Gabrielle Kimm

KURTIZANIN LJUBAVNIK

The Courtesan's Lover

by Gabrielle Kimm
 1
NAPULJ 1564.

Haljina koju ću obući za susret s mojim novim španskim pokroviteljem upravo mi je isporučena
- i bila je jednostavno prelepa.
Prislonila sam suknje na bedra i zagledala se u ogledalo. Bjanka je zaista nadmašila samu sebe.
Odabrala je brokat - grimizni i zlatni, pravo iz Venecije, rekla je, i skrojila je najdivniju tamnocrvenu
podsuknju. Najmanje devet metara tkanine u svakom komadu. Bila je debela, teška, glatka i
raskošna, i mirisala je na tople začine. Mislim da sam se radovala toj večeri.
Dok sam u kombinezonu prilazila vratima svoje odaje, pridržavajući suknje rukama, dozivala
sam slugu. „Modesto, možeš li da se popneš ovamo i pomogneš mi da se obučem? Kristo je rekao
da će doći pre nego što zazvoni na molitvu da me odvede do tog... kako se ono zvaše? Vaskeza.”
Odazvao mi se iz kuhinje. „Upravo vam pripremam limetu.”
Gotovo da sam zaboravila. „Hvala, caro. Sići ću da je uzmem”, doviknula sam. Pažljivo sam
raširila suknje preko kreveta.
Modesto je stajao za velikim kuhinjskim stolom, s nožem u jednoj ruci i limetom u drugoj.
Posmatrala sam kako zabada vrh noža ispod kore. Zasekao je voćku ukrug, presekao ostatak mesa i
razdvojio dva dela. Iscedio je u činiju skoro sav sok iz manje polovine i na kraju je vrhom noža
izbacio nekoliko preostalih koštica. „Izvolite, sinjora”, rekao je i predao mi zdelicu koju je napravio,
sisajući sok limete s prstiju. „Trebalo bi da bude dobro. Idite i stavite ovo.”
Otrčala sam nazad do spavaće sobe, zadigla kombinezon i s uvežbanom lakoćom zavukla
koricu limete u svoje telo. Modesto je, izgleda, umeo da je oblikuje na najpodesniji način - gotovo da
je nisam ni osećala.
Čula sam njegove korake na stepeništu, zatim je pokucao na vrata. „Jeste li gotovi, sinjora?”,
upitao je s druge strane.
„Jesam”, odvratila sam i pustila kombinezon da mi prekrije noge. „Možeš da uđeš. Završila
sam. Sve je na svom mestu. Neće biti neželjenih potomaka. Nadajmo se.” Osmehnula sam mu se.
„Hvala, caro.”
„Hajde onda da vas spremimo, sinjora. Prvo zadnjica”, rekao je dok je uzimao punjeni platneni
valjak u obliku srpa. Poslušno sam podigla ruke. Toliko mi se približio da sam osetila njegov dah na
obrazu. Obgrlio me je oko struka i postavio mi valjak na kukove, pomerajući ga sve dok ga nije
namestio tako da dobijem prikladno bujnu stražnjicu. Spreda mi je uredno vezao trake.
Zatim mi je preko glave prevukao podsuknju i prelepu brokatnu nadsuknju, koja se prekrasno
raširila oko nogu i po zemlji. Dohvatila sam steznik i pružila mu ga. „Možeš li da mi ga pritegneš?”
„Okrenite se onda, sinjora”, rekao je, „i ponovo podignite ruke.”
Steznik je već bio labavo vezan, a rukavi pričvršćeni. Modesto mi ga je prevukao preko ruku i
glave i povukao nadole. Promeškoljila sam se da ga bolje namestim i zakačila prste za gornji rub, da
grudima pronađem bolji položaj. Želela sam da ih podignem što više mogu za ovu haljinu - i za ovu
priliku. Modesto je čvrsto povukao trake i zategao ih u sigurnu mašnu. Košulja mi se zgužvala
ispod korseta - platno je bilo tako tanko, pa nije ni čudo - i nabori su mi smetali. „Možeš li mi povući
suknju nadole, caro?”, pitala sam ga. „Sva se zgužvala.” Poslušao je i čučnuo ispred mene. Podigao
je porub i zavukao ruke u nemoguće nabore sukanja, gde je potražio i pronašao donji rub bluze.
Prsti su mu se očešali o moje butine. Pažljivo je vukao nadole i osetila sam kako se nabori
odmotavaju.
Na stomaku sam ispravila trouglasti prsnik i izravnala ga. Još malo pa smo gotovi.
Kad sam pogledala u grudi, a zatim i u svoj odraz u ogromnom ogledalu, ugrizla sam se za
usnu da prikrijem osmeh. Zamolila sam Bjanku da mi skroji dubok dekolte - i shvatila me je
doslovno. Izrez je bio širok - sve do krajnjih tačaka na ramenima - i dubok, oivičen čipkom. U stvari,
jedino mi je čipka prekrivala bradavice. Praktično su bile izložene. Tiho sam uzdahnula i dodirnula
ih vrhovima prstiju.
„Trebalo bi da bude prilično zadivljen, sinjora”, izjavio je Modesto blago se cereći.
„Nije li malo preterano, šta misliš, caro?”
„Nipošto - izgledate prelepo.” Zastao je. „Dajte da vam sredim kosu.” Zajedno smo osmislili
složenu mrežu pletenica, ali smo dovoljno kose ostavili da slobodno pada, a onda sam u mrežu
uplela nisku perlica od crvenog murano stakla. Još minđuše od granata i težak zlatan prsten na
malom prstu, i završila sam s pripremama. „Odmaknite se da vidimo”, rekao je.
Odstupila sam, šepureći se, dok se Modesto zadovoljno mrštio, s noktom palca među zubima.
Zurio je pun minut dok sam se okretala tamo-amo, isturajući grudi i izvijajući leđa, s blago
raširenim rukama, nalik na igračicu, tako da dobro i nesmetano osmotri pakovanje koje sam
nameravala da predstavim svom novom zaštitniku za oko sat vremena.
Konačno je duboko udahnuo i ozbiljno rekao: „Dakle, ako ga ovo ne očara, ili je slep, ili glup. Ili
bi radije petljao oko gaća neke prljave muške kurve.” Nasmešio mi se i skupio crne oči. „Izgledate
kao kraljica, sinjora. Idite i sedite na stolicu, pazite da se ne uprljate, a ja ću vam doneti grožđa.”
„Hvala.” Nešto mi je palo na pamet kad se Modesto okrenuo da izađe. „Caro - možeš li, kad
krenemo, da otrčiš do druge kuće i obavestiš Ilariju i bliznakinje da se neću vratiti do jutra? Verujem
da misle da ću doći kući večeras.”
Kratko je klimnuo glavom.
Bilo mi je drago što nisam znala za limetu pre no što sam dobila devojčice. Ne znam šta bih
radila bez njih.
Raširila sam krpu preko krila dok sam jela grožđe, a Modesto mi je dao činiju za koštice.
Kristoforo - grof Di Benevento, konjički kapetan u Kraljevskom puku - malo je kasnio. Dok sam
čekala, zabavljala sam se tako što sam držala činiju u ispruženoj ruci i pokušavala da koštice pljujem
u nju, da proverim koliko sam precizna. Kristoforo je pokucao i ušao u odaju baš kad sam se
nagnula napred i sasvim ispružila ruku s činijom. Upravo sam ispljunuta jednu semenku, koja je
sletela u činiju, kad mu se lice promolilo iza vrata. S lica mi je iščezao osmeh zadovoljstva, a njemu
je očito bilo vrlo zabavno.
„Dakle - time se bave najčuvenije kurtizane kad su same, je li tako?” pitao je veselo.
„Ne podsmevaj mi se!”
„Ne bih se usudio!”
Pretvarala sam se da sam ljuta. „Bilo mi je dosadno, a ti si kasnio.”
Duboko se naklonio u znak izvinjenja. Ja sam ustala, a krpa mi je skliznula na pod. Odmerio me
je od glave do pete i - na moje zadovoljstvo - bilo je očigledno da mu se dopalo ono što je video.
„Izgledaš naročito lepo, ako mi dopuštaš da kažem”, izjavio je. „Mislim da će moj španski prijatelj
biti... oduševljen.”
„A hoćeš li ti biti ljubomoran što će on provoditi vreme u mom društvu dok si ti odsutan i
spremaš se za bitku, Kristo?” pitala sam ne skrećući pogled s njega. Zdepast, kratko ošišan, mišićav,
mučio se da zadrži ozbiljan izraz.
„Naravno. Biću slomljen - kako ne bih bio?” Namestio je skrhani izraz lica, ali ipak nije mogao
sakriti otvoreno zadovoljan osmeh, i nisam mu poverovala ni na trenutak: sumnjala sam da će žaliti
za mnom dok bude odsutan. Bilo mi je jasno da će biti prezauzet - naravno da hoće, on je važan
vojnik - i znala sam da me upoznaje s tim muškarcem, Vaskezom, zato što brine za moje blagostanje
za svog odsustva, ali takav nedostatak osećanja bio mi je gotovo uvredljiv. Na kraju krajeva, bio mi
je jedan od najredovnijih pokrovitelja otkako sam došla u Napulj.
„Dakle - jesi li spremna, tara? Idemo li?”, pitao je.
Klimnula sam glavom. Pomogao mi je da ustanem i zajedno smo sišli do ulaznih vrata. Modesto
nas je pogledom ispratio iz kuće.
Uprkos tome što se do Vaskezovog stana moglo otići i pešice, Kristo je po mene došao malom
zatvorenom kočijom. Unutra je bilo veoma tesno i mirisalo je na toplu kožu. Moje suknje ispunile su
prostor između dve klupice tapacirane crvenim somotom; talasale su se ispred mene, naduvane
visoko iznad kolena. Pod se uopšte nije video. Kad se Kristo popeo s druge strane i seo preko puta
mene, morao je da skloni brokat da bi bilo mesta i za njegove noge. Kucnuo je o krov kočije
balčakom mača i krenusmo uz glasno drmusanje i krckanje šljunka.
,,E, sad - slušaj još jednom”, rekao je. „Hoću da budem siguran da ćeš tačno zapamtiti. Ovo
mora da prođe dobro.”
Pomalo napeta od uzbuđenja - uvek sam uživala u trenutku upoznavanja s novim
pokroviteljem - nagnula sam se napred da čujem šta ima da mi kaže.
„Maestre Vaskez jedva čeka da te vidi”, rekao je Kristo. „Verujem da je pripremio obed za vas
dvoje, nadam se da imaš apetit. Njegov je ogroman.”
„Od jutros sam pojela samo nekoliko zrna grožđa.” Iskreno, umirala sam od gladi.
„Modesto i ja smo se dogovorili oko finansijske strane posla...”
„Da, rekao mi je.”
„Bićeš zadovoljna kada čuješ da će ti novi prijatelj izdašno platiti! Više od mene, u svakom
slučaju. Znači, bićeš sigurna - barem dok mene nema. Sad samo treba da vodiš računa da budeš lepa
i radiš ono što najbolje umeš.”
Osmehnula sam mu se, zadovoljna zbog njegove vere u mene. Ali i dalje me je pomalo bolelo to
što me je tako lakog srca predavao drugom muškarcu.
„Kad stignemo, predaću te Vaskezovim slugama, koji će ti pomoći da mu prirediš iznenađenje.
Dobro im je plaćeno da sakriju pojedinosti od svog gospodara i pobrinuće se za to da sve teče
glatko.”
I Kristo je još jednom prošao kroz sve detalje onoga što je trebalo da uradim.
Dok su se vrata zatvarala, Kristoforo je podigao ruku da mi poslednji put mahne, ostavljajući
me unutra s Vaskezovim slugama. Ovo nije bio glavni ulaz velike kuće u Ulici Tribunali, već
neugledna sporedna vrata do kojih smo stigli posrćući po popločanoj uličici, tako uzanoj da sam
morala da pokupim i podignem suknje da se ne bi trljale o zidove i isprljale.
Unutrašnjost kuće bila je velelepna, čak i u prostorijama za sluge. Kristo je bio u pravu - moj
novi pokrovitelj je očigledno bogat. Trojica mladića koji su pripremali „iznenađenje” žurno su me
poveli natkrivenom stazom, jedan iza mene i po jedan sa obe strane. Bili su odeveni u staromodne
kapute od grubog crnog platna sa uštirkanim okovratnicima. Činilo se da su veoma znatiželjni i
uzbuđeni zbog svog zadatka. Smeškali su se i čavrljali na španskom. Sva trojica su se neprekidno
osvrtala. Sve je izgledalo prikriveno i tajno. Prigušila sam smeh.
„Brzo, ovamo, senjora!”, prošaputao je najviši od trojice, ovog puta na italijanskom s teškim
naglaskom, pokazujući na gvozdena vrata zdesna. Isprečio se ispred mene i otvorio mi ih, a onda
sam, osećajući ruke tih muškaraca na ramenima i krstima, prošla kroz njih. Oni su ih zatvorili i
zabravili, a zatim su zazviždali od olakšanja što je njihova tajna operacija tekia po planu.
Odmah iza tih vrata nalazile su se spiralne stepenice - drvene, uzane, krivudave - gubile su nam
se iz vida. Moji novi prijatelji pokazali su mi da se popnem. S jednim čovekom ispred i dvojicom iza
sebe, i nisam imala mnogo izbora. Ubrzo smo stigli do vrata koja su vodila do prelepe sobe na
spratu: ogromne i svetle, s četiri prozora od poda do tavanice, kroz koje je večernje sunce bacalo
guste, kose snopove žutog svetla.
U udaljenom kraju sobe nalazio se sto postavljen za dvoje; prosto je blistao od stakla i srebra, a
na sredini sam videla i posudu sa ovećem jarkih boja. Na obližnjem kredencu stajalo je nekoliko
posuda prekrivenih srebrnim kupolastim poklopcima.
Pitala sam se šta ćemo jesti.
Između svakog prozora, okrenuta prema sobi, stajala je po jedna izrezbarena stolica s krstom na
naslonu, tapacirana zlatnom svilom. I u ovom delu sobe, blizu mesta na kojem smo stajali, osvetljen
jarkim suncem, nalazio se veličanstveni krevet. Rezbarija na tom čudovištu poklapala se s ukrasima
na stolicama, a draperije su bile od iste svile. Krevet kao da je bio okupan suncem.
Sluga je pojurio napred i povukao zastore oko kreveta u stranu. Krevet je bio namešten, s
posteljinom uredno složenom sa strane, malo dalje od nekoliko punih jastuka. Sve je bilo neodoljivo
primamljivo.
Osetila sam da me je neko uzeo za ruku. Najviši sluga, koji je izgleda jedini govorio italijanski,
povukao me je ka krevetu uz reči: „Senjora - moj gospodar stigne vrlo brzo. Ali on vas ne čekati još
sat vremena. Moramo vas spremiti za iznenađenje njemu.”
Klimnula sam glavom. Sluga je iz džepa pantalona izvukao smotuljak jarkocrvene trake, široke
kao moja raširena šaka. Razmotao ju je preko kreveta. A onda je ispod kreveta izvukao tubu
tkanine; svukao ju je celom dužinom sa kalema i sasvim je raširio preko trake, kao da rastresa sveže
opran čaršav. Tkanina je bila tanka i zlatna - gotovo providna - i presijavala se pod prigušenim
svetlom. Bila je predivna. Mada, bila je mnogo šira od kreveta - posmatrala sam kako se sluga
naginje i pažljivo je presavija u dva sloja.
„Mogli bismo da te isporučimo Vaskezu u tepihu, kao Kleopatru”, predložio je Kristo,
Ta zamisao mu se, izgleda, činila uzbudljivom, ali ja sam se usprotivila. „Užasna zamisao, Kristo”, rekla
sam. „To bi verovatno uništilo haljinu koja je koštala čitavo bogatstvo. Verovatno bi našao neki prljav tepih i
na kraju bih sva bila od prašine i paučine i smrdela na staru vunu. Što baš i nije privlačno. Možda je to bilo
dobro u starom Rimu, ili Egiptu, ili gde god da je to bilo, ali ni najmanje mi se ne dopada ovde u Napulju.”
Kristo je na kraju shvatio na šta sam mislila, pa smo neko vreme razgovarali kako da prilagodimo
Kleopatrin plan ovoj prilici - čvrsto se držao svoje zamisli o tajnovitosti i nije hteo od nje da odstupi. „Ljudi
vole da odmotavaju poklone”, tvrdio je.
„Brzo!”, reče sluga. „Popnite se ovde!” Sa još dvojicom, pomogao mi je da se smestim na
sredinu kreveta, a da ne naboram odeću, izgužvam zlatnu tkaninu ili iskrivim traku. U stvari,
gotovo da su me podigli. Legla sam; i traka i platno širili su se ispod mene.
„Spremni, senjora?”, pitao me je novi prijatelj. Glas mu je bio pun poštovanja, ali oči su mu
plesale. Oblizivao je usne prikrivajući osmeh.
Ponovo sam klimnula glavom. „Prilično spremna, hvala. Samo nemojte da me zamotate previše
čvrsto, u redu? Uvežite me labavo - haljina će biti uništena ako se izgužva.” Prekrstila sam ruke na
grudima.
„Maestre Vaskez stići za trenutak, senjora”, uveravao me je dok se nadvijao iznad mene i
privlačio udaljene krajeve presavijene tkanine. Podigao ju je prema sebi i pustio je da padne tako da
me potpuno prekrije, od glave do pete. Nežno ju je zavukao ispod mene. Zatim je uzeo drugu
stranu i prebacio je preko prvog sloja, zavlačeći je ispod mene s druge strane dok svi krajevi (barem
sam tako zamišljala - pošto sad više gotovo ništa nisam videla) nisu bili sklonjeni, a ja uredno
umotana kao veliki paket u četiri sloja gaze. Poslednje što sam osetila bile su slugine ruke, dok mi je
vezivao traku u visini stomaka. Nijedan delić mi se nije video - ni pramen kose, čak ni vrh cipele.
Osećala sam se pomalo sputanom i otkrila sam da ne mogu ni ruke da pomerim, ali
pretpostavila sam da mi je ipak bilo udobnije i mirisnije nego što bi bilo u tepihu.
„Je li vam udobno, senjora?”, pitao me je prijatelj.
„Prilično, hvala vam”, ljubazno sam odgovorila. Reči su mi zvučale čudno prigušeno.
„Mi idemo sad dole i kažemo maestru kako nešto važno isporuka gore u sobu - čim on kući.
Neće dugo. Vi čekati.”
Čula sam korake, zatvaranje vrata i konačno je nastupila meka i suncem okupana tišina.
Čekala sam prema uputstvu.
I čekala.
I čekala.
Čula sam samo sopstveni dah u svilenoj čauri i šuškanje sukanja kad bih se promeškoljila.
Kakav će biti taj Vaskez? Kristoforo me je uverio da je bogat, da ima istaknut položaj u
okupatorskoj vojsci, kao i da priželjkuje moje društvo. Ali kakav je kao čovek? Pitala sam se hoću li
uživati u onome što sledi. Hoće li biti nadaren za veštine potrebne u spavaćoj sobi? Možda mi čak
postane i nešto više od pokrovitelja koji mi plaća usluge? Možda ću se jednom s ljubavlju prisećati
ove večeri kao trenutka kad je počelo nešto prelepo. Naravno, moguće je i nešto sasvim suprotno:
večerašnji sastanak mogao bi biti i onaj koban susret koga se svaka kurtizana potajno plaši. Jer takvi
susreti zaista se događaju. I meni se desio pre mnogo godina, na kraju krajeva, zar ne? Imala sam
sreću što sam preživela tu noć.
Možda drugi put neću imati toliko sreće.
Ožiljak mi se zategao kad sam se setila.
Ipak, Kristo mi je pre neki dan sve predstavio kao veoma primamljivo
„Kažeš mi da ti je potreban novi pokrovitelj - pa, šta kažeš na Španca?”, pitao je.
„Španca? Inkvizitora?”
Nasmejao se. „Ne, ne, ne - ništa slično - ne mogu da zamislim da bi iko od njih potrošio ijedan novčić na
tako grešne i pokvarene aktivnosti kao što je veza s kurtizanom - čak i kad je prelepa kao ti, Frančeska. Ne, ovaj
čovek je izuzetno bogat, on je Maestre de Campo u španskoj vojsci. Radim s njim mesecima. Možda grešim -
ali na osnovu onoga što sam čuo slutim da sve više očajava za pažnjom lepe žene. Čini mi se da ne prođe ni sat
a da on ne pomene tu činjenicu.”
Nasmešila sam se, a Kristo mi se nacerio. „Bogat je kao Krez”, nastavio je. Bacila sam pogled na Modesta,
koji je stajao pored vrata moje odaje, ali lice mu je bilo bezizrazno.
„Mlad je”, govorio je Kristo, „mladi od mene, dobar vojnik - možda nije najpametniji, ali dovoljno je
pametan da ga već nekoliko puta unaprede. Malo je poseban, moglo bi se reći. Drugi bi možda rekli pedantan,
ali...”
„U stvari, zanima me hoće li mi biti privlačan?”
Nasmejao se. „Nije na meni da to kažem, zar ne, cara? Dođi prekosutra i predstaviću mu te - uz
prikladne pohvale - a onda ćeš moći i sama da odlučiš šta misliš o našem mladom Migelu Vaskezu.”
Želela sam da znam šta Modesto misli o tome pre nego što na bilo šta pristanem.
„Mislim da treba to da učinite”, rekao je posle kraćeg razmišljanja. „Pošto je grof Vekio umro, a sad i ovaj
gospodin odlazi iz grada”, pokazao je glavom na Krista, a onda se opet okrenuo ka meni, „morate misliti na
svoju dobrobit. Otkako se Emilija Roza i ona zlobna kučka Alesandra Malakoda uzdižu u gradu do vrtoglavih
visina, morate se pobrinuti da održite korak. Koliko god da je bio star i oronuo, grof Vekio imao je ugled u
Napulju, i njegova zaštita vam je prošle godine bila bogomdana.”
Pogledala sam u stopala i gurnula vrh cipela u rupu u podu. Bio je u pravu, znala sam, ali u želji da se
opravdam, rekla sam: „Ali - imam i druge pokrovitelje. Tu je Filipo...”
Modesto je zakolutao očima.
Dodala sam razdražljivo: „I prihvatila sam sinjor Čičana pre nekoliko nedelja.”
Kristo je podigao obrve. „Tog mladog pokvarenjaka? Čuo sam za njega. Treba da budeš oprezna,
Frančeska - šta ljudi pričaju, čudi me da si još u jednom komadu. Ozbiljan sam - moraš povesti računa.”
I meni je nekoliko puta u društvu ovog novog pokrovitelja ista misao pala na pamet. Mikele di Čičano
umeo je da bude mahnit. Možda je Modesto bio u pravu, pomislila sam. Potreban mi je neko postojan. Bogat i
postojan. Barem dok je Kristo odsutan.
Negde ispod mene zalupila su se vrata. Neko je viknuo, a onda je nekoliko muških glasova
nerazgovetno zagrmelo. Teški koraci zatutnjali su stepenicama. Puls mi se ubrzao. Možda je ovo on.
O, bože - Kristo je rekao da ima ogroman apetit... šta ako je i sam ogroman? Hoću li završiti ovo
veče potpuno spljoštena? Izgrickala sam usne da ih zacrvenim, a onda sam ih oblizala. Pokušala
sam da podignem ruku da se uštinem za obraze, ali sluge su zategle traku prejako i nisam mogla da
dohvatim lice a da ne pomerim platno.
Međutim, niko nije ušao u sobu; posle nekoliko trenutaka zvuci u prizemlju su izbledeli. Misli
su mi ponovo odlutale.
Siroti grof Di Vekio. Osećam se užasno odgovornom za njegovu smrt. Ispričala sam to Kristu - rekla sam
da sam ga ja ubila. O, znam da je to, zapravo, tuđe delo, ali i dalje osećam toliku krivicu da mi se ponekad čini
kao da je moje. Nije trebalo da pristanem da se sastanem s Vičinom da Arđentom tog dana - tim zlim čovekom.
To je bilo glupo od mene. Modesto mi je uvek govorio kako treba da ga se klonim. I da Ardenta nije bio sa
mnom to popodne, grof Di Vekio bi još bio živ, Modesto bi bio zadovoljan novcem koji zarađujem, a ja ne bih
ležala ovde kao ogroman rođendanski poklon, nesposobna da se pomerim, pri čemu uopšte ne poznajem
muškarca s kojim ču leći u krevet.
 Kristo je bio zaprepaščen kad sam mu ispričala za grofa Di Vekija. Znao je da je starac mrtav - ali sad je
znao i kako se to desilo.
„Nisam ga videla dve ili tri nedelje”, rekla sam. „Mislim da je bio na putu.” Zamislila sam starca -
Đovanija Batistu, ostarelog grofa Di Vekija: povijen, ukočen, sporih pokreta, olupina od nekad vedrog
pustolova. Vođenje ljubavi ga je svaki put skupo koštalo, ali uživao je u njoj - bar onih dana kad mu je polazila
za rukom. A kad mu prejaka kostobolja nije dozvoljavala da se uzbudi, voleo je da sedi na mom krevetu i sluša
me kako recitujem poeziju ili mu čitam iz mojih dnevnika. Bio je drag starac, izdržavao me je u Napulju i bilo
mi je iskreno žao što ga više nema. I to ne samo zbog novca.
„Nastavi”, rekao je Kristoforo.
„Pa - kao što sam rekla, nije ga bilo čitavu večnost. Baš kao ni tebe.”
„Neprijatna vojnička navika, traže od nas da povremeno i radimo.”
Zanemarila sam njegovu zajedljivost. „Dakle, pošto nijedan od mojih miljenika nije dolazio da me vidi,
morala sam da zagrebem po dnu bureta.” Zastala sam. „Vičino da Arđenta.”
Nije morao ništa da kaže. Izraz gađenja na licu bio je dovoljno rečit.
Ukočeno sam se osmehnula. „Znam - odvratan je.”
„Zašto onda?”
Stid mi je zapalio obraze kad sam priznala. „Trebao mi je novac.”
Odmahnuo je glavom i tiho coknuo jezikom u neverici.
Lice mi je plamtelo od razdražljivosti. „Ne gledaj me tako!”, rekla sam. „I ja moram od nečeg da živim,
baš kao i ti - održavam dve kuće i brinem o deci. Ako mi muškarci koji mi se sviđaju ne dolaze u posetu,
moram da prihvatim i one koje bih najradije izbegla.”
Nakrivio je glavu i nerado se složio.
„U svakom slučaju”, rekla sam. „Vičino je došao rano te večeri kad je Davani Batista preminuo. Bio je
pijan - što i nije bilo neko iznenađenje - i bio je naročito dosadan. Nisam imala želju da ga uvlačim u razgovor
i delovalo mi je kako nije sposoban da uradi ništa uzbudljivo, pa sam pomislila kako ću se najbolje izboriti s
okolnostima ako se pobrinem da ne očekuje od mene da razgovaramo.”
Kristoforo je upitno podigao obrvu.
„Majka mi je uvek govorila kako je nepristojno pričati punim ustima.”
Kristo je zabacio glavu i nasmejao se. Nastavila sam špricom. „I tada su se vrata moje sobe - ove sobe - uz
tresak otvorila. Pošto sam mislila da je Modesto, nisam obratila pažnju i samo sam nastavila s onim što sam
radila, a Vičino je bio previše pijan da bi primetio upad. Ali to nije bio Modesto, već Dovani Batista.”
Bacila sam pogled preko ramena, čučeći ispred Arđenta. Izraz na njegovom sirotom licu i dalje me
proganja. Izgledao je potpuno slomljeno. Nije ništa rekao, samo je zurio u mene nekoliko trenutaka, a zatim je
naslepo oteturao kroz vrata. Htela sam da pođem za njim, ali čim sam krenula da ustajem, prokleti Vičino me
je uhvatio za zglob i pokušao da me zadrži. Dok sam se otela iz njegovog stiska, ulazna vrata su se zalupila
igrofDi Vekio je otišao.
Sve sam ovo objasnila Kristu, a onda završila priču sledećim recima: „Modesto mi je ispričao kako je
jadan čovek oteturao ulicom, a onda se srušio kad je stigao do trga. Nekoliko ljudi - uključujući i Modesta -
pokušali su da mu pomognu, ali nije vredelo. Preminuo je nekoliko trenutaka kasnije.”
Kristoforo je rukom protrljao neobrijanu bradu i uzdahnuo u neverici. „Siroti starac.”
Golubica je zalepetala pored prozora i prenula me iz sanjarenja. Bilo je toplo i sunce je probijalo
gazu preko lica. Malo sam se promeškoljila, osećajući kako mi stopalo trne.
Morao je uskoro da dođe.
A onda su se vrata otvorila, lupila o zid i naterala me da poskočim.
O, Dio! Nadala sam se da je on - da je bio neko drugi, osećala bih se krajnje glupo, umotana kao
guska spremna za trpezu. Nekoliko pari nogu zakoračilo je u sobu i čula sam muške glasove koji su
razgovarali na španskom. Činilo mi se da je jedan od njih moj prijatelj, ranije pominjani sluga, ali
ostali su mi bili nepoznati. Neko vreme je tutnjao taj nerazumljivi razgovor, a onda je izdata
naredba, neki koraci su se povukli i vrata su se zatvorila.
Neko je prešao preko sobe. Zadržala sam dah. Pridošlica je zastao, a onda sam čula tihi muški
smeh, koji se završio kašljem. Glas je rekao na italijanskom: „O, da! Huan je bio sasvim u pravu -
ova pošiljka je zaista važna. Vidi, vidi, vidi - pitam se šta bi moglo da bude. Šta god da je, mora
smesta biti ispitano.” I ovaj glas je, kao i slugin, bio hrapav i s teškim naglaskom, iako je govorio tiše
i gramatički tačno.
Slabi trzaj oko mog stomaka povukao me je blago u stranu - odvezivao je traku. Polako je
odmotavao tkaninu, deo po deo, naginjući se iznad mene da skine razne slojeve gaze. Čula sam
kako tiho diše kroz nos. Nakon nekoliko trenutaka, trepćući na svetlu, konačno sam uspela da
vidim ko me je oslobodio omotača: u početku je bio samo obris ispred prozora, ali onda se pomerio
u senku kreveta s damastnim zastorima i mogla sam jasnije da ga vidim.
Maestre Vaskez - pretpostavila sam da je to bio on - morao je imati tridesetak godina; bio je
uredan i mršave građe, kratke crne kose i uredne brade. Nalik na mitološkog fauna, imao je i šiljate
uši. Kad su nam se pogledi sreli, osmeh mu se proširio, prešao je jezikom preko usana, ispružio
ruku i pokretom mi pokazao da sednem.
„Senjora Felici? Nisam očekivao da ću vas tako brzo videti. Niti da ćete stići tako potajno.”
„Sinjor Vaskez.” Spustila sam noge, ustala i zagladila suknje. I tada sam se, ne skidajući pogled
s njega, spustila u naklon, ali moj budući pokrovitelj me je uhvatio za ruku i ponovo uspravio. Bili
smo približno iste visine. Pustio me je i - pošto je ispružio ruku da mi dodirne izrez na haljini -
nežno mi prešao preko ramena opipavajući usput čipku. Ruku je pomerao vodoravno, a onda je
zastao i oči su mu se raširile kad je stigao do prve, gotovo izložene bradavice. „Jesi li gladna?” pitao
je, i na tren ju je stisnuo.
Prešla sam jezikom preko usana i potvrdno se osmehnula.
„Tražio sam da nam pripreme hranu. Dodi da jedemo.”
Vaskez je podigao poklopljene poslužavnike na sto. Posadio me je na jednu stolicu, a drugu je
privukao da mi bude blizu. Napunio nam je čaše žutosmeđim vinom, a zatim podigao poklopce.
Masline. Jaja neke sićušne ptice na podlozi od seckanog lišća i sitnog cveća. I ostrige. Oljuštene,
sjajne i ukrašene kriškama limuna.
Prstima je uzeo maslinu i ponudio mi je, očigledno očekujući da mi je stavi pravo u usta.
„Senjora?”, pitao je.
Nasmešila sam se i blago otvorila usta. Prste mi je načas zadržao na usnama. Pomerala sam
voće jezikom, uživajući u reskom ukusu. Odvojila sam meso i pogurala košticu između zuba. Novi
prijatelj mi se nasmešio i uzeo je od mene.
„Još?” pitao je.
Klimnula sam glavom.
Ponovio je postupak. Dvaput.
Zatim sam se nagnula preko stola, uzela ostrigu i pružila mu je da je pojede. Zabacio je glavu i
ja sam mu, nakon što sam mu dodirnula usnu ivicom školjke, gurnula ostrigu u usta. Trgao je
glavom da je ubaci dublje u grlo i progutao je. Kad se ponovo ispravio, uzan trag tečnosti slio mu se
niz bradu, ja sam se nagnula prema njemu i vrhom jezika prešla preko tog soka, pridržavajući mu
jednu stranu lica prstima. Mirisao je na rasol, tamjan i beli luk.
Ispustio je dugačak i spori uzdah, koji je podrhtavao dok mu je izlazio iz usta, i rekao je: „O,
vredećeš svaki novčić! Benevento vas je hvalio do neba, ali sad mi se čini da ni to nije bilo
dovoljno.”
„Uvek se trudim da udovoljim.”
„Nađe ti se ispunjavaju već sad, dok pričamo, veruj mi”, rekao je i uzeo još jednu ostrigu.
Upitno je podigao obrve. Klimnula sam glavom i gurnuo mi ju je u usta. Meso s mirisom mora na
trenutak mi je ispunilo grlo. Vaskez se nagnuo napred i prešao mi jezikom preko ruba usne.
Malčice sam otvorila usta.
To mu je izgleda bio dovoljan poziv. Ustao je, uzeo me za ruku i pokazao glavom ka velikoj
konstrukciji sa zlatnim zastorima, u udaljenom uglu prostorije. „Pođi sa mnom, senjora”, pozvao
me je tiho. Prelazeći vrhovima prstiju po njegovom dlanu, pošla sam za njim preko prostorije.
 Iz Knjige susreta
Pretpostavljam da, na kraju krajeva, to veče nije bilo neprijatno.
Dok sam sinoć, čekajući Vaskezov dolazak, ležala umotana u svilu, kao paukova večera, pitala sam se
kakav će moj novi pokrovitelj biti. A sad, pošto sam provela vreme s njim u krevetu, znam da je pohlepan.
Maestre Migel Vaskez je pohlepan čovek - nezajažljiv za mnom, za hranom, za životom. Njegov apetit prema
dobroj hrani i mom telu bio je nezadrživ. Povremeno mi se činilo da će me progutati... Usne su mi ujutru
bridele - prilično su mi otekle od njegove pažnje - a sirote dojke gotovo da su mi utrnule.
On malo govori. Ali u njemu plamti vatrena žudnja - uznemirujuća žestina, koja mi je juče povremeno
ličila na očajanje. Je li uvek bio ovakav, pitam se, ili je samo predugo čekao na susret kakav smo juče imali?
Možda će se sledeći put više opustiti.
Nadam se. Takvi apetiti često donose nevolju.
 2
Bila je sreda uveče. Filipo di Lavijano se oblizivao. „Znaš da zaslužuješ naročito žestoke batine,
ti bezobrazna kurvice...”, rekao je i optužujuće uperio prst u mene.
„Zašto?”
Namršteno je zastao da razmisli. „O... zato što... zato što zle i nemoralne kurve kao što si ti treba
postaviti na njihovo mesto... a... muškarci kao što sam ja”, ponosno je nastavio, s rukom na
grudima, „imaju odgovornost da održe moral u Napulju.”
Prigušila sam smeh. Bio je tako drag. Ovaj tihi i skroman čovek predstavljen mi je pre godinu
dana. Nije mi trebalo dugo da otkrijem kako je u sebi potiskivao veliki samoprekor jer ga je
godinama gušila usamljenost zbog braka s frigidnom ženom.
Prvi put kad smo se povaljali, iskreno je zaplakao od olakšanja ispunjenog kajanjem, a onda je
smušeno objasnio koliko je nezadovoljan svojom ženom. Ispričao mi je da mu se svaki put, u
prilikama kad je uspevao da je ubedi da legne s njim (i da, jeste je ubeđivao - potpuno sam mu
verovala da je nije prisiljavao), poslušno predavala, ali s tako odbojnim izrazom mučeničke
pomirenosti sa sudbinom, kao da se molila da dostigne svetost kroz patnju.
Siroti Filipo trpeo je to godinama pre nego što su nas upoznali. Nije bio sposoban da ode
prostitutkama, kao što bi mnogi u njegovim okolnostima učinili. Iako je sad voleo da mi se obraća
kao da sam najgnusnija razvratna bludnica, u stvari se s gađenjem trzao i na samu pomisao da
dotakne pravu uličnu kurvu. I ko bi mogao da ga krivi? Bezumna prostota i bolesna tela onih sirotih
kučki mogu biti odbojni - čak i nekome kome je toliko potrebno olakšanje.
Da bih uspela da procenim kakav je čovek, još na početku sam ga pitala šta oseća prema svojoj
ženi kad pokaže tu odbojnost prema odlasku u krevet. Mogla sam da pretpostavim šta će mi reći.
Sedeo je na velikoj stolici ispred prozora i trebalo mu je nekoliko trenutaka da mi odgovori; samo je
zurio u pod i postiđeno mumlao. Ćutke sam ga posmatrala. Filipo je bio krupan, debeo muškarac -
morao je imati pedesetak godina - i bio je prilično sed, iako mu je kosa još bila gusta. Ali tog
trenutka, uprkos telesnoj masi i sedoj kosi, više je ličio na dečačića uhvaćenog u ozbiljnoj
nevaljalštini.
Kad je progovorio, jedva je prigušeno promucao. „Znam da ovo zvuči grozno, ali... bože...
ponekad gotovo osećam... da bih mogao da je pretučeni zbog toga. Ali ja je nikad ne bih povredio...
nikad... ne bih mogao... ne misli ona tako... ja sam taj koji...” Zaćutao je i videla sam da se guši od
krivice. Potvrdio je moje sumnje.
Zato sam mu ponudila moguće rešenje.
Zurio je u mene. Nikad neću zaboraviti njegov razrogačeni izraz potpune zaprepašćenosti kad
sam podigla obrvu, nasmešila mu se i rekla: „Ovde možete da radite šta god želite, sinjor.”
I tako je Filipo sad dolazio da me vidi gotovo svake srede uveče; plaćao mi je - kako je uvek
napominjao - prekomernu svotu da provede nekoliko zabavnih sati svake nedelje kao „čuvar morala
grada Napulja”, ili šta god da mu je pokretalo maštu. Bez krivice i kajanja, potpuno bestidno i uvek
s najvećim oduševljenjem, Filipo se neprestano vraćao da istresa dugogodišnju bračnu osujećenost
na mojoj uvek raspoloživoj zadnjici.
I danas mu je, kao i uvek, lice bilo puno žudnje, a pogled uprt u mene dok je drhtavim prstima
otkopčavao kaput.
„Ako, kao što kažete, zaslužujem batine... gospodine Čuvaru... dakle, šta nameravate da
preduzmete?” pitala sam s rukama na kukovima.
Podigao je obrvu i prekorno mi pripretio prstom. „O, zaslužuješ ti mnogo više od batina,
devojko. Ovo je sramota - grad je sad preplavljen: kipti od prljavih uličarki, a sve imaju
prenaduvano mišljenje o sebi - i...”, udahnuo je i svečano izjavio, „moram time da se pozabavim!
Skidaj suknju!”
Prevukla sam košulju preko glave, a Filipo me je uhvatio za zglobove. „Drži se za ovo”, rekao je
i postavio mi ruke na stub kreveta. Prigušila sam zevanje. Bila sam neočekivano umorna - proteklih
nekoliko nedelja imala sam više posla nego obično - i dok mi je Filipo krupnom šakom prelazio
preko stražnjice, odjednom više nisam bila sigurna da li zaista želim da mu udovoljavam narednih
nekoliko sati. Sigurno je prepoznao umor na mom licu, jer je na trenutak zastao, ispravio se, a zatim
dodao sasvim drugačijim glasom: „Ako si sigurna da nemaš ništa protiv, cara...”
O, bože - ovo neće ići. Nikako neće ići. Filipo je platio punu cenu za svoje večernje zadovoljstvo
i morao je dobiti ono što želi. Možda je njegova žena mogla da odbija njegovo navaljivanje, ali ja
nisam imala tu povlasticu. Dragoceni ugled svake kurtizane može lako da se uništi, a vesti se u
ovom poslu šire brzo kao kurvine noge; uvek sam morala da pokazujem oduševljenje. Naterala sam
se na osmeh, preko koga sam zatim prešla vrhom jezika. Oči su mu se usmerile ka mojim ustima.
„Ja se nikad ne protivim, caro”, odvratila sam. „Znaš to. Ničemu.”
Lice mu se razvedrilo i sićušan tračak požude ponovo mu je zasijao u oku. „Pa, u tom
slučaju...”, rekao je veselo. Prsti su mu krenuli ka kopči na kaišu i zadnjica mi se nehotično stegla.
Znala sam šta da očekujem od te večeri.
Filipo je ležao sklopljenih očiju i izraz blažene ispunjenosti izvio mu je uglove usana. Kukovi su
mi bili ukočeni: osećala sam se kao da sam čitav dan jahala i zadnjica mi je plamtela dok sam
nelagodno hodala preko sobe do stola na kojem je stajao veliki tamnoplavi bokal crnog vina, koje se
presijavalo tamnoljubičastim sjajem tamo gde je iza boce sijalo svetlo sveće. Napunila sam dve čaše i
odgegala se nazad do kreveta, veoma umorna, ali s olakšanjem što je večeri skoro došao kraj. „Piće,
Lipo?”
„Okreni se”, zatražio je. Tako sam i uradila.
Kad mi je video zadnjicu, izraz lica mu se promenio. „O, bože - izgleda da sam se prilično
zaneo. Jesi li sigurna da si...” Zastao je, a ja sam se nasmešila njegovoj poznatoj strepnji. Uvek isto
skoro svake nedelje. Filipove potrebe, iako uvek silne, nisu bile zahtevne. Ali priznajem da sam na
kraju njegove posete često bivala umorna - iako nije imao ništa od, recimo, Mikeleove
nepredvidljive divlje energije, Filipo je bio podjednako zahtevan družbenik. Često sam se osećala
kao da sam nešto iščašila. U stvari, mnogo sam se puta, spljoštena kao raščerečeno pile pod
nesvesnim pritiskom sinjor Lavijanove težine, pitala hoću li ikad više moći da ispružim noge. Ali i
pored svega ovoga, ipak me je manje iscrpljivalo da pasivno primam Filipove „kazne” nego da se
borim s Mikeleom, kao što sam, izgleda, uvek radila. Ni blizu nije bilo toliko uzbudljivo - ali je
svakako bilo manje naporno.
„Da, sasvim sam sigurna da sam...”, oponašala sam njegov zabrinuti izraz i nedovršeno pitanje i
on se nasmejao.
„Dobro, onda da, voleo bih - hvala, Frančeska.”
Predala sam mu čašu, a drugu sam spustila na stočić pored kreveta. Kad sam se pomalo
oprezno zavukla ispod pokrivača, otpila sam dugačak gutljaj i kratko ga premetala po ustima,
uživajući u suvom, mladom ukusu.
„Mislim da ti je upravo to trebalo, razvratnice jedna. I treba da budeš iscrpljena.”
„Predstava vam je bila veoma upečatljiva, sinjor”, složila sam se.
Ponosno se nasmešio i ponovo progovorio, naslonivši se na jastuk. „Frančeska, mogu li da te
zamolim za veliku uslugu... prijatnu?”
„Je li prijatnija od ove koju sam ti upravo učinila?”
„To nije bila usluga. Za to si bila dobro plaćena.”
Nakrivila sam glavu u znak slaganja. „Reci mi, Filipo, o čemu se radi?”
„Dakle, prijatelj koji predaje na univerzitetu pozvao me je na predstavu - večeru i predstavu -
sledećeg meseca. U Dugačkoj dvorani, u onoj predivnoj zgradi na Pravnom fakultetu, odmah pored
Spakanapolija - blizu Trga San Domeniko Mađore.
Nisam ništa rekla, čekala sam da čujem dalje.
„Marija ne želi da pode sa mnom...” Kratak trzaj bola prešao mu je preko lica. „Već sam ti rekao
da, osim poznatih kratkih izleta, ne voli često da izlazi iz kuće i često je vrlo uznemirena u društvu -
ali, draga Frančeska, zaista ne želim da idem sam na takav događaj. Ako opet odem sam, svi će
početi da pričaju. Pitao sam se da li bi razmislila da podeš sa mnom...”
„Ali... da li ti zaista želiš da te u javnosti vide s kurtizanom, Filipo?” Bila sam zapanjena. Nikad
pre nije tražio tako nešto. Za razliku od mojih prethodnih pokrovitelja, koji su uživali da se po
gradu šepure sa mnom kao glavnom nagradom, Filipo se uvek trudio da naš odnos ostane potpuno
tajan - nikad se nismo sreli van zidova ove kuće.
Ponovo me je iznenadio. „Neću biti s kurtizanom”, odgovorio je uz dečački osmeh. „Mislio sam
da bi mogla da se prerušiš.”
„Šta, lažni brkovi i pantalone?”
Zabacio je glavu i nasmejao se. „Ha! Divna zamisao - ali neizvodljiva. Ne, smislio sam da te
predstavim kao uglednu udovicu. Rođaku, mislim, koja tek što je skinula crninu...”
Progutala sam još jedan penušav gutljaj vina. „Hoće li tamo biti i drugih žena?”
„O, da - sasvim sigurno!”
„Zar ne postoji opasnost da me neko prepozna?”
Namrštio se. „Ne, ne verujem. Tako posvećeni učenjaci kao što su Luka i njegove kolege retko
se bave prljavim tračevima. Ne, Frančeska. S jednostavnom frizurom i skromno skrojenom
haljinom, mislim da možemo stvoriti uverljiv lik.”
„Šta će reći tvoja žena?”
„Neću joj reći. Ne verujem da će pitati, a ja je svojom voljom neću obavestiti.”
„O, ne znam, Lipo...”
„Hoće li te možda ovo ubediti?” Predao mi je svoju čašu i sišao s kreveta. Prešao je preko sobe
do neuredne gomile svoje odeće, koju je malopre odbacio u velikoj žurbi, i čučnuo ispred nje,
okrenut leđima. Čula sam ga kako pretura po džepovima i nešto traži. Glomazno telo bilo mu je
bledo pod svetlošću sveće dok se naginjao napred: genitalije su mu visile kao tamne iznutrice ispod
mlečnih oblina stražnjice.
„Ha! Tu je. Zažmuri.”
Žurno se vratio do kreveta i zavukao pod pokrivače. „Drži oči zatvorene i ispruži ruke.”
Spustila sam čaše s vinom i uradila kako je tražio. Nešto malo i meko spustilo mi se na dlan te
sam otvorila oči. U ruci mi je ležala kožna torbica. Opipala sam je i osetila u njoj nekakve perlice.
„Hajde. Reci mi šta misliš.”
Odvezala sam trake i izvukla nisku bledoružičastih perli i dve odgovarajuće minđuše. Bile su
prelepe i oduševila sam se. „Biseri. Filipo, zar ovo nisu...”
„Da! Tvoja maska. Biseri su zabranjeni kurtizanama, zar ne? Biće savršeni. Pa... hoćeš li ići? Sve
ću platiti...”
Smeh koji mi je pobegao bio je kratak, i pun neverice. Gotovo frktanje. Ali predlog mi je bio
zabavan i nasmešila sam se Filipu u znak pristanka. „Dobro, pristajem. Hoću li smisliti neko drugo
ime?”
Nagnuo se i poljubio me u obraz, a zatim rekao: „Mislio sam da sinjora Marone zvuči dovoljno
nepoznato. Frančeska Marone.”
„Veoma čestito.”
„A takva moraš biti i ti. Pa, to jest, dok se ne vratimo ovamo posle predstave.”
„Šta hoćeš da obučem, Lipo?”, pitala sam.
„Tamnoplavo, mislim. S visokim okovratnikom i skromno. Bez proreza, traka - samo biseri.
Kosu namesti kao ucveljena Madona.”
„Pozvaću Modesta - odneće porudžbinu krojačici.” Tajnovitost Filipovog plana počela je da me
privlači. Ustala sam iz kreveta i prišla stolu.
Potražila sam po fioci i izvukla list papira, pero i mastilo, našarala nekoliko redova i napravila
grubi nacrt odgovarajuće haljine. Osetila sam ponovo probadanje u kukovima, pa sam pažljivo sela
i pokazala papir Filipu.
 „O, da, Frančeska! Upravo sam to imao na umu. Bićeš vrlo lepa.”
„Ne previše, nadajmo se. Nećeš želeti da taj tvoj prijatelj i ostali učenjaci postavljaju nezgodna
pitanja o tvojoj ispravnosti...”
„Luka je tako čista, bezazlena duša - neće mu ni na pamet pasti da nisi ono za šta se izdaješ.”
„O, ne govori tako - osećaću se kao varalica.”
„To i jesi, bludnice. Ako želiš poštenje, onda možda ne bi trebalo da brines o kupovini novih
haljina, već da jednostavno pođeš u ovome što imaš.”
„O, ne, Filipo, ne počinji opet! Modesto!” Izmakla sam se van domašaja Filipove ruke, koja mi je
ponovo potražila zadnjicu.
Modesto je otvorio vrata.
On mi je bio tajno oružje. Njegova neugledna veličina nije bila u skladu s njegovom snagom - i
odiučnošću - i nekoliko mojih prethodnih pokrovitelja potcenilo je Modestovu nemilosrdnost, na
svoju štetu. Njegova i moja prošlost preplitale su se tri godine unazad, još od dana kad sam ga čula
kako peva za vojvodu od Salerna. E sad, vojvoda mi je bio pokrovitelj koga sam jedva čekala da se
otarasim - zbog neprekidnog opijanja i naizgled beskrajnih poseta prijatelja i rođaka. Izgleda da
nikako nije uspevao da shvati činjenicu kako nikad nisam volela da zabavljam više od jednog
muškarca odjednom.
Modesto je tada za život zarađivao pevanjem. Prava je šteta što je posle bolesti mogao tek
povremeno da zapeva, ali glas mu je i dalje bio očaravajuće divan - dovoljno da i najvećim cinicima
zasuze oči. Mada, lepota je bila varljiva: zbog visokih ženskih tonova mnogi su greškom pomislili
da je slabić, ali na moje iznenađenje, njegovo stanje mu nije, kako sam u početku verovala, oduzelo
mušku snagu, iako mu je tako okrutno bila oduzeta sposobnost parenja.
„Sinjora?”
„Modesto, cara, možeš li ovo da odneseš Bjanki za mene - o... pretpostavljam da je sad već
prekasno?” Klimnuo je glavom. „Onda ujutru.”
Oči su mu vrlo kratko poletele ka mojim grudima, a onda je uzeo papir koji sam mu pružala,
simbolično se naklonio i povukao unazad iz sobe.
„Zašto se ne pokriješ kad on uđe?”, pitao je Filipo. U glasu mu se osetila oštrina, ali se na to
nisam obazirala. To me je pitao previše puta. Odgovorila sam kao i uvek: „O, video je već sve što
imam da ponudim previše puta. Savršeno dobro znaš da ne vidim nikakvu svrhu da se oblačim i
skidam zbog njega.”
„A da li i njega... zabavljaš?”
Ponovo sam se popela na krevet i sela na pete, preko Filipovih nogu. Sklonila sam mu kosu sa
čela. „Kao što sam ti i pre govorila, ne priliči ti da budeš ljubomoran, Lipo. Kad si ovde, znaš da
sam potpuno tvoja. I razumeš Modestove okolnosti - moraš shvatiti da je to jedan od razloga zašto
radi za mene.”
Preko volje je pomirljivo frknuo.
„Želite li da vas otpratim kući, sinjora?” pitao je Modesto nakon Filipovog odlaska. Prstima se
držao za ivicu vrata kad je provirio u sobu. Sedela sam za stolom, a glava mi je teško klonula na
ruku. Zadnjica mi je gorela, peklo me je, a ostatku tela bilo je hladno. Ogrtač mi je visio na drugom
kraju sobe i nisam imala snage da ustanem i donesem ga.
„Ne”, odgovorila sam. „Popila sam previše vina, prekasno je, a Ilarija i devojčice me ne očekuju
sve do sutra uveče. Ostaću ovde. Mikele će doći pre podne. O bože...”, zastenjala sam na tu
pomisao. „Moram da spavam, ali gladna sam. Ima li nečega za jelo?”
„Nekoliko kriški pilećih grudi od juče, sardine u soku od narandže i ove breskve.” Pokazao je
na veliku drvenu činiju dopola ispunjenu voćem, a onda je dodao: „I mnogo hleba.”
„Grozno. To je sve?”
Ljutito me je pogledao. „Bojim se da je tako, sinjora.”
Uzela sam breskvu iz činije i zagrizla je. Sok mi se slivao niz bradu pa sam zabacila glavu,
brišući lice drugom rukom i sisajući sočno meso breskve. Vlažna pulpa zakačila mi se za vrh nosa.
„Šta si radio čitavo veče?”
„U kući ima tako malo hrane zato što ona debela gromada od kuvara nije dolazila nekoliko
dana - kao što znate - a ja sam, ništa čudno, radio ono za šta me plaćate, sinjora. Posle onog što se
pre nekoliko nedelja dogodilo s grofom Di Vekiom i onim malim gadom Da Arđentom, čudim se da
uopšte pitate. Sedim ispred vaše odaje s nožem u ruci, slušam vas kako stenjete i dahćete, spreman
da uletim ako vrisci počnu da zvuče uznemirujuće”, odbrusio je.
„Znaš Filipa, caro. Ne bi me nikad povredio.”
„To vi kažete. Ustanite na trenutak, sinjora.”
Ustala sam pomalo nevoljno.
„Okrenite se.”
Okrenula sam mu leđa. Nezadovoljno je zacoktao jezikom. „Jeste li videli na šta vam liči
zadnjica? Kažete da vas ne povređuje? Zašto mu dozvoljavate da to radi?”
Slegla sam ramenima. Osećala sam se veoma umorno i prilično loše. „To mu je potrebno.”
Zakolutao je očima u razdražljivoj neverici i zavrteo glavom, ali svejedno je prešao preko sobe
do izrezbarenog stola ispod prozora na kojem su se nalazile brojne činije i posude od murano stakla.
Pošto je odabrao jednu, stavio ju je na dlan ruke, zavukao je dva prsta u njen sadržaj i vratio se do
mene. Jednom rukom sam se naslonila na sto, a Modesto mi je (nimalo nežno) utrljao mešavinu na
zadnjicu dok sam ja dovršavala breskvu. Uprkos nedostatku nežnosti, rashladio mi je bolnu kožu.
Ponela sam vino sa sobom, otišla do kreveta i legla na stomak.
„Previše dozvoljavate tom gospodinu, i prečesto, sinjora. To nije pametno. Kako mislite da ćete
zadržati sliku te... te...” (mučio se da pronađe reči) „te termagante1 s kojim sinjor Di Čičano voli da
se bori? Ili reinkarnaciju Afrodite koju je maestre de kampo praktično počeo da obožava? Kad im
budete okretali leđa, primetiće da imate crvene pruge drugog muškarca na dupetu. Neće vas želeti -
nijedan - ako vas budu videli kao žrtvu. A ne možete sebi priuštiti da ih izgubite.”
„Neću ih izgubiti. Čvrsto sam ih upecala.” Reči su mi bile prigušene pošto sam obraz prislonila
uz jastuk, ali bila sam preumorna da podignem glavu. „Prestani da se ljutiš na mene. U redu? Zašto
si tako ljut?”
„Zato što izgleda da nikad ne umete da procenite kad vam je dobro - eto zašto. Baš kao s
Ardentom i grofom Di Vekiom. Dovodite u pitanje pokroviteljstvo dvojice bogatih obožavalaca - a
obojica vam rado i obilno plaćaju za svoja zadovoljstva - samo da biste udovoljili nekom sirotanu
koji zapravo i ne može da vas priušti. Zaboravljate - tačno znam koliko malo plaća.” Razdražljivo je
uperio prst u mene.
Oduvek sam žalila što sam rekla Modestu zašto sam od Filipa tražila tako malu nadoknadu -
plaćao mi je malo više od polovine onoga što su mi svi ostali davali svaki put. Kad sam mu to
nesmotreno priznala jednom prilikom, samo je zurio u mene u neverici.
„Podseća vas na vašeg ujaka?”, sećam se kako je pitao, vrteći glavom kao da sumnja u moj zdrav
razum. „Vašeg ujaka? Blagi bože, sinjora - šta je to bilo? - neka incestuozna veza u detinjstvu ili tako nešto?”
„Ne budi odvratan!”
„Pa, šta je onda? Šta je bilo s tim ujakom što bi vas navelo da poželite da budete milostivi prema sinjor Di
Lavijanu?”
Pokušala sam da mu objasnim. Nije to bilo ni zbog kakve posebne vrline mog ujaka Bigoa -
samo je bio ljubazniji prema meni nego ostali, pretpostavljam. Zasmejavao me je. Pre nego što mi je
umrla majka - pre nego što sam postala nova omiljena meta naprasite naravi pijanog oca - posete
mog velikog, krupnog, sedokosog ujaka Bigoa bile su česte i željno iščekivane. Međutim, posle
njene smrti, prestao je da dolazi. Nikad mi niko nije rekao zašto. Nisam ga videla od svoje
sedamnaeste.
Ljutito sam pogledala u Modesta. „Sama odlučujem koliko će mi pokrovitelji plaćati”, rekla
1
U engl. se taj izraz koristi za ženu koja je nasilna, jezičava, svađalica. (Prim, prev.)
sam. „Sviđa mi se Filipo.” (Modestu ne.) „I potrebna sam mu.”
„Vredite daleko više od toga, sinjora - mogli biste da budete veći od svih: veći od La Roze, od
Da Moske; svakako daleko veći od Alesandre Malakode a ona je spavala s plemićima - mada samo
bog zna šta su videli u toj žgoljavoj drolji. Sva ta nerazumna dobročinstva na kraju vam neće doneti
ništa dobro - čak i da vas on zaista podseća na davno izgubljenog rođaka.”
„Dobro - zamoliću Filipa da sledeći put malo nežnije rukuje kaišem. Zadovoljan?” Osetila sam
kako mi mrštenje nabira lice dok sam se naginjala da dohvatim čašu prstima lepljivim od breskve.
Iskapila sam poslednjih nekoliko gutljaja i osetila kako mi se u glavi muti. Kapci su počeli sami od
sebe da mi se spuštaju i osetila sam kako se soba oko mene vrti.
„O - idite na spavanje, sinjora”, rekao mi je Modesto glasom mnogo nežnijim nego pre. „Hajde -
probudiću vas na vreme za sinjor Di Čičana ujutru. Ovako nećete biti ni za šta.” Spustio se pored
kreveta i nežno mi zagladio kosu s lica, govoreći tek malo glasnije od šapata: „Znam da ste snažni,
sinjora - bog zna da morate biti - i znam da se ponosite činjenicom da nikad ne plačete, ali hajde đa
damo sve od sebe da tako i ostane, ha? Ne želimo neke nepredviđene razloge za suze, zar ne? Hajde
da se oboje naspavamo i spremimo za sutra.”
Osetila sam njegovu ruku ispod sebe, kako mi izvlači ćebad ispod tela, a zatim prijatnu toplotu
kad ih je navukao preko mene. Čula sam ga kako se kreće po sobi. Posegao je ispod prekrivača,
izvukao mi ruke, jednu po jednu, i obrisao lepljivi sok vlažnom krpom. Obe ih je pažljivo obrisao.
Gotovo sam zaspala kad je izašao iz sobe, ali mi se čini da je na odlasku rekao - ili sam to možda
sanjala: „Proklete kurve. Bože - ponekad mi je skoro drago što sam evnuh.”
 3
Odmahujući glavom u neverici, Modesto je sišao u kuhinju. Pošto nije bilo kuvara, bilo je
hladno, a u kaminu je ležao zamrli pepeo.
Jarkim bojama oslikan tanjir, na kome se nalazilo nekoliko parčića hladnog golubljeg mesa,
stajao je pored tri velike pljosnate vekne hleba na najdužoj polici, petšest sardina žalosno je gledalo
u rub svoje limene posude. Među tom gomilom na stolu stajalo je i nekoliko boca vina, jedna načeta,
i Modesto ju je podigao; otpio je pravo iz boce i rukavom obrisao bradu. Seo je na dugačku klupu za
stolom i spustio glavu u šake.
Neko vreme je sedeo tako, izgubljen u mislima, a kad su mu otežali kapci potvrdili koliko je
kasno, ustao je, protegao se i izašao iz prostorije. Pošto se popeo stepenicama do dugačke i niske
sobe u potkrovlju kuće, spustio je sveću na sto i prišao prozorima. Zatvorio je i pričvrstio žaluzine.
Skinuo je cipele, izvukao nož iz pojasa i spustio ga na sto ispred sveće. Razvezao je kaput, povlačeći
trake kroz rupice i rastvarajući kruti prednji deo. Ne razvezavši kaput od pantalona, iskoračio je iz
odeće i prebacio sve preko sanduka u dnu kreveta; prazne nogavice ležale su na podu nalik na
mlitavu smeđu zmijsku kožu. Kad je seo na ivicu kreveta, spustio je šaku preko genitalija i protrljao
mesto gde je meko meso bilo zbrčkano ispod čarapa. Dok je to radio, zapitao se hoće li ikad moći da
se dodirne a da se ne seti.
Kad ga je probudio prvi majčin vrisak, bio je na spratu u skučenoj vlažnoj sobi u kojoj su svi spavali. On,
Sofija i Đulija bili su naviknuti na budalasto prigušeno skičanje i krike svojih roditelja; dugo je Modesto
mislio da otac muči majku svake noći i ležao je razrogačenih očiju u mraku pored sestara dok su mu se kroz
glavu provlačile hladne niti straha, osluškujući majčino grleno stenjanje i očevo roptanje. U tim trenucima
mrzeo je oca. Ali te noći je već znao šta to roditelji rade i nije se uplašio kad je čuo majku kako vrišti u
prizemlju, samo se zapitao zašto to rade tamo umesto u svom krevetu.
Ali drugi vrisak je bio oštriji i uplašio Modesta.
„Ne! Nećeš to uraditi!” Glas joj je bio visok i tanak.
„Anjeze, prestani! Odluka je doneta i došli su da to obave večeras. Potreban nam je novac.”
„Neću im dozvoliti - o bože, Đuzepe, molim te, zaustavi ih - ubiće ga...”
„Moraćemo da je udaljimo - uplašiće dečaka. Biće mnogo teže ako se bude bojao”, rekao je duboki glas, koji
Modesto nije prepoznao, a posle tih reči usledio je zbrkani metež i majčino panično protivljenje. Vrata ka ulici
su se otvorila - nagrnuli su zvuci spolja - a zatim su se zatvorila.
Sojija i Đulija su se probudile i troje dece je ćutke slušalo ono što se događalo ispod njih. Muški glasovi
nejasno su gruvali. Đulija je uhvatila Modesta za ruku. Stisak joj se pojačao kad su se vrata otvorila i na
njima, se pojavili obrisi oca koji je rekao: „Modesto, ustani i obuci se. Trebaš nam dole - došli su neki ljudi da
te vide.” Glas mu je bio krut i čudan.
Modestu se grlo skupilo od straha dok se oblačio i išao za ocem; ta hladna grudva samo je narasla kad je u
prostoriji u dnu stepeništa ugledao tri nepoznata muškarca u dugim crnim odorama. Svi su se okrenuli prema
njemu s očekivanjem, ali nisu se nasmešili kad su ga ugledali.
„Je li to dečak, Đuzepe?”
Modesto je video kako otac klima glavom.
„Koliko imaš godina?”
„Deset, oče. “jedan je ukočeno čučnuo i obratio se Modestu čudnim naglaskom, koji nije prepoznao.
„Rekoše nam je da imaš predivan glas, dečače. Voliš li da pevaš?”
Modesto je klimnuo glavom.
„Rekli su mi da imaš glas anđela. Sad, zar ne bi bilo šteta izgubiti taj božanski dar? Glas će ti se za
nekoliko godina promeniti, zar ne? Ako ti je Bog dao takav glas, zar ne bi trebalo da učiniš sve da ga sačuvaš?
Bio bi greh dopustiti da nestane kako rasteš...”
Modesto je klimnuo glavom.
„Možemo ti pomoći da taj predivan glas sačuvaš do kraja života. Ono što moramo da uradimo nije teško i
neće dugo trajati. Dođi sada...” I čovek ga je uhvatio za ruku. Stegao ju je previše čvrsto i Modesto je pokušao
da izvuče prste, ali čovek je bio previše snažan; kad je zajedno sa svoja dva pratioca pošao iz kuće, Modesto
nije imao izbora već da pođe s njima.
Modesto je zadrhtao, povukao prekrivače preko sebe i jednom rukom ih ušuškao oko vrata.
Privukao je kolena grudima, spustio drugu ruku između nogu i zaštitnički se uhvatio za prazne
mošnice. Neželjene slike su ga preplavile kao da se provalila brana i on je spustio glavu na jastuk,
stegao butinama ručni zglob i ispustio tih, žalostan zvuk.
Ispred vatre se nalazilo ogromno korito, napravljeno od drvenih letvica, kao bure, zaklonjeno čaršavom i
gotovo ispunjeno vodom. Žena se okrenula od vatre, s bokalom koji se pušio u njenim rukama obmotanim
krpama. Dolila je vodu u korito, spustila bokal i izašla iz sobe, zureći u Modesta dok je izlazila. Nije mu se
dopao izraz na njenom licu.
„Sedi, dete”, rekao mu je muškarac u crnoj odeći.
Modesto je primetio stolicu pored korita s vodom. Seo je na nju.
„Izvoli', rekao je jedan od visokih muškaraca. „Popij ovo.” Pružio je Modestu čašu, a on je podigao pogled
i nije se ni pomerio. „Hajde, dete, popij ovo.”
Modesto je odmahnuo glavom.
„To je deo našeg plana da sačuvamo tvoj čaroban glas.” Opet odmahivanje glavom.
„Ne nudim ti izbor, dečače - pij!” Glas je odjednom poslao oštriji i užurbaniji i Modesto se veoma uplašio.
Čovek je gurnuo čašu drugom muškarcu u ruke, uhvatio Modesta za ručni zglob i povukao ga na noge. Brzim
pokretom povukao je Modesta ka sebi tako da je stajao leđima naslonjen na stranca; čovek ga je čvrsto držao
uza sebe i stezao ga za zglob. Drugom rukom je uhvatio Modesta za kosu i povukao je unazad, podižući mu
lice. Modesto je video kako mu nečija ruka prinosi čašu i naginje mu je prema ustima. Čvrsto je stegao usne i
okrenuo lice, ali drugi je pružio ruku i uhvatio ga za bradu, tako da je morao da ih otvori. Ulio mu je tečnost i
on se zagrcnuo. Uprkos gađenju, veći deo gorkog sadržaja slio mu se niz grlo, a onda su ga muškarci ponovo
postavili na stolicu.
„Treba da sačekamo desetak minuta”, čuo je Modesto kako jedan od njih kaže. Okružili su ga. Bili su vrlo
visoki u toj crnoj odeći i nisu se osmehivali.
Modestu su se u ušima javili čudni zvuci - tiho pištanje - i lice ga je peklo. Bilo mu je mnogo muka; kapci
su mu postali teški. Oči su mu se sklopile, ali ponovo ih je otvorio i protrljao, jer se plašio da zaspi u prisustvu
tih muškaraca. Želeo je da pobegne od njih, ali udovi mu se više nisu pomerali i uskoro je ponovo zatvorio oči.
Ovog puta ostale su zatvorene. Naslonio se na stranu velikog korita i glava mu je klonula: više nije imao
snage da je podigne, iako su mu misli i dalje bile bistre.
Zarobljen tako u sopstvenom telu, osetio je kako su ga podigli sa stolice. Prsti su petljali po njegovim
vrpcama i neko mu je skinuo cipele i ogrtač. Želeo je da ih spreči i vikne im da ga ostave na miru, ali uzvik mu
je izašao iz usta nalik na mumlanje i niko ga nije slušao. Skinuli su mu cipele i čarape i neko ga je podigao -
zavukao mu krupne ruke ispod pazuha i kolena. Stegli su ga snažni prsti.
Spustili su ga u vodu. Bila je topla i dopirala mu je do grudi. Neko vreme je ležao u vodi.
„Spava li?”
„Da.”
Ne, ne spavam! Nemo je vikao na njih hladnim nepomičnim usnama i pokušavao da otvori oči, ali kapci
su mu bili preteški.
„Budi brz, Paolo - što brži budeš, manje je verovatno da ćemo ga izgubiti.”
Drugi par ruku razmaknuo mu je noge; nakratko je osetio strah od takve izloženosti, a onda su mu se
krupni prsti zavukli među butine; oštar, vreo bol presekao ga je kroz zagušljivu otupelost i Modesto je naglo
otvorio oči. Zvuk koji je ispustio nije bio vrisak - nije mogao da vrisne; više je ličio na jecaj. I voda u koritu
zacrvenela mu se oko nogu.
Sećanja su ove noći bila naročito živa. Iako praktično nije prošao nijedan dan da nije pomislio na
taj događaj, retko kad je bilo tako bolno. Nije se često tako snažno prisećao pojedinosti. Čvrsto je
zatvorio oči i iz njega je izašao životinjski zvuk kad se ponovo setio svog ogromnog gubitka. Nije
bio ni svestan da je viknuo, ali nekoliko trenutaka nakon što mu je zvuk izleteo iz usta, vrata su se
otvorila i Frančeska je pitala, glasom piskavim od straha: „Blagi bože, Modesto, šta je to bilo?”
Na sebi je imala neuredno vezan ogrtač i kosa joj je bila divlje raščupana. Prstima je čvrsto
skupila krajeve ogrtača i prešla preko dugačke sobe do kreveta gde je Modesto ležao sklupčan u
čvrstu gomilu ukočenih udova.
„Caro - jesi li bolestan?” Okrenuo je lice od nje i više je osetio nego što je video kako je kleknula
pored kreveta. Milovala ga je po glavi i mrmljala reči koje nije mogao da razume. Tada je zaplakao:
teški, nevoljni jecaji izletali su iz njega dok se kočio od stida što ga vidi takvog. Podigla se s kolena i
zavukla mu se pod pokrivače; gurnula ga je da napravi mesta za sebe, obgrlila ga rukama i privukla
mu glavu na grudi. I protiv svoje volje, privio se uz nju i ona ga je čvrsto držala dok je jecao, jednom
rukom mu obgrlivši krupno telo i prstima mu stežući leđa; a drugom rukom ga držeći za glavu.
Osećao je njen obraz na svojoj kosi i njenu kosu koja mu je padala po licu. Dugo ga je grlila bez reči;
kasnije su zaspali.
Modesto je otvorio otekle oči i shvatio da mu glava i dalje počiva na gospodaričinim grudima.
Ogrtač joj se rastvorio, a obraz mu je bio priljubljen uz njenu kožu. Ruka joj je bila teška i toplo
lepljiva na njegovom leđima; noge mu je obavila oko tela.
Još je mirisala na breskve.
Osećao je kako mu se lice pomera gore-dole dok je Frančeska disala; pogodila ga je gorka
ironija: kako je neobično, pomislio je, što njega - osakaćenog uškopljenika - u zagrljaju besplatno
drži ova prelepa žena, dok drugi, celi muškarci, redovno plaćaju kraljevske svote za isto to
preimućstvo.
Znao je da je mogao da učini i više nego da joj samo leži u naručju. Nudila mu je - nekoliko puta
- u početku. Kad je prvi put čula za njegovu priču, gledala ga je s lepim ustima poluotvorenim od
zaprepašćenja. „O, caro”, prošaputala je. „Zašto? Zašto bi iko uradio tako nešto? Kako su mogli?”
Nije imao odgovor.
„Šta se dogodilo, posle...”
„Neko vreme bio sam veoma bolestan. Rana mi se inficirala i imao sam groznicu. Nedeljama.
Mislili su da ću umreti.”
Nije ništa rekla, ali kanula joj je jedna suza i potekla prema uglu usana.
„Kad mi je bilo bolje, poslali su me na put. Da školujem glas. Trajalo je skoro osam godina. A
onda sam počeo da zarađujem pevanjem.”
Bez reči je zurila u njega čitav minut. „A onda si upoznao mene”, rekla je. „U Salernu.”
„Jesam.”
„I... jesi li ikad...” Zastala je. „... ikad legao sa ženom?”
Lice mu je buknulo od stida. Odmahnuo je glavom. Zubima je uhvatio unutrašnjost obraza,
ugrizao ga, trudeći se da zadrži miran izraz, i video je kako joj se pogled spušta na njegova usta.
„Ako... ako ikad budeš želeo... da probaš”, rekla je dok se prstima odsutno poigravala sa čvorom
mašne na grudima. „Ako ikad budeš želeo da probaš, caro, samo treba da zatražiš.
Samo mi reci.” Trebalo je drugačije da oblikuje pitanje. Želeo je da pokuša skoro svaki dan, ali
želeti i osećati da može bile su, znao je, dve veoma različite stvari. Od pomisli da pokuša i ne uspe,
i... da ona posvedoči tom neuspehu, bilo mu je prilično loše.
Podigao je glavu. Ona je otvorila oči.
„O! O, caro...”, Frančeska je sela. Meka koža s unutrašnje strane njene butine na trenutak se
zalepila za Modestov stomak dok se odmicala od njega.
Modesto ništa nije rekao. Uglovi usana malo su mu se izvili, ali nije mogao da se osmehne do
kraja. Sramota, stid, zahvalnost i plamičci nečega što je moralo biti njegova žalosna verzija želje,
zujali su oko njega i on je zbunjeno spustio pogled.
„Dugo ti nije bilo tako loše, zar ne, caro?”
Odmahnuo je glavom.
„Šta te je ovog puta navelo da se setiš...”
Slegao je ramenima.
„Zašto to radiš?”
 Njeno pitanje ga je preseklo. „Zašto radim šta?”
„Ovo: živiš ovde sa mnom, posmatraš i slušaš sve šta se dešava, dan za danom - bože, Modesto,
za tebe je to sigurno pakao. Zašto? Zašto to želiš?”
„Vi ste me pozvali ovamo. Kad sam morao prestati s pevanjem - posle bolesti. Znate to.” Zastao
je. „Potreban sam vam.”
Došao je red na Frančesku da nemo zuri u njega. Trenutak kasnije je rekla: „Imao si izbor.” Glas
joj je bio tih i u njemu se osećalo sažaljenje i briga. Njena saosećajnost ga je dirnula.
„Da. Napravio sam izbor”, priznao je. „I ne žalim.”
„Nikad?”
Ponovo je slegao ramenima.
Frančeska se namrštila. „Jesi li ikad... ikad... ljubomoran? Na druge?” Razmislio je.
Ljubomora ga je povremeno pekla kao žig. Bilo je trenutaka kad mu se, dok je sedeo ispred
Frančeskine odaje i slušao ono što se dešavalo unutra, pesnica tako stezala oko drške bodeža, a
njegova mržnja prema posetiocu koji se tamo zatekao pretila da ga natera da učini nešto
nepromišljeno. Ti muškarci su u izobilju imali ono što je njemu oduzeto - odsečeno - nimalo ne
razmišljajući o njegovom dobru. Ali onda bi mu sinulo, još dok je ustajao, da je u stvari imao nešto
dragoceno što niko od pokrovitelja nije dobio: poznavao je sinjoru onako kako niko od njih nije, niti
može. Upoznao ju je lično, na neizrecive načine, prisnije nego ti muškarci kroz najstrastvenije
plaćeno parenje.
Rekao joj je istinu: bio joj je potreban.
Na svom čudnom, neodređenom položaju dadilje, svodnika i telohranitelja, imao je priliku da je
teši u najosetljivijim trenucima - kad bi se onesvestila od umora, zarumenela od groznice - kupao ju
je, prepravljao joj odeću i pleo kosu brižnije od mnogih služavki. Ali u nekim drugim prilikama - sa
žestokim uživanjem - zamahnuo bi teškom pesnicom i oborio grubu ili pijanu mušteriju, koja je
počela da plaši sinjoru. I jednom - samo jednom - isterao je nagog i pijanog sadističkog aristokratu
na ulicu, uperivši u njega vrh mača, preteći da će ga probosti ako se ikad - ikad! - ponovo pojavi u
blizini. Drhtava i preplašena Frančeska privila se uz njega te noći, sećao se, i bez daha mu
zahvaljivala jer joj je sasvim sigurno spasao život.
Posle duge pauze, pogledao je svoju gospodaricu u oči, zavrteo glavom i rekao uz slabašan,
iskrivljen osmeh: „Ne. Nisam ljubomoran.”
„Ne bih ovo mogla da radim bez tebe.”
„Znam, sinjora.”
Uhvatila ga je za ruku i stegla je, A onda mu je sinulo koliko je situacija besmislena i počeo da se
smeje. „Šta je bilo?”
Smeh mu se ugasio i pretvorio u uzdah. „Ništa. Samo... samo pomisao da smo ušuškani ovde
zajedno: uškopljenik i bludnica. Kakav prokleti par!”
„Na spratu je, sinjor Čičano”, rekao je Modesto. „U svojoj sobi.”
„Hvala. Možete li uzeti ovo?” Mikele Čičano je svukao kaput s ramena i prebacio ga preko
Modestove ispružene ruke. Prešao je predvorje u nekoliko dugačkih koraka i krenuo uz stepenice
preskačući po tri odjednom. Modesto je okačio kaput na čiviluk pored vrata i pošao za posetiocem
na prvi sprat. Vrata sinjorine odaje već su bila zatvorena kad je stigao do malog odmorišta i
Modesto je seo na stolicu levo od vrata. Pogrbio se i povio ramena, spreman za dugo čekanje.
Ponekad - s pouzdanim pokroviteljima kao što je Benevento, na primer - rekla bi mu da je slobodno
ostavi samu, ali s muškarcima kao što je Čičano, šta god da kaže, znao je šta mu je činiti.
Iako se nikad nije baš trudio da sluša to što se dešavalo iza zida odaje, bilo je teško ostati gluv, i
Modesto je često otkrivao da ne može da spreči živopisne slike koje su mu se javljale u glavi u
skladu sa zvucima koje je čuo. U zavisnosti od raspoloženja, to bi ga ili zabavilo ili razljutilo. Ipak,
danas se osećao neobično nelagodno kad se setio sinoćnje bliskosti s gospodaricom
- nekako mu je bilo mnogo teže da podnese razmišljanje o njenim strastvenim vezama s
pokroviteljima.
 Sve što je trenutno čuo bio je nejasan razgovor i trudio se da ne razmišlja o onome što sledi, pa
se zabavljao mislima o tajnom odlasku na koncert o kome mu je sinjora pričala nekoliko sati ranije.
Ali onda je njen glas, oštar od besa, presekao Modestovo razmišljanje. Puls mu se ubrzao.
„Sranje! Rekla sam ne! Otarasi se toga, Mikele! Skloni to!”
Modesto je ustao, lupanje srca mu je odzvanjalo u ušima; stavio je ruku na kvaku i uhvatio se za
dršku bodeža.
Sinjor Di Čičano je nešto rekao, ali Modesto nije uspeo da razabere reči, a onda je sinjora
ponovo progovorila, isprekidanim glasom.
„Ne - znam, ali ne ovde, proklet bio! Znaš zašto. Daj ga ovamo ili...”
Nastupio je kratak tajac, začuo se šamar, sinjor je promumlao psovku i započelo je komešanje.
Modesto je izvukao bodež iz pojasa.
Otvorio je vrata.
Ni sinjora ni Čičano ga nisu čuli, a on je zastao ukopan s nožem u ruci i posmatrao ih s vrata.
Gospodarica je čučala kao mačka iznad sinjora, koji je ležao na leđima na krevetu, s rukama
zabačenim iznad glave, a sinjora ga je jednom rukom čvrsto držala za zglobove. Kosa joj je padala
napred i sakrivala joj lice tako da joj nije mogao videti izraz, ali baš kad se spremao da zakorači
napred i umeša se, ona se nasmejala. Sumoran je to smeh, pomislio je, krut i žalostan, ali svakako
nije zvučala uplašeno, pa je počeo lakše da diše. Koraknuo je unazad.
A onda je sinjor opsovao. „Vaffanculo, stronza!” Gurnuo ju je, pokušavajući da je zbaci sa sebe.
„Ooo, kakav prostakluk - maleducato!”, procedila je kroz zube. „Već sam ti rekla da ne donosiš
to ovamo. Zar nisam?” Nagnula se napred i cimnula ga za zglobove svaki put kad bi naglasila neku
reč. „Zar nisam? Ostavi! Hajde - pusti, Mikele!” Žestoko mu je protresla desnu ruku: nešto je
zasijalo kad je uhvatilo svetlost sveće i ispalo mu iz pesnice na pod uz zveket. „Znaš savršeno dobro
zašto - i, ne, nećeš ga dobiti nazad.”
Šta neće dobiti nazad? - pitao se Modesto. „Radiću šta mi se sviđa, prokletnice...”
„O, Mikele, tako misliš?” Sela je na pete i oslobodila mu zglobove; sklonila kosu s lica i
priljubila se telom uz njegove grudi, raširila laktove i prstima mu dodirivala prsa. Modesto je
zadrhtao od temena ka stomaku, ali ne obazirući se na to, povukao se u hodnik kad je Čičano
zgrabio Frančesku za kosu. Zatvorio je vrata tiho iza sebe, dok mu je srce i dalje brzo kucalo u grlu.
Još jedan trenutak tišine, novo tutnjanje nerazgovetnih glasova, još komešanja a zatim novi zvuk -
tup, kao udarac metala o drvo. Čuo je kako sinjora kaže: „Ha! Eto - može tamo i da ostane. Ne -
silazi! Skidaj ruke s toga! Rekla sam ti, nećeš ga dobiti nazad, bastardo!” Još jedna pljuska. Cicanje.
Zatim smeh.
Modesto je umirio disanje.
Nekoliko trenutaka kasnije, ponovo je seo na stolicu. Zvuci iz sobe su postali predvidljiviji i
Modesto je zatvorio oči, naslonio glavu unazad na zid i spremio se da sačeka kraj posete sinjor
Čičana.
 4
Filipo di Lavijano je dugo gledao u svoju ženu. Njena glava u uštirkanoj platnenoj kapi bila je
nagnuta nad malom knjigom u povezu od teleće kože. Jedan ili dva čvrsta uvojka virila su ispod
ruba neukrašenog platna, ali bilo je očito da su joj buntovno pobegli; oštrina Marijine kose i kape
bili su namerni. Ta strogost odražavala se i u uspravnom držanju kičme dok je sedela i čitala ispred
kamina. Držala je knjigu na dlanu jedne ruke, a kažiprstom druge pratila je redove koje je čitala.
Usne su joj se blago pomerale dok je izgovarala rečenice. Nekad bi možda pomislio, razmišljao je
Filipo, pogleda uprtog u ženina usta, da su ti sitni pokreti bili nemi poziv na poljubac. Nekad.
Duboko je udahnuo kroz nos, kratko stegao usne i podigao obrve osujećeno pomiren sa sudbinom,
dok je Marija dovršavala stranicu. Spustila je uzanu traku crvenog pergamenta preko stranice i
pažljivo je zatvorila. Oboje su ćutali neko vreme. Prostorija je bila mirna i tiha - čulo se samo tiho
pucketanje vatre u ognjištu. Kvadrati neba vidljivi kroz staklene ploče prozora potamneli su od
plave, preko indigo, do boje uglja. Filipo je na trenutak zastao i nagnuo se prema gomili cepanica
naslaganih pored kamina; jednu je pažljivo spustio na beli zapaljeni ostatak debele grane, koja se
slomila i pala u žar pod težinom novog drveta. Otvorio je dugačku srebrnu kutiju, odabrao je tri
sveće od pčelinjeg voska i postavio ih na trokraki svećnjak na polici iznad kamina. Pažljivo ih je
upalio fitiljem, jednu po jednu. Marija je spustila knjigu na sto s tankim nožicama koji joj se nalazio
pored stolice.
„Šta čitaš? I dalje Dekameron?”, pitao ju je Filipo. „O, ne - to sam završila prošle nedelje. Ovu je
napisala žena. Kristin de Pican. Zove se Knjiga o Gradu žena.”
Mišići na Filipovom licu su se ukočili dok se smeškao, pošto su mu se uglovi usana spustili
podjednako brzo kao što je pokušao da ih podigne.
„Sviđa ti se? Kao i Bokačo?” pitao je odsutno, posmatrajući oblik Marijine gornje usne.
„O, da. Uprkos svom imenu, rođena je u Veneciji, jesi li znao?”, pitala je Marija.
„Ko?” pitao je Filipo ne slušajući.
„Kristin de Pican. Otac joj je iz Picana. Veći deo života živela je u Francuskoj, i sve je pisala na
francuskom. Veoma sam srećna što sam našla prevod - bilo bi mi veoma teško da čitam u
originalu.”
„O čemu se radi?” Pokušao je da namesti izraz učtivog interesovanja.
Marija mu se osmehnula i počela da objašnjava. „Radi se o izvanrednim postignućima žena.
Opisuje kako je imala viziju. To nije vizija koja joj se zapravo dogodila - barem ja tako mislim - ali
opisuje tri dame koje...”
Filipo i dalje nije slušao. Primetio je sjaj u Marijinim očima dok je govorila o ovoj knjizi koju je
očito volela; posmatrao je kako joj se mršave ruke pomeraju s prirodnom otmenošću i s nelagodom
pomislio da bi lako mogao da ugasi to svetlo. Jednim jednostavnim zahtevom mogao je - a često je
to i radio - pretvoriti to živo oduševljenje u ukočenu i bezizraznu strepnju. Krivica mu je zategla
kožu na temenu kao pretesna kapa.
Vrata su se otvorila i ušla je mršava žena od oko trideset pet godina. Sa crnom kosom
jednostavno začešljanom unazad, podsećala je na Belinijevu Madonu, mada je Filipo uvek zamišljao
kako je Majka Božja imala mnogo življe crte lica nego ženina sestra. Učinila je naklon Filipu i sela
pored Marije. Spustila je koščatu ruku na sestrin rukav i rekla: „Marija, malopre sam bila u kuhinji i,
znaš, nisam sigurna da će srnetina biti spremna do sutra. Hoćeš li biti zadovoljna svinjetinom?”
„Šta nije u redu sa srnetinom?”
„Nije dovoljno dugo visila.”
Treptaj dosade preleteo je preko Marijinog lica, ali nestao je jednako brzo kao što se i pojavio, i
ona se nasmešila.
„Nema veze, Emilija. Sigurna sam da će svinjetina biti ukusna. Srnetinu možemo jesti i u
nedelju. Hvala ti što si mislila na to.”
Filipo je, neosetljivo, sedeo na stolici i posmatrao kako se ovaj razgovor odvija i prolazi pored
njega. Ni supruga a ni njena sestra izgleda nisu želele da ga uvlače u to sitničavo kućno trućanje, ali
iako nije ni najmanje bio zainteresovan za pramenu jelovnika, ipak je osetio stisak ogorčenosti u
grudima što ga tako zanemaruju.
Emilija je ustala. „Mislim da ću otići u krevet. Kasno je.” Sagnula se i poljubila sestru u obraz;
Filipo je video kako žena na trenutak sklapa oči i usne joj se pokreću napreci, u kratak odjek
poljupca, kad joj se Emilijine usne očešaju o kožu. Penis mu je nabrekao. Čak i sad mu se, posle
toliko vremena, dizao.
„Laku noć, Filipo”, rekla je Emilija s malodušnim osmehom dok je izlazila iz sobe. Pogled mu je
poleteo ka ženi kraj žeravice. „Marija”, rekao je.
Pogledala je u njega, a iznenadna opreznost bila je i više nego očigledna.
„Rekao sam Luki da ću sam doći na predstavu. Rekao sam mu da se ne osećaš dobro.” Zastao
je. „Izrazio je nadu da ćeš se uskoro oporaviti. Bio je pun razumevanja.”
Oblilo ju je rumenilo. Ćutke je klimnula glavom i nije skidala pogled s vatre.
„Molim te, nemoj zbog toga da brineš, Marija”, rekao je Filipo, dok je u sebi mislio kako je on
trebalo da ima razumevanja, a ne Luka.
Narednog jutra Marije nigde nije bilo i Filipo je proveo nekoliko neprijatnih trenutaka jureći iz
sobe u sobu, tražeći je da se pozdrave. Nije želeo da je zove. Konačno ju je pronašao u zadnjoj sobi u
prizemlju, koja je gledala na baštu, već zaokupljenu knjigom. Danas je imala pero u ruci i primetio je
da je udubljena u ono što čita. List papira pored knjige već je bio ispisan beleškama i sveže mastilo
svetlucalo je na vrhu pera, lebdeći iznad hartije.
„Moram da idem”, javio joj se.
„Znaš li kad ćeš se vratiti?”
Razmislio je o tome. Bio je petak, a petkom je obično rano dolazio kući. Kasnio je samo sredom.
Ali sad je pomislio kako će, ako bude kasno dolazio samo sredom, Marija možda početi da sumnja.
Sumnja bije, bio je siguran, uznemirila, a on nije imao nameru da to radi. Zato je slagao. „Danas
imam mnogo posla, Marija. Možda ću ponovo doći kasno. Možda kao i pre neko veče, mada ću dati
sve od sebe da dođem ranije.”
Uputila mu je ukočen osmejak, klimnula glavom i vratila se knjizi, baš kad se nagnuo da je
poljubi. Kao da nije primetila kako joj primiče lice, pa joj je poljupcem očešao slepoočnicu. Oklevao
je, zatim se ponovo uspravio i pročistio grlo. „Možda ćeš otići na spavanje mnogo pre nego što se
vratim”, rekao je. „Možda te tako neću videti do sutra ako se zadržim onoliko koliko se plašim da
ću morati.”
Zatvorila je oči samo na tren dok je govorio, ali Filipo se osetio ukorenim. Nije više ništa rekao.
Sunce je već bilo visoko i vazduh je, iako se leto već završilo, bio blag, bez imalo vetra. Filipo je
bio zahvalan što su prošle najžešće avgustovske vrućine, kad se težak smrad napuljskih mračnih
ulica lepio za kožu kao znojem natopljeni čaršavi, a crna pretnja tifusa vrebala iz svakog ustajalog
žleba.
Pošto je odlučio da ne uzme malu kočiju, trebalo mu je oko pola sata da stigne do svog
odredišta. Uputio se na istok ulicom koja se pružala oko osamsto metara uz samu ivicu zaliva, a
onda je krenuo ka unutrašnjosti, ostavljajući more iza sebe. Kako se udaljavao od obale, ulice su se
sužavale u splet nalik na lavirint, ali Filipo se probijao kroz njih, odlučno se krećući ka severoistoku,
i s lakoćom stigao do velike Crkve Svetog arhanđela Mihaila.
Dve ulice dalje, stan maestra de kampa Don Migela Vaskeza gledao je na oronuo, ali nekad
raskošan trg, čiji su oguljeni malter i otmeni lukovi istovremeno bili i elegantni i trošni, kao ostarela
udovica i dalje u staromodnoj odeći iz svoje mladosti. Trg je već bio krcat: pijačni prodavci
postavljali su svoju robu, starci su se okupljali u grupice u zasvođenim uličicama koje su vodile ka
suncem okupanom trgu. Vrištava grupa otrcano odevene dečurlije jurila je oko trga. Filipo je na
trenutak zastao da propusti te bučne, dronjave čvorke ispred sebe, pre nego što je krenuo popreko
prema Don Migelovim oguljenim vratima.
Migel Vaskez prelazio je prstom preko spiska svojih dnevnih aktivnosti. Filipo ga je kratko
gledao i razmišljao o prirodi nadmenosti. Je li to bila urođena osobina nekoga ko je bio spreman da
radi za okupatorsku vojsku u stranoj zemlji, ili je sama priroda položaja stvarala nadmenost u
karakteru koji je ranije nije posedovao? Jer maestre Vaskez je zaista bio nadmen, mislio je Filipo,
možda je bio i samo oličenje te reči.
Međutim, maestre Vaskez je takođe bio vitak i elegantan. Pokreti su mu bili glatki i brzi; često je
gestikulirao dok je govorio, i iako su mu oči bile hladne, ruke su mu bile izražajne kao u plesača.
Filipo je u njegovom društvu često bio svestan svojih poodmaklih godina i nedostatka okretnosti.
Iako nije mogao biti više od petnaest godina stariji, u Vaskezovom prisustvu se često osećao kao
ostarelo kljuse teških kopita u društvu arapskog ždrebeta.
„Dođi da vidiš ovo, Filipo”, reklo je ždrebe na španskom, i Filipo je prešao preko sobe do mesta
gde je Vaskez stajao i mrštio se na papire ispred dugačkog prozora. „Namerava li grof Di Ladispoli
da prisustvuje paradi ili ne?”
Filipo se zagledao u paučinast rukopis na malom parčetu papira, koje mu je Vaskez pružio.
„Ja sam, sinjor, potpuno oduševljen što ste me uvrstili u vaše počasne goste i najiskrenije žalim
što vam nisam ranije odgovorio. Pod velikim pritiskom, pošto uskoro putujem za Siciliju, upravo
sam se oslobodio nekoliko drugih manje prijatnih obaveza.”
„Mislim da namerava da dođe, sinjor”, nasmešio se Filipo. „On je uvek - kako da kažem -
tortuoso2 u pisanoj prepisci. Uvek upotrebljava deset reči gde je dovoljna i jedna, on bi rekao...”
Vaskez je nestrpljivo slegao ramenima i bacio pismo grota Di Lađispolija na veliku gomilu
slične hartije. Trebalo im je još čitav sat da razvrstaju razne odgovore i na kraju su sklonili pisma
onih koji su otkazali prisustvo, sastavili spisak onih koji dolaze i Španac je počeo da sastavlja plan
za paradu. To je trebalo da bude veliki događaj, činilo se Filipu. Raskalašno prikazivanje španske
moći - naizgled zabave radi - ali parada će ipak biti shvaćena i kao upozorenje protiv svih budućih
pobuna, bio je siguran.
Vaskez se zatim nagnuo preko stola i uzeo svežanj papira debljine prsta. „Filipo”, rekao je, „ovo
mi treba prevesti na italijanski.”
Filipo je pregledao dokument: zbijen rukopis u goropadnoj ruci. Snuždio se. Ovo nije bio
zadatak u kome će uživati. Govorio je španski kao italijanski još od malih nogu - njegova majka
Kastiljanka nikad nije uspela da savlada italijanski - i Filipo je sa starešinama uvek razgovarao na
španskom, ali uvek mu je bilo mučno i izuzetno naporno da prevodi nešto ovako dugačko. Okretao
je stranice i podigao pogled ka svom sagovorniku.
„Do kada, sinjor?”
Kad je otvorio veliku knjigu uvezanu telećom kožom, Španac je tankim kažiprstom prešao
preko jedne strane, a zatim i druge. Namrštio se i meke dlačice brade, odmah ispod donje usne,
podigle su se kad se napućio od usredsređenosti. A onda, pošto je našao ono što je tražio, dvaput
kucnuo po tom mestu. „Imaš deset dana. Danas ti je na raspolaganju Dugačka odaja, ako želiš. Niko
je ne koristi.”
„Hvala, sinjor - učiniću tako. Mogu li da odem i odmah počnem?”
„Da. Nećeš mi danas biti potreban ni za šta drugo.”
Filipo je bez reči napustio prostoriju.
Vredno je radio nekoliko sati. Nadao se da dokument sadrži nešto škakljivo: možda nagoveštaj
planova nepopustljivog don Pedra de Alfana za ponovno uspostavljanje tiranije Inkvizicije - vest o
kojoj je Napulj brujao već nedeljama. Međutim, dokumenti nisu otkrivali ništa zapanjujuće i Filipu
je uskoro postalo dosadno.
Počeo je da se priseća one večeri kod Frančeske. Dok je prelazio jezikom preko usana, zamišljao
je vrata njene odaje. Odškrinuta. Zamišljao je kako ih otvara, kao što je činio svake nedelje, i
nasmešio se kad se setio svetlosti sveća koja se uvek prelivala i u hodnik, toplog mirisa zapaljenog
ružinog drveta - uvek je gorela vatra - i opojnog mirisa rezanog cveća koje je toliko volela. Dišući

2
Ital. vijugav, zavijen. (Prim, prev.)
malo brže, prešao je dlanom preko pantalona, protrljao alatku i zažmurio. Video je Frančesku kako
sedi na ivici kreveta. Video je sebe kako čuči ispred nje i prstima joj steže kolena. Progutao je
pljuvačku, obrisao lice i vratio se prevođenju. U misli mu je dolutala nova, manje prijatna slika:
treperavo sećanje na ljupki oblik Marijinih usana. Namrštio se i ponovo počeo da piše, glumeći
zainteresovanost.
„Brinem zbog tebe, Marija”, rekla je Emilija.
Marija se nije obazirala na namrgođenu sestru. Zatvorila je knjigu, odložila pero u malu
gvozdenu kutiju i protrljala mrlje od mastila na palcu i kažiprstu. Podigla je tri mala debela lista
papira koja je do tada ižvrljala beleškama i brzo pročitala šta je napisala. Mala kriva linija naborala
joj je kožu između obrva, ali joj se lice razvedrilo kad je završila s čitanjem i zadovoljno ugurala ta
tri lista u zeleni kožni povez Knjige o Gradu žena.
Emilija je čvrsto prekrstila ruke i mrzovoljno izbacila donju usnu dok je stajala i posmatrala.
„Šta ako se obelodani koliko sati nedeljno posvećuješ knjigama?”, pitala je. „I naročito toj knjizi. Ne
verujem da znam ijednu ženu koja radi to što ti radiš.”
„Nije to tajna, cara..”, počela je Marija, ali Emilija ju je prekinula.
„Trebalo bi da bude, Marija. Ne izgleda - ne znam koja bi reč...”
„Pa, možda bi, kad bi i sama malo više čitala, lakše uspevala da pronađeš odgovarajuće reči”,
oštro je odbrusila Marija. „Hajde da izađemo malo na vazduh - i nemoj više da mi prigovaraš kako
provodim vreme. Dok budemo šetale, pričaću ti nešto o Kristin de Pican... možda će te njena priča
ubediti da ženama sasvim priliči da rade na usavršavanju svojih umova.”
„Iskreno sumnjam u to da je Filipu stalo do tvog učenja...” promumlala je Emilija.
Marija je pocrvenela. „Mislim da ono što se dešava između muža i žene treba da ostane između
njih, slažeš li se, Emilija?” Pošto je drhtavim prstima zavukla još jedan uvojak pod kapu, ustala je,
krenula ka vratima i prošla pored Emilije.
Dve sestre hodale su u tišini kroz uske ulice. Marija je više osetila nego videla potajne poglede
koje je Emilija svaki čas bacala na nju, ali nije pokušavala da zapodene razgovor. Tkanine uštirkanih
sukanja šaputale su dok su hodale, kao da vode neki prigušeni razgovor, ali osim toga, dve žene
nisu stvarale nikakve zvuke; obe su bile zaokupljene sopstvenim mislima.
Marijine misli više nisu bile usmerene na knjigu: umesto toga, mislila je na muža.
Bila je sigurna da Filipo misli da ga ona ne voli.
Sestre koje su je tako brižljivo odgajile posle smrti oba roditelja dobro su obavile posao,
pomislila je. Osim što su je podučavale veri, naučile su je da čita, piše i na latinskom i italijanskom,
da se intelektualno zanima za svet oko sebe - a da se prema telesnoj želji odnosi s mračnim strahom,
u slučaju da je namami u nepopravljiv greh. Čak i sad, nakon što je više od deset godina uvažena
supruga, strašne optužbe sestre Anuncijate i dalje bi joj zacvilele u glavi kad god bi osetila da joj se
Filipov pogled spušta od usta do grudi. Ogromna gvozdena kapija bi se uz tresak spustila oko nje i
osetila bi kako joj se lice zatvara, sklanja se od njega iza pažljivo uvežbane maske spokojne
otmenosti.
Marija bi zadrhtala i svaki put videla sebe onako kako ju je sigurno video i Filipo: žena koja
odbija njegova udvaranja, okreće lice od njegovih poljubaca, hladna i očito nesvesna da mu je
potrebna. I dalje ju je želeo. Iako nije bila sigurna zašto, posle toliko vremena bez ohrabrenja, znala
je da je muž još gleda s čežnjom.
I iako nikad na nju nije odgovorila, nije se tako ponašala zato što to nije želela.
Juče se nagnuo pored nje za večerom da dohvati bocu vina. Sedeli su zajedno za stolom, sa
Emilijom preko puta, i Filipo se nenamerno naslonio na nju dok se protezao preko stola. Osetila je
njegovo toplo telo i njegov prijatan muški miris na upaljeno drvo i znoj. Dok je gledala kako joj muž
hvata bocu za grlić, Marija je zadržala dah. Kako je tada lako mogla, pomislila je Ijutito, da mu se
nasmeši, da možda pruži ruku ispod stola, tako da sestra ne vidi, i na trenutak mu pomiluje butinu,
samo da mu pokaže da je voljen. Da ga želi.
Ali nije bila u stanju da se pomeri.
 Nije prošlo mnogo od podnevnih molitvi i sunce je žarko peklo. Sestra Antonija zatvorila je žaluzine na
velikoj sobi koju su Marija i Emilija delile gotovo godinu dana, ali male bele štrafte svetla probijale su se kroz
proreze, šarajući zidove i klizeći preko Marijinog kreveta.
Soba je mirisala - kao i uvek - na vosak i prašinu, a bledo se naslućivala i plesan s kamenih zidova, što je
Mariji uvek nekako više ličilo na ukus nego na miris.
„Mislim da vas dve treba neko vreme da ostanete unutra - prevruće je da biste izlazile ovog popodneva”,
rekla je sestra Antonija. To je bilo tačno - sunce je pržilo čitavo jutro, lako je bilo vetrovito, vrućina nije
jenjavala: vetar je bio vreo, kao kad vazduh izleti iz nesmotreno otvorene rerne. Na sestrinom velikom čelu boje
testa svetlucale su staklaste kapljice znoja, a crne dlake iznad gornje usne su joj se presijavale. Lice kao da joj
bilo predebelo za kapu. Kipelo je, a krute, zamrljane ivice kape usecale su joj se svuda po obodima. Marija je
zamišljala kako joj rub kape, kad se sestra Antonija skine za spavanje, sigurno ostavi duboku brazdu svuda oko
lica; kao da je nosila masku.
„Odmorite se malo”, rekla im je krupna časna sestra dok je izlazila iz sobe. „Možete kasnije da siđete i
pomognete oko pripremanja večere.”
Žurno je izašla iz sobe nalik na odeveni jastuk.
Marija je nekoliko trenutaka ležala mirno, savijenih kolena, i posmatrala je kako joj svetlo poigrava po
haljini, male barice kremaste beline koje su se pomerale preko plavog platna dok su napolju grane nelagodno
šuškale na vrelom vetru; zatim je zažmurila i osluškivala.
Emilijino disanje se usporilo: sigurno je već zaspala. Sestra uvek lako zaspi, pomislila je Marija sa
zavišću. Bila joj je predobro poznata uznemirujuća mešavina prigušene dosade i nepredvidljivih strahova koji
mogu da ispune besanu noć.
Napolju, cvrčci su ritmički cvrčali - bez predaha, stalna popodnevna pojava; iako su ponekad umeli
iznenada da se zaustave - neobjašnjivo, svi zajedno - ne nekoliko sekundi odjednom, stvarajući tišinu nalik na
pokidanu rupu usred buke koju su stvarali. Kad bi počeli ponovo, Marija je taj zvuk zamišljala kao zrna peska
koja cure nazad u rupu.
Novi zvuk.
Iznad grebanja cvrčaka začulo se mumlanje. Metež i šuškanje lišća.
Marija je prišla prozoru i prislonila oko na prorez žaluzine.
Dečak iz sela opet se penjao na veliko drvo. Cesto ju je uhodio dok je boravila u parku, i pokušavao da je
vidi kroz prozor dok je bila unutra. Sad ga je posmatrala: duge, mršave, smeđe noge štrcale su mu iz dronjavih
pantalona, kosa mu je bila crna, masna i tršava, a nos istaknut kao guščiji kljun. Koža kao da mu je bila
prljava. Istovremeno joj je bio zanimljiv i odbojan; oči su mu bile sjajne i lukave i od njegovog pogleda u
stomaku joj se često javljao topli crv stida, ali sad kao da ju je podsetio na bogomoljku dok se prebacivao s
grane na granu sa sporom odlučnošću, bosim nogama tražeći novo uporište, pridržavajući se rukama,
izvijajući se prema prozoru da je vidi kroz žaluzine.
Znala je da je verovatno grešno tako misliti, ali sviđala joj se pomisao da taj dečak želi da je gleda.
Začulo se pucanje prelomljenog drveta.
„Ne!”, zaustila je Marija i pritisnula lice na prorez žaluzine, osećajući kako joj se nos spljoštio o drvo koje
miriše na smolu, ali dečak je padao van njenog vidokruga. Ćula je novo mumlanje, još pucketanja i tup
udarac. A onda ništa.
Počela je da petlja oko bravice na žaluzinama, otključala ih je i širom otvorila. Vrelo sunce nagrnulo je u
sobu, od čega je ustuknula i na trenutak bila sasvim zaslepljena. Ali onda je ugledala sklupčani trouglasti
oblik na tlu. Nepomičan.
„Šta je bilo? Mia? Zašto si otvorila...”
Nije se osvrnula na sestru i sva zadihana pojurila iz sobe.
Sestre su rekle da je slomio vrat. Marija i Emilija nisu videle dečaka - bilo im je zabranjeno da odlaze u
sobu za bolesnike, ali čule su da sestre šapuću; videle kako odmahuju glavom i krste se; čule su beskrajno
molitveno zapevanje u kapeli. Marija je pre četiri dana čula sestru Čečiliju kad je rekla da on i dalje ne može
da se pomeri. Rekla je da bi mogao i da umre.
Marija je želela da ga vidi. Grudva krivice nalik na hladnu šljivu stajala joj je zaglavljena u grudima već
danima.
 Emilija je rekla: „Ali sam je kriv, mia, što je bio znatiželjan. Veoma je žalosno ako se povredio, ali...”
„Kako možeš to da kažeš?”
„Pa - istina je. Nema to nikakve veze s tobom.”
Marija se načas zagledala u sestru, zatim se hitro okrenula i pošla ka vratima.
„Kuda ćeš?”
Marija joj nije odgovorila.
Šljiva joj se popela u grlo. Morala je da vidi dečaka.
Prošla je kroz dva dugačka hodnika, izašla na peščani trg koji je, išaran tragovima stopala, ležao između
samostana, i ušla na vrata na udaljenom kraju. Bolesnička soba nalazila se iza narednog ugla.
Vrata su bila otvorena.
Prišla im je, lagano, lagano, a srce joj je snažno i glasno udaralo u ušima.
Oklevala je. Zadržavala dah. Provirila u sobu.
Sestra Anđelika stajala je ispred stola, okrenuta leđima, i kutlačom presipala supu iz kalajisanog bokala u
činijicu. Dečak je ležao na krevetu na točkice u uglu sobe: kao napuštena drvena marioneta pokidanih konaca.
Lice mu je bilo sivo i mlitavo, a guščiji nos mu je štrcao kao deo maske. Usta su mu iskrivljena, usne opuštene
i vlažne. Tanka linija pljuvačke skliznula mu je iz ugla usta i slila se niz vilicu prema uhu kao pužev trag. A
oči su mu bile ogromne: razrogačene i tamne od straha.
Video ju je.
Zagledao se u nju.
U pogledu mu više nije bilo ni drskosti ni lukavosti dok joj je nemirno preletao preko lica, i gore-dole
preko tela. Molećivo. Mariji je pozlilo. Podsetio ju je na zeca koga je jednom videla u zamci: sa žicom čvrsto
obmotanom oko vrata, ležao je mirno, drhteći, pasivan i omlitaveo od sveprožimajućeg straha.
Majka Anđelika čučnula je pored dečaka i nežno mu prinela kašiku supe. Tada je prebacio pogled s Marije
na ostarelu kaluđericu, i Marija je videla kako je blago iskolačio oči dok je pokušavao da proguta supu iz
kašike. Nekoliko kapi mu je, izgleda, prošlo kroz zube, ali veći deo mu se slio niz bradu. Nije mogao da pomeri
glavu. Nije čak mogao ni usta da otvori.
Pokušala je da zamisli zagušljivi užas zatočeništva kad si zaključan, nem i preplašen u kovčegu od mesa.
Od molećivog izraza u dečakovim očima zavrtelo joj se u glavi. Osetila je kako joj se stomak grči.
Marija je pogledala u sestru i rekla: „Emilija, sećaš li se dečaka s polomljenim vratom?”
Emilija se namrštila. „Kog dečaka?”
„U samostanu. Onog koji nije mogao da se pomera. Koji je umro.”
„O, da”, rekla je Emilija iznenađenim glasom. „Jadno stvorenje. Pao je s drveta, zar ne? Nisam
godinama pomislila na njega. Kako si ga se setila?”
„Ne znam”, slagala je Marija. „Ali kako užasan događaj - slažeš li se? -tako biti zarobljen u telu
koje ne može da radi ono što se od njega traži.” Glas joj je malo zadrhtao, ali sestra kao da nije
primetila njenu nelagodu.
„Razmišljaš o čudnim stvarima”, primetila je Emilija.
Nastupio je dugačak tajac. Marija je samo čula odzvanjanje njihovih koraka po pošljunčenoj
stazi. Sestrino lice je, kao i uvek, bilo prilično neosetljivo i bezizrazno, i Mariju je odjednom
pogodila nenadana potreba da ispita Emiliju o intimnosti s njenim pokojnim mužem. Osetila je
mučninu. Je li Emilija doživljavala istu zagušljivu paralizu od slomljenog vrata u spavaćoj sobi kao i
ona? Ili su nju nekako zaobišle pretnje sestara paklenim ognjem? Da li je nakon Antoniove smrti
osetila, negde ispod bola koji je njena sestra iskreno doživela, talas olakšanja? Ako je Emilija tokom
svog braka zaista bila isto tako nesrećno zbunjena kao i ona sama, Marija bi se na neki čudan način
osetila manje usamljenom, bila je sigurna u to i pored gomile zbrkanih osećaja krivice i samoprezira.
Njena urođena saosećajna priroda se nadala - sasvim iskreno - da je sestrin brak bio srećan, ali
drugi, manje praštajući glas podsvesti čeznuo je za društvom u svojoj samoći.
Emilija joj je prekinula misli recima: „Čudno da si se setila tog dečaka. Navela si me da se
prisetim mnogo toga o našem boravku u San Sebastijanu, Marija. Sećaš li se sestre Čečilije i onog
guštera?”
Uprkos nespokoju, sećanje na budalaste pokušaje nespretne i krupne sestre Čečilije da uhvati
zalutalog gmizavca u samostanskoj kapeli izmamilo je Mariji osmeh. Dve sestre su nekoliko
trenutaka razmenjivale uspomene na godine provedene s časnim sestrama, a onda su obe ponovo
zaćutale kad su krenule kući.
Marija je razmišljala o predstojećoj večeri i kratak osećaj veselja zbog uspomena iz detinjstva
iscurio je i iščezao kao voda u pesku. Pretpostavljala je šta Filipo radi kad se kasno vraća kući.
Primećivala mu je nešto neiskreno u očima i zapazila da mu je donja usna pomalo nepouzdana
dokjoj je iznosio izgovore.
Ali nije ga krivila Čak je, pomalo zbunjeno, osećala i zahvalnost prema toj ženi, ko god ona bila,
što se tako brine za njenog muža i oslobađa je obaveza koje joj je bilo teško da ispunjava. Ali takođe
je spoznala i silnu, bolnu ljubomoru kad je zamišljala slike muževljevih ruku na tuđem telu. Iako se
od dodira tih ruku na sopstvenom telu kočila do nepokretnosti. Teško je podnosila pomisao na to
kako Filipo provodi veče, a ipak je sa stidom priznala sebi da je osetila izvesno olakšanje što je
barem večeras neće pitati ono čega se plašila.
Osetila je kako je vrele suze peckaju u uglovima očiju i krišom ih je obri sala vrhovima prstiju,
okrećući glavu da je Emilija ne vidi.
Nadala se da ta nepoznata žena ne voli njenog muža. I takođe se nadala, još očajnije, da Filipo
ne voli tu ženu.

