1

U POTRAZI ZA
FIBONAČIJEM
Priča o matematičkom geniju
koji je promenio svet

Kit Devlin

Prevod :
Aleksandra Ravas

HELIX
2
 SADRŽAJ

PRELUDIJUM .......................................................................................................................................................... 5
Sputnjik i diferencijalni i integralni račun ...................................................................................................... 5
POGLAVLJE 1 ......................................................................................................................................................... 7
Poplavljena ravnica ............................................................................................................................................... 7
Rukopis .................................................................................................................................................................... 13
POGLAVLJE 3 ....................................................................................................................................................... 21
Prvi koraci............................................................................................................................................................... 21
POGLAVLJE 4 ....................................................................................................................................................... 24
Statua ....................................................................................................................................................................... 24
POGLAVLJE 5 ....................................................................................................................................................... 31
Šetnja duž pizanske obale .................................................................................................................................. 31
POGLAVLJE 6 ....................................................................................................................................................... 35
Vrlo dosadna knjiga? ........................................................................................................................................... 35
POGLAVLJE 7 ....................................................................................................................................................... 39
Franči ........................................................................................................................................................................ 39
POGLAVLJE 8 ....................................................................................................................................................... 45
Objavljivanje Fibonačija: Od samostana do sajta Amazon.com .......................................................... 45
Možemo li da verujemo onome što čitamo? Grimovi zaključci ............................................................. 48
POGLAVLJE 9 ....................................................................................................................................................... 51
Prevod ....................................................................................................................................................................... 51
Džudit Sigler ........................................................................................................................................................... 53
Lorens Sigler ........................................................................................................................................................... 54
Objavljivanje ......................................................................................................................................................... 55
P.S. ............................................................................................................................................................................. 59
POGLAVLJE 10 ..................................................................................................................................................... 61
Čitajući Fibonačija ............................................................................................................................................... 61
Začinjavanje ........................................................................................................................................................... 63
Fibonačijevi brojevi .............................................................................................................................................. 66
Završne reči ............................................................................................................................................................. 69
P.S. Rešenje Fibonačijevog zadatka o pticama ........................................................................................... 70
POGLAVLJE 11 ....................................................................................................................................................... 71
Lov na rukopis, prvi deo (promašaj) ............................................................................................................... 71
Rukopis iz Sijene - zamalo................................................................................................................................. 72
3
Chiuso ....................................................................................................................................................................... 74
Utešna nagrada: obilaznica kroz Vija Fibonači .......................................................................................... 76
POGLAVLJE 12 ..................................................................................................................................................... 78
Lov na rukopis, drugi deo (napokon uspešan) .............................................................................................. 78
Firentinski rukopis ............................................................................................................................................... 80
Vatikanski rukopis ............................................................................................................................................... 82
Proglas ..................................................................................................................................................................... 83
POGLAVLJE 13 ..................................................................................................................................................... 86
Karika koja nedostaje ......................................................................................................................................... 86
POGLAVLJE 14 ..................................................................................................................................................... 93
Ovo će promeniti svet .......................................................................................................................................... 93
Paralele .................................................................................................................................................................... 94
Paralene prave se možda nikad neće preseći, ali imaju zajednički pravac ......................................... 96
POGLAVLJE 15 ..................................................................................................................................................... 98
Leonardo i rađanje savremenih finansija ...................................................................................................... 98
Liber abbaci iz perspektive savremenih finansija ..................................................................................... 100
Gecmanova teza .................................................................................................................................................. 103
Podela zarade ....................................................................................................................................................... 103
Zadaci o trgovačkom putniku ......................................................................................................................... 104
Zadaci o kamatnim stopama i bankarstvu ................................................................................................ 105
Analiza sadašnje vrednosti.............................................................................................................................. 106
Institucionalni i komercijalni kontekst ....................................................................................................... 107
POGLAVLJE 16 ................................................................................................................................................... 109
Odrazi u srednjovekovnom ogledalu ............................................................................................................ 109
Najveći prost broj na svetu .............................................................................................................................. 109
DODATAK ........................................................................................................................................................ 116
Vodič kroz poglavlja Liber abbaci ......................................................................................................................... 116
BIBLIOGRAFIJA ...................................................................................................................................................... 120

4
 PRELUDIJUM
Sputnjik i diferencijalni i integralni račun

Ukoliko vam moje ime zvuči poznato, sva je prilika da ste pročitali neku od mojih knjiga o
matematici (napisao sam ih oko 35, a mnoge su namenjene opštoj publici), ili ste možda pročitali neki
članak koji sam objavio u časopisu ili novinama, ili ste pročitali jedan od mojih tekstova s nekog bloga
(pišem četiri bloga), ili ste pohađali neku sesiju mog masovnog otvorenog onlajn kursa (engl. MOOC -
massively open online course) na temu matematike, ili ste me čuli na Nacionalnom javnom radiju, gde sam
poznat kao Matiša. Da, ja sam taj Kit Devlin. I da, volim matematiku.
Prema mišljenju većine, takođe sam i dobar matematičar. Međutim, nije uvek bilo tako. U prvih
nekoliko razreda osnovne škole matematika mi je išla veoma loše. Štaviše, poslednji sam u razredu
savladao tablicu množenja, a tom neminovnom ritualu inicijacije pridavana je velika važnost u
matematičkom obrazovanju u Engleskoj tokom pedesetih godina XX veka. Savladavanje tablice množenja
(danas je predavači matematike nazivaju „multiplikativnim vezama brojeva“, po svoj prilici da bi joj dali
savremeni prizvuk) kod mene je izazvalo toliko teskobe da su moji roditelji morali otići učitelju i objasniti
da moje slabo znanje nije rezultat nedovoljnog truda. Jednostavno, nisam kapirao. Nisam bio, kako su
rekli, talentovan za matematiku.
Stvari su se popravile do moje devete godine, i zahvaljujući veoma brzom napredovanju u svim
predmetima, uključujući i matematiku, preskočio sam četvrti razred i upisao se odmah u peti, poslednji
razred osnovne škole, a sa 10 godina polagao sam državni selekcioni ispit za upis u srednju školu, „11
plus“. Jedini sam u školi ,,položio“ taj ispit, što je značilo da sam obezbedio sebi mesto u akademski
orijentisanoj srednjoj školi (gimnaziji), umesto da pohađam opštiju Srednju savremenu školu, zamišljenu
da stvori sledeću generaciju britanskih fabričkih radnika, školu u koju su se upisali svi (i doslovno svi)
moji drugovi iz razreda.
Kada stvari posmatram sa ove distance, izgleda da sam na početku imao teškoća s matematikom
zato što sam se zaglavio pokušavajući da razumem množenje, dok su svi ostali jednostavno naučili tablicu
kao besmisleni stih iz Karazubijade.1 Ali u to vreme nijedna osoba iz mog okruženja nije smatrala da se
matematika može razumeti, ona je pre bila besmisleno učenje napamet, prepona koju ste morali da
savladate kako biste napredovali kroz sistem, a koja je opravdavana mantrom „trebaće ti kasnije u životu".
(U mom slučaju, ispostavilo se da sam zaista imao koristi od sve te matematike koju sam učio u školi,
zajedno s tablicom množenja, ali samo zato što sam postao matematičar. Već kada sam pošao na studije,
pojavili su se elektronski kalkulatori i učinili zastarelom tu praktičnu prednost vladanja tablicom
množenja.)
U gimnaziju sam pošao 1958. (napunivši tada 11 godina), iste godine kada je Rusija poslala prvi
satelit (Sputnjik) u vasionu. Čovečanstvo se nalazilo na pragu kosmičkog doba, i ja sam želeo da
učestvujem u tome, posebno nakon što je američki predsednik Džon F. Kenedi izjavio na TV-u da će oni
(Amerikanci, koji su još uvek uživali u svom uspehu posle spasavanja Evrope od nacista u II svetskom ratu
i koji su darovali svetu zavodljivu filmsku zabavu) poslati čoveka na Mesec.
Tako sam pošao u srednju školu sa ciljem da postanem „kosmički naučnik". Nisam bio potpuno
siguran šta to znači, ali mi je bilo jasno da se podrazumeva znanje fizike. A pošto vam je za fiziku bila
potrebna matematika, shvatio sam da je i matematika predmet u kome moram briljirati. Ali dok mi je fizika
imala smisla, matematika baš i nije. Nisam je previše voleo, jer sam je smatrao nepovezanom zbirkom
recepata i trikova za rešavanje numeričkih problema. Trudio sam se, uglavnom zbog toga što je činila deo
puta ka tome da postanem „kosmički naučnik".
Naravno, sviđalo mi se ono zadovoljstvo koje doživite kada rešite matematički zadatak, ali, za
razliku od fizike, nisam posmatrao matematiku kao jednu disciplinu. Za mene je matematika bila samo

1
Pesma Luisa Kerola, tvorca Alise u zemlji čuda, neobičnog naslova Jabberwocky, koju je, pod naslovom
Karazubijada, na srpski jezik preveo Ivan V. Lalić (1931-1996). Pored tog, postoji i prevod Dragoslava
Andrića (1923-2005), Džabervok, te Antuna Šoljana (1932- 1993) pod naslovom Hudodrakija. (Prim. prev.)
5
koristan alat za bavljenje fizikom. Međutim, sve se promenilo kada sam sa šesnaest godina počeo da učim
diferencijalni i integralni račun.
Diferencijalni i integralni račun je neverovatno moćan. To je matematički alat koji vam omogućava
da formulišete i rešite jednačine neophodne da biste poslali čoveka na Mesec. A u isto vreme je duboko
zagonetan.
Kao što sam kasnije u životu shvatio, zagonetnost je bila posledica načina na koji su ga predavali.
Nastavnik matematike nam je dao spisak simboličkih pravila za izračunavanje izvoda i integrala.
Savladajte ta pravila, i moći ćete da rešite sve jednačine potrebne za let u svemir. Ali ta simbolička pravila
bila su potpuno, hm, čudna. Zašto bi koeficijent pravca krive x n bio nxn-1 ? A bilo je previše jednostavno
poverovati da je koeficijent pravca funkcije sin x baš cos x. Čak ni holivudski filmovi nisu toliko glupi. Pa
opet, prema mom udžbeniku, tako je glasilo pravilo.
Ipak, pošto sam bio stariji i mudriji nego u vreme kada sam bio petogodišnjak, sa šesnaest godina
nisam dozvolio da me nerazumevanje zaustavi, kako se to desilo sa množenjem. Jednostavno sam vežbao
primenu svih pravila dok nisam mogao da rešim sve zadatke iz svog udžbenika diferencijalnog i
integralnog računa. (Tokom procesa, zaista sam ih sve rešio.)
Međutim, nisam se zadovoljio time da samo koristim pravila. Stvarno sam želeo da ih razumem.
Dok sam nastojao da ih shvatim, počeo sam da posmatram matematiku ne kao skup nepovezanih tehnika,
procedura i trikova, već kao koherentnu celinu, prostran, saznajni krajolik, koji su, kroz tri milenijuma,
izgradili neki od najpametnijih ljudi koje je svet video. Bio je to istovremeno moćan i prelep krajolik.
Kada sam završio srednju školu, nisam više želeo da postanem kosmički naučnik. Postao sam
matematičar, makar duhom, ako ne znanjem. U poređenju s matematičkim svemirom čije sam neke delove
imao prilike da vidim nakratko - uglavnom tako što sam progutao nekoliko u to vreme dostupnih knjiga u
kojima je o matematici pisano razumljivo, što je žanr kome pripadaju knjige koje sam pisao tokom većeg
dela svog života - pravi svemir bio je dosadan.
Upravo zato sam odlučio da ne studiram fiziku, već matematiku. Posle šest godina stekao sam
diplomu osnovnih studija, odbranio doktorat iz matematike (usput sam napokon dostigao i nivo
razumevanja diferencijalnog i integralnog računa, što je bio cilj zbog kog sam krenuo tim putem) i započeo
karijeru profesionalnog matematičara. Bilo je to 1971. Imao sam 24 godine.

6
 POGLAVLJE 1

Poplavljena ravnica

Toskana, septembra 2002. Poput većine današnjih posetilaca Pize, krenuo sam vozom iz Firence -
bila je to mala kompozicija od četiri vagona koju je vukla bučna dizel lokomotiva, potpuno drugačija od
Intersiti ekspresa elegantnih linija koji me je brzo odvezao južno od Trenta, Čak i na kraju sezone voz je
bio pun turista, a većinu su činili mladi s rančevima na leđima. Svi su govorili veoma glasno kako bi
nadjačali buku motora. U vagonu sam čuo Amerikance, Britance, Australijance, Nemce, Francuze,
Skandinavce i Japance. Kao lučki grad iz vremena Rimljana i veliki mediteranski srednjovekovni trgovački
centar, Piza je očigledno još uvek međunarodno odredište, iako se čini da su danas glavni tovar strani
turisti.
Čim je voz napustio Firencu i počeo da vijuga kroz predivna talasasta brda vinske regije Kjanti,
putovanje je postalo očaravajuće. S obe strane šina uzdizale su se strme padine pokrivene nepravilnom
šahovskom tablom svetlozelenih vinograda, od kojih je svaki bio trasiran s geometrijskom preciznošću.
Povremeno, poneko polje se spuštalo skroz do šina, pa su putnici mogli da ga bolje pogledaju. U ovo kasno
leto, čokoti su otežali od sazrelog crnog grožđa koje će uskoro biti obrano i od njega će nastati vina po
kojima je ova regija čuvena.
Na kraju, brda su ustupila mesto širokoj ravnici koja se prostirala do Pize i dalje sve do morske
obale. Neposredno pre mog dolaska u Italiju padale su jake kiše, i čim je voz prošao vinograde, ponovo je
počelo da pada. Dok je lokomotiva usporavala stižući na odredište, primetio sam da je zemlja s obe strane
šina još uvek bila pod vodom dubine bar tridesetak centimetara. U ovim krajevima poplave su redovne i
trajni su podsetnik zašto je Piza bila lučki grad: u doba Rimljana, a i pre njih, na ovom mestu nalazila se
pizanska luka.
Do trenutka kada je voz stigao u Pizu kiša je prerasla u neprekidan, jak pljusak. Mali, neobični,
jeftin hotel koji sam rezervisao preko interneta bio je savršeno pozicioniran za razgledanje, nalazio se u
samom centru starog srednjovekovnog grada, u blizini reke. Nažalost, železnička stanica baš i nije bila u
centru - Centralna stanica je to samo po nazivu. Kao što sam to doživeo mnogo puta u Njujorku, i u Pizi se
svi voze taksijem kad pada kiša. Zbog toga ispred železničke stanice nije bilo nijednog taksija. Čekao sam
u redu čitav sat dok nisam napokon uspeo da nađem prevoz, pri čemu mi je jedina zaštita da ne iskisnem
bio kišobran. Ubrzo sam počeo da žalim što nisam poneo samo ranac, pa da mogu da otpešačim do svog
odredišta kao što su mnogi moji saputnici i učinili. Bio je to u doslovnom i figurativnom značenju pokisao
završetak mog putovanja. Pa ipak, napokon sam bio u Pizi, spremajući se da načinim prvi korak u potrazi
koja će, ispostavilo se, trajati čitavih sedam godina; hteo sam da sklopim deliće priče o jednoj od
najuticajnijih ličnosti u ljudskoj istoriji, o srednjovekovnom matematičaru koji mi je tokom godina u neku
ruku postao opsesija.
Moj dolazak iskrsao je potpuno slučajno. Bio sam pozvan u Italiju da održim predavanje na jednoj
međunarodnoj konferenciji u Rimu, na temu jednog polja matematičkog shvatanja koje je bilo u povoju.
Zamoljen sam da održim predavanja na još nekoliko univerziteta - u Torinu, industrijskom centru na
severozapadu zemlje, u turističkom odredištu Trentu, koje se nalazi u planinskoj vinogradskoj regiji na
severoistoku, u drevnom gradu Bolonji, na pola puta između Trenta i Firence, i u predivnoj Sijeni u kojoj
sam pre više od dve decenije proveo nekoliko sedmica kao gostujući profesor.
Odlučio sam da u pauzi između planiranih predavanja u Bolonji i Sijeni na dva dana skrenem sa
rute i odem u Pizu kako bih pokušao da saznam nešto o Leonardu Fibonačiju, misterioznom matematičaru
iz XIII veka koji je očigledno odigrao ključnu ulogu u stvaranju savremenog sveta, i čije sam matematičke
korake, u jednom važnom smislu, pratio poslednjih dvadeset godina.
Da li je na raspolaganju bilo dovoljno informacija da se o njemu napiše knjiga? Niko drugi je nije
napisao, pa sam posumnjao u to. S druge strane, postojanje tog ogromnog jaza u istoriji nauke značilo je da
je Fibonači bio najpoznatiji i najkompletniji naučnik svih vremena čija biografija nikada nije bila napisana.
Želeo sam da pokušam.

7
 Nisam se interesovao kao istoričar, jer to nisam. Matematičar sam. Ono što me je najviše
zaintrigiralo u vezi s Leonardom jeste ta značajna sličnost moje i njegove matematičke karijere. Osetio sam
da smo srodne duše.

SLIKA 1. Ovaj drvorez koji prikazuje Leonarda jedna je od samo dve njegove slike koje postoje. Nema
dokaza da je ovaj prikaz išta više od mašte autora.

Dok sam se zaklanjao pod kišobranom čekajući taksi, kratko sam razmišljao o tome kako je moja
matematička karijera bila drugačija od budućnosti koju sam zamišljao daleke 1968., kada sam završio
postdiplomske studije na Londonskom univerzitetu i kada sam se zaputio na Bristolski univerzitet kako bih
pripremio doktorat.
U to vreme, na samom početku svoje karijere, o Fibonačiju sam jedino znao da je on matematičar
koji je otkrio čuveni, po njemu nazvan, Fibonačijev niz (nije to uradio - nisam bio u pravu), za koji sam znao
da je duboko povezan sa ljudskom estetikom (nije - nisam bio u pravu). Tek mnogo kasnije otkrio sam da je
on bio jedan od najuticajnijih ljudi svih vremena. I još, da njegova veličina nije posledica njegovih
matematičkih otkrića - iako je bez sumnje bio najsposobniji matematičar među svojim savremenicima - već
njegove moći objašnjavanja. Bio je sposoban da shvati matematičke ideje koje su u njegovo vreme bile nove
i komplikovane i učini ih dostupnim širokom sloju ljudi. Štaviše, posedovao je instinkt da to uradi na način
koji bismo današnjim rečnikom opisali kao „dobru marketinšku strategiju“.
Dok sam bio mlad diplomac, moji uzori nisu bili ljudi poput Leonarda Fibonačija, već matematičari
koji su došli do značajnih matematičkih otkrića - matematički divovi koji su živeli bliže današnjici, kao što
su Leonard Ojler, Karl Fridrih Gaus, Pjer de Ferma i Kurt Gedel. Poput mnogih mladih koji izaberu da
postanu matematičari, sanjao sam da se pridružim nizu najvećih - tako što bih dokazao važnu teoremu ili
rešio težak zadatak koji je decenijama mučio najveće umove.
Neki od mojih savremenika uspeli su u tome. Mladi američki matematičar Pol Koen, samo nekoliko
godina stariji od mene, rešio je 1963. Kantorov problem kontinuuma, zagonetku koja je više od 60 godina
uporno odolevala svima koji su pokušavali da je reše. Ali kao što je to slučaj s većinom matematičara,
morao sam da se zadovoljim značajno manjim uspesima.
Tokom svoje karijere, kao i većina od 25.000 profesionalnih matematičara sa svih strana sveta koji
su navedeni u Međunarodnom adresaru matematičara, rešio sam izvestan broj manjih problema i dokazao
nekoliko solidnih, ali uglavnom nevažnih teorema. Predavao sam na univerzitetima u Škotskoj, Norveškoj,
Nemačkoj, Kanadi i Sjedinjenim Državama (gde sam se i trajno preselio 1987.), i napisao sam popriličan
broj udžbenika za matematičare i studente. Opet, sve su to prilično tipični potezi u karijeri većine
matematičara, iako sam se ja možda selio više od većine, pa i napisao više knjiga od većine.

8
 Ali usput sam, skoro igrom slučaja, otkrio još jedan talenat, možda moj istinski poziv: sposobnost da
običnim ljudima objasnim često nejasne, složene matematičke ideje. Shvatio sam da pomoću reči mogu da
oživim matematiku onima koji nisu baš upućeni u taj predmet.
Zahvaljujući jednom neplaniranom nizu događaja otkrio sam tu sposobnost, i time sam započeo
drugu karijeru kao javni tumač matematike. Početkom osamdesetih godina XX veka, po povratku u
Ujedinjeno Kraljevstvo nakon četiri godine provedene u Norveškoj i Nemačkoj, bio sam sve nezadovoljniji
činjenicom da su časopisi i novine često objavljivali članke o biologiji, fizici, hemiji itd. ali jako retko,
gotovo nikad o matematici. U nekoliko navrata kada jesu pisali o matematici, bilo je to toliko loše, da su
često osnovnu ideju tumačili potpuno pogrešno. U martu 1983. odlučio sam da uradim nešto u vezi s tim, te
sam napisao kratak članak i poslao ga redakciji Gardijana, britanskih nacionalnih novina.
U pitanju je bila prvoaprilska šala, koju je trebalo objaviti 1. aprila. Opisao sam jednu matematičku
činjenicu koja je, iako istinita, bila toliko neintuitivna da bi većina čitalaca, primetivši datum, pomislila da je
u pitanju šala - i na taj način bi postali žrtve prave šale: članak je bio istinit.
Nekoliko dana kasnije, urednik naučne rubrike Entoni Taker2 pozvao me je telefonom i obavestio me
je da nisu mogli objaviti članak. ,,Ali“, rekao je, „sviđa mi se vaš stil. Izgleda da posedujete istinski talenat
da objasnite komplikovane ideje tako da ih obični ljudi razumeju.“
Taker me je savetovao da napišem nov članak. Taj moj drugi članak objavljenje u Gardijanu 12.
maja 1983. Još nekoliko tekstova je stiglo do štamparije, izmamivši izvestan broj pisama zahvalnosti
uredniku. A kad je kasnije iste godine Gardijan počeo da nedeljno objavljuje stranicu posvećenu
personalnim računarima, na njoj se dva puta mesečno pojavljivala moja kolumna Mikromatematika.
Kolumna je neprekidno izlazila do 1989., a onda sam se, nakon dvogodišnjeg gostovanja na Univerzitetu
Stanford u Kaliforniji, trajno preselio u Sjedinjene Države.
Ubrzo sam otkrio da mi se nova uloga tumača sviđala. Uvek sam strastveno bio zainteresovan za sve
aspekte matematike i nikad mi se nije dopadala činjenica da tako mnogo ljudi ima potpuno pogrešnu sliku o
ovom predivnom predmetu. Većina ljudi smatra da se matematika tiče samo brojeva, ali to uopšte nije tačno.
Da, brojevi imaju važnu ulogu, ali matematika nije samo brojanje. Matematika se bavi pravilnostima i
strukturama. Matematika otkriva skrivenu lepotu koja se nalazi odmah ispod površine svakodnevnog sveta.
Uživao sam u izazovu da stalno tražim načine da objasnim nov razvoj u višoj matematici onim čitaocima
moje kolumne koji su spadali u laike. Česta pisma čitalaca u kojima su iskazivali poštovanje a povremeno i
zbunjenost, hranila su moju posvećenost.
Ohrabren uspehom koji je postigla moja kolumna, počeo sam da pišem knjige i članke namenjene
svima, uključujući tu i neke za poslovne ljude. Pored toga, držao sam predavanja za laike i počeo sam
povremeno da gostujem na radiju i na televiziji. U periodu od 1991. do 1997. uređivao sam FOCUS,
mesečni časopis Društva matematičara Amerike (MAA), a od januara 1996. pisao sam mesečnu kolumnu
„Devlinov ugao“ za MAA Online, internet magazin Društva matematičara Amerike. (Kolumna je sada u
formatu bloga.)
Početkom 1995. jedna povoljna okolnost dovela je do toga da postanem redovan saradnik slušanog
nacionalnog radija u Sjedinjenim Državama, uz medijski identitet kao Matiša. Jednog dana dobio sam poziv
iz jutarnje emisije Weekend Edition (Vikend izdanje), zabavno - informativnog kolaža koji se emitovao
subotom na Nacionalnom javnom radiju. Voditelj Skot Sajmon je hteo da razgovara sa mnom o rešenju
problema starog 350 godina - poznatog kao Poslednja Fermaova teorema - koji je postao udarna vest nakon
što ga je Endru Vajls, matematičar s Prinstona, rešio nekoliko meseci ranije.
Iako se Skot i ja nećemo sresti licem u lice još mnogo meseci - veći deo naših razgovora snimamo
tako što se ja nalazim u jednom kalifornijskom studiju, a Skot u studiju NJR u Vašingtonu, što nam je bio
običaj tada, a i sada je - odmah smo se uklopili uživo u programu. Slušaocima se svidelo naše prisno, šaljivo
šegačenje - koje je od samog početka bilo potpuno spontano. Mnogi su pisali uredniku emisije da bi to rekli.
I ponovo sam, a da to nisam planirao, otkrio da imam još jednu novu ulogu: ovog puta sam se, kao „radijska
ličnost", pojavljivao u emisiji svakih nekoliko nedelja. Konačno sam dobio i umetničko ime. Portir u studiju
ubrzo je počeo da me dočekuje rečima: „Stigao je Matiša“. Jednog dana sam to spomenuo producentu
emisije Weekend Edition, a on mi je odgovorio: „O, pa pod tim imenom te ubacujemo u naš raspored". I tako
je rođen Matiša na NJR-u.

2
Taker je preminuo 1998.
9
 Svaki novi korak ispunjavao me je još većim zadovoljstvom, jer mi je sve više i više ljudi prilazilo
nakon predavanja, ili slalo pisma, ili pisalo mejlove nakon čitanja nekog mog članka ili nakon slušanja
mog nastupa na radiju. Rekli bi mi da su za njih moje reči bile inspirativne, nudile su izazov, pozivale na
razmišljanje ili su jednostavno u njima uživali. Roditelji, nastavnici, nezaposlene mame, poslovni ljudi i
penzioneri zahvaljivali bi mi na tome što sam im probudio interesovanje za predmet koji su jako davno
prestali da uče zato što im je bio nedorečen i dosadan ili previše težak da bi ga razumeli, i što sam izazvao
novo poštovanje prema njemu. Trebalo mi je vremena da shvatim da sam uticao na živote ljudi, otvarajući
im oči za čudesan svet matematike.
Ništa od svega toga nisam planirao. Slučajno sam postao tumač matematike. Tek nakon što sam
shvatio da sam rođen s talentom koji su ljudi cenili - a koji je, po svoj prilici, prilično redak - počeo sam da
razvijam i usavršavam svoj ,,dar“.
U tom procesu tumačenja tuđih matematičkih ideja tako da ih razumeju laici, samo sam sledio druge
koji su takođe činili napor da organizuju i saopšte matematičke ideje ljudima izvan te discipline. U toj
veoma maloj podgrupi onih koji su prenosili matematičko znanje drugima, dvojica koje smatram najvećim i
najuticajnijim tumačima matematike svih vremena jesu Euklid i Leonardo Fibonači. Obojica su napisala
grandiozne knjige koje su uticale na razvoj matematike, a samim tim i na razvoj ljudskog društva.3
Euklidovo klasično delo Elementi predstavilo je starogrčku geometriju i teoriju brojeva tako dobro
organizovano i razumljivo da ga čak i danas neki predavači koriste kao udžbenik. Nije poznato da li je bilo
koji od rezultata ili dokaza koje Euklid navodi u knjizi zaista njegov, iako je opravdano pretpostaviti da neki
jesu, možda čak i mnogi od njih. Međutim, ono što čini Elemente tako velikim i uticajnim delom jeste način
na kojije Euklid organizovao i predstavio materiju. Toliko je dobro obavio posao da njegov tekst i danas čini
osnovu nastave geometrije u školi. Sadašnji srednjoškolski udžbenici geometrije i dalje prilično precizno
slede Elemente, a prevodi originala se i dalje objavljuju.
Pošto je do pre nekugodinu obavezan deo školskih programa matematike u SAD i Velikoj Britaniji
bilo izučavanje geometrije na način na koji je ona izložena u Elementima, većina ljudi je imala prilike da se
sretne sa Euklidovim učenjem tokom školovanja, i mnogima njegovo ime i naslov njegove čuvene knjige
zvuče poznato. S druge strane, Leonardo iz Pize i njegova knjiga Liber abbaci mnogo su manje poznati, a
ipak je njihov uticaj na savremeni život mnogo veći. Liber abbaci je bila prva sveobuhvatna knjiga o
praktičnoj aritmetici koja se pojavila u Zapadnom svetu. Iako vrlo malo nas ikada koristi geometriju, ljudi
širom sveta svakog dana koriste aritmetičke metode koje je Leonardo opisao u delu Liber abbaci.
Za razliku od originalnih Euklidovih Elemenata koji su široko rasprostranjeni i lako dostupni, jedina
verzija Leonardovog rukopisa Liber abbaci koju danas možemo da čitamo jeste drugo izdanje koje je
završio 1228, a ne originalni tekst iz 1202. Štaviše, postoji samo jedan prevod s latinskog na engleski jezik
koji je objavljen relativno skoro, 2002. godine.
Liber abbaci je impresivno delo. Iako njena velika slava počiva na delu teksta posvećenom
indoarapskoj aritmetici, u pitanju je temeljna knjiga o matematici koja ne obuhvata samo aritmetiku, već i
početak algebre i nešto primenjene matematike, a sve čvrsto zasnovano na teorijskim osnovama Euklidove
matematike.
Opisaću sopstvenu reakciju pošto sam prvi put pročitao Liber abbaci u poprilično dugačkom
desetom poglavlju ovog teksta, a za čitaoce koji žele da saznaju više, dajem kratak pregled njenog sadržaja u
Dodatku. Dozvolite mi da za sada pripremim pozornicu za svoju priču tako što ću vam dočarati sveukupnu
aromu Leonardove knjige.
Leonardo je postavio čitav niz opštih metoda za rešavanje aritmetičkih problema (za neke od njih
koristio je geometrijsku algebru koja se može naći u drugoj knjizi Elemenata), dajući striktne dokaze da bi
opravdao metode, kao što su to radili stari Grci.

3
Po mom mišljenju, blizak tome da postane treći je Abu Abdulah Muhamed ibn Musa el Horezmi (’Abu
’Abdallah Muhammad ibn Musa al-Khwarizml), čije su arapske knjige iz IX veka o indoarapskoj aritmetici i
algebri takođe bile pisane za široku publiku, iako u to vreme za njega nisam znao. Ali zbog stagnacije u
kulturi koja je preplavila države arapskog govornog područja u srednjem veku i koja i dan-danas postoji,
ostalo je na Leonardu da sve to znanje učini dostupnim.
10
 Konkretno govoreći, objasnio je - i dao opravdanje - za neke nealgebarske metode rešavanja
problema koje su bile dobro poznate u srednjem veku, poput postupka za proveru „odbacivanje devetki“4,
raznih „osobina proporcija“ i metoda poznatih pod nazivima „metod pogrešne pretpostavke"5 i „metod
dvostruke pogrešne pretpostavke".6 Nijedan se danas ne predaje đacima koji stalno uz sebe imaju
kalkulatore. Odista, ti metodi izašli su iz mode do trenutka kada sam ja počeo da učim aritmetiku u
pedesetim godinama XX veka, deceniju pre nego što se pojavio digitalni stoni kalkulator! (Dok sam se bavio
istraživanjem o Leonardu, potražio sam objašnjenja tih metoda, ali već sam zaboravio kako funkcionišu.)
Stvarni uticaj knjiga je imala zahvaljujući svojim primerima. Leonardo je u nju uvrstio čitavo
bogatstvo primera primene matematike na poslovanje i trgovanje. Tu se nalaze zadaci o konverziji novca,
težina i količina, o metodima razmene, poslovnim ortaklucima i podeli zarade, o legiranju kovanica,
ulaganju novca i prostom i složenom kamatnom računu.
Najverovatnije, da bi dobio na raznovrsnosti i zadržao pažnju čitalaca, začinio je svoju priču i
izvesnim brojem veoma veštačkih, simpatično formulisanih zabavnih zadataka, smišljenih da ilustruju
različite aspekte matematike koju je opisivao. Za neke od tih zabavnih7 zadataka naveo je genijalna rešenja
koja su možda bila njegovo lično otkriće. Ispostaviće se da će jedan od tih zabavnih zadataka zauvek biti
povezan sa Fibonačijem.
Uzgred, izgleda da je neobično zapisivanje reči abbaci u kome se nalaze dva slova b uveo baš
Leonardo da bi napravio razliku od naziva za različite vrsta sprava koje su trgovci koristili za svoje
računice. Jer, u Liber abbaci se objašnjavao postupak računanja bez upotrebe tih sprava. (Sasvim sigurno
nije u pitanju „knjiga o abakusu“ u savremenom tumačenju reči ,,abakus“ - s jednim slovom b.)
Nakon što je završio prvo izdanje Liber abbaci, Leonardo je napisao još nekoliko matematičkih
knjiga, a njegova dela su uticala na to da postane slavna ličnost širom cele Italije - jednom prilikom dobio je
poziv da bude gost cara Fridriha II, pa ipak veoma malo je napisano o njegovom životu.
Odlučio sam 2001. da krenem u potragu i sakupim to malo poznatih činjenica o njemu i da njegovu
priču ispričam široj publici. Moji motivi? U Leonardu sam video nekoga ko je, poput mene, posvetio mnogo
vremena i truda pokušajima da učini matematiku svog vremena dostupnom svima. (To je danas poznato kao
promocija matematike, i tek poneki matematičar se time bavi.) On je div čije sam tragove sledio.
Uopšte nisam bio siguran da ću uspeti. Tokom godina izgradio sam dobru reputaciju kao tumač
matematike, ali napisati knjigu o Leonardu bio bi nov podvig. Morao bih da postanem izučavalac arhivske
građe, i da pokušam da nađem smisao u latinskim rukopisima iz XIII veka. Definitivno sam izlazio van
granica meni poznatog terena.
Nepostojanje pouzdanih informacija o Leonardu u istorijskim spisima značilo je da je nemoguće
napisati tradicionalnu biografiju - verovatno zbog toga nijedan srednjovekovni istoričar nije to uradio. Da
bih ispričao svoju priču, morao sam u velikoj meri da se oslonim na matematičku nit koja povezuje naš
današnji svet sa Leonardovim - a taj jedinstveni pristup, karakterističan za matematiku, omogućila je
bezvremena priroda discipline. Čak i tako, bio bi to težak zadatak.
Konačno, sreća mi se osmehnula. Široko mi se osmehnula. I to ne samo jednom, već nekoliko puta.
Triput sam imao sreće, i to baš prave sreće, na samom početku svog projekta.

4
Casting out nines (engl.). Provera rezultata računanj a koja se zasniva na osobini da proizvoljan broj (B) i
zbir njegovih cifara (Z) daju isti ostatak pri deljenju brojem devet (B=Z (mod 9)). U doba kada ljudi nisu
imali mašine za računanje na raspolaganju, ovaj način provere je bio zgodan, samo ne uvek i tačan, pošto ne
može da identifikuje ako se u rezultatu greškom zamene mesta ciframa, ili se greškom za rezultat dobije broj
čiji je zbir cifara uvećan za 9 (Prim. prev.)
5
Regula falsi (lat.), single false position (engl.). Podrazumeva da je pretpostavljeno rešenje, onda ubacivanje
te vrednosti u zadatak kako bi se proverilo da li ono zaista zadovoljava postavljene uslove, a zatim
prilagođavanje pretpostavljenog rešenja (smanjivanjem ili uvećavanjem) sve do postizanja cilja. (Prim.
prev.)
6
Regula duorum falsorum (lat.), double false position (engl.). Slično prethodnom, samo što se pretpostavlja
da postoje dva rešenja (npr. a i b), od kojih je jedno manje od tačnog (npr. razlika označena sa Ea a drugo
𝑏𝐸 −𝑎𝐸
veće (npr. razlika označena sa Eb, pa se traženo rešenje dobija pomoću jednakosti x = 𝐸𝑎 −𝐸 𝑏 (prim. prev.)
𝑎 𝑏
7
Dodavanje zabavnih zadataka je književna alatka koju, kao i svi ostali matematičari koji pišu za široku
publiku, i sam često koristim.
11
 Prva srećna okolnost, najvažnija od svih, ukazala mi se upravo u trenutku kada sam krenuo u
potragu. Godine 2001, profesorka Rafaela Franči, italijanska istoričarka srednjovekovne matematike s
Univerziteta u Sijeni, započinjala je pionirsko izučavanje rukopisa iz kasnog XIII veka koji je posedovala
jedna arhivska biblioteka u Firenci. Analiza Frančijeve je ukazala (a drugi naučnici su kasnije potvrdili) da
je rukopis dao tako dugo traženu „kariku koja nedostaje" da bi se dokazalo da su Leonardo, i posebno Liber
abbaci, bili glavni okidači aritmetičke i finansijske revolucije koja je započeta u Toskani, nedugo nakon
objavljivanja knjige, i koja se u dogledno vreme proširila severnom Evropom - detalji o svemu tome slede.
Zahvaljujući toj srećnoj okolnosti, kada je 2011. objavljen moj istorijski prikaz The Man of
Numbers: Fibonacci’s Arithmetic Revolution (Čovek od brojeva: Fibonačijeva aritmetička revolucija),
mogao sam da nadomestim neizbežan nedostatak informacija o njegovom životu time što sam prvi na svetu
prikazao otkriće Frančijeve koje je pokazalo da je moj srednjovekovni uzor kada je u pitanju tumačenje
matematike zaista odigrao ključnu ulogu u stvaranju savremenog sveta.
Drugi put sreća mi se osmehnula 2002., kada je objavljen prevod na engleski kompletne Liber
abbaci, što je prvi i do sada jedini prevod tog klasičnog dela na neki savremeni jezik. To je značilo da nisam
morao da se podsećam latinskog koji sam učio u školi kako bih razumeo Leonardovo delo, te sam umesto
toga mogao da se usredsredim na matematički sadržaj. Frančijeva mi je, kada smo se prvi put sreli početkom
2002., rekla da će ta knjiga uskoro biti objavljena pa sam odmah naručio primerak u pretplati na Amazonu.
Treći put sam imao sreće 2004. Vilijam Gecman, profesor finansija sa Univerziteta Jejl, takođe je
nabavio i proučio prevod dela Liber abbaci na engleski jezik, pa je objavio poduži članak pod naslovom
Fibonači i finansijska revolucija8, u kome je analizirao Leonardov tekst da bi pokazao kako se u njemu u
suštini mogu naći prethodnici svih savremenih finansijskih instrumenata. (U kombinaciji sa otkrićem
Rafaele Franči tako se dobija divan dokaz da je za korene savremenog sveta finansija zaista zaslužan
Leonardo.)
Toskanska prolećna kiša dobovala je prednjim dvorištem železničke stanice žešće nego ikad pre, pa
ipak, red putnika koji su ispred mene čekali taksi smanjivao se, jer bi se jedan po jedan auto pojavljivao i
brzo bi ih odvezao njihovim kućama ili hotelskim sobama. Uskoro ću i ja doći na red, a zatim ću, sutradan,
zaista započeti svoju istragu, s namerom da otkrijem što više o Leonardu.
Sve je počelo u Pizi. Baš tu je, tačno 800 godina ranije, 1202. Leonardo dovršio Liber abbaci -
knjigu koja će, u bukvalnom smislu reči, promeniti svet. Sebi sam postavio zadatak da ispričam njegovu
priču.

8
Fibonacci and the Financial Revolution, objavljeno u: Goetzmann i Rouwenhorst, 2005, str. 123-143.
12
 POGLAVLJE 2
Rukopis

Piza, 1202. Mladić u kasnim dvadesetim spustio je pero, posmatrajući kako se mastilo polako suši na
listu hartije koji je ležao na stolu ispred njega. Gomila rukom ispisanih listova, a bilo ih je preko 400,
naslagana na jednoj strani stola bila je visoka 7-8 centimetara.
Svoj projekat počeo je pre nekoliko godina, u vreme kada je napustio dom u kome je odrastao i
pridružio se ocu, Gilihmu ili Giljelmu (Vilijamu) Bonačiju, bogatom pizanskom trgovcu koji je nešto ranije
poslat u južnomediteranski grad Bedžaju, kao trgovački predstavnik i carinik. Tamo, u muslimanskoj
Severnoj Africi, mladi Leonardo Pizano (Leonardo iz Pize) sreo se s arapskim trgovcima i učenim ljudima
koji su mu otkrili čudesan pronalazak, pronalazak za koji je bio siguran da može da promeni svet.9
Učeni ljudi iz Bedžaje koji su Leonardu pokazali otkriće nisu bili za taj pronalazak zaslužni - oni su
bili tek prenosioci. Samo otkriće bilo je znatno starije i poticalo je iz Indije, od pre 700. godine n. e.
Arapski trgovci preneli su ga severno, kopnom, na obale Mediterana.
Leonardo je uzeo stranu koju je upravo napisao i pažljivo je spustio na vrh gomile. Sada je knjiga
imala naslov. Ponovo je pročitao tu stranu s vrha:

Ovde počinje Knjiga o računu

koju je napisao Leonardo Pizanski, iz porodice Bonači,
godine 1202.

(Kao što je u to vreme bio običaj svih učenih ljudi u Evropi, i Leonardo je pisao na latinskom. Naslov
njegove knjige na latinskom glasio je Liber Abbaci.)
Otkriće o kom je Leonardo pisao bio je izvanredan nov način zapisa brojeva i računanja s njima.
Transformacija ljudskog života koja je posledica tog novog sistema biće toliko silna i potpuna da će mnogo
kasnije generacije prihvatiti taj pronalazak zdravo za gotovo, degradirajući brojeve i aritmetiku u zamornu
ali neophodnu rutinsku gnjavažu koja se morala učiti ponavljanjem (ili su je čak još novije generacije
prepustile mašinama). To je sistem zapisivanja brojeva i vršenja osnovnih aritmetičkih operacija o kome se
danas predaje u školama širom sveta. Leonardova knjiga je učinila taj sistem dostupnim poslovnim ljudima
Zapadne Evrope. Liber abbaci će odigrati glavnu ulogu u stvaranju savremenog sveta.
Sigurno je delimično slučajno Liber abbaci imao veliki uticaj, a slučajan je i bio niz događaja koji je
naveo Leonarda da je napiše.
Biti rođen u Pizi u XII veku značilo je biti rođen u središtu Zapadnog sveta. A odrasti u pizanskoj
trgovačkoj porodici značilo je pripadati najvažnijem delu društva. Kada je Leonardo rođen, Italija je bila
centar neizmerno važne međunarodne trgovine između država koje su nicale duž obala Mediteranskog mora,
i još uvek se ubrzano razvijala. Piza je, zajedno s još dva italijanska primorska grada - Đenovom na severnoj
obali Italije i Venecijom na severoistočnoj obali - predvodila trgovinu, i njihovi su brodovi neprestano
plovili od jedne mediteranske luke do druge. Trgovci iz te tri luke bili su ključni igrači koji su razvijali
radikalno nove načine vođenja međunarodnog poslovanja, i tako oblikovali napredovanje novog sveta koji je
sve više postajao kosmopolitski.
Pa ipak, vreme i mesto čine samo deo priče. Obično samo istinski genije uočava značaj u nečemu
svakidašnjem i prepoznaje ogroman potencijal da se promeni svet pomoću nečega što većini ljudi deluje kao
obična ili nerazumljiva ideja. Krajem XVI veka Galileo Galilej je, posmatrajući uljanu lampu na visokom
plafonu katedrale u Pizi kako se njiše na povetarcu, primetio ključnu stvar koja je direktno dovela do otkrića
sata s klatnom, prvog preciznog mehaničkog aparata za merenje vremena. U XVII veku Njutn je, videvši
jabuku kako pada s grane, shvatio da mora postojati nevidljiva sila - gravitacija - koja ne samo da upravlja
9
Ljudi koriste reč Arapi pod različitim značenjem. U ovoj knjizi, ja je koristim u uobičajeno prihvaćenom
formalnom smislu koji označava ljude čiji je prvi jezik za poslovno ili kulturno delovanje bio arapski - kao
što kažemo Grci kada govorimo o ljudima kojimaje prvi jezik u kulturi bio grčki. Upotrebljena u navedenom
smislu, reč Arapi podrazumeva ljude mnogih nacionalnosti, koji su većinom, ali ne svi, muslimani.
13
SLIKA 2. Prva strana knjige Liber abbaci, iz primerka koji se čuva u sijenskoj Narodnoj biblioteci.

14
svim živim stvarima na Zemlji, već kontroliše i kretanje celog univerzuma. U XX veku, Albert Ajnštajn se
zapitao kako bi izgleđalo putovati uporedo sa snopom svetlosti. Postavio je, na prvi pogled dečje, pitanje
koje ga je dovelo do toga da otkrije relativnost a uz nju i nuklearnu energiju i atomsku bombu.

Klatno, gravitacija, relativnost - sve su to bile pojedinačne ideje, posmatrano iz današnje perspektive,
jednostavne ideje koje su promenile svet. Tako je i s brojevima. Dok je nekoliko godina živeo u Severnoj
Africi, Leonardo je uočio da su arapski trgovci koristili sistem za pisanje brojeva i računanje s njima koji su
preuzeli od Indusa, i bio je uveren u ogroman potencijal tog izuma, posebno za svetsku trgovinu. Kao
rezultat tog oštroumnog zapažanja, nekoliko sledećih godina pisao je opširno uputstvo za korišćenje novog
sistema.
Iako je Leonardo rođen u imućnoj porodici koja je imala uticajne prijatelje, iako je umro kao poznati
pisac dela Liber abbaci i nekoliko drugih knjiga, skoro da uopšte nema istorijskih zapisa o njegovom životu.
Znamo da je rođen oko 1170, ali ne znamo tačnu godinu i nismo sasvim sigurni gde je rođen. Najverovatnije
je to bilo u Pizi, gde je proveo veći deo svog detinjstva. Prema tadašnjem običaju za davanje imena, kasnije
u životu, nakon što je postao slavan, bio bi poznat kao Leonardo Pizanski. Istoričar Gijom Libri mu je 1838.
dao nadimak Fibonači, što je skraćenica latinske fraze filius Bonacci kojom je Leonardo sam sebe opisao u
uvodu svoje knjige. (Iako je bukvalno značenje izraza filius Bonacci sin Bonačija, Leonardov otac nije se
zvao Bonači, pa bi ga možda trebalo prevesti kao ,,pripadnik porodice Bonači“.) Poslednji put su
savremenici pomenuli Leonarda 1240. godine, i to u Pizi, ali nemamo predstavu o tome koliko je dugo
živeo, niti gde je i kad umro.10
Kada sam se zainteresovao za Leonarda, iznenadila me je činjenica da je samo 200 godina nakon
svoje smrti on uveliko bio zaboravljen. A opet, tokom života je postao slavan širom cele Italije i njegova
rodna Piza mu je odala počast. Međutim, kao što sam saznao od poznatih mi naučnika koji proučavaju
srednji vek, to nije bilo neobično s obzirom na tadašnje običaje. Izuzimajući pripadnike plemstva, iza vrlo
malo ljudi ostao je pisani trag o njihovom životu, čak i ako su postigli velike stvari. Slava koju je Leonardo
stekao tokom svog života bila je zasnovana na njegovim knjigama, između ostalog i na delu Liber abbaci.
Bio je poznat kao nadaren matematičar i tumač matematike i, kasnije u životu, poštovan javni službenik.
Očigledno je bio ostvaren čovek. Ali niko od njegovih savremenika nije ni slutio da je njihov sunarodnik
napravio jedinstven doprinos koji će na kraju promeniti svet. O tome je svoj sud dala istorija.
Mnogo me više iznenađuje - a to sam shvatio dosta kasnije, nakon što sam saznao znatno više detalja
o njemu - činjenica da istorija nije dala taj sud o Leonardovoj veličini sve do šezdesetih godina XX veka, a
to je potpuno sigurno ustvrdila tek na početku XXI veka, godinu dana nakon što sam se uputio na zadatak da
ispričam njegovu priču.
Ljudi u XIII veku nisu pojmili do čega će dovesti Leonardov rad, i tako se desilo da je nakon jedne
ili dve generacije, doslovno svaki spomen na Leonarda iz Pize nestao iz istorijskih zapisa, i da se njegovo
ime nije pojavilo ni u jednoj knjizi o istoriji nauke ili matematike čitavih 400 godina.
Onda je, krajem XVIII veka, italijanski matematičar Pjetro Kosali naišao na mesto gde se pominje
Leonardo ujednom od prvih štampanih tekstova slavnog italijanskog matematičara Luke Pačolija pod
nazivom Summa de arithmetica geometria proportioni et proportionalita, koji je objavljen 1494.
Na sreću po istoričare, Pačoli je naveo svoje izvore, među kojima se ističe Leonardo, tako što je u
uvodu knjige napisao:

I pošto većim delom koristimo rad Leonarda Pizanskog, namera

mi je da razjasnim kako svako tvrđenje koje je navedeno bez imena
autora treba da se pripiše Leonardu.

Ta napomena navela je Kosalija da se zapita zašto je Pačoli bio poznat, dok je čovek na čiji se rad on
očigledno tako mnogo oslanjao bio potpuno nepoznat. Obavio je malo istraživanje o tom misterioznom
Leonardu Pizanskom i shvatio koliko je veliku ulogu Pizanac iz XIII veka odigrao u širenju savremene
aritmetike. Leonardovoj istorijskoj anonimnosti koja je potrajala 400 godina došao je kraj.

10
Pogledati poglavlje 12.
15
 Kosali je objavio svoje delo u periodu između 1797. i 1799. a francuski istoričar Gijom Libri 1838.
je nadenuo Leonardu isfabrikovano prezime Fibonači. Zatim je, sedamdesetih godina XIX veka, francuski
matematičar Eduar Luka dodelio naziv Fibonačijev niz fascinantnom brojevnom nizu koji bi se pojavio kada
pokušavate da rešite jedan od zabavnijih zadataka koje je Leonardo uvrstio u Liber abbaci. Ubrzo posle
toga, ime Fibonači ne samo što je postalo široko poznato, već je dostiglo status ikone pri čemu je na njegovu
rasprostranjenost uticalo interesovanje baš za taj brojevni niz.
Ipak, da Pačoli nije pomenuo Leonarda na tom jednom mestu, vrlo je verovatno kako danas niko ne
bi pojmio ogromnu ulogu koju je taj Pizanac odigrao u ljudskoj istoriji. Jer ta referenca je, posebno uzevši u
obzir da ju je izneo ostvareni i veoma cenjeni matematičar, uvećala verovatnoću da je Leonardo mogao da
bude taj koji je pokrenuo aritmetičku revoluciju.
Bez ikakve sumnje, ono što je usledilo nakon objavljivanja Liber abbaci jeste bila revolucija.
(Moram da naglasim da ovde koristim reč ,,usledilo“ u značenju „desilo se ubrzo nakon“. Utvrđivanje
kauzalnosti ispostavilo se kao tvrd orah: 2003. otkrićem Frančijeve došlo se do potvrde.)
Priroda i domet te revolucije izašli su na videlo tek pre nešto više od 50 godina, onda kada je
otkriven - u mnogim italijanskim arhivama srednjovekovnih rukopisa - žanr kratkih, rukom pisanih
udžbenika praktične aritmetike (poznate još i kao „trgovačka aritmetika“), od kojih je svaki imao stotinak
obostrano ispisanih listova.
Postojanje tog žanra rukopisa nije se moglo ni naslutiti, sve dok italijanski istoričar Đino Arigi nije
naleteo na njih i šezdesetih godina XX veka nije počeo da objavljuje njihove prepise.11 Zatim je, 1980.
godine američki istoričar Voren van Egmond sastavio i objavio katalog u kome je navedeno više od 250 tih
udžbenika, pisanih od poslednjih decenija XIII veka do kraja XVI veka.12
Istoričari nazivaju te rukopise libri d’abbaco (knjige o računu) ili trattati d’abbaco (traktati o
računu). Vrlo je verovatno da ih je bilo na hiljade (sledi objašnjenje).
Skoro sve knjige o računu napisane su na italijanskom narodnom jeziku, obično na lokalnom
dijalektu autora. Značajno se međusobno razlikuju u dužini i matematičkom kvalitetu. Najstarije sačuvane
pisane su rukom, ali su sa izumom štamparske mašine u XV veku postale jedan od prvih prepoznatljivih
žanrova, pri čemu su neke od knjiga o računu postale prvi bestseleri. Više od 400 takvih tekstova koji su
pisani u rasponu od 300 godina, sačuvano je do danas. Ovo ubrzano umnožavanje tekstova dramatično je
svedočanstvo o značaju koji su ljudi pridavali učenju nove aritmetike.
Tipičan traktat o računanju počinjao je objašnjenjem kako zapisivati brojeve upotrebljavajući deset
cifara od 0 do 9, kako funkcioniše pozicioni brojevni sistem i kako računati sa celim brojevima i
razlomcima. Zatim bi sledio izbor urađenih primera, koji su većinom bili praktični poslovni problemi.
Uobičajena praksa bila je da autor navede i tablice množenja i kvadratnih korena, kako bi pojednostavio
rešavanje težih zadataka. Sve u svemu, zadaci su obično imali jednostavnu postavku i relativno kratka i
prosta rešenja.
Većina knjiga o računu nema ime autora. Često su imale ilustracije, a na nekima stoje beleške da su
bile poklon mecenama i važnim trgovcima. Očigledno je da su bile napisane za lokalnu publiku, pošto su
zadaci s novcem obično bili iskazani u valuti lokalnog mesta ili regije. Autor bi često na početku obećavao
da će objasniti „veštinu računanja u obliku u kom ona postoji u gradu...“
Posebno kada su u pitanju lošije napisane knjige, ne znamo zašto su bile napisane ili za koga.
Verovatno je da su u mnogim slučajevima takve knjige pisali za svoju ličnu upotrebu oni koji su učili, i da
nisu bile namenjene bilo kome drugom osim nepoznatom autoru. Na kraju krajeva, u vreme kada su se
knjige ručno umnožavale, najefikasniji (i dokazano jedini primenljiv) način da se nauči praktična aritmetika
bio je da se pronađe lokalna knjiga o toj temi, napravi kopija za sebe (prepisivanjem, naravno) i da se ona
zatim prouči. Da je mnogo knjiga o računu bilo stvoreno i upotrebljavano na taj način, jasno je na osnovu
njihovog postojanja. Strane pažljivo ispisanog teksta ukrašene su naškrabanim računicama, beleškama na
marginama i crtežima, ponekad ispisanim mastilom u drugoj boji.
Uzgred, zbog toga možemo samo da pretpostavimo koliko je takvih rukopisa bilo napisano. Izgledi
su jasno bili protiv toga da će sveska koju je neko pisao za ličnu upotrebu da bi naučio aritmetiku preživeti
period od 800 godina, pa ipak je to bila sudbina 400 knjiga. Ako je, na primer, preživela svaka deseta, to bi

11
Arrighi, 1964,1967,1973,1987
12
Van Egmond, 1980.
16
značilo da je bilo napisano 4.000. A čini mi se da je jedna od deset vrlo optimistična procena za stopu
preživljavanja rukom pisane sveske za ličnu upotrebu u periodu od 800 godina.
Razlika između osnovnog teksta i beležaka koje su nađene u mnogim knjigama o računu, uz neke
značajne greške pri prepisivanju, ukazuje na to da je autor rukopisa često znao vrlo malo o matematičkim
veštinama ili saznanjima.
Druge su pak učenije, i vrlo je moguće da su ih napisali učitelji kako bi ih koristili na predavanjima o
praktičnoj aritmetici. Jer, pored toga što su se odjednom pojavile knjige o računu, u decenijama koje su
usledile nakon objavljivanja Liber abbaci širom Italije su se takođe razvijale i škole računa (scuole d’abbaco
ili botteghe d’abbaco), u kojima su deca, a možda i odrasli, učili praktičnu aritmetiku. Naravno, zajedno sa
školama, nužno se rodila čitava nova profesija učitelja računa (maestri d’abbaco).
Zatim je, tokom decenija nakon objavljivanja Liber abbaci, iskrsla velika tražnja za knjigama i
kursevima praktične aritmetike, najpre u oblasti Pize, a onda se proširila duž cele Italije i dalje, na Mediteran
i Severnu Evropu.
Uzevši u obzir vreme u kom su se pojavili, i geografsko poreklo tih novih obrazovnih rukopisa, teško
je ne izvući zaključak da je Liber abbaci bio uzrok, onaj pucanj koji je započeo revoluciju.
U pogledu matematike koju su obuhvatali, metodi iz knjiga o računanju većim delom su mogli da se
nađu u Liber abbaci, iako su neke od tih knjiga imale i poglavlje o geometriji, koju je Leonardo obradio u
posebnoj knjizi, De Practica Geometrie. Ali dok su Liber abbaci i De Practica Geometrie bile dugački,
naučni tekstovi pisani na latinskom, knjige o računanju bile su, kao što sam već pomenuo, kraće i pisane
narodnim, italijanskim jezikom, a koristile su znatno jednostavnije primere od onih koje je Leonardo dao u
svoja dva remek-dela.
Moglo bi se pomisliti da su neki matematički umešniji autori knjiga o računanju uzeli Liber abbaci (i
možda De Practica Geometrie) kao polaznu tačku, pa zatim napisali sopstvene pojednostavljene verzije. Ali
u tom zaključku postoji problem - ili, preciznije, doskora je postojao.
Kao prvo, postoji značajno preklapanje kod svih knjiga o računanju - što se tiče aritmetičkog
sadržaja, strukture knjiga i njihove organizacije, matematičkog stila i navedenih primera. Iz svega toga sledi
da su sve nastale tako što je jedan autor prepisivao od nekog drugog, uz nešto površnih izmena. S druge
strane, u pogledu izlaganja, nijedna od njih bukvalno nije imala ništa zajedničko s knjigom Liber abbaci
(niti sa De Practica Geometrie).
Pa opet, čini se da sve one imaju zajednički koren. Evo kako to znamo. Pošto su autori knjiga o
računu u svojim rešenim primerima koristili lokalne valute s tadašnjim vrednostima (a u nekim slučajevima i
lokalne mere), savremeni naučnici mogli su da prate kako su se knjige o računu širile, i geografski i tokom
vremena. To im je omogućilo da porede jedan tekst o računanju s drugim, i da na osnovu toga sklope
hronološko stablo knjiga i time ukažu na to kako se žanr razvijao kroz lokalno prepisivanje i kroz
savremeničko prepisivanje. Kad pogledate tu hronologiju, ne možete izbeći zaključak da je ceo žanr započet
jednom praknjigom, majkom svih knjiga o računanju.
Ali pošto nijedna od knjiga o računanju nije imala ništa zajedničko s knjigom Liber abbaci (niti s De
Practica Geometrie), to bi moralo da važi i za pomenutu praknjigu. Pa ko ju je onda napisao? Ko god da je
bio, uradio je to pre 1290. ili otprilike tad, pošto je ta godina pripisana prvoj knjizi o računanju koja je
nađena, a očigledna matematička nesposobnost njenog autora sasvim jasno nalaže da ta knjiga ne može biti
praknjiga. (To je knjiga koju je Frančijeva istraživala u Firenci u periodu od 2001. do 2003.)
Da bi napisao praknjigu, autor je morao biti sposoban ne samo da pročita Leonardova dva obimna,
naučna toma pisana na latinskom, Liber abbaci i De Practica Geometrie, već i da razume njihov sadržaj
dovoljno dobro da bi mogao da napiše znatno pojednostavljen prikaz tog materijala. Štaviše, pošto
hronološko stablo vodi ka Pizi, vrlo je verovatno da je autor živeo u blizini tog grada.
Uzevši u obzir istorijske zapise, postoji samo jedan mogući kandidat: Leonardo glavom i bradom. Da
je postojao drugi matematičar toliko uspešan koliko je bio Leonardo, sigurno bi iza njega ostala njegova
sopstvena zbirka rukopisa.
Povrh toga, pouzdano znamo da je Leonardo zaista napisao znatno jednostavniju, kraću knjigu o
aritmetici. U nekoliko navrata, pomenuo je da je napisao Libro di minor guisa (pojednostavljenu varijantu

