
pri udisanju, a ipak nikada joj se nije činio daljim. Oči joj se ispuniše
suzama. Ona obori glavu, postiđena. Neki drugi put, Ksenija ne bi
plakala. Neki drugi put, okrenula bi se i otišla. „Volim te, Makse."
Bilo je toliko ljubavi na licu čoveka koga je volela da se Kseniji učini
kako će joj srce pući. Ona navuče svoje rukavice. Bila je na ivici same
sebe, nije imala više ništa da ponudi. Začudila se što je mogla još
uvek da se pomeri, da se ne razbije u hiljadu komada, ali bio je
kucnuo čas, nije više mogla da se zadrţava.
Ksenija Fjodorovna Osolin mnogo je ţrtvovala mraku i tami. Ţivot
joj ništa nije dozvolio i primoravao ju je da se silno bori za svaki svoj
uspeh i retke trenutke sreće. Pronašavši Maksa, pomislila je daje
borba konačno završena. Očigledno, prevarila se. Od sada, moraće
da nastavi da se bori za njihovo dete koje je na putu, jer ako bi ga
izgubila ne dajući mu svaku šansu da se rodi i ţivi, znala je da to
Maksu nikada ne bi oprostila i da to njihova ljubav ne bi mogla da
preţivi.
 DRUGI DEO

Pariz, april 1946.

U
podrumu s prigušenim svetlima, Nataša se progura do
bine na kojoj su svirali muzičari. Vlaţna vrućina presecala je
sveţinu prolećne večeri. U oblaku dima od cigareta, ona
ugleda Feliksa koji joj je široko mahao. Nakon što je prokrčila ţivu
ogradu od ramena, laktova i bedara, ona stiţe do njega i on je brzo
zagrli oko struka i stegnu uza sebe. Gromki tonovi trube, saksofona i
bubnja odzvanjali su pod kamenim svodom.
„Hoćeš da plešemo?" povika on. „Samo da dođem do vazduha."
„Ma idemo! Hajde, dođi!"
Par koji je ispred njih plesao bi-bap pomeri se kako bi im napravio
mesta. Feliks odmah povuče Natašu. Devojčin konjski rep skakao joj
je po ramenima, a njene noge i stopala kretali su se u skladu s
Feliksovim. Oko njih, mladići i devojke mrdali su glavama u ritmu
muzike. Ispod šiški, sjajila su se oznojena lica. Feliks zavrte Natašu
uhvativši je oko struka, podiţe je ka plafonu pa je vrati nazad,
izazvavši vriske oduševljenja kod iskusne publike. Zadovoljni, oni se
odmakoše. Jedan dečko u kariranoj košulji i somotnim pantalonama
krenu ka svojoj izabranici. Natašin crni dţemper lepio joj se za koţu.
Bila je izgubila traku s kose. Pripijena uz Feliksova leda, ona ode s
njim do dna prostorije, gde se nalazio bar. On joj pruţi mlako pivo
koje ona ţedno ispi. „Super, je 1 da?" reče on, nameštajući svoje
naočare.
„Nemam zamerki", odgovori ona, srećna.
Poslednjih nedelja, njih dvoje su obilazili bistroe i kabaree u kvartu
San Ţerman de Pre, privučeni kao magnetom onom fantazijom i
vrevom koja je tamo vladala. Dolazili su da bi s društvom plesali,
pili, razgovarali kako da promene svet. Taj deo Pariza bio je raj za
mlade ljude koji su zadovoljno uţivali u svojim dvadesetim
godinama. Drskost njihove ţelje za ţivotom sijala im je u očima.
Smatrali su da je to nagrada za sve one godine oskudice, iako su
restrikcije još uvek kvarile svakodnevicu. Dţez, sloboda, bezbriţnost
palili su njihova srca i izoštravali njihove apetite. Bili su mladi, bili su
lepi, i niko i ništa nije im se mogao naći na putu.
Kada se u masi pojaviše lica njihovih prijatelja, Feliks i Nataša
pozdraviše ih klimanjem glave. Jedan od njih, ogroman davolak
raščupane kose, rukama im pokaza neke tajanstvene gestove. Oni
razumeše da će se naći u destileriji. Novi jezik rađao se u tim
podrumima koji su entuzijaste oslobodili tona vina i jadnih rezervi
uglja. Svet koji je imao svoje šifre i svoje članove, gde se komuniciralo
pogledom, odećom, gestom. Nijedno pravilo nije upravljalo njihovim
kretanjem. Sakupljali su se u jednom gotovo svetom krugu, s
granicama nevidljivim ali utisnutim u njihove umove, koji se pruţao
između keja Malake i keja Kontf, trga Sen Sulpis, ulice Sen Per i ulica
Dofin i Lansijen Komedi. Bio je to njihov teren. Njihov vazduh. Tamo
su slušali samo svoja srca, zakazivali sastanke na koje nisu dolazili jer
su se slučajno sretali u lavirintu uličica. U tom kraju bili su kao
privilegovani članovi nekog kluba. Imali su tamo i svoje štićenike:
umetnike i talentovane ljude. Ali i one koje nisu podnosili; nije bilo
mesta ni dosadnjakovićima ni pozerima.
Feliks i Nataša smestiše se na taburee s tvrdim sedištima. Ona
ispravi svoju suknju dok je on maramicom brisao čelo. Zaglušujući
zvuči odzvanjali su u njihovim telima, pa su se, kao i ostali, i oni
njihali u ritmu muzike. Devojka je volela to zajedništvo, tu neumornu
vrevu. Na nekoliko sati, slasno su gutali ţivot. Ništa drugo nije bilo
vaţno. Sadašnji trenutak ţiveo se intenzivno, i bilo je u tome neke
neodoljive opijenosti. Feliks je bio jednako lud za tim kao ona. Svoje
muke i svoj nemir ostavljao je u garderobi zajedno sa svojim
đubretarcem, ugurao bi se u usko stepenište, pazeći da sagne glavu
kako ne bi udario u plafon. Odmah mu je bilo jasno daje to jedini
način da se razvije u okviru grupe; „Neću da ostanem poput nekog
debila nasukan na obali", rekao je jednog dana Nataši. Zbog toga ga
je samo još više volela, jer, nasuprot njihovim prijateljima,
bezbriţnost je za Feliksa Seligsona ostajala zabranjena nagrada.
 Na brzinu su jeli i spavali, obuzeti nekom vrstom grozničavosti.
Mnogi njihovi drugari pohađali su kurseve glume ili muzike. Svi su
pustošili obliţnje knjiţare, obilazili izloţbe. Bili su nezasiti i
radoznali. Drski. Zahtevali su da budu iznenađivani, mrzeli su
konformizam, porodične ručkove, kravate. Oslovljavali su se
nadimcima i nisu ţeleli da znaju ništa o poreklu jednih ili drugih.
Nisu imali ni roditelje ni prošlost. Bili su upravo rođeni. A
budućnost? Za nju će se pobrinuti kada budu imali više vremena.
Feliks se odjednom nagnu kako bi spustio poljubac na njene usne.
Osetivši njegovu strast, ona zadrhta. Na trenutke, bio bi ponesen tom
spontanošću koja bi je uhvatila nespremnu. Zanimljivo, nikada nisu
pričali o ljubavi, kao iz praznoverja. Odbijali su da se vezuju obeća-
njima koja su i suviše podsećala na okove koje su odrasli sebi name-
tali. Pošto su još bili suviše mladi, nisu bili romantični. Bila je to jedna
druga vrsta srameţljivosti, slična onoj koja ih je još uvek sprečavala
da postanu ljubavnici.
Oni saslušaše pesme nekoliko neustrašivih prisutnih, koji skočiše na
binu čim su muzičari sebi dozvolili pauzu, bez milosti se rugajući sa
ostalima ako bi im se stihovi učinili neinspirativni, zatim bez ikakve
najave, ustadoše sa svojih taburea i baciše se u masu na putu ka
izlazu. Pređoše u destileriju, gde se pridruţiše svom prijatelju Liku,
zvanom Versanţetoriks iz nekog razloga koji su već svi bili
zaboravili.
„Zdravo, golupčići", dobaci im on, dok su se drugari pomerali kako
bi im napravili mesta.
Feliks zagrli Natašu preko ramena, kako bi dobio nekoliko dragoce-
nih centimetara mesta, ali i zato što mu je prijalo da je oseti uza sebe.
„Kako protiče povratak tvoje majke u topli dom?" upita Lik dajući
istovremeno znak da im donesu još jednu turu punča. „Je li se opora-
vila od svojih emocija?"
Nataša se namrgodi. U stvari, njena majka je baš pogodila kada da
se vrati. Rano jednog jutra, izašla je iz vojnog voza kojem je trebalo
dva dana da stigne u Pariz. Nakon više meseci odsustvovanja,
ozbiljnih crta lica i neraspoloţena, Ksenija se nije nadala prizoru
mladića i devojaka opruţenih po sobama i na kanapeu u salonu,
iscrpljenih nakon noćne zabave i utonulih u dubok san.
 »Kao mačka u golubarniku", našali se jedna sitna, ridokosa
plesačica u operi. „Uplašila sam se kao nikada u ţivotu! Ali majka ti
je strašno ljubazna. Kad pomislim na to da nam je čak ponudila i
doručak. Moja bi nas metlom izbacila kroz vrata!"
,,I, je li ti očitala lekciju?" zabrinu se Lik, nagnuvši se ka Nataši.
Bacio je oko na nju još pri njihovom prvom susretu, što nije ni
skrivao, ali nije se usuđivao da napravi bilo kakav korak, jer je ona
bila Feliksova devojka. Zadovoljavao se time da čeka svojih pet
minuta, ubeđen u to da mladalačke ljubavi nisu večne.
„Nisu je zabrinuli prolazni posetioci, čak ju je i zabavilo saznanje da
su se Nadin i Mišel u međuvremenu bili uselili. Kod Rusa postoji
jedna tradicija gostoprimstva. Navikli su da prihvataju lutajuće
duše", reče ona zadirkujući svoje prijatelje.
Ksenija zapravo i nije bila iznenađena ponašanjem bliskih prijatelja
svoje kćerke. Ti mladi ljudi osećali su se slobodno poput vazduha.
Par košulja za presvlačenje u nekom starom koferu, nekoliko knjiga,
često neki muzički instrument u kutiji. Jedni su dolazili iz provincije
kako bi-okušali svoju sreću u prestonici, drugi se nisu slagali sa
svojim namrštenim roditeljima. Skromni hoteli davali su im kredit
pre nego bi ih bezobzirno izbacili ako ovi suviše dugo ne bi plaćali
račune.
„Pristala je da Nadin još neko vreme ostane kod nas, a Mišel je
odmaglio", nastavi Nataša.
„Nakon što je tokom cele godine leteo na sopstvenim krilima, ne bi
podneo da ponovo polaţe račune odraslima. Je li tako, drugar?"
umeša se Feliks, smejući se. „Iako si rekao daje stan uređen sa
ukusom." Na drugom kraju stola, Mišel klimnu glavom. „Ţao mi je,
ali više ne ţelim da mi govore u koliko sati ujutro treba da se
probudim. U svakom slučaju, tvoja majka je vrlo lepa! Pitam se zašto
se mesecima skrivala kod Švaba."
„Nisi jedini", prošaputa Nataša, spustivši glavu. Ona oseti kako se
Feliksovo telo grči. Nekoliko sati nakon njenog povratka, dok su
mladi ljudi bili negde napolju, Ksenija je pozvala troje adolescenata u
svoju sobu. Sela je na krevet sa Lili, dok je Feliks stajao pored
prozora. Drţeći Lilinu ruku u svojoj, Ksenija im je ispričala šta je čula
o sudbini njihovih roditelja i njihove male sestre. Nataša nikada neće
zaboraviti Feliksovo posivelo lice, njegove stisnute pesnice i
slomljeno telo. Stajala je skamenjena, osećajući se beskorisno i glupo,
nesposobno da pokaţe sav uţas koji je osećala. Kada je Lili briznula u
plač, Ksenija ju je ljuljuškala u svom naručju milujući je po kosi, dok
ju je Feliks uporno gledao nekim mrtvim pogledom. Ona je nastavila
da govori odmerenim tonom, izbegavajući nepodnošljive detalje, ali
ne pokušavajući da ublaţi dramu, i Nataša joj se divila što je nalazila
reči istine i utehe.
Te noći, devojka se bila izvukla iz svog kreveta da bi na prstima
otišla u Feliksovu sobu. Nije je bilo briga ako je majka uhvati! Znala
je da mu je potrebna iako joj on ništa nije traţio. Kada ju je stegao uza
sebe, osetila je njegovo lice mokro od suza.
Feliks i Lili sada su bili siročad. Jedini preţiveli od pobijene
porodice. Stavivši tačku na njihove poslednje nade, Ksenija je
presekla vezu koja ih je još uvek vukla njihovoj prošlosti. „Imam
utisak da vrtim uprazno", promrmljao je Feliks, poraţen, dok je Lili
tiho stajala.
Nataša uze Feliksovu ruku. Njegova koţa učini joj se mlitavo.
Odjednom, bio je negde drugde. Veoma daleko. Niko od njihovih
prijatelja nije znao za dramu porodice Seligson. Niko nije znao da su
oni Jevreji i Nemci. Upravo ta neverovatna sloboda postojanja sa
samo svojom ličnošću bila je ono što je Feliks toliko cenio. „Mislio
sam da to neće biti moguće", poverio joj je jednom. Njih dvoje bili su
sklopili prećutan pakt da nikada ne započinju tu osetljivu temu u
prisustvu svojih prijatelja, ali spominjanje Berlina bilo je dovoljno da
ih potrese.

Nataša je dočekala svoju majku ne preterano oduševljena. Troje

mladih ljudi bilo se naviklo na taj period potpune slobode, kada su
njihovi prijatelji ulazili u stan i izlazili iz njega kad im se htelo, ali
devojka se takođe i radovala majci, nadajući se da će obnoviti s njom
nekadašnje savezništvo, pa se bacila u Ksenijin zagrljaj, dok ju je ova
obasipala poljupcima. Iako se, iz ponosa, branila, Nataši je bilo
potrebno njeno prisustvo, njeno razumevanje, da vidi sopstveni
odraz u očima svoje majke. Bila je rastrzana između sile koja ju je
vukla Feliksu i neke slabosti koja ju je vraćala u detinjstvo. U tom
delikatnom periodu svog ţivota, Nataša se osećala kao hodač na
konopcu, i traţila je u svojoj majci skrovište od svega što joj je pretilo,
onog specifičnog grča u dnu stomaka, svojih nesigurnosti, svoje
slabosti. Na nesreću, Ksenijino ponašanje nastavljalo je da je zbunjuje.
Njena majka je bila postala tajanstvena, manje paţljiva, ponekad
odsečna, kao u najgorim trenucima rata kada se radilo o ţivotu ili
smrti.
Odjednom, Nataša više nije mogla da izdrţi. Prostorija se zatrese
pod njenim pogledom. Bar je bio previše šaren, previše bučan. Ĉaše
zazvoniše medu kreštavim glasovima. Ĉinilo joj se da će se ugušiti od
svih tih tela stisnutih jedna uz druga.
„Sutra moram rano da ustanem", reče ona, drhtava. „Idem kući,
Felikse. Ti ostani ako ţeliš."
On odmahnu glavom.
„Ne, idem s tobom."
„Ali tek što ste došli!" povika Lik, podiţući ruke. „Ne moţete sada
da odete."
Nataša se pope na klupu kako bi se provukla između svojih
prijatelja. Ako brzo ne izađe na sveţ vazduh, rizikovaće da se
onesvesti.
„Vidimo se u subotu", reče Feliks, izveštačeno veselim glasom.
„Zdravo, drugovi, lepo se zabavite."
Nađoše se napolju, bez daha, kao da su trčali. Nisu morali da
govore: jedan pogled bio je dovoljan da se razumeju. Drţeći se za
ruke, vratiše se kući, u tišini, malim ulicama oko Sen Ţermena, gde bi
ponekad odjeknuli veseli glasovi, dugačak zvuk saksofona, i gde
Natašine baletanke nisu nimalo odzvanjale o kaldrmu.

Nekoliko dana kasnije, sedeći za svojim radnim stolom, Ksenija je

bila zadubljena u bankovne račune. Njeni nokti kuckali su o drvo
ujednačenim, brzim ritmom. Kao nekada, finansijski problemi trovali
su joj svakodnevicu. Nije mogla da se odupre pomisli na igru
sudbine. A trebalo je da je brak zaštiti, a s njom i njene najbliţe, njenu
porodicu. Nekada, nije ţmurila pred istinom. Povoljna finansijska
situacija Gabrijela Vodojea navela ju je da se uda za njega. Nikada se
nisu iskreno voleli, na šta nije bila ponosna, ali imala je hrabrosti da
to prizna, i evo kako joj banka sada ukida pravo na korišćenje novca.
Ispred nje, leţalo je jedno pismo poslato iz Njujorka. Pitali su je da
učestvuje u organizaciji izloţbe „Teatar mode", koja je trebalo da
počne kroz nekoliko nedelja. Nakon trijumfalnog početka u
Londonu, zatim u Lidsu, gde su mnoga francuska preduzeća
kupovala tkanine, festival lutaka otputovao je u Kopenhagen,
Stokholm i Beč. Elegancija Francuske igrala je na veliko: radilo se o
ponovnom osvajanju američkog trţišta, s kojeg je Pariz tokom rata
bio izbačen i koji je u međuvremenu iskoristio taj predah da prikupi
snagu i naoštri svoje olovke.
Ksenijino poreklo zanimalo je nadleţne, jer se jedna vaţna ruska
kolonija bila nastanila na istočnoj obali. Njeno poznavanje engleskog
bilo je dodatni adut, a naročito njen renome nije trebalo da se stvara
na drugoj obali Atlantika. Ona je grofica, bila je muza Maksu fon
Pasauu čiji je talenat bio veoma zapaţen, i hrabro se izvukla iz jedne
dramatične sudbine. Amerika je bila slasni kolač nakon svih njenih
pobeda nad nedaćama. Lepa Ksenija Fjodorovna Osolin umela je kao
niko da sakrije svoje rane. Od nje se ništa više nije traţilo.
Ksenija otpi gutljaj kafe. Predlagali su joj mesto na brodu koji je
isplovljavao iz Avrea. Mogla bi ceo mesec maj da provede u
Njujorku. Beba treba da se rodi na jesen. Uskoro će morati da reguliše
svoje bankarske dugove. Istinu govoreći, znala je da nema izbora.
Suvog grla, osećala je zebnju, ali i uzbuđenje. Moţda joj je i bila
potrebna ta nova avantura da bi pokušala da umanji svoju tugu.
Miris drugog kontinenta. Drugi vetrovi, druge oluje. Moţda ću manje
da patim kada između mene i njega bude bio okean, zapita se ona, ali
odgovor je gluvo odzvanjao u njenim venama: da ode i na kraj sveta,
nikada neće uteći Maksu fon Pasauu.
Zvono na vratima odjeknu nekoliko puta uzastopno. Nekoliko
trenutaka kasnije, odjeknu Natašin veseo i jasan glas. „Mamuška,
nikada nećeš pogoditi ko je ovde!" Ksenija se ne pomeri. Zabrinuta i
umorna, nije imala volje da se susretne s prijateljima svoje kćerke.
Mladalački entuzijazam ličio je ponekad na neslanu šalu. Ali Nataša
se pojavi na vratima, rumenih obraza, lica uokvirenog njenom
razbarušenom kosom. Prsti na jednoj ruci bili su joj umrljani
mastilom, njen dţemper nespretno zakopčan. Izgledala je tako
nevino i razoruţavajuće. „Šta se događa? Ĉemu sva ova uzbuna?"
„Dođi da vidiš!" insistirala je njena kćerka.
Uzdahnuvši, Ksenija ustade. Pogleda se u ogledalu, češljom prođe
kroz svoju kosu i popravi ruţ na usnama. Uplašiću nekoga svojom
ruţnoćom, pomisli ona, nervozna. Zatim začu dubok glas nekog
muškarca. Jeza joj prođe kičmom. Kako negirati tajnu nadu da će se
Maks jednog dana pojaviti? Onda se oglasi smeh, i odjednom, obuze
je talas sreće. Ona poţuri u salon.
On je naginjao glavu ka Nataši, a sunce je obasjavalo njegovu plavu
kosu, njegov istaknut profil, njegovu visoku figuru u tamnom odelu
koje je isticalo njegova ramena. Kao i uvek kada se susretala sa
svojim mlađim bratom, Kseniju preplavi osećaj ljubavi, ţara i ponosa.
Bio je to on. Dete Petrograda. Dete čuda. Onaj koji je prošao iskušenja
ne ţaleći se, koga je ona drţala u naručju dok je telo njihove majke
bilo bacano u more. Onaj koji se tukao u školskom dvorištu kada su
ga mali Pariţani nazivali prljavim strancem, nikogovićem, lutalicom.
Mladić koji je prolio krv za zemlju koja ga je prihvatila.
„Kirile!" vrisnu ona.
„Ksenija, kako sam srećan što te vidim!"
U dva koraka, on skoči do nje, steţući je u zagrljaj. Ona pritisnu
obraz na njegovo rame, udišući njegovo prisustvo, njegovu ţivotnu
snagu, i nije bio samo Kiril taj koga je grlila; grlila je i njihove
roditelje, njanjušku, njihovu opustošenu porodicu, miris ljiljana i
prašinu njihovog detinjstva, Rusiju kojoj je ona otrgla Kirila i Mašu
kako bi im spasla ţivote, tu Rusiju koju je nosila u sebi poput duboke
rane.
„Uţasno si bleda", konstatovao je steţući je za ramena.
„Hvala na komplimentu", odgovori ona, s grimasom na licu. „Ti,
naprotiv, izgledaš kao da si u punoj formi."
„To je zbog narednih petnaest slobodnih dana koji me čekaju u
našem lepom Parizu. Šta moţe biti bolje od toga?"
„A onda, šta planiraš posle toga?"
„Prestani, mama, tek što je došao!" uzviknu Nataša. „Pusti ga da
odahne!"
 Kiril se zagleda u mladu devojku, sa izrazom neţnosti i zanimanja.
Uvek je bio slab na svoju sestričinu čiji je temperament bio toliko
sličan Ksenijinom. Crte lica bile su joj postale neţnije, a elegancija
istaknutija. Bila je ţivahna i energična, radoznala da sazna sve, pa je
počela da ga bombarduje pitanjima tek što je bio kročio u stan.
„Zar ti ne treba da ideš na predavanja?" upita Ksenija pogledavši na
svoj sat.
„Vraćaš se na večeru, ujače Kirile? Obećavaš?"
„Sa zadovoljstvom, mala moja golubice. Hajde sad, trči! Neću da
zakasniš zbog mene."
Nataša ga čvrsto zagrli, a zatim uze svoje knjige pod mišku i zalupi
vrata stana. Kiril zavrte glavom, smešeći se.
„Liči na tebe", reče on, sedajući na kauč.
„Nadam se da nije tako! Uvek su me smatrali groznom."
Gledajući zgrčeno lice svoje starije sestre, Kirila srce zabole.
„Ukrali su ti tvoju bezbriţnost. Trebalo je naći načina da se pobuniš
protiv te nepravde."
Ksenija uspe da se nasmeši i sede naspram njega. Kao i uvek, Kiril
je bio vrlo elegantan. Njegova gusta kosa začešljana unazad, sveţ ten,
pune usne, činili su ga tako spokojnim da mu ona pozavide na tom
miru. Bio je prošao rat bez ozbiljnih povreda, boreći se u pustinjama
Afrike, zatim na francuskoj teritoriji, pre nego što je prešao Rajnu s
borcima generala de Latra. Rat je od njega bio napravio čoveka.
„Maša mi je rekla da si se upravo vratila iz Berlina. Nisam znao da
si ostala tako dugo. I ja sam tuda prošao. Mogli smo da se vidimo.
Zašto me nisi obavestila?"
Zato što sam bila okupirana uzaludnim pokušavanjem da voljenom čoveku
vratim ţelju za ţivotom, gorko pomisli Ksenija.
„Dobro znaš da nije jednostavno komunicirati između zona", izvrda
Ksenija.
„Vidi, vidi", reče on obešenjački. „Moţda u tom grmu leţi zec?" „Na
šta to insinuiraš?"
Kiril se zasmeja.
„Berlin ima posebno mesto u tvom srcu. Ne misliš valjda da ne
znam."
Izazvana, Ksenija se ugrize za usnu. Zbunjivalo ju je to što je njen
mali brat, kome je pevala uspavanke, pomagala da radi domaći i
drţala ruku dok je prelazio ulicu, postao odrastao čovek koji je i sam
poznavao kompleksnost osećanja.
„Vratila sam se s tuţnom vešću zbog koje sam i išla da traţim. Ĉuo
si za Seligsone?"
Istog časa, Feliksovo lice se skameni. Tereza Revaj
„Ne, ali pretpostavljam najgore."
„Najgore se i dogodilo. Sara, Viktor i njihova mala Dalija." On
nervozno provuče ruku kroz kosu. Po njegovom mračnom pogledu
moglo se zaključiti da su mu pred očima sevale bolne scene. „Nikada
to neću moći da prihvatim", reče. „Niko od nas." ,,A Feliks, Lili?
„Njihov ţivot više nikada neće biti isti. Nadam se da će uspeti da
ukrote bol. Ako ne, ona će ih polako ubijati", tiho dodade Ksenija.
Kiril ustade i poče da hoda po sobi. Odjednom, izgledalo je kao da
se salon smanjio. Ksenija nije odvajala pogled od njega. Svaka
sekunda pored njega bila joj je dragocena. To što ga je rat poštedeo
dokazivalo je čudo. Tokom četiri duge godine, bila je primorana da
svog mlađeg brata prepusti sudbini daleko od nje. Vratio se jednog
posebnog dana, istovremeno slavljenog i kobnog, kada je Pariz slavio
svoje oslobođenje, ali kada je Gabrijel ţeleo da je ubije. U tom istom
salonu, varljivo tihom, upoznala je osećaj hladne cevi na slepoočnici,
ponizan znoj od straha kako klizi niz leđa.
„Vratiću se u Nemačku", reče Kiril. ^
„Ja sam mislila da treba da budeš demobilisan", iznenadi se ona.
„Konačno, ne shvatam zašto to već nije učinjeno."
„Sva ta patnja, Ksenija... Ne mogu se svi ti ljudi tek tako ostaviti."
Gledao je kroz prozor, s rukama u dţepovima.
„O kome ti pričaš? O Nemcima? Ništa se ne moţe učiniti za njih.
Trebaće im godine da se oporave. U svakom slučaju, dobili su šta su
traţili."
Kirila iznenadi ţestina koja je njegovoj sestri davala metalni akcent.
Ako su mnogi i delili to mišljenje, nije se nadao takvoj reakciji od nje.
Ksenija je mogla da bude nepomirljiva, ali retko kada je bila
nepravedna.
„Mislim na prognane. Na one koje stidljivo nazivaju 'raseljenim
licima. Šarmantan eufemizam", ironično reče, „za bića koja su
izgubila sve i koja su sakupili u izbegličkim kampovima, od kojih su
neki bivši koncentracioni logori.
Sada je neka senka zebnje i tuge mračila Kirila, koji je sada stajao
povijenih ramena. Ksenija uzdahnu. To nije moglo biti moguće. Ne i
Kiril. Usisan, preplavljen, zatrovan tom tugom, koja se nije podizala
samo iz Nemačke već i iz centralne i istočne Evrope, i naročito iz svih
Onih zemalja koje su bile pale pod jaram sovjetske vlasti. Od početka
neprijateljstva, skoro šezdeset miliona ljudi u Evropi bilo je rasejano
protiv svoje volje. Brojka od koje se vrti u glavi. Ratni zarobljenici,
izbeglice, ţrtve političkog reţima Hitlera i Staljina, a zatim i odjeci
rata. I judi odsečeni od svojih korena, sa uništenom prošlošću kojima
je budućnost bila samo neizvesnost, koji su ponekad dolazili s
nemogućih teritorija čiju istoriju i granice Saveznici nisu čak ni
poznavali. Skoro deset miliona njih još uvek je čamilo u kampovima
koje su Saveznici slabo snabdevali.
„To je apsurdno, Kirile", usprotivi se ona, glasom suvljim nego što
je htela. „Vreme je da nastaviš svoj ţivot. Uskoro ćeš imati trideset
godina. Završio si pravni fakultet. Sada treba da počneš da radiš i da
osnuješ porodicu. Treba da vodiš normalan ţivot."
On ostade tih. Sa ulice se podizala graja dece koju su vodili u park
Luksemburg.
„Kako nastaviti normalan ţivot nakon svega što smo preţiveli? Mora
se sve početi iz početka. A najpre iznaći novi smisao reči. Kako mogu
ostati indiferentan, Ksenija? Nekada, to smo bili mi."
Dakle, kazna se nastavlja, pomisli ona, ţalosna. Egzil je zauvek
obeleţio Osolinove. A ipak, toliko se borila da prošlost ne postane ni
nostalgija ni gorčina za Kirila.
„Ti se sećaš toga?" promrmlja ona. „Bio si tako mali. Ţelela sam da
te zaštitim od svega toga. Uvek sam se nadala da si zaboravio."
„Sećam se neprijatnih mirisa. Prljavštine. Daje bilo veoma hladno na
brodu kada je mama umrla", reče on, a glas mu zadrhta od tuge. „se
straha, pogleda drugih kada smo se smestili u Parizu... Tokom rata,
shvatio sam da je tvoja strogoća bila zapravo odbrana. Uvek si bila tu
da me zaštitiš. Ti si mi bila sigurnost. Ni trenutka nisam posumnjao u
tebe. Uvek sam imao kome da se okrenem..."
On na trenutak zastade i ispravi ramena.
 „Kada sam prvi put otišao u izbeglički kamp, sva sećanja iz
detinjstva odjednom su se vratila, iako sam, iskreno, i sam mislio da
sam bio zaboravio... Bilo je to tokom jednog odsustva. Hteo sam da
odem da vidim, pomalo iz radoznalosti, a onda sam ostao da
pomognem, kako bi i ti ljudi imali nekoga kome mogu da se okrenu",
zaključi on, skoro postiđen.
„To su nepoznati ljudi, Kirile. Ta tuga, to je kao zaraza. Ako je
predugo osećaš, uništiće te. Ja već vidim na tvom licu da te je
obeleţila. Dobro je poznato da su se nacisti umešali medu njih!
Postoje grupe bivših zatvorenika koji su sada kriminalci. U tim
kampovima ne srne se prošetati nenaoruţan. Hoću da okreneš leđa
tom haosu i organizuješ sebi ţivot u kojem ćeš biti srećan."
Njegov pogled zamrači ljutnja.
„Opet ţeliš da me zaštitiš kao kada sam imao pet godina. Bilo je
medu njima Rusa koji nisu hteli da se vrate. Bili su uţasnuti pomišlju
na to da ih vrate u Sovjetski Savez."
„Pa šta?" povika ona, šireći ruke u znak nemoći. „Verovatno su bili
okrenuli oruţje protiv majke domovine, je li tako? Najverovatnije su
to Vlasovi ljudi, oni koji su izabrali kugu umesto kolere. Slaţem se da
je izbor između nacista i socijalista bio uţasan, ali pojedini su ipak
otišli predaleko. Veoma daleko! Ne misli da branim to smeće od
Staljina, ali ne moţe se sve dozvoliti."
„Znala si za kozake?" insistirao je, oštrog pogleda. Ona se ugrize za
usnu. Kozaci su bili Ahilova peta svih potomaka oficira carske garde.
Tu se ne odriče odanosti ni po cenu sopstvene duše. Taj slobodan i
nepokolebljiv narod nikada nije bio prihvatio boljševička osvajanja
njihovih teritorija u oblasti Dona i Kubana. Dolazak Nemaca doţiveli
su kao oslobođenje. Tokom povlačenja Vermahta, mnogobrojni
muškarci, ţene i deca, iz straha od odmazde, pošli su za nemačkim
trupama, pešice i na konjima, sa svojom stokom i kamilama. Konačno
su se našli u rukama Britanaca, računajući daje Engleska nekada bila
podrţala Belu armiju."
„A Englezi su ih izdali", nastavi Ksenija. „Vratili su ih Sovjetima a
ovi ih masakrirali. To je jedan od mnogobrojnih zločina u ovom
uţasnom veku."
 ,,U stvari, nasilno vraćanje u otadţbinu predstavlja neoprostiv
zločin zapadnih zemalja", izjavi Kiril, obuzet besom. „Staljin je
nemilosrdan. Po povratku kući, bivši ratni zarobljenici i prinudni
radnici šalju se u Gulag. Neki naivni vratili su se s najboljim
namerama, ali oni koji su mi pričali bili su malo pametniji. Jesi li
znala daje Staljin zabranjivao ruskim ratnim zarobljenicima da
primaju pomoć Crvenog krsta? Kakva sreća što zemlja nije potpisala
Ţenevsku konvenciju, zar ne? Sve osobe koje je neprijatelj zarobio
bile su smatrane izdajicama domovine.
Švabe su ih tretirale kao niţu vrstu a Staljin ih puštao da pocrkaju
kao psi. U SSSR-u, tolerisali su samo mrtve ili heroje drţane na uzici.
To je jedan paranoičan i krvoločan reţim."
Ksenija pomisli na ozbiljno lice Igora Kunjina koji je rizikovao sve
kako bi spasao Maksa. Znala je da ceni ţrtvu na koju je njen prijatelj
iz detinjstva pristao kako bi joj pomogao.
„Moj izbor je napravljen", dodade Kiril, blaţim glasom. „Vratiću se
u Nemačku kao predstavnik UNRRA*. Upravo su imenovali novog
generalnog direktora, Fjorela la Gvardiju. Mene je angaţovao
tehnički komitet zaduţen za pomoć oko povratka u otadţbinu."
Kseniji ostade samo da odmahne glavom. Znala je da je među-
narodna organizacija koja je stvorila Agenciju Ujedinjenih nacija za
pomoć i obnovu i koju su najvećim delom finansirali Amerikanci na-
pravila dobar posao nakon rata pomaţući milionima ljudi. Nije to
bilo ono što bi poţelela za svog mlađeg brata, ali Kiril joj je umakao.
Sada je sam donosio svoje odluke, ne pitajući nju za mišljenje. Isto
kao što je bilo s Masom, onda kada joj je sestra bila otišla od kuće
nakon njihovih nezaboravnih svađa. Morala je da nauči da popusti
kočnicu, da onima koje je gledala kako rastu dopusti da prate svoj
put, makar on bio i posut zamkama. Provodimo ţivot vraćajući drugima
njihovu slobodu, pomisli ona, teška srca.
Posmatrao ju je, zabrinut i oborene glave.

____________________
* UNRRA (United Nations Relief and Rehabilitation Agency) - Agencija Ujedinjenih nacija za
pomoć i obnovu.
 „Biće srećni ako imaju tebe, Kirile Fjodoroviču", konačno reče ona,
osmehnuvši se. „Ti si jedan izvanredan čovek. Znam to. Ja sam te
odgajila."
Kiril oseti olakšanje. Nije bio došao da traţi blagoslov od svoje
sestre, ipak, bilo mu je potrebno da zna da ga ona podrţava. On
priđe, neţno primače njenu ruku svojim usnama, ali Ksenijin osmeh
bio je tuţan. Mršavog tela, ulegnutog u fotelji, obučena u crnu
suknju, vuneni dţemper i jaknu ukrašenu bisernim dugmadima,
izgledala je podmla-đeno. On pomisli da je nikada nije video tako
ranjivu, a znao je i da to nije bilo zbog njega.
„Za petnaest dana biću u Berlinu", reče on, nesigurno. „Mogu li
učiniti nešto za tebe?"
Krv joj se zaledi u ţilama. Ona ustade skočivši.
„Apsolutno ništa. Taj grad je grobnica. Ne verujem da ću se vratiti
tamo."
Stajao je toliko blizu da je njegovo telo sprečavalo zrake sunca da se
probiju do nje. U njenom pogledu čitala se sva usamljenost ovog
sveta. Osetivši se uhvaćeno, Ksenija se za korak izmače, ali Kiril je
uhvati za ruku.
„Uţasno si bleda. Šta to kriješ od mene? Jesi li bolesna?"
„Ma kakvi. Šta ti pada na pamet!" povika ona, pokušavši da odagna
sumnju, ali Kiril se dobro drţao, uz svoju osolinovsku upornost.
Iznenadi je mučnina. Ona se izvuče i otrča ka kupatilu, zbog tela
koje se bunilo. Nakon nekoliko dugih minuta, grčevi se umiriše.
Isprekidano dišući, poniţena, ona se ispravi. Drhtavom rukom,
poprska se hladnom vodom. Kirilovo lice pojavi se u ogledalu. Bio je
zabrinut, mračnog pogleda iz kojeg su sevale varnice. Pruţao joj je
peškir.
„Tvrdiš da nisi bolesna", suvo reče on. „Zahtevam da mi kaţeš
istinu."
Ona se potapka po čelu, obrazima, udahnu miris sveţe opranog
veša pokušavajući da povrati dah.
„Nisam bolesna, Kirile. Trudna sam."
Da se nije osećala tako poraţeno, smejala bi se njegovoj zapanjeno-
sti. On ode za njom do salona ne rekavši ništa. A
 „Ko je otac?" konačno upita, tako neţnim glasom da Ksenija po-ţele
da zaplače.
Ona shvati da se plašila svojih najbliţih, pogleda koji sudi i
kaţnjava, pogleda onih s tradicionalnim shvatanjima, čiji je ţivot
ograničen moralnim načelima. Još gore, strahovala je od toga da će
kod svog brata naslutiti stid i prezir. Moguće je biti nepokoran poput
Ksenije Fjodorovne, graditi sebi put izvan ustaljenih staza, a ipak
osetiti taj gluvi strah rođen iz religioznih i običajnih shvatanja, tu
nejasnu zebnju koju osećaju sve ţene koje su ikada volele izvan svete
bračne zajednice.
„Otac, Ksenija", neţno je insistirao Kiril. „Ko je on?"
„Maks fon Pasau."
„Fotograf."
Ona klimnu glavom.
„Zbog njega si i išla u Berlin?"
„Da. Morala sam da saznam da li je ţiv ili mrtav."
„I, očigledno, preţiveo je."
Kiril je pokušao da se našali, ali Ksenijino lice ostade nepomično.
„Odlučio je da ostane u Berlinu. Ja to nisam mogla."
„Da li Nataša zna?"
„Ne. Još uvek. Ne znam kako da joj saopštim novost."
Ozbiljan, on na trenutak razmisli, a zatim nastavi.
„Treba joj što pre reći. Što duţe čekaš, biće sve teţe. Duguješ joj
istinu. Nema ništa gore od skrivanja... Natoška je plemenita osoba.
Onakva kakvu je poznajem, teško će prihvatiti činjenicu da je otac
Nemac, ali siguran sam da je to dobar čovek jer si ga ti izabrala.
Razumeće, videćeš."
Izgledao je tako velikodušan, tako siguran da će se sve završiti u
najboljem redu, da to Kseniji zasmeta. Da li je on znao da postoje
rane koje ne zarastaju nikada?
„Sumnjam da će se pokazati tako tolerantnom kada bude saznala
da je Maks takođe i njen otac."
Kiril ostade zapanjen. Istog trenutka, vrati se prošlost. On se seti
sebe u istom tom salonu, drţao je Kseniju za ruku, a ona je drţala
malu koţnu torbu. Njanjuška je bila mrtva, Masa daleko. Ksenija mu
je objasnila da će se udati za jednog Francuza i da će ţiveti u lepom
stanu, da će on ići u jednu od najboljih gimnazija u Parizu. Setio se
stiska Ksenijine ledene ruke. Stan s visokim prozorima, nameštajem i
ukrasima, učinio mu se svetao. Muţ njegove sestre pokazao se
distanciranim, ali beskrajno ljubaznim. Nataša se rodila nekoliko
meseci kasnije. Nikada nije posumnjao u očinstvo Gabrijela
Vodojea... „Gospode! Znači, bila si već trudna kada..." „Da", preseče
ona. „Gabrijel je znao, ali i dalje je hteo da se oţeni mnome. Bio je
savršen otac. Sa ove tačke gledišta, nemam zamerki na njega."
Nesvesno, njihovi pogledi pređoše preko ofarbanih tragova
Gabrijelove krvi koja je bila poprskala parket i zidove. Tog dana,
Kiril je zalupao na vrata nakon što je čuo obarač revolvera. Na
njegovo ogromno olakšanje, Ksenija mu je otvorila vrata, uspravna i
bleda, pre nego što mu se onesvestila u naručju.
Koje bio on da joj sudi? Staje on znao o ljubavi? U Londonu, imao je
prolazne avanture s mladim devojkama koje se nisu plašile da se
daju jednom vojniku osuđenom da umre u dogledno vreme. Ratne
ljubavi imaju neku posebnu čar. Ĉar drame koja čini njihovu bit.
Vreme svedeno na svoj najjednostavniji izraz lišava ţelju njenih
lukavština. Strah od smrti proganja duh. Gestovi postaju oštriji,
emocije se pojavljuju u svojoj golotinji. Ali ne treba se prevariti.
Preziri su jednako mnogobrojni kao i u mirnim vremenima. Moţda
čak i češći. Praveći od ljubavi talisman, ljudi prevare sami sebe, pa
mir zatim suoči dvoje stranaca koji ne znaju ništa jedno o drugom,
koji se nisu ni razumeli ni naslutili, jer ono što su traţili nije bilo ništa
drugo nego zaklon od košmara.
Impresionirala gaje Ksenijina ljubav prema Maksu fon Pasauu. On
koji je Kseniju smatrao neuništivom, sada je otkriva prozračnom. Ste-
zala je ruke oko njegovog tela kao da joj je bilo hladno. Kiril je zagrli i
spusti svoju bradu na njenu glavu. Drhtala je, dok je pariško prolećno
sunce obasjavalo salon.by voki
„Jednom", nastavi on, neţnim glasom, „pitao sam njanjušku kako
sam dospeo na svet. Ona mi je ispričala sve. Crvenoarmejci, Maša
sakrivena u kuhinji, ti spremna na sve da nas zaštitiš... Rekla mi je da
postoje deca obeleţena nadom. Veruj mi, moja voljena sestrice, to
vaţi i za ovo koje ti sada nosiš. Treba zahvaliti bogu za ovu sreću."
 Lili se udalji od vrata i na prstima se vrati u svoju sobu. Sede na
krevet, podvi noge i nasloni bradu na kolena. Nataša nije bila kćerka
svog oca! Bilo je to neverovatno. A tetka Ksenija je bila trudna!
Desetine pitanja vrtelo joj se u glavi. Pojavi se slika: Ksenija, s
novorodenčetom u naručju, ozbiljnim tonom objašnjava njoj i Feliksu
da ne mogu ostati u kući, jer treba napraviti mesta za bebu. Gde oni
da odu? Kome oni trebaju? Lili pokuša da ukroti luđačko lupanje
svog srca. Ona spusti glavu, i njena duga crna kosa prosu joj se po
obrazima, krijući joj lice.
Ĉuvši spominjanje imena Maksa fon Pasaua, ona se odjednom vrati
nekoliko godina unazad. Na čudan način, učinilo joj se da oseća miris
svoje majke, da čuje njen glas kako odzvanja u sobi. Onaj koga je ona
neţno nazivala čika Maksom bio je blizak prijatelj njenih roditelja.
Sećala se visokog čoveka, vedrog pogleda, koji se nikada nije mrštio
da se igra s njom i da joj ugađa, dok je većina prijatelja njene majke
izgledalo zauzeto i neraspoloţeno. Ali ne i čika Maks. Imao je lak
osmeh, velikodušno se smejao. Bio je to tip osobe s kojim se čovek
oseća na sigurnom. Pa ipak, čak ni on nije mogao ništa da spreči,
pomisli ona, stisnutih zuba.
Mrzela je te muke. Ponovo je videla njihovu kuću u Grunevaldu,
napadnutu usred noći, slabu siluetu svog oca dok su ga uvodili u
automobil, svoju majku, bosu, u dugoj beloj košulji, kako viri kroz
prašnjavi prozor šupe u dvorištu u koju su se bili sakrili. Lili se još
uvek sećala poniţavajućeg osećaja slivanja urina niz noge. Nije se
bila usudila ništa da kaţe iz straha da joj se Feliks ne naruga, ali i da
ne bi privukla paţnju muškaraca koji su urlali iz mraka.
Ona poče da se ljulja napred-nazad. Istog dana preselili su se kod
čika Maksa, u njegov lep stan sa izglancanim parketom i prostranim
sobama, čiji su zidovi bili ukrašeni slikama ţivih boja i fotografijama
Berlina u raznim godišnjim dobima kćje je on sam bio napravio. U
kaminu je gorela vatra, osećao se miris vanile i šećera. Ruka čika
Maksa grlila ju je dok joj je čitao priču. A onda, došao je trenutak
rastanka. Ako bi čvrsto sklopila oči, ako bi na trenutak prestala da
diše, Lili bi i dalje osećala u kosi dah svoje majke, njene ruke koje su
joj stiskale lice kao klešta i čiji prstenovi su joj stvarali bol, njene
ţedne usne na svojim obrazima, čelu, slepoočnicama, svaki
centimetar njenog lica predat tom vrelom pečatu; osećala bi majku
koja je nije puštala, koja ju je gutala očima, proţdirala poljupcima, i
njen gest, moj boţe, taj instinktivni i nespretan gest osmogodišnjeg
deteta smetenog tim izlivom osećanja u kojem je bilo nečeg
nekontrolisanog, nerealnog, skoro ludog; njene male ruke koje su
odgurnule majku, zalepršale krilima kao mali uplašeni ptić, jer,
konačno, nije bilo ništa toliko strašno, mama, bićemo razdvojeni
samo neko vreme, rekla si mi samo nekoliko nedelja, dok se tata ne
vrati iz Zaksenhauzena i dok nam se ne pridruţite zajedno s Dalijom,
i bićemo opet svi zajedno u Parizu, i nećemo se više plašiti, je li tako,
mama, moći ćemo da ţivimo normalno, kao pre, i sve će biti dobro,
tako si mi rekla, mama, je li tako, mama, to si mi obećala?
Ona primeti kako cvili, kao mala ţivotinjica uhvaćena u zamku, i
ugrize se za usnu. Ćutati! Naročito ćutati. Ne govoriti ništa. Ne
pokazivati ništa. Ugušiti bes koji je neprestano pretio njenom
slabašnom telu prepunom suza. Ugušiti bes i sram. I strah takode.
Sav taj grozan nered od osećanja od kojeg joj se povraćalo. Ugušiti
sve to i misliti na Lilijanu Bertan, mirnu francusku devojčicu,
sahranjenu u jednom grobu s le-pim spomenikom ukrašenim
kamenim anđelčićima i ruţama. Lilijan nije poznavala ta osećanja.
Lilijan je bila spokojna. Uvek nasmejana. Lilijan je bila srećna.
Nekoliko minuta kasnije, kada se Lili uputila u salon, brat tetka
Ksenije već je bio otišao. Stan je bio tih, kao da je vraćao svoj dah.
Ona priđe nekadašnjem radnom stolu Gabrijela Vodojea. Ranije je
izbegavala tu prostoriju strahujući od toga da ga ne sretne. Po svom
dolasku s Feliksom, odmah je primetila nešto neprijatno kod njega.
One suviše fine usne, onaj dalek pogled, bez i malo topline. Jedan od
onih pogleda koje je dobro poznavala. Pogled koji se uputi bebi koja
vrišti na nekom javnom mestu, psu lutalici, klošaru koji smrdi na
mokraću i loše vino.
Tetka Ksenija je sedela za svojim pisaćim stolom, povijenih ramena,
s glavom u rukama. Izgledala je slomljeno. Lili je nikada nije videla
takvu, što oţive njenu zabrinutost. Neobično ponašanje njene
zaštitnice morala je izazvati ta prokleta beba koja će sve pokvariti!
Devojku obuze napad besa. Ksenija je morala da bude
nepokolebljiva. Jaka i spokojna. Ona je bila njen zaklon, njen bedem.
Jedina koja je tokom sedam godina ponekad uspevala da umiri njenu
sevajuću tugu. Jedina koja je mrzela okolišanja i usuđivala se da
upotrebi reči koje bole, ali imaju snagu istine.
„Lili, šta radiš tu?" povika ona.
Lice joj je gorelo, šminka na njenim očima i usnama bila je
razmazana. Kao napola izbrisan crteţ. Lili podiţe obrve. „Ĉetvrtak je.
Danas nemam predavanja."
„Naravno. Izvini, zaboravila sam", reče ona, uhvativši se za čelo.
„Imaš nekih problema?"
Uzdahnuvši, Ksenija odgurnu nagomilane papire ispred sebe.
„Računi su u crvenom, kao po običaju. Sećaš se izloţbe lutaka u
paviljonu Marsan?"
„Oduševila sam se", zanese se Lili, sjajnih očiju, ljuljajući se na na-
slonu jedne fotelje.
„Ponudili su mi da budem saradnik na jednoj izloţbi koja će se
otvoriti sledećeg meseca u Njujorku. Ne mogu sebi dozvoliti da
odbijem. Moram ponovo da počnem da radim. Biće to prilika da se
sretnem s ljudima koji mi mogu pomoći. Evropa je na kolenima.
Treba gledati dalje."
„Hoćeš li dugo ostati?"
„Jedan mesec, mislim."
Lili obori glavu. Nesvesnim i ponavljajućim gestom, gladila je tka-
ninu fotelje.
„Nataša neće biti zadovoljna. Nije joj se svidelo ni kada si odlazila u
Berlin."
„Ţao mi je, ali ne idem tamo da bih se zabavljala", rasrdi se Ksenija.
„Mora da nauči da u ţivotu ne radimo uvek onako kako se nama
sviđa."
„Ipak, bio je tvoj izbor da se vratiš u Nemačku. Niko te nije terao na
to. I meni je isto bilo teško da shvatim."
Osetivši optuţujući ton, Ksenija paţljivije pogleda Lili, tako ozbiljnu
i rezervisanu, u svom sivom dţemperu u kompletu sa suknjom koja
joj je dopirala do kolena. S petnaest godina, imala je telo mršave ado-
lescentkinje, bez kukova i grudi. Malena je strašno zatvorena, pomisli
ona. Ali kako bi drugačije i moglo biti? Lili je bila jedno od
povređene dece koja se nikada neće oporaviti od onoga što su
preţivela. Treba biti naivan ili ravnodušan da bi poverovao u to da se
mogu pobediti tako jaki demoni. Samo se sebi stvara iluzija da bi se
preţivelo, pomisli
Ksenija, rastuţena.
„Ona se plaši da jednog dana ne odeš tako daleko da se ne vratiš",
prošaputa Lili, oborenog pogleda. „Ne moţeš se zbog toga ljutiti na
nju."
Nervozna, čupala je neki nevidljivi konac na svojoj suknji.
„Uvek ću se vraćati", neţno dodade Ksenija.
„Ne radimo uvek ono što ţelimo", ironično odgovori Lili, upirući
svoj crni pogled u svetle oči.
I tada kao da njihova tišina odjeknu glasove, krike i smeh koji su
zauvek bili nestali. One glasove koji su dolazili iz daljina, još od pre
rođenja mlade devojke. Ksenija ne posustade. Ona prihvati šamar tog
tamnog pogleda sa izbuljenim zenicama u kojima su plamtele tuga i
bes, iako je Lilino lice ostajalo nepomično a na usnama joj lebdeo neki
čudan osmejak.
„Tvoja majka je pokušala nemoguće da bi došla do tebe, Lili. Veru-
jem da ste joj ti i Feliks bili dah koji je udisala do poslednjeg trenutka.
Ali neke sile nas prevazilaze."
Lili se ukoči. Crte njenog lica se izoštriše.
,,I sada, reći ćeš mi da sve to treba da ostavim iza sebe kako bih
mogla da nastavim, zar ne?" izusti ona, zajedljivo. „Reći ćeš mi da su
bog, proviđenje, sudbina, ili šta ti ja znam šta još, hteli Aušvic i da se
treba pomiriti!"
„Kakva glupost!" zanese se Ksenija. ,,U tvojim godinama, ja sam
izabrala da gledam ispred sebe, inače bih bila mrtva, kao i svi moji.
Ali svi smo različiti. Ko sam ja da dajem lekcije? Tvoja najveća
pobeda i najveći izazov jeste da budeš slobodna, Lili. Slobodna da
posmatraš provaliju dok ne nestaneš u njoj i slobodna da dozvoliš
ţivotu da trijumfuje. Ali ti moraš sama da odlučiš. To je jedna od
lekcija koju sam naučila.
„Ne moţemo ţiveti ţivote drugih, ne moţemo se boriti umesto njih,
iako to ţelimo. Volim te, Lili. Od dana kada si kročila u ovaj stan. To
nikada neće biti ljubav tvoje majke, ali to je jedina ljubav koju imam
da ti dam. I uvek ću se vraćati, iz Njujorka ili nekog drugog grada.
Uvek ću biti tu za tebe i Feliksa, kao što sam tu za Natašu."
Lili je bila potpuno nepomična, kao daje bila pustila korene. Iza
njenog glatkog čela letele su misli koje je Ksenija mogla samo da
nagađa. Zabrinuta, ona pogleda u devojku koja je polako ustajala. Na
vratima, Lili se okrenu. Osmeh joj nije gasio oči.
„Kao što ćeš biti tu za svoju bebu?"
„Ma o čemu ti pričaš!" viknu Ksenija, sva prebledela.
„Ĉekaš bebu i nećeš više imati mesta za nas. Zašto bi nas čuvala? S
tvoje dvoje dece, samo bismo ti smetali."
Ksenija je sustiţe u nekoliko koraka. Uhvati je za ramena i snaţno je
prodrma.
„Kako se usuđuješ da pomisliš tako nešto? Tvoja majka mi te je
poverila kada si bila još sasvim mala devojčica. Ne pravim nikakvu
razliku između vas i svoje rođene dece. Sara je bila jedna od retkih
prijateljica koje sam mogla imati u ţivotu. Da je izdam, izdala bih
samu sebe. Pogledaj me u oči, Lili Seligson, i reci da li veruješ da sam
sposobna da ti okrenem leđa?"
Lili je odmeri pogledom, ne ustuknuvši. Jednako je sumnjiva kao što
sam ja bila u njenim godinama, pomisli Ksenija, i bi joj ţao deteta jer je
dobro razumela njenu samoću i tugu, i strahovala je od njihovih
posledica. Zatim, Lili se opusti. Na trenutak, ona zatvori oči, a onda
se polako odmače.
„Treba reći Natoški", promrmlja ona zaglušenim glasom. „Za bebu i
čika Maksa. Treba joj reći što pre. Ako to bude čula od nekog drugog
a ne od tebe, nikada ti to neće oprostiti."
„Trudna si?! Ali to je nemoguće, suviše si stara!" uzviknu Nataša,
sedeći na svom krevetu, obučena u kostim, okruţena gomilom papira
i knjiga.
Njena kćerka je izgledala toliko zaprepašćeno da Ksenija na srcu
oseti ujed sebičnosti i zadrţa oštru repliku. Novost ju je morala
potresti. Svoje roditelje nikada ne posmatramo kao seksualna bića,
čak i kada su venčani i u godinama kada rađaju decu. Trudnoća
majke predstavlja akt odvojen od svakog telesnog dodira. Jednu
kvazimagičnu inkarnaciju. A ipak, Nataša je sada morala da prihvati
prisustvo muškarca u Ksenijinom ţivotu.
 Lice mlade devojke se steţe.
„Poznajem ga?"
„Ne."
Ona skoči iz kreveta. Nosila je debele, probušene čarape i smeđ
široki dţemper za koji Ksenija nije znala odakle joj. Najverovatnije s
buvlje pijace San Uen, pomisli ona. Krajem popodneva, njena kćerka se
vratila zabrinuta zbog škole, jer je imala slabe ocene. Večera sa
ujakom Kirilom oraspoloţila ju je. On se pokazao naročito vedrim,
prepričavajući joj zanimljive anegdote i uspevajući da nasmeje čak i
Lili. Kada im je Ksenija rekla za svoj odlazak u Ameriku na nekoliko
nedelja, Nataša se natmurila, ali Kiril je uspeo da je razvedri.
Ljutita što se osećala nervozno, Ksenija poče da zagleda po
prostoriji. Nameštaj je predstavljao nepravilan skup: jedna komoda i
dečja biblioteka od belog drveta, ravan radni sto, elegantna fotelja
presvučena koţom koju je Gabrijel voleo. Tapete su se na nekim
mestima bile odlepile. Fleke su podsećale na nekadašnje curenje
radijatora. Treba sve okrečiti, pomisli Ksenija. Treba u stvari napustiti
ovaj stan i započeti novi ţivot negde drugde! Bio je to prvi put da joj
se tako jasno ukazala ta misao.
Nepoverljiva, Nataša poče da hoda po sobi, posmatrajući Kseniju
krajičkom oka i plašeći se novog napada. Ne samo da odlazi u
Njujork već je njena majka ravnodušnim tonom rekla još i to da čeka
dete. Nataša nije shvatala povezanost ta dva događaja. Verovatno i
nemaju veze jedan s drugim, pomisli ona sa ironičnom grimasom.
Ova novost bila je agresija. Kao u igri domina, bilo je dovoljno
oboriti jednu da bi se izazvao lančani pad. Odlomci misli tinjali su u
njenoj glavi. Njena majka imala je ljubavnika. Bila je, dakle, okrenula
leđa svojoj prošlosti. Njen otac bio je sada samo sramna uspomena.
Ali s obzirom na okolnosti, da nije preterala? Izdaja opeče mladu
devojku kao prvog dana. Njena majka čekala je dete. Bilo je to
neprilično. Nepristojno. Bilo je zaista neukusno.
„Ko je on?" reče Nataša.
„Zove se Maks fon Pasau."
Nataša širom otvori oči. Poznavala je to ime. Njena majka
poznavala ga je još od pre rata. Jedan umetnik iz Berlina. Švaba! Ali
on je bio napravio fotografiju porodice Seligson od koje se Feliks
nikada nije odvajao. Ona okrenu to ime u svojoj glavi, pokušavajući
da mu da neki smisao, konture, da ga prihvati, zato što će taj stranac
od sada činiti deo njenog ţivota, htela ona to ili ne.
„Videli ste se tokom tvog boravka u Berlinu?"
„Da."
,,I šta će se sada dogoditi? Venčaćete se, pretpostavljam?"
Njena plava kosa padala joj je po ramenima, čelu, rumenim
obrazima. S rukama na bokovima, stajala je ispred svoje majke sa
svom moralnom strogošću jedne mlade buntovnice. Na trenutak,
Ksenija joj pozavide na njenim ubedenjima.
„Ne, ne verujem."
„Ali šta ćeš uraditi? Zbog toga odlaziš u Njujork? Da bi se tajno
porodila i vratila se s bebom i objašnjenjem da si je usvojila?" Ksenija
prasnu u smeh.
„Iskreno, ne. Moj boravak u Americi je slučajnost, kao što sam vam
maločas i objasnila. Prilika koju ne smem da propustim. Što se tiče
bebe, treba da se rodi na jesen."
„Ali ne moţeš roditi dete kao udovica!" negodovala je Nataša. „Šta
će reći ljudi?"
„Da li je to za tebe toliko vaţno?" odgovori Ksenija, kao da se
zabavljala, prekrstivši ruke.
„Da! U stvari, ne znam. Ne baš... Ali ipak..."
Sva izvan sebe, Nataša pomisli na grupu svojih prijatelja. Na upitne,
podrugljive poglede. Šokirane takode, uprkos bezbriţnosti koju su
vo-leli da pokazuju. Iako su neki od njih vodili ljubav, mnogi su i
dalje bili nevini. U svakom slučaju, pravila ponašanja najpre primenjuju
odrasli, pomisli ona, besna. Kako se oni usuđuju da prave gluposti?
„Ne primećuje se da si trudna", nastavi ona, sumnjičavo. „Moţda je
neka greška."
Preplavljena iznenadnom premorenošću, Ksenija pređe prostoriju i
sede u fotelju.
„Isto je bilo i kada sam tebe čekala, dušo", reče, blagim glasom. „Ni
tada mi nije bilo nimalo lako."
Natašino srce poče da udara. Odakle joj taj čudan predosećaj?
Odvratan osećaj da jedan ogromni crni oblak leti pravo na nju.
Uprkos utešnom neredu, cipele ostavljene nasred sobe, ploče rasute
po podu, urednost je bila neumesna. Bila je neka praznina u centru
prostorije. Ona nije mogla da odvoji oči od svoje majke, koja je sedela
ispravljenih leđa, skupljenih kolena, jasnog pogleda uperenog u
kćerku u kojem je bilo i neţnosti i brige i saţaljenja, one vrste bednog
saţaljenja koje uvek prate loše vesti. Mislima joj prolete jedna
nestalna ideja. Ako su ubijali glasnike sa lošim predskazanjima, to je
verovatno bilo zato da bi se oslobodili tog nepodnošljivog pogleda.
Nataša se uhvati za grlo. Bila je uhvaćena u zamku. Šta god se
ubuduće bude događalo, moraće da se suoči sa izjavama svoje majke.
„Imala sam dvadeset tri godine kada sam upoznala Maksa. On je
bio došao u Pariz da bi napravio reportaţu o Univerzalnoj izloţbi.
Bilo je to jedne prolećne noći. Tvoja tetka Maša bila je pobegla.
Satima sam je traţila po kafeima i barovima u koje je tada volela da
odlazi. A onda sam srela Maksa, na Monparnasu. U Rotondu",
precizira ona, ganuta, kao da je to bilo vaţno, kao da su njenoj kćerki
trebali svi ti detalji koji joj nisu govorili ništa, ali koji su činili
osnovnu bit Ksenije, jer svako se jednog dana ponovo rodi, tokom
nekog susreta, pogleda, ţelje koja zai-skri, jednako ţestoke koliko i
neočekivane. „Sreli smo se ponovo nakon nekoliko meseci, u Berlinu,
gde je on ţiveo", nastavi ona, prstiju tako jako isprepletanih da su bili
postali ţućkasti. „Kako da ti objasnim?" „Zaljubila si se, to je sve",
naljuti se Nataša, nestrpljiva. „Radije bih rekla da me je Maks vratio u
ţivot. Tek kasnije sam shvatila koliko sam ga volela."
Ksenija je bila iskrena, ali posmatrajući svoju kćerku, činilo joj se da
se ova polako udaljava od nje, kao barka na pučini. Očigledno ju je
Ksenijina energičnost prestrašila. Nataša nije mogla da razume pu-
teve mlade Ksenije Fjodorovne. U tome su bile suviše različite.
Nataša je ličila na svog oca iz mladih dana. Delili su isti elan za
jasnoćom, tu drsku potragu za svetlošću. U njoj, još uvek nije bilo
mesta za polutamu, dok je Ksenija, u njenim godinama, bila
preplavljena senkama, baš kao što je to sada bila Lili.
Tišina se produţavala u nedogled, što je Natašu plašilo još više od
nagrizajućih reči koje je upravo bila čula. Već je bila shvatila, doduše.
Bilo je dovoljno da pogleda lice svoje majke, da vidi njene ruke
sklopljene kao u molitvi. Nataša obori pogled. Samo daje poštedi
nepopravljivih reči! Daje zaštiti od te zbrke, te vrtoglavice! Ima stvari
koje nikada ne treba priznati. Duţnost majke je da zaštiti svoje dete,
zar ne? To je zadatak. Zakon ţivota. Ne ţelim da znam, urlao je jedan
glas.
„Ti si Maksova kćerka, Natoška. Gabrijel je to znao. Venčali smo se
kada sam bila trudna. Bio je prva osoba koja te je drţala u naručju
kada si se rodila. U njegovim očima, bila si njegova kćerka. Beskrajno
te je voleo."
„Ne", prošaputa Nataša, pokrivajući uši, ali njena majka nastavi.
„Maks nije ni znao da si se rodila. Otišla sam da mu to kaţem
početkom rata. U tom trenutku, ţelela sam da to zna, u slučaju da se
meni nešto dogodi. Imao je pravo da zna. To je takode bio razlog što
ni ti ništa nisi znala. Nisam ti mogla reći ono što ni on još nije znao.
Imala sam osećaj da ga ponovo izdajem. A onda, bio je tu i Gabrijel.
Govorila sam sebi da moram da ćutim, jer nas je on sve prihvatio,
Kirila, tebe i mene."
Nataša, drhtavom rukom, skloni kosu.
„Dakle, imala si obzira samo prema njima", besno reče. „Uredila si
da bude pogodno za sve, osim za mene. Šta ću ja da osetim kada
budem saznala da sam osamnaest godina volela čoveka koji nije bio
moj otac, na to nikada nisi pomislila, je li tako?"
Ona se odmače korak unazad i nasloni se na zid, kao da se plašila
da će se srušiti.
„Lagala si me sve ove godine... Ne mogu da verujem."
Preneraţeno je posmatrala majku, skoro sa uţasom.
„A kada je tata umro, otišla si da potraţiš svog ljubavnika,
naravno", reče konačno, izbečenih očiju.
„To je, u stvari, i bio razlog mog putovanja u Berlin. Morala sam da
saznam da li je on još ţiv. Videli smo se. I ponovo rastali", priznala je
Ksenija, a zatim šapatom dodala: „To najbolje umemo da radimo."
Ksenija je bila izmorena. Jednim zaštitničkim gestom, ona stavi
ruku na svoj stomak, ne ispuštajući Natašu iz vida. Gledajući je kako
pati, srce joj se cepalo. Maksova deca... Deca jedne nemoguće ljubavi,
ali na koju je bila ponosna. Nikada neće osporiti svoja osećanja prema
tom čoveku. Treba samo s vremenom da naučim da im to objasnim,
pomisli ona.
 „Volela bih da me sada ostaviš", suvo reče Nataša. „Moram da
ostanem sama."
Ksenija ustade uz spore i oprezne pokrete jedne trudnice. Ĉitavo
telo ju je bolelo. Njena kćerka stajala je uspravno, ispravljenih
ramena. Samo su njene usne drhtale. Kada je Ksenija, ustajući, došla
do njene visine, na trenutak je oklevala:
„Ne dodiruj me!" zapovedi Nataša. „Nipošto me ne dodiruj!"
Susrevši njen pogled koji je toliko ličio na onaj Maksov, Ksenija
shvati da su njeni strahovi bili utemeljeni. Nataša je bila otišla daleko,
predaleko. Ubuduće, odnos između njih biće dug i trnovit put, put s
mirisom egzila, te rane koju su Osolinovi nosili u nasledstvo već
toliko godina, i koja će na kraju postati prokletstvo. I zato što Ksenija
Fjodorovna nikada nije skrivala lice, i što je uvek posedovala onu
odvaţnost pomešanu s ponosom da se sama suoči sa ţivotnim
nedaćama, ona ispostava ţelju svoje kćerke, iako je znala da joj ništa
ne ukazuje na to da će joj se jednog dana, u neko dogledno vreme,
Nataša fon Pasau vratiti.
 uč se razlivala dan za danom. Kazna u svakom trenutku. Osta-

