Kuda ide savremena porodica

prof. dr Ivan Šijaković

http://www.efbl.org/sija/tekstovi/kuda_ide_savremena_porodica.htm

Uvod

Porodica je u današnje vreme suočena sa brojnim teškoćama i problemima kako bi se održala

i ispunila pretpostavljene funkcije i očekivanu ulogu. Promene koje se odvijaju velikom
brzinom u svim segmentima savremenog društva ostavljaju značajne posledice na stanje,
razvoj, ulogu i mesto porodice u društvu. Svakako najznačajnija pojava našeg vremena jeste
globalizacija. Ona se ispoljava, pre svega, u oblasti ekonommije kao širenje slobodnog i
integrisanog tržišta, ubrzanje međunarodnih tokova kapitala, roba i radne snage, integracije i
jačanja multinacionalnih kompanija. Globalizacija se ispoljava i u socijalnim odnosima kao
jačanje bogatih slojeva i pojedinaca, ali i kao širenje siromaštva. Globalizacija je zahvatila i
oblasti politike, obrazovanja i kulture. Globalizacija dovodi do velikih promena u društvu i
načinu života svakog čoveka. Globalizacija donosi neke pozitivne elemente u razvoju
savremenog društva, ali i dosta negativnih posledica po različite socijalne, etničke i kulturne
grupe. Sve to ostavlja tragove na položaj porodice kao primarne društvene grupe i osnovne
ćelije društva, kako se prema klasičnom poimanju određuje porodica.

Uporedo sa globalizacijom nastupa i liberalizacija u društvu i društvenim odnosima od

ekonomije do kulture. Ona pokreće transformaciju svih tradicionalnih, konzervativnih i
dogmatskih elemenata u društvenoj strukturi savremenog društva. Krajem XX veka pod
dejstvom globalizacije i liberalizacije došlo je do raspada socijlističkih društava i njihovog
ulaska u proces tranzicije ka tržišnoj privredi i demokratiji. U nekim od tih društava (kao što
je bivša SFRJ) došlo je do otvorenih etničkih sukoba i izbijanja građanskog rata. Ova pojava
dovela je do razaranja velikog broja porodica i narušavanja ranijeg porodičnog života
praćenog izbeglištvom, migracijama i gubljenjem porodičnih veza.

Sledeća globalna pojava koja je uticala na promenu oblika, položaja i uloge savremene
porodice jeste kriza patrijrhalnih društvenih odnosa i njima imanentnog sistema
vrednosti. Patrijarhalna društva i patrijarhalni sistem vrednosti počinje ubrzano da se menja,
posebno u razvijenim zemljama i zemljama tarnzicije. Partrijarhalni stil i način života počinje
da se “osipa” čak i u onim zemljama koje su ga uporno i tvrdokorno branile i održavale, kao
što su arapske zemlje, azijske, afričke i latinoameričke zemlje. Kriza i predstojeći slom
“patrijarhalizma” donosi brojne izazove i iskušenja pred savremenu porodicu. Ovaj rad
pokušava da ukaže na neke od njih.

1. Siromaštvo

Prvi problem sa kojim se savremena porodica susreće jeste siromaštvo. Istarživanja pokazuju
da jedna petina svetskog stanovništva živi u siromaštvu. Siromaštvo je prisutno u lokalnim
sredinama, u pojedinim regionima, pa i celim kontinentima. Pored velikog ekonomskog i
tehnološkog napretka siromaštvo se širi svuda u svetu. Postoji izvesna neusklađenost kriterija
i instrumenata kojima se meri stepen siromaštva danas u svetu. Tako UN određuju da je
siromašan onaj čovek koji dnevno jede manje od onog što je potrebno da očuva telesnu težinu
a istovremeno obavlja neki lakši posao. FAO određuje da je čoveku potrebno da unosi
prosečno 1900 kilokalorija dnevno da bi mogao održati osnovne životne funkcije. Prema tom
kriteriju danas u svetu 800 miliona ljudi gladuje. Svetska banka smatra da je potrebno čoveku
2200 kilokalorija dnevno, to nas dovodi do podatka da onda u svetu danas ima oko 1,2
milijarde ljudi koji gladuju. Svetska banka ima i kriterijum po kome u siromašne spadaju svi
oni koji imaju manje od 2 dolara dnevno. Prema tom kriterijumu u zemljama kao što su
Zimbabve, Nigerija i Mali, više od 90% stanovništva ima manje od 2 dolara dnevno, dok,
recimo, Slovenija i Češka imaju 2% takvog stanovništva. Sliku svetskog siromaštva i položaja
porodice u njemu pokazuju i sledeći podatci: svakih 3,6 sekundi smrt zbog gladi zadesi nekog
od stanovnika Zemlje; 24 hiljade ljudi dnevno umire od istog uzroka; 6 miliona dece umire
svake godine; 20% trudnica u Africi i Aziji godišnje umire od neuhranjenosti i nedostatka
gvožđa u organizmu. Danas u svetu postoji 30 zemalja (njaviše u Africi) kojima stalno preti
glad zbog nestašice hrane, a koja je uslovljena sušom, slabo razvijenom poljoprivredom,
verskim, etničkim, političkim i socijalnim sukobima i ratovima.

