Professional Documents
Culture Documents
Srbi I Rusi 12 21 PDF
Srbi I Rusi 12 21 PDF
СРБИ И РУСИ
12–21. ВЕК
(ИСТОРИЈА ОДНОСА)
2
САДРЖАЈ
УМЕСТО УВОДА
Књига је реализована у оквиру пројекта бр. 47019 „Традиција и трансформација: Историјско наслеђе и
национални идентитет у Србији“ Министарства образовања и науке Републике Србије.
1 О овој фрази, која је постала и део савременог сленга, и њеним савременим рефлексијама у српском
како прошли, тако и савремени, увек су, као уосталом и данас, привлачили
изузетну пажњу савременика и увек су, макар када је реч о српском друштву,
чинили важну саставницу и представљали важан чинилац приликом
доношења битних, пре свега политичких, одлука. Други – везе и контакти које
су Срби имали са Русијом и руским народом спадају међу односе са најдужим
историјским континуитетом (уз Грке, Бугаре и Мађаре). То се, у великој мери,
односи и на везе Руса и руске државе са српским народом. Притом, радило се о
изузетно садржајним и разгранатим везама, контактима и односима: снажним
међусобним културним утицајима, миграцијама, политичком протекторату...
Трећи – савремена тумачења српско-руских односа неретко су оптерећена
митовима, површним, једностраним и искључивим, идеологијом обојеним
тумачењима. Зато је неопходно учинити максималан напор да се међусобни
односи српског и руског народа, како историјски, тако и савремени, сагледавају
и тумаче што рационалније (што би и морао бити основни задатак науке). Ово
је један мали прилог у том правцу.
ИСТОРИОГРАФСКИ ИЗАЗОВ(И)
сваки саговорник, било да је „воли” или „не воли”, убеђен је да о Русији зна
много, практично све, и спреман је да то своје „знање” без устручавања подели
са свима, да убеђује, јавно просуђује о Русији и Русима, па чак и да самим
Русима „стручно” објасни шта се то заправо у Русији догађа, којим путем руски
народ и руска политика иду, или би требало да иду. Као да Срби, готово
генетски, поседују сва знања о Русији. Таквим приступом у српској јавности у
последње време нагомилава се све већи број експерата за Русију, руску
историју и савремену руску политику, економију, друштво... Али, нажалост,
ради се о савременом и распрострањеном феномену, који је један руски колега
тачно и сликовито описао кроз закључак: „нешто се у последње време превише
накупило ових експерата и аналитичара, али из неког разлога нигде нема
специјалиста”. Но упркос овој раширености „знања” о Русији и руско-српским
односима и све већем броју „експерата” спремних да са јавношћу поделе своја
„знања”, мора се констатовати да историја српско-руских односа није ваљано
истражена и, што је још значајније, у историографији није сагледана као
целовита тема. (Што, истина, када је реч о српској историографији, пре
представља правило него изузетак, пошто и читав низ других, веома значајних
историографских проблема и тема није синтетично обрађено).
Одсуство синтетичних прегледа руско-српских односа представља само
један, притом мањи део научних проблема везаних за њихово истраживање.
Такође, и све чешћа појава „племенитих дилетаната”, спремних да се позабаве
неким сегментом руско-српских односа (што не представља нову појаву у
српској култури), може се, из угла науке, пре посматрати као маргиналан
проблем. Насупрот томе, много значајнији тренд у науци, уочљив последњих
година, представља све раширенија појава да се чак и у озбиљној научној
периодици и важним пројектима (међународне конференције, зборници
радова) појављују људи од струке који се никада нису бавили изучавањем
српско-руских односа, а који су притом (најблаже речено) још и потпуно
неинформисани о руској историји или савременој Русији – који су, са пуно
самоуверености, спремни да се „ухвате у коштац”, да се баве или да дискутују о
9
Совјетског савеза (закључен 5. априла 1941. године)”, у: Српско-руски односи од почетка XVIII до краја
XX века: Међународни научни скуп 23–25. септембар 2010 (уредник Михаило Војводић), Београд 2011, с.
232–252.
3 Станислав Стојановић, „Уговор о пријатељству и ненападању између Краљевине Југославије и
Совјетског савеза (закључен 5. априла 1941. године)”, у: Српско-руски односи од почетка XVIII до краја
XX века: Међународни научни скуп 23–25. септембар 2010 (уредник Михаило Војводић), Београд 2011, с.
232.
4 Вук Винавер, „Југословенско-совјетски пакт од априла 1941. године”, у: Историјски гласник 1 (1973), с.
7–87.
5 Г.М. Славин, «О советско-югославском Договоре о дружбе и ненападении (1941 г.)», в: Балканские
агрессии на Балканах и подготовки нападения на СССР (сентябрь 1940-июнь 1941): Сборник статей,
(Отв. ред. Л. Я. Гибианский, С. З. Случ), Москва 1992, с. 110–123.
8 Јакоб Б. Хоптнер, Југославија у кризи 1934–1941, New York – London 1964, с. 385–388 (који је објавио и
1988, s. 382–383; Branko Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu, Beograd 1992, s. 93.
10 Nikola Popović, Jugoslovensko-sovjetski odnosi u drugom svetskom ratu (1941–1945), Beograd 1988, s. 26–
28.
11 Алексеј Тимофејев, Руси и Други светски рату у Југославији: Утицај СССР-а и руских емиграната на
догађаје у Југославији 1941–1945, Београд 2011, с. 245–248 (Која представља пречишћен текст докторске
дисертације одбрањен 2010. на Филозофском факултету, који је у рукопису могао бити доступан аутору.).
12 Г. Гордецкий, Роковой самообман: Сталин и нападение Германии на Советский Союз, Москва 1999, с.
178.
13 Текст документа: Односи Југославије и Русије (СССР) 1941-1945: Докуметни и материјали,
ИСТОРИОГРАФСКО НАСЛЕЂЕ
14 Југословенске земље и Русија у XVIII веку (уредник Васа Чубриловић), Београд 1986.
15 Југословенске земље и Русија за време Првог српског устанка 1804–1813: зборник радова приказаних
за Округлим столом који је од 18. до 20. новембра 1980. одржао Одбор југословенских и совјетских
историчара за објављивање докумената из совјетских архива о првом српском устанку (уредник Васа
Чубриловић), Београд 1983.
16 Примера ради: Т. Павловић, «Биографија Петра Аврамовича Текели. Россијског Генерала», у: Сербскиј
17 На пример: Н.А. Попов, Россия и Сербия. Исторический очерк русского покровительства Сербии с
1806 г. по 1856 г., Ч. 1–2, Москва 1869 (српски превод: Нил Попов, Србија и Русија од Кочине крајине до
Св. Андрејевске скупштине, Св. 1–4, Београд 1870.
18 А.Ф. Гильфердинг, Письма об истории сербов и болгар. Вып. Первый, Москва1855 (друго издање: А.Ф.
Гильфердинг, „История Сербов и Болгар“, в: Собрание сочинений А. Гильфердинга Т. 1., Санкт Петербург
1868, с. 3-296.).
19 Примера ради: П.А. Кулаковский, В. Караджич, его деятельность и значение в сербской литературе,
Москва 1882; или, П.А. Кулаковский, «Начало русской школы у сербов в XVIII веке. Очерк из истории
русского влияния на югославские литературы», в: Известия Отделения русского языка и словесности
Императорской Академии наук, Т. VIII, Санкт Петербург 1903, с. 246–311.
20 И.И. Срезневский, В. Ст. Караджич, Москва 1846 (српски превод: И. Срезњевски, Живот Вука Ст.
с историей народа, Москва 1857 [српски превод: А. Мајков, Историја србскога народа (Из његове књиге
«Исторія Сербскаго языка въ связи съ историею народа», Москва 1857), Београд 1858.].
22 Алексије Јелачић, Русија и Балкан: Преглед политичких и културних веза Русије и балканских
23 Ст. М. Димитријевић, „Узајамне везе између Срба и Руса у прошлости”, у: Црква, календар Српске
27 А.Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века”, в: Русские в Сербии,
(ред.), Славянские народы Юго-Восточной Европы и Россия в XVIII в., Москва 2003.
29 А.П. Бажова, Русско-югославянские отношения во второй половине ХVІІІ в., Москва 1982.
30 И.С. Достян, Россия и балканский вопрос: Из истории русско-балканских политических связей в
Е. П. Кудрявцева, Россия и Сербия в 30–40-х годах XIX века, Москва 2002; Е. П. Кудрявцева, Россия и
становление сербской государственности (1812–1856), Москва 2009.
32 С.И. Данченко, Развитие сербской государственности и Россия 1878-1903, Москва 1996.
33 С.А. Романенко, Между «пролетерским интернационализмом» и «славянским братством»:
38 Алексеј Тимофејев, Руси и Други светски рату у Југославији: Утицај СССР-а и руских емиграната
"круглого стола" советских и югославских историков (Москва, апрель 1990 г.), Москва 1991;
Национальное возрождение Балканских народов в первой половине XIX века и Россия. Материалы
международной научной конференцииТ. I-II, (ред. И.С. Достян, И.В. Чуркина), Москва 1992.
41 Л.К. Гаврюшина (ред.), Сербско-русские литературные и культурные связи XIV–XX вв, Санкт
Петербург 2009.
42 Упоредити, примера ради: Vladimir Mošin, „O periodizaciji rusko-južnoslavenskih književnih veza”, u: Slovo
br. 11–12, Zagreb 1962, 13–130; С.И. Данченко, Русско-сербские общественные связи (70–80-е годы ХIХ
в.), Москва 1989; Горан Милорадовић, Совјетски културни утицаји у Југославији 1945–1955:
16
током 18. века 43 . Затим за духовне и црквене везе два народа 44 . Најзад, и за
феномен руске емиграције и њен значај у историји Србије (и Југославије)
током 20. века 45 . Посебну целину, која се, формално посматрано, само
делимично односи на тему руско-српских односа али суштински чини изузетно
важну саставницу за њихово разумевање, представљају радови посвећени
развоју славистичких студија у обе средине 46 . Са друге стране, лепеза тема
посвећених ужим, појединачним питањима међусобних односа неупоредиво је
шира и покрива огроман дијапазон различитих историјских проблема: од
Сеоба Срба у Русију у 18. веку, Београд 1995; О.М. Посунько, История Новоий Сербии та Славяносербии,
Запорижжя 1998 (српски превод: Олга М. Посуњко, Историја Нове Србије и Славеносрбије, Нови Сад
2002); Сеоба Срба у Руско царство половином 18. века: Зборник радова са међународног научног скупа
у Новом Саду, 7–9. маја 2003, Нови Сад 2005; Љ. Церовић, Срби у Украјини, Београд 1997 (on line
издање: http://www.rastko.rs/antropologija/ljcerovic_srbi_ukr_c.html).
44 Ст. Димитријевић, „Одношаји пећских патријарха с Русијом у XVII веку“, у: Глас СКА, LXIII (1900), с.
201-289; и: Глас СКА, LX (1901), с. 153-203; Mateja Matejić, Relationship Between the Russian and the
Serbian Churches Through Centuries, Columbus, Ohio 1988; Мирјана Бошков, „О односима Светог
Пантелејмона са Русијом (до средине XVI века)“, у: Зборник Матице српске за славистику, Бр. 58/59
(2000), с. 35-56; Сретен Петковић, „Хиландар и Русија у XVI и XVII веку“, у: Казивања о Светој Гори,
(уредник Милка Јанковић), Београд 1995, с. 143-170; Сретен Петковић, „Манастир Студеница и Русија у
XVII и XVIII веку“, у: Осам векова Студенице, Београд 1986, с.231-240; Добросав М. Ковачевић, Срби –
Митрополити и црквени писци у Русији: као проповедници православне цркве, Београд 1903; Роль
религии в формировании южнославянских наций, (ред. И.В. Чуркина), Москва 1999; као и већ помињани
рад: Ст. М. Димитријевић, „Узајамне везе између Срба и Руса у прошлости“, у: Црква, календар Српске
православне патријаршије за преступну годину 1948, с. 48-79.
45 Руска емиграција у српској култури ХХ века. Зборник радова. Том I- II, Београд 1994; Мирослав
Јовановић, Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС 1919-1924, Београд 1996; Русская эмиграцня
в Югославии, Москва 1996; В.Д. Козлитин, Русская и украинская эмиграция в Югославии, Киев 1998;
Мирослав Йованович, Русская эмиграция на Балканах (1920-1940), Москва 2005; Алексеј Арсењев,
Самовари у Војводини: Руска емиграција у Војводини, Нови Сад – Футог 2011; Детаљну библиографију
објављених радова погледати у: Алексей Арсеньев, „Выборочная библиография книг и статей о русских в
Сербии“, в: Русские в Сербии, Белград 2009, с. 349-356.
46 Довољно је указати на најважније прегледне радове: Славяноведение в дореволюционной России,
Москва 1979; Славяноведение в дореволюционной России: Изучение Южных и Западных Славян, Москва
1988; М.Ю. Досталь, Как Феникс из пепла… (Отечественное славяноведение в период Второй мировой
войны и в первые послевоенные годы), Москва 2009; Институт славяноведения и балканистики. 50
лет, Москва 1996; 50 лет исторической славистики в Московском государственном университете,
Москва 1989; Е.К. Вяземская, С.И. Данченко, Россия и Балканы: Конец ХVIII в. – 1918 г. (Советская
послевоенная историография): Обзор, Москва 1990; Радован Лалић, «Катедра за источне и западне
словенске језике и књижевности», у: Сто година Филозофског факултета, Београд 1963, с. 375-400;
Ђорђе Живановић, „Сто година славистике у Србији“, у: Научни састанак слависта у Вукове дане, 7
(1978), с. 7–14; Предраг Пипер, „На сто двадесету годишњицу Катедре за Славистику Универзитета у
Београду, у: Изучавање словенских језика, књижевности и култура у инословенској средини, Београд
1998, с. 9–10.
17
47 Примера ради: Југословенске земље и Русија за време Првог српског устанка 1804-1813: зборник
радова приказаних за Округлим столом који је од 18. до 20. новембра 1980. одржао Одбор
југословенских и совјетских историчара за објављивање докумената из совјетских архива о првом
српском устанку, (уредник Васа Чубриловић), Београд 1983; М.В. Белов, Первое сербское восстание
1804–1813 гг. и Россия. События, документы, историография, Нижний Новгород 1999; В.П. Грачев,
Сербы и черногорцы в борьбе за национальную независимость и Россия (1805-1807 гг.), Москва 2003.
48 Кључни радови о овој проблематици: А.С. Аникеев, Как Тито от Сталина ушел: Югославия, СССР и
США в начальный период „холодной войны“ (1945-1957), Москва 2002. (са можда најпотпунијим
прегледом старије литературе); као и: Svetozar Rajak, „The Cold War in the Balkans, 1945-1956: From the
Greek Civil War to Soviet-Yugoslav-Normalization“, in: Melvyn P. Leffler and Odd Arne Westad (eds.),
Cambridge History of the Cold War, Volume I: Origins, Cambridge - New York: Cambridge University Press,
2010, p. 198-220; Такође објављено је више зборника радова посвећених овој проблематици: 1948 -
Jugoslavija i Kominform: pedeset godina kasnije, Beograd 1998; Jugoslovensko-sovjetski sukob 1948. godine:
Zbornik radova sa naučnog skupa, Beograd 1999; Jugoslavija v hladni vojni: Zbornik z Znanstvenega posveta
Jugoslavija v hladni vojni, Ljubljana, 8.-9. maja 2000, Ljubljana 2004; Сведени преглед старије
историографске литературе и контроверзи о овом питању, такође: Leond Gibianski, „Sovjetsko-
jugoslovenski sukob 1948 : istoriografske verzije i novi arhivski izvori“, u: Jugoslavija v hladni vojni: Zbornik z
Znanstvenega posveta Jugoslavija v hladni vojni, Ljubljana, 8.-9. maja 2000, Ljubljana 2004, s. 27-47.
49 Попут радова: Душан Берић, Српско питање и политика Аустроугарске и Русије 1848-1878, Београд
2000; односно: В. Н. Виноградов, Двуглавый российский орел на Балканах: 1683-1914, Москва 2010; Ю.А.
Писарев, Великие державы и Балканы накануне первой мировой войны, Москва 1985; В. В. Зајцев,
“Русија и Србија у време намесништва и радикалских влада : 1889-1892”, у: Зборник Матице српске за
историју, 33 (1986), с. 39-85; Милорад Екмечић, «Русија и народни покрети Балкана 1848. године», у:
Зборник Матице српске за историју, 32 (1985), с. 7-50; Владимир Стојанчевић, «Русија и аграрни
покрети у јужнословенским земљама 1830-1850. године», у: Зборник Матице српске за историју, 37
(1988), с. 81-97; Владимир Стојанчевић, «Србија, Русија и народни покрети у Турској почетком 1860-их
година», у: Зборник Матице српске за историју, 47-48 (1993), с. 69-80.
50 Упоредити, примера ради најкомплекснији рад посвећен овој проблематици: А.Л. Шемякин,
Идеология Николы Пашича: Формирование и эволюция (1868-1891), Москва 1998 (српски превод: Андреј
Шемјакин, Идеологија Николе Пашића. Формирање и еволуција (1868–1891), Београд 2008.).
51 Примера ради: Латинка Перовић, Српско-руске револуционарне везе. Прилози за историју
народњаштва у Србији, Београд 1993; или: Владислав Якимович Гросул, Революционная Россия и
Балканы (1874-1883), Москва 1980; В. Я. Гросул, Российские революционеры в Юго-восточной Европе
(1859–1874 гг.), Кишинев 1973.
52 Мирко Јовановић, «Срби у руским школама у XVIII веку», у: Црква и живот, бр. 1-2, Скопље 1926, с.
16-30; или пак: Мирослав Перишић, Од Стаљина ка Сартру: Формирање југословенске интелигенције
на европским универзитетима (1945-1958), Београд 2008, с. 177-254; 469-503.
53 Миодраг Јовановић, «Руско-српске уметничке везе у XVIII веку», у: Зборник Филозофског факултета
у Београду, Књ. VII-1, Београд 1963, с. 379-410; Павле Васић, «Pуски утицаји y српској уметности», у:
Браничево X, Пожаревац 1964; Динко Давидов, „О Украјинско српским уметничким везама у XVIII веку“,
у: Зборник Матице српске за ликовне уметности, 4 (1968), с. 211-235; Миодраг Јовановић „Српска
ликовна уметност и Русија крајем ХIХ и почетком ХХ века“, у: Саопштења 15 (1983), с. 119-126; Угљеша
Рајчевић, „Како су се школовали српски уметници у Русији с краја XIX века“, у: Свеске, Год. 7, бр. 14
18
(1983), с. 87-101; Угљеша Рајчевић, „Митрополит Михаило и школовање српских сликара у Русији“, у:
Зборник МС за ликовне уметности, 19 (1983), с. 263-274.
54 У обиљу литературе посвећене овом питању, довољно је указати на, примера ради: Витомир Вулетић, У
Радевич, „Русский язык в белградских школах до 1878 г.“, в: Советское славяноведение, Но. 6, 1979, с. 87-
91; Дара Дамљановић, Руски језик у Србији: уџбеници до 1941. године, Београд 2000; Дара Дамљановић,
Ксенија Кончаревић, Настава и методика наставе руског језика у Србији у XIX и XX веку: Прилози за
историју, Београд 2010.
56 На пример: Александар Младеновић, Славеносрпски књижевни језик - почеци и развој, Нови Сад 1996;
Александар Младеновић, Историја српског језика: одабрани радови, Београд 2008; такође и:
Н.И.Толстой, «Литературный язык сербов в конце XVIII - начале XIX века», в: Национальное
возрождение и формирование славянских литературных языков, Москва 1978, с. 269-328; Н.И.Толстой,
«Литературный язык сербов в XVIII веке», в: Славянское и балканское языкознание. История
литературных языков и письменость, Москва 1979, с. 154-197; В.П. Гудков, «Борьба концепциий
славянскаго и простого языка в истории литературного языка у сербов», в: Славянское и балканское
языкознание. История литературных языков и письменость, Москва 1979, с. 198-211.
57 Упореди, примера ради: К.В. Никифоров, Между Кремлем и Республикой Сербской. Боснийский
кризис: заверщающий этап, Москва 1999 (српски превод: К. Никифоров, Између Кремља и Републике
српске, Београд 2000); Владимир Константинович Волков, Узловые проблемы новейшей истории стран
Центральной и Юго-Восточной Европы, Москва 2000; Е.Ю.Гуськова, Югославия в огне, Москва 1992;
Югославский кризис и Россия: Документы, факты, комментарии (1990-1993), (автор, составитель,
редактор: Е.Ю. Гуськова), Москва 1993 (српски превод: Jugoslovenska kriza i Rusija: Dokumenti, fakta,
komentari (1991-1995), (autor, priređivač, urednik J. Guskova), Beograd 1996.); Международные
организации и кризис на Балканах. Документы I-III, (редактор: Е.Ю. Гуськова), Москва 2000;
Е.Ю.Гуськова, История югославского кризиса (1990-2000), Москва 2001 (српски превод: J. Guskova,
Istorija jugoslovenske krize (1990-2000). T. I-II, Beograd 2003.).
58 Довољно је навести: Руска политика на Балкану: Зборник радова, (уредник: Јелица Курјак), Београд
1999; Odnosi Srbije i Rusije na početku XXI veka: Zbornik radova, (priredio: Žarko N. Petrović), Beograd 2010;
Vladimir Vereš, Srbija i Rusija - realnost i zablude, Beograd 2000.
59 Ст. Димитријевић, „Грађа за српску историју из руских архива и библиотека“, у: Споменик LIII, Други
века 60 , Првог српског устанка 61 , 19. века 62 , или пак Другог светског рата 63 и
прве послератне деценије 64 , до зборника Москва–Србија: Београд–Русија 65 ,
који претендује на представљање хронолошке целине односа. У ову групу
свакако се могу сврстати тематски зборници грађе, у којима су обједињени
мемоари, успомене, путописи и извештаји, тј. радови на основу којих се може
сагледати како су, из личног, интимног угла појединца Руси сагледавали
Србију и српски народ у периоду 1851-1917. године 66 , односно Срби Русију и
Русе од 1750. до 2010. године 67 .
И овај летимичан преглед богатог историографског наслеђа, упркос
мањим или већим мањкавостима које му се у могу приписати, јасно показује да
пред савременим истраживачима постоји солидна основа за сагледавање и
тумачење међусобних односа. Но пре тога неопходно је, имајући у виду управо
досадашње историографске резултате, указати на кључне проблеме
Москва 1980–1983.
62 Упоредити нпр.: Политические и культурные отношения России с югославнскими землями в первой
трети XIX века. Документы, (редакторы: А.Л. Нарочницкий, В. Чубрилович) Москва 1997; Россия и
национально-освободительная борьба на Балканах 1875–1878: Сб. документов, (ред. А. Л.
Нарочницкий и др.), Москва 1978; Русија и босанско-херцеговачки устанак : 1875–1878. Св. 1–3,
(приређивач: Бранко Павићевић), Титоград 1985–1988; Зарубежные славяне и Россия: Документы
архива М.Ф. Раевского, 40–80 гг. XIX в., Т. 1, Москва 1975; Југословени и Русија : документи из архива
М. Ф. Рајевског 40-80 године XIX века. Том 2. Књ. 1, Београд 1989; Годишњи извештаји Министарства
иностраних дела Руске империје о Србији и Босни и Херцеговини (1878-1903), (Приредили Љ.Кузмичова
и Д.Ковачевић), Нови Сад 1996; Россия и восстание в Боснии и Герцеговине. 1875–1878. Документы,
(Отв. редактор К.В. Никифоров), Москва, 2008; Русија и анексиона криза 1908-1909, (приређивач:
Бранко Павићевић), Титоград 1984.
63 Односи Југославије и Русије (СССР) 1941-1945: Докуметни и материјали, (приређивачи: Бранко
Борозан, И.В. Бухаркин, Л.В. Внукова, Ј.А. Зеленко, М.К. Кравченко, В.А. Сољански) Београд 2010; а
такође и изузетно користан зборник, који обилује документима о совјетско-југословенским односима у
ширем контексту: Восточная Европа в документах Российских архивов 1944-1953 гг. Т. 1-2, (Ред. Г.П.
Мурашко, Т.В. Волокитина, Т.М. Исламов, А.Ф. Носкова, Л.А. Роговая), Москва 1997-1998.
65 Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1: Друштвене и политичке везе
ИСТОРИОГРАФСКА ПРОБЛЕМАТИЗАЦИЈА
али уочљиво и код: Ђорђе Сп. Радојчић, „Јужнословенско - руске културне везе до почетка XVIII века“, у:
Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. 13, св. 2 (1965), с. 261-309; и код: Н.Поповић, Србија
и Царска Русија…, с. 7-33.
69 Упореди: Е.П Наумов, „Культурные связы России с Балканскими странами в первой половине XVII
века“, в: Связы России с народамы Балканского полуострова: Первая половина XVII века, (Отв.
редактор Б.Н. Флоря) Москва 1990, с. 108; О Тимошки Анкудинову детаљније: В. А. Мошин, «Из
переписки самозванца Тимошки Акундинова», в: Труды отдела древнерусской литературы Т. XXIV. Л.,
1969. с. 309-313; Е. Р. Сквайрс, Е. В. Григорьева, «Латинские и немецкие тексты самозванца лже-
шуйского II (Тимофея Анкидинова): Лингвистические аспекты проблемы подлинности», в: Древняя
Русь. Вопросы медиевистики, № 3 (9) 2002, с. 29-42.
21
70 Примера ради Живан Милисавац, бавећи се анализом текстова у часопису Летопис Матице Српске,
закључује да до велике источне кризе 1875–78, „о Русима тамо није било ни речи“. Ж. Милисавац,
„Русская культура в журнале Летопис Матице српске (вторая половина 19–начало 20 вв.)“, в: Сербско-
русские литературные и культурные связи. XIV-XX вв., Санкт-Петербург 2009, С. 180–181.
27
последњи међу онима, кои су почели увиђати опасности од Русије…” 74 . Или пак
крајње радикалног става Јаше Игњатовића из 1886: „Мађарска је у плану
русизма кост у грлу, као и Србија (…) Русофили, ти руски шовинисте, сем
славопоја Русији као избавитељки народа, придодају карактер неодољивости.
По њима је Русија не само велемоћна, већ свемогућа, и да њој на свету нико
противстати не може. Ствар претерана. Нико не одриче Русији велемоћност, –
но свемогућа ипак није. (…) Србија, ма још млада и нејака држава, у поменутом
сукобу велику, можда и одлучну улогу има. С Русијом против Аустро-Угарске,
ил’ с Аустро-Угарском против Русије? С Русијом, а уз победу Русије, нема
ништа више очекивати до сопственог си порушења; Аустро-Угарској није
својствен карактер рушидбе у сопственом интересу. Русија против савезне
Аустро-Угарске са Србијом нема изгледа освајачког на Балканском
полуотоку” 75 .