Iz Knjige susreta
Sinoć sam iznenadila samu sebe. Nisam mogla da spavam i uhvatila sam se kako mislim na Filipa i
nemogućnost njegove situacije. Dok sam tako ležala i razmišljala, shvatila sam, na sopstveno zaprepašćenje,
da u stvari zavidim njegovoj ženi. Mora da čudno zvuči kad kurtizana priznaje da zavidi frigidnoj ženi. Ali ta
žena ima nešto što ja nikad nisam imala - muškarca koji je voli. Sigurna sam da je tako na osnovu Filipovih
reči, uprkos svemu. Mogu da zamislim šta bi se desilo kad bih pokroviteljima uskratila svoje usluge, kao što
žena radi Filipu... blagi bože, kad bih im samo nagovestila, vrlo brzo bih ostala bez ičega i ikoga. I sumnjam da
bi im za to dugo trebalo.
Filipova žena zaista ima sreće. Voljena je zbog onoga što jeste, a ne zbog onoga što radi i kako izgleda.
 5
Osam do devet malih stolova bilo je krcato u prednjoj prostoriji krčme na dokovima; mesto je
bilo prepuno i zagušljivo i jako mirisalo na so, znoj, jeftin loj i trljanje vlažne krpe o neopranu kožu.
Zgusnuti žamor razgovora visio je iznad stolova dok je čovek koji je sedeo pored otvorenog kamina
svirao tužnu melodiju na drvenoj fruli. Nekoliko žena - našminkanih lica, izbelele i upletene kose -
okupilo se oko njega da ga sluša. Sveće su gorele na svim stolovima i lica mnogih koji su pili bila su
zamagljena i duboko u senci.
Karlo dela Rovere sedeo je u udaljenom uglu prostorije. Neko ga je posmatrao. Mršav mladić u
zgužvanoj i prljavoj košulji i pantalonama, s kosom upletenom u tanku pletenicu grickao je nokat i
zurio u Karla koji je palcem trljao staklo prljavog prozora. Posmatrao je dok je Karlo neraspoloženo
gledao napolje nekoliko trenutaka, a zatim se namrštio i ponovo sagnuo glavu ka pocrnelom palcu.
Protrljao je zaprljani palac o pantalone i iskapio čašicu čistog alkohola, koja je stajala na stolu pred
njim, kriveći lice otvorenih usta dok su mu oči suzile. Kad se okrenuo prema mladiću u senci,
podigao je ruku i viknuo: „Marko!”
Mladićevo lice je planulo. Oblizao je usne, prebacio krpu koju je držao preko ramena i krenuo
kroz krcatu krčmu. Posle jučerašnjeg dana, rekao je sebi dok se na prstima postrance probijao kroz
uzani prostor između stolova, večeras možda ima nade da na nekoliko trenutaka ostane nasamo s
tim sinjorom Dela Rovereom, nakon što se krčma zatvori. Marko je vrlo dobro znao kako bi
iskoristio te trenutke kad bi mu bili ponuđeni - sklonosti sinjor Dela Roverea bile su očite na osnovu
rečenica koje su razmenili sinoć. Bio je zgodan, mislio je Marko, lepši od većine muškaraca u
Napulju, vitak, ne viši od njega. I ne mnogo stariji. Sudeći po njegovom nedavno kupljenom kaputu
- reklo bi se, sašivenom od pristojnog komada jelenske kože - i tog lepog malog srebrnog bodeža za
pojasom, nije mu nedostajalo novca. I Marku se prilično dopao izraz na sinjorovom licu - izgledalo
je kao da se dosađuje, nadmeno i mrzovoljno. Bogati mladić u potrazi za zabavom, pomislio je
Marko. I to onom vrstom zabave koju bi mu s velikim zadovoljstvom priuštio.
Kad je stigao do Karlovog stola i nagnuo se ka njemu, spustio mu je ruku na rukav. „Želite li još
jednu grapu 3, sinjore?”, pitao je.
Karlo se na tren zagledao u Markove prste. A onda, podigavši pogled do lica momka s
pletenicom, podigao je obrvu i rekao: „Da. Hvala. Donesi bocu, hoćeš li? I još nekoliko čaša.
Očekujem društvo.”
„Odmah, sinjor”, rekao je Marko gledajući u Karlova usta.
Karlo se okrenuo da proviri kroz malo očišćeno parče stakla.
Marko se kroz gužvu pijanih gostiju provukao do polica na kojima su stajale boce grape, rakije,
ruma, vina i piva. Postrance je prošao pored ostarelog vlasnika krčme, sagnuo se i dohvatio punu
bocu grape s najniže police. Osvrnuo ka Karlovom stolu i onda zastao. Dvojica muškaraca ušli su u
krčmu i probijali se između gostiju do Karla. S bocom i dve tražene čaše u rukama, Marko je pošao
za njima, kritički ih odmeravajući. Jedan je bio raskošno odeven: visok, vitak, dugonog, kratko
ošišane kovrdžave kose i očigledno lomljenog nosa. Drugi je bio stariji: sitan, za glavu niži, u
mornarskim pantalonama prljavim od soli i čizmama. Bio je crn i žilav, sa zamršenom kosom i
bradom upletenom u nekoliko dugih tankih pletenica.
Viši od dvojice pridošlica viknuo je „Karlo!” i sinjor Dela Rovere se okrenuo.
„Čičano”, rekao je i klimnuo glavom pridošlici. „Drago mi je što si stigao. Želiš li piće?”
„Bože, da - a siguran sam da bi i Zuba. Upravo me je iskrcao sa svog broda u nekom prokletom
nokširu od čamca. Nisam baš uživao u tom iskustvu. Da, svakako bi mi prijala grapa.”
Karlo se nasmešio. „Sinjor”, obratio se čovečuljku s Meduzinim pletenicama. „Već nekoliko
nedelja jedva čekam da vas upoznam. Mikele mi je mnogo pričao o vama i vašem predivnom

3
Ital. grappa - rakija od komine. (Prim, prev.)
 brodiću - sciabecco 4, zar ne? - i planovima koje obojica imate za narednih nekoliko meseci.”
„I ja sam čuo mnogo o vama, sinjur”, odgovorio je Zuba. Malteški naglasak bio mu je raspevan i
trom.
„Ako sam dobro razumeo Mikelea”, rekao je Karlo, „on vam je obnovio brod.”
„Zaista, sinjur. Moj mali Afrid izgleda predivno kao i uvek, čini mi se.”
„A zauzvrat očekuje desetinu od vaše dobiti?” Zuba je klimnuo glavom.
Mikele di Čičano podigao je obe ruke i zavukao prste u kosu; kratko je sedeo s laktovima
raširenim sa obe strane glave, zatim je prepleo prste i zapucketao zglobovima. Zlobno se nasmešio i
rekao: „Prihod će, izgleda, biti naročito plodan otkako je Zubi vlada izdala dozvolu da napada
neprijateljske brodove.”
Karlo se okrenuo ka Zubi. „Vladina dozvola? Od De Valete?”
I Zuba i Čičano klimnuše glavom. Zuba je kažiprstom počeo da uvija žilaste pletenice ispod
brade. Marko je, stojeći u senci nekoliko koraka dalje, stresavši se od gađenja, primetio da
čovečuljak na toj ruci ima samo dva prsta - četvrti i peti bili su samo patrljci.
„Ali to nije samo obična vladina dozvola, Rovere”, rekao je Čičano, smeškajući se Zubi. „Kao
guverner Malte, De Valeta ga je uverio da će, osim gusarskih povlastica, on i njegovi ljudi moći da
zadrže sve što... hm... steknu na putovanju. Sve. Sve do poslednjeg novčića.”
„Sve? Pa... to je izvanredno.”
„Mmmm. Nikad za to nisam čuo. Obično mora da se preda barem četvrtina. Ali ovo - sve su to
lepote gusarstva, a još izbegneš i vešanje ako te uhvate. E, pošto je Zuba uhvatio naročito
nezgodnog... kako da se izrazim?... redovnog posetioca s Berberske obale, De Valeta je objavio da
ovaj naš prijatelj ima pravo da zadrži sve što pronađe - sve dok je usmeren isključivo protiv
neprijatelja Malte.”
Karlo je iznenađeno dunuo.
„Zbog toga moja desetina onoga što pronađu deluje mnogo privlačnije”, rekao je veselo Mikele.
Marko je izašao iz senke. Spustio je bocu i čaše na sto ispred trojice muškaraca i okrenuo se,
rastrzan između ljubopitljive opčinjenosti razgovorom koji je prisluškivao i nezadovoljstva što će
mu očekivanja za kraj te večeri verovatno biti izneverena. Pokupio je novčiće koje je Karlo bacio na
sto, okrenuo se i krenuo prema drugom stolu.
„Šta je s tim momkom?” čuo je Mikelea kako pita.
Karlo je govorio tiho, ali je Marko, malo više od pola metra dalje, ipak uspeo da ga čuje. „Mislim
da se nadao... da će mu se ovo veče zanimljivo završiti. Možda ga i pronađem kad završimo. Ne bih
želeo da ga razočaram. Tako je pažljiv, još otkako sam stigao.”
Marku se zgrčila utroba. Skinuo je prljavu krpu s ramena i počeo da briše prosuto pivo. Zatim
se, pošto je pokupio natopljenu krpu, leđima okrenut Karlovom stolu, povukao u senku.
Mikele di Čičano je rekao: „Ispričaj Rovereu o susretu sa Sforcom, Salvatore.”
Zuba je ponovo skupio prste i podigao ih ka pletenicama. „Bilo je lako kao da sam brao cveće,
sinjur”, rekao je.
Karlo se nacerio.
„Sforca je galija, kao što verovatno znate, sinjur”, nastavio je Zuba. „Lep brod, ali se na njega nije
lako ukrcati. Ima nadstrešnice preko paluba kao prepreke nezvanim gostima - prljave velike jarbole,
tesno postavljene nalik na krov.” Zastao je raspoloženo. „Pa, obično nosi nadstrešnice.”
Njegovih dvoje slušalaca je čekalo.

4
sciabecco- mali b rod ić
 „Slučajno sam čuo da je putovala bez njih. Učinilo mi se kao dobra prilika.” Još jedan dugi tajac
dok Zuba nije iskapio čašu, uzeo bocu i dosuo još. „Teško plovilo kao što je galija - poput Sforce -
plovi duboko, sinjur. Treba joj skoro četiri hvata.”
Mikele i Karlo klimnuli su glavom.
„A pošto je četvrtastog oblika, ponekad joj je teško da plovi protiv vetra, naročito kad se
uporedi s lakim brodom kao što je Africi. Ne može brzo da se okrene, znate, kao mi. Ne može da
plovi tako blizu vetra.”
„Gde ste je pronašli?”, pitao je Karlo.
„Ušao sam joj u trag odmah izvan Marsale i odande sam je pratio sve do ostrva Pantelerija.
Usporila je kad se vetar okrenuo ka istoku, trideset milja od ostrva, ali nama oprema dozvoljava da
plovimo protiv vetra - pa smo primakli Afrida, i stigli Sforcu na putu ka Tunisu. Privukli smo se
njenoj krmi i ukrcali se otpozadi preko zamka.”
Zuba je zastao i ponovo napunio čašu. Tiho je nastavio. „Bilo je brzo. Možda ne lepo, ali brzo,
sinjur. Blagodeti neočekivanog napada. Sa šebekom plovimo gotovo nečujno.”
„Ulov?”
Zubin osmeh se ponovo proširio. „Vredelo je. Zaista je vredelo.” Pokazao je glavom ka Mikeleu.
„Rekao bih da ćete i vi biti zadovoljni vašom desetinom, sinjur.”
„Šta je prevozila?” pitao je Karlo.
„Zlato, na sreću, i lepu količinu alunita. Jedan ili dva bogatija putnika imali su izvesne...
predmete... koje smo im sa zadovoljstvom oduzeli.”
„Siguran sam da ste ih lepo udomili.”
„Naravno, sinjur - na kraju. A De Valeta nije ništa saznao ovom prilikom.”
„Još bolje”, rekao je Mikele.
„Koliko je čest plen u vidu novca?” pitao je Karlo.
„Ponekad. Ne uvek. Češće je to kamenje, svila - razna roba...”
Karlo se osvrnuo po prostoriji da se uveri da ih niko ne sluša. Čupkajući nokte, pitao je: „Da li
bi vam ricettatore5 bio od pomoći, sinjor? Neko da vam... robu... prevede u kovanice... Koliko sam
shvatio Mikelea, možda imate potrebu za...”
„A taj ričetatore biste možda bili vi, sinjur?”
Kratak i potvrdan trzaj obrvama.
Zuba se namrštio na patrljke svojih odsečenih prstiju i palcem lagano prešao preko naboranog
mesa. Karlo je postojano zurio u Zubu, a Mikele nakrivio stolicu na zadnje nogare, savio nogu i
oslonio don na ivicu stola.
„Dobar je, Salvatore”, promrmljao je Mikele. Pustio je da stolica padne na sve četiri noge uz
tresak. „Kao što sam i rekao. Dobiće dobre cene za sve što mu doneseš. Za bilo šta.”
Zuba je bez reči posmatrao Karla nekoliko dugih trenutaka, pogled mu je prelazio od jednog
Karlovog oka do drugog, tamo-amo. Prstom je prelazio preko sitnih pletenica ispod brade.
„A šta biste tačno želeli da dobijete od toga, sinjur?”, pitao je posle kraćeg razmišljanja.
„Još jednu desetinu.
„Ne”, odmahnuo je glavom Zuba. „Previše je.”
„Onda dvanaestinu.”
Zuba je razmislio. „Dvanaestina od onoga što ostane kad Čičano uzme svoj deo”, konačno je
izgovorio.
Karlo se namrštio, ali je, posle kraćeg razmišljanja, kratko klimnuo glavom. „Vrlo dobro.”
Marko je izašao iz svog zamračenog ćoška. „Želite li još grape, sinjori?”, pitao je.

5
Preprodavač ukradene robe. (Prim, prev.)
 Karlo mu se nasmešio. „Hvala - ne.” Marko mu je na trenutak zadržao pogled, a zatim se
okrenuo da pođe, ali Karlo ga je uhvatio za ruku pre nego što se udaljio. Osetio je kako mu Karlov
palac kratko miluje ručni zglob, a onda mu se nasmešio i rekao: „Možda ćemo se videti pre nego što
odem.” Marko je klimnuo glavom, prešao jezikom preko usne i otišao, nadajući se da mu Karlo
gleda u leđa.
S povoljnog položaja iza potpornog stuba od cigle, video je kako Mikele Čičano uzima čašu i
podiže je do visine očiju. „Dakle, Salvatore... je li Afrid dobio novog člana posade?”
Zuba je ponovo uvio pletenicu oko kažiprsta i izbacio bradu napred tako da mu iskrivljeni
prednji zubi budu postavljeni preko gornjih. Ćutke je gledao od Mikelea do Karla i nazad nekoliko
trenutaka, a onda su mu se oči skupile u osmeh i podigao je čašu da se kucne s Mikeleom. „Da,
sinjur, mislim da jeste.”
Karlove oči su zasvetlucale i pridružio se zdravici.
Iza stuba, Marko je opipao svoj ručni zglob i posmatrao tri muškarca kako ispijaju piće.
 6
Osim toga što je bio „poseban”, kao što je Kristo i rekao, moj mali španski vojnik pokazao se i
kao veoma tajanstven. Čudno, ali uporno je odbijao da dođe u moju kuću u Ulici Svetog Tome, jer je
više voleo, kako mi je objasnio, da se valjamo na njegovom velikom krevetu sa zlatnim zastorima u
stanu u Ulici Tribunali. Lično sam mislila da bi mu, kad je već tako obuzet tajnovitošću, bilo mnogo
lakše i bezbednije da se ušunja u moju kuću nego što mi dopušta da ja njega posećujem. Ali on nije
delio moje mišljenje. Kad god sam dolazila, ulazila sam na isti ulaz za poslugu, iako me je od tog
prvog dana gotovo uvek Vaskez lično puštao unutra. Ako je ikad sluga otvorio vrata, Vaskez se
pojavljivao nekoliko trenutaka kasnije i smesta ga udaljavao. Mogla sam samo da pretpostavim
kako su svi dobili stroga uputstva da se drže podalje, jer nikad nikog nisam videla; Vaskez se
pobrinuo da nam niko ne prekida zajedničke sate, za sada, i uvek je zahtevao da ne dovodim sa
sobom svoje ljude. U stvari, od onog dana kad su me sluge uvele u njegovu sobu i kao poklon
umotali u gazu, u velelepnom stanu u Ulici Tribunali nije bilo nikoga osim nas dvoje. Svaki put
bismo se zajedno popeli stepenicama do njegovih odaja, potpuno sami, dok su nam koraci prazno
odzvanjali. Uvek sam se osećala kao da treba da šapućem.
Ovog popodneva, tri nedelje posle našeg prvog susreta, primila sam novi poziv da večeram sa
maestrom Migelom Vaskezom.
Obedovali smo kraljevski pri svakom susretu, to je sigurno - pa sam pretpostavila da, uprkos
onome kako se činilo, u zgradi sigurno postoji sluga koji priprema hranu. Iako je bio sitne građe i
vitak, Vaskez je, izgleda, uživao u hrani podjednako kao i u seksu. Stvarno bi se svaki put prejeo,
dok je meni često bilo muka samo od polovine onoga što bi on pojeo. Sve je uvek bilo ukusno, ali
često prezačinjeno - mlada prasetina prelivena medom, sitna džigerica i svinjski kotleti, ostrige
naravno - često ostrige - najfinija štuka, morski rakovi i bezbrojne predivne činije s najmirisnijim
voćem. Uvek je bilo ukusno, ali često sam se mučila da pojedem sve što mi da. Kad već o tome
razmišljam, ako se naš odnos nastavi, moraću povesti računa o tome koliko zaista jedem, u
suprotnom ću se grozno udebljati i onda niko neće želeti da spava sa mnom, a moj život kurtizane
biće brzo završen.
„Vratiću se kasnije da vas odvedem kući”, rekao je Modesto kad smo stigli do Vaskezovog
stana. Kritički me je osmotrio, zatim mi zakačio zalutali pramen kose iza uva, očistio mi nešto s
ramena i nežno mi prešao palcem preko jagodice. Kao i obično, Modesto me je dopratio od Ulice
Svetog Tome, a kasnije će doći po mene. Iako Vaskez nije dozvoljavao da me moj sluga čeka u
njegovom stanu, dosad se nije protivio što me Modesto prati do stana i nazad.
„Hvala ti, caro. Preneću ti sve zanimljive novosti čim se vidimo, naravno.”
„Hmm.” Modesto je zvučao mrzovoljno. „Šta je bilo? Zašto me tako gledaš?”
„Pa - lepo je to što me razveseljavate tim skandaloznim grumenčićima tračeva koje skupljate u
raznim krevetima u kojima boravite, sinjora...” Pogledala sam ga postrance i podigla obrvu.
„Ali trebalo bi redovnije da zapisujete. Morate beležiti novosti u tu vašu knjigu.”
„Uvek to radim.”
„Uvek?” Delovao je sumnjičavo. Kratko me je posmatrao namršteno, a zatim rekao: „Pa dobro.
Ne odustajte od toga. Važno je - nikad ne znate kad ćete morati nešto da izvučete iz tog skladišta
sočnih pričica.”
„Obećavam, caro. Sve što ti ispričam takođe ću i zapisati.” Poljubila sam ga u obraz kad je vrata
otvorio sluga koji me je dočekao i prvi put. U međuvremenu sam saznala da se zove Huan.
Na moje iznenađenje, umesto svog uobičajenog osmeha, Huan je delovao razdražljivo - gotovo
preplašeno, u stvari. Pre nego što sam rekla ijednu reč, žurno me je uveo, klimanjem glave
pozdravio Modesta i zatvorio vrata. „Tako žao, senjora”, rekao je. „Ja ne znati gde je. Nije ovde od
satima.”
„Molim te, ne brini. Sačekaću. Sigurna sam da će doći čim bude mogao. Da odem na sprat i
sačekam ga tamo?”
 Huan me je otpratio do velike zlatne sobe. Večernje svetlo bilo je žuto kao damastni zastori -
nije ostalo dugo do zalaska sunca i senke su se brzo izduživale i dobijale tamnoljubičastu boju. Sela
sam na stolicu i trenutak - dva posmatrala Huana kako džara vatru i pali još nekoliko sveća, iako ih
je gorelo već dvadeset ili trideset. Zatim je sipao vino u veliki stakleni bokal, pokazao rukom na
njega nudeći mi da pijem i povukao se iz sobe zatvorivši vrata za sobom, nakon što me je još
jednom uverio da će Vaskez sasvim sigurno ubrzo stići.
Ostala sam sama. Kao i prvi put. Iako sam ovog puta, srećom, imala više slobode za kretanje.
Uzela sam vino i otpila. Bilo je slatko i teško, toplo i gusto oko zuba.
Čitavom dužinom komode bile su postavljene uobičajene posude sa srebrnim poklopcima.
Spustila sam vino, podigla prvi poklopac i ugledala repove jastoga, lepo raširene i prelivene nekom
vrstom sosa. Umočila sam prst u sos i olizala ga.
Na kraju kreveta nalazio se sanduk, čija se lakirana površina presijavala i odbijala sjaj
mnogobrojnih sveća. Svežanj papira uredno je stajao na jednom kraju sanduka. Sagnula sam se da
pogledam gornji papir. Bio je na španskom. Znala sam samo nekoliko španskih reči - u stvari,
uglavnom sam ih pokupila od Filipa - i tako, nakon što sam neko vreme prebirala po papirima, brzo
mi je dosadilo pa sam ih složila nazad u urednu gomilu.
Odnela sam čašu do uzglavlja kreveta i zapitala se da li bih možda uspela da uštedim sebi nešto
vremena ako se sad razodenem i zavučem pod pokrivače. Nisam bila naročito gladna i možda se
Vaskez, ako me zatekne ispod pokrivača, neće baviti jelom, pa onda neću morati ni ja. Haljina mi se
vezivala spreda pa sam sasvim lako mogla i sama da je skinem.
Sela sam na krevet i izula cipele. Bila sam se zagledala u vezove na bluzi, koji su se zamrsili,
kad su se vrata uz tresak otvorila i ja poskočih. Ispustila sam krajeve traka i ustala, kao da sam
uhvaćena u nekoj nevaljalštini, i zahvalila nebesima što nisam duže preturala po maestrovim
privatnim papirima. Sumnjam da bi blagonaklono gledao na takvo njuškanje.
Vaskez je ušetao u sobu u pratnji trojice muškaraca. Nije me ni primetio iza damastnih zastora.
Zvučao je razjareno. Okrenuo se prema trojici pratioca i povikao na njih na španskom, vitlajući
listom papira koji je ranije očigledno bio presavijen i zapečaćen, a sad otvoren; mahao je u pravcu
muškaraca, a lice mu se izobličilo dok je ljutito govorio.
Nisam ga nikad videla takvog - u mom društvu je uvek govorio tiho, žudno i energično. Sasvim
drugi čovek.
Ta bujica reči trajala je nekoliko trenutaka, a onda su, pretpostavljam, ona trojica dobila naredbu
da izađu, što su i učinili. Zalupio je vrata za njima i udario u njih nogom. Pročitao je ono što je bilo
napisano na papiru, a zatim ga zgužvao u loptu. Onda je zastao na trenutak, kao da je pokušavao
da odluči šta da radi, ispravio papir i pročitao ga ponovo, prišao kraju kreveta i spustio ga na
gomilu drugih papira, po kojoj sam preturala pre samo nekoliko časaka. Zatim je, očigledno ponovo
promenivši mišljenje, još jednom uzeo pismo, presavio ga nekoliko put i gurnuo u džep pantalona.
Tada je podigao pogled i video da ga posmatram.
Gnev mu je skliznuo sa lica kao rastopljeni vosak i lice mu je postalo potpuno bezizrazno.
U meni se probudila divlja znatiželja, ali nisam rekla ništa, naravno. U ovom trenutku bi sve
osim muka bilo potpuno neprimereno. Na kraju krajeva, znala sam zašto sam ovde. Zadržala sam
mu pogled, sela na ivicu dušeka i povukla vezove na haljini. Čvorovi su se, na sreću, razvezali. Ne
skidajući pogled s njega, odvezala sam sve i svukla rukave. Bluza mi je pala na pod.
Vaskez je ćutao, stajao mirno i posmatrao me kao opčinjen, dok sam rukama prelazila preko i
oko grudi, a zatim kroz kosu. Otkačila sam i suknje i pustila ih da padnu, pa sam ostala da stojim
pred njim u kombinezonu. Gledajući ga uporno u lice, polako sam prišla stolu i podigla visoki,
tanki, crveni bokal od stakla, u kome se, znala sam, nalazi voda. Nisam gledala šta radim, već sam
podigla ruku, i dalje zagledana u njega, prešla jezikom preko usana, podigla bradu i sipala pošten
mlaz vode iz bokala po sebi, od ramena do ramena. Morala sam da prigušim uzdah - voda je bila
hladna, ali ne i neprijatna. Kombinezon mi je odmah postao providan; prilepio mi se kao koža i
osetila sam da su mi bradavice skočile.
Otvorio je u usta i pogledao moje grudi. Izgledao je kao gladan pas koji bulji u kost.
 Činilo mi se da je zaboravio na bes.
„Prosuli ste vodu po sebi? I još na sebi imate mokar kombinezon? Ako je tako, bolje bi bilo da
ga odmah skinete”, rekao je Modesto dok je zatvarao ulazna vrata, a zatim smo oboje sišli do
kuhinje.
„Da, ali sad se već skoro osušio. Ali Modesto - slušaj ovo. Najbolju vest sačuvala sam dok ne
stignemo kući. Nešto što ću definitivno zapisati u svoju knjigu.”
„Šta? O čemu se radi?”
„Sedi i ispričaću ti.”
„Samo trenutak. Čekajte da se pripremim”, rekao je. Sela sam za veliki kuhinjski sto i naslonila
se na laktove. Pošto je napunio jednu činijicu vodom,
Modesto ju je spustio na sto, a zatim je pokupio pregršt kuhinjskih noževa, seo preko puta mene
i uredno ih poredao ispred sebe. Pružio je ruku prema polici - naginjući stolicu unazad na zadnje
noge - skinuo je sa kuke na zidu kaiš za oštrenje, jedan njegov kraj podmetnuo ispod stopala, a
drugi je levom rukom povukao i zategao. Sa izrazom blage odlučnosti na licu, zamočio je sečivo
najdužeg noža u vodu i počeo da ga oštri o kaiš, prvo s jedne strane a onda s druge, napred-nazad,
dugim, glatkim i odlučnim pokretima. Oštrica je tiho šuštala i pod njom se stvarao tanak sloj pene
dok je Modesto radio. Podigao je pogled ka meni, zastao s oštrenjem i rekao: „Dakle? Sad sam
spreman.”
Sačekala sam trenutak kako bih svom otkriću dala prikladan značaj, a onda sam, poput kamena
bačenog u baru, prekinula tišinu punu iščekivanja: „Vaskez je napravio dete kaluđerici.”
Prestao je da radi i zagledao se u mene. „Šta? Kada?”
„Nisam sigurna - pre više od godinu dana, mislim.”
„Kako znate - šta je rekao?”
Zastala sam, pokušavajući da se setim šta je Vaskez tačno rekao. „Završili smo i mirno ležali
jedno pored drugog. Zažmurio je, iscrpljen, kad se odjednom okrenuo prema meni, snažno me
uhvatio za zglob, privukao me sebi i rekao: Ne možeš imati dete. Ne smeš.” Oponašala sam Vaskezov
hrapav, vrskavi glas.
„To je rekao? A šta ste vi odgovorili?”
„Ništa. Samo sam ga pogledala.”
„I?”
„Rekao je - a čini mi se, više sebi nego meni - Biću potpuno osramoćen ako mi se to ponovo dogodi.”
Prešla sam prstima preko kose, pletenice su mi se opustile i čitava konstrukcija pretila je da se
raspadne.
Modesto je ispustio uzdah. „Sigurno vam veruje kad je tako nešto priznao kurtizani.”
„Hram, Nisam sigurna da je reč o poverenju. Mislim da je to pre očaj. U svakom slučaju, posle
vike i pisma, jednostavno sam pucala od radoznalosti; morala sam da znam. Pitala sam ga kad se to
desilo.”
Modesto se nacerio, odmahujući glavom. „Pitali ste ga otvoreno? Merda! Nemate stida,
sinjora!”, rekao je. „Ni trunke. Je li vam rekao?”
Slegla sam ramenima klimajući glavom. „Tek posle nekoliko pokušaja uspeo je da procedi
priznanje, ali je ipak rekao. Nije mi saopštio mnogo pojedinosti. Koliko sam ga razumela, tek što je
stigao u Italiju i smestio se posle nekoliko nedelja blizu samostana u Milanu. Časne sestre su ga
snabdevale hranom i pićem, a jedna iskušenica mu je naročito dodeljena da brine o njemu, i... pa,
jedno je vodilo drugom, rekao je, i na kraju je zatrudnela.”
Modesto je napućio usne u znak razumevanja. „Šta je bilo njom?” pitao je.
„Nije mi rekao a ja nisam pitala - shvataš - ipak imam malo stida. Rekla sam da očito niko ne
može biti siguran u to, ali uverila sam ga da uvek preduzimam sve potrebne mere opreza, jer je
takva slučajnost nepotrebna i meni koliko i njemu - nisam pominjala bliznakinje, naravno - i izgleda
da se smirio.” Zastala sam, a zatim dodala: „Pitam se je li ono pismo bilo o toj ženi i detetu - možda
je zbog njega o tome razmišljao večeras. Šta misliš?”
„Bez obzira na to je li bilo ili ne, samo sve zapisujte, sinjora”, rekao je Modesto. „Vadite pero i
zapišite sve do poslednje reči.”
„Hoću, obećavam. Hoćeš li sad da pođeš sa mnom na sprat i pomogneš mi da se presvučeni u
suvu odeću, caro - još sam malo mokra.”
 7
Narednih nekoliko nedelja prošlo je u magnovenju. Pošto sam žonglirala između tri redovna
pokrovitelja, od kojih su dvojica želela da me vide najmanje dvaput nedeljno, gotovo da nisam
imala vremena za sebe. Osim što sam uglavnom bila umorna, sve više sam brinula što tako retko
uspevam da s bliznakinjama provedem više od nekoliko ukradenih trenutaka.
Mada, umirivao me je novac koji sam zarađivala. I pretpostavljam da je to bilo važno - morala
sam da ostavljam na sigurno sve što zaradim, da stvorim zalihe. Morala sam: ni na trenutak nisam
mogla podneti pomisao da se moje devojčice kurvaju - bilo mi je muka i od same pomisli. Radije bih
umrla nego da doživim da rade isto što i ja. Za razliku od mene (ja sam taj život otkrila kasno u
poređenju s drugima), većina kurtizana se rodi u tom poslu - u bludničenju - kao ona mala zmija
Alesandra Malakoda, koju je, ako je verovati napuljskim glasinama, sa uživanjima u spavaćoj sobi
upoznala svodnička kurva od rođene majke još kad je imala deset godina. Nema sumnje da se
majka ponosila La Malakodom. I ona sama imala je nameru, tako mi je rečeno, da bude podjednako
ponosna na svoju kćerku, nadajući se da će tako sebi obezbediti raskošan život i u starosti. Detetu je
četiri godine. Bože! - gadila mi se i sama pomisao.
Beata i Izabela nisu imale predstavu o tome šta radim kad nisam s njima. Pričala sam im
neodređene priče o svojim poslovima, što je zadovoljavalo njihovu skromnu, detinju radoznalost, a
Ilarija i Sebastijano znali su da bih ih otpustila istog trena ako bi zucnuli samo jednu reč
devojčicama.
Šta ću raditi kad dođu godine kad devojčice počinju da postavljaju zahtevnija pitanja ili same
traže odgovore, ne znam. Ne mogu dopustiti sebi da o tome mnogo razmišljam; strah za njih me je
gotovo gušio kad sam dopuštala da predugo mislim na to šta bi mogle da postanu u budućnosti.
Moraću da im pronađem muževe, a za to će mi biti potreban novac. Trebaće im miraz. I zato, šta
god osećala prema svemu ovome i koliko god da sam bila umorna, trebalo je samo da se podsetim
zašto to radim.
Na kraju krajeva, bilo je tu i nagrada. Večeras ću imati pravu poslasticu - prošlo je dosta
vremena od kada sam imala to zadovoljstvo da u krevet primim neiskusnog muškarca.
lako su iskusniji predstavljali izazov i davali bogate nagrade, bilo mi je pravo osveženje da
razdevičim mladića. Nisam često imala takvu priliku. Uživala sam da posmatram kako posle prvih
nespretnih pokušaja stiču samopouzdanje dok prate moja uputstva, ali nešto se moralo imati na
umu: to jeste prilična odgovornost. Pored obične brige da mu se pruži uživanje, postoji još jedna,
daleko veća: da će iskustvo koje doživi - doslovno - u mojim rukama obojiti stav koji će imati prema
svim ženama s kojima posle bude spavao. Svakim pokretom postavljate standarde na osnovu kojih
će do kraja života suditi o ženama. Shvatila sam da je teret buduće sreće drugih, nepoznatih sestara
ležao na mojoj savesti baš kao i rnušterijino trenutno zadovoljstvo. Jednostavno, morate oprezno da
gazite, moglo bi se reći. Ništa prenaglo. Treba mu pustiti da nasluti mogućnosti, ali ne podsticati
poroke zbog kojih biste vi - ili neko drugi - mogli zažaliti pri nekim budućim susretima.
To će doći kasnije, s vama ili bez vas.
Bila je to neočekivana narudžbina. Krenula sam sa pijace na Trgu Đirolamini, s tankim platnom
umotanim u voskirani papir u korpi preko ruke, s namerom da ga sutra odnesem Bjanki pa da
počne šivenje smerne ženske haljine „sinjore Marone”. Popodne je ponovo bilo užurbano nakon
tihog podneva i na ulicama je vladala gužva i galama.
Grupa živopisno odevenih mladića gotovo je preprečila uzanu stazu na mestu gde se spajala s
trgom, morala sam da se provučem između njih i zida kuće na uglu da bih ušla u susednu ulicu,
podigavši korpu visoko da ne bih udarila nekoga u leđa ili glavu. Jedan ili dvojica izdvojili su se iz
grupe i drsko se zagledali u mene dok sam se probijala preko kaldrme. Izgleda da me je nekolicina i
prepoznala, iako sam sad daleko prevazilazila džepove takvih muškaraca. Pretvarala sam se da ne
vidim dok su se međusobno gurkali i pokazivali glavom u mom pravcu. Čak i posle više od deset
godina kurvanja, takve grupe bi me uznemirile i ja sam ubrzala korak, svesna bledog peckanja
ožiljka. Poželela sam da je Modesto sa mnom. Dobacivali su za mnom dvosmislene povike nalik na
razvratne projektile; te nepristojne primedbe su me pratile sve dok nisam skrenula za ugao na
udaljenom kraju ulice - ali muškarci se nisu pomerili. Nisam pokazala ni najmanji znak da sam ih
čula, iako sam se ispod dostojanstvene spoljašnjosti borila da se ne okrenem ka njima i saspem im
bujicu uvreda. A znala sam ih dosta
Hodala sam nekoliko trenutaka, povratila postojano disanje i pažljivo gazila po neravnoj
kaldrmi u svojim pakleno neudobnim šopenkama. Glupe stvarčice - nisam mogla da zamislim zašto
bi uopšte neko izmislio tako neupotrebljive cipele. Da ih nisu obožavali u Veneciji, ne bih ni
pokušavala da ih nosim ovde.
Mada, nikad se nisam osećala lagodno kad sam ih nosila.
Nisam mogla da trčim u njima.
Skupila sam teške suknje i zakoračila na brazdu nastalu u zemljotresu prošlog leta. Brazda se
pružala čitavom dužinom ulice, nalik na ožiljak od kratke sablje na podlaktici gusara, i neprijatno
me je podsetila na onaj stravičan dan prošlog jula, kad je zemlja pukla i tresla se, činilo se, satima.
„Oprostite, sinjora...”
Nasuprot podsmešljivoj poruzi koju sam malopre doživela, glas koji je dopro do mene kroz
živahno ćaskanje i prenuo me iz misli bio je ljubazan - čak kultivisan - i nasmešila sam se dok sam
se okretala da vidim ko mi se obratio.
„Mogu li da razgovaram s vama?” Blaga crta nelagode u glasu mladića koga sam ugledala i
zabrinuta bora između tamnih obrva navele su me da pomislim kako bi se ovde moglo raditi o
nekom budućem poslu.
„Mogu li da vam pomognem?”
Oklevao je.
„Vi ste... sinjora Felici, zar ne?”
Radoznalo sam odmerila sagovornika. Ni visok ni nizak, lepo građen, četvrtaste vilice, na sebi je
imao tamnozeleni kaput i pantalone, očigledno izuzetnog kvaliteta. Odeću je nosio pomalo stidljivo,
kao da ju je tek kupio i još mu je nepoznata. Stil njegovog odela je, izgleda, bio namenjen za nekog
mnogo starijeg: možda je na poslu morao da ostavi utisak. Crna kosa mu je bila malo duža nego što
je trenutno moderno. Ukratko, izgledao je kao da bi mogao da me priušti.
„Ispričali su mi za vašu sve... veću reputaciju... sinjora...”
Upitno sam podigla obrvu. „Zaista? A kakva bi to tačno reputacija bila, sinjore?”
Nije skrenuo pogled, ali je porumeneo. Sačekala sam trenutak, prilično uživajući u njegovoj
zbunjenosti, a zatim sam mu pomogla. „Kako ste znali da ste pronašli pravu osobu?”
„Dali su mi opis.”
„A kako je glasio?”
Mladićeva boja se samo još više pojačala. Rekao je: „Rečeno mi je da tražim crnokosu ženu,
smeđih očiju, lepote koja oduzima dah.”
Pokušavajući da ne izgledam previše zadovoljna zbog ovoga, odvratila sam: „A ko vam je dao
taj opis?”
„Mikele di Čičano. Prišao sam mu da zatražim pomoć oko jedne sitnice, sinjora”, nastavio je
moj sagovornik. „Reč je problemu veoma osetljive prirode. Imam dobrog prijatelja koji ima mlađeg
brata, za koga mnogo brine.”
Dakle, ovaj mladić nije tražio moje usluge za sebe. Šteta. Ali kakav god da je posao bio, trebalo
je o njemu razmisliti. „Možda bi - pre nego što mi kažete nešto više - trebalo da odemo na neko
povučenije mesto...”, predložila sam.
Moj novi prijatelj se složio. Zajedno smo ćutke hodali neko vreme, pronašli niski zid u senci
velikog Kastela Nuovo i seli.
Mladić je ponovo počeo. „Dakle. Taj momak je dobar dečko, ali mog prijatelja muči što njegov
brat nije pokazao nimalo sklonosti da se upusti u...u...” Lice mu se zajapurilo nekom zanimljivom
nijansom tamnoružičaste i zamucao je dok je pokušavao da dovrši rečenicu: „... u...”
 „U... opšte prihvaćene aktivnosti?” predložila sam.
Zahvalno se uhvatio za slamku. „Upravo tako! I sinjor Di Čičano oseća da biste vi mogli biti
savršena osoba da ga... hm... dovedete do zadovoljavajućeg zaključka... a da se na naruši njegovo
samopoštovanje...” Utihnuo je.
„A koliko godina ima brat vašeg prijatelja?” pitala sam.
„Skoro osamnaest, sinjora.”
Uz kratak osmeh neverice, odvratila sam: „Nije toliko star da bi njegova nespremnost za... te
aktivnosti... bila razlog za zabrinutost, zar ne?”
„Njegov brat smatra da jeste, sinjora - ima svoje razloge.”
Zastala sam, pitajući se koji bi to razlozi mogli biti, mada sam mogla da pretpostavim. Možda se
plašio da mu brat više voli... zabavljanje s drugim momcima. Kazne za dokazanu sodomiju danas su
toliko velike da bi takvi strahovi mladićevog brata bili sasvim opravdani. Dok sam razmišljala o
tome kako sam možda izabrana samo kao krajnje skup način da se mladić odvrati od opasnih
perverzija, pitala sam: „Zašto mislite da bih bila zainteresovana za to dete?”
„Teško da je on dete, sinjora. Đani je možda za glavu viši od mene i već redovno upotrebljava
brijač.”
Nešto tu nije bilo u redu. Želela sam da znam šta bi mogao biti pravi razlog za ovakvu
porudžbinu. „U tom slučaju”, rekla sam namršteno, „zašto bi tako naočitom mladiću bile potrebne
usluge ovako skupe ljubavnice? Zar mu ne bi više odgovarala neka devojka po njegovom izboru, da
sačuva i svoj - i džep svog brata - punijim?”
Mladić se široko osmehnuo i ustao. Naslonio se leđima na zid. Težinu je prebacio na jedno
stopalo, a drugo je podigao na ispucali hrapavi zid. „Ako to prepustimo Đaniju, sinjora, ostaće
nevin do pedesete.”
Možda su moje slutnje bile pogrešne. Možda je sve ovo bilo samo šala na račun nesrećnog
Banija. (Ako je mladićev brat Mikeleov prijatelj, to nije bilo nezamislivo.)
„Veoma je stidljiv, sinjora”, rekao je čovek u zelenom kaputu, u pokušaju da objasni.
„Postavljate li mi izazov, sinjore?” Nasmejao se. „Ako tako želite.”
Kako je vreme prolazilo, moj sagovornik i njegov predlog su mi se sve više dopadali. Izgubila se
moja trenutna nelagoda. „Pa, dobro...” Navela sam cenu za dva sata mog vremena. Mladić je
podigao obrve sve do korena kose, ustuknuo, zapanjeno uvukao vazduh kroz zube, a zatim
zviznuo, ali je pristao čim se oporavio. Pretpostavljam da je morao znati, čak i da je suma zvučala
preterano, da sam ipak znatno jeftinija od onih uobraženih kučki Emilije Roze ili Alesandre
Malakode, jer još nisam bila tako poznata. Ali vreme će i to promeniti. Dogovorili smo dan i sat i
moj sagovornik se pozdravio sa mnom. Dok je nestajao u gomili, shvatila sam da sam ga pustila da
ode a da mu nisam saznala ime.
Nova mušterija stigla je nedugo posle zalaska sunca dogovorenog dana. Bila sam na spratu;
čulo se glasno kucanje na ulaznim vratima i Modesto kako dolazi iz kuhinje. Otvorio je i rekao nešto
što nisam bila u mogućnosti da čujem, a onda je nepoznati muškarac prasnuo u smeh i zakoračio na
stepenice. Napolju je bilo više muških glasova. Zatim su se vrata, nešto kasnije, zatvorila, a zvuci
utihnuli. Došla sam do vrha stepeništa. Pored Modesta stajao je krakat mladić s crnom kovrdžavom
kosom i krupnim očima - bojažljivim i stidljivim. Savršeno. Nedostatak iskustva se prepoznaje lako
baš kao i bojažljivost i hvalisavost u ovakvim okolnostima... a hvalisanje može biti zamorno. Mislim
da smeh koji sam malopre čula nije pripadao ovom momku.
Prijatelj ga je tačno opisao: Đani je bio visok i imao je, kao i mnogi njegove visine, blago
zaobljena ramena, malo povijena, kao da se izvinjava zbog svojih suvišnih centimetara.
Neujednačena paperjasta bradica na njegovom licu trudila se iz sve snage da ostavi utisak - ali je
svejedno glasno odavala i njegovu mladost i neiskustvo.
Sišla sam mu u susret. „Đani?”, pitala sam, a on je klimnuo glavom, žestoko pocrvenevši.
Potisnula sam osmeh i odlučila da s ovim moram postupati izuzetno pažljivo. Dala sam mu znak da
pođe za mnom na sprat. Moj mladi posetilac prošao je pored mene, gledajući oko sebe kao da
namerava da kupi kuću.
Modesto mi je uputio zaverenički pogled i potapšao se po kaputu na mestu gde sam znala da
drži nož, ali ja sam se nasmešila i odmahnula glavom. Ovaj dečko neće mi zadavati neprilike. Uz
gotovo neprimetno sleganje ramena i nešto nalik na naklon, nestao je kroz vrata u kuhinju.
Penjala sam se stepenicama iza Đanija. Kad je okrenuo glavu, videla sam da su mu oči i dalje
razrogačene i da napeto upija sve što ga okružuje. Ušli smo u moju odaju. Zatvorila sam vrata za
sobom. Đani je proučavao tavanicu, slike na zidovima, zavese na prozorima, tepih na podu - u
stvari, sve osim mene. Brižljivo je izbegavao da me pogleda.
1 mislim da je odvraćao pogled od kreveta.
Iskušenje da ga zapanjim - da budem nemoralna i neverovatna - bilo je ogromno, ali da sam to
probala, ne bih uspela s njim večeras. Njemu je bio potreban pažljiv pristup.
„Molim vas, sedite”, ljubazno sam mu se obratila. Seo je na stolicu i zagledao se u ruke kojima je
stezao kolena. Pobeleli zglobovi na rukama veoma su ljupko odavali usplahirenost. Kratko sam ga
proučila. Imao je lepe kosti lica i krupne smeđe oči; kosa mu je bila gotovo crna i padala je u
zamršenim kovrdžama. Mišić mu se zategao na licu. Uvojak kose pao mu je preko oka i trgao je
glavom u stranu da ga skloni, i dalje posmatrajući ruke na kolenima. Malo je pomerio prste, ali kosti
su mu se i dalje belele od napetosti.
„Ne morate da ostanete, sinjore”, rekla sam, a on je prvi put podigao glavu i pogledao me u oči.
Njegove su bile ogromne i tamne. Osmehnula sam se. „Čini mi se da ne želite da budete ovde. Niko
vas ne primorava, Đani. Vrata se nikad ne zaključavaju. Možete otići kad god želite.”
Oklevao je, a onda je podigao pogled i progovorio u pravcu oguljenih anđela, koji su veselo
skakutali po ivicama moje tavanice. „Ne mogu da odem”, rekao je. „Ako to uradim - ako ne uspem -
moraću bratu da vratim novac koji vam je dao. A nemam ga.”
Nikad nisam o sebi razmišljala kao o prepreci koju treba savladati. Đanijeva iskrenost bila je
razoružavajuća. „Pa...”, zastala sam, razmišljajući.
„Ako ostanete ovde u mojoj odaji neko vreme, možda bismo mogli da ih zavaramo. Mogli
bismo samo da sedimo i razgovaramo.” Zašto sam to rekla? Danima sam se radovala ovom susretu.
Đani se ponovo obratio poluoguljenim kupidonima. „Ne, ni to nije moguće”, rekao je glasom u
kome se prepoznavalo da je tek nedavno sazreo.
„Znate, Đani, osim nas dvoje, niko nikad neće saznati, zar ne? Nikad nikome ne govorim o
ovome što ovde radim.” Osim Modestu, naravno.
Spustio je pogled s tavanice. „Ali oni će znati - moj brat i njegov prijatelj. Tražiće promene na
meni: neće ih naći i izvući će zaključke”, rekao je veoma mudro za dečka njegovih godina. „Ne
veruju da ću uspeti u ovome. Brat očekuje nadoknadu.”
Uspeti u ovome? jesam li to postala? Neprijatno iskustvo koje ovaj dečak mora da izdrži da bi
izbegao podsmeh i dug?
Nastavio je da me posmatra, gotovo bezizraznog lica. Ramena su mu se još više spustila i počeo
je da cupka jednom nogom. Lagano sam udahnula a zatim rekla: „Imate li... neku naročitu
odbojnost prema ženama, Đani? Da nije to možda razlog vaše nelagode?”
Naočigled se zaprepastio i time mi odgovorio na pitanje.
„O ne, sinjora, grešite! Samo nisam nikad... ne znam... ja... samo...” Nije mogao pronaći
odgovarajuće reči. Pljesnuo je rukom od nemoći, prošao prstima kroz kosu i spustio pogled na pod.
„U tom slučaju, izgleda da nemate izbora. Možda onda bolje da počnemo, Đani”, rekla sam uz
osmeh. „Nikad se ne zna, možda ćete čak i uživati. Većina uživa, znate.” Spustila sam glas do
zavereničkog šapata. „Kažu da to veoma dobro radim.”
Đani je delovao pogođeno. „O - sinjora, nisam nameravao da...”
„Znam.” Prekinula sam ga i uzela za ruku. Bila je topla i suva. Položio ju je na moj dlan. „Znam
da niste. Ali ako ste, kao što kažete, odlučni da resite ovaj izazov...” Podigla sam obrvu. Đani je
pocrveneo. „Možda bi trebalo da počnete da pregledate robu koju ste kupili po tako velikoj ceni,”
 Vilica mu se obesila i zavrteo je glavom. „Ja nisam...”
„Pa - onda ono što je vaš brat kupio u vaše ime.” Liznula sam srednji prst i palac i, kružeći po
sobi, gasila sveće koje su stajale na zidnim svećnjacima, sve dok na kraju nije ostala samo jedna, u
mesinganom svećnjaku na stočiću pored kreveta. Okrenula sam se Đaniju. Mislim da nikad nisam
imala nekog tako uznemirenog. Kako bi bilo najbolje da počnem?
Vezice. „Jeste li ikad odvezivali ženske trake, Đani?”
Odmahnuo je glavom. Ponovo mi je izbegavao pogled.
„Probajte”, ponudila sam mu. „Samo polako.”
Sela sam na rub kreveta i potapšala pokrivače. Ljupko zbunjen, seo je pored mene.
„Gledajte, Đani”, rekla sam i povukla za krajeve trake na bluzi, ugurane između mojih grudi.
Trakice su bile vlažne od znoja. Odvezala sam čvor i provukla traku kroz prve dve rupice da mu
pokažem kako se to radi. Podigao je drhtave ruke da uzme trake od mene i pokušao da ih provuče
kroz sledeću rupu, ali ona kao da namerno nije htela da ga sluša.
„Prvo ih celom dužinom olabavite”, rekla sam, pošto sam, razvezujući prednji deo bluze,
sagnula bradu da vidim šta radim. Razdvojila sam dva prednja dela tako da su trake još bile
provučene kroz rupe i njihale su mi se preko grudi kad sam prestala da vučem. Đani je pokušao
ponovo: ovog puta trakice su se s lakoćom izvukle i mogla sam da čujem kako je tiho i isprekidano
uzdahnuo. Malo sam se nagnula napred - delimično da mu pomognem, a delimično i da mu dam
uvid u to šta će pronaći ispod bluze kad je konačno skine. Nežno sam mu govorila dok je radio i
igrala se njegovom kosom.
Nekoliko trenutaka kasnije prošaputao je: „Mislim da sam završio...” Bio je sasvim u pravu: obe
strane bluze visile su napred i otkrivale zgužvano platno kombinezona. Dugačka traka visila mu je
preko prstiju, ali pustio ju je čim su nam se pogledi sreli.
Tog trenutka sam pomislila da je moj.
„Hvala, Đani”, rekla sam. „Jeste li spremni da počnemo?”
Progutao je pljuvačku i klimnuo glavom.
Ustala sam i okrenula se prema svojoj mladoj mušteriji, pomilovala ga po licu i tiho rekla:
„Možda ovo nisi pre radio, Đani, ali pretpostavljam da si zamišljao kako se to radi. Ako jesi, šta bi
voleo da se... sledeće desi?”
Oči su mu bile razrogačene i tamne u mraku, počeo je da diše malo brže. Rekao je: „Mislim...
mislim da bih zamišljao kako vam skidam haljinu s ramena.”
Jedva sam čekala sledeći trenutak, ali sam znala da ga ne smem požurivati. „Onda to treba i da
uradiš”, rekla sam. „Uvek sledi svoju maštu.”
Pružio je ruke i prstima mi obuhvatio ramena, zakačivši palce ispod izreza na haljini. Veoma
pažljivo mi je rastvorio bluzu.
Ovo je već obećavalo.
Svukao mi je rukave i iskoračila sam iz haljine dok ju je spuštao da mi pomogne. Stajala sam
pred njim u kombinezonu, a haljina je presavijena visila preko Đanijevih ruku, sve do poda. Oči su
mu se zaokruglile, prestao je da trepće i stajao je nepomično.
„Možeš pustiti haljinu, Đani”, rekla sam uz osmeh.
„Na kombinezonu nemate traka”, prošaputao je, prstima i dalje stežući zelenu svilu.
„Kako onda misliš da mi ga skineš?”
„Možda biste vi to učinili umesto mene. Ne želim da nagađam...”
Bio je očaravajuće ljubak i osetila sam neočekivan ubod nečega što sam zapanjeno prepoznala
kao zavist prema devojci u koju će se ovaj momak jednog dana zaljubiti.
Ona će biti srećna žena.
Uzela sam haljinu od njega i odbacila je u stranu, koraknula ka njemu i počela da mu
otkopčavam kaput i košulju. Dok sam to radila, konačno je skupio hrabrosti da spusti ruke na mene.
Vidno drhteći, pomilovao mi je ruku i zavukao svoju ispod opuštenog rukava kombinezona,
prelazeći preko ramena i leda. Drugom rukom me je pažljivo obgrlio oko struka i veoma nežno me
privukao k sebi. Zavukla sam mu prste u kosu, privila sam se uz njegovo telo i na stomaku osetila
nepobitan dokaz da je učenik zaista spreman za početak.
„Skini cipele i čarape”, predložila sam, a on me je poslušao ne skidajući pogled s mene. Disanje
mu postade plitko i brzo. „Nastavi da maštaš, Đani”, rekla sam. Nisam želela da prekidani čaroliju -
brižljivo sam je isplela.
„U mojim mislima”, rekao je čvršće, „sad vam govorim da skinete kombinezon.”
Učinila sam šta je tražio i on je tiho uzdahnuo.
„A onda, ako bih ovo zamišljao, seli biste tamo”, pokazao je prema jastucima, ,,i zamolili biste
me da vam se pridružim.”
Smestila sam se tamo gde je predložio. „Pa, Đani - dođi i počni”, pozvala sam ga.
Oklevao je.
Blagi bože - koliko ću još morati da čekam?
Na kraju, Đaniju je bilo potrebno vrlo malo da se oslobodi suzdržanosti. Nisam sigurna šta ga je
tačno oslobodilo njegove teške stidljivosti: da li su to bile moje ruke na njegovoj stražnjici, mekoća
mojih grudi pod njegovim prstima ili možda ukus meda koji sam utrljala na bradavice. Šta god da je
bilo, kad sam mu obavila noge oko tela i prevukla mu rukama preko leđa do kose, pogledi su nam
se sreli i videla sam mu sjaj u očima. Uz kratak trzaj zadovoljstva, znala sam da je ovaj događaj
ispunio očekivanja njegove mašte.
Naravno, pošto se oslobodio prepreka, bio je spreman za odnos kao i svaki drugi momak, ali
rešila sam da ga nateram da sačeka: morala sam da ga naučim mnogo toga pre nego što ga pustim u
svoje telo - i mislila sam da ću uživati u lekciji isto koliko i on. Na moje veliko oduševljenje, učenik
mi je zaista bio neviđeno - i nemoralno - maštovit; samopouzdanje mu je brzo raslo dok smo se
zajedno igrali. Nije prošlo mnogo, a već je davao isto toliko predloga koliko i ja. Iako sam u početku
mislila da će ovo biti teško i razočaravajuće veče, pokazalo se kao divlja, zabavna i uzbudljiva
igrarija.
I možda bi tako i ostalo: ništa više od zabavne i unosne noći s energičnim i nevinim mladićem -
da nije bilo mog ožiljka.
Sve se dogodilo veoma brzo.
Konačno smo stigli do trenutka koji je čekao. Legao je na leđa, vidno drhteći od iščekivanja, kad
sam klekla preko njega i počela da mu pokazujem šta tačno očekujem. Prešao mi je rukama čitavom
dužinom kičme - a onda je vrhovima prstiju zakačio ono što sam se nadala da neće primetiti:
namreškanu brazdu ožiljka koji se nalazio odmah ispod desne strane rebara. Zadrhtao je i
radoznalo opipao tvrdo, naborano meso.
„Šta je ovo?”, pitao je tiho. „Kako si ovo zaradila?”
U trenu je skočio na noge, i podigao i mene s rukom oko struka, naslanjajući mi leda čvrsto uz svoje telo.
„Šta radiš to, stronza?”
Ruka mu je bila tako snažna - mišići čvrsti kao gvožđe preko mog stomaka - da nisam mogla ni da dišem,
a kamoli da mu odgovorim. „Nameravala si da pokupiš više nego što vrediš, zar ne?” Gvozdena šipka stegla
me je još jače.
„Dobra si, stronza, to ti priznajem - ali nisi tako dobra. Proklete kurve - sve ste jebeno iste!” Sagnuo se
do svog kaputa, presavivši i mene napola, zatim nas je ponovo oboje uspravio, a u njegovoj stegnutoj pesnici
nalazilo se nešto malo, sa zašiljenim vrhom, što je zasijalo pod svetlom s prozora. „Želela si malo više srebra,
je li tako?”, pitao je šapatom.
Rukom kojom me je držao zgrabio mi je suknje, malo me odgurnuo i udario ispod rebara. Ne jako. Nije me
mnogo zabolelo. Ništa više od oštrog uboda i iznenadnog pritiska. Ali u ušima mi je zapištalo i ugušilo sve
reči koje je zatim izgovorio.
„Ovaj višak srebra mogu da priuštim. Mislim da više nećeš krasti.”
Pitala sam se zašto ga vidim samo u sivim senkama dok je izlazio iz sobe. Potpuno je ostao bez boje.
 Nisam mogla da progovorim. Sela sam na pete i srce mi je divlje tuklo, dok su mi se slike koje
bih najradije zaboravila kovitlale pred očima, žive i mučne. Odjednom mi se zavrtelo u glavi.
Tražila sam reči koje nisu nailazile, ali konačno sam uspela da ih izgovorim. „Neko jednom nije
bio... zadovoljan... kao što si izgleda ti... i... izrazio je svoje nezadovoljstvo... veoma jasno.”
Zaćutala sam. Moj ples u predvorju smrti nije bila uspomena u kojoj sam uživala. Nisam volela
da bilo ko obraća pažnju na ožiljak koji me je podsećao na taj dan: uvek sam se plašila da će ljudima
biti odbojan. Meni je bio.
Đani nije ništa rekao, ali okrenuo me je od sebe, zatim se sagnuo i veoma nežno poljubio ožiljak,
držeći me za kukove. Topla usta su mu se na tren zadržala na maloj uvrnutoj brazdi, a onda me je
opet okrenuo prema sebi.
Ovo je za mene bila nova spoznaja. Sasvim nova. Njegovo saosećanje nateralo mi je suze na oči i
nisam znala šta da mu kažem. Gledali smo jedno u drugo, činilo mi se, čitavu večnost, bez reči.
Odnos nam je bio prekinut i on se sad ustručavao da me ponovo dodirne, suzdržan pred mojim
bolom, dok sam se ja borila da povratim držanje. Trebalo je da ga mrzim što je uništio radost
trenutka. Posle kraće unutrašnje borbe, uspela sam da svog učenika ponovo zainteresujem za lekciju
koju je prekinuo. Nastavili smo s naukovanjem. Trebalo nam je nekoliko trenutaka da se vratimo
tamo gde smo bili, ali na kraju, nije prošlo mnogo dok, na njegovo očito oduševljenje, Đanijeva
istraživanja dotad neotkrivene zemlje nisu bila završena i on prestao da bude nevin.
Kad se konačno, zadihan i iscrpljen, čitavom težinom srušio na mene uz stenjanje, nasmejala
sam se, boreći se za vazduh. Osećala sam se kao buba zarobljena ispod kamena. Podigla sam ruke,
pritisla ih o njegove grudi i savila kolena u pokušaju da ga odgurnem.
„Najbolji ljubavnici obično smatraju da je najbolje... da dama... ostane nezgnječena, Đani”,
uspela sam da procedim.
Smesta je skliznuo s mene i počeo da se izvinjava, ali prekinula sam ga. „Prestani. Nisam to
mislila ozbiljno, caro. Reci mi - je li vredelo sveg onog straha i nemira?”
Od pogleda koji mi je uputio pod sve slabijim svetlom sveće stvorila mi se neočekivana grudva
u grlu. „Da. Da, sinjora, jeste. Ja...”
Obično nisam ljubila svoje mušterije, mada mi se prilika nije često ni pružala. Ali kad je Đani
prekinuo svoju rečenicu i rukama mi obuhvatio lice da me poljubi u znak zahvalnosti, nisam ni
pokušala da se oduprem.
Ali sam se nakon nekoliko trenutaka odmakla. „Đani”, rekla sam tiho, „sad je vreme da pođeš.
Mislim da smo potrošili više od dva sata i moram da idem kući.”
„O”, začudio se. „Zar ne živiš ovde?” Zvučao je iznenađeno.
„Ne.” Nisam dalje objašnjavala. Nije trebalo da zna.
Pomogao mi je da zavežem trake, i to bez pitanja, što mi se svidelo. Oboje smo se vrlo brzo
obukli i bio je spreman da krene. Još jednom je nelagodno zastao kraj vrata, s jednom rukom na
kvači, vratio se do mesta gde sam sedela na niskoj stoličici, s jednim stopalom prebačenim preko
drugog kolena, dok sam vezala podvezicu. „Hvala još jednom, sinjora”, rekao je, „Moj brat i njegov
prijatelj nisu imali takvu nameru, ali na kraju su mi učinili veliku uslugu. Kao i vi.”
„Oduševljena sam što sam pokrenula tako osećajnog ljubavnika za sve bezazlene napuljske
žene, Đani. Nijedna još ne zna, ali će jednog dana neka od njih biti vrlo, vrlo srećna što te ima.”
Ponovo je prešao preko sobe, sagnuo se i poljubio me u usta sa samouverenošću koju ni on ni ja
nismo mogli ni zamisliti do pre dva sata, a onda je otišao, uspravniji i stariji nego što je došao.
Nešto kasnije, Modesto i ja prolazili smo praznim ulicama do moje druge kuće, do ulice koja je
mirisala na more, blizu Santa Lučije - Modesto mi je nosio šopenke, a ja sam hodala bosa, s dugim
suknjama prebačenim preko ruke. Modesto je sačekao da uđem, i poželeo mi laku noć.
Tiho hrkanje Sebastijana i Ilarije iz odaja u prizemlju govorilo mi je da su moje sluge već
zaspale; zastala sam ispred stepenica u hodniku da proverim svoju usnulu decu.
Ostatak kuće bio je tih.
Na spratu su dva istovetna, prelepa lica ležala jedno uz drugo na jastuku, s crnom kosom
zamršenom oko obraza. Beata je sisala palac kao i obično. Dok sam ih posmatrala, Bela je zagunđala
i okrenula se na drugu stranu, povlačeći za sobom veći deo pokrivača, ostavljajući Beatu
otkrivenom. Tanke ruke i noge izgledale su joj krhko, mala guza bleda i ranjiva, tako iznenada
izložena. Sagnula sam se, povukla ćebe nazad i ušuškala obe devojčice a da ih nisam probudila.
Vratila sam se u prizemlje, nasula sebi veliku čašu crnog vina i ponela je do bašte na krovu.
Osećala sam se čudno izolovano. Gotovo začarano.
To je bio ključ uspeha u ovom poslu - napraviti distancu između sebe i mušterije. Kao putana na
ulicama moraš da zatvoriš svoju pravu ličnost - da se zaključaš tako da budeš nepristupačna - ako
želiš da izdržiš sve zahteve muškaraca koji plaćaju za svoja zadovoljstva. Ono što su želeli obično je
bilo odvratno - moglo je biti i opasno - ali kao običan ulični šljam, nemaš izbora već da se prepustiš i
postaneš stvar kakvom te zamišljaju. Dobro se sećam svega.
Sad, nakon skoro dve godine života kurtizane, osmislila sam sasvim drugačiji način igranja ove
igre. Moje igre. Svi moji pokrovitelji i dalje su verovali kako od mene mogu da dobiju sve što
požele: sad su mi plaćali malo bogatstvo za povlastice, a ja sam se uvek trudila da mi veruju. Ako su
želeli da me istuku, sa zadovoljstvom sam ih puštala. Ako su želeli majku, mogla sam da ih držim u
naručju i pevam im uspavanku dok ih dojim. Ako su imali potrebu da budu pokorni rob divljoj
đavolici, kleknula bih preko njih, držala im nož pod grlom i terala ih da mole za zadovoljstvo.
Bila sam za svakog od njih ono što su najviše želeli.
To i jeste, na kraju krajeva, bila sudbina većine kurtizana, zar ne?
Ali niko od njih nije shvatao - nijedan - da sam od prvog trenutka bila prokleto sigurna, da ja
odlučujem o tome šta oni žele, a onda to ispunjavam.
Izbor je bio moj.
Ne njihov.
Baš kao što je Modesto rekao pre neki dan, za Mikelea sam se pretvarala u divlju mačku s kojom
može da se bori na svoje zadovoljstvo; Vaskez je sebe smatrao nekakvim manjim božanstvom, pošto
se kresao s Afroditom. A Filipo? Filipu je samo bila potrebna stražnjica da je izudara, da poništi
poražavajući uticaj ženine hladnoće na njegovu muškost.
Mada, distanca je morala da se drži - sa svima. Baš kao i onda, dok sam još šetala ulicama.
Prisnost bi neizbežno uništila ograde koje sam godinama podizala.
U Đaniju sam sad probudila želju i ispunila je: navela sam ga da poželi da ga smatraju nežnim i
pažljivim ljubavnikom; dopustila sam mu da bude takav, a onda sam posmatrala njegov ponos i
zadovoljstvo što je postigao svoj cilj.
Dobro sam obavila posao.
Ali nisam želela da prihvatim misao koja mi je sad šaputala. Nisam mogla. Izgledi su bili
zastrašujući. Taj čudan osećaj otuđenosti koji me je tako bolno zbunjivao dok sam sedela tu, bio mi
je sasvim nov, potpuno drugačiji: sličniji sumornom, potištenom osećaju nostalgije nego mojoj
uobičajenoj profesionalnoj izdvojenosti prostitutke. Dok sam večeras budila tu želju u Đaniju, u
meni se rodila peckava sumnja da sam nesmotreno započela isti proces i u sebi. Mislim da nije Đani
bio taj koga sam želela - bio je malo stariji od deteta - ali kad sam se sad setila njegovih toplih usana
na izbrazdanoj koži mog ožiljka, dosadni glas počeo je da mi zavija oko glave kao avgustovski
komarac i neprekidno mi ponavljao kako sam započela nešto veoma opasno.
 8
Veliki zasvođeni prolaz u San Đakomu delji Spanjoli bio je prohladan, ali čim je otac Ipolito
zatvorio vrata male ispovedaonice, znoj je počeo da mu izbija po čelu. Kad je seo, mantija mu se
nabrala preko kolena. Vunena tkanina ga je svrbela: otac Ipolito je često pomišljao kako bi
neprestano mogao da se kažnjava na taj način, s obzirom na stalnu nelagodu koju je osećao u toj
odeći po toplom vremenu. Provukao je mršavu ruku sa izgriženim noktima kroz kosu i uhvatio se
za hrbat kljunastog nosa u pokušaju da odagna nešto što mu se činilo da će se pretvoriti u nesnosnu
glavobolju.
S čežnjom se prisetio svog prvog - kratkog - svešteničkog naimenovanja u Torinu. Prelepo
mesto, Torino: sveže, planinsko i dostojanstveno. U Torinu je bilo lako u poredenju s ovdašnjim
okolnostima. Između ostalog, u Torinu nikad nije morao da se bavi nekim tako uznemirujućim kao
što je kurtizana. Tog predanog mladića veoma je skupo koštalo da iznova sluša ispovesti žene čiji su
mu mnogobrojni gresi istovremeno izgledali čudovišni i sramno privlačni, i često se pitao zašto je
dolazila u crkvu u dane kad je baš on bio zadužen za ispovedaonicu. Provirio je iza vrata pre nego
što ih je zatvorio, i ugledao ju je u senci drugog reda klupa, sedela je pored mršave žene s belom
kapom. Uhvatila mu je pogled i osmehnula se; lice oca Ipolita je planulo i on je ponovo uvukao
glavu i zatvorio vrata.
Kurtizana je prelepa, pomislio je, i srce mu je zalupalo: visoke jagodice, crna kosa i bistre oči,
kao predivna slika Madone. Ali čak i sama ovakva pomisao - na bilo koji način povezati Majku
Božju sa ovom besramnom ženom bilo je svetogrđe i otac Ipolito se u sebi ukorio. Dok je čekao,
prizvao je u misli poznati prizor iz jevanđelja: priču o ženi uhvaćenoj u preljubi.
Setio se Hristovog milosrdnog oproštaja punog razumevanja dok je zamišljao prizor: Hrist sedi
na vratima na gradskom trgu i crta prstom po pesku dok razularena gomila šutira i gura nesrećnu
ženu na kolena pred Njega.
Možda je i ona bila prelepa.
Možda su se zato građani tako i razgnevili.
Otac Ipolito zamislio je ljubaznost u očima Sina Božjeg i drhtavi strah žene, suočene s
nezamislivom smrću od kamenovanja ako je i on osudi kao što su je osudile komšije. Ali - šta je
jedan čin preljube, ma koliko to bio smrtni greh, u poređenju s neprekidnim bludničenjem koje mu
je ova žena svake nedelje opisivala? Da li bi Hrist i na to smireno odgovorio, pitao se?
Je li ga ta žena iskušavala? Redovno ga je podvrgavala - sveštenika zakletog na celibat - opisima
koje je teško mogao da zamisli; savetovao joj je kajanje za bestidnost, iako bi takvo kajanje teško bilo
iskreno, mislio je otac Ipolito, pošto se svake nedelje vraćala da mu ponavlja iste prestupe.
Neko se uvukao u malu prostoriju s druge strane drvene pregrade i zatvorio vrata.
Utroba mu je poskočila.
Kroz zastrti prozor nije jasno mogao razabrati crte u mraku, ali tihi glas je prošaputao:
„Perdonatemi, mio Padre...” Nije bila ona.
Promumlao je reči na latinskom, žena je promrmljala odgovor, i čekao da čuje šta je imala da
kaže.
Počela je sporo i oklevajuće. „Ja... često nisam u stanju da ispunim muževe bračne zahteve.”
Otac Ipolito se snuždio. U glavi je propuštao kroz prste pesak sa gradskog trga i pripremao se
za još jedan izliv nepristojnosti.
„Ja... ja...” glas se ponovo pokolebao.
„Molim te, dete”, rekao je otac Ipolito, a i sam se skoro osećao kao dete, „oslobodi se svega što
te tišti.”
„Ne volim da ležem s mužem, iako znam da on to želi”, rekla je glasom malo jačim od šapata.
„I... imaš li potrebu da priznaš preljubu?”
„O, ne, oče!” Malo jače. „Ne. Baš naprotiv. Ja ne mogu... ne mogu...” Zastala je pre nego što je
završila rečenicu, a onda je promrmljala. „Često činim greh neposlušnosti, a kad uspem da
poslušam, osećam užasnu i odbojnu neprijatnost.”
Otac Ipolito nije bio sasvim siguran da je razumeo, ali olakšanje je nadjačalo zbunjenost, pa je uz
veliki polet ponudio ženi oprost za kojim je tako otvoreno žudela. Promrmljala je pokajanje i
nestala.
Vrata su se ponovo otvorila i ovog puta ga je pogodio tako jak smrad belog luka da se za
nekoliko trenutaka probio i kroz prozračnu pregradu u ispovedaonici. Oči oca Ipolita su zasuzile i
odmakao se što je mogao dalje, onoliko koliko mu je sedište dozvoljavalo. Grubi muški glas
promucao je uvodne molitve i usledio je niz beznačajnih i predvidljivih prestupa. Otac Ipolito je
posavetovao, dao oprost i brzo ispratio ovog neželjenog grešnika, a nekoliko trenutaka kasnije, ušla
je kurtizana, zatvorila vrata i klekla. Znao je ko je i pre nego što je progovorila.
Otac Ipolito je obrisao vlažno čelo platnenom maramicom i olizao suve usne, koje su imale ukus
soli. Nije upio gotovo ništa od nevolja ostalih parohijana tog jutra, desetak ljudi razrešio je grehova
a da ih gotovo nije ni saslušao; um su mu ispunile brojne slike koje mu je tako živopisno opisala
kurtizana. Pitao se treba li da razgovara s biskupom.
Možda bi bilo pametno da preduzmu mere i oslobodi se obaveze da podnosi ovakva iskušenja
svake nedelje. Ali ipak, raspravljao se sa samim sobom, Hrist je četrdeset uzastopnih dana izdržao u
pustinji opkoljen neprekidnim iskušenjima: iskušenjima naspram kojih ovi kratki trenuci
ispovedanja nisu ništa. Možda je božja volja da on - otac Ipolito - nastavi da pati tako što će imati
mučan uvid u zabranjeno, da tako proverava njegovu duhovnu odlučnost.
Odbacio je pomisao da bi mu previše nedostajale kurtizanine nepristojne priče kad bi uradio
bilo šta što bi ubrzalo njihov nestanak iz njegovog života.
Otac Ipolito oslonio je oštre laktove na kolena, spustio glavu na šake i zagledao se u prašnjavi
pod ispovedaonice kroz raširene prste.
Marija di Lavijano završila je sa svojim okajavanjima i molitvama. Podigla je pogled i ugledala
visoku ženu s neobično upletenom crnom kosom kako izlazi iz ispovedaonice. Zavukla je zalutali
pramen kose nazad pod kapu, pogledala ženu kako se spušta na kolena nekoliko sedišta dalje od
nje, u istom redu, i povija glavu skupocenog izgleda iznad sklopljenih ruku. Marija je primetila
krupno prstenje na obe ruke. Njeni prsti su, osim burme, bili goli. Niska crvenih kamenčića oko
ženinog vrata svetlucala je pod snopom sunčeve svetlosti, koja je poprečno sekla crkvenu lađu kroz
visoki vitražni prozor: sićušne barice boje igrale su joj preko vrata i ispod brade, nalik na mrlje krvi.
Trenutak kasnije, žena je podigla pogled ka krovu i Marija je primetila suze u očima.
Nastavila je krišom da je gleda, a zatim je krenula kad je žena okrenula glavu i uhvatila joj
pogled. Prešla je vrhom prsta ispod donjih trepavica oba oka, da pažljivo ukloni tragove suza, a
Marija je osetila kako crveni, postiđena što je uhvaćena kako prisluškuje u trenucima nečije slabosti.
Žena je tada ustala i provukla se kroz red do prolaza. Pozdravila ju je kratkim savijanjem kolena,
okrenula se i pošla ka velikim ulaznim vratima; spori koraci su joj jasno odzvanjali zasvođenom
tišinom.
 9
„Kad ćeš mi ispričati kako je bilo, Đani?”
„Zaveži, Karlo! Rekao sam ti da ne želim o tome da raspravljam.”
„Zašto? Što da ne? Mislim da imam pravo na neke... pojedinosti, zar ne? Želeo bih da budem
siguran da govoriš istinu, pored ostalog - želim da budem sasvim siguran da si to zaista uradio.”
Oči Karla dela Roverea su se raširile i on se obliznu. „Mislim: Mikele i ja smo te isporučili pred njen
prag... znam da si stigao tamo... ali imam samo tvoju reč, zar ne, da si održao svoju stranu
pogodbe.”
„Rekao sam da ne želim o tome da pričam.”
„Pravi si gad, Đani...”
„Nadao si se da neću uspeti, zar ne? Mogu da zamislim kako si očekivao da neću ispuniti
obećanje. E pa jesam, Karlo - održao sam svoj deo pogodbe, ali neću ti ništa ispričati o tome.”
Karlov glas postao je oštar. „U pravu si - nisam mislio da ćeš to uraditi. Da budem iskren, sve
sam dogovorio samo zato što sam mislio da ću povratiti svoj novac.” Zaćutao je, a zatim rekao: „Ali
slušaj, Đani, imala je izuzetne preporuke, pa... zanima me da znam - je li vredela? Bio bih prokleto
razočaran da sam platio toliki novac a da nije vredelo.”
Đani je ljutito pogledao brata i nije ništa rekao.
Karlo se nasmejao. Usta su mu bila zatvorena i smeli mu je izleteo kroz nos, kao frktanje.
„Dakle? Je li bila dobra? Mikele misli da jeste. Mikele mi je dosta toga ispričao o sinjori, Đani, ali ja
želim da čujem od tebe. On kaže...” Karlove oči poletele su ka vratima, kao da želi da se uveri da im
se otac neće pojaviti. Spustio je glas i ponovo olizao usne pre nego što je progovorio.
„Mikele kaže da je lepa. Kaže da su joj grudi izvanredne (za one koji cene tako nešto, naravno) -
kao tople breskve, kaže, a pička joj je - jao!”
Prekinula ga je Đanijeva pesnica. Zglobovi su udarili po Karlovom nosu uz krckanje; udarac ga
je izbacio iz ravnoteže - pao je na kamin i stropoštao se na ognjište, okrvavljenog nosa. Prekrio je
dlanom lice, a crveno mu se slivalo kroz razmaknute prste i preko šake.
„Karlo, ti si pokvareno kopile”, procedio je Đani tiho. „Da se nisi usudio da tako govoriš o njoj.”
Karlo je seo tamo gde je pao. Zlobni osmeh mu je nestao s lica. „Žena je kurva... i ne zaslužuje...
ništa bolje”, promumlao je.
„Začepi!”
„O bože.” Karlo je sklonio ruku s nosa, s gađenjem pogledao u tamnocrvenu mrlju na dlanu i
obrisao je o pantalone, gde je ostavio dugačak, taman trag. Kad ju je ponovo podigao, postavio ju je
s dlanom nadole ispod mesta gde je krv i dalje kapala. „Da li se to dečko... zaljubio?” Nezgrapno je
progutao pljuvačku.
Đani je zurio u brata u neverici. Pesnica mu se ukočila i zglobovi su ga boleli; ispružio je prste
nalik na morsku zvezdu i ponovo ih stegao u pesnicu, pa ih pridržao drugom rukom.
Zastao je, kao da pokušava da odluči sme li da progovori, a kad su reči konačno izašle, bile su
samo malo glasnije od šapata.
„Mama bi se stidela da te čuje kako govoriš.”
„Mama bi se stidela da zna da je tatin najbolji dečak spavao s kurvom”, podsmešljivo je
odvratio Karlo.
Đani je porumeneo. „Misliš li da bi bila ponosna kad bi saznala da mi ju je namestio stariji
brat?”, pitao je. Pogledao je u pesnicu obuhvaćenu prstima leve ruke i uz poslednji pogled upućen
Karlu, stisnutih usana, izašao iz dugačke trpezarije i krenuo ka stepeništu.
„Izlaziš?”
Đani se okrenuo i ugledao oca. Visok crnokos muškarac od četrdesetak godina jednom rukom
pridržavao je vrata radne sobe, a iz druge ruke su mu visile naočare s čeličnim okvirom. Lice mu je
pokazivalo blagu radoznalost.
 Đani je klimnuo glavom.
„Kakva je to galama bila? Karlo je zvučao...”
„Ništa, tata. Imali smo nesuglasicu.”
Otac se kratko namrštio - više od brige nego od ljutnje, pomislio je Đani - i rekao: „Ideš li u
grad?”
„Ne. Ne tako daleko. Samo malo na vazduh.”
„Dakle, guši te ta svađa?”
Đani je na trenutak zažmurio, a onda rekao: „Moglo bi i tako da se kaže.”
„Pronađi me kad se vratiš, Đani, hoćeš li? Potrebna mi je tvoja pomoć u rešavanju nekih pitanja
za sledeću nedelju...”
Đani je ponovo klimnuo glavom, okrenuo se od oca i strčao niz stepenice.
Svetio je napolju bilo prigušeno i žuto. Đani se krupnim koracima udaljavao od kuće ulicom
koja je vodila do malog trga. Vrteo je Karlove podrugljive reči po glavi. O bože. Da li se to dečko
zaljubio? Da li je? Seo je na nizak zid i dlanovima prekrio lice; vrhovima prstiju je kroz kosu
pritisnuo glavu. Trenutak-dva kasnije spustio je ruke i prepleo prste iza vrata, zagledao se preko
trga i prepustio se sećanjima na to veče. Zebnja, sputavajuća posramljenost, strah od neuspeha; a
onda otkriće kad je spustio ruke na ono prelepo telo i konačno shvatio zašto - zašto su umetnici i
pesnici toliko vekova tako radosno trubili o buđenju fizičke ljubavi kroz boju, mermer i
dvosmislene reči. Đani je osetio kako mu glad za Frančeskom klizi niz grlo i zadržao je dah -
zažmurio je i dopustio da ga preplavi. Blago je otvorio usta, dah mu je zapeo u grlu, a zbrkani zvuci
užurbanog trga ispleli su oko njega mrežu tople buke dok je sedeo na zidu i sećao se. „Nešto nije u
redu, Đani?”
Glas se probio kroz mrežu, ali on se nije pomerio.
„Đani? Šta je bilo?” Đani je poskočio kad ga je ruka uhvatila za rame. Uredna prilika u zelenom
kaputu i pantalonama; kosa malo predugačka. Izraz zbunjene zabrinutosti na dobrodušnom i
otvorenom licu.
„Nikolo”, rekao je Đani, a srce mu je poskočilo kad je ugledao bratovog prijatelja, kao da se
uplašio da su mu misli možda vidljive plesale oko glave dok je sedeo tako na zidu.
„Baš sam krenuo do kuće tvog oca da vidim Karla”, rekao je Nikolo. „Ideš i ti?”
„Ne.”
„Nisam te video od...” počeo je Nikolo, ali Đani ga je presekao.
„Ne pitaj. Rekao sam Karlu pre nekoliko trenutaka da o tome ne želim da razgovaram. I samo
da znaš - nije hteo da me sluša i udario sam ga.”
Nikolo je podigao obrve i kratko uzdahnuo od iznenađenja. „Ti? Ti si njega udario? Bože - je li
bilo... toliko loše?” pitao je.
Đani je video nešto sasvim drugačije od skaredne podrugljivosti kakvu je primetio na bratovom
licu: iza Nikolove radoznalosti i neznatne pohotljivosti videlo se da mu je neprijatno zbog osećaja
krivice. „Jesi li je upoznao?”, pitao ga je.
„Da. Karlo je zatražio da je ja pronađem i sve dogovorim.”
„To i liči na njega. Znači, video si je. Šta misliš, kako je bilo?”
„Ah.”
„Da - ah! Bilo je... izvanredno.” Đani je zastao. „To je sve što ću reći, i tebi i bilo kome drugom.”
Dvojica mladića su se odmerili. Nikolo je prvi skrenuo pogled, i kad je to uradio, Đani je
progovorio. „Nikolo, zašto... zašto se družiš s Karlom?”
„Kako to misliš?”
„Lako pitanje, Niko. Zašto ti se dopada?”
„Kakvo je to pitanje o sopstvenom bratu?”
„Jednostavno”, odvratio je Đani uz sleganje ramena. „Možda mi je brat, ali nije baš... dopadljiva
osoba, zar ne? Samo sam se pitao šta te to kod njega privlači - osim onog očitog, ali nisam mislio da
si...”
„Nisam.” Nikolo je pocrveneo. „Mislim da je Karlo neko vreme mislio da jesam.”
„Nadao se, možda.”
„Možda.”
„Pa, zašto onda?”
Nikolo se namrštio. „Zaista ne znam. Pretpostavljam... pa, poznajemo se veoma dugo, zar ne,
Karlo i ja? Od smrti vaše majke. Viđamo se - samo to. Zasmejava me...”
Đani je u neverici podigao obrvu i Nikolo se iskrivljeno osmehnuo. „Znam da ne vidiš često tu
njegovu stranu”, dodao je, „ali tako je. A onda mi je izneo taj predlog o sinjori i... ti... i izgledalo mi
je kao bezazlena zabava. Odmah je bio spreman da za sve plati, pa sam ja...” Zaćutao je.
„Jesi li mislio da ću to uraditi?”, tiho je pitao Đani.
Nastupio je dugi tajac. Nikolo je progutao pljuvačku. Odmahnuo je glavom. „Ne.”
„Kako si zamišljao da ću vratiti Karlu dug da nisam uspeo?” Nikolo je piljio u zemlju i ćutao.
„Da li bi ti to uradio?” pitao je Đani.
„Sranje! Da, uradio bih, proklet bio. Takvu priliku? Imao si sreće, Đani. Hoćeš li je ponovo
videti?”
Kao da mu se nož zario u stomak. Zastao je. „Ne.” Trudio se da zvuči nemarno. „Ne mogu to
sebi da priuštim.”
„Ne? Pretpostavljam da je tako. Ipak...” Nikolo je nezgrapno prebacio težinu s jednog stopala na
drugo. „Bolje da krenem. Siguran si da nećeš sa mnom?”
„Ne još. Ako vidiš tatu, reci mu da ću doći za sat.”
Nastupio je trenutak tišine, a onda je Nikolo rekao: „Đani?”
„Da?”
„Pretpostavljam da treba da ti se izvinim. Nije trebalo to da ti uradimo... ali... pa... bože, Đani,
sad imaš čime da se pohvališ, a? Već prvi put si spavao s jednom od najtraženijih žena u Napulju...”
Kad je video kako mu se Nikolo smeška kroz zbrkanu masku stida, drugarstva, krivice i ljubomore,
Đani je osetio kako mu se bolna desna ruka ponovo steže u pesnicu. Nije ništa rekao, okrenuo se od
Nikola i krenuo ka reci.
„Izvanredno! To je sve što je rekao”, rekao je Nikolo Karlu, koji je sedeo s laktovima na stolu i
platnenom maramicom umrljanom krvlju, zgužvanom u ruci. Glava mu je bila nagnuta unazad, nos
otečen i pobeleo; jedna nozdrva bila mu je zapušena zgrušanom krvlju. „Dakle, tebe nije udario?”
„Ne.” Nikolo mu se podsmehnuo. „Ne, mene nije udario. Samo tebe, amico. Ali... da Đani uradi
tako nešto - svakako ga je promenila, Karlo. Ostario je pet godina za nedelju dana. Pošto sam
porazgovarao s njim, nimalo ne sumnjam da je to zaista učinio.”
Karlo je podrugljivo frknuo, a zatim se trgnuo i podigao s nosa krpu s crvenim mrljama. „Jesi li
zauzet ove nedelje?” pitao je kroz platno.
„Da. Usred sam posla sa sinjor Mastalijem i njegovim zanemarenim pravom pristupa ulici blizu
Santa Marije... Zašto pitaš?”
„Imam pošiljku začina koja treba da stigne u sredu i ne mogu biti tamo da nadgledam utovar,
koji god dan da stigne.”
Karlo je skinuo krpu s lica, pregledao joj je sadržaj i promumlao, više sebi nego prijatelju:
„Pitaću Mikelea - on će sigurno moći da mi pošalje nekoliko ljudi, da budem siguran da oni
lopovski stronzi drže ruke dalje od moje imovine.”
„Odakle to dolazi, šta god da je?”
„Sa začinskih ostrva. Uglavnom šafran - ali i nešto cimeta i karanfilića. Trebalo bi da dobijemo
dobru cenu - ako uspem da začine sačuvam netaknute. Većinu ću poslati kopnom do Rima. Ne
mogu ih slati morem - opet neke proklete neprilike u Ostiji.”
 Vrata trpezarije ponovo su se otvorila uz škljocaj i pojavio se Karlov otac. Ustuknuo je kad je
ugledao starijeg sina, koji je nos i usta ponovo prekrio krvavom maramicom. „Nebesa! Šta ti se
dogodilo?”
Karlo nije ništa odgovorio.
„Hm. Nesuglasica koja guši. Zbog čega, za ime sveta, Karlo?”
Karlo je slegao ramenima. Nikolov pogled lutao je od oca do sina i tišina je potrajala Rekao je:
„Video sam Đanija na trgu, sinjore. Rekao mi je da vam prenesem kako će se vratiti za sat - pre
nekih pola sata.”
„Hvala, Nikolo”, rekao je. „Ostaješ li na večeri s nama?”
„Ako mogu - Karlo?”
Karlo je ponovo slegao ramenima. Otac se namrštio na njega, okrenuo i izašao iz trpezarije.
Ponovo u radnoj sobi, Luka dela Rovere seo je za pisaći sto i tupo se zagledao u naočare,
prevrćući ih među prstima dok je razmišljao o svojim sinovima.
Čuo je lupanje ulaznih vrata, zatim bat koraka na stepenicama, a trenutak kasnije otvorila su se
vrata radne sobe i Đani je provirio unutra, držeći se za kvaku.
„Rekao si da želiš da me vidiš, tata.”
Luka mu se nasmešio. „Da. Upravo sam mislio na tebe.”
Đani je ušao u radnu sobu, gurnuo vrata za sobom i seo na ivicu očevog stola.
Luka je oklevao, a zatim rekao: „Đani - postoji li... neki određeni nesporazum između tebe i
Karla?”
Otac i sin gledali su se u oči nekih pet sekundi, a onda je Đani progovorio: „Da... ali rešićemo to
sami. Molim te, ne mešaj se, tata.”
„Đani...”
„Ne, tata. Šta si želeo da uradim?”
Nastao je tajac. Pošto je osetio da neće ništa postići, Luka je odustao od ispitivanja i rekao: „Dve
stvari, caro: možeš li da odeš do sinjor Čedra i pokupiš dva svećnjaka koja mi je popravljao...” Đani
je klimnuo glavom. „I što je još važnije, možeš li da skokneš do sinjore Cigolo i saznaš hoće li na
vreme završiti onaj kaput - trebaće mi za veče s Filipom i Parizetovima u San Domeniku Mađore, ne
želim da u poslednji čas čujem da nije stigla da završi prepravke. To je jedini prikladan koji imam.
Siroti Luiđi trenutno je beznadežan; zaista ne želim njega da šaljem. Otišao bih sam, ali obećao sam
da ću svratiti do komšije i čitati starom Bartolomeu dok se ne smrači. Imaš li nešto protiv? Osim ako
ti ne bi čitao Bartolomeu...”
Đani je iskrivio lice i odmahnuo glavom. „Ne. Obaviću ostale poslove.”
„Hvala ti, caro.”
„Poći ću odmah. Neću dugo. Nemojte me čekati ako ručak bude spreman pre nego što se
vratim.” Đani se osmehnuo ocu i nestao.
Luka je uzdahnuo. Zurio je u vrata nekoliko trenutaka, zatim je namestio naočare na nos,
podigao knjigu i prelistao je do mesta gde je kožna traka obeležavala stranicu na kojoj je pre
nekoliko trenutaka prestao s čitanjem.
 10
Bliznakinje su sedele na podu u sali. Obe devojčice su me pogledale kad sam rekla: „Modesto je
trenutno prilično tužan pa sam mislila da biste vas dve mogle da mu napravite one lutkice koje vam
je jednom pokazao. Mogle biste ovog jutra da odete i poklonite mu ih. Mnogo bi ga razveselilo da
vas vidi. Šta mislite?”
„Lutkice od sveća?” pitala je Beata.
„Da.” Ponovo sam se nasmešila na dva podignuta lica. „A sad... podsetite me kako se prave. Šta
nam je potrebno?”
„Grančice.”
„Kanap.”
„Vuna.”
„Vosak od sveća.”
„Hajde da to sve nađemo, hoćemo li?” I moje dve devojčice su se užurbale po kuhinji; Ilarija je
razdražljivo uzdahnula dok su otvarale vrata kredenca i pretraživale po ćoškovima. Bela se držala
za Ilarijine suknje, poskakivala gore-dole i zapitkivala: „Možemo li dobiti sveće, Larija, molim te,
možemo li dobiti sveće?”
Nije se osvrtala na to što su je vukli za odeću, već se obratila meni: „Imam samo najbolji vosak,
sinjora - zar zaista želite da...”
„Potrebna mi je samo jedna sveća, Ilarija, to će biti dovoljno. Bela - uzmi je, hoćeš li? Beata, uzmi
činiju i stavi je na žar - pažljivo.” Sledile su uputstva. Otrčala sam na sprat i izvukla šaku punu vune
iz dušeka, zatim sam dohvatila vreću sa ostacima tkanina od haljina i odabrala nekoliko parčića
svile i platna. Kad sam ponovo ušla u kuhinju, Beata i Izabela čučale su ispred kamina, lomeći
dugačku sveću od pčelinjeg voska na komade i svako parče su pažljivo svlačile s fitilja; stavljale su
grudvice voska u zemljanu činiju postavljenu na žeravici. Ilarija je gulila povrće i mrštila se, trudeći
se da se ne obazire na ovakvo ometanje njenih redovnih obaveza, ali se, čim sam ušla, okrenula od
posla i bez reći mi predala kratak štap oko koga je u debelom sloju bio namotan kanap. Zahvalila
sam joj i preko lica joj je zatreperio kratak osmeh.
„Pronađi neke grančice u korpi za drva, hoćeš li, Bela?” pitala sam, a ona je otpuzala do korpe i
počela da traži.
„Hoće li ove biti dobre?”
„Baš nam takve trebaju.”
Bliznakinje su uzele po grančicu. Predala sam svakoj meki smotuljak vune, koji su isplele u niti
između kažiprsta i palca, a onda pažljivo obmotale oko jednog kraja grančica, da naprave čvrstu
loptu. Zatim su, dva prsta dalje, vezale kanap, dug toliko da mu krajevi vire sa obe strane. Oba kraja
su se završavala čvorom.
„Prvo Bela.”
Izabela je ponovo čučnula ispred činije s tek rastopljenim voskom. Okrenula je grančicu i
pažljivo umočila vunenu loptu u vosak. Podigla ju je i umočila još jednom-dvaput, a zatim se
povukla.
„Beata?” I ona je učinila isto.
Trebalo nam je oko pola sata i nekoliko umakanja, ali ubrzo su obe bliznakinje imale lopte od
voska nalik na glave na jednom kraju grančice, a obe lutke imale su malene grudvice voska na obe
ruke od kanapa, što je predstavljalo šake. Devojčice su iglom iščeprkale lutkama oči u mekom
vosku, a zatim su ih uspravile u loncu da se stvrdnu. Dok su čekale, razgledale su parčiće tkanine
koje sam donela i birale materijale za lutkine haljine. Beatina će biti elegantna, u ružičastoj svili, dok
će Belina kreacija biti od nešto trezvenijeg tamnocrvenog platna. Nekoliko parčića čipke upotpuniće
sliku - Modesto će biti iskreno zadivljen, veselo su me uveravale obe devojčice.
Kao i obično, nevešto sam im pomagala da kroje i šiju, nabiraju i spajaju; nedugo zatim, obe
damice - koliko je to bilo u našoj moći - bile su završene. Malo izobličene, možda, ali svejedno sjajne.
„Hoćete li da svratimo i predamo ih Modestu na putu do... sinjore Bjanke?” Obe devojčice
vrisnule su od oduševljenja na pomisao da će posetiti omiljenu radnju, i spremile se za izlazak u
naletu usplahirenog čavrljanja, da sam - mnogo smirenije - ogrnula kaput oko ramena i pozdravila
se sa namrgođenom Ilarijom, kojoj je laknulo, i koja je, činilo mi se, bila vrlo zahvalna što smo
odlazile, iako mi je na dlan stavila dve osušene smokve kad smo pošle: za svaku devojčicu po jednu.
„Zašto idemo do sinjore Bjanke?”, pitala je Bela.
„Zamolila sam je da mi sašije novu haljinu. Danas treba da mi uzme mere.”
„Možemo li da gledamo?”
„Možemo li da vidimo celu tkaninu?”
„Možemo li da krojimo?”Govorile su istovremeno, trčkarale i skakale napred-nazad ispred
mene dok sam hodala. Bjanka će im pronaći neku divnu zabavu dok mi priprema haljinu, bila sam
sigurna u to: njeno svetlucavo blago od dugmića, traka, konca i perlica uvek oduševi moje dve male
samožive sladostrasnice, a Bjanka je darežljiva i maštovita s robom. Morala sam da se nasmejem
njihovim željnim licima. Ako ne budem mogla da im pronađem muževe, možda ću ih poslati kod
Bjanke da uče zanat kad budu malo starije. Uživale bi u poslu, čini mi se. U svakom slučaju, to je tek
zamisao.
Nasmešila sam im se i rekla: „Da, sigurna sam da ćete to sve raditi. Ali prvo ćemo otići do
Modestove kuće i dati mu lutke.”
Kao i obično, nisam ih razuverila u pretpostavci da je Modesto vlasnik kuće u Ulici Svetog
Tome.
Bela i Beata počele su da se prepiru koja je napravila lepšu lutku i koja će se Modestu više
svideti, dok se meni u sećanje vratila slika mog sluge onakvog kakvog sam ga videla pre nekoliko
noći, kad mi je jecao u naručju. U sebi sam besnela zbog njega; i sama pomisao na ono što su mu
oduzeli mogla je da me rasplače. Pre mnogo godina, na samom početku, ponudila sam - nekoliko
puta - da mu pružim ono što nikad nije iskusio, ali uvek je odbijao. Mislim da se plašio neuspeha.
„Evo nas!” rekla sam kad smo zašle za ugao i devojčice potrčale da pokucaju na vrata.
Bela je podigla ruku, a Beata se zaustavila tik iza nje, pa su se obe ukopale u mestu. „O, mama...
Slušaj!” zadivljeno je prošaputala Beata.
Kuhinjski prozor bio je širom otvoren i kroz njega je dopirao tako divan zvuk da se činilo kako
je cela ulica zadržavala dah da ga čuje. Čisto i jasno, i srceparajuće, kao savršeni dečački sopran,
iako snažniji i zvučniji, u njemu sam čula sve Modestove godine gubitka i bola, mudrosti i
saosećanja. Dlačice na vratu su mi se naježile. Verujući da ga niko ne sluša, moj sluga je prosuo svoj
prelepi glas u tišinu, i sve tri smo stajale na pragu i slušale, očarane, punih pet minuta. Jedva smo se
usuđivale da dišemo. Tada je Bela prošaputala: „Zvuči kao anđeo kad peva, zar ne?”
„Mislim da anđeo ne bi zvučao tako tužno”, tiho je primetila Beata.
„Hajde da uđemo i predamo mu vaše lutke”, predložila sam šapatom. Mislila sam da nije u
redu da ga prekidamo, ali pevanje je prestalo čim sam otvorila vrata.

