Konstruktivizam je pravac apstraktne umetnosti koji je nastao u Rusiji 1913. godine.

Pokret je
ubrzo stigao i u Evropu, naročito u Holandiju, a nešto kasnije i u SAD. Pojam konstruktivizam je
nastao najpre u slikarstvu a kasnije se upotrebljavao za obeležavanje načina pristupa projektovanju
u arhitekturi. [1]

Karakteristike uredi [ ]

U osnovi konstruktivizma, bila je upotreba jednostavnih geometrijskih oblika; kruga, trougla,

kvadrata i proste linije, koji su bili bojeni, a u svojim uzajamnim odnosima stvarali su tenzije u
unutrašnjosti slike. U konstruktivizmu slika se „konstruiše“ od osnovnih geometrijskih elemenata.
Konstruktivizam polazi od ranog futurizma, a njegovim tvorcima se smatraju Kazimir Maljevič i
Aleksandar Rodčenko. Maljevič je svoj konstruktivizam nazvao suprematizam. Maljevič je naslikao
seriju slika sa kvadratima, među kojima je najpoznatija, slika Crni kvadrat na beloj pozadini
(1915.), koja je postala „ikona“ tog pravca. U dvadesetim godinama Maljevič je počeo da stvara
trodimanzionalne umetničke instalacije koje je nazivao arhitektonama i koje su ušle u stalan
repertoar konstruktivizma.[2]
Konstruktivizam je doneo revoluciju u arhitekturi i njegov najznačajniji predstavnik u arhitekturi je
poznati arhitekta Le Korbizje. U arhitekturi je ovaj pravac posle nazvan funkcionalizmom u kojem
je sve podređeno funkciji i lepota proizilazi ne iz razloga primenjivanja dekorativnih elementa u
ukrašavanju objekta primenjiavnjem i imitiranjem dekoracija iz prošlih arhitektonskih stilova već u
jednostavnim geometrijskim oblicima i funkciji.[3]
U Holandiji je pod ovim uticajima nastala grupa De Stijl, čiji su najistaknutiji predstavnici bili Teo
van Dusbrih i Pit Mondrijan.[1]
U godinama 1919.—1934. radila je u Nemačkoj škola Bauhaus koju je vodio Valter Gropijus i iz
koje je izašlo mnogo novatora u stilovima 20. veka. Interdisciplinarno opredaljenje je rodilo ideju o
jedinstvu estetike i funkcije a najpoznatiji članovi Bauhausa su bili Vasilij Kandinski, Paul Kle,
Lajonel Fajninger i drugi.
Konstruktivizam je uticao na kubizam, futurizam kao i avangardne pravce kinetizam, optičku
umetnost i na mnoge druge pravce u istoriji umetnosti i arhitekture n.p.r. arhitekturu
dekonsruktivizma.

Najznačajniji Konstruktivisti uredi [ ]

 Naum Gabo
 El Lisicki
 Kazimir Maljevič
 Laslo Moholji Nađ
 Antoan Pevzner
 Aleksandar Rodčenko
 Vladimir Tatljin
 Braća Vesnin
Konstruktivizam je, pre svega, prièa o znanju, ili o uticaju procesa saznavanja na uoblièavanje
mišljenja o ljudskoj prirodi.

Polazeæi od stava da ljudi nemaju neposredan pristup stvarnosti, veæ da uvek konstruišu sopstvene
verzije te stvarnosti unutar dostupnih referentnih okvira, konstruktivisti istièu da je «istina» pojam
koji u društvenim naukama treba oprezno koristiti. Umesto jasnog i nedvosmislenog razlikovanja
šta je istina, a šta ne, konstruktivizam staje na pozicije relativizma i naglašava sapostojanje razlièitih
referentnih okvira. I pored svih nastojanja ljudi da dosegnu jednu privilegovanu perspektivu i
izvesno ovladaju znanjem koje je ispravno i nepromenjivo, i koje bi ih moglo lišiti neprijatne
strepnje o tome kakve æe biti posledice njihovog delanja, do ostvarenja ovakve težnje se još uvek
nije došlo.