Ţ jalo joj je nekoliko sekundi odmora nakon buđenja pre nego

što bi se realnost sručila na nju.
Nataša je bila postala stranac u sopstvenom telu. Kada se gledala u
ogledalu, ispitivala je svoje lice, odjednom nepoznato. Prstima je
dodirivala svoj nos, konture usana, štipkala se za obraze, ostavljajući
na njima crvene tragove. Besna grozničavost ţarila joj je nerve.
Naglim pokretom, srušila je gomilu knjiga i ispustila čašu koja se
razbila na kuhinjskim pločicama. Sve joj je bilo nepodnošljivo. Lilin
pogled, taman i dubok, koji ju je u tišini pratio, nevešti Feliksovi
pokušaji da priča o nečemu drugome, stan njenog detinjstva
pretvoren u neprijateljski zatvor, progonjen iskvarenim
uspomenama, a koji je napuštala prvom prilikom.
Ĉesto bi se skrivala pored Sene. Prolećno sunce grejalo je belo i
svojim zracima igralo po lišću. Voda je pljuskala obale, gde su stajali
ribari, tiho čekajući. Dok su joj noge visile, sedela je iposmatrala
brodove kako prolaze, ne misleći ni o čemu.
Prevara poseduje sopstvenu skalu vrednosti, smerne laţi, koja je
često samo jedan oblik učtivosti, najgore perfidnosti, ali bio je to prvi
put da je Nataša iskusila njene prepredenosti. Pa joj je tako prezriva
kolaboracija njenog oca izgledala kao manja greška u odnosu na to
što je dopustio da ona sve te godine veruje kako je njegova kćerka.
Koliko poverenja sada ukazati sopstvenim sećanjima? Kada bi
pokušala da se priseti lica svog oca, njegovih neţnih gestova, slike bi
se stapale. Crte njegovog lica bile su mekane, njegov glas više nije
odzvanjao u njenoj savesti. Na neki čudan i bolan način, bio se
pretvorio u senku na zidu. Istovremeno, svi srećni trenuci provedeni
s majkom, bili su postali zatrovani. Nataša nije mogla a da ne
posumnja u svaku reč. Kako se moţe dozvoliti neprestana laţ, upita se
ona, zapanjena. Kako dopustiti svom detetu da se izgradi na ţivom
pesku?
Onog dana, Ksenijino lice bilo je zabrinuto, telo zgrčeno, ali
izgovorivši proročke reči, njen glas nije zadrhtao. Nekada, Nataša joj
se divila zbog njene odlučnosti, te volje koja ju je umirivala u teškim
trenucima, ali danas joj je zamerala na tome, što nije bilo ništa drugo
nego nepomirljivost. Egoizam. A šta da njena majka nije ostala u dru-
gom stanju? Verovatno mi ništa ne bi priznala, a ja bih to više volela,
pomisli Nataša, s gorčinom, obuzeta naletom sebičnosti prema bebi
koja treba da se rodi.
Ksenija je bila otišla na mesec dana u Njujork, a mlada devojka je
njeno odsustvo doţivljavala kao blagoslov. Ne bi mogla da podnese
da se svakodnevnu sreću. U početku, bila je kao pod anestezijom.
Sada ju je srdţba nosila. Osećala se prevareno, kao da joj je bilo
oduzeto nešto dragoceno. Poniţeno, takođe. A evo, uskoro će joj se i
majka vratiti. Nešto joj steţe grlo.
Moram da odem... Ideja se iznenada pojavi, neočekivano. Na mostu,
pored obale, jedan pas s njuškom ispruţenom ka vetru, poče da laje.
Otići, ali gde? Nataša je mrzela da se oseća zarobljeno između četiri
zida. Jedna od njenih tajnih čeţnji bila je da proputuje svet, da otkrije
druge svetlosti, druge mirise. Do sada, strpljivo je čekala, znajući da
će jednog dana, nakon rata i trzavica, doći njenih pet minuta.
Ona naglo skoči, ogrebavši svoju golu nogu o kamen. Rana joj iza-
zva suze u očima. Krv je curila niz njenu koţu. Zaista, čitav svet se
bio urotio protiv nje! I najmanji njen gest okretao se protiv nje kako bi
je povredio. Ona potraţi po svojoj torbi i pronađe maramicu koju
drhtavom rukom spusti na ozledeno mesto. Nikada se nije osećala
tako napušteno. To je samo ogrebotina, pomisli ona, Ijutita stoje tako
oset-ljiva, ona koja je jednom bila pala s drveta i slomila ključnu kost,
a da nije bila ni suzu pustila. Ipak, bilo je nečeg patetičnog u tome što
se našla sama na obali, sa okrvavljenom maramicom u ruci, s
prošlošću u mrvicama, s neizvesnom budućnošću, i sa svojim
najbliţima koji ispredaju laţi kao svakodnevne podlosti.
Prvi put posle ispovesti svoje majke, Nataša primeti da plače, i lju-
titim pokretom obrisa svoje suze.
Mala grupa ljudi čekala je ispred zgrade, u jednoj od onih
elegantnih pariških ulica koje su iza kamene fasade skrivale
popločana dvorišta i skrivene bašte. S rukama u dţepovima, Nataša
se nasloni na zid i zagleda se u ljude oko sebe. Na njihovim
oduševljenim licima, sijali su vedri pogledi. Muškarci su nosili
rasparene sakoe, bezoblične kačkete, ţene su hodale na drvenim
štiklama svojih cipela koje su nosile tokom čitavog rata. Šaputati su
medu sobom, ali s vremena na vreme odjeknuo bi nečiji glas na
ruskom.
Natašini dlanovi bili su vlaţni, srce joj je jako lupalo. Njena noga
nastavljala je da cupka. Pojavivši se na ovom mestu, znala je da je
prekršila nepisani zakon Osolinovih i počinila prestup uvrede
veličanstva. „Uzeo je pasoš", govorilo se sa saţaljenjem i strahom za
one koji su odlučivali da se vrate u Sovjetski Savez. „Jadna budala",
suvo je izjavila njena majka, pričajući o jednoj svojoj poznanici koja je
bila ubedena da će se sve promeniti sada kada je Staljin bio slavljen
kao oslobodilac. Medu emigrantima, pojedini su se nadali da će se
komunistički reţim konačno otvoriti prema svetu i da će oni pronaći
svoje mesto u otadţbini. Neki su se usuđivali na taj korak da pribave
sovjetski pasoš i vrate se u Rusiju.
Nataša se ugrize za usnu. Nedelju dana ranije, na sedeljci kod jedne
od prijateljica njene tetka Maše, primetila je prisustvo dvojice
šarmantnih muškaraca koje niko nije poznavao. „Ne treba
razgovarati s njima. Oni su iz ambasade", promrmljala je jedna
devojka upadljivo im okrećući leda. Osećaj da su nadzirani nije
napuštao bele Ruse. Svako je bio poznat sovjetskoj ambasadi što je
uzrokovalo nejasan strah, naročito kod onih koji još uvek nisu imali
francusko drţavljanstvo. Uz sve to, u nekim udruţenjima hvaljene su
zasluge te Rusije, koja je pobedila u Velikom patriotskom ratu, kao
da je bila pročišćena ljudskim stradanjem koje je prelazilo dvadeset
miliona ţrtava. Natašini prijatelji čak su podrţavali sovjetskog patriotu,
u tajnosti od svojih roditelja. Bio je to intiman trzaj, nostalgija koja se
prenosila iz generacije u generaciju, potres jednog tla koji je jednako
odjekivao i kod onih koji nisu bili rođeni na ruskoj teritoriji.
Njena majka joj je malo pričala o svom detinjstvu. Kod Ksenije
Fjodorovne, prošlost je skrivala suviše opasne zamke, oţiljak je još
uvek bio ţiva rana. Nataša je uvek poštovala tu srameţljivost. Bila je
pronašla druge saveznike kako bi zadovoljila svoju radoznalost. Njen
ujak Kiril bio je zaduţen za to da joj prenese uspomenu na Osolinove.
Ni tetka Maša nije bila ništa manje škrta na sećanjima. Nataša je
napamet znala opis palate Osolinovih u Lenjingradu koju je mogla
ţmureći da nacrta, kao što joj se činilo i da je poznavala njihov
nekadašnji posed na Krimu. Bile su joj drage anegdote o babi i dedi.
Sada, to nasledstvo bilo je sve što joj je ostalo, istina o koju se moţda i
naivno zakačila, a koja ju je ovog jutra dovela pred vrata sovjetske
ambasade koju njena majka nije volela.
Šta će pomisliti sluţbenik kada mu bude pokazala svoja
dokumenta? Bila je rođena u Francuskoj, od oca Francuza, njen pasoš
nosio je znak Republike. Moţe da joj se nasmeje u lice nazivajući je
malom Pariţankom, i da je vrati nazad u školu. Nisam čak ni prava
Ruskinja, pomisli ona, poraţena, posmatrajući oko sebe ljude koji su
svi bili pribliţnih godina kao njena majka. Ovde nema mesta za tebe, ti
si samo smetalo, čula je svoj glas. Odjednom, skupina se stiša. Sva lica
istovremeno se okrenuše ka vratima koja su se otvarala.
Feliks Seligson je doneo odluku tokom svojih besanih noći, dok je
hodao po svojoj sobi pazeći da ne pravi buku kako ne bi smetao Lili i
Nataši. Odluka je bila donesena bez mrţnje i zanosa, što joj je davalo
posebnu snagu. Trebalo mu je mnogo odlučnosti i strpljenja da
otkrije šta duboko u sebi on zaista ţeli. Progonjen zebnjom, mučen
mračnim mislima, odbio je da se saţali na samog sebe. Nije ţeleo da
postane jedno malo, rđavo stvorenje puno kivnosti. Uţasavala ga je
pomisao na to. Zašto bi se odrekao nečega što je oduvek činilo njegov
san? S kojim razlogom bi mu mogla biti oduzeta budućnost koju je
priţeljkivao? Zasluţivao je bolje od toga. Začudo, otkako je bio
napravio svoj izbor, mladića je obuzela neka smirenost koju nije bio
osetio još od pre početka rata. Pronašao je svoj ţivotni put od kojeg je
bio odvojen već suviše dugo, pa iako strma, ta staza mu je izgledala
blisko. Ulazna vrata lupiše, brzi koraci začuše se u hodniku. „Jesi li
video Natošku?" upita Lili. „Bile smo se dogovorile da ručamo
zajedno, ali nije se pojavila."
„Ne. Izašla je rano jutros. Lepo je vreme, nisam iznenađen. Znam da
ona ne voli da ostane u zatvorenom."
„Ipak je čudno. Obično je veoma tačna", reče Lili, zabrinuto. Nakon
nekoliko sekundi razmišljanja, Feliks pođe za njom. Uvek ga je
iznenađivala paţljivost kojom je Lili spremala svoju sobu. Sve na
svom mestu. Knjige poredane jedna do druge, prekrivač na krevetu
besprekorno zategnut. Bilo je to nepoznato mesto bez duše. On se seti
sobe svoje sestre u Grunevaldu, razbacanih igračaka, crteţa
zakačenih na stari ormar, kuće za lutke sa otvorenim prozorima i
vratima. Ali tada je bila samo mala devojčica, pomisli on, dok je ona
vadila knjigu iz svoje školske torbe.
„Ima li neki problem?" upita Lili, primetivši da je brat posmatra s
vrata sobe.
Istog trenutka, ona se spremi za odbranu. Feliksov zamišljen stav
nije joj se sviđao. Stajao je prekrštenih ruku. Kosa mu je bila
raščupana kao da je neprestano drţao prste u njoj. U poslednje
vreme, manje su se viđali. Bio je pronašao posao u jednoj štampariji.
Ali Lili je bila razvila predosećaj za loše vesti. Ţivot je imao lošu
naviku da joj zadaje niske udarce, koje je ona, zasada, mogla samo
mirno da podnosi. „Hoćeš nešto da mi kaţeš?" insistirala je. „Doneo
sam jednu odluku koja ti se neće dopasti." Brat i sestra Seligsonovi
ličili su jedno na drugo. Imali su istu figuru, vitku i visoku, obraze i
bradu svoje majke. Inteligentno očevo čelo, tamne oči. Dok su
govorili nemački, što im se nije događalo već dugo, moglo se čuti
jednako menjanje tonova u njihovim rečenicama. „Odlučio si da se
vratiš u Berlin", tiho izusti ona. „Nemaš stida." Kao što je to često
bivalo, Feliks ostade zaprepašćen svojom mlađom sestrom. Njena
oštroumnost nije prestajala da ga iznenađuje. Njoj* nije trebalo
objašnjavati stvari, ona ih je naslućivala. Lili je imala dar da razume
osećanja. Kao i da pronađe oštru reč.
„Mnogo sam razmišljao. Moram da saznam da li je naša kuća još
uvek čitava i šta se dogodilo s radnjom. Konačno, to je naša očevina.
Naše nasledstvo. Ne moţemo ga se tek tako odreći", dodade on,
skinuvši svoje naočare kako bi ih obrisao. „To je sve što nam je
ostalo."
„Ništa nam nije ostalo", suvo ga ispravi Lili. „Uzeli su nam sve.
Kuća 'Lindner' nije više nosila ni naše ime. U svakom slučaju, sve je
sada samo gomila ruševina. U Nemačkoj nema više ničega za ljude
poput nas. Ako se i vratiš tamo, crći ćeš kao i ostali. To je prokleta
zemlja."
Ona stisnu zube. Vrtelo joj se u glavi od pomisli na Feliksa u
Berlinu. Na vestima je videla ruine svog rodnog grada, ali nije to bilo
ono što je on za nju predstavljao. U njenim mislima, imućne zgrade,
trgovi oivičeni drvećem i široke avenije i dalje su ponosno stajali,
okićeni crvenim zastavama s kukastim krstom. Jevrejima je bio
zabranjen ulazak u parkove, bioskope, restorane. Tamo su još uvek
praktikovali lov na čoveka.
„Ne vidim šta me ovde čeka", odgovori Feliks, otvarajući prozor.
„Ne osećam se kao kod kuće."
,,A reklo bi se da se dobro zabavljaš sa svojim društvom."
„Je li to prigovor?" naljuti se on. „Da li bi više volela da se zatvorim
i plačem danju i noću zatvoren između četiri zida? Razgovarao sam o
tome s tetka Ksenijom. Kuća 'Lindner' nalazi se u američkom sektoru.
To je neki znak!"
„Znak!" uzviknu Lili, besna. „Da li si ti izgubio glavu? Znak za šta?
Da treba fino da se vratimo kući da bismo nastavili ţivot koji je
pretrpeo samo malu nezgodu? Logori? Ma samo prolazne nedaće",
ironično reče, s gestom gađenja.
Feliks se ljutio na sebe što joj je nanosio bol a ipak neprestano ju je
štitio. Ganut, on pomisli kako je ukočeno lice njegove mlađe sestre
bilo lice ţene bez godina.
„U našoj porodici, dugo smo se osećali kao Nemci pre nego što smo
postali Jevreji", nastavi on, podiţući ruku kako bi sprečio Lili da se
baci na njega. „Ĉekaj, pusti me da završim! Tako smo bili odgajani,
ali ono što se dogodilo za vreme nacista, sve je promenilo. Ne
optuţuj me da ne osećam istu muku kao i ti. Ali ako bih odlučio da
nastavim svoj ţivot ovde ili u Palestini ili u Americi a da se
prethodno ne vratim u Nemačku, osećao bih se kao kukavica."
On udahnu duboko. Iako mu se sve činilo jasnim, on primeti da mu
je teško da se izrazi.
„Kada smo bili izbačeni iz kuće, bio sam suviše mali da bih prote-
stovao. Morao sam da se povinujem. Sada mi niko ne moţe izdavati
naređenja. Na meni je da donesem odluke koje mi se čine korisnim za
našu budućnost. Ne zaboravljam tebe, Lili. Ţelim da se vratim tamo
da bi nam bio vraćen naš dug."
„Nikada ti neće vratiti mamu, tatu i Daliju. Kako moţeš i na
trenutak da poveruješ u to da kamenje moţe zameniti našu
porodicu?"
Lilin glas prasnu u jecaj. Feliks se grozno osećao što je nije uzeo u
zagrljaj i utešio je, uverio je da će još neko vreme ostati s njom u Pa-
rizu pre nego što ode negde daleko. Dvoje siročadi. Dvoje
iskorenjenih. Dvoje koji će postati saveznici jer im je sve bilo oteto. Pa
ipak, Feliksu se činilo daje u tome neka iluzorna sloboda. Potrebna je
posebna volja da bi se tako suočilo s prošlošću, a on je mislio da je za
to sposoban.
Kako svojoj sestri da objasni da je to bilo jače od njega? Nešto iz
dubine njegovog bića. Uspomena na jedno srećno detinjstvo, na
paţljive učitelje, radosne drugare. Vatra koja je pucketala u kaminu u
njihovoj kući u Grunevaldu. Damastni stolnjak na stolu u trpezariji,
prepun posuđa od srebra i porcelana, ispod slika s portretima
članova porodice. Mali dečak, koga je majka drţala za ruku da se ne
bi okliznuo dok je hranio patke pored jezera. Harmonija nemačkog
jezika dok je recitovao poemu u razredu. Šlag krem koji mu je brljao
usne, njegov otac dok je čitao novine na terasi nekog restorana.
Vratar u livreji koji je trijumfalno otvarao teška vrata robne kuće.
Ispod staklenog svoda, kristalna piramida čuvena u ćelom svetu.
Renome imena Lindner i grobovi njihovih predaka.
„Istina je da ţeliš tamo da se vratiš jer si oduvek sebe video na čelu
robne kuće. To je čist egoizam. Osećaš se izgubljeno, jer ne znaš šta
ćeš sa svojim ţivotom. Nemaš hrabrosti da sam nešto započneš.
Potrebno ti je neko toboţe nasledstvo, od kojeg su ostale samo
mrvice. Ali to ti se čini lakšim nego da gradiš od ništavih, zar ne? A
za to, spreman si da se poniziš? Da pokupiš pepeo među leševima.
Tvoj kukavičluk je ovde, Felikse!"
Mladić preblede. S nekoliko ubistvenih rečenica, Lili je izopačila
osećanja koja je oduvek gajio, ali koja su se kroz nedaće iskristalisala.
Ona je zavukla ruke u njegovu dušu da bi je isprljala.
„Odvratno je to što mi govoriš, ali u pravu si, ponosan sam što
pripadam jednoj talentovanoj porodici. A i volim Berlin, koji se bunio
koliko je mogao protiv Trećeg rajha. Nacizam je bio uţasna izraslina.
Maligni tumor koji je pokvario jednu zemlju koja je Jevrejima bila
dodelila statut i jednakost prava. Naš ujak je poginuo 1914. godine za
domovinu koja je bila vredna poštovanja. Odbijam da okrenem leda
veku postojanja naše porodice a da ništa ne pokušam, čuješ li me?
Bilo bi to kao kad bih pljunuo na sve što su naši preci voleli. Voleo
bih da jednog dana imam decu da bi im preneo ovu tradiciju
tolerancije i humanizma i da ih podiţem moţda u Nemačkoj. Pa da,
zašto da ne, ako se ikada Nemačka bude oslobodila svojih demona",
zaključi on, izazivački.
„Onda idi! Vrati se tamo! Videćeš kako će te Nemci dočekati. Preţi-
veli Jevrejin. Kakvu ćeš lepu sliku dati tim gadovima. Moţda će te
čak pobedonosno poneti. Dođite da vidite, nismo ih sve istrebili...
Ostao je još po neki. Nismo monstrumi kao što mislite, jer ima čak i
Jevreja koji ţele da se vrate i ţive kod nas!"
Obuze je drhtaj. Ona reče:
„Gadiš mi se."
Feliks ustuknu, kao da ga je Lili udarila. To nasilje i mrţnja rađali su
se iz nekog ponora previše mračnog za njega. Skoro da gaje plašila.
Kako je mogao da joj odgovori na to? Nijedna reč ne bi umirila Lili,
ali on je odbio da ţrtvuje ono što je smatrao odgovarajućim za stanje
duše jedne povređene adolescentkinje, pa bila ona i njegova rođena
sestra. Nije imao snage za to. Morao je najpre i sam da se oporavi.
Bez reci, on izađe iz sobe. Ono što ga je najviše bolelo nisu bile
toliko Liline uvrede koliko pomisao na bol koju bi njihova majka
osetila da je mogla da vidi do kojeg je očaja bilo dovedeno njeno dete.
U osam sati uveče, Nataša se još uvek nije bila vratila. Feliks je
neraspoloţeno posmatrao kazaljke zidnog sata u salonu. Treba li još
da čeka, ili da počne da se brine? Nataša nije volela da je nadgledaju,
ali bio je to prvi put daje bez razloga nestala na tako mnogo vremena.
Lili se bila zatvorila u svoju sobu. Nepotrebno je bilo traţiti joj bilo
kakav savet. Baš me briga-, pomisli on. Nataša će je izgrditi, mada se u
posled-nje vreme ponašala previše čudno da bi bila pravedna.
On podiţe slušalicu kako bi pozvao neke prijatelje čiji su roditelji
imali telefon. Niko je nije video. Kako nije imao uspeha, počeo je da
oseća i brigu i očaj. Nataša ga je, ipak, mogla obavestiti. Da nije otišla
kod svoje tetka Maše koja se pre nekoliko sedmica vratila u Pariz? Ali
ako je njena sestričina nestala, Maša će sigurno poludeti od straha.
On se namršti. Bolje malo da sačeka pre nego što alarmira. Osim ako
Nataša nije kod svog ujaka Kirila. Pre nekoliko dana, za večerom,
gutala ga je očima. Feliks je retko viđao da se jedna mlada devojka
tako otvoreno divi nekome. To je sigurno objašnjenje, uteši se on.
Znajući da joj ujak neće zadugo ostati u Parizu, trudila se da iskoristi
njegovo prisustvo.
 Da bi otklonio svaku sumnju, on odluči da potraţi broj Kirila Oso-
linova u njenom adresaru. Nakon trenutka kolebanja, na vratima
sobe, on otvori hoku radnog stola. Crveni notes nije bio unutra, ali on
ga spazi na noćnom stočiću. Prilazeći, udari o jednu knjigu. Saţe se i
ispruţi ruku da bi je izvukao ispod kreveta, ali otkri zamotuljak
sakrivenih papira. Iako nije razumeo ćirilično pismo, predosetio je
nevolju ugledavši impozantni znak srpa i čekića.
„Šta to to mutiš, Natoška?" prošaputa on.
Klečeći, on se naţe da još jednom paţljivije pogleda. Jedan letak na
francuskom, odštampan na lošem papiru, potvrdi njegove sumnje.
Tu su hvalili prednosti ţivota u Sovjetskom Savezu, raju za radnike,
kao i veliku demokratsku naciju. Zagonetni osmeh, skoro
dobroćudan, leb-deo je na usnama Josifa Staljina. Odjednom, Feliksu
sinu kome da se obrati. On stade grozničavo da pretraţuje po
adresaru dok ne pronađe broj koji je traţio.
Raisa je bila visoka, ravna kao daska, s tromim pokretima, a s
obzirom na svoj bezizraţajni ten, oblačila je odeću suviše jarkih boja.
Feliks ju je smatrao brbljivom i dosadnom. Imala je velike ideje o
zemlji porekla svojih roditelja, koje je negovala čitanjem svečanih
poema o otadţbini, ruskoj zemlji i večnoj ruskoj duši. Šetala je s
maramom na glavi, zbog čega je ličila na unakaţenu babušku. Majka
joj je bila umrla na porođaju a nju je podigao njen previše rezervisan
otac. Za Pariz, u kojem je odrasla, tvrdila je da je tesan i rđav. Ranije,
Nataša se često podsmevala njoj i njenim strastvenim govorima, ali u
poslednje vreme puštala ju je da govori ne prekidajući je.
„Raisa, ovde Feliks", reče, kad je ona konačno podigla slušalicu. „Da
li je Nataša s tobom?"
Ĉuo je glasove, utišanu muziku. Devojka ne odgovori, a Feliksu se
učini da je stavila ruku na slušalicu. „Zašto ţeliš da znaš?" „Hoću da
razgovaram s njom."
„Da li je to toliko hitno, srce?" zašušta ona podrugljivo. „Tuţan si,
razdvojen od svoje drage?"
Učini mu se da čuje neko glupo dobacivanje i smeh. Obuze ga bes.
„Daj mi je!" naredi on. „Siguran sam daje s tobom. Vaţno je."
„Kakva nestrpljivost! Tek što ste se razdvojili a tebi se već čini da
propadaš."
 „Prestani s prenemaganjima, Raisa! Smešna si."
„U redu, dosađuješ nam", naljuti se ona. „Ostavi je na miru! Ona je
velika devojka i ne treba joj dadilja. Sama donosi svoje odluke, i ne
pada joj na pamet da te pita za mišljenje. Zdravo!"
Ona mu spusti slušalicu. Izluden, Feliks se uputi ka Lilinoj sobi, ali
njegova sestra bila se zaključala.
„Idem po Natašu i brzo se vraćam", viknu on suzdrţavajući se da
ne šutne vrata, zatim se sjuri niza stepenice i otrča ka najbliţoj metro
stanici.

Stigavši u Bulonj, počela je da pada sitna kiša. Feliks podiţe

okovratnik na svojoj jakni. Samo jednom je bio kod Raise pa je tako
pogrešio pravac. Ljutit, vrati se nazad do jednog trga s pokislim
prodavcima kestena. Plave limene table s nazivima ulica bile su slabo
vidljive. Vlaga je obavijala ulične fenjere. Postojala je velika šansa da
ih je bila čitava grupa mladih Rusa koji su se zabavljali pijući. Nataša
ih je poznavala, ali izbegavala je da cunja s njima, radije birajući
prijatelje koje je upoznala s Feliksom. Nakon što je više od pola sata
lutao po pustom kvartu, on najzad prepozna uzanu zgradu od
crvene cigle u kojoj je stanovala Raisa. Kiša mu se slivala niz vrat,
kvasila naočare. Ograda na stepenicama lepila mu se za prste. Na
prvom spratu, on zalupa na vrata, potom dugo pritisnu na zvonce.
Raisa mu otvori, drţeći u rukama debelu mačku. Nosila je suknju
koja je otkrivala njena kvrgava kolena, crni dţemper, ciganske
minđuše. Imala je drečavi ruţ za usne. Bila je smešna.
„Probudićeš ceo kvart!" reče ona.
„Došao sam po Natašu!"
„Ne verujem da će hteti da se vrati s tobom."
„Otac ti nije ovde?"
„Šta se ja mešam!" raţesti se devojka. „Ti si običan prostak! Osim
toga, nisam te ni pozvala."
On je odgurnu i uđe u hodnik gde je svetlela jedna gola sijalica. Bilo
ih je desetak mladića i devojaka u salonu s navučenim zavesama.
Neki su sedeli na jastucima, podvijenih nogu. Ĉaše i pepeljare pune
opušaka stajale su po podu i na stolu. Gramofon je svirao nešto
folklorno. Dvoje-troje okrenulo se i pogledalo u njega, ali kako ga
nisu poznavali, nastaviše svoju konverzaciju na ruskom.
„Šta ti radiš ovde?" iznenadi se Nataša.
Dolazila je iz kuhinje, drţeći čašu u ruci. Oči su joj bile naduvene,
kosa zategnuta na potiljku parčetom tkanine, a košulja flekava na
grudima. Mačka skoči iz domaćičinih ruku i poče da se uvija oko
Natašine noge. Ona htede da se sagne da bi je pomazila, ali morade
da se pridrţi za zid kako bi zadrţala ravnoteţu.
„Brinuo sam", reče Feliks. „Došao sam da te traţim."
„Ne ţelim sada da se vratim. Lepo mi je ovde."
Izgledala je kao za vreme loših dana, namrgođena, nestalnog
pogleda. Iza njih odjeknu smeh. Ploča je bila izgrebana. Balalajke su
škripale, poput krede na školskoj tabli.
„Molim te, pođi sa mnom."
Ona se na trenutak zagleda u njega, kao da je pokušavala da pročita
njegove misli, zatim zavrte glavom.
„Ne mogu. Razgovaramo o vaţnim stvarima. Stvarima koje ti ne
razumeš", precizirala je, oholo. „Ovde smo nešto kao porodica.
Imamo mnogo zajedničkih tačaka. Oni znaju kako se osećam. Ne
moram čak ni da im objašnjavam. Predivno je sa ovakvim ljudima.
Oboţavam ih!"
„Nemaš šta da razgovaraš s Raisom i njenim prijateljima. Ti ih ne
voliš. Nikada ih nisi volela."
„Kako se usuđuješ da kaţeš tako nešto?" uvredi se ona, a onda
primače čašu svojim usnama.
Feliks ispruţi ruku kako bi joj je uzeo, ali ona ga spreči.
„Šta je to?" upita on nepoverljivo.
„Ne diraj!"
Ona je, izazivački, naiskap popi. Feliks se osećao napušteno. Bio je
to prvi put da vidi Natašu pijanu, i to mu se nije dopadalo. Bilo je
nečeg patetičnog u toj ţustroj devojci koja je odjednom bila samo
jadna, raščupana lutka. Ĉak joj se i glas bio promenio. Govorila je
isprekidano s naglašenim akcentima. Oči su joj caklile. Ţeleo je da je
uhvati za ramena i prodrma je kako bi je urazumio.
 „Hajde sada, Natoška. Nemaš više šta da traţiš ovde." „Više bih
rekao da si ti taj koji nema šta da traţi ovde", reče čovek koji se
pojavio na vratima.
Bio je Feliksove visine, ali imao je ramena drvoseče, lice pljosnato
kao da su ga udarili tiganjem po glavi kad se rodio. Bila je to
ogromna masa s plavim očima i telećim pogledom, koja je
nonšalantno palcem i kaţiprstom drţala cigaretu. Karikatura kretena,
pomisli Feliks suzdrţavajući se da ne zakoluta očima. Još mu je samo
on falio.
„Danas sam išla u ambasadu", reče Nataša. „Bilo nas je dosta. Tamo
sam i srela... Kako ono beše tvoje ime?" „Boris."
„Da, Borisa. Hajde, upoznajte se. Boris je Raisin rođak."
„Šta si traţila u sovjetskoj ambasadi?" prekide je Feliks.
„Traţila je informacije. Potrebno je neko vreme za dobijanje pasoša."
Feliks je poznavao sklonosti Raise i njenih prijatelja koji su se ţalili
na to kako im Francuska nije dala šansu, dok su njihove pogreške i
nevolje proizlazile naročito iz lenjosti i melanholije koje su uvek krive
za sve.
,,Je li to neka šala?" uzviknu Feliks, besan. „Šta pokušavaš, Nataša?
Šta hoćeš da pokaţeš?"
„Ţelim da upoznam svoje korene", reče ona, podiţući bradu. „Bilo
je i vreme, zar ne? Htela bih da saznam odakle potičem. To je moje
pravo. Pošto me sve vreme laţu, nemam više poverenja. Hoću da vi-
dim sopstvenim očima."
Štucavica joj prekide udisaj. Ona morade da dođe do daha.
„Nakon svega, moţda više ništa nije ostalo od Osolinovih u
Lenjingradu. Moţda je sve to koješta, sve te priče o našoj, toboţe
slavnoj prošlosti. Šta ja znam o tome? Sada sam kao sveti Toma,
moram da vidim da bih verovala."
„Tvoji koren i su ovde, u Parizu, gde si rođena. Ovde studiraš. Tvoji
prijatelji i tvoja porodica ţive ovde. Nemaš šta da traţiš u Sovjetskom
Savezu. Podsećam te daje tamo diktatura. Ova šala je predugo
trajala!"
„Zaista, ne poznajem te, ali postaješ mi sve dosadniji", izjavi mladi
čovek, povukavši i poslednji dim cigarete pre nego što ju je smrvio u
pepeljari. „Vreme je da se vratiš odakle si i došao."
 Boris mu nije persirao, i gledao gaje poluzatvorenih očiju, napuće-
nih usana. Odjednom, posesivnim gestom, on primače Natašu k sebi.
Ona se nade uz njegov torzo, vrata zarobljenog njegovim laktom.
Izgledala je ranjivo, potčinjeno, izgubljeno. Situacija je bila baš
onakva kakvu je Feliks mrzeo. Ona u kojoj nasilnik pokušava da
uspostavi svoj zakon. Rat. To što se taj mladić usudio da takne
Natašu, izluđivalo gaje.
„Pusti je!" naredi on, stisnutih zuba. „Pusti je odmah, ili ću ti razbiti
njušku!"
Uvek treba biti onaj koji zadaje prvi udarac, podseti ga odjednom daleki
glas njegovog oca. Iznenaditi protivnika. Boris grubo odgurnu Natašu.
Ona glavom udari o zid i vrisnu od bola. Feliks udari Rusa pesnicom.
Začu se pucketanje hrskavice. Krv poteče. Ne čekajući, on uhvati
Natašu za ruku i krenu ka vratima. Na stepenicama se opirala,
protestovala, ali Feliks, sa iskrivljenim naočarima, odlučno je izvede
na silu.
Savijena do zemlje, Nataša je povraćala. Feliks joj je jednom rukom
drţao kosu, a drugom je pridrţavao da ne padne napred.
„Hoću da umrem", zagrme ona, brišući usta nadlanicom.
„Biće ti još gore sutra kada se budeš probudila."
Ona se ispravi i uze maramicu koju joj je pruţao. Telo joj je ledio
hladan znoj.
„Ti kao da se raduješ zbog toga."
„Uopšte ne."
Feliks prekorno stisnu usne. Sveza svetlost praskozorja davala mu
je strog izraz. Stajao je uspravno, s rukama u dţepovima. Bilo joj je
jasno da se suzdrţavao da joj odrţi lekciju. Odjednom, ona se
nasmeši.
„Šta je?" upita on, začuđen.
„Kad si ga udario... Tvoj izraz lica... Izgledao si tako iznenađeno.
Feliks se opusti.
„Priznajem da sam bio zatečen. Nisam znao da tako boli kada
nekom razbiješ glavu", reče on smeteno, razmrdavajući svoju desnu
ruku.
Razmeniše jedan pogled, pa prasnuše u smeh. Iza crne rešetkaste
ograde, drveće parka Luksemburg podizalo je tamnu straţu.
Nekoliko ptica kreštalo je medu granama, dok je mesec stajao visoko
na nebu.
,,U svakom slučaju, Natoška, nadam se da ne misliš ozbiljno da
uzmeš pasoš za Rusiju."
Izgledao je toliko zabrinuto da ona nije imala srca da se šali. Slegla
je ramenima. Nastaviše da koračaju u pravcu kuće.
„Srela sam Raisu i Borisa koji su bili došli po svoja dokumenta. Za
petnaest dana isplovljavaju iz Marseja. Ţeleli su da me ubede da i ja
preduzmem neophodno za dobijanje papira, ali mene je bilo strah.
Nisam čak ni htela da uđem u ambasadu. Idiotski, zar ne? Posle sam
se ljutila na samu sebe. Otišla sam s Raisom kod nje. Kako njen otac
nije bio kod kuće, pozvala je svoje prijatelje. Boris me je tretirao kao
derište, tako da sam počela da pijem."

Feliks je u tišini uze za ruku. Kakav neotesanko, taj tip", zaključi

ona, zadrhtavsi.
On se nasmeši, radostan. Moţda su ga i boleli prsti ah bio je vrlo
ponosan na to što je presekao nepotrebnu diskusiju s glupakom,
tresnuvši ga jednim dobrim direktom. Zapamtiće ga dobro.
 Berlin, septembar 1946

N
edaleko od Branderburške kapije, Aksel Ajzenšaht iskoči iz
tramvaja. S rukama u dţepovima, on zviţdučući krenu
kroz masu učesnika crnog trţišta, među starice nalik na
ptice grabljivice, prstiju stisnutih na svojim kesama, i među mršave
muškarce u rasparenim odelima koji su toboţe bezbriţno šetali
unaokolo. Susretali su se u nekom čudnom baletu, načinivši po neki
gest kako bi pokazali svoju robu, otvorivši torbu da bi je odmah
potom i zatvorili. Šapatom, mrmljali su svoj šifrovani jezik: menja se
svilena haljina za šerpe, radio-aparat za šporet s ringlama, kalem
konca, maslac, krompir, igle, električni pribor, naočare, zubne
proteze... Trgovina pod vedrim nebom, vođena zaverenicima svih
starosnih dobi i različitog porekla koji su neprestano motrili na
pojavljivanje policajca. Crno trţište bilo je neophodno da bi preţiveli,
ali ništa manje kaţnjivo zatvorom. Iako je sa sobom nosio pozamašne
zalihe laki štrajka, Aksel nije oklevao. Tog dana, imao je vaţan
sastanak i nije smeo sebi da dozvoli da ga propusti.
Mesec dana ranije, bio je otišao u njihovu vilu u Grunevaldu.
Skriven iza drveća, nadzirao je kuću pošteđenu bombardovanja, kao
i dolaske i odlaske jednog američkog oficira i njegove supruge. Na
travi, dvoje dece preskakalo je konopac. Na prvom spratu, prozor
njegove sobe bio je otvoren, vetar je mrdao zavesu. Na ulazu,
parkiran dţip čekao je da odveze porodicu. Nekoliko trenutaka
kasnije, pojavila se kuvarica s cegerom u ruci. Spazivši Aksela, ona
vrisnu od sreće a onda ga čvrsto stisnu u zagrljaj. Osvrnuvši se oko
sebe, starica ga pusti da uđe u kuću.
Bajat miris cigare lebdeo je u radnoj sobi njegovog oca koji nikada
nije pušio, a oguljene fleke na zidu označavale su mesta gde su se na-
lazile gravure koje su predstavljale najlepše nemačke gradove.
Prikazi Drezdena i Kelna pre okupacije očigledno nisu bili po ukusu
novog stanara. Aksel je primetio fotografiju plave ţene pored
mastionice i nepoznatog podmetača. Do najsitnijih detalja, prostorija
je sada pripadala nekome drugom. Pa ipak, činilo mu se da je koţna
fotelja još uvek čuvala otisak korpulentnog tela njegovog oca. Da li je
on preţiveo? Odsustvo novosti gaje uznemiravalo, tim više što nije ni
znao šta treba da priţeljkuje. Da njegov otac nije moţda uhapšen? Da
li je očekivao da bude doveden pred sud? Bilo je uspostavljeno pet
kategorija u koje je svrstavan nemački narod. Kurt Ajzenšaht morao
je da pripadne jednoj od prve dve, kategoriji najodgovornijih krivaca
ili onoj koju su činili nacistički aktivisti. Bez imalo sumnje, osudiće ih
na deset godina prinudnog rada i oduzeće im svu imovinu koju
poseduju. Moţda je bolje da je mrtav? Kako da zamisli oca s
njegovim bledim pogledom, širokim ramenima, bez svog bogatstva,
svojih građanskih prava i zvaničnih funkcija, bez svoje imovine, svog
carstva izdavaštva i nekretnina? Kurt Ajzenšaht nije mogao da
postane slomljen čovek, jedan od onih uništenih koji lutaju gradom s
jedinom opsesijom da pronađu malo hrane, dovedeni do gladovanja
bonovima za obrok koji su im dozvoljavali samo trista grama hleba i
dvadeset grama mesa. Bilo je to neprilično.
Sa čudnim osećajem da je fantom pod sopstvenim krovom, Aksel se
popeo na prvi sprat. U kupatilu njegove majke, Amerikankini
kozmetički proizvodi nizali su se na policama. Svileni penjoar boje
slonove kosti. U istom hodniku, kolebao se pre nego što je otvorio
vrata svoje sobe. Igračke su bile razbacane po podu. Njegov krevet
bio je pome-ren do zida, a na mestu gde je bila polica s knjigama sada
je stajao još jedan krevet. Njegova kolekcija vojnika bila je nestala.
Obuzet bolom, on se okrenuo.
Vrativši se u radnu sobu, pogled mu je zastao na plakaru u kojem se
nalazio servis od porcelana iz Majsena. Dok mu je srce jako lupalo,
on uze stare novine i zamota šoljice za kafu u njih, koje zatim stavi u
svoje dţepove. Isto je učinio i s nekoliko figurica iz vitrine u salonu.
Sumnjao je da će ih Amerikanci brojati kada se budu vratili, pa je
izabrao i orkestar od majmunčića koji se nalazio iza polica. Bio je
svestan svog rizika. Iako je kolekcija pripadala njegovom dedi po
majci, mogao je da bude optuţen za krađu i bačen u zatvor, ali Aksel
je znao da iskoristi svoju šansu. Prilika poput ove bila je jedinstvena,
jer se neće uskoro ponoviti. Ne samo daje njegovo prisustvo u
oduzetoj kući bilo striktno zabranjeno, i bilo je pravo čudo što se
mogao u njoj potpuno slobodno prošetati, već će i kuvarica sigurno
biti zaprepašćena kada bude otkrila njegov lopovluk. Pre nego što je
odlazio, ona mu je tutnula ostatke od doručka. Isplatilo se. Sada će
konačno imati interesantnu robu za prodaju, a bio je naumio da
porcelan iz 18. veka lako ali kvalitetno unovči.
Duboko zamišljen, on izvrnu jednu hrpu smeća, ali odjednom se
sledi. Grupa dečaka od oko desetak godina stajala je medu
ruševinama. Imali su mršave noge, košulje neodređenih boja.
Njihove plave kose bile su pobelele od prašine, što im je davalo
neobičan izgled staraca u kratkim pantalonama. Iako su bili samo
kost i koţa, njihovi iskeţeni osmesi nisu ostavljali nimalo mesta
sumnji u njihove namere. Najmlađi, bosonog, češao se po stomaku.
Sigurno je bio zaraţen vaškama. Vođa bande, koji je bio za glavu viši
od ostalih, prsio se ţvaćući ţvaku. Ne miriše na dobro, pomisli Aksel, i
telom mu prođe talas adrenalina. Ne čekajući, on se baci u beg. Uz
povike, čopor potrča za njim.
Aksel je brzo trčao, ali znao je da mu je snaga ograničena.
Iscrpljivali su ga slaba ishrana i hronični umor. Srećom, ni njegov
protivnik nije bio ništa bolji. I jedni i drugi imali su nalete energije, ali
ne i izdrţljivost. Iako su mu mišići goreli, on pokuša da ubrza.
Sigurno neće dozvoliti da bude opljačkan! Ne danas! Takođe je znao
da se oni ne bi dvoumili da ga ubiju. Berlin je bio postao prestonica
zločina, toliko da su Saveznici bili primorani da ponovo naoruţaju
nemačke policajce.
On skrenu u jednu ulicu iz koje su izvirivale cevi od odţaka. Da se
uputio u senovite jame koje je naglašavala oštra popodnevna sve-
tlost, našao bi jazbine Berlinaca, s nameštajem od trulih dasaka,
vojničkim ćebadima, jadnim posuđem koje je bilo nalik kutijama od
ručnih bombi pretvorenim u bokale za mleko. Dovitljiva beda. Grad
ruina. Svet sa svojim sopstvenim zakonima, gde su kao gospodari
vladali de-čaci lutalice i ubice koji su ga jurili. Uţarenih obraza, Aksel
se uputi preko jednog zida od šljunka i otpadaka. Kamenčići mu
oguliše ruke i raspadoše se pod njegovim nogama. On se zatetura,
zamalo izgubi ravnoteţu. Preskočivši na drugu stranu, začu
zadihanost svojih napadača koji su se i sami bili ustremili na
breţuljak. On skrenu udesno, praveći se da se vraća unazad. Jedan
od dečaka, stojeći na uzvišenju, vrisnu od iznenađenja i pokaza
prstom na njega. Samo, nasuprot onom što se moglo pomisliti, Aksel
nije trčao napamet. On se uvuče u jedan ulaz. Njegovi brzi koraci
odzvanjali su pod svodom. Odjednom, skrenuvši na jednom uglu, on
se zatetura. Prođe nekim hodnikom, odgurnu jedna vrata, zatim
izađe u još jedan hodnik odakle je vodilo više izlaza, a onda se uputi
u novu ulicu. Poslednje račvanje definitivno ga odvoji od njegovih
gonioca. Iscrpljen, sa crnim tačkama pred očima, on spusti ruke na
kolena kako bi došao do daha.
Pojedini kvartovi Berlina za njega više nisu imali tajne. Poznavao je
grobnice njihovih zgrada, lavirinte neverovatnih uličica. Što su ţene,
marljive kao mravi, više raskrčavale otpad, to je Aksel sve više
otkrivao nove tajanstvene prolaze. Grad je, u njegovim očima, bio
počeo da do-bija svoj oblik. Bilo je to neumoljivo mutiranje,
usklađeno s rušenjem oronulih građevina koje je dizalo oblake
prašine i gutalo nove ţrtve. Mutiranje koje gaje fasciniralo i
inspirisalo u njemu viziju jednog novog naselja, s drugačijim
pozorišnim dekorom.
U biblioteci, udubljivao se u literaturu o arhitekturi i urbanizmu,
koja je opisivala planove grada iz vremena kada je on postao
prestonica Pruske. Proučavao je barokne radove Andreasa Šlitera,
slavljenje Šinkelove vitalnosti. Nasuprot tome, police posvećene
Albertu Speru i njegovom snu o germanskoj metropoli bile su
prazne. Već skoro godinu dana, omiljeni Hitlerov arhitekta
odgovarao je pred sudom u Nirnbergu a njegovi faraonski projekti
nisu više bili u modi.
U početku, Aksela je morila ta kataklizma. Uvređen ruţnoćom ha-
osa, on koji je oduvek imao neki osećaj za estetiku, vraćao bi se
bespomoćan sa svojih izleta i legao s jakim migrenama. Sada je
nazirao jedan zračak nade. Iz tog nereda, ţeleo je da stvori neku
koherenciju. Ţeleo je da nauči da gradi. Da vraća u ţivot. Podsvesno,
bio je pronašao svoj put, ali tu tajnu čuvao je u svom srcu, kao da je
pomisao na tu budućnost bila suviše smela za jednog mladog Nemca,
kao da je, na neki način, činio greh prema duhu koji okupatori nisu
tolerisali.
On nastavi svojim putem i bez prepreka stiţe na svoje odredište.
Povinova se ritualu koji je podrazumevao kucanje na vrata preciznim
ritmom, i uđe u podrum koji su čuvala dva nema kerbera. „Dobar
dan, her Grubner", reče on.
 „Vidi, vidi, mladi Ajzenšaht. Šta nam te dobro dovodi danas?"
Sa cigaretom u ustima, Grubner je ponosno sedeo za stolom od
mahagonijevog drveta, na kojem je jedna petrolejska lampa gorela
ţućkastom svetlošću. Na zglobu je nosio svajcarski sat sa zlatnom
narukvicom, jedno od obeleţja koje je označavalo najuspešnije pre
prodavce. Bivši šef naselja, koji je za vreme nacista nadgledao grupic
kuća medu kojima i onu Kurta Ajzenšahta, bio je mršav, nervozan,
pogledom ispod teških kapaka. Vladao je carstvom gajbi i sanduka.
Si vomaslinaste uniforme sa odšivenim obeleţjima visile su sa
čiviluka, št je stvaralo utisak neke preteče atmosfere. Jedna kutija
prepuna najlo čarapa. Flaše skoča stajale su uz palmolajv sapune i
Vermahtov pribo za jelo, kašike, viljuške i čaše poredane kao u
restoranu.
„Izbeglice sa istoka su veoma zahtevne", reče Grubner prateći Akse-
lov pogled. „Dosta im je više da jedu rukama. A ti, šta hoćeš?
Kupuješ ili prodaješ?"
Aksel zavuče ruku u unutrašnji dţep svog kaputa, onaj koji je bio
prišio od parčeta stare tkanine. Zatim spusti novinsku hartiju na sto i
odmota je drhtavim rukama. A šta ako je smrskao porcelan u onoj
svojoj ludoj trci? Hvala dragom bogu, šoljica i tacna bile su
netaknute!
Ravnodušnog izraza lica, Grubner ih je razgledao okrećući ih svo-
jim rukama sa crnim noktima. Gledajući kako prljave ručerde diraju
omiljen servis njegove majke, Aksel oseti napad besa. Marijeti bi se
smučilo pred ovim tuţnim prizorom, ali on joj nije spominjao ništa u
vezi sa ulaskom u kuću. Bio je to njegov način da je zaštiti. Zašto da
joj pričinjava patnju? Ionako, ona je sve više volela da se otisne u neki
svet, u kojem su samo lepe uspomene bile dopuštene. Drţala je duge
nostalgične govore, koji su njemu i Klarisi bili dosadni, ali koje su
slušali da bi ih pustila na miru, ali i zato što se nisu usuđivali da joj
kaţu da ućuti. Ushićenim glasom, opisivala je mondenske večeri,
plesne čajanke u Adlonu, egzotične koktele, kupanja u Vanseu,
šarmantne muškarce i haljine visoke mode, putovanja Rivijerom. „To
je kao prisustvovanje nekom privatnom prikazivanju filma" šalila se
Klarisa, dok se Aksel mrštio. Dok se prisećala svojih sjajnih
uspomena, njegova majka delovala je još jadnije, sa svojom
nakostrešenom kosom, posivelim tenom i deformisanim dţemperom.
Nije to bila ona koju je silno oboţavao kao mali. Marijeta je bila samo
jedna bolesna ţena, čija su ga trabunjanja izluđivala i mučila.
„Koliko traţiš za ovo?" upita njegov sagovornik. „Znam tipa koji je
zainteresovan za ovakve igračkice. Amerikanci oboţavaju da se za
malu cenu snabdeju parčetom iz lepog vremena nekadašnje
Nemačke."
„Trebaju mi lekovi za majku i crveno meso. I par cipela. Moje se
raspadaju."
„Samo to?" reče čovek, začkiljivši u njega.
„Ovo je original Majsen. U savršenom stanju."
„Moguće je. Ja nisam ekspert. Ali nisi jedini na trţištu, mali. A i
jedna šolja, to nije servis."
„Moţda mogu da pronađem ostale", suvo odgovori Aksel, trudeći
se da sakrije prezir.
Ĉovek je bio okoreli nacista. Odgovorni za iskorenjivanje nacizma
mora da su se najeţili od njegovih odgovora u upitniku, fragebogen*,
mada je verovatno lagao odgovarajući na pitanja. Sigurno je već bio
nabavio jedan uredan i ispravan Perzilšajn, u slučaju da nekada
poţeli zvanično da radi, što njemu još nije padalo na pamet.
Napredovao je. Iako su vlasti bile zvanično objavile da se svim
silama bore protiv crnog trţišta i da su pojedini prosjaci završili na
konopcu, her Grubner delovao je siguran u svoju budućnost.
Verovatno je u pravu, pomisli Aksel, s gorčinom. Ta vrsta ljudi
neprestano se obnavlja. U sovjetskom sektoru, pojedini šefovi naselja
izvodili su gotovo neverovatno skretanje od nacionalsocijalizma u
komunizam. Konačno, zar se od njih nije traţilo upravo to?
Nadgledati i prijaviti svog komšiju u slučaju i najmanje sumnje. Nove
sovjetske gazde nisu sumnjale u kvalitet efikasnosti i ozbiljnosti
bivših Gestapovih doušnika.
Ĉovek ustade i poče da traţi po kutijama s lekovima. „Dobro, daću
ti lekove za dva meseca lečenja za tvoju majku. Moţeš da dobiješ i
kutiju s hranom koja je upravo stigla iz Amerike", dodade pokazujući