***

„Sinjora.” Modesto se nasmešio kad nas je video zajedno na svom pragu, ali u očima mu je
zatreperio oprez: mislim da mu je još bilo neprijatno što sam ga videla onako nesrećnog pre neku
noć.
„Nešto smo ti napravile, Desto”, rekla je Bela i povukla ga za ruku dok smo ulazile; Beata ga je
uhvatila za drugu ruku i pogledala ga. „Nadamo se da će ti se svideti”, dodala je.
Modesto je kleknuo i devojčice su mu, uz mali naklon, predale svaka svoju lutku. Uzeo je po
jednu u ruke i polako i ozbiljno proučavao ručni rad. Trenutak-dva kasnije rekao je: „Nikad nisam
video tako lepo napravljene lutke. Jeste li ih same napravile? Jesu li zaista za mene?”
„Mama je rekla da si tužan”, rekla je Beata dok su obe klimale glavom. „Rekla je da će te
razveseliti.”
„Zaista smo ih napravile, Desto. Same. Ali mama je pomogla”, objasnila je Bela.
Modesto je čučao na podu hodnika. Ponovo se osmehnuo. „Mama je bila u pravu”, rekao je
gledajući u mene. „Predivan poklon. Hvala vam svima.”
„Svidelo nam se tvoje pevanje, Desto”, izjavila je Bela naslanjajući se na njega.
Spustio je ruku da se pridrži, podigao obrve i slegao ramenima. „Hram”, rekao je. „Nisam znao
da me neko sluša. Pa, nije više kakvo je nekad bilo.”
„Bilo je prelepo, caro”, rekla sam.
„Ali sad idemo do sinjore Bjanke”, ubacila se Beata, uputivši mi značajan pogled.
Nasmejala sam se. „Ne brini, idemo pravo tamo - treba da mi skroji novu plavu haljinu”,
objasnila sam Modestu, koji je klimnuo glavom. „Znači, idete na onaj koncert sa sinjorom?”
„Ne na koncert - već na predstavu. Večera i predstava, verovatno.”
„Kada...”
„Sedmog, sledećeg meseca.”
Namrštio se i izračunao. „To je četvrtak.” Uputio mi je prilično podmukao pogled pa se
okrenuo devojčicama. „Slušajte vas dve - pre nego što krenete do sinjore Bjanke - otrčite do kuhinje i
skinite s najniže police veliki plavi lonac. Možete uzeti svaka po jedno od onoga što tamo nađete.”
Devojčice su se trkale do stepeništa koje vodi do kuhinje.
Čim su se dovoljno odmakle da ne čuju, Modesto se okrenuo ka meni: „Sedmog? To je četvrtak.
Šta je sa sinjorom Di Čičanom? Znate šta sam rekao pre...”
„Neće mu smetati - tada će se vraćati s putovanja. S Malte, mislim da je rekao - sa svojim
prijateljem gusarom. I te nedelje se uopšte neću videti sa Vaskezom. Biće odsutan s trupama do
nedelje.”
Modesto je podigao obrve i izbacio donju usnu.
„Ispričaću ti više kad se kasnije vratim”, rekla sam i bacila brz pogled ka stepenicama. Devojčice
su se vraćale i svaka je u ruci držala veliki, lepljivi slatkiš.
Modesto ih je obe poljubio, ispratio nas i vratio se u kuhinju, a ja sam povela svoju uzbuđenu
decu preostalih četiristo metara do kuće bivše kurve, sad uspešne krojačke, koja mi je bila najsličnija
prijateljici od pripadnica mog pola u Napulju.
„Udahni”, rekla je Bjanka.
Podigla sam ruke i udahnula. Bjanka je među zubima držala čiode i mrmljala uputstva kroz nos
dok me je debeljuškastim prstima gurala i vukla u položaje koji su joj bili potrebni. Kačila je čiode, i
povlačila i savijala i uvlačila, sve dok mi se bluza - tog trenutka okrenuta naopačke - nije priljubila
uz telo kao svilena koža.
Bjanka se odmakla na trenutak i kritički se namrštila na visoki, zatvoreni okovratnik kakav sam
tražila. Prešla je vrhovima prstiju izbockanim od igala preko gornjeg ruba, izvadila preostale čiode
iz usta i rekla: „Ne razumem, Frančeska. O čemu se radi?” Brzo je pogledala u devojčice, zatim
spustila glas i narednih nekoliko reči izgovorila gotovo nečujno. „Je li kurvanje konačno izgubilo
draž? Nameravaš li da pređeš u kaluđerice?”
Nasmešila sam joj se i objasnila. Nasmejala se. Zabacila je glavu, stavila ruku na široki kuk,
glasno se nasmejala, a zatim bučno uzdahnula. Kroz uzdah je progovorila: „O bože, volela bih to da
vidim, cara, stvarno bi trebalo - ti, skromna i povučena udovica? Bićeš potpuno čarobna - postaraću
se za to. Svaki centimetar kože koji bi mogao da zapali tvoje bezazlene domaćine biće dobro
pokriven, obećavam ti. I biseri, kažeš?”
„Poklon od sinjor Di Lavijana.”
„I potpuno nezakonito stečeni, naravno.” Lice joj se razvedrilo na pomisao. „Naravno.”
„Šta znači nezakonito, mama?” pitala je Beata, pošto je podigla pogled s činije pune svetlucavih
staklenih perlica.
 „To znači... prelepo, cara”, brzo je odvratila Bjanka. „Mama će ti biti prelepa kad bude izašla
sledećeg meseca.”
„Mama je uvek prelepa.”
„Zaista jeste.”
Narednih nekoliko minuta Bjanka je provela kačeći čiode i ušivajući, a onda je pažljivo skinula
napola napravljenu školjku s mene, tako da sam ostala samo u košulji. Ona i bliznakinje vratile su se
u prednju sobu, a ja sam ostala da se presvučeni u svoju staru haljinu; upravo sam vezala poslednju
traku, kad sam čula kako se otvaraju vrata radnje, a čovek, koga nisam uspela da vidim, obratio se
Bjanki. Zavukla sam krajeve traka među grudi, promeškoljila ramenima dok mi se haljina nije
udobno namestila, a zatim sam izašla da potražim devojčice; dok sam hodala, poigravala sam se s
pramenom kose koji mi je pobegao iz pletenice.
Visoki mladić naslanjao se na Bjankin sto i kažiprstom pokazivao na red ispisan u Bjankinoj
svesci. Drugom rukom sklonio je neurednu kosu s lica, a ja sam ostala bez vazduha.
Bio je to Đani.
Povukla sam se u senku prolaza, dok mi je srce tuklo, a u glavi sam ponovo proživljavala onaj
trenutak kad mi je spustio usta na ožiljak i slomio mi odbranu. Ponovo sam osetila njegove prste na
bokovima. Leđima sam se naslonila na zid hodnika i krišom provirila: nisam želela da me vidi.
Moja draga, ali brbljiva prijateljica Bjanka ne sme saznati da sam spavala s tim momkom, niti ću
rizikovati da izrazom lica otkrijem neprijatni nemir koji je probudio u meni. Njena priroda željna
tračarenja uživala bi u takvoj tričariji, a moj bi ugled bio narušen zbog njenih priča.
Dok sam ga posmatrala, Đani se smešio Bjanki; ona je blistala i klimala glavom u znak slaganja
sa svim što je govorio. Žustro je kuckala prstom po papiru ispred sebe, a on je krivio glavu.
Beata je podigla pogled s nizanja perlica i otvoreno se zagledala u njega. Bela je osetila da je
sestri nešto skrenulo pažnju, pa je i ona podigla pogled. On se nasmešio dvema malim prilikama i
meni je srce poskočilo - bio je to ljubak, bratski osmeh, zbog čega su ga devojčice pogledale
razrogačenih očiju pravo u lice, ispod dugih trepavica, kikoćući se. Bjanka je rekla nešto što nisam
uspela da čujem, i Đani se nasmejao.
Učinilo mi se da je iz nekog razloga štitio desnu ruku; pridržavao ju je levom i nekoliko puta je
ispružio i savio prste kao da ga bole. Shvatila sam da želim da razgovaram s njim i umalo da
zanemarim prvobitnu strepnju, iskoračim na svetlo i iznenadim ga, kad se ispravio, zahvalio Bjanki
i otišao iz radnje.
„Mama, promakao ti je jedan tako ljubazan čika. Rekao je da smo lepe”, rekla je
samozadovoljno Beata kad sam ušla. „I jeste: sasvim je u pravu.”
„A ja sam mu rekla da ste dve male nevaljalice, baš kao i vaša majka”, ubacila se Bjanka.
Devojčice su se zakikotale.
Napola sam se nasmejala, ali i pobunila: „A ja sam mislila da si mi prijateljica, Bjanka Cigolo.”
Nasmešila se, pružila ruku i pomilovala mi obraz, kikoćući se dok je govorila: „I jesam, cara,
jesam. Ali... mladić kao što je on - nebesa!” Ponovo je spustila glas i prošaputala: „Ne bih ga pustila
ni blizu tebe! Baš dobro što je otišao pre nego što si se vratila.”
„Šta je želeo?”, pitala sam.
Odgovorila je ponovo normalnim glasom: „Popravljam njegovom ocu kaput. O, što je tek on
divan čovek, taj sinjor. Imao je i on svojih neprilika. Izgubio je ženu pre desetak godina i sam je
podigao sinove. Dobar je čovek... a taj mladić je isti on.” Nasmešila se i podigla obrve. Pogledala je
devojčice, koje su se opet posvetile perlicama, i prošaputala: „Reći ću ti, Frančeska, ne bih marila da
imam takvu igračku. Ni najmanje. Ooo, da sam dvadeset godina mlađa...”
Namestila je izraz preterane raskalašnosti, a ja nisam rekla ništa, pitajući se šta bi Bjanka kazala
kad bih joj opisala kako je to tačno izgledalo... igra s Đanijem.
Pokupile smo sve naše stvari i napustile radnju. Odvela sam decu nazad do Ilarije i ostavila ih
da veselo nižu punu vreću perlica koje im je dala Bjanka. Sama sam se vratila do Ulice Svetog Tome.
Dok sam hodala, misli su mi zvonile u glavi. Zašto me je Đanijeva pojava tako uznemirila?
Iskreno sam verovala da se nisam... čak nimalo... zaljubila u njega. Bio je samo dečak. Bilo bi mi
drago da ponovo spavam s njim ako me ikad bude pitao - naravno da bi - ali onda... možda žene
kao ja jednostavno ne zaslužuju muškarce kao što je Đani. Barem ne besplatno, u svakom slučaju.
Hoće li ikad biti moguće pretvoriti bliznakinje u žene koje će muškarci kao što je Đani jednog
dana možda pristati da ožene? To jest, ako uspem da im stvorim neku vrstu veštačkog ugleda. Hoće
li velikodušan miraz i nekoliko pažljivo osmišljenih laži biti dovoljno ubedljivi da prikriju gorku
istinu?
 11
„Dogovorio si se, Karlo.” Ponovio je Mikele. „Rukovao si se.'Odustani ako ti više ne odgovara.”
Okrenuo se od Karla i, s visoko podignutim fenjerom, ponovo krenuo kroz uzani tunel, daleko od
toplote i svetla krčme iznad njih, pravo u hladnu tamu. Karlo je pošao za njim i neko vreme su
obojica ćutali.
Tlo se pružalo nadole i morali su da se usredsrede kako bi održali ravnotežu u mraku. Karlo je
još od ranog detinjstva znao za stari lavirint tunela koji se protezao ispod grada, kao dom nekog
užasnog napuljskog Minotaura, ali je do tog trenutka njegovu urođenu odbojnost prema
ograničenom prostoru podsticao njegov otac ogorčenom zabranom bilo kakvih dečačkih
istraživanja, pa nikad nije ni uradio ništa više osim da povremeno zaviri u razne ulaze u tunele,
pitajući se dokle se prostire tamni lavirint koji je vekovima ležao ispod gradskih ulica.
Sedra je bila vlažna i klizava; mirisalo je na trulež i prašinu i dah im se pred licima ledio pod
snopom svetla Mikeleovog fenjera. Tunel je oštro skrenuo nadesno, a onda je nekoliko strmih
stepenika spustilo nivo poda za oko tri metra.
„Ali dogovorili smo se za dvanaestinu...”
Mikele je samo slegao ramenima. Ne okrećući se, rekao je: „Dogovorio si se sa Zubom, ako se
sećaš, za dvanaestinu nakon što je moj deo oduzet s gomile, Karlo.”
„Pa dobro. Ta gomila bila bi prokleto manja da nisam uspeo da obezbedim kupca za srebro i da
se svila nije prodala za duplo veću svotu nego što je Zuba predvideo.”
Mikele je bacio iza sebe brz pogled i rekao: „Prihvatam - tvoje veze su bolje nego išta i sklopio si
tešku pogodbu. Ali dogovor je dogovor, Karlo, osim toga, ako želiš moj savet, nemoj nikad ni da
pomisliš da prevariš Salvatorea Zubu.”
Prošlo je još nekoliko trenutaka u ćutanju; jedini zvuci bili su koraci dvojice muškaraca, koji su
strugali o kameni pod i Karlovo prigušeno psovanje kad se okliznuo, posrnuo i pridržao za zidove
da povrati ravnotežu.
„Koliko god da bude mala ili velika gomila sledeći put”, rekao je Mikele, „potreban nam je
bezbedniji način da je prevezemo od Afrida do grada; treba nam mesto gde ćemo skladištiti robu
kad je neophodno, a Zuba želi da zna da li je ovaj put i dalje prohodan.”
„Ovaj tunel trebalo bi da vodi pravo od krčme do mora?”
„Očigledno.”
„Ako je tako - a ja nisam imao pojma da bilo koji deo podzemlja u stvari vodi do vode - onda
pristajem. To bi nam resilo sve logističke poteškoće, Čičano.”
Mikele je klimnuo glavom. „Zuba kaže da može doploviti Afridom - ili barem kuferom - sve do
okuke zaliva iza Pozilipa. Život bi mogao biti daleko jednostavniji - porca puttana - ako odande robu
budemo mogli da prebacimo pravo u grad!”
Zaćutao je, tiho psujući kad su dvojica izašla iz tesnog tunela u ogromnu akustičnu odaju
veličine crkve. Ogromni pločasti zidovi naginjali su se ka unutra i naviše; nekoliko plitkih prostorija
odvajale su se sa obe strane. Dok je Mikele visoko držao fenjer, Karlo je ugledao još tri ulaza u
tunele koji su vodili iz pećine na udaljenom kraju, a bili su samo malo širi od tamnih proreza u
kamenu. Senke dvojice muškaraca išarale su stene iza njih nalik na velike mrlje mastila.
„Savršeno.” Karlo se osvrnuo oko sebe. „Ovde bismo mogli da uskladištimo bilo šta. Bilo šta. I
siguran si da niko drugi ne koristi ulaz kod krčme?”
„Ne, koliko ja znam. U svakom slučaju, Zuba mi je delovao sigurno. Vlasnik je njegov
dugogodišnji saučesnik - i sam je nekad bio gusar, kaže Zuba. Hoćemo li da nastavimo - do mora?
Zuba kaže da moramo srednjim tunelom. Ostali su slepe ulice. Korisne prostorije za čuvanje robe,
možda.”
Karlo je klimnuo glavom.
„Čekaj trenutak.” Mikele je postavio fenjer na izbočinu u steni i nekoliko trenutaka sakupljao
kamenčiće i slagao ih u urednu kupastu gomilu s jedne strane ulaza u tunel iz koga su se spremali
da izađu.
„Šta to, dođavola, radiš, Čičano?”
„Hoću da budem siguran da ću naći izlaz...” odvratio je Mikele uz osmeh.
Karlo nije ništa rekao, ali pogled mu se odjednom smračio.
Prešli su veliku pećinu; koraci su im odzvanjali neobično mrtvo kroz ustajao vazduh. Tunel u
koji su ušli bio je uzan i vlažan i Karlo je osetio kako mu je srce brže zakucalo kad se iza njih
sklopila tama. „Nadajmo se da ono što će Zuba pokupiti na sledećem putovanju neće biti ništa
teško...”, izjavio je. „Ako bude zlato, platiću nekom drugom da ode po njega.”
„Gomila se smanjuje, Rovere, svaki put kad upleteš još nekog, ne zaboravi.”
Karlo se namrštio.
Hodali su još nekoliko minuta. A onda je Mikele odjednom stao i Karlo je, mrzovoljno zureći u
prijateljeva stopala dok su koračali po neravnom tlu, naleteo na njegova leda. Ponovo je opsovao.
„Vidi!” rekao je Mikele.
Karlo se provukao pored njega i obojica su se zagledali u poslednjih šest metara tunela, do
mesta gde se širio i otvarao pogled na zaliv Pozilipo. Nebo je bilo kao tamni ugalj; mesec nalik na
bledožutu mrlju iza pokretnih, prljavih, iscepkanih oblaka. Ali brdo se ispod njih spuštalo ka velikoj
površini tamne vode. Zurili su preko zaliva, nepomičnog i mirnog na trenutak, osim blago
hrapavog Karlovog disanja; primamljive mogućnosti bogaćenja zaplesale su im pred očima.
Evnuh je otvorio vrata. Niži od njega za glavu i malo puniji, Modesto je Mikelea uvek podsećao
na mopsa. Ta sličnost upravo se pojačala kad su se Modestove crne oči raširile od blagog
iznenađenja zbog posetioca na pragu.
„Sinjor”, izustio je. „Nismo vas očekivali do sledeće nedelje.”
„Je li ona ovde?”
„Da, sinjor, ali...”
„Pusti me onda unutra, proklet bio. Upravo sam se dva sata pentrao po nepristupačnom brdu;
smrzao se, ogladneo i prijalo bi mi društvo pre nego što odem kući.”
„Ako biste bili ljubazni da sačekate ovde, sinjor, otići ću da proverim šta ona kaže.”
Mikele je stajao na ulazu malog predsoblja i posmatrao Modesta kako se lagano penje
stepenicama, skreće levo i kuca na vrata Frančeskine odaje. Zdepasta prilika kratko je sačekala,
zatim je otvorila vrata i nagnula se unutra, s jednom rukom na kvaci, dok se drugom oslanjala na
dovratak. Odmahnuo je glavom, a zatim klimnuo, očito u razgovoru s osobom u sobi, mada Mikele
nije čuo ništa od onoga što su govorili. Modesto se trenutak kasnije povukao, ponovo zatvorio vrata
i sišao isto tako polako kako se i popeo.
„Možete li da joj date nekoliko minuta...” rekao je. „Da li biste želeli nešto da pojedete, sinjor?”
Mikele je klimnuo glavom. „Da, hvala.”
Evnuh se spustio kratkim stepenicama do kuhinje i vratio se nekoliko trenutaka kasnije s
tanjirom mesa i voća u jednoj ruci i velikom šoljom u drugoj.
„Hvala”, rekao je Mikele. Modesto je prošao pored njega. Spustio je tanjir i šolju na sto, izvukao
nož s drškom od kosti iz pojasa i ostavio ga je pored tanjira. Mikele je prešao preko sobe, seo na
stolicu na rasklapanje i počeo da jede.
„Ne žurite, sinjor.” Bilo je teško pročitati izraz na evnuhovom licu dok je ovo izgovarao. „Doći
ću da vas pozovem kad moja gospodarica bude spremna”, rekao je.
Mikele je pojeo meso i voće, i otpio veliki gutljaj pitkog crnog vina iz šolje.
„Nisam te očekivala do sledeće nedelje”, rekla je Frančeska.
Mikele se stropoštao na izrezbarenu drvenu stolicu. „Isto to rekao je i tvoj evnuh. Smeta li ti
to?”
„Ne, ne smeta. I Modesto je kastrat, a ne evnuh - i u tome je veoma izričit. Za njega je reč evnuh
uvreda - ponekad je koristi da opiše sebe, ali ljuti se kad to uradi neko drugi.”
„Kastrat, evnuh - i dalje nema muda, kako god želeo da ga zovu.”
„Imaš sreće što sam tu - nije trebalo da budem. Zaista si loše raspoložen, Mikele. Šta bi voleo da
uradim da ti podignem raspoloženje?”
„Ne želim da mi digneš raspoloženje, ženo...”, odgovorio je Mikele.
Frančeska se nasmejala. „Dođi onda, scorbutico6, pokušaću da te osokolim.”
Mikele se nije pomerio. Prišla mu je namrštenom pored prozora i stala ispred njega, između
njegovih raširenih kolena. Pružio je ruke i uhvatio je za stražnjicu preko svilenih sukanja, privlačeći
je svom telu, tako da su joj se savijene noge naslonile na njegove butine. Zavukla mu je prste u
čvrste kovrdže, a Mikele je pitao: „Gde mi je nož?”
„Ne tiče te se...” odsutno je odvratila Frančeska, odvezujući trake na Mikeleovom kaputu.
„Šta te je tako razljutilo pre nekoliko nedelja? Zašto si mi ga oduzela?”
„Nije trebalo da ga vadiš. Davno sam ti objasnila zašto, Mikele; neću ponovo kroz to da
prolazim. Uznemirava me i sama pomisao na to.”
„Trebalo bi da me dovoljno dobro poznaješ da znaš kako nikad ne bih...”
„Psst... samo ne želim nikakav nož u blizini. Sklonila sam ga da ne nanese nikakvu štetu. Ćuti
sad.” Sad je čučala, i dalje između Mikeleovih kolena, i pružila prste ka njegovim pantalonama.
„Onda mi ga vrati kad budem odlazio”, rekao je. „... o bože - to je dobro, ženo... ti stvarno...
vrediš svaki novčić.” Disanje mu je postalo plitko, a glas hrapav.
„Stai zitto... Prestani da pričaš, Mikele. Previše pričaš.” Još jače mu je razmakla kolena i nagnula
se napred. Mikele je zaćutao.
„Kako si upoznao tog čoveka? Kako si ga nazvao... Zuba?” Pitala je Frančeska nešto kasnije,
podigla se i sela prekrštenih nogu na izgužvani čaršav. Podigla je ruke i počela da upliće kosu u
nemarnu punđu na vrhu glave.
Mikele se zavalio na jastuke i nacerio, posmatrajući kako se Frančeskine grudi pomeraju dok je
radila. „Slučajno”, odgovorio je. „Pre oko godinu dana, u onoj prljavoj krčmi kod Marekjara...”
„U onom bednom starom svinjcu? Šta si, za ime sveta, radio na takvom mestu?”
Podigao je obrvu i nije odgovorio. Nije skidao pogled s Frančeskinih bradavica.
Primetila je njegov pogled i okrenula se ramenima od njega. Rekla je: „O, Mikele, ne - i ne
pomišljaj da ponovo počneš. Umorna sam, usta su mi sva razvučena i bolna, a sirote tette7 se već
osećaju kao da ih je napao preterano revnostan pekar.”
„Pekar?”
„Testo.” Napravila je pokret mešenja, zatim zaštitnički poklopila grudi i nasmešila mu se.
„Sirotice. Sasvim su u modricama.” Opet se okrenula ka njemu i pomilovala ga po obrazu.
„Uostalom, caro, sumnjam da imaš dovoljno novca da tako brzo pokušaš ponovo.”
Osmeh mu je iščezao. Pružio se i zgrabio je za ručni zglob, zavrnuo joj ruku tako da je ostala bez
vazduha, izgubila ravnotežu i pala unazad na jastuke. Kleknuo je i nagnuo se nad nju, zgrabio je za
drugi zglob i pritisnuo joj obe ruke o krevet. „Slušaj”, rekao je tiho, „da želim drugi pokušaj, dobio
bih ga, kučko, koliko god da košta. Razumeš li?”
„Silazi s mene, Mikele”, izustila je.
„Kad budem spreman.” I dalje joj pritiskajući ruke, Mikele se sagnuo i uzeo joj jednu bradavicu
u usta.
„Silazi!” procedila je kroz stisnute zube. Osećao je kako joj se zglobovi migolje ispod njegovih
ruku i kako se uvija pokušavajući da ga šutne. Uvukao ju je snažno, jednom, osećajući meko meso u
ustima, a onda joj je, gotovo jednim pokretom, pustio ruke, odmakao se od nje, ustao i krenuo ka

6
Svađalica, svadljivac (ital.). (Prim, prev.)

7
Grudi, dojke (ital.). (Prim, prev.)
maloj izrezbarenoj stolici preko koje mu je bila prebačena košulja.
„Izlazi iz moje kuće, Mikele!” Glas joj je bio piskav. Rukom je pritiskala dojku.
„Ne brini, cara, idem. Vidimo se u četvrtak”, rekao je i navukao kaput. „Ne verujem da želim da
te vidim tako brzo”, odbrusila mu je, sevajući pogledom na njega.
„Možda ne, ali siguran sam da ćeš biti srećna da vidiš moj novac.”
„Pomišljam da podignem cenu.”
Nacerio se. Navlačeći drugu čizmu, rekao je: „Javi mi koliko ću ti biti dužan sledeći put”,
dohvatio je kaput sa izrezbarene stolice i prešao preko sobe.
Okrenuo se na vratima i video kako Frančeska, opružena na stomaku preko kreveta, uzima
cipelu sa poda. Uspravila se u sedeći položaj i snažno je zavitlala na njega. Podigao je ruku da
odbije udarac; cipela ga je zakačila preko ručnog zgloba i pala na pod. Sagnuo se da je podigne.
„Vratiću je u četvrtak”, rekao je. Mahnuo je cipelom ka Frančeski.
„Vaffanculo!”
Poslao joj je poljubac i prošao pored evnuha koji se stvorio ispred vrata. Strčao je stepenicama i
sam izašao na ulicu, bacajući cipelu uvis i ponovo je hvatajući. Noža se setio tek nadomak kuće.
 12
„Stiglo je jutros od vašeg oca, sinjor.”
Mikele je zatvorio ulazna vrata i uzeo pismo od sluge. Senke obojice muškaraca klizile su po
zidovima tesnog ulaznog hodnika dok je plamen sveće podrhtavao na promaji.
Mikele se namrštio na papir, a zatim je brzo pogledao u slugu koji je prigušivao zevanje;
mladićevo lice se na trenutak izdužilo i iskrivilo, a oči zasuzile. Nekoliko puta je trepnuo, krišom
prstima protrljao lice i odjednom izgledao mnogo mlađe od svoje dvadeset i neke.
Mikele je pljesnuo rukom u znak da ga otpušta; Franko se kratko naklonio i izašao iz sobe,
ponovo trljajući oči. Mikele je izlomio pečat, otvorio pismo i podigao ga do svetlosti sveće. Očima je
preleteo preko sadržaja, zatim je opsovao, zgužvao papir u čvrstu loptu i bacio ga preko hodnika.
„Sranje! Ista gomila gluposti kao i prošli put”, promumlao je. „I ono pre njega, i ono pre njega. Kad
će prokletnik prestati da pita?”
Skinuo je čizme i razdražljivo ih bacio u stranu, prebacio kaput preko male stolice i popeo se,
preskačući po tri stepenika odjednom, do svoje spavaće sobe.
Vatra je bila upaljena: treperavi plamen je krivio crne senke kreveta s crvenim draperijama,
ukrase na zidovima i dva velika mavarska štita koja su visila s obe strane prozora.
„Više od dvadeset godina”, izgovorio je glasno, dok je razvezivao čvor na okovratniku kaputa.
Disao je brzo, kao da je trčao. „Zar taj nerazumni gad ne može - čak i protiv svoje volje - da se
pomiri s činjenicom da njegovog mlađeg sina nikad, nikad ni najmanje nije zanimao prokleti
sveštenički poziv!” Dlanom je snažno udario o izrezbareno drveno uzglavlje. Ruka ga je zabolela.
„Zašto jutros nisi bio na misi, Mikele?” Očevo lice potamnelo je od besa i Mikele je video kako mu se
krupne šake skupljaju u pesnice. „Primećeno je, Mikele, primećeno je. Monsinjor Rosi te je očekivao - pitao me
je jesi li bolestan...”
Mikele je slegao ramenima. Neće ocu reći istinu - da se, svaki put kad zakorači u crkvu, prikaz
rukopoloženja diže kao utvara iz prašine s poda crkvene lađe; curi iz senki poprečnog broda, guši ga i
zaglušuje dok mu se nemo obavija oko glave kao dželatova milosrdna kapuljača. Sad mu je čak i od mirisa
voska bivalo muka, samo zato što bi ga podsetio.
A onda - slika pekarove kćerke. Na leđima, savijenih kolena, osmehuje mu se i željnim prstima podiže od
brašna pobelele suknje do struka, pozivajući ga. Grudi su joj se podigle. Usta su joj bila vlažna, a oči obećavale
nesputanu zabavu. Prešao joj je rukama preko unutrašnje strane butina, prsti su mu bili tamni u odnosu na
njenu svetlu put. Noge su joj se raširile.
Penis mu je nabrekao kad se setio.
„Pitao sam zašto, Mikele?” Otac nije odustajao.
„Ja... bio sam umoran.” Zagledao se u zemlju, nesposoban da se seli boljeg odgovora. Bradavice pekarove
kćerke ličile su na trešnje i imale ukus kvasca, a crna pretnja celibata nadvijala se nad njim kao beskrajno,
sparušeno utamničenje u buđavoj ćeliji.
„Svi imamo svoje mesto u životu, Mikele. U jednom trenutku svi moramo preuzeti odgovornosti koje nam
je Bog dodelio. A tebe je Bog izričito pozvao. Preimućstvo drugog sina, Mikele. Ne možemo priuštiti da
odlažemo odgovornosti zbog... nečeg tako nevažnog kao što je umor. Antonio je već počeo da...”
Na spomen starijeg brata, Mikele je potpuno prestao da sluša. Meka koža na butinama pekarove kćerke
bila je klizava od znoja dok mu je obavijala noge oko struka i prelazila mu grubim petama preko leđa. Više nije
čuo oca.
Kad je Mikele bacio kaput preko sanduka u dnu kreveta, grančica se pomerila u kaminu i pala,
izbacivši zapaljeni čvor drveta veličine oraha na tepih. Pružio je ruku, uhvatio ga palcem i
kažiprstom i bacio ga nazad na rešetku. Obrisao je prste o pantalone i uspravio se, prešao preko
sobe i podigao tamnocrveni stakleni bokal s duboke prozorske daske. Okrenuo ga je ka plamenu
kamina da vidi koliko je pun. Sipao je sadržaj u veliku čašu, prineo je usnama, ispraznio u jednom
dahu i sipao ponovo.
„Preimućstvo mlađeg sina”, tiho je izgovorio.
 Odjednom svestan da mu je bešika puna, otvorio je vrata malog toaleta u najudaljenijem uglu
spavaće sobe i naciljao kroz rupu na sedištu; tečnost je tiho pljuštala po gomili pepela.
Antonio se namrštio na papire pred sobom, a zatim se zagledao u oca, ispravivši leda u znak poštovanja.
Mikele je sedeo na podu ispred kamina, češkao šugavog vučjaka iza uva i trudio se da ne obraća pažnju na
sestru.
„Hoćeš li se igrati sa mnom, Mikele?”
Odmahnuo je glavom i trudio se da čuje o čemu su Antonio i otac razgovarali. Nisu ga pozvali da im se
pridruži za stolom.
Katerina ga je povukla za rukav. „Hoćeš li igrati zaru ili očerupaj sovu? Molim te?”
„Treba da pođeš sa mnom dvadeset sedmog, Antonio, jer zaista je vreme da upoznaš sinjor Da Majana - i
njegovu kćerku. Uporno je zahtevao da se obavi veridba. Vreme je da ti...”
„Molim te, Miko...”
Mikeleov glas zazvučao je mnogo glasnije nego što je nameravao. Odgurnuo joj je ruku sa svoje, i u besu
je zaboravio da im je otac u prostoriji. „O - stai zitto 8, Katerina! Ostavi me na miru! Znaš da mrzim prokletu
pojebi sovu!”
Katerina je zinula na taj prostakluk, a otac se okrenuo. Hladno je rekao: „Idi u sobu, Mikele, pošto ne
umeš da se ponašaš kao civilizovano ljudsko biće. Katerina - idi i pronađi majku.”
Devojčica je zaplakala i Mikele je prošao pored nje i napustio salu bez reči. Pas se podigao i pošao za njim,
kuckajući kandžama po kamenom podu.
Mikele se protegao, zatim skinuo pantalone, čarape i košulju, pa je prebacio i njih preko
sanduka u dnu kreveta. Seo je na ivicu dušeka; zagledao se u guste plamenove koji su lenjo lizali
oko žeravice; protrljao je prepone bez oduševljenja ili zanimanja. Vrelina iz kamina grejala mu je
stopala i listove. Kapci su mu bili ukočeni, a usta suva i kisela.
Mora da je ocu - pretpostavljao je - bio izvor nepresušnog razočaranja još od ranog detinjstva.
Nebrojene grdnje, stalne batine, gotovo neprekidna atmosfera gromoglasnog neodobravanja - kad,
kad, kad, Mikele? Kad ćeš pokazati bilo kakav znak ispunjavanja porodičnih očekivanja? Pomisli na
Antonija... Antoniovo zrelo prihvatanje odgovornosti vredno je divljenja i... Mikele se okrenuo od vatre,
podigao noge na krevet i legao na jastuke. Samozadovoljni gad Antonio - nije imao čak ni toliko
mašte da počini najbedniju nepromišljenost. Zamislio je svog brata - za glavu niži od njega, crnokos,
blago popunjen - i pokušao je da zamisli nešto što nikad nije video: Antonija pijanog. Tihi smeh mu
je izleteo kroz nos. Pokušao je da zamisli Antoniovu veliku stražnjicu kako odskače između
kurvinih raširenih nogu; pokušao je u glavi da stvori sliku inače ozbiljnog Antoniovog lica kako se
razvlači od smeha na neku prostačku šalu. A onda se, uprkos ljutnji, nacerio na pomisao
neverovatnog scenarija: Antonio u glavnoj kabini Afrida, pokušava da uvuče ćutljivog Zubu u učtiv
razgovor, nedužno nesvestan mornarovog... neuobičajenog načina sticanja zlata. Divan brodić, sinjor,
divan. Brz, pretpostavljam? Da, trebalo bi da ste za korak brzi od ostalih trgovaca. Jeste li imali dobru godinu,
sinjor? Recite mi - čime tačno trgujete... Mikele se glasno nasmejao na tu pomisao.
Ležao je budan sat ili više, sklupčan na boku, s prekrivačima prebačenim preko ramena, i
posmatrao vatru kako se polako gasi očima koje su ga peckale i odbijale da se sklope uprkos teškom
umoru. Konačno je utonuo u san kad se prva bleda linija ružičastog sunca pojavila na obzorju, a
Frančeskina tamnocrvena svilena cipela labavo mu je visila s prstiju.

Iz Knjige susreta
Sad ne mogu da vidim Vaskeza a da ga ne zamislim kako zavlači ruku onoj sirotoj devojci pod haljinu.
Svaki put kad spusti ruke na mene, pomislim na nju. Kakva je bila? je li želela da spava s njim? Ili ju je
prinudio na greh? Možda ga se plašila. Pitam se šta se dogodilo s njom? I detetom. Jesu li izbačeni na ulicu
kao oštećena roba - ili su se sestre sažalile na njih?
Sinoć se smo imali jedan zanimljiv trenutak. Posle odnosa, Vaskez je nestao u sobu gde je držao stolicu za
nuždu, kao što je često radio, i neko vreme nije izlazio. To nije neuobičajeno za njega - varenje ume da ga
8
Zaveži (Kal.). (Prim, prev.)
muči, izgleda, što i ne čudi s obzirom na to koliko jede i kojom brzinom. Juče je duže nego obično bio van sobe;
dosadilo mi je da ga čekam i odlučila sam da počnem da se oblačim.
Želela sam da idem kući.
Vaskez je ovog puta skinuo odeću posle mene - često to radi jer voli da me posmatra dok se svlačim - pa su
mu pantalone i kaput bili prebačeni preko mojih stvari. Podigla sam mu pantalone, s namerom da ih pomerim
s moje suknje. Kad sam to uradila, parče papira ispalo je iz džepa. Bilo je presavijano i očito je bilo zgužvano
pa onda opet ispravljeno. Odmah sam ga prepoznala. Bilo je to ono pismo. Ono koje je tako naljutilo Vaskeza
pre neki dan - bila sam prilično sigurna u to. Uz brz pogled ka vratima, pošto nisam želela da me uhvati kako
mu čitam privatnu prepisku, smesta sam ga izravnala i pokušala da ga rastumačim. Nažalost, bilo je na
španskom - razumela sam svega nekoliko reći. Bilo je potpisano Alfan i imalo je zvaničan pečat u dnu -
polomljen, ali i dalje se držao.
O, tako sam želela da ga ponesem kući sa sobom - mogla bih zamoliti Filipa da mi ga prevede - ali nisam
se usudila. Ako je sadržaj pre neki dan toliko naljutio Vaskeza, onda bi ga njegov nestanak naveo na nasilje'.
A ja bih, naravno, bila očigledno osumnjičena.
Mislila sam da bi bilo zabavno posejati seme sumnje u Vaskezovu glavu - zato sam izravnala pismo i
ugurala sam ga ispod gomile odeće. Bila sam obučena i spremna da pođem pre nego što se vratio iz toaleta, i
sama sam izašla.
Sad će moći samo da se pita jesam li ga pročitala ili ne, i ako jesam, jesam li ili nisam razumela ono što
sam videla.
 13
Modesto je stajao na kraju sinjorinog kreveta, oslonjen na jedno stopalo. Žmirkao je na
jutarnjem suncu, koje se, pošto je sasvim otvorio žaluzine, prosipalo kroz prozorsko krilo i uspešno
bledelo boje svega u sobi. Trunčice prašine ključale su pod jarkom svetlošću.
Frančeska je sedela za svojim stolom u ogrtaču, pomalo razbarušena, rumenih obraza i
neuredne kose. Prsti su joj bili umrljani od mastila - bilo mu je drago što je video da je pisala.
Njegova najtoplija preporuka - od samog početka njihovog zajedničkog boravka u Napulju - da
zapisuje sve što je govorila i radila sa svakim pokroviteljem, izgleda da je poslednjih nekoliko
nedelja bila zaboravljena, ali jutros je ipak nešto stavila na papir, šta god to bilo. „Dakle”, pitao je,
„kako je juče bio naš maestre de kampo?”
„Upravo sam sve zapisala. Možeš da pročitaš ako želiš.” Frančeska se protegla, šireči laktove sa
obe strane glave, s prstima u kosi. Zevnula je. Zažmurila je, zavrtela glavom i ramenima, pa upitala:
„Caro - je li Lorenco tu? Umirem od gladi.”
„Mmm, debeli matori gad je u kuhinji, pravi nešto za šta kaže da će biti izvrsno.”
Osmehnula mu se. „Ne budi tako grozan. Samo ću strčati dole da vidim šta ima za mene, a
onda ću se vratiti devojčicama. Obećala sam da ću doći kući do podneva. Možeš li ovde malo da
počistiš?”
Modesto ju je posmatrao dok je odlazila.
Na sinjorinom stolu nalazila se obojena drvena kutija, čiji je poklopac sa svetlim šarama bio
otvoren, a ključ virio iz brave. Dve sveske uvijene u najfiniji pergament ležale su unutra jedna na
drugoj. Podigao je gornju. Reči Knjiga susreta bile su Frančeskinom rukom ispisane na prednjim
koricama.
Pustio ju je da se otvori, položivši hrbat na dlan. Brzo je pročitao najsvežije ispisane stranice, a
zatim prelistao na početak.
... Bože, sve me boli! Mikele izgleda ne zna kad da stane... Nemam pojma odakle mu ta neiscrpna energija.
Ponekad mislim o njemu: o njegovom detinjstvu. Nikad ne priča o sebi, ali mi se često čini da na nekom
nepristupačnom mestu u njemu gori veliki, mračan bes nalik na užarenu peć. Negde gde mi se čini da nikad
nisam doprla. Mikele me ponekad plaši. Nisam sigurna kako to da opišem. Kao neka čistina. Praznina. Neka
vrsta ništavila povremeno mu preleti preko očiju... kao da je, samo tog trenutka, potpuno nesvestan onoga što
radi. Ili što bi mogao da uradi sledeće. Mislim da mi se ne sviđa mnogo. Mnogo sam puta već rekla sebi da
treba da završim s njim... ali nikako to da uradim. Možda zbog tog osećaja opasnosti. Možda zbog novca.
Možda u stvari volim da nesmotreno plešem oko krhkih ivica moguće opasnosti. Na kraju krajeva, i pre sam to
radila. Ili je možda ta njegova divlja, nepromišljena, eksplozivna neusiljenost... opojna. A ja se, kao neka
žalosna pijanica, neprekidno vraćam nečemu za šta znam da bi moglo da me uništi.”
Modesto je zadrhtao. Zamislio je prezrivu nadmenost sinjor Di Čičana i osetio kako se poznati
napad odbojnosti penje kroz njega kao talas mučnine.
Zatvorio je knjigu, vratio je na sto i ponovo pružio ruku ka obojenoj kutiji. Unutra se, pored
druge sveske, nalazilo ogledalce s drškom od slonovače i - na Modestovo iznenađenje - lepo
ukrašen bodež, sa sečivom od izrezbarenog plavog čelika. Uzeo ga je, odmerio mu težinu na dlanu,
zatim isprobao njegov tanki vrh na prstu. Namrštio se. Nikad nije video takvu dršku noža - umesto
uobičajenog izbočenog oglavlja, pružala se pravo, ne šira od sečiva, i završavala se u vidu dva
zaobljena uva od fino izrađenog srebra. Bio je, Modesto je primetio s hladnom odvratnošću, uzak,
prelep i sasvim očigledno smrtonosan. Pitao se zašto bi, za ime sveta, znajući njenu prošlost,
Frančeska želela tako nešto blizu sebe.
Pošto je vratio nož tamo gde ga je i našao, Modesto je usmerio pažnju na drugu svesku,
ukoričenu kao i prva u pergament i čvrsto vezanu tankim kožnim trakama. I na ovoj je bio pažljivo
ispisan naslov Knjiga susreta i datum od pre nekoliko godina.
Razvezao je labav povez i okrenuo nekoliko prvih stranica. Nakon što je pročitao nekoliko
redova, razdražljivo je zacoktao jezikom.
„Zar je bilo tako davno? Prokletnik - ne mogu da verujem da dolazi ovamo tako dugo!”
 ... i onda sam ovo veče provela u ubeđivanju mog usplahirenog novog pokrovitelja da je, što se mene tiče,
sasvim prihvatljivo da iskali nezadovoljstvo svojom hladnom ženom - tako on kaže - na mojoj skupoj guzici,
koliko god često i žestoko želi. Dokle god mi plača onoliko koliko tražim. (Što mislim da u njegovom slučaju
neće biti previše. Svakako nije bogat.) On je krupan, dobrodušan čovek s raskošnom sedom kosom, koji, na
moje veliko iznenađenje, vrlo nerado radi bilo šta što bi mi moglo stvoriti i najmanju moguću neprijatnost. U
stvari, trebalo mi je mnogo vremena da ga uopšte ubedim da spusti ruke na mene, uprkos tome što je žudeo za
olakšanjem - toliko se oseća krivim zbog neverstva.
„Nikad nisam razumeo zašto mu tako udovoljavaš”, promrmljao je Modesto, neraspoloženo,
odmahujući glavom u neverici. Prelistao je još nekoliko stranica i pročitao:
... ali ponekad imam utisak kao da se samo valjam kroz život, kao krmača u bari, ugrejana na suncu. Juče
sam gledala veliku, crnu svinju kako namerno prevrće pojilo za vodu a zatim se valja u svetlucavom blatu.
Ležala je na boku sa zatvorenim sitnim očima i samozadovoljnim osmehom blažene propasti na licu. Dok sam
je posmatrala, videla sam sebe, oznojenu i iscrpljenu, kako uživam u divljenju zadovoljne mušterije i
izgledam, sigurna sam, isto tako zadovoljno kao i ta krmača koja lenčari na vrelini popodnevnog sunca. Mada
sam možda - nadam se - malo lepša.
Modesto je, zabavljen, dunuo kroz nos. Podigao je pogled kad je čuo korake na stepeništu.
Frančeska se vratila u sobu s parčetom hleba i dimljenom kobasicom u rukama. Usta su joj bila
puna; žvakala je i gutala brzo i nespretno, mašući kobasicom uperenom u njega, očigledno želeći da
progovori, a zatim je pitala: „Šta čitaš?”
Podigao je obrvu. „Vaš opis sebe kao svinje u blatu...” odgovorio je.
Upitno se mršteći, prešla je preko sobe da proviri preko njegovog ramena, a zatim se nasmejala.
„Uopšte se ne sećam da sam to napisala. Nisam sigurna zašto čuvam sve te sveske.”
„Zato što vam ja to govorim, eto zašto”, odvratio je Modesto i zaklopio svesku koju je držao, a
zatim je uperio ka njoj, kao da je optužuje.
Prigušila je smeh i blago se naklonila. „Tako mi je žao, sinjore”, odgovorila je, poniznim tonom
služavke. „Kako god kažete, sinjore...”
„O - idite i pojedite kobasicu”, rekao je Modesto. Osetio je kako mu se uglovi usana razvlače u
osmeh, ali ih je odlučno zadržao. Zatim je osmeh izbledeo i tiho je rekao: „Odakle ovaj nož,
sinjora?”
„Nož?”
Pokazao je na kutiju. Tajac.
„Mikeleov je. Oduzela sam mu ga pre neki dan. Na njegovo veliko nezadovoljstvo, moram da
priznam.”
„Kad je to bilo?”
„Pre nekoliko nedelja.”
Modesto se s grčem u stomaku setio borbe koju je posmatrao s vrata i svetlucavog predmeta
koji je zazvečao o pod.
„Želite li... da ga uklonim umesto vas?” pitao je.
„Ne. Hvala, caro, ali pretpostavljam da treba da ga vratim Mikeleu. Kaže da se oseća nag bez
noža, a previše je škrt da bi kupio nov. Vratiću mu ga sledeči put, ali ću mu reći da ga skloni.”
„Pobrinite se da tako bude.”
Osmehnula se i spustila u još jedan naklon. „Kako god kažete, sinjor”, ponovila je, ponovo
glumeći poniznost.
Zavrteo je glavom. „Ozbiljno.” Zastao je, pa dodao: „Jeste li rekli da želite da odete do Santa
Lučije danas pre podne, sinjora?”
„Da - obećala sam Beli i Beati da ću ih danas odvesti do dokova. Ali, o bože...” Zevnula je i
protrljala oči drugom stranom ruke u kojoj je držala hleb. „O, Modesto, nije da ne želim - volim da
ih izvodim i znam da obožavaju da gledaju brodove - samo - danas sam baš umorna.”
„Odvešću ih ja ako želite.”
 „O, caro - hoćeš li?”
„Bilo bi mi drago. Pospremiću ovde pa možemo zajedno do Santa Lučije, onda možete
odspavati nekoliko sati dok ja prošetam s devojčicama pored vode. Mislim da vole da šetaju sa
mnom.”
Nasmešila se. „Znaš li - biću večito zahvalna vojvodi od Salerna što je odlučio da angažuje
kastriranog soprana da mu peva na proslavi tridesetog rođendana.” Pojela je kobasicu, olizala
vrhove prstiju, nagnula se napred i poljubila ga u obraz. Zatim je, sedeći na stolici kraj prozora,
zabacila glavu lako da joj je sunce palo preko lica. Zatvorila je oči, duboko udahnula pa ponovo tiho
izdahnula. Modesto ju je posmatrao dok je skupljao njen razbacani donji veš, primetio je njen očiti
zamor i namrštio se. Zavrteo je glavom. Srce joj više nije u igri kao nekad, pomislio je. I to od posete
onog dečka.
 14
Karlo dela Rovere je opsovao kad je nabijeni čovek u prljavim pantalonama ukočenim od soli
koraknuo unazad i nagazio mu na stopalo. „Prokletstvo, pazi gde staješ, stronzo!”
„Oprostite...”, promumlao je mornar i sigurnije namestio naramak uvijenog platna. Zatim se
odmakao od Karla, ne okrenuvši glavu. Karlo mu se namrštio iza leđa i pljunuo na dok. Sagnuo se i
protrljao stopalo.
Kad se osvrnuo, ugledao je desetak brodova raznih veličina - karavele s dva ili tri jarbola,
četvrtastu galiju, veoma trošnu staru karaku s prljavim, smeđim jedrima i lep mali šebek, veoma
sličan Zubinom Afridu - privezanih duž brojnih dokova i nasipa, dok je još nekoliko plovila bilo
usidreno u svetlucavim vodama zaliva. Jak povetarac duvao je od jutra i vazduh je bio ispunjen
neprekidnim lupkanjem konopca o drvo, uz prigušeno gužvanje vezanih jedara i kreštave krike
hiljade galebova koji su kružili iznad glava uz teško klepetanje krila na vetru. Pristanište je bilo
krcato: kitnjasto odeveni trgovci, podruku sa ženama odevenim u najlepšu odeću raskošnih boja;
kao orah potamneli, žgoljavi mornari u pantalonama pobelelim od soli, nagih torza koji kao da su
im bili isklesani od lakirane tikovine; dečurlija razrogačenih očiju zavidno je zurila u drska lica
dečaka već zaposlenih na brodovima; loše odevene žene raščupane kose i izazivačkog izraza lica, u
potrazi za poslom.
Karlo je sklonio kosu sa očiju i počeo da gricka nokat. „Hajde! Hajde!”, prigušeno je
promumlao, a reči su mu se izobličile preko nokta. „Nemoj me terati da dugo čekam, đubre jedno!”
Dok je sedeo na širem kraju starog topa, postavljenog na keju kao stub, Karlo je po stoti put
pretražio gomilu, noga mu se grčevito trzala, oči su mu letele od lica do lica, od stranca do stranca.
Prestao je da gricka nokat i počeo da dobuje prstima po usnama; u ogorčenju je stezao zube sve dok
ga nisu zaboleli.
A onda mu je pažnju privukao čovek koji je za ruke držao dve devojčice u istim haljinicama. To
nije bio čovek koga je tražio, ali iz nekog razloga, pridošlica mu je bio nekako poznat. Dok ih je
Karlo posmatrao, čovek je pustio deci ruke i pokazao im na mrežu brodskog pribora iznad sebe.
Obe devojčice su se zagledale u pokazanom pravcu i klimale glavom na pokrete koji su, izgleda,
oponašali vezivanje zamršenog čvora. Tada se muškarac nasmešio, raširio ruke u nekom
objašnjenju koje Karlo nije mogao da čuje, lica ozarenog od zadovoljstva. Devojčice su se nasmejale.
Karlo ga nije odmah prepoznao, ali znao je da tu decu nikad pre nije video. Zurio je u njih. Bile su
istovetne. Nimalo se nisu razlikovale. Pogled mu je leteo s jedne na drugu; na trenutak je zaboravio
na svoju razdražljivost i zabavio se njihovom izuzetnom sličnošću.
A onda, odjednom mu je sinulo. Shvatio je gde je već video tog muškarca.
Veče pre nekoliko nedelja. Ulazna vrata u Ulici Svetog Tome.
„Sinjore - ovo je moj brat, Đani. Mislim da ga čekate - ima zakazan sastanak ovde večeras.”
Zdepasti muškarac crnih očiju klimnuo je glavom i odmakao se, ispružio ruku u znak dobrodošlice, ali
Đani se nije ni pomerio. Stajao je prekrštenih ruku i ramena podignutih skoro do ušiju. Karlo ga je uhvatio za
lakat. „Hajde, hajde, fratelino”, rekao je. „Ne bi voleo da razočaraš damu...”
„Puštaj me, Karlo.”
„Malo je, bojim se, razdražljiv, sinjore”, rekao je Karlo, veselo se izvinjavajući.
Čovek na vratima nije rekao ništa. Karlo je zapazio izraz potisnutog straha na bratovom licu i glasno se
nasmejao.
Bio je to njen svodnik - one žene - one preskupe Mikeleove kurve, pomislio je Karlo i setio se
novca koji je potrošio na taj poduhvat.
Svodnik mu je uhvatio pogled i zastao kad ga je prepoznao. Nakrivio je glavu.
„Sinjore!” viknuo je Karlo. Zadovoljan što mu je ovo odvratilo pažnju, ustao je i krenuo ka
pridošlicama. „Sinjore!” viknuo je ponovo. Ponovo klimanje glavom. „Nisam znao da imate decu,
sinjore.”
Tajac.
 „Nisu moje.”
Lepe devojčice živih očiju Karlu su se izbliza učinile poznatim. „A - znači njene su, onda?”
„Ovo su kćerke sinjore Felici, ako ste na to mislili.” Devojčice su ga pogledale.
„I šta vas dovodi u pristanište, sinjore?” pitao je Karlo. „Devojčice uživaju da gledaju brodove.”
„Majka im ima... drugog posla, je li tako?”, pitao je Karlo, podigavši obrve i zlobno se cereći na
tu pomisao.
Muškarac crnih očiju se nasmešio, ali ništa nije rekao.
A zatim se začuo bat koraka i nestrpljivi povik iza njih. „Rovere!”
Karlo se okrenuo. Šćućurena prilika, blago smežuranog lica nalik na staru jabuku, probijala se
kroz gomilu šetača.
„Ramačoti! Bilo je i vreme!”
Čovečuljak je bio zadihan. Znoj mu je izbio po čelu i iznad gornje usne. „Gde si, dođavola, bio?”
pitao je Karlo.
Modesto je gledao kako Rovere hvata pridošlicu za nadlakticu i naginje se ka njemu. Obojica su
krenuli pristaništem prema jarko obojenoj galiji.
„Ko je bio taj čovek, Desto?”, pitala je jedna od devojčica šapatom. Stisak ruke joj se pojačao.
„Nedavno sam ga upoznao.”
„Poznaje li on mamu?”
„Ne.” Čučnuo je između devojčica i obema im se osmehnuo. „Ne, ne poznaje. Ne brinite zbog
njega. Mislimo na hranu umesto toga. Jeste li gladne? Hoćemo li da potražimo neke slatkiše? Ili
neke sušene smokve? Ili možda, ako budete imale sreće... šećerno prase?”
Oduševljeno klimanje glavom.
„Hajdemo onda tamo da pogledamo - verovatno ćemo imati šta da kupimo. A onda ću vam,
ako želite, dovršiti priču na putu do kuće.”
Modesto je pokazao preko pristaništa do tezge koja je privlačila prilično veliku pažnju, i njih
troje krenuše prema njoj. Oštar bol u grudima zbog Rovereove pretpostavke da su devojčice njegove
polako je popuštao. Osećaj peckave nelagode, međutim, nastavio je da ga uznemirava, mada nije
mogao da odredi zašto.
 15
Nadam se da ću se vratiti pre zalaska sunca, Marija”, rekao je Filipo, dok je ispijao šoljicu s
razblaženim vinom, obrisavši ga na kraju poslednjim parčetom hleba. „Mislio sam da ću i večeras
morati da se zadržim, ali Vaskez je konačno imao i nešto drugo na pameti osim posla. Naravno,
nemam pojma šta bi to moglo biti, ne priča mi o svojim privatnim poslovima, ali danima je već
rasejan. Hvala nebesima, nije pominjao... mmm... onaj prokleti prevod od nedelje.” Uzeo je kajsiju iz
činije sa sredine stola dok je govorio i pregrizao je napola: sa tako punim ustima, poslednjih
nekoliko reči bile su gotovo nerazumljive. Prstom je izvadio košticu iz druge polovine kajsije i bacio
je u obližnju činiju. „Prevod?”
Filipo je zamahao ostatkom kajsije ka njoj dok je gutao. „O, znaš - onaj pakleno dosadni
dokument na kome radim već nekoliko nedelja. Doneću ga kući i radiću na njemu ovde.”
Marija je rekla: „Mislila sam da si rekao da si ga završio.”
Filipo se namrštio. „Znam šta sam rekao. Znam šta sam rekao Vaskezu. Ali, dobro... možda sam
malo preterao sa tim završio...”
„Filipo - imaš li nekih poteškoća s tim?”
Uzdahnuo je i odmahnuo glavom. „Ne. Samo moram malo više da mu se posvetim. Nije teško,
samo izuzetno dosadno.”
Marija se zagledala u muževljevo poznato lice i osetila, kao ubod igle, Filipovu mrzovoljnu
odbojnost prema dosadi kao svoju ličnu - osećaj se usadio u nju kao da ga je sama doživela - i u toj
zbunjujućoj zbrci osećaja, u deliću sekunde, bio je njen muž. Videla ga je u dušu. Sva Filipova
nezadovoljstva, dosadu, krivicu zbog njegovih laži i prevara, njegovu želju za njom, očajni bes koji
je primećivala u njemu kad joj je dolazio u spavaću sobu, kad nije mogao da se suzdrži - sve joj je
vrištalo u glavi i telu, i proletelo je tako brzo da je nestalo čim ga je postala svesna. Međutim, odmah
zatim, usledilo je novo i bolno priznanje Filipove ranjivosti. Na svoje veliko iznenađenje, u tom
trenutku je snažno poželela da se nagne preko stola, rukama mu obuhvati lice i poljubi ga. Ali nije
mogla da se pomeri.
„Onda očekujem da ćeš na vreme stići na večeru”, rekla je.
Vetar je dolazio s jugozapada, a miris mokrih konopaca i ribe s dokova zagolicao je Marijine
nozdrve dok je sama koračala ka San Đakomu delji Spanjoli. Filipo je izašao iz kuće, Emilija je
pripremala obrok u kuhinji i sad je želela da nekoliko trenutaka provede sama u velikoj crkvi i
pokuša da smiri svoje nemirne misli.
Bilo je trenutaka kad je sestrino prisustvo čak i njoj postajalo tegobno: znala je da se Filipo
mučio da suzbije odbojnost prema Emiliji. Dok je Marija volela svoju sestru i bilo joj je drago što
može da joj ponudi dom, sasvim je razumela zašto bi njeno prisustvo nekom drugom teško palo.
Emilija je imala tvrdoglavo konzervativan ukus. Pošto su je, kao i Mariju, odgajile časne sestre, koje
su se zgražavale svake strasti, bilo kakvo pokazivanje osećanja bilo joj je neprijatno i uznemirujuće.
Marija se, kao i onog dana, ponovo zapitala da li i Emilija skriva uznemirenost i zbunjenost iza
bezizraznog lica kao što ih i ona veoma pažljivo krije iza dostojanstvene spoljašnjosti. Nije se
osećala dovoljno bliskom Emiliji da bi je to pitala.
U ruci je držala primerak Knjige o Gradu žena jer se nadala da će je malo čitati kad završi u San
Đakomu. Bilo joj je potrebno da neko vreme bude sasvim sama. Ostalo joj je svega nekoliko strana -
traka od crvene teleće kože sad je ležala gotovo u ravni sa zadnjim koricama - i želela je da pronađe
mirno mesto gde bi mogla da dovrši priču bez straha od prekidanja.
Stigla je do crkve, otvorila vrata i zakoračila u pomračinu. Unutra je šačica nemih prilika sedela
ili stajala. Marija se uputila ka klupi u prednjem delu i klekla. Mladi sveštenik, koji ju je obično
ispovedao, žurno je prošao crkvom; osmotrio je prostor i ubrzao korak. Spustila je knjigu na sedište,
sklopila ruke i spustila čelo na zglobove; laktove je bolno pritisnula o crkvenu klupu ispred, a
prekrštene palčeve spustila na hrbat nosa. Čvrsto sklopljenih očiju, pokušavala je da obuzda
isprekidane misli i sredi ih u nešto nalik na molitvu, ali slike i reči plesale su pred njom, rugajući se
njenim pokušajima i odbijajući da se dovedu u red.
 Marija je osećala kako je suze peckaju kad je počeo da je obuzima bes. Bila je ljuta na Filipa što je
tako često želeo ono što joj je bilo teško da mu da - a zatim što je to dobijao na drugom mestu. Ljuta
na sestre što su je tako uspešno zazidale u vlastitom telu i ljuta na sebe što je odjednom posle toliko
godina osetila potrebu da sruši te ograde, ali nažalost, nije imala načina da to uradi. Ljuta na Boga
što se tako bezobzirno poigravao njenim osećanjima. Sve joj se uskomešalo u grudima i popelo u
grlo; brzo je progutala da uguši vrisak. Prekrštenim palčevima je tako snažno pritiskala čelo da ju je
zabolelo. Osetila je mučninu.
Nakon kraće bolne nelagode podigla je glavu. Nekoliko ljudi selo je blizu nje dok se u sebi
borila. Među njima, Marija je odjednom prepoznala prelepu ženu s pletenicama, koju je videla i
poslednji put kad se ispovedala. Žena je sagia glavu iznad ruku: ukras oko izreza na haljini davao je
njenom vratu utisak nežne ranjivosti.
Marija je sasvim zaboravila na pokušaje da se moli i pomno je posmatrala ženu neko vreme,
očarana njenim izgledom egzotičnog izobilja. Zurila je u nju, zadivljena bogatim tkaninama koje je
žena nosila, opčinjena mesinganim blistavim ukrasima za kosu, vrat, uši i ruke, omađijana bujnošću
našminkanih usana dok je žena tiho mrmljala svoje očigledno iskrene besede. A onda, kad je preko
puta prolaza uhvatila zlokoban pogled smežurane babe odevene u crno, Marija je osetila kako
crveni, postiđena što je uhvaćena kako otvoreno pilji u drugu pokajnicu.
Odlučila je da krene.
Ustala je i počela da se izvlači do prolaza. Žurno je savila kolena u naklon i izašla, s Knjigom o
Gradu žena u ruci. Završiće čitanje, pomislila je, napolju, u senovitom hladu crkve.
Niska kamena klupa nalazila se duž obližnjeg zida i Marija je sela na nju. Otvorila je knjigu i
izbrojala stranice koje su joj preostale. Manje od deset. Neće trajati dugo. Ugurala je traku od teleće
kože između korica, naslonila se i počela da čita.
Ali tek što je dovršila stranicu, pažnju joj je privukla jarkocrvena boja te je podigla pogled.
Raskošna žena izlazila je iz crkve. Visoka je, pomislila je Marija, začuđena ženinim sporim,
pažljivim i elegantnim korakom; dok je koračala, grimizne suknje širile su se iza nje nalik na jedra
galije. Marija je zurila dok je žena skretala desno, prema gornjem uglu trga. Činilo se kao da će se za
svega nekoliko trenutaka izgubiti iz vida, kad se odjednom saplela, posrnula i pala svom težinom
napred, ispruživši se čitavom dužinom po zemlji uz glasan jauk.
Marija je ustala.
Žena je nespretno sela i privukla suknje; petljala je oko tkanine, a zatim je ispod materijala
izvadila cipelu kakvu Marija nikad pre nije videla. Gornji deo joj je bio od tamnocrvene kože -
vezena papuča - ali don je bio zapanjujući. Petnaest-šesnaest centimetara visok pozlaćeni đon ličio je
na stub sa uskim strukom, oblikovan kao izduženi peščani sat. Marija je bila zapanjena kako je iko
mogao da hoda u takvoj obući i čudila se zašto bi neka žena izabrala nešto što joj toliko sputava
korak. Nije je više čudilo što je žena pala.
A onda joj je ugledala lice: u tamno oivičenim očima pojavile su joj se suze, a usta su joj bila
iskrivljena od bola. Nekoliko ljudi prošlo je pored nje: neki su buljili, nekolicina se podrugljivo
cerila, ali niko joj nije ponudio pomoć. Marija je spustila knjigu, potrčala preko trga i čučnula. „Jeste
li povređeni, sinjora? Videla sam da ste pali i...”
„Nije ništa”, odvratila je žena, ne skidajući pogled sa stopala. „Iskrenula sam zglob, ništa više.
Sve zbog mojih glupih cipela - u njima je nemoguće hodati. Mrzim te prokletinje - čak mislim da ću
ih baciti čim stignem kući. Ali...” Oklevala je. „Hvala vam na ljubaznosti, sinjora.” Utučeno se
osmehnula Mariji, obrisala oči i nespretno ustala, a zatim se sagnula da podigne odbačene cipele.
Bez nepraktičnih šopenki, donji deo ženine crvene haljine vukao se po zemlji i visina joj se
dramatično smanjila.
„Eto. Mislim da ništa nisam preterano ozledila”, rekla je i obazrivo zakoračila. Međutim, uz
potisnuti jauk, brzo se zaustavila. Lice joj se iskrivilo.
„O, sinjora...”, izustila je Marija i ponovo koraknula ka njoj.
„O, sranje. Tako mi je žao... Mislite li da biste mi mogli pomoći do tamo, da sednem?”
 Mariju je zaprepastio prostakluk, ali svejedno je prebacila ženinu ruku preko svog ramena i
pridržala je za lakat, obgrlivši je oko struka. Osetila je bledi miris bresaka. S teškoćom su se odvukle
do kamene klupe jer je žena jako hramala. Marija joj je pomogla da sedne. Kad je povukla ruku sa
ženinog struka, Marija je ugledala Knjigu o Gradu žena na zemlji nekoliko metara preko trga. U
blizini je ležala i traka od teleće kože.
„O! Izvinite me trenutak, sinjora - moram da spasem svoju knjigu...” Odjurila je i pokupila je,
pažljivo gladeći zgužvane stranice. Na povratku se sagnula i podigla i kožnu traku, a zatim je
požurila nazad do kamene klupe i sela pored raskošnih crvenih damastnih sukanja.
„Žao mi je. Je li vam knjiga mnogo oštećena?”
„Ne. Nema posledica - ionako sam je gotovo završila.”
„Kako se zove?”
Marija joj je pokazala knjigu.
„A tema?”
Marija joj se tad nasmešila i vedro odgovorila: „Pa... napisala ju je žena koja, između ostalog,
opisuje stvaranje zamišljenog grada za vrle žene i - o, divna je, sinjora - hvali uspehe koje su žene
postigle - i još postižu - za... civilizaciju. Izuzetna knjiga i veoma ohrabrujuća - skoro sam je
završila.”
„Mogu li da je vidim?” pitala je žena.
Marija ju je pružila. Posmatrala je novu poznanicu kako otvara korice i prelistava prvih
nekoliko stranica, mršteći se usredsređeno dok su joj oči letele preko teksta. Nekoliko puta klimnula
je glavom, kao da se slaže sa izraženim osećanjima, a onda je, vidno zaprepašćena, oštro uzdahnula.
„Sinjora - boli li vas stopalo?”
Odmahivanje glavom.
Marija je pitala: „Šta vas muči?”
Žena nije odgovorila; nastavila je da čita.
Marija je zurila u nju dok je ova zadubljeno čitala. Ponovo je pogledala u kitnjastu haljinu, u
ženinu upletenu kosu i našminkano lice. Ponovo joj je odmerila svetlucavo kamenje na prstima,
ušima i vratu. Odbačene cipele odjednom su dobile novi značaj i nešto vrelo preseklo je Mariju
preko stomaka dok je naslućivala šta bi moglo biti ženino zanimanje. Zanimanje koje bi
najverovatnije bilo krajnje nepoželjno u Gradu žena. Prisetila se rečenica s početka knjige: „Samo će
dame na dobrom glasu i vredne pohvale biti primljene u grad. Za one koje nemaju morala, vrata će
zauvek biti zatvorena.”
Zbrka uznemirujućih slika zaplesala je u Marijinoj glavi i bila je duboko zaprepašćena kad je
shvatila da nije osetila neodobravanje, već zavist.
Lice joj je buknulo.
Žena je podigla pogled i primetila njenu postiđenost. „Izvinite, sinjora”, rekla je i vratila joj
knjigu. „Zašto se izvinjavate?”
Žena je oklevala. „Čini mi se... po vašem izrazu... da... da ste se upravo dosetili čime se bavim. I
da možda, pošto ste shvatili šta mi je zanimanje, više ne želite da razgledam vašu knjigu.”
Marija je osetila kako još jače crveni. Stavila je ruku na obraz, a donjim delom dlana prekrila
usta. A onda joj je nešto palo na pamet. Ova žena će znati. Marija je udahnula i kratko zadržala dah.
Možda joj se nikad neće ukazati nova prilika. Morala je to da uradi. Potreba za tim obaveštenjem
bila je tako snažna da je jedva disala. Osećala je kako joj se usta otvaraju i zatvaraju, ali reči kao da
su joj se zaglavile negde u zadnjem delu grla; kao da su se borile protiv izbacivanja i odlučno rešile
da ostanu unutra. Nastupila je dugačka tišina. Marija je primetila da žena nelagodno prebacuje
težinu i trza se jer je iskrenuti zglob boli.
Osetila je kako joj se suza slila niz obraz. Žena ju je uhvatila za ruku, ali Marija ju je postideno
povukla. Žena je pitala: „Sinjora, šta je bilo? O čemu se radi? Zašto plačete? Je li zbog nečeg što sam
rekla?”
 Glas joj je zvučao ljubazno.
Marija je zamucala, više sebi u bradu nego sagovornici: „Ne mogu da pitam nikoga koga znam -
jednostavno ne mogu! Nikoga. Ali vi ćete mi reći - sigurna sam da hoćete. Razumećete. Vi ste... vi
ste...” Poslednja reč je utihnula i Marija je spustila pogled na krilo, vrteći oko prsta burmu.
„Šta da pitate?”
Marija je pogledala u ženu. Zamislila je kako ta pitanja glasno odzvanjaju u tišini iznad njih, i
uplašila se. Odmahnula je glavom i nije ništa rekla.
Crkvena zvona su zazvonila i žena u crvenoj haljini pogledala je na sat. „O”, izustila je. „Zaista
bi trebalo da se vratim deci.”
Mariju je srce zabolelo od zavisti. „Imate decu?”
„Dvoje. Dve devojčice.” Žena je podigla cipele i počela da ustaje, ali je posrnula već pri prvom
koraku, uzdahnula, a onda ponovo prigušeno opsovala.
Ustala je i Marija. „Molim vas - dopustite da vas otpratim do kuće. Živite li daleko odavde?”
Žena joj je objasnila.
„To je blizu. Mogu poći s vama. Uhvatite me podruku, sinjora.” Žena joj se nasmešila.
Nekoliko metara od Ulice Santa Lučije, blizu mora, dve žene ugledale su grupu ljudi ispred
krčme. Mlada devojka, ne starija od šesnaest, pomislila je Marija, odevena u neobičnu i dronjavu
narandžastu haljinu, drsko se naslanjala na zid, očito uživajući u divljenju grupe mladića u
različitim stepenima pijanstva.
Žena u crvenom je stala. „Vidite”, rekla je. „Nešto mi je palo na pamet. Možete li da sačekate
trenutak?” Podigla je glas i rekla: „Izvinite...” Grupa se okrenula kao jedan da vide ko im se obratio.
Devojka, i dalje naslonjena na zid, odmerila ju je od glave do pete podozrivim i prezrivim
pogledom; na Mariju se nije ni osvrnula. Pažnja muškaraca brzo se s devojke prenela na Marijinu
poznanicu - zurili su drsko i otvoreno pohotno. Marija se naježila, ali njena poznanica se nije
obazirala. „Da li bi mogla ovo da iskoristiš?”, pitala je devojku i podigla svoje sjajne šopenke.
Devojčina lažna nadmoćnost je iščezla. Zinula je, nalik na pohlepno dete, a oči su joj se raširile
od želje.
„Zar ih nećeš?” pitala je, gledajući u cipele. „Šta im fali?”
„Ništa. Više mi ne odgovaraju.”
Devojka je prišla i zgrabila cipele. Sa izbačenim jezikom u uglu usta, devojka je zbacila drvene
klompe i uvukla aljkavo stopalo u jednu cipelu. A onda je, pomalo hramajući, uspostavljala
ravnotežu na nemogućoj potpetici i navukla drugu, široko se osmehujući. Obožavaoci su joj
zapljeskali. Nije se potrudila da se zahvali dobročiniteljki i ubrzo se dama u crvenom vratila do
Marije. „Deluje veoma srećno, sinjora. Hoćemo li?”
Marija se osmehnula i klimnula glavom. Dve žene su othramale, ostavljajući mladiće da
strastveno uveravaju devojku da mora malo više da im otkrije noge kako bi u potpunosti uživali u
lepoti te neobične nove obuće.
 16
Luka dela Rovere uvukao je ruke u rukave kaputa, koje mu je pridržavala sinjora Cigolo,
privukao dve prednje polovine i grubo ih uvezao. Izvio je ramena, podigao i spustio ruke, okrenuo
se na jednu pa na drugu stranu. Nasmešio se krojačici.
„Savršeno, sinjora. Mnogo vam hvala. Mora da je teško popravljati...”
„O, nije bilo ništa teško, sinjor”, vedro je odvratila Bjanka Cigolo. Podigla je debeljuškasti
kažiprst, veselo ga opominjući. „I nisam zaboravila, sinjore, iako mi je bilo zadovoljstvo da vidim
vašeg sina kad ste ga pre neki dan poslali da me podseti. Biće to izvrsno veče, kako mi je ispričao.”
Lice joj je odavalo radoznalost. Đani nije mogao mnogo da joj kaže - nije znao gotovo ništa o
predstojećoj noći. Luka je rekao: „Da, biće to veliko okupljanje, sinjora. Univerzitet voli da napravi
spektakl kad konačno priredi takvu zabavu, pošto ih ne pravi često.” Podigao je ruke, šaljivo se
izvinjavajući, i uz smešak objasnio: „Plašim se da kao običan niži akademik nisam dovoljno važan
da budem upućen u pojedinosti, mada verujem da će prikazati predstavu i sasvim sigurno
pripremiti preobilnu večeru, u kojoj ćemo, nesumnjivo, svi uživati.”
Krojačka je zahvalno ispustila vazduh kroz stisnute usne, odmahujući glavom kao da joj je teško
da shvati pojam takve raskoši.
Luka je rekao: „A ja ću još više uživati u toj večeri jer ću biti ovako lepo obučen, sinjora. Hvala
ponovo. A sad... koliko vam dugujem za vaš rad?”
Rekla mu je i Luka joj je platio (u sebi zaprepašćen što neko može da preživi od tako bednog
prihoda). Kratko joj je klimnuo glavom i izašao iz radnje s popravljenim kaputom preko ruke.
Lagano je odšetao do kuće, razmišljajući o svojim sinovima.
Uznemiravala ga je neprekidna napetost između momaka. Sama po sebi, nije bila neočekivana:
Karlo i Đani se još od ranog detinjstva nisu rado zajedno igrali. Godinama su se često svađali,
uglavnom oko sitnica (svađe je češće zapodevao Karlo) i retko se događalo da iskreno uživaju u
zajedničkom društvu. Njihov neprijateljski odnos žalostio je Luku, još više posle Lizabetine smrti.
Njegova dobrodušna žena uvek je umela da pomiri razlike sinova - ili osmesima ili prekorima - i šta
god da se dešavalo između njih, oba dečaka bezrezervno su obožavala majku. Ponovo se prisetio
njihovog neizmernog očaja kad je jednog dana neočekivano preminula, i setio se, uz užasan osećaj
krivice, koliko je bio nesposoban da ih uteši, i sam u razbijenoj ljušturi sopstvenog bola.
I on je obožavao Lizabetu.
Dok mu je gubitak žene koju je tako strasno voleo urlikao oko glave i zaglušivao ga nakon što je
prva godina žalosti prošla, nikako nije uspevao da čuje žalobne vapaje svojih sinova za pažnjom.
Kad se nekoliko meseci kasnije graja smirila, a on uspeo ponovo da izađe iz sopstvene glave,
ponovo je usmerio misli ka dečacima. Ali otkrio je neočekivane promene. Vesela samouverenost
sedmogodišnjeg Đanija iščezla je bez njegove majke. Razdražljiv i nepoverljiv, sad je posmatrao svet
razrogačenih očiju i malo je govorio, i Luka je shvatio da mu je Đanijevo vedro čavrljanje
nedostajalo gotovo isto koliko i žena. A bilo je još gore: pametan i živahan, mali Karlo se povukao -
u tim kratkim mesecima - u tvrdi oklop koji Luka više nije mogao da probije. Karlo je jedva
razgovarao s ocem. Unutar svoje ljušture, dečak je postao podmukao, manipulativan, prepreden, i
Luka je shvatio da se maltene boji svog starijeg sina, kome - na svoju veliku žalost - više nije u
potpunosti verovao.
Setio se kako je povremeno pomišljao da nešto slično dožive mornari kad se posle više meseci ili
godina na moru vrate i otkriju kako se u njihovom odsustvu život u kući promenio do
neprepoznatljivosti i da više ne poznaju ljude za koje su verovali da su im neopozivo bliski.
Hodao je nekoliko trenutaka, obuzet glasnom zbrkom neprijatnih misli.
„O, Luka, baš je lepo što te vidim!”
Trgao se na taj glas, a onda se nasmešio kad je ugledao sitnu priliku svoje prijateljice Serafine
Parizeto, kako prelazi uzanu uličicu ka njemu. Bila je tek nešto malo viša od deteta i nemoguće
uzanih ramena: Luku je uvek čudilo kako je tako sićušna žena uspela da rodi dvoje dece. Zaustavila
se blizu njega, uhvatila ga za ruku i nasmešila mu se u lice. Morao je da se uzdrži da ne čučne i
spusti se na njenu visinu.
„Već nedeljama želim da te vidim, Luka, još otkako si nam poslao onu pozivnicu. Znam da ti je
Pjero rekao da bismo zaista voleli da dođemo, ali brinulo me je da ćeš me možda smatrati užasno
nepažljivom što nisam lično razgovarala s tobom.” Oklevala je, a onda je otvorila usta i malo
uzdahnula, kao da se upravo setila nečeg zapanjujućeg. „Razgovarao je s tobom, zar ne?”
Luka se nasmejao. Serafina je ponovo ispustila dah. „Gospode, na trenutak sam pomislila da je
možda zaboravio i da ćeš nas smatrati najnepristojnijim prijateljima koje bi neko mogao da ima.”
„Što vi, naravno, i jeste...” Serafina se ugrizla za usnu, da se ne bi nasmejala, i udarila Luku po
nadlaktici. „Ti si užasan čovek, Luka dela Rovere”, rekla je. „Ne znam zašto smo Pjero i ja uopšte
pristali da pođemo na tu predstavu s nekim tako neprijatnim!”
Ponovo se nasmejao. Serafina je rekla: „Ali pošto vidim da ćemo biti primorani da provedemo
veče s takvim canaglia impenitente, možda ćeš mi reći nešto više o tome šta možemo da očekujemo...”
Taj izraz - okoreli nitkov - nevoljno je naveo Luku da pomisli na Karla. Potisnuo je sliku starijeg
sina iz glave.
„Imaš li vremena da pođeš sa mnom kući, Serafina?”, pitao je.
„Naravno. Pjerova majka je tu.”
„Onda ću ti usput ispričati.”
Uprkos vrelom suncu napolju, svetlo u Lukinoj maloj sali bilo je hladno i prigušeno. Žaluzine
su, kao i obično, bile čvrsto zatvorene, da se odbije popodnevna vrućina; neće biti otvorene do jutra.
I ulična buka takođe se slabo probijala te je u sali bilo tiho i mirno, kao da je kuća dremala na toploti
sa senovitim šeširom preko očiju. Nekoliko velikih tapiserija, sa slikama užurbanih ljudi iz
mitoloških priča, prekrivale su dva od tri zida bez prozora, a oriban dugačak sto pružao se čitavom
dužinom sobe. Pošto je dan bio tako topao, kamin je bio prazan i očišćen od ostataka ugašenog
plamena, iako je slab miris upaljenog drveta još visio u vazduhu.
„A hoćeš li i ti poći na to čarobno, zabavno veče, Đani?” pitala je Serafina. Spustila je čašu na sto
i sklopila sitne ruke u krilu.
„Moguće, sinjora.” Đani je sklonio kosu iz očiju. Odgurnuo je stolicu, prebacio stopalo preko
kolena druge noge, naslonio ruku na butinu i labavo opustio šaku.
Luka je video kad se mačka pojavila i na tren zastala na poluotvorenim vratima. Prešla je preko
sobe do stola, gde se uvijala oko nogu Đanijeve stolice i ugurala mu glavu u dlan. Đani ju je
nakratko počešao iza uva. Mačka je počela da prede.
„ A zašto samo moguće, caro?”, pitala je Serafina.
„Moram da otputujem u Bolonju zbog studija, a učitelj mi još nije rekao kad.”
„Baš je nepodnošljiv. Nadam se da će ti datumi uskoro biti određeni i da ćemo imati to
zadovoljstvo da uživamo u tvom društvu, Đani”, rekla je Serafina uz osmeh.
„I ja se nadam, sinjora.” Đani se okrenuo ka Luki. „Tata, možete li da me izvinite - moram da
obavim neke poslove do sutra.”
„Naravno - pođi - ali hoćeš li moći da otpratiš sinjoru Parizeti kući kad bude spremna?”
Đani je klimnuo glavom. „Biću na spratu ako ti zatrebam, tata”, rekao je. Nasmešio se, kratko se
poklonio Serafini i izašao iz prostorije.
Kad je otišao, mačka je tiho zaobišla sto i skočila Luki u krilo. Počešao ju je po vratu; sklupčala
se od zadovoljstva i raširila kandže, a potom ih tako jako zarila u Lukinu nogu da se trgao.
„O, Luka, Đani je predivan”, izjavila je Serafina. „Kad bi Paolo i Benedeto izrasli makar u
četvrtinu tako divnog momka, bila bih van sebe od sreće.”
„Hoće, Serafina - deca su ti čarobna, kao što i sama dobro znaš.”
„Da, ali tek im je tri i jedna godina, imamo mnogo godina da se sve promeni.”
Luka se nasmejao. „Zašto uvek tako odlučno vidiš sve najgore u svojim ljupkim dečacima...”
 „Najgore? O, bože - ako želiš da znaš šta je najgore - samo slušaj šta je moj dragi Benedeto
uradio sinoć...”
Nekoliko trenutaka su živo i veselo raspravljali o mukama roditeljstva, sve dok Serafina nije
uzdahnula i odgurnula stolicu. Ustao je i Luka.
„Moram da idem, Luka, svekrva nestrpljivo čeka da se vratim, sasvim sam sigurna. Strpljenje joj
nikad nije bila vrlina.” Podigla je obrvu i Luka se ponovo nasmejao. Rekla je: „Hvala ti na
gostoprimstvu, caro - iskreno se nadam da će nam vreme od sada pa do svečanosti, ili predstave, ili
šta god da je, proći brzo. Jednostavno, jedva čekam da opet vidim Filipa i upoznam njegovu rođaku.
Sirotica: ne mogu ni da zamislim šta bih ja radila kad bih izgubila Pjera...” Naglo je zaćutala, i
rukom poklopila usta. „O, bože, Luka... kako sam grozno netaktična.”
Potišteno ga je zagrlila, ali on ju je poljubio u teme, spustio joj ruke na ramena i odmakao je od
sebe.
„Prestani, Serafina - ne misli na to. Za ime sveta - prošlo je - koliko? -skoro jedanaest godina.
Sad sam sasvim izlečen, čini mi se.”
„Svejedno sam bila užasno bezobzirna. Žao mi je.”
„Nema potrebe. Ne misli na to. Sačekaj, pozvaću Đanija.”

***

Luka se naslonio na dovratak, ljuljajući naočare u ruci. Posmatrao je kako se dve prilike
udaljavaju ulicom: svog dugonogog sina i ženu čija je glava jedva dosezala Đaniju do ramena.
Primetio je da ona na svaki Đanijev lagani korak napravi dva. Đani je nosio i Serafininu veliku
torbu.
Nasmešio se na taj prizor, vratio se u kuću i zatvorio vrata. Da li se iko ikad navikne na prizor
sopstvene kopije u svom detetu? Dok je sad gledao Đanija, kao da je video sebe kad je imao
sedamnaest. Preduge noge, zamršene kovrdže, blaga povijenost - Luka nije zaboravio da je i on u
Đanijevim godinama pokušavao da prikrije visinu. Đanijeve oči bile su Lukine, prav nos, široka
usta - ponekad je sličnost bila uznemirujuća. Kad Đaniju zatrebaju i naočare, slika će biti potpuna.
A Karlo? Luka je uzdahnuo. Karlo je najviše ličio na Lizabetinog oca Venecijanca, pomislio je.
Vitak, zgodan; mnogo svetlije puti od njega i Đanija. Karlo uopšte nije ličio na Napolitanca.
Da li na bliskost utiče fizička sličnost ili različitost?
Jer on i Đani su se razumeli; voleli su se. Smejali su se i plakali zbog istoga; umeli su satima da
razgovaraju i bili blagi jedan prema drugom. Obojicu je očaravala zamršenost prava i obojica su -
baš smešno - delila izrazitu odbojnost prema bobu.
Ali zato Luka nije imao pojma šta se dešava u glavi starijeg sina. Nije imao predstavu kako
Karlo zarađuje novac, niti su mu bili poznati njegovi prijatelji. Sumnjivi pojedinci povremeno su
svraćali u kuću, ali nikad se nisu zadržavali da razgovaraju, a Karlo je naročito izbegavao one
prilike kad bi ga pitao čime se bavi. Karlo je retko, ako je ikad, zaista izgledao srećno, osim možda
povremeno (i obično na tuđ račun). Za oca je ostao zabrinjavajuća zagonetka i Luka je tokom godina
proveo mnoge mučne sate u bezuspešnim raspravama sa samim sobom, razmišljajući treba li ili ne
da za tu uznemirujuću udaljenost od Karla krivi svoje nesrećno udaljavanje od dece za vreme
ožalošćenosti.
Neprestano je iz glave potiskivao skoro sigurnu ubeđenost da mu je stariji sin sodomit. Od
užasne pomisli da može završiti na strapadu9 ili nabijen na kolac - ako bi Karlo ikad bio optužen i
osuđen - Luka je osećao mučninu. Znao je da sebe svesno primorava da se ne obazire na mogućnost
da Karlo ima neumesne sklonosti samo zato što nije mogao da se suoči sa stvarnošću.
„Tata?”
Trgao se na zvuk Karlovog glasa i osetio da crveni, kao da je uhvaćen u preturanju po
sinovljevim stvarima. „Karlo.” Prisilio se da se osmehne.
9
Vešanje za ruke vezane iza leđa. (Prim, prev.)
 Karlo se spustio na stolicu i počeo da cupka nogom. „Želeo sam da ti kažem, tata, biću odsutan
oko nedelju dana: krećem sutra i neće me biti desetak dana.”
Luka je sačekao da vidi hoće li mu Karlo dati neko šire objašnjenje, ali mu sin, osim smeška, nije
pružio nijednu dodatnu pojedinost. Međutim, Luka je želeo da zna. Pitao je: „Kuda ideš?”
„U Rim.”
Luka je osećao kako mu želja da sazna više o putovanju nadima grudi, šake su mu se stezale u
pesnice od napetosti dok se borio da više ne ispituje Karla. Nije želeo da se meša.
Ipak, jedno pitanje nije mogao da zadrži. „Karlo?”
Podignuta obrva.
Luka je polako rekao: „Šta je to što toliko razdvaja tebe i Đanija? Zašto te je udario?” Dugi tajac.
Karlo je konačno razdražljivo odgovorio: „Ne ume da prihvati šalu.” Hladna nit se provukla
Luki kroz glavu. „Šta si uradio, Karlo?” tiho je pitao.
Karlo je slegao ramenima. „Ništa što bi ostavilo posledice, tata. Đani samo nema smisla za
humor. Oduvek je tako bilo. Moram da se spakujem.” I posle tih reči prešao je preko sobe,
izmigoljio se kroz vrata i lako potrčao stepenicama.
Luka je gledao u prazan dovratak.
„Da mi taj dečko nije sin”, rekao je samom sebi, prilično postiđen zbog svog priznanja, „nisam
siguran da bih voleo da ga poznajem.”
 17
Dve žene stigle su do kuće u uskoj uličici u blizini Crkve Santa Marije a Mare. „Evo nas,
sinjora”, rekla je žena. „Ono je moja kuća...” Pokazala je rukom. Marijino srce je zalupalo. Prilika da
dobije odgovore na pitanja koja su je sve više mučila, a koju možda više nikad neće imati, upravo se
spremala da joj izmakne. Puštala ju je da joj isklizne kroz prste. Zastala je, osetivši kako sve jače
steže ženinu ruku. Žena se okrenula ka njoj. „Sinjora, nešto nije u redu? Nadam se da se sad ne
osećate neugodno - šetnja je možda trajala duže nego što ste očekivali. Mora da ste umorni. Sigurno
sam vam bila užasno teška.”
„O, ne - ni blizu.”
„Ali nešto vas muči, zar ne?”
Marija je klimnula glavom. Sad je disala na usta - plitkim, mahnitim kratkim udisajima, kao da
je u bolovima. Morala je da progovori. I to sada. Kroz osećaj mučnine, rekla je: „Moram da znam.
Jednostavno moram. Vi ste jedina osoba koju bih mogla i pomisliti da je pitam.” Oklevala je,
nesigurna kako da izrazi ono što je tako očajnički želela da kaže. A onda su joj reči izletele kao
bljuvotina. „Bojim se”, rekla je. „Bojim se da moj muž možda ima...” Osećala je kako joj se glas
gotovo gubi. „... neprirodne apetite.”
Ženin izraz nije se promenio, iako je Marija bila gotovo sigurna da je primetila tračak
ljubopitljivog zanimanja u krupnim smeđim očima. Žena je tiho rekla: „Zašto to mislite, sinjora?”
Marija je slobodnom rukom prekrila lice i progovorila kroz prste: „Ne mogu da verujem da je to
prirodno... što želi da spava sa mnom... tako... tako često.”
„Koliko često?”
„Vidim mu to u očima sve vreme. Svaki dan.”
„Koliko često to od vas traži?”
Marija je slegla ramenima, nesposobna da bilo šta kaže, dok su joj suze navirale na oči i
skupljale se kao nabujala voda koja pritiska vrlo slabu branu. Osetila je kako joj donja usna drhti i
ugrizla se za nju. Podrhtavala joj je uz zube.
Žena se nasmešila. Uzela je Mariju za ruku i stegla je. „Rekla bih da svi muškarci koje sam
upoznala - baš svi, sinjora - sasvim sigurno žele da...” Zastala je, a onda blago naglasila sledeće reči
„... spavaju sa svojim suprugama svaki dan, ako ne i češće. Zelja im se ne ostvari uvek, naravno, ali
to ih ne sprečava da i dalje žele. I što ređe to rade, češće o tome razmišljaju. To što ste mi opisali mi
ni najmanje ne deluje neprirodno.”
A onda je Marija primetila da joj je osmeh izbledeo. Žena je oklevala, bacila pogled na obe
strane, kao malopre Marija, i pitala je tišim glasom: „Sinjora, je li vas vaš muž ikad... ikad
povredio?”
Stid je preplavio Marijino lice i zagledala se u zemlju. Kako bi mogla da ispriča ovoj ženi o svom
i Filipovom odnosu? Kako bi mogla da joj objasni da je svaki pokušaj da urade ono u čemu svi ostali
izgleda uživaju za nju nikad nije bilo ništa drugo do borba da ne dopusti Filipu da vidi koliko je to
sve boli. Rekla je u porub svoje haljine: „Nikad nema nameru da me povredi. Nikad. Sigurna sam u
to.”
„Ali?”
Marija je pogledala u sagovornicu, zastala, a onda rekla: „Uvek me boli.”
„Da li mu kažete?”
Marija je odmahnula glavom.
„Uvek vam je tako?”
Marija je obrisala suze vrhovima prstiju, klimnula glavom i rekla: „Čitala sam pesničke opise
ljubavi i videla sam njene umetničke prikaze. Znam šta ljudi pričaju o tome, ali to jednostavno ne
mogu da poistovetim sa... pa, sa onim što se dešava.” Zavladala je tišina. Zatim je pitala: „Boli li
svaku ženu?” Sad će svakako čuti istinu. Kurva će joj iskreno priznati postoji li zavera ćutanja
između žena, ćutanje o kome Marija ništa nije znala: da svi u stvari trpe istu bol kao i ona, ali
uspevaju da ga sakriju sa više stoicizma. Ili će, možda, otkriti užasnu istinu da je u tome sama.
Sagovornica joj je odjednom poprimila saosećajan izraz. Odmahnula je glavom. „Ne, sinjora. Ne
boli. Neke ponekad, ali ne uvek.”
Marija je lagano udahnula kroz nos i ponovo ispustila vazduh.
Žena u crvenoj haljini je rekla: „Oprostite mi ako sam drska, sinjora, ali... prija li vam
muževljevo društvo na druge načine? U nekim drugim prilikama?”
Marija je klimnula glavom. To je bila istina. Uprkos svemu, volela ga je.
„Mislim da ste vrlo hrabri - što sa mnom razgovarate o ovome. Mnogo hrabriji nego što bih ja
bila.” Žena se nasmešila. „Vidite, radim već dugo, sinjora. Bilo je mnogo, mnogo prilika kad nije
bilo... lako. Trenutaka kad je bilo i... užasno.”
Protiv svoje volje, uz peckanje kože na vratu i ramenima, Marija je počela da zamišlja kako su ti
trenuci izgledali.
Žena je nastavila: „Nauče se neki trikovi kad postane previše teško, kao i u bilo kom poslu,
pretpostavljam. Možda... možda bi jedan ili dva moja mogli da vam budu korisni, sinjora.”
Marija je osetila kako crveni još jače, ali pokušala je da se osmehne i klimnula je glavom. Morala
je da zna.
„Sad smo ovde kod moje kuće - zašto ne uđete da popijemo piće u sali. Volela bih da sednem -
zglob me boli kao sam đavo, a imam dosta toga da vam ispričam. O nekim korisnim stvarima.
Hoćete li?”
Marija je udahnula i oklevala.
Žena je primetila njeno ustručavanje, zastala je, a zatim rekla: „Ne radim... ovde. Nikad. Ovde
živim sa svojom decom.”
Marija je osetila kako joj lice gori. „Veoma bih volela da uđem, ako mogu”, odgovorila je.
Žena se nasmešila. „Dobro. Hoćete li onda biti ljubazni da pokucate za mene?” pitala je.
Marija se nagnula napred, pokucala i sačekala; ruka u crvenom rukavu se i dalje teško oslanjala
na njenu. Pošto su prestale da hodaju i više nije osećala odgovornost za pridržavanje svoje
poznanice da ne padne, Marija je postala nelagodno svesna toplote vitkog tela koje je obgrlila
rukom: bile su stisnute jedna uz drugu i ženina ruka, koja je mirisala na breskve, bila joj je
prebačena preko ramena. Lica su im bila u istom nivou, i sad su stajale gotovo obraz uz obraz.
Mariji je palo na pamet da je to najverovatnije bio najduži kontakt koji je imala s tuđim telom dugi
niz godina. Nije bilo neprijatno. Ali ipak je, sada postiđena, povukla ruku sa ženinog struka i
koraknula u stranu, i dalje pridržavajući ženu ispod savijenog lakta.
Vrata je otvorila debela služavka, s licem nalik na veliku ploču; kosa joj je bila gotovo sasvim
prekrivena nemarno obmotanom tkaninom.
Žena je progovorila. „Ilarija, možeš li me uzeti pod ruku? Pala sam na ulici ispred katedrale i
uganula članak. Ova gospođa bila je vrlo ljubazna - pomogla mi je čitavim putem do kuće. Pozvala
sam je da ude nakratko. Vodim je do salona - mogla bi da nam doneseš nešto za piće.”
Služavka s tkaninom oko glave nije ništa rekla, ali je sumnjičavo odmerila Mariju čim je
zakoračila na ulicu. Marija je koraknula unazad. Pošto je jednom rukom uhvatila ženu za zglob, a
drugom je pridržala za lakat, Ilarija je počela da pomaže svojoj povređenoj gospodarici da se popne
stepenicama u kuću, razdražljivo mrmljajući o tome kako je glupo hodati bos prljavim ulicama.
Mariji je srce zalupalo u grlu i osetila je mučninu, ali pošla je za njima. Pratila je ženu i njenu
služavku do malog, ali lepo nameštenog salona, u kojem je gorela prijatna vatra. Dve lepe devojčice
sedele su pored ognjišta; ispred njih se nalazila četvrtasta tabla, a jedna je drmusala mali kožni
lončić koji je zvučao kao da su u njemu kockice.
Podigle su pogled kad su tri žene ušle.
„Divno, došla je mama”, jedna je rekla drugoj. A onda, kad je videla mamu kako hramlje,
osmeh joj je iščezao. Ispravila je leđa. „O, mama! Šta ti se desilo s nogom?”
 Žena je othramala do stolice pored kamina i teško se spustila. Rekla je: „Ništa naročito - pala
sam i uganula nogu.” Pogledala je u Mariju i dodala: „Ova ljubazna dama mi je pomogla da se
vratim.”
Marijino lice se ponovo upalilo kad su se devojčice okrenule da je pogledaju. Posmatrala ih je
dok su ustajale i pretrčavale preko prostirke ispred ognjišta do majke, i privile joj se uz noge. Jedna
je podigla porub mamine haljine da pogleda povređeni članak. Iznenađeno je primetila: „Ali,
mama! Ne nosiš cipele! Stopala su ti prljava - jesi li hodala bosa? Nama to uvek braniš. Ulice
Napulja su previše prljave da bismo išle bosonoge, tako nam uvek govoriš.”
Žena se nagnula napred i poljubila kćerku u teme. „Sasvim si u pravu. Ali, Beata, Bela, slušajte -
moram da razgovaram sa sinjorom. Nasamo. Možete li da odete s Ilarijom i pomognete joj da nam
odabere nešto za piće? Možete uzeti i neki slatkiš ako ih Ilarija spusti.”
Devojčice su klimnule glavom i ustale bez reči. Izašle su iz prostorije sa služavkom i Marija je
čula kako im se koraci udaljavaju niz stepenice.
Žena u crvenom joj se nasmešila. „Dođite i sedite, sinjora”, ponudila je. Marija je sela. Dok je
prebacivala težinu, žena se trgla, a zatim progovorila. I Marija ju je slušala, ushićeno i otvorenih
usta, gutajući savete i uputstva kao da su to spasonosni lekovi koje joj je nudila saosećajna
apotekarka. Kad je malo bolje razmislila, možda to i jesu bili. I dok je žena govorila, opisujući s
lakoćom - čak duhovito - ono što je Mariju obično paralizovalo, osetila je kako kroz nju prolazi neki
čudan osećaj oslobođenja, neprijatan i uznemirujući, ali neobično osvežavajući.
Dok se polako udaljavala od kuće u Ulici Santa Lučije, Marija je razmišljala o svim zapanjujućim
stvarima o kojima joj je žena pričala. Činilo joj se kao da se otvorio prozor na barikadi iza koje je
tako dugo bila zatvorena. Znala je da je prozor mali i čudno postavljen, visoko na ziđu - nije ga bilo
lako dosegnuti - ali svež vazduh je već ulazio unutra. Teška masa zamrznutog straha i krivice, koja
se tako dugo nakupljala u njenim grudima kao zloćudna izraslina, kao da se nekako pomerila,
postala lakša. Kao uporna pozadinska buka koja slušaocu postane očigledna tek kad prestane, tako
je i ona tek sada, kad je osetila kako se poznati teret njene strepnje malo podigao, shvatila koliko su
je pritiskale brige koje su je dugo, dugo mučile.
Razmišljala je o tome koliko je taj susret bio čudnovat. Žena koju je upravo upoznala nije bila
nimalo onakva kakvu je Marija očekivala. Da je zaista stala da promisli o tome, pretpostavila bi za
kurvu da je drska i prosta, nepromišljena, nepismena, gruba i nakinđurena grabljivica. Možda neke
i jesu. Ali njena nova poznanica bila je ljubazna i brižna, gostoljubiva, lepo je govorila, a očito je i
nežna i sposobna majka. Devojčice su bile prilično ljupke - pristojne i ljubazne.
Marija nije znala šta da misli.
Osvrnula se na pročelje ženine kuće, a onda, rešena da, pre nego što je odlučnost napusti, kupi
ono što joj je žena predložila, ubrzala je korak i uputila se ka dugačkom nizu prodavnica u
Toledskoj ulici, s Knjigom o Gradu žena u ruci.
 18
Stajala sam leđima okrenuta velikom ogledalu i osvrnula se preko ramena da pogledam svoj
odraz. „Šta misliš?” Modesto je kritički odmerio moju novu plavu haljinu, s visoko podignutim
okovratnikom, odmerenom čipkom i jednostavnim neizrezanim rukavima. Kosa mi je bila
razdeljena po sredini i čvrsto uvezana u jednostavnu pundu na vratu. Oko vrata sam imala Filipovu
ogrlicu od ružičastih bisera, a još bisera visilo mi je sa ušiju. Jedan običan prsten ukrašavao je desnu
ruku. Lice mi je bilo bledo. Ostavila sam ga nedirnutim: nisam nanela boju ni na usne ni na obraze i
na tako izbledelom platnu oči su mi bile sasvim drugačije nego obično - krupnije, tužnije, opreznije,
činilo mi se bar. I >obro je što mi je haljina potpuno prekrivala zglobove: jedan mi je i dalje bio
čvrsto uvezan i još me je boleo kao sam đavo.
„Mmm”, izustio je. „Rekao bih... čestita, moralna i nimalo nalik na kurvu.”
„Dobro.”
„I.... potpuno bajna, sinjora.” Trudio se da se ne smeje.
„To nije tako dobro. Prerušena sam, Modesto - ako neko prepozna šta sam, ili još gore, ko sam,
Filipo će se potpuno osramotiti, prijatelj više nikad neće razgovarati s njim i verovatno će nas oboje
izbaciti na Spakanapoli kao dve propalice.”
Ponovo smeh. „Kao dve propalice, što u stvari i jeste, zar ne?”
„Dosta, sfacciato! Seti se ko ti daje platu...”
Modesto je slegao ramenima. „Pa, setite se vi ko vam omogućava da zaradite taj novac da mi
platite platu.”
„Ne uvek.”
„Možete li da mi kažete kog ste pokrovitelja poslednjeg...”
„O, prestani!” Nikad nisam mogla da pobedim u tim glupim svađama: Modesto je uvek
uspevao da pronađe još nešto da doda na klimavu gomilu, a ona je, izgleda, na kraju uvek padala
na mene.
Modesto je rekao: „Ne očekujte od mene da se uzbuđujem zbog večeri na kojoj ne očekujete da
ćete išta zaraditi. Da budem iskren, voleo bih da ne idete. Nameravate li da naplatite sinjoru
njegovu zabavu kad vas doprati kući?”
Pocrvenela sam. Pogodio je, a zbog njegovog podsmešljivog izraza osećala sam se glupo.
„Ovo ću vam reći samo jednom, sinjora. Ako se pročuje da se ikad - ikad
- tucate besplatno, vaš položaj u ovom gradu biće uništen. Izgubićete status kurtizane i u očima
potencijalnih novih pokrovitelja postaćete obična raskalašna uličarka koju može da ima svako.
Znate da sam u pravu, siguran sam.”
Pokušala sam da opravdam svoju odluku. „Ali Filipo me vodi na tu svečanost. Činilo mi se
sasvim razumnim da mu ponudim neku vrstu nadoknade...”
„Nadoknadu?” Ponovio je sažaljivo. „Nadoknadu? Zar tako vidite sebe?” Zavrteo je glavom i
pogledao uvis. „Šta se desilo s onim osećajem suparništva između vas i ostalih? Zar vam ugled više
nije važan? Zar mislite da bi ona Malakoda ili Emilija Roza ponudile sebe - tako skupocene - kao
dobrotvornu nadoknadu”, izgovorio je s grimasom, „svakome ko im učini i najmanju uslugu?”
Nisam odgovorila.
Osećala sam se glupo što sam uopšte pristala da odem na taj glupi događaj s Filipom i
odjednom mi se više nije dopadala moja maska. Nepoznati odraz, koji sam videla u ogledalu, nije
mogao biti moj - to je bilo neko čestito biće koje je ličilo na mene, ali čiji život nisam mogla ni da
zamislim. Možda sam postala ta dobrodušna žena iz drugog sveta - sveta moralnih
- koja mi je priskočila u pomoć kad sam pala pre neki dan. Za razliku od nje, s njenom
naivnošću i saosećajnom znatiželjom, ta nepoznata osoba iz ogledala mrštila se na mene, kao da joj
je razmišljanje o mom bludničenju neukusno - kao da je to nešto odvratno i kao da bi se rado
pretvarala da ne postoji.
 Ali postojala je. A ja sam (između ostalog) i dalje bila Filipova kurva. Obećala sam mu da ću ići
s njim na tu zabavu i neću razočarati pokrovitelja u nevolji, uprkos Modestovom ruganju. Poželela
sam da Modesto ode. Želela sam da malo uvežbam svoju masku pre nego što krenem.
„Možeš li malo da me ostaviš samu?”, pitala sam, kritički se odmeravajući.
Klimnuo je glavom. Mogla sam da ga vidim iza sebe u ogledalu. Rekao je: „Možda mislite da mi
nedostaje poštovanja, sinjora, ali ja se ne slažem. Samo ne želim da uništim ono što smo vi i ja
teškom mukom postigli.”
Slegla sam ramenima.
„Nemojte spavati s njim besplatno. To će vam naškoditi u budućnosti.” Gotovo da me je
preklinjao. Razdražljivo sam pomislila da je verovatno u pravu.
„Dobro. Ali ti ćeš mu reći, Modesto. Ja ne mogu. Doći će za sat - možda malo više.” Ovog puta
je slegao ramenima i napustio prostoriju.
Okrenula sam se strankinji u ogledalu i zapitala se kako izgleda kada je neko istinski tako
ispravan kao što sam ja izgledala tada. „Čestita, moralna i nimalo nalik na kurvu”, rekao je
Modesto. Pokušala sam da zamislim sebe kao onu dobru ženu iz San Đakoma. Kako bi bilo biti u
njenom položaju - biti obavezna da odgovaraš na želje samo jednog muškarca, voljena i pažena,
hodati sigurno stazom poštenja umesto plesati na samom rubu provalije, kao što ja, izgleda, radim
svakog dana?
Volela bih da sam znala.
„O, savršeno, Frančeska. Potpuno savršeno. Ne bih nikad poverovao da možeš izgledati tako...
tako...” Filipo se mučio da nađe reč, a onda se nasmešio i rekao: „Smerno.” Očigledno mu je bilo
drago što je pronašao savršen opis. „To je ta reč. Smerno.”
Morala sam da se nasmešim. Tom rečju me niko nikada nije opisao.
„Svima ćeš se dopasti.”
„Svima? Ko će biti...”
Prekinuo me je i počeo da opisuje grupicu prijatelja, ali pre nego što mi je podrobnije objasnio
činjenicu da mu je prijatelj udovac Luka, na vratima se pojavio Modesto.
„Sinjora, mogu li vas zamoliti da siđete načas? Lorenco hoće da odobrite izbor jela za sutra.”
Raširio je oči i pogledom mi pokazivao ka vratima. Želeo je da razgovara s Filipom.
Othramala sam do kuhinje, gde je Lorenco s ljubavlju gledao u veliki bakarni tiganj, smeškao se
za sebe i neskladno pevušio strofu iz Modestove omiljene pesme. Iako je kuhinja bila prostrana,
Lorencovo ogromno telo kao da je ispunilo prostoriju svojom mekom masom. Ali moj kuvar se,
uprkos svojoj veličini, lako kretao na malim stopalima, a i ruke su mu bile nežne. Nisu mu pristajali
ti uredni prsti: kao da su u potpunosti pripadali nekom drugom, dok su mu štrcali iz debelih,
mesnatih rukava na kraju krupnih ruku. Mirisna para dizala se iz tiganja; Lorenco je podigao veliku
drvenu kašiku i zatvorenih očiju probao supu. Od ushićenja mu se naborala koža između obrva.
Okrenuo se i ugledao me na vratima, a zatim je rekao: „A, merda, ovo je dobro, padrona - hoćete
li malo?”
Nasmešila sam se i klimnula glavom. Lorenco je obrisao donji deo pune kašike o ivicu tiganja i
pružio mi je, dok je drugu stavio ispod u slučaju da kapne. Pokupila sam suknje i sklonila ih, a
zatim se nagnula napred.
Prasak bogatog ukusa, istančanog i slasnog. Bože, zaista je bilo predivno.
„O, Lorenco, jedno od tvojih najboljih. Pravi si umetnik. Šta je unutra?”
Uz izraz zanesenog oduševljenja, počeo je da navodi dugačak spisak sastojaka. Romanjolska
govedina, maslinovo ulje, sitni crni luk - „sinjora, ne sme biti veći od ovog ili se ukus pokvari” -
patlidžan, pasulj, peršun... Brzo sam izgubila nit, ali Lorenco je nastavio svoju raskošnu litaniju, kao
da me njome miluje. Palo mi je na pamet da smo i on i ja, na različite načine, podjednako vešti u
udovoljavanju čulima. Može biti da ja koristim oči, jezik, noge, prste, grudi i zadnjicu da zavedem
one kojima želim da udovoljim, dok Lorenco koristi samo mnoštvo biljaka, začina i mirisnih ulja, ali
oboje smo pravi virtuozi i znala sam da oboje uživamo u posmatranju prijatnog dejstva naših
veština.
Na trenutak, i ne prvi put, zamislila sam kako bi bilo da su nam uloge zamenjene, i nasmešila
sam se u sebi na sliku preplašenog Vaskeza, kako se bori sa neočekivanom planinom mekog mesa
dok ja radim sama u kuhinji, i pevušim dok u mirisnom loncu krčkam nešto izvrsno.
Rekla sam: „Nećemo se vratiti kući do kasno, Lorenco. Koliko sam shvatila, biće i neka večera
na tom koncertu večeras, ali... hoćemo li imati malo supe ako budemo gladni kad se kasnije
vratimo?”
„Veoma bih se uvredio kad ne biste jeli, sinjora”, Lorenco je prekrstio ruke (teško) preko širokih
grudi i odglumio povređena osećanja, ali nije mogao dugo da se pretvara: lice mu se uskoro
razvuklo u široki osmeh i nadimanje obraza skupilo mu je oči nalik na proreze zasečene nožem na
testastom licu.
„Slušaj”, rekla sam, „ako se nažderem kao prase i ne budem mogla uzeti ni zalogaj kad se
vratim, obećavam da ću sigurno pojesti supu, caro.” Nasmejao se.
Modestovo lice pojavilo se na kuhinjskim vratima i Lorencov smeh je utihnuo. Razmenili su
uobičajene poglede uzajamne netrpeljivosti. Modesto je pročistio grlo. „Sinjor Di Lavijano sad
shvata kako stoje stvari, sinjora”, objavio je suvo.
Poljubila sam Lorenca u obraz (činilo mi se kao da sam poljubila toplu, vlažnu pečurku) i prišla
Modestu. „O, caro, šta si mu, za ime sveta, rekao?”
„Istinu. Ja vodim računa o vašem novcu i rasporedu i neću vam dozvoliti da se tucate
besplatno.”
Lorenco je odmahnuo glavom, ali okrenuo se ponovo supi i nije ništa rekao.
„Šta je Filipo rekao?”
„Ništa naročito. Nije mu bilo drago, uostalom, niko ga ne prisiljava da ostane posle zabave ako
ne želi da se rastaje od svog zlata, je li tako?”
„Strog si prema njemu, Modesto.”
„Vi ste premekani i neko mora ponovo da uspostavi ravnotežu.”
Izašli smo iz kuhinje i Modesto mi je pomogao da se popnem stepenicama. Okrenula sam se ka
svojoj odaji, a on je produžio do svoje sobe. Okrenuo se na stepeništu i dobacio: „Kočija će brzo stići,
pozvaću vas kad dođe.”
Filipo je pružio ruku da mi pomogne da izađem iz male kočije. Velika bazilika bacala je
tamnoljubičastu senku preko Trga San Domeniko Mađore i sunce se već spustilo ispod krovova.
Grupa ljudi, očito odevenih za večerašnju zabavu, već je ulazila u dugačku, nisku zgradu s desne
strane crkve, čiji su mnogobrojni prozori blistali žućkastom svetlošću u sumraku. Za drhtala sam u
iščekivanju tog prizora. Za nekoliko trenutaka ću Filipovim prijateljima prikazati svoju novu ličnost:
nadala sam se da ga neću izneveriti.
„Da te vidim...” rekao je Filipo; spustio mi je ruke na ramena i savio kolena da se nađemo licem
u lice. Bez šopenki, bila sam za glavu niža od Filipa. Pomilovao me je po glavi, nameštao mi je
biserne minđuše dok nije bio zadovoljan, a onda koraknuo unazad da se divi mom izgledu.
„Izgledaš predivno, Frančeska”, rekao je. Gladan osmeh iskrivio mu je usta. „Mislim da ću
morati da te zamolim da se oblačiš ovako i u drugim prilikama - mmm, veoma me privlači pomisao
da bih mogao iskvariti nedužnu dušu kakvom se ti večeras predstavljaš...”
Posegao je za mnom, ali povukla sam se i podigla ruke ispred sebe. „Prestani, Filipo! Sad sam ti
rođaka, sećaš se, i nije valjda da želiš da iskvariš bliskog člana porodice pred svojim prijateljima.
Želiš li da budem ubedljiva ili ne?”
„Naravno!”
„Onda ruke k sebi i skini taj pohlepni osmeh s lica, ili ćeš u trenutku odati našu igru.”
„O!” Vidno se rastužio. „Je li bilo toliko očigledno?” Podigla sam obrvu i nisam mu odgovorila.
 Lice mu se snuždilo, a ja sam se nasmejala i rođački ga brzo poljubila u obraz. „Dakle, cugino10,
hoćeš li mi ponuditi ruku i povesti unutra da upoznam tvoje prijatelje? Ili ću tamo morati da
othramam bez pomoći?”
„Andiamo, cugina!”, prihvatio je uz preterani naklon. Podmetnuo mi je podlakticu i spustila sam
mu ruku na rukav. Zajedno smo odšepali unutra.
Velika sala bila je osvetljena sa najmanje hiljadu sveća i prizor je bio izvanredan. Bez zavesa na
prozorima, sveće su se odbijale od crnog stakla, i činilo se kao da je svaka staklena ploča prošarana
dijamantima. U prostoriji je već sve vrvelo - gosti u najboljim večernjim odelima i sluge u livrejama -
a desetak muzičara je u jednom kraju prostorije podešavalo instrumente i uvežbavalo muziku. Iza
njih, ogroman četvrtasti zlatni nadsvođeni prolaz uokviravao je postavljenu pozornicu. Svetio je
nekako osvetljavalo luk otpozadi, a pozornica je bila osvetljena i odozdo, preko prednjeg dela luka,
s dvadeset ili trideset sveća u ukrašenim srebrnim svećnjacima. Drvo - veliko kao život i potpuno
olistalo - stajalo je s jedne strane pozornice, a po podu je bilo razbacano kamenje i šljunak. Zurila
sam u prizor i pitala se kako je moguće da izgleda kao da se proteže mnogo dublje od zasvođenog
zlatnog prolaza nego što je bilo izvodljivo. Dok sam stajala i posmatrala, obavijali su me mozaik
glasova i delova melodija, glasno i uporno. Bila sam potpuno očarana čitavom svečanošću -
dopustila sam da me preplavi. Brige zbog ispravnosti moje obmane počele su da blede.
Međutim, kako se pokazalo, opuštenost je potrajala tek malo više od minute.
„Luka!”, viknuo je Filipo preko prostorije. Zapitala sam se koja grupa će mu odgovoriti. Jedan
muškarac se okrenuo da vidi ko ga doziva. Bio je visok i crn. Kad se okrenuo, gust uvojak kose pao
mu je preko čela; sklonio ga je iz očiju trzajem glave u stranu - stomak mi se okrenuo jer sam, na
trenutak, pomislila da gledam u Đanija. Crte lica tog čoveka i taj pokret delovali su mi poznato - ali
pogrešila sam: bio je mnogo stariji od Đanija. Lice mu se razvuklo u široki osmeh kad je ugledao
Filipa. Ne skidajući pogled sa nas, potapšao je svog sagovornika po ramenu i krenuo preko
dvorane, provlačeći se kroz grupice drugih gostiju.
„Filipo - konačno si stigao! Počeo sam da se pitam jesi li se predomislio”, rekao je, pružajući
Filipu ruku.
A onda je primetio mene.
„Sinjora”, rekao je i naklonio mi se glavom. Uzeo me je za ruku kad se ispravio, prineo ju je
usnama i poljubio mi prste.
„Luka, ovo je moja rođaka - Frančeska. Sinjora Frančeska Marone.” Jedva sam disala.
Prostorija se oko mene nemo ukočila, nalik na kitnjasti prizor festivalske povorke. Taj čovek
zurio je u mene očima nalik na Đanijeve. Dok me je posmatrao, slike iz one noći s Đanijem treperile
su mi kroz um i telo, iako je lice koje sam gledala pripadalo Luki, a ne Đaniju.
„Na kombinezonu nemate traka...”, rekao je.
„Kako... zamišljate... da je skinete, onda?”
„Možda biste vi to učinili za mene - ne bih želeo da pretpostavljam...”
Gledala sam Lukina usta - Đanijeva usta - i ponovo osetila topli pritisak usana na mom ožiljku.
Nežno saosećanje, koje mi je prvi put pokazano one noći - taj potez koji je tako uspešno u
paramparčad razbio moju čvrsto izgrađenu odbranu - ponovo me je gledalo iz Lukinog postojanog
pogleda.
Obuzeo me je osećaj bespomoćnosti, kakav nikad pre nisam osetila, rastvarao me je i pretio da
me savlada: iz meni neshvatljivih razloga, poželela sam ovog muškarca. Ovog stranca. Želela sam
ga više nego što sam ikad išta želela - nisam shvatala šta mi se dešava.
Primetila sam mu želju u očima i nevoljno pomislila na Vaskeza.

