Љиљана БАЈИЋ ica.bajic@gmail.

com

КЊИЖЕВНО НАСЛЕЂЕ Универзитет у Београду,

МАКСИМА ГОРКОГ Филолошки факултет

Апстракт: У раду се анализира значај књижевног дела Максима

Горког и рецепција дела у нашем времену. Аутор преиспитује парадиг-
му о Горком као писцу ангажованом у креирању нових друштвених
односа, истичући шире значење његовог дела и културолошки утицај
пишчеве појаве. Указује се на улогу школског контекста у читању и
тумачењу дела Максима Горког и образлаже њихова програмска и на-
ставна сврховитост.
Кључне речи: Максим Горки, књижевно наслеђе, српска књижев-
ност, књижевни контакти, школски контекст.

У време јубилеја, 150 година од рођења Максима Горког, тема о

књижевном наслеђу овог писца има актуелан, културолошки значај.
На статус књижевног дела Максима Горког у словенској средини ути-
че више фактора, као што су: сличност и везе у национално и етнички
обележеној литератури и култури, везе књижевних текстова Горког
са другим текстовима културе, сродност језика који повезују словен-
ске народе и образовне праксе у њиховим школским системима.
У културној историји позната је појава удруживања словенских
књижевности у интерлитерарну заједницу, успостављену између ет-
нички блиских и сродних народа, која не укида посебности поједи-
начних књижевности. У пракси филолошке науке и високошколске
наставе књижевности интерлитерарне заједнице предмет су упоред-
ног истраживања, које пружа увид у развојне процесе и типолошке
аналогије унутар заједница, у праћење и испитивање контактних
веза, подстицаја и утицаја између националних књижевности, што
настаје услед покретљивости, променљивости и размене књижевних
елемената у њима. Када је у питању књижевно дело Максима Горког
код Срба, посебно област његових књижевних контаката, утицаја
и стваралачког надахнућа које је писац унео у српску књижевност,
те присуства дела у школским програмима књижевности, може се
говорити о континуитету, али и о променама у његовој рецепцији,
повезаним са променама у историјском развоју књижевности и у
образовној пракси која их прати.
Чак и летимичан увид у присуство Горког у књижевном животу
код Срба може осветлити временски знатан период наше културне
историје 20. века, када је пишчев утицај на српску књижевност био
Библид 0350–6428, Год. 50 бр. 164 (2018), стр. 213–218. / прегледни рад
УДК 821.161.1.09:821.163.41.09
велики. За кратко време Горки је постао један од најпознатијих пи-
саца у Русији и целој Европи. У литератури је забележено да је он код
Срба привлачио пажњу већ од својих раних радова. Тако су први
преводи његовог дела настали 1900. године: На сплаву „у Звезди”,
Песма о соколу у „Бранковом колу”, Ђаво у „Београдским новинама”
(Вучковић 1987: 215–216). Од 1901. српска публика могла је да чита
дело Макар Чудра, а роман Фома Гордејев две године након његовог
објављивања у Русији. Интересовање за дела Горког било је толи-
ко да се апеловало за преводе драма Малограђани и На дну, које су
биле изведене убрзо после позоришних представа у Русији и Немач-
кој 1902. и 1903. године (Недељковић 1996: 136). Одјек дела Макси-
ма Горког илуструје податак да је у литератури ово дело довођено у
везу са делима модерних српских писаца, који су стварали на пре-
лазу између 19. и 20. века, С. Ћоровића, И. Ћипика, Б. Станковића
(Вучковић 2014: 265, 268), П. Кочића (Крушевац 2002: 285). Познато
је, такође, да је интересовање за Горког показивао Иво Андрић. Ан-
дрић је редовно био у контакту са руском књижевношћу, а посеб-
но са текстовима Гогоља и, највише, са текстовима Горког. По Ан-
дрићевом сведочењу, највећи утисак на њега оставила је мала свеска
приповедака Максима Горког, које су биле у рђавом преводу. Иако
сва није била за његове ђачке године, занела је његов дух до те мере
да су „џиновски ликови из приповедака Максима Горког заклања-
ли његов свакодневни живот” (Андрић 1975: 93). Под снажним ути-
цајем који су на њега оставили јунаци раних приповедака Максима
Горког (Челкаш, Макар Чудра, Старица Изергиљ) цео летњи распуст
Андрић је провео у писању своје прве приповетке. Књиге Горког
просијавале су искру светлости према којој се ваљало пробијати чак
и онда када се није могао јасно наслутити стваралачки пут будућег
нобеловца. И у мариборској тамници 1914–1915. године Андрић је уз
књиге Кјеркегора читао Горког, а у годинама после Другог светског
рата био је члан редакционог одбора Сабраних дела Максима Горког
у 97 томова у издању „Културе” (Београд, Загреб, 1946–1952). Максим
Горки остао је, такорећи, стални духовни пратилац Иве Андрића. У
њему је српски писац видео мостове човечности и етике, налазећи
да у свим језицима и у свим културама „приповедач и његово дело
не служе ничем ако на један или други начин не служе човеку и чо-
вечности” (Андрић 1976: 339).
У програмима књижевности у српским школама разложни при-
оритет имају дела школских класика, писаца који чине школски ка-
нон. Уобичајено је да у оквиру националне књижевности књижевни
канон означава ауторе који су признати као најзначајнији. Сматра
се да је процес формирања књижевног канона отворен за „консенз-
ус” критичара и научних радника, у том смислу и за преиспитивање
унутар културне заједнице, као и да је за пут који једног стварао-
ца уводи у канон од значаја његово проучавање у оквиру школског

