Krejg Rasel

ŠEST LICA
SENKE

Neobična istina u pozadini događaja u Sanatorijumu

za mentalno obolele osuđenike u Gradu orlova

Prevela
Jovana Palavestra

Naziv originala:
Craig Russel - THE DEVIL'S ASPECT
Mojoj supruzi Vendi
Đavo obitava u ljudskom srcu; ponekad i u sebi osećam pakao.
TOMAS BRAUN (1605-1682)
 — PROLOG —

Pojava tog glasa, te mračne ličnosti, bila je poput izlaska kakvog

užasnog crnog sunca, ispunjavala je kulu zamka svetlucavom
tminom, zlobno i duboko tonula u debeli kamen njenih drevnih
zidina. Iako je pacijent čvrsto bio privezan za stolicu, Viktor se
osećao neobično izolovano, ranjivo. Uplašeno. To što sluša nema
smisla. Nemoguće je.
Viktor je shvatio da taj glas nije naprosto delić raspolućene
ličnosti njegovog pacijenta. To je nešto drugo, nešto drugačije. Nešto
mnogo gore.
„Osećam vaš strah“, rekao je gospodin Hobs. „Navikao sam na
ljudski strah. To je energija koja me obnavlja, a sada me vi
obnavljate. Tražili ste me, a sada ste me i našli. Želite da znate o
čemu razmišljam, šta osećam. Pa, dozvolite mi da vam ispričam:
kada sam ih ubio - kada sam ubio te silne ljude, kada sam im uradio
sve one užasne stvari - uživao sam u svakoj sekundi. Učinio sam to
zbog mračnog zadovoljstva koje mi je to donosilo. Njihov bol i strah
bili su za mene poput dobrog vina.“
„A naročito sam voleo kada bi me, na kraju, preklinjali da im
poštedim život: kada bi me preklinjali - a naposletku bi svi to učinili -
pretvarao bih se da oklevam i u njihovim očima ugledao blagi tračak
poslednje očajničke nade. Dopustio bih im je, na tren, a onda bih im
je oduzeo. I baš u tome - u tom oduzimanju poslednje nade - baš u
tome uživao sam više nego u bilo čemu drugom, čak više nego u
samom oduzimanju života.“
„Vidite, doktore Kosarek, baš u tom trenutku osetili bi prisustvo
đavola i preklinjali Boga da ih izbavi od njega. I u tom trenutku
naterao bih ih da uvide - tada bi konačno shvatili - da je Bog sve
vreme tu.“
„Tada bi shvatili da je đavo samo Bog u noćnoj odeždi.“
 PRVI DEO

MESTO NA KOM OBITAVA ZLO

 — PRVO POGLAVLJE —

Te kasne jeseni 1935. godine, doktor Viktor Kosarek, visok i vitak

dvadesetdevetogodišnjak, bio je privlačan, ali ne prosečno, kao
većina Čeha: na njegovom dugom vitkom nosu, oštrim jagodičnim
kostima, prodornim plavozelenim očima ispod tamnih izvijenih obrva
i vranoj kosi video se trag starog plemstva. Dok su mnogi njegovih
godina i dalje ličili na momčiće, Viktorove poprilično stroge crte lica
činile su da izgleda starije: ta maska zrelosti i autoritet, koji je, igrom
slučaja, posedovao, pomagali su mu u obavljanju posla. Kao
psihijatru, Viktorova profesionalna dužnost bila je da otkrije
unutrašnje tajne, da osvetli najtamnije i najskrivenije kutke uma
svojih pacijenata; a ti pacijenti ne bi podelili svoje najskrivenije tajne,
prepustili najmračnije porive i želje u ruke prosečnom mladiću.
Bila je noć i padala je kiša - hladnjikava kiša koja je
nagoveštavala promenu godišnjih doba - kada je Viktor poslednji put
napustio iznajmljeni stan. Budući da je imao mnogo prtljaga, a
regionalni voz polazio je s Masarikove stanice u Hibernskoj ulici,
umesto s Praške glavne stanice, krenuo je taksijem. Isto tako, pošto
je imao toliko prtljaga - veliki sanduk i dva teška kofera - i znao koliko
će mu teško biti da obezbedi nosača, udesio je da na stanicu dođe
četrdeset pet minuta pre polaska. I bilo je dobro što je tako učinio, jer
kada mu je Viktor platio, sumorni taksista je samo izneo prtljag na
trotoar pored glavnog staničnog ulaza i otišao.
Viktor se nadao da će njegov prijatelj Filip Starosta biti tamo da
ga isprati i pomogne mu s prtljagom, ali sve nepouzdaniji Filip
otkazao je u poslednjem trenutku. To je značilo da Viktor nije imao
drugog izbora do da ostavi prtljag tu gde je i krene u potragu za
nosačem, što je potrajalo dobrih deset minuta. Pretpostavio je da
odsustvo nosača ima nekakve veze s gungulom na stanici -
užurbanim dobacivanjima i povicima koje je Viktor u tom trenutku
čuo, ali nije video odakle dopiru. Naposletku je uspeo da pronađe
jednog mladog staničnog čuvara od oko šesnaest godina, koji je
nosio preveliku crvenu železničku kapu i koji je, uprkos sitnoj građi, s
lakoćom prebacio sanduk i kofere na kolica.
Bili su na putu ka peronu kada se na istom mestu kao i Viktorov
taksi zaustavila praga alfa u policijskim bojama. Dva policajca u
uniformama iskočila su iz kola i protrčala pored njih ka stanici.
„Šta se dešava?“, pitao je Viktor mladog nosača, koji slegnu
ramenima ispod prevelikog gornjeg dela uniforme.
„I ja sam samo čuo silnu viku“, rekao mu je. „Baš kad ste me
pozvali. Ali nisam video šta se dešava.“
Ušavši za momkom i prtljagom u stanicu, Viktor je odmah video
da je posredi neka ozbiljna drama. U udaljenom kutku velikog hola,
gomila naroda skupljala se poput gvozdenih opiljaka oko magneta,
zbog čega je glavna dvorana ostala gotovo prazna. Viktor je primetio
da su se ona dva tek pristigla policajca pridružila brojnim drugim
policajcima, koji su uglavnom pokušavali da nateraju gomilu da se
raziđe.
Neki muški glas je vikao sakriven u središtu gomile. Žena, koju je
gomila takođe skrivala, preplašeno je vrištala.
„Ona je demon!“, vikao je muškarac sakriven iza zida od
posmatrača. „Ona je demon kog je poslao đavo! Sotona!“ Napravio
je pauzu, a potom žurno i uplašeno upozorio:„Ovde je! Sotona je
ovde! Sotona je sišao među nas!“
„Ostani ovde!“, naredio je Viktor nosaču. Žustro je prošao
staničnu dvoranu i ramenom se probio do prvog reda gomile, koja je
zapravo formirala polukrug koji je obuzdavala policija. Dok se
probijao, začuo je kako neka žena šapuće prijateljici s mračnim
uzbuđenjem: „Misliš li da je to stvarno on? Misliš li da je to Kožna
Kecelja?“
Viktor je zatim ugledao izvor vike: muškarca i ženu. Oboje su
delovali prestrašeno: žena, jer ju je otpozadi držao muškarac s
velikim kuhinjskim nožem prislonjenim o grlo, a muškarac je bio
prestrašen iz samo njemu znanih razloga.
„Ona je demon!“, povikao je ponovo. „Demon poslat iz pakla! Zar
ne vidite kako gori!“
 Viktor je video da je žena lepo obučena i da deluje imućno, dok je
čovek koji ju je držao bio obučen u radničko odelo: ofucana kapa,
grubi sako od serža i vrećaste somotske pantalone. Na prvi pogled
bilo je očigledno da nisu par, te je Viktor naslutio da je žena
nasumično napadnuta. Mladićev divlji, unezvereni i razrogačeni
pogled govorio je Viktoru da je posredi egzistencijalni užas ili
šizofreni napad.
Jedan policajac stajao je bliže paru nego njegove kolege, s
rukom koja je počivala na pištolju u futroli. Zadrži ga u futroli,
pomislio je Viktor, ne dozvoli da oseti da je pod još većom pretnjom.
Probio se kroz prvi red posmatrača, ali odmah su ga presrela dva
policajca, koja ga čvrsto zgrabiše.
„Vraćaj se nazad!“, zapovedio mu je jedan od njih slovačkim
akcentom. „Zašto vi, zlodusi morbidni…“
„Ja sam doktor Viktor Kosarek iz Psihijatrijske bolnice Bohnice“,
pobunio se Viktor, pokušavajući da oslobodi ruke iz policajčevog
stiska. „Ja sam klinički psihijatar. Mislim da vam mogu biti od
pomoći.“
„Oh…“ Slovak je klimnuo glavom drugom policajcu i obojica
pustiše Viktora. „Je l’ ovaj jedan od vaših? Je 1’ vam neki pobegao?“
„Nije, bar koliko ja znam. Svakako nije jedan od mojih pacijenata.
Ali odakle god da je, očigledno ima psihotični napad. Paranoje.
Možda i šizofrenije.“
„Pavele!“, povikao je Slovak policajcu koji je stajao s rukom i dalje
na futroli pištolja. „Imamo ovde doktora za glavu…“
„Pa šalji ga ovamo!“, rekao je policajac ne skidajući pogled s
otmičara i zarobljene.
„Moraćete pod hitno da rasterate ovu gomilu“, tiho je rekao Viktor
slovačkom policajcu zakoračivši iz mase. „Okružili su ga. Oseća se
saterano u ćošak. Što je nervozniji, to oseća veću pretnju i samim
tim je i mlada dama u većoj opasnosti.“
Slovak je klimnuo glavom i s novim naletom užurbanosti i
odlučnosti on i njegove kolege počele su da guraju gomilu,
primoravši ljude da se nevoljno povuku s poprišta drame.
Viktor je otišao ka policajcu kome se Slovak obratio kao Pavelu.
 „Vi ste doktor za glavu?“, pitao je policajac i dalje ne skidajući
pogled s čoveka koji je držao nož.
„Doktor Viktor Kosarek. Ja sam stažista u Psihijatrijskoj bolnici
Bohnice… pa, bio sam do juče stažista u Bohnicama“, ispravio se.
„Upravo sam krenuo u Grad orlova, sanatorijum za mentalno obolele
osuđenike, da bih preuzeo novu dužnost.“
„Hvala na biografiji, doktore, ali trenutno se suočavamo s pomalo
hitnim problemom.“ Iz tona mu se izgubio sarkazam. „Čekaj malo?
Grad orlova? Nije li to mesto na kome drže zaključan đavolji sekstet?
U tom slučaju, ovo je baš slučaj za vas. Možete li ili ne možete
pomoći?“
„Daću sve od sebe, ali ako pati od ozbiljnih priviđenja, ne znam
da li ću dopreti do njega.“
„Ako ne doprete do njega, bojim se da ću ja morati.“ Policajac
potapša kožnu futrolu pištolja.
Kosarek mu je klimnuo glavom i stao tačno ispred žene i čoveka
koji ju je držao. Prvo je pogledao ženu pravo u oči.
„Pokušajte da se ne plašite“, rekao joj je tiho i ravnomerno.
„Znam da je to veoma teško, ali šta god uradili, nemojte da se
odupirete ili da vrištite. Ne želim da postane uzbuđeniji nego što je
trenutno. Hoću da budete hrabri. Razumete li?“
Žena, očiju razrogačenih od užasa, kratko klimnu glavom.
„Tako“, rekao je Viktor. Primetio je da je oštra ivica noža nabrala
kožu njenog vrata tik iznad arterije. Ne bi bilo potrebno mnogo -
dovoljan bi bio i najmanji pokret - da njen poremećeni otmičar
preseče žilu kucavicu. A desi li se to, za nekoliko sekundi više niko
ništa ne bi mogao da učini da je spase.
Okrenuo se ka otmičaru, pogledavši ga preko ženinog ramena,
ponovo pravo u oči. Bio je mlad, možda čak i nekoliko godina mlađi
od Viktora. Njegove oči nisu bile nimalo manje razrogačene niti
uplašene od žrtvinih. Pogledom je preletao preko prostora oko njih a
da se ni na šta nije usredsređivao, kao da nije video ni policiju koja
se sad i sama povukla među uznemirenu gomilu. Umesto toga,
posmatrao je neke užase nevidljive ostalima. Bilo je to nešto što je
Viktor Kosarek već mnogo puta video i u svojoj kratkoj karijeri:
ludake koji su mentalno obitavali u nekoj sasvim drugoj dimenziji,
dok su u ovoj ostajali samo fizički.
„Ja sam doktor Kosarek Viktorov“ glas ponovo je bio miran i
skladan. „Tu sam da vam pomognem. Znam da se plašite, ali učiniću
sve što mogu da vam pomognem. Kako se zovete?“
„Ona je demon!“, povikao je čovek.
„Kako se zovete?“, ponovio je Viktor.
„Vatreni demon! Zar ne vidite? Svuda su oko nas! Hrane se
nama! Poslali su je ovde da me ispije! Poslao ju je đavo…“
Mladić je iznenada zaćutao i delovao kao da je iznenada nešto
čuo ili namirisao neki neobičan smrad. „Ovde je“, rekao uzbuđenim
šapatom, potpuno stišavši glas. „Đavo je ovde, sad, baš na ovom
mestu. Osećam ga…“
„Kako se zovete?“, upitao je Kosarek ponovo, tiho, ljubazno.
„Molim vas, recite mi kako se zovete.“
Čovek s nožem delovao je zbunjeno, kao da nije razumeo zašto
ga neko ometa takvim trivijalnostima. „Šimon“, rekao je naposletku.
„Zovem se Šimon.“
„Šimone, morate ostati mirni. Veoma mirni.“
„Da budem miran?“, upitao je Šimon u neverici. „Tražite mi da
budem miran? Đavo je među nama! Njegovi demoni su ovde! Ona je
demon! Zar ne vidite?“
„Ne, bojim se da ih ne vidim. Gde su?“
Šimon je pogledom prešao preko mermernog poda železničke
stanice kao reflektorom. „Kako ne vidite? Jeste li slepi? Svuda su!“
Iznenada je delovao još uplašenije, još uznemirenije, jer ponovo vidi
nešto što samo on može. „Zemlja - pod - znoji ih. Luče se iz kamena.
Lava iz zemljine utrobe. A onda ključaju i penušaju sve dok ne
preuzmu obličje. Poput ove.“ Čvršće je stegao ženu, a ruka s nožem
mu se trgla.
„Šimone“, rekao je Viktor, „zar ne vidite da ste sve pogrešno
shvatili? Ova žena je samo žena. Nije demon.“
„Jeste li poludeli? Zar ne vidite? Zar ne vidite vatrene rogove koji
joj se izvijaju iz glave? Oči od lave? Usijana gvozdena kopita? Ona
je orijaški demon! Vatreni demon! Strašno me peče i samo to što je
držim! Moram da je zaustavim. Moram sve da ih zaustavim! Ovde su
da se hrane nama, da nas sve spale, da nas odvedu do vatrenog
jezera, gde našim mukama neće biti kraja!“ Razmislio je o
sopstvenim rečima, a potom progovorio iznenadnom ali tihom i
sračunatom rešenošću. „Ali shvatio sam! Treba samo da joj
odsečem glavu… To je to, treba samo da joj skroz odsečem glavu!
Jedino tako se može ubiti demon! To je jedini način!“
Žena, koja je davala sve od sebe da posluša Viktora i ostane
tiha, očajnički je vrisnula. Kosarek je pružio ruku ne bi li smirio i
čoveka i njegovu žrtvu. Shvatio je da ima posla s deluzivnom
šizofrenom paranojom ozbiljnog stepena; kao i da možda više nema
načina da dopre do Šimonovog izmučenog uma pre nego što ovaj
ubije ženu koju je zarobio.
Dobacio je značajan pogled u pravcu policajca, koji je kratko
klimnuo glavom i otkopčao kožnu futrolu pištolja.
„Uveravam vas, Šimone, ova žena nije demon“, nastavio je
Viktor. „Vama nije dobro. Nije vam dobro, pa vas čula varaju. Molim
vas, zatvorite oči i udahnite.“
„Đavo je taj koji obmanjuje! Veliki Prevarant zaslepeo je sve osim
mene! Ja sam božje oruđe! Ako zatvorim oči, đavo će mi se
prišunjati i odvući me u pakao!“ Utišao je glas; zvučao je povređeno,
uplašeno. „Video sam Velikog Prevaranta! Video sam đavola,
pogledao sam mu u lice!“ Oteo mu se očajnički vrisak. „Opekao me
je očima!“
„Šimone, molim vas, slušajte me. Molim vas da pokušate da
razumete. Đavo ne postoji. Sve što postoji, sve ovo što doživljavate,
sve je to u vašoj glavi. Vaša glava - svačija glava - nalik je velikom
moru, dubokom okeanu. Svakog dana svako od nas živi život tako
što plovi po površini tog okeana. Razumete li me, Šimone?“
Ludak je klimnuo glavom, ali pogled mu je ostao maničan i
prestrašen. „Ali ispod svakog od nas“, nastavio je Viktor, „nalaze se
velike mračne dubine naših ličnih okeana. U tim dubinama nekada
žive zastrašujuća čudovišta - veliki strahovi i užasne želje, koje
ponekad izgledaju kao da su poprimile materijalno obličje. A ja ih
poznajem, jer kao doktor, s njima radim svakog dana. To što se
vama dešava, Šimone, samo je velika oluja na vašem okeanu; sve
se uzburkalo i uskomešalo. Sva ona mračna čudovišta iz dubina
vašeg uma probudila su se i izašla na površinu. Želim da razmislite o
tome. Želim da shvatite da je sve ono što vas plaši u ovom trenutku,
sve ovo što mislite da vidite, kreacija vašeg sopstvenog uma.“
„Obmanut sam?“ Šimon je zazvučao poput nekog uplašenog i
usamljenog deteta.
„Obmanuti ste“, ponovio je Viktor. „Ta žena je obična žena. Taj
demon, za kog vi mislite da ga držite, samo je demon vaše
uobrazilje. Đavo kog se plašite nije ništa osim skrivenog aspekta
vašeg sopstvenog uma. Molim vas, Šimone, zatvorite oči…“
„Obmanut sam…“
„Zatvorite ih, Šimone. Zatvorite ih i zamislite kako ta oluja prolazi,
kako se voda smiruje.“
„Obmanut…“ Zatvorio je oči.
„Pustite sad damu, Šimone. Molim vas, pustite je.“
„Obmanut…“ Pustio je da mu ruka oko ženinih ramena padne.
Ruka koja je držala nož sklonila se s njenog grla.
„Krenite, ali polako!“, prosiktao je žurno policajac kroz zube ženi.
„Ka meni, samo polako!“
„Obmanut…“
Žena je jecajući pošla polako, a onda otrčala do policajca, koji ju
je zgrabio i smesta poveo iza policijske linije; neka žena iz gomile ju
je utešno primila u zagrljaj.
„A sad, Šimone, molim vas“, rekao je Viktor Kosarek mladiću, koji
je sada stajao sam, s očima i dalje zatvorenim, „spustite nož.“
Šimon je otvorio oči. Pogledao je u nož u ruci i ponovio:
„Obmanut!“ Podigao je pogled s molbom u očima; preklinjući je
ispružio ruke, s nožem koji je i dalje držao.
„Sve je u redu“, rekao je Viktor zakoračivši ka njemu. „Ja ću ti
pomoći.“
„Obmanut sam!“, rekao je Šimon odjednom ljut. „Veliki Prevarant,
Maskirani, Mračni - obmanuo me je!“ Pogledao je pravo u Viktora i
kratko se nasmejao. „Nisam te prepoznao! Zašto te nisam
prepoznao? Ali sad znam ko si!“ Šimonov pogled iznenada otvrdnu i
ispuni se mržnjom. „Sad znam! Sad znam ko si!“
Desilo se previše brzo da bi Viktor stigao da reaguje. Šimon se
bacio ka njemu s nožem spremnim za napad.
 Viktor se sledio. Dva glasna praska ispuniše prostor oko njega,
odjekujući u velikom staničnom holu: zaglušujući zvuci pucnja iz
pištolja. A Šimon je, bacivši se na mladog doktora, vrisnuo je još
jednu jedinu reč: „Đavole!“
 — DRUGO POGLAVLJE —

Viktoru Kosareku činilo se da su birokratija i češki um neraskidivo

utkani zajedno. Za svaki aspekt života, za svaki čin, kao da je uvek
postojao još jedan papir koji treba popuniti, još jedan službenik kod
kog se on mora overiti.
Viktor je svom novom šefu telefonirao iz policijske stanice u
Benediktskoj ulici. Ispričao je profesoru Romaneku šta se desilo na
železničkoj stanici i da je morao da popuni izjavu u policiju, a zatim
još jednu, i da je zbog toga propustio voz. Objasnio mu je da mu
prtljag čuvaju na Masarikovoj železničkoj stanici i da će krenuti prvim
vozom narednog jutra, kao i to da mu je veoma žao zbog te
neugodnosti.
„Dragi moj dečače“, rekao je profesor Romanek, „nemojte se
izvinjavati. Očigledno je da ste danas spasli život toj ženi. A šta je s
tim sirotim nesrećnikom u središtu te tragedije - kako je on?“
„Hvala vam na razumevanju…“ Kosarek je zastao dok je grupica
policajaca u uniformi žurno i bučno prolazila hodnikom pored
govornice, pa kroz glavna vrata. „Stanje mu je ozbiljno“, nastavio je
kad su policajci prošli. „Nažalost, još se ne zna hoće li preživeti.
Policajac je ciljao da ubije, iz straha za moj život, ali metak je dosta
izgubio na snazi prošavši kroz mišiće nadlaktice i odbivši se o
lopaticu ka trbušnoj duplji. Srećom po mladića, promašio je vitalne
organe, ali imao je obilno unutrašnje krvarenje. Sad čekaju da vide
šta će biti. Ako preživi, preporučio sam im da ga premeste u
ambulantu u Bohemicama čim se dovoljno oporavi.“
„Kakav uznemirujući događaj! Nadam se da nije bacio senku na
vaš novi početak s nama.“
„Nikako, profesore. Zaista se radujem saradnji s vama.“ I jeste se
radovao. Profesor Ondžej Romanek bio je poznat po inovativnim,
ponekad kontroverznim metodama. Verovao je u korišćenje
najnovijih tehnologija i pripisivan mu je razvoj novih delotvornih
metoda za lečenje uma.
„Žao mi je samo što sutra neću moći da budem na stanici da vas
lično dočekam.“ Uobičajeno vedar Romanek iznenada je zvučao
manje veselo. „Doći će doktor Hans Platner po vas. Sećate li ga se,
upoznali ste ga na razgovorima za posao. On je načelnik opšte
medicine u Gradu orlova. Hans je dobar lekar i čovek, ali ume
pomalo da nameće sopstveno mišljenje. Molim vas, ne obraćajte
pažnju na to. Radujem se našem susretu.“
„I ja.“

Pošto je spustio slušalicu, Viktor je bio u nedoumici šta sad da radi.

Otkazao je stan i vratio ključeve, jer je očekivao da će se već
posvetiti novom poslu i novom mestu prebivališta. Nije mogao da
odluči da li da zove Filipa Starostu, prijatelja i bivšeg kolegu s
univerziteta, i pita ga da li bi mogao da provede noć kod njega.
Međutim, Filip ga je već jednom ostavio na cedilu: Viktor je hteo da
prethodno veče, svoje poslednje u Pragu pre nego što se preseli u
Grad orlova, provede s prijateljem, ali Filip mu je u poslednji čas
poslao telegram i obavestio ga da neće moći da se vidi s njim niti da
ga isprati na stanicu. To je mučilo Viktora: Filip je bio vrlo inteligentan
mladić i podjednako strastven, a Viktora je brinulo njegovo sve
čudnije ponašanje u poslednje vreme. Možda bi bilo bolje, pomislio
je, da pokuša da pronađe hotel u blizini železničke stanice.
Nekakav starac štedljivog izgleda, sitan, mršav i pticolik, čekao je
u redu za telefon, pa je Viktor izašao iz govornice, pokušavajući da
odluči šta da čini. Stajao je u hodniku ispred telefonske govornice,
premišljajući se, kada hodnikom, trčećim korakom, prođe još jedna
grupa policajaca, ovog puta u civilnoj odeći. Vodio ih je jedan naočit
čovek - visok, širokih ramena, ozbiljan i zgodan - kog je drugi
policajac nazvao kapetanom Smolakom dok su prolazili. Viktor je
čuo turiranje motora, lupanje automobilskih vrata i škripu previše
željnih guma, koje su lako proklizale na vlažnoj kaldrmi.
Kroz ulazna vrata prođe stariji policajac u uniformi, stamene
građe, s čekinjama na glavi, veličanstvenih brkova i mesnatog
podvaljka, koji se prelivao preko vrha krute kragne policijske bluze.
Kapu je držao ispod pazuha i čitao beleške na držaču za papir. Po
naramenicama se videlo da ima čin nadstražmistra.[ 1]
„Šta se dešava?“, pitao je Kosarek višeg narednika.
„Policijska posla!“, odgovorio je narednik kratko i uputio se ka
središnjem delu stanice.
„Čuo sam ih“, rekao je starac koji je čekao red za telefonsku
govornicu, glasom koji je odavao zavereničko uzbuđenje nekoga ko
zaista voli loše vesti. „Čuo sam ih kako pričaju. Pronašli su telo. Još
jedno.“
„Ubistvo?“, upitao je Kosarek.
Starac klimnu pticolikom glavom s mračnim veseljem. „Telo žene,
iseckano na komade. Kožna Kecelja se ponovo bacio na posao.“
 — TREĆE POGLAVLJE —

Otac mu je bio mesar. Možda zato nije ni čudno što je, suočivši se s
prizorom pred sobom, Lukašu Smolaku na pamet pao mesarski
zanat; ali jeste mu delovalo čudno to što je pomislio na oca u tom
trenutku. Opet, kad god bi ga ophrvale dečje patnje, kad god je bio
zabrinut, zbunjen ili uplašen, uvek bi se pre obratio ocu nego
donekle rezervisanoj majci. A to je umnogome osećao i u tom trenu.
Iako je bio krupne mišićave građe, koju je od njega nasledio i sin,
Smolakov otac bio je zapravo nežan, ljubazan i tih čovek, neko ko
nikada nije delovao uznemireno, koliko god situacija bila ozbiljna ili
usijana. A mlađanom Lukašu otac nikada nije uputio ljutitu reč niti na
njega podigao ruku. Možda je zbog toga Smolak i sam izrastao u
smirenog i staloženog čoveka.
Međutim, postojao je jedan događaj koji bi ga potresao kada bi se
prisetio oca: događaj tako disonantan i u takvom neskladu sa svim
drugim iskustvima s ocem da mu je bilo teško da poveruje da se to
zaista desilo. Jednog dana, kada je Lukašu bilo devet ili deset
godina, majka ga je posle škole poslala da obavi neki poslić.
Zamolila ga je da ode do očeve radnje, koja se nalazila u beloj
zgradi niskog krova, blizu crkve usred sela, kako bi uzeo kilogram
ostravskih kobasica za večeru. Lukaš je učinio kao što mu je rečeno,
ali kada je stigao, otac nije bio za uobičajenim mestom iza tezge.
Umesto toga, vrata koja su vodila ka sporednim prostorijama - u deo
očeve mesare koji mlađani Lukaš nikada nije video - bila su otvorena
i odatle su dopirali čudni zvuci.
Kada se otac nije odazvao na njegove pozive, mali Lukaš se
zaputio, oklevajući, ka zabranjenom kraljevstvu zadnjeg dela
mesare. U iznenadnoj tmini i hladnoći, našao se među visećim
komadima mesa i tacnama s odrescima i kobasicama. I dalje nije
bilo ni traga ocu, te je nastavio dalje, prateći čudne zvuke: prodorno
skičanje.
 Otvorivši vrata zadnjeg dela radnje, Lukas je iskoračio napolje i,
trepćući na suncu posle tmine u hladnjači, našao se u malom
stražnjem dvorištu. Otac mu je bio tu, leđima okrenut dečaku, čiji je
dolazak prošao neprimećeno. Skičanje je dolazilo od malog praseta,
koje je njegov otac držao čvrsto između kolena, a preko kojih se
nalazila kožna kecelja. Lukaš je stigao u dvorište tačno na vreme da
vidi kako teški malj u očevoj ruci pravi luk nadole. Začuo se mučan i
tup udarac kada se malj sudario s prasencetovom glavom i skičanje
je naglo prestalo. Otac je spustio malj, iz džepa kecelje uzeo nož
dugog sečiva i hitro ga prevukao preko grla životinje. Kapi krvi
pulsirajući su pokuljale na kaldrmu i skliznule niz odvod, svaki damar
sve slabiji od prethodnog.
Otac ga je tada ugledao. S rukama na sinovljevim ramenima,
okrenuo je Lukaša od prizora umirućeg praseta i uveo ga nazad u
hladnjaču. Okačivši kožnu kecelju prekrivenu krvlju na vrata ostave,
otac je već uplakanog Lukaša odveo nazad kroz radnju, postavio ga
da sedne i objasnio mu, nežno i strpljivo, žalosnu neophodnost
nasilja u životu.
Tek tada je shvatio da mesar nije samo prodavac šunke i
kobasica, već i kasapin, koljač, čovek koji sve što prodaje najpre
svojeručno ubije i raščereči…
Ta misao javila mu se tu, u toj prostoriji, koja je postala pakao u
malom. Kapetan Lukaš Smolak iz Praške gradske policije i sin
odavno preminulog mesara, dvadeset godina bavio se ubistvima i
video gotovo svaki čin nasilja koji se može zamisliti. Video je
odrubljene glave, spaljena tela, prostrelne rane; glave smrskane
kamenjem i čeličnim šipkama, rastrgnuta i izbodena tela. Ali najgori
prizori s kojima je ikada morao da se suoči bili su poslednja ubistva,
koja je počinio manijak sada u Pragu naširoko poznat kao Kožna
Kecelja.
Ali ovo - ovaj najnoviji pakleni prizor - bio je neprevaziđen.
Žena na krevetu - a pol su uspeli da joj utvrde samo po delovima
odeće - bila je potpuno iskasapljena. Ne postoji druga reč za to:
čitavi delovi njenog tela bili su hirurški odstranjeni i uklonjeni, a
prazan kotao njenog stomaka i grudnog koša ležao je otvoren, poput
kostura brodske olupine, a bela kost rebara sijala je kroz usirenu krv.
Ubica je sa strane na uglu kreveta ostavio uredno naslaganu gomilu
glatkih sivosmeđih i ružičastih creva. Na podu kod podnožja kreveta
stajao je pažljivo postavljen keramički lavor. Jednaka pažnja bila je
posvećena i sadržaju lavora: žrtvinim bubrezima i srcu.
Glava je bila okrenuta ka Smolaku, ali čak ni tako nije uspevao
da vidi naznaku pola ili lica. Lice je bilo potpuno uklonjeno, odrano, i
beonjače bez kapaka zurile su u Smolaka, snažno ga optužujući iza
sirovog crvenog mesa iznad blistavobelog osmeha bez usana.
Sav taj užas bio je ograničen na krevet, čiji je prekrivač bio
natopljen krvlju. Nigde drugde u spavaćoj sobi nije bilo ni najmanjeg
traga borbe ili nasilja. Kada je okrenuo leđa krevetu da pretraži sobu,
dočekao ga je normalan svakodnevni prizor, osim fleke na krevetu
pored vrata, gde se domar, koji je prvi pronašao telo, ispovraćao.
I Smolak je morao da pošalje nekoliko policajaca napolje na
ulicu, da se ne bi i oni ispovraćali na mestu zločina. Čak i uz
dugogodišnje iskustvo s ubistvima, ni on nije bio u stanju da duže
zadrži pogled na telu a da mu se želudac ne okrene. Jedina osoba
koja se činila u stanju da zadrži profesionalnu uzdržanost bio je mali
punački čovek u vrećastom odelu, profesionalnog izraza lica, koji se
sagnuo nad ostacima kravate zabačene preko ramena, da je ne bi
umočio u krv. S lupom u ruci, samo se doktor Vaclav Bartoš,
policijski patolog, usredsređivao na detalje.
Prišao mu je Smolakov podređeni, detektiv-narednik Mirek
Novotni. Novotni je bio ambiciozni crvenokosi mladi detektiv, obično
samouverenog i bezmalo nadobudnog izraza lica. Tog izraza danas
nije bilo, a Smolak je primetio kako su pegice na prebledelom licu
Novotnog izraženije.
„Pronašli ste nešto?“, pitao je Smolak Novotnog.
„Jesmo, kapetane. Naša stari dobri Kecelja je ovoga puta bio
trapav.“
„A kako to?“, pitao je Smolak, ne skidajući pogled s kostiju i
usirene krvi, koje su nekad, iako je to sad teško zamisliti, bile ljudsko
biće.
„Imamo sveže otiske prstiju koji ne pripadaju žrtvi. A tamo, u
onom uglu“, Novotni je uperio prst ka delu poda pored kreveta,
„ugazio je u krv i ostavio delimičan otisak stopala.“
 Smolak se namrštio. „To ne liči na njega.“ Nagnuo se iznad da bi
ispitao otisak. Bio je prilično jasan: pola otiska ravnog đona cipele ili
čizme. Pripada omanjem muškarcu. „To uopšte ne liči na njega. On
nije aljkav. Nikada pre nije napravio grešku poput ove. Isto važi i za
otiske.“
Novotni je slegnuo ramenima. „Možda sad želi da ga uhvatimo. Ti
ludaci ponekad upravo to i žele - duboko u sebi osećaju krivicu ili
sličnu budalaštinu i žele da ih uhvatimo i kaznimo. Ili se igraju glupih
igara mačke i miša.“
„Ne i ovaj. Ovaj majstor previše uživa u svom poslu. Ako mu se
ovo namerno omaklo, to je zbog toga što želi da nam se naruga. Da
nam pokaže da ne možemo da ga uhvatimo. Ali ni u to ne verujem.“
Ponovo je pogledao otisak stopala. „Prosto je čudno. Još nešto?“
„Kao što znate, nema tragova provale“, rekao je Novotni. „Domar
kaže da je morao da je uvede u stan pre tri dana, pošto je bila na
pijaci u Malom gradu. Izgubila je tad ključeve. Mislila je da ih je
jednostavno ispustila.“
Smolak je zamišljeno klimnuo glavom. „Misliš li da ju je ubica
odžepario na pijaci?“
„Moguće je. To objašnjava kako je ušao. Palo mi je na pamet da
pošaljem nekoliko momaka da provere da li je još neko opljačkan tog
dana na pijaci.“
„I neka provere da li je neko od prethodnih žrtava izgubio
ključeve u danima pre nego što su ubijeni“, rekao je Smolak. „To je
nešto što možda nije pomenuto ili jeste, a mi smo prevideli.“
Kada je Novotni otišao, Smolak se okrenuo nazad ka patologu,
koji se, pošto je završio ispitivanje, ispravio iznad leša i vratio
kravatu na mesto.
„Mrtva je najmanje dan, verovatno i duže“, rekao je doktor Bartoš.
„Teško je odrediti tačan uzrok smrti: previše je rezova i previše toga
nedostaje, ali zaklana je. Ako je to bila prva rana, onda bi istog trena
bila fatalna, što bi bilo milosrdno. Ostaje nam samo da se nadamo
da je zaista bila prva i poštedela je svega onoga što je usledilo.
Međutim, sa sigurnošću vam mogu reći - sve je dobro urađeno.“
„Dobro urađeno?“
 „Ako je ovo još jedno ubistvo Kožne Kecelje, onda postaje sve
ambiciozniji, a samim tim pokazuje i da je vešt u komadanju tela. U
potezima nožem nema nikakvog oklevanja. Ko god da je ovo učinio
tačno je šta znao radi i bio je metodičan.“
„Neki doktor?“
„Ne nužno. Može biti hirurg, anatom ili naprosto kasapin ili mesar.
U svakom siučaju, čuo sam glasinu da ste možda već pronašli
krivca.“
„Molim?“, reče Smolak zbunjeno.
„Neki jevrejski mesarski šegrt, tako sam čuo. Zgrabio je neku
ženu na Masarikovoj železničkoj stanici i pretio joj nožem, a onda ga
je ubio jedan od vaših momaka.“
Smolak je odmahnuo glavom. „Nije bio Jevrejin - ne znam odakle
ljudima to. U svakom slučaju, to nije naš čovek. Samo neki ludak s
nožem.“
„A mislite da ovo nije delo ludaka?“, upitao je Bartoš u neverici,
klimnuvši glavom ka raskomadanim ostacima.
„Naravno da jeste, ali drugačija vrsta ludaka. Različita vrsta. Ko
god je ovo učinio taj živi preko dana među nama, nije uopšte
izgubljen u nekom fantastičnom kraljevstvu. Organizovan je i - kao
što rekoste - tačno zna šta radi. Jedino ne znam šta ga je to u vezi s
ovom ženom nateralo da je izdvoji.“ Smolak je ponovo pogledao
luksuzno nameštenu spavaću sobu. Stan je obuhvatao dva sprata u
velikoj stambenoj zgradi, koja se nalazila u krivudavom nizu sličnih
baroknih zgrada u Malom gradu. Bio je to bogat deo grada, koji je
tradicionalno toliko dugo bio nemačka četvrt da je bio poznat i kao
Prager Kleinseite - Praški Mali grad na nemačkom. Dok je prolazio
kroz stan ka spavaćoj sobi, Smolak je na stočiću u hodniku zapazio
primerak dnevnih novina na nemačkom jeziku - Prager Tagblatt, i to
da su gotovo sve knjige na polici bile na nemačkom. Tada mu je
rečeno da se žrtva zove Marija Leman. Nemica. I prethodne žrtve
imale su češko-nemačka prezimena, ali Smolak nije poklonio
naročitu pažnju toj slučajnosti, pretpostavivši da je motiv bio njihovo
zanimanje, a ne poreklo.
Poslednje što je Smolaku bilo potrebno jeste poludeli ubica s
nekim rasnim ili kulturološkim motivom.
 „U svakom slučaju“, rekao je Vaclav Bartoš uputivši se ka
vratima, „sastaviću izveštaj i daću da vam ga pošalju.“ Trenutak pre
nego što je napustio sobu, okrenuo se ka Smolaku namršten.
„Još nešto, doktore?“
Policijski doktor sleže ramenima. „Samo nešto što sam zapazio.
Nešto što nadilazi moju nadležnost.“
„Verujte mi, doktore, biću zahvalan za bilo kakav uvid. Ovo je već
četvrto u nizu.“
„Sve ovo…“ Doktor rukom zamahnu ka prizoru na krevetu. „Sve
ovo veoma je poznato. Pre pedesetak godina bila je serija sličnih
ubistava u Engleskoj. U Londonu. I baš kao i kod Kožne Kecelje,
ubistva su bila počinjena na ulicama ili u sokacima. I takođe je jedno
počinjeno u žrtvinoj sobi, a moram vam reći da je prizor bio veoma
sličan ovom. Moguće je da ste čuli za taj slučaj: u Engleskoj je
postao gotovo deo folklora. Taj ubica nikada nije uhvaćen, a prozvali
su ga Džek Trbosek.“
Smolak se namrštio, posmatrajući užasan prizor, ali ovoga puta
video je daleko više od onoga što mu je pred očima, posmatrao je i
druge slučajeve, povezivao je hronologiju ubistava i sakaćenja. „Da li
mi to savetujete onda da bi trebalo da tražim nekog Engleza? Hm,
koji bi sada mogao da ima između sedamdeset i devedeset godina?“
Doktor odmahnu glavom. „Svi koji znaju nešto o viktorijanskom
Londonu, reći će vam da su ga obeležile tri istaknute ličnosti: kraljica
Viktorija, Čarls Dikens i Džek Trbosek. I to ne nužno ovim redom.
Kao što rekoh, taj pomahnitali ubica, koji je žene podvrgavao
najstrašnijem užasu i bolu, za Engleze je postao gotovo neki
romantični lik: deo folklora, kao što rekoh. Kao što je i naš Jan
Neruda bio pod uticajem Čarlsa Dikensa, tako možda i češka Kožna
Kecelja vidi sebe kao kreativnog naslednika Džeka Trboseka.
Svakako ima mnogo sličnosti koje treba uzeti u obzir.“ Smolak
klimnu glavom. Bilo je to nešto što je i njemu samom ranije palo na
pamet, ali nije posedovao doktorovo poznavanje londonskih zločina.
„Zar nisu žrtve u Londonu bile prostitutke i uličarke. Ova…“, klimnu
glavom ka rasporenom mesu na krevetu, „nikako nije bila prostitutka.
Bila je dobrostojeća mlada žena.“
 Doktor ponovo sleže ramenima. „Kao što rekoh, to je samo
zapažanje.“
„Istražiću i to“, rekao je Smolak. „Hvala vam, doktore.“
„I još nešto mi je palo na pamet“, rekao je Bartoš već zakoračivši
preko praga. „U blizini jednog od mesta na kojem je Trbosek počinio
ubistvo, jednom je primećen osumnjičeni koji nikad nije pronađen. U
opisima stoji da je nosio mesarsku kožnu kecelju.“
Pošto je doktor otišao, Smolak ga je zapazio: mali svetlucavi
predmet koji se po podnim daskama otkotrljao ispod kreveta.
 — ČETVRTO POGLAVLJE —

Jedna prednost kašnjenja, rekao je sebi, jeste u tome što je po danu

mnogo ugodnije putovati. Viktor je gajio onu karakteristično češku
ljubav prema zemlji: duboku povezanost s njenom prirodom,
pejzažima i kulturom, bez tvrdokornog nacionalizma - onoga čime je
nemački sused Čehoslovačke dominirao na tržištu. Posle događaja
od prethodne noći biće lepo sedeti i posmatrati kroz prozor kako se
grad pokorava prirodi.
Bio je to još jedan hladan dan, ali treperavo vedar, jer je sunce
poigravalo kroz tanke prste i prozirno crveno i zlatno lišće drveća
koje je oivičavalo prugu. A tamo iza jesenje pozlaćenog ruba nalazile
su se borove šume, guste i tamne boje smaragda, bogate
legendama i mitovima; talasale su se na brdima, zaposele planine,
prelivale se ka poljima, gradovima i selima. Mračno srce Evrope.
Ali dok se navikavao na pogled kroz prozor, koji je pratio ritam
polje- -šuma-livada-šuma, u misli mu se prišunjalo lice onog mladića
sa stanice. Naročito onaj očajnički izraz užasa i mržnje kad se bacio
na Viktora s podignutim nožem. A sada leži na nekom odeljenju
Opšte univerzitetske bolnice u Pragu, obitavajući u tamnoj zemlji
negde između života i smrti.
Uprkos svemu onome što je naučio, silnim slučajevima deluzija i
paranoja kojima je prisustvovao ili ih lečio, Viktor Kosarek još nije bio
u stanju da se postavi u središte univerzuma ludaka; da doživi svet
njegovim očima, izvitoperen, haotičan i zastrašujući. Kakav li je
osećaj tako se plašiti za život? Kada vidite - zaista vidite - demone,
čudovišta i đavole svuda oko sebe?
A kada mu sećanje na poremećenog neznanca nije odvratilo
pažnju s divljenja prema pejzažima pored kojih je prolazio, u mislima
mu iskrsnu još jedno, ovoga puta poznatije lice.
Filip je bio topla, prijateljska i opuštena duša, u čijem je društvu
Viktor uživao; Filip je bio mračan, strastven i opsesivan čovek, čije je
prijateljstvo Viktoru ponekad bilo i previše intenzivno. Još od kada su
se upoznali, Viktor je naučio kako da uživa u prvom, a toleriše
drugog. Filip Starosta je, shvatio je Viktor, paradoksalna ličnost:
nešto što bi Viktora zaintrigiralo u studiju nekog slučaja, ali što ga je
kao prijatelja zabrinjavalo. A u poslednje vreme, ta zabrinutost
postala je snažna: Filipovi periodi kada bi se povukao iz društva,
njegove iznenadne i snažne mračne strasti, postajali su sve učestaliji
i duži.
To što Filip nije održao obećanje da isprati Viktora bio je povod za
zabrinutost. A pošto će biti daleko od Filipa, Viktor se plašio da će
njegov prijatelj još više odlutati mračnim koleričnim morima.
Rešio je da se često vraća u grad, da bi ga obišao. Na kraju
krajeva, Grad orlova i nije toliko daleko od Praga.

U kupeu u kome je putovao, sedeo je još jedan putnik, čovek

prijatnog izgleda, u pedesetim godinama, koji ga je ljubazno
pozdravio na nemačkom kada je ušao i seo preko puta Viktora.
Viktor je s pomalo negodovanja u čovekovim očima primetio želju da
zapodene razgovor.
„Putujete u Mlada Boleslav?“, naposletku ga je upitao saputnik,
pomalo izlišno - bilo je vrlo malo većih stanica pre krajnjeg odredišta.
„Tako je“, odgovorio je Viktor.
„Divan deo zemlje. Šta vas dovodi tamo? Ako smem da pitam.“
„Posao“, rekao je Viktor, znajući da se uzalud nada da će se
saputnikova radoznalost tu završiti. Po akcentu bi rekao da je
stranac, njegov nemački nije imao u sebi ničega češkog, a ni
austrijskog i bavarskog. Možda je odnekud sa severa Nemačke.
„I ja“, rekao je Nemac. „Čime se bavite?“
„Doktor sam.“
„Ah“, rekao je Nemac. „Dakle, bili ste u Pragu u poseti? Prelep
grad, zaista prelep. Tako bogata istorija.“
„Ne, živim… živeo sam u Pragu. Dobio sam novi posao.“
„Pu-pu-pu!“, rekao je Nemac. „Čestitam vam i srećno! Želim vam
sve najbolje na novom poslu!“
Viktor mu se nasmešio i zahvalio. Iako mu je narušio samoću, u
kojoj bi radije proveo vreme puta, zbog Nemčevog prijateljskog lica i
spoljašnjosti, Viktoru je bilo teško da mu se ovaj ne dopadne.
„Ja sam profesor Gunar Pedersen. S Univerziteta u Hamburgu.
Drago mi je.“ Nemac se nagnuo ka Viktoru i pružio mu ruku.
„Doktor Viktor Kosarek.“ Rukovao se s njim i nasmešio se,
pomiren sa sudbinom. Znao je da je razgovor postao neizbežan.
„Dakle, dobili ste zaposlenje u bolnici? Ili ste porodični lekar?“
„Ništa od ta dva“, rekao je Viktor. „Ja sam psihijatar. Dobio sam
posao u sanatorijumu u Gradu orlova.“
„Oh, poznato mi je to mesto!“, rekao je Pedersen. „Vidite, ja sam
profesor arheologije na Univerzitetu u Hamburgu, posećujem baš to
područje gde putujete.“ Nemac se malo zamisli. „Sanatorijum u
Gradu orlova - nije li to mesto gde drže one opasne ubice? Đavolji
sekstet?“
Viktor priguši uzdah. Otkad je dobio posao, svi kojima je rekao
gde ide bombardovali su ga pitanjima o šestoro ozloglašenih
pacijenata koje tamo drže. Najozloglašenijih u srednjoj Evropi.
„To ime ne pomaže, a zločini su im bili potpuno nepovezani, ali
da, to je to mesto.“
„Voleo bih jednom da posetim taj zamak“, rekao je Pedersen.
„Tek da znate, to nema nikakve veze s tim što se trenutno koristi kao
sanatorijum: jednostavno, s arheološkog aspekta, to je zadivljujuće
mesto.“
„Stvarno? Koliko ja znam, zamak potiče iz ranog srednjeg veka.“
„E pa, grešite. Možda sadašnji zamak, ali ono što leži ispod…“
Profesor mahnu prstom u vazduhu. „Ono što leži ispod zaista je
drevno. Grad orlova sagrađen je na mestu brdskog utvrđenja još iz
doba neolita. Mislimo da je pripadalo podunavskoj civilizaciji ili kulturi
linearno trakaste keramike. Zapravo, spoljni zid zamka prati krug
prvobitne neolitske rondele. Znate li da, kad sadašnji zamak
sagrađen, isprva nije bilo kuhinja i pravih prostorija za stanovanje?
Da prvobitna namena uopšte nije bila da u njemu neko boravi?“
„Zašto su ga onda sagradili?“
„To je jedna od najbolje sagrađenih tvrđava u Bohemiji, iako
nema nikakav strateški značaj. Sagrađena je da bude snažno
utvrđenje, ali ne da bi držala bilo šta podalje, nego kako bi sprečila
nešto da izađe. Kako bi zauvek držala nešto pod ključem. Što je
sasvim prigodno, kada pomislite na njenu trenutnu upotrebu.“
„Zaista?“ Viktor je uprkos sebi bio zaintrigiran. „Ko je tamo bio
zatočen?“
„Ne ko, nego šta“, rekao je Nemac. „Ispod zamka postoji mreža
pećina za koje se verovalo da predstavljaju predvorje pakla. Zamak
je sagrađen kako bi ga zapečatio. Gluposti, razume se, ali tačno je
da je neolitsko nalazište pronađeno na ulazu u mrežu pećina. Jeste li
primetili kako zamak izgleda kao da je spojen sa stenom? Podseća
na Predjamski zamak u Sloveniji, čija snaga kao uporišta dolazi
koliko od ljudske veštine toliko i od prirode. Znate li da zaista
nemamo predstavu o tome koliko dugo tamo postoje ljudske
naseobine? I to je ono što ga nama, arheolozima, čini tako
privlačnim. Svašta su odatle iskopavali vekovima, uglavnom
zemljoradnici i seljaci, na seoskim poljima.“
„Šta tačno?“, upitao je Viktor.
Pedersen se nagnuo ka njemu, očigledno zadovoljan što ima
publiku. „Uglavnom keramiku: krhotine, male keramičke diskove s
rupama izbušenim po sredini - toga je bilo mnogo - i kameno oruđe. I
mnogo ukrasnih staklenih perli, ali one su iz kasnijeg perioda. Oni
važniji komadi su, naravno, završili na univerzitetima ili u muzejima u
Pragu i Beču. Svi su redom pronađeni oko zamka i tog područja.“
„Zaista? To nisam znao.“
„O, da, da - verujte mi, doktore Kosarek, vaše novo mesto
zaposlenja veoma je važno arheološko nalazište. Zapravo, pre
pedesetak godina, vaš Josef Ladislav Pič, otac češke arheologije
glavom i bradom, vodio je iskopavanje u šumi u blizini zamka. I on je
pronašao bitne predmete: dve keramičke figurice debelih žena,
predstave Majke Prirode, slične Vjestoničkoj i Vilendorfskoj Veneri.
Sada su u Češkom muzeju u Pragu. I naravno, davno, davno pre
toga, otkriven je Čovek-medved, ali niko ne zna šta se s njim desilo.“
„Čovek-medved?“, pitao je Viktor.
„Rezbarija od kosti - neki su govorili od ljudske kosti, ali
sumnjam, pre će biti da je od medveđe. Telo stamenog čoveka, a
ramena i glava medveda. Otkrivena je otprilike pre sto pedeset
godina, ali je izgubljena. Kada je prvi put otkrivena, lokalni husitski
sveštenici tvrdili su za nju je predstava Sotone, kao i da je povezana
s Janom Crnog Srca i njegovim delima - pretpostavljam da znate sve
o Janu Crnog Srca?“
„Bojim se da ne znam.“
„Oh!“ Pedersen je delovao razočarano. Viktora je oduvek
zapanjivalo kako svi stručnjaci očekuju od drugih da budu dobro
upoznati s njihovom uskom specijalnošću - na to je često nailazio i u
medicini.
„Nije ni bitno“, rekao je Nemac. „Jan Crnog Srca bio je prvi
gospodar zamka i zaista nema nikakve veze s Čovekom-medvedom,
osim što je ta rezbarija prikazana na njegovom porodičnom grbu. U
svakom slučaju, neki meštani tvrdili su da figura Čoveka-medveda
predstavlja Velesa - znate već, boga-medveda, gospodara
podzemlja u staroslovenskoj tradiciji. Ali to su, razume se, gluposti:
rezbarija pripada periodu hiljadama godina pre dolaska Starih
Slovena. Međutim, izgleda da su se svi složili da je nešto mračno i
moćno povezano s tim predmetom.“
Viktor se štrecnuo kada je voz iz suprotnog smera protutnjao
pored prozora. Sačekao je da prođe pre nego što je upitao. „Šta
mislite pod tim mračno i moćno?“
„Ma, znate već, obožavanje Sotone i slično.“ Pedersen odmahnu
rukom. „Potpuno nebitno i sasvim anahrono. Ali kada je Čovek-
medved nestao, husitski sveštenici optužili su meštane da su ga
ukrali i koristili na crnim misama. Tada u priču ulazi Jan Crnog Srca.
Kolala je čak i glasina da se figurice dočepao František Rint - i da ju
je sakrio među hiljadama drugih ljudskih kostiju koje je iskoristio
stvarajući jezivo umetničko delo od skeleta u kosturnici Crkve svih
svetih u Sedlecu 1870. godine. Lično, smatram da je istina
prozaičnija: da Čovek-medved jednostavno leži i skuplja prašinu
zaturen na polici nekog muzejskog skiadišta.“

Viktor je ćaskao s arheologom ostatak putovanja i bi mu drago što

ga je to trglo iz mračnih misli. Putovanje je trajalo taman malo više
od jednog sata, a kada su se približili regionalnoj stanici Mlada
Boleslava, Pedersen je ustao.
 „Bojim se da sada moram da vas napustim“, rekao je smešeći se
i pruživši ruku Viktoru. „Moram da nadgledam istovar opreme.
Možda ćemo se videti u Gradu orlova.“
Pošto ga je veseli Nemac napustio, Viktor je ponovo sedeo u
tišini i posmatrao kako se Mlada Boleslav pojavljuje pred njim.
 — PETO POGLAVLJE —

Stanica je bila senovito mesto, šine kao da su tonule između dva

velika nasipa kako se voz zaustavljao. Grad Mlada Boleslav bio je
najbliža veća naseobina Gradu orlova, koji su Nemci zvali
Adlersburg - Orlov zamak.
Sve je ovde imalo po dva imena: češko i nemačko. To je bila ta
raspolućena ličnost s kojom je Viktor Kosarek rastao: nacija
mnogobrojnih i međusobno prepletenih identiteta. Identitet njegove
nacije, njegovih savremenika, njegov sopstveni identitet, oduvek se
vodio pod razno. Odrastao je u jednom gradiću u Moravskoj, s
majkom Nemicom i ocem Čehom. U bilo kojoj drugoj zemlji, to bi bila
osnova za osećaj otuđenosti i nepripadanja. Ali ne i ovde. Ovde je to
bila norma. Naravno, većina ljudi u novoosnovanoj republici
identifikovala se uglavnom kao pripadnik određene nacije: Česi,
Moravljani, Šlezani, Slovaci, Nemci, Poljaci, Rusini, Mađari, Jevreji -
ali to je oduvek bilo manje definicija, a više traženje glavnog sastojka
u bogato začinjenom paprikašu.
Republika Čehoslovačka možda je bila stara samo sedamnaest
godina, ali je isto tako bila i drevna, kao što je Pedersen to predočio:
izlivena od prvobitnog kamena koji se neprestano menjao i topio,
mešao i obnavljao. Bohemljani naročito nisu bili ni nalik na nekoga
ko je hodao ovom planetom: za njih je sve bilo fluidno, sve se
neprestano menjalo. Poput besmrtnika, sa zabavljenom
nezainteresovanošću, posmatrali su sitne strasti smrtnika: rast i
smanjivanje granica; podizanje i pad zastava, carstava, patriotizama
i predrasuda.
Kao neko ko je po vokaciji proučavao građu uma, i podeljena
ličnost njegove domovine fascinirala je Viktora. Toliko često čuo je
da je čoveku u ovoj zemlji maternji jezik onaj na kome sanja.
Međutim, Viktor Kosarek podjednako je sanjao i na češkom i na
nemačkom.
 Kada se iskrcao iz voza u gradu Mlada Boleslav, Viktor je
primetio pomalo punačkog čoveka u kasnim četrdesetim godinama,
osrednje visine, kako stoji na ulazu u stanicu. Nosio je tamnozeleni
kaput u lovačkom stilu i tirolski šešir. Viktor ga je odmah prepoznao
kao doktora Hansa Platnera, zamenika profesora Romaneka.
Platner mu se prijateljski nasmejao, mahnuo i prišao, dovevši i
nosača sa sobom.
„Nadam se da vam je putovanje bilo prijatno, doktore Kosarek“,
rekao je Platner na nemačkom i rukovao se s Viktorom. „Naročito
posle onoga što se desilo sinoć - profesor Romanek mi je sve
ispričao. Strašno, strašno. Naprosto užasno. Drago nam je što ste
došli ovamo bez daljih incidenata.“
„Pa, pretpostavljam da je bilo dobro što sam se tu našao.“
„Stvarno? Ali mogli ste da se povredite ili poginete“, rekao je
doktor žustro. „Siguran sam da bi se policija postarala za njega. Ali
zaista zvuči kao da ste baš vi spasli onu sirotu ženu. Možda bi bilo
bolje da taj mladić podlegne ranama.“
„Ali onda ne bi bilo šanse da se leči i oporavi…“ Viktor je bio
zatečen izjavom lekara opšte prakse.
„Kao da bi ikad moglo doći do izlečenja, doktore Kosarek“, rekao
je Platner. „Očigledno pričamo o nekome ko predstavlja hroničnu
pretnju, kako po sebe, tako i po društvo.“ Viktor je primetio ukrasnu
iglu na reveru Platnerovog kaputa: uzak crveni štit sa stilizovanim
povezanim slovima S, D i P. Viktor ga je već video za vreme
razgovora za posao s profesorom Romanekom i njegovim
zamenikom. Platner je bio sudetski Nemac[ 2]. Ukrasna igla
označavala je da je član novoosnovane Partije sudetskih Nemaca -
Sudetendeutsche Partei. Kao takav, Platner nije bio neko ko se
zalaže za ideje bogato začinjenih etničkih paprikaša: Partija
sudetskih Nemaca je, poput svojih rođaka preko granice, imala
tvrdokoran pogled na nacionalni identitet.
U Čehoslovačkoj je živelo gotovo tri i po miliona sudetskih
Nemaca, većina njih u Bohemiji, Šleziji i Moravskoj. Partija sudetskih
Nemaca je te godine na izborima osvojila najveći broj sedišta, i u
Senatu i u Domu poslanika. Partiju su finansirali nacionalsocijalisti iz
susedne Nemačke - s kojima je bila u bliskoj vezi, kao i sa svime što
su oni predstavljali. Tama kroz drveće, tako se to činilo Viktoru.
„O bože“, rekao je Platner ugledavši Viktorov prtljag dok ga je
nosač vozio na kolicima ka njima. „Rekao bih da će biti teško da to
ubacim u kola.“ Srdačno je lupio Viktora po ramenu. „Ali možemo da
pokušamo.“
Viktor je pogledao na peron gde su iznosili ostatak prtljaga,
nadajući se da će ugledati Pedersena, ali nemačkom arheologu nije
bilo ni traga.
„Hoćemo li?“, pitao je Platner i poveo Viktora ka novom opelu P-
4, parkiranom ispred stanice. Uprkos Platnerovim sumnjama, uspeli
su da uguraju oba Viktorova kofera na zadnje sedište. Iako P-4 nije
imao prtljažnik, imao je rešetku za prtljag pričvršćenu za zadnji deo,
te su na nju privezali Viktorov sanduk.
„Vi ste delom Nemac, čini mi se da ste to rekli tokom razgovora
za posao“, rekao je Platner dok su se vozili, u nespretnom pokušaju
da zvuči nehajno. Bio je prijatan jesenji dan i Viktora je ispunjavalo
uzbuđenje zbog novog posla - setio se i Romanekovog upozorenja
preko telefona o Platnerovim snažnim stavovima - i zaista se nadao
da se vožnja kolima neće pretvoriti u političku raspravu. A opet, tih
dana gotovo da je sve bilo predmet političke rasprave.
„Najmanje pola“, rekao je Viktor. „Moja majka je iz Gnadlerzdorfa
- Hnanjice na češkom. Poznato vam je?“
„Nažalost, ne“, rekao je Platner.
„To ja samo jedno malo selo. U Moravskoj, blizu granice s
Austrijom. Moj otac je Čeh, ali je i njegova majka bila Nemica. Inače,
i prezime Nemec je veoma često među mojim precima, što ukazuje
na nemačko poreklo.“
„Da, tako je!“ Platner je delovao zadovoljno Viktorovim
pedigreom. „Vaše prezime Kosarek - to znači kosač, zar ne?“
Viktor klimnu glavom. „Ili tvorac kosa.“
„Trebalo bi ponovo da se krstite, dragi dečače“, rekao je Platner
veselo. „Kako bi to glasilo na nemačkom? Sensenmann[ 3]
verovatno - ali ne verujem da bi pacijenti bilo gde voleli da ih nešto
podseća na Sablasnog Kosača. Ili možda Sensemann? Kad bolje
razmislim, bio je jedan misionar iz XVIII veka koji se zvao baš
Zenzeman. Gotlib Zenzeman. I on je bio moravski Nemac. Možda je
Kosarek samo slovenizovani Zenzeman. Možda ste čak i više
Nemac nego što mislite!“ Platner se široko osmehivao.
„Nije ni bitno, to ne znači ništa“, rekao je Viktor. „Poreklo nikad ne
definiše ko ste zapravo. Makar sam ja tog mišljenja.“
Platner nije ništa rekao, ali posmatrajući njegov profil, Viktor je
primetio da mu je osmeh izbledeo.
Dok su se vozili dalje u tišini, borovi kao da su postajali gušći, viši
i mračniji duž puta koji je krivudao i vijugao, kao da se uvija da se
oslobodi od sve snažnijeg stiska šume.
Budući psihijatar, Viktor je znao kako se anksioznost i traume
mogu apstrahovati u vidu neobično konkretnih strahova, a jednom je
i lečio neurotičnog pacijenta kod koga se razvila ekstremna hilofobija
- morbidan strah od šuma i drveća uopšte; od njihovih dubina, tmine,
senki koje se pomeraju u krošnjama. Kada je lečio tog pacijenta,
Viktor je neke od tih simptoma prepoznao i kod sebe; ali u
Viktorovom slučaju to je bilo razumljivo i moglo se pripisati jednom
određenom traumatičnom događaju. U Viktorovom slučaju, to je bilo
vrlo konkretno iskustvo iz detinjstva.
Kada je otkrio ono što je otkrio među drvećem.
Bilo je to tako davno. Viktor se igrao u šumi, što mu je bilo
zabranjeno; ali tamo je sebi našao mirno i tajno mesto, čistinu među
drvećem gde se oduvek igrao s mlađom sestrom Elom. Međutim,
kada se Ela slučajno udavila godinu dana pre toga, Viktor je bio
prinuđen da se tamo igra tužan i usamljen. Ela je bila njegov stalni
saputnik, jedina s kojom se igrao, i njena smrt napravila je rupu u
njegovom životu: veliku zjapeću prazninu, koja je ipak bila manja od
one koja je rasparala srce njegove majke.
Tog dana, kada je sunce zracima prošaralo šumsko tlo i nateralo
senke između drveća da zaigraju kao da su žive, Viktor je izašao na
tu čistinu, na njegovo i Elino tajno skrovište. I tu ju je našao.
Majka ga je čekala. Zurila je u njega moćnim pogledom, ali očima
koje višu nisu videle, lice i ruke bili su joj neprirodno tamni i
pomodreli, kao da se već pretvarala u senku između drveća. Škripa
grane s koje je visila bila je jedini zvuk u gustoj mračnoj šumi.
 Otkriće majčinog samoubistva ostavilo je dva neizbrisiva traga na
mladom Viktoru Kosareku. Prvi je bio nejasan i neodređen strah od
boravka u šumi. I dalje je mogao da uživa u prirodnim lepotama kada
bi šumu posmatrao s udaljenosti, ali osećao bi nešto slično
klaustrofobičnoj panici čim bi se našao među drvećem. Drugi trag
bila je odlučnost da razume i leči mentalne bolesti; da ublaži
ogromnu tugu koja ljude, poput njegove majke, vodi ka ludilu i
oduzimanju sopstvenog života, ili tuđeg.
To je navelo Viktora da se bavi baš psihijatrijom; a i da prihvati
mesto u Sanatorijumu za mentalno obolele osuđenike u Gradu
orlova.

Do zamka im je trebalo još dvadesetak minuta, a poslednji deo puta

činio je strmi vijugavi uspon kroz šumom ogrnute obode planine, na
kojoj se zamak - a sada adaptiran u sanatorijum - nalazio i dominirao
nad malim selom i okolinom. Prvi razgovor za posao održan je na
Praškoj akademiji, ali za drugi je došao tu, u zamak. I opet, kao i
kada je bio na razgovoru, Viktor je osetio snažno strahopoštovanje,
gotovo strah, kada je put izbio iz šume i kada mu se zamak ukazao.
Masivna nazubljena monolitna stena iskrsavala je iz šume, a
zamak je isto tako iskrsavao iz te monolitne litice. Građevina kao da
je bila srasla sa stenom, baš onako kako je arheolog Pedersen i
opisao. Visoki spoljni zid s palisadama bio je okružen okruglim
kulama: izraslinama s krovovima koji su podsećali na veštičje šešire.
Jedna kula, čiji su se zidovi spajali po oštrijim uglom, naginjala se i
izdizala više od ostalih, podsećajući na pramac broda. Tri velike
građevine bile su blizu jedna druge, okružene spoljašnjim zidovima
koji su se uzdizali i iznad njih. Najveća i najviša od njih, glavno
utvrđenje, imala je ogroman i taman kosi krov, koji se završavao
iglastim tornjevima što su parali nebo.
Daleko u praistoriji, kao sekirom kojom je zamahnuo kakav
prvobitni bog, neki geološki događaj raspolutio je liticu na kojoj se
nalazila tvrđava, te se tako barbakan nalazio na manjem delu, a
zamak na glavnom, koje je iznad ambisa povezivao kameni most.
Posmatrajući zamak, kako dominantno i agresivno para nebo,
Viktor je shvatao zašto ga zovu Grad orlova. Adlerzburg. Zamak
orlova.
Prošli su kroz barbakan, koji je imao i stražaru pored ulazne
kapije, u kojoj je bilo i osoblja. Jedan bolničar mahnuo je Platneru iza
stakla i teška hrastova vrata podigla su se kao da ih je gurnula
nevidljiva ruka.
„Na struju su“, rekao je Platner ponosno.
Prešli su kameni most preko dubokog procepa i prošli kroz još
jednu stražaru, stupivši u kaldrmisano dvorište zamka. U tom
trenutku Viktora Kosareka spopao je osećaj koji nije imao prošlog
puta.
Iako je bio vedar jesenji dan, osetio je kao da se zamak zatvorio
iza njega, oko njega, iznad njega, i da više nikad neće moći da
pobegne njegovom kamenom zagrljaju.
 — ŠESTO POGLAVLJE —

Iako je sve u vezi sa spoljašnjošću zamka preteći podsećalo na

davne protekle vekove, sve ono unutar sanatorijmna asociralo je na
moderno, na nezaustavljivi progres, obećanu budućnost.
Zidovi debljine jednog metra i lučna vrata ostali su
srednjovekovni, ali su bili okrečeni u vedre boje: pastelne nijanse
plave u jednom hodniku, roze u drugom. Svuda gde je korišćen
običan kreč, premazan je i slojem toplih tonova.
Kada je prvi put posetio zamak zbog drugog razgovora za posao,
pre više od mesec dana, Viktor je primetio da boje prate tačno
određen obrazac i shvatio da je to sve tako udešeno zbog
pacijenata: svesna politika izbegavanja klinički belih zidova, zbog
čega je unutrašnjost sanatorijuma izgledala manje poput bolnice;
odvraćala je i pažnju od zastrašujuće arhitekture i neizbežnog
zatočeništva.
Pri toj prvoj poseti, boje su mu ulepšale šetnju ka razgovoru za
posao, nagoveštavajući mu da upravnici bolnice dele makar neke od
Viktorovih progresivnih ideja. Za Viktora je mentalna bolest bila tuga
- ogromna tuga, tako je razmišljao o njoj - koja sa sobom nosi strah i
izolovanost. Video je previše ustanova uređenih u duhu prethodnog
veka i zasnovanih na zatočeništvu; u njima je uvek previše
pacijenata koji su prepušteni sopstvenoj samotnoj tuzi. I previše
pacijenata zatočenih u uslovima koji jedva da su bili ljudski. Što se
Viktora tiče, dobar je znak bilo kakav pokušaj da se tuga odagna iz
prostora u kom se pacijenti leče.
Iako je Hans Platner u svakom smislu delovao Viktoru kao
drugačiji tip čoveka od profesora Romaneka, bilo je očigledno da se
izuzetno ponosi sanatorijumom i njegovom savremenošću. Dok su
hodali hodnicima, Platner je svaki čas zastajkivao da pokaže
određenu bolničku sobu i istakne neki instrument, koji bi uvek bio
isključivo najnovije.
 Viktor je već znao da Platner nije psihijatar, već lekar opšte
prakse, koji brine za opšte zdravlje i fizičko blagostanje pacijenata.
Stoga nije bilo začuđujuće što se najviše ponosio bolničkim krilom, te
mu je - istakavši da Viktor pri prvoj poseti nije u celosti obišao zamak
- predložio da odvoji malo vremena da bi mu detaljnije pokazao to
krilo.
U ambulanti su teška drvena unutrašnja vrata bila sklonjena i
zamenjena bolničkim vratima s oprugom i bez kvake, od kojih su
svaka u nivou očiju imala okruglasti prozor. Kada mu je sudetski
Nemac otvorio vrata da uđe, Viktor je video da Platner nije uludo
ponosan. Ambulanta se presijavala i svetlucala, opremljena
najnovijim aparatima i nameštajem. Posedovala je salu za rendgen,
potpuno opremljenu operacionu salu, tri sobe za konsultacije i pet
standardnih soba za tretman pacijenata, a Nemac mu je svaku
ponaosob s ponosom pokazao.
Sve je bilo vedro, čisto i uredno - ali Viktor nije mogao a da ne
primeti da u ambulanti nema gužve i pacijenata. Platner je na
češkom predstavio Viktora dvema medicinskim sestrama, ali se
prebacio na nemački čim je počeo da predstavlja doktora Krakla.
Krakl je bio veoma visok, plav, koščate građe i pomalo pogrbljen,
kao što je to često slučaj s previsokim ljudima. To mu je, u
kombinaciji s kukastim nosom i spuštenim kapcima, davalo
predatorski izgled, poput kakvog jastreba. Viktor se nasmešio i
rukovao s Kraklom, ali u istom trenutku nagonski je osetio da mu se
taj čovek ne dopada. Isto tako primetio je i da iznad okovratnika
laboratorijskog mantila kravatu drži pričvršćenu ukrasnom iglom
Partije sudetskih Nemaca, identičnom s onom na Platnerovom
reveru.
Ostavili su Krakla da se postara za svoje dužnosti, koje očigledno
nisu podrazumevale i pacijente, i nastavili obilazak. Na prvi pogled,
ta ambulanta se razlikovala od onih u redovnim bolnicama, osim po
veličini, jedino po tri sobe opremljene dodatnim kaiševima na
krevetima i gumenim postavama na svim ivicama i uglovima. U njoj
se takođe nalazila laboratorija i apoteka, a na Viktorovo iznenađenje,
i velika i dobro opremljena sala za fizičko, što je bilo neobično za
ambulantu.
 „Moja odgovornost je i prevencija koliko i lek“, objasnio je Platner.
„Pacijente čiji su simptomi pod kontrolom, ili su u remisiji između
psihotičnih napada, jednom nedeljno dovode ovamo na fizikalnu
terapiju i vežbe. Mens sana in corpore sano.“
„Veoma impresivno!“, rekao je Viktor s iskrenim entuzijazmom.
„Zaista, her Platneru, veoma impresivno!“
Platner se široko osmehnuo.
„A gde će biti moja soba za pregled?“, pitao je Viktor.
„Ah… za vašu narkoanalizu? Ili narkosintezu, kako god da to
zovete.“ Platnerovo pitanje bilo je obojeno prijateljskim
skepticizmom. „Mislim da su vam namenili sobu u staroj kuli. Ali to je
delokrug profesora Romaneka, on zna bolje kako je to
organizovano.“
Dok su išli ka kancelariji upravnika sanatorijuma, Viktor i Platner
su prošli pored brojnog osoblja. Viktor je ponovo primetio da bele
uniforme medicinskih sestara nisu upečatljive, da su manje formalne
nego što je uobičajeno, a da bolničari nose kratke sakoe, isto tako
bele, s crnim mašnama. Jedino zajedničko s drugim sanatorijumima
koje je Viktor posetio bila je građa bolničara: koliko god progresivne
ideje bile, kršni muškarci su, nažalost, uvek neophodni za
obuzdavanje pacijenata.
Prošli su kroz četiri zasvođena ulaza, po dva sa svake strane
hodnika, od kojih je svaki imao teška hrastova vrata. Novo doba
ponovo je prekrilo staro, poput šlaga. Sva vrata bila su obezbeđena
tradicionalnom velikom rezom, ali njoj je bila pridodata i moderna
sigurnosna brava. Osim toga, Viktor je primetio i dve male sive
metalne kutije na svim vratima: jednu na ivici vrata, a drugu na
dovratku.
„Ova vrata vode do odaja za pacijente“, objasnio je Platner.
„Svaka vrata vode do jednog odeljenja, svako odeljenje ima četiri
odaje za pacijente. Neki od naših trenutnih pacijenata imaju celo
krilo za sebe, a oni koji dele krilo razdvojeni su dvema praznim
sobama. Kao što znate, profesor Romanek ima teoriju o mentalnoj
zarazi, kako on to kaže, te tako želi da, kad god je moguće, drži
pacijente na dovoljnom rastojanju da ne čuju jedni druge. Videćete
posle da su odaje sasvim drugačije od bilo čega na šta ste navikli:
više podsećaju na privatni smeštaj nego na ćelije u sanatorijumu. Na
drugoj strani zamka postoji još jedna grupa soba, koje bi trebalo da
služe za izolaciju, ali trenutno ih koristimo za skladištenje opreme. U
ovom trenutku zauzeto je samo šest jedinica i to će tako ostati još
neko vreme. Ali krajnji cilj je da lečimo šesnaestoro pacijenata
istovremeno.“
Viktor klimnu glavom. Poučen iskustvom s prvog razgovora za
posao, znao je da bi trebalo da izbegava da šestoro pacijenata ovog
zamka naziva đavoljim sekstetom. Znao je da država ulaže veliki
novac i resurse kako bi jedna jedina, neprobojna tvrđava služila za
pritvor samo šestoro pacijenata. Deo te posvećenosti poticao je od
želje da ih zauvek sakrije, da zbriše traumu njihovih zločina iz
sećanja još mlade republike. A delić razvejavanja mitologije koji se
razvio oko njih sastojao se od toga da ih zvanično nikada ne
nazivaju đavoljim sekstetom, kao što je to činio ostatak sveta.
Platner je klimnuo glavom ka vrhu jednih vrata. „Primetili ste ove
neobične sive kutije: u njima se nalaze električni magneti, koji se
centralno aktiviraju iz portirove kancelarije. Ako iko otvori vrata dok
je sistem podešen, to prekida magnetni kontakt i u kancelariji se
oglašava alarm. Sve sama najnovija tehnologija, dragi moj doktore
Kosarek, sve sama najnovija tehnologija.“
Prošli su kroz još vrata. Jedna su bila otvorena i kroz njih su
videli nekoliko članova osoblja u belom, koji su radili za šporetom
dok se miris kuvanja pronosio hodnikom.
„Kuhinje“, rekao je Platner izlišno.
Pored kuhinje se nalazio lučni ulaz bez vrata, dvostruko širi od
ostalih, i vodio je ka velikoj trpezariji, u kojoj se nalazilo šest stolova.
Viktor je primetio da su umetnička dela na zidovima trpezarije u
istom stilu kao i u glavnim hodnicima. Uzevši u obzir drevnost i
istorijski značaj zamka, očekivao je izbledele i od vremena
potamnele portrete Karla IV, odavno umrlih lokalnih aristokrata ili
stare pejzaže. Umesto toga, zidovi su bili prekriveni sito-štampom
velikih uokvirenih slika Društva Plavi jahač[ 4]
Viktor je prepoznao dela Fajningera, Klea, Makea, Kandinskog -
sva živopisna, vedrih boja i snažnih geometrijskih oblika. Upitao je
Platnera za izbor slika, ali sudetski Nemac samo je slegnuo
ramenima.
„Nema to veze sa mnom. To je izbor her profesora Romaneka.“
„Moglo bi da prođe kao gradski kafe“, rekao je Viktor. Trpezarija i
jeste neskladno podsećala na normalan kafe - simulaciju života na
koji pacijenti ludnice više nikada neće imati pravo.
„Zapravo, mnogi pacijenti obeduju u svojim sobama, ili po
sopstvenom izboru, ili iz nužde. Ali kada se osećaju dovoljno
stabilno, ohrabrujemo ih da se ovde druže. Osim šarmantnog
gospodina Skale, kog ćete kasnije upoznati. Služimo čak i pivo i vino
u umerenim količinama, naravno, samo onima kod kojih to ne stvara
kontraindikacije zbog njihovih simptoma i lekova. I u pravu ste, čovek
bi pomislio da je ovo nekakav restoran ili kafe, da nije pribora za
jelo.“
„Pribora za jelo?“
„Od bakelita je. Čaše i escajg su isključivo od tog materijala.
Pacijenti u trpezariji ne smeju da koriste staklo i metal. I osoblje ovde
obeduje. Ne brinite, mi smemo da koristimo normalan escajg - ali
svaki nož, viljuška i čaša se zavode i vraćaju.“
U sledećim hodnicima nalazili su se dobro opremljena muzička
soba i umetnički studio, ali Platner ih nije komentarisao. Viktor je
stekao jasan utisak da lekar opšte prakse na mari za bilo kakav vid
terapije koji u njegovim očima nije strogo praktičan i čiji se rezultati
ne mogu odmah izmeriti.
Skrenuli su u još jedan hodnik. Viktor je video da se taj hodnik
proteže do drugog dela zamka. Bio je potpuno zagrađen gvozdenim
šipkama i kapijom, poput onih na kavezu. Platner je uzeo ključeve i
otključao kapiju, koja je škripala dok ju je držao otvorenu za Viktora.
„Dobićete sopstvene ključeve“, rekao je. „Ovo je administrativno
krilo i odaje za zaposlene. Tu nema smeštajnih jedinica za pacijente
- pa, neko vreme ih je bilo: izolaciona soba, koju sam pomenuo, ali
sada je koristimo samo za skladištenje opreme.“
Čim se kapija uz tresak zatvorila za njima i kada ju je Platner
zaključao, Viktor je postao svestan promene tona u hodniku: ovde je
zamak ponovo postajao zamak. Zidovi nisu bili okrečeni u toplije
tonove, a slike koje su visile na zidu više nisu bile geometrijske slike
vedrih boja kao u krilima za pacijente. Zidovi su bili ili od golog
starog kamena ili prekriveni tamnim drvenim panelima.
„Znam“, rekao je Platner iscerivši se. „Sve je veoma gotski -
ovako je čitav zamak prvobitno izgledao. Navikne se čovek s
vremenom.“
„Vidim“, rekao je Viktor rasejano. Zastao je kako bi pogledao
nekoliko drvenih panela s detaljno izrezbarenim ramovima. Pažnju
mu je privukao friz s talasastim spiralnim vrpcama, izrezbaren na
tamnom drvetu. Pratio ih je do vrha rama; na njegovom središtu
nalazio se duborez za koji mu se prvo učinilo da predstavlja
vukodlaka. Vijugave vrpce spajale su se na vrhu rama i probijale se
spolja kako bi formirale bistu: grudi, ramena i ruke nekakvog krupnog
čoveka, iz kojih je štrčala glava iskežene zveri. Ipak, to nije vuk,
shvatio je Viktor, već medved.
„Čovek-medved…“, rekao je za sebe.
Doktor Platner, koji je tek tada shvatio da čovek u njegovoj pratnji
više nije pored njega, okrenuo se ka njemu. „Profesor Romanek vas
očekuje, doktore Kosarek“, rekao je.
 — SEDMO POGLAVLJE —

Proklinjao je maglu. Obavila je čitav Prag i bacala avetinjske aure

oko uličnih svetala, pretvarajući arhitekturu grada u igru oštrih senki
u nijansama crne i sive. Magla je loše vreme za policijski lov.
Kapetan Lukaš Smolak provezao se pored mesta gde je živeo
osumnjičeni. U idealnom slučaju, parkirao bi se preko puta i
posmatrao iz kola, čekajući čoveka da se vrati kući, ali ova četvrt bila
je najsiromašnija i najlošija u Pragu, a ovaj kraj najsiromašniji i
najlošiji u četvrti. Čak i pod plaštom magle, elegantna nova praga
pikolo, poput Smolakove - zapravo, bilo kakav automobil - upadljivo
bi se izdvajao. A budući da je iza nje bila i alfa s tri uniformisana
policajca, Smolak je odlučio da se parkira iza ugla i otpešači do
mesta odakle bi mogao da posmatra ulaz u stambenu zgradu iz
senke ulaza preko puta. Objasnio je podređenima da će im, kada
njihov čovek stigne, dati znak tako što će dva puta blesnuti
baterijskom lampom.
I tako je čekao osumnjičenog, ogrnut u senku i maglu. Ime za
koje su utvrdili da pripada otiscima pronađenim na mestu zločina u
Malom gradu bilo je poznato policiji, a i Smolaku. Pripadali su
malom, snalažljivom i podmuklom tipu, koji je - iako je u dosijeu imao
mnogo više zavedenih prevara nego nasilja - bio vrlo vešt s britvom i
stiletom ako dođe do toga.
Nije bilo ni sumnje da se njegovi otisci poklapaju s onima
pronađenim na mestu zločina; i jesu pripadali nekome ko je dovoljno
vešt džeparoš da izvadi ključeve Marije Leman iz njene torbe. Ipak,
budući da je poznavao osumnjičenog, Smolaku je i dalje bilo teško
da ga poveže s užasom u stanu Marije Leman u Malom gradu.
Trebalo bi uskoro da dođe. Smolak je znao da su kriminalci
robovi navike kao i svi ostali, i imao je čvrst razlog da veruje da će se
njihov osumnjičeni pojaviti baš tu, baš te večeri, kao po običaju.
 Policija je već imala potpun dosije osumnjičenog: bio je to čovek
kog je nepoštovanje zakona žalosno često izvodilo pred lice pravde.
A opet, pripadao je grupi autsajdera: bio je od rođenja označen kao
izgnanik, neko kome ne treba verovati, u koga se sumnja. A kada u
nekoga dovoljno duboko sumnjate, i dovoljno dugo, taj obično i
zasluži vaše nepoverenje.
Sudeći po dosijeu, osumnjičeni je bio u vezi s mladom
prostitutkom iste te autsajderske pozadine, koja je radila negde u
blizini, u četvrti Žižkov. Te srede imala je slobodno veče, a čovek kog
su tražili - za kog je Smolak slutio da joj je i makro i ljubavnik -
dovešće je nazad u stan koji dele.
Stojeći u prohladnom mračnom skloništu ulaza, Smolak je
popušio samo tri cigarete kad je ugledao dve figure u senci kako
skreću iza ugla u loše osvetljenu ulicu. Planirao je da uhvate čoveka
kada stigne do zgrade, ali par u senci bio je na njegovoj strani ulice,
a ne na strani zgrade. Možda to uopšte nije njihov čovek, pomislio je
Smolak.
Dok se par približavao s rukom u ruci, stapajući se u jednu senku
obasjanu lampom, Smolak je primetio da mlada žena blago hramlje
dok hoda. Bilo je to više hramanje nekoga ko je čitavog života bogalj
nego skorašnja povreda. To se poklapalo s onim što je Smolak znao
o prostitutki. Sad siguran da su to oni, Smolak je ugasio napola
popušenu četvrtu cigaretu i okrenuo se leđima paru, kako ne bi videli
njegov signal baterijskom lampom ka izvidnici na uglu.
Kad se par približio, Smolak ih je čuo kako pričaju sumornim
glasovima: bez radosti, bez ljubavi. Njegovim ušima muškarčev glas
zvučao je napeto od nervoze. Osumnjičeni uopšte nije imao takvu
reputaciju. Ženski glas kao da je pokušavao da ga uteši i umiri.
Kao odgovor na Smolakov signal, praga alfa je brzo skrenula iza
ugla, u loše osvetljenu ulicu, a gusta izmaglica prigušivala je
zaslepljujuće svetlo farova. Ali bilo je dovoljno jarko da osvetli par
koji je za trenutak stao kao ukopan, razrogačenih očiju, uhvaćen na
magličastom svetlu. Smolak je odmah prepoznao osumnjičenog, ali
je uočio iznenadni strah ispisan na njegovom licu: iskonski i duboki
užas. Smolaku ni to nije bilo kako treba: osumnjičeni je poznat po
tome da se policije uopšte ne plaši, već prema njoj oseća samo
prezir i obično je drčan i bezobrazan.
„Tobare!“, doviknuo je ime osumnjičenog kad je alfa stala pored
njih. Izašao je iz ulaza i čvrsto ga zgrabio, prstima snažno stegnuvši
deo tik iznad lakta omanjeg čoveka.
Smolak je bio zatečen reakcijom osumnjičenog. Vrisnuo je.
Piskavim i užasnutim vriskom. Oči su mu se razrogačile, divlje i
obnevidele. Onda je otrgao ruku iz Smolakovog stiska i grubo ga
gurnuo. Iako je mnogo krupnije građe, zbog neočekivane snage
kojom ga je taj žilavi čovečuljak iznenada očajnički odgurnuo,
Smolak je izgubio ravnotežu i zateturao se unazad, petama
zakačivši stepenik ulaza kod kog se bio krio, a onda pao udarivši
leđima o vrata.
Osumnjičeni je iskoristio tu prednost, okrenuo se odakle je došao
i potrčao. Dok je Smolak dolazio k sebi, jedan od policajaca u
uniformi dao se za osumnjičenim. Devojka, koja se dotad nije
pomerala, šutnula ga je u cevanicu i on se stropoštao, udarivši licem
o prljavi trotoar.
„Ti!“, doviknuo je Smolak drugom policajcu, koji je krenuo da
potrči za osumnjičenim. „Hvataj nju! A vas dvojica sa mnom!“
Krećući se brzo za svoj stas, Smolak je potrčao ulicom. Kada je
stigao do ugla, video je duha kako u magli trči ka raskrsnici tri ulice.
Kapetan policije znao je da je ova četvrt, poput većine u Starom
gradu, pravi lavirint ulica i sokaka; ako izgubi osumnjičenog iz vida u
ovoj magli, više ga neće naći.
Smolak i dva uniformisana policajca potrčali su ka
osumnjičenom, mlađi od njih preuzeo je vođstvo i smanjivao
rastojanje između sebe i Tobara. Begunac je skrenuo za ugao i
nestao. Kada su Smolak i drugi stariji policajac stigli do ugla, mlađi je
stajao naslonjen na zid, s licem u šakama. Krv mu je curila kroz
prste.
„Kopilan me je posekao“, rekao je. „Ima nož.“
Smolak se osvrnuo po ulici prekrivenoj maglom, ali nije video ni
traga od begunca. Okrenuo se ka povređenom.
„Dobro sam“, rekao je mladi policajac. „Nije strašno kao što
izgleda. Povukao sam se i samo me je zakačio.“ Drugi policajac
napravio je oblogu od maramice i mladić ju je pritisnuo na lice.
Kratkim klimanjem glave pokazao je u kom pravcu je begunac
otišao. „Gore vode samo dva puta, a oba su ćorsokaci. Osim ako ne
postoje neki skriveni prolazi kroz zgrade, uhvatićemo ga.“ Mladi
policajac se ispravio, ali Smolak mu je pomogao da ponovo sedne
na kamen.
„Ti ostani ovde. Nas dvojica ćemo se snaći.“
Smolak i stariji policajac potrčali su ulicom u kasu, usput
pogledom pretražujući ulaze s obe strane. Na kraju ulice put se
račvao ka dve strane stambene zgrade. Smolak je bradom pokazao
kolegi da krene u jednom pravcu.
„I budi pažljiv“, rekao je. „Ovoga puta može da pričini ozbiljnu
štetu.“ Smolak je izvukao službeni pištolj iz džepa kaputa; ostavši
bez daha, i policajac je izvadio svoje oružje.
„Ne rizikuj“, rekao je Smolak. „Želim ga živog, ali ako to ne bude
bilo moguće…“
Policajac je klimnuo glavom i zaputio se ka ulici koju mu je
Smolak pokazao, a Smolak je krenuo svojom.
Ulica je bila mračna, zavesa guste izmaglice visila je u vazduhu i
gušila ulična svetla. Dok je trčao, kaldrma pod Smolakovim
stopalima bila je mokra i na više mesta klizava od motornog ulja.
Stopalom je naleteo na klizav deo, te se zaneo i okliznuo, naposletku
se razbivši o kaldrmu. Pad mu je izbio dah i paničio je nekoliko
sekundi pre nego što je udahnuo dovoljno vazduha u pluća.
Polako se podigavši na noge, glasno je opsovao. Povredio je i
koleno - ne strašno, ali dovoljno da ga uspori. Magla je suzila
Smolakov univerzum na usku sferu prečnika tri-četiri metra. Ostatak
Praga, ostatak sveta, delovao je odsečeno i nestvarno, kao da je taj
mehurić postojanja jedino što postoji. A njegov osumnjičeni nije bio u
njemu.
Nadao se da je begunac otišao u drugom pravcu i da ga je
uniformisani policajac dotad saterao u ćošak. Ali nije bilo signalnog
pucnja niti policijskog zvižduka. Dođavola, pomislio je, malo kopile je
pobeglo.
Dok se pridizao na noge, spazio je nešto krajičkom oka: gotovo
neprimetan pokret u izmaglici. Smolak nije okrenuo glavu: pretvarao
se da ništa nije primetio. Osumnjičeni je bio s njegove leve strane,
priljubljen uza zid stambene zgrade, nastojeći da se stopi sa
pozadinom i gustom izmaglicom. Ni to nije imalo smisla: tačno pored
mesta gde je pokušavao da se sakrije, crna senka duboko uvučenog
ulaza nudila je beguncu beskrajno bolje skrovište. Da se sakrio u
senci ulaza, Smolak ga nikada ne bi video u ovoj magli.
Smolak je namerno glasno psovao kad se pridigao, proučavajući
mesto na kom su mu se pantalone uprljale od prljavštine i masnoće
s kaldrme.
Iznenada se okrenuo na peti i napravio tri sračunata koraka ka
čoveku, upalivši baterijsku lampu. Mali i žilavi Tobar ostao je
priljubljen uza zid, zaslepljen. Sečivo otvorene britve jarko je
blesnulo na svetlosti Smolakove lampe.
„U redu, Tobare…“ Smolak mu je prišao još dva koraka, držeći
lampu uperenu u oči omanjeg čoveka. „Vreme je da pođemo.“
Begunac je podigao slobodnu ruku da zaštiti oči i žmirkajući
provirio ka svetlu. Britvom je besciljno i slabašno zamahnuo u
vazduhu.
„Nazad! Nazad ili ću te iseći!“
„Ne budali, Tobare“, rekao je Smolak umorno. „Naoružan sam.
Spusti britvu i da krenemo.“
„Ne idem ja nikud! On te je poslao, zar ne? E pa neće me dobiti!
Pre ću umreti! Pre ću te ubiti!“
„O čemu to pričaš? Ko je taj?“
„Znaš ti ko! Znaš ti vraški dobro ko!“
„Nemamo vremena za ovo, Tobare“, rekao je Smolak, zakoračivši
još malo ka njemu.
Mali i žilavi Tobar ponovo ispusti piskav, prodoran, skoro
neljudski vrisak, pa se, i dalje zaslepljen lampom, baci na Smolaka,
slepo i divljački zamahnuvši britvom.
Detektiv se sklonio u stranu tačno na vreme, te je britva samo
zasekla tkaninu njegovog teškog kaputa i promašila meso. Kako je
sila napada povukla Tobara napred, Smolak je postrance zamahnuo
pištoljem i iz sve snage ga udario po slepoočnici. Tobar je pao na
kaldrmu, ošamućen, a Smolak ga je čizmom nagazio po ruci s
britvom, nateravši ga da razdvoji prste.
 Dok je ošamućeni Tobar nepomično ležao, sa šakom prikovanom
za kaldrmu teškom čizmom, Smolak je tri puta oštro dunuo u
zviždaljku.
„Postaješ aljkav, Tobare!“ Smolak ga je pogledao pod svojim
nogama. „Zašto se nisi sakrio u onom mračnom ulazu? Tamo te
nikad ne bih opazio.“
„Senke…“ Glas mu je bio slab, promukao. „On se krije u
senkama.“
Smolak se spremao da ponovo upita ko, ali tad je začuo odgovor
u vidu tri zvižduka i zvuk čizama po kaldrmi. Policijska praga alfa
skrenula je iza ugla i osvetlila Smolaka i njegov ulov.
Dok ih je čekao da stignu, ponovo je pogledao uhapšenika
prostrtog po kaldrmi, koji kao da je počinjao da se budi iz tog ludila i
zapitao se šta je to toliko prestrašilo tog drčnog kriminalca.
Od koga to strahuje da će izaći iz senke po njega?
 — OSMO POGLAVLJE —