Želja tog Španca bila je obična, sebična životinjska potreba za putenim zadovoljstvom. Mada,
njegovo pohlepno balavljenje me je zabavljalo. Krepilo je moj osećaj moći. Pogledajte me! Vidite šta

10
Rođače. (Prim, prev.)
mogu! Pogledajte čarobnicu, sposobnu da opčini koga poželi. Vidite zavodnicu, kako se vešto
poigrava svojim plenom, i uživa u igri i kao mamac i kao ribar.
Ali sad nisam bila nijedno ni drugo. Pogled ovog Luke potpuno me je razoružao. Ostavio me
bespomoćnu. I mislim da nisam bila jedina. I u njegovim očima videla sam žudnju, da - ali takođe i
ranjivu zbunjenost, čak i strah. Možda se slična uzburkanost kovitlala i u njegovoj glavi.
„Gde sedimo, Luka?”
Filipov glas. Nesvestan da mu se možda nešto nepristojno dešava ispred nosa, razbio je svojim
veselim pitanjem sjajnu mrežu tišine oko nas dvoje, a buka i boje zabave ponovo su oživeli. „Jesu li
već stigli Pjero i Serafina?”
Luka je okrenuo glavu prema Filipu trenutak pre nego što je uspeo da udvoji pogled od mene.
„Šta? Izvini, Filipo... Šta si rekao?”
„Pjero i Serafina - jesu li stigli?”
„Uf... o, da. Samo što su stigli. Dođite - idemo da ih nađemo. Biće im veoma drago što te vide.
Sinjora?” Ponovo se okrenuo ka meni i tek tada sam shvatila da me i dalje drži za prste. Pogledao je
u naše ruke, naizgled podjednako iznenađen kao i ja što se i dalje dodiruju, a zatim me pustio.
Krenula sam, a Luka se zapanjeno namrštio kad je primetio da hramam. Nagnuo se ka meni i
tiho mi rekao:
„Molim vas - uhvatite me podruku, sinjora. Šta ste uradili s nogom?”
Osetila sam kako mu se mišići u ruci zatežu kad sam se naslonila na njega. Pogledala sam ga i
rekla: „Ništa, sinjore. Nepažnja i neravna kaldrma. Zapela sam pre neki dan i uganula članak. Ništa
više.”
Srce mi je tako mahnito lupalo u grlu, a glas mi je zvučao izobličeno.
„Pronaći ću vam stolicu čim nađemo Parizetove.” Spustio mi je drugu ruku na prste, tamo gde
sam ga stegla za podlakticu. Sporo smo napredovali kroz veliku salu, ali ubrzo smo se približili
grupici ljudi: sićušna žena i zdepast stariji muškarac okrenuli su se od svojih sagovornika i
nasmešili nam se dok smo prilazili.
Filipo je blistao. „Serafina! Pjero! Drago mi je što vas vidim - Pjero, znaš li, mislim da te nisam
video otkako si me izazvao na igru palla maglia prošlog leta, kada sam slomio najbolji malj tvog oca
jer sam pokušao da ga upotrebim kao štaku, a onda sam se sapleo o onaj obruč...”
Pjero je zabacio glavu i nasmejao se. „Dobro se sećam, Filipo - i tata sigurno nije zaboravio, a ni
oprostio!”
Tada je sićušna žena pružila ruku i uhvatila Filipovu. Rekla je mužu: „Da - dobro, otac ti je
poznato zlopamtilo, Pjero, zar ne?” Ponovo se okrenula Filipu. „Nemoj uopšte da razmišljaš o tome,
Filipo, caro, mislim da Pjerov tata ni meni nije oprostio što sam u brak donela tako katastrofalno
mali miraz, a to je bilo pre šest godina!”
Filipo je pružio ruku ka meni i rekao: „Serafina - Pjero... ovo je moja rođaka: sinjora Marone.
Frančeska. Frančeska - sinjor i sinjora Parizeto.”
Pjero se kratko naklonio, a Serafina se nasmešila. „Tako mi je drago što ste nam se pridružili,
sinjora. Bila sam vrlo razočarana što neću videti Mariju, ali veliko mi je zadovoljstvo da upoznam
novog člana Filipove porodice. O - Luka? Kuda ideš?”
Udaljio se od mene i od našeg društva, ali na Serafinine reči se okrenuo i preko ramena dobacio:
„Da donesem sinjori stolicu. Povređena je.” Serafina je tiho uzdahnula i spustila mi ruku na rukav.
„O, nebesa, šta vam se desilo?”
„Sinjor preteruje. Uganula sam zglob pre nekoliko dana. Ništa ozbiljno.”
„Ali koliko god povreda mogla biti beznačajna, ipak može biti i neopisivo bolna.” Ljupko mi se
nasmešila i uhvatila me za ruku. Drugi put za nedelju dana - drugi put za deset godina - da jedna
poštena žena saoseća i razgovara sa mnom s nezamislivom ljubaznošću, kao da sam... čestita
građanka, baš kao i ona. Osećala sam se uključeno, utešeno. Topao osećaj drugarstva obavio me je
oko ramena nalik na prijateljsku ruku i osmeh kojim sam joj uzvratila iza maske sinjore Marone bio
je neočekivano iskren.
Setila sam se potajnih pogleda pokajnika u San Đakomu svake nedelje i podrugljive odlučnosti
prolaznika da se ne obaziru na moje neprilike, kad sam pala na trgu. Ponuđeno mi je da kroz
odškrinuta vrata bacim pogled na svet kakav nisam mogla ni zamisliti - svet ljubaznog i nežnog
prijateljstva i brižnosti. Odjednom mi je poznati pejzaž mog svakodnevnog života izgledao
neukusno i bez ljubavi.
Luka se vratio sa zlatno obojenom stolicom u rukama, i on i Serafina pomogli su mi da sednem.
Čučnula je pored mene, mada je toliko niska da nije ni morala, a Luka je stao odmah iza mene.
„Momci nisu s tobom, Luka?”, pitao je Filipo negde iznad moje glave.
Luka je spustio ruku na naslon moje stolice i osetila sam mu prste odmah iza ramena. Glas mu
je bio topao i spor. „Ne. Obojica su odsutni zbog raznih poslova - jedan akademskim, a drugi čisto
trgovačkim, bojim se. Mada, nisam upoznat s tačnim pojedinostima ovog drugog. Nažalost, Karlo
mi nikad ne govori otvoreno o svom poslu.”
„On, izgleda, ne želi da te sledi u pravu, Luka?”
Čula sam osmeh kad je Luka odgovorio: „Ne - očito ne. Jedan pravnički žutokljunac zasad će
nam biti sasvim dovoljan. O, dolaze. Mislim da će predstava ubrzo početi.” Pomogao mi je da
ustanem. „Imamo sreću, sinjora, što su nam večeras postavili stolice. Prošli put smo celo veče
prestajali.”
„Prekrasno!” rekao je Filipo. „Orlando će postati furioso! Znaš li priču, Pjero? Nisam naročito
upoznat s Ariostovim radovima.” Započeli su razgovor baš dok su livrejisane sluge užurbano išle
od grupe do grupe i govorile nam da se smestimo na naša mesta. Luka mi se nasmešio i ispružio
ruku koju sam prihvatila dok mi je srce snažno lupalo. Ustala sam i zajedno smo odšetali. Filipo je
hodao ispred nas, udubljen u razgovor s Pjerom Parizetom. Serafina mi je prišla s druge strane;
pridržala me je za lakat, ali je bila slab oslonac, pošto je bila mnogo niža od mene.
Svi su zauzeli svoja mesta. Luka mi je bio s leve strane, Serafina s desne, a krupan gospodin s
belom paperjastom kosom nalik na šećernu vunu seo je odmah ispred mene i potpuno mi preprečio
pogled na veći deo pozornice.
Filipo se nagnuo preko Serafine i potapšao me po kolenu. „Uživaš li, cugina?” pitao me je uz
osmeh. Uspela sam da se nasmešim, ali nisam se usudila da progovorim. Ogromna prostorija
nekoliko trenutaka zujala je od gotovo opipljivog zajedničkog iščekivanja, a onda se spustila tišina.
Muzičari su zasvirali.
Žena - koju je, pretpostavila sam, glumio dečak - izašla je na pozornicu i progovorila. Reči su
bile muzikalne i predivne, ali nisam slušala šta je govorila jer su mi se misli kovitlale u užurbanoj
zbrci.
Ruke su mi ležale na krilu vidno mirne, iako su tamne mrlje na mojim noktima odavale
činjenicu da prste jedne ruke stežem prstima druge - želja da se nagnem i uvučem ih u Lukin dlan
bila je tako snažna da sam morala da stegnem zube da to ne uradim. Nisam se usudila da ga
pogledam postrance kako mi ne bi uhvatio pogled, a ja odala svoju zbunjenost, ali morala sam da se
nagnem barem malo prema njemu, da bih išta videla od čoveka s kosom nalik na šećernu vunu.
Luki ni na kraj pameti nije bilo, uprkos mom početnom oduševljenju, da me predstava ni najmanje
nije zanimala.
Bila sam izgubljena u stranoj zemlji. Stajala sam na raskrsnici, nesposobna da razgovaram; ništa
nisam znala o jeziku, običajima, očekivanjima. Nikad pre - nikad! - nisam bila u blizini muškaraca
koga sam želela (sada sam shvatila da želim tog čoveka) i nisam znala šta da kažem, šta da uradim.
Kurva sam, za ime božje! Bila sam uspešna kurva više od deset godina
- predobro sam znala kako da se poigram s muškarcima koje želim. Obrađujem ih kao virtuoz
instrument. I retko mi se desi da ne uspem. U stvari, igra je postala prilično predvidljiva - nisam
nikad sumnjala u svoje veštine.
Ali sada...
Ne mogu ni da zamislim da Luku uhvatim u zamku svojim uobičajenim trikovima.
 Ovaj čovek ne bi nikad spavao s bludnicom - bila sam sasvim sigurna u to. Njegova saosećajna
srdačnost je tako očigledna - i tako očaravajuća
- kao što je bila i Đanijeva pre nekoliko nedelja. Bože! Luka ne bi platio da ude u kurtizanine
odaje, baš kao što ne bi pljunuo sveštenika za oltarom. O, sigurna sam da zna šta je ljubav - malopre
sam mu videla u očima kad me je pogledao - ali takođe sam znala, kao da mi je sve jasno napisao,
da on nikad, nikad neće uživati u nečemu što mu po pravu ne pripada.
Nije imao pojma kakva sam ja zapravo žena.
Zamislila sam užasnuto nerazumevanje u njegovim očima kad bi otkrio moj pravi identitet, i
morala sam da se ugrizem za usnu da zadržim očajni jauk.
 19
Luka je kradomice pogledao sinjoru Marone i primetio, a nešto ga je steglo u grudima, da je
donju usnu uhvatila među zube. Sićušna svetla su joj svetlucala duž trepavica. Nagnuo se i spustio
joj ruku na rukav, a onda joj se primakao tako da joj može šaputati u uvo, bez uznemiravanja ostalih
oko njih. „Boli li vas članak, sinjora?”
Okrenula je glavu i pogledala ga. Usna joj je iskliznula ispod zuba i Luka je, uz nalet
neočekivane čežnje, shvatio koliko želi da je poljubi. Zapanjila ga je nezapamćena silina osećanja.
Ova nežna žena, čestitog izgleda, tek izašla iz crnine, bila bi zapanjena kad bi posumnjala o čemu on
razmišlja. Svetio s pozornice uhvatilo je bisere koji su joj visili s ušiju; Luka je zadržao dah dok je
odmahivala glavom kao odgovor na njegovo pitanje. „Delujete kao da vas nešto muči”, šapnuo je.
Još jednom je odmahnula glavom. „Nije ništa”, izustila je. Na trenutak su se gledali, a onda je
ona spustila pogled na svoje prste, prepletene u krilu. Kratko joj je stegao ruku i povukao se.
Ponovo je usmerio pažnju na pozornicu. U plamtećem crvenom kaputu, posutom i
svetlucavom, nesvesno opčinjeni Rinaldo obraćao se publici i objavljivao svoju večnu ljubav prema
lepoj Anđeliki, a očigledno nije znao da se predmet njegove ljubavi skriva u granama drveta iznad
njega i zgađeno sluša te izjave naklonosti.
Misli su mu letele; nije slušao ni reč.
Prošle su godine otkad je osetio nešto više od prolaznog zanimanja za neku ženu. Za sve vreme
posle Lizabetine smrti, nije ni pomišljao da se ponovo oženi - nije upoznao nikoga ko bi ga
pokrenuo, ako ne računamo povremene, nezainteresovane, bledo požudne misli. Tokom tih godina
viđao je lica za koja je mislio da su lepa, tela koja su u njemu probudila znatiželju, upoznao je žene
čija ga je pamet - ili njen nedostatak - zabavljala. Ali nijedna ga nije iskreno dirnula i davno se
prepustio životu bez ženske ljubavi.
Šta mu je Filipo ispričao? Sinjora je upravo izašla iz žalosti... ima dvoje dece; živi s dve kćerke i
nekoliko slugu u Ulici Santa Lučija. Nije znao ništa više od tih nekoliko golih činjenica. Nije imao
pojma kakav joj je bio pokojni muž, u kakvim je prilikama ostavio svoju udovicu... Bila je lepo
obučena i otmena, mada je u njoj bilo i neke krhkosti, koja je narušavala njen spokoj. Ožalošćenost
joj je teško pala - mislio je.
Bila je prelepa. Smatrao je prilično ljupkim to što tako neobično privlačna žena i ne pokušava da
se posluži svojim fizičkim izgledom za ostvarenje ciljeva; naprotiv, činilo mu se da je sinjora
namerno sputavala mogući uticaj svoje pojave. Možda nije ni shvatala koliko je lepa. Izgledala je
ranjivo, usamljeno, kao da joj treba neko da se o njoj brine. Što je Luka duže sedeo pored nje, to mu
je postajalo sve jasnije da bi mnogo voleo da baš on preuzme na sebe taj divan zadatak.
Počeo je da gricka nokat na palcu, da se ne bi nagnuo i uhvatio sinjoru za ruku.
Na pozornici je Anđelika, koju je napustio nesposobni Rinaldo, uzmicala pred grabežljivim
kraljem Čerkezije i našla se priterana uza stablo drveta. Oči su joj bile razrogačene od straha jer je
brzo shvatila njegove namere.
„Dakle! Kakva čudna predstava!”, rekla je Serafina kad su svi zauzeli mesta za nekoliko dugih
trpezarijskih stolova. „Sinjora - molim vas, budimo sad iskreni - jeste li imali pojma šta se
dešavalo?”
Luka je primetio da se Frančeska trgla kad joj se Serafina obratila. „Ako moram da kažem
istinu... bojim se da mi je zaista bilo malo teško da pratim razvoj priče...” Serafina je zadovoljno
blistala. „Eto, Pjero, nisam ja sasvim glupa!”, rekla je kad joj se muž pojavio iza leda i provukao
između dva stola prema svom sedištu.
„Oprosti, ali bilo je savršeno jasno šta se dešavalo, Fina...”
„Budi oprezan, Pjero - previše žestoko uveravanje moglo bi da uvredi našu novu poznanicu”,
prekinula ga je. „Upravo se složila sa mnom da je bilo nemoguće razumeti. Šta ti kažeš, Luka?”
„Priznaću da nisam sve vreme pratio radnju na pozornici...”, odgovorio je Luka, gledajući
Frančesku. Uhvatila mu je pogled i učinilo mu se da je u njenim očima prepoznao da je razumela
razlog njegove rasejanosti. Lagana traka vrućine kliznula mu je kroz utrobu i nasmešio joj se.
Skupila je usne u kratak osmejak, a zatim je spustila pogled na ruke. Luka je bio očaran njenom
stidljivošću.
„Frančeska - veoma si tiha večeras” primetio je Filipo i seo joj je s leve strane. „Uživaš li u ovoj
večeri?”
„Naravno, cugino, zaista sam ti veoma zahvalna što si me pozvao.”
„I ja sam vrlo zadovoljan što si mogla da dođeš - kao što sam siguran da su i svi ostali!”, izjavio
je. „E, sad - ne znam za vas ostale, ali ja sam užasno gladan. Pošto izgleda da svi iznosimo iskreno
mišljenje o predstavi koju smo upravo gledali - da dodam i ja svoje na gomilu: priznajem da mi je
komad bio prilično dugačak. Stomak mi se već neko vreme tiho žali da je prazan.”
„Tiho, Lipo?”, pitala je Frančeska i pogledala ga iskosa.
Luka se nasmejao.
Filipo je prasnuo, glumeći ogorčenje. „Uvek si tako neopisivo nepristojna, cugina! Uvek! Vidiš
kako grozno moram da ispaštam od svoje neuljudne rodbine, Luka?”
„Možda to uopšte nije nepristojnost, Filipo, već samo... tačno zapažanje.” Podigao je obrvu.
Na to su se svi nasmejali. Sluge se ponovo pojaviše da pred njih duž stola iznesu posude sa
šparglom na puteru i svi su podigli noževe i viljuške.
„Ovo bi trebalo da umiri jadikovke tvog želuca, Filipo”, rekao je Pjero.
„Što manje sad pričamo o mom želucu, tim bolje, čini mi se”, izjavio je Filipo, ponovo spustio
pribor za jelo i uzeo natopljenu šparglu. Zabacio je glavu i spustio je u usta, pupoljkom napred. Kap
rastopljenog putera zasijala mu je na usni; zastenjao je od ushićenja.
Luka mu se nasmešio, a zatim se okrenuo Frančeski. Nabola je koren uzanom dvokrakom
viljuškom, presekla parče nožem i ugurala ga u usta.
„Dobro?” pitao je Luka.
Progutala je i klimnula glavom. „Veoma dobro”, odgovorila je i dodirnula ugao usta vrhom
prsta.
„Recite mi nešto o sebi, sinjora”, obratio joj se Luka. „Opišite mi tipičan dan u vašem
domaćinstvu. Uživam da otkrivam ponešto o načinu života svojih novih poznanika.” Video je da je
zastala s viljuškom na pola puta do usta. Na trenutak mu se učinila opreznom - čak i uplašenom -
ali onda se nasmešila i rekla: „Bojim se da ću vas možda razočarati. Svakodnevni život s dvoje dece
može biti nepodnošljivo dosadan.”
„O, sinjora, potpuno se slažem!” uzviknula je Serafina, naginjući se preko stola. Ispružila se i
spustila ruku na Frančeskinu. „Paolo i Benedeto stari godinu i tri godine - kao da nikad ne spavaju,
osim kad najviše od svega želim da ostanu budni, i očigledno imaju nepresušan izvor energije za
pravljenje nereda, buke i meteža kuda god da odemo.”
„Moje devojčice su starije”, objasnila je Frančeska, „i možda malo uljudnije. Ali imaju neke svoje
načine ometanja, podjednako delotvorne. Nedavno su počele da postavljaju pitanja - apsolutno o
svemu - često moram da smislim zadovoljavajuće odgovore na najmanje stotinak pitanja svakoj
devojčici svakog dana. Zašto je paradajz crven, mama? Zašto se mesec svako veće pomera preko prozora?
Kuda ide i zašto ga ujutru nema? Zašto ženama ne raste brada? Zašto sanjam, mama?” Serafina se
nasmejala i rekla: „Radovaću se tome, sinjora - ali bojim se da bi mi bilo bolje da već sad počnem da
prikupljam prikladne odgovore, uguram ih u kutiju ispod kreveta i budem spremna kad napadi
počnu. Ili to, ili da oba dečaka usmerim na Pjera svaki put kad im treba neko objašnjenje.”
Luka se ubacio: „Veoma se dobro sećam tih godina, iako je bilo davno - oba moja momka sad su
već odrasla i retko me pitaju za mišljenje o bilo čemu. Obojica su potpuno sigurni da znaju mnogo
više od mene. I, što je najgore, često su u pravu.”
Frančeska se nasmešila i Luka se, ne skidajući pogled s njenih usana, ponovo borio sa žestokom
čežnjom da je poljubi.
Večera se nastavila. Univerzitet je bio izdašan u pripremanju godišnje svečanosti. Posle špargle
iznete su sardine, ukrašene zaslađenim kriškama narandže; velike posude sa štukama i jastozima;
činije sa testeninom od svežih jaja i raznim sosovima; tanjiri natrpani visokim piramidama
svetlucavog ušećerenog voća.
Dok su Filipo i Pjero Parizeto obilato jeli, Frančeska je jedva dodirnula hranu. Serafina izgleda
nije primećivala njen nedostatak apetita, ali Luka ju je krišom posmatrao i u trenutku je osetio
strepnju da njeno slabo zanimanje za jelo može biti znak lošeg zdravlja. A onda se setio iščašenog
članka i utešio se da je tome možda uzrok bol u stopalu.
Na trenutak se naslonio na stolicu, a Serafina se ponovo nagnula preko stola i obratila
Frančeski. „Slušajte sad, Frančeska, pre nego što se svi raziđemo na kraju ove večeri, želim da se
dogovorimo da nam što pre dođete u posetu. Pjero je upravo popravio belvedere i možemo tamo da
sedimo i gledamo brodove. Zadnja strana naše kuće gleda na luku. Morate povesti i decu. Znam da
su Paolo i Benedeto mnogo mlađi od vaših devojčica, ali možda će ipak umeti da se zabavljaju dok
mi razgovaramo.”
„Beata i Izabela vole bebe”, rekla je Frančeska.
Luka se borio da mu lice ostane bezizrazno dok mu je živa slika, koju nije mogao da potisne,
sevala kroz glavu - sanjiva Frančeska leži među zgužvanim prekrivačima i uspavljuje bebu.
Njegovu bebu.
„Dobro. To je dogovoreno. Hoćete li moći sledeće subote po podne?” pitala je Serafina.
Frančeska se nasmešila i prihvatila poziv sa očitim zadovoljstvom.
Kad su sluge odnele i poslednji tanjir i odmakle stolice od stolova, Filipo je spustio ruku na
Frančeskinu. „Cugina Frančeska, moramo da pođemo”, objavio je. „Moram ujutru da radim, a
moram i da te otpratim kući.”
Luka je ugušio osećaj ljubomore zbog prijateljeve lagane prisnosti sa ovom ženom, koja mu je
večeras tako potpuno i neočekivano ispunila misli. Pomogao joj je da ustane, podignutom rukom
dozvao je slugu da joj donese kaput. Serafina je poljubila Frančesku u obraz i stegla joj ruku dok su
se pozdravljale.
„Sinjora”, rekao je Luka kad ju je Filipo uhvatio pod ruku. „Bilo mi je veliko zadovoljstvo da vas
upoznam. Siguran sam da ćemo se ponovo sresti.”
„To bih veoma volela”, uzvratila je. Luka je čuo slabo podrhtavanje u njenom glasu. Otvorila je
usta kao da će ponovo progovoriti, ali ih je ipak zatvorila bez reči. Luka se nasmešio i Filipo je
poveo povređenu rođaku preko prostorije do duplih vrata, dlanom je pridržavajući za lakat.
Luka je prošao prstima kroz kosu dok ih je posmatrao kako odlaze.
 20
„Bila si izvanredna!”, viknuo je Filipo kad smo izašli iz zgrade i zaustavili se u mračnoj ulici.
„Potpuno izvanredna - čak sam i ja poverovao da si čestita udovica! Ti si čudo, Frančeska.
Zaista si odigrala ulogu daleko veštije nego one budale na pozornici!”
Nisam znala šta da kažem. Misli su mi bile razbijene u paramparčad. Želela sam da idem kući.
„Hajdemo onda - cugina - hajde da se brzo vratimo. Želim da skinem svu tu skromnu i potpuno
neprikladnu odeću s tebe što je brže moguće, tako da mogu... pa - da mogu propisno da ti se
zahvalim.” Zakikotao se. „Naći ću nam kočiju.”
Ukočila sam se. O, dragi bože. Ne mogu.
„Filipo... ja...”
„Šta, cara, šta je bilo?”
„Molim te - mislim da večeras zaista ne mogu ništa više da radim. Ja... ja...” Borila sam se da mi
ne izleti činjenica da mi je i sama pomisao na seks s Filipom te večeri bila tako mrska da mi je došlo
da zaplačem.
„Frančeska?”
„Stopalo me užasno boli i stvarno sam veoma umorna. Molim te, Filipo
- samo mi je potreban san.”
„Zvučiš kao Marija”, odvratio je neočekivano hladno.
„Nemoj biti takav, Lipo. Molim te - samo se zaista ne osećam dobro.” Borila sam se da potisnem
bol, ali glas mi je pukao, uprkos najvećem naporu, i više nisam mogla da zaustavim suze.
Filipo je bio zapanjen. Nastavio je saosećajnijim glasom: „O, Frančeska
- oprosti. O, bože, stvarno si bleda. Ovo ne liči na tebe - nadam se da nije zbog nečega što si
pojela. Kakva šteta posle ovako divne večere. Pozvaću kočiju i odvešču te do Ulice Svetog Tome.”
„Ne, Filipo - molim te, nemoj da ulaziš. Mogu i sama da legnem. Samo želim da spavam. Hvala
ti. I hvala za ovo veče - mnogo ti hvala što si me poveo.”
„Pa... ako si sigurna...” Izgledao je sumnjičavo. „Nisam siguran da treba da te ostavim samu...”
„Nisam sama. Tu je Modesto, a ujutru će doći i Lorenco.” O, bože, Filipo, molim te, samo
odlazi! „Dobro će se brinuti o meni ako mi nešto bude trebalo.”
Konačno je otišao i zatvorila sam vrata iza njega. Navukla sam rezu i naslonila se na drvo,
pritiskajući čelo i oba dlana o hladnu hrastovinu. Trenutak kasnije, spustila sam se niz vrata i sela
na pod, u široku baru zgužvanog plavog damasta; spustila sam lice u ruke i zaplakala.
Jednom kad sam počela da plačem, više se nisam mogla zaustaviti.
Na spratu su se otvorila vrata. Nastavila sam da jecam u vlažne dlanove.
„Blagi bože, sinjora! Šta vam se dogodilo?” Modesto je čučnuo pored mene i uhvatio me za
zglobove. Pokušao je da mi skloni ruke sa lica, ali pritisnula sam ih još jače i sledeći jecaj zazvučao je
kao zavijanje.
„Ko vam je ovo uradio? Je li vas neko povredio? Je li to Di Lavijano? Ako je taj prokletnik
spustio samo prst na vas, ubiću ga...”
Zagrlio me je snažnom rukom i privukao k sebi. I dalje čvrsto zatvorenih očiju, zgrabila sam
Modesta za košulju i naslonila se na toplu, vlažnu i znojavu tkaninu. Plakala sam dok se nisam
sasvim iscrpla. Grudi su mi se nadimale dok sam pokušavala da isprekidano udahnem. Osetila sam
Modestove prste dok mi je sklanjao kosu. Kad su jecaji počeli da jenjavaju, pogledala sam ga.
„Šta vam se, dođavola, dogodilo?” pitao je. „Zašto tako plačete? Nikad ne plačete. Nikad vas
nisam video ovakvu. Šta nije u redu?” Ispričala sam mu.
Teško dišući, ispričala sam mu šta se dogodilo.
Nije ništa rekao dok nisam završila, ali me je zabrinuto posmatrao postojanim pogledom.
 „... i znam da ne mogu više to da radim, Modesto. Ne mogu više nikome od njih dopustiti da
me dodiruju. O, blagi bože - toliko želim tog čoveka...” Sagnula sam se napred dok nisam spustila
glavu među kolena, skupila kosu u šake i povukla je dok me nije zabolelo. Glas mi je sad izleteo kao
utišani vrisak, prigušen mojim suknjama. „O, bože - kako mogu i da pomislim da on nešto oseća
prema meni, šta će uraditi kad sazna da ova pristojna udovica, koju mu je bilo tako drago da
upozna, nije ništa drugo do prljava kurva? Šta da radim? O, Modesto... reci mi šta da radim.”
Prstima sam pritisnula usta.
Hladna promaja se kao sečivo provukla ispod donje ivice ulaznih vrata.
Modesto me je posmatrao čitav minut bez reči i progutala sam još nekoliko drhtavih uzdisaja
dok sam čekala da nešto kaže.
„Šta taj čovek misli o vama?”
„Ne znam.” Glas mi je zvučao prigušeno kad sam progovorila iza ruku. „Mislim da sam mu u
očima primetila zanimanje za mene - pa, zanimanje za ženu za koju me je smatrao - i čitavo veče je
bio veoma pažljiv - ali... o, bože... sad sam tako zbunjena, počinjem da sumnjam u sopstveni
razum.”
Modesto mi je sklonio još jedan uvojak iza uva i rekao: „Samo prespavajte, sinjora. Videćete
kako ćete se osećati ujutru, kad ne budete tako umorni. Sutra nam niko ne dolazi u posetu, pa
možete lepo da se odmorite. Videćete šta ćete onda misliti o tom čoveku. Pre nego što donesete bilo
kakvu krupnu odluku.”
O, bože - on misli da je ovo samo hir, da će proći. Moram ga navesti da shvati. „Modesto -
ozbiljna sam”, izjavila sam i tada mi je glas pukao. „Ovo što se desilo nisam nikad pre osetila. Zvuči
potpuno smešno, ali sada mi se čini da ću umreti bez Luke.”
Nakon kraćeg razmišljanja, rekao je: „Pa - zar ne biste mogli samo da ga uzmete kao
pokrovitelja, zar nije i to moguće? Mogli biste da ga imate koliko god često želite - odnosno, onoliko
često koliko bi on to mogao da priušti, pretpostavljam.”
„Ne! Nikad!” Ovo mi je izletelo nalik na vrisak. „Ne mogu!”
Podigao je ruke, i odmakao se od mene, očito iznenađen žestinom mog odgovora. Zurila sam u
njega, oči su me pekle, lice mi je bilo natečeno i vrelo. Između nas se razvukla dugačka tišina. Ostaci
poslednjih jecaja su mi zapeli u grlu. Tada je Modesto polako rekao: „Ako ste ozbiljni,
pretpostavljam da biste mogli da prodate ovu kuću.”
„Šta?”
„Prodajte je. Prodajte ovu kuću, nameštaj, slike - sve prodajte. Pa - možda samo da zadržite
nakit za budućnost. Nikad se ne zna, zar ne? Sklonite novac na sigurno, sa dosadašnjom
ušteđevinom i prestanite da se kurvate. Postanite čestita udovica kakvom ste se i predstavili.”
Zurila sam u njega.
„Eto”, nastavio je i podigao obrvu. „Ako kažete da ne možete ni pomisliti da nastavite da se
tucate za novac... ako to zaista mislite... onda nema svrhe da zadržavate ovo mesto, je li tako? Ovde
samo to radite, zar ne?”
Klimnula sam glavom.
„Budite praktični, sinjora. Održavate ovu kuću i sve u njoj samo da biste imali raskošan prostor
u kome prodajete - pažljivo odabranoj gospodi - preimućstvo pristupa vašem izvanrednom telu.”
Zadrhtala sam.
„Ne budite stidljivi. Ne priliči vam. Tako ste živeli godinama. Koliko shvatam, sada ozbiljno
razmišljate o tome da uništite sve što ste stvorili samo zato što mislite da ste izgubili glavu za
muškarcem za koga znate da neće nogom kročiti u nezakonitu jazbinu kao što je ova. Ne možete ga
imati kao kurva - zato što nagonski znate da nikad ne bi spavao s kurvom - pa vam je potreban
drugi način da ga ulovite.”
Suze su mi ponovo krenule. „Predstavljaš to tako prljavo i užasno, Modesto.”
„Ne radim to namerno. Samo želim da se suočite sa stvarnošću. Da budete sasvim sigurni u to
što želite da uradite, pre nego što to uradite. Jer ako prodate kuću i odustanete od svega - neće biti
povratka.” Zaćutao je. „Ako prekinete sa svime i prodate, a onda otkrijete da vas on uopšte ne želi,
ne verujem da ćete moći da se vratite na ovo što imate sada - čak i da poželite da počnete iz početka.
Glas se u ovom poslu brzo širi, kao što dobro znate. Pokrovitelji se neće vratiti kad jednom odu.
Možda ne želite ovo da čujete, ali više niste dovoljno mladi da počnete od dna na nekom drugom
mestu. A sumnjam da biste želeli da se vratite na ulicu.”
Zavladao je dugi tajac.
„Znam da moram da prestanem, Modesto.”Gledao je u mene prazno. Moram se potruditi da
me razume, iako nisam sigurna da razumem samu sebe. Oklevajući, osećajući kako mi dah zapinje
u grlu, pogledala sam u prste i uspela da procedim: „Mislim da je sve počelo one večeri kad sam
upoznala Đanija.”
Nešto se promenilo u Modestovom izrazu, ali ništa nije rekao.
„On... naveo me je da drugačije gledam na stvari. Bio je tako nežan i skroman, i... pa... nešto se
dogodilo... uradio je nešto zbog čega sam poželela da...” Pokušala sam da objasnim, ali suze su mi
stezale glas i mislim da Modesto nije mogao pravilno da čuje ono što sam govorila. Pročistila sam
grlo i rukom obrisala nos. „Od tada mi sve izgleda tako besmisleno. Sve. Kao da je sve samo glupa
igra. A ima još nešto - nisam ti rekla. Pre neki dan, kad sam povredila stopalo, neka žena mi je
pomogla da ustanem s mesta gde sam pala i otpratila me do Santa Lučije, pridržavajući me. O,
Modesto, shvatila je da sam kurva i zaprepastila se, ali svejedno mi je pomogla.” I dalje je ćutao.
„A onda, večeras”, nastavila sam tiše nego ikad. „Kad sam ugledala njega - Luku - kao da sam
doživela zemljotres. Nešto se pomerilo. Nešto ogromno. Ne znam zašto... ali svet mi jednostavno
izgleda drugačiji.”
Modestov pogled bio je postojan i upitan. Izgledalo je kao da na trenutak napeto razmišlja, a
onda je tiho rekao: „Vrlo dobro. Onda ćemo prodati kuću.” Spustio mi je ruku na obraz i palcem mi
obrisao suze.
„Šta ako Luka otkrije istinu?”
„To je rizik koji ćete morati da preuzmete. Možete promeniti način života, ali ne možete
potpuno izbrisati prošlost.”
Užasna misao mi je proletela kroz glavu. „O, bože!”
„Šta je?”
„Filipo, i Mikele, i Vaskez, i... Šta da im kažem?”
Modesto je zastao i namrštio se. „Pustite mene da mislim o tome. Lažna bolest nekoliko nedelja.
Dajte sebi malo vremena. Vratite se u Santa Lučiju i budite bolesni nedelju-dve. Ne izlazite više
nego što je potrebno. U međuvremenu, pokušaću da pronađem advokata koji će nam pomoći da
odredimo vrednost ove kuće i prodamo je.”
„Ne znam šta bih bez tebe...”, odgovorila sam stežući mu ruku.
Lice mu je odjednom postalo ukočeno i prazno.
„Šta je bilo?”
„Kažete da ne možete bez mene. Mada, bez ove kuće, više vam neću biti potreban...”
„O, Modesto...” Obgrlila sam ga oko vrata. „Ne mogu ni da zamislim da bih se snašla bez tebe.
Moraćeš doći da radiš za mene u Santa Lučiji.”
„Tamo već imate dvoje slugu.”
Ponovo sam sela. „Pa - onda ću ih otpustiti. Ionako mi se nijedno od njih ne dopada naročito.
Ilarija je uvek mrzovoljna i razdražljiva, a Sebastijano previše pije.”
Tiho je frknuo.
„Hoću tebe i Lorenca.”
Podignuta obrva.
„Ne moraš s njim da razgovaraš. Često.”
Netrpeljiv uzdah. „Priznajem da ta debela matora gromada ume da kuva...”
 „On je genije.”
„Kao što rekoh, ume da kuva.”
Nešto mi je palo na pamet. Oprezno sam pitala: „A šta je s tobom? Hoćeš li želeti i dalje da radiš
za mene pod novim okolnostima - kao sluga poštenoj udovici - pošto me vrlo dobro poznaješ?”
Moje pitanje bilo je ozbiljno i Modesto je nastavio mirno da me gleda, ali onda su mu se usta
iznenada iskrivila i počeo je da se smeje. Smeh mu je zadrmao snažna ramena. Uprkos razdirućoj
uznemirenosti, njegovo veselje prešlo je i na mene. Trenutak kasnije oboje smo se bespomoćno grčili
od smeha. Obgrlio me je i sedeli smo tako na podu u hodniku i smejali se dok nas nije zabolelo.
Zadihano sam procedila: „Zašto se smejemo? Šta je smešno?”
Duboko je uzdahnuo i odgovorio: „O, samo pomisao na to da postajem čestiti sluga vrle i
pristojne udovice i pokušavam da zaboravim sve ono vreme koje sam proteklih godina proveo
utrljavajući umirujuće ulje u izudaranu i bolnu guzicu te iste udovice.” Nasmešio mi se.
„Pokušavam da zaboravim koliko često sam se nemo divio vašim predivnim grudima dok ste
glumili uličarku tako besprekorno vešto, i koliko puta sam stajao i posmatrao kako se šepurite
potpuno goli pred vašim zadihanim obožavaocima, kao sama Afrodita. Sranje! - neće biti lako
zaboraviti takvu bliskost, sinjora. Možda ni za vas to neće biti tako lako, mada možda sad o tome ne
razmišljate tako.”
Zaprepastio me je taj nenadani izliv. „O, Modesto. Ako... ako radije ne bi...” Oklevala sam.
„Ne”, prekinuo me je, odjednom ozbiljan. „Radije ne bih da ne bih. Pretpostavljam da ću
jednostavno morati da se naviknem na... trezvenost. I udaljenost. A tako ćete i vi. Ni na trenutak
nemojte pomisliti da bi žene iz dobrih porodica dopustile takvu vrstu bliskosti gospodarice i sluge,
kakvu ste vi podsticali, sinjora. Mnogo toga moraćete da promenite ako želite da vam novi identitet
bude uverljiv.”
„Znam. Zaista shvatam. Ništa od ovoga neće biti lako. Ali moram to da uradim, Modesto.
Znam da moram prestati s kurvanjem. Znam da zvuči ludo, ali ne mogu zamisliti da se više krešem
za novac. Zbog njega - tog čoveka. Luke. Jednostavno znam. Ako me on slučajno ne želi, ili neće da
bude sa mnom, ili ne može, onda ću prosto morati da pronađem drugi način da preživim - ali više
se neću jebati za novac. Nikad. Molim te, caro - samo mi pronađi advokata. Sutra ću razgovarati sa
Sebastijanom i Ilarijom.”
Od olakšanja sam se osetila prilično slabom.
Kad je Lorenco sledećeg jutra stigao na posao, Modesto ga je, u skladu s uputstvima, doveo u
moju odaju, gde sam sedela sklupčana na omiljenoj stolici, uvijena u ogrtač. Oči su mi bile natečene
i bolne, a usta kao isušeni sunđer posle onolikog plakanja. Sigurno sam izgledala prilično užasno.
Nisam se usudila da se suočim sa sopstvenim odrazom, ali Lorencov zaprepašćeni uzdah potvrdio
je moje sumnje.
Namrštio se i rekao: „Padrona - ne osećate se dobro?” Zvučao je ljubazno.
Nasmešila sam se u nadi da delujem sigurno. „Ne, nipošto - samo sam prilično umorna.”
„Zašto ste me pozvali ovamo gore? Nešto nije u redu s hranom? Jesam li vas nekako
razočarao?” pitao je, a brada mu je podrhtavala kao loše umućen puding. Sićušne graške znoja sijale
su mu na čelu i iznad gornje usne. Moji pokušaji da ga razuverim očigledno nisu bili uspešni. „O,
ne, Lorenco!”, viknula sam. „Ništa slično. Samo...” zastala sam. Nisam bila sigurna kako da mu
objasnim okolnosti.
Modesto je koraknuo napred s dovratka gde je stajao. „Sinjora je odlučila da proda ovu kuću.”
Lorenco je zinuo. „Zašto?”, pitao je. Pošto se divlji očaj od prethodne noći stišao, sve mi je
zvučalo tako preterano. Ali i dalje sam bila sigurna. Pomerila sam noge i spustila stopala na pod.
„Prestajem... s poslom koji sam se ovde bavila”, objasnila sam što sam čvršće mogla.
„Prestajete?”
Klimnula sam glavom.
„Ali, padrona, ne razumem... Još sinoć ste bili... Šta se dogodilo? Zašto?”
„Lorenco, oprosti mi što ti neću sada otkriti sve pojedinosti. Otkriću ti uskoro, obećavam.”
Zadržala sam dah, koji mi je još podrhtavao u grlu kao odjek od jučerašnjeg jecanja. „Ali... juče mi
se desilo nešto veoma važno - nešto prilično zapetljano i nesigurno, možda i nedostižno - i čini mi se
da jedini način da odgovorim... na taj događaj... jeste da potpuno izmenim način života.”
Između Lorencovih obrva se naborala vlažna koža kad se namrštio. Tada je rekao: „Ono što ću
vam reći možda će vam zvučati kao uzimanje neopravdane slobode. Možda sluga ne treba tako
nešto da kaže i u nekoj drugoj kući možda se i ne bih usudio tako nešto da predložim. Mada, mi
smo često iskreno razgovarali, sinjora. Molim za oproštaj ako grešim, ali zamišljam da... jeste li
možda sinoć upoznali nekoga ko ne zna da ste... da ste... ne zna čime se bavite?”
Zagledala sam se u njega.
„I da možda radije ne biste... da ta osoba sazna?” Modesto se ubacio s blagim divljenjem u
glasu: „Ti promućurni stari gade...”
Modesto je podigao obrvu i prvi put u životu pogledao u mog kuvara sa izrazom koji nije
odavao netrpeljivost.
Izbegla sam neposredan odgovor. „Lorenco, caro, hoćeš li... da li bi nastavio da kuvaš i u mojoj
drugoj kući? Nisam sigurna da bih podnela da te izgubim. Ali...” Oklevala sam, želela da saznam,
ali nisam htela da ga uvredim. „Hoćeš li biti u stanju da čuvaš moje tajne?”
Zavrteo je glavom i najpre sam pomislila da odbija moj predlog. Ali onda je odgovorio:
„Nastaviću da kuvam za vas. I čuvaću vaše tajne, naravno da hoću, padrona, ali...” Zaćutao je. „Ima
toliko ljudi u ovom gradu koji vas poznaju i znaju čime se bavite. Kako ih možete sve zakleti na
ćutanje?”
Nešto od jučerašnje panike počelo je ponovo da mi se skuplja u glavi, ali Modesto se brzo
ubacio medeno-mirnim glasom: „Slušajte, koliko ja vidim, današnji uzbudljiv trač sutra nije više do
običan grumen nečeg potpuno nevažnog. Napulj neće dugo razmišljati o tome. Polako ćemo uvoditi
promene.”
Trebalo je da te reči umire moju strepnju, ali misli su mi odjednom preplavile Lukine slike.
Okružila ga je gomila njegovih prijatelja, čestitala mu što je imao sreće i pronašao tako lepu novu
ženu (utroba mi se zgrčila i od same pomisli na takvu budućnost) i svi su mu govorili - tu sam
videla i Serafinu i Pjera - kako je lepo što se dvoje tako vrednih ljudi pronašlo nakon duge
ožalošćenosti. Kakvo srećno veče u San Domeniku, govorili su; kakva sreća što ste se upoznali.
Oboje zaslužujete sreću nakon tolike tuge. Lukina dva sina - koji su, u mom neznanju, ličila na svog
oca - oduševila su se očevom radošću. Svi su jeli, pili - čula se buka, muzika, smeh. Videla sam sebe
i bliznakinje, prihvaćene u porodicu; ali nisu imali pojma da sam se iza osmeha gušila od osećaja
krivice zbog tako nezasluženih pohvala.
A onda se slika promenila i videla sam gađenje na stotinama lica - onima koje poznajem, i
onima koje mogu samo da zamislim - kad otkriju pravi identitet Lukine nove supruge, nove majke
njegovim divnim sinovima. Luka spava s kurvom, govorili su jedno drugom prigušeno, a lica su im se
krivila od zgađene neverice. Kako nije pogodio? To se svakako primeti? Zar nije shvatio kad... kad su...
znate? Širili su oči i nagoveštavali nepriličnosti koje su zamišljali, uz visoko podignute obrve. Počeli
su da izbegavaju sirotog Luku, jednako brzo kao što su i meni okrenuli leđa. Prijatelji su sažaljivo
buljili u njega, a odvratnost i postiđenost širili su im se licem. Više nisu imali predstavu šta bi mu
rekli.
Ipak, pojavila se još jedna slika. Videla sam Luku kako me gleda. Nije se smešio. Zaustio je da
kaže nešto čega sam se plašila, ali je Modestov glas presekao sanjarenje pre nego što je uspeo da
izgovori i reč.
„Odvešću vas nazad u Santa Lučiju, sinjora. Obucite se i možemo odmah poći.”
On i Lorenco izašli su iz moje sobe, a ja sam uzela haljinu koju sam juče nosila. Tamnoplavu,
skromno krojenu. Jedini odevni predmet u kojem me je Luka video. Misliće da svakog dana oblačim
takvu odeću. Spustila sam je i otvorila obojeni drveni sanduk. Dok sam čučala na prstima, udisala
sam miris kedrovine i opipavala raskošnu svilu i somot unutra, kapute oivičene krznom i sjajne
bluze ukrašene perlicama. Videla sam crveno-zlatnu bluzu koja mi je veoma otkrivala grudi - ona
koju sam nosila kad sam zavodila Vaskeza. Šta bi Luka mislio o meni da me vidi u uobičajenoj
raskoši?
Hoće li mi smetati da ostavim tako lepu odeću? Hoću li moći da se zadovoljim time da budem...
neupadljiva do kraja života?
Vratila sam stvari u sanduk i prešla preko sobe do dugačkog ogledala koje mi je poklonio grof
Di Vekio. Bio je to jedan od prvih poklona koje sam dobila kao kurtizana. U izrezbarenom zlatnom
ramu, dosezalo je gotovo do tavanice; u ogromnom komadu besprekornog venecijanskog stakla
ogledala se gotovo čitava prostorija. Dok sam se prepuštala razmišljanjima o katalogu razvratnih
postupaka kojima je ovo ogromno i skupoceno ogledalo svedočilo, odmotala sam ogrtač i pustila ga
da padne na pod.
Zurila sam u ono što sam videla.
Lice mi je i dalje izobličeno i otečeno od sinoćnog plača, kosa zamršena u čupavi oblak. Pogled
mi se spuštao. Kako je ovo telo uspevalo da očara tolike muškarce? Zašto su mi govorili da je
predivno? Tako izvanredno? Za mene - koja sam zarobljena u njemu - ono je samo prevozno
sredstvo kojim putujem kroz život. Kao i tela drugih - ponekad me boli, nesrećna sam kad ga bolest
oslabi, čudila sam se njegovoj strpljivoj sposobnosti da izdrži sve zahtevne zadatke koje sam od
njega redovno tražila. Da li je ono privlačno samo po sebi ili zbog onoga što sam s tim telom bila
spremna da uradim za njih? Po čemu se razlikuje od tela drugih žena? Gledajući se nepristrasno,
videla sam uzana ramena, vidljive kosti, pune grudi sa smeđim bradavicama. Stomak mi je i dalje
bio začuđujuće ravan i gladak, iako su mi ispod kože nekad boravile bliznakinje. Kukovi su mi
štrcali, a ispod i između njih ležala je tamna strela mekih dlačica, koja je mnogima dugo pokazivala
put ka velikom uživanju.
Mnogima.
Sad želim da ih sve izbrišem. Izribam sa mog tela iznutra, da odbacim ono što je bilo u njemu.
Kad bih mogla da popijem neki napitak - nešto čime bih mogla da sperem trag svakog muškarca
koji je platio da tu uđe - dala bih svaki novčić koji sam zaradila svih ovih godina samo da ga
dobijem. Da se otarasim onoga što mi je odjednom postalo toliko odvratno. Neodređeno
nezadovoljstvo koje je Đanijevo nežno saosećanje započelo u meni, za nekoliko sati sinoć pretvorilo
se u živu, vrištavu odvratnost - prema meni, prema mojim pokroviteljima, prema mom životu. Dok
sam stajala pred ogledalom, shvatila sam da od tog trenutka neću moći da nastavim sa životom
kakav sam do tada vodila, voleo me Luka ili ne.
Taj osećaj odvratnosti rastao mi je u grudima i počela sam da se osećam fizički loše. Učinilo mi
se da bih mogla da vrisnem. Vreo pritisak mi se pojačavao iza očiju sve dok se, nakon što sam
ispustila bezglasni jauk, nisam okrenula i zgrabila veliki stakleni bokal sa stola pored kreveta i
zavitlala ga preko prostorije. Udario je u udaljeni zid i razbio se u hiljadu svetlucavih parčića. Buka
razbijenog stakla optužujuće je visila u vazduhu i ja sam se odmakla, zapanjeno zureći s rukama
preko usta u ono što sam uradila.
Sad sam znala šta želim. Konačno sam morala priznati sebi ono što je bilo zatvoreno u toj
zaključanoj kutiji i oslobodilo se kad ju je načela Đanijeva nežnost. Svest o tome proletela mi je kroz
glavu one noći kad se to desilo, ali sve do sada nisam dozvolila sebi da o tome pažljivo razmislim.
Želela sam da budem voljena.
Želela sam da se budim ujutru u zagrljaju muškarca koji će biti zadovoljan da me drži u
naručju, toplu i lenju ispod zgužvanih pokrivača; koji će mi ljubiti kosu i posmatrati me dok tonem
u san. Neko ko će jesti sa mnom, piti sa mnom, plakati i smejati se, voleti me, neko ko će biti dobar
prema mojim devojčicama - muškarac koji neće samo buljiti u mene, vlažnih usana od razvratnog
divljenja dok mi prodire između butina i zahteva da dobije sve što je platio.
Želela sam da taj muškarac bude Luka.
Ali bilo je tu još nešto. Nešto što nisam nikad spoznala i očekivala. Želela sam da Luka zna da
ću i ja njega voleti. I njemu je trebalo ljubavi. Videla sam mu u očima u onim prvim trenucima u San
Domeniku neku vrstu stoičke ranjivosti, usamljenosti, zbog čega sam poželela da ga privučeni u
zagrljaj i utešim. Želela sam da budemo ljubavnici, da - o, bože, da - ali možda sam čak i više od
toga želela da budemo prijatelji.
 Kad bih odlučila, bila sam prilično sigurna da bih mogla da zavedem Luku, kao što je Modesto
sinoć predložio. S lakoćom bih mogla da srušim njegovu uljudnost i moralnost i ubedim ga - kao što
sam ubedila Đanija - da spava sa mnom i nauči da uživa u opojnim čarima bludničenja. Ali morala
bih da ga promenim da bih to postigla. A kad bi se promenio, više me ne bi voleo. Postao bi kao svi
ostali. Video bi me kao i oni. O, bože, znala sam da me možda nikad neće voleti! Možda sam se
samo jadno zavaravala i potpuno pogrešno zamišljala kako je Luki stalo do mene. Ali svakako bi
bilo bolje znati da me nikad nije voleo, nego otkriti da nekad jeste, ali da mu je osećanja uništilo
gađenje, zbog mojih nastojanja da ga iskvarim zadovoljstvima. Voleće me onako kako ume ili
nikako, znala sam to.
Vrata su se otvorila i Modesto je provirio unutra. Videla sam u ogledalu kako mu beonjače
svetlucaju dok stoji u pomračini pored vrata, ali nisam se okretala. Nastavila sam da zurim u sebe u
ogledalu.
„Šta se dogodilo? Da li se nešto razbilo?”
Slegla sam ramenima.
Videla sam kako Modestov odraz odmerava gomilu razbijenog stakla na podu.
„Idem po metlu”, rekao je tiho. Nisam se ni pomerila.
„Jeste li... sasvim sigurni da i dalje želite ovo da uradite, sinjora. Niko još ništa ne zna. Možete
da prestanete s tim. Sve može da se nastavi kao i dosad - sinjor Di Čičano dolazi sutra. Španac vas
očekuje u petak i...”
„Ne!” Njegove reči ponovo su mi izazvale mučninu. Spustila sam ruke pored tela i skupila šake
u pesnice.
„Sasvim ste sigurni...”
Ponovo sam klimnula glavom. Iza mog odraza u pozadini prostorije, Modestov pogled spustio
mi se na zadnjicu. Kad mi je uhvatio pogled, progutao je pljuvačku i tiho rekao: „Novi sinjor je
veoma srećan čovek. Bio bi budala kad vas ne bi želeo. Odmah ću se vratiti s metlom.” Zavladao je
tajac, a onda je dodao: „Pazite da ne stanete na staklo”, i bešumno izašao iz sobe.
Suze su mi potekle preko hrbata nosa i sagla sam se da podignem ogrtač. Stegla sam svilu
obema rukama, kao da sam nameravala da je pokidam na dva dela, a onda sam je čvrsto pritisla o
obraz.
 21
„Kako to misliš, nije ovde?”
„Sinjora se ne oseća dobro, sinjor Di Čičano. Žao mi je što moram da vas razočaram - znam da
ste očekivali da je večeras vidite, ali plašim se da nije... raspoložena.” Modestov glas bio je smiren.
Stajao je na vratima. Jednu ruku je pružio preko dovratka, oslanjajući se na kvaku. „Šta nije u redu s
njom?”
„Verujem da je pojela nešto što joj nije prijalo.”
„Koliko dugo očekuje da će biti - neraspoložena?” Glas Mikelea di Čičana bio je podrugljiv i
bezosećajan.
„Već nekoliko dana ima visoku temperaturu. Sumnjam da će moći da izađe iz kuće još dobre
dve nedelje, sinjore.”
„Dve nedelje?” Oči su mu sevnule, a usta mu se skupila u tanku liniju preko lica. „Javite kad se
oporavi”, naglo je rekao. Okrenuo se i udaljio ulicom.
Modesto je podigao obrve i zavrteo glavom dok je posmatrao posetioca kako skreće za ugao i
nestaje. „Ako ništa drugo, dobro je da se tebe otarasila”, procedio je. „Nadmeni i uobraženi gade.”
Pljunuo je u prašinu, zatvorio ulazna vrata i vratio se u salu, gde je, pošto je seo na stolicu na
rasklapanje, izvadio pero iz gvozdene mastionice. Nekoliko listova papira ležalo je u neurednoj
gomili ispred njega; popravio ju je i namrštio se na ono što je napisao, a vrh pera naslonio je na
donju usnu. Pošto je pažljivo pregledao nekoliko nažvrljanih redova i tu i tamo dodao poneku reč,
vratio je pero u bočicu, podigao papire i odmakao stolicu od stola. Dok je ustajao, vrata sale su se
širom otvorila i unutra je provirilo Lorencovo testasto lice.
„Jesi li gladan?” pitao je.
„Ako jesam, nudiš li neki lek za to?”
„Imamo puno svinjetine koju padrona nije ni pipnula, a koja treba da se pojede do kraja dana;
ostalo je i one supe i nekoliko vekni hleba koje sutra ujutru neće biti ni za šta.” Lorenco je bio
neobično potišten; koža kao da mu je još labavije visila oko velikog okruglog lica. Modesto je osetio
nalet saosećanja, koji mu se nikad nije dopadao, i rekao je: „Odmah ću sići do kuhinje. Samo hoću
da budem siguran da sam završio s ovom sobom.”
„Kad padrona očekuje da se završi popis?”
„Nije rekla, ali ja hoću da završim do sutra ujutru - advokat će doći ovamo sutra u podne i
želim da mi sve bude jasno pre nego što stigne.”
Lorenco je klimnuo glavom i izašao iz prostorije.
Kuvarovi koraci su utihnuli; Modesto je prešao preko sobe do prozora. „Nema svrhe ni
razmišljati o tome”, izgovorio je glasno nakon nekoliko trenutaka. „Ona tako želi.” Bezuspešno se
trudio da potisne misao koja mu je rasla u glavi nalik na crni olujni oblak i pokušao da razumno
prihvati okolnosti. Prisustvovao je (ponekad doslovno) njenom vođenju ljubavi s bezbroj mušterija.
Godinama ju je posmatrao - kako zavodi nevoljne, očarava oduševljene i iscrpljuje nepripremljene -
i iako mu je to često teško padalo, uvek ga je tešila činjenica da nijednog od njih nije volela, iako su
joj se neki pokrovitelji dopadali. Za nju je to uvek bio samo posao. Ništa više. Nijedan joj nikad nije
dotakao srce. Onaj momak prišao je blizu, priznao je sebi - bila je prilično rasejana danima posle
njegove posete. Ali do sada, uvek su bili njih dvoje: ona i on, evnuh i bludnica, zajedno contra
mundum.
Sad je shvatio koliko mu je bilo dragoceno to drugarstvo.
Bio je bolno svestan da mu je život u bogatoj senci tako preterane i nemoralne seksualne
aktivnosti nekako ublažio žalostan nedostatak ličnog iskustva. Svi su govorili da je kao dete imao
glas anđela. A anđeli ne moraju da se tucaju, zar ne? Uopšteno, imaju pametnija posla. Uvek mu je
bilo odvratno razmišljanje o svojoj „drugoj strani” i nikad nije imao hrabrosti čak ni da pokuša da
otkrije postoji li i za njega takva mogućnost, iako je shvatao da većina kastrata uspeva u nekom vidu
fizičkog sjedinjavanja. Previše se plašio poniženja u neuspehu. Naročito s njom. Nakon što mu je
pevačka karijera izbledela, Frančeskina poslovna ponuda spasla ga je života u kome bi mu se svi
podsmevali zbog nedostatka seksualne sposobnosti: njegova bliskost sa osobom sinjorine lepote i
položaja donela mu je zlurado divljenje i zavist mnogih koje je sretao, uprkos razumljivom
užasavanju pri pomisli na njegovu nesreću.
Ali sad će mu sve ovo biti oduzeto i biće - ako se sinjorine nade ispune - sveden na nivo običnog
sluge, držanog na rastojanju, kome se obraća s ljubaznošću i toplinom; i dalje drag, možda i voljen,
ali više nikad neće slušati najskrivenije tajne. Slike su mu proletale kroz glavu: Frančeska mu se
penje u krevet i grli ga dok plače; njih dvoje sede na stepenicama, naslanjaju se jedno na drugo i
glasno smeju nekoj besmislenoj gluposti koja im je zaokupila maštu; stoji u njenoj sobi i posmatra
njenu bestidnu nagost, odmahuje glavom u čudu zbog savršenstva izvanrednog tela.
Možda mu više nikad neće biti dopušteno da ga vidi.
Ako se budućnost bude odvijala onako kako ona želi, sve će ovo deliti samo s novim sinjorom i
njena veza s tim čovekom biće potpuno drugačija od onoga što su ona i Modesto do sada doživeli.
Nešto u Modestovim grudima bolno se naduvalo dok je razmišljao o budućnosti, i stideo se da sebi
prizna kako će mu sigurno biti teško da zavoli novog sinjora, kakav god on čovek bio.
„Da, sinjor, razumem. Što je pre moguće.” Advokat se naslonio na naslon stolice i namrštio na
Modestov spisak stvari.
„Znate li nekog potencijalnog kupca?” pitao je Modesto.
„To zapravo nije u mojoj nadležnosti, sinjore - nisam posrednik. Ali eto - u okviru slučaja koji
trenutno vodim, desilo se da sam čuo gospodina koji bi mogao biti zainteresovan i svakako će mi
biti drago da ga obavestim...”
Modesto ga je prekinuo. „Moramo hitno da se preselimo, sinjore - gospodarica će želeti da
proda ovu kuću što je brže moguće.” Video je na čovekovom licu kako se radoznalost bori protiv
poslovnosti, ali nije ponudio nikakvo dodatno objašnjenje. Prošlo je nekoliko trenutaka, a onda je
advokat rekao: „Da li bi možda vaša gospodarica bila zainteresovana da izda kuću? Uvek ima
daleko više ljudi u Napulju koji bi da iznajme kuću nakratko; bilo bi mnogo teže pronaći nekoga da
je kupi, naravno, ako se pokaže da moj gospodin nije zainteresovan.”
„Morao bih da je pitam, sinjore. Ona, znam, želi da je proda.”
„To je prilično pouzdan izvor prihoda, mogli biste tako da joj kažete - izdavanje, mislim.”
Modesto je klimnuo glavom.
„Ovo je lepa kuća. Dobro održavana... i ukrasi su... pa, gotovo su raskošni, zar ne?”
Modesto je podigao obrvu i primetio kako advokat preleće pogledom po velikoj sali sa
spuštenom tavanicom. Delovao je zadivljeno. U neka druga vremena, ovaj imućni gospodin možda
bi bio mogući novi pokrovitelj.
Napolju, u bašti na krovu u Ulici Santa Lučije, sunce na zalasku pretvaralo je belo okrečene
zidove u raskošne oker, i gradski žamor upravo je počeo da jenjava. Na niskom stočiću gorelo je
nekoliko sveća. Moljci su uletali i izletali iz barica svetla; jedan je vrhom krila zakačio plamen i
smesta je iščileo u praškasto ništavilo.
Modesto je gledao kako gospodarica prelazi šakom preko čela. Oči su joj bile osenčene od
nedostatka sna, grickala je ugao usne.
„Ne znam, caro. Stvarno sam želela da odmah prodam kuću - želim da je izbacim iz života. Ne
želim da razmišljam o njoj. O svemu što se tamo dešavalo.”
„Znam da ne želite. Ali to je izvor prihoda ako...”
„Ne govori!”
Modesto ju je uhvatio za ruku. Stežući joj prste, rekao je: „Reći ću zato što mora biti rečeno.
Slušajte me - iznajmljivanje kuće biće vam izvor prihoda, nešto na šta se vi i vaše dve devojčice
možete osloniti ako od ovog ne bude ništa.”
„Molim te, ne govori to.”
„Želite li da ih vidite na ulici?”
 Nekoliko trenutaka ju je uporno gledao. Delovala je zapanjeno.
Modesto je rekao: „Morate biti praktični. Sad ste sve pokrenuli - pisali ste Vaskezu - isporučio
sam pismo pre manje od sata; rekao sam da ću sinjor Di Čičanu sam saopštiti, što bi u njegovom
slučaju bilo delotvornije nego pismo, a blagovremeno ćete obavestiti i sinjor Di Lavijana, jer mu
očito ne možete pisati na kuću, ali kad je on u pitanju, bolje da čuje od vas nego od mene. Dakle, sad
kad...”
„Ali...”
„Ne - jednostavno je, sinjora. Slušajte. Rizikujete sve - sve! - zbog nečega što nije ništa više od
obične mogućnosti. Upravo se spremate da iz temelja preuredite kuću - zato mislim da morate
postaviti što je više moguće potpornih stubova pre nego što izvučete i poslednji kamen temeljac, zar
ne?”
Užurbani koraci na stepenicama oboje su ih prenuli.
„Mama! Vidi! Pogledaj šta imamo!”
„Dala nam ih je Ilarija!”
Modesto je posmatrao dve devojčice kako od stepeništa, preko krovne bašte, dotrčavaju do
mesta gde je sedela Frančeska i mašu nečim što je ličilo na buketić belog perja, čvrsto uvezan na
kraju kratke trske.
„Ilarija kaže da je to za pajanje!”
„Možemo li da obrišemo prašinu ovde?”
Modesto je video da se gospodarica osmehuje, iako su joj se oči odjednom ispunile suzama.
„Ne”, čuo ju je kako kaže. „Ne ovde - a zašto ne biste opajale spavaće sobe?”
Obe devojčice su se mrmljajući složile s ovim predlogom i okrenule se kao jedna, krenuvši
nazad ka stepenicama.
„Možete da opajate mene, pre nego što odete, ako želite, čisto radi vežbe”, rekao je Modesto uz
osmeh i devojčice su oduševljeno ciknule i zaustavile se u mestu. Zakikotale su se, podigle svoje
grudvice perja i zamahale njima preko Modestovog lica, vrata i ramena, preko prednje strane
njegovog kaputa, čitavom dužinom butina i preko kolena, dok je on zadržavao izraz ukočene
ushićenosti.
Završile su svoj zadatak. Modesto je zavrteo glavom i - izbacivši donju vilicu - dunuo preko
nosa. „O, moj bože, tako je već bolje”, rekao je, kad su se devojčice odmakle, zadihane od smeha.
„Dugo nisam bio ovako čist. Hvala vam! Obe ste divne čistačice. Jedva čekam da vidim spavaće
sobe! Hajde, navalite! Doći ću da proverim kako radite pre nego što stignete da kažete perje!”
Ponovo su se zakikotale i otrčale.
„Tako si dobar prema njima”, rekla je Frančeska i prešla prstom ispod trepavica.
„Slatke su.” Nagnuo se napred i uperio kažiprst u nju. „I ako želite da im se u spavaćim sobama
u narednim godinama ne dešava ništa strasnije od brisanja prašine, onda bi bilo prokleto dobro da
poslušate savet i pristanete na izdavanje kuće.”
Nastupila je dugačka tišina.
Frančeska je nakratko spustila lice u ruke, a zatim podigla pogled. „Dobro. Samo sredi to, hoćeš
li? I... hvala ti, caro.”
„Uf...” izustio je mrzovoljno. „Idem sad. A vi možete malo da vežbate da budete prava
napuljska domaćica. Vašim slugama treba ponešto reći -Ilarija je lenja aljkavuša. Trebalo bi da je se
otarasite.”
 22
Migel Vaskez silovito je gurnuo pero u bočicu. Mastilo je prsnulo u sićušnim kapljicama preko
rukava kaputa i ivice stola. Zamrljao je, ponovo pročitao i zatim presavio papir na kome je pisao, a
onda odmakao stolicu od stola i prišao prozoru.
„Svakog meseca isto”, promumlao je na španskom. „Svakog meseca. Zašto nikad - nikad - ne
plate na vreme? Kopilad. Zamišljaju da imam neograničena sredstva? Na kraju ću ostati bez novca i
doći će do pobune - budale su ako misle drugačije. Osim ako...” Zastao je i namrštio se kad mu je
sinulo. „Osim ako nije slučajnost što se, izgleda, uvek okreću meni. Možda to smatraju prikladnom
odmazdom za...” Vaskez je zastao. „... za... za Milano. Kopilad.”
Otišao je do izrezbarenog kredenca u udaljenom uglu prostorije. Otključao ga je i sa donje
police uzeo tešku kutiju, napravljenu od hrastovine okovane gvožđem. I ona je bila zaključana. Bile
su mu potrebne obe ruke i velika snaga da je odnese do stola, gde ju je uz tresak spustio. Zavukao je
ruku u džep pantalona, izvukao novi ključ i njime otključao kutiju. Unutra, ispod velikog broja
kožnih torbica, kutija je bila ispunjena zlatnim novčićima.
S vrha gomile papira, Vaskez je podigao list na kome se nalazio spisak imena. Njegovi vojnici.
Niko od njih neće dobiti ni novčića od Krune ovog meseca. Ponovo. Možda i deseti mesec zaredom.
Svi će od njega očekivati da ih spase gladi. Sreća po njih i Krunu što ima svoja sredstva na
raspolaganju, ljutito je pomislio. Prešao je prstom preko spiska i procenio broj. Brzo je preračunao
koliko bi mogao dati svakom čoveku, ponovo je dohvatio pero iz bočice i nekoliko trenutaka
zapisivao brojke na parčetu papira.
Zatim je prešao preko sobe do vrata i, pošto je provirio napolje, viknuo: „Huane! Donde
estas?” Zastao je, a onda dodao još glasnije: „Ven aqui!”*11
Samo nekoliko trenutaka kasnije, pojavio se sluga. „Maestre?”
Vaskez ga je rukom pozvao da pođe s njim do stola, zatim je privukao drugu stolicu. Kad je
Huan seo, pružio je nekoliko zapečaćenih pisama. „Ova su stigla pre nekoliko trenutaka, senjore”,
rekao je.
Vaskez ih je zgrabio i sklonio u stranu neotvorene. „Opet ovog meseca moram sam da platim
ljude”, rekao je, ljutito gledajući pismo s velikim pečatom, ukrašenim trakama. „I opet izgleda da
nam neće stići nikakva zvanična sredstva. Grubo sam izračunao koliko bih mogao svakom da dam -
možeš li mi pomoći da sve izračunam? Kao pre?”
„Si, senior.” Huan je klimnuo glavom. Nagnuo se nad otvorenu kutiju i izvadio kožne torbice.
Uredno ih je poredao u redove, uzeo prvu i pripremio. Vaskez je uzeo pregršt zveckavih novčića iz
kutije i počeo da ih prebrojava na dlanu. Svaki put kad bi stigao do potrebne količine, predao bi je
Huanu, koji ju je spuštao u torbicu, čvrsto zatezao uzicu i sklanjao u stranu, dok je Vaskez.
zapisivao ime na papir. Iznova i iznova.
Konačno je Vaskez spustio pero u bočicu i dunuo. Prešao je rukom preko brade. „Hvala, Huane.
Nadajmo se da će đubrad ispljunuti plate za sledeći mesec, ha?”
„Nadajmo se, maestre.”
„Proveravaću trupe kad se ovo sutra podeli, pa ostatak dana neću biti kod kuće, a možda ću i
prenoćiti u garnizonu. Ali sigurno ću se vratiti do petka za večeru - možeš li da se pobrineš za nju?”
„Da, maestre.”
„Ugostiću senjoru Felici - molim te, obavesti kuhinju i sredi da ostale sluge odu, kao i obično.”
„Da, maestre.”

Huan je izašao i Vaskez se, nakon što je zaključao kutiju u izrezbareni kredenac, vratio u sobu
sa zlatnom posteljinom. Seo je na ivicu dušeka, skinuo čizme, podigao noge na krevet i legao s
rukama iza glave. Zažmurio je i - u nadi da će nakratko zaboraviti na brige o novcu - zamislio svoju

11
Šp. Gde si? (...) Dodi ovamo! (Prim, prev.)
kurtizanu. Beše to prijatna slika. Video ju je obučenu u crveno-zlatnu haljinu, koju je nosila prilikom
prve posete - onu izvrsnu koja joj je toliko otkrivala grudi - a onda ju je u glavi svlačio. Polako.
Smeškajući se zadovoljno, s rukom zavučenom u pantalone, skidao joj je odeću, deo po deo, i nije
žurio dok je zamišljao kako je odvezuje i svlači.
A onda se potpuno prepustio svojoj razuzdanoj mašti.

