Jude Deveraux

RADOZNALA

prevod sa engleskog

~1~
 U snegom prekrivenim brdima
Virdžinije, mlada udovica doznaje da
čuda postoje i da se dešavaju kad im se
najmanje nadaš

~2~
 Naslov originala:

Jude Deveraux - JUST CURIOUS

Prevod sa engleskog BALKANBOOKS

www.balkandownload.org

~3~
 1

„NE VERUJEM u čuda“, reče Karen, gledajući svoju snahu,

grleći je i ljubeći prisno. Sunčeva svetlost osvetli Karenino
lice, glatko i sjajno, čineći joj da izgleda, u najmanju ruku
kao foto-model bez šminke. Ipak, nedostatak šminke je još
više isticao savršenu kožu, visoko naglašene jagodice i oči,
poput dva tamna smaragda.
„Nikada nisam ni pomenula čuda“, odgovorila je
Anne, a njen glas je odisao razočaranjem. Anne je bila
bronzane puti koliko je Karen bila bela, pola stope niža i
daleko senzualnija. „Sve što sam rekla je da treba da odeš
na božićnu zabavu u klub. Šta je tu tako čudno?“
„Rekla si da bih mogla sresti nekog ‘čudesnog’ i
ponovo se udati“, odgovorila je Karen, pokušavajući da se
ne priseti automobilske nesreće u kojoj je pre dve godine
stradao njen voljeni muž.
„U redu ubij me, kriva sam, izvinjavam se“, reče
Anne. Ublažavajući pogled, kriomice je odmeravala njenu
nekad lepu snaju, Ann je bilo teško poverovati da je ranije
bila ljubomorna zbog Karenina izgleda. Karenina kosa je
bila neuredna i beživotno se spuštala do ramena, sa
razdeljkom koji se završavao u visini njenih ušiju. Na sebi

~4~
nije imala ni traga šminke i sa svojom bledom bojom kože,
Karen je izgledala kao tinejdžerka. Umesto elegantne odeće
koju je uobičavala nositi, na sebi je sada imala staru
trenerku za koju je Ann znala da je pripadala Kareninom
preminulom mužu Rayu.
„Nekada si bila najpoželjnija devojka u klubu“, reče
Anno zamišljeno. „Sećam se kada ste ti i Ray plesali za
Božić. Sećaš se one crvene haljine koju si nosila, izreza tako
visokog da je otkrivao butine? Ah, kako ste ti i Ray izgledali
dok plešete, vredelo vas je videti! Svi su uzdisali i piljili u
tvoje noge, ma svaki čovek u Denveru je uzdisao za tobom!
Osim mog Charlija, naravno, on nikad nije ni pogledao.“
Podigavši pogled dok je ispijala čaj, Karen se
osmehnula. „Ključne reči u tome su ‘devojka’ i Ray. Sve je
to nestalo. Jedno od toga nisam a drugog više nema.“
„Ma hajde, ne govori tako!“ Ann je protestvovala.
„Zvučiš kao da imaš devedeset i dve godine i na koncu si
života, prebacila si trideset, to je sve. Ja sam napunila
trideset i pet ove godine, i ni najmanje se ne osećam
starom.“ Tada je Ann ustala, sa rukom podbočenom na
leđima i prišla sudoperi kako bi dosula još biljnog čaja. Bila
je u podmakloj trudnoći i s teškom mukom je mogla da
stigne do čajnika.
„Shvatam šta želiš reći“, rekla je Karen. „Ali bez
obzira koliko sam mlada ili stara, to neće vratiti Raya.“ Na
pomen njegovog imena u njenom glasu se osetila promena,
kao da izgovara ime božanstva.
Ann je duboko uzdahnula. Ovaj razgovor su vodili
nebrojeno puta. „Ray je bio moj brat i jako sam ga volela
~5~
Karen, ali Ray je mrtav, i mrtav je već dve godine. Vreme je
da nastaviš sa svojim životom.“
„Ne razumeš nas, ... Raya i mene. Naš odnos. Mi
smo...“
Annino lice je bilo puno saosećanja kad je stigla do
stola i uhvatila Karen za ruku i čvrsto stisnula sa
razumevanjem. „Znam da je on bio sve za tebe i koliko ti je
značio, ali imaš još toliko toga da ponudiš nekome, nekome
ko je živ.“
„Ne!“ Karenin glas je bio oštar. „Niko ne može
zameniti Raya, a nikome ne bih dozvolila ni da pokuša.“
Nervozno je ustala od stola, i prošetala do prozora. „Ray i ja
smo bili više od bračnih drugova, bili smo partneri, bili smo
ravnopravni; delili smo i dobro i zlo, Ray je tražio moje
mišljenje o svemu, od posla do boje njegovih čarapa, činio
da se osećam posebnom i potrebnom. Možeš li razumeti to?
Sve koje sam upoznala pre i nakon Raya su tražili da im
žena bude lepa lutka u izlogu, ništa više. U trenutku kad im
izrazim svoje mišljenje i pokažem da imam nešto u glavi,
oni zatraže račun od konobara i odlaze.“
Nije bilo ničega čime bi Ann mogla protivurečiti, Ann
je bila prisutna i svesna činjenice koliko dobar brak su imali
Karen i Ray. Ali sada je Ann bila bolesna od tuge gledajući
kako njena voljena snaja propada skrivajući se od sveta, i
nije želela reći Karen da nikada neće naći nekog ko bi bio
približno kao Ray.
„U redu“, rekla je Ann, „neću više govoriti o tome.
Ako si rešila da zauvek budeš posvećena Rayu neka bude
tako, to je tvoj izbor.“ Osetila je da je bila pregruba sa
~6~
svojom snajom. „Pričaj mi o svom poslu.“ Ton njenog
pitanja je govorio koliko je interesuje Karenin posao.
Okrećući se prozoru, Karen se osmehnula. „Ann,
nikad ne bih dovodila u sumnju tvoje dobre namere, ali
prvo ne odobravaš moju posvećenost mom bivšem mužu a
drugo ne odobravaš niti moj posao.“
„Tuži me sudu onda, ali tako je, mislim da vrediš više
od uloge večite udovice i mukotrpnog kucanja na mišini do
smrti.“
Karen nikada ne bi mogla zameriti Anni, jer je znala
da ona o njoj ima jako lepo mišljenje nevezano sa brakom.
„Moj posao je u redu“, rekla je, sedajući natrag za sto. „Svi
su dobro i sve je u redu“.
„Toliko je dosadno, zar ne?“
Karen se nasmeja.
„Nije baš toliko dosadno, možda sasvim malo“.
„Pa zašto ne daš otkaz?“ Pre nego što je Karen mogla
odgovoriti, Ann je uhvatila za ruku. „Izvinjavam se. Nije
moje da se mešam, ako već sa svojom pameću želiš da se
sahraniš u nekoj rupi od kancelarije.“ Annine oči naglo
zaiskriše. „U svakom slučaju, reci mi nešto o vašem
bogomdanom, divnom šefu. Je li stvarno toliko lep?“
Karen se nasmešila - ... i ignorisala je komentar o
njenom šefu. „Koleginice su mi priredile rođendansku
proslavu prošle nedelje.“
Uputila je pogled Anni podigavši obrvu izazovno, jer
je Ann uvek govorila podrugljivo o šest koleginica sa
kojima je Karen radila.
~7~
 „Oh? A šta su ti poklonile? Ručno pleteni šal, ili
možda stolica za ljuljanje ili par mačaka?“
„Steznik za proširene vene“, rekla je, a onda se
nasmejala. „Ne, ne, šalim se, neke uobičajene stvari.
Zapravo, one su se udružile, sakupile novac i kupile mi
jako lep poklon“.
„O, a šta bi to bilo?“
Karen je srknula čaj. „Držač za naočare.“
„Šta?“
Karen zatrepka. „Držač za moje naočare, znaš, jedna
od onih vrpci koje se stave oko vrata, i to veoma skupocenu
vrpcu, osamnaestokaratno zlato. Sa jednom, ah, mačkom na
kopči.“
Ann se nije osmehnula. „Karen, moraš pobeći odatle.
Kad im zbrojiš godine mora da imaju tri stotine, pa zar nisu
primetili da ne nosiš naočare?“
„Tri stotine sedamdeset i sedam.“ Kad ju je Ann
pogledala upitno, Karen odgovori: „Zbir njihovih godina je
tri stotine sedamdeset i sedam, sabrala sam to jednog dana,
i rekle su da znaju da ne nosim naočare ali da svaka žena
nakon tridesete treba početi razmišljati o tome da će joj
uskoro zatrebati.“
„Za matorce poput tebe, steznici za vene su odmah
iza ugla.“
„Zapravo, gospođica Johnson mi je poklonila jedan
prošlog Božića. Ima sedamdeset i jednu i kune se u njega.“
Ann se zahihoće.

~8~
 „Oh, Karen, ovo je ozbiljno. Moraš se izvući odatle.“
„Mmmmm“, reče Karen, zagledajući se u dno svoje
šolje. „Moj posao ima i svojih lepih strana.“
„O, šta kriješ od mene?“ Annine su se oči raširile.
Karen je svojoj snaji uputila nevin pogled. „Nemam
pojma na šta misliš.“
Odjednom, Ann se naslonila unazad i pogledom
proučavala svoju snahu. „Konačno počinjem da shvatam. Ti
si previše pametan da bi tek tako odbacila život. Tako da
pomozi mi, Karen Lawrence, ako mi ne kažeš sve i ovog
trenutka, nosim se mišlju da te na neki strahovit način
kaznim. Kao na primer da ti možda ne dozvolim da vidiš
moju bebu sve dok ne napuni tri godine.“
Kad je Karen počela da bledi, Ann je znala da ima još
nečega u tome. „Govori“
„To je dobar posao i ljudi sa kojima radim su...“
Annino lice se najednom zajapurilo. „Nemoj da mi
glumiš mučenika. Poznajem te od osme godina, sećaš se?
Radiš prekovremeno, preuzimajući teret od tih matorih
babuskera, i sigurna sam da za to postoji razlog. Kladim se
da znaš više o tome šta se dešava u toj kompaniji nego li
sam Taggert.“ Ann se osmehnu u sebi zadovoljna svojom
veštinom ispitivanja. „Zapustila si svoj izgled tako da niko
ne obraća pažnju niti te uzima za ozbiljno. Da te je ta
gospođica-zmaj Gresham videla kako si izgledala pre
nekoliko godina, našla bi razloga da te otpusti, zar ne?“
Karen je pocrvenela što je potvrdilo Annine sumnje.

~9~
 „Oprosti na mojoj gluposti,“ rekla je Ann, „ali zašto
ne prihvatiš posao koji se više plaća nego ostaješ da budeš
sekretarica?“
„Pokušala sam!“ Karen je odvratila gnevno.
„Konkurisala sam u desetine kompanija, ali me nisu
uzimali u obzir jer nemam univerzitetsku diplomu. Osam
godina iskustva u rukovođenja prodavnicom alata ne znači
ništa direktoru.“
„Na taj način je firma samo profitirala na tebi.“
„Bez obzira, to nije bitno. Bitan je samo papir koji
kaže da sam kvalifikovana za posao.“
„Pa zašto se ne vratiš u školu i dobiješ diplomu?“
„Idem u školu!“ Karen je razdražljivo popila čaj
naiskap, kako bi se smirila.
„Vidi, Ann, znam da me savetuješ u najboljoj nameri,
ali znam šta radim. Znam da nikada neću naći čoveka
poput Raya sa kojim mogu da radim, tako da možda mogu
da naučim dovoljno da otvorim sopstvenu radnju. Imam
novac od prodaje Rayove polovice prodavnice, i uspevam
da uštedim većinu onoga što zarađujem na ovom poslu. U
međuvremenu, učim sve o poslovanju kompanije kao što je
Taggertova.“
Karen se nasmešila. „Nisam potpuni idiot kakvim se
predstavljam pred mojim starim damama. One misle da me
koriste za obavljanje njihovog posla, ali iskreno, vrlo sam
selektivna u odabiru poslova kojim im pomažem. Svi
poslovi u toj kancelariji, iz svakog odeljenja, idu preko mog

~ 10 ~
stola. I pošto sam uvek na raspolaganju vikendom i
praznicima, uvek vidim šta je najbitnije.“
„A šta planiraš sa svim tim saznanjem?“
„Otvorite posao negde. Maloprodaja. To je ono što
znam, iako bez Raya u prodaji, ne znam koliko ću uspeti u
tome.“
„Trebaš se ponovo venčati!“ Rekla je Ann glasno.
„Ali ja ne želim da se venčam!“ Karen je skoro vikala.
„Jedino što ću uraditi je da zatrudnim!“ Nakon što je to
izustila, Karen je u užasu pogledala svoju prijateljicu.
„Molim te zaboravi da sam to rekla“, prošaputala je. „Vidi,
bolje da sad idem, imam stvari koje...“
„Ustaneš li sa tog mesta, mrtva si“, rekla je Ann.
Sa velikim uzdahom, Karen se sruči nazad na
tapacirano sedalo u Anninoj osunčanoj kuhinji. „Ne radi mi
to. Molim te, Ann.“
„Raditi, šta?“ pitala je nevino.
„Njuškati i zabadati nos u stvari koje te se zapravo ne
tiču“.
„Ne mogu da zamislim na šta ciljaš. Nikada u životu
nisam učinila nešto slično. A sada mi ispričaj sve.“
Karen je pokušala da promeni temu. „Prošle nedelje je
jedna sjajna žena u suzama izašla iz Taggertove
kancelarije“, rekla je, aludirajući na Anninu ushićenost
njezinim šefom. Ali Karen je bila sigurna da je to zbog toga
što ga Anna nije dobro poznavala.

~ 11 ~
 „Kako to misliš, da ćeš zatrudneti?“ Ann je istrajavala
na svome.
„Sat nakon što je otišla, u Taggertovoj kancelariji se
pojavio draguljar sa aktovkom i dva naoružana stražara.
Svi smo shvatili da je to oproštajni poklon i da joj
draguljima briše suze, tako govoreći.“
„Jesi li već preduzela nešto da zatrudiš?“
„A u petak smo čuli da je Taggert ponovo veren, ali
ne sa ženom koja je napustila kancelariju. Ovog puta je bio
veren za crvenokosu.“ Nagnula se preko stola ka Anni. „U
subotu sam kucala predbračni ugovor“.
To je privukla Annovu pažnju. „Šta je bilo u njemu?“
Karen se naslonila, a na licu joj se ukazao prezir. „On
je kopile, jeste zaista. Znam da odlično izgleda i bogat je
van svake sumnje, ali kao čovek ne vredi mnogo. Znam
takve... ove lepotice su sa njim samo zbog njegovog novca -
svakako im se ne bi mogao dopasti - ali su ljudska bića i kao
takva zaslužuju malo obzira.“
„Hoćeš li sići sa svoje govornice i reći mi šta je
napisano u predbračnom?“
„Žena, njegova nevesta, morala bi da se odrekne svih
prava na sve što je kupljeno njegovim novcem tokom braka,
koliko sam mogla da shvatim, nije joj dozvoljeno da
posjeduje bilo šta. U slučaju razvoda, čak i odeća koju je
kupila ostaće sa njim. „
„Zaista? I šta je planirao da radi sa ženskom
odećom?“ Ann je nabrala obrve.

~ 12 ~
 „Ništa interesantno, sigurna sam, samo bi pronašao
još jednu lepoticu u potrazi za novcem kojoj bi pristajala
odeća, ili bi je možda prodao da bi mogao kupiti novi
verenički prsten, jer ih često naručuje“.
„Zašto ti to toliko smeta kod tog čoveka?“ Upita Ann.
„Dao ti je posao, zar ne?“
„Oh, da, on ima kancelariju punu žena. Kunem se da
je upućivao kadrovsku da ih zapošljava po dužini nogu.
Okružuje se s prelepim ženskim rukovodiocima.“
„Dobro a na šta se ti žališ?“
„On im nikada ne dozvoljava da išta rade!“ Rekla je
Karen žestoko. „Taggert sam donosi svaku odluku. Koliko
znam, on čak ni ne traži mišljenje od svog tima lepotica o
tome šta misle da treba uraditi, a još manje da im dozvoli
da to i urade.“ Držala je šolju dok nije skočila. „McAllister
Taggert bi mogao da živi na pustom ostrvu sa samim
sobom, njemu nije potrebna druga osoba u životu.“
„Izgleda da mu trebaju žene“, tiho je rekla Ann.
Dvaput je upoznala Kareninog šefa i bila je potpuno
očarana njime.
„On je poslovičan američki plejboj“, rekla je Karen.
„Što duže noge i kosa, to ih više voli. Lepo i glupo, to je ono
što mu se dopada.“ Malo se nasmešila. „Međutim, do sada
nijedna od njih nije bila dovoljno glupa da se uda za njega
kada otkrije da je samo on ono što će dobiti iz braka.“
„Dobro...“ Anne je rekla, gledajući bes u Karenovom
licu: „Možda bi trebalo da promenimo temu. Kako planiraš
da dobiješ bebu ako bežiš od svakog čoveka koji te gleda?

~ 13 ~
Mislim, način na koji se sada oblačiš računa se kao taktika
kojom bi zadržala muškarce na distanci, zar ne?“
„Ah, kako je to bio dobar čaj“, reče Karen. „Zaista si
dobra domaćica Ann, i jako uživam u našem druženju, ali
moram ići sada.“ S tim je ustala i krenula prema kuhinjskim
vratima.
„Ou!“ Zavikala je Anna. „Izgleda de se porađam!
Pomozi mi.“
Krv je nestala iz Kareninog lica. „Umiri se, lezi,
pozvaću bolnicu.“
Ali kada je Karen stigla do telefona, Ann je
progovorila normalnim glasom: „Mislim da je prošlo, ali
bolje je da ostaneš ovde dok Charlie ne dođe kući. Za svaki
slučaj, znaš.“
Trenutak je gledala u Annu besno, te priznala poraz i
sela je nazad. „U redu, šta želiš da znaš?“
„Ne znam zašto, ali izgleda da sam veoma
zainteresovana za bebe u poslednje vreme. Mora da sam
nešto pojela, ali u svakom slučaju, kada smo već pomenuli
bebe, učinilo mi se da želim čuti o tome.“.
„Nemam šta da kažem, stvarno ništa, samo...“
„Samo šta?“ Ann je uskočila.
„Žao mi je što Ray i ja nismo imali decu. Oboje smo
mislili da imamo sve vreme ovoga sveta.“
Ann nije ništa rekla, dala je Karen vremena da sredi
svoje misli i počne priču. „Skoro sam otišla na kliniku za

~ 14 ~
plodnost na opšti pregled, i čini mi se da sam savršeno
zdrava.“
Kada je Karen ućutala, Ann je tiho rekla: „Znači, bila
si na klinici i šta onda?“
„Izabraću donatora iz kataloga“, rekla je Karen
jednostavno.
Annin osećaj apsurdnosti situacije je provalio iz nje.
„Ah, i onda uradiš veštačku oplodnju i ...“
Karen se nije smejala, već su joj se oči ljutito sijale.
„Možeš sebi da priuštiš da budeš zadovoljna jer imaš
voljenog muža koji može da odradi posao, ali šta ja da
radim? Da stavim oglas za donatora u novinama?“
‘Usamljena udovica želi dete, ali ne želi muža. Javiti se na
356...’„
„Ako bi izlazila više i upoznala neke ljude...“, Ann se
zaustavi jer je videla da se Karen ljuti. „Znam, zašto ne
zatražiš od svog lepog šefa da to uradi? On svakako svakog
dana radi na oplodnji.“
Na trenutak je Karen pokušala da ostane ljuta, ali je
Annina istrajnost raskravila. „G. Taggert, nije u pitanju
povišica“, gestikulirala je Karen, „da li bi vam previše
smetalo da mi date malo semena? Ponela sam teglu i, ne, ne
smeta mi da čekam.“
Ann se zasmejala, jer to je bila stara Karen, onakva
kakvu je retko videla u poslednje dve godine.
Karen je nastavila da se smeši. „Prema mojim
proračunima, ja sam na vrhuncu plodnosti na Božić, pa
možda da ću samo sačekati Deda Mraza.“
~ 15 ~
 „Malo mleka i kolača“, rekla je Ann. „Ali zar se nećeš
osećati loše zbog sve dece koju zanemaruje, jer je proveo
celu noć u tvojoj kući?“
Ann se tako snažno zasmejala svojom šalom da je na
kraju završila vrištanjem.
„Nije to bilo toliko smiješno“, reče Karen. „Možda su
pomoćnici Deda Mraza mogli... Ann? Jesi li dobro?“
„Pozovi Charliea“, prošaputala je, držeći se za veliki
stomak; a onda kada je krenula još jedna kontrakcija, samo
je rekla: „Dođavola s Charliejem, pozovi bolnicu i reci im
da brzo dođu sa dosta morfijuma. Ovo boli!“
Tresući se, Karen je otišla do telefona i pozvala.