Ako se napravi poređenje između bogatih i siromašnih onda zaslužuje naučnu pažnju
(sociologa, psihologa i ekonomista) podatalk da tri najbogatija čoveka na svetu poseduju
bogastvo koje je veće od bruto nacionalnog dohotka 48 najsiromašnijih zemalja. Ili, imovina
15 najbogatijih ljudi na planeti premašuje bruto nacionalni proizvod svih zemalja podsaharske
Afrike. Bogastvo 300 najbogatijih ljudi na svetu veće je od prihoda dve milijarde
najsiromašnijih ljudi. Ove podatke je objavila Svetska banka u svom izveštaju za 2000-2001.
godinu. U analizama Svetske banke nalazimo podatak da se u poslednjoj deceniji Dvadesetog
veka u većini zemalja tranzicije, zatim u Aziji i Kini, siromaštvo povećalo za deset puta. Ono
što je posebno zanimljivo jeste da kategoriji siromašnih u pomenutim zemljama, posebno u
zemljama tranzicije, pripadaju i zaposleni, što govori o opštem ekonomskom i društvenom
stanju i nivou životnog standarda koji je doživio ogromni pad raspadom socijalističkih
društava. Ovde se može napraviti još jedno poređenje: na Jugu se stanovništvo svakih
dvanaest do petnaest godina uvećava za jednu milijardu, a siromaštvo se širi, dok se na Severu
uvećava bogastvo, koncentriše u sve manje ruku, a porast stanovništva se meri malim
procentom.

Šta je osnovni uzrok širenju siromaštva (iako se stalno u Međunarodnim organizacijama

govori i apeluje za njegovo smanjenje) i ko su najugroženije kategorije? Siromaštvo je jedna
od posledica širenja globalne ekonomije koja vrši koncentraciju sredstava i ekonomske moći
u velikim kompanijama i razvijenim zemljama, razara stare ekonomske strukture i
beskompromisno širi tržište za visokoproduktivne i visokosofistikovane proizvode. Sve to
dovodi do pogoršanja opšte ekonomske situacije u svetu i širi značajan strah i nesigurnost.
Međunarodna organizacija rada (MOR) upozorava da je u toku 2001 i 2002 godine u svetu
ostalo bez posla više od 20 miliona ljudi kao posledica slabljenja privrednog rasta (posebno
posle 11. septembra 2001. kada su teroristi napali Njujork i Vašington) i finansijske krize u
zemljma Azije, Rusiji i Argentini. Demografski rast je takođe jedan od uzroka širenja
siromaštva. Naime, tokom protekle decenije globalna ekonomija je stvarala radna mesta za
oko 40 miliona ljudi godišnje, ali je priliv radne snage u istom periodu bio oko 48 miliona
godišnje. Više od 90% njih dolazilo je iz nerazvijenih i zemalja u razvoju, a 65% od njih
nalazi se u Aziji. Jedan od uzroka rasta siromaštva leži u zatvorenosti velikog i bogatog tržišta
razvijenih zemalja za proizvode iz nerazvijenih i zemalja u razvoju (to su, uglavnom, tekstil,
obuća i poljoprivredni proizvodi). Svetski eksperti upozoravaju da bi otvaranje razvijenog
tržišta (posebno smanjenjem visokih carina) za proizvode 50 najsiromašnijih zemalja (koje
učestvuju sa 0,4 procenta u ukupnoj svetskoj razmeni) uvećalo njihov izvoz na 700 milijardi
dolara, a time povećalo njihov BNP za 12 procenata i podiglo životni standard. Sa druge
strane, razvijene zemlje traže od nerazvijenih zemalja da stalno otvaraju tržište za njihove
jeftine i subvencionisane proizvode. Ova neravnopravna “igra” ide na štetu nerazvijenih
zemalja i doprinosi njihovoj daljoj stagnaciji. Tako, recimo, farmer u SAD dobija u proseku
oko 20 hiljada dolara subvencije godišnje, dok farmer na Filipinima ostvari ukupan prihod od
nekoliko stotina dolara godišnje. Kakvo će onda biti ukupno ekonomsko stanje i mogućnosti
porodice kod ova dva pomenuta farmera nije teško pretpostaviti. Pored poljoprivrednika i
seljaka u nerazvijenim zemljama, u najugroženije kategorije spadaju i radnici u
neperspektivnim i propalim industrijama, nezaposleni, neobrazovani, penzioneri, žene, deca,
imigranti, izbeglice od ratnih sukoba i prirodnih katastrofa. U većini slučajeva sve ove
kategorije pripadaju i višečlanim, brojnim porodicama. 

Na osnovu letimičnog pregleda rasprostranjenosti svetskog siromaštva može se postaviti teza

da je siromaštvo jedan od najvećih izazova i iskušenja koja stoje pred savremenom
porodicom. Ekonomska stanje svake porodice uslovljava sve ostale njene funkcije u
savremenom društvu. Siromaštvo deluje najmanje dvostruko negativno na porodicu. Prvo,
porodice nisu u stanju da budu sigurno i bezbedno utočište svojih članova, da zadovolje
njihove potrebe i pruže garanciju za njihove ambicije i želje (dobro obrazovanje, kvalitetnu
socijalizaciju, toleranciju i prijateljstvo), a često se i raspadaju zbog siromaštva. Drugo, ne
mogu na vreme da se zasnuju nove porodice i da obavljaju pretpostavljene i očekivane
funkcije. Poseban problem predstavlja činjenica da su siromašne porodice obično brojne i
nalaze se u nerazvijenim područjima sa visokom stopom nataliteta (demografskom
eksplozijom).[1]

2. Nasilje u porodici 

Jedan od problema, svakim danom sve prisutniji, sa kojim se susreće savremena porodica,
jeste problem nasilja. Porodice su ugrožene nasiljem kako unutar samih porodica, tako i
nasiljem u neposrednom okruženju. Nasilje unutar porodica karakteristično je za sva
savremena društva bez obzira na njihovu ekonomsku i ukupnu razvijenost. nasilničko
ponašanje se ispoljava od strane supružnika međusobno (posebno muža prema ženi), od strane
roditelja prema deci, kao i od strane dece prema roditeljima (Ewing Ch.P., 1997.) . Visok
stepen nasilja u porodici ima svoje korene u frustracijama, strahu, neizvesnosti i teškoćama
koje pojedini članovi doživljvaju u društvu i to prenose na porodicu. Neostvarene ambicije,
namere, težnje i intersi pojedinih članova porodice, stvaraju “refleksno” nasilje koje se
ispoljava u porodici kao neka vrsta emotivnog i socijalnog “ventila”. Kriminal, terorizam,
ratne pretnje i ratovi predstavljaju posebne, otežavajuće uslove i stvaraju okruženje, socijalni i
kulturni milje u kome se nasilje stalno širi i postaje “uobičajeni” način života i delovanja.