_________________________
* Na nemačkom - anketa.
na paket na kojem je bila ispisana reč CARE*. „Ali meso ne dolazi u
obzir za jednu solju. Što se tiče cipela, moraćeš ponovo da navratiš,
mali moj. Dobro znaš da nam toga najviše nedostaje. To je stvarno
sramota! Svi ti bosonogi klinci! Zaista!" reče on vrteći glavom,
toboţe raţalošćen.
Kada Aksel iz svog dţepa izvadi cigarete i poče polako da ih broji,
Grubner podiţe jednu obrvu. Ne rekavši ništa, on ode do dna po-
druma odakle izvuče par dubokih vojničkih cipela. Akselu srce
poskoči u grudima. Stvarno su mu bile potrebne, ali to je bila roba
koja se najteţe dobijala. Pogledavši nekoliko laki štrajk cigareta
poredanih na stolu, Grubner kucnu jednim prstom o mahagoni.
Računica nije bila dobra. Nevoljno, Aksel dodade još dvadesetak.
Ĉovek se nasmeši.
„Obrati paţnju kada se budeš vraćao kući", ironično reče. „Agresije
su sve učestalije u kvartu. Neverovatno, došlo je neko opasno
vreme!"
Raspoređujući svoju kupovinu u dţepove, Aksel se zapita da li je
Grubner moţda imao svoju bandu malih lopova. Nitkov je bio
sposoban za to. On navuče svoje nove cipele, opsovavši kako će mu
napraviti plikove jer su mu bile prevelike. Stare stavi pod mišku; već
će ih nekako iskoristiti. Nakon što je, promrmljavši, pozdravio
Grubnera, on se pope stepenicama čija su gazištima bila skroz
oronula. Napolju, on se osvrnu oko sebe, kako bi se uverio u to da ga
niko ne posmatra, zatim se brzim korakom udalji.
Kada se začu kucanje na vratima, Maks baci pogled u ogledalo i od-
mah zaţali zbog toga. Ako očekuje dolazak Lin Nikolson, to ne treba
da znači da mora da se ponaša kao tinejdţer. Nekoliko dana ranije,
našli su se u klubu u Kurfurstendamu. U polutami podruma,
posmatrao je njene neţne ruke sa crvenim noktima, liniju njenih
ramena, njen profil okrenut ka bini na kojoj su svirali muzičari.
Haljina, ispod koje su se" nazirale njene grudi, obavijala joj je bokove.
Haljina zavodnice, dok se ona drţala tako uspravno i delovala tako
smerno. Bio je zbunjen ugledavši je bez uniforme. „Moja misija se
završava", objasnila mu je, a on se osetio nekako smeteno.
______________________
* Savez dobrotvornih društava SAD.
 Berlin bez Lin? Izbegao je da joj postavi indiskretna pitanja.
Nasuprot onima koji su mislili o budućnosti, Maks je ţiveo od danas
do sutra. Nije imao snage da gleda dalje. Sa svetlom koţom i plavom,
talasastom kosom, izgledala mu je sjajno. Kako poreći daje bila lepa?
Poţeljna? Retko su se viđali, ali redovno. Maks je voleo da odlazi kod
jedne pruske aristokratkinje koja je svake nedelje pravila prijeme.
Kod stare princeze ţurili su zapadni reporteri i oficiri koji su donosili
vino, viski, kobasice, konzerve sardina... Lin je tamo redovno
odlazila. Postajala bi britka i oči bi joj zasijale kada bi im se pogledi
sreli.
Skidajući svoju uniformu, bila je spustila oruţje. Nisu mnogo raz-
govarali. Linin pogled, njene usne koje mu dotiču lice bili su dovoljni.
Njeno telo bilo je meko i lagano u njegovom naručju dok su plesali.
Bio je zatvorio oči. Lagani parfem podizao se iz njene kose, njenog
potiljka. Izgledala je tako odvaţno. Moţda je upravo to njeno
spokojstvo i bilo ono što je pobedilo Maksova poslednja kolebanja. I
podse-ćanje na jedan odlazak. Onih koji neguju samoću. Te noći,
postali su ljubavnici. Otada, kad bi pomislio na nju, primetio je da je
imao ţelju da se osmehne.
On ode da otvori.
„Dobar dan, čika Makse!"
Sa šeširom navučenim na čelo, neznanac je nosio tamno odelo.
Ĉudno, ali Maks pomisli kako već dugo nije bio video svilenu
kravatu svezanu s toliko ukusa. Uprkos svojim mladalačkim crtama,
stranac je posedovao eleganciju zrelog čoveka. Maks bi toliko
nepristojan da ga odmeri sve do njegovih savršeno izglancanih
cipela.
„Ne prepoznaješ me?" zabrinu se mladić a osmeh mu se odjedanput
sledi.
„Felikse?" reče Maks, zapanjen. „Jesi li to zaista ti? Nije moguće!"
Ne ostavljajući mu vremena da odgovori, on ga zgrabi i stisnu u
zagrljaj.
„Kakva sreća što te ponovo vidim! Izvoli, uđi. Ne mogu da
verujem. Spusti kofere. Sedi. Kako si? Izgledaš odlično. Kako si
porastao! Neverovatno! Ĉitav čovek, ne mogu da dođem sebi. Baš
glupo, zar ne? Nećeš valjda ceo ţivot ostati dete, ali prošlo je toliko
vremena otkad smo se poslednji put videli. A mala Lili? Vidim, nije s
tobom. Ma kog đavola ti traţiš u Berlinu?"
On zastade, bez daha, zatim prasnu u smeh videvši Feliksovu
zbunjenost.
„Izvini, ali veoma sam iznenađen."
Feliks skide šešir, provuče ruku kroz kosu i pogleda oko sebe.
Sudeći po njegovom odobravajućem stavu, Feliks je izgledao
zadovoljno videvši da Maks ţivi u pristojnim uslovima.
„Nisam više mogao da izdrţim u Parizu. Nije bilo lako doneti
odluku, ali sada kada sam ovde, ubeđen sam u to da sam ispravno
postupio."
Maks iznese dve čaše i flašu viskija.
„Ovo je sve što mogu da ti ponudim. Popićeš sa mnom?"
„Naravno."
Feliks nije zamerao Maksu fon Pasauu što ga je tako gutao
pogledom. Na njegovom mestu, bio bi jednako radoznao. Svi oni
Nemci koji su se vraćali iz inostranstva prolazili su isti taj podrobni
test, kao da je trebalo uveriti se u to da izvan granica zaista postoji
neki drugi svet.
Zagledali su u njihovu odeću, njihovo drţanje, njihove pokrete.
Upijali su svaku njihovu reč. Posebno je to bilo izraţeno u Berlinu,
tom ostrvu u srcu sovjetske zone. Na moţda malo upadljiviji način
nego u drugim delovima Nemačke, ovde se svako odavao svojom
garderobom i svojim drţanjem. Feliks je znao da je hodao uspravno,
ispravljenih ramena, daje gledao pravo napred. Takode je znao da su
mu pojedini zamerali na toj gordosti.
„Zaista sam srećan što te vidim, Felikse", reče Maks, ganut,
podiţući čašu.
Feliks otpi gutljaj viskija i zakašlja se. Još uvek nije bio navikao na
ţestoka pića, stoje uvek zabavljalo Natašu koja ga je nemilosrdno
zadirkivala. „Kako si uspeo da se vratiš?"
„Sa svojim nemačkim pasošem od pre rata. Crveni pečat slova ,,J"
od Jevrejin, olakšao mi je neke provere na granici", reče on, ogorčen.
„Putovanje vozom bilo je posebna priča. Sovjetski vojnici zauzimali
su poluprazne kupee, dok smo mi Nemci leţali po krovovima.
Morali smo da se saginjemo kad bismo prolazili kroz tunele. Bilo mi
je čudno kad sam video stanične natpise na ćirilici."
Njegovo lice postade ozbiljno, i zagleda se u čašu koju okrenu
među prstima.
„Došao sam da bi nam vratili našu imovinu, čika Makse. Našu vilu
su zauzeli Amerikanci. Zasada, ne očekujem ništa. Ali što se tiče kuće
'Lindner', stvari su drugačije. Preduzeo sam neke korake. U
Gemajnde, odgovorni za jevrejska pitanja traţili su mi da dokaţem
svoj identitet i popunim brdo papira. Raspitao sam se i u vezi s
bankovnim računima koji su 1938. blokirani. U policiji su mi izdali
nova lična dokumenta. Sluţbenici su me srdačno primili. Bio sam
iznenađen. Da su mi pre nekoliko godina rekli da ću i sam ići kod tih
ljudi", zajedljivo reče. „Sada, treba čekati zakon o restituciji nemačke
imovine."
Maks obori pogled. Godine 1938. Feliksova majka se vratila sva
uzrujana sa sastanka s nacistima. Sara im je iznela da je kuću
'Lindner' za smešnu sumu kupio Kurt Ajzenšaht. Maks je mislio da
će umreti od stida. Njegov zet. Jedna mrcina.
„Plašim se da ipak treba biti dosta strpljiv", uzdahnu on. „Neke
stvari idu veoma sporo, znaš. Od rata, vreme je dobilo neku novu
dimenziju."
„Ne ţuri mi se. Dok čekam, upisao sam se na fakultet. Ali pravda
treba da bude zadovoljena."
Feliks izvadi jedan papir iz dţepa i baci ga na sto, kao da mu je
opekao ruku. Nacistički finansijski biro paţljivo je prebrojao
nameštaj, slike, knjige, srebrnariju, porcelan, prekrivače, klavir i nakit
iz vile Lindner u Grunevaldu, koji su 1942. stavljeni na aukciju.
Mogle su se videti apsurdne cene po kojima su ti komadi bili prodati,
kao i imena i adrese srećnih kupaca koji su iskoristili povoljnu
priliku. Frau Stajnholc, iz Andreaštrase 25, dobila je kuću za lutke po
ceni od trideset rajhmaraka. Maks oseti gorak ukus u ustima.
„Sumnjam da ću išta od toga moći da vratim", odsečno reče Feliks.
,,U stvari, ne znam ni da li ţelim da pokušam. Ipak, bakin klavir..."
On napravi jedan pokret rukama, kao da je uzaludno pokušavao da
obuhvati protezanje jedne drame koja ga je prevazilazila.
 „Kuća 'Lindner' pripada nama, meni i Lili", odlučno je nastavio. „Mi
smo poslednji naslednici. Ona je bila besna što sam odlučio da se
vratim. Ipak, po meni, to mi je obaveza. A ti, čika Makse, da li me ti
razumeš?"
Odjednom, Feliks je bio izgubio svoju odlučnost. Maks ponovo
ugleda na njemu onaj zabrinuti izraz uplašenog dečaka. On shvati da
Feliks misli na svoju majku, na svog dedu takođe, čoveka kojeg je
Maks beskrajno poštovao. Napregnuto telo, raširene šake na stolu,
odavali su ţestinu, iskrenost Feliksa Seligsona. Pokušavao je da učini
ispravno, da uvede red u haos koji je bio nametnut njegovom
bivstvovanju. Dok se u njegovim godinama Maks borio da se dokaţe
izvan zagušujućih okova svoje porodice, gledao je ovog mladića koji
je traţio svoje nasledstvo. Feliks je traţio da ponese svu odgovornost
za prošlost koja je zahvatala najlepši period Berlina. Bio je
inteligentan. Shvatao je koliko će put biti dug. Još uvek je tako mlad,
pomisli Maks, nemoćan, suzdrţavajući se da ga posavetuje da sve
napusti, ode negde daleko, veoma daleko i započne novi ţivot. Šta se
moglo očekivati od tuţnog pozor išta njihovog grada? On spusti
ruku na Feliksovu nadlakticu i primeti da on drhti.
„Pošto je to ono što ţeliš, podrţaću te u tvojim nastojanjima. Uči-
niću sve što bude u mojoj moći kako bih ti pomogao. Ali gde
stanuješ? Gotovo je nemoguće pronaći stan u Berlinu."
„Imao sam sreće. Kada sam se raspitivao o našoj kući, Amerikanci
su obavestili pukovnika Vrajta o tome koji je pristao da mi daju jednu
od nekadašnjih soba za poslugu. Pretpostavljam da ih je ganula moja
priča" reče on, slegnuvši ramenima. „Daju mi i hranu, što nije malo.
Ni u Parizu stanje nije baš sjajno, ali ovo ovde... Ovo je uţasno."
„Dobro. Inače bih te pozvao da stanuješ kod mene, iako nema toliko
mesta kao u mom ranijem stanu."
Feliks ustade. Bujica emocija stezala mu je grlo, ali nije ţeleo da
posustane pred Maksom fon Pasauom. On zari nokte u svoje
dlanove. Morao je da nauči da se kontroliše, inače će mu ţivot biti
nemoguć.
„Ĉesto se sećam, čika Makse. Poslednjih trenutaka kod tebe, s
mamom i Dalijom. Pomučio si se da bi nas primio. Bili smo tvoji
gosti, kao da smo dolazili u posetu iz neke daleke zemlje. Visoke
zvanice, ne obični nesrećnici koji više nisu imali krov nad glavom",
suvo reče, dok mu se pogled na trenutak negde gubio. „Tada ti se
nisam zahvalio", do-dade neţnijim tonom.
Ganut, Maks obori glavu. Steţe ga nešto u grudima. Previše
uspomena. Previše silnih nedostajanja. Obuze ga jeza. „Samo da me
je Sara poslušala..."
„Nikada ne bi ostavila tatu. Nije mogla da zna šta će se dogoditi. Ti
i Ferdinand Havel ste je ubedili da nas pošalje u Francusku. Znam da
je to za nju bilo veoma bolno."
Feliks je bio prebledeo. Seo je, primakao čašu usnama i ispio je
naiskap.
„Moram da ţivim s tim svaki dan."
„Ali zar nije još gori uţas vratiti se u Berlin?"
Feliks se zagleda u mračno lice onoga koji je bio najbolji prijatelj
njegove majke. Maks fon Pasau bio je previše mršav za svoju visinu,
što mu je davalo neki ranjiv izgled, ali i dalje je posedovao onu
nekadašnju magičnu silu. Znao je da je mogao da ima poverenja u
tog čoveka, kao u Kseniju Osolin. Bio je to poklon čiju je vrednost
znao da ceni. Samo to poverenje moţe mu pomoći da ponovo izgradi
jedan uništeni ţivot.
„Gde god da odem, šta god da radim, zauvek će mi nedostajati
jedan deo mene. Ako već patim, onda je bolje da sam na svome."
,,U zemlji mučitelja?"
,,U zemlji mojih predaka", odgovori Feliks.
Tada Maks shvati da je Feliks Seligson jedno posebno biće, jedan od
onih ljudi koji svojim duhom, talentom, veličinom svoje duše obeleţe
epohu, i oseti poštovanje i poniznost.
Neko pokuca na vrata. Feliks skoči. Njegova stolica pade uz prasak.
Videvši Maksovu iznenađenost, on se oseti ljutito i pogođeno. Bilo je
čudno, ali nije uspevao da kontroliše svoje reakcije. Otkako se vratio,
shvatio je posledice traume koja je obeleţila godine zebnje provedene
u Berlinu pre rata. Izgledalo je da su automatizmi bili duboko zašli u
njegovu koţu. Prve noći u kući, nije bio ni oka sklopio. Protestovanje
cevi za toplu vodu ili škripanje daske u parketu izazivalo je neki
iracionalan strah. Prisustvo stranaca nije pomoglo da se odagnaju
fantomi. Ono je za njega bilo kao upad, napad na buljuk njegovih
uspomena, mada je sve vreme bio zahvalan američkom pukovniku
što mu je dozvolio da spava pod sopstvenim krovom. Iako je
pokušavao da se kontroliše, Feliks se konstantno osećao kao u nekoj
zasedi. Zbunjen, on podiţe stolicu i paţljivo je vrati na svoje mesto.
„Jedna prijateljica", promrmlja Maks odlazeći da otvori vrata.
„Smetam li? Imate posetu", reče jedna plava ţena, u britanskoj
uniformi.
Feliks se zapita koja je njena uloga u okupacionim snagama u
Berlinu. Toliko različitih uniformi moglo se videti na ulicama
glavnog grada, ali britanski kontigent bio je pet puta veći od
američkog. Berlinci su se tiho ţalili jedni drugima kako ih Englezi
tretiraju snishodljivo, kao da su bili njihova kolonija.
„Lin, izvoli uđi. Ovo je Feliks Seligson, sin moje prijateljice Sare.
Upravo je stigao iz Pariza."
Imala je spokojan, paţljiv pogled.
„Ţao mi je zbog vaše porodice."
„Lin mi je pomogla da dođem do informacija", objasni Maks. „Nije
bilo lako doći do proverenih podataka. Rusi, razumeš."
„Uglavnom su tajanstveni. Da ne kaţem hermetički zatvoreni.
Učinila sam sve što sam mogla."
Maks i ta ţena delovali su kao da se pribojavaju njegove reakcije.
Feliks je stajao kao ukopan. Obuzimao gaje neki duboki umor. Ipak,
moraće da se navikne na te poglede, na taj teški, lepljivi pritisak. Bila
je to cena povratka u rođeni grad: gledati ponoru u lice, svakog
trenutka, pri svakom susretu.
„Hvala što ste nam pomogli da saznamo istinu. Nema ništa gore od
neizvesnosti."
Feliks primeti poglede koji razmeniše Maks i ta neznanka. Jedan od
onih pogleda koji razmenjuju oni kojima nisu potrebne reči.
Odjednom, oseti se kao višak. Njegove misli odleteše ka Nataši koja
mu je bila priznala istinu. Začudo, nije bio iznenađen saznavši da je
ona kćerka Maksa fon Pasaua. Setio se para koji su činili Ksenija
Osolin i Gabrijel Vodoje. Nikakve inspiracije. Nimalo vitalnosti. Dve
duše od mrtve ilovače. Izgledalo je prirodno da se jedna Ksenija
Fjodorovna Osolin mogla pronaći samo sa čovekom poput Maksa fon
Pasaua. Ranije, Feliks je posmatrao svoje roditelje. Ţar i umetnički
talenat njegove majke udisali su snagu i ponos njegovom ocu, čiji su
blistavi akademski duh i jedna povučenija narav, s druge strane,
smirivali njegovu suprugu. Feliks nije mogao da zamisli drugačiji
ţivot s nekom ţenom. Brutalan upad smrti u njegovo detinjstvo
ubedio ga je u to da se ne srne traćiti ţivot pored nekoga s kim se ne
deli isti elan. Maks i Ksenija zajedno, bila je to očiglednost. Takođe
Nataša i on, moţda, bilo je suviše rano da se zna, ali svaki dan mislio
je na nju.
„Neću vas više ometati", reče on, osećajući nelagodnost. „Drago mi
je što sam te pronašao, čika Makse."
„Već ideš?"
Feliks pogleda u ravnodušno lice mlade Engleskinje koja nije bila
mnogo starija od njega. Stajala je po strani. Ipak, njeno prisustvo u
prostoriji bilo je neizbeţno. Da li je ona znala da jedna ţena u Parizu
voli ovog čoveka? Prvi put, on oseti zaštitnički zanos prema tetka
Kseniji. Uloge su bile zamenjene. Zbog ove strankinje, previše lepe i
tihe da ne bi bila pretnja, osećao se nelagodno. On oseti ubod srdţbe.
Zašto se Maks zavarava? Zašto traci dragoceno vreme? Trebao je
Kseniji Osolin. Nataši, naročito. Svojoj kćerki. Ona ga je sada
podsećala na slepog miša koji se namerio na suviše jaku svetlost, na
iluziju sunca. Nije više nikoga slušala, izostajala je s predavanja da bi
gluvarila s lakoumnim dangubama, s prezrenjem se obraćala svojoj
majci. Njen sjaj nije se više rađao iz onog njenog entuzijazma koji ju je
činio tako privlačnom, već iz nekog pritajenog besa koji nije mogla da
nadjača. Bila je postala namrštena, kapriciozna. Feliks oseti nemir,
sastavljen od gneva, razočaranja i straha.
„Kada sam odlazio iz Pariza, tetka Ksenija se upravo bila porodila",
reče on, provokativnim tonom. „Majka i dete su dobro. Nataša sada
ima malog brata."
Zatim, on klimnu glavom da bi ih pozdravio, a onda izađe iz stana.
Na kraju koncerta, aplauz trgnu Maksa iz neke čudne letargije. Šef
orkestra dade znak muzičarima da ustanu pre nego se više puta
naklone publici lupkajući petama. Kao marionete, pomisli Maks, loše
raspoloţen. Sala mu se učini jadno, s lusterima u kojima je sijala po
neka usamljena sijalica, sa oguljenim foteljama čiji su nasloni od pliša
već bili pohabani, s mirisom kuvanog krompira koji je vladao u
garderobi. Pa ipak, Berlinke su bile elegantne. Neke su čak nosile i
duge haljine. Prva krzna bila su izvučena iz ormara. To nameće i
pitanje odakle ih nabavljaju, opet pomisli on.
On pode za Lin koja ode u foaje. Masa je bila uţurbana u hodnicima
i na velikim stepenicama. Diskretno je slušao komentare ljubitelja
muzike. Da su ga pitali za utiske, ne bi bio sposoban da navede
program večeri.
„Niste aplaudirali? Ne volite Ĉajkovskog? Pazite, to se moţe
protumačiti kao uvreda upućena našoj lepoj otadţbini."
Naslonjen na jedan zid, Igor Kunjin se zabavljao posmatrajući ga.
Svetlost se odbijala o njegove epolete i odlikovanja. Maks se nasmeši.
Nije se iznenadio što ga vidi. Kunjin je imao značajnu ulogu u
promo-visanju sovjetske ţigosane kulture. On mu priđe.
„To je bio Ĉajkovski? Nisam ni obraćao paţnju."
„Zabrinjavate me, Makse", reče on zadirkujući ga. „Jednom
kultivisanom čoveku kao što ste vi dopao bi se spektakl ovog
kvaliteta."
„Provodimo vreme u koncertnim dvoranama, u pozorištu i bio-
skopu", progunđa on. „Ponekad mislim da bi bilo bolje da sam ostao
kući uz neku dobru knjigu."
„Pritiska vas samoća, moţda... Osim ako se ne varam", dodade Igor
pogledavši Lininu siluetu. „Preneli su mi da ste često zajedno."
„Da li sam pod prismotrom?" upita Maks, pogođen.
„Vi ne. Ona da."
„Lin? Ali zašto?"
„Sporazum Robertson-Malinin, to vam ništa ne govori? Potpisan je
pre nekoliko dana. On dozvoljava razmenu povezanih misija kako bi
se unapredila dobra saradnja između okupacionih vlasti naših
zemalja. Lin Nikolson naslediće jednog od britanskih oficira. Mi još
uvek nismo podelili propusnice za kretanje u našoj zoni.
Zainteresovani smo, dakle, za nju."
„Pitao sam se zašto je ponovo u uniformi" prošaputa Maks. „Znači,
ona ostaje u Berlinu." „To vam se dopada?" Maks slegnu ramenima.
„Ona je jedna hrabra mlada ţena. Jedinstvena." „Loše laţete, Makse."
„Indiskretni ste, Igore."
 „Ne zamerite mi. Večeras se poslednji put vidimo. Pozvan sam
nazad u Lenjingrad. Znajući običaje svoje zemlje, sumnjam da ću se
više vratiti."
Maks zastade, iznenađen. Kunjinovo lice sa energičnim crtama bilo
je zatvoreno, pogled ugašen. Maks se priseti jakih Igorovih ruku koje
su ga nosile preko centralnog trga Zaksenhauzena. Otada, videli su
se više puta, tokom njegovih primanja, gde su nemački civili, oprani
od svake sumnje, mogli da se susreću sa Saveznicima. Tako su
proveli jedno dugo veče u Adlonu, nakon Maksovog oslobođenja, da
bi zajedno popili flašu votke koju je Igor bio doneo i skoro sve sam i
popio. Rođeno je jedno spontano prijateljstvo, čija iskrenost ih je
obojicu iznenadila.
„Zao mi je što odlazite. Mnogo vam dugujem."
„Nije to ništa."
„Ne mislite da sam naivan. Rizikovali ste sopstveni ţivot za mene.
A opasnost još nije prošla. Vaš postupak bi vas jednog dana mogao
skupo koštati. Ako vaš štab bude ikad saznao za to, ili politički
komesar..."
„Pa, u svakom slučaju, opšte je poznato da ljudi iz Lenjingrada nisu
odani", ironično reče Igor. ,,U Moskvi, uvek se paze stanovnika
Petro-grada. Izgleda da smo drugačiji, da imamo individualistički
duh. Duh, vekovima previše okrenut Zapadu. Opasan potencijal
revolta i otpora. Ja bih rekao, preţivljavanja", precizirao je on, sa
hladnim osmehom. „Strašna opsada samo je još više pojačala
nepoverenje prema direktivama iz Moskve. Svuda u Rusiji ljudi
slobodnije govore. Očekuju reforme. Pravdu koja će uzeti u obzir
ljudsko dostojanstvo. Tokom rata, naši gradovi bili su preplavljeni
filmovima, knjigama i robom iz Amerike. Milioni vojnika videli su
nivo ţivota na Zapadu. Seljaci ţele kraj kolhozima koji su zemlju
doveli do gladi. Oficiri otvoreno kritikuju sistem. Pre ili kasnije
desiće se nove čistke. Prisluškuju generale. Jakov je već pomračio
Staljinovu slavu. Već je udaljen, i neće biti jedini. Kod nas je to nešto
neminovno. Postajemo fatalisti."
„Pojedini se nadaju boljoj budućnosti za sve nas. Ĉuo sam one
najpesimističnije kako predviđaju Treći svetski rat."
 „Staljin ţeli da zaštiti Sovjetski Savez od Nemačke koju će uvek
smatrati pretnjom, ali i od demokratskog uticaja. On hoće svoj sani-
tarni kordon duţ granica zemlje. A za to su mu potrebne
socijalističke zemlje pod njegovom direktivom. Truman, pak,
pokušava da integriše Nemačku u domen svog uticaja. Ali on je taj
koji poseduje bombu. Hirošima, Nagasaki: pretnja je jasna."
Igor slegnu ramenima, zatim nastavi.
„Rat je promenio prirodu. Sada, samo jednim oruţjem moţe se
uništiti čitav grad. Rusi će nadoknaditi svoje kašnjenje. Borba za vrh
je neizbeţna. Uskoro, Berlin će se naći usred oluje."
„Berlin? Uništen?" iznenadi se Maks. „Koga još moţe interesovati
Berlin?"
„On će zauvek ostati simbol. U Lenjingradu, tokom opsade, radio je
prenosio zvuk metronoma. Srce našeg grada nije smelo da prestane
da kuca. Sudbina izuzetnih gradova, kao što su naši, naročito je
teška."
„Šta vas navodi da tako pričate?"
„Predosećaj. Pripremate izbore sledećeg meseca. Sovjeti su
pokušavali da silom nametnu ujedinjenje Komunističke partije
Nemačke i socijaldemokrata, ali to im je uspelo samo u njihovoj zoni.
Pa ipak, njihova Ujedinjena socijalistička partija biće veliki gubitnik,
videćete. Ţene će glasati protiv sovjetskih silovatelja. To će biti njihov
način da se osvete."
Igor se odmače korak nazad, toliko da svetlost ne moţe da osvetli
njegovo lice. Izgledalo je kao da se stopio s dekorom od tamnog dr-
veta. Maks se ukoči. Dva sovjetska oficira prođoše nedaleko od njih.
„Nauči se čovek da bude oprezan, zar ne?" našali se Igor vadeći iz
dţepa dve fine cigare. „Mali poklon za rastanak. Izvrsne su."
Maks mu pridrţa upaljač. Priđoše prozoru koji je gledao na jedan
prostor gde se sakupljala publika. Postajalo je sve hladnije. Poneki su
vezivali svoje šalove, zakopčavali kapute.
„Šta je s njom?" upita Igor.
Crte njegovog lica opet su bile opuštenije. Neobičan sjaj blistao mu
je u očima. Nagnut ka Maksu, nije skrivao svoje emocije. Očigledno,
mislio je na Kseniju. Nije očekivao nepotrebne reči, već istinu. Bar
toliko mu dugujem, pomisli Maks.
 „Vratila se u Pariz jer je čekala naše dete i nije htela da rizikuje i
porodi se ovde. Skoro je donela na svet jednog dečaka. Saznao sam
večeras pre nego što sam pošao na koncert."
Igor širom otvori oči. Na usnama mu se pojavi jedan, pomalo
zgrčen osmeh.
„Sad mi je jasnije. Vi ste, dakle, otac. Šta mislite da učinite?"
„Ne znam."
„To je vaš sin, Makse."
„Imamo i kćerku koju ne poznajem", suvo reče on. „Izgleda da ni-
sam nadaren za tu ulogu."
Miris cigara ispuni alkov. Maks duboko udahnu, uţivajući u ukusu
dima. Bio je zaboravio te moćne arome koje su ga podsećale na
završnice večeri s prijateljima. Bezbriţnost. Sigurnost u obećavajuću
budućnost. On ljutito primeti daje saţaljevao samog sebe.
„Iako odsutni, ostajemo očevi", nastavi Igor. „Slabo poznajem svog
sina Dmitrija. Proveo sam mnogo godina daleko od njega, u vreme
kada sam mu bio potreban. Kod nas su porodične veze postale kon-
stantna pretnja. Kasnije sam nastavio da drţim distancu da bih ga za ?
štitio. Ali pisao sam mu. Bilo je to olakšanje. Ne dozvolite da prolazi
vreme, Makse. Ono se nikada ne moţe nadoknaditi. Ne pokušavajte
da kaţnjavate sebe."
Talas besa obuze Maksa.
„Moj ţivot je ovde. Moram da brinem o sestri i sestriću. Imam
posao koji mi se dopada. Reportaţe koje mi traţe moţda jesu
skromne, ali ja ih rado pravim. Počinju da se otvaraju umetničke
galerije. Moţda uskoro ponovo budem imao svoju izloţbu, ko zna",
reče on, prkosno. „Nemam nameru da odem i na nekom drugom
mestu vodim miran ţivot. Verovali vi ili ne, bio bih veoma nesrećan
daleko od Berlina."
On primeti kako mu ruka drhti. Igor ga je posmatrao. Njegove
usredsredene oči, njegova nepomična figura davali su mu neki eni-
gmatičan izgled, skoro orijentalan.
„Ne plašite se."
„Da se ne plašim?" ponovi Maks prasnuvši u gorak smeh. „Od čega
bih se mogao plašiti posle svega šta sam prošao?
 „Ksenija Fjodorovna ume da bude teška, ali vi ste joj potrebni.
Mislim da je obostrano, iako vi to danas negirate. Vi posedujete
slobodu koju mnogi nemaju. Zavidim vam. Kada je budete ponovo
videli, recite joj..."
Igor se zbuni.
„Recite joj da je bila najlepša mlada grofica u Sankt Peterburgu. Da
je to što nisam došao na večeru povodom njenog petnaestog rođen-
dana bilo samo zbog stida, i da ţalim zbog toga. I dalje sam joj duţan
ples koji sam joj bio obećao. Ali tada, i ja sam je se pomalo plašio",
do-dade on a vragolast osmeh zasija na njegovom licu izbrisavši
mračne godine. „Zbogom, prijatelju moj", reče on, čvrsto stegnuvši
Maksovu ruku, „neka te bog čuva!"
Maks ostade zatečen. Nije više pronalazio reči. Odjednom, on oseti
da ima toliko toga da kaţe ovom čoveku koga je tako malo poznavao.
„ I tebe, Igore Nikolajeviču", promrmlja Maks.
Obuzet iznenadnom emocijom, Maks ga zagrli. Igor ga tri puta
poljubi u obraze.
„Na ruski način", našali se. „To nas razlikuje od vaše proklete
pruske ukrućenosti!"
Lin se bila diskretno smestila na vrhu stepenica, odakle je
posmatrala Maksa i generala Kunjina. Nije znala šta su jedan
drugome bili rekli, ali bilo joj je jasno da je njih dvojicu spajala neka
posebna veza. Maks fon Pasau nije lako otkrivao svoje tajne, ali
tokom meseci ona je bila naučila da protumači njegove gestove, da
čita njegove izraze lica, a sada je znala i ritam njegovog tela dok je
vodio ljubav. Pogledom je pratio visoku figuru Kunjina koji je silazio
stepenicama, i videla je da je osećao bol.
Od svog susreta s Feliksom Seligsonom, Maks je bio
dekoncentrisan. Iako je bio na koncertu, ostao je mračan, zabrinutog
čela. Lin nije ništa pitala. Nije bila radoznala, ne zato što nije bila
zainteresovana za njega, već zato što je pretpostavljala da joj se
njegove reči ne bi dopale. Mlada ţena bila je bistra: nije bilo mesta za
nju u ţivotu Maksa fon Pasaua. Sve ono što jednoj vezi dozvoljava da
uspe, bilo je naopako: njena uloga oficira u britanskoj vojsci, Maksov
status Nemca, razlika u godinama, njihovi ţivotni putevi, njegova
vezanost za Berlin, taj usamljeni grad pod visokim nadzorom. Grad
na kolenima, mesto svih vrsta kriminala i krijumčarenja, ali odakle je
zračila jedna ţivotna snaga koja je prštala u koncertnim dvoranama,
barovima, kabareima, pozorištima. Berlin vas uhvati za grlo i ne
pušta, poput opojnog parfema, čija je inkarnacija za nju bio Maks fon
Pasau.
Bio je šokiran otkrićem da joj je prvi ljubavnik. Morala je da ga teši;
da ga podseća na to da je odrasla osoba, svesna svojih odluka. Ţelela
je tog čoveka i htela je da izbegne ţaljenje onog dana kada se budu
rastali. Kako ih zamisliti zajedno negde drugde a ne u Berlinu?
Između njih nije postojala ljubavna priča. U tom trenutku njegovog
ţivota, Maks fon Pasau nije imao ljubavi da daje, najmanje njoj, a Lin
je bila suviše stidljiva i inteligentna da bi to očekivala. Znala je da
oboje ţive neke prolazne periode u svojim ţivotima. Njena diskrecija
je skrivala jednu pravu odlučnost. Taj čovek je izazivao u njoj snaţne
emocije. Nije htela da dozvoli da joj izmaknu ti trenuci koji su
ispunjavali onu prazninu koju je već predugo nosila u sebi. Prihvatila
je novo radno mesto da bi mogla još neko vreme da ostane s njim.
General Robertson, koji joj je sada bio pretpostavljeni, pazio se Rusa,
koje je smatrao brutalnim, gotovo Azijatima u njihovom načinu
pregovaranja, ali predosećao je da su oni ţeleli da dodu do dogovora
o budućnosti Nemačke, i bio je spreman da pokaţe strpljenje. Njena
veza s Maksom svodila se na dve usamljene duše. Nije to bilo sjajno,
njeni prijatelji bili bi uţasnuti što se * zadovoljavala time, ali u njenim
očima to je bilo dragoceno.
Maks se okrenu i primeti je. Osmeh mu zaigra na usnama. Linino
srce poskoči u grudima. Ruke im se isprepletaše dok su silazili niza
stepenice. Napolju, vazduh je bio oštar i mladu ţenu obuze jeza.
 F
eliks Seligson osećao je duboku utučenost. Od svog dolaska,
tri meseca ranije, beleţio je impresije u vezi sa zadivljujućom
ode-ćom ţena koje je sretao na ulicama: kaputi prekrojeni od
starih kariranih prekrivača na plave i ţute kocke, kostimi koji su
podsećali na pačvork, preobraţaj ćebadi spašenih iz skrovišta od
bombardovanja. Nedostatak štofa bio je evidentan. Oblačilo se samo
kod preprodavača, i to po vrtoglavo visokim cenama. Ako se trenutni
uslovi nastave, Nemac moţe očekivati da će novu košulju moći da
kupi za petnaest godina, dţemper za trideset a kaput za pola veka. O
koţnim cipelama nije imalo svrhe ni misliti. Specijalizovani časopisi
poput Berlins modenblat, štampani na lošem papiru, borili su se protiv
zle sreće kako su najbolje mogli. Ipak, berlinski šik pokazao se
prethodnog leta, tokom prve posleratne revije koja je bila prikazana
izabranoj klijenteli u jednom stanu u Vilmersdorfu.
Očajan, Feliks se zapita da nije moţda bio previše ambiciozan. Kako
će pronaći saradnike, novac, inspiraciju da ispuni zadatak koji je sebi
bio postavio? Lili je bila u pravu: on je lud. I pretenciozan. Nije li bilo
bolje napustiti sve, vratiti se u Pariz i završiti fakultet? Prepustiti se
mirnom ţivotu? Spokojnoj egzistenciji da bi zaboravio na sebe? Bez
ambicija i zebnji? Ipak, srce mu je jako lupalo dok je u napuštenu
šupu u dvorištu ostavljao više zaveţljaja od starih padobrana
kupljenih kod preprodavača. Na tavanu, na dnu jednog kofera
pronašao je par starih zavesa od lana. Samom sebi ličio je na vevericu
koja prikuplja svoje zalihe.
On provede besanu, beskrajnu noć punu samoće. Napolju, tempe-
ratura je dostizala minus dvadeset stepeni. Kuća je bila okovana
ledom. Ĉak ni američki pukovnik nije imao dovoljno ogreva da
zagreje čitavu kuću. Neka duboka tišina pritiskala je Berlin i okolinu.
Danju, šumom u Grunevaldu promicale su zgrbljene siluete s torbom
na leđima, koje su dolazile da grebu koru s drveta i sakupljaju
polomljene grančice. Tereza Revaj
Vuci su zavijali u blizini. Uplašeni građani otkrivali su njihove
tragove oko usamljenih kuća. Strahovali su za decu.
Oko tri sata ujutru, Feliks upali petrolejsku lampu i zavuče se u svoj
krevet da bi pisao Nataši, ali sat vremena kasnije, on pocepa stranice
ispisane svojim gustim rukopisom. Hartija sumnji i straha! Bilo je to
apsurdno! Poniţavajuće. On zatvori oči. Leţeći sklupčan na boku, le-
denog tela, retko kada se osećao tako napušteno. Pomozi mi boţe, pro-
šaputa on, uţasnuto primetivši da su mu oči pune suza. Da bi se
utešio, on pokuša da zamisli kuću 'Lindner' renoviranu, s ponosno
istaknutim njihovim prezimenom na čelu zgrade, i zadovoljne
klijente kako guraju okrugla vrata radnje. Malo-pomalo, san je
dobijao oblik, postajao opipljiv. On se zabavljao zamišljajući sale,
svoju kancelariju, hrpu pisama dobavljača koji mu nude svoje
proizvode. Iznenadi se svojim maštanjem, i poče da se oseća bolje.
Ţelim da uspem, reče on nešto umire-niji, i uz boţju pomoć ću i uspeti.
Zaspa u zoru, uz smirujući osećaj da je sklopio pakt sa samim sobom.
Sutradan, Feliks odluči da krene u obilazak mesta gde su njegovi
preci bili počeli čitav vek ranije, a to je jedan mali krojački atelje u
blizini trga Hausvogtaj. Decenijama, kvart je odzvanjao kuckanjem
šivaćih mašina, uzvicima raznosača koji su donosi namotaje štofova.
Kafane su bile prepune preduzetnika koji su se, jednim okom prateći
dešavanja u pariškoj visokoj modi, prilagođavali modi koja se stalno
menjala. To srce procvetale berlinske konfekcijske industrije
posedovalo je sopstveni duh, ţivot i jezik. Izvozili su po čitavom
svetu. Skoro devedeset procenata porodica činili su Jevreji. Njihova
agonija počela je 1933.
Smešten u sovjetskom sektoru, kvart je sada bio samo sopstvena
senka. Od njega se više ništa nije moglo očekivati. Feliks se uputi do
skupine kuća sa zidovima oguljenim od poţara, u kojima se nalazio
prvi atelje Lindnerovih. Njegova majka uvek je odbijala da proda lo-
kal, birajući da tri male prostorije radije daje u zakup. Sneg je
prekrivao ruševine. Gavrani su kruţili po nebu, njihovi oštri krici
odzvanjali su među ruinama. S rukama u dţepovima, posmatrao je
razjapljen otvor koji je vodio u jedno unutrašnje dvorište. U magli,
olupine su pucale pod njegovim koracima.
Kada on uđe u jednu od prostorija, nečija silueta brzo se ispravi i
poţuri ka vratima.
„Ĉekajte, ne idite!" viknu on.
Ĉovek se okrenu, s rukama sklopljenim na grudima. Zgrčenog lice
uvijenog u maramu, razrogačenih očiju, prestrašeno je gledao u
Feliksa.
 „Ne ţelim da vam naudim", reče Feliks. „Šta radite ovde?"
Očigledno, čovek je bio toliko uţasnut da nije mogao da progovori.
Feliks se plašio da će se onesvestiti.
„Ţao mi je što sam vas uplašio. Dišite. Za nekoliko trenutaka već će
biti bolje."
„Mislio sam da ste ruska patrola", zamuca čovek, zadihan. „Ne-
mamo prava da preturamo po ruševinama. Koga uhvate, streljaju
ga." „Šta vi onda radite ovde?"
„Pre rata, ovde sam imao atelje. Posle predaje, došli smo da vidimo
da ipak nije ostalo nešto da se spase. Našli smo šivaće mašine koje su
još uvek bile u dobrom stanju, i rizikovali smo da ih odnesemo. U
nekim podrumima, bilo je čak i materijala koji je ostao neoštećen.
Jasno vam je da ih nismo ostavili Ivanima!"
Bio je vratio samopouzdanje, ispravio ramena. Jednom rukom, on
obrisa čelo.
„Do đavola, tako ste me uplašili." „Ponovo ste počeli da radite?"
„Da, zahvaljujući mašinama. Nemoguće ih je kupiti kod
preprodavača. Preskupe su. Dođem s vremena na vreme da
pogledam ima li još nečega korisnog. Naročito sada. Nedostaje svega.
A vi, šta vi traţite?"
Ne znam, pomisli Feliks, uhvaćen nespreman. Moţda, hrabrost.
„Nekada je i moja porodica posedovala jedan atelje u ovoj zgradi."
„Zaista? Kako se zovete?"
„Feliks Seligson. Ja sam sin Sare Lindner."
Ĉovek ga zapanjeno pogleda. Zatim, priđe nekoliko koraka.
„Sin Sare Lindner... Nemoguće... Preţiveli ste. To je pravo čudo!
Moja ţena je radila kao prva švalja za vašu majku. Mnogo će se
obradovati kada joj budem rekao. Zovem se Hajnc Manhajmer."
On obema rukama stisnu Feliksovu, sa suzama u očima. Staklići
leda bili su mu načičkani po gustim obrvama.
„Mi smo se izvukli zato što sam ja arijevac. Moja ţena je Jevrejka.
Srećom, uspeo sam daje zaštitim do kraja. Dakle tako, her Seligson...
Nije ţelela da danas dolazim ovde, ali ja sam baš bio motivisan!"
Njegov dah osećao se na neprijatan miris izgladnelih stomaka, ali
on se smešio a u očima mu je blistao neki zračak sreće. Po njegovoj
izlizanoj odeći i ispijenom licu, videlo se da se borio za goli ţivot.
 „Da li je vaša ţena dugo radila za moju majku?"
„Deset godina. Do kraja, 1938. Kada je radnja prešla u ruke
arijevaca, ona je, naravno, bila otpuštena. Potom..."
On obori glavu i slegnu ramenima.
„A gde sada ţivite?"
„Kod Amerikanaca. Snalazimo se kako moţemo. Na nesreću,
nemamo veze, tako da nije lako. Ne znam kako da ponudim naše
usluge ţenama okupatora. One su te koje imaju novca. Ostale kolege
su sna-laţljivije. Ja ne govorim engleski, vidite... A onda, i ova
prokleta zima... Izvinite. Ali crkavamo otvorenih usta."
„Voleo bih da dođem kod vas. Da upoznam vašu suprugu. Mogli
bismo malo da porazgovaramo."
„Zašto da ne, her Seligsone. Ako bi vam pričinjavalo zadovoljstvo.
Ako ţelite, moţemo i odmah da krenemo. Kao što ja uvek kaţem,
nemamo vremena za gubljenje, zar ne? Ja više nemam šta da traţim
ovde, a vi?"
„Ni ja", reče Feliks, osmehujući se. „Ĉini mi se da sam našao ono
zbog čega sam došao."

Marijeta Ajzenšaht leţala je na svom krevetu, s kapom na glavi i

šalom omotanim oko vrata. I pri najmanjem pokretu, zašuštali bi
listovi novinske hartije podvučeni ispod njene odeće.
„Smešan poklon paket za Boţić" reče ona. „Fali još samo vrpca u
kosi."
„Dobro greje, novinski papir", zagrme Klarisa, razbijajući led u
jednoj posudi.
Ona ubaci parčad u šerpu koju spusti na šporet kako bi ih otopila.
„Hajde, grej!" zapovedi ona, kroz zube. ,,Oh, sranje!" povika neko-
liko trenutaka kasnije pošto se voda jedva odmrzavala. „Mora da je
šest sati. Isključili su struju!"
„Odlučili su da nas puste da pocrkamo od zime", zaključi Marijeta
kada joj Klarisa donese parče hleba čudne ţućkaste boje na kojem je
sijao debeo sloj margarina. „Povoljan način da nas sve jednom
zauvek likvidiraju."
 „U francuskom sektoru je još gore. Još im nisu podelili ni drva ni
ugalj. Popijte dok je topla", reče devojka pruţajući joj šoljicu kafe. „Je
li ostalo krompira za večeras?"
„Ne."
„Za vreme Hitlera, imali smo barem krompira."
„I rat, logore, smrt."
„Nisam jedina koja tako misli", odgovori Marijeta. „Uvek smo imali
šta da jedemo, uprkos restrikcijama. Okupacione sile upravljaju situ-
acijom kao nesposobni. To će podstaći bes. Na kraju ćemo još i ţaliti
za firerom!"
„Moţda vi, ali ja nikada."
Njen dah pravio je oblake pare. Klarisa se vrati u krevet i uvuče se
pod pokrivače. Rukama obujmivši solju, pokušavala je da zgreje
svoje ledene prste. Bilo je to jedino mesto gde se mogla nadati da će
dobiti malo toplote. U prostoriji, kazaljka termometra je uporno
ostajala oko nule. Tekuća voda bila je smrznuta u cevima. S vremena
na vreme, poneka bi pukla. Ponovo se moralo čekati u redu ispred
pumpe na kraju ulice. Više se nije ni sećala kada se poslednji put
oprala. Bilo je još gore što je morala da ide na razgovor za posao
sekretarice i to s predstavnicima UNRRA. Sigurno smrdim kao tvor,
pomisli ona, besna. Nikada me neće zaposliti.
Ona ispi svoju retku kafu, zatim ustade, i s malo vode što nije bila
iskoristila za doručak, pokuša da opere lice i pazuh. Prstom protrlja
zube. Bolje da se smeje zatvorenih usta da ne bi otkrivala jadno stanje
svojih desni. Pred ogledalom, ona paţljivo umota maramu kako bi
sakrila svoju prljavu kosu. Uštinu se za obraze, stavi ruţ za usne.
„Već ideš?" progunđa Marijeta, koja je ponovo bila zadremala.
„Tramvaji više ne prolaze. Moram ići pešice. Treba mi sigurno sat
vremena."
„Misliš da će te primiti?" „Moraće. Inače se nećemo izvući."
Marijeta se podiţe i pogleda u pravcu poljskog kreveta na kojem je
spavao Aksel, sklupčan pod pokrivačima. Kao neka gomila
odbačenih krpa. „Još spava?"
„Spava kao top, srećnik! Ionako škola ne radi. Uskoro će vas odvesti
u jednu bioskopsku salu. Tamo će biti bolje nego ovde. Dobro, idem
ja", reče Klarisa uzimajući kofu s poklopcem koja im je sluţila kao
toalet. „Sakriću je dole, kao i obično. Aksel će je vratiti."
Berlinci su svoje otpatke sada bacali u ruševine. „Ja odbijam",
izjavila je Marijeta prvi put. „Nisam ţivotinja." „ A ja nisam vaša
sluškinja", odgovorila joj je Klarisa spuštajući kofu ispred nje.
Marijeta nije imala drugog izbora nego da se povinuje.
Napolju, Klarisa se udalji brzim korakom. Oštre zime nisu je plašile.
Bila se navikla na to u Zapadnoj Pruskoj u vreme svog detinjstva, ali
ovo ovde, gospode boţe, ovo... Izgleda da Evropa nije bila doţivela
tako niske temperature još od početka veka. Stegnutog srca, ona
pomisli na izbeglice koje su nastavljale da stiţu sa istoka. Neku su se
smrzli u vozovima bez grejanja. „Najveći egzodus svih vremena", bio
je naslov jednih engleskih novina. Kako da zaboravi na njene? Ovaj
put je i za njih bio fatalan. Ponekad se pitala da li bi za nju bilo bolje
da je dve godine ranije umrla na ovom apokaliptičnom putu. Šta je
bila dragom bogu zgrešila pa da je pusti da ţivi i tako je stavi na
muke? Dok je mislila na svoju porodicu, paralisala ju je neka olovna
teţa, i nije više mogla ni da zaplače. Aksel se trudio da je oraspoloţi.
Poslednjih nekoliko meseci, uspevao je da pronađe neku energiju.
Ĉesto je nestajao i po nekoliko sati, sa sveskom pod miškom, ali nije
ţeleo da kaţe kuda ide. Videvši ga, skoro srećnog, ne znajući zašto,
osećala je tajnu ljubomoru.
Zgrada od cigala izgledala je strogo sa svojim prozorima čija su sta-
kla stajala netaknuta. Te građevine stvarale su neki utisak
iracionalnog grada. Moglo se proći kroz jednu mirnu stepu do
očuvanih kuća koje su za Berlince predstavljale orijentacione tačke.
Unutra, Klarisa otkri taman hol kroz koji je prolazilo više osoba,
poslovnog izgleda. Oklevala je, zatim se obrati jednoj devojci koja je
uputi u kancelariju na prvom spratu. S knedlom u grlu, Klarisa se
pope stepenicama. Stigavši na odmorište, pomisli da se nasloni na
zid. Vrtelo joj se u glavi. Bilo ju je izmorilo dugo hodanje po hladnoći.
Treba mi parče hleba, pomisli ona, inače ću se srušiti.
Ona se oseti nervozno. To radno mesto sekretarice morala je da
dobije. Nekoliko sua koliko je dobijala raščišćavajući ruine, posao koji
joj je takode obezbeđivao dodatnu količinu hrane, više im nije bilo
dovoljno za ţivot. Ishrana je bila sramna: četiri parčeta suvog hleba,
tri mala krompira, tri kašike ovsenih pahuljica, pola šoljice mleka,
neko jadno parče mesa... Mnogi Berlinci nisu imali snage ni da
ustanu iz svojih kreveta. Savezničke okupatorske zone nisu uspevale
da prehrane stanovništvo. Dva meseca ranije, širile su se glasine kako
će Amerikanci dobiti od Rusa povraćaj teritorija bogatih pašnjacima
u istočnim provincijama, ali granica duţ reka Odra i Nisa ostajala je
netaknuta. Ipak, Klarisa više nije mogla da podnese da ostane
pasivna. Od svog odlaska s porodičnog imanja, činilo joj se daje samo
trpela i trpela. Iako je Marijeta ponekad umela da bude
nepodnošljiva, ipak joj je ona pruţila ruku po dolasku u Berlin, i
mlada devojka će joj zauvek biti zahvalna na tome. Što se tiče Aksela,
podsećao ju je na njenu izgubljenu braću. Maks fon Pasau pazio ih je
što je najbolje mogao, ali svakodnevica je i za njega bila jednako
teška. Bilo joj je dosta ţivota o njihovom trošku. Takođe, morala je da
se uhvati u koštac sa ţivotom i da pokuša da se iščupa iz tog vrtloga
u kojem joj se činilo da će se udaviti. Mnoge mlade Nemice radile su
za okupatorske sile. Nije ona bila ništa gluplja od drugih! Kada je
pročitala oglas u novinama, odlučila je da okuša svoju sreću. Ona
pokuca na vrata. Začu se muški glas, na francuskom: „Uđite, da
vidimo! Još i kasnite sat vremena, Muţot. Kako mislite da radimo
ozbiljno ako ne mogu da se oslonim na vas!"
Ĉovek joj okrenu leđa. Sagnut, preturao je po jednom ormaru.
Velika kancelarija bila je brdo papira, olovaka, knjiga i brošura. Kabl
jednog crnog telefona spiralno se uvijao oko paţljivo sloţenih
dosijea.
„Nadam se da ste pronašli ono što sam vam traţio juče pre nego što
sam otišao. Imam sastanak za dvadeset minuta i ispašću budala ako
ne budem znao ni imena ljudi koje bi trebalo da branim."
Telefon zazvoni. Ĉovek se okrenu da dohvati slušalicu. Aparat mu
izmače. On nespretno pokuša da izbegne najgore, ali dosijei se
prosuše po podu, iz kojih ispade mnoštvo fotografija i raznih papira.
Na Klarisino zaprepašćenje, čovek opsova nešto na ruskom, zatim
zaurla u telefon na francuskom.
„Gde se to, do đavola, smucate, Muţot? Kako to, bolesni ste? Ne
moţe da se bude bolestan. Nema se vremena za bolovanje. Ne
moţete ni nogu pred nogu? Sigurni ste? Dobro, dakle, ostanite kod
kuće. Ali ne očekujte da ću vas po povratku dočekati sa osmehom.
Prijatno vam popodne, Muţot. Ne moţe biti gore nego stoje moje
danas."
On energično spusti slušalicu, rizikujući da razbije telefon,
izgubljeno pogleda oko sebe, zatim se seti Klarisinog prisustva. Bio je
visok, krupan, s pravilnim crtama lica i gustom plavom kosom. I
učini joj se strašno, naročito kada se njegov pogled konačno zaustavi
na njoj.
„Dobar dan, gospođice", reče na nemačkom. „Šta mogu da učinim
za vas?"
„Došla sam na razgovor za posao sekretarice. Sastanak je zakazan
za danas. Malo sam poranila."
„Ah, da. Tačno. Potpuno sam zaboravio. Trebalo je da se moja
sekretarica pobrine za to, ali ona je bolesna. Pretpostavljam da ste vi
prvi kandidat. Govorite li strane jezike? Engleski, francuski?"
„Da, gospodine", odgovori Klarisa, ukrstivši prste, jer je njen
engleski bio površan.
„A ruski, pretpostavljam da bi bilo mnogo očekivati?"
„Ne govorim ruski, gospodine, ali poljski da."
„Zašto?"
„Dolazim iz Istočne Pruske, gospodine."
„Ah, tako", promrmlja on, paţljivo je pogledavši. „Imate li potrebna
dokumenta? Da vidim."
Drhtavim prstima, ona izvadi iz tašne fragebogen. Nije posedovala
Perzilšajn, zato što nije imala nikoga u Berlinu koga je sretala tokom
rata i ko bi mogao da posvedoči o njenom vladanju.
„Liga mladih nemačkih devojaka, naravno", konstatovao je.
„Nije bilo izbora, gospodine", odbrani se ona, dok joj je srce
ubrzano tuklo. „Ali nisam učinila ništa nečasno, uveravam vas."
Istog trena, ona oseti kako joj obrazi crvene. Bilo je ponizno
pravdati se kada si nevin. Šta je hteo taj čovek koji ju je gledao svojim
sve-tlim, nepomirljivim očima? Da padne pred njega kako bi joj
oprostio grehe? Očajna, postade svesna daje na ivici suza, i stisnu
usne. Neće se vraćati da lupa čekićem u proklete cigle da bi ispod
njih vadila leševe. Bilo joj je dosta ruku krvavih do laktova, ispucale
koţe i bolnog tela kao u stogodišnje starice!
 „Dobro, dobićete posao", zaključi on vraćajući joj njena dokumenta.
„Ali trebalo bi početi odmah kako bi se sve ovo dovelo u red",
dodade, pokazujući rukom. „Kako se zovete?"
„Klarisa Kronevic."
„Počastvovan sam, gospođice. Moţete spustiti licu. Brzo ćete se
zagrejati radeći. Znam to, uzaludno se trudim već sat vremena. Ali
najpre idite u kantinu u prizemlju da nešto pojedete i popijete. Toliko
ste providni da me plašite. Recite da vas je poslao Kiril Osolin.
Ubuduće, ja sam vam nadređeni.
 D
an uoči Boţića, Aksel Ajzenšaht sedeo je na jednoj metalnoj
gredi, s papirom za crtanje na kolenima, u glavnoj dvorani
kuće 'Lindner'. Kroz srušeni krov, video je belo nebo.
Sneţne pahulje plesale su na vetru, a zidovi su ga štitili od ledenog
severca. Osećao se onaj grozni miris uglja i benzina koji je prekrivao
grad. Završavao je crteţ koji je bio namenio majci. Bio je obnovio
radnju; nije više bilo razjapljenih prozora, srušenih izloga, zidova
obeleţenih tragovima metaka. S nekoliko pokreta olovkom,
restaurirao je karijatide koje su nekada uokvirivale ulazna vrata,
elegantne stubove koji su pridrţavali prozorske lukove uklopljene s
fasadom s gotičkom leţernošću. Sve vreme misleći na rad Alfreda
Mesela, arhitekte koji je realizovao najslavnije velike robne kuće u
gradu, Aksel je bio koncentrisan na sop-stvenu viziju, jedan
kompleks sačinjen od stakla i čelika. Njegova linija bila je sigurna,
koncepcija koherentna. Hladnoća ga je podsticala na to da brzo radi i
ne gubi se u nepotrebnim detaljisanjima. Njegov bivši profesor
crtanja bio je srećan što mu daje časove u zamenu za malo hrane ili
drva koja mu je Aksel donosio sa sela.
On ponese svoj rad pod miškom. Bio je dosta zadovoljan njime.
Smatrao ga je najinspirativnijim poklonom za majku. Trebalo je da se
tog popodneva svi nadu kod ujka Maksa. Zasada, nikome nije pričao
o svojim planovima. Iz sujeverja, ali i zato što je sumnjao u sebe. Iako
su ga svi njegovi profesori hrabrili i uveravali ga da poseduje
kapacitete da postane arhitekta. Novost će pričiniti zadovoljstvo
njegovoj porodici.
Kuća 'Lindner' bila je njegov glavni projekat, ne samo zato što je
radnja pripadala njegovom ocu. Ĉuvao je lepe uspomene na nju.
Njegova majka, verni klijent, često ga je vodila tamo kada je bio dete.
Sećao se plesnih čajanki, začuđujuće kristalne piramide, fontane s
parfemima, gde je Marijeta poručivala miris pravljen specijalno za
nju. Početkom decembra, na Svetog Nikolu, deca najboljih klijenata
bila su pozivana da dobiju poklone u jednoj sali ukrašenoj
ogromnom jelkom i veštačkim snegom. Otac Futar izazivao je jezu
kod zapanjene prisutne mladeţi. Aksel uzdahnu. Kuća 'Lindner' sada
je ličila na ugar. Porodice bez doma bile su našle sebi pribeţište u
podrumima, a spratovi su bili počišćeni, jer nikakva metalna
armatura, pa ni parče kreča, nisu ostajali dugo bez vlasnika. Berlinci
su bili postali virtuozi u umetnosti recikliranja.
Da li bi se mogla zamisliti rekonstrukcija slavne staklene kupole
koja je pokrivala građevinu, ili treba zamisliti ravan krov? Kako
obez-bediti fluidnost premeštanja, a istovremeno sačuvati intimnost
koju su zahtevali pojedini klijenti? Baš bi voleo da ode u Pariz ili
Njujork da prouči raspored tamošnjih robnih kuća. Ţeleo je najbolje
za svoj grad. Bio je to njegov način da okrene leđa prošlosti, da više
ne razmišlja o tih dvanaest godina jednog političkog reţima koji je
pred čitavim svetom bio osuđen izjavama Međunarodnog suda u
Nirnbergu: dvanaest smrtnih kazni vešanjem, tri doţivotne kazne
zatvora, mnoge kazne zatvora, od kojih arhitekti Albertu Speru
dvadeset godina i tri isplate duga. Dok je crtao, Aksel je bio ponet
nekim elanom koji je ličio na opijenost. Nikada ranije nije osećao
takav entuzijazam. Jesi, prošaputa mali podmukli glasić, tokom defilea
s bakljama u Nirnbergu, sa zastavama, pesmom i masom mladih ljudi
jednako uzbuđenih kao ti... Gnevan, Aksel odmahnu glavom kako bi
odagnao ruţnu prošlost i ta otrovna sećanja gorkog ukusa.

Marijeta je sedela na fotelji, sa ćebetom preko kolena. Njen ruţ za

usne ostajao je na cigaretama koje je pušila dok joj prsti ne bi
nagoreli. Ako bi sagnula glavu, mogle su joj se videti izbočene vene
na vratu. Bila se namestila tako da joj leda budu okrenuta lampi kako
joj svetlost ne bi direktno osvetljavala lice obeleţeno bolešću. Svako se
nečeg stidi, rekla je jednom. Njen opušten turban otkrivao je sedi
koren kose. Maks oseti saţaljenje, ali odmah zaţali zbog toga. Nema
ničeg goreg nego osećati saţaljenje prema osobama koje volimo, pomisli on.
Zahvaljujući milosti engleskih okupatora imali su pravo na dodatna
dva sata električne energije. Konačno, bio je Boţić. U Lustgartenu, bio
je postavljen ringišpil za decu. On pripremi kuvano začinjeno vino i
posluţi svojoj sestri i Klarisi.
„Ĉestitam vam što ste uspeli da se zaposlite kao sekretarica,
Klarisa."
„Hvala", reče ona, pocrvenevši.
 „Pretpostavljam da radni dan nije uvek zabavan. Bavite se
raseljenim licima i pokušavate da ih spojite s njihovim porodicama,
zar ne?" „Da."
„Da li je vaš šef ljubazan prema vama?"
„Da. Odmah mi je pruţio šansu iako nisam imala radnog iskustva."
,,I nije je otpustio kada je otkrio da ne zna da kuca na mašini, već joj
je obezbedio časove", reče Marijeta. „Velikodušno, zar ne?" „On je
Amerikanac?" „Ne."
Klarisa je spustila pogled na čašu. Ţelela je da izbegne preciziranja.
Shvatila je da ime Osolin znači opasnu uzbunu u ovoj porodici.
Maks ju je posmatrao krajičkom oka. U svojoj beloj košulji,
zakopčanoj do vrata, i sivoj suknji izgledala je gotovo neprimetno.
Nije ličila na mlade devojke njenih godina koje su pokušavale da
zavedu zapadne vojnike, dok su sanjale o venčanju koje bi ih odvelo
daleko od Nemačke. Znao je da ona nikada ne izlazi na ples, niti se
vida s prijateljima. Pa ipak, imala je lepuškasto lice, šarmantnu
figuru. Iznenadio ga je njen odbrambeni stav, ali nikada u potpunosti
nije razumeo tu devojku. Osećao se nelagodno pred njenim
karakterom koji je bio* mešavina svađalice i stidljivice. S Klarisom,
uvek mu se činilo kao da hoda po jajima.
„Malo ti je anemično drvo", reče Marijeta pokazujući na skromnu
jelku okićenu s nekoliko srebrnih ukrasa. „Liči na nas, jadnica. U
svakom slučaju, ljubazno od tebe što si se potrudio. Već petnaest
dana nisam izašla iz kreveta. Ĉini mi se da se vraćam u svet ţivih,
pre nego što definitivno predem na drugu stranu. Za sve one kojima
ću se uskoro pridruţiti gore!" zaključi ona podiţući čašu uz ironičnu
zdravicu.
„Umetnik si u uništavanju ambijenta", odgovori Maks. „Ne bi to
rekla da je Aksel ovde."
„Ah, Aksel", uzdahnu ona. „Moja Ahilova peta. Volim tog dečaka,
ako hoćete da znate. Za njega, spremna sam na sve..." Oklevala je na
trenutak, zatim, stisnutih usana, reče: „Primila sam pismo od
njegovog oca." Maks, uz preteranu paţnju, spusti na sto tanjir suvih
kolača. „Kurt je ţiv?"
 Marijeta duboko udahnu poslednji dim, zatim ugasi cigaretu u pe-
peljari. Duvan od sedam opušaka omogućavao je da se napravi
druga. „To te iznenađuje?" podrugljivo reče ona. „Ne. Gde je on?"
,,U Bavarskoj."
„Još uvek? Iza rešetaka da odsluţi zasluţenu kaznu?"
„Ne više."
Maksa obuze bes.
„Kako je znao gde da te nade? Nije mogao da pogodi da ţiviš u
mom bivšem ateljeu."
„Ja sam njemu prva pisala. Imali smo dogovor da se pronađemo na
jednoj adresi pored Minhena. Oklevala sam do sada..."
,,A sada više ne oklevaš", odgovori Maks s gorčinom u glasu.
„Hoću da moj sin ima budućnost. Trebalo je, dakle, da znam da li je
njegov otac ţiv. Ja ne očekujem ništa od Kurta. Bila bih čak srećna da
se više nikada ne vidimo. Nekada smo provodili lepe trenutke
zajedno, ali kasnije me je razočarao. Aksel je druga priča."
„Misliš da mu je u ţivotu potreban čovek kao što je Kurt
Ajzenšaht?" prasnu Maks. „To ti zoveš budućnost? Iako je taj gad
iskoristio onaj pokvareni sistem do samog kraja! Budi bar iskrena.
Novac je ono što hoćeš. S tobom se uvek vraćamo na isto, zar ne,
Marijeta? To je razlog tvoje udaje za njega. Sada misliš da se sigurno
snašao da sačuva deo svog bogatstva. Verovatno si u pravu. Kakva
nenadana sreća!"
Ona slegnu ramenima.
„Šta god uradio, Kurt će ostati Akselov otac. Mali ga nikada ne spo
minje, to nije zdravo. Kurt se moţe optuţiti za mnogo šta, ali
sigurna sam da bi mislio na budućnost svog sina. Aksel je izgubljen.
Njegov svet se srušio. Ponekad, reklo bi se da ima trideset godina.
Drhtim svaki put kada trguje s preprodavcima. Svakog trenutka
rizikuje da bude uhapšen. Pre neki dan, ponovo ga je pretresala
patrola na stanici. Ţelim da mu pruţim svaku šansu!"
Senka tuge i zebnje prođe joj preko lica.
„Uskoro ću umreti, Makse", dodade grubim glasom. „Pravo je čudo
što sam danas ovde. Nemam više vremena za gubljenje."
Maks se okrenu, jer više nije podnosio njen mračni pogled. Sećanja
navreše: Ajzenšahtova arogancija, njegova neumoljiva ambicioznost.
I evo kako se njegov zet ponovo pojavljuje u njihovim ţivotima. Kako
je samo uspeo da se izvuče iz mreţe? Bilo je to skoro neverovatno.
Amerikanci su sproveli rigorozan proces denacifikacije, iako je njihov
postupak bio dosta drugačiji od onih sovjetskih. Sovjetima je bilo
manje stalo do toga da kazne preţivele za njihovu nacističku prošlost
a više do toga da se uvere da će ubuduće moći da se šepure u jednoj
socijalističkoj republici pod svojom čizmom. Kakvom podmuklošću
je Kurt Ajzenšaht uspeo da prevari svoje sudije?
„Mislim da Aksel nije toliko izgubljen koliko vi mislite" usudi se
Klarisa. „Shvatio je da moţe da računa samo na sebe. Za mlade
njegovih godina navikle na poslušnost, to je pravo otkrovenje. Novi
ţivot koji započinje."
Maks sipa sebi viski i popi ga naiskap.
„Zaista misliš da će Aksel sagraditi svoj ţivot na novcu koji je
njegov otac zaradio na tuđoj nesreći? Nisi sujeverna?"
„Preteruješ. Kurt je stvorio bogatstvo pre firerovog dolaska na vlast.
Shvatio je daje to stranka koja će upravljati drţavom. Ne bi on
sprečio Hi-tlerov uspeh, zbog njega samog. Nije ideologija bila ta
koja ga je motivisala."
„Naravno da ne!" ironično reče Maks. „Ĉoveka kao što je on zanima
samo dobit. Zbog toga je spreman na svaki kompromis. Nije se
dvoumio da postane član Nacističke partije, SS-ovaca, ali i da zauzme
kancelariju u Gebelsovom ministarstvu."
„Nije bio jedini, Makse!" suvo odgovori Marijeta. „Misliš da će
hiljade Nemaca koji su profitirali na sistemu biti izbrisani s karte?
Oni koji su inteligentni i sposobni neophodni su za rekonstrukciju
ove zemlje. Saveznici su bili započeli sa otpuštanjem sumnjivih
sluţbenika, udaljavanjem svih koji nisu čisti kao suza. Sada shvataju
da je to utopija. Situacija se menja iz dana u dan. Neprijatelj je
promenio rov, znaš to dobro. Izuzev pravih ubica koji će biti obešeni,
ili bar onih koji će biti uhvaćeni", precizira ona, ne bez gorčine u
glasu, „pronaći će se način da se ostali reha-bilituju. Kurt više neće
biti vlasnik časopisa, ali ništa ga neće sprečiti da posluje. Na neko
vreme, moraće da se povuče, ali za nekoliko godina, sva ova grozna
priča pretvoriće se u gubitke i dobitke. Ne budi naivan, jadni moj
prijatelju! Kladim se da se uskoro neće čak ni pričati o ovome."
 Maks je uţasnuto gledao svoju sestru. Ona je širokim zamahom
obrisala portret jedne Nemačke koja će opasnim cinizmom progutati
svoju nacionalsocijalističku prošlost. Ţeleo je da joj odgovori da se
vara. Ne moţe se odbaciti prošlost. Sve te smrti, ni za šta? Bio bi to
neviđeni kukavičluk. Sramota. Ipak, Marijetine reči zvučale su
predskazujuće. Već su se osećale u mrtvačkoj tišini koja je prekrivala
dela i postupke pojedinih. Istina, sudovi su izricali kazne, ali talas
papiro-logije već je počinjao da usporava procedure. Dešavala su se
opravdanja, izgovori. Mašina je tonula u ţivi pesak. Amerikanci će
uskoro svu odgovornost u vezi s denacifikacijom prepustiti
Nemcima. Kako su meseci prolazili, događaji su postajali sve stariji.
Ljudi poput Kurta Ajzenšahta će se izvući. Ponovo će proţivljavati
mučne trenutke. Neki će odleţati u zatvoru, zatim će biti pušteni na
slobodu. Vratiće se svojim porodicama, obući će svoja odela, paţljivo
će svezati kravatu pred ogledalom svoje lepe vile rekonstruisane u
nekom bogatom predgrađu, potom će šesti za volan nekog dobrog
automobila i otići u fabriku, pre-duzeće ili kancelariju.
Ja to neću moći da podnesem, pomisli Maks, uzrujan. Ako ona govori
istinu, ako je zaista to budućnost koja nas čeka, moraću da napustim ovu
zemlju da ne bih poludeo.
Neko pokuca na vrata. Klarisa o de da otvori.
„Dobro veče, svima!" povika Aksel.
Brzo, on skide svoju kapu. Tamna kosa tršavo mu se podizala na
glavi. Njegov debeli kaput mirisao je na hladnoću i sneg. Obučen u
rolku i prepravljene vojničke pantalone, odašiljao je neku ţivotnu
snagu.
„Srećan Boţić, mama!" reče, poljubivši je u obraz i pruţivši joj
poklon paket uvijen u novinsku hartiju.
„Šta je ovo?" upita Marijeta dok su joj oči blistale kao u devojčice.
Sa osmehom na usnama, Aksel ostade tih. Marijeta razmota papir i
razvi jedan veliki crteţ. Zapanjena, ona ga okrenu da bi ga pokazala
Klarisi i Maksu. Svaki Berlinac mogao je da prepozna zgradu,
oţivljenu, pa čak i velelepniju. Iznad vrata, stajalo je ime koje je 1938.
dao Kurt Ajzenšaht, nakon otkupa od Sare Lindner: Das Haus am
Spree.
„Ja sam je nacrtao", ponosno reče Aksel. ,,U stvari, to je moj poklon
za sve vas. Hteo sam da vam objavim jednu veliku novost, naročito
tebi, mama: odlučio sam da postanem arhitekta, a moj prvi zadatak,
biće naša radnja."
Pariz, februar 1947

P
rozori u broju 30, avenije Montanj, podrhtavali su od gromo-
glasnih aplauza. Medu bisernosivim zidovima, bacali su
cveće i uzvikivali 'bravo' svaki put kada bi se pojavio jedan
od devedeset modela, i tako gušili voditeljski glas koji je najavljivao
broj odela, najpre na francuskom, zatim na engleskom, i podsticali ga
da povisuje ton. Publika je bila sačinjena od probranih osoba:
rafiniranih Pariţanki, mondenskih ličnosti iz salona na San Zermanu,
umetnika, novinara, kupaca iz Novog sveta, šefica redakcija
američkih modnih časopisa kojima su vrebali svaku promenu izraza
lica... U prvim jutarnjim časovima, drhteći pod zimskim nebom, mala
skupina je bila uţurbana mašući svojim pozivnicama ispred ulaznih
vrata ukrašenih sivim sa-tenskim baldahinom. Sada nije ţalila zbog
meteţa, hladila se mašući programom, mahala, uzvikivala. Bio je to
trijumf! Revolucija!
Nataša je bila naslonjena na jednu klupicu od belog drveta. Njena
majka asistirala je iza velike zavese, u srţi, medu najbliţim. Već četiri
dana, Ksenija Fjodorovna praktično je kampovala tu. Sindikalni
štrajk pomoćnih radnika bio je izazvao prekid rada u ateljeima.
Prijatelji Kristijana Diora, koji su umeli da koriste iglu, bez oklevanja
su potrčali u pomoć ugroţenoj kolekciji. Vesela, Ksenija se prisetila
laganih haljina od mekih tkanina, prekrivenih sekinima i šljokicama,
koje je u toj istoj aveniji dvadeset godina ranije vezla za jednu rusku
princezu u izbeglištvu. Srećom po njihove nerve, pobuna nije dugo
potrajala. Nataša je bila smetena. Zelela je da otkrije naličje dekora,
gde je nazirala uzbuđenje, divljenje i sve one male drame koje su se,
nesumnjivo, odigravale tačno u ovom trenutku, ali tajna kolekcije
bila je ljubomorno čuvana. Već se osećala srećnicom što je
prisustvovala defileu.
Nataša nikada neće zaboraviti ljubaznost kojom ju je dočekao
Kristijan Dior kada je došla da zatraţi pomoć da bi oslobodila majku
iz zatvora. Napisala mu je jedno pismo u kojem mu je zahvalila, što je
bio gest koji mu se dopao. Otada, kada bi dolazio na večeru kod
njene majke, Nataša je smatrala pitanjem časti da ga uvek pozdravi.
Svaki put, on ne bi propustio da je zadirkuje pitanjem da li je
promenila mišljenje i da li bi pristala da nosi njegove modele na
reviji.
Kako moţe i na trenutak da pomisli da bih mogla da ličim na njih?
Iznenadila se ona, zadivljeno posmatrajući manekenke, njihov
ponosan hod koji bi zalepršao široke plisirane suknje i otkrio
podsuknje od svile i krepa, njihove ruke u rukavicama koje su drţale
na svom kuku, drske poglede ispod vragolastog boba, poglede ţena
sigurnih u sebe i svoj šarm. Kao i svi prisutni, i ona je bila pod
utiskom te nove siluete, duţih haljina sa izraţenim strukom,
naglašenim grudima, zaobljenim ramenima. Nakon ratnih restrikcija
koje su nametale suknju do kolena, mršavih tela izgubljenih u odeći
koja je podsećala na uniformu, Kristi-jan Dior je proglasio ponovnu
ţenstvenost koja je sada bila trijumfalna.
„Kakva drskost!" našali se neki muški glas. „Ubuduće, elegantna
ţena moraće da ima kućnu pomoćnicu koja će joj pomagati da stegne
korset, i ljubavnika naoruţanog strpljenjem da bi joj otkopčao
haljinu. Prošlo je toliko vremena!"
Natašu obuze neka jeza. Nalik na ţelju. Da, na ţelju da liči na jednu
od tih ţena koje izazivaju ţudnju, ţenu kao što je njena majka, iako je
ta zavodljivost kod Ksenije Fjodorovne bila ono stoje nju zastrašivalo.
Ona se seti Feliksovih reči predskazanja tokom izloţbe „Teatar
mode". Posmatrajući lutke, od kojih je većina bila obučena u Dior,
tada još uvek modelistu kod Lelona, Feliks je već bio otkrio buduće
tokove. Dakle, nasledio je od majke taj talenat za naslućivanje
modernog. Moram da mu pišem i da mu ispričam, pomisli ona,
zamišljajući zadivljene poglede svojih prijatelja ako navuče tu
vatrenocrvenu haljinu ili onaj ruţičasti ţaket od šantunga. U tome je
moţda i bila tajna ovog odjekujućeg us-peha: Dior je vraćao ţenama
ukus i dozvolu da zavode, čak i onima koje na to nikada nisu bile ni
pomislile.
Miris buketa ruţičastih zevalica i plavih kokotića mešao se sa
opojnim mirisom đurđevka, amajlijom slavnog kreatora. Novinari su
ţvrljali beleške u svoje notese. Uskoro, uputiće se ka teleprinterima
kako bi bili prvi koji su preneli novosti. Jedan od njih bio je postavio
svog saradnika ispred zgrade kako bi mu kroz prozor bacio svoju
belešku.
Nataša je hvatala sve detalje. Srce joj je lupalo od uzbuđenja.
Obuzimalo ju je neko jedinstveno osećanje, opojna sigurnost da je
bila u pravo vreme na pravom mestu i daje privilegovani svedok
jednog istorijskog trenutka. Dramatična tenzija kao da ih je sve
hvatala u klešta. Ono što se događalo u toj prostoriji, gde se jedva bio
osušio kreč na zidovima, nije više pripadalo domenu ukusa u
odevanju, već je predstavljalo jedno novo rađanje. Nije bilo ničeg
nebitnog u toj euforiji. Dirala je u intimu, u ţivot, ali moţda je trebalo
proći rat da bi se razumela.
Kada se pojavio junak dana, stidljiv, sa suzama u očima, Nataša
ustade da aplaudira, ponosna što prisustvuje tom slavnom trenutku.
Asistenti su stajali, ushićeni. Tog ekstravagantnog prepodneva, Dior
je učinio da se zaboravi na beskrajno dugu zimu, milione štrajkača,
strah koji su izazivali komunisti, nemaštinu koja je trovala ţivot,
nepokornu i ubojitu Indokinu, nejasnu budućnost prepunu strahova.
„Dakle, Natoška, je li ti se svidelo?"
Majka joj se smešila. Nekoliko niski bisera oţivljavali su njen tamni
kostim. Blistala je. Njeni ruţičasti obrazi, ţiv pogled, poluotvorena
usta, davali su joj neki mladalački izgled. Zbog čega neke ţene privlače
više paţnje od drugih, zapita se Nataša. Da li su to bile skladne crte
lice? . gracioznost, jedan način da istovremeno budu i daleke i
neizbeţne? Ĉinilo joj se da je njena majka, od rođenja sina, postala još
lepša. Sve do porođaja, Ksenija je strahovala od toga da se dete slabo
razvija. Bila je preduzela sve predostroţnosti, kao da je to rađanje
bila stvar ličnog izazova. Opustilo ju je savršeno zdravlje malog
Nikole. Osećala je olakšanje, ispoljavajući neočekivanu veselost,
gotovo nehaj, koji je ponekad iritirao Natašu, jer se osećala
isključeno.
„Fantastično", reče Nataša. „Drago mi je što je naišao na ovakav
prijem."
„Kakav neverovatan trenutak!" povika Ksenija. „Nikada nisam
doţivela ovoliku buku. Jedva da se i čujemo. A ovo je samo početak.
Kolekcija tek što je predstavljena a prodavačice su zatrpane
porudţbinama. Izvoli, dušo, ovo je poklon za tebe."
 Pruţila joj je bočicu Mis Diora, novog parfema kojim su prskali goste
po dolasku.
„Mislim da će ti se dopasti", dodade Ksenija. „Odgovara ti. Lagan i
sveţ, s jednom misterioznom i dubokom notom."
Nataša steţe flašicu u svojoj vreloj šaci. Njena majka imala je talenat
da je zatekne nespremnu. Poklon je mogao da izgleda jednostavno,
ali ne i reči koje su ga pratile. Nije bio slučajno izabran. Pre nego što
joj ga je poklonila, proverila je da li joj odgovara. Ganuta, Nataša ne
znade kako da joj zahvali.
Uţurbana gomila malo odgurnu dve ţene i pomeri ih dalje na sivi
itison. Prilazili su da čestitaju Kseniji na njenoj saradnji s novim
majstorom visoke mode. Svako je bio ubeđen u to da je ova revija bila
dovoljna da Kristijan Dior postane slavan. Što se tiče Ksenije, ona je
odmah prepoznala njegov potencijal. Kada ju je njen prijatelj pitao da
li bi htela da mu pomogne u ovoj avanturi, ni trenutka nije oklevala.
Nataša je morala da prizna njen njuh.
Priđe im jedna mršava ţena, tananih usana i dugačkog nosa, koja je
tokom revije ponosno sedela na plišanom kanapeu. Podignuta na
visoke potpetice, paţljivo je hodala, sa okruglim šeširom na glavi i
kosom šokantne pastelnoplave boje.
„Nataša", iznenada reče Ksenija. „Upoznaću te s jednom mojom
prijateljicom, gospođom Snou, o kojoj sam ti često pričala. Karmel,
dozvoli da ti predstavim moju kćerku."
Urednički direktor Harpers bazara, modnog časopisa kojeg je Ksenija
zadivljeno proučavala, podiţe glavu kako bi osmotrila Natašu, koja,
postiđena pod tim prodornim plavim pogledom, samu sebe iznenadi
naklonivši se.
„Gorgeous..." izjavi Karmel Snou. „Šarmantni ste, gospođice. Well,
my dear'', nastavi ona na engleskom, obraćajući se Kseniji „kada
ponovo moţemo očekivati da te vidimo kod nas? Nedostaješ nam.
Mislila sam da si već donela odluku. Pričali su mi o jednoj kući koja
bi ti potpuno odgovarala."
„Pretpostavljam da će se stvari ubrzo precizirati, nakon jutrošnjeg
uspeha", odgovori Ksenija, osmehujući se.
 „Ja nisam sumnjala nijedne sekunde. Ĉak sam i upozorila neke
kupce koji su bili napustili Pariz, da se što pre vrate. Jadni oni koji su
već poslali porudţbine drugim kreatorima!"
Amerika je bila domaćin ceremonije ovog festivala mode u stalnoj
metamorfozi. Ona je raspolagala najvaţnijim kupcima i proizvodila
časopise koji su išli u korak s modom. Bez njihove podrške, kreator je
bio ništa. Eto zbog čega masa odmah pohrli ka Karmel Snou, gušeći
njenu slabašnu figuru.
Nataša uperi pogled u Kseniju. „Šta je ona to htela da kaţe?" upita,
bez okolišanja. Zašto je uvek moralo biti ovako s majkom, pomisli,
uzdrmana onim ruţnim osečajem da hoda po konopcu. Još uvek je
naslućivala da postoji još nešto što nije rečeno. Tišina. Nešto se
spremalo od čega je osećala mučninu. Od svog povratka iz Njujorka,
njena majka je bila zamišljena. „Sada se sve dešava tamo", rekla je
jednom, pogleda izgubljenog u daljini. Nataša je znala da se ona u
Francuskoj osećala stešnjeno. Psovala je moćan socijalistički zanos,
restrikcije, male svakodnevne bitke. Trebalo je da se pita da li je
zamrzela celu Evropu. Izbegavala je da čita članke o Nemačkoj,
isključivala je radio kada bi novinari prenosili situaciju u toj zemlji.
Bila je uspela da deblokira bankovne račune Gabrijela Vodojea, koji
su joj opet bili na raspolaganju. Da nije razmišljala o selidbi u
Ameriku? Ksenija Fjodorovna bila je slobodna ţena, sa svim
egoizmom i nepopustljivošću koje ta sloboda podrazumeva, ali i sa
ţestinom i visprenošću. Akcija je bila njeno drugo ime, jer joj ţivot i
nije bio ostavio drugog izbora. Da je ostala pasivna i pokorna, da je
ustuknula, još uvek bi vegetirala na nekoj mansardi, bez prebijene
paPe,* sumorna i posivela sa sećanjima na detinjstvo kao jedinim
utočištem. Nesreća voli da joj se ulaguje, govorila je. Uvek je bolje
pljunuti je u lice. Nataša joj je priznavala taj kvalitet da vlada svojom
slobodom, iako joj se dešavalo da zbog toga pati, jer je bila počela da
primećuje da je tu osobinu i sama nasledila.
„Nemam sada vremena da ti pričam o tome", reče Ksenija dok su joj
mahali. „Večeras, dušo. Obećavam da ću ti sve objasniti."
„Večeras si pozvala desetak ljudi kući da biste proslavili kolekciju",
podseti je ona.
„Onda sutra. Sutra rano."
 Ksenija se izvuče i nestade iza velike zavese. Savršeno izvedena
pozorišna scena, ironično pomisli Nataša. Niko ne zna da stvori
sumnju kao ona. Niko bolje ne upravlja umetnošću pravljenja sebe
predmetom ţudnje.