Pokušaj redukovanja brojnih razlièitih merila i naèina da se ova ispravnost utvrdi imao je u
dosadašnjoj istoriji ljudske rase ogromnu cenu koja je suviše skupo plaæena i pored toga što cilj nije
postignut. Projekat utvrðivanja istine u društvenim naukama najèešæe je podrazumevao dolaženje
do suštine objekata prouèavanja, koja je stabilna, nepromenjiva i nezavisna od delatnosti nauènika.
Konstruktivisti, pak, naglašavaju da ne postoji takva suština unutar neke osobe, veæ da se to kakva
je neko osoba, stvara kroz odnose sa drugim ljudima. Ovaj konstruktivistièki stav priziva ideje
Vigotskog da je prelaz od interpsihièkih funkcija ka intrapsihièkim „opšti zakon razvitka svih viših
psihièkih funkcija, koje nastaju prvobitno kao vidovi delatnosti u saradnji“ (Vigotski,
1983:331,332). Ne samo da konstruktivizam daje primat odnosima nad suštinom, veæ oslanjajuæi
se na, izmeðu ostalog i domete savremene fizike, zagovara stav da je posmatraè uvek deo slike koju
posmatra. Na
taj naèin ono što mi znamo o drugim ljudima nije odraz neke njihove unutrašnje suštine koja ostaje
nepromenjiva uprkos našim naporima da je osmislimo, veæ osmišljavajuæi znaèenje postupaka
drugih mi uèestvujemo u izgraðivanju njihove subjektivnosti.

Dotièuæi tradicionalno i nikad na zadovoljavajuæi naèin rešenog problema odreðenja normalnog i

patološkog, ne odgovara se na pitanje šta je «suština» abnormalnosti, veæ kako je postalo uopšte
moguæe da postavimo to pitanje i kuda nas to vodi, kao i kako se tom problemu može pristupiti na
nov naèin. Ono što mentalno obolelu osobu èini mentalno obolelom ne zavisi samo od toga što ona
èini, veæ i od toga kako njena kultura kategorizuje njeno ponašanje. Ove kategorije zavise od jezika
kojim se uoblièavaju, imaju svoj rok trajanja i s vremenom se menjaju u zavisnosti od
preovlaðujuæih naèina mišljenja. Zato se pitanje ljudske normalnosti mora prouèavati kao deo
društvenog života, a to pre svega podrazumeva uzimanje u obzir i njegove politièke uloge.

Jedna važna implikacija konstruktivizma kao paradigme u oblasti obrazovanja i vaspitanja jeste da
se psihoterapija i pedagogija mogu shvatiti kao srodne oblasti. Znaèaj ovog pitanja se najbolje može
sagledati u svetlu opšte prihvaæenog poziva na demokratizaciju procesa obrazovanja. Neretko
nastavnici i roditelji govore uèenicima da nisu dovoljno obrazovani, zainteresovani, odgovorni ili
vredni. Uèenici ovakve kvalifikative doživljavaju kao nepravedne, irelevantne ili patronizujuæe. U
tenzijama koje katkad proizilaze iz konfrontacija dve strane, koje insistiraju na svojim gledištima,
retko dolazi do napretka. Mnogo èešæe dolazi do produbljivanja nepremostivog jaza i perpetuiranja
nerazumevanja. Zato je neophodno reæi da demokratizacija obrazovanja i vaspitanja pre svega treba
da teži multiperspektivizmu – toleranciji sapostojanja i istovremenog negovanja razlièitih
perspektiva. Emancipacija i demokratizacija vaspitanja zato treba da se zasniva na duhu tolerancije
ovih disharmonija i njihovom dugotrajnom dijaloškom usklaðivanju. Sa druge strane zahtevi
savremenog obrazovanja i vaspitanja dovode do uoblièavanja i menjanja identiteta, a ne samo do
sticanja znanja i veština, tako da proces obrazovanja zapravo predstavlja jedan od domena
izgraðivanja subjektivnosti.

Na primeru lenjosti, koja se može smatrati problemom koji pripada graniènom podruèju pedagogije
i psihoterapije, vidimo konstruktivizam na delu: «Zbog toga ljude koji ne rade ono što mi mislimo
da oni treba da rade, ne treba odmah optuživati za lenjost i otpisivati brojne druge lingvistièke
resurse pomoæu kojih se njihovo ponašanje možda može mnogo bolje razumeti. Èak i samog
Gonèarovljevog «Oblomova» moguæe je lakše i bolje razumeti kao bespomoænu, uplašenu,
skuèenu, uèaurenu ili depresivnu osobu – nego kao otelotvorenje èiste nepatvorene lenjosti, èiji je
istaknuti simbol vremenom postao. Zato i svaki vaspitaè ili nastavnik koji roditeljima ukazuje na
lenjost njihovog deteta, ili lekar koji, sležuæi ramenima roditeljima govori da im ne može pomoæi
zato što lenjost nije poremeæaj duševnog zdravlja, veæ crta karaktera koji se ne može leèiti – treba
dobro da se zapita zašto otpisuje mnoštvo drugih diskurzivnih resursa pomoæu kojih je dete
moguæe razumeti i eventualno mu pomoæi.»

