Džon Mejnard Kejns

Džon Mejnard Kejns, prvi baron Kejns

od Tiltona (5. jun 1883 - 21. april 1946) je
bio engleski ekonomista čije su radikalne
ideje imale ogroman uticaj na modernu
ekonomiju i političku teoriju. Posebno je
zapamćen kao zagovarač vladine politike
intervencionisanja, po kojoj bi vlada mogla
koristiti fiskalne i monetarne mere da bi
ciljano ublažila efekte ekonomske recesije,
depresije i ekspolozija. Mnogi ga smatraju
osnivačem moderne makroekonomije.1

BIOGRAFIJA

Obrazovanje

Džon Mejnard Kejns je bio sin Džona

Džon Mejnard Kejns uslikan 8. marta Nevila Kejnsa, profesora ekonomije na
1946, nekoliko nedelja pred smrt. Kembridž univerzitetu, uspešnog autora i
socijalnog reformatora. Kejns je prvo
obrazovanje dobio na Itonu, gde je pokazao talenat za skoro svaku oblast njegovih
širokih interesa. Upisao je Kraljevski koledž pri Kembridžu da bi studirao matematiku,
ali su ga njegova interesovanja prema politici odvela na polje ekonomije koju je
studirao na Kembridžu.2

Karijera

Da bi našao neki izvor prihoda, Kejns je odložio pisanje disertacije na Kembridžu i,

umesto toga, pohađao kurs građanskog istraživanja, na kome je bio drugi.
Interesantan je podatak da je u oblasti ekonomije dobio najmanju ocenu. Kasnije je
tim povodom rekao: „Istraživači najverovatnije znaju manje od mene“. Najpoželjnije
mesto u britanskom trezoru bilo je namenjeno prvoplasiranom, tako da je Kejns
prihvatio posao u vladinoj kancelariji za administrativna pitanja države Indije.
Uporedo je radio i na disertaciji, koja na njegovu žalost nije bila prihvaćena, što je
značilo da su šanse da ostane na Kembridžu minimalne. Umesto toga, prihvatio je
posao predavača na ekonomskom odseku koji je osnovao Alfred Maršal. Tada je i
počeo da stiče reputaciju kao ekonomista. Uskoro je bio angažovan u kraljevskoj
komisiji za valutu i finansije Indije gde je mogao da iskaže svoj talenat primenjujući
ekonomsku teoriju na praktične probleme. Pošto je to i uspeo, njegove usluge su
tražene i posle Prvog svetskog rata. Posle rata je bio zadužen za kreiranje uslova
kredita između Britanije i njenih kontinentalnih saveznika za vreme rata. Postigao je
znatne uspehe koji su, na kraju, doveli do mesta finansijskog predstavnika blagajne
na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919.
Kejnsova karijera se uzdigla mestom savetnika finansija Velike Britanije od 1915 do
1919 za vreme Prvog svetskog rata, i kao njihovog predstavnika na Pariskoj mirovnoj
1
sr.wikipedia.org/sr-el/Џон_Мејнард_Кејнс
2
sr.wikipedia.org/sr-el/Џон_Мејнард_Кејнс

1
konferenciji 1919. Ta poseta je rezultovala u publikaciji Ekonomske posledice mira
(The Economic Consequences of the Peace), iste godine praćena Revizijom ugovora
(A Revision of the Treaty). Ova dela su predviđala da će popravke koje je Nemačka
trebala da plati pobednicima rata biti toliko velike da će uništiti Nemačku ekonomiju.
Ova predviđana su se i ostvarila 1923 kada se nemačka ekonomija urušila u
hiperinflaciji, sa samo malim delom popravki ikada plaćenim.
Kejns je više puta u svojim delima upozoravao na to da je Srbija proporcionalno
najviše stradala u Prvom svetskom ratu. S obzirom na to da je Srbija siromašna
poljoprivredna zemlja, osnov njene ekonomije je ljudska radna snaga. S obzirom na
ogromne ljudske žrtve, Srbija je proporcionalno najviše izgubila u ratu, a posle nje
Francuska. Sistem repracija zasnovan na uništenim materijalnim sredstvima koji su
savezničke snage uvele ne može, po Kejnsu, adekvatno da nadoknati srpske
gubitke.
Do 1942. godine, Kejns je već bio ugledni ekonomista kada je dobio titulu baron
Kejns od Tiltona. Za vreme Drugog svetskog rata, Kejns je raspravljao u Kako platiti
rat (How to pay for the war) da bi se rat trebao finansirati većim taksama (pre nego
trošenjem deficita), da bi se izbegla inflacija. Kada je pobeda saveznika već izgledala
sigurno, Kejns je bio u pregovorima koji su ustanovili Bretonvudski sistem (Bretton
Woods system), kao predstavnik britanske delegacije i predsedavajući komisije
Svetske banke.3