***

Lili je tiho stajala pored kolevke u kojoj je spavala beba. Njeno

disanje bilo je ujednačeno, njene male oivičene usne odavale su
začuđeno pućenje. Pod ćubicom tamne kose, što je Lili smatrala
neobičnim za bebu, dete je bilo okruglo. Njegovo lice, njegovi obrazi,
njegova brada, njegovo punačko telo. Ispunjavalo je prostor
fascinantnom silinom. S mirnoćom apsolutnog vladara, posedovalo
je moć diktatora. Svet se organizovao prema njegovim potrebama,
ţeljama, kapricima. Dok je plakalo, i njegov glas takođe je bio
okrugao. Ne oštar, već elastičan, s tonom koji je često terao Lili da
pokrije uši rukama u pokušaju da ga poništi.
Ono se promeškolji i zamahnu svojim stisnutim šakama. S kojim se
nevidljivim neprijateljem ono borilo? Da li u njegovom uzrastu već
postoje košmari? Ili oni dolaze s vremenom, donoseći nedostatke koje
nameću, osećaj gladi, iritaciju mokre pelene, ujed hladnoće? Na
početku ţivota, samo smo senzacija, s privilegijom mogućnosti
urlanja a da se niko zbog toga ne oseti uvređeno, izazivamo samo
neţne osmehe, kao da je ta srdţba jednako šarmantna koliko i
dopuštena. Odraz dobrog zdravlja. Inteligencije. U tom uzrastu,
oprošteni su nam svi gresi: bes, proţdrljivost, nestrpljivost...
„Madmoazel Lili, nešto nije u redu?"
Lili primeti da se bila nadnela nad kolevku i daje tako paţljivo
proučavala dete da je bilo dovoljno samo da otvori usta kako bi ga
ugrizla za njegov svilenkasti obraz koji je mirisao na blagi sapun.
Dadilja je stajala na vratima, u svojoj besprekornoj beloj uniformi, s
malom kapicom na svojoj tamnoj kosi. Gospođica Gordon bila je
savršeno oprezna. Ona je funkcionisala, disala, reagovala za bebu
Nikolu fon Pasaua i zbog njega, i on je određivao njen ţivot. S njom,
Vie Child, ili drukčije rečeno Dete, dobijalo je počasno mesto. Trebalo
je da se Velika Britanija bori s takvom upornošću za odbranu svog
poljuljanog kraljevstva.
 „Učinilo mi se da sam ga čula kako plače", šlaga Lili.
„Za deset minuta će se probuditi", reče gospođica Gordon pogle-
davši svoj sat koji je nosila zakačen za dţep.
„Bez sumnje", ironično odgovori Lili. „Ova deca su naštimana kao
notni papir."
Oborene glave, ona se vrati u svoju sobu. Tetka Ksenija je odrţala
svoju reč: dete je rođeno a ona ih nije izbacila kroz vrata, ni nju ni
Feliksa. Ipak, kao što se ona i pribojavala, prostorije su bile
prilagođene tom uljezu. Soba njenog brata sada je pripadala
gospođici Gordon, na koju se moglo nabasati tokom celog dana i
noći, čim bi Dete zatraţilo njenu paţnju. Ali Lili se zbog toga nije
mogla ljutiti na tetka Kseniju, jer je Feliks i sam odlučio da ode.
Dok je drţala dete u naručju, lice Ksenije Fjodorovne dobijalo je
sasvim drugačiji izraz. Ta stroga ţena topila se pored njega. Njeni
pokreti postajali bi blagi i laki. Boja njenog glasa bi se promenila.
Pričala mu je na ruskom, jeziku koji Lili nije razumela, ali devojka bi
zatvarala oči i reči bi je obujmile, Ijuljkajući je u blagom šapatu koji je
ličio na bistru vodu. Lili nije sebi dozvoljavala da ih gleda. Njihov
odnos rađao se iz jednog čudnog ništavila koji nije izazivao u njoj
nikakav odjek. Ta dva bića dolazila su iz nekog drugog sveta u kojem
su vladali harmonija i poverenje. Ĉak i u prisustvu drugih, bebin
pogled obavezno se lepio za majčinu figuru, a Ksenijino telo uvek je
bilo okrenuto ka sinu. Ĉinilo se da ih ništa nije moglo omesti, jer su
ţiveli u trenutku, hraneći se jedno drugim. Ali druge scene trovale su
Lili; smenjivale su se u njenom sećanju uz zvuk suvog pucketanja
dijapozitiva usmerenog na ekran. Otkada su saznali istinu od Ksenije
Fjodorovne, nikada više nije maštala o nekom srećnom trenutku
provedenom s majkom. Svaki put, njeni košmari bi oţiveli
zaboravljene konflikte, ogorčenja, glasove ugušene panikom i besom.
Kao svedok te majčinske ljubavi, Lili je patila u jednom delu svoje
duše kojeg se više nije sećala, kao što se invalid ţali na bolove u
amputiranoj nozi, i devojka je oprezno čuvala tu tugu, jer je to bilo
sve što ju je vezivalo za njeno osakaćeno detinjstvo.
Ona sede za svoj radni sto i uze pero.
 Dragi moj Felikse,

Hvala za tvoje poslednje pismo. Drago mije što znam da nisi gladan i da
tvoji planovi napreduju kao što ţeliš. Taj gospodin Manhajmer je izgleda
neki dobar čovek. Njegova ţena mora da je talentovana krojačka. Mama je ne
bi tolike godine drţala kao šeficu ateljea da nije zaista kompetentna. Njihovi
saveti biće ti dragoceni, to je sigurno. Reklo bi se da si, zahvaljujući njima,
postavio prvi kamen onoga što ţeliš da napraviš. Radujem se zbog tebe.
Dodaješ da su potrebne godine da bi se ponovo podigla kuća 'Lindner'.
Impresionirana sam tvojim strpljenjem. To je nešto stoje meni potpuno
strano.
Zaboravio si da mi daš adresu čika Maksa koju sam ti traţila. Budi
ljubazan pa to ubrzo učini. Hoću da mu pišem.

Čuvaj se, ljubim te.

Lili.

Ona sačeka da se crno mastilo osuši. Zatim presavi pismo i ubaci ga

u kovertu. Bila je odlučila da obnovi kontakt sa svojim bratom, ne iz
osećaja neţnosti ili samoće, već zato što joj je trebao. Sudeći po
njegovim pismima, Feliks nije ţalio zbog svoje odluke da se odseli u
Berlin, što je iritiralo Lili koja je uţivala zamišljajući ga kako se vraća
u Francusku oborene glave, pobeden boravkom na neprijateljskoj
teritoriji koja se pokazala jednako poniţavajućom koliko i očajnom.
Ništa od toga nije bilo. Njegova pisma bila su laţno vesela, iako je
Lili nazirala da on, kao po običaju, skriva svoje sumnje i strahove.
Kada je saznala da joj je brat video Maksa fon Pasaua, Lili je shvatila
odakle da počne svoju istragu. Ona se ispruţi na krevetu, prekrsti
ruke i zagleda se u plafon. Lagala je u svom pismu: ta osobina
strpljivost, odlično je upravljala njome. Bilo je to verno oruţje,
neophodno da bi stigla do svojih ciljeva.
„Ne, necu otići.
Nekoliko dana nakon revije, Ksenija Fjodorovna nalazila se u svom
salonu, sa sinom u naručju, suočena s nepopustljivim pogledom
svoje kćerke. Mali Kolja bio je teţak. Kada bi zatvorila oči, činilo bi joj
se da je on vuče ka zemlji. Nikada nije osećala takvo spokojstvo.
Izgledalo joj je kao da je čitav njen ţivot vodio ka samo jednom cilju,
onom da da ţivot tom detetu. Ona se saţe, spusti poljubac na
njegovu glavu, udahnu onaj jedinstveni miris od kojeg se nikada neće
odvojiti. Da li je i Natošku volela tako potpuno, tako prepušteno? Ili
je bila uznemirena, strahujući od Gabrijelovih prebacivanja ako bi se
pokazala suviše neţnom prema detetu koje nije bilo njegovo? Da li
jedna majka moţe nesvesno da se suzdrţava, da zapuši svoju ljubav?
Da li je ta zgrčenost zatrovala njihov odnos pa su njenu cenu danas
obe plaćale?
Ksenija nije napravila istu grešku sa sinom. Po rođenju, prijavila ga
je u opštini sa očevim prezimenom iako nikada više nije trebalo da
vidi Maksa. Na tu pomisao, probode je neka tanka oštrica. Ţivela je
daleko od njega iako je on bio intenzivno prisutan. Svaki pogled,
svaki osmeh, svaki delić tela njihove dece vraćali su ga njoj. Radost
svakog trenutka. Kazna takode.
„Šta hoćeš da ti kaţem, Nataša?" konačno reče ona, podigavši
glavu. „Mislim da je za nas dobro da odemo da ţivimo u Njujork.
Volim taj grad. Mislim da se tamo moţemo baviti interesantnim
stvarima. Vra-tiće nam onu energiju koja nam ovde nedostaje.
Postoje trenuci kada se mora načiniti korak, makar to bilo i bolno. U
svom ţivotu, uvek sam bila od onih koji idu napred."
„Misliš samo na sebe, kao i obično!" naljuti se Nataša i dodade
jedno drvo u vatru u kaminu. „Pitaš li me šta ja ţelim? Ne. To je
odluka koju jednostrano donosiš."
„Mislila sam da hoćeš da putuješ i otkriješ svet! Šta bolje moţeš da
zamisliš za nastavak svojih studija? Pronašla sam jednu kuću,
dovoljno veliku za sve nas. Lili je izgledala kao da se obradovala ideji
da se preselimo."
Besnim pokretom, Nataša gurnu cepanicu ţaračem. Varnice
osvetleše njeno čelo, obraze.
„Jasno! Ona misli da će, ako ode daleko, moći da prebrodi sv»jti
prošlost. Radi suprotno od Feliksa. Zar ne vidiš da je to beg unapred?
Ali isto činiš i ti, zar ne?" reče devojka, besna. „Misliš da ćeš se osećati
na sigurnom ako odeš daleko od oca svoje dece. Tog čoveka s kojim
nisi sposobna da ţiviš. Na kraju ću još početi i da ga saţaljevam,
nesrećnika", ironično reče. „Ako je i on morao da trpi tvoje hirove...
Zbog toga što delaš a nikada ne pomisliš na druge, završićeš potpuno
sama."
Ksenija je, ne trepnuvši, primala udarce koje joj je Nataša zadavala
sa izrazitom preciznošću. Već mesecima, osude su stalno lebdele u
vazduhu. Bila je odlučila da ne odgovara na te agresivne reči, da
izbegne paklenu spiralu u koju je njena kćerka htela da je stavi.
Prepoznavala je i kod sebe talenat za te ubojite rečenice koje
ostavljaju ţive rane. Ona se prepusti osećaju mekanog i toplog tela
Maksovog sina koji se meš-koljeći odmarao u njenom naručju. „Ja
neću da idem", ponovi Nataša. „Znam."
,,I ti čak i ne protestuješ? Ne pokušavaš da me ubediš?"
Ksenija pogleda u svoju kćerku, njeno napeto telo, njenu odlučnu
bradu. Drhtala je, ali da li od besa ili od zime? Kako liči na mene,
pomisli ona, ganuta.
„Imam poverenja u tebe. Dovoljno si velika da znaš šta ţeliš."
Nataša prevrnu očima. Neka druga bila bi srećna zbog tih laskavih
reči, ali zašto ih je onda ona doţivljavala kao neki teret? Da li je ona
ţelela da čuje majku kako besni i naređuje joj da pode s njom?
Ksenija je bila odlučila da eskivira suočavanje. Bilo je to vesto.
Odvratno. Odbijajući borbu, razoruţala je svoju kćerku.
„Pre tvog odlaska, hoću da dobijem legalnu emancipaciju. Ne ţelim
da čekam još više od godinu dana da bih bila punoletna."
,,U redu."
Nataša je pogleda, preneraţena.
„Zašto izgledaš tako iznenađeno?" upita je majka. „Zar si mislila da
ću da pravim scenu? Postajući punoletna s dvadeset godina, nećeš
prestati da budeš moja kćerka. Zauvek ćeš biti moje dete. Htela ti to
ili ne", reče, osmehnuvši se. „Treba da shvatiš jednu stvar, dušo.
Kada volim, volim potpuno slobodno. Radilo se o tebi ili tvom ocu.
Za to mi ne treba nikakav papir, niti je potrebno da namećem neki
toboţe autoritet. Podigla sam te što sam najbolje umela. Dala sam ti
neophodno oruţje da postaneš ţena sposobna da donosi svoje
odluke. Priznajem da nam je teško da ţivimo jedna pored druge.
Moţda smo predugo bile razdvojene tokom rata? Ne znam. Dok te
gledam, mislim na ono šta sam ja osećala u tvojim godinama. Ni
meni niko nije izdavao naređenja. Ponavljam ti, imam poverenja u
tebe."
Ne rekavši ništa na to, Nataša ode do samovara da bi nasula vruće
vode za čaj. Drva su gorela, a varnice sevale. Miris smole lebdeo je u
salonu. Napolju, sveţ sloj snega spustio se na terasu. Nikakav zvuk
nije dolazio sa ulice. Konjske potkovice gušile su se u sneţnom
kaputu koji je pokrivao kaldrmu. Bila je nestašica goriva za
automobile. Stanovnici kvarta ostajali su šćućureni u kućama. Kafei
su bili zatvoreni zbog odsustva gostiju, novine su štrajkovale.
Uporna nedaća. Restrikcije struje redovno su ostavljale stanove u
mraku. Višu se nisu osvetljavali izlozi prodavnica, čije su police
ionako bile prazne. Vreme se provodilo u čekanju., kraja zime,
nezadovoljstava.
Vrata se otvoriše. Lili je bila podigla kosu u neobaveznu punđu u
koju je zabola dve olovke. Frizura ju je činila starijom i otkrivala je
njen osetljivi potiljak. Crvenilo nalik na otoke od nazeba prekrivalo
joj je zglobove na šakama. Devojka je bila posebno osetljiva na
hladnoću. Ona priđe stočiću i sede na pod, prekrstivši noge pod
sobom. Dešavalo joj se da ude bez najave i smesti se pored Ksenije
Fjodorovne. Nije ništa pričala, niti je išta traţila. Ponekad bi donosila
svoju knjigu i nastavljala da čita, koncentrisana. Kseniji to nije
smetalo, čak ni kada bi Lili ušla u njenu sobu. Bez ijedne reči, Nataša
joj napuni solju čaja i pruţi joj.
Tišina je bila teška. Treba izvući lekciju iz svega toga: tri ţene koje su
sedele u tom prohladnom salonu, svaka očekujući različito od ţivota,
pomisli Nataša dok joj je čaj pekao jezik. Nije to bilo pitanje godina,
već temperamenta. Ksenija Fjodorovna Osolin nastavljala je svoj put.
Završavala je jedno poglavlje svog ţivota, ono koje ju je spustilo na
obale Sene. Sve dok postoji njeno zabranjeno kraljevstvo, Sankt
Peterburg, i njegovi ledom okovani kanali, njegovi čudesni tornjevi,
njegove tihe palate, odzvanjaće neki zov daljine. Lili Seligson sanjala
je o Americi, jednoj šarenoj i uzbudljivoj budućnosti, kao i svaki
šesnaestogodišnjak. Ali ona, šta je ona ţelela? Majka ju je gurala van
gnezda iako se potajno Nataša nadala nečemu drugom, ali bilo je
nečeg nemilosrdnog u Kseniji Fjodorovnoj. Nečeg neukrotivog što je
izmicalo normama, konvencijama. Kada se okrenula ka majci, Nataša
je očekivala da će je ugledati ponovo koncentrisanu na svog sina, a
da će njihova konverzacija već biti odloţena u zaborav. Ali pogled
Ksenije Fjodorovne bio je fiksiran na nju, prepun razumevanja i
opreza. Na svoj neobičan način, ona me ipak voli, pomisli devojka,
zbunjena, i nešto se rastopi u njenim grudima.
 K
senija nije volela ţurbu. Zbog toga je, nekoliko meseci
kasnije, u julu, još uvek bila u Parizu da bi Analizirala
poslednje pripreme za svoju selidbu. Kao veoma mlada, već
je bila ţrtva imperativa hitnosti, kada je rasuđivanje luksuz, a jedino
što vaţi jeste refleks ţivotinje saterane u tesnac. Tada, na ivici nerava,
prepuna besa i potisnutih suza, dešavalo joj se da legne na sam pod,
sa ţeljom da umre. Sada, sve je bilo drugačije. Rođenje sina ju je
umirilo, kao da joj je taj srećni obrt sudbine nametnuo uţivanje u
punoj lepoti trenutka.
Kada je izašla iz mermerom popločanog hola američke banke, sunce
koje je kupalo trg Vandom zapljusnu joj lice. Pridrţavajući jednom
rukom svoj slamnati šešir, ona podiţe lice i pusti da joj toplota obliva
obraze, ramena, ruke. Sam bog zna kakvo je olakšanje osećala!
Pripremala se da promeni drţavu, pređe okean, ali ovoga puta, nije
bila ni prisiljena ni naterana. Ona pomisli na zabrinutost bankara.
Prvi put u svom ţivotu, Ksenija je bila vlasnik jednog pozamašnog
bogatstva, i to je bio osećaj koji joj nije smetao.
Kada je jednom konačno regulisala nasledstvo svog supruga,
primetila je da je Gabrijel Vodoje izvršio pametna ulaganja. Uprkos
nekim neizbeţnim gubicima, njegov račun preţiveo je neizvesnosti i
svetski konflikt, i po mišljenju bankara, predstavljao je zanimljiv
potencijal. Potrebni su vam mudri savetnici, madam, dodao je,
zabrinutog lica, kao daje biti ţena predstavljalo nepovoljnu okolnost.
Ksenija se samo blago nasmešila. Svoju snagu crpela je iz manje
slavnih vremena. Tamo se više neće vraćati. Nijedan franak neće biti
iskorišćen bez njenog odobrenja.
U izlogu jedne zlatare, blistao je nakit predstavljen na kubeu od cr-
nog pliša. Jedan tamni oblak pomrači njeno dobro raspoloţenje. Ot-
kako je bio počeo da se bliţi njen odlazak, posmatrala je Pariz iz
nekog drugog ugla. Dolaziće ponovo, naravno, ali jedan grad ne nudi
nam se na isti način ako u njemu ţivimo ili ako smo samo u prolazu.
Uspomene su bile snaţne, često gorkog ukusa. Baš tu je bila došla da
proda minđuše svoje majke od smaragda i dijamanata, poklon
Osolinovim od Katarine Velike. Njeni prsti zariše joj se u tašnu.
Nikada više neće biti suočena s takvom situacijom! Uţurbanim
korakom ode.
 Bio je to jedan od razloga zbog kojih joj je ţelela da ode iz
Francuske. Nestabilnost političke situacije, dominacija francuske
komunističke partije nad polugama moći, i podrška koju joj je
pruţalo stanovništvo, uporni štrajkovi, siromaštvo, sve to je na nju
delovalo nepovoljno. Neki su šaputali o građanskom ratu. Ni u
drugim evropskim drţavama situacija nije bila bolja. Očigledan uticaj
Sovjetskog Saveza predstavljao je ozbiljnu pretnju koju je ona tokom
svog boravka u Berlinu jasno uvidela. Nije ţelela da svoje najbliţe
gleda kako rastu u jednom svetu koji ju je podsećao na haos i smrt.
Donoseći na svet svog sina, ona je izabrala da ţivi. Sada se radilo o
preuzimanju odgovornosti. Neće ostati pasivna, niti će rentirati svoj
novac. Ksenija je odlazila u Njujork s namerom da investira.
Pod svodovima ulice Rivoli, prodavnice su nudile jadne police na
koje je ona bacala samo kratak pogled. Na kraju ćemo se još i navići na
nedostatak svega, brašna iprevoza, vune, koţe i gasa, kuća, automobila pa
čak i papira. Mogla je da prede nekoliko metara, okrene glavu i ne
primeti ih, ali fotografije postavljene u izlogu nisu je pustile da ute-
kne. Ona odjednom stade. Jedan prolaznik je, udarivši u nju, zamalo
ne obori. Besan, oštro je prekori, ali Ksenija nije reagovala. Kako da
ne prepozna Maksova dela? Nervozna, ona pomisli da je s njim, na
jedan ili drugi način, uvek bila u opasnosti. Radilo se o trima
fotografijama napravljenim noću, u vreme kada su njih dvoje bili
mladi umetnici. Tri fotografije koje su predstavljale jedan par. Bilo je
to blagosloveno vreme kada se Maks interesovao samo za
zaljubljene. Šta li je danas s njima, tom devojkom s našminkanim
usnama i nalakiranim noktima, glave blago zabačene unazad, i
njenim ljubavnikom koji joj je jednom rukom grlio ramena, a prstima
neţno dodirivao dojku koja se nazirala jer je bretela s haljine bila
spala? Te večeri, u pogledu te strankinje leb-dela je opijenost, zato što
je bila noć, zato što je bila previše popila, ali nije joj bilo tako loše dok
je sedela na klupici s tim mladićem zalizane kose, odlučnih pokreta,
koji je od nje ţeleo samo njeno telo.
Ksenija gurnu vrata. Više osoba posmatralo je izloţbu. Amerikanci,
koji su bili prepoznatljivi po svojim veoma belim zubima i zdravom
koţom. Opuštenost novih gazda u Parizu izraţavala se jednako
dobro njihovim nastupom kao i krojem njihovih odela od laganih
materijala. Mladi demobilisani vojnici dobijali su od vlade po
sedamdeset pet dolara mesečno ako bi se upisali na školovanje. Lepo
su ţiveli u Parizu, bez nostalgije za domovinom, nastojeći da se
razvesele uz devojke i dobra vina. A od početka meseca, mogli su da
se vide i administratori i članovi delegacija koji su dolazili na
međunarodne konferencije započete početkom juna govorom
sekretara američke drţave, generala Dţordţa S. Maršala, o
apokaliptičnoj ekonomskoj situaciji u Evropi koja je pretila svetskoj
ravnoteţi i koju je pod hitno trebalo otkloniti. „Gospođo!"
Nakon trenutka dvoumljenja, Ksenija prepozna vlasnika galerije.
Ţan Bernhajm bio je mnogo ostario. Izraţena ćelavost, spuštena ra-
mena, naboran vrat, bio je samo senka čoveka koji je izlagao dela
Maksa fon Pasaua tokom tridesetih godina.
„Maks fon Pasau", reče on, slabim glasom. „Ţiv je, znate, preţiveo
je."
Lice starog čoveka se ozari.
„Kakva divna vest, gospodo. Poverio mi je jedan deo svog rada i
svojih dela. Ovo je prvi put od svršetka rata da sam sebi dozvolio da
ga ponovo izloţim. Izabrao sam temu zaljubljenih. Neka njegova dela
su dosta mračna, ali nama je potreban optimizam, zar ne? Konačno,
pogledajte!" reče, široko zamahnuvši rukom. „Galerija se ne gasi.
Kako nemam novosti od gospodina Fon Pasaua, ništa nije na
prodaju, ali već imam nekoliko ponuda od klijenata. Onaj gospodin
zaista insistira", reče, pokazujući na sedog, stasitog čoveka koji je
stajao u susednoj prostoriji, okrenut leđima. „Da li moţda znate gde
mogu da ga pronađem?"
„I dalje ţivi u Berlinu. Mogu vam dati njegovu adresu."
„Trenutak, molim vas. Samo da nađem papir da zapišem."
On se izgubi, ostavljajući Kseniju ispred fotografija. Znala ih je sve.
Opijena uspomenama, ona se seti da je Maks u to vreme provodio
sate u mračnoj sobi, instaliranoj u jednom kupatilu, paţljivo
sprovodeći svaku etapu razvijanja. Ponekad je njegova odeća
mirisala na herniju, kao i koţa njegovih ruku, koje je, smejući se,
trljao sapunom. Svako delo, uramljeno u tamni okvir, odzvanjalo je u
njoj. Eho je rađao ne samo talenat kompozicije i majstorstvo u
korišćenju svetla već i emociju koja je proizlazila iz jednog detalja i
prenosila priču, koju je pričao Maks.
 Bernhajm joj donese olovku i papir. Ona zabeleţi adresu koju j
znala napamet. Odjednom, vrućina joj postade zagušujuća. Kapljice
znoja proţimale su njene končane rukavice, kvasile joj potiljak, unu-
trašnjost laktova. Ona pomisli šta bi paţnja jednog renomiranog pari-
škog galeriste mogla da predstavlja za Maksovu budućnost. Potvrda
da ga nismo zaboravili. A očigledno ni zahtevna publika. Bila je
ubeđena u to daje zasluţivao više od mina Berlina. Trebalo je da se
Maks vrati na svoje mesto medu velikim fotografima, ali ona nije bila
uspela da ga ubedi u to, kao da mu njeno mišljenje više nije bilo
vaţno. Obuze je neka tuga.by voki
„Sigurna sam da bi se obradovao vašem pismu", reče ona
Bernhajmu. „Njegov studio u Berlinu je uništen. Kao i ceo grad.
Znam da je ponovo počeo da radi. Morate obavezno da razgovarate s
njim. Bi-ćete mu potrebni!"
„Kao i on nama!" ushićeno odgovori čovek, gledajući u papir kao da
ne veruje sopstvenim očima. „Jedan izuzetan umetnik kao što je on to
ne srne da čeka. Gledaću da ga što pre pronađem. Hvala vam,
gospodo", dodade on, poverljivim tonom. „Izvinjavam se, nisam vas
odmah prepoznao. Ĉast mi je što vas vidim ovde."
Ksenija pocrvene. Obori glavu. Veliki poster s njenim likom krasio
je zid u dnu galerije. Ona se ne zadrţa na njemu. Taj osmeh, taj sjaj, ta
radost ţivljenja pripadali su nekoj drugoj ţeni, jednom svetu koji više
nije postajao.
„Nemojte mu reći da sam vam ja dala njegovu adresu", zatraţi ona,
odjednom zabrinuta. „Ne ţelim da budem indiskretna. On je
postao... Kako da kaţem? Nije više sasvim isti. Verovatno ćete morati
da insistirate da biste ga ubedili, ali to je veoma vaţno, razumete,
moraćete da pronađete reči..."
Zbunjena, ona ućuta. Bernhajm ju je paţljivo slušao, malo nagnute
glave. „Ove uţasne godine ostavile su traga na svima nama",
prošaputa on. „Još uvek je veoma bolno. Potrebno je vremena.
Strpljenja. Nekima od nas trebaće više vremena da ozdrave."
„A neki neće nikada ni ozdraviti", suvo odgovori ona i zaţali istog
trenutka, jer se tuga ocrtavala na licu čoveka.
 Još jednom, Ksenija oseti daje odluka da ode bila ispravna. „Izvinite
me. Nespretna sam. Htela sam samo da vam kaţem da je on
preţiveo, u slučaju da to niste znali. Do viđenja, gospodine."
Zureći, ona mu dozvoli da je isprati do vrata. Teška vrućina je
zapljusnu čim je zakoračila na trotoar.

Prozori Ksenijine sobe bili su širom otvoreni, ali lišće na drveću

parka Luksemburg ostajalo je savršeno mirno. Nada za daškom vetra
činila se uzaludnom. Sve češće se čula prigušena graja, zveckanje
posuđa, krčanje glasova komentatora T.S.F. Zvuči klavira... Ulice
glavnog grada sada su učestvovale u pozorištu svakodnevnog ţivota.
„Ovo je skoro indiskretno", reče Nataša, nalakćena na prozor. „Sve
se čuje i vidi, jer su zavese razmaknute."
Njena majka raščišćavala je knjige. Gomila onih koje neće poneti
brzo je rasla.
„Da li si stvarno zadovoljna što ostaješ?" iznenada upita Ksenija
sedajući na krevet kako bi se malo odmorila. U poslednje vreme si
dosta ćutljiva."
Nataša slegnu ramenima. Nije očekivala da će osećati tu bojazan
kako se pribliţavao dan odlaska. Dešavalo joj se da se zapita da nije
pogrešila, ali ni za šta na svetu ne bi joj to priznala.
„Ne kajem se. A i to nije kao da se više nikada nećemo videti."
„Naravno da nije! Ali Njujork baš i nije u komšiluku. Tetka Maša će
dobro brinuti o tebi."
„Navikla je na to."
Ksenija uzdahnu.
,,I dalje mi prebacuješ što sam te ostavila s njom tokom rata, je li
tako? Tada sam morala da napravim izbor, Natoška. Nije to bilo da
bih te se otarasila. Ţelela sam pre svega da te zaštitim, ali to je
verovatno nešto što ne moţeš razumeti sve dok jednom i sama ne
postaneš majka."
„Ne znam da li mi je zaista stalo do toga", odgovori Nataša da bi je
povredila.
„Ne pričaj svašta! Da li si skoro imala vesti od Feliksa?"
 Osetivši neugodnost, Nataša pocrvene. Aludiranje njene majke
zateklo ju je nespremnu i uopšte joj se nije dopalo. Nije ţelela da ona
poklanja paţnju tim detaljima njenog ţivota. To je bilo ono što je
smetalo u takvim situacijama: ljudi se smatraju obaveznim da se
poveravaju, kao da se zauvek rastaju.
„Feliks je moj najbolji prijatelj", naglasi ona, ţeleći da stavi tačku na
razgovor koji nije trebalo da započne.
„Prijateljstvo ne sprečava ljubavne osećaje."
„Šta ti znaš o tome? Ne mislim da si ekspert za ta pitanja. Ko je bio
više prijatelj nego ljubavnik, Gabrijel Vodoje ili Maks fon Pasau?"
„Nemoj opet da se vraćaš na mene."
„Ipak, uvek se određujemo u odnosu na ţivot naših roditelja. Za
neke, to je čak prokletstvo."
Ksenija napuni sebi čašu vode, koju polako popi. Konverzacija je
bila delikatna. Još uvek je bila pod utiskom izloţbe koju je tog
popodneva otkrila. U vreme tih fotografija, bila je jedva malo starija
od svoje kćerke, i bila je besna, i ona, ne na svoju majku, već na ţivot,
ali zar to nije bila ista stvar?
„Nas dve ličimo, htela ti to ili ne", nastavi ona, posmatrajući Natašu
koja se bila tvrdoglavo okrenula ka prozoru kako ne bi srela njen
pogled. „Tvrdoglava si kao ja. Jednako slabo prilagodljiva. Osećanje
ljubavi moţe biti zastrašujuće za ţene obuzete slobodom."
„Nije sloboda ono što toliko traţim, već istina!" uzviknu Nataša,
odjednom se okrenuvši. „To je nešto najdragocenije. Saznanje da nas
ljudi u našoj okolini ne laţu."
Koliko dugo će je Nataša terati da plaća, upita se Ksenija obuzeta
snaţnim zamorom. Ţelela je samo najbolje za svoju kćerku, ali nije
mogla da se odupre pomisli na to da će ona morati da se suoči sa
zastrašujućim iskušenjem ljubavi pre nego što bude sposobna da
donese jedan uravnoteţeniji sud o svojoj majci. Biće to moţda vreme
kad će ona videti dva lica medalje.
Neki napad razdraţljivosti natera je da ustane, i ona odlučnim
pokretom odvoji nekoliko knjiga na gomilu sa onima koje će prodati.
Zaista, sve je počinjalo daje nervira. I nameštaj, koji je većinom
pripadao Gabrijelu i koji je bila namerila da ostavi na čuvanje, koliko
i agresivno ponašanje njene kćerke. Bilo je lako suditi s visine svojih
ubeđenja.
„Provela sam popodne u ulici Rivoli. Ima jedna izloţba u galeriji
Bernhajm koja bi te mogla interesovati. Trebalo bi da odeš tamo i
pogledaš."
Bilo je traga zlobe u toj izjavi, ali Natašina nepopustljivost bila je
počela da je izluđuje. Ksenija Fjodorovna nije volela grize savesti.
Pomislivši na izloţene portrete, ona se seti dugog puta iza sebe.
Moglo joj se pronaći mnogo mana, optuţiti je da je egoista, stroga
nepodnošljiva, ali kako ne priznati daje ta devojka tamo, što se
smejala sa zidova galerije, zasluţivala milost.
 N
ataša ne posluša majku. Ili bar ne odmah. Pazila se, sluteći
neku zamku. Da li će i u budućnosti uvek biti ovako? To
pre-ćutkivanje koje je počelo da liči na gangrenu. Dešavalo
joj se da je posmatra sa zaprepašćenjem; dešavalo joj se takođe da
pozavidi svojim prijateljima čije majke su joj se činile mnogo
jednostavnijim za ţivot. „Ti bi htela da je ona bezlična i staromodna,
je li to?" nervirao se njen prijatelj, Lik. Nataša se namrgodi. Staje on
mogao da razume? Imao je dvadeset godina. A Ksenija Fjodorovna
besprekornu figuru, nokte nalakirane crvenim.
Poslednjeg jutra, devojka je prošla kroz svaku sobu stana u kojem je
odrasla. Njeni koraci odzvanjali su po parketu. Sunce je otkrivalo
crne tragove od cevi za grejanje, odlepljene tapete, fleke od bojica na
zidu njene sobe, uspomena na neke nestašluke iz detinjstva. Snopovi
prašine plesali su na svetlosti. Prostor je drugačije disao. Eho više nije
bio isti. Pa ipak, miris kolonjske vode njenog oca još uvek je
ispunjavao sobu u kojoj su se nekada nalazila njegova odela.
Uzdrmana, ona s posebnom paţnjom zatvori vrata. Odsada, ţiveće
pod krovom zgrade u kojoj ţivi njena tetka, Maša. Stan je bio
umereno udoban, ali ona je ipak više volela tu oskudnu sobicu nego
kuću od smedeg kamena u ulici Ist 71, koju je Ksenija pripremila.
Nije bila spremna za Menhetn, niti za to da gleda majku kako blista
bilo gde drugde osim u Parizu, s mladim bratom prema kome Nataša
nije osećala ništa drugo nego ravnodušnost, s prijateljima, navikama,
entuzijazmom koji nije delila. Istini za volju, ona koja je sebe smatrala
skitnicom odavala je čudan strah pri pomisli na ţivot u Americi.
Ovoga puta, ona je bila ta koja je nametala razdvajanje, pitajući se
ponekad koga zapravo ţeli da kazni.
Ksenija je čekala ispred zgrade zajedno s Lili. Trebalo je da ih taksi
odveze do ţelezničke stanice odakle će otputovati do Avra kako bi se
ukrcale na prekookeanski brod. U automobilu, gospođica Gordon
drţala je bebu na krilu. Majka ju je grlila. Moţe se mnogo očekivati
od majčinog zagrljaja, u njemu se moţe, takode, i izgubiti. Ksenijin
obraz bio je neţan, njen pogled briţan. Nosila je haljinu krem boje s
kratkim rukavima koja je naglašavala njen fini struk, i mali slamnati
šešir ukrašen svilenim cvetom. Kao da će da se udaje, pomisli Nataša.
Iznenada, majka joj se učini neobično ranjivom i devojka joj se
nasmeši s pomalo čudnim osećajem da mora daje ohrabri. Onda su
otišli. Ostavši na trotoaru, zagledana u auto koji je nestajao iza ugla
ulice, ona se oseti sve lakšom i lakšom, providnom, kao obuzetom
vrtoglavicom i vetrom.
Petnaest dana kasnije, nalazila se pod arkadama ulice Rivoli,
pogleda zakovanog za izlog galerije. Tog popodneva, vladala je
zagušujuća vrućina. Nebo je bilo usijano. Isparavanja iz cevi i katrana
podizalo se s vrelih ulica. Na terasama kafea, iscrpljeni klijenti hladili
su se svime što im je dolazilo pod ruku. Većina Pariţana bila je otišla.
Konačno, trebalo je da Nataša ode i pridruţi se svojoj tetki na mesec
dana odmora u unutrašnjosti. Ovo je bila poslednja prilika da dode i
otkrije majčin oproštajni otrovni poklon.
Kada je gurnula vrata, oglasi se zvono. Nije morala da proveri ime
fotografa. Njegova dela nosila je u sebi oduvek. Kucavica je polako
udarala u njenim slepoočnicama. Ovo je tvoj prvi susret s njim, pomisli.
Crno-beli susret, sa umetnutim filmom. Ali zar to nije bilo
najverodostojnije, najmanje opasno? Dvadesetih godina, sa svom
bezbriţnošću, lakoumnošću i drskošću koje su evocirale. Ona obrisa
znoj koji joj je klizio niz vrat.
Stojeći u jednoj pariškoj fontani, s haljinom podignutom do polo-
vine butina, neka drska devojka s plavim pramenovima slepljenim
uz glavu smejala se otkrivajući svoje mršave noge. Kapljice vode
prskale su joj lice i gole ruke. Narušavala je zakon sa očiglednim
zadovoljstvom, ali kako ne primetiti da je svoju radost delila sa
čovekom koji ju je posmatrao? Na svim portretima, videla sa ta ista
saradnja, apsolutni talenat, taj bistri pogled kojeg nije bilo briga za
objektiv i koji je bio upućivan samo njemu. I ponekad, neka tiha seta
u očima. Neka uţasna usamljenost. Još jednom, Ksenija Fjodorovna
kršila je pravila, i svaka fotografija, svaka igra svetlosti bila je dokaz
ljubavi. Umetnik je uvodio posetioca u samo srce njihove intime.
Uzbuđena, Nataša pomisli kako je istovremeno bilo nečeg bludnog i
plemenitog u tome. Nečeg neodoljivog. Njena majka, mlada ţena kao
ostale. Ili ipak ne, jedna drugačija ţena. Neuhvatljiva.
Ona diskretno osmotri reakcije ostalih posetilaca koji nisu mogli da
zadrţe smešak posmatrajući fotografije. Poznavaoci su zagledali
detalje. Jedan čovek u poodmaklim godinama sa ţarom im je
objašnjavao, gestikulirajući. Kompozicija koja se činila instinktivnom,
otkrivala je strukturalnu harmoniju: zvono jedne crkve, ritam
gvozdene ograde nekog vrta, sevajući eho senki, neka mutna silueta
koja je prolazila u daljini. Ništa nije bilo prepušteno slučaju iako je
sve izgledalo spontano, ne zaboravljajući ni tehničke suptilnosti rada
u mračnoj sobi koji su izmicali Nataši. Tada mlada devojka oseti
iznenadnu i neočekivanu ţelju da ih poskida sa zida i odnese kući, da
ih sakrije od tih indiskretnih pogleda odjednom mučnih, kao da se
zaštiti od toga, kako bi ih satima posmatrala, cele noći, posvetila im
potrebno vreme, čak i čitav ţivot, kako bi konačno uhvatila ključ
misterije koja je vezivala Kseniju Fjodo-rovnu Osolin za Maksa fon
Pasaua, i dovodila nju, ovog teškog letnjeg dana, da bude svedok
vatrene duhovne i telesne strasti svojih roditelja.
„Gospođice, izvinite, ali moram da zatvorim."
Glas je bio smiren, uviđavan. Nataša izroni iz svoje duge tišine. Pri-
meti da je sada bila jedina u galeriji. Napolju je bilo tako tmurno, kao
u pola noći.
„Plašim se neke rđave oluje", dodade starac, gledajući kroz prozor.
„Potpuno ćete se skvasiti."
Treba da prasne oluja, pomisli Nataša. Trebao je jedan lek za glavo-
bolju koja joj je stezala lobanju, za taj gorki ukus na njenom jeziku, za
konfuziju njenih osećanja.
„ A da nemate neku fotografiju na kojoj je on?" upita ona, iznenada.
,,M. fon Pasau?" iznenadi se čovek.
„Da. Mislila sam... U nekom katalogu, moţda?"
Srce joj je tuklo u grudima. Morala je da ga vidi. Ovde, sada.
„Imam nešto još bolje. Ima jedan autoportret u mojoj kancelariji."
Prostorija je izlazila na dvorište. Kroz odškrinut prozor ulazio je
vazduh prepun mirisa patnje. Na zidovima, prizor pariških krovova
u suton. Jedna devojčica u beloj haljini preskakala je konopac.
Solariza-cije. Ne znajući ništa o fotografiji, Nataši je bilo jasno da se
radi o radu drugih autora. Nedostajalo im je nešto što ona nije umela
da definiše. Ĉovek otvori fioku jednog stola od glatkog drveta. Uz
beskrajnu paţnju, on izvadi primerke, spusti ih na sto i upali lampu
da bi ih osvetleo.
 „Evo. Datira iz 1927. Realizovao je ovu seriju pred svoj povratak u
Berlin "
Godina njenog rođenja. Nataša sklopi oči. Teško je disala. Prvi put
će ugledati lice svog oca. O njemu nije znala ništa: ni njegovu figuru,
ni korpulenciju, ni boju njegove kose, očiju, glasa. O njemu je sada
znala dosta: njegov senzibilitet, tanana osećanja, talenat,
velikodušnost. Poţe-lela je daje slobodna, slobodna da se okrene,
ostane stroga, sva napeta od jednog opravdanog besa. Ali bilo je
prekasno. Bila je zarobljenik. Radoznalost je bila previše snaţna.
Dakle, to je bio oproštajni poklon njene majke: njihov susret, susret
njenih roditelja, pre previranja i razlaza. U punoj svetlosti. Nataša
obrisa svoje mokre dlanove o pamučnu haljinu, zatim priđe korak
napred.
 TREĆI DEO

Berlin jun, 1948.