17
knjige) za Liber abbaci. Jedan takav komentar nalazi se u samom rukopisu Liber abbaci,13 jedan je u
njegovoj knjizi Liber quadratorum, a postoji i treći komentar u još jednoj knjizi koju je napisao, a to je Flos.
Još nešto: pisac kasnije knjige o računu spominje Leonardovu libro di minor guisa o Libro di
merchanti (pojednostavljenu varijantu knjige ili knjigu za trgovce). Ta fraza „knjiga za trgovce“ značajna je
zato što ukazuje na činjenicu da je Libro di minor guisa najverovatnije bila sastavljena od materijala iz prvih
deset poglavlja Liber abbaci i nekih delova De Practica Geometrie.
Dokaza koji su ukazivali na Leonarda kao na autora praknjige bilo je dosta. Jedini problem je bilo to
što nikada nije nađen primerak Leonardove pojednostavljene knjige. Iako su naučnici bili sigurni da je zaista
Leonardo bio začetnik aritmetičke revolucije (i samim tim trgovinske revolucije - sledi objašnjenje), nisu
posigurno znali kako je ona izgledala. Ili, drugim rečima, tako su stajale stvari pre nego što je Frančijeva
završila proučavanje jedne posebne knjige o računu iz firentinske arhive.
Zahvaljujući godini kada je rukopis o računu bio napisan - negde oko 1290. - i rezultatima više
dodatnih forenzičkih ispitivanja koja su sproveli drugi naučnici nakon što je Frančijeva objavila svoje
zaključke, sada sa sigurnošću možemo potvrditi da je rukopis koji je Frančijeva istraživala zaista jedan od
prvih primeraka Leonardove pojednostavljene knjige o praktičnoj aritmetici, možda direktno prepisan
Leonardov original. (Apsolutno je jasno da je u pitanju „delo resavske škole“, pošto greške autora -
verovatno nastale pri prepisivanju - i njegovi komentari ukazuju da je tu knjigu napisao neko ko nije mogao
da doprinese mnogo više do da je doslovno prepiše.)
Moguće je da je Leonardo svoj pojednostavljeni tekst napisao na latinskom, a da ga je neko drugi
preveo na narodni italijanski, ali kladim se da ga je Leonardo upravo napisao na italijanskom. Uostalom,
knjigu je napisao kako bi novu aritmetiku učinio što pristupačnijom.
Jedno očigledno pitanje se nameće nakon otkrića knjiga o računu: šta je izazvalo potražnju svih tih
knjiga i pojavu kurseva praktične aritmetike? Ispostavlja se da je na to pitanje lako dati odgovor. Ključni
faktor bila je sve veća važnost aritmetike u svetu u XIII veku koji se brzo menjao, posebno u italijanskim
regijama Toskani, Lombardiji i do izvesne mere u Umbriji.
U veku nakon pojave Liber abbaci rođen je savremeni svet finansija i globalne trgovine na malo i
veliko i uvedeni su i razvijeni bankarstvo, osiguranje i dvojno knjigovodstvo, paralelno uz rast sve većih
trgovinskih konglomerata. Sve te aktivnosti zavise od efikasnosti načina izvođenja aritmetičkih računica
koje može da nauči svako.
Pre nego što je usvojen indoarapski sistem aritmetike, trgovci su koristili jedan od dva metoda da bi
obavili svoje računice: računanje na prste ili računanje pomoću mehaničkog abakusa. Prvi metod
predstavljao je veoma mudar sistem u kome su se koristili svi prsti na obe ruke - engleska reč digit je nastala
od latinske reči digitus, što znači prst na ruci ili na nozi. (Tako je računanje na prste dovelo do toga da se za
osnovne brojevne simbole 0,1,2, do 9 danas u engleskom jeziku koristi reč digit).14
Drevna aritmetika računanja na prste mogla je da prikaže brojeve samo do 10.000. Kao što možete
da pretpostavite, bilo je potrebno značajno školovanje kako bi se savladao sistem, i dosta vežbe da bi se
dostigla lakoća. Srednjovekovni udžbenici, uključujući tu i nekoliko sačuvanih prvih primeraka Liber
abbaci, često su na prvoj strani imali pažljivo iscrtane dijagrame s prikazom položaja prstiju kojim su se
predstavljali brojevi i izvodile različite operacije.
U muslimanskom svetu i u većem delu Evrope abakus je bio ravna tabla sa iscrtanim linijama na
koje su se postavljali kamenčići i zatim pomerali po njima. Taj oblik prvobitnog računanja iznedrio je reč
calculus, koja označava sistem procedura za računanje (i samim tim doveo je do reči calculate15), pošto je
calculus latinska reč za kamenčić. Poznatiji oblik abakusa koji se danas može naći u prodavnicama igračaka,
a ima perlice nanizane na žice umesto kamenčića na tabli sa iscrtanim linijama, upotrebljavao se u Kini, gde
je nazvan xuan- pan.16 Baš kao i za računanje na prste, i za računanje na abakusu moralo se ozbiljno vežbati
da bi se postigla tačnost i brzina.
Trgovci su postali vrlo vešti s metodom računanja koji su koristili, ma koji god izabrali, pa su oba
sistema bila efikasna - makar u direktnoj trgovini. Ova poslednja napomena je bitna jer u takvoj razmeni ni

13
Strana 154 Bonkompanjijevog (Boncompagni) izdanja Liber abbaci.
14
digit, engl. - prst, ali i cifra (Prim. prev.)
15
calculate, engl. - izračunavati, proračunavati (Prim. prev.)
16
Često se koristi oblik suanpan. (Prim. prev.)
18
iza jednog metoda ne ostaje trag računanja. U slučaju da je bilo koja strana posumnjala da je napravljena
greška, jedino rešenje bilo je da se računica ponovi i da se tako nastavi sve dok oba trgovca ne bi bila
zadovoljna. Ali to nije bio veliki problem. Druga, manje očigledna mana, bila je znatno važnija. Kada su
poslovni ljudi u Italiji XII veka počeli da stvaraju trgovačke imperije, pojavila se očita potreba za
mogućnošću revizije knjiga poslovanja. Osoba koja je iz Pize nadzirala mrežu trgovaca, morala je biti u
stanju da redovno pregleda poslovne knjige.
Indoarapsku aritmetiku koja se izvodila na papiru ne samo da je bilo jednostavnije naučiti i savladati
od aritmetike računanja na prste, već je imala i jasan trag, koji je bilo ko mogao da pregleda i proveri tačnost
računice. Zbog toga je skoro sigurno da su dva faktora doprinela naglom usvajanju indoarapske aritmetike u
Italiji XIII veka: relativno lako učenje i upotreba, i automatsko obezbeđivanje kompletnog zapisa bilo koje
računice.
Taj drugi činilac zasigurno objašnjava zašto trgovinska revolucija nije usledila u IX veku, nakon što
je persijski matematičar Abu Abdulah Muhamed ibn Musa el Horezmi objavio prethodnu knjigu o
indoarapskoj aritmetici, a koju je Leonardo gotovo sigurno koristio dok je pisao Liber abbaci. (Upravo je El
Horezmijevo ime poslužilo kao osnova za današnju reč algoritam koja označava proceduru za izvođenje
računice.)
Štaviše, El Horezmi je napisao i drugu knjigu u kojoj je objasnio kako računati na opštiji,
prilagodljiv način, pri čemu je jedna reč iz naslova te knjige poslužila kao osnova za savremen naziv za taj
opštiji metod, algebru, a to je arapska reč al-Jabr.
Iako danas nematematičari imaju običaj da smatraju algebru ,,aritmetikom sa slovima", takav stav je
pogrešan. Kao prvo, algebra se može raditi i bez upotrebe simboličkih jednačina. U prvom udžbeniku
algebre koji je napisan, El Horezmi je sve iskazao u stihovima. Pristup u kome se koriste simbolički izrazi
uveo je francuski matematičar Fransoa Vijet tek znatno kasnije, u XVI veku, i ispravno bi bilo nazvati ga
simboličkom algebrom. Kao što im je i bila prvobitna namena, metodi algebre pristupaju numeričkim
problemima na drugačiji način od metoda aritmetike. U aritmetici, računate s brojevima kako biste dobili
rešenje zadatka. U algebri, pretpostavljate postojanje rešenja, dajete mu ime (danas ga obično označavamo
slovom x), i zatim logički razmišljate kako biste zaključili koliko mora da bude x. Precizniji naziv za takav
pristup bio bi numerička forenzika. Pošto je razmišljanje logičko i koristi opšte veze između klasa brojeva
umesto da računa s konkretnim brojevima, rešenja teže da budu vrlo opšta, pa se mogu primeniti na čitave
familije brojeva. Današnji računarski programi za tabelarne proračune predstavljaju digitalnu
implementaciju algebre na isti način na koji je elektronski kalkulator digitalna implementacija aritmetike.
Tako su, zahvaljujući El Horezmijevim knjigama, persijski i arapski trgovci u IX veku imali pristup
ne samo indoarapskoj aritmetici, već i mnogo snažnijoj metodi algebre koju su razvili njihovi sunarodnici. U
Bagdadu tog vremena se nije začela trgovinska revolucija, kao što će se to desiti četiri veka kasnije kada ti
metodi stignu u Italiju, zato što trgovinski svet nije bio dovoljno razvijen da bi novi metodi imali
dalekosežan uticaj.
Inovacije uobičajeno nastaju kao način da se poboljša efikasnost procesa koji već postoji. Međutim,
vrlo često inovacije vode ka novim aktivnostima koje ranije nisu praktikovane, a koje često zamenjuju stare
aktivnosti. U slučaju savremene aritmetike i algebre, taj drugi korak bio je iskoristiti te metode kako bi se
međunarodna trgovina vodila u povećanom obimu. Italijanska poslovna udruženja iz XIII veka, u Toskani i
Lombardiji, imala su zadatak da načine taj drugi korak.
Danas znamo da je Leonardov prikaz savremene aritmetike i algebre bio zamajac koji je pokrenuo
razvoj savremenog trgovinskog sveta. To što su efikasni metodi za aritmetiku i algebru stavljeni u ruke
svakome ko je bio raspoložen da potroši nekoliko nedelja kako bi ih savladao, otvorilo je vrata ambicioznim
pojedincima da potraže svoju sreću kroz razmenu i trgovinu. Bila je to prva „računarska“ revolucija, kojoj
nije nedostajalo ljudi tako željnih napretka; isto se to desilo osamdesetih godina XX veka, za vreme druge
takve računarske revolucije, koja je započeta u kalifornijskoj Silicijumskoj dolini, kada je kupovina
elektronskog uređaja za računanje nudila slično obećanje svetle budućnosti.
Međutim, u Leonardovo vreme nije postojala perspektiva iz koje se mogla videti ta ogromna
trgovačka transformacija, a njegova uloga u njoj nije bila ni prepoznata ni shvaćena.
Pa ipak, mnoge prve knjige o računu sadržale su uvodnu napomenu da je izlaganje koje sledi bilo
,,na način Leonarda Pizanskog". Postavlja se pitanje zašto?

19
 U prvim knjigama o računu citat je zasigurno naveden zato što su Leonardova dela bila tako dobro
poznata. Ali, kako je vreme prolazilo, ta napomena postala je tek nešto više od ritualnog dogovora koji je
prepisivan iz jednog teksta u drugi, i vrlo je verovatno da većina autora knjiga o računanju nije ni imala
predstavu ko je bio taj misteriozni čovek, niti šta je on uradio. I kako su se decenije pretvorile u vekove,
navika je postepeno zamrla - osim u Pačolijevom slučaju, koji je takvu napomenu stavio na početak svog
teksta iz 1494. godine.
Pačolijeva knjiga je značajna zato što je obezbedila dokaz na osnovu koga će Leonardu jednog dana
biti priznato da je bio glavna figura u iniciranju nastanka savremenog sveta. Pošto je Pačoli bio poznat i
poštovan matematičar velikih sposobnosti, njegova podrška Leonardu skoro sigurno nije bila ceremonijalna,
već je imala težinu. Štaviše, njegova knjiga nije bila pisana rukom, već je bila štampana - što je značilo da je
umnožena bez grešaka, da je bila mnogo šire rasprostranjena i da je duže potrajala.
Ironija je u tome da bi nastanak štampe zapečatio Leonardovu sudbinu i izbrisao ga iz istorije da ga
Pačoli nije pomenuo u kratkom uvodnom pasusu svoje štampane knjige. Jer, ukoliko želimo da shvatimo
zašto je Leonardovo ime uopšte nestalo, ne moramo ići dalje od 1450., od izuma štamparske mašine.
Rukopisi o praktičnoj matematici bili su među prvim delima koja su štampana (svakako i zbog potrebe za
praktičnom aritmetikom koju je stvorilo Leonardovo delo, kao što smo već videli). Ne iznenađuje onda da su
štampari uložili veliki trud da pripreme dela koja su im bila najpre dostupna i najsavremenija, a među
takvima su se nalazili mnogi kraći, pojednostavljeni rukopisi nastali na osnovu Leonardovih dela, od kojih je
svaki sadržao najnovije cene i kurseve za razmenu valuta. Leonardovi značajno duži i četvrt veka stari
originali već su skupljali prašinu u nekim arhivama. I tu bi možda i ostali neotkriveni, da Pačoli nije naveo
Leonarda kao originalni izvor materijala za svoju štampanu knjigu - i time napravio referencu koja je čekala
300 godina, sve dok Kosali 1797. nije naleteo na nju.

20
 POGLAVLJE 3
Prvi koraci

Da nisam dobio poziv da održim nekoliko predavanja u Italiji, nisam siguran da li bih se zaista
prihvatio zadatka da otkrijem Leonardovu priču. U najmanju ruku ne bih to učinio u vreme kada je moja
akademska karijera dobro napredovala i kada sam radio na mnogo interesantnih projekata. (Iako to tada
nisam shvatio, poziv koji sam dobio baš u tom trenutku bio je još jedna srećna okolnost koja je mojoj istrazi
dala vetar u leđa.)
Tako se malo znalo o tom čoveku, a šturi podaci na koje sam naišao u knjigama otvarali su još
pitanja. (Istorijske okolnosti koje sam izneo u prethodnom poglavlju uglavnom su mi bile nepoznate u vreme
kada sam započeo svoje putovanje u prošlost.) Leonardov život bio je misterija s mnogo rasparanih niti koja
čoveka stavlja na Tantalove muke. Sveska u kojoj sam zapisivao rezultate potrage o Fibonačiju bila je
žalosno tanka i sadržala je moja polazna pitanja od kojih sam na samo neka našao odgovore.

Ko mu je dao nadimak Fibonači i kada se to desilo? U redu, našao sam odgovor na to.

Zašto je Leonardo napisao Liber abbaci, i šta je još uradio? I na to sam imao odgovor.

Zašto je brojevni sistem koji je Liber abbaci donela na Zapad prvobitno bio zabranjen za korišćenje
u komercijalne svrhe u Italiji? Koliko dugo je ta zabrana bila na snazi? Kako i zašto je ukinuta?
Istoričari su odgovorili i na ta pitanja.

Ko je isklesao Leonardovu skulpturu koju sam viđao na fotografijama po knjigama i na intemetu, i

gde je ona sada? U suštini, mogao sam da nađem odgovor na to pitanje, ali pošto sam bio
neupućen u metode pretraživanja arhivske građe, nisam znao gde da ga tražim, sve dok nisam
počeo da putujem u Italiju kako bih se bavio istraživanjem i dok nisam počeo da razgovaram
sa istoričarima.

Kako je izgledao Leonardo? Nema dokaza da je njegova skulptura nešto više od umetničke
predstave, a isto važi i zajedini sačuvani crtež koji ga prikazuje, i takođe je relativno skoro nastao.
Ovo pitanje vrlo verovatno ne bi mučilo profesionalnog istoričara, ali nakon što sam primetio
da sam kao tumač matematike išao njegovim stopama, često sam hvatao sam sebe kako
razmišljam o tome.

Kada je Piza dala delu puta pored reke Amo (u blizini Giardino Scotto) naziv Lungamo Fibonacci
(Fibonačijev put)? Zašto je Firenca nazvala jednu od svojih ulica Via Fibonacci?

Zašto je Leonardo poznatiji po brojevnom nizu, nazvanom njemu u čast Fibonačijev niz, a koji se
može uočiti u broju latica cveća i listova biljaka, umesto po rukopisu koji je promenio istoriju?
(Mnogi od hiljada i hiljada rezultata koje dobijete ako pretražite intemet prema ključnoj reči
,,Fibonacci“ imaju neke veze s Fibonačijevim nizom.)

Zašto su neke savremene kompanije za trgovinu obveznicama dobile ime po Fibonačiju?

Zašto Leonardo nije poznat u istoj meri kao Galilej, čovek koji je poklonio svetu savremenu nauku?
(Kratak deo puta uz reku nazvan Lungamo Fibonacci nastavlja se u značajno duži deo, Lungamo
Galileo Galilei.)

Zašto je grupa kalifornijskih matematičara osnovala 1963. Fibonačijevo društvo, i zašto to društvo i
dan-danas objavljuje ugledan matematicki časopis, Fibonacci Quarterly?

21
 Da li se Leonardo ženio?Da li je imao dece?Postoji li negde izgubljeno svedočanstvo iz koga se
mogu videti datumi njegovog rođenja i smrti?

Povrh svega, kakva je on bio osoba? Kako je izgledao jedan njegov dan?

To su bila samo neka pitanja koja sam postavio pre nego što sam se upustio u potragu.
Nameravao sam da veći deo svog istraživanja sprovedem na uglavnom tradicionalan način, kroz
razgovore sa stručnjacima za srednjovekovnu matematiku i kroz pretraživanje arhiva. Ali to me ne bi odvelo
daleko. Bilo je jasno da bi se značajan deo priče morao skupiti iz Leonardovih matematičkih rukopisa.
Pretpostavljam da bi mnogima koji nisu dobro upućeni u matematiku bilo teško da razumeju kako je
moguće steći uvid u um matematičara (u mom slučaju u Leonardov um) čitajući njegova matematička dela.
A ja sam planirao baš tako da uradim. Ali jednom matematičaru - posebno nekome poput mene, ko ima
slična interesovanja - to ne predstavlja ništa veću teškoću nego što je mogućnost da se stekne osećaj za način
razmišljanja kompozitora slušanjem njegovih muzičkih dela, za način razmišljanja romanopisca čitanjem
njegovih knjiga, ili za način razmišljanja filmskog stvaraoca gledanjem njegovih filmova. U Leonardovom
slučaju, uostalom, ne radi se o nekoliko nažvrljanih računica, već o značajnom kreativnom opusu, pisanom
više godina.
Tačno je da bih takvim pristupom ponovo stvorio Leonarda, onakvog kako bi izgledao iz savremene
perspektive. Ali, zapravo, tako je s bilo kojom istorijskom ličnošću. Pored toga, ima li boljeg načina da
upoznamo čoveka čija su se veličina i uticaj na svet nalazili u njegovim matematičkim rukopisima, nego da
pročitamo same te rukopise?
Na kraju sam shvatio da je prvi pravi korak otići u Italiju - iskoristiti činjenicu da je njen veliki deo
ostao nepromenjen od srednjeg veka - i steći instinktivan, ljudski utisak kako je morao izgledati život u
Leonardovo vreme. Samo tako bih mogao početi da tumačim reči koje nam je ostavio u svojim rukopisima
na pergamentu.
Kada mi je put u Italiju (uz plaćene sve troškove) pao s neba, moja potraga je zaista počela. To će
biti prvi od mnogih istraživačkih odlazaka koji ću preduzeti sledećih godina. Trebaće mi decenija da nađem
odgovore na (skoro) sva pitanja koja sam postavio.
Rezultat mog istraživanja biće objavljen 2011., u knjizi Čovek od brojeva: Fibonačijeva aritmetička
revolucija. Ali zadatak pred kojim sam se nalazio bio je toliko složen da mi je u času kad sam potragu
započeo, u septembru 2002., veći deo onoga što će činiti okosnicu knjige bio potpuna nepoznanica. I zaista,
ključni istorijski rukopis koji je nedvosmisleno sve povezivao tek je bio otkriven i još uvek nedostupan za
javnost!
Od samog početka rešio sam da vodim projektni dnevnik, kako bih imao trag ne samo svega što sam
otkrio, već i načina na koji sam to učinio. U dnevniku bih beležio sve o svojem putovanju i možda bi
poslužio kao izvor činjenica i anegdota koje bih mogao iskoristiti kada krenem na neizbežnu turneju radi
promocije knjige. (Moja druga karijera javnog tumača matematike donela mi je iskustvo u svetu
komercijalnog objavljivanja knjiga, i već sam za sobom imao napisan niz dela iz oblasti popularne nauke.)
Ali, dok sam birao materijal za knjigu Čovek od brojeva, shvatio sam da se u mom dnevniku, pored toga što
sam u njemu zapisao sve o svom istraživanju o Leonardu i Liber abbaci, istovremeno prikazala i potpuno
drugačija - ali i kompletna - priča za sebe.
Naime, ispostavilo se da nisam bio jedini očaran Fibonačijem kao čovekom. Priča u pozadini mog
dnevnika odnosila se na petoro savremenika, uključujući tu i mene, koji su tražili način, u skladu sa svojim
mogućnostima i svako iz svojih razloga, da doprinesu tome da se o Leonardovom životu i radu čuje u
javnosti.
Bio je tu Lorens Sigler, američki matematičar s pensilvanijskog Univerziteta Baknel, koji je niz
godina, u svoje slobodno vreme, prevodio Liber abbaci s latinskog na engleski (to je jedini prevod tog teksta
na neki savremeni jezik). Preminuo je malo pre nego što je završio prevod.
Bila je tu Siglerova udovica, rođena u Mađarskoj, koja je sama naučila latinski i matematiku, kao i
složenu veštinu kucanja matematičkog teksta, što joj je sve bilo neophodno da završi delo svog muža nakon
njegove smrti.

22
 Bio je tu i Vilijam Gecman, čuveni profesor finansija s Univerziteta Jejl, koji je iz Siglerovog
prevoda mogao otkriti poreklo većine savremenih finansijskih elemenata u Leonardovoj knjizi.
I bila je tu i Rafaela Franči, s kojom sam ugovorio susret na kraju mog kratkog boravka u Italiji.
Frančijeva je bila istoričar matematike na Univerzitetu u Sijeni, i upravo je ona, malo pre nego što ću stići u
Italiju, došla do važnog otkrića u arhivama koje je spojilo sve niti iz priče o Liber abbaci. (Iako će proteći
čitave dve godine, koliko je bilo potrebno da njen rad prođe kroz stručnu procenu kolega i da bude objavljen
u časopisu, pre nego što mi je ispričala o tom otkriću.)
Njihove priče bile su toliko bogate da je ono što je počelo kao zapis mojih istraživačkih aktivnosti
prirodno preraslo u prikaz kako je petoro osoba otkrilo i zatim svetu obznanilo različite delove slagalice o
jednom od najuticajnijih naučnika koje je svet upoznao.
Knjiga Čovek od brojeva pripoveda o Leonardu iz XIII veka i posebno o njegovoj uticajnoj knjizi
Liber abbaci. Strane koje su pred vama sada, pripovedaju o tome kako je petoro posvećenih osoba
zajedničkim naporima uspelo u tome da Leonardo zauzme ono mesto u istoriji ljudskih ideja koje svojim
delom potpuno zaslužuje.
U pretvaranje mojih beležaka u tu novu knjigu morao sam uložiti znatno veći napor nego u pisanje
Čoveka od brojeva. Kao i većina autora koji ne pišu beletristiku, lako prihvatam sporednu ulogu i pišem o
matematici, nauci, tehnici i ljudima koji su doprineli napretku civilizacije. Ova nova knjiga morala bi da
bude pisana u prvom licu. Opisivao bih stvari koje sam uradio, osećanja koja sam doživeo, zaključke koje
sam doneo. Znao sam da ću pokazati svoju unutrašnju stranu mnogo više nego u bilo kojoj prethodnoj
knjizi. Knjiga bi neizbežno spojila nekoliko žanrova. Kao što moj dugogodišnji agent Ted Vajnstajn može
da potvrdi, pronalaženje pravog načina da ispričam ovu priču iziskivalo je mnogo pokušaja i pogrešaka,
mnogo više temeljnog ponovnog pisanja nego bilo šta što sam pre napisao - poslednje ispravke koje sam
napravio bile su odgovor na sugestije Viki Kern, moje urednice iz izdavačke kuće Princeton University
Press.
Tokom više godina koliko je potrajao moj projekat posvećen Fibonačiju, zavoleo sam mitsku sliku o
Leonardu koju sam stvorio čitajući mnogo onoga što je napisao, hodajući stazama kojima je on mogao ići i
posmatrajući zgrade koje je on mogao da vidi. Hoću li se ogrešiti o njega? Da li ću se ogrešiti o Amerikanca
koji je proveo poslednje godine života boreći se da završi prevod Liber abbaci na engleski jezik, ili ću se
ogrešiti o njegovu udovicu koja je završila započeti posao nakon što je on izgubio bitku s kancerom? U ovoj
knjizi se ne radi o nečemu što sam čuo i što sam izučavao, niti što sam izmislio. To je niz događaja koje sam
doživeo tokom više od jedne decenije. Ima mnogo mene na stranama ove knjige - i to mi je potpuno novo
iskustvo.
Ukoliko ste se zapitali kako nastaje knjiga sa istorijskom tematikom, moj prikaz poslužiće vam kao
primer. To se ni u kom slučaju ne odnosi samo na sate i sate u bibliotekama ili na sedenje ispred monitora
računara, ili pravljenje intervjua, iako se sve to podrazumevalo. Za mene je pisanje knjige sa istorijskom
tematikom u najmanju ruku bilo putovanje, prepuno dobrih i loših trenutaka, pogrešnih početaka, frustracija,
neočekivanih obrta, tragedija, zabave - i, s vremena na vreme, stare dobre sreće.
Ali te kišne noći 2002. godine, na Glavnoj stanici u Pizi, svi ti koraci su me tek čekali. Tada nisam
znao ništa o tri preostala naučnika koji su se, poput mene, zainteresovali za Leonarda. Naši putevi će se tek
ukrstiti.
Na kraju, došao je i moj red da pobegnem s blistavo mokrog platoa ispred stanice. Bio sam prvi na
redu i sledeći taksi će biti moj. Kiša je i dalje padala. Nadao sam se da će se do jutra razvedriti, zato što
sledećeg dana zapravo počinje moja potraga za Leonardom. Spremao sam se da načinim prve probne
korake u ulozi istoričara matematike.

23
 POGLAVLJE 4
Statua

PIZA PRVI DAN. Tokom noći je kiša stala i zaista se razvedrilo. Pošto je vreme koje sam
nameravao da provedem u Pizi bilo ograničeno, unapred sam napravio program. Poput prosečnog turiste, a
pošto sam nakon doručka popio dugoželjeni kapućino17 - ipak je ovo Italija - planirao sam da provedem
prvo jutro u obaveznom obilasku Trga čudesa (Piazza dei Miracoli), gde se nalazi čuveni Krivi toranj.
Posle podne je trebalo da obiđem dva gradska spomenika Leonardu: ulični znak i statuu. O njima sam čitao
u svom ranijem istraživanju. (Postoji i treći spomenik za koji sam saznao kasnije, koji sam obišao sledeći
put.) Zatim sam za sledeći dan isplanirao da se prošetam kroz ostale delove grada i da pokušam da
zamislim sliku svakodnevnog života u Leonardovo vreme do koje sam došao iz članaka i knjiga. (Tek me
je čekalo detaljno istraživanje.) U većini krajeva sveta to ne bi bilo ostvarivo, ali veliki delovi mnogih
italijanskih gradova datirajujoš iz srednjeg veka, sa zgradama koje se nisu mnogo promenile od XII i XIII
veka.
Recimo, posetioci koji danas šetaju Pizom naići će na visoke pravougaone kule od kamenih blokova
koje se uzdižu na tri sprata ili više njih a potiču iz Leonardovog vremena. Uzevši u obzir da su među
suparničkim porodicama postojali dugogodišnji sukobi, kula je obezbeđivala bilo kojoj dobrostojećoj
pizanskoj porodici sklonište sigurno poput sopstvenog doma. U prizemlju se često nalazila prodavnica ili
skladište ulja, vina, alata i zaliha; drugi sprat je služio kao glavni dnevni boravak, a možda i kao spavaća
soba. Kuhinja je najčešće bila na poslednjem spratu da bi se dim lako izvetrio. Pizanci se obično hvale da je
u gradu postojalo 10.000 takvih kula što je, naravno, prilično preterivanje, ali kao neko ko je potekao iz
bogate trgovačke porodice, Leonardo je skoro sigurno odrastao u takvoj zgradi.
Rano ujutru krenuo sam ka Trgu čudesa, kao i stotine drugih posetilaca. Većina je došla u Pizu da
vidi Krivi toranj i da se možda popne na njega. Taj zvonik visok 57 metara, koji je počeo da se gradi 1173.,
postao je jedan od najčuvenijih spomenika na svetu i nezvaničan je, ali istovremeno i opšteprihvaćen simbol
Italije.
Trg čudesa čini kompleks građevina u severoistočnom delu grada koji obuhvata katedralu, krstionicu
i (krivi) zvonik. U vreme Leonardovog rođenja izgradnja je već trajala više od jednog veka, a katedrala i
krstionica su bile završene, iako će kupola na krstionici biti dodata tek posle sto godina. Radovi na zvoniku
su tek počinjali u vreme kada je Leonardo odrastao. Hodajući trgom kao dečak, mogao je da vidi kako se
mermerni blokovi za zvonik tegle jakim zaprežnim kolima, nakon što su iz planinskih kopova baržom
dopremljeni do grada. Video bi i kamenoresce kako daju blokovima završni izgled pa ih dizalicom podižu
na mesto i spajaju malterom.
Samo što je zvonik podignut do trećeg od zamišljenih osam spratova, počeo je da tone na jednoj
strani. U junačkom pokušaju da izbegne potpuno rušenje, Bonano, graditelj koji je bio odgovoran za
izgradnju tornja, počeo je da pravi gornje spratove za nijansu više na jednoj strani kako bi nadomestio
nagib. Međutim, dodatna težina od blokova na toj strani samo je uzrokovala da osnova tornja potone još
više. Na kraju su svi radovi zaustavljeni do pronalaska prihvatljivog rešenja problema. Kada je toranj
napokon završen u XIV veku, i dalje je bio nagnut, a tako je ostao i dan-danas.
U vreme moje posete, upravo je bio završen veliki inženjerski projekat smanjenja nagiba tornja. Ali
on i dalje izgleda kao da mora da se sruši, što će se jednog dana verovatno i dogoditi.
Pored Krivog tornja, većina turista posećuje i druge dve poznate zgrade na trgu - katedralu i
krstionicu. Međutim, malo ko od hiljada ljudi koji šetaju stazama preko bogatih zelenih travnjaka trga i dive
se arhitekturi u belom mermeru, zna da se samo nekoliko koraka dalje uzdiže još jedan spomenik slavnoj
pizanskoj prošlosti. Tu se nalazi statua čoveka koji je bukvalno promenio put razvoja čovečanstva, pružajući
Evropi - a znatno kasnije i Severnoj Americi - važan ključ sveukupne moderne nauke, tehnologije, medicine,

17
Aluzija na italijanski običaj da se bilo koja vrsta kafe s mlekom (kapućino, makijato, kafe late) pije samo
za doručak (pošto smatraju da mleko samo za sebe može biti obrok, mada ponekad za doručak služe i
kroasan), i nikada posle obroka (zbog opšteprihvaćenog mišljenja da mleko popijeno na pun stomak loše
utiče na probavu). (Prim. prev.)
24
inženjerstva i trgovine. Opet, teško da mogu kriviti turiste što nisu čuli za njega. Čak i među mojim
kolegama matematičarima malo ih je koji su opčinjeni Leonardom koliko sam ja. I, prema mom saznanju,
niko nikada nije pokušao da sazna o njemu što više, kao što sam se ja namerio da uradim.
Obilazak trga je zbog gužve potrajao duže nego što sam bio predvideo, pa je već bilo podne kada
sam krenuo u potragu za spomenicima posvećenim Leonardu. Nisam imao predstavu koliko će mi biti teško
da ih nađem, niti do koje su mere današnji stanovnici Pize nesvesni da je jedna od najuticajnijih ličnosti u
istoriji čovečanstva odrasla u njihovom gradu.
Moja prva stanica koja je imala neke veze s Leonardom bila je ulica Lungarno Fibonacci. Ime je
dobila na sednici gradskog saveta (Consiglio Communale) Pize održanoj 28. septembra 1950., i sada je
jedna od devet ulica u Pizi koje su dobile ime prema istorijskoj ličnosti dovoljno značajnoj dabi se reklo
daje ,,iz Pize“ (na italijansko ,,Pisano“, u značenju ,,pizanski“). Reč lungarno je italijanska kovanica za
izraz ,,duž reke Arno“, a ulica se pruža duž južne obale reke na istočnom kraju grada, odmah pored
ljupkog, ali možda malo zapuštenog parkića Giardino Scotto. Prema nekim izvorima koje sam našao, park
je poneo ime Leonardovog prijatelja Majkla Skota kome je bila posvećena Liber abbaci, ali sam kasnije
otkrio da to nije tačno. Pouzdaniji izvori kažu da ime duguje brodovlasniku iz Livorna, Domeniku Skotu
(Domenico Scotto) koji je taj posed kupio 1798.
Fotografisao sam dve ulične oznake posvećene Fibonačiju - jednu običnu metalnu tablu na vrhu
stuba pored mosta na reci Arno, i drugu, divno isklesanu kamenu ploču, postavljenu visoko na zidu od cigala
prekrivenom bršljanom - toliko visoko da sam se morao izdići na prste i držati foto-aparat iznad glave da
fotografišem. Prolaznici su me radoznalo posmatrali, pitajući se, bez ikakve sumnje, zašto bi se bilo ko
toliko mučio da snimi neku oznaku za ulicu.
Drugi spomenik koji sam želeo da obiđem bila je statua Fibonačija. Ispostavilo se da je nju bilo
znatno teže naći. Čitao sam o njoj na više mesta i video sam fotografije, ali su izvori navodili različite
lokacije. Na jednom veb sajtu čak piše da postoje dve statue, za šta sam utvrdio da nije istina. Posle
nekoliko sati hodanja od lokacije do lokacije po vrelom suncu - činilo mi se da šetam ukrug - i dalje je
nisam našao.

SLIKA 3. Tabla koja označava Leonardovu ulicu u Pizi. Fotografisano 2003.

U većini izvora pisalo je da se statua nalazi u parku Đardino Skoto. Prvo sam je tamo potražio, onda
kada sam obilazio Lungarno Fibonači, ali nisam je našao. Raspitivao sam se kod čuvara parka Đardino
Skoto, koji je delovao kao da je celog svog života to radio. Nažalost, moj italijanski je bio loš pa me je on

25
gledao začuđeno, naizgled iznenađen da mu se neki turista obraća. Na kraju ću saznati da je statua bila u
parku, ali da je iz njega preseljena 1990.
Na jednom veb sajtu su tvrdili da je kip na groblju u blizini Trga čudesa, pa sam odlunjao nazad na
drugu stranu grada, gde sam već proveo to jutro. Otkrio sam da pored Trga čudesa postoji groblje. Bilo je to
malo jevrejsko groblje na severozapadnom ćošku trga. Ali nije delovalo da bi to mogla da bude pogodna
lokacija za spomenik Leonardu koji je, po svoj prilici, bio katoličke veroispovesti. I zaista, nije bio tamo. Pa
gde se nalazi ta statua?
Dva sata sam obilazio okolinu trga, prolazeći duž svake ulice, zavirujući kroz kapije i provirujući
preko zidova, u potrazi za drugim grobljem, možda još manjim, privatnim, ali bez uspeha. Očigledno mi je
trebala pomoć.
A koje je bolje mesto da se utvrdi lokacija čuvenog spomenika od turističkog informativnog centra?
„Gde se nalazi statua Leonarda Pizanskog?“, upitao sam. Dama koja je sedela za šalterom i izgledala
poprilično strogo, uputila mi je pogled koji je govorio ,,ne uznemiravaj me“. Žacnuo me je osećaj krivice što
je prekidam u poslu. Pa opet, to je bio zvanični turistički informativni centar grada Pize, tačno preko puta
čuvenog Krivog tornja, a toga dana ja sam bio turista. Ipak je progovorila.
„Mislite na Leonarda da Vinčija." To nije bilo pitanje. Izgovorila je rečenicu tonom nastavnice dok
se obraća učeniku koji nije uradio domaći zadatak.
,,Ne“, odgovorio sam strpljivo, „mislim na Leonarda iz Pize.“
Uputila mi je jedan od onih sažaljivih pogleda koje Italijani i Francuzi namenjuju turistima što
dolaze na odmor većinom neupućeni u kulture te dve zemlje. Samo, ja nisam bio potpuna neznalica.
Sproveo sam prethodno istraživanje o Pizi, i posebno o jednom od njenih najvažnijih građana svih vremena.
,,Na Leonarda da Vinčija", ponovila je na savršenom engleskom, ovoga puta govoreći veoma sporo,
kao da se obraća detetu, i posebno naglašavajući reč ,,Vinčija“.
Bilo je jasno da me smatra za neznalicu koji čak nikad nije čuo za jednog od najčuvenijih italijanskih
umetnika (ali nije iz Pize, trebalo bi naglasiti).
,,Ne, na Leonarda iz Pize“, ponovio sam, ovoga puta naglašavajući reč ,,Piza“. „Fibonačija", dodao
sam, „matematičara".
Njena ozlojeđenost bila je očigledna. ,,Ne postoji Leonardo iz Pize“, odlučno je izjavila. „Nema
takve statue."
Onda je oborila pogled na svoj sto, i činilo se da je više zanima popunjavanje nekih formulara nego
da mi odgovori. Bilo je očigledno da neće pogledati ka šalteru sve dok se ne udaljim, što sam i uradio.
Sumrak se približavao dok sam koračao ka Trgu čudesa, a ja sam počinjao da se nerviram. Proveo
sam skoro ceo dan u Pizi, i sve što sam imao da pokažem bilo je nekoliko fotografija dva ulična znaka.
Pogledao sam ponovo, ovoga puta pažljivije, jednu od turističkih oznaka postavljenu u blizini trga. Otkrio
sam da religijski kompleks trga ne čine tri, već četiri zgrade. Pored katedrale, krstionice i zvonika, postoji i
četvrta zgrada, Kamposanto, čija je gradnja započeta kasnije, 1278., nakon što su ostale tri zgrade u suštini
bile završene. Prema turističkoj oznaci, njen naziv na engleskom glasio je Monumentalno groblje. „Groblje",
odjednom sam doživeo jedan od onih ,,aha“ trenutaka. To mora da je to, pomislio sam.
Ako se uporedi sa svoje tri rođake, lice koje Kamposanto prikazuje svetu je neupadljivo. Pored
gotičke niše s kitnjasto izrezbarenom nastrešnicom koja se izdiže nad jednim od dvokrilnih ulaznih vrata
od metala, okrenutih ka katedrali, posetilac vidi s trga samo dugačak, nizak običan beli kameni zid. Zgrada
je prošla kroz obimna renoviranja i čišćenja posle teških oštećenja koja je pretrpela za vreme Drugog
svetskog rata. Njena spoljašnjost izgleda prilično savremeno, potpuno drugačije od ostalih građevina na
trgu. Prethodno joj nisam pridavao pažnju. Sada sam je bolje pogledao.
Znajući da je ostalo samo nekoliko minuta do kraja radnog vremena muzeja, kupio sam ulaznicu i
utrčao unutra, iako nisam bio siguran šta bih tamo mogao da nađem. Otkrio sam da je Kamposanto
elegantan, potcenjene lepote koju skriva od spoljašnjeg sveta. Okrenut je ka unutrašnjem dvorištu, sa četiri
trema kroz čije se arkade gleda na dugački, pravougaoni travnjak. Skrenuo sam levo i obišao zapadni kraj. I
tamo, okrenuta prema meni, na samom kraju dugačkog mermernog hodnika ispred istočnog zida, stajala je
impozantna statua Leonarda Fibonačija. Blistala je čisto bela, upadljivo odskačući od senovitog ugla iza nje,
potpuno drugačija od čađave, tamne i u neku ruku zloslutne, pomalo gotičke statue iz parka Đardino Skoto
koju sam video na fotografijama.

26
 I napokon sam zurio u Leonarda iz Pize. Ili možda ipak nisam gledao baš njega? Da li je vajar
Đovani Paganuči imao pristup pouzdanim izvorima koji su prikazivali Leonarda, ili je statua čist proizvod
njegove mašte? Nije poznato da su sačuvane slike Leonarda iz njegovog vremena, pa je statua najverovatnije
samo plod imaginacije, ali to nikada nećemo sasvim sigurno znati. Druga slika za koju se tvrdi da
predstavlja Leonarda jeste jedna gravura poprsja mladića, koja se često reprodukuje u udžbenicima, ali je
takođe relativno novijeg datuma. Malo je sličnosti između Paganučijeve statue i te gravure.
Verna ili ne, bela mermerna figura u Kamposantu prikazuje visokog, vitkog, zgodnog čoveka koji
je, čini se, u svojim ranim četrdesetim. Lice mu je izvajano s klasičnim crtama, oštro je, s jakim, uskim
nosom, jakom vilicom i rupicom na bradi. Stoji pravo, ogrnut dugačkom slojevitom tunikom, a glava mu je
pokrivena kapuljačom koja mu daje pomalo monaški izgled. Dve lokne pažljivo uvijene kose izviruju
ispod kapuljače. Gleda nadole sa svog postolja, s blagim, učenim izrazom lica, držeći knjigu u jednoj ruci -
možda baš Liber abbaci? (U stvari, sasvim sigurno ne. Iako su se rukopisi u Leonardovo vreme povezivali
tako da imaju „oblik knjige“, nisu ličili na savremene knjige, za razliku od one koju Leonardova statua drži
u ruci.) Njegova druga ruka je ispružena napred, i nalazi se u položaju kao da naglašava nešto učeniku.
Primetio sam da obe šake nemaju vrške prstiju, što je jedini nedostatak ove lepo izvajane statue. Odmah mi
je bio simpatičan.
Pogledao sam niže i pročitao natpis na Leonardovom pijedestalu:

A Leonardo Fibonacci Insigne Matematico Pisano del Secolo XII

Toliko italijanskog sam razumeo. Preveo sam zapis sa: „Leonardu Fibonačiju, znamenitom
pizanskom matematičaru iz XII veka“. Primetio sam kako datum donekle navodi na pogrešan zaključak.
Iako je Leonardo rođen oko 1170, sve njegove matematičke knjige objavljene su u XIII veku, počevši od
prvog izdanja Liber abbaci iz 1202.
Skroz pri dnu, na zadnjem kraju pijedestala, s desne strane, uočio sam zapis sitnim slovima:

G. Paganucci
Firenze 1863

Pošto je svetlost ubrzano zamirala, hitro sam izvukao foto-aparat da napravim nekoliko fotografija.
U tom trenutku, sudbina se još jednom urotila protiv mene, pošto se iza ugla pojavila grupa starijih dama i
okupila se ispred mene, a objekat njihove pažnje bio je jedan od nadgrobnih spomenika koji zauzima veći
deo prolaza. Počele su da sporo i pažljivo prevode naglas latinski natpis. Statuu koja se uzdizala iznad njih
samo su usput pogledale, taj spomenik čoveku koji je sigurno više uticao na njihove živote nego osoba čiji
su ostaci ležali pod njihovim nogama, ma ko ona bila. Posle nekog vremena koje je delovalo kao večnost,
grupa je produžila, da proba da prevede nov natpis, a ja sam snimio fotografije samo nekoliko trenutaka
pre nego što je nestao i poslednji tračak svetla.
Završivši potragu napustio sam zgradu, usput iznenadivši čuvara na ulaznoj kapiji koji se,
pretpostavljajući da su svi još odavno otišli, spremao da zaključa vrata preko noći. Bio sam zadovoljan što
je Leonardo postavljen na tako istaknutom mestu. Sjajna lokacija ukazuje na to da su makar neki Pizanci
prepoznali značaj njihovog pretka iz XIII veka koji je poklonio brojeve Zapadu - premda dama u
turističkom informativnom centru grada Pize, udaljena odavde ni 50 metara, nije znala ništa o njemu ili o
njegovoj statui.
Leonardo je sada bio više od običnog imena u knjizi. Dobio je fizički oblik u mom umu. Počeo sam
da ga upoznajem.
Ali sada sam se suočio s novim pitanjem: kako je glasila priča o statui?
U oktobru, nakon što sam se vratio kući s putovanja po Italiji, pisao sam o potrazi za Leonardovom
statuom u svojoj redovnoj kolumni „Devlin’s Angle“.18 Opisao sam dijalog sa ženom iz turističkog
informativnog centra i završio sam članak sledećom molbom:

18
https://www.maa.org/externaLarchive/devlin/devlin_10_02.html
27
Za kratko vreme koje sam proveo u Pizi, nisam uspeo da ustanovim ništa konkretno o
istoriji Leonardove statue. Ko ju je isklesao i kada? Kada je prebačena iz Kamposanta u
Đardino Skoto, i zašto? Kada je restaurirana i vraćena u Kamposanto? Zanima me da li
neko među čitaocima zna odgovor na ma koje od ovih pitanja, ili ima bilo koju drugu
informaciju o statui.

SLIKA 4. Autor pored statue Leonarda u Kamposantu u Pizi, 2002

28
 Godinu i po dana kasnije, 20. marta 2004., primio sam mejl od Đan Marka Rinaldija iz Italije, koji je
napisao da je pročitao moj članak i da mu se svideo. Kao nastavnika matematike koji živi u mestu Tore del
Lago (u kome je rođen kompozitor Đakomo Pučini, kako je ponosno istakao), samo 15 kilometara
udaljenom od Pize, taj članak ga je podstakao da sprovede lokalno istraživanje o Leonardovom kipu, kako bi
video šta može saznati. Evo šta mi je napisao.19
Inicijativa da se napravi statua nije pokrenuta u Pizi, već u Firenci. To su predložila dva političara
iz starih aristokratskih porodica iz Toskane: baron Betino Rikazoli20 i markiz Kozimo Ridolfi.21 Godine
1859. veliki vojvoda22 je proteran, a sledeće godine Toskanu je anektiralo kraljevstvo dinastije Savoja, koje
je uskoro preraslo u novu ujedinjenu italijansku državu. Tokom tranzicije, Toskanom je upravljala
privremena Vlada. Rikazoli je postao premijer, a Ridolfi je bio ministar obrazovanja. Obojica su bili
aktivni u promovisanju kulture, između ostalog osnovali su i savremeni Institut za napredne studije koji je
kasnije prerastao u Univerzitet u Firenci. Rikazoli je 23. septembra 1859. potpisao dekret kojim je
odlučeno da će država Toskana finansirati izradu tri statue, po jedne za Pizu, Luku i Sijenu. Svaka je
trebalo da bude spomen na jednog važnog meštanina; statua namenjena Pizi trebalo je da predstavlja
Fibonačija. Dekret ga je navodio kao „začetnika izučavanja algebre u Evropi".
Rad je bio poveren Đovaniju Paganučiju, vajaru iz Firence, koji je završio statuu Leonarda 1863.
Bila je postavljena u Kamposantu, pored statua mnogih drugih značajnih Pizanaca, i zvanično otkrivena 17.
juna.
Leonardo je ostao u Kamposantu do 1926., kada su fašističke vlasti u Pizi tu i još dve statue odatle
prebacile na tri trga u gradu, na kojima je trebalo da služe kao svedočanstvo o značajnim ljudima poteklim iz
grada. Sve tri preseljene statue dobile su naziv „Pizanski“ - Leonardo, kao i čuveni vajari i arhitekte, otac i
sin, Nikola i Đovani Pizanski. Na svaki pijedestal dodata je sledeća rečenica:

Dall’oblio alla gloria per volonta fascista.

Ako se italijanska reč per prevede sa ,,za“, ovo bukvalno znači:

Od zaborava do slave za volju fašista.

Međutim, moj dopisnik Rinaldi ukazuje na to da bi bolji prevod bio:

Od zaborava do slave zahvaljujući volji fašista.

Rinaldi takođe smatra da je taj natpis možda bio razlog zbog koga je, jedne noći 1945., nepoznati
počinilac (ili više njih) razneo jednu od Đovanijevih statua dinamitom.
Fašističke vlasti postavile su Leonarda na značajnu poziciju, na početku Logge di Bianchi,
elegantnog trga na južnom kraju Ponte di Mezzo, mosta koji prelazi Arno tačno u centru grada. Najbolji
prevod naziva mosta bio bi Centralni most. ,,Mezzo“ se ovde odnosi na centar grada, a most je bio glavna
spona dva dela centra srednjovekovne Pize.
Bista manje značajnog političara iz XIX veka, Feličea Kavalotija, bila je sklonjena kako bi se
napravilo mesto za novog stanovnika trga, a sam trg je dobio novo ime, Piazza XX Settembre (Trg 20.
septembra). Naziv 20. septembar dat je u spomen na datum iz 1870. kada je Rim, do tog momenta pod
vlašću papa, osvojila nova italijanska država koja je bila osnovana 1861. Ironija koju fašističke vlasti što su

19
Njegov glavni izvor bio je članak Rodolfa Bernardinija, „Leonardo Fibonacci nella iconografia e nei
marrni" (Leonardo Fibonači u ikonografiji i u mermeru), koji je objavljen u časopisu Pisa Econimica, 1977.
(n.l), str. 36-39. Članak opisuje memorijalnu ploču i statuu. Izdavač časopis Pisa Economica je Pisa Camera
di Commercio, Industria, Artigianato (Privredna komora).
20
Betino Rikazoli (Bettino Ricasoli, 1809-1880) poznat i kao Čelični baron, bio je italijanski državnik.
(Prim. prev.)
21
Kozimo Ridolfi (Cosimo Ridolfi, 1794-1865), italijanski agronom i političar. (Prim. prev.)
22
Veliki vojvoda bio je vladar Velikog vojvodstva Toskane (Granducato di Toscana), monarhije s
prestonicom u Firenci koja je s prekidima postojala od 1569. do 1859. (Prim. prev.)
29
preimenovale trg i premestile Leonardovu statuu na njega po svoj prilici nisu shvatile leži u tome da je
zvaničan naziv koji su izabrale zapisan rimskim brojevima, XX, a ne indoarapskim, čijim je uvođenjem u
Italiju i Zapadni svet Leonardo postao slavan.

SLIKA 5. Leonardova statua je 1945. stajala ispred zasvođenog ulaza u jedinu preostalu zgradu s desne
strane fotografije, preživevši bitku u kojoj je uništen Centralni most ispred nje i sve ostale zgrade u okolini.
Fotograf nepoznat

Statua je dočekivala ljude koji su prelazili Ponte di Meco sve do kraja Drugog svetskog rata, kada
su američke i nemačke trupe bile žestoku celomesečnu bitku sa suprotnih strana Arna. Tokom borbe most
je bio uništen, trg teško oštećen, a nekoliko zgrada u okolini bilo je potpuno ili delimično srušeno. Ipak,
Leonardo je nekim čudom preživeo samo s manjim oštećenjem šaka koje sam primetio kada sam prvi put
video statuu. Rinaldi mi je poslao kopiju izbledele, ali važne fotografije koja prikazuje Leonarda kako stoji
skoro potpuno neoštećen među gomilom šuta.
Kada se rat završio, Leonardova statua je uklonjena da bi se omogućila ponovna gradnja mosta i trga.
Kako je i sam Kamposanto bio delimično oštećen i u fazi rekonstrukcije, nije se mogao vratiti kip na svoje
prvobitno mesto. Sklonjen je u gradsko spremište, gde je godinama čekao zaboravljen.
Godine 1966. Statua je konačno izneta iz skladišta i postavljena u park Đardino Skoto. Na žalost po
jadnog Leonarda, Đardino je popularno mesto za obilaske ne samo za ljude, već i za ptice, pa je tokom
godina kip, pored toga što je izgubio svoju boju zbog vremenskih prilika koje vladaju u blizini reke, bio
prekriven ptičjim izmetom. Fotografija statue koju sam nekoliko puta video na internetu bila je stara i
snimljena u parku Đardino Skoto u vreme kada je statua bila tamna i prljava.
Napokon, devedesetih godina XX veka, statua je odneta i restaurirana, pa je vraćena u Kamposanto
gde se i nalazila na početku.

30
 POGLAVLJE 5
Šetnja duž pizanske obale

PIZA DRUGI DAN. Dokazi o nastanku Pize sežu unazad do skoro 2000. p.n.e. i vremena kada je
Grcima i Feničanima bila tranzitna luka za trgovinu s Galima. Kasnije su je i Rimljani koristili kao luku.
Trebalo je da prođe još hiljadu godina dok je Piza počela da dobija važnost koju je imala u vreme
Leonardovog rođenja.
Pre pojave hrišćanstva, reka Arno, koja danas deli grad na severni i južni deo, otvarala se u veliku
lagunu na istoku, stvarajući na taj način prirodnu luku. Rimljani su je nazivali sinus Pisanus iako oni nisu
bili prvi koju su tu sidrili brodove. Preko te poplavljene oblasti prošao sam vozom kada sam prvi put
doputovao.
Do vremena kada je Leonardo rođen, laguna se napunila muljem i status Pize kao važne brodske
luke, uz Đenovu i Veneciju, održavali su stručno znanje i uticajne veze njenih stanovnika, a ne njena
lokacija. I zaista, ponekada, u vreme suša, Arno je bio previše plitak da bi veći brodovi njime mogli stići
do grada. Jedrenjaci sa širokim jedrima i morske barže uglavnom su mogli da prođu, ali veća plovila
morala su da se usidre u Porto Pizanu (danas delu prometnog mediteranskog lučkog grada Livorna), koji je
bio udaljen nekoliko kilometara morskom obalom, južno od ušća Arna. Teret koji su nosila bio je
istovarivan i odnošen u Pizu na uskim galijama na vesla ili na rečnim čamcima s ravnim dnom kojima se
upravljalo pomoću motki.
Bilo je i drugih promena koje su uticale na život stanovnika Pize u tom periodu. Tokom X veka,
nakon što se završilo 500 godina kulturne stagnacije poznate pod nazivom mračno doba, evropsko društvo
ponovo je počelo da se razvija i napreduje. Uvedene su nove tehnike obrade zemlje, broj stanovnika je
počeo da se povećava i krenula je da se razvija domaća i međunarodna trgovina. Pošto je puteva bilo malo, a
postojeći su bili lošeg kvaliteta, trgovina je najvećim delom obavljana rečnim i pomorskim transportom.
Zbog toga se veći deo evropske civilizacije grupisao na obalama Mediterana.
Počev od X veka, Piza se širila van svojih drevnih rimskih zidina. Gradili su se tornjevi na istoku i
zapadu, i na jugu preko Arna. Od druge polovine XII veka i vremena u kome je Leonardo odrastao, počela je
izgradnja novih, znatno bolje utvrđenih gradskih zidina, kako bi se grad zaštitio od napada muslimana - bilo
je to doba krstaških ratova - i od napada suparničkih italijanskih gradova. U to doba gradovi su često
napadali jedni druge u okviru neprekidne političke borbe koju su vodili papa i Fridrih II, car Svetog rimskog
carstva.
Danas se duž obe obale Arna protežu dve velike ulice zakrčene saobraćajem - deo jedne je Lungarno
Fibonači. Na te ulice se, red po red, nadovezuju visoke zgrade, uglavnom stambene, kojima su zidovi
okrečeni karakterističnom žutom, narandžastom ili braon bojom, dok im prozori imaju zelene ili tamnobraon
drvene šalone. Pet mostova premošćuje reku na teritoriji grada.
Drugog od dva dana koliko sam proveo u Pizi, pored šetnje starim gradom i razgledanja istih onih
zgrada koje su okruživale Leonarda, želeo sam da prošetam celom obalom reke Arno između drevnih
gradskih zidina. Ono što sam prethodno pročitao navelo me je da pretpostavim kako je Leonardo kao dečak
prvi put bio izložen ogromnoj snazi aritmetike upravo na obali reke.
I dok blatnjava smeđa voda Arna polako i veličanstveno teče ka moru, jedina plovila koja se danas
mogu videti na njoj su sporadični skul čamci i kajaci. Osam stotina godina ranije, prizor bi bio potpuno
drugačiji. Pokušao sam da zamislim scenu koju bi Leonardo video da je koračao istim putem kao ja - što je
verovatno i činio.
Zasigurno, on ne bi mnogo ličio na mene. Nosio sam sportsku majicu, plave farmerke i patike, ali
Leonardo bi sigurno bio znatno šarenije obučen. I muškarci i žene toga doba nosili su jarke boje: skerletno
crvenu i plavu ili zelenu i žutu. Uobičajena odeća mladića iz dobrostojeće porodice sastojala se od lanenog
donjeg rublja, uskih čarapa, lanene ili vunene tunike dužine do kolena, kratkog kaputa postavljenog krznom

31
i kožnih cipela. Kada bi zahladnelo, Leonardo je nosio i ogrtač omotan oko tela i pričvršćen kopčom na
desnom ramenu uz kapuljaču ili mekanu kapu.23

SLIKA 6. Rečna obala Pize, fotografija snimljena 2003.