Investitor

Kejnsov briljantni rekord kao investitora demonstriran je preko javno dostupunih

podataka fonda koji je on vodio za Kraljevski koledž pri Kembridžu.
Između 1928 i 1945, Kejnsov fond je doživeo prosečni rast od 13,2% u poređenju sa
ukupnim tržištem Velike Britanije koje je opadalo 0,5% na godišnjem nivou.
Pristup koji je generalno Kejns usvojio sa njegovim investicijama može se svesti na:

1. Pažljivu selekciju nekoliko investicija uzimajući u obzir njihovu jeftinoću u

poređenju sa aktuelnim i potencijalnim realnim vrednostima u periodu godina,
kao i alternativnim inesticijama u vremenu.
2. Čvrsto držanje ovih relativno velikih jedinica, moguće i na nekoliko godina, dok
ne ispune svoja očekivanja, ili dok ne bude očigledno da su bila greška, i
3. Balansirana pozicija u investiranju, tj. različit izbor rizika individualnih deonica
koje su velike, i ako je moguće, suprotstavljenih rizika (npr. držanje deonica
zlata među ostalim jednakostima, jer je vrlo moguće kretanje u suprotnom
pravcu zbog fluktuacija)4

Najvažnije delo

Najvažnije Kejnsovo delo je Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca (The

General Theory of Employment, Interest and Money), 1936. U njemu je tvrdio i
3
sr.wikipedia.org/sr-el/Џон_Мејнард_Кејнс
4
sr.wikipedia.org/sr-el/Џон_Мејнард_Кејнс

2
pokušao da dokaže da slobodan tržišni sistem ne teži ravnoteži, uključujući i punu
zaposlenost, već baš neravnotežama izraženim krizama i privrednim ciklusima.
Ovom knjigom Kejns je izvršio revoluciju u ekonomskoj nauci, budući da je doveo u
pitanje centralnu propoziciju (do)tadašnje makroekonomske teorije. Iz Kejnsove
teorije vrlo brzo je izvedena potreba široke državne intervencije, a fiskalne politike
pre svega.

Kejnsijanizam je vladao makroekonomskim mišljenjem oko pola veka, da bi njegovu

dominaciju ugrozila tzv. nova klasična ekonomija 1980-tih godina. Današnji
neokejnsijanizam vrlo malo podseća na svog utemeljivača. 5

Spisak objavljenih dela:6

1909. Skorašnji ekonomski događaji u Indiji ("The Recent Economic Events in India"), EJ
1911. "Principal Averages and Laws of Error which Lead to Them", J of Royal Statis Soc
1911. Uticaj roditeljskog alkoholizma (Influence of Parental Alcoholism"), J of Royal Statis Soc
1911. "Irving Fisher's Purchasing Power of Money", EJ
1912. Dževonsova teorija političke ekonomije (W.S. Jevons's Theory of Political Economy), EJ
1912. "The Foreign Trade of the UK at Prices of 1900", EJ
1913. "J.A. Hobson's Gold, Prices and Wages", EJ
1913. Indian Currency and Finance
1914. "Ludwig von Mises' Theorie des Geldes", EJ
1914. "The Prospects of Money", EJ
1914. "War and the Financial System", EJ
1914. Grad London i Narodna Banka Engleske (The City of London and the Bank of England), QJE
1915. "Walter Bagehot's Works and Life", EJ
1915. "The Economics of War in Germay", EJ
1919. Ekonomske posledice mira (The Economic Consequences of the Peace)
1920. "Ralph G. Hawtrey's Currency and Credit", EJ
1921. A Treatise on Probability
1922. Revision of the Treaty
1922. "The Inflation of Currency as a Method of Taxation", MGCRE
1923. A Tract on Monetary Reform
1923. "Some Aspects of Commodity Markets", Manchester Guardian
1923. "A Reply to Sir William Beveridge's Population and Unemployment", EJ.
1923. "Population and Unemployment", EJ
1923. "The Measure of Deflation: an inquiry into index numbers", N&A
1923. "Mr. Bonar Law", N&A
1923. Monetarna politika i nezaposlenost (Currency Policy and Unemployment), N&A
1924. "Does Unemployment Need a Drastic Remedy?", N&A
1924. "Edwin Montagu", N&A
1924. "Alfred Marshall, 1842-1924", EJ and Memorials of Alfred Marshall, 1925.
1924. "Monetary Reform", with E. Cannan, Addis and Milner, EJ
1924. "A Comment on Professor Cannan", EJ
1925. "The Gold Standard Act", EJ
1925. "The Balfour Note and Inter-Allied Debts", N&A
1925. The Economic Consequences of Mr. Churchill
1925. A Short View of Russia
1925. "Am I a Liberal?", N&A
1926. The End of Laissez-Faire
1926. "Liberalism and Labour", N&A
1926. Laissez Faire and Communism
1926. "Francis Ysidro Edgeworth", EJ
1926. Trocki o Engleskoj (Trotsky on England), N&A
1927. "A Note on Economy", N&A

5
sr.wikipedia.org/sr-el/Џон_Мејнард_Кејнс
6
sr.wikipedia.org/sr-el/Џон_Мејнард_Кејнс