Profesor Ondžej Romanek čekao ih je u svojoj kancelariji. Romanek

je bio bradat, u kasnim pedesetim godinama, prijatnog izgleda, ne
naročito visok, ali krupne građe. Njegova proređena, svetloplava
kosa bila je za nijansu tamnija zbog ulja kojom ju je zalizao sa
širokog čela. Na psihijatrovom licu ogledala se inteligencija i blagost:
bilo je to lice seoskog doktora kome čovek odmah poveruje, a Viktor
je pretpostavio da mu to daje prednost u pridobijanju poverenja
pacijenata.
A baš to je Viktoru manjkalo: privlačne i ozbiljne crte lica možda
su mu davale autoritet, ali kada bi ga pacijenti prvi put sreli, pa sve
dok ne protekne neko vreme i ne upoznaju mladog doktora, delovalo
je kao da ga se maltene plaše.
Uzevši u obzir pažljivo nenapadan izbor unutrašnjeg dizajna i
uniformi osoblja, Viktor se iznenadio ugledavši Romaneka u
laboratorijskom mantilu koji mu je dosezao do listova. Imao je kineski
okovratnik s jezičkom na ramenu, koji se pričvršćivao dugmetom. U
potpunosti je prekrivao njegovu dnevnu odeću i činio da više
podseća na hirurga nego na psihijatra.
„Dragi moj doktore Kosarek“ Romanek se široko osmehnuo
Viktoru, obišao ogroman radni sto od mahagonija u mađarskom stilu
i rukovao se s njim, stavivši drugu ruku na mladićevo rame. Obraćao
mu se na češkom: „Dobro je videti vas opet. Mnogo se izvinjavam
što danas nisam mogao da dođem i dočekam vas na stanici, ali imao
sam sastanak s poverenicima. Ipak, siguran sam da se her doktor
Platner lepo pobrinuo za vas?“
„Zaista jeste“, rekao je Viktor smešeći se. „I zadovoljstvo mi je što
sam ovde.“
„Pa, moram vam reći da mi je laknulo što ste stigli, naročito posle
one užasne scene na stanici. Sve je u redu s vama?“
 Viktor mu je rekao da jeste i ponovio ono što je ispričao Platneru
o poslednjem što zna o stanju Šimona, mladića koji se izgubio u
nekoj drugoj dimenziji, u kojoj su ga proganjali izmišljeni demoni i
đavoli.
Romanekov osmeh je izbledeo. „Bojim se da sam pre samo
nekoliko minuta primio telefonski poziv iz Praške opšte bolnice. Zvali
su da vas obaveste da je siroti mladić zaista podlegao ranama.“
„Umro je?“, pitao je Viktor zatečeno.
„Bojim se da jeste, pre jednog sata. Eto, tragedija.“
„Telefonirao sam taman pre nego što sam pošao ovamo i rekli su
mi da je u stabilnom stanju.“ Viktor se ponovo setio mladićevog
pogleda izgubljenog u užasima ogromne tuge. „Nadao sam se da će
se izvući“, rekao je.
„Zaista šteta“, rekao je Romanek. „Ako je on zaista bio Kožna
Kecelja, bila bi to sjajna prilika da ga ispitamo.“
„Zaista sumnjam da je to bio on“, rekao je Viktor. „U njegovom
ponašanju nije bilo nikakve organizovanosti. Bio je obični sirotan koji
se izgubio u šizofrenoj maniji. A po onom što sam čuo o Kožnoj
Kecelji, on je veoma pedantan i disciplinovan ubica.“
„Pa, u svakom slučaju, hajde da mi lepo sad vas smestimo. Kao
što smo pričali, mi ovde predstavljamo usko specijalizovanu jedinicu.
Molim vas, molim vas, sedite.“
„I veoma ste inventivni“, rekao je Viktor dok je sedao. Platner je
ostao da stoji. „Doktor Platner je bio ljubazan, pa me je poveo u
obilazak. Moram vam reći da imate dosta kapaciteta, mnogo više
nego za samo šestoro pacijenata. Nije da se žalim - to je san svakog
lekara.“
„Mmm“, rekao je Romanek. „Tačno je da imamo samo šestoro
pacijenata, ali to su najozloglašeniji slučajevi u srednjoj Evropi:
pojedinci koji su naneli toliko užasa i bede, nesrazmerno svom broju;
šestoro psihopata koji su počinili najstrašnija varvarstva. Zaista se
nadam da ste spremni za njih: kao što smo pričali tokom razgovora
za posao, kao lekar, ovde ćete diskutovati o mentalnim stanjima,
željama i delima koji su za ostatak čovečanstva neizrecivi i
nezamislivi. Postaće vam svakodnevica da vodite opuštene
razgovore o ubistvima, silovanjima, mučenjima, nekrofiliji i
kanibalizmu. Bojim se da ovo što je nama ovde normalno bilo kome
van našeg malog kruga izgledalo nenormalno i gnusno.“
„Shvatam“, rekao je Viktor.
„Da li zaista shvatate? Upozoravam vas, doktore Kosarek, dok
pričamo o tome apstraktno, lako nam je da zaboravimo da su naši
pacijenti zaista počinili ta nedela. Neki od naših štićenika ovde umeju
da deluju varljivo normalno - čak i šarmantno. Vaš prethodnik učinio
je upravo tu grešku i umalo ga je koštala života. A jeste ga koštala
oka. Nikada ne zaboravite da su ovi pacijenti smešteni ovde zato što
je ovo najsigurnije mesto koje postoji za njih, i da će svako od njih
ostati ovde zauvek - zauvek van društva.“
Viktor je klimnuo glavom: sve ovo bilo mu je rečeno i tokom
razgovora za posao. Doktor Slavomir, psihijatar umesto kog je
došao, dozvolio je jednom pacijentu da koristi olovku i Slavomir sad
više nema jedno oko. Viktoru je više puta naglašeno da ne treba da
prihvati radno mesto osim ako nije svestan i nije spreman da prihvati
rizike koji idu uz posao. Nije to bilo ni za naivne ni za bolećive.
Objasnili su mu i da trenutno u Sanatorijumu Grad orlova postoji
samo šestoro pacijenata, ali ne zato što su samo oni najekstremniji
primeri ljudskog ludila i što za njih nije bilo sigurnije lokacije u
Čehoslovačkoj, već su tu zatočeni i da bi bili izučavani, a njihova
ludost izmerena i ispitana, secirana i analizirana. Nadali su se da će
pažljivo ispitavanje takvih ekstremnih slučajeva dovesti do boljih
postupaka lečenja pacijenata s blažim simptomima. Viktor je dobio
radno mesto zbog teorija koje je predstavio u jednom skorašnjem
radu: isto kao i Romanekove, i Viktorove ideje su neki videli kao
inovativne, a mnogi kao kontroverzne.
„Nalazimo se na čelu psihijatrijske medicine“, objasnio je
Romanek. „Pošto ste nam se pridružili, podelićemo pacijente među
nama dvojicom. Veći deo posla biće standardni terapeutski protokoli,
ali situacija s kojom se suočavamo ovde u Gradu orlova pruža nam
priliku da proučavamo i razumemo neka od najtežih mentalnih
oboljenja. U zamenu za to, budući da je svaki od ovih pacijenata
osuđen da čitav život provede ovde, činimo sve što je u našoj moći
da se osećaju kao da je ovaj zamak njihov dom.“
„A šta ako ih izlečimo?“, pitao je Viktor.
 Romanek je odmahnuo glavom. „Nažalost, takve bolesti ne utiču
samo na pacijente. Kada bismo, nekom revolucionarnom novom
metodom i uspeli da izlečimo njihove psihoze, i dalje ne bi mogli biti
pušteni na slobodu. Zbog zločina koje su počinili, nikada neće biti
prihvaćeni nazad u društvo, niti će im užasna dela koja su počinili
ikada biti oproštena. Naša funkcija ovde više je palijativna nega nego
izlečenje, ali pruža nam jedinstvenu priliku da razvijemo nove teorije
i pomognemo drugima u budućnosti. Možda nećemo moći da
spasemo ove duše, ali možda ćemo biti u stanju da spasemo mnoge
druge od iste sudbine.“
Profesor Romanek zastade za trenutak. „Tokom razgovora za
posao, veoma me je impresionirala vaša hipoteza đavolje niti.
Pacijenti ovde u Gradu orlova pate od naročito bogatih i bujnih
psihoza, u koje spadaju i iluzije koje ne samo da su veoma detaljne
nego i neobično povezane u svojoj unutrašnjoj logici. A postoji i
nešto neobično, nešto što je zajedničko ovim psihozama.
Pretpostavljam da ste upoznati s glasinama koje kolaju u javnosti o
velikoj zaveri koja se sprovodi unutar ovih zidova?“
„Da je takozvani đavolji sekstet zapravo samo jedan isti ubica, to
jest slučaj poremećaja višestrukih identiteta, i da ovde zapravo
držimo samo jednog pacijenta?“, upitao je Viktor.
„Da. A shvatam kako je do toga došlo. Ovih šestoro pacijenata
nije imalo međusobnih kontakata pre Grada orlova, a i samo
ograničene kontakte otkad su ovde - ali ipak, kada prelistate beleške
o njihovim slučajevima, videćete da poseduju neverovatne sličnosti.
Svi tvrde da su se sreli s nekakvim demonom, s nekim đavolikim
stihijskim stvorom, koji ih je prinudio da počine te zločine. Bio to
samo mehanizam koji je konstruisao ego kako bi se zaštitio od
krivice, ili zaista vaša teorija o đavoljoj niti u gotovo bukvalnom
obliku, siguran sam da uviđate zašto smatram da bi ovi slučajevi bili
idealni za vašu terapiju narkosintezom.“
Viktor klimnu glavom. „Istina.“
„Vidite, doktore Kosarek, ovo nije prvi put da vidim ovakvo nešto.
Tokom svoje karijere u psihijatriji, bio sam svestan neobičnih…“,
namrštio se, pokušavajući da pronađe pravu reč, „neobičnih
istovetnosti. Slučajnosti i sličnosti koje se pojavljuju u potpuno
nepovezanim slučajevima - kao kod đavoljeg seksteta. Često se
pitam da li su neki oblici ludila, pa… zarazni - kao moćan obrazac
razmišljanja, samo poremećen, koji je u stanju da se raširi i savlada
podložan um.“
„Poput slabljenja imunosistema?“
„Tačno tako. To stalno viđamo u fizičkoj medicini: u grupi ljudi
izloženih virusu neki se razbole, a neki ne. A oni koji podlegnu
obično imaju oslabljen imunosistem. Zato se, vidite, naše teorije
zanimljivo susreću u jednom delu: ako je vaša hipoteza o đavoljoj niti
tačna, onda taj poremećaj kao bolest već postoji - i to prisutna u
svima nama - ali čeka neki okidač. Svi smo već zaraženi
potencijalom za ludilo i zlo, ali samo krhki umovi postaju žrtve
bolesti. Želeo bih, doktore Kosarek, da svoju teoriju istražite s našim
pacijentima. Imaćete priliku da neke od vaših ideja stavite i na probu
- ali zahtevam detaljnu dokumentaciju i verifikaciju. Oči psihijatrijske
zajednice su na nama, a njihov pogled je, najblaže rečeno, vrlo
kritički nastrojen.“
„Možete se pouzdati u mene“, rekao je Viktor.
„Da ne verujem u to, ne biste ni bili ovde.“ Autoritativni ton
profesora Romaneka bio je zamaskiran osmehom seoskog doktora.
„Vi i ja jedini smo odgovorni za njihovo psihijatrijsko lečenje. Kao što
ste do sada već shvatili, doktor Platner je nadležan za sva pitanja
opšteg zdravlja, uključujući i zdravlje osoblja.“
„Tako da, ako budete patili od mamurluka, slobodno me zovite“,
rekao je Platner srdačno lupivši Viktora po leđima. „A sada me
izvinite, moram da vas ostavim.“ A zatim je na nemačkom rekao:
„Oduševljen sam što ste nam se pridružili, her doktore Zenzeman.“
Pošto je Platner otišao, Romanek je upitno podigao obrvu.
„Nemačka verzija mog prezimena“, objasnio je Viktor uz osmeh. „Her
doktor Platner deluje kao da baš želi da mi utvrdi pedigre. Ali bojim
se da on neće proći taj ispit.“
Bio je to bezazlen komentar, ali upravnik sanatorijuma delovao je
kao da ga nije tako shvatio. Viktor se za trenutak zabrinuo da je o
Romanekovom zameniku govorio neprikladno šaljivim tonom.
„Ovo je težak razgovor, budući da se tako kratko poznajemo“,
rekao je Romanek, „ali toplo vam savetujem da izbegavate bilo
kakve političke rasprave s doktorom Platnerom. Dugo poznajem
Hansa, a osim što smo kolege, takođe smo i bliski prijatelji. Hans je
dobar čovek, ali kao i mnogi drugi Nemci iz Bohemije, teško ga je
pogodila agrarna reforma. Brinu me rezultati poslednjih izbora i
plašim se da će se uskoro r kod nas useliti ludilo koje već vlada
preko granice. Plašim se da će se onaj austrijski kaplarčić uskoro
pojaviti ovde kao sedmi pacijent.“
„Mislite da su nacisti zaista pretnja po Čehoslovačku?“
„Mislim da su oni pretnja po čovečanstvo i ceo svet - a mi smo im
jako blizu, što se kaže, pri ruci. Naš predsednik filozof osloboditelj[ 5]
od samog početka je govorio veoma glasno o opasnosti koju Hitler
predstavlja.“ Romanek je izvadio tabakeru i ponudio Viktora, koji uze
jednu cigaru.
„A Partija sudetskih Nemaca je samo Nacistička partija u
regionalnoj nošnji. Platnerovo veliko oduševljenje tom partijom
postaje veliki problem. Mislim da je zasad najbolje da politiku
ostavimo van zamka.“
„Izvinjavam se, profesore Romanek, nisam hteo…“
„O, ne brinite, dragi dečače.“ Sumoran izraz nestade s
Romanekovog lica. „Znam da niste. Obično ne bih ništa ni rekao, ali
ovo su teška vremena. Kao neko ko klinički ispituje ludilo, teško mi je
da ga ne dijagnostikujem kada ga prepoznam u kolektivnom umu,
jednako kao i u individualnom. Izvinjavam se ako vam je zbog moje
otvorenosti neprijatno, ali delujete mi kao neko ko shvata
kompleksnost naše mlade republike.“
Viktor je klimnuo glavom. Znao je da je tkanje novoformirane
čehoslovačke nacije poprilično nategnuto: sudetski Nemci, poput
doktora Platnera i njegovog zamenika Krakla s bohemskim
progermanistima; panslavisti; žestoki čehoslovački nacionalisti;
šleski poljski separatisti; čak i Alfons Muha[ 6], s prelepo oslikanim
mitovima slovenske čistote.
Romanek je odmahnuo glavom kao da nervira samog sebe.
„Oprostite starcu na paranoji.“ Pritisnuo je zvonce na stolu i nekoliko
trenutaka kasnije vrata iza Viktora se otvoriše. Okrenuo se i video
kako u kancelariju ulazi visoka i vitka tamnokosa žena. Nosila je crnu
suknju i blejzer, svetloplavu bluzu, a bila je tužne, i mračne lepote,
koja je zapanjila Viktora.
„Ah, gospođice Blohova. Ovo je doktor Viktor Kosarek. Doktore
Kosarek, gospođica Blohova je glavna u administraciji.“
Viktor je ustao i rukovao se s njom. Ruka joj je bila vitka i meka, a
osmeh gotovo nezainteresovan; Viktor je primetio da je punoća
njenih usana naglašena tamnocrvenim karminom. Oči boje lešnika
bile su joj krupne, iz njih je iskrila inteligencija; kosa joj je bila tamna
poput mastila, bujna i sjajna. Pored snažne privlačnosti, Viktor je
imao i neodoljivi osećaj da je odnekud poznaje, da ju je negde već
sreo.
„Moj otac vam je bio mentor“, rekla je.
„Vi ste ćerka Josefa Bloha?“ Viktor je bio zatečen.
„Judita Blohova, da.“ Ponovo se osmehnula, ovog puta možda
malo manje nezainteresovano.
„Vaš otac mi je bio velika inspiracija: na mene je imao
podjednako jak uticaj kao doktor Jung“, rekao je Viktor. „Znao sam
da profesor Bloh ima ćerku - ali mislio sam da studirate medicinu.“
Iza inteligentnih očiju iskrsnu joj pogled kao da se brani, a njen
osmeh izblede. „Morala sam da pauziram sa studijama. U
međuvremenu, veoma sam zadovoljna da radim s profesorom
Romanekom.“
„Naravno, naravno, i ja. To je sjajna prilika.“
Nastala je neprijatna tišina, koju je prekinuo Romanek.
„Gospođica Blohova može da vam pokaže opremu koja će vam biti
na raspolaganju za seanse. Siguran sam da ćete biti veoma
impresionirani: imamo najnoviju mašinu za snimanje, magnetofon
AEG K-l, pravo s ovogodišnje Međunarodne radio-izložbe u Berlinu.
Koristi magnetnu traku umesto žice“, rekao je Romanek s istim onim
ponosom s kojim je i Platner govorio. „Gospođica Blohova će vam
isto tako pružiti bilo kakve sekretarske usluge koje vam budu
potrebne.“
Profesor je prišao i spustio ruku na Viktorovo ime. „A sada,
doktore Kosarek“, rekao je smešeći se, „mislim da je vreme da
zakoračite u lavlju jazbinu. Dođite da upoznate vaše nove
pacijente…“
 — DEVETO POGLAVLJE —

Novi doktor snažno je privlačio Juditu Blohovu. Zbunjivao ju je čudan

osećaj kog nije uspevala da se otrese, a to je da poznaje Kosareka:
ne samo da ga je pre negde upoznala ili videla već da ga zaista
poznaje. Zaista je bio privlačan: visok i zgodan, iako na pomalo
okrutan i zapovednički način. On je neko, pomislila je, ko se u zamku
oseća kao kod kuće. U ovom zamku!
Za razliku od Judite, Viktor Kosarek bio je neko ko nikada nije
morao da dovodi u pitanje pripada li negde, ili da drugi to dovode u
pitanje. Zato je to bio dovoljan razlog da ga omrzne. Povrh toga, bila
je tu i činjenica da je sada na poziciji koja je trebalo da pripada njoj,
da su joj studije i karijera tekle po planu. Ali kod nje ništa nije išlo po
planu.
Jedino što je Kosareku išlo u korist jesu komentari na račun
njenog oca i očigledna privrženost prema bivšem mentoru.
Telefoniraće ocu večeras i pitaće ga čega se seća o svom učeniku.
U međuvremenu, prema doktoru Kosareku odnosiće se s
odgovarajućom profesionalnom ljubaznošću i poštovanjem, ali će ga,
osim toga, držati na odstojanju. Odstojanje je polako postajalo deo
svih odnosa.
Tako su stvari stajale: svako - svaki novi kontakt, svaki susret -
morao je biti analiziran, procenjen kao pretnja.
Nešto što je oduvek postojalo u njenom životu, a da njime nije
dominiralo - njeno jevrejsko poreklo - sada je bacalo senku na njenu
interakciju sa svima. Svakoga i sve sada je morala da gleda kao
potencijalnu pretnju.
A već je imala dovoljno pretnji. Čula je da se mladi doktor
Kosarek lepo slaže s doktorom Platnerom, a Platner je s nacistima -
jer oni su nacisti, kako god da se zovu u Čehoslovačkoj - a nema
nikakvih nedoumica kako nacisti gledaju na Jevreje. Pri svakom
profesionalnom kontaktu s Juditom, Platner je bio ljubazan i učtiv,
čak i prijateljski nastrojen, nikada ne odajući ni traga svojih
antisemitskih stavova, ali biće ih - znala je da će ih biti.
S Kraklom, Platnerovim asistentom, nije bilo potrebe za
ispitivanjem takvih stavova: svaki put kada bi sreo Juditu, Krakl bi je
pogledao prezrivo, a kada bi joj se obratio, ton mu je odisao
umornim nestrpljenjem, stalno joj stavljajući do znanja da je primoran
da razgovara s nekim kog smatra inferiornijim od sebe u svakom
smislu. Za njega je bila neprijatnost koju toleriše, a za koju zna je
samo privremena.
U tom trenutku vladao je novi pejzaž identiteta: crtala se nova
etnička mapa na kojoj ona kao Jevrejka nije mogla da nađe svoje
mesto. A ironija je bila u tome što se Judita oduvek osećala kao
pripadnica manjinske zajednice: ali ne jevrejske, već zajednice
čeških Nemaca. Nemački - ali pravi književni nemački, a ne
maušeldojč[ 7] dijalekat nekih praških Jevreja - oduvek je bio njen
glavni jezik, dok je i češki govorila tečno, ali ne i savršeno. Dodatna
ironija bila je u tome što je njen nemački donekle bio iskvaren češkim
akcentom. Ona, njen otac, cela njena porodica, svi oni identifikovali
su se kao češki Nemci i nemačku kulturu smatrali svojom. Odjednom
joj je sve to bilo oduzeto.
A proganjali su je i snovi. Užasni snovi o strahotama koje čekaju
nju, njenu porodicu i sve Jevreje.
Svaki put kada je pričala s ocem, pokušavao je da je razuveri,
govorio joj da se ne opterećuje mračnim mislima, podsećao je na
opasnost od preteranog pesimizma. Mučila se da ga natera da uvidi
da su njeni strahovi zaista opravdani; da to nije kao što je bilo ranije.
Da nije kao kada je studirala medicinu i kada su je ophrvali
iracionalna i neobjašnjiva anksioznost, sumnje i strahovi. Njeni
strahovi sada su i previše racionalni i objašnjivi. Ipak, kad god bi je
razuveravao, njen otac je pažljivo izbegavao jednu frazu: opis
događaja koji je uticao na gotovo sve njihove razgovore, a koji nikad
nije pominjan.
Njen nervni slom.
Judita Blohova je kao studentkinja medicine uobražavala pretnje i
nevidljive neprijatelje i na kraju doživela nervni slom. Bila je to bolest
od koje se oporavila, ali koja joj je zauvek uništila kredibilitet. Zato
sad - kad su pretnje stvarne, kad je neprijatelj vrlo opipljiv - niko ne
obraća pažnju na njena upozorenja.
Kao da su slepi: svi vide postepeni rast okrutnosti, ali ne i kako
se pretače u čudovišno krajnje zlo. Svi su videli tamne oblake, ali svi
poriču da će biti oluje.
Novine su bile pune Nirnberških rasnih zakona, koje su Nemci
usvojili pre mesec dana, a u kojima su zabranjene sve veze između
Jevreja i nejevreja; uvedene su antisemitske restrikcije u
obrazovanju, zapošljavanju pa čak i društvenoj interakciji. Juditu je
frustriralo to što ne uspeva da ubedi ni sopstvenog oca u
neposrednu pretnju po sve; da su uveliko u procesu spore ali
nepovratne podele čovečanstva.
I tako je za Juditu Blohovu svako novo poznanstvo, svaki nov
susret s neznancem, bio potencijalna pretnja. Ali Kosarek ju je
privlačio; i kada su se upoznali, nije se trudio da sakrije da i ona
njega privlači. Da li to znači da njega nije pogodila sveopšta ludost?
Pitaće oca, kada mu večeras bude telefonirala, sve o Kosareku.
 — DESETO POGLAVLJE —

Proveli su dva sata prelistavajući psihijatrijske kartone šestoro

pacijenata. Profesor Romanek posedovao je neobično milozvučan
glas i umirujući ton koji mu je dobro služio kada je radio s
problematičnim pacijentima.
Međutim, kada je čitao i komentarisao istoriju bolesti, zbog toga
je zvučao kao da pripoveda: kao da je svaki slučaj neka mračna
bajka. Uzevši u obzir užasavajuće i gotovo nadrealne detalje svakog
slučaja, lako je bilo poverovati da takav užas može postojati samo u
umu pisca ili u narodnoj bajci koja se generacijama prepričavala i
ulepšavala.
„Činite da ovi slučajevi zvuče gotovo folklorno lirski, profesore“,
rekao je Viktor.
„Nisam shvatio da zvučim lirski. Nema ničeg prozaičnijeg od
psihotičnog nasilja. Ali često razmišljam o tome koliko mi Česi
gajimo mračnu kreativnost - imamo veću stopu mentalnih
poremećaja, ali i muzičke, slikarske i književne kreativnosti od svih
naših suseda u Evropi. Možda imamo neko dublje kulturno
nesvesno.“
Romanek je ustao, odšetao do prozora kancelarije i pogledao
šumu i klanac u noći.
„Možda smo baš zbog toga ovde, u ovom zamku. Živimo na
drevnoj zemlji, a ona nigde nije drevnija nego na ovom mestu. Ljudi
koji žive dole u selu, u poljima i šumi… njihovi koreni sežu do
najdavnijih dana ljudske istorije. Njihova krv je krv majki i očeva
Evrope: naroda koji je živeo na ovoj zemlji davno pre keltskih Boja,
pre germanskih Sveva i davno, davno pre slovenskih Čeha. Verovali
ili ne, istorija ovog našeg seoceta proteže se barem sedam hiljada
godina unazad.“
„Znam“, rekao je Viktor. „Na putu ovamo sedeo sam u vagonu s
jednim nemačkim arheologom koji mi je ispričao sve o neolitskom
brdskom utvrđenju preko koga je izgrađen zamak. Rekao mi je i da
postoji mreža pećina ispod zamka.“
„Trebalo bi da postoji, ali bile one tu ili ne, ne možemo im
pristupiti iz zamka, iako meštani veruju drugačije.“
Romanek se okrenuo od prozora, došetao do kredenca u uglu
kancelarije i izvukao dve čaše tankih nožica. Stavio ih je na sto i u
njih sipao šeri brendi iz bokala, pruživši Viktoru čašu.
„Možda“, rekao je Romanek, „uzevši u obzir sedam hiljada
godina kolektivnog kulturnog nesvesnog svuda okolo, od ove naše
male tvrđave nema boljeg mesta za istraživanje folklora
poremećenih umova.“ Romanek je seo za sto i zatvorio poslednji
karton pre nego što će nazdraviti.

„Pa, za vas, mladi Viktore. Pošto ste čuli mojih šest horor priča,
kajete li se što ste se ovde zaposlili? Znate, još možete da stignete
na poslednji voz za Prag.“
„Nisam kupio povratnu kartu“, nasmešio se Viktor i podigao čašu.
„U svakom slučaju, imao sam posla s izrazito nasilnim pacijentima s
najbujnijim psihozama u Bohnicama. Priznajem, nisu bili tako
ekstremni kao vaši pacijenti - ali kao što rekoste, oni su ovde jer su
najekstremniji slučajevi u celoj Evropi. I znao sam u šta se upuštam
kada sam prihvatio zaposlenje.“
Romanek se nasmešio. „Ispijmo onda piće i hajdemo da
upoznate svog prvog pacijenta.“
 — JEDANAESTO POGLAVLJE —

Kapetan Lukaš Smolak bio je odmeren čovek: nikad nije naglo

donosio zaključke i uvek je sebi ostavljao dovoljno vremena da
proceni, promisli i odmeri situaciju. Previše puta u karijeri viđao je
policajce kako naprečac izvode zaključke, a zatim oblikuju teoriju
koja odgovara njihovom zaključku, a potom oblikuju i istragu tako da
dokažu svoju teoriju.
Zbog toga je Smolak uvek bio izrazito pažljiv i koristio sve
raspoloživo vreme kako bi odmerio činjenice i sagledao i ono što nije
očigledno.
Krivica onižeg Tobara, koji je sad sedeo u sobi za saslušavanje,
bila je, međutim, toliko očigledna da je bilo teško da se zaključi bilo
išta osim toga. Na kraju krajeva, to nije prvi put da Smolak sedi u
sobi za saslušavanje s Tobarom Biharijem, a svaki prethodni put
Bihari je takođe bio kriv.
Radni sto nalazio se otprilike četiri metra od mesta na kome je
optuženi sedeo, privezan za veliku stolicu od hrastovine, ušrafljenu
za pod. Dva uniformisana policajca stajala su s obe njegove strane.
Bluze su okačili na zid i zavrnuli rukave do lakata. Plodovi njihovog
rada već su živo cvetali na izubijanom licu vezanog osumnjičenog.
Kada je Smolak ušao u prostoriju i seo za sto, dva policajca su se
ispravila i salutirala kapetanu u civilu. Pročitao je ceo dosije pre nego
što je za trenutak zastao da prouči osumnjičenog: Tobar Bihari bio je
nizak, tamnog lica i kože i žilave građe. Odelo mu je bilo pomalo
preveliko i - uprkos krojačevoj ambiciji da izgleda moderno - bilo je
od lošeg materijala. Smolak je bio svestan da ima mnogih koji bi rekli
da je i Tobar Bihari sačinjen od lošeg materijala: njegova
razbarušena kosa bila je crna poput uglja, a duh dalekog sunca,
dalekog potkontinenta i dalekog vremena ostavio mu je kožu
nekoliko nijansi tamniju nego kod ostalih u prostoriji.
 Tobar Bihari je, kao što je to Smolak već znao, cikan - Ciganin. Ta
jednostavna činjenica sama po sebi bila bi dovoljna da većinu
policajaca ubedi da je kriv. Ali Smolak je znao da predrasude
predstavljaju najbrži put ka pogrešnoj presudi. Mnoge ćelije zatvora
u Pankracu i Ruzinju bile su pune tamnoputih lica, i to umesto onih
bleđih, koja su ostala na slobodi.
Nevezano za rasu, Bihari je ipak delovao kao krivac: njegovo lice
posedovalo je nekakvu arogantnu privlačnost, ali u toku saslušanja,
fine crte lica su mu otekle, jedan obraz se gadno naduo, a oko
počelo da se zatvara od otoka. Smolak nije voleo da maltretira
uhapšenike u pritvoru, ali policajcima nije rekao ništa o
zatvorenikovom stanju: Bihari je povredio jednog policajca, a i njega
napao britvom, a u tim slučajevima poštuje se stara nepisana
procedura. A ta usmena poruka šalje se kao opomena ostalima.
Smolak je hapsio Biharija već nekoliko puta. I svaki put, bio kriv
ih ne, a obično je bio, Bihari bi ispoljavao istu nadobudnost i isti
arogantni prkos, koje nikakve batine nisu mogle da izbiju.
Tokom prethodnih susreta, Smolaku se Ciganin činio lažljiv,
prevrtljiv i pokvaren do srži. Ipak, i protiv svoje volje, divio se
Biharijevoj otpornosti, snazi volje i hrabrosti. Tamo gde su ostali
videli samo prizemnu lukavost, Smolak je video inteligenciju. I više
nego jednom pomislio je da bi Bihari možda postigao i nešto veliko u
životu, samo da nije bilo te tamne puti koja mu je donela samo
predrasude i teško siromaštvo.
Ali Bihari je ovog puta bio potpuno drugačiji: bio je lišen i
poslednjeg traga arogancije, samopouzdanja i prkosa. Međutim,
Smolak je znao da to nema nikakve veze s batinama koje je upravo
dobio. Znao je da to čak nema veze ni s ozbiljnošću zločina za koji je
optužen - koji bi mogao da ga pošalje i na vešala.
Nešto drugo je slomilo Ciganinovu volju.
„Ja ću preuzeti odavde…“ Smolak je klimnuo glavom ka vratima i
dva policajca u uniformama uzeše bluze i izađoše.
„U gadnoj si nevolji, Tobare“, rekao je kada su ga ostavili samog
sa zatvorenikom. „U ovakvom škripcu dosad nikad nisi bio. Shvataš
to, zar ne?“
 Bihari tamnim očima uputi Smolaku pogled u kome nije bilo ni
otpora ni neprijateljstva.
„Znam ja u kolikoj sam nevolji. Znam i previše dobro u kolikoj.
Problem je u tome što ti ne znaš. Misliš da znaš, ali ne znaš. Nevolja
u kojoj se nalazim i opasnost u kojoj se nalazim nisu od tebe i
policije.“
„Kako to misliš?“
„Ne bi razumeo“, rekao je Ciganin ogorčeno. „Pa da, i ne možeš
nikako da razumeš. Ti nisi video…“
„Šta nisam video?“
„Preskočimo tu temu.“ Bihari je odmahnuo glavom. „Gde je Cora?
Jeste li je pustili?“
„U hodniku je“, rekao je Smolak. Cora Mirga, žena koja je bila s
Biharijem, saplela je prvog policajca koji je potrčao za njim. I njoj
sledi ispitivanje. „I za nju imamo pitanja.“
„Ona nema ništa s tim. Ništa ne zna.“
„Onda ćemo je pustiti. Ali ometala je hapšenje. To tako ne može.“
Smolak je pomislio na mladu ženu koju su uhapsili. Poput
Biharija, i Cora Mirga je bila Ciganka. Kada su ih oboje doveli u
stanicu i kada ju je video na jarkom svetlu prijemne dvorane, Smolak
je ostao zatečen njenom lepotom u uskom tamnoplavom odelu.
Međutim, izgled joj je bio u potpunom neskladu s ružnom
ortopedskom čizmom na levom stopalu.
„Ona je bogalj. Molim vas, nemojte…“
„Šta nije u redu s njenim stopalom?“, upitao je Smolak.
„Kada je bila trudna s Corom, majka joj je slučajno prešla preko
groba. Cora je zato rođena s uvrnutim stopalom.“
„To je obično sujeverje, Tobare.“
„Moj narod veruje u to.“ Ispustio je kratak i neobično ogorčen
smeh. „Veruje i u to da joj đavo ne može ništa. Zbog uvrnutog
stopala, ako pokuša da prati njene otiske, neće moći da zna u kom
smeru je krenula.“
„A vidiš, mene zanima tvoj otisak stopala, koji nas je odveo pravo
do tebe. Zašto si to uradio, Tobare?“
„Šta? Ništa ja nisam učinio, ali vi mi nikada to nećete poverovati,
zar ne?“
 Smolak je umorno uzdahnuo. „U redu, Tobare. Evo šta mene
muči. Razumeo bih da si je ubio. Obično nisi nasilan, znam to, ali
ako te je iznenadila pošto si provalio u njen stan i uhvatila te kako joj
kradeš stvari - pa, mogu da zamislim kako se sve brzo otima
kontroli. Ona počinje da vrišti; možda te je i napala nečim ili pokušala
da te zgrabi i zadrži dok ne stigne policija. U žaru trenutka - u takvim
situacijama - svašta se desi. Borba se lako pretvori u pomamu.
Recimo, pokušaš da je sprečiš da vrišti, potceniš jačinu udarca ili
ona sama izgubi ravnotežu, padne i lupi temenom u oštru ivicu, i eto,
za tren oka obična provala postane ubistvo. U najmanju ruku,
ubistvo iz nehata. E vidiš, to bih razumeo. Može se reći da je to i
uobičajeni rizik tvog zanata.“ Smolak je tu zastao. „Ali to što si ti
učinio toj ženi, što si je iskasapio i istranžirao kao svinju u klanici, što
si je rasporio i povadio joj organe… E pa to naprosto ne razumem!“
„Ja to nisam uradio.“ Biharijev glas bio je ravan, umrtvljen, ali
zatvorio je oči kao da želi da se zaštiti od nečega. „Ništa od toga
nisam ja uradio.“
Smolak, koji je u prošlosti čuo od Biharija najrazličitija poricanja
za razne vrste zločina, video je da Ciganina zaista ni najmanje ne
zanima veruje li mu Smolak ili ne. I to je detektiva izuzetno brinulo.
Počinjao je da uzima u obzir i ono što nije očigledno.
„Prepoznaješ li ovo?“, upitao je i stavio na sto malu staklenu
perlu koju je pronašao na mestu zločina. Tobar se mučio da je vidi.
„Šta je to?“
Smolak ju je uzeo sa stola i prišao zatvoreniku. Držao ju je ispred
njegovog lica, da bi ovaj mogao da je vidi, i prevrtao je vrhovima
prstiju.
„Nikad to nisam video.“ Ciganinov glas i dalje je bio ravan.
„Ispustio si je na mestu zločina. Svima je promakla. I meni je
gotovo promakla - ali ipak nije. Kladim se da ćemo, kada završimo
pretraživanje ostatka tvojih stvari, pronaći još sličnih. Dovoljna je
jedna - jedna mala staklena perla koja odgovara ovoj - i imaćemo
dovoljno dokaza da te obesimo.“
„Obesićete me vi u svakom slučaju.“ I dalje nije odavao osećanja.
 „Zašto se ti toliko diviš londonskom Trboseku, Tobare? Zašto bi
se jedan mađarski Ciganin u Čehoslovačkoj toliko zanimao za
ubistva u Engleskoj od pre pedeset godina?“
Bihari je tupo podigao pogled ka Smolaku. „O čemu ti to pričaš?“
„Džek Trbosek - engleska Kožna Kecelja - tvoja velika
inspiracija.“ Smolak je odglumio razrogačeno strahopoštovanje
mašući rukama po vazduhu.
„Pojma nemam o čemu to, dođavola, pričaš!“, rekao je Bihari.
Smolak je opet video da njegov zatvorenik nimalo ne mari veruje li
mu on ili ne. Uzdahnuo je.
„Hajde onda da pojednostavimo. Zašto si ubio frau Leman,
Tobare? Hajde da skratimo malo ovo mučenje. Nema potrebe za
dodatnim neprijatnostima s onim momcima ispred. Nema potrebe da
se svi nerviramo i uzbuđujemo. Samo priznaj da si je ubio, kaži zašto
si je ubio, a i zašto si ubio sve one žene. Možda ćeš onda moći da
se na sudu pozoveš na ludilo, pa da te pošalju u sanatorijum.
Umesto konopca dobićeš lepu čistu bolničku sobu i tri obroka
dnevno, do kraja života.“
Bihari je pogledao umorno Smolaka. Oči su mu bile krupne,
tamne i prazne.
„Obesite me. Najbolje je da me obesite.“
„Zašto želiš da budeš obešen?“
„Zato što s ovim više ne mogu da živim. Želim da ga se
oslobodim. Želim tamu, ništavilo, zaborav… ove slike mi se iznova i
iznova vrte po glavi…“
„To razumem“, rekao je Smolak. „Sigurno je teško živeti s
ovakvim čudovišnim delima. Hajde, ispričaj mi sve iz početka. Možda
će ti to pomoći.“
„Ništa ti ne razumeš. Mozak ti je premali, pube. Nisam je ja ubio.
Nisam ubio tu ženu, a nisam ubio ni one što pominješ, nikog nikad
nisam ubio! Ali s tim bih možda mogao i da živim.“ Mali hrabri
Ciganin se nasmejao. U tom smehu bilo je toliko gorčine i bola. „S
tim bih mogao da živim, ali ne mogu da živim s njim. S činjenicom da
me on sad poseduje. Da će jednog dana on doći i po mene. A ako
mu to…“, klimnuo je glavom ka staklenoj perli u Smolakovoj šaci, „a
ako je i to njegovo, onda će doći i po to. A pošto si ti to uzeo, doći će
i po tebe.“
„Ko, Tobare? Ko je taj on? O kome to pričaš?“
U tom trenutku Smolak je video nešto što nikada nije video: Tobar
Bihari počeo je da plače.
„Video sam ga. Kako ne razumeš, video sam ga, i on je video
mene. I naterao me je da gledam.“
„Ko, Tobare? Ko?“
„Beng. Beng je to uradio. Beng ju je ubio i naterao me da gledam
dok joj je sve to radio.“
„Ko je Beng, Tobare? Je li neki član tvoje bande? Je li krenuo s
tobom u provalu?“
Bihari je odmahnuo glavom. „Beng nije osoba. Zar ne znaš? Zar
ne razumeš? Beng je ime našeg naroda za najcrnjeg od svih crnih
demona. Beng je romsko ime za đavola.“
Smolak je odšetao nazad do stola. Namerno je to uradio kako bi
dobio na vremenu da razmisli o onome što je Bihari rekao. Počeo je
da sumnja da je Ciganin lud. Smolak opsova u sebi: ludacima je
uvek teško suditi. Zahtevaju mnogo administracije: izveštaje
psihijatra, sukobljena mišljenja stručnjaka o uračunljivosti, statistike
ludila… Znao je da bi bilo najlakše kada bi dobio priznanje crno na
belo.
„Kažeš da si video nekog drugog kako ubija Mariju Leman?“
Smolak je ponovo seo vrativši malu staklenu perlu na sto ispred
sebe. „Da si bio tamo, ali da je nisi ti ubio? Samo si sedeo i
posmatrao kako joj neko sve to radi?“
Okovan u stolici, nizak, poplaveo i slomljen, Tobar Bihari zurio je
u Smolaka očiju razrogačenih od užasa: možda jeste gledao u
detektiva, ali Ciganin kao da je video nekog drugog, na nekog
drugom mestu, u neko drugo vreme.
„To je bio Beng!“, povikao je. „Video sam Benga kako joj to radi! I
Beng me je naterao da gledam!“ Počeo je da drhti. Opet, to nije bio
prkosni Tobar Bihari kog je Smolak poznavao.
„U redu, Tobare“, rekao je tiho. „Hajde, ispričaj mi od početka. Ali
samo istinu, bar onako kako je ti vidiš. Ali kreni od početka i nemoj
ništa da izostavljaš.“
 — DVANAESTO POGLAVLJE —

U pripovedačkom stilu profesora Romaneka, svaki karton pacijenta

bio je naslovljen nadimkom. Prvi član đavoljeg seksteta kog je Viktor
trebalo da upozna bio je naslovljen kao Vegetarijanka.
Odaje za pacijente u kojima je boravila Hedvika Valentova bile su
onakve kakvima ih je Platner opisao: više su podsećale na privatni
smeštaj nego na ćelije u sanatorijumu. Na zidovima su ponovo bile
umirujuće apstraktne slike, zatim udobna stolica, sofa i stočić za
kafu. Pored prozora s rešetkama nalazili su se pisaći sto i stolica.
Viktor je primetio da na stolu nema papira i pribora za pisanje, ali se
s njegovog mesta pružao umirujući pogled na duboki klanac
prekriven gustim drvećem i seoski kraj Srednjočeške visoravni. U
dnevnoj sobi bila su dvoja vrata: jedna su vodila ka sobi
pacijentkinje, a druga ka kupatilu.
Na prvi pogled, osim rešetaka na prozorima i nedostatka kuhinje,
sve je podsećalo na mali ali potpuno normalan stan. Tek pošto je
bliže osmotrio, Viktor je primetio da su slike pričvršćene za zidove, a
ne okačene, i da je svaki komad nameštaja neobično krupan i
nepokretan, budući da je bio zašrafljen za kameni pod. Čak je i
staklo prozora u sebi imalo čeličnu mrežu, da ne bi moglo da se
razbije u paramparčad. Nije bilo ničega što bi se moglo slomiti kako
bi se od toga napravilo oružje i povredilo osoblje ili pacijent.
U prostoriji je najviše uznemiravala sama pacijentkinja. Ludilo,
čak i nasilno ludilo, može obitavati u bilo kakvom sudu; ne postoji
ludački tip. Međutim, Viktor je bio zatečen time koliko je Hedvika
Valentova neobičan sud.
Gospođa Valentova bila je bolno mršava žena od četrdesetak
godina, koja je pomalo delovala uštogljeno. Tip žene pored koje
biste prošli na ulici i ne primetivši je. Bila je obučena u običnu suknju,
bluzu i kardigan i imala držanje seoske učiteljice, ispijene obraze i
upale oči, i to na način koji je više ukazivao na neuhranjenost nego
na prirodnu tendenciju ka mršavosti. Pre nego što su ušli u
pacijentkinjine odaje, profesor Romanek objasnio je da gospođa
Valentova gaji veoma naročit stav prema svojoj ishrani i da to stvara
poteškoće.
Kada su ušli, Hedvika Valentova sedela je pravih leđa i donekle
nasađena na sofi, gotovo pticolikog položaja tela, i Viktoru je bilo
nezamislivo da se ta priprosta i obična mršava žena ubraja u đavolji
sekstet.
Pogledala je dva doktora kada su ušli, onda oborila pogled, a
ruke su joj se vrpoljile u krilu.
Profesor Romanek predstavio joj je Viktora i objasnio da će od
sada on voditi njeno lečenje.
„Šta se desilo doktoru Slavomiru?“, pitala je, naizgled zabrinuta,
ali tankim i tihim glasom.
„Doktor Slavomir više ne radi kod nas“, objasnio je Romanek.
„Možda se i sećate zašto. Ali i doktor Kosarek će se izuzetno dobro
starati o vama. Uveravam vas da je zaista jedan od najboljih mladih
čehoslovačkih doktora.“
„Radujem se saradnji s vama“, rekao je Viktor. „Imam nove
metode koje će nam pomoći da dođemo do korena vaših problema.“
Počeo je laički da objašnjava principe i teorije svoje terapije
hipnozom i sedativima. Kada je završio, gospođa Valentova je i dalje
držala pogled uperen ka podu. Podigla je oči ka Romaneku i crvenilo
joj se proširilo s vrata na obraze.
„Hoću da se žalim“, rekla je nezgrapno se pobunivši. Bilo je
očigledno da joj teško pada da se nametne. „Stvarno ću se žaliti.“
„Na lečenje koje predlaže doktor Kosarek?“, upitao je Romanek.
„To me ne zanima“, rekla je oborivši pogled nazad na pod. „Meni
ne treba lečenje - sa mnom je sve u redu, osim lošeg raspoloženja
jer me hrane otrovom iz mesa. Kad bi me hranili kako treba, kad bi
me pustili da sama kuvam, moji napadi lošeg raspoloženja bi nestali.
A moji napadi lošeg raspoloženja vas brinu, zar ne?“
„Vi ponovo o tome, gospođo Valentova.“ Romanek je zvučao
blago iritirano. „Činimo sve što možemo kako bismo izašli u susret
vašim dijetalnim…“
„Mast“, sasekla je profesora.
 „Molim?“
„Nema smisla da mi služite vegetarijansku hranu ako je to povrće
spremano u životinjskoj masti. Odvratno je. Danas sam morala da
povraćam dva puta kako bih je izbacila.“
„Proveriću“, rekao je Romanek, kome se strpljenje vratilo. Ustao
je. „Pa, moram da predstavim doktora Kosareka drugim pacijentima.“
„Drago mi je što ćemo još pričati“, rekao je Viktor. Gospođa
Valentova ga je ignorisala.
„Bojim se da ćete tu imati pune ruke posla“, rekao je Romanek
kad su se našli u hodniku odeljenja. Viktor i njegov šef uzeli su
natrag svoje stvari - hemijske olovke, novčiće i druge predmete -
koje su bili stavili na metalne tacne u hodniku pre nego što su ušli u
odaje gospođe Valentove.
„Da li zaista moram sve da ostavljam ovde svaki put kada je
budem posećivao?“, upitao je Viktor. „Ne čini mi se da predstavlja
ikakvu fizičku pretnju.“
Profesor Romanek okrenuo se ka Viktoru lica nekarakteristično
strogog. „Plašim se, dragi moj doktore Kosarek, da ste u opasnosti
da napravite istu onu lošu procenu koju je, nažalost, napravio i vaš
prethodnik. Nikada i nipošto ne smete ući u tu sobu s bilo čime što bi
se moglo iskoristiti kao oružje.“
„Je li ona ubola Slavomira olovkom?“
Romanek je klimnuo glavom. „Smatrala je da ju je pohotno
pogledao. Da je želeo njeno meso, kako se bila izrazila. Njegovo oko
ju je vređalo, pa mu ga je iskopala.“
„Oko je u potpunosti izgubljeno?“
„Može se tako reći. Dok su čuvari stigli, nakon što su čuli vriske
doktora Slavomira, i uleteli u sobu, naša velika čistunica
vegetarijanka koja ne podnosi ni trag životinjske masti, već je
sažvakala Slavomirovo oko i progutala ga.“
 — TRINAESTO POGLAVLJE —

„Pala mi je na pamet jedna ideja.“ Tobar Bihari je zastao, a zatim mu

oči zaiskriše kada je iznenada nešto shvatio. „Ne - nije bilo tako.
Sada se sećam, neko mi je dao tu ideju. Novi način da dobijem više,
a rizikujem manje. Sad vidim - sad shvatam - to je sigurno bio on!
Nisam razmišljao o tome dosad - ali sigurno mi je Beng dao tu ideju!
Izašao je iz senke te noći i usadio mi tu ideju u glavu. O bože, sve
vreme je to bio on - zar ne vidiš?“
„Smiri se, Tobare. Udahni duboko.“ Smolak je znao da mora da
ga zadrži na temi. Da ga spreči da bunca. „Kakvu ideju? I čija je to
bila ideja?“ Bihariju je bio potreban trenutak da se smiri, ali Smolak
je osećao beli elektricitet straha koji je prolazio kroz uhapšenika. „Pa,
bio sam u jednoj kafani u Vršovicama, drže je Skopčaci[ 8] - Nemci,
znaš? Gazda me je izbacio čim je otkrio da sam Ciganin. Rekao je
da ne želi đubre poput mene u svojoj kafani. Tu se nešto duvakao,
ali samo zato što je imao prijatelje Švabe da mu drže stražu. I tako ti
ja odem, ali kad sam izašao napolje, neki tip je samo iskrsao iz
senke. Ja ti se spremim za tuču, ali taj lik mi kaže da je čuo šta se
desilo i da ne smem da pustim Švabe da mi se tako obraćaju. Treba
da im vratim milo za drago. Ne znam ni zašto je taj tip bio u
nemačkoj kafani, jer je delovalo kao da ih mrzi. U svakom slučaju,
kaže on meni da je video kako su me izbacili i da je došao do mene,
jer me zna - zna da sam u poslu. Krenemo ti mi da pričamo i kaže on
kako zna tajnu kako da dođemo do mnogo para, jer je i on sam u
poslu. Ali ne liči mi ni na jednog džeparoša ili provalnika kog sam
ikada video.“
„Kako je izgledao?“
„Znam sa sigurnošću samo da je bio visok. Veoma visok i nekako
nezgrapan. Nosio je dugačak crni kaput, koji mu je bio prevelik.
Napolju je bilo mračno, a na lice je bio navukao šešir. Ali iz onoga
što sam video, delovalo je kao da bi mu dobro došlo da se okupa i
obrije. Odeća mu nije bila lošeg kvaliteta, ali izgledao je kao da je
spavao u njoj.“
„Da li ti se predstavio?“
Bihari se namrštio. „Ne sećam se. O bože - o bože, to je bio on -
to je bio Beng! Trebalo je da znam jer je samo iskrsnuo iz senke.“
„Smiri se, Tobare. Kaži mi šta je rekao.“
„Rekao mi je da sam sve pogrešno radio - svaki put kad bih
nekoga odžepario, rizikovao sam dosta, a zaradio malo. Koliko god
da si dobar u tome, rekao je, uvek te jednom u pet-šest puta uhvate.
A možda će te jednom u tih pet-šest puta uhvatiti i policija. Zato je
najbolje raditi u gužvi: možeš brzo da nestaneš, a onda pređeš na
drugu metu. Ali jeste rizično. Tako mi on ispriča za ovu ideju: kaže,
dobar si u džeparenju i umeš da pretumbaš kuću ili stan, a da budeš
veoma tih. Zašto onda da ne budeš baš izbirljiv s metama? Kaže,
kad je neko džeparoš dugo kao ti, prsti ti postanu oči u tuđim
kaputima i tašnama. Znaš šta je unutra i šta je vredno krađe.
Njegova velika nova ideja bila je da treba sve da ostavim unutra: da
ne uzimam novac, novčanike ili tašne. Umesto toga, da uzimam
samo ključeve. Kad ti nestanu ključevi, ali tašna i novčanik su još tu,
i ne pomisliš da su te opljačkali. Mislim, čovek bi rekao da će lopov
uzeti novac, a ne samo ključeve. Ne, uopšte ne bi pomislio da su te
opljačkali - samo bi pomislio da si izgubio ključeve.“
„Sve dok ti neko ne provali u stan“, nastavio je Smolak.
„Tako je. Kaže, većina ljudi ne traže ključeve sve dok ne stignu
do vrata - tako da, kada budem imao ključeve, treba samo da ga
pratim do kuće, da vidim gde živi. Onda čekam noć ili kad god ne
bude nikoga i uđem u stan. Samo uđem.“
„I tako si ti poslušao savet potpunog neznanca?“, upitao je
Smolak. Nije mu poverovao ni reč, ali brinulo ga je to što je Bihari
delovao iskreno ubeđeno da govori istinu.
Bihari je klimnuo glavom. „Odlučio sam da visim na Trgu Malog
grada pijačnim danima, kada je prepun bogatih Nemaca.“
„A meta su ti bili baš Nemci? Zašto? Nešto ih naročito ne voliš?“
„Ne…“ Bihari je polako odmahnuo tamnom glavom. „Ne, nema to
veze s tim. Jednostavno, bogatiji su od ostalih, bar od većine. U
svakom slučaju, kada je na trgu pijaca i dosta ljudi ide okolo,
sudaraju se jedni s drugima - pa, to su savršeni uslovi za
džeparenje. Tako bih se svakog pijačnog dana mešao s mušterijama
na pijaci u Malom gradu, čak bih kupio i neke namirnice, sve vreme
u potrazi za pravim metama - znaš, onima koji deluju najbogatije.
Kada bih pronašao neku, prišunjao bih se i ukrao ključeve. Kada
krenu s pijace, pratio bih ih kući. Čekao bih dok ne pronađu nekog
da ih pusti, ili dok ne nađu rezervne ključeve. Da su odmah pozvali
bravara da promene bravu, mogao bih da zaboravim na posao, ali
nikada nisu. Čekao bih dok ne odu na spavanje. Kada bi bilo
bezbedno, preturio bih im stan. Obavio sam pola tuceta takvih
poslića. I svaki put je bio dobar ulov. Najbolji. I sve je bilo prelako.“
„I tako si završio u stanu Marije Leman?“
„Video sam je na pijaci na gradskom trgu. Video sam joj po odeći
da je puna para. Isto tako video sam i da je sama. Probirala je
povrće po tezgi i torba joj je bila otvorena, tako da sam uspeo da joj
priđem dovoljno blizu i uzmem joj ključeve - bio je unutra i novčanik i
još ponešto, ali uzeo sam samo ključeve. Posle toga sam je pratio
po pijaci sve dok nije krenula ka stanu, za koji se ispostavilo da je u
otmenoj zgradi u Snjemovnjoj ulici. Posmatrao sam je i smejao se u
sebi dok je tražila ključeve glavnog ulaza. Čak je tražila i po podu, da
vidi da li ih je ispustila. Na kraju je zazvonila i domar je otvorio vrata i
pustio je. Ja sam samo stajao van vidokruga, na uglu preko puta, i
posmatrao. Naravno, jedna stvar je to što je ušla kroz glavni ulaz
zgrade, ali nije imala ključ svog stana. Tako sam čekao da vidim
stiže li bravar. Da je stigao, morao bih da odustanem: džaba mi ključ
zgrade ako promeni bravu na vratima stana. Ali računao sam na to
da domar ima rezervne ključeve svih stanova. Čekao sam sat, a
potom još jedan. Takva nagrada bila je vredna čekanja.“
„Kakva nagrada?“, prekinuo ga je Smolak. „Misliš na ženu? Je li ti
ona bila nagrada?“
„Žena?“ Bihari se zbunjeno namrštio. „Ma ona me nije zanimala.
Nisam jurio nikakve žene. Ali bila je bogata nemačka kučka -
zanimale su me njene stvari, a ne ona.“
„Ako je to istina, zašto ništa nisi ukrao? Osim možda ove…“
Ponovo je pokazao ka maloj staklenoj perli na stolu.
 „Rekao sam ti da ništa ne znam o tome! Nikad je nisam video! I
ništa nisam uzeo iz stana jer je on bio tu!“
„Misliš na Benga? Vašeg ciganskog đavola?“
„Znam šta misliš, ali to jeste bio Beng, to jeste bio đavo! Nijedan
čovek nije tako zao! Nijedno ljudsko biće ne može drugome da učini
ono! Znam da misliš da sam lud ili da izmišljam, ali pričam ti istinu!
Sve je istina! A kada malo bolje razmislim, mora da je to bio on i one
noći ispred kafane u Vršovicama.“
„Reci mi šta se desilo. Reci mi čega se sećaš.“
„Čekao sam do posle ponoći, možda i do jedan. Nisam krenuo
sve dok se svetla nisu ugasila i dok nije prošlo još pola sata. Onda
sam ušao u zgradu. Njen stan prostirao se na poslednja dva sprata.
Znao sam da su najbolje stvari i nakit sigurno u njenoj sobi, ali u
početku sam se držao prostorija u prizemlju - uvek je rizično uči u
spavaču sobu kada neko spava u njoj. Računao sam na to da ću
možda pronaći dovoljno u ostatku stana, pa da ne moram da
preduzimam taj dodatni rizik. Vidiš, štos nije u tome da zgrabiš sve,
čak i kada je sve dragoceno. Sa sobom sam poneo malu tašnu -
poput akten-tašne. U nju nije moglo da stane mnogo toga, a u
svakom slučaju, nije dobro da se nosiš nešto teško. Znam kakvi ste
vi pajkani: čim biste me videli kako noću vučem veliki teški kofer,
stuštili biste se na mene kao muve na govno. Štos je u tome da
izabereš samo najbolje komade. Druga stvar, hteo sam odatle da
odem brzo. Čim sam kročio na to mesto, imao sam baš loš osećaj.“
„Kakav loš osećaj?“
„Da je tu još neko. Još nešto. Znaš, kad radiš u mraku, koristiš
samo prigušeno svetlo baterijske lampe, pa senke poigravaju, oči te
varaju. Misliš da se senke čudno pomeraju, ali to je samo zbog
baterijske lampe i nervoze. Ali tamo - ne znam - jednostavno, imao
sam osećaj da se senke zaista pomeraju. Da se stvarno pomeraju. I
kao da me nešto posmatra. Znaš - onaj osećaj kad ti se naježi koža
na vratu. Bio sam u dnevnoj sobi i preturao po nekakvom radnom
stolu kad sam shvatio da sam osvojio džekpot. Lova! Kada naiđeš
na takvu gomilu love, nema potrebe da prodaješ ukradenu robu. Bio
je to debeo smotuljak novčanica od stotinu, jedna od pet stotina, čak
i nekoliko novčanica od hiljadu kruna. Čim sam ih video, znao sam
da sam pronašao zlatnu žicu i da više ništa ne moram da uzmem.
Najbolji ulov do tada.“
„Ali novac je i dalje bio u radnom stolu kada je telo pronađeno.
Zašto ga nisi odneo?“ Čim mu je postavio ovo pitanje, Smolak je
primetio da ponovo nešto poput hladne električne struje prolazi kroz
omalenog Ciganina: tako moćan strah da je jeza dodirnula i
Smolaka.
„Učinilo mi se da sam video nekakvu senku kako se pomera i
brzo sam se okrenuo. I… bio je tu. Samo je stajao tamo u mraku,
kao da se senka zgusnula, i posmatrao me.“
„Opiši mi ga.“
„Ama to je bio Beng!“ Bihari je ponovo počeo da se trese, a
njegovi tanki zglobovi drmusali su lance okova. „Kako da opišem
đavola?“
 — ČETRNAESTO POGLAVLJE —

Lukaš Smolak zaobišao je sto, uzeo cigaretu iz tabakere, stavio je

Tobaru među usne i pripalio. Bihari je željno povukao dim. Budući da
je bio privezan za stolicu i nije mogao da drži cigaretu, morao je da
se usredsredi na pušenje, pa je nagnuo glavu unazad kako mu dim
ne bi išao u oči. Imalo je efekat koji je Smolak priželjkivao. Bihari se
malo smirio i zaboravio na strah.
Posle nekoliko trenutaka, Smolak je posegao za cigaretom i
Bihari mu je klimnuo da mu je skloni s usana. Još nije prestao da
drhti, ali drhtaji su se smanjili.
„Slušaj me, Tobare“, rekao je Smolak sedeći na ivici stola. „Ne
znam šta si video, niti šta misliš da si video, ali to nije bio đavo. Ako
je zaista još neko bio u tom stanu, najbolje bi ti bilo da mi ga što
preciznije opišeš. Mislim da je bolje da njegov vrat završi na
konopcu, a ne tvoj.“
Bihari je klimnuo glavom. „Bio je visok. Nisam mu video odeću,
jer je nosio kožnu kecelju i kožne rukavice sve do lakata. Kecelja i
rukavice imale su tamne fleke, od kojih su neke bile tamnije od
drugih. Neke su bile braon, skoro crne, a neke crvenobraon. Video
sam da su to stare fleke gde je koža upila krv koja se posle sasušila.
Namirisao sam je na njemu: namirisao sam staru krv i smrt.“
„Lice, Tobare, opiši njegovo lice.“
Ciganin je ponovo počeo da se trese. Ovog puta još gore. Suza
mu je skliznula niz tamni obraz. Kada je progovorio, glas mu je bio
sveden na prestrašen šapat. „Lice… lice mu je bilo đavolje. O, bože
pomozi! Bože pomozi!“
„Kako je izgledao, Tobare? Lice?“, zahtevao je Smolak da zna.
„Kažem ti! Đavolje! Izduženo, tamnosivo lice, s užasnim kezom i
oštrim zubima. Crni rogovi izbijali su mu iz glave. Kao one maske što
Nemci nose uoči Božića.“
„Perchtenmaskent“
 „Da, te“, rekao je Bihari. „Ali ne kao Perhta, nego kao Krampus.“[
9]

„Dakle, nosio je masku?“

„Masku?“ Bihari se namrštio. „Masku… ne znam više. To možda
jeste bila maska, a ja pomislio da mu je to lice…“
„Šta se onda desilo?“
„Sledio sam se. Bio sam toliko uplašen. Hteo sam da viknem.
Pokušao sam da vrištim, ali ništa nije izašlo. Želeo sam da potrčim,
ali nisam mogao ni da se pomerim. Onda mi je prišao. Izašao je iz
senke, ali delovalo je kao da se senka kreće za njim. Izvukao je nož
ispod kecelje: veliki, dugačak nož, poput onih koji se koriste za
klanje životinja. Zakoračio je ka meni i zgrabio me za gušu. Imao je
dugačke, veoma tanke i snažne prste, ali kao da su bile sama kost.
Kroz rukavice sam osetio koliko je snažan, a stisak je bio toliko jak
da nisam mogao da dišem. Kada sam uspeo da udahnem malo
vazduha, uvukao sam smrad usirene krvi, smrad smrti - miris
njegovih kožnih rukavica i kecelje. Pogledao me je - pogledao je
unutar mene, ušao mi je u glavu. Prozreo me je i video šta sam.“
Bihari je zastao i za trenutak pokušavao da se sabere dok ga je to
sećanje držalo. Okovi su i dalje zvečali zbog drhtanja njegovih tankih
zglobova.
„Uzeo je nož i vrhom me ubo u obraz, u donji kapak, tik ispod
oka. Osetio sam krv u oku, poput suza. Rekao je da će mi možda
uzeti oči za uspomenu. Kazao je da voli da pravi kolekciju očiju.“
„Šta se onda desilo?“
„Pustio me je. Rekao je da zadržim oči, jer ima nešto za njih da
vide, nešto što ću zauvek pamtiti. Rekao je da treba da budem
svedok. Rekao mi je da imamo posla - da on ima posla, a da ja
gledam. Popeli smo se u spavaću sobu. Popeli smo se tamo gde je
žena spavala.“
„Dakle, tek tako si pošao za njim?“
„Ne razumeš!“
„Zapravo, Tobare, mislim da razumem. Reci mi šta se onda
desilo.“
 „Znaš ti dobro šta se desilo! Video si šta se desilo! Video si šta je
uradio toj ženi!“ Glava mu je mlitavo visila na ramenima, koja su se
tresla od teških jecaja.
„Dakle, taj čovek s maskom đavola, kažeš da je on ubica, a ne
ti?“, pitao je Smolak. „Uprkos činjenici da priznaješ da si ukrao
ključeve Marije Leman i iskoristio ih da joj provališ u stan, uprkos
tome što nema nikakvih dokaza da je iko drugi bio u stanu, i uprkos
tome što smo pronašli samo tvoje otiske, i nijedne druge.“
„Rukavice! Naterao me je da skinem rukavice! Naterao me je da
dodirujem stvari! Naterao me je da dodirnem i nju! Naterao me je da
stojim pored kreveta!“
„A Marija Leman, da li je tada još bila živa?“
„Spavala je.“
„Nastavi.“
„Beng se nagnuo ka meni i počeo da mi šapuće na uvo i govori
razne grozne stvari.“
„Kakve stvari?“
„Rekao mi je da je ona jedna obična Fotze[ 10] To je nemačka
reč. Ružna reč. Znaš šta znači?“
„Znam šta Fotze znači.“
„Rekao mi je da je ona Fotze i da je zaslužila sve što će joj se
desiti. Rekao mi je šta će joj sve uraditi, šta ću sve morati da
gledam. Rekao mi je da ću saznati kakav je osećaj kada zarobiš živu
dušu, tako se izrazio; da posmatram njene oči dok je napušta život.
Kako će mirisati, kakvog će ukusa biti, kakav će osećaj biti rasporiti
je, izvaditi sve iz nje.“
„A zašto joj je to radio? Da li ti je to rekao?“
„Rekao je da će mu služiti posle smrti.“
„Šta to znači?“
„Rekao je nešto kao da niko ne živi zauvek, i da niko ne umire
zauvek. Vraćamo se, iznova i iznova. Ali rekao je da postoji mesto
između smrti - senovito mesto između života, rekao je. Tamo
provodimo najviše vremena. Rekao je da sakuplja robove - proklete
duše koje mu tamo služe.“
„A ti sve to vreme nisi učinio baš ništa da bi ga zaustavio?“
Biharijeva ramena podizala su se dok se tresao od teških jecaja.
„Pokušao sam! O, veruj mi, pokušavao sam! Preklinjao sam ga i
preklinjao da joj to ne čini. Rekao mi je da mogu da je spasem svega
- da će je ostaviti na miru da nastavi sa svojim životom. Sve što je
trebalo da učinim jeste da umrem umesto nje. Rekao je da će mene
brzo ubiti jer ga ne zanima da se igra mojim telom posle toga. Rekao
je da je moj život bezvredan, ali da može da dobije smisao ako njime
spasem tu ženu.“
„Ali ti nisi prihvatio?“
Jecanje se nastavilo „Nisam. Nisam mogao. Uplašio sam se.
Nisam želeo da umrem, a on me je onda naterao da gledam. Rekao
je da je cena mog života da gledam kako radi.“
„Mogao si da ga zaustaviš. Ili bar da pokušaš. Mogao si makar
da pobegneš i uzbuniš ljude.“
„Nisam mogao - jednostavno nisam mogao! Ne razumeš - bio
sam potpuno bespomoćan! Imao je… imao je nekakvu moć nada
mnom, kao da sam bio paralizovan… I naterao me je da gledam!
Rekao je i da je to jedini razlog zbog kog me je pustio da zadržim
oči, da bih svedočio. Rekao mi je da će mi, ako skrenem pogled ih
zatvorim oči, iseći kapke.“
„I ti si onda gledao?“
„Ne razumeš, ja nisam hteo… Naterao me je da gledam!“ Bihari
je bio gotovo histeričan. „Kunem se bogom, Beng me je naterao da
gledam! Đavo me je naterao da sve vidim!“
 — PETNAESTO POGLAVLJE —

Ludilo ima različitu građu, Viktor je to dobro znao. Ogromna tuga

može da preuzme bilo koji od bezbroj oblika. Tamo gde se um u
jednom svom aspektu ošteti ili raspadne, naše nesvesno je u stanju
da brzo postavi skele, a potom polako krene da gradi čitavu tvrđavu
ili odbrambeni zid. Neke od ovih građevina, koje svi mi donekle
posedujemo, obično su dovoljno stabilne: utvrđeni potporni stubovi i
bedemi pomažu nam da izađemo na kraj s emotivnim i psihičkim
traumama.
Druge se pak pretvore u nešto groteskno; postanu užasne
deformisane ličnosti. Neke se pak nagomilaju, stvarajući velike
tamne palate ludila, koje zavladaju umom: monstruozne tvrđave koje
pomračuju i izopačuju vidik u svim pravcima.
Viktor je shvatio da se takve arhitekture pojavljuju u svim
slučajevima pacijenata Sanatorijuma u Gradu orlova. Svako iz
đavoljeg seksteta sagradio je drugačije ludilo oko nekog drevnog
defekta. Neka su komplikovanija od drugih. Ali sva su
monumentaina.
I svako od njih imao je nadimak. Posle susreta s Vegetarijankom
Valentovom - Romanek je upoznao Viktora i sa ostalim pacijentima.
Drvoseča je bio Pavel Zeleni iz Češke Šlezije, koji je po
zanimanju zaista bio drvoseča, a koji je gnusne zločine počinio
svojim oruđem - sekirom. Viktor je bio upozoren da je Zeleni
nepredvidivo nasilan, te su dvojica bolničara pratila njega i
Romaneka u pacijentove odaje i ostala s njima sve vreme.
Sledeći pacijent bio je pitomiji. Leoš Mladek, označen nadimkom
Klovn, bio je mršav, detinjeg izgleda i delovao je blago i bezopasno,
a pre toga je bio član poznatog cirkusa koji je izvodio po
Čehoslovačkoj, Mađarskoj, Austriji, južnoj Nemačkoj i Poljskoj.
Četvrti član đavoljeg seksteta bio je Skiomanser - profesor
Dominik Bartoš. Iako ugledan naučnik, koji je sprovodio epohalna
istraživanja iz kvantne fizike, Bartošev moćni intelekt izgubio se u
lavirintu apstraktnih i tajanstvenih ideja, što je za posledicu imalo
razvoj iluzije da može da komunicira s mrtvima.
Kolekcionar Stakla bio je Mihal Mahaček, egomanijak čija je
naširoko poznata stručnost o bohemskom staklu postala smrtonosna
fiksacija.
Svako upoznavanje bilo je kratko, pacijenti su bili poslušni, ali
nisu sarađivali. Poslednji sastanak, međutim, zahtevao je najveći
oprez: Vojtjeh Skala, šesti član đavoljeg seksteta.
Nadimak: Demon.
Skala je imao čitavo odeljenje za sebe, sa smeštajem u šestici,
najudaljenijoj prostoriji od ojačanih sigurnosnih vrata odeljenja.
„Prvobitno smo ga držali u izolaciji“, objasnio je Romanek dok su
se spremali da uđu kod Skale. „Njegov vid ludila je najvirulentniji i
najzarazniji, zato ga držimo što dalje od ostalih, koliko god je to
moguće.“
Viktor je klimnuo glavom. Znao je da je Vojtjeh Skala čovek
uverenja jednako moćnih kao i kod fanatičnih vernika. Međutim,
Skala nije verovao u Boga, već u moć čistog zla. Verovao je da je zlo
najveća sila u univerzumu i ispunjavao je svoje najokrutnije fantazije
na najužasnije moguće načine.
Skalina psihoza bila je najdublja i najmračnija u đavoljem
sekstetu. Baš iz tog razloga, pacijent iz šestice predstavljao je za
Viktora najveću nadu da dođe do onoga što pokušava da izoluje i
definiše u nesvesnom.
Konkretnu đavolju nit.
„Jeste li spremni?“ upitao ga je profesor Romanek dok su stajali u
hodniku odeljenja.
„Jesam.“
Nezadovoljan Viktorovim uzbuđenim odgovorom, Romanek mu
stavi šaku na ruku. „Skala nije genije, ali poseduje neverovatan
talenat da uđe čoveku u glavu. A ako mu to jednom dozvolite, nikada
više nećete moći da ga izbacite. Od svih ubilački nastrojenih
pojedinaca zatočenih unutar ovih zidova, Skala je daleko najopasniji.
Zato vas pitam ponovo, i to najozbiljnije: da li ste spremni?“
„Jesam, profesore Romanek, spreman sam.“
Bio je to tako nenaučni osećaj da je Viktor u tišini prekorio sebe
samo zato što ga je osetio. Kao psihijatar, znao je da zlo ne postoji.
Tokom svoje kratke karijere, Viktor je već radio s oštećenim,
izvitoperenim i okrutnim umovima, ličnostima lišenim svake empatije;
ali zlo je socijalna konstrukcija, i to zastarela. Ipak, kada se našao
licem u lice s Vojtjehom Skalom, Viktor je jasno osetio da u toj sobi
obitava još nešto osim ludila. Osetio je neku ogromnu opakost.
Skala je bio vezan kako bi bio spreman za posetu. Bio je
ogroman, kose crne kao Viktorova, oštrih, krupnih i brutalnih crta
lica. Njegove premale oči posmatrale su ulazak dvojice psihijatara sa
zloćudnim odsjajem ispod krupne čeone kosti.
Iako nov komad bolničkog nameštaja, stolica za koju je Skala bio
vezan neobično se slagala sa drevnim zamkom. Poput nekakve
srednjovekovne sprave za mučenje, bila je sačinjena od jake
hrastovine, s čeličnim okovima i kožnim kopčama zašrafljenim za
drvo. Ispod svakog nogara stolice nalazio se točkić obložen gumom,
pomoću kojih je stolica mogla da se gura preko kamenih ploča, a
pacijentovi nožni zglobovi bili su privezani za oslonac za noge.
Široka čelična traka, pričvršćena kliznim vijkom, prelazila je preko
Skalinih grudi i neobično podsećala na viteški prsni štit. Zglobovi su
mu bili pričvršćeni za naslon za ruke manjim čeličnim okovima, preko
čela mu je išao tapacirani okov, a niz snažnih kožnih kaiševa bio mu
je vezan preko gornjeg dela ruku, kako uopšte ne bi mogao da se
pomeri nimalo.
Romanek je predstavio Viktora, zamolivši ga da ukratko objasni
pacijentu kakvo lečenje predlaže. Sve to vreme Skala je sedeo u
tišini, malih očiju zlobno uperenih ka mladom psihijatru.
„Da li biste nešto hteli da me pitate?“, upitao je Viktor kada je
završio.
„Znate li šta sam sve učinio?“ Skalin glas bio je tih i pomalo visok.
U potpunosti se kosio s fizičkim izgledom, zbog čega je delovao još
više uznemirujuće.
„Da, poznati su mi svi detalji vašeg slučaja, Vojtjeh.“
„Mislite sigurno da sam bio lud kada sam to uradio?“
„Mislim da patite od ozbiljnog poremećaja. Želim da pokušam da
ga razumem.“
 „Silovao sam, mučio, sakatio i jeo ljudsko meso. Muškarce, žene,
decu, bebe, životinje. Istražio sam kapacitet straha i bola gotovo svih
vrsta živih bića. A posle toga samim sekao lica i nosio ih kao maske
da bih video ono što oni vide, a i da oni vide ono što ja vidim.
Pokazao sam im najiskonskiju, najčistiju prirodu zla.“ Skala se
zlobno iscerio. „A vi to, doktore Kosarek, opisujete kao poremećaj?“
„Kako biste vi to nazvali?“
„Verom. Religijom. Verom u svemoćno zlo.“
„Šta god vi verovali“, rekao je Viktor, „to nije ništa drugo do
psihoza. Želim da proniknem kroz nju i pomognem vam da je
prebrodite. Radujem se saradnji s vama.“
Skala je sedeo, krupnog tela nepokretnog na stolici za vezivanje,
lica nepomičnog i s izrazom čistog prezira.
„Veoma ste zgodni, doktore Kosarek“, rekao je kada su oba
psihijatra ustala da krenu. Viktor ne reče ništa.
„Siguran sam da su vas upozorili na sve u vezi sa mnom“, rekao
je Skala. „Da morate stalno da budete na oprezu. Stvar je u tome što
vi morate stalno da imate sreće, a meni je dovoljno da mi se samo
jednom posreći. Da stvorim jednu priliku i zgrabim je. I ja se radujem
saradnji s vama, doktore Kosarek, jer ću prvom prilikom koju dobijem
iseći i skroz oguliti to vaše privlačno lice s lobanje, i to na živo, i
nosiću ga kao masku. Onda će meni svi govoriti koliko sam
privlačan!“ Nasmejao se. „Zar to ne bi bilo sjajno?“
 — ŠESNAESTO POGLAVLJE —

„Ako bih smeo da predložim“, rekao je Romanek dok je vodio Viktora

iz smeštaja za pacijente, „bila bi dobra ideja kada biste slobodno
vreme provodili van zamka. Priroda je zaista divna za šetnju, dole u
selu postoji i jedna fina krčma, a i Prag je dovoljno blizu da ga
posetite slobodnim danima.“
„Nisam još razmislio kako da popunim slobodno vreme.“
„Onda bi trebalo. U većini ustanova postoji makar nekakav
spektar mentalnih bolesti: bar nešto iole normalno da razbije
abnormalno. Ovde, međutim…“ Profesor je tražio prave reči. „Ovde
su svi naši slučajevi na ekstremnom kraju spektra: ludilo u
najkoncentrisanijem obliku. Videćete već da su neki od vaših
štićenika ljudi izuzetne inteligencije, koji su u stanju da racionalizuju
čak i iracionalno. Gotovo da će vas ubediti da ste vi taj s uvrnutim
pogledom na realnost, dok oni imaju vrlo jasan uvid u činjenično
stanje - gotovo da će vas zaraziti svojim obmanama. I zato, verujte
mi, nije loša ideja da se što više odmarate od ovog mesta - da
redovno ponovo stupate u kontakt sa stvarnim svetom i zdravim
ljudima.“
„Siguran sam da sam dovoljno stabilan da…“
„Verujte mi, govorim vam iz ličnog iskustva“, prekinuo ga je
Romanek nekarakteristično oštro. „Pre mnogo godina, dozvolio sam
jednoj pacijentkinji da mi se uvuče pod kožu, poverovao sam joj i
previše puta i neko vreme sam bio potpuno izgubljen. Počeo sam
ozbiljno da preispitujem činjenično stanje stvarnosti.“
„Šta se desilo?“
„Onda sam morao po dužnosti da odem na nekoliko nedelja, a
nisam želeo, pokušao sam sve da to izbegnem. Međutim,
distanciravši se od nje, opčinjenost se razvejala: uvideo sam tad
koliko je njena ludost kompleksnija, ubedljivija i uverljivija čak i od
mog duševnog zdravlja.“
 „Neka pacijentkinja odavde?“, pitao je Viktor. Neobičan izraz baci
senku na Romanekovo lice.
„Ne, ne odavde. A i umrla je odavno. Od tuberkuloze. U svakom
slučaju, učite od mene: pažljivo ispitujte mreže koje pacijenti ovde
pletu, ali ne približavajte se previše da se ne zapetljate u njih.
Odvojte vreme da uživate u životu sa zdravim ljudima. Imate li
devojku?“
„Sada ne. Imao sam nekog, ali…“ Viktor je ostavio tu rečenicu da
visi u vazduhu.
„Onda što pre nađite novu.“ Romanek se iscerio. Vratilo mu se
uobičajeno dobro raspoloženje, pa je lupio Viktora po leđima. „Važno
je da što više uživate u stvarnom životu.“

Kao i ostatak administrativnog krila, Viktorova kancelarija bila je

ostavljena onako kako je zamak prvobitno izgledao, osim električnih
kablova i glomaznih cevi za grejanje, koji su vijugali kamenim
zidovima. Bila je prostrana, s dva prozora probijena u kamenu
debelom pola metra. Dok je smeštajno krilo nudilo lep pogled na
klisuru, vijugavi put ka selu i šarene prizore seoskih predela, prozori
kancelarija gledali su na ružnu stenu, koja je poput grbe virila sa
zadnje strane zamka. Viktor je sedeo pored prozora i prisećao se
onoga što mu je Pedersen, arheolog kog je upoznao u vozu, rekao o
tome kako se zamak nalazi iznad mreže pećina. Zamišljao je te
prostore u crnim hladnim stenama, mračne i vlažne, ispunjene
vazduhom davnog vremena.
„Donela sam vam malo kancelarijskog pribora.“
Viktor se okrenuo od prozora i video Juditu Blohovu kako stoji iza
njega s kutijom kancelarijskog materijala.
„Izvinite, nisam htela da vas uplašim“, rekla je. Nasmešila se,
ovog puta s malo više topline, pomislio je Viktor. „I nije neki pogled,
zar ne?“
„Šta? Ah, da… nije. Čekajte da vam pomognem.“ Uzevši kutiju i
stavivši je na sto, Viktor je mahnuo rukom da pokaže kancelariju.
„Moram da priznam da nisam očekivao ništa ovako veliko.“
„Izgledate kao kod kuće“, rekla je. „Posedujete nekakav…“
razmislila je za trenutak, „nekakav dinastički izgled. U svakom
slučaju, ako mogu još nekako da vam pomognem, samo recite.
Odvešću vas do skladišta da odaberete opremu za snimanje i šta
god još da vam je potrebno za seanse s pacijentima.“
„Hvala vam, gospođice Blohova.“
Nije mu delovalo kao da će krenuti.
„Smem li da vas pitam kako ste dospeli ovde, doktore Kosarek?“
„Profesor Romanek pročitao je moj rad, teoriju o postojanju
đavolje niti. Zapravo, ispostavilo se da je razgovor za posao bio u
potpunosti posvećen toj mojoj teoriji.“
„Čitala sam nešto o tome“, rekla je. „Verujete u đavola, je li?“ Ton
joj nije bio ni podrugljiv ni ozbiljan, pa je Viktor bio blago zatečen.
„Zapravo, verujem. Verujem da je đavo odgovoran za svu tamu i
zlo u društvu; za sve ludilo i nasilje u pojedincima. Ali đavo u kog ja
verujem nije nikakvo natprirodno biće: on je sila prirode koja živi u
svima nama - a najživlja je u nasilnim psihopatama. A pošto se đavo
krije u senovitom aspektu ida, njegovo poreklo često se poriče. Zbog
toga toliko psihotičnih pacijenata ne može da se seti svojih nasilnih
dela.“ Viktor je ponovo rukom pokazao na njihovo okruženje. „I zbog
toga sam ovde. Verujem da znam gde se taj đavo skriva i da sam
pronašao način da doprem do njega i zarobim ga.“
„A mislite li da svi mi imamo tu đavolju nit?“
„Da. Poput Junga, i ja smatram da religije, mitovi i sujeverja
proističu iz zajedničkih arhetipa. Da svi imamo deo sebe koji
pokušavamo da poreknemo, ali koji predstavlja mesto iz kog dolaze
svi naši snovi i noćne more, mesto gde žive instinkti i sva ljudska
kreativnost. A tu se nalaze zajednički arhetipi i aspekti koji se javljaju
u obliku naših kultura, priča koje pripovedamo sebi. Poput priče o
đavolu. Ali đavo nije tamo neko biće, on je samo jedan od tih
univerzalnih arhetipa. Đavo čuči skriven u svima nama.“
„A lovite ga tako što na ubicama primenjujete hipnoterapiju u
kombinaciji s lekovima?“, upitala je Judita.
„Ubeđen sam da do đavolje niti mogu dopreti narkosintezom, da.
Koristeći hipnotičke lekove, moći ću da uklonim ego i zaronim
duboko u nesvesno. Odatle ću moći da navodim pacijenta da se
suoči sa sopstvenom đavoljom niti i preseče je. Ili da je makar
zarobi. Mislim da će to moći da postane lek za nasilne psihoze.
Operativni zahvat na duši, ako to lepše zvuči.“
Judita Blohova posmatrala ga je uznemirujuće praznim i iskrenim
pogledom. Očigledno je razmišljala o onome što je rekao.
„Možda bi bolje bilo“, rekla je konačno, „da ne čačkate đavola dok
spava.“
 — SEDAMNAESTO POGLAVLJE —

„Imate li trenutak?“ Kapetan Lukaš Smolak stajao je zagradivši

dovratak kancelarije policijskog patologa impresivno krupnom
građom. Za razliku od njega, doktor Bartoš sedeo je za radnim
stolom, nizak, punačak i izboran, i pušio u izgužvanom tamnom
odelu. Smolak je bio iznenađen kontrastom između doktora i radnog
stola. Vaclav Bartoš imao je sposobnost da svako odelo na njemu
izgleda kao da je u njemu spavao, kao i da na reverima uvek ima
izbledele tragove duvanskog pepela, ali da mu sto ipak uvek bude
besprekorno čist, dosijei uredno poređani, a olovke, papiri i izveštaji
u savršenom stroju. Smolak se pitao da li uređenost stola, a ne
haotičnost samog Bartoša, predstavlja pravi odraz uma ovog lekara.
Bartoš, do tada povijen nad jednim dosijeom, ispravio se i
nasmešio.
„Pauza bi mi dobro došla. Šta mogu da učinim za vas?“
„Znam da niste psihijatar, doktore…“ Smolak je prihvatio da
sedne, ali je odbio cigaru koju mu je Vaclav Bartoš ponudio. „Hm,
verovatno ste čuli da u pritvoru imamo osumnjičenog, moguću
Kožnu Kecelju?“
„Čuo sam.“
„Pa, ispričao mi je krajnje suludu priču. Imam jednu teoriju o njoj,
ali želeo bih da čujem i stručnije mišljenje.“
Doktor Bartoš se zavalio na stolici i pokazao mu rukom da počne.
Smolak je ispričao sve što mu je Bihari rekao: priču koju je, u vidu
zvanične izjave, u tom trenutku zapisivao jedan od Smolakovih
podređenih.
Ispričao je Bartošu za ciganskog đavola, za čoveka s
demonskom maskom koji se pojavio iz senke, o Biharijevim
tvrdnjama da je bio nemoćan i pod činima demona u kožnoj kecelji.
Zatim je izrazio i svoje mišljenje o svemu tome.
 Kada je Smolak završio, mali neuredni doktor je ćutke razmišljao
i pušio, što su bile dve aktivnosti koje su kod policijskog patologa bile
neraskidive.
„Mislim da ste najverovatnije u pravu“, rekao je naposletku.
„Prilično mi je neverovatno da je taj ubica, koji mesecima izbegava
hapšenje, jednostavno odlučio da dozvoli da mu vaš osumnjičeni
bude svedok dok vrši ubistvo, a zatim ga samo pusti da ode. Poput
vas, mislim da je taj Beng, taj đavo, priča koju je vaš obmanuti
osumnjičeni ispričao sebi kako bi porekao odgovornost za užas koji
je počinio.“
„Pretpostavljam da je možda i moguće da ubica bude i neko
drugi“, rekao je Smolak. „I to ista osoba za koju tvrdi da mu je dala
ideju da krade ključeve, ali to mi je baš neverovatno.“ Zastao je
zamišljeno. „Što više razmišljam o tome, to sam sigurniji da imamo
posla s ubicom podeljene ličnosti.“
Bartoš se namršti. „Ne izgledate mi srećno što ste uhvatih svog
čoveka.“
„Jednostavno, takvu vrstu slučaja gotovo je nemoguće objasniti
sudskom veću. Svi će misliti da su to budalaštine.“
„Iskreno, čudilo bi me da ovo, da ova priča, uopšte dospe pred
krivični sud. Biharija će istražni sudija poslati pravo u sanatorijum, i
odatle više neće ni izaći. Ah ako želite da pokušate da obezbedite
čvrst dokaz za podeljenu ličnost, onda vam preporučujem da stupite
u kontakt s profesorom Ondžejom Romanekom iz Sanatorijuma u
Gradu orlova. Tamo su stručnjaci za ubice psihopate.“
Smolak klimnu glavom. Shvatio je i sam za vreme saslušanja da
je Ciganin totalno lud. Nešto životinjsko i demonsko čuči u Bihariju.
Ne postoji nikakav misteriozni stranac koji mu je davao ideje za
razbojništvo, niti maskirani ciganski demon. Samo Tobar Bihari, koji
iskreno pokušava da porekne svoju prirodu i čudovište koje obitava u
njemu.
Postoje neka dela toliko zla i toliko užasavajuća da je um u stanju
da se izbori s njima isključivo u trećem licu.
„Hvala vam, doktore Bartošu. Cenim to što ste izdvojili vreme za
mene.“
„Zašto ste baš mene pitali za mišljenje?“, pitao je Bartoš.
 „Zato što ste iz medicinske struke. Zato što su mi vaši uvidi i
ranije bili korisni.“
„A ne zbog mog ličnog uvida?“
„Shvatam…“ Smolak je vrlo dobro znao na šta doktor misli. „Ne,
doktore, nisam vas pitao za savet zbog vašeg brata.“
Bartoš klimnu glavom.
„Hvala vam još jednom, doktore.“ Smolak je ostavio doktora da
radi na dosijeima. Ali dok je išao hodnicima nazad do svoje
kancelarije, zapitao se da li je zaista otišao po njegovo mišljenje
samo zbog njegovog ličnog iskustva. Još nešto mu je tad sinulo: bilo
je čudno što je Bartoš predložio da stupi u kontakt baš sa
Sanatorijumom u Gradu orlova.
Na kraju krajeva, baš tu drže doktorovog ludog brata.
 DRUGI DEO

KLOVN I VEGETARIJANKA
 — PRVO POGLAVLJE —

Viktor se te prve nedelje usredsredio na to da se upozna s

beleškama o pacijentima. Imao je i još jedan susret s Juditom
Blohovom, za koju se činilo da mu postaje naklonjena.
Kao što je i predložila, našli su se u skladištu, koje je bilo u
praznim odajama za pacijente. Bile su prostrane poput ostalih, ali su
se neznatno razlikovale. Makar i zbog položaja, prostorije su bile
malo vedrije, a pogled veseliji. Obuhvatao je duboku zelenu klisuru,
zbijene bele zidove i crvene krovove kuća u selu. Iza sela, tapiserija
polja i šuma Srednjočeškog kraja pružala se u tonovima smaragda,
žada i lovora. Pogled je svakako bio potpuno drugačiji od onog iz
Viktorove kancelarije.
Međutim, uprkos vedrijem i umirujućem pogledu, nešto u vezi s
tim prostorijama uznemiravalo je Viktora, i bez nekog jasnog razloga,
ponovo je osetio kao da kameni zagrljaj zamka steže.
„I vi imate taj osećaj?“ Judita kao da je pročitala Viktorove misli.
„Od ove prostorije podilaze me žmarci. Mrzim kada noću moram da
dođem ovde po materijale.“
Viktor klimnu glavom. „Čudno je. Naoko su i prijatnije od ostalih
odaja - ali zrače nekom lošom atmosferom. Da li su ove odaje ikad
korišćene za smeštaj pacijenata?“
„Prvobitna zamisao profesora Romaneka bila je da se ovde
izoluju svi pacijenti koji proživljavaju ekstremne psihotičke epizode.
Znate, oni koji vrište, buncaju i viču. Ostale odaje su manje-više
zvučno izolovane, a ono šestoro držimo prilično daleko jedne od
drugih, ali znate kako odlučni neki mogu biti ako požele da ih ostali
čuju.“ Bleda glatka koža na njenom čelu nabrala se kada se
namrštila. „Baš je to čudno - znate, način na koji se nekakva luda
ideja, iluzija, može preneti poput virusa. Profesor Romanek deluje
naročito zabrinuto da se to ne desi i ovde.“
 „Dakle, ovo je trebalo da bude kao neki psihotički karantin…“,
klimnuo je Viktor glavom. Iako nije bio u potpunosti ubeđen u
Romanekovu teoriju, opšta zamisao je imala smisla: tuđe ludilo
ugrožava mentalni imunosistem pacijenta i čini ga podložnijim
deluzivnim uticajima, što zaista podseća na spoljašnju infekciju.
„Video sam primere kada se desiloneštoslično. Ne mnogo njih,ali
nekoliko. Uglavnom folie a deux[ 11]“ I jedan slučaj Laseg-Falreovog
sindroma, odnosno folie en famille[ 12]. Ali mislim da se retko
dešava da je ludilo zarazno.“
„Ne bih se složila“, rekla je Judita, čije se raspoloženje odjednom
pokvarilo. „Ne znam za folie d deux, ali folie a plusieurs[ 13] viđam
svuda oko nas. Ako želite da vidite pravi slučaj masovnog ludila,
samo pogledajte šta se dešava u Nemačkoj - ako to nije psihotička
pandemija, onda ne znam kako drugačije to da nazovem. I naši
doktori Platner i Krakl već su zaraženi.“
„Neki veruju da je komunizam vakcina.“
Judita se nasmejala kratko i prezrivo. „Vakcina koja štiti od virusa
tako što ubija pacijenta? O, izvinjavam se… jeste li vi možda
komunista? Delujete mi previše aristokratski da biste bili komunista.“
„Nisam. Ali jesam socijalista. Da je neko drugo vreme, bio bih
apolitičan, ali ovih dana više niko ne može sebi da priušti da bude
apolitičan.“ Zastao je. „U svakom slučaju, zašto je ovo sada
skladište?“
„Jedva da je ikada bilo korišćeno za izolaciju pacijenata. Samo
smo jedan slučaj smestili ovde: šarmantnog gospodina Skalu, za kog
sam sigurna da ste već imali zadovoljstvo da ga upoznate.“
„Demona? Da, nakratko.“
„Kada smo ga prvi put stavili ovde, satima nije prestajao da
bunca, poput nekakvog poremećenog propovednika, o slavi đavola,
koji je blizu. Neprestano je buncao o tome kako će se svet uskoro
prevrnuti naopačke, o dolasku rušitelja i donosioca pustoši, i o tome
kako ćemo svi biti primorani da nosimo znak zveri. Takve neke
budalaštine. Osim, naravno, ako taj njegov đavo nema brkove kao
Čarli Čaplin, a taj znak zveri nije svastika.“ Judita slegnu ramenima.
„Skala je i dalje dobro izolovan u sopstvenom krilu odeljenja.
Profesor Romanek drži ga na sedativima, ali i dalje važi za
najopasnijeg pacijenta ovde. Kad pomislite na ostale, to vam je
dovoljno.“
„Znam ponešto o tome“, rekao je Viktor sumorno. „Kad smo se
upoznali, vrlo ljubazno mi je obećao je da će mi prvom prilikom iseći
lice i nositi ga kao masku.“
„Da, to je naš šarmantni gospodin Skala.“
„I vi ste bili u kontaktu s njim?“
Judita odmahnu glavom. „Neobično u vezi s mojim poslom ovde
jeste to da sam sve pacijente upoznala u dlaku prekucavajući
snimljene beleške, ali nikada ih nisam uživo srela. Svi su previše
opasni da bi nemedicinsko osoblje s njima radilo. Nažalost, ja
pripadam nemedicinskom osoblju.“
Viktor je očajnički želeo da pita Juditu kakva ju je nesrećna
okolnost sprečila da završi medicinu. Ali tek je počinjala da spušta
zidove i nije želeo da ugrozi njenu sve veću otvorenost prema
njemu.
„Možda onda vi imate najobjektivniji pogled na njih“, rekao je.
„Zbog distance.“
„Njihova prošlost toliko podseća na fikciju. Na horor priče koje me
drže budnom noću, ali samo priče. Možda zbog toga ne volim da
dolazim ovde.“ Pokazala je ka prostoriji. „Ovako sam pomalo bliža
stvarnosti. U svakom slučaju, ovde smo da vas opskrbimo svime što
vam je potrebno. Gde ćete sprovoditi seanse?“
„U prostoriji u podnožju glavne kule - ona je jedina koja je
renovirana“, rekao je Viktor.
„To je i jedina prostorija u kuli u koju može da se uđe. Niko nikada
nije uspeo da pristupi ostatku. Možda ću vam jednom ispričati i tu
priču.“ Juditina usna izvi se u osmeh.
„Kakvu priču?“
„O crnim misama i obožavanju đavola u srednjem veku. Duga
priča.“
„Shvatam“, rekao je Viktor. „Već sam čuo nešto o istoriji ovog
zamka. Možda ćete jednom moći da mi popunite neke praznine. U
međuvremenu, profesor mi je rekao da je ta prostorija u kuli
savršena za ono što nameravam. Dovoljno je blizu smeštajnom krilu
kako bi pacijenti bezbedno bili premešteni tamo, a opremljena je i
električnim sistemom uzbunjivanja na dugme, za slučaj da mi hitno
zatreba bolničar.“
„I biće vam potrebna naprava za snimanje. Jeste li ih videli?“
Odvela ga je do mesta na kome su se nalazila tri velika, tamna i
kockasta metalna uređaja, jedan pored drugog. „Ovo su magnetofoni
K-l. Reći ću nekom bolničaru da prenese jedan u kulu.“
„Znam da su profesor Romanek i doktor Platner pravi zaljubljenici
u novu tehnologiju, ali jesu li ti magnetofoni stvarno dobri?“
„Zvuk nije nešto naročito kvalitetan, ali dovoljno su dobri za ono
što vam je potrebno, dokle god je mikrofon tačno na sredini između
vas i pacijenta. Profesor Romanek koristi isti za svoje seanse i
gotovo sve čujem dovoljno jasno da bih to prekucala. Jedini problem
je što ćete morati da budete bliže pacijentu nego što biste to možda
želeli.“
„To nije problem“, rekao je Viktor. „Biće na sedativima i privezani
za bolnički krevet.“
„Pa“, rekla je Judita zamišljeno, položivši bledu i vitku šaku na
jednu od kutija, „rekla bih da su bolji od gramofonskih snimača, ali ne
tako dobri kao WR magnetofoni, makar sam ja tog mišljenja. Ako
biste radije neki od njih, imamo nekoliko na raspolaganju.“
„Ne“, nasmešio se Viktor. „Ne želim da profesor pomisli da sam
protiv progresa. Želim da ostavim dobar utisak.“
„Dopada vam se profesor Romanek, zar ne?“, nasmešila se
Judita. „Stalo mu je do pacijenata. Sve zlo koje čine posmatra kao
bolest, a ne kao prikaz njihove prave prirode.“
„I vi u to verujete?“
„Da, tako je. Svi možemo mentalno da obolimo, isto kao što svi
možemo i fizički da obolimo. Svima nam se to i desi u određenom
trenutku. Smatram da psihijatrija konačno počinje ta da uviđa. Iako je
veoma sporo uviđa. Je li vam to profesor Romanek govorio o tim
mojim stavovima?“
„Nije. Otac mi je rekao da ste bili jedan od njegovih najboljih
studenata i da vam je iskreno stalo do pacijenata. Inače, pozdravlja
vas i želi vam sve najbolje.“
„Zaista sam mislio ono što sam rekao o tome da je vaš otac
ostavio na mene jednako veliki uticaj kao i Jung. Rado ga se
sećam“, rekao je Viktor, smešeći se. Nastupila je neprijatna tišina i
shvatio je da zuri u Juditu, da upija svaki njen detalj: žestok pogled
njenih tamnih očiju, pune usne, besprekorno belu kožu. „U svakom
slučaju…“, rekao je nezgrapno.
„Idem po nosača“, rekla je Judita i njih dvoje počeše da
organizuju ostatak materijala koji su Viktoru bili potrebni. Kada su
sve sredili i kada je nosač spustio opremu u prostoriju u kuli, Viktor je
zahvalio Juditi na pomoći i ona se spremila da krene.
„Gospođice Blohova“, pozvao ju je Viktor kada je stigla do vrata.
Okrenula se.
„Čuo sam da postoji lep kafe dole u selu“, rekao je. „Nije bogzna
šta, ali pitao sam se da li biste hteli da odete sa mnom na kafu.
Možete mi tad ispričati sve o mračnoj istoriji ovog zamka.“ Štrecnuo
se na sopstvenu nespretnost.
Stala je pred vratima, u tišini koja kao da se prostirala u večnost,
očiju krupnih i tamnih, koje su gutale Viktora, s izrazom lica koji je
bilo nemoguće pročitati.
„Mislim da bi to bilo lepo“, rekla je konačno uz osmeh. „Imam
slobodan dan krajem nedelje…“
Viktor je klimnuo glavom i ona je otišla. Kada je otišla i kada je
Viktor ostao sam u prostoriji, na njegovom ozbiljnom privlačnom licu
zaigrao je širok osmeh.
 — DRUGO POGLAVLJE —

Viktor je održao prvu sesiju narkosinteze tri dana kasnije. Odlučio je

da počne s pacijentom kog je sve osoblje smatralo najposlušnijim i
najmanje agresivnim.

S Leošem Mladekom. Klovnom.