Započeo sam šetnju sa zapadnog kraja grada. Da sam se u Pizu zaputio osam stotina godina ranije,
prvo bih video carinarnicu. Piza je imala dve, po jednu na svakom kraju grada. Ova, kao najbliža moru,
bila je zadužena za brodove što su dolazili iz inostranstva. Tipičan teret koji bi stizao mogao se sastojati od
džakova žitarica iz drugih krajeva Italije, soli sa Sardinije, bala veveričjih kožica sa Sicilije, kozjih koža iz
Južne Afrike ili koža hermelina iz Mađarske. Neki brodovi su imali velika vrata blizu krme, kroz koja su
izvodili konje iz Provanse na obalu. Posebno važni uvozni proizvodi bili su stipsa, namenjena pizanskoj
kožnoj industriji, boje za proizvođače tekstila u Italiji i severozapadnoj Evropi i začini s Dalekog istoka.
Džakovi žitarica i bačve vina prenošene su s broda na baržu kako bi nastavili put uzvodno uz Arno do
Firence. Kada bi sav teret bio iskrcan na obalu, pizanski radnici bi natovarili brodove robom za izvoz:
bačvama toskanskih vina i ulja, balama kudelje i lana i polugama kaljenog gvožđa i srebra.
Odmah pored carinarnice video bih brodogradilište. Gradnja brodova bila je u procvatu u Pizi XII
veka, a vešte zanatlije gradile su brodove ne samo za klijente iz Italije, već i za one iz Francuske i Severne
Afrike.
Debla su dovožena baržama iz šumovitih brda i istovarivana ogromnim dizalicama. Stablo jelke za
glavni jarbol moglo je da bude dužine 18 metara pa i duže. Debla su sečena u daske odgovarajućim
testerama, u velikim jamama. Dva čoveka su rukovala testerom, jedan stojeći na vrhu jame, drugi u jami.
Gurali su i vukli ogromno vertikalno sečivo kojim su rezali balvan dok su ga ostali gurali uzduž prema
testeri. Debla su oblikovana teškim keserima sa savijenim gvozdenim sečivima koji su ličili na čekiće.
Uprkos prostim alatkama, vešte zanatlije mogle su da oblikuju daske za brod sa izvanrednom preciznošću.
Brodovi su sklapani odmah pored obale reke. Najpre su delovi kostura u obliku latiničnog slova U,
tj. rebra, pričvršćivani na težak profil kako bi se napravio skelet brodskog trupa. Zatim su se na rebra od
ivice do ivice zakucavale daske, da bi se napravile bočne strane broda. Preciznim oblikovanjem debala
vešte italijanske zanatlije mogle su da izbegnu preklapanje dasaka, uobičajenu praksu većine ostalih

23
Veći deo mog opisa Pize iz XII i XIII veka, iz ovog poglavlja, preuzet je iz Gies i Gies (1969)
32
brodograditelja tog vremena. Da bi brod bio spreman za plovidbu morem, šuperi su prolazili ceo trup,
zatvarajući rupe i pukotine vrelim katranom.
Da sam se prošetao duž reke u XII veku, mogao sam da prisustvujem i istovaru poluga sirovog
gvožđa. Lokalni vlasnici topionica gvožđa provodili su zime u rudnicima gvožđa na ostrvima Elba i Điljo,
nadgledajući vađenje i topljenje rude u pećima na licu mesta, pre nego što bi ona bila utovarena na brodove i
doneta u Pizu, gde bi je vešte zanatlije pretvarale u alatke, oružje i oklope.
Na obali reke, u nivou Trga Svetog Nikole i preko reke u četvrti Kinsika, video bih - i namirisao -
štavioce kože usred posla. Oni bi sirovu kožu koja bi stizala brodovima iz Severne Afrike trljali o stablo da
skinu dlake i meso. Zatim bi je potapali u hladnu vodu s mirtom - što je bio izvor karakterističnog mirisa -
trljajući je i udarajući je svakog dana tokom sledećih i do šest meseci, na taj način postepeno pretvarajući
sirovu kožu u fini kožni materijal za šešire, kaiševe, pantalone i ostale odevne predmete.
Mogao bih takođe da vidim kako se istovaruju bale vune. U Fibonačijevo vreme vunena odeća je
tek počela da zamenjuje kožnu. Ljudi sa sela oduvek su preli i tkali vunu, a valjanje sukna (tkanih
materijala da bi postali mekši i otporniji) i bojenje bila je seoska radinost, baš kao i prodaja vunenih
tkanina. U ranom XIII veku ta radinost je počela da se izmešta sa sela u grad. Najpre su se u gradu samo
krojile vunene tkanine, zatim su se prodavale, onda su u grad prebačeni i završni procesi i na kraju se vuna
i prela i tkala u gradu.
Tokom šetnje video bih ljude, raštrkane duž obala reke među graditeljima brodova, usidrenim
brodovima i kožarima, kako žure od jednog do drugog raznobojnog šatora i među improvizovanim
barakama. Ta privremena mesta za trgovanje podigli su strani trgovci - Turci, Arapi, Libijci i drugi – da bi
izložili svilu, tepihe, vaze i ostalu robu za prodaju.
Šetnju bih završio kod druge carinarnice. Ona je, okrenuta ka unutrašnjosti, bila zadužena za
saobraćaj koji je dolazio sa gornjeg dela reke. Brodice plitkog gaza i barže donosile su poljoprivredne
proizvode sa sela ili robu iz Firence i drugih gradova iz unutrašnjosti, kako bi se prodavali tokom cele
godine na pizanskoj pijaci. A odmah posle carinarnice video bih Lungarno Guadalongo, mesto gde se Arno
širio i postajao dovoljno plitak da se mogao pregaziti na konju.
Matematičar u meni takođe bi primetio još nešto čega je bilo u izobilju duž pizanskih dokova u XII
veku - mnogo brojeva. Gde god bih pogledao, u carinarnicama i duž pristaništa, video bih ljude koji koriste
brojeve: trgovce kako mere svoju robu i cenjkaju se, carinike kako računaju takse za naplatu na uvezenu
robu, pisare i nadzornike kako pripremaju popise brodskog tovara. Video bih cene izražene u librama
(funte), solidima (šilinzi) i dinarima (peniji), pri čemu je dvanaest dinara bilo jednako jednom solidu, a
dvadeset solida je odgovaralo jednoj libri. Gledao bih pisare kako rimskim brojevima beleže vrednosti u
dugačkim kolonama. Oni bi sklonili svoj pribor za pisanje na stranu, uzeli abakus i sabrali bi brojeve a
zatim bi ponovo uzeli pero i pergament da zapišu međuzbirove svake strane na poslednjoj strani.
Zamišljao sam Leonarda kao dečaka koji šeta sličnim putem duž reke. On bi zaista video sve što sam
ja video samo u mašti. Da li je i on video brojeve? Da li je, kao sin trgovca, sagledao značaj tih apstraktnih
ideja za napredak njegovog rodnog grada? I da li se on, čak i tada, kao mladić, pitao postoji li neki efikasniji
način za računanje od korišćenja nezgrapnih rimskih brojeva koje se moralo neprekidno prebacivati tamo-
amo: od pera i pergamenta na abakus? Čak i da nije, teško je zamisliti da mog prethodnika sećanje na to što
je video u svom detinjstvu nije pripremilo za važno zapažanje koje će načiniti kasnije u životu.
Kao što je svima poznato, bilo koje drugo dete koje je odrastalo u Pizi u XII veku posmatralo bi iste
prizore i bilo bi izloženo istim uticajima. I bez sumnje, neka bi kasnije takođe preplovila Mediteran i videlo
arapske trgovce kako koriste indijski brojevni sistem, upravo kao što se to desilo s Leonardom. Njegova
genijalnost bila je u tome što je on prepoznao da bi uvođenje efikasnijeg načina baratanja brojevima
bukvalno donelo revoluciju u svetsku trgovinu - a s tim i u sam svet. I bio je dovoljno mudar da spozna šta
treba da uradi kako bi novi metod bio naširoko prihvaćen.
Vreme koje sam proveo u Pizi bilo je vrlo kratko - samo dva dana - ali već sam osetio kako sam
počeo da upoznajem Leonarda. Odlučio sam da se vratim sledeće godine. Pre toga, nameravao sam da
uradim nešto što sam do tog trenutka odlagao. Rešio sam da pokušam da pročitam Liber abbaci. Pošto
knjiga nije nikada prevedena (još dva dana neću imati informaciju o skorom izlasku iz štampe Siglerove
knjige), to je značilo da bih morao da se podsetim latinskog koji sam učio u srednjoj školi i koji nisam
koristio vrlo dugo. Mada, treba reći istinu da je latinski koji se upotrebljava u matematici toliko usko

33
fokusiran i stilizovan, da matematičaru nije previše teško da ga čita, pod uslovom da ima pri ruci rečnik
latinskog jezika.
Šta ću saznati čitajući Leonardove sopstvene reči? Iz razgovora koji sam nekoliko dana pre toga
vodio u Bolonji, na putu iz Trenta ka Pizi, dobio sam nagoveštaj šta da očekujem.

SLIKA 7. Carinarnica u Pizi, fotografisana 2003., uglavnom nepromenjena još od Leonardovog vremena

34
 POGLAVLJE 6
Vrlo dosadna knjiga?

„Znate, ta knjiga [Liber abbaci], vrlo je dosadna. Zadaci se samo nižu jedan za drugim. Evo
zadatka, evo rešenja. Evo zadatka, i evo kako ga rešiti. Onda sledeći zadatak i njegovo rešenje. Pa još jedan.
I još jedan.“
Sagovornik mi je bio Đulio Čezare Baroci, profesor matematike i tehnike s Univerziteta u Bolonji.
Visok, krupan, sa širokim ramenima, reklo bi se u kasnim šezdesetim godinama, sede kose i male uredno
podsečene brade. Imao je otmeno držanje visokoobrazovanog, evropskog naučnika.
Prekinuo sam putovanje od Trenta do Pize da bih u Bolonji, drevnom i veoma atraktivnom
univerzitetskom gradu, održao predavanje o teoriji matematičkog saznanja koju sam predstavio u knjizi
Matematički gen24 (2000). Prevod te knjige na italijanski jezik stekao je status manjeg bestselera u toj
zemlji, pa sam neko vreme u izvesnoj meri uživao u sposobnosti privlačenja gomile ljudi. Na moje
predavanje došla je publika od šezdesetak srednjoškolskih profesora matematike iz Italije, koji su doputovali
iz udaljenih gradova i sela, neki čak iz Venecije.
Profesor Baroci me je predstavio publici i bio moderator diskusije koja je usledila posle mog
predavanja. Ali nisam nameravao da s Barocijem razgovaram o tome kako je ljudski mozak stekao
sposobnost da radi matematiku. Pošto su se moje obaveze oko predavanja u Italiji završavale, počeo sam da
razmišljam o odlasku u Pizu, koja me je čekala, i mojoj želji da saznam što više o posebnom matematičaru
iz XIII veka koji je tamo živeo.
Bio je divan prolećni dan, a nas dvojica smo sedeli za malim okruglim stolom prekrivenim
stolnjakom u jednom tipičnom kafeu s baštom u uskoj, kaldrmisanoj ulici Monte Grapa, u samom srcu
Bolonje. Na svakih nekoliko trenutaka naš razgovor su prekidali bučni automobil ili vespa koji bi prozujali
pored nas ostavljajući za sobom miris benzina i bljujući gusti crni dim.
Kasno popodnevno sunce, koje je još uvek bilo jako, bacalo je senke na zgrade svetloružičaste i bež
boje koje su nas okruživale. Čekajući da nam posluže piće, grickali smo čips dok sam govorio Barociju o
svojoj očaranosti Fibonačijem i o svojoj nameri da napišem knjigu o njemu. (Počeo sam da ga zovem
Leonardo, po njegovom pravom imenu, kada sam ga, tokom svoje potrage, bolje upoznao.) Bio je
iznenađen mojom zainteresovanošću i siguran da će moje istraživanje ispasti neuspešno. „O njemu se ništa
ne zna“, izjavio je. „Tih nekoliko činjenica koje ste pročitali sve su redom izmišljene."
Neke stvari koje mi je Baroci ispričao već su mi bile poznate iz početnog istraživanja koje sam
sproveo pre putovanja, ali su druge bile novost. Ipak, bilo je delova priče koji su čekali da ih saznam kako
sam se dublje upuštao u svoje istraživanje. Sporadično bih otkrio da je i Baroci imao neke pogrešne
informacije.
Prvo je ispričao kratak, osnovni pregled činjenica o tome kako je savremena aritmetika stigla u
Evropu.
„Veoma efikasan brojevni sistem koji danas koristimo, i u kome je samo deset osnovnih simbola
0,1,2,3,4,5,6,7,8,9, uz decimalnu tačku, dovoljno da se izrazi bilo koji (pozitivan) broj, razvijen je u Indiji u
prvih sedam vekova po rođenju Hrista, zajedno s danas poznatim pravilima za obavljanje osnovnih
aritmetičkih operacija s tim brojevima."
Napravio je pauzu kako bi sačekao da prođe mala, ali vrlo glasna vespa.
„Trgovci koji su govorili arapski jezik i koji su čuvenim Putem svile išli do Indije i nazad, naučili su
indijski sistem i koristili su ga u svojim trgovačkim poslovima, prenoseći novo znanje na Srednji istok i u
Severnu Afriku. Arapski naučnici pisali su knjige o tome kako se sistem koristi, i tako ga činili sve
moćnijim, razvijajući ono što danas prepoznajemo kao začetke algebre, pri čemu je sama reč algebra
arapskog porekla.
Leonardov rukopis Liber abbaci prvenstveno je bio odgovoran za donošenje indoarapskog sistema,
kako ga danas nazivamo, s obala Severne Afrike, preko Mediterana, do Zapadne Evrope", nastavio je.

24
Knjigu je na srpskom jeziku objavila 2001. godine izdavačka kuća Plato. (Prim. prev.)
35
 SLIKA 8. Profesor Đulio Čezare Baroci s Univerziteta u Bolonji. Fotografiju ustupio profesor Baroci
„Univerzitetska biblioteka u Bolonji posedovala je primerak Liber abbaci. To je bila štampana
knjiga iz XIX veka, a ne star ili posebno vredan rukopis." To me je razočaralo, kad se uzme u obzir da je
Univerzitet u Bolonji osnovan u Fibonačijevo doba, i da je bio prvi univerzitet u Italiji, a najverovatnije i
prvi u čitavoj Evropi. I zaista, upravo je Bolonja poklonila svetu reč „univerzitet".
Piće je stiglo. Baroci je naručio malu čašu sveže pripremljene limunade, ali nakon predavanja koje je
potrajalo 90 minuta, moju žeđ mogla je da ugasi samo jedna veoma velika čaša jako hladnog piva.
„Najbolji primerak nalazi se u Vatikanskoj biblioteci u Rimu“, nastavio je moj domaćin. „Prvo
izdanje se pojavilo 1202. Ne verujem da je do danas sačuvan makar jedan primerak te verzije. Posle
nekoliko godina, Fibonači je napisao prerađenu varijantu. Naravno, u to vreme sve knjige bile su pisane
rukom. Prvo štampano izdanje objavio je Bonkompanji, izdavač iz Rima, u XIX veku.“
Već sam ranije pročitao da je Leonardo završio drugu verziju 1228. i da se u njoj nalazio predgovor
u kome je navedeno kako je „novi materijal dodat a iz njega je odstranjeno ono što je suvišno" [sic].
Štampano izdanje koje je pripremio i objavio baron Baldasare Bonkompanji, italijanski bibliofil i istoričar
srednjovekovne matematike, a koje je Baroci spomenuo, objavljeno je 1857. i bilo je zasnovano na kopiji, iz
kasnog XIII ili ranog XIV veka, Leonardove verzije iz 1228. To je bila prva knjiga dvotomne štampane
zbirke celokupnih Leonardovih dela koju je Bonkompanji objavio u Rimu pod naslovom Scritti di Leonardo
Pisano. Druga knjiga, koja je obuhvatala sva ostala Leonardova dela, pojavila se 1862.

36
 Prema jednom naučniku koji je izučavao srednji vek, a s kojim sam se konsultovao u Sijeni nakon
što sam posetio Pizu, najbolje očuvan rukopis, verovatno i najstariji, napisan najviše nekoliko godina nakon
Leonardove smrti, nalazio se u Sijeni, a ne u Rimu, kako je Baroci izjavio. Po svom sopstvenom priznanju,
moj ljubazni domaćin u Bolonji površno je izučavao Fibonačija.
Barocijevo nedovoljno znanje o najuticajnijem italijanskom matematičaru svih vremena,
uobičajeno je za skoro svakog italijanskog matematičara s kojim sam razgovarao. Većina je znala još i
manje o svom slavnom sunarodniku od Barocija. Samo nekoliko dana kasnije razgovaraću u Sijeni s
uglednim matematičarom koji će mi, nakon što sam mu rekao da sam zainteresovan za Fibonačija,
odgovoriti pitanjem: „Zar nije Fibonači izmislio decimalni brojevni sistem?“ Većinu matematičara
zanimaju rezultati u matematici, ali ne i ljudi koji su do njih došli.
Nedostatak interesovanja za ljude koji dolaze do ključnih otkrića u disciplini - one koji rešavaju
probleme i dokazuju teoreme – što je karakteristično za matematičare, odražava prirodu predmeta. Iako
matematiku stvaraju ljudi, matematička istina je potpuno nezavisna od ljudskog mišljenja. Matematičko
saznanje, nakon što se otkrije, postaje nepromenljivo i večno. (Iako način na koji se te matematičke istine
spoznaju i izražavaju može s vremenom da varira od kulture do kulture.) Nasuprot tome, u svim drugim
oblastima nauke nova otkrića potiskuju stara. Na primer, u astronomiji su naučne teorije starih Grka morale
da budu zamenjene onda kada je Njutn izložio svoje ideje o gravitaciji, a u dogledno vreme Ajnštajnova
teorija delimično je preokrenula Njutnovu. U matematici nije tako. Recimo, kada je Euklid jednom dokazao,
oko 350. p.n.e., da postoji beskonačno mnogo prostih brojeva, time je ta tema iscrpljena. Mogli biste danas
uzeti Euklidovu klasičnu knjigu, Elemente, i koristiti je kao udžbenik za geometriju u bilo kojoj srednjoj
školi. Štaviše, do šezdesetih godina XX veka, škole širom sveta upravo su to i praktikovale.
Za mnoge matematičare, privlačnost matematike delimično leži u tome što ona stvara sopstveni
apstraktni svet, potpuno različit od stvarnog sveta (iako potiče iz njega, i u opštem slučaju ima mnogo
primena u njemu) i naših svakodnevnih iskustava u njemu. Životi i ličnosti pojedinaca koji su razvili nove
metode i došli do otkrića ne igraju nikakvu ulogu u samoj matematici, pa ih zato (matematičari) u opštem
slučaju odbacuju kao malo interesantne ili potpuno nezanimljive.
Priroda kreativnosti u matematici je ovakva: u slučaju da osoba A nije došla do novog
matematičkog otkrića, onda bi osoba B ubrzo posle nje došla do tog otkrića, a ukoliko to ne bi učinila
osoba B, onda bi to svakako učinila osoba C.
Jedini meni poznat izuzetak od ovog pravila čine rezultati indijskog matematičara Srinivase
Ramanudžana, koji je živeo početkom XX veka. Vrlo je verovatno da niko ne bi otkrio mnoge stvari koje je
on otkrio. Ali njegov slučaj je ekstremno neobičan iz više razloga, kao i matematika koju je stvorio. Štaviše,
često se dešava da dvoje ili više ljudi nezavisno dođu do istog otkrića. Kada su ljudi koji su umešani
naizgled toliko nevažni, zašto se uopšte mučiti i tražiti informacije o osobi A ili B (ili C)?
Vanvremenska priroda matematike takođe znači da istorijski detalji nisu bitni onima koji je
praktikuju. Matematičaru nije važno kada je neko prvi put dokazao Pitagorinu teoremu, niti čak zašto je to
uradio; značajno je da znamo kako ona važi. Čak ni većina naučnika koji rade u okviru akademske discipline
pod nazivom istorija matematike, uglavnom nije posebno zainteresovana za ljude koji su stvarali
matematiku. Oni se koncentrišu na razvoj ideja, i na način na koji jedan tok misli izaziva neki drugi tok
misli. Na kraju krajeva, o tome se u matematici i radi. Sama suština matematike i izvor njene neverovatne
moći jeste u tome da se ona apstrakcijom udaljava od stvarnog sveta.
Ta činjenica možda objašnjava zašto nisam bio iznenađen dok sam sretao italijanske matematičare
što bukvalno nisu znali ništa o svom prethodniku koji je imao veći uticaj na tok istorije sveta od maltene bilo
kog drugog matematičara u istoriji. Barocijevo znanje o Leonardu bilo je, u stvari, mnogo veće od
prosečnog. Poput matematičara s kojim sam kratko razgovarao nekoliko dana kasnije u Sijeni, većina mojih
kolega širom sveta verovatno bi samo površno znala o tome kako su brojevi ušli u našu svakodnevicu.
Jedna od teškoća koja utiče na pokušaj da se uvidi značaj teksta Liber abbaci jeste činjenica da su u
savremenom svetu brojevi svakidašnja stvar. Naprosto ih uzimamo zdravo za gotovo. Ponekad, kada
upoznam ljude koji kažu da im u školi nije išla osnovna aritmetika, pitam ih zašto nisu učili više. Najčešće
mi odgovore da im je aritmetika bila dosadna. (Tek kad pomenete razlomke ili algebru, ljudi odgovaraju
kako je nikad nisu shvatali.)
Pa opet, indijski decimalni brojevni sistem i aritmetički metodi za računanje s tako zapisanim
brojevima koje je Leonardo naučio od trgovaca i naučnika u Severnoj Afirici što su govorili arapskim

37
jezikom, predstavljaju dva najveća dostignuća čovečanstva i najrevolucionarnije pronalaske. Zašto se
oduševljavamo piramidama kao podvigom ljudske kreativnosti a previđamo mnogo inventivnije
matematičke zamisli koje su omogućile da se one uopšte podignu?
Odgovor je, naravno, da su piramide vizuelno dramatične jedinstvene građevine za koje se vrlo lako
moglo desiti da ne budu izgrađene, dok su brojevi i aritmetika osnovni deo same strukture naših života. Više
ne možemo da zamislimo svet bez brojeva i aritmetike, jednako kao što ne možemo da ga zamislimo bez
reči i rečenica.
Naslađujemo se Šekspirom, ali uzdišemo pri pomisli da prikažemo rečenice grafički. A opet, i jezik i
brojevi su ljudske kreacije. Kada je u pitanju jezik, sve ukazuje na to da upotreba pojedinačnih reči, ili
možda malih sintagmi, kako bi se saopštile osnovne potrebe ili naredbe (na primer, ,,ja gladan“) seže možda
čak i tri miliona godina u prošlost. S druge strane, čini se da je u potpunosti razvijen jezik, sa svojim
složenim pravilima za konstrukciju rečenica koje nam omogućavaju da razgovaramo o čemu god hoćemo,
star između 75.000 i 200.000 godina.
Prema našem saznanju, brojevi su još mlađi izum. Kao što su reči postale mnogo pre rečenica, i
brojanje je postalo pre brojeva. Nađene su kosti s urezanim linijama koje su se izgleda koristile za brojanje a
koje su stare otprilike 35.000 godina; glinene tablice na kojima se nalaze simboličke oznake za brojeve stare
su manje od 10.000 godina.
Iako su i jezik i aritmetika prenošeni s kolena na koleno pomoću zapisa na tablicama, te tablice nisu
bile dar božanstava; bile su to ljudske tvorevine - proizvod ljudske misli. Možda je neizbežno, mada po
mom mišljenju pomalo tužno, da dela za koja se ispostavi da su u samoj osnovi naših života na kraju u
tolikoj meri postanu svakidašnja stvar da ih više ne doživljavamo kao ogromno dostignuće, što zapravo
jesu.
Skoro smo popili piće, a veliko pivo koje je usledilo posle dvosatnog predavanja za srednjoškolske
profesore otvorilo mi je apetit. Zbog toga sam, kada mi je Baroci rekao da mora da ide, bio spreman da se
pozdravimo. Iako mi je već bila poznata većina činjenica koje je on pobrojao o Leonardu i Liber abbaci,
sve su mi delovale stvarnije kada sam ih čuo iz usta jednog italijanskog naučnika. Tek ću potom otkriti da
je u svom prikazu, premda uglavnom tačnom, Baroci preleteo preko nekoliko složenih detalja. Kasnije ću o
njima pisati u knjizi o Leonardu, Čovek od brojeva. Znatno potpuniji i tačniji prikaz dobiću od istoričarke
srednjovekovne matematike koju ću sresti u Sijeni posle nekoliko dana. Pre toga, planirao sam da
provedem par dana u Pizi, kako bih potražio spomenike i memorabilije posvećene Fibonačiju. Nadao sam
se da će me i dalje služiti lepo vreme.

38
 POGLAVLJE 7
Franči

Pošto sam završio obilazak Pize, ostala mi je još samo jedna stanica. Čuvši za moj plan da dođem u
Italiju početkom 2002., moj stari prijatelj Franko Montanja, profesor matematike na Univerzitetu u Sijeni,
pozvao me je da održim predavanje na Odseku za matematiku.
Radovao sam se što ću ga ponovo videti jer nam se putevi nekoliko godina nisu ukrstili. Davne 1984.
Montanja mi je upriličio tronedeljni boravak na Univerzitetu u Sijeni u ulozi vanrednog profesora. U času
kad sam se privremeno naselio u predivnom starom manastiru (Certosa di Pontignano) odmah izvan Sijene,
koji je bio u vlasništvu Univerziteta, već više od godinu dana sam pisao o matematici na popularni način, ali
je to još uvek činilo manji deo mog rada. I dalje me je prvenstveno zanimalo matematičko istraživanje, a ne
popularizacija matematike, i upravo sam zbog svojih istraživačkih radova i dobio Montanjin poziv.
Sreo sam Montanju nekoliko puta nakon tog mog boravka 1984.; jednom u Sijeni, a u ostalim
prilikama na konferencijama širom sveta. Tokom godina, kako se moje istraživanje udaljavalo od glavne
struje matematike, bilo je sve manje razloga da Montanja i ja komuniciramo i stoga su nam se putevi sve
ređe ukrštali.
Zaljubio sam se u Sijenu i valovita brda Toskane koja je okružuju, ali mnogo godina nisam bio
tamo. Zbog toga sam se s velikim uzbuđenjem ukrcao na voz za Sijenu, gde ću se ponovo sresti sa starim
prijateljem. Imali smo mnogo toga da nadoknadimo, a i ponovo ću se vratiti Sijeni.
Turističko razgledanje i nadoknađivanje propuštenog sa starim prijateljem ipak nije bilo jedino što
sam želeo da uradim. U elektronskoj prepisci u kojoj smo ugovorili moju posetu, napisao sam Montanji da
želim da saznam sve što mogu o Leonardu iz Pize i on mi je predložio da me upozna sa svojom
koleginicom matematičarkom s Univerziteta: profesorkom Rafaelom Franči, direktorkom univerzitetskog
Centra za izučavanje srednjovekovne matematike.
Montanja je specijalizirao matematičku logiku, sveobuhvatni predmet koji sam izučavao na
doktorskim studijama i koji je bio suštinski razlog mog dolaska u Sijenu pre dve decenije. Ni jedan ni drugi
nismo bili previše upućeni u istoriju matematike. Upravo je Montanja bio onaj matematičar iz Sijene koji
je, kada smo svojevremeno započeli dijalog, zapitao da li je Fibonači izmislio decimalni brojevni sistem.
Za razliku od njega, Rafaela Franči je posvetila veći deo svoje karijere izučavanju srednjovekovne
matematike, s posebnim osvrtom na Italiju i Evropu.
Iako tada to nisam znao, u Sijeni ću provoditi veći deo vremena tokom faze istraživanja za svoj
projekat o Leonardu - mnogo više nego u Pizi.
Poput većine italijanskih gradova osnovanih u srednjem veku i ranije, Sijena, koja se nalazi oko 80
km južno od Firence, sagrađena je na vrhu brda. Dva visoka tornja dominiraju siluetom grada. Jedan
pripada zgradi gradske skupštine izgrađenoj od crvenih cigala i uzdiže se nad Pjacom del kampo, glavnim,
kaldrmisanim gradskim trgom koji je oduvek bio žila kucavica u Sijeni. Danas je Kampo većim delom
godine prepun turista. Mladi obično sede na tlu, uživaju u popodnevnom suncu i možda hrane golubove;
stariji se šetaju duž trga ili sede u nekom od mnogih okolnih kafea s baštom pijuckajući kapućino ili kjanti.
U srednjem veku, Kampo je bio centar političkih dešavanja u gradu.
Drugi je toranj u blizini, u pravcu severozapada, i deo je katedrale - Duoma. Takve prepoznatljive,
crno-bele katedrale s mermernom fasadom nalik na zebrine pruge, mogu se videti u Pizi i Firenci, iako su
znatno manje dramatičnog oblika.
Kad izađete iz katedrale i zaputite se preko Pjace del duomo, doći ćete do uske ulice koja se zove
Vija del kapitano. Produžite njome nekoliko koraka, i s desne strane ćete naići na belu kamenu zgradu s
rimskim brojem XV na zidu. Zgrada potiče iz VII veka, i isprva je bila palata. U vreme moje posete bila je
podeljena. U jednom delu nalazio se, od 1973., Matematički odsek Univerziteta u Sijeni. Tu je bio smešten
institut Frančijeve. Po planu je trebalo da se s njom upoznam već prvog dana, a da sutradan dođem na
Odsek i održim predavanje o Matematičkom genu.
(Na žalost posetilaca poput mene, ali ne i na žalost matematičara u Sijeni, Univerzitet je kasnije
preselio Matematički odsek iz te prekrasne zgrade na drugu obližnju lokaciju. Premda nije toliko lep na

39
oko, novi objekat omogućuje nastavničkom osoblju mnogo prostranije i udobnije radno okruženje, uz
nekoliko spektakularnih pogleda na toskanske vinograde.)

SLIKA 9. Ulaz u Matematički odsek Univerziteta u Sijeni, na mestu gde se nalazio 2003, u vreme moje
posete. Fotografija je snimljena 2009, nakon što je Odsek izmešten.

Prvi dan moje posete bio je topao i sparan, a Vija del kapitano bila je puna turista koji su išli ka
Duomu ili od njega. Prošao sam kroz vrata koja su vodila do Vija del kapitano XV i istog trenutka sam se
našao u malom, zatvorenom dvorištu koje je bilo neobično sveže i tiho u odnosu na vrelu, bučnu i
užurbanu ulice. Mora biti da sam u toj zgradi proveo mnogo vremena u proleće 1984., ali dve decenije
akademskih putovanja i poseta, u potpunosti su izbrisale svaki trag sećanja na ovo mesto.
Matematički odsek zauzimao je gornja tri sprata ove četvorospratnice. Do odseka sam se popeo
elegantnim stepeništem, s desne strane dvorišta. Montanja me je dočekao i proveo kroz zgradu do kabineta
Frančijeve, gde me je, prema njegovim rečima, ona čekala.
Deo u kome se nalazio njen Centar bio je kontrastna mešavina starog, umetničkog i skupog s
novim, funkcionalnim i škrtim. U velikom foajeu i učionicama, otmeni zidovi prekriveni panelima od
tamnog drveta i pozlaćene freske na plafonima uporno su vraćali posetioce u neko ranije doba. A opet u
mnogim susednim prostorijama postavljeni su zidovi od jeftine iverice da bi se dobili majušni kabineti za
nastavno osoblje.
U jednom od tih improvizovanih kabineta, ušuškanom u zadnjem delu zgrade, radila je Rafaela
Franči. (Nasuprot njemu, prostrani kabinet Frančijeve u novoj zgradi Matematičkog odseka nalazi se na
četvrtom spratu i ima spektakularan pogled s najviše tačke grada Sijene na valovita toskanska brda na
jugu.) Niska, sedokosa žena s naočarima sa žičanim ramom izašla je na vrata da me pozdravi. Nosila je
ljubičasti pamučni sako i pantalone i vuneni džemper čija se boja uklapala s bojom njene kose. Pošto nije
bilo dovoljno mesta za posetioce, odvela me je u drugi deo zgrade, u prašnjavu i prljavu salu za sastanke,
40
koja je bila obložena policama skroz zatrpanim izbledelim matematičkim časopisima. Jedan stari,
zaboravljeni projektor mikrofilmova stajao je u uglu. Kroz nekoiiko minuta, pridružio nam se profesor
Paolo Palji, kolega Frančijeve iz Centra za izučavanje srednjovekovne matematike.

SLIKA 10. Rafaela Franči u svojoj (novoj) kancelariji na Univerzitetu u Sijeni, 2009.

Iako sam želeo da saznam od Frančijeve što više o Leonardu, jedno pitanje mi je bilo najpreče.
Zašto je knjiga Liber abbaci promenila svet? Uostalom, postojao je drugi, logičan kandidat, knjiga koja je
bila napisana više od 350 godina ranije.
U VIII veku, pod vladavinom dinastije Abasida, Islamsko carstvo, u to vreme staro jedva jedan vek,
prošlo je kroz značajan period kulturnog i intelektualnog rasta. Kalif Abasid al Mansur, koji je vladao od
754. do 775., osnovao je Bagdad na obalama Tigra i proglasio ga za prestonicu. Pozicija je učinila novi
grad prirodnim raskršćem, mestom gde su se sretali Istok i Zapad, te je ubrzo postao veliki kulturni i
naučni centar. U Bagdadu, arapski naučnici proučavali su i prevodili grčke i indijske matematičke tekstove,
između ostalog i knjigu o indijskom pozicionom sistemu za zapisivanje brojeva i računanje s njima.

41
 Među tim naučnicima nalazio se istaknuti matematičar Abu Abdulah Muhamed ibn Musa el
Horezmi25, koji je živeo od oko 780. do oko 850. Smatra se da njegovo ime ukazuje na činjenicu da je bio
iz grada Horezma (danas Hiva), koji se nalazio na reci Amu Darja, južno od Aralskog jezera, u današnjem
Uzbekistanu (u oblasti kojom je nekada prolazio Put svile).
Kao što sam već pomenuo, El Horezmi je danas najpoznatiji po tome što je dao svetu matematike
dva važna pojma: algoritam i algebru. Napisao je nekoliko knjiga, uključujući jednu o indijskom
brojevnom sistemu: Kitab al-hisab al-Hindi (Knjiga o indijskom računanju). Do danas su sačuvani samo
latinski prevodi te knjige (pod nazivom Algoritmi de numero Indorum). Mnogi od tih prevoda počinju
frazom ,,dixit Algorismi" [kako kaže El Horezmi], što je bio običaj koji je doveo do toga da se u srednjem
veku prihvati reč algorism za proces računanja s indijskim brojevima. Odatle potiče naša reč „algoritam".
Reč „algebra" je stigla iz drugog El Horezmijevog rukopisa, Kitab aljabr w’al-muqabala, čiji bi se
naslov približno preveo sa „obnavljanje i nadoknada".26 Knjiga je, u suštini, spis o algebri. Počinje s
objašnjenjem kako postupati s brojevima, zatim sledi rasprava o kvadratnim jednačinama, nastavlja se s
malo praktične geometrije, prelazi na diskusiju o jednostavnim linearnim jednačinama i završava se
dugačkim odeljkom o tome kako primeniti matematiku pri rešavanju problema nasledstva. Zahvaljujući El
Horezmiju, algebra je postala važan deo arapske matematike. (Pre El Horezmijeve knjige, algebru su,
uglavnom kao praksu, razvili i koristili trgovci.) Arapski matematičari naučili su da barataju polinomima,
da rešavaju neke algebarske jednačine i još mnogo toga. (Sve to su radili bez bilo kakve simboličke
notacije.) Arapski izraz al-jabr iz naslova knjige koren je naše reči ,,algebra“.
Tokom decenija, drugi naučnici nastavili su El Horezmijevo delo. U XI veku persijski geograf,
istoričar i fizičar El Biruni, nakon povratka s putovanja po Indiji, gde je naučio sanskrit, napisao je knjigu o
indijskoj aritmetici zasnovavši je na El Horezmijevom aritmetičkom tekstu, za koji je takođe napisao i
komentare.
Drugi poznati arapski matematičar koji je izučavao El Horezmijeve knjige bio je Omar el Hajami,
poznat na Zapadu kao Omar Hajam, koji je živeo otprilike od 1048. do 1131. Iako je na Zapadu
prvenstveno upamćen kao pesnik, bio je veoma poznat matematičar, naučnik i filozof koji je ostavio
značajna dela iz svih tih oblasti.
Sredinom XII veka naučnici su preveli obe El Horezmijeve knjige na latinski. Moguće je da je
prevod aritmetičke knjige Algoritmi de numero Indorum sačinio Englez, Adelard iz Bata. Godine 1145.,
Adelardov zemljak, Robert iz Čestera, uradio je prvi od nekoliko budućih prevoda El Horezmijeve knjige o
algebri s arapskog na latinski. Ti prevodi će, u dogledno vreme, postati značajan izvor Evropljanima koji
su hteli da nauče novu matematiku.
Ipak, uprkos nizu knjiga kojima su kao inspiracija poslužila El Horezmijeva dela, uz dve originalne
El Horezmijeve knjige, tek će Leonardov Liber abbaci, a ne mnogo ranije objavljene knjige njegovih
arapskih prethodnika, zaslužiti tu čast da donese indijske brojeve i algebru na Zapad. To je istinita priča,
premda su prevodi na latinski bili urađeni više od pola veka ranije. Zašto se tako zbilo? To pitanje me je
mučilo od prvog trenutka kad sam odlučio da napišem knjigu o Leonardu.
Znajući da sam u poseti kako bih što više saznao o Leonardu, Frančijeva je odmah, bez pitanja,
krenula da priča o tome da je više od 20 godina izučavala Leonardova dela i njihov uticaj. „Šta biste želeli
da znate o njemu?“, upitala je. Odmah sam prešao na svoje najvažnije pitanje. „Zašto je baš Liber abbaci
učinio indijski brojevni sistem popularnim, a ne raniji aritmetički El Horezmijevi tekstovi koji su prevedeni
na latinski polovinom XII veka, tri ili četiri decenije pre nego što se pojavila knjiga Liber abbaci?“
„Nekoliko je razloga", objasnila je Frančijeva. „Najpre, El Horezmijeve metode su se razlikovale
od onih koje je Leonardo kasnije usvojio, pri čemu su Leonardove očigledno bile bolje. El Horezmijev
pristup je koristio potiranje i precrtavanje zbog čega je bilo nemoguće pratiti izračunavanje nakon što je

25
Nije u pitanju Abu Džafar Muhamed ibn Musa el Horezmi, kako netačno navode neki izvori.
26
U Kratkom pregledu istorije matematike Dirka J. Strojka (1991, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva)
naslov El Horezmijeve knjige preveden je kao Učenje o svođenju i dvostranom oduzimanju, dok je u
Papagajevoj teoremi Denija Geđa (2000, Geopoetika) naveden kao Računska rasprava o uzglobljavanju i
sučeljavanju. (Prim. prev.)
42
ono bilo završeno.27 Dakle, provera računa nije bila moguća. Nije bilo moguće ni vratiti se radi ispravljanja
greške; morali ste da počnete iz početka. Leonardo je koristio metode sličnije onima koje se uče danas, gde
se koraci u izračunavanju pišu jedni nakon drugih na uređen način zbog čega se sve može lako proveriti i
ispraviti.“
Druga razlika, nastavila je Frančijeva, bila je u načinu na koji su se dve knjige širile. Iako je El
Horezmijev spis bio napisan za potrebe trgovaca jednako koliko za naučnike, na Zapadu su latinske
prevode čitali samo obrazovani ljudi. Nasuprot tome, metode opisane u Liber abbaci odmah su savladali i
trgovci i ostali poslovni ljudi.
Iako su komplikovan, formalan latinski i detaljni euklidski dokazi koji čine Liber abbaci vrlo lako
mogli da spreče da knjigu bilo ko pročita osim možda nekoliko naučnika, nastavila je Frančijeva,
Leonardov divovski spis bio je inspiracija za nastanak mnogih kraćih knjiga o praktičnoj matematici - one
su često bile tek malo više od izvoda iz Leonardove knjige - napisanih na govornom italijanskom jeziku, a
koje su koristili učitelji u takozvanim školama računa. Te javne škole pojavile su se polovinom XIII veka, i
upravo su tamo trgovci slali svoje sinove.
„Liber abbaci nije knjiga koja spada u kategoriju ’kako da’“, upozorila je Frančijeva. ,,To je
definitivno matematička knjiga. Leonardo je sve izložio s matematičkom strogošću i objasnio je
matematičko rasuđivanje. Primeri su je učinili korisnom trgovcima. Knjiga sadrži stotine primera
praktičnih računica, upravo onih koje su trgovci sretali svakog dana. Trgovac možda nije morao biti
zainteresovan da sazna zašto neki konkretan metod funkcioniše, ili možda nije morao da ima dovoljno
predznanja o njemu, ali je i dalje mogao, držeći se primera, naučiti kako se koristi."
Još jedan činilac koji je doveo do toga da je Liber abbaci postao mnogo uticajniji od El
Horezmijevih spisa, nastavila je moja domaćica, ležao je u činjenici da srednjovekovni italijanski
univerziteti - koji jesu koristili El Horezmijeve knjige (prevedene na latinski) - nisu bili naročito dobri, a
njihova predavanja iz matematike bila su svedena na nešto malo izučavanja algoritama i nekih delića
geometrije. Sve u svemu, nisu mnogo uticali na život običnih ljudi. S druge strane, trgovačka klasa koja je
čitala mnoge kraće spise što su se pojavili zahvaljujući Liber abbaci predstavljala je snažnu i uticajnu
grupu.
,,Da li je Leonardo bio upoznat s El Horezmijevim delom?“, zapitao sam Frančijevu. „Sasvim
sigurno", odmah je odgovorila. ,,El Horezmijeve knjige i komentari bili su dobro poznati u celom
arapskom svetu, gde je Leonardo putovao i učio, kao što to i sam navodi u uvodu u Liber abbaci.“
,,Ne znamo", nastavilaje, „koje je druge arapske izvore koristio pri pisanju svoje knjige. Bilo je
uporednih istraživanja njegovih ostalih knjiga s arapskim delima iz kojih su dobijene informacije o nekim
od izvora koje je koristio pri pisanju tih drugih spisa. Ali, niko nije uradio slično istraživanje o prvom
odeljku Liber abbaci [odeljku koji opisuje indoarapski brojevni sistem].“
Kada sam postavio pitanje zašto to, odgovorio je Palji. „Zato što ima previše materijala",
jednostavno je rekao.
Frančijeva je naglasila da Fibonači nije tvrdio da je bilo šta u Liber abbaci bilo originalno njegovo,
iako je to učinio u svojoj drugoj knjizi, Liber quadratorum. Osetio sam da je njena naklonost prema
Leonardu u svakom pogledu bila jednako velika kao moja. I još, poput mene, nije htela da iko stekne
pogrešan utisak o tom čoveku i njegovim namerama.
I Frančijeva i Palji bili su istovremeno zaintrigirani za projekat koji sam nameravao da završim, ali
su i vrlo sumnjali da ću daleko stići. Oboje su ponovili ono što sam već čuo od drugih, da se skoro ništa ne
zna o Leonardovom životu. To bi, naravno, sprečilo i mene i bilo koga drugog da napiše njegovu klasičnu
biografiju, i to objašnjava zašto nikada nije bila napisana nijedna njegova biografija. Ali nije mi bio cilj da
napišem biografsko delo u uobičajenom smislu te reči. Želeo sam da steknem utisak o čoveku koji je doneo
brojeve na Zapad, i da zatim prenesem drugima to znanje. I hteo sam da to učinim proučavajući vreme u
kom je živeo i koristeći se njegovim matematičkim spisima.

27
Saznao sam da su El Horezmijevi algoritmi bili razvijeni kako bi se računanje obavljalo na tabli s
peskom, koja je omogućavala lako brisanje. Matematičari s arapskog govornog područja naknadno su
razvili različite postupke za računanje s olovkom i papirom, i Leonardo je upravo njih opisao.
43
 Kako će se ispostaviti, dosta toga ću razumeti nakon što spoznam da smo, zahvaljujući srećnim
slučajem u istoriji, mi koji živimo u današnjem vremenu doživeli revoluciju vrlo sličnu onoj koju je
izazvao Liber abbaci. I zaista, mogu se povući neverovatne paralele. Ali taj nas deo priče tek čeka.
Još na dva pitanja sam tražio odgovor od Frančijeve. Prvo: koliko primeraka rukopisa Liber abbaci
je sačuvano iz Leonardovog vremena, i gde se sada nalaze?
Loše vesti, Frančijeva mi je to potvrdila, bile su da nije sačuvan nijedan primerak Leonardovog
originalnog izdanja iz 1202. Od prerađenog izdanja iz 1228. još uvek postoji 14 primeraka, kazala je. Od
toga je sedam kompletnih a sedam su samo fragmenti, koji sadrže između jednog i po i tri od petnaest
poglavlja koliko se nalazilo u knjizi. Od sedam prihvatljivo dobrih primeraka, tri su potpuno ili skoro
potpuno sačuvana, i obično se smatraju kao najznačajnija. Sva tri se nalaze u Italiji.
Profesor Baroci je tačno primetio kada smo se sreli u Bolonji, da se jedan dobar primerak rukopisa
nalazi u Vatikanskoj biblioteci u Rimu, gde nosi oznaku Vatican Palatino #1343. Veruje se da taj rukopis,
kome nedostaje deseto poglavlje, datira s kraja XIII veka. Drugi, za koji se takođe veruje da je nastao
otprilike u to vreme ili možda početkom XIV veka, nalazi se u Centralnoj nacionalnoj biblioteci Firence
(BNCF - Biblioteca Nazionale Centrale di Firenze), gde je naveden u katalogu pod oznakom Conventi
Soppressi C.1.2616. Taj rukopis je celovit, što verovatno objašnjava zašto ga je izdavač Baldasare
Bonkompanji koristio kao osnovu za svoje prvo štampano izdanje objavljeno sredinom XIX veka, mada on
nije najbolje očuvan, niti možda najstariji. Treći dobar primerak rukopisa, za koji se obično smatra da
takođe datira iz XIII veka, a prema nekim naučnicima verovatno je najstariji, čuva se u Javnoj biblioteci
grada Sijene (Biblioteca Comunale di Siena). To je rukopis koji je Frančijeva koristila tokom svojih
istraživanja.
Naknadno sam saznao da se od preostalih sačuvanih rukopisa četiri čuvaju u BNCF-u, zajedno sa
ovim koji sam prethodno spomenuo; jedan je u Biblioteca Laurentiana Gadd u Firenci (Gadd. Reliqui,
datiran na XIV vek); jedan u Biblioteca Riccardiana u Firenci; jedan u Biblioteca Ambrosiana u Milanu;
jedan u Bibilioteca Nazionale Centrale u Napulju; a tri se nalaze u Parizu (jedan u Bibliotheque Mazarine,
dva u Bibliotheque National de France).28
Rešio sam da ću tokom sledećeg dolaska u Italiju, verovatno već naredne godine, potražiti sva tri
dobra rukopisa. Ono malo školskog latinskog što mi je još ostalo u sećanju verovatno neće biti dovoljno da
bih sve pročitao, ali trebalo bi da mogu da sledim matematičke simbole, a na osnovu stranica koje
najverovatnije potiču iz Leonardovog vremena steći ću dovoljno dobar osećaj za autora da bih mogao
napisati knjigu o njemu.
Tik pre nego što smo napustili prostorije Matematičkog odseka i uputili se na Kampo da ručamo,
postavio sam poslednje pitanje Frančijevoj: Zašto je prošlo 800 godina a da Liber abbaci nije preveden s
latinskog na savremeni jezik?
Palji je objasnio zašto niko nije uradio prevod. „Previše je materijala. Sama matematika bila je
dostupna u mnogim drugim, znatno kraćim knjigama koje su napisali drugi autori, i mnoge od tih knjiga
prevedene su na nekoliko jezika. Jedini koji behu zainteresovani da čitaju Leonardov original bili su
naučnici, a oni su mogli da čitaju na latinskom."
„Ali uskoro će se pojaviti prevod na engleski“, dodala je Frančijeva. „Jedan Amerikanac radi na
tome. Verujem da će izaći iz štampe krajem ove godine.“
Do večeri nisam mogao da se setim šta sam jeo za ručak posle našeg sastanka. Bio sam previše
uzbuđen od pomisli da ću sesti i pročitati engleski prevod Leonardovih reči. Bez potrebe da se mučim sa
izvornim latinskim uz latinsko-engleski rečnik, kako sam očekivao da će se desiti. Čim sam se vratio kući
u Kaliforniju, naručio sam primerak engleske verzije koji je uskoro trebalo da bude objavljen.

28
Više detalja potražiti u Hughes (2004).
44
 POGLAVLJE 8
Objavljivanje Fibonačija: Od samostana do sajta Amazon.com

Prvi primerak Liber abbaci se pojavio u Pizi 1202. godine, ali ne zna se gde ili kada ju je Leonardo
u stvari napisao. Njeno poreklo je još jedna nepoznanica iz Leonardovog života.
Pošto je napisao svoje delo, Leonardo ga je verovatno odneo u lokalni manastir kako bi monasi
napravili kopije. To je bio naporan metod da se objavi knjiga. Moglo je da potraje i više od godinu dana da
se rukopis dužine Liber abbaci prepiše, iako nemamo predstavu koliko je dugačko bilo to prvo izdanje.
Prepisivanje je izvor velikih problema za istoričare, ne samo zbog grešaka koje nastaju, već takođe
- a to je čak i veći problem - i zato što se pisari nisu libili da samovoljno dodaju ili izbacuju delove teksta,
pa čak i da prepisiju materijal iz nekog drugog rukopisa, često bez ikakvog nagoveštaja da su to uradili.
Ne znamo gde je Leonardo živeo u vreme kada je napisao knjigu, niti imamo bilo kakav način da
saznamo kakav je bio sadržaj knjige u vreme kada se pojavila. Nakon što je prvo izdanje objavljeno, on je
nastavio da vrši izmene i da proširuje sadržaj, što je kulminiralo drugim izdanjem koje je objavio 1228.
Samo je to drugo izdanje sačuvano do danas. Frančijeva je nagađala29 da se u prvom izdanju Leonardo
isključivo ili u velikoj meri usredsredio na aritmetiku, a da je u izdanje iz 1228. dodao veći deo ili čak
celokupno obimno razmatranje algebarskih metoda.
Iz kratkih primedbi koje je uključio u uvod izdanja iz 1228. znamo da je, nakon što je izvesno
vreme proveo u Bedžaji, intenzivno putovao širom Mediterana, razgovarajući s matematičarima i
prikupljajući saznanja o grčkom i arapskom obrazovanju. Konkretno, posetio je Egipat, Siriju, Grčku,
Siciliju i Provansu. Pored toga, proveo je i nekoliko godina u Konstantinopolju.
Uzevši u obzir da je knjiga Liber abbaci bila veoma dugačka i da je sadržala ogroman broj pažljivo
urađenih primera, kao autor matematičkih knjiga pretpostavljam da je Leonardo verovatno počeo da je piše
ubrzo nakon što je napustio Bedžaju, gde je po prvi put saznao za indoarapsku aritmetiku i prepoznao njen
ogroman značaj. Najverovatnije je nosio rukopis na putovanja, radio na njemu i razgovarao o njegovom
sadržaju s matematičarima koje je sretao u svakom mestu koje je posetio.
Kao što sam saznao iz pisanih materijala koje sam pročitao pre svog putovanja, i na osnovu
razgovora s profesorom Barocijem u Bolonji, najraniji kompletan štampani primerak Liber abbaci (izdanja
iz 1228.) objavio je Baldasare Bonkompanji u Rimu u periodu od 1857. do 1862. Bonkompanji je
zasnovao svoje izdanje na primerku sa oznakom Conventi Soppressi130 C.l.n, koje je datirano na kraj XIII
veka i sada se nalazi u Centralnoj nacionalnoj biblioteci u Firenci.
Bonkompanjijevo izdanje, koje je obuhvatalo 387 gusto štampanih stranica, činilo je, 2002. godine,
osnovu za prevod Liber abbaci na engleski jezik.
Čim sam se vratio kući iz Italije, sproveo sam brzu pretragu na internetu i otkrio da je prevodilac iz
Amerike o kome mi je Frančijeva pričala bio Lorens Sigler, a izdavač je bila nemačka kuća Špringer
ferlag, koja objavljuje univerzitetske knjige. Imao sam sreće. Špringer ferlag je objavio nekoliko mojih
knjiga, uključujući i prve dve koje sam napisao, pa sam poznavao neke urednike s viših pozicija. Da sam
imao pitanja u vezi s objavljivanjem knjige, vrlo verovatno bih mogao dobiti odgovore na njih.
Siglerovo ime sam prepoznao po njegovom prethodnom prevodu Leonardove (značajno kraće)
knjige o algebri, Liber quadratorum (Knjiga o kvadratima), koju sam već bio nabavio i pročitao.
Naručio sam knjigu u pretprodaji preko Amazona. Tada sam prvi put u životu naručio knjigu pre
nego što je bila objavljena. Činjenica da je deo sveta koji govori engleski čekao na prevod 800 godina nije
ublažila moje nestrpljenje da pročitam Leonardove reči; želeo sam da dobijem knjigu prvom prilikom.
Kad sam poslao narudžbinu, novine su pisale o tome da je Amazon dobijao desetine hiljada
porudžbina u pretprodaji za sledeći nastavak iz serijala dečjih knjiga o Hariju Poteru. Pretpostavljao sam da

29
Privatni razgovor, 2009.
30
U slobodnom prevodu „Manastir Press“, ali malo bukvalniji prevod bi bio „tajni samostani“ (skraćeno od
„tajni samostanski rukopisi"), što oslikava istoriju ovih rukopisa.
45
su samo od mene dobili narudžbinu za pretprodaju Leonardovog remek-dela. (Kasnije ću otkriti da ga je i
jedan profesor s Jejla takođe naručio u pretprodaji.)
Stigao je veliki paket od Amazona, a ja sam bio uzbuđen: napokon ću moći da čitam reči koje su
tako mnogo izmenile tok istorije. Nadao sam se da bih, kao matematičar, mogao da shvatim Leonarda
čitajući njegova napisana dela, naročito njegov obiman udžbenik koji pruža veliki prostor da se iskaže
ličnost autora.
Prva reakcija bilo je divljenje pukoj veličini knjige - više od 600 strana, odštampanih prilično
sitnim slovima. Naravno, postoji mnogo knjiga slične dužine, pa čak i obimnijih; neki današnji udžbenici
diferencijalnog i integralnog računa imaju 1.000 ili više strana, ali Liber abbaci bavi se vrlo uskom temom;
600 strana te knjige skoro su sasvim posvećene onome što se danas smatra elementarnom aritmetikom i
algebrom. Na osnovu samog fizičkog čina držanja te knjige u rukama - koja je pritom vrlo teška - lakše
sam shvatio pročitan komentar: jedna od jačih strana Leonardove knjige bila je u velikom broju praktičnih
primera.
Brucoš koji sprema matematiku i koji odrasta u savremenom društvu nema potrebu za 600 strana
koje sadrže uglavnom urađene primere iz osnovne aritmetike i algebre (niti bi to tolerisao), ali čitaoci
kojima je Leonardo namenio svoju knjigu odrastali su u potpuno drugačijem okruženju. Zato primeri
zauzimaju veći deo od 600 strana teksta Liber abbaci.
Najpre sam pokušao da čitam knjigu kao da živim u XIII veku i kao da nikada nisam video
indoarapski brojevni sistem, ali shvatio sam da je to nemoguće. Brojevi, a posebno brojevi zapisani u
indoarapskom stilu, naprosto previše prožimaju sve ono što smo mi danas. Okruženi smo brojevima i
upoznajemo ih veoma rano u životu. Ne možemo zaboraviti ono što znamo o brojevima.
Indikacija koja pokazuje do kog stepena poistovećujemo brojeve s njihovim indoarapskim
simbolima dobija se na osnovu sledećeg eksperimenta koji studenti psihologije često sprovode. Prikazujete
ispitanicima parove brojeva na monitoru računara i tražite od njih da što brže pritisnu jedan od dva tastera
kako bi izabrali broj napisan krupnije. Na primer, koji je broj, 3 i 7, ispisan krupnije? Koji: 4 ili 8? Svaki
put računar meri vreme za koje se odgovori. Za drugo od ovih pitanja treba više vremena. Iako ispitanici
znaju da valja zanemariti same brojeve i da se treba koncentrisati na veličine simbola, oni to ne mogu. Teže
je i trebaće znatno više vremena da se kaže koji je broj prikazan krupnije onda kada je veći prikazan sitnije,
nego onda kada su veličine fonta u skladu s brojevima koje prikazuju. Um ne može da razdvoji broj od
simbola.
Leonardovi čitaoci bili su u drugačijoj poziciji. Većini ljudi u to doba bili su nepoznati simboli za
brojeve i računanje s njima. Aritmetiku su praktikovali trgovci, koji su koristili abakus (u Leonardovoj
Italiji on je imao oblik išpartane table po kojoj su trgovci pomerali oblutke) ili računanje na prste
(komplikovani sistem koji je omogućavao računice s rezultatima ne većim od 10.000).
To govori da je Leonardo posvetio više strana objašnjenju kako pisati brojeve, nego kako ih
sabirati. Leonardo troši četiri pune strane (u gusto štampanoj Siglerovoj knjizi) objašnjavajući značenje
kolone jedinica, kolone desetica, kolone stotina itd. To današnjem čitaocu deluje besmisleno, ali samo
potvrđuje stepen do koga je savremeno društvo ugradilo indoarapski pozicioni decimalni brojevni sistem u
svakodnevni život.
Kada Leonardo obeća da će objasniti „kako se brojevi moraju držati u rukama“, on i bukvalno tako
misli. Srednjovekovni naučnici i trgovci koristili su prilično standardizovan sistem položaja prstiju da
predstave cele brojeve, i rukopis Liber abbaci (i ostale aritmetičke knjige koje će uslediti) često je sadržao
crtež različitih položaja prstiju na rukama što su se koristili za prikaz brojeva. Mi, danas, u istu svrhu
koristimo numeričke simbole ispisane na papiru.
Iako su naučnici sa Zapada saznali za indoarapski brojevni sistem još u X veku, tek kada se pojavila
Leonardova knjiga s mnogo stranica svakodnevnih, praktičnih primera, on je postao pristupačan najpre
trgovcima, a na kraju svima.
Leonardo se baš potrudio da objasni kako koristiti nov brojevni sistem pa se čini verovatnim da je,
uprkos tome što je on bio tako velika novina, većina čitalaca bila u stanju da ga savlada. Ali to ne znači da
su lako čitali knjigu, pošto sigurno nisu. Leonardo je uveo mnoga pravila za računanje i rešavanje
problema i, bez obzira na to što ih je sve obilno ilustrovao primerima, neka od tih pravila veoma su teška.
Nakon što je u prvom poglavlju objasnio brojevni sistem, Leonardo je ostatak knjige podelio u 14
poglavlja. Sve sam ih razmotrio u knjizi Čovek od brojeva, a radi lakšeg snalaženja, naveo sam kratak

46
pregled u dodatku ove knjige. Za sadašnju priču važniji je materijal koji Leonardo daje u svom uvodu. On
počinje posvetom:

Pisali ste mi, gospodaru, moj učitelju, Majkle Skote,31 najveći filozofe, da knjigu o
brojevima, koju odavno sastavih, dam da se za vas prepiše32; stoga, ugađajući vašoj
želji, a veoma pažljivo pregledajući samu knjigu, u vašu čast i na korist mnogih
drugih, ispravio sam ovo delo. Kroz ispravke sam dodao izvesne neophodne stvari, i
gdegod ponešto suvišno izbacio. U knjizi sam izložio celokupno učenje o brojevima
blisko indijskom modelu koji sam izabrao kao izvrsniji u nauci. A, pošto su
aritmetika i geometrija povezane nauke i podrška su jedna drugoj, celokupno znanje
o brojevima ne može se izložiti bez malo geometrije, ili da se ne primeti da je rad s
brojevima na ovaj način blizak geometriji; metod je sastavljen iz mnogo dokaza i
prikaza pomoću geometrijskih slika. I zaista, u drugoj knjizi, koju sam sačinio o
praksi geometrije,33 objasnio sam to, kao i mnogo čega drugog što je bitno za
geometriju, i sve je na odgovarajući način dokazano. Ova se knjiga izvesno više bavi
teorijom nego praksom.34 Prema tome, ko god bude poželeo da dobro savlada
praktičnu primenu ove nauke, treba neprekidno da se bavi dugotrajnim vežbanjem
praktičnih zadataka, jer se nauka kroz praktične primere pretvara u naviku;
pamćenje, pa čak i shvatanje, stoje u uzajamnoj vezi s rukama i brojkama koje kao
nagon i udah u jednom dahu, skoro isti, idu prirodno zajedno za svakoga; i zato, kad
učenik najpre stekne naviku, biće u mogućnosti da svoje znanje, korak po korak,
lako dovede do savršenstva.