***

Nekoliko trenutaka kasnije, već jedva čekajući randevu tog petka, Vaskez je namestio pantalone
i ustao, svestan da bi trebalo da pregleda pisma koja mu je Huan ranije doneo ako želi da bude
potpuno spreman za sutrašnji izlazak pred trupe.
„Hajde, čoveče”, promumlao je i seo za lakirani sto u susednoj prostoriji. „Neće trajati dugo.”
Prva dva pisma bila su važna, ali dosadna. Vaskez je potražio odgovore među svojim papirima,
zatim ih je nažvrljao, presavio ih, zapečatio i sklonio u stranu, spremna za slanje.
Zatim je slomio pečat na trećem pismu.
Pročitao ga je. Zatim ga je, namršten, u neverici, ponovo pročitao.
Migele - moram da te molim za oproštaj. Jedva da smo imali dovoljno vremena da uspostavimo pravu
vezu, znam, i uveravam te da su mi trenuci koje sam imala sreću da provedem u tvom cenjenom društvu bili
zabavni i prijatni. Ali moje životne prilike su složene. Niti želim da se podrobno objašnjavam, niti se osećam
slobodnom da to učinim, ali molim te, shvati Migele, prestajem da se bavim poslom kurtizane. Taj deo mog
života je završen i nadam se da krećem sasvim drugačijim putem od onog na kome sam bila do pre samo
nekoliko dana. Ti i ja više nećemo leći zajedno. Molim te, budi siguran da veoma cenim i tvoju ličnost i tvoje -
kako da se najbolje izrazim - „sposobnosti”.
Pismo je bilo potpisano i zapečaćeno. Vaskez nije nimalo sumnjao da ga je zaista poslala
Frančeska. Osećajući se glupo i ljutito posle onih trenutaka zadovoljstva u drugoj sobi, neko vreme
je zurio u reči koje je ispisala njegova bivša kurtizana, a onda je zgužvao papir u čvrstu loptu i bacio
ga preko prostorije. Odskočila je od prozorske daske i pala na pod iza stolice. Sasvim drugačiji
put? Šta je time mislila? Šta se dogodilo? Zašto se predomislila? Zaprepašćeno je udahnuo i šake su
mu se stegle u pesnice kad mu je tanko sečivo hladnog straha zapelo u grlu - da nije zatrudnela? Je
li na to mislila pod „sposobnostima” - na lakoću s kojom je uspevao da začne kopilad? Skočio je na
noge i prešao preko sobe u nekoliko krupnih koraka. Otvorio je vrata i izašao iz kuće preskačući po
tri stepenika odjednom. Zalupio je ulazna vrata za sobom i istrčao na Danteov trg.
 23
Tanka pruga svetla prešla ie preko Lukinog lica kad je rano jutarnje sunce probilo kroz
žaluzine. Otvorio je oči, zatim ih ponovo čvrsto zatvorio i okrenuo se od prozora. Pritisnuo je lice o
jastuk na trenutak i namrštio se dok je pokušavao da nastavi san koji je sunce prekinulo, ali uprkos
svim naporima, iscurio mu je kao voda kroz skupljene dlanove i ubrzo se više ničega nije sećao. Seo
je.
Pošto je san potpuno nestao, prisetio se prethodne večeri.
Cveće. Kupiće joj cveće. Odjednom mu se to učinilo hitnim. Pomisao na Frančeskinu lepotu i
ranjivost urezala mu se u srce i znao je - osetivši u grudima nešto veoma slično panici - da vrlo brzo
mora nešto da preduzme u vezi s njom. Da je zatraži za sebe, u slučaju da još neko ima takve
namere, pošto je izašla iz razdoblja ožalošćenosti. Potisnuo je misao koja mu se javljala: da je to što
je pomislio neprijatno baš kao kad tarmer žigoše životinju koju je odabrao za pijacu.
Nije mogao da veruje svojim reakcijama. Eto ga, zreo muškarac - udovac sa dva odrasla sina - a
do sinoć je verovao da je prevazišao strast. Doživeo ju je tokom desetogodišnjeg braka i posle
Lizabetine smrti živeo je bez nje. Ali sinoćnji susret razbio je njegovo smireno držanje kao ovan
kapije zamka i odjednom se osetio bespomoćnim i izloženim.
Odgurnuo je prekrivače i baldahine i sišao s kreveta. Otapkao je do prozora, otvorio ga, otkačio
žaluzine i raširio ih. Jarka, bela svetlost ispunila je sobu poput uzvika i Luka je zažmurio. Nasuo je
vodu u šake iz velikog kalajisanog vrča, umio se i provukao vlažne ruke kroz kosu. Hladne kapljice
poprskale su ga po golim ramenima i prosule se po drvenim podnim daskama, svetlucajući na
mestima gde su pale pod svetlom s prozora. Obrisao se jučerašnjom košuljom, žurno se obukao, a
kaput vezao dok je izlazio ka kuhinji, gde je Luiđi zlovoljno dovršavao doručak. „Sinjore”, oglasio
se Luiđi ne dižući pogled.
Luka je čuo slugin žalostan glas i na trenutak je sklopio oči. Od Luiđijeve bolesti - može li biti da
je prošlo već godinu dana? - starac je bio sve ćutljiviji i povučeniji i često je umeo da se satima
okruži neprobojnom tišinom. Luiđijevo prisustvo bacalo je tamnu koprenu pesimizma preko
domaćinstva i Luka je često žalio što nije dovoljno odlučan da ga otpusti. Nekoliko puta zaista je
zaustio da mu da otkaz, a onda bi mu se u glavu probila slika jadnog, dronjavog Luiđija,
nezaposlenog i osuđenog na prosjačenje i skupljanje otpadaka u zabačenim napuljskim ulicama.
Tada bi samo zatvorio usta i bez reči progutao nezadovoljstvo. Bio je svestan da su on i Đani često
obavljali zadatke koje je trebalo da izvrši Luiđi, ali pošto očevog starog slugu nije mogao da osudi
da ostatak života provede u nesumnjivoj oskudici, nije znao kako bi drugačije brinuo o
domaćinstvu, jer sa svojom akademskom platom nije mogao da priušti još jednog zaposlenog.
„Luiđi”, obratio mu se Luka i seo pored njega za sto, „moram da kupim cveće. Šta misliš, kuda
da idem?”
Luiđi se namrštio i razmislio. „U ovo doba godine, teško da ćete ga naći”, odgovorio je časak
kasnije.
„Ali svakako postoji neko mesto u čitavom ovom gradu gde mogu da kupim nešto tako
jednostavno kao što je buket cveća?”
„Sumnjam.”
Luka je potisnuo kratku želju da udari slugu i nastavio što je smirenije mogao: „Imaš li neki
predlog, šta bih drugo mogao da kupim nekome kao neočekivani poklon?”
Luiđi je ponovo razmislio i rekao: „Voće.”
Na Luku je došao red da se namršti. „Gde...”
„Na pijaci, sinjor. Juče su imali smokve i male slatke dinje. Pijaca na trgu...” Njegovo
nezadovoljstvo Luiđijem je iščezlo. Potapšao je starca po ramenu i veselo rekao: „Savršeno, Luiđi,
odlična zamisao. Otići ću čim jedem.”
Meka pletena korpa bila je prepuna. Luka se sagnuo ka sadržaju i onjušio. Pet-šest malih dinja,
mirisnih i narandžastih, nar i vreća baršunastih kajsija biće divan poklon, pomislio je u sebi uz
osmeh dok je žustro hodao kroz grad do Santa Lučije.
Pronašao je sinjorinu kuću i pokucao na ulazna vrata, dok mu je srce lupalo u grlu. Vrata je
otvorila niska, debela žena crvenkaste kože, sa tkaninom labavo obmotanom oko kose.
„Sinjore?”
„Nadam se da sam pronašao pravu kuću, sinjora”, rekao je učtivo. „Želeo bih da vidim sinjom
Marone.”
Očekivao je osmeh, ali žena s platnenom maramom koraknula je unazad i namrštila se na njega,
očito sumnjičava. Zapitao se je li pogrešio adresu. Žena je zaustila da nešto kaže, ali pre nego što je
izgovorila i reč, kretanje iza nje privuklo je Lukin pogled. Zagledao se u unutrašnjost kuće.
Frančeska, koja se pojavila iz senke u udaljenom uglu prostorije, ugledala je Luku na vratima i
vidno se prepala. Na trenutak je delovala zbunjeno, zatim je dohramala do njih i rekla: „Hvala,
Ilarija, razgovaraću s gospodinom.”
Žena s platnenom maramom slegla je ramenima i udaljila se od vrata. Frančeska mu se
nasmešila i zarumenela u licu. Bila je umorna, pomislio je zabrinuto: ispod očiju je imala tamne
kolutove, kojih sinoć nije bilo.
„Sinjore”, oslovila ga je uz osmeh. „Drago mi je što vas ponovo vidim.”
„Ja...” zamucao je. Napustili su ga svi pažljivo pripremljeni pozdravi. Nije imao pojma šta da
kaže i odjednom je osetio da mu se jezik svezao kao kod neiskusnog dečačića. „Pitao sam se...”
pokušao je ponovo, ali čim je progovorio, pojavile su se dve istovetne, prelepe devojčice, i obe su u
rukama držale po pajalicu od belog perja; stale su pored Frančeske i uhvatile je za suknje prstićima,
gledajući u njega. „Ja... doneo sam vam voća”, konačno je uspeo da izusti. Podigao je korpu.
Frančeska je još jače porumenela. „Hvala vam, sinjore”, rekla je. Lukina želja da je poljubi
vratila se svom žestinom.
Predao joj je korpu i ona je zavirila u nju.
„O, devojčice - nar! Vaše omiljeno!” Devojčice su se nagnule da pogledaju u korpu, zatim su
okrenule lica ka majci u zajedničkom preklinjanju. Ona se okrenula ka Luki. „Smeju li?”
„Voće je vaše, sinjora”, odgovorio je. Nakrivio je glavu i nasmešio se.
„Izvolite onda vas dve, uzmite. Podelite voće.” Devojčice su odmerile jedna drugu, onda je
jedna spustila pajalicu, zavukla ruku u korpu i izvadila sjajnu rozikastu loptu, nalik na crvenu
lobanju; pažljivo je raširila prste obe ruke da zadrži blago a da ga ne ispusti. „Iznesite ga do zadnjeg
stepeništa - i ne ostavljajte koru posvuda!” rekla je Frančeska.
Obe devojčice su otrčale.
Luka je stao na stepenik. I dalje nije znao šta da kaže. Onda je video kako Frančeska nespretno
prebacuje težinu i utroba mu poskoči. „O, sinjora - vaš zglob! Boli li vas kao i sinoć?”
„Hm, ne. Hvala. Mislim da je danas malo bolje”, odgovorila je.
„Neću vas zadržavati”, rekao je. „Možda možemo srediti da vidimo...”
„Ali... zašto ne biste ušli na trenutak?” Pomerila se da ga pusti u kuću. Oklevao je, a zatim
prekoračio prag.
Popeli su se stepenicama do salona. Bio je skromno, ali elegantno namešten, i dobro osvetljen s
tri velika prozora s pogledom na ulicu. U sali je bilo nekoliko tapiserija i veliki izrezbareni kamin,
koji je zauzimao veliki deo najudaljenijeg zida. Nekoliko drvenih stolica na rasklapanje stajalo je na
jednoj strani salona, a na jednoj se nalazila neuredna gomila dečjeg veza. Na sredini sobe nalazio se
veliki četvrtasti sto, prekriven ćilimom složene, krstaste izrade, koji je uredno padao do poda na sve
četiri strane. Velika bela činija od majolike na sredini stola bila je prazna i Luka je posmatrao
Frančesku kako pažljivo uzima dinje i kajsije iz korpe i spušta ih jednu po jednu u činiju.
„Prelepe su u odnosu na belo. Kakve predivne boje. Nedeljama nisam jela dinju. Mnogo vam
hvala, sinjore”, rekla je. Uzela je jednu i prinela je nosu, skupljajući ramena zbog mirisa. „O, ovo
tako lepo miriše. Molim vas, sedite.”
Prišao je stolicama na rasklapanje i smestio se na najbližu.
 „Ja... verujem da ste dobro spavali, pošto smo sinoć tako kasno ostali...” rekao je.
Ponovo je pocrvenela. Odgovorila je, ne gledajući ga u oči. „Dovoljno dobro, hvala, sinjore.”
Nije bio siguran šta da kaže. Gledao je u tamne kolutove ispod njenih očiju i shvatio da joj ne
veruje; pitao se šta je to moglo tako da joj uzburka noć.
Nastupio je kraći tajac.
„Kakve lepe devojčice”, izjavio je. „Tako su slične!”
Nežno se osmehnula i rekla: „Ja ih razlikujem, naravno, ali mnogi ne mogu - moram priznati da
često bestidno koriste svoju sličnost.”
Nasmejao se. „I ja bih na njihovom mestu.” Zastao je, a zatim dodao. „Veoma liče na svoju
majku.” Kad su mu te reči napustile usta, čuo je svoj glas od malopre, kad je hvalio lepotu devojčica,
i ponadao se da ga Frančeska neće smatrati prenapadnim.
Tada su ih prekinuli glasovi sa sprata ispod i zatvaranje ulaznih vrata. Teški koraci su se
penjali, a onda je neko pokucao na vrata salona.
Frančeska se oglasila: „Da?”
Vrata su se otvorila. Zdepast muškarac Lukinih godina, crne kose i krupnih, blago izbuljenih
crnih očiju, provirio je u sobu, s jednom rukom na kvači, a drugom na dovratku.
„O, sinjora, oprostite - nisam znao da imate društvo.” Snažan rimski naglasak. Crne oči su se
nakratko zaustavile na Luki, a zatim okrenule Frančeski.
„Ne brini, caro - ima li nekih problema?”
Lukino srce je poskočilo zbog nežne reči koju je uputila pridošlici.
Čovek je slegao ramenima. „Ne, nikakvih. Vratiću se kasnije.” Nestao je i zatvorio vrata za
sobom. „Oprostite”, obratila se Luki.
Boja joj se vratila. Usne su joj se blago razdvojile i načas joj se pojavio vrh jezika, ostavljajući iza
sebe sjajan, vlažan trag pod Lukinim budnim pogledom. Pogledao ju je u oči, a njoj je pogled pao na
njegova usta. A onda su im se oči srele. Trenuci su prolazili i među njima se stvorila napetost.
Nijedno nije progovaralo i Luki se zgrčio stomak dok se borio protiv sve jače potrebe da je poljubi.
Frančeska se ugrizla za donju usnu kao u sali San Domenika i Luka joj je ponovo pogledao u usta.
Bilo mu je previše.
Krenuo je da ustaje, rešen da joj kaže šta oseća, kad su se vrata opet naglo otvorila i dve
devojčice utrčale unutra. Brzo je seo. Devojčicama su prsti i lica bili umrljani ljubičastim i obe su se
široko osmehivale dok su prilazile majci.
„Pojele smo nar!” oglasila se jedna.
„Već?” pitala je Frančeska, smeškajući se.
Obe su klimnule. „Bilo je lep.” Govorile su uglas. Čak su im i glasovi bili isti.
„Dobro. Drago mi je da vam je prijalo”, odvratila je Frančeska. Zvučala je promuklo. „Jeste li
pokupile sve komadiće ljuske?” Još živahnije klimanje glavama. „Možete zahvaliti sinjoru što vam
je doneo tako poseban poklon.”
Obe su se smesta okrenule Luki i žurno mu se naklonile. Osmehnuo im se.
„Ali pogledajte se samo!” rekla je Frančeska. „Idite i zamolite Ilariju da vam pomogne da se
umijete i operete ruke.” Ispružila je obe ruke i prešla im palčevima preko obraza. Devojčice su
ođmerile umrljana usta i prljave ruke jedna drugoj, zakikotale se, a zatim se okrenule i napustile
prostoriju.
Luka je ustao. Stolica mu je glasno zagrebala po drvenom podu. Činilo mu se da je trenutak za
izražavanje osećanja ukraden i odjednom je osetio nelagodu. „Možda bi trebalo da krenem”, rekao
je.
„O, morate li?”
Učinilo mu se da joj je u očima sevnula usrdna molba i smesta ga je uzdrmala želja da odbaci
obazrivost i zgrabi je u naručje. Uvukao je dah, zažmurio na trenutak, a onda progutao pljuvačku.
Šta ako je pogrešio? Šta ako mu je želja za njom pomutila moć rasuđivanja? Možda će, ako napravi
takav korak prema njoj, umesto da odgovori kao što je zamišljao, biti zapanjena njegovom drskošću
i zahtevati od njega da napusti kuću. Pročistio je grlo.
„Mislim da bi trebalo da pođem - danas moram da obavim mnoge važne poslove.” Luka je
slušao te laži kao da sluša nekog sasvim odvojenog od sebe. A onda se i sam iznenadio kad je rekao,
ne planirajući uopšte taj poziv: „Ali možda biste voleli da dođete kod mene na večeru uskoro?” Uz
kratku nelagodu, pomislio je na Luiđijevu sve veću nesposobnost da skuva bilo šta jestivo.
Verovatno bi morao sam da pripremi večeru.
„O, veoma bih volela”, prihvatila je. Zvučala je kao da joj je iskreno drago.
Odjednom je osetio vrelinu u licu. „Da li biste možda mogli ove subote?” pitao je. „Sutra ću ceo
dan biti na predavanjima...”
„Predavanja?”
„Da - predajem pravo na univerzitetu. Zar vam Filipo nije rekao?” Odmahnula je glavom. „Nije
mi rekao gotovo ništa.”
„Verovatno je bio previše uzbuđen zbog zabave.” Ponovo je pocrvenela.
„Kao što sam rekao”, nastavio je, „sutra predajem, ali možda ste slobodni u subotu. Moji sinovi
će biti tamo...” Zaćutao je.
Na trenutak se namrštila, a onda se nasmešila i klimnula glavom. „Obećala sam da ću posetiti
sinjoru Parizeti u toku dana, ako se sećate, ali vratiću se mnogo pre večeri. Hvala vam - veoma bih
volela da dođem i obedujem s vama i vašim sinovima”, odgovorila je.
„Dobro. Dođite onda u vreme oko večernje molitve. Hoćete li morati da povedete i devojčice?”
„O, ne - za njih će to biti prekasno i verovatno će biti umorne posle igranja sa sinovima sinjore
Parizeti. Ostaće ovde s Ilarijom.”
„Kao što sam rekao, moja oba sina vratiće se sa svojih poslova do subote i večeraće s nama. Biće
im veoma drago da vas upoznaju.”
Objasnio joj je gde stanuje i opisao kako da najlakše pronađe adresu.
„Veoma se radujem tome”, ponovo mu se osmehnula.
Ispratila ga je do ulaznih vrata i tamo su se pozdravili.
Baš kad se okrenuo da side stepenicama na ulicu, ugledao je zdepastog čoveka s crnim očima
kako ulazi u hodnik negde iz zadnjeg dela kuće. Frančeska je pogledala u čoveka, klimnula mu
glavom, a onda se okrenula da se osmehne i mahne Luki dok je odlazio.
Luki je u glavi zujalo od zbunjenosti i protivrečnih misli dok je lagano išao kući.
 24
Kuća Parizetovih bila je mala i nova. Kao što mi je rečeno u San Domeniku, nije bila daleko od
mora. Bledo kameno pročelje presijavalo se na suncu kad smo bliznakinje i ja stale na stepenik, a
vedar vazduh, koji je mirisao na so, bio je ispunjen prostačkim smehom galebova i zapljuskivanjem
vode o kamen.
„Mogu li da pokucam?” pitala je Bela. „Hajde.”
Podigla je ruku i pokucala o drvo kažiprstom, a zatim se okrenula ka meni da joj potvrdim je li
se zvuk koji je napravila čuo u tišini. Iznutra su se odmah začuli zvuci užurbanosti. Koraci su
požurili ka nama. Pad, a zatim žalostan plač i petljanje oko reze na ulaznim vratima. Onda su se
vrata otvorila i Serafina Parizeto, prilično rumena u licu, nasmešila nam se, s uplakanom bebom na
boku. Dečak je bio malo stariji od godinu dana, ali iako je bio tako mali, morala je da se odmakne od
njega radi ravnoteže. Stariji dečak je stajao iza nje, stezao joj suknje i virio na nas razrogačenih očiju.
Malo dalje, prema zadnjem delu kuće koji se video kroz dvoje-troje vrata, nekoliko drugih žena
i izuzetno visok, neuredno odeven mladić bili su zauzeti poslom i nisu obratili pažnju na naš
dolazak. Njihovo kloparanje i šum razgovora prekidao je razgovor između mene i Serafine. Visoki
momak, s velikim pljosnatim poslužavnikom pod miškom, bez reči je prošao pored nas i izašao iz
kuće. Beata i Bela okrenule su glave za njim, očito začuđene njegovom visinom.
„O, Frančeska, kako mi je drago što te vidim. Tako mi je žao...” s ljubavlju se zagledala u
uplakanu bebu. „... siroti Benedeto je pao na putu do vrata.”
Poljubila je bebino vlažno teme. „Molim vas - uđite. O - vi mora da ste...” Zastala je smeškajući
se devojčicama.
Spustila sam ruke na obe glavice i rekla: „Beata - i Izabela.” Serafina im je rekla iznad dečjeg
zavijanja: „Mora da se veoma ljutite kad vam ljudi kažu koliko ličite.”
Obe su je pogledale i ozbiljno klimnule glavom. Serafina se odmakla i mi smo ušle.
„Dođite gore”, rekla je. „Pjerova majka i njena...” Zakolutala je očima. „... njena svita ulaziče i
izlaziće iz sale i kuhinje, pa možda možemo da sedimo na terasi i nadamo se da nas neće previše
uznemiravati.” Pošle smo za njom i dečacima na sprat. Ušli smo u salon, veliki i ispunjen sunčevom
svetlošću. Pet-šest starijih dama sedele su zaokupljene vezom i - sudeći po zvuku - tračevima.
Pogledale su nas blago otvorenih usta, s iglama među koščatim prstima, prekinuvši čavrljanje dok
smo prolazili. Serafina im se kratko obratila i one su plitkim naklonima pozdravile pridošlice u kući,
ali nisu pokušavale da zapodenu razgovor. Načas sam se zapitala kako bi reagovale na moje
prisustvo kad bi otkrile ko sam zapravo. Na tu pomisao, osetila sam optužujući ubod krivice -
Serafinino prijateljstvo bilo je otvoreno i srdačno, a ja sam je obmanjivala. Istina bi je zaprepastila.
Pogledala sam po prostoriji dok smo prolazili. Bila je veoma lepa - gledala je na luku prošaranu
svetlima, a zidovi - i stare žene - svi su bili prošarani prelepim, lelujavim vodenim šarama.
Otvorena vrata na najudaljenijem zidu vodila su na terasu; Serafina nas je sve povela tamo, izvela
na osunčani balkon i zatvorila vrata za nama.
Terasa je bila predivna: široka i dugačka, natkrivena, ali prozračna - i mirisala je na cvetove
narandžinog drveća, koje je lepo nicalo iz nekoliko velikih glinenih saksija. Tri-četiri izrezbarene
životinje ležale su na podu. Kad ih je video, Serafinin sinčić joj se izvio s kuka unazad, nezgodno se
savijajući, pružajući ukočene ruke u znak preklinjanja, ali nije ništa govorio. Serafina ga je spustila
na pod i on se dogegao do njih, klateći se s noge na nogu kao ostareli mornar. Tresnuo je na
zadnjicu, uzeo drvenog konja u ruke i počeo da mu sisa njušku, dok su mu zaostali jecaji i dalje
tresli debeljuškasta mala ramena.
S osmehom sam pogledala bliznakinje. Opčinjeno su zurile u bebu.
„Tako mi je drago što ste mogle da dođete”, rekla je Serafina. „Devojčice, imam neke igre koje
biste možda volele da igrate.” Vratila se u salu i izašla trenutak kasnije s drvenom kutijom, u kojoj
se nalazila plišana vrećica, uvezana trakom. „Znate li kako se igra zara?”
Odmahnule su glavom.
 Spustila je na pod četvrtastu tablu nalik na šahovsku. „Otvorite vrećicu i istresite delove”, rekla
je i Bela ju je poslušala. Po pločicama su se raštrkale drvene zvezde, krugovi i kvadrati svih boja.
Beba Benedeto smesta je spustio svog drvenog konja i dopuzao da vidi šta propušta; ispružio je
ruku raširenih prstiju, zgrabio zvezdu i stavio je pravo u usta.
„Pljuni”, čvrsto mu je naredila Serafina i Benedeto je otvorio usta i pustio da zvezda ponovo
padne na pod. Starije dete selo je pored bliznakinja. Sakupio je pregršt obojenih delova, držeći oko
na svom mlađem bratu, čije se lice odmah iskrivilo čim je to video; duboko je udahnuo spreman za
novu provalu plača.
„Devojčice”, brzo sam rekla. „Zašto ne poređate delove po šarama? Možda bi se to dopalo
dečacima.”
Beata i Bela počele su da ređaju delove uz rubove pločica. Privukle su pažnju dečacima koji su
sad ushićeno posmatrali bliznakinje, okrećući glave čas jednoj čas drugoj, očito zapanjeni njihovom
neobičnom sličnošću. Serafina je prišla i sela na stolicu pored mene.
„Tako su vam lepe devojčice”, izjavila je.
Nasmešila sam se. „A vaši sinovi su mnogo ljupki.”
Sumnjičavo je podigla obrvu i nije ništa odgovorila. Nasmejala sam se.
„A sad brzo - dok imamo trenutak mira - da li biste želeli nešto da po jedete ili popijete? Pjero je
izneo nekoliko boca vina iz podruma jutros, a ja sam nešto ranije umesila hleb. Trebalo bi da ga
pojedemo dok je topao, jer kakav god hleb da napravim, izgleda da posle nekoliko sati više nije
jestiv!”
Uposlila se dok je govorila, sipajući nam dve čaše žutosmeđeg vina. Hleb je bio lagan, slan i
prilično ukusan.
„Ooo, bože, to je već bolje”, rekla je dok je otpijala gutljaj vina, zabacivši glavu unazad i
zatvarajući oči. Kratak trenutak mirisnog predaha od beskrajnog meteža koji su stvarali dečaci.
Trenutak-dva kasnije, ponovo je otvorila oči i nasmešila mi se. „Sad”, rekla je, pružila ruku i
spustila je na moju. „Sad kad ste ovde, moram nešto da vam priznam.” Spustila je glas i bacila
pogled na zatvorena vrata sale. „Sinoć sam veći deo večeri provela pitajući se koja bi mogla biti vaša
tajna.”
Srce mi se popelo u grlo. Teško sam progutala komad hleba koji sam žvakala. Imala sam osećaj
da se odjednom udvostručio i osušio poput starog tepiha.
„Tajna?” Kako je mogla da sazna?
Podigla je obrve i klimnula glavom; u oku joj je nešto zasijalo i odjednom me je podsetila na
Bjanku kad se sprema da otkrije neki novi trač. To nije bio umirujući prizor.
„Da. Vaša tajna. Imala sam dosta vremena da razmislim o tome - znate, moj mali Benedeto sinoć
je bio savršeno grozan - zar nisi, carissimo?” S ljubavlju se nasmešila svom mlađem sinu. „Satima
sam pokušavala da ga uspavam. Dok sam sedela pored kolevke, uhvatila sam sebe da mislim na
vas.”
Osmeh joj je bio iskren i otvoren i oči su joj plesale - ali meni se puls bolno ubrzao.
„Zato što”, dodala je prigušenim glasom, malo jačim od šapata, „mislim da ste ostavili priličan
utisak na mog dragog prijatelja Luku pre neko veče.”
Imala sam utisak da mi se ključala voda penje u lice. Oči su me zabolele. „L... Luku?”, ponovila
sam.
„Luku”, potvrdila je uz još širi osmeh. „Blagosloven bio, čini mi se da mu je bilo užasno teško
da skine pogled s vas čitavo veče. Znate, mislim da nije shvatio nijednu reč od one predstave i ni na
tren nije mislio na hranu koju je jeo! Imate li i inače takav uticaj na ljude?”
O, bože. Šta da kažem na ovo?
„Hm”, zamucala sam, osećajući užasnu mučninu. „Hm... stvarno ne znam...”
Ali još dok sam govorila, Serafinine oči su se raširile i osmeh izbledeo. Stavila je prste preko
usta. „O - nebesa!” izustila je. „O, bože, mora da sam najbezobzirnija osoba u čitavoj Italiji! Usred
sveg uzbuđenja, potpuno sam zaboravila - o, bože! Baš strašno od mene! Sigurno me smatrate vrlo
nepristojnom!”
Sad sam bila sasvim zbunjena. „Kako to mislite?”, pitala sam.
„Da vas pitam tako nešto... kad ste tek nedavno izašli iz žalosti. Kako sam mogla? Šta li mislite
o meni?”
Žalost? O, blagi bože, gotovo sam i sama zaboravila svoje udovištvo - hvala bogu da me je
podsetila! Odgovorila sam: „Molim vas, ne brinite se. To je...
Prekinula me je. „Neoprostivo, eto to je. O, kad bi Pjero saznao šta sam upravo rekla. Nešto
slično sam rekla i Luki pre samo nekoliko dana - tako sam nesmotrena.”
Sve četvoro dece, pošto su joj u glasu prepoznali uzrujanost, prestalo je s igrom i pogledalo je.
„Molim vas”, ponovila sam. „Prestanite - nemojte na to da mislite. Trebalo bi da budem
polaskana, a ne uvređena time što ste me upravo pitali, zar ne?”
Prilično bledo mi se osmehnula. „Zaista niste uvređeni?”
„Ne. Ni najmanje. Iskreno.”
Deca su se vratila igri s drvenim pločicama. Serafina je rekla: „Hvala nebesima. Zato što sam to
zaista zapazila - Luka je predivan čovek. Tako je dobar prijatelj i zaista brinem za njega - tako dugo
je sam, a onda se sinoć ponašao sasvim drugačije od onoga kakav je obično i morala sam da
primetim. Bilo mi je veoma drago, Frančeska! Veoma drago. Pomislila sam - o, Luki je baš ovo
potrebno i...”
Zaćutala je, očito postiđena svojim izlivom. Bila sam prilično sigurna kako čezne da me pita
gajim li i ja prema Luki ista osećanja - možda da uvažim njenu želju da prijatelju pronađe
odgovarajuću partnerku - ali nije ništa rekla; umesto toga, dohvatila je čašu.
Pošto sam želela da je umirim, ali u strahu da ne odam previše, obazrivo sam (i neiskreno)
izjavila: „Ne mogu reći da sam pre neko veče primetila ovo što ste mi opisali.” Zastala sam, a zatim
dodala: „Ali... ako... ako je Luka zaista zainteresovan za mene... mislim da bi bilo pošteno reći...
mislim da mi ne bi naročito smetalo. On...” kolebala sam se. Uz osećaj da odajem nešto veoma
bolno, ogoljeno i osetljivo, rekla sam: „Pozvao me je kod sebe na večeru večeras. Da se upoznam s
njegovim sinovima.” Serafina je oduševljeno udahnula i ponovo me uhvatila za ruku. „O, Frančeska
- tako mi je drago. O, to je predivno! Tako ste savršeni jedno za drugo.”
Savršeni?
Dobri udovac i lažljiva kurva?
 25
Dim je počeo im kulja oko izrezbarene izbočine od ariša, na poklopcu kamina. Luka je pogledao
u Luiđija i uzdahnuo. Starčevo čelo bilo je namršteno dok se saginjao preko bakarnog lonca koji je
visio iznad žeravice. Video je da ruka koja je držala dugačku gvozdenu kašiku podrhtava i da
kapljice sosa padaju i prljaju pod od opeke.
Luka je na trenutak zatvorio oči, ponovo ih otvorio i rekao: „Luiđi - sigurno si umoran. Zašto se
ne odmoriš? Sa zadovoljstvom ću završiti jelo. Radio si vredno na pripremama - sad samo treba
sačekati sat i nešto... zaista sam ti zahvalan za pomoć.”
Na trenutak se činilo da ga Luiđi nije čuo, ali onda se okrenuo i kruto klimnuo glavom: „Onda,
ako ste zadovoljni, sinjore, otići ću. Malo sam umoran, sasvim ste u pravu.” Namrštio se na
dugačku kašiku u ruci, kao da nije sasvim siguran zašto je drži, a onda ju je vratio u lonac. Ponovo
je klimnuo Luki glavom, odgegao se preko kuhinje u neudobnim cipelama, potražio kvaku i izašao
na sporedna vrata. Luka je podigao lice ka tavanici i donjim delom šake pritisnuo oči dok je prste
zavlačio u kosu. „O, bože!” zaječao je. „Samo bog zna kakav će ukus imati ovaj odvratan sadržaj
lonca - ona verovatno više neće progovoriti sa mnom!” Uzeo je kašiku, prineo je ustima i blago
dunuo preko vrelog sadržaja. Probao ga je. Iznenađeno je izbacio donju usnu i malo se opustio.
Međutim, dodao je so i ubacio veliku, prilično tanušnu grančicu ružmarina u uzavreli sos; zatim je
poklopio lonac.
Narednih nekoliko minuta proveo je hodajući između kuhinje i sale, postavljajući sto za večeru
s Frančeskom. Otvorio je kredenac i izvadio jedan od tri bela platnena stolnjaka, koji je istresao i
raširio preko stola. Na to je spustio korpu s narezanim hlebom i veliku belu limenu činiju za voće.
Bila je puna bresaka, grožđa, kajsija i trešanja - od kojih je Luka odabrao nekoliko i pojeo,
pijuckajući koštice u dlan, a zatim ih bacajući u kamin. Postavio je za dvoje: nož, malu dvokraku
viljušku i čašu za oboje. Zatim tri sveće u mesinganim svećnjacima u nizu na sredini stola.
Odmakao se, proverio izgled, nagnuo se ka stolu i popravio viljušku. Za dvoje.
Od momaka nije bilo ni traga. Luka se nadao da mu Frančeska neće zameriti što joj nije unapred
javio da će večerati sami.
Veče je bilo dovoljno hladno za vatru. Otrčao je do zadnjih vrata i sakupio naramak cepanica;
nakon što ih je odneo do kamina, kratko se zaokupio slaganjem i paljenjem vatre. Veče je bilo mirno
i bez vetra pa je trebalo vremena i pažljivog rukovanja mehom da bi vatra uhvatila. Kad se meki
oblak dima podigao do tavanice, Luka se udaljio od kamina i vratio ključalom loncu pepoza.
Ponovo je probao gulaš. Nasekao je paradajz na kriške i poređao ih na tanijir. Isekao je i začinio
salatu. Tiho je opsovao kad je zakačio vrh prsta nožem, a zatim je isekao desetak štapića špargle i
spremio ih da ih na kraju spusti u vruću vodu. Nasuo je sebi čašu crnog vina, seo za kuhinjski sto i
otpio veliki gutljaj. Srce mu je brzo tuklo u grlu kad je napolju zazvonilo za večernju molitvu.
Nekoliko trenutaka kasnije, čuo je tiho kucanje na ulaznim vratima.
Dopratio ju je zdepasti muškarac crnih očiju. Kad je otvorio vrata, Luka je video da se okrenula
svom pratiocu, nasmešila i rekla: „Mnogo ti hvala što si me dopratio, caro.”
„Želite li da se vratim po vas?”, pitao ju je muškarac s teškim rimskim naglaskom. Luka se
nakašljao i ubacio pre nego što je stigla da odgovori. „Hvala vam, sinjore, molim vas, ne mučite se.
Biće mi zadovoljstvo da otpratim sinjoru kući.”
Na trenutak ga je pogledao crnim očima, s izrazom koji nije mogao da pročita, a onda je
Frančeska rekla: „Eto, rekla sam ti da hoće.” Nasmešila se svom pratiocu, koji joj je klimnuo glavom,
okrenuo se i krenuo nazad ulicom.
Luka ga je posmatrao dok nije skrenuo za ugao i izgubio se iz vida, zatim je uzeo Frančesku za
ruku i poljubio joj prste. „Kako je divno što vas vidim”, rekao joj je preko ruke.
Nasmešila se i rekla: „Veoma sam se radovala ovoj večeri.”
Povukao se da je propusti. „Pođimo na sprat.” Preuzeo je njen kaput i prebacio ga preko stolice,
zatim joj je pružio ruku i krenuli su stepenicama. „Vatra je upaljena, soba je topla i hrana je gotovo
spremna. Naći ću vam stolicu, a onda moram da proverim da nam gulaš ne zagori.”
„Jeste li ga sami skuvali?”
Nasmešio se. „Moj kuvar je prilično ostario”, rekao je zaverenički, „i njegovo shvatanje...
začinjavanja... postaje pomalo neodmereno, da tako kažemo. Predložio sam mu da ode na spavanje i
ostavi mene da završim pripreme.”
Nasmejala se. „Zadivljena sam što se osećate sposobnim za takav poduhvat, sinjore.”
„Sačuvajte divljenje za kasnije, kad ga probate.”
Zajedno su ušli u salon. „O, kako lepa soba!”, uzviknula je Frančeska. „Kako su lepe tapiserije!
Gde ste ih nabavili?”
Zastao je pre nego što je odgovorio: „Napravila ih je moja pokojna žena.”
„Oh.” Oklevala je. „Sigurno ste svesni koliki ste srećnik što ih imate.”
Na trenutak je Lizabetino prisustvo - i njeno odsustvo - visilo u vazduhu između njih i prvi put
posle njene smrti Luka ga nije smatrao dobrodošlim. U sebi se izvinio uspomeni na svoju ženu i
promenio temu. „Hodate mnogo slobodnije - je li vam zglob izlečen?”
„O, da, gotovo sasvim. Hvala.”
Gledao ju je pravo u oči i odjednom postao svestan koliko mu je teško da guta. Nasmešila mu
se. Luka je načas zanemeo i shvatio da mora da povede računa o disanju.
Na sebi je imala istu plavu haljinu koju je nosila i u San Domeniku. Možda je jedino nju i imala
za posebne prilike - ponovo se podsetio da ne zna ništa o prilikama u kojima ju je muž ostavio.
Haljina je svakako bila lepa - ali palo mu je na pamet da žena takve lepote ne treba da nosi nešto
tako... tako potcenjeno. Trebalo bi da se oblači u svilu i srebro, pomislio je, svetlucave tkanine i...
„Sto je postavljen samo za dvoje. Gde su vaši momci?” Frančeskin glas mu je prekinuo misli.
„Zar oni ne dolaze? Radovala sam se što ču ih upoznati.”
Zadrhtao je i rekao: „Tako mi je žao - verovatno je trebalo da vas obavestim... još se nisu
pojavili. Prestao sam da računam na njih za večeras. Nadam se da vam ne smeta što ćemo biti samo
nas dvoje. Možda će vam se to učiniti neprikladnim... žao mi je...”
Nasmešila se. „Ni najmanje.”
Luka je udahnuo i mirisi iz kuhinje podsetili su ga na kulinarske obaveze. Rekao je: „Stvarno bi
trebalo da proverim hranu. Možete li da me izvinite na trenutak?”
„Naravno - sa zadovoljstvom ću razgledati sve predivne stvari koje imate u ovom lepom
salonu.”
Nasmešio joj se i požurio u kuhinju. Raširene prste spustio je na sto i oslonio se svom težinom
na njega. Zažmurio je na trenutak i lagano disao kroz nos.
„Ponašaš se kao pravo dete!” promumlao je sebi u bradu. „Misliće da si potpuna budala.”
Ubacio je šparglu u mali lonac ključale vode, zatim je ponovo probao pepozo, dodao prstohvat
soli i šaku seckanog peršuna. Pažljivo je sve presuo kutlačom u veliki zemljani lonac, na koji je
stavio poklopac. Para je prijatno izlazila kroz rupicu na sredini. Luka je spustio lonac na drveni
poslužavnik, zajedno s tanjirom nasečenog paradajza, salatom i još jednim tanjirom. Pošto je ocedio
kuvanu šparglu, stavio ju je na prazan tanjir.
Izašao je iz kuhinje s poslužavnikom u rukama i ušao u salon. Spustio je poslužavnik na
kredenac i video Frančesku gde stoji pored kamina. Senke na licu bile su joj boje plavog škriljca u
odnosu na toplu boju breskve plamenom osvetljene kože. Oči su joj bile ogromne. Narandžaste
tačke sijale su na sredini oba bisera koji su joj visili sa ušiju. Uporna glad za njom ugušila je Lukin
apetit, ali ipak joj se osmehnuo i rekao: „Ako se ja pitam - hrana je spremna. Hoćete li da dođete da
jedemo?”
„Volela bih. Stavila sam nekoliko cepanica u vatru - nadam se da vam ne smeta.”
„Vrlo razumno. Dođite, hajde da sednemo.” Izvukao joj je stolicu i sipao joj pepoza u tanjir.
„Divno miriše.”
Luka je seo sa sopstvenim tanjirom, nagnuo se i dodao Frančeski korpu s hlebom.
 „Mmmm. Šta ima unutra?”, pitala je probajući gulaš. „Divno je.”
„Ništa uzbudljivo - govedina, biber, beli luk, možda previše crnog vina i dosta ružmarina.”
„Uzbudljivo ili ne, ukusno je.”
Posmatrao ju je dok je uzimala sledeći zalogaj, gledao je kako vrhom jezika skuplja zalutalu kap
sosa sa usne i pomislio kako bi mnogo voleo da ustane od stola, zgrabi je u naručje, iznese je iz sale
pravo u svoj krevet.
„Pričajte mi o univerzitetu, Luka”, rekla je. Ugao usta obrisala je vrhom malog prsta, a zatim ga
olizala, dok je u drugoj ruci držala otkinut komad hleba.
Odvukao je pogled s njenih usta i rekao: „Nisam siguran odakle da počnem.”
„Pa, pričajte mi o svom podučavanju.”
„O, bože, tu zaista nema šta mnogo da se priča. Imam nedeljne sastanke s raznim grupama
obično razočaranih mladića, koji se pomalo nadaju da bi mogli postati advokati. Opisujem im
nepotrebne pravne pojedinosti koje im još nisu jasne; više ili manje zapamte ono što im kažem, a
onda to kasnije izbace iz sebe da dokažu svoju akademsku snagu.”
Nasmejala se. „Sigurna sam da se potcenjujete. To je sigurno užasno težak predmet za
predavanje...”
„Ni najmanje. Teško je samo ono što je nepoznato.”
„Pretpostavljam da je tako.” Zastala je mršteći se, a onda je odmahnula glavom. „Ali... ne.
Nisam sigurna da se slažem s tim. Nešto je, po svojoj prirodi, teže razumeti.”
Razmislio je. „Rekao bih da upoznavanje raspliće ono što je zamršeno - ali recimo da prihvatam
činjenicu da upoznavanje nekih predmeta traje duže.”
„Mislim da to i nije tako lako. Ima mnogo stvari u životu koje ne mogu ni zamisliti da bih mogla
da naučim, koliko god da sam prisiljena da ih upoznam.”
Pojela je još jedan zalogaj, ne skidajući pogled s njega.
Tiho se nasmejao kroz nos. „Sumnjam da je to tačno.”
Osmehnula mu se i utroba mu se ponovo prevrnula. Borio se da mu se to ne pokaže na licu i
pitao je: „Kako su vam devojčice?”
Osmeh se proširio. „O - da vidimo... ljupke su, zabavne, iscrpljujuće, neprekidno gladne i,
izgleda, beskrajno neumorne.” Nabrojala je osobine devojčica na prste.
Podigao je obrvu. „Nisam baš tako mislio”, rekao je, „ali pretpostavljam da to što ste nabrojali
ne čudi - šta ste rekli, koliko im je godina?”
Nastupio je kraći predah dok je ispijala još jedan gutljaj vina. „Još malo pa devet”, odgovorila je.
„Kao što kažete, doba beskrajne radoznalosti i neobuzdane energije - dobro se sećam moje
dvojice.”
„Koliko oni imaju godina?”
„Dvadeset i skoro osamnaest.”
„Već su odrasli. Pričajte mi o njima - ima li nešto što treba da znam pre nego što ih upoznam.”
„Pa...”, počeo je.
Podigla je čašu i popila i poslednji gutljaj.
Kad je to video, zastao je, a zatim rekao: „Želite li još malo?”
Klimnula je glavom i nasmešila se u znak pristanka. Nagnuo se preko stola da dohvati bocu, ali
usput je rukavom zakačio ivicu korpe za hleb. Pošto se zakačila za tkaninu, korpa se okrenula i
desetak kriški hleba razletelo se po stolu, pored Frančeskinog tanjira, i na pod. Ona je iznenađeno
uzdahnula.
Tiho proklinjući sebe zbog ove nespretnosti, Luka je skočio i obišao oko stola; Frančeska je
ustala sa stolice i klekla, a plave suknje su joj se naborale oko nogu dok je skupljala razbacane
komadiće.
 „Hej, pustite mene!” rekao je Luka, čučnuvši pored nje. Postrance je pogledao Frančeska; nije
skidao pogled s njenog lica dok je skupljao hleb, pa je prstima, umesto korice hleba, dodirnuo njenu
ruku.
Oboje su se ukočili.
Okrenula se ka njemu, okrećući ruku u njegovoj tako da su naslonili dlan o dlan. Gledajući ga
pravo u oči, prešla mu je vrhovima prstiju preko ruke i napravila krug, milujući ga po dlanu sve
dok nije osetio kako mu je nežno stegla palac u pesnicu. Stegla ga je i povukla nagore, a Luka je
zadržao dah. Nagnuo se prema njoj, gledajući je u usta.
Tada je zabacila glavu.
I Luka ju je poljubio.
Spustila mu je ruku na obraz. Dok joj je ljubio usta polako, ali odlučno, osetio je kako mu
prstima prelazi preko uva. Spustio joj je usne na vrat i ona je zabacila glavu; spustila mu je
podlaktice na ramena, a on joj je zavukao jednu ruku u kosu na vratu, a drugu joj obavio oko struka,
privlačeći je sebi. Ljubio joj je nežnu kožu ispod brade i udisao topao miris njene kose. Trgli su ga
koraci pred vratima.
S ustima i dalje na Frančeskinom vratu, pogledao je preko sobe.
Na vratima je stajao Đani, očiju razrogačenih od zaprepašćenja.
Njih dvojica su nekoliko dugih trenutaka zurili jedno u drugo, a onda se Đani bez reči okrenuo i
zatvorio vrata za sobom.
„Prokletstvo!”, izustio je tiho Luka.
Frančeska je otvorila oči. „Šta je bilo?” pitala je.
„Moj sin. Nisam ga čuo kad je ušao. Posmatrao nas je. Ne znam koliko je dugo bio tamo.”
Prešao je rukom preko Frančeskine kose, ponovo ju je poljubio u usta. „Trebalo bi da odem i
popričam s njim.”
Pogledala ga je. „Želiš li da odem kući?”, pitala je.
„Dragi bože, ne!”, uzviknuo je i obuhvatio joj lice obema rukama. „Iskreno rečeno, ne želim
nikad više da odeš kući - ali sad sasvim sigurno ne treba da ideš kući!” Privukao ju je k sebi i obavio
je rukama. „Zapanjio se, pretpostavljam - nisam pogledao nijednu ženu otkako mu je majka umrla,
a kamoli poljubio, ali nije više dete... jednostavno će morati da se prilagodi promenama.”
„Žao mi je ako...”, zaustila je, ali on ju je prekinuo.
Uhvatio ju je za nadlaktice. „Žao ti je? Zašto? Slušaj - želeo sam da te poljubim od prvog
trenutka kad sam te video u San Domeniku. Danima sam se muvao po kući kao zaljubljeni školarac
i toliko sam te želeo da ni za šta nisam bio sposoban. Nemoj da se izvinjavaš, Frančeska! Ja sam taj
koji treba da se izvini.”
„Ti? Zašto?”
„Što sam te požurivao - oprosti - možda nisi...”
„Nisi me požurivao.” Oklevala je. „Ti... nisi jedini koji danima nije bio ni za šta.”
Nastupio je dugačak tajac.
A onda je Luka rekao: „Možeš li da ostaneš ovde na trenutak dok ja odem i pronađem Đanija -
hoću da dođe i pristojno se upozna.” Trgla se na te reči. Luka ju je ponovo poljubio. „Ne brini -
dopašćeš mu se, cara. Samo je bio zaprepašćen.” Nije izgledala umireno. Nije ništa rekla.
„Odmah dolazim.” Oklevao je. Očajnički je želeo da nastavi da je ljubi, ali prisetio se Đanijevog
zapanjenog pogleda i znao je da mora otići do sina. „Molim te - ne brini. Razumeće. Samo moram
da razgovaram s njim.”
Klimnula je glavom.
Đani je presavijao kaput. Velik, obojen sanduk stajao je otvoren ispod prozora, a dugački kaput
i bisage ležali su u podnožju kreveta; sadržaj torbi bio je neuredno rasut preko pokrivača. Lice mu je
bilo bledo, oči ogromne i crne na treperavom svetlu jedne sveće. „Đani...” počeo je Luka.
 Đani se nije osvrtao. Okrenut leđima ocu, spustio je kaput u sanduk, zatim se nagnuo preko
kreveta, podigao zgužvanu platnenu košulju i počeo da je savija.
„Sinjora Marone je rođaka mog prijatelja Filipa. Upoznali smo se na onoj predstavi u San
Domeniku.”
Đani se okrenuo i zagledao u njega. Košulja mu je visila iz ruku. Nije ništa rekao, ali Luka je
osećao bes i optužbu jasno kao da ga je sin udario. Slika Karlovog krvavog nosa zatreperila mu je
pred očima.
„Ona čeka u sali, Đani. Voleo bih da je upoznaš.”
„Rođaka sinjora Di Lavijana?” pitao je Đani. Glas mu je podrhtavao.
„Da. Nedavno je ostala udovica. Ima dve kćerke.”
„O, je li tako? I šta još znaš o njoj?” Đani je spustio košulju i ljutito pogledao oca, i Luka je osetio
neočekivani talas nezadovoljstva zbog sinovljevog ljutitog tona.
„Šta još želiš da znam? Šta je ovo? Šta je, dođavola, s tobom, Đani? Zašto me tako ispituješ? Žao
mi je što si video to što si video - ali za ime boga,
Đani, nisi dete! Konačno sam upoznao nekoga ko mi se veoma, veoma dopada. Majka ti je
davno umrla i...”
„Ne radi se o tome!”, odbrusio je prezrivo Đani.
„Šta je onda?”
Đani se zagledao preko sobe, kao da je u njoj zarobljen, s rukama čvrsto sklopljenim preko
grudi i povijenih ramena. Luka se pitao trudi li se on to da ne zaplače. Sve mu je izgledalo kao
smešno preterivanje.
Luka je rekao, prisiljavajući se da zvuči smireno: „Đani, vraćam se dole Frančeski. Molim te, sidi
i predstavi joj se čim se osetiš sposobnim. Čekaćemo te.” Izašao je iz sobe. Vrata su se uz tresak
zatvorila iza njega i strčao je po dva stepenika odjednom do sale.
Frančeska je ponovo stajala pored kamina, zurila u plamen i grickala nokat palca. Vidno se trgla
kad je Luka ušao.
„Šta je rekao?”, pitala je gotovo bez daha.
Odmahnuo je glavom. „Uznemirio se više nego što sam mislio. Nisam siguran zašto. Nadam se
da će kasnije sići, ali...” Zaćutao je, uhvatio Frančesku za ruku i stegao je. „Molim te, molim
te, cara, na brini.” Prsti su joj bili ukočeni u njegovim. Uz blagi trzaj zaprepašćenja, shvatio je da ona
drhti. Iznenađen njenom strepnjom, okrenuo ju je ka sebi, uhvatio je i za drugu ruku i držao ih
zajedno u svojima.
„Slušaj, carissima”, rekao je, „Jednostavno nije važno šta Đani misli - naviknuće se. Molim te -
zaista nema potrebe da...”
Kvaka na vratima je škljocnula.
Frančeska je istrgia ruke i odmakla se od njega.
Đani je stajao na vratima, bled, razrogačenih očiju. Gledajući sina pravo u lice, Luka je opet
dohvatio Frančeskine prste.
„Hvala što si sišao, Đani”, rekao je. „Veoma bih voleo da upoznaš Frančesku - sinjoru Marone.
Rođaku sinjor Di Lavijana. Frančeska, ovo je moj sin Đani.”
 26
Bio je pun mesec, sjajan kao novoskovani novčić. Svetlost je obasjavala ivice pokrova, kao da su
bile prošarane srebrom, dok se Africi blago ljuljao na nadolazećoj plimi. Najmlađi član posade je,
stražareći na oštrom pramcu broda, zasvirao zaraznu melodiju na fruli domaće izrade; zvuk je visio
iznad njega na trenutak, kao pramen dima, a onda je odlebdeo iznad vode i nestao.
U svojoj kabini, Salvatore Zuba se naslonio na stolicu i opipao pletenice ispod brade.
Mladi ričetatore bio je uporan. Zuba ga je posmatrao kako vrhom jezika prelazi preko gornje
usne dok je govorio: „Dakle, razmislićeš o tome, zar ne?”
„Kao što sam rekao, sinjur Dela Rovere”, izgovorio je Zuba polako, prelazeći palcem preko
patrljaka prstiju koji su mu nedostajali na drugoj ruci, „u većini slučajeva isplati se biti otvorenog
uma.” Zastao je. „Mislim da sam vam sasvim jasno stavio do znanja da nikad pre nisam učestvovao
u ovakvom poduhvatu - uvek sam pretpostavljao da bi neživi tovar bio daleko manje zahtevan za
održavanje - ali kao što sam vam upravo objasnio, taj gospodin u Tunisu mi je nekoliko puta
predočio da bi nam vredelo da o tome dobro razmislimo. Ako se ikad ukaže prilika. I to je, kao što je
napomenuo, mnogo sigurnije od traženja otkupa.”
„Imaću to onda na umu, sinjore”, rekao je mladić uz osmeh. „Ako se, kao što kažete, prilika
ikad ukaže.”
„Ali - što se prečih briga tiče”, rekao je Zuba. „Koliko ste dobili za alunit?”
Mladić je iskrivio stolicu na zadnje noge i zavukao ruku u džep pantalona. Izvadio je i podigao
vrećicu koja je zazvečala kad ju je spustio na sto ispred gusara. Zuba je odvezao konopac i istresao
novčiće na sto.
„Dobro. Lepo urađeno. A dijamant?”
„Uspešno sklonjen - nikako mu se ne može ući u trag. Novac će biti kod mene do petka.”
„Sigurna transakcija?”
„Potpuno.”
„Dobro urađeno.”
„Rekao sam da sam dobar.”
Zuba ga je pogledao. „Da”, odgovorio je. „Jeste. I dobićete vašu proviziju.” Jednim prstom
gurnuo je nekoliko novčića preko stola ka otvorenom dlanom, a onda ih je predao mladiću. „To je
za danas - biće još kad stigne novac za dijamant.”
Mladić je klimnuo glavom, očito zadovoljan, a zatim je rekao: „Koji je sledeći poduhvat?”
„Razvijamo jedra za nekoliko dana, sinjur. Zalihe su nam gotovo popunjene, popravka galije
konačno je završena, a i jarbol se privodi kraju. Mislim da je ostalo još samo nekoliko dana posla.
Naravno, pošto sad imamo tako velikodušnu trgovinsku dozvolu...” Nasmešio se i klimnuo glavom
ka malom sanduku, u kome se nalazio njegov vredan dokument, „možemo početi da razmišljamo i
o znatno većoj zaradi nego ranije. Zato nameravam da se vratim u Tunis.”
„Tunis?”
„Da. Ili možda dole na jug, sve do Šebe. Potrudiću se da na najbolji mogući način iskoristim
vetar sa obala Sirakuze, odvezem Afrida pored Lampeduza. Nadajmo se - ako su mi podaci tačni, a
uglavnom jesu - da ćemo vrlo verovatno sresti nekoliko natovarenih brodova na povratku iz
Tripolija, koje bi, sasvim moguće... ubedili da se rastanu sa znatnim delom suvišnog tereta.”
„I kad ćete se vratiti u Napulj?”
„To u potpunosti zavisi od onoga šta ćemo otkriti po odlasku iz njega.”
„Voleo bih da mogu s vama, sinjore.”
„Uvek ste više nego dobrodošli, sinjur.” Mladićeve oči su zablistale.
 27
O,dragi Gospode! Ne mogu da verujem da se ovo dešava. Nije ni čudo što mi se Lukino lice
činilo poznatim u San Domeniku... Bog je konačno izgubio strpljenje sa mnom. Toliko godina sam
se užasno plašila smrti - zbog odlaska u pakao. Ali možda se nisam plašila dovoljno - sad mi se čini
da više uopšte ne treba da se brinem zbog smrti. Biću kažnjena zbog svoje zloće i pre nego što
umrem.
Bog me sigurno mnogo mrzi - oduzeće mi Luku. Znala sam da će se to dogoditi. Pružio mi je
samo jedan mučan uvid u... u ono što sam toliko želela... samo da mi pokaže šta mi nedostaje, a
onda - o, Dio! - sve će mi to oteti.
Mislila sam da će mi pozliti.
„Đani”, rekao je Luka, „drago mi je što si sišao. Oprosti nam što ćemo dovršiti naš obed. Želiš li
i ti malo?” Đani je odmahnuo glavom.
Moj tanjir bio je još dopola pun Lukinog odličnog pepoza, ali znala sam da neću više pojesti ni
zalogaj. Luka i ja smo seli na naša mesta dok je Đani privukao još jednu stolicu na rasklapanje s
mesta gde je stajala naslonjena na zid; rasklopio ju je i seo na udaljeni kraj stola.
„Sinjora Marone bila je dovoljno ljubazna da dođe i pravi mi društvo za večerom.”
Đani je zurio u mene. Osećala sam kako mi otkucaji srca potresaju čitavo telo.
Luka ili nije primećivao kakva užasna napetost podrhtava između Đanija i mene, ili je namerno
prelazio preko nje. Rekao je: „Ispričaj mi o svom putovanju. Kako je bilo?” Glas mu je bio vedar, ali
onda, kad sam mu pogledala viljušku u ruci, videla sam da mu prsti podrhtavaju. Đani nije odmah
odgovorio: nije mogao da odvoji pogled od mene. Hoće li reći nešto? Hoće li me odati i sve
upropastiti? Držao me je nad ivicom ponora za zglobove i mogao je da me pusti svakog trena.
Duboko ispod mene nalazile su se nazubljene stene.
Konačno je odvojio pogled od mog lica i okrenuo se ocu. „Bilo je dugačko, tata. Veoma
dugačko. Pičone je izgubio potkovicu pedesetak kilometara od Napulja i morali smo da hodamo
nekoliko sati dok nismo našli kovača.”
„Jesi li uspeo...”
Đani je klimnuo glavom. „Sad je prilično dobro.”
„ A šta je s Bolonjom?” pitao je Luka.
Đani je slegao ramenima. Uzeo je i počeo da čeprka po parčetu hleba koje je ležalo na stolnjaku.
Kidao ga je u mrvice. „Nisam siguran koliko je to bilo korisno. Sinjor Troti mi je postavio razne
zadatke - većinu sam uspeo da ispunim. Ali ne mogu da znam dok ne pregleda i oceni ono što sam
napisao. Možda bi ti mogao da mi sve pregledaš, tata, pre nego što predam Trotiju.”
Luka se nasmešio, klimnuo glavom i rekao: „Želiš li piće, Đani?”
„Hvala, tata.” Boca na stolu bila je skoro prazna. „U ovoj nije baš mnogo ostalo”, rekao je. „Otići
ću do podruma i doneti novu.”
„Ne - otići ću ja, Đani - razgovaraj ti malo s Frančeskom dok ja siđem i donesem nove boce.”
Đani i ja zurili smo jedno u drugo dok je Luka izlazio iz sobe. Koraci su mu jasno odzvanjali na
stepeništu.
Nastupio je trenutak vrištave tišine.
Lice mi se upalilo od stida kad sam se setila toplih usana ovog dečka na mom ožiljku, mojih
nogu oko njegovog struka, ukusa njegove kože, predivnog, uzdrhtalog zaključka njihovog spajanja;
a onda je on odmakao stolicu. Prišao je prozoru i, pošto je naslonio glavu na staklo, hladno rekao,
okrenut leđima: „Koliko ti je platio da budeš ovde?”
Glava mi je bila ledena i prazna. „Ništa.” Glas mi je izašao šapatom.
Okrenuo se ka meni, prekrštenih ruku na grudima, visoko podignutih ramena. „Ništa? Zašto si
onda došla? Nisam znao da radiš i besplatno.” Glas mu je pukao.
„On ne zna, Đani. On ne zna da sam ja - ne zna ništa o tome. Potpuno sam prestala s tim onog
dana kad sam ga upoznala. Ne kurvam se više - o, bože, Đani, molim te - molim te - nemoj da mu
kažeš!”
Namrštio se. „Kako to misliš prestala si?”
Suze su mi zamutile vid.
„Zbog njega. Tvog oca. Ne mogu sad da objasnim - previše je zapetljano. Vratiće se brzo. Molim
te...”
Čula sam korake; prstima sam brzo obrisala oči i nos, očekujući da vidim Luku kad se vrata
otvore. Ali kroz dovratak je provirio vitak, svetlokos mladić, osmehujući se uglom usana. Ustala
sam.
„Dakle - našao je sebi devojku nakon toliko vremena...” izjavio je mladić. „Ako mi nećete
zameriti što to kažem, sinjora, ne delujete mi mnogo srećno zbog toga.”
Zavladao je kratak tajac a onda je Đani kruto rekao: „Karlo - ovo je sinjora... sinjora Marone.”
Čovek po imenu Karlo naklonio se preterano kitnjasto i Đani se okrenuo ka meni. „Sinjora, ovo
je moj brat.”
Čovek koji je platio da Đani izgubi nevinost.
O, blagi bože - ovo je noćna mora!
„I vas dvoje ste se upoznavali. Baš lepo”, rekao je Karlo, a Đani je pocrveneo. Karlo je to
primetio i nacerio se. Nagnuo se ka Đanijevom uhu i tiho rekao, mada s jednim okom na meni - s
namerom da i ja čujem: „Znam da si pomalo razvio svoj ukus, posle susreta s onom prelepom
Mikeleovom kučkom, ali ova ovde je tatina, Đani. Ruke k sebi, rekao bih.” Dlanom ga je blago
potapšao po obrazu.
Đani je opsovao i ljutito pogledao Karla, kao da se trudi da ga ne udari, a onda se, uputivši mi
kratak poslednji pogled, žustro okrenuo i napustio prostoriju, zalupivši vrata za sobom. Vrata su se
trenutak kasnije ponovo otvorila i uznemireni Luka je, s bocom vina u ruci, rekao: „Šta je, za ime
božje, sad Đaniju? Gotovo me je oborio na stepenicama.”
„Rekao sam ti pre neki dan, tata, nema smisla za humor”, objasnio je Karlo. Usta su mu i dalje
bila iskrivljena u osmeh. „Izvinite me, treba da obavim neke poslove. Oduševljen sam što sam vas
upoznao, sinjora.” Ponovo mi se razmetljivo naklonio i izašao iz prostorije neobičnom gipkim
korakom. Luka je spustio obe boce na sto. „Tako mi je žao, Frančeska. O, nebesa, ovo je na
kraju verovatno bila užasna zamisao, da večeramo zajedno istog dana kad se momci vraćaju
kući.” Okrenuo se ka zatvorenim vratima sale. „Nemam pojma šta je spopalo Đanija...”
Zurila sam u njega, a objašnjenje za ponašanje njegovog sina vrištalo mi je u glavi.
Luka je stao ispred mene i pogladio me po glavi. Čežnja za njim bila jača od straha i nesvesno
sam mu obavila ruke oko struka. Sagnuo se i ponovo me poljubio u usta. Jednom rukom me
privukao k sebi, a drugu pritisnuo na grudi između nas. Koleno mi je ugurao između butina.
Pobegao mi je uzdah žudnje pa sam se priljubila uz njega kao da se davim. Možda će ovo biti sve
što ću dobiti od njega - iskoristiću svaki tren koji imam.
Ali već minut kasnije, Luka je odvojio usta od mojih, zavrteo rukom i rekao: „Ne - moraću da te
odvedem kući, Frančeska - za trenutak-dva ne bih mogao da odgovaram za svoje postupke. Ne
želim da uradim ništa što bi ugrozilo tvoj ugled...”
O, bože. Moj ugled? Malo je nedostajalo da zaplačem.
„Hajde, lagano ćemo se prošetati, u redu?” rekao je.
Noć je bila topla i slab vetar s juga donosio je miris soli, nakatranisanog konopca i ribe s
dokova. Kiša nije padala nedeljama: ulice su bile zagađene prljavštinom. Mesto je bilo gotovo
prazno - vrlo malo ljudi bilo je napolju, mada je nekoliko odrpanih dečačića sedelo na niskom
zidu i udaralo ogrubelim bosim nogama o malter, drsko nas odmeravajući dok smo prolazili.
Luka i ja hodali smo jedno pored drugog, bez dodirivanja, onoliko blizu koliko je pristojnost na
ulici nalagala.
„Tako mi je žao”, rekao je.
 „Zašto? Zbog čega?”
„Zbog mog sina. Ponašanje mu je bilo prilično... o, Frančeska, ne znam šta da kažem!
Jednostavno mi nikad nije palo na pamet da će on tako reagovati - obično je dobrodušan... ja
prosto...” Zaćutao je, a ja sam zastala i okrenula se ka njemu.
„Ne moraš da se izvinjavaš zbog njega - on nije ti. Ja želim tebe - ne njega.” Reči su visile u
vazduhu između nas, kao da sam ih viknula iz sveg glasa. Moje nepromišljene, potpuno iskrene
reči, razotkrile su osećanje potpuno neprimereno staloženoj udovici, kakva bi trebalo da budem.
Zurio je u mene. Stajali smo tako na ulici, licem u lice, bez reči.
Nije otvoreno odgovorio na moj ispad. Rekao je: „Možda bismo mogli da se vidimo sutra?”
Nisam mogla da progovorim. Otvorila sam usta, ali ništa nije izlazilo, pa sam ih ponovo
zatvorila. Glava mi je utrnula i činilo mi se da je nikad neću pomeriti. Ali onda sam uspela da
klimnem glavom.
„O čemu razmišljaš?” pitao je.
„Kako... tako malo znaš o meni.” Ja sam prazna ljuska jajeta, glupa i krhka, ništa što nije mogao
s lakoćom da zgnječi u dlanu.
Nasmešio se i spustio mi ruku na obraz. „Znam onoliko koliko mi je zasad
potrebno, carissima. U budućnosti ću imati dovoljno vremena da otkrijem ostalo. I kad smo već kod
toga, i u mom slučaju je tako - ni ti ne znaš ništa o meni.”
Topao osećaj čežnje krenuo mi je iz grla, zakačio mi se iza bradavica na putu naniže kroz telo,
kad sam primetila kako mu se krive duboke bore smejalice oko usta.
Rekao je: „Kasno je, cara. Treba da te odvedem kući. Doći ću po tebe ujutru.” Osmeh mu se
proširio. „Izvešću te. Ako želiš, povešću te da upoznaš moju prijateljicu krojačku, opasnu sinjoru
Cigolo, i odabereš tkaninu za novu haljinu.”
Srce mi je poskočilo kao da sam izgubila oslonac na stepeništu. Bjanka? O, nebesa! Mogu samo
da zamislim izraz njenog lica kad Luka i ja zajedno ušetamo u njenu radnju. Moraću odmah da joj
pošaljem poruku - i da se molim bogu da će držati usta zatvorena.
„Dakle, onaj momak koji je dolazio ovamo je njegov sin?” Modesto se zavalio na naslon stolice i
prstima obe ruke prošao kroz kosu. „Koje sranje!”
Klimnula sam glavom. „O, Modesto - bilo je tako strašno”, rekla sam, „Kad je Đani ušao, samo
smo se pogledali i - o, bože!” Rukama sam prekrila lice i nagnula se napred dok zglobovima nisam
dodirnula sto.
„Ali nije ništa rekao?”
Odmahnula sam glavom. „Ne. Mislim da je u početku verovao da mi je Luka platio da dođem.”
Modesto nije ništa rekao, ali lice mu se ukočilo kao onda kad sam se vratila s predstave i
ispričala mu za Luku. Moje neodređene sumnje o Modestovim osećanjima jačale su iz dana u dan,
ali trenutno nisam mogla dublje da zalazim u to: srce mi je bilo previše ranjivo da bi izdržalo tolika
iskušenja i ispitivanja. Zatražila sam papir i pero.
„Luka će me sutra voditi kod Bjanke”, nastavila sam. „Nema pojma da je već poznajem i moram
da je upozorim da drži usta zatvorena, pre nego što nas ugleda zajedno. Znaš kakva je.”
„Napišite joj poruku, sinjora”, rekao je dok je spuštao papir, pero i mastilo pred mene na sto, „i
ja ću joj je odneti večeras.” Okrenuo se, ali uhvatila sam ga za ruku.
„Hvala ti, caro”, rekla sam.
Zadržao je pogled, a onda mi stegao prste i nasmešio se. „Javite kad budete spremni”,
odgovorio je. Umočila sam pero u mastilo i počela da pišem. Pisala sam prebrzo: zakačila sam
papir vrhom pera i sićušne kapljice su prsnule preko jednog ugla.
Bjanka, cara - pišem u žurbi. Oprosti mi na lošem rukopisu, ali prsti mi drhte. Budi spremna na
neočekivano, Bjanka, i ako si se ikad smatrala mojom prijateljicom, za ime božje, obrati pažnju na ovo što ti
govorim. Moja budućnost je u tvojim rukama. Videćemo se sutra, ali neću biti sama...
I napisala sam onoliko koliko sam se usudila.
 28
Kristoforo di Benevento nagnuo se kroz prozor svog stana u Kastelu Svevo i glasom, koji je s
lakoćom odjeknuo preko zvucima ispunjenog jutra, nezadovoljno zagrmeo. „Hej! Ti! Šta ti,
dođavola, radiš?”
Pedeset glava se okrenulo i pogledalo gore, u potrazi za onim ko im je prekinuo aktivnosti.
Kristoforo je pokazao na jadno obučenog mladića, gotovo sakrivenog iza ograde od kolja, koji je
držao krupnog crnog konja na zategnutom prljavom konopcu. Konj je uzmicao od njega, frkćući i
lupajući kopitima. Momak je u levoj ruci sa strane držao debeo prut. „Da! Ti! Što držiš tu kobilu!
Spusti taj prokleti štap! I ostani tu gde si!” Zalupio je žaluzine, zgrabio kaput s naslona stolice i
istrčao iz sobe.
Odrpani mladić pognuo je glavu i zurio u zemlju dok je Kristoforo vikao. Dok je galamio,
primetio je dečkov strah, stid i neznanje, i sažalio se na njega, ali kobila je na boku imala brazdu i
Kristoforo je video kako uzmiče od momka, očiju pobelelih od straha i bola jer ju je udario; postupci
su mu bili neoprostivi i morao je to da shvati.
Kad je završio s grdnjom, bes mu se stišao i Kristoforo je izrekao presudu. Prepolovljene porcije
nedelju dana i dva dana iza brave pod ključem. Gledao je kako momka odvode u jednom pravcu,
kobilu u drugom, okrenuo se i ušao.
Teški koraci pratili su ga po kamenim stepenicama. Okrenuo se i ugledao prljavog, zdepastog
mladog vojnika. „Capitano?”
„Šta je bilo?”
„Poruka za vas, sinjore.” Pružio mu je pisamce, presavijeno i zapečaćeno. „Hvala.”
Kristoforo je nastavio da se penje do svog stana, usput otvarajući i čitajući pismo. Uz psovke
zbog onog što je pročitao, ušao je u sobu i seo ponovo za sto. „Zašto? Zašto sada?”, pitao je glasno.
„Trebalo mi je gotovo dve nedelje da stignem dovde - i još nedelju dana da se vratim u Napulj. A
ovde sam potreban! Šta smeraju?” U potrazi za savetom, pozvao je poručnika. „ Alberto!”
„Capitano?” Alberto Makari provirio je u sobu. Iako sredovečan, blage prirode i skroman,
Kristoforo je dobro znao da je to iskusan vojnik, žestok u borbi, sa mnogo ratnih sati za pojasom i
neko kome je uvek mogao da se obrati in extremis. Kristoforo je pružio pisamce. „Pogledaj ovo.”
Alberto je prišao i preuzeo poruku. „Jesu li poludeli?”, pitao je i podigao pogled.
„Verovatno.”
Alberto je zavrteo glavom u neverici. „Sa Solimanovim zalihama na turskoj obali - znam
pouzdano da je ogromna flota galija viđena u luci Smirna u poslednja dva meseca - trebalo bi da se
utvrdimo ovde u Bariju, zar ne? A ne da ostanemo bez najiskusnijih oficira na mesec dana zbog
neke prokleto glupe logističke gluposti u Napulju.”
Kristoforo je gurnuo čvrsto stegnute pesnice u džepove pantalona i opsovao.
„Samo obavite taj posao brzo, capitano, i vratite se što pre možete. Možete da odete u Napulj,
sretnete se s Alfanom, pomognete mu da donese odluku i vratite se ovamo u Svevo za četiri nedelje.
Tri ako budete imali sreće.”
Kristoforo je ustao i potapšao svog poručnika po ramenu, mračno se osmehujući. ,,U pravu si,
kao i uvek, Alberto.”
„Nemate izbora, capitano, u svakom slučaju. Ovo je stiglo pravo od Krune.”
„Zaista je tako. Potrudiću se da budem brz koliko mogu.”
„Brinuću o svemu dok budete odsutni.”
Kristoforo se nasmešio u znak slaganja, otpustio Alberta i otišao do svoje spavaće sobe da se
spakuje. Iskoristiće priliku da poseti Frančesku, razmišljao je dok je radio. Saznaće kako napreduje
veza s Vaskezom i uveriti se da li se mali Španac prema njoj ponaša kako treba.
 29
Kad je Luka stigao narednog jutra, sunce se već popelo visoko i nebo je bilo bez ijednog oblačka;
na jarkom svetlu ulice, Luki se senka raširila oko nogu poput barice mastila. Osmehnuo mi se kad
sam se pomerila unazad da ga pustim u kuću i srce mi je od tog osmeha odmah zalupalo u grlu.
Osećajući se prilično loše, potražila sam mu na licu trag optužbe ili ljutnje, ali nisam ga našla - Đani
mu još nije odao moje tajne. Osećaj olakšanja mi se nadimao u glavi - imala sam barem još jedan dan
s njim.
Uzeo me je za ruku dok je ulazio u predsoblje, nagnuo se ka meni i poljubio me u usta. Bio je to
kratak, nedužan poljubac, sasvim drugačiji od jedva suzdržavane sinoćne strasti, ali prste mi je
stegao jače nego što je pristojnost nalagala i videla sam da mu jučerašnja čežnja i dalje sija u očima.
Znala sam da je vatra i dalje gorela u Lukinom stomaku, baš kao i u mom.
„Dođi u salon na trenutak, Luka”, pozvala sam ga, osećajući kako se reči probijaju napolje
pored knedle u grlu koja me je gušila. „Nisam sasvim spremna.”
„O, bože, jesam li poranio?” pitao je dok smo se penjali na sprat.
Uhvatila sam ga za ruku. „Ne, ne - samo sam pomagala devojčicama oko lekcija, i sve se
odužilo više nego što sam očekivala. Ja sam kriva - uopšte nisi poranio.”
Beata i Izabela su, držeći u rukama pera za pisanje, podigle poglede sa bukvara i zagledale se
Luku dok je ulazio za mnom u salon.
„Mogu li da vidim šta radite?” ljubazno je pitao bliznakinje.
Obe devojčice klimnule su glavom prilično ozbiljnih lica. Prešao je preko sobe i čučnuo između
njih; pažljivo je pregledao rad jedne devojčice, a zatim i druge. Tog jutra su prepisivale alfabet
goticom i latinicom.
„Dakle, zadivljen sam”, rekao je, ponovo ustao i nasmešio im se. „Obe ste mnogo uspešnije
nego što su moji nevaljali momci bili u vašem uzrastu.” Obe su ga pogledale i stidljivo se
osmehnule.
„Hmmm”, promrmljala sam dok sam ih sve troje gledala zajedno. Nelagodni čvor ljubavi,
čežnje, krivice i straha stezao mi se u grudima. U nadi da zvučim manje zbunjeno nego što sam se
osećala, rekla sam, uz osmeh koji sam uspela da namestim: „Da, pa, izgleda da najviše uživaju u
vežbama pisanja. Imaće nešto sasvim drugačije da rade dok mi budemo odsutni - zar ne, devojčice?
- nešto čime uglavnom nisu tako oduševljene...”
Beata i Bela su se zakikotale.
Raširila sam oči na njih i pokazala glavom ka velikoj korpi ispod prozora. Obe su spustile pera
u mastionice, zatim ustale sa stolica, zgrabile bukvare i otrčale do korpe; spustile su ih unutra i
svaka je izvadila okrugli drveni ram za tapiseriju. Preko njih su bila razvučena platna i na njima
započet - htela sam da kažem „vez od raznobojne vune”, ali bi zapravo reč „zbrka” više odgovarala.
Kćerke mi nisu bile naročito uspešne u ovome; ali pošto je svaka dama trebalo da stekne tu veštinu,
bila sam odlučna da i to nauče. Pogledale su u ramove, shvatile da svaka drži rad one druge, pa su
ih razmenile, usput se kreveljeći jedna na drugu. Vratile su se da ponovo sednu na stolice.
„Hajde. Počnite, a onda vam Ilarija može pomoći s bodom dok sinjor Dela Rovere i ja nakratko
izađemo.”
Luka je seo na stolicu sa suprotne strane stola i posmatrao dok sam im uvlačila konac u igle,
namotavala im vunu, a zatim započinjala naredni deo njihovih remek-dela. Moram da priznam da
sam u toj veštini bila mnogo darovitija od devojčica - ali pošto nikad nisam bila neka dama, od
mene se nije ni očekivala veština s iglom. Nevešto sklapanje lutkica od grančica bilo je jedno.
Pažljivo vezenje nešto sasvim drugo. Prsti su mi bili nespretni dok je Luka posmatrao svaki pokret,
a nekoliko puta ispuštala sam iglu dok sam se mučila da započnem bod. Setila sam se prelepih
tapiserija u Lukinoj sobi na spratu, koje je izradila njegova pokojna žena, i lice mi je buknulo pri
pomisli na moju nesposobnost.
Zamislila sam lepu ženu nagnutu nad vez; igla treperi pod svetlom sveća dok ona veze
postojanom brzinom istinske veštine; Luka je posmatra s druge strane kamina, pogledom punim
ljubavi i divljenja.
Pred takvom slikom sam se osetila potpuno nepodesnom.
Možda sam do pre nekoliko dana bila naširoko smatrana veštom u svom zanatu - ali naravno,
više nisam htela da priznam takvu razvratničku stručnost. Shvatila sam, s hladnom dozom stida,
koliko je moj osećaj samopoštovanja zavisio od divljenja muškaraca mom telu. Kao pristojna
udovica, kakvom me je Luka smatrao, znala sam da bi trebalo da vladam brojnim domaćim
veštinama, ali sad sam se, pokušavajući da šijem pod Lukinim upornim pogledom, osetila sramotno
beskorisnom i nakratko sam se zapitala jesam li uopšte ikad bila dobra u bilo čemu drugom osim u
tucanju.
Tog jutra žaluzine na Bjankinoj radnji bile su otvorene i sunce je presecalo prostor napola:
debeli snop žutog svetla, pod kojim su plesala zrnca prašine, pružao se popreko preko sobe i zlatio
sve što bi dotaknuo. Na dugačkom zadnjem zidu nizale su se duboke police, krcate tubama tkanina
- pamuka i platna, pliša, svile, batista i damasta. Ono što je ležalo pod prugom sunčevog zraka
presijavalo se kao dragulj, dok su komadi u senci delovali ozbiljnije. Lakirana drvena prozorska
daska, na kojoj je Bjanka sedela i šila, presijavala se zlatno, a skoro završeni crvenkastosmeđi kaput,
na kojem je radila pre nego što smo stigli, blistao je na svetlu kao vrela žeravica.
Bjanka je stajala iza dugačkog, izgrebanog stola, debeljuškastom rukom zaklanjajući oči. Smešila
se - drugom rukom opipavala je dugački iskrojeni somot, koji je ležao labavo presavijen u gomili
ispred nje.
„Sinjore, kakvo zadovoljstvo što vas opet vidim tako brzo!”, uzviknula je Bjanka, osmehujući se
Luki. Samo na osnovu kratkog pogleda, koji je bacila u mom pravcu, shvatila sam da je primila i
pročitala moju sinoćnu poruku.
Luka, koji me je držao za ruku, stegao mi je prste i uzvratio joj osmeh. „Sinjora Cigolo - i meni je
isto tako drago što vidim vas - imam i novu porudžbinu. Mogu li da vam predstavim sinjom
Marone?”
Bjanka mi je klimnula glavom i široko se osmehnula.
„Želeo bih da sinjora odabere tkaninu za novu haljinu.
Bjanka je pogladila skrojenu tkaninu. „Imate li nešto određeno na umu... sinjora?” pitala je
razigranog pogleda.
Mogla sam da zamislim smeh koji je potiskivala: znala sam da će uživati u ovom izmotavanju.
Mogla sam zamisliti kako se prisećala raskošnih, perlicama ukrašenih svila, i prelepog, zlatom
protkanog pliša iz Đenove, koje je u prošlosti pretvarala u haljine za mene; i odeće od platna tako
tankog da je bilo gotovo providno. Sedele smo zajedno u ovoj istoj sobi i oduševljeno osmišljavale
haljine da zapanje i oduševe, donji veš da uzbuđuje, a ja sam joj često sa zadovoljstvom prepričavala
priče o svim svojim razuzdanim postupcima dok sam bila probala Bjankine predivne kreacije.
Njoj, kao bivšoj kurvi, takve priče uvek su bile zanimljive i zabavne.
Mogla sam da čujem i svoje priče i Bjankin smeh, kao da su lebdeli u vazduhu oko mene, nalik
na pucketave đavolke. Gotovo sam se uplašila da ih i Luka može čuti. Pogledala sam u njega,
gotovo očekujući da mu se čelo nabora od brige, ali on mi se samo smeškao. Osmeh mu je bio tako
pouzdan i srećan. Osetila sam se kao sramna izdajica.
Ali uprkos mojim sumnjama, pružila sam ruku i provukla zeleni pliš kroz prste. „Ovo je veoma
lepo”, rekla sam iskreno. Bio je raskošno zelene boje i podsećao je na najmekšu breskvinu koru. „Da
li biste mogli da mi napravite nešto od ovoga - ili možda imate nešto drugo slično?”
Bjanka je odgovorila: „Tek što mi je stigao pliš iz pristaništa jutros - hm... sinjora.”
Jedan krajnje napeti trenutak, činilo se kao da će me osloviti onako kako je to inače radila - cara -
ali hvala bogu, uspela je da proguta taj opasno prisan izraz.
„Bojim se da nemam drugog pliša trenutno, ali... možda će vam se dopasti ovo... imam veoma
lep ružičasti damast, poslali su mi ga iz Firence pre nekoliko nedelja...” Bjanka je namotala zeleni
pliš na kalup i vratila ga na policu. Zatim je skinula damast; teški zavrtanj spustio se uz tup udarac i
ona je rastresla materijal preko stola, s ljubavlju ga provlačeći kroz prste. Bio je zaista izvanredan:
gust i mek s prigušenim sjajem. Protrljala sam ga između prsta i palca; bio je gladak i hladan i
šuškao je pod rukom. Znala sam da sam pronašla ono što sam želela.
„O, ovo je predivno”, izjavila sam. „Prelepo je. Luka, da li bi bio zadovoljan kad bih izabrala
ovo?”
Ponovo me je uhvatio za ruku. „Biću oduševljen šta god da izabereš. Ali pošto već pitaš - da,
mislim da je ovo izuzetno lepo.”
„Vrlo dobro - onda, dakle, ružičasti damast!” rekla je Bjanka, blistavo se osmehujući i Luki i
meni. „Hajdemo, sinjora, u stražnju prostoriju da vam uzmem mere.” Pokazala je ka maloj sobici
pozadi, u kojoj sam tako često stajala tokom proba, a Luka je otišao da sedne na Bjankinu radnu
klupu.
„Sačekaću te ovde”, rekao je.
Pošla sam ispred Bjanke do zadnje prostorije. Pošto se okrenula, naslonila široku pozadinu na
vrata i zalupila ih za njom, iskolačila je radoznalo oči i prosiktala šapatom: „Sranje! Frančeska, ti
gnusna, prevrtljiva bludnice! Kako si, za ime sveta, uhvatila ovog?”
 30
Filipo kao da je ostao bez daha. Teško se spustio na stolicu u Frančeskinom predsoblju i
otvorenih usta se zagledao u njenog crnookog slugu. Negde u glavi mu se pokrenuo piskavi jauk:
kako će ovo preživeti? Šta da radi? Pitao se hoće li ga hronična osujećenost, ako se odrekne vremena
provedenog ovde, navesti na neku nepromišljenu glupost, u najboljem slučaju; a u najgorem,
možda čak dovesti i do ludila. Pritiskao je prstima napred-nazad po rukohvatima stolice, sve dok se
drvo ispod nije ugrejalo.
„Mogu li da je vidim?” pitao je.
Sluga ga je odmerio nedokučivo. „Morate znati da je donela neopozivu odluku, sinjore”, rekao
je. „Rekla je da će razgovarati s vama, ali da ne očekujete da će se predomisliti.”
„Mogu li sad da je vidim?”
Klimanje glavom. „Uskoro će sići.”
Filipo je osetio ubod u grudima: pretpostavio je kako će biti pozvan u Frančeskinu sobu. Njenu
odaju... s krevetom.
Sluga je izašao i Filipo je ostao da sedi. Osećao se prilično otupelo. Dok je tako sedeo uvijen u
tupu bezosećajnost, osetio je kako ga slabine bole. Stigao je pre desetak minuta, više nego spreman
za željno iščekivane sate pohotnog zadovoljstva: od poznate potrebe za olakšanjem, steglo mu se
grlo i nabrekle mu pantalone. Osmehivao se veselo i bezazleno Frančeskinom evnuhu dok ga je
uvodio u kuću. Ali umesto da ga povede na sprat, evnuh ga je uveo ovamo - i... i obezglavio ga je.
Sad je već osećao fizičku bol.
Čuo je glasove na stepenicama. Silazila je. On je ustao.
Vrata su se otvorila.
Na sebi je imala haljinu koju je već video na njoj - tesno krojenu, tamnozelenu; tanke crne trake
vezivale su gornji prednji deo nalik na merdevine, dok se široka pruga košulje pokazivala ispod.
Ovo su bile nove trake, pomislio je nesrećno: one prethodne, zlatne, jednom je pustila da joj iseče
makazama, umesto da ih polako i propisno odveže. Kao da nije mogla podneti da čeka. Nešto
neprijatno mu se pomerilo u stomaku na tu misao.
Mada, kad ju je Filipo sad pogledao, zapazio je da je nešto u vezi s njom bilo drugačije, iako je
nosila poznatu haljinu, a kosa joj je bila upletena kao i obično. Nije mogao sasvim da razume zašto.
„Filipo...”, obratila mu se Frančeska. Usne su joj se razvukle u ukočeni, zabrinuti osmeh.
Kao da je ponovo osetio sastav tih zlatnih traka pod makazama. Prisetio se njihovog škljocanja;
opet je video kako joj se bluza razmiče, naglo oslobođena zategnutosti. Nelagodno je progutao
pljuvačku.
„Filipo, tako mi je žao”, rekla je.
Zapitao se hoće li uopšte moći da progovori. Trenutak kasnije, uspeo je da prozbori: „Zašto?”
„Ne nameravam nikom drugom da kažem istinu, ali znam da tebi moram.”
Zašto bi morala? ]e li joj on nekako bio poseban za razliku od ostalih pokrovitelja? Srce mu se
malčice obodrilo.
A onda je potonulo kad je nastavila: „Zato što si nas ti upoznao. On ti je prijatelj. Moraš da
saznaš istinu.”
Namrštio se. Sta je to? O kome je govorila?
„Zaljubila sam se u Luku.”
Dugi tajac. Reči su visile u vazduhu između njih.
„I...” Oklevala je. Ugrizla se za usnu. Duboko je udahnula. „I verujem da je i njemu stalo do
mene.”
„Zna li on? Da li zna za...” Utihnuo je i glavom pokazao u pravcu spavaće sobe.
Polako je odmahnula glavom. „Potpuno je uveren da sam ti rođaka.”
 Filipo je osetio kako splašnjava kao probušeni mehur. Ramena su mu se povila, lice otežalo; kao
da mu se sva utroba spustila nadole; možda i sve ispadne iz njega, pomislio je: možda će uskoro biti
samo svetlucava gomila napuštenih iznutrica, sivkasto-ljubičasta smrdljiva hrpa oko koje zuje
muve.
A onda ga je obuzeo užasan, mučan osećaj da je za sve sam kriv i u glavi mu ostavio hladnu
prazninu.
Samo da.
Samo da. Samo da.
Samo da nije pozvao Frančesku na onu predstavu - da je jednostavno otišao sam, kao što je i pre
činio - ona ne bi upoznala Luku. Da nije upoznala Luku, sad bi bila na spratu s njim, odvezivala
odeću i pripremala se da ga zabavi.
Pretpostavio je da ga Bog konačno kažnjava za sve godine sebičluka i besramnog neverstva.
Frančeska je prešla preko sobe i uzela ga za obe ruke. Ovako izbliza, video je da su joj oči
razrogačene od preklinjanja i - neočekivano - od straha. Glas joj je podrhtavao dok je govorila:
„Moram da te zamolim, Filipo - ne, ne da te zamolim... preklinjem te! Molim te, molim te - molim
te... preklinjem te - sačuvaj moje tajne.” Zastala je, a zatim dodala: „Ovo nikako nisam mogla sakriti
od tebe. O, bože! Moraću te zamoliti da lažeš za mene
- ko zna koliko dugo. Ti si Lukin prijatelj - ako sve ispadne dobro između Luke i mene,
nesumnjivo ćemo se povremeno sretati, ti i tvoja žena, Luka i ja. Jednom nesmotrenom rečenicom u
pogrešnom društvu mogao bi da uništiš moju i Lukinu zajedničku budućnost. Svaki put kad te
vidim, Filipo, čekaću i posmatrati, i truditi se da ugušim strah zbog onoga što bi mogao da uradiš.
Znam to. Ali takode znam i da si ti dobar čovek. Ljubazan čovek i...”
U očima su joj blistale suze.
I shvatio je šta je to kod nje drugačije. Njena samouverenost - njena drska, sladostrasna,
energična samouverenost - potpuno je nestala. Kurtizana je umrla.
Živ osećaj izgubljene prilike odzvanjao je u novonastaloj praznini u Filipovoj glavi i pomalo
ošamućujući nalet besa podigao se i zaglavio mu se u grlu. Ali onda, na njegovo iznenađenje,
probijajući se pored bolnih slabina, očajničkog razočaranja i oštrih strahova zbog budućnosti,
pojavila su se dva neočekivana osećanja: saosećanje i sažaljenje. Obgrlio ju je kao nikad pre: s
nežnošću. Na trenutak ju je privukao na grudi i tiho joj rekao iznad glave: „Šta zamišljaš, kakav sam
ja to čovek, Frančeska? Kakvo to mišljenje imaš o meni? Zar zaista misliš da bih ti - zbog
uvređenosti, inata ili želje za osvetom, ili čega god - ikad namerno uništio priliku da doživiš
istinsku sreću?”
Odmakla se od njega, kratko mu se zagledala u lice, a onda zaplakala.
Filipu je bilo drago što je Marija spavala kad je stigao kući. Ostao je još samo nekoliko minuta
kod Frančeske - još je bio dan kad je krenuo kući - ali pošto se nije osećao dovoljno snažnim da se
suoči sa ženom, lutao je kroz grad i spustio se do mora, gde je seo na nizak zid i zurio u vodu sve
dok nije pao mrak.
Nameravao je da noć provede - kao i uvek - u najmanjoj od tri spavaće sobe. Krevet je u njoj bio
uzak, a dušek tanak. Obično se pretvarao kako proklinje nedostatak udobnosti, mada je u srcu znao
da bi radije uživao u bolnom osećaju mučeništva koji mu je ta prostorija nudila: na taj način je uvek
ublažavao gorčinu krivice. Osećaj stida zbog neverstva lebdeo je oko njega kao loš miris još otkako
je upoznao Frančesku, ali dok je sad ležao na tom neravnom krevetu i razmišljao, shvatio je da su
tokom godina te redovne posete sredom njegovoj razvratnosti davale primesu veštačke pristojnosti.
Pošto je s tim gotovo, pitao se nije li sve to bilo prilično aljkavo.
Uvek se trudio da ubedi sebe kako mu je dogovor s Frančeskom pružao najmanje izdajničko
rešenje za nepomirljive teškoće koje su on i Marija imali u braku: možda je Frančeska tražila novac
za svoje usluge, ali on je nikad nije gledao samo kao kurvu. Bila mu je više kao prijatelj, uvek je
govorio sebi, prijateljica koja je razumela njegove potrebe i teškoće; prijateljica koja mu je sa
zadovoljstvom nudila rešenje za osujećenost, rešenje koje ne bi povredilo Mariju. Na kraju krajeva,
nisu oni bili ljubavnici. Frančeska se nikad nije čak ni pretvarala da ga voli - bio je siguran u to i bilo
mu je drago zbog toga. Ni on nju nije voleo - ne onako kako je voleo Mariju. Njegovo i Frančeskino
spajanje bio je čist trgovački sporazum i sad je zbog toga bio zahvalan. Bio je zadivljen njenom
lepotom; mahnito ga je uzbuđivao i radosno oslobađao njen prenaglašeni nedostatak kočnica; tešilo
ga je njeno neprekidno odbijanje da ga osuđuje. Ali iako mu je telo bilo sasvim obuzeto njom, sad je
znao da mu ta prelepa žena nije nikad osvojila srce. Pretpostavljao je da zato nikad i nije imao
utisak da je izneverio ženu.
Sad ga je pomisao na Mariju presekla kroz stomak kao nožem dok je sedeo na rubu kreveta i
izuvao cipele.
Zamislio ju je kako leži usnula u susednoj sobi, kao i obično, potpuno nesvesna gde je bio i šta je
radio. Zamišljao je njeno usnulo lice i poželeo - s bolnom čežnjom - da otvori vrata sobe, popne se u
krevet pored nje i ispriča joj... sve. Shvatio je, kad je osmislio scenario, kakvo bi mu olakšanje bilo da
se tako rastereti.
Međutim, Marija nije spavala i svakako nije bila nesvesna gde je Filipo bio. Sedela je na krevetu,
obavijena ogrtačem i pisala u svoju svesku reči koje su u njenom telu stvarale tanano, živo
uzbuđenje.
Ako ne možete da kažete ni da uradite, onda samo pomislite i zapišite - rekla joj je žena u grimiznoj
haljini onog dana, pored ostalih, još prisnijih saveta. Šta god da je, i koliko god da se osećate krivom,
poverite se papiru - jednostavno zapišite. Niko nikad ne mora da vidi, osim ako vi ne odlučite da pokažete... i
uvidećete da pisanje može biti najbolje olakšanje.
Tog istog dana kupila je svesku i odlučila da počne s pisanjem čim se povuče na spavanje. Sa
spremnom sveskom, perom i mastilom, naslonjena na jastuke, obmotala je šal oko ramena. S
osećajem straha koji joj je oduzimao dah, i lupanjem srca kao da se spremala da proseče zagađenu
ranu na sopstvenoj nozi, uhvatila je vrh jezika zubima i zagledala se u prvu praznu stranu nove
sveske. Reči koje je želela da zapiše visile su joj u glavi i bučno su se protivile da izađu iz pera.
Ponovo se naslonila na jastuke u zagušljivom očajanju, dokjoj je natopljeno pero podrhtavalo među
prstima. Zabacila je glavu da zaustavi vrele suze.
Zurila je u papir, opčinjena njegovom belinom, a vrh pera lebdeo je iznad njega i pulsirao tačno
u ritmu njenog srca. Spustila ga je na stranicu. Jedna suza joj se prelila, kliznula niz obraz i kanula
na papir. Lagano i mučno, nažvrljala je kratku rečenicu.
Mislim da moj muž tuca drugu ženu.
Ta jedna zabranjena reč vrisnula joj je u glavi, zapanjila je svojom ogoljenom prostotom, i na
trenutak nije mogla da diše.
I onda je brana popustila. Počela je da piše. Pisala je više od sata, ruka joj se umrljala od mastila,
isprskala je crnim spavačicu i pokrivače oko sebe, prsti su joj se grčili dok je pažljivo opisivala
aktivnosti u kojima je Filipo, po njenom mišljenju, uživao tokom svojih odsustvovanja, nedelju za
nedeljom. Njena dugo sputavana mašta iskliznula je kroz novootvorena vrata i, trepćući pod
neprikladnim svetlom, počela da istražuje mnoge bolne mogućnosti koje je zatekla napolju.
Odlučno je počela da zaviruje u zabranjene prostorije pune zvukova i prizora koji su u njoj budili
stid, nalik na krhotine razbijenog stakla duboko zavučene u stomaku.. Na njeno veliko iznenađenje,
baš kako je žena odevena u crveno predvidela, osećaj olakšanja bio je neopisiv.
Možda je, napisala je kad joj je ta misao pala na pamet, stid moćan samo onda kad se potiskuje - kao
osujećeni pas čuvar koji, nakon što je danonoćno vezan, otkriva da se njegovo žestoko rezanje samo pojačava
zbog toga što ne može da doživi olakšanje. Marija je zamislila tog psa puštenog da trči preko brda,
galopira dok ga konačno ne obori fizička iscrpljenost i sva agresivnost ne iščezne; zamišljala je kako
se njegove slabine nadimaju, isplaženi jezik, ushićenje i osećaj slobode. Zaspaće tamo gde
padne, napisala je, tamo na suncem spečenoj zemlji, uživajući u iscrpljenosti od fizičkog olakšanja umesto
napete osujećenosti.
„Moram to da izbacim iz sebe”, rekla je glasno. „Sve što sam zaključala u sebi. Moram sve da
izbacim. Da pustim da potrči uz brdo i istrči se dok se ne iscrpi.”
I tako je u glavi poređala galeriju slika - sakupljenih iz svih zabranjenih soba koje je upravo
otkrila - kao da ih je izlagala po jednom dugačkom zidu. Iz iskustva je znala da će te slike izazvati
penušavo, zagušljivo osećanje stida čim ih vidi, ali umesto da odvrati pogled, kao što je uvek činila,
rešila je da se natera da pregleda izložbu; nateraće se da ih sve ispita, dok se sa svakom ne suoči.
I zapisaće šta je osetila svaki put, do najsitnijih pojedinosti.
Potpuno svesna Filipovog prisustva u najmanjoj spavaćoj sobi s druge strane zida, Marija je
pisala i pisala dok je prsti nisu zaboleli. Konačno, dok je čitala poslednji pasus po treći put, spustila
je pero i svesku i nekoliko dugih trenutaka zurila u zid. „Čini mi se da umem da razmišljam i
pišem”, rekla je sebi. „I to je znatan uspeh. Ali to neće biti ni od kakve koristi ako ne pronađem
način da to izrazim i izvedem.”
Ostavila je svesku, pero i mastilo u kutiju, ustala iz kreveta i spustila kutiju u dugačak drveni
sanduk koji je stajao u dnu kreveta. Presavijeno ćebe nalazilo se na kraju kreveta. Marija ga je uzela i
stavila preko kutije u sanduk. Spustila je poklopac, vratila se u krevet i navukla prekrivače preko
sebe.
 31
Vrata krčme naglo su se otvorila i mirisi mora uleteše u zadimljenu unutrašnjost. Sve sveće su
zatreperile, neke su se i ugasile. Kao i pet-šest drugih ljudi, Karlo dela Rovere osvrnuo se da vidi ko
je ušao. „Čičano!” viknuo je preko prostorije i podigao ruku. Mikele di Čičano uputio se ka mestu
gde je sedeo Karlo. Probio se kroz gomilu gostiju, usput šutnuvši praznu stolicu koja mu se našla na
putu, a zatim se teško spustio na klupu s druge strane stola, glasno dišući kroz nos.
Trenutak kasnije rekao je: „Reci toj tvojoj ženskastoj kurvici da mi donese jebenu grapu, hoćeš
li?”
Karlo je doviknuo preko ramena: „Marko?”
Daleko na drugom kraju prostorije, žgoljav momak s masnim repićem klimnuo je glavom u
znak razumevanja.
„Još dve, može? U stvari, donesi nam bocu, dobro?” Klimanje glavom.
„Dakle”, rekao je Karlo. „O čemu se radi?” Mikele je grickao unutrašnju stranu obraza i ćutao.
Tajac.
„Da li se nešto dogodilo?”
„Izgleda da joj moj novac više nije dobar.”
„Kome?”
„Onoj jebenoj kučki Felicijevoj.”
Karlo je namršteno rekao: „Zar ti je to toliko strašno? Ona je obična kurva. U redu, prokleto
dobra - i prokleto skupa! - ali svejedno kurva. Zar ne možeš samo da nađeš drugu? Sigurno ima
barem još jedna žena u ovom gradu spremna da legne i istrpi za količinu zlata koju si spreman da
joj baciš?”
Mikele je povio ramena i skrstio ruke na grudima; jedno koleno počelo je divlje da mu
poskakuje. Sa izbačenom vilicom i glasnim disanjem kroz nos, odjednom je Karla snažno podsetio
na razjarenog bika. Skoro je zamislio kako Mikeleu izlazi para iz nosa; prigušio je zloban osmejak.
Mikele je odgovorio, smišljeno tihim glasom: „Neču da mi jebena kurvica govori šta da radim!”
Kad je Marko stigao do stola, nagnuo se pored Karla - protrljavši ruku o njegovo rame - i
spustio punu bocu rakije i drugu čašu na sto. Mikele je zgrabio bocu čim ju je Marko pustio. Nasuo
je sebi čašu i ispio je u jednom gutljaju. Uz grimasu zbog jačine alkohola, napunio ju je ponovo. I
ponovo ispraznio.
I Karlo i Marko su na trenutak posmatrali kako Mikele ponovo naliva i prazni čašu, zatim je
Marko nakratko položio ruku na Karlov rukav i udaljio se.
U pokušaju da ispuni sve veću tišinu, Karlo je rekao: „Jesi li znao da ima decu, Čičano?”
Odgovora nije bilo.
„Izvanredna stvorenja. Bliznakinje. Potpuno prokleto iste. Iznenadio bih se kad bi ih i ona
razlikovala, a kamoli neko drugi.” I dalje tišina.
Mikele ga je ljutito pogledao, a zatim rekao: „Zašto, jebote, misliš da me zanimaju njena deca?”
„Onako, kažem.” Tajac.
Karlo je nastavio: „Video sam ih pre neki dan. S onim njenim evnuhom.”
Činilo se da ga Mikele ne sluša. Prosiktao je, više sebi nego Karlu: „Prokleta, prokleta kučka!
Poslala je jebenog slugu na vrata da mi kaže kako više ne želi da me vidi. Čak neće ni lično da
razgovara sa mnom.”
„Šta je razlog?”
Mikeleov glas zadrhtao je od besa. Progovorio je jasno oponašajući naglasak crnookog sluge.
„Ona više ne želi da zarađuje... zabavljanjem.” Tišina. Sopstvenim glasom, punim zajedljivosti,
dodao je: „Očigledno.”
„Znači, nisi samo ti?”
 Mikele ga je ošinuo pogledom. „Očigledno ne.”
Karlo je ispustio tihi uzdah iznenađenja. „Pre neku nedelju izgledala je dovoljno zagrejano
prema mom bratu”, rekao je. „Pitam se zašto je tako iznenada promenila mišljenje.”
„Kučka! Mogao bih...”
Karlo je gledao kako se Mikeleovi prsti grče i stežu. Pomislio je na Đanija, lica iskrivljenog od
besa, kako ga udara neuvežbanom pesnicom, i opipao je nos - koji mu je još bio osetljiv. I to je bilo
zbog te Felicijeve: svakako je izazivala snažna osećanja u ljudima kojima je dopuštala da joj se
zavuku pod suknju, pomislio je. Ili im nije dopuštala, kako se sad činilo.
Tada je pomislio, s jetkom razdražljivošću, na ogromnu količinu zlata koje je ostavio sinjori
Felici, za Đanijevo gubljenje nevinosti. Setivši se kratkog razgovora koji je obavio pre nekoliko
nedelja sa Zubom, malim gusarom, u glavi mu se rodila zamisao. Karlo je osetio kako mu lenji
osmeh razvlači uglove usta, kad je način da Mikeleovu kurvu nauče lekciju kakvu neće zaboraviti, i
da on istovremeno povrati svoj novac, počeo da dobija oblik.
„A čemu se ti, jebote, smeješ?”, zarežao je Mikele.
Karlo mu je ispričao. Pogled mu je preleteo preko krčme, da se uveri da ih niko ne prisluškuje, a
zatim je izneo svoj predlog.
Mikele je zurio u Karla, blago otvorenih usta. Na trenutak je delovao duboko zaprepašćen, ali
mu je izraz ubrzo očvrsnuo. Klimnuo je glavom.
 32
Luka će stići svakog trena. Juče mi je rekao kako će me ujutru izvesti u šetnju do vode - njegov
prijatelj Pjero Parizeto ima brodić, koji Luka povremeno pozajmljivao kad je osećao potrebu da
pobegne od gradske vreve. Vrlo je mali: nedovoljno velik da sa sobom povedemo i devojčice, pa će
one ostati s Ilarijom.
Nadala sam se da nisu imale ništa protiv. Sirota Ilarija je čitavo jutro izgledala razdraženo.
Sinoć sam njoj i Sebastijanu saopštila da će biti otpušteni. Iako sam im oboma ponudila i više nego
velikodušnu svotu novca da ublažim udarac, Ilarija je očito bila vrlo povredena. (Sebastijano nije
rekao ništa, ali bila bih zapanjena da jeste: retko je iznosio mišljenje o bilo čemu.) Nijedno se, u
stvari, nije otvoreno žalilo, ali je od moje objave u kući vladalo raspoloženje mučne ogorčenosti,
nalik na odvratan miris močvare.
Otići će u subotu i Modesto će se naredne nedelje useliti u njihovu sobu. Devojčice su bile
oduševljene: mnogo su volele Modesta.
Dok sam se proučavala u ogledalu, vratila sam zalutali pramen kose u složenu mrežu pletenica
koje sam jutros uplela i grickala donju usnu da je zacrvenim. Haljina mi je bila stara, obična, smeđa.
Nisam je nosila godinama - ali činila mi se najprikladnijom za izlet brodićem. Teško sam odlučivala
šta da obučem još otkako se sve dogodilo: veći deo ormara mi je, naravno, bio potpuno neprikladan
za trezvenu sinjom Marone. Spala sam na tri-četiri haljine, a na dve sam morala da zamenim
raskošnu zlatnu čipku i trake mnogo jednostavnijim i običnijim, u pokušaju da ih učinim manje
kitnjastim.
Zbog čitave te obmane osećala sam se očajnički nelagodno. Lagala sam Luku - bože! Mrzela sam
što to radim! On je bio toliko providno iskren da je moja dvoličnost bila dvostruko sramna, pa sam
se osetila još manje vrednom njegove ljubavi. Ali sama pomisao da mu priznam istinu ispunjavala
me je stravom: to bi bila propast.
Srce bi mi jače zalupalo kad bih zamislila kako bi taj razgovor tekao. Kako bih počela?
Pretpostavljam priznanjem: Imam nešto da ti kažem... Sigurna sam da bi se Luka nasmešio na te moje
otrcane reči, s nežnom i bezazlenom znatiželjom na licu. Podignutih obrva, glave blago nakrivljene
u stranu, čekao bi da čuje šta to imam da priznam, uveren da to što sam se bojala da otkrijem ne
može biti ništa strašno. Ne znam kako ovo da ti kažem, rekla bih, ali... ja nisam ono što sam ti rekla da
jesam. Zamišljala sam kako oklevam, zamuckujem, mučim se da izgovorim. Lukino čelo bi se
namrštilo na prizor moje iskrene uznemirenosti, s prvim nagoveštajima prave strepnje. A onda bi
izletela užasna istina, poput mučnine. Ja nisam udovica. Nisam nikad bila udata. Moja deca nisu - kao što
sam nagovestila - zakonite kćerke uglednog pokojnog trgovca, već kopilad petog vojvode od Ferare, čija sam
plaćena ljubavnica bila osam godina, pre nego što sam pobegla od njega i smestila se ovde u Napulj... kao
kurtizana. Zaradila sam mnogo novca. Ni ovu kuću, ni ono što se u njoj nalazi, kao ni drugu kuću u Ulici
Svetog Tome, nije mi ostavio pokojni muž, kao što sam te navela da poveruješ, već mi je jednu poklonio
zahvalni pokrovitelj, a drugu sam kupila svojim novcem: i treba da znaš da sam svaki novčić zaradila... na
težak način.
Mogla sam samo da mu zamislim bol u očima; vidim ga kako se odmiče od mene, kako mu
fizički bol i gađenje krive lepe crte lica. Blagi bože! Kako bih ikad mogla da mu kažem istinu? Ali
onda, ako ne kažem... kako ću moći da živim s osećajem krivice zbog sopstvene prevare... i
neprekidnim strahom da ću biti otkrivena? Svaki put kad bih ga videla, hvatala sam sebe kako mu
ispitujem lice u potrazi za promenom. Svaki put sam se pitala da li mu je Đani, ili Filipo - ili bog zna
ko još - ispričao istinu. Moram da priznam da mi je takav život bio gotovo nepodnošljiv. Održavala
sam ravnotežu na ivici ponora i panika bi mi zalupala u grudima pet-šest puta dnevno. Pokazalo se
da je mukotrpnije nego što sam ikad mogla zamisliti.
Ali nisam mogla da se udaljim od toga. Prošlo je manje od dve nedelje otkako me je Filipo
odveo u San Domeniko Mađore i okrenuo mi život naopačke. Nisam mogla da zamislim život bez
Luke.
Na kraju će se sve sigurno srušiti oko mene. Jedino je pitanje - kada? Koliko mi je još ostalo?
 Začulo se kucanje na ulaznim vratima.
Srce mi se popelo u grlo. Duboko sam udahnula, pokušavajući da ga spustim tamo gde bi
trebalo da bude. Čula sam kako devojčice jure ka
Beata i Izabela stajale su na pragu i oduševljeno mahale dok smo se Luka i ja udaljavali ulicom.
On je nosio torbu s hranom - narezane golublje grudi umotane u voskirani papir, hleb, sir, grožđe,
nekoliko bresaka i veliku bocu vina. Okrenula sam se i viknula: „Vidimo se večeras. Budite dobre!”
Nastavile su da mašu sve dok nismo stigli do kraja ulice. Neposredno pre nego što smo skrenuli
za ugao, okrenula sam se, poljubila vrhove prstiju i poslala im poljubac. Bela je poskočila,
pretvarajući se da ga hvata, a Beata je pokušala da ga otme od sestre. Luka se nasmejao. Međutim,
Ilarija, koja je stajala iza njih, tvrdoglavo je zurila u mene nekoliko trenutaka, a onda je uvela
devojčice unutra.
stepeništu i svađaju se: obe su želele da otvore vrata. Hvala nebesima, izgleda da su se dopale
Luki. Trudile su se iz petnih žila da mu budu što bliže, igrale se s krajevima njegovog kaputa i
stidljivo ga gledale ispod trepavica. Bio je dobar prema njima - zabavan i ljubazan, i uvek vidno
zainteresovan za sve što su govorile.
Mali koraci ponovo su zatapkali po stepenicama i ovog puta zakoračili u spavaću sobu.
„Mama! Stigao je!”, rekla je zadihano Bela dok je otvarala vrata. „Reci mu da dođe do sale”,
rekla sam. „A onda idi i pronađi Ilariju. Doći ću za tren.”
Bela je ponovo štrcala stepenicama, a ja sam poslednji put namestila kosu, ponovo se ugrizla za
usnu, izašla iz sobe i uputila se ka sali. Osmeh mu je bio širok i topao kad me je ugledao. Opustila
sam se.
Pre nego što je išta rekao, obuhvatio mi je lice rukama i poljubio me - polako i željno; jedna ruka
mu je skliznula niz moja leđa - a ja sam se nagnula napred i privila se uz njega. Možda je bilo dobro
što su devojčice tu - inače ne bih mogla da se uzdržim a da mu ne skinem kaput.
Odmakao se od mene i udahnuo. „Raduješ li se izletu na brodu?” pitao je.
„Veoma.”
„Mislio sam da bismo mogli da otplovimo obalom do Merdeline, ako bi želela...”
Osmeh i klimanje glavom.
„Obala je tamo lepa. Znam mesto gde bismo mogli da se zaustavimo i ručamo - a onda... pa,
videćemo šta ćemo raditi posle toga, zar ne?” Mislim da sam znala šta sam želela da radim.