„Idiote!“ Reče Karen, posmatrala se u ogledalu gledajući

suze kako se pojavljuju iz ugla očiju. Izvukavši papirni
peškir iz kutije na zidu toaleta, nastavila je plakati, a onda je
videla da su joj oči sasvim crvene. Što je naravno imalo
smisla, jer je sada plakala više od dvadeset četiri sata.
„Svi plaču pri rođenju bebe“, promrmljala je za sebe,
tešeći se. „Ljudi plaču u srećnim prilikama, kao što su
svadbe i objave veridbi i pri rođenju svake bebe.“
Prestala je s plačom, pogledala je u ogledalo i i
shvatila da laže samu sebe. Sinoć je držala Anninu tek
rođenu ćerku u rukama i osetila ogromnu želju za detetom
da je umalo izašla kroz vrata noseći je sa sobom. Videći je,

~ 16 ~
Anne je uzela bebu od svoje snahe. „Ne možeš imati moje
dete“, rekla je. „Nabavi sebi svoje.“
Da bi prikrila sramotu, Karen je pokušala da se našali
o svojim osećanjima, ali se još više srozala i na kraju
napustila Anninu bolničku sobu osećajući se najlošije još od
nakon Rayove smrti.
Sada je Karen bila u kancelariji i potpuno slomljena
osećanjem žudnje za domom i porodicom. Još jednom je
pokušala da obriše lice, i čula je glasove na vratima, bez
razmišljanja se bacila i zaključala vrata iza nje. Nije želela
da je neko vidi. Danas su slavili Božić na poslu i svi su bili u
dobrom raspoloženju. Između neogranične količine
besplatne hrane i pića ovog popodneva i velikodušnog
bonusa od Montgomeri-Taggert Enterprises jutros, cela
kancelarija je bila na ivici ludila od veselja.
I da Karen nije već bila u očajnom raspoloženju,
postala bi neraspoložena kada je shvatila da je jedna od dve
žene koje su ušle bila Loretta Simons, žena koja je smatrala
sebe ustanovljenim autoritetom u poznavanju McAllister J.
Taggerta. Karen nije više imala kuda, jer ako bi pokušala da
napusti toalet, Loretta bi je zaskočila da joj saopšti još o
intrigama i o čudima svetog M. J. Taggerta.
„Jeste li ga videli?“ Loreta je gugutala na način na koji
su neki ljudi rezervisali za Sikstinsku kapelu. „On je
najlepše stvorenje na zemlji - visok, zgodan, ljubazan,
razumljiv.“
„Ali šta je sa tom ženom od jutros?“ pitao je drugi
glas. Ako sazna sve glasine o Taggertu, možda postane novi

~ 17 ~
izvršni pomoćnik, no Loretta je prekinu. „Čini se da nije
bila tako divna.“
Na to se Karen u svom skrovištu nasmešila. Isto je
tako mislila.
„Ali draga moja, ti nemaš pojma kroz šta je sve prošao
taj dragi čovek“, reče Loretta kao da govori o ratnom
veteranu.
Okrenuvši se prema zidu, Karen je zabacila glavu
unazad želeći da zaplače od očajanja. Da li je Loretta ikad o
nečemu drugom pričala osim o velikom zavodniku? Velika
tragedija McAllistera Taggerta? Zar nije bilo ničeg drugog u
njenom životu?
„Pre tri godine gospodin Taggert je bio smrtno
zaljubljen u mladu ženu Elaine Wentlow.“ Loretta je
izgovorila ženino ime kao da je to nešto gadno i odvratno.
„Više od bilo čega u životu želeo je da se oženi njome i
podigne porodicu, želeo je svoj dom, svoje mesto i
sigurnost. Želeo je...“
Karen je prevrnula očima jer je Loretta dodavala sve
više melodrame a sve manje činjenica pri svakom
ponavljanju svoje priče. Sada je Loretta bila kod
veličanstvenosti venčanja koju je Taggert isplanirao i platio.
Prema Loretti, njegova verenica je sve vreme provela
sređujući nokte. „A ona ga je ostavila?“ upitala je nova
buduća asistentica, njen glas je bio primereno saosećajan.
„Ostavila je takvog dragog čoveka da stoji ispred
crkve pred sedam stotina gostiju koji su doleteli iz celog
sveta.“

~ 18 ~
 „Kako je to strašno“, reče pomoćnica. „Mora da je bio
ponižen, a iz kog razloga ga je ostavila? I da je imala dobar
razlog, zar nije mogla to uraditi sa više obzira?“
Karen stisnu zube. Bila je uverena da je Taggert čekao
do noći pre venčanja da svoju nevestu obavesti o
predbračnom ugovoru, dajući joj do znanja šta je zapravo
mislio o njoj. Naravno, Karen to nikada ne bi mogla reći, jer
nije ni trebalo da kuca Taggertov privatni posao. To je bio
posao njegove lične sekretarice. Ali prelepa gospođa
Gresham bila je previše važna da bi se bavila
daktilografijom, tako da je posao dodelila osobi koja je bila
u kompaniji najduže: gđica Johnson. Ali kako je gospođica
Johnson prevršila sedamdesetu godinu i sva rahitična,
zamorno joj je da se toliko bavi kucanjem. Znajući da bi
izgubila posao ako bi to priznala, a pošto je imala prilično
zapanjujući broj mačaka za hranjenje, gospođa Johnson je
kradom davala sve Taggertove privatne poslove Karen.
„Zato su ga sve žene od tada napustile?“ upitala je
asistentica. „Mislim, bila je ta žena jutros.“
Karen nije morala da čuje Lorettinu rekapitulaciju
događaja ovog jutra, jer su svi u kancelariji već govorili o
tome. Šta će biti sa božićnom zabavom i bonusom, još jedna
od Taggertovih žena koje su ga odbacile bilo bi previše
uzbuđenja nego što bi mogle da podnesu. Karen se iskreno
zabrinula za srce gospođe Johnson.
Ovog jutra, nekoliko minuta nakon podele bonusa, u
kancelariju je ušla visoka predivna crvenokosa devojka sa
lepom ovalnom kutijom u drhtavoj ruci. Na recepciji nije
trebao pitati ko je ona i s kakvom namerom dolazi, jer su

~ 19 ~
ljute žene sa kutijama i vereničkim prstenom bile čest prizor
u kancelarijama M. J. Taggerta.
Jedna po jedna, sva vrata su joj otvorena sve dok nije
stigla u najuže svetilište: Taggertova kancelarija.
Petnaest minuta kasnije, crvenokosa se pojavila
plačući, kutija za prsten je nestala a zamenila ju je
draguljareva kutija koja je bila baš prave veličine za neku
zlatnu narukvicu u sebi.
„Kako mogu to da mu rade?“ žene u kancelariji su
šaptale, a sav njihov bes je bio usmeren na plačuću ženu.
„On je tako divan čovek, tako ljubazan, tako pažljiv“,
govorile su.
„Njegov je jedini problem što se zaljubljuje u
pogrešne žene. Kad bi samo mogao naći dobru ženu, ona bi
ga zauvek volela“, zaključak je uvek bio isti. „Potrebna mu
je samo žena koja razume sav bol i patnju kroz koju je
prošao.“
Posle ovog zaključka, svaka žena u kancelariji ispod
pedeset i pet bi otišla u toalet, gde je provodila svoje vreme
za ručak, pokušavajući da bude što je moguće lepša.
Osim Karen.
Karen bi ostala za svojim stolom, prisiljavajući se da
zadrži svoje mišljenje za sebe.
Sada je Loretta uzdahnula i čulo se zaključavanje
toaletne kabine. Kako je Loretta obavestila sve žene u
kancelariji o božanstvenom gosp. Taggertu, više nije brinula
je li ostao neko, ko bi je trebalo čuti.

~ 20 ~
 „Ponovo je slobodan“, reče Loretta, njen glas je pored
tuge ujedno iskazivao i nadu. „On još uvek traži svoju
pravu ljubav, a jednog dana će jedna srećna žena postati
gospođa McAllister Taggert.“
Asistentica se složila mrmljajući. „Način na koji ga je
ta žena tretirala je tragičan. Čak i da ga je mrzela, trebala je
misliti o gostima na svadbi.“
Od tih reči joj se prevrnulo u stomaku, jer je znala da
je Loretta regrutovala još jednog vojnika za svoju malu
armiju u neprestanoj igri obožavanja svetog Taggerta.
„Šta radiš?“ Karen je čula Lorettu kako pita.
„Popunjavam pravilno ime“, odgovorila je asistentica.
Trenutak kasnije, Loretta je ispustila uzdah koji mora
da je došao pravo iz njenog srca. „Oh, da, sviđa mi se to.
Da, to mi se puno sviđa. Sada moramo ići, ne bi želeli
propustiti ovu Božićnu zabavu.“ Zaustavila se, pa
proročanski rekla: „Nikad se ne zna ko se može naći pod
imelom.“
Karen je sačekala jedan minut nakon što su žene
otišle, a zatim je ispustivši dugo suzdržani uzdah i sama
napustila kabinu. Pogledala se u ogledalo, crvenilo oko
očiju i suze su nestale za vreme koje je provela skrivajući se.
Nakon što je oprala ruke, otišla je do držača peškira i
tamo je vidjela o čemu su pričale žene. Neka je žena ranije
(verovatno Loretta) ukrala fotografiju Taggerta i obesila je
na zid ženskog toaleta. Zatim je zalepila pločicu sa imenom
(takođe verovatno ukradenu) ispod nje. Ali sada je na zidu

~ 21 ~
iznad pločice stajalo napisano „Jadni Ostavljeni“1 prije M. J.
Taggert.
Gledala je na trenutak i samo odmahnula glavom, a
onda na svoj užas, izvadila crni marker iz torbice, precrtala
ispisane reči i dopisala „Veličanstveni Otpadak“2. Prvi put
tog dana se nasmešila, a onda je napustila toalet osećajući se
mnogo bolje. Toliko bolje, zapravo da je dopustila sebi da je
reka veselih zaposlenika ponese do lifta i da odu gore na
ogromnu Taggertovu Božićnu zabavu.
Celi jedan sprat zgrade u vlasništvu Taggertsa bio je
izdvojen za konferencije i sastanke. Nije bio podeljen na
kancelarije manje-više jednakog prostora, već je sprat više
izgledao, što je prilično čudno, kao raskošno uređena kuća.
Postojala je prostorija sa tatami mats3, sa shoji pregradama4
i predmetima od žada koji su korišteni za japanske klijente.
Colefax i Fowler su napravili englesku sobu koja je
izgledala kao da ste u Chatsworthu. Za klijente sa naučnim
sklonostima postojala je biblioteka sa nekoliko hiljada
knjiga smeštenim u prelepim drvenim rafovima od
orahovine. Postojala je kuhinja sa aktuelnim menijem i
kuhinju za klijente koji su radije uživali u sopstvenoj hrani.
U Santa Fe sobi izložene su mokasine i kožne košulje sa
kićankama od konjske grive.
Postojala je i velika, prazna soba u koju je moglo stati
šta god je potrebno u tom trenutku, kao što je ogromno
božićno drvo koja su na sebi imala pola tone belih i srebrnih
1
Miserably Jilted, M. J. igra reči.
2
Magnificentli Jettisoned M. J. igra reči.
3
japanski enterijer
4
pregrade od drveta i papira u japanskom stilu
~ 22 ~
ukrasa. Svi zaposleni su želeli da vide božićno drvo koje
svake godine ukrašava neki mladi poletni dizajner ‘sa
vizijom’, svake godine drugačije, svake godine savršeno. O
tome bi se pričalo i raspravljalo u narednim sedmicama.
Lično, Karen je više volela drvo u dnevnom boravku.
Nikada nije bilo više od četiri metra, tako da su deca mogla
da dosegnu donekle, i bilo je ukrašeno ukrasima koje su
pravila deca zaposlenih, kao što su papirni lanci i razne
šljokice.
Sada, probijajući se ka dnevnom boravku, zaustavili
su je tri čovjeka iz računovodstva koji su očigledno previše
popili i imali na sebi luckaste papirne kape. Na trenutak su
pokušali da Karen krene s njima, ali kada su shvatili ko je
ona, ustuknuli su. Dugo joj je trebalo da muškarcima iz
ureda stavi do znanja da je ona ‘van dosega’, i to je važilo
podjednako tokom radnog vremena i u neformalnijoj
situaciji kao što je ova.
„Izvini“, promrmljali su i krenuli pored nje.
Dnevni boravak je bio preplavljen sa decom, jer su
mnogi iz porodice Taggertsa u čijem je vlasništvu zgrada
bili tamo.
„Ako se ništa drugo ne može reći o Taggertovima,
barem su plodni“, rekla je gospođa Johnson, izazivajući
smeh kod svih prisutnih, sem kod Karen.
I izgledali su lepo, priznala je Karen sebi. Samo zato
što nije volela McAllistera nije bilo razloga da joj se ne sviđa
cela porodica. Uvijek su bili ljubazni prema svima, ali su
bili i uzdržani; a sa ovolikom porodicom verovatno su imali
i manje vremena za druge ljude. Sada, gledajući u haos u
~ 23 ~
dečijoj sobi, Karen se činilo da sve vidi duplo, jer je rađanje
blizanaca u porodici Taggert bilo jako zastupljeni.
Bilo je odraslih blizanaca i blizanaca koji samo što su
prohodali i beba koje su izgledale toliko slično da su mogli
biti klonovi. I niko, uključujući Karen, ne bi mogao da ih
razlikuje. Mac je imao brata blizanca koji je imao kancelariju
u istoj zgradi, i kad god je neko od njih stigao, postavljalo se
pitanje „A koji ste vi?“
Neko je stavio piće u Kareninu ruku rekavši: „Opusti
se, dušo“, ali je ispila tek gutljaj. Kako je noć provela u
bolnici sa Annom, ništa nije jela od juče i znala je da bi je
piće moglo udariti u glavu.
Dok je stajala u hodniku u sobi za igru, činilo joj se da
u njenom životu nikada nije vidjela toliko dece: male bebe
koje još sisaju, pa zatim one koje tek puze, prave prve
korake, dve sa knjigama u rukama, jedna jede krejon, lepa
mala devojčica sa kikicama puštenim niz leđa, dva divna
identična blizanca koja se igraju sa identičnim vatrogasnim
kolima.
„Karen, ti si mazohista“, šapnu sama sebi, okrenu se
na peti i sjuri niz hodnik do lifta. Lift je silazio prazan, a
kada je stupila unutra, samoća se još više uvuče i pretoči u
nju. Planirala je da provede Božić sa Annom i Charliem, ali
sada kada imaju malu bebu, ne bi želeli da se opterećuju sa
bivšom snahom.
Zastala je na spratu kancelarije koju je delila sa
ostalim sekretaricama. Karen je uzela da spakuje stvari
kako bi mogla krenuti kući a onda u trenu odlučila da
dovrši dva pisma i skine ih sa dnevnog reda.
~ 24 ~
 Ništa nije bilo hitno, ali zašto čekati?

Dva sata kasnije Karen je završila sav svoj posao i sve što su
ostale tri sekretarice ostavile na svojim stolovima.
Istegla se, prikupila lična pisama koje je otkucala za
Taggerta, jedno o nekoj zemlji koju je kupio u Tokiju, a
drugo namenjeno nekom njegovom rođaku, spustila se niz
hodnik do privatnog apartmana Taggerta. Prvo je pokucala,
kao što je to uvek radila, a onda shvatila da je samo ona na
spratu i otvorila je vrata. Bilo je čudno videti ovaj enterijer
bez ogromne gospođe Gresham u njemu. Žena je bdela nad
Taggertom zaštitnički, kao statue lavova-čuvara ispred
hrama, ne dozvoljavajući ikome od posetilaca bez pravog
razlog da ga uznemiri.
Tako je Karen, ne mogavši odoleti, krenula tiho
prostorijom, za koju se govorilo da ju je osmislila gospođa
Gresham, sa izvrsnim osećajem za dekoraciju. Soba je bila
sva bela i srebrna, baš kao i božićno drvo - i isto tako
hladno, pomislila je Karen.
Pažljivo je stavila pisma na sto gospođe Gresham s
namerom da pođe, a zatim se predomislila i pogledala je
prema dvostrukim vratima koja su vodila u njegovu
kancelariju. Koliko je znala ni jedna osoba iz sekretarijata
nije ušla u nju, a Karen je, kao i svi drugi umirala od želje
da baci pogled iza tih vrata.

~ 25 ~
 Karen je dobro znala da će se čuvar ubrzo vratiti ali
ga je čula kako šeta hodnikom, zveckajući ključevima, a i
ako bi bila uhvaćena mogla bi mu reći da joj je rečeno da
ostavi dokumenta u Taggertovu kancelariju.
Tiho, kao da je lopov, otvorila je vrata kancelarije i
pogledala unutra. „Halo? Ima li koga ovde?“ Naravno,
znala je da bi verovatno dobila srčani udar ako bi je neko
odgovorio, ali je ipak bila oprezna.
Dok je razgledala, stavila je pisma na njegov sto.
Morala je priznati da je umeo pronaći dobrog dekoratera;
sigurno nijedan poslovan čovek ne bi mogao izabrati
ovakvu opremu za svoju kancelariju, jer nije bilo ni jednog
dela crne kože ili hroma na vidiku. Umesto toga, kancelarija
je izgledala kao da je prenešena netaknuto iz nekog
francuskog zamka, kompletno sa rezbarijama i
ornamentima, uglačanim podnim pločama i velikim
kaminom koji je dominirao jednim zidom. Masivni
tapacirani nameštaj izgledao je veoma udobno i prijatno.
Na suprotnom zidu se nalazila polica ispunjena
knjigama, jedna polica pokrivena uramljenim fotografijama
je privukla Kareninu pažnju. Pregledavši ih, shvatila je da
će joj trebati kalkulator kako bi izbrojala svu decu sa
fotografija. Na kraju police je stajala fotografija u srebrnom
ramu, prikazujući mladića sa ulovom ribe. Očigledno je bio
Taggert, ali nijedan koga je Karen ranije videla.
Zaintrigirana, podigla je sliku i zagledale se u čoveka.
„Jeste pogledali sve što ste želeli?“ duboki bariton koji
je stigao niotkuda naterao je Karen da tako poskoči da je

~ 26 ~
ispustila fotografiju na tvrdi pod. Staklo se rasprslo u
komade.
„Ja... Žao mi je“, zavapila je. „Nisam znala da je neko
ovde.“ Savijajući se da pokupi sliku, pogledala je u tamne
oči McAllister Taggerta, kao i u šest stopa visoku priliku
koja se nadnela nad njom. „Ja ću platiti štetu“, reče ona
nervozno, pokušavajući da prikupi komadiće slomljenog
stakla.
Nije izrekao ni reč, samo je namršteno gledao u nju.
Sa punim rukama, koliko je mogla pokupiti, ona je
stajala pružajući mu ih ali kad se nije ni pomakao, spustila
je komade na kraj police. „Mislim da fotografija nije
oštećena“, rekla je. „Ja, uh, je li to neko od Vaše braća? Ne
verujem da sam ga ranije videla.“
Taggartove su se zenice proširile i Karen najednom
oseti strah. Bili su sami na spratu i sve što je stvarno znala o
njemu lično, je bilo da su mnoge žene odbile da se venčaju
sa njim. Da li je to bilo zbog njegovog predbračnog
sporazuma ili je to bilo zbog nečega drugog? Možda je u
pitanju njegov nasilni temperament?
„Moram ići“, prošaputala je, a onda je okrenula na
peti i istrčala iz njegove kancelarije.
Karen se nije prestala da trči sve dok nije stigla do
lifta i udarila po dugmetu. Jedino što je želela u tom
trenutku je da dođe svojoj kući u sigurnost i da što pre
preboli sramotu. Uhvaćena je kao tinejdžerka dok je
njuškala po kancelariji svog šefa! Kako je mogla biti tako
glupa?