Таква, радикално подвојена перцепција Русије и њене улоге уочљива је у
српском друштву и почетком 21. века. Тако се једни, јавно егзалтирани
Русијом, залажу за „конфедерацију Русија – српске земље, као једини спас за
српство” 76 , док други са крајњом ароганцијом и ниподаштавањем јавно говоре
о савременој Русији и њеним политичарима, попут Владимира Путина: „Он је
један КГБ-овски доушник необразовани, који лупета с времена на време. Ја не
бих претеривао у истицању неке његове улоге и његових способности, мислим
да их он нема...”77 . Дакле, константу српског дискурса и перцепције
политичких реалија времена представља чињеница да је Русија у њему готово
увек имала једно од кључних места, само што се тумачење улоге Русије
исказивало у супротстављеним крајностима. Отуда, уосталом, и емотивне
(неретко и радикално емотивне) реакције на конкретне политичке потезе,
74 Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2: Друштвене и политичке везе
1804-1878, (Приређивачи М. Јовановић, А. Тимофејев, Љ. Кузмичова и Е. Иванова), Београд – Москва
2011, с. 886-890.
75 Јаков Игњатовић, Публицистички списи. [Књ.] (2), Нови Сад, Приштина 1989, 78–81.
76 INTERVJU: Veselin Đuretić, istoričar, Konfederacija Rusija – srpske zemlje - jedini spas za srpstvo, Глас
(http://www.pescanik.net/content/view/1206/206/)
29
умети своју ствар да одради, али од првог тренутка откако сам у Београду,
мене мучи друго питање: да ли смо ми браћа или странци(…)” 79 .
Веома је занимљиво да је двојност различитих дискурса – српског,
односно руског – уочљива не само када је реч о политичкој перцепцији реалија
времена већ и када је реч о тумачењу српско-руских / руско-српских односа,
пре свега у историографији. Наравно, може се констатовати да је тежња да се
српско-руски односи сагледају и објективно, макар и декларативно, присутна у
науци. Али сама тежња ка објективном приступу истраживању и тумачењу у
огромном броју случајева није сама по себи била довољна да се избегне замка
да се читава историјска проблематика и историјске чињенице сагледавају и
објашњавају само из једног (од неколико могућих) дискурса тумачења, а да се
при томе на друге дискурсе не обраћа никаква пажња (па чак ни да не постоји
свест да они постоје). Та чињеница – да се међусобни српско-руски односи
могу тумачити из различитих дискурса – већ је уочена у историографији 80 . Да
би се овај проблем илустровао, довољно је подсетити се какву и колику је
полемику изазвао рад Нила Попова на истраживању српске историје током 19.
века. Односно до које је мере, примера ради, у епохи социјализма током друге
половине 20. века, југословенска и совјетска научна продукција била
оптерећена латентним споровима (који, истина, готово никада нису прерасли у
отворене полемике, као у време Нила Попова) о читавом низу питања из тада
„скорије” прошлости, попут питања о карактеру и улози ангажовања Црвене
армије током Другог светског рата у Југославији (1944/45), о расколу у
комунистичком свету и резолуцији ИБ (1948), карактеру југословенске
варијанте социјализма... Узалуд су се, у то време, обе стране трудиле да
„наметну” оној другој своје виђење и тумачење као једино мериторно
сагледавања и тумачења унутрашње ситуације у Србији како од стране савременика, тако и посебно у
савременој (пре свега српској историографији) расправљао је изузетно утемељено, и детаљно
поткрепљено бројним примерима, Андреј Леонидович Шемјакин (Детаљније: А. Л. Шемякин
„Традиционное общество и вызовы модернизации. Сербия последней трети 19–начала 20 в. Глазами
русских“, в: Русские о Сербии и Сербах (Сост. А. Л. Шемякин), Санкт-Петербург 2006, с. 629–680).
32
81Питање доисторијског времена представља сасвим други ниво историјске проблематизације, који не
спада у тему разматрања руско-српских односа (упореди примера ради: Славяне Юго-Восточной Европы
в предгосударственный период, В. Д. Баран (отв. ред.), Киев 1990.). Но, мора се нагласити да управо
проблематика тумачења доисторијског времена, представља специфичан «простор» за бујање, нажалост
популарних, квазинаучних радова који спадају у science fiction сновиђења и фантазмагорије, попут
«математичких теорија» Фоменка и Носовског, односно низа спрских псеудоисторичара предвођених
Јованом Деретићем. Детаљније о проблему параисторије у Русији видети: Мифы "новой хронологии".
Материалы конференции на историческом факультете МГУ имени М.В.Ломоносова 21 декабря 1999
33
првих српско-руских контаката крајем 12. века јасно се могу издвојити три
периода, који се по свом карактеру, по карактеристикама епохе, као и по
унутрашњој динамици развоја, међусобно увелико разликују.
Први период – епоха спорадичних контаката – обухвата, грубо
говорећи, средњи век (12–15. век). Средњовековне везе руског и српског народа
веома је тешко дефинисати као односе. Напротив. Захваљујући сплету
различитих узрока, те везе током средњег века типолошки је могуће одредити
једино као контакте, и то спорадичне контакте појединаца из два народа.
Наредна фаза – време духовних веза – трајала је од краја 15. до краја 17.
века. Од краја 15. и почетка 16. века дотадашњи спорадични контакти
појединаца из два народа прерасли су у редовне (према стандардима тога доба)
контакте руске државе и српског народа. Њихов доминантан садржај чиниле
су посете изасланика и делегација српских манастира и српске цркве Русији и
императорском двору, који су долазили ради тзв. „челобитија”, односно
добијања помоћи. Учесталост тих посета и чињеница да су оне временом
прерасле у регулисане контакте, дозвољава да се духовне, културне и
друштвене везе између два народа, одржаване током тог периода, типолошки
дефинишу као континуирани односи (у најширем значењу тог појма).
Најзад, трећи период – епоха политике – обухвата, генерално
посматрано, модерно и савремено доба (18–21. век). Током тог, свакако
најкомплекснијег и, догађајно несумњиво најбогатијег периода, фокус руско-
српских / српско-руских односа, у новој политичкој констелацији епохе,
измештен је са духовних, друштвених и културних контаката и преусмерен,
готово искључиво, на политичке и дипломатске односе, сарадњу и сучељавања.
года, Москва 2000; Антифоменко, Сборник русского исторического общества N3 (151), Москва 2000;
История и антиистория. Критика "новой хронологии" академика А.Т.Фоменко, Москва 2000.;
История и антиистория. Критика "новой хронологии" академика А.Т.Фоменко". Анализ ответа
А.Т.Фоменко, Москва 2001 (изд. 2-е, дополненное); С.О. Шмидт, "Феномен Фоменко" в контексте
изучения современного исторического сознания, Москва 2005; Анти-история, вычисленная
математиками. О новой хронологии Фоменко и Носовского, Москва 2006; А. Новиков, Крах "новой
хронологии", Москва 2011. и др. О проблему псеудоисторије у Србији детаљније: Радивој Радић, Срби пре
Адама и после њега. Историја једне злоупотребе: слово против „новоромантичара“, Београд 2005;
Мирослав Јовановић, Радивој Радић, Криза историје: српска историографија и друштвени изазови
краја 20. и почетка 21. века, Београд 2009.
34
82Примера ради: А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 5-11; Bладимир Мошин, «Русские на Афоне и русско-
византийские отношения в XI-XII вв.», в: Byzantinoslavica IX, Prague 1947, с. 55-85 (поновљено издање:
B.В. Мошин, «Русские на Афоне и русско-византийские отношения в XI-XII вв.», в: Из истории русской
культуры. Т. 2. Кн. 1: Киевская и Московская Русь, (Сост. А.Ф. Литвина, Ф.Б. Успенский), Москва 2002, с.
309-357.); или пак: Г.Г. Литаврин, Византия, Болгария, Древняя Русь (IХ-начало XII в.), Санкт
Петербург 2000; такође и: Прот. Иоанн Мейендорф, Византия и Московская Русь: Очерк по истории
церковных и культурных связей в XIV веке, Париж 1990.
(http://www.agnuz.info/tl_files/library/books/meyendorf_vizantiya/)
35
83 Овај догађај представља опште место у литератури о руско-српским односима. Готово сви аутори који
су писали о раним руско-српским се на њему више или мање задржавају (од Јелачића, Ст. Димитријевића
и Мајевског, до Петковића, Турилова и Тимофејева). Основни, класични наратив о догађају, са прегледом
у том тренутку старије литературе: Ђорђе Сп. Радојчић, „Јужнословенско - руске културне везе до почетка
XVIII века“…, с. 272-273; Новије тумачење догађаја, са прегледом контроверзи, попут питања да ли се
Растко замонашио у манастиру Св. Пантелејмона или у Ватопеду, или о потери коју је Стефан Немања
упутио за сином: Dimitri Obolensky, Six Byzantine Portraits, Oxford 1988, p. 115-172. (српски превод: Д.
Оболенски, Шест византијских портрета, Београд 2004, с. 133-191.); Треба нагласити да је Алексије
Јелачић, овај сусрет погрешно датирао у 1185. годину (А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 10), одатле га је,
без критичке провере, погрешно преузео и Никола Поповић (Н.Поповић, Србија и Царска Русија…, с. 7.).
О односима Св. Саве са Русијом, детаљније: Анатолий Турилов, „Святогорец Растимир: Святой Савва
Сербский и Русь“, в: Родина, Москва, 10 (2003), с. 46-49.
36
речено, први руско-српски контакт имао је, иако посредно, изузетан значај за
почетке српске државности.
*
Средњи век се, генерално посматрано, управо и сводио на такве случајне,
посредне и крајње нередовне контакте, који реално посматрано нису ни могли
бити константни, нити засновани на неким уочљивим заједничким
интересима. Делом је то било условљено реалном географском удаљеношћу –
која је, према стандардима тога времена, била готово непремостива – што је
практично обесмишљавало и чинило немогућим било какве континуиране
политичке или привредне контакте. Делом, било је последица општег
контекста политичког и државног развоја на простору Русије и Србије, као и
различитог, феудалног категоријског система, у којем се схватање шта држава
јесте, те како и какве дипломатске односе успоставља, умногоме није
подударало са оним што се под тим устаљено подразумева у модерно и
савремено доба.
На карактер руско-српских контаката и веза током средњег века
пресудно су утицали општи контексти развоја. Упркос томе што је општи фон
развоја држава на просторима Русије и Србије био сличан – већа или мања
феудална раздробљеност простора, државни и идеолошки образци који су
преузимани од Византије и опасност по државну самосталност која је у оба
случаја дошла са Истока – контексти у којима су се развијале руске и српске
средњовековне државе умногоме су се међусобно разликовали.
Срби у средњем веку, Београд 1995; Историја српског народа. Књига прва: Од најстаријих времена до
Маричке битке (1371), (уредник Сима Ћирковић), Београд 1981; Историја српског народа. Књига друга:
Доба борби за очување и обнову државе (1371-1537), (уредник Јованка Калић), Београд 1982.
38
86 Ђорђе Сп. Радојчић, „Јужнословенско - руске културне везе до почетка XVIII века“…, с. 279-280.
87 А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 13.
40
највероватније сазнали око годину дана после ње, од једне црквене делегације
која је баш у то време ишла у посету Светој гори 88 .
научним контроверзама и дискусијама везаним за тај однос и о питању подршке српске државе
манастиру, поготово у време Стефана Душана, видети: Мирјана Бошков, „О односима Светог
Пантелејмона са Русијом (до средине XVI века)“, у: Зборник Матице српске за славистику, Бр. 58/59
(2000), с. 35-56; такође: Ђорђе Сп. Радојчић, „Јужнословенско - руске културне везе до почетка XVIII
века“…, с. 281-282.
41
„Хиландар и Русија у XVI и XVII веку“…, с. 143; Ђорђе Сп. Радојчић, „Јужнословенско - руске културне
везе до почетка XVIII века“…, с. 284; Vladimir Mošin, „O periodizaciji rusko-južnoslavenskih književnih veza“
..., s. 110.
96 А. А. Турилов, «Kультурные связи Московской Руси и Сербии в XIV–XVI вв.»..., с. 79-80.
43
На самом почетку овог периода, крајем 15. и почетком 16. века, након
стицања независности од Велике Орде, после сукоба на Угри (1480), током
владавине Ивана III и Василија III (1462–1533) завршен је процес ширења
спољних граница Московске кнежевине, освајањем и откупом, на рачун других
руских земаља које су биле под влашћу, у вазалној зависности или у зони
утицаја Велике Орде или Великог кнежевства Литванског (Јарослављ, Перм,
Новгород Велики, Твер, Вјатска земља, Верховске кнежевине, Брјанск,
Чернигов, Путвиљ, Гомељ, Псков, Смоленск и Рјазањ). Био је то, истовремено,
и почетак константног процеса ширења, током којег је руска држава у наредна
четири века прерасла у „један од најефикаснијих механизама територијалне
експанзије који су икада постојали на нашој планети” 98 . Ширење је настављено
у време Ивана IV Грозног, а нарочито након његовог крунисања за цара или,
како се тада говорило, „венчања на царство” (1547). Тада се, услед различитог
сплета околности, профилисао и главни правац руске експанзије у овом
периоду – ширење на исток. Током снажне и константне експанзије Москва је
прикључивала једну за другом територије Казанског (1552) и Астраханског
каната (1556), средњег и доњег Поволожја, Кабардинског каната (1557), док је
Велика Ногајска Орда прихватила, ограничено вазалну, власт Москве (1555–
1557). Тек након тих несумњивих војних успеха Москве, цариградски патријарх
признао је царску титулу Ивану IV Грозном (1561). Управо у то време започео је
и процес „постепеног исчезавања поличитког идентитета московског царства”,
98 Доминик Ливен, Российская империя и ее враги с XVI века до наших дней, Москва 2007, с. 415.
45
а сви његови ресурси били су мобилисани ради снажења војне моћи и даље
експанзије, која ће најзад довести до формирања моћне Руске империје 99 .
Први корак у том процесу представљало је освајање Сибира. Простор за
експанзију ка огромним зауралским, сибирским пространствима отворен је
када је сибирски кан, ради заштите од Бухаре, прихватио вазалну зависност од
Москве (1555 – у потпуности покорен до 1598) и након оснивања донских
(1570), уралских (1571) и терских (1572) козачких војски 100 .
Са освајањем Сибира – започетим првим и другим походом Јермака
(1578 и 1579) и његовом победом над војскама сибирског кана Кучума (1580) –
отпочела је нова етапа изузетно брзог (за свега шездесетак година) ширења
власти Москве од Урала до Тихог океана. Интензивна руска експанзија – након
застоја и колапса руске државности, после смрти Ивановог наследника
Фјодора I и гашења династије Рјуриковича (1598), у периоду Смуте (1598–1613),
преврата, борбе за власт, устанака и иностране интервенције – настављена је у
време Михаила Фјодоровича, првог императора из новоустоличене династије
Романов и његових наследника. До средине 17. века козаци и руски
насељеници освојили су западни и продрли све даље у источни Сибир, до
Прибајкаља, Јакутије, Охотског мора и Колиме, а у неколико наредних
деценија почели су да учвршћују власт и у Забајкаљу, Приамурју, Чукотки,
Камчатки, да би најзад избили и на обале Тихог океана. Тиме је постављена
основа за потпуну руску контролу над Сибиром, која ће бити учвршћена током
18. века. Упоредо са снажном експанзијом текла је колонизација. На
новоосвојеним територијама, али и на онима које су само признавале врховну
власт Москве, осниван је низ нових градова који су имали и функцију одбране
освојених земаља (како на истоку, тако и на југу), али су представљали и
својеврстан „плацдарм” за даљи руски продор на исток: од Орела (1566), преко
О појму «Велики лимитроф», који је у науку увео С.В. Хатунцов, са прегледом релевантне литературе,
101
остварен давнашњи државни циљ – да се око Москве уједине све руске земље и
поново досегну границе средњевековне руске државе 102 ). Но упркос свим овим
сукобима, све уочљивију присутност Русије у европским пословима показивало
је успостављање регуларних трговачких веза са Антверпеном (1578). Најзад,
руска политика у јужном делу „великог лимитрофа” током овог периода,
генерално посматрано, била је пасивна и пре свега одбрамбена. Након
ликвидације Велике Орде (1502), Русија је добила заједничку границу са
Кримским канатом, након чега су руске територије током готово читавог 16. и
17. века биле изложене нападима кримских Татара и номада. Преко Кримског
каната Русија је на југу посредно дошла у контакт и са моћном Отоманском
империјом (према којој је Кримски канат био у вазалним односима од 1478).
Убрзо је, неминовно, дошло до сукоба око контроле над северним
Причерноморјем и Северним Кавказом, када је Русија успела да одбрани
Астрахањ, који је Порта желела да освоји како би повратила контролу над
Поволожјем (1568–1570). А потом и век касније, када је Отоманска империја
покушала да се умеша у руско-пољске сукобе и међусобице (1676–1681). То су
били први наговештаји будућих сукоба, који су ескалирали у 18. и 19. веку (када
су се интереси Руске империје подударали са интересима српског народа).
Обједињавање територија око Московске кнежевине, потпуно
ослобађање од стране зависности и снажна и брза експанзија ка истоку до
Тихог океана дали су добар оквир за уобличавање нових идеолошких
постулата, на којима је изграђивана централизована власт Москве. Током
владавине Ивана III и Василија III власт се све више структуирала, формирана
су министарства и донет је јединствени зборник закона, „Судебник”, док је на
нивоу симбола била уочљива појава представе двоглавог орла на државном
печату 103 . Истовремено, женидба Ивана III Софијом Палеолог симболизовала
је тежњу руске владарске куће да преко брачних веза са потомцима последње
Детаљније: Б. Н. Флоря, Русское государство и его западные соседи (1655-1661 гг.), Москва 2010, с. 10.
102
С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.», у: Москва–Србија,
103
104 Сама идеја «Трећег Рима» појављује се у више посланица, у једној од најчешће цитираних, дефинисана
је на следећи начин: «И если хорошо урядишь свое царство — будешь сыном света и жителем горнего
Иерусалима, и как выше тебе написал, так и теперь говорю: храни и внимай, благочестивый царь, тому,
что все христианские царства сошлись в одно твое, что два Рима пали, а третий стоит, четвертому же не
бывать. И твое христианское царство другим не сменится, по слову великого Богослова, а для
христианской церкви сбудется блаженного Давида слово: «Вот покой мой во веки веков, здесь поселюсь,
как пожелал я того». Святой Ипполит сказал: «Когда увидим, что Рим осажден персидскими войсками и
персы вместе со скифами идут на нас с боем, тогда несомненно поймем, что то Антихрист». Пусть же Бог
миром, любовью, многолетием и здоровьем, молитвами пречистой Богоматери и святых чудотворцев и
всех святых — преисполнит твое державное царствование!» (Текст посланица старца Филотеја у: В.
Малинин, Старец Елеазарова монастыря Филофей и его послания: Историко-литературное
изследование, Киев 1901, с. 369-382.); О утицају идеје «Трећег Рима», детаљније са прегледом старије
литературе: Н.В. Синицына, Третий Рим: Истоки и эволюция русской средновековой концепции (XV-
XVI вв.), Москва 1998; Дм. Стремоухов, «Москва - Третий Рим: источники доктрины», в: Из истории
русской культуры. Т. 2. Кн. 1: Киевская и Московская Русь, (Сост. А.Ф. Литвина, Ф.Б. Успенский), Москва
2002, с. 425-441; А.Л. Гольдберг, „Три Послания Филофея: Опыт текстологического анализа“, в: Труды
Отдела древнерусской литературы Института русской литературы, Т. XXIX (1974), с. 68-97; такође
и: Milan Subotić, „Moskva kao Treći Rim :Prilog istoriji ruskog mesijanizma (I deo)“, u: Filozofija i društvo, 1
(2011), s. 167-192; Milan Subotić, „Moskva kao Treći Rim :Prilog istoriji ruskog mesijanizma (II deo)“, u:
Filozofija i društvo, 2 (2011), s. 105-128.
105 А. А. Турилов, «Kультурные связи Московской Руси и Сербии в XIV–XVI вв.»..., с. 98.
49
борби за очување и обнову државе (1371-1537), (уредник Јованка Калић), Београд 1982; Историја српског
народа: Трећа књига. Први том: Срби под туђинском влашћу 1537-1699, (уредник Радован Самарџић),
Београд 1993; Историја српског народа: Трећа књига. Други том: Срби под туђинском влашћу 1537-
1699, (уредник Радован Самарџић), Београд 1993; Историја народа Југославије. Књига друга, (ред. Б.
Ђурђев, Б. Графенауер, Ј. Тадић) Београд 1960.
50
107 Детаљније: Nikola F. Pavković, “On the problem of secondary archaism among the south slavs”, in: M.
Jovanović, K. Kaser, S. Naumović (Eds.), Between the archives and the field: A dialogue on Historical
anthropology of the Balkans, Belgrade – Graz 1999, 133–140.
108 Отоманско друштво је било подељено на шест сталежа (не рачунајући робове): људи од вере; људи од
закона (тј. муслиманске институције); људи од сабље, односно владајуће институције (чији су се бројни
припадници бавили трговином, због чега су били повезани са новим трећим сталежом немуслиманских
трговаца); привилегована православна раја, тј. помоћни војници; сталеж потлачене раје; и, најзад, скуп
сталежа у које су спадале самосталне заједнице странаца (и њихови османлијски штићеници), које су
штитили међународни споразуми. (Trajan Stojanović, Balkanska civilizacija, Beograd 1995, s. 118.)
109 У погледу професионалне поделе, османлијско друштво чинили су: псеудослој људи од вере и закона;
110 О читавом проблему детаљније, са прегледом старије литературе: Мирослав Јовановић, Језик и
православне цркве I. Од покрштавања Срба до краја XVIII века, Београд 1991, с. 277-463; Историја
српског народа III-2..., с. 7-102.; Историја народа Југославије II..., с. 1256-1270; Васа Чубриловић,
"Српска православна црква под Турцима од XV do XIX века", у: Зборник филозофског факултета V-1,
1960, с. 167-188.; Радмила Тричковић, "Српска црква средином XVII века", у: Глас CCCXX Српске
академије наука и уметности. Одељење историјских наука књ. 2, Београд 1980, с. 61-164+VIII.
112 Историја српског народа III-2..., с. 64-67.
113 Стојан Новаковић, Турско царство пред Српски устанак 1780-1804, Београд 1906, с. 264; Никола
Радојчић, Српски државни сабори у средњем веку, Београд 1940, с. 180; Станоје Станојевић, Историја
српског народа, Београд 19263, с. 254-255; Ђ.Слијепчевић, Историја српске православне цркве I…, с. 307-
308; Радмила Тричковић, “Српска црква средином XVII века”, у: Глас CCCXX САНУ, Београд 1980, с. 76.
114 Мита Костић, Доситеј Обрадовић у историјској перспективи XVIII и XIX века, Београд 1959, с. 205,
Том 1..., с. 201, 203, 205-206, 209, 211, 213 и даље; такође и: Ст. Димитријевић, „Грађа за српску историју
из руских архива и библиотека“…, с. 138, 145 и на другим местима.
53
лако се може уочити да већи број њих, за политику тога доба, има или
посредан значај, или тек симболичку важност.
У изузетно сведеном попису података, којима би се током овог периода
могао приписати превасходно политички карактер, поједини аутори придају
важност посредног сведочанства о српско-руским везама чињеници да је до
1542. године на султановом двору радила словенска канцеларија са српским
писарима, која је обављала дипломатску преписку између Отоманске империје
и руских земаља 117 . Такође се наводи и неколико чињеница које пре свега имају
симболички значај. На првом месту то се односи на податак да је Јелена
Глинска, мајка првог крунисаног руског цара Ивана IV Грозног, била унука, по
мајци Ани, српског велможе Стефана Јакшића. Односно да је тај податак о
„српској крви” у генеалошком стаблу Ивана IV Грозног био познат и у српским
крајевима, па се гордо помињање те чињенице појавило у родословима
српских владара 118 . Поред тога, истиче се да је током епохе Ивана Грозног био
уочљив пораст поштовања српских светаца, у првом реду Св. Симеона, Св. Саве
и кнеза Лазара, „утемељивача националне државе (царства) и аутокефалне
цркве”. Такође, да је култ кнеза Лазара, који је погинуо у бици са Турцима –
муслиманима, добио у Москви Ивана Грозног нови смисао у вези са освајањем
татарских царстава – Казанског и Астраханског каната” 119 . Најзад, неретко се
наводи и да су изузетан симболички значај за тадашњу политику имали
поклони које су српски (као и остали православни) путници, који су у то време
посећивали Москву, добијали од руског цара, као и они који су поклањани
руском цару. Истиче се да се „милостиња дата у име руских царева и Русије
сматрала самилошћу, саосећањем, милосрђем, благонаклоношћу и изразом
особитог осећања према православним народима који су се налазили у
зависности од Османске империје”, док су дарови српских свештених лица,
120 С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»…, с. 15.
121 А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 23.
122 С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 19-20; А. Ю.
Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 20; И.С. Достян,
«Балканские народы и международные отношения в Юго-Восточной Европе (до 60-х гг. ХVII в.)», в:
Османская империия и страны Центральной, Восточной и Юго-Восточной Европы в XVII веке: Часть
I, (редактор: Г.Г. Литаврин) Москва 1988, с. 253…; А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 21; такође упоредити и
испитивање епископа Вршачког Антонија и протосинђела Јосифа у: Ст. Димитријевић, „Грађа за српску
историју из руских архива и библиотека“…, с. 273-276.
123 С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 22.
55
124 И.С. Достян, «Балканские народы и международные отношения в Юго-Восточной Европе (до 60-х гг.
ХVII в.)»…, с. 253; детаљније о читавој појави: Б.Н. Флоря, «Выходцы из балканских стран на русской
службе (конец XVI — начало XVII в.)», в: Балканские исследования Вып. 3, Москва 1978. с. 58—61.
125 Детаљније: С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 28-
29; у поредити такође и документа објављена у: Ст. Димитријевић, „Грађа за српску историју из руских
архива и библиотека“…, с. 238.
126 И.С. Достян, «Балканские народы и международные отношения в Юго-Восточной Европе (до 60-х гг.
С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 23-24; А. Ю.
128
129 Упоредити, примера ради: Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1..., с.