F
eliksova noga je, cupkajući, lupkala o parket. Kako bi se smi-
rio, on steţe drške naslonjača na fotelji. S druge strane
kancelarije, advokat ga je posmatrao zabrinutog izraza,
poluzatvorenih kapaka.
„Procedura će dugo trajati, her Seligsone. Suprotna strana smatra
da je kuću 'Lindner' kupila po razumnoj ceni, regularnom
finansijskom transakcijom."
„Moja majka nije imala izbora", prekide ga Feliks. „Eksproprijacija i
'arijanizacija sprovodile su se političkom voljom. Bila je to
organizovana krađa. Sve zemlje pod Hitlerovom vlašću bile su joj
izloţene. A evropsko stanovništvo se nije mnogo molilo da se
povinuje tim naređenjima", reče on, s gorčinom u glasu. „Moja majka
je nikada ne bi prodala da nije bila prisiljena na to. Njen postupak ne
moţe da se smatra izrazom njene slobodne volje. Ta transakcija je,
dakle, ništavna. To i jeste duh po kojem rade američki pravnici, zar
ne?"
Ĉovek uzdahnu. Sunce je kupalo prostoriju. Erih Hofner ţalio je
zbog nestanka drveća iz njegove ulice, čije je lišće nekada pravilo pri-
jatnu senku. Ipak, neće usred bela dana navlačiti zavese. Dosijei su
počinjali da se gomilaju na njegovom stolu. Po prvim prognozama,
procena izgubljenog jevrejskog bogatstva u Evropi dostizala je sumu
veću od osam milijardi dolara, ali čovek od zakona bio je ubeđen u to
da će se ona s vremenom još povećati.
On pogleda Feliksa Seligsona. Zamršenih obrva, ukrućene brade,
mladić se s mukom kontrolisao, ali Hofner je morao da prizna da se
on nije prepuštao emocijama. To je ono čega se najviše pribojavao
kod nekih svojih novih klijenata. Dramatični intenzitet bio je na
vrhuncu. Jevreji nisu bili izgubili samo zgrade, stanove, obradivu
zemlju ili firme. Bili su im oduzeti uspomene, fotografije pa i
najmanji predmeti sa sentimentalnom vrednošću, njihova intima.
Sada, senke mrtvih bez grobova, pohodile su njegovu kancelariju,
lepeći mu se za koţu, ponekad mu oduzimajući san. U teškim
trenucima, Hofner se pitao da li je moţda trebalo da promeni
profesiju ili područje rada. Neki od njegovih kolega nisu ni izdaleka
doticali taj tip slučajeva.
„Zahvaljujući Amerikancima, pre više od šest meseci, tačnije 10.
novembra 1947. obnarodovan je zakon koji se tiče restitucije
imovine", nastavi Feliks, odmerenim tonom. „On je primenljiv u tri
oksidentalne zone. Demokratski sistem i trţišna ekonomija ne mogu
funkcionisati ako se ne zasnivaju na principu poverenja. Povratak
imovine nepravedno opljačkanim ljudima jeste način njegove
primene."
„Na dobroj ste strani, her Seligsone. To je prava sreća. Oni koji se
nalaze u sovjetskoj zoni neće vratiti ništa. Toboţnja socijalna
jednakost ne posvećuje nimalo paţnje vašem principu poverenja",
ironično reče on.
Feliks ga hladno odmeri. Izabrao je ovog advokata zato što su mu
za njega rekli daje pošten i efikasan. Sa svojim strogim izgledom i
ravnodušnim pogledom, činio mu se svakako pomalo simpatičnim.
Ali Feliksu je bila vaţnija kompetentnost. Ĉovek je imao pedesetak
godina. Gde li se on nalazio tokom rata? U kojem selu u Nemačkoj ili
Ukrajini? Na kojem frontu? Obučen u koji tip uniforme? Misao,
neizbeţna, ponavljajuća, pala mu je na pamet. On pokuša da je
odagna. Advokat je radio u svojoj staroj kancelariji u kvartu
Šarlotenburg. Pošto su mu Saveznici dali dozvolu da ponovo postavi
svoju tablu, Hofner je, dakle, umeo da opravda svoju prošlost.
Poverenje, opet pomisli Feliks, napet. Reč je potpuno dobijala na svom
značenju u toj novoj Nemačkoj, koja je ţivela pod pečatima.
„Ne bih baš upotrebljavao reč sreća, gospodine."
Ĉovek podiţe obrvu, iznenađen. Odlučnost njegovog klijenta nije
ostavljala nimalo sumnje. Iako je njegov slučaj bio bolan, nije se na
njemu mogla pročitati nikakva sentimentalnost. Hofner oseti
poštovanje prema tom mladom čoveku, guste crne kose, koga nije
uspevao da pripitomi. Već su se bili sreli prilikom prvog sastanka i
Feliks mu je stavio do znanja da, uprkos teškoćama, on neće odustati.
Homerova istraga odvela ga je u jedno preduzeće sa sedištem u
Bavarskoj, čije je interese branio jedan moćan advokat. Jedan strašan
krokodil, pomisli on, misleći na svog kolegu. Potom dohvati naočare i
prelista papire ispred sebe.
„Kuća Lindner, u stvari, moţe biti smatrana za preduzeće
podvrgnuto 'transferu pod prisilom'. Zakon broj 59 američke vojne
vlade već bi se primenjivao u tim slučajevima, ali mi još uvek
nemamo naređenje koje se tiče zapadnih sektora u Berlinu. Biće,
dakle, potrebno strpljenja. Zahtev za posedovanje predao sam, u vaše
ime, okupatorskim vlastima. Vaš dosije poseduje više tačaka koje idu
u vašu korist: radi se o 'nede-flnisanom vlasništvu', ili bar onom što je
od njega ostalo", pojasni on. „Imate prednost što ţivite u Nemačkoj i
što ste nesporno legitimni na-slednik. Sada", reče, gledajući Feliksa
preko okvira svojih naočara, ,,šta nameravate da traţite od suda,
kada za to dođe vreme? Da li biste ţeleli da se zaključi transfer po
trţišnoj ceni koja je vaţila 1938, uvećanoj, naravno, za iznos kamate?
Ili biste više voleli da raskinete transakciju, zatim zahtevate
restituciju pre ponovne prodaje?"
Feliks se nagnu napred. Suvog grla, osećao je kako mu kuca ţila na
slepoočnici.
„Mislio sam da sam bio dovoljno jasan, gospodine Hofner. Uopšte
ne nameravam da preprodam kuću 'Lindner'. Rekonstruisaću je i na-
staviću porodični posao. Niko nije bolje pripremljen za to od mene.
Niko nije odlučniji."
Advokat se nasloni na svoju fotelju. Dugo je posmatrao Feliksa,
potom se nasmešio.
„Saznao sam da ste već otvorili jednu radnju pod svojim imenom."
„Istina je, pronašao sam lokal, ali veoma skroman. Ima samo jedna
prostorija. Imam troje zaposlenih od kojih su dvoje bivši radnici moje
majke. Znam da će sudska borba biti dugačka. Niste mi rekli ništa
novo. I nemam nameru da diţem ruke od ovoga."
„Šta prodajete?"
„Zasada samo odeću."
„Košulje od svile s padobrana, je li tako?"
 „Između ostalog. Kako znate za to?"
Hofner nije voleo da svoj privatni ţivot meša s poslom, ali mladi-
ćeva odlučnost puna nade navela ga je na poverenje.
„Moja supruga", priznade on. „Bila je klijent vaše majke. Kada je u
novinama pročitala da kuća 'Lindner' ponovo otvara svoju radnju,
išla je da vidi iz radoznalosti. Vratila se oduševljena. Po njenom
mišljenju, njuh Lindnera je preţiveo rat."
Feliks, ponosan i ganut, obori pogled. Nije to bio prvi put da mu je
upućen kompliment, ali svaki put osetio bi istu sreću pomešanu sa
zebnjom, i nelagodnost zbog laskanja.
Upravo ga je susret s prvom švaljom njegove majke naveo da
reaguje. Kada je spomenuo tube tkanina koje je skrivao, njene oči
zabli-staše: „Treba ih iskoristiti, her Seligsone!" uzviknula je. „Ne
mogu se ostaviti da trunu u ćošku". Upoznala ga je s jednom od
svojih rođaka, koja je takođe posedovala šivaću mašinu izvučenu iz
pepela na trgu Hausvogtaj. Zajedno su razvili tehniku za uštedu na
materijalu. Učili su da prave novo od starog, da tkaju različite naboje
jedan za drugim, da menjaju manţetne na rukavima, okovratnike, da
produţuju suknje i suţavaju strukove. Feliks im je čitao Natašina
pisma puna entuzijazma, u kojima mu je opisivala Nju luk Kristijana
Diora. Treba čekati skoro godinu dana kako bi nova moda zarila
svoje kandţe u srce Nemaca. Poslednjih nekoliko meseci, razni
modni časopisi pisali su samo o tome. On je pronašao lokal za svoju
radnju uz finansijsku pomoć institucija. Prvi dan, posmatrao je slabo
osvetljenu prostoriju, sa osećajem da počinje od nule, kao njegovi
preci u prošlom veku, ali klijenti su dolazili, najpre stidljivo, jedan za
drugim gurajući neodlučnom rukom vrata, zatim u sve većem broju.
„Trenutno, ljudi kupuju sve što mogu" reče advokat. „Kad prođem
pored nekih izloga, vidim prazne police."
„Otkad je započela monetarna reforma, ljudi su se bacili na robu.
Plaše se devaluacije. Znam neke koji gomilaju svašta kod kuće. A, ne
zaboravimo i da su pojedine radnje iskoristile stanje da bi skladištile
svoju robu u iščekivanju stabilnije valute", dodade Feliks. „Cene su
odskočile. Ljudi su zabrinuti zbog Rusa. Da li će oni pratiti promene
ili ne?" Hofner se namršti i ponudi svog klijenta cigaretom.
 „Što se mene tiče, sumnjam. U poslednje vreme, situacija se previše
zatrovala. Predsednik Truman, koga su smatrali neotesanim
prodavcem kravata, srećom je shvatio ono što je Ruzvelt oduvek
prikrivao: opasnost od njihovog zauzimanja Evrope. Da bi se
zaustavio komunizam, potrebna je ekonomska, fmansijska i vojna
podrška Evropi, a posebno Nemačkoj. Od elaboracije Maršalovog
plana, Rusi ne prestaju da optuţuju Ameriku za imperijalizam.
Zauzimanje Ĉehoslovačke nije bilo povoljno. Dobro ste primetili
njihova spletkarenja: Sokolov-ski je započeo zatvaranjem vrata
Saveta za medusavezničku kontrolu pre nego što su započela
mučenja u pograničnim sluţbama, i to pod laţnim izgovorima. Oni
ţele jednu ujedinjenu Nemačku kako bi iz nje izvukli što veću
naknadu štete i stavili je pod svoju čizmu, ono što Amerikanci i
Britanci odbijaju.
„Oni naročito ţele da zapadnjaci napuste Berlin, ali ja imam pove-
renja u generala Kleja", istaknu Feliks sa sjajem u očima. „On je
svestan uloga. Sve dok političari u Vašingtonu imaju sluha za njega,
ništa nam se ne moţe dogoditi."
Hofner pomisli na odlučnost američkog vojnog guvernera.
Početkom aprila, tokom dva dana kada su Rusi bili sprečili slobodan
prolazak vozova i brodova između Berlina i zapadne Evrope, Klej je
naredio snabdevanje američkog garnizona avionom. Kada je
spomenuta evakuacija ţena i dece vojnika, kao i administrativnog
osoblja, Klej je odlučno odbacio takvu ideju. Upornost čoveka sa
uzanim licem i sivim očima bila je očigledna: on nije ţeleo da izazove
paniku, niti da komunistima daje nadu da će Saveznici napustiti
Berlin. Ta dva čoveka, pomisli Hofner, toliko različiti što se tiče godina i
porekla, na neki način su ličila.
„Vi ste mladi i optimistični", nastavi on. „Nadam se da ste u pravu.
Jedan američki novinar govorio je o novom obliku rata, hladnom
ratu, a mi ovde, mi smo usred oluje, u srcu njihove zone. Rusi su se
uvek mrštili na četvorodelnu podelu. Oni neće popustiti. Ţele
odlazak zapadnjaka, a ovi neće rizikovati novi konflikt zbog nas."
„Saznaćemo sve večeras, kada budu saopšteni koncepti reformi.
Videćemo šta su to Amerikanci zakuvali."
 „I reakciju Sovjeta", reče Hofner ustajući. „Dobro, gospodine
Seligsone, što se tiče našeg posla, mi ćemo, dakle, čekati, i to
oprezno."
„Recite, da li ste uspeli da saznate ko se krije iza te nebulozne
firme?"
Hofnera kao da nešto pokoleba. Kasnije, advokat će se zapitati oda-
kle mu taj čudni predosećaj. Bio je to prvi put da se poneo zaštitnički
prema nekom svom klijentu. Feliks Seligson mogao je da mu bude
sin, onaj koji je pao na ruskom frontu, ispred Staljingrada."
„Radi se o čoveku koji ţivi u blizini Minhena. Određenom Kurtu
Ajzenšahtu."
Feliks preblede.
„Izgledate iznenađeno. Poznajete ga?"
„Ne", promrmlja Feliks, pokušavajući da se povrati. „Srećom, ne.
Ali njegovo ime mi je, naţalost, dobro poznato."
On stegnu ruku advokatu koji ga isprati do vrata. Feliks siđe
stepenicama drţeći se za ogradu. Kurt Ajzenšaht. Maksov zet. Bilo je
to skoro neverovatno. Zašto mu ništa nije rekao? Ni tetka Ksenija?
Kako je moguće da oni ne znaju? Gorak ukus ispuni mu usta. Nešto
su krili od njega. Koga pokušavaju da zaštite? I zašto?
Bilo je skoro šest sati uveče. Kroz prozor Maksove dnevne sobe, Lin
Nikolson je gledala ljude kako trčeći prelaze preko trga. Prodavnice
su već satima bile zatvorene. Berlinci su bili poznati po svojoj
hladnokrvnosti, ali u poslednjih nekoliko dana pritiskala ih je
očigledna muka.
„Plaše se", reče ona.
„Imaju razloga."
Maks okrenu dugme na radiju kako bi pojačao ton. Prostoriju ispuni
napeti glas komentatora. Bilo je jasno da su se slušaoci širom grada
okupljali oko svojih radio-aparata. Berlin je zadrţavao svoj dah.
Monetarna reforma dobijala je za njih jedan mnogo dramatičniji
smisao nego za ostale Nemce u zapadnoj zoni, jer je ona predstavljala
sudbinu koju su im bile namenile dve antagonističke snage.
„Prvi zakon koji se tiče nemačke monetarne reforme, a koji su
objavile vojne vlade Sjedinjenih Drţava, Velike Britanije i Francuske,
stupice na snagu 20. juna. Devaluacija će biti deset prema jedan.
Nova valuta zvaće se dojč marka."
Maks je kuckao noktima po stolu. I on je bio nervozan. Nikada
Berlinci nisu bili svesniji da su samo kap vode u jednoj crvenoj vojnoj
zoni obeleţenoj srpom i čekićem. Komentator nastavi:
„Nova monetarna reforma zasada se ne odnosi na Berlin. Kao grad
podeljen na četiri dela, Berlin zadrţava dosadašnju valutu..." Maks
smanji ton. Dugo su ćutali. „Dobro", reče Lin, sedajući.
„Plašim se najgoreg. Rusi nikada neće prihvatiti da zapadne zone
vrše reforme na svojoj strani."
„Započinje jedna nova era. Otkad Amerikanci i Sovjeti nisu uspeli
da pronađu zajednički jezik, komandantura više ne funkcioniše.
Jelizarov je bio jasan: ako zapadnjaci ne definišu svoje planove za
Nemačku, moraće da napuste Berlin."
„Uhvaćeni smo u zamku, kao i obično", zagrme on. Mlada ţena
rukom zagladi svoju kosu. Nesvesni gest koji je Lin činila uvek kada
je bila zabrinuta. On ugleda boru koja se bila ucrtala između njenih
obrva. Kad je bila zabrinuta, delovala je starije. On je zamisli za deset,
dvadeset godina. Imaće uvek svoje lepe crte, svoju tananu figuru,
distanciranu, skoro gordu. Taj blagi misteriozni osmeh koji je uvek
imala, čak i dok je vodila ljubav.
„Bolje bi bilo da se vratiš kući", reče on. „Bog zna šta će se dogoditi.
Neki su već spakovali kofere. Ima nas skoro dva miliona u tri
zapadna sektora a imamo samo šest hiljada pet stotina vojnika koji
nas brane. Rusi imaju tri puta više vojnika u svom delu grada, ne
računajući trista hiljada ljudi postavljenih oko nas. To je prilično
nepovoljna pozicija."
„Nemam šta da radim kod kuće. Ovde barem nije dosadno. A i ne
ţelim da te ostavim."
„Ma, sve su to budalaštine..."
On ustade, nervozan. Lin oseti kako joj se srce steţe. Tako joj i treba.
Htela je da se igra vatrom. Kako je bila tako glupa da pomisli da
moţe biti ljubavnica Maksa fon Pasaua, u ozbiljnom smislu te reči?
Mislila je da vlada svojim osećanjima i da je njihovoj vezi pridala
samo onoliko vaţnosti koliko je zasluţivala u njihovim ţivotima.
Gurnuta sa strane. Jedno intenzivno, ali privremeno poglavlje. Jadna
budalo, reče ona sebi. Bila se zaljubila. Očigledno. I nije govorila ništa.
„Zatvoriće granice da bi nas ugušili", reče Maks otvarajući prozor.
„Već su to i pokušali u aprilu."
„Nije uspelo."
„Bio je to pokušaj. Sada će to postati ozbiljnije. A sumnjam da
moţemo dugo izdrţati. Sumnjam i da nam poklanjaju toliko paţnje."
„Odlazi, onda! Kad si već toliki pesimista", iznervira se Lin, misleći
na poverljivi razgovor između američkih i britanskih generala, na
izveštaj koji je kucala do duboko u noć, pod snaţnim utiskom
mladog sovjetskog vojnika koji je upravo bio postavljen za jednog od
oficira veze u okviru dogovora Robertson-Malinin, a koji nije bio
niko drugi do Dmitrij Kunjin, sin generala Igora Kunjina, čiji je
povratak u Lenjingrad toliko pogodio Maksa.
On ne odgovori i okrenu se kako bi je pogledao. Okovratnik
njegove bele košulje bio je raskopčan. Spuštenih ramena, razbarušene
kose, ličio je na nekog adolescenta.
„Ako odem, da li bi pošla sa mnom?"
Njegov glas bio je tih, intenzivan. Ona na trenutak oseti ushićenje
koje se ubrzo pretvori u iznemoglost. Jedna bolna tačka iza obrva
najavljivala je migrenu. Vruće i teško vreme prelazilo je u oluju. Lin
bi bila srećna da je ovo pitanje čula nekoliko meseci ranije. Da li bi,
moţda, imala hrabrosti da rizikuje? Ili bi bila dovoljno nesvesna da
poveruje kako bi njihova veza mogla da preţivi i izvan Berlina?
Odjednom, oseti se slabo, obamrlog tela. Da li je on ikada uopšte
pokušao daje razume? Da nasluti njene ţelje, htenja? Zamerala mu je
na tom potiskivanju. Zasluţivala je bolje, ali Maks nije mogao da joj
ponudi ništa drugo osim te snage rođene iz neizvesnosti koja je već
nedeljama trovala grad. Ljudi reaguju samo ako su sterani u tesnac.
Jedino se ţene usuđuju da predviđaju. Briga o sutrašnjici njima je kao
druga priroda. Samo Maks još uvek nije znao da njihova sudbina više
nije bila u njihovim rukama. Lin je bila u toku s debatama generala
Kleja, generala Robertsona i i njihovih nadređenih: anglosaksonski
vojnici neće u neko dogledno vreme otići. Klej je izjavio da bi više
voleo da bude prognan u Sibir nego da napusti Berlin. Ona je bila
zaljubljena u Maksa fon Pasaua, ali bila je izabrala da sluţi svojoj
zemlji. Za jednu Britanku koja je preţivela Blic u Londonu, nije to bio
uzaludni angaţman. Moţda je to jedina stvar koja će me spasti, pomisli
ona.
„Mislim da ti to ne ţeliš iskreno", prošaputa ona, skrenuvši pogled.
„Sve su to samo budalaštine, zar ne?"
Maks shvati da ju je bio uvredio. Zaista, nije više umeo sa ţenama.
Prvo Ksenija, a sada Lin. On oseti nervozu. Ponekad mu se činilo kao
da udara o zidove neke prazne prostorije. Tenzija u gradu samo je
naglašavala njegovo loše raspoloţenje. Pogled mu pade na dosije s
pismima koja je dobijao dok Sovjeti nisu zaustavili stizanje pošte iz
zapadnih zemalja. Galerista Ţan Bernhajm iz Pariza, predloţio mu je
da obnove njihov ugovor. Njegovi argumenti bili su jaki. U njima se
nije naglašavala pogubna samoća, već jedna jaka volja da se umetnik
Fon Pasau vrati svojim obavezama. Svom radu. Tog dana, otvori se
jedan prozor u polumračnoj sobi.
„Izvini me, Lin, ali moram da izađem", reče on, nervozan. „Imam
jedan sastanak na koji sam bio zaboravio."
Lukavština je nije uzdrmala. Bio je to jadan izgovor. Beg. Još jedan.
Bez reči, ona ustade. Izađoše iz stana, ćuteći. Dok bi ga Ksenija
Osolin optuţivala da je egoista i kukavica i zadavala mu nekoliko
svojih oštrih prigovora za koje je bila majstor, Lin Nikolson je ostajala
tiha. Na ulici, Maks je pogleda dok se udaljavala podignutih ramena i
plave kose koja se presijavala na zalazećem suncu. Kako li bi
reagovao da se uhvatila za reč i pristala da ode s njim? Obuze ga jeza.
Nastavio bi da je činiš nesretnom, pomisli on, tuţan. Pod nekim drugim
nebom, drugim svetlom. Ali uvek jednako.
Tog dana, dogodilo se jedno hodočašće. Jedna neophodnost kako ne
bi izgubio orijentaciju i kako bi povratio svoju snagu. Na svakom
zadatku, Feliks Seligson se trudio da se što bolje kontroliše. Njegovi
napadi besa ili gneva postajali su sve redi. Nije ţeleo da rasipa svoju
energiju. Bila mu je suviše dragocena. Ali ovoga puta, trebalo je da
mu vrate ono što je ostalo od kuće 'Lindner'.
Pod svodom od otvorenog neba, on pomilova jedan od stubova koji
su nekada pridrţavali stakleni deo. Kreč i prašina ţarili su mu se pod
nokte. Zauzet u kvartovima udaljenim od centra grada, mesecima
nije dolazio ovde. Nije voleo da se vraća u bolnu prošlost. Feliks nije
imao kult ruina. Pa ipak, prvi put, gledao je oko sebe sa osećajem da
će mu sve moţda izmaći.byvoki
Dakle, Kurt Ajzenšaht je preţiveo. Taj prvoklasni nacista, kralj
štampe i nekretnina, amater savremene ali ne izopačene umetnosti,
koji se pre rata šepurio na zvaničnim večerama, pod ruku sa svojom
prediv-nom suprugom. Od gorčine mu se zgrči stomak. Ponovno
spominjanje imena duboko ga je potreslo. Dok se borio protiv nejasne
magline, borba mu se činila lakšom. Sada, moraće da se suoči sa
čovekom čiji su pipci doticali i osobe njemu bliske. Ţivot nam pravi
čudne obrte. Razne sudbine ponekad su toliko isprepletane da je
skoro nemoguće poverovati u to. On se seti utučenosti svoje majke
nakon potpisivanja papira o prodaji, njenih podočnjaka koji su ličili
na modrice, njenog slomljenog ali dostojanstvenog tela. Odsjaja
njenih suza. A ipak, ni jedan jedini put, nije povila glavu.
Pokvarenjak je fino smešten u Bavarskoj, pomisli Feliks, stegnute vilice.
Zar veruje da će se tek tako izvući samo ako reguliše svoje bedne
tragove denacifikacijom!? Besan, on udari rukom o kreč na stubu.
Glavom su mu prolazile lude misli. Razdiranja, crna i bela. Bunila
koja su pozivala na ovaj bes koji se ponekad ogledao na licu njegove
sestre. Zašto mu je čika Maks skrivao ono što je morao da zna? Miris
izdaje izazivao je mučninu. Maks je bio oslonac za koji Feliks nije
mogao da dopusti da se sruši: bio je već previše izgubio u ţivotu.
On pomisli na Natašinu muku kada je saznala da ju je majka
prevarila skrivajući istinu od nje. Iznenađen ţestinom njene reakcije,
činilo mu se da ona preteruje. Nije preterala, mislio je sada, gorko.
Kako prihvatiti prećutano, tišinu, toliko nerazjašnjenih čvorova, ili se
izgubiti? Neki su smatrali da su oni još dosta mladi da bi pojmili
suptilnosti ţivota koje vode u laţi, ali nije li to bilo pitanje
temperamenta? „Ponekad se branimo ćutanjem", jednom je rekla
tetka Ksenija kada ju je Nataša optuţivala za kukavičluk. „Gutanje
moţe biti drugačiji način za ubijanje", odgovorila joj je kćerka.
Trgnuvši se iz svojih misli, Feliks primeti u jednom ćošku parče
nekog natpisa. On povuče veliku prašnjavu tablu iskrivljenu od vre-
line poţara. Na njoj se nazirao natpis, gotskim slovima: Das Haus am
Spree. Naziv koji je izabrao uzurpator. Besan, on je šutnu jednom
nogom, zatim i drugom.
 „Šta to radite?" pobuni se neko.
Jedan visoki dečak, crne kose, stajao je pred njim. Lica zaleđenog
zaprepašćenjern, nosio je jaknu izlizanu na laktovima, beţ pantalone
podvrnute na člancima. Pod miškom, blok za crtanje.
Feliksovo srce snaţno je lupalo. Adrenalin je goreo u njegovim
ţilama.
„Šta to tebe briga?" odgovori, pun mrţnje
„Nemate pravo da ulazite ovde i gazite taj znak. Jeste li vi poludeli?
Šta mislite vi, gde ste?"
„U svojoj kući! Ja sam u svojoj kući i radim šta hoću!"
On pomisli na Rusa kojeg je u Parizu udario pesnicom, kada se
Nataša krila kod laţnih prijatelja. Opet je osetio onu ţelju da tresne.
Odjednom, njegovi napori da savlada svoje emocije bili su samo
uspomena.
Dečak instinktivno ustuknu. On začkilji očima a njegovo telo se
zgrči pod njim. Ptice koje su se skrivale u ruševinama kreštale su nad
njihovim glavama.
„Ne razumem šta hoćete da kaţete", konačno reče on.
Feliks iznenadnim pokretom ispusti tablu, ogulivši tako svoje
dlanove. Šupljom salom odjeknu buka od udarca table o pod.
„Ja sam Feliks Seligson. Naslednik porodice Lindner. Zakonski
vlasnik ovog zdanja."
Dečak preblede. Ugrize se za usnu, zatim neki nervozni sjaj zablista
u njegovom pogledu.
„Pa šta? Ništa ne ukazuje na to da će vam vratiti imovinu." Feliks
imade loš predosećaj. Dečakovo samopouzdanje zateče ga
nespremnog. To mora da je još jedan od prokletih malih nacista,
nostalgičan za njihovom slavnom epohom kada su paradirali u
smeđim košuljama i kratkim pantalonama, mašući zastavama i
kličući o jednoj etnički čistoj Nemačkoj. Isti ti koji su ga popljuvali u
školi, bacali kamenje na njega nazivajući ga prljavim Ţidovom. Nisu
oni dţaba bili dojeni mle-kom nacionalsocijalizma. Korov dugo
nastavlja da ispušta svoje otrove.
„Nasuprot onom što se događalo za vreme Adolfa Hitlera", reče on
s gađenjem, „tog gada koga tipovi poput tebe zovu firerom, stvar će
se resiti pred sudom. Ali ja ću pobediti, uveravam te. Pa ni onaj
odvratni nacista pobegao u Bavarsku neće me sprečiti u tome!"
Aksel pogleda Feliksa Seligsona kao daje ugledao nekoga sa onoga
sveta. Ujak mu je često pričao o njemu. Zapravo, znao je da se on
vratio u Berlin. Ĉudo da se do sada nisu sreli kod Maksa. Bio je mlađi
nego stoje on mislio. Iako mu je odelo bilo prekriveno prašinom,
Feliks Seligson posedovao je eleganciju zrelog čoveka. Imao je oholo
drţanje i obraćao mu se sa ti. Bilo je to apsurdno. Aksel je bio
rastrzan između ţelje da mu razbije njušku i neke ravnodušnosti koju
je izazivala ironičnost situacije: suočeni u ruševinama te zgrade do
koje im je obojici bilo stalo, ali iz različitih razloga, iako nisu ni znali
dali će Berlin definitivno pasti u ruke Sovjeta koji su upravo
objavljivali potpunu blokadu grada.
Aksel je znao da mu je otac ţiv, ali bio je to prvi put da ga neko
spominje pred njim. To u njemu izazva neobičan osećaj, kao da mu je
otac ustajao iz mrtvih. On se seti zabrinutog lica svoje majke kada mu
je to rekla. Marijeta je ponovo bila vezana za postelju. Bila mu je rekla
da sedne na njen krevet, što je njemu bilo dosadno, i priznala mu da
je razmenila nekoliko pisama s njegovim ocem, koji je sada ţiveo u
blizini Minhena. Da li bi hteo da mu piše? Da obnovi vezu nakon više
godina bez glasa o njemu? Aksel je bio izgubljen. Istovremeno je
osećao i olakšanje i zebnju. Sudovi su nastavljali da izriču svoje
presude. Do sada, krišom je čitao članke, traţeći među optuţenima
ime svog oca, ne znajući tačno šta očekuje. Bio je odmahnuo glavom,
osećajući se veoma loše. Zasada, nije ţeleo išta da zna o Kurtu
Ajzenšahtu. Previše teških sećanja vrtelo mu se po glavi. Bio je
pogledao u strogo lice ujaka Maksa i izašao napolje, zatim krenuo da
luta ulicama, čudno dezorijentisan. „Nemaš nikakvu ideju o tome ko
sam ja, zar ne?" mirno upita Aksel. Feliks ga nepoverljivo osmotri.
Njegove oguljene ruke su ga pekle. Bio je iznenađen što dečak nije
reagovao na njegovu agresivnost, pošto je traţio način da započne
kavgu. Zar oni nisu tako učeni, mladi Hitlerovci? Zakon jačeg. Uvek.
„Nisam siguran da ţelim da znam", zagrme on.
„Ja sam sin odvratnog naciste koji je kupio kuću od tvoje majke",
reče on, provokatorski podiţući bradu. „U nekom smislu, i ja sam
njegov naslednik, kao što si ti naslednik svoje majke."
 Bila je to rukavica bačena u lice, od koje je prvi iznenađeni bio sam
Aksel. Bes ga je obuzeo poput iznenadne temperature. Stajao je tu, sa
senkom svoga oca koja mu je pritiskala leda i sa svom uţasnom
konfuzijom koju je izazivala uspomena na njega. Nije mogao da se
uzdrţi a da ga ne izazove, tog Feliksa Seligsona, tako ambicioznog,
arogantnog i ponosnog na svoju ispravnost. Osećao je, duboko u sebi,
lavinu smrdljivih utisaka za koje je mislio da su izbrisani iz njegovih
sećanja, ali smrad je ponovo šiknuo iz srdţbe, jer je Aksel predosećao
da je onaj koga su mu bili predstavili kao neprijatelja, taj čovek niţe
vrste, taj parazit, bio u pravu: kuća 'Lindner će mu se jednog dana
vratiti, jednog, moţda dalekog dana, ali jednom sigurno, bunili se
Ajzenšahtovi ili ne, jer su zato ljudi poput Maksa fon Pasaua
rizikovali ţivote, stoje bilo neophodno ako su hteli da se podignu iz
te grobnice ruševina, što je opet bilo pravedno.
Sada je bio red na Feliksa da bude zatečen. Odjednom, njegov
neprijatelj se pojavi pred njim, ali u vidu dečaka njegovih godina, lica
osenčenog tek poraslom bradom. To nije bilo ono što je on ţeleo.
Hteo je da se suoči s nekim iz proklete generacije, iz generacije
njegovih roditelja i njihovih protivnika, koji su im ostavili to otrovno
naslede. Njegov rival nije imao pravo na prste umrljane mastilom,
razbarušenu kosu i neki namrgođen izraz lica, kojim je neobično
podsećao na Natašu, njegovu rođaku.
„To je, dakle, zbog tebe", reče on, šapatom.
„Šta hoćeš da kaţeš?"
„Maks mi je prećutao daje tvoj otac bio kupio kuću 'Lindner'.
Simpatična laţ s predumišljajem", ironično reče. „Sada razumem. To
je bio njegov način da te zaštiti. Ipak, moralo je da mu bude jasno da
će se naši putevi na kraju ukrstiti."
„Ne treba mene niko da štiti!" planu Aksel. „Već odavno se dobro
snalazim sam."
Bilo je u tom trenutku nečeg tako nevinog i ranjivog u njegovom
pogledu da Feliks ne mogade da zadrţi jedan stisnut smešak. ,,U
tome smo isti."
Odjednom zakrča glas s megafona. Otkako su Sovjeti bili zaustavili
snabdevanje strujom iz centrala koje su se nalazile u njihovoj zoni,
Berlinci su ostali i bez radija i vesti neophodnih za njihovo preţivlja-
vanje. Za tehničare iz RIAS-a, radija američkog sektora, rešenje je bilo
očigledno: kako slušaoci više nisu primali informacije u svojim
domovima, trebalo ih je ponuditi na ulicama. Kamioni oker boje
krstarili su gradom a prolaznici bi ţurili da čuju novosti.
Instinktivno, dva mladića okrenuše glave i naćuliše uši. Nekoliko
minuta kasnije, kada se kamion udaljio, oni se ponovo pogledaše. U
očima im se ogledala ista iznenađenost.
„Neće da nas napuste", progunđa Aksel, uzrujan, steţući svoj blok
za crtanje. „Iako smo odsečeni od sveta. Potpuno izolovani."
„Vazdušni most..." dodade Feliks, jednako zapanjen. „Amerikanci i
Englezi će nas snabdevati avionima iz čitavog sveta. To je ludost!
Dakota koja sleće svakih osam minuta u Tempelhof. I engleski
hidroavioni na Havel. Kako je moguće, takva logistika?"
Aksel slegnu ramenima, kao da nije mogao da veruje.
„Ja idem da vidim sopstvenim očima", reče i okrenu leđa. Feliks
neko vreme ostade dvoumeći se. Zlopamćenje je iščezlo na jednako
neočekivan koliko i budalast način, ali trebalo je biti srcem i dušom
Berlinac da bi se shvatila vaţnost te novosti koju su upravo bili čuli.
Berlin, njihov osramoćeni grad, ţigosan ljagom, čiji je Vilhelmštrase
sa svojom mračnom reputacijom počinjao na samo stotinak metara
od mesta gde su se oni nalazili, taj Berlin je odjedanput zasluţivao da
se britanski i američki piloti izloţe opasnosti zbog njega, dok su ga,
samo tri godine ranije, njihovi prethodnici nadletali kako bi ga
sravnili sa zemljom. Bilo je to neverovatno. Ĉudnovato.
Ne čekajući više ni trenutka, Feliks potrča da se pridruţi Akselu. I
jedan i drugi ţeleli su da ih vide, kao da su hteli da se uvere u to da
ih nisu lagali, ne ovoga puta. Morali su da ih vide, ovde, odmah, s
tim strastvenim mladalačkim nestrpljenjem, te avione čiji su motori
već brujali svetlim nebom na početku tog leta.
 O
čiju crvenih od umora, povijenih ramena, Klarisa je peglala.
Bio je jedan sat ujutru. Imali su samo po dva sata dnevno
struje, ponekad u pola noći. Niko se na to nije ţalio. Dva
sata, i to je već bolje nego ništa. I raspored puštanja gas bio je jednako
ćudljiv. Spremanje toplog jela bilo je postalo prava neizvesnost.
Devojka sloţi Akselovu košulju koju spusti na gomilu sa čistim
vešom. U jednom uglu prostorije, dečak je čvrsto spavao. Kao i uvek,
bio je iscrpljen nakon dugog hodanja po hladnoći pošto metroi i
tramvaji nisu više vozili. Njegovi dani bili su ispunjeni obavezama. U
avgustu, odgovorni u magistratu, u opštini, raspisali su konkurs iz
oblasti arhitekture za rekonstrukciju kvarta oko zoološkog vrta.
Aksel se prijavio. Predstavljanje devetnaestogodišnjeg talentovanog
mladog studenta impresioniralo je profesionalce. Otada, on je
nastavio da prisustvuje predavanjima na univerzitetu, uporedo
radeći u jednom kabinetu za arhitekturu. Klarisa se divila njegovoj
volji. Sada, kada je sebi bio zacrtao put budućnosti, Aksel je bio
nošen nekim, skoro opsesivnim ţarom. Ponekad, samo dok ga je
slušala kako priča o svojim planovima, osećala se iscrpljeno.
Ona ostavi peglu i sede. Glava joj pade na grudi. Telo joj je vapilo za
milošću, ali nikako nije smela da zaspi. Ne još. Kroz sat vremena,
kada bude završila, moći će i ona da se ispruţi.
Juna 24, zamka se brutalno zatvorila oko građana zapadnog Berlina.
Opsada. Kao u srednjem veku. Nikakvo snabdevanje hranom,
lekovima, ogrevom, robom bilo koje vrste. Ĉak je i sveţe mleko koje
je dolazilo iz sovjetske zone nedostajalo prvih dana, što je navelo
američkog pukovnika, generala Franka Houlija, da upozori
međunarodne novinare na opasnost od umiranja koja je pretila
novorođenčadima. Putevi, kanali, pruge bili su zabranjeni za
saobraćaj, Sovjeti su sprovo-dili politiku davljenja, ubeđeni u to da će
zapadnjaci da popuste i da će Berlinci iz anglo-američkih i francuskih
sektora potrčati ka njima traţeći zaštitu. Kod njih su se barem mogli
pristojno hraniti, koliko god obroci bili mršavi. Kako bi ih namamili,
Rusi su im bili dozvolili da se upišu na liste za namirnice. Ali
prevarili su se. U svakom pogledu. Berlinci su odolevali
komunističkim sirenama, i u očima celog sveta, zapadni Berlin
postao je simbol. Simbol slobode.
 Od početka vazdušnog mosta, komunističke novine i radio ironično
su komentarisali da nikada neće imati dovoljno aviona da se snabde
grad. Nije li bolje predati se nego umreti od gladi? Ali na aerodromu
Gatov, kod Engleza, nemački i saveznički radnici odmah su izgradili
neophodno za proširenje piste za sletanje. Nasuprot njima, kod
Francuza, i dalje nepoverljivih prema nekadašnjoj prestonici Trećeg
rajha, počelo se slabom voljom. Zar ne bi bio bolji neki kompromis?
Ostaviti Berlin Rusima i povući se u Zapadnu Nemačku. A onda i taj
vazdušni most, kako verovati u njegovu efikasnost? Međutim, na
kraju su stali na stranu Anglosaksonaca i dopustili izgradnju trećeg
aerodroma u svom sektoru. U Tegelu, radnici su neprestano bili
aktivni. Za tri meseca, radeći danju i noću, izveli su tehnički podvig
bez premca i završili ogroman posao.
Za sve to vreme, američki i engleski avioni nastavljali su da lete.
Jedan za drugim, u intervalima od nekoliko minuta, sluţeći se
vazdušnim koridorima koji su im bili rezervisani na osnovu
dogovora potpisanih po završetku rata. Jedna neumoljiva mašinerija.
Efikasnost koja nije tolerisala nikakvu grešku, nikakvu pribliţnost.
Ako bi jedan pilot promašio svoje sletanje, ne bi imao vremena da
izvrši drugi pokušaj, već bi morao da se vrati u bazu svog polaska i
čeka red. Petnaest preuranjenih sekundi ili petnaest sekundi
zakašnjenja mogli su biti fatalni. Po dolasku, istovar se obavljao kroz
pola sata: dţakovi sa ugljem, pošta, sirovinske namirnice poručene
od proizvođača, kartoni suve hrane koji su bili privilegovani jer teţe
manje od sveţih namirnica... Sve je bilo proračunato. Trebalo je uzeti
u obzir brzinu aviona, sinhronizovati da-kotu sjorkom i skajmasterom, i
moliti se da im vremenske prilike idu na ruku. Trebalo je i oplakivati
avijatičare koji su se rušili na krovove kuća i ţivi goreli u svojim
olupinama.
Marijeta poče da stenje. Već nekoliko dana, nije joj spadala tempe-
ratura. Zabrinuta, Klarisa priđe i spusti ruku na njeno čelo. Telo bole-
snice odašiljalo je neki kiselkasti miris. Njeni uţareni obrazi isticali su
voštanu koţu. Devojka je predosećala da je kraj blizu. Nije se
usuđivala da o tome priča otvoreno sa Akselom, ali otišla je kod
Maksa da mu to kaţe. Nekoliko nedelja ranije, on je svoju sestru bio
stavio na spisak bolesnika za evakuaciju. Na ivici zime, situacija je
postala prilično zabrinjavajuća za one najslabije. Farmaceuti su bili
zabrinuti: lekovi osetljivi na hladnoću morali su u međuvremenu biti
smešteni u Da-hlem i Šarlotenburg, mesta koja su još uvek uspevali
da zagreju. Usled isključivanja struje, nisu mogli da se koriste neki
aparati koje su koristili oboleli od tuberkuloze, iako je bolest harala.
Klarisa navuče pokrivače na Marijetu, namesti joj jastuk kako bi joj
bilo udobnije. Kako će se izvući iz ovoga? Uvek se njena zebnja
javljala usred noći. Mračne misli zadavale su joj mučninu. Nikada
nije uspela da uđe u trag svom mlađem bratu. Verovatno je bio
mrtav. Kao i ostali. Morala je to da prihvati i prestane da se nada
nemogućem. Iako su izvori UNRRA bili nedostupni Nemcima, Kiril
Osolin se pomučio da joj pomogne, obišavši nekoliko puta izbegličke
kampove. Uzalud. Isto je bilo i za malog Fridriha fon Ašangera, sina
Maksovog prijatelja, otporaša. I dalje nije bilo ni traga od njega. Da li
će naučiti da ţive s tom neizvesnošću? Da li je postojao neki tajni
recept da se podnese ta tišina? Potraga je bila uzaludna... Deca... Mali
nestali bili su samo deca.
Nakon raspuštanja UNRRA, jula prethodne godine, Kiril je nastavio
da radi za međunarodnu izbegličku organizaciju pre nego što je
prihvatio radno mesto pri Ujedinjenim nacijama. Nekoliko dana
ranije, Savet bezbednosti izglasao je jednu rezoluciju, traţeći od
Sovjetskog Saveza da podigne blokadu Berlina, ali dobio je samo
kategorično odbijanje. Klarisa se još uvek sećala dana kada joj je
saopštio da odlazi. Odjednom, uhvatio ju je strah. Stalo joj je bilo do
tog čoveka. Do njegove visoke figure. Do njegovog sivog, opreznog
pogleda. Bila se navikla na njega, na njegovo ponašanje. Na tu
odlučnost i optimizam koji su mu omogućavali da podnese svoj
posao ne posustajući, dok se ona često osećala oslabljeno usled tolike
tuge. Umeo je da je ukroti, na-smeje. Pozvao ju je na ples u jedan
dţez klub. Na nekoliko sati, ponovo je bila osetila bezbriţnost.
Posmatrajući njegov profil, nalazila je da je lep. Iznad svega, naučila
je da mu veruje, a za mladu i plašljivu Klarisu Kronevic, to je bila
velika stvar.
„Voleo bih da pođete sa mnom", rekao joj je, ozbiljnog lica. „Ne kao
sekretarica ili asistentkinja. Voleo bih da postanete moja ţena." Ona je
ostala neodlučna, srce joj je lupalo. On ju je neţno uhvatio za ruko.
„Razmislite", dodao je, „ne ţelim da vas poţurujem. Pisaćete mi. Javi
ćete mi svoju odluku". Otada, prošli su meseci.
Ona raširi čaršafe preko daske za peglanje. Trudila se da Marijeta
uvek ima čistu posteljinu, ali to je bilo gotovo nemoguće. Klarisa ste-
gnu zube. Trebalo je još izdrţati. Iskušenje blokade bila je borba koju
su Berlinci vodili pred međunarodnom scenom. Barem nisu bili sami.
Ĉudo vazdušnog mosta i njihova odlučnost da se ne povinuju novoj
diktaturi fascinirala je pisce i novinare, koji su dolazili da svedoče o
tome. Reportaţe su slali u najudaljenije zemlje. Berlinska epopeja bila
je poprimila mitske dimenzije.
Klarisa se bila poistovetila s tim otporom. Ĉinilo joj se kao da je
konačno smogla snagu da odgovori onima koji su joj uništili
porodicu i nasledstvo u Istočnoj Pruskoj. Monstrumima koji su je
silovali. Kiril je slutio dramu. Znala je da je on ne prezire, da joj ne
zamera. Kako bi se i mogao ljutiti, ponekad bi se sekirala. A ipak, kako
negirati to potresno osećanje koje ju je navodilo na pomisao daje
mogla umreti kao njena majka? Sramota je bila skrivena, razlivena u
njenim venama i njenom telu koje se više nije usuđivala ni da
pogleda. Osećanje koje je uzaludno pokušavala da sakrije. Osetiti se
dostojanstveno u očima jednog muškarca bilo je olakšavajuće. Pravo
otkriće. Sada je to bilo ono što joj je ulivalo snagu da podnese
hladnoću, ulice utonule u mrak, odvratne krompire s mirisom budi
koje je i Aksel jeo mršteći se. Njena nagrada doći će jednog dana, ako
tako bog odluči, pored tog čoveka kog je poštovala i pored kog je
naučila da voli, iako još uvek nije imala hrabrosti da mu to prizna.
Nekoliko dana kasnije, Maks se peo stepenicama, preskačući po dva
gazišta. Zurio je da saopšti dobru vest. Stigavši pred vrata, on
pokuca, zatim pritisnu kvaku. Svece su gorele na stočiću pored
kreveta, plamenovi su trepereli na promaji. Iritiran, on pomisli kako
je veoma hladno za sobu jednog bolesnika, ali kako pomoći? Priđe
krevetu, naslutivši mršavu siluetu svoje sestre ispod pokrivača.
„Marijeta? Ja sam. Kako se osećaš?"
Videvši je nepomičnu, srce mu se steţe. On se saţe da bi je
pomilovao po licu.
„Marijeta? Imam mesto u avionu za tebe. Konačno ćeš moći da odeš
da se lečiš u Bavarsku."
 Tanke, plavičaste vene presecale su providne kapke. Ona otvori oči,
dezorijentisano ga pogleda, zatim se osmehnu.
„Makse, mišu moj... Šta ti to pričaš? Izvini, bila sam se uspavala."
„Dobio sam mesto za tebe. Otići ćeš odavde."
Ona nakvasi svoje osušene usne.
„Prekasno je, srce moje. Nemam više snage."
„Ma daj, imaš!" iznervira se on i skide svoj kaput i šal.
„Treba me ostaviti na miru, čuješ li? Klarisa je shvatila. Ona ništa ne
govori. Tako i treba. Umorna sam. Samo da znaš kako sam umorna
od svega ovoga."
Ona zatvori oči. Jedva je disala. Maks primače stolicu i sede. Još
uvek je drţao papir u ruci. Britanski avion poletao je sutradan, u
jedan sat po podne. U njemu će biti evakuisana deca. Treba se javiti u
Gatov dva sata pre poletanja. Zahvaljujući Lin, pronašli su automobil
koji će odvesti Marijetu do tamo. Odjednom, on se oseti izgubljeno.
Njegova sestra je umirala, a on je bio nemoćan.
„Treba je slušati", prošaputa neko iza njega.
Kao po običaju, Klarisa je nečujno ušla. Ona spusti na sto jednu
kesu s namirnicama.
„Aksel je išao kod Rusa da potraţi neku pristojniju hranu za nju. On
odbija pomisao na to da je uskoro kraj."
Maks se ne iznenadi ponašanjem svog sestrića. Uprkos nastojanjima
Sovjeta i njihovim stalnim kontrolama i straţarenjima na
zabarikidira-nim ulicama, crno trţište je cvetalo. Dva miliona
stanovnika zapada, ne bi moglo preţiveti samo sa snabdevanjem iz
aviona. Nastavljali su da se snalaze. Imali su pravo da odu u istočni
Berlin koji je bio u kontaktu sa zemljama u komšiluku. Razmenjivali
su retke proizvode za sveţ maslac, ugalj. Široke građevine sa
ograđenim dvorištima omogućavale su prolaznicima da uđu u jednu
zgradu u američkom sektoru a da izađu kod Rusa. Aksel je to prolaze
znao napamet. Koegzistencija dveju valuta, nove dojč marke, koju su
Saveznici konačno uveli u zapadni Berlin, i stare marke, koju su
zahtevali Rusi, takođe je navodila na mnoge preprodaje.
„Da si je poznavala ranije", promrmlja Maks, videvši da se Marijeta.
uspavala.
 Klarisa spusti ruku na njegovo rame.
„Tvoja sestra ima karaktera. Stala je u moju odbranu kada sam
stigla u grad iako me niko nije ţeleo u njenoj zgradi."
„Bila je veličanstvena. Nesvesna, ali veličanstvena. Ne moţe ovako
da završi. To je nedopustivo."
Klarisa upali novu svecu na mestu one koja je bila dogorela. Maksa
obuze bes. Da li su oni to osuđeni i da umiru u mraku? Ljutio se na
sebe što nije pronašao načina
da ranije evakuiše Marijetu. Mislima mu prođe sećanje na Kseniju,
onu koja mu je bila predloţila da ih primi kod sebe u Parizu. Da li je
moţda ipak trebalo da svi pokušaju da odu iz Nemačke? Da li bi
Marijeta mogla da ozdravi? Tada ga je Ksenija osudila da je reagovao
iz ponosa, a sada je Maks morao da prizna da je bila u pravu.
Bilo je to ovde, u ovom stanu, gde su se prvi put voleli, gde je bila
došla da ga traţi posle rata. U svakom najvaţnijem trenutku
njegovog ţivota, Maks je mislio na nju. I svaki put ta rana. Ta divlja
strast. Ţeleo je da je vidi, da je stegne uza sebe. Ţeleo je da vodi
ljubav s njom. Kako bi mogao da nastavi, trebala mu je ta
nesvakidašnja snaga koju je ulivala ta ruska ţena.
On ustade, izmučen. Napolju je počinjala kiša. Nebo se bilo
smračilo. Slušao je brujanje aviona koji su nastavljali svoj neprekidni
balet. Berlinski metronom. On spusti ruku na hladno prozorsko
staklo. Htela ona to ili ne, njegova sestra će se sutra ukrcati u avion.
„Treba je pustiti da umre", prošaputa Klarisa. „Ako joj ti za to ne
daješ dozvolu, nastaviće da se bori iako za to više nema snage. To bi
bilo nepravedno. Ĉak okrutno."
„Prestani da budeš toliko malodušna", reče on, stegnute vilice. „Da
sam se ja predao kada sam bio u Zaksenhauzenu, danas ne bih bio
ovde."
„Prestani da budeš toliki egoista", odgovori ona. „Ne radi se o tebi.
Ona je mnogo bolesna. Propada. Nikad joj neće biti bolje. Ţeliš da još
dugo nastavi da ţivi ovako? Šta ti hoćeš? Da ostaneš mirne savesti?"
„Ona moţe da ozdravi. Ĉim bude bila u Bavarskoj, dobiće
neophodno lečenje."
„Ona ne ţeli da se izleći. Moţeš li to da prihvatiš?" Maks zapali
cigaretu. Ruke su mu drhtale.
 „Ne."
Klarisa zavrte glavom. Ostade dugo zagledana u njega.
„Zašto? Ĉini ti se da te napušta?" reče neţnijim tonom.
Obuze ga jeza. Bilo je nečeg neumoljivog u toj inteligentnoj ţeni.
„Treba misliti i na Aksela", nastavi ona. „Ne ostavljaj ga samog u
ovom trenutku. Moraš da ga vodiš kroz ovu nedaću. Iz tvoje
mudrosti on će izvući svoju. Marijeta mu je dala šta je imala da mu
ostavi. Došla je da ga pronađe pod bombama. Vratila mu je oca iako
se Aksel drţi na distanci. Rekla mu je sve što je trebalo da čuje. Misli
na nju sada. Nemoj da je pustiš da ode zabrinuta, nego u miru."
Jecaj steţe Maksovo grlo.
„Odakle znaš sve to?" reče on, grubim glasom. „Tako si mlada,
Klarisa."
Ona dugo ostade razmišljajući pre nego što odgovori.
„Za ljude kao što sam ja, godine nemaju smisla. Našu generaciju,
dugo su lagali. Nama nije ostalo ništa osim srca. Hrabrost za
istinom.'4
Još jednom ga pomilova po obrazu kako bi ga utešila, ohrabrila
takođe. Moţda i najviše da bi ga ohrabrila.voki
Oko njih, neka gusta magla. Beli i sivi gusti oblaci koje je stvarao
jork, četvoromotorac iz Rojal er forsa poleteo iz Vunsdorfa. Probijanje
kroz vazduh. Pilotska kabina koja je protestovala uz dugo škrgutanje.
Zujanje u ušima i u pilotovim slušalicama, precizna naređenja o
kursu i visini. Glas koji ih je vodio, njega i njegov tovar od robe i
ljudi, ka pisti za sletanje.
Sklopljenih ruku, Nataša se molila. Hvatao ju je paničan strah.
Njihova sigurnost zavisila je od umešnosti pilota, od preciznosti
uputstava koja su dolazila iz kontrolne kule u Gatovu. Kako su
svakodnevno podnosili tu tenziju, pomisli ona, paralisana. Na
slobodnom nebu striktno, ali sada naslepo. Samo nekoliko sekundi
intervala između dva aviona. Treba biti lud...
Oblaci se razidoše. Pojavi se pista označena svetlima. Točkovi
dotakoše tlo. Obuzeta snaţnim olakšanjem, Nataša se nasmeši
čoveku pored sebe, kome ni reč nije uputila tokom kratkog
putovanja, ukočena od straha.
 Nekoliko minuta kasnije, avion se već bio zaustavio. I dok su se
propeleri i dalje okretali, ljudi nagrnuše na kokpit kako bi iskrcali
dţakove s hranom i pakete označene naznakom CARE. Putnicima
dadoše znak da poţure. Preseče je hladan i vlaţan vazduh. Guţva na
pisti bila je impresivna. Brujanje aviona koji su poletali i sletali činilo
je bilo kakvu konverzaciju nemogućom. Pokreti ljudi koji su radili za
aparati bili su regulisani besprekornom preciznošću. Ličili su na
vojsku mrava koja je izvršavala tihe zapovesti. Putnike uvedoše u
jednu salu u kojoj su čekala deca. Natašu iznenadi njihova
poslušnost. Ti mali tihi putnici stajali su u redu, svaki s torbom ili
zaveţljajem u ruci. „Gde oni idu?" upita Nataša.
,,U Nemačku ili Švajcarsku", objasni joj jedan kolega novinar koji je
radio za Mond. Potrebno im je da mogu da jedu kada su gladni i da
se zabavljaju. Neka su tuberkulozna. Ovde više ne mogu da dobiju
potrebnu negu."
Nataša se zagleda u mlada lica. Sa svojim zimskim kaputima i
debelim pletenim šalovima, podsetili su je na Feliksa i Lili kada su
stigli u Pariz. Videla se ista ona tuţna ozbiljnost u njihovim
pogledima. Isti nemir na pomisao da se razdvajaju od svojih roditelja
i da su pušteni u nepoznato. Ganuta, devojka pomisli kako deca
najčešće bivaju prve ţrtve.
Figaro joj je poručio seriju članaka. „Ţelim da saznam kako se
porodice snalaze iz dana u dan", rekao joj je njen šef redakcije.
„Ishrana, odricanja... Takođe, ţelim da upoznam one studente koji su
odlučili da osnuju Slobodni berlinski univerzitet. Odbijaju da
studiraju na Istoku zbog pristrasnosti komunističkog učenja. Vaših
su godina. Sigurno ćete im se lako pribliţiti. Ali ja ţelim ljudsko, ne
političko. Jasno, mala?" Nataša je vrlo dobro razumela. I ona sama je
ţelela ljudsko. Ţelela je da oda počast onim hrabrim Berlincima koji
su izazivali divljenje, da svojim ušima čuje Feliksa koji će joj reći da
mu ne nedostaje ništa. Ţelela je da sretne svog oca i da čuje šta on
ima da joj kaţe.
U ledenoj sali aerodroma vladala je očigledna tenzija. U koloni,
uplašena deca drţala su se za ruke dvoje po dvoje. Maks se okrenu
ka Klarisi. Mršava i slaba u svom crnom kaputu, s beretkom na glavi,
i ona je ličila na malu devojčicu. Bledog lica, stisnutih usana,
izgledala je izgubljeno.
„Marijeta bi bila srećna što si uzela njeno mesto", uteši je on. „Ali
neću biti na sahrani. Volela bih..."
„Da se oprostiš od nje. Učinila si to, Klarisa. Zaspala je sinoć kao što
je to ţelela. Kao što si to od mene traţila. U miru. Veruj mi, za tebe je
vreme da odeš."
„Suviše je iznenadno. Nisam spremna. Ne znam, moţda je ovo
neka greška. Ne poznajem nikoga..."
On oseti kako talas panike obuzima devojku i zagrli joj ramena.
„Sve će biti dobro. Prvom prilikom, pozvaćeš Kirila Osolina i on će ti
objasniti sve formalnosti koje treba da obaviš. Zahvaljujući njemu,
brzo ćeš dobiti vizu za Ameriku. On te čeka. Imali ste sreće što ste se
sreli. Sada, treba da ideš njemu. Na neki način, Marijeta te je oslobo-
dila. Bila bi besna da ostaješ u Berlinu iz loših razloga. Idi, Klarisa. I
budi srećna. Zasluţuješ to."
Mladoj ţeni se oči napuniše suzama, ali ona se s naporom suzdrţa.
Još jednom, ţivot joj se uzburkao u nekoliko trenutaka. Marijeta je
umrla tokom noći. Aksel i Maks bdeli su nad njom pored njenog
uzglavlja. Umrla je okruţena svojima, voljena. Klarisi je laknulo zbog
nje, zatim joj je Maks iznenada javio da će je, umesto svoje sestre,
ubaciti u avion. Jedva daje imala vremena da se spakuje. Ionako nije
imala šta da ponese. Imanje svojih roditelja, svoju rođenu kuću,
uspomene iz detinjstva, od svega nije ostalo ništa opipljivo. Njena,
nekada mnogobrojna porodica bila je izbrisana s mape. Toliko
mrtvih... Jedan brat zarobljenik u Sovjetskom Savezu, drugi nestao.
Nije imala ništa, ali bila je slobodna. Slobodna, jer ju je Maks fon
Pasau silom odvukao na taj avion. Kiril neće dobiti pismo, već će to
biti telefonski poziv. A šta ako je on promenio mišljenje otkako su se
rastali? Šta ako je sreo neku drugu ţenu? Uhvaćena vrtoglavicom,
ona se zagleda u Maksovo spokojno lice.
Smešio joj se s poverenjem. Doticala ga je devojčina ranjivost. I
njena hrabrost. Odakle su svi crpli tu odlučnost - Aksel, Klarisa,
Feliks, Lin? Njihovi prethodnici ostavili su im jedan uništeni svet čija
je prva ţrtva bila njihova generacija, ali stajali su tu, uspravno, sa
svojim burnim i oštrim temperamentima, svojim entuzijazmima i
svojim ćutnjama, a snaga njihove volje na kraju je uvek brisala
trenutke njihove sumnje.
Jedna ţena, oficir britanskog vazduhoplovstva, poče da broji decu.
Nakon što su završili formalnosti po svom dolasku, putnici počeše da
prolaze salom. Jedan čovek prijateljski mahnu Maksu. On prepozna
francuskog novinara koji ga je intervjuisao tokom svog prethodnog
boravka. Kada se otvoriše vrata, brujanje motora se uvuče u
prostoriju. Ljudi su se zabavljali komunicirajući signalima. Ovo je
cena slobode, pomisli on, pomalo zabavljen. Ne čujemo se šta pričamo,
ali zar je i vaţno kada su gestovi jedino što se računa. On poslednji
put steţe Klarisu u zagrljaj pre nego što je neţno odgurnu ka izlazu.
Oţiljci od uništavanja bili su još u tolikoj meri očigledni da Nataši
od svega zastade dah. Pod niskim zimskim nebom, sve je bilo sivo i
sumorno. Opustošene zgrade s rupama umesto prozora, skeleti kuća
koje su štrcale duţ ulice, gde su samo stare table s gotskim slovima
podsećale na mesto gde se nalaze, nepravilni tragovi od konjskih
kola u širokom opustošenom Tirgartenu.
Udavljena u magli, reka je reflektovala metalne odsjaje. U tom
neodređenom času, u tom fantomskom gradu, svetlucale su
neupotrebljive tramvajske šine. S vremena na vreme, Nataša je
sretala po neku ţenu s torbom na leđima, ili muškarca kako gura
kolica. Nije bilo automobila, ni autobusa. Ostaci posečenog drveća, i
ti veliki panoi koji su promicali dok je koračala, natpis na engleskom,
ruskom i francuskom, tri jezika okupatora, kao dosadna opomena:
„Napuštate američki sektor."
Videla je reportaţe i čitala članke u novinama. Naročito je
proučavala fotografije Maksa fon Pasaua o blokadi koje su se pojavile
u Lajfu. Jedna od njih, ateriranje aviona C-54 u Tempelhof, koji kao da
je okrznuo glave Berlinaca skupljenih na breţuljku kako bi ga
posmatrali, bila je čak na naslovnoj stranici časopisa. Ali ništa je nije
pripremilo na ovaj prizor. Bila je to lekcija za novinara početnika:
uvek se treba lično uveriti. Posmatrati lica, susresti poglede, zagledati
neki način hodanja, uzdignutu glavu ili povijena ramena. Osetiti
mučni ambijent grada s mirisom uglja i vlage, utonulog u tamu dok
se spremala oštra zima. Opaziti stroga lica sovjetskih vojnika na
rampama, koje su obeleţavale prelazak iz jednog u drugi sektor.
Videvši ih, Nataša nije mogla a da ne pomisli na svoju majku.
Ona zastade i podiţe glavu da bi proverila adresu. Hotel je gledao
na Kurfurstendam. Fasada je bila prekrivena tragovima od metaka.
Na jednom koplju bile su zabodene američka i engleska zastava. Srce
joj je tuklo u grudima. To je bilo mesto gde joj je otac zakazao
sastanak.
Nekoliko sati ranije, Feliks je bio izbezumljen od sreće kada ju je
ugledao. Dugo ju je stezao u zagrljaju pre nego što joj je pokazao
svoju radnju. Otkad je kročila u Berlin, opsedala ju je samo jedna
misao. Ne morajući ništa da mu objašnjava, Feliks je shvatio njeno
nemo pitanje i dao joj broj telefona.
Kada je Maks podigao slušalicu i ona se predstavila, nastao je tajac.
Duga tišina. Devojka je čvrsto stezala slušalicu uz svoje uvo,
zatvorivši oči. Ĉinilo joj se da ga je čula kako diše. Dah svog oca.
Uznemirenim glasom, pitao ju je da li se mogu odmah videti. Bila je
zatečena. Nije li im trebao jedan odmor od nekoliko sati, ili bar jedna
noć, da bi se pripremili za taj susret? Ta ţelja da je odmah vidi ličila je
na provokaciju, osim ako u Berlinu nije postojao drugačiji pojam
vremena. Ovde, sve se činilo drugačijim. Hodalo se ulicama sa
utiskom lutanja po nekom gradu s dekorom od kartona.
Dezorijentisana, Nataša se oseti kao hodač po ţici. U glavi joj je bilo
samo jedno ime, Maks fon Pasau, i taj strah u stomaku od kojeg je
osećala mučninu.
Obuzeta zimom, ona ude u hol osvetljen svećom. Lampe sa širokim
abaţurima iscrtavale su senke po zidovima. Izabrao je neutralan
teren. Bar jednog hotela. Kako bi zadrţao distancu? Kako bi mu bilo
lakše da se izvuče? Desno, mala obloţena prostorija bila je skoro
prazna. Nekoliko vojnika se šalilo, sedeći na visokim tabureima. Ona
sede za jedan sto, leđima se okrenuvši zidu. Sa izgledom nekoga ko
sebi ima nešto da prebaci i ko strahuje od mogućeg iznenađenja.
Svece su bile zabodene u grliće flaša, ne da bi izgledale dekorativno
već zbog nedostatka sveć-njaka. Ona poruči skoč. Ukus škotskih
vresa. Ukus daljine.
Ĉim se pojavio, prepoznala ga. Zujalo joj je u ušima. Ustala je kako
bi mu skrenula paţnju, ali on ju je već bio primetio. Prilazio joj je,
podignute kragne na svom kaputu, kose malo duţe na potiljku,
dubokog pogleda. U tom momentu, kako se ne uporediti s Ksenijom
Osolin? Kako se ne osetiti nespretno? Kako se ne plašiti više toga da
će ga razočarati nego toga da će biti razočarana?
On stade pred njom i nasmeši joj se, zabrinutog izraza. U jednoj
ruci, nosio je lajku.
„Nataša. Veoma sam ganut. Veoma srećan, takode. Ne moţete da
zamislite... Godinama vas čekam."
Na poslednjoj reči, glas mu se raspuknu.
Nataša se plašila tog trenutka otkako je saznala da je kćerka Maksa
fon Pasaua. Poznavala je njegov rad, shvatala je vaţnost mesta koje je
taj čovek zauzimao u ţivotu jedne jake ţene kao što je njena majka, i
otkad je bila odlučila da dođe i upozna ga, uzaludno je pokušavala
da ih zamisli zajedno. A evo, činilo joj se da se'ponovo rađa, u tom
iskrenom i promišljenom pogledu koji nije ispuštao njen. Njen ţivot
dobijao je drugu dimenziju. Novu boju. I ubuduće, ništa više neće biti
kao pre. Nije joj delovao stidljivo, već odmereno, pun poštovanja. I
srećno, da, osećala je daje srećan stoje vidi. Njeno telo se opusti.
Napetosti u njenom potiljku i ramenima uistinu nestadoše. I ona mu
bi zahvalna što je došao, što je bio tu.
„Dozvoljavate mi da sednem? Da vam se pridruţim?" upita on,
pokazujući na njenu čašu. „Mislim da nam je i jednom i drugom
potrebno", dodade, smešeći se.
Maks spusti svoj aparat na jednu fotelju i skide kaput. Pod
Natašinim pogledom, njegovi najobičniji pokreti dobijali su novu
vaţnost. Kada on izvuče iz svog dţepa kutiju za cigarete, primeti
kako mu ona posmatra ruke. Kao neka uplašena ţivotinja, spremna
da pobegne prvom prilikom, ili uplašena da ne dobije udarac.
Nesvesno, on uspori svoje pokrete.
Njegova kćerka bila je tu. Njena plava kosa pokupljena na potiljku,
njeno lice ukrašeno s malo pudera, njene usne s diskretnim ruţom,
njene oči sa odsjajem ćilibara, naglašene crtom ajlajnera. Dete njegove
ljubavi s Ksenijom. Mlada ţena. Visoka i mršava. Nosila je dugu
somotnu jaknu, ukrašenu vezom, usku crnu suknju koja joj je
skrivala kolena, filcanu beretku. Posedovala je otmenost svoje majke,
ali bila je drugačija. Videlo se da je njena pariška elegancija bila
urođena a ne promišljena, daje traţila nešto drugo. Ruke su joj bile
gole. Nokti izgrizeni. Na prstima je imala mrlju od mastila koju je
uzaludno pokušavala da skine. I dalje nije bila izgovorila ni reč. Bi
mu ţao nje. Njih dvoje.
„Trebaće nam vremena, Nataša", neţno prošaputa on. „Vidite, ne
usuđujem se ni da vam se obraćam sa ti, niti da vas zovem imenom.
Strani ste mi, ali ţelim da saznam sve o vama. Ili bar ono što ste vi
spremni da mi kaţete. Voleo bih da damo sebi vremena za to. I
godine ako je moguće. Kako bismo nadoknadili sve one koje smo
izgubili."
On dade znak barmenu.
„Ako ostajete ćutljivi, i to je u redu. Dozvoliću sebi da pričam za
oboje."
I Nataša shvati kako je mlada Ksenija Osolin podlegla šarmu tog
sjajnog čoveka, kako su se voleli kroz sve nedaće. Sve nedaće njiho-
vih gordosti, njihovih razdraţljivosti, najskrivenijih strahova. Nedaće
koje su im nametnuli ţivot i istorija. Pa ipak, ponovo su se rastali.
„To najbolje umemo da radimo", rekla joj je majka, nemoćna. Prvi
put, Nataša nasluti rane. Nepravdu.

Godinama kasnije, često se sećala tog prvog susreta sa svojim ocem,

u jednom baru u opsednutom Berlinu, osvetljenom delikatnom
svetlošću sveća. Njegove izuzetne ljubaznosti. Inteligencije njegovog
pogleda, njegovog visokog čela. Bilo je to doba kada je sve bilo
krhko, kada su se svetom širila govorkanja o novom ratu.byvoki
Kada se on nagnuo ka njoj, devojka je osetila miris sveţeg vazduha i
duvana. Bila je došla k njemu da bi ga čula, i bilo je to ono što je
učinila, nema i oprezna, sva obuzeta onim što je već naslućivala o
njemu, ali u šta je ţelela da se uveri. Veran svom obećanju, Maks je
pričao za dvoje, iako su se i jedno i drugo jednako plašili. On joj je to i
priznao bez stida. Bilo je tišine, ali ona im nije nimalo smetala. Te
večeri, rođeno je jedno savezništvo. Oni to još nisu znali, ali ono
nikada neće biti poreknuto.
U noći koja je usledila, sama u svojoj sobi, Nataša nije bila ni oka
sklopila. Slušala je brujanje aviona, analizirala svaku rečenicu svog
oca, izraze njegovog lica. Osećala je zahvalnost prema sudbini i
Berlinu, koji još uvek nije poznavala. Taj grad joj je pomogao na
zaobilazan način, skoro čudnovat, jer tu su se borili za opstanak u
ime slobode i istine, koje su takode bile postale i njena lična potraga.
Istina koju joj je otac dao bez traga ikakvom prećutkivanju, njegovo
lepo lice prepušteno njenom pogledu, s potpunom usluţnošću. U
tom trenutku, u srcu pocepane Evrope, pretnja je bila opipljiva,
sloboda je visila o koncu, i moţda su zbog toga Maks fon Pasau i
njegova kćerka imali beskrajnu volju da, ne čekajući ni časa, pređu na
najhitnije.
Lin Nikolson je gledala kroz prozor vojnog automobila. Pod
mlečno-belim nebom, ledena kampanja u sovjetskoj zoni pokazivala
je svoje monotono i neprijateljsko lice. Na ulazu u jedno selo, table
ispisane ćirilicom. Jedna izgorela šupa i napušten traktor. Iz nekog
nepoznatog razloga, na raskrsnici dva, naizgled banalna puta
podizala se bodljikava ograda. A potom, nigde nikoga. Kao daje sve
stanovništvo bilo isparilo.
Ona oseti gorak ukus u ustima. Ova zemlja je zloslutna, pomisli ona,
sleđena. Tri godine ranije, jednog sunčanog proleća, kada je prolazila
istim tim krajem s britanskim trupama u pravcu Berlina, posmalrala
je ta plodna polja, bogata sela, prepune farme koje su nudile iznena-
đujuću suprotnost prema pustoši gradova. Uprkos pometenosti gra-
đana i apsolutnom porazu koji je bio nametnut Nemačkoj, nije tada
primetila ovaj olovni teret. Bilo je to nešto neopipljivo, što se takode
moglo osetiti u istočnom sektoru prestonice. Neki nejasan, mrgodan,
sparušen ton. Vlaţna odeća koja se lepi za koţu. Smrad uţegle masti.
Tuga koja probada.
Ona uzdahnu. Baci pogled na čoveka pored sebe. Dmitrij Kunjin
tiho je čitao svoju knjigu. Htela je da ga pita za ime pisca. Ĉim je šofer
bio skrenuo u pravcu Libeka, izvadio ju je iz svoje torbice. Bila je
iznenađena što on na taj način odaje deo svoje intime. Zar izbor
literature ne odaje ličnost?
Bio je to šarmantan čovek, pravilnih crta lica, impozantne figure
nasleđene od oca, Igora. Stajao je uspravno, kao pravi kavaljer. Imao
je pune usne, ravne obraze. Oči plave, bistre. „Isušićemo zapadni
sektor kao bubuljicu", ironično su komentarisali Sovjeti na početku
blokade. Lin nije mogla da zamisli tog otmenog oficira da izgovara
takve vulgarnosti. On je pripadao jednom elitnom puku, jednom od
onih koji se teško borio pre nego što će ući u Berlin. Na prijemima,
nosio je odlikovanja impozantna za njegove godine, jedina dostojna
tog imena, ona koja se dobijaju na bojnim poljima a ne za stolom
neke kancelarije. Posebno se priznavala medalja dodeljivana za
zauzimanje Berlina, ona za pobedu nad Nemcima u velikom
oslobodilačkom ratu, a naročito zvezda heroja Sovjetskog Saveza.
Nekoliko dana ranije, kada se jedna dakota britanskih vazdušnih
snaga srušila u sovjetskom sektoru tokom obavljanja svoje dnevne
rute, traţili su se oficiri veze dveju vojnih snaga. Među engleskom
posadom, ţalili su troje mrtvih, ali bio je takode i jedan preţiveli,
teško ranjen. Zadatak Lin Nikolson bio je da vrati kući ranjenog
pilota, a Dmitrija Kunjina da se uveri u to da ona neće poneti ništa
drugo.
Nije to bio prvi put da se nalazila u prisustvu Igora Kunjina. Sretali
su se na sastancima pre blokade, potom je početkom novembra bila
zaduţena da ga oficijelno informiše o otvaranju Šlezvig-Landa, šestog
aerodroma u britanskoj zoni, namenjenog da doprinese logistici
vazdušnog mosta. Medu sobom, Saveznici su igrali pametno. Svako
je imao dara i talenta da odrţi prividno. Bila je to suptilna igra
pokera, u kojoj je zelena podloga bio ceo svet. Zapadnjaci su nastojali
da veruju kako Staljin ne ţeli treći svetski rat, ali nisu bili sigurni u to.
Mnogo ljudi bilo je zbunjeno paranojom i apsolutnom moći
gruzijskog diktatora.
U Berlinu, situacija je svakodnevno bila paradoksalna. Naočigled
svih, Sovjeti su pokušavali da destabilizuju vazdušni most izvodeći
rizične operacije. Jedva je bilo izbegnuto nekoliko sudara u vazduhu.
Istovremeno, ruski oficiri, koji su susretali svoje savezničke kolege u
velikoj sali Centra za vazdušnu bezbednost, nadzirali su dobro
odvijanje saobraćaja. To je ono što najviše zbunjuje kod tih ljudi, pomisli
Lin. Nikada ne znaš na čemu si. Ali vazdušni most opravdavao je
svoje postojanje. Osećalo se pomaljanje razočaranja na ruskoj strani.
Da li će Staljin početi da sumnja? Verovatno se nije nadao tom
ţestokom otporu.
 Dmitrij Kunjin završi jedno poglavlje, paţljivo označi stranicu
svojim obeleţivačem i zatvori knjigu.
„Nije vam muka od čitanja u kolima?" upita Lin, na francuskom.
Tokom njihovog prvog susreta, rekao joj je da bolje vlada jezikom
Voltera nego onim Šekspirovim. Tako mu je ona činila uslugu kako
on ne bi morao da traţi reči da bi objasnio svoje misli.
„Kako nekom moţe da bude muka dok čita Tolstoja?" našali se on.
„Ana Karenjina7." „Rat i mir."
„Ĉitav program", reče ona osmehnuvši se, jer ju je zabavljao
vragolast sjaj u njegovim očima.
„Istorija nas mnogo uči. Od prošlosti se ne moţe pobeći."
„Pa ipak, ljudi često ponavljaju iste greške. Kao da iz prošlosti ne
izvlače nikakav nauk. Pogledajte Adolfa Hitlera koji je mislio da će
moći da zavlada vašom zemljom."
„Malo mu je falilo da uspe."
Nije li u ovom odgovoru bilo sumnje u zlu ćud? Ona se zagleda u
vozačev zatiljak.
„Ne bojte se", nastavi Kunjin. „Ne razume ni reč francuskog. Uve-
rio sam se u to."
„Kako?"
„Vređao sam mu majku pre nekoliko dana. Nije reagovao. Dakle, ne
razume."
„Osim ako ne krije svoju igru."
„Vi ste još sumnjičaviji od mojih zemljaka", našali se 011. „Ne,
uveravam vas, moţemo slobodno razgovarati. Osim toga, ovog
momka znam još od početka rata. Borili smo se zajedno. Nema ni
mikrofon u automobilu. To je tehnika koja se razrađuje. Moţete imati
poverenja u mene. Shvatam opasnost svakog razgovora. Kod nas,
dovoljno je nekoliko neopreznih reči i zauvek nestajete. Na javnim
mestima, uglavnom vlada iznenađujuća tišina. Ljudi ne pričaju ni o
čemu iz straha da ih ne odaju.
U njegovim recima osećala se razočaravajuća ironija. Lin iznenadi
pravac u kojem je skrenuo njihov razgovor. Uprkos svojoj vidljivoj
bezbriţnosti, Kunjin je govorio ujednačenim tonom, dovoljno tiho da
bi reči bile prigušene brujanjem motora. Izraz lica bio mu je
ravnodušan, umoran, kao da je pričao o kiši i lepom vremenu. Ali šta
ga je moglo navesti da se pokaţe toliko drskim? Slutila je zamku.
 „Ne kaţete ništa?"
„Vaše reči me brinu. Zbog vas."
On slegnu ramenima.
„Pre svog odlaska, otac mi je rekao da ste dobra osoba. Za njega ne
postoji veći kompliment."
,,A ipak, nije me poznavao."
„Imate zajedničkog prijatelja. To mu je bilo dovoljno."
Lin pomisli na Maksa, na onaj utisak koji je ostavljao na ljude. Više
bi volela da je on neki običan čovek. Bilo bi joj lakše da ga zaboravi.
Njihova priča se gasila, ali da li se uopšte i moţe govoriti o nekoj
njihovoj priči? Ĉime se meri jačina neke veze? Njenim trajanjem?
Srećom koja se osetila, bila ona i kratkotrajna? Kajanjem?
„Moj otac je mnogo rizikovao da bi ga spasao. Priznajem vam da
sam se bio naljutio na njega zbog te opasnosti."
„Ali upravo ste rekli da se ne moţe pobeći od svoje prošlosti",
odgovori ona, s gorčinom.
„Mislite na famoznu Kseniju Fjodorovnu Osolin."
Lin otkopča svoj kaput. Grejanje u automobilu bilo je slabo. Sedišta
od koţe lošeg kvaliteta ispuštala su miris od kojeg se vrtelo u glavi.
Bilo joj je veoma vruće, ali hladan vazduh koji je dopirao kroz
poluotvoren prozor ledio joj je čelo.
„Poznajete je?"
„Ne. Slušao sam o njoj."
„Neverovatno kako ta ţena, o kojoj ne znam ništa, zauzima vaţno
mesto u mom ţivotu."
Ona odmah zaţali zbog tog apsurdnog poveravanja koje ju je
stavljalo u inferiornu poziciju. Smatrala je da je ostala nepokolebljiva,
da nije vaţila za pričljivog britanskog oficira, niti za ljubomornu
ţenu. Sad je to propalo, pomisli, nervozna.
Dmitrij Kunjin posmatrao je mladu Engleskinju ne otkrivajući ništa.
Mnogo je znao o njoj, jer su sovjetski servisi za informisanje obavljali
svoj posao. Divio se njenoj hrabrosti tokom rata. Bila je to ţena od
karaktera, odmerena, koja je delovalo ometeno tom iznenadnom
srdţbom koja joj je gorela obraze. Potajno, on joj pozavide na toj
slabosti. Oko njega, svi su bili tako dobro naučili da kriju svoja
osećanja da mu se ponekad činilo da je učesnik u nekoj pozorišnoj
predstavi. Zar i on sam nije oduvek skrivao svoj senzibilitet?
Staljinizam ih je učinio šizo-frenima. S dvadeset sedam godina,
Dmitrije je ponekad morao da preispita istinitost svojih osećanja.
Trebalo je da budete jaka ličnost kako se ne biste izgubili na tom
putu, a samoća je najčešće bila veran drug.
Lin Nikolson mu nije verovala. Videlo se to po stezanju njene vilice,
po rukavicama koje je nervozno guţvala. Razumeo je da joj je
neprijatno. Situacija je bila neobična. Sve se vraćalo na njegov
poslednji razgovor sa ocem koji su bili obavili pred njegov odlazak u
Lenjingrad. Sastali su se u jednoj od onih berlinskih kafana u koje su
navraćali Sovjeti, nedaleko od Branderburške kapije. Atmosfera je
bila gusta od znoja i tamnog duvana. Ljudi su glasno pričali. Jedna
pevačica trudila se da ih nadglasa. Tamo su nalazili ono drugarstvo
na koje su ruski vojnici toliko računali tokom rata i za kojim su
osećali nostalgiju od koje su im navirale suze na oči. Otac mu je dao
jedan neobičan zadatak. Kako je Dmitrij bio pozvan da ostane u
Berlinu, on mu je zatraţio da pazi na određenog Maksa fon Pasaua.
Bio je to prvi put da je Dmitrij čuo za to ime. Najpre mu se učinilo da
se radi o nekoj šali „Misliš da sam neki anđeo čuvar?" našalio se on.
Otac gaje samo značajno pogledao. Potom, kako je noć odmicala i
nizale se ispijene votke, Igor Nikolajevič mu je ispričao sećanja na
jedno prošlo vreme. Prasak uspomena. Miris davnina. Bio je nagnut
ka sinu kako bi mu tiho pričao. Njegova bezazlena poveravanja
ganula su mladića, ali moţda je trebalo posedovali onu jednostavnu
ali snaţnu percepciju emocija svojstvenu Rusima da bi se shvatila
ozbiljnost odjeka koji je nadţiveo godine? Počast koju je Igor odavao
svojoj mladalačkoj ljubavi zasluţivala je poštovanje.
Dmitrij Kunjin nije bio komplikovana duša. On se kovao kroz ţivot.
Kao sasvim mali dečak, nemoćno je prisustvovao nepravednom
deportovanju svojih voljenih tetaka u logore. Kazna nije poštedela
njegovog oca. Sećao se opustošenog lica svoje majke, njenog praznog
pogleda. Crni automobil NKVD uvek je dolazio noću, i u svim zgra-
dama Lenjingrada, u svakoj sobi prepunoj ljudi, u bučnim kuhinjama
opštinskih stanova, strah je odavao neki kiselkast miris. Niko nije bio
na sigurnom. Ĉistke su se redovno dešavale. Ostajale su, dakle, samo
razdvojene porodice, deca raštrkana kod baba i deda, po
institucijama, ili prepuštena sama sebi. Dmitrij je preţiveo izolaciju
koja se nameće zaraţenim osobama. I naučio je da ćuti. Nekoliko
godina kasnije, javili su mu za dramatičnu smrt majke i sestre, tokom
opsade Berlina. Obe su umrle od gladi. Ţiva rana. Neprestana tuga.
Brutalni rat bio je spasonosan. Rusi su se borili za otadţbinu, svetu i
pravoslavnu, zemlju Puškina i Ĉehova, Kutuzova i Aleksandra
Nevskog. Iako je boljševizam hteo da je izbriše, njihova prošlost je
pronašla razlog da bude u njihovim ţivotima. Ţrtvovanja su bila na
visini te ljubavi prema otadţbini koju su nosili duboko u sebi. Sada je
otac traţio uslugu od njega. Bio je to prvi put. Verovatno i poslednji,
a njegov gest bio je nekako elegantan. Nije mu trebalo ništa više. I
tako je Dmitrij Kunjin pazio na čoveka koga nije poznavao, ali čija je
slava bila već izgrađena. Ĉovek oko koga su počinjali da se gomilaju
tamni oblaci.
Automobil uspori prilazeći barikadi postavljenoj na ulazu u grad.
Dmitrij izvadi hrpu sluţbenih papira iz svoje torbice. Lin učini isto.
Dok su vojnici opkoljavali crni automobil, oni su bili tihi, čudni
saučesnici.
Britanski pilot nalazio se u jednoj izolovanoj sobi, sa straţarom
ispred vrata. Kao da moţe da mrda, ironično pomisli Lin, ugledavši
bandaţe oko izgorelih ruku, polomljene udove i zavoje preko očiju.
Nije se znalo da li će ponovo moći da vidi. Stegnutog srca, ona se
nadnese nad njega da bi ga utešila, objasnivši mu na engleskom da će
ga odvesti kući, da će sve biti dobro. Na trenutak se kolebala, zatim je
spustila ruku na njegovo golo rame. Telo mu je gorelo od
temperature. Kako nije mogao da je vidi, ţelela je da oseti njeno
prisustvo. Osećala je posebno poštovanje prema tim ljudima koji su
bili herojski ratnici neba u borbi Engleske. Spasli su svoju zemlju po
cenu ogromnih gubitaka. Na njeno veliko iznenađenje, on joj zahvali,
a mislila je da je u nesve-snom stanju. Glas mu je bio hrapav, kao da
je vatra izgorela i njegovo grlo i pluća. Kada je pitala nemačkog
doktora za mišljenje, prognoze su bile rezervisane.
Dmitrij je stajao iza nje, na razumnoj udaljenosti, ali ne ispuštajući je
iz vida. Prolazeći bolnicom, spazila je i najmanji detalj, kutije s
tekovima, broj belih mantila, zauzete krevete. Kao i uvek, njen
izveštaj biće detaljan. Moţda nije bilo ničeg posebnog u tome, ali
jedna poseta sovjetskoj zoni uvek je dobrodošla. Bio je to način da se
opipa puls komunističkom okupatoru.
„Ovaj čovek mora biti prevezen ambulantskim kolima", reče ona
Dmitriju. „Inače, neće preţiveti putovanje. Da li je to predviđeno?"
Oficir se obrati jednom vojniku, na ruskom. Ovaj odmahnu glavom,
izbezumljen. Dmitrij izusti nekoliko rečenica, suvim tonom. Ĉovek
ga pozdravi, zatim se udalji.
„Imaćete ambulantna kola. Dao sam mu sat vremena da ih pronađe.
Ţelite li da izađemo i popušimo po cigaretu dok čekamo? Ovde
smrdi."
Ona pogleda u ranjenika, kao da bi mu se izvinila, ali on je izgleda
već bio zaspao.
Napolju, bledo sunce je pokušavalo da se probije kroz oblake. Veo
inja prekrivao je širok prostor gde se uzdizala zgrada koja je sluţila
kao bolnica. Okolne zgrade bile su sravnjene sa zemljom. U daljini,
štrcale su crne ruševine, nadrealne siluete na bledoj svetlosti. Sneg je
škripao pod njihovim čizmama. Nije se čuo nikakav zvuk. Bilo je
nekog neobičnog osećaja beznađa i mira. Lin obuze jeza. Dmitrij se
okrenu ka njoj da bi joj pripalio cigaretu. Crvena zvezda blistala je
nasred šapke od sivog krzna.
„Morate da prenesete jednu poruku Maksu fon Pasauu", reče on.
Lin sakri svoje iznenađenje. U tom trenutku, nije očekivala da će on
spomenuti Maksa. Mislila je na pilota, na njegove male šanse da se
izvuče. Vazdušni most već je bio doneo i svoje prve ţrtve. Više
britanskih i američkih ekipa bilo je mrtvo.
„Veoma je upadljiv u poslednje vreme", nastavi Dmitrij, videvši da
je skrenuo na sebe svu njenu paţnju. „Njegove fotografije anonimne
izlaze u inostranim časopisima, ali nisu ljudi budale. Takođe ima i
loše društvo, konkretno Ernesta Rojtera čiji govori nisu baš naišli na
oduševljenje. Nije bilo slučajno što je njegov izbor za predsednika
opštine dobio veto od sovjetskog štaba. Prisustvo Maksa fon Pasaua
počelo je da iritira neke krugove." „Kako vi to znate?" „Znam, to je
sve", suvo odgovori on.
„On ništa ne rizikuje. Nikada i ne kroči u vaš sektor. A kako nama i
ne pada na pamet da napustimo zapadni Berlin..."
 Lin ostavi nedovršenu rečenicu. Bilo je nečeg mladalačkog i drskog
u njenim recima. Dmitrij se nasmeši.
„U to ne sumnjam, naročito na osnovu vaše vazdušne operacije.
Simboličan gest je snaţan, priznajem. Ipak, ne bi trebalo da vaš
prijatelj predugo ostaje u Berlinu. Podela na sektore jeste prepreka,
sada još više nego ranije, ipak, to nije apsolutna zaštita."
Kunjin je govorio istinu. Više se nije znao broj muškaraca i ţena koji
su bili nestali u Berlinu od završetka rata. Prošlog aprila, dva
Maksova prijatelja, jedan novinar, drugi član socijaldemokratske
partije, jednostavno su isparili. Maksa je to bilo jako pogodilo. Pričalo
se i o nezakonitim hapšenjima, o otimanjima. U štampi, građanima se
objašnjavalo kako da se brane. Trebalo je zahtevati papire na uvid od
onih koji hapse i praviti buku u slučaju da upotrebljavaju silu. Oni
najglasniji spominjali su i mračnu trgovinu ljudskim telima. Ni Maks
ni Lin nisu sumnjali u to da pojedine ličnosti smetaju komunistima.
Kako će reagovati kada bude saznao daje moţda baš on sledeća ţrtva, upita
se ona, zabrinuta. „Zbog čega ovo činite?"
„Otac je to traţio od mene. Stalo mu je do njega. Dakle, ako mogu
da pomognem..."
„Zaista mislite da bi trebalo da ode?"
Dmitrij povuče i poslednji dim svoje cigarete. Oštra svetlost istaknu
njegove jagodice, liniju njegovog nosa.
„Da sam na njegovom mestu, ne bih se dvoumio. Moţemo voleti
svoju zemlju i pristati na to da mnogo ţrtvujemo zbog nje, ali dođe
trenutak kada čovek treba da se okrene sebi. Video sam njegov rad.
Ne verujem da se budućnost jednog umetnika kao što je Maks fon
Pasau trenutno nalazi u Berlinu. Moj otac naročito smatra da je
njegovo me-sto pored Ksenije Fjodorovne Osolin."
Tuga se oslika na licu mlade ţene. Dmitriju bi ţao. Znao je daje
zaljubljena u fotografa, ali slutio je da Lin gubi vreme. Otac mu je
objasnio situaciju. Lin Nikolson je bila inteligentna, lepa, ali nije bila
dorasla tome da se bori protiv sudbine koja je spajala Kseniju
Fjodorovnu sa ocem njene dece.
„Najgore je što je on u pravu. Istini za volju, znala sam to oduvek",
reče ona, uzdahnuvši, iznenadivši ga svojom iskrenošću. „Ĉudno, zar
ne, da vodimo ovakav razgovor na ovom vanvremenskom mestu",
dodade ona glumeći zadovoljstvo, gurnuvši ruke u dţepove.
Dmitrij joj se smešio, osećajući olakšanje. Lin Nikolson je bila
odlučna. Poznavao je ţene poput nje. Ona će preskočiti sve prepreke.
„Ţivot čuva razna iznenađenja za nas", reče on. „Ne verujem u
slučajnost. Na meni je da vam danas kaţem kako Maks fon Pasau
mora da ode. Na vama je da mu prenesete poruku. Svako od vas
dvoje mora da pronađe svoju slobodu. To je prilika. Dar s neba.
Verujte mi."
Njegovo lice se smrači. Mogla se osetiti trunka iritiranosti u njemu.
Zavisti, moţda? On zastade i okrenu se. U daljini, pojavi se
automobil sa oznakom crvenog krsta.