~ 27 ~
 Kad su se vrata otvorila, lift je bio prepunjen veseljaka
koji su išli na zabavu tri sprata iznad, i ma koliko je Karen
protestvovala da želi ići dole, uvukli su je i sa njom krenuli
vrativši je na zabavu.
Prva stvar koju je videla je bio konobar koji je služio
čaše pune šampanjca, a Karen je odmah strusila dve.
Osjetila se mnogo bolje, uspjela je smiriti njene nadražene
nerve. Dakle uhvaćena je u šefovoj kancelariji. Pa šta? Ima i
gorih stvari. Sa trećom čašom vina uspjela je ubediti sebe da
se ništa nije ni dogodilo.
Pred njom je sad stajala žena sa punim rukama, u
jednoj je držala teškog malenog dečaka a drugoj preveliku
torbu sa pelenama i istovremeno je frantično pokušala da
otvori kolica.
„Mogu li pomoći?“ Upita Karen.
„Oh, molim Vas?“ odgovorila je žena, odstupila je od
kolica jer je očigledno mislila da je Karen želi pomoći u
tome.
Umesto toga, Karen je izvadila dete iz ruku i za
trenutak ga čvrsto pritisla na svoje grudi.
„Obično ne voli strance, ali Vi mu se dopadate.“ Žena
se nasmešila. „Ne bi Vam smetalo da ga pripazite nekoliko
trenutaka, zar ne? Volela bih da nabavim nešto za jelo.“
Držala je dečaka čvrsto pripijenog, a on je naslonio
svoju slatku mirisnu glavu na njeno rame, Karen prošaputa:
„Zadržaću ga zauvek.“
Strah je prešao preko ženinog lica. Zgrabila je dete od
Karena, i požurila niz hodnik.
~ 28 ~
 Pre par trenutaka, Karen je mislila da se nikad ranije
nije toliko osramotila, ali ovo je bilo gore nego što je
zatečena u njuškanju po kancelariji. „Šta nije u redu sa
tobom?“ zapitala je sebe, a onda krenula prema liftovima.
Trebala bi otići svojoj kući i ostati tamo zauvek.
Čim je ušla u lift, shvatila je da je ostavila torbu i
kaput u svojoj kancelariji na devetom spratu. Da nije bilo
nula stepeni napolju i da ključevi od kola nisu bile u njenoj
torbi, ona bi ostavila stvari tamo gde i jesu, ali ovako je
morala da se vrati. Naslonila je glavu na zid, iako je popila
previše bez sumnje je znala da nakon Božića više neće
imata posao. Čim Taggert kaže svom neugodnom sekretaru
da je uhvatio nepoznatu ženu - Karena je bila sigurna da
veliki i prezaposleni McAllister Taggert nikada nije u svojoj
kancelariji video nekog tako ništavnog kao što je nju, Karen
će biti otpuštena.
Na zidu lifta bila je bronzana ploča na kojoj su
ispisani svi Taggertovi u zgradi, a prema dnu izgledala je
kao da je novi Lorettin regrut ponovo bio zauzet, jer je
komad papira bio zalepljen preko imena McAllister
Taggerta i pisalo je: ‘Čudesni Jaguar’.5 Osmehnuvši se,
Karen je izvadila olovku iz džepa i promijenila ga u ‘Veliki
Magarac’.6
Kada je lift zaustavio, nije znala da li je to bilo od vina
ili njen prkos, ali se osećala bolje. Međutim, nije želela još
jedan susret sa Taggertom. Držeći otvorena vrata, pažljivo
je pogledala gore i dole oba hodnika da bi videla ima li još

5
Marvelous Jaguar - M.J.
6
Macho Jackass - M.J.
~ 29 ~
koga. Čisto. Gazila je po tepihu i ušla u svoju kancelariju što
je tiše bilo moguće, skinula kaput sa naslona stolice i uzela
svoju torbicu iz fioke.
Dok je izlazila, zaustavila se kod stola gospođice
Johnson da bi uzela beleške. Na taj način bi provela vreme i
imala zanimaciju tokom Božića.
„Njuškate ponovo?“
Karen je zaustavila ruku na dršci fioke; nije morala
pogledati da bi znala ko je to. McAllister J. Taggert. Da nije
bila pripita, verovatno bi se ljubazno izvinula, ali pošto je
bila sigurna da će i tako biti otpuštena, nije joj više bilo
važno?
„Izvinjavam se zbog Vaše kancelarije. Bila sam
sigurna da ćete biti vani i prositi neku.“
Uz svu gordost koju je uspela sakupiti, pokušala je
proći pored njega uzdignute glave.
„Ne volite me baš, zar ne?“
Okrenuvši se, ona ga je pogledala u oči, te mračne,
prodorne oštrice za kojim su se sve žene topile od želje. Ali
nisu imale mnogo uticaja na Karen, previše je suza videla
kod žena koje je odbacio.
„Otkucala sam Vaša zadnja tri predbračna ugovora.
Znam istinu o tome kakavi ste.“
Izgledao je zbunjen. „Ali mislio sam da gospođa
Gresham...“
„I rizikuje da slomi nokat na tastaturi? Neizvodljivo.“
S tim rečima Karen krenu ka liftu.

~ 30 ~
 Ali je Taggert uhvatio za ruku.
Na trenutak je strah prošao kroz nju. Šta je zapravo
znala o ovom čoveku? Bili su sami na ovom spratu. I ako bi
vrištala, niko je ne bi čuo.
Videvši njen strah, lice mu se trznu i oslobodi joj
ruku. „Gospođo Lawrence, uveravam Vas da nemam
nameru da Vas na bilo koji način povredim.“
„Kako znate moje ime?“
Nasmejao se i pogledao je. „Kad ste otišli, raspitao
sam se o Vama.“
„Vi ste me špijunirali?“ pitala je zapanjeno.
„Samo sam bio radoznao, kao što ste i Vi bili u mojoj
kancelariji.“
Karen je napravila još jedan korak ka liftu, ali je opet
uhvatio ruku.
„Čekajte, gospođo Lawrence, želim vam ponuditi
posao za Božić.“
Karen je udarila dugme lifta osvetoljubivo, dok joj je
bio preblizu gledajući je s visine. „A šta bi taj posao bio?
Udati se za Vas?“
„Na neki način govoreći, da“, odgovorio je dok mu je
pogled prelazio sa njenih očiju na njene prste i nazad.
Karen je udarila dugme za lift tako jako da je pravo
čudo te nije prošlo kroz zid.
„Gospođo Lawrence, ja Vam se ne nabacujem. Ja Vam
nudim posao. Legitimni posao za koji ćete biti plaćeni i to
dobro plaćeni. „
~ 31 ~
 Karen je nastavila da udara po dugmetu i
bespomoćno gleda u vrata druga dva lifta. Oba su bila
zaglavljena na spratu gde se održavala zabava.
„U pozivima koje sam obavio otkrio sam da ste radili
zadnja dva Božića kada niko drugi ne bi. Takođe sam
saznao da ste Vi Ledena Kraljica u kancelariji. Jednom ste
čoveku zaheftali kravatu za svoj sto kad se nagnuo i pozvao
Vas na sastanak.“
Karen se zacrvenela, ali nije ni pogledala u njega.
„Gospođo Lawrence „, rekao je čvrsto, kao da je ovo
što će izgovoriti veoma teško za njega. „Šta god mislili o
meni, niste mogli čuti da sam ikad učinio neki nepriličan
gest prema ženama koje upošljavam. Moja ponuda je za
posao, neobičan posao, da, ali ništa drugo. Izvinjavam se
ma šta da sam uradio i time ostavio utisak da je drugačije.“
Sa tim rečima se okrenuo i otišao.
Dok je čekala, jedan lift je prošao pravo sa dvanaestog
sprata do prvog, preskočivši je na devetom. Protiv svoje
volje se okrenula i pogledom pratila njegovo udaljavanje.
Odjednom, ispred njenih očiju se pojavila slika njene prazne
kuće, malog tanušnog stabla i ničeg ispod njega. Šta god da
je mislila o tome kako je postupao sa ženama u privatnom
životu, Taggert je uvek poštovao svoje zaposlene. I bez
obzira koliko se žene trudile da poremete njegov
profesionalizam, on nije pao na to. Pre dve godine je jedna
sekretarica rekla kako joj se nabacivao, i svi su se glasno
smejali tome, tri nedelje kasnije našla je drugi posao.
Udahnuvši duboko, Karen krenu za njim. „U redu“,
rekla je sustižući ga, „da čujem Vaš predlog“.
~ 32 ~
 Deset minuta kasnije, ona je ušla u Taggertovu
prelepu kancelariju; vatra je gorela u kaminu, bacajući
nestvaran ružičast odsjaj po glatkoj površini stola
prepunjenog ukusnom hranom i onog što se činilo
nepresušnim, bocama hladnog šampanjca. U početku je
Karen pomislila da se odupre takvom iskušenju ali
mogućnost da se poveri Anni, i da joj kaže da je sa gazdom
jela jastoga i pila šampanjca je počela da je kopka.
Dok je Karen jela i pila, Taggert progovori.
„Pretpostavljam da ste već čuli za Lisu.“
„Crvenokosa?“
„Mmmm, da, crvenokosa.“ Dopunio je čašu.
„Dvadeset i četvrtog decembra, za dva dana, Lisa i ja ćemo
biti na venčanju jednog dobrog prijatelja koji živi u
Virginiji. Bilo je to veliko venčanje sa preko šest stotina
gostiju koji su doleteli sa svih strana sveta.“
Na trenutak ga je samo pogledala, ne govoreći ništa.
„I?“ pitala je nakon male stanke. „Zašto sam Vam ja
potrebna? Da otkucam Vašem prijatelju predbračni
ugovor?“
McAllister je premazao kreker pastom de foie gras i
držao je ispred nje. „Nemam više verenicu.“
Karen je otpila vino, a onda gricnula kreker iz njegove
ruke. „Oprostite na mom neznanju, ali ne vidim šta to ima
veze sa mnom.“
„Pristajaće Vam haljina.“
Možda je zbog pića njen um bio malo pomućen, ali joj
je trebao trenutak da sve shvati, a kada se to desilo,
~ 33 ~
zasmejala se. „Hoćete da predstavljam Vašu verenicu i da
budem djeveruša neke žene koju nikada nisam srela i koja
mene nikad nije srela?“
„Baš tako.“
„Koliko ste boca šampanjca popili?“
McAllister se smešio. „Nisam pijan i potpuno sam
ozbiljan. Želite li čuti više?“
Deo Kareninog mozga je vrištao da treba da ide kući,
da pobegne od ovog ludog čoveka, ali šta je je čekalo kod
kuće? Nije imala ni mačku kojoj bi bila potrebna. „Slušam.“
„Ne znam da li ste čuli, ali pre tri godine sam bio...“
Oborio je pogled i ona vide koliko su mu trepavice divno
lepršave. „Pre tri godine me je žena sa kojom sam želeo da
provedem ostatak svog života napustila na oltaru, na
našem venčanju.“
Karen je iscedila čašu. „Da li je saznala da odbijate da
kažete reči: ‘...i delićemo dobro i zlo...’?
Na trenutak je McAllister samo sedeo i gledao, onda
se osmehnuo na način koji se samo mogao nazvati
zaslepljujućim. Karen je morala da zatrepka; stvarno je bio
prekrasan, sa tamnom kosom i očima i blagom rupicom na
jednom obrazu. Nije ni čudo što je toliko žena palo na
njega. „Mislim, gospođo Lawrence, da ćemo se Vi i ja dobro
slagati.“
Te reči podstaknuše Karen da preseče. Moraće na
vreme da uspostavi granice. „Ne, mislim da nećemo, pošto
ne vjerujem u Vašu tragičnu priču o malom-izgubljenom-
dečaku. Nemam pojma šta se stvarno dogodilo na Vašem
~ 34 ~
venčanju ili u svim tim drugim prilikama u kojima su žene
odbijale da se udaju za Vas, ali Vas uveravam da ja nisam
jedna od ovih bolesno zaljubljenih sekretarica koje misle da
ste ‘Jadni Ostavljeni’. Mislim da ste...“ Zaustavila se pre
nego što bi rekla previše.
Njegove oči živnuše na ovu Kareninu tiradu. „Mislite
da sam bio: ‘Veličanstveni Otpadak’. Ili mislite da sam ja
‘Veliki Magarac’? Pa, dakle, sada konačno znamo ko je
tajanstveni kancelarijski pisac.“
Karen nije mogla da progovori od stida - i kako je to
pronašao tako brzo?
Na trenutak je gledao, procenjujući je, onda mu se lice
promenilo od sažali-se-na-mene do razgovora jednog
prijatelja sa drugima.
„Ono što se dogodilo nekad je bilo između Elaine i
mene i ostaće između nas, ali istina je da je mladoženja njen
rođak i da će ona biti na venčanju. Ako se pojavim sam, uz
još jednu verenicu koja me je ostavila, to će biti, blago
rečeno, neugodno. A tu je i pitanje samog venčanja.
Narušiće se sklad ako ima sedam muškaraca a samo šest
žena na ceremoniji, i ženama se malkice to neće dopasti.“
„Zašto ne unajmite profesionalnu pratnju? Unajmite
glumicu.“
„Razmišljao sam o tome, ali ko zna šta možeš dobiti?
Mogla bi recitovati lady Macbeth na recepciji, ili bi moglo
da je poznaje pola muškaraca na način koji bi mogao biti u
najmanju ruku neugodan.“

~ 35 ~
 „Naravno, gospodine Taggert, ali sigurno morate
imati malu crnu svesčicu punu imena žena koje bi volele da
odu bilo gde sa Vama i da učine bilo šta.“
„To i jeste problem. Sve su te žene koje... pa, vole me i
nakon toga... Pa...“
„Shvatam problem, kako ih se posle otarasiti? Možete
ih uvek zamoliti da se udaju za Vas. Izgleda da to zauvek
izleči svaku ženu od Vas“.
„Vidite, Vi ste savršena za ovo. Svima je dovoljno
samo da vide kako me gledate i biće im jasno da ćemo se
ubrzo razdvojiti. Sledeće nedelje kada objavim naš raskid,
niko neće biti iznenađen.“
„Šta ću ja imati od toga?“
„Platiću Vam šta god želite.“
„Jedan od onih zaručničkih prstena koje dajete tek
tako?“ Znala je da je bila gruba, ali šampanjac joj je davao
hrabrost i sve što je bila neučtivija njegove oči su sve više
sjajile.
„Da li je to ono što ljudi govore o meni?“
„Nemojte ni pokušati sa svojim siroti-mali-dečak
postupkom na meni. Otkucala sam te predbračne ugovore,
sjećate se? Znam kakvi ste zaista.“
„A to bi bilo?“
„Nesposoban za poverenje, možda nesposoban i za
ljubav. Volite ideju o braku, ali zapravo delite samo sebe, a
ideja da delite novac sa drugim ljudima Vas zapravo plaši.
U stvari, koliko mogu da kažem, ne delite ništa ni sa kim.“

~ 36 ~
 Za trenutak je ostao preneražen njenim rečima, a onda
se nasmešio. „Tačno je da sam se ogradio, ali ma koliko da
sam bezdušan ipak me je stid jer me je Elaine ostavila tako
javno. To venčanje me je koštala trideset i dve hiljade
dolara, od čega se ni dolar nije mogao obeštetiti i morao
sam vratiti poklone.“
Odbijajući da je uvuče u ovu igru saosećajnosti,
ponovila je: „Šta je imam od toga? I ne želim novac, ja imam
svoj sopstveni novac.“
„Da, pedeset i dve hiljade i trideset osam centi, da
budem precizan.“
Karen se skoro zadavila šampanjacem. „Kako...?“
„Moja porodica poseduje banku u ovoj zgradi,
pretpostavio sam da bi to mogla biti banka koju koristite,
tako da sam ušao u fajlove nakon što ste napustili moju
kancelariju.“
„Još špijuniranja!“
„Radije bih rekao više radoznalosti, proveravao sam
da vidim ko ste Vi, nudim Vam zvanično zaposlenje, a
pošto je ovo veoma lični posao, želio sam saznati više o
Vama. Osim toga, volim da znam o ženi kakva je u duši.“
Uzimajući gutljaj šampanjca, pogledao ju je nadmoćno,
romantični heroj gleda na bespomoćnu djevicu.
Ali to nije ostavilo utisak na Karen. Bilo je i drugih
muškaraca koji bi je tako gledali, ali ona je imala jednog
čoveka da je zaljubi. Razlika između njih je bila ogromna.
„Sad vidim zašto Vam žene kažu ‘da’„, reče ona hladno,
nazdravljajući mu šampanjcem.