204-205, 237, 251, 256, 270, 290 и даље; такође и: Ст. Димитријевић, „Грађа за српску историју из руских
архива и библиотека“…, с. 139, 161 и др.
130 Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1…, с. 201-205.
131 Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1…, с. 205-207. Такође упореди: С.Р.
Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 17; А. Ю. Тимофеев,
„Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 18; А. Јелачић, Русија и Балкан...,
с. 18.
132 Т. Суботин-Голубовић, «Осам векова познанства с Русима», у: Москва–Србија, Београд–Русија.
сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 22; А. А. Турилов, «Kультурные связи Московской Руси
и Сербии в XIV–XVI вв.»..., с. 111.
58
138 С. Петковић, „Хиландар и Русија у XVI и XVII веку“…, с. 156-157; А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 22.
139 Упореди корпус грађе објављен у зборнику: Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и
материјали: Том 1: Друштвене и политичке везе XVI–XVIII век, (Приређивачи: С. Долгова, Е. Иванова,
А. Турилов, Т. Суботин-Голубовић), Београд–Москва, 2009; а такође и грађу објављену у зборнику: Ст.
Димитријевић, „Грађа за српску историју из руских архива и библиотека“, у: Споменик LIII, Други разред,
књ. 45 (1922), с. 1-329.
140 С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 18-19; А. Ю.
144 С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 29-30; А. Ю.
Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 20.
145 Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1 ..., с. 241-242.
146 «Симон», Русский биографический словарь. Т. 18.: Сабанеев-Смыслов, Санкт-Петербург 1904, с. 495;
Русији такође показује колико су у то време односи две цркве били развијени.
Осим што је на молбу патријарха московског и целе Русије Никона донео грчке
књиге као узор за реформу и учествовао на црквеном сабору који је Никон
сазвао да би се утврдили основни ставови реформе (1655), патријарх Гаврило је
у време епидемије куге која је погодила Москву (1654–1655), када су многе
цркве запустеле и није било никога ко би служио свету литургију, у чину
патријарха српског, а у складу са Никоновом граматом, рукополагао попове и
ђаконе. Такође, заједно са Никоном и другим јерарсима источне цркве служио
је свечану литургију у Успенском сабору московског Кремља (1655) 149 . Након
Гаврила, у Москву је на доживотни боравак дошао митрополит призренски
Никодим (1671) 150 . Као и Јевтимије, српски митрополит Скопља, који је
напустио своју епархију и дошао Москву пошто се због војних дејстава у време
„Великог Бечког рата” сва његова паства разбежала, с молбом да буде примљен
„на вечное житије” (1687)151 .
До које мере је овај период представљао време духовних веза јасно
показују и културни контакти и утицаји који су доминантно били везани за
духовне и црквене садржаје. О томе сведочи и чињеница да су на фрескама
Архангелског сабора Кремљу (гробној цркви руских царева), осликаног при
Ивану IV Грозном, били додати ликови српских светитеља: Св. Саве, Св.
Симеона и кнеза Лазара (што је, како је већ наглашено, садржало јасну
политичку симболику)152 . Такође и то што је током 16. века у Русију наставио да
пристиже значајан број дела и превода која су стварали српски духовни писци,
при чему су ове културне, у првом реду књижевне везе, отприлике до средине
16. века и надаље у основи имале исти смер: у Москви су се преписивала и
користила дела и преводи српских књижевника, а кретање књига и текстова у
149 С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 26-27.
150 Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1 ..., …, с. 324-325.
151 Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1 ..., …, с. 337-338.
152 А. А. Турилов, «Kультурные связи Московской Руси и Сербии в XIV–XVI вв.»..., с. 111; А. Ю. Тимофеев,
супротном правцу још увек је имало мању улогу 153 . Доласци изасланстава
српских манастира и цркава у Москву ради добијања помоћи од руских
владара битно су допринели заинтересованости људи од књиге за житија
српских светитеља. Српске хагиографије коришћене су и приликом
састављања Хронографа, али су невезано за то и трајно ушле у свод руске
писмености 16–17 века. Посебно је популарно било Теодосијево Житије св.
Саве (као и Похвала Симеону и Сави, која га је пратила у већини преписа),
чији су се преписи појавили у најзначајнијим библиотекама, укључујући
далеки север и запад земље. Може се рећи да током 17. века у Русији није било
ниједне значајније манастирске библиотеке која није имала књигу Сава
Српски 154 . Поред тога, управо за доласке манастирских посланстава везује се и
појава специфичног полудокументарног-полулитерарног жанра у руској
књижевности 16. и 17. века – приповедања српских светогорских инока о
светињама и о разним странама свакодневног живота и богослужења у
светогорским братствима (својеврсна „путовања у супротном смеру”) 155 . Осим
пажње и интересовања које су образовани кругови московског друштва у првој
половини 16. века показивали за српско књижевно наслеђе, у међусобним
културним везама велики утицај су имали и савремени српски књижевници.
Посебно Аникита Лав Филолог, светогорски монах који је неко време живео у
Русији (највероватније не касније од двадесетих година 16. века), плодан
стваралац који је писао на руске теме. А осим њега, у руској средини 16. века
стварао је још и „инок Филотеј Србин” 156 .
*
Међутим, културне везе биле су знатно разгранатије и нису се сводиле
искључиво на ове директне, лако уочљиве међусобне утицаје и контакте.
Блиска и свеобухватна духовна и културна сарадња проистицала је из веза и
153 А. А. Турилов, «Kультурные связи Московской Руси и Сербии в XIV–XVI вв.»..., с. 97; А. Ю. Тимофеев,
157 Упореди, примера ради, случај манастира Папраћа: Татјана Суботин-Голубовић, Српско
рускопИсторија српског народао наслеђе од 1557. године до средине XVII века, Београд 1999, с.160-161.
158 Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1 ..., с. 321-322. ; С.Р. Долгова, Е.В.
Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1 ..., …, с. 310-311; С.Р. Долгова, Е.В.
159
160О овој теми детаљније: Н.С. Киняпина, Балканы и проливы во внешней политике России в конце XIX
века (1878-1898), Москва 1994; О.Р. Айрапетов, «К вопросу о проекте захвата Босфора (из истории
внешней политики и стратегии России 1806-1884 гг.)», в: Etudes Balkanique, Кн. 1, София 2009, с.143-158.
68
165 О спољној политици Русије током 18. века, детаљније: Г.А. Санин (ред.), История внешней политики
России: XVIII век (От Северной войны до войн России против Наполеона), Москва 1998.
166 О спољној политици Русије током 19. века детаљније: О.Р. Айрапетов, Внешняя политика Российской
этнополитической истории Кавказа (1774-2004), Москва 2006; В.В. Дагоев, Введение в политическую
историю Северного Кавказа (XVI век - 1917 год). Москва 2009; М.А. Волхонский, В.М. Муханов, Россия
на Кавказе: Пять веков истории, Москва 2009; Северный Кавказ в составе Российской Империи, (ред.
В.О. Бобровников, И.Л. Бабич), Москва 2007.
75
управу 168 . Као резултат ратова, Отоманска империја изгубила је практично све
јужноугарске покрајине – Срем, Бачку, Барању и Славонију (1699) и Банат
(1718) – и од тог времена граница две царевине стабилизовала се, условно
речено, на Сави и Дунаву. Ратови су испровоцирали и велике миграције
српског становништва. Најпре једну од најмасовнијих и најзначајнијих сеоба
српског становништва из Турске у Аустрију, познатију као „Велика сеоба Срба”
под патријархом Арсенијем III Црнојевићем (1689–1690) 169 , након чега су Срби
од цара Леополда I добили низ „царских привилегија” (1690, 1691. и 1695)
којима је регулисан њихов правни положај у Аустрији, 170 а потом и мању под
патријархом Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом (1737–1739). Ратови,
драстично померање аустријско-турске границе ка југу и сеобе српског
становништва под Арсенијем III и Арсенијем IV утицали су да српски народ
током 18. века живи у два различита државна оквира, у две по много чему
различите царевине, на граници два света и две цивилизације, те да његов
друштвени развој током 18. и 19. века тече у два паралелна, умногоме
различита тока. То је, после османских освајања у 15. и 16. веку, представљало
нови велики дисконтинуитет у историјском развоју српског друштва. До
„Великог бечког рата” највећи део српског народа готово два века је живео у
границама Турске и за то време се, колико су то услови омогућавали,
прилагодио животу у новим политичким и социјалним околностима.
Нарочито након обнове Пећке патријаршије 1557. године. Поновно аустријско
освајање јужноугарских територија (1699–1718) на два начина пореметило је ту
варљиву друштвену равнотежу. У јужној Угарској требало се прилагођавати
новим политичким и социјалним околностима, борити за стечена права и
168 О историји Србије за време Бечког рата погледати: Глигор Станојевић, Србија у време Бечког рата
1683-1699, Београд 1976.; такође: Историја народа Југославије II…, Београд 1960, с. 763-780.; Историја
српског народа IV-1…, с. 39-85. (са прегледом релевантне старије литературе).
169 Историјски приказ емиграције Срба у Аустрију дат је у књигама: Душан Поповић, Велика сеоба Срба
1690, Београд 1954.; и: Стефан Чакић, Велика сеоба Срба 1689/1690 и Патријарх Арсеније III Црнојевић,
Нови Сад 1982. ; о историјском значају “Привилегија”: Историја народа Југославије II…, Београд 1960, с.
763-780.; Историја српског народа IV-1…, с. 39-85.
170 Текстови Привилегија, са краћим историјским уводом: Јован Радонић, Мита Костић, Српске
привилегије од 1690 до 1792, Београд 1954.; такође: Историја српског народа IV-1…, с. 39-54. (са
прегледом новије литературе).
77
171 О политичком развоју Србије током 18. и 19. века, са прегледом основне литературе, опширније:
Историја српског народа: Четврта књига. Први том: Срби у XVIII веку, (уредник Славко Гавриловић),
Београд 1986; Историја српског народа: Четврта књига. Други том: Срби у XVIII веку, (уредник
Славко Гавриловић), Београд 1986; Историја српског народа: Пета књига. Први том: Од Првог
устанка од Берлинског конгреса 1804-1878, (уредник Владимир Стојанчевић), Београд 1981; Историја
српског народа: Пета књига. Други том: Од Првог устанка од Берлинског конгреса 1804-1878,
(уредник Владимир Стојанчевић), Београд 1981; Историја српског народа: Шеста књига. Први том: Од
Берлинског конгреса до уједињења 1878-1918, (уредник Андреј Митровић), Београд 1983; Историја
српског народа: Шеста књига. Други том: Од Берлинског конгреса до уједињења 1878-1918, (уредник
Андреј Митровић), Београд 1983.
79
172 С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 30; А. Ю.
Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 21.
173 С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 31-32; А. Ю.
174 Упореди: Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1 ..., с. 352-353; Такође: С.Р.
Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 32; А. Ю. Тимофеев,
„Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 22.
175 С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 33; А. Ю.
Димитријевић, „Грађа за српску историју из руских архива и библиотека“…, с. 240-245; О мисији Пане
Божића детаљније: Мита Костић, Српска насеља у Русији: Нова Србија и Славеносрбија, Београд 1923, с.
7-8.
177 С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 34-35; А. Ю.
Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 23; А. Јелачић, Русија и
Балкан..., с. 29.
83
Порте 182 . Са своје стране, српски народни кнежеви Аврам Рашковић и Јосиф
Хаџилазаревић обратили су се 1770. године Екатарини II, у име целог српског
народа, са молбом да их заштити од османске власти 183 . Најзад, после
успешног окончања рата против Отоманске империје, Русија је, на основу
члана 7. мировног уговора у Кучук-Кајнарџију (1774), успела да наметне Порти
обавезу заштите „хришћанског закона и цркава” и добила право да чини
представке у корист православних хришћана 184 . Због тога се Мир у Кучук-
Кајнарџију може посматрати и као почетак континуиране руске политичке,
дипломатске и војне активности на Балкану, њеног патроната над балканским
хришћанима, али и процеса постепеног ослобађања балканских народа 185 .
Успесима у овим ратовима суштински је учвршћен војно-политички ауторитет
Русије на Балкану, као реалног гаранта интереса православног становништва у
Отоманској империји. Са нарастањем војне моћи и реалног значаја Русије на
Балкану у време Екатерине II, у Санкт Петербург су почели да стижу
различити пројекти српских духовних и световних вођа о ослобођењу српских
земаља под покровитељством Русије 186 . Најзад, у поверљивом писму
императору Јосифу II (10) 21. септембра 1782. године, Екатерина II покушала је
дипломатски да уобличи изузетно важан, истина нереализован, тзв. „грчки
пројекат” – поделу зона утицаја Руске империје и Хабзбуршке монархије на
Балкану. Важно је нагласити да су у оквиру тог (нереализованог) пројекта
српске земље, без икаквих дилема, биле остављене у аустријској сфери
утицаја 187 .
стягом России: Сборник архивных документов, Москва 1992, с. 82; о значају уговора више: В.Н.
Виноградов, „Дипломатия Екатерины Великой. "Мы ни за кем хвостом не тащимся"», у: Новая и
новейшая история, Но. 3, 2001, с. 131-150.
185 А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 39.
186 А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 26.
187 А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 26; А. Јелачић,
Русија и Балкан..., с. 40; О «Грчком пројекту» детаљније: В.Н. Виноградов, „Дипломатия Екатерины
Великой. "Мы ни за кем хвостом не тащимся"», у: Новая и новейшая история, № 3, 2001, с. 131-150; П.В.
Стегний, «Еще раз о греческом проекте Екатерины II Новые документы из АВПРИ МИД России», Новая
и новейшая история, № 4, 2002, с. 103-107; О.И. Елисеева, «Начало создания «новой восточной
85
није озбиљније политички и војно ангажовао. Тек две године касније, када је
започео руско-турски рат (сасвим другим поводом, због спорова око Влашке и
Молдавије), успостављени су први озбиљни дипломатски контакти устаничке
Србије и Руске империје. У Србију су у мају 1807. године дошле руске јединице
под комадом генерала Исајева, а убрзо затим, у јуну, и први руски дипломатски
представник Константин Константинович Родофиникин 191 . Два месеца
касније, у августу, Русија је поново узела Србе под заштиту, приликом
потписивања примирја са Турском у Слобозији, након чега је наступило
двогодишње затишје у ратним операцијама и руске трупе су се повукле из
Србије. Истина, у то време – мада је старањем царског изасланика маркиза
Паулучија код Карађорђа 1807. била закључена и једна конвенција војно-
политичког карактера, којом је био предвиђен руски протекторат над српским
народом 192 – руски представник Родофиникин улазио је у све отвореније
сукобе са српским вождом 193 . Но после обнављања ратних операција (уочи
којих је Родофиникин напустио Србију, што је изазвало мучан утисак код Срба)
руске јединице су, током 1810, поново прешле на српску територију и
заједнички ратовале са српским армија, а у Србију је стигао нови руски
представник Фјодор Иванович Недоба 194 . Најзад, у потпуно измењеном
политичком контексту, непосредно пред Наполеонову најезду на Русију,
закључен је руско-турски мир у Букурешту (28. маја 1812), на основу којег је
(члан 8) Србима била дата аутономија и унутрашња самоуправа, чији је гарант
била Русија 195 . Био је то први документ од међународног значаја у којем се
191 Детаљније, са прегледом старије литературе: М.В. Белов, Первое сербское восстание 1804–1813 гг. и
Россия…, с. 19-23, 25-26; такође и: В.П. Грачёв, «Начальный этап русской политики в отношении Первого
сербского восстаниия 1804-1813 гг. (1804-1807)», в: Југословенске земље и Русија за време Првог српског
устанка 1804-1813: зборник радова, (уредник Васа Чубриловић), Београд 1983, с. 177-202.
192 М.В. Белов, Первое сербское восстание 1804–1813 гг. и Россия…, с. 23-24; В.П. Грачев, Сербы и
Букурешту (М.В. Белов, Первое сербское восстание 1804–1813 гг. и Россия…, с. 92.); такође и: Е.П.
Кудрявцева, Россия и образование автономного Сербского государства (1812–1833)…, с. 40-45.
87
199 Текст конвенције: Договоры России с Востоком: Политические и торговые, (Собрал и издал: Т.
Юзефович), Санкт Петербург 1869, с. 89-93; такође и: Е.П. Кудрявцева, Россия и образование
автономного Сербского государства (1812–1833)…, с. 168-195; А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 59-60.
200 Детаљније о руско-српским односима тридесетих година 19. века, са прегледом старије литературе: Е.
202 А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 32; А. Јелачић,
Русија и Балкан..., с. 67-70; такође упоредити и: К.В. Никифоров, Сербия в середине ХIХ в.: Начало
деятельности по объединениию сербских земель, Москва 1995, с. 162-173.
203 Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 2 ..., с. 730.
204 А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 32.
205 Детаљније: Душан Берић, Српско питање и политика Аустроугарске и Русије 1848-1878…, с. 107-146.
начертания Сан-Стефанских границ Болгарии», в: Вестник МГУ. История, № 6, 1998, с. 84-94. (on line
издање: http://zapadrus.su/slavm/ispubsm/210-2010-12-22-13-32-34.html); истовремено, упоредити српску
политичку реакцију на уговор: Душко М. Ковачевић, Србија и Русија: 1878-1889…, с. 31-42.
91
210 О руско-српским односима у овом периоду, са прегледом старије литературе: Никола Поповић, Србија
и царска Русија, Београд 2007, с. 22–33; А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12
до начала 20 века“..., с. 39-40; Историја српског народа V-1-2, Београд 1983; Душан Берић, Српско
питање и политика Аустроугарске и Русије 1848-1878…, с. 443-461.
211 Детаљније о преоријентацији српске политике: Душко М. Ковачевић, Србија и Русија: 1878-1889…, с.
политике Белграда. 1878-1912, Санкт Петербург 2007, с. 74-80; такође и: Ђуричић, Милија, „Руски
92
конзули у Призрену“, у: Иван Степанович Јастребов: Зборник радова са научног скупа одржаног у
Призрену 31. октобра и 1. новембра 1996, (уредилили: Артемије епископ рашко-призренски... [ет ал.].),
Призрен 1997, с. 77-81.
214 А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 88-90; О Пашићевим везама са Русијом, детаљније: Андрей Шемякин,
„Орденоносец Николай Петрович: Русские награды Николы Пашича“, в: Родина, Москва, 10 (2003), с. 75-
78.
215 Детаљније, са прегледом старије литературе: Латинка Перовић, Српско-руске револуционарне везе.
Прилози за историју народњаштва у Србији, Београд 1993; Андреј Шемјакин, Идеологија Николе
Пашића. Формирање и еволуција (1868–1891), Београд 2008.
216 А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 104.
93
217 В. Я. Гросул, Российские революционеры в Юго-восточной Европе (1859–1874 гг.), Кишинев 1973, с.
294.
218 Детаљније: Мирослав Йованович, «Сербия и русско-японская война. Один забытый эпизод
контекст питања даје: Я.В. Вишняков, „Боснийский кризис 1908 – 1909 гг. и славянский вопрос”, в:
Вестник МГИМО-Университета, № 1, 2011, с. 103-111.
94
1913) 220 . Најзад, далеко најважнији комплекс питања везан је за догађаје уочи
и током Првог светског рата. У том колоплету догађаја, који су пресудно
утицали на руско-српске односе и показивали степен српско-руских веза и
сарадње, најупечатљивији су свакако они везани за безрезервну подршку коју
су Србији, изложеној снажним дипломатским и политичким притисцима
Аустроугарске, у кључним недељама „Јулске кризе” пред избијање Првог
светског рата, пружили Русија и сам император Николај II, који је у одговору
на депешу регента Александра Карађорђевића недвосмислено нагласио: „Док
има и најмање наде да се избегне крвопролиће сви моји напори тежиће том
циљу. Ако пак не успемо и поред најискреније наше жеље, нека Ваше
Височанство буде уверено да ни у томе случају Русија неће напустити
Србију” 221 . Став Николаја II био је до те мере искрен и доследан да је након
аустроугарске објаве рата Србији, 28. јула 1914, Русија прогласила општу
мобилизацију, што је Немачка искористила за отпочињање ратних дејстава. До
које мере је напетост током тих кризних јулских недеља била велика показује и
податак да је руски посланик у Београду Николај Николајевич Хартвиг умро од
последица срчаног удара после једне од посета посланству Аустроугарске 222 .
Након отпочињања ратних дејстава Русија је пружила Србији суштинску
војну помоћ – послала је у Србију јединице артиљераца 223 и речних минера 224
и, као и у време балканских ратова, санитетске одреде 225 , оружје и муницију 226 ,
220 А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 41; А. Јелачић,
Поповића и Панте Драшкића у: Мирослав Јовановић (прир.), Срби о Русији и Русима: Од Елизавете
Петровне до Владимира Путина (1750-2010) – Антологија, Београд 2011, с. 330-341.
223 О русским артиљерцима у одбрани Београда више: М. Йованович, „Ленинским курсом: Как русские
мониторов на Дунае (1914-1915)“, в: Родина (специальный выпуск): Россия на Дунае, Москва, 11 (2010), с.
130-131; Василий Каширин, „Дунайская одиссея лейтенанта Григоренко“, в: Родина (специальный
выпуск): Россия на Дунае, Москва, 11 (2010), с. 132-138.
225 О санитетској помоћи Русије Србији, детаљније: Г. И. Шевцова, Россия и Сербия: Из истории
российско-сербских отношений в годы Первой мировой войны (гуманитарный аспект), Москва 2010.
(српски превод: Галина Игоревна Шевцова, Руска добротворна помоћ Србији у ратовима 1912-1917,
Београд 2010.); такође и: Мирослав Јовановић, „Писмо доктора Сергеја Квинтилијановича Софотерова
неименованом доктору који је завршио медицину у Русији, поводом изласка из штампе књиге др Владе
95
Не мање значајна и умногоме пресудна била је и подршка коју је, након слома
српске одбране (јесен 1915) и драматичног повлачења српске војске преко
Албаније, руски император пружио Србији. У тренутку док је исцрпљена
српска армија чекала савезничку помоћ на албанској обали, крајем јануара
1916, Николај II обратио се председнику Француске и премијеру Велике
Британије, запретивши да ће, ако српска армија не буде евакуисана, Русија
закључити сепаратни мир са Немачком и Аустријом. На констатацију
Француза да је реч о скупој и бескорисној акцији, Николај II је одговорио: „ја
ћу платити све расходе Срба” 227 . Најзад, важан сплет питања и догађаја везан је
и за руско-српску сарадњу на Солунском фронту (1916–1917), који је
представљао ратно поприште на којем се српска армија организовано борила
после окупације земље и повлачења. Током 1916. године у околину Солуна
стигла је и борила се заједно са српским војницима специјална руска дивизија
увећаног састава (два пешадијска и два артиљеријска пука), формирана у
Москви. Управо неке од јединица те дивизије, 19. новембра 1916. године, прве
су ушле у Битољ, први српски град ослобођен након окупације земље 228 . О
свеобухватности ратне сарадње говори и чињеница да су током те, 1916. године,
осим што је током боравка у Русији, у мају, Николу Пашића у званичну посету
примио Николај II, у Русији формирани и Прва српска добровољачка дивизија
(у фебруару) и Српски добровољачки корпус (у јулу). Међутим, неколико
месеци касније Русија је ушла у период далекосежних политичких преокрета и
потреса. Две револуције, најпре фебруарска, а нарочито октобарска 1917, у
потпуности су измениле политички лик Русије – са политичке позорнице
нестала је императорска Русија дома Романових, а њено место заузела је нова
бољшевичка творевина и отпочели су дубоки, свеобухватни и радикални
Станојевића ‘Историја српског војног санитета’“, у: В. Станојевић, Историја српског војног санитета.
Наше ратно санитетско искуство, (Ур. М.Јовановић, М.Перишић), Београд 1992 (2 изд.), с. 874-882.
226 О руској помоћи Србији током Првог светског рата детаљније: Н. Поповић, Односи Србије и Русије у
тицала заштите верских права Срба у Хабзбуршкој монархији, или пак слања
богослужбених књига (попут оног из марта 1703) 232 . У ово време уочљиве су и
неке сасвим нове форме традиционалне руске помоћи обитељима српских
цркава и манастира. Осим руских императора и државе, и сами Срби који су се
исељавали у Русију почели су да се интересују и помажу цркве и манастире у
родном крају. Тако су Михајло и Гаврило, синови Илије Милорадовића, који се
крајем 17. века иселио у Русију, почетком 18. века посетили Манастир
Житомислић, задужбину својих предака, те том приликом донели девет књига
које је манастиру на поклон послао Петар Велики 233 . Новину је представљала и
одлука, донета принудно, пошто је „Северни рат” у великој мери испразнио
државну благајну, да се српским ходочасницима и молиоцима који су
долазили у Русију не отказује помоћ, већ да им се у Дипломатској канцеларији
издаје тзв. „сакупљачка грамата”, која им је омогућавала „да сакупљају
милостињу од православних хришћана, а да свако на улицама Москве да
колико може” 234 . Истина, ово „право на прошњу” по улицама руских метропола
касније је изазивало негативне реакције раних српских просветитеља, попут
Симеона Пишчевића, који је критиковао „просјачење српских монаха по
Русији и Европи” 235 .
С друге стране, у српској средини овај снажан руски црквени утицај, на
различитим нивоима, био је све уочљивији. Већ крајем 17. века српска црква
проширила календар је руским култовима, чиме су у српску средину унети
елементи руске историје 236 . Након тога у српским црквама у Хабзбуршкој
монархији прихваћени су и елементи руског богослужења, под утицајем
богослужбених књига набављаних у Русији, односно руских уџбеника који су у
српску средину почели да стижу двадесетих и тридесетих година 18. века,
232 С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 33.
233 Т. Суботин-Голубовић, «Осам векова познанства с Русима»…, с. 195-196.
234 Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1 ..., …, с. 388-390; С.Р. Долгова, Е.В.
119.
236 Димитрије Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд 1980, 261-262; Милорад
Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с. 89.
100
237 Радослав Грујић, Православна српска црква, Крагујевац 1989, с. 104-105; Милорад Павић, Историја,
сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с. 89; детаљније о руским
утицајима у Карловачкој Митрополији: Владимир Вукашиновић, Српска барокна теологија. Библијско и
светотајинско богословље у Карловачкој митрополији XVIII века, Требиње 2010, с. 257-310.
238 Витомир Вулетић, У руско-српском књижевноисторијском простору, Београд 2006, с. 16.
239 „Покушај русификације у Карловачкој митрополији 18. века“ (Владимир Вукашиновић, Српска
I, Београд 1999, с. 374; Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II,
Нови Сад 1985, с. 98; такође и: Богдан Косановић, Сава Владиславић-Рагузински у свом и нашем
времену, Београд-Гацко-Сремски Карловци 2009.