Istraživanja i izveštaji medjunarodnih organizacija za brigu o porodici i deci i nevladinih

organizacija za zaštitu ljudskih prava, ukazuju na visok stepen nasilja unutar savremanih
porodica u svim sredinama, posebno u nerazvijenim zemljama i zemljama u trnziciji, kao i u
društvima u kojima dominira tradicionalni sistem vrednosti. Mnoge studije koje analiziraju
stanje odnosa unutar savremene porodice, alarmantno upozoravaju da je reč o “paklu u
porodičnom gnezdu”. Kao najčešći nasilnik označava se muž, odnosno otac u porodici. U
mnogim tradicionalnim porodicama nasilje muža nad ženom smatra se “normalnim” načinom
komunikacije medju supružnicima. Muž zlostavlja ženu na različite načine: fizičkim nasiljem
(batine), seksualnim nasiljem, ucenjivanjem, pretnjama, raznim oblicima verbalnog nasilja,
ograničavanjem i zabranama kretanja, uskraćivanjem materijalnih i finansijskih
sredstava. Muževi nasilnici su različitog obrazovnog profila, materijalnog stanja i socijalnog
statusa, kulturnog, rasnog i etničkog porekla, različite starosne dobi. Prema podatcima
“Viktimoloških organizacija” (organizacije za pomoć žrtvama nasilja) i žene različitog
obrazovanja, profesionalnog i socijalnog statusa trpe nasilje muža, nemaju dovoljno
odlučnosti, hrabrosti i umeća da prekinu sa takvim stanjem, da se izvuku iz ponižavajućeg i
“modernog” robskog položaja. Zašto žene trpe toliki stepen nasilja i toliko dugo, pitanje je
koje sebi postavljaju mnogi istraživaći (Weiss El., 2000.). Nekada to ne mogu da učine iz
straha od osvete muža, nekada zbog dece, a nekada zbog stida i neprijatnosti koju nameću
rodbina, socijalna i kulturna sredina u kojoj žena živi i na koju je neposredno upućena. Medju
podatcima o nasilju nad ženama na prostoru balkanskih zemalja, posebno se ističe činjenica
da žene trpe nasilje u višegodišnjem trajanju (čak 70% ispitanih) i u svakodnevnom
ponavljanju (skoro 45% ispitanih). Posebnu težinu ovim podatcima daje činjenica da je takav
visok stepen nasilja nad ženom u porodici prisutan u urbanim i ruralnim sredinama, u
tradicionalnim i ”savremenim” sredinama i sistemu vrednosti.

Savremena istraživanja (posebno sociološka i psiholaška) o stanju, položaju, kretanjima i

zbivanjima u porodici ukazuju na stalni trend rasta porodičnog nasilja čije su žrtve deca.
Nasilje nad decom u porodičnom okruženju postaje veoma ozbiljna i složena pojava sa
pravnog, sociološkog, psihološkog, etičkog i kulturnog stanovišta. Svakim danom se otkrivaju
novi oblici i načini zlostavljanja dece. Mnogi od tih oblika se u svakodnevnoj komunikaciju
pokušavaju prikriti podvodjenjem pod kategoriju “porodičnog vaspitanja” i “dovodjenja” u
red porodičnog ambijenta. Nasilje nad decom u porodici ispoljava se kroz sve oblike kojima
se narušava integritet deteta i sprečava njegov normalan razvoj: zanemarivanje i
zapostavljanje dece, uskraćena i nedovoljna ljubav, sumnjičenje, nepoverenje, ismejavanje,
omalovažavanje, zastrašivanje, zatim fizičko kažnjavanje[2] (batine, zatvaranje) i na kraju,
seksualna[3] zloupotreba deteta. Mnogi elementi neodgovornog i nasilničkog odnosa prema
deci, koji se u modernom shvatanju i razvijenim zemljama pravno kažnjavaju[4], u
tradicionalnim društvima i pravno ne izgradjenim državama smatraju se kao elementi strogog
kažnjavanja i “čvrstog” vaspitanja dece. Tu je na delu različito tumačenja položaja, uloge i
značaja odgoja i vaspitanja dece, razvoja njihove ličnosti i sticanja samopouzdanja. Ono što se
u razvijenom i demokratskom društvu smatra kao kršenje ljudskih (dečijih) prava, u
nerazvijenim i tradicionalnim društvima se toleriše kao stvar porodičnih odnosa i vaspitanja, a
reč je o blagonaklonom odnosu pravnih institucija prema “domaćem nasilju” (Djuričić,B.N.,
2002.) 

U savremenim uslovima u porodičnom nasilju sve češće susrećemo oblike nasilje dece nad
roditeljima. Reč je, uglavnom, o odrasloj deci. Uzroci su različiti: osećaj teskobe u porodici,
sukob oko odrastanja, porodičnih obaveza, odgovor na različite zabrane, materijalna situacija,
kriminal, narkomanija, imitiranje i podražavanje filmskih junaka i slično. Raspon nasilja koje
čine deca nad roditeljima je veoma širok. Od zanemarivanja i zapostavljanja starih i nemoćnih
roditelja, preko iskorištavanja njihove blagonaklonosti, finansijskih sredstava i materijalnog
bogastva do monstruoznog ubistva[5].

3. Porodična teskoba i pokušaj bekstva

Savremena porodica postaje, posebno u ekonomski razvijenim sredinama, sve manje

privlačno mesto za život i sve manje poželjno utočište za njene članove. Toplinu doma u kojoj
se nekada razvijala bliskost i podrška zamenjuje porodični “pakao” iz koga svi žele da što pre
pobegnu. Nedostatak slobode, usamljenost, malo obraćanje pažnje na decu, odsustvo podrške
roditelja, potrebe za slobodnim razvojem ličnosti pretvaraju porodicu u poprište borbe
različitih želja i ambicija, umesto skladnih odnosa, podrške i pomoći. Postoji nekoliko
karakterističnih manifestacija koje objašnjavaju takvo stanje.