Da bih jednostavnije izložio teoriju, podelio sam ovu knjigu na XV glava, 35 tako da, šta god čitalac
bude poželeo da čita, može lakše da pronađe. Pored toga, ako se u ovom delu pronađu nedostaci ili greške,
dajem vam ih na ispravku.
Leonardova primedba da se ova „knjiga više bavi teorijom nego praksom" čudno zvuči
savremenom čitaocu, kad se uzme u obzir ogroman broj navedenih praktičnih rešenih primera. Ovako
tumačim ovu izjavu: on je upoređivao Liber abbaci, makar drugo izdanje knjige, s mnoštvom knjiga o
računu koje su se pojavile nakon što je izašlo njegovo prvo izdanje, a možda i sa svojom računskom
„knjigom za trgovce“, čiji će sadržaj izaći na videlo zahvaljujući otkriću Frančijeve iz 2002. Jer, bez
sumnje, i pored bogate zalihe praktičnih primera, Liber abbaci je daleko od toga da predstavlja sažet prikaz
numeričkih recepata. Posebno se potrudio da opiše matematičke ideje.
Uvod nadalje menja pravac, pošto se Leonardo seća kako je naučio ovaj jedinstveni nov metod
računanja. Iz kratkog pasusa koji sledi dobijamo jedine autobiografske informacije koje imamo o
njegovom autoru:

Pošto je moj otac bio javni pisar u Bedžaji, daleko od naše domovine, u carinarnici
za pizanske trgovce koji su se često tamo okupljali, naložio je da me u detinjstvu
pošalju k njemu jer je hteo da mi obezbedi korisnu i lagodnu budućnost; želeo je da
tamo izučim račun i da neko vreme pohađam nastavu. Tamo su me veličanstveni
časovi o veštini devet indijskih cifara, uvod u nju i njeno poznavanje toliko više
zadovoljili od svega drugog da sam učio od svih redom, ko god je o tome nešto
znao, iz susednog Egipta, Sirije, Grčke, Sicilije i Provanse, i iz njihovih različitih
metoda, dosta putujući kasnije na te poslovne lokacije da bih što više naučio, i učio

31
Majkl Skot je bio filozof na dvoru cara Fridriha II.
32
Siglerov prevod zasniva se na drugom izdanju knjige, koje je objavljeno 1228.
33
Leonardo se ovde poziva na svoju knjigu De Practica Geomatriae, koju je objavio 1220., dosta nakon
što je prvo izdanje Liber abbaci bilo završeno.
34
Iz perspektive savrmenog čitaoca uopšte ne deluje tako.
35
Leonardo ovde koristi rimske brojeve, pošto zna da njegovi čitaoci neće shvatiti indoarapske cifre dok ne
pročitaju dobar deo knjige koji sledi iza uvoda.
47
 sam iz prikupljenih rasprava. Ali ovo u celosti, algoritam, pa čak i Pitagorine
lukove, smatram skoro pa greškom kada ih poredim s indijskim metodom.36 Zbog
toga, strogo prisvajajuđ indijski metod i pažljivo ga izučavajući, dodajući ponešto iz
sopstvenog osećaja i ponešto iz suptilne veštine geometrije, primenjujući na ovu
knjigu sve što sam mogao da spoznam, potrudio sam se da to spojim u XV različitih
glava, navodeći pojedine dokaze za skoro sve što sam u nju stavio, čime bih ovaj
metod usavršio u odnosu na sve druge; ova nauka namenjena je onima koji su željni,
i pre svega Italijanima, koji do sada nisu imali ni minimum znanja.37 Ukoliko sam
izostavio nešto manje ili više podesno ili potrebno, molim da mi se progleda kroz
prste, pošto ne postoji osoba bez mane i u svim stvarima valja biti oprezan.

Zašto je ovo ubacio? Uostalom, poput matematičara pre i posle njega, Leonardo sigurno ne bi
previše mario za istoriju discipline. Matematika je večna, i činjenica kada je nešto novo otkriveno ili ko je
to učinio sekundarna je, ukoliko uopšte zasluži pažnju. Sigurno je da se matematičari odnose s
poštovanjem prema onima koji dođu do velikih otkrića, ali se zanimaju za ono što je otkriveno, a ne za
činjenicu ko je prvi do toga stigao.
Bez obzira na sve, deluje da je Leonardo shvatio da je izum koji je opisuje zaista monumentalan.
Negde u mislima, čak i da to nije svesno primetio, možda je vrebala spoznaja da će se jednog dana ljudi
pitati kako je taj veliki pronalazak pronašao svoj put od muslimanskih trgovaca i naučnika koji su ga
koristili tokom mnogo vekova, i dospeo u ruke praktičnim trgovcima Severne Evrope. Kako god bilo,
prekinuo je tradiciju i ubacio jedan vrlo kratak pregled uloge koju je odigrao u ovoj priči.
Ali kad se uzme u obzir ono što znamo o nepouzdanosti ručnog prepisivanja rukopisa, pitamo se
koliko možemo verovati u to što čitamo?

Možemo li da verujemo onome što čitamo? Grimovi zaključci

Pošto je skoro sve što znamo o Leonardovom životu došlo iz jednog kratkog pasusa, bilo bi dobro
da se uverimo da je ono što čitamo zaista ono što je Leonardo napisao. Njegove reči došle su do nas samo
kroz primerke koji su brižljivo prepisivani rukom, i u tome leži problem. Možemo li da budemo sigurni da
su kopije verne originalu?
Ovo pitanje istraživao je Ričard Grim s Univerziteta u Kaliforniji sa sedištem u Dejvisu, početkom
sedamdesetih godina XX veka. Grim je svoje zaključke sabrao 1973. u članku „Autobiografija Leonarda
Pizanskog“, koji je objavljen u časopisu Fibonacci Quarterly.38
U svom radu, Grim je istraživao kratak autobiografski pasus u Liber abbaci koji smo upravo
pročitali u prevodu na srpski jezik. Taj prevod, i većina savremenih priča o njegovom životu, zasnovani su
na latinskom prepisu teksta koji je Bonkompanji štampao 1857., a koji je bio osnova za Siglerov prevod.
Koliko su pouzdane informacije koje nam je dao Bonkompanji (a zatim i Sigler) u tom jednom važnom
odeljku?
Evo kako je Grim sumirao situaciju:

36
Sigler ovde iznosi primedbu da Pitagorine lukove spominje Gerbert (oko 980), koji je 999. postao papa
Silvester II. Gerbert je koristio indoarapske cifre na brojaču, primitivnoj verziji abakusa, i označavao je
trojke kolona lukom. Ti lukovi su se nazivali pitagorejskim. Zapisujući brojeve, Leonardo sledi sistem
trojki, kao što i mi to danas činimo kada zapisujemo brojeve u obliku 1.395.281. Leonardo govori svojim
čitaocima da metod kojim se koristi abakus nije ni prići indoarapskoj aritmetici, čak i uz različita
unapređenja.
37
Mnogo kolokvijalniji prevod ove poslednje rečenice bi glasio: „kojima je do ovog trenutka nedostajalo
ovakvo znanje".
38
Grimm, 1973.
48
 Njegov (Bonkompanjijev) neuspeh da poveže njegove39 rukopise i oslanjanje na
rukopis koji je često bilo teško čitati, naveli su Bonkompanjija da napravi
neverovatan broj grešaka, i u transkripciji i u interpunkciji. Kratak autobiografski
drugi odeljak nažalost nije imun ni na jednu od te dve vrste grešaka, a opet, taj deo
je osnova za većinu tvrdnji o Leonardovom detinjstvu koje se danas mogu naći u
istorijama matematike, enciklopedijama i stručnim člancima.

Grim je započeo svoju analizu tako što je napravio novu verziju odeljka na latinskom koju je
zasnovao na sravnjivanju šest poznatih rukopisa koji ga sadrže. Zatim je dao prevod s latinskog na engleski
koji je pun komentara. U svojim beleškama istakao je i objasnio dvosmislenosti na koje se nailazi u tom
kratkom delu teksta, kao i velike nepoznanice koje su u rukopisu ostale nerazrešene. Čime se bavio
Leonardov otac i šta je radio u Bedžaji? Koliko je Leonardo ostao tamo s njim? Koje su narodnosti bili
ljudi koji su ga tamo učili matematici i kojoj su kulturi pripadali? Kakva se matematika tamo predavala?
Koliko je vremena proveo putujući Severnom Afrikom nakon što je otišao iz Bedžaje? Ili se vratio u Pizu
posle kratkog boravka i zatim krenuo na drugo putovanje kada je bio stariji? U tom slučaju, da li je to
uradio kako bi naučio još matematike ili je putovanje bilo poslovne prirode?
Na kraju, Grim je posvetio cele dve strane razmatranju pitagorejskog luka za koji je Leonardo, u
Bonkompanjijevom izdanju, rekao da ga smatra manjkavim. Opisujući tu konkretnu frazu u prevodu kao
„zamršenu zbrku poteškoća koja nije adekvatno ispitana", nakon dugačke analize šest izvornih rukopisa,
Grim je došao do nepouzdanog zaključka, u neku ruku, po kome je sitna greška pisara pokvarila
Leonardovu frazu, koju bi trebalo prevesti kao „pitagorejska umetnost“ (artem umesto arcus u rukom
pisanom latinskom tekstu).
Evo šta je, prema Grimu, Leonardo možda zaista napisao:

Nakon što je moj otac od svoje domovine dobio nameštenje kao javni zvaničnik u
carinarnici u Bedžaji namenjenoj pizanskim trgovcima koji su je preplavili, on je
preuzeo odgovornost i, u svetlu buduće koristi i prednosti, poslao po mene dok sam
bio dečak da me dovedu njemu, i tu je hteo da se posvetim učenju i da neko vreme
pohađam časove računa. Tamo, nakon što sam naučio osnove, a kao posledica
sjajnih instrukcija o veštini devet indijskih cifara, znanje te veštine mi se mnogo više
svidelo u odnosu na sva druga, i shvatio sam da su sve njene pojave bile izučavane u
Egiptu, Siriji, Grčkoj, Siciliji i provincijama, pomoću različitih metoda; i na tim sam
mestima kasnije, dok sam putovao poslom, produbljivao svoje znanje i spoznao sam
uzajamne ustupke u raspravi.40 Ali, čak uz sve to, algoritam, kao i veštinu Pitagore41
smatrao sam skoro pa greškom u odnosu na metod koji su koristili Indijci. I tako,
prihvativši strožiji metod Indijaca, i učeći temeljno, paralelno dodajući izvesne
stvari iz sopstvenog razumevanja a druge preuzimajući iz uglađenosti Euklidove
geomerijske veštine, trudio sam se da sačinim ovu knjigu u svojoj svekupnosti
razumljivom što sam više mogao, deleći je u petnaest glava. Skoro sve što sam uveo
naveo sam s tačnim dokazom, kako bi oni koji traže dublje znanje, s njenim
nadmoćnim metodom, mogli da dobiju instrukcije, i dalje, kako ne bi moglo da se
otkrije da Latini42 ne poseduju to znanje, kao što je to do sada bilo. Ukoliko sam

39
Fibonačijeve (Prim. prev.)
40
Prema Grimu, ovo bi se moglo odnositi na srednjovekovni običaj diskusije i rasprave na zadatu temu.
Pretpostavka je da je Leonardo na svojim poslovnim putovanjima tražio da upozna naučnike u svakom od
mesta koja je posetio, i da je s njima razgovarao o indijskom brojevnom sistemu, ali i o metodu njegovog
tumačenja kroz naučnu raspravu. (Prim. prev.)
41
Grim je mišljenja da se Leonardo nije pozivao na Pitagorine lukove kako je frazu preveo Sigler, već na
Pitagorino učenje, baš kao što je ranije u tekstu spomenuo indijsko učenje, a malo kasnije i Euklidovo. U
sva tri slučaja, u ovom prevodu upotrebljena je reč veština. (Prim. prev.)
42
Grim tumači da je Leonardo pod ovom rečju mislio na stanovnike s prostora današnje Italije. (Prim.
prev.)
49
 slučajno ispustio nešto manje ili više pogodno ili neophodno, molim za oproštaj,
pošto ne postoji čovek bez krivice, niti onaj koji je krajnje predostrožan u svemu.

Očigledno, kada je reč o spoznavanju činjenica o Leonardu, ne možemo se osloniti čak ni na ono
što na prvi pogled deluje kao njegove sopstvene reči.

50
 POGLAVLJE 9
Prevod

Punih 800 godina jedini način da se pročita Liber abbaci (bilo kao rukom pisan rukopis ili u
štampanom obliku) bio je da se najpre nauči latinski, jezik na kome je Leonardo napisao tekst. Ali to se sve
promenilo 2002., kada se pojavio prevod na engleski jezik. To je bio i ostao jedini prevod na savremeni
jezik.
I već tu se pojavljuje misterija - bar sam ja to tako doživljavao. Zašto je prošlo punih 800 godina -
štaviše tačno toliko - između prvog izdanja iz 1202. napisanog na latinskom, i jedinog prevoda na
savremeni jezik, engleske verzije objavljene u Sjedinjenim Državama 2002. godine?
Kada sam to pitanje postavio Frančijevoj i Paljiju u vreme kada sam ih prvi put posetio u Centru za
izučavanje srednjovekovne matematike u Sijeni, objasnili su mi da bi prevod bio ogroman zadatak, a i da
bi i štampanje bilo veoma skupo, pošto bi sva matematika morala da se ispiše na poseban način. Palji je
dodao: ,,I nije bilo potrebe za tim. Jedino su naučnici imali potrebu daje pročitaju, a svi oni mogu da čitaju
latinski."
Na moju sreću, Lorens Sigler je došao do suprotnog zaključka i uložio je trud da prevede knjigu na
engleski.
Nakon što pročitam Siglerovu knjigu, nameravao sam da stupim u kontakt s njim i postavim mu
pitanja o procesu prevođenja - šta mu je bio motiv da se prihvati tako golemog zadatka, koliko mu je
vremena trebalo, šta su bili posebni izazovi, i povrh svega, kakve je utiske stekao o Leonardu kao čoveku.
Uostalom, Sigler je živeo s Leonardovim rečima (na latinskom jeziku) toliko dugo da je sigurno
bolje razumeo Leonardov um nego bilo koji drugi čovek danas. Možete onda da zamislite moju
preneraženost i tugu kada sam otvorio knjigu tek što mi je stigla, i video da je prevodilac naveden kao
Lorens Sigler preminuo.
Kratka uvodna beleška na prvoj strani bila je potpisana sa Dž. M. Sigler. Sigler je preminuo pre
nego što je knjiga objavljena - i s njim su nestala sva zapažanja koja je možda stekao o autoru knjige. Ali
možda bi mi taj Dž. M. Sigler mogao pomoći. Upravo me je čekao još jedan preokret u neobičnoj priči o
Liber abbaci.
Sigler je bio profesor matematike na Matematičkom odseku Univerziteta Baknel u Luisburgu, u
Pensilvaniji, a u uvodnoj belešci knjige potpisane s Dž. M. Sigler stajalo je da je nekoliko bivših kolega
odatle pomoglo da se knjiga objavi nakon njegove smrti. Napisao sam mejl Gregu Adamsu, jednom od
pomenutih kolega. Adams mi je ukratko opisao događaje (vredne pažnje) koji su pratili objavljivanje
prevoda, a i povezao me je s autorom uvodne beleške, udovicom Lorensa Siglera koja se u međuvremenu
preudala i u tom trenutku je bila Džudit M. Sigler Fel. U kratkoj razmeni mejlova Džudit Sigler mi je
ispričala ponešto o svom pokojnom suprugu.
Prvoklasni matematičar Lorens Sigler Lari studirao je fiziku i matematiku na Državnom
univerzitetu u Oklahomi, odbranio je doktorat iz matematike na Univerzitetu Kolumbija i zatim je dobio
godišnju Fulbrajtovu stipendiju za Kembridž. Pridružio se nastavnom osoblju na Univerzitetu Baknel 1965.
i ostao tamo do kraja svoje karijere. Napisao je nekoliko udžbenika iz algebre i teorije skupova pre nego
što je preuzeo na sebe obeshrabrujući zadatak da prevede Leonardova dela.
Završio je prvi od tih prevoda, Liber Quadratorum, 1991., nakon pet godina rada. Kada je taj
prevod naredne godine bio objavljen, već je uveliko radio na drugom, značajno ambicioznijem prevodu,
upravo na Liber abbaci.43 Biće to njegov poslednji prevod. Usred projekta saznao je da boluje od
neizlečivog raka, pa je proveo poslednje godine svog života u očajničkoj borbi s vremenom da završi
započeto. Preminuo je 1997. Uspeo je da dovrši prevod, ali nije imao vremena da završi detalje oko
objavljivanja. Džudit Sigler je odlučila da preuzme na sebe taj poslednji zadatak. Ispostaviće se da će on
prerasti u tešku petogodišnju borbu.
To što su mi ona i Greg Adams ispričali o procesu objavljivanja bilo je toliko neverovatno - štaviše,
Adams je upravo upotrebio reč ,,neverovatno“ u svom kratkom opisu koji mi je poslao mejlom - da sam

43
Iz nekog razloga, Sigler je pisao Liber abaci, s jednim slovom b, što je uvreženiji oblik.
51
znao da ću morati da otputujem u Luisburg, pensilvanijski univerzitetski gradić u kome se nalazi Baknel,
da bih razgovarao i s Adamsom i sa Siglerovom udovicom. Nisam samo planirao da saznam više detalja o
Lorensu Sigleru i njegovom radu na prevodu, već i da čujem od Džudit šta je sve trebalo da se njegov
prevod završi i da stigne do štamparije. Jer i Džudit Sigler je igrala važnu ulogu u sagi o Liber abbaci.

SLIKA 11. Lorens Sigler, prevodilac Liber abbaci, u svojoj kancelariji na Univerzitetu Baknel. Ljubaznošću
Džudit Sigler Fel.

Tokom te posete spoznaću da je priča o knjizi Liber abbaci vrlo ljudska priča što se proteže kroz
više vekova, uz završetak (podrazumevajući da je njen završetak prevod na engleski) koji je u svakom
pogledu upravo onoliko dramatičan koliko bi to bilo koji holivudski scenarista mogao smisliti.
Nažalost, zbog univerzitetskih obaveza morao sam privremeno da odložim taj deo mog projekta o
Leonardu, i kako to već ide, tek sam 2009. konačno otputovao na istok i čuo izvanrednu priču o tome kako
je Liber abbaci prevedena na engleski.
Kako se kasnije ispostavilo, to što sam svoj projekat stavio na čekanje koje je potrajalo nekoliko
godina imalo je jednu korisnu stranu za mene. Dobio sam vremena da razmislim koliko je priča o tome
kako su brojevi i aritmetika stigli do Zapada i uticali na njega često zavisila od pojedinaca, od njihovog
prepisivanja i prevođenja rukopisa.
Prenošenje našeg brojevnog sistema i njegove aritmetike od Indusa koji su ga razvili, do Arapa,
koji su ga proširili i našli mu praktičnu upotrebu, zavisilo je od prevoda rukopisa s hindija na arapski. Da bi
postao dostupan evropskim naučnicima, rukopis je najpre morao biti još jednom preveden, ovog puta na
latinski. Italijanski trgovci počeli su naveliko da koriste indoarapsku aritmetiku tek nakon što su rukopisi
bili prevedeni na narodni italijanski. Da bi sistem bio opštepriznat, ti su rukopisi zatim morali dalje da se
prevedu na mnogo jezika.
Siglerov prevod Liber abbaci, prvi prevod na savremeni jezik, objavljen je 2002., tačno 800 godina
nakon što je Leonardo objavio prvu verziju te knjige, i možda neće promeniti tok istorije kako su to učinili
raniji, pionirski prevodi. Ali on je deo celokupne priče o tim prevodima. Njegov je značaj istorijski, i
52
omogućava nam da shvatimo putovanje koje su prevalile neke ključne ideje što su nas načinile ovakvim
kakvi smo danas.
Strašna je činjenica da, čak i u savremenom svetu mašina za fotokopiranje u kome autori kucaju
rukopise na računaru, potpuno isti problemi koji su namučili prepisivače i prevodioce iz znatno ranijih
vremena i dalje mogu da se pojave.

Džudit Sigler
Jaka snežna oluja na srednjem Zapadu, tokom noći u ponedeljak, 7. decembra 2009., značila je da
su otkazani moj jutarnji let u utorak od San Franciska do Čikaga, a zatim i let do Harisburga u Pensilvaniji.
Ali, kako je jutro prolazilo, oluja se stišavala i na kraju sam našao mesto na dva kasnija leta, te sam stigao
u Harisburg kasno uveče.
Rezervisao sam sobu u velikom, višespratnom hotelu za poslovne ljude u blizini aerodroma. U
svojoj karijeri sigurno sam se prijavljivao u takve hotele stotinama puta. Svi oni prilično liče jedan na
drugi, svi pružaju isti nivo udobnosti, svi nude iste pogodnosti i svi služe istu hranu. Upravo ono što vam
treba, ako poput mene, često idete na službeni put.
Ispostavilo se da je hotel Best Vestern Harisburg In bilo lako naći, kao što se to tvrdilo na njegovoj
internet stranici, na manje od deset kilometara od aerodroma. Izdizao se u sredini sopstvenog, velikog
parkinga po čijoj su ivici bili razmešteni benzinska pumpa i nekoliko restorana brze hrane koji su pripadali
velikim lancima. Pošto je moj let bio odložen za više sati, već sam bio umoran i gladan kada sam stigao
kolima na parking. Planirao sam da pojedem manji obrok, verovatno u hotelu, pošto je temperatura bila
blizu nule, a zatim da pođem pravo u krevet. Našao sam mesto za parkiranje blizu glavnog ulaza, obukao
kaput, uzeo torbu sa zadnjeg sedišta i krenuo pešice prema hotelu. U istom tom trenutku (ne izmišljam, niti
ulepšavam stvari), noćni vazduh ispunile su glasne sirene, i na parking su iz svakog mogućeg pravca počeli
da stižu vatrogasna kola i policijski kruzeri44 pod punim gasom, a njihova trepćuća crvena i plava svetla
osvetlila su celokupan prostor. Gosti hotela počeli su da izviru iz svih izlaza poput bujice. Prva grupa
vatrogasaca navalila je u foaje tačno u trenutku kada sam stigao do ulaza. Pogledao sam unutra i video
recepciju i recepcionera kako razgovara telefonom. Razabrao sam da je jedna od sirena bio protivpožarni
alarm u hotelu - njega nisam mogao da čujem s mesta na kom sam se parkirao.
Pošto se ogromni vatrogasac u punoj opremi isprečio između mene i topline hotela, bilo je jasno da
neću kročiti u zgradu, a nekoliko trenutaka kasnije svi gosti bili su izvedeni na parking, što dalje od
polutoplote ulaznih vrata koja su nečim bila podglavljena da bi ostala otvorena.
Kako je sve više vatrogasnih kola i policije nastavljalo da pristiže - mora da ih je do tad bilo bar
desetak, a čuo sam još sirena kako se približavaju - bilo je jasno da će proći još dosta vremena dok se ne
dokopam sobe. Ako je se uopšte dokopam. Shvatio sam da istorijsko istraživanje nije uvek prijatna
aktivnost.
Nakon što sam vratio torbu u kola, bazao sam preko parkinga, gazeći po vatrogasnim crevima i
pažljivo hodajući između svih tih kola hitne pomoći, do Tako Bela, koji je predstavljao najbliži izvor
toplote i hrane, da sačekam da prođe vanredno stanje.
Sat i po i dva amerikanizovana takoa45 kasnije, vatrogasna kola počela su da odlaze, a ja sam
mogao da se dočepam sobe. Izgleda da se zapalila mašina za video-igrice u sobi za zabavu.
Kakvih incidenata ima, ispostavilo se da je ovaj bio prilično sitan, a za mene tek mala neprijatnost.
Ne bih se mučio da ga spominjem da nije delovalo kao da su se događaji urotili protiv mene tokom moje
celokupne potrage za Leonardom. Da sam sujeveran ili da verujem u natprirodne sile, mogao sam početi da
se osećam nervozno. Ali nisam i ne verujem, pa se nisam osećao tako. Samo sam bio zadovoljan da sam
jedan korak bliži završetku potrage i objavljivanju knjige o Leonardu.

44
Cruiser (engl.), u ovom kontekstu označava automobil koji se može voziti velikom brzinom glatko poput
formule 1. (Prim. prev.)
45
Taco (šp.) tradicionalno meksičko jelo, tortilja, obično savijeno, punjeno različitim nadevima poput
začinjenog mesa, povrća i sira. (Prim. prev.)
53
 Rano ujutro sam se odvezao u Luisburg. Pošto mi je sneg koji se topio usporavao napredak malim
kolima koja sam iznajmio, za put od 115 kilometara trebalo mi je skoro dva sata.
Zahvaljujući Gugl mapama i uputstvima lako sam našao prilično prostranu, atraktivnu kuću u kojoj
živi Džudit Sigler, u mirnoj ulici koja preko državnog puta br. 15 gleda na Univerzitet Baknel. Ona je sa
svojim mužem Džoom Felom, penzionisanim profesorom filozofije koji je predavao na Baknelu, izašla na
vrata da me dočeka kad sam se dovezao.
Džudit Fel je prilično niska žena veselog lica i tamne kose. Tačno sam procenio da je otprilike
mojih godina. Nosila je sive farmerke i duksericu s polo kragnom koja je imala horizontalne štrafte svetlo-
plave, sive, zelene i žute boje. Nakon što smo se upoznali, zatražio sam da mi ispriča nešto o sebi.
Nestrpljiva da se usredsredi na svog pokojnog muža, rekla je da bi više volela da razgovaramo o njemu, ali
mi je kasnije, na moje insistiranje, ispričala svoju životnu priču.46
Rođena je 1946. kao Judit fon Seger u Budimpešti. Neplanirano dete starijih roditelja, začeta je
ubrzo nakon povratka njenog oca, inženjera, iz ruskog zarobljeničkog logora.
Džudit je odrasla u zlatno doba mađarskih istraživanja u oblastima fizike i nauke o materijalima.
Jedno od važnih državnih preduzeća bilo je Tungsram, u kojem je radio Džuditin otac. Iako je i ona sama
kasnije postala diplomirani inženjer, prvo je htela da studira biologiju. Njena želja da se bavi istraživanjem
živih organizama bila je motivisana smrću njenog starijeg brata. Mađarska je tek bila kupila kobaltni
pištolj,47 i tri meseca nakon što je bio izložen njegovim nevidljivim, smrtonosnim zracima, Džuditin brat je
postao jedna od prvih žrtava u svetu koja je umrla usled trovanja radijacijom korišćenom u komercijalnom
proizvodu.
Pošto ju je sistem strateški motivisanih kvota koju je komunistička mađarska vlada nametnula
univerzitetima sprečio da studira biologiju, morala je da izabere inženjerstvo. Na kraju je radila na razvoju
nove računarske tehnologije koja je u to vreme bila u nastajanju.
Kao pripadnik mađarske inteligencije, upoznala je izvestan broj matematičara, među njima i
čuvenog Pala Erdeša,48 koga sam i sam prilično dobro poznavao.
Napustila je Mađarsku 1975. i živela je tri godine u Monaku, pre nego što se 1978. preselila u
Sjedinjene Države. Pošto nije govorila engleski, Džudit se prvo izdržavala kao kućna pomoćnica;
napredovala je do dadilje, gde je, rekla mi je, profitirala zahvaljujući najboljem učitelju engleskog koga je
imala: četvorogodišnjem detetu koje je čuvala. Nakon toga, a pošto je njena ekspertiza u oblasti tehnologije
tranzistora zastarela, nije mogla da se zaposli kao inženjer, pa je radila kao prodavac za proizvođača nakita
u Njujorku.
Lorensa Siglera upoznala je 1979, venčali su se i preselili u Luisburg. Tamo je studirala
računovodstvo na Baknelu, i počela da radi kao poreski računovođa, što je i dalje bila u vreme kada smo se
upoznali.

Lorens Sigler

Lorens Sigler - sve njegove kolege sa Baknela zvale su ga Lari, iako je za Džudit uvek bio Lorenco
- rođen je 1928. u Tulsi, u Oklahomi. Studirao je matematiku i fiziku na Državnom univerzitetu u
Oklahomi u Stilvoteru, a doktorirao je na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, pod mentorstvom Voltera S.
Strota. Rad kojim je 1963. odbranio doktorat nosio je naziv O realnoj asimptotskoj teoriji faktorizacije
običnih diferencjalnih operatora. Nakon što je doktorirao na Kolumbiji, proveo je godinu dana na
Kembridžu, kao stipendista fondacije Fulbrajt. Posle je kratko radio na koledžu Hanter i na Univerzitetu
Hofstra (oba se nalaze u Njujorku), pa je 1965. prešao na Univerzitet Baknel. Ostao je tamo, u ruralnoj

46
Uskoro ćete otkriti da to nije bila beskorisna radoznalost s moje strane. Kao što sam nagovestio ranije,
Džudit Sigler nije bila samo pripovedač priče koju ćete pročitati, ona je njen sastavni deo.
47
Terapija kobaltom koja koristi usmereni snop zračenja sintetičkim radioaktivnim izotopom kobalta za
lečenje tumora u upotrebi je od pedesetih godina XX veka. (Prim. prev.)
48
Pal Erdeš, takođe Pol Erdeš (1913-1996) mađarski je matematičar, čuven po svojoj saradnji s mnogo
matematičara širom sveta. To mu je omogućilo da napiše preko 1000 matematičkih radova, i time postane
drugi najplodniji matematičar svih vremena, odmah posle Leonarda Ojlera. (Prim. prev.)
54
Pensilvaniji, do 1997., do kraja života. Napisao je nekoliko udžbenika, među njima i jedan iz algebre,
objavljen 1978. i Vežbe iz teorije skupova, objavljene godinu dana ranije kao dodatak popularnom
udžbeniku iz teorije skupova koji je napisao čuveni emigrant, mađarski matematičar Pal Halmoš.
(Mađarsko izdanje objavljeno je kao jedna knjiga, a obojica su navedeni kao autori.)
Džudit mi je rekla da se Sigler slučajno zainteresovao za Leonarda. Namerio je da napiše knjigu iz
matematike za višu školu koja bi bila zanimljiva studentima s društvenih smerova, a Fibonačijev niz se
nameće kao očigledna tema za takvu knjigu. Tražeći informacije o Fibonačiju, otkrio je da skoro ništa nije
bilo poznato. Povrh toga, nije bilo prevoda na engleski nijedne Leonardove knjige. Štaviše, jedini prevod
na savremeni jezik bilo čega što je Leonardo napisao bilo je francusko izdanje Liber Quadratorum.
Razočaran trenutnim stanjem stvari, Sigler je odlučio da učini nešto povodom toga. Projekat pisanja
udžbenika za koledž je odložen za kasnije, a on je počeo da samostalno uči latinski kako bi preveo - uz
komentare - tri sačuvana Leonardova velika dela na engleski, najpre Liber Quadratorum, zatim Liber
Abbaci, i na kraju De Practica Geometrie.
I tako je, početkom osamdesetih godina XX veka, naoružan samo malim izdanjem Kaselovog
sažetog rečnika latinskog jezika u mekom povezu, ovaj samouki poznavalac latinskog jezika i istoričar
matematike počeo rad na prvom prevodu. Završio ga je 1986. Već sledeće godine objavila ga je izdavačka
kuća Harkort Brejs. Čim je završio prvi prevod, odmah je prešao na zastrašujući zadatak da prevede Liber
abbaci, drugu Leonardovu knjigu sa svog spiska.
Biće to njegov poslednji prevod. Godine 1992, u vreme kada se projekat približavao završetku,
saznao je da je neizlečivo bolestan od limfocitne leukemije, zbog čega je proveo poslednje godine života u
očajničkoj borbi s vremenom da dovrši posao i objavi knjigu. Pošto ta bolest slabi imunski sistem,
posavetovali su ga da izlaganje virusnim infekcijama svede na najmanju meru, te se zato povukao s
univerziteta kako bi se u potpunosti usredsredio na knjigu. Iako je imao 64 godine, što je doba u kome bi
mnogim njegovim kolegama bilo drago da se povuku, a u svojoj karijeri na Baknelu uvek je imao pun fond
časova, Sigler je to smatrao prevremenom penzijom.
Znajući da mu zbog narušenog zdravlja ostaje sve manje vremena na raspolaganju, završio je
prevođenje Liber abaci49 1995., kopirao fajlove na desetak disketa i poslao ih uredniku koji je objavio
njegov prethodni prevod.
Nažalost, u to vreme urednik je napuštao izdavačku kuću Harkort Brejs s namerom da osnuje
sopstveno izdavačko preduzeće i odgovorio je da bi odložio objavljivanje za nekoliko meseci, pa da zatim
projekat sprovede u svojoj novoj firmi. Pošto još nije bio skiopljen zvanični ugovor za knjigu, a Harkort
Brejs više nije bio u igri, rukopis je ostao u rukama jednogjedinog čoveka koji je bio usred stvaranja novog
preduzeća.
Njih dvojica su nastavili da se dopisuju sledećih meseci, a Sigler je postajao sve zabrinutiji, jer je
želeo da prevod bude objavljen pre nego što umre. Međutim, pošto izdavač nije ništa znao o tom posebnom
razlogu za žurbu, nastavio je da čeka: trebalo je obezbediti sredstva za složen projekat kakav je bila knjiga
Liber abbaci. Knjiga je još uvek bila kod izdavača i čekala na objavljivanje kada je Sigler preminuo.

Objavljivanje

Kada je Lorens Sigler umro, Džudit je odlučila da će završiti posao umesto njega tako što će
razrešiti poslednje detalje oko objavljivanja iz dva razloga: da bi ispunila njegovu želju i u spomen na
njega.
Ali postojala je jedna začkoljica. Zabrinuta da izdavač, ukoliko bude saznao da je Lorens umro,
više neće hteti da objavi knjigu, donela je neobičnu odluku da ne postupa u ime svog preminulog supruga,
već kao on.
Preuzela je njegov univerzitetski nalog za elektronsku poštu i počela da komunicira s urednikom
kao Lari Sigler. (I danas ona i dalje koristi taj nalog. Toplina koju članovi matematičkog odseka na

49
Setite se da je Sigler koristio naziv s jednim slovom b.
55
Baknelu osećaju prema Lariju i Džudit tolika je da su oni više nego srećni što je Lari bar na taj način i dalje
prisutan.)
Prošli su meseci, a zatim i godine, a izdavač i dalje nije predlagao datum za objavljivanje. Pošto ju
je njena prevara ograničavala na komunikaciju putem elektronske pošte, Džudit nije znala šta da uradi kako
bi se uverila da će knjiga biti objavljena.
Jednog dana, 2000. godine, došao joj je u goste stari zajednički prijatelj Aleks Huri, profesor
matematike s Univerziteta u Mičigenu. Njemu je pomenula svoje muke. On je pregledao rukopis i rekao
Džudit da će uraditi sve što može da bi što pre našao drugog izdavača, i to nekog s dugom tradicijom i
dobrom reputacijom.
Džudit nije bila sigurna da je to bio pametan potez, ali tada je Aleks obezbedio podršku
matematičara s Baknela, koji su je uspeli ubediti da promeni izdavača. Pored toga, matematičar s Baknela
Džordž Eksner poznavao je urednika u prestižnom i znatno većem Špringer ferlagu, vodećem izdavaču
matematičkih knjiga, i on se obratio uredništvu u Džuditino ime. Odmah su mu odgovorili, potvrdivši da će
knjigu objaviti po ubrzanom postupku.
U svom prvom mejlu koji mi je poslao ujanuaru 2003, Greg Adams je opisao niz događaja koji su
usledili kao ,,neverovatne“. U dugačkom razgovoru s Džudit Fel, utvrdio sam da nije preterivao.
U Špringeru su imali samo dva početna zahteva koja je trebalo ispuniti da bi oni mogli da uđu u
proces objavljivanja. Prvi i najhitniji bio je da im se rukopis dostavi u elektronskom obliku.
Na nesreću, jedina elektronska verzija koja je postojala bila je sačuvana na disketama poslatim
prvom izdavaču, onom koji je napustio Harkort Brejs. Zato mu je Džudit pisala, objasnila da je Lorens
preminuo i da je ona želela da dobije elektronske fajlove natrag kako bi knjigu poslala nekom drugom
izdavaču. On joj je odmah učinio po volji i vratio diskete.
Ali prošlo je tri godine od kako je Lorens poslao rukopis, i tehnologija se promenila. Ni Džudit, ni
bilo ko drugi s Baknela nije posedovao računar koji je mogao da pročita fajlove s Lorensovih diskova.
Tada je Džudit zamolila za pomoć ćerku Džoa Fela, Kerolajn; u to vreme ona je radila za izdavačku kuću
Pirson u Njujorku. Kerolajn je predložila da diskete pošalju njenom prijatelju iz studentskih dana s Jejla
koji je znao s računarima, a sada je živeo u Kembridžu, i koji je možda mogao da ih hakuje i tako povrati
informacije.
Haker (Džudit nije htela da mi kaže njegovo ime) nije sasvim oporavio podatke s fajlova, ali je
uspeo da dođe do neformatiranog teksta. Međutim, izgubljena su sva uputstva za raspoređivanje
matematičkog sadržaja i slika. Džudit bi morala da ih rekonstruiše na osnovu radnog primerka rukopisa
koji je ostao posle Larijeve smrti.
Rukopis se sastojao od debele hrpe papira sa zapisima u po tri reda: u prvom se nalazio latinski
tekst koji je Lorens sam prekucao pisaćom mašinom s fotokopije Bonkompanjijevog rukopisa kojim se
služio pri radu, u redu ispod bile su njegove beleške u vezi s prevodom, a njegov konačni prevod bio je
rukom ispisan ispod toga.
Što je još gore, kada je Džudit detaljnije pregledala spaseni tekst, otkrila je da je nedostajalo otprilike 80
strana. Po svoj prilici, jedna je disketa bila izgubljena. Morala bi da ponovo napravi taj deo dokumenta na
osnovu Lorensovog rukopisa s prevodom u tri reda. Premda nije bila matematičar, bila je inženjer, a
matematički sadržaj Liber abbaci su, na kraju krajeva, činile osnovna aritmetika i algebra, bila je sigurna
da s tim može izaći na kraj.
Ali postojao je i drugi Špringerov zahtev. Ne samo da im je rad trebao u elektronskom formatu,
morao je da bude formatiran u TeX-u, posebnom jeziku za unos matematičkog teksta (sledi objašnjenje).
Lativši se posla da prevede Liber abbaci, Sigler se suočio sa istim problemom s kojim bilo koji autor
matematičke knjige treba da se izbori: kako izaći na kraj s matematičkim simbolima? Problem je posebno
ozbiljan kada je tekst prošaran komplikovanim formulama. Matematička notacija razvila se kao sistem za
pisanje matematike rukom. Dok običan tekst leži u horizontalnom redu50 te ga čitate sleva nadesno,51 kod
matematičkih formula može biti važan celokupan raspored na strani, a vertikalan položaj podjednako važan
kao i horizontalan. Takođe mogu biti značajne i relativne veličine različitih simbola, kao i font kojim je
simbol ispisan - kao normalan tekst, iskošen, podebljan ili kitnjast gotički tekst. Štaviše, u matematici se

50
Ili u vertikalnom redu u nekim jezicima, npr. u kineskom.
51
Ili zdesna nalevo u arapskom, hebrejskom i još nekim jezicima.
56
koriste grčka i hebrejska slova, kao i čitav niz drugih specijalnih simbola. Do pojave savremenih sistema za
obradu teksta, autori matematičkih udžbenika imali su naviku da kucaju (ili su kucali) osnovni tekst svojih
rukopisa, ostavljajući praznine na mestima na koja bi kasnije rukom ubacivali formule. Izdavač bi onda
morao da pošalje rukopis u specijalizovanu štampariju, kako bi ga slagali stručnjaci za takav tip posla.

SLIKA 12. Lorens i Džudit Sigler. Džudit je pripremila prevod svog pokojnog muža za objavljivanje
nakon njegove smrti. Ljubaznošću Džudit Sigler Fel.

Liber abbaci nema nikakve specijalne simbole; to je knjiga o osnovnoj aritmetici i elementarnoj
(nesimboličkoj) algebri. Ali u toj knjizi se nalazi veliki broj primera koji pokazuju kako raditi aritmetiku i
kako rešavati zadatke korišćenjem algebarskih metoda. Leonardova osnovna namera pri pisanju Liber
abbaci bila je da pokaže ljudima kako zapisivati brojeve u indoarapskoj notaciji, kako ih rasporediti da bi s
njima moglo da se računa. Kao što svi danas znaju, raditi aritmetiku u stvari podrazumeva i raspoređivanje
brojeva u pravougaone nizove, pri čemu cifre treba tačno poravnati i vertikalno i horizontalno. Sigler je
morao da nađe način da takve nizove uvrsti u rukopis.
Sedamdesetih godina XX veka, kako su računarski programi za obradu teksta postajali sve više
dostupni širokoj publici, razvijena su dva metoda da bi se autorima matematičkih knjiga i radova
omogućilo da pripreme rukopise za objavljivanje. U jednom metodu, na početku popularnijem, proizvođači
softvera su u standardne pakete za obradu teksta dodali čitav niz specijalnih fontova koji su korisniku
57
omogućavali sklapanje matematičkih formula od osnovnih elemenata, u meniju iz kog su mogli da se
izaberu i upotrebe. Takvi sistemi bili su jednostavni za korišćenje, pa ipak je proces da se izaberu različiti
elementi i da se mišem i kursorom postave na ispravno mesto bio spor i mukotrpan. Povrh toga, rezultati su
retko kad bili estetski zadovoljavajući, uz nepravilne razmake, znakove štampane iznad ili ispod teksta koji
su bili previše veliki ili previše mali itd. Ali ti su sistemi bar davali autorima mogućnost da bez bilo kakve
posebne obuke sami sačine sopstvene rukopise.
Drugi pristup razvio je naučnik sa Stanforda Donald Knut, čije je osnovno polje istraživanja bilo
računarstvo. Njegov sistem, nazvan TeX (izgovara se ,,tek“, neobičan ispis je deo naziva brenda) proizvodi
ispravno raspoređen matematički tekst, i reči i formule, pri čemu su čak i najsloženije matematičke formule
savršeno ispisane. Knut je zasnovao svoj sistem na jednostavnoj ideji da se strana ispisanog matematičkog
teksta posmatra kao slika, a ne kao tekst.
Autori koji koriste TeX unose reči rukopisa na standarđan način, ali kada žele da ubace formulu,
unose instrukcije koje govore sistemu kako da iscrta formulu kao sliku. To znači da korisnik treba da nauči
- ili da stalno pretražuje - sve komande koje moraju biti zadate da bi se stvorili različiti simboli. Na
početku, to čini TeX ekstremno teškim sistemom za korišćenje, ali kada ga korisnik dovoljno dobro
savlada, priprema matematičkih rukopisa postaje prilično rutinski posao, bez obzira koliko su formule
složene. Program TeX ima u svojoj memoriji sva pravila za sklapanje matematičkih formula i njihovo
pravilno raspoređivanje. Autor koristi običan program za obradu teksta kako bi pripremio standardni
tekstualni fajl, koji ne sadrži matematičke simbole (osim brojeva).
Međutim autor mora da unese komande za kreiranje matematičkih simbola i formula. (TeX
komande počinju kosom crtom. Na primer, \int govori TeX-u da nacrta znak za integral, \infty mu govori
da nacrta simbol za beskonačnost, a \frac{\piH4} mu govori da nacrta razlomak m/4 na matematički
pravilan način, gde je n smešteno iznad broja 4 a između njih se nalazi horizontalna crta.)
Sigler je izvorno otkucao svoj prevod koristeći program MathText, sistem prvog tipa. To je bilo
kodiranje koje je neimenovani haker iz Kembridža morao da dešifruje kako bi došao do neobrađenog
teksta.
Džudit je onda morala da prevede spaseni tekst u jedan sasvim funkcionalan TeX dokument. To je
bio ogroman izazov. U stvari, morala bi da postane još jedan prevodilac Liber abbaci, ovoga puta
prevodeći na kompjuterski jezik TeX prevod na engleski svog pokojnog muža, a on je preveo
Bonkompanjijevu štampanu verziju iz XIX veka koja je bila prevod rukom pisane kopije iz XIII veka
rukom pisanog Leonardovog teksta.
Džudit mi je kazala: da nije bilo podrške i pomoći koju su joj ponudile - i pružile - Larijeve kolege
s matematičkog odseka na Baknelu, ona nikad ne bi prihvatila taj drugi zadatak. TeX je izvanredno moćan,
veoma složen tehnički jezik za slaganje za čije je ovladavanje neophodno značajno vreme i trud. A jasno je
da bi za slaganje Liber abbaci bila potrebna značajna veština. (I sam koristim TeX da bih pisao članke i
knjige već skoro 30 godina, a ne znam kako da postignem neke od posebnih rasporeda koji su potrebni za
Liber abbaci, a koje je Džudit na kraju napravila.)
Greg Adams, koji joj je obećao svoju podršku, bio je na plaćenom odsustvu radi stručnog
usavršavanja u vreme kada je Džudit počela da uči TeX i da radi na Lorensovom rukopisu. Ali rukovodilac
odseka Pol Mekgvajer bio je jednako predusretljiv, i dozvolio je Džudit da koristi njegovu kancelariju i
računar (na kome je bio instaliran TeX) noću, u vreme kada bi se svi studenti i nastavno osoblje razišli.
Srećom, odsek je upravo bio angažovao mladog profesora matematike Karla Vosa (koji je bio novi
rukovodilac odseka 2009, u vreme moje posete). Poput većine mlađih matematičara, on je bio stručnjak za
TeX, pa je mogao da pomogne Džudit u situacijama kada bi se pojavili neki zahtevniji izazovi pri slaganju
rukopisa. On je takođe, prema onome što mi je Džudit ispričala, došao kasno noću i pritekao joj u pomoć
kada ga je zvala jer se Polov računar pokvario.
Prema Gregu Adamsu, Džudit ne samo da je brzo postala stručnjak za korišćenje TeX-a, već i
poznavalac sadržaja Liber abbaci. Posebno je važno što je, uz konsultaciju s izdavačkom kućom Špringer,
napravila izmene u slogu koje su značajno poboljšale čitljivost teksta, na primer, izmeštanjem elemenata
sadržaja u margine. Koristeći beleške svog supruga, takođe je prevazišla opiranje urednika Špringera da se
u knjigu uključe Lorensove uvodne napomene.
I onda je, napokon, zadatak bio završen. Bilo je to šest meseci intenzivnih napora, od početka aprila
do kraja septembra 2001. Pre no što je poslala rukopis Špringeru, Džudit ga je dala Kristini, Larijevoj

58
kćerki, koja je diplomirala istoriju i engleski jezik na Državnom univerzitetu Pen, da uradi korekturu. Kada
je Džudit izašla iz kancelarije Pola Mekgvajera s paketom u kome su se nalazile diskete, dočekao ju je ceo
odsek, postrojen s obe strane hodnika. Došli su da aplaudiraju njenom postignuću i da je isprate do pošte u
univerzitetskom kompleksu, kako bi i oni bili svedoci toga da je Larijev prevod konačno izašao u svet.
Čista je sreća da će knjiga biti objavljena 2002, tačno 800 godina nakon što je Leonardo završio svoje prvo
izdanje Liber abbaci.

SLIKA 13. Matematičari s Univerziteta Baknel koji su pomogli Džudit Sigler da objavi engleski prevod
Liber abbaci njenog pokojnog supruga Lorensa. Sleva nadesno: Pol Mekgvajer, rukovodilac odseka u
vreme kada je delo završeno; Greg Adams, koji je predložio pomoć, ali je bio odsutan u vreme rada na
pripremi rukopisa; Džudit Sigler Fel, rođena Fon Seger; Džordž Eksner, kojije poznavao Tomasa Ferstera
iz vremena kadaje radio u Špringeru; Karl Vos, rukovodilac odseka u vreme moje posete, novozaposleni u
vreme kada se sve ovo dešavalo, a čije su veštine u TeX-u bile presudne

Svet je napokon dobio verziju knjige Liber abbaci, jedne od najuticajnijih knjiga napisanih na
savremenom jeziku. Ali trebalo je da se odvije začuđujući sled događaja, i bio je potreban trud više ljudi,
da se ona stvori. Posebno, kako je Adams primetio za Džudit Sigler u svom mejlu koji mi je poslao 2003,
„iako je dobila pomoć raznih ljudi s (Baknelovog matematičkog) odseka, njeno postignuće nije ništa manje
vredno pažnje“.

P.S.

U januaru 2003, ubrzo nakon što je Siglerov prevod na engleski bio objavljen, i pet godina nakon
njegove smrti, u vitrini matematičkog odseka na Baknelu počeli su da se pojavljuju plišani zečevi - prvog
dana jedan, narednog dana drugi, onda ih je sledećeg dana bilo tri, pa zatim pet, osam, 13 i 21. To je čuveni
Fibonačijev niz, prikazan u svojoj izvornoj formulaciji, kao broj jedinki u rastućoj koloniji zečeva. Kolege
Lorensa Siglera našle su jedinstveni način da proslave naporan rad iz čistog zadovoljstva. I Lorensov -
poslednjih godina njegovog života - i njegove supruge Džudit nakon njegove smrti. Siglerovi su poklonili

59
svetu prvi i jedini prevod Liber abbaci na savremeni jezik. Ljudi koji misle da je matematika suvoparna i
dosadna, a da su matematičari još više takvi, sasvim sigurno nisu upoznali nijednog pravog matematičara.

SLIKA 14. Vitrina na odseku za matematiku Univerziteta Baknel, s postavkom koja je obeležila izdavanje
prevoda Liber abbaci Lorensa Siglera, koji je objavljen 800 godina nakon prvog izdanja. Ljubaznošću
Džudit Sigler Fel.

60
 POGLAVLJE 10
Čitajući Fibonačija

Zahvaljujući Lariju Sigleru i njegovoj udovici Džudit Fel, kao i osoblju matematičkog odseka s
Univerziteta Baknel koje joj je pomoglo, nekoliko meseci nakon što sam se vratio na Stanford s putovanja
po Italiji, mogao sam da otvorim izdanje Liber abbaci na engleskom i da započnem čitanje.
Dok su milioni ljudi širom sveta bili zadubljeni u novu knjigu o Hariju Poteru - za koju su se
narudžbine u pretprodaji na Amazonu brojale u desetinama hiljada - pretpostavljao sam da sam bio jedina
osoba na planeti (što je verovatno bilo tačno, ako se izuzme profesor Gecman s Jejla) koja je započinjala
proučavanje Liber abbaci. Ali garantujem vam da nema šanse da je moje uzbuđenje bilo i trunku manje od
onog koje je doživljavalo mnoštvo čitalaca romana Dž. K. Rouling.
Prvih sedam poglavlja Liber abbaci bave se osnovama indoarapske aritmetike. Počinju s
objašnjenjem kako zapisivati brojeve i kako baratati s njima - o tome piše u prvom poglavlju - koje
Leonardo navodi koristeći mnogobrojne specifične brojevne primere, vrlo slično tome kako se danas radi s
učenicima osnovne škole. Naša poznata obrazovna praksa (kada su stariji učenici u pitanju) po kojoj se
različita pravila sumiraju u jednostavne algebarske formule, pojavila se tek vekovima kasnije.
Upravo u osmom i devetom poglavlju čitalac se po prvi put sreće s primerima iz stvamog života. U
mnogim od njih navode se rolne, pri čemu je rolna bila jedinica za težinu, jednaka 12 uncija. Međutim,
jedinice za težinu razlikovale su se od grada do grada. Tako su postojale pizanske rolne, firentinske rolne
itd. Jedan rešeni primer u osmom poglavlju nosi naslov:

O određivanju vrednosti firentinske rolne kada je poznata vrednost one iz Đenove. [str. 148]

Tipičan rešeni primer u ovom delu knjige počinje na sledeći način:

Ako se laneno ulje ili neka druga roba prodaje u blizini Sirije ili Aleksandrije za 4
saracenska bizanta,52 a želite da znate koliko vredi 37 rolni, onda... [str. 142]

Deseto poglavlje, „O udruženjima i njihovim članovima“, prikazuje razumljive dragocene metode

za rešavanje problema kao što je određivanje isplata u sledećem primeru:

Tri čoveka su se udružila tako da je prvi uložio 17 libri, drugi 29 libri, treći 42 libre,
a zarada je bila 100 libri. [str. 220]

Idući ka kraju poglavlja 11 nailazimo na neobičan zadatak koji je matematičarima veoma poznat
(mada ne toliko kao zadatak o zečevima do kog ću doći uskoro). Naziva se Fibonačijev zadatak o pticama.
Evo šta Leonardo pita:

O ČOVEKU ŠTO JE KUPIO TRIDESET PTICA TRI RAZLIČITE

VRSTE ZA 30 DENARA

Neki čovek kupio je izvestan broj jarebica, golubova i vrabaca, ukupno 30 ptica za
30 denara. Jedna jarebica kupuje se za tri denara, golub za dva denara, a dva vrapca
za jedan denar, odnosno jedan vrabac za pola denara. Traži se koliko je ptica kupio
od svake vrste. [str. 256]

Ovaj zadatak čini posebno zanimljivim činjenica da očigledno nema dovoljno informacija da bi se mogao
rešiti. Dolazite do tog zaključka čim pokušate da ga rešite upotrebom savremene simboličke algebre. Ako s

52
Bizant je naziv koji se koristio u Zapadnoj Evropi za vizantijski solid. (Prim. prev.)
61
x označite broj jarebica, s y broj golubova i sa z broj vrabaca, onda na osnovu datih informacija dobijate
dve jednačine:

𝑥 + 𝑦 + 𝑧 = 30 (broj kupljenih ptica je 30)

1
3𝑥 + 2𝑦 + 2 𝑧 = 30 (ukupno je plaćeno 30 denara)

Ali kao što se to nauči u srednjoj školi, na času algebre, potrebne su tri jednačine da bi se odredile
tri nepoznate. Pa, u opštem slučaju to jeste tačno, međutim, ovde raspolažete jednom dodatnom ključnom
informacijom koja omogućava da se zadatak reši. Vidite li o čemu se radi? Izložiću rešenje zadatka na
kraju ovog poglavlja. (Leonardo, po običaju, rešenje daje opisno a ne pomoću simbola ali, ako to
zanemarimo, rešenje koje ću vam dati je njegovo.)
Nisu svi Leonardovi zadaci izloženi na nedvosmisleno primenljiv način. Na primer, mnogi su poput
ovog iz poglavlja 12 Liber abbaci:

Neki lav nalazi se u bunaru čija je dubina 50 dlanova.53 On se dnevno penje za l/7
dlana, a spušta za l/9. Traži se za koliko će dana izaći iz bunara. [str. 273]

Ipak, primeri iz Liber abbaci većinom su formulisani na očigledno praktičan način. Štaviše,
poglavlje 12 je gigantsko delo koje predstavlja 259 urađenih primera, od kojih Leonardo svaki detaljno
rešava - rekao bih do najsitnijih detalja. Za neke je potrebno samo dva-tri reda, dok se drugi rasprostiru na
nekoliko gusto ispisanih stranica. U Siglerovom prevodu na engleski celo poglavlje zauzima 187 štampanih
strana.
Kada sam prvi put pročitao Liber abbaci - ne, tačnije bi bilo da kažem prelistao, pošto je obim
knjige učinio zadatak da je zaista pročitam previše zastrašujućim - nisam mogao da poverujem da bi jedan
tako pametan momak kao što je bio Leonardo, koji je možda bio i najinteligentniji matematičar svog doba,
posvetio svoje vreme nečemu što je morao biti nepojmljivo dosadan zadatak, da objasni u tančine jednu
računicu za drugom. Uostalom, svaka od njih vrlo se malo razlikovala od mnogih drugih. Ali onda mi je
sinulo.
Pojavljivanje Liber abbaci bilo je jako slično rađanju personalnog računara početkom osamdesetih
godina XX veka, i to po revolucionarnim efektima koje su oba događaja imala na društvo u vreme kada su
se pojavila.54 Mladi genijalci za informatiku koji su razvili personalne računare i softver za njih, proveli su
sate pažljivo razmatrajući fine detalje pravljenja strujnih kola i pisanja programskog koda. Prema svim
merilima osim jednog, nije se moglo naći ništa dosadnije i ništa što više zaglupljuje. Taj jedan izuzetak
zazvučaće poznato svakome ko je ostao budan do duboko u noć pišući računarski program. Jednom kada
se upustite u projekat, on počinje da živi svojim životom. Samo se iznenada nađete u nečemu što se često
naziva ,,tok“. Vreme stoji, a um može da se izbori s proizvoljnom količinom finih detalja. U stvari, ne
deluje da su u pitanju fini detalji; u tom trenutku taj dizajn ili taj deo koda jedino su važni na svetu.
Posebno je tako ukoliko verujete da je ono što radite važno - toliko važno da može promeniti svet.
Današnjem čitaocu kao što sam ja, Leonardov tekst objašnjava nešto čega se sećamo još sa časova
matematike iz detinjstva. No na početku XIII veka ništa od toga nije bilo poznato. Kada je Leonardo pisao
svoje gigantsko delo, njemu je to bilo jednako novo kao i njegovim budućim čitaocima. U mnogim
slučajevima rešavao je primere po prvi put na svetu. Rešavao ih je za sebe jednako koliko ih je rešavao za
svoje buduće čitaoce. Metodi koje je razvijao i koristio bili su mu novi i nepoznati isto onoliko koliko su to
specifikacije silicijumskih čipova i kompjuterski programi bili Bilu Gejtsu (kupio i razvio operativni sistem
MS-DOS za prvi IBM PC), Stivu Voznijaku (projektovao računare Epl I i Epl II), Denu Briklinu (napisao
VisiCalc, prvu računarsku verziju programa za tabelarne proračune) i svim ostalim pionirima revolucije
personalnih računara. I poput njih, Leonardo je sigurno smatrao da je ono što radi bilo strašno važno - da će
zauvek promeniti život na zemlji.