101
http://dic.academic.ru/dic.nsf/enc_biography/100215/%D0%9F%D0%B5%D1%82%D1%80); А. С. Лебедев,
Белгородские архиереи и среда архипастырской деятельности, Харьков 1902, с. 55-62; С. Г. Рункевич,
Александро-Невская лавра 1713—1913: Историческое исследование доктора церковной истории С. Г.
Рункевича, СПб. 1913, с. 55; Р. Г., «Смелић Петар» у: Ст. Станојевић (ур.), Народна енциклопедија српско-
хрватско- словеначка, Том. IV, Сремски Карловци - Нови Сад 2001 (2. изд.), с. 257; С. В. Булгаков,
Настольная книга для священно-церковнослужителей, Киев 1913, с. 1403; Ю. В. Толстой, Списки
архиереев и архиерейских кафедр иерархии Всероссийской со времени учреждения Святейшего
Правительствующего Синода (1721—1871 гг.), № 50, Москва 1872; П. М. Строев, Списки иерархов и
настоятелей монастырей Российской Церкви, СПб. 1877, с. 147, 152, 269, 634; Н. Д[урново],
Девятисотлетие русской иерархии 988—1888. Епархии и архиереи, Москва 1888, с. 57; Православная
богословская энциклопедия или Богословский энциклопедический словарь, Т. 2, Под ред. А. П. Лопухина
и Н. Н. Глубоковского, СПб. 1901, с. 1243; Матеја Матејић, „Хиландар: културна раскрсница“, у: М.
Матејић, Хиландару хвала, Београд 2005, с. 40.
243 Болховитинов, „Макарий Петрович“ (Биография.ру Биографическая энциклопедия
(http://www.biografija.ru/show_bio.aspx?id=81692)).
102
православне патријаршије за преступну годину 1948, с. 69; А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. , …, с. 32.
247 Ст. М. Димитријевић, „Узајамне везе између Срба и Руса у прошлости“, у: Црква, календар Српске
Зборник Матице српске за славистику, бр. 74 (2008), с. 104; Ст. М. Димитријевић, „Узајамне везе између
Срба и Руса у прошлости“, у: Црква, календар Српске православне патријаршије за преступну годину
1948, с. 69; Дара Дамљановић, Ксенија Кончаревић, Настава и методика наставе руског језика у
Србији у XIX и XX веку: Прилози за историју, Београд 2010, с. 17-18.
103
249 О лингвистичком карактеру ових уџбеника детаљније: Марина Обижајева, «Онтологија првих српских
граматика (црквено)словенског језика за Србе», у: Зборник Матице српске за славистику, бр. 74 (2008),
с. 104-105; Ст. М. Димитријевић, „Узајамне везе између Срба и Руса у прошлости“, у: Црква, календар
Српске православне патријаршије за преступну годину 1948, с. 69.
250 О делатности Максима Суворова: Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том
1…, с. 398-404; „Писма Максима Суворова руско-српског учитеља и митрополита Мојсија Петровића“,
(приопштио Димитрије Руварац), у: Споменик, Књ. XLIX, 1910, с. 74-95; такође и: Ст. М. Димитријевић,
„Узајамне везе између Срба и Руса у прошлости“, у: Црква, календар Српске православне патријаршије
за преступну годину 1948, с. 69; Дара Дамљановић, Ксенија Кончаревић, Настава и методика наставе
руског језика у Србији у XIX и XX веку: Прилози за историју, Београд 2010, с. 15-17; А. Ю. Тимофеев,
„Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 23-24; С.Р. Долгова, Е.В. Иванова,
«Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 35-36; Војин С. Дабић, „Српско школство у
Хабзбуршкој монархији у XVII веку», у: Образовање код Срба кроз векове. Зборник радова, Београд 2003,
с. 35-36; Богољуб Шијаковић, Александар Раковић, Универзитет и српска теологија: Историјски и
просветни контекст основања Православног богословског факултета у Београду, Београд 2010, с. 27;
И. И. Лещиловская, Сербская культура XVIII века, Москва 1994, с. 73-77; И.И. Лещиловская, Сербский
народ и Россия в XVIII веке, Санкт Петербург, 2006, с. 137-138.
104
Такође и: Александар Младеновић, Славеносрпски књижевни језик - почеци и развој, Нови Сад 1996;
Александар Младеновић, Историја српског језика: одабрани радови, Београд 2008; Н.И. Толстой,
„Литературный язык у Сербов в конце XVIII – начале XIX века“, в: Национальное возрождение и
формирование славянских литературных языков, Москва 1978, с. 269-328; Милорад Павић, Историја,
сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с. 89-90; Александар Младеновић,
«Значај рускословенског језика за културу Срба у XVIII веку», у: Југословенске земље и Русија у XVIII
веку, Београд 1986, с. 297-302; П.А. Дмитриев, Г.И. Сафронов, „Русско-славянский и славяно-сербский
языки и проблема создания литературного языка на народной основе“, в: П.А. Дмитриев, Г.И. Сафронов,
Сербия и Россия (страници истории культурных и научных взаимосвязей), Санкт Петербург 1997;
Александар Милановић, Кратка историја српског књижевног језика, Београд 2006.
253 Милорад Павић, «Руско-српске везе у доба просветитељства», у: Југословенске земље и Русија у XVIII
језику 254 . И најзад, упркос настојању аустријских власти, руски учитељи успели
су да васпитају читаво поколење српских свештеника и учитеља, који су
школовали нове генерације српске деце. То је, свакако, уз друге мотиве,
утицало и да се велики број српских студената одлучи за даље школовање на
Кијевској и Московској духовној академији. У 18. веку седамдесетак српских
студената стицало је образовање у Русији, од Стевана Раденковића (1712),
јеромонаха Лаврентија (1713) и Дионисија Новаковића (1726), до јерођакона
Јулијана (1791) и Марка Рељића (1798). Међу њима су била и нека од
најистакнутијих имена српске културе 18. века, попут Дионисија Новаковића,
Јована Рајића, Симеона Балтића, Петра I Петровића Његоша или Павла
Кенгелца 255 . На тај начин руска просвета оставила је изузетно дубок траг у
ширењу руског утицаја међу Србима 256 .
Просветни утицај током 18. века није, међутим, био једносмеран. Наиме,
нису само руски педагози својом делатношћу обогатили и развијали просвету
међу Србима у Хабзбуршкој монархији, већ су и српски педагози и професори
оставили траг у руској средини. Без сумње најдубљи траг од свих Срба оставио
је Теодор Јанковић Миријевски, један од најзначајнијих реформатора руске
просвете крајем 18. века. Он је, након успешне реформе српских школа у
Хабзбуршкој монархији, када је готово свака српска општина у Банату добила
своју школу, на препоруку цара Јосифа II и на позив императорке Екатарине II
отишао у Русију да реорганизује руски школски систем по Фелбигеровом
методу. У Русији је израдио план о организовању народних школа, који је
254 Детаљније: В. Ерчић, Мануил (Михаил) Козачинскиј и његова Траедокомедија, Нови Сад – Београд
1980; Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985,
с. 85-87, 91-92; Милорад Павић, «Руско-српске везе у доба просветитељства», у: Југословенске земље и
Русија у XVIII веку, Београд 1986, с. 266; И.И. Лещиловская, Сербский народ и Россия в XVIII веке, Санкт
Петербург, 2006, с. 144.
255 Детаљније о школовању српских питомаца у Русији током 18. века: Мирко Јовановић, «Срби у руским
школама у XVIII веку», у: Црква и живот, бр. 1-2, Скопље 1926, с. 16-30; и такође, са прегледом
релевантне литературе: Чедомир Денић, «Школовање Срба у Русији крајем XVIII века и однос
сународника према њима», у: Југословенске земље и Русија у XVIII веку, Београд 1986, с. 239-262.
256 Детаљније о руским школама и професорима, и генерално о руском утицају: Ст. М. Димитријевић,
„Узајамне везе између Срба и Руса у прошлости“, у: Црква, календар Српске православне патријаршије
за преступну годину 1948, с. 69-72; Mateja Matejić, Relationship Between the Russian and the Serbian
Churches Through Centuries, Columbus, Ohio 1988.
106
2004, Москва 2005, с. 36-44; Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички
облик II, Нови Сад 1985, с. 99; Ст. М. Димитријевић, „Узајамне везе између Срба и Руса у прошлости“, у:
Црква, календар Српске православне патријаршије за преступну годину 1948, с. 73-74; Љубивоје
Церовић, Срби у Белорусији, Београд 1997. (http://www.rastko.rs/antropologija/ljcerovic_srbi_bru.html); О
делатности Теодора Јанковића у Русији, детаљније: Peter Polz, „Theodor Jankovic und Schulreform in
Russland“,in: Erna Lesky et al. (Hrsg.), Die Aufklärung in Ost- und Südosteuropa: Aufsätze, Vorträge,
Dokumentationen, Köln 1972. S. 119-175; Занимљиво је да мађарски историчари у својим радовима
Јанковића истичу као мађарског педагога, не наводећи податак да је био Србин и да се у Хабзбуршкој
монархији бавио реформом српских школа, упореди: Ласло В. Moльнар, „Деятельность педагогов-
выходцев из Венгрии в России (1703–1848)“, in: Studia Slavica, Vol. 49, No. 3-4 (2004), pp. 315-339; Ласло
В. Moльнар, Русско–венгерские культурные связи (1750–1815), Йошкар-Oлa 1994; Ласло В. Мольнар,
„Венгры и русские в зеркале истории контактов (Уроки культурных контактов 18-го века)“, в: Дюла Свак
(ред.), A magyar-orosz kapcsolatok tizenkét évszázada/Двенадцать столетий венгерско-русских
отношений, Budapest 2005, с. 44-50.
258 Болховитинов, „Макарий Петрович“ (Биография.ру Биографическая энциклопедия
време изузетно цењених радова 259 . Известан траг у руској педагогији, као
реформатор духовног школства, оставио је и Петар (Смелић), архиепископ
белгородски и обојански (1736–1742), најпре у Александро-невској семинарији
где је увео учење грчког и латинског, а потом и у Харковском колегијуму, у
којем је увео низ нових предмета и паралелно у читавом низу места оснивао
припремне словенско-латинске школе за ступање у колегијум 260 . Битан траг у
руској просвети оставио је и генерал Семјон Гаврилович Зорич, који је у месту
Шклов основао „Шкловску благородну школу” (1778), војну школу по
француском обрасцу, из које је временом израстао Кадетски корпус, који је
почетком 19. века пребачен у Гродно, Смоленск, Јарослављ, Кострому и најзад
у Москву, где је постао познат као „Први Московски Кадетски корпус” 261 .
Осим њих, у литератури се помињу још имена јеромонаха Јевстатија
Скерлетова, као професора на Кијевској 262 и јеромонаха Јефрема Ђорђевића,
259 „Система Философии и Богословии“ (1783), „Проповеди“ (1786); „Описание Жизни и Страдания Св.
Благоверного Князя Михаила Ярославича Тверского» и «Житие Арсения Епископа Тверского
Чудотворца» (1798) и неиздато дело «Гармония на Евангелие». Болховитинов, „Макарий Петрович“
(Биография.ру Биографическая энциклопедия (http://www.biografija.ru/show_bio.aspx?id=81692))
260 „Петр Смелич“, у: Большая биографическая энциклопедия (2009). (on line издање:
http://dic.academic.ru/dic.nsf/enc_biography/100215/%D0%9F%D0%B5%D1%82%D1%80); А. С. Лебедев,
Белгородские архиереи и среда архипастырской деятельности, Харьков 1902, с. 55-62; С. Г. Рункевич,
Александро-Невская лавра 1713—1913: Историческое исследование доктора церковной истории С. Г.
Рункевича, СПб. 1913, с. 55; Р. Г., «Смелић Петар» у: Ст. Станојевић (ур.), Народна енциклопедија српско-
хрватско- словеначка, Том. IV, Сремски Карловци - Нови Сад 2001 (2. изд.), с. 257; С. В. Булгаков,
Настольная книга для священно-церковнослужителей, Киев 1913, с. 1403; Ю. В. Толстой, Списки
архиереев и архиерейских кафедр иерархии Всероссийской со времени учреждения Святейшего
Правительствующего Синода (1721—1871 гг.), № 50, Москва 1872; П. М. Строев, Списки иерархов и
настоятелей монастырей Российской Церкви, СПб. 1877, с. 147, 152, 269, 634; Н. Д[урново],
Девятисотлетие русской иерархии 988—1888. Епархии и архиереи, Москва 1888, с. 57; Православная
богословская энциклопедия или Богословский энциклопедический словарь, Т. 2, Под ред. А. П. Лопухина
и Н. Н. Глубоковского, СПб. 1901, с. 1243; Ст. М. Димитријевић, „Узајамне везе између Срба и Руса у
прошлости“, у: Црква, календар Српске православне патријаршије за преступну годину 1948, с. 61;
Матеја Матејић, „Хиландар: културна раскрсница“, у: М. Матејић, Хиландару хвала, Београд 2005, с. 40.
261 Николай Веденяпин, «Московский Императрицы Екатерины II Кадетский Корпус 1778-1978», у:
23.
265 У литератури се наводи: «А на Московском универзитету је такође предавао и јеромонах Јован
Јовановића (Мирко Јовановић, «Срби у руским школама у XVIII веку», у: Црква и живот, бр. 1-2, Скопље
1926, с. 26) и проте Стевана Димитријевића (Ст. М. Димитријевић, „Узајамне везе између Срба и Руса у
прошлости“, у: Црква, календар Српске православне патријаршије за преступну годину 1948, с. 61.) као
и у обимном службеном извештају «Срби у Русији 1670-1904» који је А.К.Бељајев, руски конзул у Скопљу
написао на предлог Првог департмана МИД Русије 1904. године, који се чува у Архиву САНУ (упореди:
Радован Пилиповић, «Записка о сербах, которые получили образование в России», рукопис припремљен
за објављивање у часопису Русский сборник, 2012)
109
267 О Харковском универзитету и делатности Атанасија Стојковића на универзитету: Д.И. Багалей, Опыт
истории Харьковского университета (по неизданным материалам). Т. 1 (1802-1815 г.), Харьков 1893-
1898; такође и: Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови
Сад 1985, с. 100, 123; О Атанасију Стојковићу и његовом делу детаљније: Јован Деретић, «Славеносербски
списатељ Атанасије Стојковић», у: Атанасије Стојковић, Аристид и Наталија – Фисика, Београд 1973, с.
227-248.
268 В.Петровић, „Трлајић, Глигорије“, у: Ст. Станојевић (ур.), Народна енциклопедија српско-хрватско-
словеначка, Том. IV, Сремски Карловци - Нови Сад 2001 (2. изд.), с. 604-605; Милорад Павић, Историја,
сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с. 98.
269 Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с.
100.
270 Примера ради, први помен Срба у саставу козачких јединица на малорусским козачким просторима, у
Запорожкој Сечи, везан је још за крај 16. века, где је у «пятисотенном реестру», 30. марта 1581. године,
уписан “Марко з Серпской земли” (И.В.Жуков, "Югославяне в составе казачества", у: Мир славян
Северного Кавказа, Выпуск 1-й, Краснодар 2004; такође и: И.В.Жуков, "Сербы и их потомки в казачьих
войсках", у: Вольная Станица (http://fstanitsa.ru/people/serby-i-ikh-potomki-v-kazachikh-voiskakh));.
Током 17. века приличан број Срба и Црногораца улазио је у састав козачких војски. Читав низ српских
презимена у регистрима козачких јединица сведочи о томе, а познато је да су нпр. «у Перејаславском
пуку Срби током читавог столећа обављали кључне дужности, а од друге половине 17. века заповедници
пука су били: Дмитрашко-Раичи, Новаковичи, Сербины, Требинские (Угричичи-Требинские)»
(И.В.Жуков, "Югославяне в составе казачества", у: Мир славян Северного Кавказа, Выпуск 1-й, Краснодар
2004; такође и: И.В.Жуков, "Сербы и их потомки в казачьих войсках", у: Вольная Станица
(http://fstanitsa.ru/people/serby-i-ikh-potomki-v-kazachikh-voiskakh); Најистакнутији појединци међу
њима били су Родион (Райча) Григорьевич Дмитрашко (ок.1635-1705), од 1665 у Русији, где је био
пуковник «волоських хоругов», са њим је средином 17. века у козачке јединице дошло око 500 људи; као
110
и Иван Юрьевич Сербин (?-1665) брацлавски и умански пуковник «Войска Запорожского», један од
сабораца Богдана Хмељницког. Детаљније о Дмитрашку и Сербину и другим Србима у козачким
јединицама: И.В.Жуков, "Югославяне в составе казачества", у: Мир славян Северного Кавказа, Выпуск 1-
й, Краснодар 2004; И.В.Жуков, "Сербы и их потомки в казачьих войсках", у: Вольная Станица
(http://fstanitsa.ru/people/serby-i-ikh-potomki-v-kazachikh-voiskakh); И.В.Жуков, "Фёдор Сербин - есаул
Запорожского и Черноморского казачьих войск", у: Мир славян Северного Кавказа, Выпуск 2-й,
Краснодар 2005; И.В.Жуков, "Балканские славяне и их потомки в составе казачества", у: Сербиновы и
другие. Генеалогия и семейная история Донского казачества, Выпуск 57-й, Москва 2006; А.В.
Стороженко, Очерки Переяславской старины, Киев, 1900; А.В. Стороженко, «Родион Григорьевич
Дмитрашко, полковник переяславский, и его род», у: Киевская старина, № 4, 1893, с. 1 – 28; А. Д.
Бачинский, «Сербы и болгары в Усть-Дунайском Буджакском казачьем войске», у: Славянское
источниковедение: сборник статей и материалов, Москва 1965, с.132 – 137; О. В. Матвеев, «Следы
югославян в истории Кубани и Черноморья второй половины XIX – XX в.», у: Синергетика образования.
Пятые международные Кирилло-Мефодиевские научно-педагогические чтения, №. 1. Вып. 14., Москва -
Ростов н / Д 2009, с. 120 – 124; О. В. Матвеев, В. Н. Ракачев, «Сербский след в истории Кубани», у: Мир
славян Северного Кавказа. Памяти В. П. Попова, Вып. 3, Краснодар, 2007, с. 171 – 193; С. В. Жабчик,
Связи населения Кубани и Черноморья с Южными Славянами в конце XVIII – начале XX веков
(Автореферат диссертации на соискание ученой степени кандидата исторических наук), Краснодар 2010.
271 И.И. Лещиловская, Сербский народ и Россия в XVIII веке, Санкт Петербург, 2006, с. 255; С.Р. Долгова,
Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 35; А. Јелачић, Русија и
Балкан..., с. 31.
272 Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1…, с. 393-396; Детаљније о историји
сеобе под Јованом Албанезом: Мита Костић, Српска насеља у Русији: Нова Србија и Славеносрбија,
Београд 1923, с. 11-12; Павел Рудјаков, Сеоба Срба у Русију у 18. веку, Београд 1995, с. 11-13; Љ.Церовић,
Срби у Украјини, Београд 1997 (on line издање:
http://www.rastko.rs/antropologija/ljcerovic_srbi_ukr_c.html).
273 А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 23.
111
274 Детаљније: Мита Костић, Српска насеља у Русији: Нова Србија и Славеносрбија, Београд 1923, с. 13-14.
275 Мита Костић, Српска насеља у Русији: Нова Србија и Славеносрбија, Београд 1923, с. 13.
276 Мита Костић, Српска насеља у Русији: Нова Србија и Славеносрбија, Београд 1923, с. 15-16;
Мита Костић, Српска насеља у Русији: Нова Србија и Славеносрбија, Београд 1923; и: Павел Рудяков, «В
службу и вечное подданство...»: Сербские населения Новая Сербия и Славяносербия на украинских
землях (1751–1764), Киев 2001 (српски превод: Павел Рудјаков, Сеоба Срба у Русију у 18. веку, Београд
1995).
278 Детаљније са прегледом старије литературе: М. Јачов, „Сеоба Срба из Далмације у Русију 1758. године”,
века живело више од 26.000 279 Срба и других балканских усељеника у 122
насељена места 280 . Време је показало да су то биле кључне сеобе Срба у Руску
империју током 18. века. Одлазак у Русију читавих српских породица, које су у
руској средини изузетно брзо губили свој национални и прихватали руски
идентитет, имао је значајну улогу у преиспитивању позиције Хабзбурга у
односу на Србе који су живели у империји. Но и поред тога – па и упркос
доношењу „казненог патента” (1752), усмереног између осталог и на забрану
врбовања нових исељеника 281 , а потом и „патента толеранције” Марије
Терезије (1757), којим су гарантоване верске слободе ради спречавања даљих
исељавања – наредних деценија настављене су мање групне и појединачне
сеобе у Русију 282 . Такође су настављена и пресељења мањих група из Отоманске
империје 283 . Најзад, током владавине Екатерине II досељавање Срба је,
захваљујући енергичнијим мерама хабзбуршких власти, почело дефинитивно
да пресахњује 284 .
Захваљујући масовним сеобама и великом броју Срба у руској средини,
али и индивидуалним ангажовањима руских власти, више њих оставило је
279 Павел Рудјаков, Сеоба Срба у Русију у 18. веку, Београд 1995, с. 77; По неким ауторима чак 100.000
Срба се преселило, мада се тај изузетно висок податак износи без нарочите аргументације (Радослав
Грујић, Православна српска црква, Крагујевац 1989, с. 119.)
280 Кључна документа везана за сеобу: Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том
1…, с. 412-422; О сеобама Срба у Русију постоји обимна литература. Осим кључних монографија: Мита
Костић, Српска насеља у Русији: Нова Србија и Славеносрбија, Београд 1923; и: Павел Рудяков, «В
службу и вечное подданство...»: Сербские населения Новая Сербия и Славяносербия на украинских
землях (1751–1764), Киев 2001; овој теми такође је посвећена и монографија: О. М. Посунько, История
Новоий Сербии та Славяносербии, Запорижжя 1998 (српски превод: Олга М. Посуњко, Историја Нове
Србије и Славеносрбије, Нови Сад 2002); а такође и обиман зборник радова са међународног научног
скупа: Сеоба Срба у Руско царство половином 18. века: Зборник радова са међународног научног скупа
у Новом Саду, 7-9. маја 2003, Нови Сад 2005. Детаљна библиографија о сеоби Срба у Русију током 18.
века дата је у: Сеоба Срба у Руско царство половином 18. века: Зборник радова са међународног научног
скупа у Новом Саду, 7-9. маја 2003, Нови Сад 2005, с. 548-563; веома занимљиве податке о сеобама Срба
у Русију, износи и: И.И. Лещиловская, «Сербы в России», в: И.И. Лещиловская (ред.), Славянские народы
Юго-Восточной Европы и Россия в XVIII в., Москва 2003, с. 277-297.
281 Историја српског народа IV-1…, с. 242.
282 Само кроз Нови Сад је до 1783. године прошло преко 1.500 оних коју су се иселили у Русију. Упоредити
занимљиве документе Новосадског магистрата о овим сеобама: Стеван Рајчевић, „Документа магистрата
града Новог Сада о сеоби Срба у Русију у другој половини 18. века“, у: Сеоба Срба у Руско царство
половином 18. века: Зборник радова са међународног научног скупа у Новом Саду, 7-9. маја 2003, Нови
Сад 2005, с. 437-448.
283 Упореди: Н. В. Калачев, „Экстракт из протокола правительствующего сената от 18 сентября 1758 года.
285 О делатности Саве Владиславића детаљније: Јован Дучић, Гроф Сава Владиславић: Један Србин
дипломата на двору Петра Великог и Катарине I, Београд 1999; Богдан Косановић, Сава Владиславић-
Рагузински у свом и нашем времену, Београд-Гацко-Сремски Карловци 2009; И. И. Лещиловская, «Серб
– сподвижник Петра I. Граф Рагузинский», в: Славянский альманах 2002, Москва 2003, с. 70-93; Павел
Рудјаков, Сеоба Срба у Русију у 18. веку, Београд 1995, с. 9-10.
286 О Марку Ивелићу, са прегледом старије литературе, детаљније: Д. Мартиновић, „Пет генерала
Ивелића из РИсторија српског народаа у Руској армији“, у: Зборник Бока 24, Херцег-Нови 2004, с. 329-
337.
287 Мита Костић, Српска насеља у Русији: Нова Србија и Славеносрбија, Београд 1923, с. 15-16;
руске књиге у српској средини тога времена биле читане колико и српске 289 . Да
је руски утицај био уочљив и у сликарству 290 и у музици 291 . Да су најбољи
српски интелектуалци тога доба, попут Гаврила Стефановића Венцловића 292
или Јована Рајића, преводили значајне руске ауторе – Лазара Барановича,
Иоаникија Галатовског, патријарха Адријана, митрополита Платона
(Левшина) или митрополита Гаврила (Петрова) 293 . Да је и у усменом народном
стваралаштву било песама са руском тематиком 294 . Да су руски часописи из
средине 18. века и каснији служили као узор за рану српску периодику295 . Па
чак и да су се у рукописним песмарицама, популарним у српској грађанској
средини, преписивале песме које су славиле Русију, Екатерину I или Елизавету
Петровну, попут Песнь славнаго орла российскаго (у славу победе над
Шведском) или Радуйся Россие 296 .
Да би се разумело до које су мере руско-српске везе током овог периода
биле разгранате и дубоке, довољно је указати на историографска преплитања.
Она су била уочљива и као генерални тренд, пошто су српски историчари
289 Мирјана Бошков, «Руска штампана књига у нашем XVIII веку», у: Годишњак филозофског
факултета у Новом Саду, XVI/2 (1973), с. 527-567; Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко
памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с. 91.
290 Миодраг Јовановић, «Руско-српске уметничке везе у XVIII веку», у: Зборник Филозофског факултета
у Београду, Књ. VII-1, Београд 1963, с. 379-410; Павле Васић, «Црквена уметност код Срба у XVIII и XIX
веку», у: Српска православна црква 1219-1969: Споменица о 750-годишњици аутокефалности, Београд
1969; Павле Васић, «Pуски утицаји y српској уметности», у: Браничево X, Пожаревац 1964; Динко
Давидов, „О Украјинско српским уметничким везама у XVIII веку“, у: Зборник Матице српске за ликовне
уметности, 4 (1968), с. 211-235; Д.В. Степовик, „Творческие связи сербских и болгарских художников с
Украиной в XVIII –XIX вв.“, в: Славянские культуры в эпоху формирования и развития славянских
наций XVIII – XIX вв. Материалы международной конференции ЮНЕСКО, Москва 1978, с. 288-292;
И.И. Лещиловская, Сербский народ и Россия в XVIII веке, Санкт Петербург, 2006, с. 123, 139-142;
детаљније са прегледом старије литератре, такође и: Љиљана Стошић, Српска уметност : 1690–1740,
Београд 2006.