~ 37 ~
 Na njeno odbijanje odgovorio je iskrenim osmehom.
„U redu, vidim da Vas ne impresioniram, pa, sad
ćemo razgovarati o poslu, gospođo Lawrence? Želim da
Vas unajmim kao svoju pratnju tri dana. Pošto sam
prepušten Vašoj milosti, recite svoju cenu.“
Karen je iscedila čašu. Koja je ovo bila, šesta? Koji god
da je broj, sve što je mogla osetiti je da joj hrabrost kola
venama. „Ako se odlučim prihvatiti, neću tražiti novac.“
„Ah, shvatam, šta želite onda? Unapređenje? Da
budete glavna sekretarica? Možda bi ste voleli
potpredsedništvo?“
„I da sedim u kancelariji gde se ne radi ništa celi dan?
Ne, hvala.“
McAllister je zatrepkao iznenađen njenim rečima, a
zatim sačeka ne bi li rekla štogod više. Kako je i dalje ćutala,
on progovori: „Želite deonice u kompaniji?“ Ne?“ Kako i
dalje nije progovarala, zavalio se natrag u stolicu i počeo je
proučavati. „Želite nešto što novac ne može kupiti, zar ne?“
„Da“, reče mekanim glasom.
Gledao ju je dugo. „Da li sam shvatio šta novac ne
može kupiti? Sreća?“
Karen odmahnu glavom.
„Ljubav? Sigurno ne želite ljubav od nekoga kao što
sam ja?“ Na licu mu se videla zbunjenost. „Bojim se da ste
me zbunili.“
„Beba.“

~ 38 ~
 McAllister je prosuo šampanjac po košulji. Dok se
brisao, pogledao ju je u oči sa puno interesovanja. „Oh,
gospođo Lawrence, ovo mi se više dopada nego rastavljanje
sa svojim novcem.“ Kad je posegnuo za njenom rukom,
zgrabila je oštri mali nož za ribu.
„Ne dodirujte me.“
Povlačeći se, McAllister je napunio čaše. „Da li bi ste
bili tako ljubazni da me informišete kako da Vam dam dete
bez da vas dodirujem?“
„U teglu.“
„Ah, shvatam, hoćeš bebu iz epruvete.“ Glas mu se
snizio, a oči su iskazivale saosećajnost. „Da li su vaša
jajašca...?“
„Moje jaja su sasvim u redu, hvala“, pucala je. „Ne
želim staviti moja jaja u teglu, već želim da stavite svoje...
svoje... u teglu.“
„Da, sada razumem.“ Gledajući je, otpio je malo.
„Ono što ne razumem je zašto ja? Mislim, pošto Vam se ne
sviđam ili tačnije mislite da sam nemoralan, zašto bi ste
želeli da budem otac Vašeg djeteta?“
„Dva razloga: alternativa je da odem na kliniku gde
mogu da izaberem čoveka iz računarske banke podataka.
Možda je zdrav, ali šta je sa njegovim rođacima? Šta god da
mislim o Vama, Vaša porodica je veoma lepa i, prema
lokalnim novinama, takva je generacijama unazad. I znam
kako izgledate Vi i Vaši rođaci. „
„Izgleda da nisam jedini koji je njuškao, a drugi
razlog?“
~ 39 ~
 „Ako imam Vaše dete - recimo na takav način -
kasnije nećete doći kod mene tražeći novac.“
Izgledalo je da je ovakva izjava bila previše
neuobičajena za McAllistera da je shvati, jer je za trenutak
sedeo trepkajući od preneraženosti. Onda se nasmejao,
dubok grleni zvuk koji je dolazio iz njegovih grudi.
„Gospođo Lawrence, verujem da ćemo se sjajno družiti.“
Ispružio je desnu ruku. „U redu, imamo dogovor.“
Na trenutak je Karen dopustila da joj ruka u njegovoj
oseti toplinu, i dozvolila je da im se pogledi sretnu i ozare
osmehom.
Izvukla je ruku iz njegove. „Gde i kada?“ upitala.
„Moj auto će Vas sutra pokupiti u šest ujutru, i
odlazimo prvim letom za New York“.
„Mislila sam da Vaš prijatelj živi u Virginiji“, rekla je
sumnjičavo.
„I živi tamo, ali mislio sam da ćemo prvo otići u New
York i obući Vas“, reče on zvučeći baš tako kakav i jeste,
dominantan muškarac, veliki beli lovac u njemu se ponovo
javio.
Na trenutak, Karen je sakrila lice čašom šampanjca da
joj ne bi video izraz na licu.
„Ah, da, shvatam. Zaključila bih iz ovoga da volite da
vaše verenice budu dobro doterane i dobro obučene.“
„Zar to ne voli svaki čovek?“
„Samo ljudi koji ne vide ispod površine.“
„Jao!“
~ 40 ~
 Karen pocrvene. „Moje izvinjenje. Kad se već
pretvaram da sam Vaša verenica, pokušaću da zauzdam
jezik.“ Uputila mu je čvrst pogled. „Neću morati da glumim
maznu, zaljubljeni ženicu, zar ne?“
„Kako ni jedna moja verenica nije bila takva, ne vidim
razloga zašto bi ste Vi. Uzmite još šampanjca, gospođo
Lawrence.“
„Ne, hvala“, rekla je Karen, ustajući i uz puno truda
pokušavajući da se ne klati na nogama. Šampanjac, vatra iz
kamina, crnokosi lepotan nisu bili pogodan preduslov da se
žena seti svojih zaveta čednosti.
„Vidimo se sutra na aerodromu, ali, molim Vas, neće
biti potrebe da se zaustavljamo u New Yorku.“ Kada je
krenuo je nešto da kaže, osmehnula se. „Verujte mi.“
„U redu“, reče on, podiže čašu. „Za sutra.“
Karen je izašla iz sobe, pokupila svoje stvari i sišla
dole liftom. Kako se nije osećala dovoljno sposobnom da
vozi, pozvala je taksi koji je odvezao u mali tržni centar
južno od Denvera.
„Bunny?“ Zazvala je Karen suzdržano, dok je žena
zaključavala vrata kozmetičkog salona. Gledajući u
Bunnynu kosu, Karen nije mogla odlučiti je li u pitanju boja
kajsije ili breskve. Bilo kako bilo, to je bila neobična nijansa.
„Da?“ žena je pitala, okrenula se, gledajući Karen bez
prepoznavanja u očima.
„Ne sećaš me se?“
Za trenutak Bunny je izgledala zbunjeno, a onda joj se
blistava bleda koža nabra od zadovoljstva.
~ 41 ~
 „Karen? Da li bi to ti mogla biti pod tim... to...?“
„Kosa“, pomogla je Karen.
„Možda ti to zoveš kosom, ali ne ovamo odakle sam
ja. I pogledaj u svoje lice, da li si prodala dušu, kako je tako
sjajno i čisto?“
Karen se nasmeja. Jedna od njenih blagodeti u braku
sa Rayom je što je imala Bunny da joj sređuje kosu i deli
savjete o šminkanju i noktima, i mnogo čemu drugom u
životu.
Uz sve to Bunny je bila odlična frizerka, i bila je kao
terapeut svojim klijentima - i potpuno diskretna kao da se
zavetovala na ćutanje. Karen je znala da bi nešto mogla reći
Banny i to ne bi išla dalje.
„Možeš li nešto učiniti s mojom kosom?“ Karen je
stidljivo pitala.
„Naravno. Pozovi ujutru i ...“
„Ne, mora biti sad, idem na avion rano ujutro.“
Bunny nije trpela takve gluposti. „Imam muža koji
umire od gladi kod kuće, a ja sam bila na nogama devet
sati. Trebalo je da dođeš ranije.“
„Mogu li da te potkupim pričom? Vrlo, vrlo dobra
priča?“
Bunnyje izgledala skeptično. „Koliko je dobra priča?“
„Znaš mog prelepog šefa? McAllister Taggert?
Verovatno ću imati njegovu bebu a nikad me nije dodirnuo
- niti će.“

~ 42 ~
 Bunny nije propustila ni delić priče dok je vraćala
ključ nazad u bravu. „Predviđam da će tvoja frizura trajati
pola noći.“
„Šta je sa tvojim mužem?“
„Neka otvori konzerve.“

~ 43 ~
 2

KAREN SE UGODNO SMESTILA u širokom sedištu aviona,

poslovne klase, i isprazni svoju čašu soka od pomorandže.
Pored nje, McAllister Taggert je već imao nos zavučen
u papire iz svoje aktovke. Rano jutros, kada je stigla na
aerodrom, uveli su je u salon, za koju nije ni znala da
postoji na aerodromu u Denveru.
Nenametljivo, ona je zauzela stolicu preko puta njega,
nije se pomučio da je pozdravi ili čak da je pogleda.
Deset minuta kasnije, nezainteresovano ju je pogledao
zadubljen u svoje misli, a onda vratio pogled na svoje
papire. Karen je imala zadovoljstvo da ga vidi kako je
zastao, kao da se setio nečega i ponovo je pogledao - dug,
spor pogled koji je prelazio od njene glave do prstiju, i
nazad iznova.
„Vi ste Karen Lawrence, zar ne?“ upitao je uz osmeh
koji je uverio da su se tri sata provedenih kod Bunny, sa
glavom pokrivenom folijom, lica premazanim blatom, a
onda još tri sata kod kuće presvlačenja i isprobavanja svega
iz svog ormara, dobro isplatila.
Rekao joj je da mora raditi na putu do Virginije, a
zatim se vratio svojim papirima, ali je nekoliko puta vraćao
~ 44 ~
pogled na Karen. Sve u svemu, ona je bila prilično
zadovoljna.
Sada, u avionu, sedela je pored njega, pijuckajući sok
od pomorandže i dosađivala se sve više. „Mogu li nekako
da pomognem?“ upitala je, klimajući u pravcu njegovih
papira.
On joj se osmehnu, kako to muškarci obično rade
kada misle da je žena lijepa, ali je nekako uspela da se rodi
bez mozga. „Da sam poneo računar, mogli ste da mi kucate,
ali zapravo, ne, nemam ništa za Vas. Samo moram rešiti
neke odluke.“
Ah, da, pomislila je, muški posao. „Kao koje?“
nastavljala je ona.
Mala bora se pojavila na njegovom lepom čelu. Očito
je da mu se dopadalo da njegove žene budu tihe. „Samo
kupuješ i prodaješ“, odgovorio je brzo, tonom koji je trebao
učiniti da prestane da postavlja detinjasta pitanja.
„I konkretno o kojoj kupovini ili prodaji razmišljate
ovog jutra?“
Mala bora se produbila i spojila mu obrve tik uz
početak nosa. Ljubav je tako smešna stvar, pomislila je. Da
je Ray tako odreagovao, odmah bi se povukla, ali ovaj
čovek je nije plašio ni najmanje.
Kada je video da neće prestati da ga ispituje, prasnuo
je: „Razmišljam o kupovini male izdavačke kuće“, a onda
opet vratio pogled u svoje papire.
„Ah“, rekla je. „Coleman & Brown Press, loše
naslovnice, većinom preštampane. Nekoliko dobrih knjiga
~ 45 ~
o regionalnoj istoriji, ali su naslovnice bile toliko loše da
niko nije hteo kupiti knjige.“
McAllister ju je gledao kao nekog ko treba da gleda
svoja posla. „Ako odlučim da je kupim, unajmiću novog
umetničkog direktora koji može dizajnirati dobre
naslovnice.“
„Neće moći. Izdavač spava sa njom.“
McAllister je upravo stavio čašu soka od pomorandže
na usne i nakon Kareninih reči skoro se zadavio. „Šta?“
„Bila sam radoznala, pa kada je sekretarica izdavača
došla da dostavi finansijske obračune, zatražila sam da ruča
sa mnom. Rekla mi je da je izdavač, koji je oženjen i ima
troje dece, u dogoj vezi sa umetničkim direktorom, a ako je
otpusti, ova će otići i sve ispričati njegovoj ženi - čija je
porodica vlasnik izdavačke kuće - tako da je to vrlo pipava
situacija. „
Mac je trepnuo prema njoj. „Pa šta preporučujete?“
pitao je s velikim sarkazmom.
„Kupite izdavačku kuću i stavite neke nadležne ljude
unutra, a zatim konsolidirajte nekoliko malih istorijskih
knjiga u jednu debelu i prodajte ga kao udžbenik o istoriji
Colorada u školama. Dobra je zarada sa udžbenicima“.
Mac je samo pogledao. „A sve ovo ste saznali zato što
ste bili radoznali, zar ne?“
Okrenula je glavu i zagledala se kroz prozor.
Karen je osetila kako joj Ray nikad toliko nije
nedostajao kao u ovom trenutku. Ray ju je slušao; voleo je
da čuje njene ideje i njene komentare. Nažalost, otkrila je da
~ 46 ~
je većina muškaraca ograničenih shvatanja kao i ovaj čovek
pored nje.
Nisu progovarili dok avion nije sleteo i tek tad joj se
ponovo obratio. „Na koje ste još druge stvari bacili
pogled?“ pitao je tiho. „Jet motori? Postrojenja za
kanalizaciju? Oprema za izgradnju puteva?“
Znala je da je ironičan, ali je istovremeno osetila da je
zainteresovan. „Zanimaju me samo male stvari, posebno
lokalna mesta u Denveru.“
„Kao na primer?“ upitao je i podigao jednu obrvu.
„Lawsonova robna kuća“, brzo je odgovorila.
Snishodljivo se osmehnuo. „To mesto je ruglo u
centru Denvera. Već imam odličnu ponudu od Glittera i
Sassa.“
„One prodavnice što prodaju kožu i lance?“ pitala je
sa zakrivljenim usnama.
„Pre bih rekao koža i veštački dijamanti.“ Oslanjajući
se nazad na sedište, pogledao je u proračune. „A kome bi
ste to prodali?“ Kada nije odgovorila, uputio joj je osmeh.
„Hajde, nemoj me se sad uplašiti. Ako već želite da mi
kažeš kako da vodim svoj posao, ne zaustavljate se nakon
jednog predloga.“
„U redu“, rekla je prkosno. „Otvorila bih prodavnicu
koja će prodavati bebi opremu.“ Pri tome je očekivala
njegovo gnušanje, ali nije. Samo je sedeo, strpljivo čekajući
da nastavi.
Duboko je udahnula. „U Engleskoj postoje
prodavnice koje nazivaju Mothercare koje prodaju sve za
~ 47 ~
bebe: odeću za majku, dubak, nameštaj za dječji vrtić,
pelene, razne mehanizme i stvarčice. U Americi morate
otići u različite prodavnice za različite predmete, a kada ste
osam meseci trudni i noge su vam otečene i imate još dve
djece, nije lako ući u pet različitih prodavnica pokušavajući
da dobijete ono što vam je potrebno za bebu. Ne znam iz
iskustva, ali izgleda da bi to bilo izvrsno i lakše da kupite
sve na jednom mestu.“
„A kako bi ste nazvali takvu radnju?“ pitao je tiho.
„Svetilište?“ ona je odgovorila nevino, učinivši da se
on nasmeje.
McAllister je uzeo papir i olovku iz svoje aktovke i
predao je njoj. „Ovde napišite sve što znate ili mislite o
Coleman & Brown Press-u, sve to, ogovaranje, sve. Želim
da znam kako, i mogu li da pretvorim to mesto u napredno
preduzeće.“
Karen se trudila iz sve snage da se ne smeje, ali to nije
išlo. Imala je osećaj da nikada ranije nije tražio od žene
mišljenje o tome šta bi trebalo da kupi ili prodaje. Njegov
ogranak Montgomeri-Taggerta je bio veoma mali i imao je
nekoliko žena izvršitelja, ali svi su znali da je McAllister
Taggert sam sebi dovoljan. Izluđivao je i ljutio saradnike
svojim tvrdoglavim insistiranjem da stvari rešava na svoj
način. Još više ih je ljutio time da je skoro uvek bio u pravu.
Ali sada je pitao za njeno mišljenje! „Da, gospodine,
razumem gospodine“, reče Karen rugajući se dok je
počinjala sa pisanjem, ali kraičkom oka, mogla je videti mali
osmeh koji je zaigrao oko njegovih usana.

~ 48 ~
 Ako se Karen ponadala da će je Taggert obasuti
toplinom, utisak je bio kratkog daha, tokom leta iznova je
zakopao nos u papire, ako nije bilo toga onda je telefonirao.
Jeo je jednom rukom, a drugom prelistavao papire. Kada su
sleteli na aerodrom Dulles, izvan D.C., predao joj je račun
na tri stotine dolara rekavši: „Para se okreće“, potom
klimnu u pravcu trake sa prtljagom. Karen je bila u
iskušenju dati nosaču njegov račun kao napojnicu, ali
umjesto toga, platila je pet dolara iz svog džepa, potom
pokušala da pronađe Taggerta. Pronašao je on nju, ključevi
iznajmljenog automobila su mu bili u ruci, a potom brzo
izađoše na hladan i oštar vazduh do kola.
Kada je ušla u toplinu automobila, osećala se gotovo
intimno sa njim i tražila je nešto da kaže. „Ako se već
pretvaram da sam Vaša verenica, da li bih trebala nešto da
znam o Vama?“
„Šta želite da znate?“ upitao je na način koji je
iznenadio Karen i izazvao gađenje.
„Zapravo ništa. Siguran sam da je znati da ste bogati,
dovoljno za svaku ženu.“
Karen je očekivao da će ga bockanje naterati da se
nasmeje ili bar sarkastično odgovori, ali nije. Umesto toga,
on je samo gledao pravo ispred, a obrve su mu se nabirale
od razmišljanja. Ostatak puta, Karen se nije trudila da
razgovara.
Odlučila je da će ako neko pita zašto se udaje za M.J.
Taggerta, odgovoriti: „Zbog alimentacije“.
Vozio ih je autoputem od Virginije do Alexandrije,
zatim kroz šumom okružena sela, prelepe kuće su ostale iza
~ 49 ~
njih sve dok nije stigao do šljunkovitog puta i napravio oštri
zaokret desno.
Nekoliko minuta kasnije ispred njih se videla kuća i to
je bilo mesto gde su sve male devojke sanjale da provode
Božić: tri sprata, visoki stubovi ispred, savršeno
raspoređeni prozori. Napola je očekivala da će ih George i
Martha Washington pozdraviti.
Travnjak ispred kuće i talasasti vrhovi vrta koje je
mogla videti u pozadini oživeli su ljudi koji igraju američki
fudbal, sakupljaju grane ili jednostavno šetaju. Izgledalo je
da su deca posvuda.
U trenutku kada je auto primećen, kao da je sav taj
skup ljudi krenuo na njih, otvorili su vrata i izvlačili Karen
van. Predstavljali su se Laura i Deborah i Larry i Dave i ...
Jedan čovek veoma dobrog izgleda je zgrabio i
poljubio Karen u usta. „Oh!“ je bilo sve što je Karen mogla
izreći dok je gledala u njega.
„Ja sam Steve“, ponudio je kao objašnjenje.
„Mladoženja? Zar Mac nije pričao o meni?“
Karen nije razmišljao o tome šta je rekla.
„Taggert nikad ne govori sa mnom, osim ako on ne
želi nešto“, promrmlja ona, a zatim se zagleda širom
otvorenih očiju. Ovi ljudi su bili njegovi prijatelji, šta će
pomisliti o njoj!?
Na Karenino iznenađenje oni prasnuše u smeh.
„Mac, najzad si pronašao ženu koja zna istinu o tebi“,
vikao je Steve preko krova automobila dok je jednom

~ 50 ~
rukom obgrlio Karenina ramena, jedna lepa žena je prišla i
stavila drugu ruku oko nje i poveli su je u kuću, smejući se.
Proveli su je kroz sobu božanstvenog izgleda sa
ogromnim kaminima koji je veselo plamteo, a zatim uz
ogromno stepenište, prošli su dve sale do širokih belih
vrata. Steve je otvorio.
„Sad je sav tvoj“, reče on, smejući se, zatim je gurnuo
unutra i zatvorio vrata iza nje.
Taggert je bio u sobi, njihovi koferi su već uneti i
smešteni u prtljažni prostor, a u sobi je bio samo jedan
krevet. „Došlo je do greške“, reče Karen.
Mac je namršteno gledao krevet. „Već sam pokušao
da ispravim ovo, ali to je nemoguće. Kuća je puna, svaki
krevet, krevetić i kauč su već popunjeni.“ rekao je
mrmljajući, „ako se bojite da ću Vas napasti u sred noći,
mogu da vidim može li se pronaći koja hotelska soba. „
Postojalo je nešto u njegovom stavu što se činilo da je
uvek na pogrešan način potakne. „Barem je puna kuća, ako
vrištim, čuće se.“
Udelio joj je mali polu-osmeh, a onda je počeo skidati
košulju. „Moram se istuširati. Proba venčanja je za sat
vremena.“ Gledao ju je kao da očekuje od nje da bude
herojina iz romantičnog romana Regence i u paničnom
strahu izjuri iz sobe zbog pomisli na razodevenog čoveka.
Ali nije htela da mu dozvoli da je zastraši. „Molim Vas,
nemojte da ostavite zamagljeno ogledalo“, rekla je
podigavši bradu, a onda se okrenula kao da dijeljenje sobe s
nepoznatim čoveku nju ni najmanje ne dotiče.