3
1927. "A Model Form for Statements of International Balances", EJ
1927. "The British Balance of Trade", EJ
1928. "The United States Balance of Trade", EJ
1928 "Amalgamation of the British Note Issue", EJ
1928. "Postwar Depression in the Lancashire Cotton Industry", J of Royal Statistical Society
1928. "Lord Oxford", N&A
1928. "The Great Villiers Connection", N&A
1928. Réflexions sur le franc
1928. "The French Stabilisation Law", EJ
1928. "Frederic C. Mills' Behavior of Prices", EJ
1928. "The War Debts", N&A
1929. "A Rejoinder to Ohlin's The Reparation Problem", EJ
1929. Can Lloyd George Do It? with H.D. Henderson
1929. Vinston Čerčil (Winston Churchill), N&A
1930. Rasprava o novcu (A Treatise on Money), u dva toma
1930. "The Industrial Crisis", N&A
1930. "The Great Slump of 1930", N&A
1930. "Economic Possibilities for Our Grandchildren", N&A and Saturday Evening Post.
1930. "Frank P. Ramsey", EJ and 1931, NSN
1931. "A Rejoinder to D.H. Robertson, EJ
1931. "Spending and Saving", The Listener
1931. "The Problem of Unemployment", The Listener}-
1931. "On the Eve of Gold Suspension", Evening Standard
1931. "The End of the Gold Standard", Sunday Express
1931. "After the Suspension of Gold", Times
1931. "Proposals for a Revenue Tariff", NSN
1931. "Some Consequences of the Economy Report", NSN
1931. Essays in Persuasion
1932. "The World's Economic Outlook", Atlantic Monthly
1932. "The Prospects of the Sterling Exchange", Yale Review
1932. "The Dilemma of Modern Socialism", Political Quarterly
1932. "Member Bank Reserves in the United States", EJ}-
1932. The World's Economic Crisis and the Way of Escape with A. Salter, J. Stamp, B. Blackett, H.
Clay and W. Beveridge
1932. "Saving and Usury", EJ
1932. "A Note on the Long-Term Rate of Interest in Relation to the Conversion Scheme", EJ
1933. "A Monetary Theory of Production", in Festschrift für Arthur Spiethoff.
1933. "Mr. Robertson on Saving and Hoarding", EJ
1933. "An Open Letter to President Roosevelt", New York Times
1933. "The Means to Prosperity", Times
1933. "National Self-Sufficiency", Yale Review
1933. "The Multiplier",NSN
1933. Essays in Biography
1933. The Means to Prosperity
1935. "Commemoration of T.R. Malthus", EJ
1935. "The Future of the Foreign Exchange", Lloyds Bank Review
1936. "William Stanley Jevons", JRSS
1936. "Herbert Somerton Foxwell", EJ
1936. "The Supply of Gold", EJ
1936. "Fluctuations in Net Investment in the United States", EJ
1936. Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca (General Theory of Employment, Interest and
Money)
1937. "The General Theory of Empoyment", QJE
1937. "Professor Pigou on Money Wages in Relation to Unemployment", with N. Kaldor, EJ
1937. "Alternative Theories of the Rate of Interest", EJ
1937. "The Ex Ante Theory of the Rate of Interest", EJ
1937. "The Theory of the Rate of Interest", in Lessons of Monetary Experience: In honor of Irving
Fisher
1937. "Some Economic Consequences of a Declining Population", Eugenics Review
1938. "Comments on Mr. Robertson's `Mr Keynes and Finance'", EJ.

4
1938. "Storage and Security", NSN.
1938. "The Policy of Government Storage of Foodstuffs and Raw Materials", EJ
1938. "Mr. Keynes's Consumption Function: A reply", QJE - reply to Holden (1938).
1938. "Mr Keynes on the Distribution of Income and the Propensity to Consume: A reply", RES
1938. Adam Smit kao učenik i učitelj (Adam Smith as Student and Professor), EJ
1938. "Introduction to David Hume, An Abstract of a Treatise on Human Nature", with P. Sraffa
1938. "James E. Meade's Consumers' Credits and Unemployment", EJ
1939. "The Process of Capital Formation", EJ
1939. "Professor Tinbergen's Method", EJ
1939. "Relative Movements of Real Wages and Output", EJ
1939. "The Income and Fiscal Potential of Great Britain", EJ
1940. "The Concept of National Income: Supplementary note", EJ
1940. How to Pay for the War: A radical plan for the Chancellor of the Exchequer
1943. "The Objective of International Price Stability", EJ.
1944. "Mary Paley Marshall", EJ

Kritika

Rad Rasprava o novcu (Treatise on Money) u 2 toma je smatran Kejnsovim najboljim

delom od njegovog čestog intelektualnog protivnika, Miltona Fridmana. Fridman i
ostali monetaristi su raspravljali da kejnezijanski ekonomisti (Keynesian Economists)
ne obraćaju dovoljno pažnje na stagflaciju i ostale probleme inflacije.