291 Детаљније, са прегледом старије литературе: Даница Петровић, «Српска музика и руско-српске
културне везе у XVIII веку», у: Југословенске земље и Русија у XVIII веку, Београд 1986, с. 303-319.
292 О Венцловићу детаљније: Милорад Павић, «Предговор», у: Гаврил Стефановић Венцловић, Црни биво
у срцу: Легенде, беседе, песме, Београд 1966, с. 7-80; такође и: И.И. Лещиловская, Сербский народ и
Россия в XVIII веке, Санкт Петербург, 2006, с. 120.
293 Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с.
89-93; И.И. Лещиловская, Сербский народ и Россия в XVIII веке, Санкт Петербург, 2006, с. 120.
294 Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с.
93.
295 Мирјана Бошков, «Захарија Орфелин и књижевност руског просветитељства», у: Зборник Матице
српске за славистику, бр. 7 (1974), с. 11-79; Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење
и песнички облик II, Нови Сад 1985, с. 96; Витомир Вулетић, У руско-српском књижевноисторијском
простору, Београд 2006, с. 17.
296 И. И. Лещиловская, Сербская культура XVIII века, Москва 1994, с. 72.
115
попут „грофа Георгија Бранковића или Јована Рајића у својим историјама Срба
чинили честе и неизбежне осврте на руску историју”, а „барокни славизам, тако
типичан за српску историографију 17. и 18. века често се обраћао руским
читаоцима”, док су, у исто време, дела Атанасија Даскала Србина, Павла
Јулинца, Василија Петровића Његоша и посебно Захарије Орфелина била
посвећена руским императорима и највишим личностима на двору 297 . Та
преплитања још се лакше могу уочити уколико се посматрају конкретна
историографска дела. Тако је Сава Владиславић, по жељи Петра I, превео на
руски и по његовом личном налогу објавио (1722) знаменито дело дубровачког
историчара Мавра Орбинија Il regno de gli Slavi (1601), које је повећало пажњу
и интересовање за српску историју у руској средини 298 . Капитално дело
Захарије Орфелина Житије и славнија дела государја императора Петра
Великаго (1772), „најраскошнија српска књига читавог столећа и најлепши
пример барокне опреме једне штампане публикације” оставило је несумњиво
најдубљи траг на ове међусобне историографске утицаје. Руски превод
Орфелинове књиге, у редакцији М. М. Шчербатова и В. А. Тројепољског,
објављен је само две године касније (1774) 299 . Симболички карактер
међусобног прожимања показивала је и „једна, доста фантастична и
романтична Историја Црне Горе” (1754) владике Василија Петровића,
објављена на руском и посвећена императорки Елизавети Петровној, иако је
њен значај у односу на Орфелинов рад био неупоредиво мањи 300 . Као уосталом
и прва штампана историја српског народа Павла Јулинца (1765), која свакако
није досегла високе историографске стандарде, али је била посвећена капетану
Лејб-гвардије Измајловског пука Симеону Чарноевичу 301 . И знаменита
297 Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с.
92.
298 Ст. М. Димитријевић, „Узајамне везе између Срба и Руса у прошлости“, у: Црква, календар Српске
православне патријаршије за преступну годину 1948, с. 68; А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. , …, с. 28.
299 О Орфелиновој Историји Петра Великог, са прегледом старије литературе, детаљније: Милорад Павић,
Језичко памћење и песнички облик I, Нови Сад 1976, с. 45-74; Милорад Павић, Историја, сталеж и
стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с. 99.
300 А. Јелачић, Русија и Балкан…, с. 34.
301 Упореди: Павле Јулинац, Краткое введеније в историју происхожденија Славено-сербскаго народа.
302 Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с.
233-234.
303 „Вашему императорскому величеству, яко матери и владетельнице многочисленнаго храбраго и елико
306 Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с.
94.
307 Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с.
91.
308 Јован Дучић, Гроф Сава Владиславић: Један Србин дипломата на двору Петра Великог и Катарине
I, Београд 1999, с. 132-134; такође и: Богдан Косановић, Сава Владиславић-Рагузински у свом и нашем
времену, Београд-Гацко-Сремски Карловци 2009.
309 Владимир Вукашиновић, Српска барокна теологија. Библијско и светотајинско богословље у
потом војног генерал-губернатора Москве, грофа Арсенија Андрејевича Закраевског, и најзад на молбу
патријарха Јосифа Рајачића. Упореди: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том
2..., с. 795-796.
313 Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 800-801.
120
материјали. Том 2..., с. 817-821; Такође и: Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве. Књ. 2,
Београд 2002, с. 234; Ст. М. Димитријевић, „Узајамне везе између Срба и Руса у прошлости“, у: Црква,
календар Српске православне патријаршије за преступну годину 1948, с. 76; Дара Дамљановић, Ксенија
Кончаревић, Настава и методика наставе руског језика у Србији у XIX и XX веку: Прилози за
историју, Београд 2010, с. 14. 20-21.
121
свештеника у Русији, започета током 18. века, добила систематски оквир. Већ
1846. године у Русију је упућена прва група српских питомаца, коју је у име
министарства водио Сима Милутиновић Сарајлија, а у којој су били Милоје
Јовановић (потоњи митрополит Михаило), Сава Сретеновић, Гаврило
Милићевић, Димитрије Нешић, Василије Николајевић и Милисав Протић 318 .
Наредна група, у којој су били Алимпије Васиљевић, Милан Ђ. Милићевић,
Пантелија Срећковић, Григорије Златковић, Никола Зисић и Никола
Новаковић, упућена је 1850. године 319 . Током 19. века на духовним академијама
у Кијеву, Москви, Санкт Петербургу и Казању укупно је школовано више од 80
српских питомаца. Свакако најистакнутији међу њима, уз митрополита
Михаила, били су и будући патријарх Варнава (Росић), епископ Никодим
(Милаш), митрополит Инокентиј (Павловић), епископ Иларион (Зеремски),
епископ Никанор (Ружичић), епископ Доситеј (Васић), прота Стеван
Димитријевић и други 320 . Истина, нису сви студенти духовних академија
посветили свој живот црквеном раду, већ је међу њима било и истакнутих
интелектуалаца, професора универзитета и државних чиновника, какви су
били Алимпије Васиљевић, Светозар Никетић, Васа Пелагић, Светолик
Ранковић, Чедомиљ Митровић, Марко Цемовић, Пантелија Срећковић (који је
завршио и историјско-филолошко одељење Кијевског универзитета) и
318 О преговорима око слања српских питомаца у Русију и њиховог стипендирања детаљније: Москва–
века», у: Образовање код Срба кроз векове. Зборник радова, Београд 2003, с. 89-101; Радован Пилиповић,
«Записка о сербах, которые получили образование в России», рукопис припремљен за објављивање у
часопису Русский сборник, 2012.
122
321 Радован Пилиповић, «Записка о сербах, которые получили образование в России», рукопис
припремљен за објављивање у часопису Русский сборник, 2012; такође и: Дара Дамљановић, Руски језик у
Србији: уџбеници до 1941. године, Београд 2000, с. 60-61; Дара Дамљановић, Ксенија Кончаревић,
Настава и методика наставе руског језика у Србији у XIX и XX веку: Прилози за историју, Београд
2010, с. 19-20.
322 „Пичета, Иван Христофорович“, в: И. Ф. Павловский, Полтавцы: Иерархи, государственные и
века», у: Образовање код Срба кроз векове. Зборник радова, Београд 2003, с. 118.
325 Детаљније: Ненад Макуљевић, Црквена уметност у Краљевини Србији (1882-1914), Београд 2007, с.
159-181.
326 Детаљније о боравку Митрополита Михаила у Русији, његовим везама са славјанофилским круговима
века», у: Образовање код Срба кроз векове. Зборник радова, Београд 2003, с. 109.
329 Детаљније: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 798-799.
330 Ненад Макуљевић, Црквена уметност у Краљевини Србији (1882-1914), Београд 2007, с. 70-72.
331 Детаљније: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 271-323; такође:
Предраг Пузовић, „Подворје Српске цркве у Москви“ у: Српско-руски односи од почетка XVIII до краја
XX века: Међународни научни скуп 23-25. септембар 2010, (уредник Михаило Војводић), Београд 2011, с.
77-93; В.Ф. Козлов, «Сербское подворье в Москве» в: Московский журнал, № 5, 1999 (on line верзија:
(http://www.evlogite.ru/about/podvorie/131-id); Душко М. Ковачевић, Србија и Русија: 1878-1889…, с. 159-
173.
332 Радмила Радић, «Образовање свештенства Српске православне цркве у 19. веку и првој половини 20.
века», у: Образовање код Срба кроз векове. Зборник радова, Београд 2003, с. 110-111.
124
333 «Святейший Всероссийский Правительствующий Синод! Желание наше утвердить прочное единение
и общение с православною церковию России, к коей обращаем взоры свои для улучшения судьбы нашего
славянского народа на юге, по случаю личного присутствия моего в Москве прошлого года в заседании
Славянского благотворительного комитета возбудило мысль приобрести Сербской митрополии подворье
в России.» («Обращение сербского митрополита Михаила в Св. Синод с просьбой учредить в Москве
Сербское подворье», у: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 289).
334 „Пичета, Иван Христофорович“, в: И. Ф. Павловский, Полтавцы: Иерархи, государственные и
Током 19. века, до почетка Првог светског рата, готово 200 српских
студената школовало се у Русији. Њихово студирање уклапало се у генералну
политику српских власти, нарочито након стицања независности (1878), да се у
ситуацији не нарочито развијеног високог школства у земљи за државне
потребе омладина и питомци школују на иностраним универзитетима 336 . Тако
је у крајем 19. и почетком 20. века (1882–1914) држава на школовање у
иностранство упутила 850 питомаца, од којих се 145 (или 17% од укупног броја)
школовало у Русији 337 . Већина их завршила је духовне академије, мада је било
и оних који су завршили студије или само једно време студирали на
универзитетима у Кијеву, Москви и Санкт Петербургу, попут Пантелије
Срећковића, Милоша Милојевића, Живојина Жујевића, Светозара Марковића,
Александра Белића, Раше Милошевића, будућих генерала Саве Грујића,
Стевана Бошковића и Стевана Хаџића 338 , као и Катарине Миловук, једне од
првих жена са високом образовањем у Србији 339 , односно лекара Ђорђа
Нешића, знаменитог офталмолога, као и Милоша Борисављевића, Петра
Миљанића, Јована Кујачића, Саве Поповића, Момчила Ивковића, Милана
Жерајића (који је као студент учествовао у сузбијању колере, пегавца и
скорбута у Самарској губернији, 1892), Мила Илачковића или Ристе Пешића
Гостушког (који је једно време радио као лекар у Тамбовској губернији,
Финској и градовима по Русији) 340 и др. Такође, у руским војним школама
образовали су се и синови тадашњег политичког емигранта Петра
Карађорђевића, Ђорђе у Кадетском корпусу и Александар Карађорђевић у
(201, или 23%), а мањи број у Француској (132, или 15%), односно Швајцарској (32 студента, или 4%).
Упореди: Љубинка Трговчевић, Планирана елита: О студентима из Србије на европским
универзитетима у 19. веку, Београд 2003, с. 50-51.
338 Радован Пилиповић, «Записка о сербах, которые получили образование в России», рукопис
1858–1903», у: Педагошка стварност LIII, 7–8 (2007), Нови Сад, с. 649-65;.Радован Пилиповић,
«Записка о сербах, которые получили образование в России», рукопис припремљен за објављивање у
часопису Русский сборник, 2012.
340 Српско лекарско друштво: Споменица 1872-1972, Београд 1972, с. 174, 180, 193, 195-196, 197-198, 199,
201, 204-205.
126
одстојању, у ставу мирно, застајем испред цара]“, у: Мирослав Јовановић (прир.), Срби о Русији и Русима:
Од Елизавете Петровне до Владимира Путина (1750-2010) – Антологија, Београд 2011, с. 290-294.
342 Упореди: Н.П. Черепнин, Императорское Воспитательное общество благородных девиц.
Аустроугарској, 26,4% у Немачкој, 17,4% у Француској и само 7,5% у Русији (Љубинка Трговчевић,
Планирана елита: О студентима из Србије на европским универзитетима у 19. веку, Београд 2003, с.
60.)
344 Богољуб Шијаковић, Александар Раковић, Универзитет и српска теологија: Историјски и
просветни контекст основања Православног богословског факултета у Београду, Београд 2010, с. 41.
127
345 О просветним напорима московског Словенског комитета и, посебно, школовању девојака са Балкана
и из Србије у Институту благородних девица видети детаљније: Москва–Србија, Београд–Русија:
документа и материјали. Том 2..., с. 209-270; Такође: Алексей Александрович Поповкин, «Славянские
комитеты и распространение русского языка в Восточной Европе (1867-1879 гг.)», Русская народная
линия: информационно-аналитическая служба - Православие Самодержавие Народность, 18.03.2011
(http://ruskline.ru/analitika/2011/03/18/slavyanskie_komitety_i_rasprostranenie_russkogo_yazyka_v_vostoc
hnoj_evrope_18671879_gg/); О институтима, генерално видети детаљније: Институтки: Воспоминания
воспитанниц институтов благородных девиц, (Сост. В. М. Бокова и Л. Г. Сахарова), Москва 2008, С. 5–
31.
346 В.А. Дьяков, А.С. Мыльников, „Об основных этапах развития славяноведения в дореволюционной
русское национальное самосознание», в: Славянский альманах 1998, Москва 1999, с. 5-16; Такође
128
катедре, али тек 1835. године у Универзитетски статут (устав) унето је решење
да се на хуманистичким одељењима филозофских факултета формирају
„катедре за историју и књижевност словенских наречја”. Оне су формиране на
Московском, Петербуршком, Харковском и Казанском универзитету 348 . Тиме је
интересовање за славистику – језик, историју и културу словенских народа – у
руској средини добило професионалне оквире. То је дало нови снажан импулс
ширењу руског присуства у словенским културама. Истина, напори ранијих
генерација на пољу славистике, посебно А. Х. Востокова, такође су имали
велики одјек и привлачили пажњу у словенским земљама, примера ради Вука
Караџића или Јозефа Добровског. Међутим, оснивање катедри и делатност
прве генерације руских слависта имало је изузетну улогу и одјек у словенским
срединама, посебно у српској. Тим пре јер је, због резерви које су император
Николај I и утицајни министар просвете гроф Сергеј Семјонович Уваров имали
према „свесловенској идеји”349 , славистичко интересовање у првој фази било
усмерено готово искључиво ка православним јужнословенским народима 350 .
Крајем тридесетих и почетком четрдесетих година 19. века прва
генерација руских слависта – Осип Максимович Бодјански (са Московског
универзитета) 351 , Пјотр Иванович Прејс (са Петербуршког) 352 , Измаил
Славянской учебной библиотеке О. М. Бодянского», в: Славянский альманах 2008, Москва 2009, с. 288-
294; О. А. Платонов (Сост. и редактор), Славянофилы. Историческая энциклопедия, Москва 2009, с. 75; О
истраживању Бодјанског у Србији погледати: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и
материјали. Том 2..., с. 176-179; 803-806.
352 Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 283-285.
129
353 Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 318-321; О. А. Платонов (Сост. и редактор),
России“, в: Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 14-17; Витомир Вулетић, У руско-
српском књижевноисторијском простору, Београд 2006, с. 23.
360 Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 276-278; О. А. Платонов (Сост. и
Аксенова, «Славянская идея в интерпретации А. Н. Пыпина», в: Славянский альманах 1998, Москва 1999,
с. 87-97; Е. П. Аксенова, «А. Н. Пыпин как историк и теоретик славянского возрождения», в: Славянский
альманах 2003, Москва 2004, с. 22-68; такође о његовој позицији према делу Вука Караџића: С.И.
Данченко, Русско-сербские общественные связи (70-80-е годы ХIХ в.), Москва 1989, с. 85-89.
130
362 О делатности Макушева: С.И. Данченко, Русско-сербские общественные связи (70-80-е годы ХIХ в.),
Москва 1989, с. 93-100; Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 231-232; такође и
извештај Макушева о боравку у Србији: В.В. Макушев, „Отчет II ординарного профессора
Инператорского Варшавского Университета В.В. Макушева о научных занятиях за границей с марта по
сентябрь 1881 года“, в: А.Л. Шемякин, Русские о Сербии и сербах, Санкт Петербург 2006, с. 261-269.
363 Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 229.
364 О делатности Кулаковског: С.И. Данченко, Русско-сербские общественные связи (70-80-е годы ХIХ в.),
Москва 1989, с. 74-84, 89-92; Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 201-203; такође
погледати и белешку Кулаковског о боравку у Србији: П.А. Кулаковский, «Сербия в последние годы», в:
А.Л. Шемякин, Русские о Сербии и сербах, Санкт Петербург 2006, с. 270-277.
365 О делатности Ламанског: Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 214-217; О. А.
(70-80-е годы ХIХ в.), Москва 1989, с. 104-106; Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979,
с. 321-322.
368 О делатности Качановског: С.И. Данченко, Русско-сербские общественные связи (70-80-е годы ХIХ в.),
в.), Москва 1989, с. 102-104; Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 134-136.
370 Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 314-315.
371 О делатности Паљмова, више: С.И. Данченко, Русско-сербские общественные связи (70-80-е годы ХIХ
в.), Москва 1989, с. 108-111; Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 259-261.
372 О делатности Лаврова: С.И. Данченко, Русско-сербские общественные связи (70-80-е годы ХIХ в.),
Зборник радова са научног скупа одржаног у Призрену 31. октобра и 1. новембра 1996, (уредилили:
Артемије епископ рашко-призренски... [ет ал.].), Призрен 1997.
374 Упоредити нпр.: Ђорђе Д. Ценић, Нил Попов као назови-историк српски или Одговор Ђ.Д. Ценића на
375 Пре свега то се односи на критику Светислава Вулевића књиге Кулаковског о Вуку Караџићу,
објављену у Отаџбини 1882. Видети детаљније: Витомир Вулетић, «Платон Кулаковски о Вуку», у:
Славистика, XII (2008), с. 24-34.
376 С.И. Данченко, Русско-сербские общественные связи (70-80-е годы ХIХ в.), Москва 1989, с. 73.
377 О славјанофилима у русском друштву детаљније: Л. Ф. Кацис, М. П. Одесский, Славянская
модернизации (последняя четверть XIX – начало XX вв.), (ред. Р.П. Гришина), Санкт Петербург 2006, с.
318-354.
378 Детаљније о политици слања научних мисија у престонице држава Антанте, и посебно о мисијама
Љ.Стојановића и А. Белића (1915), односно А. Белића и Ст. Станојевића (1916-17), детаљније: Љубинка
Трговчевић, Научници Србије и стварање Југословенске државе 1914-1920, Београд 1986, с. 40-45; 111-
124.
133
379 Погледати обраћање Раше Милошевића ректору Велике школе, у коме га обавештава да га је группа
Радевић, «Први Руси професори у Београду», у: Историјски гласник 1 (1965), с. 85-93; М. Радевич,
„Русский язык в белградских школах до 1878 г.“, в: Советское славяноведение, Но. 6, 1979, с. 87-91; Дара
Дамљановић, Ксенија Кончаревић, Настава и методика наставе руског језика у Србији у XIX и XX
веку: Прилози за историју, Београд 2010, с. 14. 20-23.
381 О просветном раду Рудинског и Вердиша, детаљније: Дара Дамљановић, Руски језик у Србији:
уџбеници до 1941. године, Београд 2000, с. 62-64; Радевић, Милорад, «Први Руси професори у Београду»,
у: Историјски гласник 1 (1965), стр. 85-93.
382 Дара Дамљановић, Руски језик у Србији: уџбеници до 1941. године, Београд 2000, с. 63; Дара
Дамљановић, Ксенија Кончаревић, Настава и методика наставе руског језика у Србији у XIX и XX
веку: Прилози за историју, Београд 2010, с. 21.
383 Дара Дамљановић, Руски језик у Србији: уџбеници до 1941. године, Београд 2000, с. 65.
134
документа и материјали. Том 2..., с. 841-858; Детаљније: Дара Дамљановић, Руски језик у Србији:
уџбеници до 1941. године, Београд 2000, с. 75-80; С.И. Данченко, Русско-сербские общественные связи
(70-80-е годы ХIХ в.), Москва 1989, с. 74-84; такође и: Радован Лалић, «Катедра за источне и западне
словенске језике и књижевности», у: Сто година Филозофског факултета, Београд 1963, с. 375-380;
Дара Дамљановић, «Отварање Катедре за руски језик и литературу на Великој школи», у: Славистика,
XII (2008), с. 35-42; Светлана И. Бочкарева, «П. А. Кулаковский в белградской Великой школе», у:
Зборник Матице српске за славистику, Нови Сад, 16 (1979), с. 65-85; Дара Дамљановић, Ксенија
Кончаревић, Настава и методика наставе руског језика у Србији у XIX и XX веку: Прилози за
историју, Београд 2010, с. 21-22.
135
389 Дара Дамљановић, Руски језик у Србији: уџбеници до 1941. године, Београд 2000, с. 80-84; Радован
Лалић, «Катедра за источне и западне словенске језике и књижевности», у: Сто година Филозофског
факултета, Београд 1963, с. 377-378; Дара Дамљановић, «Отварање Катедре за руски језик и литературу
на Великој школи», у: Славистика, XII (2008), с. 41.
390 Видети један мањи избор новинских текстова из тог периода у: Москва–Србија, Београд–Русија:
устанка 1804-1813: зборник радова, (уредник Васа Чубриловић), Београд 1983,с. 294-295; делове
белешки Бантиш-Каменског видети у: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том
2..., с. 99-102.
392 Детаљније са прегледом релевантне литературе: Милорад Павић, Језичко памћење и песнички облик I,
Ковчежић. Књ. 6: Прилози и грађа о Доситеју и Вуку, Београд 1964, с. 36-50; Радован Лалић, „Вук и
Руси“, у: Анали Филолошког факултета 4 (1964), с. 229-241; Голуб Добрашинович, «Россия в жизни и
деятельности Вука Караджича», в: Национальное возрождение балканских народов в первой половине
136
ХIХ века и Россия, Ч. II, Москва 1992, с. 99-122; С.И. Данченко, Русско-сербские общественные связи (70-
80-е годы ХIХ в.), Москва 1989, с. 84-89; В.П. Гудков, «К изучениию русских связей Вука Караджича.
Караджич и Александр Тургенев», в: Славянский вестник, Вып. 1, Москва 2003, с. 237-249.
394 Л.Н. Андреев, «Слово о Сербии», в: Литературная Россия, №52, 25 декабря 1992, с. 12-13. (првобитно
објављено: Л.Н. Андреев, «Слово о Сербии», в: Биржевые ведомости, 11 ноября 1914 года); Леонид
Андреев, „Слово о Сербии“, 1914 г, Проект Растко Россия (on line издање: http://www.rastko.rs/rastko-
ru/delo/13018); Леонид Андрејев, «Реч о Србији», у: Руски архив 30/31 - 34/35, Београд 1935 стр. 5–8;
Леонид Андрејев, «Реч о Србији», у: Руски алманах, бр. 1, Београд 1992 стр. 248–250.
395 Н.А.Котляревский, „В ожидании воскресенья. (К сбору в помощь Сербии)“, в: Биржевые ведомости.
Москва 1920, с. 47-63 (такође објављено и у: М.А. Бакунин, «Воззвание русского патриота к славянским
народам», в: Избранные философские сочинения и письма, Москва 1987.).
398 Србљима послание из Москве, Lajpcig 1860. (Прештампано: „Србима: посланица из Москве“, у:
Ситнији списи Ђуре Даничића I, Сремски Карловци 1925.) погледати обраћање Раше Милошевића
ректору Велике школе, у коме га обавештава да га је группа студената звала да им предаје руски језик:
Део објављен и у: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 213-224.
399 Н.П. Аксаков, Всеславянство, Москва 1910.
400 О српској народној поезији у руској средини, са прегледом старије литературе више: Лука Шекара,
Српска народна пјесма у руској књижевности 19. вијека, Бања Лука - Српско Сарајево 2000; О
137
139.
402 С.И. Данченко, Русско-сербские общественные связи (70-80-е годы ХIХ в.), Москва 1989, с. 139.
403 Упореди: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 833-834.
404 Детаљније о организацији и одржавању изложбе: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и
2006, Београд 2005; М.Ю. Досталь, «Славянский съезд 1867 г. в С.-Петербурге и Москве», в: Славянское
движение ХIХ – ХХ веков: съезды, конгрессы, совещания, манифесты, обращения, Москва 1998, с. 95-
112; И. В. Чуркина, «Славяне на Всероссийской Этнографической выставке и Славянском съезде в
Москве», в: Славянский альманах 2007, Москва 2008, с. 79-108; М.Ю. Досталь, «Славянский съезд в
Москве 1867 г.: задачи и итоги. Взгляд с русской стороны», в: Славянские форумы и проблемы
славяноведения: Сборник статей, М.Ю. Досталь (ред.), Москва-Ставрополь 2008, с. 18-24; Ольга
Майорова, «Славянский съезд 1867 года: Метафорика торжества», в: Новое литературное обозрение, №
51 2001, с. 89-110. (on line издање: http://magazines.russ.ru/nlo/2001/51/mayor.html); Натаниэл Найт,
«Империя напоказ: всероссийская этнографическая выставка 1867 года», в: Новое литературное
обозрение, № 51 2001, с. 111-131.
405 Витомир Вулетић, У руско-српском књижевноисторијском простору, Београд 2006, с. 21-23; Витомир
407 Дара Дамљановић, «Отварање Катедре за руски језик и литературу на Великој школи», у: Славистика,
XII (2008), с. 36; Мила Стојнић, Руско-српска књижевна преплитања, Београд 1994, с. 44.
408 Витомир Вулетић, У руско-српском књижевноисторијском простору, Београд 2006, с. 33-34.
409 Тај моменат посебно је истицао Пера Тодоровић: «Студенти руске школе много се разликују од
осталих младих Србијанаца који су своје науке усавршавали на Западу. Париз је Србији лиферовао
празне фразере и псеудолиберале; Беч – политичке варалице; Берлин – неку врсту опскурних људи, а
140
само Петроград неколико бистрих духова, људи од акције и карактера са озбиљним научним
образовањем који су за узор узели нажалост прерано умрле или још у Сибирију живеће мученике
Чернишевског, Доброљубова, Михаилова итд.», цитирано према: Витомир Вулетић, У руско-српском
књижевноисторијском простору, Београд 2006, с. 30; Генерално о овом питању, детаљније: Латинка
Перовић, Српско-руске револуционарне везе. Прилози за историју народњаштва у Србији, Београд
1993.
