Čekajući Godoa

Kad nešto dugo čekamo, često kažemo „Kao da čekamo Godoa“. O besmislu
življenja i neprekidnom čekanju, govori delo koje je napisao čuveni irski
književnik i dramaturg Samjuel Beket. Ovo delo nastalo je 1948. godine, a o njemu
se priča i dan danas. Drama apsurda „Čekajući Godoa“ izvedena je pet godina
kasnije u pozorištu u Parizu. Tada je izvedba dobila brojne kritike.

Samjuel Beket je jedan od najistaknutijih predstavnika moderne drame.

Zahvaljujući Godou, stekao je svetsku slavu, dobio je i Nobelovu nagradu za
književnost sedamdesetih godina prošlog veka. No, iako govorimo o besmislu
življenja, ovo delo nimalo nije besmisleno. Naprotiv, ono u sebi nosi poruke koje
odolevaju vremenu i motivišu nas da pronađemo svoj smisao, čak i kada se čin da
on ne postoji. Avangardna književnost i avangardno pozorište procvetali su kada je
Godo raširao svoja krila i preuzeo scenu. Dominantna tema Beketovih drama je
apsurd. U tom apsurdu žive različite ličnosti, na tragičnim položajima. Te ličnosti
žive jednim monotonim, beznačajnim životom. Oni ne pronalaze smisao ni u
čemu, sve se svodi na nemoć. Ljudi iz Beketovih dela su sićušni i nevažni. Oni za
sobom ne ostavljaju traga, samo vrte priču u krug. Oni su „gluvi,, slepi i
nepokretni“ kako on kaže. Takođe, on smatra da smrt ima više smisla od samog
života, jer je izvesnija i realnija. Bez perpektive, bez nade i pitanja o planovima,
junaci žive život u kome ne nose ni prava imena. Čekajući Godoa je delo koje se
ne zaboravlja. Na mene je ovo delo ostavilo jak utisak, pročitaću ga za nekoliko
godina ponovo, jer smatram da se gledište na Godoa sa godinama menja. Drama
Čekajući Godoa odvija se na dva plana. U jednoj sceni prikazane su sve skitnice.
Oni su nazvani Vladimir i Estragon i poznaju se odavno. Oni sede na jednom
mestu i čekaju. U toku prvog dana u kom vreme sporo prolazi, dolazi gospodar
Poco sa svojim slugom Likijem i provodi vreme sa njima, ali ne zadugo. Posle toga
dolazi Dečak koji im kazuje da Godo ne može da dođe danas. Dečak dolazi i sutra i
priča sa njima o tome kako Godo ni danas nije tu. Čekanje se nastavlja. Skitnice,
bez ikakvog uspeha i plana, čekaju, iako su čuli vest koja ih nije obradovala. Ove
dve skitnice predstavljaju čovečanstvo, predstavljaju dva prijatelja, koja se druže
više od pedeset godina i provode dane zajedno. Njih vezuje pravo prijateljstvo,
imaju blizak i topao odnos. Oni predstavljaju saputnike u besmislu i pomoćnike u
bezizražajnom čekanju. Gospodar Poco i njegov sluga imaju skroz drugačiji odnos.
Poco muči svog slugu, iskorišćava ga i postupa nehumano prema njemu. U prvom
činu ne dešava se ništa što će jasno definisati karaktere ovih likova. Oni od početka
do kraja sede na istom mestu i čekaju. Estragon u jednom trenu izuva svoje stare
cipele, pa mu pada na pamet pitanje šta je sledeće što treba da urade. Oni pričaju o
Svetom Pismu i o poznatim tekstovima, govore i o svojoj prošlosti. Primetivši
jedno stablo, zastali su, a Estragon je predložio da mogu da se obese. Onda su
shvatili da nemaju uže sa kojim bi mogli da se obese o stablo. Pocov dolazak
prekida njihova razmišljanja o bešenju. Poco, veliki gospodar ove drame, kaže
kako je zemlja njegova i kako oni sede na njegovoj imovini. Pre smaog odlaska, on
im priča o sumraku i o svom slugi Likiju, koga neprestano ponižava. Liki ume da
misli, a kada je počeo da priča o ozbiljnim temama koje zahtevaju da se uključi
mozak, Poco ga je prekinuo, jer ga niko nije razumeo. Liki je povredio Estogana,
zapravo, ujeo ga je. U prvom činu, dominantan je i Dečak koji tvrdi da poznaje
Godoa, te tako daje na značaju svojim rečima da zna kada će i da li će doći.Dečak
radi kod Godoa i kod njega živi, kazuje i da Godo često bije njegovog brata. Kada
padne mrak, Vladimir i Estragon se razilaze, a drugi čin počinje novim jutrom. No,
ne treba da nas čudi to što je početak drugog čina identičan kao i prvi. Ovog puta,
Vladimir je sam, a Estragon utrčava sav uzrujan i preplašen. On govori kako ga
jure neki ljudi koji su ga već tukli, oni žele ponovo da ga tuku! Vladimir je tu da
ublaži situaciju i da ga smiri. Kaže mu da se ničega ne plaši, sve dok su njih
dvojica zajedno. Kada je opasnost prošla, Estragon predlaže da se razdvoje i da
odu da provere šta se dešava, pa da se vrate. Vlamir ga podseća kako oni treba da
sačekaju Godoa i da ne treba da idu nigde. Opet se pojavljuju Poco i Liki, ali ovog
puta oni padaju na zemlju. Estragon tvrdi kako se ne seća ničega i kaže kako oni
uopšte juče nisu bili na ovom mestu. Poco govori kako je oslepeo, leži na zemlji i
traži pomoć. Posle kratkog razmišljanja, oni mu pomažu da ustane, a zatim odlaze
do Likija, te ga pitaju da li može da peva i da misli. Liki je danas nem, ne
progovara nijednu reč. Poco potvrđuje da Liki više ne priča i njih dvojica odlaze.
Vladimir razmišlja o svemu, čudi se, i pita se šta je njegov smisao, šta je smisao
ljudskog postojanja. Prepiranje se nastavlja kada se Estragon probudi, a njihovu
raspravu prekida Dečak koji dolazi i govori kako Godo sigurno sutra dolazi. Dečak
sada govori kako se ne seća Vladimira i kaže kako on juče nije bio na tom mestu.
Vladimir ne uspeva da ga odvrati od tih reči. U ovom činu saznajemo da Godo ima
belu bradu i da je Dečakov brat bolestan. Na kraju se opet dešava isto, dve skitnice
gledaju u drvo i dogovaraju se da sutra ponovo dođu, ali da ponesu kanap sa kojim
mogu da se obese. No, sve je isto, samo njega nema.