Težnja za slobodom i individualizmomu porodici i porodičnim odnosima, predstavlja jedan

od značajnih izazova u savremenom društvu. Savremeno društvo i liberelne tendencije donose
potrebu za individualnom afirmacijom i potvrđivanjem sposobnosti, ambicija i želja svakog
pojedinca. To počinje od rane mladosti kroz školu i druge vidove socijalizacije. Pitanje lične
slobode, izbora i odluke postavlja se i u porodici. Gde su granice slobode, autonomnosti i
samostalnosti svakog člana, kako ostvariti ličnu slobodu a da to ne bude na uštrb slobode
drugih članova. Patrijarhalne i tradicionalne porodice su posebno na “udaru” zahteva za
individulizmom , samostalnošću i poštovanjem ličnosti svakog člana. Tradicionalni autoritet i
ugled pater familiasa[6] sve više slabi, osipa se, i nastaje vakum u porodičnoj organizaciji i
skladnim odnosima. Emancipatorski feministički pokreti nastoje da istaknu pitanje
ugroženosti “ženskih” ljudskih prava u modernoj porodici i potrebu izvlačenja žene iz teskobe
bračnog i porodičnog stanja. U razvijenim i demokratskim društvima žene više nisu spremne
da žrtvuju svoje ambicije i svoju karijeru zbog promocije muža ili porodične socijalizacije
dece. One traže prostor za ostvarenja svojih ličnih ambicija, žele da rade, da izgradjuju svoju
vlastitu karijeru, da imaju slobodu kretanja, delovanja i odlučivanja, da uđu u svet “muških”
zanimanja i poslova, da ostvare punu ekonomsku samostalnost, da budu cenjene i poštovane,
da izgrade i zaštite svoj individualni identitet. Kod žena se sve više javlja želja i “glad” za
uspehom i dokazivanjem, za učešćem u izazovnim i stresnim poslovima (kupovina akcija i
berzanske igre, pozicija top menadžera). Borba za individualnost žene postaje jedan od bitnih
uzroka krize i transformacije savremene porodice. Žene se zbog toga često odlućuju da
napuste porodicu i žive same, ili samo sa detetom (decom), dajući prednost usponu u karijeri,
želeći svoju slobodu i samostalnost, tragajući za novim, dinamičnim i uzbudljivim stilom i
načinom života.

Sve su češći sukobi između roditelja i dece oko shvatanja prava na individualnost i

slobodu, obaveza i uloga koje roditelji nameću i očekuju od dece. U savremenim porodicama
traje “stalna borba moći” između članova, između polova, traje pravi “porodični rat” oko
pitanja individualnih prava i sloboda pojedinih članova, posebno dece (Kuccinka, M.Sh.,
2001.). Traganje za individualnim identitetom postaje predmet sukoba u porodici. Roditelji
okrivljuju decu da sve manje imaju obaveza i odgovornosti prema porodici, a deca se svađaju
sa roditeljima okrivljujući ih za vlastiti neuspeh i nesnalaženje među vršnjacim i u društvu
uopšte. Deca postaju frustrirana, pribegavaju nasilju među vršnjacima i u neposrednom
okruženju ili “odlaze” u usamljenost, ravnodušnost, postaju zabrinuti i depresivni. Osnovno
pitanje se postavlja kako razviti skladne porodične odnose i porodičnu toleranciju kako bi svi
članovi osećali zadovoljstvo i sreću u porodici. Čini se da je to danas sve manje moguće
ostvariti u današnje vreme prebrzog života, velikih društvenih transformacija i brze promene
sistema vrednosti. U tradicionalnim porodicama članovi osećaju potrebu da “pobegnu” iz
porodice i ostvare svoju slobodu i samostalnost živeći sami ili u nekom drugom vidu
zajednice (rana udaja, neke zajednice vršnjaka, komune, sekte i slično). U liberalnim
porodicama deca rano napuštaju “porodično gnezdo” u potrazi za samostalnošću, što može da
stvori drugi vid frustracije (nedovoljno socijalizovani i pripremljeni susreću se sa “surovom”
realnošću i to izaziva emotivnu prazninu, strah i nesigurnost). Problem porodične tolerancije i
granice u zahtevu za slobodom i samostalnošću najčešći je uzrok povećanog stepena razvoda
brakova u savremenom društvu.

