Сима Пандуровић (1883-1960) најизразитији је песимиста од свих песника српске модерне.

Објавио је две збирке песама: „Посмртне почасти“ (1908) и „Дани и ноћи“ (1912). Био је песник,
критичар, естетичар, преводилац, покретач и уредник великог броја књижевних часописа и

листова. Трајно место у српској књижевности обезбедио је својом љубавном, мисаоном и

родољубивом поезијом. Пандуровићева поезија је интелектуална и филозофска са
доминантним тоном исповедне лирике. Ова лирика је јасна и комуникативна, упркос
наглашеном интелектуализму. Основни мотиви су пропали идеали, уништене амбиције,
разочарање и очајање, смрт. Одлике Пандуровићевог песимизма су:

 Рационалност

 Интелектуалност и

 Јасноћа.

Пандуровића зову српским Бодлером. Међутим, док је Бодлер гласан и агресиван,

Пандуровића одликује тиха, повучена резигнираност.

„СВЕТКОВИНА”

Ово је Пандуровићева најпознатија песма. Реч је о љубавној песми : она предочава снажну
љубав; она слави чисту и слободну љубав; она предочава неспоразум заљубљеног пара и
средине у којој живи; указује на разлике између света љубави и света разума. За овај други свет
љубавни занос је лудило, губљење разума и моћи расуђивања. Љубавни пар прославља
бекство од средине, света који није имао разумевања за њихову љубав. Заљубљен пар
уточиште налази у болници. Велика љубавна идила се пародира самим тим што се ставља у
реални оквир, и то болнички, где се згрнула маса света и посматра их са неразумевањем.