Budući da je pomagao u postavljanju opreme, Viktor se navikao
na prostoriju koju je dobio za seanse; ali kada je prvi put kročio u nju,
osetio je blagu klaustrofobičnu paniku i ponovo imao osećaj da se
zidovi zamka približavaju da ga zdrobe.
Budući da se nalazila u podnožju glavne kule, do okrugle
prostorije visokog svoda dolazilo se rampom, a ne stepenicama, koja
se iz smeštajnih jedinica strmo spuštala do vrata na prvom spratu.
Viktor je pretpostavio da je prostorija prvobitno služila kao skladište
za žito ili hranu. Sa zaobljenim zidovima bez prozora, debljine dva
metra, prostorija je imala gotovo konstantnu temperaturu i leti i zimi.
Rampa ka gornjem spratu bila je postavljena kako bi se hrana lakše
dostavljala do kuhinja.
Teška vrata od hrastovine, ojačana gvozdenim pločama, u
kombinaciji s debelim zidovima, doprinela su tome da prostorija bude
gotovo zvučno izolovana. Znajući da Viktor insistira na tome da za
vreme seansi s pacijentima bude sam, Romanek je insistirao na
tome da se instalira dugme za alarm. Jedan bolničar uvek će
dežurati ispred vrata.
„Nebitno je jesu li pod teškim sedativima ili ne“, insistirao je
profesor, „ovo su najopasniji mentalno oboleli pacijenti u srednjoj
Evropi. Uvek moramo preduzimati sve moguće mere opreza.“
U središtu prostorije nalazili su se radni sto i stolica za Viktora i
krevet za pregled s naslonom, koji se sastojao iz tri dela. Ta tri
podesiva dela, kao i nasloni za ruke, bili su prekriveni tapaciranom
kožom, kao i okovi za ručne i nožne članke. Još jedan uslov koji je
Romanek postavio bio je taj da, čak i dok su pod sedativima,
pacijenti sve vreme moraju biti sputani.
Kako bi narkosinteza bila uspešna, svetlo mora biti prigušeno,
mameći pacijentov um u indukovani sumrak, te se Viktor postarao da
na stolu ima zglobnu lampu i još jednu na podu, čije bi svetlo na zidu
trebalo da ublaži utisak ledene i okrutne zatočenosti.
Klovn Leoš Mladek bio je onizak i vitak, glave koja je delovala
prevelika za njegovo telo i svetloplavih očiju koje su delovale
prevelike za njegovu glavu. Zbog te nesrazmere, delovao je mlađe
nego što je zaista bio: više je podsećao na dečaka ili mladića nego
na čoveka u srednjim tridesetim. Crna kosa bila mu je kratka i
namazana uljem, sa strogim razdeljkom na belom skalpu, zbog kog
se činilo da mu je frizura naslikana.
Lice mu je bilo izuzetno bledo, poput platna koje čeka na boju. U
Viktorovim očima, Leoš Mladek bio je već Pjero[ 14] i bez šminke.
„Šta ću ja ovde?“, pitao je Mladek šarajući svuda krupnim
zbunjenim očima dok su ga u prostoriju ka krevetu za pregled vodila
dvojica bolničara. „Šta će mi se desiti?“
„Nema razloga za brigu, Leošu; popričaćemo malo, to je sve.“
Viktor je otvorio futrolu od nerđajućeg čelika, u kojoj su se nalazili
špric i dve staklene epruvete, od kojih je svaka bila zapečaćena
gumom. „Daću vam injekciju kako biste se opustili i jasnije se
prisećali.“ Viktor je iglom probušio prvi gumeni pečat, povukao
viskoznu tečnost u špric i zakoračio ka vezanom pacijentu.
„Obećavam vam da će vam ovo biti prijatno i opuštajuće iskustvo.
Treba samo da mi verujete.“
„Ali meni ne treba lečenje!“ U Mladekovom glasu osećao se očaj.
„Nisam lud! Svima to stalno govorim! Ništa ja nisam uradio! Tojfel
treba da bude ovde! Harlekin je za sve kriv!“
Viktor je lako pronašao venu, plavu ispod gotovo prozirne kože
pacijentove podlaktice. Ignorišući Mladekove sve očajnije proteste,
polako je sproveo hipodermičku iglu u venu. Klimnuo je glavom
bolničarima, koji su napustili prostoriju.
Viktor je posmatrao kako lekovi počinju da deluju. Uskoro će
njegov pacijent početi da tone u sopstvenu svest, da se survava kroz
slojeve svoga bića. Mladek se više nije opirao vezama; napetost je
napustila mršavo telo, blagi glas i krupne oči. Kao što se Viktor i
nadao, bivši klovn nije izgubio svest niti je delovao naročito pospano.
Jednostavno, kao da su svi njegovi strahovi i nervoze napustili
njegovo sitno telo. Uz glasni zveket, Viktor je okrenuo brojčanik
magnetofona i koturovi od brušenog čelika počeše da se okreću.
„Da li ste vi Leoš Mladek?“, pitao je Viktor.
Mladek je polako klimnuo glavom, posmatrajući Viktora krupnim
praznim očima.
„Molim vas da na sva moja pitanja odgovarate naglas, tako da
možemo da snimimo vaš odgovor. Da li ste vi Leoš Mladek?“
Viktorov ton bio je tih i opušten. Znao je da će skopolamin već početi
da topi Leoševu volju i sposobnost da upravlja sopstvenim mislima
bez uputstava. „Da, ja sam Leoš Mladek.“
„Šta ste po zanimanju?“
„Ja sam klovn. Obično Pjero. Rastužujem i uveseljavam ljude.“
„Jeste U vi i Harlekin?“, pitao je Viktor.
„Ne, nikada ne glumim Harlekina. Samo Pjeroa.“
„Nikada niste glumili Harlekina?“
„Nikada nisam glumio Harlekina.“
Viktor je zapisao belešku u svesku. „Znate li gde se nalazite?“
„U ludnici“, rekao je Mladek bez ikakve gorčine ili besa.
„Zaključan s ludacima.“
„Jeste li vi ludi?“
„Ne.“
Pauza. Viktor zatim reče: „Leošu, želim da se zamislite na
prostranom moru. Širokom i veoma dubokom okeanu. Želim da
zamislite da plutate na tom okeanu. Vidite li ga?“
„Okean?“
„Da, voda je duboka - veoma, veoma duboka - ali mirna. Želim da
zamislite da je ispod nas, taj okean pun svega, svih sećanja, svih
događaja koji su vam se desili u životu. A među njima plivaju sve
verzije vas koje postoje i koje su ikada postojale: klovn Leoš, prijatelj
Leoš, ljubavnik Leoš, dete Leoš. Možete li da zamislite to? Vidite li
to?“
„Duboki okean.“
 „Ovo gde smo mi sada, gde znate gde ste, ovde u zamku, to je
površina. Želim da je ostavite i zaronite u vodu, duboko ka vašim
sećanjima. Želim da pronađete prvi trenutak, prvi događaj zbog kog
ste zakoračili na put koji vas je doveo na ovo mesto. Početak vaše
priče. Možete li da ga pronađete?“
Usledila je tišina. Mladek je zatvorio oči. „Pronašao sam ga.“
„Sjajno, Leošu. Koji je događaj započeo vaše putovanje ka ovom
mestu?“
„Kada je on stigao.“
„Kada je ko stigao?“
„Đavo. Bio je to dan kada je stigao đavo. Kada se Manfred Tojfel
pridružio cirkusu.“
 — TREĆE POGLAVLJE —

„Većina ljudi, kada pomisli na klovnove, pomisli samo na vulgarnu

komiku i smešne perike.“ Ležeći u veštačkom sumraku prostorije u
veštačkom sumraku svesti, Leoš Mladek govorio je tiho, s blagom
notom strasti, ali ublaženom lekovima. „Ali ja nisam to. Pjero je tipski
lik iz komedije del arte, potiče iz vremena kada je cirkus zaista bio
pozorište za narod. Pjero mora biti pravi glumac, a ne neki obični
pajac; mora posedovati veštinu improvizacije, sposobnost da čita
publika i usmerava njihove emocije. To nije posao: to je životni poziv
- velika je to tradicija. Kada sam u areni, ne samo da glumim Pjeroa
većpostajem on. Ja tad jesam on.“
„A šta vas je navelo da postanete Pjero?“, pitao je Viktor.
„Ljudi misle da potičem iz cirkuske porodice, da mi je taj poziv u
krvi. Uopšte nije bilo tako. Cirkus me je dozivao, Pjero me je
dozivao. Rođen sam u prilično imućnoj porodici u provinciji. Otac mi
je bio seoski lekar u Doudlebsku, a majka je ispunila sve životne
ambicije postavši žena seoskog lekara. Ne postoji poreklo dosadnije
ili buržoaskije od mog. Još pre nego što sam napustio kolevku, bilo
je odlučeno da će i moja karijera biti u medicini. Mislim, kakav to
roditelj osuđuje novorođenče na osrednjost?“
„Biti lekar je važan posao, Leošu“, rekao je Viktor. „Doktor može
da utiče na živote ljudi, i to da zaista utiče. Ja sam doktor i u tome ne
vidim ništa osrednje. Evo, nadam se da ću bitno uticati i na vaš
život.“
„Moj otac nikada nije bio takav doktor“, rekao je Mladek. „Bio je
običan seoski lekar: seoski vidar koji je seljanima nameštao
slomljene kosti, stavljao obloge od mekinja za grlo, zašivao i zavijao
povrede radnika na polju. Bilo šta ozbiljnije od toga i bio je
beskoristan koliko i drugi. Starao bi se o deci čije bolesti nije mogao
da izleči. Stajao bi, mrštio se, povremeno im merio temperaturu i
vrteo glavom s ozbiljnošću profesionalca. A zatim bi ih gledao kako
umiru. To je bio njegov život i za sebe nije želeo ništa više od toga, a
to je sasvim u redu - ali isto tako ni za mene nije želeo ništa više od
toga. Na mene je gledao kao na nastavak sebe - da ću steći zvanje i
pridružiti se njegovoj praksi, a onda preuzeti posao kada on ode u
penziju. Pretpostavljam da je mislio da će i moj sin onda preuzeti
praksu od mene. Beskrajan kontinuum osrednjosti. Ali nije bilo šanse
da to uradim. Nisam mogao da stojim i gledam decu kako umiru.
Decu… Nisam se bunio. Bio sam poslušno dete, a zatim i mladić.
Bio sam odličan u školi, što mom ocu kao da je bila potvrda da sam
dobar za medicinu - to, kao i moja pitomost i nedostatak mašte.“
„Šta se desilo pa vam se put promenio?“, pitao je Viktor.
Iako je bio u magli sedativa, u Mladekovim krupnim očima zaiskri
svetlo. „Cirkus. Desio se cirkus. U selo je došao cirkus. Imao sam
sedamnaest godina i bile su poklade za Dane budala. Prve poklade
posle rata - za vreme rata se ništa nije slavilo. Štaviše, bile su to
prve poklade otkad se naša nova zemlja oslobodila Austrougarske.
Ime Čehoslovačka nam je još bilo novo i sveže na usnama i u ušima
i svi su bili prepuni austroslovenske revnosti - a ja sam bio pun
nektara adolescencije. Sve je bilo novo i sveže i ništa nije delovalo
nemoguće. Data nam je zemlja, ali imali smo osećaj da nam je dat
celi svet. U Doudlebskom ima Nemaca koliko i Čeha - moguće i više
- a naše selo nije bilo izuzetak, ali čak su i oni delovali uzbuđenije.
Budući da je bilo toliko Nemaca, naše poklade bile su pomalo
pomešane s njihovim karnevalom i uvek su počinjale povorkom
maski. Sećam se tih maski, te povorke. Zaista sam imao osećaj da
teraju stare duhove odatle.“
„Kakve maske, Leošu? Misliš na Nemačke Perhtine maškare?
One što podsećaju na đavola?“
„Da.“
„Jesu li te plašile?“
„Imao sam sedamnaest godina; bio sam dovoljno odrastao za to.“
„Ali maske su vam bitne, zar ne?“
Mladekovo belo čelo se namrštilo. „Kako to mislite?“
„I vi nosite masku dok glumite, zar ne?“
„Ne, grešite, Pjero ne nosi masku…“
„Ali Harlekin nosi“, rekao je Viktor.
 „Da, ali ja nikad nisam glumio Harlekina.“
„Ali čak i Pjero ponekad nosi masku, zar ne? Crnu masku. Pjero
ponekad nosi crnu masku kako bi sakrio osećanja i identitet, zar
ne?“
„Možda. U nekim tradicijama. Ali ja nisam nikada. To Harlekin
nosi masku.“
„Da, ali i Skaramuš, Pantalone i Doktor - maske su važan deo
tradicije komedije del arte.“
„Ja nikada nisam nosio maske. I nastupao sam uvek sam.“
„Shvatam“, rekao je Viktor. „To me čudi. Vidite, kao i Jungova
psihologija, i komedija del arte bavi se univerzalnim tipovima. Da bi
Pjero kao univerzalni tip mogao da funkcioniše, da bi njegov karakter
imao smisla, mora da bude u interakciji s drugim tipovima:
Harlekinom, Kolumbinom, Skaramušem. Ali vi kažete da ste
nastupali sami. Tvrdite da pre nego što se Manfred Tojfel pridružio
trupi nije bilo Harlekina. Kako je to moguće? Kako je Pjero mogao da
postoji bez Harlekina?“
„Prosto. Radio sam s drugima. Radio sam s publikom. S decom.
Pjero deli detinju nevinost i nestašluk. I sam je tek dete - odrastao,
ali dete. Večno dete.“
„U redu“, zastao je Viktor za trenutak. „Ispričajte mi nešto više o
pokladama kad je cirkus došao u grad.“
„Te godine bilo je posebno“, rekao je Mladek. „Posle svih povorki,
silnih igranki i zabava, došao je cirkus: mala trupa postavila je šator
na livadi najbližoj selu i izvodila komedije del arte. To je bio prvi put
da sam video Pjeroa. Očarao je svu seosku decu. Da ste samo videli
njihova lica - bila su opčinjena njime. Tu i tada znao sam da time
želim da se bavim. Da to želim da budem.“
„Pa ste tako odlučili da se pridružite cirkusu? Kako su vaši
roditelji reagovali na tu vest?“
„Nisam im rekao. Naredne godine trebalo je da idem u Prag da
studiram medicinu. Znao sam da bi pronašli neki način da me
zaustave kada bih im rekao. Tako da sam pričao s ljudima iz cirkusa
i rekli su mi da mogu da pođem s trupom kada budu krenuli. Sestra
je pokušala da me odgovori, ali nikada nisam bio tako savršeno i
potpuno siguran u nešto. Ostavio sam joj pismo za roditelje. Nije to
bilo izvinjenje - nisam imao ni za šta da se izvinjavam. To je bio
početak moje karijere. Iz te cirkuske trupe prešao sam u veću, a
zatim u još veću. Na kraju me je zaposlio cirkus Pelin. Postao sam
njihova najveća zvezda - najveća atrakcija. Imali smo turneje po
celoj Evropi. Bilo mi je potrebno više od deset godina da dosegnem
vrh svoje profesije, ali kad sam se tu našao, bio sam nedodirljiv. Bio
sam tako srećan. Potpuno srećan.“ Mladekov ton i izraz lica su se
smračili uprkos lekovima. „A onda je došao on. Manfred Tojfel.
Harlekin. Čim je on došao, sve je počelo da propada. Sve ih je
obrlatio, od samog početka, samo mene nije. Prozreo sam njegovu
masku. Video sam ko je.“
„Đavo?“, upitao je Viktor.
„Zar ne vidite da je zato došao kao Harlekin? Ime her lequin na
starofrancuskom znači đavo, demon. A Teufel na nemačkom isto
znači đavo. Sebe je nazvao Manfred Tojfel i glumio je Harlekina, a
niko nije video da je on đavo. Niko osim mene.“ Ponovo je duboko
komešanje emocija bilo prekriveno ćebetom lekova. „Svi su se divili
njegovim nastupima. Svi su ga voleli. Ali samo sam ja video ko je on
zaista. Nije on bio sjajan izvođač - bio je sjajan opsenar. Tojfel je
začarao publiku. Naročito one nevine, jer tako đavo radi. Udarao je
na decu. Nastupao bi s maskom Harlekina, kao što je i tradicija, ali
ispod nje bi oslikao Pjeroovo lice - da bi mene uvredio, namerno. Ali
način na koji je slikao
Pjeroovo lice bilo je sramotno - izvitoperio je tradiciju Pjeroa i
izvrgao je ruglu. Pjero ima belo lice, crvene napućene usne i crne
konture, sa suzom oslikanom na licu. Tojfel je sve to oslikavao
izvitopereno, uvrnuto, demonski. Nosio je dvobojnu Harlekinovu
masku s velikim nosom. Tako niko nije mogao da vidi šta je oslikano
ispod nje. Ali s vremena na vreme prišao bi ivici arene i naslonio se
ka publici. Rekao bi: Okupite se, draga deco. Dođite bliže i dobro
obratite pažnju, draga deco. Dođite da vam došapnem jednu tajnu.
Kada bi se deca približila, strgao bi masku i dreknuo na njih, od čega
bi ona užasnuto zavrištala. Zatim bi vratio masku i otišao ka drugom
delu publike i učinio isto. Deca bi se željno i veselo okupila oko njega
i želela da i njih iznenada uplaši. Da ih sve uplaši. Uživala su u
strahu. To je ono čudno kod dece: vole da ih plaše. Pjero je bio
ogledalo njihovih najlepših i najnežnijih emocija, a Harlekin je
pobuđivao najgrublja i najmračnija osećanja. Postao je velika
atrakcija. Veća i od mene. Harlekin je zamenio Pjeroa. Išli smo na
turneje širom srednje Evrope - po Austriji, Mađarskoj, Jugoslaviji,
Poljskoj i Nemačkoj. Naša predstava postala je atrakcija, a za vreme
svakog nastupa, Harlekin je budio mračnu stranu kod dece, ismevao
i pobeđivao Pjeroa.
Ponižavao ga. Izvrgavao ga ruglu. Mrzeo sam ga zbog toga. Ali
čitava trupa je obožavala Tojfela isto kao i publika. Ali ja sam ga
prozreo. Ja sam video da je zao, da je đavo. Samo sam ja video
kako uživa da plaši decu na svakom nastupu. Kako se hrani njihovim
strahom. Do nas je stigla priča da je neka devojčica nestala iz
poslednjeg grada u kom smo nastupali. To je bilo u Poljskoj. Policija
nas je zaustavila na putu pre nego što smo dospeli do granice i
pretražila sve naše kamione i kola. Nisu naročito sumnjali na nas, ali
znate već kako su ljudi prirodno nepoverljivi prema putujućem
narodu. U svakom slučaju, bili smo blizu Ćešina, a Poljaci su i dalje
bili kivni zbog Sedmodnevnog rata[ 15] i uopšteno na Čehoslovačku.
Sve su nas ispitali, ali niko nije znao ništa o devojčici. Niko nije
mogao da se seti da ju je video, ali uvek je bilo baš mnogo dece.
Tako smo to zaboravili - čak ni meni to tada nije bilo sumnjivo. Ali
onda se desilo ponovo, oko šest meseci posle toga. Dvoje dece,
dečak i devojčica, ovog puta u Bavarskoj. Međutim, prešli smo
granicu pre nego što je bilo ko povezao slučaj sa cirkusom. Ali tada
sam znao - znao sam da je to Tojfel. Znao sam da se gostio strahom
dečice.“
„Da li ste ikome rekli da sumnjate da Harlekin otima decu? Ikome
u cirkusu?“
„Ne bi mi poverovali.“ Mladek je zastao, a zatim, pod sedativima,
s iskrenošću koja je iznenadila Viktora, rekao: „Morate nešto da
shvatite - u prirodi đavola je da skriva svoje prisustvo. Đavo,
zapravo, dolazi u svačiji život makar jednom, u nekom trenutku. Svi
ga sreću, ali većina ne zna da je on tu. Krive zlo u drugima, ili u sebi,
za sve loše što ih zadesi. Zapravo, više niko zaista ne veruje u
njega, što je njegovo najmoćnije oružje. Morao sam da pronađem
dokaz.
 Morao sam da prikažem Tojfela onakvim kakav je i šta je. Imali
smo nastup u Ostravi - u Pšivozu, u moravskom delu. Postavili smo
šatore pored reke Odre. Dve cele nedelje veliki šator stalno nam je
bio pun. Sva deca obožavala su nastup - obožavala su mene,
Pjeroa. Ali Tojfel - Harlekin - uvek bi sve pokvario. Uvek bi im
odvratio pažnju s mene tako što bi ih poplašio. Sva su prestrašeno
vrištala - a potom ga preklinjala da uradi to isto iznova i iznova. Čim
bi Harlekin došao, odmah bi zaboravljala na mene. Bila je baš jedna
devojčica - delovala je opsednuto Harlekinom i dolazila je gotovo na
svaki nastup. Prvi put je bila tamo s majkom, a posle toga je dolazila
sama. Pomislio sam da sigurno živi blizu mesta na kom smo
postavili šatore. Moglo joj je biti jedva devet ili deset godina i biia je
pomalo ozbiljna, prava mala Šlezanka zelenih očiju i smeđih
kovrdža. Ali kada bi Harlekin strgao masku, bez obzira na to koliko
ga je puta već videla, zavrištala bi uplašeno i oduševljeno, tapšući
ručicama. Tojfel joj je obično ukazivao posebnu pažnju - usredsredio
bi se na nju više nego na ostalu decu. Ali te poslednje noći uopšte
nije uradio ono s maskom. Sve vreme proveo je ismevajući i
ponižavajući Pjeroa, ismevajući i ponižavajući mene.
Te noći to mi nije smetalo. Znao sam šta je naumio s tom sirotom
devojčicom i bio sam srećan što je njegova okrutna pažnja
usmerena na mene, a ne ka njoj. Ali sve je već bio isplanirao.
Kasnije sam saznao da je, pošto je posetila predstavu prvih nekoliko
puta, Manfred Tojfel sredio da joj daju ulaznicu za sve, tako da može
da dođe kad god hoće. U svakom slučaju, te noći, kada ju je
ignorisao, video sam razočaranje na njenom malom licu. Ali dok smo
zajedno nastupali, video sam da mu je ispod maske Harlekina lice,
kao po običaju, oslikano u izvitoperenu parodiju Pjeroa. Iznenada,
potpuno iznebuha, otišao je do devojčice. Video sam da je
oduševljena, krupnih, vedrih i uzbuđenih očiju. Zatim je strgao
masku. Zavrištala je. Ali ne kao pre. Nikada neću zaboraviti taj
vrisak. Ovoga puta njen strah nije bio oduševljenje: bio je to sirovi i
nepatvoreni užas. Ne znam šta je to videla ispod maske, ali istrčala
je iz šatora u noć i dalje vrišteći. Tojfel je ćutke vratio masku, koju je
nastavio da koristi do kraja nastupa, vratio se do mene i nastavio
predstavu kao da se ništa nije desilo. Ali ja sam znao, vidite. Znao
sam da će ona biti njegova sledeća žrtva. Probao ju je: gricnuo je
njen strah i to mu je zapalilo glad. Znao sam da će se Harlekin gostiti
njome. Morao sam da pronađem tu devojčicu pre Tojfela. Nisam čak
imao vremena ni da skinem šminku. Jednostavno sam ogrnuo šinjel
preko kostima, stavio šešir i istrčao da je pronađem.“
„I pronašli ste je…“
„Pronašao sam gde se krije u nekom šipražju pored Odre. Ali bilo
je prekasno.“ Jedna suza skliznula je niz Mladekovo bledo lice.
„Kada sam je pronašao, bila je ukočena i tiha, ležala je slomljena u
prašini i mraku. Tojfel je već bio tu - Harlekin ju je prvi pronašao. I
drugi su je tražili, i pre nego što sam stigao bilo šta da uradim,
pronašli su me tamo. S njom. Napali su me i ubili bi me da policija
nije stigla. Okrivili su mene, vidite. Nisu razumeli. Rekli su da sam ja
ubio i nju i drugu decu - rekli su da sam čudovište. Pokušao sam da
im objasnim. Pokušao sam da ih nateram da uvide da je Manfred
Tojfel pravi ubica. Da je sam đavo to učinio. Ali niko mi nije verovao,
tako da su me zatočili ovde s ludacima.“
„U redu, Leošu“, rekao je Viktor. „Približavamo se kraju ove
seanse. Želim da se vratite na površinu okeana. Nazad ka ovom
mestu i trenutku.“ Otvorio je glomazni dosije na stolu i iz njega
izvadio odštampan letak pod naslovom Cirkus „Pelin“. Prineo ga je
Mladeku i držao ispred njega da ga vidi.
„Možete li mi reći šta je ovo, Leošu?“
„Letak za cirkus. Reklama.“
„Tako je. Možete li mi reći šta vidite na poleđini?“
Klimnuo je glavom i prevelikim tamnim očima usredsredio se na
letak. „Vidim sebe kao Pjeroa i Manfreda Tojfela kao Harlekina. Dve
najveće cirkuske atrakcije.“
„Pogledajte ponovo, Leošu. Pažljivo pogledajte. Vidite šta tačno
piše? Piše da ste vi jedini klovn u cirkusu. Najbolji klovn u Evropi.
Vidite li fotografije? Ovo…“, Viktor pokaza na prvu sliku, „ovo ste vi
kao Pjero. A ovo…“ Pokazao je ka drugoj slici. „Možete li mi reći ko
je ovo, Leošu?“
„To je on. To je Tojfel. Tojfel maskiran u Harlekina.“
„Ne, nije, Leošu“, rekao je Viktor čvrsto. „To ste vi. Manfred Tojfel
nikada nije postojao. Vi ste Pjero i vi ste Harlekin. Igrali ste obe
uloge. Oduvek ste igrali obe uloge. Oduvek ste to bili samo vi.“
„To nije tačno!“ Uprkos lekovima, žestoko je odmahivao glavom.
„Pokušali su to već da mi kažu. Rekli su to i kada su me uhapsili -
rekli su da sam ja to učinio sirotoj devojčici. Drugoj deci. Svi su
poverovali u đavolje laži.“
„Ali pogledajte, Leošu. I ja to vidim. Vidim da ste vi navedeni da
glumite oba klovna. Leoš Mladek u ulozi Pjeroa i Leoš Mladek u ulozi
Harlekina. Vi ste plašili decu. Iza maske Harlekina zaista se nalazio
Pjero, koji je ostajao kad biste stavili masku Harlekina.“
Umorno je odmahnuo prevelikom glavom dok su lekovi počinjali
da ga uljuljkuju u san. „Grešite“, rekao je tiho. „Đavo i vas obmanjuje,
kao što je obmanuo i sve ostale…“
 — ČETVRTO POGLAVLJE —

Bilo je vedro i prohladno kasno jutro kada su se zajedno uputili

šumskom stazom od zamka. Jesen se pobunila protiv svog kraja,
buknuvši bojama listopadnog drveća, dok su borovi stajali u mračnoj
i bezvremenoj tišini. Dok su šetali, tanak veo oblaka pocepao se u
iskrzane parčiće i sunce je počelo da pretače jesenje lišće u žar.
Viktor je imao osećaj kao da su daleko od svega: od zamka,
događaja oko njih. Bio je to bezvremen trenutak bez konteksta, a
osetio je da je i Judita daleko od svojih briga.
Neobavezno su ćaskali dok je Viktor polako sticao uvid u Juditin
život. Pričali su o profesoru Blohu: kakvo je Viktorovo iskustvo s njim
kao mentorom, Juditino iskustvo s njim kao ocem. Pričali su o svojim
životima pre zamka, o prijateljstvima i porodici, o ambicijama i
nadama. Viktor je pazio da ne čačka po razlozima zašto je napustila
medicinu. Potom su neko vreme šetali zadovoljni u prijatnoj tišini.
Viktor je bio svestan kako se brzo opustila u njegovoj blizini. I kako
se on opustio u njenoj blizini.
„Zar nije prelepo?“, pitala je naposletku, duboko udahnuvši i
posmatrajući šumu oko sebe.
Viktor se nasmešio. „Jeste. Iako mi je u šumama uvek pomalo
nelagodno.“
„Stvarno?“ Okrenula se ka njemu iznenađena. „Zašto?“
„Ne znam. Verovatno je posredi nešto veoma jungovsko - znate,
da su šume nešto poput nesvesnog, duboke, mračne i pune tajni.“
Viktor se osećao opušteno u Juditinom društvu, ali nedovoljno da bi
joj ispričao svoju šumsku tajnu: kako je kao dvanaestogodišnjak
otkrio obešenu majku u šumi; kako, čak i sad, pomeranje senki
među drvećem uspeva u njemu da probudi sećanje na telo koje je
visilo, već potamnelog lica. Kako je njegova psihijatrijska karijera
počela upravo od tog otkrića. „Zapravo, drago mi je što sam izašao
van zamka na neko vreme“, rekao je umesto toga. „Profesor
Romanek bio je u pravu, utiče na čoveka ako se ponovo ne poveže
sa spoljašnjim svetom.“
„Ondžej Romanek je to rekao?“ Judita je ponovo delovala
iznenađeno. „Da, što?“
„Ma ništa. Samo mi se ne čini da on nešto naročito ne sluša taj
svoj savet. Gotovo sve vreme provodi u sanatorijumu. A ima naviku
da satima ne izbija iz kancelarije.“
„Stvarno?“
„Oh, da. I daje stroga naređenja da ga ne uznemiravaju.
Jadničak.“
„Zašto jadničak?“
„Sve što on ima je taj posao. Udovac je, vidite. I nema dece.
Izgleda da je baš bio posvećen ženi - ali čini mi se da je ona umrla
mlada. Ne znam baš mnogo o tome. Da budem iskrena, ne znam
baš mnogo o profesoru Romaneku: on je jedan od onih ljudi za koje
steknete utisak da ste ih procenili pri prvom susretu, ali je zapravo
veoma tajanstven. I ne dozvolite da vas njegov vedar nastup zavara
- ume on s vremena na vreme da zapadne u mračno raspoloženje.
Zato se i zaključava u kancelariji.“
„Rekoste da mu je žena umrla?“
„Da.“
„Da nije kojim slučajem umrla od tuberkuloze?“
Judita je zastala i okrenula se ka Viktoru. „Otkud vi to znate?“
Uzvratio joj je pogled, razmatrajući da li da joj kaže da mu je
Romanek opisao kako se gotovo izgubio u ludilu jedne pacijentkinje.
Ali to nije bila zaista pacijentkinja; to mu je bila žena. „Čini mi se da
je doktor Platner nešto pomenuo“, rekao je umesto toga.

Trebalo im je pola sata da stignu do sela. Bilo je to lepo mesto, iako

ni po čemu posebno, izgledalo je kao da se gotovo uopšte nije
menjalo već dva veka. Čehoslovačka je bila puna takvih sela i
gradića - u samom srcu Evrope, ali zapravo izolovana od sveta
zagušujućim ćebetom šuma, tradicije i uskogrudosti. Ovde je svako
znao svakoga: kao što je Romanek istakao, seoske porodice živele
su tu generacijama, još pre početka pisane ljudske istorije. Selo ga
je ispunjavalo blagom kulturološkom klaustrofobijom zbog koje je
žudeo za praškim haosom, za anonimnim licima stranaca. Znao je
da to oseća jer i sam potiče iz sela poput ovog. Bilo je na suprotnom
kraju zemlje, ali baš poput ovog.
Četvoro-petoro ljudi u kafeu posmatralo je Viktora i Juditu kako
ulaze, zureći u njih s neskrivenom radoznalošću seljana: ne
neprijateljski, ali ne ni s dobrodošlicom. Viktor je bio svestan da
Juditu više posmatraju; nije bio siguran da li im to njen upečatljiv
izgled privlači pažnju, ili su osetili da je ona još po nečemu drugačija.
On je bio stranac samo u tom selu, a Judita kao da je bila strankinja
u rođenoj zemlji.
„Dan je divan“, rekao joj je Viktor, „iako malo prohladan. Šta
kažete na to da sednemo napolju?“
Klimnula je glavom, pa su seli za sto blizu vrata. Pružao se
pogled na glavnu ulicu sela i zelenu klisuru kroz koju su se maločas
spustili. Iznad nje se uzdizao zamak, mračan, zloslutan i
dominantan, s grbom od crne stene na ramenu. Viktor je ponovo
osetio klaustrofobično treperenje; osećaj da se zamku ne može
pobeći, kao da je zauvek osuđen na to da živi ili unutar njegovih
zidova ili u njegovoj senci.
Iz kafea je izašao vlasnik, nasmešio im se oboma i primio
narudžbinu za kafu. Bio je krupan, s uvijenim brkovima, prijateljskog
izgleda i u pedesetim godinama. Kada se vratio, doneo je i tanjirić s
kolačima. Viktor se pobunio, rekavši da ih nije naručio, ali se vlasnik
samo nasmešio.
„Kuća časti“, rekao je. Viktora je oduvek zapanjivalo kako su
dijalekat i akcenat toliko drugačiji ovako blizu Praga. „Vi ste iz
zamka?“
Viktor je rekao da jesu i predstavio sebe i Juditu.
„Morate oprostiti mojim stalnim mušterijama što zure - obično
nemamo tako lepe goste“, blago se naklonio Juditi. „Ali svi neznanci
koji dođu obično su iz Grada orlova, sramota me je da priznam da
moji susedi i više nego s podozrenjem gledaju na sve koji imaju veze
s njim. Znate, zbog svih tih ludaka koji su tamo zatočeni. A tu je,
naravno, i istorija zamka.“
„Kakva istorija?“
„Ja ću vam objasniti“, rekla je Judita. „Duga je to priča.“
 „Zaista duga“, rekao je vlasnik kafea. „I drage volje ću je ostaviti
vama da je ispričate. Pa, uživajte u kafi i kolačima. I molim vas,
upamtite da ste ovde uvek dobrodošli.“ Ponovo se blago naklonio i
otišao.
„Kako je prošla seansa s Leošem Mladekom?“, pitala je Judita
podigavši okovratnik kaputa pre nego što je otpila kafu.
„Pa, recimo da sam nešto načeo. Čućete već kada dobijete
kasete. Mogao sam da doprem samo do njegove površinske ličnosti
- nežnog klovna Pjeroa, koji misli da je nevin za sve zločine i odbija
da prihvati da je dopustio svojoj tamnoj strani ličnosti da preuzme
dva različita oblika. Međutim, osoba s kojom zaista želim da
popričam je Harlekin - odnosno Manfred Tojfel, kako Mladek naziva
taj deo svoje ličnosti.“
„Mislite da ćete tu pronaći tu vašu đavolju nit?“
„Ako ga pronađem, i ako uspem da ga uklonim iz Mladeka, onda
postoji šansa da ga izlečim. Da izbacim Manfreda Tojfela i omogućim
Leošu Mladeku da jedini tu obitava.“
„To me više podseća na srednjovekovno isterivanje đavola nego
na psihijatriju XX veka.“
„Možda je isterivanje đavola sve vreme bilo samo to:
prepoznavanje đavolje niti. Ali prepoznavanje bez razumevanja i
empatije. Nešto za šta smo i dan-danas krivi.“
„Nekako baš mogu da vas zamislim kao srednjovekovnog lovca
na veštice“, rekla je izvivši usnu. „Možda je to sudbina što ste završili
baš u ovom zamku.“
„Ma je li? Vaše i kafedžijine tajanstvene primedbe probudile su mi
radoznalost. Obećali ste mi da ćete mi ispričati mračnu prošlost
prostorije u kuli.“
„Znate li kako ovdašnji meštani nazivaju zamak?“
Nasmešio se i nagnuo ka njoj, nalaktivši se na sto. „Prosvetlite
me.“
„Hrad čarodejek.“
„Stvarno?“ Viktor je podigao pogled s doline ka dominantnoj
građevini na planini. „Zašto Veštičji zamak?“
„Zbog mračnih dela i mračnih veština. I čoveka mračnog,
mračnog srca.“ Pijuckala je kafu i zadirkivala Viktora pogledom.
„Znaš da svuda gde se hrišćanstvo širilo među Slovenima, valjalo je
najpre zbrisati staroslovenske paganske običaje“, rekla je vrativši
šoljicu na tacnu. „Ponekad je to rađeno mačem i ognjem. Ponekad je
aristokratija koristila hrišćanstvo da uveća svoju moć - osnivanje
hrišćanske crkve predstavljalo je još jedno sredstvo za potčinjavanje
seoskog stanovništva i učvršćivanja moći plemstva. I naravno, stara
verovanja bazirana na kultu plodnosti bila su tumačena kao
veštičarenje. Ko god ih se držao rizikovao je da ga spale na lomači ili
udave.“
„Dosta znate o tome.“
„Zanimam se za istoriju. Pomaže mi da razumem sadašnjost. I
naravno, dobro priprosto hrišćansko seosko stanovništvo tada se
nije libilo da usput spali i po kojeg Jevrejina. Zapravo, Česi se nikada
nisu naročito zanimali za lov na veštice, osim starog Bobliga u
severnoj Moravskoj, ali i to je imalo više veze s katoličkom Austrijom
koja je htela da suzbije češke protestante, lažno ih optužujući. Lov
na veštice stigao je u Češku tek u XVI veku, a doneli su ga Nemci.
Kao što rekoh, istorija mi pomaže da razumem sadašnjost.“
„Znači, zato je bio poznat kao Veštičji zamak?“, pitao je Viktor
uzbuđeno, vraćajući Juditu na njenu priču i dalje od mračnih misli o
sadašnjici. „Zato što je na ovom području bilo mnogo pagana?“
„Ne, uopšte nije zbog toga. Ovde je priča bila potpuno drugačija.
Seoski aristokrata nije bio nikakav stub zajednice i vere. Sve priče
kažu da je bio baš suprotno od toga. Ovde je bio poznat kao Jan
Černe Srdce - Jan Crnog Srca.“
„O, da. Profesor Romanek ga je pomenuo - kao i jedan arheolog
kog sam sreo u vozu. Ali znam samo da je nekada bio gospodar
zamka.“ Široko joj se osmehnuo, upijajući njenu tamnu lepotu.
„Osećam da sledi priča o gnusnim delima.“
„Niste ni svesni“, rekla je Judita. „Legenda i dalje lebdi nad
zamkom, kao što reče krčmar. Jan Crnog Srca bio je sin oblasnog
vojvode; ali nije bio prvorođeni, imao je dva starija brata. Priča se da
je Jan Crnog Srca bio tako urođeno zao, ambiciozan i nemilosrdan
da je prodao dušu đavolu još kao dečak. Oba brata umrla su mu pre
nego što su stigla da postanu vojvode. Jedan se udavio dok je plivao
u jezercetu iza sela - drugi u nesreći za vreme lova u šumi.“ Klimnula
je glavom ka zamku. „Vidite, ovo nije bilo njihovo porodično sedište -
bio je to samo njihov lovački zamak. Obe smrti naknadno su
pripisane đavoljoj raboti, ali Jan je zaista bio prisutan - zapravo, bio
je jedini svedok - tokom obe nesreće. U svakom slučaju, kada je tim
sticajem nesreća srećno postao vojvoda, više vremena provodio je
ovde nego u glavnom zamku, u kom su mu živeli žena i deca, koji
su, u suštini, bili zatočenici.“
„Zašto je onda demonski vojvoda više voleo da boravi ovde?“
„Ovaj zamak i danas je prilično udaljen od svega, a u to vreme
bio je potpuno izolovan. Ovde je priroda bila zaista divlja i pružala
odlične uslove za lov. Kažu da je ovom dolinom vladao poput
apsolutiste. Apsolutna moć i apsolutna pokvarenost. Svi su ga se
plašili i potajno mrzeli. Kolale su svakakve glasine i godinama su
toliko ukrašavane da su sada seoske legende. Recimo, meštani se
nikada i ne približavaju zamku. Gotovo sve bolničko osoblje, čistači i
radnici u kuhinji putuju ovamo iz Mlada Boleslava, a smešteni su u
zamku tokom petodnevne smene.“
„Legende obično imaju neko utemeljenje u istorijskoj istini“, rekao
je Viktor.
„Oh, on je svakako bio zlikovac. Za Jana Crnog Srca tvrdi se da
se u zamku bavio mračnim veštinama, da je okupljao veštice i vešce
iz čitave Češke. Kažu da je uspeo da prizove Černoboga - Crnoboga
- đavola iz staroslovenskih mitova - kao i Velesa, mračnog
gospodara podzemlja. Pričalo se o crnim misama u šumi i zamku, i
tome slično. Kakva god istina bila, jedno je tačno: otimao je i ubijao
žene i devojke iz okolnih sela. Na gomile njih. Možda ih je ubio i više
od stotinu.“
„Zašto bi to bila istina?“
„Zato što to nije samo legenda već je i zvanično zabeleženo. Kralj
je poslao izaslanstvo da istraži glasine i ispostavilo se da je to tačno.
Nije bilo suđenja, naravno. Da je Jan Crnog Srca bio običan seljanin,
javno bi ga vešali ili slomili na točku. Umesto toga, zazidali su ga u
zamku: tada je to bila uobičajena kazna za aristokratske zločince.
Umesto zatvora ili pogubljenja, bili bi zazidani u zapečaćenoj sobi,
sa samo jednim otvorom za vodu i hranu. I živeli bi tako godinama,
nekad i decenijama. U zavisnosti od toga u koju verziju legende
verujete, sluga koji je određen da se stara o zatočenom Janu Crnog
Srca bio je ili gluv i nem, ili su mu uši bile zapušene topljenim
olovom, a jezik odsečen.“
„Zbog čega to?“
„Verovalo se da je Jan Crnog Srca u stanju da svakoga nagovori
da ga sluša, da i najpobožnije ubedi da se okrenu Sotoni. Neki tvrde
da on uopšte nije bio đavolji učenik nego sam đavo - da je Jan
Černe Srdce zapravo Černobog lično - da je zapravo Sotona za sva
vremena zatočen u zamku. U svakom slučaju, sluga je doslovno
morao biti gluv, da ga ne bi rečima začarao i naterao da ga
oslobodi.“ Judita se približila Viktoru stišavši glas u kao bajagi
zavereničkom šapatu: „Možda ste čuli starog Jana Crnog Srca -
znate, kada ste se i sami bavili mračnim veštinama za vreme seansi
u kuli. Kažu da je zazidan u prostoriji koja se nalazi baš u toj kuli, jer
je ona najdebljih zidova, ali niko nikada nije uspeo da je pronađe.“
„Ne bih rekao da sam ga čuo“, rekao je Viktor. „Imam dovoljno i
pravih demona koje treba da isteram.“
„Možda bi trebalo da oslušnete. Jedna legenda kaže da se noću
čuje kako tupo udara pesnicama o kamen i doziva Sotonu, svog
gospodara, da ga ovaj oslobodi.“ Namestila je izraz lica kao da je
tobože nešto shvatila. „Možda ste vi taj koji će ga osloboditi: možda
je Jan Crnog Srca ta đavolja nit koju tražite. Ili će možda on doći po
vas - jedna druga priča kaže da je majstor neimar koji je zapečatio
prostoriju bio veštac i plemićev sadrug u nedelima. I da je sagradio
skrivena vrata i hodnik koji vode ka mreži pećina u planini ispod
zamka. Sudeći po ovoj verziji, zli Janov duh i dalje obitava u
zapečaćenoj prostoriji kule, ali kada god je pun mesec, iskrada se
kroz tunel i pećine i izlazi u šumu u potrazi za žrtvama koje će mu
utoliti žeđ za krvlju.“ Nestašno se iscerila, podigavši tamnu obrvu.
Judita Blohova bila je istovremeno snažna i nežna i Viktor shvati da
je opčinjen njome.
„Arheolog kog sam sreo u vozu rekao je da se priča da su pećine
i tuneli ispod zamka predvorje pakla, a da je čitav zamak sagrađen
kako bi se ono zapečatilo. Jeste li znali za to?“
Judita se nasmejala. „Da, čula sam i za to. Drugo ime kojim
meštani nazivaju zamak jeste Pekelna brana - to jest Paklena kapija.
Kula je verovatno sagrađena da bude debljih zidova, kako bi služila
kao grudobran. Ali u zavisnosti od toga u koju priču verujete, Grad
orlova sagrađen je ili kao zamak za lov ili kao pečat za predvorje
pakla. U svakom slučaju, nije na strateškom mestu i namena mu
nikada nije bila odbrana od napada. Ali kula je bila idealna za
zatvor.“
„Rekoste da ima nešto u vezi s prostorijom za lečenje? Sa
žitnicom?“ pitao je Viktor.
„Aha“, rekla je Judita izvivši obrvu. „Možda joj je namena i bila da
bude žitnica, ali priča se da ju je Jan Crnog Srca koristio u različite
svrhe - od kojih su sve bile mračne. Legenda kaže da je tamo primao
goste, verovatno zbog toga što bi zidovi prigušili sve vriske. A
naravno, meštani kažu da je korišćena i za njegove crne mise i
prizivanje đavola. A sada i vi prizivate đavole u istoj prostoriji.“
„Mislim da ste transkribovali previše beležaka o pacijentima“,
nasmejao se Viktor, ali kada je podigao pogled s Judite ka zamku,
ponovo je imao onaj osećaj mračne zatočenosti. „Možda bi trebalo
da krenemo nazad…“
 — PETO POGLAVLJE —

Nisu dobili priznanje. Neće biti priznanja.

Smolak je saslušao Tobara Biharija nekoliko puta, ali Ciganin se
držao svoje priče. Ili makar prva tri-četiri puta; posle toga, Bihari kao
da se povukao u sebe. Smolakova pitanja ostajala su bez odgovora,
ali ne zato što ih je Bihari izbegavao, nego kao da ih nije ni čuo.
Sedeo je i zurio u tišini, kao da posmatra nekakvu udaljenu tačku u
prostoru, ili vremenu, ili oba. Nikakva nagovaranja, molbe, podsticaji
niti pretnje nisu mogli da ga privole da izađe s mesta na koje je
njegov um pobegao.
Posle svakog saslušanja, svakog proteklog dana, sve manje
Tobara Biharija obitavalo je na ovom svetu i u njegovom telu. Više
nije bio u lisicama niti privezan za stolicu za vreme saslušanja:
omaleni Ciganin išao je tamo gde su ga vodili, seo kada bi ga doveli
pred stolicu, ustao kada bi ga povukli za lakat.
Smolak je ogorčeno prihvatio da u tom trenutku između njegovog
osumnjičenog i ludnice ne stoji ništa. Nikada neće uspeti da navede
Biharija da oda detalje u vezi s ostalim ženama koje je ubio.
Pretraživši prostorije koje je Ciganin delio s prostitutkom s uvrnutim
stopalom, policija nije uspela da pronađe ni krvlju isflekanu kožnu
kecelju, ni oružje oštrog sečiva, kojim bi moglo biti počinjeno ubistvo,
ni drugu staklenu perlu koja bi odgovarala onoj koju je Smolak
pronašao.
Videvši kako mu osumnjičeni tone sve dublje u nemo katatonično
ludilo, Smolak je zamolio doktora Bartoša da prisustvuje jednom
saslušanju i da svoje profesionalno mišljenje o mentalnom stanju
osumnjičenog.
„Već sam vam dao preporuku, kapetane“, rekao je Bartoš kada
su posle završetka još jednog neuspešnog saslušanja Biharija on i
Smolak stajali i pušili u hodniku. „Zaista bi trebalo da dovedete
pravog psihijatra. Ja zaista nisam stručan…“
 „Treba mi samo mišljenje, doktore. Tražim samo da čujem vaše
stručno mišljenje. Ne znam šta da radim s Biharijem. Ne ponaša se
kao neko ko je kriv; ali ne ponaša se ni kao neko ko je nevin.
Ponekad mi deluje kao da i ne zna da sam u istoj prostoriji s njim.“
„Pre će biti da on nije u istoj prostoriji s vama“, rekao je Bartoš.
„Primećujete li da se samo pomera kada ga blago gurnete? I da
sedne samo kada ga fizički gurnete nadole na stolicu? To se zove
voštana fleksibilnost - a prethodi potpunoj katatoniji. Iz onoga što
sam ja video - a ponavljam vam, ja nisam stručnjak za to - on
ispoljava onirofreniju - san u budnom stanju. Uskoro će potpuno
prestati da govori, da se kreće i da reaguje na stimulanse. Kao što
rekoh, sledi potpuna katatonija.“
„Šta mislite da je uzrok?“
Omaleni policijski doktor sklonio je pepeo cigare koji mu je pao
na prednji deo izgužvanog odela. „Ekstremni šok. Šok od toga što se
našao lice u lice s đavolom, iako je taj đavo možda samo čudovišni
deo njega samog, đavo koji je unutar njega. Ili je možda te noći s
njim zaista bio još neko - neko za koga se ispostavilo da je Kožna
Kecelja i čija je volja bila mnogo jača i mnogo dominantnija od
Biharijeve. Ali kažem vam, krajnje je vreme da angažujete psihijatra.
To vam je jedina šansa da saznate da li je Bihari zaista Kožna
Kecelja.“
„U redu, doktore. Telefoniraću tom profesoru Romaneku da vidim
može li da pomogne.“
Obojica su još stajala u hodniku kada su se vrata otvorila. Bihari,
omalen i ispraznog izraza lica, izgledao je patuljasto u poređenju s
uniformisanim policajcem koji ga je držao za lakat, vodeći ga van
sobe za saslušavanje hodnikom ka ćelijama.
Smolak i Bartoš posmatrali su u tišini kako zatvorenik i njegova
pratnja skreću za ugao na kraju hodnika.
„I obavio bih taj poziv što pre“, rekao je Bartoš, „pre nego što se u
potpunosti povuče s ovog sveta.“
Smolak se spremao da mu odgovori kad se začuše povici iza
ugla hodnika. Smolak je već trčao pre nego što je prepoznao
Biharijev glas. Doktor Bartoš je potrčao za njim.
 Kada je skrenuo za ugao, Smolak se našao licem u lice s
Biharijem. Krupajlija u njegovoj pratnji ležao je ošamućen na podu.
Videlo se da mu je nos slomljen. Krvava fleka na bež-zelenoj boji
pokazivala je mesto na kome je stražareva glava bila razbijena o zid
stanice.
Smolak je stao u mestu i ispružio ruku ne bi li zadržao doktora
Bartoša.
„Vratite se nazad“, rekao je Smolak tihim i ravnomernim glasom.
„Ali…“
„Odmah, doktore“, rekao je Smolak, ne okrenuvši se i ne
skidajući pogled s Tobara Biharija i službenog pištolja koji je ovaj
uzeo od onesvešćenog policajca.
„Tobare…“ Smolak je podigao ruku ka Ciganinu. „Tobare, samo
ćeš se uvahti u još veću nevolju. Daj mi taj pištolj.“
Bihari je odgovorio tako što je nanišanio u Smolakovo lice.
„Ostani tu gde si“, rekao je. Mirnoća njegovog glasa i sigurnost
pokreta uznemirili su Smolaka. Bihari više nije delovao izgubljeno niti
je pokazivao onu otupelu pasivnost mesečara kao za vreme
saslušanja. Smolak se tad zapitao da li je sve to bila predstava: da li
se takav proračunati i disciplinovani um krije i iza niza brutalnih ali
pažljivo sračunatih ubistava.
U glavi odmerivši rastojanje između sebe i Biharija, Smolak je
očajnički računao koliko brzo može da pređe to rastojanje i koliko će
metaka dobiti za to vreme.
„Ostani gde si“, ponovio je Bihari. „Ne želim da te povredim.
Nikoga ne želim da povredim.“
„Onda mi daj pištolj, Tobare.“
„Dobićeš pištolj nazad, ali prvo hoću da mi nešto obećaš.“
„Tobare, ne mogu da pravim nikakve pogodbe…“
„Nisam rekao da hoću pogodbu. Ja nemam više šta da tražim, a
ni ti nemaš ništa važno da mi ponudiš. Nisam tražio nikakvu
pogodbu, tražim obećanje. Hoću da mi ti lično nešto obećaš.“
„Šta da ti obećam?“
„Ne mogu da živim s njim u glavi. Želim da to shvatiš. U glavi mi
je ono što je uradio i ne mogu više da živim s tim.“
 Smolak je začuo druge policajce kako trče ka njima. Verovatno ih
je uzbunio doktor Bartoš.
„Daj mi pištolj, Tobare. Odmah!“
„Obećaj mi.“
„Šta da ti obećam?“
„On je đavo, znaš“, rekao je Bihari gotovo razborito. „On je đavo
Beng i mora biti zaustavljen. Želim da mi obećaš da ćeš ga
zaustaviti.“
„Obećavam ti“, rekao je Smolak.
„Hvala ti“, rekao je Bihari.
Zvuk pucnja bio je zaglušujući u malom hodniku policijske
stanice. Svaki mišić u Smolakovom telu instinktivno se zgrčio,
očekujući udar metka. Ali nije ga bilo. Umesto toga, iz temena
omalenog Ciganina isticala je sluzava krv pomešana s mozgom i
kosti. Donji deo vilice bio mu je crnosiv od baruta koji ga je opekao
kada je na nju prislonio cev pištolja i povukao oroz.
Smolak je posmatrao kako se omaleni čovek presamićuje poput
stola na rasklapanje i beživotno se ruši na pod. Kraj još jednog
sitnog čoveka sitnog života.
Dok su se policajci u uniformama okupljali oko Smolaka, a doktor
Bartoš saginjao da pregleda Biharijevo telo, tamnocrveni oreol širio
se po kamenom podu oko smrskane glave, a kapetan policije
pokušavao je da shvati da li je ono što je čuo bilo priznanje ili ne.
 — ŠESTO POGLAVLJE —

Dan se smračio dok su se stazicom peli ka zamku. Oblaci su počeli

da se gomilaju oko tornjeva sanatorijuma i krovova u obliku veštičjeg
šešira, iznenada bacajući prohladnu senku na klisuru.
Kad su stigli na pola puta, nebo je postalo još mračnije,
plavosivo, teško i preteće. Kada je ispunilo pretnju, ispunilo ju je
žestoko: bujica kiše iznenada se bučno stuštila na lišće oko njih i za
nekoliko minuta im prodrla kroz kapute.
„Pođite sa mnom!“, zgrabila je Judita Viktora za ručni zglob i
povukla ga ka uskoj stazi koja je vodila od glavnog puta.
„Kuda?“
„Nebitno, samo pođite“, insistirala je. „Idemo gde je suvo.“
Pratio ju je kaskajući za njom dok su njeni vitki prsti, hladni od
kiše, još bili oko njegovog zgloba. Drveće se gusto zbilo oko stazice i
Viktora je spopala ona stara klaustrofobija - neobična i tupa strepnja.
„Hajde!“, podsticala ga je Judita, osmehujući mu se, osetivši
njegovu ćutljivost i uzbuđeno ga povukavši za zglob. Viktor ju je
pratio, i dalje zbunjen, jer nije znao kakvo sklonište mogu pronaći
usred šume. Posle šezdesetak metara, drveće je iznenada ustupilo
mesto proplanku od oko dvadesetak kvadratnih metara. U njegovom
središtu, postavljena na nekakvom kamenjaru, nalazila se ukrašena
drvena građevina visokog krova sa zabatima, na čijim su se ivicama
i stubovima od tamnog drveta nalazile zamršene rezbarije. Drvo je
bilo lakirano gotovo crnom bojom, te se na kiši u sumraku uzdizala
poput kakvog skrivenog šumskog duha. Uzani toranj u obliku
veštičjeg šešira uzdizao se ka nebu, a na njegovom vrhu nalazila se
kugla iz koje se izdizao pravoslavni krst, dvostruko poduprt krivim
osloncem.
Stara slovenska šumska crkva.
Zbog njenog stila i rezbarija, Viktor je pretpostavio da se na tom
mestu nalazi još od srednjeg veka. Bilo je to izolovano, čak i skrovito
mesto za molitvu, ali uzevši u obzir istoriju promenljivih religioznih i
političkih stavova u Bohemiji, to i nije bio toliko za čuđenje. Viktora je
iznenadilo to što je, uprkos starosti, kapela bila u odličnom stanju;
neko iz sela sigurno je redovno održava.
Judita ga je povukla ka njoj. „Hajde“, zapovedila mu je.
Zbili su se ispod male nadstrešnice. Viktor je povukao dasku
ulaza i gurnuo teška hrastova vrata, ali iako nigde nije bilo traga
brave, vrata se nisu pomakla ni makac.
„Pokušavala sam već da vidim unutrašnjost“, rekla je Judita, „ali
vrata su čvrsto zabravljena. Pretpostavljam da postoji neka skrivena
brava. Ali ostaćemo suvi i ispod nadstrešnice.“
Stajali su u tišini i posmatrali kako čelične šipke od kiše
gromoglasno padaju na gustu tamnozelenu šumu oko njih. Olujna
kiša u šumi bila je neobično lepa, te su oboje bili zadovoljni što
jednostavno posmatraju prirodu na delu iz skrovišta koje im je
pružala nadstrešnica. Viktor se iznenadio koliko je opušten, jer u
šumama obično oseća nelagodu. Mora da je to zbog toga što je tu s
Juditom, pomislio je.
„Bio sam u pravu za šume“, rekao je Viktor. „Skrivaju svakakve
tajne. Kako ste saznali za ovo mesto?“
„Često šetam šumom. Kao što ste i sami rekli, čovek mora malo
da boravi van zamka. Čula sam da postoji nekakva stara crkvica
između zamka i sela, pa sam odlučila da je pronađem. Sigurno stoji
ovde stotinama godina.“
Viktor je razgledao građevinu. Tamna i teška, istovremeno je
delovala kao da je u šumi na svome, ali i kao da tu ne pripada.
„Možda je tu taj vaš Jan Crnog Srca održavao svoje rituale…“ Iscerio
se i nagnuo ka njoj, izigravajući pretnju. Bio je to nevin gest zbog
kojih im se lica približiše, blizu gotovo da se poljube.
„Kiša slabi“, rekla je Judita nelagodno. „Trebalo bi da krenemo
nazad pre nego što se opet pojača.“
Viktor nije skidao pogled s njenih očiju. „Pretpostavljam da bi
trebalo.“
Judita je žurno pošla ka proplanku, ali onda se ukopala u mestu
kada joj je nešto na drvenom stubu trema privuklo pažnju. Približila
se kako bi bolje videla i, mršteći se, prešla palcem preko drveta.
 „Čudno“, rekla je. „Ovo dosad nisam videla.“
„Šta je to?“
„Nešto urezano u drvo.“
Viktor se nasmeja. „Pa čitava kapela je u rezbarijama.“
„Ne, pogledajte.“ Sklonila se u stranu, omogućivši Viktoru da se
nagne i bolje pogleda.
„Vidim…“ rekao je. „Nešto piše - urezano nožem.“
„Koje je to pismo? Nije ni latinica ni ćirilica. Da nije glagoljica?“
„Upravo to“, rekao je Viktor. Slova su bila vrlo pažljivo urezana u
drevno drvo, pažljivo prateći graciozne zavojite linije i oštre uglove
drevnog pisma. Četiri reda slova. „Čudno…“
„Šta?“
„To što je glagoljica urezana na mesto poput ovog. Trebalo bi da
bude vekovima stara, ali jasno je da su ovi urezi sveži kad se
uporede s ostalima. Pogledajte…“
Judita je ponovo pogledala ureze i slegla ramenima. „Potpuno ste
pravu. Sasvim sam sigurna da to nije bilo tu kad sam bila ovde
poslednji put. Izgleda da imamo vandala na delu.“
„Pa, ako je vandal, onda je prilično sofisticiran, jer grafite urezuje
na crkvenoslovenskom. Pitam se šta znači…“ Viktor je iz džepa uzeo
beležnicu i olovku i zabeležio slova. „Filip Starosta, moj prijatelj o
kome sam vam pričao, proučavao je upravo taj period kad se još
pisalo glagoljicom. Kada ga ponovo budem video, pitaću ga da li
može da nam protumači ovo.“
 — SEDMO POGLAVLJE —

Viktor je narednu nedelju proveo u običnim razgovorima s

pacijentima, bez upotrebe sedativa. Bio je to njegov način da ih
upozna na površinskom nivou psihoze, kako bi se pripremio za
narkosintezu, gde će moći dublje da zaroni u mračne nabore
kompleksnosti njihovih umova.
Začudo, Leoš Mladek gotovo da uopšte nije delovao drugačije
nego kada je razgovarao pod sedativima, i ispričao mu je doslovce
istu priču. Viktor je rešio da za sledeću seansu koristi malo jaču
dozu, kako bi zaobišao Mladekovu površinsku ličnost i direktno
popričao s Harlekinom. Možda će tu pronaći đavolju nit u
konkretnom obliku i dokazati svoju teoriju.
Viktorovi razgovori bez lekova s ostalim pacijentima donosili su
različite rezultate. Iako im je zajedničko bilo nasilno ludilo,
pojedinačno su bili različiti da različitiji ne mogu biti. Čak im se i stav
prema bolesti i zatočeništvu razlikovao. Neki, poput Leoša Mladeka i
priprostog drvoseče Pavela Zelenog, delovali su iskreno zbunjeni
činjenicom da su zatočeni, optužbama i dijagnozom ludila. Pripadali
su takozvanim egodistoničnim slučajevima, gde su zločini koje su
počinili toliko strani njihovim ličnostima da su odbijali odgovornost za
njih.
Drugi, poput čistunice Hedvike Valentove i Kolekcionara Stakla
Mihala Mahačeka kao da su smatrali da je njihovo zatočeništvo
užasno preterana reakcija na njihova razumljiva, čak i opravdana,
nasilna dela. Kao i toliko ludih ljudi, svoja očekivanja od sveta
podesili su tako da odgovaraju njihovim obmanama; da se uklapaju
u njihovu ludost. To su bili egosintonični pacijenti - njihovo lečenje je
samim tim i teže, jer oni svoju abnormalnost tumače kao normalnost:
one oko sebe vide kao izopačene i poremećene, dok se oni sami
rukovode odmerenom i smislenom logikom.
 Vojtjeh Skala je, međutim, bio potpuno drugačiji. Čak i dok je bio
vezan i pod sedativima, razgovore sa Skalom mogao je da vodi
samo uz obavezno prisustvo dvojice bolničara. Viktor je bio zapanjen
magnetizmom tog masovnog ubice. Čak i vazduh oko njega delovao
je naelektrisan nekakvom moćnom tamom. Viktor se setio onoga što
mu je Judita rekla o tome da Skalu drže izdvojenog od ostalih
pacijenata da ih ne bi zarazio snagom svojih obmana. Profesor
Romanek objasnio mu je da se dežurni bolničari kod Skale rotiraju
mnogo češće nego kod drugih pacijenata.
„Šta god činil…“, upozorio je Romanek Viktora, „…pazite da vi
prodrete u Skalin um, a ne obrnuto.“
U toku prvog pravog razgovora s Viktorom, Skala je oduševljeno
prepričavao svoja nedela; koristio je svaku priliku da otpeva odu u
čast zla. Iako nije poricao nijedno od svojih nedela - zapravo, njima
se oduševljavao - i on je, poput tolikih drugih pacijenata, odbacivao
dijagnozu ludila.
On, izjavio je, nije lud, jednostavno je loš.
Viktor je te nedelje dva puta telefonirao Filipu; oba puta nije bilo
odgovora, pa je počeo još više da brine za prijatelja. Povrh svega
toga, tu je bio i natpis na glagoljici urezan na stubu šumske kapele,
koji je Viktor zabeležio u svesci. Ako je iko u stanju da ga prevede, to
je Filip.
Profesor Romanek redovno je razgovarao s Viktorom, ali krajem
te prve nedelje povukao se u svoje odaje, ostavivši uputstva da ga
ne uznemiravaju. Bilo je tačno onako kao što je Judita opisala, i svi,
osim Viktora, prihvatali su to Romanekovo povlačenje kao nešto
uobičajeno.
Kada je završio razgovor sa svim pacijentima, Viktor je sastavio
raspored za narkoanalize i uzeo potrebne lekove iz apoteke kojom je
upravljao doktor Krakl. Viktor se mučio da prikrije instinktivnu
antipatiju prema Kraklu, i što je bolje upoznavao Platnerovog
asistenta, ta instinktivna antipatija je s razlogom prerasla u
opravdanu nenaklonjenost.
Krakl kao da je stalno sumnjičio Viktora i dovodio bi u pitanje
svaki zahtev za amobarbital-natrijumom, tiopental-natrijumom,
fenobarbitalom ili skopolaminom, a sve pod maskom profesionalne
zainteresovanosti za Viktorove metode. Maska je bila najslabija kada
je zahtevao da zna zbog čega to Viktoru tačno treba izuzetno otrovni
pikrotoksin.
„Narkoanaliza je novi vid terapije, koji je tek u razvitku“, objasnio
mu je Viktor sakrivajući iritaciju. „Mešam amobarbital-natrijum s
drugim barbituratima u malim sračunatim dozama. Ali metabolizam
svakog pacijenta je drugačiji, reaguje drugačije. U malo verovatnom
slučaju predoziranja barbituratima, pikrotoksin je najbolji protivotrov.“
Krakl za trenutak nije ništa izustio, poput lešinara u
laboratorijskom mantilu procenjivao je Viktora mrtvim pogledom.
„A šta mislite da ćete postići ovom terapijom?“, pitao ga je Nemac
naposletku. „Remisiju? Izlečenje?“
„Znam, naravno, da se nijedan od ovih pacijenata neće vratiti u
društvo, ali mogu makar da pokušam da im pomognem da pronađu
mir.“
„Mir? Zaista mislite da ta čudovišta zaslužuju mir posle svega što
su učinila?“
Viktor je u neverici odmahnuo glavom. „Nisu oni odgovorni za
ono što su učinili, kako to ne vidite? Bolesni su, i naša zakleta
dužnost kao lekara jeste da učinimo sve što je u našoj moći da im
pomognemo. A smatram da, ako kod svakog pacijenta doprem do
đavolje niti i u potpunosti je potčinim njihovom egu, nenormalnost će
kod pacijenata nestati. To je operacija na podsvesnom: uklanjanje
psihotičkih tumora.“
Kraklova usna izvila se u izopačen lešinarski osmeh, kome je
malo nedostajalo da bude podrugljiv. „Ovi ljudi su deformisani,
gnusno deformisani, na način na koji vi to ne možete da vidite. Isto
kao što nikakva operacija ne može popraviti grbu niti povratiti ud koji
od rođenja nedostaje, tako i ovi ljudi imaju urođeni deformitet koji se
ne može izlečiti.“
„To je čudan ugao viđenja za jednog lekara“, rekao je Viktor.
„Kažete da ne bi trebalo da pokušavamo da lečimo bolesne?“
„Dužnost lekara je sanacija. Ponekad je ta sanacija na
društvenom, a ne na telesnom nivou.“ Krakl je zabacio glavu kako bi
naglasio da s visine gleda Viktora. „A ponekad doktor treba da deluje
preventivno, a ne da leči posledice. Moramo da se postaramo da
veći procenat populacije bude zdrav, kako umno, tako i telesno.
Najveća pretnja po ljudsku evoluciju je degeneracija. Ako ne
dozvolimo fizički i mentalno poremećenim ljudima da se množe, ako
ih uklonimo iz društva, društvo je na dobitku. Svi smo na dobitku.“
„Dakle, verujete da je rešenje eugenika?“, pitao je Viktor s
nevericom.
„Najbolji lek za nesavršenost jeste da se ona iskoreni.“
Viktor je odmahnuo glavom. „Izvinite, doktore Krakle, ali bojim se
da ne bih naročito voleo da živim u tom vašem savršenom svetu.“
Pokupio je svoje farmaceutske zalihe. „Ja ću, u međuvremenu,
nastaviti da dajem sve od sebe za pacijente. Radi njih i radi društva.“
 — OSMO POGLAVLJE —

Viktorove seanse s Leošem Mladekom nisu vodile nikuda. Niti su

dovele do izolovanja tačne Klovnove psihoze niti se Viktor pomoću
njih približio dokazivanju svoje teorije đavolje niti. Dozvolio je
Mladeku da stavi svoju klovnovsku šminku, nadajući se da će to
uspeti da oslobodi nešto skriveno duboko u njegovoj podsvesti. Bar
je to bio profesionalni razlog; a lično, Viktoru je bilo žao bezopasnog
i nežnog čoveka, zbunjenog time što je zatočen zbog zločina za koji
zaista veruje da je nevin. Mladek je u mnogo čemu bio u pravu:
zaista je nevini Pjero osuđen za zločine koje je počinio pokvareni
Harlekin.
Viktor se nadao da će njegova sledeća seansa narkosintezom biti
plodonosnija. Hedvika Valentova. Vegetarijanka.
Budući da se susreo s izvesnim otporom medicinskog osoblja
zbog večernjeg termina seanse, Viktor im je objasnio da želi da
sinhronizuje terapiju lekovima s prirodnim ritmom pacijenata. Kako bi
ubedio um da tone u sumrak sna, objasnio je, i telo mora da veruje u
to.
Stoga je dva sata posle večere gospođa Valentova sprovedena u
nekadašnju žitnicu kule. Viktora je opet podsetila na uštogljenu
nastavnicu iz provincije: njeno premršavo telo bilo je u potpunosti u
sivom; suknja, bluza, kardigan i čarape, sve odreda bilo je
jednolično, bezoblično i zastarelo. Zabrinuo se kad je video da je još
više izgubila na težini od njihovog prvog susreta.
Čak i na sedativima, Hedvika Valentova nepoverljivo se osvrtala
oko sebe dok su je uvodili, a naročito je tako gledala Viktora.
Dozvoljavala je samo medicinskoj sestri da joj pomogne da legne na
krevet, insistirajući sve vreme na tome da je nepristojno da ostane
nasamo s muškarcem, i to u ležećoj poziciji. Viktor je dozvolio da se
krevet blago podesi tako da gospođa Valentova bude više u
sedećem položaju.
 Ponovo, kako bi ublažio pacijentkinje sumnje dok su je vezivali,
Viktor je rekao sestri da ostane u prostoriji sve dok joj ne ubrizgaju
rastvor skopolamina i dok u potpunosti ne bude pod njegovim
uticajem. Na kraju, ukočenost ju je napustila i ego Hedvike
Valentove, kormilar njene svesti, prepustio je kontrolu. Viktor je
uskoro bio u stanju da upravlja njenim mislima u kom god smeru je
hteo.
Posle nekoliko minuta, tokom kojih ju je uljuljkao u dubine njenog
sopstvenog uma i vratio u vreme pre deset godina, u vreme pre
sanatorijuma, Viktor joj je rekao da pronađe trenutak koji određuje ko
je Hedvika Valentova zaista.
„Želim da se vratite do prvog trenutka kada su vaše nevolje
počele“, rekao je. „Da posmatrate i vidite se onakvim kakvi vas drugi
vide. Pronađite taj trenutak, a zatim nas oboje prebacite tamo.“
Zatvorila je oči, kao što joj je i rečeno, i nastupila je tišina. Dok je
pacijentkinja putovala kroz unutrašnji prostor i vreme, proučavao je
njen profil. Bilo je čudno; sve na njenom licu bilo je skladno, nije bilo
nikakvih deformiteta niti abnormalnih crta lica, osim ispijenih obraza i
utonulih očiju od neuhranjenosti. Nije se mogla nazvati ružnom, ali ni
privlačnom. Hedvika Valentova, shvatio je Viktor, ne može se nazvati
nikako. Njeno lice prosto je bilo neupadljivo; bilo je to lice koje svako
zaboravi čim skrene pogled s njega.
Dospevši na kraj svog unutrašnjeg putovanja, progovorila je. „Tu
sam.“
„Gde ste?“
„Na zabavi. Rođendanskoj zabavi.“
„Vašoj?“
Odmahnula je glavom. „Jedne druge devojčice iz mog odeljenja.
Lepa je i bogata. Otac joj je neki bitan čovek u fabrici Škoda. Prvo
me nije pozvala, znam to, ali mislim da je moja mama rekla nešto
njenoj majci.“
„Jeste li bliski s majkom?“, pitao je Viktor.
„Da. Moramo da pazimo jedna na drugu, to majka stalno govori.
Same smo i moramo da pazimo jedna na drugu“
„Nemate braću i sestre?“
 „Nemam ni braću ni sestre. Nemam mi prijatelje. Otac mi je umro
kada sam bila beba i imam samo majku.“ Valentova je govorila
detinjim glasom.
„Jeste li srećna devojčica, Hedvika?“
„Ne. Nisam srećna. Nikada nisam bila srećna. Tako sam
usamljena. Majka čini sve što može da mi pomogne, ali uvek sam
sama. Niko me ne primećuje.“ Glas je počeo da joj puca,
tridesetogodišnji bol ponovo je krenuo da je nagriza.
„Hedvika, želim da izađete van sebe. Setite se šta sam vam
rekao o tome da budete posmatrač, da ostanete na distanci. Budite
tu u vreme zabave, ali želim da vidite sebe onako kako bi vas drugi
videli. Želim da opišete događaje onako kako ih vidite, a ne kako ih
doživljavate. Razumete li me?“
„Razumem“, rekla je. Ponovo je bila odrasla.
„Opišite se, opišite devojčicu koju vidite.“
„Mala devojčica, nevidljiva je. Mala devojčica, suđeno joj je da
bude sama.“
„Zašto to kažete? Zašto vam je suđeno da budete sami?“
„Bila sam obična. Bila sam stidljiva. Nisu me ni maltretirali ni
zadirkivali - na neki način, to bi bilo bolje, to bi makar značilo da me
je neko primetio. Jednostavno, niko me nije primećivao. I kad jesu,
mislili su da sam čudna. I jesam bila čudna. Mislim da me je
usamljeno detinjstvo načinilo čudnom. Ali sve što sam htela jeste da
budem primećena.“
„Pričajte mi o zabavi.“
„Mama mi je sašila haljinu. Nešto najlepše što sam ikada videla:
bila je sva od ružičaste svile i čipke. Tako si lepa, rekla mi je kada
sam je obukla, i prvi put sam joj poverovala. Stajala sam ispred
ogledala i osećala se tako srećno. Tako, tako srećno. Zamišljala sam
šta će mi druge devojčice reći za haljinu. Koliko ćemo se silno
zabaviti. Silna nova prijateljstva. Tog dana trebalo je da se sve
promeni.“
„Šta se desilo na zabavi?“, upitao je Viktor.
„Ništa. Haljina nije ništa promenila. Niko me nije primećivao, niko
nije razgovarao sa mnom. Dala sam poklon Marketi, devojčici koja je
slavila rođendan, zahvalila mi je i nasmešila se, ali mi se ostatak
dana nije ni obratila. Nije bila okrutna; nije bila nepristojna.
Jednostavno je zaboravila da sam tamo, osim kad bih se našla tačno
ispred nje. Tako je bilo sa svima. Niko čak nije ni primetio moju
haljinu. Shvatila sam da je haljina lepa, ali da u njoj nema nikoga.
Počela sam da pomišljam da možda uopšte i ne postojim. Da sam
samo priča koju sebi pričam. Svi su se nešto igrali i zaboravili da
sam tu. Zatim je Marketa dobila poklon od roditelja: kučence. Bilo je
prelepo i malo. Svi su smeli da ga pridrže.“
„Jeste li ga i vi pridržali?“
„Neko vreme. Volela sam to kučence. Želela sam silno da i ja
imam jedno takvo. Pomislila sam da bi me možda psi, za razliku od
ljudi, primetili, i voleli bez obzira na to kako izgledam. Ali kada je
Marketa pozvala kučence, ono je otišlo nazad do nje. Mazila sam ga
i tepala mu i preklinjala ga da ostane, ali se samo migoljilo i batrgalo,
da što pre ode do Markete. Svi su nastavili da se zabavljaju, smeju,
igraju i grle jedni druge s onom dečjom radošću kad su ste iskreno
srećni. Ja sam samo sedela i posmatrala. Tako je od tada stalno
bilo.“
„Ali nešto se desilo na zabavi, zar ne? Na kraju?“
„Htela sam da idemo, ali mama mi je stalno govorila da odem i da
se igram s drugom decom. Na kraju me je čak i ona zaboravila,
udubljena u razgovor s ostalim majkama. Opet sam držala kučence,
ali onda je ponovo počelo da se migolji, htelo je da ode od mene, da
bude s drugima, tamo gde je smeh i zabava. Tako da sam ga
ponovo pustila da ode. Sedela sam sama u dnu dvorišta i sve ih
posmatrala. Bio je vreo, sunčan i vedar dan. Ljudi to ne shvataju, ali
tada usamljenost najoštrije reže, najdublje probada: kada sija sunce i
sve je vedro i toplo. A onda, odjednom, Marketa je počela da plače i
zavija. Lice joj je bilo izobličeno i crveno. I da vam nešto kažem, tada
nije izgledala tako lepo. I svi ostali su plakali i trčali okolo.“
„Šta se desilo?“
„Izgubili su kučence. Mora da je odlutalo dok su se igrali, jer niko
nije obraćao pažnju na njega. To se ne bi desilo da je ostalo sa
mnom. Ja ga ne bih ignorisala. Ja bih ga pazila. Svi su tražili
kučence, ali nisu mogli da ga nađu. Onda su svi počeli da pričaju da
sam ja poslednja osoba koja ga je videla, ali rekla sam im da je od
mene otišlo kod Markete, tamo gde su se svi igrali bez mene. Ali
samo su zurili u mene, u moju haljinu. Pronašli su kučence u žbunju
u dnu dvorišta. Bilo je užasno ono što mu se desilo. Mora da je bila
neka divlja životinja, lisica, ptica grabljivica ili nešto slično. Da ste
samo videli jadnička. Marketa je počela da vrišti kada su ga pronašli.
A onda je počela da vrišti na mene. Svi su počeli da pričaju da sam
ga ja ubila, ali nisam. Samo sam ga mazila. Ali čak me je i majka
čudno gledala - sva zaprepašćena, tužna i zabrinuta. Marketini
roditelji rekli su da će popričati sa školom, čak i s policijom. Ali ja
ništa nisam uradila. Nisam mogla ono da uradim malom jadničku. U
svakom slučaju, upitala sam ih gde je krv. Zašto mi je haljina sva
čista? I ruke. Kada sam se vratila kući, majka mi je rekla da idem
pravo u sobu i presvučem se, ali htela sam ponovo da se pogledam
u ogledalu. Htela sam ponovo da vidim haljinu i pretvaram se da
sam lepa i ponovo budem srećna.“
„I jeste li bili srećni?“
„Ne. Kada sam se pogledala u ogledalu, haljina mi je bila lepa
kao i pre. Ali onda sam videla odraz svog lica. Mora da sam počela
da vrištim, jer je mama dotrčala u sobu. Tu, u ogledalu, iznad lepe
haljine, nisam imala lice. Bez očiju, usta, nosa, samo glatka koža
bez ikakvih crta lica. Prazna maska od mesa, bez ičega.“ Okrenula
je pogled zamućen lekovima ka Viktoru. „Shvatate li? Tada sam
videla ono što i drugi vide kada me pogledaju. Videla sam da nisam
ništa. A kada sam ponovo pogledala, videla sam da mi je neko
upropastio haljinu. Neko ju je isflekao krvlju. Videla sam svoj odraz
bez lica i lepu haljinu upropašćenu od krvi.“
„Šta se onda desilo, Hedvika?“
„Tada su me poslali u specijalnu školu.“
 — DEVETO POGLAVLJE —

Radnja je bila mnogo veća nego što ju je zamišljao. Nalazila se u

prizemlju velike zgrade u secesijskom stilu - češke verzije art nuvoa -
na uglu Ulice Kšemencove. Ime iznad radnje - Staklena bižuterija
Petraš - ispisano je zlatnim slovima, opet u stilu secesije. U isto stilu
naslanjali su se graciozne krivudave linije i gipsani ukrasi na fasadi.
Kao što joj je i ime govorilo, izlozi Petraševe radnje bili su
popunjeni, ali ne i nabacani, staklenim predmetima različitih vrsta,
primena i veličina: od vaza do nakita, od čaša do bokala, do lampi do
tegova za papir. Sve je bilo stilizovano i - kada se nagnuo da
pogleda cene ispisane tankim crnim mastilom - izuzetno skupo.
Kada je ušao, žena za kasom imala je na licu predvidivi izraz
arogantnog prezira dok ga je posmatrala kako prilazi. Bila je u ranim
četrdesetim, vitka, dostojanstvena, tamna i elegantna i jasno odavala
utisak o kakvoj je radnji reč. Crna kosa bila joj je glatko začešljana i
vezana, oči su joj bile tamno našminkane, a usne tamnocrvene.
Kada se približio, video je da su joj oči upečatljive; svetla,
bledosmaragdna boja koja kao da je prodirala kroz njega. Zapitao se
da li su je možda zaposlili zbog sjaja u očima, koji se savršeno
slagao uz robu koja se tu prodaje.
Bila je obučena sva u crno, u satensku bluzu s visokom kineskom
kragnom. Shvatio je da je ta boja izabrana kako bi naglasila
prelamajući sjaj raskošne ogrlice u art deko stilu, koja joj je čvrsto
prianjala za grlo i padala preko svilene bluze. Mreža lančića i kopči
od belog zlata držala je oblik ogrlice i rombove prelamajućeg
smaragdnog, zelenog i tirkiznog stakla.
Bila je to izložena roba, a ona je, shvatio je, bila je koliko
prodavačica toliko i lutka.
„Ovde sam da vidim vlasnika. Pretpostavljam da je to gospodin
Petraš“, rekao je oštro i pružio bronzanu policijsku značku. Shvatio je
da prezire prodavačicinu aroganciju - ali i sebe zato što ga snažno
privlači. „Ja sam kapetan Lukaš Smolak iz komesarijata za kriminal.“
„O čemu je reč?“, pitala je, i dalje hladna, i dalje privlačna toliko
da mu je to odvraćalo pažnju.
Smolak je umorno uzdahnuo. „O tome ću s vlasnikom. Gde mogu
da ga nađem?“
Prodavačica je pokazala ka vratima na zidu. „Kancelarije su tu.
Sačekajte tamo.“
„Nemam vremena…“, hteo je da kaže, ali ona se već okrenula da
usluži sredovečnu ženu u krznu, prebacivši se na nemački.
Smolak je prošao kroz prodavnicu. Zastakljeni pultovi stajali su
poput svetlucajućih ostrva u moru belog mermera, puni prelepih
ukrasnih predmeta od stakla. Stubovi od oniksa i zidovi bili su
ukrašeni klasičnim vencima. Smolak je pretpostavio da plata
kapetana policije ne bi mogla da pokrije ove cene, a i tri ostale
prodavačice, svaka iza pulta i svaka obučena u istom stilu kao prva,
očigledno su bile istog mišljenja, jer uopšte nisu obraćale pažnju na
njega dok je prolazio.
Pokucao je na vrata, a kada nije usledio odgovor, zakoračio je u
kancelariju. Bila je prazna, izuzev velikog stola pretrpanog papirima.
Dopola puna kristalna pepeljara bila je jedini trag onoga čime se
radnja bavi. U poređenju s grandioznim prodajnim prostorom, ovo je
bilo veoma praktično i nedekorisano mesto. Smolak je seo na stolicu
okrenutu ka stolu i čekao.
Okrenuo se i ustao kada su se vrata otvorila, ali bila je to
privlačna prodavačica, pa je opet seo.
„Mislilo sam da čete otići po vlasnika“, rekao je s nestrpljenjem.
Tamnokosa žena je samo zaobišla sto i sela na kožnu stolicu.
„Ja sam vlasnica“, rekla je. „Ana Petrašova.“
„Oh!“, rekao je Smolak. „Izvinjavam se, nisam…“
„Šta mogu da učinim za vas, kapetane?“, presekla ga je. Nije bio
siguran da li je s njim odsečna jer oseća da ga privlači, ili zato što je
iritira, ili jednostavno ne voli policajce. Naučio je da, uopšteno
posmatrano, niko ne vole policajce. Posegao je ka unutrašnjosti
džepa na kaputu i izvukao maramicu, koju je pažljivo otvorio na
stolu. U njenom središtu nalazila se staklena perla veličine graška.
Izgledalo je kao da u središtu sadrži malecni beli ružin pupoljak.
Madam Petrašova izvukla je draguljarsku lupu iz fioke i prinela je
oku, a zatim uzela perlu i zagledala je, kotrljajući je među
tamnocrvenim lakiranim prstima. Sklonila je lupu i vratila staklenu
perlu nazad na maramicu.
„Nije naša“, rekla je odsečno. „U svakom slučaju, ništa nam u
skorašnje vreme nije ukradeno.“
„Nisam zbog toga ovde, madam Petrašova. Moram da saznam
odakle potiče ova staklena perla.“
Slegla je ramenima. „Teško je reći. Kvalitet nije naročit, uzevši u
obzir da je ovo bohemsko staklo. Može poticati sa mnogih mesta.“
„Bio bih vam zaista zahvalan kada biste mogli da mi pomognete“,
navaljivao je Smolak. „Ovo nije prosta istraga o krađi. Reč je o
nečemu zaista važnom.“
„A o čemu, ako smem da pitam?“
„Jedna žena je pronađena ubijena. Ova perla nađena je blizu
tela, a ne pripada ničemu što je posedovala.“
Svetlosmaragdne oči Ane Petrašove se razrogačiše.
Rezervisana maska na trenutak je spala. „Kožna Kecelja? Je li to
ona jadna žena što je iskasapljena u Malom gradu? Zar niste
uhapsili nekoga zbog toga. Pročitala sam da se ubio dok je bio kod
vas u pritvoru.“
„Bojim se da o tome ne smem da govorim jer je istraga još u
toku, madam Petrašova. Smem da kažem samo da je ovo izuzetno
važno.“
Posmatrala ga je za trenutak, procenjujući ga, a zatim se nagnula
napred i ponovo uzela perlu i proučila je detaljnije.
„Nikada nisam videla baš ovakav dizajn, iako je moguće da je
domaći - mislim na bohemsko staklo. Moglo bi biti iz Jabloneca. A
opet, najveći deo bohemskog stakla potiče odatle. Neki proizvođači
su se iz Jabloneca preselili u Rajnsku oblast u Nemačkoj, tako da je
možda čak i odatle. Stranci ih sad zovu rajnsko kamenje, iako su ti
brušeni komadi samo verzija jablonečkog stakla proizvedena u
Nemačkoj.“ Slegla je ramenima. „Dakle, može biti iz Češke,
Nemačke, Francuske, Poljske, Rusije - iz bilo kog mesta u Evropi.
Žao mi je što vam ne mogu više pomoći“, rekla je i Smolak je video
da joj je zaista žao. Vratila je perlu na maramicu koju je on pažljivo
presavio i vratio u džep.
„Hvala vam na izdvojenom vremenu, u svakom slučaju“, rekao je
Smolak, pomiren s neuspehom, i ustao.
Ostavši na mestu, Ana Petrašova se namrštila, kao da joj je
nešto upravo palo na pamet. „Ali možda postoji neko ko bi možda
mogao više da vam pomogne - ako ste dovoljno očajni,
pretpostavljam“, rekla je. „On je stručnjak za bohemsko staklo. Malo i
previše opsesivan, rekli bi neki.“
„Očajan, vala, jesam. Ko je to?“
„Mihal Mahaček. Niko više od njega ne zna o bohemskom staklu.
On poseduje - posedovao je - jednu od najvećih i najsveobuhvatnijih
kolekcija na svetu.“
„Gde mogu da ga nađem?“
„Ne znate?“ Ana Petrašova delovala je zaista zatečeno. „Oh, pa
pretpostavljam da je to zato što su se sve te neprijatnosti desile u
Plzenju, a ne u Pragu. Verujte mi, kapetane Smolače, nećete imati
problema da pronađete ovog stručnjaka za bohemsko staklo.“
„A kako to?“ Smolak je pokušao da ne zvuči nestrpljivo.
„Mihal Mahaček“, rekla je, uperivši pogled svetlosmaragdnih očiju
ka policajcu, „on je pripadnik đavoljeg seksteta, zatočen je u
sanatorijumu za mentalno obolele osuđenike u Gradu orlova.“
 — DESETO POGLAVLJE —