Nezadovoljni stanjem u porodici i osećajem fizičke i duhovne teskobe mladi često pokušavaju
da nađu utočište u drugim grupama koje se nameću kao “alternativna porodica”, a u stvari su
negacija porodice. Na prvom mestu to su sekte koje privlače mlade ljude (i ne samo mlade)
svojim aktivnostima i veštinom prezentovanja “alternative” skučenim porodičnim
odnosima, teškoćama i nepravdi u savremenom društvu. Ulaskom u sektu nastaje sukob u
samoj ličnosti (nove obaveze i uloge i potrba da se napusti porodica ili održi neka veza sa
njom). Većina modernih sekti je po samoj svojoj prirodi orjentisana na negaciju porodice jer
se ona predstavlja kao “velika” porodica. Neke sekte direktno zahtevaju raskid sa porodicom,
a neke to čine postepeno i prikriveno svojom indoktrinacijom i nametanjem novih pravila. U
traganju za individualnom slobodom, samostalnošću, bežeći od porodičnih ograničenja i
nerazumevanja, mladi ulaze u sekte kao u neku vrstu “azila” od porodičnih i drugih
svakodnevnih obaveza i problema. Neki od njih se prilagode novim pravilima i načinu života,
dok drugi postaju razočarani i dodatno frustrirani načinom života i odnosima koji vladaju u
sektama, žele da pobegnu dalje, da se izvuku iz okrilja sekti, postaju sasvim izgubljeni, bez
identiteta, bez slobode i samostalnosti. Između sekti i porodice traje stalno “takmičenje”,
večita borba (otvorena ili prikrivena) za naklonost mladih. Porodica se tu nalazi u stanju
stalnog straha i povremene panike da će joj članovi (posebno deca) pristupiti sekti i tako
zapostaviti poprodicu, izgubiti identitet, zapostaviti obrazovanje, posao, pobeći od normalnih
životnih i društvenih tokova. Između porodice i sekti traje stanje stalne društvene napetosti
koja se često prenosi na određene institucije (policiju, sudove, školu) i tako širi prostor straha,
neizvesnosti i nesigurnosti u društvu. Porodica često gubi “trku” sa sektama jer nije u stanju
da pruži potreban osećaj sigurnosti, “iluziju” sreće i zadovoljstva, privid sklada, reda, nade u
bolji život, priznavanje sposobnosti i prostor za samopotvrđivanje. Sekte sve to nude kroz
svoju misionarsku aktivnost, međutim, kasnije mladi saznaju da je sve bila samo iluzija,
varka, opsena, da su mnoge sekte rigidne i militantne organizacije koje poništavaju svaku
slobodu, kreativnost i samostalnost ličnosti, iskorištavaju ljude radi sticanja bogastva vođe
sekte i njegovih bliskih saradnika.

Pored sekti u moderno vreme jedan od problema koji narušava skladne porodične odnose jeste
i sve raširenija pojava idola i širenje idolatrije(predanost obožavanju idola) kod mladih
ljudi. Često zbog neispunjenih vlastitih ambicija i očekivanja mladi se orjentišu na
projektovanje suštine i smisla svog života u praćenju i obožavanju neke ličnosti ili grupe
iz “šou biznisa”, sporta ili druge oblasti. To se ogleda u želji da “svog” idola prate svuda,
pokušavaju da mu se približe, znaju sve njegove manire, opnašaju ga i imitiraju u načinu
odevanja, ponašanja, vrsti hrane, pokušavaju da žive “njegov” život, zanemaruju svoje
obaveze. Poseban problem je kada mladi ljudi za idole uzimaju frustrirane i patološke ličnosti
(kriminalce, ubice, teroriste). Ovo predstavlja izvor povećane tenzije u porodičnim odnosima i
uzrok nerazumevanja između roditelja i dece. Ponekada se javlja takmičenje između roditelja
i dece u tome ko će predanije obožavati nekog idola, vođu ili neku pojavu, proces, pokret
(verski, nacionalni, kulturni, ideološki). To takmičenje se pretvara u nerazumevanja,
netoleranciju i sukobe, često sa tragičnim ishodom.

Postoje i takve porodice koje, posmatrano sa strane, izgledaju kao veoma skladne i tolerantne
ali kada im se približite otkrivate sve njihove probleme i teškoće. To se može nazvati
pojavom otuđenja u porodici. Obično su te porodice posvećene jednom cilju (sticanju
bogatstva, ličnoj afirmaciji članova, predanom ispunjavanju obaveza na poslu) i za
svakodnevna porodična druženja i obaveze nemaju dovoljno vremena, strpljenja i ambicije.
Članovi se četo ne viđaju danima iako stanuju u istom prostoru,[7] okupljaju se povremeno na
ručkovima ili nekim porodičnim svečanostima. Često nisu međusobno upoznati o problemima
i potrebama. Svaki član traži pomoć i prdšku u nekoj instituciji građanskog društva
(savetovališta, lični psiholog, agencije). Takve porodice imaju samo spoljašnju formu
porodice (kuću, veliki stan u kome zajedno žive) ali ne i klasičnu formu unutrašnjih bliskosti,
povezanosti, upućenosti jedni na druge i osećaj porodične sigurnosti. Otuđenost u savremenoj
porodici nastaje kao posledica dinamičnog razvoja društva, prebrzog života, ekonomskog
rasta, potrošačkog mentaliteta, trke za sticanjem bogastva, celodnevnim boravkom na poslu,
potrebama stalnog obrazovanja i poslovnog putovanja. Ponekad se dešava da ovakav način
života u porodici ima negativne posledice na decu kao što su: ravnodušnost, usamljenost,
zatvorenost, depresija, odavanje porocima (alkohol, narkotici).

4. Porodica u demografskom vrtlogu

Istorijski gledano, brojnost neke porodice, često je predstavljala pokazatelj njene snage,
vitalnosti, potencijala, sklonosti, težnji, namera.U današnje vreme postoji veliki nesklad u
veličini i brojnosti porodica u pojedinim delovima sveta. To se poklapa sa neravnomernim
opštim kretanjem nataliteta i demografskog buma na globalnom nivou. Južni i jugoistočni deo
globusa prestavlja prostor sa visokim procentom nataliteta, ali i skoro proporcionalnim
stepenom siromaštva. Prenaseljenost pojedinih delova Zemlje i “demografska eksplozija”
predstavljaju veliki međunarodni ekonomski, socijalni, kulturni i politički problem. U vreme
razvijene tehnologije i novih oblika distribucije moći, brojnost porodice nije više pokazatelj
njene snage i značaja u društvu (posebno u ekonomskom smislu), Teško je utvrditi
“normalnu” veličinu savremene porodice jer je reč o sistemu vrednosti, ličnom osećaju za
sklad, potrebe i odgovornost, reč je o stilu i načinu života i gledanju na ukupnu društvenu
stvarnost. Ipak, može se konstatovati da danas postoje dve karakteristične pojave u okviru
savremne porodice koje izazivaju pažnju naučnika (demografa, ekonomista, sociologa,
psihologa), političara i “običnih” posmatrača. To su pojave, na neki način dijametralno
suprotstavljene: porodice sa mnogo dece, i porodice sa malo dece.