410 С.И. Данченко, Русско-сербские общественные связи (70-80-е годы ХIХ в.), Москва 1989, с. 183-189.
411 Витомир Вулетић, У руско-српском књижевноисторијском простору, Београд 2006, с. 29-30, 33.
412 Пера Тодоровић, „Из прошлости Нихилиста – истинит догађај“, у: Мале новине бр. 303, 28.10.1894, с.
2-3; бр. 304, 29.10.1894, с. 2; бр. 305, 30.10.1894, с. 2-3; 308, 2.11.1894, с. 2-3; бр. 309, 3.11.1894, с. 2; бр. 310,
4.11.1894, с. 2-3.
413 Витомир Вулетић, У руско-српском књижевноисторијском простору, Београд 2006, с. 26.
141
Један век Народног позоришта у Београду 1868-1968, Београд 1968, 73, 96, 98, 244; Petar Volk,
415
Pozorišni život u Srbiji 1835/1944, Beograd 1982, s. 271-272; Рашко Јовановић, Олга Милановић, Зоран
Јовановић, 125 година Народног позоришта у Београду, Београд 1994, с. 107.
142
http://www.rastko.rs/antropologija/ljcerovic_srbi_mol.html).
417 Р. Љушић, Вожд Карађорђе. Друга књига, Београд 2000, с. 191; А.П. Бажова, «Карагеоргий в России»,
у: Југословенске земље и Русија за време Првог српског устанка 1804-1813: зборник радова, (Уредник
Васа Чубриловић), Београд 1983,с. 293-306; Милорад Екмечић, Стварање Југославије 1790-1918. Књига
1, Београд 1989, с. 162-164; Е.П. Кудрявцева, Россия и образование автономного Сербского государства
(1812–1833)…, с. 45-50; Љ.Церовић, Срби у Молдавији, Београд 1997 (on line издање:
http://www.rastko.rs/antropologija/ljcerovic_srbi_mol.html).
418 О емиграцији Срба након Првог српског устанка, у Бесарабији детаљније: Р. Љушић, Вожд Карађорђе.
Васиљевић, «[У Русији 1850–1857, 1878, 1892–1893 и 1894. године]», у: Мирослав Јовановић, Срби о
Русији и Русима: Од Елизавете Петровне до Владимира Путина (1750-2010) – Антологија, Београд
2011, с. 247-250, 252.
143
422 Погледати нпр. подтаке о десетак хиљада српских избеглица и заробљеника у Русији од којих је
формиран добровољачки корупус, детаљније: Никола Поповић, Односи Србије и Русије у Првом
светском рату, Београд 1977, с. 279-305, 389-425.
423 Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 691-692.
424 Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 725-727.
144
славянских народов. Балканские исследования, №17, Москва 1997, с. 259-273; такође и: Ђоко
Слијепчевић, Историја Српске православне цркве. Књ. 2, Београд 2002, с. 272-273.
428 Кнез Милош се на почетку Кримског рата склонио из Влашке, када се повукла руска војска. Током
боравка у Русији, кнез Милош је чак планирао да купи «два села заједно са људима», али од та његова
идеја није реализована. Детаљније о овим питањима: Петар Трајковић, „О боравку кнеза Милоша у
Русији за време Кримског рата: неколико прилога“, у: Историјски гласник 1-2 (1960), с. 170-174.
429 Детаљније, са прегледом релевантне литературе: Андреј Шемјакин, „Никола Пашић у емиграциjи
(1883–1889). Бугарска, Румуниjа, Русиjа“, у: Никола Пашић. Живот и дело (Зборник радова), Београд
1997, с. 215-226; такође и: Душко М. Ковачевић, Србија и Русија: 1878-1889…, с. 284-285, 292-293, 308,
318.
430 Детаљније: А.Ю. Бондаренко, Милорадович, Москва 2008; Г.И. Бобенко, Генерал Милорадович: Баярд
431 «Гагић Јеремија» у: Ст. Станојевић (ур.), Народна енциклопедија српско-хрватско- словеначка, Том. I,
Сремски Карловци - Нови Сад 2001 (2. изд.), с. 451.
432 Упореди, примера ради: Душан Вуксан, „Гагићева мисија 1832 у Црној Гори“, у: Записи 19 (1938), с.
129-138.
433 Андрей Владиславович Ганин, Черногорец на русской службе: генерал Бакич, Москва 2004.
434 Упореди: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 730.
435 Упоредити, примера ради, запажања Лазе Костића о сусрету са једним студентом српског порекла
1867: Лаза Костић, «[Московски словенски митинг — истински хаџилук]», у: Мирослав Јовановић, Срби о
Русији и Русима: Од Елизавете Петровне до Владимира Путина (1750-2010) – Антологија, Београд
2011, с. 110-111.
436 Више: Мирослав Јовановић, Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС 1919-1924, Београд 1996,
с. 301; Михаил Милошевич Георгиевич, Свет и тени: Первая мировая война - Добровольческая армия -
воспоминания, Сидней 1968.
437 Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 692-693.
438 Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 697-702.
439 Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 718-722.
146
2..., с. 702-710.
443 О руској војној помоћи током Првог светског рата, детаљније: Н. Поповић, Односи Србије и Русије у
2..., с. 689-690.
446 Детаљније: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 710-718.
447 Детаљније: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 368-369.
448 Детаљније: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 365-368.
449 Србија и Русија 1838-1918 (Поводом 150 година успостављања дипломатских односа). Каталог,
*
Међутим, било би погрешно међусобне везе сводити искључиво на
институционалне и институционализоване контакте или културне и привредне
утицаје. Везе два народа биле су битно разгранатије. Брак кнеза Милана
Обреновића са кћерком руског официра Наталијом Кешко, као и брак Арсена
Карађоревића са Аурором Павловном Демидов, несумњиво су показивали
приврженост српских политичких елита Русији. Док су династички бракови
кћери црногорског кнеза и потоњег краља Николе Петровића – Милице са
великим кнезом Пјотром Николајевичем Романовим (1889) и Стане
(Анастасије) прво са Георгијем Максимилијановичем Романовским, шестим
херцогом Лихтенбершким (1889), а потом са великим кнезом Николајем
Николајевичем млађим Романовим (1907) 450 – као и брак кћерке краља Петра
Карађорђевића са кнезом Иоаном Константиновичем Романовим (1911) 451 ,
симболично требало још снажније да нагласе те везе. Оне су се огледале и у
читавом пројекту изградње палате „Росија” (хотела „Москва”) у Београду, који
је имао не само привредни и културни значј, већ и снажно изражену
симболичку црту 452 . Могуће их је јасно препознати и у ликовним и визуелним
утицајима и размени 453 . Пре свега у чињеници да је руски модел црквене слике
био најдоминантнији у црквеном сликарству Србије, пошто су га наметали
како сликари школовани у Русији тако и увозници икона, и да је на тај начин
450 Л.В. Кузьмичева, «Балканские принцессы в семье европейских монархов (К вопросу о признании
правнука русского царя“, в: Родина. Спец. Выпуск: Россия и Черногория, (Март) 2006, с. 58-64.
452 Детаљније: Марко Лопушина, Душан Лопушина, Хотел Москва : првих 100 година, Београд-
Зрењанин 2008; Draginja Maskareli, „Hotel "Moskva" u Beogradu“, u: DANS: list Društva arhitekata Novog
Sada, Br. 55 (jun 2006), s. 70-71.
453 Више о уметничким контактима: Миодраг Јовановић „Српска ликовна уметност и Русија крајем ХIХ и
почетком ХХ века“, у: Саопштења 15 (1983), с. 119-126; Миодраг Јовановић „Историзам у уметности ХIХ
века“, у: Саопштења 20-21 (1988/1989), с. 275-285; О школовању српских уметника у Русији, детаљније:
Угљеша Рајчевић, „Како су се школовали српски уметници у Русији с краја ХIХ века“, у: Свеске, 14 (1983),
с. 87-101: Угљеша Рајчевић, „Митрополит Михаило и школовање српских сликара у Русији“, у: Зборник
Матице српске за ликовне уметности, 19 (1983), стр. 263-274; такође и релевантни документи: Москва–
Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 239, 246-247; О неким конкретним
детаљима уметничке сарадње више: Ненад Макуљевић, Црквена уметност у Краљевини Србији (1882-
1914), Београд 2007, с. 22, 27, 51-57, 70-72, 127, 153, 159-181, 237, 254, 258.
148
454 Ненад Макуљевић, Црквена уметност у Краљевини Србији (1882-1914), Београд 2007, с. 254, 258.
455 Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 801-802.
456 Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 879-880.
457 Детаљније: Мирослав Йованович, «Сербия и русско-японская война. Один забытый эпизод
Кратки 20. век, „век екстрема”, или „време нетрпељивих”, већ самим
карактером, израженим идеолошким искључивостима и општом
институционализацијом политичког и друштвеног живота, пресудно је утицао
на форме и суштину међусобних односа. Још једна карактеристика времена,
радикално нагомилавање догађаја и њихова све већа јавна присутност,
захваљујући штампи и потом електронским медијима, у животу сваког
појединца твори непрегледну панораму догађајног, која се сваког дана
страховито умножава. Но и у тој непроходној „шуми” догађајног, која у великој
мери обесмишљава и саму идеју потпуног историографског евидентирања свих
остварених контаката, веза, преговора, разговора, уговора, говора..., јасно се
истичу преломни моменти и најважније тенденције развоја.
Два народа су у ново време ушла у радикално измењеним државним
формама. У вртлогу револуција (1917), са историјске позорнице нестала је
Руска империја. С друге стране, по окончању Првог светског рата (1918) српска
политичка елита, предвођена династијом Карађорђевића, добровољно је
утопила независност и државност Србије у новоформирану државу јужних
Словена – Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. На историјској сцени
појавили су се Југославија и Совјетски Савез. Међусобни односи су у великој
мери изгубили национални предзнак. Наступила је ера идеологије…
Појава СССР-а и Југославије, нових државних творевина на мапи Европе,
утицала је и на напуштање дотадашњих унутрашњих и спољнополитичких
приоритета и радикалну промену политичког фокуса владајућих елита два
народа. Притом, сплет догађаја од Велике источне кризе (1875–1878), преко
балканских ратова (1912–1913), до Првог светског рата (1914–1918),
дефинитивно је утицао да политика према Турској, као фокус око кога су се
током више векова профилисали заједнички интереси Русије и Србије на
Балкану, нестане као модус и покретач међусобних односа. Ново време
наметало је нове политичке приоритете и интересе, а њихову срж чинила је
152
Beograd, s. 309.
460 “This is not a peace. It is an armistice for 20 years.” (Ruth Henig, The origins of the Second World War:
1933-1941, London – New York 2005, p. 69; Antony Best, Jussi M. Hanhimäki, Joseph A. Maiolo and Kirsten E.
Schulze, International history of the twentieth century and beyond, London – New York 2008, p. 46.).
153
462 Упореди: Н.Ю. Белых, Экономика ГУЛАГа как система подневольного труда: На материалах
Вятлага 1938-1953 гг., Москва 2011; М.А. Колеров, «Военнопленные в системе принудительного труда в
СССР (1945-1950)», в: Отечественные записки, № 3 (2003), с. 355-376. (on line издање:
http://magazines.russ.ru/oz/2003/3/2003_3_41.html); Paul R. Gregory and Valery Lazarev (Eds.), The
economics of forced labor: the Soviet Gulag, Stanford 2003.
156
465 Појам хомосовјетикус у научну терминологију увео је чувени руски социолог Александар Зиновјев. О
том проблему детаљније: Александр Зиновьев, Гомо советикус, Москва 1991; такође и рад посвећен истој
проблематици: Михаил Геллер, Машина и винтики. История формирования советского человека,
Москва 1994.
160
колебања. Због тога је био спреман да на било какве политичке немире реагује
радикалним политичким мерама, укључујући и војну интервенцију, у складу са
доктрином „ограниченог суверенитета” (како ју је позних шездесетих година
формулисао Л. И. Брежњев). Такав је случај са догађајима у Пољској и
Мађарској (1956) и Чехословачкој (1968), односно поново у Пољској (1981),
када је подржао војни пуч генерала Војћеха Јерузелског.
Међутим, политички и друштвени динамизам који је наметао Никита
Сергејевич Хрушчов изазивао је сталне турбуленције у друштву, које нису
одговарале партијској номенклатури, те је убрзо дошло до његовог смењивања
са места генералног секретара (1964). Након промене уследио је период
„застоја”. Под влашћу Леонида Иљича Брежњева битно је смањена динамика
политичких промена. У друштву се развијао опозициони дисидентски покрет
(чији су симболи постали Александар Исајевич Солжењицин и А. Д. Сахаров),
економија је све више почела да се ослања на извоз енергената. Док је свет
улазио у период друге индустријске, а потом и информатичке револуције,
совјетска партијска и државна елита доследно је истрајавала на окошталим
идеолошким и пропагандним флоскулама, тврдоглаво се опирући било каквој
идеји промена. У таквој ситуацији Москва се одлучила на један крајње
рискантан спољнополитички потез – војну интервенцију у Авганистану (1979).
Најзад, након смрти Брежњева (1982), совјетски партијски и државни
врх, у којем су се већ деценијама налазили стари партијски кадрови – што је
отворило простор да се тај кратки период времена сликовито назива влашћу
„геронтократије” – био је суочен са неминовношћу промена. Након краће
политичке борбе, на власт је дошао партијски руководилац спреман да те
промене реализује – Михаил Сергејевич Горбачов (1985). Уследили су импулси
у правцу темељних политичких и друштвених преображаја, познатији као
„Перестројка” (престројавање) у унутрашњој, „Ново мишљење” у спољној
политици, и „Гласност” (јавност) у друштвеној комуникацији 466 . Совјетска
Постоји изузетно богата литература о историји СССР у време М.С. Горбачова. Међу најпотпуније и
466
Историјски развој српског народа током читавог 20. века био је пресудно
одређен новим државним оквиром 467 . Одмах по окончању рата (1. децембра
сврстати: А.С. Барсенков, Введение в современую Российскую историию 1985-1991, Москва 2002; В.В.
Согрин, Политическая история современной России 1985-2001: От Горбачева до Путина, Мосвка 2001;
А.Б. Безбородов (ред.), Отечественная история России новейшего времени 1985-2005 гг., Москва 2007.
467 Од класичних историографских прегледа историје Југославије, свакако треба издвојити: Branko
Petranović, Istorija Jugoslavije 1918-1988.T. I-III, Beograd 1988; У вези са југословенском кризом написан је
162
и низ синтетичких прегледа историје Југославије, но велики део њих је мањкав пре свега због изражене
пристрасности и наглашено идеологизоване дневнополитичке функционалности и утилитарности, те је
стога у научном погледу практично неупотребљив. Ипак, међу објективније могуће је убројати: A. N.
Dragnich, Yugoslavia's Disintegration and the Struggle for Truth, Boulder - New York 1995; M. Glenny, The fall
of Yugoslavia: the third Balkan war, London - New York 1992; H. Hofbauer, Balkanski rat: razaranje
Jugoslavije 1991-1999 (Перевод книги: Balkankrieg: die Zerstoerung Jugoslawiens), Beograd 2001; T. Judah,
The Serbs - History, Myth & the Destruction of Yugoslavia, London 1997; J. R. Lampe, Yugoslavia as History:
Twice There Was a Country, Cambridge 1996; D. A. Dyker and I. Vejvoda (eds.), Yugoslavia and After: a Study
in Fragmentation, Despair and Rebirth, London - New York 1996; Милчо Лалков, Югославия 1918-1992:
Драматичният път на една държавна идея, София 1999; Dejan Jović, Jugoslavija, država koja je
odumrla: uspon, kriza i pad Kardeljeve Jugoslavije (1974–1990), Zagreb 2003. Югославия в ХХ веке: Очерки
политической истории, (ред. К.В. Никифоров), Москва 2011.
163
468 Детаљније о спољнополитичкој позицији Југославије у процесу еманципације од СССР видети: Dragan
Bogetić, „Laviranja jugoslovenske spoljne politike - vojna saradnja Jugoslavije sa SAD posle sukoba sa
Informbiroom“, u: Istorija 20. veka, 1-2 (1993), s. 117-121; Dragan Bogetić, „Jugoslovensko približavanje Zapadu
u vreme sukoba sa Kominformom“, u: Istorija 20. veka, 1 (1998), s. 61-67; такође погледати и америчку
позицију: Gregory Mitrovich, Undermining the Kremlin: America's Strategy to Subvert the Soviet Bloc 1947-
1956, New York 2000.
166
контекстуализовано, расправљао је: Goran Miloradović, „Ljudi na strateškim mestima: Uzroci, posledice i
smisao sukoba Josipa Broza Tita i Milovana Đilasa na Trećem (vanrednom) plenumu CK SKJ 1954. godine“, u:
Tito – viđenja i tumačenja: Zbornik radova, (urednik O. Manojlović-Pintar), Beograd 2011, s. 199-231.
169
Краљевина СХС била једина држава која је званично признала владу у Омску и
са њом установила службене дипломатске односе 472 . Пораз јединица адмирала
Колчака, који је убрзо уследио, иако је донекле пореметио ситуацију, није
битније утицао да Краљевина измени став према „руском питању”.
В. Н. Штрандтман остао је на челу руске мисије и после Колчаковог
пораза, тада као представник Деникинове владе, а након његовог напуштања
Русије и као представник владе генерала Врангела. За то време на југу Русије
деловале су дипломатска и војна мисија Краљевине СХС. Дужност руског
посланика Штрандтман је обављао и када је последњи председник владе коју је
он представљао, генерал Врангел, дошао у Краљевину и настанио се у
Сремским Карловцима. На месту посланика он је одиграо велику и веома
значајну улогу приликом доласка руских избеглица у Краљевину СХС (1919–
1921). Краљевина СХС је функцију Руског посланства укинула, када и већина
европских земаља, почетком марта 1924. године. Но формално она чак ни тада
није била дефинитивно угашена, јер је посланички акредитив В. Н.
Штрандтмана и даље остао при двору. Приликом прослава важних државних
празника он се и даље налазио на списковима дипломатског кора
акредитованог Београду. После формалног укидања, посланство је
преименовано у „Делегацију за заштиту интереса руских избеглица”, а на
његовом челу налазио се бивши посланик Штрандтман. Делегација је
задржала просторије бившег руског посланства, на чијој се фасади и даље
налазио руски императорски двоглави орао и била је истакнута руска
национална застава.
Доследан антибољшевички став власти у Београду у великој мери је
утицао на њихову одлуку да прихвате 44.000 руских избеглица 473 . Временом
472 Детаљније: Мирослав Йованович, «Сербия (Югославия) между большевиками и белыми генералами,
или о дипломатическом признании Колчака», в: Русский сборник: Исследования по истории России, Том
II, Москва 2006, с. 293-312.
473 О досељавању руских избеглица у Краљевину СХС, детаљније: Мирослав Јовановић, Досељавање
руских избеглица у Краљевину СХС 1919-1924, Београд 1996; Miroslav Jovanović, “Das russische Exil in den
Balkanstaaten nach dem Ende des Burgerkrieges 1919-1920/22”, in: D. Dahlmann (Hg.), Unfreiwilliger
Aufbruch: Migration und Revolution von der Franzosischen Revolution bis zum Prager Fruhling, Essen 2007,
S. 81-114.
174
број избеглица је опадао 1936/37 – око 27.000, а након 1944/45 – око 10.000.
Већи део избеглица био је концентрисан у источном делу земље (Србија и
Македонија), а скоро трећина (око 10.000) је почетком 30-их година живела у
Београду. Изражено немирење са политичким променама у Русији, подједнако
као и традиционалне руско-српске везе, утицале су да се власти Краљевине
СХС, предвођене Николом Пашићем и краљем Александром I, са изузетном
наклоношћу односе према руским избеглицама. Организовале су прихват и
помоћ, те омогућиле несметану делатност читавог низа избегличких
институција и организација. Међу избегличким институцијама највећи значај
имале су Руска армија, чији се Штаб на челу са П. Н. Врангелом до 1925.
налазио у Сремским Карловцима и Синод Руске православне заграничне
цркве, на челу са митрополитима Антонијем (Храповицким), 1921–1936. и
Атанасијем (Грибановским), 1936–1944/64, са центром такође у Сремским
Карловцима (1921–1938) и Београду (1938–1944). Власти су омогућиле
запошљавање дела избеглица у државној служби, а руских војника колективно
на уговорној служби у пограничној стражи и у Министарству грађевина (на
изградњи путева). Такође, дозволиле су и организацију руског школског
система – у међуратном периоду у Краљевини је радило више од 70 руских
средњих и основних школа и школских група. Помагале су и организацију и
рад научних (попут Руског научног института у Београду), културних и
уметничких удружења (Савез руских писаца и новинара, позоришта и
позоришне трупе, оркестре, црквене хорове...), који су имали изузетан значај у
животу избеглица 474 .
474 О руској емиграцији у Југославији детаљније: Остоја Ђурић, Руска литерарна Србија 1920-1941.
Писци, кружоци, издања, Горњи Милановац-Београд 1990; Руска емиграција у српској култури ХХ века.
Зборник радова. Том I- II, Београд 1994; Мирослав Јовановић, Досељавање руских избеглица у
Краљевину СХС 1919-1924, Београд 1996; Русская эмиграцня в Югославии, Москва 1996; В.Д. Козлитин,
Русская и украинская эмиграция в Югославии, Киев 1998; Мирослав Йованович, Русская эмиграция на
Балканах (1920-1940), Москва 2005; Алексеј Арсењев, Самовари у Војводини: Руска емиграција у
Војводини, Нови Сад – Футог 2011; Детаљну библиографију објављених радова погледати у: Алексей
Арсеньев, „Выборочная библиография книг и статей о русских в Сербии“, в: Русские в Сербии, Белград
2009, с. 349-356. Такође, изузетна библиографија радова самих избеглица: Јован Качаки, Руске избеглице
у Краљевини СХС/Југославији: Библиографија радова 1920-1944: Покушај реконструкције, Београд
2003.
175
475 Детаљније: N. Popović, Jugoslovensko-sovjetski odnosi u drugom svetskom ratu..., s. 26-28.; А.Тимофејев,
(в документах центральных российских архивов начала – середины 1920-х годов). Ч. 1-2, Москва 2000-
2003.
483 Детаљније: Branislav Gligorijević, Kominterna, jugoslovensko i srpsko pitanje, Beograd 1992. (посебно, с.
286-313).
177
Зборник Филозофског факултета. Серија А: историјске науке. Књига XVIII. Споменица Радована
Самарџића, Београд 1994, с. 337-354.
178
литературе: А.Тимофејев, Руси и Други светски рат у Југославији: Утицај СССР-а и руских
емиграната на догађаје у Југославији 1941-1945, Београд 2011; такође и: N. Popović, Jugoslovensko-
sovjetski odnosi u drugom svetskom ratu (1941-1945), Beograd 1988.
488 Детаљније: А.Тимофејев, Руси и Други светски рат у Југославији…, с. 124-152.
179
изградња: Компаративна анализа Устава ФНРЈ (1946) и Стаљинског Устава СССР-а (1936)“, у: Токови
историје, 1-2, 2008, с. 280-289.
491 О односу југословенских комуниста према селу, детаљније, са прегледом релевантне литературе:
надеждата към разочарованието: Идеята за федерация в Европейския югоизток 1944-1948 г., София
1994.
493 Детаљније, са прегледом релевантне литературе: Милан Ристовић, „Између категоричког
императива и равнотеже сила: Грчка криза у сенци односа Тито-Стаљин 1946-1949“, у: Зборник радова
са међународног округлог стола Тито-Стаљин. Београд 25. октобар 2006, Београд 2007, с. 61-79.
494 О сукобу 1948, са прегледом старије литературе, детаљније: А.С. Аникеев, Как Тито от Сталина
ушел: Югославия, СССР и США в начальный период „холодной войны“ (1945-1957), Москва 2002; Svetozar
Rajak, „The Cold War in the Balkans, 1945-1956: From the Greek Civil War to Soviet-Yugoslav-Normalization“,
in: Melvyn P. Leffler and Odd Arne Westad (eds.), Cambridge History of the Cold War, Volume I: Origins,
Cambridge - New York: Cambridge University Press, 2010, p. 198-220; 1948 - Jugoslavija i Kominform: pedeset
godina kasnije, Beograd 1998; Jugoslovensko-sovjetski sukob 1948. godine: Zbornik radova sa naučnog skupa,
Beograd 1999. Општи преглед совјетске политике у том периоду: Г.М. Адибеков, Коминформ и
послевоенная Европа. 1947-1956, Москва 1994.
181
495 Детаљније о „прелому“ 1950: Miroslav Perišić, “Veliki zaokret 1950: Jugoslavija u traganju za vlastitim
putem: Kultura – oslonac, prethodnica i sastavni deo politike”, u: Pisati istoriju Jugoslavije: Viđenje srpskog
faktora, Beograd 2007, s. 237-282.
496 Уз остале већ наведене Богетићеве радове упоредити и: Dragan Bogetić, „Ekonomska i vojna pomoć
Zapada Jugoslaviji u vreme sukoba sa Kominformom“, u: Jugoslovensko-sovjetski sukob 1948. godine: zbornik
radova sa naučnog skupa, Beograd 1999, s. 43-47.
182
497 О нормализацији односа упоредити изузетан, најновији преглед, са прегледом старије литературе:
Svetozar Rajak, Yugoslavia and the Soviet Union In the Early Cold War: Reconciliation, Comradeship,
Confrontation, 1953-1957, London - New York: Routledge, 2010. Такође и: А.С. Аникеев, Как Тито от
Сталина ушел: Югославия, СССР и США в начальный период „холодной войны“ (1945-1957), Москва
2002, с. 250-276; Pomirenje Jugoslavije i SSSR-a 1953-1955: Tematska zbirka dokumenata, (Priredio Radoica
Luburić), Podgorica 1999; Dragan Bogetić, „Odnosi Jugoslavije i Zapada u kontekstu posete Hruščova Beogradu
1955. godine“, u: Istorija 20. veka, 1 (1997), s. 47-60; Dragan Bogetić, „Podsticaji i ograničenja na putu
normalizacije jugoslovensko-sovjetskih odnosa tokom 1956“, u: Tokovi istorije, 3-4 (2005), s. 160-181; Đoka
Tripković, „Uspon i pad jugoslovensko-sovjetskih odnosa 1956. godine“, u: Istorija 20. veka, 2 (1998), s. 129–
141; Ljubodrag Dimić, „Jugoslovensko-sovjetski odnosi 1953–1956“, u: Zbornik radova Jugoslovensko-sovjetski
183
sukob 1948, Beograd 1999, s. 279–293; Ljubodrag Dimić, „Jugoslovensko-sovjetski odnosi u 1954. godini“, u:
Balkan posle Drugog svetskog rata: zbornik radova sa naučnog skupa, Beograd 1996, s. 155-165.