Viktor je u tišini pušio cigaretu. Njegova pacijentkinja u poluležećem

položaju bila je pod sedativima, a uobičajena napetost u potpunosti
je napustila njeno telo. Prigušeno svetlo zglobne lampe kao da je
samo naglašavalo koliko je kula neprobojna i samotna. Ponovo je
osetio kameni zagrljaj sanatorijuma i za trenutak mu je bilo teško da
zamisli mračne melanholične šume i ravnice prekrivene somotskim
sumrakom zidina utvrđenja.
Hedvika Valentova počinila je užasne zločine, naizgled lišena
saosećanja, ali je isto tako bila tužno i usamljeno dete: obična i
stidljiva devojčica, koja se ispred ogledala vrtela u lepoj haljinici,
očekujući da ode na rođendan, puna očekivanja koja se nikada neće
ispuniti.
Međutim, Valentovoj se desilo nešto još gore: nešto do čega
Viktor nije uspeo da dopre, čak i dok je pacijentkinja bila u stanju
indukovanog sumraka.
Poslali su je u školu za poremećenu decu: mesto o kome su, u
poverljivim profesionalnim krugovima, kružile najmračnije glasine.
Valentova je tamo provela tri godine i u njenom pamćenju iz tog
perioda zjapi ogromna praznina. Šta god se desilo u tim senkama
bez sećanja, bilo je tako strašno da se čvrsto opiralo da izađe na
videlo. Pokušao je da se probije ka tom mračnom iskustvu, prilazeći
mu iz različitih uglova. Nijednom nije uspeo.
„Šta se desilo kada su vas pustili iz škole?“, pitao je rešivši da se
vrati na njena školska iskustva na nekoj od sledećih seansi.
„Vratila sam se kod mame. Brinula se o meni, ali nikad više nije
bilo isto. Stalno me je posmatrala, stalno vodila računa da zna gde
sam i šta da radim. Ostarila je dok me nije bilo - ostarila mnogo,
mnogo više od tri godine. Naredne dve godine provela sam u običnoj
školi, a onda sam otišla da radim u staklari.“
 „Jeste li imali nekog momka tada? Mislim, pre nego što ste se
udali?“
„Nikada nisam dobijala pažnju kao ostale lepe devojke. Bilo je i
drugih devojaka koje nisu bile tako lepe, ali su i pored toga dobijale
više pažnje od mene, jer su bile slobodne s dečacima, a ja nisam
htela da budem takva. Bila sam previše smerna, previše stidljiva. U
svakom slučaju, svi su znali da sam bila u školi za ludu decu. I svi su
mislili da sam čudna.“
„Ali hteli ste da se udate?“
„Baš sam želela da se udam. Tako sam se plašila da ostanem
sama. Da ostanem sama do kraja života. Ali znala sam da me niko
nikada neće pitati. Znala sam da nikada neću dobiti čoveka kog
zaista želim. Postajala je šansa da neću pronaći nikakvog muškarca,
da se nikada neću udati. Možda sam bila obična, ali sam isto tako
bila veoma praktična. Zato sam odlučila da ću biti izvanredna u
nečemu drugom.“
„A u čemu ste odlučili da budete izvanredni?“, upitao je Viktor.
„U kuvanju. Odlučila sam da postanem najbolji kuvar u našem
kraju. U gradu, u regionu. Spremala sam jela od mesa - uglavnom
svinjskog - supe, deserte, hleb i kolače, sve.“
„Jela od mesa? Zar niste strogi vegetarijanac?“
„Tada nisam bila. To je bilo pre nego što sam shvatila koliko je
meso prljavo i odvratno. Tada su moja jela od mesa bila
najpopularnija. A najviše od svih, jela od svinjetine. Pripremala sam
svinjetinu tako da se ljuštila s noža i topila na jeziku. I od najžilavijeg
sirovog mesa bila sam u stanju da spremim najizvrsnije jelo. Pre
toga nisam bila odlična ni u čemu, ali onda sam postala odlična u
tome. Sve za šta se muškarci interesuju je meso; sve što žele je
meso. Zato sam zaključila da je najbolji način da pridobijem
muškarca za sebe tako što ću mu služiti najukusnije i najlepše
pripremljeno meso. Ono što nisu želeli od mog tela, želeće od mog
stola. Na početku sam kuvala za sebe i mamu, sve dok nisam bila
sigurna da sam se usavršila. Mama bi mi govorila kako mi je divna
hrana, kakva sjajna kuvarica postajem. Onda bih nosila vruć ručak
drugim devojkama u staklari. Onda su me primetili. Lice mi je bilo za
zaborav, ali sećali su se ukusa moje hrane. Posle nekog vremena
ponudili su mi posao u kantini staklare. Čak su i šefovi, koji bi obično
ručavali u restoranu, počeli da jedu u kantini. Čak i da dovode
mušterije.“
„I tako ste pronašli muža?“
Sećanje ju je zapeklo i pored lekova. „Mama je umrla u proleće te
godine, i bez jedine osobe koja je ikad brinula za mene, ostala sam
potpuno sama. Morio me je strah da ću nestati, da ću prosto prestati
da postojim bez ikoga ko bi me primećivao. Plašila sam se da
pogledam u ogledalo i ponovo vidim sebe bez lica. Ali onda se
pojavio Moržic. Moržic je obično kupovao na našem odeljenju za
nakit i često svraćao u kantinu. Na kraju me je pitao.“
„Pitao vas je da se udate za njega?“
„Da. Pitao me je zbog mog kuvanja. Makar delom. Smatram da je
možda greškom mislio da mi je mama ostavila i nešto novca. Mislim
da mu je njegova sestra možda usadila tu ideju u glavu. Zato, kada
me je Moržic Valenta pitao da se udam za njega, pristala sam. Iako
mi je bilo devetnaest godina, a njemu četrdeset; iako je bio debeo,
nizak i ružan, pristala sam.“
„Pa ste se onda venčali. Da li je bio zaljubljen u vas?“
Skopolamin i amobarbital nisu uspeli u potpunosti da stišaju
njene emotivne odgovore, pa se gorko nasmejala. „Zaljubljen?
Kakve to veze ljubav ima s brakom? Kakve to veze ljubav ima s bilo
čim? Ne razumete; niko ne razume kako je to biti zaista usamljen.
Svako to ponekad oseti, ali ono što oni dožive je samo prolazna
infekcija, poput prehlade. Usamljenost koju sam je iskusila kao dete,
kao mlada žena, bila je rak. Moržic Valenta znao je kako je to biti
usamljen, neprimetan. Moržic i ja venčali smo se kako bismo spasli
jedno drugo usamljenosti, ali samo smo bili još usamljeniji zajedno.
Moržic je postao ogorčen i pakostan čovečuljak - stalno me je
kritikovao, stalno bi mi ukazivao na mane. Ali znate šta, obožavao je
moja jela, nije mogao da ih se zasiti. Međutim, da li je ikada išta
rekao? Da li me je ikada pohvalio bar zbog moje kulinarske veštine?
Ne, nikad! Pitate me da li me je voleo - reći ću vam šta je voleo:
voleo je moje supe od pečuraka i krompira, moje lovačke šnicle,
frikadele, i iako mi to nikada nije rekao, najviše je voleo vepro knedlo
zelo koje sam mu spremala - da, ono za čim je Moržic Valenta zaista
žudeo bio je tanjir sa svinjskim knedlama u kiselom kupusu.“
„Među vama nije bilo nežnosti?“
„Nimalo. Omalovažavao bi me u svakoj prilici: govorio mi je da
sam ružna i dosadna; da sam običan miš. Da je mogao mnogo bolje
da prođe. Nisi ni Adina Mandlova ni Ani Ondra, govorio bi mi.
Govorio bi mi to jer je znao da ja mislim da su filmske glumice
nemoralne, ili možda baš zato što je znao da im potajno zavidim.
Naravno, nikada nisam imala hrabrosti da mu odgovorim i kažem mu
da ni on nije Karel Lamač.“
„A vi? Kakva ste vi osećanja gajili prema suprugu?“
„Ništa nisam osećala. Bilo je lako ne osećati ništa prema njemu.
Ali bavio se dobrim poslom“, rekla je kao da je to donosilo nekakvu
ravnotežu. „Bio je trgovački putnik, stručnjak za stakleni nakit, i
dobro je zarađivao. Zbog toga je ponekad navraćao u fabriku.
Dijamantski kristal i staklene perle s malenim cvećem od porcelana
unutar njih. Ogrlice, minđuše, narukvice. Pošto smo se venčali,
insistirao je na tome da prestanem da radim. Živeli smo u velikom
stanu u centru Mlada Boleslava i svu zaradu držao bi u sefu u ostavi.
Bio bi na putu po nedelju dana, putovao bi po celoj republici. Imao je
malu javu, na koju bi obično privezivao sanduk s uzorcima i stavio
kožnu motornu kacigu i naočari na onu svoju debelu malu glavu.
Kaciga je bila pretesna i s njom je delovao smešno, kao debelo
svinjče koje održava ravnotežu na motoru. Otišao bi, poskakujući niz
ulicu, i bilo bi mi drago da mu vidim leđa.“
„Uživali ste dok nije bio tu?“
„Nisam imala mnogo vremena. Njegova starija sestra Jitka bi
došla i prespavala najmanje jednu noć kod nas svaki put kada bi on
otišao. Da me drži na oku, tako je govorila. Njih dvoje nikada ne bi
propustili da me podsete da sam provela vreme na onom
specijalnom mestu - u školi za ludake, kako su je oboje zvali. Jitka je
bila opaka, pakosna i ogorčena veštica. A debela poput Moržica.
Imala je isto punačko svinjsko lice. Koristila je svaku priliku da
nahvali svog dragog brata, a mene omalovaži. A ja, pa, bila sam
previše krotka da bih se pobunila. Stvar je u tome što sam znala da
oboje uživaju u mom kuvanju - zbog toga je Jitka tako često i
navraćala. Ali nijedno od njih dvoje nikada nije pohvalilo bilo koji
obrok koji sam spremila.“
„U redu, Hedvika“, rekao je Viktor. „Želim da se vratite tačno u
određeno vreme. Želim da nas oboje odvedete na dan vašeg
hapšenja. Sećate li se kako je počeo taj dan?“
„O, taj dan?“
„Da, taj dan“, rekao je Viktor. „Možemo li tamo da odemo?“
Na trenutak je ćutala. Viktoru je bilo čudno kako pacijentima uvek
treba vremena da pronađu određeno sećanje. Nije kao da su
prebirali po mentalnim fasciklama kako bi ga našli, već više kao su
zaista putovali kroz unutrašnji svet, plovili dugo univerzumom u
kome su oni jedini žitelji.
„Počelo je u kuhinji“, rekla je konačno. „Svi moji dani počinjali su,
trajali i završavali se u kuhinji. Moržic je bio na putu, ali uskoro se
vraćao, a njegova sestra dolazila je na ručak, pa sam rano ustala da
bih spremila knedle. Tog dana osećala sam se čudno. Ne znam
zašto, ali bila sam rešena da napravim najbolje jelo koje sam ikada
napravila: da nateram Jitku - a i Moržica, ako se vrati na vreme - da
konačno priznaju koliko sam dobra kuvarica. Iz nekog razloga, te
noći jedva da sam oka sklopila, a kada sam ustala rano, osetila sam
se čudno.“ Namrštila se. „Ne, nisam se ja osećala čudno, nego svet.
Kao da je svetlo bilo drugačije, znate? Kao da je sve bilo isto - stan,
ulica ispred, dvorište kroz kuhinjski prozor - ali pomereno na neku
drugu planetu, pod drugim suncem koje pravi drugačije senke. Bilo
je tako čudno. A onda je on ušao u kuhinju.“
„Moržic?“
„Ne.“
„Ko je ušao u kuhinju, Hedvika?“
„Nekakav anđeo. Ili možda čovek. Bio je oba, ali i ništa od toga.
Bio je nešto najlepše što sam ikada videla. Bio je nag i savršen.
Njegovo telo, lice.“
„Zar vam nije bilo čudno što se nekakav nag čovek odjednom
pojavio u vašoj kuhinji?“
„Ne, ne - ne razumete. Nije to bio običan čovek. Bio je prelep,
anđeo. Koža mu je bila poput bronze, kosa bleštavo zlato, a svuda
oko njega bio je nekakav odsjaj, kao da sam vazduh varniči. Bio je i
nešto više od prelepog anđela, zar ne shvatate? Bio je najlepši
anđeo. Pali anđeo.“
„Sotona? Lucifer? Kažete da vam se sam đavo otkrio u kuhinji
vašeg stana u Mlada Boleslavu?“
„Baš to kažem. Obraćao mi se, ali usne mu se nisu pomerale.
Njegove reči naprosto su se pojavile u mojoj glavi. Sve mi je
objasnio. Stajao je u toj prostoriji, ah nije joj pripadao, kao da se u
njoj prikazivao iz neke druge dimenzije. Njegova lepota bila je
zaslepljujuća, te je sačekao dok se ne priviknem na nju, a zatim mi je
ispričao za kučence. Rekao je da je on učinio ono malom jadničku.
Pokazao mi je šta se desilo - usadio mi je to sećanje u glavu. On ih
je naterao da me pošalju u onu školu. Rekao je da nije u stanju da
mu bude žao i da ga oprost ne zanima, ali da je došao da se iskupi.“
„A kako je nameravao to da učini?“
„Davši mi da ovladam svom hranom i apetitima svih ljudi.
Načinivši me najboljom kuvaricom u istoriji, tako da svako upamti
tačno ko je Hedvika Valentova. Ne progovorivši, usadivši mi reči i
prizore pravo u glavu, objasnio mi je sve o hrani. Kako se on služi
hranom, kako đavo ima najbolje recepte. U jednom trenu preneo mi
je čitavu istoriju kuvanja. Čitavu tu filozofiju. Kako je svaki obrok dar,
savez i izjava. Kako mrtvo meso vaskrsava, prelazi u nešto više i
postaje najčistiji izraz radosti. O ustima i jezicima, o umovima i
sećanjima. Zatim mi je ispričao kako mogu da poboljšam svoje
svinjske knedle u kiselom kupusu. Ispričao mi je kako mogu da
spremim svinjsko pečenje koje će postati legendarno - đavolji recept
- jelo koje moj muž i zaova nikada neće zaboraviti. Usadio mi je
recept u glavu i bio je savršen. Potpuno savršen. Bilo mi je potrebno
duže nego obično, jer je svinjetina morala polako da se kuva na nižoj
temperaturi, i mnogo duže nego što sam je obično spremala. Zato
sam se bacila na pripremu mesa, izabrala najbolje komade i počela
da spremam marinadu od ruzmarina.“
U prostoriji je na trenutak nastupila tišina, izuzev okretanja
koturova na magnetofonu i ravnomernog disanja Hedvike Valentove.
„Radila sam čitavog jutra, zamišljajući kako će Jitka i Moržic
reagovati, kako - uprkos sebi - neće moći da prikriju oduševljenje.
Kako će morati da me pohvale. Jitka je svratila na ručak, kao što je i
bio dogovor. Pitala me je gde je Moržic, a ja sam joj rekla da još nije
došao. Zašto mu je onda motor tu? - pitala me je. Rekla sam mu da
je rešio da ostavi motor kod kuće i ode vozom. Videla sam da me
sumnjičavo posmatra, ali opet, nikada me drugačije nije ni
posmatrala. Još bolje onda što sam tu da motrim na tebe, rekla je.“
„Pa ste joj onda poslužili ručak?“, upitao je Viktor.
„Poslužila sam joj ručak. Počela sam s domaćim krvavicama -
kobasicom koju Nemci zovu Griitzwurst, a za koju mi je recept dao
prelepi anđeo. Pomešala sam krv, sitno seckanu džigericu i brašno s
majoranom, kimom i biberom. Anđeo mi je rekao da treba da ih
poslužim kao predjelo, ohlađene i tanko iseckane, a zatim da
iznesem svinjske knedle.“
„A đavo - taj svetli anđeo - ostao je s vama čitavog tog dana?“,
upitao je Viktor.
„Bio je tu čitavog dana; od njegovog bleštavila ponekad bi me
zabolele oči. Ponekad bi sjaj koji ga je okruživao promenio boju, ali
uvek je bio prelep.“
„Niste li ga se plašili?“
„Bilo je trenutaka kada bi se promenio. Bleštavilo bi postalo
tmina. Ali nije to bila obična tmina. Bila je to tmina koja je isijavala,
preplavljivala kuhinju i isisavala boju i svetlost iz svega. Ali to bi
potrajalo samo tren. Posle krvavica, poslužila sam glavno jelo. Mogu
vam reći da nikada nisam napravila bolje svinjske knedle u kupusu.
Svinjetina je bila savršena. Sva jela bila su savršena. Videla sam da
i Jitka to misli, ali ništa nije govorila. Posmatrala sam je kako jede.
Bila je debela svinja, isto kao i njen brat, i jela je toliko željno da joj je
mast curila niz bradu. Videla sam joj u očima da je to najbolji obrok
koji je ikada pojela, čistu ekstazu zbog tog ukusa. Međutim, budući
da je to ipak bila Jitka, i dalje je bila odlučna da ništa ne kaže i
sakrije zadovoljstvo što bolje može.“
„A đavo? Da li je đavo bio u prostoriji dok ste jeli?“
„Bio je! Oh, bio je, i te kako! Okupao je sobu svojim bleštavilom.
Anđeo je sedeo na drugom kraju stola, posmatrao nas i smejao se
Jitki. Sijao je bronzom, crvenom i zlatnom, i bio tako prelep i bleštav
da je bolelo gledati ga. Rekao mi je u mislima da nas vidi i da ja
njega vidim, ali da Jitka ne može. Rekao mi je da je zadovoljan onim
što sam uradila s njegovim receptom. Jitka je omazala i poslednju
mrvicu. Umakala je hleb da pokupi sos koji je ostao, čak je uzela i
knedle koje su meni ostale na tanjiru. Kad smo završile, i dalje nije
ništa rekla o hrani, nije mi dala nikakvu pohvalu. I dalje je bila
previše zlobna i sitničava da bi to priznala. Ali jeste me pitala gde
sam nabavila svinjetinu.“
„I vi ste joj rekli?“, upitao je Viktor.
„O, da, rekla sam joj. Kako se samo prelepi anđeo smejao kada
sam joj rekla! Njegov smeh odzvanjao mi je u glavi, ali naravno, Jitka
ništa nije čula i počela je da vrišti i vrišti, u stvari, više da skiči,
previše uplašena da bi se digla i od stola.“
„Vrištala je, jer ste joj rekli da je jela svog brata?“, pitao je Viktor.
„Da ste ga ubili, iskasapili, a zatim skuvali?“
„Ispričala sam joj kako se on, zapravo, vratio kući prethodne
večeri i kako mi je prelepi anđeo tog jutra naredio da se popnem na
sprat dok on još spava i presečem mu grlo nožem za meso. Rekao
mi je da uzmem lavor kako bih prikupila krv za krvavice. Isto tako
objasnio mi je da ću morati da mu izvadim creva i očistim ih kako bih
dobila creva za kobasice. Dok je anđeo sa mnom proveravao recept,
Moržic je ležao, tresući se i trzajući se, dok je njegova krv u
mlazevima punila lavor. Bila je to dobra, gusta i masna krv, savršena
za krvavice. Kako smo se samo anđeo i ja smejali! Kada je Moržic
prestao da se trza, anđeo mi je tačno i pažljivo objasnio kako treba
da ga iskasapim za meso i odakle da isečem najsočnije komade.
Sve je to bilo vrlo zanimljivo, mogu vam reći - zaista fascinantno - i
pokušala sam da objasnim neke zanimljive mesarske trikove Jitki za
ručkom, ali ona nije htela da sluša. Samo je vrištala i vrištala.
Komšije su sigurno čule Jitku kako skiči i pokucale na vrata, ali
ignorisala sam ih. Valjda su oni onda pozvali policiju. U
međuvremenu, prelepi anđeo mi je pevao. Prelepe pesme. Kada je
policija konačno stigla, našli su ono što je preostalo od Moržica u
kadi.“
„A šta je bilo s Jitkom?“
„Kada me je policija pronašla u kuhinji, Jitkina glava bila je u
tiganju, krčkala se sa solju, mlevenim biberom, majoranom i
peršunom. Za čorbu, znate.“
 Viktor nije odgovorio. U sobi ponovo nije bilo zvuka, osim
potmulog zujanja magnetofona i ravnomernog disanja pacijenta.
Ruka mu je počivala na njenom kartonu, koji je sadržao fotografije s
mesta zločina i policijske izveštaje. Među njima su bile i izjave
začuđenih komšija i drugih koji su za Moržica Valentu govorili da je
bio pažljiv, nežan i osećajan muž, kome je bilo duboko stalo do
emotivno krhke žene; a za njegovu sestru Jitku rekli su da je bila
posvećena snahi zbog radosti koju je ova donela njenom bratu.
„Jeste li videli Sotonu otad?“, pitao je Viktor naposletku.
„O, da, da - mnogo puta. Zapravo, i sad je ovde. U ovoj prostoriji.
Prelepi anđeo stoji u ovoj prostoriji u svoj svojoj slavi.“
Viktora prođoše žmarci; možda će upravo stupiti u neposredan
kontakt s onim što je tražio: đavoljom niti unutar Hedvikinog
nesvesnog. „Smem li da popričam s njim?“
„Ne“, rekla je Hedvika mršteći se. „Ne smete. On ne želi da
razgovara s vama.“
„A gde je on?“
„Zar ne osećate?“, rekla je Valentova. „Zar stvarno ne možete da
osetite? Stoji tačno iza vas. Đavo vam je kraj ramena…“
 — JEDANAESTO POGLAVLJE —

Vreme je postalo hladnije, a vlažna toplota hrane i gostiju zamaglila

je debeli zastakljeni izlog pored njegovog stola. Sve u vezi s ovim
mestom bilo je puno, bujno i čvrsto: bio je to prostor od ukrasnog
stakla i tamnog drveta, čvrstog kamena i čvrste tradicije. U jednom ili
drugom obliku, verovatno je bilo krčma već dva veka ili duže.
Nije mu bilo lako da pronađe restoran u Pragu koji bi izašao u
susret njegovim posebnim potrebama. U gradu i državi gde je
svinjetina kamen temeljac kuhinje, pronaći restoran s nečim u
jelovniku što bi ga držalo sitim predstavljalo je izazov. Verovatno bi
bilo pametnije da jede kod kuće, da sam sprema hranu, ali niti je
imao vremena ni želje da ono malo slobodnog vremena provodi
kuvajući sočivo.
Tako je davno pronašao ovo mesto i tu su ga sada znali. Postalo
je mesto do kog je redovno svraćao na čašicu i da nešto pojede. Svi
narednici praške policije znali su da, ako žele da pronađu Lukaša
Smolaka kada nije ni u stanici ni kod kuće, prvo treba da svrate do
kafea Na hipodromu.
Zašto se kafe zvao Na hipodromu, Smolak nije znao niti ga je
zanimalo. U ovako uskoj četvrti u drevnom srcu Praga, nije mogao ni
da zamisli da je ikada postojala nekakva konjička staza ili arena.
Možda je mesto skoro dobilo ime zbog ekscentričnih vlasnika koji su
ručno oslikali motiv plavog konja na znaku iznad vrata; s druge
strane, možda je ime starije od krčme na mestu drevnijem i od
Starog grada, preuzeto iz davnih vremena prvih naseobina.
To je ono neobično u vezi s ovom zemljom, pomislio je Smolak
dok je rasejano mešao paprikaš s povrćem: prošlost i staro uvek su
tu, koliko god mi pokušavali da ugrabimo budućnost i novo.
I tako je sedeo za obrokom, okružen debelim drevnim zidovima
koji su ga razdvajali od grada. Smolak je bio umoran i sumorno
raspoložen. Otkad se Bihari ubio u policijskoj stanici, malo je spavao,
a kada bi i uspeo da zaspi, omaleni Ciganin progonio ga je u
snovima. Svi drugi, osim njega i možda doktora Bartoša, delovali su
ubeđeno da Biharijeve poslednje reči predstavljaju priznanje: da je
đavo kog nije uspevao da izbaci iz glave deo Biharija koji je ubio i
unakazio one žene.
Svi su bili saglasni: Ciganin je ubio đavola i Kožnu Kecelju kada
je ubio sebe.
Ali Smolak ipak nije bio ubeđen. Dok je sedeo sam za svojim
uobičajenim stolom pored zamagljenog debelog prozora i posmatrao
duh Starog grada, Smolak se pitao da li njegovo nedelanje i
neodlučnost prepuštaju grad na milost i nemilost pravoj Kožnoj
Kecelji. Sedeći u tom kafeu debelih zidova, osećao je krivicu
pomislivši da negde tamo jedno čudovište, đavo u ljudskom obličju,
možda i dalje hoda ulicama i bez žurbe bira sledeću žrtvu.
Smolakovo kolerično raspoloženje nimalo nije popravio kratak
telefonski razgovor s profesorom Romanekom, glavnim šarlatanom
sanatorijuma za mentalno obolele osuđenike u Gradu orlova, pre
nego što je izašao iz kancelarije. Profesor Romanek isprva je zvučao
razumno, prijateljski nastrojeno, ali postao je veoma nabusit kada ga
je Smolak pitao da li može da poseti njegovog pacijenta Mihala
Mahačeka, za koga je prelepa Ana Petrašova rekla da je vodeći
stručnjak za bohemsko staklo.
Smolak je uskoro shvatio da Romanekova uzdržanost vuče koren
iz slutnje da kapetan policije možda želi da ispita Mahačeka o novim
zločinima za koje je možda bio osumnjičen. Smolak je uveravao
Romaneka da ga zanima samo Mahačekova stručnost za staklo, a
ne njegovi zločini. Dogovorili su se da ga Smolak poseti za četiri
dana. Romanek mu je objasnio da poseta mora da se odloži, jer, da
bi policajac izvukao išta korisno iz Mahačeka, pacijent kog je lako
uznemiriti mora da se navikne na ideju da će imati posetu. Povrh
svega, to je zapravo pacijent Romanekovog kolege doktora Viktora
Kosareka, i upravo je trebalo da bude podvrgnut revolucionarnom
lečenju. Romanek mu je pomenuo nešto o terapeutskim seansama
pod narkozom, zbog kojih će nekoliko dana biti dezorijentisan. Iako
je Smolak insistirao na tome da je slučaj hitan, Romanek je ostao
ljubazno tvrdoglav.
 Smolak nije ništa rekao Romaneku o drugom razlogu posete
sanatorijumu: da dobije posthumnu psihijatrijsku dijagnozu Tobara
Biharija. Možda će njihovi stručnjaci moći da daju mišljenje o tome
da li se Ciganin borio protiv ličnog demona ili zaista živeo u strahu
od nečijeg tuđeg. Doktor Bartoš je bio u pravu: trebalo je ranije da ih
zamoli za pomoć.
Probao je paprikaš. Bio je dobar, ali možda previše začinjen.
Marta, glavna kuvarica i majka vlasnika kafea Na hipodromu, kao da
je oduvek smatrala da nedostatak mesa u Smolakovoj ishrani mora
da se nadoknadi izdašnijom količinom biljnih začina, soli i bibera.
Napolju je nad gradom pao mrak, a kada je rukavom obrisao vlagu s
prozora, video je samo odraz samoga sebe i unutrašnjosti kafea.
Lukašu Smolaku nikada se nije previše sviđao sopstveni odraz.
Bio je sasvim privlačan, malo krupnije građe, snažnih crta lica i
otvorenog iskrenog lica. Međutim, oduvek je osećao da njegov izgled
vara, možda zbog toga što deluje obično, predvidivo jednostavno,
čak i dosadno. A ako je Smolak bilo šta znao o sebi, to je da je sve
samo ne običan i jednostavan.
Međutim, to mu je dobro služilo: mnogi osumnjičeni odali su se
potcenivši oštar um iza njegove prijatne i obične spoljašnjosti.
Iznenada mu je iz čista mira na pamet pala slika i prilika Ane
Petrašove, bogate i prelepe poslovne žene. Iz čista mira mu je
padala na pamet nekoliko puta otkad ju je upoznao. Dok je jeo i
pijuckao pivo, pitao se rasejano šta li je ona videla kada ga je
pogledala. Da li je videla odraz uglađenosti i sofisticiranosti u
njegovoj sirovosti i jednostavnosti? Da li je njegovo lice bilo prijatno,
ili samo lice tupavog policajca, lice za zaborav?
Pokušao je da otera njen prizor iz glave, ali ovaj se nije dao.
Nikada je ponovo neće videti, znao je to. A čak i da je vidi, čak i da
prikupi hrabrost da se vrati u radnju i pita je da izađe s njim na piće ili
večeru, da odu u bioskop ili na predstavu, da li bi mu se samo
nasmejala? Njegovoj sirovosti? Smolak je shvatio da se ljuti
zamišljajući taj susret. Zato se nikada neće desiti. Nikada više neće
videti prelepu Anu Petrašovu.
Bilo je to tako neobično. I ne podigavši pogled s paprikaša, čim je
čuo tresak zatvaranja teških spoljnih vrata od hrastovine, užurban
bat stopala po kamenim stepenicama kako prolaze ispod niskog
lučnog svoda kafea, Smolak je znao da dolaze po njega. Da loše
vesti trče da ga što pre nađu.
Kada je podigao pogled, ugledao je Mireka Novotnog, jednog od
detektiva na dužnosti, u pratnji dvojice uniformisanih policajca.
 — DVANAESTO POGLAVLJE —

Za nekoga ko je svakoga dana ima posla sa ćudljivošću ljudskog

uma, Viktor Kosarek uvek bi se iznenadio zbog nepoznavanja
sopstvene psihologije. Planirao je da kupi kola kako bi lakše putovao
do Praga i nazad, ali bio je previše zauzet privikavajući se na nov
posao da bi išta učinio povodom toga. Tako je uzeo povratnu kartu
do Praga vozom. Nijednom mu nije palo na pamet da će povratak u
veliki hol Masarikove stanice doneti sa sobom uznemirujuće sećanje
na jednog očajnog čoveka koji je patio od šizofrenije i borio se s
izmišljenim demonima. Na izgubljenu dušu čija je ogromna patnja
okončana policijskim metkom, a ne lekarskom brigom.
Viktora je od sećanja na pretnju po sopstvenu bezbednost više
pogodilo saznanje da je ta železnička stanica, na kojoj sada više nije
bilo ni traga tog događaja, bila poprište njegovog velikog
profesionalnog promašaja. Obnovljena normalnost staničnog hola
slabo je ublažila taj osećaj, a dok je izlazio, slučajno je prošao pored
mladog nosača u prevelikoj uniformi i kapi, s kojim je razmenio
pogled sumornog prepoznavanja.
Možda Viktor nije razmišljao o tome za vreme putovanja, jer se u
Prag zaputio s pravom misijom. Slep za predeo koji je prolazio pored
prozora voza, Viktor je u mislima bio usredsređen na svog prijatelja
Filipa Starostu - i na to kakve će strašne činjenice možda otkriti o
njegovom stanju. Viktor je još nekoliko puta bezuspešno pokušao da
stupi u kontakt s njim telefonom. Znajući da mu je prijatelj podložan
mračnim i dubokim depresivnim epizodama, ali i divljim i
nekontrolisanim napadima manije, Viktorova nelagoda pretila je da
preraste u paniku: strah da je njegov prijatelj učinio nešto i da je u
nevolji.

Sa stanice je uzeo taksi pravo do Filipovog stana, koji se nalazio na

poslednjem spratu nekada raskošne secesijske zgrade na
najistočnijoj ivici Starog grada. Lift u art deko stilu, od elegantnog
kovanog gvožđa i s vitražom, znao je, ne radi godinama, te je krenuo
stepeništem i započeo uspon od pet spratova ka Filipovom stanu.
Dok se peo, koraci na kamenim stepenicama su odzvanjali i laknulo
mu je kad je čuo povlačenje reze na vratima iznad njega. Filipov stan
bio je jedino odredište nekome ko bi se našao na tom poslednjem
delu stepeništa, a ovaj mora da ga je čuo kako dolazi.
Ali kada je stigao do poslednjeg odmorišta, iznenadio se kada je
ugledao običnu mladu ženu crne kose, kako stoji kod vrata, prodorni
plač bebe koji ga je probadao negde iz dubine stana i snažno
odjekivao stepeništem.
Viktor je skinuo šešir i predstavio se, rekavši mladoj ženi da traži
Filipa Starostu.
„Oh, on je bio prethodni stanar“, rekla je rasejano, očigledno
rastrzana zbog snažnog plača deteta koje joj nije pred očima i koji
nije jenjavao. „Samo trenutak…“ Nestala je negde u stanu, ostavivši
Viktora kod otvorenih vrata. Kada se vratila, držala je sada mirnu
bebu u naručju leve ruke. „Nikada ga nismo upoznali - raščistio je
stvari nekoliko nedelja pre nego što smo se uselili, ali pronašli smo
ovo.“ Pružila je papirić Viktoru. „Pretpostavljam da je ostavio novu
adresu, znate već, za poštu i slično. U svakom slučaju, možda ga
tamo možete naći.“
Viktor je zurio u papirić, na trenutak zbunjen. Zatim joj je,
upamtivši adresu, pružio papirić nazad.
„Slobodno ga zadržite“, rekla je. „Ovde za njega ništa nije stiglo.
A i vi ste jedina osoba koja je došla da ga potraži otkad smo se
uselili. Ne verujem da će iko više pitati za njega.“
„Zašto?“, upitao je Viktor, zbunjen. „Kada ste se uselili?“
„Možda pre dva meseca. Pre će biti tri.“
„Dva meseca?“ Viktor se zapanjio kada je shvatio da ga prijatelj
tri, možda i četiri meseca nije pozivao u stan i da su se uvek sastajali
u gradu. Zašto bi toliko tajio selidbu?
Zaćutao je i zamišljeno se namrštio, a zatim se setio nečega. „Ali
imam telefon“, pobunio se. „Na ovoj adresi…“
„Ovde nema telefona.“ Mlada majka imala je široko
istočnoslovensko lice i blagi akcenat. Moguće je da je Rusinka,
pomislio je Viktor. Ali i to široko lice i glas postali su obojeni još
nečim: sve većom sumnjičavošću prema strancu na vratima.
Pogledala je iza njega ka stepeništu, a zatim i iza sebe ka stanu.
Viktora je iznerviralo to što njegovo prisustvo izaziva
nepoverenje, ali kada je malo bolje razmislio, shvatio je da su od
ubistava Kožne Kecelje praške novine pune saveta da treba biti
oprezan s neznancima. Nasmešio se, na brzinu se izvinio što joj je
smetao, zahvalio joj na pomoći i zaputio nazad ka ulici.

Nije bilo šanse da se ovo moglo smatrati napretkom. Viktor je

pronašao adresu koju mu je žena dala. Bilo je to mračno dvorište sa
izvaljenom kaldrmom u Vršovicama, jugoistočno od Starog grada.
Nije to bio dobar kraj. Grandioznost pojedinih zgrada umanjena je i
ukaljana time što su se nalazile rame uz rame s radionicama i
fabrikama.
Secesijske zgrade, prljave od dima i čađi, bile su zbijene oko
dvorišta, a svi stanovi u njima delovali su kao da u njima neko živi.
Ipak, čitavo to mesto odisalo je blagom zapuštenošću: kao da mu
preti skoro napuštanje. Na uglu dvorišta bili su parkirani motor i kola,
oba vozila stara i zarđala, kao da je vreme kada su bila funkcionalna
davno iza njih.
Viktoru je bila potrebna večnost da pronađe broj s papirića, a nije
video nikoga koga bi mogao da pita. Spremao se da pokuca na vrata
i upita za pomoć kada je primetio prolaz među zgradama; čađavu
emajliranu pločicu koja je nagoveštavala da su brojevi 71 i 73 u tom
pravcu. Prolaz je bio dug i mračan, a iz spoljnih vrata jednog stana
dopirao je smrad kuvanog kupusa. Iznenadio se kada se prolaz
završio još jednim dvorištancetom. Ispostavilo se da broj 73 nije
nikakav stan, poput susednog, nego nešto kao ambar za kola, jeftino
i nestručno prilagođen za stanovanje.
Jedan postariji čovek, nalakćen na kameni okvir prozora, izvirivao
je s drugog sprata jedne od zgrada, pušio lulu i nezainteresovano
posmatrao Viktora kako prelazi dvorište.
Kada je mu je otvorio vrata, Filip je na licu imao izraz iznenađenja
zbog prijateljeve posete - možda se i neprijatno iznenadio, pomislio
je Viktor. Pretpostavio je da se i njemu na licu jasno vidi da je
šokiran: Filip Starosta bio je mršav, bled i ispijen, neuredne plave
kose; nosio je majicu s otvorenim izrezom, kojoj bi dobro došlo
pranje, a dobro bi mu došlo i jedno fino brijanje. Odelo koje je nosio
bilo je izgužvano i vrećasto. Filip se oduvek lepo oblačio - ništa
raskošno, ali uvek sa stilom - te je Viktora njegovo odevno
propadanje zabrinulo koliko i fizičko.
„Pobogu, čoveče“, rekao je Viktor. „Šta ti se to desilo?“
„Šta mi se desilo?“ Filip je tupo zurio u njega, plavim očima
daleko manje vedrim nego što ih se Viktor sećao. „Ništa mi se nije
desilo. Nikada mi se ništa ne dešava.“
„Smem li da uđem?“
Filipov pogled ponovo je za trenutak bio prazan. „Naravno“, rekao
je i sklonio se u stranu, kako bi propustio Viktora da uđe.
Dvorišni ambar za kola bio je pretvoren u jednu veliku prostoriju,
s kuhinjom na jednom kraju i glavnom dnevnom sobom na drugom.
Stepenište je vodilo ka galeriji s krevetom. Dvoja vrata, oba
zatvorena, vodila su iz dnevne sobe. Viktoru je laknulo kad je video
da je stan, iako neuredan, čist i da se u njemu pomalo oseća Filipov
stari stil. Knjige su bile svuda: zidovi prekriveni policama s
nagomilanim knjigama, mnogo njih bilo je na stolu za ručavanje, a
Filip je morao da pomeri i gomilu s kožne stolice u uglu, kako bi
Viktor mogao da sedne.
„Šta ti se desilo?“, pitao je Viktor ponovo. „I nemoj mi opet reći da
nije ništa. Očigledno nešto nije u redu. I zašto mi nisi rekao da si se
preselio? Premro sam od straha.“
Filip je slegnuo ramenima. „Nema razloga za brigu. Izgubio sam
posao na univerzitetu, to je sve. Znaš mene i moj dugačak jezik.
Moje cenjene stavove. Nisam mogao da se prilagodim novim
okolnostima…“ Rukom je pokazao ka trenutnom smeštaju. „Valjda
nisam hteo da ti kažem za posao dok se malo ne sredim. A valjda
me je malo bilo i sramota.“ Seo je na izlizanu kožnu sofu preko puta
Viktora.
„Bože, Filipe! Baš mi je žao! Pa šta ćeš da radiš?“
„Pa ništa. Radim. Pišem. Napisao sam dve predstave i poslao ih
Františeku Langeru iz Gradskog pozorišta - još mi se nije javio, ali
stvarno imam razloga za optimizam. One su prve u ciklusu
nadrealnih predstava o drevnim staroslovenskim bogovima koji žive
u savremenom svetu, ovde u Pragu. Ako Gradsko pozorište može
da pravi usrane predstave o mehaničkim ljudima, onda će i moje
glatko proći…“ Viktor je osetio tračak nekadašnjeg Filipovog
entuzijazma koji se tu paradoksalno nalazio zajedno s otupelošću. „I
to nije sve. Pišem knjigu.“
„Knjigu, kakvu knjigu?“
Nešto vatre kao da je ponovo zaiskrilo u Filipovim očima. „Veliku
knjigu, kapitalno delo. Najkompletniju i najsveobuhvatniju istoriju
bohemskih mitova i legendi. Čitav zapadnoslovenski panteon
bogova i svaka narodna priča koja je utkana u našu svest. Kažem ti,
Viktore, biće zapažena; ja ću biti zapažen.“
„A od čega ćeš se u međuvremenu izdržavati? Čime ćeš ovo
platiti?“ Bio je red na Viktora da rukom pokaže na okruženje.
„Od džeparca“, rekao je Filip. „Eto neke koristi od bogatog oca
koji nema vremena za tebe, a svaki roditeljski kontakt menja
novcem. Nije mnogo, ali dovoljno da od toga u međuvremenu živim.“
„Slušaj, Filipe, moram ovo da te pitam. Koristiš li nekakve
narkotike? Šta god da te muči, od toga će ti samo biti gore.“
Filip frknu. „Ličim li ti ja na narkomana, prijatelju stari? Mislio sam
da me bolje poznaješ.“ Ali onda je, kao da čini Viktoru, naglašeno
rekao: „Ne - ne koristim narkotike. Moje vedro raspoloženje je
isključivo moja lična zasluga.“
Sedeli su i pričali. Filipa bi svaki čas spopala mračna nadurena
tišina, iz koje je Viktor morao da ga vadi. Viktoru je malo laknulo,
videvši da mu je prijatelj živ i relativno zdrav, ali brinulo ga je to što
mora da koristi profesionalne veštine kako bi izvukao Filipa iz neke
sumorne zamišljenosti. Filip bi ponekad postao i bezrazložno
uzbuđen i razgovorljiv - koračao bi skučenim stanom i divlje mlatarao
rukama, objašnjavajući svoje ambicije. Delovalo je da je priča o
onome što piše i o temi svojih dela, bohemskim mitovima i
legendama - kao da je to jedino pokretalo Filipa. Čak je i ta živahnost
zabrinula Viktora, jer je u njoj video začetke monomanije. A to nije
bilo sve što ga je brinulo: setio se razgovora s Romanekom o vezi
između nesvesnog i mitova i legendi; Viktoru je palo na pamet da
njegov prijatelj, pišući grandiozno delo o zapadnoslovenskoj
mitologiji, možda istražuje mitologiju svog unutrašnjeg sveta i juri
sopstvene demone.
„Mislio sam da bi tebe moj rad naročito interesovao. Vidiš,
postoje tri osnovna načela drevnih bohemskih verovanja“, rekao je
Filip iznenada ponovo živnuvši. „Prvo je dualizam: sve pripada ili
svetlosti ili senkama. Svetlošću vlada Svarog Nebeski, a senkama
Crnobog Mračni i Morana, boginja noći, zime i smrti. Drugo načelo je
kraljevstvo stihijskih duhova: bogova i demona koji potiču od sila
prirode. Treće je kult smrti, gde mrtvi nastanjuju onaj svet, kojima
vlada Veles i u koji se ulazi kroz pećine.“ Začuđeno je zavrteo
glavom. „Zar sve to nema smisla, Viktore? Mislim, budući da si
jungovac i tako to? Zar to nije isto ono u šta i ti veruješ?“
„Ima sličnosti“, rekao je Viktor. Video je vatru u Filipovim očima i
ponovo se zabrinuo. „Mi smatramo da je razlog što bogovi i demoni
u raznim kulturama imaju isto obličje leži u zajedničkim arhetipima. U
svakom slučaju, deluje mi kao da si pronašao temu koja te
uzbuđuje.“
„O, jesam. Jesam.“
Posle nekog vremena, Filip je otišao u kuhinju i vratio se s dve
čaše i bocom beherovke. Viktor je primetio da su čaše naročito
elegantne: ljubičasto, zeleno i plavo prelamajuće staklo uvrnutih
drški i posuda od zamućenog stakla u obliku zvona.
„Ovo je nešto novo“, rekao je Viktor, vrteći dršku čaše prstima.
„Nisam ih pre video.“
Filip je slegnuo ramenima. „Poklon. Od jedne dame kojoj se
dopadam i koja se razume u staklariju.“ Napunio je čaše i seo preko
puta Viktora. Sedeli su, pili i pričali; dok su pili, Viktor je primetio da
njegov prijatelj ispija po dve čaše dok on završi jednu.
Naposletku, očigledno zagrejan pićem, Filip je počeo da propituje
Viktora o njegovom životu i novom poslu. Viktor je odgovarao
uopšteno, ne pominjući konkretne pacijente. Zatim se setio beleške
koju je naškrabao dok je bio na tremu šumske kapele. Opisao je
crkvu Filipu, kao i svežinu ureza u njenom prastarom drvetu.
„Rekao bih da je glagoljica. Ili možda staroslovenski.“
„Daj da pogledamo“, rekao je Filip ispruživši ruku. Pošto mu je
Viktor predao papir, Filip je pronašao svesku i počeo da transkribuje.
Viktor je primetio da nije uzeo nijedan priručnik, iako je njima bio
okružen.
„Zanimljivo…“ Filip je iscepao prevod iz sveske i dao ga Viktoru
zajedno s originalom.
Viktor je pročitao prevod i iz nekog razloga osetio duboku jezu.

Ovde sam i tu ostaću,

jer ovde Zlo prebiva.
Ovde sam i tu ostaću,
jer se ovde Đavo skriva.
 — TRINAESETO POGLAVLJE —

Dom je ponekad ogledalo vlasnika. To je svakako ovde bio slučaj.

Dok je stajao u elegantnom hodniku - boreći se da potisne osećanja
koja je u njemu uskomešala pomisao na to da će još jednom videti
Anu Petrašovu, pomisao na njeno neizbežno prisustvo, koje će
uskoro uslediti - Smolak je svuda oko sebe osećao trag hladne
elegancije. Želeo je da taj trenutak potraje, da oseti njen dodir, njenu
nevidljivu ličnost, pre nego što bude morao lično da se suoči s njom.
Dom joj je izgledao otprilike kao što je i očekivao, osim što ju je
zamišljao u stanu koji je bliži poslovnom centru grada. Umesto toga,
Ana Petrašova živela je u velikoj vili s pogledom na cvetni trg u
Bubeneču, preko Vltave, na severu grada.
Mnogo toga u vezi s njenim životnim prostorom podsećalo ga je
na poslovni: sličnosti sa Staklenom bižuterijom Petraš. Stubovi i pod
bili su od istog uglačanog mermera i oniksa; isti dekor na zidovima:
svetao, bez šara, kako ne bi odvraćao pažnju od oštrih geometrijskih
figura i boja modernističkih i suprematističkih slika.
A tu je, naravno, bilo i staklo: blistavi kovitlaci živopisne
ljubičaste, zelene i plave na vazama s uskim grlom, tanjirima i
činijama. Po Smolakovom mišljenju, u hodniku se nalazio
najveličanstveniji primerak staklarskog zanata koji je ikada video:
vaza od uranijumskog stakla, visoka metar i po. Izgledala je preteće
organski, s kanelirama koje su se poput žila izvijale iz okruglastog
tela vaze i kovitlale oko njenog vitkog grla, pre nego što se ponovo
stope s njim, a zatim preći u otvor u formi apstraktnog cveta.
Oblikovanje stakla samo po sebi izazivalo je strahopoštovanje, ali
ono što je najviše privuklo Smolakovu pažnju bile su prelamajuće
boje: nijanse pauna koje gotovo da su svetlucale i sijale.
To što je tu, to što su ga ovamo pozvali, delovalo mu je
nestvarno. A tih dana teško da je išta kod kapetana Lukaša Smolaka
moglo da izazove zaprepašćenje. Policajci, a naročito detektivi za
ubistva, vide mnoge aspekte života za koje je većina drugih slepa.
Bio je naviknut da se snalazi u situacijama koje bi drugima izgledale
nadrealno, čak bizarno. A u profesiji u kojoj se na sve slučajnosti
gleda podozrivo, ipak se nagledao silnih slučajeva s neobjašnjivim
sticajima okolnosti i podudaranjima.
Ipak, dok je stajao u hodniku Ane Petrašove, pribojavajući se
trenutka kada će se naći licem u lice s njom, i bez žurbe se divio
nepomičnoj igri vaze od prelamajućeg stakla, pod ispod njegovih
nogu delovao je nekako nesigurno.
Ta slučajnost… bila je to prevelika slučajnost, čak i za Smolaka.
„Kapetane?“, pozvao ga je Mirek Novotni, Smolakov mladi i
agresivno ambiciozni podređeni, koji je po njega došao u kafe Na
hipodromu, sada stajao pored njega u hladnom i tihom mermernom
hodniku.
„Gde je?“, upitao je Smolak.
„U spavaćoj sobi.“ Novotni je pružio ruku, pokazavši ka
stepeništu.
Smolak je prvi krenuo krivudavim stepeništem ka odmorištu.
Zvukovi glasova rekli su mu koja od tri spavaće sobe je njegovo
odredište. Kada je ušao u sobu, video je da glasovi pripadaju
patologu Bartošu i uniformisanom policijskom podoficiru.
A i ona je bila tu. Ana Petrašova bila je tu.
Ležala je na krevetu, posmatrajući ga ispod teških kapaka.
Shvatio je da priželjkuje da je ponovo u prizemlju, da stoji u hodniku i
divi se vazi: u prostoriji u kojoj su vladali mir, elegancija i ukus. Ono
sa čim se Smolak suočio u toj sobi bili su haos, užas i bol. I ovog
puta, poznato lice.
Lice Ane Petrašove bilo je ono najužasnije. Bilo je savršeno.
Netaknuto. I dalje prelepo. Bila je jednako pažljivo našminkana i
besprekorna kao i kada ju je poslednji put video, kose očetkane i
skupljene šnalom sa savršeno proporcionalnih crta lica.
Tamnocrvene usne bile su joj blago razdvojene, otkrivajući delić
savršenih belih zuba. Lice joj je bilo savršeno, netaknuto i
nepovređeno; nije bilo ni traga krvi.
Ali sve drugo, sve ono ispod vrata, bilo je iskidano meso, usirena
krv i kost.
 Pripremio se na to u toku vožnje ka njenoj kući, znajući šta ga
čeka. Odugovlačio je u hodniku u prizemlju, spremajući se za šok
koji ga čeka, ali svejedno ga je pogodilo. Osetio je mučninu, svestan
snažnog damara u slepoočnicama, njen prizor pred očima zavrteo
mu se i malo zadrhtao.
Vaclav Bartoš već je bio tamo, proučavajući ono što je ostalo od
žrtve. Okrenuo se i klimnuo Smolaku. „Dakle, naš mali ciganski
prijatelj ipak je bio nevin“, rekao je.
„Ili je radio s partnerom koji je odlučio da nastavi“, rekao je
Smolak.

„Zvala se Ana Petrašova“, rekao je Novotni. „Vlasnica je luksuzne

prodavnice stakla u Novom mestu.“
„Znam“, rekao je Smolak.
„Znate?“
„Znam. Znam kako se zove i čime se bavi. Poznajem je.“
„Poznajete žrtvu?“
„Upravo sam ti to rekao! Pričao sam s njom pre dva dana u
njenoj radnji.“
„Pre dva dana?“
Smolak se okrenuo ka Novotnom mračnog izraza lica. „Da, pre
dva dana. Moram li da ponavljam baš sve što kažem?“
Novotni je odmahnuo glavom zamišljeno napućivši usne. „Ne…
ne, kapetane. Samo, pa… u pitanju je, izgleda…“
„Slučajnost?“
„Pa… da. A čemu ste razgovarali s njom?“, pitao je Novotni.
Smolak je posmatrao mlađeg kolegu. Ako je Novotni i osetio
nelagodu pod prodornim pogledom svog nadređenog, to nije
pokazao. Samo je radio svoj posao. Ali radio je svoj posao na
Smolaku: proveravao je kakva to veza postoji između njegovog šefa
i žrtve: kakve je prirode njihova veza? Kada ju je poslednji put video
živu?
„O staklenoj perli“, rekao je Smolak. „O onoj perli koja je
pronađena na prethodnom mestu zločina. Doneo sam joj je i zamolio
je za mišljenje. Nije mogla da mi pomogne, ali uputila me je na
Mihala Mahačeka, koji je, navodno, najveći stručnjak za bohemsko
staklo. Nažalost, taj nenadmašni stručnjak nalazi se zatvoren u
Sanatorijumu u Gradu orlova, ali sredio sam da razgovaram s njim.“
Doktor Bartoš, nagnut nad iskasapljenim lešom ubijene žene,
napola se okrenuo i upitao preko ramena. „Idete li u Grad orlova?“
„Planirao sam. To jest, definitivno hoću. Ali zbog ovog novog
ubistva moraću to da odložim na nekoliko dana.“
Vaclav Bartoš tupo je klimnuo glavom. Misao mu je očigledno
izbledela iz glave te se vratio poslu. Smolak je znao za njegovog
brata, za skandal koji Bartošu umalo nije uništio karijeru, iako nije
imao nikakve veze s njim. Skandal koji se završio tako što je brat
doktora Bartoša, ugledni naučnik, označen kao pripadnik đavoljeg
seksteta i zatočen u zloglasnom sanatorijumu.
„Ovo sve potpuno menja“, rekao je Novotni. „Kožna Kecelja ubio
je nekoga ko je bio povezan s istragom ovih ubistava.“
„Ali samo ovlaš povezan. I kao što si i sam rekao, verovatno je
slučajnost. Ali kakva opaka slučajnost…“
„A otišli ste da se vidite s njom u vezi sa staklenom perlom koju
ste vi pronašli na mestu zločina u Malom gradu?“
Smolak je klimnuo glavnom. I dalje je posmatrao lice Novotnog;
gotovo da je mogao da se zakune da je njegov podređeni naglasio
ono vi kada je rekao: „staklenom perlom koju ste vi pronašli“. I jeste
Smolak pronašao tu staklenu perlu, i to pošto je promakla silnim
policajcima, koji su na mestu ubistva bili mnogo pre njega. Eto, još
jedna slučajnost.
Znao je da ga Novotni ne razmatrao ozbiljno kao osumnjičenog,
ali isto tako je znao da je mladi policajac strahovito ambiciozan.
Uprkos tome što je bio mlad i svež, kod njega se osećala
proračunata oštrina. Možda čak i bezobzirnost. Novotni je dobro
znao da je i neodređena sumnja fleka koja nečiju karijeru ume da
pomrači, a tuđu osvetli. Bila su to nesigurna vremena, budućnost je
stalno menjala oblik; takva vremena obično su kod ambicioznih i
mladih budila ledeni oportunizam.
Jedno je bilo sigurno: Smolak je morao da se sabere. Nije smeo
da dopusti da učini bilo šta zbog čega bi njegov mlađi kolega
posumnjao da ga je ova scena ubistva bezrazložno ili naročito
uznemirila, kao ni da ga je žrtva snažno privlačila. Da je o njoj
neprestano razmišljao otkad ju je upoznao. Ubedio je sebe da mu
srce ne kuca brže zbog povezanosti sa žrtvom, već zbog krvi. Bilo je
toliko mnogo krvi.
Koliko god puta da ste se s njom suočili, koliko god policijskog
iskustva imali, prizor krvi u čoveku budi neki instinkt duboko u
stomaku. Svetlosiva satenska posteljina bila je natopljena, tamna i
lepljiva. Zidovi sobe nekada su bili beli, kako bi naglasili umetnička
dela na njima. Sada su naglašavala umetnost njenog ubice: krv iz
arterija isprskala ih je u lukovima, podsećajući na perjanice. A još je
nešto stajalo u oštrom kontrastu s devičanski belim zidovima. Rukom
i krvlju napisana na zidu iznad kreveta stajala je jedna reč. FOTZE.
„Mislite li da je naš osumnjičeni Nemac?“, pitao je Novotni. „Ili
hoće da verujemo da je Nemac?“
Smolak je odmahnuo glavom. Prisetio se kako je u toku
saslušanja Bihari tvrdio da je Beng, demon za kog je taj sitni lopov
rekao da ga je naterao da gleda njegovo klanje, upotrebio upravo tu
vulgarnu nemačku reč da opiše Mariju Leman. „Znaš li šta ta reč
znači?“, pitao je Novotnog.
„Naravno. Znači drolja. Ima još ružniju konotaciju na nemačkom,
ako je to uopšte moguće.“
„I više od toga. Upotrebljena je baš nemačka reč. Time želi da
nam poruči da je bila nemačka drolja. Sve žrtve do sada bile su ili
delom ili potpuno češke Nemice. Samo, iz nekog razloga, ovoga
puta kao da je pogrešio. Petrašova nije nemačko prezime. Osim ako
nije uzela muževljevo pa ga prepravila?“ Upitno se okrenuo ka
podoficiru u uniformi.
„Ne da ja znam, kapetane. Komšije kažu da je živela ovde sama.
Poslao sam nekoga da ih sve ispita, da vidimo da li možemo da
dobijemo neke korisne informacije.“
„Da li je iko video nekoga da joj je dolazio u posetu?“ pitao je
Novotni, pa pogledao Smolaka. „Neki muškarac?“
„Zasad niko. Izgleda da je baš držala do privatnosti.“
„Šta imate za nas, doktore?“, pitao je Smolak Bartoša.
„Sve joj je izvađeno. Toliko i sami možete da vidite. Ovog puta je
delove tela odneo sa sobom kada je napustio mesto ubistva. A
moram da kažem da se ovo uklapa s onim što sam vam već rekao o
odavanju počasti Džeku Trboseku: vagina i materica sasvim su joj
odstranjene, kao i u londonskim ubistvima.“
„Dakle, kopira engleskog ubicu…“, rekao je Smolak i za sebe
koliko i za ostale. U tom trenutku ušao je jedan mladi policajac u
uniformi, stežući gomilu papira u rukama, i popričao s podoficirom,
koji je posle toga prišao Smolaku i ostalima.
„Pričali smo s komšijama, a našli smo i njena lična dokumenta u
kancelariji u prizemlju.“ Podoficir je pružio ličnu kartu, koju je Smolak
uzeo i proučio.
„Dovraga…“ Smolak je dao kartu Novotnom. „Ovde stoji da je
češka Nemica iz Šlezije. Devojačko prezime bilo joj je Ditrih.“
„Sudeći po onome što smo saznali od komšija“, rekao je
podoficir, „udala se u porodicu Petraš, ali je brzo ostala udovica. Muž
joj je umro pre četiri-pet godina i ostavio joj radnju.“
„Dakle, naš ubica ipak ima metod“, rekao je Novotni Smolaku. „Vi
niste znali da je češka Nemica?“
Smolak ga je ljutito pogledao. „Da sam znao, odmah bih ti to
rekao, naredniče Novotni. Samo sam je jednom sreo, i to smo
razgovarali kraće od dvadeset minuta, tokom kojih se nismo dotakli
nijedne lične teme.“
„Naravno, kapetane. Izvinite.“ Novotni se izvinio, ali postigao je
cilj: Smolak je video iznenađenje na izrazima i mladog policajca i
podoficira. Seme za glasine je posejano.
„Ima još nečega“, rekao je podoficir. „Nešto morate da vidite.
Napolju.“

Mladi policajac u uniformi poveo je podoficira, Smolaka, Novotnog i

doktora Bartoša kroz prednji ulaz i pored bočnog dela vile. Tu je
uperio baterijsku lampu u belo okrečeni zid.
„Mora da je ovo uradio kada je odlazio s mesta zločina“, rekao je
mladi policajac. „Pretpostavljam da je ovo opet krv žrtve.“
„Dođavola!“, rekao je Smolak. „Samo nam još fali i politički ugao!“
„Nije politički“, rekao je Bartoš. „Makar ne po mom mišljenju. To je
samo još jedan delić odavanja počasti. Gotovo istovetna poruka
napisana je krvlju i na zidu jednog od mesta zločina Džeka Trboseka
u Londonu. Jedino što u ovom našem vremenu, na ovim našim
prostorima, dobija i dublji politički značaj.“
Smolak je uzdahnuo ponovo pročitavši poruku napisanu krvlju.
Poput psovke na zidu spavaće sobe, i ova je bila na nemačkom.
Die Juden miissen getadelt werden.
Moramo okriviti Jevreje.
 TREĆI DEO

KOLEKCIONAR STAKLA I DRVOSEČA

 — PRVO POGLAVLJE —

Viktor posle likera nije više ništa želeo da pije, a bio je i svestan da
deo grada u kome se nalaze nije najbezbedniji. Zapravo, smrknuto
se setio da su dve žrtve takozvane Kožne Kecelje pronađene u
krugu od nekoliko ulica od novog stana njegovog prijatelja.
Međutim, primetio je i da se Filipovo raspoloženje vidno
popravilo: postao je opušteniji, očigledno zagrejan alkoholom, a
delovalo je kao da je splasnula i ona nervozna energija, koja bi ga na
mahove podizala ili umarala. Viktor je i želeo da Filip ostane
opušten, kako bi mogao više da sazna o njegovom trenutnom
mentalnom stanju. Zato je popustio kada je Filip insistirao na tome
da izađu i odu u lokalnu kafanu.
Viktor je postao svestan ironije da, na neki način, primenjuje na
prijatelja istu onu metodologiju kao i na svoje pacijente pod
narkosintezom. U ovom slučaju koristio je pivo i beherovku, a ne
skopolamin i amobarbital-natrijum, kako bi umirio ispitanika i
odškrinuo kapije njegovih skrivenih misli.
Već je pao mrak kada su izašli iz Filipovog stana. Viktor je
prepoznao dugačak mračni kaput koji je Filip obukao: kada ga je
kupio, delovao je elegantno i skupo i savršeno pristajao Filipu. Sada
kao da je visio na njegovom telu i delovao je otrcano i vrećasto od
nemara. I Filipov šešir delovao je zapušteno, a on ga je navukao
preko očiju, kao da ih krije i od prijatelja i od sveta.
Izašli su kroz stražnja vrata, ušavši u malo mračno kockasto
dvorište, koje je Filipov stan delio sa susednim. Prastara brava
labavo je zvečala u vratima dok ju je zaključavao, ali umesto da ključ
stavi u džep, Filip se sagnuo i podigao labavu kamenu ploču pored
vrata, smestivši ključ ispod nje.
„Stalno gubim stvari“, objasnio je. „Naročito kad popijem neku.“
Blaga maslinasta izmaglica od sitne kiše lebdela je vlažna i
prohladna na noćnom vazduhu, te je Viktoru bilo drago što se
ispostavilo da je kafana udaljena samo tri bloka. Vršovice su bile deo
grada s nabijenim, uskim i dugačkim ulicama, s nekada elegantnim
stambenim zgradama i dubokim jarugama sokaka visokih zidova,
koji su se ukrštali načičkani radionicama, fabrikama i skladištima.
Kakva god nekada da je bila, ova četvrt sada je prevashodno
pripadala radničkoj klasi, i to najviše Česima, s tek ponekim češkim
Nemcem. Dok su sudetske Nemce uglavnom nazivali Skopčacima -
seljačinama, u Pragu je austrougarsko nasleđe bilo takvo da su
Nemci obično činili elitu. Među radničkom klasom u Vršovicama, to
nasleđe bilo je razređeno, ali nemački radnici obično su bivali na
boljim pozicijama: upravnici radionica, nadzornici u fabrikama i vešte
zanatlije.
Viktor se iznenadio kada je video da je kafana u koju ga je Filip
uveo nemačkog imena. Bila je u podrumu do kog se stizalo strmim
stepeništem, a iznad nivoa trotoara videli su se samo vrhovi lučnih
prozora, poput očiju nilskog konja dok viri iz vode. Unutra je bila
gužva i bilo je vruće, vazduh je isparavao od zadaha piva i vlažnih
kaputa. Viktoru je većina mušterija ličila na radnike, dok su drugi
delovali kao dosta mutni tipovi, a čuo je koliko nemačkog toliko i
češkog dok su se probijali ka šanku. Viktorovoj nelagodi nije nimalo
pomoglo to što je njegova elegantna i skupa odeća - košulja i
kravata, odelo, šešir i kaput - privlači pažnju.
Viktor je naručio po pivo za obojicu i rešio da mu njegovo potraje,
ali Filip se nagnuo preko šanka i naručio i dve jabukovače. Sto u
uglu se oslobodio, pa je Filip odneo pivo i jabukovaču tamo,
klimnuvši glavom Viktoru da ga prati s pićem.
Dok su sedeli, pili i pričali, Viktor je pokušavao da izvuče iz Filipa
više informacija o njegovom otpuštanju s univerziteta i ima li osnova
za žalbu. Filip nije bio široke ruke s detaljima, čak ih je i izbegavao,
pa je Viktor stekao utisak da se desilo i nešto više od otkaza, što ga
je drastično poremetilo.
„Elena i ja smo raskinuli“, priznao je naposletku, slegnuvši
remenima i odglumivši nehajnost.
„Žao mi je što to čujem“, rekao je Viktor. „Bila je fina devojka. Bila
je dobra za tebe.“
 „Ne, nije. Bila je kučka. Drolja najobičnija. Još gore, nemačka
drolja“, rekao je Filip iznenada i s neočekivanim otrovom, tako
glasno da su se dva muškarca za susednim stolom okrenula ka
njima. Šokiran prijateljevom žestinom, Viktor im se nervozno
osmehnuo u znak izvinjenja, pa su se vratili piću.
„Sve su one kučke. Sve žene“, nastavio je Filip s izrazom lica koji
se ponovo smrkavao. „Lažu, varaju i jebu se s drugima tebi iza leđa -
ali i dalje žele da te drže u šaci. Misle da mogu šta im se prohte. Ali
da ti kažem ja nešto, onaj lik što ih kasapi - znaš, onaj što ga zovu
Kožna Kecelja - e, zbog njega sada dvaput razmisle. Možda je taj
manijak jedini koji je zaista prozreo žene.“
„Za boga miloga, Filipe, nemoguće je da to misliš.“
„Kako da ne mislim?“ Prkosno je pogledao prijatelja u oči. A
zatim, isto tako iznenada, taj bes i prkos su iščezli i ramena su mu
klonula. „Naravno da ne mislim. Ne znam šta nije u redu sa mnom.
Tako sam, tako sam strašno ljut ovih dana. Ljut na sve, čak i na ljude
do kojih mi je stalo, poput tebe. Zbog toga su me i šutnuli.“ Ramena
su mu još više klonula i pogledao je Viktora gotovo skrušeno.
„Zapravo, nema šanse da uložim žalbu i ponovo dobijem posao
na Karlovom univerzitetu ili bilo kom drugom. Udario sam Ferenca,
šefa moje katedre.“
„Udario si ga!?“
Filip klimnu glavom. „I to nisam štedeo snagu - izbio sam mu dva
zuba. Otpustili su me na licu mesta i pozvali policiju. Proveo sam
četiri dana u ćeliji, ali je na kraju stari Ferenc popustio i povukao
tužbu, pod uslovom da nikada više svojim prisustvom ne kaljam
univerzitetske hodnike. Valjda je to pošteno.“
„Pobogu, Filipe!“, odmahnuo je glavom Viktor. „Je li te zbog toga i
Elena ostavila?“
„Ma ne. Otperjala je ona davno pre toga. Može se reći da smo bili
politički nepodesni jedno za drugo. A ja sam bio naivan - mislio sam
da se Nemcima može verovati. A još više sam bio naivan misleći da
mogu verovati Nemici. Znaš da je Elena sa severa, iz Libereca - i svi
njeni su češki Nemci? Ali mislio sam da pripadaju dobroj feli
umerenih shvatanja, da su članovi ili bar simpatizeri Češko-nemačke
socijaldemokratske radničke partije. Protiv pridruženja Nemačkoj, ali
za samoupravu u federalnoj Čehoslovačkoj i tako to, znaš već? Ali
onda je dobra stara Elena pokazala svoje pravo nemačko lice -
potpuno je predana Konradu Henlajnu i Partiju sudetskih Nemaca.
Kučka glupava ništa ne shvata. Uopšte ništa ne shvata. Ma koliko
sam pokušavao da joj objasnim, nikada nije shvatila šta će sve ta
švapska kopilad učiniti.“ Filip je započeo tiradu ponovo se zapalivši.
Viktoru je postajalo sve nelagodnije, budući da je bio svestan da se
većina razgovora oko njih odvija na nemačkom. „Za deset godina -
ma kakvi, za pet, možda čak i manje - ove naše male republike više
neće biti. Rekao sam joj, nego šta; rekao sam joj da tad ni nju, ni
Henlajna i sve njih ni pas više neće imati za šta da ujede, jer će onaj
mali austrijski egomanijak Hitler upravljati svima nama kao jebenom
provincijom.“
„U redu, Filipe, tiše malo…“ Viktor je bio svestan da su muškarci
za susednom stolom, ona dvojica koja su se još pre okrenula, a i
treći s njima, prestali da pričaju i da razmenjuju značajne poglede.
„Šta? Zar dva prijatelja ne mogu da razgovaraju na miru? Zar dva
prijatelja ne mogu da raspravljaju o politici?“ Opet je to rekao
preglasno, kao da se obraća ljudima pored, a ne Viktoru.
Viktor se nagnuo ka njemu, nalaktivši se na sto i rekao tihim i
smirenim glasom: „Naravno da mogu. Ali za to postoji i vreme i
mesto. A ovo nije ni vreme ni mesto. Danas se o politici priča
obazrivo, Filipe, a ne u javnosti.“
„Jebeš ti to!“, rekao je Filip ponovo povisivši glas. „I treba da čuju!
Svi treba da čuju! Svi treba da znaju gde će ih odvesti onaj mali
austrijski svinjojebac i njegove sudetske pudlice!“
Na to je jedan od muškaraca za stolom pored reče nešto svojim
prijateljima i sva trojica naglo ustadoše i okružiše Viktora i Filipa. Svi
su u očima imali isprazan neprijateljski izraz ljudi na ivici nasilja. Filip
je skočio na noge.
„Šta je bilo?“, povikao je. „Šta hoćete koji kurac?“ Prosuo je ono
preostalog piva na kameni pod kafane i zamahivao praznom čašom
ispred lica najkrupnijeg od njih. Zbog Filipovog nedostatka straha i
očigledne spremnosti da koristi i oružje, krupajlija je zastao, a zatim
koraknuo unazad. Viktor je iskoristio ovo oklevanje i ubacio se
između njih.
 „U redu, gospodo!“, rekao je Viktor podigavši ruke, istim onim
umirujućim tonom koji je koristio s potencijalno nasilnim pacijentima.
„Moj prijatelj je uznemiren i popio je previše. To je sve. Sad ću ga
odvesti kući i više vam neće smetati. Izvinite na smetnji.“ Posegao je
ka džepu i stavio izgužvanu gomilu novčanica od pet kruna i šaku
helera[ 16] na sto. „Molim vas, popijte piće na naš račun. Mi ćemo
sad otići.“
Okrenuo se ka Filipu, čije je lice i dalje odražavalo prkosan bes, i
stavio ruke na njegova ramena. Govorio je prigušenim ali odlučnim
tonom. „Za boga miloga, Filipe, ti to hoćeš da nas ubiju? Kreni
odmah! Vodim te kući!“ Viktor je uzeo praznu kriglu piva iz njegove
ruke i stavio je na sto, pa uzeo svoj kaput i šešir. Filip je i dalje ljutito
posmatrao trojicu muškaraca preko Viktorovog ramena, ali dopustio
je da ga povede ka vratima.
„Gute Nacht, die Damen… [ 17]“, dobacio im je Filip dok ga je
Viktor vukao pozadi ka vratima.
Kada su bili na ulici, Filip se grubo otresao Viktorovog stiska.
„Nije mi potrebna tvoja pomoć! Jesam li ti je tražio? Šta ti misliš, ko
si, tražiš me i zabijaš nos u moja posla? Ništa ti nisam tražio! Nisam
ja jedan od tvojih ludih pacijenata! Nisam ja lud!“
„Ne, nisi, Filipe“, rekao je Viktor. „Prijatelj si mi. Prijatelj si mi i
zabrinut sam zbog tebe. A najviše me brine to što si znao da je ovo
nemačka kafana. Namerno si došao ovde da zapodeneš nevolje, zar
ne? Čoveče, van kontrole si!“
Malo napetosti napustilo je Filipovo telo, ali i dalje je delovao
uznemireno. „Pusti me da idem kući, Viktore. Pusti me da na miru
vodim svoj život, a ti se vrati svome. Vrati se karijeri i budućnosti. Zar
ne vidiš da treba da me se kloniš? Donosim nevolju, svestan sam
toga. Kao da donosim haos svima oko sebe. Zbog toga sam te se
klonio. Kad bi samo znao…“ Filip je sasekao sopstvenu misao.
„Kad bih znao - šta?“ Viktor se okrenuo ka Filipu. Na uličnom
svetlu izgledao je još bleđi, još providniji, kao da je samo duh, senka
negdašnjeg prijatelja. Kao da zapravo nije tu.
„Nebitno“, rekao je Filip. „Nekada smo se šalili da smo dve
različite strane istog novčića, ti i ja. Ali nismo. Mi smo različiti novčići,
različite valute, iskovani od različitih metala. Ti si dobar novčić, a ja
ćoravi groš, to je sve. Ne možeš da zaustaviš ovo što mi se dešava,
ah ako budeš sa mnom, to će uticati i na tebe. Na tvoju budućnost.
Moraš da me pustiš.“
„Prijatelj si mi, Filipe, ne ide to tako. Nemam nameru da…“
Viktor nije dobio priliku da završi ono što je hteo da kaže. Stigli su
do mesta gde su stambene zgrade ustupile mesto raskrsnici. Tu su
tri muškarca iskrsla iza ugla pod belu svetlost uličnih lampi.
 — DRUGO POGLAVLJE —

„Kada ćete onda u Grad orlova?“

„Molim?“ Smolak se okrenuo ka doktoru Bartošu, koji je sitan i
taman sedeo na suvozačevom sedištu pored njega, odvraćajući mu
pažnju s puta. Pošto su završili diskusiju u stanici, dogovorili su se
da ga poveze kući. Kada su podneli izveštaje, uporedili izjave, razvili
fotografije s osvetljenim užasom mesta zločina, obojica su bili umorni
od združenog dejstva dugog radnog dana i emotivne iscrpljenosti,
koja neizbežno usledi posle svakog susreta s nasilnom smrću, bez
obzira na to koliko se čovek navikne.
„Pitao sam kada ćete ići u Grad orlova. Mislio sam, ako vam ne bi
smetalo, da pođem s vama.“
„A zašto?“, pitao je Smolak.
„Ma dajte, kapetane“, rekao mu je Bartoš umorno. „Dobro znate
da je tamo moj brat Dominik. Usudio bih se reći da svi u Praškoj
gradskoj policiji znaju da mi je brat pripadnik đavoljeg seksteta.“
„Da“, rekao je Smolak. „Znam. Ali pitam se zašto biste hteli da ga
obiđete?“
„Nikada nisam bio. Mislim, nikada nisam otišao da ga vidim. Pa
sam mislio… ako već idete tamo… možda možete da mi pomognete
da me puste da se vidim s njim. A i ne bih voleo da tamo idem sam.
Glupo je, znam, ali plašim ga se, plašim se tog susreta. Prošlo je pet
godina, ali svaki put kada pomislim na Dominika…“ Policijski patolog
je uzdahnuo u tami. „Valjda sam uvek osećao da ću, suočivši se s
bratom, morati da se suočim i s onim što je učinio.“
„Razumem vas“, rekao je Smolak. Znao je, naravno, za Dominika
Bartoša, briljantnog fizičara koji je postao ubica - rođeni brat Vaclava
Bartoša. Kao što je doktor i rekao, gotovo svi u Praškoj gradskoj
policiji to znaju. Neki, uključujući i Smolaka, čak su i nagađali da je
doktor Bartoš izabrao karijeru policijskog patologa kako bi se suočio
s bratovljevim zverstvom i pokušao da razume njegove zločine.
 „Biće mi drago da pokušam da vam to sredim“, rekao je Smolak.
„A biće mi drago i da imam društvo na putu.“
Dogovorivši se, obojica zaćutaše. Prag i noć prolazili su pored
prozora Smolakove prage pikolo poput ekspresionističkih
geometrijskih oblika uličnih svetala, baroknih silueta i oštrih senki.
Konačno su stigli do Bartoševe stambene zgrade.
„Jeste li možda za rakijicu?“, upitao je Bartoš, pošto je izašao,
nagnuvši se ka Smolakovom prozoru.
„Neka hvala, doktore. Bio je dug dan.“ Bila je to istina, a i Smolak
je video da je i Bartoš jednako izmoren i da ga očigledno zove samo
iz ljubaznosti. Ovom kao da je laknulo.
„Pričaćemo onda uskoro. Hvala vam za vožnju.“ Doktor je zastao
na trenutak. „Ono što smo noćas videli. Ono što je učinio toj ženi…
sav taj dodatni simbolizam…“
„Da?“
„Postaje gore. Počinje da nam šalje poruku, u delovima.
Očigledno je inspirisan Džekom Trbosekom, ali plašim se da nije
inspirisan samo njegovim delom, više sredstvima koja je koristio.“
„Na šta mislite?“
„Imam osećaj da ne želi da oponaša Džeka Trboseka, već
njegovu slavu. Ne želi samo da postane jednako slavan kao i
londonski ubica, želi da bude slavniji. Želi da se njegova slava još
dalje proširi i duže traje. A znate šta to znači?“
„Znam, imaćemo više žrtava nego u Londonu. I da on neće stati
kao Džek Trbosek. Nastaviće sve dok ga ne uhvatimo.“
Bartoš klimnu glavom. „Zato, kada budemo bili u Gradu orlova,
još jednom vam preporučujem da pitate tamošnje stručnjake šta
misle o Kožnoj Kecelji. Laku noć, kapetane.“
„Laku noć, doktore.“
Smolak je posmatrao malog neurednog policijskog patologa kako
nestaje u zgradi. Dopadao mu se Bartoš, ali uznemirilo ga je to što
brat jednog tako ozloglašenog višestrukog ubice i sam poseduje
duboko poznavanje poremećenog uma.
 — TREĆE POGLAVLJE —

Viktor nije ni stigao da u njima prepozna onu trojicu čeških Nemaca

iz kafane; nije čak ni registrovao udarac čoveka koji se iznenada
našao pred njim. Znao je samo da leži na boku na mokroj masnoj
kaldrmi. Bio je dovoljno priseban da se otkotrlja postrance kada je
radnička čizma silovito zamahnula ka njegovoj glavi, promašivši mu
lice, ali bolno mu zakačivši kožu iznad slepoočnice. Viktor je ostao
ošamućen, otvoren za bolje naciljan udarac. Koji nikad nije došao.
Kada je potpuno došao sebi, čuo je viku. Glasnu, grozničavu, gotovo
neljudsku viku. Ludačku viku. Sanatorijumsku.
Podigao se na noge i video zašto nije dobio udarac. Napadač se
naslanjao na zid stambene zgrade i prebledelog lica stiskao desnu
podlakticu. Materijal rukava njegove jakne svetlucao je crveno-crnom
bojom na uličnom svetlu. Njegova dva prijatelja pokušavala su da
dopru do njega, ali Filip je stajao između njih i povređenog čoveka.
Nešto dugačko i blistavo u njegovoj ruci svetlucalo je zlokobno na
uličnom svetlu. Kad god bi neki od njih zakoračio ka prijatelju, Filip bi
nožem dugog sečiva zasekao vazduh. I sve vreme je vrištao, vikao i
manijački im se smejao, časteći ih ogavnim i gnusnim uvredama;
izazivao ih, vređao im muškost, njihovo poreklo; rugao se njihovom
kukavičluku; govorio im šta će im sve uraditi. Šta će uraditi njihovim
ženama kad ih pronađe.
Viktor je video da je te ljude napustio bes: shvatili su da imaju
posla s nečim mnogo gorim i mnogo opasnijim od običnog
kafanskog kavgadžije, s nečim što je van svake njihove kontrole, što
prevazilazi uličnu tuču za koju su se spremili. Lovci su postali plen, a
na licima im se ogledao strah i nerazumevanje, baš kao kod onih koji
nisu navikli da se nađu licem u lice s ludilom. Viktor je potrčao ka
Filipu.
„Pusti ih!“, povikao je. Filip se naglo okrenuo i zabuljio u njega,
uperivši nož dugačkog sečiva i ka njemu.
 „Pusti ih da pokupe prijatelja i odu“, rekao je Viktor smirenije.
„Shvatili su.“
Filip se okrenuo ka njima, zverajući. Zatim im je, kimnuvši
glavom, pokazao ka ranjenom drugu. Posle trenutka oklevanja, njih
dvojica su potrčali ka povređenom čoveku i povukli ga sa sobom
nazad ka kafani.
„Bolje bi nam bilo da se čistimo odavde“, rekao je Filip. „Iako su
oni sve započeli, kopilad će verovatno zvati policiju.“
Viktor nije ništa rekao, samo je krenuo za Filipom ka njegovom
stanu.
„Ne“, rekao je Filip umorno ali odlučno. „Vreme je da svako krene
svojim putem. Zar ne shvataš? Obojica moramo da uradimo ono što
moramo.“
„Slušaj me, Filipe, potrebna ti je pomoć. Ne znam šta ti se to
desilo, ali…“
„Bolje bi ti bilo da se i ti čistiš odavde. One Švabe u svakom
trenutku mogu da se vrate sa još drugara i policijom, takva je to
žgadija. A ako požuriš, možda i stigneš na poslednji voz.“
I tako, bez ijedne reči pozdrava, Filip Starosta brzo je ušetao u
maglovitu tminu praške noći, zašao za ugao i nestao s vidika. Isto
tako, znao je Viktor, i iz njegovog života.
Našavši se sam u praznoj ulici, Viktor se iznenada osetio
izloženo i ranjivo. Podigao je šešir s tla, ispravio se, otresao kaput od
prašine i brzim korakom krenuo suprotnim smerom, ka železničkoj
stanici.
 — ČETVRTO POGLAVLJE —

Bilo je četiri ujutro kada se Lukaš Smolak vratio u stan. Rešio je da

odspava nekoliko sati pre nego što se vrati u kancelariju, ali dok je
ležao u krevetu, prizori od prethodne večeri su mu se neumoljivo i
nemilosrdno vrteli u glavi. Nikada mu neko ubistvo nije delovalo tako
blisko, tako lično. Shvatio je da se ljuti na mrtvu ženu što je na njega
ostavila tako dubok utisak, iako su se samo nakratko sreli. Zbog
čega to? Šta je to bilo u vezi s Anom Petrašovom pa mu se toliko
uvukla pod kožu?
Ležeći na krevetu, neko vreme je pušio, olovnih udova, ali u
grudima mu je lupalo. Nemirna pasivnost nije dozvoljavala da mu na
oči dođe san, koji mu je tako očajnički bio potreban. Pokušao je da
zaustavi prizore koji su nastavljali da ga muče. Trik koji je često
koristio za to bio je da misli o detinjstvu, o srećnim vremenima koja
je proveo s ocem, kada su pecali na reci koja je krivudala oko
njihovog sela, ili zajedno šetali kroz šare svetlosti, koje je sunce
pravilo u gustim šumama na severu. Posle nekog vremena, beg u
daleko detinjstvo umirio ga je dovoljno da ga ophrva san.
I tako je Lukaš Smolak sanjao.

Svet, sa svim u njemu, bio je veliki. Za razliku od pravog detinjstva,

gde proporcije prihvatamo onakve kakve jesu, odrasli Smolak sanjao
je sebe kao dete, dečaka od deset godina, i brinulo ga je to što je
toliko mali. Osećao se sitno, slabo, bespomoćno. Čak je i snevana
priroda - rekonstruisana topografija detinjstva kakvog se sećao i u
kome je tako često tražio utočište - bila zlokobna. Sve što je video
bilo je oštrih ivica i zrnastih tekstura: svaki detalj bio je tako
neverovatno upečatljiv i jasan da je osetio kako ga oči svrbe u znak
protesta.
Trčao je kroz selo, koje je ostalo onakvo kakvog se sećao, osim
što je bio svestan nadmoćne veličine kuća i toga da ih vidi s oštrom
jasnoćom, od koje bole oči. Nebo iznad sela bilo je drugačije: oblaci
su ključali i neprirodnom brzinom hitali oštrim horizontom, dok su
tamna kipeća obličja bila blage nijanse crvenog karmina.
Lukaš, čovek koji je postao dečak, znao je šta mu je zadatak:
majka mu je zapovedila da ode do očeve radnje, da uzme kilogram
ostravskih kobasica za večeru. To je učinila na nemačkom, svom
maternjem jeziku, koji je imala naviku da koristi kad god je moguće,
kako bi pokušala da usadi taj jezik u glavu svog mladog sina. To je
radila još otkad je bio beba.
I tako je sve vreme Lukaševog detinjstva nemački bio i jezik
grdnje i ukora.
Lukaš Smolak trčao je kroz selo, pored crkve, čiji je toranj s
crvenom lukovičastom kupolom delovao kao da se uzdizao veći, viši
i oštriji nego što ga se sećao, poput igle nabrekle od krvi koja para
nebo. Stigao je do belo okrečene zgrade niskog krova, u kojoj se
nalazila mesara i klanica njegovog oca, i ušao u radnju, zatekavši je
praznu. Kao što se tog dana pre trideset godina zaista i desilo, opet
su ga privukla vrata koja su vodila ka sporednim prostorijama,
zabranjenim delovima očeve radnje, i neobični piskavi zvuci koji su
dopirali odatle.
Kao i u sećanju na stvaran događaj, i ovoga puta su njegovi
povici - Tata! - ostali bez odgovora, te je tako zakoračio kroz zjapeću
crnu rupu vrata, u snovima uvećanih, ka stražnjim prostorijama i
hladnjači. Ponovo je osetio kako mu se koža ježi u iznenadnoj tami i
hladnoći, dok je stajao okružen mračnim visećim lešinama i tacnama
s odrescima i kobasicama.
Pratio je glasno piskavo skičanje.
Kada je zakoračio u zadnje dvorište, Lukaš Smolak shvatio je da
je iznenada sasvim povratio svoje obličje odraslog čoveka. Ponovo
je njegov otac bio tu, okrenut bokom. Smolaku je na trenutak bilo
čudno što stoji tu s ocem i što su odjednom obojica istih godina.
Otac se okrenuo ka njemu i nasmešio mu se - toplim osmehom - dok
se stvorenje među njegovim nogama borilo i migoljilo.
„Tako mi je drago što si tu“, rekao mu je otac. „Možeš li da mi
pomogneš s ovim…“
 Smolak se nasmešio i spustio pogled na životinju za klanje. Ali to
nije bilo nikakvo prasence, već Ana Petrašova. Vrištala je naga i
svoje prelepo ali prestrašeno lice molećivo okrenula ka Smolaku,
preklinjući ga da joj pomogne.
Otac je slobodnom rukom podigao teški malj, spreman da
zamahne i ošamuti žrtvu.
„Ne!“ povikao je Smolak. „Stani!“
Otac je zaustavio ruku, ali se namrštio, zbunjen. „Zašto?“
„Ne smeš da joj oštetiš glavu“, rekao je Smolak. „Lice mora da
ostane netaknuto.“
„Ah, da, naravno…“ Otac je klimnuo glavom. „Dobro je što si
ovde. Važno je da ovo obavimo kako treba.“ Klimnuo je glavom ka
vratima hladnjače. „Tamo ćeš naći sve što ti je potrebno.“
Smolak se vratio u hladnjaču. Međutim, ovoga puta kao da je
primećivao više visećih leševa i poslužavnika s odrescima, ili ih je
makar jasnije video. Sve meso bilo je ljudsko. Ono za šta je mislio da
su svinjske lešine, očigledno je pripadalo ženama, grudi su visile, po
jedna sa svake strane raspolućenog abdomena iz kog je izvađena
sva drob. Na jednoj od tacni nalazila se sirova odrana crvena glava,
koja je pripadala Mariji Leman, žrtvi iz Malog grada. Zurila je u njega
ispraznim optužujućim pogledom, sjajnih belih očiju bez kapaka.
Smolak je došao do ostave i našao ono što je tražio, ono što mu
je otac rekao da mu donese. Ono što mu je potrebno.
Uzeo je veliki mesarski nož iz fioke i polako zatvorio vrata ostave,
a onda pokupio i ono što je visilo na mesarskoj kuki i čekalo ga.
Uzeo je kožnu kecelju s kuke - istu kao i očevu - i stavio je pre
nego što se zaputio nazad ka zadnjim vratima, s mesarskim nožem
u ruci.
Ana Petrašova ga je čekala.
 — PETO POGLAVLJE —

Viktor se iznenadio što je osetio olakšanje kad se vratio u Grad

orlova. Posle događaja u Pragu, kameni zagrljaj zamka nije ga više
gušio; u njemu je počeo da nalazi osećaj bezbednosti, snažne i tople
utehe. A kada ju je ponovo video, prvi put posle dva dana, Viktor je
shvatio koliko zapravo Judita ima veze s tim osećajem.
„I šta planiraš da učiniš sad?“, pitala ga je dok su sedeli sami i pili
kafu u improvizovanom kosmopolitskom kafeu sanatorijumske
kantine.
„Šta da učinim? Nema ničega što mogu da učinim“, rekao je.
„Filip mi je prijatelj, ali neće da me sluša. Ja jesam psihijatar, ali on
ipak nije moj pacijent - a ne znam ni da li bih tada imao kliničkih
razloga da intervenišem.“ Sumorno je slegao ramenima. „Bojim se
da ću posle onoga što se desilo na ulici morati da poslušam njegov
savet i klonim ga se.“
„Na ulici?“, namrštila se Judita. „Šta se desilo na ulici?“
Viktor uzdahnu. Rešio je da o tome ne priča ni sa kim. Smatrao
se srećnim što se na njemu nije video trag udarca koji ga je
ošamutio niti nespretnog šuta u slepoočnicu: nije imao modrice koje
bi morao da objašnjava Romaneku ili kolegama. Ali Judita mu je
delovala kao jedina osoba kojoj može da se poveri. Tako joj je
ispričao o izgredu u kafani i prepadu na ulici. O nožu. Kako je Filip
nepredvidivo i nasilno planuo.
„Filip je izgubio sidro“, rekao je Viktor kada je završio priču o
uličnoj tuči. „Bio je u vezi s Elenom Krojzel. Zaista fina devojka, i
imala je dobar uticaj na njega, ali i to se raspalo. Ja sam otišao, više
nema ni posao na univerzitetu, Elena ga je napustila. Filip prosto
više nema kormilo, a nije tip čoveka koji može sam da odredi pravi
kurs.“
„Zvuči kao da mu više nema pomoći.“
 Viktor se iznenada rastužio. „Čak i da postoji nešto što mogu da
učinim, jednostavno ne mogu da dozvolim sebi da budem uvučen u
takav haos. Filip je na ivici. Mislim da pati od depresivne manije i
očigledno ima problema da kontroliše nagone, ali to ga ne čini ludim.
I sigurno nije izgovor da ne preuzme odgovornost za svoja dela. Kao
što rekoh, kao prijatelj ne mogu da ga kontrolišem, a nemam razloga
ni da se prema njemu odnosim kao prema pacijentu - a ovde sam
previše daleko da bih ga držao na oku i pazio kao dete. Moram da
mislim i na sebe, na svoju karijeru. Da li to zvuči sebično?“
„Ne, samo zvuči razumno“, rekla je Judita odlučno. „Ali poznajući
te, bićeš uznemiren. Brinućeš zbog njega.“
„Tome nema pomoći.“
„Ima li još nečega što mi ne govoriš?“, upitala ga je Judita,
čitajući njegov smrknut izraz. Viktor joj je uzvratio pogled za trenutak.
I bilo je još nečega: nekakve nejasne i mračne slutnje o Filipu koju
Viktor nije želeo da izgovori; slutnje koju ni sam nije želeo da prizna
da ju je osetio. Odmahnuo je glavom. „Samo sam umoran“, rekao je,
„i uznemiren.“
Neko vreme između njih dvoje vladala je sumorna tišina. Zatim je
Viktor rekao: „Ah, da, ima nešto. Filip je uspeo da prevede one
urezane reči.“
„Je li?“
Dao joj je papirić s prevodom. Judita ga je naglas pročitala.

Ovde sam i tu ostaću,

jer ovde Zlo prebiva.
Ovde sam i tu ostaću,
jer se ovde Đavo skriva.

Kratko se nasmejala. „Eto, vidiš? Rekla sam ti. Jan Crnog Srca je
živ i zdrav i boravi ovde u zamku. Iskrada se noću s perorezom i
urezuje poruke po crkvama. Samo da bi meštanima stavio do znanja
da se i dalje bavi crnom magijom.“
„Zar ne misliš da je to makar malo… hm, čudno? Čak jezivo?“
Judita sleže ramenima. „Verovatno samo neki lokalni momak
pokušava da malo zaplaši selo.“
 „Lokalni momak, seljanin, koji zna glagoljicu? I koji očekuje da je
ostali seljani pročitaju?“
„A šta ti onda misliš, naučniče?“ Nasmešila se izvivši usnu. Imala
je prelep osmeh. „Da tamo ima nekakvih šumskih demona? Ili da je
to zaista delo Jana Crnog Srca.“
„Više brinem zbog demona koje imamo ovde. To je referenca na
zamak.“
„To je suludo - nemoguće je da te urezane reči imaju veze s
nekim našim pacijentom. Nema šanse da se neko od njih iskrada u
šumu.“
„Možda i nema. Ali pročitaj ponovo - može da se protumači i na
potpuno drugačiji način: da je Đavo jedan od pacijenata, a da ono „i
tu ostaću“ ne znači da se taj neko raduje zlu, već da ga čuva, da ga
drži pod ključem. Možda čak čeka i priliku da ga uništi.“
„Šta?“ Judita se skeptično nasmešila. „Neko od osoblja?“
Viktor sleže ramenima. „Ili možda neki rođak žrtve. Neko ko je na
neki način povezan ili s pacijentima ili s njihovim zločinima. Može
biti, šta ga znan.“
„Ne. Nema smisla“, rekla je Judita. „Čemu tolika tajanstvenost? A
kao što si i sam rekao, čemu staroslovenski? Oboje smo obrazovani
ljudi, ali opet si morao da potražiš pomoć prijatelja stručnjaka da ti to
pročita i prevede.“
„Valjda si u pravu.“ Nasmešio se. „Ali jeste čudno.“
„Mislila sam da je za tebe čudno uobičajeno. Za sve nas ovde.“
Srknula je kafu. „Inače, napravila sam transkripte svih seansi -
manimo se tajanstvenih grafita, mene od toga podilazi jeza. Ko je
sledeći?“
„Imao sam seanse s Mladekom, Valentovom, Zelenim i
Bartošem. I tek treba da imam prvu seansu sa šarmantnim
Vojtjehom Skalom, što će sigurno biti vrlo zabavno - a povrh svega
toga, zaista bih želeo da nastavim s Leošem Mladekom, Klovnom, a
naročito Hedvikom Valentovom - da vidim da li bih mogao da je
nateram da manifestuje tog njenog satanskog prelepog anđela.“
„Misliš da će se đavolja nit otkriti na tako očigledan način?
Stvarno deluje pomalo… pa, doslovno.“
 „Znam šta misliš, ali Valentova nije osoba koja razmišlja naročito
slikovito ili maštovito. Čak je i vizuelna reprezentacija njene psihoze
doslovna: ukusi mesa koje kuva i uživanje koje ono drugima pruža
prilično su očigledna metafora za koncept mesa u seksualnom i
moralnom smislu. Njeno vegetarijanstvo jasna je analogija njene
seksualne apstinencije. Bojim se da je reč o frojdizmu u
najočiglednijem i najsirovijem obliku. U svakom slučaju, to će
trenutno morati da pričeka: pripremam Mihala Mahačeka,
takozvanog Kolekcionara Stakla, za razgovor s policijom, koji će biti
za dva dana. Prema rečima profesora Romaneka, policija želi da
razgovara s Mahačekom zbog izuzetne stručnosti kad je reč o
staklu.“
„Nisi čuo?“, upitala je Judita. „To je odloženo najmanje na
nekoliko dana. U Pragu je Kožna Kecelja ostavio još jedno telo, tako
da je detektiv koji…“
„Još jedno ubistvo?“, prekinuo ju je Viktor.
„Da. Neka poslovna žena. Prilično uticajna.“
„Kada se to desilo?“
„Pre dve noći. Šta nije u redu?“
Viktor je odmahnuo glavom. „Ništa.“
Ali ista ona neizgovorena mračna slutnja ponovo se nadvila nad
njim. Setio se Filipovog neobično zloćudnog uznemirenog stanja;
kako je brzo postao nasilan; njegove otrovne mizoginije. Pre svega,
setio se odsjaja ulične lampe na nožu, koji je delovao oštro i
smrtonosno.
„Dakle, razgovor je otkazan?“, pitao je naposletku.
„Ne - nije otkazan, samo je odložen. Profesor Romanek kaže da
je detektiv iz Praga i dalje zainteresovan da razgovara s
Mahačekom. Izgleda da se i najnovija žrtva bavila staklarijom. Ali
policija je naglasila da ne žele da pričaju s Mahačekom zbog toga
što misle da je osumnjičen ili bilo šta slično - potrebna im je samo
njegova ekspertiza.“
Viktor je klimnuo glavom, ali još jedan prizor iskrsnuo mu je u
umu: čaše za piće od bohemskog stakla koje su bile tako lepo
ukrašene i elegantno izgravirane, i koje se nikako nisu uklapale u
Filipov stan.
 — ŠESTO POGLAVLJE —

Dok su ga uvodili u kulu na seansu narkohipnozom, Mihal Mahaček

ni po čemu nije podsećao na ubicu ili manijaka, kao što ni Hedvika
Valentova ni Leoš Mladek nisu. Onizak, energičan, gadne naravi, s
naočarima bez rama, Mahaček je bio mesnat i skoro debeo, ćelave
lobanje, široke i visokog čela, gotovo jajolike, oivičene kratko
podšišanom crnom kosom.
Glavni utisak koji je Viktor stekao o Kolekcionaru Stakla bio je
nemiran i gotovo patološki vid nestrpljenja. Dok su ga uvodili u sobu
za lečenje, delovalo je kao da je nestrpljiv zbog toga što je tu
zatočen, zbog Viktora, zbog bolničkog osoblja.
Nestrpljiv zbog neprihvatljivo sporog okretanja Zemlje oko svoje
ose.
Bila je to vrsta snažne i neprestane razdraženosti, koju je Viktor
prepoznao kao simptom megalomanije ili narcisoidnog poremećaja;
egomanijakalni osećaj da mu svet nešto duguje; uverenje da se svet
i univerzum okreću oko njega; da sve i svako u tom univerzumu
postoji isključivo da služi njegovim potrebama.
Za ono što je Viktor nameravao, takvu volju bilo je najteže
prevazići: morbidno uvećan ego poput krupnog vratara čuva vrata
nesvesnog. Suština seansi narkosintezom bila je da se ego
prevaziđe, da se pacijentova volja potčini volji lekara i širom joj otvori
vrata.
Viktor je za ovu seansu povećao dozu hipnotika.
Efekat je bio poput ljuštenja luka, dok se sloj po sloj Mahačekove
ličnosti odvajao. Prvo je to bio fizički nemir, smirivanje nervoznih
prstiju; potom napetost u njegovom izrazu lica, pa u očima.
Mahačeka je napustilo uobičajeno neprestano nestrpljenje i mali
proćelavi čovek prvi put je u Viktorovom prisustvu delovao donekle
smireno. Razmere ovog preobražaja bile su zapanjujuće, poput
posmatranja efekta paraldehida na pacijenta koji pati od epilepsije.
Odlučio je da Mahačeku dozvoli nekoliko trenutaka mira pre nego
što zaroni u njegov um.
Dok je čekao, Viktor je još jednom počeo da posmatra žitnicu oko
sebe. Bila je visokog svoda i ispresecana lukovima i gredama od
istog onog vekovima starog drveta kao i na jedinim vratima u
prostoriji. Zidovi su se izvijali oko njega, debeli i teški, a kvrge i
brazde na tankoj koži maltera pripovedale su davnu istoriju: istoriji
oštećenja i popravki, drevnih greda u zidovima. Možda se, skrivena
u toj istoriji, nalaze i vrata iza kojih je zatočeno legendarno
aristokratsko čudovište.
Možda, kao što seoska legenda kaže, i dalje negde postoje tajna
vrata, ali postavljena tako da oslobode to čudovište. Shvatio je da je
to postala svrha te prostorije; i njegova svrha: oslobađanje
čudovišta.
Mahaček se nije bunio kada mu je Viktor ubrizgao drugu injekciju,
budući da mu je moć volje jenjavala, ili možda prosto zbog toga što
je Kolekcionaru Stakla bilo drago da se oslobodi uobičajene
nestrpljivosti i nemira. Posle nekog vremena, Viktor je pritisnuo
bakelitsko dugme magnetofona i započeo seansu, postavio sva
preliminarna pitanja, vodeći Mahačeka kroz njegov rani život i obuku
za računovođu. I pored količine sedativa i hipnotika koje je Viktor
iskoristio, Mahaček je i dalje preuveličavao, kombinovao, ubacivao
lažna sećanja, preterivao govoreći o sopstvenim dostignućima i
svojoj važnosti u svakom kontekstu koji je pomenuo.
Nekoliko puta je čak osporio i Viktorovo pravo da mu postavlja
takva pitanja. Međutim, kako je koktel lekova počinjao snažnije da
deluje i uklanjao sve više slojeva ega, Mahaček je postajao
poslušniji.
Kao što ga je Viktor i zamolio, ispričao je svoju priču.
„Radio sam kao računovođa za Gradsku većnicu Plzenja“,
objasnio je. „Bio sam, bez sumnje, najvažniji i najefikasniji radnik u
odeljenju. Zapravo, trebalo je odmah da me postave za šefa
odeljenja - sam gradonačelnik mi je to maltene rekao. Niko nije bio
posvećen poslu kao ja. Niko nije imao takav osećaj za detalje niti
potpunu posvećenost poslodavcu. Kao što sam siguran da možete i
da zamislite, imao sam mnogo ljubavnica, ali bio sam toliko
usredsređen na posao da se nikada nisam obavezao ili oženio
nekom od njih.“
„Zašto onda niste nastavili tu da radite?“ Viktor je bio svestan da
će, uprkos povećoj dozi hipnotika, morati da upravlja seansom
čvršće nego obično. Mahačekovo preuveličavanje sopstvene
važnosti otežavalo mu je da podesi kurs ka zaista dubokim kanalima
njegovog uma, gde bi mogao da plovi a da se ne nasuče na plićake i
grebene njegovog ega. „Zašto ste odustali od svega toga da biste
sakupljali staklo?“
„Oduvek sam sakupljao staklo - uglavnom bohemsko i određeni
tip italijanskog - još otkad sam bio dečak. Od malih nogu sam čitao o
tome. Moji roditelji bili su veoma bogati, bitni ljudi, a kada mi je majka
umrla, ubrzo posle oca, nasledio sam dovoljno novca, pravo malo
bogatstvo, kako bih mogao da sakupljam staklo puno radno vreme.
Uskoro sam postao toliko uspešan trgujući staklom da sam mogao
da živim isključivo od toga.“
Još jedno preterivanje. Viktor je iz Mahačekovog kartona znao da
ovaj definitivno pripada sitnoj buržoaziji, nikako bogatašima, i iako
jeste dobio pristojno nasledstvo, ono nije bilo ni približno tih razmera
kakvim ga je predstavio. Istina je ipak da jeste postao vodeći
stručnjak za sve što ima veze s bohemskim staklom i njegovom
istorijom. Viktor je dobro znao da je jedinstvena stručnost u nekoj
oblasti jedina prednost monomanijakalnog fokusa.
Mahaček je isto tako od roditelja nasledio i veliku ali pomalo
oronulu vilu u Taborskoj ulici, pored Plzenjske ranžirne stanice.
Sudeći po izveštajima iz njegovog kartona, vila je imala tri sprata,
ogroman podrum i tavan. Kada je postao jedini stanar porodične
kuće, preuredio je gornji sprat i tavan kako bi u njima držao svoju
kolekciju stakla. Kako mu je sakupljanje postajalo sve veća opsesija,
isto tako je preuredio i podrum, u kome je strogo zaštićene držao
najvrednije predmete: one za koje nije želeo da ih bilo ko vidi ili u
njima uživa.
„Shvatam“, rekao je Viktor. „Koliko mi se čini, vaša kolekcija bila
je izuzetno cenjena. Jedna od najboljih u Češkoj.“
„Nije bila jedna od najboljih - bila je najbolja! Toliko jedinstvenih
komada!“
 „A šta je s Kalbačevom kolekcijom? Nije li i ona bila jednako
bogata?“
„Nikad!“, pobunio se Mahaček, iako zbog lekova u njegovom
glasu nije bilo ostrašćenosti niti žestine. „Ni izbliza.“
„Ali poznavali ste Kalbača?“
„Anton Kalbač bio je jedna nadobudna i arogantna svinja“, rekao
je Mahaček. Ego je još bio tu - oslabljen, ali i dalje tu. Obmanjivao je
i prikrivao. Još je pokušavao da dominira svojim univerzumom.
Viktor je razmišljao da li da rizikuje i ubrizga mu još jednu injekciju,
kako bi poboljšao dejstvo već snažnog koktela lekova.
„Tvrdio je da ima najveću i najsveobuhvatniju kolekciju starog
bohemskog stakla u Evropi“, nastavio je Mahaček. „Ali to je bila laž.
Vražja laž. Imao sam mnogo više od njega, mnogo više. Imao je
komade Fridriha Vintera, na čemu sam mu zavideo, to je tačno, ali ja
sam imao nekoliko originalnih komada Georga Švanharta, mnogo
vrednijih, i istorijski i materijalno gledano. Imao sam čak i
izrezbarenu staklenu pločicu najvećeg majstora, veličanstvenog
Kaspara Lemana, koji je bio rezač dragog kamenja na dvoru cara
Rudolfa II. Bukvalno neprocenjivo - idiot koji mi ju je prodao nije imao
pojma koliko to vredi. Kažem vam, za tu seljačinu bio sam kralj. U
svakom slučaju, imao sam i sveobuhvatniju kolekciju hijalita. Odakle
Antonu Kalbaču drskost da tvrdi da je njegova kolekcija bolja od
moje, zaista nemam pojma.“
„Ali jeste bili u zavadi s njim? Mislim, u zavadi zbog spornog
vlasništva nad jednim predmetom. Nad takozvanim Đavolskim
peharom?“
„Jesam. Ali uzeo sam ga. Uzeo sam ga Kalbaču ispred nosa.“
„Ispričajte mi o Đavolskom peharu.“
 — SEDMO POGLAVLJE —

„Zove se Đavolji a ne Đavolski pehar“, ispravio je Mahaček Viktora.