~ 51 ~
 Sa malim cerekom, ušao je u kupatilo, ostavljajući
vrata odškrinuta da bi para mogla da izlazi.
Kad je netao iz vidokruga, Karen je dozvolila sebi da
odahne i ramena joj se opustiše. Soba je bila divna, sva u
zelenoj svili i komadnom nameštaju, i dok je čula tuš
iskoristila je priliku i veselo raspakovala stvari. Tek kada je
završila, shvatila je da je, iz navike, raspakovala i Taggertov
kofer. Kad je stavila njegove cipele u ormar pored svojih,
umalo je zaplakala. Toliko je vremena prošlo otkako je
muška cipela stajala kraj njene.
Kada se okrenula, Taggert je stajao tamo, kosa mu je
bila mokra, ispod bade mantila ocrtavalo se njegovo krupno
telo, i gledao je u nju.
„Ja, ah, nisam mislila da raspakujem Vaš kofer, već,
uh... Navika“, konačno je uspela izreći pre nego što je
pobegla u kupatilo i čvrsto zatvorila vrata iza nje.
Dugo je trebalo dok se usudila izaći iz kupatila i bila
je vrlo zadovoljna kad je videla da je on već otišao. Nakon
što se obukla, što je brže mogla, napustila je spavaću sobu i
sjurila se niz stepenice da bi se pridružila ostatku svadbene
zabave, koji su pretrpali automobile da bi otišli do crkve na
probu.
Na putu do crkve učvrstila je svoju netrpeljivost
prema Taggertu. Ako je trebalo da bude njegova verenica,
zar ne bi trebalo da joj pokaže malo obzira? Umesto toga,
on je istovario pred ulazna vrata i očekivao je da se snađe
među strancima. Nije ni čudo što su mnoge žene odbile da
se udaju za njega, pomisli ona. Očigledno je da su imale
osećaja i dovoljno pameti.
~ 52 ~
 U crkvi proba je tekla glatko sve do na kraj, kada je
Taggert trebao biti prvi koji je trebao proći niz prolaz.
Hodao je do centra, ponudio ruku Karen, a onda bi krenuo
sa njom iz crkve. Možda nije čuo šta je dogovoreno, ali bez
obzira na njegov izgovor, hodao je do središta prolaza, a
onda je krenuo sam, bez Karen.
To je bilo previše za nju. „Znate kakav je Taggert“,
reče ona, „misli da može biti partner sam sebi.“
Svi u crkvi su prsnuli u smeh, a Taggert, kad se
okrenuo uvideo je svoju grešku. Sa naglašenom
galantnošću, vratio se, poklonio i ponudio ruku Karen.
„Vraćate mi za sve kucanje preko vikenda?“ rekao je
sebi u bradu.
„Vraćam Vam za sve one žene koje su bile previše
uplašene da ti se suprotstave“, rekla je, nasmešivši mu se
zlo.
„Ja nisam čudovište kakvim me smatrate.“
„Zamoliću Elainen da dâ mišljenje o tome, usput,
kada ona dolazi?“
Njegovo lice se promenilo i dok su stigli do zadnjeg
dela crkve, Karen je izrazila žaljenje zbog svoje primedbe.
„Božić“, reče tiho, a onda se okrete od nje.
Tokom večere bilo je bučno, svi su govorili u isti mah
o letima koje su proveli zajedno i mesta koja su posetili. U
početku je Karen gledala hranu i slušala, ali nije
učestvovala u razgovoru sa ovim ljudima koji su se dobro
poznavali. Taggert je sedeo sa druge strane velikog stola, na
suprotnom kraju od nje, i on je bio tih. Kadkad bi bacila
~ 53 ~
pogled ka njemu i učinilo joj se da i on nju gleda, ali se tako
brzo okrenula da nije bila sigurna.
„Karen“, upitala je jedna od žena i čitav sto je
utihnuo. „Gde je Vaš verenički prsten?“
Nije oklevala sa odgovorom. „Taggert je kupio celu
prodavnicu, tako da čekaju novu pošiljku dijamanata. On ih
kupuje po desetak, znate.“
Prozori restorana su skoro eksplodirali od smeha
prisutnih, pa se čak i Mac nasmejao dok ga je Steve, pored
njega, šamarao po leđima.
Čulo se dobacivanje: „Mislim da bi trebalo da zadržiš
ovu Mac,“ i „Izgleda da se tvoj ukus o ženama poboljšava“.
Do kraja večere, Karen nije dozvolila da ostane
postrani. Dve žene nasuprot nje su postavljale mnoga
pitanja o tome šta je uradila i gde je odrasla i sva uobičajena
pitanja koja ljudi postavljaju. Kada im je rekla da je Mac
njen šef, bile su fascinirane i želele su znati kako je to raditi
za njega.
„Usamljeno“, odgovori ona. „Nije mu ni jedna od nas
potrebna, osim da otkucamo pismo kad kad.“
Tokom svega ovoga, Taggert je večerao bez da je
rekao i reč, ali Karen je osetila njegove oči na sebi i čak i
kada se Steve nagnuo da mu nešto kaže, Macove oči nikada
nisu ostavile Karenino lice.
Tek kada su bili sami u ‘svojoj’ sobi, Karen je
pomislila da je možda otišla predaleko. „O večeri...“ počela
je dok je prolazio kraj nje izlazeći iz kupatila. „Možda
nisam trebala...“
~ 54 ~
 „Nećete se valjda sad povući?“ pitao je, a lice mu je
bilo veoma blizu njenog.
Ima lepe usne, pomislila je Karen a onda se trgla i
ustala. „Ne naravno da ne.“
„Dobro, šta ste uradili sa mojim trenerkama?“
„Zar nije malo kasno za sport?“ rekla je ne
razmišljajući da nije njen posao šta će i kada on uraditi.
Mec joj je uputio provokativan osmeh. „Osim ako ne
želite da spavam go, one su jedina alternativa.“
„Treća fioka levo“, rekla je i jurnula u kupatilo. Kada
se pojavila, umotana u pamučnoj puritanski snežno beloj
spavaćici, već je ležao u krevetu, a na sredini kreveta je bio
veliki debeli jastuk. Kliznuvši u praznu stranu kreveta,
rekla je: „Odakle Vam ovo?“
„Ukrao.“
„Pretpostavljam da neki nesrećnici spavaju na kauču
bez jastuka.“
„Hoćete li da ga vratim nazad? Možete da spavate
priljubljeni uz mene ili, još bolje, mogli bismo imati ozbiljnu
diskusiju o onoj tegli koju želite da ja...“
„Laku noć“, reče ona čvrstim glasom i okrenu se na
svoju stranu, dalje od njega, ali se smešila sve dok je san
nije savladao.

~ 55 ~
 3

KAREN SE PROBUDILA sa prvim pogledom na divnom

muškarcu koji je nosio tanani beli peškir oko struka, brijući
se ispred ogledala u kupatilu. Za tih nekoliko minuta pre
nego što se u potpunosti probudila i shvatila gde se
nalazila, imala je viziju da je prišao i poljubio je, odbacio
ručnik u stranu i popeo se u krevet s njom. U samo
nekoliko sekundi mogla se jasno setiti kakav je osećaj imati
čovek u rukama, njegove veličine, toplinu njegove kože,
težinu njega...
„Želite da podelite tu ideju?“ upitao je, ne okrećući
glavu već je gledajući u ogledalu.
Okrenula se da ne bi video da je pocrvenela, iskočila
iz kreveta, zgrabila svoju haljinu i krenula prema ormaru,
izvan njegovog pogleda.
„Šta ste planirali za danas?“ upitao je, izlazeći iz
kupatila, i dalje je nosio samo taj mali peškir i brisao ostatke
pene sa lica.
Karen je otvorila vrata plakara tako da nije mogla da
ga vidi.
Vežba li on svakog dana?

~ 56 ~
 Mora kako bi održao svoju figuru takvom. I da li je ta
boja toplog meda njegovu prirodna boja kože? „Kupovina“,
promrmlja ona.
„Kupovina?“ upitao je, krećući se oko vrata do njene
druge strane. „Kao u božićnoj kupovini?“
„Ja, ah“, rekla je, studiozno gledajući u unutrašnjost
ormara na odeću, a ništa ne videći. „Da, božićna kupovina,
i venčani poklon.“ Duboko je udahnula. Morala je da
povrati kontrolu nad sobom! Okrećući se, pogledala je
pravo u njegove oči - i ni prst niže. „Sutra je Božić i ako ću
ga provesti sa ovim ljudima ovde, ne mogu doći praznih
ruku. Znate li dobar trgovački centar ovdje?“
„Tyson’s Corner“, rekao je brzo. „Jedan od najboljih u
zemlji. I ja moram da kupim poklone, pa ću ići s Vama. „
„Ne!“ Karen je zabrzala, a zatim se pokušala ispraviti.
„Mislim, koncentrišem se bolje kad sam sama.“ Čim je to
izrekla postala je svesna da je to laž. Kupovati sam za Božić
postaje posao.
„A kako ćete znati za koga da kupite? Znate li koliko
je dece ovde? Pretpostavljam da želite da kupite za decu. „
„Napišite mi sva imena i ja ću uraditi ostalo.“ Nije
htela da provede dan sa ovim čovekom - i bilo je teško
odvratiti oči od mišića na njegovim grudima.
„Nemam olovku“, reče on, nasmešivši se. „Sve je u
mojoj glavi.“
Karen zamalo uzvrati osmeh. „Možete mi diktirati.
Osim toga, ne bi ste li radije ostali ovde i igrali fudbal sa
drugim momcima?“
~ 57 ~
 „Ja sam debelo, kancelarijsko piskaralo van forme, i
oni bi me potukli do nogu.“
Na to se Karen nasmejala, jer nije bilo nikoga ko bi bio
manje van forme nego što je on.
Ne čekajući da kaže da, zgrabio je bade mantil iz
ormara, obukao ga, a zatim je poljubi u obraz.
„Izaberi mi neku odeću, hoćeš li? Moram obaviti
nekoliko poziva. Vratiću se po tebe za trideset minuta.“
Pre nego što je Karen mogla da protestuje, bio je van
prostorije, vrata su se zatvorila iza njega. Naravno,
pomislila je, feministkinje bi se naježile zbog ovakvog
načina izbora odeće za jednog samoživog, arogantnog,
drskog čoveka poput Mac Taggert-a. Ali do trenutka kada
je završila ovu misao, izabrala je par tamnih pantalona,
italijansku košulju i božanstveni engleski džemper i
prebacila preko kreveta. Udarajući se po čelu od
samozgražavanja, otišla je u kupatilo.
Jedan sat kasnije, nakon brzog doručka, ona i Mac su
krenuli do rentakara, a na travnjaku su bili mladoženja i
ostali koji su igrali loptu. Steve je povikao Macu, pitajući ga
da igra sa njima.
„Ona me tera da kupujem s njom“, uzvratio je vičući.
„Ha!“ Karen im je odgovarala preko krova
automobila. „Kao da mi treba čovek da ide sa mnom u
kupovinu, baš?“ Istina je da se plaši da ostane ovdje jer bi
ste ga mogli povrediti.“
Ignorišući smeh muškaraca, Mac je viknuo: „Šta bi ste
želeli od nas za venčani poklon?“
~ 58 ~
 „Od tebe, Taggert?“ Stiv je uzvraćao. „Lamborgini, ali
od nje, uzimam sve što nudi.“
„Podržavam to“, viknu jedan od ostalih, onda su se
svi nasmejali i pozdravili jednim velikim ‘haaj’ na veoma
prisan način.
Osećajući se polaskana, Karen se savršeno osmehnila
svim mladićima koji su igrali fudbal, a onda se još više
osmehnula, sijajući, kada je videla kako se Mac mrgodio.
„Kakva draga grupa ljudi“, rekla je ulazeći u auto.
Okrenuo se gledajući kroz zadnji prozor dok je vozio
automobil unazad, manevrisao je oko mnogih drugih vozila
na putu, no ništa nije odgovorio.
Možda je to bilo zbog flertovanja muškaraca sa njom i
Macovim ćutanjem kao posledicom, ali do vremena kada su
stigli u prekrasni tržni centar Tysons Corner, Karen je bila u
vrlo dobro raspoloženju.
„Gde počinjemo?“ upitala je čim su ušli u središte
tržnog centra u blizini Hecht-a.
Posmatrajući ga, vidjela je to muško sleganje
ramenima koje je značilo da je ona zadužena. „Vreme
slona“, promrmlja ona.
„Izvinite,“ rekao je čvrsto.
„To je ono što sam govorila kada sam bila sa mužem i
išli zajedno u kupovinu, odbio bi da učestvuje u
odlučivanju o tome šta da kupimo bilo kome, ali je nosio
sve što mu dajem, pa sam ga nazvala moj slon.“

~ 59 ~
 Na trenutak je Mac pomislio da to razmatra, onda je
svečano podigao desnu ruku, stegnuo pesnicu i napravio
da mu biceps iskoči kroz džemper. „Mogu da nosim sve što
staviš na mene.“
Karen se nasmeja. „Već ćemo to videti. Usput, ako,
kao što ste rekli, ‘mi’ dajemo poklone, ko plaća za te
stvari?“
„Ja?“ rekao je uz lažni uzdah, premda je uvek platio
sve što je ikada kupila.
„Savršeno“, rekla je preko ramena, dok je ona
skrenula desno prema Nordstromovom. „Vaš novac, moj
ukus“.
„Samo mi dajte kikiriki i sve će biti u redu“, reče on
iza nje.
Tri sata kasnije, Karen je bila posve iscrpljen, ali
uzbuđena. Potpuno je zaboravila kako je to kupovati sa
muškarcem. Nikada nije želeo da izdvoji vreme i da
razmotri koji bi poklon bio bolji. „Ovaj,“ rekao je, ili,
„Svejedno?“ A kada je reč o predlozima poklona, nije
mogao da razmišlja pored prodavnice muzike. Dvaput je
morao da sedi na klupi, okruženim torbama, dok je
razgledala i nabavila set sapuna i losiona, kao i korpe za
voće i sir. Skoro da nije mogla da ga izvuče iz prodavnice
Rand McNally, gde je kupio ogromnu 3-D slagalicu Empire
State Buildinga. I posjetili su svih devet prodavnica
igračaka i kupovali u svakoj od njih, toliko toga je kupljeno
da je ustvari Karen sumnjala da su kupili više igračaka nego
što je bilo dece.

~ 60 ~
 „Da li je ručak uključen u ovu turu?“ upitao je nakon
što su posetili poslednju prodavnicu igračaka koju je tržni
centar imao da ponudi.
„Jesi siguran da želiš otići na ručak? Mislim da je u
poslednjoj prodavnici ostao jedan automobilčić, možda bi
trebalo da se vratiš i da ga kupiš.“
„Hrana, ženo!“ promumlao je i krenuo u pravcu
Nordstromovog kafića, gde su spremili njihovu
narudžbinu, a zatim su uzeli piće i hranu i pronašli mesto
gde Mek može spustiti sve kese, jer nije dozvoljavao da
Karen nosi išta.
„Ti si dobar slon“, rekla je čim su seli, smešeći mu se.
Kad su se napokon smestili, pogledao je u nju. „Koje
si planove napravila za Lawsonovu robnu kuću?“
Karen je bila previše dobrog raspoloženja da bi lagala.
„Ne morate me tetošiti i ne morate da slušaš moje
dečje ideje. Sve ovo danas je bilo veoma zabavno, oboje
znamo da čim se vratimo u Denver, tu je kraj. Vi ste gazda,
a ja sam samo daktilografkinja.“
„Samo daktilografkinja, zar ne?“ rekao je podižući
jednu obrvu, zavukao je ruku kroz ovratnik džempera i iz
džepa košulje izvukao nekoliko preklopljenih faksova. „Vi,
Vaš suprug i Stanley Thompson ste bili vlasnici
Thompson’s Hardvare Storea šest godina. Vi i Vaš suprug
ste bili sve u prodavnici. Stanley Thompson je samo
figurirao.“
Dok ga je Karen začuđeno gledala, nastavio je.

~ 61 ~
 „Nakon što ste se venčali, Ray je radio dva posla, dok
ste Vi rukopise kucali kod kuće. Vas dvoje ste čuvali svaki
peni koji ste imali i kupili polovinu udela Thompson
Hardware i pokrenuli posao. Ray je znao oko mašina; vi ste
znali sve ostalo. Vi ste pisali reklame kako bi naveli ljude da
dođu do prodavnice i baratali ste novcem, govoreći Rayu
koliko možete ili ne možete sebi priuštiti. Bila je Vaša ideja
da dodate mali vrtni centar i privučete žene-kupce, a to je
bio i najprofitabilniji deo prodavnice. Nakon što je Ray
umro, saznali ste da je jedini način da je Thompson
prvobitno bio voljan da mu proda, bio pod uslovom da u
slučaju Rayove smrti, otkupi vaš deo za pedeset hiljada. „
„Bilo je fer u trenutku kada je ugovor sklopljen“, rekla
je Karen odbrambeno, zazvučalo joj je kao da govori da je
Ray napravio loš ugovor.
„Da, u vreme kupovine, vaša polovina je vredela
samo trideset hiljada, ali do trenutka kada je umro, ti i Ray
ste razvili posao tako da je pola akcija vredelo mnogo više
od pedeset hiljada“.
„Mogla sam da ostanem kao punopravni partner.“
Karen tiho reče.
„Ako bi ste delili krevet Stanley Thompsona.“
„Njuškali ste, zar ne?“
„Samo sam radoznao“, reče on, oči su joj se
zasvetlucale dok im je hrana servirana. Nakon što je
kelnerica otišla, rekao je: „Želite li mi pričati o Vašim
idejama za ovu prodavnicu za majke?“

~ 62 ~
 „Nisam stvarno razmišljala o tome, samo neke
nejasne ideje“, rekla je, igrajući se sa slamkom u čaši
ledenog čaja.
Mac joj se malo nasmešio i gurnuo olovku i salveta
prema njoj. „Ako bi ste imali neograničen novac i
posedovali Lawsonovu robnu kuću, šta bi ste radili s tim?“
Karen je oklevala, ali ne dugo. Istina je, razmišljala je
o tome već neko vreme. „Postavila bih zabavište za decu u
sredini kako bi majke mogle da vide svoju djecu u svakom
trenutku. Ako bi majka bila odsutna neko vreme, označila
bih decu. Znaš, kao što je odeća u robnim kućama
označena, pa ako deca odlutaju izvan igrališta ili neko
pokušava da ih uzme, zazvoniće na ulazu dok izlaze iz
prodavnice.“
Mac nije rekao ništa, ali njegove obrve su se podigle
upitno.
„Oni stavljaju oznake na odjeću tako da ih ljudi ne
mogu ukrasti a djeca su mnogo važnija od košulja, zar ne? I
kako žena može opušteno isprobati garderobu dok
četverogodišnjak vrišti za njom?“
Uzela je malo hrane i nastavila. „U blizini igrališta
imala bi različita odeljenja: odeću za majku, dečji nameštaj,
pelene, knjige o različitim aspektima podizanja djece, sve
očigledne stvari, a zaposlila bih službenike koji bi bili
izuzetno iskusni i debeli.“
Mek se snishodljivo nasmejao na to.
„Ne, zaista. Moja snaha je imala bebu i stalno se žalila
na anoreksične prodavačice koje su je sažaljevale svaki put

~ 63 ~
kad su pitali da li imaju nešto u ekstra velikom broju. Imala
bih obučeno osoblje za grudnjake i imali bi besplatne
brošure o lokalnim organizacijama koje bi žene mogle da
kontaktiraju ako im zatreba pomoć ili informacije, kao što je
La Leche League, i naravno da ćemo imati kontakt sa
lokalnim akušerom u slučaju potrebe u prodavnici, i...“
Prekinula je i zvirnula u njegovo lice. Smejao joj se!
„Nisi mnogo razmišljala o tome, zar ne?“
Nasmešila se. „Pa, možda samo malo.“
„Gde se nalaze deonice koje imaš? I ne usuđuj se reći
da nisi zaradila ni peni i koliko bi otvaranje ovakve
prodavnice koštalo.“
Karen je uzela nekoliko zalogaja. „Uradila sam neke
proračune.“
„Kada se vratimo u Denver, možeš ih staviti na moj
sto i ja...“ Zaustavio se kad je Karen izvadila kompjuterski
disk iz svoje torbice. Uzimajući ga, pogledao je u nju i
namrštio se. „Kada si imala nameru da mi pokažeš ovo?“
Shvatila je šta je mislio. Mislio je da je to pravi razlog
zbog kojeg se složila sa ovim vikendom. Bila je samo jedna
od stotina ljudi koji su pokušali da ga vide ili mu dostave
svoje šeme za sticanje bogatstva. Karen mu zgrabi disk iz
ruku.
„Nikada nisam planirala da Vam pokažem ni bilo
kome drugom“, rekla je kroz zube. „Milioni ljudi imaju
svoje snove u glavi i to je upravo tamo gde ostanu: u
glavama“.