498 Детаљније: Dragan Bogetić, Nova strategija spoljne politike Jugoslavije 1956-1961, Beograd 2006; Dragan
Bogetić, „Drugi jugoslovensko-sovjetski sukob 1958. i koncept aktivne miroljubive koegzistencije“ u: Istorija 20.
veka, 2 (2004), s. 123-154.
499 О сарадњи СЕВ и СФРЈ, детаљније, примера ради: Развитие взаимной торговли стран-членов СЭВ и
1967 – два пута, 1970 – два пута), а понекад на њих није позивана или је
одбијала да учествује (1957, 1958, 1960 – три пута, 1965, 1966 1967, 1968 – пет
пута, 1969, 1970). Све то показује до које мере су југословенско-совјетски
односи пролазили кроз различите периоде приближавања и захлађења.
Политичке промене које су се догодиле у СССР-у средином осамдесетих
година, долазак на чело КПСС М. С. Горбачова,и почетак темељних и
далекосежних политичких и друштвених промена, познатијих као
Перестројка, дали су нову динамику међусобним односима. Појава Горбачова
на челу СССР-а и динамичне промене које је спроводио имали су огроман одјек
у читавом свету и директне реперкусије у Источној Европи. Последично и у
Југославији и српском партијском врху. Појавио се тзв. „ефекат Горбачова”,
односно „ефекат Перестројке”. У готово свим државама Источне Европе
очекивала се појава нових, младих, енергичних партијских руководилаца,
спремних да спроведу далекосежне реформе по обрасцу Перестројке. На том
фону јавност у Србији је сагледавала и појаву Слободана Милошевића на
власти у Србији.
Тих пар година динамичних и далекосежних промена обележио је
неколико сусрета Горбачова са највишим комунистичким руководиоцима
Југославије, Србије, међу којима и са Слободаном Милошевићем (1987, 1988,
1991). Управо ти сусрети, на нивоу симбола, откривају неке врло важне
моменте совјетско-југословенских (српско–руских) односа током 20. века 500 .
Тако је, примера ради, током сусрета 1988. Слободан Милошевић отворено
убеђивао Горбачова да је Перестројка у СССР-у заправо својеврсна победа
социјалистичког самоуправљања над моделом државног социјализма 501 .
Такође, Милошевић је током сусрета инсистирао на истицању вредности
социјализма као „прогресивног друштва наше епохе”, док је Горбачов говорио
502 Г. Х. Шахназаров, Цена свободы: реформация Горбачева глазами его помощника, Москва 1993, с. 102-
103.
503 Сергей Романенко, «М. С. Горбачёв и судьба Югославии» (http://www.info-library.com.ua/books-text-
10375.html)
186
504 Из решения Коллегии Счетной палаты Российской Федерации от 9 февраля 2007 года, № 5К (523) «О
Краљевини СХС“, у: Годишњак за друштвену историју, Год. II, св. 3 (1995), с. 297-321.
506 О делатности руских избегличких удружења у Србији, са прегледом старије литературе, детаљније:
Мирослав Йованович, Русская эмиграция на Балканах (1920-1940), Москва 2005; Алексеј Арсењев,
Самовари у Војводини: Руска емиграција у Војводини, Нови Сад – Футог 2011.
507 Ово је, истина, готово неистражена тема, више детаља у сећањима: Милутин Велимировић, „Са
510 Н.Мосусова, "Руска уметничка емиграција и музичко позориште у Југославији имеђу два светска рата",
у: Руска емиграција у српској култури ХХ века. Зборник радова II, Београд 1994, с. 139-149; М.Павловић,
"Институционализовање опере (и балета) у Народном позоришту у Београду и руски уметници", у: Руска
емиграција у српској култури ХХ века. Зборник радова II, Београд 1994, с. 153-168; В.Петровић, "Руски
оперски певачи и београдска музичка критика и публика", у: Руска емиграција у српској култури ХХ
века. Зборник радова II, Београд 1994, с. 171-177.
190
уметници", у: Руска емиграција у српској култури ХХ века. Зборник радова II, Београд 1994, с. 153-168;
Милица Јовановић, "Јелена Пољакова на београдској балетској сцени", у: Руска емиграција у српској
култури ХХ века. Зборник радова II, Београд 1994, с. 179-186; К.Шукуљевић-Марковић, "Улога руских
уметника у стварању балета Народног позоришта у Београду 1920-1944", у: Руска емиграција у српској
култури ХХ века. Зборник радова II, Београд 1994, с. 187-208.
191
512 А.Арсеньев, У излучины Дуная, Очерки жизни и деятельности русских в Новом Саду, Москва 1999, с.
192-204; А.Арсењев, "Ракитин међу руским емигрантима ", Зборник МС за сценске уметности и музику,
16-17, 1995, с. 249-264; Олга Милановић, "Допринос руских уметника развоју сценографије код Срба", у:
Руска емиграција у српској култури ХХ века. Зборник радова II, Београд 1994, с. 92-103; Olga Milanović,
Vladimir Žedrinski. Scenograf i kostimograf, Beograd 1987; З.Божовић, "Допринос художественика
афирмацији чеховљеве драме у Србији", у: Руска емиграција у српској култури ХХ века. Зборник радова
II, Београд 1994, с. 109-114; П.Марјановић, "Контроверзе редитеља Јурија Љвовича Ракитина", у: Руска
емиграција у српској култури ХХ века. Зборник радова II, Београд 1994, с. 115-118.
192
513О раду руских архитеката у Београду, Србији и Југославији постоји изузетно богата научна литература.
Радови који пружају општи преглед и слику њихове делатности, а у којима је садржана одговарајућа
старија и савремена литература о конкретним питањима: Ж.Шкаламера, "Архитекта Никола Краснов
(1864-1939)", у: Свеске Друштва историчара уметности Србије 14 (1983), с. 109-129; А.Кадијевић,
"Изложбе руских архитеката у Београду између два светска рата", у: Руска емиграција у српској култури
ХХ века. Зборник радова I, Београд 1994, с. 293-300; К.В.Никифоров, "Русский Белград. К вопросу о
деятельности русских архитекторов - эмигрантов", у: Славяноведение 4 (1992), с. 33-44; С.Тошева,
"Капитална дела руских архитеката у Београду", у: Руска емиграција у српској култури ХХ века. Зборник
радова I, Београд 1994, с. 302-307; Н. Н. Калинин, М. А. Земляниченко, А.Кадиевич, Архитектор
Высочайшего Двора: Книга о Н. П. Краснове, Симферополь 2004; А.Кадијевић, "Прилог проучавању дела
архитекте Николе Краснова у Југославији (1922-1939)", у: Саопштења XXVI, Београд 1994, с. 181-192;
М.Миловановић, "Архитекта Григорије И. Самојлов", у: Руска емиграција у српској култури ХХ века.
Зборник радова I, Београд 1994, с. 293-300; О.Латинчић, Б.Ракочевић, "Архитекта Валериј Владимирович
Сташевски: Живот и стваралаштво у Београду 1920-1944", у: Архитекта Валериј В. Сташевски: Живот
и стваралаштво у Београду 1920-1944. Каталог изложбе, Београд 1999, с. 2-4.
193
J.N. Katchaki, Bibliography of Russian refugees in the Kingdom of S.H.S (Yugoslavia) 1920–1945, Arnhem
1991, pp. 283–320.
195
1944-1953. године, Београд 2010. (Мастер рад одбрањен на Филозофском факултету 2010).
197
525 Упоредити декларацију коју је конгресс донео: «Састанак Словенског конгреса у Београду», у: О
словенству, Београд 1946, с. 27-30; такође и излагања најистакнутијих учесника на конгресу (ген.
Гундорова, Митре Митровић, Радована Лалића, Милана Богдановића, Александра Белића, Стевана
Јаковљевића и М.С. Петровића), потпуно у стаљинистичкој културној матрици: О словенству, Београд
1946; О представницима православних цркава на конгрессу: Радмила Радић, Живот у временима:
Патријарх Гаврило (Дожић) 1881-1950, Београд 2011 (друго, допуњено издање), с. 519-521.
526 Детаљније: Славистика СССР и русского зарубежья. 20-40-х годов ХХ века. Сб. Статей и
войны и в первые послевоенные годы), Москва 2009; В. К. Волков, «Российское славяноведение: вчера,
сегодня, завтра (К 50-летию Института славяноведения и балканистики РАН)“, в: Институт
славяноведения и балканистики. 50 лет, Москва 1996, с. 9-14; О развоју славистике у СССР, након Другог
светског рата, детаљније: В.Г. Карасев, „Полувековой юбилей кафедры истории южных и западных
славян МГУ“, в: В.Г. Карасев (ред.), 50 лет исторической славистики в Московском государственном
университете, Москва 1989, с- 3-12; В. К. Волков, «Российское славяноведение: вчера, сегодня, завтра (К
50-летию Института славяноведения и балканистики РАН)“, в: Институт славяноведения и
балканистики. 50 лет, Москва 1996, с. 7-32; Е. П. Аксенова, „Институт славяноведения и балканистики
РАН за 50 лет (1947–1997). Краткий исторический очерк“, в: Институт славяноведения и
балканистики. 50 лет, Москва 1996, с. 33-62; такође и: В.Г. Карасев (ред.), Историки-слависти
Московского универзитета (1939-1979 гг.), Москва 1979; В.Г. Карасев (ред.), 50 лет исторической
славистики в Московском государственном университете, Москва 1989; Институт славяноведения и
балканистики. 50 лет, Москва 1996; В.К. Волков, «Славяноведение в системе гуманитарных знаний», в:
Вестник Российской Академии Наук, том 74, № 8, 2004, с. 681-689.
200
језике и књижевности», у: Сто година Филозофског факултета, Београд 1963, с. 375-400; Ђорђе
Живановић, „Сто година славистике у Србији“, у: Научни састанак слависта у Вукове дане, 7 (1978), с.
7–14; Предраг Пипер, „На сто двадесету годишњицу Катедре за Славистику Универзитета у Београду, у:
Изучавање словенских језика, књижевности и култура у инословенској средини, Београд 1998, с. 9–10.
201
су, примера ради када је реч о поезији, превођени практично сви најзначајнији
руски песници 20. века, од истакнутих револуционарних песника Мајаковског
или Блока, преко увек популарног Јесењина до Мандељштама, Гумиљова,
Цветајеве, Ахматове, Заболоцког, Хлебњикова, Пастернака, Бродског и других
„проскрибованих” руских стваралаца, односно Јевтушенка, Вознесенског,
Ахмадулине и других руских „бардова”. А о значају који су руски, како
авангардни, тако и класични песници 20. века имали у свести и стваралачком
искуству савремених српских песника и књижевника јасно сведочи и
летимичан преглед оних српских стваралаца који су преводили са руског: С.
Винавер, О. Давичо, Р. Зоговић, Д. Максимовић, Б. Ћосић, С. Раичковић, Б.
Миљковић, Д. Киш, Сл. Марковић, М. Данојлић, М. Бећковић, Љ. Симовић и
низ других 531 . Такође, српски читаоци су могли да се упознају и са готово свим
најзначајнијим романима и прозним делима водећих руских књижевника 20.
века, од Горког и Шолохова до Окуџаве и Шаламова, те од Л. Андрејева,
Хармса и браће Стругацких, преко Ремизова, Замјатина, Ољеше, Пиљњака
Белог, до Грина, Паустовског или Л. Леонова. Паралелно су током читавог века
изнова издавана класична дела руске литературе: Достојевски, Толстој, Чехов,
Гогољ, Љермонтов и др. Ипак, оно што је давало додатан колорит руским
утицајима у српској култури били су преводи дела оних аутора који су били
забрањени у самом СССР-у, попут по многима најбољег романа 20. века
Мајстора и Маргарите Михаила Булгакова 532 , потом романа Бориса
Пастернака Доктор Живаго, или каснијих година више романа Александра
Солжењицина. Изузетан пример међусобних утицаја – који излазе изван
оквира утицаја који су стизали преко руских избеглица или стриктно
посматрано институционалних канала – била је и сарадња часописа Зенит и
његовог оснивача и уредника Љубомира Мицића са Иљом Еренбургом и Ф. И.
1968, као и да је Александар, Саша Петровић још 1972. године снимио филм «Мајстор у Маргарита», а да
је већ од 1973 у позоришту Атеље 212 играно Булгаковљево «Псеће срце».
203
Лисицким 533 . Са друге стране, исто важи и за све кључне ауторе и највреднија
дела српске књижевности, која су се такође континуирано појављивала у
руским преводима, од Андрића и Нушића, преко Д. Максимовић и М.
Селимовића, до Црњанског.
Поред културне, уметничке и научне сарадње и размене, током друге
половине 20. века пажњу су, у обе средине, привлачила гостовања истакнутих
естрадних уметника у СССР-у: Ђорђа Марјановића, Микија Јевремовића,
Радмиле Караклајић, Љиљане Петровић, Ладе Лесковара, групе 7 младих и др.
(организована од 1963. до раних осамдесетих). Међутим чак је и размена у
домену масовне културе била реализована унутар општих оквира
институционализоване културне сарадње.
Промена је наступила са сломом идеолошке матрице у читавој Источној
Европи и са распадом две земље (1989–1991), када је културна и научна
размена изгубила идеолошки предзнак и потку, а политичка контрола и
цензура су практично укинути. Тада су читава културна, уметничка и научна
сарадња враћене у, шире схваћено, националне оквире, и део њих почео је да се
базира на личним уметничким или научним контактима. Ипак, тенденције и
инерција претходне, институционално контролисане (и финансиране) сарадње
и даље је остала присутна у међусобним културним и научним контактима.
*
Духовни и црквени односи током овог периода такође су били снажно
обележени општим идеолошким карактером епохе. И то не само због
чињенице да су цркве у обе средине преживеле својеврсни револуционарни
армагедон, тј. да је нова комунистичка идеологија, као један од основних
друштвених и политичких постулата заговарала борбени атеизам, у Русији од
1917, а у Југославији (Србији) од 1944. године. Напротив. Општи идеолошки
фон преламао се током 20. века на различите друге начине на односе две
цркве, и две државе према црквеном питању и црквеним односима. У тим
оквирима духовне везе два народа и две цркве су током „кратког” 20. века
прошле кроз два јасно разграничена периода (која су се разликовала и по
суштини и по карактеру међусобних односа и контаката). Међуратни и ратни
период чинио је један контекст, унутар којег су и односи две цркве били под
снажним упливом идеолошких искључивости. И насупрот њему, период након
Другог светског рата (током кога су бољшевици радикално ублажили оштру
антицрквену политику), када су власти у обе државе припадале истом
идеолошком блоку и када су званични односи две цркве били у потпуности
обновљени, али су, такође, у потпуности пратили и динамику међусобних
политичких односа. Притом, и када је реч о духовним везама, током првог
периода међусобни односи су развијани кроз директне контакте и утицаје, док
су односи током другог периода развијани у знатно чвршћим
институционалним оквирима.
Драматичне промене у Русији, идеолошки, до крајности искључив однос
према религији и цркви и наметање борбеног атеизма као друштвене норме,
Грађански рат и долазак преко 40.000 руских избеглица у Југославију, поред
низа других, наметнуло је и питање њиховог црквеног организовања и
задовољавања духовних потреба. Делатност Руске православне цркве имала је
велики значај посебно у Србији / Југославији, где се од почетка двадесетих
година налазио њен центар у егзилу, и где је, за разлику од ситуације у
западној и централној Европи или САД, деловала на подручју једне и у
окружењу других сестринских православних цркава (на Балкану). То је, како је
време показало, додатно усложњавало њену позицију, пошто су делатност,
оквири и домети њеног рада зависили не само од усклађивања своје
делатности са захтевима цивилних власти у Југославији и регулисања
канонских односа са црквеним властима у Русији, већ и од усаглашавања
канонских односа и са сестринским православним црквама на Балкану.
Делатност и функционисање Руске православне цркве током Грађанског
рата било је веома сложено и тешко. И то не само због чињенице да су
бољшевици у религији и цркви видели једног од главних противника својој
205
идеологији, већ и због тога што је услед ратних догађања била прекинута и
умногоме онемогућена нормална комуникација између црквене
администрације на територијама под контролом антибољшевичких снага на
југу и истоку земље са новоизабраним патријархом Тихоном у Москви. У тој
ситуацији, на територијама под контролом Добровољачке армије генерала
Деникина, на југу земље формирана је „Привремена виша црквена управа”
(1919), на челу са најстаријим и најутицајнијим међу јерарсима, митрополитом
Кијевским и Галицијским Антонијем (Храповицким), једним од три кандидата
за патријарха на Сабору 1917–1918. године 534 . По одласку у егзил, управо је
„Привремена виша црквена управа” постала језгро око кога је почела да се
формира црквена администрација у избеглиштву. То је неминовно отворило
проблем уређења канонских односа између црквених власти у Совјетској
Русији и црквених власти у емиграцији – чији се центар кратко време налазио
у Цариграду (1920–1921), а потом у читавом међуратном и ратном периоду у
Србији, најпре у Сремским Карловцима (1921–1938) и најзад у Београду (1938–
1944). Канонски спор умногоме је био одређен односом према политици и
политичким преображајима у самој Русији и односом најистакнутијих
духовника у егзилу према бољшевицима и атеистичком карактеру њихове
власти. Тај запаљиви политички колоплет искључивости и нетрпељивости
довео је до великих потреса, сукоба и најзад до формирања Руске православне
(заграничне) цркве и последично чак два раскола унутар Руске православне
цркве 535 .
534 О Привременој вишој црквеној управи и њеној делатности на југу Русије у време Грађанског рата
детаљније: Н. Росс, Врангель в Крыму, Frankfurt a/M 1982, с. 313-327; Священник Георгий Митрофанов,
Православная церковь в России и в эмиграции в 1920-е годы, Санкт-Петербург 1995, с. 12-13; П.Е.
Ковалевский, Зарубежная Россия. История и культурно-просветительная работа русского зарубежя
за полвека (1920-1970), Париж 1971, с. 197; М. Раев, Россия за рубежом. История культуры русской
эмиграции 1919-1939, Москва 1994, с. 157.
535 Детаљније о питањима делатности цркве у егзилу, са прегледом старије литературе: Miroslav Jovanović,
«’Sveštenik i društvo – eto parole’: Ruska pravoslavna zagranična crkva na Balkanu 1920-1940», u: Tokovi
istorije 3-4 (2005), s. 67-100; Мирослав Јовановић, „Руска православна загранична црква у Југославији
током двадесетих и тридесетих година 20. века“, у: Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки
проблеми и резултати. Књига 3 (2008),с. 160-178; О канонским проблемима раскола, са прегледом
релевантне литературе: Владислав Пузовић, Историјско-канонски асепекти односа карловачке управе
Руске заграничне цркве и Московске патријаршије: Докторска дисертација, Београд 2012. (докторска
дисертација у рукопису, одбрањена на Богословском факултету Универзитета у Београду, 2012. године).
206
536 Историји Руске православне цркве у 20. веку и посебно РПЦ у егзилу посвећен је велики број радова.
Упоредити најважније: D.Pospielovsky, The Russian Church under the Soviet regime 1917-1982, New York
1984 (руско издање: Д.В.Поспеловский, Русская православная церковь в ХХ веке, Москва 1995);
Архиепископ Иоанн (Максимович), Русская Зарубежная Церковь. Дополнено Владимиром Русаком,
Jordanville 1991; Священник Георгий Митрофанов, Православная церковь в России и в эмиграции в 1920-
е годы, Санкт-Петербург 1995; Као и веома значајни биографски и аутобиографски радови, водећих људи
руске цркве у избеглиштву: Николай Павлович Рклицкий (архиеп. Никон), Краткое жизнеописание
блаженнейшаго Антония, Митрополита Киевскаго и Галицкаго, Белград 1935; Архиепископ Никон
(Рклицкий), Жизнеописание блаженнейшаго Антония, митрополита Киевскаго и Галицкаго. т. V-VII,
Нью-Йорк 1960; Путь моей жизни. Воспоминания Митрополита Евлогия (Георгиевского) изложенные
по его рассказам Т. Манухиной, Москва 1994.
537 Детаљније: Мирослав Йованович, «Русская эмиграция на Балканах: Социальная и национальная
Зарубежная Россия…, с. 197; М.Раев, Россия за рубежом…, с. 157; Important Dates in the History of the
Russian Orthodox Church Outside of Russia (електронска верзија:
http://www.pomog.org/index.html?http://www.pomog.org/path.htm).
207
543 Протоиерей Владислав Неклюдов, "Церковная жизнь русских в Югославии", в: Часовой, Bruxell, Но.
детаљније: Мирослав Јовановић, „Руска православна загранична црква у Југославији током двадесетих и
210
тридесетих година 20. века“, у: Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и
резултати, Књига 3 (2008),с. 168-171.
545 Андреј Тарасјев, Руски духовници – обновитељи српских манастира: Схиархимандрит Миљковски
Амвросије (Курганов): Игуманија Хоповска Катарина (Јефимовска): Житија, Ариље 2008, с.39-54.
546 Андреј Тарасјев, Руски духовници – обновитељи српских манастира: Схиархимандрит Миљковски
Амвросије (Курганов): Игуманија Хоповска Катарина (Јефимовска): Житија, Ариље 2008, с. 7-33.
547 Сава Петковић, Српски женски манастир Кувеждин, Сремски Карловци 1930; такође и: За рубежом.
Белград-Париж-Оксфорд. Хроника семьи Зерновых 1921-1972, Под редакцией Н.М. и М.В. Зерновых,
Париж 1973, с. 78-85; А.Арсењев, "Руска интелигенција у Војводини. Културни, просветни и привредни
оквири делатности", у: Руска емиграција у српској култури ХХ века. Зборник радова 1, Београд 1994, с.
75; Вл.А.Маевский, Русские в Югославии…, с. 31. После бројних неприлика у току и након Другог светског
рата, руске монахиње из манастира Хопово су напустиле Југославију и прешле су у Француску. И данас у
манастиру на пољопривредном добру поред села Провемон у Нормандији постоји руско монашко
сестринство, које по традицији многи и даље називају "Хоповски руски манастир".
211
548 О утицају русских мислилаца на аву Јустина, детаљније: Богдан Лубардић, Јустин Ћелијски и Русија:
Путеви рецепције руске философије и теологије, Нови Сад 2009; о утицају, примера ради, архимандрита
Кипријана (Керна) у српској средини, упоредити: Србољуб Убипариповић, «Допринос архимандрита др
Кипријана Керна (1899-1960) као литургичара српској теологији 20. века», у: Српска теологија у
двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати. Књига 3 (2008),с. 54-63.
549 Детаљније: В. Пузович, «Русские эмигранты — преподаватели Православного богословского
факультета в Белграде (1920–1940 гг.)», в: Труди Київської Духовної академії, № 15, 2011, с. 199-208;
Богољуб Шијаковић, Александар Раковић, Универзитет и српска теологија: Историјски и просветни
контекст основања Православног богословског факултета у Београду, Београд 2010, с. 73-76.
550 Митрополит Евлогий, Путь моей жизни..., с. 334.
551 З.Н. Гиппиус, «Письмо о Югославии», в: За Свободу, Варшава (А САНУ, 14386, 2541).
212
политичког раскола ова одлука није практично реализована). Осим тога, две
цркве постигле су договоре и о другим спорним питањима: закарпатска
Мукачевска епархија, која се у том тренутку налазила под јурисдикцијом СПЦ,
враћена је након 700 година под јурисдикцију РПЦ (1945); такође и
православни храмови у Чешкој били су предати под јурисдикцију РПЦ
(1946)553 . Последњи званични сусрет највиших сановника две цркве, пре
политичког раскола и потпуног прекида односа, догодио се у јулу 1948, када је
делегација СПЦ, са патријархом Гаврилом на челу, боравила у Москви на
свечаностима поводом 500-годишњице аутокефалности Руске цркве 554 .
Одмах по обнављању политичких односа две државе (1955/56),
обновљени су и црквени односи на највишем нивоу. Најпре је патријарх
Викентије (Проданов) боравио у званичној посети РПЦ (1956) 555 , да би потом
делегација Руске православне цркве, на челу са патријархом Алексијем I,
посетила СПЦ, када је патријарх Алексиј I на проглашен почасним доктором
богословља београдском Богословском факултету (1957). Након тога, односи на
највишем нивоу редовно су одржавани. Делегација СПЦ, на челу са епископом
Нишким Јованом, боравила је у Москви поводом обележавања 40-годишњице
обнове Патријаршије у Русији (1958). Почетком шездесетих година било је
више званичних посета. Патријарх Герман (Ђорић) посетио је на позив
патријарха Алексија I РПЦ (1961), Патријарх Алексиј I посетио је СПЦ (1962), а
патријарх Герман поново је посетио Москву поводом обележавања 50-
годишњице архијерејске службе патријарха Алексија I (1963). Две године
касније московску Патријашрију посетила је и делегација СПЦ на челу са
епископом нишким Јованом (1965). Патријарх Герман је на челу делегације
СПЦ учествовао и на прослави 50-годишњице обнове Патријаршије у Русији
(1968), док је делегација СПЦ на челу са митрополитом дабробосанским
553 Детаљније: Radovan Pilipović, „Změna jurisdikce nad pravoslavnymi v Československu 1945 1946”, v:
Радић, Живот у временима: Патријарх Гаврило (Дожић) 1881-1950, Београд 2011 (друго, допуњено
издање), с. 510-539; К.Е. Скурат, История Поместных Православных Церквей, Москва 1994, с. 91-94.
555 О званичној посети детаљније: Пут делегације Српске православне цркве у СССР, Београд 1957.