„To je najneverovatniji primerak staklarskog zanata. Ne, nije to
zanatsko delo, to je čista umetnost. Iz XVII je veka i primer je
upotrebe prelamajućeg uranijumskog stakla mnogo pre nego što ga
je bilo ko upotrebio. Staklo kao da je bilo živo: kao da se migolji i
uvija oko drške. A pehar - toliko boja, toliko šara. Kad biste dovoljno
dugo gledali, počele bi da se kovitlaju i menjaju. Kažem vam, umeo
sam satima da zurim u njega, da tonem u to staklo, vidim ga iznutra,
vidim kako se menja i pomera. Kunem se da sam u tom peharu
video lica. Izradio ga je Karl Hajnc Klajnfelder. Znate kako kažu da
veliki kompozitori žive kroz svoju muziku, da njihova ličnost opstaje u
njoj? Ili kako veliki slikari žive na svom platnu dugo pošto umru. Pa,
tako je i sa Đavoljim peharom. Klajnfelder i dalje živi u staklu koje je
stvorio.“
„Rekoste da o tome postoji nekakva priča, beše? O Klajnfelderu i
Đavoljem peharu. Rekoste da postoji neka legenda.“
„Da, postoji. I kažem vam, budući da sam proveo sate i sate
proučavajući taj predmet, verujem u nju. Verujem da je legenda
istinita. Video sam istinu u tom staklu.“
„A kako glasi ta legenda?“, pitao je Viktor, iako je već znao
odgovor.
„Kao i poznatiji Švanhart, Karl Hajnc Klajnfelder bio je šegrt kod
velikog Kaspara Lemana. Dvadeset godina radio je za njega i postao
gotovo ravan učitelju, iako nikada nije uspeo da ga preraste. Setite
se da pričamo o vremenima kada se i za samog cara govorkalo da
se bavi alhemijom i okultnim. Priča se da je Klajnfelder bio prijatelj
Jiržija Bareša, poznatog alhemičara, i da je s njim radio na stvaranju
nove forme stakla gotovo magičnih svojstava. Ali to Klajnfelderu nije
bilo dovoljno: bio je toliko ljubomoran na Lemanovu veštinu da se
priča da je prizvao Sotonu lično da mu pomogne da napravi
najveličanstveniji i najsavršeniji staklarski predmet. Neki kažu da su
staklo napravili istopivši drevne staklene perle po~ znate kao
Perunove suze - Perun je kod Starih Slovena bio bog gromovnik i
navodno je on napravio prvo staklo kada je bacio grom na peščanu
jamu. Pošto su istopili Perunove suze, đavo je, navodno, sa staklom
pomešao i paklenu vatru, zbog koje su crvene i zagasite boje u
njemu poprimile jedinstvena i hipnotišuća svojstva. Međutim,
nedostajao je još jedan sastojak - najvažniji od svih - sastojak koji će
pehar načiniti najveličanstvenijim staklenim predmetom koji je ikada
izrađen. Đavo je rekao da će Klajnfelderu reći šta je tajni sastojak tek
pošto završe pehar. Klajnfelder je bio toliko opsednut stvaranjem tog
pehara da je đavolu obećao svoju besmrtnu dušu. Rado je to učinio.
Zauzvrat, Sotona je rekao da neće uzeti Klajnfelderovu dušu dokle
god je Đavolji pehar čitav i netaknut. Legenda kaže da je đavo došao
u Klajnfelderovu radionicu u ponoć, da radi s njim, topi staklo svojim
dahom, oblikuje ga i uvrće kandžama, sve vreme obećavajući
staklaru da će, kada prvi jutarnji zraci prodru kroz prozor, ugledati
gotov pehar. Što se i desilo. Đavolji pehar bio je spreman kada je
zarudela zora i bio je veličanstven. Klajnfelder je bio opčinjen njime,
ali video je da mu još nešto nedostaje.“
„Šta mu je nedostajalo?“, upitao je Viktor.
Mahaček je za trenutak mirno ležao na krevetu, očiju uperenih ka
zasvođenom plafonu. Jedini zvuk bilo je tiho okretanje koturova
magnetofona i Viktor se ponovo osetio zatočeno: zarobljen i okružen
ludilom.
„U istorijskim arhivima stoji da je Klajnfelder pronađen kako mrtav
sedi za radnim stolom istog tog jutra“, nastavio je naposletku
Mahaček. „Kosa mu je pobelela, a mrtve oči bile su mu uperene ka
završenom Đavoljem peharu, koji je u svoj svojoj slavi stajao na
stolu pred njim. Kažu da ga je izdalo srce, ali ja znam istinu. Vidite,
istog trena kada se sunce diglo nad horizontom i kada su njegovi
zraci počeli da prolaze kroz staklo pehara, đavo je dodao taj
posebni, magični, poslednji sastojak koji je obećao Klajnfelderu. Da
bi Đavoljem peharu podario mučni element prelivanja i uvijanja, po
kome je poznat, Sotona je u staklo zatočio Klajnfelderovu dušu. Tu
je i dan-danas, zarobljen vrišti u staklenom zatvoru gotovo tri stotine
godina. A tamo će ostati sve dok neko ne razbije Đavolji pehar. Ali to
neće osloboditi njegovu dušu, jer će tada, naravno, po dogovoru
đavo doći po svoje.“
„Shvatam“, rekao je Viktor. „Postali ste opsednuti tom legendom -
da li biste se složili s tim?“
„Opsednut? Ne. Ali kada provedete bezbrojne sate gledajući
staklo Đavoljeg pehara, kao što sam ja činio, na kraju poverujete u
nju. Rekao sam vam da sam video lice u peharu - pa, sada vam se
kunem da sam video njegovo lice: lice Karla Hajnca Klajnfeldera.
Sopstvenim očima video sam njegov duh zarobljen unutra, njegovu
suštinu kako vrišti u staklu. Kao što rekoh, ljudi kažu da veliki
kompozitori i umetnici žive u svojim delima. To je bila i Klajnfelderova
sudbina, ali doslovno, a ne figurativno. Živa smrt - besana,
beskrajna, u vriscima - zatočen unutar sopstvenog dijaboličnog
remek-dela.“
Viktor je zastao za trenutak. Ponovo je tiho okretanje koturova
odzvanjalo u tišini debelih zidova.
„A gde ste čuli za ovu legendu?“, pitao je naposletku.
„Kako gde? Pa svi znaju za legendu o Klajnfelderu i đavolu. Ona
je deo staklarske mitologije.“
„Čudno je to“, rekao je Viktor bez optužujućeg tona, „da nisam
uspeo da nađem ni pomen od te priče. U stvari, nisam uspeo da
nađem ni pomen tog šegrta Kaspara Lemana. Zapravo, izgleda da
ste vi jedini koji znate tu legendu.“
„To su gluposti, svi je znaju!“ Pod oblakom sedativa i hipnotika,
dok se bunio, u Mahačekovom glasu nije se osećala strast. Viktor je
video da mu pacijent klizi u san.
„Shvatam“, rekao je Viktor. „A ne biste se složili da je ta legenda,
zapravo, metafora za vaše rivalstvo s Antonom Kalbačem? Da biste
prodali i svoju dušu kako biste ga nadmašili? Kako biste nadmašili
njegovu kolekciju?“
„Ne. Uopšte nije tako.“ Opet, bez lekova, Mahaček bi se snažnije
pobunio. „Već sam ga bio nadmašio.“
„Ali priznajete da ste ubili Kalbača? Prihvatate odgovornost za
njegovu smrt?“
„Da. I zaslužio je sve što je dobio.“
 „Recite mi šta se desilo.“
„Započeo je parnicu protiv mene: tvrdio je da sam ukrao Đavolji
pehar iz njegove kolekcije.“
„A jeste li?“
„Uzeo sam ono što je s pravom bilo moje. Kada sam dobio
obaveštenje o tužbi, pozvao sam ga da dođe da to raspravimo.
Uradio sam to tako da poveruje da ću mu vratiti pehar. Bio je krupan
- zbog toga je bio arogantan i stalno se razbacivao time - tako da je
mislio da mu od dolaska k meni ne preti opasnost. Da mu od mene
ne preti opasnost. Kada je došao, rekao sam mu da mi je zaista žao
i da ne želim nikakve probleme. Rekao sam da želim da se iskupim:
da ću odmah vratiti pehar, a da on može da uzme bilo koji predmet iz
moje kolekcije - koji god da želi, samo da odustane od tužbe. Imao
sam baš dobro slovačko tokajsko vino, pa sam mu sipao nekoliko
čaša i to ga je malo zagrejalo. Ta arogantna svinja uobrazila je da
me je porazila i ponizila i pustio sam ga da nastavi da tako misli.
Molio sam ga za oproštaj; rekao sam mu da imam predmete koji su
ravni Đavoljem peharu i da može da uzme neki od njih. Rekao sam
mu za legendu i objasnio da imam i drugo staklo za koje se priča da
su u njemu zarobljene duše. Neprocenjive komade, moje najbolje
komade. Objasnio sam mu da ih držim u podrumu. Rekao sam mu
da nikada nije video nijedan komad stakla, osim Đavoljeg pehara,
koji bi mogao da se poredi s komadima koje držim dole.“
„I tako je pošao s vama?“
„Jeste. Iskreno sam želeo da vidim njegovu reakciju kad vidi moju
kolekciju u vitrinama.“
„I kako je reagovao?“
„Bio je zatečen. Bio je zapanjen. A onda je poludeo - počeo je da
viče na mene, da se divljački dere, da mi govori da sam lud i da će
otići pravo u policiju. Ali otrov koji sam bio sipao u vino već je
delovao na njega. Nije stigao ni do pola podrumskih stepenica.“
„Umro je?“
„Ne baš tu odmah. Stavio sam ga u emajliranu kadu, koju sam
držao u podrumu i u njoj pripremao druge eksponate. Skinuo sam ga
i čvrsto zavezao, da ne bi mogao da se pomera. Zatim sam mu
pričvrstio kalup preko glave. To sam još pre naučio s prethodnim
eksponatima: kada su mogli da se pomeraju, batrgali bi se i stvorili bi
mehuriće u topljenom staklu.“ Zastao je i rekao razložno: „Znate, to
je bila greška moje oholosti: to što sam koristio Antona Kalbača kao
materijal. Da nisam koristio nekoga koga poznajem i s kim mogu biti
doveden u vezu, i dan-danas bih mirno gradio svoju kolekciju.“
„Shvatam“, rekao je Viktor. Preleteo je pogledom preko fotografija
koje je policija napravila u Mahačekovom podrumu. Imao je topionicu
i sve što je potrebno amaterskom staklaru. U vitrinama se nalazilo
nešto poput traljavo izrađenih vaza debele osnove, izuzev činjenice
da se povrh svake nalazila zapečaćena kugla, a ne zdela. Bilo ih je
dvanaest. U svakoj od jedanaest kugli, zarobljena u staklu, bila je po
glava mlade žene. Svake godine tokom jedanaest godina oteo bi i
ubio po jednu ženu. Mahaček je koristio poslovna putovanja da bi
otimao žrtve iz raznih delova zemlje i vraćao njihova tela nazad u
Plzenj u prtljažniku automobila. Niko nije povezao te nestanke s
njim.
Čak ni najstarija od jedanaest ženskih glava nije pokazivala
tragove raspadanja, zarobljena u neprobojnom staklu. Dvanaesta
glava bila je muška. Glava Antona Kalbača.
Kada je Viktor podigao pogled s beležaka, pacijent je spavao.
Pokušao je da ga probudi, ali Mahaček je zaspao zbog lekova i neće
biti u stanju da se probudi još nekoliko sati. Viktor je znao da je to
rizik koji je preduzeo time što mu je ubrizgao toliku dozu lekova. Nije
imao izbora osim da završi seansu. Zabeležio je vreme, a zatim
isključio magnetofon.
Desilo se kada se Viktor leđima okrenuo pacijentu i došao do
vrata žitnice da pozove bolničare da vrate Mahačeka u njegove
odaje.
Da li me još tražite, doktore?
Glas je dolazio odnekud iza Viktora, od Mahačeka, ali to nije bio
njegov glas. Bio je dubok, mnogo dublji od glasa Kolekcionara
Stakla, i odzvanjao je prostorijom za seanse s golim zidovima.
I obratio mu se na engleskom.
Viktor se brzo okrenuo, kao da ga je nešto ubolo. „Šta ste rekli?“
Odgovora nije bilo. Mahaček je i dalje spavao, ili se pretvarao da
spava. Viktor je prišao pacijentu i grubo ga protresao, zgrabivši ga
za ramena.
„Šta ste upravo rekli?“, upitao je Viktor.
Kolekcionar Stakla se malo promeškoljio, ali nije uspeo da se
probije na površinu budnosti.
Pošto su bolničari ušli i sklonili pacijenta, Viktor je stajao mirno i
tiho u sredini prostorije koja je nekad bila žitnica, kao da je
pokušavao da čuje odjek neobičnog glasa koji je čuo od Mahačeka.
A što je više razmišljao o tome - o apsurdnoj pomisli da mu se
običan računovođa iz Plzenja, a sada neobičan seksualni prestupnik
i ubica, obratio izmenjenim glasom i na stranom jeziku - to se više
ubeđivao da je pogrešno čuo.
Da samo nije isključio magnetofon.
 — OSMO POGLAVLJE —

Još posle prve posete s Juditom Viktor je primetio da je seoska

krčma, debelih zidova i niskog krova, vekovima stara. Kad god bi ušli
na glavna vrata, Viktor bi morao malo da se sagne kako bi izbegao
tešku, ukrasnu, izrezbarenu, tamnu hrastovu gredu iznad vrata. Ali
pre toga nikada nije zagledao rezbariju: izuzetno stilizovanu
predstavu šume, gde se lišće i granje uvijalo i međusobno spajalo po
šablonu. U središtu je bilo izrezbareno obličje krupnog čoveka s
teškim kaputom i seljačkim čizmama. Glava mu nije bila ljudska,
nego medveđa, okrenuta postrance kako bi se videla iz profila. Viktor
je shvatio da se isti taj motiv nalazi i na rezbariji na drvenom panelu
smeštajnog krila zamka, samo što su ovde izrada i stil bili grublji i
rustičniji.
Ušli su i zauzeli mesta za prozorom. U kafeu je ponovo bilo samo
nekoliko mušterija, ali ovog puta jedva da su obratili pažnju na
Viktora i Juditu. Viktor je znao da je, kad vas u ovakvim zajednicama
ignorišu, to nešto najbliže prihvatanju.
Krčmar veličanstvenih brkova nasmešio im se i oboma iz srca
rekao dobrou chut kada im je poslužio obrok.
Viktor i Judita spustili su se šumom dovde već četiri puta do sada
i svaki put večerali bi u seoskoj krčmi i svratili do šumske kapele na
putu nazad ka zamku. Lagodnost koja se rodila između njih prerasla
je u intimnost i oboje su znali da su na ivici da postanu ljubavnici.
Međutim, Viktor je bio svestan da ne sme da žuri: iako je bila
otvorena prema njemu i jasno mu pokazivala da joj se dopada,
Judita je bila krhka.
Tog dana, dok su sedeli pored prozora ispunjenog pogledom na
neizbežni večni zamak, primetio je da je bleda, s podočnjacima i
teškim kapcima. Ali kada je izrazio zabrinutost, samo je odmahnula
vitkim prstima.
 „Samo noćas nisam dobro spavala. U svakom slučaju, pričali
smo o tvom pacijentu. Jesi li siguran da si ga čuo da progovara tim
drugim glasom?“, upitala je kada je krčmar otišao posluživši ih.
Viktor i Judita obično su pričali na nemačkom kada bi bili sami.
Viktor se namrštio. „Zapravo, i ne znam šta sam čuo. Svakako je
to bio Mahaček, ali glas mu je bio drugačiji - i mogao bih da se
zakunem da je progovorio na engleskom, ali to nema smisla. Tada je
već bio potpuno bez svesti i možda je to, jednostavno, bila
somnilokvija - nasumično i nepovezano buncanje u snu. Šteta što
sam isključio magnetofon.“
„Ali očigledno te je potreslo.“
„Iskren da budem, brinem se da ispoljavam istraživačku
pristrasnost: možda jednostavno želim da poverujem da sam čuo
nekakav odvojen i zaseban deo Mahačeka kako progovara - deo sa
đavoljom niti - a mnogo verovatnije je da je samo buncao u snu.“
Odmahnuo je glavom. „Ali bilo je tako… drugačije.“
„Nije li to prilično uobičajeno za pričanje u snu? Da glas zvuči
potpuno drugačije?“
Viktor je slegnuo ramenima. „U pravu si, naravno. Kao što rekoh,
verovatno tome previše dajem na značaju.“
„Planiraš li još seansi s njim? Mislim, s Mahačekom.“
„Moram da ga spremim za policiju, tako da planiram. Ali moram i
da odaberem druge kandidate za seanse. Počinjem da očajavam da
nikada neću naći dokaz za svoju teoriju. Zakazao sam seansu sa
Pavelom Zelenim, sa Drvosečom, kako ga profesor Romanek naziva
u njegovom kartonu.“
Judita klimnu glavom između zalogaja. „A on je upravo to.
Odnosno, bio je. Mislim na njegov posao. Bio je šumar na nekom
imanju. Čini mi se negde u Češkoj Šleziji.“
„Znam“, rekao je Viktor. „Pročitao sam njegov dosije.“
„Strašna priča.“
„Nisu li sve? Ponekad pomislim da je trebalo da postanem
akušer. Da imam posla sa životom i svetlom, umesto s tamom i
smrću. Da donosim život na svet.“
Judita je položila nož i viljušku na tanjir i zavalila se na stolici,
podigavši obrvu kao bajagi ozbiljno, kao da proučava Viktora prvi
put.
„Ne znam baš… Morao bi malo mekše da izgledaš.“
„Mekše da izgledam?“
„Malo manje formalno. Malo manje…“, pretvarala se da se muči
da pronađe pravu reč, „… strogo. Uplašio bi i bebe, da ne pričam o
majkama.“
„Hvala ti“, rekao je sumorno. „Radiću više na svom odnosu s
pacijentima.“
Jedna starija žena ušla je u krčmu noseći korpu s povrćem, i
prošla blizu Viktorovog i Juditinog stola. Poput ostalih, jedva da je
obratila pažnju na njih, ali kada ju je Viktor pozdravio, nije uzvratila,
počastivši ih oboje pogledom koji je bio nešto između ravnodušnosti i
prezira. Bez reči, prošla je s korpom kroz zasvođen prolaz ka kuhinji.
Krčmar je prisustvovao ovoj razmeni pozdrava, odnosno njenom
nedostatku, pa je prišao kao da raščisti tanjire. „To je stara Ružena.
Donela je poslednje ovosezonsko povrće“, objasnio je. „Ima najbolji
povrtnjak u selu, ali bolje joj ide uzgajanje paškanata i tikvica nego
prijateljstava. Izvinjavam se ako vam je delovala nepristojno.“
„Je li takva sa svima?“, pitala je Judita.
Krčmar je slegnuo ramenima. „Valjda jeste. Ali kao i većina
naroda ovde, nije srećna zbog toga što se Veštičji zamak koristi za -
pa, za ono za šta se već koristi. Znate, zbog toga što je đavolji
sekstet tamo. Što se mene tiče, baš me briga, ali znate kakvi su ljudi.
Naročito seljani. Uobražavaju. Preteruju.“
„Šta, pobogu, misle da mi to tamo radimo?“, upitala je Judita.
„O, pa razne glasine o zamku kruže po selu. Svakakva suluda
nagađanja o tome šta se gore dešava. Ludi eksperimenti, takve
stvari. Ne bih da uvredim ničije političke stavove - ne znam gde vi
stojite u tom pogledu, niti me se to tiče - ali ovo je veoma
tradicionalno češko selo, a dosta se priča o tome da je Grad orlova
leglo sudetskih nacista, koji sprovode eksperimente nad češkim
pacijentima.“ Krčmar se nasmešio ispod impresivnih brkova i
odmahnuo glavom u nespretnom pokušaju da ublaži izjavu. „Ali
glasina zbog koje su ljudi najuznemireniji jeste da je jedan od tih
ludih ubica tamo gore pronašao način da izađe kroz tajni prolaz Jana
Crnog Srca. Ne znam znate li, ali u šumi iznad sela ima jedna stara
drvena kapela.“
Judita mora da se spremala da kaže da znaju za nju - da je dobro
poznaju - ali Viktor ju je prekinuo, stavivši ruku preko njene i lagano
je stisnuvši.
„Kakva je to kapela?“, upitao je.
„I u vezi s tim mestom postoje seoske legende. Da ju je Jan
Crnog Srca koristio za rituale i ceremonije. Crne mise i slično. Ali
priča se i da iz zamka vodi nekakav podzemni tunel kroz mrežu
pećina sve do kapele - izlazi ili na neka tajna podna vrata u samoj
kapeli ili negde u blizini. Priča se da ga je Jan Crnog Srca koristio
dok je navodno bio zatočen u zamku - da se sve vreme tokom kog je
trebalo da bude zazidan u zamku krišom iskradao noću i nastavljao
da ubija žene i devojke. Sve su to gluposti, naravno: kapela i
područje oko nje godinama su više puta pretraživani, ali niko nije
uspeo da nađe nikakav tajni ulaz ili tunel.“ Krčmar sleže krupnim
ramenima. „U svakom slučaju, prođite se vi stare Ružane. Ne priča s
neznancima, a jedva i sa mnom popriča, šišmiš jedan matori.
Prijatno.“

Pošto su jeli, Viktor i Judita šetali su oko malog jezera u obliku

bubrega - više nalik na veliku baru - koje je pravilo luk pored sela.
Dok su skretali stazom, Viktor je primetio staru Ruženu kako stoji na
rubu sela i posmatra ih preko mračnog ogledala vode, kao da ih u
tišini optužuje. Naposletku, s praznom korpom okačenom oko ruke,
ona se okrenu i uputi u suprotnom smeru.
Bio je to neveseo dan, sa sivim nebom, suncem poput bledog
ovala iza muslina, i Viktor je shvatio da priželjkuje da nisu krenuli tim
putem. Staza oko ruba vode bila je uska, a šuma pored nje delovala
je naročito gusto i tamno, kao da se drveće gura i preteći probija ka
jezeru i selu.
Osetio je neobičnu uznemirenost zbog neizbežnog prisustva
šume, pogled su mu privlačila mračna mesta između gusto
postavljenih stabala. Tu nelagodu pokušao je da pripiše tome što je
iščitavao karton pacijenta kako bi se pripremio za seansu s
Drvosečom, zakazanu za to veče. Zapravo, znao je da ga nešto u
vezi s jezerom i gustim drvećem podseća na jedno mesto iz
detinjstva. Na jedno mesto i jedan dan. Na Čertovo jezero - Đavolje
jezero - daleko na zapadu zemlje, gde Češka šuma isto tako
okružuje jezero. I na dan kada mu se sestra udavila. Okrenuo se i
pogledao ka senkama u šumi, napola očekujući da ugleda majčino
lice koje tamni dok visi s grane.
„Jesi li dobro?“ Judita kao da je osetila njegovu nelagodu.
„Izvini“, nasmešio se. „Razmišljao sam o poslu. Možda bi trebalo
da krenemo nazad.“

Dok su se vraćali šumskom stazicom do zamka, Judita je provukla

ruku kroz Viktorovu, položila drugu na njegovu nadlakticu i nagnula
se ka njemu. Bio je to opušten izraz njene naklonosti, bliskosti s
njim, i to mu je pričinjavalo zadovoljstvo; plašio se da će on morati
da napravi prvi potez kako bi njihov odnos prerastao u nešto više.
„Hoćemo li do šumske kapele?“, pitala je devojačko impulsivnim
glasom. Nešto u vezi s njenim uzbuđenjem naglašavalo je tminu oko
njenih očiju i boju lica bleđu nego što je uobičajeno. „Da vidimo da li
možemo da pronađemo Janovu tajnu podzemnu prečicu do zamka.“
„Može“, rekao je, iako je oklevao za trenutak.
Povela ga je za ruku, kao i prvi put kad su bili tamo, kada su
potrčali ka skrivenoj kapeli kroz kišu. Tamni lisnati prsti žbunja i
drveća kao da su se pružali ka stazi i pokušavali da ih zgrabe dok su
prolazili. Viktora je ponovo obuzeo neobičan osećaj teške nelagode,
kao da mora da pobegne od šume.
Drveće se povuklo i ponovo ustupilo mesto proplanku s tamnom
drvenom kapelom. Judita je povela Viktora ka senci trema. Iznenadio
se kada ga je povukla ka sebi, tela toplog, blizu njegovog, i poljubila
ga uzbuđeno, žudno. Izgubio se u poljupcu: slatko i srećno izgubljen;
ali nešto u vezi s njenom žudnjom ga je zabrinulo.
„Želim da budem s tobom“, rekao je naposletku. „Želim da
budemo zajedno.“
„I jesi sa mnom. Zajedno smo“, rekla je ponovo ga poljubivši.
„Zajedno smo ovde i sada. Srećni smo sada.“
„Pričam o onome posle. Pričam o sutrašnjici, o budućnosti. Želim
da budemo zajedno.“
 „Nema sutrašnjice.“ Odmakla se od njega, a osmeh joj je
izbledeo s usana. „Nemamo mi budućnost. Ne postoji nikakva
budućnost za nas. Zar ne vidiš da moramo da živimo u sadašnjosti,
Viktore? Kao nikada pre, ljudi će morati da žive u sadašnjici.
Moramo da ugrabimo ovaj trenutak i sve ostale koje možemo. Nije
ovo vreme da gledamo u budućnost, da pravimo planove - ni za
koga ovo nije vreme.“
„Zašto? Zbog onoga što se dešava u Nemačkoj? Zbog političke
situacije?“
„Ono što se dešava oko nas nije politička situacija, Viktore! Niti
se dešava samo u Nemačkoj; dešava se i ovde! Ovo je začetak
nečega čudovišnog! Užasne oluje koja će uništiti sve što joj je na
putu!“ Stavila je ruku na njegov obraz, vitki prsti bili su joj lagani i
hladni. „Budućnost koju nam zamišljaš biće deo tog uništenja.“
„Zašto si tako sigurna?“
„Svima je pred nosom, ali niko neće da progleda.“ Namrštila se,
odsutnog izraza lica. „Sanjam tako strašne snove, Viktore. Zbog toga
noćas jedva da sam oka sklopila. Imam užasne noćne more.“
Stavio joj je ruke na ramena i približio lice njenom. „Kakve noćne
more?“
„Snove o mrtvacima. Mračnim obličjima poput senki u noći, kako
se kreću tiho kao duhovi. Ogromne i beskrajne gomile mrtvaca.
Nekako znam da su to ljudi koji ne shvataju da su već mrtvi. Ljudi
poput mene.“
„Kako to misliš - ljudi poput tebe?“
„Jevreji, Viktore. Na milione njih. Jevreji poput mene.“
 — DEVETO POGLAVLJE —

Radnja je bila zatvorena i nije bilo ni reči o tome kada će se ponovo

otvoriti. Izgleda da je posle ubistva Ane Petrašove njen posao umro
s njom. Iako joj je muž preminuo, madam Petrašova nije razmatrala
mogućnost svoje preuranjene smrti, te ništa nije preduzela u vezi s
tim. Izgleda da se njen advokat mučio da sastavi svu potrebnu
dokumentaciju i pronađe rešenje za prebacivanje vlasništva nad
radnjom.
Smolak se i obratio njenom advokatu kada je pokušao da
pronađe poslovne saradnike ili prijatelje koji bi mu omogućili uvid u
njene navike i ličnost. Kao detektivu za ubistva, posao mu je bio da
upozna mrtve: da sazna za sve njihove neobične navike i
ekscentričnosti. Da u smrti otkrije tajne koje su čuvali za života.
Glava mu je bila puna bliskih poznanstava s ljudima koji ga nikada
nisu sreli.
Bila je to upoznatost sa smrću zbog koje Lukaš Smolak, za
razliku od Ane Petrašove, nije imao problema da se suoči sa
sopstvenom smrtnošću.
Advokat joj je bio Franc Šnajder, tihi praški Nemac u kasnim
pedesetim. Bio je na čelu advokatske kancelarije srednje veličine u
Reznickoj ulici, blizu Karlovog trga u Novom mestu. Kada je Smolak
posetio Šnajdera, advokat nije uspeo da mu pruži mnogo
informacija, uprkos očiglednoj želji da pomogne. Gospođa Petrašova
bila je veoma povučena osoba, a njeni finansijski i pravni poslovi
nisu imali nikakvu drugu dimenziju. Bilo ju je teško upoznati, priznao
je advokat.
Možda Šnajder nije uspeo da dobro upozna svoju klijentkinju, ali
nešto u načinu na koji je taj sredovečni advokat neupečatljivog
izgleda pričao o njoj navelo je Smolaka da posumnja da je možda
bio pomalo i zaljubljen u nju. Smolak je mogao da ga razume: ni on
nije imao priliku da dobro upozna Anu Petrašovu, ali ga je svejedno
proganjala.
Šnajder je, međutim, dao Smolaku imena i adrese tri prodavačice
koje su radile s Anom. Imao je i svežanj ključeva, ako detektiv bude
morao da uđe u radnju.

Smolak je prepoznao Magdu Tumovu kao jednu od prodavačica

pored kojih je prošao kada je bio u prodavnici. Imala je finu strukturu
lica kao i njena poslodavka, ali je bila manje lepa od nje. Kao što je
to i prvi put pomislio, Ana Petrašova birala je zaposlene koliko po
sposobnostima prodaje toliko i po dekorativnoj vrednosti.
Magda, čije mu je ime i adresu dao advokat Ane Petrašove, bila
je kod kuće, u stanu koji je delila s dvema prijateljicama; obe su bile
na poslu kada se Smolak pojavio. Kada je otvorila vrata, ostavila je
lanac privezan i pustila Smolaka tek kada joj je pokazao policijsku
značku. Mora da je još bila potresena zbog gazdaričinog ubistva, a
delovala je i izgubljeno tako daleko od rutine posla.
„O, sećam vas se“, rekla je kada je zakoračio u njen stan. „Došli
ste u radnju da pričate s madam. Baš pre…“ Spustila je pogled.
„Tako je“, rekao je Smolak. „Ne želim da vas još više
uznemiravam, ali bitno je da vam postavim određena pitanja.“
„Naravno“, rekla je Magda i sprovela ga do dnevne sobe.
Pošto više nije bila u crnoj uniformi radnje u Ulici Kšemencove,
Magda je nosila svetloplavu bluzu, džemper i pantalone od žakara,
širokih nogavica i u stilu Marlen Ditrih. Kosa joj više nije bila
skupljena u punđu, već joj je u kestenjastim uvojcima padala preko
ramena. Njena svetska i skupa odeća malo se kosila s blagim
tragom seoskog moravskog akcenta, za koji je davala sve od sebe
da ga sakrije dok je nudila Smolaka kafom.
„Učiniću sve što mogu“, rekla je kada je donela kafu i sela preko
puta Smolaka. „Jadna madam Petrašova. Bila je dobra prema nama
devojkama. Stroga, ali i tako fina.“
Smolak je postavio uobičajena pitanja, ali isto kao i s advokatom,
postalo je jasno da je Ana Petrašova strastveno čuvala detalje svog
privatnog života od osoblja. Tako strastveno da se Smolak zapitao
šta li je možda nešto krila. Na to je često nailazio u karijeri: ljudi koji
su naizgled vodili povučene živote i čuvali privatnost obično su krili
nešto gadno u senkama.
„A šta je s muškim prijateljima? Muž joj je umro pre pet godina.
Da li vam je ikada pomenula nekoga s kim je možda bila u vezi?
Odnosno, da li ste je ikada videli s nekim muškarcem?“
„Ne, nikada. To, naravno, ne znači da nije imala ljubavnike“, rekla
je Magda. „Znam da je bila stara i sve to, ali bilo je očigledno da
privlači muškarce. Čak i mlađe. Nikada nije flertovala s muškom
mušterijom - obično je bila prilično, pa, rezervisana i ohola prema
njima, ali mislim da je to bila samo gluma. Pretpostavljam da je i to
samo deo njenog seksepila. Ne mogu više ni da se setim koliko je
samo puta neki muškarac došao u radnju po pepeljaru, a napustio je
s čitavim setom bokala i čaša. A onda, posle sve te formalnosti i
rezervisanosti, namignula bi nam dok bismo umotavale sve što je
jadničak kupio, kako bi nam pokazala da joj je ponovo pošlo za
rukom.“
„Ali nije postojao niko prema kome je delovala naročito prijateljski
nastrojena?“
Magda je odmahnula glavom. „Tužno je to, ali i pored sveg tog
bogatstva i lepote, mislim da je sirota madam Petrašova bila
usamljena. I tužna. Vidite, muževljeva smrt ju je baš pogodila. Bilo je
to davno pre nego što sam počela da radim za nju, ali tako sam čula.
I nije mi delovala zainteresovano za muškarce.“
„Shvatam.“ Smolak je uzdahnuo. Obično, kada bi se dovoljno
zadržao na ivici istrage, pronašao bi nit i počeo sve da odmotava.
„Vi ste joj se dopali, da znate.“
„Molim?“
„Madam Petrašovoj - dopali ste joj se. Zato se sećam da ste bili u
radnju. Pošto ste otišli - ne znam, imala sam takav osećaj. Delovala
je drugačije.“
Ta izjava zabolela je Smolaka poput udarca u grudi. To je
istovremeno bilo nešto što je želeo da čuje, i nešto što bi želeo da
nije čuo.
„Na koji način drugačija?“
„Ne znam, po sitnicama. Vidi se to. Žene to prepoznaju kod
drugih žena. Jednostavno, znala sam da ste joj se dopali.“
 „Jeste li sigurni da to nije bilo u vezi s onim zbog čega sam pričao
s njom? Doneo sam joj staklenu perlu kako bi mi dala svoje mišljenje
o njoj. Možda je zbog nečega u vezi s perlom delovala drugačije?“
Magda se nasmejala. To je bio prvi put da se nasmešila,
nasmejala ili pokazala bilo kakvu vedrinu duha otkad je stigao.
„Sigurna sam. Vi muškarci ne stojite baš dobro s intuicijom, je li?
Videla sam da se dopadate madam.“ Razdraganosti nestade. „Jadna
madam, zaslužila je malo sreće.“
Sedeli su još malo u sumornoj tišini i pili kafu. Iznenada, nekakva
ideja kao da prodrma Magdu poput elektrošoka.
„I jeste bilo nešto… Pitali ste me da li se desilo nešto neobično.
Upravo sam se setila.“
„Čega?“
„Možda nije ništa bitno.“
„Magda“, navaljivao je Smolak. „Molim vas.“
„Neki čovek došao je da razgleda nakit od stakla. Nije delovao
kao da to sebi može da priušti, ali želeo je da vidi šta imamo od
staklenih perli. Potpuno sam zaboravila na njega…“
„A madam Petrašova ga je uslužila?“
„Ne, u tome je stvar. Nije imala ništa s njim, nije ni znala da je
svraćao. Ja sam ga uslužila. Pokazala sam mu perle, ali nije mi
delovao kao da je obraćao naročitu pažnju na njih ili mene. Stalno je
gledao u madam. Sve vreme. Počinjao je da me nervira.“
„Kada je to bilo?“
„Onog dana kada ste je i vi posetili. Zapravo, oko sat pošto ste
otišli.“
„Da li je išta kupio? Perle?“
„Taman sam mu pokazivala jedne, kada se bez reči okrenuo na
peti i izašao iz radnje.“
„I kažete da je to bilo pošto sam razgovarao s madam
Petrašovom?“
„Tako je.“
„Kako je izgledao? Možete li da mi ga opišete?“
„U tome je stvar. Sećam se da me nijednom nije pogledao u oči
dok sam ga usluživala. Bio je visok i nosio je nekakav crni kaput koji
je bio sav izgužvan i prašnjav. Delovalo je kao da se najmanje
nekoliko dana nije brijao, ali nisam mu baš videla lice, jer je nosio
nekakav pohaban šešir širokog oboda, koji je navukao gotovo preko
očiju. Sećam se da sam se tada čudila kako uopšte vidi šta mu
pokazujem. Ali kada bolje razmislim, zapravo nije želeo da mu vidim
lice.“
„Da li vam je tada palo na pamet da smera nešto loše?“
„Šta, mislite kao pljačku? Možda pomalo. Ali bio je previše miran.
Govorio je tihim glasom, dubokim i kulturnim, koji se nije uklapao s
njegovom odećom. Iako je ona možda bila skupa kada ju je kupio.“
„Da li je govorio češki ili nemački?“
„Češki, ali čini mi se s blagim nemačkim akcentom. Nisam
sigurna.“
„Da li ga je madam Petrašova videla?“
„Nije, usluživala je drugu mušteriju. Htela sam da joj ga
pomenem, ali u radnji je odjednom nastala gužva i zaboravila sam.
Zurio je u nju sve to vreme, ali mislim da ga ona nije uopšte
primetila. Trebalo je da joj kažem…“ Užasnut izraz pređe Magdinim
licem. „Mislite li da je to bio on? Da sam joj rekla nešto o njemu… o,
bože, mislite li, da sam joj ga pomenula, da li bih je možda spasla?“
„Ne, Magdo“, rekao je Smolak umirujuće ali odsečno. „Nema
razloga da verujemo da je on umešan u njeno ubistvo. A čak i da
jeste, i da ste ga pomenuli, to ništa ne bi promenilo. Ništa niste mogli
da uradite.“
„Sigurni ste?“
„Jesam“, rekao je Smolak.
Ali kada ju je ostavio u stanu, Smolaku se stomak prevrtao od
istih mračnih slutnji šta bi bilo kad bi bilo, kako je moglo biti
drugačije. To i činjenica da se Magdin opis čoveka u radnji savršeno
poklapao s opisom Tobara Biharija, s njegovim opisom čoveka koji je
izašao iz senke i dao mu ideju da koristi ukradene ključeve kako bi
provaljivao u stanove.
Tu se krila Smolakova najmračnija slutnja. Da je Bihari govorio
istinu. Da je zaista još neko bio tamo.
Ali sada ima bar kakav-takav opis Kožne Kecelje.
 — DESETO POGLAVLJE —

Kada su se približili kapiji zamka, Viktor i Judita, koji su se sve

vreme, idući stazom, držali za ruke, pustili su se i blago udaljili.
Nijedno od njih dvoje nije to uradilo svesno i zaista nisu razgovarali o
tome da drže vezu u tajnosti, ali nekakav instinkt nagonio ih je na
oprez. Kada su bili u zamku i van vidokruga drugih, poljubili su se.
Ali kada je Viktor pokušao da se udalji, zgrabila ga je za nadlakticu
iznenađujuće snažno.
„Kada večeras završiš seansu, dođi u moju sobu.“
Izraz lica bio joj je veoma odlučan, ali osim toga, teško ga je bio
pročitati.
„U redu“, rekao je Viktor. Taman se spremao da kaže još nešto,
ali Judita se naglo okrenula i odlučno uputila ka odajama za osoblje.
Viktor je odlučio da se javi profesoru Romaneku pre seanse s
Pavelom Zelenim, priprostim šumarom, kako bi ga upoznao s
dosadašnjim napretkom, to jest, njegovim izostankom. Put ga je
vodio pored kuhinje i trpezarije zamka; dok im je prilazio, trojica
krupnih bolničara u belim bluzama protrčala su pored njega.
Istovremeno je čuo i prodoran ženski vrisak iz trpezarije, pa je i sam
potrčao.
Zašavši brzo za ugao, uleteo je u trpezariju odmah za
bolničarima. Oniži i ćelavi Mihal Mahaček sedeo je sklupčan u uglu,
ljuljajući nešto nevidljivo u rukama prekrivenim krvlju. S druge strane
prostorije, mlada medicinska sestra stajala je s obema rukama na
obrazima, a svetlocrvena krv tekla joj je između prstiju, pa niz
podlaktice. Bolničari su se stuštili kroz prostoriju, sudarivši se s
stolicama koje su poletele pre nego što su se sva trojica bacila na
Mahačeka i oborila ga licem ka zemlji, pribivši mu ruke za pod. Iz
ruku mu se otkotrljao razbijeni stakleni pehar, klizav od krvi, a
Mahaček je zavrištao dok je neuspešno pokušavao da ga povrati.
 Videvši da je Mahaček pod kontrolom, Viktor je požurio ka
medicinskoj sestri. Bila je to Gita Horakova, vitka i tamnokosa
devojka od dvadesetak godina, koju je još ranije primetio zbog
lepote. Iako je pokušavao da je umiri, odbijala je da skloni ruke s
lica. Kada je konačno uspeo polako da joj skine drhtave prste s
obraza, shvatio je njeno oklevanje. Kada je nestalo pritiska,
blistavocrvena krv počela je da kulja preko njenih i njegovih ruku iz
gadne posekotine koja se protezala od obraza blizu desnog oka i
duboko zasecala sve do vilice. Viktor je video čak i beli sjaj vilične
kosti kroz krv i pocepano meso. Odmah je znao da će rana loše
zarasti i ostaviti ružan ožiljak, a da će zbog oštećenja velikog
jabučnog i viličnog mišića čitavog života imati iskrivljeni osmeh. Ako
se uopšte ikada ponovo bude nasmešila.
Iz džepa je uzeo čistu maramicu i savio je kao gazu, rekavši
prestrašenoj sestri da je pritisne na ranu.
„Odvešću vas do ambulante“, rekao je odlučno ali nežno. „Tamo
će vas srediti.“ Povikao je preko ramena ka mestu gde su bolničari
držali Mahačeka pribijenog za pod. „Je li pacijent obezbeđen?“
„Jeste, doktore“, dobacio je glavni bolničar, snažnim kolenom
naležući pacijentu na leđa. Mahaček je žalosno jecao, ne od straha
ili bola, nego zbog očajničke želje što je izgubio svoj trofej. Oči su
mu i dalje bile prikovane za staklo koje je ležalo razbijeno i van
njegovog domašaja. Viktor je video baricu krvi poput oreola oko
njegove ispružene šake. Mora da je i sebe povredio staklom.
„Onda mu obucite ludačku košulju i odvedite ga nazad u odaje“,
rekao je Viktor. „Dajte mu pedeset miligrama amobarbital-natrijuma,
sačekajte šezdeset sekundi, a zatim mu dajte još jednu dozu od
pedeset miligrama. Kada se umiri, odvedite ga dc ambulante.“
Viktor je stavio ruku preko sestrinih ramena, a drugom
proveravao drži li pritisnutu ranu, i odveo je iz trpezarije ka
ambulanti. Osetio je kako drhti od šoka dok su hodali i uplašio se da
će se onesvestiti. Počela je da plače i pokušala da obuzda jecaje i
pokrete usta.
„Sta se desilo?“, pitao je.
„Ne znam. Bio je tih. Dovela sam ga u trpezariju i seo je bez
ikakvih problema. Nismo imali nikakvih problema s njim otkad je
poslat ovamo. Otišla sam da mu donesem nešto za piće, a kada
sam se vratila, imao je tu čašu. Nemam predstavu odakle mu.
Mislim, samo osoblje dobija čaše, a i to mora da se zavede.“ Počela
je jače da se trese. „Ali ne znam da li je to neka od naših čaša.
Izgledala je drugačije.“
„Još malo pa smo stigli“, rekao je Viktor umirujući je. „Nismo
daleko od ambulante.“
„Samo je sedeo tamo, ljuljao tu čašu u naručju i zurio u nju, zurio
kroz nju, kao da još nešto vidi u njoj. Rekla sam mu da mi da čašu i
onda me je pogledao kao da sam poludela. A onda, kada sam
pokušala da mu je oduzmem…“
Još više se slomila i Viktor je bio svestan da sada mora da vuče
veći deo njene težine, budući da su je noge izdavale.
Uleteli su kroz vrata ambulante i našli se licem u lice s dvema
medicinskim sestrama i doktorom Platnerom. Sve troje požurili su ka
njima i preuzeli povređenu sestru od Viktora. Krakl je iskrsnuo iz
sporedne prostorije i naredio sestrama da odvedu koleginicu u
bolničku sobu i stave je na krevet.
Viktor je stajao u hodniku s Platnerom i objasnio šta se desilo.
„Pobrinućemo se za nju. Lično ću zašiti ranu“, rekao je Platner.
Pokazao je glavom ka Viktorovom sakou i košulji „Najbolje je da
odete i sredite se malo.“
Viktor je spustio pogled i video veliki mračni krug krvi na košulji,
kravati, reveru i ramenu sakoa. Nemo je zurio u te fleke na trenutak.
„Jeste li dobro?“, upitao je Platner.
Viktor se sabrao. „Dobro sam“, rekao je vrteći glavom u neverici.
„Profesor Romanek je u pravu: ponekad čovek zaboravi koliko su
naši pacijenti zapravo bolesni i opasni.“
„U tome se razlikujemo“, rekao je Platner ozbiljnog izraza lica. „Ja
nikada ne zaboravljam.“
 — JEDANAESETO POGLAVLJE —

Viktor je posmatrao ružičasto obojenu vodu kako se vrti oko čeličnog

odvoda belog emajliranog lavaboa. Skupio je hladnu vodu iz česme i
prineo je licu, protrljavši vrat pozadi.
Bio je šokiran onim što je Kolekcionar Stakla uradio. Uprkos
zločinima koje je počinio, Mihal Mahaček nikada nije bio nasilan
prema medicinskom osoblju. Moraće da usledi istraga o tome kako
je čaša, koja je morala da bude zavedena, dospela u ruke pacijentu.
Uslediće i pitanja o tome koji je događaj ili čin bio okidač takve
promene u Mahačeku.
Obrisavši lice i vrat peškirom, obukao je čistu košulju i kravatu.
Uprljanoj košulji i kravati nije bilo spasa, ali je zato sako spakovao u
braon papir i obmotao ga vrpcom, nameravajući da proveri da li u
bolničkoj perionici mogu da izvedu nekakvo čudo. Pogledao se u
ogledalu iznad lavaboa i začešljao gustu crnu kosu sa širokog čela.
Dok je to činio, video je isti onaj umor, iste mračne kolutove ispod
očiju koje je tog dana zapazio na Juditi.
Pomislio je da je posredi ovo mesto. Da možda, kada ste
zatočeni s ludilom, u neizbežnom kamenom zagrljaju zamka, dok
vas oko njega guši gusti prekrivač šume, to isisava život iz vas.
Međutim, Judita se ovde oseća bezbedno i misli da se pravo ludilo
nalazi napolju, van okrilja zamka i šume.
U svakom slučaju, Viktor ovde ima posla. Misiju. Ovo mesto, s
čudovišnim umovima zarobljenim u njemu, jedino je u kome tu misiju
može da ispuni.

Odlučio je da poseti ambulantu pre nego što započne narkosintezu s

Pavelom Zelenim, takozvanim Drvosečom. Platner više nije bio na
dužnosti, i kada je Viktor došao, njegov ozbiljni asistent Krakl bio je
tamo.
 „Mislilo sam da svratim da vidim kako je sestra Horakova“, rekao
je Viktor. „Smem li da je vidim?“
Krakl je slegnuo ramenima. „Ovuda.“ Vodio je Viktora hodnikom
ambulante. „Dali smo joj sedative. Her doktor Platner je očistio i
zašio ranu. Vraški dobro je to uradio. Koliko je samo dramila zbog
svog izgleda! Glupača! Tako je površna!“
„Površna?“
„Malo niže i presekao bi joj karotidu ili jugularnu venu. Tada ne bi
brinula zbog izgleda.“
Viktor se spremao nešto da kaže, ali skrenuli su iz hodnika u
jednu od bolničkih soba. Svetlo je bilo prigušeno i mlada sestra
ležala je na krevetu, u tišini, ali nije spavala, pogleda uprtog ka nekoj
tački na plafonu. Rana je bila prekrivena debelom pamučnom
oblogom pričvršćenom gazom i zavojima, ali Viktor je video da joj je
obraz naduven. Počeo je da modri, a to je još više naglašavala
ljubičasta fleka od joda na koži ispod ivica zavoja.
Okrenula se i pospano se nasmešila kada je ugledala Viktora.
Zbog otoka na obrazu nije mogla da pomera jednu stranu usta, te joj
je tako osmeh bio iskrivljen. Viktor se pitao koliko će pokretljivosti
uspeti da povrati. Uzeo ju je za ruku i pitao kako je.
„Dobro sam“, rekla je. Zahvalila je Viktoru za sve što je učinio, a
on je odgovorio da bi, umesto njemu, trebalo da zahvali doktoru
Platneru: da mu je doktor Krakl rekao da je obavio sjajan posao.
Prebacila je pogled s Viktora na Krakla i za trenutak joj se oči
ispuniše nekakvom hladnoćom.
„Doktor Platner je bio veoma fin“, rekla je. „Mislite li da će mi
ostati gadan ožiljak?“
Viktor nije obraćao pažnju na Kraklov uzdah iza njega. „Ostaće
vam ožiljak, naravno, ali ja ne bih mnogo brinuo zbog toga. Umeće
doktora Platnera svešće ga na najmanju moguću meru i verovatno
ćete moći da ga prikrijete šminkom.“ Nasmešio se kako bi sakrio tu
neistinu: video je koliko je rana duboka. „Samo se vi odmarajte i
oporavite.“
„Hvala vam, zaista“, rekla je. „Ne znam šta bih radila da niste…“
„Ma nije to ništa. Odspavajte malo sada.“
Viktor je pratio Krakla nazad do hodnika i oprostio se od njega,
rekavši mu da ima zakazanu narkosintezu.
„Nikada nismo imali problema s njim.“
„Molim?“ Viktor se okrenuo ka Kraklu.
„S Mihalom Mahačekom - nikada nam nije zadavao probleme.“
„Znam, ali kao što je profesor Romanek ko zna koliko puta
ponovio, nikada se ne smemo opustiti. Svi pacijenti ovde su
nepredvidivi i potencijalno smrtonosni.“
Krakl sleže ramenima. „Ja samo znam da s Mahačekom nikada
nismo imali problema sve do te vaše takozvane narkosintetičke
seanse s njim.“
Viktor je u neverici odmahnuo glavom. „Hoćete da kažete da je
ovaj napad posledica lečenja? Ili možda čak mog lošeg kliničkog
tretmana pacijenta?“
„Samo kažem da ima smisla razmotriti da nije možda nešto u
vezi s tim seansama bilo okidač ovog nasilnog ponašanja. Da ste
možda oslobodili neku agresivnost koja bi inače ostala pod ključem.“
„Uz dužno poštovanje, doktore Krakle, time pokazujete duboko
nerazumevanje terapije. Odnosno, čitavog tog aspekta psihijatrije i
psihologije.“
„O, dobro ja razumem sve to.“ U Kraklovom glasu sada se
osećao neskriven prezir. „Lečenje neizlečivih. Čitav rečnik
sinonimnih žargona za stanja za koja je dovoljna jedna reč: ludilo.
Lažna filozofija i pseudonauka koje samo komplikuju prostu prirodnu
činjenicu: ljudi se ponekad rode defektni. Neki s fizičkim defektima, a
neki s mentalnim. A naravno, od tih teorija uvek kapne poneki dinar -
i zato je Frojd, otac te vaše psihologije, Jevrejin. Psihologija ne samo
što je pseudonauka, to je jevrejsko reketiranje i samim tim je utoliko
opasnija.“
„Pa, ako verujete u sve to, zašto, pobogu, radite u sanatorijumu,
čoveče? I tek da znate, ja sam poklonik Jungove psihologije, ne
Frojdove - ali to što je Sigmund Frojd Jevrejin svakako ništa ne
menja.“
„Radim ovde jer sam potreban. Radim ovde jer moramo da
držimo lude dalje od normalnih. Držimo ih zatočene - makar dok se
ne pronađe bolje rešenje.“
 „A doktor Platner deli vaše stavove?“
„To su moji stavovi. Šta doktor Platner misli, to je njegova stvar. U
svakom slučaju, kad smo već otvoreni, smatram da ti vaši hokus-
pokus trikovi kojima se bavite na tim seansama nemaju nikakvu
korist. Zapravo, smatram da su te seanse potencijalno štetne i da će
biti još incidenata poput ovog napada ako ih ne prekinete.“
Viktor je posmatrao Kraklovo visoko, mršavo i pomalo pognuto
obličje, koje ga je podsećalo na nekakvog jastreba, suzbijajući poriv
da ga zgrabi i udari pesnicom u lice. Ako je ovo ta nadrasa, pomislio
je, neka nam se bog smiluje.
„Nemam vremena da slušam vaše gluposti“, rekao je umesto
toga, okrenuvši Kraklu leđa i uputivši se van ambulante. „Čeka me
još hokus-pokus trikova.“
 — DVANAESETO POGLAVLJE —

Viktor je ranije stigao u prostoriju za seanse u kuli i postavio opremu,

a onda je seo i ćutao tako neko vreme, pokušavajući da se sabere i
opusti um pre nego što duboko uroni u tuđi. Znao je da je uzdrman iz
dva razloga: napad na sestru potresao ga je i naterao da se seti
Romanekovih upozorenja; ali i Krakl ga je uznemirio.
Istina je da je Viktor zaista osećao nelagodu na pomisao da
Mahačekovo iznenadno nasilno ponašanje možda ima neke veze sa
seansom. Šta ako je glas koji je čuo zaista bio neka skrivena nit koju
je Viktor, ne sluteći, zategao? Povrh svega, stomak mu se komešao
svaki put kada bi pomislio na Krakla i njegove stavove; na Juditin
strah od progona, noćne more o pokolju i katastrofi koje je
proganjaju; o tome kako Krakl tim nerealnim strahovima daje
konkretni oblik.
Sedeo je sam u toj kružnoj prostoriji debelih zidova i visokog
svoda i razmišljao o svemu tome. Iz nekog razloga, pomislio je na
jedno još veće ludilo od pre nekoliko vekova. Legendarno ludilo koje
je zatočeno, skriveno negde iza ovih zidova. Umesto da ga umire,
izolovanost u kuli i obrazac njegovih misli probudili su u Viktoru
nešto drugo.
Shvatio je da je počeo, iz razloga njemu još nejasnog, zaista da
se plaši.

Čulo se kucanje na vratima, a kada ih je otvorio, Viktor je zatekao

profesora Romaneka kako stoji u hodniku zamka i uznemireno se
mršti.
„Samo sam želeo da vam zahvalim za brzu reakciju“, rekao je
Romanek. „Žalostan incident, zaista, i užasan propust obezbeđenja.“
„Molim vas, uđite, profesore.“
Romanek je zakoračio u nekadašnju žitnicu i pogledom prešao
preko kružnih zidova, bolničkog kreveta i stola na sredini, kockastih
uređaja, koturova i kablova opreme za snimanje. „Neću vas dugo
zadržati“, rekao je. „Samo sam želeo da vam zahvalim na tome što
ste pomogli onoj sirotoj devojci. I što ste preuzeli kontrolu nad
situacijom.“
„Ma ništa“, rekao je Viktor. Znao je da to nije pravi razlog
Romanekove posete. „Jeste li otkrili kako je uzeo čašu iz kuhinje?“
Romanek se još više namrštio. „U tome je stvar - sudeći po
delićima koje smo pokupili, to nije čaša ni iz kantine ni iz kuhinje. Bila
je od nekakvog plavo-zelenog stakla - više dekorativnog nego
funkcionalnog. A pritom izgleda da ju je Mahaček već imao kod
sebe: da ju je krio kod sebe i uneo u kantinu. Kao što rekoh, užasan
propust obezbeđenja.“
„Ali odakle mu onda ako ne pripada kantini?“
„To je ono što nas zbunjuje.“ Romanek je zastao za trenutak.
„Doktore Kosarek, mislite li da je nešto u vezi s Mahačekovim
lečenjem narkosintezom moglo biti okidač za ovaj izgred?“
Viktor je potisnuo uzdah: pravi razlog Romanekove posete bila je
ista sumnja koju je i Krakl izrazio na manje diplomatski način.
„Apsolutno ne, profesore“, rekao je Viktor odsečno. „Zapravo, ove
seanse trebalo bi da ublaže, a ne da podstaknu psihoze pacijenata.
Bojim se da mi je Mahačekovo nasilje jednako velik šok kao i vama.
Šta ćemo s onim policajcem koji želi da razgovara s njim?“
„Ja ću se postarati za to“, rekao je Romanek. „Moraćemo da
otkažemo. Ili makar odložimo. Imate još jednu seansu ove večeri?“
„Da“, rekao je Viktor, „s Pavelom Zelenim, iz Šlezije.“
Romanek je dugo posmatrao Viktora. „U redu onda. Hvala vam
opet, doktore Kosarek.“
 — TRINAESETO POGLAVLJE —

Pavel Zeleni bio je običan drvoseča ograničenih intelektualnih

sposobnosti iz šleske Moravske. Viktor je znao malo toga o Češkoj
Šleziji, osim da je i Sigmund Frojd tamo rođen. Nije to bilo mesto
koje je morao da posećuje, a i često mu je bilo teško da prati laški
dijalekat, kojim su mnogi Šlezani govorili. Sudeći po beleškama iz
kartona i kratkom razgovoru bez lekova koji je Viktor već obavio s
njim, Zeleni je dovoljno dobro govorio standardni češki, iako bi se
povremeno prebacivao na laški. Međutim, u beleškama je isto tako
pisalo da mu je inteligencija na donjoj granici normalnog i da nikada
nije naučio da čita i piše.
Kada su ga uveli, Zeleni je na sebi imao čistu belu košulju i
pantalone, koje mu je verovatno obezbedila bolnica. Bio je krupan,
skladno građen, obrijan, mada mu je snažna vilica bila plavičasta
zbog senke jednodnevne brade.
Kao i prvi put kada ga je Viktor sreo, Drvosečin izgled neobično
ga je zbunjivao; u toj neupadljivoj gradskoj odeći, ništa u vezi s njim
nije nagoveštavalo da je reč o običnom radniku sa sela, osim
njegove upadljive građe. Zapravo, lice mu je bilo privlačno i
proporcionalno, a zelene oči blistave i nagoveštavale su inteligenciju
za koje su ga beleške uveravale da je nema.
Već je bio pod blagim sedativima i nije se opirao kada su ga
doveli do kreveta na podešavanje i privezali, ali Viktor je primetio da
su ovog puta četvorica bolničara bila u pratnji. Za razliku od
Mahačeka, Zeleni je već napadao osoblje i njegova fizička snaga u
kombinaciji s emotivnom eksplozivnošću označila ga je kao pacijenta
kod koga se moraju preduzeti najstrože mere opreza.
Kada je Zeleni bio privezan, Viktor mu je ubrizgao koktel sedativa
i sačekao da počnu da deluju. Kada je dejstvo počelo, uključio je
magnetofon i počeo seansu.
 Činilo se da su mu lekovi veoma brzo slomili volju, kao da je
materijal od kog je satkan daleko slabiji nego kod ostalih pacijenata.
Na Viktorova pitanja odgovarao je bez protivljenja i opiranja.
Glas mu je bio iznenađujuće blag za tako krupnog čoveka i,
očekivano, govorio je sa izraženim akcentom. Njegov češki bio je
prošaran šleskom i poljskom intonacijom i dijalektom.
Kada je Viktor poveo Drvoseču u dubine njegovog uma, Pavel
Zeleni ispričao mu je svoju priču.
„Bili smo srećni. Ja i žena, bili smo srećni. Šarlota je bila lepo
devojče, snažno devojče, i bili smo srećni. Nas dvoje bili smo ti kao
dve strane istog novčića, ako znaš na šta mislim. Četiri godine nam
je bilo tako. Četiri srećne godine.“
„Šta se desilo pa se to promenilo?“, pitao je Viktor.
„Deca - dva blizanca - došla su deca i odjednom se sve
promenilo. Ali i pre toga je počelo da se menja. Postala je lukava.
Tajila je stvari. A i nije želela da leže sa mnom kao pre. Mislim, kao
kada smo se venčali.“
„Je li rekla zašto?“
„Šarlota je krivila šumu. Rekla je da je šuma plaši. Ne samo ono
što se u njoj skriva, nego sama šuma. Nasmejao sam se na to -
čitavog života živim i radim u šumi. Zahvaljujući mom poslu, imali
smo kolibu, imanje. Bilo je to fino mesto, ali nalazilo se duboko u
šumi. Brinula se kad deca budu morala da krenu u školu, jer je koliba
bila tri kilometra od sela. Druga najbliža kuća pripadala je upravniku
imanja, a čak je i ona bila više od kilometar daleko.“
„Znači, smetala joj je ta izolovanost, samoća?“, pitao je Viktor.
„Pa, valjda. Ali ona je drugačije govorila. Rekla je da joj smeta
Šuma. Da je plaši - i da je počela da viđa nešto u tami među
drvećem. Rekla je da su senke žive - da su pune duhova, utvara.
Rekla je da je kao dete slušala razne priče o demonima, vilama i
vešticama koji žive u toj šumi. Pokušao sam da joj objasnim da se to
samo svetlo tako menja i kreće među drvećem, ali nije to prihvatala:
rekla je da je šuma puna stvari koje ne razumemo. Ništa nisam
mogao da uradim kako bih je smirio. Nismo mogli da napustimo
šumu: to mi je bio posao. Moj posao bio je među drvećem.“
 „A šta je s vama? Iz ovoga što kažete, zvuči kao da niste verovali
u šumske duhove?“, upitao je Viktor.
„Nisam to rekao. To sam rekao Šarloti - da ne verujem u njih - ali
kao što rekoh, čitavog života živim u šumi. Da bi razumeo šumu,
moraš da živiš i radiš u njoj.“
„Da biste je razumeli?“
„Šuma je živa. Ne mislim samo na drveće i mahovinu i biljke i
životinje - to su samo delovi, kao što su to kod nas prsti ili kosa ili
koža - kad kažem šuma, mislim na Šumu. To je veliki um koji se širi i
proteže i prepun je senki i svetla. I više od toga - ona sanja. Sanja
svašta. I dobro. I loše.“
„A šumski duhovi?“
Zeleni je polako klimnuo glavom u znak potvrde. Pokreti glave bili
su mu usporeni zbog lekova. „Svi su oni deo snova. Vidiš, kada
Šuma sanja i kada čovek sanja - ti snovi kao da se svi pomešaju i
zapetljaju. Kao kada korenje novog drveta počne da raste kroz
korenje starog i onda se zapetlja, znaš? Kada si dovoljno dugo u
šumi, počneš da sanjaš njene snove. U senkama među drvećem
počneš da viđaš demone, anđele i duhove. Mislim da je počela da
viđa te duhove, ali da ih nije razumela.“
„Dakle, mislite da je halucinirala - odnosno, da su joj se priviđale
stvari koje ne postoje?“
„Ma, postoje one, i te kako postoje. Još kako su stvarne.
Poigravaju se s ljudima. Tu je Ten kdo Čtha vzadu - Onaj koji Vreba
otpozadi - koji te posmatra i hoda tačno iza tebe, baš onuda kuda si
prošao, ali sakrije se iza drveta čim se okreneš. A tamo gde smo mi
živeli, tamo je dom šumskog džina Krakonoša - Nemci ga zovu
Ribecal - a tu je i šumski duh leši, i vile, i šumske veštice. A i čert,
crni demon i, naravno, veliki Veles glavom i bradom, glavni duh
šume… Šuma je njihov dom, jer ona ih sanja.“
„Ali ništa od toga niste rekli ženi?“
„Samo bi se još više uplašila. Mislio sam da će se s vremenom
navići. Kada dugo živiš u šumi, navikneš se na duhove. Valjda se na
kraju i navikla na njih.“ Zeleni je uzdahnuo, tuge ublažene
sedativima. „Šarlota se promenila. Mislim, ponovo se promenila.
Ovog puta bila je to velika promena. Prestala je da se žali na šumu.
Zapravo, počela je stalno da ide u šetnje šumom. Vodila bi i dečicu
sa sobom. Ali za mene više nije želela da zna. Nije me želela pored
sebe.“ Zeleni je zastao da se seti pravog izraza. „Nije želela više da
vršim bračne dužnosti.“
„Nije vam pružila nikakav razlog za to?“, upitao je Viktor.
„Nije. Samo je rekla da je umorna. Ali znao sam ja. Znao sam
istinu. Legala je s drugim. Neko drugi bio joj je muž.“
„Kako je to moguće? Rekli ste da ste živeli daleko od svih.“
„Upoznala je nekoga u šumi. Shvatio sam da ima šumskog
ljubavnika - ili da joj je ljubavnik dolazio kući kada bih ja radio u šumi.
A bilo je i drugih tragova.“ Zeleni je ponovo tupo klimnuo pod
dejstvom lekova, potvrdivši sam sebi svoj zaključak. „Deca su počela
čudno da me gledaju. Nikada nisu želela da pričaju i da provode
vreme sa mnom. Sve troje - žena i deca - sve češće bi išli u šumu. A
deca, blizanci - jedne nedelje kad nisam radio, igrali su se u zadnjem
delu kolibe. Nisu znali da mogu da ih čujem, ali jesam. Čuo sam ih.
Sve sam ih čuo.“
„Šta su pričali?“
„U tome je stvar - ne znam šta su pričali. Nisam mogao da
razumem ništa što su govorili. Pričali su - više su šaputali, kao da
nisu hteli da ih iko čuje - na nekakvom čudnom jeziku, ni nalik ni na
jedan jezik koji sam ikada čuo.“
„Na nemačkom?“
Zeleni je odmahnuo glavom. „Ne pričam nemački, ali prepoznam
ga kad ga čujem. Nije to bio nemački. Nije bio ni nemački, ni češki, ni
poljski, ni ruski. To nije bio jezik običnih ljudi. Reči su bile čudne,
uopšte nisu ličile na reči, nego više na nekakvo predenje, kliktanje i
režanje. Nije to bio ljudski govor, znaš na šta mislim? Nije to bio jezik
s ovoga sveta. Znao sam da nešto mora da se učini. Da moram da
nađem dokaz. Ali nije bilo lako. Imanje za koje sam radio teralo me
je da mnogo radim, baš mnogo. Svakog dana morao sam da
ispunim kvotu pre nego što dođe upravnik s ljudima na konjima i
krene da vuče drvnu građu nazad do stovarišta. Zbog toga sam bio
van kuće pre nego što svane, kad bi se šuma tek budila, i nisam
mogao da ih držim na oku. Ali onda se jednog dana na nebu
spremala takva oluja da je gotovo bilo crno, pa mi je upravnik došao
ranije da pokupi drva, a mene poslao kući. Tako sam kući stigao
malo ranije. Ali umesto da krenem pravo ka kolibi, sa staze sam
zašao u šumu i sakrio se u žbunju, odakle sam mogao da vidim sve
što se događa. Hteo sam da ih uhvatim na delu. I jesam. Ugledao
sam ga.“
„Koga ste ugledali?“
„Prvo sam ih čuo - negde u kolibi. Čuo ženu - moju ženu - kako
uzdiše kao kurva, dok se deca sve vreme igraju napolju. Posle
nekog vremena je izašao. Sivi čovek. Bio je visok, viši i mršaviji od
bilo kog, i sav je bio siv. Izašao je iz kolibe i video sam da nije čovek.
Imao je dug oštar nos, a usta su mu bila ogromna i delovala su kao
da se smeje, ali nije se smejao: bila su samo tako uvrnuta, jer je
imao toliko zuba: na stotinu, i više. Duge i oštre zube, poput igala.
Sve u vezi s njim bilo je oštro, a ne samo zubi: lice mu je bilo u
oštrim linijama; oči su mu bile tvrde i oštre poput dijamanata. I nije
krenuo stazom, nego pravo u šumu, u njen najgušći deo. Tamo gde
je sve bilo gusto i mračno. Nekako kao da se rastvorio u senkama,
kao da se otopio. Ali video sam ga dovoljno da prepoznam ko je.
Znao sam ko je sivi čovek. Jašta da sam znao.“
„I ko je to bio?“, upitao je Viktor.
Zeleni je utišao glas gotovo do šapata. „Znao sam ko je on -
vidiš, bio je to Koščej Besmrtni. Znaš za njega? Besmrtni zloduh
šumski. Znao sam tada da mi je žena šumska veštica i demonska
kurva. Tada je sve imalo smisla. Tada sam sve razumeo. Šarlota je
bila demonska kurva, jašta, a možda i nešto gore. Ima jedna
močvarna đavolica; zavodi muškarce i krade decu kako bi ih
zamenila svojom. Nju zovemo Divljanka. Tad sam shvatio. Tad sam
shvatio kako sve stvari stoje - Šarlota je Divljanka, močvarna
demonska kurva i kradljivica dece; da je išla u šumu da se kupa u
prljavoj močvarnoj vodi i jebe s Košćejom. A deca? Tad sam sa
sigurnošću znao da nisu moja: moja deca su mrtva, a Šarlota je
umesto njih dovela zamenciće. Ona su bila Košćejov nakot, a jezik
kojim sam čuo da pričaju bio je šumski jezik. Jezik demona drveća i
duhova podzemlja.“
„I poverovali ste u sve to, Pavele?“, upitao je Viktor. „I dalje
verujete u to?“
 „Naravno da verujem. Sve je to istina. Zašto bih onda uradio ono
što sam uradio da to nije sve istina?“
 — ČETRNAESTO POGLAVLJE —

„Ali taj sivi čovek koga ste videli“, rekao je Viktor, „zar ne shvatate da
to nije mogao biti Košćej Besmrtni? Košćej Besmrtni je samo stari
slovenski mit. On nije stvaran. Niti su zamenčići ili močvarna
đavolica Divljanka stvarni. Sve je to sujeverje. Bajke.“
„I te kako je stvaran. I mitovi su stvarni. Tako sam i znao šta da
radim. Vidiš, Košćeja ne možeš nikako da ubiješ, ne zove se zalud
Besmrtni. Smrt drži zaključanu negde daleko, daleko od tela. Znaš
priču - nekada davno, Košćej je doputovao na magično ostrvo Bujan.
Njegova smrt skrivena je u obliku srebrne igle, skrivene u jajetu, jaje
u patki, patka u zecu, zec u gvozdenom kovčegu, kovčeg ispod
magičnog zelenog hrasta. I dokle god je ta igla njegove smrti
skrivena, niko - ni ti, ni ja, niko - ne može ubiti Košćeja. A ima i dar
da vraća mrtve u život: udahne u usta mrtvaca i oni ponovo ožive, ali
bez duše. I zato sam to morao da uradim onako kako sam uradio.
Nije mi bilo milo, ali znao sam da moram tako da uradim.“
„Mislite, da ubijete ženu i decu sekirom? Da ih nasmrt isečete na
komade?“, pitao je Viktor.
„Da“, rekao je razložno. „Ali bilo je to i mnogo više od toga. U
svakom slučaju, to nisu bili moja žena i deca, to nije bila moja
porodica. To je bila demonska porodica - Košćejeva kopilad
zamenčići i njihova mater veštica. Ali ne bi bilo dovoljno da sam ih
samo ubio sekirom, zar ne shvataš? Da ih Košćej nađe, udahnuo bi
im u usta i vratio ih u bezdušni život.“
Viktor je ponovo proverio beleške. Tu su ponovo bile policijske
fotografije, ali bilo mu je teško da ih gleda s profesionalne distance.
Zapravo, bilo mu je teško da ih uopšte gleda.
„Shvataš zašto sam morao to tako da uradim, zar ne?“, pitao je
Zeleni. „Morao sam da im iseckam tela na sasvim sitne komade i da
ih razbacam po šumi. Vidiš, morao sam da otežam Košćeju da ih
vrati u život. I naravno, morao sam da nađem dobra skrovišta za
glave. S decom je bilo lako, jer su im glave bile male.“
Viktor je uzdahnuo. Iznenada je osetio kako ga pritiska teška
banalnost Pavelovog ludila i zločina. I njegova apsurdna potraga za
takozvanom đavoljom niti. U tom priprostom i nepismenom drvoseči
ne krije se ništa drugo do najprostijeg jezivog ludila, sirove
paranoične obmane koja ga je navela da iskasapi ženu i decu. Nema
podeljene ličnosti niti nekog naročitog mračnog aspekta koji treba
razotkriti. Nigde dokaza za njegovu teoriju đavolje niti.
U prostoriji se na trenutak čulo samo ritmično okretanje koturova
magnetofona.
Delovalo je kao da pacijentu ne smeta da miruje. Blago je
posmatrao Viktora, bez pitanja i nestrpljenja. Viktor je iznenada
doneo odluku, zgrabio hipodermičku iglu, ispunivši je novom dozom
sedativa, i naglas potvrdio veličinu doze za snimak.
„Šta?“, upitao je Zeleni.
„Ništa, Pavele“, rekao je Viktor. „Obraćao sam se mašini. Daću
vam još jednu injekciju, još više će vas opustiti, ali možda će vam se
malo više prispavati, pa pokušajte da ostanete budni.“
„Važi.“
Viktor je sačekao nekoliko minuta da dodatni lekovi počnu da
deluju. Zeleni je sada bio u limbu svesti, ni budan, ni u snu.
„Hoću da pričam sa sivim čovekom“, rekao je Viktor. Osećao je
kako mu srce sve brže tuče u grudima: povećana doza bila je na
granici onoga što se usuđivao da ubrizga, možda čak i preko nje.
Znao je da rizikuje pacijentov život radi svoje teorije. „Hoću da
pričam s Košćejom Besmrtnim“, rekao je odlučno. „Jesi li tu? Spavaš
li u Pavelu Zelenom?“
Nije bilo ničega.
„Košćeju? Jesi li tu?“
I dalje je jedini zvuk u prostoriji bilo okretanje koturova. Viktor je
primetio da Zeleni diše sve tiše i sve pliće, a da su intervali između
udisaja duži. Znaci opasne hipoventilacije. I predoziranja sedativima.
„Pavele? Pavele, čujete li me?“
Nije bilo odgovora.
„Pavele?“
 Pacijentovo disanje postalo je jedva čujno, a Viktor je video samo
slabašne pokrete njegovih širokih grudi. Proklinjao je to što mu je
nestrpljivo i neodgovorno ubrizgao dodatnu dozu.
Videvši da mu je pacijent u opasnosti od hipoventilacije, Viktor se
dokopao šprica, a slobodnom rukom u limenoj kutiji potražio ampulu
protivotrova pikrotoksina. Skliznula mu je iz prstiju i počela da se
kotrlja po stolu. Pošao je da je zgrabi, ali promašio ju je i ona se
otkotrljala sa stola.
Kada je obišao sto da je podigne, video je slomljeno staklo na
podu i tečnost nalik viskoznoj sjajnoj suzi prosutu po sivim kamenim
pločama. Opsovao je. Bila je to jedina doza protivotrova koju je
poneo sa sobom. Požurio je ka pacijentu i protresao ga za ramena:
Zeleni je bio nepomičan u njegovim rukama.
„Pavele?“ Ponovo ga je protresao. Kada nije bilo odgovora,
pokušao je da mu pritiska grudi, štipa i uvrće kožu na njima kako bi
izazvao reakciju na bol. Nije je bilo: Zeleni se nije micao, zatvorenih
očiju, jedva primetno je disao. Viktor je otrčao nazad do stola.
Alarmom će pozvati bolničara da ode po još pikrotoksina.
Začuo je glasan drhtavi uzdah iza sebe. Viktor se okrenuo i video
da je Zeleni došao svesti: bio je pri punoj vitalnoj svesti. Drvosečine
oči, koje su lažno obećavale inteligenciju, sad kao da su ispunile to
obećanje. Bile su uperene ka Viktoru.
Viktor je za trenutak stajao zbunjen. Bilo je malo verovatno da
Zeleni povrati svest s toliko sedativa u organizmu; to što ju je tako
potpuno povratio i delovao tako lucidno, tako usredsređeno,
praktično je bilo nemoguće.
„Pavele, jeste li dobro?“
Zeleni za trenutak nije odgovarao. Umesto toga, posmatrao je
Viktora blistavozelenim prodornim očima.
Kada je progovorio, pacijentov glas bio je potpuno drugačiji.
Dubok, zvučan, dominantan, pretvorio je kružnu prostoriju
nekadašnje žitnice u amfiteatar.
„Zovite me gospodin Hobs“, rekao je dubokim glasom. I to na
engleskom.
 — PETNAESTO POGLAVLJE —

„Nikada niste pričali o bratu, doktore Bartošu.“ Smolak je policijskom

patologu ponudio cigaretu, koju je ovaj uzeo. Detektiv ju je pripalio, a
zatim i sebi. „Doduše, nije kao da se to ikoga tiče.“
„I ne tiče se“, rekao je Bartoš oštro. Sedeo je sitan i izgužvan za
stolom preko puta Smolaka i razgledao njegovu kancelariju. Nalazila
se na trećem spratu predstavništva Praške policije i odisala pravom
radnom atmosferom: zatrpana dosijeima, zakonicima, policijskim
uputstvima, ali lišena bilo kakvog ličnog predmeta i bilo čega što bi i
najmanje otkrilo ko je čovek koji u njoj boravi.
Imala je samo jedan prozor, ali bila je prostrana i preko puta nje
nije bilo visokih zgrada koje bi blokirale svetlost dana. Kada se prvi
put smestio u ovu kancelariju, Smolak je pomerio sto tako da stoji
direktno ispred prozora, a on sam bio leđima okrenut svetlosti koja bi
na njega pomalo bacala senku, a obasjavala lica posetioca, poput
doktora Bartoša.
Bio je to trik koji je naučio iz priča o caru Karlu IV, koji je svoj tron
za audijenciju postavio između dva visoka sunčana prozora u inače
tamnoj dvorani za prijem u dvorcu Karlštajn. Tako je car sedeo u
senci gde ga niko nije mogao pročitati, a njegovi vazali pred njim
obasjani svetlošću.
I car i Smolak znali da je na jasnom dnevnom svetlu najteže
slagati.
„Ali pretpostavljam da svi nagađaju svašta“, rekao je Bartoš
konačno, vrlo rezignirano. „Da se čak bavim i ovim poslom zbog
brata i onog što je učinio.“
„Je li to tačno?“
„Nije.“ Mali izgužvani doktor nasmejao se nategnuto i ogorčeno, a
zatim zamišljeno povukao dim cigarete. Dim se na svetlosti hladnog
zimskog dana uvijao u plavoj, sivoj i srebrnoj boji. „Svakog dana
imamo posla s ubistvima i ubicama. Vidimo banalnu stvarnost
ubistava. Gotovo svako ubistvo počinjeno je unutar neobrazovanih
grupa i onih niže inteligencije. Uglavnom među pijancima i
kriminalcima. Nema tu lekcije koju bismo naučili i koja bi mogla da
objasni šta je to motivisalo mog brata da počini zločine koje je
počinio. Dominikovi zločini - ubistva koja je počinio - bili su izuzetni.
Ali to je bilo zbog toga što je sve u vezi s njim izuzetno: njegov um,
ambicija, pa tako i ludilo. Da sam zaista želeo da rešim tu misteriju,
postao bih psihijatar, a ne policijski patolog.“
„Niste imali ni predstavu? Ništa niste slutili u vezi s njegovim
mentalnim stanjem?“, upitao je Smolak.
Na Bartoševom licu ukaza se golema tuga. „Moj brat bio je
najnežnije biće koje sam ikada upoznao. Za Dominika je ovaj svet,
ovaj univerzum, bio prepun čuda. Čuda koje vidimo i onih koje tek
treba da otkrijemo. Zato je i postao naučnik: da otkrije što više čuda.
Kao fizičar, posvetio je život razumevanju skrivenih mehanizama
univerzuma. Takozvanoj kvantnoj realnosti, gde je apsolutno sve što
znamo, sve što smatramo da važi za stvarnost, okrenuto naopačke.
Naravno, kao doktor, i ja imam naučnu pozadinu i potkovanost, ali
čak ni ja ne razumem tu kvantnu fiziku. To je jedan svet u kome važe
potpuno drugi zakoni fizike, potpuno protivni našem iskustvu, i koji
zahteva veoma jak zdrav intelekt od onih koji pokušavaju da ga
istraže. Pretpostavljam da Dominikov zdrav razum jednostavno nije
bio dovoljno čvrst. Negde u tom kvantnom svetu pronašao je svoje
čudo, to je sigurno, ali ispostavilo se da je to jedno mračno, veoma
mračno čudo. Previše mračno da bi njegov um izašao na kraj s njim.
Tražio je razum i nauku, a umesto toga je pronašao ludilo i magiju.
Iznenada je počeo da veruje…“
Smolak je polako klimnuo glavom. „Znate da on ni zakonski ni
moralno nije odgovoran za svoja dela, zar ne? Da je sve počinio u
nemilosti svoje ludosti?“
„Znam.“ Delovalo je kao da na trenutak razmišlja o tome. „Da,
znam.“
„Ali dosad ga ipak nijednom niste posetili?“
„Pretpostavljam da ga, u neku ruku, i dalje krivim. Ono što je
uradio bilo je tako čudovišno, tako užasno… Iako znam koliko nije
nalik na Dominika da povredi drugo živo biće, iako sam čuo sve
dokaze o njegovom ludilu, pretpostavljam da ga i dalje krivim.“
„Ali sada želite da ga vidite?“
„Kada sam čuo da idete u sanatorijum…“
„Bojim se da je poseta još jednom odložena“, rekao je Smolak.
„Izgleda da je pacijent s kojim želim da pričam napao člana
medicinskog osoblja.“
„Ali i dalje planirate da idete?“, namrštio se Bartoš.
„Sledeće nedelje. Ako i dalje želite da pođete.“
„Želim.“
Usledi tišina. Vaclav Bartoš je neko vreme zamišljeno pušio.
„Video sam policijski crtež vašeg osumnjičenog“, rekao je
naposletku. „Onaj po opisu prodavačice iz radnje.“
„Ubacio sam ga u Lidove novini i Prager tagblat. Uzela ga je i
većina drugih novina. A ubilo se koliko će poslužiti.“, rekao je
Smolak. „Visok i neobrijan čovek u otrcanom crnom kaputu i šeširu.“
„Mislim da čak može i da naškodi“, rekao je Bartoš.
„Je li, a kako to?“
„Zbog mitologije. Kao i vi, ni ja ne mislim da bi iko bio u stanju da
identifikuje nekoga pomoću tog crteža. Ubici je dovoljno da se obrije
i presvuče - što je verovatno već i uradio ako je video crtež. Ali zaista
je sve ponovo kao u slučaju Džeka Trboseka. Ljudi polako gube
predstavu da jedan opasan manijak kasapi žene, i počinju da ga
romantizuju, da od njega prave mit. To se desilo u Londonu i plašim
se da se to dešava i ovde. Problem s tim opisom i crtežom koji je
nastao na osnovu njega jeste to što kada ljudi pogledaju novine,
videće duha, a ne čoveka. Bezličnog zloduha koji ima više veze s
folklorom nego sa stvarnošću!“
„I smatrate da je to kontraproduktivno?“, upitao je Smolak.
„Mislim da na taj način javnost uživa u uzbudljivoj priči, a
zaboravlja da se plaši stvarnosti. Stvarnost im previše teško pada te
se tako odvajaju od nje. Možda su tako svi mitovi i rođeni.“
Smolak je neko vreme posmatrao kako se zrnasti plavosivi dim
cigare uvija i lebdi na sunčevoj svetlosti. „Doktore Bartošu, sećate li
se našeg razgovora o Tobaru Bihariju, kada sam vas upitao da li
mislite da ludilo može da preuzme komandu i stvori sopstvenu
ličnost? Da neko ko je lud može da počini ubistva a da toga nije ni
svestan?“
„Sećam se. Ali Bihari je mrtav, a ubistva su se nastavila. A ako
ste mislili na moga brata, s njim nije takav slučaj.“
„Ne, ne - govorim uopšteno“, rekao je Smolak. „Saglasni ste da
stvarno postoje slučajevi potpuno podeljenih ličnosti?“
Doktor Bartoš sleže ramenima. „Kao što sam vam rekao kada
smo razmatrali tu mogućnost u Ciganinovom slučaju, čitao sam o
takvim slučajevima.“
„A da li je moguće da je jedna strana ličnosti potpuno nesvesna
onoga što druga čini? Čak i počinjenog ubistva?“
„Opet vam kažem, u slučajevima za koje sam ja čuo, to svakako
nije neuobičajeno. Ima mnogo primera gde se ta podela ličnosti
dešava kako bi jedan odvojen deo mogao sebi da da slobodu da
ostvari najdublje želje, a da drugi ne zna ništa o tome, potpuno
oslobođen inhibicija savesti i krivice, koje bi inače pratile takvo
ponašanje.“
„Šta bi, pobogu, moglo da prouzrokuje da se to nekome desi?“,
pitao je Smolak. „Da li se s tim rađaju? Da li dete raste s dvoje ili više
ljudi u sebi?“
„Opet vam kažem, mislim da bi to trebalo da pitate stručnjake
kada posetimo sanatorijum, ali koliko sam ja shvatio, uzrok
podeljene ličnosti je obično neki događaj, obično neka velika trauma
iz detinjstva. Veoma često ljudi imaju duboku mračnu tajnu za koju i
ne znaju, iz prostog razloga što je ona dodeljena drugom identitetu.
Ne moraju da se suoče s onim što im se desilo, niti s onim što su
učinili, jer se to desilo nekome drugom. Stvar je, prosto, u tome što
je tog nekog drugog izmislio njihov um.“
Smolak je začuđeno odmahivao glavom. „Uzmimo, na primer,
našu Kožnu Kecelju - dakle, postoji šansa da on izvrši sva ova
ubistva, a da ih se posle ne seča?“
Bartoš je neko vreme razmišljao o ovome. „Mislim da Kožna
Kecelja ne pripada tom tipu. Mislim da on tačno zna ko je i šta mu je
misija. Međutim, tehnički, da, pretpostavljam da je moguće. Ali bolje
bi vam bilo da se ne ispostavi da je tako.“
„Zašto?“
 „Svaki ubica obično će uraditi sve što može kako bi prikrio
tragove zločina: uništiće dokaze, skloniće tragove“, rekao je Bartoš.
„U slučaju o kome vi pričate, ti drugi od kojih ubica krije svoje zločine
uključuju i njega samog. On će aktivno pokušavati da sakrije dokaze
i od tog drugog dela svoje ličnosti. Setite se da ovde ne pričamo o
jednoj osobi. Pričamo o jednom telu, ali o dve ili više ličnosti. Svaka
deluje nezavisno i većinu vremena ne znaju jedna za drugu.“
„Ali mora da postoji bar nekakav dokaz“, rekao je Smolak.
„Nekakav trag. Poput otiska u umu.“
„Na kakav trag mislite?“
Smolak je zaćutao za trenutak. „Snovi“, rekao je odlučno. „Mislite
li da je moguće da se potisnuto sećanje na zločin manifestuje u
snu?“
„U snu?“ Bartoš je razmislio o tome, pa klimnuo glavom. „Da.
Zapravo, u tom obliku bi se najverovatnije i javilo.“
 — ŠESNAESTO POGLAVLJE —

Prvo što je Viktor učinio bilo je da pogleda ka magnetofonu: laknulo

mu je kada je video da se traka i dalje okreće, da je mikrofon
povezan i stoji na stolu. Sve što se dešava, snima se.
Udahnuo je duboko. „Ko ste vi?“, upitao je.
„Rekoh vam“, reče glas na engleskom. „Zovite me gospodin
Hobs.“
„Moj engleski…“ Viktor se mučio sa stranim rečima, a grozničavi
um pokušavao je da se uhvati u koštac s apsurdom da se jedan
priprosti nepismeni šleski drvoseča bolje služi tim jezikom nego on.
„Moj engleski nije toliko dobar. Gde ste naučili engleski?“
„Naučio sam ga odavno. Dugo, dugo mi je bio maternji jezik.
Govorim mnogo jezika - svaki nosim poput kaputa za godišnje doba
svog postojanja. Ako se mučite s engleskim, možemo da pričamo na
francuskom, nemačkom, češkom, poljskom, ruskom…“
Viktor je zurio u pacijenta, koji je bio potpuno budan i svestan.
Nemoguće. To što se dešava nema nikakvog smisla. Suludo je.
Ponovo je pogledao magnetofon: koturovi su ga sporim okretajima
uverili da nije.
„Da li biste radije da pričam na češkom ili nemačkom?“, pitao je
Zeleni na nemačkom. Viktor je primetio da ga pacijent govori
savršeno i bez akcenta.
„Može na nemačkom“, rekao je Viktor. „Jeste li vi Košćej
Besmrtni?“
„Košćej Besmrtni?“ Zeleni se nasmejao iz sveg srca; smeh mu je
zlokobno odzvanjao prostorijom. „Čuo sam vas malopre, kako
pokušavate da prizovete drevne demone. Zvučali ste više kao neki
veštac nego lekar za ljudski um. Kao što i sami rekoste, Košćej je
mit.“ Zaćutao je za trenutak, privlačnog lica, istovremeno
nasmejanog, ali i namrštenog dok je razmišljao. „Ali na neki način,
pretpostavljam da sam i ja mit. Košćej i ja delimo mnogo toga,
utoliko što sam i sam besmrtan.“
„Pavele“, rekao je Viktor, „morate da mi objasnite kako to da
znate toliko jezika. Kako ste ih naučili? Zašto vam je glas sad tako
drugačiji?“
Viktorov pacijent odmahnuo je glavom. „Nisam ja Pavel Zeleni.
Ali to već znate. Ja sam nešto drugo. Nešto sasvim drugo. Nešto što
niste u stanju da razumete. A znam ono što znam, jer sam ovde
dugo, dugo. Mnogo duže od ovog glupavog drvoseče kroz kog
govorim. Video sam toliko toga - takve užase i strahote. A to vi niste
u stanju da razumete.“
„Ko ste vi?“ Viktor je čuo kako mu se u glas prikrada nešto
napeto i piskavo, borio se da se sabere.
„Rekao sam vam već dvaput. Ja sam gospodin Hobs.“
„Mislim, šta ste vi?“
„To je, dragi moj doktore Kosarek, nešto što već znate, ali ne
usuđujete se da dozvolite sebi da u to i poverujete.“ Zeleni je
posmatrao debele plavo-bele zidove stare žitnice, a zatim podigao
pogled ka drvenim svodovima. „Doktore, najveća opasnost kada
tražite đavola jeste u tome što ćete ga uvek i pronaći.“
„Kažete da ste đavo?“, pitao je Viktor dok mu je srce bubnjalo.
„Kažem da ste se otisnuli na ovo putovanje ne uzevši mnogo toga u
obzir. Krenuli ste u potragu za nečim što obitava u ludima, ali i u
zdravima; u drugima, ali naravno, i u vama. Ali niste zastali da
razmislite šta ćete to otkriti.“
„A šta sam to otkrio?“
„Mene.“
„Zločini koje je Zeleni počinio - ubistva njegove žene i dece -
jeste li to bili vi?“, pitao je Viktor. „Jeste li ih vi ubili?“
„Drvosečina žena išla je u mračne delove šume. Tražila je
demone, utvare i stihijske duhove u tom mraku. Krenula je u lov za
onim što je najviše plaši. To ju je i uništilo. Pronašla je ono što je
tražila. Pronašla je mene. A sada, dragi moj Viktore, i vi stojite u tom
istom mraku. Došli ste. Izgubljeni ste u šumi uma. Pazite da i vas to
ne uništi.“
„Možete li mi pokazati put?“
 „Ka svetlosti?“ Pacijent na krevetu se nasmejao grohotom i
zlobno. „Šta će meni svetlost? Tamo ni vi ni ja ne želimo da idemo,
zar ne? Ali vodiću vas, ne plašite se. Pođite sa mnom, dragi moj
doktore Kosarek, i vodiću vas u tamu kakvu ne možete ni da
zamislite. Ali to mora da pričeka. Sada moram da idem.“
„Zašto?“, upitao je Viktor. „Zašto morate da idete?“
„Pacijent vam upravo umire od prevelike doze koju ste mu dali.
Ali ne brinite, pričaćemo mi opet.“
Rekavši to, Viktorov pacijent zatvori oči.
„Pavele?“
Pavel ponovo nije odgovarao. Disanje mu se opasno usporilo.
Viktor je lupio dugme za alarm i dva bolničara uleteše u prostoriju.
„Donesite mi pikrotoksin iz apoteke!“, povikao je Viktor. „Tri
ampule! Odmah!“
Dok je jedan od njih trčao hodnikom ka apoteci, a odzvanjajući
bat njegovih stopala polako zamirao, Viktor je stajao nad pacijentom,
pokušavajući da ga natera da reaguje na bol. Pavel Zeleni ležao je
nepomično, bledeo, iščezavao iz života.
Dakle, tu se đavo krije, pomislio je Viktor.
Na ivici smrti.
 — SDAMNAESTO POGLAVLJE —

Duh seanse progonio je kružnu odaju nekadašnje žitnice. Viktora je

uznemirilo kada je čuo sopstveni glas kako odzvanja u prostoriji, ali
još više kada je začuo duboki glas gospodina Hobsa.
Kada se snimak završio, Viktor je okrenuo nezgrapni brojčanik od
bakelita i isključio magnetofon. Stajao je u prostoriji s profesorom
Romanekom, doktorom Platnerom i Juditom, koja je trebalo da
transkribuje snimak pošto prodiskutuju o njemu.
„Ali ovo je nemoguće.“ Profesor Romanek zurio je u sada prazan
bolnički krevet. „Kažete da je ovo - mislim ovo što je rekao na
početku - bilo na dobrom engleskom? Uopšte ne govorim taj jezik.“
„Koliko je meni poznato“, rekao je Viktor. „I ja ga jedva govorim,
ali ga pomalo razumem, a zvučao je… pa, kao samouvereni
govornik engleskog. Ali pojma nemam kako je jedan priprosti i
navodno nepismeni drvoseča iz Šlezije mogao iole da ovlada
stranim jezicima.“
„I to nisu samo strani jezici“, rekao je Platner nedokučivog izraza
lica, koji je, poput Romaneka, zurio u prazan krevet, kao da će mu
on pružiti odgovor. „I nemački. Jeste li čuli njegov nemački? Zvučao
je prosvećeno, obrazovano. Možda čak i pomalo arhaično. Da li je
moguće da Zeleni nije onaj za kog se izdaje?“
„Ne razumem…“, rekao je Romanek.
Platner se okrenuo ka Viktoru. „Smatrate li da je ovo što smo
upravo čuli na snimku glas te vaše takozvane đavolje niti u
njegovom umu?“
„Ne znam.“ Viktor se namrštio. Zapravo, posle oduševljenja
otkrićem, u misli je počela da mu se prikrada sumnja. „Ali mislim da
jeste. Šta god bilo ovo što smo upravo čuli, jeste značajno.“
„Hajde da za trenutak pretpostavimo da ste u pravu. Bila to
đavolja nit ili nekakav drugi aspekt, nekakva skrivena dimenzija
njegove ličnosti - sve što on zna, svaka veština koju poseduje, mora
da potiče od Zelenog. Takozvani gospodin Hobs ne može da zna niti
da radi bilo šta što Zeleni ne zna ili ne ume da radi.“
„Da, pretpostavljam da je tako.“
Platner se ponovo okrenuo ka profesoru Romaneku. „To je ono
na šta mislim. Ono što smo čuli na traci proizvod je njegovog uma.
Dake, Zeleni mora da tečno zna engleski i nemački. Nemoguće je da
je, jednostavno, nepismeni seljak za kakvog se izdavao.“
„Ko je onda on?“, pitao je Romanek.
Platner sleže ramenima. „Ne znam. Ali setite se užasnih zločina
koje je počinio. Možda je počinio užasne zločine i pre toga, a onda
pobegao i sakrio se u retko naseljenom kraju preuzevši novi identitet
drvoseče. Može biti da je doktor Kosarek u pravu - ili makar
delimično u pravu. Možda je Zeleni - ili kako god se zapravo zove - i
pre ubijao. Možda je bio visokoobrazovan, prosvećen, ali potpuno
lud čovek, koji se krio pod lažnim identitetom prostog drvoseče.“
„Ne verujem da je to naročito verovatno…“, rekao je Viktor.
„Ne?“ Platner je delovao iznenađeno. „Mislio sam da biste vi od
svih ljudi prepoznali to kao mogućnost. Ne kažem da se Zeleni, ili
kako god da se zove, jednostavno sakrio od policije i pravde, nego
da se sakrio i od samog sebe. Možda boluje i od histerične amnezije
i zaista ne zna, to jest ne seća se, ko je nekad bio.“
„Disocijativna fuga[ 18] - može biti. Da, zapravo, to je jedino
objašnjenje koje ima smisla. Doktor Platner je u pravu kada kaže da
je svaki aspekt uma Zelenog, uključujući i đavolju nit, samo to:
aspekt njegovog uma. On ne može da zna više nego što Zeleni zna.“
„Jeste li pričali s njim o onome što je rekao?“, pitao je Romanek.
„Jesam“, rekao je Viktor. „Kada sam uspeo da poništim dejstva
sedativa i potpuno ga povratim svesti. Čak sam mu pustio i deo
snimka. Ničega se ne seća. I kune se da glas nije njegov, da nema
ništa s tim. Postao je veoma uznemiren - delovalo je kao da se
zaista uplašio toga.“
„Možda se plaši suočavanja s nečim što je sakrio duboko u sebi“,
rekao je Platner. „Nekakve tajne prošlosti ili identiteta, ili duboko
zakopanih nedela.“
„Ali imamo njegov dosije“, rekao je Romanek. „Znamo tačno gde i
kada je rođen.“
 „Ima li roditelje, ili braću i sestre, koji bi ga mogli identifikovati i
potvrditi činjenice iz dosijea?“, upitala je Judita.
Viktor je ponovo prelistao beleške. „Ne. Nema živih rođaka.
Naravno, i žena i deca su mu mrtvi. Tu su samo upravnik imanja i
nekoliko kolega - ali oni ga znaju tek otkad je počeo da radi u šumi.
A ni žena ga nije poznavala mnogo pre toga.“
„Znači, moguće je da je još neki član njegove porodice
iskasapljen i sahranjen u šumi“, rekla je Judita. „Budimo iskreni, on
uopšte i ne liči na običnog drvoseču. Možda je negde sreo pravog
Pavla Zelenog pre nego što je preuzeo njegov identitet i posao na
imanju.“
„Mislite da ga je ubio i zauzeo njegovo mesto?“, pitao je Viktor
skeptično. „To mi je sve vrlo nategnuto.“
„Ništa nategnutije“, reče Platner, „od nepismenog drvoseče koji
govori Geteovim nemačkim i tečnim engleskim…“
„I šta ćemo sad?“
Odgovorio je profesor Romanek: „Nastavite seanse s njim. Vidite
da li možete ponovo da namamite tog gospodina Hobsa iz njega. U
međuvremenu, sledeće nedelje dolazi onaj detektiv iz Praške
gradske policije da obavi razgovor s Mihalom Mahačekom. Mislim da
bi bila dobra ideja da s njim prodiskutujemo o slučaju Zelenog - da
vidimo traže li nekoga ko odgovara njegovom opisu. Nekoga ko je u
bekstvu poslednjih deset godina.“
Viktor je klimnuo glavom. Svi su neko vreme stajali u tišini, dok ih
je čudnovatost onoga što su čuli i dalje progonila. Kružna soba oko
njih delovala je bezvremeno.
„Pa, doktore Kosarek“, rekao je Romanek naposletku, „bilo da je
to ta vaša đavolji nit ili ne, jedno je sigurno: bez sumnje ste oslobodili
nešto zastrašujuće.“
 — OSAMNAESTO POGLAVLJE —