~ 64 ~
 Ljutito, zgrabila je svoju torbicu i kaput iza nje.
„Izvinite, ali mislim da je sve to bila greška. Mislim da je
bolje da odem odavde.“
Mac je uhvatio za ruku i povukao je nazad na sedište.
„Žao mi je, izvinjavam se. Stvarno, mi je žao.“
„Molim Vas, pustite me?“
„Ne, jer ćete pobeći.“
„Onda ću vrištati.“
„Ne, nećeš. Dozvolila si Stanley Thompsonu da te
opljačka i nisi vrištali, jer nisi želela da napraviš
neprijatnost svojoj porodici. Ti Karen, nisi osoba koja
vrišti.“
Gledala je u njegovu veliku, preplanulu ruku koja je
stezala za zglob. Bio je u pravu, nije bila neko ko bi vrištao -
niti je veliki borac. Možda joj je trebao da Ray stoji iza nje,
rekavši joj da može da učini bilo šta pre nego što bi počela
verovati u sebe.
Macova ruka se pomerila, tako da su mu se prsti
preplitali s njenim, Karen se nije povukla dok joj je držao
ruku u svojoj.
„Slušaj, Karen, znam šta misliš o meni, ali to nije
istina. Da li si ikad ispričala nekome drugom o svojim
idejama za bebi prodavnicu?“
„Ne“, reče tiho.
„Ali mora da si radili na ovoj ideji, još pre nego što je
Ray umro. Da li si mu rekla?“

~ 65 ~
 „Ne.“ Ona i Ray su imali, koliko je bilo moguće,
uspešnu prodavnicu alata. I nikada nije htela da pomisli da
ona želi nešto drugo, ili možda nešto više.
„Tada sam počastvovan tvojim poverenjem u mene“,
rekao je Mac, a kad ga je Karen pogledala sumnjičavo,
rekao je: „Stvarno, jesam.“
Zaćutao je trenutak i spustio pogled na njihove
spojene ruke.
„Svi oni predbračni ugovori su samo da bih video
hoće li potpisati.“
Karen ga je pogledao u neverici.
„Iskreno, da je bilo koja od njih potpisala, odmah bi
ga pocepao. Ali, sve što sam čuo je: ‘Moj tata misli da ne bih
trebala potpisati’ ili ‘Moj advokat mi savetuje da ne
potpisujem’. Sve što sam želeo je da budem siguran je da
žena želi mene, a ne bogatstvo moje porodice. „
„Radije mržnja, mali trik, zar ne?“
„Ne tolika kao mržnje što se udala za mene, a četiri
godine kasnije, prolazimo razvod. Pa još ako imamo decu?“
Kivna na sebe, Karen je osećala kako se njeni prsti
savijaju oko njegovih. „A šta je sa Elaine?“
„Elaine je bila drugačija“, reče tiho, a onda povuče
ruku iz njene.
Kad je Karen otvorila usta da bi postavila pitanje,
rekao je: „Spremni?“ i način na koji je rekao je bila naredba.
Nekoliko minuta kasnije oni su ponovo bili u
glavnom delu tržnog centru, Mac se kretao napred,
~ 66 ~
opterećen torbicama. Iza njega, zamišljeno, Karen ga je
pratila - dok joj pogled nije privukao natpis prodavnice
pune najlepše odeće za decu koju je ikada videla. U izlogu
je visila predivna dečja haljina od pravog pamuka, ručno
ukrašena naborima i obrubljena mekanom čipkom od čistog
pamuka.
„Želiš li ući?“ Mac je tiho rekao iznad njene glave.
„Ne, naravno da ne“, odvrati Karen resko,
nastavljajući dalje.
Međutim, veliki Mac, postao je još veći od svih torbi
koje je držao i preprečio joj put ka izlazu.
„Stvarno, ne želim...“ ona je počela, ali je prestala da
govori čim je bila u prodavnici. Nikada nije dozvolila sebi
da gleda baby odeću za svoje dete koje bi možda mogla
imati. Za druge, da, ali nikada za sebe.
Kao u transu, prišla je prelepim haljinama koje su
visile u nivou oka.
Mac, koji se oslobodio torbi zahvaljujući ljubaznosti
jedne prodavačice, išao je iza nje. „Ne te. Prva Taggert beba
je uvek dečak.“
„Ništa nije ‘uvek’„, odvratila mu je Karen, uzimajući
belu pamučnu haljinu ručno izvezenu bledim ružičastim i
plavim cvjetovima.
„Ovamo, ovo je mnogo bolje“, rekao je dok je držao
crveno-plavu prugastu košulju. „Dobra je za igranje
fudbala.“
„Neću dozvoliti mom sinu da igra fudbal“, rekla mu
je, zamenivši haljinu i gledajući nekoliko belih odela
~ 67 ~
napravljenih za nekog ko bi mogao biti sami mali princ.
„Fudbal je previše opasan“.
„On je i moj sin takođe, i kažem...“
Odjednom Karen postade svesna o čemu oni govore,
da mogu imati bebu zajedno, ali to ne bi bila njihova beba.
Ne u pravom smislu. Bila bi... Pre nego što je mogla da
sastavi još jednu misao, istrčala je iz prodavnice i zagledala
se u prozor Brentana kada je Mac pronašao.
„Smeta li da sedimo neko vreme?“ upitao je, a sve što
je Karen mogla je da klimne glavom. Njena postiđenost
onim što se dešavalo u bebi prodavnici bila je još uvek
sveža da bi mogla da govori.
Sela je, prikupila torbe oko sebe, a Mac je otišao da
donese dva sladoleda u kornetu, i neko vreme su sedeli u
tišini jedući sladoled.
„Zašto niste ti i tvoj muž imali decu?“ pitao je
obzirno.
„Mislili smo da imamo sve vreme ovog svetu, pa
nismo žurili“, odgovorila je jednostavno.
Za trenutak Mac je ćutao. „Jesi li ga mnogo volela?“
„Da, vrlo, vrlo mnogo“.
„Bio je vrlo srećan čovek“, reče Mac i stegnu joj ruku.
„Zavidim mu.“
Na trenutak se Karen zagledala u njegove oči, i po
prvi put od Rayove smrti primetila je drugog čoveka. Nije
Ray nadjačan osobinama drugog čoveka, već je videla Mac
Taggerta samog za sebe. Mogla bih ponovo da volim,

~ 68 ~
pomislila je, i u tom trenutku bilo je kao da se sav led koji se
skovao oko njenog srca odjednom rastopio.
„Karen, ja...“ počeo je Mac dok se kretao prema njoj
kao da je mislio da je poljubi odmah tu u središtu samog
Tysonovog tržnog centra.
„Bože moj!“ Rekla je Karen. „Vidi koliko je sati.
Večeras imam zakazano kod frizerke, za venčanje, a jedva
da ću uspeti. Salon je ovde u tržnom centru, ali na drugom
nivou, pa je bolje da požurim.“
„Kada si zakazala termin?“ upitao je, glasom
prepoznatljivim širom sveta, muž koji nije mogao verovati
da je nešto uradila bez njegovog znanja.
„Između prodavnica igračaka.“ Stajala je. „Moram da
idem“, rekla je, i počela hodati. „Vidimo se ponovo ovde za
dva sata“, dobacila je preko ramena a zatim nestala za ugao
pre nego što je mogao reći još ijednu reč.
Istina je bila da je imala još pola sata do zakazanog
termina, ali je želela da kupi Božićni poklon za Maca. I htela
je da pobegne od njega. Nije smela da se zaljubi u čoveka
poput Mac Taggerta. „On je van tvoje lige, Karen“, govorila
je sama sa sobom. Čoveku kao što je on potreban je žena čiji
je otac bio ambasador u nekoj glamuroznoj zemlji, ženi koja
je mogla da razlikuje jedan kavijar od drugog, koji bi
mogla... koja...
„Idiote!“ rekla je sebi. Glupa si kao i sve ostale ako
misliš da si zaljubljena u njega. Ili još gore! Misleći da je on
zaljubljen u tebe.

~ 69 ~
 Do trenutka kada se srela s njim dva sata kasnije,
uspjela je da se smiri i povrati ravnotežu. Videla ga je kako
sedi na klupi, izraza kao da je veoma zadovoljan samim
sobom. „Šta si učinio?“ upitala je sumnjičavo.
„Samo je sve uvijeno u papir i obeleženo, i sada su svi
pokloni u kolima.“
„Impresionirana sam“, rekla je, otvarajući širom oči.
„Prestani da mi se smeješ i idemo“, rekao je,
uzimajući joj ruku. „Jesu ti lak stavili na kosu ili je to perika
napravljena od drveta?“
„Lak je i mislim da izgleda odlično.“
„Hmmm“, bio je sve što je rekao dok su hitali ka
kolima.

Natrag, kod kuće, sve je bilo u haosu, ljudi su žurili da bi se

spremili za venčanje. Činilo se da su skoro svi izgubili
ključni komad odeće i sada ga frenetično pokušavaju naći.
Kada je Mac zatvorio vrata njihove ‘spavaće sobe’, bilo je
kao da su našli spokoj u samom utočištu, a kada je Karen
izašla iz kupatila, krevet je bio prekriven kutijama i s
nekoliko vreća pune odeće.
„Sve je pristiglo dok ste bili unutra“, reče on, a kad je
Karen počela da komentariše kako nije čula da je neko
ulazio, Mac jurnu u kupatilo.

~ 70 ~
 Jedna kutija je sadržala svilene donje rublje, sve
potpuno belo: čipkasti grudnjak, gaćice i bele čarape koje su
se završavale u sredini butina čipkastim elastičnim rubom.
Nikada ranije nije čula za donje rublje koje ide u kompletu
sa haljinom za venčanje.
„Nemaš vremena da sve proučiš“, reče Mac kad je
ušao u sobu.
„Ali...“
„Obuci se!“
Pošto je pokupila donje rublje, tada pogleda haljina za
koju je trebalo sigurno tri stotine metara šifona, pa
pogledala uski prostor u kupatilu i natrag na masivnu
suklju.
„Neću te napasti ako te vidim u donjem vešu - ali
samo ako mi obećate isto“, reče Mac.
Karen je krenula da protestuje, ali se onda nasmešila
đavolasto. „U redu, sam si tražio“, rekla je dok je uzimala
belo svileno rublje i otišla u kupatilo. Trenutak kasnije
pojavila se našminkana i samo u donjem vešu i ništa više - i
znala je da izgleda odlično. Bila je uskog struka, i ne puno
toga iznad ali, kao što su joj mnogi rekli, imala je noge jedne
starlete.
„Da li znaš gde...“ pitao je Mac dok se okretao ka njoj,
onda je Karen dobila sjajno, oh, ogromno zadovoljstvo da
vidi kako se boja gubi iz njegovog lica, dok je gledao u nju.
„Da li znam gde je šta?“ pitala je nevino.
Međutim, Mac nije mogao reći ni reč, samo je stajao
tamo, ruke su mu bile ukočene, jednu je držao ispruženu, a
~ 71 ~
drugom pokušavao da zakopča dugme na manžetni
košulje.
„Mogu li ti pomoći s tim?“ pitala je, i kretala se prema
njemu dok je gledao u nju ostavši bez govora. Koliko god
slatko mogla, zakopčala je prvo, a zatim i drugo dugme na
manžetni, a onda se nasmešila.
„Treba li Vam još nešto?“
Kako nije odgovorio, opet se osmehnu i krenu da ode
od njega, znajući da je pogled na njenu pozadinu bio isti
kao i napred. Hvala, spravi za trčanje, pomislila je.
Ali nije imala više vremena za razmišljanje jer je Mac
zgrabio njena ramena i povukao je u zagrljaj, a onda spustio
usne na njene. Kako je mogla zaboraviti? čudila se. Skoro
da je zaboravila slast poljupca.
Dugo i nežno je ljubio, a njegove velike ruke su se
kretale milujući je po telu, privlačeći je blizu njega.
Sve dok se nije začulo glasno kucanje na vratima i
poziv, „Jeste spremni za odlazak u crkvu?“ Karen nije bila
sigurna šta bi se dogodilo. Čak i tako, morala je da se
odgurne i izađe iz zagrljaja i nevoljno je to učinila. Srce joj je
jako udaralo, a njegov dah je bio ubrzan.
„Moramo se obući“, uspeo je reći dok je ćutke gledao
u nju. Drhtavih ruku, pokupila je haljinu i pokušala je
navući preko glave, bez da pokvari frizuru. Nije bila
iznenađena kada je Mac pomogao i spustio je nadole niz
njeno telo, a zatim je na leđima zašnirao. I izgledalo je
potpuno prirodno da mu pomogne oko kaputa njegovog
svečanog odela.

~ 72 ~
 Tek kad su krenuli sa izlaskom iz sobe progovorio je.
„Umalo sam zaboravio da ti dam poklon za deverušu.“ Iz
džepa je izvadio dvorednu bisernu ogrlicu i naušnice sa
dugim biserom u obliku kapljice.
„Predivni su“, reče Karen. „Biseri skoro izgledaju kao
pravi.“
„Izgledaju, zar ne?“ rekao je loveći drugu naušnicu a
onda joj zakopčao ogrlicu oko vrata, dok je ona stavljala
naušnice.
„Da li izgledam dobro?“ pitala je ozbiljno.
„Niko neće pogledati nevestu.“
To je bio kliše, ali način na koji je to rekao učinio je da
se oseća divno.

Vjenčanje je bilo očaravajuće. Za sav prethodni haos, sve je

prošlo glatko, a prijem je bio ispunjen smehom i
šampanjcem. Mac je nestao sa grupom ljudi koje nije video
godinama, i na nekoliko trenutaka Karen je ostala sama za
stolom.
„Umeš li da plešeš?“
Karen pogleda u Maca. „Zar to nije bilo u Vašem
izveštaju o meni? Ili su Vaši špijuni zaboravili tako važnu
stvar kao što je ples?“

~ 73 ~
 Sa smehom, izvukao je je iz stolice i poveo na plesni
podijum. Reći da su sjajno izgledali dok plešu bi bilo
podcenjivanje..
Steve je plesao sa svojom lepom nevestom, Catherine,
u rukama i rekao Macu, ‘ovu’ bi trebao zadržati.
Mac se nasmešio. „Znaš da me žena ne žele dugo“.
Nakon što se Steve nasmejao i udaljio, Karen se
namršti. „Zašto im ne kažeš istinu? Svi tebe krive za
raskide.“
Mac ju je privukao bliže. „Budite pažljivi, gospođo
Lavrence, skoro zvuči kao da počinjete da me volite.“
„Ha! Sve što želim od tebe...“
„Dete“, reče tiho. „Želiš da imaš moje dijete.“
„Samo zato što si...“
„Šta sam ja? Inteligentan? Princ među ljudima?“
„Ti si obrnuti princ. Kada te žena poljubi, pretvorićeš
se u žabu.“
„Nisam sa prvim poljupcem. Hoćeš li pokušati
ponovo?“
Na trenutak je spustio pogled na nju i mislila je da će
je ponovo poljubiti. Ali nije, i znala je da joj se razočaranje
ocrtalo na licu.
Satima kasnije ponovo se našla sama u sobi sa
Macom. Kada se vratila iz kupatila, u čedno beloj spavaćici,
on je stajao pored prozora, leđima okrenut prema njoj,
gledajući u noć.

~ 74 ~
 „Kupatilo je tvoje“, rekla je.
„Izlazim“, reče on čvrstim glasom.
Na njen užas, Karen je pitala: „Zašto?“ a onda stavite
ruku na usta. Ono što će on raditi nje se nije ticalo.
Ukrućenog tela, prisilila se da se nasmeje. „Naravno.“ I
prinela ruku kao da se prozeva. „Vidimo se ujutru.“
Mac je zgrabio njena ramena. „Karen, to nije ono što
misliš.“
„Nemam pravo da išta mislim. Slobodan si da radiš
ono što ti se sviđa.“
Brzo ju je prigrlio i držao je čvrsto.
„Ako ostanem u ovoj sobi večeras, vodiću ljubav sa
tobom. Znam da hoću, neću moći da se zaustavim.“ Ne
dajući joj šansu da odgovori, ostavio ju je samu u sobi.
„Da,“ rekla je Karen zatvorenim vratima. „I sledeće
nedelje bi sve bilo kao i pre, poslovično, mali flert sa Vašom
daktilografkinjom bi bio zaboravljen, bolje da ne učinite
nešto gde bi Vas mogli tužiti.“
Otišla je u krevet i zaspala tek pošto je iskalila
razočaranje na dugačkom jastučiću koji je razdvajao dve
polovine kreveta.
Satima kasnije spavala je tako čvrsto da ga nije čula
kad se vratio i kliznuo u krevet kraj nje niti je osetila kad je
spustio mekani poljubac na njeno čelo pre nego što je i sam
pokušao da zaspi.

~ 75 ~
 4

NA BOŽIĆNO JUTRO, KAREN je probudilo vrištanje. Pomislivši

da se kuća zapalila, zbacila je prekrivač i krenula iz kreveta
- ali Macova snažna ruka je zaustavila.
„Deca“, promrmljao je, glave zabijene u jastuk.
Dok se vrištanje pojačavalo, Karen se izmakla od
njega, ali je rukom napipao njenu i povukao je nazad u
krevet kraj njega. Tokom noći, jastuk koji ih je razdvajao,
skliznuo je (ili bio gurnut) do njihovih kolena.
Macova ruka se uvukla u Kareninu kosu. Još uvek mu
je lice bilo sakriveno u jastuku, i još uvek nije gledao u nju,
ali je videla njegovu crnu sjajnu kosu, osećala je njeovu
toplinu. Soba je bila u mraku i buka ispred njihove sobe
izgledala je veoma daleko.
Kako ju je povukao u svoju razinu, okrenuo je glavu i
kada su im se usne dodirnule, šapnuo je: „Deca, Božić,
znate kakvi su“.
„Bila sam jedino dete, doručkovala sam prije
otvaranja poklona.“
„Mmmmm“, bio je sve što je rekao dok ju je ljubio,
poljubio je toplo, nežno.

~ 76 ~
 Sa dodirom usana činilo se kao da je vreme isčezlo:
osećaj je bio tako poznat, biti u krevetu sa toplim, pospanim
čovekom koji ju je povlačio u svoje ruke. I bilo je tako
dobro. Bilo je lako kliznuti naniže tako da se njeno telo
ispružilo uz njegovo, provući ruku oko njegovog vrata i
uzvratiti strastvenim poljupcem.
Iznenada, vrata su se širom otvorila i utrčala su dva
deteta držeći igračke visoko podignute nad glavama,
vitlajući njima prema paru u krevetu. Unezverena, Karen je
odmakla lice od Maca i pogledala u igračke kojim su deca
mahala u vazduhu. Devojčica je imala Barbie lutku u
razuzdanoj haljini sa svim dodacima dostojnim lake
devojke, dok je dečak držao kutiju punu vozova.
Uprkos ovoj konfuziji, Mac joj je i dalje ljubio vrat dok
je Karen bila napola nad njim i pokušavala da pogleda u
igračke.
Pre nego što je mogla da smisli odgovarajući
komentar, pošto je Mac ljubio grlo, treće dete je utrčalo kroz
otvorena vrata s avionom u ruci, a potom, sudarivši se,
srušio drugo dvoje djece i sve se razletelo. Sve - lutke,
vozovi, deca - sleteli su na Macovu glavu.
Istog trenutka devojčica je počela da vrišti da joj je
lutka povređena, dok su se dvoje dečačića valjala pa podu,
tukući se ko je koga gurnuo.
Izlazeći iz kreveta, Karen na brzinu pokupi
porazbacane delove za igračke, ali bilo je potrebno nekoliko
minuta dok je sve pronašla i umirila decu.