Porodice sa mnogo dece predstavljaju značajan problem modernog sveta i novih porodičnih
odnosa. Najčešće je reč o siromašnim porodicama koje ne mogu da ispune neophodne
ekonomske i socijalne funkcije da bi se njihovi članovi normalno razvijali. Siromaštvo može
biti nasleđeno, a može se pojačati brojnošću članova koji dodatno opterećuju porodićni
budžet. Takve porodice nisu u stanju da omoguće svojim članovima odgovarajuće
obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, lečenje, zadovoljenje brojnih drugih složenijih potreba.
Porodice sa velikim brojem dece obično se nalaze u siromašnim krajevima sveta (Afrika,
Južna amerika, Jugoistočna azija) ili u sirotinjskim kvartovima i prigradskim naseljima
velikih svetskih gradova. Mnogočlane porodice doprinose povećanju demografske
neravnoteže, zadržavaju siromaštvo i izazivaju sumnjičenje, podozrenje, nepoverenje i strah
(ugrožavanje prostora, radnog mesta, bogastva, dostignutog životnog standarda. resursa,
“kvarenje” kulture) razvijenog dela sveta.

Suprotan primer su porodice sa malo dece koje podstiču strah od nedovoljne reprodukcije i

potrebne obnove stanovništva (rezervna radna snaga, preuzimanje obaveza). Posebno se ta
činjenica ističe kao argument u širenju starha od nestajanja pojedinih etničkih grupa, rasa,
kultura (sindrom “bele kuge”). Postoji dosta nesporazuma, pa i manipulacije sa pojmom “bela
kuga”. Već sam istakao da je “određenje” broja članova neke porodice, koji bi se smatrao
optimalnim i društveno korisnim u smislu potrebne i normalne reprodukcije društva, vrlo
složeno etičko pitanje. To je lična odluka supružnika, njihovo poimanje života, obaveza i
odgovornosti u porodici, ali i sticaj različitih subjektivnih i objektivnih okolnosti u mikro i
makro sredini i ukupno u nekom društvu. Najbolja mera i kritrij o broju dece u jednoj
porodici jeste mogućnost da im se pruže svi potrebni uslovi za njihov normalan i svestran rast
i razvoj. Nikako nije siguran pokazatelj “izumiranja” neke etničke grupe ako se u dužem
periodu u porodicama, koje su njen sastavni deo, rađa jedno ili dvoje dece. Naprotiv, u takvim
slučajevima postoje svi uslovi da se porodica normalno razvija, da roditelji rade i pribavljaju
ekonomske i druge uslove za normalan razvoj porodice (udobno stanovanje, dobre porodične
prihode, automobile, odmore, dobro obrazovanje, putovanje po svetu). Više dece se rađa,
najčešće, u porodicama sa slabijim ekonomskim stanjem, nižim obrazovanjem, tradicionalnim
i kulturno nerazvijenim sredinama i slično. Često se tu radi o nedovoljno razvijenoj svesti o
potrebama i odgovornosti za stanje savremene porodice: formira se porodica u nesrazmeri sa
životnim standardom i ukupnim okolnostima. Nekada je reč i o “inatu” i “protestu”
siromašnih i neobrazovanih: rađajući “puno” dece, oni “biologiju” i “genetiku” koriste kao
argument i sredstvo takmičenja i pritiska na bogate i obrazovane, pokazuju tu svoju “nadmoć”
i žele da skrenu na sebe pažnju sredine i državnih institucija. Dakle, nesrazmera u kojoj
bogati, obrazovani i oni koji su zaokupljeni radom i poslovanjem imaju manje dece, a oni koji
su siromašni, neobrazovani i neambiciozni a imaju više dece ne može biti valjan argument
pristalica teorije “bele kuge” za njihovu devizu: “rađajmo se što više, inače izumresmo”.
Standard i kvalitet života su osnovni uslovi i argument za veličinu i položaj porodice.
Međutim, ako se u dužem periodu primeti pojava brakova bez dece, onda to može biti signal i
argument da se nešto preduzme u datoj sredini. 

5. Sumrak klasične porodice

Postoji još nekoliko iskušenja i problema u porodici, porodičnim odnosima i odnosima

porodice i njenog okruženja u današnje vreme. Oni sve ubedljivije ukazuju da je klasična
porodica u stanju duboke krize, da se odvija proces njene transformacije i promene mesta,
uloge i značaja u savremenom društvu. Ovde ću ukazati na nekoliko elemenata i pojava u
savremenom svetu koji “atakuju” na klasičnu, posebno patrijarhalnu porodicu sa namerom da
je “demistifikuju” i postepeno (nesvesno ili namerno) potiskuju.

Prethodno je bilo reči o nesrazmeri u broju članova i bogastvu i ukupnom stanju i položaju
porodica koje postoji između razvijenog i nerazvijenog dela sveta. Porodice u ekonomski
razvijenim sredinama imaju visok standard i sve uslove za normalan razvoj, ali je to praćeno
sve karćim vremenom i manjom brigom koju roditelji mnogu da posvete deci zbog stalne trke
za poslom i zaradom. U ekonomski nerazvijenim sredinama porodice su brojne, standard
nizak, uslovi loši, siromaštvo preti. Prethodnih godina uočava se pojava kontinuiranog dodira,
posredne povezanosti i pomoći koju ove porodice pružaju jedne drugima. Razvija se neka
vrsta “transnacionalizacije” savremene porodice, ili “globalizacije porodične brige i emocija”
(Erli Rasel Hohšild, 2003.). Naime, majke iz azijskih porodica ostavljaju privremeno svoju
porodicu i decu i odlaze da rade u porodicama u SAD, Kanadi i Evropi. One se tamo brinu o
deci u tim porodicama i obavljaju sve poslove domaćice, dobijaju za to platu koju šalju
svojim porodicama za izdržavanje, čak za taj novac mogu da plate i sluškinju koja će paziti
njihovu decu i pomagati u domaćinstvu. Tako se formira trostepeni “lanac brige” i upućenosti
porodica jednih na druge. Kao što se odvija ekonomska i tehnološka globalizacija, tako se
odvija i globalizacija porodice i porodičnih odnosa kao specifična vrsta njene transformacije.
Ova pojava može se nazvati nekom vrstom kompenzacije, transformacije i
transnacionalizacije majčinske ljubavi. Istina, i ovde su porodice iz razvijenih zemalja u
izvesnoj prednosti: koriste pažnju, brigu i emocije majki iz nerazvijenih sredina da bi
oslobodili vreme ptrebno za uvećanje svog bogastva i održanje porodice[8].