Posle seanse sa Zelenim, Viktor i Judita su te noći prvi put vodili

ljubav.
Otišao je do njene sobe kada je završio posao, budući da ga je
tog jutra pozvala. Kada je stigao, video je da im je oboma napravila
da nešto prezalogaje. Tehnički, osoblju je bilo zabranjeno da drže ili
spremaju hranu u odajama, ali Judita je od seoskog krčmara kupila
hladno predjelo, meso, sir, hleb, kao i bocu vina.
Početna nervoza i nelagoda splasnule su uz vino i razgovor, i njih
dvoje ponovo osetiše lagodnost koja se tako brzo razvila između
njih: osećaj da se znaju vekovima, a ne tek nekoliko nedelja.
Nelagoda se vratila kada je Viktor privukao Juditu sebi i poljubio
je. Uzvratila mu je poljupce sa strašću koja se graničila sa žestinom,
a ljubav su počeli da vode iznenadno i žudno. Viktor se izgubio u
Juditinoj lepoti i strasti, ali brinulo ga je nešto u vezi s gotovo
očajničkom željom s kojom je vodila ljubav s njim, kao da se grčevito
drži za životnost samog tog čina, za taj trenutak. Za život.
Posle toga su ležali u Juditinom krevetu, pušili i opušteno i
spontano razgovarali. Pričali su o onome što se desilo sa Zelenim, a
Judita je videla da je Viktor i dalje uznemiren.
„Bilo je tako jezivo čudno“, rekao je. „I dalje mi nije jasno. Ali
opet, pretpostavljam da je i suština psihijatrije bavljenje čudnim.“
„Znaš šta te nikada nisam pitala?“, pitala ga je Judita, odjednom
delujući vedro. „Nikada te nisam pitala zašto si postao psihijatar.“
„Zašto?“ Viktor sleže ramenima. „Ne znam… jednostavno sam se
našao u toj specijalizaciji. U tome su ležala moja interesovanja.“
Nagnula se ka njemu i zavrtela glavom, osmehujući se. „Možda
te ne poznajem dugo, ali znam te dovoljno dobro da zaključim da nisi
osoba koja se prosto nađe u nekoj karijeri - koja se, eto tako, desila.
Sve što ti radiš - ne znam - ima svrhu. Dakle, reci mi, doktore
Kosarek, šta je pravi razlog? Zašto si odlučio da provedeš život
uranjajući u ludilo i najmračnije kutke ljudske psihe? Kladim se da je
posredi nekakva duboka i mračna tajna…“ Šaljivi ton kojim ga je
zadirkivala nestao joj je iz glasa kada je videla da mu se izraz
smračio. „Izvini“, rekla je, „ne bi trebalo da guram nos…“ Viktor je
odmahnuo glavom. „Ma ništa. Zapravo, ne razmišljam mnogo o
tome, ali tačno znam zbog čega sam postao psihijatar; mogu da
odredim tačan događaj kada sam imao dvanaest godina. Vidiš, moja
majka - bolovala je od depresije. Najtežeg oblika ogromne tuge. Na
kraju je počinila samoubistvo. Obesila se, a ja sam je pronašao.“
Judita se ispravila u krevetu, privukavši čaršav preko grudi.
„O bože, Viktore, izvini. Nije trebalo da budem tako…“
„Ma ništa.“ Tužno joj se osmehnuo. „Bilo je to davno, ali
pretpostavljam da sam oduvek opsednut pokušajima da shvatim gde
se tad nalazila - prirodu njenog mentalnog stanja, koje ju je dovelo
čak do toga da se ubije. Mislim, na neki način razumem zašto je to
uradila, posle onog što se desilo mojoj sestri.“
„Sestri?“
„Imao sam mlađu sestru. Umrla je nesrećnim slučajem kada joj je
bilo sedam godina. Udavila se. Majka je krivila sebe i tu krivicu i tugu
više nije mogla da izdrži.“
„O bože, Viktore, ja… ne znam šta bih ti rekla. Izvini, zaista. Nije
trebalo da se šalim o…“
„Ma ništa.“ Njegov nežan osmeh nije išao uz njegove privlačne i
stroge crte lica, delujući poput stranca izgubljenog na nepoznatom
predelu. „Pretpostavljam da sam se pomirio s tim.“
„Zna li moj otac za to?“, pitala ga je.
„Zna nešto. Kao i doktor Jung. Prvo što su me obojica pitali bilo je
zašto sam izabrao psihijatriju i psihoanalizu. Doktor Jung mi je rekao
da je suština psihijatrije odgovor na pitanje koje predstavlja svaki
individualni um. Rekao je da je najteže pitanje ono naše.
Pretpostavljam da je bio u pravu.“
Neko vreme vladala je tišina. Judita je provulda ruku kroz
njegovu i položila glavu na njegovo rame. Posle nekog vremena,
pomalo nespretno su se vratih na neobavezan razgovor o
svakodnevici, ali imao je osećaj da se Judita oseća loše jer je iznela
bolne uspomene na površinu. Na kraju je pomenula probleme koje
ima s Kraklom, zamenikom lekara opšte pralcse, koji je sve
slobodnije izražavao svoje antisemitske stavove.
„Hoćeš li da popričam s profesorom Romanekom o njemu?“,
upitao ju je Viktor.
„Ništa tu Romanek ne može“, rekla je Judita. „Tih ljudi se svi
plaše. Niko ih ne želi za neprijatelje, za slučaj da postanu glavni - za
slučaj da se ono što se dešava u Nemačkoj desi i ovde, a tipovi
poput Kralda završe s bičem u ruci. Što će se i desiti.“
„Ne plašim se Kralda i njegovih. Popričaću s njim.“
Judita mu je pustila ruku i počela žestoko da odmahuje glavom.
„Ne, ne, nemoj to da radiš. Samo ćeš sve pogoršati.“
„Ne možemo jednostavno da ga pustimo…“
„Ne mešaj se“, presekla ga je Judita. „Bio ti spreman da to
prihvatiš ili ne, preostaje nam jedino da napustimo Čehoslovačku -
da napustimo Evropu. To nam je jedina nada.“
Iznenađen, Viktor se kratko nasmejao. „Nisi valjda ozbiljna?“
„Nisam? Zašto da ne ostavimo ovaj sanatorijum ludacima?“
Neodređeno je mahnula rukom kako bi ukazala na mučnu težinu
zidina zamka i zamišljenih zidina. „Platner, Krakl i svi njihovi sudetski
ortaci vide Hitlera kao novog mesiju. Kao svog rasnog zaštitnika.
Veruj mi, kada nacisti umarširaju u Čehoslovačku, Platner i Krakl
biće tamo s ostalim Skopčacima i mahaće zastavicama sa
svastikom.“
Češka ružna reč za Nemce zvučala je čudno iz Juditinih usta.
Kao i uvek, Viktor i ona razgovarali su na nemačkom. U tom
jezičkom kontrastu, Viktor je jasnije čuo Juditinu frustraciju i
zbunjenost; osećaj da joj se zemlja pomera pod nogama. Dok je
odrastala, smatrala se češkom Nemicom, ali sada je bila odsečena
od tog identiteta. Iako ju je uveravao u suprotno, Viktor je video da
ima pravo.
„Kada smo bili u šumskoj kapeli“, kazala je, „rekla sam ti da za
nas nema budućnosti. Da moramo da živimo u trenutku. Pa, sinoć
sam nešto sanjala - vrlo neobičan san. Čitavog dana mi je u glavi, i
razmišljajući o tome, predomislila sam se.“ Okrenula se ka njemu
nalaktivši se. Poput slikara koji skicira konture, Viktor je prstom
prelazio preko obrisa njene ruke i ramena. Koža joj je bila meka i
glatka pod njegovim dodirom.
„Ponovo noćna mora?“, upitao ju je zabrinuto.
Namrštila se. „I jeste i nije. Na neki način, san je bio strašan, ali
ne poput drugih snova. Više je bio čudan nego bilo šta drugo - a
znaš da u poslednje vreme sanjam mnogo čudnih snova - ali
pokazao mi je da moram da napustim Evropu.“
„O čemu se radilo u snu?“
„Kada sam bila devojčica, svakog leta išli smo u Beč. Tada nisam
imala pojma zašto svake godine idemo tamo, ali sada znam da je to
imalo veze s očevim poslom. Nekakav seminar ili simpozijum, valjda.
Ja sam samo bila srećna što idem u Beč - da vidim elegantno
obučene ljude, posetim zoološki vrt, radnje i kafee. Sećam se da je
doktor Frojd često boravio tamo. I doktor Jung. Naravno, tada nisam
znala ko su oni, a ni na koji su način u vezi s mojim ocem, ali kasnije
mi je ispričao.“
„I o tom vremenu si sanjala?“, upitao je Viktor. „O tome kad si išla
u Beč kao dete?“
„Da. Ali bilo je drugačije - znaš kako je u snovima sve uvek
drugačije i čudno, ali svejedno sve prihvataš kao normalno. U ovom
snu je sve bilo gotovo isto kao što se sećam: nosila sam omiljenu
letnju haljinu, belu s plavim cvetićima, i omiljene plave sandale. Ali
ponešto je bilo drugačije: na primer, u snu su mi sandale i stopala bili
prljavi, jer sam hodala po odvodu. Isto tako i očeve cipele: prljave od
slivnika.“
„Slivnika?“
„Da. Kad god bismo nailazili na nekoga na trotoaru, doktor Frojd,
majka, otac i ja morali smo da siđemo u kanalizacioni odvod kraj
puta i pustimo ih da prođu. Ali ne i doktor Jung - doktor Jung je
ostajao na trotoaru. Pitala sam majku zašto to moramo da radimo, a
ona mi je rekla: Pobogu, dete, pa zato što smo Jevreji. Tu nam je
mesto. A onda mi se samo nasmešila, onako kao što se odrasli
smeše kada dete postavi naivno pitanje - znaš, kada pita nešto što je
očigledno.“
Viktor joj se nasmešio i sklonio tamnu kovrdžu s lica. „Uzevši u
obzir nervozu koju osećaš u poslednje vreme - i sve te gluposti koje
moraš da trpiš od Krakla - nije teško analizirati taj san.“
„Čekaj, nije samo to. Na kraju smo prestali da se penjemo na
trotoar i silazimo kako bismo pustili druge da prođu, i nastavili smo
slivnikom. I sve vreme niko se nije ponašao kao da je to iole čudno.
Samo smo počeli da šetamo po slivniku - da pratimo slivnik - i dok
smo to činili, sve više naroda nam se pridruživalo. I svi su bili Jevreji.
Na kraju smo izašli iz Beča i odjednom se našli među drvećem. U
nekakvoj šumi. Niko se nije zapitao zašto i u šumi postoji
kanalizacioni odvod po kome hodamo. Više nije bilo trotoara, samo
slivnik koji pravolinijski vodi ka srcu šume. Na kraju smo stigli do
proplanka i slivnik je ustupio mesto ogromnom trgu od cigle i
kamenih ploča, punog kišnice i otpada. I Jevreja. Bilo je tako čudno.
To što su svi to samo prihvatili kao normalno: samo smo stajali tu, u
tišini, i nismo se pomerali, niko se nije potrudio da istupi u šumu i
pobegne - da pobegne od onoga što nas čeka.“
„A šta vas je to čekalo?“, upitao je Viktor.
Judita se ponovo namrštila. „Ne znam tačno, ali mogu da
pretpostavim. Šta god da je, znam da je loše, ali svi smo samo stajali
tamo i čekali. Pitala sam majku gde smo, a odgovorila mi je istim
onim mirnim tonom s visine, koji je koristila i pre nego što smo stigli.
Da smo tu gde je oduvek trebalo da budemo. Gde nam je mesto od
samog početka. Tada su nebo prekrili mračni oblaci. A onda sam se
probudila.“ Okrenula se ka njemu i obuhvatila mu lice rukama, prstiju
hladnih na njegovim obrazima. Kada je progovorila, osetio je nešto
od one očajničke žudnje s kojom je i vodila ljubav. „Hoćeš li poći sa
mnom?“
„Poći? Kuda?“
„Negde daleko. Što dalje od Evrope. U Ameriku.“
Nasmejao se nelagodno i nesigurno. „Ali imam posao…“
„Mogao bi da nađeš posao i u Americi. Tamo država finansira
istraživanja - kladim se da bi mnogo bolje prošao nego ovde. Ako
nacisti preuzmu vlast i ovde, to će biti smrt za evropsku psihijatriju.
Svestan si toga - znaš da smatraju da su psihijatrija i psihologija
jevrejske podvale. I veruj mi, kad ta kopilad preuzmu vlast, lečenje
mentalnih poremećaja prepustiće koljačima. Kad bismo otišli u
Ameriku, i ja bih mogla da pronađem posao. Bili bismo slobodni od
svega ovoga - sveg ovog ludila.“ Pustila je da joj ruke skliznu s
njegovog lica, pročitavši njegov izraz.
„Izvini“, rekla je sklonivši lice od njegovog. „Tek smo se upoznali.
A moj problem nije i tvoj.“
Zgrabio ju je za ramena i okrenuo ka sebi. „Nije to. Uopšte nije to.
Jednostavno, ne verujem da će situacija ovde postati toliko loša kao
što ti misliš. Mislim da bi trebalo da pričekamo i vidimo.“
„Ali do tada može biti prekasno“, rekla je utučeno. „Mogla bih
zaista da se nađem na tom šumskom proplanku. Vidiš, znam zašto
sam to sanjala. Znam šta taj proplanak u šumi predstavlja: pogrom.
To su nam već radili: odvodili su Jevreje u šumu i ubijali ih, ostavivši
ih tamo da se njima goste ptice i životinje. To nas je čekalo u snu. To
će nam ponovo uraditi.“
„Slušaj, Judita, hajde da pričekamo samo dok ne završim posao
ovde. Ako situacija i dalje bude delovala loše, onda ti obećavam da
ću izvući i tebe i tvog oca odavde. Kunem se. U redu?“
Klimnula je. „U redu“, rekla je, ali u očima joj je video neku
bezizraznu senku.
 — DEVETNAESTO POGLAVLJE —

Uzevši u obzir neobičnu prirodu prethodne seanse, profesor

Romanek insistirao je na tome da prisustvuje kada Viktor sledeći put
bude koristio hipnotičke lekove na Pavelu Zelenom. Viktor se isprva
pobunio, objasnivši mu da, kako bi narkosinteza bila delotvorna,
samo dva ega smeju da budu prisutna: dominantni ego ispitivača i
potčinjeni, narkozom umanjeni ego ispitanika.
„Imate moju reč da ću biti tih i sedeti dalje od vas i vašeg
pacijenta“, rekao je Romanek svojim umirujućim glasom seoskog
doktora. „Obećavam da se neću mešati. Ako budem imao neka
pitanja ili sugestije, napisaću vam ih na ceduljici, ali ne brinite, biću
samo posmatrač. Nadam se da razumete zašto imam potrebu da
prisustvujem, doktore Kosarek: ono što sam čuo na tom snimku je
zbunjujuće - zapravo, prilično uznemirujuće. Jednostavno želim da
budem tu da čujem gospodina Hobsa kad bude objašnjavao svoje
prisustvo, svoje postojanje, u jednom tako neverovatnom domaćinu.“
Iako se trudio da prikaže da mu nije pravo, Viktoru je, zapravo,
pomisao na to da će njegov mentor prisustvovati seansi bila
neobično utešna. Iako je zaista mislio ono što je rekao, da bi radije
bio sam s pacijentom za vreme seanse, iz nekog neobjašnjivog
razloga, Viktor je shvatio da strepi od povratka gospodina Hobsa i
tešilo ga je to što će Romanek biti u prostoriji s njim.
S prethodne seanse znao je da se gospodin Hobs skriva u
najmračnijim i najzabačenijim dubinama drvosečine svesti. Stoga,
prvo se osiguravši da ima dovoljnu dozu protivotrova pri ruci, Viktor
je u pacijenta ubrizgao istovetnu snažnu dozu skopolamina i
amobarbital-natrijuma kao i pre.
Ovoga puta, Pavel Zeleni delovao je uznemirenije kada su ga
bolničari vezivali za krevet i Viktor je shvatio da se pita da li, iako
poriče da ga se uopšte seća, njegov pacijent isto tako strepi od
povratka gospodina Hobsa. Napetost je naposletku napustila
drvosečino telo dok je kroz njega kolao koktel lekova.
Uključivši magnetofon, čiji su koturovi polako počeli da se okreću,
i s profesorom Romanekom, koji je sedeo u senci iza njega, Viktor
se obratio pacijentu na običnom češkom i odveo ga nazad ka
najzabačenijem kutku njegovog uma. Zeleni je odgovarao tupo i
usporeno, budući da su mu pokreti tela i um bili pritisnuti teškom
količinom sedativa. Svaki čas bi se pobunio, rekavši da mu se
spava.
„Morate da ostanete budni, Pavele. Moramo da popričamo i
morate biti budni. Sećate li se vremena pre nego što ste došli da
radite u šumi na tom imanju?“, upitao je Viktor.
„Kako to misliš?“
„Gde ste naučili da pričate engleski, Pavele? Ili nemački? Mora
da ste ih nekada negde naučili, iako se možda ne sećate da ste ih
učili. Zato želim da vas ispitam o vašoj prošlosti. Možda je to prošlost
koje se ne sećate, stvari koje vaš sopstveni um krije od vas. Želim
da mi pričate o vremenu pre nego što ste počeli da radite na tom
imanju.“
„Ne govorim ti ja nikakav engleski. Ni nemački. Ako misliš da ih
znam, onda si i ti poludeo. Ako veruješ u to, ti si onda lud. Zašto
misliš da govorim nemački ili engleski?“
„Zato što ste njima govorili prošle noći - pričali smo već o tome,
sećate li se? Kada sam došao do vas u sobu i ispričao vam kako ste
se promenili pošto sam vam ubrizgao injekciju; kako ste sa mnom
pričali na nemačkom. Prvo na engleskom, ali ste se prebacili na
nemački, jer nisam mogao da razumem.“
„Ne govorim ti ja nikakav nemački.“
„Ali jeste. Bio sam ovde i čuo sam vas kako govorite. To znači da
ste ga negde nekad učili.“
„Ako sam ga govorio sinoć, zašto se toga ne sećam? Zašto sad
ne mogu njime da govorim?“
„Ne sećate se jer ste bili pod narkozom - odnosno, jer ste bili
pospani zbog lekova, kao i sad. Zato, odgovorite mi na pitanje: čega
se sećate iz vremena pre nego što ste počeli da radite u toj šumi?
Pričajte mi o životu pre nego što ste upoznali vašu ženu.“
 „Šarlotu?“
„Da, vašu ženu Šarlotu. Šta ste radili pre nego što ste nju
upoznali?“
„Šarlota? Da li je Šarlota ovde?“
Viktor je duboko uzdahnuo ne bi li prikrio nestrpljenje. „Zar se ne
sećate, Pavele? Šarlota je mrtva. Ubili ste svoju ženu i decu.“
Pod lekovima, Zeleni je iznervirano odmahnuo glavom, kao da je
Viktor rekao nešto glupo. „Znam da je mrtva. Naravno da to znam. I
znam da sam je ja ubio, i zašto - jer je postala kurva Košćeja
Besmrtnog. Ali je li ona ovde?“
„Kako može biti ovde kad je mrtva?“
Viktorovo pitanje prouzrokovalo je još jedno iznervirano
odmahivanje glavom. „Ovo mesto je posebno“, gotovo da je
prošaputao Zeleni.
„To je sve. Ovde ima još nečega osim živih. Ima još nečega osim
ludila.“ Zatvorio je oči i disanje mu je postalo plitko.
„Ostanite budni, Pavele“, rekao je Viktor čvrsto i odlučno. „Znam
da želite da spavate, ali morate da mi odgovorite na pitanja. Posle
toga možete da spavate, ali ne pre toga. Moram da doprem do tame
pre događaja o kojima smo pričali. To je tama koju samo vi možete
da osvetlite. Počnite tako što čete se prisetiti vremena pre nego što
ste počeli da radite u šumi. Pre nego što ste upoznali Šarlotu.“
„Radio sam u drugoj šumi. A pre toga u drugoj šumi. Oduvek sam
bio u šumi. Radio u njoj, živeo u njoj. Nikada nisam naučio da čitam i
pišem na sopstvenom jeziku - a sigurno nisam naučio druge. Naučio
sam druge stvari, doduše. Mnoge stvari. Učio sam o drveću. O
godišnjim dobima. Kako se šuma menja. To sam naučio. Toga se
sećam. Ničega drugog se ne sećam.“
„Možda se primoravate da se ne sećate“, insistirao je Viktor.
„Možda ste imali nekakav drugi život pre, život koji vas je vaš um
primorao da zaboravite, jer se desilo nešto užasno. Takva vrsta
zaborava dešava se češće nego što mislite. Znam da je ovo teško
prihvatiti, razumeti, ali mislim da postoji mogućnost da vi niste Pavel
Zeleni. Da je Pavel Zeleni neko čiji ste život i identitet preuzeli.“
„To su gluposti.“ Drvosečina žestina ponovo je bila ublažena
lekovima. „Kažeš da ja nisam ja nego neko drugi? To je skroz glupo.
Kako neko može da misli da je neko ko nije? Ja znam ko sam. Znam
ko sam i šta sam uradio i zašto sam to uradio.“
„Recite mi onda nešto o vašoj daljoj prošlosti. Pričajte mi o
vremenu kad ste bili dete“, rekao je Viktor. „Gde ste odrastali?“
Zeleni je ponovio oskudne činjenice iz svog kartona. Dao je
kratak pregled svog života: skicu, ali ne portret. Izrecitovao je tačke
svog životnog putovanja a da nije naveo nijedan detalj, opis pejzaža,
neočekivane usputne stanice. Ono što je pružio kao biografiju
poklapalo se u dlaku s onim što su o njemu u dosijeu. Ali baš ništa
više od toga.
„U redu“, rekao je Viktor. „Sećate se kako sam pričao o okeanu
unutar vas? Kako je dubok i kako sadrži svaku vašu verziju koja
postoji ili je ikada postojala? Želim da potonete dublje u taj okean -
dublje nego što smo ikada bili. Želim da zaronimo duboko u tamu i
pronađemo vaše verzije za koje možda niste ni znali da postoje.
Želim da nađem vaš najskriveniji oblik: onaj koji postoji dole duboko,
skriven od svih ostalih.“ Nastala je tišina. Zatim je Zeleni rekao:
„Onaj koga tražiš ne živi tu.“
„Kako to mislite?“
„On. Onaj koga želiš. On ne živi tamo dole. On ne živi u meni.“
Viktor je zastao držeći pogled na pacijentu i odolevajući iskušenju da
se osvrne preko ramena ka profesoru Romaneku. Na prošloj seansi
sa Zelenim naučio je da ono što traži leži u najmračnijem kutku; crna
tmina leži na samoj ivici smrti. Kako bi pronašao đavolju nit, dokazao
svoju teoriju o mračnoj arhitekturi ludila, moraće opet da dovede
pacijenta na ivicu smrti. Drvoseča će u tom mračnom kutku boraviti
samo kratko, pre nego što podlegne uticaju lekova i sna. Ili smrti,
ako Viktor i za dlaku pogrešno proceni dozu.
Moraće da pronađe ono što traži pre nego što ubrizga protivotrov.
I sve vreme bio je svestan da profesor Romanek sedi iza njega,
strpljiv i tih, ali prosuđuje. Kakav li to ljubazan sud donosi o
Viktorovim sposobnostima? Da li ovaj ljubazni ali zahtevni upravnik
sanatorijuma sada žali što ga je zaposlio?“
„Želim da pričam s gospodinom Hobsom“, rekao je Viktor na
nemačkom, u iznenadnom naletu rešenosti. „Želim da pričam s
osobom s kojom sam pričao prošli put.“
 „Ne razumem te“, rekao je Zeleni.
Viktor je ponovio pitanje na češkom.
„Ne znam ja nikakvog Hobsa“, rekao je Zeleni teškim glasom, ne
mogavši potpuno i da se namršti. „Pitao si me i pre za njega. Nisam
rekao te stvari koje kažeš da jesam. Kao što sam ti rekao, ja ne
znam nemački.“
„Ko mi se onda obratio, Pavele? Ako to nisi bio ti, i ako u tebi
nema gospodina Hobsa, koje to onda bio?“
„Možda onaj koji živi ovde“, rekao je Zeleni odsutno.
„Ko?“
„Onaj koji živi ovde. Koji živi na ovom mestu. Rekao sam ti već,
onaj kog tražiš ne živi u meni. Živi ovde, na ovom mestu. Sada je
ovde. Ovde je u prostoriji. Sluša nas.“
Viktor je pogledao preko ramena ka mentoru.
„Mislite na profesora Romaneka?“ Okrenuo se nazad ka
pacijentu.
„On je ovde samo da sluša. I nije bio ovde prošle noći.“
„Ne. Ne mislim na njega.“
„O kome onda pričate, Pavele? Ovde nema više nikoga.“
„O, ima, i te kako ima. Još neko je ovde. Neko daleko mračniji.“
Njegov ton upozorenja otupela je sve jača narkoza pod kojom se
nalazio, a mračni talas koji će uslediti još više mu je usporio govor.
„Osećam ga. Neko loš. Neko ko je zatvoren u ovim zidovima, ali ne
poput mene. Ne poput drugih. Tu je dugo, dugo. Sličan je sivom
čoveku. Možda i jeste sivi čovek. Možda je baš Košćej Besmrtni.“
„Jesam li s njim pričao prošle noći, Pavele? Je li on progovorio
kroz vas?“
„Rekao sam ti: niko nije progovarao kroz mene. Zar ne shvataš?
On je ovde. Onaj koji nosi masku. Baš na ovom mestu. Deo je ovog
mesta. Drže ga ovi zidovi. On je…“ Glas mu je izbledeo; oči su mu
se polako sklopile.
„Pavele?“ Viktor je prišao pacijentu i protresao ga.
„Šta?“, promumlao je Zeleni u odgovor. Oči su mu se samo
napola otvorile.
„Ostanite budni, Pavele. San je drugačije mesto i tamo ne
možemo pronaći istinu.“
 „Istinu?“
„Unutar vas leži istina. I mislim da je jedina osoba koja nam može
reći gde da je nađemo gospodin Hobs.“ Viktor je pokušavao da ne
dozvoli očaju da mu se prikrade u glas, i zbog pacijenta i zbog tihe
publike u senci. „Je li gospodin Hobs taj za koga mislite da živi
ovde? Da li ste na njega mislili kad ste rekli da je još neko u sobi?
Pavele?“
Zeleni je nesuvislo mumlao. Tišinu je ispunjavalo samo njegovo
disanje i okretanje koturova magnetofona. Na kraju su se čuli samo
koturovi. Disanje mu je postajalo sve nečujnije, sve ređe i krhkije.
Viktor je pogledao ka senci u kojoj je sedeo Romanek skrivenog
lica. „Žao mi je, profesore, nema svrhe“, rekao je Viktor. „Disanje mu
je opasno oslabilo. Moraću da mu ubrizgam pikrotoksin da bih ga
povratio.“
Viktor je pritisnuo dugme za alarm kako bi pozvao bolničare da
uđu i odvedu Zelenog nazad u njegove odaje. Dok je čekao da
stignu, napunio je špric pikrotoksinom iz ampule. Prišao je pacijentu i
potapšao venu na njegovoj privezanoj podlaktici, lagano mu ubacivši
iglu ispod kože.
„Oh“, rekao je Viktor kada je video. Nije se plašio. Niti brinuo.
Viktoru nije palo na pamet da se plaši, da njegov pacijent, koji je
pod teškim sedativima sve dublje tonuo kroz nesvest ka ivici smrti,
može da predstavlja ikakvu opasnost. Niti mu je palo na pamet da je
baš tu, na samoj ivici smrti, poslednji put sreo gospodina Hobsa.
Zato, kada je video da kožni kaiš za vezivanje na njegovoj desnoj
ruci nije dobro privezan, Viktor je pomislio samo da je čudno kako to
nije primetio kada mu je prvi put davao dozu hipnotika.
Iznenadni i potpuni dolazak Zelenog svesti ponovo nije imao
smisla: nije prošlo dovoljno vremena da pikrotoksin deluje. Čim je
Viktor sklonio iglu iz pacijentove vene, Pavelova ruka je poletela i
Viktor je osetio kako se drvosečina moćna šaka steže oko njegovog
grla. Špric, gumeni podvezak i metalna tacna ispali su iz Viktorovih
ruku i zakloparali po kamenom podu kada je zgrabio Pavelov zglob,
pokušavajući da mu otrgne šaku s grla.
Panika u njemu rasla je dok je osećao nepopustljiv i čvrst stisak
drvosečine šake i podlaktice. Spustio je pogled na pacijenta.
Njegovo privlačno lice bilo je izobličeno od besa, a oči su mu bile
otvorene i u njima je gorela tamna neljudska vatra. Široki i snažni
prsti jače su stegli Viktorovo više nije mogao da udahne. Jedino na
šta je Viktor mogao da se usredsredi bile su pacijentove uči:
neljudske oči pune hladne, mračne i nedokučive vatre.
Negde, nekoliko metara iza sebe, a kao u nekom drugom
univerzumu, čuo je profesora Romaneka kako viče i zvuk njegove
metalne stolice kako pada na kameni pod.
Ne popuštajući stisak na Viktorovom grlu, Zeleni mu je približio
lice svom i pritisnuo usne na psihijatrovo uvo.
„Mislili ste da možete da paradirate pred svojim gazdom
pokazujući me kao neku zverku!“, prosiktao je Viktoru na uvo.
Ponovo je govorio na nemačkom i glas mu je opet bio drugačiji.
Viktor je, užasnut, shvatio da je Hobs ponovo uskrsnuo iz senke
smrti. „Mislili ste da možete da me otkrijete drugome kao što neki
jeftini mađioničar izvlači zeca iz šešira! I dalje ne razumete moju
prirodu, zar ne? Ne razumete da se javljam uvek sa svrhom! Ne
shvatate kakvoj se opasnosti izlažete time što mi ukazujete
nepoštovanje!“
Viktor je postao svestan drugih ruku na sebi, koje su pokušavale
da ga povuku nazad i izbave ga iz pacijentovog stiska. Shvatio je da
su to profesor Romanek i dva bolničara u belim bluzama. Ali i dalje
ga je čvrsto držao i nikakav vazduh nije dospevao do njegovih pluća,
koja su vrištala za njime.
„Vratiću se“, prosiktao je glas Viktoru na uvo. „Vratiću se,
pokazaću vam istinu i ona će vas oslepeti! Pokazaću vam takav
užas i strah da će vas njihova lepota i jasnoća spaliti!“
Viktor je postao svestan da se još više bolničara okupilo oko
njega, uspevši da razdvoje gvozdeni stisak Pavelovih prstiju sa
njegovog grla. Odjednom je bio slobodan i očajnički je uvukao
vazduh u pluća.
Bolničari su odvezali Zelenog s kauča i pribili ga na pod, na silu
mu obukavši ludačku košulju. Ali Viktor je video da se pacijent više
ne opire, da ga je Hobs napustio i da se ovaj vratio u polusvesno
stanje, negde između dejstva sedativa i stimulansa. Ko god, ili šta
god, bio iza glasa koji je siktao Viktoru na uvo, više nije bio tu.
 Dok je Viktor pokušavao da dođe do vazduha, Romanek mu je
stavio ruke na ramena i odgurao ga nazad ka stolici, olabavivši mu
kravatu i okovratnik košulje. „Jeste li dobro?“, pitao je.
„Jeste li čuli?“, pitao je Viktor očajnički divljeg pogleda. „Jeste li
ga čuli? Jeste li čuli gospodina Hobsa?“
 ČETVRTI DEO

SKIOMANSER I CRKVA KOSTIJU

 — PRVO POGLAVLJE —

Naredne nedelje, dana hladnog i sivog poput škriljca, Lukaš Smolak

uputio se iz Praga ka Sanatorijumu u Gradu orlova. Kad god bi
napuštao prestonicu i putovao ka unutrašnjosti, što je retko činio,
uvek je imao osećaj da se vraća kroz vreme. Poput mnogih čeških
naseobina u provinciji, selo sačinjeno od načičkanih crvenih krovova
u dolini ispod zamka delovalo je kao da ga je XIX vek potpuno
zaobišao, i da u XX nikad neće ni ući.
Vaclav Bartoš sedeo je na suvozačevom sedištu Smolakove
prage pikolo, i uprkos tmurnom danu i sumornom ustaljenom ritmu
jedinog brisača na širokom vetrobranu, njih dvojica su prijateljski
ćaskali na putu do zamka. Smolaka je iznenadila njegova
govorljivost: nikada nije bio pričljiv, kako bi on to rekao. Međutim,
nešto u vezi s Bartoševim opuštenim, ponekad i otresitim stavom
ulivalo je Smolaku poverenje.
Pretresli su različite teme, ali bio je zahvalan na tome što Bartoš
nije pominjao ubistvo Ane Petrašove, gotovo kao da je osetio da je
Smolak povezan sa žrtvom, a da je ovo putovanje van grada prilika
da se skloni, iako privremeno, od nemilosrdno detaljne istrage
njenog brutalnog ubistva.
Isto tako, Smolak nije diskutovao s Bartošem o njegovom razlogu
da pođe na taj put: o bratu koji je zatočen u sanatorijumu. Ali kada
su krivudavim putem krenuli iz sela ka zamku, Bartoševo opušteno
ćaskanje izbledelo je u sumornu tišinu.
Smolak, koji je navikao na to da njegova bronzana policijska
značka otvara sva vrata, iznenadio se koliko su mu puta iznova
proveravali isprave pre nego što su mu dozvolili da pređe most i
parkira se u glavnom dvorištu zamka.
Dva čoveka čekala su ih na masivnim stepenicama od tesanog
kamena, koje su vodile do ogromnog luka glavnog ulaza u zamak.
Jedan od njih bio je sredovečan, obučen u beli doktorski mantil s
jezičkom na ramenima. Mantil mu je dopirao do listova i zbog njega
je više podsećao na hirurga nego na psihijatra. Bio je ljubaznog lica i
ponašanja i predstavio se kao profesor Ondžej Romanek, upravnik
sanatorijuma. Pored Romaneka nalazio se mlađi čovek, kog je
profesor predstavio kao doktora Viktora Kosareka.
„On je jedan od najvećih talenata savremene psihijatrije“,
uveravao je Romanek posetioce.
Smolak je prvo uočio to kako mladi doktor deluje kao da baš
pripada okruženju zamka: Viktor Kosarek bio je visok, vitak i zgodan,
ali imao je upečatljivo strogo aristokratsko držanje. Bilo je lako
zamisliti ga kako u oklopnim rukavicama stoji na istim ovim
stepenicama pre petsto godina. S druge strane, Romanek je, uprkos
svom autoritetu, delovao kao da mu tu uopšte nije mesto.
Ali Smolak je uočio još nešto kod ove dvojice lekara: način na koji
su zurili u njegovog saputnika, kao da su zatečeni ugledavši ga.
„O, izvinite, ovo je doktor Vaclav Bartoš“, objasnio je Smolak. „On
je naš policijski patolog i verujem da ste mu dali dozvolu da poseti
brata, koji je ovde pacijent.“
„Neverovatno…“ Profesor Romanek zurio je u Bartoša još
trenutak pre nego što je odjednom došao sebi. „Oprostite, zaista se
izvinjavam…“
„U potpunosti vas razumem“, rekao je Bartoš, i bilo je jasno da je
to istina.
Šta god da je iznenadilo doktore iz sanatorijuma, to za doktora
Bartoša nije bilo misterija kao za Smolaka. „Smem li da vidim brata?“
„Naravno“, Romanek se prijateljski nasmešio. „Naravno, naravno!
Gospodo, molim vas, krenite za mnom.“
Dok su ih vodili kroz hodnike, Smolak je bio zatečen time koliko
sanatorijum uopšte ne odaje utisak ustanove za mentalno obolele.
Romanek ih je doveo u svoju kancelariju. Kada je Smolak seo preko
puta Viktora Kosareka, primetio je ljubičastoplavu modricu na
njegovom grlu i vratu.
„Neoprezan trenutak s pacijentom“, objasnio je Viktor i stavio
ruku na grlo, delujući pritom kao da mu je nelagodno. „Sam sam kriv
za tu glupost. Ali to se stalno dešava i pored sveg našeg truda da
preduzmemo sve mere opreza, zbog čega smo morali da odložimo i
vašu posetu Mihalu Mahačeku. Bojim se da je unakazio lice jednoj
mladoj medicinskoj sestri.“
„Ali sada je u stanju da s njim obavimo razgovor?“, upitao je
Smolak.
„Da“, rekao je Viktor. „Ipak, molim vas, shvatite da ne možemo da
garantujemo da će biti lucidan. Poput mnogih naših pacijenata,
ponekad deluje savršeno normalno, a ponekad samo bunca, znate
pati od deluzija. Ako se ne varam, želite da ga pitate nešto o staklu?“
„Tako je“ Smolak nije želeo da otkrije ništa više.
„Onda bi to trebalo da ga natera da se usredsredi.“
„Mogu li odmah da se vidim s njim?“
Ovog puta odgovorio je profesor Romanek. „Dogovorili smo se
da se doktor Bartoš sretne s bratom u kantini. Kapetane Smolače,
nadam se da razumete da će vaš razgovor s gospodinom
Mahačekom, zbog nedavnog incidenta u kome je povredio
medicinsku sestru, morati da se održi u sigurnom okruženju, s
bolničarima pri ruci.“
Smolak klimnu glavom.
Romanek je ustao i pokazao im da ga prate. „Znate, kapetane,
trebalo bi da malo proćaskate s doktorom Kosarekom. On je zaista
vodeći stručnjak za mračnu psihologiju. Tačno one vrste psihologije
koja stoji iza ovih užasa u Pragu. Smatram da će vam njegovo
mišljenje biti od izrazite koristi.“
„Kako god mogu da pomognem…“, rekao je Viktor.
„To bi mi dobro došlo“, rekao je Smolak. „Iskren da budem, delom
sam i zbog toga došao u Grad orlova. Moram da priznam da se
mučim da razumem motivaciju Kožne Kecelje.“
„Rad doktora Kosareka zaista utire nove staze“, rekao je profesor
Romanek. Dok su hodali hodnikom do kapije koja razdvaja
administrativne prostorije i odaje za osoblje od obezbeđenog
smeštaja za pacijente, u kratkim crtama je opisao Viktorovu teoriju o
đavoljoj niti. „Možda bi bilo najbolje da vam doktor Kosarek sam
objasni detalje.“
Viktor je nevoljno počeo da objašnjava hipotezu o đavoljoj niti;
dok je to činio, osećao je policajčev skepticizam. S druge strane,
doktor Bartoš delovao je izuzetno zainteresovano - gotovo uzbuđeno
- da sazna što više o Viktorovim teorijama.
„Da li ste jednu takvu seansu pod narkozom imali i s mojim
bratom?“, pitao je Bartoš.
„Još ne. Nijedna seansa koju sam dosad imao s njim nije bila pod
narkozom.“
„Ali nameravate?“
„Da.“
„Smatrate li - mislim, ima li šanse da ga izlečite?“
Viktor je za trenutak razmislio o odgovoru. „Ovde imam dve
uloge: naučnog istraživača i terapeutskog psihijatra. Cilj mi je i da
naučim što više mogu i da izlečim, ako budem mogao. Međutim,
siguran sam da ste toga i sami svesni, vaš brat boluje od naročito
duboke psihoze. Možda je realnije reći da postoji šansa za
poboljšanje stanja pre nego za izlečenje.“
„Znate šta je neobično?“, rekao je doktor Bartoš. „Istraživanje
mog brata bilo je u mnogo čemu slično vašem: naučna merenja
nemerljivog i nedodirljivog. Bojim se da je Dominik upravo tad
skrenuo s puta.“ Zastao je za trenutak. „Doktore Kosarek, ima li
ikakve šanse da prisustvujem vašoj seansi narkosinteze s mojim
bratom?“
„Bojim se da to…“, Viktor se zaustavio. Pogledao je omalenog
policijskog patologa u izgužvanom odelu. „Zapravo, možda biste i
mogli. Ali samo zato što ste i sami ipak iz medicinske struke. Nadam
se da shvatate da ćete, ako vam dozvolim da prisustvujete, sve
vreme morati da budete van vidokruga vašeg brata i da nećete smeti
da imate nikakvu interakciju s njim. Ne smete ni da progovorite.“
„Razumem, samo želim da čujem“, rekao je Bartoš.
 — DRUGO POGLAVLJE —

Profesor Romanek i Viktor poveli su Bartoša i Smolaka ka trpezariji,

koja je podsećala gotovo na pozorišnu scenu kakvog praškog kafea.
Bolničar je čekao s onižim tamnokosim čovekom koji je ravnodušno
sedeo za jednim od stolova.
Lukaš Smolak je istog trenutka shvatio zašto su dva psihijatra
bila zatečena kada su prvi put ugledala doktora Bartoša. Čovek koji
je sedeo za stolom bio je sušta suprotnost Vaclavu Bartošu u gotovo
svemu: bio je uredno odeven, besprekorno očešljane kose, pravog
držanja, možda čak pomalo i ukočenog. Međutim, s izuzetkom
dijagonalnog ožiljka, koji mu je prelazio preko obraza, lice Dominika
Bartoša bilo je identično s bratovljevim.
„Blizanci“, rekao je Vaclav Bartoš Smolaku, videvši da se ovaj
iznenadio. „Ja sam stariji od njega dva minuta. Izvinite, zaboravio
sam to da napomenem.“
Profesor Romanek odveo je doktora Bartoša do stola za kojim je
sedeo njegov brat, koji ga je posmatrao ravnodušno, bez znakova
prepoznavanja.
„Molim vas, pođite za mnom, kapetane“, rekao je Viktor. „Mihal
Mahaček čeka u sigurnoj sobi.“
„Nisam imao pojma da su blizanci“, rekao je Smolak dok je
hodnikom pratio psihijatra aristokratskog držanja. „Znao sam da je
on rođeni brat doktora Bartoša - da je poludeo i da je zatočen ovde
kao jedan od đavoljeg seksteta - ali nisam imao pojma da je pljunuti
on. Vaclav Bartoš je tako dobar čovek; baš je tužno videti kako mu je
brat završio.“
„I Dominik Bartoš je, po onome što znamo, bio veoma dobar
čovek“, rekao je Viktor. „I dobri ljudi mentalno obolevaju koliko i zli. I
nisu odgovorni za zločine koje čine - oni obitavaju u drugačijem
svetu, svetu halucinacija i obmana.“
„Da li se to desilo i s Dominikom Bartošem?“
 „Zovemo ga Skiomanser“, nasmešio se Viktor suvo. „Profesor
Romanek daje veoma lirske nadimke na kartonima pacijenata. Znate
li šta je skiomantija?“
Smolak je odmahnuo glavom.
„Drevno verovanje da se znanje može steći komuniciranjem s
mrtvima. Profesor Bartoš bio je talentovan naučnik, ali iluzije su ga
naterale da veruje, pa, u magiju. Ah, tu smo…“
Viktor mu je pokazao da su stigli do željenih vrata. Poput ostalih
vrata u hodniku, i ova su bila od teške hrastovine, ali ojačana
čeličnim pločama, i imala dve brave zatvorskog tipa. Viktor je iz
džepa uzeo težak svežanj ključeva, koji je lančićem bio prikopčan za
njegov kaiš, i otključao vrata.
„Uđite, molim vas. Ostaviću vas ovde, ali unutra će biti bolničar,
zbog vaše bezbednosti.“
Smolak je zahvalio Viktoru i zakoračio u prostoriju. Bila je bez
prozora i zidovi su bili okrečeni u zaslepljujuću belu boju, za razliku
od ostatka zamka. Obična zašrafljena sijalica u kavezu obasjavala ju
je nemilosrdnim svetlom. Na središtu prostorije nalazio se sto sa dve
stolice, isto tako ofarbani u belo. Nizak, proćelav i punačak čovek,
koji nije delovao kao da bi ikome mogao da predstavlja opasnost,
sedeo je za stolom. Iza njega, pored zida, poput krupnog konobara
koji čeka da gosti izaberu iz menija narudžbinu, stajao je bolničar u
belom sakou i crnoj kravati.
Smolak je seo preko puta Mihala Mahačeka, predstavio se i
objasnio mu prirodu svoje posete.
„Pa, došli ste kod prave osobe“, iscerio se Mahaček. „Ja sam
vodeći evropski stručnjak za bohemsko staklo. Verovatno i svetski.“
„Baš tako.“ Smolak je uzeo maramicu iz džepa, stavio je nasred
stola i odmotao je, otkrivši staklenu perlu. „Možete li mi reći odakle
potiče ova perla?“
Mahaček je pružio ruku ka perli, ali bolničar je smesta zakoračio
ka njima. Smolak mu je blago odmahnuo glavom i on se vratio na
položaj pored zida. Mahaček je okretao perlu među prstima, pažljivo
je ispitujući.
„Ovde nemam lupu. Ne dozvoljavaju mi.“
 Smolak se nasmešio i izvadio draguljarsku lupu iz džepa i stavio
je na sto. „Tako sam i mislio.“
„Smem li da je zadržim?“, pitao ga je Kolekcionar Stakla
uzbuđeno.
Smolak je pogledao preko Mahačevog ramena ka bolničaru, koji
je odmahnuo glavom.
„Bojim se da vam neće dozvoliti.“
Mahaček je uzdahnuo, uzeo lupu i počeo da proučava perlu.
„Rečeno mi je da je to možda staklo iz Jabloneca“, rekao je
Smolak kada Mahaček ništa nije progovarao.
„A ko vam je to rekao?“, pitao je.
„Ana Petrašova. Ona mi je i preporučila da vas pitam kao
najvećeg stručnjaka.“
„Ah, da, madam Petrašova - znam je preko njene radnje. Dobro
vas je savetovala“, rekao je Mahaček sklonivši lupu s oka. I dalje je u
drugoj ruci držao perlu, okrećući je prstima. „To jest, kada vam je
rekla da se konsultujete sa mnom. A njeno mišljenje o poreklu perle
je glupost.“
„To nije staklo iz Jabloneca?“
„Ovo uopšte nije bohemsko staklo. Ovo je imitacija i uopšte nije
proizvedena ovde.“
„A znate li možda odakle je ta imitacija?“
„Rekao bih da je proizvedeno u mestu koje se zove San Tavern
Filds, verovatno u Cutthroat Lane.“ Ime ulice rekao je na engleskom.
„U Engleskoj?“
„U Londonu. U Ratklifu - bio je to kraj u Ist Endu.“ Zavalio se na
stolici i rekao pompeznim tonom: „Pravile su se u velikim količinama,
a većina nije bila čak ni ovog kvaliteta. Vidite, u to vreme u
londonskom Ist Endu živeo je veliki broj jevrejskih emigranata,
uglavnom iz Poljske i čeških zemalja u Austrougarskoj. Mnogi od njih
radili su u industriji stakla pre nego što su emigrirali. Razne trošne
radnje nicale su u sirotinjskim kvartovima i pogonima istočnog
Londona, a sve one masovno su proizvodile jeftine kopije
jablonečkog stakla - koje su bile gore i od nemačkih kopija rajnskog
kamenja. Ovo je mnogo bolji primerak, ali je i pored toga, i dalje
daleko lošijeg kvaliteta od pravog jablonečkog stakla.“
 Smolak je razmislio o onome što je Mahaček rekao. U materijalu
koji je pročitao o slučaju Džeka Trboseka, najmanje dva osumnjičena
bila su Jevreji imigranti iz srednje Evrope. Jedan od njih bio je i Jan
Pizer, koji je tad uhapšen samo zbog nadimka po kome je bio
poznat: Kožna Kecelja.
„Možete li da joj procenite starost?“, upitao je Smolak.
Mali proćelavi čovek sleže uskim ramenima. „Teško je reći.
Pravile su se da služe kao jeftini ukrasi za kostime ili ženske haljine.
Prošlo je vreme kada su bile u modi i sve te radionice odavno su
zatvorene, zamenile su ih velike fabrike koje sad prave prozorska
okna.“ Ponovo je okretao perlu između mesnatih vrhova prstiju i
napućio usne. „Rekao bih između pedeset i sto godina. Iz
viktorijanskog doba.“
„A ono mesto…“
„Ratklif“, podsetio ga je Mahaček.
„Ratklif - je li on blizu Vajtčapela?“
„Ja sam stručnjak za staklo, kapetane Smolače, a ne za
britansku geografiju.“

Posle seanse s Kolekcionarom Stakla, Viktor Kosarek ispratio je

Smolaka do salona za osoblje, gde je mogao da sačeka da doktor
Bartoš završi posetu bratu. Kosarek je sedeo preko puta, prekrštenih
dugih nogu i sa šoljom kafe na naslonu kožne stolice. Kao i ostatak
zamka, i ova prostorija bila je grandiozna, a Smolak je ponovo
primetio da i psihijatar odiše grandioznošću. Poigravao se idejom da
upita Kosareka da li je plemićkog porekla.
Umesto toga, detektiv je s domaćinom raspravljao o slučaju
Kožne Kecelje, kratko mu opisavši sve što se desilo s Tobarom
Biharijem, Ciganinom koji je sebi radije razneo mozak nego da živi
sa sećanjima koja su se urezala u njega.
Viktor Kosarek saslušao ga je u tišini. Potom, kada je Smolak
završio, rekao je: „Zaista zvuči kao da je Ciganin pre opisivao
nekakav čudovišni deo sopstvene ličnosti, a ne još nekog pojedinca
koji je bio s njim na mestu zločina. U pravu ste što slutite da je,
jednostavno, apstrahovao mračni i nasilni deo svoje psihe u nekakvu
demonsku figuru - nešto što je posmatrao odvojeno od sebe. Bio je
to logičan zaključak s vaše strane.“
„Zapravo, to je više bio zaključak doktora Bartoša.“
„Ali ta teorija je prilično uzdrmana ovim novim ubistvom, koje
Ciganin nije mogao da počini jer je bio mrtav.“
„Da, a imamo i opis osumnjičenog, ako nešto vredi, a ne vredi
mnogo. Jeste li ga videli? Objavili smo ga u novinama.“
„Bojim se da nisam“, rekao je Viktor.
Smolak je otvorio presavijene novine koje je uzeo iz džepa
kaputa i dao ih Viktoru.
Dok je posmatrao crtež, Viktor je osetio kako mu se puls ubrzava.
Šešir, kaput i građa odgovarali su Filipu. Nemoguće, rekao je sebi.
Jednostavno nemoguće! A ipak, slika čoveka kog policija traži
savršeno se uklapala u sumnje koje je Viktor već gajio o prijatelju.
Znao je da mora da kaže Smolaku. Da mora da mu kaže da se
njegov prijatelj tako oblači. Da se njegov prijatelj ponaša
nepredvidivo, da je izrazio mržnju prema ženama i divljenje prema
Kožnoj Kecelji.
„I nije neki trag, zar ne?“, rekao je opušteno i vratio sliku
detektivu.
„Ne, nije“, uzdahnuo je Smolak. „Da li bih mogao da vas
pozovem za savet kada više dokaza izađe na videlo?“
„Naravno. Drage volje učiniću sve što je u mojoj moći da vam
pomognem da uhvatite ubicu.“
„U međuvremenu, iako to više nije Tobar Bihari, da li je moguće
da ubica psihopata zapravo ne zna da je ubica? Nešto poput
podeljene ličnosti?“
„Podeljena ličnost je nešto sa čim mi ovde stalno imam posla.
Zbog toga je đavolji sekstet i predmet mog istraživanja. Svako od
njih prebacuje odgovornost za svoje zločine, koje su počinili ili po
naređenju ili su na to bili prinuđeni, na demonski entitet koji vide
odvojen od sebe.“
„Dakle, Kožna Kecelja možda ne zna da je on Kožna Kecelja,
ako shvatate šta vas pitam?“, rekao je Smolak.
„Da, moguće je. Retko je da se jedna ličnost tako potpuno podeli
u zasebne identitete, ali slučajevi koje ovde imamo pokazuju da se i
to dešava. Ali ako je vaš ubica takav, da je dna ličnost uopšte ne zna
šta radi druga, to će vam poprilično otežati posao…“
„I doktor Bartoš je to rekao. Takođe, sugerisao je da je u takvom
slučaju uzrok podeljene ličnosti obično trauma iz detinjstva ili
nekakva druga trauma.“
„U pravu je. Samo jedan zaseban deo te ličnosti, koji funkcioniše
nezavisno, nosi i bol sećanja na traumu i posledično abnormalno
ponašanje. U vašem slučaju, to su ubistva.“
Viktor je zaćutao na trenutak. Reci mu za Filipa, vrištala mu je
misao u glavi. Reci mu da bi Filip Starosta mogao biti Kožna Kecelja.
Ne, treba mi vremena. Moram da razmislim.
„Slušajte, kapetane Smolače“, rekao je. „Ja nisam bio rad da
pustim doktora Bartoša da prisustvuje seansi s bratom, ali budući da
je insistirao, možda biste i vi mogli da prisustvujete s njim. Kao jedan
od đavoljeg seksteta, Dominik Bartoš je savršen primer nekoga ko je
apstrahovao deo svoje ličnosti u zaseban i nezavisan demonski
entitet - vrlo nalik na ono što ste pomislili da može biti slučaj s vašim
osumnjičenim Ciganinom, iako profesor Bartoš preuzima punu ličnu
odgovornost za svoja dela.“
„A smatrate da je to slučaj i s našim ubicom?“
„Mislim da bi mogao biti.“ Reci mu za Filipa! „Svi imamo jedan
deo sebe - id - element koji je duboko u našem nesvesnom, koji je
impulsivan, nepredvidiv i potencijalno nasilan. Zadatak ega je da
zauzdava id. A unutar ida, verujem da postoji element koji
predstavlja skup svih naših ideja o zlu - individualnih i kolektivnih.“
„Vaša đavolja nit?“
„Tačno tako“, rekao je Viktor. „Čitav naš koncept đavola - lični,
kulturološki, fizički - obitava u toj niti, te sam je zato tako i imenovao.
Svi je imamo i svi ponekad pokleknemo pred njenom moći, ah naš
ego stara se da u tome nikad ne preteramo. Ali u nekim slučajevima
ozbiljne poremećenosti, đavolja nit se odvaja i počinje da postoji
nezavisno - čak preuzima i fizički oblik u očima pacijenata, koji je
vide kao neku neodoljivu spoljašnju silu pod čijom su kontrolom.
Lakše je, vidite, kada za svoje najgore izgrede možete da okrivite
nekog ili nešto drugo.“
„Poput Ciganina Biharija“, rekao je Smolak.
 „Isto to krije se i iza zločina profesora Bartoša. A ako Kožna
Kecelja nije taj vaš Ciganin i još je na slobodi, onda - da, to može biti
slučaj i s njim. A moguće je, onda, i da se istorija ponavlja.“
„Kako to mislite?“, pitao je Smolak.
„Ako vaš ubica zaista nalazi inspiraciju u starijem ubici, onom iz
Engleske pre pedesetak godina, ironija je u tome što je moguće i da
je prvobitni ubica patio od istog tog stanja. Džek Trbosek je možda
bio đavolja nit nekoga ko to nije mogao ni da nasluti.“
Smolak je uzdahnuo. „Ubica koji se krije od samog sebe.“
„Moguće je“, rekao je Viktor. Reci mu za Filipa! RECIMU! „Ali
može da se ispostavi da će na kraju ostaviti tragove koji će vas
dovesti do njega.“
„Moram ovo da vas pitam“, rekao je Smolak, „bez obzira na to
koliko neverovatno zvučalo: postoji li ikakav način da neko od vaših
pacijenata može da izađe odavde a da vi ne znate za to?“
Pre nego što je Viktor stigao da odgovori, vrata su se otvorila i u
prostoriju je ušao Vaclav Bartoš. Obojica su videli da je policijski
patolog uznemiren.
„Kada ćete sprovesti seansu s mojim bratom?“, pitao je Viktora
Kosareka.
„Večeras“, rekao je psihijatar. „Sat nakon što pacijenti večeraju.“
 — TREĆE POGLAVLJE —

„Za šta je ovo mesto nekada služilo?“, upitao je Vaclav Bartoš dok su
on i Lukaš Smolak stajali i razgledali kulu: debele zidove, visoke
tamne drvene svodove plafona, obezbeđeni krevet za pregled, veliki
magnetofon metalnih ivica, presvučen tamnom kožom, s koturovima
od brušenog čelika. Viktor je prepoznao istu onu klaustrofobičnu
nelagodu koju je i sam osetio kada je prvi put tu kročio.
„Prvobitno je bila žitnica“, rekao je. „Ali priča se da je legendarni
Jan Crnog Srca zazidan baš u ovoj kuli. Ako i jeste, njegovi ostaci su
sigurno ovde negde. Nikada nisam pronašao nikakva vrata ili prolaz
ka ostatku kule - postoje samo dva uska proreza za strele na vrhu,
kojima se ne može prići ni spolja ni iznutra, a pretpostavljam i da se
zadnji zid ove prostorije direktno naslanja na čvrst kamen litice iza
zamka.“
„Ali tražili ste?“, pitao je Smolak. „Izlaz i ulaz?“
„Tražio sam. Ali ništa nisam video.“
„Jeste li sigurni? Uzevši u obzir neke od slučajeva koje imate
ovde i prirodu ubistava Kožne Kecelje u Pragu, mislim da
razumete…“
„Siguran sam“, prekinuo ga je Viktor. „U svakom slučaju, odavde
do Praga ima dosta puta kada nemate novca, hrane, a čak ni kaput.“
„Osim ako napolju nemate prijatelja, ili saučesnika“, rekao je
Smolak.
„Mi smo ovde veoma udaljeni od svih, a i meštani izbegavaju
zamak zbog njegove istorije i trenutne upotrebe.“ Viktor se strpljivo
nasmešio, ali pomislio je na rimu urezanu u staro drvo i glagoljicu na
šumskoj kapeli, na legende o zamku koji je sagrađen da zapečati
predvorje pakla, i seoske glasine o pećinama i skrivenim tunelima.
„U svakom slučaju, bojim se, gospodo, da ću morati da vas zamolim
da zauzmete svoja mesta.“ Pokazao je ka dvema rasklopivim
metalnim stolicama postavljenim pored zida.
 „Kada se svetla zamrače, bićete u senci i van Dominikovog
vidokruga, Moram da vas zamolim da ćutite: ključno je da ne bude
svestan bilo čijeg prisustva osim mog. Ovo naročito važi za vas,
doktore Bartošu. Kad bi vaš brat znao da ste ovde, dok je pod
uticajem hipnotika, želeće da se poveže s vama, a ne sa mnom.“
„Razumem“, rekao je policijski patolog.
Viktor je sačekao dok se ne smeste pre nego što je uključio
zglobne lampe. Zastao je za trenutak ne bi li umirio nervozu zbog
toga što Smolaku nije rekao za Filipa. Na kraju krajeva, sve njegove
sumnje zasnovane su na nekakvim osećajima i slučajnostima. Crtež
koji mu je policajac pokazao mogao je biti bilo ko sa tamnim
kaputom i šeširom.
Klimnuo je glavom bolničaru kraj vrata, koji je ugasio glavna
svetla i otišao u hodnik po pacijenta.

Ritual se odvijao ustaljenim tokom: bolničari su dopratili poslušnog

Dominika Bartoša do kreveta i privezali ga, Viktor mu je ubrizgao
sedativ i hipnotičke lekove, seo je dok ne počnu da deluju, a potom
uključio magnetofon.
Ovog puta, međutim, smanjio je dozu koktela lekova. Želeo je da
Skiomanser sarađuje, da na videlo iznese svoju unutrašnju priču. Ali
isto tako bio je svestan i publike i osetio neobičnu posesivnost prema
svojim tehnikama. Kada bi Bartoš ispoljio nekakav spektakularan
personalizovan vid đavolje niti, kao što se to desilo kod Zelenog u
formi gospodina Hobsa, Viktor je želeo da to bude isključivo pod
njegovom kontrolom i nadzorom.
Dok je odgovarao na Viktorova pitanja, Dominik Bartoš bio je tih i
nije mu se žurilo: bio je efikasan i precizan u govoru, kao što je bio i
u pokretima i načinu odevanja. Potvrdio je ime, mesto rođenja i
detalje svog života i s nežnošću ublaženom lekovima pričao o
detinjstvu koje je delio s voljenim blizancem, koji je njega takođe
voleo.
„Znate li zašto ste ovde? U ovom sanatorijumu?“, pitao ga je
Viktor. „Zbog mojih eksperimenata. Zbog ispitanika koje sam
iskoristio kako bih formulisao teoriju o transdimenzionalnim
odjecima.“
 „Mislite zbog ljudi koje ste ubili?“
„Zbog mojih kvantnih putnika. Mračnih nomada koje sam poslao
u drugu dimenziju.“
„Ali priznajete da ste ih ubili? Da su mrtvi?“
„Mrtvi?“ Bivši naučnik zamišljeno se namrštio. „Ali u tome leži
pitanje: da li su zaista mrtvi ili su se samo preselili?“
Viktor je zastao. „Bili ste naučnik?“
„Da, kvantni fizičar. I dalje sam naučnik - ostao sam istraživač
univerzuma, njegovog mehanizma. Ne možete obuzdati radoznalost,
doktore. Radoznali um ne vene u zatočeništvu, jednostavno podesi
opseg istraživanja ka manjim segmentima univerzuma. To sad radim
ovde.“
„I smislili ste tu teoriju transdimenzionalnih odjeka. Možda mi je
kasnije možete objasniti laičkim rečima.“
„Ali vi niste laik, doktore Kosarek“, rekao je Dominik. „Vi ste
naučnik na polju koje će jednog dana biti neraskidivo povezano s
mojim. Jednog dana će kvantna mehanika mozga biti opšte znanje -
superpozicije, sprege, multidimenzionalni beskraj ljudskog uma.“
„Hajde da se vratimo na početak, profesore“, požurio ga je Viktor
blago. Zbog smanjene doze lekova nije potpuno kontrolisao
pacijenta, kao što je želeo. „Vratimo se na sam početak svega.“
„Na početak čega?“
„Vašeg verovanja u skiomantiju. Kada su počele vizije“, rekao je
Viktor. „Kada su počela ubistva.“
 — ČETVRTO POGLAVLJE —

„Pretpostavljam da je sve počelo kada sam napustio Karlov

univerzitet“, rekao je Bartoš. „Pokušali su da kažu da sam doživeo
nekakav slom zbog previše rada, ali to nije bilo tačno. To je bila
frustracija: jednostavno nisam uspevao da rešim probleme u svojoj
teoriji. Osetio bih nekakav… nekakav svrab u glavi, poput zrna
šljunka koje mi se uglavilo u mozak. Znao sam da sam nadomak
odgovora - tako blizu, a tako daleko - ali jednostavno nisam znao u
kom smeru da posegnem za njim. Znao sam da moja istraživanja
nikada neće dovesti do zaključka dok sam na univerzitetu, tako da je
bilo odlučeno da odem na produženo odsustvo. Preselio sam se u
Kutnu Horu, tamo gde sam odrastao s bratom. Iznajmio sam kuću u
Sedlecu, na istoku grada: fino mesto koje se prostiralo na tri sprata i
nekada bilo kuća i atelje jednog slikara, s velikim ateljeom i zimskom
baštom s južne strane. Zaista prevelika za jednu osobu. Zapravo,
delom sam iznajmio tu kuću zbog gazdarice koja mi ju je pokazala.
Bila je privlačna, ali večito tužna žena između četrdeset i četrdeset
pet godina, koja je živela u kućici u dvorištu glavne kuće. S
vremenom i zahvaljujući neprestanim tračevima bakalina koji mi je
dostavljao potrepštine jednom nedeljno, saznao sam da je madam
Horačkova - Rozali Horačkova, moja gazdarica, vidite - bila slikareva
žena. Posle njegove smrti, zbog teških novčanih okolnosti, morala je
da se preseli u kućicu i izdaje glavnu kuću. Priznajem da sam
donekle bio očaran madam Horačkovom - tako lepom ženom koja se
držala s velikim iako melanholičnim dostojanstvom. Međutim, retko
kada imao sam priliku da pričam s njom, osim kada bih plaćao
mesečnu kiriju, a i tada bi razgovor uvek bio konkretan. Doduše,
jesam je često viđao: besprekorno je održavala malu baštu koja je
pripadala kućici. Bila je prepuna boja i raznih biljaka, koliko je to
veličina dozvoljavala. Ponekad bih je posmatrao iz neke od soba sa
sprata dok je metodično radila u toj maloj bašti. Nije joj to oduzimalo
previše vremena, tako da bi najčešće samo sedela na baštenskoj
stolici u hladu, veoma, veoma mirno, i kao da je zurila u vitke blede
šake - imala je neverovatno lepe šake - koje bi joj nepomično ležale
u krilu. Od bakalina koji je voleo da tračari saznao sam da je njen
muž - Oskar Horaček - bio prilično ugledan slikar i, poput Alfonsa
Muhe, slikao likove i žive slike inspirisane staroslovenskom
mitologijom. Horačekova blaga ličnost bila je u suprotnosti s
njegovom građom: bakalin mi je rekao da je Horaček bio visok i
krupan čovek, privlačan, ali s ružnom bradom. Sudeći po bakalinu -
koga priznajem da sam ohrabrivao, zvao sam ga i na kafu kad god bi
mi nedeljno isporučivao potrepštine - Oskar Horaček iznenada se
promenio. Postao je nezadovoljan slikom na kojoj je radio, a to
nezadovoljstvo preraslo je u mračnu opsesiju. Naročito uznemirujuća
bila je njegova obuzetost time da napravi najcrnju moguću crnu boju.
Neprestano je eksperimentisao, mešajući crnu boju s različitim
prahovima od katrana, ćumura i kamenog uglja i nezamislivo skupim
mastilima morskih stvorova.“
„Šta je bila tema slike?“, upitao je Viktor.
„Veles. Mračni bog podzemlja iz staroslovenske mitologije - više
demon nego bog. Bog mrtvih i šuma. Horačekova opsesija
najtamnijom nijansom crne potekla je iz potrebe da oslika senki u
Velesovoj šumi. Kasnije sam otkrio da je ta boja Horačeku bila
potrebna i da oslika samog Velesa, da verno prikaže njegovu
neizmernu tminu. U svakom slučaju, malo sam požurio - kuća i atelje
bili su blizu Crkve svih svetih u Sedlecu, znate za nju?“
Viktor klimnu glavom. „Nikada nisam bio tamo, ali znam za nju.
To je kosturnica. Zovu je u Crkvom kostiju.“
„Tako je“, rekao je Dominik. „Zapanjujuće mesto. Horaček je
navodno besomučno radio i prerađivao platno s Velesom,
eksperimentišući neprestano s novim nijansama crne - ali jedini
trenuci kada bi prestao da slika bili su da bi posetio crkvu. Satima bi
sedeo među hiljadama kostiju i skicirao crkvene dekoracije u vidu
skeleta i lobanja. Ispostavilo se da je te skice koristio za pozadinu
slike Velesa. Kao što znate, Veles nije samo bog šume nego i
podzemlja. Sveštenici iz Svih svetih sve više su brinuli zbog njega,
kao i mnoge njegove komšije. A najveće sažaljenje osećali su prema
njegovoj ženi madam Horačkovoj, koja je bila na ivici nerava zbog
muževljevog neočekivanog i sve goreg mentalnog stanja, a koju je
ovaj toliko zanemario da je maltene bilo isto kao i da ju je napustio.
Nažalost, slikar je uskoro pronašao mir. Bez reči ženi ili komšijama,
nestao je jednog izrazito kišnog jutra, izašavši napolje bez kaputa i
šešira. Našli su ga tek tri dana kasnije, izvukli su ga iz jezerceta blizu
Ovčara. Verovatno je dopešačio tamo, znajući sve vreme da će se
utopiti. Baš tužno. Navodno su se žestoko pomučili da ga izvade iz
jezera, jer je bio baš krupan čovek; uz sve to, još se sav zapetljao u
granje, malč i upetljanu travu, koji su plutali u vodi. Baš su ga
pritisnuli. Ovaj gubitak strašno je pogodio sirotu madam Horačkovu.
Budući da više nije imala prihode, prodala je ostatak muževljevih
slika, preselila se u dvorišnu kućicu i dala glavnu kuću u najam.“
„A šta se desilo sa slikom na kojoj je radio?“, upitao je Viktor.
„Onom s Velesom?“
„O, spalila ju je. Priča se da Velesova slika uopšte nije bila
nedovršena ili loše naslikana. Oni koji su je videli kažu da je to
Horačekovo apsolutno najbolje delo: bilo je toliko dobro da je
njegova predstava Velesa ispunjavala jezom svakoga ko bi je video.
Kažu da čak i pozadina slike - koju je izradio proučavajući Crkvu
kostiju - kao da je bila živa: crne senke među kostima pomerale su
se i uvijale. Zbog toga ju je Rozalija Horačkova i spalila - ne toliko
zbog toga što je slika izludela njenog muža, već zato što je i nju
nasmrt plašila. U svakom slučaju, dve godine posle toga iznajmio
sam kuću, posmatrao tužno višegodišnje cvetanje njene tuge i
postao baš očaran njome.“
„Da li ste išta učinili povodom te privlačnosti?“, upitao je Viktor.
„Pobogu, ne! Ja sam tih čovek, doktore Kosarek. Zaista stidljiv i
povučen. U svakom slučaju, nisam imao vremena da se bakćem
romansom - morao sam da se usredsredim na rad. Bio mi je
potreban mir kako bih formulisao svoju teoriju.“
„A šta vas je u toj teoriji tako uzbuđivalo?“, upitao je Viktor.
„Smatram da je čitav naš univerzum jedna beskrajno kompleksna
struktura i da je beskonačni broj različitih ravni i dimenzija
međusobno povezan na kvantnom nivou. Te međusobne veze
nazivam transdimenzionalnim odjecima.“
 „Veze s drugim stvarnostima?“, pitao je Viktor.
Dominik Bartoš klimnu glavom. „Sa svetovima u ogledalu. Da li
ste se ikada zagledali dublje u odraz u ogledalu? Promenili ugao
gledanja i spazili prostoriju i svet u kome obitava vaš, zapitavši se da
li je to stvaran svet, a vi odraz?“
„Ne, nisam“, rekao je Viktor. „Ali lečio sam pacijente koji boluju od
reduplikativne paramnezije i koji su imali slične iluzije.“
„Ovo o čemu ja pričam nije iluzija“, rekao je Bartoš. „U kvantnoj
fizici ne postoji jedna, već više stvarnosti. Koristio sam matematiku
kako bih pronašao pukotinu u ogledalu: beskrajno mali razmak koji
povezuje jedan svet s njegovim odrazom, jednu stvarnost s drugom.
Ali ono što sam otkrio bilo je u takvoj formi da se toga mora doći
intuicijom, a ne računanjem. Vidite, transdimenzionalni odjeci poznati
su čoveku još od samih početaka civilizacije. Oduvek smo ih svesni i
oduvek smo ih se urođeno plašili, ali sve vreme imamo ime za njih.“
„Koje ime?“, upitao je Viktor.
„Duhovi“, rekao je Bartoš razložnim glasom. „Transdimenzionalni
odjeci su duhovi umrlih.“
 — PETO POGLAVLJE —

„Duhovi?“, upitao je Viktor. „Odakle fiktivnim natprirodnim bićima

uopšte mesto u nauci?“
Dominik Bartoš se nasmešio. „Kada nauka nije u stanju da neki
fenomen objasni racionalno, sujeverje ga objašnjava iracionalno. To
ne znači da je taj fenomen manje stvaran. Dozvolite mi da vam
ispričam kako sam došao do otkrića; onda ćete možda razumeti.
Priznajem da sam radio duže i napornije nego što je trebalo. Radio
sam tako uporno i terao sebe da ostanem budan tako dugo da je
moje telo naposletku i zaboravilo da treba da spava. Ali napredak -
o, kakav sam samo napredak postigao! Kada bih uspeo da dokažem
teoriju, onda bi čitavo naše razumevanje univerzuma, fizike, nas
samih - toga kako, zašto i gde postojimo - zauvek bilo promenjeno.
Sećate se kako sam opisivao kako gledamo u ogledalo i ono nam
uzvraća pogled? Pa, bio sam tako blizu dokaza da univerzum zaista
funkcioniše na taj način. Osim što je, umesto jednog ogledala,
posredi beskonačna dvorana ogledala i beskonačan broj stvarnosti.
A jednu od tih dimenzija, što sam ubrzo shvatio - a u šta sam se i
lično uverio - predstavlja kraljevstvo mrtvih. Mesto na koje ljudska
svest odlazi posle fizičke smrti.“
„Vi ste naučnik, profesore Bartošu“, pobunio se Viktor.
„Nemoguće je da verujete…“
Dominik Bartoš ga je prekinuo: „Može se reći da je Isak Njutn
najvažniji naučnik svih vremena, ali se i on bavio alhemijom. Imao je
zamisli koje su bile toliko ispred razmišljanja i tehnologije njegovog
vremena da je zrnca istine tražio u sujeverju i magiji. Ja sam radio to
isto. Otvorio sam um ka drugim kapijama. Radio sam danonoćno.
Jedine pauze pravio sam da posmatram prelepu madam Horačkovu
kako tiho sedi u svojoj bašti, ili kada bih išao u kratke šetnje da
pokušam da se razbudim. Jednog dana, dok sam šetao, prošao sam
pored Crkve svih svetih. Setio sam se da mi je bakalin pričao kako je
Oskar Horaček često posećivao Crkvu kostiju, pa sam rešio da
uđem i pogledam. Istog trenutka osetio sam strahopoštovanje prema
njenoj ogromnoj moći, prema snažnom prisustvu mrtvih. Ogromnim
legijama mrtvih. Između četrdeset i pedeset hiljada leševa, bez mesa
na njima, sve sami skeleti; kosti razdvojene i preuređene u neobična,
izuzetno mračna ali dirljiva umetnička dela. Kosti i lobanje
ukrašavale su zidove, svodove i lukove kapela; lusteri komplikovane
izrade, koji sadrže svaku koščicu u ljudskom telu, i to na stotine njih,
ogromne vence od lobanja; okvire vrata, lukove, cikorijume i frizove,
sve sačinjene od viličnih kosti, ključnjača, grudnih kostiju i lopatica;
zvezdasti putiri s kracima od izbeljene butne i lakatne kosti. Piramida
koja u sebi sadrži hiljadu lobanja, jednostavno poređanih jedne na
drugu. Održava strukturu - drži je se - kao pomoću neke mračne
energije. Kad god bih bio u crkvi, osećao bih se smirenije, kao da je
moj premoren mozak našao neku vrstu odmora. Shvatio sam da
slikar Horaček mora da se osećao isto tako. Među kostima je
pokušavao da probije umetničku blokadu; ja sam pokušavao da
probijem naučnu blokadu. Svaka drevna kultura u Evropi verovala je
da postoji još jedan svet pored ovog našeg: da se u izvesno vreme i
na izvesnim mestima veo između ovih susednih stvarnosti diže i da
se čovek, bog i demoni mešaju; živi i mrtvi mogu da razgovaraju.
Shvatio sam da je Crkva kostiju jedno od takvih mesta. Posećivao
sam je svake nedelje. Svaka nedelja postala je svaki drugi dan, a
potom i svaki dan. Sedeo bih u crkvi i pronalazio mir i jasnoću.
Posete od deset minuta prerasle su u dvadeset minuta, a one u sate.
Tada sam počeo da ih viđam.“
„Koga da viđate?“, upitao je Viktor.
Dominik se namrštio. „Ponekad, dok sam sedeo u tišini s
izbeljenim kostima i mrtvacima, iznenada bih postao svestan nekoga
pored sebe - nekoga ko je nečujno ušao u crkvu - ali kada bih se
okrenuo da vidim ko je to, nikoga ne bi bilo. A onda je usledilo još
njih: mračna obličja, tik van domašaja - pokreti koje bih uočio
krajičkom oka, poput senki u prolazu koje bi nestale čim bih se
okrenuo. To je počelo da se dešava sve češće: video bih mračne
senke krajičkom oka kako proleću. Posle nekog vremena, bile su tu
sve vreme. Ušao bih u crkvu, u tišini posmatrao piramidu od lobanja.
Osetio bih ih posle manje od minuta - mračne nomadi, tako sam ih
zvao, poigravali su na ivici vidokruga, uvek tihi, uvek tamniji od noći.
Mnogo tamniji. Iznenada sam razumeo Horačekovu potragu za
najcrnjom nijansom boje. Vidite, shvatio sam da mračni nomadi
poseduju kvalitet iskonske tame. U našoj dimenziji, tama ne postoji
sama po sebi - ona je ništa više do nedostatka svetlosti. Ali kad god
bih krajičkom oka uhvatio njihov pokret, oni su se sastojali od
iskonske tame. Tame koja postoji sama po sebi. Oni su bili
transdimenzionalni odjeci za kojima sam tragao.“
„Recite mi, Dominiče“, pitao je Viktor, „jeste li uopšte spavali u to
vreme?“
Naučnik koji je ležao privezan za krevet kratko se nasmejao.
„Nisam imao vremena za spavanje. Tek nešto malo za hranu.“
„Zar ne shvatate onda da su ti vaši takozvani mračni nomadi
tipične vizuelne smetnje i halucinacije prouzrokovane
nespavanjem?“
„Da - ali to je tačno ono što mistici i vidovnjaci rade već
milenijumima, kako bi se doveli u stanje svesti u kome mogu imati
vizije bogova i demona - ali zapravo su provirivali kroz kvantni veo
ka drugim dimenzijama. Ja sam ušao u isto to receptivno stanje, ali
sam naučno razumeo šta se dešava. Jednog dana, dok sam sedeo
ispred piramide od lobanja, osetio sam nečije prisustvo. Kad kažem
osetio, zaista mislim osetio - poput električnog napona koji pucketa u
vazduhu i na mojoj koži. Krajičkom oka spazio sam mračnog
nomada. Ali ovoga puta bio je veći. Ogroman. I crnji, kao da je
njegova tama bila još jača, još gušća. Prvi put sam se uplašio.
Okrenuo sam se da pogledam, i kao i uvek, nomad je nestao pre
nego što sam ga u celosti video. Ali ovo je čudno: za trenutak se na
podu, tamo gde sam osetio prisustvo, pojavila fleka, kao da su
kamene ploče mokre. A onda je čak i to izbledelo. Nešto u vezi s tim
iskustvom istovremeno me je i uplašilo i uzbudilo. Napravio sam neki
napredak - ili je nešto napravilo napredak ka meni. Sve se
promenilo. Počeo sam otad da viđam mračne nomade svuda, a ne
samo u crkvi. Video bih ih na ulici, zbog njih bih se vraćao na trotoar,
misleći da to prolaze nekakva kola ili autobus. I dalje su nestajali kad
god bih se okrenuo da pogledam, ali sada su mi dopuštali da ih
ugledam na tren: na delić sekunde. Ali i to je bio tek početak. Jedne
noći, oko ponoći, ponovo sam radio na nekim proračvmima kada me
je omela buka iz zimske bašte. Plašeći se uljeza, naoružao sam se
žaračem i krenuo ka njoj. Svetla su bila isključena, ali mesec je bio
gotovo pun i svetao, a nebo bez oblaka. I tu sam ga video.“
„Koga?“
„Jednog velikog čoveka. Ogromnog i širokog. Neverovatno
tamnog, poput čvrste senke. Upalio sam najbližu lampu, ali čak ni
ona nije uspevala da ga obasja. Delovalo je kao da je njegova tmina
žeđ, sunđer koji upija svetlost, kako meseca, tako i lampe. Rekao
sam mu da priđe bliže ka svetlosti, da bih ga video, i zahtevao da mi
objasni šta će tu. Zakoračio je ka meni, ali nije progovorio. Kad se
približio, njegov prizor ispunio me je jezom. Bio je masivan. A pod
tim mislim da je imao više mase nego što čovek treba da ima:
ogroman, visok, krupan - više nalik na medveda nego na čoveka -
nosio je crni kaput od astragana, koji mu je dopirao do članaka. Lice
mu je bilo gotovo skriveno grivom guste, kovrdžave kose i
ogromnom dugom bradom, sve najcrnje moguće boje. A najčudnije
je bilo to što je bio mokar. Potpuno natopljen: gusta vuna njegovog
kaputa, kosa, ogromna brada - sve s njega je kapalo. Bara vode
skupila mu se oko stopala, ali nije bilo tragova mokrih otisaka na
kamenim pločama zimske bašte preko kojih je prešao. Ali ono što
me je najviše uplašilo bile su njegove oči, duboko usađene u grivu
zapetljane mokre kose i brade. Te oči - crvene oči, kao da su gorele.
Tada sam shvatio ko je to. Zašto je došao k meni.“
„Utopljeni slikar?“, pitao je Viktor. „Duh Oskara Horačeka?“
„Oskar Horaček? Ne, to nije bio on. Kad god bih pogledao u
njega, svetlost bi se prigušila, njegova tmina je sijala i rasterivala
svetlost. Odmah sam znao ko je. Veles, Mračni. Gospodar mrtvih.“
 — ŠESTO POGLAVLJE —

„Veles je bio prizvan dva puta: prvi put prizvao ga je slikar Horaček,
a zatim ja. Dva glasa koja su vikala uprazno, dobila su odgovor. On
je bio odgovor - veliko otkriće svega, univerzuma, dimenzija. Veles,
Mračni. Veles mi je sve objasnio. Glas mu je bio dubok, toliko dubok
da je odzvanjao odozdo, negde ispod mene, iz crne zemlje i stene
ispod nje. Pričao je o svojoj i mojoj dimenziji; o svim misterijama koje
su me mučile. Objasnio mi je šta moram da učinim. Trebalo je da
pošaljem putnike u njegovo carstvo - da premostim jaz između živih i
mrtvih. Putnici kroz stvarnosti koji bi mogli da predstave jednu
dimenziju drugoj. Najveće dostignuće u istoriji ljudske nauke. Ali prvo
sam morao da stvorim mračne nomade.“
„A na koji način je trebalo to da uradite?“ pitao je Viktor, iako je
već znao odgovor.
Dominik Bartoš se namrštio, kao da ga nije zbunilo samo pitanje,
nego činjenica da mu je ono postavljeno. „Morao bih da od živih
napravim mrtve, kako drugačije?“
Usledila je tišina. Viktor je ponovo bio svestan brata koji sedi iza
njega i u tišini i senci i sluša buncanje svog blizanca.
„Kako ste birali žrtve?“, pitao je Viktor.
„Veles je predložio da počnem s decom i bilo mi je teško da se
oduprem njegovoj volji. Rekao mi je nešto čudno: da će ovo vreme -
ovo naše vreme sada - biti najmračnije vreme za decu i da bi im
bolje bilo da se što pre presele. Da ih ovde čeka nešto mnogo gore.
Međutim, uzvratio sam argumentom da deca neće razumeti dar koji
im dajem, da im je svest još neoformljena, još nezrela. Ali zapravo
mi je to samo bilo previše uznemirujuće. Zato sam prvi ozbiljan
pokušaj da stvorim mračnog nomada imao kada sam se odvezao do
Praga, do Žižkova - najgoreg dela grada, punog komunista i
prostitutki. Zovu ga Crveni Žižkov.
 Odlučio sam da za eksperimente pronađem prostitutku. Bilo je
letnje veče i odvezao sam se do Žižkova, parkirao kola malo dalje od
javne kuće Plavifazan. Čuo sam davno pre toga da je to mesto na
kome se mogu naći prostitutke. Veče je bilo prijatno, blago, nebo i
vazduh bili su poput toplog somota. Bilo je šteta da takve jedne noći
sprovodim misiju u tako oronulom kraju. Kafana je delovala
sumorno; loše osvetljena, što mi je išlo u korist: zidovi su bili
prekriveni uljastim braon drvetom, a u vazduhu se osećao duvanski
dim. Iznad šanka se nalazio džombasti preparirani plavi fazan,
najverovatnije u čast imena kafane, a mušterije su bile uglavnom
pijane na sumoran i letargičan način iskusnih pijanaca. Seo sam u
najprazniji ćošak i naručio pivo, trudeći se da ne budem upadljiv. U
tom smislu lice mi je pomoglo: brat i ja delimo izuzetno neupečatljivo
lice. Bilo je čudno sedeti tamo, bezazlen i neprimećen: mali
neupečatljivi čovek, koji pije pivo jedne tople letnje večeri i
nezainteresovano posmatra ostale mušterije. Miš u uglu. Ali sve
vreme taj miš bio je lav, a žene - plen koji ništa nije slutio. Nisu imale
pojma da ja gospodarim njihovim sudbinama, da ću ja odlučiti koja
će od njih nastaviti da postoji u ovoj dimenziji, a koja će preći u
drugu. To mi je dalo neverovatan osećaj tihe moći. Bile su tu tri žene
koje sam prepoznao kao kurve. Jedna je bila pijana i smejala se
hrapavo, neprijatno, smehom u kome nije bilo veselja.
Odmah sam je otpisao kao nepodobnog transdimenzionalnog
ambasadora. A jedna mlađa, tiša i lepša zapala mi je za oko. Bila je
veoma tamnoputa, verovatno Ciganka, ali izgledalo je da hramlje,
kao da je sakata. Rešio sam da je pratim iz kafane, ali nekakav nizak
mladić opakog izgleda, isto Ciganin, ušao je s ulice i zagrlio je kao
da joj je vlasnik. Tako mi je preostala samo jedna, koja se po godištu
i ponašanju nalazila između one dve. Iz daljine je delovala privlačno,
zdravo i relativno mlado. Budući da nije našla mušteriju u kafani,
otišla je, a ja sam pošao za njom na ulicu. Napolju je bila potpuno
somotna noć, topla i blaga. Srce mi je tuklo, ali ne od strepnje, nego
od radosti.
Prvi put za vreme tih teških meseci osetio sam kako me napušta
umor. Shvatio sam da me ovaj posao ne uznemirava: bio sam
oduševljen njime. Zahvalio sam sreći što se uputila baš u pravcu
mojih kola i postarao sam se da je pristignem pre nego što dođe do
njih. Zaista nisam znao šta se kaže kurvi kada želite da otpočnete
transakciju, ali moj pozdrav je, izgleda, bio dovoljan, te me je pitala
da li tražim društvo. Rekao sam da tražim i pokazao ka svojim
kolima. Oklevala je, rekavši da živi blizu i pogledom prešla preko
prazne ulice; zatim me je odmerila od glave do pete. Mora da je
zaključila da joj ne predstavljam nikakvu opasnost, i kada sam
otvorio vrata, ušla je u auto. Na svetlosti kabine automobila, ono što
je iz daljine ličilo na mladost i snagu, ispostavilo se da je teška
šminka. Dah joj se osećao na alkohol, cigarete i kiselkasti smrad
pokvarene duše. Poput svega ostalog na njoj, osmeh joj je bio
izveštačen i isprazan i zažalio sam što sam je pokupio.
Čim je ušla u kola, pitala me je šta želim, nabrojavši najodvratnije
činove poput menija perverzija. Objasnio sam joj da je to što radim u
svrhe nauke. Nasmejala se i rekla da je ne zanima kako to zovem,
dokle god joj platim, što sam i učinio. Odvezao sam nas iz grada i
počela je da biva nervozna, da se žali, tako da sam joj dao još
novca, mnogo više novca, pa je prestala da se žali, iako je i dalje
delovalo da joj je nelagodno. Ćaskao sam s njom dok smo se vozili.
Glupav isprazan razgovor kako bih je ubedio da sam onakav kakvim
sam se činio: bezazleni usamljeni čovečuljak koji ne predstavlja
opasnost. Ali sve vreme osećao sam se življe i budnije nego što sam
to bio mesecima. Konačno sam bio na ivici da napravim sponu ka
drugoj dimenziji. Da od te žene napravim mračnog nomada. Te noći
započelo je njeno putovanje.“
 — SEDMO POGLAVLJE —

„Izvan grada pronašao sam jedan usamljeni putić ka šinni i tu se

parkirao. Upalila je svetla u kabini i otkopčala bluzu da bi otkrila
grudi. Ispostavilo se da je vrlo glupa. Ponovio sam joj da me ne
interesuje seks i veoma jasno joj objasnio kakva je prilika očekuje:
da će postati putnik između dimenzija; da će doživeti nezamisliva
čuda i biti prva koja će se vratiti da o njima priča. Uopšte nije
razumela šta sam joj pričao i shvatio sam da sam počinio grešku
izabravši za nomada osobu tako ograničenog intelekta. Sve je
krenulo od naopakog ka gorem. Kada sam izvadio nož i kada je
shvatila da će morati da promeni oblik, da preda fizički život pre
nego što otputuje, potpuno je poludela. Počela je da vrišti i grebe me
poput harpije, zahtevajući da je pustim. Naravno, to nije bilo moguće.
Bila ona voljna ili pogodna da postane mračni nomad ili ne, nisam
mogao da joj dozvolim da ispriča ostalima o mom napretku.“
„Pa ste je ubili?“
„Nemate pojma koliko je gadno oduzeti fizički život čoveku; a
naročito kada u tome još niste iskusni i ubijate nekoga ko neće da
miruje, kao što je ona odbijala da učini. Vrištala je i očajnički
drmusala kvaku automobila. Na kraju je uspela da je otključa i širom
otvori vrata. Svuda oko nas bila su otvorena polja i dotad se već
potpuno smrklo. Duboka crna noć bez mesečine, tako mračna da
sam pomislio da nije možda Veles došao da posmatra moj rad. Znao
sam da je, ako izađe, nikada neću uhvatiti. Posegao sam za njom,
zaboravivši da u ruci imam nož, i on joj je skliznuo među rebra.
Zapravo, bilo je iznenađujuće lako. Otvorila je usta da bi vrisnula, ali
čulo se samo mokro šištanje - pretpostavljam da je do šoka, ili sam
joj možda probio plućno krilo. Zato sam izvukao nož i zabio joj ga u
vrat. To je stvarno bilo vrlo neprijatno. I gadno. Osetio sam kako je
nož okrznuo kost, njene vratne pršljenove, rekao bih, ali mora da
sam joj presekao jugularnu venu i karotidu, jer je krv prskala u
velikim lukovima svuda po autu: po vetrobranu, sedištima, svuda po
meni. Sve to vreme vrištala je i vrištala - mokri, šištavi, piskavi vrisci -
i divljački se batrgala. Krv je završila svuda, baš svuda.“
Dominik je iznervirano zavrteo glavom.
„Vrlo brzo prestala je da vrišti i da se opire: vrisci su joj prerasli u
tihe šištave udahe, a pokreti se sveli na grčevite trzaje, a potom na
drhtanje dok joj je toplota napuštala telo s krvlju. A onda je sve bilo
gotovo: sedela je mrtva i kroz vetrobran zurila u noć, a ja sam sedeo
mokar i ulepljen u vlažnom vazduhu automobila koji se osećao na
bakar. Na kraju sam joj stavio telo u gepek, i to, ako mogu da
dodam, uz dosta muke, jer ja sam čovek predodređen za mentalni, a
ne za fizički rad. Obrisao sam kožne presvlake, komandnu tablu i
vetrobran. Morao sam da sklonim i sako, ali bila je sparna noć, tako
da vozač samo u košulji nije bio ništa neobično. Iako sam sve
očistio, ne bi prošlo detaljniju pretragu: unutrašnjost vetrobrana bila
je isflekana, a u toploj noći unutrašnjost kola imala je onaj bakarni
zadah krvi. Odvezao sam se nazad do Sedleca i parkirao blizu
zadnjih vrata kuće. Proverio sam ima li ikoga ko bi me mogao videti -
Rozalija Horačkova mora da je odavno otišla u krevet, jer u kućici
nije gorelo svetlo. Kada sam se uverio da me niko ne posmatra,
odneo sam telo žene iz Žižkova u prenosnu odaju. Njen preobražaj u
mračnog nomada samo što nije započeo.“
„U prenosnu odaju?“, upitao je Viktor.
„Postavio sam je u podrumu: sve alate i opremu koji su mi bili
potrebni da pretvorim trodimenzionalno fizičko biće u
multidimenzionalnog mračnog nomada. Imao sam veliki i težak sto,
dodatne lampe kako bih video šta radim, bačve s kalijum-
hidroksidom za topljenje mesa, mesarske noževe i alate iz klanice.“
Viktor je začuo zvuk iza sebe. Kapetan Smolak, ustavši sa
stolice, pružio mu je ceduljicu, a zatim utonuo nazad u senku. Viktor
je uzeo ceduljicu i pročitao je. Uzdahnuo je.
„Dominiče“, rekao je. „Da h ste nosili nešto da biste zaštitih
odeću?“
„Naravno.“
„Kecelju?“
„Da. I rukavice do lakata.“
 „A ta kecelja, da li je bila od kože?“
Dominik je zbunjeno pogledao Viktora. Odmahnuo je glavom.
„Ne, i kecelja i rukavice bile su od istog materijala kao i bačve, od
galvanizovane gume.“
„Hajde da budemo apsolutno jasni, Dominiče“, rekao je Viktor.
„Priznali ste sva ubistva koja ste počinili, uključujući i neke žrtve za
koje policija nije ni znala, je li tako?“
„Ne bih koristio izraze ubistva i žrtve, ali da, preuzeo sam
potpunu odgovornost za sve što sam uradio. Zašto bi se naučnik
stideo svog dela?“
„Nema ubistava koja se sakrili. Ne postoji ništa što još ne
znamo.“
„Ne. Ništa.“ Po izrazu Dominika Bartoša videlo se da mu je nešto
upravo sinulo. „Oh, shvatam. Sada razumem zašto ste me pitali za
kecelju. Znate, povremeno nam dozvoljavaju novine ovde -
raspitujete se za onog ubicu u Pragu, zbog kog se policija vrti ukrug.
Ne, ne, dragi doktore Kosarek, nisam ja Kožna Kecelja. Kako bih i
mogao da budem, zaključan ovde? U svakom slučaju, Kožna
Kecelja je samo običan ubica. Ja sam bio i ostajem tragač za
istinom. Naučnik!“
„Dakle, radili ste sami?“, upitao je. „U podrumu ste skidali meso s
kostiju vaših žrtava.“
„S mojih testnih subjekata“, ispravio ga je Dominik. „Ali nisam bio
sam. Veles je bio u podrumu sa mnom. Upućivao me je šta treba da
radim i kako to da uradim. Ali njegova isijavajuća tmina terala je
svetlo i ponekad mi je bilo teško da vidim, čak i s jarkim lampama
koje sam kupio za tu svrhu. Uvideo je problem i stao u najudaljeniji
ugao podruma i odatle mi davao uputstva dok sam radio. S prvim
ispitanikom, prostitutkom iz Žižkova, nije dobro prošlo. Svakakve
sam greške napravio dok sam joj skidao meso s kostiju - na kraju
krajeva, ja sam fizičar, a ne anatom. Sve je postalo vrlo neuredno i
smrdljivo. Ali Veles mi je detaljno govorio šta da radim. Jedini put
kad je postao nestrpljiv - a Velesovog gneva treba se plašiti - bilo je
kada sam krenuo da rastopim meso s kosti tako što sam otkinute
udove stavio u bačve s rastvorom kalijum-hidroksida. Glasom koji
me je protresao, zapovedio mi je da izvadim udove - rastvor koji sam
pripremio istopio bi i samu kost. Suština čoveka, plemenita suština,
rekao je Veles, nalazi se u kostima. Kosti se moraju poštovati. Molio
sam ga za oprost i izvadio udove iz ceđi. Veles mi je zatim objasnio
mos Teutonicus - drevni germanski običaj - gde se otklanja sve meso
i ostaje plemenita esencija kosti. Rekao mi je da mos Teutonicus
mora biti moj način, moj metod, meso uklonjeno i istopljeno u
bačvama s ceđi. Ono što preostane na kostima nije smelo da se
uklanja rastvorima i kiselinom. Trebalo je ostaviti ih da se preko noći
otkuvaju u vodi i vinu. Tako sam radio kao što mi je rekao. Trebalo mi
je dugo, dugo, a Veles je stajao u uglu dok je njegova moćna tmina i
vlaga prodirala u zidove, podove, plafon podruma. Upitao sam ga za
njegovo podzemno kraljevstvo. Rekao mi je da je to velika, mračna,
vlažna i beskonačna šuma prepletenih grana i korenja. Rekao je da
je drveće u Podzemnoj šumi tako zbijeno, visoko i raskošno da je
uvek sumrak, večni suton ispunjen senkama koje se neprestano
pomeraju. Objasnio mi je da sam te senke video i u Crkvi kostiju.
One su njegovi vesnici, njegovi glasnici: duhovi umrlih. Duše koje su
za života strašno zgrešile bile su u drveću. Moglo se videti u kom, jer
su njihova stabla bila izvitoperena, trula i vrvela su od insekata koji
su se beskrajno zarivali u meso, a da ga nisu kušali. Ponekad bi im
duše bile vezane za čvorove korenja zbijenog duboko u hladnoj,
mračnoj zemlji, i ta usamljenost dovodila bi ih do večnog ludila.
Šuma mrtvih nema kraja, rekao je, ali ima srce: mesto gde tama
postaje najgušća. Tu Veles drži tron i tu kuje svoje mračne nomade
da proganjaju žive i podsećaju ih na sopstvenu taštinu i smrtnost.“
Dominik Bartoš je zaćutao, a Viktor nije ništa rekao. Naučnikov
opis Velesove šume u podzemlju ga je uznemirio. Na neki trenutak
proganjale su ga uspomene iz detinjstva, osećaj da je izgubljen
među drvećem, da zna da zlo tu vreba. Iz misli se prenuo začuvši
pokret u senci iza sebe.
„Šta je bilo sa ženom? Njenim telom?“, upitao je Viktor.
„Na kraju sam završio posao. Njeno istopljeno meso nalazilo se u
bačvama i polako - sporije nego što sam procenio - pretvaralo u
gustu lepljivu masu, a kosti su joj ležale bele i čiste na stolu za
preobražaj. Tada ju je Veles Mračni prizvao sebi. To prizivanje me je
uzbudilo i zastrašilo: njegov glas odzvanjao je spratom, zidovima, u
mojim slepoočnicama i vilici, u lobanji. Same kosti odzvanjale su mi
njime. Bilo je to užasno, ali i veličanstveno čuti. A onda - o, tada sam
video njen preobražaj. Osetio sam kako vazduh pucketa nekakvom
čudnovatom energijom. Nešto izrazito mračno, mračnije od
opsidijana, skupljalo se u vazduhu iznad kostiju. Pomaljala se! Na
jedan trenutak pun nade, lebdela je tu u vazduhu preda mnom. Nije
bila ljudskog obličja; nije imala lice, pol, organsku formu. Postala je
mala zbijena iskra snažne tame, poput male mračne zvezde koja
lebdi u vlažnom vazduhu podruma. U tom trenutku tama je isijavala
iz nje i osetio sam oduševljenje, ogromnu radost, jer sam stvorio
mračnog nomada koji će putovati između dimenzija. Ali nije uspelo.
Samo na trenutak je zasijala tamom, a zatim nestala.“
„Ali nastavili ste da pokušavate?“
„Pokušavao sam iznova i iznova. Morao sam da putujem dalje,
istražujem najgore delove naših gradova kako bih nalazio pijandure,
kurve i skitnice koji nikome neće nedostajati. Odrekao sam se
skrupula o deci i otimao bih ih dok su se igrala - ali opet, birao sam
samo one s margine društva, uglavnom Cigančiće ili decu bez doma.
sa ulice. Danas ima mnogo njih opsednutih društvenom higijenom,
koji bi pohvalili moj rad. Petoro, desetoro, pa zatim dvadesetoro -
postao sam stručnjak za neopažene otmice i oduzimanje fizičkog
života. Bio sam u stanju da skinem meso s leša kao pravi kasapin.
Bačve u podrumu mučile su se da održe korak sa mnom i ceo
podrum isparavao je od smrada sastruganog mesa, koje se
rastapalo. Počeo sam da brinem da će se smrad probiti u glavnu
kuću. Niko me nije ometao, osim bakalina koji je i dalje očekivao
poziv na kafu kada bi me posećivao jednom nedeljno, i prelepe
Rozalije Horačkove, gazdarice, koja je svraćala jednom mesečno.“
„A sve te žrtve, ti testni subjekti“, pitao je Viktor. „Nikada niste
postigli cilj ni sa jednim od njih?“
Dominik je odmahnuo glavom. „Nijedan nije bio u stanju da se
održi u obliku mračnog nomada više od nekoliko sekundi. Svaki bi se
pojavio iznad kostiju u vidu kratkog mračnog isijavanja, samo da bi
zatreptao i rasuo se u ništavilo. Onda sam shvatio u čemu grešim:
svesti koje sam prikupljao bile su iskvarene, moralno raskalašne i
intelektualno inferiorne. Morao sam da nađem nekog vrednog.
Nekog moralne i intelektualne snage, ko bi svojevoljno krenuo na
najveće putovanje u istoriji ljudskog roda, putovanje između
dimenzija. Nekog ko nije vezan za ovu dimenziju, za svoj život.“
„I tada ste odlučili da ubijete gazdaricu?“
„Tada sam odlučio da Rozaliji Horačkovoj pomognem da se
pridruži mužu.“
 — OSMO POGLAVLJE —