53
Srednjovekovna jedinica mere za dužinu koja je varirala od države do države u Evropi, ali je obično
odgovarala četvrtini lokalne vrednosti stope koja je merila između 27 cm i 35 cm. (Prim. prev.)
54
Detaljno ću objasniti ovo zapažanje u poglavlju 14.
62
 Začinjavanje

Dvanaesto poglavlje je posebno dugačko, i čini ga obiman pregled urađenih zadataka. Kao
nastavnici matematike i pisci pre i posle njega, Leonardo je očigledno znao kako će mnogi ljudi koji su
želeli da od njega nešto nauče biti slabo zainteresovani za teorijske, apstraktne zadatke. Iako su
matematičari sasvim kao kod kuće kada se nađu u misaonom svetu simbola, većina ljudi više voli
konkretne i poznate stvari. Da bi objasnio kako koristiti nove metode koje je naučio u severnoj Africi,
Leonardo je tražio način da apstraktne ideje ogrne u poznate, svakodnevne situacije. Rezultat je klasa
zadataka koji se danas svrstavaju u zabavnu matematiku.
Na primer, on navodi niz „zadataka s kesom novca“ kako bi, prema izvesnim pravilima, stavio u
svakodnevni kontekst matematički zadatak podele izvesne količine novca - ili bilo čega drugog što bi ljudi
poželeli da dele. Prvi glasi ovako:

Dva čoveka koja su imala neke denare našla su kesu s još denara; pošto je kesa
nađena, prvi čovek reče drugom: „Ako uzmem ove denare iz kese, onda ću s
denarima koje imam, imati tri puta više od onoga što ti imaš“. Drugi čovek
odgovori:,,A ukoliko ja uzmem denare iz kese, zajedno s mojim denarima, imaću
četiri puta onoliko koliko ti imaš“. Traži se koliko denara ima svaki od njih i koliko
su denara našli u kesi. [str. 317]

Danas bi se od učenika očekivalo da ovaj zadatak reše upotrebljavajući osnovnu algebru

(jednačine), a za to je potrebno najviše nekoliko redova. Ali savremena simbolička algebra je znatno
pozniji izum. Leonardo je svojim rešenjem ispunio skoro polovinu strane pergamenta. (U suštini, to je isto
rešenje koje bi dobio današnji učenik algebre, ili bar koje bi trebalo da dobije, ali kada nemate na
raspolaganju jednostavnost simboličkih jednačina, potrebno je uložiti mnogo više truda i potrošiti znatno
više prostora na strani da bi se došlo do rešenja.)
Slede komplikovanije varijante, uključujući one kada kesu nađu tri čoveka, četiri čoveka i na kraju
petorica ljudi. Na svaki zadatak otišao je ceo list pergamenta da se dođe do rešenja. Dodatno komplikujući,
izložio je posebno izazovan zadatak: četiri čoveka koji imaju svoje denare nalaze četiri kese s denarima.
Rešenje u Siglerovom prevodu na engleski dato je na pune četiri strane. Sve u svemu, Leonardo je naveo
18 zadataka s pronalaženjem kese, koji zauzimaju devetnaest i po strana prevoda na engleski.
Iako deluje da je mnoge varijante zadataka s kesom koje Leonardo navodi upravo on i smislio,
originalni problem je stariji bar 400 godina. U svojoj knjizi Ganita Sara Sangraha, indijski matematičar iz
IX veka, Mahavira (oko 800-870) predstavlja svojim čitaocima sledeći zadatak:

Tri trgovca našla su kesu na putu. Prvi je izjavio da bi ga to otkriće učinilo duplo bogatijim od preostale
dvojice zajedno.
Drugi je tvrdio da bi se njegovo bogatstvo utrostručilo ukoliko bi on zadržao kesu, a treći je tvrdio da bi se
njegovo bogatstvo uvećalo pet puta.

Čitalac treba da odredi koliko je novca imao svaki i koliko je novca u nađenoj kesi. To je upravo
prvi Leonardov zadatak o kesi iz poglavlja 12 knjige Liber abbaci. Po svoj prilici, Leonardo je nabasao na
zagonetku u nekom arapskom tekstu.
Leonardovi zadaci s kesom uključuju deljenje samo sa celim brojevima. Da bi objasnio kako
postupiti kada su u igri i razlomci, koristio je drugi scenario koji je njegovim čitaocima mogao da bude
poznat: kupovinu konja. Na strani 337 u Siglerovom prevodu čitamo:

Ovde počinje peti deo o ortačkoj kupovini konja prema nekoj datoj razmeri.

Prvi zadatak s konjem glasi ovako:

Dva čoveka koja su imala bizante našla su konja za prodaju.

63
 Pošto su hteli da ga kupe, prvi reče drugom: „Ako mi daš trećinu svojih bizanata,
imaću dovoljno da kupim konja“. A drugi je čovek predložio da na sličan način dođe
do potrebne sume za kupovnu konja, ako uzme četvrtinu bizanata od onog prvog.
Traži se cena konja i koliko bizanata je imao svaki od ove dvojice. [str. 337]

Ponovo bi onaj ko danas uči matematiku rešio ovaj zadatak koristeći (simboličke) algebarske
jednačine. Leonardo gaje rešio koristeći aritmetiku. Posledicaje da sam se na ovom mestu uhvatio kako
prelećem stranicu pogledom. Pretpostavljam da ćete i vi to uraditi, ali da se zna, evo šta je Leonardo
zapisao.

Poređaj l/4 i l/3 odgovarajućim redom pa oduzmi jedan koje je nad tri od tri; ostaće
dva koje ćeš pomnožiti s četiri; biće osam bizanata, i prvi ima toliko novca. Takođe
se jedan koje je nad četiri oduzima od četiri; ostaje tri koje se množi s tri; ostaće
devet bizanata i drugi čovek ih je imao toliko. Ponovo pomnoži tri s četiri; dobićeš
12 od kojih oduzmi jedan što si dobio množenjem jedan koje je iznad tri s jedan koje
je iznad četiri; ostaće 11 bizanata, koliko je cena konja. Ovaj metod sledi iz pravila
razmere, odnosno iz određivanja razmere bizanata jednog čoveka prema bizantima
drugog čoveka; tako je određena razmera. [str. 337]

Ovo se ne čita kao savremeni udžbenik aritmetike. Mnogo više podseća na recept za kuvanje,
možda na neki iz knjige Osnove kuvanja za neupućene, napisan tako da se ništa ne prepusti slučaju.
Leonardo objašnjava, korak po korak, koje cifre morate napisati i gde, kao i šta s njima treba da uradite.
Savremeni udžbenik bi naveo algebarsku formulu u koju biste jednostavno uvrstili brojeve, ali algebarska
notacija je još uvek bila vekovima daleko. Umesto toga, Leonardo je morao da prenese metod navodeći
mnogo konkretnih primera, pri čemu je svaki imao jedinstveni obrt i u svakom su korišćeni malo drugačiji
brojevi.
Nakon trideset šest strana i dvadeset devet zadataka o konjima, Leonardo je očito zaključio da je
naveo dovoljno primera kako bi njegovi čitaoci mogli da savladaju opšti postupak. Usput je rešio zadatak u
kome petorica ljudi kupuju pet konja [str. 350], zatim još jednu posebno zamršenu zagonetku kojoj daje
naslov

Zadatak koji nam je postavio najmudriji učitelj iz konstantinopoljske džamije

U njoj petorica ljudi kupuju brod, a ne konja. Rešio je i zadatak u kome sedmorica ljudi kupuju
konja, za koji se, uprkos tome što na prvi pogled deluje složenije, ispostavlja da je manje zapetljan [str.
366].
Pošto su mnogi njegovi sunarodnici često putovali, Leonardo je znao da će zadaci u vezi s novcem i
putovanjima sigurno izazvati veliko interesovanje, pa oni čine sledeći skup primera. U prvom zadatku o
putniku napisao je:

Neki čovek putujući u Luku radi trgovine, udvostručio je tamo svoj novac i potrošio
12 denara. Zatim je krenuo nazad i na putu prošao kroz Firencu, gde je udvostručio
svoj novac i potrošio 12 denara. Odatle se vratio u Pizu, udvostručio svoj novac i
potrošio 12 denara, a tvrdi se da mu ništa nije ostalo.
Traži se koliko je novca imao na početku [str. 372].

Iako završetak ove male izmišljene priče može da zazvuči poznato mnogim današnjim posetiocima
Toskane, konkretan zadatak ima relativno jednostavno rešenje. Isto važi i za neke, mada ne sve, od mnogih
varijanata zadatka koji Leonardo rešava na sledećim stra- nama. On takođe te iste aritmetičke principe i
metode rešavanja ilustruje pomoću nekih drugih zadataka, uključujući nekoliko pri-mera računanja kamate
na kupovinu kuće [str. 384-392].
Jedan zadatak ima posebno ružno rešenje: izvesni trgovac izlazi iz ortakluka u Konstantinopolju uz
zaradu od

64
 1714021169
206 bizanata
2888824767

Kako biste to pročitali, morate znati da su Evropljani, kada su u Leonardovo vreme naučili
indoarapski brojevni sistem, zapisivali razlomljeni deo ispred celobrojnog dela, gradeći razlomke zdesna
nalevo, pri čemu je svaki novi razlomak predstavljao deo onoga što mu se nalazilo s desne strane. Na
primer:
124 1 2 4 29
znači + + , tj.
235 2∗3∗5 3∗5 5 30

Redosled zdesna nalevo je mogao biti preuzet iz načina pisanja arapskog teksta, mada je važno
primetiti da su arapski tekstovi većim delom izražavali indoarapske brojeve retorički, koristeći reči umesto
simbola. Leonardo bi prethodni razlomak izgovorio na način na koji bi ga arapski matematičari i zapisali i
pročitali: „četiri petine i dve trećine od petine i jedna polovina od trećine od petine“.
Decimalni zapis je specijalni slučaj ove notacije kada su svi imenioci jednaki 10. Na primer,
Leonardo bi prikazao decimalni broj koji mi danas zapisujemo kao 3,14159 na sledeći način:

9 5 1 4 1
3
10 10 10 10 10

Premda nam se decimalno prikazivanje danas čini znatno jednostavnije, u Leonardovo vreme je za
tim bilo malo potrebe, pošto ništa nije bilo prebrojavano u grupama od po deset. Štaviše, metod kojim su
razlomci prikazivani bio je posebno dobro prilagođen računicama s novcem. Monetarni sistem koji se
upotrebljavao u srednjovekovnoj Pizi u suštini je bio isti kao onaj koji se koristio u Ujedinjenom
Kraljevstvu sve do sedamdesetih godina XX veka, pri čemu je 12 denara bilo jednako jednom solidu, a 20
solida je činilo jednu libru. Tako bi dve libre, sedam solida i tri denara bilo zapisano ovako:

3 7
2
12 20

Jedinice za težinu i dužinu mogle su da budu još komplikovanije. Prema Leonardu, pizanska centa55
sastoji se iz 100 delova koji se nazivaju rolne, a svaka rolna sadrži 12 uncija, od kojih svaka teži X 39
denara, a svaki denar teži kao i šest semena rogača,56 a jedno seme rogača je isto što i 4 zrna kukuruza.
Zamislite da morate da računate s tim mernim jedinicama.
Interesantno je da se u jednom arapskom aritmetičkom tekstu koji je napisao Al-Uklidisi u
Damasku 952. čak pojavljuju decimale u pozicionom zapisu s desne strane decimalnog zareza, ali kako
nije postojao konkretan razlog da se to usvoji, ideja je zamrla i nije se pojavila punih 500 godina, kada su
je naučnici koji su znali arapski ponovo uzeli u obzir. Decimalni razlomci nisu korišćeni u Evropi sve do
XVI veka.
Razlomci zapisani nakon celobrojnog dela u Leonardovo vreme označavali su množenje. Na
primer, jedna polovina broja 3,14159 bi mogla da se zapiše sa

9 5 1 4 1 1
3
10 10 10 10 10 2

55
Sigler, 2002, str. 128.
56
Drevna praksa preuzeta s Bliskog istoka bila je da se zlato i drago kamenje mere semenom rogača koje
ima veoma uniformnu masu i približno teži oko 0,2 g. Spočetka se govorilo da je izmerena težina bila npr.
5 semena rogača, pa zatim 5 rogača (lat. carob) da bi se na kraju došlo do 5 karata, a ta merna jedinica se
upotrebljava i danas. (Prim. prev.)
65
 Fibonačijevi brojevi
Pri kraju poglavlja 12, između zadataka o podeli hrane i podeli novca, Leonardo ubacuje čudnovat
zadatak o rastućoj populaciji zečeva. Zadatak nije izmislio, on datira bar iz vremena indijskih matematičara
koji su živeli u prvim vekovima nove ere i koji su razvili brojevni sistem opisan u knjizi Liber abbaci.
Međutim, Leonardo je sasvim jasno shvatio, kao što su to učinili i njegovi indijski prethodnici, da je to
odličan,jednostavan problem za uvežbavanje korišćenja novog brojevnog sistema. I tako ga je uvrstio u
knjigu. Ono što, naravno, nije mogao da predvidi bila je činjenica da za većinu ljudi celokupna slava
njenog autora počiva na ovom malom zadatku, premda će kasnije generacije istoričara matematike smatrati
Liber abbaci jednom od najuticajnijih knjiga svih vremena.57
Leonardo je utro svoj put u savremenu populamu kulturu sledećim rečima i to će postati njegov
najpoznatiji pasus:

KOLIKO PAROVA ZEČEVA POTEKNE OD JEDNOG PARA

ZA GODINU DANA.

Neki čovek stavio je par zečeva u zatvoreni prostor. Treba odrediti koliko ih je
poteklo od tog para za godinu dana, ako je u njihovoj prirodi da nakon mesec dana
donesu na svet novi par, a u drugom mesecu ti novorođeni takođe donesu na svet
novi par [str. 404],

Kao i obično, Leonardo je naveo rešenje do najsitnijeg detalja, ali današnji čitalac može brzo da
raspozna metod rešavanja ako baci pogled na tabelu koju je Leonardo takođe priložio, a koja prikazuje
populaciju zečeva po mesecima:

Na početku 1
Prvi 2
Drugi 3
Treći 5
Četvrti 8
Peti 13
Šesti 21
Sedmi 34
Osmi 55
Deveti 89
Deseti 144
Jedanaest 233
Dvanaesti 377

Opšte pravilo glasi: svaki sledeći broj je rezultat sabiranja prethodna dva; tako je 1 + 2 = 3, 2 + 3 =
5, 3 + 5 = 8 itd. Leonardo je odredio da će populacija nakon godinu dana brojati 377 jedinki; on primećuje
na kraju svog rešenja da se ovim jednostavnim pravilom može odrediti njena veličina posle proizvoljnog
broja meseci.
Brojevi dobijeni u procesu sabiranja koji je Leonardo naveo da bi rešio zadatak sa zečevima danas
su poznati kao Fibonačijevi brojevi. Izgleda da su se prvi put pojavili u knjizi Chandahshastra (Umetnost

57
Pretraga pomoću Gugla koju sam napravio u septembru 2015, pišući ovo poglavlje, dala je 588.000
rezultata za Fibonacci sequence i 607.000 za Fibonacci numbers, ali značajno manje rezultata - oko
132.000 - za Liber abaci. Ako vam ove ključne reči za pretraživanje ne znače ništa, nastavite čitanje. Na
sreću, Leonardo nije poživeo dovoljno dugo da vidi kako se istorija ponela prema njegovom zaveštanju.
66
prozodije58) koju je napisao sanskritski gramatičar Pingala negde između 450. i 200. p.n.e. Prozodija je bila
važan deo drevnih indijskih rituala. U VI veku, indijski matematičar Virahanka pokazao je kako niz nastaje
iz analize metrika s dugim i kratkim slogovima. Kasnije je filozof đainizma Hemačandra (oko 1150)
sastavio tekst o njima.
Fibonačijevim brojevima ime je nadenuo francuski matematičar Eduar Luka sedamdesetih godina
XIX veka, nakon što je 1838. francuski istoričar Gijom Libri dao Leonardu nadimak Fibonači. Veliki deo
početne - i potonje - opčinjenosti tim brojevima posledica je iznenađujuće učestalosti s kojom se, kako
izgleda, pojavljuju kada izađete u baštu da brojite stvari.
Na primer, ako brojite latice cveća, dobićete Fibonačijev broj mnogo češće nego što biste očekivali
da će se to desiti ako imate sreće. Recimo, perunika ima tri latice; jagorčevina, ljutić, divlja ruža, kokotić i
kandilka imaju pet; ledinjak ima osam; livadska krstašica, bratić i cinerarija imaju 13; lepa kata, rudbekija i
cikorija imaju 21; bela rada ima 13, 21 ili 34, a zvezdan 55 ili 89.
Još jedan primer naći ćete ukoliko pogledate cvet suncokreta ili osnovu šišarke, gde ćete otkriti
spirale koje se kreću u suprotnim smerovima. Ako prebrojite te spirale, ustanovićete da ih suncokret ima
21,34,55,89 ili 144 u smeru kretanja kazaljke na satu, i da su one uparene redom s 34,55,89,144 ili 233
spirale u smeru suprotnom kretanju kazaljke na satu. Šišarka ima 8 spirala u smeru kretanja kazaljke na
satu i 13 spirala u smeru suprotnom kretanju kazaljke na satu.
Treći primer se pojavljuje u filotaksiji, nauci o rasporedu listova na stabljikama biljaka. Ako uočite
kako su listovi raspoređeni na stabljici biljke, otkrićete da oni prave spirale kako rastu duž stabljike. Sad ih
prebrojte. Počnite od jednog lista, i neka p bude broj punih okreta koje pravi spirala dok ne dođete do
drugog lista koji se nalazi direktno iznad prvog. Neka je q broj listova na koje ste naišli idući od tog prvog
lista do poslednjeg u procesu (ne računajući prvi). Količnik p/q naziva se divergencija biljke.
Uobičajene divergencije su: kod bresta, lipe, drveta zelenog limuna i nekih običnih trava l/2; kod
bukve, leske, kupine, šaše i nekih trava 1/3; kod hrasta, višnje, jabuke, zelenike, šljive i obične goluždravke
2/5; kod topole, ruže, kruške i vrbe 3/8; kod badema, vrbine mace i praziluka 5/l3.
Ni u jednom od navedena tri primera nećete naći Fibonačijeve brojeve kod svih vrsta, ali oni se
pojavljuju mnogo češće nego što biste očekivali da se desi pukom srećom, pa ima smisla razmotriti da li
postoji naučno objašnjenje. Bilo je potrebno nekoliko decenija da se dođe do njega i nisu još uvek svi
detalji do kraja određeni, ali čini se da objašnjenje postoji. Ključna matematička činjenica koja leži u
osnovi toga da priroda izgleda ima sklonost ka Fibonačijevim brojevima jeste njihova bliska veza s
podjednako čuvenom matematičkom konstantom koja je poznata kao zlatni presek.
Zlatni presek se često označavagrčkim slovom φ (fi), i poput one druge matematičke konstante n,
iracionalan je broj - broj čiji se decimalni zapis nastavlja u beskonačnost, a da nikada ne stigne do obrasca
koji se ponavlja.59 Decimalni zapis broja n. počinje s 3,14159; φ počinje s 1,61803.
Broj 9 prvi put se pojavljuje u Euklidovim Elementima (koji su napisani oko 350. p.n.e), kao
rezultat geometrijskog zadatka o podeli duži. Euklid mu je dao ime „podela u krajnjoj i srednjoj razmeri".
U XV veku, italijanski matematičar Luka Pačoli dao mu je izazovnije ime: božanska razmera, i
objavio je trotomnu knjigu istoimenog naziva. Alternativni naziv zlatni presek još je novijeg datuma,
pojavio se 1835. u knjizi matematičara Martina Oma (čiji je brat fizičar otkrio Omov zakon).
Pošto je dobio ne jedno, već dva sugestivna imena, od kojih jedno aludira na Boga, a drugo na
bogatstvo, možda i ne iznenađuje previše da su se ubrzo pojavila i raširila lažna verovanja i sujeverja o tom
broju.
Jedna takva priča kaže da su stari Grci verovali da je zlatni presek odnos stranica pravougaonika
koji je ljudskom oku estetski najprijatniji. Prema tome, nastavlja se priča, Grci su ga ugradili u većinu
svojih zdanja, uključujući tu Partenon u Atini, obezbeđujući da njihov pogled može da sretne takozvane

58
Od grčke reči prosodia, naglašavanje; deo metrike: izgovaranje reči po akcentu i dužini slogova; pravila
o akcentu i dužini slogova, ali i knjiga koja sadrži ta pravila. (Prim. prev.)
59
Neki racionalni brojevi s beskonačno mnogo decimala imaju osobinu da se one od početka ponavljaju,
npr. 1/3 = 0,3333... što se kraće zapisuje kao 1/3 = 0,(3) dok kod nekih postoji na početku konačan broj
različitih decimala, nakon kojih se pojavljuje obrazac koji se ponavlja, npr. l/48 = 0,0208333..., što se može
kraće zapisati kao 1/48 = 0,0208(3) ili l/52 = 0,0192307692 .... koji se kraće zapisuje kao 1/52 =
0,01(923076). (Prim.prev.)
67
zlatne (ili božanske) pravougaonike gde god se našli u svojim slavnim gradovima. To je očigledno netačno
iz ugla matematike. Pošto je zlatni presek iracionalan broj, on nije količnik bilo koja dva rezultata merenja
(koji silom moraju biti svedeni na konačan broj decimala, pa samim tim i racionalni), te prema tome ne
može odgovarati dimenzijama bilo kog pravougaonika koji se može fizički izmeriti, kao što je zid ili
zdanje. Jednostavnije rečeno, prave mere Partenona i drugih drevnih zgrada ne podržavaju tvrdnju da je pri
njihovom građenju korišćen taj broj.
Iako nema dokaza jesu li ili nisu stari Grci smatrali da je Euklidova „podela u krajnjoj i srednjoj
razmeri“ bila makar blizu najsavršenije razmere za pravougaonik, mnogi ljudi danas definitivno to ne
primećuju. U bezbrojnim testovima nije izdvojen jedan pravougaonik bilo kakvih dimenzija koji bi se
svideo većini posmatrača; štaviše, preferencije posmatranih osoba su se menjale od jednog do drugog dana,
i na njih su lako uticali drugi faktori.
Tvrdnje da su savremene arhitekte zasnovale mnoge svoje nacrte na zlatnom preseku u većini su
slučajeva bezvredne, iako je mali broj ljudi upravo to uradio, uključujući tu i velikog francuskog arhitektu
poznatog kao Le Korbizje.
Evo još jednog navodnog pojavljivanja zlatnog preseka koje se često pominje u popularnoj
literaturi: izmerite rastojanje od vrha glave do poda, i zatim ga podelite rastojanjem od svog pupka do poda
i dobićete zlatni presek. Ponovo, iracionalnost zlatnog preseka čini ovo teorijski nemogućim. Ali to je
najmanji problem s ovom besmislenom tvrdnjom. Ako merite ljudsko telo, pojaviće se dosta variranja.
Kako to već biva, rezultati će uvek biti sasvim blizu 1,6. No nema ničeg posebnog u vezi sa 1,6. Zašto ne
bismo rekli da je rezultat 1,603? Što je još važnije, nema razloga da se ljudsko telo deli mestom pupka.
Ako potrošite pola sata mereći različite delove tela i upisujući rezultate u tabelu, naći ćete proizvoljno
mnogo parova brojeva čija je razmera blizu 1,6 ili 1,2 ili 1,8.
Druge tvrdnje o kojima se često diskutuje ističu vezu između zlatnog preseka i umetnosti. Tačno je
da su neki umetnici flertovali s brojem φ, ali morate biti pažljivi kako biste razdvojili činjenice od mašte.
Često ponavljane tvrdnje da je Leonardo da Vinči verovao da je zlatni presek razmera visine i širine
,,savršenog“ ljudskog lica i da je koristio broj φ na svojoj slici Vitruvijev čovek, čini se da nemaju osnova.
Takođe su bez dokaza podjednako uvrežene tvrdnje da je Botičeli koristio broj φ pri slikanju Venere na
svojoj poznatoj slici Rađanje Venere i da je Žorž Sera zasnovao svoju sliku Cirkuska parada na broju φ.
Slikari koji su nedvosmisleno koristili broj φ, između ostalih, jesu Pol Serizje, Huan Gris i Điro Severini,
svi s početka XIX veka, i Salvador Dali u XX veku, ali čini se da su sva četvorica eksperimentisali s
brojem 9 zbog njega samog, a ne iz istinskog estetskog razloga.
Tvrdnje da su neki muzičari koristili zlatni presek u svojim kompozicijama takođe deluju bez bilo
kakvih osnova, osim možda kada su u pitanju neka Debisijeva dela.
Uprkos svima dostupnom naučnom članku60 pa čak i knjizi61 koja proučava sve dokaze što
potkrepljuju mnoge tvrdnje iznete o zlatnom preseku, i utvrđuje da je većina tih dokaza krajnje manjkava,
neosnovane i skoro sasvim sigurno lažne tvrdnje kao što su ove prethodno pomenute i dalje nastavljaju da
kruže. Kada bi otkrio šta se dešava, Leonardo bi se okrenuo u grobu.
Jedan skup tvrdnji o zlatnom preseku za koji se čini da ne posustaje pri detaljnom ispitivanju odnosi
se na rast biljaka. Pri raspoređivanju latica na cveću, semenki u cvasti i listova na stabljikama biljaka,
neizbežna sklonost prirode ka efikasnosti (što je samo maštovit opis efekata prirodne selekcije) vodi ka
tome da ih rasporedi na način koji zavisi od zlatnog preseka. Za njega se ispostavlja da ima matematičku
osobinu što za rezultat daje optimizovanu strukturu.
Fibonačijevi brojevi se onda pojavljuju zbog te veze sa zlatnim presekom na koju sam aludirao
ranije, a ona je prvi put primećena i potvrđena u XIX veku. Naime, ukoliko krenete duž Fibonačijevog
niza, deleći svaki Fibonačijev broj s njegovim prethodnikom, brojevi koje dobijate ravnomerno rastu
približavajući se zlatnom preseku - u matematičkom smislu, granična vrednost tih razmera je zlatni presek.
(Evo kako se ponaša nekoliko prvih vrednosti 2/l — 2;3/2 = 1,5; 5/3 = 1,666; 8/5 = 1,6; 13/8 = 1,625; 2l/l3
= 1,615; 34/21 = 1,619; 55/34 = 1,618.) Pošto je φ iracionalan broj, a broj latica, spirala ili prašnika na bilo
kojoj biljci ili cvetu mora da bude ceo broj, priroda ,,zaokružuje“ na najbliži ceo broj, a zbog prethodno
pomenute osobine granične vrednosti, on će težiti da bude Fibonačijev broj.

60
Markowsky, 1992.
61
Livio, 2002.
68
 Spoznaja zašto su Fibonačijevi brojevi zastupljeni pri rastu cveća i biljaka, međutim, ne prožima te
brojeve ostalim čudnovatim osobinama, kao na primer da se oni mogu koristiti za predviđanje fluktuacija
na berzi. Uprkos tome, nepostojanje bilo kakve verodostojne teorije nije sprečilo umnožavanje broja
sistema koji tvrde da upravo to rade. Ako prelistate hiljade rezultata što se pojave kada na Guglu izvršite
pretragu pojma Fibonači, otkrićete da dobar deo pripada investicionim kompanijama koje tvrde da postižu
učinak bolji od ostalih tako što svoje postupke zasnivaju na Fibonačijevom nizu. Ne pitajte me kako to
funkcioniše; gledao sam neke od tih sajtova i njihove tvrdnje mi se čine kao puštanje mašti na volju. Iz
nekog razloga inače razumni, pametni ljudi izgleda gube svoje normalne kritičke sposobnosti kada se radi
o zlatnom preseku i Fibonačijevim brojevima.
Nije takva situacija, trebalo bi da dodam, s matematičarima koji su 1963. osnovali Udruženje
Fibonači, što redovno objavljuje matematički časopis Fibonacci Quarterly. Udruženje i njihov časopis
posvećeni su matematičkim istragama Fibonačijevih brojeva i nizova poput tog. Većim delom to nije
duboka matematika - u opštem slučaju spada u zabavnu matematiku - ali je prava i može da bude
nepresušan izvor zabave, pošto brojevni nizovi sačinjeni onako kako se stvara Fibonačijev niz mogu da
imaju mnogo očaravajućih matematičkih osobina. Leonardo bi se sasvim sigurno složio s tim delom svog
zaveštanja.

Završne reči

Trebalo mi je nekoliko nedelja da prođem kroz Siglerov prevod. Uprkos tome što sam bio veoma
zainteresovan za Leonarda i njegovo delo, svaki put kada bih seo da pročitam još malo, uhvatio bih se kako
mi misli lutaju. U tom smislu, Liber abbaci za mene nije imala istu moć da me zadrži kao što je Hari Poter
i Red feniksa (na 870 strana, znatno više nego što ima Liber abbaci) imao za mnogo miliona svojih
čitalaca. Iako mi je teško da to priznam, Leonardova izuzetno značajna knjiga bila je upravo onoliko
dosadna koliko je profesor Baroci rekao da će biti kada smo se sreli u Bolonji.
Pa, ne. Nije baš tačno da mi je bilo dosadno. Najpre, ona ima veliku istorijsku vrednost. To je, na
kraju krajeva, knjiga koja je promenila svet. A kao matematičar, bio sam zainteresovan za često genijalne
načine na koje je Leonardo pokušao da reši različite zadatke koje je naveo.
Problem je bio u tome što je to sve veoma bazičan materijal koji danas možemo efikasnije da
savladamo pomoću boljih metoda i malih uređaja koje nosimo u džepovima. Ne samo da je sadržaj bio
prilično elementaran, bilo ga je mnogo - neophodno za čitaoca iz XIII veka, ali previše za XXI vek.
Priznajem da nikad nisam zaista pročitao celu knjigu od početka do kraja. Čeprkao sam po njoj,
pročitao tu i tamo neke delove, brzo pregledao čitave odeljke, dovoljno da steknem valjan utisak o sadržaju
- i o čoveku koji je napisao reči što su se nalazile ispred mene.
(Imajte na umu, nikad nisam pročitao nijednu jedinu reč iz bilo koje knjige o Hariju Poteru. Nikad
nisam osetio potrebu.)
Ipak, jedno me je iznenadilo: kraj knjige Liber abbaci. Knjiga se završava veoma naglo, sledećim
rečima:

I ako ti kažem: pomnožio sam 30 cenzusa s 30, i rezultat je isti kao zbir 30 denara i
30 istih cenzusa; cenzus neka bude stvar,62 i pomnoži 30 stvari s 30, dobićeš 900
stvari što je jednako s 30 stvari i 30 denara; skloni po 30 stvari s obe strane; ostaće
870 stvari jednako s 30 denara; prema tome, podeli 30 sa 870 i dobićeš l/29 denara
za veličinu stvari. [str. 615]

Leonardo razmatra aritmetički zadatak rešen pomoću algebre. Cenzus je latinski prevod arapske
reči mal (količina novca ili fond), i upotrebljava se u mnogim arapskim aritmetičkim zadacima, bez obzira
na to koji se metod koristi za njihovo rešavanje. (Mal i cenzus su takođe i nazivi za nepoznatu drugog
stepena u srednjovekovnoj algebri.)

62
Nepoznata veličina koju danas obično označavamo sa x u srednjovekovnim tekstovima označavana je
latinskom rečju res (stvar) ili italijanskom rečju cosa (istog značenja). (Prim. prev.)
69
 Knjiga se ne završava zaključkom. Leonardo ne prikazuje razmišljanje o tome šta je postigao, nema
predloga šta još treba uraditi, niti navodi nove stvari koje treba probati. Jednostavno završava opis rešenja
još jednog zadatka i zatim prestaje s pisanjem.
Da li je postojalo još nešto što je izgubljeno? Pitao sam se. Odgovor je vrlo verovatno negativan.
Diskutovao sam o tome s Frančijevom tokom svoje kasnije posete, i ona je rekla da je imala utisak kako je
to bilo potpuno razumljivo - da je on postigao ono što je namerio da uradi, i da je u tom trenutku stao.
Drugi stručnjak za srednjovekovne rukopise kog sam konsultovao dok sam pisao knjigu Čovek od brojeva,
profesor Džefri Ouks s Univerziteta u Indijanapolisu, takođe mi je saopštio da se mnogi srednjovekovni
matematički tekstovi često završavaju na takav način. Najbolje što možete da nađete jeste kratka beleška o
prepisivaču i datum, ponekad uz zahvalu Bogu. Pisci jednostavno nisu pisali zaključke na način kako mi to
radimo danas.
Siguran sam da njihovo objašnjenje verovatno važi i za Liber abbaci, ali romantik u meni želi da
veruje u suprotno. Želim da mislim da je Leonardo znao da će ovom knjigom promeniti svet. U tom slučaju
bi, po meni, završio knjigu nekim ekstravagantnim gestom, zaključnim migom istoriji koji nije sačuvan. Ili
- sada već potpuno preterujem - možda je nagli završetak bio njegov način da ukaže na to da kraj ne postoji
- da je Liber abbaci bila samo početak znatno sveobuhvatnijeg procesa što će tek uslediti. To mi se sviđa.

P.S. Rešenje Fibonačijevog zadatka o pticama

Naveo sam sledeći zadatak iz Liber abbaci na strani 111:

Neki čovek kupio je izvestan broj jarebica, golubova i vrabaca, ukupno 30 ptica za
30 denara. Jedna jarebica kupuje se za tri denara, golub za dva denara, a dva vrapca
za jedan denar, odnosno jedan vrabac za pola denara. Traži se koliko je ptica kupio
od svake vrste.

Evo savremenog rešenja pri kome se koristi algebra. Označite sa x broj jarebica, sa y broj golubova
i sa z broj vrabaca. Informacije koje ste dobili daju dve jednačine:

𝑥 + 𝑦 + 𝑧 = 30 (broj kupljenih ptica je 30)

1
3𝑥 + 2𝑦 + 2 𝑧 = 30 (ukupno je plaćeno 30 denara)

Kako sam tad napomenuo, ovo deluje kao zadatak koji je nemoguće uraditi, pošto imate tri
nepoznate veličine, ali samo dve jednačine.
Međutim, kao što sam nagovestio, zadatak vam daje ključnu dodatnu informaciju koja vam
omogućava da ga ipak rešite: vrednosti sve tri nepoznate veličine moraju biti pozitivni celi brojevi.
(Rečeno vam je da je kupio tri vrste ptica, pa nijedna nepoznata veličina ne može biti jednaka nuli, a
sigurno nije kupio delove ptica.)
Pođite od toga što ćete udvostručiti svaki član druge jednačine da biste se oslobodili razlomka:

𝑥 + 𝑦 + 𝑧 = 30
6𝑥 + 4𝑦 + 𝑧 = 60

Oduzmite prvu jednačinu od druge kako biste eliminisali z:

5𝑥 + 3𝑦 = 30

Svakako ćete primetiti da su prvi i treći član deljivi sa pet, pa i y mora da bude deljivo sa pet. Zato y
može da bude 5,10,15 itd. Ali y ne može da bude 10 niti bilo koji veći broj, jer neće zadovoljavati
poslednju jednačinu! Zbog toga je y= 5. Sledi da je x = 3 i z = 22. Zgodno, zar ne?

70
 POGLAVLJE 11
Lov na rukopis, prvi deo (promašaj)

U godini nakon što sam se vratio kući iz Italije, u septembru 2002., mogao sam da, zahvaljujući
trudu Lorensa Siglera, pročitam Liber abbaci. Razumeo sam sadržaj knjige, ali nisam mogao da
pretpostavim kako je morao izgledati original. Pitao sam se kako bi bilo držati u svojim rukama jedan od
prvih rukopisa na pergamentu, onaj za koji možemo pretpostaviti da jako liči na Leonardovo delo. Nije mi
bilo dovoljno da znam šta je Leonardo napisao. Želeo sam da znam kako je taj rukopis izgledao, kako je
mirisao, želeo sam da ga dodirnem. To bi bio sledeći deo moje potrage, kada ponovo otputujem u Italiju.
Jedno je bilo sigurno: za postizanje tog cilja trebalo je mnogo više truda nego da se naruči knjiga preko
Amazona. Tek ću otkriti da će to biti mnogo teži zadatak nego što sam mogao zamisliti.
Lov je započeo obećavajuće. Proučavajući tematiku, otkrio sam da su za razliku od nalaženja
lokacije Leonardove statue, gde je bilo teško razdvojiti činjenice od izmišljotina, različiti stručnjaci izgleda
imali usaglašen stav o tome gde se čuvaju najstariji primerci Liber abbaci.
Kao što sam otkrio na početku moje istrage o Leonardu, zna se za 14 rukopisa, i svi su kopije
Leonardove druge verzije knjige, one iz 1228., a ne originalnog izdanja iz 1202. Sedam je sačuvano samo
u fragmentima, i od petnaest poglavlja knjige sadrže između jednog i po i tri. Od preostalih sedam, tri su u
suštini potpuna i obično se smatraju najznačajnijim. Ta tri se čuvaju u Italiji.
Profesor Baroci je ispravno primetio kada smo se sreli u Bolonji: jedan od kompletnih rukopisa je u
Vatikanskoj biblioteci u Rimu, gde nosi oznaku Vatican Palatino #1343. Za taj rukopis, kome nedostaje
poglavlje 10, veruje se da datira s kraja XIII veka. Drugi, za koji se takođe smatra da datira s kraja XIII ili
možda s početka XIV veka, nalazi se u Nacionalnoj centralnoj biblioteci u Firenci, gde je naveden u
katalogu kao Conventi Soppressi C.1.2616. Iako su izveštaji koje sam pročitao govorili da je taj rukopis
jako izbledeo i da je zaista „kasnije neko smatrao neophodnim da ponovo ispiše ono što se u njemu
nalazilo", on je potpun. Ta činjenica verovatno objašnjava zašto ga je izdavač Baldasare Bonkompanji
sredinom XIX veka iskoristio kao osnovu za svoje prvo štampano izdanje, mada to nije najbolje sačuvani
rukopis, niti možda najstariji. Treći, za koji se obično smatra da datira takođe iz XIII veka, a prema nekim
naučnicima verovatno je najstariji - iako su neki drugi navodili da bi mogao da bude napisan i čitav vek
kasnije - čuva se u Javnoj biblioteci grada Sijene.
Od preostalih rukopisa koji su većinom u fragmentima, četiri se čuvaju u BNCF-u, zajedno s ovim
prethodno spomenutim; jedan se nalazi u Biblioteci Laurencijani u Firenci (Gadd. Reliqui 36, datiran u
XIV vek); jedan u Biblioteci Rikardijani u Firenci; jedan u Biblioteci Ambrozijani u Milanu; jedan u
Centralnoj nacionalnoj biblioteci u Napulju, i tri su u Parizu (jedan u Mazarenovoj biblioteci, dva u
Francuskoj nacionalnoj biblioteci).63
Isprva sam bio iznenađen kada sam saznao da nijedan od najranijih rukopisa nije u Pizi,
Leonardovom rodnom gradu, a onda mi je sinulo. U vreme kada je svaki primerak rukopisa morao da bude
ručno prepisan uz veliki trud, ne bi bilo previše korisno čuvati prepis u gradu koji je već imao rukopis. Piza
je, naravno, posedovala Leonardov original. Zbog toga su sačinjene kopije najverovatnije bile namenjene
za upotrebu negde drugde. Rim, Firenca i Sijena bila bi očigledna mesta na kojima bi se mogle naći kopije.
Bez obzira na to da li je moja teorija ispravna ili nije, ona ostavlja otvoreno pitanje koje nas stavlja na
Tantalove muke: da se li možda negde u Pizi, duboko u podrumu neke crkve ili manastira, nalazi rukopis
Liber abbaci koji je lično ispisao Leonardo.
Primerak u Sijeni označen sa L.IV.20 upravo je rukopis za koji mi je Rafaela Franči predložila da
ga pogledam kada smo se prvi put sreli u leto 2002. Na tom rukopisu je ona zasnovala veći deo svog
istraživanja. Iako mu nedostaje znatan deo poglavlja 15, po svemu sudeći, upravo bi on na najbolji način
zadovoljio moju posebnu želju da ispitam samu rukotvorinu a ne njen sadržaj. Pored ostalog, on se obično
smatra najatraktivnijim i najbolje sačuvanim od svih rukopisa Liber abbaci. Profesor R. E. Grim, koji se
bavi izučavanjem Leonarda, čovek koji je kritikovao široko rasprostranjen prevod autobiografije iz uvoda u
Liber abbaci, opisao ga je kao ,,najbolji od sačuvanih rukopisa". Frančijeva mi je pokazala fotografije

63
Više detalja potražiti u Hughes (2004).
71
nekoliko živopisnijih strana iz rukopisa, na kojima se vidi jasan, elegantan tekst i krasni, rukom crtani
grafikoni i slike. Ali za mene je njegova najznačajnija osobina ta da mnogi veruju da je bio završen oko
1275., dvadesetak godina nakon što se pretpostavlja da je Leonardo preminuo. Pisar je možda započeo svoj
posao dok je Leonardo bio živ. Možda je čak i upoznao Leonarda, ili mu pokazao prve stranice.
Pitao sam Frančijevu kakve su mi pripreme potrebne da bih mogao da pogledam rukopis. Kakve mi
dozvole trebaju da bih mogao da dođem do tako retkog predmeta? ,,Nikakve“, odgovorila je iznenađeno.
„To je samo rukopis koji se čuva u lokalnoj javnoj biblioteci. Svako može da ga vidi.“ Izgledalo je da samo
treba da uđem u biblioteku, zatražim da vidim rukopis s oznakom L.IV.20, i da ga zatim pregledam u za to
predviđenoj prostoriji. Završio bih svoje izučavanje pod budnim pogledom bibliotekara, koji bi mi doneo
rukopis iz skladišta, ali mogao bih da ga čitam koliko god bih hteo.
Pošto sam veći deo svoje akademske karijere proveo u Engleskoj i SAD, navikao sam na to da se
retki rukopisi čuvaju u posebnim zbirkama u akademskim bibliotekama. U opštem slučaju, samo naučnik u
koga se ima poverenja mogao bi da čita neki od njih, i to tek nakon dugačkog procesa dobijanja dozvola.
Ideja da bih ja - ili bilo ko drugi - mogao jednostavno da ušetam s ulice u javnu biblioteku i da spustim
ruke na takvo blago, bila je skoro pa nezamisliva. Međutim, tako to funkcioniše u Italiji.
Njene reči su me toliko inspirisale da sam poželeo da ga pogledam odmah, ali nisam dovoljno dugo
ostao u Sijeni. Pored toga, znao sam da ću uskoro ponovo doći u Italiju, te sam odlučio da sačekam do
trenutka kada budem imao više vremena na raspolaganju za tako važnu priliku. U sledećim mesecima
pratiću uputstva Frančijeve i saznati više o rukopisu. Vratio bih se sledećeg avgusta. Tako sam i uradio.

Rukopis iz Sijene - zamalo

U leto 2003., cela Evropa bila je na udaru toplotnog talasa koji je obarao sve rekorde. Prva dva
dana mog sedmodnevnog boravka u Italiji proveo sam u Pizi, praveći još fotografija Leonardove statue i
mesta koja sam video prošle godine, uključujući tu i dva ulična znaka koji su nosili Fibonačijevo ime.
Ovog puta sam iznajmio auto te sam se odvezao do Sijene, putujući preko Livorna, velikog lučkog grada
koji se danas nalazi na mestu gde je nekada bila Porta Pisano, odakle je Leonardo isplovio ka Bedžaji.
Rano ujutro, po sparini, probio sam se kroz reku turista koji su preplavili uske srednjovekovne ulice Sijene
kako bih prvi put uzeo u ruke najstariji sačuvani rukopis knjige koja je promenila tok razvoja Zapadne
civilizacije.
[Moraćete da istrpite moje često ponavljanje te mantre. Dok sam radio na ovom projektu, bio sam
veoma svestan ogromne uloge koju je Leonardova knjiga imala u ljudskom napretku; najviše dok sam
tragao za najranijim poznatim primercima rukopisa, a zatim i dok sam ih držao u rukama.]
Bila je čista sreća da sam se zatekao u Sijeni u onom trenutku u godini kada se održava Palio,
sedmodnevni tradicionalni festival čiju završnicu čini žestoka trka konja kada mladići iz deset od
sedamnaest kontrada (okruga) na koje je podeljen grad jašu neosedlane konje oko centralnog gradskog
trga, Pjace del kampo, uz oduševljeno navijanje publike koja se zbije na trgu da bi uživala u spektaklu. Ceo
grad je okićen raznobojnim zastavama. Rešio sam da pogledam trku kada se bude odigrala u subotu, dva
dana kasnije. Ali najpre sam želeo da pregledam rukopis L.IV.20.
Sijenska narodna biblioteka nalazi se na adresi Via della Sapienza (Ulica znanja) br. 5, na nekoliko
minuta hoda od Pjace del kampo. Spolja je to velika, siva, kamena zgrada, potamnela s godinama,
sagrađena polovinom XVIII veka. Moderna staklena vrata ispod kamenog luka više su podsećala na neki
od velikih evropskih hotela iz XIX veka koji je modernizovan, nego na javnu biblioteku. No kao što sam to
već naučio, blago koje se čuvalo u ovoj staroj zgradi - a Liber abbaci je samo jedan deo tog blaga - učinilo
je ovu biblioteku potpuno različitom od bilo koje druge u koju sam ikada ušao.
Kada sam se 2009. vratio u Sijenu, otkrio sam da je prvobitni ulaz zatvoren, a da se u biblioteku
sada ulazilo kroz drugi, neupadljiv ulaz (na broju 3), malo dalje niz ulicu. Da biste ušli, sada morate da
prođete kroz sigurnosnu barijeru. Sve u svemu, znatno manje privlačno, ali ako je zbog toga Leonardov
rukopis sigurniji, ne smeta mi.
Osećaj nadrealnog koji sam imao nastavio se dok sam napuštao buku, užurbanost i vrućinu ulice
zakoračivši u hladnu, tihu unutrašnjost. Moj prvi utisak bio je da sam zalutao na mesto snimanja
holivudskog filma koje je trebalo da prikaže odavno zaboravljenu, prašnjavu staru biblioteku punu

72
književnog blaga - možda za scenu iz jednog od onih filmova Harisona Forda o Indijani Džonsu. Uza
zidove su bile poređane izbledele, stare knjige, koje su se protezale sve do visokog plafona. Metalne
spiralne stepenice vodile su na metalno postolje koje je okruživalo celu zgradu, i s kog se pristupalo
knjigama na višim policama. Celo zdanje je odisalo ustajalim mirisom starog papira. Vizuelni efekat tako
velikog broja prastarih knjiga u prvom trenutku odvukao je pažnju s druge upadljive osobine ovog mesta.
Očekivao sam da zateknem bibliotekarku za svojim stolom i stare drvene stolove za kojima muškarci i
žene sede čitajući knjige i vadeći beleške. Ali nizovi računara koje sam video pred sobom izgledali su u
potpunoj suprotnosti sa svim ostalim, neočekivani upad XXI veka u XVIII vek. Delovalo je da čak i
biblioteka stara poput ove može da ima koristi od onlajn kataloškog sistema i pretraživača.

SLIKA 15. Ulaz u Narodnu biblioteku Sijene, u vreme moje posete, 2003.

73
 Međutim, uprkos njihovoj očiglednoj starosti, knjige koje sam video u ovoj prostoriji nisu bile
vredni, retki rukopisi iz zbirke biblioteke. Da bih dobio mogućnost pristupa tim knjigama, morao sam da se
registrujem kod žene koja je sedela na recepciji, i da je obavestim o svojim interesovanjima. Izgledalo je da
ne govori engleski, pa sam nastavio na italijanskom kako sam i počeo - slabom i lošem, ali dovoljno
dobrom da me razume. Posle nekoliko trenutaka dala mi je znak da je sledim kroz prolaz u drugu
prostoriju, očigledno čitaonicu za referentne knjige. Tamo mi je ozbiljan mladić dao da popunim jednu
karticu, gde je trebalo da navedem detalje rukopisa koji sam došao da vidim. ,,Un momento“, rekao je
pokazujući na stolicu na koju je trebalo da sednem - izgledalo je da ni on ne govori engleski. Iščeznuo je
iza velikih drvenih vrata koja su vodila, prema mojoj pretpostavci, u prostoriju gde su se čuvale istorijske
zbirke. Jedva da sam mogao da obuzdam svoje uzbuđenje. Za samo nekoliko minuta držaću u rukama
verovatno najstariji sačuvani rukopis Liber abbaci.
Čovek je ostavio vrata delimično otvorena, te sam mogao da ga vidim kako hoda gore-dole
stiskajući moju karticu u ruci, sa zbunjenim izrazom na licu. Nakon nekoliko trenutaka izašao je, pokazao
mi da ostanem na svom mestu i napustio je čitaonicu. Na kraju se vratio. „Rukopis nije ovde“, rekao je na
italijanskom. ,,U Nemačkoj je.“ Delovao je iznenađen koliko i ja.
Štaviše, bio sam više nego iznenađen; bio sam zabezeknut. Rukopis je bio ovde vekovima. Vrlo se
retko dešava da bilo koja biblioteka pozajmljuje bilo koji redak primerak; naučnici koji žele da pogledaju
vredan rukopis obično putuju do biblioteke koja ga čuva, kao što sam ja i uradio. Gde se tačno nalazio u
Nemačkoj? Zašto je tamo odnet? Da li je to bila samo privremena pozajmica, ili je prebačen za stalno?
Kada će biti vraćen u Sijenu? Borio sam se da nađem reči na italijanskom kako bih postavio ta pitanja, ali
čovek je odgovorio da nema pojma. Samo je znao da je, prema evidenciji, rukopis L.IV.20 trenutno u
Nemačkoj.
Moj italijanski nje bio dovoljno dobar da bih nastavio da se raspitujem, a pored toga, stekao sam
utisak da tu nije bilo nikoga ko bi znao odgovore. Morao sam da odustanem od dalje potrage tog dana i da
pišem glavnom bibliotekaru nakon što se vratim u SAD. Nadao sam se da bih kroz brzu razmenu mejlova
došao do informacije koju sam želeo da znam, a svakako ću morati da napravim plan da pregledam rukopis
kasnije, ili u Nemačkoj ili ponovo u Sijeni.
Čovek je mogao da primeti da sam razočaran pa je dobronamerno slegao ramenima, dok sam ja
uzeo svoju beležnicu i olovku i okrenuo se da pođem. Nisam sumnjao da ću na kraju uspeti da vidim
rukopis, ali jasno je bilo da se to neće desiti tokom ovog dolaska u Evropu. Imaću sledeću priliku na jesen,
kada je bilo planirano da se vratim u Italiju da bih primio nagradu Peano.64
Kako bih sebi smanjio razočaranje, odlučio sam da ću se odvesti kolima do Firence da bih pogledao
primerak Liber abbaci u tamošnjoj Centralnoj nacionalnoj biblioteci. Ako bih uspeo sada da vidim
firentinski rukopis, a onaj iz Sijene prilikom sledećeg dolaska, imao bih utisak da moje putovanje nije bilo
uzaludno. Te večeri proverio sam na internet stranici BNCF-a i saznao da je biblioteka otvorena radnim
danima od 8.15 ujutru do 7.00 uveče.

Chiuso

Saobraćaj je bio neuobičajeno redak dok sam žurio auto-putem Sijena-Firenca rano sutradan, u
petak. I Firenca je bila neuobičajeno prazna, i na moje iznenađenje, bez problema sam našao mesto za
parkiranje na nekoliko minuta hoda od Pjace dei Kavaleđeri, malog trga na severnoj obali Arna gde se
nalazi BNCF, veoma blizu čuvenog muzeja Ufici.
Impozantan glavni ulaz u BNCF bio je okružen velikom drvenom ogradom na kojoj je bilo
odštampano: zgrada je u procesu obimne restauracije pa se ulazi kroz sporedna vrata.
Bez po muke sam našao taj drugi ulaz, ali na moje iznenađenje, kapija je bila zaključana. Stražarska
kućica u dvorištu iza kapije bila je prazna i celo mesto je delovalo napušteno. Pozvonio sam, ali se niko
nije pojavio. Potražio sam obaveštenje o tome šta se dešava. Međutim, ni ispred glavnog ulaza, ni na
bočnom ulazu nije bio postavljen nikakav informativni letak, niti je stajalo obaveštenje o uobičajenom
radnom vremenu, a kamoli da je bilo navedeno zašto je biblioteka tog dana bila zatvorena.

64
Koja mi je dodeljena za italijanska izdanja mojih knjiga Matematički gen i Jezik matematike.
74
SLIKA 16. Firentinska Nacionalna biblioteka, koja je bila zatvorena kada sam hteo da je razgledam 2003.

Sve me je to podsetilo na jednu nedelju, pre godinu dana, kada sam se odvezao autobusom do
obližnjeg srednjovekovnog gradića San Điminjano, smeštenog na vrhu brda, čije su mnogobrojne kule
jedna od najvećih italijanskih turističkih atrakcija. Pre nego što sam pošao iz Sijene, pažljivo sam proverio
75
red vožnje autobusa da bih utvrdio kada se poslednji autobus iz San Điminjana vraća za Sijenu, i kad sam
izašao iz autobusa u San Điminjanu, ponovo sam proverio. Ne želeći da budem primoran da tu provedem
noć, potrudio sam se da se vratim na autobusku stanicu dobrih deset minuta pre najavljenog polaska. Isto je
uradilo još desetak turista - mešana grupa većinom mladih ljudi, uključujući tu Nemce, Francuze,
Skandinavce, Japance, Britance i Amerikance. Nakon što je prošlo pola sata, a autobus se još uvek nije
pojavio, počeli smo međusobno da razgovaramo, pitajući se šta se desilo. Prošlo je još petnaest minuta, a
autobusa i dalje nije bilo. Spremala se kiša. Odlučio sam da vrlo pažljivo pogledam autobuski red vožnje
koji se nalazio zastakljen u drvenoj kutiji na zadnjem zidu autobuskog stajališta. Tu, u donjem levom uglu,
gde je bilo skoro nemoguće pročitati podatak ispod drvenog rama, stajao je datum kad je red vožnje bio
objavljen. Bio je iz 1999. Očigledno, u nekom trenutku u naredne tri godine autobuski prevoznik je
promenio red vožnje, ali nije se potrudio da postavi novi raspored. ,,To je Italija", svi smo slegnuli
ramenima. Nedugo zatim, pojavio se lokalni autobus koji je išao za Pogibonsi, obližnji gradić za koji je
nekoliko nas znalo da se nalazio na pruzi Firenca-Sijena, pa smo se svi ukrcali, pri čemu su mlađi turisti
popunili prolaz svojim glomaznim rančevima te je bilo praktično nemoguće kretati se kroz autobus. Kako
se ispostavilo, nismo morali da se prebacujemo na voz, pošto je drugi lokalni autobus vozio iz Pogibonsija
za Sijenu. Ali ta me je epizoda podsetila na ono što sam čuo o ekstremno opuštenom pristupu životu u
Italiji.
Na kraju sam saznao, razgovarajući s nekim britanskim turistima, da je dan na koji sam izabrao da
posetim biblioteku u Firenci, 15. avgust, najveći italijanski nacionalni praznik u godini i da je tada sve
chiuso - zatvoreno. Toliko se odavno slavi, da niko ko tamo živi ne vidi bilo kakav razlog da se postavi
obaveštenje o zatvaranju biblioteke - ili bilo čega drugog uostalom - na taj dan.