Fridrih Hajek je tako žestoko iskritikovao Raspravu o novcu (Treatise on Money) da

je Kejns odlučio da postavi Pjera Srafu da iskritikuje (ništa manje žestoko) Hajekovo
konkurentsko delo. Kejns-Hajek konflikt je bila prava mala bitka na liniji Londonska
ekonomska škola – Kembridž.7

Stavovi

"Praktični ljudi koji veruju da su izuzeti od bilo kakvog intelektualnog uticaja, obično
su nesvesni robovi nekog pokojnog profesora", ovim je rečima Džon Majnard Kejnz,
britanski ekonomista sredine prošlog veka opisivao odnos između političara i vodećih
intelektualaca svog doba. On pri tom možda nije ni slutio koliko će se ova rečenica u
budućnosti odnositi upravo na njega samog, i na uticaj koji će on izvršiti na čitavu
jednu generaciju političara koja će oblikovati svet posle II svetskog rata. Njegove
ekonomske ideje postaće upravo neka vrsta oficijelne mudrosti koju ponavljaju i ljudi
koji nikad nisu pročitali ni jedan njegov ekonomski tekst: svi mi danas "znamo" ili smo
bar negde čuli da tržište nije savršeno već da ga treba popraviti državnom
intervencijom, da će kapitalizam nužno zapadati u krize ako centralna banka ne
stabilizuje finansije a vlada ne pojača državnu potrošnju, da je svetski finansijski
sistem nestabilan i da je potrebno da postoje međunarodne finansijske ustanove koje
će ga stabilizovati, da kad se privreda nađe u recesiji to je zato što ljudi nemaju dosta
para i treba im te pare dati makar i kroz inflaciju, da su špekulanti najveća opasnost
po privredu, i tako dalje, i tako dalje.8
Ipak, ne znamo svi da su svi ovi stavovi na najpotpuniji način teorijski objašnjeni u
knjizi "Opšta teorija proizvodnje, kamate i novca" Džona Majnarda Kejnza iz 1936
godine, da je veliki deo javnog mnenja u prošlom stoleću bio zapravo "rob" pokojnog
profesora Kejnza, koji je umro neposredno posle rata, 1946 godine. Teško je naći u
XX veku knjigu koja je više uticala na način na koji su kreirane javne politike u
7
sr.wikipedia.org/sr-el/Џон_Мејнард_Кејнс
8
www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option..

5
zapadnom svetu od nje. Ta je knjiga predstavljala pravi manifest državnog
intervencionizma, pisan sa svežim sećanjem na Veliku ekonomsku krizu za koju je
krivica svaljena na neregulisani laissez-faire kapitalizam, što joj je omogućilo da bude
vrlo blagonaklono dočekana i tumačena od strane javnosti. Pre te knjige, Kejnz je bio
malo poznati teoretičar koji je objavio nekoliko knjiga, uključujući i jednu studiju o
novcu koju su vodeći ekonomisti tog vremena oštro kritikovali, rečju čovek bez nekog
većeg teorijskog značaja. Posle te knjige on će postati jedan od najcenjenijih
ekonomista svog vremena, široko čitan i usvajan kako od kolega ekonomista, tako
još i više od političara. Stavovi protiv striktne makroekonomske ravnoteže,
ograničeno zagovaranje inflacije i javnih radova kao recepata protiv recesije,
protivljenje slobodnoj trgovini i zlatnom standardu, zagovaranje visoke državne
potrošnje - sve su to stavovi iz Kejnzove knjige koje će javnost pozdraviti kao
revolucionarna otkrića, i čak kao jedini način da se kapitalizam spase od sebe samog
kroz državnu intervenciju. Drugorazredni kvalitet njegovih izvođenja, protivrečnosti u
koje u knjizi često zapada, teze koje bi pojedinačno iznete običnim jezikom služile za
podsmeh, u teorijskoj celini saopštene nerazumljivim profesionalnim žargonom zvuče
kao uzbudljiva inovacija i teorijski prodor – sve to je bilo u senci sjajnog uklapanja
Kejnzovih ideja u intelektualnu modu vremena da se država vidi kao rešenje svih
problema, a tržište kao njihov uzrok. Treba će skoro pola veka dok bude prepoznato
rđavo dejstvo ovih ideja po same zapadne ekonomije. 9