„Spremio sam sve u odaji za preobražaj. Esencija madam

Horačkove, čak i njeno rastopljeno meso, nisu smeh da se zagade
dolazeći u dodir s manje vrednim oblicima života koji su joj prethodili,
tako da sam napunio dve nove bačve: jednu s novim rastvorom, a
drugu sa svežom vodom i vinom, kako bih izbeleo njene lepe kosti. I
dok sam je posmatrao kako sedi u bašti, s tim nežnim bledim
šakama preklopljenim, zamišljao sam joj kosti, nežne i bele poput
porcelana, i znao da je ona pravi izbor. Znao sam da ću tog puta
postići cilj. Naposletku je došla u ugovorenu posetu da uzme kiriju za
taj mesec.
Obično bih ostavio novac u koverti na stočiću u predvorju.
Predao bih joj ga, prvo je pozvavši da uđe, čak bih joj ponudio i kafu,
ali uvek bi odbila. Međutim, tog dana sam navaljivao, čak sam
zvučao pomalo iznervirano i rekao joj da moramo da popričamo o
problemu s kućom. Čim je ušla, prokomentarisala je smrad. Rekao
sam joj da je smrad problem o kome želim da pričam s njom; da
izgleda da dopire iz podruma. Zamolio sam je da se spusti sa mnom
do podruma kako bih joj pokazao odakle mislim da smrad dolazi.
Prvo nije bila rada, ali rekao sam da ću morati da se iselim ako se
pitanje smrada ne reši, te se složila.
Dok smo pričali, posmatrao sam njeno prelepo lice, tako lepog
oblika. Proučavao sam kost ispod mesa, delikatno izvajane lukove i
uglove njene lobanje, pokrete njene mandibule dok je govorila. Kao
što mi je Veles i rekao, suština čoveka, njegova duša, nalazi se u
kostima. Video sam da su kosti osnova lepote Rozalije Horačkove.
Želeo sam da vidim tu lepotu bez ukrasa, golu: bez sukna od mesa.
Pustio sam je da se prva spusti stepenicama u podrum. Ustuknula je
od smrada i požalila se da ne vidi kuda ide. To je on, rekao sam. To
je njegova isijavajuća tmina. Čija? - upitala me je zbunjeno. O čemu
to pričate?Pa sam joj objasnio. Ispričao sam joj o Velesu, o tome
kako se njen muž toliko dugo i žestoko mučio da zabeleži tu najcrnju
tamu na platnu. Mračnog. Kako je njegova frustracija zbog slike
ležala u tome što nikada neće moći da pronađe dovoljno crnu boju.
Rekao sam joj da će uskoro biti s mužem. Tad smo već bili na dnu
stepeništa, na ostrvcetu svetla koje je dolazilo odozgo s vrata i
krenula je nazad ka njima. Ali ja sam joj preprečio put, i kada je
pokušala da se progura pored mene, odgurnuo sam je odbacivši je u
mrak. Morate da shvatite, rekao sam. Morate sami da se uverite.
Zatim sam upalio glavna svetla kako bih joj pokazao.
Poludela je. Vrisnula. Mislim da je to usledilo kad je videla
bakalina. Vidite, tog jutra isporučio mi je namirnice. Imao je naviku
da ih odnese pravo do kuhinje ako mi vrata nisu zaključana. Viknuo
bi da me pozove, a ja bih došao i skuvao nam kafu, što je počinjalo
da me zamara, jer mu je ponestalo informacija koje bi sa mnom
podelio. Zbog toga - i zbog smrada u kući - počeo sam da
zaključavam vrata kuhinje kada je on trebao da dođe i ostavljao
ceduljicu na kojoj bi pisalo da ostavi namirnice kod vrata.
Tog dana, međutim, sav uzbuđen, pripremajući preobražaj
madam Horačkove u Mračnog nomada, potpuno sam zaboravio na
bakalina, sve dok ga nisam čuo da me doziva iz kuhinje. Kad sam
ušao u nju, već je sedeo za kuhinjskim stolom i očekivao uobičajenu
kafu. Odmah me je pitao za miris u kući, prilično nepristojno ga
nazvavši užasnim smradom. Rekao je da smrdi kao da je nešto
uginulo ispod dasaka. Rekao sam mu da je to zaista miris mesa koje
se raspada i dok je tako zbunjeno sedeo, uzeo sam nož iz kuhinjske
fioke i prerezao mu grlo. Bio je to trik koji sam naučio dok sam
sakupljao ispitanike: ako im presečete dušnik, nisu u stanju da
dozivaju u pomoć, a i postanu tako usredsređeni na pokušaje da
dišu da bez smetnje možete da ih dovršite.
To sam učinio i s bakalinom. U svakom slučaju, nisam imao
vremena da se za njegove ostatke postaram kako dolikuje, i kada
sam upalio svetlo u podrumu, Rozalija Horačkova ugledala je
njegovu odsečenu glavu na polici na zidu, a telo na kamenom podu
u uglu. Bio sam prinuđen da je udarim da prestane da vrišti. Morao
sam da budem pažljiv: nisam želeo da oštetim te divne porcelanske
kosti njene lobanje. Stajala je tako šokirana za trenutak i ponovo
sam pokušao da joj kažem šta ćemo uraditi, šta ćemo postići.
Vidite, Veles je bio u podrumu i čekao nas. Predstavio sam ga, ali
madam Horačkova je zavrištala na mene rekavši mi da sam lud, da
tu nema nikoga. Rekao sam joj da je Veles zaista tu, da je došao iz
dimenzije u kojoj sada obitava njen muž. Ali potpuno je pohisterisala
i vrištala iznova i iznova da tu nema nikoga, da sam lud. Takvu je
pometnju napravila da sam ponovo morao da je udarim, ovog puta
jače. Prilično nezgodno je pala i izgubila svest. Iznervirao sam se što
sam uopšte morao da je udarim: izabrao sam je baš zato što je
trebalo da bude svojevoljni putnik.
Preneo sam je na sto i rešio da bi bilo najbolje da joj odmah
presečem grkljan, pre nego što joj skinem odeću i meso, kako bih
ostavio savršenu lepotu njenih golih kostiju. Stavio sam mesarski
nož na stočić pored njene glave i počeo da joj otkopčavam bluzu.
Bila je to lepa plava svilena bluza i nisam želeo da je isflekam krvlju.
Čuo sam nekakvu buku. Neko mi je zvonio na vrata i okrenuo sam
se da oslušnem, pokušavajući da se prisetim da li sam zaključao sva
vrata.“ Dominik Bartoš je zaćutao, vrteći glavom blago iznervirano,
čak i pomalo tužno. „Upalilo bi, znate. Ubeđen sam da bi upalilo. Ali
kada sam se okrenuo ka njoj, bila je budna. Njene blistave plave oči
bile su razrogačene i divlje, ovoga puta ne od straha, nego od besa,
od mržnje. A u ruci je držala moj mesarski nož. Zamahnula je ka
meni.“ Bartoš je zastao. Na bledoj svetlosti, Viktor je video dubok
urez ožiljka koji se prostirao od početka nosa, pa dijagonalno preko
obraza, do vilice. „Zasekla me je po licu, a kada je ponovo
zamahnula, podigao sam ruku.“ Šaka na kojoj je nedostajao mali
prst trzala se privezana za krevet. „Ubola me je, ostavivši nož u
mojim grudima, a ja sam pao na pod. Čuo sam kako vrišti dok je
trčala podrumskim stepenicama, a lupanje na vrata postalo je
glasnije. Tako su me uhvatili. Zvao sam Velesa da mi pomogne, da
me spase zatvora i odvede u Mračnu šumu, ali nije progovarao niti
se pomerao u senkama. Izneverio sam ga.“
Viktor je primetio kako se suza pomalja u uglu naučnikovog oka i
pratio je kako klizi preko ožiljka na obrazu.
 „I dalje verujete da je Veles bio s vama u podrumu?“, pitao je
Viktor.
„Da.“
„Zašto ga onda madam Horačkova nije videla?“
„Ali jeste ga videla. U tome je stvar. Stalno je govorila da ne vidi
ništa osim mraka. Ali vi ne razumete, govorio sam joj, vi vidite
Velesa. Veles jeste mrak. Mračni gospodar je tu, gde god ima tame,
gde god ima senke.“ Dominik Bartoš pogledao je Viktora, onoliko
naglašeno koliko su to lekovi koji su počinjali da prodiru kroz njegovu
budnost dozvoljavali. „Uvek je u senkama. Ovde je i sad, u senci iza
vas.“
 — DEVETO POGLAVLJE —

Viktor, Smolak i doktor Bartoš večerali su u kantini sanatorijuma.

Profesor Romanek čekao ih je tamo s dvojicom muškaraca koje je
predstavio kao glavnog doktora opšte medicine, doktora Platnera, i
njegovog asistenta, doktora Krakla, rekavši im da će im se obojica
pridružiti na večeri. Smolak je primetio da i Platner i Krakl nose
ukrasne igle Partije sudetskih Nemaca. Njih šestorica imah su
trpezariju na raspolaganju za sebe, jer su pacijenti večerali nekoliko
sati pre toga i sada su bili u svojim odajama.
Dva bolničara iz kantine u belim sakoima i s kravatama donela su
im pečenu patku s knedlama od krompira i crvenim kupusom -
posluženu s pivom. Smolak je primetio kako se Krakl trudi da
isključivo na nemačkom razgovara s Platnerom.
Dok su večerali, Romanek je s uobičajenim uzbuđenjem upitao
da li je Smolaku i Bartošu seansa bila zanimljiva, ali njihovo ćutanje
pomutilo mu je entuzijazam. „Izvinite, doktore Bartošu“, rekao je.
„Ovo je bilo baš bez takta. Mora da ste se uznemirili.“
„Moglo bi se tako reći“, nasmešio se Bartoš slabašno. „Ne znam
šta sam očekivao, ali i pored svega što znam o Dominikovim
zločinima i što sam čitao o poremećenim ubicama, ono nisam
očekivao.“ Okrenuo se ka Viktoru. „Postoji li ikakva šansa da je
Veles bio neko stvaran? Mislim, znam da mi je brat lud, ali mislite li
da postoji šansa da je tu bio još neko stvaran, neko ko je
iskorišćavao njegovo ludilo?“
„Mislite na saučesnika koji ga je ubedio da je prastaro slovensko
božanstvo?“ U Viktorovom tonu osećala se skepsa.
„Zapravo, to bih i ja želeo da znam“, rekao je Smolak. „Isto bi se
moglo primeniti i na mog osumnjičenog Ciganina za ubistva Kožne
Kecelje, naročito uzevši u obzir da se ubistva nastavljaju.“
Viktor je odmahnuo glavom. „Ubeđen sam da je u oba slučaja
posredi apstrahovan i odvojen deo ličnosti domaćina. Iz onoga što
ste mi rekli, vaš osumnjičeni dao je spoljašnju formu dela sebe koji je
pokušavao da porekne. Isto to je sigurno slučaj i s vašim bratom,
doktore Bartošu. Obojica su radili sami, iako nisu znali da to čine.“
„Svejedno“, rekao je Smolak, „postoji nešto u vezi s Tobarom
Biharijem što mi se baš i ne uklapa. A ubistva u Pragu se nastavljaju.
Moj razgovor s Mahačekom samo me je još više zbunio umesto da
mi pomogne.“
„Oh?“, reče profesor Romanek. „Očekivao sam da će Mahaček
biti saradljiviji.“
„Ne, ne, bio je. Jedva je dočekao da mi pokaže kakav je
stručnjak. Ali kao što rekoh, njegova ekspertiza mi nije mnogo
pomogla. Bio. sam na pecanju: u potrazi za detaljem koji može ali i
ne mora da se ispostavi kao značajan.“ Smolak sleže ramenima.
„Makar sam imao priliku da probam vaša izvrsna jela ovde. Da li su
ovo tipična jela koja služite pacijentima?“
„Zaista jesu“, odgovorio je Romanek ponosno. „Smatramo da je
balansirana i raznovrsna ishrana veoma važna. Iako moram da
priznam da jedna naša pacijentkinja ima posebne prohteve, koji nam
ponekad zagorčavaju život - ali ipak radimo sve u našoj moći da joj
udovoljimo.“
Na kraju stola Krakl je frknuo i Smolak je video kako ga Platner
strelja upozoravajućim pogledom.
„Ne slažete se s tim, doktore Krakle?“, pitao je Smolak.
„Smatram da bi državni novac mogao mnogo bolje biti potrošen
na nešto pametnije, iskren da budem“, rekao je Krakl. „Sva ova
raskošna jela…“
„Teško da su raskošna, primetio sam samo da su ukusna“,
prekinuo ga je Viktor. „Ili biste možda voleli da objasnite doktoru
Bartošu zašto smatrate da bi njegovom bratu blizancu bilo bolje na
golom hlebu i vodi.“
„Znate vraški dobro da ne…“
„Molim vas, gospođo“, sasekao je Romanek Krakla. „Hajde da ne
raspravljamo o ovome dok su gosti tu.“ Okrenuo se ka Smolaku i
Bartošu. „Kao i u svim medicinskim ustanovama, imamo različita
profesionalna mišljenja o tome kako najbolje obavljati posao.“
 „Shvatam“, rekao je Smolak. A zatim, pogledavši u Kraklu,
dodade: „Čini mi se da je ovo vreme različitih mišljenja, i to ne samo
u medicinskim pitanjima.“

Hladna noć sekla je kao britva. Krovovi u obliku veštičjih šešira i

tornjevi od opsidijana crneli su se iznad zamka na zvezdanom nebu,
na kome nije bilo ni oblačka. Viktor i profesor Romanek ispratili su
Smolaka i Bartoša do kola.
„Nadam se da vaše putovanje nije bilo razočaravajuće,
kapetane“, rekao je Romanek. „I da se vi niste previše uznemirili,
doktore Bartošu. Molim vas, upamtite da možete da posetite brata
kad god želite.“
„Hoću, hvala vam“, rekao je Bartoš. Iz njegovog tona svima je
bilo jasno da nema nameru da se ikada više vrati.
„Hvala vam što ste izdejstvovali da se vidim s Mahačekom“,
rekao je Smolak. Okrenuo se ka Viktoru. „A vama što ste mi dozvolili
da prisustvujem seansi. Bili ste u pravu, pomogla mi je da mnogo
bolje razumem slučaj Tobara Biharija. Izvinjavam se zbog ceduljice
koju sam vam dao za kecelju, ali siguran sam da razumete.“
Viktor klimnu glavom.
Smolak je ušao u kola pored Bartoša, koji je ćutao. „Izuzetno ste
mi pomogli, doktore Kosarek“, rekao mu je kroz spušteni prozor.
„Hvala vam.“
„Možete mi slobodno telefonirati kad god budete smatrali da
mogu da vam pomognem.“
Smolak klimnu glavom, položivši ruke u rukavicama na volan.
„Samo još nešto. Na seansi, kada je brat doktora Bartoša rekao da
je Veles tu u prostoriji, u senci - mislite li da je znao da smo mi tamo,
to jest da je mislio na nas?“
„Ne“, rekao je Viktor. „Nažalost, ljudi koji pate od obmana
obitavaju na sopstvenom mestu, na različitoj ravni od nas ostalih.“
„Onda je na kraju ipak uspeo“, rekao je Bartoš tupo na
suvozačevom sedištu. „Zaista se prebacio u drugu dimenziju.“
 — DESETO POGLAVLJE —

Prošaputano upozorenje na jaku zimu bilo je nošeno na ledenom

dahu povetarca s istoka. Prethodnih dana dešavalo se i da
povremeno proveje sneg. Viktor je rekao Juditi da će im to možda
biti poslednja prilika pre proleća da prošetaju do kafea u selu. Kad su
krenuli, sneg je već nežno padao s teškog neba, a guste paperjaste
pahulje kao da su lebdele i njihale se na vazduhu.
Dok su šetali, sneg je polako napadao na ramena zamka iza njih
i vrhove i grane gusto zbijenog drveća, koje je oivičavalo put. Tog
jutra, Judita je završila prelcucavanje transkripta Bartoševe seanse, i
na putu do dole razgovarali su o njegovom slučaju.
„Profesor Romanek ovo ne zna, ali Bartošu sam dao manje nego
obično“, priznao je. „Mislim, nisam mu dao punu dozu hipnotika.“
„Oh? Zvuči mi kao da je bilo dovoljno, jer si iz njega uspeo da
izvučeš potpun i iskren opis zločina.“
„Nije mi se svidelo to što su njegov brat i onaj policajac
prisustvovali seansi“ rekao je. „Posle onoga što se desilo sa
Zelenim, želim da uslovi budu što je moguće kontrolisaniji.
Nameravam da sam obavim još jednu seansu s Dominikom
Bartošem. Verujem da je u mnogo čemu nalik na Zelenog. Kada sam
pričao s gospodinom Hobsom, pričao sam s nekakvim raspolućenim
apstraktnim delom nesvesnog Zelenog. Otprilike je isto i s
Dominikom Bartošem - on smatra da je deo njega, koji je prinuđen
da ubija, zapravo drugi identitet: slovenski bog Veles. Ako uspem da
odvedem Bartoša na isto mesto na koje sam odveo Zelenog, onda
mislim da ću moći direktno da razgovaram s tim Velesom.“
Judita je zadrhtala zbog nečega što nije imalo samo veze s
hladnoćom i povukla okovratnik kaputa bliže ušima. „Podilazi me
jeza. Baš me podilazi jeza. Način na koji je opisao Velesa… Kada
planiraš još jednu seansu s njim?“
 „Moraću da je ubacim u raspored. Prvo ću ponovo probati sa
Zelenim. A pre svega toga, obaviću prvu seansu s Vojtjehom
Skalom, Demonom. Tako ću obaviti seanse sa svim članovima
takozvanog đavoljeg seksteta.“
Viktor i Judita su zastali, sklonivši se s puta kako bi kamion koji
isporučuje gorivo zamku mogao da prođe i siđe na glavni put. Stajali
su na tepihu od snega tako tankom da je gotovo bio proziran, a kroz
njega se providela zelena trava pored puta. Kada je kamion prošao,
između njih je nastala tišina. Kada Viktor nije delovao kao da će
nastaviti, Judita se okrenula ka njemu.
„Šta je bilo?“
„Ima nešto što moram da ti kažem“, rekao je. „O Filipu.“ Ispričao
joj je za policijski crtež i opis čoveka kog policija traži.
„Ne misliš valjda stvarno da bi to mogao biti Filip?“, upitala ga je
kad je završio.
„Ne.“ Viktorovo čelo zbunjeno se namrštilo iznad očiju. „Možda.
Zapravo, ne znam. Ali njegovo ponašanje bilo je tako - tako
neprijateljsko prema ženama. A rekao je i nešto o tome kako
poznaje ženu koja se bavi trgovinom stakla. A tu je i sličnost s
opisom…“
„Nije to bio neki opis, Viktore. To može biti bilo ko. Ali slušaj me,
ako i najmanje sumnjaš na Filipa, moraš da obavestiš tog
detektiva…“
„Smolaka.“
„Moraš da obavestiš Smolaka.“
„Pa da uhapse Filipa i možda ga i lažno optuže?“ Viktor je
uzdahnuo i pogledao ka nebu, kao da će mu odgovor pasti odozgo
sa snegom. „Fi- Up je toliko van kontrole da bi policija bila uverena
da je kriv bez obzira da li jeste ili nije.“
„Tvoja je odluka“, rekla je Judita, „ali životi žena su na kocki.“
„U pravu si“, rekao je Viktor sumorno i njih dvoje nastaviše ka
selu.

Nešto nije bilo u redu.

Kada su se približili obodu sela, postali su svesni da je življe
nego obično. Put koji vodio nadole oštro je skretao kod oboda sela.
Kada su Viktor i Judita skrenuli, susreli su gomilu ljudi iz sela u živoj
raspravi. Kada su videli Viktora i Juditu, razgovor je prestao, a
pogledi koje su uputili paru bili su neprijateljski i podozrivi.
Viktor je klimnuo glavom i poželeo im dobro jutro. Niko im nije
uzvratio. Umesto toga, posmatrali su ih s otvorenim neprijateljstvom
dok su prolazili.
„Nešto se desilo“, rekao je Viktor gotovo šapatom, nagnuvši se
ka Juditi kada su se udaljili od meštana. „Ovo mi se uopšte ne sviđa.
Možda bi trebalo da se vratimo.“
„Htela bih najpre da saznam“, rekla je Judita. „Možda je to samo
njihovo sujeverje zbog zamka.“
Juditina teorija opovrgnuta je čim su se približili srcu sela u kom
se nalazila krčma. Tamo je bilo još više seljana, još više sumnjičavih
pogleda: ah i dva policijska automobila iz Mlada Boleslava, parkirana
na trgu, i nekoliko policajaca okupljenih oko zapovednika koji im je
davao uputstva.
Kada su Judita i Viktor prošli, jedan od seljana rekao je nešto
zapovedniku policije, pa se i on okrenuo ka njima.
„Bože!“, rekla je Judita tiho. „Zašto se osećam tako krivo kada
ništa nisam uradila?“
„Hajdemo na ručak“, rekao je Viktor. „Pitaću krčmara šta se
dešava.“
Raspoloženje je bio još mračnije kada su ušli u krčmu. Krčmar s
brkovima nije ih pozdravio uobičajeno toplo: obučen u kaput, šešir,
šal i zimske čizme, verovatno se spremao da i on da izađe kada su
ušli.
„Danas ne radimo“, rekao je bez izvinjenja. „Moram da idem i
pomognem u potrazi.“
„Kakvoj potrazi?“, upitala je Judita.
„Mislim da bi bilo najbolje da se vratite u zamak“, rekao je.
„Devojčica iz sela je nestala. Mala Jolanka… Možda bi bilo pametno
da se klonite sela sve dok je ne pronađu.“
„Kakve to veze ima s nama?“, pitao je Viktor ogorčeno. „Hteo bih
da pomognem ako je potraga u toku.“
„Znate kakvi smo mi ovde“, rekao je krčmar. „Mi smo mala i usko
povezana zajednica porodica koje ovde žive generacijama. Kada se
desi nešto poput ovoga, kada se bilo šta loše desi, prvo se sumnja
na one koji nisu iz sela. Ali nije samo to - kolaju i glasine. Narod krivi
vaš sanatorijum tamo u zamku. Kažu da jedan od đavoljeg seksteta
koristi stare tunele Jana Crnog Srca kako bi ulazio i izlazio. Misle da
je neko iz zamka oteo malu Jolanku.“
„Ali to nema smisla“, pobunio se Viktor. „Naše obezbeđenje je
besprekorno. Ne postoji način da bilo ko pobegne, a kamoli da odlazi
i dolazi kako mu se prohte. A ti tuneli su bajke - ne postoji apsolutno
nikakav dokaz o postojanju tajnih vrata ili prolaza.“
„Može biti da je sve to tačno“, rekao je krčmar, „ali to ne znači da
ste vi zbog toga imalo bezbedniji ovde u selu.“
Viktor se spremao da se ponovo pobuni, ali Judita je položila
ruku na njegovu mišicu. „U pravu je, Viktore. Trebalo bi da se
vratimo.“
Viktor je uzdahnuo i klimnuo glavom. „U redu.“
Okrenuli su se i napustili krčmu. Kroz selo je išao usamljeniji put,
zbog kog bi morali malo više da pešače pre nego što dođu do puta
do zamka, ali srešće na njemu manje ljudi. Izgledalo je da je celo
selo na glavnom trgu. Viktor je blago povukao Juditu za lakat kako bi
ubrzala.
Kad su se približili ivici sela, videli su poslednji deo ravnice pre
nego što pošumljeni obod planine strmo kreće da se uzdiže. Tu se
nalazila velika čistina s njivama, na čijem se čvrstom golom zimskom
tlu skupljao pokrov od snega. U to doba godine ništa nije raslo, ali
videli su dve tamno obučene osobe na jednom od polja. Kada su se
približile, Viktor je video da je jedna od njih mlada žena, unezverena,
a druga starija, bele kose pokrivene crnom maramom. Starica je
posipala nešto na zemlju, nešto poput brašna ili pepela, što je mutilo
hladan vazduh dok ga je bacala. Dok je to činila, usne su joj se
nemo pomicale. Mlađoj ženi, koja kao da nije primetila Viktora i
Juditu dok su prolazili, oči su bile crvene, a lice bledo, kao posle
dugog plakanja. Međutim, starica je prekinula ritual dok su Viktor i
Judita prolazili, i pogledala ih očima koje su gorele od mržnje. Viktor
ju je prepoznao kao Ruženu, staricu koja je opskrbljivala kafe i
krčmu povrćem. Primetio je da u rukama drži vrećicu od crne kože, u
kojoj se nalazilo šta god da je to bacala po zemlji. Uplakana žena
držala je dečju lutku čvrsto pritisnutu na grudi.
Judita je pozdravila staricu, ali ova je opet uzvratila zureći u njih.
Kad su prošli, učinila je nešto vrlo neobično: okrenula je glavu što je
više mogla i pljunula tri puta preko levog ramena.
Zatim se vratila nemom bajanju i bacanju pepela po zemlji.
„Šta je to, kog vraga, bilo?“, pitao je Viktor.
Kada mu je odgovorila, Judita je držala pogled uperen ka stazi
ispred i dugom hladnom usponu do zamka.
„To je stari češki seljački običaj“, rekla je. „Tri puta pljuneš preko
levog ramena da bi se zaštitio od đavola.“
 PETI DEO

LEPTIR I KAMENO SUNCE

 — PRVO POGLAVLJE —

Poslednji put kad je kapetan Lukaš Smolak bio ovde, ulica je bila
pod plaštom magle i noći; čak i sada, na bledom sivom svetlu
sumornog dana, i magla i noć kao da su ostavile trag na mračnim
flekama na kamenu.
Kako god da je izgledalo, svakako je zvučalo drugačije.
Sada se čulo nešto poput gromoglasne kiše ili snažne bujice. Bilo
je svuda oko njega, glasno, grubo, užurbano. Počelo je čim je izašao
iz auta: okrenuo se, jer je mislio da neko pokušava da mu privuče
pažnju lupkajući novčićem o prozorsko staklo. Nikoga nije video, ali
okrenuo se u drugom pravcu kada je čuo drugi novčić kako lupa o
staklo, niže niz ulicu. Zatim treći, pa četvrti. Poput vrelih iskri koje
šire vatru, zvuk se proširio prozorima iznad njega, ka onima s druge
strane ulice, ka drugima koje nije mogao da vidi.
Kada je prešao ulicu do stana Tobara Biharija, zveket oko njega
nastavio se istom jačinom, ali ga je ignorisao. Ovo je bila gradska
četvrt puna lopova i prostitutki, Roma i Sinta, Jevreja i Mađara,
anarhista i komunista: raznovrsne grupe koje su delile dobar razlog
da ne veruju Praškoj gradskoj policiji. Smolak je znao da je zveket
novčića o prozorska stakla dogovoren signal kako bi se međusobno
upozorili na dolazak policije.
Biharijev stan nalazio se na drugom spratu. Smolak je imao
ključeve koje je policija pronašla kod Biharija, ali kada je stigao do
vrata, video je Coru Mirgu, Biharijevu ljubavnicu s uvrnutim
stopalom, kako ga čeka otvorenih vrata i s neskrivenim
neprijateljskim izrazom lica. Smolak je ponovo bio zapanjen njenom
neskladnom lepotom. Oči su joj bile krupne, dužica poput tamnih
maslina, zlatnosmeđe kože i guste sjajne vrane kose. Crvena svilena
bluza i siva suknja prianjale su joj uz telo, ali suknja je bila nekoliko
centimetara duža nego što je u modi. Stajala je s kukovima
nakrivljenim u pozi koja je delovala provokativno, ali je, jednostavno,
bila posledica njene nejednake anatomije. Primetio je da je stopalo u
korektivnoj čizmi sakrila iza drugog.
„Zdravo, Coro“, rekao je Smolak. „Voleo bih da ti postavim
nekoliko pitanja.“
„Šta još ima da me pitaš?“ Stala je sa strane kako bi ga pustila da
prođe. Cora Mirga znala je da je Smolak, sažalivši se na nju posle
Biharijeve smrti, sredio da povuku sve optužbe protiv nje.
„Muči me Tobarova priča“, rekao je iskreno. „Samo sam hteo da
te pitam kako se ponašao posle provale i ubistva. Šta je rekao o toj
noći, kakve si promene videla na njemu posle toga?“
Slegla je ramenima i odvela ga u salon. Uska ramena pomerala
su joj se dok je hramala. Stan je bio besprekorno čist i Smolak se
iznervirao zbog sebe, zato što je očekivao da Cigani, čak i oni u
gradu, žive isključivo u prljavim i nehigijenskim uslovima. Oduvek je
smatrao da ga takve predrasude ne dotiču; ali činilo se da se tih
dana ta pošast proširila.
„Smem li da sednem?“, pitao je, a ona mu tupo klimnu glavom.
Seo je na malu sofu prekrivenu šarenim ćebencetom. Poput tena
vlasnice, tepih sa šarama delovao je kao da pripada nekim davnim
vremenima i kulturi. Smolak se pitao kakav je to osećaj kada ste
stalno stranac, kada vam nikada i nigde ne veruju.
Cora je sela preko puta njega, prekrstivši noge kako bi joj zdravo
stopalo ponovo bilo ispred uvrnutog: automatska poza, jer je čitavog
života imala naviku da sakriva svoj defekt. Zbog skrušenosti u tom
činu, Smolak se neobično rastužio. Cora je Ciganka i bogalj; kao
dete je bila džeparoš, a prostitucijom se verovatno bavi od trena kad
se zadevojačila. Ali postoji još jedna skrivena Cora Mirga. Setio se
kako mu je psihijatar Kosarek rekao da svi imamo više od jedne
ličnosti, više od jednog potencijalnog sebe.
„Ideš li ikad u kafanu Plavi fazan?“ pitao ju je Smolak.
Klimnula je glavom. „Tobar bi dolazio tamo po mene svake večeri
kada bih završila posao. Zašto pitaš?“
„Onako. Samo mislim da si se pre nekoliko godina za dlaku
izvukla, to je sve“, rekao je Smolak, setivši se kako je Dominik
Bartoš opisao mladu hromu prostitutku koja mu je bila prvobitna
meta u kafani.
 Corina tišina i manjak radoznalosti davali su mu do znanja da se
za života često za dlaku izvlačila.
„Hteo sam da te pitam o čemu je Tobar pričao s tobom tih dana
posle provale i ubistva u Snjemovnjoj.“
Mala lepa Ciganka ponovo je slegla uskim ramenima. „Isto što i
tebi. Buncao je kao ludak o Bengu i demonima u senkama. Ali
trebalo mi je sto godina da i to izvučem iz njega. Danima je sedeo
ovde, nije se usuđivao da izađe i samo je zurio u vrata. I nikada nije
gasio svetla - sva su morala da budu upaljena i danju i noću. Postao
je opsednut njima i rekao mi da kupim mnogo rezervnih sijalica, za
slučaj da pregore.“
Pokazala je ka običnoj lampi nabijenoj u udubljenje u uglu. Tamo
uopšte nije pripadala. „Taj ugao nikada nije bio dovoljno osvetljen, a
uveče bi bio u senci. Tobar je gurnuo lampu tamo i rekao da u kući
nikada ne sme biti senki. Bio je poput uplašenog deteta - a i ti si ga
znao: Tobar se nikada ničega nije plašio. Šta god da je video tamo,
to ga je zauvek promenilo. I pre nego što me pitaš: ne, nimalo ne
verujem da je to uradio onoj ženi niti da je on bio Kožna Kecelja.
Znam da biste voleli to da mu prišijete i sve lepo složite, ali Tobar
nikada ne bi povredio ženu ili dete.“ Smolak je klimnuo glavom dok
je razmišljao o onome što je Cora rekla. „I sama priznaješ da se
čudno ponašao, moguće je čak i da je pokazivao znake mentalne
nestabilnosti - poput paranoje i to što se odjednom plašio mraka. Ne
znaš ni ti šta se možda događalo u njegovoj glavi. Pričao sam sa
stručnjacima o tome i sasvim je moguće da ni sam Tobar nije znao
šta radi.“
„Ali s njim je sve bilo u redu“, pobunila se Cora. „Bio je sasvim
normalan sve do te provale. Ono što je te noći video, gurnulo ga je u
ludilo. Posle toga, a ne pre. Trebalo mi je sto godina da ga ubedim
da izađe napolje. Još duže da konačno izađe noću. One noći kada si
ga uhvatio, morali smo da idemo dužim putem kući, samo da bismo
išli najosvetljenijim ulicama. Zato smo prošli pravo pored tebe: Tobar
je želeo da idemo tom stranom ulice jer je bilo svetlije. Jesi li mu
video lice kada si iskoračio iz onog dovratka? Bio je prestravljen -
kao da je pomislio da si ono čega se najviše plaši. Senka koja je
oživela.“
 — DRUGO POGLAVLJE —

Za sledeću seansu pripremao se još pažljivije: od đavoljeg seksteta,

Vojtjeh Skala bio je daleko najmračniji, najopasniji i najnasilniji.
Pre seanse, Viktor je rutinski obišao Leoša Mladeka, bivšeg
cirkuskog klovna koji je postao ubica dece. Mladek kao da se
pomirio sa zatočeništvom, iako je i dalje bio zbunjen zašto je tako i
smatrao to nepravednim. Viktor ga je posle seansi s njim posetio još
nekoliko puta i pričali su bez upotrebe hipnotičkih sedativa. Mladek
je i dalje odlučno odbijao da poveruje da je on Harlekin, to jest da je
Harlekin poreknuti deo njegove ličnosti.
Leoša Mladeka su zbog saradnje i odsustva agresije nagradili
sitnim ustupcima. Viktor mu je tako dozvolio klovnovsku šminku kao i
nekoliko udžbenika o tradiciji komedije del arte. Viktor je smatrao da
tim sitnim ustupcima i opuštenim razgovorima s pacijentom stvara
vezu koja je možda delotvornija od seansi s hipnozom i lekovima.
Viktor i Mladek sedeli bi i po ceo sat i razgovarali o ulozi maski i
simbola u komediji del arte i jungovskoj psihologiji, i to često dok bi
se Mladek šminkao u Pjeroa: što je Klovna donekle smirivao.
Tog dana Viktoru je bilo teško da se usredsredi na pacijenta.
Predstojeća seansa sa Skalom pomračila mu je raspoloženje poput
oblaka, a dok je stajao kraj prozora i posmatrao selo, bio je još
zbunjeniji. Iako je pred svima to poricao, brinulo ga je što je
devojčica nestala u selu tako blizu ovog središta ludila. Činjenica da
upravo razgovara s ubicom dece nije mu popravljala raspoloženje.
„Hvala ti što si mi dozvolio šminku“, rekao je Mladek, koji je
sedeo iza Viktora i šminkao se u Pjeroa. „Pomaže mi da se osećam
više celim.“
„Nema na čemu.“ Viktor je i dalje posmatrao selo, koje je s
dominantne visine zamka delovalo tako sitno i krhko, kao da je gusta
šuma oko njega u stanju da ga proguta. „Voleo bih samo kada bi ti
pomogla da se jasnije sećaš.“
 „Oh“, reče Mladek. „Čega?“
„Već smo toliko pričali o tome, Leošu“, rekao je Viktor odsutno.
Pitao se da li je devojčica već pronađena, i u kakvom stanju. „Ona
deca. Ono što im se desilo.“
„Oh!“, uzvratio je Mladek odsutno. „Dobro ih se sećam.“
„Molim?“, Viktor se iznenađeno okrenuo ka njemu. Njegovo
iznenađenje je istog trena preraslo u šok.
Leoš Mladek stajao je u središtu prostorije. Završio je nanošenje
klovnovske šminke. Ali nije se našminkao u Pjeroa. Mladek je
oslikao lice krvavocrvenom bojom. Dva crna dijamanta okruživala su
mu oči, pružajući se od samih vrhova na čelu do duboko ka
obrazima. Na donjem delu lica, crnom bojom oslikao je groteskne
pune usne, koje su se s jedne strane zlobno izvijale u osmeh, a s
druge visile u obliku grimase. Bila je to šminka, ništa više, ali njen
efekat bio je zastrašujući.
„Rekoh, dobro ih se sećam. Dece. Dečji strah je jači, čistiji i slađi
od ostalih. Sećam se kako sam upijao njihov užas i bol.“
„Ti si Harlekin?“, pitao je Viktor. Video je da Mladek u ruci i dalje
drži četkicu kojom je naneo šminku.
„Ja sam Harlekin. Ja sam Harlekin i sve sam to učinio. Ja sam
onaj kog ste pokušavali da nađete.“
„Ali isto tako si i Leoš Mladek. I Pjero.“
„Ja sam mnogo više. Mnogo više.“ Zakoračio je ka Viktoru. Dok
je to činio, okrenuo je četkicu u ruci tako da je njen oštri vrh sada bio
uperen poput bodeža. Viktor je proklinjao svoju popustljivost i što mu
je u ruke predao potencijalno oružje. Leoš Mladek se iz blagog
Pjeroa potpuno pretvorio u okrutnog Harlekina: ubicu, sadistu koji se
hrani dečjim strahom. I ima primitivno oružje. Viktor se setio
upozorenja profesora Romaneka o tome kako je popustljivost
njegovog prethodnika koštala oka.
„Daj mi četkicu, Leošu.“ Viktor je pružio ruku. Držao je pogled
uperen ka pacijentu, ali bilo je teško pročitati ikakav izraz ispod
naslikane demonske maske.
Mladek Harlekin spustio je pogled na četkicu u ruci, kao da je
zaboravio da je tu. Ponovo je podigao pogled ka Viktoru. Naslikana
maska i dalje je bila izvitoperena i demonska, krupne oči blistave i
divlje u crno oslikanim rombovima, ogoljeni zubi beli na
izvitoperenom naslikanom osmehu sirovog crvenog lica. To je,
shvatio je Viktor, lice koje su njegove žrtve videle. Poslednje lice koje
su videle.
Bez upozorenja, Mladeku se oteo piskav vrisak i on se bacio na
Viktora, podigavši četkicu poput bodeža. Bio je sitan, ali njegov
iznenadan i silovit napad izbacio je Viktora iz ravnoteže. Pao je
unazad i udario glavom o kameni luk udubljenja prozora. Ležao je
ošamućen i postao svestan Mladeka koji se našao na njemu. Viktor
je došao sebi taman na vreme da blokira udarac oštrog vrha četkice,
koji mu je ciljao oko. Udario je Harlekina u lice, ali budući da je ležao
na leđima, nije mogao zaista snažno da ga udari. Harlekin je i pored
toga zavrištao. Viktor je zgrabio zglob koji je držao improvizovano
oružje i snažno ga uvrnuo.
Dok je to činio, Mladek se nagnuo blizu ka njemu i prosiktao: „Bili
ste prezauzeti posmatranjem kroz prozor, zar ne? Pitali ste se šta se
desilo toj malenoj devojčici. Pitali se kako li sam uspeo da se
iskradem iz zamka i otmem je.“
Na nemačkom! Mladek mu se obratio na nemačkom! U deliću
sekunde pokušao je da razazna da li je to isti glas koji je Zeleni
koristio kada se pretvarao da je gospodin Hobs. Ali nema šanse! To
je nemoguće!
Viktor je došao sebi i odgurnuo ga svom snagom. Omanji
Harlekin odleteo je od njega, udarivši leđima o kameni pod. Čuo se
glasan udarac, poput zvuka kamena o kamen.
„Upomoć!“, povikao je Viktor dok se dizao. „Treba mi pomoć
ovde, odmah!“
Požurio je ka Mladeku, spremivši se da ga obuzda dok ne dođe
bolničar i ne obezbedi ga. Čuo ga je kako trči hodnikom ka vratima.
Ali Leoš Mladek nije ni pokušao da pruži otpor. Niti da se pomeri.
Ležao je potpuno mirno, zureći u plafon prevelikim očima, dok se
tamnogrimizni oreol stvarao na kamenim pločama oko Harlekinovog
našminkanog lica.
Kada su bolničari uleteli u prostoriju, Viktor je podigao ruku kako
bi zaustavio njihov grozničav upad. Nije više bilo razloga za žurbu.
Razbivši lobanju u padu na pod, Mladek je bio mrtav.
Đavolji sekstet postao je kvintet.
 — TREĆE POGLAVLJE —

Seansa sa Skalom je odložena. Šokiran onim što se desilo, s bolom

u glavi i vratu, Viktor se zabrinuo da mu posle ovoga nikada više
neće dozvoliti da iskoristi metod narkosinteze na Skali; da je njegov
posao u Gradu orlova završen. Da se njegova potraga za đavoljom
niti u ljudskoj psihologiji završila i pre nego što je počela.
Povreda glave bila je minimalna, ali ipak su ga odveli u
ambulantu, gde ga je pregledao Krakl. Sudetski Nemac je
iznenađujuće škrto komentarisao događaj dok je stavljao jedan šav
na malu posekotinu na Viktorovoj glavi. Rekao mu je da je doktor
Platner u Mlada Boleslavu hitnim bolničkim poslom, ali da su mu
rekli za Mladekovu smrt kada je telefonirao i da je već na putu nazad
ka zamku.
Profesor Romanek stigao je u ambulantu taman kada je Krakl
završavao i stavljao gazu na ušivenu ranu. Zahtevao je od Viktora da
mu ispriča redosled događaja koji su prethodili napadu pacijenta i
njegovoj smrti, i da ne izostavi nijedan detalj. Viktor je to i učinio,
ignorišući pulsirajući bol u glavi. Bilo je jasno da je, ustanovivši da
Viktorove povrede nisu ozbiljne, upravnik sanatorijuma ljut, jer se
Viktor oglušio o njegova mnogo puta ponovljena upozorenja da
pacijenti ne smeju imati kod sebe ništa što može biti upotrebljeno
kao oružje.
Stegavši ivicu stola za pregled kako bi se stabilizovao, Viktor je
polako seo i ispričao šta se desilo. Kao što je Romanek i zahtevao,
Viktor nije izostavio nijedan detalj, osim dva: nije pomenuo
Mladekovu bizarnu izjavu da nekako zna za događaje u selu i
devojčicu koja je nestala, niti da mu se obratio na savršenom blago
arhaičnom nemačkom jeziku.
Viktor je znao da bi, otkrivši Romaneku taj detalj, bacio sumnju
na čitavo svoje svedočenje. Na kraju krajeva, to nije imalo smisla.
Viktorovo istraživanje - njegove seanse narkosinteze s đavoljim
sekstetom - bilo je u opasnosti da bude obustavljeno. Desila su se
već dva incidenta s nasilnim ishodom u kojima je Viktor spustio gard,
i osećao je kako Romanekov entuzijazam prema novom kolegi bledi.
Povrh svega, bio je tu i Viktorov osećaj da je na ivici otkrića nečega
zaista značajnog, ali istovremeno i nečeg što još nije u stanju da
objasni. A dok ne bude mogao, najbolje bi bilo da ništa ne diskutuje
o tome s Romanekom.
Kada je bio otprilike na pola priče, Judita je ušla u sobu za
pregled, delujući uznemireno. Spremala se da pojuri ka Viktoru, ali
obuzdala se, videvši ga kako daje izveštaj Romaneku. Uverivši se da
Viktor nije ozbiljno povređen, povukla se ka zidu pored vrata i
slušala.
„U pravu ste da se napad ne bi desio da mu nisam dao šminku
za lice“, rekao je Viktor Romaneku kada je završio izveštaj. „Ali ne
zbog toga što četkica predstavlja nekakvo efektno oružje. Zar ne
vidite da je zahvaljujući toj šminki mogao da da lice svojoj đavoljoj
niti? Sam čin slikanja Harlekinovog lica oslobodio je ono što sam u
njemu tražio. Harlekin je bio Mladekova đavolja nit.“
„Ali sada je mrtav“, rekao je Romanek oštro. Zaćutao je za
trenutak. „Doktore Kosarek, moram nešto da vas pitam i nadam se
da razumete zašto. Desila su se dva nasilna incidenta s pacijentima
koji su do tada bili poslušni. U oba ta slučaja postojao je okidač - s
Mladekom je to bila šminka za lice koju ste mu dozvolili; s Mihalom
Mahačekom stakleni predmet koji nije iz kantine. Moje pitanje je
sledeće: da li ste namerno dali ove predmete pacijentima, nadajući
se da će za ishod imati takvu njihovu reakciju?“
„Molim?“
„Iskreni da budemo, vaše seanse narkosintezom dosad se i nisu
pokazale baš najuspešnijim, osim pojave nekakvog avetinjskog
glasa. I svi smo bili u sličnoj situaciji, doktore Kosarek, frustrirani
nedostatkom napretka u dokazivanju sjajne teorije. Svi smo osećali
tad želju da krenemo prečicama ili da pokušamo da sami
doprinesemo dramatičnijem ishodu.“
„Smatrate da pojava ličnosti Hobsa u Zelenom nije uspeh?“
Viktor se mučio da odagna bes iz glasa. „Ali da vam odgovorim na
pitanje, profesore! Ne, nisam dao Mladeku šminku kako bih izazvao
nasilno ponašanje - a Mihalu Mahačeku sigurno nisam dao nikakav
stakleni predmet.“
„U redu.“ Romanek je klimnuo glavom, a trenutak potom izjavio
glasom koji ne dozvoljava raspravu: „Ipak, mislim da bi trebalo da
uzmete nekoliko slobodnih dana, kako biste se oporavili od tog
udarca. Ako budete u stanju, želeo bih da sutra izdiktirate izveštaj
gospođici Blohovoj, kako bih mogao da ga predam vlastima. Ali bez
daljih seansi, je li jasno?“
Viktor klimnu glavom.
„Bojim se da ste možda sve što radimo ovde doveli u opasnost,
doktore Kosarek. Doktor Platner je u Mlada Boleslavu, razgovara s
policijom.“
„S policijom?“
„Lokalne vlasti su pod pritiskom da sprovedu istragu nad nama
zbog devojčice koja je nestala iz sela. Seljani gotovo da su ih ubedili
da njen nestanak ima nešto s nama ovde u zamku.“
„Nije valjda opet to“, rekao je Viktor. Protrljao je vrat: isprva tup,
bol je prerastao u nešto što mu je bilo teže da ignoriše. „Te gluposti o
tajnim tunelima i Janu Crnog Srca.“
„To možda jesu gluposti“, rekao je Romanek, „ali imam posla s
policijom koja želi da istraži šta mi to ovde radimo i poslednje što
nam je potrebno jeste dodatna istraga o smrti pacijenta. Predajte mi
potpun pisani izveštaj što pre. A onda ćemo nas dvojica ozbiljno
popričati o efikasnosti ovih seansi.“
Kada je Romanek otišao, Viktor se polako spustio s kreveta za
pregled. Pridržao se usled naleta vrtoglavice. Krakl ga je ignorisao,
ali Judita mu je prišla i uzela ga za ruku.
„Ispratiću doktora Kosareka do njegovih odaja“, rekla je
jednostavno Kraklu.
„U to ne sumnjam“, uzvratio je Nemac ne okrenuvši se.

Kada ga je ispratila do njegovih odaja, Judita je pomogla Viktoru da

sedne za sto i donela mu čašu vode. Stavivši je na sto, nagnula se
ka njemu i nežno ga poljubila u vrh glave, usnama mu pomilovavši
gustu sjajnu kosu.
„Jesi li dobro?“, upitala je.
 Viktor je uzdahnuo. „Ne, nisam dobro. Ubio sam čoveka…
Pacijenta…“
„To je, u najgorem slučaju, bila samoodbrana. Nesrećan slučaj.
Tragičan slučaj, ali nesrećan.“
„Nije trebalo da dozvolim da situacija preraste u takvo nešto. Nije
trebalo da omogućim priliku za to. Profesor Romanek je potpuno u
pravu.“
„Misliš li da će obustaviti tvoje istraživanje o đavoljoj niti?“, upitala
ga je Judita. „Da će otkazati seanse?“
Viktor se odjednom još više uznemirio. „Ne može. Ne sme.“
„Viktore, šta je bilo? Šta nije u redu?“ Judita je pročitala još nešto
u njegovom izrazu.
Uzdahnuo je. „Zvučaće ludo - i izostaviću to iz izveštaja - ali
Mladek mi se obratio na nemačkom - i znao je za nestalu devojčicu,
što nema smisla.“ Viktor je popio vodu uzevši tablete protiv bolova
koje mu je dao Krakl. „Kako je mogao da sazna za devojčicu?“
Judita mu je pripalila cigaru i dala mu je pre nego što je i sama
zapalila. Sela je u fotelju u uglu. „Najverovatnije je načuo nešto što
nije trebalo: možda su neki bolničari pričali o nestanku, pa ih je čuo.“
„To ne objašnjava činjenicu da je pričao na nemačkom.“
„Zar on nije odrastao u Doudlebsku?“ upitala je Judita. „Tamo je
svuda oko sebe imao ljude koji pričaju na nemačkom. Šta znamo,
možda ga oduvek tečno i govori.“
„Pa, sad nikada nećemo saznati“, odvratio je Viktor sumorno.
„Jesi li odlučio šta ćeš s Filipom?“
„Šta ću?“, namrštio se Viktor.
„Hoćeš li podeliti slutnje s policijom?“
„Ne znam. Možda. Profesor Romanek želi da uzmem nekoliko
slobodnih dana. Mislim da ću to i učiniti. Otići ću u Prag i potražiću
Filipa.“
„Hoćeš li da pođem s tobom?“
„Ne. Način na koji Filip priča o ženama…“
„Ako to misliš, onda ne bi trebalo da ideš da ga tražiš. Trebalo bi
da odeš u policiju.“
„To što se Filip ponaša kao mizogin, ne znači da je on Kožna
Kecelja. Treba mi samo prilika da popričam s njim. Ali prvo moram
da završim ovaj izveštaj.“
„Uradićemo to ujutro. Mislim da bi sad trebalo lepo da se
naspavaš.“ Judita ga je još jednom nežno poljubila u glavu.
 — ČETVRTO POGLAVLJE —

„Ipak ćeš u Prag? Kada?“, pitala ga je Judita. Sutradan su ona i

Viktor sedeli u njegovoj kancelariji dok joj je diktirao izjavu o
Mladekovom napadu i njegovoj smrti.
„Večeras, ako uspem.“
„Ne bi trebalo da putuješ s tim potresom.“
„Biću dobro.“ Slabašno joj se nasmešio. „Doktor Platner mi je dao
jaču dozu analgetika i osećam se dobro.“ Slagao ju je: glava i vrat i
dalje su ga boleli. „Moram da idem. Moram da nađem Filipa.“
„Da saznaš da li je on Kožna Kecelja? Bože, Viktore, ako
pomisliš da postoji i najmanja šansa…“
„Ne brini, saznam li išta što bi ukazivalo na to, odmah ću se
obratiti kapetanu Smolaku. Ali ne mogu da im se obratim samo s
nejasnim slutnjama.“
Taman je završio diktiranje izjave Juditi kada se začu kucanje na
vratima. Pre nego što je Viktor stigao da kaže: „Uđite“, Romanek i
Platner su ozbiljnih lica zakoračili u prostoriju. Za njima je ušao oniži
čovek u uniformi, koji je na naramenicama imao oznake šefa policije.
„Ovo je šef policije Hromik“, objasnio je Romanek. „Ovde je da
popriča s nama o onome što se desilo Leošu Mladeku, kao i da
proveri naše obezbeđenje.“
Viktor je prepoznao uniformisanog policajca, koji je delovao kao
da je u kasnim četrdesetim. Bio je to isti onaj kog su on i Judita videli
u selu: i on ih je sumnjičavo pogledao dok su prolazili. Bio je nizak za
policajca, ali lice mu je zračilo autoritetom i inteligencijom, zelenih
očiju i visokog čela i jagodičnih kostiju. Viktor je isprva pomislio da
policajac posmatra njega i njegovo okruženje jednako sumnjičavo
kao i onda u selu, ali shvatio je da je to izraz hladnog procenjivanja.
„Svesni ste da smo pronašli nestalu devojčicu iz sela?“, pitao je
Hromik. Imao je zapadnočeški akcenat - lokalni.
„Dobro je“, rekao je Viktor.
 „Nisam rekao da je dobro“, rekao je Hromikravnim glasom.
„Pronašli smo je kasno juče, baš kada ste vi imali okršaj s
pacijentom. Plutala je udavljena u jezercetu iza sela.“
Viktor je osetio kako se nešto duboko u njemu steže i uvrće. U
misli mu je dospela slika još jedne devojčice - njegove davno umrle
sestre - kako je polako i nečujno plutala; kako su vedre boje haljine
bledele dok je plutala u tamnoj vodi. Uznemirenost koju je izazvalo to
sećanje mora da mu se videla na licu.
„Jeste li dobro, doktore Kosarek?“, pitao ga je Hromik.
„Molim? O, da. Samo što me bole glava i vrat. Posledice od juče,
znate.“
„Shvatam.“ Hromikov pronicljivi pogled ostao je na Viktoru. „U
svakom slučaju, izgleda da je nestala devojčica imala naviku da
odluta. I stalno su je upozoravali da se ne igra blizu vode. Ovo se
trenutno vodi kao tragični nesrećni slučaj.“
„Trenutno?“, pitao je Romanek.
„Još ništa ne ukazuje na zločin, ali plašim se da seljani ne
prihvataju takav zaključak i upiru prstom samo u jednom pravcu.“
Hromik je slegnuo ramenima i rukom pokazao na kamene zidove koji
su ih okruživali.
„Nije valjda opet“, uzdahnuo je Platner. „Kada će ti ljudi…“
„Ti ljudi su moji ljudi“, rekao je Hromik bez neprijateljskog
prizvuka u glasu. „I ja sam rođen u ovom selu. Živeo sam tu dok
nisam napunio šesnaest. Ovo je moj narod i razumem čega se plaše
i kako se osećaju. Ovo mesto, ovaj zamak, oduvek baca mračnu
senku na njih.“
„Ali sanatorijum je ovde tek tri godine“, pobunio se Viktor.
„Pričam o zamku, a ne o sanatorijumu. Sanatorijum je njegovo
tek najnovije…“, mučio se da nađe pravi opis, „ovaploćenje, ako se
može tako reći. I to neizbežno. Niko se zapravo nije iznenadio kada
je čuo koliko je zlo ovde zatočeno.“
„Ne razumem.“
„Kada su meštani saznali da će zamak biti pretvoren u
sanatorijum, pobunili su se. Slali su pisma regionalnoj i nacionalnoj
vladi i Ministarstvu zdravlja. Ali istovremeno su se i pomirili s tom
činjenicom. Vidite, znali su i pre nego što je iko išta rekao da će
đavolji sekstet dovesti ovde.“
„Kako su to uopšte mogli da znaju?“
„Jer poznaju ovo mesto. Generacije žive u senci ovog zamka,
znaju da se tu zlo uvek vraća kući. Sve loše što se ikada desilo u
ovom kraju nekako je povezano sa zamkom. On privlači zle ljude
sebi, i privlači zla dela. Zato su svi ovde znali, čim su čuli da će biti
pretvoren u sanatorijum za lude, da će ovo biti dom đavoljem
sekstetu. I svi su samo čekali da počnu tragedije i patnje.“
„Ali to je puko sujeverje.“
„Nije to sujeverje. To je viševekovno iskustvo. Vama je
neprihvatljivo to što upiru pogled ka zamku kada neka devojčica
nestane, ali ovo nije prvi put da su devojke nestajale i da je u to bio
umešan zamak. Kada je tu odsedao garnizon vojske, jedan od
vojnika postao je opsednut seoskom devojkom koju on nije zanimao.
Sačekao ju je u zasedi, silovao i ubio. Kada je vojska pokušala da ga
uhapsi, potpuno je poludeo i pucao na oficire i drugove, a zatim se
nedeljama krio u šumi, dok ga na kraju nisu pronašli. Garnizon je
otišao posle rata i pada Austrougarske. Tada je država preuzela
zamak, namenivši mu ulogu sanatorijuma, i ostavila ga pustog i
zaboravljenog. Ljudi su čak i tada govorili da zbog njega svašta
polazi naopako. Seoske devojčice su nestajale, iz sela i susednih
zaselaka. Naravno, opet je niklo sujeverje o Janu Crnog Srca.
Meštani su se okupili i počeli da pretražuju zamak. Pronašli su
skitnicu koji se smestio u sobi u kuli, gde niko nije video odsjaj
njegove lampe, i za koju je rekao da mu je u njoj lakše da se zgreje.“
„Da li su ga poznavali?“
„Ne. Lutao je ovim krajem, prosio ili krao s farmi kada bi se
ukazala prilika. Prošao je kroz selo oko mesec dana pošto je prva
devojka nestala i niko ga nije povezao s tim. U međuvremenu se
smestio u zamku.“
„Zašto je to uradio?“
Hromik je samo slegnuo ramenima. „Zamak nije bio u upotrebi,
ali daleko od toga da je bio ruiniran. Znate, sagrađen je da bi dugo
trajao. A zbog silnih legendi, meštani se nikada ne približavaju
zamku ili šumskoj crkvi. I tako je živeo u zamku kao lord. Postavljao
je zamke za zečeve u šumi i prilično udobno se smestio. Nije znao
za seosko sujeverje i nije razumeo zašto su ga ostavljali na miru,
uopšte nije preispitivao to što ga je pogledala takva sreća.“
„I njega su okrivili za nestale devojke?“
„Oh, bilo je i dokaza - kada su ga seljani pronašli, otkrili su nakita
koji je pripadao jednoj od nestalih devojaka, ali nije bilo ni traga od
samih devojaka.“
„Pa ste ga onda uhapsili?“
„Nažalost, mi - to jest, policija - nismo stigli na vreme. Morate da
shvatite da je na njega krenula rulja. Bili su prestravljeni od zamka i
otkrili su njegovu povezanost s Janom Crnog Srca. Bojim se da su
ga odvukli na barbakanu i bacili ga s mosta u jarugu pre nego što
smo stigli i dobili priliku da ga saslušamo.“
„Ali to je čisto ubistvo“, rekao je Viktor. „Trebalo je da mu se sudi.
Onda biste saznali šta se desilo nestalim devojkama. Možda je bio
nevin.“
Hromik sleže ramenima. „Slažem se s vama i ne odobravam ono
što je rulja učinila, a nismo mogli da pronađemo nijednu odgovornu
osobu. U svakom slučaju, dali su mu priliku da objasni odakle mu
nakit. Tvrdio je da je jedne noći čuo vriske, ali se previše plašio da
vidi odakle dopiru. Sledećeg jutra pronašao je otvorena tajna vrata.
Rekao je da vode u mrežu pećina ispod zamka, ali da se nije usudio
da zađe duboko. Ali pronašao je nakita na podu kraj ulaza.“
„Kakav nakit?“
„Nisam siguran. Ali jedna od majki nestalih devojaka prepoznala
ga je kao nakit svoje ćerke.“
„Nije priznao?“
Hromik je odmahnuo glavom. „Bunio se i tvrdio da je nevin sve
do samog kraja, kada su ga bacili u provaliju. A šta je drugo i mogao
da kaže?“
Viktor je klimnuo glavom. Odlučio je da ne istakne kako mu
deluje da je Hromik veoma upoznat se sledom događaja koji su
doveli do skitničine smrti, iako tvrdi da nije stigao na lice mesta dok
nije bilo prekasno.
„I svi su bili zadovoljni objašnjenjem da je skitnica otimao
devojke?“, pitao je.
 „Neki su i dalje uporno tvrdili da je to sve vreme bio Jan Crnog
Srca. Ali čak su i oni prihvatili da je to bio skitnica kada su otmice
prestale odmah posle toga. Slušajte, pokušavam da vam objasnim
da je ovdašnji narod znao da će đavolji sekstet dovesti ovamo - iz
istog razloga zbog koga je ovo mesto privuklo skitnicu ubicu; iz istog
razloga zbog kog je Jan Crnog Srca od ovog mesta napravio svoj
dom. Ljudi žive na istom ovom mestu od početka sveta i veka. I sve
to vreme, nešto zlo tu živi s njima. Nešto u stenama i u šumi. Nešto
što poput magneta privlači zle ljude. Nekakva mračna energija koja
im daje odvažnost i snagu da ispune svoje zlo.“
„Bojim se da uopšte ne mogu da poverujem u takve tvrdnje“,
rekao je Viktor. „Nasilno ludilo nema nikakve veze s geografijom ili
geologijom. Najneverovatnije zlo u stanju je da nikne i na
najnezamislivijim mestima.“ Hromik sleže ramenima. „Ja vam
govorim o tome kako ljudi u selu razmišljaju.“
„Dakle, došli ste ovamo zbog tvrdnji tog skitnice da ovde postoji
nekakav tajni prolaz?“, upitao je umesto toga. „Mislite da je Mladek
misteriozno uspeo da pobegne iz ćelije i spusti se do sela?“
„Uopšte to ne kažem. Ali moram da ispitam svaku mogućnost. A i
mislio sam da sam vam jasno stavio do znanja koliko je teško ubediti
meštane. Poenta je u tome da meštani imaju vrlo uporne i stare
razloge da na bilo šta što ima veze sa zamkom gledaju podozrivo. A
i baš taj čovek, koji je juče ovde umro, bio je najozloglašeniji otmičar
i ubica dece u srednjoj Evropi. Povrh toga, i ostatak đavoljeg
seksteta zaključan je ovde.“
„Potpuno vas razumemo“, rekao je Romanek prostrelivši Viktora
značajnim pogledom. „Hoćete li da vas povedemo u razgledanje?“
Hromik je klimnuo glavom, a potom se okrenuo ka Viktoru. „Zatim
bih želeo da porazgovaram s vama o smrti gospodina Mladeka, ako
vam to odgovara.“
„Otkucaću vašu izjavu za pola sata“, dobrovoljno se javila Judita.
„To bi mi baš značilo“, rekao je Hromik, nasmešivši joj se i
naklonivši se. „Ali voleo bih da i lično od doktora Kosareka čujem šta
se desilo, ako nije problem.“
„Nikakav problem“, rekao je Viktor.
 — PETO POGLAVLJE —

Ovog puta nije krenuo vozom.

Viktor je tog popodneva uzeo taksi do Mlada Boleslava i otišao
po iznajmljena kola: crnu tatru 57, staru tri godine. Tako se uveče
odvezao do Praga, uprkos Juditinom preispitivanju i snegu koji je i
dalje tanko prekrivao usamljenije puteve.
Bilo mu je neobično da se snalazi po gradu koji je tako dobro
poznavao, ali u kome nikada nije vozio. Povrh svega, bila je tu i
činjenica da hiljadugodišnji Prag ne zanima naročito progres i
potrebe saobraćaja koje su odjednom iskrsle pojavom motornih
vozila. Ali to što je imao auto, omogućilo je Viktoru slobodu da se
uputi pravo ka Filipovom stanu u Vršovicama. Uprkos snegu na
putevima i pustim trotoarima, nije želeo peške da luta po tom kraju,
sećajući se i dalje kavge koju je Filip zapodenuo s Nemcima.
Ne kraju je pronašao dvorište, prepoznavši ga po zarđalom
motociklu i kolima prekrivenim gomilom snega u uglu. Zbijene
zgrade, prljave od čađi, delovale su na mesečini još tamnije u
kontrastu sa snegom, koji je poput ćebeta prekrivao razbijen crep na
krovovima. Viktor je parkirao tatru, upadljivu zbog novog sjaja, i
uputio se uličicom ka Filipovom stanu.
Njegovo kucanje nije naišlo na odgovor. Stajao je za trenutak u
tišini prigušenoj snegom, gde je jedini zvuk koji je čuo bilo lajanje
pasa negde u daljini. Spopala ga je teška sumnja: šta on to ovde
radi? Rekao je Juditi da ne može da priušti sebi mešanje u Filipova
nedela, ulične kavge i slične izgrede. Viktora su pritom napala dva
njegova pacijenta, Pavel Zeleni i Leoš Mladek - a Mladek je završio
mrtav, smrskane lobanje. Viktor je znao da je entuzijazam profesora
Romaneka povodom njegovog zaposlenja znatno splasnuo i da je
verovatno dovoljan još jedan skandal da okrene jezičak vage protiv
njega, ako taj jezičak već nije pao.
 Ali Filip mu je prijatelj. A Viktor je slutio da se s njim dešava još
nešto osim što gubi kompas. Ponovo je pokucao: i dalje nije bilo
odgovora. Nikakav zvuk nije dopirao iznutra. Nije bilo svetla.
Odmakao se od vrata i osmotrio zgrade oko sebe. Svetlo je
dopiralo iz nekoliko prozora, dok su drugi bili prazni i mračni; ništa
nije ukazivalo na to da ga neko posmatra. Odjednom se setio kako
su za vreme njegove poslednje posete izašli na zadnja vrata, a da je
Filip sakrio ključ ispod klimave kamene ploče. Prišao je sa zadnje
strane nekadašnjeg ambara za kola. Okruženo drvenom ogradom od
metar i po, bez uličnog svetla sa zadnjeg dela zgrada, dvorištance je
ležalo u neprobojnoj senci koju je na njega bacao mesec. Svetlo nije
gorelo ni iz Filipovog stana ni kod njegovih komšija, a Viktor je u
mraku video samo razne mračne oblike kanti za đubre nabacanih
pored kapije kroz koju je prošao.
Tiho zatvorivši kapiju za sobom, milio je u mrklom mraku sve dok
nije bio siguran da je blizu vrata. Tada je upalio upaljač. Čučnuo je,
pokušavajući da pronađe labavu ploču uz svetlo upaljača. Ključ je
bio tu i nekoliko trenutaka stajao je neodlučno s njim u ruci. To nije
nešto što on radi, niti je ovo svet u kome želi da se nalazi. Čitavog
života Viktor je bio oprezan i pažljiv. A sada razmatra da li da provali
u tuđi dom.
Rešio je. Otključavši vrata, zakoračio je u nečujnu tminu.
„Filipe?“, pozvao ga je Viktor. Mesečina i ulično svetlo iscrtavali
su nepravilne geometrijske oblike po gomili knjiga i papira
razbacanih po dnevnoj sobi. „Filipe?“
Viktor je prešao nekoliko koraka i udario potkolenicom o gomilu
knjiga na podu pored fotelje. Prevrnuo ih je i opsovao dok je tražio
glavni prekidač za svetlo. Odjednom preplavljena svetlom, prostorija
je delovala neobično pusta i, kao što se zbog ključa ispod kamena
moglo i pretpostaviti, bilo je jasno da Filip nije tu. Viktor se popeo
stepenicama do galerije, gde je krevet njegovog prijatelja ležao
nenamešten, a posteljina delovala kao da baš dugo nije menjana.
Viktor nije znao šta mu je činiti. Prešao je silan put da bi video
Filipa i popričao s njim. Mogao bi da ga sačeka da se vrati, ali nije
bio siguran kako bi njegov prijatelj reagovao videvši ga da nepozvan
sedi u njegovom domu, među njegovim privatnim stvarima. Naročito
ako bi se Filip vratio pijan i agresivan.
Znao je da mu je, zapravo, drago što Filip nije kod kuće. To mu je
davalo priliku da malo razgleda, da istraži nevidljive kutke
prijateljevog života i vidi šta se krije u njima. Da traži dokaz koji će
potkrepiti ili opovrgnuti njegove najmračnije slutnje.
Sišao je u dnevnu sobu i otišao do kuhinje. Za razliku od spavaće
sobe s napuštenim i nenameštenim krevetom, sve u kuhinji bilo je
uredno. Jedino se nekoliko opranih tanjira sušilo na dasci sudopere.
Čista i uredna kuhinja oraspoložila je Viktora: kao psihijatar znao je
da se mentalni haos obično preliva u svaki aspekt života. Bilo koji
znak da postoji nekakav red, ili da se osoba bavi svakodnevnim
zadacima, izgleda obećavajuće.
Otvorio je druga vrata u dnevnoj sobi. Iz onoga što je mogao da
pretpostavi o planu stana, teško da je to zasebna prostorija, ali
mogla je biti dovoljno velika da posluži kao ostava. Bila je
zaključana, a od ključa nigde nije bilo ni traga.
Pronašao je Filipov radni sto. Fioke su bile zaključane, a na vrhu
se nalazila visoka gomila papira i knjiga. Ono što je na prvi pogled
ličilo na haos, posle detaljnijeg uvida ispostavilo se da ipak ima
nekog smisla i reda. Većina materijala odnosila se na istraživačke
izvore, uglavnom u vezi s istorijom istočne Evrope i drevnih
nordijskih i slovenskih mitologija.
Ispod gomile nepovezanih papira, Viktor je pronašao glomazan
kožni povez za rukopis. Bogata kestenjasta koža na koricama bila je
ukrašena raskošnim intarzijama: izrezbarena poput prastarog
drvoreza na delikatnom reljefu, s detaljima u živim bojama, koji su
ponegde bili obogaćeni i listićima zlata. Friz na ivicama kožnog
poveza sastojao se od motiva koji se ponavljao i na kome su se dve
figure jurile. Jedna od njih, istaknuta belom i plavom bojom i zlatnim
listićem, u jednoj ruci nosila je štap, a u drugoj zlatnu kuglu; druga je
nosila mač i ljudsku lobanju i bila obojena u krvavocrvenu i crnu.
Ponavljajući se u beskonačnom krugu, bilo je nemoguće reći ko tu
koga juri.
Na glavnom delu korica nalazila se šara od drveća kroz koje su
prolazili raskošni prepleteni nizovi lišća i vinove loze. Ispupčen na
središtu korica nalazio se simbol koji je Viktor odmah prepoznao:
motiv glave koja povraća - zeleni čovek poznat u svim evropskim
mitologijama, a povraća vegetaciju koja se izliva na korice u vidu
prepletenog lišća i vinove loze. Osim što je ovaj zeleni čovek nosio
ratnu kapu od medveđe glave i krzna. Veles.
Viktor je odneo rukopis do kauča. Kada ga je otvorio, pronašao je
svežanj stranica, na stotine njih, sve ispisane sitnim urednim
rukopisom, savršenim, osim ponekog podvlačenja i beležaka dodatih
sa strane.
Već na prvoj strani bilo je jasno da je ovo knjiga o kojoj je Filip
pričao, njegovo „najsveobuhvatnije delo o staroslovenskoj mitologiji“.
Dok ga je Viktor prelistavao, nasumično birajući stranice, laknulo mu
je kad je video da je rukopis racionalno i akademsko delo sređenog i
disciplinovanog intelekta, a ne ludačko buncanje. Filip je čak i
ilustrovao mnoge priče i Viktor se iznenadio prijateljevim slikarskim
sposobnostima - talent za koji nije imao ni predstavu da ga Filip
poseduje.
Koliko je Viktor video, knjiga je uglavnom bila usredsređena na
zapadnoslovensku mitologiju Poljaka, Čeha i Slovaka, kao i
slovenskih plemena u Nemačkoj, Kašuba i Venda.
Viktor je čak pronašao i poglavlje u kome su se Filipova
interesovanja poklapala s njegovim. Naslovljeno MNOGOSTRUKA
BOŽANSTVA UMA, govorilo je o psihologiji mitologije. Među
ispisanim redovima nalazila se predivna ilustracija olovkom i
mastilom, s Filipovim inicijalima. U zaglavlju je pisalo da opisuje
troglavog boga Triglava koji je nosio lica Svaroga, boga vatre;
Peruna, kralja bogova i boga groma; i Dažboga, boga Sunca.
Filip je ispod ilustracije sitnim urednim rukopisom napisao
sledeće:

Za razliku od Svetovida, četvoroglavog boga rata koji ima

samo jedan um, Triglav je istovremeno i jedan bog i
trojica bogova: svako od njegovih lica je zaseban aspekt,
jedinstven i odeljen od drugih, ali pomešan u jednoj
božjoj glavi. Triglav istovremeno predstavlja i trojstvo
volje i jedinstvo volje.
 Viktor je dugo posmatrao ilustraciju: jedna volja, a zapravo tri.
Filipovo poglavlje moglo bi se lako naći i kao rezime u kartonu nekog
njegovog pacijenta.
Udubio se u knjigu. Upalivši malu stonu lampu pored sofe i
ugasivši glavna svetla, skinuo je šešir, kaput i rukavice, zapalio
cigaretu i smestio se da iščita Filipovo delo. Zapanjio se koliko se
ono što je Filip napisao poklapa sa svedočenjem Viktorovih
pacijenata pod lekovima, naročito s onim Pavela Zelenog i Dominika
Bartoša.
Neobično urednim i besprekornim rukopisom, Filip je do tančina
opisao Velesa, boga šume i podzemnog sveta, Košćeja Besmrtnog,
bogove svetlosti i tame, Beloboga i Černoboga - koje je Viktor zatim
prepoznao kao obličja koja se međusobno jure na frizu korica. Viktor
je postao sve ubeđeniji da su i Zeleni i Bartoš verovatno proučavali
staroslovensku mitologiju. I da navodno nepismeni drvoseča,
zapravo, krije od sveta prošlost u kojoj je bio pismen i obrazovan, a
moguće je da je krije i od samog sebe.
Neobično je, pomislio je Viktor, to što je došao ovde da bi saznao
šta se događa u Filipovom umu, a zapravo je stekao novi uvid u
slučajeve koje proučava u zamku. Na pamet mu je pala ideja od koje
ga je prošla jeza: šta ako je gospodin Hobs to što je svima
zajedničko? Šta ako je ta neobično specifična manifestacija đavolje
niti obuzela i Filipa? Odagnao je tu misao od sebe i nastavio da čita.
Da bi rukopis pročitao do kraja, trebali bi mu sati, možda i dani,
ali Viktor je želeo da dobije što jasniju sliku o stanju prijateljevog
uma, pa je na preskok tražio što zanimljivije odeljke. Bez sumnje su
ga ohrabrili razuman tok pisanja i akademska posvećenost zadatku;
ali nešto u vezi s temom je i dalje mučilo Viktora. Staroslovenski
panteon bogova bio je prepun čudovišta i demona; mitskih
otelotvorenja mračne strane uma. Još više ga je brinula činjenica da
je najmanje dvoje članova đavoljeg seksteta bilo opsednuto istom
tematikom.
Jedan odeljak ga je naročito uznemirio. Odnosio se na
protoslovenski mit o stvaranju sveta, u kome se iz džinovskog
kosmičkog jajeta postanja izlegao Svarog, bog vatre. Do tog trenutka
na svetu nije bilo svetlosti, a kada se pojavio, Svarog je preplavio
univerzum svetlošću i poretkom. Međutim, parčići ljuske kosmičkog
jajeta sprečili su prodiranje jednog dela Svarogove velike svetlosti i
tako su stvorene prve senke. Te su senke zajedno oblikovale
Podzemno kraljevstvo mrtvih. A najmračnije senke sjedinile su se
poput gline i formirale mračne bogove: Velesa, boga mrtvih, i
Černoboga, đavola kod Starih Slovena.
Viktora je najviše mučilo to što se opis otelotvorenja Velesa i
Černoboga iz senki maltene tačno poklapa ne samo s opisom koji su
mu dali Zeleni i Bartoš nego i s onim što je Smolak rekao Viktoru o
tome kako se i njegov osumnjičeni plašio senki.
Pogledao je na sat. Čitao je dva sata. Gde je, dovraga, Filip?
Prošlo je deset. Viktor je pomislio da ako se Filip ne vrati uskoro,
vratiće se žešće pijan. Ne bi bilo pametno da ostane i da ga ovaj u
takvom tu zatekne kako mu čita rukopis.
Prelistao je stranice i došao do kraja odeljka.

Šta su bogovi? Kada u obzir uzmemo Peruna, glavno

božanstvo i boga gromovnika, jasno je da on odgovara
nordijskom bogu Toru ili grčkom Zevsu; Svarog, kovač i
bog vatre, jasno predstavlja isto što i grčki bog Hefest.
Odakle ove sličnosti? Zašto su panteoni različitih kultura
ispunjeni istim ili sličnim bogovima različitih imena?
Odgovor sigurno leži u tome što smo te priče delili među
sobom dok nas je na Zemlji bilo tako malo, i onda ih
poneli kada smo se razmileli ka udaljenim kucima, dajući
im nova imena kako su nam se i jezici razdvajali. Ako to
nije posredi, onda ih sigurno nosimo u najdubljim
slojevima nasleđenog sećanja ljudske rase: a ti bogovi i
demoni nam se stalno vraćaju, iznova i iznova. Možda
naša racionalnost, nauka, analiza i sinteza i razumevanje
nikada neće biti dovoljno napredni da ih prevaziđemo. Ne
samo da mi se čini da bogovi žive u čovekovom umu već
i da su od njega nerazdvojivi.

Nešto slično bi i Viktor napisao diskutujući o arhetipima u

kolektivnom nesvesnom.
Još samo sat. Čitaće još samo sat.
 — ŠESTO POGLAVLJE —

Sedela je i posmatrala kroz prozor. Veče je padalo nad Žižkovom, a

senke su se izdužile, u crno bojile kamen na zgradama preko puta
ulice i ocrtavale tamne geometrijske oblike ispod prozorskih dasaka.
Tužno je pomislila da se Tobar makar više neće plašiti senki.
Cora Mirga bila je uznemirena i nespokojna još otkad ju je onaj
detektiv posetio. Kod policijskog kapetana osetila je nešto nalik na
saosećanje i stekla osećaj da mu se Tobar na neki način zapravo
dopadao. Da mu je zaista žao zbog njegove smrti. Do tog trenutka,
Cora je slutila da je policija ubila njenog ljubavnika. Na kraju krajeva,
ne bi bio prvi put da neki Ciganin ne preživi hapšenje.
Ali sve vreme priznavala je sebi da se Tobar čudno ponašao još
od poslednje provale. Od tada, videla je maničnog prestravljenog
Tobara, koji je zaista bio spreman na sve. Ono što joj je nekad bilo
nezamislivo - da bi sebi oduzeo život - zbog njegovog bizarnog i
očajničkog ponašanja pre hapšenja postalo joj je uverljivo.
Smolakov stav prema Tobaru i njegova ljubaznost prema njoj
učinili su da mu se više otvori i ispriča više nego inače. Naravno da
mu ništa nije rekla o zalihama novca koje je Tobar skupio
zahvaljujuči kriminalu i sakrio ispod labave podne daske. Gotovo da
joj je došlo da se nasmeje kada je seo na tu stolicu, ne znaju i da mu
se odmah ispod stopala nalaze ukradeni novac i nakit u vrednosti od
nekoliko hiljada kruna.
Za vreme silnih provala, pri kojima je koristio ukradene ključeve,
Tobar je pažljivo prikupljao sredstva, birajući novac umesto predmeta
i vodeći računa da i ti predmeti koje ukrade ne mogu dovesti do
njega, to jest da može brzo da ih proda, a ne da ih negde skladišti. I
sve je stavljao pod podnu dasku, zajedno s viškom koji bi Cora
zaradila. Tobar joj je rekao da će to biti njihova zlatna karta, sredstvo
da odu iz Praga. Bekstvo od budućnosti koju su im tuđe ruke
odredile.
 Rekao je da ih čeka blistavo i široko polje, koje će moći da
istražuju i u njemu uživaju, da u krvi nose vekove lutanja, života pod
nebom koje se menja, na zemlji koja se menja. Naći će mesto na
ovom svetu i biće srećni, ostavivši za sobom stare živote.
Neprestano su pričali o tome, tkali šarene mreže od zlatnih niti
nade i zamišljene budućnosti. Tobar je impulsivno ukrao atlas sveta
iz jedne kuće koju je opljačkao. Tobar, sintski provalnik i makro, i
Cora, romska kurva i džeparoš, zajedno su postali poput nevine
radoznale dece i istraživali beskonačni svet nacrtan na odštampanim
stranicama. Cora je bila očarana tim atlasom, piljila je u njegove
šarene stranice i divila se tome kako je svet veliki, a kako je deo u
kome oni žive mali. Mali, ali u samom centru sveta. Oduševljavala se
imenima mesta koja nije mogla da izgovori i pitala se kakvi li čudni
ljudi tamo žive.
Kako bi bilo kada bi Tobar i ona tamo živeli.
Nijedno od njih dvoje nikada nije pominjalo činjenicu da im niko
nikada neće pružiti priliku, da se niko prema njima neće ponašati kao
prema jednakima; da će tamnija koža i kosa putovati s njima poput
žiga koji ih izdvaja od ostalih. Odagnala je pomisao da će je, gde
god da ode, usporavati teret njenog defekta i još veći teret njene
rase.
Ali koliko li su samo maštali - o tome da će imati kuću negde na
ivici Evrope, s pogledom na more. Nijedno od njih nikada nije videlo
more.
Odlučili su da će pobeći na obalu do tada samo zamišljenog
okeana. Tamo će provesti dane u miru i divoti.
Ali Tobar je mrtav i snovi koje su delili umrli su s njim. A ime mu
je ukaljano - optužili su ga za one strašne zločine. Uprkos onome što
je detektiv rekao, uprkos onome što svi misle, Cora je znala da Tobar
nije mogao da ubije tu ženu, a ni bilo koju drugu. On ne bi ubio
nijednu ženu. Ali u to sada niko neće poverovati. Još jedna žena
umrla je od tada, ali i dalje misle da je Tobar ubica.
Možda će se, pomislila je, desiti još neko ubistvo. Još jedna
rastrgnuta žena. Onda će videti da to uopšte nije bio Tobar. Gotovo
da bi bilo vredno da još jedna žena propati kako bi se sprala ljaga s
njegovog imena.
 Ponovo je pomislila na blago skriveno ispod dasaka. Nije se
vratila na posao otkad joj je ljubavnik umro. To bi značilo da mora da
nađe novog zaštitnika, a nikada neće naći nikog poput Tobara.
Makroi uvek smatraju da vas poseduju. Svi makroi su takvi, a Romi i
Sinti su najgori: jednom kada dospete u njihove šake, ne ispuštaju
vas više nikad.
Cora je dugovala Tobaru da se izvuče iz toga: da pronađe novi
život. A kada ga bude pronašla, živeće njime za oboje. Za nju nikada
neće biti drugog: Cora Mirga, čije su telo koristili i iskoristili bezbrojni
muškarci, srce je dala samo jednom. Na neki način - na sopstveni
odlučni način, bez kompromisa - bila je verna samo Tobaru, a tako
će i ostati. Iskoristiće blago da pobegne iz ovog grada, pobegne od
makroa, lepljivih ruku i smrdljivih zagrljaja mušterija. Pobeći će od
tuđe mržnje i podozrivosti.
Možda će čak naći i neko mesto s pogledom na more. Prvi put
videće okean za oboje.
Kada se te noći smračilo, upalila je lampu kod udubljenja u zidu i
plafonska svetla. Dok je još u njemu, stan će biti onakav kako bi to
Tobar želeo. Ako je njegov duh još tu, želela je da se postara da
nema senki kojih bi se plašio.
Na vratima se začulo kucanje. Možda se to policajac vraća.
Cora Mirga nikada nije videla čoveka koji je stajao uokviren kod
vrata, ali odmah ga je prepoznala. Prepoznala ga je iz Tobarevog
opisa. Nosio je dugačak crni otrcani kaput s podignutom kragnom i
šešir širokog oboda, koji je navukao kako bi mu lice bilo u senci.
Shvatila je da je nastao u senkama; kao objedinjena tama. Tačno
je odgovarao Tobarovom opisu čoveka koji mu je usadio ideju da
krade ključeve bogataša.
Kada je zakoračio ka njoj, zgrabivši je za grlo i silom je
odgurnuvši nazad u stan, kaput mu se otvorio, otkrivši kožnu kecelju
s crnim i crvenim flekama, koja je zaudarala na staru krv.
Dok ju je u tišini polako gurao nazad u dnevnu sobu, šutnuvši
vrata za sobom, Cora je pomislila samo na to da je proročanstvo
pogrešno: njeno uvrnuto stopalo nije zbunilo đavola. Ipak ju je
pronašao.
 Pod jarkim svetlom, kojim je Tobar hteo da odagna senke, njen
napadač kao da je postao tamniji. Jedino što je na njemu bilo svetlo
bio je opaki odsjaj oštrog sečiva u njegovoj ruci, predugog za nož, a
prekratkog za mač.
Kada ju je gurnuo na šareni tepih, oborivši sa strane stolicu na
kojoj je sedeo detektiv, pomislila je na blago ispod nje, skriveno pod
daskama. Na ceo zamišljeni svet na stranicama atlasa, skrivenog na
istom mestu. Samo Tobar i ona znali su za to. A sada više niko neće
znati. Možda će godinama ležati tu neotkriveno; možda do početka
novog veka.
Ugledala mu je lice, blizu i odmah iznad njenog, dok je upijao
njen strah. Videla je blistavi izvitopereni osmeh, oči koje su gorele
okrutnošću i znala je da je Tobar sve vreme bio u pravu. To jeste
Beng. Ipak je to sve vreme bio đavo.
Pored straha, pored užasa zbog onog što je znala da će uslediti,
Cora je osetila blagu i neobjašnjivu radost. Ona će biti dokaz. Ona
će biti ta sledeća žena.
Sada će sigurno znati da je Tobar bio nevin.
Svet je iznenada postao ispunjen usijanim bolom, poput
eksplozije neverovatno jarkog sunca. Ali znala je da neće dugo
potrajati. Osetila je hitru i hladnu okrutnost sečiva duboko u svom
mesu; osetila je snažne tamne ruke kako prodiru u nju, uvrću i vade
život iz nje, Bengov siktavi dah, hladan na njenom obrazu dok je bez
reči radio na njoj.
Dok je iz nje vadio srce koje je još kucalo, Cora Mirga zapitala se
da li, kada se bude sjedinila s Tobarom u svetu skrivenog atlasa,
više neće hramati.
Da li će zajedno hodati ravnomernim odvažnim koracima duž
obale zamišljenog okeana, koji će ugledati prvi put.
 — SEDMO POGLAVLJE —

Kada se Viktor probudio, glava ga je i dalje probadala, a vrat boleo.

Vrhovima prstiju pažljivo je proverio oblogu na glavi. Bio mu je
potreban trenutak da se svi delići sećanja sastave, a kada se to
desilo, naglo se uspravio.
I dalje je bio u odeći. I dalje je bio u Filipovom stanu.
Pošto je naglo ustao, bio je nagrađen naletom bola i mučnine, što
ga je nateralo da ponovo sedne. Razgledao je po stanu. Od Filipa i
dalje nije bilo ni traga. Proverio je sat i video da je sedam i petnaest.
Prespavao je noć. Kada bi se Filip sada vratio, Viktor ne bi mogao
da ponudi razumno objašnjenje za svoje prisustvo.
Ovog puta je pažljivije i polako ustao, prikupio rukopis i ponovo
ga povezao u ukrašeni kožni povez, privezavši kožne kaišiće koji su
ga držali na mestu, pa ga vratio nazad na sto ispod gomile papira.
Filip je verovatno s nekom ženom ili leži pijan u nekoj bednoj
kafani. Viktora je obuzela panična pomisao dok je zamišljao kako mu
prijatelj leži povređen u bolnici, ili čak mrtav u mrtvačnici. Ali ništa od
toga nije išlo uz sređen i disciplinovani um s kojim se Viktor susreo
čitajući rukopis. Uz Filipa se više ništa nije slagalo.
Proverivši da li je sve vratio na svoje mesto, Viktor je uzeo šešir,
rukavice i kaput i zaputio se kroz zadnja vrata. Kada se uverio da u
dvorištu nema nikoga i da ga niko ne gleda iz susednog stana, vratio
je ključ pod kamen. Na dnevnom svetlu jasno je video dvorište. Sneg
je prestao da pada i čisti ledeni vazduh mrznuo je snežni pokrov.
Video je svoje otiske od prošle noći kada je prošao dvorištem, ali bilo
je i drugih. Još neko je u toku noći prošao dvorištem do zadnjih
vrata, okrenuo se i otišao iz dvorišta. Viktor je pratio korake do
prednjeg dela spremišta za kola. Ko god da ih je napravio stajao je
blizu prozora okrenutog ka njemu i najverovatnije posmatrao Viktora
dok je čitao ili spavao na fotelji. Da li je to bio Filip? Zašto mu se Filip
ne bi javio?
 A ako je bio to bio Filip, kakvim li se mutnim poslovima bavio u te
sitne sate?
Dok se kroz osvit dana vraćao ka mestu gde je parkirao kola,
Viktor je shvatio da je došao po odgovore, a da samo odlazi s još
više pitanja. A najveće od tih pitanja bilo je sledeće: gde je Filip bio
čitave noći?
 — OSMO POGLAVLJE —

Kada je tog jutra ušetao u policijsku stanicu, sve je bilo u haosu.

Prijem i jedinice za pritvor bili su prepuni uniformisanih policajaca
koji su se rvali s uhapšenima, a kakofonija psovki i povika odzvanjala
je svodovima plafona. Neretko bi izbila tuča kada bi se uhapšeni
borili da se oslobode, samo da bi ih obuzdali hitri udarci pendrecima.
Umoran i razdražen posle noći rastrzane grozničavim snovima,
kapetan Lukaš Smolak progurao se kroz gomilu i prošao pored ulaza
u pritvorsku jedinicu. Njegov zamenik, detektiv Mirek Novotni, stajao
je u košulji iza ulaza, pušio i nezainteresovano posmatrao haos.
„Šta se ovde dešava, kog đavola?“, povikao je Smolak
podređenom da bi nadjačao buku.
„Pakao se spustio na zemlju!“, rekao je Novotni. „Gajdina
nacionalfašistička rulja marširala je Vaclavskim trgom, ližući rane
pošto su razbijeni na izborima. Komunisti su nekako saznali za to i
organizovali kontraprotest. Zapravo, više zasedu nego kontraprotest,
ako mene pitate. Iskren da budem, ne znam što se crveni uopšte i
muče, uzevši u obzir koliko su Gajdini nebitni ovih dana.“
„Ima li povređenih?“, pitao je Smolak.
„Ima mnogo razbijenih glava, ali niko nije poginuo - bar ne još.
Kao i obično, mi smo se našli između dve vatre.“
Smolak je klimnuo glavom. „Jesi li prikupio sve izjave o slučaju
Petrašove?“
„Jesam. Dobio sam i potpun izveštaj s autopsije, ako išta vredi.
Kao što je doktor Bartoš i rekao, toliko toga je nedostajalo i telu je
nanesena tolika šteta da je nemoguće odrediti tačno vreme i uzrok
smrti.“
„A staklena perla?“
„Još ništa. Nisam uspeo da nađem sekretara koji zna engleski i
koji bi mogao da prevede naš zahtev britanskoj policiji.“
„Pokušaj s predsednikovim sinom“, rekao je Smolak.
 „Molim?“
„S Janom Masarikom, predsednikovim sinom - on je ambasador
u Velikoj Britaniji. Pošalji zahtev ambasadi u Londonu i reci im da
stupe u vezu s tamošnjom policijom. Naglasi da je veoma hitno.“
„Zbor perle? Zaista mislite da je toliko važna?“
„Ne znam, ali ona je sve što imamo. A najbolja informacija koju
imam jeste to da je verovatno izrađena u Engleskoj.“
„Baciću se na posao.“ Novotni se okrenuo kako bi se uputio niz
hodnik, ali je stao. „Ah, da, stigao vam je neki paket. Stavio sam vam
ga na sto.“
„Hvala“, rekao je Smolak. „Znaš li možda da li je doktor Bartoš
danas tu?“
„Nisam ga video. Pogledaću raspored lekara ako hoćete.“
„Neka, pogledaću ja.“

Kancelarija mu se činila naročito tihom posle haosa u prizemlju.

