Апстрактне именице означавају нешто неопипљиво (осећања, особине, друштвене и природне

појаве, радње..) (срећа, туга, суша, наука, лепота, снага...) у оквиру апстрактних именица спадају
глаголске именице, изведене од глагола, које означавају радњу, стање, збивање ( спавање,
седење, трчање, севање, ). Један део апстрактних именица нема облике множине ( доброта,
здраље, туга, слух, смех..), али има и апстрактних именица које се могу употребити у множини
( болови, мисли, страхови, бриге, жеље, сеобе..)

Критеријуми

Горе наведена подела подразумевала је два критеријума поделе иманица. Први је био чулна
спознатњивост

Граматичке категорије именица

Именице имају род, а мењају се по броју и падежу. Род именица је класификациона категорија. То
значи да именица може имати само један род, дакле, не може се мењати по роду. Постоје
граматички и природни род именице. Граматички се одређује на основу показне заменице ( Тај
џемпер, та јакна, то одело), а природни род могу имати само људи и животиње, то је женски или
мушки род. Некада се граматички и природни род могу поклапати, али то није увек тако.
Случајеви попут –девојчурак, -момче, -девојче... доказују да нема поклапања увек. Јер на пример
девојче је природног женског рода, али је граматичког средњег. Такође, некада се родови не
морају поклапати у завистности од броја. На пример именица колега је у једнини мушког и
граматичког и природног, али је у множини граматичког женског а природног мушког, то важи за
још именица као што су војвода, комшија, вођа...

Број као граматичка категорија именица може имати две вредности, једнину ( вођа ) и множину
( вође ), али постоји и трећи граматички број који је остатак старе двојине а то је паукал
( малобројан). Паукал се употребљава у номинативу, акузативу, вокативу и то код именица мушког
и средњег рода када их квалификују бројеви два, три, четири, оба, обадва. ( два/три/четири
човека, али пет људи).