Utešna nagrada: obilaznica kroz Vija Fibonači

I tako su moja prva dva pokušaja da pregledam najranije primerke Liber abbaci propala. Iskoristio
sam ostatak jutra da obiđem severni deo Firence, u kome se nalazi kratka, mirna, ulica s porodičnim
kućama koja je dobila ime Vija Leonardo Fibonači. U najmanju ruku, mogao sam da napustim Italiju s
nekoliko fotografija naziva ulice! Makar sam u ovom pogledu bio obilno nagrađen. Iako je cela ulica
dugačka jedva stotinak metara, razmeće se s ni manje ni više nego jedanaest tabli s nazivom ulice, i na
svakoj stoji Fibonačijevo ime, što je sigurno čini jednom od najoznačenijih ulica na svetu.
Dve oznake isklesane su u uglačanom mermeru i pričvršćene na zid, na tri su plava slova ispisana
na belim metalnim pločama, takođe pričvršćenim na zid, a preostale su savremene bele metalne oznake s
crnim slovima, postavljene na metalnim stubovima. Fotografisao sam svaku od njih.
Dve od tih oznaka smeštene su pored male garaže, dograđene na zgradu, a u njoj su se nalazili
omalen motorni skuter, radni sto i nekoliko alatki. Stariji čovek koji je radio u garaži istrčao je napolje
kada me je spazio kako fotografišem, očigledno uznemiren mojim postupkom. Delovalo je da mi ne veruje
kad sam mu rekao da je ulica dobila naziv prema poznatom matematičaru i da sam i sam matematičar koji
fotografiše ulične table, a ne unutrašnjost njegove garaže. Pretpostavljam da se uplašio da sam iz lokalnih
vlasti, i da možda proveravam žalbu nekog komšije. Ušao je unutra, ali je nastavio da me podozrivo
posmatra sve dok se nisam spustio niže niz ulicu da fotografišem preostale znakove.
Posebno mije bilo zanimljivo da se u kući na adresi Vija Leonardo Fibonači br. 12 nalazi toskanski
ogranak Italijanskog računarskog društva. (Naziv na kapiji glasi Associazione Informatici Professionisti:
Italian Computer Society - Sede Toscana.) Nastavio se taj naučni duh: kuća 1A, na uglu trga na južnom
kraju ulice, sedište je Instituta za neuronauku (Instituti di Neuroscienze, INS).
Na ovom istraživačkom putovanju nisam mogao da pregledam dva veoma uticajna srednjovekovna
rukopisa, ali sam makar mogao da se vratim kući zadovoljan što sam napravio odlične fotografije uličnih
oznaka u jednom delu Firence koji manje opsedaju turisti.

76
SLIKA 17. Vija Fibonači u Firenci. U ovoj uličici nalazi se čak jedanaest tabli sa nazivom ulice na kojima
je Fibonačijevo ime. Sve sam ih fotografisao 2003.

77
 POGLAVLJE 12
Lov na rukopis, drugi deo (napokon uspešan)

Nisam imao vremena da svratim ni u Sijenu ni u Firencu kada sam u oktobru 2003. odleteo da
primim nagradu Peano, ali sam ponovo došao u Toskanu sledećeg proleća - bio sam četvrti put u Italiji za
dve godine. Ovoga puta prvenstveno sam došao radi odmora ali sam nameravao da još jednom pokušam da
vidim makar primerak Liber abbaci koji se nalazi u Narodnoj biblioteci Sijene (iznajmio sam kuću za
odmor južno od Sijene), a možda i rukopis iz Firence.
Dana 13. maja, malo nakon podneva, ušao sam u Narodnu biblioteku u Sijeni i prišao recepciji.
„Vorrei vedere un manoscritto", rekao sam. („Voleo bih da vidim jedan rukopis.“) Mlada dama na recepciji
odgovorila je na italijanskom previše brzo da bih je razumeo, ali shvatio sam suštinu. Biblioteka za
referentnu literaturu bila je zatvorena zbog dugačke italijanske pauze za ručak i trebalo je da se ponovo
otvori u 15.30. Morao bih da se vratim za tri sata. Idemo iz početka, pomislio sam.
Posle tri sata - i nekoliko kapućina u bašti kafea na ivici Pjace del kampo - vratio sam se u
biblioteku ponavljajući svoj zahtev da pogledam rukopis. Mladu damu s recepcije zamenila su dva starija
gospodina. Jedan me je otpratio do sobe s rukopisima koja se nalazila u zadnjem delu biblioteke, a gde se
moja potraga neuspešno završila pre godinu dana. Tamo mi je veoma prijateljski nastrojen mladić dao da
popunim obrazac za rukopis koji želim da vidim. „Molim vas, sedite“, rekao mi je na italijanskom,
pokazujući prema stolovima za rad. Svuda oko mene naučnici su ozbiljno i pažljivo izučavali prastare
tekstove. Da li ću stići toliko daleko u ovom drugom pokušaju? Kao što se to desilo i prethodne godine,
gledao sam službenika kako zaviruje u police u sobi s rukopisima, tražeći knjigu koju sam želeo. Činilo se
da taj trenutak traje čitavu večnost, ali onda sam opazio kako mladić izvlači s police (koju nisam mogao da
vidim) debelu, staru knjigu braon boje. Izneo ju je i stavio pred mene.
Eto je. Trenutak je stigao. Držao sam u rukama verovatno najstariji poznati primerak Liber abbaci
na svetu. Knjigu koja je promenila svet. Rukopis koji je možda bio započet u vreme dok je Leonardo još
bio živ.
Teško mi je da opišem svoja osećanja u tom trenutku. Nikad se nisam divio velikim filmskim
zvezdama ili poznatim muzičarima ili pevačima koje, izgleda, većina ljudi obožava, ali mogu zamisliti da
doživljaj držanja po prvi put rukopisa Liber abbaci iz Sijene nije bio ništa drugačiji od onog koji mnogi
ljudi kažu da dožive kada napokon upoznaju omiljenu slavnu ličnost.
Knjiga je bila velika i teška. Debela naslovnica bila je izbledele braon boje sa zlatotiskom. Hrbat
knjige nosio je zapis

LION. PISANI
DE ABACO

pri vrhu, a kataloški broj Narodne biblioteke Sijene

L.VI.20

stajao je pri dnu. Strane čistog, debelog papira koje su činile unutrašnji povez jasno su ukazivale na to da je
knjiga relativno skoro bila ponovo povezana. Na unutrašnjoj strani zadnje korice stajala je mala zalepljena
oznaka na kojoj je pisalo

Giuseppe Masi
Restauratore
Firenze

Rukopis kome nedostaje veći deo poslednjeg poglavlja sastojao se od 224 obostrano ispisana lista.
Brojevi strana - koji su išli od 1 do 224, primereno ispisani indoarapskim ciframa - dodati su kasnije, po
jedan na sredini pri vrhu prednje strane svakog lista. Pergament je bio debeo i krut, ali ne i krt. Izvadio sam
78
mali lenjir koji sam poneo s namerom. Svaki list bio je 20,5 cm širok i 30 cm dug. Ako se zanemare debele
korice, rukopis je bio debljine 5 cm. Osim naslovne strane, koja se delimično raspala i koja je bila
pričvršćena za nov list papira što je služio kao nosač, svaka strana je bila u izuzetno dobrom stanju. Poneka
strana je imala rupu, a ponegde su spoljne ivice bile istrošene zbog mnoštva ruku koje su 800 godina
okretale strane.
Mnoge strane su bile bledo-krem boje, neke su bile svetlo-smeđe, a mnoge su izgubile boju. Svaka
strana je pažljivo bila iscrtana mrežom koja je olakšavala pisanje slova, a tekst je bio ispisan mastilom
braon boje, dok su brojevi bili crveni. Na počecima pojedinih pasusa inicijali su bili uvećani i takođe
crvene boje. Pored toga, pisar je početke nekih poglavlja ukrasio velikim stilizovanim plavim i zlatnim
slovima.
Uprkos oštećenju, prva strana je još uvek pri samom vrhu nosila originalni naslov:

Aritmetica Leonardi Bigholli de Pisa

Eto ga to misteriozno ime Bigholli na koje sam naišao više puta. Otkud to ime? U svom klasičnom tekstu
Istorija matematike, D. J. Smit piše:

Moguće je da je užitak koji su mu [Fibonačiju] donosila putovanja bio razlog da se

ponekad potpiše kao Leonardo Bigolo, pošto je u Toskani reč bigollo označavala
putnika. Ta reč označava i tupana, i smatra se da su ga tako zvali njegovi
savremenici koji su bili učitelji pošto nije završio njihove škole, a da im se on svetio
prihvatajući to ime, naprosto da bi pokazao obrazovanima šta jedan tupan može da
uradi.65

Ko zna zašto, ali uopšte nisam mogao da prihvatim priču o tupanu. Leonardo je pokušavao da
promeni svet, a ne da se sveti svojim učiteljima. Italijan s kojim sam se dopisivao i koji mi je dosta
pomogao, nastavnik matematike Đan Marko Rinaldi, u jednom svom mejlu je prokomentarisao to ime.
Danas u Toskani ljudi ne koriste tu reč, rekao mi je, a ona se ne nalazi ni u italijanskim rečnicima. I u
toskanskom dijalektu i u književnom italijanskom jeziku postoji glagol bighellare koji slično zvuči, u
savremenoj varijanti glasi bighellonare, i ima značenje besciljno lutati, a bighellone je čovek koji traći
svoje vreme i ne radi ništa korisno. Ali to bi bio potpuno neprimeren opis za Leonarda, pa mislim da je
Rinaldi u pravu kađa sugeriše da Leonardova reč bigollo nema nikakve veze sa savremenom rečju
bighellone.
Drugi razlog zbog koga treba sumnjati u negativno značenje reči bigollo nalazimo u deklaraciji
koju je donela gradska vlada Pize 1241., priznajući Leonardove velike doprinose i određujući izvesnu
sumu novca koju je trebalo da dobija svake godine. U deklaraciji se Leonardo navodi kao Leonardi
Bigolli.66 Rodolfo Bernardini, tamošnji stručnjak koji je izučavao ovaj problem, iznosi još jedan predlog.
On kaže da bi Bigollo moglo da ukazuje na čoveka koji zna dva jezika (u Leonardovom slučaju, latinski i
arapski), uz pozivanje na srednjovekovnu latinsku reč biglosus, koja upravo to znači. Kako bilo da bilo,
nepouzdanost koja okružuje poreklo samog imena koje se upotrebljavalo kada se govorilo o Leonardu, još
jedna je misterija u vezi s ovim čovekom.
Okrećući poslednju stranicu rukopisa, video sam da se završava (koliko sam mogao da razaznam)
natpisom

Exptir cbet aritmetica Leonardo bigholli de pisa

umetnutim na dno stranice.

Proveo sam otprilike sat vremena prelistavajući ceo rukopis, okrećući pažljivo stranice. Ne umem
baš da čitam latinski, ali kao matematičar koji je nekada davno, u srednjoj školi, nekoliko godina učio
latinski, bez velikih poteškoća sam razumeo šta piše. Bilo je to neverovatno iskustvo. Pitao sam se da li je

65
Smith, 1951, str. 216.
66
Što je genitiv od Leonardo Bigollo. (Prim. prev.)
79
Leonardo lično razgovarao s pisarom koji ga je napisao, ili je možda video neke od prvih listova ovog
konkretnog primerka, koji su bili završeni pre njegove smrti. Ko je iz njega učio aritmetiku u 800 godina
njegovog postojanja? Koje su poznate ruke okretale iste ove stranice koje sada ja okrećem? Galilejeve?
Pačolijeve? Da Vinčijeve? Uz tako malo primeraka na raspolaganju u to vreme, nije bilo sumnje u to da u
rukama držim jedan od originalnih intelektualnih mostova koji je spojio indijsku i arapsku matematiku
prvog milenijuma sa savremenom zapadnoevropskom ekonomijom, trgovinom i naukom.
Dok sam prelistavao rukopis, zabeležio sam strane čije sam digitalne kopije želeo. Pošto su listovi
bili numerisani samo na prednjoj strani, izmislio sam sopstvenu notaciju, ,,a“ za prednju stranu svakog lista
i ,,b“ za zadnju stranu, nadajući se da će moje znanje italijanskog jezika biti dovoljno da objasnim notaciju
službeniku. (Ispostavilo se da ovu notaciju u stvari uobičajeno koriste arhivari). Označio sam 12 strana: la,
lb, 3a, 5a, 5b, 24a, 3lb, 53a, 53b, 87b, 153a, 207a. Službenik na recepciji bio je veoma uslužan. Odveo me
je u susednu prostoriju gde sam razgovarao s čovekom koji će mi napraviti slike i snimiti ih na CD.
„Dođite prekosutra (u subotu) ujutru i biće spremne", tehničar mi je rekao na italijanskom.
Vratio sam se u subotu ujutru da pokupim (i platim) svoj CD, a bibliotekar i tehničar srdačno su me
pozdravili čim sam ušao. Tehničar me je odveo do svog kompjutera kako bi mi pokazao slike, i da bih mu
potvrdio da su to zaista one koje sam želeo. Strane su delovale mnogo jasnije i svetlije na monitoru nego
kad sam držao knjigu u rukama. Zahvalio sam mu i pripremio se da pođem, ali nisam mogao da odolim, a
da još jednom, nakratko, ne pogledam rukopis.
Službenik mi je propisno izašao u susret i još jednom sam u rukama držao rukopis. Ponovo sam
okretao stranice. Iako reči koje sam čitao nisu bile ispisane Leonardovom rukom, primerak je bio završen
ne mnogo godina nakon njegove smrti. Zato je postojala mogućnost da je pisar prepisivao izvorni
primerak. Možda su se njih dvojica i sreli i možda su razgovarali o sadržaju knjige. Kada sam na kraju
vratio knjigu mladiću na recepciji i izašao iz biblioteke, znao sam da sam se približio Leonardu kao čoveku
najviše što je to bilo ko mogao da uradi.

Firentinski rukopis

Ohrabren time što sam uspeo da vidim rukopis Liber abbaci u Sijeni, posle nekoliko dana, 20.
maja, otputovao sam u Firencu da još jednom pokušam da pogledam primerak u BNCF-u. Bio je četvrtak, i
ovog puta nije bio državni praznik, što je značilo da sam morao da se probijem kroz čuveni gusti firentinski
saobraćaj i provedem značajno vreme tražeći mesto za parkiranje, da bih na kraju pribegao metodi koju
sam video da koriste moje italijanske kolege: to je konkretno značilo nedozvoljeno parkirati u stambenoj
oblasti u blizini biblioteke i platiti neizbežnu kaznu. (ispalo je 33,906, što sam smatrao odličnom cenom da
konačno uzmem u ruke Conventi Soppressi C.1.2616.)
Rekonstrukcija koja je bila u toku kada sam prethodne godine posetio biblioteku u međuvremenu je
završena, a drvena ograda uklonjena, pa impozantni glavni ulaz u biblioteku nije bio zaprečen. Zakoračio
sam u sigurnosnu prepreku kroz koju je svako ko je želeo da uđe u biblioteku morao da prođe. Za šalterom
je sedela žena koja je delovala kao da se dosađuje. Rekao sam joj da želim da vidim jedan stari rukopis.
Očigledno moj italijanski nije bio dovoljno dorastao zadatku, ili me možda (a slutim da je to bilo
verovatnije) žena kojoj je bilo dosadno zapravo nije ni slušala nakon što je procenila da sam strani turista
koji je zalutao u pogrešnu zgradu (verovatno tražeći Mikelanđelovog Davida), pošto mi je odgovorila da se
nalazim u biblioteci namenjenoj isključivo naučnom istraživanju, i da, prema tome, ne mogu da uđem.
Rekao sam joj da sam profesor i da sam došao da vidim poseban prastari rukopis. Za trenutak je oklevala,
odmeravajući moje farmerke i pamučnu majicu sa sumnjom, očigledno nije očekivala da se jedan
univerzitetski profesor tako oblači. Ali tada je, po svoj prilici, odlučila da je najlakši način da me se reši bio
da me pusti da uđem i da tako postanem problem nekome drugome.
I tako sam dao pasoš i dobio dnevnu člansku kartu za biblioteku, a dama me je uputila ka službi za
informacije koja se nalazila u dnu velikog ulaznog hola s mermernim podom. Odatle su me poslali na prvi
sprat, gde se nalazilo odeljenje retkih rukopisa. Službenik za prvim stolom odlično je govorio engleski
jezik i poslao me je kod koleginice u sledeću prostoriju. Ona je takođe tečno govorila engleski i zatražila je
da joj pokažem svoju člansku karticu. „O, Bože“, rekla je, ,,to nije prava kartica za pregledanje rukopisa.
Molim vas, idite do gospođice na kraju, ona može da vam pomogne."

80
 Za sada je išlo dobro. Nalazio sam se u velikoj čitaonici s visokim plafonom prekrivenim drvenim
panelima, okružen policama punim prastarih knjiga. Nažalost, mlada dama kod koje su me poslali skoro da
uopšte nije govorila engleski. Objasnila mi je na italijanskom da mi je potrebna pismena preporuka da bi
mogla da mi izda dozvolu za pregledanje rukopisa. ,Ja sam profesor iz Amerike“, kazao sam na
italijanskom. (Na sreću, bar polovina naučnika što su sedeli u dva reda za stolovima bili su obučeni kao i
ja, pa je bilo jasno da sam prošao fazu u kojoj moram da izgledam onako kako neko pogrešno očekuje da
treba da izgleda jedan profesor.) ,,Da li imate svoju...“, odgovorila je na lošem engleskom, boreći se da se
seti reči. „Univerzitetsku identifikacionu karticu", dovršio sam umesto nje. ,,Da, izvolite." Izvadio sam
novčanik i iz njega identifikacionu karticu sa Stanforda, stavljajući je na sto ispred nje. To je bilo dovoljno,
i ona je počela da ispunjava zelenu karticu kako bi mi izdala dozvolu za pristup rukopisima. „Molim vas,
dajte mi svoj pasoš“, rekla je. Odgovorio sam joj da sam ga ostavio na recepciji na ulazu u biblioteku, u
zamenu za dnevnu člansku kartu za biblioteku. „Ali potreban mi je vaš pasoš kako bih vam izdala
dozvolu", objasnila je. Našli smo se u ćorsokaku.
Tada mi je bibliotekarka rekla da sačekam trenutak, i prošla je kroz vrata iza nje, vraćajući se ubrzo
s koleginicom. „Mogu li da pomognem?“, upitala je druga dama na engleskom, s akcentom vrlo sličnim
mom severnojorkširskom akcentu. Objasnio sam joj problem s pasošem. „Moramo vam nabaviti
odgovarajuću karticu za biblioteku", rekla je. „Kartica za posetioce koju imate nije namenjena za posao
koji želite da radite."
I tako me je Džini Nezi (rođena Betani) iz Mančestera, koja je došla u Italiju pre 30 godina kao
dadilja, a sada je radila kao bibliotekarka u odeljenju retkih rukopisa u BNCF-u, uzela pod svoje i povela
me, najpre kroz dvadesetominutni proces zamene moje kartice za posetioce za regularnu karticu za
naučnike (niz stepenice pozadi), a zatim mi pomogla da popunim obrazac zahteva za rukopis koji sam hteo
da proučim (ponovo uz stepenice). „Vratiću se za dva-tri minuta s vašom knjigom“, rekla je. Bilo je tri
sata. Prošlo je već sat vremena, ali bio sam blizu.
A ondaje stigla. Ostavio sam svoj pasoš (koji mi je dobavila moja spasiteljka iz Mančestera), a uzeo
debelu knjigu u tamnosmeđem kožnom povezu koju je donela u čitaonicu. (Objasnila mi je da zbog
prethodnih krađa retkih rukopisa, knjige daju samo u zamenu za pasoš ili ličnu kartu i delovalaje
iznenađeno kada sam joj objasnio koliko su bili manje formalni u Narodnoj biblioteci u Sijeni.)
Knjiga je bila iznenađujuće tanja od one u Sijeni, iako je bila skoro iste visine i širine. Zatvarala se
dvema mesinganim spojnicama. Na spoljašnjoj strani korice nije pisalo ništa. Otvorio sam spojnice i
izvadio lenjir da bih izmerio rukopis. Svaka strana bila je 20 cm široka i 30 cm dugačka, baš kao i kod
rukopisa iz Sijene. Ako se izuzmu korice, bila je debljine 4 cm, ceo centimetar manje od L.IV.20. Imala je
213 obostrano ispisanih listova, što je činilo 426 strana, skoro isto onoliko koliko ih je imao primerak iz
Sijene.
Uz prednji povez bila su dva delića rukopisa, očigledno sve što je ostalo od originalne naslovne
strane. Samo sam pročitao reči, a ni to sa potpunom sigurnošću:

Leonardi Pisani Algorism Aritmetica

Na prvoj strani rukopisa, pri vrhu, nalazio se sledeći natpis:

A C Leonardus pisanus Algorisma & Geometrie est Abbacie florenty

Bar sam mislio da tako stoji. Slova su bila jako izbledela.

Počeo sam da okrećem strane. Osetio sam isti onaj trepet od uzbuđenja i strahopoštovanje koje sam
doživeo i biblioteci u Sijeni, ponovo se pitajući koji su to poznati naučnici i matematičari koristili baš ovaj
rukopis da nauče aritmetiku.
Komentari o firentinskom rukopisu koje sam video u knjigama, člancima i na internetu obično su
ga pominjali kao „veoma izbledelog“, ali definitivno nije bio takav moj prvi utisak. Upravo suprotno,
delovalo je da je rukopis u znatno boljem stanju od onog u Sijeni. Papir je bio suv ali ne krt, i izgleda malo
tanji od onog koji je upotrebljen za stariji, sijenski primerak - što je objašnjavalo zašto je povezana knjiga
bila značajno tanja, čak i pored toga što je broj strana bio skoro isti. Nijedna strana nije imala rupe ili
istrošene ivice, kako je to bio slučaj sa L.IV.20. Osnovne boje su bile iste, s latinskim tekstom ispisanim

81
smeđe-crnim mastilom i s crvenim ciframa. Pisar je sigurno bio više umetnički nastrojen od onog prvog,
pošto je ukrasio margine velikog broja strana kitnjastim petljama i mnogo češće pasuse počinjao crvenim,
ukrašenim slovima a velikim, crveno, plavo i zlatno ukrašenim slovima početak novih odeljaka. Naravno,
neke od tih strana su izbledele, ponekad čak do te mere da je bilo teško razabrati tekst - makar nekome ko,
poput mene, ne zna baš previše latinskog. A papir je na mnogim stranama požuteo ili posiveo i dobio
pegice. Na nekim stranama primećivale su se pomoćne linije koje je pisar koristio da bi poravnao tekst.
Ali, sveukupno, rukopis je bio u dobrom stanju, uzevši u obzir koliko je star.
Džini, moja zaštitnica iz Mančestera, sedela je za stolom pored žene koja je izdavala propusnice (i
kod koje je sada stajao moj pasoš kao otkupnina za rukopis), pa sam je zapitao kako da naručim digitalne
slike nekih strana. Dala mi je obrazac, a ja sam izabrao strane koje sam želeo da mi se skeniraju. Pomogla
mi je objasnivši mi ispravan način da naručim strane iz rukopisa: slovo ,,r“ za recto, što se odnosi na
prednju stranu i ,,v“ za verso, za zadnju stranu.67 (Zbunjuje između ostalog to što italijanska reč recto u
stvari znači zadnja strana, a verso označava prednju stranu, pa sam posebno vodio računa pri popunjavanju
formulara.) Naručio sam strane lr, lv, 4r, 4v, 14v, 20v, 27v. Prema mladiću koji je radio za šalterom na
kome sam podneo zahtev, slike će biti snimljene na CD i poslate na moju stanfordsku adresu za dve
nedelje.
I to je bilo to. Posle dve godine propalih pokušaja, za samo nekoliko dana držao sam u rukama i
prelistao dva od tri najstarija poznata rukopisa Liber abbaci. Poslednji preostali rukopis koji sam želeo da
pogledam čuva se u Vatikanskoj biblioteci u Rimu. No sada me je čekalo uživanje u odmoru. Rukopis
Vatican Palatino #1343 moraće da sačeka neki sledeći put u Italiju. Iako će kraj te epizode moju priču
pomeriti daleko u budućnost, ispričaću vam kako se završilo.

Vatikanski rukopis

Niz drugih profesionalnih obaveza značio je da sam morao da odložim projekat o Leonardu na
nekoliko godina, i bilo je proleće 2009. kada sam najzad mogao da se vratim svojoj potrazi. Baš sam počeo
da planiram put u Italiju kada sam, usled srećne okolnosti, dobio poziv da održim predavanje na
Univerzitetu u Veroni tog oktobra. Zahvaljujući svom rasporedu na Stanfordu, mogao sam da produžim
boravak za nekoliko dana, te sam počeo da planiram detalje putovanja. Pored toga što sam hteo da se vidim
s profesorkom Franči u Sijeni, nameravao sam da odem do Rima i da pogledam vatikanski rukopis. Dobro
se sećajući nevolja koje sam doživeo tokom prethodnih potraga za rukopisima, posetio sam internet
stranicu Vatikanske biblioteke da se uverim da će ona biti otvorena na dan kada dođem. Ali umesto da
nađem pregled radnog vremena i dana kada biblioteka ne radi, dočekalo me je sledeće obaveštenje (koristio
sam englesku verziju sajta):

NEDOSTUPNOST ZBIRKI

Trenutno nije dostupna nijedna zbirka biblioteke. Vatikanska biblioteka je zatvorena za posetioce
od 14. jula 2007. pošto su u toku važni radovi na renoviranju za koje se očekuje da će trajati tri godine.
Renoviranje se nije moglo odložiti zbog ozbiljnih problema sa gradnjom u krilu zgrade iz XVI veka u kojoj
je smeštena biblioteka. Tehničari su ustanovili da je nemoguće ojačati podove i ostatak strukture a da se
biblioteka ne zatvori za javnost. Uprava biblioteke je pokušala da izbegne neugodnost za čitaoce, npr. tako
što bi preselila više od 300.000 knjiga iz prostorija u kojima su podovi počeli da slabe; ali stručnjaci su
odlučili da radovi na renoviranju ne mogu da se odlažu.
Kada je utvrđeno da su radovi neophodni, odlučeno je da se ta prilika iskoristi za modernizaciju
izvesnih delova zgrade, uključujući ugradnju novih klima-uređaja i liftova. Pored toga, izvršiće se i opšta
reorganizacija zbirki biblioteke. Dok biblioteka bude bila zatvorena, mnoge knjige iz njenih zbirki biće

67
Kao što je ranije naznačeno, naknadno sam saznao da je moje prethodno označavanje slovima a i b
takođe uobičajeno.
82
preseljene u privremena skladišta. Međutim, kopije rukopisa i retkih knjiga biće dostupne preko servisa
fotografskih reprodukcija, koji će nastaviti s radom.
I to je bilo to. Ili ću sačekati još godinu dana - verovatno i duže, uzevši u obzir neizbežna kašnjenja
u projektima rekonstrukcije - ili ću završiti svoju potragu bez pregledanja rukopisa Palatino #1343. Posle
malo razmišljanja, odlučio sam da preskočim putovanje u Rim. Vatikanski rukopis bi meni lično značio da
zatvorim krug - i jednog dana očekujem da ću ga pogledati, ukoliko mi se ukaže prilika - ali on ne bi
mnogo doprineo mom upoznavanju s Leonardom. Moja priča je već bila završena u meri u kojoj sam to
mogao da postignem. Pored toga, Leonardo nije „završio" Liber abbaci. Naprosto je stigao do tačke kada
je prestao da piše. Odlučio sam da učinim isto, i rešio sam da svoje istraživanje završim do kraja godine i
da okončam pisanje knjige Čovek od brojeva sledećeg proleća. Ali otišao sam predaleko unapred u svojoj
priči. Trebalo je da obiđem još jedan spomenik Leonardu pre nego što se završi moj obilazak iz 2004.

Proglas

U mejlu u kome mi je u jesen 2003. ispričao istorijat Leonardove statue, sinjor Renaldi, nastavnik
matematike iz okoline Pize, ispričao mi je o drugom spomeniku Leonardu. Rešio sam da ga nađem 2004.,
kad ponovo dođem u Pizu.
Bila je to kratka šetnja od Trga 20. septembra, na kome je Leonardova statua gledala ka Ponte di
meco od 1926. do kraja II svetskog rata. Fotografisao sam se na istom onom mestu na kome je stajala
(nestvarna) statua Leonarda - to sam želeo da uradim još od kada mi je sinjor Renaldi poslao tu izuzetnu
ratnu fotografiju. Zatim sam prešao most i zaputio se na istok ulicom Lungarno Medičeo, putem koji prati
severnu obalu reke.
Kratka šetnja od pola kilometra dovela me je do kuće s brojem 30, impozantne trospratnice s
atraktivno ukrašenim sivim kamenim zidovima. To je bila palata Toskaneli. S početka je pripadala porodici
Lanfranki, ali je zatim prešla u ruke Alesandra dela Gerardeska, koji je napravio izvestan broj
arhitekturalnih izmena. Između 1821. i 1822. u njoj je stanovao lord Bajron sa svojim krugom prijatelja, u
periodu kada je Piza bila poznata kao ,,raj za izgnanike“. Odatle je lord Bajron krenuo put Grčke u susret
svojoj smrti.
Danas se u palati nalazi pizanski Archivio di Stato (Državni arhiv). Predmet koji sam došao da
pogledam bila je kamena ploča na zidu u ulaznom holu. Postavljena je 16. juna 1867. Natpis u kamenu ima
nekoliko redova. Nakon uvodne deklaracije napisane 1865., navodi se dokument iz 1241., kojim je
pizanski Commune (gradska vlada - u to vreme Piza je bila nezavisna država ili republika) doneo ukaz
prema kome Leonardo za svoje zasluge treba da godišnje prima izvesnu svotu novca. (Taj proglas je jedina
indikacija da je Leonardo još uvek bio živ 1241.)
Fotografisao sam ploču nekoliko puta, kako bih bio siguran da sam napravio jasnu sliku
celokupnog teksta. Dok sam završavao prvu verziju knjige Čovek od brojeva, 2010. godine, probao sam da
prevedem tekst s fotografija. Pomoću latinsko-engleskog rečnika obično mogu da shvatim latinski tekst, ali
ovaj je bio napisan stilizovanim oblikom jezika iz XIX veka, uz upotrebu reči koje nisu postojale u mom
rečniku, a neki delovi su me potpuno zbunili. Zamolio sam istoričara matematike Barnabasa Hjuza da mi
ga prevede, što je on ljubazno i učinio. Izneo je primedbu da je latinski kojim je tekst ispisan jako
formalan. U svom prevodu, Hjuz je zadržao originalni latinski redosled reči koji se razlikuje od onog u
engleskom jeziku. Na ploči piše (u prevodu sa engleskog):

Godine 1865., vladari i narod Pize, osuđujući zanemareni dugogodišnji veliki propust, i s čvrstom
namerom da pregalaštvo Leonarda Fibonačija postane šire poznato na osnovu boljih dokaza, naložili su
gradskoj arhivi da postavi proglas iste najeminentnije Republike Pize kako bi za tako velikim čovekom
ostao odgovarajući spomenik.

83
SLIKA 18. Komemorativna ploča posvećena Leonardu koja se nalazi u Državnom arhivu u Pizi,
fotografija je iz 2004.

SLIKA 19. Komemorativna ploča in situ, fotografija je iz 2004

84
 Proglas iz 1241.

Razmatrajući čast koju je doneo gradu i njegovim građanima i poboljšanje koje su oni
stekli zahvaljujući nastavi i revnosnoj saradnji tog diskretnog i mudrog čoveka,
gospodara Leonarda Bigolija, kao i njegove stalne patriotske napore u civilnim i
patriotskim poslovima, grad Piza i njeni zvaničnici s izvesnim pravom i svesni svoje
povlastice da mogu da mu nadoknade za delo koje je učinio tako što je vođio računa o
već pomenutim naporima i poslovima i tako što ih je usklađivao, dodeljuju tom istom
Leonardu, koji veoma zaslužuje našu ljubav i poštovanje, godišnju platu ili nagradu u
iznosu od 20 slobodnih denara, uz uobičajene dodatke, koju će isplaćivati grad. To
potvrđujemo ovom izjavom.

Nisam našao nikakve informacije o postavljanju ploče. Pretpostavio sam da je to bio rezultat
činjenice da je u XIX veku postepeno rasla svest o Leonardovim postignućima, što je usledilo nakon što je
krajem XVIII veka Kosali otkrio njegovo zaveštanje. Možda je lokalnom istoričaru naloženo da pretraži
gradsku arhivu i on je našao ukaz. U svakom slučaju, to je jedini zvanični otkriven zapis o jednom od
najvećih ljudi svih vremena. (Znam, ali zaista ne mogu da odolim.) Uklesavši ga na memorijalnu ploču,
grad Piza stvorio je zvaničan mermerni dokument koji će odoleti zubu vremena.

SLIKA 20. Prednja fasada Državnog arhiva u Pizi, fotografija je iz 2004.

85
 POGLAVLJE 13
Karika koja nedostaje

Pošto je veći deo mog istraživanja arhiva i lokacija bio završen do kraja 2004., nisam zaista imao
potrebu da i dalje putujem u Italiju kako bih završio projekat i napisao knjigu o Leonardu koju sam
planirao da sačinim. Ali zaljubivši se u Italiju, a posebno u Toskanu, već za vreme svog prvog dolaska u
Sijenu tokom 1984., nastavio sam da tražim prilike da odlazim.
Kako su se prevodi na italijanski mojih knjiga o popularnoj matematici dobro prodavali u Italiji,
pozivi su nastavljali da stižu, pa sam jednom godišnje putovao u Italiju, a jednom prilikom čak i dvaput za
godinu dana. Onih godina kada poziva nije bilo donosio bih odluku da ipak odem, prvenstveno radi
rekreacije. Godine 2002. povredio sam koleno i bio sam primoran da se okanem dvadesetpetogodišnje
navike da svakog dana trčim na duge staze te sam kao alternativu za vežbanje napolju prešao na vožnju
bicikla. Stoga sam počeo da odlazim u Toskanu na odmor i vožnju bicikla. Tokom svake posete, pozvao
bih Frančijevu da se vidimo, ili bih proveo nekoliko sati u arhivi biblioteke, ili bih možda proverio neko
posebno mesto koje sam pomenuo u do tad urađenoj prvoj verziji Čoveka od brojeva.
Kada je ta knjiga 2011. izašla iz štampe, još uvek nisam svojim očima bio video dva važna prepisa
koja su imala veze s Leonardom. Jedan je bio celovit rukopis Liber abbaci iz Vatikanske biblioteke. Drugi
je bila knjiga o računu koju je Frančijeva izučavala i identifikovala kao skoro sigurno jedan od prvih
primeraka Leonardove „knjige za trgovce" za koju se inače verovalo da nije sačuvana, a koju sam u svojoj
knjizi nazvao karikom koja nedostaje.
Sve i da sam video bilo koju od te dve knjige, to mi ne bi pomoglo da bolje razumem Leonarda i
njegova dela. Pročitao sam Siglerov prevod Liber abbaci na engleski jezik, tako da sam znao šta je
Leonardo napisao. Ali kada u sopstvene ruke uzmete pravi predmet, osetite to u stomaku, takvo osećanje se
ne može izazvati gledanjem slika u visokoj rezoluciji. Zato mi je bilo važno da držim i pregledam makar
jedan od ona tri celovita rukopisa. Pošto sam već video dva, treći ne bi napravio veliku razliku.
Da je Leonardov originalni rukopis iz 1228. bio sačuvan, angažovao bih svoje prijatelje i kolege da
mi omoguće da mu se što više približim i da ga, u idealnom slučaju, uzmem u ruke. Da osetim njegovu
teksturu i miris, uz saznanje da je predmet koji držim stvorio lično Leonardo. Ali to se nije desilo.
[Naravno, pregledati sijenski i firentinski rukopis nije baš bilo isto kao dodirnuti izvorno delo.
Međutim, oba su bila napisana nedugo posle Leonardove smrti i vrlo je moguće da su započeta dok je još
bio živ, pa su mu bila dovoljno blizu da na mene ostave snažan emocionalni utisak. Jer, skoro je sasvim
sigurno da se, dok je pisar ispisivao mastilom rukopis koji sam držao, pored njega nalazio Leonardov
originalni spis.]
Ali budući da je postojao rukopis koji je izučavala Frančijeva, a koji je predstavljao kariku koja
nedostaje, bilo je mnogo manje izvesno da je on prepisivan direktno iz Leonardove sopstvene „knjige za
trgovce". Knjige o računu su bile znatno kraće od Liber abbaci što je pojednostavljivalo prepisivanje, a
pristupačnost i neposredna korist koju su pružale načinila je od njih pomoćno sredstvo što se jednostavno
moralo imati. Posledično, prepisi bi se sigurno namnožili rastućom brzinom i veliki deo bi bili prepisi
prepisa, ili prepisi prepisa prepisa itd.
Istina je da je rukopis koji je istraživala Frančijeva napisan ne mnogo nakon Leonardove smrti, ali
je to bilo dovoljno kasnije da je verovatno, u najmanju ruku, u pitanju prepis prepisa. Zbog toga nisam
ranije pokušao da istražim kariku koja nedostaje. Detaljno sam proučio rad Frančijeve o toj knjizi i to mi je
bilo dovoljno da završim Čoveka od brojeva.
Tek nakon što mi je knjiga objavljena i nakon što sam počeo da držim predavanja o njoj, poželeo
sam da sam ipak učinio dodatni napor i pristupio tom rukopisu. I to ne samo zato jer bi mi to omogućilo da
izaberem posebno važne strane i da pribavim slike u visokoj rezoluciji koje bih dodao u svoju prezentaciju
o Leonardu.
Dok sam radio na projektu o Leonardu, uglavnom sam bio usredsređen na samog Leonarda.
Rukopis knjige za trgovce koji je otkrila Frančijeva bio je naprosto prvi poznati prepis prepisa od mnogih
koji su imali sreće da budu sačuvani do danas (ili makar da budu sačuvani, da budu otkriveni i da budu
prepoznati).
86
 Međutim, nakon što je Čovek od brojeva izašao iz štampe, moje interesovanje je polako počelo da
se premešta s Leonarda na savremeno tumačenje niza događaja u prošlosti koje je njegovo delo pokrenulo.
Čitanje rada Vilijama Gecmana o vezi između Liber abbaci i savremenog finansijskog društva, a
zatim komunikacija s njim putem elektronske pošte, samo su ubrzali tu promenu. Iz moje nove perspektive
počinjalo je da se čini da je ta prva poznata knjiga o računanju bila mnogo značajnija kao kulturni artefakt
nego što sam to ranije mislio. To je posebno bilo tačno zato što sam počeo da razmatram korišćenje svog
projektnog dnevnika kao osnove za pisanje knjige o procesu koji je iznedrio Čoveka od brojeva. Bilo mi je
jasno da ću za novi projekat morati da istražim taj rukopis, kariku koja nedostaje, kao jedan značajan
istorijski artefakt.
Jer, nakon otkrića Frančijeve, ni za mene, kao ni za druge naučnike, nije bio upitan ogromni značaj
uloge koju je u aritmetičkoj revoluciji odigrala skraćena, pojednostavljena verzija Liber abbaci za koju
nam Leonardo kaže da ju je napisao za trgovce i poslovne ljude. [Kao što sam ranije pomenuo, u izdanju
Liber abbaci iz 1228. on sam je naziva liber minoris guise, pojednostavljena varijanta knjige. Takođe je
pominje i na drugim mestima.]
Istoričari su se susreli s problemom: nikome nije bilo poznato šta je pisalo u toj knjizi. Na osnovu
dokaza koje su naučnici skupili, ona se najverovatnije sastojala od materijala iz prvih deset poglavlja Liber
abbaci, koji je proširen delovima druge Leonardove knjige, De Practica Geometriae. Ali niko nije bio
sasvim siguran u to, a bez detaljnog poznavanja njenog sadržaja nije bilo moguće direktno povezati
neizmernu količinu knjiga o računu s bilo čim što je Leonardo napisao.
Onda je 2003. Frančijeva objavila svoj senzacionalni rad u kome je navela rezultate izučavanja
rukopisa na koji je naletela u Biblioteci Rikardijani u Firenci.
Autor rukopisa nije poznat, objašnjava Frančijeva, a rukopis zauzima strane od 1 do 178
bibliotečkog spisa Codex 2404. Samo delo nema naveden datum, ali datumi iz nekih od zadataka smeštaju
čin pisanja otprilike u 1290. godinu, a korišćen je narodni dijalekt iz regije Umbrije. To je jedina poznata
knjiga o računu koja je napisana pre XIV veka,
Poznato iz uvoda nepoznatog autora kao Livero de Vabbecho - knjiga o računu - delo je izdeljeno
na 31 kratko poglavlje. To je definitivno prepis. Približno tri četvrtine zadataka su verni prevodi zadataka
iz Liber abbaci na narodni italijanski jezik. (Za današnjeg čitaoca posebno je zanimljivo da je dat čuveni
zadatak o zečevima koji je, doduše, izmenjen u zadatak o golubovima.)
Očigledno je delo bilo napisano da bi ga čitala publika (možda čak sam autor lično) koja nije prošla
odgovarajuću matematičku školu, pošto je autor svaki tip zadataka započinjao primerima jednostavnijim
od onih u Liber abbaci.
Da li je to mogao biti primerak Leonardove izgubljene knjige za trgovce? Ili je nepoznati autor
preuzeo materijal direktno iz nekog primerka Liber abbaci? Ovo drugo je uvek bilo verovatnije. Analiza
Frančijeve je pokazala da je moralo biti ovo prvo.
Pošto pisac nije naznačio da je posedovao bilo kakve matematičke veštine, nije delovalo verovatno
da je mogao sam da sprovede težak zadatak pojednostavljivanja složenih postavki koje se mogu naći u
Liber abbaci. Štaviše, njegov tekst obuhvata i materijal o geometriji koji se skoro i ne spominje u Liber
abbaci, iako je moguće da je preuzet iz Leonardove knjige De Practica Geometriae.
Dalji dokaz u prilog tome da je knjiga iz Umbrije izvedeni prepis knjige za trgovce jeste to što ona
sadrži tri poglavlja o računanju kamate i amortizacije, čega uopšte nema u Liber abbaci. Taj materijal je
očigledno bio ubačen da bi ta rasprava postala korisnija čitaocima trgovcima, ali odakle se on pojavio?
Prema tome, imali smo rukopis napisan oko 1290. koji daje krajnje pojednostavljen pregled nove i,
za to vreme, veoma složene matematike iz Leonardova dva dugačka, naučna teksta, teško razumljiva zbog
složenosti iznetih ideja, zajedno s dodatnim materijalom o finansijama.
Autor rukopisa nevičan matematici sigurno ga je morao direktno prepisati iz samo jednog izvora.
Ukratko, to je bio srednjovekovni ekvivalent fotokopije. Ali fotokopije čega?
U to vreme postojao je samo jedan matematičar koji je bio sposoban da napiše izvor na osnovu kog
je ta fotokopija nastala: Leonardo. To znači da je rukopis iz Biblioteke Rikardijane ne samo najstariji
udžbenik praktične aritmetike u Zapadnom svetu, nego zapravo on mora biti prepis Leonardove izgubljene
knjige za trgovce. To je bio početni zaključak Frančijeve. Naknadno su ga potvrdili drugi naučnici koji su

87
izučavali značajan broj knjiga o računu napisanih u prvoj polovini XIV veka. Premda se u njima ne može
naći smisleno pozivanje na Leonarda, one pokazuju upadljive sličnosti s umbrijskim spisom.68
Sve te informacije dobio sam iz rada Frančijeve. Sada, kada sam završio pisanje knjige Čovek od
brojeva, želeo sam da pogledam taj rukopis.
U leto 2011. otišao sam na još jedan biciklistički odmor u Toskanu i odseo sam u maloj
iznajmljenoj vikendici nedaleko od mesta Bunkonvento, na nekoliko kilometara južno od Sijene, odakle
sam biciklom direktno mogao da stignem do utvrđenog grada Montalčino koji se nalazio na vrhu planine, a
odatle i do drugih utvrđenih gradova na brdima, poput Pjence i Montepulčana.
Dana 4. jula skratio sam dnevnu vožnju bicikla na jedan sat rano ujutru kako bih mogao da se
odvezem auto-putem Sijena-Firenca da bih otišao u Biblioteku Rikardijanu i video najstariji poznati
udžbenik trgovačke aritmetike na Zapadu, čiji je sadržaj skoro sigurno bio tekst Leonardove izgubljene
knjige za trgovce.
Brza pretraga pomoću Gugla otkrila mi je da se Biblioteka Rikardijana nalazi na adresi Via De
Ginori br. 10. Prebacivši se na Gugl mape, video sam da je ona udaljena oko 300 metara od čuvene
firentinske katedrale.
Kao i u prethodnih nekoliko prilika kada sam posećivao centar Firence, izbegao sam vožnju kroz
okean turista koji su preplavili centar tumarajući i praveći fotografije, tako što sam se dovezao do gradskih
zidina, potražio parking izvan njih a u blizini jedne od kapija, te sam ostatak puta prešao peške.
Dok sam šetao u šortsu i majici kratkih rukava (bilo je jako vruće), s torbicom preko ramena, nisam
se razlikovao od ostalih turista. Jedini nesklad u mom ponašanju u odnosu na njihovo bio je da se nisam
zaustavljao da fotografišem mnoge firentinske znamenitosti pored kojih sam prošao. Te stvari koje radi
turista kad je u Firenci već sam bio obavio mnogo godina ranije, za vreme svog podužeg boravka na
Univerzitetu u Sijeni.
Tačno je da sam poneo mali foto-aparat, ali samo kako bih napravio fotografije spoljašnjosti
Biblioteke Rikardijane. (Znao sam da mi neće dozvoliti da fotografišem u biblioteci.)
Lako sam našao biblioteku. Bila je to potpuno neupadljiva zgrada, sa svetložutim gipsanim zidom
na kome nije bilo nikakvih ukrasa. Imala je dvoja velika drvena vrata koja su bila okružena identičnim
teškim kamenim lukovima, označenim brojevima deset i jedanaest. Iz natpisa uklesanog na kamenoj tabli
videlo se da je ovo zaista bila Biblioteka Rikardijana, a ispod njega, na manjoj mermernoj ploči bilo je
navedeno radno vreme biblioteke - dizajn zgrade je govorio mnogo toga o italijanskoj pretpostavci da se
većina stvari ne menja.
Ispred zatvorenih vrata s brojem 11 nalazio se znak da je to ulaz u deo Biblioteke Rikardijane
dostupan za javnost. Bio sam siguran da mi nisu trebala ta vrata. Zato sam s vrele, užurbane ulice
zakoračio kroz susedna otvorena vrata, označena brojem 10. Unutra je bilo prijatno hladno, ne zbog
klimatizacije već zbog vekovima starih, debelih kamenih zidova.
Odmah sam se našao u prilično sumornom holu, gde je u maloj zastakljenoj kabini sedeo jedan
čovek. Kao što sam i pretpostavio čim sam ga ugledao, nije govorio engleski. Nažalost, moj italijanski, koji
nikada nije bio dobar, prilično je zarđao od vremena kada sam znatno češće dolazio u Italiju, pa sam
upotrebio jednu od nekoliko uvežbanih rečenica da bih mu objasnio kako sam došao da pogledam poseban
rukopis.
Jasno, jedna od njegovih glavnih funkcija bila je da spreči turiste da ulaze na pogrešna vrata.
„Niente visitare", rekao je. Toliko sam razumeo: „Nije dozvoljen ulazak!“
Ponovio sam, još sporije na italijanskom, da želim da vidim jedan poseban rukopis.
Zatim sam mu pokazao beležnicu koju sam poneo, i u njoj oznaku knjige za koju sam bio
zainteresovan: Codex 2404, strane od 1 do 178. Iako je to sigurno ukazivalo na činjenicu da nisam običan
posetilac koji bi samo da pobegne s prepodnevne vrućine tako što će kroz staklo zuriti u neka antička
blaga, ponovio je da ulazak nije dozvoljen.
Reči kao što su ,,professore“ i ,,matematico“ nisu delovale, baš kao ni moje pripremljeno
predstavljanje, „Sono un professore di matematica da America" - pretpostavljam delimično zato što su me
svi vidljivi tragovi klasifikovali kao jednog od turista koje sam ostavio na vrućini što je vladala ispred
vrata, a koje ne treba pustiti da uđu.

68
Detaljno sam izložio te radove na kraju osmog poglavija u knjizi Čovek od brojeva.
88
 Čuvar je delovao dovoljno prijateljski nastrojeno da sam pretpostavio da je razlog njegove prividne
otresitosti pre bio to što nismo imali skoro nijednu zajedničku reč - ali moji napori su i dalje bili
bezuspešni.
U tom trenutku, prilično dobro obučen čovek koji je delovao kao naučnik upravo je napuštao zgradu.
Primetivši moje bezuspešne pokušaje da objasnim svoju nameru, prišao je i rekao na engleskom: „Ulazak
nije dozvoljen."
,,Ma, io sono professore“, odgovorio sam. Čovek u kabini ponovio je ono što je već rekao, ali ga
opet nisam razumeo. Gospodin koji je izgledao kao profesor preveo mi je. „Imate li univerzitetsku
identifikacionu karticu?“ Očigledno je čuvar razumeo moju uvežbanu rečenicu „sono un professore“, ali ja
nisam razumeo njegov jednostavan odgovor.
Pošto sam tokom prethodnih pokušaja da proučim prastare rukopise u Itaiiji naučio lekciju, ovoga
puta došao sam bolje pripremljen. Izvadio sam novčanik iz džepa i iz njega stanfordsku identifikacionu
karticu s fotografijom.
Kako mu je po svoj prilici identifikaciona kartica Univerziteta Stanford bila potpuno nepoznata,
čuvar je sada očigledno pokušavao da odluči šta da radi sa mnom. Moglo je da krene po bilo kom putu.
„Momento", rekao sam užurbano tražeći dalje u novčaniku i ovog puta sam izvadio belu plastičnu
karticu na kojoj se nalazio zeleni logo Centralne nacionalne biblioteke Firence. To je bila bibliotečka
kartica koju mi je još 2004. obezbedila Džini Nezi, poreklom iz Mančestera, bibliotekarka u odseku za
retke rukopise Centralne nacionalne biblioteke Firence. Crnim slovima na kartici je stajalo moje ime i
članski broj u biblioteci; uz natpis „Sala Manoscritti", bila je to potvrda da mi je dozvoljen pristup
prostoriji za rukopise u BNCF-u.
Pokazao sam je čuvaru. ,,Questo buono?“, zapitao sam. Prema izrazu njegovog lica, to što sam mu
pokazivao bez sumnje je bilo mnogo više od ,,buono“. Ozarenog lica, odmah mi je dao znak da produžim
kroz vrata koja su vodila u samu biblioteku.
Nakon što sam zahvaljujući kartici BNCF-a prošao kroz ulazni foaje - hvala, Džini - popeo sam se
prilično prljavim stepenicama i prošao kroz ulaz do prostorije u kojoj se čuva zbirka na prvom spratu.
Ispostavilo se da me je čekalo još nekoliko prepreka koje je trebalo prevazići, ali to je sad bilo rutinski.
Najpre sam morao da ostavim svoju torbicu u kasetu. U torbici se nalazila moja ispisana beležnica
namenjena kao pomoć pri ispitivanju rukopisa, mapa Firence, moje naočare i dve olovke. Bilo mi je
dozvoljeno da izvadim i zadržim naočare i beležnicu, ali ne i olovku. To će biti problem. Kako ću hvatati
beleške?
Ipak sam prema pravilima odložio u kasetu torbicu s olovkama, praznom kutijom za naočare i
kartom Firence i prošao kroz prostoriju u kojoj se čuva zbirka, a u dubokim džepovima na mom šortsu
nalazili su se ajfon (s kamerom), mali digitalni foto-aparat marke Kenon, novčanik, pasoš i ključevi od
kola koja sam iznajmio - ali, nažalost, ne i olovke. Prvi korak gotov.
Ispostavilo se da to što sam bio bez olovke uopšte nije problem, jer kada sam ušao u prostoriju u
kojoj se nalazila zbirka, dočekala me je kustoskinja koja je sedela za stolom na kome se nalazila velika
posuda s olovkama; pružila mi je jednu da bih popunio karticu na osnovu koje će me registrovati kao
korisnika biblioteke, a nju sam zadržao nakon što sam završio popunjavanje. Moja identifikaciona kartica
sa Stanforda, pasoš i bibliotečka kartica iz BNCF-a bili su propisno ispitani, detalji su prepisani na različite
obrasce i tako sam prevazišao i drugu prepreku.
Glavna čitaonica biblioteke je upečatljiva, dugačka i relativno uska prostorija, s visoko zasvođenim
plafonom ukrašenim velikom freskom i pozlaćenim gipsanim ukrasima. Knjige prekrivaju oba dugačka
zida, a galerije na polovini visine omogućavaju pristup gornjim policama. Iznad poslednjeg reda knjiga na
svakom dugačkom zidu, baš tamo gde plafon počinje da se zakrivljuje, nalaze se dva reljefna grba.
„Sedite, molim vas“, rekla mi je kustoskinja kada je popunjavanje svih obrazaca bilo završeno i
kada sam na jednoj ceduljici napisao koji rukopis želim da pregledam. Pokazivala je na jedno od mesta za
dugačkim stolom za čitanje rukopisa koji se pružao sredinom prostorije. To je moglo da znači samo jedno.
Samo što nisam dobio u ruke kariku koja nedostaje.
Za ciglo nekoliko minuta povezana knjiga s koricama izbledele bež boje doneta je u čitaonicu iz prostorije
negde iza arhivatorskog stola koju nisam mogao da vidim, i spuštena je na sto ispred mene.
Knjiga je bila debela malo manje od 5 centimetara. Na osnovu prethodnih istraživanja znao sam da
se u njoj nalaze dva rukopisa i drugi nije bio matematički.

89
 SLIKA 21. Stranica iz prve poznate knjige o računu, iz zbirke Biblioteke Rikardijane u Firenci.

Onda sam otvorio knjigu i zagledao se u prvu stranu najstarijeg poznatog udžbenika moderne
algebre u Zapadnom svetu, napisanog oko 1290., i skoro sasvim sigurno prilično vernog prepisa
Leonardove vlastite knjige za trgovce.

90
 Bez problema sam čitao tekst na narodnom italijanskom jeziku. ,,Ovo je knjiga o računu prema
sudu gospodara Leonarda iz kuće sinova Bonačija iz Pize“, počinjao je nepoznati umbrijski pisac.
Savremenim rečnikom, držao sam u rukama ,,fotokopiju“ - možda (mada ne i sigurno) prvu
fotokopiju, ali sasvim sigurno jedinu za koju se danas zna - knjige (Leonardove knjige za trgovce) koja je
omogućila stvaranje sveta u kome svi danas živimo. Zahvaljujući tome imamo supermarkete, račune u
bankama, kreditne kartice, hipoteke, kredite za kupovinu kola, tehnologiju, lekove, komunikacije,
transport, tehnologije namenjene zabavi, međunarodne trgovinske imperije i sve ostalo što uzimamo
zdravo za gotovo.
Prihvaćena akademska terminologija ne može da prenese snažnu emotivnu reakciju koju sam
iskusio. To je bio trenutak koji sam doživeo prvi put u svom životu, a možda i poslednji put. Ne znam
zašto, ali ovaj naročiti rukopis ostavio je na mene mnogo upečatljiviji utisak nego dva primerka Liber
abbaci koje sam pregledao godinama ranije.
Da li je razlika bila u tome što su mi trebala dva pokušaja za godinu dana da ih vidim? Da li je
razlog bio taj što je mnogo ljudi pregledalo rukopise Liber abbaci, i znatno pre nego što sam ih video bio
sam pročitao njihove izveštaje o tome šta su pronašli? Zato što sam, prema mom saznanju, ne računajući
Frančijevu, bio prva osoba koja je čitala ove strane još od XIII veka? Ili je razlog bio da su sve te kratke
knjige o računu pisane narodnim jezikom zaista podstakle aritmetičku revoluciju? Šta god da je bilo
objašnjenje, moja prva reakcija me je iznenadila i svladala.

SLIKA 22. Čitaonica Biblioteke Rikardijane u Firenci.

91
 Proveo sam oko sat vremena polako okrećući strane, ne toliko čitajući koliko uživajući u trenutku.
(Već sam bio upoznat sa sadržajem knjige jer sam pročitao prikaz Frančijeve.)
Napolju su se hiljade turista sjatile na ulicama Firence da vide i fotografišu ono za šta su verovali
da su neka od najvećih blaga ljudske civilizacije. I u toj oceni su bili u pravu. Ali ovde, u hladnoj, tihoj,
elegantnoj čitaonici za rukopise Biblioteke Rikardijane, držao sam u sopstvenim rukama mnogo veće
blago: jedinu poznatu rukotvorinu koja nam govori kako je postalo sve ostalo i koja je omogućila mnogo
toga što danas poznajemo i što možemo da iskusimo.
Pa šta sam to tačno našao u prvoj polovini (tačnije, u približno dve trećine) rukopisa Codex 2404?
Kao što mi je već bilo poznato iz članka Frančijeve, autor je nepoznat, a rukopis je pisan narodnim
italijanskim jezikom. Svaki list je obostrano ispisan, a tekst prema savremenoj konvenciji o numerisanju
knjiga ima 356 strana. Za razliku od velikih strana rukopisa Liber abbaci koje sam video u Sijeni i Firenci,
strane ovog dela bile su veličine savremene knjige. Pergament je bio tanak, neke strane su bile pomalo krte,
a mnoge su bile sjajne. Ipak, bio je u odličnom stanju, i jasna, pravougaona slova lako su se čitala. Autor je
išpartao jedva vidljive horizontalne i vertikalne margine kao i linije na kojima će pisati tekst.
Osnovni tekst je pisan braon bojom, a brojevi crvenom. Velika slova kojima počinju odeljci su ili
crvena na plavoj podlozi ili plava na crvenoj podlozi. Prvih nekoliko reči novog odeljka crvene su boje
(često je to postavka zadatka).
Delovalo je da je knjiga upotrebljavana kao udžbenik, s beleškama na marginama mnogih strana,
pisanim sitnijim veoma lepim rukopisom, nekad braon a nekad crvenom bojom. Nije mi bilo jasno da li je
beleške na marginama pisao autor teksta. Mom savremenom oku koje nije prošlo trening za arhivatora,
delovalo je da su oba teksta ispisana sličnim rukopisom. Sasvim sigurno nije nerazumno pretpostaviti da je
autor najpre doslovno prepisao Leonardov tekst (tako sam žarko želeo da je koristio Leonardov originalni
tekst) bez razumevanja i da je zatim prošao kroz njega kako bi naučio aritmetiku, pa je detalje izvodio na
marginama.
Sat vremena sam pregledao knjigu prikupljajući utiske o njenom sadržaju i pokušavajući da sebe
zamislim u XIII veku kako nameravam da iz nje učim osnove aritmetike i geometrije.
Naručio sam kopije strana la, 24a, 121a, 140a, 142a, 145a, 153b, 155b zaključivši da one najbolje
predstavljaju celokupno delo.
I onda sam otišao - kao potpuno drugačija osoba od one koja je ušla pre malo više od jednog sata.
Poslovica kaže „Vidi Firencu, pa umri“. Pa, ja sam upravo video nešto što je, za mene, imalo uticaj
mnogo veći od bilo čega što se nalazilo na ulicama izvan čitaonice Biblioteke Rikardijane.