~ 77 ~
 „Čekaj,“ rekla je Macu dok je kupila igračke koje su
poispadale iz kutije, „čini se da je jedna crvena cipelica
završila u tvom uhu“.
„Ne bi bilo prvi put“, promrmljao je, negodujući što
su ih deca prekinula.
Uputivši mu prekoran pogled, Karen je prikupila
decu, zaokruživši ih rukama i izgurala na vrata.
Konačno kada su ponovo bili sami, Mac je stavio ruke
iza glave i gledao kako se kreće po sobi dok je sakupljala
odjeću. „Naša deca će imati bolje manire.“
Karen je tražila pojas. „Nadam se da će naša deca biti
isto tako srećna i živahna kao i ova, i da su...“ Pocrvenevši,
zaustavila se, pogledala kako leži tamo i smeši joj se, a onda
je ušla u kupatilo da se obuče.
Međutim Mac je iskočio iz kreveta i uhvatio je prije
nego što je mogla da zatvori vrata. „Hajde, Jedinče,
propustićeš svu zabavu.“
„Ne mogu da idem dole u spavaćici!“
„Svi ostali će biti“, rekao je, vukući je i zgrabi majicu u
prolazu sa stolice.
Mac je bio u pravu.
Dole, pod božićnim drvetom je bio haos, čitavo more
pocepanog ukrasnog papira i dece posvuda. Odrasli su
sedeli usred svega toga, razmjenjivali poklone i smejali se -
ignorišući decu najbolje što su mogli.
„Ah, zaljubljene ptičice“, neko pozva. „Bolje je da
pređete ovamo i vidite šta vam je Deda Mraz doneo.“

~ 78 ~
 „Po njihovom izgledu, mislim da ih je Deda Mraz već
posetio“, reče neko drugi, našto je Karen pustila Macovu
ruku, koju je držala prilično čvrsto.
Nije joj trebalo dugo da zaroni u masu papira i
priključi se ljudima na sredini, smestivši se na tepih pored
crvenog vagone sa trakom vezanom za ručicu. Bila je
zadovoljna što niko još nije otvorio poklone koje su ona i
Mac kupili i uskratili uživanje da vidi njihova lica dok ih
otvaraju. Međutim, bila je iznenađena kada su ljudi počeli
stavljati poklone u njeno krilo. Svaki je imao oznaku od
koga je došao poklon, ali kada im se zahvalila, videla je
čuđenje na njihovim licima, te brzo pogleda u Maca.
Nije joj dugo trebalo da shvati stvari.
Sjedio je pored nje, otvarajući poklone, a njegovo lice
je bilo nevino kao u zaspalog deteta. „Bio si vredan za
vreme dok sam bila kod frizera, zar ne?“ pitala je tiho, tako
da je samo on čuo. Bilo je očigledno da je kupio sve njene
poklone, dao ih zaviti, a zatim ih označiti kao da dolaze od
njegovih prijatelja.
Nije se trudio da negira, ali se samo nasmejao,
njegove guste, crne trepavice se spustiše niže.
„Dopadaju ti se pokloni?“
Njeno krilo i pod okolo nje bili su prekriveni
prekrasnim predmetima: džemper od kašmira, muzička
kutija, par zlatnih minđuša, tri para debelih dokolenica,
srebrni okvir za slike.
„Šta sam ti dao?“ pitao je Steve. On i Catherine su
odložili svoj medeni mesec do dana nakon Božića.

~ 79 ~
 Karen se nasmeja. „Da vidimo“, rekla je, podižući
oznake. „Mislim da si mi dao bikini.“
„Šta?“ Mac je trepnuo a zatim pocrveneo, kad su svi
prasnuli u smeh. „U redu, u redu“, reče on, osmehujući se,
ali je stavio ruku posesivno oko Kareninih ramena.
Žena koja je bila Steveova rođaka zamišljeno je
pogledala Karen. „Znaš, Karen, upoznala sam sve Macove
verenice, i mogu mu sad otvoreno reći da mi se nijedna nije
dopadala, ali ti, Karen, sviđaš mi se. Ti si prvi koja je ikada
pogledala Maca zaljubljenim pogledom.“
„Zapravo, zaboravila sam kontaktna sočiva,“ rekla je
Karen, „i...“ Bila je prekinuta zvižducima zbog kojih je
porumenela i pogledala u krilo. Macova ruka je stegla oko
ramena.
„I kada je venčanje?“ upitao je neko.
Mac nije oklevao. „Čim uspem da je ubedim. Slušaj,
ne želi čak ni moj prsten nositi.“
„Možda se izlizao od navlačenja i ispadanja sa prstiju
tolikih drugih žena“, komentarisao je Steve i svi su se
smejali.
U tom trenutku je Steveova majka, Rita, ušla iz
kuhinje. „Prestanite odmah, svi vi! Postiđujete Karen. A i
trebala bi mi pomoć u kuhinji!“
Karen je bila zaprepašćena, soba se ispraznila
trenutno. Za trideset sekundi, u ogromnoj sobi nije bilo
nijednog muškarca, mladog ili starog, samo žene, devojčice
i brdo poklona i razmotanog papira.

~ 80 ~
 „Svaki put upali“, reče Steveova mama sa osmehom.
„Sad, dođite dame, hajde da tračarimo.“
Smejući se, žene su otišle gore da se obuku pre nego
što krenu sa raznim poslom. Sama u spavaćoj sobi koju je
delila sa Macom, Karen je spustila svoje poklone na krevet i
gledala ih. Nije joj trebalo mnogo ispitivanja da shvati da su
svi pokloni koje je dobila otkad je došla, bili od Maca. Bila je
radoznala da sazna šta su ostale žene dobile kao deveruše, i
rečeno joj je da su pokloni davani prošle nedelje. Zar nije
dobila svoj?
Još ispitivanja je otkrilo da biserne ogrlice i naušnice
nisu bili među poklonima. „Ako mislite na bisere koje ste
imali sinoć“, rekla je jedna od žena, „a ako su to pokloni od
Maca, onda možete da se kladite u svoj bankovni račun da
su pravi.“
Karen je trepnula. „Pa, pretpostavljam da nevesta nije
poklanjala kompletan set belog svilenog donjeg veša.“
Rekla je to više za sebe nego okupljenim ženama oko
nje, ali su one čule i zavrištale od smeha što je nateralo
Karen da porumeni.

Sada, sama u svojoj sobi, razgledala je stvari koje je dobila i

znala je da bi sve to menjala za još jedan sat sa Macom.
Sutra će se vratiti u Denver i samo dan kasnije biće
razdvojeni zauvek. Ili bar, ako je to dobro, biti udaljena
milion milja od njega, pomislila je, setivši se kancelarije i

~ 81 ~
svog radnog mesta u njoj. Okrenuvši se, primetila je
kovertu na jastuku, a kada je pomerila šal koji je bacila na
krevet, videla je na njemu napisano: ‘Srećan Božić, Karen’.
Otvorivši kovertu, videla je da je to kratak ugovor,
koji je potpisao Mac a posvedočio Steve. Brzo ga je pročitala
i videla da joj je dato da upravlja poslovanjem u
Lawsonovoj robnoj kući. Mac bi uložio kapital a ona bi
pružala stručnost. Imala bi potpunu samostalnost u
vođenju poslovanja i na bilo koji način, kako bi ona
smatrala da treba, a dug bi mu otplaćivala sa pet procenata
kamate počevši od dve godine nakon što prodavnica bude
otvorena.
„To je previše“, reče ona naglas. „Nisam želela...“
Zastala je kada je vidjela da ima i pismo uz ugovor.
Najdraža moja Karen,
Znam da će tvoja prva reakcija biti baciti mi ovo
pismo u lice, ali te molim da razmisliš. Ja sam
biznismen a ti imaš znanje i iskustvo potrebno da za
vođenje posla za koji vjerujem da će doneti profit. Ne
nudim ti ovaj ugovor jer mislim da si lepa, zabavna i
odlično društvo, i što uživam u tome da sam sa tobom.
Uradio sam to jer sam prisiljen - od mojih stalno
trudnih snaja. Rečeno mi je da se možda neću vratiti
kući ako prodajem kožu umesto pelene u toj staroj
robnoj kući.
Molim te, nemoj me odbiti.
Tvoj budući partner,
McAllister J. Taggert

~ 82 ~
 Na trenutak, Karen se okrenula značenju onog što je
napisao. Ali nije poslovna ponuda bila razlog što joj se
zavrtelo, bila je to ‘da si lepa, zabavna i odlično društvo, i
što uživam u tome da sam sa tobom’.
„Prestani!“ zapovedila je sama sebi. „On nije za tebe.
On ima žene pun kamion i... i...“ Otišla je u kupatilo i
zapiljila se u sebe u ogledalu. „A ti, ti si potpuni i totalni
idiot, zaljubila si se u njega.“
Okrenula se i pustila tuš. „Biznis“, rekla je sebi.
„Samo poslovno i ništa više.“
Ali to nije bilo lako učiniti. Kada je sišla dole, nosila je
farmerke i crveni džemper od kašmira koji joj je Mac
poklonio (pod oznakom „Rita“, Steveova majka) i bisere
koje je, nije mogla sebi pomoći, često dodirivala. Naravno,
njih bi mu morala vratiti. Bili su preskup poklon.
Ljudi su se polako pokrenuli, neki su pokušavali da
očiste dnevnu, neki su izašli da se igraju sa muškarcima, a
neki, poput Karena, otišli u kuhinju kako bi pomogli oko
spremanja Božićne gozbe.
Negde u poslednjih nekoliko dana čula je da je
Steveova majka najbolja prijateljica Macove majke. Nije da
su to bila Karenina posla, ali najbolji prijatelji pričaju sve
jedni drugima? I nije li trideset pet ljudi pomenulo da bi se
Elaine trebala pojaviti danas popodne?
Karen je bila radoznala da li Rita zna razloge za
raskid Elaine i Maca.
Provela je sate u kuhinji, u seckanju i ljuštenju, i
slušala mnoge nečuvene priče o Stevevoj porodici, i

~ 83 ~
nekoliko o Macu. Sa kuhinjskog prozore mogla je videti
Maca, nosio je tesnu pamučnu trenerku i dres bez rukava i
igrao ragbi. Nekoliko puta, kad god bi postigao gol ili
promašio pogledao bi prema prozoru i mahno joj. Srećna,
Karen bi odmahivala. Nije dugo imala porodicu, a
konfuzija i ovolika buka ove, su joj bile nepoznate, sa
decom koja jure kroz kuhinju, ljude koji se smeju i u
dnevnoj sobi pevaju božićne pesme. Bilo je to buka koju su
male porodice propuštale.
Skoro da je skočila kada je Rita progovorila iza nje.
„Sviđa ti se sve ovo, zar ne? Srećna si usred papira za
zavijanje i dečje vriske i punjenja lukom nekog jadnog
ubijenog stvorenja, zar ne?“
„Da, vrlo“, odgovorio je Karen iskreno.
„Mac je veoma dobar čovek.“
Karen ništa nije odgovorila. Možda je bio a možda i
nije. Jedina stvar koju je sigurno znala jeste da on nije bio
njen. „Da li znate istinu o Elaine?“
Ona i Rita su bili sami u kuhinji pošto je većina posla
završena, i za trenutak Rita pogleda Karen kao da razmišlja
o tome da li da joj kaže ili ne. „Zaklela sam se na tajnost“,
reče Rita, gledajući u svoj nož.
Karen je uzdahnula. Žena koja prizna da zna za tajnu
značila je da je polovina bitke dobijena. Sve što je bilo
potrebno je malo podstreka. Ali Karen je oklevala. Deo njen
je želeo da zna a deo nje nije želeo da čuje. Šta je nateralo
ženu da ode sa sopstvenog venčanja tek tako? Šta joj je Mac
napravio? „Zaista bih volela da znam“, rekla je osećajno.

~ 84 ~
 Rita se za trenutak zagledala u Karenine oči, a onda se
osmehnu i pogleda nazad u svoj nož.
„Stvarno ga voliš, zar ne?“
„Da“, je sve što je Karen mogla reći; nije se usudila da
dozvoli sebi da kaže još neku reč.
„Elaine je bila ludo zaljubljena u nekog siromašnog
umetnika koji je, svi smo mogli da vidimo, bio više
zainteresovan za njen novac nego za nju. Ali ljubav je slepa
i Elaine se borila za njega na sve načine. Njen je otac poslao
umetniku - nije da je ikad išta naslikao - pismo u kojem piše
da ako se oženi s Elaine, njen novčani fond bi bio odsečen. I
priložio je ček na dvadeset hiljada dolara, kao nadoknadu
ako bi napustio Elaine. Kada se Elaine vratila kući te večeri
umetnik je nestao, za sve je krivila svog oca, i rekla je da
„
ako želi da je uda za bogatog muškarca, onda će tako i biti.

Zastavši, Rita pogleda Karen stegnutih usana. „Elaine

je sistematski krenula na Maca, najstarijeg od Taggerta koji
još nije bio oženjen. Prelepa, talentovana i samouverena,
Mak nije imao šanse. Noć prije venčanja njen umetnik se
vratio i kada se Mac vratio u njihov stan, našao ih je u
krevetu zajedno. „
Rita je dala vremena Karen da prihvati sve ove
informacije pre nego što je nastavila. „Mac je odbio da se
oženi sa njom, ali, kao gospodin, kakav jeste, dozvolio je
svima da misle da je Elaine ona koja ga je napustila. Od
tada se smrtno boji braka. Želi se oženiti i imati sopstveni
dom, ali mislim da on namerno bira žene koje samo žele
njegov novac, a onda ih testira s nekim smešnim
~ 85 ~
predbračnim sporazumom i kada odbiju potpisati, samo
potkrepljuje svoje uverenje da je to sve što žele od njega.
Drago mi je da vidim da će konačno dozvoliti da se ta rana
zaceli. Drago mi je što će te oženiti, nekoga ko ga zapravo
voli.“
Karen nije dizala oči sa celera koju je seckala za salatu.
„Kažem ti ovo zato što Mac ima neku vrstu
pogrešnog osećaja časti prema Elaine, tako da nisam mislila
da ću ti ikad reći. Osim njih, samo dve osobe znaju pravu
istinu - njegova majka i ja. „
„Ali rekli ste mi to zato što ga ja volim?“
„I zato što on tebe voli“, odgovorila je Rita
jednostavno.
Karen se razignirano nasmešila. „Ne, ne voli me. Mi
nismo stvarno vereni, unajmio me je da budem njegova
pratnja za vjenčanje i da...“ Prekinula se kad se Rita
samodopadno nasmijala.
„Karen, ozbiljno, Mac nema potrebe da angažuje ženu
za bilo šta, ima žena koje same sebe prave ludama, gde god
da ide. Njegova majka se stalno žali na to, što žene koje
rade za njega veruju da će uz posao dobiti i njega. Kaže da
ima dva rukovodstva žena tako ludih za njim da misle da je
svaki posao koji im daje, dokaz njegove ljubavi prema
njima. Njegova majka mu kaže da ih otpusti, ali Mac je tako
mekana srca, da neće. Sve one imaju nečuveno visoke plate
a on posao obavlja sam.“
„A uz sve to se žene žale kako ne raspodeljuje posao,
podjednako“, reče Karen tiho.

~ 86 ~
 „Verovatno, ali Mac radije preuzima krivicu, i ne
dozvoljava da žene ispadnu loše, njegova majka je želela da
kaže svima o Elaine, ali Mac to ne bi dozvolio. Mac je iz
nekog drugog vremena.“
„Da“, reče Karen slažući se. „Verujem da jeste.“
„Govoreći o đavolu...“, reče Rita, „auto koji je upravo
stigao, to je Elaine. Karen! Ne izgledaj tako, idi tamo i...“
Karen je gledala kroz prozor kuhinje. Dolazak Elaine
zaustavio je utakmicu jer su svi muškarci krenuli ka
automobilu kako bi pomogli elegantnoj, lepoj i izvrsnoj
Elainei da izađe sa zadnjeg sedišta duge crne limuzine. A
na čelu gomile je bio McAllister Taggert.
„Ako bi ste me izvinili, moram da... da...“ Karen nije
mogla smisliti šta bi morala da uradi, pa se okrenula i
pobegla iz kuhinje, a zatim otrčala u svoju spavaću sobu.

~ 87 ~
 5

TRIDESET MINUTA KASNIJE, Karen je zaključila da je dovoljno

sama sebi održala predavanje, i možda bi sada imala
dovoljno kontrole da upozna Elaine a da joj pritom ne
zabode nož u hladno srce. Na nesreću, već pred vratima
spavaće sobe, pronašla je Elaine okruženu Steveom i
Macom.
Elaine je iz blizine bila još lepša nego sa distance. Bila
je visoka, plavuša, modernog izgleda i dovoljno
sofisticirana da učini da se Karen oseti potpuno bezvredno
kraj nje. Elaine je bila upravo vrsta žene sa kojom bi se Mac
trebao ženiti, kako je to Karen zamišljala. Nema sumnje da
je njen otac bio ambasador u nekom od atraktivnih stranih
zemalja, i bez sumnje je imala magistarsku diplomu u
nečem sofisticiranom i beskorisnom, kao što je kineska
filozofija.
Kraj Elaine, Karen se osećala kao da nosi kombinezon
i da joj slama viri iz kose. Nije ni čudo što se Mac do pete
zaljubio u nju, pomislila je.
Zaustavivši se na vrhu stepenica, Elaine je uputila
Macu pogled koji je mogao istopiti čelik, dok je Mac gledao
u nju kao izgubljeno štene, zaljubljenim očima. Još uvek je

~ 88 ~
voli, pomisli Karen, i, protiv njene najbolje samokontrole,
bes je obuze.
Steve se zadržao tek toliko da bi predstavio Karena
kao Macovu verenicu, a onda je strčao niz stepenice noseći
loptu u rukama, ostavljajući njih troje same.
„Još uvek pokušavaš naći ženu da se uda za tebe,
Mac?“ Elaine je pitala mekim glasom, očiju uprtih u Maca
ne obraćajući pažnju na Karen, kao da ne postoji.
„Još uvek plaćaš muškarcima da se ožene sa tobom,
Elaine?“ Karen je uzvratila, a onda imala zadovoljstvo
videti kako se Elainein savršen sklad na licu urušava,
neposredno pre nego što se okrenula i potrčala niz
stepenice. Očigledno je mislila da je njena tajna sigurna
zauvek i da bi se mogla rugati Macu kad god poželi.
Karen nije bila spremna za Macovu reakciju. Njegova
snažna ruka je stegnula oko nadlaktice i i skoro da ju je
odvukao u spavaću sobu. Kada je zatvorio vrata, okrenuo
se ka njoj. „To mi se ni najmanje nije svidelo!“ rekao je
ljutito, unoseći joj se u lice. „Ono što se desilo između
Elaine i mene je naše stvar i nikog drugog, i ne želim da je ti
ili bilo ko drugi kleveta.“
Karen se ispravila, naređujući mišićima da je drže
uspravno. U suprotnom, srušila bi se na krevet u suzama.
Zašto bi je bilo briga što je McAllister Taggert bio zaljubljen
u ženu koja ga je javno ponizila?
„Naravno, g. Taggert“, reče ona čvrsto, a zatim se
okrenu prema vratima.