Maks se namršti okusivši mlaku čorbu koju je ipak bio zgrejao

tokom noći, iskoristivši dolazak struje, pre nego što ju je stavio na
toplo, u termos. Mala sivkasta peciva bila su toliko suva, gotovo
nemoguća za jelo, uprkos Klarisinim savetima da se umotaju u
vlaţnu krpu kako bi se bolje očuvali. On spusti na sto bokal s vodom.
Bio je to jedan siromašan obrok koji je on posluţio svojoj kćerki.
Ĉim se raspršilo divljenje i znatiţelja prvog susreta, učili su da se
upoznaju. Svaki put kada bi video Natašu, Maks bi osetio neku vrstu
zadivljenosti. Nije ga umarala njena energija, njeno prepričavanje
svojih susreta sa studentima Slobodnog univerziteta iz Berlina ili
istraţivanja koje je sprovodila po gradu. Bio joj je zahvalan na
spontanosti, na lakoći s kojom je svoje emocije delila s njim. Imala je
pravedan i human pogled na ljude. Posedovala je istančanu
inteligenciju, bila je paţljiv slušalac, ali takode i suviše impulsivna.
Ponekad bi mu pokazivala svoje članke pre nego što bi ih poslala, a
on je sebi dozvoljavao opaske koje je ona rado prihvatala. Morala je
da nauči da sagleda sve strane nekog problema i ne dozvoli da je
zaslepi jedan komentar, jedna primedba. ,,U pravu si", rekla je,
zamišljena. „Ko sluša samo jedno zvono čuje samo jedan zvuk... To je
ţivotna pouka, zar ne?" Pomislio je na Kseniju, naravno. Kada ga je
ona pitala da pođe s njom i tako daju svojoj ljubavi novu šansu, on je
bio nesposoban daje čuje. Koincidencija da njegova kćerka dođe a
Marijeta umre navela ga je da razmišlja. Prolazio je jedan deo
prošlosti. Buduća generacija poleteće u zagrljaj ţivotu. Tako je u
prirodi stvari. Ali on, gde je sada bilo njegovo mesto?
Nataša je uvek bila tačna. Nije morao da pogleda na sat u momentu
kad je čuo njeno kucanje na vratima. Maks već tri dana nije izlazio iz
kuće. Bio je obuzet nekim čudnim prezasićenjem od kojeg mu nije
bilo ni do čega. Obrazi njegove kćerke bili su zajapureni. Oči su joj
blistale. Od svoje majke, bila je nasledila oblo čelo, kosu, prav nos.
Bilo mu je drago što vidi Kseniju u crtama njihovog deteta. Delile su
istu boju glasa. Ako bi zatvorio oči, činilo bi mu se da čuje glas ţene
koju je voleo. I pored sreće koju je otkrivao, kćerka mu je budila
uspavane boli. Ksenija Fjodorovna opet je proganjala njegove snove.
Nataša ga poljubi u obraz i pokaza mu dve kifle.
„Sada, kada pekari ponovo imaju pravo da ih peku, treba to
iskoristiti."
„Nemam ništa posebno da te posluţim", reče Maks sipajući supu u
duboke tanjire. „Ţao mi je."
„Uopšte nije vaţno! Nisam došla ovde da bih jela. Stegnućemo
kaiševe neko vreme, dok se ne završi blokada."
I dok bi drugi pobegli iz uţasnih uslova, Nataša se bila emotivno
vezala za Berlin. Maksa je to zabavljalo i pogađalo.
„Jesi li čuo novosti?" upita ona sedajući za sto. „General Ganeval
porušio je stubove koji su ometali vazdušne operacije oko aerodroma
u Tegelu."
„Nije moguće!" uzviknu Maks. „Misliš na kule emitore kojima se
koristio Berliner Rundfunk za svoje emisije?"
„Apsolutno. Komunisti su pobesneli. To im je preseklo dah! Što se
tiče generala Kotikova, izgleda da je van sebe. Ganeval je sve
osmislio sam. Francuze su optuţivali da su nerado podrţavali napore
zapadnjaka, a sada ih smatraju za heroje."
„Ipak su bili nastavili s demontaţom industrije Borsig u svom
sektoru iako je blokada već bila započela", zagrme Maks. „Izvini, ali
čini mi se da je taj postupak prilično nizak."
Nataša pogleda u strog izgled svog oca. Brada stara dva dana bila je
osenčila njegove obraze. Neraspoloţen je na isti način kao ja, pomisli
ona, fascinirana što se prepoznaje u njemu.
 „Dobro znaš da je komplikovano između Francuza i Nemaca." Na
trenutak, ona se pokoleba, zatim nastavi: „Kada sam saznala da
mama čeka tvoje dete, moja prva reakcija bila je da te tretiram kao
prljavog Švabu. Ceo rat provela sam pljujući na Nemce, mrzeći ih i
plašeći ih se. Bilo je to instinktivno odbacivanje. Duboko u meni. To
nije od onih stvari koje se lako zaboravljaju." „Ipak, umela si da
postaneš prijatelj Feliksu i Lili." ,,U mojim očima, oni su bili ţrtve.
Njihova nacionalnost se ne računa. To je ono što i Lili prebacuje
Feliksu. Ona ne shvata kako on i dalje moţe da se oseća kao Nemac.
Ona više ne oseća ništa prema svojoj rodnoj zemlji. Presekla je. Onog
dana kada mi je mama rekla da sam tvoja kćerka, bilo je strašno", reče
ona, obuzeta jezom. „Noćima nisam mogla da zaspim. Pomisao na to
da sam pola Nemica... To je bilo nezamislivo za mene. Kao kazna."
Potresena, ona obori pogled. Nakon dugog košmara Trećeg rajha,
saznanje da posedujete nemačku krv moralo je biti kao breme, pomisli
Maks. On pomisli na svog oca, tog istaknutog diplomatu tako
ponosnog na svoje korene, koji bi bio ojađen da vidi bol koji je to
saznanje izazvalo kod njegove unuke.
„Nije to uvek jednostavno. Moj otac, hoću reći Gabrijel", zbuni se
ona, „nije voleo Nemce, zbog Prvog svetskog rata, a ipak dopadale
su mu se neke stvari kod nacista. Bilo mi je vrlo teško da prihvatim
njegove postupke. U stvari, i dalje to ne uspevam. To je strašno
mučno. Volela sam ga, a imam utisak da me je izdao."
Maks oseti ubod razdraţljivosti. Uspomena na Gabrijela Vodojea
bila je jedna gorka uspomena. On se priseti onoga što mu je ispričala
Ksenija, na način na koji Vodoje nije oklevao daje ubije pre nego što je
izvršio samoubistvo. To Nataša nipošto nije smela da sazna. Neke
laţi, kao što mu je to rekla Ksenija, mogu biti dokaz ljubavi.
„Bio je dobar prema tebi, to je najhitnije", reče on, suvlje nego što je
to ţeleo. „Ĉuvaj lepe uspomene. To je nešto što ti niko ne moţe
oduzeti. Vodojeovi politički stavovi su njegova stvar. Ne tvoja."
Nataša klimnu glavom.
„A sada, postoji čitava priča o tvojoj porodici koju treba da otkrijem,
porodici koja je postala i moja. Ponekad, sve mi sepomeša u glavi",
priznade ona, blago se osmehnuvši.
 Maks odgurnu svoj tanjir. Bio je izgubio apetit. Sve je imalo ukus
piljevine. Više se nije ni sećao kada je poslednji put pojeo obrok
dostojan tog naziva. Drhteći, on zapali cigaretu.
„Imaš li novosti od Lili?"
„Pisala mi je da je srećna u svojoj školi u Njujorku. Bolje za nju. Taj
novi ţivot moţe joj odgovarati. Lili je čudna. Nikada se ne zna šta
ona tačno oseća. Mama je jedina koja uspeva da je koliko-toliko
ukroti."
Drvo od stola bilo je oštećeno. Maks ga pogladi dlanom.
,,A od majke?"
„Ona se bavi poslovima Kristijana Diora u Americi. I Nikolom,
naravno..."
Na trenutak, ponestade mu daha. Nikola. Njegov sin. On ustade.
Sve mu se činilo apsurdnim. Ĉak i istrajnost i optimizam s kojima su
Berlinci iz zapadnog dela branili svoju budućnost, ostavljali su ga
indiferentnim. Više ni ne znam gde sam, pomisli on, i postide se svoje
slabosti.
„Nedostaje ti, zar ne?" upita Nataša.
Odjednom iscrpljen, Maks nasloni čelo na hladno prozorsko staklo.
Kako odgovoriti na to tako kompleksno pitanje? A postavljala ga je
njihova kćerka, ona, koju mu je Ksenija toliko godina uskraćivala.
„Znam da ti nedostaje", nastavi ona, neumoljiva. ,,I meni nedostaje,
ali ja ne mogu da ţivim s njom. Moram sama da se izgradim, jer
između nas dve, veoma je teško. Nije više kao nekada. Kada sam bila
mala, oboţavala sam je. Stvari su bile jednostavne. A onda, s
vremenom, ne znam", reče ona, slegnuvši ramenima. „Kada je
odlučila da nakon rata dođe ovde, činilo mi se da me ponovo
napušta. Naravno, nisam znala daje tebe traţila, jer mi ništa o vama
nije pričala", precizirala je tonom u kojem se osećao tračak gorčine
pomešane s tugom. „Nisam mogla da je prepoznam kada se vratila.
Izgledala je izgubljeno. Zatim je morala da mi prizna da je trudna.
Gledala sam je dok je čekala bebu, rađala... Naravno, bila sam
ljubomorna. Trebalo mi je vremena da shvatim da, za nju, to nije
toliko njeno dete, koliko tvoje."
Nataša se zagleda u svog oca. Stajao je okrenut leđima, povijenih
ramena, s rukama u dţepovima.
 „Sada jasnije shvatam", tiho dodade ona. „Videla sam izloţbu, kod
Bernhajma. Mama me je tamo uputila pre nego što je otišla. Ima
nečeg snaţnog između tebe i nje. Neka jedinstvena veza. A to je
najvaţnije, zar ne? To je ono što ti otkrivaš na njenim portretima. Taj
deo istine. Niko ne moţe ostati ravnodušan na to. Zavidim vam iako
je to bolno", priznade ona. „To što postoji između vas jeste retko.
Dragoceno. Zar ne misliš tako?"
Maks se okrenu. Nataša se činila neodlučnom, kao da se plašila da
je bila indiskretna ili bezobrazna. On joj bi zahvalan na toj hrabrosti,
on je nije imao.
„Meni si i ti beskrajno dragocena, Natoška. Nikada ti ne mogu
dovoljno zahvaliti što si došla da me pronađeš. Ne znam da li bih ja,
da li bih se usudio da dođem tebi."
Nekoliko dana kasnije, Feliks je slagao papire u prostoriji koja mu je
sluţila kao kancelarija. Bio je loše raspoloţen. Otkako je počela
blokada, klijent je bio biće koje je izumiralo. Konačno, počeo je i da
zatvara sat vremena ranije. Na bledoj svetlosti generatora koji je
ručno bio instalirao, velika sala njegove prodavnice ličila je na neku
prokletu pećinu. Skromni novogodišnji ukrasi bili su bledi u
poredenju s veselim dekorom koji je nekada pravila njegova majka u
kući 'Lindner'. Bilo gaje gotovo stid. Morao je da kaţe svojim
radnicima da ostanu u svojim kućama, jer više nije mogao da ih plati.
Mnoge ustanove više nisu uspevale da funkcionišu normalno a
nezaposlenost je bila postala epidemija. Smatralo se pravom srećom
zaposliti se na nekom od aerodroma gde se, kao naknada, dobijao
topli obrok. Pa ipak, Berlinci se nisu predavali. Više od stotinu
preduzeća nameravalo je da pošalje izloţbene predmete na veliki
sajam koji je trebalo da se odrţi sledećeg aprila u Hanoveru. Na
jednom sastanku direktora preduzeća, na kojem je prisustvovao
Feliks, bili su odlučili da kreiraju adekvatan znak: na njemu je bio
naslikan berlinski medved, simbol njihovog grada, kako kida lanac
koji ga zarobljava. Jedan natpis je precizirao: „Napravljeno u
opkoljenom Berlinu."
Samo kad bi Rusi odustali, pomisli on, ozlojeđen tim više što su se
poslovi nastavljali na istoku, iako su pravila igre bila nameštena. U
jednoj velikoj staroj prodavnici na Konigštraseu upravo se bila otvo-
rila poslastičarnica i jedan odeljak s tekstilom. Kako bi ugušili crno
trţište i dokazali tvrdoglavim Berlincima da i oni poseduju robe u
izobilju, komunističke vode Ujedinjene socijalističke partije dozvolili
su „slobodne prodavnice". Prvog dana otvaranja, u Frankfurter aleji
bilo je više od hiljadu tri stotine klijenata. Feliks je išao da baci
pogled; prostudirao je krojeve odeće, predmete galanterije, satove,
bicikle, radio-aparate, kuhinjsko posude... Cene nisu dozvoljavale
Berlincima sa istoka da kupuju, ali zahvaljujući interesantnom kursu,
oni koji su posedovali dojč marke mogli su da iskoriste priliku.
„Nelegalna konkurencija", zagrme on, podignuvši prstom svoje
naočare na nosu pre nego stoje obeleţio nulu u koloni dnevnih
prihoda.
On odloţi fasciklu. Bilo je vreme da zatvori radnju. Nataša će ubrzo
stići. Bili su se dogovorili da idu na ples u Delfi teatar. Blokada ni u
čemu nije umanjila nezasiti apetit građana za spektaklima. Umetnici
iz čitavog sveta dolazili su da ih podrţe. Mladi su ne trepnuvši
prelazili s koncerta violiniste Jehudija Menjuhina na dţez koncert
trubača Reksa Stjuarta. „Oseća se neki miris San Ţermena na
obalama Špreje", šalila se Nataša jedne večeri, sva poletna i sjajnih
očiju. Nikada mu se nije učinila lepšom. Ali devojka se bila
promenila. Nije više bila ado-lescentkinja obuzeta naizmeničnim
talasima ljubavi i besa u koju je bio zaljubljen u Parizu. Otkad je
upoznala svog oca, njena grozničavost bila se stišala. Njeni gestovi
bili su postali blaţi, njen pogled odmere-niji. Bio je srećan zbog nje,
ali njihovo nekadašnje savezništvo bilo se promenilo. Nije više bila
nošena ljubavlju koja se rađala. Nataša je bila više distancirana. Kada
mu je ispričala za intervju koji je obavila sa Ernstom Rojterom,
gradonačelnikom zapadnog Berlina, on ju je čak ocenio kao
zastrašujuću. Tok njenih pitanja, njena bistra logika oduševili su ga.
Sada se snalazila sama i Feliks se osećao suvišnim. Iz srama, još uvek
se nije usuđivao da joj postavi pitanja u vezi s njih dvoje, jer se plašio
njenih odgovora, i prvi put je otkrio ono nemoćno zagušenje koje se
rađalo iz iznenadne samoće.
Začu se neko.
„Ima li koga?"
„Evo čuda, klijent!" promrmlja on. „Trenutak, dolazim!"
 U velikoj prostoriji, on na trenutak zastade prepoznavši Lin
Nikolson. Maksova ljubavnica. Prijateljica srca i bezumlja. Bio je to
prvi put daje došla u prodavnicu. Njegovo raspoloţenje splasnu. Iz
nekog, koliko apsurdnog toliko i nepravednog razloga, ljutio se na
Britanku. Ona je predstavljala prepreku, onu koja se uzdizala između
Maksa i Ksenije, Berlina i slobode, Nataše i njega.
„Izvolite?" neljubazno reče on.
„Vaša radnja je fantastična", reče Lin, osmehujući mu se.
„Šalite se? Ovo je jadan pokušaj da se napravi nešto što liči na
celokupno."
Ona kao da bi iznenađena njegovom reakcijom, njeno lice se ukruti.
„Došla sam da razgovaramo o Maksu."
„Zaista? Ono što se događa između vas ne zanima me."
„Postoji li neko mirno mesto gde moţemo da razgovaramo?"
„Zar vam se ovde ne čini dovoljno tiho?" ironično upita, pokazujući
prstom na prazne rafove.
Lin stisnu usne. Ljutilo ju je svađalačko raspoloţenje Feliksa
Seligsona. Za koga on to sebe smatra? Bio je samo nekoliko godina
mlađi od nje, a ponašao se kao neki namršteni stari gospodin. Nije
bila raspoloţena da sluša o pravilima lepog ponašanja. U dnu sale,
ona primeti jedna otvorena vrata.
„Pođite za mnom!" zapovedi ona.
Ni na sekundu nije posumnjala u to da li će je mladić poslušati.
Nemci uvek reaguju na naređenja, pomisli ona s gorkim zadovoljstvom.
Kancelarija je bila veličine kutije za cipele. Petrolejska lampa, postav-
ljena na jednoj gomili s knjigama, odašiljala je blagu svetlost. Kada je
Feliks sustiţe, ona mu dade znak da sedne.
„Ne dopadaju mi se vaši maniri", reče on.
„Ni meni. Ali nemam toliko vremena da ga gubim na vaše duševno
stanje. Maks je u opasnosti."
Feliks polako sede u fotelju.
„Šta hoćete da kaţete?" nepoverljivo upita on.
„Upozorili su me da se komunističkim vlastima ne dopada njegovo
ponašanje. Privlači mnogo paţnje. Njegovi stavovi izazivaju. Ali
kako bi drugačije bilo s njim? Ne mogu da zamislim da Maks fon
Pasau sedi tih u nekom ćošku."
 „Mora biti da imate neobične relacije kada dobijate takve
informacije."
Lin uzdahnu, isprovocirana.
„Slušajte me dobro, Felikse Seligsone", reče ona, intenzivnim
tonom, spustivši dlanove na sto i nagnuvši se ka njemu. „Odlučili ste
da me ne volite. Vaša stvar. Ja ne volim ljude koji sude unapred.
Poznata mi je povezanost vaše porodice s Maksom fon Pasauom.
Prihvatiću vaše ponašanje, koje smatram za detinjasto, ali u ovom
trenutku, to nije problem. Zanima me Maks, jedino on, je li to jasno?
Stavljeno mi je do znanja da rizikuje ako ostane u Berlinu. Na
nesreću, on mene ne sluša, tako da sam došla kod vas, nadajući se da
ćete vi moći da ga ubedite." „Kako to mislite da on rizikuje?" upita
nečiji ţenski glas. Lin se okrenu. Devojka plave kose stajala je na
vratima. Nosila je kapu nataknutu nisko na čelo i elegantan kaput od
crvenog somota izvezen na rukavima koji joj je davao renesansni
izgled. To je, dakle, ona, pomisli Lin. Kćerka Maksa i Ksenije
Fjodorovne. Engleskinja je znala da će Natašin dolazak ubrzati kraj
njene veze s čovekom koga je volela. On nije posedovao dovoljno
snage da se istovremeno suočava sa svojom kćerkom i s ljubavnicom
koja mu nije dovoljno značila. U početku, Lin se ljutila zbog toga.
Smatrala ga je kukavicom. Odakle je crpla taj utisak da su muškarci
sposobni da se suoče samo s jednim izazovom, dok su ţene
primorane da se bore na svim poljima? Zatim se urazumila. Odmah
je predosetila da će njihova veza biti kratkotrajna, i danas se priča
završava. Njena inteligencija joj je to predskazala. Jedino se još srce
bunilo.
Dok je Nataša posmatrala neznanku u uniformi, neko neprijatno
peckanje podiţe joj kosu na glavi. Feliks je bio ustao iz fotelje. Po
njegovom zgrčenom izrazu lica, videlo se da nešto nije u redu. Bila je
dovoljno intuitivna da pretpostavi kako ta ţena ne predstavlja samo
instituciju britanske krune, i da se tu ne nalazi samo iz sluţbenih
razloga. Ta ţena lukavo je narušavala jednu ravnoteţu. Nataša je
prostreli pogledom.
„Pričali ste o mom ocu, Maksu fon Pasauu, imam pravo da znam
zbog čega."
 Još je mlada, pomisli Lin, ali biće neodoljiva. Mora da liči na svoju
majku. Sigurno imaju istu simetriju crta, istu urođenu otmenost. Istu
aroganciju. Nataša je bila od onih retkih ţena koje samo svojom
prisutnošću nameću tišinu.
„Zovem se Lin Nikolson. Poznajem vašeg oca otkad su ga engleske
trupe spasle nakom evakuacije iz Zaksenhauzena. On mi je prijatelj",
reče, ne mogavši da prikrije pukotinu u svom glasu. „Saznala sam da
on više nije na sigurnom u Berlinu. Smeta komunistima. Mislim da je
vreme da ode iz grada."
„Jeste li mu to rekli?"
„Naravno, ali on ne ţeli da me sluša."
Nataša se lukavo nasmeši. Lin odmah nastavi.
„Pretpostavljam da je vaše prisustvo ovde s nekim razlogom. Sada,
kada vas je pronašao, ne ţeli više da vas napusti. Ali moraćete da ga
ubedite."
Natašinim pogledom prelete zračak srdţbe. Naslonjen na police
pretrpane kutijama, Feliks je tiho slušao razgovor. „Šta ti misliš o
ovome, Felikse?" upita ona.
„Zaista mislim da je to istina. Poslednjih meseci bilo je mnogo
otmica u zapadnom Berlinu. Niko nije sasvim zaštićen. Dakle, ako
neko postaje smetnja... A onda, čini mi se i da tvoj otac postaje
umoran od ţivota ovde. Ne usuđuje se da sebi to prizna, jer mu se
čini da napušta Berlin usred krize, ali ovaj grad je za njega postao
mesto tuge i nostalgije. Smrt njegove sestre pogodila ga je više nego
što pokazuje. Oseća se to čak i u njegovom radu. Dešava mu se da
danima ne izlazi iz kuće."
Zabrinut izgled njenog prijatelja iz detinjstva alarmirao je Natašu.
Obuzeta srećom što je pronašla oca, nije ni pokušavala da shvati
njegovo duševno stanje. Za nju, on je bio neodvojiv od Berlina. Ali
sada kada joj je Feliks otvorio oči, shvatala je da, u stvari, njen otac
nije izgledao baš najbolje. Pogled mu je bio ugašen, lice bledo, crte
duboko urezane. Ona oseti ubod u srcu. Nije ga bila pronašla da bi
ga ponovo izgubila. „Jeste li vi sigurni u to što navodite?" upita ona.
Iritirana, Lin se nakostreši.
„Ne moram da se pravdam, gospođice", odgovori. „Moja reč bi
trebalo da vam bude dovoljna. Kao i vama, her Seligsone."
 Zbog njene odlučnosti, Nataša se pokoleba i izgubi prisebnost. „ A
kako mislite da bi on mogao da napusti grad?" „Ĉim bude doneo
odluku, to više neće biti problem."
Privatni britanski avioni sada su već nudili mesta svim građaninu
koji su mogli da kupe kartu. Maks će, ukoliko to bude odlučio i ţeleo,
otputovati s Rojal e rforsom. Lin bi mu olakšala sve formalnosti, jer je
imala tu moć i jer joj je Dmitrij Kunjin pomogao da shvati da su ona i
Maks morali da pronađu svako svoju slobodu. Ali nikada ne bi
pomislila da sloboda moţe biti tako bolna.
„Hvala vam što ste me saslušali", reče ona, navlačeći svoje rukavice.
„Maks zna gde će me pronaći ako mu budem zatrebala."
A i ubuduće, šta god se dogodilo, uvek me moţe potraţiti, pomisli ona.
Odjednom je nestala gorčina koju je moţda osetila prema Maksu zato
što je nije dovoljno voleo da bi je uveo u svoj ţivot. Lin je bila
pametna mlada ţena: ona je bila ta koja je odlučila da Maksa fon
Pasaua pusti da se uvuče u pore njene duše. Sada kada je poznavala
njegovu kćerku, onu koju je dobio sa ţenom koju je iznad svega
voleo, shvatila je daje bitka unapred izgubljena. Samo, začudo, Lin
takode oseti i neki vid ponosa. Nju nije bilo strah da voli. Bila je
prihvatila taj rizik. Te decembarske večeri, odlazila je uzdignute
glave. I ona sama je, u ovih poslednjih nekoliko meseci, bila sazrela.
Maks fon Pasau naučio ju je mnogo čemu. O ljudima, ljubavi, poţudi.
I mlada Britanka zauvek će mu ostati zahvalna na tome.
Nataša se pomeri s vrata kako bi je pustila da prođe. Lin prođe
praznom prodavnicom, osećajući na sebi teške poglede Feliksa
Seligsona i Maksove kćerke, samo ti pogledi više nisu bili
neprijateljski.

Nataša nije mogla da izbriše iz glave Lin Nikolson. Njeno lice, njena
figura, njeno oholo i odlučno drţanje. Pretpostavljala je da je ta ţena
značila njenom ocu, ali ko je bila ona? Prijateljica, kao što ona to
tvrdi, ili nešto više? Opsedala ju je pomisao na majku. Kako bi
Ksenija Fjodorovna reagovala da sazna da ju Maks prevario? Ne vara
je, idiote, zato što oni nisu zajedno, prekori ona sebe. Odakle se pojavila
ta posesivnost koju je osećala prema njemu? Provela je nemirnu noć,
punu košmara. Ne samo da je brinula za svog oca, koga nije uspela
da dobije telefonom, već joj se i činilo da je otkrila jednu tajnu o kojoj
bi više volela da ne zna ništa. Odjednom, grad joj se učini pretećim.
Brujanje aviona nije više bio utešan zvuk, već preteče upozorenje daje
sve krhko, koliko sloboda toliko i budućnost. Ĉim je svanulo, ona
izađe iz hotela i uputi se ka njemu. Stigavši do skvera odakle se
videla njegova zgrada, ugleda ga kako se udaljava.
„Tata!" viknu ona, i to bi iz srca, otkrovenje, prvi put da ga je tako
nazvala. „Tata!" pozva ona još jače, jer je on nastavljao da hoda.
Ovoga puta, Maks se okrenu i ona mu potrča u susret. Nosio je
debeo kaput i sivu kapu. Izbezumljeno je pogleda, ali toplim očima.
Ona morade da se suzdrţi da mu se ne baci u zagrljaj. Tada shvati da
se plašila najgoreg, da su ga odveli pre nego je stigla da ga upozori, i
da je nestao. Tada shvati da se više nije mogla odvojiti od njega.
„Nataša! Baš si poranila. Nešto nije u redu?"
„Brinula sam", reče ona, sva zadihana. „Nisam uspela da te dobijem
sinoć."
„Išao sam na večeru kod Aksela. Proveo sam noć kod njega da bih
izbegao da se vraćam kasno. Bilo je veoma hladno. Ali šta se dešava?
Pa ti drhtiš, dušo moja."
On je uhvati za ruke.
„Moramo da razgovaramo. Vaţno je."
„Onda, hajde sa mnom. Pošao sam u redakciju. Usput ćemo uzeti
nešto toplo da pojedemo. Iskoristiću priliku da te predstavim svojim
kolegama. Biće im drago da upoznaju jednu mladu saradnicu,
Pariţanku."
On je uhvati pod ruku. Ĉinio se veselijim nego prethodni put. Ona
ne mogade da se odupre pitanju da li je Lin Nikolson imala nekog
udela u tome.
„Moraš da odeš iz grada."
„O čemu to pričaš?"
„Moraš!" insistirala je. „Srela sam onu tvoju prijateljicu, Lin
Nikolson. Bila je kod Feliksa, traţila mu je da te ubedi, jer izgleda nju
ne ţeliš da slušaš. Feliks i ja mislimo da je ona u pravu. Ne smeš da
rizikuješ. Svi znaju tvoja ubedenja. Tvoje fotografije obilaze svet.
Molim te..."
 Maks nastavi da hoda, u tišini, steţući Natašinu mišku. Ispred njih,
čipkasta kula Crkve uspomena podizala je svoj pocrneli kostur. Pret-
hodnog dana, kada je Lin Nikolson bila kod njega, shvatio je da je
medu njima gotovo, osetivši zbog toga istovremeno i tračak tuge i
olakšanja. Drţala se uspravno i ponosno, kao i uvek. Ispričala mu je o
neobičnom razgovoru koji je imala s Dmitrijem Kunjinom, Igorovim
sinom. Silu acija je bila toliko neobična da su se tome oboje smejali.
„Brineš se zbog mene", reče on, ganut.
„Misliš, prestravljena sam!" odgovori Nataša, pokušavajući da se
našali. „Znaš bolje od mene za šta su sve sposobni komunisti.
Mama... Mama bi zahtevala da odeš."
Maks se nasmeši.
„Tvoja majka je najbolja u zahtevanju."
„Znaš li ko je te informacije dao Lin Nikolson? Misliš li da se radi o
nekom od poverenja?"
„Da. On se zove Dmitrij Kunjin. To je jedan sovjetski oficir. Alter
ego Lin Nikolson, ako tako hoćeš. Ali pre svega, on je sin jednog mog
prijatelja koji mi je spasao ţivot izvukavši me iz Zaksenhauzena.
Izvesni Igor Nikolajevič Kunjin. Prijatelj iz detinjstva tvoje majke."
Nataša ga je gledala širom otvorenih očiju. Nagađala je da je priča
sloţena, jednako zamršena kao i ţivoti tih muškaraca i ţena koji su
pretr-peli potrese jedne nezahvalne epohe. Bila je jednako
iznenađena koliko i zaintrigirana, jer je verovala, kao i njena majka, u
čudne puteve sudbine.
„Onda, ne shvatam. Šta te zadrţava ovde?"
Njihovo disanje pravilo je oblake na hladnoći. Nataša se okliznu o
neku ploču i Maks je zadrţa da ne padne. „Strah", priznade on,
stegnute vilice.
„Strah od čega?" iznenadi se ona, zbunjena tim neobičnim otkrićem
kod čoveka poput Maksa fon Pasaua.
„Hoćeš istinu?"
Ona klimnu glavom. To je bilo ono što ju je očaravalo kod njega. Ta
iznenađujuća iskrenost, kao da nisu imali vremena za pretvaranje i
ustručavanje. Ali, iskrenost je takođe i zastrašujuća. Kada je sa svojim
ocem, Nataši se uvek činilo kao da zadrţava dah.
 „Strah od sveta koji se promenio brţe nego ja. Strah da nisam dora-
stao i da ne mogu pronaći inspiraciju. Strah da napustim ovaj grad
koji volim iznad svega. Ali naročito", dodade on nakon nekoliko
trenutaka oklevanja, „strah koji me noću budi jeste onaj strah da neću
ponovo pronaći put koji će me odvesti do tvoje majke."
Nataši se oči napuniše suzama. Nije se bila prevarila. Ono što je
spajalo Kseniju Fjodorovnu Osolin i Maksa fon Pasaua preţivljavalo
je ratove, revolucije, stradanja. To je, dakle, bila ljubav: rastati se i
ţiveti godinama razdvojeno, poći različitim putevima, udisati druge
mirise, otkriti druge svetlosti, ali sačuvati zauvek taj ţar, tu potpunu
vezanost koja je i iskušenje i pomilovanje.
Ona uhvati oca za ruku i primora ga da stane nasred trotoara,
nateravši prolaznike koji su odlazili na posao da se sklone u stranu.
„Kada se rodio Kolja, mama ni trenutka nije oklevala. Upisala je
tvoje prezime na opštinskom izvodu. Vaš sin se zove Nikola fon
Pasau. Sada oni ţive u Njujorku, jer Pariz pripada njenoj prošlosti.
Ona je imala hrabrosti da okrene stranicu. Tvoje mesto je sada pored
njih. To je vaţno. Za tebe i tvoj rad. Za ono što još imaš da pruţiš
drugima." Nataša mu se smešila. Nikada se nije osećala tako smireno.
„Ne treba da se bojiš, tata. Ne od njih... Naročito ne od njih." Maks je
slušao svoju kćerku. Slušao ju je i čuo. Nalazili su se ispred tuţne
ruševine Romaniš kafea, tu gde je, toliko godina ranije, sve započelo,
pod visokim svodovima rimskog stila, gde je dolazio da raspravlja o
svetu s Milom, Ferdinandom, Marijetom i njihovim prijateljima, gde
se okupljala elita berlinskih umetnika, gde je proslavio svoj ulazak u
Ulštajn, prvu seriju portreta i gde je igrao beskrajne partije šaha...
Neţno, Nataša spusti ruku na njegov obraz. Bilo je to obećanje,
ceremonija, i Maks shvati da je došlo vreme i za njega, konačno i za
njega, nakon toliko patnje, da ode i pronađe onu koju je voleo od
prvog dana, koja mu je dala tu ţustru kćerku i sina koga još uvek nije
poznavao, ali koji je nosio njegovo ime.
 Berlin, maj 1949.

P
rolećna noć bila je vedra, ali još uvek sveza, nebo prepuno
zvezda. Pribliţavala se ponoć. Na ulici, masa je jedva
kontrolisala svoje nestrpljenje. Ljudi su se podizali na vrhove
prstiju i laktali se, u pokušaju da opaze neki pokret medu straţom
sovjetskih vojnika. S blistavim pogledom kao kod dece, zbijeni u prvi
red ili zakačeni na ulične svetiljke, naslućivali su da je trenutak
izuzetan. S vremena na vreme odjeknuo bi nervozan smeh.
Nataša, Feliks i Aksel bili su se popeli na jedan balkon koji je gledao
na ulicu. Odatle su imali besprekoran pogled na nepokornu masu
ljudi i brisan prostor koji je razdvajao dva sektora. Bili su poredani
jedno do drugog, noge su ini visile, a devojka je sedela između dva
mladića. „Vidiš li šta?" upita Nataša Feliksa. „Ne, ulica je prazna s
druge strane."
„Meni se čini da su postavili kamione", reče Aksel. „Hoće da se
pokaţu. Komunisti oboţavaju teatralnost. Videćeš kako će se snaći da
podizanje blokade okrenu u svoju korist. Objasniće nam da je to zbog
duţnosti 'politike zbliţavanja naroda koju Sovjetski Savez
neprestano, već mesecima zagovara."
Nataša podiţe jednu obrvu.
„Da li ja to kod mog dragog rođaka otkrivam određenu ironiju
prema navođenjima Ujedinjene socijalističke partije?"
„Pokvarenjaci!" uzviknuše Aksel i Feliks u isti mah.
Nataša se nasmeja. Nakon odlaska svog ujaka, Aksel se našao sam,
bez porodice. Iako je to skrivao što je bolje mogao, ona je primetila da
ga je usamljenost mučila, i potrudila se da postane svesrdna rođaka:
pozivala ga je na večere, na koncerte, ili u nedeljne šetnje po
Grunevaldu. On je nju vodio da joj pokazuje tajna skrovišta po
gradu, upoznavao ju je sa snaţnim ličnostima čije je anegdote
pretvarala u članke, na veliko zadovoljstvo njene redakcije u Parizu.
U početku, Feliks je pokazivao znake neugodnosti. „Sudim se s
njegovim ocem", jednom je rekao. „Trenutno je dosije odloţen, ali ja
neću dići ruke." Nataša se pobunila pitajući ga otkad su deca
odgovorna za postupke svojih roditelja? Feliks joj je odgovorio kako
on nije ubeden u dobre namere Aksela Ajzenšahta u vezi s kućom
'Lindner', i da bi ipak više voleo da ga se pripazi. Nataša je od dvojice
mladića zatraţila da se otvoreno izjasne. Aksel je, vidljivo iznerviran,
podigao obrve: „Nikada neću reagovati protiv oca, zato što mi je
otac", izjavio je. „Ali neću ga ni podrţati". Feliks nije bio u potpunosti
zadovoljan ovim kompromisom koji je ocenio kao kukavičan, ali nije
mogao ni očekivati više. U poslovnim odnosima, bio je suočen sa
istim problemom: primenjivao se zakon tišine i bili su potencirani
pre-ćutni sporazumi kako bi se progutala jedna nedostojna nacistička
prošlost. Kako su nedelje prolazile, dva mladića su više volela da
izbegavaju neugodne teme birajući slogu, još uvek slabu, ali
uglavnom srdačnu.
„Ovo je zaista ogromna pobeda", reče Nataša, radosna. „Nakon
jedanaest meseci blokade. Ko bi bio u koţi Berlinaca na početku
svega ovoga?"
Sovjeti su morali da se suoče sa situacijom: zapadni Saveznici nisu
nameravali da napuste Berlin, koji je bio postao simbol slobode, a ni
kontrablokada nije uspela da sredi stvari. Izgubivši rat nerava,
trebalo je pronaći način da se izađe iz te krize. Predstavnici četiri
velike sile bili su se sastali u Njujorku, u Ujedinjenim nacijama, kako
bi objavili poništenje blokade, 11. maja, u ponoć. Oprezno, general
Klej ipak je najavio da će vazdušni most nastaviti da funkcioniše sve
dok rezerve u Berlinu ne budu bile obnovljene, i da će ljudstvo i
avioni biti u Evropi u slučaju da Sovjetski Savez odluči da ponovo
počne.
Te noći, ushićeni Berlinci su bili izašli na ulice da proslave nov po-
četak. To novo iskušenje promenilo je sliku o njima. Radili su ruku
pod ruku sa zapadnjacima. Bili su podrţavani, ohrabrivani. Jedan
deo sveta sada je osećao divljenje i poštovanje prema tom neobičnom
gradu. U jednoj reči, bili su pronašli veru u svoju budućnost.
„Vreme je", reče Feliks pogledavši na svoj sat. „Ponoć je."
„Pogledajte!" uzviknu Aksel pokazujući rukom ka drugoj strani
brisanog prostora.
Jedan kamion vozio je sredinom zatvorene ulice. Jedan narednik
Crvene armije istupi iz straţe i jednim pokretom ruke podiţe
barijeru.
 Odmah se podigoše povici oduševljenja. Neznanci su se grlili, deca
skakutala visoko podiţući pesnice. Kamion nastavi napred, pun gajbi
sa sveţim povrćem. Šofer je bio spustio prozor i mahao. Sa svih
strana bacali su cveće. Bez sumnje, i vozovi su sigurno opet počeli da
prelaze granice, brodovi da plove, još kamiona otisnulo se
autoputevima. Pojaviše se i parole: „Ura! Još uvek smo ţivi! Berlin je
oslobođen!" Ogromno olakšanje i radost pomešana s ponosom
podizali su se iz mase. Nataša primeti da joj se suze slivaju niz
obraze.
„Hvala bogu, stvarno nisam više mogao da podnesem one isušene
krompire", reče Aksel, uzaludno pokušavajući da skrene temu, ali
glas je odavao njegove emocije.
Feliks izvadi maramicu iz dţepa i bučno istrese nos. Nataša pomisli
na svog oca. Kako bi on voleo da vidi ovo, reče ona u sebi, iako je bila
ubeđena u to da, s druge strane Atlantika, Maks sigurno proţivljava
taj trenutak, očiju uprtih u svoj sat, misleći na troje mladih koji su bili
zbijeni na balkonu, iznad ushićene mase.
„Ujka Maks je sigurno presrećan", kao da joj pročitao misli, reče
Aksel povišenim tonom kako bi nadglasao uzvike. „Imaš li novosti
od njega?"
Na trenutak, senka se nadvi nad Natašinu sreću.
„Ne. Ali sigurna sam da je dobro stigao u Njujork."
,,A majka, je li ti pisala?" upita Feliks.
„Nije ga spominjala u svom poslednjem pismu."
Mladi ljudi oboriše glave. Sve troje su se razumeli bez
objašnjavanja. Nesposobnost odraslih da sačuvaju ljubav činila im se
nerazumljivom, gotovo saţaljivom. U tim godinama, oni su se osećali
superiorno, ispunjeni nekom mudrošću koju nisu posedovali njihovi
roditelji, i ubeđeni u to da oni nikada neće dozvoliti da im ţivote
unište iste greške.
„Pronaći će se oni", zaključi Nataša.
„Naravno", potvrdi Feliks.
„Koliko ja poznajem Maksa, on će najpre ţeleti da pronađe posao",
dodade Aksel. „Ne bi on ušao u njenu kuću, s koferom u ruci, kao
neka jadna izbeglica. Otići će njoj kada bude bio spreman."
 „Uvek vaš prokleti muški ponos!" rasrdi se Nataša. „Već su
protraćili tolike godine razdvojeni."
„Ţenska naprasitost takođe moţe biti opasna", našali se Aksel.
„Pusti ujka Maksa da odmori. Treba im još nekoliko meseci. Potrebni
su mu novi orijentiri. Pre nego što je otišao, rekao mi je da će stupiti u
kontakt sa svojim nekadašnjim prijateljem, Aleksejem Brodovičem,
umetničkim direktorom Harpers bazara."
Pri pomisli na svog oca na ulicama Menhetna, medu oblakoderima i
Amerikancima osvajačima, Natašu obuze jeza. Delovao joj je tako
slabašno pred odlazak.
„Misliš da će ga neko hteti?" upita ona slabašnim glasom.
Feliks je zagrli preko ramena i privi uza sebe kako bi je utešio.
„Pa naravno. Tvoj otac poseduje neverovatan talenat, njegove
poslednje reportaţe o blokadi bile su naslovne stranice časopisa.
Misliš da bi odbili nekoga kao što je on? Što se tiče ostalog, Aksel je u
pravu. To je njihova stvar. Ne moţemo se mešati. Ne više od ovoga
što smo već uradili", dodade on misleći na Lin Nikolson, koju su
tretirali s prezirom koji ona moţda nije zasluţivala. Aksel potapka
svoju rođaku po kolenu.
„Tvoja majka ima opasan karakter. Primetio sam to odmah. Maks će
ţeleti da mu sve zvezde budu naklonjene pre nego što se suoči s
njom."
„Ima izrazit karakter, ali nije toliko jaka kao što se misli", reče
Nataša iznenađena tim drugačijim pogledom na svoju majku. „ A i
uostalom, mora li u ljubavi uvek postojati nekog rata? Zar ne moţe
sve da bude jednostavno? Harmonično?"
Devojka je delovala tako iskreno, tako ţeljna da u to veruje, da
Feliksu skoro bi ţao zbog nje. Jednostavna, ljubav? Ĉuvši je, pomislio
bi da još nikada nije stvarno volela. A ja sam gajio iluzije, pomisli on,
tuţan.
„Ja se još nisam zaljubio", izjavi Aksel, odsečno. „Ali zasada još
uvek više volim da se hvatam u koštac sa Sovjetima. S njima je uvek
ko će koga oboriti!"
Mladićeve iskrene reči nasmejaše Feliksa i Natašu. Još jedan kamion
upravo se bio pojavio na ulici, što je izazvalo ponovno ushićenje
besposličara. Jednim pogledom, oni se sporazumeše i odlučiše da
promene izvidnicu. Dva mladića pruţiše Nataši ruku kako bi joj
pomogli da ustane. Noć je obećavala da će biti duga i lepa.

Nekoliko dana kasnije, druga gomila, smerna i tiha, okupila se u

parku Treptover. Pod plavim nebom, vojnici su stajali na gotovs.
Sovjetski komemorativni skup u čast ruskim borcima palim u
Drugom svet svetskom ratu otvorio je general Kotikov, 8. maja,
simbolično na datum nema« ke predaje, ali još uvek nerešena
situacija blokade sprečila je da se ceremo nija odvija u najboljim
uslovima. Zbog toga je više inostranih novinara bilo pozvano na
drugu, intimniju komemoraciju.
Tog jutra, u srcu nekadašnjeg nacionalnog parka, čist vazduh
mirisao je na novu travu. Ponosno se uzdizao spomenik staljinovske
koncepcije, na kojem su radili najslavniji sovjetski vajari i arhitekte.
Lica su bila ozbiljna, emocije uzavrele. Crvenkasti mermer, donesen
iz mina kancelarija u Vilhelmštraseu, blistao je na suncu, a duše pet
hiljada vojnika Crvene armije, desetkovanih tokom borbe za Berlin i
zakopanih oko spomenika, ispunile su mesto tišinom. Ništa se nije
čulo, izuzev zastava sa znakom srpa i čekića koje su se vijorile na
vetru.
Dmitrij Kunjin ispitivao je lica novinara okupljenih iza jednog ko-
nopca. Dok je prelistavao listu sa imenima, upalo mu je u oči jedno
od njih, Francuskinje Nataše Vbdoje koju je slao Figaro. Bile su još
samo dve ţene, Amerikanke, od kojih jedna fotoreporter. Odmah ih
je primetio. Bile su suviše stare da bi bile kćerke Ksenije Fjodorovne
Osolin i Maksa fon Pasaua. Dakle, tomoţe biti samo ona, ta mlada
plavuša naspram njega, obučena u crni kostim koji je isticao njene
fine kukove i vitku figuru. Sa svojim crnim slamnatim šeširom
ukrašenim jednom ljubičicom i bisernom ogrlicom u paru sa istim
minđušama, posedovala je savršenu parišku eleganciju, što nije
prošlo neprimećeno kod više generala, impresioniranih onim što su
smatrali znakom poštovanja. Kad bi znali da je polu-Ruskinja, pomisli
Dmitrij, i sam šarmiran.
Ona je podizala pogled prema ogromnoj statui visokoj trinaest
metara, koja se uzdizala iznad mauzoleja, i proučavala vojnika koji
drţi dete i čiji je mač uništio izlomljen nacistički znak kukastog krsta.
Stajala je malo dalje od svojih kolega, i dok su se oni vrpoljili i bili
nemarni, gledajući levo i desno, Nataša Vodoje stajala je uspravno i
mirno. To drţanje sviđalo se Dmitriju, koji ju je posmatrao još otkako
je bila došla u park. Odavala je neki oblik spokojstva, sklonost ka
udaljavanjem od ostalih da bi bila samo svoja. Bilo je nečeg
privlačnog u toj mladoj ţeni, u intenzitetu njenog delikatnog profila
sa istaknutim usnama, nečeg tajnog i uzbudljivog što je moralo da
zainteresuje čoveka poput njega, diskretnog i intuitivnog. Dmitrij je
pretpostavljao da je kod nje proradila ruska krv. Nije mogla da
ostane indiferentna pred tom slikom, ona koja je poticala iz jedne
slavne porodice vojnika koji su sluţili carskoj vojsci. Tog jutra, svi
prisutni Rusi, oni koji su dolazili iz sovjetskih republika
predstavljenih na spomeniku ili oni koji su dolazili s drugih mesta,
izvan granica, poput nje, odavali su istu počast vojnicima koji su dali
ţivot za svetu otadţbinu.
Minut ćutanja se završi. Odjeknuše naređenja. Odsvira i poslednji
muzički komad, zatim se vojska raziđe, teškim čizmama udarajući o
ploče. Zvanicama dadoše znak da mogu napustiti mesta koja su im
bila rezervisana. Istog časa, mašući svojim notesima, novinari
poţuriše da opkole oficire koji su imali zadatak da odgovaraju na
njihova pitanja i da im objasne delove komemoracije.
„Gospođice Vodoje?"
„Da?"
Nataša je čitala tekst ugraviran u ploču na ruskom i nemačkom, koji
je navodio vaţne događaje iz rata. Pomalo iznenađena, ako ne i
zabrinuta, ona se okrenu. Oficir je stajao zaklanjajući joj sunce, i na
trenutak, bila je svesna samo njegove visoke figure i uniforme. Kada
se pomerila da bi mu videla lice, srce joj jako zalupa u grudima.
„Ovo su navodi druga Staljina lično", reče on na perfektnom
francuskom.
Zbunjena, ona ostade nema, zadovoljivši se samo klimanjem glave,
uţarenih obraza.
„Izvinite me ako sam vas uplašio, ali hteo sam da vas pozdravim.
Zovem se Dmitrij Kunjin. Moţda vam moje ime nešto govori?"
 „Ja... Naravno", promrmlja ona, spustivši ruku na svoje grlo. „Vi ste
pomogli mom ocu. Izvinite, baš sam idiot, ali nisam očekivala da
govorim francuski, a zatim i mesto, ceremonija, impresionirana sam."
„Razumem vas. Niste jedini. I mi osećamo nešto jedinstveno ovde."
Natašin pogled zaustavi se na odlikovanjima koja je nosio okačene
na grudima. Ona prepozna neke od najznačajnijih sovjetskih medalja.
„Vidim da ste se borili tokom bitke za Berlin. Sigurno imate
drugova zakopanih oko nas."
„Oštroumni ste, gospođice."
„Ja sam novinarka."
„I Ruskinja, zar ne?" prošaputa on na maternjem jeziku. „Pre svega,
moţda."
Nataša zadrhta. Bio je to prvi put da je to tako snaţno osetila, prvi
put da je ona, Pariţanka, koja je tek nedavno otkrila svoje nemačko
poreklo, zaista shvatila šta znači biti Rus. Mračne večeri kod Raise,
razgovori s nostalgičnim i ogorčenim emigrantima, sećanja koja joj je
preneo ujak Kiril, tetka Maša, zatim i one nešto stidljivije uspomene
njene majke nisu se mogli meriti s plavim očima ovog energičnog
čoveka, koji joj se iskreno obraćao na ovom berlinskom groblju.
„Ĉini se."
Blistav, zaţaren osmeh obasja ozbiljno, skoro strogo lice Dmitrija
Kunjina koji se transformisao zbog toga. Ona ostade bez daha,
pomislivši da taj čovek nikada ne bi trebalo da prestane da se smeje.
„Lepa rečenica koja se moţe protumačiti na više načina, zar ne?
Naše porodice poznaju se dugi niz godina. Moj otac, vaša majka,
Lenjingrad... Ta statua kojoj se divite, izlivena je tamo, jeste li to
znali?"
On podiţe ruku da bi pokazao na spomenik. Ona ponovo klimnu
glavom, fascinirana. Pred očima su joj igrale crne tačke. Zapita se da
li je to zbog sunca ili usled emocija. ljuta, ona stisnu zube rešena da se
urazumi.
„Pođite za mnom", promrmlja on. „Daću vam nekoliko objašnjenja
u vezi sa ovim veličanstvenim mestom. Tako će biti bolje. Uvek treba
biti oprezan."
On se polako udalji a ona krenu za njim.
„Hoćete da kaţete da nas posmatraju?"
 „Naravno. Ali ono što naročito zadivljuje moje starešine jeste vaša
elegancija. Svi su to prokomentarisali."
Zbunjena komplimentom, Nataša obori pogled i povuče skute svog
sakoa.
„Nisam bila sigurna u svoju odeću. Plašila sam se da ne bude suviše
upadljiva. Kolege su me zadirkivale, ali htela sam da odam počast
palim borcima. Ĉinilo mi se da je to najmanje što se moglo učiniti."
„To je upravo ono što smo svi osetili, a vaš gest nas je ganuo. Mi,
Rusi, veliki smo sentimentalci, to ni vas nije zaobišlo, zar ne?"
Ona baci pogled na novinare koji su paţljivo beleţili. Amerikanka je
bila postavila tronoţac za fotografisanje. Sa osećanjem lošeg đaka,
Nataša izvuče iz tašne jednu crnu svesku.
„Moram da radim domaći" našali se ona. „Treba da pravim beleške
i iskoristim vaše prisustvo da vam postavljam vaţna pitanja, ali sad
vidim da sam čak i olovku zaboravila..."
Ona podiţe obrve. Dmitrij zavuče ruku u svoj dţep.
„Izvolite, uzmite moju. Dakle, šta ţelite da me pitate?"
„Da li ste oţenjeni?"
On prasnu u smeh. Nataša pocrvene do ušiju. „Po vama, to je vaţno
pitanje?"
„Sigurno ne za mog urednika redakcije, ali za mene moţda."
Flertujem sa sovjetskim oficirom, pomisli ona, ponesena. To je
besmisleno! Ali u tom neočekivanom razgovoru bilo je nečeg
zanosnog, nekog uzbuđenja prema kojem ni sam Dmitrij Kunjin
očigledno nije bio ravnodušan.
„Ne, nisam oţenjen. A jeste li vi udati?" „Naravno da ne. Kakva
smešna pomisao!" „Zašto? Mladi ste i lepi. Ţena poput vas stvorena
je za brak." „Ma šta vi znate o tome?" pobuni se ona. „Danas se ne
venčava kao nekada. To više nije cilj. Ţene mogu da izaberu
drugačiju sudbinu. Srećom, običaji su se promenili."
Osećala se sigurno u sebe, neodoljivo, nezavisno.
„Ah, vidim da ste pristalica ţenske slobode koja se zagovara u
intelektualnim krugovima Pariza."
Zadirkivao ju je. Preneraţena, Nataša zastade.
„Kako ste vi u toku? Mislila sam da se Sovjeti drţe po strani u od-
nosu na svet. Da ne znate ništa o onome što se događa na Zapadu."
 „Vidite, mi smo te ideje već isprobali kod nas. Boljševički ideal je
poništio brak, konvencije i čitavu strukturu društva. Porodica je bila
postala neprijatelj. Ţena, izjednačena s muškarcem. Nije joj više
trebalo čak ni da bude ţenstvena. Na kraju se deca više nisu ni
pravila, a neki su bili došli dotle da napuštaju svoju usled cepanja
porodica. Zatim, tokom tridesetih godina, primetilo se da su te stare
burţoaske ideje, toliko osporavane, bile moţda i ispravne:
supruţnici, deca odgajana uz poštovanje prema roditeljima, sve te
veze tkane među ljudima koje nameću prava i obaveze...
Tradicionalne vrednosti su se vratile u modu. Ponovo je aktuelan
brak, s burmama i uverenjem na debelom sloju papira. Znajte,
gospođice, da je staljinistička vrednost monoga mija i odanost
porodici."
Njegov pogled bio je tako vragolast da se Nataši učini neodoljivim.
„Slušajući vas, skoro da poţelim da se udam. Dobro, pokušaću da
budem ozbiljna i da vam postavim jedno pitanje još škakljivije od
prethodnog", našali se ona na svoj račun.
„Slušam vas", reče Dmitrij.
Ali dok je ona tapkala njegovom olovkom po svojim usnama
razmišljajući, njega obuze nagla ţelja da je uzme u zagrljaj i poljubi.
Zatim se koncentrisao na posmatranje drvoreda. Da li je izgubio
glavu? U nekoliko minuta, bio je na sve zaboravio: svečano mesto,
komemoraciju, prisustvo starešina, skupinu novinara i zvanica,
ulogu koja mu je bila dodeljena. Otkad ju je video da izlazi iz
automobila, više nije odvajao pogled od nje. Odmah ga je očarala
njena elegancija, njeno drţanje. Ali bio je to njen duh koji ju je činio
tako privlačnom. Bila je ţustra, inteligentna. Ukusno spontana. Za
jednog muškarca odgajanog u uslovima nepoverenja i stalnih bura, ta
iskrenost bila je pravo slavlje. Divota, pomisli on, posmat raj ući njeno
lice, nestrpljiv da čuje šta će da ga pita. I Dmitrij tada shvati,
istovremeno zapanjen i zabrinut, da nikada do tada nije osetio takav
zanos sreće.
To postade trenutak blagodati. Za Natašu i Dmitrija, vreme je bilo
stalo. Prošetali su duţ aleja memorijalnog parka, bez ţurbe. Spokojni.
Kao zaštićeni. Među tim mrtvima, imali su neku neobičnu slobodu.
Bilo je to moţda jedino mesto u Berlinu, tog maja 1949, gde su jedna
mlada francuska novinarka i jedan sovjetski oficir mogli na miru da
razgovaraju. Njihov razgovor beše otvoren, iskren. Ona mu postavi
pitanja o ratu, o istrajnosti vojnika Crvene armije koja je očarala ceo
svet. On podseti na onu mističnu veru u svetu otadţbinu koja
dozvoljava svaku smelost.
„Moji ljudi su ginuli uzvikujući Za otadţbinu! Ne Za Staljina!" reče
on, i Nataša shvati koliko joj je poverenje ukazivao ovim
poveravanjem.
Pričajući joj o surovim borbama za Staljingrad, njegovo lice se zgrči.
On izvadi cigaretu koju okrenu medu prstima, ne upalivši je. Imao je
lepe, elegantne ruke. Dmitrij Kunjin bio je knjiţevno obrazovan. Bilo
je dovoljno nekoliko reći da ga podsete na samoću. I strah, naravno.
Strah od smrti pod neprijateljskim mecima ili od potkazivanja nekog
političkog komesara. On joj ispriča za Damoklov mač koji je pred-
stavljao teror u armiji: Staljinova zapovest br. 270 koja je osuđivala
kao „izdajice otadţbine" sve one koji su bili zarobljeni, zatim, godinu
dana kasnije, dok je Vermaht pretio Staljingradu, zapovest br. 227
koja je zabranjivala da se odstupi i za jedan korak. Koliko je ljudi bilo
ubijeno od ruku svoje rođene braće?
„Nikako ne bih mogla da ispričam ovo što mi poveravate",
prošaputa ona, uznemirena. „Ne ovako."
On samo fatalistički slegnu ramenima.
„Ne govorim ja novinaru, već vama."
A zatim se pojavi Lenjingrad, njegov rodni grad, herojski centar, sa
svojih milion ţrtava, smrt njegove majke i sestre, ta svakodnevna bol,
ali i uspomena na Paţeski korpus u kojem je njegov otac bio školovan
pre revolucije pod zapovedima njenog rođenog dede. Pričajući, on
opisa Nataši, kao neko priviđenje, palatu Osolinovih koju je dobro
poznavao, veliki trem, zvuk koraka na ukrasnom parketu, stepenište
sa širokim gazištima, svađalačke porodice koje su sada delile sobe i
salone pretvorene u opštinske stanove. Zatim, odjednom, Dmitrij
promeni temu i pita je za Maksa. Njoj je trebalo vremena da reaguje,
toliko je bila pod utiskom njegovog glasa i scena koje joj je dočaravao.
„Poslušao je vaš savet. Otišao je da se pridruţi mojoj majci."
„Ksenija Fjodorovna", reče on, sagnuvši se da dohvati cvet pao s
jedne stabljike. „Nezaobilazna. Ona zbog koje se dešavaju čuda
budući da smo nas dvoje danas zajedno ovde. Da nije pitala mog oca
da pomogne Maksu, on me ne bi zaduţio da pazim na njega.
Priznajem vam da sam se najpre ljutio saznavši da je otac bio
prihvatio da se izloţi tolikom riziku.
,,I vi se izlaţete riziku pričajući mi sve ovo", tiho reče ona.
„Izgleda da nam je to porodično. Kunjini mora da su usijane glave."
I ponovo, taj osmeh. Dmitrijev pogled, blistav, prodoran. Natašino
srce koje je tako jako lupalo da je čula samo njega. U istom trenutku,
škljocanje fotoaparata. Devojka se okrenu. Amerikanka je stajala na
nekoliko metara od njih, zadovoljna.
„Wonderful'' Slika će biti fantastična. Nisam mogla da odolim",
izvini se ona pre nego što je nastavila svoj obilazak mauzoleja.
,,E sada, imaće i dokaz", reče Dmitrij, zaverenički.
„Dokaz čega?"
Nepoverljiva, Nataša je bila na oprezu. Ona skide svoj slamnati
šešir, jer joj je smetala ljubičica, i provuče ruku kroz kosu. Vrtelo joj
se u glavi od tog susreta. Nije mogla da prepozna samu sebe.
Nekoliko mi nuta ranije, činilo joj se da je odvaţna i zavodljiva ţena,
ali sada je bila samo izgubljena devojčica. Dmitrij kao da primeti
njenu neugodnost. On pruţi ruku da bi joj pomilovao rame.
„Ne znam", priznade on. „ Budućnost će pokazati. Ali pričajte mi
malo o sebi, Nataša, dozvoljavate da vas zovem imenom? Ostalo nam
je još malo vremena. Ne mnogo, zato ne smemo nipošto dozvoliti da
nam tek tako prođe."
 Berlin, oktobar 1949.