Džon Majnard Kejnz je rođen u porodici intelektualaca. Deda mu je bio poslovni

čovek koji je povećao porodično bogatstvo poslovanjem na berzi, a otac, Džon Nevil
Kejnz, poznati matematičar i profesor na Kembridžu. Dao je značajan doprinos
razvoju teorije verovatnoće. Mladi Kejnz je vrlo rano pokazao svoj talenat za nauku.
U prvo vreme nije planirao da studira ekonomiju, više su ga zanimale matematičke
nauke. Ipak, po dolasku na Kings koledž na Kembridžu, mladi Kejnz se okreće
društvenim naukama, prevashodno političkim i ekonomskim. Iz tog vremena datira i
njegov kulturni elitizam, po kome će kasnije biti široko poznat, njegov karakteristični
prezir prema običnom narodu i vera u bogomdanost elite da upravlja čitavim
društvom. Tih godina je postao član tzv. Apostola, polutajnog društva intelektualaca
sa Kembridža koji su verovali da njima pripada mesijanska uloga u vođenju politike.
Ideološki levičari, većina sa neskrivenim homoseksualnim afinitetima, cinični i
skeptični prema svemu osim prema vlastitoj genijalnosti, pripadnici ove grupe su
postali najmoćnije udruženje koje je vladalo Engleskom. Pripadnici ovog kruga su bili
i Harold Laski, Bertrand Rasel, Dž. E. Mur, i mnogi drugi. Njihovu aroganciju i
uverenost u svoju misiju najbolje odslikava kantovska polu-šala koju su, po rečima
Kejnzovog biografa Skiledskog Apostoli često ponavljali: Da su, naime, samo oni
"realnost" dok je ceo spoljni svet "fenomenalan" (puko pojavan). Bertrand Rasel,
takođe jedan od Apostola piše u svojoj biografiji da je Kejnz ceo spoljni svet
doživljavao kao neprijateljsku teritoriju, ili u najboljem slučaju kao teritoriju na kojoj
žive divljaci i pagani koje on treba da kao biskup sekte preobrati. Po Raselu, "pravo
spasenje se za Kejnza nalazilo među nekolicinom posvećenih u Kembridžu". Glavni
filozofski uticaj na Kejnza i njegove drugove, uključujući samog Rasela, jednog od
najcenjenijih filozofa u XX veku, bio je Mur sa svojim Principima etike. Posebno im se
sviđao odeljak o ličnoj religiji i ideja o "strasnoj kontemplaciji i zajedništvu
pojedinaca", ali su odbacili bilo kakvu etiku lične odgovornosti.
Ovaj ekstremni elitizam Kejnzov igrao je važnu ulogu u formiranju njegovih političkih
stavova i njegove ekonomske teorije.  Stvari u koje su Kejnz i drugi Apostoli najviše
9
www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option..

6
verovali bio je neuporedivi značaj lične naklonosti i ljubavi među pojedincima, uz
odbacivanje bilo kakvih opštih principa i pravila koja bi mogla ograničiti ljudski ego.
Takođe, iskazivali su najveći mogući prezir prema moralnim vrednostima srednjih
klasa, porodici, radu, štednji itd.  Verovali su da je homoseksualnost moralno
superiorna u odnosu na tradicionalne odnose među polovima (uz eventualno
biseksualnost kao rezervnu varijantu). Bili su hedonisti, uvek usredsređeni na
trenutak i trenutna uživanja, prezirući sve dugoročne obzire i opšte principe. Malo je
poznato da je čak i čuvena Kejnzova sentenca iz kasnijeg vremena da smo "svi mi
na dugi rok mrtvi" zapravo samo verna parafraza životnog "vjeruju" kembričkih
Apostola. Kejnz i njegovi drugovi su bili prototip onih generacija koje će se masovnije
pojaviti 60-ih godina, razmaženih, dobro stojećih sinova srednjih i viših klasa koji
odbacuju svet svojih roditelja, obožavaju hedonizam, ovde i sada, manjka im bilo
kakve sistematičnosti u teoriji i bilo kakvog opšteg principa.
Celokupna Kejnzova ekonomska teorija predstavljala je pokušaj da se da teorijsko
objašnjenje mogućnosti životnog stila koji je praktikovao. U "Opštoj teoriji" napadnute
su sve tradicionalne kategorije ekonomske teorije, od ponude i tražnje, preko
kamatnih stopa kao cena kapitala, štednje kao odložene investicije, itd. Trebalo je
objasniti zašto može postojati besplatni ručak, i zašto dobra ekonomija nije stvar
poštovanja određenih principa, već stvar uspešnog rukovođenja od strane
prosvećene elite.10

Magnum opus

Opšta teorija zaposlensoti, kamate i novca iz 1936, kao glavno Kejnzovo delo donela
je malo toga teorijski novog i kvalitetnog. Ispod naslaga nerazumljivog i na momente
potpuno konfuznog akademističkog žargona, nalazila se stara merkantilistička
filozofija ekonomskog zatvaranja i državnih intervencija u privredu. Kejnz je suštinski
tvrdio da krize i depresije proizvodi slobodno tržište, a na vladi je da ih zauzda ili
eliminiše. Njegova receptura je sadržavala predlog da se poveća državna potrošnja u
trenucima kad privreda zapadne u krizu, recimo kroz javne radove ili širenje sistema
socijalnog osiguranja. Da se pronađe neki način za povećanje državne potrošnje koje
će ljudima dati više para na osnovu zakonskih prava na nadnice ili neke fiksne
beneficije. Taj višak tražnje (para) se onda pretvara u višu potrošnju domaćinstava,
ovaj višak potrošnje podstiče rast industrije potrošnih roba, ovaj onda u sledećem
koraku industriju kapitalnih dobara i tako dalje, pri čemu se ceo ekonomski sistem
zahuktava i privreda izlazi iz recesije. To je često poređeno sa efektom bacanja
kamička u vodu, koji stvara više koncentričnih krugova. Tako se i prosperitet u
kejnzijansjoj filozofiji inicijalnim bacanjem kamička državne potrošnje u ekonomsku
vodu koncentrično širi sve dalje ka rubovima sistema. Kasniji sistematičari Kejnzove
teorije će ovo nazvati "efektom multiplikatora".11