Ovaj novi pogled omoguæava da se prihvati postojanje drugih perspektiva koje se ne odbacuju kao
pogrešne, veæ se prihvataju kao još jedan od uglova posmatranja.

I na kraju, postavlja se pitanje: Da li postaje moguæe da se ljudi posmatraju ne samo kao profili ili
zbir osobina liènosti koje poèivaju na nepromenjivim biološkim i fiziološkim odrednicama
zajednièkim za sve ljude, veæ i kao «društvena biæa okupljena u zajednici»; «biæa èija
intencionalnost predstavlja izvor znanja i smisla»; biæa u stalnom nastajanju, odreðena svojom
biologijom, ali i odnosima sa drugim ljudima i simbolièkom komunikacijom kroz koju se ti odnosi
ostvaruju?

Le Korbizje jednom prilikom rekao da je konstruktivizam termin cija je oznaka nejasna pa potom i
neodredjena, suprotno purizmu ili italijanskom racionalizmu granice ovog pokreta nisu nikad jasno
definisane. Preciznije, ovaj pokret kao termin mozemo razmatrati u domenu brisanja tradicionalnih
razlika, odvajanja umetnosti od zivota ili kako su produktivisti u sloganu iz ranih dvadesetih
izjavili: "Dole sa umetnoscu! Neka zivi tehnologija! Neka zive konstruktivisti!"
U tadasnjoj Rusiji konstruktivizam je prosao kroz dve razlicite faze. Prva je bila period AGITPROP
drvenih konstrukcija koje su upotrebljavane za izlozbe kao i za revolucionarne forme ulicne
umetnosti. Druga je bila profesionalna faza u kojoj su zgrade bile zamisljene kao zanr koji lezi
negde izmedju masinske forme i bioloske strukture.
Naucna ideologija ove dve faze, racunala je na otkrica slozenih preseka kao sto su prozimajuce
stambene jedinice, i na konstrukcije prilaznih puteva u vidu rampi i stepenista, zatim liftova.
Takodje, uvode se posebni elementi kao reflektori, elektricne svetlece reklame, radio antene i
filmska oprema.
Takva retorika masinskog izraza okupila je u savez vise umetnika kao sto su suprematisti-
elementaristi, kao sto je Lazar Markovic poznatiji kao El Lissitzky ili vodja nemackog
neoplasticizma Theo Van Doesburg ili izvesni Rusi, koji su kako se cini bliski radikalnom izrazu i
impulsu, kao npr. VHUTEMAS sa arh. Nikolaj Ladovskim koje je osnovao formalist, ali i novo
udruzenje arhitekata iz 1923.godine ASNOVA.
Kanonski rad konstruktivista bio je projekat Vladimira Tatljina za veliki spomenik III
internacionali, prvi put izlozen 1920. godine. Ovaj dizajnerski poduhvat bio je ispirisan, kao i ceo
pokret konstruktivizma, trijumfom moderne tehnologije, a uzor za ovaj rad bila je Ajfelova Kula iz
1889. godine, Pariz, dok je naucno fantasticna tzv. aura za ovaj rad izvedena iz futuristicke opere
Alekseja Krucenikha, Pobednik na suncu. Naum Gabo javno kritikuje Tatljinov predlog, kao
sugestiju ili graditi funkcionalne kuce i mostove ili kreirati cistu umetnost, nikako obe. Ne mesati
jedno sa drugim.
Spomenik je bio postavljen u moskovskom Vkhutemasu, bio je sredstvo u navodjenju brojnih
umetnika da napuste fine umetnosti radeci kao industrijski dizajneri, figure kao npr. Aleksej Gan,
Ljubov Popova, Aleksander Rodcenko,Varvara Stepanova i Vladimir Tatljin. Tvrdili su za sebe da
pre pripadaju produktivistima nego konstruktivistima!
Sto se tice arhitekture, ruski konstruktivizam nije nikad bio vise orijentisan ka produkciji nego u
ranim strukturama od drveta projektovanim od strane Konstantina Meljnikova ciji je Mahorka
Paviljon bio izlozen 1923.g na ruskoj poljoprivrednoj i zanatskoj izlozbi u Moskvi. To je bila
nenarodna ponovna interpretacija tradicionalne ruske agrarne konstrukcije. Ovaj metod gradjenja se
ponavlja na Meljnikovom Suharevom marketu izgradjenom u Moskvi iz 1923. god. i njegovom