Ipak, ove skitnice, predstavljaju različite stavove koje možemo da primetimo i

danas. Možda baš pored vas živi jedan Vladimir, intelektualac i filozof, a možda
živi i Estragon, jednostavan i prost čovek koji ne voli da vodi religiozne razgovore,
a ni filozofske. Vladimir je svestan svoje okoline i brine o svom prijatelju. On se
ljuti i na gospodara Pocoa zbog načina na koji se ponaša prema Lakiju. One ne
veruje u nadu i snove, ne podnosi jednostavnost koju ima njegov prijatelj. On je
svestan da vreme prolazi, dok Estragon ima problem sa pamćenjem. On je
Vladimirova suprotnost, i brine samo o svojim osnovnim potrebama, da se naspava
i da jede. U Vladimiru on pronalazi zaštitu i sigurnost. Nekadašnji pesnik, a danas
lutalica, tu je da zamislimo kako izgleda pesimizam i apsurd u dva čina. Po mom
ličnom doživljaju Vladimir je „mozak“, a Estrogan je „telo“ čoveka koji čeka da
vidi i doživi čudo. Umišljeni gospodar Poco u život skitnica unosi nemir i nameće
svoj autoritet. Kritičari kažu kako je njegovo slepilo simbol slepila za ljudsku
patnju. On ume samo sebe da žali, ali je onemogućen da razume živote drugih
ljudi. Njegov sluga je okupiran gospodarevim željama i on nema vremena i ni volje
da razmišlja o Godou, njegovo vreme je ispunjeno i on uvek ima posla. A ko je
ustvari Godo? Tumačenje Godoa često je povezivano sa bogom. Beket nikada to
nije potvrdio. Sve teorije su ukazivale na čekanje boga, čekanje čuda i čekanje
nečega što nikada neće doći. U jednom od intervjua, Beket je izjavio: „Ali tamo
gde imamo svetlost i tamu u isti mah, imamo i ono neobjašnjivo. Ključna reč u
mojim dramama je možda.“

No, i dalje se sve svodi na “možda”. Čitaoci imaju priliku da nađu svoj
odgovor, a verujem da ima različitih tumačenja. Ovo delo prestavljeno je kao delo
apsurda i to je jedina istina. Ljudi, kao ljudi, uvek tražimo odgovore i zaključke.
Smatram da je Godo zaista bog, koga čekamo i danas, posle toliko godina. Čekamo
ga da nam da suštinu i da nam pokaže pravi put. Znamo mi da on neće doći i da
moramo da nađemo sami ono za čim tragamo, al ii dalje se potajno nadamo da
postoji zacrtanja putanja koja je stvorena za svakog od nas, pojedinačno. Kad bolje
razmislim, pravi odgovor jeste- možda postoji, a možda i ne. Možda će doći, a
možda će ipak svoj dolazak odložiti za jedno daleko sutra.