Najpopularnije i najzgodnije mesto u celoj Kejnzovoj teoriji bila je njegova tvrdnja da

državni izdaci u vreme recesije moraju biti takvi da ne zadovoljavaju nikakvu realnu
potrebu tržišta. Po njegovoj doktrini recesiju je stvarao manjak tražnje (novca) u
odnosu na ponudu dobara, to se zvalo hiperprodukcija, pa je državnom politikom
trebalo izjednačiti ponudu i tražnju u društvu. Drugim rečima, državnom politikom
10
www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option..
11
www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option..

7
stvoriti novčanu tražnju koja neće kreirati svoju vlastitu ponudu (neka korisna dobra
za koja je neko spreman da plati). To je značilo da je idealni oblik kejnzijanske
anticiklične državne potrošnje bilo finansiranje besmislenih javnih radova, recimo
kopanja i zatrpavanja rupa i plaćanje radnika za taj posao. Kejnz u Opštoj teoriji
otvoreno izjavljuje da je najbriljantnija anticiklična politika bila ona egipatskih
faranona, koji su gradili piramide, trošeći godine i milione radnih sati robova na
savršeno beskorisnu i ekonomski bezvrednu aktivnost: izgradnju megalomanskih
grobnica. Mogli bismo dodati da je receptura jugoslovenskih komunista sa Golog
otoka i Enver Hodžina u Albaniji takođe imala potencijala da, ukoliko se primeni na
široj skali, ima snažne anticikličen efekte: recimo legendarno pomeranje gomile
kamenja sa jedno mesta na drugo, pa onda vraćanje na prvo – to je savršen primer
aktivnosti koja nema neželjeni efekat kreiranja viška ponude. Samo su zatvorenici
morali da budu plaćeni, i pušteni preko vikenda da potroše svoje "nadnice".

Moderni političari koji su sledili Kejnza u osnovi su radili isto što i egipatski faraoni: o
trošku poreskih obveznika gradili puteve, pruge, mostove, kuće itd  koji nikome ne
trebaju, za koje niko drugi nije bio spreman da plati. Ruzveltov Nju Dil, iako
personalno nije bio pod Kejnzovim uticajem, sa svojim gigantskim projektima
izgradnje brana i nasipa, kao i širenja socijalnog osiguranja, bio je prva šira primena
kejnzijanske ekonomske filozofije.

Takođe, Hitlerova ekonomska politika bila je u velikoj meri primena Kejnzovih

teorijskih postulata. Reforme ministra fininsija Hjalmara Šahta vodile su gigantskim
projektima javnih radova, vojnog naoružanja i socijalnog osiguranja da bi se rešilo
pitanje nezaposlenosti. Nije nikakvo čudo da je Kejnz više puta izražavao svoje
divljenje prema ekonomskoj politici Hjalmara Šahta i Hitlerove vlade. 12

Veliki Alhemičar

Jedna istinita priča kaže da je Džon Majnard Kejnz na jednoj aukciji otkupio sva
Njutnova alhemičarska dela. Ovo nije samo prilog biografiji Kejnza kao osobe
zainteresovane za sve vrste ezoteričnih i bizarnih stvari i učenja, već istovremeno i
slikovito objašnjenje njegovog životnog i filozofskog, a nadasve ekonomskog vjeruju.
Njegova fascinacija alhemijom odslikava njegovu najdublju intelektualnu prirodu:
celokupno ekonomsko učenje ovog mislioca bilo je jedna vrsta alhemije: pokušaja da
se dobije nešto ni iz čega, zlato iz bakra, da se rušeći sve standardne zakone
ekonomske nauke o ponudi i tražnji, novcu i kamati, štednji, itd, pokaže da je moguće
stvoriti ekonomski prosperitet trošenjem a ne štednjom. Čovek koji je ozbiljno
propagirao takve stvari, morao je da veruje u beskrajnu plastičnost društva i
stvarnosti, u mogućnost njihove promene i prilagođavanja teoriji. On je bio neka vrsta
alhemičara po vokaciji.13

Missing peace za razumevanje celovite Kejnzove ličnosti je njegov odnos prema

politici i elitizam. Pošto nema opštih principa u politici, jasno da nešto mora biti
rukovodeća sila u političkim zbivanjima. To je delovanje superiornih elita po
Kejnzovom mišljenju. Sećamo se sa kakvom su ozbiljnošću pripadnici kembričkih
Apostola videli svoju superiornost i izuzetnost u odnosu na druge ljude. U političkoj
12
www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option..
13
www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option..