D
a li se genetski nasleduje sklonost ka nemogućim
ljubavima? Da li tu ima nekog prokletstva? Nataša je
neprestano postavljala sebi isto pitanje. Kakva majka, takva
kćerka, osuđene da vole čoveka koji im je zabranjen. Ali ovoga puta,
nisi ti kriva, ispravi se ona. Mama je bila slobodna da voli Maksa i
slobodna da ga ostavi. Ja, kad bih mogla, na sav glas bih viknula da volim
Dmitrija!
Odluka je bila stavljena pred Natašu onda kada joj je urednik
redakcije zatraţio da se vrati u Francusku. „Ostaću u Berlinu",
odgovorila je, ne razmišljajući, dok je telefonska linija krčala. Šta ju je
čekalo u Parizu? Mirna svakodnevica, koju bi provodila u pisanju
izveštaja na dosadne teme i sretanju s mladima koji su joj sada
delovali nezrelo. Izgledalo joj je da će se ugušiti pri samoj pomisli na
to da se ponovo nade zatvorena u sobi kod tetka Maše. S dvadeset
dve godine, nije imala nameru da se vraća unazad. Bili su joj se
osladili snaţni doţivljaji. Susret s Dmitri-jem uticao je na tok njenog
ţivota, iako je njihova budućnost bila samo neizvesnost. Ali da bi
postala ţena kakva je htela da bude, ţena koja teţi ostvarenju svojih
ciljeva, ţelja, slobodna ţena, Nataša je smatrala da treba da ostane
pored tog čoveka bar za sad.
Kako je odbila da mu da prihvatljivo objašnjenje, šef ju je tretirao
kao neozbiljnu, pre nego što je prihvatio da uzme njene članke, ali uz
uslov da pripremi još reportaţa o Zapadnoj Nemačkoj. Ono što niko
ne bi ni pretpostavio četiri godine ranije ostvarilo se: zemlja je bila
podeljena na dva dela, na saveznu republiku od skoro pedeset mili-
ona Nemaca, osnovanu pomoću fundamentalnog zakona koji je
izglasao parlament u Bonu, a kojim je upravljao prvi posleratni
kancelar, pripadnik hrišćansko-demokratske stranke, Komad
Adenauer, - i na demokratsku republiku na istoku, koja je brojala
sedamnaest miliona stanovnika, čija je prestonica bio Berlin i koja je
trpela strogi komuni stički reţim po zapovestima iz Moskve.
Njihova tajna pripadala je samo njima. Malo su se viđali. Nijedan
drugi par njihovih godina ne bi tolerisao ono što je bilo kao kazna.
Ponekad bi prolazili dani a da od Dmitrija ne bude ni glasa. I Nataša
se naučila strpljenju. Medu dojučerašnjim saveznicima, nisu izosta-
jala delikatna pitanja: podela Nemačke, realizovana na veliku ţalost
Sovjeta, njihov strah od toga da će ih Zapad ponovo naoruţati iako
su bili utešeni uspešnom demonstracijom svoje atomske bombe,
nefleksibilnost Jozefa Staljina koji je sprovodio krutu ideologiju.
Dmitrijeva misija kao oficira veze unutar Brixmis-a podrazumevala je
saradnju s britanskim vojnicima i dozvoljavala mu slobodu kretanja
koja bi inače bila nezamisliva. Nataša se nije usuđivala da ga pita
kako se snalazio da ukrade tih nekoliko slobodnih sati da bi bio s
njom. Ţiveli su trenutni momenat. Teškoće su njihovom odnosu
davale neku posebnu notu. Jedan pogled, jedna tajna, jedan poljubac,
dobijali su druge dimenzije. Ipak, nije mogla da se odupre osećanju
straha - za njega, zbog rizika kojima se izlagao da bi je video, i za nju,
zbog toga što njihova veza nije imala budućnosti, što je bilo
očigledno. Ja sam luda, govorila je sebi kada bi je u pola noći probudio
košmar. Njih dvoje su dolazili iz dva nepomirljiva sveta. Berlin im je
pruţao jedno istovremeno neobično i neočekivano ali i toliko krhko
gnezdo. Ničim nije upravljala. Dmitrij je svakog časa mogao biti
pozvan nazad u Lenjingrad. Prognan u Sibir. Bila je dovoljna jedna
nespretna reč, ponašanje koje bi njegove starešine odjednom
okarakterisale kao sumnjivo. Ali Dmitrij se stoički drţao. Znao je da
se, u Staljinovom svetu, bio kriv ili ne, ionako pada pod nemilost bez
ikakvog razloga. Rus je imao čelične nerve, dok se Nataša, svezanog
stomaka, nalazila na ivici provalije.
Ona se zagleda u prolaznike zgrčenih lica. Bio joj je zakazao sasta-
nak u pola šest. Predveče je bilo sveţe, ispunjeno vlagom. Zalazak
sunca još tuţniji, jer je već podsećao na duge zimske noći, hladne i
oštre. Ona pljesnu rukama kako bi ih ugrejala. Dmitrij je kasnio. A šta
ako on dode? Sigurno je sprečen, pomisli ona. Ilije imao nezgodu. Srce joj
se steţe. Nije bilo nikakvog načina da ga pronađe. „Ovo je
nepodnošljivo. Na kraju ćemo još i da se mrzimo", šalio se jedne
večeri, obeshrabren. Bio je premoren, a ona se osećala nesrećno i
nervozno, jer su im minuti bili odbrojani. „Kao da za to imamo
vremena!" odgovorila mu je tada. Pogledali su se s razumevanjem,
zatim prasnuli u smeh. On ju je čvrsto zagrlio, ona poţelela da je više
nikada ne pusti.
Dmitrij je bio rođen za slobodu. To je ono što ju je fasciniralo kod
njega. Taj ideal, najpre ga je crpeo iz knjiga. Njegovo ubeđenje raslo
je tokom godina i konstatovao nepravde komunističkog sistema.
Govorio je da je s Natašom razgovarao kao ni sa kim do tada.
Iznenadili su se otkrivši iste afinitete, mnogo zajedničkog. Odrasli u
suprotnim svetovima, posedovali su istu radoznalost, idealizam, ali
sticajem okolnosti, Dmitrij je bio promišljeniji. Ona je razumela
njegove rane, taj odvratni osećaj da ste rođeni u pogrešno vreme na
pogrešnom mestu, što je objašnjavalo njegov cinizam koji se ponekad
osećao i davao od-sečnost njegovom karakteru. Vojne stege nisu mu
pristajale, ali u svetu koji nije nudio nikakav izlaz, bio je to okov kao i
svaki drugi. Ona se divila njegovom osećaju za obavezu. Prema
svojoj zemlji, narodu. Ipak, njegovo poverenje, ta spontana
otvorenost još od njihovog prvog susreta, ponekad je prestravljivala
devojku. ,,S tobom se ponovo rađam", govorio joj je, a ona se
prepustila tom zaraznom impulsu.
„Pa gde si ti?" progunđa ona, van sebe.
Plašila se da ne skrene paţnju na sebe. Sama ţena, koja dugo čeka
na ulazu u jednu zgradu, iako je to bila robna kuća... Imali su dva
mesta za neki koncert. Neočekivanu mogućnost da večeraju zajedno.
Nekoliko blagoslovenih sati stvarnog ţivota.
Ona još jednom pogleda na svoj sat. Osećala se umrtvljeno, oteţalo
od razočaranja. I dok se pripremala da ode, zabrinuta i iznervirana,
on se konačno pojavio. Poznata silueta u dugačkom kaputu, s
tamnom šubarom koja je skrivala njegovu plavu kosu, ali bio je to
zaista on, pogleda uprtog u nju, a Nataša pomisli kako će početi
izvinjavanjem, zato što je uvek imao obzira i zato što mu je bilo ţao
da ona pati zbog smetnji njihovoj ludoj vezi. Pokret njegovog tela,
koje se pribliţavalo odlučnim korakom, odavao je neodoljiv zanos
koji su delili, onaj ţar koji se ne moţe opisati, koji se ne moţe shvatiti,
i ona već nije videla ništa osim njega. Smešila se i blistala,
podrhtavala na zvuk njegovog glasa, uz osećaj njegovih ruku koje
hvataju njene, kušala je onu silnu sreću koja se moţe osetiti samo
pored voljenog bića, i Nataša je znala da se ni za šta na svetu ne bi
odrekla tog čoveka koji ju je inspirisao.
Sutradan, ona zevnu, prekrsti ruke na stolu i spusti glavu na njih
Zajedno su proveli veče i ona je ponovo proţivljavala svaki
dragoceni trenutak. Dmitrij joj je najavio da će na nedelju dana
otputovati u Moskvu. „Ništa ozbiljno", uveravao ju je, ali ona nije
volela da je on daleko. Bez njega, ja više nisam ja, ţalila se.
„Ne osećaš se dobro?"
Feliks ju je posmatrao, zabrinut, drţeći u rukama ogroman paket.
„Ma ne. Samo sam malo umorna, to je sve."
„Izgledaš loše. Šta nije u redu? Dobro znam da nešto kriješ od
mene. Postaješ sve čudnija. Da nisi ti zaljubljena?"
„Prestani da pričaš koješta!" prekori ga ona, osećajući uţasan
pritisak u slepoočnicama. „Boli me glava, to je sve."
„Zaljubila si se, ali nećeš ništa da mi pričaš. To je baš bezveze."
„Prestani da govoriš gluposti!"
Feliks spusti paket u jedan ugao. Bio je povećao svoju radnju,
dokupivši prvi sprat zgrade. Dugovi su mu ponekad oduzimali san,
ali sada je imao kancelariju dostojnu tog naziva, koja je gledala na
unutrašnje dvorište, tiho i puno zelenila. Nataša je bila naumila da
mu pomogne da se preseli, ali ostajala je prikovana za stolicu, loše
raspoloţena.
„Moţeš da mi kaţeš ko je on, Natoška. Zašto bih se ja na tebe ljutio?
Prijatelji smo, zar ne? Savršeno mi je jasno da nisi zbog mene odlučila
da ostaneš u Berlinu. Nisam lud. A sumnjam da si toliko vezana za
svog nemačkog rođaka da bi se ţrtvovala zbog njega."
„Ne ţrtvujem ja ništa! Srećna sam ovde. Ja sam jedan od dopisnika
Figama iz Nemačke. To je zaista uspeh za jednu devojku mojih
godina! Više bi trebalo da si ponosan na mene nego što me vrebaš."
Feliks promoli glavu kroz odškrinuta vrata i zatraţi od svoje sekre-
tarice da im donese kafu, zatim skide svoje naočare da bi ih obrisao.
„Dobro, onda čuvaj svoje tajne, kad tako ţeliš", reče on, kroz zube.
„Neću pasti "na kolena. Imam ja svoje probleme."
Nataša se naljuti na samu sebe što je bila toliko okrutna. Bila je
nepravedna. Feliks je bio povreden zato što mu nije ukazala,
poverenje, ali njena ljubavna priča bila je previše neobična da bi se o
njoj pričalo, pa čak i jednom prijatelju iz detinjstva koji joj je izazvao
prva ljubavna osećanja. A zatim, bio je to i pakt s Dmitrijem. Njih
dvoje imali su obavezu samo jedno prema drugome, i ni prema kome
više. Ona shvati da nikada nije znala za veću samoću, ali da je to
verovatno bila cena ovog ushićenja.
„Izvini" prošaputa ona. „Grozna sam. Ali pričajmo radije o tebi.
Kaţi mi, gde si sa svim ovim."
Njegovo lice se namrači. On skloni brdo dosijea s fotelje da bi seo.
„Proces sa Ajzenšahtom započinje sledeće nedelje. Pravo je čudo što
je slučaj toliko ubrzan, ali moj advokat je pesimista. I drugi imaju
jednake probleme kao ja, i ne izlaze na kraj s njima. Pojedine transak-
cije bile su tako vesto izvedene da je gotovo nemoguće dokazati da se
radilo o iznuđivanju. To moţe da se odugovlači godinama..."
On steţe vilicu i uhvati se za čelo.
„Zato sam radije izabrao da ne čekam i povećao prostor ovde."
Prvi put, Nataši se učini da se Feliks obeshrabrio. Tuga se ogledala
na njegovom licu. Ona primeti da je smršao. Poslednjih meseci, nije
toliko vodila računa o njemu. Opsednuta burom sopstvenih emocija,
njegove brige činile su joj se manje vaţnim. Ljubav nas čini egoistima,
pomisli ona, osećajući se krivom.
„Na kraju ćeš dobiti slučaj, sigurna sam.".
On samo klimnu glavom, skrenuvši pogled. Uze čekić i ekser da bi
okačio jednu sliku. Svakog jutra, prolazio je pored robne kuće,
KaDeVe, skraćeno od Das Kaufhaus des Vestens, na Tauencijenštraseu.
Radovi su tamo brzo napredovali. Impozantna građevina uništena
poţarom tokom rata, biće spremna za sledeće leto. Priča se da će
imati najlepše izloge Nemačke. Feliks se osećao rastrzano između
zadovoljstva što će učestvovati u rekonstrukciji svog rodnog grada,
jer je komercijalni uspeh jednih pravljen na račun drugih, i oštrog
ujeda ljubomore.
„Događa mi se da više i ne verujem da će se kuća 'Lindner' jednog
dana podići iz svog pepela", priznade on. „Ili bar, ne sa mnom. Lili je
bila u pravu. Nije trebalo da se bacam na ovaj posao. Ovo je potpuno
besmisleno."
Ta malodušnost iritirala je Natašu. Feliks nije mogao da uzmakne,
ne on. Uvek se divila njegovoj snazi volje. Niko nije hteo da bude u
njegovoj koţi kada se vratio u Berlin, jedan od retkih nemačkih Je-
vreja koji je odlučio da se vrati u zemlju svog rođenja. Nailazili su na
nerazumevanje svojih najbliţih, često na odbacivanje, iako su ţiveli
sa istim, uţasnim uspomenama. Feliks je bio jedan od onih koji su
ţeleli da dokaţu da se s hrabrošću i odlučnošću moţe golim rukama
skovali ţivot kakav se ţeli.
Ona primeti da je u poslednje vreme saţaljevala samu sebe.
Odjednom se uţasnu. Bilo je to osećanje rezervisano za slabe. Inercija
koja je navodila na lenjost, na mirovanje, na odustajanje. Njena ljubav
prema Dmitriju nametala joj je pasivnost, jer ju je situacija
prevazilazila, ali mogla je da pokuša da pomogne Feliksu. Lek moţe
biti gori od bolesti, šapnu joj neki podmukao glas. Ona odluči da ga ne
sluša. Odlučnim pokretom, ustade i uze Feliksu čekić iz ruku.
„Ne znam šta ti je danas, prijatelju, ali ja te ne prepoznajem. Hajde,
daj mi to! Nikada nisi bio majstor. Završićemo sa uređenjem tvoje
kancelarije i bolje ćeš se osećati."
A posle toga, treba da obavim jednu posetu, pomisli ona.
 Njujork, oktobar 1949.

L
ili Seligson posmatrala je učenice koje su stajale na
stepenicama ispred univerziteta, njihove zdrave zube,
blistavu koţu, plavu kosu i debele konjske repove koji bi se
njihali pri svakom pokretu glave. U svojim košuljama paţljivo
zakopčanim ispod pastelnih dţempera, plisiranim suknjama koje su
otkrivale njihove, još uvek potamnele noge od plaţe i partija tenisa,
na njima se ogledala dečja nevinost, poverenje u sebe i budućnost, što
je neprestano fasciniralo mladu devojku. Bile su ujedno i bezazlene i
iritantne. Lili ih je znatiţeljno proučavala, s tračkom ljubomore. Što se
tiče mladića, ličili su joj na glatku površinu kestena u maljavim
ljuskama. S besprekornim razdeljcima, glatkih obraza, širokih
ramena, i oni su izgledali nekako blistavo.
Kao devetnaestogodišnjakinja, odlično se uklopila u Menhetn.
Reklo bi se daje ceo ţivot provela tamo. Očigledno, Lili se svuda
prilagođavala. Kameleon joj nije bio ravan. To je delikatno učenje.
Potrebni su intuicija, talenat, dar za mimiku. Usavršiti veštački
osmeh, replike za destabilizovanje drugih, kompliment koji ne treba
da prođe kao lice-merje. To je strani jezik koji se uči, s laţnim
prijateljima i besmislicama. U tome moţe da se pretera. Moţe takode
da bude teško i razdvajanje iskrenih osećanja od laţnih, koja se
izmišljaju da bi se prošlo neopaţeno. Lili je bila prošla dobru školu.
Mala Lilijan Bertan, tako ljupko lenja i ljubazna, bila joj je odlična
veţba.
Ona uze svoje knjige pod mišku, pretrča stepenice, zatim sačeka da
se reka automobila zaustavi na crvenom svetlu. Dok se uvlačila
ujedan od svetlosnih prolaza koje su obrazovale pravolinijske ulice,
nalet vetra joj zamrsi kosu. Dugi, crni pramenovi je zaslepeše. Ona
zaţmure. Na trenutak dezorijentisana, čula je samo graju oko sebe.
Sirene, policijski auto u daljini, štikle koje lupkaju po makadamu.
Adrenalin koji je podrhtavao pod trotoarima prođe njenim
baletankama i obuze joj telo.
Ona se nasmeši i uhvati kosu. Jesen je bila ţiva, krckava pod
zubima. Vazduh sveţ, nebo blistavo, sunce još uvek jako. Iz
prodavnica su se širili mirisi začina i šećera. S vremena na vreme, Lili
bi obuzela ţelja za šlagom, toplom čokoladom. Na Menhetnu, izobilje
je bilo na dohvat ruke. Neizbeţno. Ono se ogledalo u svetlima
bioskopa, izlozima robnih kuća, na osmesima, reklamnim panoima, u
debljini tepiha, na policama parfimerija, sjaju automobila, jelima u
restoranima, opojnim mirisima buketa koje su oboţavaoci slali
Kseniji Fjodorovnoj u Sedamdeset prvu ulicu. Pa ipak, to bogatstvo
dobara, hrane i optimizma, ponekad bi bilo nesvarljivo, skoro
opsceno, jer ono nije, niti će ikada biti, dovoljno da utoli onaj manjak
koji je razjedao Lili Seligson.
Krajem popodneva, neko pozvoni na vrata. Marta, guvernanta,
otvori. Lili je čitala u salonu, sedeći u svom omiljenom ćošku među
jastucima pored prozora, koji je gledao na malu baštu iza kuće. Bila je
bosonoga i pila je limunadu. Kuća je bila tiha. Tetka Ksenija je bila
odvela Nikolu kod pedijatra, na vakcinu. Pomalo iznervirana zbog
konverzacije koja se bila oduţila i čije je mutne prizvuke mogla da
čuje, ona ustade da ode da pogleda i nagnu se preko ograde
stepenica kako bi mogla da vidi ulaz.
„Šta se događa, Marta?" upita ona, podignutih obrva.
S rukama na kukovima, stara crnkinja podiţe svoje okruglo lice
prema devojci. Kosa joj se jeţila od besa.
„Ovaj gospodin insistira, gospođice Lili... Ne ţelim..."
Neki čovek ovo iskoristi da bi ušao, a zatim skide svoj šešir.
„Dobar dan, Lili."
Ona ga je odmah prepoznala i ostala bez daha. Nosio je odelo,
kravatu s diskretnim motivima. Svetlost je otkrivala njegove osedele
zaliske. Imao je isti onaj paţljivi pogled kao i pre rata, ali njegove crte
bile su izraţenije, linija njegovih usana, bore na čelu. Ispunjavao je
prostor ljubavlju. Kao nekada. S njim, ponovo ju je proţimalo čitavo
njeno detinjstvo. Ima bića koja nikada nisu sama, već uvek u društvu
fantoma.
„Prepoznaješ me?" upita je on.
Uzruja je kolebanje u njegovom glasu, ta naglašena ljubaznost. Ne
rekavši ništa, ona strča do njega. Pločice u hodniku bile su joj hladne
pod nogama. Ona spusti obraz na njegove grudi, nasloni se na
njegovo telo, isto kao što je to radila deset godina ranije pre nego što
je napustila Berlin. Njegova kolonjska voda nosila je note koţe i
sandalovine. Ĉinio joj se slabijim nego što je to pokazivao. Maks je
zagrli i stisnu uza sebe. Dugo ostadoše tako, pod začuđenim
Martinim pogledom, koja je brinula jer nije imala običaj da pušta
neznance u kuću. Gospođa Osolin nije joj bila dala uputstva, ali
stranac je insistirao da uđe a nije bio od onih kojima lako prihvataju
ne.
Oni pređoše u salon i sedoše na kanape od jelenske koţe beţ boje. S
vremena na vreme, Lili bi mu dotakla obraz, ruke. Bilo je stvarno.
Veza sa prošlošću čije su je boli svakodnevno proganjale. Ţeleo je da
pričaju o njoj, o fakultetu, da je pita da li je srećna, da li je upoznala
nove prijatelje. Ali ona samo, nestrpljivim pokretom ruke, odagna
njegova pitanja i opaske. Tako on njoj ispriča da je početkom godine
stigao u grad da radi za Harpers bazar. Njegov prijatelj, Aleksej
Brodovič, angaţovao ga je bez razmišljanja za rad na modnim
kolekcijama iz Pariza. Umetnički direktor bio je genijalac, vizionar,
koji je shvatio novu psihološku dimenziju modne fotografije. A Maks
je bio jedan od prvih, još pre rata, koji je predosetio tu evoluciju.
„Morao sam da se prilagodim", objasni on. „Srećom, dobro se
slaţem s njegovim štićenikom. Jedan mlad dečko, veoma talentovan.
Ričard Avedon. Da li si već videla njegov rad? U početku, plašio sam
se da ću biti prevaziđen. Tehnika je mnogo napredovala. Priznajem
da me je elektronski blic ostavio zbunjenog. Trebalo mi je vremena
da se snađem. Morao sam da se koncentrišem. Da danonoćno radim.
Bilo je dobro. To me je sprečilo da previše razmišljam."
Smeškao se.
„Ne znam nijedno mesto kao što je Njujork. Hvale fotografiju:
časopisi, reklame, knjige... Pripremam izloţbu za Boţić. Kada sam
stigao, nisam mislio da će biti toliko, toliko... (napravi jedan gest
rukama ne mogavši da objasni šta oseća). Ovde, prošlost više ne
postoji. To je verovatno dobro. Ali na početku, zbunjujuće je, čini li ti
se? U svakom pogledu", dodade on, uznemiren.
„I tek sada dolaziš da nas vidiš?" zameri mu ona, pogođena.
On zastade.
„Nije mi se ţurilo. Veliki deo svog ţivota proveo sam čekajući ovaj
trenutak. Nisam smeo ništa da ubrzavam. Ništa da pokvarim."
 Razumela ga je. Niko nije bolje od Lili Seligson shvatao strpljenje
neophodno odlučnim dušama. Maks je izgledao sigurno u sebe. Pa
ipak, nekoliko trenutaka kasnije, kad se začuše ulazna vrata i kad
veseli glas Ksenije Fjodorovne odjeknu kućom, on zadrhta. Lili
sklupča noge pred sebe i obgrli svoja kolena. Poslednji zraci sunca
osvetljavali su prostoriju za koju je Ksenija odabrala umirujuće
tonove: belu, beţ i nijansu karamele. Velike zavese uokvirivale su tri
prozora dajući utisak leţernosti. Unutra je vladao topao nered,
časopisi ispod jednog stočića, razbacane igračke. Zanimljive slike
visile su na zidovima. Lili poţele da ga ohrabri, da mu kaţe kako će
sve biti dobro, da je tetka Ksenija stavljala u kristalne vaze cveće od
svojih oboţavaoca ali da je i dalje odbijala sve ponude. I da je mnogo
radila. Brinula je o dečaku, pazila na Lili. Ponekad je njen pogled bio
istovremeno odlučan i tuţan.
Ksenija se pojavi na vratima. Drţala je uspavanog Nikolu, čije je
okruglo lice bilo uokvireno kapicom od plavog kašmira. Ugledavši
Maksa, ona stade, lice joj preblede. On polako ustade, paţljivo
ispravljajući svoje telo, kao da je neki pogrešan pokret mogao da
ugrozi slabu ravnoteţu. Lili obuze jeza. Mrzela je te emotivne
trenutke, kad hvata mučnina od jakog lupanja srca, kada sve drhti od
neke maglovite neizvesnosti.
Maks i Ksenija se zagledaše jedno u drugo, bez reči. Osećala se nji-
hova napetost. Maks se ne usudi da se mrdne. Od početka njihove
priče, bio je to prvi put da je on bio taj koji je odlučio da se vrati.
Ksenija je to nekoliko puta pokušavala. I uvek uzalud. Sada je
shvatao kolika je hrabrost potrebna da se krene u potragu za
voljenim bićem izgubljenim u nekoj oluji. Shvatao je uţasan strah da
je suviše kasno. Kakav je osećaj biti lagan kao vazduh, nemati šta
ponuditi. Da li je u njenom ţivotu bilo mesta za njega? U toj kući koju
je uredila prema sebi? U tom gradu mladom i vatrenom, toliko
udaljenom od njihovih zajedničkih rana? Njegov pogled konačno
siđe s Ksenije i skliznu na dete koje je drţala u naručju.
Kseniji je bilo teško da poveruje da je bio tu, u salonu, gde je
zauzimao sav prostor.A ipak, zamišljala gaje mnogo, mnogo puta.
Svaka boja tkanina, svaki komad nameštaja, svaka slika bili su
odabrani dok je mislila na njega i njegov ukus. Dakle, vraćao joj se.
Bilo je to neočekivano. Ništa nije govorio, ali Maks nikada nije bio
čovek koji koristi nepotrebne reči. Dobro ga je poznavala. Videla je
da je bio zabrinut. Izgubljenog izraza, skoro povređenog, posmatrao
je svoje dete. Patio je što je bio udaljen od njega. Ona mu je bila
ukrala detinjstvo njegove kćerke, a sin će mu uskoro imati tri godine.
Neki trenuci sreće bili su zauvek izgubljeni. Videvši Maksovu muku,
Ksenija zadrhta. Njegova tuga uvek će joj biti nepodnošljiva.
„Da li bi voleo da uzmeš Kolju?" upita ona, neprirodno povišenim
tonom. „Vraćamo se od doktora. Mališi se nije dopala injekcija.
Plakao je celim putem nazad, ali sad je sve zaboravljeno." Ona ućuta,
uznemirena, zatim nastavi, zbunjena: „Srećna sam što te vidim,
Makse. Vrlo srećna. Nadala sam se da ćeš doći otkad mi je Natoška
javila da si otišao iz Nemačke. Znam da ste bili zajedno. Kada sam
videla tvoje fotografije u Harpersu, oklevala sam da te pozovem. Ali
htela sam da ti ostavim tu slobodu da se vratiš ako to ţeliš. Nismo to
govorili, ali očekivali smo te. Istina, je li, Lili?"
Ksenija je pričala suviše brzo. Izgledala je zadihano, izgubljeno.
Plaši se, pomisli Lili, zaprepašćena slabošću koju je otkrila kod te
autoritativne ţene. Plaši se da ga ponovo ne otera. Neka laţi,
propusti, krade ne budu oprošteni. Neka kazna nikada ne prestane.
Devojka je istu slabost naslućivala i kod Maksa. Ona primeti da se
bio posekao brijući se, i to je ganu. Lili pomisli da je i ona bila osetila
sličan strah, kada je uhvatila svog brata za ruku po njihovom dolasku
u pariški salon tetka Ksenije. Strah da se ne mogu pronaći reči. Strah
od nerazumevanja. Strah od toga da se više nikada neće osetiti
bezbriţnost deteta koje spava u majčinom zagrljaju. Ĉudno, ali taj
čovek i ta ţena, nakon toliko nedaća, očekivali su od nje neko
oslobođenje. Ona, koja više ni u šta nije verovala, ona, hodač po ţici,
tačno je u tom trenutku okrenula ključ čuda, obećane sreće.
„Istina je, čika Makse", potvrdi Lili. „Tetka Ksenija te odavno čeka.
Trebalo ti je vremena da dođeš, ali dobro je što si konačno ovde.
Tvoje mesto je od sada ovde. U ovoj kući sad više ništa ne nedostaje."
Istog trenutka, Lili oseti tako duboko spokojstvo da obori glavu,
kao da je htela da naćuli uši. Bilo je to blago, neţno i prijatno. Pravo
blaţenstvo. Ispunjenje koje je dolazilo izdaleka, od pre brodoloma, za
koje je mislila daje bila zaboravila, ali skoro istog časa, osećaj joj
izmače i ona poţele da vrisne. Ponovo je sledi talas hladnoće, ali
znala je ona da je to njeno breme, a ne njihovo. Elem, Lili ih ostavi ne
rekavši više ništa, klizeći bosim nogama po parketu, jer je bilo došlo
vreme za taj par koji se toliko borio. Ksenija Fjodorovna Osolin i
Maks fon Pasau pobedili su svoje demone, prošli oluje, i svet oko njih
vraćao se na svoje mesto, i sve je bilo dobro, i sve je bilo pravedno.
 Minhen, novembar 1949.

A
ksel zavuče prst u okovratnik svoje košulje. Kravata gaje
davila. Uprkos hladnom i vlaţnom vetru, znojio se ispod
svog kaputa. Bela košulja lepila mu se za plećke. Ţalio je što
je došao pešice sa stanice. Naročito je ţalio što je dozvolio da ga
Nataša ubedi. Lukav-ština, pomisli on, očajan. Priznaj da si nasamaren.
Petnaest dana ranije, njegova rođaka bila mu je došla u posetu.
Nervozna, grizla je nokte. Da bi je zadirkivao, rekao joj je da
prestane, jer mu je ličila na muškaraču. Ona ga je samo mrko
pogledala, zatim počela da šeta levo-desno po maloj prostoriji,
nedaleko od univerziteta, u kojoj je stanovao. Nije je poznavao tako
grozničavu i zabrinuto ju je posmatrao. Devojke su pripadale nekom
svetu koji gaje zbunjivao. Njihova osećanja činila su mu se
nedokučivim. Kako je mnogo učio i malo izlazio, često se osećao
nevešto. Njegovi drugovi smatrali su ga za stidljivog. Akselu se više
sviđalo da misli kako se radilo o prirodnoj povučenosti „Volim da
gledam s visine", šalio se. Njegovi prijatelji uz ironiju su mu govorili
da se spusti na zemlju. Nataša je bila po prirodi iskrena i spontana.
Od nje nije očekivao ruţna iznenađenja. Ali evo je kako je započinjala
priču o njegovom ocu.
Aksela je bio obuzeo bes. U šta se ona mešala? Odakle je dolazila ta
iznenadna agresivnost, kada je njegov ţivot već bio krenuo svojim to-
kom, kada je imao talentovane profesore, ozbiljnog poslodavca i
jednu obećavajuću budućnost? Zašto gaje Nataša odjednom vraćala u
prošlost, u jedan svet zapovesti i uniformi, rata i smrti? Svet kojeg
mu je bilo dosta i koji više nije ţeleo. Uopšte nije imao nameru da
uspostavlja kontakt sa svojim ocem. Ili bar ne zasada, i u svakom
slučaju, ta odluka zavisila je od njega, samo od njega. Ona je
insistirala, toliko da je on rukama bio pokrio uši zatraţivši joj da
ućuti, ili će je izbaciti kroz vrata. „Treba pomoći Feliksu", izjavila je,
odsečnim tonom, prekrštenih ruku.
„Baš me briga za Feliksa Seligsona", odgovorio joj je. Neko mračno
okrilje dotaklo je njegovu dušu u kojoj su se mešale neka opasna
ljubomora, osećaj nepravde i čudna ţelja da naškodi. Zaista, nije mu
se sviđao taj Seligson. Izazivao je u njemu mutni osećaj krivice iako
on ni za šta nije bio kriv! Prihvatao je da ga viđa iz prijateljstva
prema ujaku Maksu i Nataši, ali više bi voleo da ga izbegava. Te
večeri, mrzeo je svoju rođaku zato što je bila probudila košmare.
Devojka nije popuštala. Pobila je sve njegove odbrane, uzvikujući
na sav glas svoju teoriju koja je zahtevala da se suočimo sa svojim
demonima. Zar i ona sama nije bila došla u potragu za svojim ocem?
„Smatraš me budalom? „ viknuo je, besan zbog te arogancije. „To
nema veze sa ovim. Svako bi poţeleo da bude dete Maksa fon
Pasaua. „ Nataša je ostajala uporna, pritiskala ga je svojim opaskama
sve dok Aksel nije bio primoran da prizna svoj najpodmukliji strah:
daje od Kurta Ajzenšahta nasledio ono što je njegovog oca i dovelo
do propasti - ambiciju. I on sam, odbijao je ideju o jednostavnom,
skromnom ţivotu. Ţeleo je da ostavi svoj trag u svetu, da se dive
njegovom talentu i pozdravljaju njegovo nadahnuće. Ţeleo je da
zaradi novac. Mnogo novca. Da više nikada ne oseti glad, ni očaj koji
izaziva bes srca, niti da pretrpi oholi pogled jednog odvratnog
preprodavca na crno od kojeg zavisi da bi preţiveo. Ali Aksel je znao
da krv nikada ne laţe. Šta čoveka tera da pređe zabranjenu granicu?
Da proda svoju dušu? Niko nije na sigurnom od te pretnje. Granica je
krhka. Teţnja za uspehom opasna. Dovoljno je samo malo da se
posrne.
„Zašto si došla da mi pričaš o svemu tome?" pobunio se, a ona se
namrgodila. „Zato što smo potrebni Feliksu. Kuća 'Lindner' pripada
njemu. Tvoj otac mu podmeće nogu a sumnjam da mu je uopšte
potrebna ona jadna ruševina u centru Berlina. Feliksu, ona znači ceo
ţivot. Sada moraš da reaguješ. Vreme je dragoceno. Ne treba ga
gubiti. To bi bio još jedan zločin da se doda ostalima." Natašino
uzbuđenje splasnu. Pogled joj se izgubi u daljini i ona se odjednom
učini ranjivom. ,,U tom slučaju, daj mi jedan valjan razlog", zahtevao
je, s rđavim zadovoljstvom, ubeđen u to da njegova rođaka neće moći
da pronađe nemoguće reči. Bila je prebledela. Kao da se plašila.
Odmerili su se pogledom, zatim je ponosno podigla bradu.
„Zaljubljena sam u jednog sovjetskog oficira." Aksel je bio zanemeo.
Reklo bi se da ta dva događaja nemaju ništa zajedničko. Pa ipak,
razgovarali su celu noć. U četiri sate ujutru, pali su jedno kraj drugog
na njegov studentski krevet i utonuli u san. Sutradan, Aksel je otišao
na stanicu da kupi kartu za Bavarsku.
Velika kuća uzdizala se malo izdvojeno u jednoj mirnoj ulici u
predgrađu Minhena. Na prvom spratu, daske su bile zakovane preko
prozora. Na tremu su stajale kante s krečom. Vrt iza kuće spuštao se
sve do ivice šume. Bila je to još uvek samo poljana prekrivena
ţbunjem, gde su baštovani izravnavali neravnine. Svojim oštrim
okom, Aksel strogo proceni impozantnu zgradu, snaţnu, ali bez
imalo mašte i duha. Kada mu je majka dala ceduljicu sa očevom
adresom, odbio je da je uzme. Marijeta ju je onda stavila u jednu
kovertu koju mu je ujak Maks dao nakon njene smrti. Aksel nije imao
srca da je pocepa.
Briga ga je mučila. Ceo dan nije bio ništa pojeo. Nataša mu je bila
pozajmila pare za put. Drugi put bi mu bilo bolje da ih potroši na
piće s prijateljima. Ionako on neće biti ovde, uteši se on. Deset je sati
ujutru. Sigurno je u kancelariji. Nekada je Kurt Ajzenšaht provodio
vreme u kancelariji, bilo da je to bila ona njegova, u zgradi koja je bila
njegovo vlasništvo u Fridrihštraseu, ili ona koju je imao u
Gebelsovom ministarstvu. Aksel se seti dugih hodnika u kojima se
odzvanjali koraci. Grčkih statua i mermernih bista. Ogromnih vrata.
Ljudi u uniformama, koji su izgledali opterećeni poslom.
Opterećujućeg osećaja da treba da se drţi uspravno, da pametno
odgovara na pitanja, da ne razočara. Ne treba zaboraviti ni lepršave
zastave u čarobnom krugu u Nirnbergu. Povike „Zig, hajl!" Njegov
ponos onog dana kada gaje firer potapšao po obrazu. Taj učitelj i
gospodar koji ga je počastvovao svojim pogledom. Sećao se i
Gebelsove dece. Njihove igre i smeha u parku njegovih roditelja. Svi
su bili mrtvi, ubila ih je njihova majka, lepa Magda, cijanidom. On je
čuvao svoju pilulu, paţljivo uvijenu u jednu maramicu, na dnu fioke.
Svetinja. U mesecima koji su usledili nakon kataklizme poraza,
ponekad ju je drţao na svom dlanu, i ona mu se činila puna obećanja.
On se pribliţi, stisnutih zuba, i pozvoni na vrata. Jedna stara ţena
okruglih obraza otvori mu i nepoverljivo ga osmotri.
„Šta ţelite, mladiću?"
„Da li je gospodin Ajzenšaht kod kuće?"
„Zbog čega vam on treba?"
 „Hoću da razgovaram s njim."
„Pogrešili ste adresu."
Ona poţuri da zatvori vrata.
„Recite mu da njegov sin ţeli da ga vidi."
Ona ga odmeri, kao da je htela da pronađe neku fizičku sličnost, ali
nije izgledala iznenađeno. Nemci su bili naviknuti da im neko ovako
zakuca na vrata. Sovjetski Savez oslobađao je ratne zarobljenike
malo-pomalo. Nečiji muţ, brat, sin pojavili bi se odjednom na
kućnom pragu, bez najave, najčešće psihički slomljeni i toliko mršavi
da su prestravlji-vali decu a ţene, sestre, majke ostavljali očajnima.
Isto lako, prijatelji ili roditelji izbegli iz istočnih provincija nastavljali
su da pune vozove, naročito u Bavarskoj. Pojedini starosedeoci ţalili
su se da je njihov re-gion pretvoren u kamp za raseljena lica. Svako je
mogao da očekuje iznenađenje, jedne večeri ili jutra, u podne, bilo
kada, a ono je moglo biti lepo i ruţno. Nije uvek prijatno kada vas
prošlost ščepa za gušu. Šta li će otac pomisliti, zapita se Aksel, sa
ironijom na licu.
„Sačekajte trenutak, molim vas", reče guvernanta, a onda mu zalupi
vrata pred nosom.
Aksel se suzdrţa da ih ne šutne. On sede na jedan zidić i zapali
cigaretu. Telo mu je bilo oteţalo, misli prazne. Glup si što si dozvolio da
te Nataša prede, pomisli on, morajući da prizna svojoj rođaki
izvanredan talenat za ubeđivanje. Ljubavnica sovjetskog oficira. U
stvari, moţda ne još prava ljubavnica, bila je stidljiva da otkriva sve
detalje, ali ljubavnica srca, sasvim sigurno. Ona sama, delovala je
zapanjena time. On je ipak naslutio trunku ponosa u njenom
pogledu. Prkos zabranama. Verovanje u nemoguće. Aksel se
prepoznavao u tom zanosu, ali nije se usuđivao da pomisli šta bi se
dogodilo ako bi neko od njih dvoje bilo uhvaćeno. Naročito on, čovek
čije je ime bila odbila da kaţe. „Moţete da uđete", pozva guvernanta.
Aksel sačeka da završi svoju cigaretu pre nego što je smrvi petom.
Srce mu je jako lupalo. Bio je kao na iglama, ispunjen nekom
energijom od koje mu je čitavo telo bilo napeto.
Ulaz je bio ukrašen drvenarijom. Lepo stepenište vodilo je na prvi
sprat. On oseti miris sveţe farbe, dašak cimeta. Njegov otac je
oduvek voleo slatkiše. Guvernanta ga uvede u jedan salon skladnih
proporcija, koji je izlazio na široku terasu s pogledom na vrt i šumu.
Duţinom jednog zida prostirale su se napola popunjene police
biblioteke. Fotelje subile duboke, ćilimi još uvek umotani stajali su
naslonjeni u jednon i ćošku. Naslućivalo se da će mesto biti prijatno,
udobno i toplo. Aksel je mogao i da zamisli sebe ovde. U tome jeste
tajna uspešnog enterijera, njegova moć zavođenja, umeće da jednom
strancu pruţiš osećaj da tu moţe biti srećan.
„Aksele, konačno! Trebalo ti je dosta vremena da dođeš."
Glas je bio dubok, ritmičan, sa onim naglaskom iz severne Nemačke
koji odseca slogove. Na trenutak, Aksel zatvori oči. Odmah poţele da
pobegne zbog usputnog prigovora. Okrenu se da bi bio licem u lice s
njim. Njegov otac bio je sačuvao svoju korpulenciju. Njegova impo-
zantna figura isticala se u sivom odelu sa širokim reverima, ali
njegova proredena kosa bila je posedela i nosio je naočare sa okvirom
od školjki.
„Mogao si da mi javiš. Došao bih po tebe. Ĉime da te posluţim?
Kafu? Ostalo je još sveţih pogačica od jutros. Sigurno si gladan. U
tvojim godinama, čovek je uvek gladan."
Aksel pomisli šta bi uopšte njegov otac mogao da zna o njegovim
ţeljama. Taj tip čoveka kao da se rada sa šlemom i oruţjem. Ĉovek
koji ima potpuno vlasništvo nad svojim moćima, koji ne zna ni za
kakva mladalačka odlaganja, njihove strepnje i srameţljivosti. On
krenu ka njemu, s jednim pokretom ruke kojim je pokazivao na
salon.
„Nadam se da ćeš mi oprostiti za nered. Kao što vidiš, još uvek sam
u toku preseljenja. Ista situacija je i u mojoj kancelariji u centru grada.
Posvuda kartonske kutije. Trebalo bi da dođeš da vidiš. Ali u
poslednje vreme sve se ubrzava. Dani su suviše kratki. Sviđa li ti se
kuća?"
„Mama je umrla", reče Aksel, suvog gria.
Kurt Ajzenšaht odjednom zastade. Usne mu pobeleše. Aksel oseti
zadovoljstvo videvši ga da drhti. „Ţao mi je."
„Zaista?" ironično reče Aksel. „Ipak, pustio si je da se vrati u Berlin
tokom bombardovanja, a bila je na sigurnom kod naših rođaka. To
nije postupak jednog predusretljivog muţa. Prošli su meseci i godine,
ali mislim da si imao prečih problema nego da se brineš za svoju
suprugu."
Bio je to prvi put da se Aksel usudio da se suoči sa svojim ocem. Bes
je palio njegove nerve. On se seti brige koju je bio osetio krajem rata,
one grozne muke između straha da mu je otac završio na konopcu i
bojazni da će se on ponovo pojaviti u njegovom ţivotu, sa svojim
autoritetom, cinizmom i onom očinskom ţestinom koju je Ajzenšaht
nekada pokazivao a Aksel se plašio da će ponovo biti slab na nju. Po-
stoji toliko načina da se izdaju svoja deca, pomisli on, toliko mračnog
nasleda da im se prenese, toliko načina da se pokvare, jer dete ću uvek,
uprkos svemu, traţiti da ga roditelji vole.
Kurt Ajzenšaht je posmatrao kruto drţanje svog sina koji je stajao
ispred njega kao nakostrešen. Poslednji put kada ga je video, Aksel je
bio još dečak u uniformi, kratke kose, s kapom navučenom preko
čela, ushićenog pogleda. U velikoj prepunoj sali Sportpalasta u
Berlinu, Gebels je pozivao na totalni rat. Aksel je vikao zajedno s
masom.
Znači, Marijeta je mrtva. Sin bi mu sigurno bio iznenađen daje znao
koliko je iskrenu tugu osećao. Voleo je svoju ţenu. Njenu drskost, taj
tako jedinstven način da se nikada ne pokorava. Ni Marijeta ni on
nisu bili u zabludi u vezi s realnošću njihovog odnosa. On se njome
oţenio zbog njene lepote i njenog aristokratskog porekla, ona je njega
izabrala zbog svoje ljubavi prema moći i novcu, i zato što je umeo da
je zabavi. Ipak, zadrţala je onu ironičnu ravnodušnost koja je
sakrivala slabost, što ju je činilo tako zavodljivom. On je znao da joj
pruţi onu zaštitu koju je ona traţila. Prvih godina, bili su ushićeni
ljubavnici. Na njeno veliko iznenađenje, ostao joj je veran, iako je oko
njega bilo susretljivih ţena napretek. Na pomisao da Marijete više
nema, Kurtu Ajzenšahtu se za trenutak učini da je izgubio tle pod
nogama. voki
Njegov sin, mračnog lica, s pramenom crne kose preko očiju, gledao
ga je svađalački. Bio je postao mladić vedrih crta, nemirnog pogleda.
Kurt je nekada ţeleo da ima više dece. Po mogućstvu sinova, kako bi
učvrstio dinastiju. On koji je potekao ni iz čega, sanjao je o jednoj
budućnosti drugačijoj od ove koju je sada vodio, sam, u toj
provincijskoj kući, u predgrađu Minhena. Ipak nije se imao na šta
ţaliti. Neko vreme iza rešetaka, brzo oslobađanje zahvaljujući
čvrstom krugu prijatelja, obećano ponovno preuzimanje poslova.
Izuzev časopisa. Amerikanci ne bi tolerisali da se ponovo bavi
štampom. Ali zgrada i industrijski proizvodni pogoni bili su u stilu
koji se dopao Ludvigu Erhardu, velikom manitu ekonomske
rekonstrukcije. Pod vodstvom kancelara Adenauera, federalna
Nemačka bila je pozvana na potpuno učešće u svetskoj trgovini. Bila
je ona prava obećana zemlja za mudrog poslovnog čoveka.
Celokupna industrija bila se dobro izvukla iz rata. Bila je relativno
malo uništena i pokazala se modernom i efikasnom, uprko
onesposobljavanju i obnavljanju u sukobu s bivšim neprijateljima.
Ne, zaista nije imao na šta da se poţali. Usput, izgubio je samo svoju
ţenu i svog dvadesetogodišnjeg sina koji nije uspevao da sakrije
svoju srdţbu.
„Naši putevi su se razišli, ali to nije oduzelo ništa osećanjima koja
sam prema njoj gajio."
Aksel napravi ironičan izraz lica i poţele da odgovori nekom
dosetkom.
„Ćuti!" naredi Kurt, podigavši ruku. „Nemoj da pričaš o onome što
ne znaš. Ţelim ti da jednog dana voliš neku ţenu kao što sam ja voleo
tvoju majku."
Aksel ostade nepomičan. Bilo je to upravo ono čega se plašio, te
lakoće kojom ga je otac zbunjivao, ostavljao ga da nasluti emociju,
iako se bivši SS-ovac predstavljao kao hladni monstrum. Obuzet
ludom ţeljom da puši, on izvadi iz dţepa paklu cigareta.
„Dozvoljavaš?"
„Ako insistiraš."
Njegov otac otvori prozor. Na terasi, sveţ vazduh mirisao je na
mokru zemlju, smolu iz šume. Vetar je bio rasterao oblake i na
plavom nebu sijalo je sunce. Boje su bile ţive, skoro neprirodne. U
daljini, nazirale su se planine prekrivene prvim snegom.
„Šta radiš u Berlinu?"
„Studiram arhitekturu. Izgleda da sam dosta talentovan. Već radim
u jednom poznatom kabinetu."
„Mislio sam da si došao da traţiš pomoć od mene. Reklo bi se da se
dobro snalaziš. Ĉini mi se da bi trebalo da budem ponosan na tebe."
Aksel se gorko nasmeja.
 „Tome sam se nadao kada sam imao dvanaest godina. Sada više ne.
Više me ne zanima šta misliš o meni."
„Laţeš. Ne odvaja se lako od očevog mišljenja. Ja to dobro znam",
precizirao je Kurt Ajzenšaht gorkim glasom.
Aksel mu uputi ispitivački pogled. O svom dedi po ocu nije znao
ništa. On shvati da mu je izmaklo sve u vezi sa očevom prošlošću.
„Pretpostavljam da mi prebacuješ zbog mojih nekadašnjih političkih
stavova."
„Naravno. Ali ljudi tvoje generacije ne pričaju. Prošlost je postala
tabu. Kao da je sve to bio samo ruţan san. Oni hoće da zatvore oči i
nastave svoj put. Da izgrade novu Nemačku. Nemačku Adenauera i
Erharda. Sa odlučnim radnikom koji radi četrdeset osam sati ne-
deljno, s fiskalnim olakšicama za preduzeća, jednom potpuno
liberalnom ekonomijom...
„Nemoj mi reći da bi više voleo da si kod Sovjeta", naruga se Kurt.
„Maločas si spomenuo ponos. Više bih voleo da sam ponosan na
tebe. Da se obrađujem dolasku u ovu kuću, na ovo imanje, a da se ne
pitam kako si zaradio taj novac, odakle on potiče, kome je ukraden..."
Aksel se tresao. Kurt Ajzenšaht zavrte glavom.
„Da mi nisi sin i da sam deset godina mladi, razbio bih ti njušku."
,,A ja, misliš da ja ne ţelim da se pobijem?" zanese se Aksel. „Bio si
prijatelj s ratnim zločincima koji su obešeni u Nirnbergu. Primao si tu
odvratnu svitu u svoju kuću. Koliko puta sam te video u uniformi
SS? A bio sam ponosan na to. Da, priznajem! Tada sam ti se divio, jer
si me ubedivao u sve te gluposti, iako sam bio još derište."
On nadlanicom obrisa svoja usta.
„Šta si pomislio kada si video fotografije kampova? Kada si saznao
kako su se ponele trupe u Rusiji i Ukrajini? A oni milioni prognanih?
A moţda si ti za to znao još od početka? Da li si s gađenjem okrenuo
glavu? To je grozno, je li? Ali neophodno da bi se obrnuli poslovi i
napunile kase. Dakle, šta sada kaţeš na to, a? Kako opravdavaš te
svoje veze?" Vikao je. U dnu dvorišta, baštovani se okrenuše. „Smiri
se!" prosikta Kurt, stegnute vilice. „Neću dozvoliti da me vređaš pod
mojim krovom. Ako imaš šta da mi prigovoriš, budi toliko pristojan
pa kontroliši svoje nerve i ponašaj se kao pravi čovek."
 Ovo je uţas, pomisli Aksel. Šta je on očekivao? Miran razgovor?
Civilizovanu konverzaciju? Mučnina ga natera da se okrene da bi du-
boko udahnuo. Stegao je ogradu na terasi toliko da mu prsti
pobeleše. Retko se osećao tako poraţeno. Duboko se postidevši, on
shvati kako se potajno nadao da će Kurt Ajzenšaht pronaći reči da bi
izbrisao svoju uţasnu prošlost. Uprkos svojoj odvaţnosti, otac mu je
bio potreban, iako ga nije poštovao.
„Zašto, tata?" prošaputa on.
Njegov otac ostade tih. Aksel je iza svojih leđa osećao njegovo
intenzivno, neizbeţno prisustvo. Ĉuo je njegovo disanje. Disanje
astmatičara ili strastvenog pušača. U daljini, začu se motor
automobila. Baštovani su bili nastavili svoj posao kao da se ništa nije
dogodilo. I uvek ona tišina. Teška. To je zato što nema odgovora,
pomisli Aksel. Nikakav koji bi vredelo čuti.
„Zašto si došao, Aksele?"
„Nisi odgovorio na moje pitanje."
„Ne, na ovo."
„Zašto?"
,,Ja nisam čovek koji se pravda, a ti nisi spreman da čuješ ono što
bih ti rekao."
Aksel se okrenu da bi ga ponovo pogledao u oči. „Ti ne znaš ništa o
meni. Nije te bilo u najvaţnijim trenucima mog ţivota. Nikada nisi ni
pokušao da me razumeš. Ţeleo si da mi nametneš svoju viziju sveta,
ne zapitavši se da li je ona meni odgovarala. Mi smo dva stranca."
„Ne toliko koliko ti misliš, Aksele. Prepoznajem u tebi svoj snaţni
karakter i to mi prija."
Mladića obuze jeza. To je bilo ono čega se iznad svega plašio:
saučesništva rođenog nasleđem, protiv kojeg nije mogao ništa.
„Kada sam s drugovima branio Berlin, dešavalo mi se da te
proklinjem." Kurt ostade nepomičan. Jednom rukom, on zagladi
svoju kosu. Iza naočara, njegov bledi pogled ne ustuknu. I tada Aksel
shvati ponor koji će ga zauvek razdvajati od oca. Ĉoveka koji se nije
plašio prokletstva, čak ni onog koji mu je uputio rođeni sin. Ĉovek
koji je ostavljao da se naslute neke rane koje su bile u stvari samo
zamke. Razdor se dogodi tačno u tom trenutku. U srcu mladića nešto
se slomi. Slika ujaka Maksa ukaza mu se pred očima. Njegovo
mršavo telo, obrijana glava, bedna odeća koju mu je bio dao Crveni
krst kako ne bi morao da nosi dronjke zatvorenika iz Zaksenhauzena,
i njegove ruke koje su ga grlile dok je jecao od iscrpljenosti i straha.
Aksel Ajzenšaht nije verovao u boga, ali u tom trenutku, on oseti
milost. Ponekad nam je potrebno rame čoveka kao što je Maks fon
Pasau da se isplačemo a da ne potonemo. Aksel se ispravi. Njegov
bes bese malo splasnuo. „Došao sam da ti traţim da kuću 'Lindner'
vratiš Feliksu Seligsonu, nasledniku Sare Lindner."
Na Kurtovim usnama pojavi se usiljen smešak. Njegovo telo se
ukruti a neki neobičan treptaj pojavi mu se u očima. Aksel shvati da
je njegov otac navukao oklop poslovnog čoveka, onaj koji je
pokazivao pred svojim konkurentima ili tokom sastanaka
rukovodstva.

„Kakvo iznenađenje! Mora da si naišao na Maksa fon Pasaua. Kao

mladić, tvoj ujak je bio ludo zaljubljen u tu devojku. Ali kakav
neobičan zahtev", nastavi on, suţenih očiju. „Ne vidim kakve ti
koristi imaš od toga. Sve će to biti tvoje jednog dana. Poznaješ ga, tog
Feliksa Seligsona?"
„Da", potvrdi Aksel, zatim, nakon nekoliko trenutaka oklevanja,
dodade: „On mi je prijatelj."
„Prijatelj?"
Njegov otac je delovao kao da sumnja u to. Aksela to iznervira. Fe-
liks je mogao da bude ogorčen, ali on bi hiljadu puta više voleo da
sedi s njim u Berlinu i pije pivo, nego što se suočava sa svojim ocem,
na toj terasi, u Bavarskoj. Neverovatno koliko utisci mogu da sepromene u
nekoliko sekundi, pomisli on.
„Ne ţelim ništa od tebe. Baš ništa. Ne bih nikada mogao da
podnesem bilo kakvo nasledstvo od tebe", reče on, gledajući oko
sebe. Hoću da sagradim sopstveni ţivot bez ikakve obaveze prema
tebi. Samo ti traţim da odustaneš od suđenja sa Seligsonom. Hoću da
mu vratiš ono što mu zakonom pripada. Traţim ti to u ime svoje
majke. One za koju tvrdiš da si je toliko voleo", besno reče. „I ona je
nekada bila prijateljica Sare Lin-dner. Inače, da li znaš šta joj se
dogodilo?" izazivački reče. „Pretpostavljam da te baš briga, ali ipak
ću ti reći. Sara Lindner je umrla u Aušvicu. Ona, njen muţ i njihova
kćerkica..."
On ućuta, srce mu je jako lupalo, iščekivao je neku reakciju koja je
još mogla da ga spase, naslućivanje grize savesti, kajanja, ali njegov
otac nije reagovao. Nikakva emocija nije se očitavala na njegovom
licu. Što se tiče njih dvojice, dakle, sudbina je bila zapečaćena. Aksel
se izmače jedan korak. On primeti da nije bio čak ni skinuo svoj
kaput. A i zašto? Bio je samo sin u prolazu.
„To što ti danas odbijaš da razgovaraš i da mi daš objašnjenja to je
zato što ona ni ne postoje. Nikada ništa neće moći da izbriše prošlost.
Eto kakvo breme nam ostavljate u nasledstvo, ti i tvoja generacija.
Prokletstvo koje ćemo da nosimo. Mi i naši potomci, dok je sveta i
veka."
Obuzet ruţnim predosećajem, Aksel se okrenu, očekujući da će
ugledati nekoga ko ga vreba iz vrta, ali nije bilo nikoga. Ĉak su i ba-
štovani bili nestali.
„Nemamo više šta da kaţemo jedan drugome", dodade on. „Moram
da idem. Imam voz i nipošto ne bih ţeleo da ga propustim."
Svi snovi sveta
Ali Kurt nije nameravao da ga tek tako pusti da ode.
„Ne postaje se otac ako se ne boriš sa svojim slabostima. Ja nisam
otac kakvog si ţeleo da imaš, ali svakako sam otac. Da li si se ikada
zapitao zašto sam se poslednjih godina drţao dalje od tebe? Koliko
me je to koštalo? Misliš da je to zbog toga što me nije bilo briga za
tebe. Nikada se nisi zapitao da li je to bio moj način da te zaštitim.
Prokleo si me, je li? Ko ti kaţe da si ti jedini koji je to uradio?"
Aksel je ćutao. Njegov otac je bio pogrešio, a on nije znao da li će to
jednog dana moći da prihvati.
„Vidiš, to je ono u čemu nismo slični", konačno reče on, s tračkom
olakšanja. „Ti i oni tvoji, vi ste nam dali laţne bogove da slavimo,
prokleta nadanja, kobna ushićenja. Nekada si voleo da i ja budem
deo te slave, a u stvari, trebalo je upravo od nje da me sačuvaš. Bio si
zadovoljan, jer sam ti se divio. Sada, kada si ponosan na ono što si
obnovio, zadovoljan si što ti dolazim. Ali kada se sve srušilo, drţao si
se na distanci. Iz ponosa, zar ne? Šteta... Nisi shvatio da sam ja baš u
tom trenutku ţeleo da budem s tobom. U nedaćama. Ţeleo sam da
podelim s tobom tvoju tamnicu. Moţda je to bila i jedina prilika koju
smo imali da se zbliţimo."
Kurt Ajzenšaht je bio prebledeo. Aksel je bio povređen, ogoljen.
Osećaj mu je odnekud bio poznat, i on ga potraţi po svom sećanju.
Isto to osetio je jednom u internatu, kada je osvojio šampionat u
boksu. Njegov otac je prisustvovao borbi. Bio je čak i ustao da
aplaudira. Majka je bila odbila da prisustvuje, objasnivši da ne ţeli da
gleda svog sina kako se unakazuje. Nakon pobede, imao je pocepanu
usnu i pomodrelo oko usled jednog direkta svog protivnika. Drugovi
su ga bili podigli na svoja ramena a on je visoko podigao pesnice.
Pobeda je imala ukus znoja i krvi. Tog dana, prolio ju je dovoljno da
se to svidi gomili i njegovom ocu. Jungman, Aksel Ajzenšaht, pokazao
se dostojnim onoga što se od njega očekivalo, a onda kasnije, u
ruševinama Berlina, rizikovao je svoj ţivot za neki ideal koji nije ni
bio njegov.
Ne rekavši više ništa, on se okrenu i siđe stepenicama ka ulazu. Nije
znao da li će ikada ponovo videti svog oca. Sada više nije imao
vremena za gubljenje. Aksel je imao dvadeset godina i ţivot pred
sobom, ţivot koji je ţeleo po svojoj zamisli, koji će izgraditi sam,
svojim radom i karakterom. Potpuno odgovoran. Potpuno slobodan.
 Berlin jun, 1953.

B
ili su s psima i motkama ispred moje prodavnice. Bili su nam
dali sat vremena da se spakujemo. I traţili su mi ključeve...
Shvatate li, gospodine Seligsone? Traţili su mi moje
ključeve!" Ĉovek je imao zategnutu koţu na obrazima, pogled
izgubljen, kao daje ponovo video policajce ispred svoje radnje. Glas
mu se slomi.
,,A najgore je to što sam ja imao sreće pa me nisu odvukli u zatvor.
Poznajem male trgovce kao što sam ja koji su se našli iza rešetaka.
Bez razloga. Samo zato što se nisu svideli partiji. Ah, kako je lepa ona
klasna borba koju promoviše taj nitkov Ulbriht!"
Dve ruţne crvene fleke oslikaše mu se na jagodicama. Feliks ne
mogade da obuzda osećaj saţaljenja. Svojim sopstvenim rukama,
čovek je bio obnovio skromnu prodavnicu na Markgrafenštraseu i
nije traţio mnogo, samo da moţe mirno da radi, ali pripadao je onim
malim nezavisnim preduzetnicima, tvrdoglavim i upornim, s ličnim
idejama i ambicijama za svoju decu, koje su bljuvale Socijalistička
partija generala sekretara Valtera Ulbrihta i vlada Otoa Grotevola.
Izbeglice iz istočne zone nisu prestajale da pristiţu na zapad. Bio je to
pravi egzodus. Odliv. Beţali su od „uređenja pravog socijalizma",
loših ekonomskih uslova, kolektivizacije zemljišta koja je smanjivala
prinose, centralizacije, planiranja koje je privilegovalo tešku
industriju na štetu potrošnih dobara, desetoprocentnog povećanja
proizvodnih normi, represije političkih protivnika, intelektualaca,
sveštenika, vlasnika, trgovaca... Beţali su od terora Volkspolicaja,
narodne policije koja je svakodnevno jačala. Istočnonemačke vlasti
bile su zaključale granice s Bonskom republikom. Zahvaljujući svojoj
jedinstvenoj situaciji, jedino je Berlin još ostajao relativno lak prolaz.
„Potreban mi je posao, gospodine Seligsone. Zato sam i došao kod
vas. Ĉuo sam da zapošljavate na radovima oko rekonstrukcije kuće
'Lindner'. Spreman sam bilo šta da radim. Ne izgledam snaţno, ali na
daren sam za rad rukama."
Feliks se suzdrţa da ne okrene glavu. Molećiv pogled izazivao je u
njemu ruţan osećaj da je neki bogataš, dok je njegova situacija i dalje
bila jednako nestalna. Efekti blokade bili su razarajući za ekonomiju
istočnog Berlina. Jedva su počinjali da pomaljaju glavu iz vode. Taj
talas pridošlica nije olakšavao situaciju. Srećom, Saveznici su bili
odlučili da ih ne napuste. Većina tih Nemaca koji su pobegli od
komunističkog reţima, biće smešteni u lander, pokrajine u federalnoj
republici. Bili su pretvoreni u politički ulog. Ispravljenih leđa, ruku
mirno spuštenih na kolena, propali čovek naspram njega bio je još
uvek mlad, uprkos svojoj prerano osedeloj kosi. Feliks pomisli na
njegovu suprugu koja ga je sigurno čekala napolju grozničavo
čekajući odluku. Verovatno su imali jedno ili dvoje dece. Samo što
lična sudbina ovog malog trgovca nikoga nije zanimala. Uskoro će
biti pretvoren u statistiku, strpan s desetinama drugih porodica u
kolektivan smeštaj Nisen s talasastim limom i vonjom na znoj i vlagu.
Ali čovek se nije ţalio. On će se baciti na rad, neće brojati sate, njegov
novi vidik ograničen je na nadu da će dostići jedan od tih
materijalnih dobara koje su nudili na zapadu: tranzistor, televizor,
friţider. Odlučno će se useliti u jedan skroman stan i sanjaće o
sedmodnevnom letovanju u Italiji. Jednog dana, njegova deca će ga
optuţivati daje bio mali burţuj uskog duha, ali da li bismo zaista mo-
gli da mu zamerimo na tome? Te izbeglice bile su simbolični pioni na
šahovskoj tabli na kojoj su se suprotstavljala dva politička sistema
koja su međusobno podelila svet, i tog sunčanog jutra, iako se dva
Berlinca nisu poznavala, iako su dolazila iz različitih svetova, ni
jedan ni drugi nisu sumnjali u očiglednu superiornost jednog od ta
dva sistema.
„Pronaći ćemo vam mesto", reče Feliks, a olakšanje koje je osetio
njegov sagovornik očitavalo se na opuštanju njegovih ramena. „Plata
je slaba i moraćete da se snađete za smeštaj. Daću vam adrese organi-
zacija koje se staraju za to."
„To je početak, gospodine Seligsone. Ovo je više nego što sam se
mogao nadati. Zahvaljujem vam."
Feliks napisa jedno pismo poslovođi. Ponovo će se računovođa
ljutiti na njega. Još jedan radnik na gradilištu. Još jedna plata. Ali to
mnoštvo radne snage omogućiće kući 'Lindner' da nadoknadi svoje
kašnjenje. On isprati čoveka do vrata i steţe mu ruku.
Prethodne godine, uz veliku pompu proslavilo se otvaranje hotela
Kempinski, na Kurfurstendamu. Sada su Berlinci s nestrpljenjem
iščekivali i otvaranje jedne od njihovih omiljenih robnih kuća. Sa
svojim smislom za ironiju, nisu se libili peckavih komentara dok su
zagledali spoljni izgled kuće koja se ponovo uzdizala u centru grada,
a koja nije bila više ni sasvim ista, ali ni sasvim drugačija. Feliks nije
hteo da re-konstruiše sve kao nekada. Nije bio nostalgičan za
prošlošću. On je ţeleo budućnost, to je sve. Vrativši se u fotelju, on
baci pogled na planove koji su leţali najednom stolu. Na margini
crteţa, Feliks je nervoznom rukom napisao nekoliko beleški.
Nikada neće zaboraviti onaj telefonski poziv svog advokata, tri
godine ranije. Suđenje sa Kurtom Ajzenšahtom trebalo je da počne
sutradan ujutro. Feliks se bio pripremio na to da mu advokat Hofner
još jedanput iznese sve razloge zbog kojih su imali malo šansi da
pobede. Ajzenšahtova umešnost iz doba arijanizacije učinila je da je
svaka reč u ugovoru bila dobro odmerena. Bivši nacista mogao je da
odugovlači proces godinama. Iako se Feliks brinuo za troškove koje
će spor izazvati, imao je nameru da istraje. I dok se spremao da
ohrabri Hofnera kako bi dao sve od sebe, advokat je uzviknuo: „Vaš
suparnik se povlači. Ovo još nisam video. Moj kolega je zaprepašćen,
jer mu je ovaj slučaj zlata vredan. Ali Ajzenšaht odustaje. Kuća je
vaša, gospodine Seligsone. Kuća 'Lindner' je vaša." Feliksu zazvoni u
ušima od ove neočekivane novosti. Šta lije moglo da uzdrma
Ajzenšahta? Da nije odjednom uvi-deo svoje greške? Bilo je to malo
verovatno. Osim ako nije bio isprovociran upornošću jednog mladog
kvrcjina? Nije on bio tip čoveka koji bi gubio svoje vreme i novac na
bilo šta nerazumno. Sa svoje strane, Feliks je zaključio da ništa ne
odoleva nepokolebljivoj volji i pravednoj borbi. Iste večeri, kada je
svoj uspeh slavio s Natašom, ona mu je rekla za Akselov postupak.
Bez imalo sumnje, Ajzenšaht je bio odustao od parnice jer je to njegov
sin traţio od njega. „Dakle, njegov sam duţnik", tada je prošaputao
Feliks, pomalo ljutit. Ne ţeleći da ikome išta duguje, više je ţeleo da
sud sam donese časnu odluku. Na neki način, izgledalo mu je da mu
je Aksel ukrao parče te njegove pobede, ali Feliks je znao za prećutnu
potrebu tog mladića da se suoči sa prošlošću i shvatao je veličinu tog
njegovog postupka. Svaki na svoj način, obojica su se pokazali
jednako svesnim. Budućnost koju su gradili bila je njihov jedini
razlog da ţive. Njihova jedina nada. Feliks nije bio ohol dečak.
Posedovao je i inteligenciju trenutka. Akselova podrška omogućila
mu je da stigne do svog cilja pre nego što se očekivalo, nije li to bilo
ono osnovno? Takođe, slutio je da je Aksel Ajzenšaht, samim tim što
se usudio da se suoči sa svojim ocem u ime porodice Lindner, postao
slobodan čovek, i nije mogao a da zbog toga ne oseti određeni ponos.
Nekoliko trenutaka kasnije, nakon što je ponovo seo u fotelju u
svojoj kancelariji, zazvoni telefon.
„Nikada nećeš pogoditi šta se događa!" uzviknu uzbuđeni glas.
„Ovo je prava ludnica!"
„Aksele?"
„Svi su izašli na ulice da demonstriraju. Masa ne prestaje da se uve-
ćava. Ovo je impresivno!"
Feliks odmače slušalicu od svog uveta. „Ne razumem o čemu
pričaš."
„Građevinski radnici koji rade u Staljinovoj ulici. Ĉlanak koji se
jutros pojavio u Tribjunu dolio je ulje na vatru. Ĉuješ li ih? Traţe uki-
danje novih normi rada, kao i generalni štrajk i slobodne izbore. Ono
što je počelo kao socijalna pobuna pretvara se u narodni ustanak.
Ovo je kraj vlade, kaţem ti."
Osećaj nevere i straha sledi Feliksa. Plašio se mase, posebno
nemačke mase. Tog mora lica. Monolitne mase tela. Uzbuđenih
pokliča vođa. Imao je loše uspomene. Akselova reakcija činila mu se
neumerenom, skoro neumesnom. Ĉuo je buku s druge strane ţice, ali
nije mogao da razazna reči. Uzburkanost u Istočnoj Nemačkoj nije
bila od juče. Dodatni rad nametnut radnicima od početka meseca
samo je podstakao na nezadovoljstvo. Kako je kvote bilo nemoguće
ispuniti, plate su se smanjivale. Narod je bio očajan. Bila je to još
jedna nepravda, čije su ţrtve bili, iako privilegovani, građevinski
radnici. Ali da već sada spominje pad komunističke vlade! Dobro mu
je bilo poznato Akselovo ushićenje.
„Dođi pa vidi ako mi ne veruješ!" reče mu mladić pre nego što je
snaţno zalupio slušalicu.
Feliks polako odloţi telefon. Zatim ustade, ode do radija i okrenu
dugme. Glas spikera ispuni prostoriju. Ĉovek je slabo kontrolisao
svoju emociju. Opisivao je okupljanje hiljada ljudi na
Lajpcigerštraseu koji su pozivali na ostavku Grotevola i Ulbrihta i na
slobodno glasanje s tajnim listićima. Bilo je to nezamislivo! Rusi nisu
mogli a da ne reaguju. Nikada neće tolerisati takvo suprotstavljanje.
Ipak, 5. marta, Staljinova smrt otvorila je Pandorinu kutiju. Borba za
vlast u Kremlju destabi-lizovala je koliko sovjetske vlasti toliko i
njihovog vazala Istočnu Ne-mačku. Na koga se sada osloniti? Koju
političku liniju slediti? Izazvana nefleksibilnošću Ulbrihta i
Grotevola, Moskva je zahtevala od njih da preinače svoje odluke i
proklamuju „novi put" za drţavu. Ali trebalo je da reforme sačekaju.
Je li moguće da je u tome leţala šansa koju je trebalo iskoristiti?
Otvorena vrata? Berlinci su bili izašli na ulice. Trebalo je biti lud,
nesvestan ili posedovati neku šlepu hrabrost pa nasr-nuti golim
rukama na surov sistem.
Feliks dohvati svoj šešir i poţuri ka vratima.