***

Ranije tog jutra, Luka mi je ispričao da je Pjerov brod mali, ali meni je izgledao i dugačak i težak
kad smo stigli u pristanište. Bila sam i više nego zadivljena što je Luka pomislio da vesla tako
daleko. Mislim da je Merdelina bila udaljena barem tri milje. Čamac je bio vezan ispred kuće
Parizetovih. Na moje oduševljenje, bio je obojen u jarkožutu boju. Uz njega su bila postavljena dva
ogromna vesla i dva sjajna, lakirana sedišta - Luka mi je objasnio da ih nazivaju izokrenutim jer su
bila nameštena jedno naspram drugog. Nisam ništa znala o čamcima i apsolutno nisam imala pojma
koliko je to malo plovilo vredelo na moru, ali činilo se da je bio predivno izrađen. Žuta boja bila je
sunčana i vesela i - najbolje od svega - nudio mi je mogućnost da provedem čitav dan nasamo s
Lukom, daleko od grada, gde nas niko neće prekidati.
„Sviđa ti se?” pitao je Luka.
Klimnula sam glavom. „Lep je.”
„Pjero i Serafina nisu ovde - Pjero je rekao da samo uzmemo čamac i odemo, kad god poželimo.
Dakle...” Nakrivio je glavu prema čamcu i pružio ruku da mi pomogne. Prihvatila sam je i oprezno
zakoračila u čamac, koji mi se uznemirujuće zaljuljao pod nogama. Smestila sam se na sedište,
promeškoljila se da izvučem zgužvani materijal sukanja i prilično nespretno ugurala torbu s
hranom pod sedište.
„Je li ti udobno?”, pitao je Luka kad se ukrcao. Seo je, svukao kaput i podvrnuo rukave košulje
iznad lakata. Presavio je kaput i sklonio ga u stranu.
Ponovo sam klimnula glavom. U stvari, nije mi bilo, ali ne bih to ni u snu rekla.
Sa samouverenom lakoćom izvežbanog veslača, odvezao je konopac kojim je čamac bio
privezan za obalu, podigao jedno veslo i, uz njegovu pomoć, odgurnuo čamac od pristaništa. Tada
je uzeo i drugo veslo, i vešto zaveslao ka otvorenom moru. Nekoliko trenutaka, čulo se samo
pljuskanje vode o bok čamca, i tiho bućkanje vesala dok su uranjala i izranjala.
Zgusnute kuće, koje su se međusobno tiskale sve do ivice vode, počele su da blede dok smo tiho
plovili na zapad. Zbijeni u veselom neredu, ti obalski kućerci bili su aljkavi i oronuli, ali u njima je
vrvelo od života: nekoliko nagih, preplanulih dečaka skakalo je u vodu i vrištalo od razdraganog
zadovoljstva. Gurali su jedni druge u more, a zatim izlazili na oronuli stari mol, gurkajući se
rukama i nogama. Presijavali su se od osunčanih kapljica vode kao optočeni dijamantima, a
prekinuli su igru da nas isprate pogledom, uz zviždanje i mahanje. Nekoliko žena podiglo je pogled
s pranja odeće i zagledalo se u nas, a barem dvadesetak muškaraca pripremalo je sopstvene čamce i
na nas uopšte nisu obratili pažnju.
„Još milju-dve na zapad i skoro da smo napustili obalu”, rekao je Luka, a glas mu je pomalo
poskakivao u ritmu veslanja. „Postoji mali zaliv odmah posle glavne luke u Merdelini - tamo ću
odveslati.”
Vozili smo se malo više od sata. Za to vreme smenjivali su se lagana, prijatna tišina i zabavni
razgovori. Raspravljali smo o muzici, umetnosti i istoriji, razgovarali o poeziji i politici - predivnim,
čarobnim i važnim stvarima, o kojima niko, čak ni Modesto, nikad nije tražio da čuje moje mišljenje.
I razgovarali smo jedno o drugom.
Pa... ne. To nije sasvim istina. Bilo bi mnogo tačnije reći da je Luka, odgovarajući na moja
pitanja, ispričao mnogo o sebi, a ja sam na njegova odgovarala uglavnom pričajući o sinjori Marone.
Iskre krivice palile su se svaki put kad bih izmislila novu laž, ali pažljivo sam oduvala svaku
varnicu koja bi planula i trudila sam se da mu ponudim što više istine koju sam se usudila da
izgovorim, kao neku vrstu odštete za obmanu.
„Pričaj mi šta voliš da radiš”, tražio je uz osmeh. „Mislim da sam te pitao onog dana u San
Domeniku - ali sećam se da si vrlo vešto izbegla odgovor.”
Na trenutak se odmorio od veslanja, pridržavajući vesla podlakticama; voda koja se slivala s
njih svetlucala je kao sitne krhotine stakla dok je odlazila nazad u more, čamac se izdigao i prešao
preko talasa.
Oklevala sam i brzo razmišljala. Zaista, šta volim da radim? Pošto me je pitao, nisam imala
pojma.
Ubrzo sam rekla: „Sviram lautu.” To je bilo vrlo blizu istini.
Luka se šire osmehnuo i rekao: „Volim zvuk laute. Hoćeš li mi svirati jednom?”
„Volela bih - mada, nisam naročito nadarena.”
„Sigurno si nadarenija od mene - ja ne sviram nijedan instrument.” Oklevao je, a zatim dodao:
„Pošto sam već rekao - kad sam bio dečak...” Ponovo tajac. „... učio sam da sviram camponju...”12
Malo je pocrveneo kad je to priznao, a ja sam, pošto sam u glavi zamislila te nemelodične gajde i
njihov zvuk zavijanja crknute mačke, morala da se nasmejem. Rukom sam poklopila usta i pokušala
da ugušim smeh.
„Veoma si nepristojna”, rekao je glumeći uvređenost. „Često su mi govorili da odlično sviram!”
„Ko?”
„Majka.”
Zamislila sam lepuškastog, crnokosog dečačića kako nespretno pridržava tog velikog i krutog
oktopoda od instrumenta; obrazi su mu se naduvali od napora da proizvede zvuk i škiljio je na
note, a posmatrali su ga ushićeni i nasmešeni roditelji - koji kao da su bili gluvi za užasan zvuk koji

12
Italijanski narodni instrument nalik na gajde. (Prim, prev.)
je stvarao.
„Roditelji su sigurno bili veoma ponosni na tebe”, izjavila sam, oduševljena tim zamišljenim
prizorom, a zaista sam tako i mislila.
„Verovatno ne više nego što su tvoji bili ponosni na tebe.”
O, bože. Ovo je došlo kao hladna voda i potpuno mi izbrisalo osmeh s lica. Moj otac ponosan na
mene?
Prikrila sam uznemirenost lažnim kašljem. Obrazi su mi buknuli, a ja sam se ponadala da će
Luka tu boju prepoznati kao stidljivu skromnost, umesto bolnog stida, što je zapravo bila.
Morala sam da promenim temu.
„Voliš li da čitaš?” pitala sam.
Luka, čiji glas je i dalje poskakivao u ritmu veslanja, odgovorio je: „O, bože. Trebalo bi da čitam
raznovrsnije štivo - ali čini mi se da uvek imam previše pravne dokumentacije koju moram da
pročešljam dok se pripremam za rad sa studentima.” Zastao je na trenutak, a zatim dodao: „Znaš,
ne znam da li sam to već rekao, ali od one predstave u San Domeniku, mislim da je počeo da mi se
dopada Ariosto.”
Osmehnuo mi se. „Ne bih mogla reći šta mislim o njegovom radu”, rekla sam. „Nisam čula ni
reč od te predstave.”
„Nisam siguran ni da sam ja, kad malo bolje razmislim.” Gledao me je u usta. „Pažnju mi je
odvlačilo nešto sasvim drugo.”
„Da smo pažljivije slušali”, rekla sam, a on me je ponovo pogledao u oči, „možda bismo shvatili
da nam se Ariosto uopšte ne dopada.”
„Možda ne, ali uvek ću mu biti naročito zahvalan, bez obzira na kvalitet njegove poezije.”
Nagnuo se napred, preko ispravljenih vesala, i usnama potražio moje. Imao je ukus soli, a usne
su mu bile hladne i suve od vetra.
Sedela sam na neudobnom sedištu, posmatrala Lukine ruke na veslima i bila zadovoljna kao
nikad u životu. Ritmički zvuci vesala bili su umirujući; prijatni. Kapljice vode letele su dok je Luka
veslao i padale kao hladne iglice na kožu ruku, zagrejanu od sunca, a svetlo je bilo zaslepljujuće
tamo gde je dodirivalo namreškanu površinu vode. Luka je veslao i veslao. Posmatrala sam kako
mu se mišići na podlakticama pomeraju dok je povlačio vesla. Kolena su nam se sudarala pri
svakom zaveslaju.
Kad smo stigli, videla sam da je Merdelina malo ribarsko selo, ugnežđeno između upečatljivih
stenovitih brda i mora. Luka je bila mala i uredna, prepuna malih čamaca, i ukotvljenih i onih koji
su isplovili. Izgledalo je da se svega nekoliko ulica spušta do vode, a lelujavi put vodio je iz sela,
očigledno prema Napulju.
Prošli smo pored ulaza u luku.
„Eno tamo”, pokazao mi je, pridržavajući vesla jednom rukom i poka zujući. „Vidiš li tamo iza
one velike stene?”
Vladala je tišina dok sam pogledom pratila njegov ispruženi prst. Klimnula sam glavom.
„Baš između stene i tamnog rta - tamo je uvala. Još malo pa smo stigli, Jesi li gladna?”
O da, razmišljala sam dok sam klimala glavom. Da, bila sam. Veoma. Ali možda ne baš za
hranom.
 33
Beata i Izabela Felici sedele su na pragu kuće i jednako se mrštile, Beata je petom cipele udarala
po prašini i posmatrala kamenčić koji je odskakutao. Bela je razdražljivo čeprkala krastu na ruci.
„Drago mi je što Ilarija odlazi. I Sebastijano”, rekla je Beata. Nakratko je zaćutala, a zatim
dodala, „Sebastijano smrdi na ribu.”
„A Ilarija je uvek ljuta”, složila se sestra.
„Uvek.”
„Drago mi je što će umesto njih ovamo doći Modesto”, rekla je Bela. „I Lorenco.”
„Iako je tako debeo.”
Uprkos lošem raspoloženju, devojčice su se pogledale i prigušile kikot. „Volela bih da je Desto
već ovde”, rekla je Bela, a osmeh joj je ponovo izbledeo.
Beata je petljala oko pertle na cipeli. „Zašto ne odemo da ga posetimo?”, pitala je. „Kada?”
„Sada.”
„Ilarija neće hteti da ide.”
Beata je zastala, oblizala usne i tiho rekla: „Ilarija ne mora da pođe. Možemo i same.”
„Ilarija nam je rekla da ostanemo ovde”, izjavila je Bela.
„Neće ni primetiti ako se ne zadržimo predugo u Destovoj kući. Nije nam se obratila već
satima.”
Bliznakinje su se gledale dok je neposlušnost rasla među njima. Obe su se okrenule i preko
ramena pogledale ka otvorenim ulaznim vratima. Ilarije nije bilo na vidiku.
Ustale su.
„Ne znamo hoće li Desto biti kod kuće...”, rekla je Bela.
„Ako ne bude, vratićemo se kući.”
„Moramo stići pre nego što se mama vrati kući.”
Zamišljajući mamin bes, čvrsto rešena da ga izbegne, Beata je klimnula glavom i uhvatila Belu
za ruku; pogledale su na jednu a zatim i na drugu stranu ulice, ponovo proverile iza sebe i krenule,
držeći se za ruke, prema kući u Ulici Svetog Tome Akvinskog.
Ilarija se s mukom spustila na višu od dve stolice u kuhinji. Dohvatila je korpu s pasuljem,
zagrabila punu šaku mahuna i spustila ih u krilo. Prešla je prljavim noktom palca preko spoljašnjeg
spoja mahune, gurnula palac u prorez, rastvorila ga čitavom dužinom i istresla sadržaj u malu
kalajisanu posudu.
„Sramota!” mumlala je. „Dala sam toj ženi dve dobre godine i sad me otpušta bez ikakvog
upozorenja! Sramota, tako ja to zovem... Kad pomislim šta sve znam o njoj i njenom ponašanju.
Bestidnica. Prava bestidnica!”
Bacila je praznu mahunu na pod kraj nogu.
Gomila očišćenog pasulja u maloj kalajisanoj činiji postojano je rasla, hrpa praznih mahuna na
podu se širila, a Ilarija je nastavljala ljutito da mumla sebi u bradu dok je radila. Uopšte nije obraćala
pažnju na dve devojčice, koje je poslednji put videla kako sede na pragu ulaznih vrata kad je prošla
kroz hodnik iz salona na spratu.
Dok je na dlanu ruke odmeravao balčak izrezbarenog mača kratkog sečiva, Karlo dela Rovere je
s proračunatim podrugljivim osmehom pitao oružara: „Vi to zaista ozbiljno? Očekujete da platim
toliko - za ovo?”
Oružar je slegao ramenima; nimalo zabrinut Karlovim kritičkim tonom, počešao se po zadnjoj
strani vrata kratkim neobrađenim gvožđem. „Ako ne želite da kupite, sinjore, ima ih mnogo koji
žele.”
„Dobro. Oduševljen sam što to čujem. Onda ću im to prepustiti.” Karlo je zurio u oružara
nekoliko trenutaka. Visok, ogroman i mišićav, oružar mu je ravnodušno uzvratio pogled. Konačno,
Karlo se okrenuo i krenuo Ulicom San Đakoma, osećajući oružarov pogled na leđima. Potpuno
svestan da je izgubio obraz, pokušao je da se šepuri, trudio se da s leda deluje nezabrinuto, ali
svejedno je zamakao u prvu sporednu ulicu na koju je naišao. Ugurao je ruke u džepove pantalona i
prošao pored natkrivenih prodavnica i tezga, ne obazirući se na kokoške i patke koje su mu se
sklanjale s puta uz neprijatno klepetanje krila.
Međutim, nekoliko trenutaka kasnije se zaustavio, kad su se dve male devojčice uplašile i
sklonile u stranu da ga propuste. Prepoznao ih je čim ih je video i osmehnuo se kad je shvatio da su
ovog puta same. Sasvim sumornim osmehom. Zloban plan osvete protiv sinjore Felici, koji je pre
neki dan predložio Mikeleu - plan koji sve do ovog trenutka nije bio ništa više do opojna skaredna
zamisao - odjednom mu je delovao sasvim moguć. Izgleda da mu se sudbina za promenu
osmehnula. Dlake na rukama su mu se naježile kad se setio razgovora koji je tog dana vodio sa
Zubom.
„Dakle, recite mi, sinjore”, rekao je malom piratu, „pričajte mi o vašem naj... zanimljivijem... putovanju
u poslednjih nekoliko meseci.”
Zuba se na tren nemo zagledao u njega dok je uvijao male pletenice sa podignute brade oko kažiprsta, a
zatim je rekao: „Radije ne bih razgovarao o prethodnim uspesima, sinjur.” Nasmešio se neveselim osmehom,
pokazujući razmak između zuba. „Mi mornari smo sujeverni, sinjur. More je hirovita ljubavnica i uvek se
trudimo da je ne uzrujavamo; ne radimo ništa što bi je izazvalo da nam se na bilo koji način osveti.
Razmetanje prošlim poduhvatima bi joj se moglo učiniti... drskim.”
„Dobro, onda”, prihvatio je Karlo. „Pričajte mi o nečemu što biste mogli da radite u budućnosti.”
„Mmm. Dobro. I to bi bilo traženje nevolje, zar ne mislite tako?”
Sad već razdražen, Karlo je progutao ostatke rakije i rekao: „Pa ispričajte mi onda samo nešto zanimljivo.
Bilo šta.”
Tajac.
„Pretpostavljam da bih vam mogao ispričati o razgovoru koji sam vodio pre nekoliko meseci.” Karlo je
podigao obrvu.
Zuba se naslonio leđima na naslon stolice. Prepleo je prste i protegao ruke iznad glave, puckajući
zglobovima. Ne skidajući pogled s Karlovog lica, rekao je: „Sad, na kraju plovidbe, sinjur, Afridovo skladište
obično je krcato zlatom. Ili svilom, ili začinima, ili drugom... nezakonito stečenom robom. Beživotne stvari koje
smo sakupili, koje leže bez ikakvih primedbi u buradima ili kutijama, spremne da budu iskrcane na kraju
putovanja, a zatim predate ričetatoriju, sinjur, kao što ste i vi.” Kratko je klimnuo glavom ka Karlu.
Karlo se namrštio, nesiguran kuda ovaj razgovor vodi.
„Pa, sinjur, pre nekih šest meseci, nekoliko dana bili smo nasukani u maloj luci nekoliko kilometara od
obale Tunisa. Lepo mesto. Mada, vruće. I - s vremena na vreme - bez vetra. Bili smo tamo skoro dve nedelje.
Dosta vremena proveo sam na obali, i jedne noći sam se zatekao u razgovoru s vrlo zanimljivim gospodinom
koji mi je - kad je otkrio ponešto o mom načinu života - predložio nešto zanimljivo. Kako da se izrazim -
predložio mi je da, ako ikad kojim slučajem naiđem na... dame svetle puti koje bi možda - ili možda ne bi -
želele da putuju s njim, mogao bi sasvim lepo da nagradi i mene i moje ljude ako mu obezbedimo tu povlasticu
da te dame preveze tako daleko od njihovih kuća.” Zastao je, a zatim dodao: „Što mlade, to bolje, očigledno.
Tako je gospodin rekao.”
Drhtaj pomalo ošamućujuće razvratnosti spustio se u Karlov stomak. „I jeste li ikad...” Dovršio je pitanje
klimanjem glave i podizanjem obrve.
„Ne, sinjur. Nisam. Kao što sam rekao, skladište mi je uvek krcato neživom robom. Umesto... živog
tovara.”Zuba je olizao usne. „Ali ne znači da neću”, dodao je. „Ako mi se ikad ukaže prilika.”
„Buongiorno, signorine”, obratio se devojčicama uz naklon. Stajale su mirno i bez reči i zurile u
njega. „Kuda idete?” Nisu odgovarale.
Karlo je brzo razmišljao. „Na neko zanimljivo mesto?” pitao je uz još širi osmeh.
Jedna devojčica je odgovorila, malo glasnije od šapata: „Do Destove kuće.”
Ne prepoznavši ime, Karlo je ispipavao dalje, u nadi da će mu se nagađanje pokazati tačno.
„Video sam vas s njim pre neki dan, zar ne?” Istovremeno su klimnule glavom. „Da li vas on
očekuje?” Istovremeno su odmahnule glavom.
 Ćutke je uzdahnuo od olakšanja. Mogućnost je postala izvodljiva. Kratak predah. Kako da
najbolje ostvari ono što je naumio... „On trenutno nije kod kuće”, rekao je, brzo razmišljajući. „Ali
slučajno znam gde je - video sam ga malopre. Hoćete li da vas odvedem da ga vidite?”
Devojčice nisu ništa odgovorile, očito sumnjičave.
Karlo je čekao. „Kad sam ga sreo, rekao je da bi voleo da vas vidi. Baš mi je pričao o tome koliko
voli vaše posete.”
Konačno je jedna devojčica klimnula glavom: „Ali ne smerno dugo”, rekla je. „Moramo da se
vratimo pre nego što mama dođe kući.”
„O, ne brinite, nećemo dugo”, umirio ih je. „Hajdemo, idemo da nađemo... Desta.”
Uhvatio je jednu devojčicu za ruku. Iznenadio se koliko su im prsti bili mali u njegovom dlanu.
Pogledao je prvo jedno dete, pa drugo, a zatim je pokušao da im se bratski osmehne; i dalje su ga
nemo gledale, razrogačenih očiju.
Zajedno su krenuli prema kraju ulice.
 34
Luka je postavio vesla uz čamac i protegao se savijajući ramena i istežući prste. Nasmešio mi se.
Čamac je poskakivao gore-dole dok se ljuljuškao na talasićima uz obalu.
„Pa, stigli smo”, objavio je. „Hajde da pronađemo mesto gde ćemo da jedemo.”
„Ovde je tako lepo, Luka”, rekla sam. „Hvala ti. Hvala što si me doveo čak ovamo.”
Nagnuo se napred, kolenima mi obuhvatio noge, uhvatio obema rukama za lice i poljubio. „Ne
treba da mi zahvaljuješ. Samo uživaj.”
Ustao je, preskočio ivicu, pljusnuo u plićak i navukao čamac na šljunkovitu plažu. Pružio je obe
ruke i preneo me na obalu. Zatim sam se malo odmakla i posmatrala ga dok je vukao čamac;
pokušavala sam da zamislim kako bi mi izgledao da sam nezainteresovana prolaznica. Šta bih
mislila o njemu: tom visokom crnom muškarcu razbarušene kose, sa neuredno uvučenom košuljom
i odbačenim kaputom, snažnim i sposobnim rukama, dok je čučao i vezivao konopac za veliki
kamen na plaži? Jedino mi je padalo na pamet da bih ga videla isto kao i sada - sa opojnom željom
od koje mi je utroba plesala.
„Ovo bi trebalo da drži nekoliko sati”, rekao je. „Uskoro će oseka.”
Dohvatila sam iz čamca torbu s hranom. Luka ju je preuzeo.
„Hajde”, pozvao me je pokazujući. „Tamo idemo.” I držeći me za ruku, pošao je sa mnom
uzanom, stenovitom stazom, dalje od male uvale. Torba mu je svakim korakom udarala o nogu.
Neko vreme smo se penjali, povremeno se držeći za ruke, ponekad jedno iza drugog, dok se staza
nije izravnala i razdelila.
„Kojim putem?” pitao je.
„Ti si već bio ovde - koji put je bolji?”
„Ti biraj.”
Očarala me je njegova uglađenost. „Onda, ovuda”, rekla sam mu i pokazala.
Krenuli smo levom stazom, koja nas je, nakon nekoliko stotina metara, odvela do skrovitog
travnatog proplanka. Teške, žbunjem obrasle stene nadvijale su se iza nas i bacale ljubičastu senku
preko polovine proplanka; druga polovina bila je obasjana jarkom sunčevom svetlošću. Sa svih
strana bili smo zaklonjeni gustim, zakržljalim žbunjem, iza kojih se padina kojom smo se upravo
popeli strmo spuštala ka moru.
Mogli smo biti potpuno sami na svetu.
„Savršeno”, rekao je. „Dobro si odabrala.” Kad je spustio torbu s hranom, seli smo jedno pored
drugog na zakržljalu travu. Veslao je više od sat vremena - kosa mu je bila vlažna, košulja mu se
zalepila za leđa i ruke. Dok smo sedeli ovako blizu jedno drugom, osetila sam vrelinu kako izbija iz
njega; mirisao je na znoj, sunce, so i more.
„Srećna?” pitao je.
„Šta ti misliš?”
Luka je potražio po torbi i izvadio je golublja prsa umotana u voskirani papir, grožđe, hleb i sir,
i sve je to spustio na uzani prostor između nas. Razmotao je paketić s mesom i posegao u njega.
Uzeo je malo parče i pružio mi ga. Neodoljivo me je podsetio na Vaskeza i na to mi se u stomak
uvukao mali crv stida. Ali uzela sam parče mesa od Luke pravo u usta, hvatajući ga za prste dok mi
je dodirivao usne. Gledala sam ga pravo u oči. Posegla sam za grozdom i ubrala zrno. Pružila sam
mu ga. Nasmešeno mi ga je uzeo usnama iz prstiju. Ponudila sam mu još jedno. Mrmljajući od
zadovoljstva dok ga je jeo, otkinuo je parče hleba. Prepolovio ga je i ugurao drugo parče mesa u
njega, predao mi ga je, a zatim isto ponovio i za sebe.
Jedno vreme smo jeli, ništa ne govoreći, samo smo se gledali u lice i osećali blizinu onog drugog
tela poput neodoljivog privlačenja magneta.
„Piće?” pitao je zatim.
„Da, molim.”
 Odmakao se od mene, pogledao u torbu i rekao: „Prokletstvo!”
„Šta je bilo?”
„Nemamo šolje. Kako glupo od mene - zaboravio sam da ih ponesem.”
„Nije važno. Možemo piti iz boce.”
„Ne smeta ti?”
„Naravno da ne.”
Nasmešio mi se, a pogled mu je leteo od mojih očiju do usta, a onda mi je, kad je izvadio čep,
predao bocu. Vino je bilo toplo i jako i zahvalno sam ga otpila. Ali onda, vodeći više računa o Luki
nego o onome što sam radila, ruke su mi zadrhtale i vino mi se prosulo niz bradu, na prednji deo
haljine. Tiho proklinjući, nagnula sam se napred, odmakla bocu od sebe i obrisala lice rukom.
Izvukao je platnenu salvetu iz torbe; nagnuo se s njom i obrisao mi bradu. „Evo”, zaustio je,
„nema štete.”
Pogledala sam u umrljanu haljinu, opipala je prstima, a onda osetila kako mi Lukini prsti
podižu glavu. „Prestani. Nije važno, cara”, rekao je. „Ne misli na to.”
Nisam mogla odvojiti pogled od njegovih usana.
Moralo je biti sad.
Niko nije mogao da nas vidi.
Niko neće znati.
 35
Luka je video kako se Frančeski penje boja u obraze. Od vina koje je prosula bila joj je vlažna
brada; prosulo joj se kao mrlja krvi po prednjem delu lepe haljine i video je kako joj lice gori od
stida. Izvukao je platnenu salvetu iz torbe i nagnuo se da joj obriše lice. Pogledala je u uprljanu
bluzu.
„Nije važno, cara” rekao je, stavio joj prste pod bradu i podigao lice. „Ne misli na to.”
Ali odjednom je ipak postalo važno.
Gledala mu je u usta razmaknutih usana i video je kako se crvena mrlja od vina penje i spušta
kad joj se disanje produbilo, i znao je da joj neće odoleti. Vrhom jezika prešla je preko usne kad je
podigla pogled prema njemu.
Nameravao je da čeka. Da uradi sve po propisu.
Ali sada...
Čekanje mu više nije izgledalo moguće.
Dok je sedao i naginjao se prema njoj, ona se zavalila, gledajući ga u oči. Nadvio se nad njom.
Pružila je ruku i počela da mu odvezuje košulju; ispustio je tihi čežnjivi zvuk i prebacio joj koleno
preko nogu. Razvezala mu je košulju i skinula je. Uhvatio ju je za nadlaktice i okrenuo se, povlačeći
je za sobom dok nije legla iznad njega. Kukovima se prislonila o njegov stomak i kolenima mu
stegla butine. Prstima i ustima gladno mu je prelazila preko kože - po grudima, rukama, oblini
ramena, preko lica sve do kose i on se radovao požudi njenog dodira, mrmljao od zadovoljstva.
Zatim se povukla unazad, skliznula s njega, prelazeći mu usnama preko tanke trake crnih
dlačica koja mu se spuštala od pupka, a usput mu je odvezala i pantalone. Rastvorila ih je.
Ispružena preko njegovih nogu, okrenula se i smestila. A onda joj je zavukao prste u kosu, zažmurio
i prepustio se.

***

Zaustavila se. Prerano. Prerano. S očajničkom željom da dovrši ono što je započela, Luka se
oslonio na laktove i pogledao je. Podigla je glavu i pogledala ga, raširenih očiju i vlažnih usta.
„Dođi ovamo”, rekao joj je. Uhvatio ju je za ruke, povukao je prema sebi i ponovo su se
zakotrljali sve dok nije ležala na leđima, a on iznad nje. Želeo ju je sad. Jednu ruku zavukao joj je iza
leđa i potražio trake bluze; drugu joj je spustio do poruba sukanja. Tkanina se naduvala i zgužvala
oko njegove ruke dok je prstima posezao naviše.
A onda je zaprepašćeno primetio da su joj oči pune suza. Sledio se. „O - cara - zašto? Šta je? Šta
je bilo?”
Nije odgovorila, ali suze su joj nabujale i potekle niz obraze. Prekrila je lice rukama.
Osetio je oštar nalet samooptuživanja. Požurivao ju je. Nije bila spremna. Gurnuo ju je u
okolnosti zbog kojih je sad očito žalila - šta li misli o njemu? Prvi muškarac koga je poljubila posle
smrti muža, a on joj je ovo uradio. Savladala su ga sopstvena osećanja i nesmotreno ju je naterao da
ugrozi svoj ugled, i sad - o, bože! - imala bi puno pravo da više nikad ne poželi da ga vidi.
Proklinjuči sebe, plašeći se da joj ne vidi odbijanje na licu, privukao ju je u zagrljaj.
Zajecala je.
 36
Samo sam želela da mu pružim sve najbolje. Najbolje od kurtizane.
Samo sam želela da veruje da je najsrećniji čovek u Napulju: čovek koji je, posle tolikih
samotnih godina, pronašao sebi skromnu udovicu, zrelu za branje, ženu koja je u svakom pogledu
delovala skromno i dostojno poštovanja - ali ženu koja se svejedno tucala kao kraljevska kurva. Šta
je još mogao da traži? Ali desilo se... počela si da veruješ u sopstvene laži, ti glupa kučko. Obmanjuješ ga. To
je sve. Kvariš ga. Ne zavaravaj se - najsrećniji čovek u Napulju? Teško. Možda u najvećoj zabludi. Prvo sin, a
sad otac. I ti ga smatraš srećnim? Tako sam glupa.
Nikad pre nisam plakala. Do one predstave, mislim da sam mogla nabrojati na prste jedne ruke
koliko sam puta plakala u proteklih deset godina, ali sad sam, izgleda, plakala barem dva-tri puta
dnevno. Bila sam kao usamljeni rak, izvučen iz sigurnosti svog oklopa: nežan, nag i ranjiv bez
ukradenog oklopa.
Istina je da bludnički život izgradi snažan oklop. On nikad nije lep - niti udoban - ali je čvrst.
Skloniš se unutar njega ili umreš. A sad me je Luka izvukao napolje za sva vremena. Ne mogu ni da
zamislim da ću se ikad više vratiti u taj oklop.
Poslednjih deset godina zvečalo mi je u glavi dok sam se privijala uz njega, suze su mi bile vrele
i klizave na njegovim golim grudima. Okruživala su me pohotna, podrugljiva lica: svaki muškarac
koji je ikad platio da spava sa mnom unosio mi se u lice i smejao mojim jadnim pokušajima da
ostavim prošlost iza sebe. Što sam se čvršće skupljala protiv njihovog napada, to sam se osećala sve
udaljenije od Luke.
Mrmljao je nežne, umirujuće tričarije dok me je grlio, jednom rukom me pritiskajući na grudi, a
drugom mi milujući kosu. Nežno me je ljuljao, napred-nazad, kao da sam uplašeno dete. „Psst, psst,
psst, u redu je”, mrmljao mi je u kosu, i njegove reči su mi vrelo šištale iznad glave. „Nema veze.
Bilo je prerano. Ja sam kriv. Nije važno.”
O, dragi bože, ali jeste. O, Luka, nemaš pojma koliko je važno.
Jecaji su mi se konačno utišali u drhtave, isprekidane uzdahe. Luka mi je obuhvatio lice rukama
i palčevima milovao jagodice. Šmrknula sam i prstima se uhvatila ispod nosa. Bez reči, Luka mi je
predao košulju. Obrisala sam lice, a isprekidani dah mi je zapeo u grlu. „Ne zaslužujem te”, rekla
sam.
„Ne govori tako. Kako možeš tako nešto da pomisliš?”
Kako? Zato što zaslužuješ bolje od uprljane, polovne, nemoralne bludnice koju je poslednjih deset godina
tucalo - više muškaraca nego što je mogla da se seti. Uključujući i tvog sina.
„Tako si dobar, i tako ljubazan”, rekla sam, „i zaslužuješ više od...”
„Prestani!” prekinuo me je i spustio mi prste na usta. „Nisam dobar i ljubazan. Rasplakao sam
te. Ne zaslužujem ništa. Ali želim mnogo. Želim tebe. Šta si mogla da uradiš da bi pomislila kako
me ne zaslužuješ?”
Zurila sam u njega, nesposobna da govorim.
Gledao me je pun minut, a zatim rekao: „Udaj se za mene.”
Čula sam reči, ali kao da sam prisluškivala tuđi razgovor. Nisu mogle biti namenjene meni.
„Šta?” pitala sam glupo.
„Udaj se za mene.”
Nastavila sam da zurim.
„Želeo sam da te zaprosim još onda kad si prvi put došla na večeru, ali u datim okolnostima
činilo mi se pogrešnim da to tako rano predložim. Tada sam mislio da će možda biti bolje da malo
sačekam - da svom predlogu dam makar malo pristojnosti. Nisam želeo da te požurujem. Mada,
izgleda da sam to pokvario, pa pretpostavljam da nema više svrhe čekati. Dakle, hoćeš li? Nakon
ovoga što sam upravo uradio - misliš li da bi mogla o tome da razmisliš?”
Sva sam obamrla.
 Kako bih mogla? Kako bih mogla da prihvatim? Ako se udam za njega, osudila bih ga na život
pun sramnih laži, a ako se istina ikad otkrije, onda bih ga osudila na mogućnost da ga odbace svi
koji su mu dragi - nisam to mogla. O, gospode, ne mogu to da podnesem! Kako mi se to dogodilo?
Moraću da ga odbijem. Moraću da odbijem ono što sam želela više nego išta u životu. Ikad. Ne bi
mi bilo gore ni da sam stajala na lomači, vezana za stub, s vrećom smrdljivog baruta oko vrata i
gledala kako mi neko prilazi sa upaljenom bakljom. Otvorila sam usta da kažem ono što sam imala,
ali iz njih nije ništa izašlo.
Kako se tišina rastezala, delovao je pogođeno. Dugo je zurio u mene, a onda pogledao u svoje
prste i rekao: „Misliš li da ćeš moći o tome barem da razmisliš i kasnije mi odgovoriš, kad se sve
slegne?”
Uspela sam da klimnem glavom.
„Hvala.” Zastao je. Nakon naizgled duge tišine, rekao je: „Možda bi sad bilo bolje da se vratimo
u Napulj. Uskoro će plima i veslanje će biti teško.”
Podigao se vetar i kapljice vode koje su podizala vesla udarale su me po licu i vratu kao hladne
igle. Kolena su mu neprekidno udarala o moja. Na putu do Merdeline, ovo je u meni svaki put
izazvalo drhtavicu - penušavi osećaj iščekivanja - ali sad sam se samo osećala loše. Nisam mogla da
ga pogledam u oči. I on je izbegavao moj pogled. Nisam znala šta da mu kažem.
Želeo je odgovor.
A nisam znala šta da radim.
Nisam nikad lagala o tome ko sam i šta sam radila, koliko god to strašno bilo. A povremeno je
bilo stvarno užasno... oni prvi dani na ulici, kad sam imala sedamnaest, kad sam dizala suknje i
širila noge za bednu šačicu novčića... kad sam trčala na mig vojvode od Ferare - paranoičnog i
smrtno opasnog oca mojih bliznakinja - gotovo osam godina... a poslednje dve godine borila sam se
da se popnem uz lestvicu prema priželjkivanom zvanju cortigiana honesta. To je ta reč. Honesta. Uvek
sam bila iskrena u vezi s tim ko sam i šta sam.
Sve dok mi Filipo nije izneo svoj predlog pre nekoliko nedelja.
Naravno da sam želela da se udam za Luku. Kako ne bih želela? Volela sam ga. Ali užasna
istina bila je da je Luka želeo da oženi sinjoru Marone. Ne mene. Nije ni znao da postojim. I osim
ako on istinski ne poželi da se oženi Frančeskom Felici - sa svim njenim manama i mračnom
prošlošću - ne bih nikad mogla da prihvatim njegov predlog. Kako bih?
Morao je da zna istinu, to je sve.
Reći ću mu kad stignemo kući.
Ne ovde - ne u čamcu. Želela sam da budem u svojoj kući. Sve ću mu ispričati. Tada ću znati, na
ovaj ili onaj način. Da - čim stignemo kući, reći ću mu.
 37
Modesto je iskapio poslednje kapi vina i spustio čašu na sto. Pogledao je po kuhinji, u kojoj više
nije bilo raznobojnih lonaca, bakarnih šerpi, vezica bilja i svetlucave staklarije, koji su ispunjavali
prostoriju do pre nekoliko dana. Sve osim stola, dve stolice i ove poslednje boce, bilo je umotano u
slamu, spakovano u drvene sanduke, zakucano i ostavljeno u prednjoj sobi.
Dok je izlazio iz kuhinje i penjao se stepenicama, u glavi je obeležio i poslednjih nekoliko
preostalih predmeta u inventaru. Provirio je kroz vrata svih soba na prvom spratu: salon je bio
potpuno prazan, malo predsoblje ličilo je na običnu drvenu kutiju. Velika spavaća soba bila je
potpuno ispražnjena, osim velikog ogledala grofa Di Vekija i kreveta, za koje je sinjora rekla da
ostaju u kući. Ostalo je nekoliko sanduka, još otvorenih, sa preostalim sinjorinim ličnim stvarima,
pažljivo spakovanim. Ništa vredno - samo ostaci. Nema problema - mislio je Modesto; kutije su bile
preteške da ih sam snese dole, ali pozvaće sutra momka s kolicima, kome će platiti da prenese
sanduke do druge kuće. Nije želeo da ih zaboravi. Kratko je zastao i kritički se posmatrao u
ogromnom staklu. Zdepast, širokih grudi, crnook; Modesto se mrštio na svoj odraz.
„Gotovo je”, rekao je naglas i pokazao na sebe optužujućim prstom. „To poglavlje je sad
završeno i nema svrhe žaliti za njim.”
Odlučivši da bi bilo bolje da ode do Santa Lučije i proved je li sinjora spremna da dočeka ujutru
sve te kutije, Modesto je strčao u prizemlje, dohvatio kaput s naslona kuhinjske stolice i izašao iz
kuće.
Nekoliko trenutaka kasnije, na pola Toledske ulice, proletelo mu je kroz glavu da se ne seća je li
zaključao ulazna vrata. Dvoumio se da li da se vrati i proveri. Kad je malo razmislio, shvatio je da
nema razloga za brigu, pošto će biti odsutan najviše sat. Ionako je malo stvari ostalo u kući.
Nije bilo povetarca i ulice su bile ispunjene toplim, ustajalim vazduhom. Modesto je žustro
hodao, s kaputom preko ramena, povremeno zaobilazeći razbacano smeće i izmet koji je, izgleda,
uvek bio neizbežna opasnost oko koje su obletale muve svaki put kad je prolazio kroz grad. Pošto je
skrenuo u uličicu tako uzanu da je mogao dodirnuti zidove kuća s obe strane samo kad bi raširio
obe ruke, stigao je na mali trg na početku sinjorine ulice.
Ulazna vrata bila su otvorena. Izgleda da se danas niko nije opterećivao ključevima, pomislio je.
Uputio se prema kuhinji i spazio Ilariju kako secka luk dugačkim nožem. Niz krupno lice, crveno i
podbulo, slivale su joj se suze.
„Sinjora se još nije vratila?”
Odmahnula je glavom, pritiskajući rukom oči.
„Gde su devojčice? Je li ih povela sa sobom?”
„Ne. Sedele su na ulaznim vratima do malopre. Zar ih nisi video kad si ušao? Nevaljalice male,
čitavo prepodne su mi dosađivale.” Zavrtela je glavom. „Bilo mi je drago što su me malo ostavile na
miru kad su prestale da se prepiru i izmotavaju.”
Modesto se namrštio i vratio u hodnik. Uhvatio se jednom rukom za ogradu stepeništa i
povikao: „Beata! Bela!”
Nije se odmah uznemirio što mu se nisu javile. Često su se igrale žmurke. Potrčao je uz
stepenice i prvo zavirio u salon, pa u dečju sobu, a zatim u sinjorinu odaju, sve vreme osluškujući
očekivano prigušeno kikotanje.
Ništa. Pozvao je ponovo, ovaj put oštro, ali bez odgovora.
Ponovo u prizemlju, pokucao je, a zatim otvorio vrata Ilarijine i Sebastijanove sobe, koja je
takođe bila prazna.
„Jesi li sigurna da nisu s majkom?”, pitao je Ilariju pošto se nagnuo kroz kuhinjska vrata.
„Da, rekla sam ti - bile su na pragu, nije prošlo ni sat.”
„Pa - sad ih nigde nema.”
Ilarija je spustila nož i obrisala ruke o kecelju. „Otići ću do prvih komšija. Verovatno su otišle da
gnjave sirotu gospođu Belini.”
Žurno je izašla dok je Modesto još jednom obišao sve sobe, otvarajući vrata koja je malopre već
otvarao. Podizao je prekrivače, povlačio zavese iza kojih je znao da se ništa ne skriva i besmisleno
dozivao u tišinu.
Dlake na vratu su mu se naježile kad se Ilarija vratila u kuhinju, sva zadihana i uznemirena od
uzbuđenja: oči su joj bile pune straha i kršila je ruke.
„Nije ih videla. Ja... ja ne znam gde su, sinjore”, izgovorila je piskavim, oštrim glasom.
„Kad si ih poslednji put videla?”
Rumenilo joj je oblilo lice i odalo da je reč o mnogo više od sata, koliko je priznala.
„Gde ti je muž? Da nisu možda s njim?”
Odmahnula je glavom. „Nije tu. Otišao je u Sorento pre dva dana da poseti majku, i...”
„Ostani ovde, u slučaju da se vrate”, prekinuo ju je, ,,a ja idem da ih tražim. Nisu mogle otići
daleko.” Trudio se da veruje sopstvenom umirivanju. Ugurao je ruke u rukave kaputa i istrčao kroz
ulazna vrata.
„Troti je rekao da želi te nacrte do sledećeg utorka”, rekao je Đani. „Jesi li ti svoje završio?”
„Jesi li poludeo? Nisam ni počeo!” Mladić je govorio veselo i smeškao se dok je gledao u Đanija.
„Troti bi mogao to da zatraži. Završiću čim budem mogao, ali... pa - drugo... hm, nešto drugo mi je
trenutno važnije.”
Đani se nasmejao. „Između ostalog, i lepa sinjorina Tačarelo?”
Mladić se glupo smeškao. Đani je lako udario prijatelja po ruci i izbacio ga iz ravnoteže, a ovaj
se zateturao pre nego što se ispravio i pružio ruku da uzvrati. Međutim, Đani mu se izmakao i
obojica su uz smeh potrčali. Kad su stigli do kraja ulice, prebacili su se preko niskog zida i krenuli
preko oronulog, korovom obraslog trga prema njihovoj omiljenoj krčmi, ispred koje su na drvenim
klupama već sedeli bučni pijanci. Momci su seli na dva jedina preostala slobodna mesta.
„Želiš li pivo, Rafa?” pitao je Đani.
„Da - ali ja ću ga doneti. Ti si prošli put platio. Ostani ovde - idem da nađem Debelog Masima.”
„Samo slepac bi ga promašio.”
Rafaele je uz smeh predao Đaniju svoje stvari - rolnu papira i knjigu ukoričenu u drvo - i otišao
prema vratima krčme da potraži vlasnika. Đani se zavalio na sedištu, zažmurio i podigao jednu
nogu na koleno druge. Do njega su doprli razgovori drugih gostiju; slušao ih je polovično.
„... i pre nego što sam napravio više od dva koraka izvan kuće, bacila je prokleti vrč pun vina na
ulicu za mnom! Pun! Kakva šteta! Kao da sam ja za to bio kriv!”
„Priznaje li da je bila tamo?”
„Sranje! Šališ se sa mnom? Moja Katerina da prizna grešku? Pre bi papa priznao da veruje u
vradžbine!”
Đani se nasmešio za sebe i otvorio jedno oko. Ispred krčme se nalazilo najmanje dvadesetak
muškaraca; većina je sedela na klupama, nekolicina se ispružila na zemlji, a jedan je žgoljavim
dupetom seo na ivicu stola. U jednoj polupijanoj grupici, muž uvek ispravne Katerine bio je crven u
licu i mahao je rukama, ali se, uprkos očiglednom nezadovoljstvu, činilo da baš uživa što je u
središtu pažnje.
Ali tada se sasvim drugačiji glas probio kroz duboki muški žamor razgovora. Mekši, mnogo
viši glas. Usplahiren. Dečji. „Koliko će nam trebati da stignemo do Desta? Ne smemo da zakasnimo
zbog mame.”
„Ne dugo, rekao sam vam.”
Đani je naglo okrenuo glavu na zvuk tog drugog glasa.
Jeza mu je poput hladne vode prošla kroz glavu i spustila se niz vrat. Karlo. Karlo je žurno
koračao preko gornjeg dela trga i za ruke držao dve istovetne devojčice. Đani je bio siguran da je
negde već video tu decu - ali gde? Zašto su mu bile poznate? Zurio je u tu trojku, nagnuvši se
napred na sedištu klupe i po sećanju tražio neke tragove.
A onda se setio...
Dve devojčice nižu perlice na podu u radnji sinjore Cigolo. Sličnost im je neverovatna - Đani ih otvoreno
gleda na trenutak, potpuno očaran prizorom neverovatne kopije tako otvorene lepote.
One podižu pogled.
„Buongiorno”, kaže im, uz naklon. Obe devojčice mu se smeškaju - istim osmesima. „Oprostite što
zurim, sinjorine, ali zapanjen sam vašom lepotom”, govori im, uverljivo ozbiljno.
Devojčice se smeju, skrivene iza ruku.
„Hmm!”, mrmlja sinjora Cigolo. „Možda jesu lepe, ali da vam budem sasvim iskrena, sinjore - to su vam
dve vrlo nevaljale devojčice - i za njih nema nade: jer iste su kao i njihova majka!”
Đani se smeje i devojčice se meškolje zadovoljno, ali postiđeno, i kikoću se još jače. Očaran, ponovo im se
klanja, zatim ispravlja, zahvaljuje sinjori i izlazi iz radnje.
Zašto? Šta su, dođavola, te devojčice radile s Karlom? Ko god da su bile, nisu imale nijedan
pravi razlog da budu s njegovim bratom - bio je sasvim siguran u to. Ustao je, ne sasvim svestan šta
radi. Pošto je spustio svoje i Rafaeleove knjige na zemlju, Đani je krenuo da se udaljava od krčme,
ne obazirući se na mumlanje ostalih mušterija.
Jedna devojčica je plakala i brisala nos i oči rukom. Pokušala je da skloni kosu sa očiju rukom
koju je držao Karlo, a on ju je Ijutito povukao k sebi. Đani je video da je Karlov dugačak korak
prebrz za decu, koja su trčkarala da bi mogla da ga prate.
Čuo je brata kako Ijutito govori: „Sad nije daleko, idemo do vode. Volite dokove, zar ne?”
„Je li tamo Desto?”
„Videćemo ga kad stignemo tamo, rekao sam vam već.” Tajac.
„Hoću da idem kući. Ne želim više da vidim Desta.” Detetov glas bio je plačljiv i zvučao je
razdražljivije nego ikad kad je Karlo ponovo progovorio. „Pa, sad moramo tamo. On nas očekuje.”
Čak i s druge strane trga, Đani je video kako se obe devojčice otimaju iz Karlovog stiska, ali
pobeleli zglobovi pokazivali su njegovu rešenost da ih ne pusti.
Đani je ubrzao, ali Karlo i deca su trenutak kasnije skrenuli za ugao pa ih je izgubio iz vida.
Potrčao je. Za tren je stigao do istog ugla, ali nigde ih nije bilo. Osluškivao je, ali nije ništa čuo.
Rafaele je izašao iz krčme sa po jednim kalajisanim vrčem piva u obe ruke i pljosnatom veknom
hleba ispod miške. Kad je pogledao ka mestu gde je ostavio Đanija, video je samo prazno sedište na
kraju klupe i njihove tri knjige na zemlji. Jedna je bila presavijena i izgažena, a nekoliko stranica se
otkinulo. Uvijeni papiri odleteli su na drugu stranu trga. Od Đanija nije bilo ni traga ni glasa.
Rafaele se u čudu osvrtao.
Na kraju prljave uličice, koja je izlazila na dokove, mršavi mladić s masnim repićem naslanjao
se jednom nogom na zid i čeprkao vrhom druge čizme po prašini. Mrštio se: između obrva mu se
stvorila duboka brazda, donja vilica mu je bila isturena i jedna suza zablistala je ispod oka. Ugrizao
se za usnu. „Marko!”
Momak se okrenuo i ugledao je svog kolegu iz krčme.
„Hej, Marko! Mislio sam da si otišao da... hm...” Pridošlica se nacerio i mrdnuo obrvama. „... da
se nađeš sa sinjor Predivnim.” Jezikom je gurnuo obraz, tako da na trenutak iskoči. „Gde je on? Nije
se pojavio? Više ga ne zanimaš?”
„Odjebi!” Marko je pognuo ramena i okrenuo se. Živo se prisetio Karlovog podsmešljivog
odbijanja pre neki dan - za ime božje, Marko - šta si mislio? Da sam zaljubljen u tebe ili tako nešto? U
jeftinu malu kurvu kao što si ti - molim te! Dozvoli, ali imam malo više ukusa! - i setio se molećivog tona
svog glasa, koji nije mogao da spreči. Osetio je kako mu se mučna posramljenost penje u grlo kao
hladan puž golać.
Opušteno je odšetao do vode, pretvarajući se kako se ne nada da će naleteti na Karla. Bio je vrlo
svestan da je glupo što uopšte i pomišlja da će ga videti tako brzo, ali svejedno je to želeo. Kao kad
na polici imate punu bocu rakije kad vam je očajnički potrebno piće, a ne pružate ruku da je uzmete.
Karlo je možda tu, pomislio je, i pokušao da ubedi sebe kako samo želi da baci pogled na prijatelja.
Ne bi razgovarao s njim niti ga dodirivao, ništa. Samo bi bilo dobro znati... je li sam... ili s nekim.
Ako je sam, rekao je Marko sebi, onda bi se sklonio iz vidokruga, otišao kući, sačekao nekoliko
dana, a onda pokušao ponovo da ga pridobije. Znao je trikove - bio je siguran da bi uspeo. I pre mu
je uspevalo. Mada, ovog puta bi morao drugačije da odigra - da ubedi Karla kako želi samo malo
zabave. Ništa više. Sve ono što je rekao ranije bila je velika greška, to mu je sad bilo jasno.
Seo je na prevrnuto bure nekoliko metara dalje od ulaza u krčmu, s pogledom na dokove,
podigao ruku i počeo da se poigrava repićem umotavajući ga oko kažiprsta. Pitao se koliko će
morati da čeka pre nego što ugleda prijatelja. Pripremio se da će tu sedeti duže, pa se zapanjio kad
je ugledao Karla gotovo odmah, kako mu prilazi sa udaljenog dela pristaništa. Zadržao je dah.
Karlo nije bio sam.
Marko je zbunjeno ustao. Karlo se mrštio i za ruke je držao dve devojčice. Kretali su se brzo -
Karlo krupnim koracima, a devojčice su gotovo trčale. Na nekoliko metara udaljenosti, pogledi su
im se sreli; Karlovo mrštenje pretvorilo se u nimalo prijatan podrugljiv osmeh pa je usporio korak.
„I dalje me čekaš, Marko? Posle svega što sam rekao?”
Marko je osetio kako mu obrazi gore. „Ne čekam tebe.” Uprkos najboljim namerama, zvučao je
mrzovoljno i zažalio je što je uopšte progovarao.
Karlo mu se slabašno nasmejao, ali podrugljivo.
Marko je očajnički želeo da se okrene i ne gleda ga, ali bio je previše radoznao. „Ko su one?”,
pitao je i glavom pokazao na decu.
Primetio je da im je Karlo uputio čudan, tvrd, pohlepan pogled. „Ključ do malog bogatstva”,
odgovorio je. „Nadam se.”
„Kako to misliš?”
„Nemam sad vremena za ćaskanje, žurim”, odvratio je, „ali...” Marko je osetio jezu na rukama
od narednih nekoliko reči.

***

Ulazna vrata Frančeskine kuće bila su otključana.