92
 POGLAVLJE 14
Ovo će promeniti svet

Uvek je teško, a možda je čak i nemoguće, pojmiti kako je moralo biti preživeti veliku revoluciju u
ljudskoj misli ili veliku društvenu revoluciju koju su iskusile mnoge prethodne generacije. U prirodi je
takvih revolucija da menjaju sam pogled na koji posmatramo život, čineći nemogućim da se zamisli kako
je moralo biti odrastanje u svetu koji nije posedovao ono što je ta revolucija donela.
Nastanak ljudskog jezika očigledno je bio proizvod jedne takve revolucije. Svet se bukvalno ne
može zamisliti bez jezika.
Isto tako, da li zaista možemo da zamislimo svet u kome ne postoje brojevi, kao što je to bio slučaj
pre 8000 godina? Vrlo sumnjam u to. Čak i najveći protivnik matematike među nama, koji uz to nema ni
osnovna znanja iz matematike, stalno koristi brojeve i zavisi od njih. Dok sam čitao Liber abbaci, koliko
god da sam pokušavao, nisam uspeo da se postavim na mesto trgovca - niti čak na mesto matematičara iz
XIII veka.
Povremeno samo možemo da povučemo paralele između neke prethodne revolucije i one koja se
odvija sada ili se desila u skorijoj prošlosti, pa je se sećamo. Naravno, to je moguće samo ako imate
dovoljno sreće da živite u vreme takve revolucije. Što se mene tiče, imao sam sreće. Osamdesetih godina
XX veka desila se revolucija koja ima neobične sličnosti s Leonardovim činom uvođenja indoarapskog
brojevnog sistema i metoda savremene aritmetike (u Zapadno društvo). Tek kada sam prepoznao tu
značajnu paralelu, stekao sam utisak o uticaju kakav je morala imati Liber abbaci.
Obe revolucije bile su povezane s računanjem, i obe su uglavnom inicirali pojedinci koji su, pošto
su imali oštro oko za tržište (ideja), pre odigrali ulogu katalizatora nego pronalazača. Druga revolucija na
koju mislim je uvođenje personalnih računara 1984., a posebno Mekintoš kompanije Epl. O toj revoluciji
pisao je Stiven Livi, novinar koji se bavio tehnologijom, u svojoj knjizi Insanely Great: The Life and Times
of Macintosh, the Computer that Changed Everything iz 1994.69 Ponovo sam pročitao Livijevu knjigu onda
kada sam shvatio da je uvođenje Mekintoša, a posebno sada opštepoznatog WIMPS interfejsa (Windows -
Icons - Mouse - Point - Select70), nosilo mnoge sličnosti s pojavom Liber abbaci. Kada sam završio čitanje,
zaprepastilo me je otkriće koliko su paralele jake.71

69
Penguin Books, 1994.
70
Prozori - ikonice - miš - pokazivač - označavanje, opštepoznati elementi pri radu s personalnim
računarima. (Prim. prev.)
71
Ostatak ovog poglavlja prilagođen je iz elektronskog dodatka koji sam napisao uz knjigu Čovek od
brojeva, a čiji je naziv Leo and Steve: The Young Genius Who Beat Apple to Market by 800 Years,
objavljen na Amazonu kao elektronska knjiga za Kindl (2011).
93
 Paralele
PALO ALTO, KALIFORNIJA, DECEMBAR
1979.
„Zašto niste ništa uradili s ovim? Ovo je
ogromna stvar! Ovo je revolucionarno otkriće!"
Ove reči izgovorio je
dvadesetčetvorogodišnji mladić Stiven Džobs. Tri
godine pre toga, on i njegov prijatelj, koji se takođe
iz hobija bavio računarima, još uvek žutokljunci,
osnovali su računarsku kompaniju Epl.
Zajedno s grupom svojih kolega obišao je
čuveni Ziroksov istraživački centar u Palo Altu,
gde su im istraživači koji su tamo radili pokazali
revolucionarnu novu vrstu računara nazvanog Star.
U sklopu dogovora, Džobs je ubedio šefove
istraživačkog centra da mu dozvole da izbliza
pogleda taj revolucionarni novi računar o kom se
govorkalo.
Džobs je oduvek smatrao da računari treba
da budu jeftini, pristupačni svima i pre svega da se
jednostavno upotrebljavaju. Nisu imali nijednu od
tih osobina. Računar Epl II koji je napravila
njegova kompanija prodavao se za manje od 1.500
dolara, što nije bila ni desetina cene Stara koji su
upravo videli na delu, ali opet ste morali biti
posvećeni zaluđenik za računare da biste mogli da
ga koristite. Jedini način da naterate računar da
uradi bilo šta bio je da mu s tastature zadate niz
jedva razumljivih instrukcija.
Računar koji su upravo videli bio je
potpuno drugačiji. Star bi delovao jako poznato
svakome kome su bliski današnji personalni
računari s operativnim sistemom Windows
kompanije Majkrosoft ili s njegovim prethodnikom,
operativnim sistemom Mekintoš. Sve osnovne
komponente današnjeg interfejsa personalnog
računara bile su tu - miš, tastatura i monitor s
ikonama i prozorima koji su se mogli otvarati,
zatvarati, pomerati i čiji se sadržaj mogao
premeštati pomoću jednostavnih operacija
označavanja i pritiskanja mišem.
Džobs i njegove kolege odmah su znali da
su naišli na zlatni rudnik. Ako Ziroks ne uviđa
koliki je potencijal ovoga, sam je kriv, mislio je.
Od trenutka kada je grupa napustila laboratoriju,
Džobs je znao da će sledeći računar marke Epl biti
jeftina verzija Ziroksovog Stara koju će svako moći
da priušti.
94
BEDŽAJA, MAGREB, SEVERNA AFRIKA,
oko 1190.
„Zašto niste ništa uradili s ovim? Ovo je ogromna
stvar! Ovo je revolucionarno otkriće!“
Ove reči izgovorio je osamnaestogodišnji mladić
Leonardo iz Pize. Dve godine pre toga, nakon što je
završio školu, otplovio je za Bedžaju da bi se
priključio svom ocu, koji je tamo dobio nameštenje
kao carinski zastupnik.
Leonarda je otac pozvao da dođe u Bedžaju
između ostalog i radi toga da nastavi obrazovanje.
Tokom vremena provedenog na severu Afrike
Leonardo je upoznao arapske naučnike i imao
priliku da razgovara s njima, kao što je njegov otac
i namerio, i od njih je naučio neobičan sistem za
zapisivanje brojeva i računanje s njima. Arapski
naučnici preuzeli su taj sistem od indijskih
matematičara koji su ga razvili.
Odrastajući kao sin uspešnog trgovca u
velikom trgovačkom centru kakav je bila Piza,
Leonardo je znao koliko su brojevi važni. Ali je
takođe znao da su bile potrebne godine vežbanja da
bi se naučilo kako se računa pomoću abakusa. Ta
veština nije se predavala u školama. Leonardo ju je
naučio posmatrajući računovođe na delu u zadnjoj
sobi fondaca, dok je njegov otac primao trgovce u
prednjoj prostoriji. Sam je vežbao mnogo puta, ali
mu je i dalje bilo teško.
Ali kada se koristio indijski sistem, to je
bila potpuno druga priča. Danas bi ga svako
prepoznao kao sistem koji je učio u školi.
Zapisivanje i čitanje brojeva bilo je jako
jednostavno. Bilo je dovoljno samo deset osnovnih
simbola, sve ostalo se rešavalo pomoću pozicije na
kojoj su se nalazili - u koloni jedinica, u koloni
desetica, u koloni stotina itd. Sabiranje,
oduzimanje, množenje i deljenje izvodili su se na
tablici za pisanje pomoću jednostavnih pravila.
Nije bilo potrebe da se koristi abakus.
Leonardo je odmah znao da bi ovaj
aritmetički metod mogao da napravi revoluciju u
trgovini. Činilo se da evropski trgovci nisu
uvažavali taj novi sistem koji su naučnici pažljivo
proučavali. I dalje su računali pomoću abakusa.
Leonardo će sve to promeniti.
Nakon što se vratio u Pizu, Leonardo je
 Četiri godine kasnije, 1983., pojavio se
Mekintoš. Nedugo zatim, Majkrosoft je objavio
svoju verziju Mekintoševog operativnog sistema
napravljenu da radi na IBM-ovim personalnim
računarima. Nazvali su taj sistem Windows.
Odjednom, računari više nisu bili mašine
namenjene stručnjacima za matematiku. Uz malo
vežbe, svako je mogao da ih koristi.
Svet više neće biti isti. U eri u kojoj su
informacije postajale sve važnije, stoni personalni
računar sa svojim Windows interfejsom koji se
jednostavno upotrebljavao omogućio je svakome
da tim informacijama pristupi. U samo nekoliko
godina, internet i njegov naslednik World Wide
Web promeniće sve.
Ali zašto je bilo potrebno da se pojavi drzak
fanatik za računare poput Džobsa da bi se desilo
nešto takvo? Uostalom, ideja o ovom novom
načinu pravljenja računara postojala je već neko
vreme. Daglas Engelbart, iz Istraživačkog instituta
Univerziteta Stanford, 1968. godine, pred
prepunom salom na računarskoj konferenciji u
Sivik centru u San Francisku predstavio je jednu od
prvih verzija koju je napravio. A 1973. istraživači
iz PARC-a su napravili složeniju verziju koju su
nazvali Alto. Kogod je video kako ovi sistemi rade
bio je mišljenja da su oni vrlo zgodni, ali novi
metod nikada nije izašao iz laboratorije i stigao na
tržište.
Eplov programer Endi Hercfild bio je jedan
od posetilaca laboratorije PARC-a tog sudbinskog
dana 1979. Sećajući se posete posle nekoliko
godina, ne mnogo nakon što se pojavio Mekintoš,
rekao je:72 „Postoje dve prepreke zbog kojih 150
miliona ljudi ne koristi računar. Prvo, previše je
skup, drugo, teško ga je koristiti. Morate da uronite
u tu zbrku jezivih stvari. Računari su super, ali oni
ne donose nikakav boljitak ako ne stignu do
običnog čoveka. No po prvi put mi dajemo
računare ljudima. Kada smo stvarali Mekintoš,
ciljna publika smo nam bili mi sami - ljudi...
Želimo da prosečan čovek nabavi Mek i oseti taj
ogromni potencijal... Ovo će promeniti svet.“
Evo kako je pisac Stiven Livi objasnio ove
događaje 1994:73 ,,Oni [istraživači iz PARC-a] su
obično sebe doživljavali kao puke istraživače.
Prototip, naučni rad o njemu, članak u časopisu
Sajentifik ameriken... To su bili njihovi proizvodi."
72
Navedeno u Levy, 1994, str. 23-24.
73
Ibid, str. 72.
95
1202. napisao Liber abbaci gde je opisao indijski
brojevni sistem i pokazao kako se on koristi. Ako
ste koristili taj sistem, niste morali da se bakćete s
nezgrapnim rimskim brojevima ili da postanete
vešti u korišćenju abakusa. Uz malo vežbe, svako
ko je znao indijski sistem mogao je da računa.
Svet više neće biti isti. U eri trgovine, u
kojoj su brojevi bili suštinski važni, indijski sistem
omogućio je svakome da tim brojevima pristupi. Za
samo dva veka, naučna revolucija, koju bi
nepostojanje efikasnog načina računanja ozbiljno
usporilo, promeniće sve.
Ali, zašto je baš Leonardova knjiga to
učinila? Uostalom, u IX veku El Horezmi je
napisao knjigu u kojoj opisuje isti taj sistem.
Pedesetak godina ranije, Adelard iz Bata preveo je
El Horezmijevu knjigu o računanju na latinski. To
su uradili i drugi naučnici, između ostalih i Gerard
iz Kremone. Dok je Leonardo odrastao, španski
grad Toledo postao je priznat centar gde su
naučnici iz celog sveta dolazili da izučavaju dela
Arapa. Svako ko je video indijski sistem mogao je
odmah shvatiti koliko je on bio bolji od svih ostalih
koji su se koristili. A opet, taj sistem nikad nije
našao put od naučnika do ruku trgovaca.
Delimičan odgovor je da trgovci nisu imali
jaku potrebu za novim sistemom. Bilo je dovoljno
obučenih korisnika abakusa koji bi radili računice
za njih. Verovatno nikad nisu ni pomislili da bi bilo
mnogo efikasnije kada bi sami mogli da računaju.
Računati je značilo zaroniti u rimsku
notaciju za zapisivanje brojeva i naučiti kako se
koristi abakus. Da, brojevi su bili super, ali
baratanje njima bilo je smatrano za
visokospecijalizovanu aktivnost često prepuštenu
stručnjacima. Leonardo je posmatrao stvari
drugačije. Shvatio je da bi, uz indijski sistem,
brojevi i računanje mogli da budu dostupni
svakome. A to bi promenilo svet.
Naučnici u Evropi nisu bili istog mišljenja.
Oni nisu bili ni privrednici ni trgovci. Oni su se
bavili idejama. Njima je indijski brojevni sistem
bio zanimljiv za izučavanje, nešto o čemu bi
sukobljavali mišljenja i pisali jedni drugima.
 Istraživač iz PARC-a, Batler Lampton,
kazao je to sledećim rečima:74 ,,Namena PARC-a
bila je sticanje znanja... Ali nije bilo presudno za
Ziroks da se te ideje razviju... osnovni proizvod
istraživačke laboratorije su ideje.“
Međutim, mladići iz kompanije Epl
kompjuter posmatrali su stvari drugačije. Livi
sumira njihov stav:75 „[Njihov] posao je bio da
stvaraju nove proizvode kojima će ujedno
promeniti svet i zaraditi novac. Radna etika im je
bila praktičnija: ako ne stigne na rafove, nije
vredno truda. Ideje su bile beskorisne ako nisu
izlazile napolje. Za Mekintoš, najvažniji motiv koji
je trebalo uzeti u obzir pri dizajniranju bio je da
stigne na stolove običnih ljudi.
Kada su u pitanju nove ideje, jeste, ljudi iz
Epla su ih ponudili mnogo. Ali najbolje su bile
pozajmljene ideje. Njih su, naravno, smislili i
razvili prosvetitelji računarstva u Ziroksovom
istraživačkom centru u Palo Altu.“
Svi su oni pročitali El Horezmijeva dela,
bilo u originalu ili prevedena. Indijski način
računanja bio je čudesan deo matematike, tu su se
svi slagali. Izvrstan komadić nauke.
Leonardo je posmatrao stvari drugačije.
Njegova knjiga neće biti pisana za naučnike.
Planirao je da je nameni privrednicima i trgovcima
- ljudima poput njegovog oca i drugih trgovaca
koje je posmatrao odrastajući u Pizi. To je značilo
da će je pisati bitno drugačije nego što je to bilo
uobičajeno za naučne tekstove. Pre nego što opiše
sistem, morao bi da navede mnogo primera koji bi
ukazivali na to kako se on koristi za rešavanje
stvarnih, životnih problema.
Leonardo je bio odličan matematičar, i
njegova knjiga će sadržati mnogo novih ideja. Ali
glavni značaj Liber abbaci bio je u tome što je ona
donela na tržište ideje koje su razvili izuzetno
nadareni indijski matematičari.

Paralene prave se možda nikad neće preseći, ali imaju zajednički pravac

Naravno, sve analogije se ovde završavaju. Paralelne prave nikada se ne presecaju. Postoje izvesne
razlike između Leonardovog objavljivanja Liber abbaci i proizvodnje Eplovog računara Mekintoš (u
opštijem smislu, uvođenja potpuno novog načina rada računara). Kao prvo, vremenski okviri bili su
drugačiji. U XII veku stvari su se dešavale sporo, decenijama; krajem XX veka teško da je bilo ko mogao
da ide u korak s brzinom kojom su se stvari menjale.
Štaviše, ja sasvim sigurno ne tvrdim da je Stiv Džobs bio Fibonači XX veka. Analogija je izvedena
između dva događaja i promena do kojih su oni doveli, a ne između pojedinaca koji su u njima učestvovali.
Leonardo je sam napisao Liber abbaci. S druge strane, iako je početni nagon Stivena Džobsa da razvije
Mek bio suštinski važan za njegovu realizaciju, ipak je mnogo pojedinaca učestvovalo u njegovom
stvaranju i proizvodnji.
Ali to su samo detalji (naravno, osim u slučaju da ste jedan od prvih zaposlenih u Eplu). Paralelne
prave se možda nikada neće preseći, ali sasvim sigurno imaju zajednički pravac - uostalom, paralelne su.
Dok sam postepeno sklapao sliku Leonarda i događaja koji su doveli do toga da objavi Liber abbaci, često
sam naletao na velike sličnosti između te dve revolucije koje je razdvajalo 800 godina. Ako zanemarite
prilično različite vremenske okvire u kojima su se promene desile, iskrsava još više paralela.
Na primer, prošlo je nekoliko decenija od pojavljivanja Liber abbaci dok ta knjiga nije dobila bilo
kakvu pravu konkurenciju (koliko smo s tim upoznati). Nasuprot tome, čim se Mekintoš pojavio u
trgovinama na malo, mnoge kompanije su predstavile svoje kopije. Jedna od tih kopija će vrlo brzo
pomračiti slavu Meka i započeti dominaciju na tržištu personalnih računara. Tek nešto više od decenije
kasnije, 95% svih personalnih računara na svetu koristiće operativni sistem Windows, plagijat
Mekintoševog operativnog sistema koji je proizvela kompanija Majkrosoft osnivača i rukovodioca Bila
Gejtsa, strastveno ambicioznog mladog softverskog preduzetnika. Pozicija Mekintoša na tržištu računara
će preći na marginu i svešće se tek na nekoliko specijalizovanih niša. (Prva verzija Majkrosoftovog
operativnog sistema Windows pojavila se 1985. Windows je zaista postao profitabilan početkom

74
Ibid, str. 73.
75
Ibid, str. 74.
96
devedesetih godina kada se pojavila verzija 3.1. Mekintoš je napokon uspeo da preuzme značajan deo
tržišta nakon što se Džobs vratio da vodi Epl 1997.)
Ali kada zanemarite različite vremenske okvire, paralele se lepo uočavaju. Tokom vekova koji su
usledili, preko stotinu pisaca inspirisanih Leonardovim delom sačinilo je izvedene radove, počev od
neoriginalnih prevoda na narodni italijanski jezik delova iz Liber abbaci, pa sve do dela koja su imala malo
toga specifično zajedničkog s Leonardovim tekstom. To su bile knjige o računu i one su došle u poziciju da
dominiraju tržištem, tako da se čini da je od XIV veka retko ko uopšte čitao knjigu kojom je sve započelo.
Upravo tako, knjige o računu bile su srednjovekovni računari s operativnim sistemom Windows.
Mišljenja sam da nama, koji živimo u današnjici, ova analogija može pomoći da zamislimo kako bi
izgledalo stajati Leonardu iza leđa dok je pisao svoju knjigu. Uostalom, što više razmišljate o tome, to više
shvatate da su paralele značajno jače nego što sam do sada na to ukazao.
Kao prvo, i jedan i drugi napredak su u svojoj suštini rešavali pitanje interfejsa. Indijski
matematičari nisu izmislili brojeve; razvili su nov način njihovog zapisivanja i rada s njima. Slično tome,
pioniri WIMPS računarstva nisu izmislili računare već su razvili nov način da se s njima radi i da se od njih
dobijaju informacije.
Takođe, oba procesa su se bavila pronalaženjem efikasnijih interfejsa za apstraktne pojmove:
brojevi su apstraktan pojam, kao što su to i bitovi i bajtovi od kojih su sačinjene informacije pohranjene u
računaru.
Obezbedivši efikasan interfejs i indijski brojevni sistem i WIMPS računari preneli su kontrolu na
korisnika. Italijanski trgovac više nije morao da predaje knjige svom računovođi i da čeka dok one ne budu
urađene; mogao je to da obavi sam, na licu mesta. Slično tome, osoba koja je sedela za WIMPS računarom
nije više morala da unosi nejasne nizove komandi i čeka da računar izvrši svoje procese i vrati rezultat.
Korisnik je dobio kontrolu nad informacijama i mogao je direktno da rukuje računarom pomoću miša i
tastature.
Povrh toga, a ovo napominjem u slučaju da se pitate da u celom ovom poglavlju ne dižem previše
buke oko nečeg tako običnog i svakodnevnog, i jedan i drugi napredak su za rezultat imali sisteme koji su
bili toliko prirodni i jednostavno se upotrebljavali da su ljudi vrlo brzo zaboravili koliko je svaki od njih
zapravo napravio veliki korak i koliko je promenio život na planeti. Danas je teško zamisliti svet bez
brojeva i WIMPS računara. Ali takav svet je nekada zaista postojao, jedan pre 1200. godine, a drugog se
čak sećam!
Pre nego što su uvedeni indijski brojevi, aritmetika je bila teška. Sistem za zapisivanje brojeva bio
je nezgrapan, a da bi se računalo moralo se savladati složeno računanje na prste ili upotreba abakusa. Isto
tako, pre nego što su uvedeni WIMPS računari, bilo je teško raditi s računarima. Unošenje i dobijanje
informacija je bilo komplikovano. Morali ste da naučite tajanstvene računarske jezike kako biste naterali
računare da bilo šta urade. Računari su bili namenjeni stručnjacima - često samoukim, i u opštem slučaju
veoma mladim.
Pomoću indijske aritmetike - koju su mnogi Evropljani (Leonardo nije bio jedan od njih) uskoro
počeli da nazivaju indoarapskom aritmetikom - svako je mogao da računa s brojevima. Efikasnost novog
sistema omogućila je naučne i tehnološke revolucije koje su usledile. Pomoću WIMPS računara svako je
mogao da radi s računarom. Jednostavnost i efikasnost novog sistema omogućila je pojavu stonog
računarstva (i u kancelariji i kod kuće), obradu teksta, pripremu za štampu, komunikaciju mejlovima,
internet i trgovinu putem veba.
I za Leonardovo uvođenje indoarapske aritmetike i za uvođenje WIMPS računara dva koraka su bila
ključna: prvi, spoznaja da nova ideja ima veliku praktičnu primenu, i drugi, mogućnost da se nova ideja
upakuje na takav način da pravi ljudi mogu da joj pristupe i da je iskoriste. U oba slučaja - i kad su u
pitanju brojevi i kad su u pitanju računari - mnogi su videli te iste sisteme, ali nisu prepoznali njihov
značaj. (Ili nisu uspeli da s njime bilo šta urade, što izađe na isto kada je u pitanju menjanje sveta.) Upravo
je Leonardo napravio ta dva koraka za indoarapsku aritmetiku. Grupa mladih zaluđenika za računare, koju
je predstavljao i u neku ruku vodio Stiven Džobs, uradila je isto za WIMPS računare. Ni Leonardo ni
Džobs (i kasnije pisci knjiga o računu i Gejts i ostali) nisu sami došli do ključnih ideja. Njihova uloga bila
je da uvide potencijal i da ga iskoriste uz poboljšanje, pakovanje i odgovarajući marketing.

97
 POGLAVLJE 15
Leonardo i rađanje savremenih finansija

U vreme kad sam udarao glanc knjizi Čovek od brojeva, naleteo sam na članak o Leonardu s
pogledom na njegovo delo koga nisam bio svestan: u članku je razmatrana njegova uloga u rađanju
savremenih finansija. Autor članka, profesor Vilijam N. Gecman s Univerziteta Jejl je, poput mene,
pročitao Siglerov engleski prevod Liber abbaci odmah čim se pojavio. Dok sam ja čitao Leonardov tekst
očima matematičara, Gecman, koji upravlja Međunarodnim centrom za finansije u okviru jejlove škole
menadžmenta, uneo je u njega perspektivu svetskog stručnjaka za finansije. Njegov članak pokazuje da je
finansijski sistem koji u današnjem svetu uzimamo zdravo za gotovo još jedan odjek rada Leonarda
Pizanskog.

SLIKA 23. Vilijam N. Gecman, profesor finansijskih studija i studija menadžmenta i direktor
Međunarodnog centra za finansije na Jejlu. Ljubaznošću Vilijama Gecmana.

98
 Gecman je napisao: ,,U periodu od pet stotina godina nakon pojave Liber abbaci u Evropi su se
razvili svi elementi finansijskog kapitalizma kakve danas poznajemo: deljeno vlasništvo nad firmama
preko emitovanja akcija, dugoročni krediti državama i pravnim licima, aktivna i likvidna međunarodna
finansijska tržišta, životno osiguranje, doživotna renta, zajednički fondovi, finansijski derivati. Mnogi ovi
elementi imaju korene u ugovorima zasnovanim na matematičkim analizama koje je Leonardo uveo u
Zapadnu Evropu preko Liber abbaci."76
Prema Gecmanu, dokazi u Liber abbaci posebno ukazuju na to da je Leonardo prvi razvio metod
utvrđivanja sadašnje vrednosti radi upoređivanja ekonomskih vrednosti alternativnih ugovorenih novčanih
tokova.
Analiza sadašnje vrednosti je metod za upoređivanje relativnih ekonomskih vrednosti različitih
novčanih tokova, pri kome se uzima u obzir promena vrednosti novca s protokom vremena. Matematički
svodeći sve novčane tokove na jednu tačku u vremenu, metod omogućava investitoru da izabere koji od
njih je bez ikakve sumnje najbolji. Prema jednom istraživanju iz 2001. koje je obuhvatilo finansijske
stručnjake zaposlene u korporacijama, metod sadašnje vrednosti danas koriste bukvalno sve velike
kompanije kada donose odluke o planiranim investicijama. Savremenu formulu za sadašnju vrednost
razvio je ekonomista Irving Fišer 1930.,77 ali, prema Gecmanu, njeno poreklo može se uočiti u Liber
abbaci.
Pročitao sam Gecmanov članak i shvatio da ću morati da uključim pregled njegove analize u ovu
drugu knjigu. Ali postojao je jedan problem. Matematika finansija je usko specijalizovana oblast u kojoj,
poput većine matematičara, imam malo iskustva. S druge strane, Gecman je priznati stručnjak za tu oblast.
Zato sam stupio u kontakt s njim i zamolio za pomoć. Uz njegovu ljubaznu dozvolu, ovo poglavlje prilično
verno prati njegov članak.
Zanimljivo je da smo i Gecman i ja primetili isto: Liber abbaci je imala tako ogroman uticaj na
svet, delujući na razvoj kapitalističkih preduzeća i javnih finansija tokom vekova koji su usledili, zato što
je odgovorila na određenu potrebu u oblasti trgovine u presudnom trenutku evropske istorije.
Recimo, zbog složenosti novih evropskih komercijalnih običaja u XII veku, tražile su se aritmetičke
alatke za rešavanje problema konverzije i razmene. Na primer, pizanski trgovac koji je trgovao samo u
severnoj Italiji morao je umeti da računa kurs za konverziju valute svakog grada-države, što je
podrazumevalo da se savladaju uporedne vrednosti i različita količina srebra u bolonjskoj, pizanskoj,
venecijanskoj i đenovljanskoj liri, i da se zna njihova vrednost u odnosu na vizantijske bizante, carsku
funtu, barselonsku liru i melgejske solide.78
Štaviše, potreba za novom matematikom nikako nije bila ograničena na razmenu novca. Zbog
samih faktora koji su ometali evropsku trgovinu - počev od loših puteva i mnoštva valuta, pa do raznolikih
zakonskih normi i nepostojanja kreditnih tržišta - istovremeno su stvarane povoljne prilike za one
preduzetnike koji su nalazili način da ih prevaziđu. Liber abbaci je tim preduzetnicima dala niz praktičnih
matematičkih alatki: metode za određivanje sadašnje vrednosti, složeni kamatni račun, izračunavanje zbira
geometrijskih redova, podelu profita iz poslovnih poduhvata, određivanje cene robe i novca koje je
obuhvatalo čitavo mnoštvo težina, mera, valuta itd.
Na opštijem nivou, Gecman tvrdi da je Liber abbaci obezbedila nov matematički pristup donošenju
odluka u okviru finansija, inovaciju koja je zauzvrat, tokom vekova što su usledili, omogućila evropskim
matematičarima da procenjuju finansijske instrumente koji su postajali sve složeniji.79
Leonardova rasprava o matematici finansija zasniva se na nizu prethodnih tekstova o vršenju
finansijske računice, ali je imala i važne nove osobine kojih nije bilo u ranijim delima.
Bar sedam vekova pre Pizanca, indijski matematičari su računali kamatne stope i rast ulaganja. Na
primer, jedan od prvih indijskih matematičara, Arjabhata (475-550), naveo je i rešio neke zadatke u vezi s

76
Goetzmann, 2005, str. 125.
77
Fisher, 1930.
78
Melgejski solid, kovanica grofa Melgeja, bila je jaka srednjovekovna valuta francuske provincije
Langdok koja se pominje još od X veka. (Prim. prev.)
79
Goetzmann, 2005, str. 123-125. Gecman u stvari sugeriše da je Leonardo izmislio pristup, ali to je teško
održiva tvrdnja. Međutim, ako se uzme u obzir trgovačko okruženje u kome je Leonardo napisao Liber
abbaci, vrlo je verovatno da je njegov pristup bio inovativan i da je on koristio nove tehnike.
99
kamatnim stopama u svojoj čuvenoj knjizi Arjabhatija, delu koje je poznatije po doprinosu koji je dalo
astronomiji. U VII veku je Baskara (oko 600-680) napisao dodatak i komentar na Arjabhatiju s nekoliko
praktičnih primena matematike iz prethodnog teksta, uključujući podelu zarade između partnera i
određivanje cene robe na tržištu. A delo Sridharakarje (oko 870-930) iz X veka, pod nazivom Trisastika,
napisano u 300 dvostiha, sadržalo je veoma praktične zadatke o kamatnim stopama i podeli zarade među
partnerima.
Bliže Leonardovom vremenu, i slično po finansijskim zadacima iz knjige Pizanskog, nalazi se
Baskarakarjino (1114-1185) delo Lilavati napisano oko 1150. Kao i raniji tekstovi Trisastika i Arjabhatija,
Lilavati je sadržao zadatke o pozajmicama i metodima određivanja glavnice i kamate.
Nema dokaza da je Leonardo koristio bilo koji od tih indijskih tekstova, ali je verovatno da je preko
arapskih rukopisa znao za ideje koje prikazuju. Posebno valja naglasiti da su mnogi metodi i problemi u
Liber abbaci došli iz El Horezmijeve al-Jabr.80 Osnovna razlika između arapskih i italijanskih tekstova
nije bila u opisanim metodima, već u samim zadacima. Arapska dela su se često bavila zakonskim
pitanjima u vezi s nasleđem i mirazom, kao što je podela imovine među članovima porodice i drugim
potražiocima. Italijanski algebarski tekstovi ne sadrže takve zadatke zato što, po hrišćanskim pravilima o
nasleđivanju, nisu postojali isti matematički izazovi kao u islamskom kodeksu. Kuran je ustanovio pravila
za podelu imanja, a računice su mogle da budu jako komplikovane. S druge strane, čini se da su neki tipovi
zadataka karakteristični za dela italijanske algebre. Naročito to važi za zelenaštvo jer je bilo u suprotnosti
sa islamom, pa se zadaci o kamatnim stopama ne nalaze u arapskim tekstovima.
Sledi tipičan problem iz al-Jabr:81

Neki čovek je preminuo. Ostavio je dva sina. Trećinu svog bogatstva namenio je
nekom strancu. Jednom od sinova prepisao je vlasništvo u vrednosti od deset
dirhama82 i menicu na deset dirhama.

Leonardo je preuzeo matematičke metode iz al-Jabr i prilagodio ih podeli glavnice iz poslovnih

poduhvata između učesnika, umesto između članova porodice. Zato je matematika u ta dva teksta u suštini
ista, ali se razlikuje u primenama.
Gecmanov članak daje čitaocu iz XXI veka pogled na Liber abbaci iz perspektive savremene
matematike finansija.

Liber abbaci iz perspektive savremenih finansija

Osmo poglavlje Liber abbaci ima naslov O određivanju vrednosti robe prema osnovnom metodu.
Osnovni metod obično je bio poznat kao pravilo trojno. Čitalac se sreće s njim u prvom zadatku u
poglavlju, u kome se traži da se odredi cena date količine robe ako je poznata jedinična cena: ako sto rolni
košta 40 lira, koliko bi koštalo 5 rolni? Leonardo ga rešava tako što poznate informacije zapisuje pomoću
dijagrama:

40 100
? 5

iz kog dobija rezultat (40*5)/100, tj 2 lire.

80
Arapski naziv knjige bio je Al-kitab al-mukhtasar fi hisab al-gabrwai-muqabala, što bi se moglo prevesti
kao Učenje o dopuni i dvostranom oduzimanju. (Prim. prev.)
81
Rosen, 1831, str. 86. El Horezmi u stvari ne postavlja pitanje, već direktno nastavlja da računa vrednost
imovine preminulog.
82
Dirham (od starogrčke reči 5 δραχμη, drahma), novčana jedinica koja se još uvek koristi u nekim
arapskim državama. Ista reč je nekada označavala i jedinicu mere za težinu u Otomanskom carstvu i starim
persijskim državama. (Prim. prev.)
100
 Leonardo je koristio ovo pravilo trojno u sve složenijim zadacima kad su u pitanju veličine i valute,
primenjujući ga na primere koje je prikupio iz trgovine širom Mediterana. Kao roba kojom se trgovalo u
zadacima pojavljivale su se cente kože,83 biber u džakovima, tone pizanskog sira, rolne šafrana, morskog
oraščića i cimeta, metre ulja, sekstarije žita, bale platna, ulje iz Konstantinopolja. Od valuta su se javljali
denari, masamutini, bizanti,84 tareni.85 Opisane su transakcije koje su izvršene na Siciliji, na Berberskoj
obali,86 u Siriji, Aleksandriji, Firenci, Đenovi, Mesini i Barseloni.
Očito je izbor zadataka u Liber abbaci bio napravljen tako da Leonardova knjiga bude zanimljiva
trgovcima a tako su i njihove postavke formulisane. Na primer, jednom pizanskom trgovcu platnom koji je
trgovao sirijskim damastom i nadmetao se s trgovcem iz Đenove, bilo bi korisno da može prevoditi dužinu
u tri merne jedinice, a Leonardo je propisno izašao u susret takvoj potrebi navodeći sledeći zadatak:87

Pizanska rolna ima 10 dlanova ili 4 lakta, međutim rolna iz Đenove ima 9 dlanova.
Dalje, rolne iz Provanse, Sicilije, Sirije i Konstantinopolja su međusobno jednake
mere, i to 8 dlanova.

Drugi zadatak bi sigurno privukao pažnju trgovaca sirovim pamukom:88

Neko je blizu Sicilije natovario na brod 11 centi i 47 rolni pamuka i želi da ih

1
pretvori u bale; pošto 3 1 cente pamuka, kao što smo rekli, čini jednu balu, onda
četiri cente čine tri bale a četiri rolne pamuka su tri rolne bale; zapiši 11 centi i 47
rolni, to je 1147 rolni ispod 4 rolne pamuka, te ćeš stoga pomnožiti 1147 s tri i
1
podeliti s četiri; količnik će biti 4 860 rolni bala.89

Leonardo je zatim razmatrao razmenu dve vrste robe. Na primer:90

Ako 7 rolni bibera vredi 4 bizanta, a 9 libri šafrana vredi 11 bizanata, traži se koliko
će se šafrana dobiti za 23 rolne bibera.

Da bi rešio ovaj zadatak, Leonardo je nacrtao dijagram s tri kolone:

Kako bi se dobio rezultat, mora se odrediti vrednost proizvoda 23•4-9 i ona se zatim deli
proizvodom elemenata 7 • 11 na dijagonali. Kako primećuje Gecman, Leonardov prikaz jasno ukazuje na

83
U količini od oko 50 kg. (Prim. prev.)
84
Zlatni bizanti koje je u XII veku kovala dinastija Almohada (Muhavida) u Španiji. (Prim. prev.)
85
Taren ili tari (od arapske reči s bukvalnim značenjem „novakovanica"), vrsta zlatnog novčića kovana na
Siciliji od zlata dopremljenog sa severa Afrike gde je dobijano u zamenu za žito. (Prim. prev.)
86
Stari naziv za deo mediteranske obale koji se proteže od Maroka do Egipta. (Prim. prev.)
87
Sigler, 2002, str. 168.
88
Ibid, str. 176.
89
U suštini, ovaj zadatak daje prostu proporciju pamuka u centama i rolnama u odnosu na pamuk u balama
(4:3) i traži da se odredi nepoznati član proporcije ako je poznato da 11 centi i 47 rolni pamuka (odnosno
1147 rolni pamuka, pošto jedna centa ima 100 rolni) treba pretvoriti u bale pamuka. Danas bismo zapisali
da je 1147:4 = x : 3 i odredili x na isti način kao Leonardo, odnosno x = 1147 • 3/4. (Prim. prev.)
90
Ibid, str. 184.
101
to da se „ovaj obrazac može primeniti na bilo koji duži niz posrednih razmena da bi se uspostavila
nearbitražna91 veza među robom na tržištu".92
Premda se čini da je pravilo trojno danas trivijalno (a ono to i jeste), bez sumnje je bilo vitalna
kvantitativna alatka trgovcima iz XIII veka. Prema Gecmanu:

Italijanski trgovci kupovali su šafran i biber od arapskih trgovaca, koji su bili

primarni posrednici u trgovini začinima. Trgovci koji nisu mogli da izračunaju
relativnu vrednost šafrana i bibera na tržištu - ili su možda to mogli da učine samo
približno, ili uz poteškoće - bili su u krajnje nepovoljnom položaju tokom trgovanja
i pregovaranja. Kao što današnji menadžeri hedž fondova koriste napredne
kvantitativne modele da odrede i dinamički prilagode relativnu cenu hartija od
vrednosti obezbeđenih hipotekama, tako su i pizanski trgovci iz XIII veka dok su se
trampili s trgovcima začina na suku93 u Damasku morali da koriste aritmetičke
računice kako bi ugovorili razmenu koja bi im omogućila profit. Zato ne iznenađuje
činjenica da se poznavanje pravila trojnog u starom veku raširilo duž trgovačkih
puteva.94

Leonardo je pravilo trojno primenjivao i u zadacima o zameni valuta.95 U to vreme morala je biti
značajna potreba za vodičem za novčane konverzije. Italija je imala najveću koncentraciju valuta u Evropi;
tamo je s vremena na vreme 28 gradova kovalo novac, od toga sedam samo u Toskani. Većina tih
kovanica, ali ne sve, bile su zasnovane na rimskom sistemu d,s, l - denari, solidi, lire - koji je poznat
starijim čitaocima iz Engleske kao sistem funti, šilinga i penija. Međutim, njihova relativna vrednost i
sastav metala značajno su se menjali tokom vremena i od mesta do mesta. Mnoštvo valuta stvorilo je posao
za menjačnice, Banche de Giro, gde su se sretali razni novčani sistemi pa su menjačima i njihovim
mušterijama bile potrebne alatke za računanje.
Dodatno je komplikovalo stvari to što je transakcija mogla biti iskazana u određenoj valuti ili u
nominalnoj novčanoj jedinici, ali vrednost kovanica koja je odgovarala toj jedinici mogla je da se menja
tokom vremena, pošto su vlasti redovno smanjivale ili povećavale vrednost svog novca. Zbog toga su
kovanice od čistog zlata dobile značaj, kao npr. firentinski florin koji je prvi put iskovan 1252., a mogao je
istovremeno da služi kao nominalna novčana jedinica i kao jedinica transakcije, s odnosom 1:1. Nasuprot
tome, većina srebrnjaka iz tog vremena pretrpela je bar neko smanjivanje vrednosti; dodavan im je bakar i
tako se njihova vrednost u odnosu na zlatne poluge menja. To objašnjava zašto se Leonardova novčana
analiza osim konverzijom valuta bavila i problemima pri kovanju i legiranju novca. (Celo jedno poglavlje
Liber abbaci posvećeno je metodama kovanja srebrnjaka i bakrenjaka.)
Određeni gradovi - među njima i Piza - imali su kraljevsku dozvolu da izrađuju novac, a kovnice su
u tim gradovima poslovale proizvodeći kovanice od poluga dobijanih iz privatnih i javnih izvora. Trgovac
koji je hteo da doda neku količinu metala (možda čak i stare novčiće) u valutu, plaćao bi naknadu za
emisiju kovnici novca.
Tokom većeg dela Leonardovog života, pizanska lira bila je vezana za vrednost lire koja se koristila
u Luki, i zajedno su postale standardna novčana jedinica u Toskani, uz malo dokaza da im je snižavana
vrednost ili da im se menjao sastav metala. S druge strane, takođe tokom Leonardovog života, valuta
severne Italije prošla je kroz revoluciju - gradovi su počeli da kuju velike srebrnjake koji su se nazivali
grossi. Krajem dvadesetih godina XIII veka (otprilike u vreme drugog izdanja Liber abbaci), Luka je uvela
kovanicu s velikom količinom srebra koja je vredela 12 denara. To se desilo nakon što su Đenova i
Venecija uvele grose, prva 1172., a druga 1192. Leonardo nije posebno razmatrao relativnu vrednost grosa
i denara u svom poglavlju o kovanju novca. Umesto konkretnim valutama, bavio se opštim metodima

91
U ekonomiji, arbitraža podrazumeva zaradu na razlici u ceni između dva ili više tržišta. Ako tržišne cene
ne omogućavaju profitabilnu arbitražu, kaže se da je tržište nearbitražno. (Prim. prev.)
92
Goetzmann, 2004, str. 17 (takođe i Goetzmann, 2005, str. 131-132).
93
Souq ili souk, reč arapskog porekla; znači pijaca. (Prim. prev.)
94
Goetzmann, 2004.
95
Goetzmann, 2004, str. 18-20. (Takođe, u malo izmenjenom obliku u Goetzmann, 2005, str. 132-133.)
102
računanja i procene relativnih razmera srebra i bakra u novcu. Po svoj prilici, metodologija razvijena u
Liber abbaci bila je korisna ne samo vlasniku pizanske kovnice, već i trgovcima koji su donosili metal za
kovanje novca i plaćali naknadu za emisiju.

Gecmanova teza

Leonardo je posvetio veliki deo dvanaestog poglavlja Liber abbaci posebnim finansijskim
problemima. Taj materijal je toliko bogat, i njegov je uticaj na razvoj finansijskog poslovanja koji je
usledio toliko velik da ni sada, čak i uz Gecmanovo stručno znanje kao pomoć, nisam sposoban da delo
predstavim u potpunosti kako to zaslužuje. Kao matematičar, mogu da čitam Leonardove reči i da
razumem njegovu matematiku. Međutim, ne mogu da sagledam svet očima nekoga ko zna kako se
primenjuje matematika u trgovini i u finansijama. Zato sam bio srećan kada je profesor Gecman ljubazno
pristao da njegovo mišljenje predstavim koristeći njegove sopstvene reči. Ostatak ovog poglavlja sadrži
Gecmanov članak iz 2004., koji sam već citirao ranije, i to deo od dvadesete do tridesete strane, prenet
tačno onako kako je napisan (osim načina pisanja reči abbaci).96
Većina čisto finansijskih zadataka u Liber abbaci nalazi se u dvanaestom poglavlju i spada u jedan
od četiri opšta tipa. Prvi tip zadataka razmatra kako bi zaradu od udruženih poslovnih poduhvata trebalo
pravedno podeliti onda kada su ulaganja nejednaka i kada su načinjena u različitim trenucima, u različitim
valutama ili u različitoj robi, i u slučajevima kada poslovni partneri uzimaju pozajmice jedni od drugih.
Drugi tip tiče se određivanja zarade nakon niza poslovnih putovanja na kojima se zarada i troškovi ili
povlačenje uloga dešavaju pri svakom prekidu. Treći tip je računanje buduće vrednosti novca položenog u
banke. Četvrti tip je analiza sadašnje vrednosti na način kako se ona shvata danas, posebno obuhvatajući
razliku između godišnjeg i kvartalnog pripisivanja kamate.

Podela zarade
Matematika podele zarade od udruženih poslovnih poduhvata očigledno je bila važna italijanskim
trgovcima XIII veka. Osnovni model za finansiranje mnogih trgovačkih poduhvata u severnoj Italiji tokom
srednjeg veka bila je commenda, ugovor između investitora i njegovog saputnika i istovremenog partnera
gde je prvi (commendator) ulagao novac, a drugi (tractator) svoj rad. Džon H. Prajor u svom istraživanju
(1977.) komende iz XII veka, opisuje dva osnovna tipa ovog ugovora - unilateralni i bilateralni - pri čemu
je prvi tip podrazumevao ograničene obaveze, ali i manju zaradu traktatora, a kod drugog su se potencijalni
gubici delili na jednake delove između ugovornih strana.97 Kod uobičajene, unilateralne komende,
komendator bi prebacio kapital traktatoru dok je trajao put (ili ugovor) i uzeo bi 3/4 zarade. Veliki deo
savremenog znanja o komendi sakupljen je proučavanjem dokumenata notara koji se nalaze u italijanskim i
francuskim arhivama, a među njima pizanski zapisi spadaju u najstarije. Pizanski dokument Constitutum
Usus (1156.) najstariji je sačuvani gradski dokument koji ugovorno definiše uslove komende.98
Unilateralna komenda u Pizi veoma je ličila na ugovor koji je Leonardo opisao u zadatku o podeli zarade,
pišući 44 godine nakon donošenja uredbi. Zadatak pod nazivom O udruženjima vredi navesti u celosti:99

Kadgod... se bilo koja zarada nekog udruženja deli među članovima, moramo
pokazati da se isto mora uraditi prema prethodno izloženom metodu pregovora...
Zato predlažemo ovaj primer izvesnog udruženja koje poseduje 152 libre, za koje
je zarada 56 libri i traži se koliko od te zarade treba isplatiti svakom članu u
librama. Najpre, zaista, prema pizanskom običaju, moramo skloniti na stranu jednu
četvrtinu gorepomenute zarade [očigledno namenjene traktatoru]; nakon što smo to

96
Isti tekst se takođe pojavljuje u nešto prerađenom obliku u Goetzmann, 2005, str. 133 - 139.
97
Pryor, 1977.
98
Siegler, 2002, str. 10.
99
Ibid, str. 172.
103
 završili, preostaju 42 libre. Zaista, ukoliko želiš da to odrediš u skladu s običajem,
10
odredićeš pravilo za 152, odnosno 819; podelićeš zaradu, odnosno 42 libre, sa 8.
Količnik će biti 5 libri i 5 solida što je 105 solida, a onda ćeš to podeliti sa 19;
6
količnik će biti 5 solida i 19 6 denara.

Ako želiš da odrediš po prethodno zapisanom pravilu koliki će biti rezultat... ako je
zarada 13 libri u udruženju, onda uradi ovako: pomnoži 13 s delom zarade u jednoj
6 2
libri, dakle s 5 solida i 19 6 denara... Dobiće se 3 libre i 11 solida i 19 10 denara.

Ovaj zadatak je fascinantan primer kako se koristila komenda. Iako je zarada traktatora bila
podeljena prema pizanskom običaju, deo koji je pripadao komendatoru mogao je biti razdeljen na nekoliko
ulagača, čije se udruživanje zvalo societas. Zbog toga Fibonači razvija opšti princip za podelu zarade
društva, prema učešću pojedinačnih ulagača u ukupnom uloženom kapitalu. Njegov pristup odgovara danas
poznatoj definiciji prinosa na jedinicu uloženog kapitala koja se primenjuje na iznos uloženog kapitala.
Robert Lopez smatra da su komendni ugovori i societas ugovori predstavljali izvorne evropske oblike
poslovnih udruživanja iz kojih su se razvili savremena partnerstva i korporacije. Stoga, komende i srodni
zadaci kojima se Fibonači bavio u Liber abbaci, predstavljaju prve značajne doprinose ,,pretkorporativnoj“
finansijskoj ekonomiji.

Zadaci o trgovačkom putniku

Drugi tip finansijskih zadataka čini skup primera s trgovačkim putnikom, koji su slični
računovodstvenim kalkulacijama zarade stečene nakon niza putovanja u trgovačke gradove. Prvi primer
je:100

Neki čovek putuje u Luku radi trgovine; udvostručio je tamo svoj novac i potrošio je
12 denara. Zatim je krenuo nazad i na putu prošao kroz Firencu, gde je udvostručio
svoj novac i potrošio 12 denara. Odatle se vratio u Pizu, udvostručio svoj novac i
potrošio 12 denara, a tvrdi se da mu ništa nije ostalo.
Traži se koliko je novca imao na početku.

Leonardo predlaže genijalan metod rešavanja. Pošto se imetak udvostručava u svakom gradu, diskontni
1 1 1
faktor za treći tok novca (u Pizi) iznosi 2 ∗ 2 ∗ 2. On množi novčani priliv od 12 denara s diskontnim
faktorom, koji predstavlja zbir pojedinačnih diskontnih faktora na svakom putovanju, tj.

1 1 1
+ +
2 4 8

100
Ibid, str. 372.
104
 1
Rezultat je 10 2 denara. Diskontni faktor efektivno svodi pojedinačne novčane tokove natrag u tačku pre
nego što je čovek stigao u Luku. Obratite pažnju na to da ovakav pristup može da se uopšti kako bi se
pokrili različiti tokovi novca u različitim fazama putovanja, duži niz putovanja, različite stope prinosa u
svakom gradu, ili završni novčani tok.
U dvadeset zadataka koji slede ovome s putovanjem u Luku, Firencu i Pizu, Leonardo navodi i
rešava sve složenije varijante s različitim nepoznatim elementima. Jedna verzija zadatka navodi početni
iznos novca i traži se broj putovanja - na primer, „neki čovek ima 13 bizanata i nosi ih na putovanja, ne
znam koliko ih je obavio, ali je na svakom udvostručio imetak i potrošio 14 bizanata. Traži se koliko je
putovanja bilo.“101 Ovaj zadatak i ostali zadaci prikazuju mnogostranost njegovog metoda diskontovanja.
Pored toga, daju okvir za eksplicitno uvođenje vremenske dimenzije i zasnivanje onoga što mi danas
smatramo finansijama.

Zadaci o kamatnim stopama i bankarstvu

Odmah nakon zadataka s putovanjima, Fibonači postavlja i rešava niz zadataka s bankama. Svaki
sledi obrazac koji je ustanovljen u primeru s putovanjima - kapital se u svakoj fazi povećava za neki
procenat i neki deo se oduzima. Na primer:102

Neki čovek uložio je 100 libri u neku [bankarsku] kuću po mesečnoj kamati od 4
denara za libru, i svake godine je na ime rente podizao iznos od 30 libri. Na početku
svake godine treba za tih 30 libri umanjiti ulog i zaradu na pomenutih 100 libri.
Traži se koliko će godina, meseci, dana i sati držati novac u banci.

Fibonači objašnjava da se rešenje dobija korišćenjem iste tehnike koja je prikazana u delu o
putovanjima. Vremenski intervali zamenjuju niz posećenih gradova i na taj način mogu da se procene
vremenski nizovi ulaganja i prinosa. Nakon što se savlada metod putovanja, biće lako odrediti diskontni
faktor za više vremenskih perioda i primeniti ga na periodične isplate iznosa od 30 funti - iako je u ovom
zadatku trik da se odredi broj tih perioda iskorišćenih za definisanje vremenskog faktora. Mi možemo da
rešimo zadatak određivanja n-tog korena nepoznate veličine n pomoću logaritama, ali Fibonači je živeo
mnogo pre otkrića logaritama. Stoga on koristi grubu silu na tri strane knjige, polazeći od jednog perioda,
13
pa nastavljajući s dva perioda itd. sve dok ne dođe do rezultata od 6 godina, 8 dana i 2 9 5 sati. Nivo
složenosti prikazan samo ovim jednim zadatkom nema takmaca u istoriji finansijske analize. Iako je
matematika kamatnih stopa već postojala 3000 godina pre Fibonačija, on je svojim izvrsnim izlaganjem i
izvođenjem diskontovanja za više vremenskih perioda načinio ogroman skok u odnosu na svoje
prethodnike.
Ovaj prvi matematički tour the force praćen je sa još jedanaest zadataka o bankarskim kućama. U
svakom je neka veličina nepoznata - buduća vrednost, sadašnja vrednost, kamatna stopa, trajanje pozajmice
ili iznos dividende koji se periodično podiže. Fibonači daje primere rešenja za svaku nepoznatu veličinu,
zasnivajući ih na prethodno uvedenim paradigmama putovanja.
Pomalo iznenađuje tako otvoren opis bankarskog zaračunavanja kamate u XIII veku, naročito kad
se uzme u obzir da je Crkva zabranjivala lihvarstvo. Džon Manro je naveo ubedljiv argument da su, iako je
crkvena doktrina dugo zabranjivala zelenaštvo, snažni institucionalni napadi na zaračunavanje kamate
ozbiljno počeli da se pojavljuju početkom XIII veka i bili su glavni podsticaj za razvoj cenzusa,103 rente i
doživotnih ugovora o obveznicama - a svi oni su zaobilazili crkvenu definiciju kredita.104 Liber abbaci je
bila napisana neposredno pre formiranja franjevačkog i dominikanskog reda (1206. i 1216.) koji su bili

101
Ibid, str. 383.
102
Ibid, str. 384.
103
U srednjem veku cenzus je bio uobičajeni oblik ulaganja u zemljište. Kupac je cenzus često uzimao za
gotov novac, a prodavac je bio dužnik i morao je da plaća godišnju ratu. (Prim. prev.)
104
Munro, 2003.
105
prethodnica borbe protiv lihvarstva. Napad Crkve na naplatu kamate bio je u stvari samo napad na
aktivnosti koje su opisane i analizirane u Leonardovoj knjizi.
Postoje delimični dokazi u Liber abbaci da je Fibonačijeva finansijska analiza možda imala korene
na drevnom Bliskom istoku. Razmotrite sledeći zadatak:105

Neki čovek dao je jedan denar pod kamatu tako da za pet godina dobije dvostruko
više denara, a da za sledećih pet ima duplo od dva denara i tako zauvek na svakih 5
po 5 godina glavnica i kamata se udvostručavaju. Traži se koliko će denara imati od
ovog jednog denara za 100 godina.

Uporedite taj zadatak s ovim s vavilonske tablice 8525 koja se čuva u muzeju u Berlinu i koju je
1935. godine obelodanio Oto Nojgebauer. Pitanje s tablice glasi:

Ako pozajmim nekome jednu minu srebra po stopi od 12 šekela godišnje (jedan
šekel odgovara šezdesetom delu mine), i ako dobijem kao isplatu jedan talent (60
mina) i četiri mine, koliko dugo je novac bio oročen?

Rešenje se dobija pripisivanjem kamate glavnici samo onda kada se stanje glavnice udvostruči.
Kada je kamatna stopa 20%, glavnica se udvostručava svakih pet godina. Prema tome, odgovor je da će
dug narasti do 64 mine za 30 godina. Udvostručavanje iznosa na krajevima petogodišnjih intervala deluje
kao upečatljiva paralela, posebno kada se uzme u obzir da godišnja složena kamatna stopa koja daje taj
rezultat nije ceo broj - malo je manja od 15%.

Analiza sadašnje vrednosti

Najsloženiji Fibonačijev zadatak o kamatnim stopama nosi ime O vojniku koji je dobio 300
bizanata za svoje feudalno imanje. U njemu, vojniku je kralj odobrio godišnju rentu od 300 bizanata, koja
se isplaćuje tromesečno u ratama od po 75 bizanata. Kralj menja raspored isplata na jednu isplatu od 300
bizanata na kraju godine. Vojnik može mesečno da zaradi 2 bizanta na 100 (tokom svakog tromesečja)
koje uloži. Koliko iznosi njegova efektivna nadoknada nakon što su se uslovi isplate izmenili? Da bi ovo
izračunao, Fibonači objašnjava:106

Zaista, najpre ćete pokušati da ovaj zadatak svedete na metod putovanja i on se svodi ovako... pošto
postoje četiri isplate, slično se obavljaju četiri putovanja, i pošto je svaka isplata po 75 bizanata, to
50
odgovara troškovima napravljenim na svakom putovanju. Dalje, pošto je 53 napravljeno od 50, uzmi 53
četiri puta za četiri isplate, pa je
50 50 50 50
….
53 53 53 53

Proizvod ovih količnika koristi se za diskontovanje isplate na četiri perioda (ili putovanja). Obratite
pažnju na to da Fibonačijev nov način izražavanja razlomaka omogućava da se svaki član sukcesivno
diskontuje s po jednim dodatnim periodom. Sadašnja vrednost 300 bizanata isplaćena na kraju poslednjeg
perioda je 259 bizanata i kusur. Kao i ranije, Fibonači objašnjava kako formirati diskontni faktor za više
perioda kao proizvod recipročnih vrednosti stope rasta nekog ulaganja, koristeći model razvijen na primeru
trgovačkih putovanja gde je procenat zarade realizovan u svakom gradu. U ovom zadatku on eksplicitno
kvantifikuje razliku u vrednosti dva ugovora koja proističe isključivo iz razlike u novčanim tokovima. Ovaj
primer obeležava otkriće jedne od najvažnijih alatki u matematici finansija - analize koja eksplicitno
rangira novčane tokove na osnovu njihove sadašnje vrednosti.