Klečeći ispod stola, Nataša je sakupljala opalo lišće koje je nalet

vetra bio uneo u sobu. Otpadak drveta zakači joj se za čarapu.
Pokušavajući da je ne pocepa, ona udari glavom o sto. „Sranje!"
opsova ona, izluđena.
Ĉim se ispravila, začu povike koji su dopirali sa ulice. Na trenutak,
zapita se da joj ne zuji u ušima. Ali ne, buka se pojačavala.
Radoznala, ona otvori prozor. Demonstranti su koračali sredinom
ulice. Prolaznici su zastajali da bi ih posmatrali. Spontano, mladi su
silazili sa svojih bicikala i pridruţivali im se. Začuše se aplauzi,
povici uhrabrenja. Glasovi su bili snaţni, odlučni, poletni.
„Berlinac neće da bude rob!"
„Dole Ulbriht!"
„Jedinstvo i sloboda za nemački narod!"
Zapanjena, Nataša stavi ruku preko usta. Shvatala je da su ljudi
koju su predvodili demonstrante dolazili iz sovjetskog sektora i da su
samo prelazili preko francuske zone.
,,Oh, Gospode..." promrmlja ona, dok joj je srce snaţno lupalo.
Ne čekajući više, ona stavi notes i olovku u svoju tašnu, zakači je
preko ramena, uze fotoaparat i izlete iz sobe. Vetar ponese papire sa
člankom koji je upravo bila zabeleţila, a koji već sledeće sekunde
vide nije bio aktuelan.
 Napolju, demonstranti su brzo koračali, nošeni istom voljom koja se
očitavala u njihovim uţarenim pogledima i jedinstvu tela zbijenih
jedna uz druga. Bilo je nečeg neodoljivog u njihovom pomicanju
napred. Razdvajali bi se da obiđu neki stub, klupu, pano, zatim bi
ponovo formirali kolonu. Pridruţivao im se sve veći broj ljudi, kao
privučeni nekom magnetnom silom. Ĉim bi zastala da napravi neku
fotografiju, Nataša bi morala da potrči kako se ne bi udaljila. Ona
uhvati za nadlakticu jednog od prolaznika.
„Šta se događa?"
„Ovo je poziv na generalni štrajk", reče on, zadihan. „Dosta je više. I
mi hoćemo slobodu. Na to imamo pravo koliko i ostali."
„Dole Rusi!" uzviknu onaj do njega. „Pridruţite nam se! Traţićemo
ostavku vlade..."
Nataša ih pusti da odmaknu. Ona pođe za jednom devojkom koja
joj se nasmeja. Pored nje, jedan mladić nosio je preko ramena deo
jednog od panoa koji su sluţili za razdvajanje sektora u gradu.
„Počupali su panoe i spalili kioske u kojima se prodaju one odrpane
komunističke novine", ponosno joj objasni ţena, s maramom
vezanom preko glave. „Hoće da nas teraju da radimo gore nego
prinudni radnici, a ne daju nimalo hrane za našu decu."
„Ali policija ne reaguje?" iznenadi se Nataša, pošavši za njom. „Ne.
Eno, pogledajte ih! Ne usuđuju se da mrdnu. Narod, to smo mi, zar
ne? Prekopala sam ruine ovoga grada sopstvenim rukama. Doći će
vreme kada ćemo se i mi čuti."
Nataša primeti da su bili ušli u ruski sektor. Nedaleko od jedne
stra-ţarske kućice, pripadnici Volkspolicaja stajali su, zapravo,
povučeni. Nije razaznavala izraze njihovih lica ispod ravnih kačketa.
Demonstranti su im prilazili kako bi ih podstakli na to da im se
pridruţe, međutim, niko od policajaca nije reagovao. Stajali su kao
ukopani.
Nekoliko ulica dalje, ona se pope na haubu nekog automobila
pokušavajući da proceni broj demonstranata, ali bezuspešno, jer su se
slivali iz svih pravaca. Da li ih je bilo na stotine, hiljade? Devojka još
nikada nije bila osetila takvo ushićenje. Ĉulo se odjekivanje refrena
starih revolucionarnih pesama. Ţestina je bila valjano čedo. Okrugla i
slatka kao letnja voćka. Nataša je imala utisak da se rastopila u tom
osećanju. Radovala se zbog tih muškaraca i ţena, tih mladića u
mantilima i kačketima, tih zidara i stolara koji su koračali ruku pod
ruku. Bilo je nečeg oštrog u njihovom entuzijazmu. Ništa nije bilo
organizovano, niti planirano. Ruke počeše da joj drhte dok je
pokušavala da manipuliše objektivom. Bila je novinar pisane štampe,
ne fotoreporter. Njena jača strana bila je da neki događaj predstavi
recima, ne fotografijom. „Ma pusti", progunda ona, skočivši sa svoje
izvidnice. Ona vrati aparat u tašnu. Ponovo je zapljusnu vesela oluja,
ali uskoro se pred njima ukaza impozantna zgrada nekadašnjeg
ministarstva 'Luf-tvafe', kritične tačke odakle je vlada kontrolisala
čitavu Istočnu Nemačku. Talas se razbi o zidove građevine, strogog
utvrđenja od sivog kamena koje je preţivelo saveznička
bombardovanja. Ostavština Hermana Geringa.
Masa poče da poziva Valtera Ulbrihta i Otoa Grotevola.
„Nikad se neće pojaviti, ti nemaju muda. Sigurno su precrkli od
straha pri pomisli na linč."
Ĉovek koji je stajao pored nje imao je koščato lice, tanke usne. S
rukama u dţepovima svog mantila, otkopčane kragne, mladić je ţva-
kao čačkalicu.
,,A vi?" upita Nataša. „Je li vas strah od odmazde? Policija moţe da
zapuca. A Rusi, jeste li mislili o njima? Oni se nikada neće povući!
Zar ne bi bilo pametnije da se vratite kućama?"
On je pogleda, namršten.
„Jeste li vi to na strani Ivana?"
„Nikako", usprotivi se ona. „Ja sam francuski novinar."
„Dakle, moţete da kaţete Francuskoj da je pokret krenuo. Sada
idemo do kraja. I recite im da smo mi, Berlinci, ti koji su imali
hrabrosti da se prvi pobune."

Nekima je prolećna noć pala suviše rano. Oni su ţeleli da se to neo-

čekivano slavlje još dugo nastavi. Male grupe radnika nastavljale su
da napreduju popločanom ulicom, pozivajući preko megafona na ge-
neralni štrajk. U prepunim kafeima, govornici su ţestili mušterije. U
kvartovima Fridrihšajn i Treptov bili su pocepani natpisi sa
zapovedima Partije. Komunističke novine punile su kanalizacione
odvode. Zahvaljujući reportaţama koje je neprekidno emitovala
RIAS, koju je krišom slušao i veći deo Nemaca u Istočnoj Nemačkoj,
entuzijazam se sirio velikom brzinom. Lajpcig, Drezden, Magdeburg,
Hale: revolt se uve čavao. Sada je svako s nestrpljenjem iščekivao
sutrašnji dan, 17. jun. Trebalo je da se Berlinci, muškarci i ţene dobre
volje, sastanu u sedam sati na trgu Strausberger: oni su pozivali na
ujedinjenje svoje drţave, na svrgnuće komunističkog reţima, na
slobodu za sve.
Noć je već bila odmakla, ali u sedištu sovjetskog vojnog
zapovedništva u Karlhorstu, kroz sve prozore videla su se upaljena
svetla. Krčali su telefaksi, telefoni su zvonili u jednakim intervalima.
U hodnicima, sekretari su ţurili, noseći dosijee svojih misija. Negde
sa strane, Dmitrij Kunjin pušio je svoju cigaretu. Imao je onaj svoj
ravnodušan izraz lica koji se ispoljavao kad mu je loš dan.
U jednoj od prostorija, visoki komesar SSSR-a, Vladimir Semjonov i
maršal Grečko, komandant jedinica Crvene armije stacionirane u
zemlji, dugo su razgovarali sa Ulbrihtom i Grotevolom. Tu dvojicu
Nemaca, Dmitrij je spazio čim su stigli, nestalan Ulbrihtov pogled iza
naočara i Grotevolova povijena ramena. Tokom popodneva, ni jedan
ni drugi nisu se bili usudili da izađu pred masu. Bili su poslali nekog
jadnog ministra da pretrpi uvrede i pljuvanja. Ĉovek se ubrzo
povukao. „Fašistički provokatori iz zapadnog Berlina jesu ti koji su
pokrenuli pobunu!" neprestano je ponavljao Ulbriht, gladeći
nervoznom rukom svoju malu, špicastu bradu, koja je bila tema
podsmeha demonstranata. „Ali sve će se to smiriti, naravno. Ukinuli
smo nove radne norme". „Voleo bih da u to budem jednako siguran
kao što ste vi", suvo odgovori Grečko, čije su trupe već danima
izvodile veţbe. Ruska i nemačka vlada bile su zatečene, preplavljene
radnicima i seljacima koji su se već pripremali za defilovanje po
malim gradovima provincije. Ne priznajući to sebi, trudili su se da
izgledaju poput jadnih amatera.
Dmitrij zadrţa kolut dima u svojim plućima. Napolju, vetar je terao
pocepane oblake na olujnom nebu i kovitlao prolećno lišće. Bilo je
četiri sata ujutru. Zapovest je bila izdata 12. sovjetskoj diviziji, kao i 1.
i 14. ' koje su bile opremljene da se odmah upute ka prestonici: šest
stotina oklopnih kola kretalo se ka Berlinu. Ĉinilo mu se da je već čuo
puckanje gusenica na kaldrmi. Slike se iznenada pojaviše pred
njegovim očima.
Svetlost baklji. Mirisi paljevine. Paljba kaćuša. Stare boli probudiše
se u njegovom telu. On shvati da mu je puls poludeo i nazva sebe
budalom. Ipak, ovo nije rat! Ne moţe se porediti. Radilo se o
savladavanju jedne pobune, ne o istrebljenju zakletog neprijatelja. Pa
ipak? Biće sigurno manje mrtvih, ali ipak će ih biti. Pobunjenici neće
imati prava ni na kakvu milost. On pokuša da zamisli njihove umove
u tom trenutku. Da li su spavali kako bi povratili snagu, ili su ostajali
budni, opijeni iluzijom da će sopstvene sudbine uzeti u svoje ruke?
Bilo im je ostalo još tako malo odmora, najviše nekoliko sati.
Ali oficir Dmitrij Kunjin imao je jednu mnogo vaţniju brigu.
Zanimljivo, ono što bi obično uznemirilo njega je činilo opreznijim.
Ĉinilo mu se da su mu čula naoštrena, da je razmišljao unapred. Ĉim
je shvatio da će okršaj biti brutalan, pomislio je da treba da upozori
devojku koju voli, kako bi ona ostala na sigurnom, što nije bilo ni u
njegovom temperamentu ni u duhu njegove profesije. Njegov
postupak mogao se porediti s krivičnim delom izdaje, ali Dmitrija je
proganjalo ljubljeno Natašino lice. Kako i posumnjati u to da će ona
sutradan biti u prvim redovima? Bila je izabrala da svedoči, da
zahteva istinu. To je bila njena potraga. Njena ţeđ za apsolutnim. To
je bila jedna od njenih vrlina kojima se divio, ali koja ju mogla izloţiti
opasnosti. Bila je još suviše mlada i naivna da bi pomislila da se smrt
moţe interesovati za nju. Jedan ludi pokret. Nevešto postavljen tenk.
Zalutali metak. Trebalo je tako malo. U tom času, usled jučerašnjeg
neobičnog toka, mislila je da je stvar moţda već završena. On je znao
da to nije ništa. Do tada, fatalistički je prihvatao prepreke koje su se
isprečavale njihovoj ljubavi, ali sada, kada joj je pretila prava
opasnost, situacija mu je bila nepodnošljiva.
Prozori se zatresoše. Ako se paţljivo osluškivalo, moglo se pomisliti
na grmljavinu nadolazeće oluje, ali nebo je i dalje bilo mračno, bez
munja i gromova. Dmitrij baci opušak kroz prozor, zatim zakopča
svoj sako. Bilo je vreme. Prvi tenkovi već su bili stigli do predgrađa
Karlhorsta.
Aksel cele noći nije bio ni oka sklopio, nazdravljao je budućnosti s
nekolicinom svojih kolega studenata. Prethodnog dana, sprijateljili su
se s dvojicom mladih zidara koji su radili na Bloku 40 u Staljinovoj
ulici, istim onima koji su sve i započeli. Bili su se slučajno sreli
početkom večeri, ispred zgrade radija, gde su se radnici bili okupili
da bi novinarima predstavili svoje zahteve. Mladići su ih bili pozvali
na piće i više se nisu razdvojili.
Zora je bila mrzovoljna. Jaka kiša dobovala je po pločnicima.
Razbarušene kose i teških kapaka, Aksel je sipao crnu kafu u
rasparene šoljice. Svetlost sijalica prelamala je lica, neobrijane obraze,
i isticala podočnjake. Bilo ih je desetina, natrpanih u stanu u kojem je
lebdeo smolast miris duvana i jeftinog alkohola, miris nakon slavlja i
mamurluka. Već neko vreme nije bilo razgovora. Neki su bili zaspali,
s glavom na rukama. Jedan od zidara se proteţe, zatim se umornom
rukom protrlja po potiljku. Kada Aksel spusti šoljicu pred njega, on
mu zahvali pokretom glave. Primakavši šoljicu usnama, on ošuri
jezik i namršti se. Zvao se Fric Kiršner i imao je dvadeset godina.
Glupavo su gledali jedni u druge, s tegom na ramenima i kleštima na
slepoočnicama.
„Biće lepo danas" ironično reče Aksel, dubokim glasom.
„Biće ţestoko, to je sigurno", ispravi ga Fric.
„Moţda se neće ništa desiti", dobaci njegov drug. „Moţda su momci
noćas razmislili i odlučili da se vrate na posao. Bolje da pođemo, zar
ne? Moţemo da zakasnimo."
„Prestravljen si, Vernere?" naruga se Feliks.
„Ne. Briga me."
Po njegovom uspaničenom izgledu videlo se da se pretvarao.
,,U svakom slučaju, nećemo vas pustiti da se sami vraćate", reče
Aksel. „Treba otići i videti šta se događa, a, prijatelji?" Mladići
klimnuše glavama.
„Daj nam još barem četvrt sata", preklinjao je jedan od njih. „Smuči
mi se već i od same pomisli da ustanem da pišam."
Napolju, mutna svetlost isticala je tamne fasade i ogledala se u ba-
rama. Prošavši unutrašnjim dvorištem, Aksel huknu u svoje dlanove.
Bilo je hladno i vlaţno za jedan junski dan. Podignutih okovratnika
na svojim mantilima, kapa navučenih do očiju, grupica se uputi ka
metrou. Ali čim kročiše u susednu aveniju, oni primetiše da niko nije
nameravao da se vrati na posao. Berlinci su zaista bili izašli na ulice
na poziv radnika. Na hiljade njih. Desetine hiljada. Rekoše im da je
isto i u ostalim gradovima u zemlji. Istog časa, kao čarolijom, njihov
umor izblede. Sa istini osećajem ushićenja kao i prethodnog dana, oni
se pridruţiše demonstrantima koji su išli ka Branderburškoj kapiji.
Feliks je stajao ispred kuće 'Lindner', s rukom na svom kačketu.
Uprkos kiši, nadgledao je radnike koji su upravo završavali
postavljanje znaka ove kuće. Falilo je još samo jedno slovo koje se
klatilo na dizalici, prepušteno udarima vetra. Ljudi su psovali loše
vreme. Prekidali su i ponovo započinjali već dva puta. Konačno,
uspeše da uhvate postolje slova i da ga postave na mesto koje mu je
bilo namenjeno. Dvadeset minuta kasnije, bilo je gotovo. Neki odoše
u unutrašnjost zgrade, dok su se drugi vesto spuštali niz skele. Ţurilo
im se. Kada su Feliksu zatraţili dozvolu da se pridruţe
demonstrantima, on nije imao srca da ih u tome spreči.
Dugo ostade zagledan u znak. Borio se da spozna ovaj trenutak, a
najjača borba bila je sa samim sobom, kako bi nadvladao svoje
sumnje i svoju agoniju. Ime kuće 'Lindner' ponovo je pronašlo svoje
zakonito mesto, ono koje nikada nije trebalo ni da napušta, na čelu
zgrade njegovih predaka. Za nekoliko dana, prodavnica će otvoriti
svoja vrata. Prve zalihe robe već su bile sloţene u skladištu,
kartonske kutije samo su čekale da budu otvorene. Samo je falilo da
se urade neke završnice, da se okreče pojedine sale, da se postavi
kuhinja restorana na petom spratu. Novinari su redovno dolazili da
ga intervjuišu u vezi s njegovim projektima. Dopadala im se ta priča
koja je posedovala sve elemente odlučnosti i nadanja da bi se svidela
njihovim čitaocima. Slušajući ih, Feliks je ipakosećao određenu
kivnost, jer ponovno rađanje kuće 'Lindner' njima je naročito pruţala
mirnu savest. Znao je da će biti klijenata, iskreno srećnih, i onih
znatiţeljnih, moţda čak i ironičnih. Zavidnih takođe, kao i onih koji
su ţalili za natpisom Das Haus am Spree. Potom, jednog dana,
posetioci se više neće ni interesovati za tragičnu priču te kuće.
Dolaziće iz celoga sveta, jer će ime Lindner biti jednako poznato kao i
ono Mejsiz iz Njujorka, ili Herods iz Londona. Sada mu je preostajalo
da savlada još jedan izazov: uspeh.
Prethodnog dana, Feliks je lično uručio svakoj od šefica po jedan
stakleni broš u obliku boţura, simbolični znak kuće, kopiju onog
dragog kamena kojeg je njegova majka nosila na fotografiji, koju je
pre rata napravio Maks fon Pasau. Porodična slika bila je izlomljena,
ispre-secana ogrebotinama usled dugogodišnjeg nošenja u
novčaniku, ali
sada je stajala uramljena na njegovom novom radnom stolu, a tako
je i trebalo da bude.
Ali začudo, na pragu svog uspeha, mladi preduzetnik Feliks
Seligson nije osećao nimalo ponosa ni zadovoljstva. Stajao je tu,
praznih ruku, kao preţiveli svedok prošlosti, oprezni straţar pod
kišom koja mu je padala na lice, naočare i slivala se pod kragnu
njegovog sakoa. Mislio je na svoju majku. Ĉuo je njen glas, ponovo je
video njeno lice, njen osmeh, eleganciju njenih pokreta, ali njen miris
i dalje mu je izmicao, miris njenog tela, njene kose, onaj miris koji je
bio samo njen, i u tom trenutku svog ţivota, on se oseti potpuno
usamljeno, oseti se očajno, poput izgubljenog deteta.
Strujne ţice na linijama metroa bile su presečene kako bi ljudi bili
sprečeni da stignu do centra grada. Ali Berlinci su pešačili. To ih nije
plašilo. Bili su se navikli na to. Kao i prethodnog dana, demonstranti
su kidali panoe koji su označavali razgraničenja sektora u gradu.
Svaki komadić bio je pobedonosno podizan. Bili su upali u zatvore i
oslobađali zatvorenike. Nisu oklevali da napadaju policijske stanice.
Na Potsdamer placu, radnici su rasterali straţare ispred zgrade
Kolum-bushausa, ali energija mase više nije bila ista. Kako su
prolazili sati, Nataša je primećivala da se lica smrkavaju, pokreti
mase rasipaju, da ljudi koračaju napred, zatim usporavaju. Povorka
se širila istočnim delovima grada. Demonstranti su znali šta hoće, ali
ne i kako da to dobiju. Nedostajao im je vođa, efikasne reči naredbe,
direktive. Prethodne večeri, Nataša se nije bila vratila svojoj kući,
odlučivši da provede noć u kancelariji i napiše svoj članak koji će
odmah poslati redakciji. Ĉim je svanulo, ponovo je poţurila na ulicu
kako bi osetila puls revolta. Počinjala je da se oseća umorno. Bolele su
je noge i hramala je zbog bolnog ţulja na peti.
Stigavši na Lajpcigerštrase, ona primeti pripadnike Volkspolicaja u
svojim dugim tamnozelenim mantilima, sa oruţjem u rukama, kako
se zbijaju po aveniji. Iza njih, masivne siluete sovjetskih tenkova, s
topovima uprtim ka njoj. Ruina jednog spaljenog kioska pušila se u
vlaţnom jutru. Dok joj je srce snaţno tuklo, devojka je ostala
skamenjena.
,,Banditi! Zlotvori!" urlala je gomila, psujući te koliko zastrašujuće
toliko i omraţene ljude.
„Ne pucajte na proletere!"
Ogorčeni mladi ljudi počeše da sakupljaju kamenje i bacaju ga na
tenkove. Kada policija zapuca u vazduh, bes gomile se raspali.
Nataša se trčeći udalji. Grlo joj je bilo suvo, brujalo joj je u
slepoočnicama.
Najpre nije poverovala svojim očima. Dva mladića pocepaše crvenu
sovjetsku zastavu koja se vijorila na Branderburškoj kapiji. Drhtavom
rukom, ona izvadi fotoaparat iz tašne. Iako nije bila jednako
talentovana kao njen otac, bilo je scena koje jedan novinar nije smeo
da propusti. Razdraţena gomila podizala se oko nje. Udarac nečijeg
lakta o njenu slabinu preseče joj dah. Ona se presavi. Kad se ispravi,
ugleda demonstrante kako grabe zastavu i cepaju je u komadiće.
Primakla je aparat i fotografisala scenu. Neko izvadi upaljač.
Odrpana zastava se zapali. Opori dim je steţe za grlo. Tornjići
tenkova pojaviše se iznad glava demonstranata.
„Dolaze!" vikali su.
Odjeknuše pucnji. Istog časa, masa obuzeta panikom ras.u se na sve
strane. Hiljade demonstranata se guralo, gazilo, padalo. Kao neki
ogroman talas, sličan onome koji se pojavljuje iz dubine mora,
pokriva vas i sprečava vas da dišete. Prestravljena, Nataša poče da
trči, ali bila je izgubila osećaj za orijentaciju. Ne primetivši, ulazila je
u sovjetski sektor.

Aksel i Fric bili su medu onima koji su, drhteći od uzbuđenja i

uţasa, zapalili sovjetsku zastavu. Videvši pokrete tenkova, pobegli
su kao i ostali, trkom silazeći niz aveniju Unter deri Linden. Ali obruč
se stezao. Tenkovi su ih opkoljavali, dolazeći iz svih pravaca. Fric
podiţe parče tkanine i zamaha njime iznad svoje glave.
„Prestani! Jesi li poludeo?" povika Aksel videvši da se mladić
uputio ka jednom T-34.
„Treba da odu!" odgovori Fric, unezveren, iskolačenih očiju. „Treba
da nas ostave na miru!"
 Na trenutak, Aksel oseti vrtoglavicu. Ĉinilo mu se da se vratio u
prošlost. Scena je bila manje apokaliptićna nego pre osam godina, ali
topovi su bili isti, protivnik i dalje sovjetski neprijatelj. Osetio je onaj
isti ukus prašine i pepela. On ponovo ugleda izrešetana tela svojih
prijatelja.
„Frice, ne!" zaurla on, pokušavajući da ga uhvati za ruku, ali mladi
zidar se otrgnu.

Okruţen demonstrantima, tenk se okrenu oko sebe. Fric izgubi

ravnoteţu i podlete pod gusenicu. Skamenjen, Aksel ostade
nepomičan Oslepljen suzama i besom, više ništa nije ni video ni čuo.
Dmitrij Kunjin nije bio uspeo da dođe do Nataše, i briga mu je ledila
krv. Najpre joj je telefonirao, ubeđen da će je probuditi oko četiri sata
i trideset minuta ujutru, ali zvonjava telefona odjekivala je uprazno.
Tada je napravio jedan nepromišljen postupak. Obučen u civilno
odelo, otišao je njoj, znajući samo adresu stana gde je stanovala, u
francuskom sektoru, iskoristivši u zoru kolonu demonstranata koji su
prolazili francuskom zonom. Bio je čudan osećaj čuti aplaudiranje
mase, primiti bukete cveća i čokolade koje su građani zapadnog
Berlina nudili svojim zemljacima iz sovjetskog sektora. Stigavši
nedaleko od njene zgrade, on se odvojio od demonstranata i popeo se
stepenicama do njenih vrata. Njeni inicijali stajali su iznad zvona.
„Nije se vratila noćas", sumnjičavo mu reče jedna komšinica, čuvši ga
da kuca. On je ispisao poruku i provukao je ispod vrata, a zatim je,
poput lopova, otišao stegnutog srca. Povratak nazad bio je jednako
neverovatan. Straţarske kućice bile su napuštene. Govorilo se da su
neki policajci iz istočnog dela bili dezertirali. Sada, ponovo obučen u
svoju uniformu, morao se suočiti sa onim čega se najviše bojao:
pomišlju da se Nataša nalazi negde u toj pobuni koja je izgledala kao
građanski rat.
U Karlhorstu, bilo je primljeno pet od pet naredbi iz Moskve.
Procenjivalo se da je bilo više od milion Nemaca iz istočnog dela koji
su učestvovali u pobuni. Kako je komunistička vlada bila izgubila
kontrolu nad situacijom a ulica je uzdrmavala moć, sovjetska
komanda presto-nice proglasila je vanredno stanje.
 Dmitrij se nalazio u jednom od kamiona s megafonima koji su po-
zivali stanovništvo da se smiri i zabranjivali, već od tog časa, svako
okupljanje sa više od tri osobe na javnom mestu. Policijski čas biće
uveden nakon devet sati uveče. Svaki prestupnik bio je izloţen
ratnom zakonu. Oklopna kola imala su naređenja da rasteraju
demonstrante s velikih trgova i širokih avenija. Ruska pešadija i
pripadnici Volkspolicaja hvatali su ih po sporednim ulicama. Više
neće oklevati da pucaju. 'Ogromni ob&k crnog dima podizao se
iznad krovova. Na Postdamer placu, Kolombushaus je goreo.
Dmitrij je bio slomljen. Oko njega, ţene, mladi, uspaničeni
muškarci, nedaleko odatle leţalo je nekoliko leševa. Na svoje veliko
iznenađenje, video je ruske vojnike koji su odbijali da pucaju na
gomilu. Nije ni sumnjao u to da će biti pogubljeni. Ali ono što ga je
najviše zateklo bila je brutalnost nemačkih policajaca kojom su tukli
demonstrante kojih bi se dočepali. Bez imalo duše. Predaja smrti.
Ţrtvovanje.
Jedan mladić stajao je skamenjen usred gomile. Pocepane bele
košulje, bledog lica, nepomično je gledao u tenk koji je manevrisao.
Dmitrij spazi jedno unakaţeno biće. Poznavao je onu paralizu koja
neočekivano hvata i oduzima svaku mogućnost reagovanja. Desetine
policajaca hrlilo je ka neznancu, s gvozdenim šipkama u rukama. On
se neće pomeriti, dokrajčite ga, pomisli Dmitrij. A ako ga i ne pretuku na
smrt, baciće ga u zatvor, i bog zna kada će odatle izaći. Ne
razmišljajući, on iskoči iz kamiona i potrča, očiju uprtih u mladića.
Panika je bila tolika da on uspe da prokrči sebi put a da pobunjenici i
ne primete da je nosio uniformu. On svom snagom udari u jednog
demonstranta i obojica se nađoše na zemlji. Kada se podigao, bio je
izgubio svoju kapu. Mladić i dalje nije mrdao. I dok su policajci bili
na samo dva koraka od njega, on ga zgrabi za ruku.
„On je sa mnom!" zaurla on i grubo ga odvuče ka jednom ulazu.
Više puta, mladić posrnu i umalo što ne pade. Bio je kao mrtvo telo.
Glave uvučene u ramena, Dmitrij je očekivao da će pasti, ali on uspe
da stigne do trema, gde se mladić stropošta u zaklon.
„Moraš da odeš odavde!" zapovedi on, drmusajući ga.
„Izmasakriraće te."
 Mračne oči su ga gledale, ali nisu ga videle. Zubi su mu cvokotali.
Stanje šoka, pomisli Dmitrij, zatim mu opali dva šamara. „Ĉuješ li me
sada? Moraš da se vratiš kući."
Aksel se uhvati za svoj obraz koji je goreo. Jedan plavi muškarac bio
je nadnesen nad njega. Fiksirao ga je snaţnim pogledom. On klimnu
glavom, nesposoban da izusti reč. Je li on to sanjao, ili je ovaj čovek
zaista bio u sovjetskoj uniformi?
„Znaš li gde stanuješ? Kako se zoveš?"
„Da..." prošaputa Aksel slabim glasom. „Ali moj drug, video sam
ga..."
Dmitrij stisnu zube. Bio je izgubio svoju legendarnu kontrolu nad
samim sobom. Nikada, čak ni u najteţim trenucima rata, nije bio
osetio tako jaku potrebu da zaštiti nekog od tih ljudi. Tog mladića
nije poznavao, neće ga više nikada videti, ali morao je da ga zbrine
ţivog i zdravog.
„Znam. Ali ti ne smeš da ostaneš ovde. Previše je opasno,
razumeš?''
Kako on nije reagovao, Dmitrij ga ponovo prodrma.
„Ne smeš da se vučeš ovuda. Vrati se kući. Odmah! To je naređenje,
jasno?" izjavi on hladnim tonom, uhvativši ga za kragnu kako bi ga
naterao da ustane. „Spreman si? Onda, idi!"
Ponovo se nađoše napolju, u meteţu. Aksel krenu pored zgrade.
Dmitrij se uveri u to da su se policajci udaljili na drugi kraj avenije,
ali i kamion sovjetske armije bio je nestao. Bio je sam usred gomile.
Strah mu zaledi kičmu.
„Dmitrij!" viknu odjednom neki ţenski glas. Aksel se okrenu.
Njegova rođaka stajala je s fotoaparatom oko vrata, oguljenih kolena,
razbarušene kose. Gledala je u čoveka koji ga je spasao kao da je
videla fantoma. I on je bio zastao da je pogleda. Ništa nisu govorili.
Gutali su se očima. Moj boţe, pa to je on, pomisli Aksel. To je čovek
koga ona voli. Niko od njih dvoje nije obraćao paţnju na pucnje. U
nečemu još jačem od oluje, moguće je da postoje trenuci spokojstva u
kojima se sve nalazi u jednom pogledu, jednoj boli, jednom osećanju.
To traje samo delić sekunde. Skoro nimalo. Ali tačno u tom trenutku
jednog postojanja, više nego u bilo kojem drugom, biće je autentično.
 Dmitrijevo telo protresoše meci iz mitraljeza. On napravi polukrug
oko sebe, a zatim se sruši. Pored njega, još jedan demonstrant
stropošta se na zemlju, i on smrtno ranjen.
Uţasnutog zbog Nataše, Aksela ispuni talas adrenalina. On skoči ka
svojoj rođaci. Nataša uzaludno pokuša da se odupre, ali oh joj čvrsto
steţe ruku koju ne bi pustio ni za šta na svetu, i dok ju je trčeći vukao
ka Branderburškoj kapiji koja se uzdizala ispred njih, lišena kvadrige
i crvene zastave skoro spaljene, Aksel primeti da je ispuštao dugačak
krik besa koji se gubio u beskrajnoj guţvi. Vrištao je zbog Frica,
smrvljenog ispod sovjetskog tenka, zbog Nataše, kojoj je upravo pred
očima stradao voljeni čovek, vrištao je zbog Berlinaca čija je nada za
slobodu ugušena u uţasu i krvi, zbog svih ţrtava nekih budućih
odmazdi, vrištao je zato što su bili mladi, zato što neće odustati i zato
što nikada, šta god da se desi, neće priznati poraz.
Minhen, januar 1955.

L
ili Seligson je čekala. Njoj nije bilo potrebno ništa da ubije
vreme, čak ni knjiga ili časopis. Mogla je tako da ostane
satima, prekrštenih ruku, izgubljenog pogleda. Sedela je za
stolom jedne pekare u Minhenu, pored prozora koji je gledao na
trotoar krcat ljudima i na jednu novu zgradu s druge strane ulice. S
vremena na vreme, pogledala bi na red prozora na prvom spratu. U
kancelarijama, unutrašnje roletne bile su spuštene: zimsko sunce
moţe da ošteti oči. Osim ako ti ljudi tamo ne ţele da se zaklone od
indiskretnih pogleda. Paţljivo je pogledom pratila one koji su dolazili
i one koji su odlazili. Ulazna vrata bila su često pridrţavana. Za
Kurta Ajzenšahta, promotera i poslovnog čoveka, posao je išao
dobro.
Ona pozva konobaricu i poruči još jednu kafu sa šlagom. Nije bila
ni blizu onoj koju je probala u Linču. Ono u čemu su Austrijanci bili
bez premca bio je krem šantiji. Dešavalo joj se da se ljuti na sebe zbog
te čudne sklonosti ka poslasticama. Kada mu je poverila tu tajnu,
osećajući malu nelagodu, ali i poverenjc pod njegovim
blagonaklonim pogledom, Simon Vizental poprimi vragolasl izgled
njegovi tanki brkovi naglasiše mu osmeh: „To je ukus tvog detinjstva.
Imaš pravo na to, malena. Ne dopusti nikome da te ubedl U
suprotno." Dovoljno joj je bilo da pomisli na njegovu odlučnost i
snagu njegove volje da bi se razvedrila.
Godinu dana ranije, pročitala je jedan članak o njemu u nekim
američkim novinama. Bilo je to otkrovenje za mladu pravnicu koja je
uspešno završavala fakultet. On je opisivao centar jevrejske istorijske
dokumentacije koji je sam osnovao. Vizental je bio izgubio osamdeset
sedam članova svoje familije u koncentracionim logorima. I on sam
bio je zatvorenik tokom više godina. Nakon svog oslobađanja iz
Mauthau-zena, saznao je da su Amerikanci otvorili jedan biro
specijalizovan za ratne zločine, koji je tragao za nacističkim
zločincima kako bi ih izveo pred sud. Ne oklevajući, Vizental je
ponudio svoje usluge. Imao je odlično pamćenje i odlučnost bez
premca. S beskrajnim strpljenjem, Obi lazio je kampove raseljenih
lica, ispitivao preţivele, beleţio mesta, dela, imena, lica. Bivši
arhitekta imao je razuman stav prema svojoj misiji. Nije ostavljao
mesta sentimentalnosti. Trebalo je dokazivati. I ponovo dokazivati.
Zanimala su ga svedočenja, ne govorkanja. Ljudi su mu se javljali.
Ţrtve naravno, ali i neki od krivaca koji su dolazili da odaju druge
krivce. Posmatrajući pse kako se kolju među sobom, u njemu se
javljao trag zadovoljstva. Hladnog pogleda, ironičnog glasa, zvao ih
je „herojima" pre nego što su bivali izvedeni pred sud. „Ja sam glas
svih onih koji nisu preţiveli", rekao je, a teţina njegove misije
povijala je njegovu mršavu figuru. Lili mu je pričala o svojim
roditeljima, mlađoj sestri, kako bi čuo istinu. U tom čoveku, koji je
bio odlučio da svoj ţivot posveti hajci na ubice, traţeći pravdu za
svaku od šest miliona ţrtava, devojka je bila pronašla podršku.
Razumevanje. Još više, razlog da ţivi.
Feliks joj je u jednom od svojih pisama rekao da je Kurt Ajzenšaht
taj koji je 1938. otkupio kuću 'Lindner'. Ime joj je bilo polazna tačka.
Jedina tačka. Nije traţila više od svog brata. Tu potragu morala je
sama da sprovede. Zahvaljujući izvoru informacija Simona Vizentala,
Lili je uspela da ude u trag kretanja svojih roditeljima sve do dana
kada je uhvaćen prevoznik koji je trebalo da ih odvede u Švajcarsku.
Ona je pronašla i porodicu tog čoveka, kog je Gestapo ubio. Njegova
supruga ispričala joj je kako je jedan od njihovih prijatelja bio
popustio pod torturama. Dakle, tako, pomislila je Lili. Obična nesreća
među tolikim ostalim, splet okolnosti, mreţa raspletena onog dana
kada su njeni roditelji planirali da pređu granicu. Osećala je
utučenost, kao da se bila nadala nečemu dramatičnijem. Optuţbi.
Krivcu kome bi se mogla osvetiti. Ĉoveku poput Ajzenšahta.
Vizental se raspitao. Ajzenšaht je bio kriv, nesumnjivo, kriv što je
finansijski profitirao od sistema i što je zatvorio oči pred zločinima za
koje je morao da zna, ali bio je dovoljno spretan da ruke ne umrlja
krvlju. Znao je dp ostane na odstojanju od tog paklenog kruga.
„Nacistička partija imala je deset i po miliona članova", objasnio je
Lili. „Jedan i po procenat njih učestvovao je u zločinima, i to na koji
način. Ostali..." Nije to bilo ni izvinjenje ni pravdanje, već gorka
konstatacija. Ĉovek je već mnogo učinio jureći za zločincima, uprkos
pretnjama smrću koje su mu stizale. Lili nije bila budala. Pravila je
razliku između onih koji su bili mučitelji u bukvalnom smislu te reči,
birokrata koji su nevine slali u smrt, i pasivnih svedoka, te tihe
većine, amorfne, nehumane, skamenjene od zavisti, pohlepe i
gorčine.
Uspravljena na svojoj stolici, leđima okrenuta ka zidu, devojka je
bila sleđena. Bila je svesna znatiţeljnih pogleda klijenata, starica koje
su dolazile na kolač i kafu. Kaffe und Kuchen... Bilo je to tako tradici-
onalno, tako germanski. Kada je kročila na nemačko tle, Lili je osetila
snaţnu potresenost. Otrčala je u toalet na aerodromu kako bi
nakvasila lice hladnom vodom. U početku, bilo joj je naporno da
priča svojim maternjim jezikom. Zamuckivala je, traţeći reči, grešeći
u sklapanju rečenica. Nemački je za nju bio poput stranog jezika koji
je trebalo da nauči. Sada je zamerala sebi što je bila toliko napeta. Već
jednom, kameleon je uspeo da skrene paţnju na sebe. Moţda je ulog
bio taj koji ju je činio toliko nervoznom. Ubuduće, moraće da nauči
da vlada sobom. Obaveštajci volonteri Simona Vizentala koji su
progonili naciste i do druge strane planete - otkrivali njihove nove
identitete po elegantnim ulicama Buenos Ajresa ili Sao Paula,
ţestokog kvarta u Kvinsu, Nju-jorku, ili još jednostavnije, po mirnim
kućama provincijskih gradova federalne republike - morali su da
budu nevidljivi. Bio je to jedan od ključeva njihovog uspeha.
Kurt Ajzenšaht bio je osuđen za svoja dela. Odleţao je zatvorsku
kaznu koja je bila samo farsa, presuda koja nije ni sprovedena do
kraja. Lili je htela da ga pogleda u lice i suoči se sa svojom morom, jer
je ta mora bila od krvi i mesa, a ostali, svi ostali, bili su jednako
nestali koliko i neumoljivi.
Bilo je već kasno po podne. Ĉovek je nosio zelenu jaknu i tirolski
lovački šešir. On izađe iz zgrade, zastade na trenutak i pogleda u
nebo. U to doba godine, veče je padalo rano. Kada on krenu ka svom
automobilu, Lili ustade. Bila je već spremila sitan novac. Brzim
pokretom, navuče svoj dubretarac i vunenu kapu. Već je bila kod
svog iznajmljenog auta kada je Kurt Ajzenšaht upalio.

Ona prva stiţe na mesto. Nije joj bilo strano. Već nekoliko dana
posmatrala je okolinu. U tom bogatom kvartu velikih, osamljenih
vila, kuća se skrivala iza kapije. Nazirala se staza od kamenčića,
stepenice, potkresano ţbunje koje je uokvirivalo ulazna vrata. Da bi
saznala više, trebalo je da priđe do same ivice šume, vodeći računa o
tome da se ne oklizne po smrznutoj zemlji. Vrt se blagim nagibom
spuštao do malog jezera. Otvorena staklena vrata vodila su na terasu.
Svake večeri, pola sata pre gazdinog povratka kući, jedna kućna
pomoćnica palila je lampe u salonu i biblioteci, kao i vatru u kaminu.
Flaša šampanjca uvek je bila spremljena u kofi s ledom, ali najčešće je
tu i ostajala netaknuta. Očigledno je gospodin Ajzenšaht radije birao
jači alkohol, ali voleo je da ima izbora. Takođe je voleo i da bude u
društvu. Gosti su često dolazili na večeru. Ţene su nosile večernje
satenske haljine s dubokim dekolteima, s malim ţaketima preko. One
smelije bile su golih ruku i njihova bela koţa svetlucala je u trpezariji
osvetljenoj svećnja-cima. Kurt Ajzenšaht sedeo je na čelu trpeze.
Večeri su bile zanimljive, vesele, ali rano su se završavale. Muškarci
su odlazili u kancelarije još pre nego što je izlazilo sunce.
Januar mesec bio je hladan u Bavarskoj, vetar oštar, ali Lili to nije
smetalo iako je obično bila zimogroţljiva. Bila se opremila u jednoj od
najboljih prodavnica u Minhenu. Postavljene čizme, skijaška jakna i
pantalone. Ona nije zaboravljala da su u Aušvicu zime bile
nemilosrdne.
Kurt Ajzenšaht bi se iznenadio i pobesneo kada bi znao da je i
najmanji njegov gest bio zabeleţen u jednom malom crnom notesu.
Tajno uhoditi nekoga, beleţiti njegove postupke i kretanja, njegovu
satnicu, navike, bio je način da se taj neko ogoli, da se otkriju njegove
male pasije, njegove ludosti. Način da se njime dominira, da se od
njega napravi „stvar". Ali Lili više nije zabavljala njena igračka.
Trebalo je da se pređe na dela.
Bila se zaustavila nedaleko od kuće. Ona proveri vreme na svom
satu. Ajzenšaht je i dalje bio veoma precizan. Bilo joj je ostalo da
sačeka još samo nekoliko minuta. Sedeći za volanom, u pustoj ulici,
dok su se senke nadnosile nad šumu a oštra svetlost reflektovala na
snegu, njen puls je bio usporen. Nikada se nije osetila tako duboko
svesno. Niko nije znao gde se ona sada nalazila. Ni njena porodica ni
bliske osobe. Kroz glavu joj prolete pomisao na brata. Osećaj
Feliksove ruke koja je stezala njenu. Njegova mala šaka istovremeno
vlaţna i jaka. Priče koje je smišljao da je zabavi. Potom, kasnije, ona
dobrota u njegovom pogledu nasleđena od majke, dobroćudnost koja
je umela i da je iritira i da je dirne. Mutna sećanja na jedno detinjstvo
od kojeg se nikada neće oporaviti.
Bilo je vreme. Ona se smesti ispred kapije. Ugasi motor, ali ostavi
upaljene farove. Pulsiralo joj je u slepoočnicama. Nekoliko trenutaka
kasnije, začu se Ajzenšahtov moćni automobil.
Kada Kurt primeti da je jedan auto zakrčio prilaz kući, on najpre
pomisli da se radi o nekoj isporuci, ali pribliţivši se, shvatio je da se
nije radilo o kamionetu. Neko je sigurno pogrešio. Malo iziritiran, on
pritisnu na sirenu. Ali niko se ne pojavi.
„Do đavola, šta se dešava?" viknu on, izlazeći iz automobila.
Farovi ga zaslepeše toliko da on zatvori oči. Ţena, naravno, pomisli
on, primetivši njenu dugu tamnu kosu Ispod crvene vunene kape.
On se saţe i zalupa na prozor.
„Šta je s vama, gospođice? Ne moţete ostati ovde. Ovo je privatan
posed!"
Sa obe ruke na volanu, gledala je pravo pred sobom.
„Morate da odete, čujete li me? Hoću da uđem u svoju kuću."
On pokuša da otvori vrata, ali ona su bila zaključana. Ponovo
zalupa na prozor.
„Gospođice? Ĉujete li me?"
Ona se polako okrenu ka njemu. Imala je uzano lice, tanke usne,
blede obraze. Izgled devojčice. Da li je uopšte imala vozačku
dozvolu? Njen pogled bio je uprt. Dugačke trepavice stapale su se sa
crnim ze-nicama. On oseti slabost.
„Da li je sve u redu? Da vam nije loše?" upita on, ponovo pokušavši
da otvori vrata. „Slušajte, ovo je smešno ako ne odete, moraću da
pozovem policiju."
Ona se odluči da otvori prozor. a hladan osmeh ukaza joj se na
usnama.
„Uzalud je da zovete policiju, gospodine Ajzenšaht. Blokiram vaš
ulaz, ali nalazim se na javnom putu. Ovaj prostor ne pripada vama."
Dok je izlazila iz automobila, obuze ga strah. U gustoj magli, farovi
automobila opisivali su krugove oko njih. Put je bio pust, okolne vile
ušuškane iza svojih ţivih ograda. Da li je ova devojka sama? Da ne
iskoči neki čovek i napadne ga? Ona se obazrivo odmače korak
unazad. Obučena u dugi tamni kaput, bila je mršava, vitka, a njeno
drţanje zahtevalo je poštovanje.
„Otkud znate ko sam ja? Ko ste vi?"
„Zovem se Lili Seligson. Ja sam kćerka Sare Lindner i Viktora
Seligsona. Sestra male Dalije Seligson. Ja sam svedok vaših zlodela.''
Zatečen, on se seti onog dana u Berlinu, pre rata, kada je Sara
Lindner bila došla da potpiše akt o prodaji svoje robne kuće. Nije bio
ni obratio paţnju na nju. Jedino što ga je zanimalo bila je perspektiva
koju je planirao za svoje preduzeće. Nekoliko godina kasnije, Aksel je
smatrao pitanjem časti da ga obavesti o njenoj sudbini. Da ga njime
ošamari. Kao što ga je i ova devojka optuţivala da je zločinac. On
sam, Kurt, izbegavao je da misli o tim stvarima. Probijao ga je njen
inteligentni pogled. Ĉudno, on bi više voleo da je ona imala izgled
fanatika. Luđaci su opasni, ali njihovo stanje bezumlja oduzima im
svaku sposobnost za delovanje. Ova odlučna mlada ţena nije bila ni
pribliţno slična ludači, što je njene optuţbe činilo još teţim. Pade mu
na pamet čudna pomisao: šta ako je naoruţana? Hladan znoj zablista
mu na čelu. „Šta hoćete? Nemam ja šta da vam kaţem."
„Ali nisam ja došla da bih vas slušala, gospodine Seligsone",
ironično reče ona.
„Obustavio sam proces na zahtev svog sina iako sam mogao da
pobedim. Vaš brat je dobio nazad radnju. Trebalo bi da ste
zadovoljni. To ste i hteli, zar ne?"
„Feliks ne zna ništa o mom prisustvu ovde. On i ja nemamo iste
ciljeve u ţivotu. Nemamo istu viziju stvari."
Osmeh je lebdeo na njenim bledim usnama. Jednu ruku, i dalje je
drţala u dţepu svog kaputa. Videvši njegov uporan pogled, ona je
polako izvuče. Kurtovo srce lupalo je tako jako da mu se učini da ga
hvata vrtoglavica.
„Evo, samo ključevi. Zašto izgledate tako uplašeni, her Ajzenšahte?
Da vam moţda nije nemirna savest?"
On se naljuti što se bio toliko uplašio. Bilo je apsurdno plašiti se te
devojke koja je stajala pred njim, odlučne i gorde, ali bio je
uznemiren, jer nije mogao da dokuči šta je ona, u stvari, bila naumila.
„Šta vi uopšte hoćete?" planu on.
 „Samo da vas vidim. Da gledam vaše lice, vašu kuću, vaš način ţi-
vota, jer nas dvoje smo ţivi. Ĉudno, zar ne? Trebalo je da budem mr-
tva, kao i moja porodica. Ali evo me ovde. To mora da vam izgleda
uţasno, je l' da?"
„Pričate koješta! Nemam ja ništa sa onim što se dogodilo vašim
roditeljima."
„I mojoj sestri, gospodine Ajzenšahte. Ne treba nju zaboraviti! Bila
je dete. Zvala se Dalija. Podsećam vas."
U tom trenutku, otvorila se kapija i otkrila siluetu ţene ogrnute
kaputom.
„Gospodine, da li je sve u redu?" zabrinu se guvernanta kuće.
„Kakva šteta, ohladiće vam se večera", naruga se Lili, zatim se njeno
lice uozbilji. „Ali ja sam takođe došla i da vam prenesem jednu
poruku, gospodine Seligsone. Ja nisam sama. Imam prijatelje koji su
kao ja i koji su spremni da reaguju. Hoću da znate, vi i vaši bedni
drugari, da smo mi ovde. U vašoj senci. Svakog trenutka. Vidite da je
sve moguće. Danas ću se zadovoljiti time da vas sprečim da uđete u
kuću. Ometam vaš mali mirni ţivot. Ali to je samo jedna prolazna
neprijatnost. Ako to budem htela, mogu da napravim mnogo više.
Neki od vaših nekadašnjih prijatelja doţiveli su isto, zar ne? Zbog
nas, nikada nećete spoznati mir, ni jedni ni drugi."
Kurt je zapravo znao da su bivši SS-ovci bili proganjani, da su
menjali identitet i kontinente. Mreţa zaštite bila je uglavnom
efikasna, ali mnogi su strahovali od toga da će, pre ili kasnije, biti
otkriveni. Pretnja se morala ozbiljno shvatiti. Pričali su mu o
egzekucijama u snu. Da je to htela, ova devojka je mogla da ga ubije
ispred njegove kuće. On ostade ćuteći, fasciniran čudnim smeškom
koji je blistao u njenim očima.
„Recite vi njima da ćemo moji prijatelji i ja zauvekbiti vaša najgora
mora", zaključi ona.
Zatim ude u svoj automohil i okrenu ključ. U retrovizoru, Lili po-
slednji put pogleda Kurta Ajzenšahta, samog na trotoaru
prekrivenom snegom. Telo joj je obuzimala drhtavica, ali bila je
zadovoljna. Bila je uspela da ga uzdrma, moţda čak i da ga prestraši,
ali nije to bilo ono najvaţnije. U njegovom pogledu, pročitala je ono
zbog čega je bila i došla. Dovoljno je bilo da izgovori ime svoje majke
da bi je oţivela, u svoj njenoj lepoti, eleganciji, njenom talentu. To je
bila njena pobeda.
Jedina za kojom je ţudela: da obnovi uspomenu na Saru Lindner.
Da vrati imena onima koji nisu imali sahranu. Da smrt izvuče iz
ništavila.
Zato što nije trebalo zaboraviti. Ni ţrtve ni ubice. Nikada.
 Njujork, januar 1955

T
o je trebalo da bude trenutak sreće. Potvrda. Njegovo učešće
u jednoj od najvećih izloţbi fotografija svih vremena, koju je
osmislio i postavio Edvard Stajhen, onaj koji mu je trideset
godina ranije bio učitelj i koji je realizovao jedan scenografski
projekat bez presedana, nazvan „Porodica čoveka": pet stotina i tri
slike da bi se predstavilo čovečanstvo, njegov večiti ciklus od rođenja
do smrti, od sreće do samoće, od potresa do izbavljenja. Ambiciozni
opis koji je zahtevao tri godine rada, rigoroznu selekciju medu dva
miliona fotografija profesionalaca i amatera iz šezdeset osam zemalja.
Jedna fantastična ambicija, neizmerna, namenjena slavljenju
univerzalnosti ljudske emocije. Na Menhetnu, masa kao u
najslavnijim danima, ţurila je na otvaranje ispred ulaza Muzeja
moderne umetnosti. Bila je noć, bilo je hladno. A on, Maks fon Pasau,
oklevao je.
On podiţe pogled. Soliteri su toliko obasjavali svetlošću da se čak
nisu mogle videti ni zvezde. Iz automobila koji su usporavali ispred
vrata muzeja izlazile su ličnosti u večernjim odelima. Uprkos ledenoj
magli, ušuškana gomila je čekala, znatiţeljna da ugleda neko slavno
lice. Prvi pokazatelji najavljivali su ogroman uspeh. Potiljak mu je
trnuo od treme. Suviše sveta, suviše strasti. Neprestana čestitanja.
Njujorški adrenalin ponekad ga je ostavljao bez daha. Nečija ruka
spusti se na njegovo rame.
„Nešto nije u redu, Makse?"
Glas joj je bio blag i briţan. Kad se on okrenu ka njoj, zaboravi na
grozničavost prolaznika, guţvu novinara fotografa, gradsku vrevu.
Kse-nija ga je gledala, paţljiva, njen sivi pogled bio je uprt u njegove
oči. Nije morao da joj objašnjava. Znala je. Otkad su se bili ponovo
sastali, uspeli su da jedno drugo slušaju i razumeju. Ona je bila
ponosna što je Stajhen zadrţao više njegovih dela. Ponosna zbog
njega, zbog sebe, ali naročito zbog Nataše i Nikole. Dečak je
navaljivao da ga povedu, ali njegov otac bio je odlučan: dovešće ga
sutradan, čim se bude probudio. Ispod bunde od vizona, Ksenija je
nosila haljinu od ruţičaste taft svile i duge satenske rukavice krem
boje. Uprkos zimi od koje se ledio kamen, ona nije drhtala. Ĉekala je.
Od spokojstva jednog, sada je zavisila sreća onog drugog. Tu
harmoniju osvojili su teškom borbom i ona nije prestajala da ih
iznenađuje.
„Teško je, je li?" upita ona, zabrinuta.
Maks se naljuti na samog sebe. Ti oblaci zebnje progoniće ga do
kraja ţivota. Ako je i bio naučio da ih nadvlada, ipak su ga hvatali
nespremnog. „Znam i za gore", reče on, narugavši se samom sebi.
„Ĉini se da je izloţba neobična i da nikoga neće ostaviti
ravnodušnim. Ĉekaju nas, ali ako bi ti više voleo, moţemo i da se
vratimo kući..."
„Ne, naravno da ne..." protestovao je, uhvativši je za ruku. „Ti bi
mogla i da mi oprostiš ako bih poslušao svoju stidljivost, ali Nataša
nikada!"
Ksenija se nasmeši. Njen suprug sada je odisao jednostavnošću. Za
pet godina, postao je jedan od najslavnijih fotografa na svetu. Ona je
bila zaduţena za organizaciju njegovog vremena i izloţbe, i putovala
je s njim. Koliko god to neverovatno zvučalo, ni korak se nisu
razdvajali jedno od drugog. Dok bi ga čekala u nekom restoranu ili
na nekoj stanici, pa ga odjednom ugledala kako se pojavljuje,
probijajući se kroz guţvu kako bi došao do nje, uvek bi osetila onaj
isti drhtaj, tu duboku sreću, strast prvih dana. Svaki put, bilo je to
ponovno rađanje.
U holu, Feliks i Aksel stajali su s Natašom. Dva mladića zajedno su
doputovala iz Berlina. Feliks je bio odlučio da svoj predstojeći dug
boravak u Njujorku iskoristi za uspostavljanje novih poslovnih
kontakata. Aksel je provodio sate posmatrajući solitere i praveći
nacrte. Arhitektura Menhetna prevazilazila je njegova očekivanja.
Utegnuti u svoja odela, sjajnih očiju, izgledali su srećno. Ni za šta na
svetu ne bi propustili ovo slavlje koje je bilo posvećeno talentu
jednog čoveka kojeg su toliko voleli.
„Vidiš li ih?" upita Aksel, nestrpljiv.
„Sigurno neće kasniti", reče Nataša nameštajući leptir-mašnu svom
rođaku. „Koliko ja poznajem svog oca, morao je sebe da prisili da
večeras dođe ovde. On ne voli da se ističe."
 „Ujak Maks je suviše diskretan. Na njegovom mestu, bio bih veoma
polaskan."
„To ti verujem", našali se Nataša. „Uopšte ne sumnjam u to da ćemo
jednog dana slaviti i tvoj uspeh."
Aksel se namršti, ali videlo se da mu se svidela ta ideja.
„Nešto si tih", reče on, obraćajući se Feliksu, koji je očigledno traţio
nekoga medu gomilom.
„Ĉeka svoju lepoticu", reče Nataša zadirkujući ga. „Ne brini, izloţba
je suviše vaţna da bi je iko propustio. Pojaviće se pre ili kasnije."
Feliks pocrvene. Najednom koktelu, nekoliko dana ranije, upoznao
je kćerku vlasnika lanca luksuznih prodavnica, a usput se nadao da
će s njim i sarađivati. Odmah ga je šarmirala. Nataši nije promaklo da
primeti kako je njen prijatelj iz detinjstva, inače veoma ozbiljan, više
razgovarao s kćerkom nego sa ocem. „Bilo je vreme", rekla mu je.
„Počela sam da brinem gledajući te tako usamljenog."
„Vidite ko dolazi!" uzviknu Feliks, zadovoljan što moţe da promeni
temu.
U istom trenutku, Kiril Osolin primeti i njih i podiţe ruku da ih
pozdravi. Nadvisivao je gomilu. Kao i svaki put kada bi ugledala
svog ujaka, Nataša se pitala odakle ta jedinstvena blistavost ovom
čoveku. Iz njegove visoke figure, elegancije? To je verovatno zato što je
sretan, pomisli Nataša, videvši Kirila kako prilazi zajedno sa svojom
suprugom kojoj je zaštitnički grlio ramena. Klarisa je blistala.
Prethodne večeri, kada su svi bili na okupu kod Ksenije i Maksa na
večeri, objavila im je da čeka treće dete. I dalje je imala svoju vitku
figuru, delovala pomalo krhko, ali njeno lice odavalo je mir.
„Koliko sveta!" uzviknu Kiril. „Trebalo nam je dosta da stignemo.
Kao da se sastao ceo Njujork."
„Ne samo Njujork, ujače Kirile", reče Nataša, pokazujući na jednog
Indijca s turbanom i njegovu ţenu obučenu u drečavi sari. „Ljudi su
došli sa svih strana. To je i bila Stajhenova namera. Da se pokaţe
solidarnost među ljudima."
„Zli jezici reći će da on ima jednu pojednostavljenu i sentimentalnu
viziju sveta, ali ja svakog dana radim u Ujedinjenim nacijama kako
bih promovisao ovo zajedništvo. To je naša jedina nada za
budućnost", dodade, gledajući u Aksela Ajzenšahta i Feliksa
Seligsona pored sebe.
„Lili nije s vama?"
,,Zauzeta je u Parizu", izvini se Feliks.
„Bar je to ono što je ona rekla" ispravi ga Nataša. „Sa Lili je uvek
misteriozno. Ona nikada nije tamo gde je očekuju. Ali napisala je
jedno veoma ljubazno pismo u kojem čestita Maksu."
Na ulazu, masa se uzburka.
„Ah, vidim svoju sestru i heroja dana", našali se Kiril. Jedan novinar
pruţao je mikrofon ka Maksu. Umetnik ljubazno odgovori na pitanja,
dok ga je supruga drţala pod ruku. Trebala mu je Ksenija
Fjodorovna, koliko i on njoj, i bili su dovoljno sigurni u svoju ljubav
da je ne bi sakrivali. Gledajući ih, Nataša oseti treptaj u svom srcu.
Izazivali su u njoj sreću i zadovoljstvo, ali i jedan neobičan ubod
nemira. Kao da je osetila njen pogled, Ksenija okrenu glavu. Njenim
pogledom prolete zrak zabrinutosti koji nije mogla da sakrije dok je
posmatrala svoju kćerku.
Nakon pada Berlina, Nataša se sklonila kod svojih roditelja u
Njujork. Slomljena tugom, traţila je utehu u svom ocu. Spomenula
mu je jednu nemoguću ljubav, ali nije otkrivala detalje. Nije umela
recima da iskaţe svoja osećanja. Po tome, ličila je na svoju majku. A
kako je Maks bio diskretan, Ksenija se osećala prinuđeno da poštuje
taj misteriozni tajni vrt, ali patila je osećajući da joj je kćerka nesrećna.
Upornost zabrinutog pogleda njene majke u devojci izazva osećaj
nelagode. Ona odluči da sama započne obilazak.
Ostali i ne primetiše da se udaljila. Ona se pridruţi reci posmatrača,
prođe ispod hodnika ukrašenog mnoštvom nepoznatih slika, koji je
predstavljao ulaz na izloţbu, i krenu od portreta mladog peruanskog
flautiste. I najmanji detalj imao je veliku vaţnost: progresija slika,
varijacija formata, raspored sekvenci. Ritam obilaska, kako ga je
zamislio Stajhen, istovremeno linearan i kruţan, nudio je posetiocu
jedinstveni doţivljaj. Vesele scene izazivale su osećaj radosti:
zaljubljeni par koji se ljubi na jednoj ljuljašci usred neba, afrička deca
koja se igraju gola među dinama, jedna Brazilka, oznojenog lica, koja
visoko podiţe ruke plešući u nekom prepunom baru. Trebalo je da
svako moţe da se prepozna. Besomučni krugovi bili su slični, bilo da
se radilo o mladima u nekoj ruskoj šumi, o nekom kineskom ili
italijanskom detetu. Utisak su ostavljala izraţajna lica, naborana ili
označena mladalačkom poţudom. S vremena na vreme, blesnula bi
neka očaravajuća fotografija: novorođenče mokre koţe još uvek
pupčanom vrpcom vezano za majku, ili neka izgladnela ţena koja
jede koru hleba, crnih noktiju, s bunilom u pogledu.
Natašino iznenađenje bi još jače, jer nije to očekivala. Uljuljkivala ju
je prećutna povezanost scena i smerna tišina ljudi oko nje koji su
samo šapatom komentarisali, i ona se tome prepuštala. Kao što je to
Stajhen i ţeleo, bila je izgubila osećaj za vreme i mesto. Srce joj
poskoči u grudima. Ko bi je mogao upozoriti? Niko od njenih bliţnjih
nije video selekciju pre otvaranja. Ĉak ni njen otac. Odlično se sećala
tog dana, ali bila je zaboravila da ih je slikala jedna američka
fotoreporterka; i evo ih, ovekovečeni, ruski oficir i mlada ţena u
crnom kostimu, lica podignutog ka njemu, na sovjetskom groblju u
Berlinu, s pogledima punim uzbuđenja, s neobjašnjivim i bezumnim
zanosom koji samo ljubav izaziva, dok oni još nisu bili svesni toga.
Dmitrij. Ĉuvala je sećanje na njega na svojoj koţi, na usnama,
nestalno ali precizno uzbuđenje onog daha čuvala je na svom licu;
pokret ramena, osećaj debelog štofa uniforme pod svojim prstima.
Jedan osmeh. Jedna noć. Bili su ljubavnici samo jednu noć,
zabranjenu, ukradenu, i od sada je morala da ţivi sa sigurnošću da će
ta noć ostati jedina. Nikada nisu pričali o budućnosti. Zbog stida. Da
bi prevarili sudbinu. Od njega joj je ostala poruka s nekoliko reči
ispisanih na ruskom, koju joj je proturio kroz vrata onog dana kada
su bile demonstracije: „Ne izlazi. Opasno je. Pazi na sebe! Volim te."
Uspeo je ono nezamislivo. Došao je da je upozori kako bi je zaštitio,
iako ga je sudbina već bila izabrala i imao je samo još nekoliko sati
ţivota. Drska i besramna reporterka umela je da uhvati srţ njihove
ljubavi u jednom od prvih pogleda, a ona tajna, intimna strast sada se
nudila pred celim svetom. Nataša oseti napad besa.
Bilo je to nepristojno, bolno. Dmitrij je pripadao njoj, ne ostalima. A
ipak, zahvaljujući tom ukradenom trenutku, ostaće zauvek
veličanstven i neobičan mladi čovek koga je ona imala sreću da
upozna. Obuze je jeza. Bila je to sama bit ekspozicije: deljenje
osećanja. Bilo je istovremeno i prijatno i okrutnog „Je li to on,
Natoška?"
Njen otac je ozbiljnog lica posmatrao fotografiju, s rukama na
leđima. Ona je oklevala. Mogla je da slaţe. Samo je Aksel video
Dmitrija. Samo je njen rođak znao celu istinu, a nevini mladić ne bi je
izdao. Ali ako ne prizna njihovu ljubav, zar ne bi tako izdala Dmitrij
a? Nataša neće napraviti istu grešku kao njena majka. Bilo je prošlo
vreme laţi i propusta.
„To je sin tvog prijatelja, Igora. Zvao se Dmitrij. On je prvi
muškarac koga sam volela. Bilo je to nemoguće i predivno. Neţno
ludilo. Toliko me je naučio o ţivotu iako smo se viđali tako malo...
Ubijen je pred mojim očima, 17. juna. Pre godinu i po. A ne prođe ni
dan da ne mislim na njega."
Maks nije mogao da odvoji oči od svoje kćerke. Stisnutih usana,
bledog lica, Nataša je gledala čoveka kog je volela. Pogođen, on je
uze za ruku i steţe je. Plašio se otrcanih reči. Hteo je samo da bude
tu, s njom, da korača pored nje zato što joj je bio potreban. Oboje su
dugo ćutali, zatim, jedan za drugim, njihovi najbliţi skupiše se oko
njih. I svako je prepoznao Natašu na fotografiji, svako je naslutio da
je postojala neka neopisiva drama. Kiril uhvati Klarisu oko struka.
Feliks ostade nepomičan, uznemiren. Shvatao je da ta mlada ţena,
koja je bila njegova prva ljubav, pati, i saosećao je s njenom tugom.
Ksenija bi jedina kojoj nije trebalo govoriti ime sovjetskog oficira.
Ličio je na svog oca u istim godinama. Isto dostojanstveno drţanje
imao je Igor Nikolajevič, istu muţevnost, isti inteligentni i
dobroćudni pogled. Ona priđe svojoj kćerki i pomilova joj obraz.
Devojka je drhtala. Iz očevog prisustva, Nataša je crpela snagu, ali
sada kada joj je majka bila tu, ona se odjednom oseti ranjivom. Tu je
onaj uţasan paradoks majki koje samo svojim prisustvom bude one
najskrivenije slabosti, kako bismo ih moţda bolje savladali.
„Mrtav je, mamoška", prošaputa ona, očajna. I Ksenija konačno
shvati stanje svoje kćerke u proteklih više od godinu dana. Njeno
smršalo telo, slomljeno tišinom. Samoću njenog ugašenog pogleda.
Njenu zaprcpašeujuću bol, povijenost nad samom sobom. I ona se
vrati u svoju mladost, u svoje boli, svoja lutanja, svoje egzile. Paţljivo
se zagleda u Dmitrijevu fotografiju. Ţelela je da pomogne svojoj
kćerki, da je ohrabri da krene napred, da ne ostane talac te snaţne
emocije koja ju je zarobljavala.
Kad je progovorila, glas joj je bio neţan, ali odlučan. „Šta god se
desilo između vas, Natoška, ako si umela da ga voliš i da mu to
kaţeš, sve je dobro... A sve što te u budućnosti očekuje biće samo
dopuna duši."
Nataša ne bi podnela uobičajeno tešenje, obećavanje novog
poznanstva, nove ljubavi. Njena majka bila je pronašla prave reči, a
njen otii gest koji joj je bio potreban. Devojka primeti zabrinuta lica
svojih bi i ţnjih. Lanci tuge malo popustiše i njoj se učini da ponovo
diše. Njena majka je bila u pravu. Volela je Dmitrija. Njihov susret
bio je neočekivani poklon. Sada će morati da iz te ljubavi crpi nuţnu
sigurnost kako bi nastavila svoj put.
Maks oseti da mu se kćerka smirila. Poseduje snagu svoje majke,
pomisli on. Ali Nataša je shvatila ono što njena majka nije uspevala u
istim godinama: da ničemu ne sluţi sakriti se u zaklon, i da je
uzaludno plašiti se, jer strah nije ništa drugo nego zatvor. Kada se
Nataša udalji prema susednoj sali, oni krenuše za njom, Kiril i
Klarisa, Aksel i Feliks, Ksenija. Sledili su je s jednakom paţnjom koju
su poklanjali i njenom radu. Otada, pisala je pod svojim pravim
imenom, Nataša fon Pasau, a oni najoprezniji tvrdili su da će ona
jednog dana osvojiti neku od najprestiţnijih nagrada u novinarstvu.
Treba se nadati i da će pronaći sreću, pomisli Maks, dok mu je Feliks
šaputao na uvo nešto što ga je nasmejalo.
Izdaleka, Maks primeti više svojih dela koja su visila s plafona.
Zahvaljujući sceni koju je Stajhen bio zamislio, posmatrači su
istovremeno gledali i dela i jedni druge. Maks, ganut, ostade bez
daha. Ono što mu je bilo vaţno nisu bili ni uspeh ni slava, već
Natašin osmeh, prizor njegovog dečaka koji spava u svojoj sobi,
osećaj da je okruţen svojim bliţnjima, familijom, porodicom, tim
talentovanim i strasnim mladim ljudima koji su u sebi nosili sve
snove sveta; bilo mu je vaţno da gleda Kseniju znajući da je ona
njegova supruga, da će se sutradan ujutru probuditi pored nje, kao i
svih budućih dana. Na njega su se spuštali pogledi divljenja, ali on je
traţio onaj svoje supruge i pronašao ga. Dakle, bilo je dovoljno samo
pogledati ga i potvrditi: Da, bez imalo sumnje, Maks fon Pasau bio je
srećan čovek.

kraj

By voki