8
sferi se ta megalomanija pokazivala kao snažno osećanje istorijske misije, kao
mesijansko poslanstvo sekte intelektualaca u upravljanju svetom. Na neki način je i
logično da ideologija državnog intervencionizma postane toliko bliska Apostolima, jer
je ona pružala najviše mogućnosti za realizaciju njihovih neograničenih ambicija.
Stara ideologija slobodnog tržišta je bila suviše minimalistička, i ostavljala premalo
prostora za razmah stvaralačke imaginacije "velikih ljudi". Ona je previše insistirala
na pravima i principima običnog puka, a premalo naglašavala ulogu elita i političke
volje u izmeni sveta.14

Valja posebno naglasiti Kejnzov potpuni cinizam; on nikada nije podlegao

egalitarističkoj ideologiji bilo koje vrste. On nije bio socijalista ni u kom smislu te reči.
Njega je bilo baš briga kakve će konsekvence bilo koja ekonomska teorija imati po
siromašne i nemoćne. Razlog zašto je on zagovarao preraspodele dohotka i javne
radove nije bio taj što je želeo da pomogne nemoćnima, već samo zato što je mislio
da je to jedini način da se uravnoteži sistem i ostvari misija Apostola o vladanju
svetom. Neke benficije po siromašne koje iz toga slede bile su više nuz-produkt nego
namerna posledica njegove ekonomske politike. Recimo, Kejnz je zagovarao javne
radove i povećanje izdataka za socijalno osiguranje što prividno ide u korist
siromašnih; ali jedini razlog za to je bio što je on verovao da nema drugog načina da
se prevaziđe debalans ponude i tražnje koji kreira tržište. Oni sa više kapitala imaju
višu graničnu stopu vremenske preferencije, tj skloniji su da štede štogod više imaju.
Štednja je po Kejnzu smrtni neprijatelj proizvodnje jer sredstva odvlači od investicija.
Treba je sprečiti. Stoga treba uzeti od bogatih i dati siromašnima, ali ne da bi se iz
robinhudovskih pobuda ostvarila "socijalna pravda", već da bi se podstakla
ekonomska efikasnost. Jer siromašni ionako nemaju ništa i sve što dobiju oni će
odmah da potroše, te time da stimulišu proizvodnju. Državna potrošnja stoga nije
dobra zato što što preraspodeljuje od bogatih ka siromašnima već zato što
preraspodeljuje od onih koji štede ka onima koji troše (i time održava ekonomiju u
životu). 15

Kejnz je bio jako dobar propagandista i taktičar. On je vrlo dobro osetio izmenjen
politički trenutak sredinom 30-ih godina. To je bilo vreme neposredno posle Velike
depresije, propraćeno snažnim osećanjem intelektualne krize i nepoverenja kako u
nasleđene institucionalne aranžmane, tako i u teorijska objašnjenja koja su ranije
preovlađivala. U Rusiji i Nemačkoj su u punom zamahu veliki socijalistički
eksperimenti koji podižu državu na moralni i filozofski pijadestal. Na zapadu raste
privlačnost socijalizma i nepoverenje u tradicionalno društvo slobodne konkurencije.
Zajedno s njima, i nestrpljenje mlađih generacija političkih reformatora, zadojenih
socijalističkim viđenjem ekonomskih poslova, koji jedva čekaju da prošire uticaj
politike na ekonomiju. Kejnzova teorija im je dala savršen alibi. Došlo je do "kraja
laissez-fairea", kako glasi jedan od ranijih Kejnzovih tekstova, i država je legitimisana
kao regulator tržišnih "nesavršenosti". Na krilima tog uverenja vrše reformu nemački
nacional-socijalisti, njudilovci u Americi i fabijanski socijalisti u Engleskoj. Kejnz je
sve vreme svestan da preporuke njegove doktrine dovode u pitanje tradicionalno
slobodno društvo kakvo ej na Zapadu postojalo; u predogovru nemačkom izdanju
"Opšte teorije..." on doslovce tvrdi da se njegova doktrina lakše može primeniti u
autoritarnoj državi, tj diktaturi, nego u parlamentarnom sistemu. 16

14
www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option..
15
www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option..
16
www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option..

9
Njegova lična beskrupuloznost i gotovo amoralnost su već legendarni. Kada je
napisao svoju Studiju o novcu 1922, kasniji nobelovac Hajek je napisao obimniju
studiju u kojoj je opovrgao Kejnzovu monetarnu doktrinu. Kejnz se onda odrekao
svoje teorije. I tako je postupio u više drugih navrata, menjajući svoja gledišta preko
noći i prilagođavajući ih trenutno politički modernim shvatanjima. Hajek, inače
Kejnzov lični prijatelj, jednom je izjavio da on nije želeo da traći vreme na
opovrganvanje Opšte teorije jer mu se činilo da će Kejnz opet reći da se predomislio i
da to više nisu njegova gledišta. Po Hajekovoj sopstvenoj priči, kada se sreo sa
Kejnzom marta 1946. godine, nekoliko nedelja pre Kejnzove smrti, prekorevši ga što
ne reaguje javno protiv nekih svojih sledbenika zbog zagovaranja inflacije i
budžetskog deficita, Kejnz je odgovorio: "ma pustite, to su budale. Ako ikad postanu
opasni, okrenuću javno mnenje protiv njih ovako (i karakterističnio škljocnuo
prstima)". Hajek dodaje da ne sumnja da bi Kejnz, da je poživeo, posle rata postao
veliki borac protiv inflacije, kao što je ranije bio borac protiv cikličnih depresija. 17