Prethodna pojava može se nazvati nekom vrstom globalizacije porodice i uzajamnom

uslovljenosti i pomoći medu porodicama različitog ekonomskog i kulturnog nivoa. Međutim,
postoje i pojave koje su sve izraženije u savremenom trenutku a koje predstavljaju značajan
elemenat u procesu negacije, kako klasične porodice, tako i porodice uopšte. Jedna od njih je i
pojava brakova istog pola (homoseksualnih i lezbejskih brakova)[9]. Ovaj problem postaje
izražen još više sa zahtevom tih parova da legalno usvajaju decu i tako formiraju “prave”
porodice. Biće veoma značajno za psihologe i sociologe istraživanje života takvih porodica,
ponašanje dece u okruženju, njihove potrebe, senzibilnoet, sklinosti, odnos sredine prema
njima. Ovom problemu treba dodoati i buduće probleme koji bi mogli nastati kloniranjem kao
instrumentom “reprodukcije” porodice (bilo klasične ili “monoseksulne”).

Savremena porodica se susreće i sa sve izraženijim problemom mešovitih brakova (rasno,

kulturno) koji zahtevaju duži period prilagođavanja, posebno u sredinama koje inkliniraju
rasnoj ili kulturnoj “čistoti”. Na kraju, može se pomenuti i problem kohabitacije(život u
zajednici bez formalnog sklapanja braka) za koju neki teoretičari smatrju da predstavlja
“budućnost” bračnih zajednica[10] i modalitet porodičnih odnosa, ima slobodu kretanja
partnera (odlaska, ostajanja, povratka), nije formalno-pravno ograničena, zasniva se na
emotivnoj bliskosti ili nekom interesu dužeg ili kraćeg trajanja, može da prerasta iz emotivno-
ljubavnih, bračnih u prijateljske, poslovne, saradničke odnose i obrnuto, iz pomenutih odnosa
u “prave” bračne odnose. Ovde će se postaviti pitanje budućeg neophodnog prilagođavanja
društvenih institucija za takav vid funkcionisanja porodica i brakova. Kada se govori o
uzrocima povećanja kohabitacionih zajednica uočava se da su to: brz tempo promene uslova i
načina života; osamostaljivanje i samoosvešćenje žena koje više nisu spremne da se podrede
muževljevom tipu organizacije porodice; borba za ostvarenje boljeg uspeha u karijeri i
muškarca i žene, skoro sa podjednakim žarom i ambicijama; mogućnost češće promene
partnera za zajednički život, kao i mogućnost da se imaju deca sa različitim partnerima.

Zaključak

Može se zaključiti da je klasična porodica sve više ugrožena, da se ubrzano transformiše

(posebno u razvijenom svetu), pa čak i potiskuje. Stvaraju se brojne alternative zajedničkog
života koji nisu porodica sa klasičnom formom i klasičnim obavezama koje sputavaju njene
članove da ostvare svoje interese, želje, namere i ambicije. Porodica je opterećena brojnim
negativnim pojavama koje su karakteristične za savremeni svet, kao što su nasilje, kriminal,
otuđenost, siromaštvo, etnički, kulturni i rasni sukobi i ratovi, ubrzana ekonomska
transforacija i globalizacija savremenog sveta. Dolazi do sve većeg raskoraka između klasične
porodice i društva. Nekada je porodica predstavljala oslonac, nukleus društvene strukture i
društvenih odnosa, danas je to sve manje jer se teško prilagođava nastalim promenama.
Društvo se, takođe, nalazi u stanju “zbunjenosti”, klasična porodica mu postaje sve nesigurni
oslonac, a nije razvilo mehanizme i institucije koje bi je nadomestile ili pomogle njenu
rehabilitaciju i stabilizaciju. Postoje pokušaji od strane nekih država (Francuska) da se
naprave projekti koji bi omogućili povratak klasične porodice u izmenjenom i prilagođenom
prostoru: babe, dede, deca i unuci pod istim krovom sa dovoljno prostora za sve pojedinačno,
ali i dovoljno blisko da mogu jedni drugima da budu od pomoći. Da li će pobetiti
“reformisana” klasična porodica, ili njene savremenje alternative, sada još uvek nije moguće
sigurno i precizno odgovoriti.

Literatura

Castells, M. (2002), The Power of Identity, Blackewll Pub.

Đuričić-Banjanin, N. (2002), Udarac po duši, Beograd.

Kuccinka, M.Sh. (2001), Kids, Parents, and Power Strggles:: Winning for a lifetime, Quill.

Ewing Ch.P. (1997), Fatal Families: The Dinamics of Homicide, Sage Publications.

Hohšild, E.R., (2003), Globalni lanci brige i emotivni višak vrednosti, u: Vil Hanton i Entoni
Gidens, “Na ivici”, Beograd.

Weiss, E. (2000), Surviving Domestic Violence: Voices of Women Who Broke Free, Agreka
Books.

* Ekonomski fakultet, Banja Luka

[1] Prema podatcima Svetske banke za 2001 godinu, 65.000 beba radja se svaki dan u
porodicama koje imaju mesecni prihod ispod 70$ po članu domacinstva.