105
Sigler, 2002, str. 437.
106
Sigler, 2002, str. 392.
106
 Institucionalni i komercijalni kontekst
Prethodni zadatak o vojniku koji se bavi sadašnjom vrednošću svedoči o činjenici da je matematika
diskontovanja na vremenskoj osnovi očigledno bila važna 1202. godine kada je napisana Liber abbaci.
Međutim, tokom nekoliko sledećih vekova njen značaj za državne i komercijalne transakcije strahovito je
porastao. Uz porast međunarodne trgovine i oružanih sukoba u kasnom srednjem veku, porasla je potreba
za prenosom novca na veće daljine. Kineski trgovci rešili su taj problem vekovima ranije, koristeći feichan,
potvrde o pošiljkama „letećeg novca“ koje su izdavale državne institucije u glavnim gradovima provincija.
U Fibonačijevo vreme arapski trgovci koristili su finansijski instrument koji je veoma ličio na današnji ček
na donosioca. Ništa od navedenog nije izričito podrazumevalo smanjivanje vrednosti novca zbog protoka
vremena, ali prvi evropski novčani transferi - menice - jesu. Svaka novčana pošiljka u daleke krajeve
značila je kako će neko vreme pošiljka putovati, pa je bilo razumljivo uključivanje naknade za korišćenje
novca tokom tog vremena, zbog čega su menice obično bile diskontovane da bi se nadoknadio izgubljeni
prihod od kamate - suštinski na isti način kao u primeru O vojniku koji je dobio 300 bizanata za svoje
feudalno imanje. Prema tome, menice su istovremeno bile instrumenti kamatnih stopa. Eštor (1983.)
objavljuje prvu poznatu menicu, koja datira iz 1220.107 Siveri je pronašao jedan italijanski ugovor o
diskontovanju s implicitnom kamatnom stopom od oko 11% iz 1252. godine.108 I datiran je na početak XIII
veka i istočnjačko poreklo srednjovekovnih menica čine zanimljive paralele s datumom objavljivanja Liber
abbaci i istočnim uticajima na nju. Da li su matematičke alatke za određivanje trenutne vrednosti donete u
Italiju zajedno s menicama i arapskim ciframa? Ili je tehnološka inovacija, a to je upotreba menica kao
dužničkih hartija od vrednosti (koje su srednjovekovni ljudi od struke nazivali suva razmena) stimulisala
da se matematički obradi vremenska vrednost novca? Po svemu sudeći, bilo je to plodan uzajamni uticaj
trgovine i matematičkog napretka, a Leonardo iz Pize nalazio se u njegovom geografskom i intelektualnom
središtu.
Druga ključna inovacija koja se javila u severnoj Italiji otprilike u Fibonačijevo vreme bila je
pojava dugoročnih državnih obveznica. Krajem XII veka i Venecija i Đenova počele su da izdaju prinudne
obveznice svojim bogatim građanima. Primera radi, Venecija je 1171. izdala obaveznu pozajmicu s
kamatnom stopom od 5% za sve građane Republike kako bi finansirala gradnju flote za rat protiv
Vizantije.109 Po osnovu ove pozajmice, kao i pozajmica pod nazivom prestiti koje su usledile, u Veneciji se
do sredine XIII veka razvilo stalno tržište za državne obveznice. Ukrupnjavanjem venecijanskog javnog
duga na osnovu ukaza iz 1262. zvanično je uređeno pitanje finansiranja gradskog duga i stvorena naširoko
rasprostranjena savremena praksa finansiranja države putem javnog duga.
Koreni ove sveprisutnosti dužničkih hartija mogu se naći u finansijskim dokumentima u samoj Pizi.
U Leonardovo vreme Piza je redovno izdavala dugoročne dužničke papire svojim poveriocima,
obavezujući se na neprekidne prilive iz posebnih izvora za otplatu dugova. Favje navodi jedan baš takav
ugovor grada s poveriocem iz 1173.110 Istoričar Dejvid Herlihi ukazuje na to da su javne finansije grada
postajale sve složenije tokom XIII veka. Pizanski gradonačelnici - podesta - počeli su da prikupljaju novac
kroz kapitalizaciju poreskih i monopolskih prava.111 Ekonomska odluka o odricanju od niza budućih
novčanih priliva u zamenu za sadašnji jednokratni priliv jeste, u svojoj suštini, primer primene principa
sadašnje vrednosti. Nema sumnje da bi matematičke tehnike prikazane u Liber abbaci omogućile podesti
da kvantifikuje te odluke na način koji nije bio izvodljiv pre nego što je Fibonači napisao svoje delo.
Štaviše, renta koja je dodeljena Fibonačiju pred kraj života, za službu državi, ukazuje na to da je možda
upravo on bio savetnik baš za takve finansijske ugovore.
Metodologija određivanja trenutne vrednosti iz Liber abbaci bi takođe mogla da posluži za analizu
privatnih komercijalnih transakcija. Razmotrite, na primer, neobičan terminski ugovor naveden u susednoj

107
Ashtor, 1983. Citirano u: Kohn, 1999., „Bills of Exchange and the Money Market to 1600“, nedovršen
rad, Darmouth College. Ovo drugo je ažurirano i odlično istraživanje o menicama.
108
Sivery, 1983. Citirano u: Spufford, 2002.
109
Pezzolo, 2005.
110
Favier, 1971, str. 283.
111
Herlihy, 1958. Šesto poglavlje opisuje te nove ugovore. Pezolo u Goetzmann i Rouwenhorst (2005.),
citira primere sličnih prodaja prava na prihode u Đenovi 1152. i u Veneciji 1164.
107
Pistoji, koji datira bar s početka XIII veka. Od 1201. do 1210, ugovori o stalnim isporukama staia112
pšenice prodavani su po srednjoj ceni od 2,8 lira - u vreme kada je, prema Herlihiju, „terminska“ cena
jednog staia prodavana za četvrtinu lire. U nedostatku matematičkog metoda za diskontovanje budućih
isporuka, kako su učesnici na tržištu određivali sadašnju vrednost takvih ugovora?113 Kako su špekulanti
bili u mogućnosti da upoređuju relativne cene obradivog zemljišta i terminskih ugovora? Zaista, da li je
veština diskontovanja budućih vrednosti postojala u severnoj Italiji pre Fibonačija ili je njegova
matematika omogućila pojavu terminskih ugovora i složenih ugovora o fiksnim prihodima?
Čak i ako uzmemo sve u obzir, teško je razmrsiti uzročnu vezu između komercijalnih problema tog
vremena i matematičkih metoda za njihovo rešavanje. Skoro je sigurno da je, kao što to važi i danas,
postojao dinamičan odnos između analitičkog okvira i tržišta. Matematičari su tada, kao što je tako i sada,
morali biti motivisani problemima iz sveta koji ih je okruživao, a zauzvrat, njihova rešenja su izazvala novi
napredak u finansijskom inženjeringu.
Iako će Leonardo uskoro biti zaboravljen, njegova dostignuća u oblasti trgovine već su bila
prepoznata za njegovog života.

112
Staio je tradicionalna italijanska antička jedinica mere, izvedena iz rimske mere sekstarij i
upotrebljavana uglavnom za žita. Staio je imao različite vrednosti u različitim italijanskim gradovima,
počev od 18,27 litara u Milanu, preko 35 u Kremoni, 63 u Modeni, do 83,317 u Veneciji. (Prim. prev.)
113
Herlihy, 1967, str. 138-139
108
 POGLAVLJE 16
Odrazi u srednjovekovnom ogledalu
Dana 12. maja 1983. otvorio sam Gardijan, britanske nacionalne dnevne novine, a u njima, u
nedeljnoj rubrici posvećenoj nauci, pod nazivom Budućnosti, nalazio se prvi članak koji sam napisao kao
gostujući novinar.

Najveći prost broj na svetu

Prost broj je bilo koji ceo broj koji je deljiv (bez ostatka ili bez upotrebe razlomaka) samo brojem
jedan i samim sobom (na primer, brojevi 2,3,5,7,9 i 11 su svi redom prosti). Iako matematičari (podjednako
i profesionalci i matematičari amateri) izučavaju proste brojeve još od davnih vremena, prosti su brojevi
tek poslednjih nekoliko godina privukli pažnju ostalih.
Kao što je u ovoj rubrici već bilo pisano pre nekoliko nedelja, skorašnji rezultati u oblasti
kriptologije (nauke koja se bavi stvaranjem i razbijanjem tajnih šifara) težili su ka tome da iskoriste sve
više i više aspekata iz grane matematike koja je poznata kao teorija brojeva, a posebno osobine prirodnih
brojeva. Stoga ne iznenađuje da velike organizacije koje se bave komunikacijama i organizacijom
podataka, poput IBM-a i kompanije Bel telefoni sada ulažu velike sume novca u istraživanje prostih
brojeva, a mnogi smatraju (iako to, naravno, nije potvrđeno) da su malo manje univerzitetski nastrojene
agencije poput CIA takođe veoma uključene u te stvari. Zato je malo verovatno da će skorašnja objava
prema kojoj je otkriven nov prost broj, nemerljivo veći od bilo kog poznatog prostog broja, zanimati samo
šačicu matematičara koji žive van dodira s realnošću u svojim kulama od slonovače.
Broj je toliko velik da bi bilo besmisleno čak i pokušati zapisati ga na način na koji se brojevi
obično izražavaju, pomoću niza cifara od 0 do 9. Ako bi urednik Gardijana odlučio da odštampa taj broj na
ustaljeni način, znacima uobičajene veličine, bez navođenja naslova, oglasa ili slika u tekstu, taj broj bi
zauzeo nešto više od tri i po strane novina.
Na sreću, matematičari koriste posebnu notaciju za opisivanje brojeva tog reda veličine.
Upotrebimo li tu notaciju, broj o kome pričamo deluje prilično ukroćeno, i zapisuje se kao 2 86.243 - l.114
Da je taj broj prost otkrio je Dejvid Slovinski iz SAD. Kao što možete da pretpostavite, imao je
pomoć veću od one koju bi mu pružio običan džepni kalkulator koji košta pet dolara. Štaviše, upotrebio je
najmoćniji računar na svetu, divovsku mašinu Krej-1 istraživačke laboratorije Krej. Čak i uz neverovatnu
moć računanja, mašini je bilo potrebno jedan sat, tri minuta i 22 sekunde samo da proveri da je broj o kome
pričamo zaista prost. Da bi se broj pronašao, bili su potrebni meseci računanja.
Nije teško objasniti šta notacija koju sam pomenuo znači. Da biste dobili broj Slovinskog, pođite od
broja dva i pomnožite ga samim sobom 86.243 puta, a onda mu, što je poslednja sitnica, oduzmite jedinicu.
Rezultat će biti broj koji ima tačno 25.962 cifre ako se zapiše na standardni način.
Odakle uopšte da počnemo kako bismo uspeli da pojmimo veličinu takvog čudovišta? Da bismo
stekli neku predstavu, razmotrimo broj 264 koji je za ovu priču očigledno tričav. On se može dočarati na
sledeći način: zamislite običnu šahovsku tablu. Ako označimo polja na toj šahovskoj tabli počevši od
gornjeg levog ugla, i nastavljajući red po red nadole, prema desnom donjem uglu, koristeći brojeve 1,2,3
itd., poslednje polje biće označeno brojem 64.
Sada zamislite da počinjemo da stavljamo novčiće od deset penija na polja šahovske table. Na prvo
polje stavimo dva novčića od deset penija, na drugo polje stavimo četiri, na treće polje stavimo osam, i
tako nastavimo stavljajući na svako sledeće polje tačno duplo više novčića nego što ih je bilo na
prethodnom.
Na poslednjem polju formiraćemo hrpu od upravo 264 novčića od deset penija. Šta mislite, koliko
će biti visoka ta hrpa? Dva metra? Petnaest metara? Više od toga? Pazite samo, hrpa će biti visoka oko 37

114
Približno u vreme objavljivanja ove knjige na srpskom jeziku, 26. decembra 2017., Džonatan Pejs,
pedesetjednogodišnji elektroinženjer iz SAD otkrio je trenutno najveći prost broj: 2 77.232.917 - 1, koji ima
preko 23 miliona cifara. (Prim. prev.)
109
miliona miliona kilometara! Dakle, hrpa će otići znatno dalje od Meseca (koji je udaljen od Zemlje pukih
400.000 kilometara) i Sunca (udaljenog 150 miliona kilometara od Zemlje), štaviše dostići će najbližu
zvezdu, Proksima Kentauri.
A to je samo za 264. Da biste stigli do novog prostog broja Slovinskog, morali biste da udvostručite
broj novčića u hrpi još dodatnih 86.179 puta. Napustili biste ceo univerzum mnogo pre nego što biste došli
do tačnog broja.
Zašto bi bilo koga zanimali tako ogromni brojevi? Postoje različiti odgovori na takvo pitanje. Za
matematičare, pitanje kako su prosti brojevi raspoređeni među svim brojevima samo po sebi je vrlo
zanimljivo. Niko ne može sigurno tvrditi kada će se pojaviti sledeći prost broj. Kada su u pitanju mali
brojevi, čini se da među njima ima mnogo prostih. Na primer, među brojevima manjim od 25 prosti brojevi
su 2,3,5,7,11,13,17,19,23. Ali čim počnete da pretražujete znatno veće brojeve, prosti se ređe pojavljuju,
iako ne deluje da slede neku pravilnost.
Zanemarimo li ovo interesovanje koje je možda teško razumeti, kao što to važi za skoro svako
potpuno teorijsko istraživanje, pojavljuju se različiti korisni bočni izdanci. Recimo, samo da bi se postiglo
da računari mogu da barataju brojevima koji se sastoje od 86.243 binarne cifre, poput broja Slovinskog,
morala je da bude razvijena čitava disciplina u okviru računarstva, poznata kao aritmetika višestruke
preciznosti, i možete se kladiti u poslednji prost broj koji ste našli da je za nju zainteresovana CIA (između
ostalih).
***
U roku od nekoliko sati pozvali su me s BBC-ja i rekli da su zainteresovani da prikažu prilog o
otkriću na njihovim prvim večernjim vestima, koje su bile blago orijentisane ka mlađoj publici. Ubrzo
nakon toga ponovo su me pozvali s BBC-ja i pitali hoću li da im pomognem da snime prilog za popularnu
dečju emisiju Record Breakers (Obarači rekorda).
U tom trenutku nisam bio svestan da je upravo začeta moja paralelna karijera popularizatora
matematike. Pored zanimanja koje je iskazao BBC, značajan broj starijih ljudi iz Gardijana, od kojih su
većinu činili diplomci političkih nauka, istorije i književnosti, pozitivno su komentarisali članak.
Čitajući svoj članak danas - što sam upravo uradio kad sam ga kopirao u rukopis ove knjige - stekao
sam utisak da je poprilično svakidašnji. Ali tada su stvari bile drugačije. Koliko mi je poznato, moj članak
je bio prvi takav objavljen u britanskim dnevnim novinama koji je govorio o matematičkom otkriću a
napisao ga je profesionalni matematičar.
Čini mi se da je to takođe bio prvi put da je lov na rekordno velike proste brojeve iskočio iz
matematičkih žurnala i časopisa i uskočio u dnevne novine. (U godinama koje su usledile, takve priče su se
pojavljivale u neku ruku redovno, kako su otkrivani novi i novi prosti brojevi. Mislim da sam pisao o dva,
ili možda tri od tih sledećih otkrića, ali ne više od toga.)
Međutim, tada sam znao samo to da sam napisao članak, da je on bio objavljen, i da ga je televizija
BBC odmah iskoristila kao udarnu vest, a da je planirala da snimi još jedan prilog.
Tek sam kroz nekoliko dana, kada me je urednik Gardijanove naučne rubrike pozvao jer je bio
zainteresovan za još mojih članaka, počeo da razmišljam o tome da pišem za njih makar povremeno. Tada
sam shvatio da imam paralelnu karijeru pisca popularnih matematičkih tekstova.
Moje aktivnosti u vezi s tom drugom karijerom dovešće do toga da postanem opčinjen
Fibonačijem, kako sam ga nazivao pre nego što sam ga ,,upoznao“ i pre nego što sam video da je on
zaslužio da ga zovu njegovim pravim imenom, a ne po nom de plume iz XIX veka koje je izmislio neko
drugi.
Ali, bilo je tu još nešto u vezi s reakcijom na prvi članak koji sam napisao, a što sam tokom karijere
popularizatora matematike iznova i iznova primećivao. Postoji velika opsednutost brojevima i
matematikom - pod uslovom da su predstavljeni na interesantan način.
U decenijama koje su usledile, a koje su počele dvonedeljnom kolumnom u Gardijanu ubrzo nakon
mog prvog članka o prostim brojevima, bavio sam se popularizacijom matematike i toliko sam puta otkrio
da su ljudi duboko privrženi brojevima. Često se ta privrženost ispoljava kroz numerologiju, pa knjige kao
što je Biblijski kod115 postaju međunarodni bestseleri.

115
Ne, neću navesti izvor. To je pseudonauka koja je velikodušno prikazana kao takva. Njena glavna teza
da se u Svetom pismu nalaze numerički šifrovane tajne poruke namenjene čovečanstvu sumnjivog je
110
 To sam takođe primetio kada sam pisao o izvesnim matematičkim temama, a posebno kada bih se
bavio paradoksom Montija Hola.116 Ta lukava pitalica iz verovatnoće pri prvom susretu zbunjuje mnoge,
čak i matematičare, a ponekad i poznate matematičare. Aspekt koji mi je najzanimljiviji nije šta ljudi misle
ili kažu, već količina strasti koju unose u razmatranje. Kada jednostavan matematički zadatak na kom
počiva televizijski kviz iz pedesetih godina XX veka izazove strastvenu raspravu, bolje bi vam bilo da
priznate da brojevi i aritmetika čine značajan deo ljudskog saznanja, šta god neko rekao o stepenu do kog
je sam nadaren za brojeve.
Tu su, zatim, zlatni presek i s njim u vezi Fibonačijev niz, o kome sam govorio u desetom
poglavlju. Moji višegodišnji pokušaji da svojim čitaocima i publici na javnim predavanjima razdvojim
istinite tvrdnje o zlatnom preseku od maštovitih izmišljotina koje se nalaze na internetu ovih dana,
neizbežno izazivaju žestoke i povremeno uvredljive kritike. Ljudima je zaista stalo. Do jednog jedinog
broja!
Čini se da ljudi žele da veruju da njihovim životima i sudbinom na neki način vladaju brojevi i
jednačine. Naravno, postoji način na koji oni to zaista čine; naime, jednačinama možemo opisati različite
aspekte naših života. Ali opisano (u opštem slučaju) nije propisano. (Štaviše, kao što se to dešava, izvan
botanike, zlatni presek se retko javlja bilo kao opisan, bilo kao propisan.)
Osim toga, od 2005. do 2008., u vreme kada sam bio konsultant za matematiku za kriminalističku
TV seriju ,,Broj3vi“, jedna od glavnih poruka koju su producenti dobijali anketiranjem gledalaca bila je
„ubacite više matematike". I tu sam primetio da obični ljudi poštuju brojeve i zanimaju se za njih čak i
onda kada tvrde da im matematika ne ide.
Ipak, uprkos ovoj dubokoj povezanosti s brojevima, posebno na Zapadu, ljudi se hvale izjavama da
„nisu nadareni za brojeve". Odakle potiče ova prividna dihotomija?
Skoro sigurno, deo tog negativnog osećanja koje primećujem prema matematici posledica je loših
iskustava s loših časova matematike u školi. To je prirodni mehanizam odbrane! Kada se suočite s lošim
iskustvom iz matematike, sami sebe ubedite da ni vama matematika nije važna i da ste, zapravo, izabrali da
je ne radite - ili, što je još gore, da niste sposobni da je radite.
Međutim, postoji i podrška društva takvom načinu razmišljanja koja datira iz davne prošlosti,
sigurno bar iz antičke Grčke, od koje smo makar mi, na Zapadu, nasledili tako mnogo kulture i
intelektualnih sklonosti.
Kao što mnogi od nas nauče u školi, antičko grčko društvo poštovalo je intelektualnu aktivnost
praktikovanu radi sebe same, ali je potcenjivalo trud zanatlija. Matematika, naravno, pokriva oba tabora, sa
čisto intelektualnim predmetima poput geometrije i teorije brojeva u umetničkoj kategoriji i s aritmetikom,
posebno trgovačkom aritmetikom u zanatlijskoj kategoriji.
U vreme mog odrastanja, u Engleskoj je vladao ekstremno jak stav društva da se pametna deca
poput mene neprestano nagovaraju da se bave društvenim naukama (koje su, potpuno u skladu s
obožavanom kulturom starih Grka, podrazumevale i Euklidova dela) i da ne troše svoj talenat na prozaične
utilitarističke nauke.
Čuveni engleski teoretičar brojeva Godfri Harold (G. H.) Hardi u svojoj proslavljenoj knjizi
Izvinjenje jednog matematičara objavljenoj 1940., napisao je, s očiglednim ponosom:

Nikada nisam uradio ništa „korisno". Nijedno moje otkriće nije, niti je verovatno da će, direktno ili
indirektno, u dobru ili zlu, i najmanje uticati na udobnosti sveta.
Nešto kasnije, u predavanju na Kembridžu, koje je naknadno pretočeno u knjigu, engleski naučnik i
romanopisac Čarls Persi (Č. P.) Snou govorio je o ,,dve kulture“ u britanskom intelektualnom životu -
umetnosti na jednoj strani, nauci na drugoj.117

porekla, a opisani metod će stvoriti (a ne otkriti!) „skrivene poruke" u svakoj knjizi približno istog obima
kao Biblija.
116
Pročitajte najpre članak na Vikipediji. Molim vas da mi ne pišete o tome. Kada je reč o ovoj konkretnoj
temi, neću pročitati šta ste napisali - sve sam to već imao prilike da vidim - i neću odgovoriti. Druge teme
su prihvatljive, ali ne i ova.
117
Snow, 1959.
111
 Snou je istakao činjenicu da bi kulturna podela između društvenih i prirodnih nauka, sa sebi
svojstvenim davanjem prednosti prvima nad drugima, veoma išla na štetu bilo kojoj naciji koja je prihvatila
očigledni dolazak nove ere kojom dominiraju nauka i tehnologija.
Naglašavajući stepen do koga je Snou bio na pravom putu, osamdesetih godina XX veka
matematičari su iskoristili deo Hardiju omiljene teorije brojeva da bi izgradili sistem enkripcije koji
podržava komunikaciju preko interneta, omogućava onlajn kupoprodaju, savremene oružane sukobe i
široko rasprostranjen nadzor koji sprovodi država, te opovrgava Hardijevu izjavu o nedostatku korisne
upotrebne vrednosti.
Činjenica je da je podela na društvene i prirodne nauke veštačka. Matematika i prirodne nauke su
oduvek bile, i sasvim sigurno uvek će biti, podjednako kreativne i estetski bogate kao bilo koja društvena
nauka ili kao književnost. Problem se ne krije u različitim karakteristikama Ijudske misli, već u načinu na
koji se različite discipline ponekada poučavaju.
Kako privodim kraju ovaj prikaz pisanja moje prve potpuno istorijske knjige, a dok razmišljam o
desetogodišnjem procesu njenog stvaranja, ne mogu da odolim a da se ne nasmešim ironiji: za mene je
istorija bila najdosadniji predmet u školi.118 A opet, nema misterije u tome zašto je do toga došlo. Nastavni
plan i program istorije, koji me je zadesio šezdesetih godina XX veka u Engleskoj, predstavljao je, zbog
testiranja, tešku muku memorisanja imena i godina rođenja i smrti svih britanskih kraljeva, kraljica i
datume ratova i bitaka koje su oni vodili. (Ima ih mnogo - vladara, ratova i bitaka!) Činjenice je trebalo
naučiti i pamtiti dovoljno dugo da bi se položio test. Trik da se dobro prođe na testu kada je trebalo napisati
esej bio je da se natrpa (iz sećanja) što više stvarnih činjenica, većinom imena i datuma. Moji drugovi i ja
smo nabavili jeftine knjižice s puškicama koje nisu bile ništa drugo do spiskovi ključnih činjenica koje je
trebalo upamtiti da bi se položio ispit.
Nabavio sam slične knjižice za predmet engleska književnost. Jedna koja se pokazala posebno
korisnom svodila je, na svega dve do tri strane, svaki Šekspirov komad na spisak ključnih informacija
potrebnih za polaganje testa. (Ne treba ni posebno naglašavati da sam tek znatno nakon završetka srednje
škole zapravo počeo da uživam u Šekspirovim delima.)
Na sreću, imao sam jako dobre nastavnike matematike i prirodnih nauka u srednjoj školi, pa je to,
zajedno s mojom prvobitnom željom da postanem „kosmički naučnik“, značilo da je moje školsko
obrazovanje iz matematike i prirodnih nauka neprekidno stimulisalo moja interesovanja. Nikad taj predmet
nisam smatrao lakim; i danas smatram da je matematika teška. Upravo to je, po meni, čini tako
zanimljivom. Onaj ko misli da je matematika laka ne zna šta je matematika u stvari - jednako kao što ja u
vreme srednje škole nisam zaista znao da su istorija i književnost više od jednostavnog memorisanja
činjenica. Ali, iako sam uvek smatrao matematiku teškom, nikada me nije napustilo zanimanje za ono što
je očigledno veoma visoko zdanje kolektivne ljudske misli građeno tokom nekoliko hiljada godina (meni je
to bilo jasno, a pretpostavljam i svakome ko prevaziđe bilo koju negativnu posledicu loših predavanja
matematike u školi).
Savremenom čitaocu koji izabere Liber abbaci, ta knjiga predstavlja naporan niz aritmetičkih rutina
za obavljanje računica, pri čemu je svaka od njih obilno ilustrovana urađenim primerima. Kao udžbenički
recepti za obavljanje računica, čine se toliko daleko od „kreativne, ljudske intelektualne aktivnosti" koliko
je to moguće zamisliti.
Ali povucite se korak unazad. Umesto da se izgubite (kao što se mnogima desi) u moru detalja
(kojih ne manjka), obratite pažnju na ono što se dešava. Preciznije, pogledajte šta su Leonardo i „ljudi od
brojeva" koji su se pojavili pre njega pokušavali da urade.
Mi, ljudi, evoluirali smo u društvena stvorenja koja zadovoljavaju svoje potrebe i ispunjavaju svoje
želje sarađujući s drugima. (Saradnja, naravno, može da podrazumeva i nadmetanje. Dvoje ljudi koji igraju
šah mogu se takmičiti, možda strastveno, ali to čine samo ako sarađuju pri igranju igre, tako što oba igrača
poštuju pravila.) U savremenom žargonu teorije sistema, formiramo interaktivan sistem.

118
Godine 2010. objavio sam kratku knjigu o počecima razvoja savremene teorije verovatnoće,
Nedovršena igra: Paskal, Ferma i pismo iz sedamanestog veka koje je promenilo svet (Centar za promociju
nauke i Matematički institut SANU, 2015.), ali u to vreme je moj projekat o Leonardu bio u završnoj fazi a
pored toga, za tu knjigu nije bilo potrebno ozbiljnije istorijsko istraživanje.
112
 Međutim, to nije sistem slučajnih interakcija, onako kako molekuli gasa udaraju jedni o druge u
posudi. Svakako, postoje slučajne interakcije u ljudskom sistemu, ali tokom miliona godina evolucije
prirodnom selekcijom, razvili smo načine ponašanja i načine međusobnog delovanja koji proizvode
obrasce interakcija što idu u korist našeg opstanka.
Još je važnije što smo naučili da stičemo specifičnija znanja, da se usredsredimo na različite
aktivnosti, oslanjajući se na veštine i stručno znanje koje su razvili drugi da nam pomognu da zadovoljimo
svoje potrebe i ispunimo svoje želje.
Prednost ovog beskonačnog trenda ka sve užoj specijalizaciji leži u tome da on omogućava
svakome od nas da se sve više i više usredsredi na stvari koje ga najviše zanimaju. Danas malo ko od nas
zna kako se uzgaja povrće ili kako se gaje i čuvaju domaće životinje. Ostavljamo drugima da nam
obezbede hranu. Isto kao što ostavljamo drugima da nas snabdeju ugodnim - i ponekad provokativnim -
umetničkim delima, da nas podstaknu i zabave romanima i filmovima, da nas umire ili uzbude muzikom,
da nas izleče kad se razbolimo, da naprave i održavaju naša prevozna sredstva, da nam obezbede različite
komunikacione i informacione tehnologije i da nam pomognu da razumemo sebe same i svet u kome
živimo iz mnogo različitih perspektiva (a to su prirodne i društvene nauke).
Često aktivnosti drugih ne vidimo dublje od površine, i to je cena koju plaćamo da bismo mogli da
se prepustimo svojim ličnim interesovanjima. Kada kod drugih ljudi samo zapažamo obično ulazno-izlazno
ponašanje (npr., odvezemo kola kod majstora i dva dana kasnije dođemo po njih, a kvar je otkriven i
otklonjen), lako je pomisliti da je za to dovoljno samo malo stručnog znanja, dovitljivosti ili kreativnosti.
Ali to je retko slučaj. Uostalom, govorimo o ljudima. Ljudskim bićima poput nas samih. Da, veoma smo
prilagođeni tome da primećujemo razlike među nama, ali imamo mnogo više zajedničkog jedni s drugima
nego što se međusobno razlikujemo.
Naravno, veliki deo onoga što radimo postaje rutina i redovno se ponavlja. Ali to nas ne čini
bezumnim robotima. Kada klasifikujemo rad drugog čoveka kao bezuman ili dosadan, posmatramo tog
pojedinca kroz ličnu perspektivu. A rangiranje ljudi tako da je neko bolji od nekog drugog (recimo, po
kreativnosti), egocentrično je, bez obzira na to da li sebe rangiramo kao bolje, kao što su to radili književni
tipovi zbog kojih je protestovao Č. P. Snou, ili kao gore, kao što to rade mnogi koji tvrde da ne mogu da
nauče matematiku. Možemo imati relativnu slobodu da živimo kako smo to izabrali samo zahvaljujući
tome što živimo u razvijenom, složenom, interaktivnom sistemu koji nazivamo ljudskim društvom.
Malo je očigledne kreativnosti u načinu na koji sledim recept kad pripremam jelo. Kada zaista
želim da dobro pojedem, odem u restoran. Čineći to, ne kažem sebi: „Otići ću u restoran Chez Panisse zato
što kuvarica Elis Voters mnogo bolje čita recepte od mene.“ Činim to zato što znam da je ona vrlo dobra
kuvarica. Poseduje kreativno stručno znanje.
Slično tome (i namerno bežeći od domena kao što je sklonost snobizmu prema X-u, kada je
X=hrana), u prošlosti sam s vremena na vreme uviđao da ne mogu promeniti gumu na svom biciklu,
uprkos tome što sam pročitao uputstva i pregledao video zapise postupka, već sam na kraju odnosio točak i
gumu u lokalnu radnju za bicikle. Naravno, deluje da ni za šta ne treba manje veštine, stručnog znanja ili
kreativnosti od stavljanja gume na točak bicikla. Znam. Uprkos tome što sam pogledao te video zapise,
stajao sam i posmatrao majstora dok je on brzo i bez napora stavljao gumu na točak. Jednostavno, zar ne?
Jasno je da je ono što je on radio - i iskusio - bilo potpuno drugačije od onoga što sam ja radio i
iskusio onda kada sam pokušao i kada nisam uspeo. Znao sam da to naprosto ne može biti trivijalan
zadatak, pošto ja nisam uspeo da ga obavim. Ali šta mi je promaklo?
U ovom slučaju, nakon što sam (iz dobrih razloga) prešao na točkove koji nemaju unutrašnju gumu,
nisam mogao da ostavim to pitanje bez odgovora. Pošto često vozim bicikl po zabačenim delovima
nenaseljenih krajeva prirode, bilo je važno da naučim bar nešto od veštine majstora iz radnje za bicikle za
slučaj da mi pukne guma. Zbog toga nisam odustajao. Nije bilo lako. Ali nakon mnogo pokušaja i dosta
komentara o tome šta je potrebno, naučio sam kako da zamenim gumu. Moj veliki napredak odigrao se
jednom prilikom kada mi je mehaničar, držeći točak horizontalno, pritisnut na svoj stomak, dok je baratao
gumom s obe ruke, objasnio šta zapravo radi. „Morate da posmatrate gumu kao živo biće“, kazao je. ,,Ona
želi da čvrsto stoji na felni (uostalom, za to je napravljena), ali nije previše poslušna. Kao malo dete, kreće
se ukrug i pruža otpor vašim pokušajima da je prisilite. Morate je razumeti i da, preko svojih ruku, budete
svesni šta ona pokušava da uradi. Radite s njom - neprekidno imajući na umu šta ona pokušava da uradi -

113
da biste oboje dobili to što želite: guma da bude postavljena na točak, a vi da možete da je napumpate i da
nastavite vožnju."
Nestvarno? Možda. Ali uspelo je. I dalje uspeva. Kao rezultat, ne samo da mogu da zamenim gume
na svom biciklu, nego je to za mene postalo „bezumno i automatski", jednako lako koliko je Pikasu bilo da
nešto nacrta na salveti u restoranu da bi platio svoj obrok. Pikasu je trebalo mnogo godina da bi naučio da
slika na način na koji je to činio (kao i tržištu da njegovim delima pripiše veliku vrednost), ali to ne znači
da njegov rad nije bio kreativan; pre će biti da je on deo tog rada pretvorio u rutinu. Kad gledam film o
njemu kako stvara, vidim površinski kako to radi, ali ne vidim njegovo platno na način na koji ga on vidi, i
ne bih mogao da slikam onako kako on slika. Isto tako, moja veština baratanja unutrašnjom gumom za
bicikl, rezultat je toga da sada vidim i razumem ono što mi je ranije bilo nejasno. (Priznajem da je znatno
lakše naučiti kako se pomenuta guma postavlja na bicikl, nego crtati kao Pikaso. Ali može se učiti pomoću
analogije.)
No da se vratim Leonardu i Liber abbaci: on je bio jedan od mnogih u generaciji trgovaca, bankara
i matematičara koji su koristili svoj kreativni intelekt da razviju bolje i moćnije metode za izvršavanje
numeričkih računica koje su nepokolebljivo postajale sve važnije za održavanje mreže međuljudskih
interakcija različitih vrsta. Tim pionirima brojevi su bili (a u ovo sam apsolutno siguran) ne manje živi i s
karakterom, nego što je guma za bicikl to bila mom majstoru iz radnje za bicikle (a sada i meni), a Pikasu
njegovo platno. Oni su razvijali, u Leonardovom slučaju i otkrivali, kreativne načine da drugima objasne
metode i procedure koje bi koristili u svakodnevnom životu - pa čak i u slobodno vreme, kao što se može
videti iz nekih maštovitijih zabavnih zadataka koje je Leonardo uvrstio u svoju knjigu.
Jedan od problema koji muči matematiku je, možda zvuči ironično, činjenica da je matematika
izuzetno bitna za tako mnogo društvenih slojeva. To znači da svako treba da dobije obuku iz matematike.
Svako treba da zna ponešto o matematici da bi mogao da postane sasvim funkcionalan član društva sa
sposobnošću da mu doprinese. Ali ovu izjavu ne bi trebalo tumačiti da je fokus samo na „korisnoj
matematici“ (šta god to značilo - a G. H. Hardi bi to pogrešno protumačio). Na prvim stranicama svoje
knjige Uvod u matematičko razmišljanje napisao sam:

Obrazovanje nije samo sticanje specifičnih alatki za korišćenje u karijeri koja će uslediti. Kao jednu od
najvećih tvorevina ljudske civilizacije, matematiku treba predavati zajedno s prirodnim naukama,
književnošću, istorijom i umetnošću kako bi se dragulji naše kulture prenosili s jedne generacije na drugu.
Mi, ljudi, mnogo više smo od poslova koje radimo i karijera koje gradimo. Obrazovanje je priprema za
život, a samo jedan deo toga je savladavanje specifičnih veština potrebnih za obavljanje posla.119

Leonardo je napisao Liber abbaci, a još pre svoju „knjigu za trgovce", za društvo vremena u kome
je živeo. Bio je to njegov živopisan, kreativan doprinos ljudskoj društvenoj aktivnosti. Ono što se nama
danas može činiti suvoparnim i dosadnim tekstom koji se ponavlja, deluje tako samo kao posledica
promenjenih okolnosti - promena koje su dobrim delom izazvane samim tim knjigama. Slava koju je u
čitavoj Italiji Liber abbaci donela Leonardu za njegovog života, treba da ukaže na to da je knjiga nudila
znatno više od onoga što mi u njoj danas vidimo. Moja spoznaja da postoji velika sličnost između
Leonardove očigledne opčinjenosti i marljivosti tokom stvaranja knjiga i entuzijazma i pregalaštva Stiva
Džobsa pri stvaranju Epl I, Epl II, Mekintoša, Ajfona i Ajpeda, navela me je da napišem, u elektronskom
obliku, dodatak knjizi Čovek od brojeva, u kome paralelno razmatram karijere ta dva čoveka, onako kako
sam ih sumirao u četrnaestom poglavlju.120
U današnjem društvu Džobsova kreativnost u tehnološkoj areni ne dolazi u pitanje. Šta god inače
mislili o njemu, moramo ga posmatrati kao genija XX veka. Predlažem da na takav način posmatramo
Leonarda u XIII veku. Njegove knjige se nalaze među velikim kulturnim i intelektualnim rukotvorinama
ljudske istorije. One su „ludački genijalne", kako pisac Stiven Livi govori o Džobsovom činu stvaranja
računara Mekintoš.121

119
Devlin, 2012, str. 8.
120
Leo and Steve: The Young Genius Who Beat Apple Market by 800 Years, 2011.
121
Levy, 1994.
114
 Liber abbaci je Leonardova Mona Liza, njegov David, njegova Deveta simfonija, njegova katedrala
Notrdam, njegov most Golden Gejt, i da, njegov Ajped. Stoga je Leonardovo delo važan deo ljudske
kuturne istorije.
S jedne strane, Leonardovo delo je možda čak značajnije od dela mnogih drugih. Jer, iako se Da
Vinči, Mikelanđelo ili Betoven ne sviđaju baš svakome, niti baš svako poseti Notrdam ili pređe preko
mosta Golden Gejt, i nema baš svako u svom džepu pametan telefon,122 svi mi u svojim mislima nosimo
elemente osnovne aritmetike kojima je Leonardo pomogao da tu stignu.

122
Ovo možda neće ostati tačno još mnogo dugo što, u svetlu svega iznetog u četrnaestom poglavlju, u
stvari potkrepljuje ono što hoću da kažem.
115
 DODATAK
Vodič kroz poglavlja Liber abbaci
Nazivi petnaest poglavlja Liber abbaci razlikuju se od rukopisa do rukopisa, što ukazuje na to da
su pisari koji su pravili kopije slobodno unosili izmene za koje su smatrali da će doprineti razumevanju
sadržaja. Međutim, ako se zanemare izvorne formulacije, Leonardo je podelio Liber abbaci na sledeći
način. (Navedeni broj strana preuzet je iz Siglerovog prevoda na engleski jezik.)

1. O prepoznavanju devet indijskih cifara i kako se svaki broj zapisuje pomoću njih; kako se brojevi
moraju drzati u rukama123 i o uvodu u računanje
Posveta i uvod obuhvataju dve strane, a prvo poglavlje zauzima šest strana u Siglerovom prevodu, i
u njemu se objašnjava kako zapisivati - i čitati - cele brojeve u indijskom decimalnom sistemu. Kod velikih
brojeva po tri cifre su grupisane da bi se olakšalo čitanje. Leonardo takođe opisuje sistem za računanje
pomoću prstiju na rukama, što je ilustrovano detaljnim dijagramima u primercima rukopisa Liber abbaci.
Taj sistem je omogućio efikasnije izvođenje računica i naširoko se upotrebljavao u srednjem veku.
Leonardo je takođe naveo tablice sabiranja i množenja koje su se mogle koristiti - ili, još bolje, upamtiti -
da bi se olakšalo računanje.
Nakon što je prebrinuo pravila za čitanje i pisanje, Leonardo posvećuje ostala poglavlja, sve do
poslednjeg petnaestog, pravilima i metodima u aritmetici.

2. O množenju celih brojeva

Ovo je priručnik tipa „kako da“ na 16 strana. Pristup se malo razlikuje od onog kojim se danas deca
uče da pomnože dva cela broja. Leonardo najpre objašnjava množenje parova dvocifrenih brojeva i
množenje višecifrenih brojeva jednocifrenim brojem, a zatim stiže do komplikovanijih primera. Opisuje
različite metode za proveravanje rezultata. Jedan od njih, „odbacivanje devetki“, baš su povlačili iz
upotrebe u Ujedinjenom Kraljevstvu početkom pedesetih godina XX veka, u vreme kada sam ja učio
aritmetiku, a u današnjoj eri jeftinih sveprisutnih elektronskih kalkulatora malo je razloga da trošim vreme
kako bih ga objasnio - pa ću to preskočiti.

3. O njihovom zbrajanju jednog s drugim

Treće poglavlje je kratko i sadrži samo pet strana uputstava. Današnjem čitaocu će verovatno biti
čudno što Leonardo obrađuje sabiranje posle množenja, ali tako je. Nagoveštavajući stvari koje slede,
opisuje proceduru za vođenje troškova u tabeli s kolonama za libre, solide i denare.

4. O oduzimanju manjih brojeva od većih brojeva

Na ovo, najkraće poglavlje u knjizi, otišle su samo tri strane Siglerovog prevoda. Naslov vam sve
govori.

5. O deljenju celih124 brojeva

Peto poglavlje bavi se deljenjem malim brojevima i jednostavnim razlomcima. Značajno je duže,
najduže poglavlje za sada, s 28 strana uputstava. Deljenje i razlomci su teški i treba ih detaljnije objasniti.
Današnji čitaoci kojima je poznat „algoritam pisanog deljenja", nekada važan element školskog
matematičkog obrazovanja, ali sada opcioni dodatak u mnogim zemljama, uz malo napora, prepoznaće
starog prijatelja.

6. O množenju celih brojeva razlomcima

Tema su brojevi koji se danas nazivaju mešovitim, brojevi koji se sastoje od celih brojeva i
razlomljenih delova. Leonardo objašnjava da s njima računate tako što ih najpre prebacite u razlomljen

123
Prikazivati uz pomoć prstiju. (Prim. prev.)
124
Ceo broj je tehnički naziv za nerazlomljen broj, bez obzira na to da li je on pozitivan, negativan ili nula.
116
oblik (danas bismo takve brojeve zvali nepravi razlomci), računate s njima i zatim rezultat vratite u
mešoviti oblik. Ovo poglavlje zauzima 22 strane.

7. O sabiranju, oduzimanju i deljenju celih brojeva razlomcima i o svođenju više delova na jedan
Leonardo ispunjava 28 strana primerima kako sjediniti sve što je do tog trenutka bilo naučeno.

8. O određivanju vrednosti robe prema osnovnoj metodi

U osmom poglavlju dobijamo prvu dozu praktične matematike, kroz 51 stranu rešenih primera o
vrednosti robe, gde se koristi ono što bismo danas nazvali zaključivanje pomoću proporcija - matematika
koju koristimo u prodavnici da bismo proverili najbolju ponudu. Na primer, Leonardo nas pita: ako 2 libre
ječma koštaju 5 solida, koliko košta 7 libri? Zatim pokazuje kako izračunati rezultat. Koristi jednostavne
dijagrame proporcija, koje naziva metoda pregovora. Primeri koje navodi odnose se na razmenu novca,
prodaju robe prema težini i prodaju platna, bibera, sira, trske i robe u balama.

9. O razmeni robe i sličnim stvarima

Leonardo predstavlja dalje (u Siglerovom prevodu) 33 strane rešenih praktičnih primera koji
produbljuju razmatranje iz prethodnog poglavlja. Tu su zadaci o trampi svakidašnjih stvari, o prodaji i
kupovini novca, o konjima koji pojedu ječam za određen broj dana, o ljudima koji sade drveće i o ljudima
koji jedu žito.

10. O udruženjima i njihovim članovima

Na ovih 14 strana Leonardo daje rešene primere o uloženom novcu i zaradi preduzeća i njihovih
članova, pokazujući kako odrediti koliko kome sleduje.

11. O kovanju novca

Jedanaesto poglavlje zauzima 31 stranu Siglerovog prevoda na engleski. Metodi koje Leonardo
navodi u ovom poglavlju bili su vrlo potrebni. U to vreme, najveća koncentracija valuta u svetu bila je u
Italiji gde je u srednjem veku 28 gradova kovalo novac, a samo ih je u Toskani bilo sedam. Njihova
relativna vrednost i sastav metala značajno su varirali, i od grada do grada i tokom vremena. Takva
situacija sasvim sigurno je značila dobar posao za menjače novca - a Liber abbaci je davala mnoštvo
zadataka tog tipa. Pošto su vlade redovno menjale vrednost svojih valuta, zlatne i srebrne kovanice davale
su znatno stabilniju osnovu. Kako su većinu srebrnjaka tog vremena legirali s bakrom, zadaci o kovanju i
legiranju novca bili su važni.

12. O rešenjima mnoštva postavljenih zadataka

Ovo ogromno poglavlje ispunjava zapanjujućih 186 stranica raznovrsnim urađenim zadacima.
Fokus je na algebri. Ne na simboličkom rasuđivanju s kojim danas povezujemo tu reč, već na
„algebarskom rasuđivanju", izraženom svakodnevnim jezikom (i često nazivanom retorička algebra).
Leonardo veliku pažnju posvećuje primenama metoda lažne pretpostavke, koji on naziva metod drveta -
kako je u opštem slučaju poznato. Ta se procedura koristi pri rešavanju zadataka koji su (u savremenom
značenju) ekvivalentni običnoj linearnoj jednačini oblika Ax = B. Onaj ko rešava jednačinu najpre bira
približan odgovor, i zatim rasuđuje kako bi ga prilagodio da dobije ispravno rešenje. Mnoge zadatke koje
je razmatrao Leonardo naziva zadaci o drveću, pa zato kaže da ih rešava pomoću „metoda drveta“. To je
čitava klasa zadataka kojima je dao ime po posebnoj zagonetki koju umeće u poglavlje, a koja traži dužinu
stabla kada je poznata dužina njegovog dela koji se nalazi pod zemljom.
Pored toga, pokazuje kako da se ti isti zadaci reše direktnom metodom (regula recta), gde se počinje
tako što se veličina koju treba naći nazove stvar (res), i zatim se formira jednačina (iskazana rečima), što se
zatim rešava korak po korak da bi se dobilo konačno rešenje. Ukoliko se izrazi simbolički, ovo je upravo
savremeni algebarski metod. Bio je poznat još arapskim naučnicima, a opisao ga je matematičar El
Horezmi oko 830. u knjizi iz čijeg naslova potiče savremena reč algebra. Nešto više o El Horezmiju rekao
sam u jedanaestom poglavlju.

117
 Mnogi zadaci koje je Leonardo prikazao finansijske su prirode, te su pružali poslovnim ljudima u
XIII veku i kasnije neke veoma moćne alatke koje su pomogle u radikalnoj promeni evropske trgovine.
(Pogledati dvanaesto poglavlje ove knjige.)

13. O elchatyam metodu i kako se njime rešavaju skoro svi matematički problemi
U savremenoj terminologiji, elchataym je pravilo, poznato još i kao pravilo dvostruke negacije,
koje se koristi za rešavanje jedne linearne jednačine ili više njih. Reč elchataym je Leonardova latinska
transkripcija arapske reči alkhata'ayn, koja znači ,,dve greške“. Naziv oslikava činjenicu da polazite od dve
aproksimacije traženog rešenja, jedne premale, druge prevelike, i zatim rasuđujete kako biste ih popravili
sve dok ne stignete do ispravnog rezultata. Može se koristiti za rešavanje linearnih jednačina, ne samo
oblika Ax = B, za koje se može upotrebiti i pravilo negacije, već i za rešavanje opštijeg oblika Ax + B = C.
Ovo poglavlje pruža 41 stranu urađenih primera. Leonardo dovitljivo formuliše zadatke sa zmijama,
četvoronošcima, jajima, poslovnim putovanjima, brodovima, bačvama punim tečnosti koja curi kroz rupe.
Zatim postavlja pitanja kako grupa ljudi pod različitim uslovima treba da podeli novac kada pronađu
novčanik ili novčanike, kako grupa ljudi treba da podeli troškove kupovine konja, ponovo pod različitim
uslovima. Daje i neke zadatke samo s brojevima.

14. O određivanju kvadratnih i kubnih korena, o njihovom množenju, deljenju i oduzimanju, kao i o načinu
postupanja s binomima, apotomama i njihovim korenima
Leonardovo pretposlednje poglavlje ima 42 strane urađenih primera. Glavna pažnja mu je na
metodu za rad s korenima. Za sabiranje i oduzimanje različitih korena, koje naziva binomima i apotomama,
koristi Euklidovu klasifikaciju iz desete knjige Elemenata.
„Šta su apotome?“, pitate se. Setite se da je otkriće iracionalnosti √2 dovelo stare Grke do toga da
izučavaju nešto što su nazvali nesamerljive veličine. Euklid je za zbir dve nesamerljive veličine, poput
√2 + 1 koristio reč binom (veličina s dva imena), a za razliku, poput √2 − 1, reč apotoma. Baratanje
nesamerljivim veličinama pomoću onoga što bismo danas nazvali algebarskim izrazima bila je uobičajena
praksa grčke i srednjovekovne matematike, a na isti način su se ponašali s algebarskim binomima kao što
je ,,dve stvari umanjene za dirham“. To je jedan od razloga što su mnoge srednjovekovne knjige o algebri
počinjale dugačkim poglavljem o binomima i apotomama.
U pogledu matematičkog sadržaja, četrnaesto poglavlje je tek malo više od zbirke poznatih metoda i
rezultata, a Leonardo ne donosi ništa značajno što se već ne može naći u Elementima.

15. O važnim geometrijskim pravilima i o problemima algebre i almuchabale

Ovo poslednje poglavlje zauzima 85 strana, koje su ponovo ispunjene urađenim primerima. Šta je
almuchabala? U savremenom žargonu ta reč se odnosi na promene na obe strane jednačine koje je
ostavljaju u ravnoteži. Kada to znate, naslov poglavlja vam sve govori. Leonardov pristup se malo razlikuje
od onog koji se nalazi u El Horezmijevoj knjizi o algebri koja je napisana ranije.
Poreklo naše reči algebra je zanimljivo. Ono što mi danas nazivamo algebra, na arapskom se zvalo
al-jabr wa’l-muqabala, ili ponekad skraćeno al-jabr. Dve reči al-jabr i al-muqabala odnose se na dva
koraka u pojednostavljivanju jednačina. Prvi znači obnova ili dopuna. U jednačini kao što je „deset minus
nešto jednako je pet nečega“, „deset minus nešto“ posmatrano je kao okrnjeno ,,deset“ kome je trebala
obnova. Arapski matematičari bi zapisali: „obnovite deset tako što ćete mu dodati nešto, i dodajte to isto na
pet nečega", čime se dobija jednačina „deset je jednako šest nečega“. Drugi termin, al-muqabala, znači
suočavanje. U jednačini kao što je „deset i dva nečega jednako je šest nečega“, suočićete dva nečega sa šest
nečega, pa se traži da izračunate njihovu razliku, čime se dobija jednačina „deset je jednako četiri nečega“.
Sigler za Leonardovo „algebre et almuchabale" stavlja „algebra i almukabala", što je transkripcija
arapskog al-jabr wa’l-muqabala, ali ceo taj izraz u stvari znači samo „algebra". Džefri Ouks, savremeni
stručnjak za srednjovekovnu algebru s kojim sam se konsultovao u vreme kada sam pisao knjigu Čovek od.
brojeva,125 ukazuje na to da je Leonardo preveo dve reči frazom „proportionem et restauationem"
(proporcija i obnova), ali time ih je zamenio. Restarare je bio uobičajen prevod za al-jabr, dok je

125
Privatna prepiska, 2010.
118
proportionem loš prevod za al-muqabala. Štaviše, dodaje Ouks, Leonardo je upotrebio reč restarare na
način koji ne odgovara arapskom al-jabr, što ukazuje na to da nije razumeo tu reč.

119
 Bibliografija

Arrighi, G., ur. 1964. Paolo Dell’Abaco, Trattato d’aritmetica. Piza: Domus Galilaeana.
_______, ur. 1967. Antonio de’ Mazzinghi, Trattato di Fioretti. Sijena: Domus Galilaeana.
_______, ur. 1973. Libro d’abaco. Luka: Cassa di Risparmio di Lucca.
_______, ur. 1987. Paolo Gherardi, Opera mathematica: Libro di ragioni-Liber abaci.
Luka: Pacini-Fazzi.
Ashtor, Eliyahu. 1983. Levant Trade in the Later Middle Ages. Prinston: Princeton University Press.
Bernardini, Rodolfo. 1977. „Leonardo Fibonacci nella iconografia e nei marmi“ [Leonardo Fibonači u
ikonografiji i mermeru], Pisa Economica, (br. l), Pisa Camera di Commercio, Industria, Artigianato
(Privredna komora), str. 36-39. Devlin, Keith. 2001. Matematički gen. Beograd: Plato.
_______. 2011. The Man of Numbers: Fibonacci's Arithmetic Revolution. Njujork: Walker Books.
_______. 2011. Leo and Steve: The Young Genius Who Beat Apple to Market by 800 Years.
E-knjiga koju je objavio Amazon Kindle.
_______. 2012. Introduction to Mathematical Thinking. E-knjiga koju je objavio Amazon Kindle.
Favier, Jean. 1971. Finance and Fiscalite au Bas Moyen Age. Pariz: Societe D’Edition D’Enseignement
Superieur.
Fisher, Irving. 1930. The Theory of Interest. Njujork: Macmillan.
Franci, Rafaella. 2003. „Leonardo Pisano e la Trattatistica dell’Abaco in Italia nei Secoli XIV e XV“,
Bollettino di Storia delle Scienze Mathematiche, Istituti Editoriali e Poligrafici Internazionali, 23, Facs. 2,
str. 33-54.
Gies, F. i J. Gies. 1969. Leonardo of Pisa and the New Mathematics of the Middle Ages. N.p.: Crowell
Press.
Goetzmann, William N. 2004. Fibonacci and the Financial Revolutfon. National Bureau of Economic
Research, rad br. 10352, mart.
_______. 2005. Fibonacci and the Financial Revolution. U: Goetzmann i Rouwenhorst, ur., Origins of
Value: The Financial Innovations that Created Modern Capital Markets. Njujork: Oxford University
Press, 2005, str. 123-143. (Izmenjeno izdanje Goetzmann 2004.)
Goetzmann, William N. i K. Geert Rouwenhorst, ur. 2005. Origins of Value: The Financial Innovations
that Created Modern Capital Markets. Njujork: Oxford University Press.
Graham, John R. i Harvey Campbell. 2001. „The Theory and Practice of Corporate Finance: Evidence
from the Field“Joumal of Financial Economics, 60, br. 2-3, str. 187-243.
Grimm, Richard E. 1973. „The Autobiography of Leonardo Pisano", Fibonacci Quarterly, 11, br. 1
(februar), str. 99-104.
Hardy, G. H. 1940. A Mathematician’s Apology. Kembridž, UK: Cambridge University Press.
Heefler, Albrecht. 2007. „The Abbacus Tradition: The Missing Link between Arabic and Early Symbolic
Algebra." Proceedings of the International Seminar on the History of Mathematics, Nju Delhi, Indija.
Herlihy, David. 1958. Pisa in the Early Renaissance: A Study ofUrban Growth. Nju Hejven: Yale
University Press.
_______. 1967. Medieval and Renaissance Pistoia. Nju Hejven: Yale University Press.
Hughes, Barnabas. 2004. „Fibonacci, Teacher of Algebra: An Analysis of Chapter 15.3 of Liber Abbaci“,
Mediaeval Studies, 64, str. 313-361.
_______. 2008. Fibonacci's De Practica Geometriae. Njujork: Springer-Verlag.
Kohn, Meir. 1999. „Bills of Exchange and the Money Market to 1600.“ Dartmouth College, naučni rad.
Levy, Steven. 1994. Insanely Great: The Life and Times of Macintosh, the Computer that Changed
Everything. Njujork: Penguin Books.
Livio, Mario. 2002. The Golden Ratio. Njujork: Broadway Books.
Markowsky, George. 1992. „Misconceptions About the Golden Ratio“, College Mathematics Journal, 23,
br. 1 (januar), str. 2-19.

120
Munro.John H. 2003. „The Medieval Origins of the Financial Revolution: Usury, Rentes, and
Negotiability“, Intemational History Review, 25, br. 3 (septembar), str. 505-562.
Pezzolo, Luciano. 2005. „Bonds and Government Debt in Italian City States: 1250- 1650.“ U: Goetzmann i
Rouwenhorst, ur., Origins of Value: The Financial Innovations that Created Modem Capital Markets.
Njujork: Oxford University Press.
Pryor, John H. 1977. „The Origins of the Commenda Contract", Speculum, 52, br. 1 (januar), str. 5-37.
Rosen, Frederic. 1831. The Algebra of Mohammed Ben Musa. London:J. Murray.
Sigler, Laurence. 1987. The Book of Squares: An Annotated Translation into Modem English. Njujork:
Academic Press.
_______. 2002. Fibonacci's Liber Abaci: A Translation into Modem English of Leonardo Pisano’s Book of
Calculation. Njujork: Springer Verlag.
Sivery, Gerard. 1983. „Mouvements de capitaux et taux d'interet en occident au XIIIe siecle“, Annales
Economies Societes Civilizations, 38, str. 367.
Smith, D. E. 1951. History ofMathematics, tom 1. Mineola: Dover.
Spufford, Peter. 1986. HandbookofMedieval Exchange. Offices ofthe Royal Histo- rical Society, London.
_______. 2002. Power and Profit: The Merchant in Medieval Europe. Njujork: Thames and Hudson.
Snow, Charles Percy. 1959. The Two Cultures. Kembridž, UK: Cambridge University Press.
van Egmond, Warren. 1980. Practical Mathematics in the Italian Renaissance: A Catalog of Italian
Abbacus Manuscripts and Printed Books to 1600. Firenca: Istituto e Museo di Storia della Scienza;
monografija br. 4.

121