Ruskom paviljonu iz 1925. god. podignutom u Parizu za Exposition Internationale des Arts
Decoratifs et Industrielel Modernes. Meljnikov kasnije menja stil iz retorickog u sofisticiraniji
radeci seriju radnickih klubova, od kojih je Rusakov klub u Moskvi iz 1927-8. g karakterisitcan
primer ovog pravca.
Postrevolucionarni pokusaji razvili su totalno nove arhitektonske izraze, jedan od njih baziran je na
potpuno novom direktnom otkrivanju strukturne i tehnicke forme, tako da su se unutar Vkhutemasa
pojavile suprotne frakcije.
Najistaknutija od njih je grupa OSA, osnovana 1925. kao grupa modernih arhitekata od strane
Aleksandra Vesnina. Vesnin koji je drzao predavanja od 1921. god. u Vkhutemasu bio je jedan od
prvih autora koji su formulisali arhitektonsku sintaksu konstruktivizma na njegovom projektu
Lenjingradske zgrade pravde u Moskvi iz 1923.g., o cemu je Lisicki napisao 1929. god. da svi
pribori koji idu uz zgradu kao npr. liftovi, satovi, reklame, govornice, znakovi, moraju biti
ukomponovani kao sastavni elementi projekta i kombinovani u unifikovanu celinu. To je tzv.
estetika konstruktivizma.
Medjutim, metod za determinisanje forme varira od jedne do druge frakcije, jer je postojalo siroko
razmimoilazenje izmedju funkcionalisticke ideologije Vesninove Osa grupe i formalnijih Gestalt
teorija predlozenih kasnije od Asnove. Trazi se leksikon cistih formi koje mogu biti vidjene kao
podsticaj izvesnih psiholoskih stanja u programskim terminima.
Ruski arhitekti konstruktivizma u se fokusirali na dve primarne teme. Na prvom mestu oni su
pokusali da uvedu formu idealnog socijalistickog grada, nastojanje koje je dostiglo kulminaciju u
N.A.Miljutinovom modelu u tzv. linarnom gradu iz 1930. god. Na drugom mestu oni su pokusali da
uspostave tzv. socijalni kondenzator drustva istovremeno kao arhitektonski i institucionalni nivo,
preovladjivanjem radnickih klubova u kasnim 20-tim i sovjetskim ponovnim traganjem u okviru
prototipa zajednickog stanovanja pod rukovodstvom arhitekta iz udruzenja Osa, Mojsej Ginzburga.
Tako je on ostvario jedan Dom Kommund prototip u svom Narkomfin bloku za stanovanje u
Moskvi. Stambene jedinice izvedene u ovom bloku nastale su na Osa takmicenju u stanovanju iz
1927.g i citavo istrazivanje je bilo od strane ovog Osa magazina.
Dajuci prioritet Sovjetskom Savezu, ruski konstruktivizam se uglavnom susreo sa potrebama
drustva. Vecinu realizovanih radova cine strukture poslovnih objekata, robne kuce,
sanatorijumi,stamparije, istrazivacke stanice, fabrike, radnicki klubovi kao i hidroelektircne
instalacije. Tu treba pomenuti najveceg ruskog grdjevinskog preduzimaca u posleratnom periodu
Dnieperstroj zavrsenu od V. Vesnina 1932. god.
Kasnijih 20-tih godina ovaj pokret vrsi uticaje van zemlje u Francuskoj, Sveskoj, Cehoslovackoj,
Svajcarskoj, pa cak i SAD i to u Filadelfiji. Uticaji se i danas osecaju u radovima umetnika. Kod
nas je to npr. Mrdjan Bajic.

Ella Bergmann-Michel - (1896-1971)

Carlos Catasse - (1944-Present)
Theo Constanté - (1934-Present)
Naum Gabo - (1890-1977)
Gustav Klutsis - (1895-1938)
El Lissitzky - (1890-1941)
Louis Lozowick
Estuardo Maldonado - (1930-Present)
Konstantin Melnikov - (1890-1974)
László Moholy-Nagy - (1895-1946)
Tomoyoshi Murayama - (1901-1977)
Victor Pasmore - (1908-1998)
Antoine Pevsner - (1886-1962)
Lyubov Popova - (1889-1924)
Manuel Rendón Seminario - (1894-1982)
Aleksandr Rodchenko - (1891-1956)
Oskar Schlemmer - (1888-1943)
Varvara Stepanova - (1894-1958)
Enrique Tábara - (1930-Present)
Vladimir Tatlin - (1885-1953)
Joaquin Torres Garcia - (1874-1949)
Aníbal Villacís - (1927-Present)
Oswaldo Viteri - (1931-Present)