[2] U izveštaju jednog Savetovališta protiv nasilja u porodici stoji zapisano da je njihov
aktivista došavši u jednu porodicu zatekao mučan prizor: “majka sva u modricama i krvava
zaključana u sobi, otac udara dete od zid jer nije htelo da jede meso”. Jedan drugi slucaj
opisan je kao situacija u kojoj otac stavlja na glavu deteta termofor sa vrelom vodom kako bi
mu “proradio mozak” jer postize slabe rezultate u školi u koju ga je ovaj upisao “preko veze”.
U istom izveštaju stoji i podatak da nasilje nad decom često čine bivši muževi i vanbračni
partneri majki dece. Takodje, nalazimo i podatak da i majke zlostavljaju decu u značajnom
broju slučajeva. One to često čine kada žive same sa decom ili sa novim partnerom.
Očevi zlostavljaju decu u situacijama kada svi žive zajedno.

[3] Podatci koje daje UNICEF ukazuju na pojavu pedofilije kao najčešćeg oblika zlostavljanja
dece u samoj porodici, da je ona često izražena i u patrijarhalnim porodicama. Jedna trećina
slučajeva pedofilije dešava se u porodici, dok se ostalo odnosi na bliske rodjake, komšije,
prijatelje i ostale poznanike. Drugi oblik seksualne zloupotrebe dece jeste prostitucija. U
velikom broju dečije prostitucije značajno učestvuju i roditelji koju upućuju svoju decu da se
bave prostitucijom. UNICEF i brojne NGO iznose podatke o broju prostituisane dece u
pojedinim zemljama. Tako u SAD taj broj se kreće od 200 do 300 hiljada, u Brazilu od 500
hiljada do 2 miliona, u Indiji oko 400 hiljada, u Indoneziji oko 400 hiljada, na Filipinima oko
100 hiljada, na Tajlandu oko 800 hiljada.

[4] Tako recimo, u nekim razvijenim zemljama, posebno u SAD, postoji Zakon o obaveznom
prijavljivanju svih slučajeva maltretiranja i zlostavljanja dece. Zakon se odnosi na
profesionalce koji rade sa decom, ali negde i na ostale gradjane.

[5] Dogadjaj koji se zbio u martu 2001. godine u Italijanskom gradiću Novi Ligure najboplje
opisuje teškoću odnosa dece i roditelja iz kojih može nastupiti tragičan ishod. Naime, izvesna
Erika de Nardo, šesnaestogodišnja učenica, ubila je svoju majku i mladjeg
(dvanaestogodišnjeg) brata sa 97 uboda nožem. Istražnom sudiji je objasnila da je to učinila
zbog mržnje, generacijskog nerazumevanja i neprihvatanja njenog mladića od strane majke.
Osećala je stalnu teskobu i rešila da na takav način “osvoji slobodu”. Povodom tog slučaja
mediji su pdsetili javnost da je to bio 40. slučaj monstruoznog ubistva roditelja od strane dece
u Italiji u prethodnih 25 godina. Tokom sudskog procesa Eriki su stizale brojne poruke
podrške njenih vršnjaka i onih koji na sličan način doživljavaju porodicu kao “ropstvo”. Jedna
poruka je glasila: “Erika, volim te, obožavam te jer si imala hrabrosti, dobro si učinila, to bih i
ja uradio, ali nemam snage”.

[6] U rimskom pravu pater familijas (domaain, otac porodice) imao je pod svojom direktnom
vlašau decu i robove.
[7] U japanu se širi jedna karakteristična pojava u porodičnom životu nazvana fenomen
“porodičnog hotela” Tu članovi porodice žive pod istim krovom, retko kontaktiraju, svako
odvojeno ruča, ima svoj televizor, telefon, kupatilo. Anketa koju je proveo list “AERA
(extraits)” iz Tokija donosi priču četrdesetogodišnje gospođe A. koja je službenica i koja
ističe da danima kad se vraća kući nikome ne kaže “dobro veče”, iako u kući živi pet osoba.
Dešava joj se da dani prođu a da ne izmeni ni reč sa članovima porodice. Gospođa B. zajedno
sa mužem vodi malo preduzeće, oni žive sa dvoje dece (17 i 15 godina) u kući na tri nivoa,
svako ima svoj apartman sa svom tehničkom opremom. Vreme obroka, ustajanja i spavanja je
različito za svakog od njih. Niko ne ulazi u svet onog drugog. Kuća liči na hotel bez recepcije.
Porodica ne slavi više ni rođendane, ni Božić, ni Novu godinu. Kako ne postoji komunikacija
nema ni konflikta, a kako niko ne očekuje ništa od onog drugog nema ni razočarenja. Ipak
gospođa B. kaže da je kuća za nju idealno mesto korepljenja. Zanimljiv je i podatak da se
procenat dece koja sama doručkuju (odnosi se na Japan) povećao sa 17,8% u 1981. na
26,4% u 1999. godini.

[8] Ova distribucija brige i emocionalnih veza u savremenim porodicama ukazuje da “zemlje
poput SAD i Kanade uvoze majčinsku ljubav na isti način na koji su u prošlosti uvozile bakar,
cink, zlato i druge rude iz Trećeg sveta” (Erli Rasel Hohšild, 2003, 177.).

[9] Holandija je prva zemlja koja je donela zakon (maj, 2001.) o jednakim pravima
homoseksualnih brakova sa brakovima različitog pola. Do kraja 2001. godine sklopljeno je
nešto manje od dve hiljade homoseksualnih brakova u kojima su partneri ne samo iz
Holandije već iz raznih zemalja sveta.

[10] Bruce Judith (1995) iznosi podatak iz istraživanja u SAD da od parova koji žive u
kohabitacionoj vezi 40% preraste u klasičan brak, 50% se raziđe bez ulaska u brak, 2-3 %
prelazi vraća se iz jedne forme zajednice u drugu, Manuel Castels (2002) ističe da u SAD
klasičnu porodicu (muž, supruga i deca) prestavlja svega 23,6% procenata, te da je
kohabitacija sve prisutni i “lakši” način ostvarenja “bračne” zajednice i da je sve popularnija
među mladim ljudima.