214 Љиљана БАЈИЋ

 Поводи 215

програма. Књижевни канон, на једној, и „школски канон”, на другој

страни, повезани су тако да књижевни канон, као надређени систем
стандардних вредности, утиче на функционални подсистем, који
чини садржаје школског програма. Као класик словенске и светске
књижевности, Максим Горки заступљен је у репрезентативном из-
бору дела (Старица Изергиљ, Мати) у ранијим школским програ-
мима код Срба. У наше време у програму је дошло до смањивања
броја дела писаца социјалне и пролетерске књижевности, а са њима
и дела Максима Горког. Не улазећи у курикуларне разлоге оваквог
решења, којим се не умањује само могућност упознавања дела ан-
гажованих у креирању друштвене свести и развоја већ и естетска,
образовна и васпитна сврховитост читања и проучавања књижев-
ности у настави, несумњиво је да би веће присуство него што је при-
суство предвиђених писаца у програму обезбедило боље знање и
читалачке компетенције ученика.
Књижевно дело Максима Горког представља стални подстицај
за наставу књижевности. Са Горким се отвара посебно поље рада,
богат спектар интертекстуалних и упоредних истраживања која се
одвијају у сфери интертекстуалности и културног дијалога. Суочени
са таквим истраживачким изазовима, студенти српске књижевно-
сти Филолошког факултета у Београду добили су задатак да у окви-
ру рада на методичком курсу на мастер студијама анализирају тему
Како читати Максима Горког данас. Млади истраживачи одговор
на ово питање нашли су у новом читању Горког и у преиспитивању
постојећих наставних садржаја. Књижевно наслеђе писца сагледали
су као самосвојну синтезу револуционарно-романтичарског, реали-
стичког и новаторског. Видели су га шире од представе о писцу као о
буревеснику револуције и репрезентативном аутору социјалистич-
ког реализма. Налазећи да се дело Максима Горког (Мати, Фома
Гордејев, Случај Артамонових, На дну, Малограђани), у коме се тема-
тизују социокултурна кретања и преображаји, амбивалентни суда-
ри и кризе јунака, шире повезује са другим књижевним текстовима,
сматрали су да оно може да побољша и наставну рецепцију српских
писаца, на пример Петра Кочића и Борисава Станковића. Назив
„лирски реалисти” за ове српске писце, који потиче од Јована Скер-
лића, најбоље одређује њихов положај као следбеника реалистичке
традиције, с једне, и писаца који у поступку и стилу отварају путеве
модерној прози, посебно струји поетске прозе, која је у српској књи-
жевности 20. века заузела значајно место, с друге стране. Запажајући
да дело Горког у својој структури садржи низ модернистичких, не-
оромантичарских, неореалистичких и натуралистичких елемената,
преусмеравали су гледишта на сличне елементе у књижевној струк-
тури српских писаца, која су са Горким доведена у везу. Занимљива
је и идеја да се рана дела Горког (Песма о соколу, Песма о веснику буре,
Макар Чудра, Старица Изергиљ), уз добро економисање наставним
временом, могу читати упоредо са делима романтичарских песника
Пушкина, Бајрона, Љермонтова, Шилера. У прилог овом гледишту
говоре чињенице које дела Горког и поменутих аутора доводе у
везу на тематском, а делом и на поетичко-философском плану. То
су: тематизована потрага и чежња за морем, висином, за природом
уопште и слободом, револуционарно-романтичне идеје које уносе
патос у стилски израз и утичу на жанровски облик текста, значај-
на улога пејзажног и музичког елемента у књижевној слици света,
сличан концепт судбине и карактера јунака једног етички чистог и
животом пуног света, какви су, у овом примеру, јунаци приповетке
Макар Чудра Горког и Пушкинове поеме Цигани.
Методолошки основ упоредног тумачења књижевних дела
Горког и других писаца има своје упориште у тематолошким, по-
етичким, жанровским, стилским и идејним појавама, односно у
књижевноисторијским, књижевнотеоријским и културолошким
чињеницама. Корелативно становиште успоставља се према поједи-
начним појавама које улазе у сферу поређења, утицаја и прожимања,
као и према подручјима којима те појаве припадају. Као пример могу
се узети босјаци Максима Горког и бедни људи Ф. М. Достојевског.
За руску класичну литературу традиционалан је критички став
према социјалним проблемима и разумевање малог човека. Судби-
на невољника, живот човека са маргине друштва, кога су животне
и социјалне околности довеле у беду или га гурнуле на дно живота,
занимала је Пушкина (Станични надзорник), Гогоља (Шињел), До-
стојевског (Бедни људи, Понижени и увређени, Злочин и казна), Гор-
ког (Челкаш, На дну). Достојевски је већ у свом првом епистоларном
роману Бедни људи у односу према жанру приче о малом човеку ис-
пољио једну важну посебност – начелну разлику у третирању књи-
жевног јунака. Пишући о поетици Достојевског, још је Бахтин ис-
такао да књижевни јунак Достојевског не интересује као појава која
поседује одређене социјално-типолошке и индивидуално-каракте-
ролошке особине, већ као посебан угао гледања на свет и на себе
самог, као „смисаони човеков став који оцењује самог себе и ствар-
ност што га окружује” (Бахтин 1967: 102). Бахтин наглашава да у
лику Макара Девушкина у роману Бедни људи Достојевски не слика
сиромашног чиновника (бедног човека) већ његову самосвест „као
стварност другог реда” (Бахтин 1967: 104). Тако је писац већ у свом
првом роману наговестио радикално нов став према јунаку, малом
човеку, униженом чиновнику, а у том смислу и према постојећем
моделу света, односно према жанру о јадницима/бедним људима и
извесној идеји бића на коју је он усмерен.
Упоредно читање Достојевског и Горког потврдиће типолошку
сличност тематике о босјацима и бедним људима, али се изван овог
контекста босјаци Горког могу повезати са пишчевом философијом
очовечења и идејом о гордом Човеку. Теми босјака Горки је пришао