~ 89 ~
 Ali Mac je uhvatio, gurnuo je prema zidu i strastveno
poljubio. Na trenutak, Karen je pomislila da ga odgurne, ali
ga je samo privukla još bliže sebi, zarivajući prste u njegova
leđa i mrseći mu kosu.
„Mrzim te“, uspela je izustiti dok ju je ljubio po vratu
a ruke milovale po telu.
„Da, znam, mrziš me koliko i ja tebe mrzim.“
Kasnije je razmišljala kako je bilo moguće, u jednom
trenutku su bili oslonjeni na zid, potpuno obučeni a već u
sledećem potpuno nagi, isprepletanih udova na krevetu.
Karen je bila u celibatu više od dve godine i jedini način na
koji je to uspevala bilo je potiskivanje svih seksualnih želja.
Spoj njene ljutnje prema Macu i sada njegovo nežno
milovanje učinili su da razbuktaju vatru i da njene sve
potisnute želje eksplodiraju odjednom.
Mac je bio dostojan ljubavnik, ulazio je u nju svom
svojom snagom, sa neskrivenom žudnjom, a zatim sasvim
nežno, lagano prislonivši usne na njene, sprećavajući je da
ne zaplače.
Za kratko vreme, u tih nekoliko nekoliko minuta
lampa je pala i razbila se, Karen je završila na podu a Mac
ju je podigao, položio leđima na krevet i dok su joj noge i
dalje dodirivale pod, Mac je prodro u nju. Karen ga je
obujmila nogama oko struka i povukla ga na sebe, držeći ga
u snažnom stisku. Srce joj je tuklo kao ludo a dah postao
neujednačen i hrapav.
Prošlo je nekoliko minuta pre nego što je ponovo
mogla razmišljati, a kada je to učinila, bila je postiđena i
osetila se neprijatno. Šta li sad misli o njoj? Siromašna,
~ 90 ~
neobrazovana sekretarica koja pravi budalu od sebe i spava
sa gazdom?
„Molim te“, šapnu ona. „Pusti me.“
Polako, Mac je podigao glavu i pogledao je, a kada je
iskrenula glavu, uhvatio je za bradu i naterao da ga
pogleda. „Šta je ovo?“ upitao je zbunjeno. „Moja mala
lavica ne može biti stidljiva, zar ne?“
Karen odvrati pogled od njega. „Želim da ustanem.“
Međutim, Mac joj nije dozvolila da se odmakne od
njega. Umesto toga, prigrlio ju je uz svoje golo telo i
prebacivši prekrivač preko njih, upitao: „Reci mi šta nije u
redu“.
Karen nije mogla da razmišlja, jer nekako, ovo
prijatno milovanje, njihova gola tela, bili su intimniji od
onoga što su upravo uradili.
„Ti... - ja...“ rekla je, ali iz usta nisu izašle nikakve
smislene reči.
„Vodili smo ljubav“, reče mekim glasom dok je
spuštao poljubac na vrhu njene glave. „To je nešto za čim
sam čeznuo, čini mi se godinama.“
„Nisi znao ni da postojim do pre nekoliko dana.“
„Tačno, ali sam pokušao da nadoknadim sve što sam
propustio tokom ovih godina.“
Pokušala je da se udalji od njega, ali ju je držao čvrsto.
„Ne puštam te dok mi ne kažeš šta nije u redu.“
„Šta nije u redu?!“ rekla je bolno, pomerajući ga
dovoljno da ga pogleda. „Ja sam jedna od tvoji sekretarica,
~ 91 ~
samo stepenik više od radnika obezbeđenja, a ti si gazda i...
i...“
„I šta?“
„I zaljubljen si u Elaine!“ konačno je izustila. Na kraju
krajeva, nije mogla više napraviti budalu od sebe nego što
već jeste?
Pored sve njene muke, Mac je zagrlio i privukao još
bliže i podsmehnuo joj se, cereći se.
„Oo, zašto to?“ upitao je kada ga je ona uštinula.
Ovog puta skoro mu je pobegla pre nego što ju je
ponovo povukao. „Ja nisam jedna od tvojih sponzoruša, ja
ne jurim za tvojim novcem, zapravo ne želim ništa od tebe,
niti posao, niti šta drugo... Uključujući i tebe kog ne želim
da vidim...“ Prekinuo ju je poljupcem. „...ponovo“,
prošaputala je, završavajući rečenicu.
„Sa zadovoljstvom“, rekao je, pretvarajući se da je
pogrešno shvatio.
Kad joj je rukom dodirnuo grudi, Karen je osetila da
ga ponovo želi i osetila je da je i on spreman, ali se
odgurnula od njega. Nije više pokušavala da siđe s kreveta,
ali ga je pogledala u oči i rekla: „Ne.“
„U redu“, reče on, oslobodivši je stiska. „Reci mi šta te
muči. Samo ne odlazi, molim te?“
Karen se okrenula od njega, bili su pokriveni ali se
nisu dodirivali. „Nisam nameravala da se to desi. Samo
sam želela...“ Okrenula se i pogledala ga. Prema njenim
proračunima, danas je bila u vrhu plodnosti i nakon što su
upravo učinili, mogla bi ostati trudna.
~ 92 ~
 Kao da joj je pročitao misli, uhvatio joj je ruku i
poljubio dlan, a potom i drugu stranu njene ruke.
Kada je krenuo da joj ljubi prste, povukla je ruku.
Ali je Mac uzeo u svoje ruke, ponovo, držeći je čvrsto.
„Ne volim Elaine.“
„To nije ono što sam ja videla, a i branio si je!“
„Šta god da sam loše poželeo da joj se vrati, nije gore
od onog što je zadesilo. Čovek se oženio njome zbog novca.
Znam kako se zbog toga oseća, tako da mogu samo da je
sažaljevam. Ako joj to čini zadovoljstvo da mi se podruguje,
nek joj bude. Barem nisam završio u braku sa njom.“ Glas
mu je spustio. „I ona nije majka moje djece. „
„Imaš li ih mnogo?“ upitala je trudeći se da izgleda
kao da samo razgovaraju. Više od svega, želela je da ostane
hladna i da ne pokaže osećanja. Zar nije sasvim u redu
imati vezu s muškarcem u današnje vreme? Karen je bila
konzervativnih shvatanja, da ljudi koji odlaze zajedno u
krevet bi trebalo da su venčani.
„Možda smo danas napravili mog prvenca“, reče tiho,
a onda je držao iz sve snage dok je pokušavala da pobegne
od njega.
„To nije stvar za zabavu. Želela sam da budeš
donator, a ne... ne...“
„Ljubavnik? Karen, molim te saslušaj me. Ovo danas
nije bila pogreška. Nikada ranije nisam bio u krevetu sa
ženom bez zaštite.“ Podigao je bradu kako bi pogledao u
njene oči. „Volim te, Karen. Ako me želiš, pokušaću ti biti
dobar muž.“
~ 93 ~
 „Meni i svim ostalim ženama koje čekaju u redu“,
rekla je pre nego što je razmislila, a tada je bila užasnuta
kada je videla bol u njegovim očima. Odmah se okrenuo i
krenuo da ustane iz kreveta.
„Izvinjavam se“, reče ona, izražavajući žaljenje, dok je
sedeo na ivici kreveta. „Molim te, nisam mislila tako.
Nemaš obavezu da me oženiš niti čak da pitaš da se udam
za tebe. Znam za tvoj osećaj časti i kako si galatan i pravi
gospodin i...“
Okrenuo se, osmehnuo joj se. „Je li to ono što misliš o
meni? Misliš da pitam svaku ženu sa kojom odem u krevet
da se uda za mene?“
Nije odgovorila ali joj je lice potvrđivalo upravo to.
Macovo lice se smekšalo pod utiskom stvari koja ga je
očigledno zabavljala. „Dušo“, reče on, ravnajući kosu iza
ušiju. „Ne znam kako si stekla utisak da sam svetac, ali
nisam. Tvoje prvo mišljenje o meni je bilo najtačnije koje je
žena ikada imala. Želiš li znati istinu?“
Karen je klimnula glavom, razrogačivši oči, a onda ju
je privukao sebi, prislonivši joj glavu na svoje rame.
„Nikada nisam bio zaljubljen u Elaine, zaista nisam.
Sada to znam, ali mi je laskalo što mi je neko kao ona
dozvoljavala da jurim za njom.“
„Zar nije ona tebe proganjala?“ Rekla je Karen, a onda
se ujela za jezik, videvši da previše govori.
Mac se samo nasmešio. „Moraš da se setiš da sam veći
deo mog života proveo oko Elaine, i ona je bila ta za kojom
smo svi jurili, ali je ona bila nedostižna. Bila je prekrasna, a
~ 94 ~
do četrnaeste je već bila zrela devojka. Kladili smo se ko bi
uspeo da izađe sa njom, ali niko od nas nikad nije uspeo.
Učila je za završni ispit, noć pred maturu, odbijala je svakog
momka u školi. „
„Znači, hteo si ono što nisi mogli imati?“ rekla je sa
sarkazmom.
„Naravno. Zar to ne žele svi?“
Karen je bila previše zainteresovana za priču da bi
mislila o filozofiji. „Ali imao si je.“
„Na neki način, da, pre četiri godine došla je u moju
kancelariju rekavši mi da želi da joj pomognem sa nekim
investicijama i...“
„Napravio si budalu od sebe i pitao da se uda za tebe
da bi mogao da pokažeš drugim momcima kako si je
dobio“.
„Jednom rečju, da.“
Pri tome, Karen se nasmejala. „Dakle, umetnik te je
spasio, zar ne?“
Mac je oklevao pre nego što je odgovorio.
„Jednog dana ću morati da isčačkam kako si saznala
ove stvari od moje majke ili kome je ona rekla a taj tebi
preneo.“
„Mmmm,“ bilo je sve što je odgovorila. „A šta je sa
svim ostalim ženama koje si hteo da oženiš?“
Zastao je, gledajući u prazno. „Znaš, bilo je stvarno
sasvim čudno, ali svaka žena na Zemlji je mislila da posle
onoga što se desilo sa Elaine umirem od želje da se venčam.
~ 95 ~
Možda su mislili da sam hteo pokazati Elaine da mogu
imati drugu ženu kad god poželim.“
„Dakle, one su same krenule na tebe“, rekla je Karen
sarkastično. „Nisi imao nikakve veze sa svim onim
vereničkim prstenovima i predbračnim ugovorima.“
Nije se smejao zauzvrat, već se okrenuo tako da je
njegovo lice bilo iznad njenog. „Ozbiljan sam. Pre dve
nedelje bih ti rekao da sam bio zaljubljen u Elaine i možda
sam voleo svaku od onih lepih devojaka sa kojima sam bio
veren. Ali sada znam da nisam voleo ni jednu jer, kada sam
sa tobom, Karen, ne moram biti nešto što nisam. Ti si prva
žena koja me je gledala kao sasvim običnog čovjeka, a ne
jednog od bogatih Taggertovih, i ne kao način da se
započne sopstvena karijera. Videla si samo mene i ništa
drugo.“
Poljubio joj je obraz. „Znam da je iznenađenje i znam
da ćeš želeti vremena da razmisliš o svemu ovome, voleo
bih da ti se udvaram, ali želim da te upozorim na ono što
mi je namera. Želim da te zaprosim.“
Karen je osetila želju da mu se baci oko vrata i kaže:
„Da! Da! Da...“ ali umesto toga, pogledala ga je na trenutak,
kao da razmišlja o tome da li da se uda za njega ili ne.
Kada je ponovo podigla pogled, oči su joj bile
ozbiljne. „Pod udvaranjem misliš na romantične večere uz
sveću i ruže?“
„Šta kažeš na putovanje u Pariz, krstarenje po Nilu ili
skijanje na Stenovitim planinama?“
„Možda“, rekla je.

~ 96 ~
 Povlačeći se unazad, pogledao ju je spekulativno. „Šta
misliš o tome da ti kupim još dve zgrade bilo gde po tvom
izboru za tvoje dječje prodavnice i da te opremim sa
najsavremenijim računovodstvenim sistemom?“
„Oh!“ rekla je, iznenadivši se. „Sa daljinskim
inventarnim sistemom?“
„Karen, draga, ako se udaš za mene, ja ću ti dati
sopstveni kod u svom računovodstvenom sistemu i moći
ćeš njuškati koliko ti srcu volja.“
„Ti baš znaš kako da zavedeš devojku, zar ne?“
„Mmmm“, sve je rekao spustivši nogu preko njenih.
„Da li si znala da su blizanci u mojoj porodici česta
pojava?“
„Videla sam ponešto što govori u prilog toj činjenici.“
Poljubio joj je vrat dok mu se ruka spuštala nadole.
„Ne znam da li znaš za ovo, ali način na koji nastaju
blizanci je voditi ljubav dva puta zaredom.“
„Zar tako? A ovde medicinari misle da to ima veze sa
načinom na koji se jajašce deli.“
„Ne. Što više ljubavi, to više dece.“
Okrenuvši se bedrima prema njemu, čvrsto ga je
zagrlila oko vrata. „Hajde da probamo za petorke.“
„Znao sam da postoji razlog zašto sam te zavoleo“,
promrmljao je pre nego što ga je poljubila.

~ 97 ~
 Epilog

„KAREN!“ REKLA JE ŽENA iza nje, primoravši Karen da

ispusti pakete dok se brzo okretala. Bila je u tržnom centru,
ljudi su pravili gužvu, a Kareni je trebala trenutak da
prepozna Ritu, ženu koju je upoznala tog izuzetnog
vikenda koju je provela sa Macom.
Na zaprepašćenje obe, Karen je briznula u plač.
Zagrlivši je majčinski, Rita je povela Karen do
pločastog sedišta na ivici pršteće fontane, a onda joj je
pružila čistu maramicu i čekala dok se Karen smirila.
„Izvinjavam se, nemam pojma šta nije u redu sa
mnom. Čini mi se da neprestano plačem, stvarno mi je
drago što vas vidim. Kako su svi? Steve?“
„Fino“, reče Rita, nasmešivši se. „Svi su jako dobro.
Pa, kad stiže tvoja beba?“
Već nekoliko minuta Karen je pokušavala da zaustavi
suze. „Je li tako očigledno?“
„Samo drugoj majci. Sada, zašto mi ne kažeš šta te
muči. Nešto nije u redu između tebe i Maca? On će te
oženiti, zar ne?“

~ 98 ~
 Karen je izduvala nos. „Da, trebalo bi da se venčamo
za dva meseca na savršenoj maloj ceremoniji, i ti si na listi
gostiju.“ Pogledala je u svoju ovlaženu maramicu. „Sve je u
redu. Apsolutno sve. Samo...“
„Hajde, možeš mi reći.“
„Nisam sigurna da Mac želi da se oženi sa mnom“,
izbacila je. „Prevarila sam ga, ja... ja sam ga zavela. Toliko
sam želela bebu, a on...“ Ona se zaustavila jer se Rita
smejala.
„Izvinite,“ reče Karen čvrsto, i krenu da ustane.
„Nisam htela da te zabavim sa svojim problemima.“
Rita je zgrabila Kareninu ruku i povukla je da sedne.
„Žao mi je, nisam imala nameru da se smejem, ali nikad
nisam videla da je čovek toliko privržen ženi, koliko je Mac
tebi. Šta je to moglo da te navede da pomisliš da ne želi da
se oženi sa tobom?“
„Stvarno nemate pojma o čemu pričate. Da ste znali
istinu o onome što se događalo između nas, znali bi ste da
će ovo biti više poslovni dogovor nego pravi brak. Sve je
bila moja ideja i...“
„Karen, oprosti mi, ali ti si ta koja ne zna o čemu
priča. Da li si znala da je trebalo biti samo šest deveruša na
venčanju? Mac je u panici nazvao Stevea, rekao mu je da je
upoznao ljubav svog života i da mu je potreban jak izgovor
da bi proveo vikend sa njom. Priča o potrebi za još jednom
deverušom na venčanju je njegova ideja. Platio je trostruku
cenu za haljinu prilagođenu po tvojoj meri, a potom je
platio smokinge za sve svoje prijatelje da bi on mogao biti
sedmi dever.“
~ 99 ~
 Karen je zabezeknuto gledala u Ritu. „Ljubav
njegovog života? Ali on mi je rekao, tek nakon što me je
upoznao, da mu je potrebna žena za pratnju, kojoj će
odgovarati haljina.“
„Steve i Catherine imaju mnoštvo prijatelja, nije im
bila potrebna nijedna od Macovih devojaka. Posebno ne
kada su se Macove devojke smenjivale tako često.“
Karen je odmahnula glavom. „Ali ne razumem,
mislim da me čak ni video nije pre noći Božićne zabave. Šta
ga je navelo da napravi takvu priču? Zašto bi on to želeo?
Ne razumem.“
Rita se nasmešila. „Postoji jedna izreka u porodici
Taggert. ‘Oženite onu koja može razlikovati blizance’.“
Karenovo lice nije pokazalo razumevanje.
„U Macovoj kancelariji postoji fotografija čoveka koji
drži nanizane ribe, zar ne?“
Karen je prebirala po pamćenju, a onda se setila te
noći kada je bila u Macovoj kancelariji i podigla fotografiju
sa police, a onda je ispustila kada ju je Macov glas
iznenadio. „Da, sećam se slike, to je jedan od njegove braće,
zar ne? Sećam se da sam rekla da nikada ranije nisam
videla tog čoveka.“
Rita se značajno nasmešila. „To je bila fotografija
Macovog blizanca, čoveka koji izgleda u potpunosti kao
Mac.“
„On ne izgleda ni najmanje kao on! Mac mnogo bolje
izgleda od tog čoveka. On...“ Ona je zastala, a onda

~ 100 ~
sagledala celokupnu priču unazad, otkad se Rita nasmejala,
„Smislio je čitavu priču oko deveruše?“ pitala je tiho.
„U potpunosti, ponudio se da plati celo venčanje ako
vam Steve dozvoli da budeš na ceremoniji, a Steveu je dao
da slobodno koristi njegov dragoceni gliser šest meseci, u
zamenu da vas smesti u istu spavaću sobu, a te minđuše
koje ti je poklonio potiču iz kovčega sa porodičnim
nasleđem i daju se samo ženama. Ne devojkama, već samo
suprugama. I znam da je dva puta tog vikenda zvao kući i
detaljno govorio o tebi svojoj porodici, govoreći im kako si
inteligentna i lepa bila, i da sve čini kako bi ga zavolela.“
Rita je stisnula Kareninu ruku. „Mora da ste primetili
kako bi se Macu vezao jezik kad je bio u tvojoj blizini. Svi
smo se smejali što se toliko plašio da kaže pogrešnu stvar
tako da radije nije govorio ništa. Rekao je Stivu da se
pretvarao da te ignoriše jer mu je bilo preneto od nekoga iz
kancelarije da si bežala od bilo kog čoveka koji bi pokazao i
najmanje interesovanje za tebe.“
„Rekao je svojim snajama o prodavnici koju sam htela
da otvorim“, reče tiho.
„Draga, ako nije pričao sa tobom, pričao je o tebi.“
„A ja sam mislila da me je pitao da se udam za njega
jer...“ Slomila se, gledajući u Ritine oči. „Jer sam tražila
nešto od njega.“
„Nikada nisam videla da se muškarac tako jako
zaljubio u ženu na prvi pogled, kao on u tebe. Rekao je da
kad si podigla fotografiju u njegovoj kancelariji, i kad te je
pogledao u oči, on se zaljubio istog trenutka. „

~ 101 ~
 „Zašto mi nije rekao?“ Pitala je Karen.
„Misliš, Mac ti nije rekao da te voli?“ Odvratila je Rita
užasnuto.
„Rekao je, više puta puta, ali ja...“ Karen je ućutala.
Nije mogla glasno da izgovori da nije mogla da veruje da bi
čovek poput McAllister Taggert mogao...
„Moram da idem“, naglo je rekla Karen. „Moram...
Oh, Rita, hvala ti“, reče ona, a onda, kako je Rita stajala,
zagrlila ju je razdragano. „Hvala vam više nego što bi ste
mogli i zamisliti. Učinili ste me najsrećnijom ženom na
svetu. Moram da kažem Macu da to... da to...“

Rita se nasmejala. „Idi, šta čekaš? Idi!“

Ali Karen je već nestala.

~ 102 ~