Mikele di Čičano ih je odgurnuo i zakoračio u hodnik. Pozvao je i osluškivao. Nije bilo
odgovora. Kuća je bila prazna. Dok je išao prema kuhinji, koraci su mu odzvanjali po drvenom
podu. Kad je pokušao da pročisti grlo, zvuk je preglasno odjeknuo u tišini.
Popeo se stepenicama. I salon je bio ispražnjen: tapiserije su odnete, nameštaj i ukrasi više nisu
bili tu. Prozori su bili goli. Iselila se. Vrata spavaće sobe bila su odškrinuta. Kad ih je otvorio, pogled
mu je obuhvatio krevet s golim dušekom i ogromno ogledalo u ukrasnom pozlaćenom ramu.
Kratko je zurio u svoj odraz pre nego što se okrenuo ka krevetu. Pored uzglavlja su se nalazile dve
velike kutije, i u njima slama i neke Frančeskine lične stvari.
„A, znači, nisi još sasvim otišla”, promrmljao je i sklonio slamu s vrha jednog sanduka. Na
vrhu, među ostalim predmetima, ležala je oslikana drvena kutija. Podigao ju je. Okrenuo je mali
ključ i podigao poklopac.
„Gle, gle, gle - prevrtljiva mala kurvo! Znači, tu si ga sakrila!” rekao je tiho, podižući tanak, kao
igla špicast nož i pažljivo mu ispitao sečivo na palcu.
Posegao je ponovo u kutiju i pronašao tri sveske ukoričene u teleću kožu. Zabio je oštricu
bodeža u drveno uzglavlje, a onda podigao prvu svesku.
„Knjiga susreta... Hmm. Zvuči kao da bi moglo biti zanimljivo štivo.” Mikele se nacerio i seo na
ivicu kreveta; naslonio se na zid, odvezao trake i otvorio svesku. Oblizao je usne, odsutno protrljao
slabine i počeo da čita. Modesto je stajao kod ulaza na Trg Merkato i osvrtao se, dok mu je srce
mahnito tuklo u ušima i grlu, a dah mu je zapinjao u grlu. Osećao je mučninu. Grad mu nikad nije
izgledao tako velik, krcat i zamršen. Sat na trgu otkucao je tri. Sinjora samo što se nije vratila.
Morao je da se vrati kući. Nije mogao prepustiti Ilariji da saopšti vesti.
 38
O, bože...” prošaputala sam. Lice mi je utrnulo, a usta kao da nisu više mogla da oblikuju reči.
Uspela sam da promumlam: „Kada?”
Modesto je s nelagodom progutao pljuvačku. Nije odvajao pogled od mene. Disanje mu je bilo
teže nego inače, kao da je trčao. „Stigao sam pre oko sat vremena”, odgovorio je, „i... i Ilarija mi je
rekla da ih nije videla barem još sat pre toga...”
Uzavreli bes presekao me je po stomaku pri pomisli na Ilarijinu neoprostivu nemarnost. Setila
sam se tvrdoglavog izraza na njenom licu kad smo Luka i ja kretali za Merdelinu... i poljubaca koje
su mi deca poslala na rastanku. Ruke su mi se tresle dok sam je gledala, ali ona je odlučno piljila u
pod, preplićući prste, lica tupog i ljubičasto-crvenog. „Je li neko otišao do Svetog Tome da provere
jesu li tamo?” pitala sam glasom koji nije ličio na moj.
Modesto je odgovorio: „Odmah sam otišao - nisu bile tamo pa sam se vratio.”
„Ali možda su stigle nakon što si otišao.” Molim te, neka bude tako.
Luka me je uhvatio za ruku. Pogledala sam ga. Ono što se desilo u Merdelini kao da je bilo
hiljadu kilometara daleko. Stegao mi je prste i rekao: „Svetog Tome? Misliš li na Ulicu Svetog Tome
Akvinskog?”
Klimnula sam glavom. Očigledno je hteo da sazna više, ali nisam znala šta da mu kažem.
Oklevajući sam pogledala u Modesta, koji je odmah rekao: „Misli na moju kuću, sinjore. Devojčice
vole da mi dolaze u posetu.”
„Jedno od nas definitivno mora da ode tamo. Ali ima li još neko mesto gde bi mogle da budu -
imaju li omiljena mesta? Najverovatnije su na nekom poznatom mestu.”
„Dokovi. Vole brodove”, rekla sam i pokušala da potisnem slike naduvenih malih tela kako
plutaju u tamnoj vodi između privezanih čamaca, licima okrenutim nadole.
„Moramo da pokrijemo što veći deo grada što je brže moguće. Neko bi trebalo da ostane ovde,
u slučaju da se vrate. Otrčaću do dokova”, rekao je Luka.
Klimnula sam glavom. Čula sam Lukin glas kao da dopire s druge strane zatvorenih vrata.
Rekla sam, istim nepoznatim ravnim šapatom koji sam uspela da istisnem: „Ja ću otići do Svetog
Tome.”
„Možeš li da odeš tamo sama?” pitao je Luka. „Hoćeš li radije da ja...”
„Ne...”, prekinula sam ga. „Ti idi do pristaništa. Rekao si - što veći deo grada, što brže
možemo.”
Nisam ga želela ni blizu te kuće.
„Otići ću tamo, a onda ću otrčati kući”, izjavio je. „Ako su Đani i Karlo tamo, mogu nam pomoći
u potrazi.”
„Ima li ikakve svrhe javljati žbirima?” pitala sam iako sam već znala odgovor.
Modesto je provukao ruku kroz kosu, koja mu se već nakostrešila. „Toj gomili beskorisnih
degenerika? Ne - gori su od bilo čega - prokleti divljaci. Moraćemo sami da se snađemo. Otići ću do
pijace Đirolamini. 1 tamo vole da idu. Bio sam već dvaput, ali trenutno je prevelika gužva, pa su mi
možda promakle.” Okrenuo se Luki. „Sinjore...”
Čula sam ga kako mu objašnjava u koji smo deo pristaništa voleli da vodimo bliznakinje. Videla
sam da Luka klima glavom i osetila da me je kratko zagrlio kad je Modesto zaćutao. Glava kao da
mi je bila obavijena gazom: nisam jasno ni videla ni čula ljude oko sebe. Sve se kretalo presporo i
zvuci više nisu dopirali iz očekivanih pravaca.
Luka je izašao s Modestom; čula sam kako im koraci istovremeno odzvanjaju, ulicom prema
pristaništu i pijaci. Okrenula sam se ka Ilariji pre nego što sam i sama izašla, uperila u nju prst i čula
sebe kako izgovaram: „Nemoj da izlaziš iz kuće, Ilarija - čuješ li me? Moraš ostati ovde - u slučaju
da se vrate.”
Zaustila je da mi odgovori, ali već sam izašla, nisam je slušala. Potrčala sam, stežući suknje
 obema rukama i osećala kako mi se grudi nadimaju pod zategnutim trakama bluze. Ulice su bile
krcate i ljudi su ozlojeđeno prigovarali dok sam trčala pored njih.
„Sranje! Pazi kuda ideš, prokleta ženo...”
„Čemu žurba, mignotta?”
Sumanuto sam proveravala i levo i desno dok sam trčala - šta ako su tamo, a ja ih ne primetim?
- trčala sam kroz poznate ulice kao da sam strankinja u gradu. Dozivala sam i dozivala. Imena
devojčica zapinjala su mi u grlu. Reči su mi padale oko stopala kao teško kamenje. Ljudi su se
okretali i zurili, ali niko se nije ponudio da pomogne. Prestala sam da trepćem. Oči su me pekle.
Ulazna vrata kuće u Svetog Tome bila su otvorena.
„Beata! Bela! Jeste li tu?” Trenutak očajničke nade. „Ako ste u ovoj kući, vas dve, smesta silazite
- čujete li me?”
Tišina.
Pluća su mi se nadimala od trčanja, grlo me je bolelo i isprekidani dah mi je glasno odzvanjao u
ušima. Ali samo sam to čula. Nisu bile tu. A onda su se na spratu otvorila vrata.
„Devojčice?” izletelo je iz mene kao krik. Potrčala sam stepenicama skupljenih sukanja, po dva
stepenika odjednom, i videla kako se vrata moje spavaće sobe polako otvaraju.
Nisu bile bliznakinje.
Mikele. Lenjo se naslonio na dovratak. „Dobro. I nadao sam se da ću te videti”, rekao je. „Tu
sam već neko vreme - čitam tvoje dnevnike. Veoma su zabavni.”
Ne razumem. Kako? Zašto je on ovde? „Jesi li video moju decu?”
„Zašto? Zar je trebalo?”
„Nema ih - moram da ih nađem.”
„Pa ovde nisu.” Glas mu je bio prezriv. A onda je rekao, podižući obrvu, i izvijajući ugao usana
u osmeh: „Možda su kod Karla - rekao je da bi ih možda...”
Prekinula sam ga. „Karlo? Ko je Karlo?”
„Prijatelj. Mislim da ga ne poznaješ, ali verujem da si upoznala njegovog mlađeg brata. Mislim
da se zove Đani.”
Đani? Onda jesam - upoznala sam Karla. Ova ovde je tatina, Đani. Ruke k sebi, savetovao bih ti. „Ne
razumem”, rekla sam. „Zašto bi mi taj Karlo uzeo decu?”
Izraz na licu bio mu je zastrašujuće miran. Isturio je usne kao da razmišlja. „Dakle. Da vidimo.
Nedavno si uznemirila dosta ljudi, cara - uključujući i mene. Taj prijatelj - Karlo... pa, izgubio je
prilično mnogo novca zbog tebe pre neku nedelju - mislim da se nada da će to nadoknaditi.”
„Kako... kako to misliš?” borila sam se za dah.
„Ooo, pa sad... rekao mi je da su ti devojčice prilično lepe. I rekao mi je da jedan naš zajednički
prijatelj - mislim da sam ti nedavno pričao o njemu... prilično uspešan gusar Salvatore Zuba, čovek
čiji sam brod popravljao - ispričao mu je pre neki dan da devojčice kao tvoje...”
„Ne!” Zgrabila sam Mikelea za rukav kaputa i protresla ga. „Gde je on? Kuda ih je odveo? Vrati
ih!”
Mahnuo je laktovima u stranu, otresajući mi ruke. Zgrabio me je za zglobove i povukao me.
Iskrivljeni osmeh mu je sad sasvim nestao, privukao me je na grudi i rekao: „Zaista nemam pojma
gde su - to jest, ako su kod njega. Ali možda... malo kasnije... možda ću ti pomoći da ih potražiš.”
Sagnuo je glavu tražeći poljubac.
„Gade jedan! O, bože, gade jedan!” Okrenula sam lice od njega i pokušala da istrgnem ruke iz
stiska, ali bio je prejak za mene. „Pusti me! Mikele, pusti me! Moram da idem, moram da nađem
decu...”
„Ne. Ne još.” Procedio je kroz stegnute zube.
„Vaffanculo!” Pokušavala sam da ga šutnem, ali suknje su mi bile predebele i preteške. Kad je
krenuo unazad, prema mojoj spavaćoj sobi, Mikele me je s lakoćom povukao za sobom. Modestov
glas odjeknuo mi je negde u podsvesti - uvek ste prokleto ponosni da zatražite pomoć kad vam je potrebna,
jednog dana otići ćete predaleko - ali Mikele je već stigao do kreveta i bacio me na njega; pritisnuo me je
kolenom i Modestov glas je iščezao. Snažno sam gurala to teško koleno i govorila, trudeći se da
zvučim razdražljivo, a ne uplašeno: „Silazi, Mikele - prestani! Pusti me! Rekla sam ti da sam
prestala da radim. Ne radim ovo više.”
Čvrsto mi je držao bradu između palca i kažiprsta, i zabacio mi glavu unazad. Sagnuo se da lice
približi mojem i rekao: „Ne, cara, to nije prava istina. Ti mi to, zapravo, nisi rekla. Rekao mi je onaj
tvoj evnuh. Ti me nisi udostojila bilo kakvog objašnjenja, ako se sećaš.”
Bilo mi je teško da govorim s tako zabačenom glavom, ali uspela sam da procedim: „Odjebi!
Moram da pronađem devojčice.”
„Ne dok ja ne dobijem šta želim, troia. A ovog puta, dobiću besplatno.”
„Silazi!” Gurnula sam mu nogu što sam jače mogla. Skliznuo je s mene, ali je, pre nego što sam
uspela da sednem, pružio ruku i zgrabio nešto što je virilo iz uzglavlja.
Ukočila sam se.
Glava mi je bila šuplja lopta.
U šaci je držao nož koji sam mu pre nekoliko dana oduzela. Srebrni, s malim okruglim ušima,
onaj koji sam čuvala u kutiji. Modesto se ponudio da ga se otarasi umesto mene, ali ja sam ga
sprečila. Mikele me je dodirnuo ispod brade samim vrhom oštrice. Bockalo me je. I ožiljak na leđima
me je saosećajno zaboleo.
„Ovog puta mi nećeš reći šta mogu, a šta ne mogu sebi da priuštim, kara”, rekao je.
Hladan vazduh iz otvorenog sanduka zapahnuo me je po nogama. A onda, kad je levom rukom
nespretno povukao svoje pantalone, desna mu se trgla i oštrica se zarila dublje. Negde u mojoj glavi
začuo se panični glas. Nisam mogla da odvojim pogled od Mikeleovog. Nisam mogla da govorim.
Progutala sam i osetila kako mi je knedla u grlu pomerila vrh noža u stranu. Bio je prejak za mene -
i nisam mogla ništa da učinim da ga zaustavim. Vrh sečiva zakačio me je ispod brade; tamo gde mi
se oštrica zabadala, više me nije bockalo - samo me je veoma bolelo.
Odvraćala sam misli.
Morala sam da odbacim razmišljanja o njemu. Da odbacim Mikelea. Nisam mogla da ga
odvojim od svog tela, ali mogla sam da ga izbacim iz glave. To sam radila i ranije. Misli. Misli na
šta? Na Luku. Misli na Luku. Luka vesla. Lukine ruke na veslima i sunce na vodi. Lukine ruke na
mom licu. Rekao je da hoće da me oženi. Nije imao pojma ko sam ja, ali svejedno je hteo da me
oženi. Oženi. Oženi me, oženi me. Ritam Mikeleovog napada se ubrzao, postao je snažniji, a onda
mu je, bez razmišljanja, ruka skliznula, a nešto vrelo mi je poteklo iz grla, pored uha i u kosu. Čula
sam oštar krik, koji je mogao izaći i iz mene. Pritisnula sam rukom obraz. Mikele, izgleda, nije ništa
primetio. Pogled mu je bio izgubljen i usta iskrivljena, gotovo kao da je na mukama. Ali konačno se
odmakao od mene, brzo ustao, neobično pobednički pogled gađenja izobličio mu je lice, kao da je
upravo uspešno dovršio zadatak koji mu je sve vreme bio odvratan.
„Idem sad”, rekao je. „Kad bolje razmislim, mislim da nemam vremena da tražim nekakvu
decu, ali ako vidim mog prijatelja Karla, reći ću mu da ga tražiš.”
Otišao je do vrata odaje. Okrenula sam glavu od njega, ali čula sam da je zastao na dovratku i
dodao: „Usput... kao što sam rekao - imao sam priliku da pročitam odabrane odlomke iz jedne od
tvojih...” zastao je, a onda podrugljivo nastavio, „... Knjiga susreta dok sam te čekao večeras. Prava si
prljava, mala kučka, zar ne?”
Čula sam da je pljunuo na pod, a zatim izašao iz sobe. Koraci su mu bili glasni na stepenicama,
a onda je zazvečala teška reza na vratima; začula se buka sa ulice, a onda su se vrata ponovo
zalupila.
Tišina.
Morala sam da pronađem devojčice.
Bog zna koliko sam dugo tu bila. Nisam mogla da ostanem. Pošto je otišao, morala sam da ih
pronađem. Smrkavalo se. Prljava kučka, rekao je. Kučka. Jesu li mi zato uzeli decu?
 Pokušala sam da ustanem, ali kolena su mi se tresla. Kad sam skliznula s ivice kreveta, poklekle
su pod mojom težinom i sela sam na pod. Obraz me je boleo. Dotakla sam to mesto vrhovima
prstiju: bilo je toplo i vlažno, pozlilo mi je i od sopstvenog dodira.
„Ustani...”, rekla sam glasno.
Ali izgleda da nisam bila u stanju da ustanem.
U ušima mi je nešto tiho brujalo, tiho šištanje nalik na vodu koja teče. Naslonila sam se na
stranicu kreveta i zažmurila. Odjednom sam osetila veliki umor.
 39
Đani ie zastao i osvrnuo se oko sebe. Uličica u kojoj se nalazio bila je uzana i zakrčena - svuda je
bilo razbacano smeće i smrdela je na so, prljavštinu i ustajalu ribu. Jedna starica provirila je kroz
prozor bez žaluzina - mračni otvor nalik na pukotinu u steni; na trenutak ga je sumnjičavo
odmerila, držeći se čvornovatim prstima za napuklu prozorsku dasku, a onda je ponovo uvukla
glavu, mumlajući nešto za sebe.
„Gde si, dođavola, Karlo, prokleti bedniče?” mumlao je glasno, gledajući unaokolo. „Kuda si
otišao?” Zavukao se u prolaz između dve zgrade sa leve strane, i krenuo prema dokovima.
Sunce je plesalo u svetlucavim tačkicama po talasima u zalivu; između privezanih čamaca voda
se kretala tromije - bila je spora, prljavosmeđe boje. Dok se pomerala i podizala, natopljeni komadi
drveta gotovo da su nemo udarali o brodska korita i ponovo se udaljavali. Prljavi pacov oprezno je
hodao po zategnutom konopcu prema vrhu jednog stuba. Odmerio je Đanija na trenutak, skočio na
kaldrmu i odjurio pod gomilu pokidanih kutija.
Pristanište je bilo tiho, gotovo pusto, osim nekoliko tamnih mornara, jednog starijeg čoveka u
kaputu prljavom od soli i aljkavog momka s tankim repićem otprilike Đanijevih godina; momak je
sedeo na prevrnutom buretu i brisao oči i nos rukavom. Đani je otrčao do mornara.
„Izvinite”, obratio im se zadihano, „... jeste li videli čoveka - mladića u kaputu od jelenje kože - s
dve male devojčice?”
Jedan je odmahnuo glavom, podigao ruke u znak izvinjenja i izgovorio nešto nerazumljivo na
jeziku koji Đani nikad pre nije čuo. Đani se usiljeno osmehnuo u znak izvinjenja, a zatim otišao do
starca u prljavom kaputu, koji je žmureći uplitao kraj konopca.
Ponovio je pitanje. „Bio je s dve devojčice. Jeste li ih videli?”
Starac je pogledao u njega mutnim očima i odmahnuo glavom, sumnjičavo se mršteći. „Žao
minje, momče. Možda je i bio ovde, ali nisam primetio.”
Đani je s mučninom klimnuo glavom i potrčao ka momku na buretu.
„Možda jesam”, odgovorio je na pitanje, gutajući nešto što je ličilo na prigušeni jecaj.
Đaniju je srce zalupalo. „Molim te - kuda su otišli?”
Dečko je ponovo obrisao nos i zagledao se u zamazanu ruku. „Zašto želiš da znaš?” pitao je i
pogledao u njega. Odmerio ga je od glave do pete. „Zainteresovan si za njega - zar ne?”
Đani se namrštio. „Šta? Kako to misliš? To mi je brat.”
Dečkov izraz se promenio. „Brat?” pitao je iznenađeno.
„Da, zar je to važno? Samo želim da znam gde je.”
„Rekao mi je da ide do krčme iza ugla”, odgovorio je momak i pokazao glavom u pravcu ulaza
u još jednu prljavu uličicu. Ali na osnovu onog što je rekao, mislim da nema nameru dugo da se
zadržava.”
„Hvala”, dobacio mu je Đani preko ramena kad je ponovo potrčao. ,,Pokušaću tamo. Hvala
mnogo.”
Đani je zgrabio starog krčmara za nadlakticu i pretresao ga. „Ali zar ne razumete? Hitno je!”,
rekao je. „On mi je brat, i... i on je... u opasnosti je. Moram da ga stignem i upozorim ga.” Laž je
zvučala dovoljno uverljivo.
„Neko mi je rekao da je ušao ovamo”, rekao je Đani, i dalje držeći krčmara za rukav. „Bio je sa...
naše dve nećake. Jeste li ih videli? Izgleda da nisu ovde. Da se nisu možda popeli na sprat? Molim
vas - moram da ih pronađem! Znate li kuda su otišli?”
Starac je stajao mirno, ništa nije govorio, samo je napadno gledao u Đanijeve ruke na svojim
rukavima - prvo desnu, pa onda levu. Đani ga je pustio, odmakao se i podigao ruke, pokazujući
dlanove kao da se izvinjava. Krčmar je slegao ramenima i bradom pokazao ka udaljenom kraju
prostorije.
„Otišli su tamo dole”, rekao je.
 Đani se probio kroz krcatu krčmu i video strme stepenice, nalik na merdevine, gotovo sakrivene
iza stola. Spustio se niz njih, i otvorio vratanca u dnu. Uzani hodnik od vrata bio je dovoljno
dugačak da se kraj izgubi iz vida i potpuno neosvetljen.
„O, blagi bože!” rekao je s grčem u stomaku. „Odveo ih je u podzemlje.” Očev glas iz davnih
dana, oštar od strepnje, zvonio mu je u ušima dok je zurio u tamu - nemaj da te uhvatim da ideš tamo -
čuješ li me, Đani? Ljudi se izgube u podzemlju. Zauvek. Odu da istražuju i nikad više ne pronađu izlaz. A
neki tamo i žive - zli ljudi koji beže od zakona. Ljudi kao Karlo, pomislio je. Progutao je zagušujući nalet
panike, požurio nazad u krcatu stražnju prostoriju krčme i probio se kroz gusto postavljene stolove
do mesta gde je krčmar stajao s kalajisanim vrčem u ruci.
„Molim vas”, obratio mu se, trudeći se da zadrži mirnoću u glasu. „Molim vas, imate li neki
fenjer koji bih mogao poneti?”
Starac je spustio vrč na obližnji sto, uzeo sa postolja na zidu upaljenu debelu baklju s vrhom od
natopljene tkanine, i predao je Đaniju. Lice mu je bilo prilično bezizrazno kad je rekao: „Pazi da ti se
ne ugasi. Sumnjam da ćeš umeti da se vratiš po mraku.”
Đani je klimnuo glavom i, držeći baklju visoko iznad glava mušterija, vratio se do stepeništa.
Hodnik u koji je zakoračio odavno je bio isklesan u kamenu na kome je bio izgrađen čitav grad;
bio je uzan - jedva nešto širi od njegovih ramena - i bilo je samo nekoliko centimetara od Đanijevog
temena do tavanice. Svetio baklje slalo je crne, treperave senke koje su plesale preko zidova. Đani je
zadržavao dah i naprezao uši dok je hodao. Nije čuo ništa drugo do piskavo kucanje svog pulsa.
Polako se kretao postrance, držeći baklju iza sebe, i oprezno birao gde staje, jer je tlo postajao
sve strmije. Kamen je bio vlažan i klizav, a u vazduhu se osećao miris buđi. Tunel je krivudao dole
još nekoliko stotina metara, zatim je oštro skrenuo nadesno, gde su kratke stepenice, isklesane tako
precizno kao da su u katedrali, spuštale nivo tunela za još oko dva metra.
Zaustavio se u podnožju. Nekoliko metara ispred je okvir još gušćeg crnila ukazao da tamo leži
neki veći prostor. Podigao je baklju visoko i ugledao ogromnu pećinu. Zidovi su bili četiripet metara
visoki, a pod se pružao daleko u tamu; u pećinu je moglo stati više od hiljadu ljudi, pomislio je, i
strah je počeo da mu se skuplja u grlu.
Izvadio je platnenu maramicu iz džepa, čučnuo i zakačio je ispod kamena. Pošto je tako
obeležio izlaz, zakoračio je u prazninu, osvrćući se, tražeći Karla. Sopstvena senka padala mu je na
levu stranu, dugačka i crna, i lelujala se preko neravnog poda kako je baklja poskakivala i njihala se.
Pećina je bila prazna.
Karla i devojčice nije našao i pećina je bila tiha, ali dok je gledao oko sebe, držeći baklju iznad
glave, primetio je ulaze u tri nova tunela, koja su vodila iz pećine.
Kojim je Karlo krenuo? I kuda oni vode?
Prešao je preko pećine, stalno bacajući pogled pred noge, i pažljivo koračao preko šljunka i
kamenčića koji su prekrivali tlo. Čuo je samo svoje oprezne korake i klepetanje kamenčića koje je
pomerao dok je hodao.
A onda je dug, plačni jecaj presekao vazduh oko njega.
Đani se ukočio.
Svaka ulica koju je Modesto video bila je prepuna dece, i svako dete koje je video bilo je jedna
od bliznakinja; srce mu je skakalo u grudima na svaki takav prizor, a onda bi potonulo od bolnog
razočaranja. Svaka osoba koju je pitao jednako mu je slegala ramenima, jednako se mrštila i
odmahivala glavom, izvinjavajući se. Ne, sinjore, žao mi je - nisam ništa video. Ponovite kako izgledaju,
sinjore? Nadam se da ćete ih naći, sinjore. Krenuo je nazad prema kući u Santa Lučiji.
Ilarija je sedela na stoličici pored pepela neodržavane kuhinjske vatre kad je stigao. Natečeno
lice i pogled zamućen od suza dao mu je odgovor na nepostavljeno pitanje.
Pitao je: „Sinjora se nije vratila? Ni sinjor Dela Rovere?”
„Niko.” Glas joj je bio stegnut i izobličen.
„Otići ću ponovo do Ulice Svetog Tome.” Mirovanje mu je bilo nepodnošljivo. „Da vidim je li
ona još tamo.” Nije mogao da ostane i čeka. Izašao je kroz ulazna vrata i potrčao.
 Trebalo mu je samo nekoliko trenutaka da stigne do druge kuće. Ulazna vrata bila su
otključana.
Otvorio ih je. Ušao je u hodnik.
Tišina.
„Sinjora?”
Ništa.
„Jeste li još tu?” Ništa.
Okrenuo se da pođe.
Slabašan zvuk na spratu. Tiho mrmljanje. Nešto se pomerilo po podu. Ništa jače od šuštanja
tkanine. Modesto je potrčao stepenicama, preskačući po dve odjednom. Vrata sinjorine bivše
spavaće sobe bila su širom otvorena. Držeći se za kvaku, nagnuo se u unutra - i sledio se.
Bila je sklupčana na podu pored kreveta, glave naslonjene na dušek. Na mestu gde joj je lice
pritiskalo brokatni pokrivač širila se tamna mrlja nalik na loše iscrtanu mapu. Tanak mlaz
tamnocrvene boje slivao joj se niz vrat i bojio gornji rub kombinezona i bluze. Oči su joj bile
zatvorene.
„Porca Madona!” izustio je prigušeno. Zatim je potrčao ka njoj i čučnuo, privukao je u naručje i
rekao: „Sinjora? Frančeska! Frančeska - otvorite oči! O, gospode! Pogledajte me!”
Glava joj je pala preko njegove ruke.
Pod bradom je imala nepravilnu reckavu ranu veličine nokta na palcu; odatle se protezala
dugačka posekotina, prolazila joj je ispred uva i kroz kosu, koja se na tom mestu ukrutila od skorele
krvi.
„O, bože - molim te, ne!” promumlao je. „Frančeska!”
Pažljivo je vrhom prsta dotakao ivicu te rane. Koža joj je bila topla. Pogledao je u krvavu haljinu
i video, s vrtoglavim olakšanjem u stomaku, da joj se grudi podižu i spuštaju. Nežno ju je
prodrmao.
„Hajde, cara - otvorite oči!”
Blago je otvorila usta. Tih i nerazgovetan zvuk začuo joj se negde u nosu. Otvorila je oči. I
zatvorila ih.
Modesto je zavukao ruku dublje oko Frančeskinih ramena, a drugu joj je provukao ispod
kolena. Uvukao je dah i zadržao ga. Podigao ju je, zateturao se unazad dok ju je nameštao na
rukama, i nežno je spustio na krevet.
„Šta vam se dogodilo? Ko je to uradio?” promumlao je, nesiguran šta prvo da uradi. „Vode”,
zatim je rekao. „Treba mi vode. Posekotinu treba oprati.”
Strčao je stepenicama do kuhinje. Sve je bilo spakovano u sanduke i pokriveno slamom. Mada,
ništa korisno - nije bilo ni vode, ni krpa. Ničeg.
„Merda!”
Na trenutak je neodlučno stajao, zatim se ponovo popeo. „Cara - čujete li me?” tiho je pitao i
ponovo se spustio pored kreveta. Ponovo je ispustila tihi zvuk iz nosa, a onda je video kako prelazi
jezikom preko donje usne, koja joj je bila rasečena i otekla. Otvorila je oči. „Jesi li ih našao?” izustila
je gotovo bezvučnim šapatom. „Ko vam je ovo uradio?”, pitao ju je, namerno izbegavajući odgovor.
„Jesi li ih pronašao?”
Nije znao šta da kaže. „Mi... još tražimo. Nisam video sinjor Dela Rovera, možda su s njim.”
Okrenula je glavu od njega.
„Ko vam je ovo uradio? Šta se dogodilo?”
Zavladala je duga tišina. A onda je rekla, tako tiho da je morao da joj se nagne sasvim do lica da
bi čuo: „Mikele.”
„O, ne... ne... ne. Taj prokleti gad!”
„Molim te”, izgovorila je hvatajući ga za ruku.
 „Šta? Šta je bilo, cara?”
„Dovedi Luku. Hoću Luku.”
„Ne znam gde je... sinjora.”
„Molim te, nađi ga.”
„Ne želim da vas ostavljam samu...”
„Samo ga pronađi.”
Sklupčala se na stranu i ponovo zažmurila. Uz novi nalet mučnine, pogledao joj je u razjapljenu
posekotinu oko ruba posivelog lica. Skinuo je kaput i prebacio joj ga preko ramena. „Naći ću ga,
sinjora - biću brz.”
Strčao je niz stepenice i izašao iz kuće, ali ovog puta je zaključao vrata.
Glas koji se prolomio kroz tišinu pećine bio je visok - očigledno dečji. Đani je tiho opsovao,
zatim je potrčao i sapleo se o neravno tlo, ali buka je prestala pre nego što je stigao do kraja. Zastao
je, suočen sa tri tunela, neodlučno gledajući od jednog do drugog ulaza.
„O, bože, kuda?” pitao je glasno, a glas mu je zvučao ravno i prigušeno u ogromnom
prostranstvu pećine. Zadržao je dah dok se premišljao, a zatim je odabrao srednji tunel i potrčao.
Plamen baklje izvijao se unazad i on je usporio, držeći plamen što je mogao više u stranu, da mu ne
uhvati kosu. Tunel je bio uzan i vlažan, pa je izgrebao zglobove ispružene ruke o izbočene stene dok
je hodao.
Nekoliko stotina metara dalje, tunel je odjednom počeo da se širi. Kad je Đani usporio i spustio
baklju, glas mu je doviknuo: „Ko je tamo!”
Stao je.
Čuo se Karlov glas: „Vidim ti svetlo. Jesi li ti, Čičano?”
Đani je zadržao dah. Čuo je korake, a onda se pojavilo Karlovo lice, osvetljeno malim,
treperavim plamenom fenjera. Kad je video Đanija, uzdahnuo je i opsovao.
Držeći baklju visoko iznad glave, Đani je rekao: „Šta, dođavola, radiš ovde dole, Karlo? I gde su
ona deca? Šta si uradio s njima?”
„Ne tiče te se.”
„Ozbiljan sam, Karlo. Gde su? Kad smo već kod toga - ko su one?” Karlo je namestio tvrdoglavi
izraz. „Kao što sam rekao, prokleto te se ne tiče.”
Đanijeva desna ruka skupila se u pesnicu i krenuo je prema bratu. „Reci mi. Ko su one?”
„Stvarno želiš da znaš ko su?” Pošto je primetio Đanijevu pesnicu, Karlo je odjednom počeo da
se brani. „Pripadaju onoj precenjenoj Mikeleovoj kurvi.”
„Ja ne - šta?” Mahnita zbrka Frančeskinih slika proletela mu je kroz glavu. Njegovi prsti na
njenim grudima. Ukus meda. Nabrana koža malog ožiljka na leđima. A onda slika koja ga je
proganjala danima: njegov otac na kolenima na podu salona, s rukama u Frančeskinoj kosi i ustima
na njenom grlu.
Odmahnuo je glavom. „Ne razumem. Zašto? Zašto si ih doveo ovamo dole?” pitao je.
„Odjebi, Đani! To nema nikakve veze s tobom!”
Pošto je bacio baklju koja se zakotrljala preko kamenitog tla i liznula ga plamenom, Đani je
zgrabio Karla za okovratnik. „Zašto?”, ponovio je i obe pesnice pritisnuo o Karlovu bradu. Karlov
glas bio je izobličen od pritiska Danijevih ruku, ali Đani je čuo njegovo Ijutito mumlanje:
„Opravdana osveta.”
Đani je povukao brata za okovratnik i podigao ga na vrhove prstiju. Karlo je ispustio fenjer. Pao
je na kameno tlo uz zveket i plamen se ugasio. Đani je pritisnuo Karla na zid tunela, snažno ga
udarajući o vlažan kamen. „Kako to misliš? Gde su? Ti pokvareno, bedno, odvratno govno!” Na
poslednju reč, udario je Karlovom glavom o zid. „Sramota me je i da pomislim da si mi brat!” Novi
udarac. „Gde su?” Tras!
„Odjebi!” Karlo je udario Đanija u grudi, bezuspešno se trudeći da ga odgurne. „Odjebi i ostavi
me na miru!”
„Reci mi!” vikao je Đani, uz još žešće udarce. „Šta si im učinio?”
Karlo je zamahnuo nogom na Đanija, ciljajući mu prepone, ali je zakačio samo butinu. Pošto je
na trenutak izgubio ravnotežu, Đani ga je pustio. Kad se ispravio, Karlo je pokušao da pobegne, ali
se Đani, uz bolno stenjanje, bacio za bratom. Uhvatio ga je za struk i zajedno su pali na zemlju gde
su se, u metežu, zakotrljali po neravnom kamenu. Viši i jači od brata, Đaniju je trebalo samo
nekoliko trenutaka da ga obori. S kolenom na Karlovim grudima, stegao mu je okovratnik obema
rukama. „Gde su devojčice, Karlo?” procedio je kroz zube. Nastao je tajac, a onda je Karlo
promumlao: ,,U susednom tunelu. Koštala me je gomilu novca, zar ne, ona njihova kurva od majke?
I Čičanov prijatelj Zuba rekao je da bi mogao... mogao... dobiti... dobru cenu...”
Đaniju se okrenuo stomak. Ustao je, odmakao se od Karla kao da se opekao, a onda se zagledao
u njega, sklupčanog na zemlji. „Gde su? Šta si uradio? Jesam li zakasnio?”
Karlo se nije pomerio. Đani ga je šutnuo. „Gde su?”
Karlo je zastenjao. Podigao se na sve četiri. Polako je ustao.
Đani je uzeo još upaljenu baklju i visoko je podigao. Karlo je posegao za ugašenim fenjerom i
krenuo nazad tunelom prema pećini. Đani ga je bez reči pratio.
Ponovo su ušli u pećinu. Karlo je prišao narednom ulazu u tunel. Pokazao je glavom na njega.
„Tamo su dole.”
„Hajde onda, pokaži mi.” Stavio je ruku na bratova leđa i gurnuo ga, a on se spotakao na
kamen i pao na šake i kolena. „Ustaj!” viknuo je. Karlo je ponovo ustao. Novi tunel bio je uži od
prvog, a niska tavanica imala je oblik glatkog luka. Đani se malo sagnuo da ne udari glavu. Krenuo
je za Karlom i zajedno su se uputili tunelom koji je skretao i spuštao se.
Trenutak kasnije, ponovo se začuo očajnički plač. Odjeknuo je tunelom zvuk straha i očaja, od
čega su se Đaniju naježile dlake na vratu i rukama. „O, bože. Ti, prokleto đubre, Karlo”, promumlao
je. Skrenuo je za poslednji ugao i stigao do kraja tunela. Đani se progurao pored Karla, podigao
baklju i ugledao dve devojčice koje su sedele stisnute na kamenom tlu. Oči su im bile razrogačene i
crne pod svetlom baklje. Bile su zagrljene. Jedna je plakala. Mada, kad je ugledala Karla, plakanje je
prestalo; obe su skočile na noge i povukle se što su dalje mogle u dubinu tunela, ispuštajući
nepovezane užasne zvuke.
„Ti - čekaj tamo!” Đani je prosiktao na brata i Karlo se povukao u senku i spustio niza zid na
pete. Đani je spustio baklju, prišao deci i čučnuo ispred njih. Pružio im je ruku, ali su one uzmakle i
zajecale još jače.
„Obećavam da vas neću povrediti”, nežno im je rekao. „Sećate li me se? Sreli smo se pre neki
dan kod sinjore Cigolo. Igrale ste se s perlicama. Poznajem vašu mamu, znam gde ona živi.
Odvešću vas do nje. Sad ste sasvim sigurne.”
Prestale su da plaču, ali se nisu ni pomerile.
„Je li vas Karlo povredio?”, pitao je. „Taj čovek. Je li uradio bilo šta da vas povredi?”
Nijedna nije odgovarala niti se pomerala. Samo su ćutke zurile u njega, razrogačenih očiju. Đani
je rekao: „Slušajte: voleo bih da vas sad odvedeni kod mame”, rekao je. „Hoćete li poći sa mnom?”
Dva kratka klimanja glavom.
„A ti...”, okrenuo se Karlu. „Ne znam ni šta da mislim o tebi, a još manje šta da radim s tobom.
Sam bog zna šta će tata reći...” Karlo je ćutao.
Đani je nastavio: „Vodim sad ovu decu kući i nosim baklju sa sobom. Pođi s nama ili ostani
ovde i snađi se kako najbolje znaš i umeš. Da budem iskren”, osetio je kako mu glas podrhtava u
grlu, „trenutno ne dajem ni pišljivu paru za tebe.”
Stajao je i piljio u Karla nekoliko dugih trenutaka. Karlo mu je uzvratio, gutajući knedle s
nelagodom i bolnom grimasom. Zatim je polako ustao, ne skidajući pogled s Đanijevog lica. Đani je
primetio da su se devojčice uplašile kad je Karlo ustao.
„Ne brinite”, rekao je. „Sad vam više ništa ne može. Potpuno ste sigurne.” Uhvatio je jednu
devojčicu za ruku, a ona je zauzvrat zgrabila sestrinu. Pošle su za Đanijem, pored Karla, priljubivši
se uza zid dok su prolazile pored njega.
„Sačekajte trenutak”, rekao je Đani. „Upaliću mu fenjer. Iako taj skot ništa ne zaslužuje.”
Podigao je zapaljenu baklju, čučnuo i pokušao da upali fenjer. Dvaput je plamičak samo zacvrčao i
ugasio se, ali iz trećeg pokušaja je uspeo da se zapali i Đani ga je spustio na pod tunela. Bacao je
slabo prljavo žuto svetlo metar-dva preko kamena.
Đani je skrenuo pogled sa fenjera ka mestu gde se Karlo i dalje nalazio, skljokan uza zid. Jedno
oko mu je bilo natečeno i poplavelo, a usna rasečena. Nezgrapno je nakrivio glavu u stranu i povio
ramena. Karlova uobičajena ohola razmetljivost je nestala, primetio je Đani; bio je sitan i slomljen,
nalik na vreću mokrog žita, mlitavo naslonjenu na kamen. Bledi osećaj saosećanja podigao se Đaniju
u grlu, ali brzo ga je potopio i razbio talas groznog besa.
Zaustio je da nešto kaže Karlu, ali ipak je oćutao.
Đani je bacio pogled da se uveri da mali fenjer još gori, zatim je visoko podigao baklju i
slobodnu ruku pružio jednoj devojčici. Prihvatila ju je i istovremeno uhvatila sestru za ruku. I tako
su njih troje zajedno stigli do ulaza u tunel, gde je Đanijeva maramica i dalje bila zavučena ispod
kamena. Podigao ju je, i jedno iza drugog polako su stigli do ulaza u krčmu.
Đani se nije osvrtao da proveri da li ih Karlo prati.
Misli su mu letele.
Teško mu je bilo da poveruje u ovo što je upravo saznao i osetio je gotovo fizički bol od pomisli
na to šta ih možda čeka. Nije imao pojma šta da radi. Da li da prijavi brata vlastima? Ima li moralnu
obavezu da to uradi? Karlo je oteo Frančeskinu decu... nameravao je da ih proda kao - kao... bog zna
šta. Morao bi da bude kažnjen, pomislio je, ali - da li bi taj zločin bio dovoljan da zasluži lomaču?
Možda bi ga obesili? Da li je on, Đani, zaista u stanju da to uradi? Da preda brata nasilnim i
nepouzdanim žbirima? Ili bi - još nešto mu je palo na pamet - Španci odmerili pravdu koju su
Karlovi postupci zaslužili? Kuda bi Karlo sad otišao? Šta bi radio? Zamislio ga je, samog sa
slabašnim, malim fenjerom u podzemlju, i glavu su mu preplavile mučne slike.
„Hoćemo li brzo stići?”
Glasić iza njega bio je drhtav i umoran; Đani je shvatio da je dete iscrpljeno i osmehnuo joj se.
„Da. Još malo pa smo stigli u krčmu, a onda ćemo izaći u grad.” Stegao joj je prste. „Naći ćemo vam
mamu, hoćemo li?”
„Znaš li gde joj je kuća?”
„Mislim da znam, ali bio sam tamo samo jednom. Mada, ako je ne budemo našli, otići ćemo do
moje kuće i moj tata će nam pomoći. On zna gde živi vaša mama. Mislim da poznajete mog tatu -
zove se Luka. On je - on je mamin prijatelj.”
Obe su klimnule glavom.
Ispred njih su bila uzana vrata u krčmu. Pustio je dete; prebacio baklju iz jedne ruke u drugu;
otvorio vrata. Svetlost iz krčme izlila se u hodnik; žamor besmislenih razgovora gusto je ispunjavao
zadimljeni vazduh iznad njih.
Nešto dalje, u Toledskoj ulici, Modesto je prestao da trči. Naslonio se na zid, drugu ruku stisnuo
je na grudima u pesnicu i osetio kako mu dah zapinje u grlu. Prokleta pluća! Danas je previše trčao.
To što je ostao bez glasa bilo je jedno - ali da izgubi sinjoru zato što ne može da pretrči više od
nekoliko prokletih metara a da ne zašišti kao par mehova bilo je nešto sasvim drugo. Zažmurio je i
nekoliko puta neujednačeno udahnuo. „Modesto!”
Otvorio je oči i odmaknuo se od zida. Sinjor je dotrčavao iz pravca pristaništa. Sam.
„Jesi li ih pronašao?” doviknuo je sinjor dok je trčao.
I dalje šišteći, Modesto je odmahnuo glavom. „Ne. Ali morate da dođete. Pođite sa mnom -
odmah.” Sinjor se namrštio. „Zašto? Šta se dogodilo?”
„Nemam vremena za objašnjavanje. Samo pođite.”
 40
Luka se spustio na kolena pored Frančeskinog kreveta. Drhtavim prstima sklonio joj je kosu s
lica i podigao iz rane na obrazu nekoliko ukočenih pramenova, koji su se tu zakačili i natopili. Oči
su joj bile zatvorene. „O, cara...”, rekao je, malo glasnije od šapata. „Kako se ovo dogodilo? Ko ti je
ovo uradio?” Nije odgovarala.
Njen crnooki sluga pojavio se na vratima noseči glineni vrč. „Voda, sinjore”, rekao je i spustio
vrč na pod pored kreveta. „Iz susedne kuće.” Izvukao je platnenu krpu iz džepa pantalona. „I
krpa.”
„Hvala”, odvratio je Luka. Umočio je krpu u vodu i iscedio je. Obmotao ju je oko prstiju i nežno
potapkao po osušenoj krvi, koja se već skorela oko dugačke posekotine. Na njegov dodir, Frančeska
je udahnula i otvorila oči. Pružila je ruku i uhvatila njegovu. „Luka”, izustila je, tiho. „Hvala, bogu...
tu si. Jesu li s tobom?”
Luka je bacio pogled na slugu i progutao pljuvačku. „Ne, cara”, odgovorio je. „Mi... ne - nisu.”
Frančeska se uspravila u sedeći položaj, razrogačenih očiju. Luka ju je uhvatio za ruke i rekao:
„Ali znam da ćemo ih naći. Pusti da ti ovo operem.”
Odgurnula ga je i ispustila piskav glas koji se poput oštrice zario u Lukine grudi. Uhvatila se za
glavu i zavapila kad je dodirnula posekotinu na licu. Podigla je ruke pored glave, uznemireno
mrdala prstima i rekla: „Ne! Ne možemo ostati ovde - moramo ih pronaći! Moramo da idemo, sada,
nastavimo da tražimo! Mogle bi biti bilo gde!”
„Poći ću, sinjora”, javio se sluga. „Idem sada. Sinjor treba da ostane ovde s vama: niste sposobni
da...”
„Ne! Modesto, ne! Moram i ja da idem! Pomozite mi, ne mogu tek tako da sedim!”
Luka je počeo da prigovara, ali prekinulo ga je glasno lupanje na vratima. Modesto je izašao iz
sobe.
Glasovi u hodniku. Dva muška glasa. A onda sa stepeništa vrisak: „Mama!” Bat koraka.
Luka je ustao. Frančeska je skočila s kreveta i u trenu prešla preko sobe, ali je posrnula, još
nesigurna na nogama, i pridržala se za dovratak.
„Mama! Mama!”
Kad je Luka zakoračio prema Frančeski, utrčale su bliznakinje i bacile se na nju. Pala je na
kolena; devojčice su se spustile s njom i istog trena su se zagrlile. Luki su oči zasuzile dok ju je
posmatrao kako grli svoju decu. Nijedna nije govorila, ni plakala, niti se pomerala čitav minut.
Zatim je jedno dete podiglo glavu, pružilo ruku i nesmotreno dodirnulo posekotinu na majčinom
licu. Frančeska je jauknula, trgla se i ustuknula, i dete ju je pustilo. „O, mama - tvoje lice!”, rekla je
piskavim, usplahirenim glasom. I drugo dete se uznemirilo. Kad su videle posekotinu, koja je
ponovo prokrvarila, devojčice su zaplakale.
Luka je čučnuo pored njih. Skočile su i zagledale se u njega, jecajući i držeći se za Frančeskine
suknje. „U redu je”, rekao je. „Mama je povredila lice, ali biće dobro. Hajde da joj pomognemo da
ustane i vrati se krevet. A onda... onda nam možda možete ispričati gde ste bile.”
Klimnule su glavom. Odmakle su se i prekrile rukama usta, kad je Luka podigao Frančesku u
naručje i odneo je na krevet. Naslonila se na jastuk i zažmurila.
„Hoćete li da sednete pored nje?”
Popele su se na krevet i sklupčale pored majke, jedna s jedne, a druga s druge strane. I dalje
zatvorenih očiju, obe ih je zagrlila i privukla.
„Pazite joj na lice”, opomenuo ih je Luka sa stolice pored kreveta. Jedna devojčica podigla je
ruku i vrhom kažiprsta dodirnula mamin obraz pored posekotine. Frančeska se nasmešila i
pomazila dete po kosi.
Luka je poželeo da je zagrli. Žudeo je da obavije ruke oko nje i uteši je. Ali sada, rekao je sebi,
nije pravi trenutak. Udaće se za njega - bio je siguran u to. Video je to u njenim očima. Biće dovoljno
vremena za zagrljaje - trenutno su joj bila potrebna njena deca i, što je još važnije, ona je bila
potrebna njima. Zadovoljio se time što joj je stegao prste. Na njegov dodir, Frančeska je pomerila
ruku sa Beatinog ramena i uzvratila mu stisak, a zatim okrenula glavu prema njemu i nasmešila mu
se s dirljivom nežnošću. Onda mu je pustila ruku i ponovo prigrlila kćerku, sklapajući oči.
Dva muška glasa i dalje su zamorila u prizemlju. Luka je odjednom zaprepašćeno shvatio da
nema pojma kako su deca stigla ovamo. Ko je to u prizemlju? Ko god da je, mora da je on doveo
devojčice - ali gde su, dođavola, bile? Ustao je, odlučan da otkrije ko je posetilac i zašto su svi ovde,
ali pre nego što je stigao da zakorači ka vratima, čuo je nekoga kako teškim koracima trči gore i
vrata sobe su se s treskom otvorila.
Rumen i razbarušen, u sobu je ušao Đani. Ukopao se u mestu i zagledao u Frančesku i
bliznakinje. „Porca Madona!”, viknuo je, promukao od šoka.
„Đani...” zaustio je Luka.
„Šta se, dođavola, dogodilo?” pitao je Đani, gledajući u krv na krevetu, a zatim i Frančeskino
posečeno lice. „Dragi bože, ko je to uradio?” Okrenuo se ka Modestu, koji se pojavio na vratima.
„Ko je to bio, sinjore? Jedan od njenih...” Naglo se zaustavio i nešto nalik na krivicu prešlo mu je
preko lica.
Hladan ubod strepnje zapeo je Luki u grlu. „Đani?”, ponovio je.
Đani je nelagodno progutao knedlu. „Tata.”
„Zašto si, za ime sveta, ovde?”
Đani nije odgovorio.
„Šta si mislio time - jedan od njenih? Njenih - šta? Jedan od Frančeskinih - šta?”
Đani je odmahnuo glavom. Promucao je: „Ništa, tata”, i opet je pogledao u Frančesku. Sad je
sedela uspravno, potpuno budna i zurila je u Đanija. Nečujno je izgovorila molim te i zavrtela
glavom, gotovo neprimetno. Luka je prelazio pogledom od sina do Frančeske i nazad. „Đani”, rekao
je, „šta si mislio? Frančeska - cara - znaš li o čemu on to priča?”
Ćutke ga je pogledala.
Modesto je prešao preko sobe. Nagnuo se prema krevetu, i tiho se obratio deci. „Beata, Bela,
možete li na trenutak poći sa mnom?”, pitao je. „Hoću da uradite nešto za mene. Za mamu. Neće
trajati dugo.” Nasmešio se i podigao obrve, a njegov izraz lica obećavao poslasticu. Deca su
klimnula glavom, izvukla se iz Frančeskinog zagrljaja i premestila se do Modesta. Uhvatio ih je za
ruke. Krenule su sa njim ka vratima.
Ali pre nego što je stigao do njih, zaustavio se. Luka je video kako se sagnuo iza kreveta i
podigao nešto s poda. Ugurao je taj predmet u torbu, koju je prebacio preko ramena. Ponovo je
uhvatio devojčice za ruke, izašao iz sobe i zatvorio vrata za sobom.
 41
Tšina je bila gusta i zategnuta: ispunjavala je sobu i uvlačila se Luki u uši i usta. Kad je konačno
progovorio, kao da je silom istiskivao reči u vazduh oko glave. „Šta se ovde dešava?” pitao je. Đani i
Frančeska smesta su odvratili pogled od njega. Frančeska je spustila pogled na svoje ruke, a Đani se
zagledao u pod. Još je jače pocrveneo; Frančeska je bila bleđa nego ikad, a rana na obrazu joj se na
tom bledilu još više zacrnela. Oštar ubod prestrašenog gneva zapeo je Luki u grlu. „Sveti bože!”
viknuo je, gledajući čas jedno čas drugo: „Šta se, dođavola, dešava? Šta vas dvoje skrivate od
mene?” Frančeska je rukama prekrila lice. „Đani?”
Đani je zavrteo glavom.
Luka je imao osećaj kao da se suočava sa suparničkom stranom na sudu, i čuo je sebe kako
govori, odlučno i smireno, ali glas mu je na kraju ipak zadrhtao: „Frančeska, znaš li ko te je
povredio večeras? Je li to bio neko koga znaš?”
Spustila je ruke u krilo i klimnula glavom.
„I... znaš li zašto ti je ta osoba uradila tako nešto?”
Ponovo klimanje glavom.
Đani je i dalje uporno zurio u pod.
Boreći se da održi postojanost glasa, Luka je nastavio: „Misliš li da bi mogla da mi kažeš nešto o
tome? Izgleda da Đani već ima neku predstavu... ali...”
Zaćutao je, uz jezu u stomaku, jer mu je iznenada palo na pamet da ju je možda Karlo povredio,
ali onda je začuo kako govori, glasom jedva čujnijim od šapata: „Bio je to čovek po imenu Mikele di
Čičano.”
Đani je uzdahnuo.
Luka se namrštio. „Čičano? Ali... poznato mi je to ime. Čičano je Karlov prijatelj. Kako ti... Ja...
nisam imao pojma da ga i ti poznaješ.” O, bože - imala je još jednog ljubavnika. Uplašen šta bi
mogla reći, nastavio je: „Je li postojalo nešto između tebe i tog čoveka? Jesi li ga - voliš li ga?”
Hrabrio se, spreman da vidi zbunjenost i krivicu na njenom licu posle tog pitanja, ali laknulo
mu je kad je primetio kako se stresla od očigledne i otvorene netrpeljivosti, i s gađenjem iskrivila
usta kad je odgovorila: „Ne. Ne volim ga. I nikad nisam. Nikad!”
„Onda, kako...”
Prekinula ga je. Podigla je obe ruke. Duboko udahnula. I drhtavim glasom objasnila mu kako.
Trebalo joj je nekoliko minuta.
Nije mogao da odvoji pogled od njenog lica dok mu je pričala ono što je naslutio. Predivnu
kristalnu kuglu proteklih nedelja razbijala je u parčiće oštre kao sečivo. Glas joj je bio tih i gotovo
smiren, ali vidno je drhtala dok je govorila, i Luka je osetio - po drugi put u životu, razarajući osećaj
neverice koja ga je sekla i ostavljala ošamućenog i preplašenog. Stajao je nepomično, kao i pre deset
godina u podnožju ženinog kreveta, zureći u Lizabetino beživotno telo - i ponovo je znao da je
istina previše grozna da bi mogao da je shvati. „Onda”, izgovorio je, pokušavajući da sredi misli,
„kako si onog dana došla na predstavu u San Domeniku?”
„To je bila Filipova glupa zamisao, nešto što mi je predložio kad je njegova žena odbila da ide s
njim.”
„Filipo? Onda...” Nije mogao da dovrši rečenicu.
Očiju punih suza, Frančeska je klimnula glavom.
Sve troje ih je ponovo obavila zagušujuća tišina. Konačno, Luka je skrenuo pogled s Frančeske
do mesta gde je stajao Đani, povijenih ramena i ukočen. Kad je uhvatio sinovljev pogled, Đani je još
jače pocrveneo i ugrizao se za usnu.
Tečnost u Lukinom stomaku odmah se pretvorila u led.
Zurio je u sina, a zatim i u Frančesku. „O, bože, ne. Molim te, Frančeska, reci mi da grešim...”
 Niko nije progovorio.
Luka je osetio mučninu. „Kada?” pitao je. „Kada, Đani?” Nakon nove, očajne tišine, Đani je
progovorio u pod: „Pre nekoliko nedelja.”
Mučeći se da zadrži glas mirnim, Luka je rekao: „Samo jednom ili...” Pokolebao se. „Ili je to bilo
nešto redovno?”
Gotovo nečujno mucanje. „Samo jednom.”
Luka je video da je Frančeskino lice sad bilo obliveno suzama.
„Sve sam prekinula onog dana kad sam te upoznala”, rekla je uznemirenim glasom, dok je s
mukom gušila jecaje. Donja usna joj je vidno podrhtavala. Uprkos svemu, čim je video to
podrhtavanje, osetio je kako mu vrela želja prolazi kroz stomak.
Rekla je: „Od svega sam odustala zato što sam te upoznala. Prodala sam ovu kuću i rasprodala
sve stvari jer sam bila sigurna da neću više ništa imati s tim.”
Luka ju je posmatrao. Mozak mu je utrnuo. Nije imao pojma šta da misli. Slušao je šta je
govorila, ali jedva ju je čuo. Nastavio je da gleda u nju, ali gotovo da je nije ni video. Kurtizana. Ona
je bila kurtizana. Bila. Jeste. Šta od toga? Je li važno? Slagala ga je. Nije bila udovica. Kurtizana.
Kurva. Prisetio se kako su proveli to jutro - je li moguće da je to bilo jutros? - kako su ležali na travi
malog proplanka na Merdelini. Zadrhtao je od neodoljive žudnje kad se prisetio kako mu je
prelazila prstima i usnama preko tela, budeći mu čula kao niko pre. Bio je zapanjen njenom
maštovitom spretnošću, očaran dodirom njenih usana, jezika i prstiju na svojoj koži, čudeći se što ga
je sudbina upoznala s takvim stvorenjem i da je takvom stvorenju zapravo stalo do njega.
A ona je onda zaplakala. Na njen plač Luka je prokleo sebe što ga je izazvao, što joj je tako
bezobzirno ugrozio ugled. Osetio je kako ga obuzima novi talas besa. Njen ugled! Teško da
je ugled bila prava reč, možda bi prikladnija bila ozloglašenost. Bila je profesionalka. Nemoralna
profesionalka. Je li iste te izvanredne stvari radila i... Đaniju... pre nekoliko nedelja? Ovde? U ovoj
sobi? I Filipu - koliko puta je njega zabavljala na taj način? I Karlovog prijatelja Cicana, koji se tako
naljutio što su mu uskraćena zadovoljstva da se večeras mučki osvetio? Šta mu je bilo omiljeno? I -
Luka nije mogao podneti čak ni da pomisli - koliko su je svi ti muškarci plaćali? Oni - i koliko još
drugih?
Užasan prizor probio mu se kroz misli - Frančeska, okrenuta leđima, koja na sebi nema ništa
osim svetlucavog ogrtača ukrašenog perlama, koji joj opušteno, nisko visi preko leda; dragulji joj
blistaju na vratu i ručnim zglobovima, a kosa joj je puštena. Okrenula se da ga pogleda preko
ramena i video je da je nestao onaj ljupki osmeh koji je toliko zavoleo u poslednjih nekoliko nedelja -
umesto njega imala je iskrivljenu masku pohotnog dozivanja.
Osećaj izdaje i besa, zbunjenosti i neverice, rastao je i bujao mu u glavi. Podigao je ruke, stegao
ih u pesnice i zadržao dah, dok se osećaj širio u njemu.
„Ne! Tata, molim te!”
Na Đanijev glas i pokret, kada je zaštitnički krenuo od vrata, nestala je blistava kurtizana koju je
zamislio. Umesto nje je video iscrpljenu, uplašenu i posivelu ženu, koja se odmicala od njega da se
ponovo sklupča na jastuku, lica natopljenog i otečenog od suza. Otvorila je usta i zurila, ogromnih
očiju, u njegove stegnute pesnice, zadržavajući dah, sasvim očito iščekujući da je udari.
Načas je neodlučno stajao, dok mu se utroba grčila, a onda je ispružio prste i šakama prekrio
lice. Snažno je pritisnuo glavu. Nekoliko dugih trenutaka stajao je nepomično, u mraku pod vrelim
dlanovima, osećajući kako mu se grudni koš diže i spušta ispod laktova, a onda je spustio ruke.
„Jesi li... jesi li uopšte nameravala da mi kažeš?”, pitao je.
Klimnula je glavom. „Želela sam. Od prvog trenutka. Mrzela sam što te lažem - ali nisam znala
kako - nisam znala šta da ti kažem.”
Dugi tajac.
„Ne. Vidim.”
„Nakon svega što se dogodilo ovog popodneva - nakon... onoga što si me pitao”, rekla je.
„Odlučila sam da ti kažem čim se vratimo kući. Bez obzira na ishod, nameravala sam da ti kažem
istinu. Želela sam da znaš sve. Pa šta bude. A onda smo se vratili i...” Zaćutala je.
Luka je pogledao u Đanija. Kroz obamrlost koja ga je, izgleda, paralisala, odjednom je osetio
plamen ogoljene ljubomore: nakratko, Đani mu nije bio sin, već samo još jedan muškarac - suparnik
- i žestoka i bolna želja da ga udari ispunila je Luku do te mere da je ostao bez daha. Ali onda se
pojavila suza i slila se niz Đanijev obraz na meku, paperjastu, jedva vidljivu bradu oko ruba
dečakove vilice i Luku je prošao bes.
Bio je prazan. Suv i tvrd i prazan poput šuplje tikve. Kad bi se sad pomerio, pomislio je, utroba
bi mu zazvečala kao pregršt suvih semenki. „Odvešću te u moju kuću”, rekao je Frančeski. „Treba ti
vremena da se odmoriš i zalečiš. Ne možeš ostati ovde, u ovoj praznoj kući - ni ti ni deca.”
Deca...
Zastao je, okrenuo se Đaniju i po drugi put te večeri, plašeći se daljih nepodnošljivih otkrića,
pitao: „Zašto si ti ovde, Đani? Kako to da si došao u ovu kuću, s tom decom?”
Đani je otvorio usta, ali nije izgovorio ni reč. Ponovo ih je zatvorio.
Lukino srce je zakucalo brže. „Zašto, Đani?” ponovio je. „Gde si bio? Zašto su one bile s
tobom?”
Đani je nelagodno progutao knedlu. Bacio je pogled na Frančesku. „Tata, Karlo ih je odveo.”
„Karlo?” pitao je Luka i upitno se namrštio. „Karlo? Onda... Gde je on sada?”
„Ne znam. Ostavio sam ga - dole u podzemlju.”
„Podzemlju? Ali - ne razumem. Zašto? Zašto je Karlo uzeo Frančeskinu decu?”
Đani je progutao još jednu knedlu i prebacio težinu s jedne noge na drugu. Polako je udahnuo.
Lukin puis se ubrzao. Šta se, za ime sveta, Đani mučio da prizna? Frančeska je, primetio je, gledala
jednog pa drugog. „Zašto, Đani?” ponovio je. „Ako znaš, molim te, reci mi. Zašto je Karlo odveo
bliznakinje?”
Odgovora i dalje nije bilo.
Vrata spavaće sobe su se uz škripu malo šire otvorila.
Luka, Đani i Frančeska okrenuli su se da vide ko je. Na vratima je stajao Frančeskin sluga.
Devojčice su stajale priljubljene uz njega, svaka sa uvelim buketićem cveća u rukama. Progovorio je
jasno, mada mu je glas podrhtavao od potisnute netrpeljivosti: „Oprostite što vas prekidam, sinjori,
ali - kao što sam upravo otkrio - izgleda da je vaš stariji sin nameravao da ih preda gusaru, prijatelju
sinjor Di Čičana.
Luka nije znao šta da odgovori.
„Luka”, Frančeska je prekinula tišinu, a glas joj je podrhtavao od suza. Okrenuo se ka njoj.
„Mikele mi je rekao. Rekao je kako bi mogle biti kod Karla. Podsmevao mi se. Rekao je da će ih
odvesti. Na more. I... prodati.”
Pogledao je u devojčice. Raširile su okice i ćutale, čvrsto se držeći za Modesta. Frančeska je bila
okupana suzama i drhtala je. A Đani - na Đanijevom licu video je istu zbunjenu mešavinu užasa i
krivice koju je i sam osećao. To što je Čičano tako bezdušno izneo tu zamisao bilo je dovoljno loše,
ali pomisao da je njegov rođeni sin hteo da je sprovede... Luka je mislio da će mu pozliti.
Gotovo nesvestan onoga što govori, gledao je u Modesta, zatim u decu, pa u Frančesku, i tiho
rekao: „Nameravao sam da te odvedeni do Santa Lučije, ali sad mislim da je bolje da pođeš sa
mnom u moju kuću. Tamo ćete svi biti bezbedni.”
Video je da je Modesto klimnuo glavom u znak odobravanja.
„Ali... on... on neće biti tamo, zar ne?” pitala je Frančeska.
Luki se zbog njenog straha bolno zgrčio stomak. „Ne”, odgovorio je. „Pobrinuću se da vam
Karlo ne priđe ni blizu.”
 42
Mariji je uskoro postalo jasno da je Filipo nesrećan. Od prošle srede, kad joj se muž uvukao u
kuću posle ponoći, trudeći se da je ne probudi što je tako često radio sredom uveče - bio je neobično
ćutljiv i ravnodušan. Nije odlazio na posao, ustajao je kasno ujutru i svako veče odlazio rano na
spavanje - uvek u najmanju spavaću sobu. S njom je jedva razgovarao, izbegavao joj je pogled kad
god je mogao i tako je veći deo vremena prethodnih dana provodio u kući, zagledan u pod ili kroz
prozor.
„Šta se, za ime sveta, dešava s Filipom?” pitala je Emilija Mariju nakon nekoliko dana te žalosne
klonulosti, dok su stajale zajedno u kuhinji i pripremale povrće za supu.
Marija je uočila nedostatak saosećanja u sestrinom pitanju i progutala ozlojedenost. „Ne znam.
Možda boluje od nečega”, odgovorila je. Ili možda, pomislila je, boluje zbog nečega. Ili nekoga.
Oštro je presekla komad šargarepe i tako čvrsto zgrabila dršku noža da su joj zglobovi pobeleli.
„Možda si u pravu”, rekla je Emilija. To pitanje je očito nije preterano mučilo, jer je dodala
potpuno ravnodušnim glasom: „Ako je to slučaj, možda bi ga razveselila lepa činija supe.”
Ako bude ovde da je pojede, pomislila je Marija. Bila je sreda.
Ali na Marijino čuđenje, Filipo je te večeri ostao kod kuće. Ubrzo je postalo jasno da ta činija
supe, koja mu je ponuđena, nije učinila mnogo, ili čak ništa, da mu popravi raspoloženje: više je
prevrtao kašikom po činiji nego što ju je prinosio usnama, i daleko je više mrvio hleb nego što ga je
jeo. Marija ga je posmatrala; nije ništa govorila, ali je osećala čudnu napetost u udovima, i stezalo ju
je u grudima kao da je telo fizički obuzdavala da ne reaguje na muževljevu očitu nesreću. Mada,
zašto ne bih reagovala, pomislila je, i leva noga počela je da joj poskakuje. Zašto ga jednostavno ne
pitam šta ga muči? Da ga uhvatim za ruku?
Razmislila je onome što je pisala u svojoj svesci povezanoj u teleću kožu. Čitala je i čitala svoje
rečenice toliko puta da ih je mnoge znala napamet: nesputani izlivi gorke samokritike, oprezno
istraživanje sopstvenih mišljenja i dugi pasusi živahnih - mada nespretnih i verovatno neznalački
netačnih - opisa onoga što je zamišljala da njen muž radi tokom svojih redovnih odsustvovanja
sredom uveče. Dok ga je sad gledala, kao što je činila bezbroj puta, zamišljala je Filipa kako radi sve
ono što je opisivala; zamišljala mu je ruke; zamišljala je - s ledenom knedlom u grlu - izraz na
njegovom licu dok to radi. Zamišljala je nepoznatu ženu. Pošto nije imala pojma ko bi ta žena mogla
da bude, ali je osećala da toj nevidljivoj pretnji mora dati lice, Marija je, tokom nedelja, počela da
zamišlja muževljevu nepoznatu ljubavnicu kao prelepu kurvu u grimiznocrvenoj haljini, koja je
onog dana pala ispred Crkve Svetog Petra. Kao ženu koja ju je posavetovala da piše. Noga joj je
zaigrala malo brže i lupanje srca se ubrzalo.
Ovo je bila prva sreda za godinu dana, pomislila je Marija, da je Filipo ostao kod kuće. Sigurno
je postojala veza između te promene u njegovoj rutini i ove opipljive tuge. Je li mu ta žena - ko god
da je ona - rekla da više ne želi da ga viđa? Još joj je nešto palo na pamet: da nije možda umrla?
Marija je osetila blagu vrtoglavicu. Žali li Filipo za njom? Ta misao ju je zabolela u grudima, kao
bolni udisaj posle dugog trčanja.
„Veoma sam umoran, Marija. Mislim da ću otići u krevet”, rekao joj je.
Pogledala ga je. Zadržao joj je pogled.
„Nisi pojeo supu”, oglasila se Emilija s druge strane stola.
Odmahnuo je glavom. Iako je ljubazno odgovorio svastici, i dalje je gledao u Mariju. „Ne.
Izvinjavam se - trenutno, izgleda, nemam apetita. Nema nikakve veze sa supom - bila je vrlo... vrlo
dobra.”
Marija je lagano udahnula.
Žena u crvenom joj je onog dana ispričala da će joj zapisivanje misli - čak i onih najsramotnijih,
zabranjenih - možda pomoći da otključa prepreke iza kojih se toliko dugo krila. I sad je već
nedeljama radila ono što joj je žena rekla - zapisivala je stranicu po stranicu u svoju svesku
ukoričenu u teleću kožu. Kad god je čitala zapisano, zbog većeg dela ju je bilo sramota i grčila joj se
utroba kao da ima groznicu, ali znala je da je ona žena bila u pravu. Otkad je stavljala na papir sve
što ju je mučilo, promenila se. Možda je i dalje bila zatvorena iza barikada, ali iako su i dalje bile
zaključane, Marija je pomislila da bi možda sad umela da napravi ključ. Samo je trebalo da skupi
snagu i upotrebi ga.
Izgovorila je - pogleda i dalje uprtog u Filipa: „Mislila sam da bih mogla malo da se prošetam
pre nego što odem na spavanje, Filipo. Da udahnem svežeg vazduha. Da li bi želeo da pođeš sa
mnom? Možda ćeš bolje spavati.”
Nije joj odgovorio i Marija se zapitala da li ju je uopšte čuo. Takođe se zapitala da li je čuo i ono
što nije govorila. U iščekivanju odbijanja, uzdahnula je i spustila ramena.
Ali Filipo je rekao: „Da. Mislim da bi mi vazduh prijao.”
„Šta?”
„Hvala. Voleo bih da se prošetam.”
Marijin puls je podivljao. „Dobro”, rekla je. „Uzeću kaput.”
Nebo je iznad njih bilo sivkastoplavo, poput središta plamena sveće, ali bliže gradskim
krovovima, plava je postajala nežnija i mešala se s dubokom ružičastocrvenom. Sunce je već zašlo iz
vidnog polja. Za nekoliko trenutaka, pomislio je Filipo, zavladaće potpuni mrak. Neko vreme su
ćutke hodali Ulicom Santa Kjare i Marijine suknje ritmički su šuštale sa svakim korakom. Taj zvuk
ga je umirivao.
Nešto kasnije, pogledao ju je postrance, baš na vreme da je uhvati kako ga krišom gleda.
Brzo je skrenula pogled na ulicu ispred svojih nogu, uz mali trzaj glave, ali onda je ponovo
pogledala - i rekla: „Žao mi je što se trenutno ne osećaš dobro.”
„Nisam bolestan.”
„Ali nisi srećan.”
„Ne.” Ukočeno joj se osmehnuo. „Ne, trenutno nisam naročito srećan. Oprosti.”
Nastupio je kratak tajac, a onda je ona pitala: „Jesam li ja nešto uradila?”
Smesta joj je odgovorio odrično, ali tada je shvatio, u kratkoj tišini koja je usledila posle
njegovog odgovora, da za date okolnosti, barem delimično, ipak jeste krivio svoju ženu. Zatim je,
osećajući da bi takvo svaljivanje čitave krivice na Mariju bilo užasno nepravedno, dozvolio da su i
njegovi apetiti verovatno podjednako odgovorni za njegovu trenutnu nesreću baš kao i Marijin
nedostatak istih. Mada, zbog takvih misli se osećao zbunjeno i nelagodno, pa je piljio u cipele kad su
nastavili da hodaju. Sa svakim korakom preko obe cipele stvarala se duboka poprečna brazda. Koža
cipela tiho je pucketala kako je podizao i spuštao stopala.
Znao je da je Marija ljubopitljiva. Napetost je izbijala iz nje poput vreline: gotovo je pucala od
radoznalosti, pomislio je. I iznenadio se kad je shvatio da mu je ta napetost uzbudljiva. Ponovo ju je
pogledao i video da su joj oči pune suza.
„Šta je, za ime sveta, bilo?”, pitao je.
Prešla je vrhom prsta ispod trepavica. „Ne volim što si nesrećan”, odgovorila je.
Filipo je stao i okrenuo se ka njoj. U tom trenu zbrkanih osećanja, nije video Mariju već
Frančesku, onakvu kakva je bila pre neki dan, dok je plakala i preklinjala ga da ne oda njene tajne
Luki. Video je sebe kako grli svoju kurtizanu i teši je, iako se otvoreno plašio budućnosti bez njenih
usluga. Ponovo je osetio Frančeskino meko telo kako mu drhti u zagrljaju.
A onda je ugledao Mariju.
Svoju ženu.
Lice mu je buknulo pri pomisli koliko je prošlo otkako je poslednji put tako nežno grlio Mariju
kao što je grlio Frančesku. Svaki dodir koji su on i Marija podelili tokom godina bio je uprljan
napetošću, zategnut od strepnje i opterećen mogućnošću novog neuspeha. Nedelju dana
bio je ispunjen samoćom, obavijen sopstvenom tugom, ali sad mu je sinulo da mu za dve godine
nije na pamet palo da bi ona mogla biti usamljena. Preplavio ga je hladan pljusak stida.
„Molim te”, rekao je. „Ne plači.”
 I pružio je ruke ka njoj.
Kratko ga je gledala, a onda koraknula napred.
Zagrlio ju je i privukao k sebi. Bila je niska i mršava. Osetio je njene oštre lopatice na
nadlakticama.
 43
Luka se nije popeo u ovu sobu, niti progovorio reč sa mnom otkako smo pre sat vremena stigli
ovamo. Ćutao je čitavim putem od Ulice
Svetog Tome. Sve vreme me je nosio - sigurno kilometar i po - ali nije razgovarao sa mnom.
Đani i Modesto nosili su devojčice, koje su, nije ni čudo, bile iscrpljene, zbunjene i uplakane. Pre
nego što smo krenuli, Đani mi je ispričao gde ih je našao i šta su Karlo i Mikele nameravali da urade
s njima. Nisam mogla da verujem. Da se Đani nije zatekao tamo... Moje drage devojčice - tako
ostavljene same u mraku, dok smo Luka i ja bili... ne, ne, nisam mogla ni da zamislim. I za sve sam
ja bila kriva - o, bože, sve je bila moja krivica! Možda sam se godinama oblačila kao vojvotkinja,
hranila kao princeza i zabavljala kao kraljica, ali sve je to samo gomila sranja. Ispod svih tih
drečavih ukrasa, morala sam da se suočim s činjenicom... bila sam samo kurva. Zarađivala sam
novac ležeći. Kad skinem svoje lepo odelo, ne razlikujem se od obične uličarke. A moje sirote Beata i
Bela nisu ništa više do dva mala kurvina kopileta, nevine prišipetlje koje su danas imale sreću da ne
plate zbog majčinog izopačenog života. Nisam zasluživala da im budem majka.
Pogledala sam ih kako spavaju, sklupčane zajedno na dušeku ispod nekoliko vunenih ćebadi:
oči su im bile čvrsto zatvorene, usta blago otvorena. Beati je ispao palac koji je prethodno sisala i
svetlucavi trag pljuvačke spustio joj se niz bradu. Ljupka lica su im, hvala bogu, bila nezabrinuta,
nedužna, potpuno neoštećena. Bile su sigurne. Ali ne zahvaljujući meni. Godinama sam živela u
pokvarenom svetu među pokvarenim ljudima, i moja deca su zaista imala sreće što su tako dugo
ostala nepovređena.
Zasluživale su bolju majku.
I Luka je zasluživao bolju ženu. U srcu sam znala da se to nikad neće dogoditi. Sad sam mu se
gadila i nisam mogla da ga krivim. Kako bih? I samoj sebi bih se gadila da sam na njegovom mestu.
Koračala sam gore-dole po toj maloj spavaćoj sobi u kojoj me je ostavio da se odmorim. Noge i
stomak su me još boleli, ali nisam mogla da mirujem. Misli, Frančeska. Pokušaj da misliš. Pokušaj
da misliš na nešto drugo ili ćeš poludeti. Na šta? Na sobu. Razgledaj sobu. Nisam sigurna, ali
mislim da je ta soba - mala, na drugom spratu, gore ispod strehe - mogla pripadati Đaniju. Bila je
lepa, mada vrlo oskudno nameštena; zidovi su bili obojeni u toplu, grimiznocrvenu. Tu je bio samo
uzan krevet, ogroman izrezbareni sanduk i sto, na kojem je stajao lep sandučić, napravljen od neke
vrste pozlaćenog drveta. Bio je prelep - pitala sam se da li je pripadao Đanijevoj majci.
Lukinoj ženi.
Ne - ne to. Ne misli na to.
Na prozoru su visile zavese - izbledele i očigledno vrlo stare, ali nekad su sigurno bile lepe.
O, prestani! Ovo je glupo! Zašto bi me to brinulo? Zašto uopšte obraćam pažnju na nameštaj u
ovoj sobi, kad se osećam kao da su se i sami zidovi već srušili na mene i lagano me guše? Zarobljena
sam ispod krša moje razrušene budućnosti, koju smo Luka i ja mogli imati zajedno, nesposobna da
se pomerim, nesposobna da dišem, i ne znam hoće li Luka ikad poželeti da mi pruži ruku i pokuša
da me izvuče, a kamoli hoće li biti u stanju da to učini.
Mada... da je sve zaista tako potpuno beznadežno... da li bi nas Luka doveo ovamo? Ako me sad
potpuno prezire, zar me ne bi ostavio s Modestom u Ulici Svetog Tome? Jutros je želeo da me oženi.
O, bože, ne znam - jednostavno ne znam šta da mislim.
Sela sam na ivicu kreveta, sklopila ruke iznad glave i spustila glavu među kolena, pokušavajući
da ugušim vrisak koji mi se podizao u grudima.
Kucanje na vratima. Srce mi je poskočilo. Sela sam.
„Sinjora?” Modesto je provirio u sobu, s rukom na kvaci. U drugoj je držao sveću. Oči su mu
bile sasvim crne pod svetlošću sveće. Nasmešio se. „Odlazim za čas. Samo sam se pitao kako ste,
sinjora.”
Slegla sam ramenima.
„Bliznakinje još spavaju?”
 Klimnula sam glavom. „Hvala”, rekla sam. „Hvala što si mi pomogao oko njih. Da ih nađemo.”
Modesto je potvrdno klimnuo glavom. Zatim je dodao: „Želite li nešto pre nego što odem?”
Poželela sam da vrisnem na njega. Da! Naravno da želim! Želim Luku! Želim da bude ovde, u
ovoj sobi, da me zagrli, da mi kaže da ga nije ni za šta briga - da me uveri da mu ovo zapanjujuće
otkriće moje mračne prošlosti uopšte nije važno. Želim da i dalje želi da me oženi. Želim da me lice
ne boli ovoliko, i da me noge i stomak ne bole. Želim da ne razmišljam o onome što mi je Mikele
uradio. Želim da se poslednjih nekoliko sati nije ni dogodilo. Ali... ali pretpostavljam da ću se
zadovoljiti i čašom vina.
Modesto se nasmešio kad sam ga zamolila. Bio je odsutan nekoliko trenutaka, zatim se vratio s
peharom i otvorenom bocom crnog vina. Izdašno je napunio pehar i predao mi ga.
„Izvolite, sinjora. Vidite, moram da idem. Doći ću da vas obiđem ujutru.”
Na trenutak smo ćutke stajali, a onda je Modesto uzdahnuo i zavrteo glavom; ispustio je nešto
što je nosio, prešao preko sobe i zagrlio me. Čvrsto me je stezao krupnim rukama, umirujući me
svojim poznatim mirisom tople kože, platna i znoja. Dok me je držao, u grudima mi se otvorila
praznina: hladna i prazna lopta nostalgije. Privila sam se uz njega. Uz tihi pljusak, sadržaj iz pehara
u mojoj ruci prosuo se na drveni pod.
Odmakla sam se od Modesta i zagledala u ono što sam uradila. Izvadio je veliku platnenu
maramicu iz džepa pantalona i spustio se da obriše tamnu baricu.
„Nikad niste umeli da pijete”, rekao je uz usiljeni osmeh. Ponovo mi je napunio pehar i vratio
mi ga. Odjednom sam svim srcem poželela da ostane sa mnom večeras. Da se sklupča sa mnom u
krevetu i drži me dok ne zaspim. Ali pre nego što sam stigla da dovršim misao, stegao mi je ruku i
izašao.
Trenutak kasnije, ulazna vrata su se glasno zatvorila.
Sela sam na ivicu kreveta, držeći pehar obema rukama, zagledana u tamnocrvenu tečnost.
Čula sam glasove u prizemlju: duboki žamor koji je poticao od Luke i Đanija, pretpostavila sam.
Malo sam više odškrinula vrata spavaće sobe, stala kraj njih i napregla se da čujem o čemu se
dole govori. Đanijeve reči bilo je teško razabrati, ali Lukin dublji glas bio je lako razumljiv. Srce mi
je zakucalo u grlu.
„... zapravo, priznao da je to nameravao da uradi?” rekao je Luka.
Đanijev odgovor se nije čuo.
„Ali kako si znao gde je?”
Nerazgovetno mrmljanje.
„,.. ostavio si ga tamo dole?”
Opet nisam čula Đanija.
„Moram otići da vidim mogu li ga pronaći. Ostani ovde s Frančeskom i decom...”
Vrata su se otvorila i Luka je izašao, povijenih ramena u kaputu. Podigao je pogled - i video me
kako stojim. Kratko je zastao i pogledao me. Blago je otvorio usta. Čak i odavde sam videla da
zadržava dah. Osećala sam se kao da sam se pretvorila u kamen. Nisam uopšte mogla da se
pomerim. Nisam mogla čak ni da trepnem. Činilo mi se da nije mogao ni Luka. Zurili smo jedno u
drugo beskrajno dugo, a onda je Luka skrenuo pogled s mog lica, kao da ga je zabolelo, trljajući oko
dlanom. Zavrteo je glavom i ustuknuo, a onda strčao dole i izašao iz kuće zalupivši ulazna vrata za
sobom.
Gledala sam u prazno mesto na kojem je Luka do malopre stajao. Čežnju za njim osećala sam
kao pesnicu u grudima: stegnutu, tvrdu, kao da me je neko njome udario spolja, ali na moje
iznenađenje, posle svih suza proteklih nekoliko nedelja, otkrila sam da više ne mogu da plačem.
Đani je podigao pogled i video me. Dragi bože, izgledao je kao njegov otac.
„Siđi ovamo, ako želiš”, pozvao me je ukočeno.
Nisam odgovorila. Ali pošto sam bacila pogled u spavaću sobu, da proverim da li devojčice još
spavaju, sišla sam kratkim stepenicama prema mestu gde je stajao Đani. Vratio se u salu. Kad sam
ušla u prostoriju, stajao je okrenut leđima kaminu, mada u njemu nije bilo ničega osim pepela.
Vladala je duga tišina. Nisam znala šta da mu kažem. Pošto je i on ćutao, mogla sam samo da
zamislim da je i on osećao slično. Duboko sam uvukla vazđuh, nalik na drhtavi uzdah, a onda ga
ponovo ispustila.
Đani je stavio nokat palca u usta. Kratko ga je grickao, a zatim konačno progovorio: „Žao mi je.”
„Kako to misliš?”
Sklonio je ruku s lica. „Žao mi je zbog onoga što sam rekao. Odao sam tvoje tajne. Zamolila si
me da to ne radim.”
„Nisi ti kriv”, rekla sam. „Nisi imao lošu nameru.” Slegao je ramenima. „Ali - svejedno mi je
žao.”
Progutala sam knedlu i rekla „Hvala”, gotovo nečujno. A onda, plašeći se odgovora, pitala sam:
„Je li rekao nešto?”
Podigao je obrvu. Kad je progovorio, glas mu je zvučao tvrdo: „Jesi li zaista očekivala da nešto
kaže? Upravo je otkrio da prva žena za koju se zainteresovao otkako je majka umrla nije ljupko
stvorenje kakvom ju je smatrao, već je godinama tucala sve što mrda. Uključujući i njegovog mlađeg
sina. A upravo se i uverio, nakon što je dugo u to sumnjao, da mu je stariji sin pokvareno govno. Šta
misliš da će reći? Naročito meni.”
Suze su me peckale. Nisam imala pojma kako da odgovorim.
„Zašto si morala da mu se umešaš u život?” pitao je. „Zar ti nije bilo dovoljno ono što si imala
pre? Izgledala si mi dovoljno srećno onog dana...” Zaćutao je i pocrveneo, a zatim spustio pogled na
čizme. Ponovo je počeo da gricka nokat. „Oprosti”, promrmljao je preko palca nekoliko trenutaka
kasnije. „Oprosti, nije trebalo sve ovo da kažem.”
„Nemoj da se izvinjavaš. Zaslužila sam sve što si rekao. Sve je istina.” Sela sam na stolicu na
rasklapanje i prešla prstima preko čvorova na drvetu stola. Iz senke se pojavila mačka. Priljubila mi
se uze suknje, predući, i ispružila glavu ka mojoj ruci, očito tražeći da je pomazim. Sagnula sam se i
počešala je između ušiju vrhovima prstiju; podigla je i uvila rep, a predenje se pojačalo.
„Ne”, rekao je. „Stvarno mi je žao.”
„Slušaj, nisam očekivala da ću osećati ovo prema tvom ocu, Đani. I samu sam sebe iznenadila.”
Nije progovarao. Izgledao je vrlo mlad.
Nastavila sam: „Slažem se da sam ti se sigurno činila dovoljno srećnom onog dana kad si mi
došao u posetu; mislim da čak i jesam bila, na neki način. Ali onda si me ti naveo da stvari
posmatram drugačije...”
Zapanjeno je udahnuo. „Znači, za sve sam ja kriv?”
„Ne! Ne - nisam tako mislila!”
„Nego kako?”
Oklevala sam, a onda rekla: „Život kurtizane je sjajan i raskošan i pun uzbuđenja - ali to je kao...
kao svetlucava korica preko močvare. Ispod kore je drugačije. Mračno je, prljavo i opasno. Kao da
beskrajno žuriš prema neizbežnom krahu života, kao da si u kočijama koje vrtoglavo jure i ne mogu
da se zaustave, koliko god jasno video opasnosti oko sebe.”
Ćutke me je posmatrao.
„Na trenutak si usporio kočije, Đani, onog dana kad si došao kod mene u Ulicu Svetog Tome.
Dovoljno si ih usporio da počnem da razmišljam o tome šta zaista želim. A onda sam upoznala tvog
oca i on ih je potpuno zaustavio. Baš pre nego što su stigle do ruba provalije.”
Nastao je dugi tajac, a onda je Đani rekao: „Pretpostavljam da ti je teško da se posle svega
ponovo na njih popneš.”
Klimnula sam glavom.
Sedeli smo u tišini neko vreme, a onda je on pročistio grlo. „Žao mi je zbog onoga što ti je
Čičano uradio.”
 Ponovo je povio ramena i čvrsto sklopio ruke na grudima. Po brzom pogledu koji je uputio ka
mojim grudima i nelagodnom gutanju knedle, bilo mi je sasvim jasno da je Đani pogodio kako je
Mikele odabrao da se osveti izdajničkoj kurvi. Pogledao me je, kao i one noći kad je primetio moj
ožiljak - s nekom vrstom bolnog saosećanja, kao da se stidi zbog okrutnosti koju sam preživela od
drugih pripadnika njegovog pola; kao da se oseća pomalo odgovornim i želi da pronađe način da
mi to nadoknadi.
Zapitala sam se hoće li i njegov otac ikad uspeti da me sagleda kao on.
 44
Bledi snop svetla od fenjera pružao se metar-dva preko kamena i lagano je poskakivalo na
blagoj promaji. Karlo je neko vreme sedeo na zemlji nakon što su Đani i deca izašli iz tunela. Zurio
je u svetlo i vrhom jezika prelazio preko rasečene usne. Bila je otečena i slana. Oprezno ju je
dodirnuo prstom i trgao se.
Morao je da izađe. Šta god da je malopre rekao, Đani je sad možda već obavestio žbire, a u tom
slučaju mu je život bez sumnje bio u opasnosti. Ako ga uhapse... ako ga izvedu pred sud i proglase
krivim... znao je da postoji stvarna opasnost da ga obese. Ili spale. Zadrhtao je. Morao je da ode iz
Napulja. Čak i da Đani ne kaže ništa, bilo bi samo pitanje vremena. Nekako će procuriti - ispričao je
i onom plačljivom Marku, kad ga je video s derištima u blizini pristaništa, šta namerava da uradi.
Čvor straha mu se čvrsto uvezao u grudima.
Trebalo mu je nekoliko trenutaka da se podigne: snaga Đanijeve pesnice bila mu je jasan
pokazatelj bratovog mišljenja. Karlo je požalio što je odveo decu. Bila je to glupa zamisao.
Besmislena. Loše osmišljena. Činilo mu se sigurnijim nego traženje otkupa, kako je Zuba predložio.
Progutao je knedlu. Vazduh u tunelu bio je gust i ustajao; morao je da izađe. Kad je stigao do
ulaza u tunel, podigao je fenjer do visine glave i zagledao se u pećinu. S leve strane mu je bio
središnji tunel koji je vodio do Pozilipa - mogao da ode na tu stranu i da znak Afridu, koji je i dalje
bio usidren blizu obale. Zuba bi ga sigurno primio na brod i prevezao do neke sigurne luke. Ali,
razmišljao je, šta ako ga ne vide s palube? Nije želeo da ga vide na padini usred belog dana. Kao
glineni golub. Verovatno mu je bolje da se vrati u grad. Tamo će mu biti lakše da se izgubi i
neopaženo pobegne kopnom.
Oprezno je gazio preko šljunkovitog tla s visoko podignutom lampom i krenuo prema izlazu u
tunel na udaljenom kraju pećine.
„Hajde, hajde”, mumlao je za sebe dok je hodao. „Kreći se.” Pogleda uprtog u izlaz tunela,
ubrzao je korak.
I sapleo se.
Ispružio se čitavom dužinom preko kamenog tla uz jauk i ispustio fenjer, koji se otkotrljao i
ugasio. Bio je potpuni mrak.
Opsovao je. Puls mu se ubrzao, zalupao mu je u ušima i bilo mu je muka. Ništa nije video.
Ništa. Podigao je ruku i postavio ju je nekoliko centimetara ispred lica. Mahnuo je napred-nazad.
Ništa. Mahnito je pokušavao da se seti gde se nalazi ulaz u tunel, ustao i polako krenuo ka mestu za
koje je molio boga da bude izlaz iz pećine. Kad bi se jednom našao u tunelu, znao bi da li je to pravi
- mada dugačak - put do krčme.
Opet se spotakao i pao na kolena. Ponovo je opsovao.
Pod pećine bio je neravan i šljunkovit. Karlo je sad s mukom puzio centimetar po centimetar
preko izbočenog kamenja i oštrog šljunka. Grebao je kolena, listove i dlanove pri svakom koraku.
Panika mu je rasla u grlu i uhvatio je sebe kako se glasno obraća tami: cvokotavi monolog kojim je
pokušavao da se ohrabri.
Trebalo je da mu je ostalo svega dvadesetak metara do ulaza. Preplašen da je tako
dezorijentisan možda krenuo u pogrešnom pravcu, Karlo je prstima opipavao zemlju ispod sebe i
uzaludno upirao pogled u potpunu tminu.
Prolazili su beskrajni minuti.
Činilo mu se da je pećina daleko veća nego što je pretpostavljao. A onda je stigao do zida.
Podigao je ruke i ustao, priljubivši telo uz stenu, teško dišući, naslanjajući lice na hladan,
plesniv kamen. To nije bio ulaz u tunel, već nešto još bolje - nemerljivo bolje - od užasnog ništavila
otvorene pećine. Nakon nekoliko obazrivih koraka ponovo se sapleo i ogrebao je obraz i zglobove
prstiju dok je padao. Ponovo se spustio na sve četiri, opipavajući mesto gde se zid spajao s podom.
Prašina. Šljunak. Velike kamene gromade. Manje, oštrije kamenje.
 A onda nešto sasvim drugačije.
Radoznalo ga je opipao.
Kupasta gomila kamenja, nalik na mali spomenik. Na trenutak je klekao i čudio se, a onda se
setio Mikelea kako čuči kraj ulaza u tunel i slaže kamenje. Setio se svog razdražljivog pitanja: „Šta,
dođavola, radiš, Čičano?”
„Hoću da budem potpuno siguran”, odgovorio mu je prijatelj, „da ću pronaći izlaz...”
Karlo se sagnuo i poljubio kamen na vrhu, pošto je obema rukama obuhvatio kupu. Nekoliko
kamenčića se pomerilo i zakloparalo po tlu. Kratak jauk mu je zapeo u grlu dok se uspravljao. Ustao
je i zamahao rukama ispred sebe. Jednom rukom zakačio je zid tamo gde se savijao oko ulaza u
tunel i, psujući, na trenutak zavukao povređeni zglob ispod drugog pazuha, zatim se obema
rukama naslonio na obe strane tunela i sačekao da mu se bolno razlupalo srce dovoljno smiri da
može da krene nazad ka površini.
 45
Luka je zalupio ulazna vrata za sobom i na trenutak zastao na stepeniku, zatvorenih očiju, s
mukom pokušavajući da umiri disanje. Pošto je pogledao u Frančesku, znao je da je bio opasno
blizu da zaplače.
Činilo mu se, gotovo doslovno, nepodnošljivo. Bila je tu, u njegovoj kući, stajala je na vrhu
stepeništa, izvanredno, zapanjujuće, neverovatno lepa: tako ranjiva... i tako drugačija od onoga
kako je uvek zamišljao kurve.
Kurva.
Bila je kurva.
To ga je cepalo napola. Čak i posle ovako kratkog vremena, pomisao na život bez nje bila mu je
nezamisliva - njeno oklevanje posle njegove prosidbe ga je prestravilo - ali, ovog trenutka,
apsolutno nije imao pojma kako će se pomiriti s otkrićem Frančeskine prošlosti. Zamišljao ju je
onakvom kakva je bila u Merdelini: kosa joj je padala oko lica, prelepim ustima prelazila mu je
preko stomaka. Zadržavajući dah, ponovo joj je osetio jezik na svojoj koži.
Koračao je brzo, sve dalje od kuće, prema krčmi na dokovima.
Sigurno se izveštila tokom godina, ogorčeno je razmišljao dok je hodao. Bila je plaćena za to.
Izdašno. Na kraju krajeva, zaradila je dovoljno - na leđima - da kupi kuću, i zaposli šačicu slugu;
dovoljno da se oblači u svilu i drago kamenje, dovoljno da kuću opremi tako da se ni plemić ne bi
postideo. Na leđima. Krešući se kao obična uličarka. Od te pomisli mu se smučilo. Uz neočekivani
nalet žestoke, vrtoglave požude, šutnuo je mala i prilično oronula ručna kolica ostavljena na ulici.
Petom čizme udario je u obojenu stranu kolica; okrenula su se od udarca i prevrnula uz kloparanje;
s njih je palo drveno vedro i pet-šest glavica crnog luka zakotrljalo se kaldrmom.
Tako izvrnuta, s gornjim točkom jadno uvrnutim, nezadovoljno su škripala, ali Luka nije zastao.
Produžio je čvrsto stegnutih pesnica.
Njegov bes bio je mučan i jedak i obavio ga je kao magla.
A onda se prisetio kako je Frančeska saznala za nestanak dece, setio se njenog straha, očajničke
želje da ih nađe a zatim i dirljivo dostojanstvene ushićenosti što su se bezbedno vratile. Bila je
posvećena majka. Bolna ljutnja u grudima mu se stišala i presekao ga je očaj zbog mogućnosti da će
je izgubiti. Pesnice su mu popustile i zavukao je prste u kosu. Znao je - sasvim jasno - da je voli, ali
sad mu je to saznanje bilo nepodnošljivo. Nije imao pojma kako da voli kurvu.
Danas je imala užasan dan. Znao je to. Razmišljao je o svemu što im se desilo po povratku iz
Merdeline. Svima im se satima činilo da bi deca mogla biti mrtva. Ili još gore. A onda i ono kopile
Čičano... Čim je počeo da misli na to, nešto mu je palo na pamet. Zgadilo mu se kad je saznao šta je
Čičano uradio, ali sad je uhvatio sebe kako razmišlja o tome da li je za kurvu takvo iskušenje manje
bolno nego za čestitu ženu. Frančeska je rekla da ne mari za Čičana - i Luka joj je verovao. Ali koliko
je razumeo, godinama je trpela Čičanove redovne posete - za novčanu nadoknadu. Možda ih je čak i
podsticala. Obogatila se, zar ne, primajući u krevet (pored ko zna koliko drugih) čoveka koji joj se,
po njenim rečima, gadio. Pa, može li onda ovo što se desilo večeras biti toliko gore iskustvo od
prethodnih redovnih susreta?
Ali onda je zamislio Frančesku onakvu kakvu ju je video pre nekoliko sati, sklupčanu i krvavu
na golom dušeku kreveta u kući u Ulici Svetog Tome Akvinskog, i odmah mu se zavrtelo u glavi od
stida. U tom prvom stravičnom trenutku mislio je da je mrtva: koliko nadmen može biti muškarac
da opiše tako užasnu patnju - čak i samom sebi - kao nešto beznačajno?
Sad je obe ruke zavukao u kosu i stegao glavu, kao da pokušava da spreči svoje haotične misli
da mu probiju lobanju. Čuo je dugi, grleni jauk, a nekoliko trenutaka kasnije, shvatio je da je izašao
iz njegovih usta.
Zastao je kad je stigao do kraja prljave uličice, teško dišući kao da je trčao. Na udaljenom kraju
ulice nalazio se prazan prostor između čvrsto zbijenih kuća i kroz njega je Luka ugledao uzano
parče mora; tačkice svetla od sunca na zalasku plesale su na samim vrhovima talasa. Ugledao je
nekolicinu ljudi - očito pijanih - kako izlaze iz krčme u koju je, koliko je on znao, Karlo često zalazio
- mesto gde je, po Đanijevim rečima, Karlo ušao u podzemlje. Mesto gde je Karlo mogao biti i sada.
Karlo.
Jedva je mogao naterati sebe da misli na ono što je njegov stariji sin uradio. Povrh svega što je
danas saznao, ovo je bila poslednja kap i bokal se uveliko prelivao. Prelivao se i natapao sve oko
sebe. Luka je jedan dugi trenutak stajao i zurio u krčmu, iscrpljen i očajan.
Zatim je duboko uvukao vazduh u pluća, koja kao da su mu bila čvrsto vezana, i krenuo ka
mestu gde su se svetlo i zvuci prosipali kroz otvorena vrata krčme, pravo na popločanu ulicu.
Tek kad je stigao do Ulice Santa Lučije, Modesto je shvatio da više na sebi nema kaput. Oštar
vetar zaduvao je s mora, od čega mu se naježila koža na rukama. Pokušao je da se seti gde je ostavio
kaput i shvatio da je poslednji put bio svestan da ga ima kad ga je skinuo i ogrnuo Frančesku, pre
nekoliko sati u kući u Ulici Svetog Tome.
„Prokletstvo!”, promumlao je i pogledao niz ulicu, premišljajući se da li da se vrati ili ne.
Ostatak odeće, uključujući još dva kaputa, bili su sad u Santa Lučiji - ali onaj što je ostao kod
Frančeske bio mu je najudobniji i znao je da će mu trebati narednog dana. Razdražljivo je
uzdahnuo, okrenuo na peti i krenuo strmom ulicom, preko stepenica od opeke, najkraćim putem
nazad do Ulice Svetog Tome.
Dok je hodao, u glavi su mu se odmotavali događaji od tog dana; ponovo je doživeo slabe
odjeke straha koji je osetio dok je trčao ulicama u potrazi za bliznakinjama; zaprepašćenost kad je
ugledao Frančeskine povrede; bes zbog Čičanove pokvarenosti. A zatim se ponovo osvrnuo na
mogućnost da Frančeskine nade za budućnost sa sinjorom propadnu. Uznemiren neprijatnom
zbrkom suprotnih osećanja, glasno je zamucao: „Ti si zaista neprijatno i sebično ljudsko biće.”
Zaćutao je, ugrizao se za usnu i zavrteo glavom. „Voli ga. Da, ti jadna, bezmuda imitacijo muškarca
- ona njega voli. Suoči se s činjenicom! Zaista želiš da je on napusti? Kad ga tako očigledno obožava?
Želiš da je ponovo baciš na smrdljivo đubrište s kog je jedva pobegla?”
Mora da je povisio glas dok je govorio. Dok je prolazio pored otvorenih ulaznih vrata, čuo je
podrugljivi smeh. Prljavi dečak od dvanaestak godina sedeo je na pragu i šarao prstima po prašini;
podsmehnuo se i rekao: „Ko ti je nevidljivi prijatelj, pazzo?”
Modesto se nije obazirao. Samo je u prolazu bacio kratak pogled na dečaka i nastavio piskavim
šapatom: „Ako ti je uopšte stalo do nje, kopile, želećeš ono što ona želi. Ne što ti želiš. A ona želi
njega. Sinjora. Njega - i kraj svemu što je tako dugo trajalo. Nema više pokrovitelja. Nema više
kresanja za debelu lovu, iz noći u noć.” Opet je postao glasniji. „Neće više morati da umiruje
razmažene, nadmene plemiće s više novca nego muda u prevelikim, pretrpanim pantalonama.”
Prošao je pored dvojice bogato odevenih, starijih muškaraca, koji su se zgroženo okrenuli za
njim. Ni na njih se nije osvrnuo, već je nastavio svoj razjareni monolog i razmahao se obema rukama
dok je govorio. „A on! Kukavički intelektualac. Prvi nagoveštaj nevolje i odmah se povukao. O da -
mogao sam i da pretpostavim! Šta njega muči? Plaši se boginja? Boji se skandala? Bolje joj je bez
njega - ne daje on ni pišljiva boba za nju - ne kao...”
Očiti završetak rečenice nije izgovorio.
Modesto je nastavljao, i ne primećujući gde je, dok ga nisu u mestu zaustavila natovarena kola
koja su brzo jurila ulicom i prešla na stranu na kojoj je on hodao. Vozač, nesvestan svega oko sebe,
terao je konja da trči još brže; kola su zakloparala pored Modesta i promašila ga za pedalj. Kosa mu
se nakostrešila od vetra. Glavica kupusa odskočila je na zemlji, zakotrljala se do Modesta i udarila u
zid iza njega uz prigušen zvuk. Gledajući ulicom za kolima, Modesto je primetio da su naglo
skrenula nadesno nekoliko trenutaka kasnije i zateturala se ka Francuskom trgu. Kad se okrenuo,
ugledao je visoku priliku kako stoji ispred krčme nekoliko metara dalje i gleda u otvorena vrata, kao
da se predomišlja da li da ude.
„Dakle, tako. Ostavio si je kod kuće i izašao da utopiš tugu, zar ne?” Promumlao je Modesto.
„Nemaš petlju da uđeš?” Podrugljivo se nasmejao i odlučio da i sam odšeta do krčme i - neopaženo,
ako je moguće - posmatra malo izbliza šta sinjor namerava da uradi. Video je kako je ispravio
ramena i ušao u krčmu, i malo je ubrzao.
 Iz kamina je izbijao dim i mutna izmaglica lebdela je iznad krcatih stolova. Luka je zastao na
ulazu i zagledao se u prostoriju, tražeći kroz maglu sina. Oči su ga pekle dok je gledao po prostoriji,
nesiguran šta bi bilo gore: da Karlo bude tu ili da ne bude.
Ali od njega nije bilo ni traga ni glasa.
Dečko Đanijevih godina - žgoljav, neuredan, s kosom vezanom u prljav repić - odmerio ga je od
glave do pete odbojnim pogledom i okrenuo se, s prljavom krpom prebačenom preko ramena.
Luka je ušao dublje u prostoriju, pitajući se postoji li možda neka druga, manja, koja se ne vidi
sa ulaza, gde se Karlo možda skriva. Provukao se između dva stola, namršten zbog dima, ali nije
video ništa drugo do uzanih stepenica u uglu, koje su vodile nekuda van vidika. Zaustavio se jer se
setio Đanijevog opisa tuče s Karlom u tami podzemlja. Ovo bi, pomislio je, mogao biti ulaz koji su
momci koristili. Šta ako je Karlo još tamo dole, zbunjen, uplašen i nesposoban da pronađe put
nazad? Pošto je potisnuo bolnu misao da, ako je tako, onda njegov nemoralni sin i zaslužuje takvu
sudbinu, Luka je odlučio da potraži lampu i krene u potragu za njim.
Okrenuo se ka bakljama koje su gorele u postoljima na zidovima; upravo je zakoračio ka
najbližoj, kad mu je jarki blesak privukao pogled i on se okrenuo i zagledao kroz dim da vidi šta mu
je to privuklo pažnju.
Dugonogi mladić polomljenog nosa, kratke kovrdžave kose, sedeo je zavaljen na naslon stolice,
s jednom nogom u čizmi podignutoj na ivicu stola. Luka je shvatio ko je to, gotovo smesta. Ispred
čoveka je stajala prazna čaša, pored poluprazne boce rakije. Držao je mali nož sa srebrnom drškom;
sečivo je blistalo čeličnoplavo pod svetlom baklje. Proveravao mu je špicasti vrh na jagodici palca;
tada je, dok je Luka posmatrao, prešao prstima preko noža, od vrha do balčaka, i lenjo ga okrenuo s
jedne na drugu stranu, ponavljajući postupak gotovo s ljubavlju - kao da mazi oštricu. Smeškao se.
Luki je u ušima zazvonilo.
Progurao se kroz pretrpanu prostoriju dok nije stigao na metar od čoveka s nožem.
„Ti jebeno đubre...” progovorio je tiho. Na trenutak je primetio prazninu u zamućenom,
pijanom pogledu, a onda je Mikele zgrabio nož za dršku i odgurnuo stolicu unazad preko drvenog
poda. Luka je odmerio sečivo.
„Nešto vas muči, sinjore?” pitao je Mikele.
Žamor razgovora u krčmi je utihnuo. Nekoliko ljudi je ustalo, odgurnulo stolice i povuklo se.
Tako su napravili prostor nalik na malu arenu oko Mikelea i Luke.
„Ne”, odgovorio je Luka. „Mene ništa. Ali tebe da.”
Mikele se nasmejao.
Modesto se progurao kroz krčmu, pogleda uprtog u dvojicu muškaraca, koji su sad stajali licem
u lice, na metar-dva jedan od drugog. Čičano je opušteno držao nož u ruci, a sinjor je stegao obe
pesnice. Čičano je koraknuo unazad i naleteo na stolicu. Ne skidajući pogled sa sinjorovog lica,
zamahnuo je nogom iza sebe i odgurnuo je.
Žamor iščekivanja prozujao je među ostalim gostima. Sinjor je tiho rekao: „Pobrinuću se da te
uhapse, Čičano.”
Čičano se nacerio. „Je li? Zbog čega?”
„Znaš ti dobro.”
Čičano je zastao, prešao jezikom preko donje usne, zatim ju je uhvatio zubima. Rekao je:
„Izdajnička kurva bila mi je dužna: naplatio sam dug - ništa više od toga. Verujem da zakon još
dozvoljava nadoknadu gubitka.”
Ponovo se podrugljivo osmehnuo, zatim je teatralno počeo: „Ali, o bože”, rekao je, i raširio oči u
očito lažnom čuđenju. „Možda je za vas to nešto novo. Karlo mi je ispričao sve o vašoj vezi s lepom
Felicijevom, ali možda...” Spustio je glas u lažan šapat. „Možda još niste svesni čime se ona bavi?
Vaš sin zna, sinjor. Intimno, koliko sam čuo. To jest, vaš mladi sin. Karlo, naravno ima... sasvim
drugačiji ukus.” Podigao je i spustio obrve.
Modesto je primetio da je sinjor pocrveneo. Video je kako se desnom rukom hvata za naslon
stolice. Modesto je prišao bliže, provlačeći se kroz radoznalu gomilu, koja je, primetio je, željno
iščekivala da se nešto desi. Prošao je pored zdepastog muškarca širokih ramena, opasanog kožnom
keceljom.
„Koliko nisko si sposoban da se spustiš?”, čuo je Modesto kako sinjor govori Čičanu, lica
iskrivljenog od gađenja.
Čičano se nacerio. „Pa, kad ste to već pomenuli - mislim da sam večeras dodirnuo granicu - kad
sam pojebao onu izdajničku drolju. Savetujem vam da se držite dalje od nje, sinjore, mogli biste...”
Ali njegove reči su se tu prekinule. Modesto je video da je sinjor zamahnuo stolicom i udario je
Cicana po ručnom zglobu.
Nož mu je izleteo iz ruke i Luka je ponovo spustio stolicu. Čuo je kako je nož zaklepetao preko
stola i pao na pod; čuo je kako je gomila oštro uzdahnula; čuo je Mikelea kako je prigušeno opsovao.
Zgrabio ga je za kaput obema rukama, pao s njim na pod, a ostali su im se žurno sklonili s puta.
Mikele je ostao bez daha i u jednom trenu ga je Luka zgrabio za okovratnik košulje, tresnuo ga
ponovo o pod, a onda ga svom snagom udario u vilicu.
Mikele je zagunđao.
Gomila je zadovoljno uzdahnula.
Krv je jurnula Luki u lice.
 46
Lukin stari sluga popeo se sa mnom iz sale i upalio vatru u spavaćoj sobi. Zadatak mu je,
izgleda, veoma teško pao: trebalo mu je mnogo truda i vremena i začudila sam se što se bliznakinje
nisu probudile, s obzirom na buku koju je pravio. Pretpostavljam da ih je šok koji su preživele
iscrpao. Osećala sam kako mi je srce zalupalo u grudima pri pomisli na to šta se moglo dogoditi.
Kao da sam do pre sat vremena bila osuđena na smrt, a njihov povratak mi je doneo izbavljenje.
Mada, ako me Luka odbaci, to će mi biti doživotna kazna.
Tamnocrveni zidovi treperili su pod plamenom vatre iz kamina i na velikom obojenom
sanduku svetlucala je lepa mala kutija, kao da se u njoj kriju neočekivana blaga. Na podu pored
kreveta nalazila se torba za koju sam bila sigurna da nije bila tu ranije. Napravljena od stare,
iskrzane kože. Nije moja, ali mi je bila poznata - mislim da je Modestova. Zašto ju je ostavio ovde?
Sigurno ju je spustio pre nego što je otišao.
Podigla sam je i zavirila unutra.
Sveske. Uvezane u teleću kožu.
Srce mi je preskočilo. Pogledala sam u onu gornju. Knjiga susreta.
O, bože - zašto? Zašto ih je, za ime sveta, doneo ovamo? Gde mu je bila pamet? Sveske su bile
pune razvratnih opisa moje prošlosti, koji bi me nepovratno osudili u svačijim očima. Bolji naslov
bio bi Intimni portret prljave kučke. To bi Mikele rekao, u svakom slučaju. Luka ih jednostavno nikad
ne sme videti - to bi bilo užasno! Kad je izašao iz kuće pre oko sat vremena i pogledao me sa
stepeništa, činilo mi se da mu je i sam pogled na mene bio bolan. Kad bi ovo video, mislim da bi to
bio kraj. Sveske moraju da nestanu.
Mada, ne mogu samo da ih bacim, bog zna gde bi mogle da se pojave i kakve bi neprilike
izazvale. Moraće da izgore.
Luiđi je ostavio korpu cepanica, a pored rešetke je bio naslonjen meh. Moraću da razgorim
plamen - jednostavno nisam smela dopustiti da ostanu čitljive. Od pomisli da bi Luka mogao videti
makar jednu jedinu stranicu iz ovih svezaka, bilo mi je zlo. Moje objašnjenje Filipovih neobičnih
sklonosti - i... o, merda! - opis Đanijeve posete, koji je ovde negde... ne, ne, ne, to ne sme da se
dogodi. Zašto je, dođavola, Modesto doneo te sveske ovamo? Dođe mi da ga ubijem!
Klekla sam ispred vatre i gurnula vrh meha u podnožje plamena. Kao da ga je ovaj napad
preplašio, pa je odskočio malo jače. Ubacila sam još drva i ponovo upotrebila meh. Plamen je
nastavio da se diže. Ponovila sam postupak dva-tri puta. Sad je bilo vrelo - dovoljno vrelo da me
zapeku oči. Klekla sam i na trenutak posmatrala. Dok sam grickala nokat palca, zurila sam u ono što
se pretvorilo u minijaturni pakao: đavolske male pećine i tuneli koji su se pomerali i menjali pred
mojim očima. Skoro da sam očekivala da vidim gomilu sićušnih đavolčića kako pomaljaju lica iza
belih užarenih drvenih cepanica i zovu me da im se pridružim. Možda, na kraju krajeva, tamo i
pripadam.
Uzela sam jednu svesku, odlučna da je bacim u plamen, ali kad je došao i taj trenutak, uz trzaj
sam shvatila da ne želim da ih izgubim. Ali zašto? Zašto sam tako mislila? Mrzela sam ih:
predstavljale su sve što je tako neumoljivo stajalo između mene i Luke. Oličenje života koji sam sad
prezirala. Života koji bih najradije izbrisala iz svoje prošlosti. Ali čudno - našavši se na ivici da ih
uništim, osećala sam se kao da u rukama držim nešto živo: stvorenje koje je moralo biti žrtvovano
da bi se ublažio bes bogova. Ovde je, na kraju krajeva, između ovih glatkih korica od mirišljave
teleće kože bio moj život - njegove dve i po godine - otvoreno izložen, ogoljen, izložen tako da se
lešinari gladni skandala dugo hrane na njemu. Zaboravila sam koji su susreti opisani u kojoj svesci.
Shvatila sam da osećam gotovo neodoljivu potrebu da sednem na pod i udubim se ponovo u
sopstvene stranice, da se podsetim - poslednji put - kakva sam bila, pre nego što sve predam
zaboravu.
Ali znala sam da ih se moram rešiti. I to odmah.
Klešta su se nalazila pored kamina. Podigla sam ih i uhvatila prvu - najstariju - svesku. Zgrčila
sam lice od vrućine, nagnula se i spustila je u vatru. Grančica se pomerila i popustila pod njenom
težinom: pružila sam klešta, spremna da uhvatim svesku ako padne, ali ostala je tamo gde sam je
stavila. Nekoliko trenutaka kasnije, korice su se izvitoperile: izvijale su se i gužvale kao da osećaju
bol od plamena. Da je imala glas, mislim da bi vrištala. Bež koža je potamnela i pramenovi gustog,
sivog, oštrog dima, nalik na uvojke neoprane kose, puzali su oko ivice korica. Koža je počela da se
skuplja u svetlucavu crnu grudvu, povlačeći se s papira ispod. Moje reči zurile su u mene s
novootkrivene stranice. „... i koliko muškaraca u skrivenim pukotinama života, moraću da gurnem prste pre
nego što naučim dovoljno da zaslužim naziv cortigiana honesta? Hoće li se to ikad dogoditi? Koliko ću se
tada razlikovati od odrpane uličarke kakva sam sada? Mogu...” Pogledala sam preko ramena, dohvatila
žarač i gurnula svesku dublje u vatru. Uz prigušeno pucketanje, drvo se urušilo i plamen je buknuo
oko svoje žrtve. Stranica je pocrnela, zasijala crvenim oko ivice, a onda ju je zahvatio oganj. Reči su
mi nestale u plamenu. Isto se dogodilo sa stranicom ispod, a onda ju je vatra zahvatila, nežno je
obuhvatila i progutala.
Ispustila sam dah koji sam nesvesno do tad zadržavala.
Vrelina me je opekla po posekotini na obrazu kad sam se nagnula s kleštima prema drugoj
svesci. Dodirnula sam posekotinu vrhom prsta: ivica je bila suva i već pomalo kruta. Bolno je
sevnula na moj dodir. Zanemarila sam to i dohvatila i drugu svesku kleštima. Pažljivo sam je
spustila na plamteći leš njene sestre. Zaječala je, podigla se i izvila kičmu: korice su se skupile,
stranice su se izvile i oprljile; tada je plamen liznuo oko posivelih ivica i kliznuo preko ravne
površine papira.
Dve su nestale.
Još jedna.
Posegla sam za poslednjom i najnovijom sveskom - onom koju sam počela da pišem pre
nekoliko meseci. Prepoznala sam je po velikoj tamnoj mrlji na koži prednje korice.
Sveska je po sebi imala ožiljke, baš kao i spisateljica.
Podigla sam je, ali prsti su mi bili klizavi od gareži sa klešta, iskliznula mi je iz stiska i pala,
raširena na pod. Dohvatila sam je, okrenula i pregledala izgužvane stranice koje su se pri padu
otvorile.
Sigurno mi nikad više neće trebati ova pažljivo skupljana municija? Od kakve bi koristi ona
mogla biti? Činilo mi se da joj je najverovatnija svrha sad bila da osujeti i najkrhkiju vezu poverenja
koja bi mogla da se stvori između Luke i mene. Trebalo bi da je se plašim: naravno, trebalo bi da
sledi ostale na lomači. Ali - nova misao mi je rashladila glavu - možda sam upravo donela pogrešnu
odluku. Možda nije trebalo ništa da spalim - mogla sam mnoge da ucenjujem njima - Mikelea,
Filipa, Vaskeza, Da Arđenta, Salerna - sve njih. Jednog po jednog. I tako sebe spasem oskudice.
Nekoliko smežuranih i svetlucavih grudvi bilo je sve što je ostalo od prve dve knjige.
Nije bilo svrhe da razmišljam o tome. ništa ih neće vratiti. Ali nameravala sam da poslušam taj
mali glas.
Ovde, u Lukinoj kući, posedovanje ovako nečeg bilo je kao da stojim pored bureta baruta sa
zapaljenim vatrometom u rukama. Gde da je ostavim dok ne budem mogla da je odnesem u Santa
Lučiju? Pogledala sam po prostoriji - i ugledala bliznakinje. Umotaću je u nešto, a onda ću je
ušuškati u njihovu odeću. Luka bi trebalo da mi ostavi njihove stvari da ih spakujem - nadala sam
se da će, ako vidi svesku, pretpostaviti da je to nešto njihovo.
Ali kuda je Luka otišao? Hoće li se ikada vratiti - u ovu kuću? Meni? Otišao je s tako
namučenim izrazom, tako nesrećan. Počela sam da ga zamišljam: utapa tugu u pivu u krčmi; luta
neosvetljenim dokovima i razmišlja o zaboravu u mračnoj vodi među velikim trupovima privezanih
čamaca; zuri u neku bolesnu kurvu mrtvih očiju i misli sve najgore o meni.
Želela sam da se vrati. O, bože, želela sam da se vrati - bila sam tako blizu da povratim pri
samoj pomisli na to da živim bez njega.
 47
Krug posmatrača pretvorio se u jedno biće, pomislio je Modesto: mnogoglava hidra, koja diše i
uzvikuje jednim glasom. Svih dvadesetak glava pratilo je pokrete boraca u tajanstvenom jedinstvu i
zajedno su se pomerali u pohlepnom iščekivanju dok su dvojica muškaraca lagano ustajala po
četvrti put. Videti dvojicu tako lepo obučenih i očito plemenitih muškaraca kako se tuku u krčmi
kao bilo ko od njih, bilo je zaista zabavno za kraj subotnje večeri.
Mnoge sveće na stolovima su se ugasile i prostorija je bila u polumraku, osvetljena samo s
nekoliko baklji na zidovima.
Modesto je gledao čas u sinjor Dela Roverea čas u Čičana. Obojica su odbacili kapute, a
Čičanova košulja bila je pocepana. Rovere je imao napuklu i otečenu usnu, i posekotinu iznad
obrve: Čičanu je krvario nos, jedan zub mu je bio okrnjen i ispod levog oka izbijala mu je modrica.
Obojica su teško disali. Na Modestovo iznenađenje, izgleda da su bili ravnopravni: kad je tuča
počela, pretpostavio je da Rovere - intelektualac bez muda - neće imati ni veštine ni sklonosti da se
bori protiv čoveka kao što je Čičano, ali morao je da prizna da ga je zadivio način na koji se sinjor
držao, iako je za to možda bila zaslužna i velika količina rakije koju je mladić već popio pre nego što
je tuča počela. I, gorko je pomislio Modesto, možda i zahvaljujući energiji koju je Čičano već
potrošio na... druge aktivnosti.
Uprkos sebi, Modesto je počeo da oseća nevoljnu naklonost prema sinjor Dela Rovereu. Na
kraju krajeva, ova tuča je bila zbog Frančeske, pomislio je. Shvatio je da će biti i više nego srećan da
zapljeska svakom muškarcu koji će dobrovoljno podneti udarce radi njegove gospodarice.
Čičanu je pogled leteo po podu oko stopala. Trenutak njegove smirenosti privukao je
Modestovu pažnju i primetio je, gotovo u istom trenutku kad i Čičano, srebrni nož ispod stola i
njegove male okrugle uši, koje su sijale pod treperavim svetlom. Modesto je zadržao dah, a zatim se
provukao u prve redove gomile.
Čičano je koraknuo unazad, pogleda uperenog u Rovereovo lice, a zatim se, pokretom daleko
bržim nego što je Modesto očekivao, sagnuo, zgrabio nož i ponovo se uspravio.
Hidra je uvukla zaprepašćeni dah mnogobrojnim ustima kad je svetlo baklje sevnulo na oštrici.
Tuča je poprimila sasvim novu dimenziju.
Modesto je mehanički spustio ruku na struk, s namerom da ispod kaputa izvuče mali nož iz
kožnih korica, koji je uvek držao pri ruci u slučaju da pokrovitelji prave neprilike. Prigušeno je
opsovao kad je rukom opipao samo košulju. Zaboravio je kaput.
„Hajde da okončamo ovaj zamorni mali fracasso, hoćemo li?”, tiho je izgovorio Čičano. „Moram
da idem, a ti si mi izuzetno dosadan.” Sinjor nije odgovorio, ali je stajao, dok su mu se pluća
nadimala, pogleda uprtog u nož. Zamahnuo je glavom u stranu, da skloni zalutali pramen.
Čičano se za korak odmakao od Roverea, prema gomili koja je posmatrala. Ljudi su se uz
mumlanje razdvojili i svi su gledali u nož. „Izgledaš umorno”, rekao je Čičano. „Svima bi bilo lakše
da samo odem.”
„Ne bih rekao”, odvratio je sinjor.
Čičano se nasmejao, prebacivao je pogled s noža koji je držao u šaci i starijeg čoveka. Podigao je
obrvu, prešao jezikom preko usana i krenuo napred. Hidra se povukla. Rovere je krenuo u krug, da
prepreci Čičanu put do vrata krčme. Šake je skupio u labave pesnice u visini grudi, spreman za novi
napad, i Modesto je video da je, uprkos očiglednoj iscrpljenosti na licu, i dalje posedovao neku vrstu
umorne odlučnosti. Međutim, kad je progovorio, iako nije skidao pogled s Čičanovog lica, nije se
obratio Čičanu, već ljudima koji su ih raširenih očiju posmatrala iz gomile, glasom smirenim i
jasnim. „Možda bi ovde neko bio dovoljno dobar da otrči po žbire”, izjavio je. „Ovaj čovek je kriv
zbog podmuklog, ničim izazvanog napada na bespomoćnu i...”
„Neizazvanog? Bespomoćna? Prokleta žena je jebena kurva!”
„I to smatraš dovoljnim opravdanjem da...”
Mikele se nasmejao. „Ha! Znači ne poričeš da je kurva? Ipak si znao!”
 Čak i u polutami, Modesto je primetio da je Rovere pocrveneo. Video je da je provukao ruku
kroz kosu i čuo kako je prigušeno opsovao. Zatim se sve smirilo. I Čičano i Rovere stajali su
nepomično. Tišina u krčmi bila je potpuna.
Modesto je zadržao dah.
Na trenutak je između dvojice muškaraca vladala zgusnuta, drhtava, rastegljiva napetost, kakva
se javlja između dva narogušena psa. Pošto je i sam osetio kako tenzija buja, Modestu se ubrzao
puls. Zid posmatrača kao da je zadrhtao.
Tada je Čičano jurnuo ka Rovereu, s nožem u podignutoj šaci. Modesto se progurao napred,
laktovima se probijajući kroz gomilu i bacio se na Čičana uz glasan uzvik. On, Čičano i Rovere pali
su na pod, razbacujući stolice i dva stola: Modesto je osetio oštar bol u nozi kad je kolenom udario o
pod; bio je svestan prepletenih ruku, Čičanovih promumlanih psovki i vrelog znoja oba druga tela,
zapetljana u koprcavom metežu. Negde u toj zbrci nalazio se nož. Uhvatio je ruku - nije znao čiju - i
osetio je kako se uvija i otima iz njegovog stiska.
Ispružen na podu krčme, Luka je video kako Čičano pokušava da otrgne zglob iz Modestovih
prstiju. Sečivo u Mikeleovoj ruci na trenutak je sevnulo dok je podizao nož iznad glave.
Luka je zurio u nož.
Prizor se na tren zaledio.
A onda je Mikele napao.
Luka se izvio u stranu - ali nije mogao slobodno da se pomera. Dok se okretao, Modesto mu je
svom težinom pritiskao noge; Luka je osetio kako je nažuljao rame o kameni pod krčme, a onda ga
je nešto teško udarilo u rebra i izbilo mu vazduh.
Na trenutak se sve pretvorilo u zabunu i haos. Glava mu je bila ispunjena uzvicima i kricima
gomile, stenjanjem dvojice muškaraca upetljanih s njim na podu krčme i divljim lupanjem
sopstvenog srca.
Neko je vrisnuo.
Zvuk nalik na cepanje papira presekao je krčmu i zgrčena gomila, koju su činili Luka, Mikele i
Modesto, odjednom se umirila i otežala. Lukina ruka bila je pritisnuta između njegovog tela i poda;
nečija težina pritiskala mu je kukove i bio je svestan, u napetim trenucima posle vriska, da mu nešto
toplo i lepljivo curi kroz prste.
Gusta grudva jezivog straha skupila mu se u grlu.
 48
Serafina Parizeto shvatila je da su joj usta otvorena. Zatvorila ih je.
Ogromnih očiju zurila je u Đanija, koji je govorio: „ A onda je pre oko sat vremena tata rekao da
ide da potraži Karla; samo je istrčao iz kuće i otada ga nisam video. Ne usuđujem se da idem da ga
tražim - ne želim da ostavim nju i decu dugo same, samo s Luiđijem - on je beskoristan. Molim vas,
dođite, sinjora - nije tražila pomoć, ali užasno je bleđa i bojim se da joj dotaknem posekotinu na licu
da je ne bih pogoršao.” Serafina je pokušala da progovori. Svaki od nekoliko pokušaja je propao.
Zatim je promuklo uspela da prošapuće: „K... kurtizana?”
Osetila je grč stida u stomaku samim tim što je izgovorila tu reč.
Đani je klimnuo glavom.
„Zna li Filipo?” Tajac. „Mislim... njen rođak.”
Videla je da je Đani porumeneo i lice joj je buknulo. Rekla je: „O, ne. Nije mu rođaka, zar ne?”
Odmahnuo je glavom. Serafina je osetila mučninu. „O, nebesa - sirota Marija. I jadni Luka.” Još
jedna duža tišina. Prisetila se jutra koje je na terasi provela sa - kako je onda mislila - novom
prijateljicom. Mnogo joj se dopala. Mršavim prstima stisnula je nos i promucala: „O, bože, ja... ne
znam šta da mislim...” Osećala se kao da stoji u magli, na rubu neočekivane provalije.
Đani je prebacivao težinu s noge na nogu. „Možete li da pođete? Ne znam koliko će dugo tata
odsustvovati i...”
„Naravno, caro. Naravno...” Serafina je spustila ruku na Đanijev rukav.
Ostavila ga je da stoji u hodniku i potrčala je stepenicama do Pjera koji je sedeo pored vatre u
sali. Radoznalo se namrštio kad je ušla, ali Serafina je podigla obe ruke ispred sebe kad je zaustio da
nešto kaže. „Ne - Pjero, molim te - ne pitaj. Previše je zamršeno i moram da idem. Odmah. Samo -
sećaš li se Frančeske? Filipove...” Oklevala je, a zatim uspela da izgovori: „Filipove rođake? Sa
predstave?” Pjero je klimnuo glavom.
„Đani je na vratima - kaže da je... povređena. Želi da pođem da je posetim.”
Pjero je ustao. „Povređena? Šta se dogodilo? Gde je Luka?”
„Ne znam. Ispričaću ti više kad se vratim, caro. Molim te - samo želim da krenem. Moraćeš
ostati ovde s dečacima.”
Pjero je ponovo klimnuo glavom. „Ali kasno je”, rekao je. „Đani mora da te otprati i tamo i
nazad - čitavim putem, Fina. Ne želim da budeš napolju ovako kasno.”
Klimnula je glavom preko ramena dok je žurila ka kuhinji. Pregledala je nekoliko fioka,
pokupila pregršt krpica, nekoliko vezica timijana i štapića lavande, zatim je uzela začepljenu bocu
vode s lavandom i teglicu meda i stavila ih u korpu s biljem i krpama. Raširila je još jedno četvrtasto
parče platna na sto; otvorila je keramičku teglu i izvadila tri kašike soli na platno u urednu kupu.
Podigla je uglove platna i čvrsto ih poprečno vezala, prvo jednu, a zatim i drugu stranu, praveći
sigurnu vreću za so. I to je spustila u korpu s drugim predmetima. A zatim je s čiviluka na vratima
skinula smeđi kaput oivičen krznom i prebacila ga preko ramena.
„Ona je na drugom spratu”, rekao je Đani. „U mojoj sobi. Odmah preko puta stepenica.”
Serafina je duboko udahnula i popela se stepenicama dok joj je srce snažno lupalo. Desetine
različitih varijanti mogućih razgovora sudaralo joj se i prevrtalo po glavi; i svaku je odbacila kao
grubu, neupućenu, sramotnu.
Oprezno je pokucala na zatvorena vrata.
Tajac. Koraci. Podigla se reza na vratima.
Za nekoliko minuta, koliko je Serafini trebalo da prepešači od svoje do ove kuće, u glavi je
stvorila sliku žene za koju je sad znala da je... kurtizana. U njenim mislima, Frančeskin novi izraz
bio je pohotan i prepreden, na sebi je imala izazovnu odeću; sad joj je bila potpuno strana. Čak
zastrašujuća. Ali kad je prava Frančeska otvorila vrata Đanijeve sobe i Serafina ugledala njeno
bledilo, umor, zamršenu kosu i ružnu posekotinu na licu, sve njene strepnje i stid su nestali.
Spustila je korpu na pod, obavila ruke oko prijateljice i zagrlila je. Stajala je mirno i ćutke, osetivši da
se žena u njenom zagrljaju trese od sporih nemili jecaja.
„O, cara, ne plači”, mrmljala je Serafina. „Molim te - molim te, ne plači.”
Frančeska nije odgovorila, ali iz nje kao da je silom istisnut zvuk - dugačak, prigušen,
životinjski jecaj, koji je Serafinu odmah podsetio na porođaje: bez reči, grleni izraz iscrpljenog očaja.
Serafina ju je stegla još jače. Milovala je Frančesku, malim utešnim krugovima po leđima, svesna
koliko je sitna; naviknuta na veličinu svoja dva malena dečaka, čije suze je redovno brisala,
odjednom joj se učinilo neumesnim da ovako teši ženu koja je bila barem za glavu viša od nje.
„Đani mi je sve ispričao”, promumlala je. „Sve o tome. Malopre je došao da me potraži zato što
se veoma brine za tebe.”
„Je li Luka s tobom?” čula je Frančesku.
„Ne.” Serafina se odmakla od nje i uhvatila je za obe ruke. „Ne. Ja... ne znam gde je on.”
Frančeska ju je ćutke posmatrala nekoliko trenutaka, a onda je rekla: „Sigurno me prezireš.”
Serafina je zurila u nju. „Mislim da sam nameravala”, priznala je. Iznenadila ju je sopstvena
iskrenost. „Mislim da sam nameravala, dok sam išla ovamo, ali sad, kad sam stigla, shvatila sam da
ne želim.”
„Mrzela sam što sam te varala. Volela bih da sam ti mogla reći istinu.” Serafina je zamislila sebe
s takvom tajnom: znala je koliko bi joj bilo ne moguće da je obelodani. „Nije važno”, rekla je. „Ne
misli na to. Daj mi da vidim tu posekotinu.”
Pokazala je Frančeski da sedne na ivicu kreveta, a onda, pošto je prinela sveću njenom licu,
zagledala se u ranu koju joj je Mikele naneo nožem i rekla: „O, cara - to mora da mnogo boli - hoćeš
li mi dozvoliti da stavim soli na nju? Postoji mogućnost da se inficira ako je tako ostavimo.”
Frančeska nije ništa rekla, već je sedela nepomično i tiho, i posmatrala je kako vadi bilje, med i
so iz korpice. Serafina ih je pažljivo poređala po sanduku u dnu kreveta, zatim je prišla vratima,
otvorila ih i viknula niz stepenice: „Đani!”
Čuli su se koraci i ubrzo se u hodniku ukazalo Đanijevo lice, neobično obasjano treperavim
svetlom sveće.
„Možeš li mi prokuvati vodu, caro, i doneti mi šolju i kašičicu?”
Đani je klimnuo glavom i nestao.
Kad se vratila u sobu, Serafina je videla da je Frančeska čučnula pored dece; milovala je jednoj
devojčici čelo i tiho pevušila pesmu, ponovo ih uspavljujući.
Đani se pojavio nekoliko trenutaka kasnije, s kalajisanom činijom u jednoj ruci i malom šoljom
bez drške u drugoj. Ovo je spustio na sanduk, pored Serafminog bilja i soli. Načas je oklevao, zatim
kratko klimnuo glavom Frančeski i opet izašao. Serafina je zahvatila u šolju vruće vode, a zatim je
otkinula nekoliko listova lavande i timijana i potopila ih. U preostalu vruću vodu sipala je so i
promešala kašikom.
„Ostavićemo ovo da se nakratko ohladi”, rekla je. „Time ću oprati posekotinu. So će pomoći da
je očistimo - mada, možda će te malo peći. A onda ću je namazati medom.”
Frančeska je slegla ramenima, ali nije ništa rekla. Ćutke je sedela, dok joj je Serafina čistila lice
četvrtastom krpom natopljenom u vruću slanu vodu. Osim što se suzdržavala da se ne trza, nije se
ni pomerala ni govorila.
 49
„Brzo!”
Luka je osetio kako ga nečija ruka hvata oko zgloba. „Moramo da izađemo odavde - smesta!”
Modesto ga je povukao za ruku. „Hajde, sinjore - morate da krenete. Jebeni žbiri stići će svakog
trenutka.”
Lukini prsti bili su crveni i lepljivi. S gađenjem ih je obrisao o pantalone: ostavili su mu tamnu,
neurednu mrlju na butini. Pogledao je u slugu. „Čičano - je li on...”
„Ne znam, ali moramo brzo da izađemo odavde.”
„Ne mogu! Za ime božje... povređen je! Moramo...”
„Ne, dođavola, ne moramo! Moramo pobeći što brže možemo, verujte mi.”
Modestovo lice bilo je umazano krvlju i iskolačene oči bile su mu pune strepnje; kad je ponovo
progovorio, glas mu je podrhtavao: „Mislite li da bi žbiri saslušali ijednu vašu reč, sinjore? To je
gomila prokletih razbojnika - znate kakvi su! Verovatno bi mučili i žrtvu i počinioca samo da dobiju
ono što žele - ne bismo dobili nikakvu priliku. Ugledaće ovde telo, i oni će...”
Luka se sledio.
„Hajde!” Modestov glas zvučao je gotovo sumanuto.
Povukao je Luku na noge i zatim su se progurali kroz gomilu ljudi, koji su sad zurili u Čičanovo
telo ispruženo na pođu krčme. Na Lukino veliko iznenađenje, niko nije pokušavao da ih zaustavi:
gomila se ćutke razmakla i udaljila od njih, kao da su zarazni. Sva ta lica nosila su izraz
zaprepašćene bestidnosti. Luka se još jednom osvrnuo na priliku na podu, zatim se okrenuo i
istrčao s Modestom iz krčme, napolje na mračnu ulicu i nazad ka svojoj kući na Trgu Monteoliveto,
trčeći punom brzinom, dok nije ostao bez daha i osetio oštro probadanje u boku. Ulazna vrata su se
otvorila kad je Modesto zalupao na njih; obojica su se sručila u hodniku, zatim je Luka zatvorio
vrata i naslonio se na njih, teško dišući kroz otvorena usta.
Đani se pojavio na vrhu stepeništa, obris mu se ocrtavao na vratima osvetljene sale. Kratko se
zagledao u pridošlice, a zatim je, preskačući po dva stepenika odjednom, strčao do hodnika, lica
nabranog od strepnje.
„Tata?” obratio mu se. „Šta... Šta se dogodilo? Je li Karlo s tobom?”
Luka je odmahnuo glavom, mučeći se da smiri disanje, i dalje nesposoban da progovori.
„Šta ti se dogodilo? Krv ti je svuda po košulji... Tvoje lice - šta... Jesi li se tukao?” pitao je s
nevericom.
„Či-Čičano”, odgovorio je Luka nerazgovetno.
„Našao si ga?”
Klimanje glavom.
„O, bože - šta... Je li on... Jesi li...”
„Ja... ne znam.”
„Tata - šta si uradio?”
„Ne znam.” Luka je zabacio glavu, zažmurio i nekoliko puta drhtavo udahnuo.
„Dodi gore, tata”, pozvao ga je Đani. „Obojica. Ne možete samo stajati tu...”
Luka je pošao za sinom i Frančeskinim slugom uz stepenice. Vatra u salonu gotovo se ugasila,
mada je nekoliko sveća još gorelo na zidnim svećnjacima. Zastori su bili navučeni i Luka je
pomislio, dok su Modesto i Đani privlačili stolice da sednu, kako je obično mirna soba na trenutak
poprimila tajanstveni i preteći izgled razbojničkog gnezda. Nije mogao da sedne već je odšetao do
kamina, dok mu je srce i dalje divlje lupalo. Misli su mu bile zbrkane, ispreki dane, nezaustavljive:
osećao se ošamućeno. Šta da radi? Činilo se da je Čičano mrtav, moguće od Lukine ruke. Osećao se
kao bez daha. Možda je... možda je... ubio nekoga. Ubio nekoga. Reči su mu nečujno odzvanjale u
glavi.
 „Tata...” počeo je Đani.
Luka je video saosećajnu iskrenost u očima svoga sina i tlo je počelo da mu izmiče pod nogama.
Naslonio je glavu na policu iznad kamina i zatvorio oči. Čuo je grebanje stolice po drvenom podu,
korake kako prelaze preko sobe, a zatim je osetio nečiju ruku na svojoj. Đani mu je stajao kraj
ramena. Luka se okrenuo ka njemu i privukao ga bliže sebi. Rekao je: „Žao mi je.”
„Zašto, tata?”
Odmakao se od Đanija. „Za ime božje!” Luka je čuo kako mu se glas pojačava, ali nije bio u
stanju da se obuzda. „Čovek je mrtav! Bože, Đani - mrtav zbog mene! Mogao sam da izađem iz te
krčme i on bi još bio živ, i...”
„Ne”, Modestov glas ga je presekao. „Ne, slušajte me.”
„O, bože. Luka se vratio. To je njegov glas.” Frančeska je odmakla glavu od Serafinine ruke i
ustala, osluškujući. „Tu je i Modesto. Ja... moram da siđem. Moram da razgovaram s Lukom. Ne
mogu ostati ovde.”
„Želiš li da pođem s tobom?”
Frančeska se okrenula Serafini. Serafina joj je pogledala posekotinu na licu - sad čistu i lepo
namazanu - ali i dalje upadljivu na bledilu kože; pogodila ju je odlučnost u Frančeskinom pogledu i
zadivila njena hrabrost.
„Da, molim”, odgovorila je Frančeska, a Serafina je bila dirnuta njenim dostojanstvom. „Hvala,
volela bih.”
„Hajde.” Serafina joj je pružila ruku. Kad ju je Frančeska prihvatila, Serafina joj je stegla prste,
potiskujući trenutnu radoznalost kad je uhvatila sebe kako zamišlja sve neizrecive stvari koje je
Frančeska možda radila tom istom rukom. Hoće li ikad više moći da bude u Frančeskinom društvu,
a da tako nešto ne pomisli?
A što je još važnije, pretpostavljala je, hoće li moći Luka?
Dve žene zajedno su prešle preko prostorije i sišle stepenicama do sale. Glasovi su unutra bili
povišeni. Frančeska se zaustavila ispred zatvorenih vrata. Nagnula se da čuje, ali gotovo istog trena
ostala je bez daha, odmakla se i rukom prekrila usta.
„O, Serafina!” šapnula je. „O, bože! Kaže da je ubio Mikelea!” Serafina se namrštila, ne
shvatajući, a u stomaku joj se sve uskomešalo od zaprepašćenja.
Modesto se prodorno zagledao u Luku.
„Dakle, nemojte početi da zamišljate nešto što se možda nije ni dogodilo. Vidite: zapravo i ne
znamo je li gad mrtav, a ako jeste, onda sam ga ja ubio. Ja. Ne vi.” Ustao je i naglašeno podigao prst
u vazduh. „Imao je onaj nož... Ja... ne znam kako se tačno desilo, ali uhvatio sam ga za zglob, i zatim
- zatim...” Zastao je, a onda prasnuo: „Nisam mogao samo da stojim tamo i pustim ga da vas ubije -
a učinio bi to, sinjore, dokrajčio bi vas, sigurno. Nisam želeo da umre - dragi bože! Uprkos onome
što je uradio, nadam se da je još živ. Samo sam želeo da ga zaustavim, pre...” Oklevao je. „Da vas je
ubio... to bi joj slomilo srce.”
Luka ga je tupo pogledao.
Modesto je udahnuo i rekao: „Ona vas voli, sinjore.” Lukin pogled bio je postojan, ali nije ništa
rekao.
Modesto je nastavio: „Znam šta mislite o onome što ste saznali. Ali grešite ako... ako mislite da
je ono što je radila u prošlosti određuje sada.” Prešao je rukom preko čela. „Sinjore - poznajem je
duže od tri godine i razumem je bolje od svih. Ona i ja smo mnogo toga prošli zajedno - delili smo
smeh i suze, bes, strah... nemojte da mislite - bilo nam je loše u prošlosti, veoma loše: viđao sam je
uplašenu i ljutu i nesrećnu - ali nikad je nisam video ovakvu. Nikad.” Uperio je prst ka tavanici.
„Sedi sad tamo gore, slomljena, nesposobna da podnese pomisao da vas je izgubila...”
Video je da se Luka trgao.
„Ne puštajte je da ode, sinjore.” Začutao je. „Nećete u životu upoznati mnogo žena kao što je
ona.” Luka je spustio glavu na ruke.
 Modesto je zakoračio, pogleda uprtog u Luku. „Znam šta mislite”, nastavio je, osećajući kako
mu u glasu ključa vrela mešavina ljubomore, odanosti i ozlojeđenosti. Optužujuće je uperio prst u
Luku. „Odlučili ste da je ona ološ. O, bila vam je lepa i privlačna i osetljiva i draga kad ste je
upoznali. Prava žena za vas, mislili ste, i gotovo ste odmah pomislili na brak, zar ne? I svim
lepotama budućeg života u društvu izuzetnog bića kao što je ona. Kakva sreća, pomislili ste, što ste
pronašli nekog tako divnog, kad ste se već predali životu udovca? Ali onda se sve promenilo, zar
ne? Otkrili ste da nije baš onakva kakvom ste je smatrali.” Zastao je. „Saznali ste da se od
sedamnaeste jebala za novac...”
Video je da se dečko trgao, a Rovere je zavrteo glavom, lica još sakrivenog iza prstiju.
„... a onda se balon raspršio i sad nemate pojma šta da joj kažete. Ne znate više čak ni kako da je
pogledate.”
Lukine ruke bile su sklopljene, vrhovi prstiju ispod nosa. Kao da se moli.
„Ali šta god da je uradila, istina je da ona jeste sve to, sinjore. Jeste lepa i privlačna i osetljiva i
draga. I pametna je. Srećan ste čovek; ona vas voli. Uradila bi sve za vas. Bila bi ludost da je
izgubite.”
Boca crnog vina stajala je na stolu među ostacima Đanijevog obroka. Modesto je pružio ruku,
sipao malo vina u praznu čašu i ispio. Žeravica se pomerila u kaminu uz tiho pucketanje i oblačić
vrelog vazduha tiho je zašištao u pepelu.
Škrto poštovanje prema sinjoru koje je zaiskrilo dok je posmatrao tuču u krčmi, u poslednjih
nekoliko trenutaka učvrstilo se i potvrdilo u Modestovom umu. Znao je - s razumnom sigurnošću -
šta se tamo dogodilo. Znao je šta mora sad da uradi, a takođe je znao da mora biti sasvim siguran
da će Frančeska biti zbrinuta i iskreno voljena u njegovom odsustvu, ako ostvari ono što je planirao.
Na trenutak je vrteo preostalim vinom po dnu čaše, zurio u nju, dok je po njoj okolo ostajao
ružičasti trag, a zatim je rekao: „Možda mislite da su kurve ološ, sinjore. Dobro. Neke i jesu -
upoznao sam ih prilično. Ali ona nije. Na kraju krajeva, samo je pokušavala da ljudima pruži
zadovoljstvo - koliko god da vam je teško to da uklopite u vaše poimanje moralnosti.” Zastao je i
sačekao nekoliko dugih trenutaka pre nego što je ispalio i poslednji pucanj. „Pretpostavljam da nije
na meni da kažem, ali samo mi se čini da biste možda želeli da razmislite na tren ili dva o vašem
starijem sinu pre nego što preoštro osudite sinjoru.”
 50
Kad je Karlo stigao do vrha stepenica, u krčmi je bilo bučnije nego što je očekivao: uobičajeni
žamor razgovora bio je oštriji, glasniji, isprekidaniji i zbunjeniji nego ikad. Obazrivo se osvrnuo oko
sebe. Mnogo ljudi je stajalo, nekoliko stolova bilo je gurnuto u stranu, a nekoliko stolica ležalo je
prevrnuto na podu. Još dok je sve to osmatrao, Karlo je čuo korake u trku i vrata krčme kako se
otvaraju, a zatim uz tresak zatvaraju.
Zastao je. Penjanje do površine iz pakla one mračne pećine bilo je dugo i zamorno; morao je da
sedi u mraku i odmara se nekoliko puta jer se osećao ošamućeno i bolela ga je glava i - iako to nikad
ne bi priznao - veoma se uplašio što je tako dugo bio potpuno obavijen tamom. Osetio se bolesnim
od olakšanja kad se vratio u zadimljenu, poznatu, njemu omiljenu krčmu; trebalo mu je piće da
smiri živce, i vreme - da odluči šta mu je najbolje činiti. Međutim, na njegovu žalost, neka drama
odvijala se na sredini prostorije: drama koja je, izgleda, svima zaokupila pažnju, nešto što bi moglo
da znači da neće biti brzo uslužen.
Rešen da pronađe krčmara i zahteva rakiju za kojom je žudeo, provlačio se između zbijenih tela
i provirio da vidi čime su to svi opčinjeni. Kad je video uzrok uzbune, ukopao se u mestu. Telo je
ležalo ispruženo na kamenom podu i, dok je zurio u njega, nekoliko misli pogodilo je Karla gotovo
istovremeno. Prvo, bilo je nečeg neodređeno i nepovratno poremećenog u nemoj prilici ispred
njega; ležala je sasvim nepomično, sklupčano i presavijeno onako kako niko živ ne bi izdržao duže
od trenutka ili dva. Druga misao - koja je prošla kroz njega kao vrela žica - bila je da je to bio,
sasvim očigledno, Čičano. Treće, tik uz Čičana stajao je Marko, s čvrsto prekrštenim rukama i
prljavom krpom, kao i obično, prebačenom preko ramena; zurio je u Karla, a isprekidani trzaji
neskrivene netrpeljivosti krivili su mu lice. Karlo mu je nakratko uzvratio pogled, a onda se, ne
razmišljajući, probio da čučne pored nepomičnog Čičana.
Spustio mu je ruku na vrat da opipa puis. Koža mu je bila još topla, ali nije osetio nikakav
pokret, samo tešku ukrućenost mesa ispod kože koja nije davala znake života. Čičanova košulja
imala je crvene mrlje ispod pazuha. Pošto je to video, Karla je obuzela vrtoglavica i oslonio se
rukom o pod da se pridrži. Drvene daske na koje se naslonio bile su vlažne i lepljive; povukao je
ruku i obrisao je o košulju.
Tada su se vrata krčme ponovo otvorila i četvorica snažnih muškaraca uleteli su u prostoriju,
gurajući ostale s puta. U otrcanim, razdrljenim crnim kaputima i pantalonama, vitlajući noževima sa
širokim sečivima, delovali su kao razbojnici. Karlo, koji ih je smesta prepoznao, skočio je na noge i
odmakao se od Čičanovog leša. Nasilno sprovođenje zakona u Napulju možda je bila glavna uloga
žbira, ali Karlo je znao, kao i svaki drugi čovek u prostoriji, da bi se prema njemu najverovatnije
poneli s bezobzirnim odsustvom pravde.
„Svi ostanite na svojim mestima!” viknuo je jedan od njih.
Barem desetak ljudi potpuno se oglušilo o naredbu. Uz bučno kloparanje glomaznih cipela i
prestravljeno brujanje, protrčali su pored pridošlica pravo ka vratima krčme. Jedan zbir krenuo je za
njima i - iako nije uspeo da zaustavi begunce - okrenuo se i preprečio na vratima. Podigao je nož,
drugom rukom naslonio se na kvaku i ljutito ošinuo pogledom prisutne u krčmi, izazivački
izbacivši vilicu. Niko nije progovarao. Razmenjivali su uznemirene poglede; pročišćavali grla;
meškoljili se i šuškali.
Drugi pridošlica - medved od čoveka s neurednom crnom bradom i neopranom dugačkom
kosom - zauzeo je mesto pored leša, koje je Karlo malopre upraznio. Uhvatio je Čičanovu bradu
prstima, okrenuo mu glavu sjedne na drugu stranu i zagledao se u bezizrazne crte lica s
bezosećajnom radoznalošću.
„Šta se dogodilo ovde?”, pitao je i ljutito pogledao u gomilu. „Ko je ovo uradio?”
U prostoriji je zavladala potpuna tišina. Niko se nije ni pomerio.
„Dakle?” ponovio je žbir s agresivnošću u glasu. „Neko je morao nešto videti. Ovog čoveka
neko je ubo nožem, i to pre nekoliko trenutaka, rekao bih - neko đubre u ovoj prostoriji moralo je
videti ko je to uradio!” S hladnim naletom straha, koji mu se spustio iz grla do stomaka, odjednom
svestan da bi njegova sveže rasečena usna, izgreban obraz i poplavelo oko mogli delovati sumnjivo,
Karlo je polako krenuo unazad, s namerom da se provuče kroz gomilu prema stepenicama do
podzemlja. Sići će, pomislio je, ponovo u tunel i sačekati nekoliko koraka dalje u mraku, dok žbiri
ne odu. Ponovo je uhvatio Markov pogled.
Između dvojice mladića prostrujao je gotovo opipljivi talas neprijateljstva. Karlo je u glavi
ponovo čuo razgovor koji su vodili posle poslednjeg odnosa; setio se Markovog plačljivog
preklinjanja dok je mrzovoljno oblačio pantalone i brisao oči i nos rukom: Ali na osnovu svega što si
rekao, bio sam siguran da - od samog početka - osećaš prema meni više od obične... Karlo je razdražljivo
podigao ruke i prekinuo ono što bi se sigurno pretvorilo u sramotno otrcan ispad. Za ime božje,
Marko, rekao je, šta si ti mislio? Da sam zaljubljen u tebe ili tako nešto? U jeftinu malu kurvu kao što si ti -
molim te! Dozvoli da imam malo više ukusa. Koliko god da si vešt u zabavljanju, ipak, Marko... ja držim do
sebe.
A onda... onda je bio i dovoljno glup da se razmeće svojim planovima na dokovima.
Marko je zurio u njega preko Čičanovog leša nekoliko trenutaka, zatim se okrenuo, koraknuo
prema najbližem žbiru i rekao, jasno i glasno, pokazujući prema Karlu: „Onaj čovek tamo. Onaj s
modrim okom i nateklom usnom. Mogli biste njega da pitate za to.”
 51
Modesto je zvučao ljutito. Stajala sam, nesposobna da se pomerim ispred vrata Lukine sale,
gledala sam u Serafinu i slušala govor mog sluge. Luku uopšte nisam čula. Serafina je otvorila usta i
nesvesno se poigravala donjom usnom.
„Možda mislite da su kurve ološ, sinjor”, govori Modesto. „Dakle. Neke jesu - upoznato sam
dosta takvih. Ali ona nije.”
Ološ. Olupina. Komadići smrdljivog smeća na površini ustajale vode. Jesam li to bila sve vreme?
Zar me Luka takvom smatra?
„... možda biste želeli da razmislite trenutak-dva o vašem starijem sinu pre nego što preoštro
osudite sinjoru.” O, moj bože.
Kako se usudio da kaže tako nešto? Čekala sam prasak - da Luka vikne na njega i naredi mu da
smesta ode, ali samo je zavladala užasna, prazna tišina. Serafina me je uhvatila za ruku.
A onda, konačno, začuh Lukin glas. Rekao je: „Volim je.”
Nisam mogla da se pomerim.
Modesto je glasno izgovorio: „Onda joj to i recite, sinjore. Molim vas. Pre nego što je izgubite.
Potrebni ste joj. Zaista ste joj potrebni. Sad. Jer, posle ovog što se večeras dogodilo, ja ću...” Oklevao
je. „... smesta napustiti Napulj, pre nego što me pronađu, i...”
Nisam čula završetak rečenice. Nije me bilo briga hoće li ili neće shvatiti da sam nepristojno
prisluškivala. Naglo sam otvorila vrata sale dok mi je lupanje srca odzvanjalo u ušima. Progovorila
sam glasom nalik na krik: „Odlaziš? Zašto? Kada? Modesto, ne možeš!”
Sva trojica su se okrenula i pogledala me.
Luka je imao posekotinu iznad obrve, a usna mu je bila rasečena i krvava. Modestovo lice
takođe je bilo umazano krvlju, kao i njegova pocepana košulja. Nijedan nije nosio kaput. Đani je
potpuno zbunjeno bacao pogled od jednog do drugog.
„Odlaziš iz Napulja?”, pitala sam.
Modesto je provukao ruku kroz kosu i klimnuo glavom.
„Ali zašto?” glas mi je pukao.
„Jeste li čuli ovo što sam malopre rekao?” pitao je Modesto - nije bio ljut, već je samo želeo da
zna. Klimnula sam glavom.
Odgovorio je: „Dakle. Prilično sam siguran da sam ubio onog gada. Ako ostanem, i oni otkriju
da sam ja odgovoran za njegovu smrt, nema sumnje da ću visiti. Ili goreti. Zato moram da bežim iz
Napulja - verovatno još večeras.”
Gledala sam čas Modesta čas Luku.
Nisam bila sigurna sećam li se kako se diše.
Modesto je gledao u Luku. „Razgovarajte s njom, sinjore”, rekao je tiho, a zatim dodao meni,
pošto me je uhvatio za ruku: „Biću u prizemlju. Obećavam da neću otići, a da vam se ne javim.”
Ponovo je snizio glas i rekao, s očitom namerom da samo ja čujem: „Jesam li ostavio onu torbu u
vašoj sobi? S vašim knjigama?”
Klimnula sam glavom.
„Hvala bogu na tome. Nisam bio siguran šta sam s tim uradio. Čuvajte ih na bezbednom. Tu
leži vaša prokleta sigurnost, nemojte to da zaboravite.” Nije mi ostavio vremena da mu ispričam
kako sam dve spalila, već je klimnuo glavom ka Đaniju i Serafini i pokazao ka vratima, pozivajući ih
da izađu s njim. Sve troje su napustili sobu i ostavili Luku i mene nasamo.
Prošlo je nekoliko teških trenutaka. Osećala sam puis u posekotini na licu. Nisam znala šta da
kažem, a primetila sam i da se Luka muči. Onda smo oboje progovorili i gotovo istovremeno počeli
nespretno da se izvinjavamo što smo prekinuli jedno drugo. Ponovo tajac, a onda je on rekao: „Tako
mi je žao.”
 „Zašto?”
Pogled mu se pomerao s mene na pod, ka tavanici, kaminu, a zatim ponovo na moje lice. Na
trenutak me je snažno podsetio na Đanija one prve noći, kad je bolno postiđen razgledao po mojoj
spavaćoj sobi. Prigušeni jecaj mi se podigao do grla.
Luka je rekao: „Žao mi je zbog onoga što je Karlo uradio. Zbog onoga što sam ja uradio. Što sam
bio uskogrud i zatucan i nisam razumeo šta...”
Prekinula sam ga. „Mnogo je tu nerazumljivog.” Tada se osmehnuo - krutim, nelagodnim
osmehom koji mu nije dotakao oči. „Tvoj sluga mi je rekao da pazim da te ne izgubim.”
„Slažeš li se s njim?”
Nije mi odgovorio otvoreno. Pitao je: „Možeš li da mi oprostiš?”
„Ja da oprostim tebi?” Njegovo pitanje me je iznenadilo. „Zašto?”
„Što nisam uspeo kao otac. Što sam odgojio sina koji je mogao da uradi onako nešto... gnusno.
Tvojoj deci.”
Oklevala sam, a zatim postavila pitanje na koje nisam bila sigurna želim li da čujem odgovor.
„Je li to što je on uradio gnusnije od toga što sam ja bila kurva?”
Drhtavo je udahnuo i reči su mu iskliznule dok je izdisao. „Pre današnjeg dana, nisam siguran
kako bih odgovorio na to pitanje. Ali sada...” Ugledala sam mu suze u očima.
„Sada”, rekao je, „odgovor je lak... ali ne mogu da ga podnesem.”
„Ti nisi tvoj sin, Luka.”
„Ali ja sam ga podigao!” Lice mu je bilo izmučeno. „Zar ne sačinjava sve nas i nešto više od
vaspitanja?” Nije odgovorio.
„Mene su lepo vaspitali. Majka me je volela”, rekla sam. „Iskreno me je volela i radila sve
najbolje za mene, ali bila je krhka - nije imala ni snage ni hrabrosti da me brani od oca; njegovo
pijančenje nam je godinama upravljalo životom. Na kraju ju je to ubilo, posle čega sam ja postala
jedina meta batina i teških uvreda i...” Oklevala sam. Uz osećaj mučnine, uspela sam da priznam:
„Pukom slučajnošću, nije mi napravio sopstveno unuče.”
Luka je zinuo.
„Pobegla sam od njega kad mi je bilo sedamnaest. Otišla sam u Feraru i... posle gotovo nedelju
dana užasnog gladovanja i besanih noći ispunjenih strahom, dok sam ležala skupljena pred tuđim
ulazima, saznala sam kako bih mogla da zaradim dovoljno novca za život. Taj način nije bio ni lak
ni prijatan, i svakako ga nikad ne bih odabrala da sam imala drugu mogućnost, ali osećala sam da
nemam izbora. To je barem bilo nešto što sam umela da radim i nešto što sam mogla da podnesem.”
Zastala sam, a zatim dodala: „Samo sam želela da preživim.”
Zurio je u mene, razrogačenim i svetlucavim očima.
Rekla sam: „Majka me je odgajila s nežnošću. Želela je da me vidi bezbedno udatu - za nekog ko
će se prema meni ponašati s više pažnje nego što je ona imala. Učila me je da čitam i pišem, i da se
molim, i budem saosećajna i trpeljiva. Ali okolnosti su sprečile te lekcije da urode plodom -
okolnosti koje su smrdele na pivo i imale gvozdenu pesnicu uletele su između mojih i majčinih želja
kao odbegli bik.” Glas mi je pukao kad sam rekla: „Kad se daviš, Luka, hvataš se za bilo koju granu
koja doplovi do tebe, koliko god da izgleda prljavo, bolesno i napuklo - jednostavno nemaš
vremena da sačekaš da naiđe neka lepo obrađena i očišćena.” Spustila sam lice na ruke.
Prišao mi je i obgrlio me. Telo mu je bilo vrelo i vlažno; košulja mu je mirisala na dim, krv i
jedak vonj znoja i straha. Zagrlila sam ga, stegla mu tkaninu košulje u šake i priljubila se uz njega.
Šakom mi je obuhvatio potiljak i privukao glavu na rame; jedva sam disala, lica zagnjurenog u
njegovu košulju, s njegovim vrelim prstima u kosi i rukom oko mojih bedara. A onda sam se
odmakla i pogledi su nam se sreli. Prvi put smo se pogledali potpuno iskreno.
Ništa nije ostalo skriveno.
Sagnuo se i potražio moja usta svojim. Zabacila sam glavu i on me je poljubio; govorio je i ljubio
me istovremeno, mrmljao mi u usta - nepovezane, slano-vlažne izjave ljubavi. Njegova jadna,
rasečena usna imala je ukus krvi i sigurno ga je bolela, ali svejedno me je ljubio. Jednom rukom mi
je pridržavao nepovređenu stranu lica, drugu mi je zavukao u kosu. Ljubili smo se i ljubili: kao dva
ošamućena putnika tek pristigla u oazu kroz pustinju. U sebi sam blagosiljala Modesta što je tražio
da ne spavam s Filipom one noći besplatno. Zahvaljujući njemu, nikad nisam legla s muškarcem a
da mi nije platio. Nijednog nisam poljubila. Nikad. Luka mi je bio prvi. Ponovo sam bila devica.
Luka je odvojio usta od mojih, polako, polako se odmicao, kao da je normalna podela vremena
na sekunde izgubila svoj ritam i svakoj je trebalo pet puta duže nego obično. Na trenutak me je
uhvatio za ramena i zagledao mi se u lice, a zatim me ponovo zagrlio. Bio mi je ljubavnik, brat, otac,
prijatelj; sve što sam čeznula da mi bude od onog prvog trenutka u San Domeniku - i sve to mi je i
postao uprkos užasnoj istini. Suze su mi se slivale između mog lica i njegove košulje, vruće, mokre i
slane.
„Ne plači”, rekao mi je u kosu. „Molim te, cara, ne plači.”
Okrenula sam lice ka njemu i osmehnula se. Uzvratio mi je - i zadrhtao kad su mu se usne
ponovo razmakle. Podigao je ugao svoje košulje i obrisao ine ispod očiju, prvo jednu, a zatim i
drugu stranu.
„Mislim da je za sada bilo dovoljno suza”, rekao je dok mi je milovao kosu. „Za nas, u svakom
slučaju.” Zastao je; osmeh mu je izbledeo, a lice potamnelo kad je dodao: „Sad možemo da
oplakujemo Karla.”
 52
Zora tek što je svanula: svetlo koje se uvlačilo kroz prorez na žaluzinama bilo je ravno, sivo i
bez senke, a ulice su još bile tihe. Ostalo je još nekoliko časova do početka uobičajene užurbanosti
običnog napuljskog dana, ali negde tamo, napolju, Modesto je koračao ka obodu grada u Lukinom
starom kaputu, sa šakom Lukinog novca i trakom s rukava moje haljine u džepu. Begunac od
pravde. Ili možda od nepravde: u ovome nema pravde. Nikakve. Ni za koga.
Moj hrabri, odani, zabavni, tragični, voljeni sluga je otišao. Mogu samo da pretpostavim da je
Bog istinski želeo da me kazni zbog moje pokvarene prošlosti. Možda su mi gresi bili veći nego što
sam mislila. Budalasto sam zamišljala da mi je oprošteno kad me je Luka sinoć poljubio. Bog je,
pomislila sam, odlučio da sam dovoljno patila, pa će mi nadoknaditi sve one godine propasti. Ali
ne. Izgleda da sam morala još mnogo toga da izdržim. Ono što mi je dato jednom rukom, drugom
mi je oduzeto.
Teško mi je bilo da zamislim kako se Modesto oseća. Zapanjilo me je ono što je rekao. Sumnjala
sam, ali sam to dobro potiskivala: skrivala u neki mračan, neprijateljski ugao mozga, gde, znala
sam, neću neočekivano naleteti na njih dok se bavim hitnijim problemima.
„Ali, Modesto - zašto? Zašto moraš tako da odeš? Nema nikakvih dokaza da si ti... da si... ubio Mikelea...
(Ubio Mikelea? Nisam mogla sasvim da poverujem u ono što sam govorila.) U svakom slučaju, čak i da jesi, to
se dogodilo zato što si pokušavao da spaseš Luku, zar ne? Svakako niko ne može za to da te krivi?”
Modestovo lice naboralo se od neverice, sažaljenja i razdražljivosti. „O, sinjora - one gadove jednostavno
ne zanimaju olakšavajuće okolnosti - oni samo žele pravdu.” Zastao je, a onda rekao: „Pa, ne mislim da bi bilo
tačnije reći kako žele nekog da obese. A dovoljno je ljudi videlo tu tuču...”
„Onda su videli da je nisi ti započeo”, prekinula sam ga.
Luka je dodao: „Osim toga, lako sam to mogao biti i ja. Zajedno smo bili u tom metežu - nema dokaza da
si ti...”
Modesto ga je presekao. „Nije tu reč samo o tome ko je ubio sinjor Di Čičana. Možda sam ja, a možda i
nisam. Možda ste i vi. Možda je to učinio i sam. Da budem iskren, baš me briga.”
Izgledalo je da se muči da kaže nešto što ga čini nesrećnim.
„Modesto - o čemu se radi?”, pitala sam.
„Ja... ja...” Podigao je lice ka tavanici, duboko udahnuo i isturio bradu kao da pokušava da skupi hrabrost
da progovori, a onda se okrenuo ka meni i rekao, veoma tiho: „Slušajte, sinjora - ne mogu da ostanem ovde -
koji god da je od nas dvojice ubio Čičana. Ali bilo bi mi preteško da sad ostanem ovde s vama.”
„Ali...” počela sam, glupo, ne shvatajući šta želi da kaže. „Zašto? Jesam li ja nešto uradila? Šta...”
Nije odmah odgovorio, ali gledao je čas u mene čas u Luku. Rekao je: „ Sećate li se razgovora koji smo
vodili pre nekoliko nedelja, kad sam vam rekao da ću morati da se naviknem na trezvenost - ili kako god sam se
već izrazio - ako se vaš odnos s gospodinom razvije?” Kratko je glavom pokazao ka Luki, a zatim nastavio: „I
rekao sam vam, zar nisam, da... vi i ja... moramo biti spremni da prekinemo s prošlošću... zato što to nismo
imali... pa, recimo samo da nismo imali uobičajen odnos između gospodarice i sluge, zar ne?”
Setila sam se razgovora i klimnula glavom.
„Pa”, tiho je nastavio Modesto, dok je piljio u nokte na rukama pre nego što me je ponovo pogledao u lice.
„Nakon što sam o svemu pažljivo razmislio, mislim da ne bih mogao da se uklopim u novonastale okolnosti.
Mislim da mi to ne bi bilo tako lako kao što sam isprva mislio.”
„Ali... ne razumem... zašto...”
„O, nemojte biti glupi, sinjora!”, viknuo je uz svoju staru razdražljivost. „Zar ne možete da se dosetite?”
Mogla sam samo da zurim u njega.
Luka je shvatio, hvala bogu. Bila sam tako zahvalna što nije pokušavao da me uteši ili mi kaže:
„Tako će biti najbolje za sve”; nije pokušao da me poljubi niti zagrli otkako je Modesto otišao, ali u
očima sam mu videla nežno saosećajno razumevanje veličine mog gubitka.
Stajao iza mene na pragu dok sam grlila Modesta. Osećala sam Lukinu toplu ruku na ramenu
dok smo se moj sluga i ja poslednji put grlili i čula sam Modesta kako mi šapuće u uvo: „Da se niste
usudili da plačete, sinjora. Nemojte to da radite. Proklete kurve... preterano osećajne...
sentimentalne... sve ste prokleto iste.”
Stegla sam ga jače oko leđa.
Reči su mu zujale oko moje glave dok je mrmljao: „On vas voli. Znate to, zar ne? Znate da ne
bih otišao odavde da se nisam u to uverio.” Pustio me je, koraknuo unazad i uhvatio me za ramena.
Pogledao je u Luku, nasmešio se, a zatim se ponovo okrenuo ka meni i rekao: „Pokažite mu koliki je
srećnik, sinjora.”
Luka je odgovorio: „Ne brini - zna on. Zna on tačno koliki je srećnik.”
Nisam mogla da progovorim, već sam samo ispustila neubedljivi smeh.
Zatim je Modesto rekao: „Vratiću se. Obećavam. Doći ću da vas posetim.”
„Kada?”
„Ne znam. Kad se sve stiša, pretpostavljam.” Zastao je, a zatim dodao: „Zagrlite devojčice za
mene. Recite im... recite im da sam otišao da istražujem, a kad se budem vratio, doneću svakoj neki
poseban poklon. Recite im da ću se potruditi da im stignem na rođendan - ali moglo bi da potraje i
duže.”
Klimnula sam glavom, pitajući se kakva se poruka iza toga možda krije.
A onda me je još jednom žestoko i kratko zagrlio, brzo se okrenuo i pošao. Nije se osvrtao, ali
jednom je podigao ruku za zbogom pre nego što je skrenuo za ugao i izgubio se iz vida. Bilo mi je
drago što je Luka stajao iza mene, s rukama na mojim ramenima, jer bih možda potrčala za njim i
preklinjala ga da ostane.
Nešto je mučilo Đanija. U časovima posle Modestovog odlaska bio je nemiran i mušičav: hodao
je iz sobe u sobu i bliznakinje su me nekoliko puta pitale šta nije u redu s dobrim čikom koji ih je
izveo iz pećine.
Plakale su, naravno, kad sam im prenela Modestovu poruku i isporučila njegov zagrljaj, ali
ubrzo su, baš kako je on i nameravao, počele da raspravljaju o tome kuda je njihov prijatelj mogao
otići u istraživanje i - što je bilo još uzbudljivije - kakve će im poklone doneti kad se bude vratio.
Devojčice i ja neprestano smo radile nešto rano ujutru, čistile i brisale prašinu u sobama u
prizemlju Lukine kuće - bilo mi je jasno da je Lukin stari sluga gubio vid, pošto je kuća izgledala
kao da se polovina uličnog smeća ušunjala do mračnih ćoškova kuće. Iako mi čišćenje i spremanje
nisu bile uobičajene navike, osećala sam se tako potpuno odvojenom od stvarnosti, a ti zamorni
kućni poslovi pružali su mi neku vrstu utehe; devojčice su, s druge strane, iskreno uživale dok su
rukovale prevelikim metlama i pretvarale se da su žene. Spolja su uglavnom izgledale kao i pre,
samo je njihova neobična želja da mi se drže za suknje i ne ispuštaju me iz vida pokazivala da su ne
tako davno preživele užasno iskustvo.
Četvrti put za kratko vreme, Đani je ćutke promolio glavu kroz vrata i ponovo otišao.
Onda je, nešto kasnije, došao Luka. „Cara - možemo li na trenutak da razgovaramo?”
Srce mi se steglo. Da se nije predomislio? Pogledao je u bliznakinje.
Obratila sam im se: „Bela - Beata... možete li otići gore? U maloj sobi u kojoj spavamo... sva
ćebad su u neredu. Možete li da se popnete i smotate ih.”
Pogledale su se, uznemirene zbog pomisli da će se odvojiti od mene, ali obećala sam im da
ćemo Luka i ja za nekoliko trenutaka doći da proverimo jesu li dobro uradile. Malo umirene, popele
su se stepenicama.
Pogledala sam u Luku. „Šta je bilo?” pitala sam.
„Đani.”
„Učinilo mi se da je prilično uznemiren - šta nije u redu?”
Oklevao je. Blago je pocrveneo i delovao je bolesno. „Upravo je razgovarao sa mnom. To je... pa,
otkako ti je Modesto rekao zašto želi da ode...” Nastupio je tajac. „Đani je... mislim da i on ima isti
problem kao i tvoj sluga.”
Namrštila sam se na njega jer sam pomislila na kastraciju; nisam shvatala. „Meni je objasnio, ali
mislim da bi želeo da razgovara i s tobom.”
„Luka - šta je ovo?”
„U salonu je - idi i pronađi ga, hoćeš li?”
Uhvatio me je za ruku. Izašli smo iz sobe i popeli se stepenicama. Na ulazu u salon, Luka se
sagnuo i poljubio me u usta. „Objasniće ti”, rekao je, vrteći uvojak moje kose oko prsta.
Đani je stajao pored prozora i gledao na ulicu. Okrenuo se kad sam ušla u sobu, podjednako
nelagodno i postiđeno baš kao i onog dana kad sam ga upoznala u Ulici Svetog Tome Akvinskog.
Ni on ni ja nismo progovarali nekoliko trenutaka. Tišina je bila silna i rastegljiva i nisam bila
sigurna kako da je prekinem, pa sam samo gledala Đanija i čekala da on progovori.
Na kraju je rekao, gledajući u mene pa u svoje prepletene prste: „Razgovarao sam s tatom.”
Nije nastavio; nisam znala šta bih mu odgovorila, pa ponovo nisam ništa rekla.
Nekoliko trenutaka kasnije, Đani je rekao: „Pokušao sam da mu objasnim... zašto... zašto želim
da prekinem studije na godinu-dve i odem iz Napulja.”
„Odeš?”, pitala sam, a glas mi je zazvučao piskavo. „Kad... kad je tvoj sluga objasnio zašto mora
da ode, to me je navelo na razmišljanje”, objašnjavao je. „Navelo me je da shvatim.”
„Šta da shvatiš?”
„Ni ja nisam siguran da to mogu da radim.”
„Šta da radiš?”
„Budem tu - s tobom i tatom.”
„A Đani...”
Zavrteo je glavom. Otvorio je usta i pokušao da progovori, ali reči kao da mu nisu nailazile i
ispustio je mali uzdah očaja zbog svoje nerečitosti. Pri drugom pokušaju, uspeo je da izgovori:
„Posle... posle svega što smo zajedno uradili, ti i ja, one prve večeri... u tvojoj kući... mislim da bi mi
bilo teško... da...” Zastao je i nelagodno progutao knedlu. „Mislim da bi mi bilo teško da gledam
tebe i tatu zajedno.”
„Ali Đani - ovo je tvoj dom! Ne želim da budem odgovorna za tvoj odlazak odavde.”
Uspeo je da se osmehne prilično bledo. „Nećeš me ti isterati odavde. Sam sam to odabrao. I
vratiću se - samo...” Ugrizao se za usnu, veoma pažljivo birajući reči. „Tebi i tati potrebno je da
ostanete malo nasamo za početak. Da saznate jedno o drugom sve ono što treba da se zna, pre nego
što se skrasite i jednostavno budete zajedno.”
Bila sam dirnuta - kao i pre - Đanijevom saosećajnom mudrošću.
Nastavio je: „Vidim na tvom licu, kao i na tatinom, da svaki put kad se pogledate kroz vas
prođe neka struja: kao da ostanete bez daha.”
Gledala sam ga, nesposobna da govorim.
„Tako mi je bilo - onog dana kad sam video tebe i tatu na podu salona. Zabolelo je kao da mi se
nož zabio u grudi.” Naslonio je pesnicu na prednji deo kaputa, postojanog - gotovo pomamnog -
pogleda. „Mada, na osnovu svega što sam čuo, mislim da to osećanje ne traje večno. Koliko se
sećam mame, mislim da nije bilo tako svakog dana između nje i tate, iako su se veoma voleli.
Pretpostavljam da su se posle mnogo zajedničkih godina navikli, pa više nisu fascinirali jedno
drugo.” Zastao je. „Kad ti i tata više ne budete fascinirali jedno drugo, već budete uživali u mirnom
životu, mislim da bih onda mogao da se vratim.”
Ponovo sam u očima osetila oštre suze.
Na vratima salona začulo se tiho kucanje. Ušao je Luka. Kao što je Đani i rekao: čim sam ga
ugledala, kao igla oštar šok prošao je kroz mene i srce mi je poskočilo. Đani se nasmešio. „U pravu
sam, zar ne?” pitao je i podigao obrvu.
Osmehnula sam mu se i tog trenutka smo Đani i ja postali prijatelji. „Da”, odgovorila sam, uz
blagi smeh. „Da, prokletstvo, u pravu si.”
„U vezi s čim?” pitao je Luka. „Fascinacijom”, odgovorio je.
 Upravo se spremao da to objasni kad nas je sve troje preplašilo sumanuto kucanje na ulaznim
vratima. Luka je strčao dole, a Đani i ja za njim. Srce mi je ponovo divlje lupalo - nešto je u hitnosti
te buke najavilo još neprijatnosti.
Luka se spetljao oko reze, a zatim otvorio vrata. Tu na vratima, zadihan, razbarušen i uplašen, u
istom zelenom kaputu u kojem sam ga prvi put videla, stajao je mladić duge kose, koji je dogovorio
moj susret s Đanijem, onog dana na niskom zidu ispred Kaštela Nuovo.
„Niko...”, zaustio je Luka. „Šta za ime sveta...?”
„Uhapsili su Karla”, obavestio ih je Niko, nagnuo se napred, stegao rukama kolena, dok mu je
dah zapinjao u grlu. „O, bože, sinjore, kažu da je ubio Čičana u tuči.”
 53
Kristoforo Di Benevento Je sjahao, skinuo bisage s kobilinih širokih sapi i predao uzde
konjušaru. Spustio je torbe kraj nogu i nakon što se protegao i razmrdao ukočena ramena, osvrnuo
se oko sebe, udišući prijatan miris konja i slame, a zatim je nabrao nos na oštar smrad koji se dizao
sa obližnje gomile izmeta. Garnizonske štale su bile gotovo prazne to popodne, pomislio je; dok je
momak odvodio njegovu kobilu - umorno obešene glave i krzna sjajnog od znoja - video je samo još
jednog štalskog momka, koji je, naslonjen na slabine ogromnog uškopljenika, pognut čistio osušeno
blato s njegovih nogu. Ovaj prizor bio je potpuno drugačiji od užurbanog i bučnog odlaska tri
nedelje ranije, kad je četrdeset pet potpuno naoružanih muškaraca i konja izašlo na glavni put,
uputivši se ka istočnoj obali i utvrđenom Bariju. „Biće žedna”, doviknuo je Kristoforo dok je momak
skretao za ugao s kobilom. „Pobrini se da dobije vode, hoćeš li? I sena.”
Momak nije odgovorio, ali je potvrdno klimnuo glavom dok je skretao i nežno tapšao kobilu po
vratu, nestajući iz vida.
Sa bisagama preko ramena, Kristoforo je krenuo dalje od garnizonskog smeštaja i pitao se kuda
prvo da ode. Nebo je bilo bistroplave boje kao drozdovo jaje, mada je nekoliko iskrzanih pramenova
oblaka visilo nalik na dim. Grad je još dremao posle podnevne vrućine i ulice su bile puste. Ali dok
je hodao Ulicom Forno Vekio, Kristoforo je iza zatvorenih vrata čuo bestelesne glasove - muškarce u
žestokim svađama; nezadovoljno cviljenje prekorenog deteta; veselo pevušenje žene. Zavodljivi
mirisi hrane visili su u vazduhu i širili se s prozora kuće na uglu ulice. Grupa žgoljavih, bosonogih i
raščupanih dečaka, odevenih samo u ofucane pantalone, jurcala se i koškala u sporednoj ulici,
gurala se i galamila u trku, a smeh je prelazio nekoliko oktava od piskavog soprana do grubog basa.
Bilo je nečeg privlačnog u njihovom druženju, mislio je Kristoforo, i pomisao na praznu tišinu
njegovog stana odjednom mu se činila odbojnom. Nije očekivao da će se vratiti u grad, daleko od
svojih ljudi, dok dobro ne zagaze u prve mesece nove godine; u njegovim odajama biće neprijatno
hladno, bio je siguran, uprkos blagom popodnevu. Mada, nisu bile u pitanju samo prazne sobe -
kad je razmislio, Kristoforo je shvatio da želi hranu, vino... i ženu.
Prvo će otići kod Frančeske. Možda će ona, naravno, imati nekog drugog posla, ali je ono što je
pre samo jednog trenutka bila prolazna želja brzo postajalo potreba, tako da je bio spreman da
rizikuje mogućnost odbijanja. A možda mu čak dozvoli i da ostane. Skrenuo je nadesno i žurno se
uputio ka Frančeskinoj kući u Ulici Svetog Tome Akvinskog.
Kad je stigao do kuće, iznenadio se što su ulazna vrata odškrinuta; gurnuo ih je i zakoračio u
gustu i zagušljivu tišinu. Smesta se uznemirio - dlake na vratu su mu se naježile. Nešto nije bilo u
redu. Bilo je previše tiho. Kristoforo je provirio u kuhinju, koja je bila gotovo prazna. Zatim je
potrčao stepenicama, preskačući po dve odjednom.
Vrata Frančeskine odaje bila su širom otvorena. Slugina stolica stajala je ispred vrata, kao i
uvek, ali već na prvi pogled, Kristoforo je shvatio da su izneti sav Frančeskin raskošan nameštaj i
ukrasi i da je soba, osim kreveta, bila prazna.
Krevet. Drhtaj zaprepašćenja zapeo mu je u grlu i tiho je opsovao sebi u bradu. Mrlja od krvi -
široka kao njegove raširene šake - upadala je u oči, tamna i svetlucava na dušeku. Bila je očigledno
sveža. Pružio je ruku i dotakao je vrhovima prstiju. Bila je vlažna: hladna i vlažna.
Stajao je nepomično nekoliko trenutaka, trljajući krvlju umrljane prste jagodicom palca, a onda
se okrenuo na peti, strčao niz stepenice i izašao na ulicu. Potrčao je uzanim ulicama sa bisagama u
ruci ka jugu, saginjao se ispod opranog veša okačenog na užadima između kuća i provlačio između
kola i natovarenih ručnih kolica, izvinjavao se ljudima koje je gurao i jurio prema Frančeskinoj
drugoj kući. Jednom je bio već tamo. Hoće li moći ponovo da je nade? Morao je da sazna šta joj se
dogodilo.
Nekoliko trenutaka kasnije, s bolom u grudima, stajao je ispred Crkve Santa Lučije i pokušao da
se seti kuda treba da ide. Nešto u vezi s napuklim zidom kuće na uglu bilo mu je poznato, shvatio je
s olakšanjem, pa se uputio u Ulicu Santa Lučije. Prepoznao ju je nekoliko ulaza dalje: Frančeskina
kuća, setio se sad kad ju je ugledao, imala je zakrivljene rešetke od kovanog gvožđa preko donje
polovine prozora u prizemlju i tri stepenika ispred ulaznih vrata - na gornjem je nedostajalo veliko
parče. Bio je siguran da je u pravu.
Pesnicom je zalupao po vratima. Sačekao je. Zalupao je ponovo, jače.
Nešto kasnije, čuo je korake. Začuo se zvuk podizanja reze i vrata su se otvorila. Jedna žena
Ijutito ga je pogledala, pogled joj je bio zamućen i zlokoban. Imala je grube crte, lice crveno, kosu
labavo obavijenu platnom.
„Tražim sinjom Felici”, rekao je Kristoforo.
„Nije ovde.”
„Jesam li na pravoj adresi?”
Žena se namrštila na njega. „Ovo je njena kuća, da. Ali ona nije tu. Ko želi da zna?”
Video je - i namirisao - da je žena pijana. „Prijatelj”, odgovorio je, trudeći se da mu glas ostane
miran. „Znate li gde je?”
Žena je odgovorila: „To je zato što su deca nestala, zar ne?” Glas joj je postao piskav i glasan
dok je nabrojala svoje mnogobrojne razloge za pritužbe. „Znam da svi misle da sam ja kriva jer je
trebalo da ih čuvam, ali samo sam radila ono za šta me plaća - nisam bila besposlena. Pripremala
sam joj hranu, kao i uvek. Kad samo pomislim na nju i sve što znam o njenom ponašanju. Bestidna
je. Bestidna. I ta deca! Nisu ništa bolja. Bile su nevaljale čitav dan, mala derišta. Izluđivala su me.
Nije ni čudo što se nisam žalila kad se sve smirilo.”
„Deca su nestala?”
Ali žena je slegla ramenima i nezadovoljno se napućila. „O, našli su ih. Ali niko od njih nije
našao za shodno da dode i obavesti me - samo su poslali nekog prljavog balavca s ulice da prenese
vest, zar ne? Pronašli su decu, rekao je, ali neko je konačno zabio nož u nju. Tražila je to godinama,
baš jeste, ako mene pitate.”
„Nož? Blagi bože! Gde su? Gde je sinjora?”
„Ne mogu da se setim.” Stajala je kratko, zatvorenih očiju, naslonjena na dovratak.
„Molim vas, sinjora - molim vas, potrudite se.”
Oči su joj ostale sklopljene nekoliko dugih trenutaka. Bore na ženinom čelu su se produbile, kao
da po sećanju traži neki neuhvatljivi podatak. Zatim je otvorila oči i rekla: „Trg Monteoliveto. Tako
je rekla. Monteoliveto.”
Flvala bogu, pomislio je. Znao je to mesto. „Znate li koja kuća?”
Odmahnula je glavom.
„Možete li mi reći bilo šta što bi mi pomoglo da je nađem?”
Žena je ponovo zažmurila, prigušujući podrigivanje i skljokala se niz dovratak. „Rekla je da je
to samo mali trg.” Tajac. „Neće vam trebati dugo da tražite. Crkva. Rekla je nešto - preko puta
crkve.”
„Hvala, sinjora”, zahvalio se Kristoforo i progutao razdražljivost. Prebacio je bisage preko
ramena i opet potrčao. Trčao je ka severu dugačkom, pravom Toledskom ulicom, konačno je zavio
ka istoku, prošao nekoliko ulica, nekoliko puta pogrešno skrenuo i vračao se, dok nije konačno
stigao do mesta koje mu je žena navela. Ravno sivo pročelje crkve mračno se izdizalo na jednom
kraju. Kristoforo je stao ispred nje i osmotrio kuću preko puta. Prešao je preko trga i podigao ruku
da pokuca na vrata.
Ne. Nema nikoga s prezimenom Felici. Izvinite.
Pokušao je u susednoj kući. Nije bilo odgovora.
Dok su mu nade da će pronaći Frančesku već pomalo bledele, podigao je ruku da pokuca na
vrata treće kuće od trga.
 54
Luka je osetio mučninu. Zurio je u Nikola, zatim prosiktao: „Brzo -Niko, uđi!” uhvatio mladića
za ruku, uvukao ga u hodnik i zatvorio vrata za njim.
Kad je pogledao u stranu, Luka je ugledao Frančesku i Đanija kako stoje jedno pored drugog u
senci stepeništa. Međutim, činilo se da ih Nikolo nije primetio; borio se da povrati dah, nestrpljiv da
saopšti vesti. Trenutak kasnije, uspeo je da izgovori: „Očigledno je došlo do tuče, sinjore, pre
nekoliko sati, u onoj krčmi u Vikolo Čjeku, i - o, bože - Mikele je mrtav: Mikele di Čičano. Tamo je
očigledno bilo najmanje dvadesetak ljudi - iako niko nije bio spreman da kaže kako je počelo,
naravno - ali kad su žbiri stigli, Karlo je stajao na sredini prostorije, rekli su. Imao je sveže posečenu
usnu, veliku prljavu masnicu na oku i krvi na košulji, pa su ga odveli. Odbio je da kaže kako je
stigao tamo i kako je zaradio povrede, pa su, naravno, pretpostavili najgore. Šta da radimo? Sad je
kod jebenih Španaca - šta, dođavola, možemo da uradimo, sinjore?” Glas mu je pukao kad je dodao:
„Ako odluče da je kriv, znate da će ga spaliti.”
Luka je čitao o težini krivice, ali sad je u trenutku shvatio u potpunosti šta taj izraz znači. Kao
da su mu pluća bila ispunjena glinom.
„On to nije uradio, Niko”, rekao je.
„O, bože - nadam se da nije, sinjore!”
„Ne. Ne razumeš. Znam da on to nije uradio. Ja sam.”
Nikolo se ukočio, otvorenih usta, zureći u Luku.
Luka je nastavio: „Barem postoji mogućnost da jesam. Učestvovao sam u toj tuči s još jednom
osobom - osobom koja je posle napustila Napulj - i nekako je u čitavoj toj gužvi Čičano ostao
povređen sopstvenim nožem
- ne znam tačno kako. Ali moram otići da im kažem. Odmah. Moram da im objasnim šta se
zapravo dogodilo.”
„Ali - tata”, Đani je zvučao prestravljeno.
„Đani, ćuti! jedino nam je to preostalo. On je moj sin, baš kao i ti - šta god da je uradio,
jednostavno ne mogu dozvoliti da se to desi.”
„Šta god da je uradio? Kako to...”, počeo je Nikolo, ali Đani ga je prekinuo.
„Tata - molim te! Razmisli o ovome. Mora da postoji i neki drugi način.”
„Ali šta drugo mogu nego da odem do predstavnika vlasti, ispričam im istinu i molim za
milost? Nemam nikakvog uticaja, zar ne? Ne mogu ništa drugo.”
Frančeska je iskoračila napred i snop svetla s prozora pao joj je na lice. Luka je čuo Nikolov
uzdah.
Rekla je: „Mislim da postoji mogućnost, ako pustiš mene da probam.”
„Kako to misliš?” pitao je Luka.
„Ne usuđujem se da ti kažem”, odvratila je.
„Zašto? Šta? Ne razumem.” Lukina glava bila je prazna od strepnje. „Ako ne želiš da to uradim,
neću. Ali mogla bih da spasem Karla.”
„O čemu pričaš?”
„Ja... hm... o, Luka - ne znam kako to da kažem.” Spustila je glas. Približila mu se i rekla:
„Poznajem jednog Španca. Možda... prisnije nego što bih volela da objavim. Nemam pojma je li
neposredno uključen u to, ali bih u svakom slučaju možda mogla da... da iskoristim to poznanstvo,
da odigram na tu prisnost. Da je upotrebim kao polugu. Hoćeš li me pustiti da probam?”
Nije joj ništa odgovorio. Uhvatila ga je za ruku. Stegao joj je prste, a slike te njene prisnosti s
nekim nepoznatim Špancem borile su mu se u mislima s drugim slikama - slikama Karla u nekoj
rupi od ćelije, gde čeka nezamislivu smrt.
„Ali - zašto bi želela da uradiš tako nešto?” pitao je. „Karlo se poneo neoprostivo prema tebi i
tvojoj deci. Zašto bi uopšte razmišljala o tome da mu pomogneš kad je pokušao... pokušao da ti
otme decu? I nije bezbedno - zar ne bi rizikovala...”
Presekla ga je. „Rizik nije važan. Šta god da je uradio, Luka, on je tvoj sin.
Nelagodno je progutao pljuvačku.
Frančeska je rekla: „Ne bih mogla podneti tvoju nesreću ako Karla osude. Uostalom - rizik? Šta
bi to trebalo da rizikujem? Svoj ugled?” Tiho se nasmejala. „Ionako ga nemam, zar ne?”
Luka je zurio u nju, a zatim je zagrlio. „Ne zaslužujem te”, rekao joj je u kosu.
Niko se nije pomerio. A onda, pošto se odmakao od Frančeske, Luka je primetio da su i Đani i
Nikolo zurili u njih dvoje - Đani usplahireno, a Nikolo sa izrazom kao da ga je upravo neko
ošamario.
„Tata”, oglasio se Đani. „Slušaj - ne možeš joj to dozvoliti. Frančeska - ne možeš. To jeste rizik.
Šta ako odluče da uhapse i tebe? Za... za...” Zaćutao je, ali Luka je razumeo. Okrenuo se Frančeski.
,,U pravu je, cara.”
„Ali, Luka, možda nam je to jedina prilika...”
„Ne. Ne smeš to da uradiš.”
Đani je rekao: „Novac. Šta je s novcem? Možemo li da im ponudimo novac, šta mislite?”
„Mito?” Frančeskino lice pokazivalo je nevericu. Đani je slegao ramenima.
„Ti to ozbiljno? Verovatno bismo i sami završili u ćeliji, optuženi za neku vrstu moralne
korupcije. Zar nije očigledno? Moj predlog je mnogo bezbedniji i ima daleko veće izglede za uspeh.”
Luka je odmahnuo glavom. „Ne, nije tako. Ako nas uhapse zbog moralne korupcije, onda
jednostavno ne možeš tamo da se pojaviš i izneseš nešto što bi se shvatilo kao učena. A ako se sazna
da poznaješ tog čoveka...”
Zaćutao je kad je glasno kucanje zatreslo ulazna vrata i preplašilo ih. Sve četiri glave okrenule
su se kao jedna. Usledilo je još uznemirenog kucanja.
Đani je otključao i otvorio vrata.
Frančeska je ostala bez daha.
Likovi na tapiserijama u Lukinoj sali kao da su podrhtavali pod svetlošću sveća, kao da su
zadržavali dah i prisluškivali razgovor koji se odvijao pred njima. Izgledali su kao da ne veruju
sopstvenim ušima. Luka je gledao u pridošlicu: nabijen i mišićav, kratko ošišan, sa svetlim
pametnim očima i pomalo iskrivljenim ustima koja su nagoveštavala opor smisao za humor. U
nekim drugim okolnostima, ova osoba bi se Luki sigurno odmah svidela.
Pogled mu je lutao od tog sinjor Di Beneventa do Đanija i za to vreme mu je nešto palo na
pamet. U prostoriji su se nalazila trojica muškaraca, a dvojica su već spavali s Frančeskom. Od te
dvojice, jedan je bio njegov sin. Obojica su je tucali, a on nije. Luka je na trenutak prestao da diše;
okrenuo se da pogleda Frančesku, a zatim je zažmurio; penis mu se pomerao i podizao dok su mu
misli divlje letele. Obojicu ih je držala u zagrljaju: dodirivala ih, milovala, stezala, mazila; primala ih
je u sebe i lizala, dahtala i stenjala i konačno, bez sumnje - ako je mogao da sudi na osnovu kratkog
uvida u njene veštine u Merdelini - dovela ih do nezaboravnog, drhtavog vrhunca.
Sad se prisetio tih nekoliko trenutaka - na kraju krajeva, to je sve što je do sada dobio od nje -
njene usne, jezik i prsti budili su mu želju u meri kakvu do sad ni blizu nije osetio.
Sad ju je ponovo pogledao. Žarko je razgovarala s pridošlicom, a ispred sebe je podigla ruke s
raširenim prstima, kao da obuhvata neki nevidljivi globus. Video je da klima glavom prema njemu,
a onda je pokazala na sprat iznad; video je da Benevento razmatra ono što je rekla, a zatim se očito
slaže. Luka je zurio u nju. Pogled mu je pao na izrez njene haljine. Ova dvojica - i Benevento i Đani -
videli su joj dojke. On, Luka, još nije imao tu privilegiju. Oni su joj dirali grudi, držali ih, okusili ih,
poigravali se i uživali u njima. Luka ih je samo osetio pod prstima i zamišljao kako izgledaju, koliko
su teške, zamišljao kako se pomeraju pod njegovim dodirom, osećao mekoću i svilenkastost kože.
Promeškoljio se na stolici, udahnuo i oblizao usne, koje su mu odjednom bile prilično suve.
„Poći ćeš s nama, zar ne, Luka?”
 Trgao ga je Frančeskin glas, nestala je živa slika njenih grudi. Ponovo se promeškoljio na stolici,
zajapurenog lica i ponadao se da njegovo neočekivano, ali neprijatno uzbuđenje niko u sobi nije
primetio.
Nije odmah odgovorio i trenutak-dva kasnije Frančeska je ponovila: „Molim te. Hoćeš li poći? S
Kristom i sa mnom - da posetimo Vaskeza. Sada.”
I.uka nije imao pojma ni o kome niti o čemu priča. Pošto nije želeo da oda razlog svoje nepažnje,
rekao je: „Naravno. Kad želite da krenete?”
„Odmah. Idem po svesku.”
Izašla je iz sobe. Luka je čuo korake na stepenicama, zvuk reze na vratima, tišinu, a onda
ponovo korake. Kakva sveska? Šta su nameravali? Vratila se u salu s torbom, a pratile su je dve
devojčice. „Luka”, rekla je. „One ne mogu s nama. Mogu li ostati ovde?”
„Naravno”, odgovorio je. „Đani - ti ćeš ih čuvati, je li tako? Ne ostavljaj ih same ni tren dok nas
nema. Ni na trenutak.”
Đani se nasmešio bliznakinjama i klimnuo glavom ocu. „Ne brini”, potvrdio je. „Neću ih
ispuštati iz vida.” Devojčice su prešle preko sobe i sele na prozorsku dasku blizu Đanijeve stolice.
Luka se povukao dok su Frančeska i sinjor Di Benevento izlazili iz sale, a onda je, uputivši brz
osmeh Đaniju i devojčicama, sišao za njima stepenicama i izašao iz kuće.
 55
Mrak je bio gust i zagušljiv. Jedini prozor na ćeliji bio je visoko na zidu i čak i u podne je
propuštao malo svetla - sada, u sumrak, bio je samo malo bleđi, sivi, rešetkasti prorez na crnilu. Na
podu, razbacana slama bila je vlažna i smrdela je na mokraću. Nije bilo kreveta ni stola ni stolice.
Karlo se povukao što je mogao više u ugao - naslonio se leđima na zidove, osećajući hladnoću
kamena kroz tkaninu košulje. Slepo je zurio u tamu i trljao vrhove prstiju o pod, napred-nazad, bez
razmišljanja, dok nije nažuljao kožu; na njegovo iznenađenje, to peckanje u prstima ga je umirivalo.
Smanjivalo mu je strah u glavi. Drugi zatvorenik u ćeliji se nakašljao.
Uz prigušeni jauk, Karlo se još više povukao u ugao i čvrsto privukao kolena na grudi dok mu
se utroba okretala u strahu od uporne pažnje tog drugog. Ali otkako mu se sustanar te večeri vratio
u ćeliju, nakon nekoliko sati odsustvovanja, bio je previše slab za bilo šta drugo osim da se sklupča,
kašlje i povraća u slamu. Karlo je piljio u njega, a stomak mu se nadimao od mešavine gađenja,
straha i olakšanja što tog jutra nisu njega odvukli iz ćelije.
Karlo je čuo šuškanja o tome šta ga čeka ako ga proglase krivim.
Na ovom mestu glasine su brzo putovale od vrata do vrata ćelije - ako je neko čuo neku vest,
ma kako beznačajnu, za nekoliko trenutaka bi se nezaustavljivo raširila po zgradi kao kap živog
srebra. Karlo je juče saznao da je Marko dolazio da ga optuži za sodomiju. Takođe je znao da je
Špancima ispričao sve o otmici o kojoj se glupo hvalio neposredno pre nego što je rekao Marku šta
iskreno misli o njemu.
I znao je da misle kako je on ubio Čičana.
Čičano je već bio mrtav kad je ušao u krčmu iz podzemlja, ali bio je svestan da vlast veruje da je
baš on zamahnuo nožem. Spaliće ga zbog toga. Ta misao mu je hladno odzvanjala u glavi. Posle
svega što je Karlo sebi dozvoljavao, užasna je ironija što nameravaju da ga spale zbog nečega što
nije uradio.
Pitao se hoće li Marko gledati. Kad ga budu spaljivali. Uhvatila ga je mučnina i povratio je u
slamu između savijenih kolena. Jednom je prisustvovao lomači, pre mnogo godina. Prisetio se
visoke gomile drveta i slame, još je čuo podrugljive povike gomile i vriske zatvorenika kad je
plamen dobio na žestini - a zatim užasnog, razornog praska kad je milosrdna vreća baruta okačena
oko čovekovog vrata eksplodirala.
Karlu izbiše kapljice hladnog znoja po čelu.
 56
Luka je bio bled. Jadničak - mora da mu je bilo teško da me vidi ovako, u Kristovom društvu,
postavši svestan moje i Kristove zajedničke prošlosti. Delovao je gotovo izgubljeno malopre u
salonu. Kad sam ga uhvatila za ruku, nasmešio mi se, ali bio je to kratak, bled osmeh. Moj siroti
Luka - ako je osećao imalo onog straha koji sam osetila ja kad su mi devojčice nestale, čudila sam se
što je uopšte uspeo da se osmehne. Stegao mi je prste, prineo mi ruku ustima i poljubio je.
Krenuli smo da pokušamo da spasemo život čoveku koga prezirem. Mislim da ga mrzim
onoliko koliko volim njegovog oca. Bože, neopisivo sam mrzela Karla zbog onoga što je uradio
mojim devojčicama - od same pomisli na ono što je nameravao da uradi s njima, bilo mi je muka -
ali volela sam Luku. A ma koliko to meni bilo strano, Luka je voleo Karla. Možda je voleo dečaka
kakav je Karlo nekad bio. Ako Karla spale, to će Luku progoniti do kraja života. A to nisam mogla
da podnesem.
Hodali smo, i vrlo malo govorili, a koraci su nam se brzo uskladili. Kristo je marširao kao pravi
vojnik i nametao tempo. Luka ga je lako pratio, ali ja sam povremeno morala da potrčim. Ranije sam
do Vaskezovog stana odlazila kočijama i put mi se sad činio mnogo dužim nego što sam mislila.
Prolazili smo ulicu za ulicom, zaobilazili ljude, životinje, nisko postavljenu užad s vešom;
preskakali smo preko potočića prljave vode i smrdljive gomile đubreta. Napulj mi se ponekad činio
tako velikim i prljavim.
Pogledala sam u Krista. Pošto mi je uhvatio pogled, nasmešio se i klimnuo glavom, ali nije ništa
rekao, već je zadržao ritam koji je sam nametnuo. „Hvala što si pošao s nama”, rekla sam pomalo
zadihano. „Ne bih propustio ovu malu pustolovinu.” Osmehnuo se.
„Ali izlažeš se opasnosti i...”
„Prestani!”, rekao je. Od žustrih koraka, reči su mu poskakivale dok je govorio.
„Slušaj, cara, možda radim sa Špancima, ali ja sam Italijan. Odan sam svojima. I stalo mi je do
tebe, cara - prijatelji smo, zar ne?”
Prijatelji. Čudan način da se opiše naš odnos - ali to je bila istina. Kristo mi je bio dobar prijatelj.
Rekao je: „Potrebna ti je pomoć. Pomoć koju ja mogu da ti pružim. Ako budeš nasamo s njim,
Vaskez će možda pokušati da te prevari, ali neće probati ništa slično u mom prisustvu.”
Luka me je uhvatio za ruku, pogledao u Krista i rekao: „Iskreno sam vam zahvalan, sinjore.”
Kristo se nasmešio i mi smo nastavili.
Dok nismo stigli, ostala sam bez daha.
Na vratima nas nije dočekao moj prijatelj Huan, već sluga koga nikad nisam videla: postariji
Španac šištavog glasa, čije lice kao da je bilo grubo oblikovano od šake zgužvanog pergamenta.
„Želite vidite maestre Vaskez?”, promumlao je na veoma lošem italijanskom.
„Da. Veoma je hitno, molim vas, prenesite mu.”
„Odem pitam hoće da vas vidi.” Starac se polako okrenuo i sklonio s vidika, ostavljajući mene i
Krista na ulaznim vratima. Luka je izabrao da ostane napolju. Rekao je da Kristo, kao oficir, ima
mnogo veće mogućnosti da pritisne Vaskeza. Nije gotovo ništa rekao otkako smo krenuli od kuće,
ali privukao me je ispred Vaskezove kuće i poljubio me pomalo očajno. O, blagi bože, prosto smo
morali da uspemo.
Vaskez nije bio u velikoj zlatnoj sobi sa ogromnim izrezbarenim krevetom. Umesto toga, starac
s licem nalik na pergament uveo nas je u drugu, manju, susednu sobu, u koju sam do danas samo
imala priliku da provirim kroz odškrinuta vrata. Mali Španac sedeo je iza dugačkog i visoko
ispoliranog stola, na kojem su uredno bile naslagane hrpe papira i knjiga, ali ustao je kad smo ušli u
sobu i zaobišao sto koračajući prema meni, oblizujući usne kao gladan pas, dok su mu oči preletale
od mojih usta do grudi, s neskrivenom čežnjom.
Bila sam vrlo zahvalna što je Kristo bio sa mnom.
„Nisam očekivao da ću te ponovo videti”, rekao je. „Posle pisma koje si mi poslala, pretpostavio
sam da je to kraj naše veze. A pošto si sad ovde u ovakvom društvu...” Bacio je pogled na
Kristofora. „... priznajem da sam malo zbunjen. Šta želiš? Jesi li došla da... tražiš nastavak naše
veze?”
Kristo je brzo rekao: „Pogrešno ste razumeli. Treba nam vaša pomoć, sinjore.”
Vaskez je pogledao u Krista. „Objasni.”
„Juče je uhapšen jedan mladić...”
Vaskez ga je prekinuo. „Mnogi mladići su juče uhapšeni. Napulj kipi od kriminalnih aktivnosti.
Vi Italijani izgleda često slabo shvatate pojmove zakona i reda.”
Kristo je nakrivio glavu, potvrđujući ovakvo neprijatno mišljenje. Mada, kad je ponovo
progovorio, glas mu je bio smiren i postojan. „Ovaj mladić, međutim, uhapšen je za zločin koji
sigurno nije počinio. Ubistvo.”
„Kažete da je nevin? Kako znate?”
Odgovorila sam: „Sasvim sam sigurna u njegovu nevinost, zato što znam ko je to učinio.”
Vaskez se okrenuo ka meni i namrštio razmišljajući. „Ko?”
„Dobar čovek. Čovek koji nije imao nameru nikoga da ubije. Pokušavao je da spase tuđi život,
ali pošlo je po zlu. Tuču je započeo ubijeni.”
„Ali ko je ubica? Dobar čovek ili ne, moramo da ga pronađemo.”
Zahvaljujući bogu što je Modesto odmah odlučio da beži od odmazde, rekla sam: „Nećete ga
pronaći. Napustio je Napulj - sinoć je pobegao iz grada.” S bolom sam dodala: „Odmah je otišao. I
neće se vratiti.”
„Zašto mi to sve govoriš? Zašto meni? Kakve to ima veze sa mnom?”
Duboko sam udahnula. Koraknula sam ka njemu i uhvatila ga za ruku. „Migele, molim te -
želim da nam pomogneš. Želim da se zauzmeš za tog momka. Ne znam koga drugog da pitam.
Molim te - učini šta možeš da urazumiš vlasti. Taj momak nije to uradio, a ako ga proglase
krivim...”
Izvukao je ruku iz mog stiska, a izraz mu je bio hladan. Nije mi oprostio što sam ga odbacila.
„To nije u mojoj nadležnosti”, rekao je. „Ja sam vojnik, a ne advokat. Kao maestre de kampo, ja...”
Prekinula sam ga. „Znam da nisi advokat. Ali, Migele, poznaješ mnoge na vlasti - tvoj novac bi
mogao imati uticaj ako ništa drugo. Mogao bi barem da razgovaraš s njima. Da pokušaš da ih
ubediš da budu blagi?”
„Zašto bih? Predlažeš mi da pokušam da podmitim vlasti i tako se narugam zakonu? Zašto ti je
taj dečko važan? Još jedan odbačeni pokrovitelj? Zašto si došla ovamo?”
Oklevala sam. Nisam imala pojma koje bi mi objašnjenje najbolje poslužilo. Posle kraćeg
razmišljanja, opredelila sam se za istinu. Nisam bila sigurna da bih mogla da izdržim još laži.
„Želim da zaštitim njegovog oca”, priznala sam. „Otac mu je dobar čovek. Divan i pošten. Znam da
bi mu se srce slomilo ako bi mu sin bio osuđen za zločin koji nije počinio; ako bude morao da gleda
kako mu sina kažnjavaju za nešto što nije skrivio.”
„Kako se mladić zove?” pitao je Vaskez na kraju.
Duboko sam udahnula. „Karlo dela Rovere.”
Namrštio se. „Rovere?”
Klimnula sam glavom.
„Ali... znam ja za tog momka. Rovere nije optužen samo za ubistvo... već i za sodomiju i otmicu.
Razgovarao sam s nekim o njemu pre samo sat vremena.”
„Veruj mi, znam za šta je optužen.”
„Zašto onda uopšte hoćeš da molim za njega? Dečko je izopačen!” Nisam ništa rekla.
Vaskez je odmahnuo glavom. „Žao mi je. Ne mogu ništa da učinim za tebe. Ne mogu da
podržim nekoga optuženog za takve zločine. Neko na mom položaju mora biti besprekoran.”
Zastao je. Pogled mu se ponovo spustio na moje grudi i na licu sam mu videla ozlojeđenost zbog
odluke da ga ostavim.
 Kristoforo mi se približio. Očima mi je pokazao na torbu koju sam držala. U njoj je bio moj
dnevnik. „Besprekoran?”
„Naravno.”
„Mogu li nešto da ti pročitam, Migele?”
Radoznalo se namrštio. Izvukla sam svesku ukoričenu telećom kožom i predala torbu Kristu.
„Šta je to?”
„Znaćeš kad počnem da čitam.”
Prišla sam stolici, sela na nju i, nakon što sam još jednom pogledala u Vaskeza, da proverim
sluša li pažljivo, otvorila sam svesku. Prelistala nekoliko stranica dok nisam našla mesto koje sam
obeležila tankom kožnom trakom i počela da čitam.
Kad sam ponovo podigla pogled, Vaskez je zurio u mene. Ubledeo je. Usne su mu se razdvojile,
oči raširile. „Madre de Dios”, promumlao je. „Zašto si to zapisala? I kad? Ispričao sam ti... šta se
dogodilo u Milanu u poverenju.”
„I do sada nisam izneverila to poverenje. Znaš da se moj život kurtizane završio, Migele. Ali sve
vreme dok sam radila, činilo mi se mudrim da pažljivo beležim sve što sam radila sa svojim
pokroviteljima. Više puta su mi ljudi, koji su imali iskustva u takvim stvarima, govorili da žena
nikad ne može da zna kad će morati da bude spremna.”
„Zašto mi to sad čitaš?”
Oklevala sam. „Oh”, izustila sam što sam mogla bezbrižnije, „samo da ti pomognem da shvatiš
da niko nije besprekoran.”
„Mogu li da vidim svesku?”
„Ne” čvrsto je odgovorio Kristo i stao između mene i Vaskeza, s rukom na balčaku mača. „Ta
sveska ostaje u sinjorinom vlasništvu. Postoji još jedna”, dodao je (lažno, ali veoma uverljivo), ,,s
daljim, podjednako iskrenim opisima vaše veze sa sinjorom. Ta sveska je sakrivena u gradu,
maestre, kod ljudi koji će je sasvim sigurno predati vlastima ako se nešto dogodi njoj, ili nama.”
Vaskez nije rekao ništa. Nakon duže tišine, prešao je preko sobe i pogledao kroz dugačak
prozor na ulicu. „Šta nameravaš da uradiš s tim opisima?”
„Ništa”, odgovorila sam. Zastala sam, ne skidajući pogled s njega. „Baš ništa. U stvari, spaliću
sveske. Sa zadovoljstvom. I možeš stajati pored mene i gledati ih kako gore. To jest, ako mi
pomogneš sada, tako što ćeš se zauzeti za tog momka. Ako ne...” Zastala sam, ne odvajajući pogled
od Vaskeza. Onda ću ih predati vlastima. Sigurna sam da će im biti krajnje zabavne.”
Vaskez se okrenuo ponovo ka sobi i zagledao u mene.
Prošlo je nekoliko dugih trenutaka. Tada je rekao: „Taj mladić možda nije počinio to ubistvo, ali
postoji svedok... momak, koji će dokazati ostale dve optužbe. Van svake sumnje. I u svakom slučaju,
ako je Rovereov otac tako pošten, kako je dozvolio da mu sin toliko zastrani?”
Nebesa, licemerje ovog čoveka je odvratno. Trudeći se da ne pokažem prezir kad sam se setila
velikih svota novca koje je Vaskez sigurno potrošio na bezobzirno samoveličanje otkako sam ga
upoznala, nakon što sam ponovo zamislila sirotu upropašćenu devojku u manastiru u Milanu, rekla
sam: „Bog svakako samo očekuje od svakog čoveka da bude odgovoran za sopstvene postupke. A
ne za tuđe.”
Vaskez je pocrveneo. „A zašto ti je”, rekao je, „toliko stalo do slomljenog srca tog čoveka? Ko
god da je.”
Bio je ljubomoran! Odgovorila sam, izbegavajući pitanje: „Šta će se desiti s Karlom ako bude
osuđen?” pitala sam.
Progutao je knedlu. „Za sodomiju, nesumnjivo strapado”, odgovorio je. „Za otmicu i ubistvo,
ko zna, rekao bih kolac. Radi javnog zastrašivanja, možda jedno posle drugog.”
Strapado i kolac. Prazna jeza prešla mi je preko lica. O, dragi gospode, šta ako ne uspemo?
Videla sam jednom davno momka koji je istrpeo strapado. Bilo mi je šesnaest. Bio je jedva nešto
stariji od mene: mršav i prljav, i upiškio se od straha. Zajedno s većim delom grada, videla sam
petoricu muškaraca kako su vezali sirotanu ruke iza leđa, a onda ga gurali ispred sebe na kamenim
stepenicama do gradskih zidina. Vezali su kraj konopca za gvozdeni prsten. I bacili ga. Kad je stigao
do kraja konopca, nadomak zemlje, ruke su mu se trgle, iščašile, a zatim slomile. Nikad neću
zaboraviti zvuk koji su napravile. Nije umro, ali poželela sam da jeste.
Uz osećaj mučnine, obratila sam se Vaskezu: „A šta je s tobom? Šta će se dogoditi tebi ako
objavim ovo što znam? Kako će tvoji nadređeni reagovati na moja nepristojna otkrića?”
Koraknuo je ka meni. Kristo se preprečio između nas. „Kučko!” prosiktao je preko Kristovog
ramena. „Znaš šta je bilo u onom pismu, zar ne? Pročitala si ga onog dana! I mislio sam da jesi!”
Kratko je vikao na mene na španskom i zbunila sam se. Koje pismo? O čemu je pričao? A onda
sam se setila Vaskeza kad je uleteo u zlatnu sobu i vikao na svoje ljude; kad je zgužvao parče papira
kojim im je mahao ispred lica i gurnuo ga u džep pantalona. Setila sam se kako mu je ispalo iz
džepa kraj mojih nogu, dok sam se ja oblačila, a on bio u toaletu. U nadi da na mom licu neće
prepoznati kako mi pravi sadržaj pisma ipak nije poznat, pitala sam: „Pa šta ako sam ga pročitala?
Pa šta ako znam?”
„Onda...” Glas mu je bio na ivici pucanja. „... onda znaš šta će mi se dogoditi ako dalji dokazi
o... o onome što nazivaju moralnom izopačenošću... stignu do ušiju vlasti.”
Umalo da se nasmejem. Dakle, o tome se radilo! Poslednje upozorenje. Oni su povukli crtu, a on
ju je prečesto gazio. Ovo je objašnjavalo prazan stan i odbijanje da sluge budu prisutne. Bio je bogat
i hedonistički kučkin sin, koji je dosad primio već previše pacaka. Dok sam se pitala je li Bog
konačno prestao da se ljuti na mene i je li sad možda na mojoj strani, trudila sam se da izgledam
hladno i odlučno, uprkos činjenici da mi je srce tako divlje tuklo da mi je bilo vrlo loše. „Nećeš imati
razloga da brineš zbog mene - ako mi sad pomogneš”, dodala sam. „Ako pomogneš Karlu. Sveske
će biti spaljene. Obećavam ti.” Nova misao pala mi je na pamet i izgovorila sam čistu laž. „I neću
nikome pominjati da ovog meseca nisam imala menstruaciju.”
Vaskeza kao da je neko udario posred lica. Gotovo je posiveo. Teška tišina protegla se i obavila
nas kao vlažno platno. A onda je Vaskez progovorio i u njegovom glasu sam naslutila strah.
„Pomoći ću ti. Obećavam. Ali nisam siguran šta mogu da uradim. Ruke su mi vezane”, rekao je.
„Nisam dovoljno uticajan, kao običan oficir, nemam moć da izdejstvujem oslobađajuću presudu.
Takvu moć ima samo don Pedro Alfan. Možda taj Rovere nije kriv za ubistvo - za to imam samo
tvoju reč - ali naš svedok će se zakleti za ostale optužbe, pa tu mogu vrlo malo da učinim.”
„Malo? Šta bi mogao da učiniš?”
Zastao je. „Mislim da bih mogao da izdejstvujem proterivanje. Mogao bih da odem do Don
Pedra, navedem mu vrline mladićevog oca i molim za proterivanje. Hoće li to biti dovoljno da te
ubedim da... uništiš taj dokaz koji imaš protiv mene?”
Proterivanje? Kako bi se Luka osećao ako Karlo bude morao u izgnanstvo - ako bude proteran
iz Napulja? Mada, možda bi to bio odgovor na sve - nisam bila sigurna da bih se ikad osećala
prijatno u istoj prostoriji s čovekom koji mi je oteo decu, koliko god da ga Luka voli. Nekoliko
trenutaka je prošlo dok sam ja zamišljala Lukine reakcije - pre svega na sinovljevo izgnanstvo, a
zatim i na onu drugu, nezamislivu mogućnost. A onda sam rekla: „Da. Bilo bi dovoljno.”
Vaskez je ispustio tihi uzdah očitog olakšanja.
Kristo je rekao: „Kažete da ćete se zauzeti za nas. Ali možda i ne uspete, sinjor. Ako se to desi -
kako ćemo znati da ste pokušali? Nećemo biti tamo da čujemo šta kažete. Koji dokaz ćemo imati da
ste održali svoj deo pogodbe?”
Vaskezovo lice je bilo bezizrazno Nije ništa rekao. Onda mi je nešto sinulo. Filipo. „Povedi
sinjor Di Lavijana kad budeš iznosio slučaj, Migele”, rekla sam. „Poznajem ga. Imam poverenja u
njega da će mi preneti sve što si rekao.”
„Di Lavijana?” Zaprepašćenje, zbunjenost, shvatanje i novi izraz ljubomore prešao mu je preko
lica, vidljiv kao senka oblaka kad prelazi preko polja. Promucao je: „Jeste li on... i ti...”
Slegla sam ramenima. ,,S vremena na vreme.”
Piljio je u mene nekoliko trenutaka, a onda odsečno klimnuo glavom. „U redu. Danas po podne
posetiću don Pedra i, kao što zahtevaš, povešću Di Lavijana sa sobom u prostoriju kad uđem.
Učiniću sve što mogu. Obećavam.”
„A ja tebi obećavam da neću nikom drugom pokazati ovu svesku dok čekam da čujem ishod
tvog truda.”
Više nismo imali šta da kažemo ili uradimo.
Ponovo je zavladala nelagodna tišina. Uzela sam torbu od Krista i vratila svesku u nju. Vaskez
je prišao vratima i Kristo i ja smo ga sledili. Zajedno smo odšetali do ulaza u zgradu, ništa ne
govoreći, žurno koračajući, a koraci su nam odzvanjali kao da smo marširali. Kad smo stigli do vrha
širokih stepenica, ponovo sam ugledala starca s licem nalik na pergament; ali ovog puta bio je u
društvu usplahirenog dečka - mršavog, neopranog, kose vezane u tanak repić.
 57
Podigao se vetar i nebo je poprimilo tvrdo i tmurno sivilo. Napuljska obala se smanjila na
običnu tanku mrlju na obzorju, koja se pojavljivala i nestajala između brda i konačno iščezla, a Karlo
dela Rovere posmatrao ju je sa šebeka, čvrsto stežući ogradu. Nije video ništa osim mora.
Iza njega su se nadimala velika jedra boje rđe, škripeći pod naletima vetra, i brod pod
imenom Afrid nagnuo se na desnu stranu. Pošto je skrenuo pogled s horizonta ponovo na brod i
dohvatio konopac da se pridrži, Karlo se okrenuo i pažljivo zakoračio prema nekoliko stepenika koji
su vodili do glavne palube. Nekoliko desetina članova posade trenutno je prestalo s poslom i
zagledalo se u njega; pošto se sapleo na istureni točak topa, Karlo je posegao za vratima ka
brodskim stepenicama. Video je prezir na licima mornara i bolno postao svestan svoje nežne fizičke
građe, suočen sa ovim žilavim, od vetra potamnelim muškarcima sa sjajnom kožom i izvajanim
mišićima. Zatvorio je vrata stepeništa za sobom i na trenutak zastao naslonjen na njih sa zatvorenim
očima, jer mu se stomak okretao dok mu je brod propadao pod nogama.
Desetak stepenika spuštalo se u utrobu broda: Karlo je oklevajući silazio, dok mu se stomak
dizao. Paluba se spuštala iznad njega. Sa teške tavanice, koja se prostirala čitavom dužinom broda,
visile su kuke i konopci, kofe i metalni šiljci i cilindri čvrsto namotane mreže, ali se gotovo nisu
razaznavali u mraku. Mirisi nakatranisane kudelje i soli uvukli su mu se u nozdrve kad se okrenuo
ka malim vratima iza sebe i pokucao. „Otvoreno je.”
Okrenuo je kvaku i ušao. Salvatore Zuba je stajao iza stola, naslonjen na ruke, lica slabo
osvetljenog treperavim svetlom fenjera; proučavao je kartu.
Podigao je pogled kad je Kado ušao, uzeo je i iskapio čašicu, i klimnuo glavom. „Pošto je vetar
jači, brzo ćemo biti u Tunisu”, rekao je. „Možete da se iskrcate tamo, sinjur, ako želite - u Tunisu
čovek može lepo da živi, naročito čovek kao što ste vi, ako ste pametni.” Karlo nije ništa rekao.
„Ili”, Zuba je nastavio, „ako vam se tako više sviđa, možete ostati s nama na Afridu, sinjur, da se
oprobate kao mornar.”
Nije mu se dopao osmeh koji mu je Zuba uputio. Prisetio se prethodnog dana.
Posle skoro nedelju dana čekanja, trojica su naglo otvorila vrata njegove ćelije. Preprečili su se
na vratima i obrisi su im se ocrtavali na svetlu baklji iz hodnika. Udovi su mu se oduzeli kad ih je
ugledao, a prazan stomak mu se uznemirio.
„Ustaj!”
Nije mogao.
Jedan od njih ušao je u ćeliju, nogama razbacujući prljavu slamu. Ščepao je Karla za mišicu i
podigao ga na noge. Karla noge nisu držale i na kraju ga je uhvatio ispod mišica. „Hajde”, rekao je.
„Moramo da idemo.”
Nije mogao da hoda pa su ga vukli hodnicima i stepenicama sve dok nisu stigli do vrata za
spoljni svet. Oči je držao čvrsto zatvorene, a glavu okrenuo u stranu koliko god je mogao, cvileći i
grčeći se pri pomisli na brdo drveta za lomaču i bučnu gomilu koja ga je sigurno iščekivala.
Ali u ulici je vladala samo tišina. Kad je konačno otvorio oči, nije video nikakvu lomaču. Mesto
je bilo pusto. Onda mu je jedan gurnuo prljavi vuneni kaput u ruke i rekao: „Odlazi - vaffanculo! Ti
si jedno beskorisno đubre - ali bog zna iz kojih razloga, ublažili su ti kaznu. Alfan kaže da možeš da
ideš. Imaš dva sata da napustiš Napulj. Ne odugovlači - budi siguran da će te uhapsiti ako ostaneš
samo minut posle sumraka.”
Samo je stajao i zurio u njih, nesposoban da se pomeri.
„Hajde! Odlazi! Odjebi odavde, govnaru mali! Sad si tuđa briga.”
I Karlo je, uz povraćanje i plač, teturavo potrčao.
„Brzo ćete se navići na život na Afridu, sinjur”, rekao je Zuba i Karlo se prenuo i shvatio da je
njegova mučnina sigurno uočljiva.
„Mnogi članovi posade pate od mučnine po nekoliko dana na svakom putovanju.”
 Karlo je pokušao da se osmehne.
„Ali pošto još niste mornar, smatrao sam da bi vam možda prijala privatnost”, nastavio je Zuba.
„Zato sam vam ispraznio mali kutak, sinjur, na pramcu broda, i raširio vam mrežu za spavanje.
Samo toliko privatnosti možemo da vam pružimo na ovakvom brodu... mi živimo šćućureni na
palubi, takav je običaj.”
Karlo je klimnuo glavom u znak zahvalnosti.
„Ali upozoriću vas, sinjur”, dodao je Zuba, „da ljudi znaju zašto ste na brodu. Znaju za vašu
prošlost. I vaše sklonosti.” Zastao je i oblizao usne. Opipavao je tanke pletenice ispod brade i rekao:
„Možda ćete biti predmet... kako da se izrazim... radoznalosti nekih članova posade. Slučajno sam
čuo Balučija kako mumla nešto o vama. Ne verujem da će učiniti nešto pokvareno, ali samo kažem...
možda bi bilo mudro da čuvate leđa. To je sve.”
Dok je Karlo zurio u malog malteškog gusara, brod je plovio preko velikog mora; osetio je kako
mu se utroba neprijatno okreće. Pre nego što je uspeo da se zaustavi, povratio je po podu Zubine
kabine. Predveče je Đani obukao kaput i još jednom dobro osmotrio sobu. Nekih pet kvadrata,
zidovi izbledele golub-sive boje, koja se gulila u uglu blizu tavanice. Starija, od sunca izbledela
tapiserija prekrivala je najveći deo severnog zida i prikazivala zamršeni vrhunac uspešnog lova.
Na jednoj strani prostorije, nizak krevet bio je zatrpan naslaganim ćebadima i jastucima, dok
su se na suprotnoj strani nalazili sto, dve stolice i trošan kredenac, čija je površina bila
prošarana crvotočinom. Izandali ćilim ležao je zgužvan na daščanom podu. Čitavo mesto bilo
je staro i otrcano, nije bilo zavesa na prozorima i okruživala ga je hladnoća od neupotrebljavanja,
ali lice mu se razvuklo u širok osmeh dok je proučavao svoj novi dom. Pronašao je, bez ičije
pomoći, novi stan. U Rimu.
Zatvorio je i zaključao vrata, a zatim strčao stepenicama do ulice - uzana uličica vodila je pravo
do dugačke Navone. Iako je sunce već zašlo iza krovova, pijačne tezge na trgu još su bile uposlene,
osvetljene visokim, upaljenim bakljama, i sve je vrvelo od ljudi.
Zavukao je ruku u džep pantalona i zazveckao novčićima koje je tamo pronašao. Trebalo su mu
hrana i pivo, a morao je da kupi i neke stvari da osveti i svoje novo gnezdo - sveće, možda mali
fenjer ako uspe da ga pronađe - kao i nešto za čitanje. Ujutru će krenuti u potragu za poslom, ali do
tada nije imao obaveza i uživao je u nepoznatom osećaju slobode. Šetao je uličicama između tezga,
veselo razgovarajući s trgovcima i trudeći se da deluje iskusno dok je odmeravao hranu u ruci,
zatim je odmahivao glavom, kao da mu ne odgovara cena ili kvalitet, i cenjkao se kao da je to radio
čitavog života. Sat kasnije, uspešno je kupio nekoliko jagnjećih šnicli, malu veknu hleba, komad sira,
šest kajsija i veliku bocu piva. Takode je pronašao i pet sveća, kutiju kresiva i mali fenjer. Natovaren
kupljenom robom, rešio je da se vrati u sobu i sebi pripremi večeru. Krenuo je prema udaljenom
kraju trga, hodajući iza postavljenih tezga.
Približavao se skretanju ka svojoj ulici kad mu je nešto privuklo pogled. Nešto dalje, dvojica
muškaraca, udubljeni u živ razgovor, hodali su prema Paskvinu na jugozapadnom kraju trga. Jedan
je bio stariji, pomalo povijen, guste prosede kose i kljunastog nosa, dok je drugi... Đani je zastao i
zurio. Drugi muškarac bio je zdepast, okruglastog grudnog koša i prodornih crnih očiju. Živo je
mahao rukama dok su hodali i ono što je govorio očito je oduševljavalo njegovog sagovornika:
stariji čovek ukopao se u mestu i glasno nasmejao, vrteći glavom i pljeskajući rukama. Zdepasti
muškarac se nasmešio, a onda su obojica nastavili da hodaju i razgovaraju. Đani je promenio smer, s
namerom da ih sustigne i presretne pre nego što napuste trg. Pokušao je da preseče kroz pijacu,
držeći kupljenu robu iznad glave. Probijajući se kroz gužvu, trudio se da ih ne izgubi iz vida, ali
bilo je previše ljudi, a on prespor. Kad je stigao do udaljenog dela trga, znao je da ih je izgubio.
Uzdahnuo je od razočaranja, ponovo se provukao kroz pijacu i vratio u svoju sobu.
Nije izgledalo kao da je samo u prolazu, pomislio je Đani. Nije ličio na putnika; delovao je
opušteno i kod kuće. Nije imao prtljag. Ni šešir. Kaput mu je bio otkopčan. Možda, pomislio je Đani,
ako ga ponovo potraži kasnije - ili sutra - možda ga ponovo vidi. Nadao se - Modesto mu se mnogo
dopadao. Smeškajući se na tu pomisao, stavio je dve kriške jagnjetine na tanjir, otkinuo okrajak
hleba i spustio ga zajedno s dve kajsije pored mesa. Seo je za sto i počeo da jede.
 58
„Luka se ponovo ženi?”
„Očigledno”, odgovorio je Filipo.
Marija se nasmešila. „O, lako mi je drago”, rekla je. „Baš lepo. On je tako drag čovek - baš sam
se nadala da će pronaći nekoga. Ko je ona? Kako se zove? Jesi li je upoznao?”
Mala, hladna ruka zavukla se u Filipovu utrobu i oštro je povukla. „Samo nakratko”, odgovorio
je. „Veoma je lepa - osim toga, ne znam ništa više.”
„Kako su se upoznali?”
Ovo je bila opasna teritorija. Filipo se kratko poigravao mišlju da prizna kako ih je on povezao,
svestan da bi Marija to kasnije mogla i sama da otkrije, ali shvatio je da nema hrabrosti za to. Mariji
će, pomislio je, dati samo osnovna obaveštenja; sve što može biti opasno, zadržaće za sebe. Pošto je
zagrabio u vedro opasnih činjenica, odabrao je one koje je smatrao najmanje štetnim. „Došla je na
onu predstavu pre nekoliko meseci u San Domeniku na koju sam i ja otišao”, rekao je.
Namrštila se i rekla: „O, je li? O, kakva šteta - možda je trebalo više da se potrudim i odem na
predstavu - onda bih je upoznala.”
Ali ona ne bi bila tamo da si ti išla, pomislio je Filipo. A ja bih još... imao posla... s njom...
sredom uveče.
Nelagodna misao.
Okrenuo je glavu, postrance pogledao u ženu i misao se povukla. Naravno, da je Marija pošla
na tu predstavu u San Domeniku, onda da, Frančeska bi verovatno i dalje radila, a on bi joj možda
bio jedan od najredovnijih pokrovitelja, ali isto tako, on i Marija sasvim sigurno ne bi ovako sedeli,
na bračnom krevetu, toplom i zgužvanom, pomalo umorni, i to bi za oboje bio veliki gubitak.
Marija je sedela naslonjena na jastuke, kosa joj je bila zbrka crnih pramenova, obrazi rumeni.
Bila je veoma lepa. Filipo je razmišljao o prethodnih sat vremena. Morao je da prizna da Marija nije
imala Frančeskinu divlju i neobuzdanu strast - nikad nije, i bio je prilično siguran da nikad i neće - i
pomalo ga je boleo gubitak takvog iskustva besramnog oslobađanja. Ali gledajući sad Mariju,
shvatio je da je sasvim - mada potpuno drugačije - opojno spavati sa ženom za koju sigurno zna da
ga voli. Filipu je nežnost Marijinog dodira, ma koliko još bio bojažljiv i stidljiv, sad bila veoma
utešna i prijatna.
Nagnuo se ka njoj i prstom joj zakačio uvojak kose iza uva.
Zažmurila je i ponovo se nasmešila.
Kad ju je pre neki dan na ulici držao u naručju - prvi put posle ko zna koliko vremena - i kad je
osetio njenu sramotno nepoznatu, koščatu, gotovo dečačku vitkost, tog trena mu se učinilo da se
kod nje nešto neodređeno promenilo. Nije razumeo zašto, niti kakva je to promena bila, ali šta god
da je bilo, ulilo mu je neku čudnu nadu. Svestan meškoljenja u pantalonama, odmakao se od nje i
rekao bez razmišljanja: „Mogu li večeras da dođem u tvoju odaju, Marija?”
Tek kad mu je pitanje izletelo i visilo izvesno vreme između njih kao mrlja mastila, počeo je da
sumnja u svoju nesigurnu nadu. Zapitao se zašto je uopšte progovarao. Kako je glup! Ovo će biti
samo još jedan neprijatan trenutak razočaranja - još jedan od mnogih, koji su se protezali pustim
putem u jalovu budućnost, ali ovog puta bez Frančeskinih usluga da mu olakšaju. Ljutio se na sebe
što je pitao; poželeo je da nije. Pošto je ponovo dozvolio sebi da misli penisom, upropastio je ovaj
neočekivani nežan trenutak prisnosti u kome je, sve do svog glupog zahteva, uživao. Zadržao je
dah i stegao zube, dok je čekao uobičajene Marijine krute i nelagodne izgovore i nadao se da će
uspeti da sakrije svoju reakciju kad ga odbije, kao što sigurno hoće. Pošto je tako pokrenuo svoja
očekivanja, sad će, pretpostavio je, morati sam da isprazni svoje nezadovoljstvo na tankom i
neravnom dušeku u maloj spavaćoj sobi, kao što je činio tolike godine pre nego što je upoznao
Frančesku.
Ali Marija se stidljivo osmehnula i rekla: „Ako želiš.”
 Zurio je u nju, otvorenih usta.
Oklevala je na trenutak, a onda izgovorila još nešto, što ga je zapanjilo i više od njenog
prihvatanja njegovog predloga. Porumenela je, prešla jezikom preko usana i veoma tiho izgovorila,
pogleda čvrsto uprtog u zemlju između njih: „Pokušaću da te zabavim malo bolje nego što sam to
dosad činila.” Zabavi?
Ostao je bez daha od zaprepašćenja.
Nije se usuđivao da se prepusti nadi da Marijina neočekivana izjava nagoveštava iskrenu i
trajnu promenu u njenoj spremnosti da udovoljava njegovim potrebama. Ali dok su se vraćali kući
te večeri, dopustila mu je da je uhvati za ruku. Čak mu je stegla prste. I kad su stigli kući, produžili
su do spavaće sobe, šunjajući se na vrhovima prstiju, šapućući kao nestašna deca.
I kad su se popeli na sprat, Marija je zaista bila mnogo zabavnija nego pre. Zatvorila je žaluzine
i pogasila sve sveće u prostoriji, ne odvajajući pogled od njegovog; nakon što je pažljivo (iako
naslepo) razodenuo svoju ženu, u baršunastom mraku sobe je osetio, pre nego video, novu
odlučnost u njoj da udovolji i da bude zadovoljena.
Bilo je to pravo otkriće.
Nije mogao podneti pomisao da bi ova nova, mada još krhka i nesigurna, prisnost između njih
dvoje mogla uskoro biti uništena otkrivanjem njegovih prošlih veza sa... Lukinom verenicom.
Osetio je kako mu puis kuca u grlu kad je čuo Mariju kako govori: „Možda bismo mogli da
dogovorimo da Luka i - kako si rekao da se zove?”
„Nisam rekao. Mislim da se zove Frančeska. Frančeska Marone.”
„Frančeska - sviđa mi se to ime. Nekad sam imala baba-tetku Frančesku. Davno je umrla - nisi je
upoznao. Ali možda bismo mogli da ih pozovemo kod nas na večeru, uskoro, slažeš li se? Volela bih
da je upoznam.”
Filipo se plašio da odgovori.
 59
Dva identična profila bila su okrenuta jedan prema drugom na jastuku, zatvorenih očiju, mirno
nesvesni sveta. Beata je sisala palac.
Stajala sam i posmatrala usnule kćerke na trenutak-dva, a onda me je neko uhvatio za mišice.
Luka mi se osmehivao kad sam se okrenula ka njemu. Nežno je prešao palcem pored gotovo
zalečenog ožiljka na mom obrazu. Više me gotovo nije ni boleo i jedva se primećivao, barem pri
svetlosti sveća. U stvari, ako pažljivo namestim kosu, mogla bih da ga sakrijem. Neurednoj ranici
ispod brade trebalo je duže da zaraste, i još me je bolela, ali ona se, srećom, skoro nije ni videla.
„Dođi u krevet”, pozvao me je držeći me za ruku.
Zajedno smo sišli na sprat ispod.
Lukina spavaća soba - još mi je bilo teško da je smatram svojom - bila je osvetljena samo jednom
svećom, a prozori zamračeni. Oko kreveta su visile zelene zavese, koje su se blago pomerale pod
treperavim plamenom i svetlost sveće prosipala se po drvenom podu u vidu sjajnih mrlja. Na
rešetki, vatra je utihnula u žeravicu oko koje se nečujno obavijalo poslednjih nekoliko lenjih
plamenova.
Ovo je bio tek drugi dan da sam stajala pred Lukom kao njegova žena.
Ovo je možda bio ishitren brak, sklopljen mnogo brže nego što je u Napulju bio običaj. Morali
smo da smanjimo obim proslave, mada su zvanične namere objavljene i Nikolo im je posvedočio
kao javni beležnik, podeljeni su pokloni (devojčice su, naravno, bile oduševljene) i svi su uživali u
gozbi koju je s mnogo ljubavi pripremio Lorenco. Nisam imala nikoga ko bi odlučio o mom mirazu,
pa sam sama sve dogovorila. Bila je to laka odluka: jednostavno, u brak sam unela sve što sam
posedovala. Luka se složio da je to najrazumnije.
Ali ako su početni delovi postupka bili pomalo užurbani, imali smo zaista lepu veridbu. Dan
prstenovanja. Sinoć sam klečala pred mladim ocem Ipolitom iza pregrade u prljavoj i kiselkastoj
ispovedaonici Crkve San Đakoma delji Spanjoli i konačno zbacila sav teret višegodišnje krivice,
istresla sav strah i kajanje. Prvi put sam priznala pravu veličinu mog straha od prokletstva. Bojim se
da sam plakala kad sam mu rekla da je sve gotovo - zauvek, pustila sam suze olakšanja i stida;
umora i oduševljenog oslobađanja straha.
Ćutao je dugo pre nego što mi je dao oprost.
Na sam dan, Nikolo je ponovo došao u kuću u Ulici Santa Lučije. Pomogao je Luki da mi stavi
prsten na prst, baš kako je trebalo, a Luka je dao prstenje i Beati i Beli. Bili su preveliki za njih - Luka
ih je kupio s namerom da ih nose kad porastu - i tako su one nosile svoje blago na traci oko vrata.
I ja sam dobila poklon. Luka mi je predao nevestinski pojas svoje bake. Više se nisu tako često
viđali. Bio je zaista prelep - od tamnoplavog somota, ukrašen niskama prefinjenih srebrnih
medaljona - i osećala sam se potpuno počastvovanom kad mi ga je obavio tri puta oko struka, i
poljubio me dok ga je vezao.
Odšetali smo, zajedno s devojčicama zalivom do Crkve San Pjetra a Majela po blagoslov. Bilo
mi je drago što nam ga je dao otac Ipolito - posle svega, činilo mi se prikladnim. Delovao je pomalo
zbunjeno, ali uprkos bojažljivim pogledima koje je bacao na mene, uspeo je da izgovori potrebne
molitve. Polako smo se vratili u Lukinu kuću dok je zgusnuto svetlo večeri bacalo ljubičaste senke u
svaki ugao usputnih ulica, a devojčice veselo plesale ispred nas.
Luka je sad stajao u podnožju kreveta i držao me za ruku. Povukao je ruku u stranu i unazad,
privukao me k sebi i poljubio u usta. Na trenutak smo bili povezani samo poljupcem i rukama, ali
kad mi je Luka oslobodio prste, primakli smo se jedno drugom. A onda, kad je odvojio usta, rekao
je: „Okreni se.”
Okrenula sam se.
Poljubio me je u zatiljak vrata i odvezao mi trake na haljini. Da upotrebim Đanijev izraz,
neprestano me je fascinirao, i ta fascinacija mi je zatreperila niz vrat i spustila se duboko u stomak.
Izvukao je trake iz rupica i, nakon kraćeg petljanja, skinuo mi haljinu; pala je na pod oko stopala i
ostala sam samo u kombinezonu. Naslonio mi se na leđa, obgrlio me, privukao me na svoje telo i
počeo ponovo da me ljubi, odmah ispod desnog uva.
„Mogu li da ti priznam nešto?”, pitao je tiho, ne podižući usne s mog vrata. „Nešto prilično
sramotno.”
Klimnula sam glavom, a koža mi je bridela.
Uhvatio mi je usnama ušnu resicu. „Ja sam najgrozniji licemer”, izjavio je i osetila sam kako mi
šapuće te reči uz kožu. Izvila sam leđa tako da su mi se grudi isprsile pod njegovim prstima;
povukao me je na sebe.
„Licemer? Zašto za ime sveta... to kažeš?” pitala sam, trudeći se da se usredsredim na ono što je
govorio.
„Zato što...”, počeo je, zastajkujući svaki čas da mi spusti poljubac na vrat, „zato što sam, posle
svih onih nepažljivih izjava... posle sveg onog užasnog, licemernog neodobravanja...” Jedna ruka
mu je sad krenula ispod košulje i klizila prema stražnjici. Nisam mogla da suzbijem blagi uzdah. „...
posle sveg tog...” nastavio je, „... moram priznati da me... neopisivo uzbuđuje... što svlačim kurvu.”
Okrenula sam se i pogledala ga u lice.
Zastao je. „Tako je svaki put. Da li te to ljuti? Mislim da bi verovatno trebalo.”
Skinula sam kombinezon preko glave i naslonila sam se, naga, na grubu vunu njegovog kaputa.
Odmahnula sam glavom. „Ne, Luka, ne ljuti me. Uopšte nisam ljuta.” Skinula sam mu kaput i
košulju. Gotovo sigurna u odgovor, pitala sam ga: „U svim tim godinama dok si bio sam, Luka, jesi
li ikad...”
Zavrteo je glavom, skidajući ostatak odeće, i pošao za mnom kroz zelene zavese.
„Jesi li ikad razmišljao o tome?”
Podigao je obrvu. „Često”, odgovorio je uz osmeh.
Prešla sam mu prstima preko tela, milujući mu svaki deo osim onog mesta koje je sigurno želeo
da mu dodirnem. To sam radila namerno. Biće vredno čekanja. „Kad si mislio o tome, sve to
vreme”, pitala sam, „šta si najviše želeo da ti kurva radi?”
Nakon kraćeg oklevanja, rekao mi je, jednostavno i iskreno. Bila sam dirnuta bliskošću i očarana
otkrićem. Klekla sam i rekla: „Pa... hoćeš li da to sad uradimo? Sad kad imaš kurvu u krevetu samo
za sebe?”
Zurio je u mene, a zatim se nasmešio. Oči su mu zaplesale i klimnuo je glavom.
Otvorila sam oči, a zatim ih ponovo brzo zatvorila: tanko sečivo jarkog svetla proseklo je kroz
uzani prorez na žaluzinama i palo mi na lice. Okrenula sam se od prozora i posegla za Lukom.
Spavao je, ali na moj dodir se nasmešio. „Želim da uvek budeš ovde”, rekao mi je. „Uvek budi
ovde sa mnom. Ne želim nikad više da se budim sam.”
„Nemam nameru da više ikad spavam tamo gde nisi ti.”
Privukao me je bliže k sebi. Sklupčala sam se uz njega, spustila mu glavu na rame, a noge
presavila i prebacila mu ih preko kolena. Ležali smo tako nekoliko dugih, sanjivih trenutaka. A
onda je Luka rekao: „Mogu li nešto da te pitam?”
Potpuno nedužno sam odgovorila: „Naravno. Bilo šta.”
Zastao je. „Kako si zaradila taj ožiljak na leđima?”
Zadržala sam dah. Na trenutak me je uzdrmala slika Đanijevog zabrinutog mrštenja, pošto mi je
on postavio potpuno isto pitanje pre više nedelja, i setila sam se kako nisam mogla ni da razmišljam
o tome. Ali ovde, sada, u Lukinom naručju, desilo se nešto neobično. Zažmurila sam i prisetila se šta
se tog dana desilo i, iako su mi slike naišle odmah i još bile žive, činilo mi se kao da se te uspomene
tiču nekog drugog: desilo se, da, ali ne meni, i shvatila sam da ih se prisećam bez strasti. Osetila sam
nalet sažaljenja prema žrtvi te nesreće, kao da to nisam bila ja, već neka prijateljica - neko koga sam
dobro poznavala, neko koga sam volela, ali na kraju, neko ko je izašao iz mog života. „To je bilo
davno”, rekla sam. „U drugom životu. Čovek koga sam jedva poznavala. Čovek s besom u srcu,
pićem u stomaku i nožem u ruci.”
 Luka je zurio u mene. A onda me je, držeći me za ramena baš kao što je Đani uradio onda,
okrenuo da legnem na stomak i skinuo sa mene pokrivače. Osećala sam kako mi prstima prelazi
preko linije naborane kože na nekoliko trenutaka, a onda se, kao i njegov sin, sagnuo i poljubio mi
ožiljak - jednom, dvaput, triput. Usta su mu bila topla, suva i nežna i činilo mi se da su ti poljupci
upotpunili u meni kataklizmičke promene koje je započeo njegov sin.
Okrenula sam se ka njemu.
„Volim te, Luka”, rekla sam.
Osmehnuo se. Pogledali smo se pravo u oči, nismo ništa govorili, samo smo upijali jedno drugo.
Rekao mi je: „Dobro. Drago mi je što je tako. Zato što tako i treba da bude.” Uhvatio me je za lice i
poljubio u usta.
„Mogu li ja sad tebe nešto da pitam?”
„Šta, cara?”
„Da li ti je teško što su ovde i devojčice?”
Odmakao se od mene i oslonio na lakat. „Teško? Zašto, za ime sveta, pitaš tako nešto? Divne su
- obožavam što su ovde! Kako to misliš - teško?”
Oklevala sam. „Zbog Đanija i Karla. Zato što su oni tvoji sinovi, koji sad više nisu ovde, a moja
deca jesu. Na njihovom mestu.”
Uhvatio me je za ruku. „O, cara, ne. Nemoj to ni na trenutak da pomisliš. Đani je mladić, nije
više dečak. Već neko vreme pomišljao sam da je spreman da krene u istraživanje sveta. Vratiće se on
- sasvim sam siguran u to. A što se Karla tiče...” Lice mu je blago potamnelo. „Mislim da sam Karla
davno izgubio.”
Stegla sam mu prste. Čvršće me je uhvatio za ruku i rekao: „Nemoj nikad potceniti moju
zahvalnost za ono što si učinila za Karla. Ti, od svih ljudi. Nije to zaslužio. Spasla si ga od smrti o
kojoj nijedno ljudsko biće ne bi trebalo nikad ni da razmišlja, uprkos svemu što je uradio tvojim
devojčicama, i ja to nikad neću zaboraviti.”
Nijedno nije progovaralo nekoliko minuta. Ležali smo jedno pored drugog, prepletenih ruku,
svako utonuo u svoje misli. Tada me je Luka zgrabio, zakotrljao se sa mnom dok se nije opet našao
na leđima, a ja iznad njega, i rekao: „Ali sad više nema osvrtanja. Razumeš?”
Klimnula sam glavom.
„Moramo gledati napred. I prvo na šta ćemo naići kad to uradimo jeste poseta Lavijanovih
danas po podne. To, moram da priznam, možda i neće biti najlakši zadatak.”
 60
Sunce je već bilo nisko i vatra u sali pucketala je veselo i prijatno.
Začulo se kucanje na vratima. Beata i Bela istrčale su iz sobe i niz stepenice, raspravljajući se ko
će otvoriti vrata posetiocima. Provirila sam iz sobe da ih posmatram kako se gurkaju na pragu, ali
onda se pojavio Luka; nežno ih je sklonio s puta i otvorio vrata.
Bio mi je okrenut leđima, ali čula sam mu osmeh u glasu. „Filipo, Marija, drago mi je što ste
došli. Uđite! Dođite na sprat.”
Posmatrala sam poznatog glomaznog sedokosog čoveka kako ulazi u kuću. Žena ga je pratila,
ali kad se okrenula i nasmešila Luki, zinula sam od zaprepašćenja. Sranje! To je bila ona! Ono
dobrodušno stvorenje koje me je podiglo s kaldrme ispred San Pjetra i onako dirljivo mi otvorilo
svoje srce tog dana... ona je Filipova žena. O, blagi bože - šta ću joj, za ime sveta, reći? I šta će ona
reći meni? O bože, ovo je košmar! Kad bih samo mogla da razgovaram s Lukom pre nego što se svi
suočimo, ali bilo je prekasno - već su krenuli na sprat.
Luka ih je oboje vodio iz hodnika i bliznakinje su skakutale s noge na nogu po stepenicama
ispod posetilaca. Vratila sam se u salu i prišla kaminu, gutajući mučan osećaj straha.
„Cara, stigli su Filipo i Marija”, najavio ih je Luka kad su svi ušli u sobu. Uveo ih je, a zatim
požurio u prizemlje po vino i čaše.
„Oboje ste dobrodošli”, izgovorila sam pomalo promuklo, s krutim osmehom koji kao da mi je
bio zalepljen na lice.
Filino se široko osmehivao i bučno odgovorio, ali Marija je, baš kao i ja malopre, zinula od
zaprepašćenja. Zurila je u mene razrogačenih očiju i bledog lica, očito zanemela.
„Frančeska!”, uzviknuo je Filipo, neprirodno srdačno. „Lepo izgledaš.”
„Kao i ti, Filipo.”
Pocrveneo je, ali se nasmešio. Pružio je ruku Mariji, privukao je bliže k sebi i prebacio joj tešku
ruku preko ramena. „Frančeska, ovo je moja žena Marija. Marija - ovo je Frančeska. Nova sinjora
Dela Rovere.”
Marija i ja smo uspele da se slabašno osmehnemo.
Rekla sam: „Dođite i sedite ovde pored vatre. Možda je tek sredina oktobra, ali meni je već
prilično hladno.”
Svi smo prešli do mesta gde su pored kamina bile postavljene stolice. Filipo je pomogao Mariji
da sedne, zatim je i sam seo pored nje, usput je hvatajući za ruku; osmeh mi je ponovo izbledeo kad
je nelagodna tišina ispunila sobu. Čak su je se i bliznakinje osetile - sklupčale su se jedna uz drugu u
jednom prozoru i radoznalo šetale pogledima od mene do posetioca, obraz uz obraz, raširenih očiju.
Tada se pojavio Luka s velikom bocom crnog vina i korpom hleba. Bacio je pogled na Filipa i
Mariju, zatim na mene, i ugledala sam mu blesak razumevanja u očima - mada je znao manje nego
što je mislio. Spustio je hleb i vino na sto, seo na stolicu pored mene, duboko udahnuo i rekao:
„Filipo, Marija - sigurno se pitate šta se dešavalo proteklih nekoliko nedelja.”
Filipo se razgalamio, pokušavajući da opravda svoju nametljivost. Ali Luka je podigao ruku i
Filipo je zaćutao. Luka je rekao: „Molim te, ne izvinjavaj se. Siguran sam da bih i ja, da sam na tvom
mestu, bio krajnje radoznao.” Glas mu je bio topao i smiren, i u njemu nije bilo optužbe. Filipova
napeta ramena su se na to malo opustila. Luka je nastavio. „Svakako znaš šta se desilo na sudu,
Filipo. Veoma smo ti zahvalni na pomoći, kao što znaš.”
„Pa... ja... hm...”
Luka je zaustio da nešto kaže, a onda se pokolebao. Pozvao je rukom bliznakinje i nasmešio se
kad su ustale i prišle mu. Uhvatio ih je obe za ruke. „Možete li da otrčite na sprat na nekoliko
trenutaka, devojčice?” pitao ih je tiho. „Želim da razgovaram sa sinjorom Di Lavijano o nečemu
privatnom. Mama će vas pozvati da ponovo siđete.”
Obe su se okrenule ka meni. Osmehnula sam se i klimnula glavom. Pošto su razmenile poglede,
u kojima se sasvim jasno videlo nezadovoljstvo što ih sklanjaju od moguće zanimljive situacije,
napustile su prostoriju bez protivljenja. Koraci su im odzvanjali na stepeništu, a zatim i na tavanici
iznad naših glava.
„Mislim da neke pojedinosti koje se tiču događaja iz prethodnih dana nisu pogodne za njihove
uši”, objasnio je Luka Filipu i Mariji, na šta su oboje klimnuli glavom. Luka je nastavio: „Sad. Znate
da je Karlo... proteran iz Napulja.”
Filipo je ponovo pocrveneo dok je klimao glavom. Sad je izgledao veoma uzrujano i zbunjeno.
Marija je spustila pogled na krilo i počela da cupka po suknji.
Luka je zastao, a zatim dodao: „Ali, Marija, sumnjam da ti je Filipo ispričao istinu o Karlovom
slučaju; previše je diskretan. Ali siguran sam da bi volela da znaš.” Udahnuo je i rekao: „Karlo je bio
optužen za ubistvo. Ubistvo koje sasvim sigurno nije počinio.”
Tišina koja je usledila bila je tako sveobuhvatna da sam, kada se Filipo promeškoljio na stolici,
čula tihi zvuk trljanja tkanine njegovih pantalona o drvo.
Luka je nastavio. „Otkrio sam da Karla čeka mogućnost višestruke kazne.” Oklevao je. „I
naravno, plašio sam se najgoreg. Ti znaš, više od većine, Filipo, koliko su Španci nepopustljivi u
takvim slučajevima. Ali onda... onda... imali smo sreće.” Nasmešio mi se. „Frančeska je uspela da
razgovara s jednim Špancem - s nekim koga... nekim koga je... hm... prilično dobro poznavala - sa
sinjor Vaskezom.”
Filipovo crvenilo samo se pojačavalo. Nije mogao da me pogleda u oči.
„1 uspela je”, nastavio je Luka glasom gotovo postojanim, „da ga ubedi da govori u Karlovu
korist. Imali smo mnogo sreće. Filipo - ti si bio tamo - sigurno je govorio veoma ubedljivo, jer je
Karlova presuda, iako nije poništena, ublažena... u... izgnanstvo.” Nastupio je novi tajac. Lukin glas
se sad prekinuo i ja sam ga uhvatila za ruku kad je nastavio: „Moj sin je napustio grad. Otišao je iz
države, u stvari, trenutno putuje sa... pa, s poznanikom koji je kapetan malog broda. Mislim da
plove za Afriku. Ne znam... kad će se vratiti u Napulj.” Ponovo duga tišina. A onda je dodao:
„Otišao je i Đani.” Glas mu je zvučao malo jače kad je dodao: „Ali on, s druge strane, neće biti tako
dugo odsutan.” Uspeo je da se osmehne. „U Rimu je, traži privremeni posao i očekujem da se vrati
za nekoliko meseci.”
Ovo je sve, naravno, bila istina, ali mnogo toga što je izostavio meni se činilo kao vrišteće laži.
Svi smo se posle toga veoma trudili da nastavimo razgovor, ali kao u onim snovima gde
pokušavate da pobegnete na olovnim nogama, koje sa svakim korakom postaju sve teže i manje
pokretne, svaka reč koju smo izgovarali izlazila nam je sporo iz usta i kao da joj je trebalo mnogo
vremena da stigne do ušiju slušalaca.
Nešto kasnije, Luka me je pitao: „Hoćemo li sad dovesti devojčice dole?” Znala sam da se nadao
da će njihovo živahno i nedužno neznanje osvežiti raspoloženje u prostoriji. Pozvala sam ih iz
podnožja stepenica i one su za nekoliko trenutaka štrcale i uletele u salu, očito se nadajući da će
uspeti da povežu ono što su propustile kad smo ih poslali u njihovu sobu. Luka im je pružio korpu
s hlebom da posluže goste.
Mada, činilo se da hleb u ovoj prostoriji nikad nije bio naročito siguran. U živahnoj borbi da ona
pridrži korpu, Beata se saplela i izvrnula većinu na pod; Bela se podrugljivo nasmejala na sestrinu
nespretnost, obe su se zakikotale, i potištenost koja je obuzela četvoro odraslih posle Lukinog
priznanja malo se razišla. Ali to nije bila potpuna istina: muškarci su počeli slobodnije da
razgovaraju, ali između Marije i mene, onaj dan u San Pjetru stajao je kao veliki utvrđeni bedem.
Nisam imala pojma kako da načnem tu temu pred Lukom i Filipom a da ne postidim Mariju. A
onda mi je nešto palo na pamet.
Pružila sam ruku ka Mariji i rekla: „Možda bi želela da pođeš sa mnom do kuhinje - hoću da
nasečem još hleba, pošto su moje devojčice ovaj upropastile. Dobro bi mi došla pomoć.”
Sa prozorske daske začulo se još prigušenog smeha.
Marija je pogledala u bliznakinje, zatim se nasmešila i klimnula glavom. „Volela bih”, prihvatila
je stidljivo.
 Podigla sam korpu i zajedno smo izašle iz salona. Muškarci i devojčice su nas posmatrali dok
smo odlazili, čula sam kako se razgovor nastavio kad smo krenule ka kuhinji.
Pošto sam uprljani hleb bacila u kantu za smeće i uzela nekoliko novih vekni iz zemljane
posude, pogledala sam u Mariju. Ovo je moralo biti obavljeno. Ako smo želele da uspostavimo bilo
kakvu komunikaciju, jedna od nas je morala nešto da kaže, a nisam verovala da će ona imati
hrabrosti za to. Kad smo već kod toga, nisam znala ni sama kako da to obavim, ali morala sam da
probam. Nakon duge i teške pauze, uspela sam da izgovorim: „Nisam imala pojma, kad smo se
ranije srele, da si ti... Filipova žena.”
Marijino lice je pocrvenelo. Počela je da krši prste, zuri u njih i izbegava moj pogled.
Nastavila sam: „I dalje sam ti veoma zahvalna za tvoju ljubaznost onog dana ispred San Pjetra.”
Namrštila se. „Nisam mogla samo da odem i ostavim te u bolovima na zemlji.”
„Mnogi su učinili upravo to, kao što si sigurno videla.”
„Možda jesu, ali meni je to delovalo nehrišćanski.”
„Pomogla si mi... iako si shvatila... čime sam se bavila.” Jarko je pocrvenela i nije odgovorila.
Uhvatila sam joj pogled i rekla: „Marija - moram da ti kažem... nisam više ono što sam bila. Taj
deo mog života je završen. Zauvek. I Luka zna za moju prošlost. On i ja nemamo nikakvih tajni.”
Marija je zurila u mene čitav minut. Činilo se kao da želi da govori, ali baš kao i pri prvom
susretu, otvarala je usta nekoliko puta i zatvarala ih pre nego što je uspela da izusti i reč. „Ti i Filipo
se, izgleda, veoma dobro poznajete. Kako to?”, pitala je. „Nije mi ispričao.”
O bože!
Lice kao da mi se ukočilo i dlake na vratu su mi se naježile.
Mislim da joj je moja tišina veoma jasno odgovorila na pitanje - ugrizla se za usnu i ćutke se
zagledala u mene. Tada sam joj saopštila pravu istinu. „Upoznao nas je pre nekoliko godina
zajednički prijatelj, čovek po imenu Stefano di Morelo. Možda ga poznaješ.” Tako jednostavno
rečeno, zvučalo je sasvim nevino. Naravno, nisam dodala da mi je Stefano bio jedan od prvih
pokrovitelja i da mi je on rekao kako će, po njegovom mišljenju, njegov prijatelj Filipo eksplodirati
ako ne kresne nekoga u roku od nekoliko nedelja. Ali nisam ni morala da kažem. Marija je sve
previše dobro znala. Nastavila je da zuri u mene, sa izrazom koji nisam umela da pročitam.
Tada je pogledala u prste i rekla: „Vrlo čudno. Ranije sam mislila da ću, ako je ikad budem
upoznala, mrzeti ženu s kojom se Filipo viđao. Dok sam sedela tako u mojoj odaji, iz nedelje u
nedelju, potpuno svesna šta radi kad nije kod kuće, često sam planirala taj susret. Zamišljala sam šta
bih joj sve rekla, kako bih joj jasno stavila do znanja koliko je prezirem.” Ponovo me je pogledala u
oči. „Ali sada, licem u lice s tom ženom - s tobom - shvatam da ne mogu to da uradim. Bilo bi
pogrešno. Nakon svega što si učinila za mene. I...” Nakratko se borila sa sobom, a zatim dodala: „I
nakon svega što znam da si učinila za Filipa.”
„Uvek te je voleo. Veoma”, rekla sam. „Nikad mene. To nikad nije bilo tako.”
Dugo me je posmatrala, a zatim rekla: „Da, to sad znam. I takođe znam da bih ga, bez tebe,
možda izgubila.” Zastala je. „Želim da znaš da sam uradila sve ono što si mi savetovala onog dana.
I urodilo je plodom, kao što si i mislila.” Ponovo je oklevala, a zatim tiho dodala: „Veoma sam ti
zahvalna.”
Prekrila sam lice rukama. Njen iskren i dobronamerni oproštaj posle svega što sam uradila bio
mi je gotovo nepodnošljiv, ali samo nekoliko trenutaka kasnije osetila sam njene prste na ručnim
zglobovima. Skinula mi je ruke s očiju i zagrlila me. Zagrlila sam i ja nju i nekoliko trenutaka stajale
smo tako u neočekivanom izrazu prijateljstva i uzajamnom priznavanju sopstvenog bola i grešnosti.
Tada su se vrata kuhinje otvorila i Bela je rekla: „Šta radiš, mama, za ime sveta? Luka pita gde je
hleb?”
 61
Vreme ie bilo vlažno i hladno krajem prve nedelje decembra. Tog jutra je bilo oblačno i kiša je
pljuštala sredinom popodneva. Luka, koji je završio predavanja za taj dan, hodao je brzo, ramena
povijenih na pljusku. Prljavi potočići slivali su se između kamenih ploča na ulici i spajali se pored
puta u blatnjave potoke. Iako je vodio računa da zaobiđe one najgore, Lukine čizme bile su pune
vode, a stopala promrzla.
Pretrčao je poslednjih nekoliko metara do kuće, otključao, zatim je s olakšanjem ušao i zatvorio
vrata za sobom. Sklanjajući mokru kosu s lica, skinuo je kaput, koji je sad mirisao na mokrog psa,
seo na donji stepenik i skinuo čizme. Zatim je zašljapkao po kamenom podu i stepenicama u
mokrim čarapama, noseći i kaput i čizme u kuhinju. Dve mačke izvukle su se iz prostorije kad je
ušao. Okačio je kaput na vešalicu, zatim se okrenuo ka nizu od šest uspravnih štapova, međusobno
razmaknutih nekoliko centimetara, postavljenih na teško postolje pored kamina. Svaki štap bio je
šezdesetak centimetara visok i svaki je na vrhu imao izrezbarenu okruglu drvenu kuglu. Luka je
okrenuo čizme naopačke i stavio ih na dva štapa, da ih osuši na toplom vazduhu blizu vatre. Jedna
je imala istrošenu zakrpu na peti, sad je video, i odlučio je da ne zaboravi da je popravi. Odvezao je
trake na pantalonama, iskoračio iz njih i svukao čarape. Prebacio je sve te predmete preko naslona
stolice ispred vatre i, samo u košulji, i potpuno promrzao, okrenuo je na trenutak leđa plamenu i
uživao u osećaju vreline na stražnjici. Trenutak-dva kasnije otapkao je do stepenica i popeo se do
spavaće sobe da pronađe suvu odeću.
Lične stvari njegove nove supruge bile su vidljive po celoj kući, pomislio je Luka, smeškajući se
dok je izvlačio čiste čarape i pantalone iz sanduka pored vrata, a zatim seo na krevet da ih navuče.
Nije bila naročito uredna. Njeni češljevi i ukosnice nalazili su se u crvenoj staklenoj činiji na
prozorskoj dasci, iako su neke bile razbacane po njoj, dok su druge popadale po podu ispod.
Podigao ih je i vratio u činiju. Na obližnjem stolu, u minijaturnoj komodi s obojenim fiokama
nalazile su se minđuše i trake, kao i drugi nakit, pri čemu mnogi komadi nisu bili propisno odloženi
i sad su virili i visili iz poluotvorenih fioka.
Luka je čučnuo, otvorio poklopac velikog drvenog sanduka koji se nalazio uz najudaljeniji zid
od vrata i prešao prstima preko haljina i košulja smotanih u njemu, svestan tragova Frančeskinog
mirisa dok je to radio. Na trenutak je zažmurio i udahnuo ga, osećajući opojan talas ljubavi prema
tom izvanrednom stvorenju koje mu je potpuno izmenilo život. Zatim, nakon što je obuo suv par
cipela, uzeo je s kuke na zidu blizu kreveta mekani vuneni kaput bez rukava, navukao ga i strčao
niz stepenice, s namerom da pripremi nešto za večernji obrok.
Još nije bio naviknut na Luiđijevo odsustvo.
Prošlo je nešto malo više od tri nedelje otkako je starac poklekao - u roku od nekoliko dana -
nečemu što je Luka isprva smatrao samo običnom groznicom. Lukina iskrena žalost zbog Luiđijeve
smrti - ipak je on, na kraju krajeva, bio član domaćinstva porodice Rovere gotovo trideset godina -
bila je pomalo umrljana olakšanjem praćenim grižom savesti što je čitavo pitanje oko toga šta da
radi sa obolelim starim slugom tako silom rešeno. Tad su on i Frančeska podelili kućne poslove, uz
povremenu pomoć Frančeskinog ogromnog i izuzetno darovitog kuvara Lorenca. Onih dana kad je
Lorenco dolazio i pripremao im obroke, obedovali su kao kraljevi, pomislio je Luka, ali morao je
priznati da je više voleo dane kad su on i Frančeska radili rame uz rame u kuhinji, gulili povrće,
seckali meso i potpirivali slabu vatru, da se razgori kako bi skuvali ono što su naumili. I devojčice
su brzo postajale vešte domaćice.
Pogledao je kroz prozor i pokušao da proceni vreme. Svetlo je bledelo - verovatno je prošlo pet,
pomislio je, i zapitao se kad će se Frančeska vratiti kući. Kuća je delovala veoma prazno bez nje.
Marija je navukla kapuljaču preko glave i pridržavala ogrtač sa strane dok je trčala, praveći tako
zaklon jednoj bliznakinji - nije bila sigurna kojoj. Dete se zavuklo ispod improvizovanog zaklona i
prislonilo uz nju, hvatajući se prstićima za njenu suknju, a pokisla glavica dosezala joj je otprilike do
Marijinog pazuha. „Bolje?”, izustila je Marija. Sudarale su se dok su nespretno trčale.
„Sve mi se sliva niz vrat!” zadihano je izjavila devojčica, a glas joj je podrhtavao između smeha i
suza.
„Brzo! Ovamo!” Držeći za ruku drugu kćerku i s mladim sinom Serafine Parizeto na boku,
Frančeska je protrčala, sagnuvši se ispod niske grede, u kratak zasvođeni prolaz. Beba je plakala.
„Možemo ovde da sačekamo - hajde, Serafina, brzo!”
Serafina i stariji dečak požurili su za Frančeskom. Serafina je pružila ruke da preuzme bebu od
nje. Svih sedmoro su se skupili, zagledani u nabujalu vodu koja se slivala s krovova i parapeta i
pljuštala po kaldrmi ispred njih. Plakali su i Benedeto, beba, i Paolo, stariji dečak, a Serafina im je
tepala i ućutkivala ih, ljuljajući malog dečaka na rukama.
„Beata, gde je korpa?” pitala je Frančeska.
„Evo je, mama.”
„Brzo, potraži u njoj šećerno prase za svakog od vas.”
Beata je čučnula, posegla u pletenu torbu koju je nosila i zavukla ruku u pregršt voća, povrća,
hleba i drugih stvari, izvukla par jarkoružičastih grumena šećera veličine pesnice - a svaki je
oblikom podsećao na prase. Iz svakog je virio kratak prepleteni konopac, nalik na repove. Predala
ih je dečacima. Plakanje je prestalo kao čvrsto začepljena slavina. Dva para očiju proširila su se, a
male ruke ispružile da uzmu slatkiše. Beata se vratila korpi, pronašla još dva praseta, pružila jedno
sestri, a jedno i sama počela da liže.
„Tako je bolje”, rekla je Frančeska, smeškajući se na četvoro dece koje je sad bilo zaokupljeno
svojim blagom. Benedeto je pridržavao svoje prase obema rukama, obmotavao je repić oko malog
kažiprsta nalik na morskog račića, a usta su mu bila širom otvorena u pokušaju da praseću glavu u
potpunosti ugura u njih. Serafina ga je poljubila u teme.
Začulo se kucanje na vratima. Luka je strčao u prizemlje da otvori, očekujući Frančesku. Ali
umesto nje, na pragu je stajao mladić s prljavom vrećom raširenom preko ramena, da se zaštiti oči
kiše. Posegao je ispod vreće i izvukao zapečaćeno pismo. „Za vas, sinjore”, rekao je, uz kratak trzaj
glave.
Čim je Luka preuzeo pismo, momak se brzo okrenuo i pošao ulicom, a obris njegove figure
postao je zamućen i nejasan na kiši.
Luka se namršteno popeo do radne sobe, lomeći usput pečat i otvarajući ga drhtavom rukom.
Čim je ušao, potražio je naočare pod svežnjem papira na stolu; mirno je stajao na sredini sobe i neko
vreme čitao. Širok osmeh mu se razvukao preko lica. Vratio se u kuhinju, ne skidajući pogled s
pisma; kad ga je pročitao i po treći put, stavio ga je iza svećnjaka na polici blizu kamina i ugurao
naočare u džep pantalona.