214
светске економске кризе. Али они, заузврат, траже све значајније место у
одлучивању у светским економским пословима. У исто време, све веће
укључивање Кине и Индије (и других земаља у развоју) у глобалну економију
довело је до новог феномена – стотине милиона пунолетних, радно способних
људи постају доступна радна снага на светском тржишту рада. Још на прелому
векова, након слома комунистичког света, појавила се својеврсна „криза
(западне) демократије” – пад поверења грађана према институцијама јавне
власти, критика непрофесионалности владајућих елита, више пута поновљено
пребројавање гласова приликом избора председника САД Џорџа Буша
млађег… Дисбаланс у раније утврђеном односу снага униполарног света
показује и све јаче снажење нпр. Турске или Јужне Африке у регионалним
пословима. Криза је јасно оголила и све бескомпромиснију борбу за енергетске
ресурсе. Појавиле су се нове тачке нестабилности (Иран, Сирија…). Све
израженије су дилеме у ком ће се правцу свет даље развијати: у правцу
„Давоског света” (света економски најмоћнијих држава – Г8); „Pax Americana”
(света у под доминицијом САД); „Новог Калифата” (света у коме радикалан
религиозан муслимански политички идентитет представља изазов западним
нормама и вредностима) или „Оквира страха” (света великих „превентивних
интервенција”, усмерених на спречавање самоубилачких напада у Западном
свету)…
558У огромној библиографији радова посвећених распаду СССР и првим годинама и деценијама
савремене историје Русије, посвећена је огромна литература. Међу најпрегледније и у проблемском
погледу најутемељеније и најпоузданије, свакако спадају синтетички прегледи: А.С. Барсенков,
А.И.Вдовин, История России 1917-2009 гг., Москва 2010; В.В. Согрин, Политическая история
современной России 1985-2001: От Горбачева до Путина, Мосвка 2001; А.Б. Безбородов (ред.),
Отечественная история России новейшего времени 1985-2005 гг., Москва 2007; односно од западних
аутора, примера ради: Richard Sakwa, Russian politics and society: Fourth edition, New York 2008; такође
упоредити и веома карактеристичан поглед на протекле две деценије руске историје: Дмитрий Тренин,
Post-Imperium: евразийская история, Москва 2012.
220
акваторија 559 . Стога је сама Русија, одмах по распаду СССР-а (1992), покушала
да управо на простору „Великог Лимитрофа” – за који све стратешке анализе
показују да ће бити простор најважнијих геоекономских и војностратешких
сценарија промена на почетку 21 века – артикулише знатно активнију
политику кроз тзв. пројекат „Заједнице независних држава” (СНГ/CIS), који
није дао жељене резултате. Такав развој догађаја након пораза у Хладном рату
и трансформације евроазијских политичких реалија (и пројектованог места
Русије у њима), отворио је простор за читав низ различитих, често не нарочито
оптимистичких предвиђања и размишљања о будућности Русије и трагања за
савременим руским политичким и стратешким идентитетом, који су се могли
чути у руској јавности током протекле две деценије: од представа о Русији као
евротихоокеанској држави 560 , преко „Дамакловог мача” сталних прогноза о
неизбежном даљем дробљењу и иначе суженог „острва Русије” (односно о
Русији као својеврној „Евроазијској Атлантиди”, лишеној општеприхваћеног
метаисторијског идеала који би мотивисао њено постојање 561 ), до отворених
пројекција које инсистирају на неминовности суочавања Русије са губитком
Сибира и Далеког истока (попут оне Збигњева Бжежинског о будућој
„конфедералној Русији”, на западу приближеној трансатлантској Европи, а на
истоку одлазећој у кинеску сферу утицаја 562 ).
Пораз у Хладном рату имао је драматичне социјално-економске
последице. Приликом преласка од совјетског ка тржишном економском
моделу дошло је до уништења дела индустријског потенцијала земље и до
престројавања најважнијих индустријских грана економије, у корист
559 Вадим Леонидович Цымбурский, «Геополитика для "евразийской Атлантиды"», в: Pro et Contra, Т. 4,
№ 4, 1999, с. 141-142.
560 Упореди: Дмитрий Тренин, „Евро-тихоокеанская держава“, в: Россия в глобальной политике, Том 1,
141-175; такође упоредити и остале његове радове, у којима се развија та теорија: В.Л. Цымбурский,
«Народы между цивилизациями», в: Pro et Contra, Т. 2, № 3, 1997; В.Л. Цымбурский, «Европа-Россия:
третья осень системы цивилизаций», в: Полис, № 2, 1997; В.Л. Цымбурский, «Земля за Великим
Лимитрофом: От России-Евразии к России в Евразии», в: Бизнес и политика, №9, 1995; В.Л.
Цымбурский, Россия – Земля за Великим Лимитрофом: цивилизация и ее геополитика, Москва 1999.
562 Zbigniew Brzezinski, The Grand Chessboard: American Primacy and Its Geostrategic Imperatives, New
Русије: Евгений Примаков, Мир без России?: К чему ведет политическая близорукость, Москва 2009;
Модест Колеров, Без СССР: «Ближнее зарубежье» новой России и «задний двор» США: Статьи 1999-
2008, Москва 2008; Модест Колеров, Война: Внешняя политика России и политическая борьба.
Статьи 1999-2009, Москва 2009; М.В. Демурин, «Потребен днесь и воин, и монах» (о российской
политике и русской традиции): Сб. статей, Псков 2010.
223
566 Samuel P. Huntington, The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order, New York 1996.
pp. 69-78; Otfried Hoffe, Democracy in an Age of Globalisation, New York 2007, pp. 305-312.
224
март 2000 568 ), до, сасвим супротно томе, озбиљних антинатовских кампања у
медијима, оштрог и упорног, али безуспешног противљења ширењу НАТО-с на
исток, релативно јасног противљења агресији НАТО-а на Србију (1999), или
пак извођења комплексних нуклеарних маневара Руске армије (2004)… Најзад,
политика према ЕУ била је дефинисана са мање осцилација и чвршће
заснована на рационалнијим, пре свега економским моментима. У том погледу
кључне моменте представљали су потписивање „Договора о партнерству и
сарадњи” између ЕУ и Русије (1994, ступио на снагу 1997) и самит ЕУ – Русија у
Санкт Петербургу (2003), посвећен заједничком раду на стварању: (а)
заједничког економског простора; (б) заједничког простора унутрашње
безбедности; (в) заједничког простора спољне безбедности и (г) заједничког
простора у области културе и образовања. Такође развијана је и линија
билатералних односа, која је у једном моменту (2003–2004) подсећала на
покушај профилисања пројекта тзв. осовине Париз – Берлин – Москва. Осим
ових генералних праваца, руска дипломатија отварала је нове праваце сарадње
и модалитете повезивања, пре свега у Азији: са Кином (у оквирима Шангајске
организације сарадње: Кина, Русија, Казахстан, Таџекистан, Киргизија и
Узбекистан – 2001), Индијом и др., што је на крају, у условима светске кризе
2008. године, резултирало уобличавањем једне неформалне, али интересно
повезане асоцијације тзв. економија у успону – БРИК (Бразил, Русија, Индија и
Кина).
Уколико би се пак пратили генерални трендови руске спољне политике,
могле би се јасно уочити две одвојене фазе. Прву, током деведесетих година, у
време Јељцина, обележило је прилично недоследно лутање у дипломатској
пракси, проузроковано раскорацима у перцепцији властите позиције – од
понашања које је, по инерцији, манифестовало пређашњи статус суперсиле
(мада неутемељено на реалној политичкој моћи и значају), до апсолутног
попуштања и повлачења пред дипломатским иницијативама САД и Запада, са
Крај „кратког 20. века” и распад југословенске државе (не без уочљиве
помоћи спољних фактора) утицали су да српски народ поново живи подељен,
овога пута у више независних (или „независних”, уколико се има у виду случај
Босне и Херцеговине) националних држава балканских народа. Општа
политичка криза прожела је читаво друштво 571 . Догађаји су се смењивали
муњевитом брзином, увлачећи Србију у све дубљи вртлог криза и ломова:
фактички, а потом и формални распад СКЈ (1990–1991); увођење
571Међу познатије, релативно објективније и чешће цитиране студије на ову тему свакако спадају: J.B.
Allcock, Explaining Yugoslavia, London 2000; N. Arvanites, Geopolitika i Balkan: Novi svetski poredak i
organizovani kriminalitet na Kosovu, Beograd 2000; N. Beloff, Yugoslavia: an avoidable war, London 1997; C.
Bennett, Yugoslavia's Bloody Collapse: Causes, Course and Consequences, London 1995; N. Čomski, Novi
militaristički humanizam: lekcije Kosova (Превод књиге: The New Military Humanism.), Beograd 2000; C.
Cviic, Remaking the Balkans, New York 1991; T. Zulch, (Hg.), Die Angst des Dichters vor der Wirklichkeit: 16
Antworten auf Peter Handkes Winterreise nach Serbien, Gottingen 1996; A. N. Dragnich, Yugoslavia's
Disintegration and the Struggle for Truth, Boulder - New York 1995; Gen. P.-M. Gallois, The Allah's sun is
blinding the occident, Laussane 1995; M. Glenny, The fall of Yugoslavia: the third Balkan war, London - New
York 1992; Nathaniel Harris, The War in Former Yugoslavia, Wayland 1997; H. Hofbauer, Balkanski rat:
razaranje Jugoslavije 1991-1999 (Перевод книги: Balkankrieg: die Zerstoerung Jugoslawiens), Beograd 2001;
T. Judah, The Serbs - History, Myth & the Destruction of Yugoslavia, London 1997; T. Judah, Kosovo: War and
Revenge, New Haven - London 2000; J. R. Lampe, Yugoslavia as History: Twice There Was a Country,
Cambridge 1996; J. Merlino, Les verites Yugoslaves ne sont pas toute bonnes a dire, Paris 1993; S. P. Ramet,
Balkan Babel: Politics, Culture, and Religion in Yugoslavia, Boulder 1992; A. Sherman, Perfidy in the Balkans -
The Rape of Yugoslavia, Athens 1993; L. Silber and A. Little, The Death of Yugoslavia, London 1996; L. Silber,
Yugoslavia: death of a nation, New York 1997; P. Goff (ed.), The Kosovo News and Propaganda War, Vienna
1999; R. Thomas, Serbia, Still Europe's Pariah?, London 1996; M. Thompson, Forging War: the Media in
Serbia, Croatia and Bosnia-Hercegovina, London 1995; Сара Макартур, Когда к штыку приравняли перо:
Деятельность СМИ по освещению Боснийского кризиса (1992-1995 гг.); Москва 2007; S. L. Woodward,
Balkan Tragedy: Chaos and Dissolution after the Cold War, Washington, DC 1995; D. A. Dyker and I. Vejvoda
(eds.), Yugoslavia and After: a Study in Fragmentation, Despair and Rebirth, London - New York 1996.
227
572 Детаљније: Мирослав Јовановић, Србија 1804-2004: 200 година развоја оптерећеног
дисконтинуитетима - седам теза, Београд 2006; Љ. Димић, Д. Стојановић, М. Јовановић, Србија 1804-
2004: три виђења или позив на дијалог, Београд 2005. (on line издање:
http://www.udi.rs/articles/Srbija_1804-2004_drugo%20izdanje.pdf).
230
573 Детаљније о српско-руским односима и ангажовању Русије током „југословенске кризе“ постоји
релативно богата литература. Међу најпрегледније радове, свакако спадају: Константин Владимирович
Никифоров, Между Кремлем и Республикой Сербской. Боснийский кризис: заверщающий этап, Москва
1999; Владимир Константинович Волков, Узловые проблемы новейшей истории стран Центральной и
Юго-Восточной Европы, Москва 2000; В. К. Волков, «Трагедия Югославии», в: Новая и новейшая
история 4-5 (1994), с. 3-32; Е.Ю. Гуськова, Югославия в огне, Москва 1992; Югославский кризис и Россия:
Документы, факты, комментарии (1990-1993), (автор, составитель, редактор: Е.Ю. Гуськова), Москва
1993; Е.Ю.Гуськова, Военные конфликты на территории бывшей Югославии в конце XX в.: хроника
событий, Москва 1999; Е.Ю.Гуськова, История югославского кризиса (1990-2000), Москва 2001.
574 Детаљније о савременој перцепцији Русије у српском друштву: Miroslav Jovanović, „Dve Rusije: o dva
dominantna diskursa Rusije u srpskoj javnosti“, u: Odnosi Srbije i Rusije na početku XXI veka. Zbornik radova
(Priredio Žarko Petrović), Beograd 2010, s. 11-17.
575 Павел Кандељ, «Руски интереси на Балкану: митови и релност», у: Руска политика на Балкану:
Зборник радова, (уредник: Јелица Курјак), Београд 1999 с. 72; о читавој проблематици из другог угла и:
Павел Кандель, «Постъельцинская Россия в постъюгославском мире», в: Pro et Contra, Т. 4, № 2, 1999, с.
161-174.
231
576 Павел Кандељ, «Руски интереси на Балкану: митови и релност»…, с. 72; такође и: Јелица Курјак,
„Русија и Балкан између прошлости и реалности“, у: у: Руска политика на Балкану: Зборник радова,
(уредник: Јелица Курјак), Београд 1999 с. 87.
577 Павел Кандељ, «Руски интереси на Балкану: митови и релност»…, с. 73.
578 О русском ангажовању у регулисању питања у Босни, детаљније: К.В. Никифоров, Между Кремлем и
Республикой Сербской. Боснийский кризис: заверщающий этап, Москва 1999; Константин Никифоров,
„Политика Русије према босанској кризи“, у: Руска политика на Балкану: Зборник радова, (уредник:
Јелица Курјак), Београд 1999 с. 125-127.
579 Павел Кандељ, «Руски интереси на Балкану: митови и релност»…, с. 73.
580 Општи прегледи: Ксения Григорьевна Мяло, Россия и последние войны XX века (1989-2000), Москва
такође и читав низ мемоарских записа о наведеним догађајима, међу којима се посебно истучу: Михаил
Поликарпов, Жертвоприношение. Откуда у парня сербская грусть?, Москва 2006. (књига је доживела
више издања: 2005, 2006, 2008, 2009, on line: http://lib.ru/MEMUARY/JUGOSLAVIA/serbia.txt_with-big-
pictures.html; такође и: http://artofwar.ru/p/polikarpow_m_a/serbia.shtml); Олег Витальевич Валецкий,
«Волки белые»: Сербский дневник русского добровольца 1993-1999, Москва 2006.
(http://zhurnal.lib.ru/o/oleg_w/wolkibelyeserbskijdnewnikrusskogodobrowolxca.shtml); Олег Валецкий,
Югославская война 1991-1995, Москва 2006. (http://lib.ru/MEMUARY/JUGOSLAVIA/waleckij.txt); Борис
Земцов, Боснийская тетрадь (дневник добровольца), Москва 1995.
(http://esper.narod.ru/bosna/index.htm; такође и: http://lib.ru/MEMUARY/JUGOSLAVIA/bosna.txt);
Михаил Горымов, Русские добровольцы в Боснии 1992-1995, Москва 1997.
(http://esper.narod.ru/michael/mgb00.htm; такође и: http://lib.ru/MEMUARY/JUGOSLAVIA/bosna.txt);
Александр Алексеевич Ионов, Очерки военной истории конфликта в Югославии (1991-1995),
(http://artofwar.ru/i/ionow_a_a/text_0010.shtml).
581 Евгений Примаков, “Мы не торгуем своими принципами”, Правда.Ru on line, 24.03.1999
стране, уколико сви суседи Србије уђу у ЕУ и НАТО, чему сви теже, а неки се
тамо већ и налазе, потпуно је илузорно тражити перспективе Србије ван ЕУ.
Русија, у таквим претпостављеним околностима, са своје стране нити хоће,
нити економски може заменити ЕУ. Са друге стране, свака озбиљна политичка
снага у Србији (која у ближој или даљој будућности претендује да врши власт)
једноставно мора рачунати са „руским фактором” у свом политичком
деловању. И то чак не толико у међународним односима (конкретно у
односима према Русији или ЕУ), већ пре свега у унутрашњеполитичким
односима, јер изражена антируска (русофобска) реторика, услед низа фактора
(историјских односа, колективног менталитета и сећања, до бомбардовања
НАТО 1999. и самопроглашења независности Косова 2008), нема могућности
да се наметне као веома озбиљна (одлучујућа?) политичка снага у Србији.
Са друге стране, Русија је после распада СССР-а дефинитивно
профилисала своју политику на Балкану кроз улогу велике и развијене државе
која има своје јасно изражене економске интересе, али без амбиција или
капацитета велике силе 584 . Истовремено, упркос јавно изговореним надањима
у Србији да ће она након ступања у ЕУ представљати „пријатеља Русије у
Европи”, савремена руска политика је у том погледу јасно одређена – Русији
није потребан агент утицаја унутар ЕУ, нити јој је потребан директан
посредник са ЕУ, пошто Русија са Бриселом остварује директну комуникацију и
у тој комуникацији директно остварује и штити своје виталне политичке и
економске интересе 585 . Истина, таква спољнополитичка позиција Србије – и
њена политика приближавања ЕУ – не наилази на пуну подршку Русије 586 .
584 Aleksej Timofejev, “Mitovi o Rusiji i dinamika razvoja ruskih spoljnopolitičkih interesa na Zapadnom
Balkanu”, u: Odnosi Srbije i Rusije na početku XXI veka. Zbornik radova (Priredio Žarko Petrović), Beograd
2010, s. 23.
585 Modest Kolerov, “Uvodno izlaganje na II okruglom stolu ISAC Fonda posvećenom rusko-srpskim odnosima
21.IV 2009. godine”, u: Odnosi Srbije i Rusije na početku XXI veka. Zbornik radova (Priredio Žarko Petrović),
Beograd 2010, s. 72-73; о модалитетима, могућностима и ограничењима руско-српске сарадње, такође:
Žarko N. Petrović, “Rusko-srpsko strateško partnerstvo: sadržina i domašaj”, u: Odnosi Srbije i Rusije na
početku XXI veka. Zbornik radova (Priredio Žarko Petrović), Beograd 2010, s. 25-39.
586 Упоредити, примера ради: „Konuzin: Što bliže EU, Rusija dalje“, B92 on line, četvrtak 29.03.2012
(http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2012&mm=03&dd=29&nav_id=595673); “Konuzin: EU će
tražiti raskid trgovinskog sporazuma sa Rusijom”, Blic online, 18. 04. 2012
(http://www.blic.rs/Vesti/Politika/317873/Konuzin-EU-ce-traziti-raskid-trgovinskog-sporazuma-sa-Rusijom);
237
долара за потребе буџета Србије (2010) 589 . Такође, известан број српских,
углавном пољопривредних али и других произвођача користи се погодностима
које српској привреди пружа Уговор о бесцаринској трговини 590 . Српске
грађевинске фирме и грађевинци успевају да добију послове на руском
тржишту, на коме је грађевинска динамика веома изражена. На првом месту
реч је о грађевинским пословима у Москви, а последњих неколико година и у
Сочију (у склопу припрема Русије за организацију Зимских олимпијских игара
2014. године).
Развијене економске везе утицале су, са своје стране, на нове миграторне
токове између две средине. Иако се према званичним статистикама сматра да у
Србији (2002) живи 2.588 Руса, а у Русији 3.510 Срба (2010) 591 , статистичке и
миграционе службе евидентирале су да у Русији тренутно борави и ради око
80.000–90.000 Срба (од чега највећи проценат у Москви). Тај гастарбајтерски
миграциони талас на својеврстан начин наставља давнашњу традицију
пресељавања становништва из једне у другу средину, започету још током 18.
века.
*
Савремена руско-српска / српско-руска културна, научна, просветна,
духовна сарадња такође је организована у оквиру јасних
институционализованих оквира и регулисана низом уговора. Поред уговора из
odobrenju državnog kredita Republici Srbiji“, Narodna skupština Republike Srbije: Doneti zakoni, 28.06.2010
(http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/lat/pdf/zakoni/2010/1311-10Lat.zip); „Rusija odobrila
Srbiji 200 miliona dolara kredita za budžet“, Политика online, 12.12.2009
(http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/RUSIJA-ODOBRILA-SRBIJI-200-MILIONA-DOLARA-
KREDITA-ZA-BUDZET-i115544.lt.html).
590 „Споразум између Савезне владе Савезне Републике Југославије и Владе Руске Федерације о слободној
трговини између Савезне Републике Југославије и Руске Федерације, 28. август 2000“, SIEPA, Агенција за
страна улагања и промоцију извоза,
(http://www.siepa.gov.rs/files/pdf2010/sporazumi_Rusija_Tekst_sporazuma_o_slobodnoj_trgovini.pdf)
591 Упореди резултате пописа становништва у Србији (2002) и Русији (2010): (Попис становништва,
(http://www.mid.ru/bdomp/ns-
reuro.nsf/348bd0da1d5a7185432569e700419c7a/47ceb453e472714dc3257920002166b3!OpenDocument)
593 http://www.bg.ac.rs/csrp/saradnja/pdf/Ugovori_saradnja.pdf
594Детаљније о славистичкој делатности у Русији: Институт Славяноведения 1999-2000: Справочник,
реализација већ дала изузетно важне резултате… 595 Бројни српски студенти
уче и у различитим областима се специјализују у Русији, као и руски студенти
на српским универзитетима… У Србији је развијено учење руског језика на
нивоу универзитетске наставе, али и у основним и средњим школама 596 , док је
у Русији присутно изучавање српског језика на универзитетском нивоу.
Насупрот (и упркос) развијеној, разгранатој и продубљеној
институционалној сарадњи, у српској јавности често се могу чути крајње
поједностављени ставови, испуњени специфичном врстом емотивног набоја, да
савремене српско-руске културне, научне, образовне или духовне везе нису на
нивоу традиционалних, историјских контаката и веза два народа; да је учење
руског језика,и генерални интерес за руски језик међу српском децом и
родитељима у драматичном опадању; да је неопходно учинити додатне напоре
да се два народа – историјски, судбински и духовно упућена једна на други –
детаљније и свеобухватније „упознају”; да је неопходно да се културна
достигнућа једне средине промовишу у другој... 597 Последично, стиче се утисак
да су међусобни културни и духовни односи и размена готово у потпуности
„замрли”, да су недовољни и да је, стога, неизоставно потребно учинити напор
да се прошире и продубе везе, контакти и негује међусобно (у)познавање...
Одмах треба нагласити да се закључци о слабим и неразвијеним (у
сваком случају недовољним у односу на богату историју међусобних односа и
сарадње и на високе домете руске, односно српске културе) међусобним
везама, контактима и међусобној рецепцији базирају пре свега на импресији
Rusije na početku XXI veka. Zbornik radova (Priredio Žarko Petrović), Beograd 2010, s. 193-201.
597 Упореди, примера ради: „Zašto u Srbiji nema ruske literature“, u: Glas javnosti (http://www.glas-
однос величине две земље и квантитет две културне продукције. Ипак, може се
слободно констатовати да је у савременој руској култури уочљиво присуство и
перцепција најистакнутијих домета српске елитне културе, попут дела
Милорада Павића или Горана Петровића и Саве Дамјанова, у књижевности,
односно Емира Кустурице, у кинематографији.
Насупрот томе, потпуно је другачија ситуација када је реч о перцепцији
садржаја руске масовне културе у српском медијском простору и српској
масовној култури, и обратно, српске у руском медијском простору.
Једноставно, просечан српски конзумент масовне културе никада није чуо за
неку од савремених руских естрадних звезда (Киркоров, Варум, Тимати,
Земфира, Билан и др.). Подједнако као што ни током 20. века у српској
масовној култури није било уочљиво присуство и утицај чувених руских
естрадних уметника (Утјесов, Пугачова или Кобзон, или пак „бардова”
Висоцки, Окуџава, Галич и др.). Или пак, као што ни млади у Србији нису
имали, нити имају икакве представе о чувеним руским рок групама
(Акваријум, Наутилус Помпилус, Алиса, ДДТ, Башлачов, Нољ, Гражданскаја
оборона, Јанка Дјагиљева, Инструкција по виживанију...). Такође је уочљиво да
у српској, односно руској средини практично не постоји перцепција таквих
садржаја масовне културе какви су филмски блокбастери, односно ТВ серијали
(теленовеле, „сапунске опере”...). Посматрано из тог дискурса, заиста се мора
констатовати да је присуство руске масовне културе у српској средини једва
видљиво (ако је уопште уочљиво), а српске масовне културе у руској
практично и не постоји (упркос „славној” традицији и урбаним легендама о
чувеним, готово митолошким гостовањима наших естрадних уметника, Ђорђа
Маријановића, Радмиле Караклајић, 7. младих и др. у СССР-у, 60-их и 70-их
година 20. века). И управо тај аспект, свакодневне перцепције културних
садржаја у хиперреалности медија масовне комуникације – преплављених
популарном културом и њеним бројним и различитим супкултурним
дериватима – чини могућом и реалном импресију о недовољној заступљености
(у неким тумачењима, чак и дискриминацији) руске културе у српској средини.
243
(http://www.rg.ru/2009/10/14/shvidkoy.html)
601 Tomas Hiland Eriksen, Tiranija trenutka: Brzo i sporo vreme u informacionom društvu, Beograd 2003.
244
603 Упореди: «Журналы заседания Священного Синода от 30 мая 2011 года, Журнал № 52», Русская
(http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Rusija-prihvatila-finansiranje-mozaika-u-Hramu-Svetog-
Save.lt.html); „Hram Svetog Save oslikavaju Rusi“,B92 online, 21.05.2011
(http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=05&dd=21&nav_id=513621)
606 Упореди: «Храм Петра и Павла у Яузских ворот», Подворье Сербской Православной Церкви в Москве
(http://www.serbskoe-podvorie.ru/history_2.php)
247
607 Примера ради, једно такво 12-дневно поклоничко путовање и обилазак светиња Русије, које у
организацији Епархије бачке треба да се одржи у мају 2010. године, подразумева обилазак: 09.05 Москва.
Обилазак Тројице-Сергијеве Лавре. Поклоњење моштима Св. Сергија Радоњешког; 10.05 Муром-Дивјејев.
Обилазак Свјато-Тројицког и Благовештанског манастира и храма Св. Николаја. Долазак у Серафимо-
Дивјејевски манастир. Поклоњење моштима Св. Серафима Саровског и чудотворној икони Умиленије;
11.05 Дивјејев-Владимир-Москва. Обилазак Успенског сабора (честице моштију Св. Александра Невског,
мошти Св. кнеза Андреја Богољубског, чудотворне иконе Владимирска, Богољубска, фреске преп. Андреја
Рубљова). Манастири Свјато-Успенски Кнегињин, Свјато-Богољубов. Храм Покрова на Нерли, итд.
(http://www.eparhija-backa.rs/putovanja/svetinje-rusije-0)
608 Упореди: „Паломничество в Сербию“
lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/port_arturska_ikona_majke_boije_u_srbiji/)
248
Шведском, Персијом, САД…), или пак суседним народима, попут Пољака или
Финаца, ипак чињеница да њихов развој траје више од осам векова, да су у
њега уткани напори 26 или 27 поколења Руса и Срба, и што је још значајније,
њихова разгранатост, узајамни дубоки и далекосежни духовни и културни
утицаји, изузетно снажни миграторни таласи из једне у другу средину чине их,
иако не магистралном, ипак важном саставницом руске историје.