MMF i Svetska banka

Malo je poznato široj javnosti da je Kejnz (uz Ruzveltovog savetnika H.D.Vajta) bio
jedan od glavnih kreatora MMF i Svetske banke, dve institucije koje se danas
najčešće povezuju sa radikalnim tržišnim liberalizmom. Inicijalno one su bile
smišljene kao regulatori globalnog tržišta. Bile su proizvod hladnoratovskog,
socijalističkog nepoverenja u slobodna svetska tržišta i želje da se ona svesno
regulišu i kontrolišu. MMF bi brinuo o monetarnoj stabilnosti u sistemu fiksnih
deviznih kurseva, Kejnz je čak predlagao da se uvede i jedinstvena svetska valuta
("bankor"), što je predstavljalo prvo i neuspešno lansiranje ideje monetarne
harmonizacije koja će biti ostvarena tek u EU. S druge strane Svetska banka je
zamišljena kao fond za ekonomsku preraspodelu u korist siromašnijih zemalja (što je
ona u najvećem delu svoje posleratne istorije i bila). 18

Pedesete i šezdesete godine su zlatno doba kejnzijanskog intervencionizma u svetu.

To je period privrednog rasta na Zapadu, velikog poverenja u državu blagostanja i
potrošačko društvo, ali i period velike inflacije i sve većeg državnog zaduživanja. U
manjem obimu i u drugačijim okolnostima, čitav zapadni svet je preživljavao ono što
se često pripisuje Titovoj Jugoslaviji: finansiranje velike državne i lične potrošnje
inflacijom i zaduživanjem. 19

Sa naftnom krizom 70-ih čarolija je počela da se raspada. Dvocifrena inflacija čak i u

Americi, kolaps sistema fiksnih deviznih kurseva, rastući deficiti – sve je to uticalo da
se sredinom osme decenije javno mnenje na Zapadu počne okretati od Kejnzove
filozofije i počne prihvatati učenja čikaške škole koja su naglašavala vrednosti
slobodnog tržišta i ograničene vlade. Sa pobedom Margaret Tačer u Britaniji i
Ronalda Regana u Americi Kejnzova zvezda je jasno izbledela. Sve više se počelo
govoriti o "neoliberalizmu" koji je oživeo posle pola veka vladavine kejnzijanskog
intervencionizma.20

17
www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option..
18
www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option..
19
www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option..
20
www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option..

10
I MMF i Svetska banka su počeli da se drastično transformišu, i da napuštaju svoju
raniju ulogu koju im je Kejnz namenio. Na čelo MMF dolazi En Kruger,
ekonomistkinja bliska Reganovim ekonomskim savetnicima, koja uvodi politiku
uslovaljavanja pomoći siromašnim zemljama politikom suzbijanja inflacije i deficita, te
privatizacijom i deregulacijom tržišta. Ta politika će postati poznata kasnije kao
"Vašingtonski konsenzus".21

Rezime

Kejnzove ideje postaju popularne u poslednjih pet-šest godina ponovo sa

narastanjem antiglobalističkog pokreta. Teorije o nesavršenostima tržišta i potrebi
vladinih regulacija i intervencija ponovo se mogu čuti čak i od mnogih ekonomista.
Azijska kriza 1998 godine podsetila je po razmerama i uzrovima mnoge ekonomske
istoričare na Veliku depresiju 30-ih. Neki od njih su se setili i Kejnzovih objašnjenja i
lekova za taj problem. Najznačajniji ekonomista koji je proteklih godina doprineo
oživljavanju kejnzijanske filozofije je nobelovac Dž. Stiglitz, koji je u svojoj knjizi
Protivrečnosti globalizacije izneo u osnovi kejnzijansku kritiku MMF i nejgovog
Vašingtonskog konsenzusa, svaljujući svu krivicu a krahove u Rusiji i Aziji na njegove
"neoliberalne" politike. To je vrlo popularna knjiga i u Srbiji, gde je odmah po
objavljivanju na engleskom prevedena. A njena baza je prihvatanje Kejnzove
filozofije, i tu knjigu, kao ni okretanje jednog broja intelektualaca državnom
intervencionizmu danas, ne možemo shvatiti bez razumevanja samog Kejnza.
Ponovo raste broj robova ovog pokojnog profesora, posle određenog pada u
prethodnim decenijama.22

Ključne reči: makroekonomija, kejnzijanizam, moderna ekonomija, razvoj,

antiglobalizam.

Literatura:

- www.sr.wikipedia.org/sr-el/Џон_Мејнард_Кејнс
- www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option..

21
www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option..
22
www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option..

11