***

Zvono za večernju molitvu je upravo odzvonilo i zavladao je gotovo potpuni mrak. Kiša je još
pljuštala i Luka se uznemirio. Predugo su se zadržale. Prodžarao je vatru žaračem, preplašivši
mačku koja je spavala na obližnjoj stolici. Obrisao je ruke o pantalone i spustio poklopac na veliki
lonac supe koju je kuvao. Pošto je ustanovio da miriše primamljivije od njegovih uobičajenih
pokušaja, prišao je prozoru i pogledao na ulicu, ali iz sobe osvetljene svećama nije video ništa osim
svog odraza, iskrivljenog u napuklom staklu. Zavukao je ruke u džepove pantalona i počeo da hoda
kuhinjom.
Prošlo je nekoliko minuta. Vatra je pucketala, poklopac na loncu supe ispuštao je paru i
povremeno se podizao, a kapljice su izletale i šištale kad bi pale na vatru. Lukine cipele tiho su
strugale po drvenom podu dok je koračao tamo-amo; govorio je sebi da je blesav, ali nastavio je da
šeta.
A onda su se vrata u prizemlju otvorila i zvuk zadihanih glasova, uz vlagu, hladnoću i umor,
ispunio je hodnik. Luka je ispustio uzdah olakšanja i prošao prstima kroz kosu. Brzo je skinuo
poklopac s lonca, uzeo kutlaču i pregršt peršuna, a onda se sagnuo da proba supu, postiđen zbog
svoje uznemirenosti. Želeo je da deluje veselo i zaposleno kad se one popnu.
„Luka?”, viknula je Frančeska uz stepenice. „Vratile smo se. Tri natopljena pacova. Marija,
Serafina i dečaci otišli su kući.”
„U kuhinji sam. Jeste li mnogo mokre?”
„Do gole kože!” Doviknula je jedna devojčica - ili tačnije rečeno, vrisnula u znak odgovora.
„Mokre su nam i potkošulje.”
„Noge su mi se smrzle!”
„Dođite i presvucite se, sve tri.”
Glasni koraci na stepeništu. Šljapkanje mokrih sukanja po zidovima i podu. Čuo je zadihani
dečji smeh kad su protrčale pored kuhinje i pozdravile ga. Frančeska se pojavila na vratima kuhinje,
raširivši ruke sa strane da mu pokaže koliko je pokisla. „Vidi! Pogledaj me!” dobacila mu je uz
smeh.
Pogledao je.
Kosa joj je visila oko lica, ravna i slepljena od kiše. Haljina i kaput zalepili su joj se za noge, a
taman valovit trag nalik na vijugavu obalu protezao joj se oko suknje sve do kolena. Kad joj se
približio, Luka je video da su joj se kapi kiše zadržale i na trepavicama.
„Moraš da skineš tu mokru odeću”, rekao je, prstima joj podigao bradu i poljubio je u usta,
vlažna i hladna u odnosu na njegovo lice zajapureno od vatre.
„Hoćeš li da mi pomogneš?” U stomaku mu je zaigralo. Osmehnuo se, ali je glavom pokazao
prema tavanici. „Voleo bih, ali imamo društvo.”
„Mmm.” Podigla je obrvu. „Kakva gnjavaža. Onda ću morati sama.”
Uhvatio je mokre trake njene haljine i odvezao joj čvor. „Ali pomoći ću ti oko suve odeće
kasnije. Kad nam društvo ode na spavanje.”
„Jedva čekam.” Ponovo ga je poljubila, a zatim se okrenula da pode. Luka ju je posmatrao. Kad
je uhvatila kvaku i širom otvorila vrata, sveća je zapucketala na promaji i privukla mu pažnju; iza
svećnjaka je ugledao pismo koje je primio ranije te večeri. „O - pre nego što odeš...” rekao je.
S rukom na kvači, nagnula se nazad u prostoriju. „Da?”
„Pre sat vremena stiglo je pismo.”
„Od koga?”
„Od Đanija.” Zastao je i nasmešio se. „Misli da će se vratiti kući do Božića.” Vratila se u
kuhinju. „O, Luka, tako mi je drago!”
„Kaže da je upoznao devojku.”
„Šta?”
„Kćerku nekog imućnog rimskog notara.”
„To je divno!”
„Pa, kad on kaže da je upoznao, nisam sasvim siguran da su uopšte i razgovarali. Po onome što
piše, mislim da su se do sada samo umilno gledali, s tim što je mlada dama gledala s prozora očeve
kuće, a Đani je uzdisao na ulici kao zaljubljeni pas. Ali nema sumnje da ćemo o svemu čuti za
Božić.”
Osmehnula se.
Pošto je bio nestrpljiv da prenese i drugu vest, dodao je: „Ali to nije sve.”
„Zašto? O čemu se radi?”
„Pogledaj.” Pružio joj je pismo. „Uveri se i sama. Vidi koga je još sreo u Rimu.”
Posmatrao ju je dok je čitala, mršteći se. Nekoliko pramenova kose palo joj je na papir. Luka je
mogao da vidi, osećajući kako mu se usne razvlače u osmeh, kako je Frančeska zinula od čuđenja
kad je stigla do kraja stranice. Pogledala je u njega. „O, Luka. Misliš li da će i on doći s Đanijem?”
pitala je.
„Možda. Ako je spreman. Ako dođe... biće dobrodošao.”
Prešla je preko sobe do Luke, koji ju je obgrlio rukama; i ona je njega strasno zagrlila; haljina joj
je bila hladna i mokra i mirisala je na večernji vazduh, a njena kosa mu se zalepila za lice. Vlaga je
prodrla i do njegove kože. Uhvatio ju je za ramena, poljubio i rekao: „Idi i presvuci se. Kvasiš i
mene. A onda možemo svi da sednemo i jedemo.”
Čvrsto ga je držala još nekoliko trenutaka, a zatim se odmakla.
„Sići ću za trenutak”, rekla je.

KRAJ