216 Љиљана БАЈИЋ

 Поводи 217

као друштвеном феномену, који је писца, из блата и зверињака палог

света, водио ка идеји о гордом Човеку. У низини нељудског живота
(На дну), у свратишту у коме у крајњој беди вегетирају одбачени људи,
немилосрдно се уништавајући, промичу слике беде и моралне дезин-
теграције. Неки босјаци испољавају зооморфне особине и потребу
да задовоље физиолошке пориве. Неки су оптерећени болешћу, неки,
осујећени у корену живота, постају сенке у пакленом огњу страдања.
Други, као што је Сатин, који размишља да је бити човек „више него
бити сит” (Горки 1948: 171), наговештавају процес сазревања и еволу-
цију човека. У спору који се јавља у драми наслућује се идеја о човеку
до кога воде многа врата и путеви на којима се људска сенка са дна
може уздићи до гордог Човека, вредног поштовања.
Књижевно наслеђе Горког доводи се у везу са вредностима ли-
терарних остварења у којима је писац на књижевно уверљив начин
тематизовао питања о човеку и друштву, која је донело доба бур-
них социокултурних промена и историјских превирања. У њему
се Горки нашао у улози писца – критичара расула и деструкције.
У наше време када се постављају питања слична питањима која су
постављана на прелазу векова а хуманистички идеали су угрожени
егоизмом, актуелност Горког добија на значају. У школском контек-
сту дело Максима Горког својеврсна је порука младим генерацијама
да се не сме стати на путу трагања, препустити се лењости духа и
одрећи се друштвене одговорности и критичког мишљења.

ЛИТЕРАТУРА

Вучковић Р. Рецепција прозе Максима Горког у српској књижевности

почетком XX века. Зборник Матице српске за књижевност и језик.
Нови Сад: Матица српска, 1987. С. 213–278.
Недељковић Д. Моћ и немоћ књижевности: огледи о руској и западноев-
ропској књижевности. Нови Сад: Дневник, 1996.
Вучковић Р. Модерна српска проза: крај XIX и почетак XX века. Бео-
град: Службени гласник, 2014.
Андрић И. Есеји и критике. Сарајево, 1976.
Бахтин М. Проблеми поетике Достојевског. Београд: Нолит, 1967.
Горки А. М. Дјела, књ. 5. Београд, Загреб: Култура, 1948.
Ljiljana Bajić

Maksim Gorki’s Literary Legacy

Summary

The paper analyzes the value of Maksim Gorki`s literary work, including its
contemporary reception. The author reconsiders the paradigm of Gorki as a writer
who was engaged in the creation of the social relations of the time. By doing so the
author emphasizes a broader meaning of Gorki`s work and his personality`s cul-
tural impact. The work draws the attention to the role of the school context in the
reading and interpretation of Maksim Gorki`s work and also clarifies their program
and teaching adequacy.
Keywords: Maksim Gorki, literary legacy, Serbian literature, literary contacts,
school context.

218 Љиљана БАЈИЋ