Smolak je na trenutak odlučio da uživa u spokoju, stojeći pored
velikog prozora i posmatrajući Prag. Pogled nije mogao biti različitiji
od onog s planinskog utvrđenja Grada orlova, koji je pucao ka selu i
šumi, ali i grad i priroda imali su nešto zajedničko. Nekakav instinkt
mu je govorio da sve to pripada istoj zemlji, istom narodu, istim
duboko ukorenjenim snovima i noćnim morama.
Dok je stajao pušeći i posmatrajući kako tamni oblici praških
krovova i tornjeva paraju belo mermerno nebo, ponovo je pomislio
na Anu Petrašovu. Ona mu je ponovo pohodila snove, krišom se
uvukla u njih. Ovog puta san je bio u Pragu, a ne u Smolakovom
rodnom selu. U ovom snu, Ana Petrašova ležala je naga na
njegovom krevetu, dragulj kome nije mesto u njegovom sirovom i
skučenom stanu. Vodili su ljubav, a on, oduševljen bledim
savršenstvom njenog tela, nekako je znao da su muž i žena.
Smolak je osetio radost kakva mu do tada nije bila poznata. Još
sanjajući, ustao je iz kreveta da bi razgrnuo zavese tog sunčanog
dana, ali kada je spustio pogled ka ulici, neka druga žena stajala je
tamna na jutarnjem svetlu i optužujuće dizala pogled ka Smolaku na
prozoru. Iako je bilo predivno sunčano jutro, nije mogao da joj vidi
lice, koje kao da je bilo u senci. Ali kada se okrenula i pošla nazad
niz ulicu, video je da hramlje dok hoda.
U snu, Smolak se okrenuo ka Ani Petrašovoj da je pita šta to
znači. Ali kada je to učinio, bledo je zurila u njega, njeno lepo lice
bilo je savršeno i neoštećeno, a sve ispod vrata samo iskidano meso
i kost. Dok je stajao i vrištao, krv je počela da teče niz zidove
njegovog stana poput ogromnih glatkih crvenih čaršava.
Kada se probudio, već je bio u uspravnom položaju, usta
otvorenih u nemom vrisku.
I dok je sad stajao kraj kancelarijskog prozora, pušio i razmišljao
o svojim snovima i snovima naroda, Lukaš Smolak pokušavao je da
izravna nabore umorne razdraženosti u svom raspoloženju.
Posle nekog vremena, vratio se za sto i prelistao jutarnju poštu.
Obratio je pažnju na paketić, kocku zamotanu u smeđi papir od
otprilike dvadeset pet centimetara širine i visine, koju mu je Mirek
Novotni ostavio na stolu. Na nalepnici je video svoje ime i adresu
policijskog štaba. Kada je odmotao smeđi papir, ugledao je crnu
lakiranu drvenu kutiju u stilu ruske palješke minijature, očigledno
skup komad. Poklopac je bio raskošno ukrašen malim šarenim
motivom u kome krilato stvorenje u belom i plavom pruža ruke ne bi
li uhvatilo rep demonskog stvorenja u crvenom i zlatnom. Motiv je bio
cikličan i dok ga je posmatrao, Smolak nije mogao da odluči da li to
anđeo juri demona, ili demon pokušava da zgrabi krila anđela.
Shvatio je da je to prikaz Beloboga, staroslovenskog boga svetlosti, i
Crnoboga, boga tame: noć koja juri dan koji juri noć.
Podigao je poklopac i video da je kutija ispunjena tamnocrvenim
krep-papirom, na kome se nalazila poruka. Na njoj su bila otkucana
tri reda, jedan na češkom, jedan na nemačkom i jedan na engleskom
jeziku. Sva tri imala su isto značenje:

Pozdravy z pekla
Griifie aus der Hdlle
Greetings from Hell

Pozdrav iz pakla!
 Smolak je stavio poruku sa strane, izvukao iz kutije predmet
zamotan u tamnocrveni papir, stavio ga na sto i pažljivo odmotao.
Zurio je u njega izvesno vreme pre nego što je podigao slušalicu da
pozove Vaclava Bartoša, a zatim i da sredi da mu u kancelariju
pošalju stručnjaka za otiske prstiju.
Bartoš je prvi stigao i čelo mu se izbrazdalo čim je video bledi
sadržaj na oreolu od tamnocrvenog papira.
„Još treba da proverimo ima li otisaka na kutiji“, upozorio ga je
Smolak. „Iako se nešto ne nadam da ćemo ih pronaći.“
Vaclav Bartoš nagnuo se bliže kako bi proučio ljudsko stopalo,
odsečeno pet centimetara iznad članka, savršeno odrane kože,
glatki komad sivkastocrvenog mesa i krem-bele kosti. Samo stopalo
bilo je malo i nerazvijeno, gotovo poput dečjeg. Kod članka se uvijalo
pod neprirodnim uglom, podsećajući na mali srp, i bilo je blago
deformisano, jer mu je vlasnica čitav život provela gazeći njegovom
ivicom.
„Talipes equinovarus“, rekao je Bartoš, uspravivši se pošto ga je
proučio. „Tražite žrtvu koja ima - koja je imala - uvrnuto stopalo. Ali
zbog vašeg izraza lica pretpostavljam da već znate čije je?“
Smolak klimnu glavom. „Bojim se da tačno znam čije je.“
 — DEVETO POGLAVLJE —

Prisećajući se, sve mu je delovalo tako nestvarno, poput sećanja na

izmišljene događaje u snu koji bledi. Mladekova iznenadna promena
ličnosti, demonsko lice Harlekina, koji se bacio na Viktora, opaki
tamnocrveni oreol krvi na kamenom podu oko njegove smrskane
lobanje. A posle toga, odlazak do Praga, Filipov stan, rukopis u
prelepo ukrašenom kožnom povezu, koji govori o mračnim bogovima
i još mračnijim demonima.
Judita ga je posetila u kancelariji. Sa sobom je ponela transkript
Viktorove izjave, rekavši mu da je jedan primerak po kuriru već
poslala Hromiku u Mlada Boleslavu. Iskoristivši prvu priliku kad su
ostali nasamo, Viktor je Juditi ispričao šta je pronašao u Filipovom
stanu - i da tamo nije pronašao Filipa. Ispričao joj je za njegovo
mukotrpno istraživanje, za tečnost njegovog pisanja i jasnu logiku.
„Ono što sam pročitao nije buncanje ludaka.“ Viktor je pokušao
da zvuči odlučno, ali nije uspeo; pokušavao je da ubedi sebe koliko i
Juditu. „A to je i moje profesionalno mišljenje, a ne samo lično. Ne
mogu da verujem da on zaista ima nešto s ovim ubistvima.“
„Iskrena da budem, mislim da je to što je nekoga napao
skrivenim nožem, koji stalno nosi sa sobom, i da si te noći morao da
se boriš s njim ne bi li ga obuzdao da ih ne pobije, mnogo bitnije od
analize njegove veštine pisanja. U krajnjem slučaju, kako možeš
znati da to što si pročitao sinoć nije napisano pre mnogo meseci,
možda i godina.“
„Pa šta misliš onda da bi trebalo da uradim?“
„Znaš šta ja mislim“, rekla je Judita. „Trebalo bi da popričaš s
onim policajcem iz Praga, Smolakom. Filip možda nije uradio ništa
loše, ali ne možeš da nastaviš da ideš u Prag da bi sam to
istraživao. Ne znaš šta radiš niti s čim se suočavaš.“
„Ali u tome i jeste štos. Kao psihijatar, u stanju sam da
prepoznam prisustvo ili odsustvo ozbiljne psihoze. Ono što sam
video u Filipovom rukopisu bilo je odsustvo. A ako odem do
Smolaka, onda ću morati da mu ispričam za napad nožem. Filipa i
samo zbog toga mogu da bace iza rešetaka…“
„Zaboga, Viktore, čuješ li ti sebe? Zar to upravo nije razlog zbog
koga treba da ga zatvore. Slušaj, ne kažem da je Filip Kožna
Kecelja, čak ni da je lud. Ali moraš da poveriš svoje sumnje
Smolaku. U krajnjem slučaju, gde je, kog vraga, bio cele prošle noći i
šta je radio?“
„Za to možda postoji nevino objašnjene. U svakom slučaju, ono
što sam otkrio u tom rukopisu navelo me je da razmislim o našim
slučajevima ovde. O njihovim unutrašnjim mitologijama, nazovimo to
tako. Kada bih rastumačio unutrašnje mitologije naših pacijenata,
možda bih bio bliže razumevanju i izolovanju đavolje niti. Izmaštali
smo bogove i čudovišta iz nečega zajedničkog u našim umovima, iz
nečega što postoji u svima nama. Svaka religija, sva verovanja,
svaki narodni mit zasnovan je na tome. Gospodin Hobs je
manifestacija jedne od tih pojava. Moram da popričam s njim.“
„Misliš, da pričaš s njim kroz Pavela Zelenog?“, namrštila se
Judita. „Mislim da možeš da očekuješ otpor od profesora Romaneka.
Naročito sada - čula sam da je u jednom od svojih perioda zlovolje.
Nisam ga videla još otkad si otišao za Prag.“
„Mogu da izađem na kraj s profesorom. Ali da, Zeleni mi je jedini
način da doprem do Hobsa. Zeleni jeste Hobs. Nažalost, obojica će
morati da sačekaju. Recimo samo da će sledeća seansa biti izazov.“
„Sa Skalom?“ Juditino mrštenje se produbilo, a oči joj se ispuniše
zabrinutošču.
„S Vojtjehom Skalom“, rekao je Viktor. „Demonom i poslednjim iz
đavoljeg seksteta s kojim moram da održim seansu.“
 — DESETO POGLAVLJE —

Morao je da prizna da je to srećan splet okolnosti. Viktor se osetio

dužnim da obavesti profesora Romaneka o svojoj nameri da održi
seansu sa Skalom, ali Romanek je bio zauzet. Judita je već ispričala
Viktoru o Romanekovim povremenim periodima zlovolje, tokom kojih
bi se povukao iz sveta u svoju kancelariju. Zvanično, upravniku
sanatorijuma bio je potreban potpuni mir da bi se pozabavio
neodložnim administrativnim pitanjima.
Kada je Viktor pokušao da zakaže sastanak s Romanekom,
rečeno mu je da je profesor usred obavljanja administrativnih
dužnosti i da se ne sme uznemiravati. Saznao je da se Romanek
povukao dan pre toga i da nije ni znao za Viktorov odlazak u Prag.
Dobra vest za Viktora bila je ta što je upravnik sanatorijuma bio
previše zauzet i da da mišljenje da li Viktorova seansa sa Skalom
treba ili ne treba da se održi.
I tako, dok je sunce zalazilo iza zidina žitnice u kuli bez prozora,
četvorica bolničara odgurala su Demona u prostoriju na stolici za
vezivanje, na kojoj je sedeo kao na srednjovekovnom prestolu. Skalu
nije trebalo stavljati na krevet za pregled. Došao je privezan metalom
i kožom, zavrtnjima i kopčama, i nije bio u stanju da načini ni
najmanji pokret šake, ruke, noge, vrata ili glave. Trebalo je da ostane
tako privezan tokom čitave seanse.
Nezamućene od lekova koje je dobio pre seanse, oči Vojtjeha
Skale gorele su mračnim zlobnim besom, poput vrelog uglja koji
samo što se nije zapalilo. Zverao je u Viktora dok je ovaj prelazio
preko prostorije i ubrizgao skopolamin i amobarbital-natrijum u
intravenoznu kanilu, koju je pripremio pre seanse. Uprkos stolici koja
je onemogućavala bilo kakav pokret, dva bolničara prišla su bliže
dok Viktor nije završio. Posle nasilnih incidenata s Drvosečom
Pavelom Zelenim i Klovnom Leošem Mladekom, uzevši u obzir da je
Demon poznat po ekstremnom nasilju, Viktor je želeo da bude
siguran da na ovoj seansi ništa neće krenuti po zlu.
Kad su lekovi počeli da deluju, Viktor je klimnuo glavom
bolničarima, koji su izašli iz prostorije i zauzeli mesta tik iza
zatvorenih vrata. Nasamo s pacijentom, Viktor je uključio
magnetofon i obavio uobičajene formalnosti, zabeleživši datum,
vreme i ime pacijenta.
„Ubiću te“, rekao je Skala hladnokrvno uznemirujuće visokim
glasom. „Svestan si toga, zar ne?“
„A zašto?“, pitao je Viktor, zauzevši mesto i zapalivši cigaru.
„Ne treba mi razlog. To je ono što ja radim. Ubijam. Ljude.
Životinje. Stvari. Ali u tvom slučaju, ubiću te zbog onoga ko si, zbog
onoga šta si.“
„A šta sam to ja?“, pitao je Viktor rasejano dok se spremao za
seansu. „Privilegovani drkoš. Neko kome je sve dato na tacni.“
Viktor se nasmeja. „Nisam to znao, Vojtjeh. Koliko vidim iz vašeg
kartona, dolazite iz mnogo bogatije i privilegovanije porodice od
moje. U poređenju s vama, ja sam skromnog porekla.“
Skala je za trenutak zurio u Viktora. Vrelina mu je napustila
pogled, ih kao posledica lekova, ili zbog toga što se nije trudio da je
održava. „Zaista?“, rekao je tupo. „Oduvek sam mislio da si bogat.
Da imaš nekakvo aristoktratsko poreklo - izgledaš tako.“ Zastao je
na tren, trudeći se da prikupi izbledele ostatke svog ega pre nego što
ih lekovi unište. „Ali nema veze - ipak ću te ubiti. To tvoje
samozadovoljno privlačno lice lepo će izgledati kada ga budem
nosio kao masku. Možda će svi pomisliti da sam sin nekakvog grofa
kada budem nosio tvoje lice.“
„To se neće desiti, Vojtjeh, i vi to znate.“
„Ma nemoj? Dovoljno je da neko načini grešku - a načiniće
grešku, pre ili kasnije - a ja ću zgrabiti priliku. Znaš šta? Ljudi vide
druge ljude i misle da su svi isti kao oni, da ljudi koje sreću misle
isto, osećaju isto, prate iste obrasce i pravila kao i oni. Ali ti i ja,
doktore Kosarek, mi znamo da to nije tako, zar ne? Nešto može da
ima obličje čoveka, a da je nešto drugo, nešto drugačije. E pa, to
sam ja. Nešto drugačije. Svi su načinili tu grešku.“
„Ko su to oni?“
 „Moje igračke. Ljudi koji su loše procenili oblik čoveka. Zbog toga
me i zovu Demon. Vide nešto što liči na čoveka, ali unutra je nešto
drugačije, nešto što nisu u stanju da razumeju. Ono što radim
nazivaju zlom, a mene Demonom. Moje igračke ne znaju za bolje od
toga, jer morale su da pokušaju da shvate šta im se događa.“
„Kako biste vi nazvali to što radite?“, upitao je Viktor. „Vi to ne
vidite kao zlo?“
„Zlo je u očima posmatrača. U bolu žrtve. Ja obožavam zlo, ono
me uzbuđuje, činim ga u svakoj prilici - prepoznajem njegovu
neprevaziđenu moć - ali ironija i paradoks su u tome što nikada,
zapravo, ne uspevam da ga razumem ili cenim. To mogu samo moje
žrtve. Zato moram da ga proživim kroz njih. Moram da ga vidim
njihovim očima. Uzmi, na primer, onu porodicu iz Pezinoka - pročitao
si moj dosije tako da znaš detalje. Bio sam na putu za Bratislavu
kada sam ih ugledao - bilo je to jednostavno, tek u prolazu, nije to
čak bio ni susret. Video sam da su srećni i zadovoljni i da stazu pred
njima obasjavaju leto i mladost. Imali su toliko toga - a ja sam iz
čistog hira odlučio da im sve to oduzmem. Došao sam im u kuću, i
kada je muž otvorio vrata, video je čoveka kako tu stoji, a ne đavola,
ne demona. Očekivao je od mene da se ponašam poput čoveka, ali
ponašao sam se poput demona. U toj kući proveo sam dan i po. Ta
porodica spoznala je pravu prirodu zla.“
„I ne grize vas savest zbog toga?“, pitao je Viktor. „Ne muči vas
to što ste im učinili?“
„Ja imam sopstvenu etiku. Na primer, udatu ženu nikada ne bih
pitao da poljubi čoveka koji nije njen muž: stoga sam prvo odsekao
lice njenog muža i nosio ga kao masku. I ponudio sam joj izbor - da
odluči kako će joj se zlo otkriti. Ispričao sam toj mladoj majci, prilično
detaljno, šta ću tačno da učinim njenom detetu. Rekao sam joj da ću,
zauzme li ona mesto svog deteta, njeno dete ostaviti na miru. Tako
se složila i svojevoljno prepustila svim užasima koje sam joj opisao.
Ali taman dok ju je napuštao i poslednji delić života, naterao sam je
da gleda kako kršim obećanje. Zbog tog događaja zaslužio sam ime
Demon i članstvo u đavoljem sekstetu. To mi je veoma imponovalo.“
Viktor je neko vreme sedeo i ćutao.
 „Iako to znaš“, rekao je Skala, „i ti ćeš me potceniti. Pre ili
kasnije, ti - ili neko tebi blizak - potcenićete me i ja ću zgrabiti priliku.
Onda ćemo ti i ja - oh, onda ćemo ti i ja zaigrati.“
„U redu, Vojtjeh, te vaše pretnje počinju da me zamaraju.“ Viktor
je udahnuo. „Ovde sam da vam pomognem. A vi ste ovde kako
bismo došli do uzroka sveg tog besa koji osećate.“
„A, shvatam, hoćeš da dođeš do mojih trauma iz detinjstva.
Hajde da nam obojici uštedim vreme. Roditelji su me poslali u verski
internat kada mi je bilo deset godina. Tamošnji sveštenik jebao me je
najmanje dva puta mesečno, kada bi na mene došao red. Može tako
ukratko?“
„Je li to istina?“
„Znaš da jeste. Stoji ti u dosijeu. Ispričao sam Romaneku za to, a
nisu mu bili potrebni lekovi da bi to izvukao iz mene. Eto ti ga,
misterija rešena: postao sam loš zbog dečjeg napasnika. Što me
onda ne bi odvezao s ove naprave kako bih mogao da prionem na
posao s tobom? Držaću te u životu dovoljno dugo da vidiš kako
isprobavam tvoje lice.“
„Hajde da se samo usredsredimo na ono što vas je dovelo ovde.
Hoću da mi ispričate o periodu kada ste išli u tu školu. Onome što
vam se tamo desilo“, rekao je Viktor.
Skala je za trenutak proučavao Viktora. „U redu, biću dobar.
Igraću tu tvoju igricu za trenutak. Ali uskoro ćeš se ti igrati sa mnom.“
„Dakle, škola…“, podstakao ga je Viktor.
„Moja porodica bila je ugledna. Sve sami dobri slovački katolici.
Otac mi je bio pompezan, siguran u svoju nadmoćnu moralnost,
čovek snažnih verskih ubeđenja i nepokolebljive društvene
ideologije, a da ništa od ta dva nije dovodio u pitanje, niti do tih
uverenja došao sam.“
„Živeli smo u Trnavi. Čuo si za Trnavu? Središte katolicizma u
Slovačkoj - toliko da se zovu Parva Roma - Mali Rim. I otac i majka
bili su posvećeni katolici, gotovo opsesivni. Otac mi je isto tako bio i
pravi klerofašistički fanatik za koga su Česi bili bezbožni husiti, a
Slovaci protestanti - izdajnici krvi i tradicije. Suvišno je reći da su
roditelji pomalo razočarani mnome.“ Skala se zlobno nasmešio.
 „Pokušao sam da budem dobar dečak, stvarno jesam. Ali prirodu
ne možeš promeniti, kao što ne možeš da promeniš visinu ni boju
očiju. Ali nije boja očiju morala da se promeni kod mene, nego boja
moje duše. Moja duša je crna, tako je govorio tata, i sebi je zadao
dužnost da pokuša da promeni ono što se promeniti ne može.“
„Jeste li zaista bili loši?“, upitao je Viktor. „Mislim, smatrate li da
ste od samog početka bili loš dečak?“
„Pokušao sam da učinim oca ponosnim, ali to kao da nikada nije
primećivao. Ali kada sam bio loš - e, kada sam bio loš, tada bih
dobio svu njegovu pažnju. Beležiš li ovo, doktore Kosarek? Zar
nisam klasičan slučaj? Hoćeš li sesti s kolegama i razgovarati o
tome kako je siroti Skala, jednostavno, proizvod svešteničkog
silovanja, pogrešno usmerene dečje ljubavi i gladi za očevim
priznanjem?“
„Šta je vaš otac radio kako bi vas promenio?“ Viktor je ignorisao
Skalin mamac, ali odlučio je da pričeka samo minut pre nego što
ubrizga novu dozu, kako bi dodatno istopio njegov otpor.
„Tukao me je. Mora da je mislio da će dobro devetanje izbaciti
nevaljalstvo iz mene, kao kada otresaš stari tepih od prašine. Ali to
se nije desilo. Uopšte se nije tako desilo. Bilo je više kao da se u
meni nalazio komad usijanog čelika, a njegove batine samo su ga
kalile, ojačavale.“
„Šta se desilo da vas pošalje u internat?“, upitao je Viktor.
„Otac je odustao od mene. Imao sam deset godina - tek mi je bilo
deset i zaključio je da me on ne može spasti. Tako me je poslao od
kuće. Poslali su me u versku školu i internat preko granice na
severozapadu Mađarske. Vodili su je jezuiti i bila je poznata po
strogom režimu i tome što su batinama izbijali nevaljalstvo iz
zabludelih dečaka.“
„Jesu li vas tukli?“
„Gotovo svakog dana. Došlo je do tačke kada slabije batine nisu
bile ni vredne pomena. Čudno, ali škola je bila zamak baš poput
ovoga. Bio sam zatočen tada, sa deset godina, isto kao što sam
zatočen i sada. Svuda su držali raspeća. Na to sam bio navikao je
sam rastao u kući koja ih je bila puna. Ali ova su bila drugačija. Sva
raspeća u školi prikazivala su izgladnelog Isusa, zgrčenog u
samrtničkoj agoniji, očiju stalno spuštenih k nama, razočaranog.
Često sam pomišljao da je škola kupila baš takva raspeća u velikim
količinama upravo zbog tog izraza razočaranja. Svakog dana govorili
bi nam kako je on patio zbog nas i da mi sada moramo da patimo
zbog njega.
Umro je zbog naših grehova, ali svi smo mi bezvredni i ostajemo
grešnici. Podučavali su nas jezuitski monasi - kompletno
obrazovanje, obojeno ideologijom sujeverja i sprovođeno
brutalnošću. Jezuiti koji su jednako delili znanje i bol trebalo je da
budu oličenje dobrote, pobožnosti i pravednosti. Ali meni su oni
delovali kao obične bezdušne i uvrnute siledžije. Samo jedan od njih
bio je ljubazan, mladi monah koji nam je držao prirodne nauke, brat
Erne. Nikada nas nije tukao i niko se na njegovim časovima nije
ružno ponašao, jer smo mu, jednostavno, bili toliko zahvalni za
odmor od ostalih monaha.
Bila su trojica kojih smo se najviše plašili. Brat Laslo: zvali smo
ga Stentor, po grčkom vesniku glasa jačeg od pokliča pedesetorice
ljudi. I za najmanji prekršaj, brat Laslo naterao bi dečaka da stane
ispred njega, a onda bi se drao i vrištao mu u lice. Toliko njih je
ukaljalo gaće, pretučeni i išibani samo tim glasom. Ali kada bi
zatrebalo, koristio je i više od glasa. A ponekad kao da je smatrao da
prilika iziskuje da koristi i pesnice, naročito na starijim dečacima.
Svih sveštenika smo se plašili, ali Stentor - brat Laslo - i još ova
dvojica ulivali su nam najviše užasa. Druga dvojica bili su brat Ištvan
i brat Ferenc, a njihov gnev se nije mogao izbeći. Obojica nisu ni
tražila razlog da nas tuku, kao da su imali sopstveni raspored batina
za sve. I obojica su nosili kaiševe, nazovimo ih tako, a zapravo duge
kožne trake koje su skratili tako što su ih vezali u čvrste grube
čvorove, koji ujedaju za kožu.
Ala su nas ujedali. Od njih trojice, brat Ferenc bio je najgori.
Obično je bio mirniji od brata Ištvana, a sigurno i od Lasla, ali bi se
pretvarao u neobuzdanog sadistu kada bi popio, što je bilo često.
Kao i svi dečaci, počeo sam da povezujem taj gorko-slatki miris
kajsijevače s bolom i strahom. Kada bi dah brata Ferenca smrdeo na
kajsijevaču, znao si da je samo pitanje vremena pre nego što će se
okomiti na nekoga iz čista mira. Jednog dana na času katehizisa,
koji je držao brat Ferenc, napravio sam sitnu greščicu. U suštini sam
pobrkao reči - i to verovatno zbog toga što sam se toliko uplašio,
namirisavši kajsijevaču u njegovom dahu. Brat Ferenc je poludeo.
Potpuno poludeo. Strgao mi je košulju do pola leđa i navalio na
mene čvornovatim kaišem. Bio je van kontrole: udarao me je iznova i
iznova iz sve snage.
Bilo mi je tek jedanaest godina. Jedanaest. Prvo bih osetio oštar
bol od udarca, a zatim vrelinu koja bi mi pržila leđa, protežući se
vrelim prstima do vrata, stežući mi mozak. Pre nego što bi taj bol
uminuo, usledio bi još jedan udarac, još jedan udar bola koji se
nastavljao na prethodni i povećavao ga. Sećam se tog rasta, tog
nagomilavanja bola. A za razliku od Stentora, brat Ferenc je sve
vreme ćutao, jedini zvuk bilo je njegovo disanje, otežano zbog
napora dok me je tukao.
Bol je postajao sve gori dok me je udarao i udarao. Iznova i
iznova - i sve vreme bol je dodavan bolu, stalno, svaki put sve gore.
Mislio sam da ću se onesvestiti ili umreti i priželjkivao bilo šta od
toga - bilo šta, samo da narastajući bol prestane. Nisam više znao
gde sam, ko sam, šta uzrokuje bol. Bol je bio sve. Postao je toliko
snažan da sam ga video. Ogromno zaslepljujuće belo svetlo u
očima. A onda je batinanje prestalo. Brat Ferenc povukao me je na
noge i bacio preko učionice, a ja sam se zateturao unazad ka svojoj
klupi. Vratio se predavanju kao da se ništa nije desilo, kao da nije
upravo gotovo nasmrt prebio jedanaestogodišnjeg dečaka. On se
nije promenio, ali ja jesam. Ušao sam u nekakvo promenjeno stanje.
Zaslepljujuće belo svetlo se povlačilo i ponovo sam video, ali svet se
naginjao i zanosio; boje su se pomerale i menjale. Čitav svet bio je u
isto vreme i svetliji i mračniji: svetlo s prozora bilo je mnogo oštrije i
snažnije, ali i senke mnogo crnje, oštrijih ivica. Imao sam osećaj kao
da svet klizi postrance, a nova stvarnost dolazi na njegovo mesto.
Sedeo sam tu, u istoj toj učionici, telo mi je i dalje gorelo od bola, isti
zgrčeni Hrist na krstu gledao me je odozgo u nemom razočaranju i
optužbi - ali sve to bilo je u promenjenom svetu. I sve vreme čuo
sam brata Ferenca kako mirnim glasom, kao da se ništa nije desilo,
predaje o padu anđela. Sećam se kako nam je naglas pročitao:
 Iza neposlušnog izbora naših praroditelja vreba zavodljiv glas,
protivan Bogu, koji ih iz zavisti tera da padnu u smrt. Sve to pismo i
tradicija crkve u njemu vide palog anđela Sotonu, ili đavola. Crkva
nas uči daje Sotona isprva bio dobar anđeo koga je Bog stvorio:
đavola i ostale demone Bog je zaista stvorio po prirodi dobre, ali
sami su svojim delima postali zli.
Iako sam jedva bio pri svesti, jasno se sećam tih reči. Brat
Ferenc je naglas pročitao kako je pad anđela bilo pitanje slobodnog
izbora. Kako su Sotona i ostali pali anđeli sami odlučili da odbiju
Boga i njegovu vlast. Dok sam sedeo tamo krvav i mokar od
sopstvenih izlučevina, sve sam video savršeno jasno. Shvatio sam
da Sotona nije antiteza, senka koju je Bog stvorio; shvatio sam da je
Sotona revolucionar, osloboditelj - borac protiv božjeg tlačenja.
Njegova revolucija nije samo odbijanje Boga, to je svojevoljno
oduševljenje zlom. U tom trenutku, zlo je pušteno u svet i oslobodilo
čoveka iz božjeg vazalstva.“
„Dakle, okrenuli ste se zlu kao načinu života?“, pitao je Viktor.
„Ono je više od načina života: to je stihijska sila kojoj u
univerzumu nema premca i koja mora da se oslobađa u svakoj
prilici. Moj preobražaj počeo je tog dana. Dovršen je kasnije.“
„Kako je dovršen?“, upitao je Viktor.
„Onaj jedini dobri jezuit kog sam spomenuo; jedina tačka blagosti
u toj okrutnosti. Brat Erne. Saznao je za batine koje sam dobio i
odveo me u svoju ćeliju, gde se molio sa mnom, a zatim mi utrljao
melem na rane na leđima. Na stolu je držao nekakav divan uglačan
kamenčić: bio je mali i sjajan, ličio je na oniks. Dao mi je kamenčić i
rekao mi da se usredsredim na njega dok mi utrljava mast na
modrice na leđima. Sve će proći, rekao mi je. Taj oblutak nekada je
bio veliki kamen u koritu reke, čija ga je voda u dugom periodu
postepeno erodirala, izravnala, uglačala, rekao je. Taj oblutak
nekada je bio nazubljena stena, ali protok vremena izravnao je njene
ivice, ublažio njenu oštrinu. Zatim mi je rekao da moram da pokušam
da shvatim da dobro i zlo svuda postoje zajedno, da dobri ljudi
nekada čine zlo u potrazi za dobrim. Rekao mi je da moram da
razumem i oprostim bratu Ferencu. Ali znao sam sve to vreme da je
užasnut onim što mi je Ferenc uradio. Rekao mi je da se brine da će
mi se rane možda inficirati i da treba da mu kažem ako se bol
pogorša ili dobijem groznicu, a sve to vreme utrljavao mi je umirujući
melem u leđa. A zatim mi je ispričao za leptira i kameno sunce.“
„Leptira i kameno sunce?“, upitao je Viktor.
„Pitao me je da li se sećam čemu nas je podučavao na času
nauke: da je Sunce ogromno; da je naš svet manji od milionitog dela
veličine Sunca. Milionitog dela. Rekao mi je da zamislim milion i
trista hiljada svetova koji mogu da stanu u to Sunce. Zatim mi je
rekao da držim oči zatvorene i zamislim da Sunce nije od vatre, nego
od kamena - ogromne, čvrste i nesalomive granitne mase koja lebdi
na božjim nebesima. Rekao je: A sada zamisli leptira. Zamisli to
najmanje i najnežnije božje stvorenje, beskrajno manje od Zemlje, a
Zemlja je manja od milionitog dela kamenog Sunca. A sada zamisli
kako taj mali nežni leptir leti oko čitavog Sunčevog sistema ijednom,
u svakih hiljadu godina, njegova krila okrznu površinu kamenog
Sunca. Možeš li to da zamisliš? Ležao sam tamo, bol u leđima me je
popuštao, držao sam taj kamenčić u ruci i rekao mu da mogu da
zamislim. A sada želim da zamisliš koliko bi potrajalo da taj blagi
dodir leptirovih krila o kameno Sunce, koji se dešava jednom u
milenijumu, smanji Sunce na veličinu tog uglačanog kamenčića koji
držiš u ruci. Možeš li to da zamisliš? Rekao sam mu da ne mogu, da
tu razmeru moj um ne može da pojmi. Tačno tako, rekao je brat Erne
nežno. To je nepojmljiv protok vremena. A onda mu je glas
odjednom ogrubeo. Epa, taj nezamislivi protok vremena je samo
jedna sekunda u večnosti koju će bedni grešnik poput tebe provesti
u vatrama pakla. Ništa nisam stigao da kažem, nije me sustigao ni
šok pre nego što je usledio bol. Bol gori od bilo čega što mi je brat
Ferenc uradio.“
„Istukao te je?“, upitao je Viktor.
„Silovao me je“, rekao je Skala bez emocija.
 — JEDANAESETO POGLAVLJE —

Ovoga puta nije bilo lupanja novčića o prozore. Ulica u Žižkovu

ispred stana Core Mirge bila je prazna i nečujna na hladnom
vazduhu dok su se ređali redovi policijskih automobila: bila je to
duga zapovedna rečenica naglašena tačkom u vidu crnog kombija iz
mrtvačnice. Nije bila potrebna lupa da bi se upozorilo na dolazak
policije: vest se već odavno proširila.
Mirek Novotni bio je s njim - manje-više insistirao je na tome da
pođe s njim. Smolak je znao da slučajnosti počinju da se gomilaju:
policijski kapetan samo što je posetio još jednu žrtvu Kožne Kecelje.
Naravno, bilo je jasno da ubica provocira Smolaka, čika ga da ga
uhvati, ali to je ipak bila prilika za svežeg crvenokosog mladića da
poseje sumnju.
I Vaclav Bartoš bio je sa Smolakom. Pošao je u istom automobilu
kao Smolak i njegov zamenik. Putovanje od stanice proveli su u
nemom iščekivanju onoga što sledi.
Dok su se peli stepenicama do stana, Smolak je mislio na to kad
je bio tu, na tihu snagu i dostojanstvo obogaljene ciganske
prostitutke. Setivši se stanja u kome je pronađeno telo Ane
Petrašove, spremio se na sličan susret sa Corom Mirgom, znajući da
će morati da bude svedok onoga što joj je učinjeno.
Cora je bila u salonu, u istoj onoj prostoriji u kojoj je Smolak
pričao s njom. Ležala je na leđima, svesno tako postavljena. Ubica je
stavio odeću preko užasnih rana na njenim grudima i stomaku, a
bluza joj je bila crvena i crna od krvi. Noge su joj bile ispružene i
priljubljene. Članak joj je bio glatko presečen, stručno, na mestu gde
je ubica otkinuo uvrnuto stopalo, ali na rani nije bilo mnogo krvi.
Ruke su joj ležale preklopljene preko stomaka, a glava joj je bila
podešena tako da gleda ka ulazu. Iako su joj oči bile izvađene,
Smolaka je optužujući pogled sirovih praznih očnih duplji zakovao u
mestu. Prepoznao je šareno ćebence, ali umesto na fotelji, bilo je
pažljivo složeno i postavljeno ispod Corine glave poput jastuka,
podigavši je kako bi njene prazne očne duplje bile uperene ka
vratima.
Vadav Bartoš prišao je i na brzinu pregledao telo. „Ništa od
ovoga nije osetila“, rekao je, pokazavši ka šupljinama u kojoj su se
nekada nalazile oči. „Iz ovoga što vidim, izvadio joj je srce, a to je bio
uzrok smrti. Sve ostalo - stopalo, oči - desilo se posle smrti. Zbog
toga ima tako malo krvi. Osim srca, ništa drugo nije izvađeno. Nije
uzeo nikakve unutrašnje organe kao trofeje, iako nema ni traga od
očiju, tako da je verovatno njih poneo sa sobom.“ Ispravio se. „To
odudara od poslednja dva ubistva, ali ovo je svakako Kožna
Kecelja.“
„Isti stručan rad nožem.“
„I naravno, ovo je i najavio“, rekao je Smolak. „U poruci koju je
ostavio, pisalo je Pozdrav iz pakla. To se očigledno odnosi na ubicu
iz Londona, koji je policajcu koji je istraživao te slučajeve poslao
pismo s naslovom Iz pakla. A poslao je i deo tela da pokaže da je to
on. Samo u Trbosekovom slučaju to nije bilo stopalo.“
„Nego šta?“, pitao je Novotni, čije je bledo lice postalo još bleđe.
„Jetra.“
Novotni je još više prebledeo. „Mislite li da je ovo s očima neka
vrsta simbolike?“ pitao je svesno izbegavajući da je ponovo pogleda
u lice.
„Sve što ovaj manijak radi je simbolično“, rekao je doktor Bartoš.
„Samo ne znam kakvo je značenje ovog puta.“
„Ja znam“, rekao je Smolak. Pogledom je pažljivo prešao preko
male prostorije, čiste i uredne. Pomerena je jedino lampa koja je
stajala nabijena u ćošak. Sada se nalazila dalje od tog ugla; senke
su sada imale gde da se skupe. „Govori nam da ga je videla. Govori
nam da je mogla da ga prepozna.“
 — DVANAESETO POGLAVLJE —

„Jeste li ikome rekli za to?“, pitao je Viktor. „Nekome u školi, ili

roditeljima?“
„Zar zaista misliš da bi ikoga bilo briga? To se stalno dešavalo.
Nisam bio jedini kome je brat Erne to radio. U svakom slučaju,
roditelji mi ne bi poverovali. Videli bi to kao klevetu protiv njihove
savršene crkve i vere - i još jedan dokaz moje lažljivosti i
pokvarenosti.“
„I to se nastavilo?“
„Tri godine. Po jednom, ponekad i dva puta mesečno. Imao je i
druge dečake, znaš. I on je imao raspored.“
„Kako ste izlazili na kraj s tim?“
„Povukao sam se u sebe, u tu novu stvarnost jačeg svetla i
tamnije senke, koja se stvorila oko mene. Znao sam da moram da
izaberem između svetlosti i senke. Izabrao sam senku. Izabrao sam
Sotonu revolucionara umesto Boga tiranina. I planirao sam. U sebi
sam oslikao tako raskošna platna osvete, nezamislive patnje koju ja
nanosim, a koju ne trpim. Odrastao sam. Postao sam jači. Postao
sam tajnovit i proračunat. Kad god sam imao priliku, istraživao bih
granice škole, nalazio skrivene ulaze i izlaze. Noću bih se iskradao i
išao u šumu. Tamo je tama bila najgušća. Pronašao sam staru
drvenu građevinu, koja je godinama bila napuštena, nekakvu staru
drvenu šupu, i nju sam načinio svojim tajnim domom. Iskradao bih se
tamo kad god bih mogao, uzimao bih sve što mogu kako bi više
delovalo da je moje. Znaš, krao bih i od drugih dečaka, ali kada bi
monasi pretraživali naše krevete i ormariće, u mom ništa ne bi
nalazili. Jednom sam čak podmetnuo i nešto što sam ukrao u
ormarić jednog drugog dečaka, kako bih skrenuo pažnju sa sebe.“
„Šta se desilo tom dečaku?“, upitao je Viktor.
„Brat Ferenc ga je za primer išibao pred svima nama. Gotovo da
ga je ubio. Neki dečaci su zaplakali dok su gledali. Borio sam se da
zauzdam osećanja, da ne bi na mene privukla pažnju koju sam
pokušavao da skrenem sa sebe.“
„Uznemirili ste se i vi? Osećali ste se krivim?“
I pored lekova, Skaline oči iznenađeno se raširiše. „Uznemirio?
Ne, pobogu - morao sam da se obuzdam da se ne smejem. Posle
toga sam krao šta sam stigao. Jezuiti su poludeli pokušavajući da
pronađu krivca. Čak sam ukrao i oblutak iz ćelije brata Erna. Sebi
sam napravilo pravu malu palatu u toj drvenoj šupi u šumi, skrivenoj
od ostatka sveta. Jedne noći sam se iskrao i u njoj proveo čitavu
noć, vodeći računa da se vratim u spavaonicu pre zore. Mogu ti reći,
bila je to magična noć. Ležao sam u tami i čuo živu šumu svuda oko
sebe - življu noću nego danju. Čuo sam je kako škripi, diše, hukanje
sova, šuškanje i komešanje svega što je vrvelo od života ispod
tepiha od palog lišća. Tu sam bio slobodan - u tom crnilu šumske
noći.“ Skala kao da se na trenutak izgubio u tamnom prisećanju.
„Šta je bilo s bratom Erneom?“, pitao je Viktor.
„Posle nekog vremena počeo je da obraća pažnju na nove
dečake. Mlađe. Očigledno sam postajao prestar za njega. Mnogo
toga se tada promenilo. Postao sam krupan, jake građe čak i za
četrnaestogodišnjaka. Tada sam i otkrio da su, poput svih siledžija,
Ferenc, Laslo i Ištvan - i brat Eme - kukavice. Niko od njih više nije
podizao glas na mene, a kamoli ruku, i iako sam ja, ne trepćući,
mogao da im uzvratim pogled, oni nisu mogli meni. Na kraju sam
napustio školu, ironije li, s odhčnim uspehom. Ali promenio sam se.
Promenio sam se tog dana kada me je Ferenc pretukao, a Erne
silovao. Video sam svet onakvim kakav zaista jeste.“
„A kakav je to?“, pitao je Viktor.
„Dobro i zlo su jedno te isto. Bog i Sotona su jedno te isto. Tiranin
i revolucionar su jedno. Mi samo biramo stranu, ali na kraju svi
činimo i dobro i zlo. Ono što činimo drugima činimo sebi. Znaš li šta
je panpsihizam[ 19]?“
„Naravno.“
„Ja verujem u to. Ono u šta verujem - ono što znam - to je da
iako svi mislimo da imamo individualnu svest, zapravo imamo samo
jednu. Jedan um. Nije li to, na neki način, ono što tvoj sjajni doktor
Jung misli?“
 „Ne baš“, rekao je Viktor nestrpljivo. „Znači, kažete da verujete u
panpsihizam - da delimo jednu svest. Ako je to istina, zašto ste onda
tako strašno mučili svoje žrtve? Ne znači li to da ste mučili i sebe?“
Nešto se promenilo u Skalinom izrazu lica. Viktor je shvatio da je to,
jednostavno, odsustvo mržnje i besa, koji su, inače, stalno bih tu. „U
tome je i štos, zar ne vidiš? Kada umrem, jednostavno ću doživeti
svet tuđim očima. Tvojim očima, očima svojih žrtava. Svačijim očima.
Biću dželat i pogubljeni, mučitelj i mučenik, silovatelj i silovani. Kao
što sada vidiš svet iz svoje perspektive, na kraju ćeš ga videti iz
moje, iz svačije. Vidiš, svi smo mi Bog, svi smo mi Sotona. I svi će,
pre ili kasnije, doživeti svet kao ja, videti ga mojim očima. To je moja
svrha.“
„I dalje ne razumem“, rekao je Viktor.
„Ljudi me nazivaju demonom, čak i đavolom. Ali ja nisam ništa od
toga. Ja nisam biće. Ja sam mesto. Ja sam mesto na koje ćeš ti
doći, na koje će svi na kraju doći. Pre ili kasnije, doživećeš svet kroz
mene, a ja kroz tebe. Ja nisam đavo - ja sam pakao. A sve ono što
sam ja učinio, učinićeš i ti. Ja sam tvoja kazna i moja je dužnost da
učinim što više zla, da svoja iskustva ispunim što većim mučenjem i
užasom.“
„Ali ako pratimo tu vašu logiku“, rekao je Viktor, „vi ćete postati
svoje žrtve. Postaćete ja.“
„Ali zar ne shvataš da to i jeste moja poruka? Zar ne shvataš da
sam im zato, kada bih završio sa svima njima, sekao lica i nosio ih?
Želeo sam da ih isprobam. Želeo sam da vidim kako je to kad se
budem vratio kao oni. Vidiš, doktore Kosarek, kada kažem da ću
jednog dana nositi tvoje lice, ja ću to zaista i uraditi. Na ovaj ili onaj
način.“
 — TRINAESETO POGLAVLJE —

Viktor je neko vreme sedeo u tišini, posmatrao Skalino mračno i

zlobno krupno obličje privezano i čelikom osigurano za stolicu za
vezivanje. Razmišljao je o tome da li da mu ubrizga novu dozu, da
odvede ispitanika dublje, i da li bi to bilo od koristi.
„Igrom slučaja“, narušio je Skala tišinu, „godinama kasnije vratio
sam se u tu školu.“
„Je li?“, rekao je Viktor.
„Da, krišom sam prešao granicu i pronašao put do zamka. Škola
je i dalje bila tu, činila isto novoj generaciji nedostojnih. Tada, kada
sam se vratio, već sam počeo da se bavim đavoljim poslom, stvarao
pakao na zemlji i morao sam da pazim kuda se krećem. Vidiš, do
tada sam već pobio više od tuceta ljudi. Prvo sam otišao u šumu i
pronašao svoju staru palatu: raspalu drvenu šupu koju sam pretvorio
u utočište. I dalje je bila tu, netaknuta, sa svim mojim malenim
blagom na mestu, uključujući i oblutak brata Ernea. Niko nije kročio u
nju niti joj se približio svih tih godina. Tako sam od nje ponovo
napravio svoje sklonište, samo za tu nedelju. Samo dok ne uradim
ono što sam morao. Te nedelje posetio sam zamak nekoliko puta.
Poznavao sam svaki ćošak još otkad sam boravio tu, tako da sam
mogao da se šunjam i iskradam iz škole neopaženo, kao što sam to i
davno činio. Posetio sam svakoga od njih: svu četvoricu braće.
Podsetio sam ih na vreme koje smo proveli zajedno. Kako je nedelja
prolazila, morao sam da budem pažljiv, jer je nastajala sve veća
zabrinutost zbog toga gde su, dok su nestajali jedan po jedan.
Poslednje noći - najbolje noći - otišao sam do ćelije brata Ernea, iste
one u kojoj me je davnih dana napastvovao. Bilo je vrlo čudno: kada
sam upalio svetlo i kada me je video kako stojim tamo, bio je
prestravljen. Ali kada me je prepoznao, na licu je imao nekakav -
nekakav izraz.“
„Kakav izraz?“, upitao je Viktor.
 „Pomirenosti. Prihvatanja. Razumevanja. Kao da me je čekao da
dođem po njega, mene ili nekog od drugih, da dođemo i osvetimo
mu se. Kao da je već znao šta se desilo ostalima. Nije se pomerao,
nije vikao kada sam ušao, kada sam stavio ruke na njegovo grlo i
počeo da ga stežem. U očima sam mu video oprost pre nego što su
se iskolačile i počele da tamne, a to me je najviše uvredilo: to što se
usudio da pomisli da on može da oprosti meni. Tako da sam ga
davio dok mu telo nije omlitavelo.“
Skala je zastao, a onda i pored lekova, uspeo prkosno da se
isceri.
„Da si mu samo video lice. Ah, samo da si mu video lice posle
toga, kada se probudio. Tada više nije bilo blage pomirenosti,
prihvatanja, oprosta. Vidiš, nisam ga ubio u ćeliji. Na to sam
posebno pazio. Kao i s ostalima, samo sam ga davio dovoljno dugo
da izgubi svest i da ga odnesem iz škole. A onda, kada se probudio,
našao se go i vezan u drvenoj šupi usred nedođije. Naravno, isprva
me nije prepoznao, jer sam nosio lice brata Ferenca kao masku. Nisi
valjda mislio da ću te pustiti da se tako lako izvučeš? - rekao sam
mu. Nisi valjda mislio da ćeš tako kratko da patiš? Tako sam počeo
da radim na njemu. Polako. Pažljivo, delikatno, doslovno mukotrpno.
Pažljivo odmereni useci, opekotine i mučenje, smišljeni tako da dragi
brat Erne prolazi agoniju, ali da ostane pri svesti. I dok sam radio,
objasnio sam mu razmere patnje koje će iskusiti. Ispričao sam mu
jednu priču. Priču o leptiru i kamenom Suncu.“
 — ČETRNAESTO POGLAVLJE —

Pošto je Skala završio grozomorno detaljan opis mučenja koje je

priredio bratu Erneu, Viktor je pritisnuo dugme kako bi pozvao
pomoćno osoblje.
„O, već gotovo?“, pitao je Skala sarkastično, dok je dejstvo
lekova slabilo, a njegov monstruozni ego ponovo uspostavljao
prevlast. „A taman sam počeo da uživam. Jesi li siguran da nećeš da
ostanem malo duže? Možeš da me odvežeš s ove stolice, doktore
Kosarek, pa onda naša razmena može da pređe iz teorije u praksu.“
Dva bolničara ušla su u prostoriju i počela da otpuštaju kočnicu
na stolici za vezivanje i odguraju Skalu napolje. Viktor ih je
zaustavio, odmahnuvši glavom.
„Potrebni ste mi samo dok ubrizgavam drugu dozu.“ Okrenuo se
ka Skali. „Moramo da prodremo dublje, Vojtjeh. Nešto krijete od
mene. Kada ste tek primljeni ovde, pričali ste o đavolu i tome kako
će on hodati među nama. Moram da dospem do vašeg koncepta
đavola.“
„Odveži me i pokazaću ti ga; Nisu ti potrebni lekovi da oslobodiš
đavola, samo da odvežeš kaiševe.“
Viktor je napunio špric i ubrizgao koktel lekova kroz kanilu koja je
već bila u Skalinoj ruci. Dok je to radio, pokušavao je da spreči ruke
da mu se tresu. Nije drhtao iz straha od čudovišta na stolici, nego od
saznanja da rizikuje s količinom doze. Čak i na ispitaniku Skaline
veličine, tako velika doza hipnotika bila je rizična.
„Jer ja ću te zaista ubiti“, rekao je Skala dok mu je rastvor ulazio
u vene. „Hoću…“
Viktor je rekao bolničarima da mogu da odu. Pošto se postarao
da pri ruci ima špric napunjen pikrotoksinom, sedeo je i u tišini pušio,
smirujući nervozu, dok je nova doza delovala na Skalu. Raspireno
ugljevlje mržnje i besa bledelo je u njegovim tamnim očima, a
napetost je popustila u nepokretnom privezanom telu. Viktor je
osetio nešto između vedrog uzbuđenja i mračne strepnje: lična
đavolja nit Pavela Zelenog preuzela je oblik gospodina Hobsa -
kakav će oblik preuzeti u još čudovišnijem Vojtjehu Skali?
Viktor je saznao da se đavo krije na samoj ivici smrti. Do nje je
bio spreman da odvede Skalu.
Skalina agresija, mržnja i obožavanje zla bledeli su dok su lekovi
ponovo načinjali njegovu volju. Efekat je sada bio izraženiji i pred
njim je sada ogoljen ležao jedan drugačiji Skala. Viktor je želeo da
prodre do uplašenog dečačića kome je uskraćena roditeljska ljubav i
koji je, umesto toga, bio podvrgnut institucionalizovanoj brutalnosti.
Ako uspem da prodrem do njega, pomislio je Viktor, onda će moći da
mi opiše trenutak u kome se stvorio mračni, zlobni i okrutni Skala.
Umesto toga, lekovi su otkrili prazninu: ličnost koja jedva da
zaslužuje to ime. Bez zla, bez mržnje i besa, od Vojtjeha Skale nije
ostalo ništa. Njegovu ličnost, kakva god da je bila, odavno je
potpuno spržila moćna vatra Skalinih zločina.
Viktor je uzdahnuo. Još jedan neuspeh. Kako je Skala postajao
sve nepovezaniji i počinjao da pada u san, koji je Viktor neprestano
morao da mu tera s očiju, Viktoru je postalo jasno da ne postoji ništa
bitno što može da sazna. Ništa što je vredno rizikovanja života
pacijenta.
Viktor je isključio magnetofon i uzeo špric s pikrotoksinom.
Pre nego što je ustao sa sedišta, spazio je kako se u Skalinim
očima vatra odjednom potpuno raspalila. Isto to desilo se i s
Pavelom Zelenim. Mesto gde čuči đavo. Viktor je ponovo uključio
magnetofon, proverivši da li se koturovi okreću.
Spremio se da se suoči s kakvim god oblikom da Skalina lična
đavolja nit preuzme.
„Jeste li dobro, Vojtjeh?“
Skala se nasmešio tako hladno i tako zlobno da je Viktora prošla
jeza.
„Vojtjeh?“
„Već sam ti rekao“, Skalin glas odjednom je bio dublji i zvučniji, a
govorio je na savršenom književnom nemačkom, doduše, pomalo
arhaičnom i lirskom, s blagim engleskim akcentom. „Zovem se
gospodin Hobs.“
 ŠESTI DEO

GOSPODIN HOBS
 — PRVO POGLAVLJE —

Viktor je još jednom proverio da li magnetofon radi. Na trenutak je za

- ćutao, zanemeo. Kako je ovo moguće? Nema smisla. Hobs je ličtii
demon Pavela Zelenog. Kada ga je Klovn Mladek napao, Viktor je na
sekund iracionalno pomislio da je ovaj progovorio Hobsovim glasom,
ali je odbacio tu pomisao. Ali više nije mogao da je odbaci; nema
sumnje: ono što čuje je Hobsov glas - isti glas koji je čuo od Zelenog
- samo što ovoga puta dolazi iz Vojtjeha Skale.
Skala je čelikom vezan za stolicu; i dalje je to Skala koji ga
posmatra odlučnim pogledom, čija se žestina odupire i moćnim
lekovima; i dalje je to Skala čije usne formiraju reči koje Viktor čuje.
Ali taj glas nije glas Vojtjeha Skale. I bez obzira na to koliko snažno
pokušavao da porekne taj osećaj, Viktor je osetio da je još nešto ili
neko u prostoriji s njima. Nešto zlobnije i od Skale, nešto još
mračnije.
Pojava tog glasa, te mračne ličnosti, bila je poput izlaska
užasnog crnog sunca, ispunjavala je kulu zamka svetlucavom
tminom, zlobno duboko tonula u debeli kamen drevnih zidina. Iako je
pacijent čvrsto bio privezan za stolicu, Viktor se osećao neobično
izolovano, ranjivo. Uplašeno. To što čuje nema smisla. Nemoguće je.
Viktor je shvatio da taj glas nije, naprosto, delić Skaline
raspolućene ličnosti. To je nešto drugo, nešto zasebno. Nešto
mnogo gore.
„Osećam vaš strah“, rekao je gospodin Hobs. „Navikao sam na
ljudski strah. To je energija koja me obnavlja, a sada me vi
obnavljate. Tražili ste me, a i našli ste šta ste tražili. Želite da znate o
čemu razmišljam, šta osećam. Pa, dozvolite mi da vam ispričam:
kada sam ih ubijao - kada sam ubijao te silne ljude, kada sam im
uradio sve one užasne stvari - uživao sam u svakoj sekundi. Učinio
sam to zbog mračnog zadovoljstva koje to donosi. Njihov bol i strah
za mene su bili poput dobrog vina. A naročito sam voleo kada bi me,
na kraju, preklinjali da im poštedim život: kada bi to učinili - a
naposletku bi svi to činili - pretvarao bih se da oklevam i u njihovim
očima bih ugledao blagi tračak poslednje očajničke nade. Dopustio
bih im je, na tren, a onda bih im je oduzeo. I baš u tome - u tom
oduzimanju poslednje nade - baš u tome sam uživao više nego u
bilo čemu drugom, čak i više nego u samom oduzimanju života.
Vidite, doktore Kosarek, baš u tom trenutku osetili bi prisustvo
đavola i preklinjali Boga da ih izbavi od njega. I u tom trenutku
naterao bih ih da vide - tada bi konačno shvatili - da je Bog sve
vreme tu. Tada bi shvatili da je đavo samo Bog u noćnoj odeždi.“
Tišina.
Viktor je grozničavo razmišljao. Pokušavao da uvidi smisao. Da
vidi smisao. Setio se šta je Judita rekla o tome da je Skala izolovan
jer se Romanek plaši psihotične zaraze. Možda je to posredi: možda
je Skala doneo Hobsa sa sobom u sanatorijum poput kakvog
psihičkog virusa - ili je Hobs možda zaista Skalina đavolja nit, a ta
zamisao Hobsa nekako se proširila s pacijenta na pacijenta. Da b je
Pavel Zeleni bio onaj kakvim se i činio sve vreme: priprosti
nepismeni šumar podložan tuđem uticaju? Sav Hobsov izgovor,
sofisticiranost, ponašanje i govor - da li su to sve u Pavelov um
utisnuli Skalina jaka volja i intelekt?
Viktor je morao sebi da prizna da čak ni to nema naročitog
smisla: koliko god Skabna volja bila snažna, kako bi samo njome
mogao da prenese poznavanje stranog jezika na jednog običnog
švunara. Ab bilo je to nešto najbrže logičnom objašnjenju što je
mogao da smisli.
„Delujete zabrinuto“, rekao je Hobs Skala naposletku.
„Pretpostavljam da vas je moj ponovni dolazak iznenadio, iako sam
vam rekao da ćemo ponovo popričati.“
„Odakle to znate?“ Viktor je začuo svoj glas, visok i piskav, s
notom napetosti koja se protezala njime. „Kako uopšte možete da
znate o čemu sam ovde pričao s drugim pacijentom?“
„Vama je to drugi pacijent, za mene je to drugi medijum. Sa
mnom pričate, doktore Kosarek, ne s Vojtjehom Skalom, kao što ste i
pre pričali sa mnom, a ne s Pavelom Zelenim. Iako priznajem da
sam uživao slušajući njihove priče. Imaju nešto neobično zajedničko,
zar ne mislite tako?“
„Ne razumem.“
„Naravno da ne razumete. Uprkos grandioznim teorijama doktora
Junga, uprkos filozofijama koje pokušavate da utkate u tu vašu
nauku, i dalje ne razumete. Sećate li se kako je Skala za sebe rekao
da je mesto, a ne osoba?“
„Kako ste vi za sebe rekli da ste mesto. Ne verujem ja u tu vašu
fantaziju: vi ste Vojtjeh Skala, a ovo - ovaj Hobs - jedna je obična
obmana. Naročito jer ste uspeli da posadite bacil u slabije umove
poput Zelenog i Mladeka. Neće me prevariti nekakav trbuhozborački
trik, niti duboke sugestije… ispiranje mozga. Ne znam kako ste to
učinili, Vojtjeh, ali nekako ste te svoje ideje, tu fasadu ličnosti, usadili
u njihov um. Pretpostavljam da niste imali dovoljno vremena ni prilike
da to izbrusite s Mladekom.“
„Dakle, u to verujete?“, pitao je Hobs. Njegove oči, Skaline oči,
kao da su probadale Viktora. „Da je Vojtjeh Skala, taj najsuroviji i
najneprefinjeniji koljač nekako uspeo da utisne jednu prefinjenu
svest u umove priglupog šumara i klovna ubice dece? Ponekad je
najjednostavnije rešenje i najlakše. Pitam vas ponovo: sećate li se
da je Skala rekao da je više mesto nego biće?“
Viktor klimnu glavom.
„Onda ćete razumeti kad vam kažem da je on mesto gde sada
obitavam. Kao što je Zeleni bio mesto na kome sam pre obitavao i
na kome ću ponovo obitavati. Kao i na toliko mesta pre toga.“
„Znači, vi ste neko natprirodno biće?“, pitao je Viktor,
pokušavajući ponovo da uspostavi autoritet, ali njegov sarkazam
zvučao je usiljeno. „Da li to pokušavate da mi kažete?“
Hobs se nasmejao. Bio je to popustljiv smeh, smeh umorne
superiornosti. „Natprirodno ne postoji. Vi to znate, a i ja to znam;
svako s iole inteligencije to zna. Sve što postoji je prirodno - ali znate
da smo još daleko od sveobuhvatnog shvatanja prirode. Ovde držite
pacijenta koji je naučnik, kvantni fizičar…“
Viktor je ignorisao poziv da potvrdi Hobsovu izjavu i nije
progovarao. Um mu je i dalje grozničavo radio ne bi li našao logično i
razumno objašnjenje. Nije bio u stanju da objasni ni kako Hobs -
kako Skala - zna bilo šta o istoriji ostalih pacijenata.
„Pa“ nastavio je Hobs, „možda bi trebalo da popričate s njim o
bezbrojnim i neslućenim prilikama koje univerzum nudi. Da ga pitate
o kvantnoj superpoziciji, gde nešto zaista može istovremeno da bude
na dva mesta. Ili da ga pitate za Bolcmanov mozak[ 20] - e to je
način koji bi me mogao objasniti - da postoji veća verovatnoća da će
se svest spontano stvoriti iz haosa i nereda kosmosa, iz nasumične
termodinamičke supe čestica, a ne iz organizovanog biološkog
sistema poput ljudskog mozga. Jeste li ikada pomislili na to?“
„Da li to tvrdite? Da ste bestelesni mozak u prostoru?“
„Mislim da tačno znate ko sam ja, Viktore.“
Reč je nastala na Viktorovim usnama, ali progutao ju je. Nije
nameravao da potone u tu poremećenu logiku niti da opravdava
Skalino ludilo. Da li je to Skalino ludilo? Pavelovo?
„Sumnjate u mene“, rekao je Hobs. „Vidim da je tako. Dopustite
mi onda da sebe malo jasnije objasnim. Pitate se kada sam se prvi
put stvorio. Kada me je Skala izmislio u mutnim dubinama svog
nesvesnog? Koji me je mračni događaj iz njegove prošlosti stvorio?
Da li sam plod Skalinog nečasnog sjedinjavanja sa svetim licem?
Nisam ja ništa od toga. Moje postojanje proteže se mnogo dalje od
pojave života na Zemlji.“ Zastao je. Viktor je ponovo postao svestan
zidova kule koji ga okružuju sa svih strana, zvuka okretanja
koturova; sopstvenog disanja.
„Ja sam onaj koji je postojan i večan“, rekao je Hobs. „Kada su
prvi ljudi zapalili vatre kako bi odagnali tamu, bio sam tu, jer ja sam
bio ta tama. Ja sam izvor svih strahova, sve mržnje, sveg nasilja - ali
isto tako i sve kreativnosti, sve strasti, sve ambicije. Tokom vekova
nazivali su me bezbrojnim imenima na bezbrojnim jezicima. Kažete
da obitavam u nesvesnom: pa, ovde sam i tu ostaću, jer ovde Zlo
prebiva. Ovde sam i tu ostaću, jer se ovde Đavo skriva. Vidite, dragi
Viktore, vrlo dobro znate ko sam. Već znate moja imena.“
 — DRUGO POGLAVLJE —

„Poslednji put bio sam vam u poseti kao Englez“, rekao je Hobsov
glas. „I dalje pričaju o tome. I nastaviće da pričaju bar još sto godina.
Ostavio sam ih s nitima slutnje i sumnje, da pletu na hiljade mustri
pokušavajući da me oslikaju.“
„Kažete da ste bili Džek Trbosek?“, upitao je Viktor.
„Kao što vi ulazite u ovu prostoriju i izlazite iz nje, tako i ja ulazim
u ovaj svet i izlazim iz njega. Kad god ga ostavim, uzimam sa sobom
sluge i igračke da me zabavljaju dok sam između života. I zato sam
sad tu.“
„Dakle, vaše sluge i igračke su Skaline žrtve?“
„Ma ne. Naravno, jesam uticao na njega, čak ga i navodio, ali
njegova dela su samo njegova stvar. Iako se divim njegovoj veri.
Njegovoj apostolski religioznoj revnosti. Ali ja sam pravim svoje
saputnike.“
„Ali kako kad ste zatočeni ovde?“
Hobs se nasmeja. „Zar zaista verujete u to da sam zatočen
ovde? Odabrao sam da budem ovde. Ovo mesto je i napravljeno za
mene. U jednoj mojoj inkarnaciji čak su pokušali da me zazidaju
ovde. A davno pre toga, ovaj zamak izgrađen je kao prepreka ka
predvorju pakla, mesto koje treba da zatoči zlo - ali zapravo se to
tamno gorko vino, koje su pokušali da zapečate, pokvarilo u dodiru s
plutom: prodrlo je baš u ono što je trebalo da ga zadrži. Ja u ovom
zamku nisam zatočen, on me održava u životu. A što se tiče mojih
saputnika između života, dobro znate gde ih biram. Ponovo nosim
kožnu kecelju, kao i u Londonu.“
„Znači, tvrdite da ste vi ubica iz Praga?“
„To, i više od toga. Sejem bol i smrt već bezbroj vekova, u
bezbrojnim oblicima. Ali da, u Pragu preuzimam oblik senke. Svuda
sam u obliku senke.“
„Zašto sada? Zašto ovde? Zašto ste se meni otkrili?“
 „Zašto sam se vama otkrio? Zato što ste tražili mesto gde se
đavo skriva. Zašto sada? Jer je ovo jedno vrlo zanimljivo vreme -
sviće tamna zora, ogromne reke krvi i patnje na putu su ka nama.
Moja vrsta mračne duše uskoro će postati nešto uobičajeno među
ljudima. Mnogo toga što će se uskoro ovde desiti izuzetno će me
zabaviti. Toliko smrti, toliko patnje, toliko predivno banalnog zla.“
Uzdahnuo je. „A na kraju krajeva, imam još jedan razlog: nešto sam
izgubio.“
„Šta ste izgubili?“
Hobs je uzdahnuo. „Najdragoceniju uspomenu iz prošle posete.
Malu staklenu ružu, belu i sjajnu.“
„Kako ste je izgubili?“
„O tome ćemo, dragi moj Viktore, pričati neki drugi put.“ Hobs se
namrštio. „Iako je krupan, ovaj provodnik slabi; pacijent vam umire,
tako da moram da idem. Inače, očekuje vas vest. Znate, opet sam
malo radio…“
Kao da se svetlo ugasilo. U tom trenutku pacijent je klonuo u
vezama. Viktor je bio svestan da je Hobs napustio prostoriju, da je
sam sa Skalom. Besmislenost tog osećaja učinila ga je još
zbunjenijim.
Požurivši ka Skali, proverio mu je puls na vratu, a zatim stavio
dlan ispred njegovog nosa i usta. Puls je slabio, a disao je opasno
plitko.
Viktor je shvatio da je opet pronašao Hobsa kako se krije na
samom pragu smrti. Ubrizgao je Skali pikrotoksin i nervozno čekao.
U roku od nekoliko sekundi, puls mu se ubrzao i ponovo je počeo
duboko i ravnomerno da diše. Međutim, Skala se nije probudio i
Viktor je odlučio da ga ostavi u tom stanju pod lekovima. Pored toliko
kontradiktornih i zbunjujućih misli koje su mu se rojile u glavi, poput
pčela zarobljenih u tegli, Viktoru se nije naročito opet slušalo Skalino
buncanje ili vesele ispovesti.
Trebalo mu je vremena da razmisli. Nije shvatao.
Vrata prostorije su se otvorila i u nju je užurbano ušla Judita,
odjednom zastavši kad je spazila Skalu privezanog na stolici. Viktor
je na trenutak bio zbunjen - obično bi se naljutio što ga neko
uznemirava - ali zbog onoga što se desilo na seansi više ni u šta nije
bio siguran i ubeđen, naročito ne o prirodi đavolje niti. Isključio je
magnetofon.
„Moraš odmah od ovog da napraviš transkript“, rekao joj je.
„Nećeš moći da veruješ…“
„Zaboravi to sad“ rekla je Judita, a Viktor je primetio da joj je lice
bledo i usukano, koža napeta, a izraz lica ozbiljan. „Upravo sam čula
na radiju. Otkrili su još jednu žrtvu Kožne Kecelje. I ubijena je baš
one noći kada se Filip nije vratio kući.“
 — TREĆE POGLAVLJE —

Judita je očigledno bila spremna da se raspravlja s Viktorom, ali on

je i sam video da su njegove slutnje prevelike da ih ne bi podelio s
policijom. To što se Filip te noći nije vratio kući, to je mogla biti i
samo slučajnost, ali već je bilo previše slučajnosti. A ono što je čuo
od Hobsa za vreme seanse sa Skalom uzdrmalo je njegov pogled na
sve.
Otišli su do kancelarije profesora Romaneka i insistirali da ga
vide. Romanekova sekretarica, vesela sredovečna žena, koja je
svakog dana dolazila iz Mlađa Boleslava, sedela je za stolom u
predsoblju i ljubazno ali nepopustljivo držala stražu nad
profesorovom privatnošću. Naposletku su Judita i Viktor zajedno
uspeli da je ubede da je stvar izuzetno hitna i od životne važnosti, pa
je telefonirala Romaneku.
Kada je upravnik sanatorijuma izašao iz kancelarije, Viktor je
video da je Judita šokirana koliko i on njegovim izdanjem. Romanek,
koji se oblačio i o sebi vodio računa prilično ozbiljno, izgledao je
neuredno, košulje i pantalona izgužvanih kao da je u njima spavao.
Nije se brijao dva dana i lice mu je delovalo bledo i usukano. Nije
bilo ni traga profesorovog uobičajenog dobrog raspoloženja.
„Uđite onda“, rekao je odsečno, a zatim krenuo nazad ka
kancelariji.
Viktor je pogledom proučavao kancelariju dok su išli za
Romanekom. Obično uredan, njegov ogromni mađarski radni sto
ovoga puta bio je prekriven visokim gomilama papira i dosijea, a
staklene pepeljare bile su prepune. Jedno ćebe ležalo je izgužvano
na ležaju u uglu, pored kog se na podu nalazila tacna s
poludovršenim obrokom. Vazduh u prostoriji bio je ustajao od dima,
bajate hrane, neprekidnog boravka i zatvorenih prozora.
Blago ošamućenog izgleda nekoga ko se tek probudio, Romanek
se sruči na stolicu iza stola i pokaza im rukom da sednu preko puta.
 „Izvinjavam se zbog stanja u kome se nalazim“, rekao je
Romanek otvoreno. Delovalo je da uopšte ne mari prihvataju li oni
njegovo izvinjenje ili ne. „Za sebe smatram da sam dobro raspoložen
čovek. Ali otkad mi je žena umrla, patim od ovih periodičnih napada.“
„Depresije?“, upitao je Viktor. „Postoje lekovi…“
„Siguran sam da ne moram da vas podsećam da imam znatno
više iskustva u mentalnoj zdravstvenoj nezi nego vi, doktore
Kosarek. Savršeno sam svestan svega što mi stoji na raspolaganju.
Ali ovo nije depresija. Odnosno, depresija je, jednostavno, simptom
bolesti, a ne sama bolest. Patim od absensa. [ 21] Nisu to napadi,
nego absensi s prolaznim gubitkom pamćenja. Ne mogu da se
prisetim stvari. Znam kada će uslediti i onda se izolujem ovde dok
traju. Pristao sam da se vidimo samo jer se oporavljam od trenutnog.
Verujem da shvatate zašto.“
„Naravno“, rekao je Viktor. Romanek je podigao slušalicu i
zamolio sekretaricu da im donese kafu.
„Šta mogu da učinim za vas?“, upitao je ispravivši se na stolici.
Viktor mu je rekao sve što zna o Filipu, uključujući i činjenicu da
se nije vratio kući one noći kad je Kožna Kecelja počinio najnovije
ubistvo. Pošto je Romanekbio otvoren s njima u vezi sa svojim
stanjem, Viktor se odvažio i da mu kaže šta se desilo na seansi sa
Skalom. Dok je to činio, osetio je da se Judita uplašila: bio je to prvi
put da čuje šta se tamo odigralo.
Delovalo je kao da Romanek pokušava da se otrese ostataka
svoje bolesti, iritiran time što ga Viktor zbunjuje. „Dakle, kažete da
imate dve kontradiktorne slutnje? Da je vaš prijatelj možda ubica, a
da je Skala priznao da je počinio ta ubistva kroz taj izmišljeni
identitet Hobsa?“
„Ali u tome je štos“, rekao je Viktor. „Taj Hobsov identitet ne
pripada samo Skali. Isti taj glas pojavio se kod Pavela Zelenog, kao
što i sami znate - a mislim da sam ga čuo i kako progovara kroz
Mladeka.“
„Ali to je nemoguće. Zar zaista mislite da je ta vaša đavolja nit u
stanju da se manifestuje u istom obliku - kao Hobs - u različitim
ljudima? To mi, u najmanju ruku, zvuči neverovatno.“
 „I meni, ali baš to se desilo i trenutno nemam objašnjenje.“ Viktor
je frustrirano uzdahnuo zbog sopstvene nesposobnosti da zvuči
uverljivo. „Možda đavolja nit i ne postoji - možda je ovo što se
dešava dokaz vaše teorije o psihotičnoj zarazi. Fizički virus ponaša
se na isti način u različitim domaćinima, zašto ne bi i mentalni?“
Romanek je neko vreme razmišljao. Šaka mu je grebla čekinjavu
bradu dok je trljao obraz. „Gospođice Blohova, molim vas, napravite
transkript poslednje seansu što pre - moram lično da se uverim.
Doktore Kosarek, od ključne je važnosti da stupite u kontakt s
kapetanom Smolakom i ispričate mu to o vašem prijatelju. U
međuvremenu, mislim da bi bilo najbolje da obustavite sve seanse.“
„Sa Skalom?“, pitao je Viktor.
„Sa svim pacijentima.“ Kada je Viktor počeo da se buni,
Romanek je podigao ruku kao da zaustavlja saobraćaj. „Bojim se da
moram da insistiram. Ne znam sa čime imamo posla. Kakva psihoza
ili sindrom uzrokuju da različiti pacijenti manifestuju isti identitet, ali
dok ne pročitam najnoviji transkript - i ponovo pregledam druge -
mislim da je previše opasno da nastavite istraživanje. Žao mi je,
Viktore.“
„Ali kako ne razumete, profesore? Jedini način na koji mogu da
dođem do otkrića jeste da uspostavim kontakt s Hobsom, ili
đavoljom niti, ili kakva god to manifestacija bila. Samo Hobs može
da objasni šta se događa.“
„Pobogu, čoveče“, rekao je Romanek naglo. „Čujete li vi sebe šta
govorite? Pričate o obmani, o uobrazilji bolesnog uma, kao da je
prava osoba. Ne, moram da insistiram na tome da obustavite
seanse. Trenutno se usredsredite na to da pomognete policiji da
pronađe vašeg prijatelja.“
 — ČETVRTO POGLAVLJE —

Lukaš Smolak zurio je u telefon na stolu pošto je spustio slušalicu,

kao da će mu on ponuditi dodatna objašnjenja. Ni on nije verovao da
je prijatelj doktora Kosareka Kožna Kecelja, na kraju krajeva, ljudi su
ih neprestano zvali i optuživali komšije, šefove, zaposlene, rođake i
prijatelje da su praški manijakalni ubica. I pored toga, Kosarekovo
oklevanje da obavesti policiju o svojim slutnjama iznerviralo je
Smolaka i nije se libio da mu to i stavi do znanja.
Nešto ga je ipak mučilo. Kada bi prijavljivali osumnjičenog, kod
većine ljudi osetio bi se trag zluradosti ili kakvog mračnog
uzbuđenja. Viktor je oklevao da prijavi prijatelja, što znači da je tu
mogućnost shvatao ozbiljno. Šta god se ispostavi kao istina, iz
Viktorovih reči je jasno da je Starosta neuravnotežen i nasilan. I te
kako ga vredi proveriti, bio on Kožna Kecelja ili ne.
Zima je premazala Prag u sivo. Sneg se pretvorio u kišu, a ulice
su bile prekrivene želatinastom kaljugom poškropljenom čađu i
reflektivnim uljanocrnim baricama od kišnice i otopljenog snega.
Smolak je poveo Mireka Novotnog sa sobom i detektiv je u tišini
sedeo na suvozačevom sedištu dok su vozili ka adresi u Vršovicama
koju im je dao Viktor Kosarek.
Trebalo im je vremena da pronađu stan čiji su lokacija i izgled
iznenadili Smolaka. Filip Starosta živeo je u jednoj polovini
nekadašnje konjušnice ili ambara za kola. Smolak je shvatio da to
dosta govori o vremenu kada je ova četvrt bila mnogo naprednija.
Poslao je Novotnog iza stambenog bloka, a on je krenuo spreda.
Nije bilo odgovora kada je zazvonio, a nije video ni znakove života
kada je provirio kroz prozore. Novotni se vratio i potvrdio da je i
pozadi zaključano.
„Čekaj“, rekao je Smolak, setivši se nečega što mu je Kosarek
rekao preko telefona. „Pođi sa mnom.“ Poveo je pomoćnika okolo ka
zadnjem delu kuće i potražio labavu kamenu ploču pored vrata.
Pronašao ju je i kada ju je podigao, video je ključ za koji mu je
Kosarek rekao. Dok je obrtao ključ u bravi, pogledao je preko
ramena u svog pomoćnika. „Vrata su bila otključana i širom otvorena
kad smo došli, razumeš?“
Novotni klimnu glavom.

Bilo je to nešto što naučite s godinama: Smolak nije voleo da to

naziva instinktom, jer je više od toga. Bilo je to poput polomljenog
delića znanja koji bi pokupio na svakom mestu zločina, svakom
saslušanju osumnjičenog, svakom uspehu i neuspehu nekog
slučaja. Ponekad, zbog nepoznatih razloga i uplitanjem nekakve
nepoznate moći, ti delići bi se stopili i na tren biste videli sasvim
jasno. Osetio je to ovde. Čim je kročio u stan Filipa Staroste,
kapetan Lukaš Smolak znao je da je pronašao Kožnu Kecelju. Tiho
brujanje nerava kada je tek ušao ubrzalo se i pojačalo dok je
koračao stanom.
Na stolu je pronašao ukrašeni kožni povez s rukopisom, baš kao
što ga je Kosarek opisao.
„Pretraži okolo“, rekao je Novotnom. „Ali pazi šta dodiruješ. Imam
čudan osećaj da smo našli našeg momka.“
Kada je Novotni počeo pretragu, Smolak je seo na kožnu fotelju i
počeo da prelistava stranice ispisane savršenim rukopisom. Među
tim stranicama video je nešto što je promaklo psihijatru. Kosarek nije
čuo opis Tobara Biharija o čudovištima koja izviru iz senke - a
Smolak jeste. A ovde je u pažljivim rečenicama i mračnim
ilustracijama video ista ta čudovišta, iste te senke. Kod Biharija je to
bio Beng, u rukopisu je to bio Veles. Ali Smolak je sad znao njegovo
pravo ime: Filip Starosta.
„Nađi telefon“, rekao je Novotnom. „Hoću još četvoricu ljudi ovde
da pretražuju sa nama i još četvoricu da idu od vrata do vrata. I želim
po čoveka na svakom uglu svakog bloka, da nas upozori ako
primete Starostu da se vraća.“
„Stvarno mislite da je on?“, upitao je Novotni. „Onda biste možda
želeli da pogledate ovo - pronašao sam zaključana vrata.“
Smolakov zamenik stajao je na mestu gde druga vrata vode iz
dnevne sobe, zaključana, a od ključa ni traga. Uzevši žarač iz
kamina, Smolak je Novotnom uputio znalački pogled i zario
gvozdenu šipku u otvor, polugom otvorivši vrata. Komadi iverice su
zapucketali i zaškripali dok su se lomili.
Prostorija je bila premala da bi se nazvala sobom, a prevelika da
bi se nazvala ostavom. Bila je bez prozora, a sa središta plafona
visila je jedna gola sijalica. Smolak je povukao uzicu i garderoba se
obasja jarkim, zaslepljujućim svetlom.
„Uuuuf, jebem ti…“, opsova Novotni polako, dok su mu u glasu
odzvanjali zapanjenost i šok.
Police su bile poređane pored dva zida; treći, sa Smolakove
desne strane, bio je prazan, osim zašrafljene teške kuke za kapute.
S nje ništa nije visilo i bila je potamnela od starosti, osim loptastog
vrha, koji je bio uglačan, jer je nešto teško često kačeno i sklanjano
tokom dugog perioda.
Nije je bilo, ali Smolak je mogao da zamisli tamnu isflekanu
kožnu kecelju kako visi s nje.
Iza sebe je čuo Novotnog kako kontroliše disanje, kao da
pokušava da savlada mučninu. Police na druga dva zida bile su
popunjene teglama punih nečega za šta je Smolak pretpostavljao da
je formalin. Sjajne crnocrvene i sivobraon mase glatko su pritiskale
staklo tegli, od kojih je svaka sadržala drugi ljudski organ. Jedna
tegla, ona koja je bila okrenuta ka njima nasred police, sadržala je
nešto što je na prvi pogled ličilo na masku, ali što je Smolak
prepoznao kao odsečeno lice Marije Leman, žrtve iz Malog grada,
koja ih je optužujuće gledala iz crnih procepa bez očiju.
„Da“, rekao je Novotnom i ne pogledavši ga, „stvarno mislim da je
to on.“
 — PETO POGLAVLJE —

Viktor je bio u kancelariji kada je primio poziv od Smolaka. Stajao je

kod stola, s teškom slušalicom na uvu i skamenio se, kao da se jeza
koju je osetio kada su se njegovi najgori strahovi potvrdili širila
njegovim mišićima i kostima, pretvorivši ga u statuu. Judita je stajala
preko puta njega, ozbiljnog i napetog izraza lica. Iza prozora, sneg je
vejao poput neprobojne zavese mutnog sivila, okruživši ih i učinivši
da se smrači pre vremena.
Vreme je bilo izgovor koji je Smolak iskoristio da odgovori Viktora
od dolaska u Prag. Viktor je pretpostavio da ovaj, jednostavno, ne
želi da mu smeta. Smolak je objasnio da ništa ne ukazuje na to da
će se Filip vratiti u stan, ali da je ostavio nekoliko ljudi tamo za svaki
slučaj.
„Zapravo“, rekao je Smolak, „sumnjam da je vaš prijatelj bio tamo
pošto ste vi boravili u stanu. Komšije kažu da ga od tada nisu videle
- pretpostavljam da je negde napravio novu jazbinu. Verovatno je
odlučio da se pritaji posle onog incidenta s češkim Nemcima - što bi
bila noć pošto je ubio Anu Petrašovu, vlasnicu prodavnice stakla.
Možda je i pretpostavio da ćete učiniti nešto povodom vaših slutnji i
stupiti u kontakt s nama.“ Smolak je zaćutao na drugom kraju linije.
„Moram da kažem da bih voleo da ste to odmah uradili, doktore
Kosarek. Još jedna žena je umrla u međuvremenu. U svakom
slučaju, podelio sam opis koji ste mi dali, a ujutro ćemo uzeti njegove
podatke iz Državnog registra i sa univerziteta. Bićemo u kontaktu. U
međuvremenu, ostanite u Gradu orlova, gde mogu da vam se javim.“
Čim je spustio slušalicu, Viktor je ponovo pročitao ono što je Judita
zabeležila s vesti na radiju. Žena čudnog imena Cora Mirga
pronađena je mrtva, a policija ima razloga da veruje da je to novi
slučaj praškog ubice, u narodu poznatog kao Kožna Kecelja.
„Ja sam kriv“, rekao je neutešno. „Za ono kroz šta je ta sirota
devojka prošla - za sve sam ja kriv.“
 „Nisi znao“, rekla je Judita, zaobišavši sto i stavivši mu ruku na
rame. Njen dodir bio je utešan. „Čak ni ja nisam mislila da je Filip…
to čudovište. Šta je Smolak rekao?“
Viktor joj je na brzinu preneo sadržaj razgovora.
„Mislim da je u pravu da si ovde sigurniji. Filip će te možda kriviti
zato što su ga otkrili i poželeti osvetu. U svakom slučaju, sneg
postaje sve jači. Ako se ovako nastavi, put do sela postaće
neprohodan.“ Okrenula se ka prozoru i namrštila se, pročitavši
njegov izraz lica. „Šta je bilo?“
„Seansa sa Skalom. Ono što je rekao. Ono što je znao. Ovde ima
nečeg više nego što se na prvi pogled čini. Postoji nešto što
povezuje gospodina Hobsa i s Filipom i ovim ubistvima. Moram da
saznam šta je to.“
„Ali ne smeš. Profesor Romanek zabranio je nove seanse.“
Viktor se okrenuo ka Juditi i uhvatio je za ramena. „Postoji nešto
što mi promiče. Delić slagalice koji je kod Hobsa…“
„Viktore, pričaš o njemu kao da je prava osoba…“
„Nije on osoba, znam to, ali jeste stvaran. I ima nekakve veze s
ovim ubistvima - moram da shvatim kako zna sve to što zna.“ Viktor
je zaćutao, još držeći Juditu i posmatrajući je grozničavim pogledom.
„Održaću još jednu seansu. Održaću je večeras. Dok Smolak lovi
svog đavola u Pragu, ja ću loviti svog ovde.“
„Ne smeš, Viktore! Zabranjeno je! I opasno!“
„Moram! Moram da saznam!“ Nagnuo se još bliže ka njoj. „A to
ne mogu bez tvoje pomoći.“
 — ŠESTO POGLAVLJE —

Smolak je ponovo posetio Magdu Tumovu, prodavačicu koja je radila

za Anu Petrašovu u Staklenoj bižuteriji. Ponovo je svratio do njenog
stana, ali budući da je bilo veče, a da su joj cimerke bile tu,
razgovarali su u hodniku. Magda se zbog hladnoće čvršće umotala
pletenim džemperom i prekrstila ruke. Smolak je sa sobom doneo
jednu od čaša od bohemskog stakla koje je pronašao u Starostinom
stanu. Prepoznala ju je čim ju je odmotao iz novinskog papira.
„Pripada setu od šest čaša“, rekla je klimajući glavom. „Jasno ih
se sećam.“
„Sećate li se ko ih je kupio?“, upitao ju je Smolak.
„O, niko ih nije kupio. Madam Petrašova ih je odnela kući.
Pripadale su njoj lično. Ponekad bi to činila. Znate, staklo nije bilo
samo njen posao, bilo je i njena strast. Sirota madam Petrašova.“
„Sigurni ste da ih je odnela kući? Nema šanse da ih je vratila u
radnju i da ih je neko kupio?“
„Sigurna sam“, rekla je Magda. „Da li ih je neko uzeo iz njene
kuće?“
Smolak se nasmešio. „Hvala vam, gospođice Tumova, niste ni
svesni koliko ste nam pomogli.“

Kada je napustio stan Magde Tumove, već je počelo da se smrkava,

ali sneg je pomalo oslabio, iako je na radiju u kolima čuo da severno
od grada i dalje snažno pada. Bio je u pravu što je doktoru Kosareku
rekao da ne mrda: samo bi se zaglavio u Pragu, a Smolak nije želeo
da ga nekakav amater stalno sapliće. Povrh svega, proganjao ga je i
prizor mlađe tamnopute lepotice Core Mirge, kako leži mrtva u svom
šarenom ali urednom stanu. Još jedan život, još jedan univerzum
doživljaja, nada i osećanja, kome je došao prerani kraj. A Smolak
nije uspeo da ignoriše svoj bes, jer da Kosarek nije izigravao
detektiva amatera, Cora bi bila živa. Možda.
 Povezao je Mireka Novotnog na putu do Vršovica. Novotni je
navukao šešir, a kragnu kaputa povukao preko ušiju, ali hladnoća,
dok je čekao na uglu ulice, ištipala mu je bledi nos i obraze do
crvenela.
„Jesi li išta saznao?“
„Trebalo mi je duže nego što sam očekivao“, rekao je Novotni
skupivši ramena zbog hladnoće. „Proveo sam sto godina čekajući
prokleti lift da se spusti, ali je pokvaren. U svakom slučaju, stan u
poslednja četiri meseca iznajmljuju jedan električar i njegova žena.
Nisu odavde - rekao bih da su Rusini. Sve su sredili preko agenta za
nekretnine i nisu imali kontakt s prethodnim stanarom, ali znaju da
se zove Filip Starosta. Samo jedna osoba došla je da traži Starostu i
dali su mu njegovu novu adresu.“
Smolak klimnu glavom. „To je bio doktor Kosarek, on ga je
tražio.“
„U svakom slučaju“, nastavio je Novotni, „krenuo sam od vrata do
vrata i sve komšije rekle su isto što i oni: nisu mogli tačno da opišu
Starostu, jer su ga retko viđali, a i kada bi ga videli, uvek je nosio
neugledan kaput i šešir širokog oboda navučen preko očiju. Jedino
sam od jedne žene čuo da joj se čini da ima plavu kosu, ali nije
sigurna.“
„Dakle, odavno je znao šta radi - i vodio je računa da niko ne
može tačno da ga opiše.“ Smolak uzdahnu. „Možda nam naši
nemački drugari mogu pomoći.“
Bilo je rano veče i padao je sneg, tako da u nemačkoj kafani
nekoliko blokova od Starostinog stana nije bilo nikoga osim
najokorelijih pijanaca. Šanker je znao tačno o čemu Smolak priča
kada je ovaj pomenuo napad na ulici. Te noći je radio i setio se
kavgadžije koji je tražio nevolje i torokao previše pre nego što je
otišao. Smolak je napustio kafanu s imenom i adresom čoveka koji je
povređen u kavzi - Anton Zauer.
„Ali Anton radi do sedam“, objasnio je šanker. „Neće se vratiti
kući pre toga.“
„Gde radi?“, upitao je Smolak. „Možemo tamo do njega.“
„Teško da ćete biti te sreće. Radi u Strašnicama, u tramvajskom
depou. On vozi tramvaj. Biće negde na putu dok mu se ne završi
smena.“
„A šta je s prijateljima s kojima je bio?“, pitao je Novotni.
Šanker sleže ramenima. „Ponekad ih vidim ovde s Antonom, ali
nisu stalne mušterije. Ne znam kako se zovu, izvinite.“
 — SEDMO POGLAVLJE —

Da je verovao u nju, Viktor bi ovo pripisao sudbini.

Profesor Romanek otputovao je poslom do Mlada Boleslava, a
tamo je vreme bilo još gore od mećave koja je pogodila zamak.
Profesor je telefonirao sekretarici da joj kaže da će prespavati u
gradu, ali da će se vratiti sutradan ujutro. Bio je to poslednji
telefonski poziv sanatorijumu pre nego što su linije umrle,
najverovatnije su snežni smetovi pokidali kablove, što nije bilo
neobično tokom zime.
Viktor je sačekao da Platner završi sve vizite i vrati se u svoje
odaje, a onda se našao s Juditom u prostoriji za skladištenje. Na
brzinu je proverio plan za još jednu seansu odlučnim i žustrim
tonom.
„Neću ti pomoći da radiš sa Skalom“, rekla je. „Previše je
opasan.“
„Ali Hobs se javio kroz njega.“
„Javio se i kroz Pavela Zelenog - i to dvaput.“ Judita se ugrizla za
usnu i namrštila. „Trebalo bi da probaš sa Zelenim. Sam bog zna da
je i on opasan, ali Skala je neprestano obuzet ubilačkim besom.“
Viktor je za trenutak razmislio, ali zatim odmahnuo glavom. „Mora
biti Skala. Ne pitaj me zašto, ali Hobs je bio nekako ubedljiviji kad je
govorio kroz Skalu. U svakom slučaju, nisam spreman da poverujem
da Hobs postoji nezavisno i ide od domaćina do domaćina. On je, ne
znam, nekakva vrsta psihijatrijske infekcije. Kada je Hobs progovorio
kroz Skalu, njegovo znanje o ubistvima moralo je da pripada Skali.
Taj trag moram da pratim.“
„Ne pristajem!“ rekla je Judita odlučno. „Čim mu se ukaže prilika,
ubiće nas oboje!“
„Onda ćemo se postarati da ne dobije priliku. Daću mu
maksimalnu dozu sedativa i obući ga u ludačku košulju. Moraš da mi
veruješ, Judita. Ovo je jedini način. Moram da saznam šta se
događa.“
Posmatrala ga je onim jedinstvenim usredsređenim pogledom
koji bi imala kada bi nešto razmatrala. Zbog toga je istovremeno
delovala strogo i privlačno.
„Biće pod sedativima od početka? I u ludačkoj košulji?“
„Da.“
Kratko je klimnula glavom. „Za šta sam ti onda ja potrebna?“
„Treba da sačekaš dok bolničar na dužnosti ne krene u vizite, a
onda da se ušunjaš u kancelariju portira i isključiš magnetne brave i
alarme za odaju broj šest. A ja ću onda izvesti Skalu odatle i odvesti
ga do prostorije u kuli.“
„Zašto ne održimo seansu u pacijentovim odajama? Mogu da
transkribujem sve što kaže bez magnetofona. Čini mi se da
nepotrebno rizikujemo time što ga vodamo tamo-amo do kule i
nazad.“
„Ne pitaj me da ti objasnim - znam da nije naučni razlog - ali ta
prostorija u kuli kao da je od ključne važnosti za Hobsa. Poput
nekakvog prijemnika.“
„U pravu si, nije naučno - a strogo govoreći, nije ni tačno: rekao si
da si pomislio da je i Mladek govorio kao Hobs, a to je bilo u
njegovim odajama, a ne u kuli. I dalje mislim da je to nepotreban
rizik.“
„Moraš da mi veruješ, Judita. Dobro sam razmislio o svemu.“
„Kako ćeš mu ubrizgati sedativ? Čim kročiš u njegove odaje bez
pomoćnog osoblja, rastrgnuće te.“
„Već sam rekao upravniku na dužnosti da će mi trebati dva
bolničara da mi pomognu da mu ubrizgam injekciju. Rekao sam mu
da Skala pati od poremećaja ciklusa spavanja i da će mu injekcija
pomoći da ih ustali. Kad se budem ušunjao nazad sat posle toga,
Skala će biti u nesvesti. Obući ću mu ludačku košulju i odvešću ga
do kule u kolicima.“
Judita ga je neko vreme otvoreno posmatrala. „U redu. Kada
krećemo?“
Viktor se nasmešio. „Zamena smene je u sedam. Portir na
dužnosti krenuće u obilazak ubrzo posle toga, što znači da ćeš moći
da uđeš u njegovu kancelariju i isključiš magnetne brave. Naći ćemo
se u kuli čim stignem. Glavni problem biće mi da prođem pored
ambulante, gde će Krakl biti na dužnosti. Doduše, on je lenja svinja i
nikada ne izlazi iz ambulante, samo sedi na dupetu i čita Folkišer
beobahter ili neko slično sranje.“
„Znaš da će te ovo koštati posla?“
Viktor je smrknuto klimnuo glavom. „Ali moram to da učinim.
Moram da otkrijem uzrok ovog ludila. Šta ako je Hobs zaista
nekakva vrsta psihijatrijske zaraze? Znam samo da nekoliko
pacijenata ispoljava isti simptom - podeljenu ličnost - i nekako, ne
znam kako, to ima veze s ovim ubistvima koja se dešavaju u Pragu. I
s onim što se dešava s Filipom.“
„Siguran si da postoji veza?“, pitala ga je Judita.
„Znam da nema smisla i bog blagi zna kakva bi to veza mogla
biti, ali da, siguran sam da postoji.“

Viktor je znao da je trik u tome da ne izgleda krivo i nervozno. On je

lekar u sanatorijumu i ima svako pravo da se nađe gde god je
potrebno, tako da je, kada se uputio ka odajama broj šest, hodao
odlučno i s autoritetom.
S druge strane, Judita nije imala razlog da bude tu gde je.
Naročito ne bi imala uverljiv izgovor za prisustvo u kancelariji
dežurnog. U sedam sati uveče menjala se smena, svi pacijenti bili su
u odajama, a svetlo prigušeno. Svaka druga lampa na plafonu bila je
ugašena i Judita je pokušavala da prigrli svaku senku koju joj je
zamak nudio dok se glavnim hodnikom probijala do luka najbližeg
portirovoj kancelariji.
Zastala je za trenutak da udahne, da razmisli koliko je suludo ono
što radi. Ali ludilo je ono čime se ovo mesto bavi; i svet iza ovih
zidina počinje da se bavi ludilom. Pomislila je da će ludilo možda
uskoro postati toliko uobičajeno da se više neće ni smatrati ludilom.
Osvrnula se ka hodniku; mogla bi da se vrati i ostavi sve to za
sobom. Ali Viktor zavisi od nje. Ubeđen je da mora to da uradi.
Okrenula se da proveri portirovu kancelariju: nije bilo ni traga
života. Skinula je cipele, nosila ih u ruci da ne bi pravila buku i tako
prešla kameni pod, uputila se ka kancelariji i ušunjala kroz vrata.
 Umalo da nije uzdahnula kada je videla dežurnog kako i dalje
sedi za stolom pored niza prekidača koji su kontrolisali brave i
osvetljenje u odajama pacijenata. Bio joj je okrenut leđima, ali
sigurno ju je čuo, jer je počeo da se okreće na stolici. Judita nije
pokušala da se okrene. Umesto toga, napravila je tri koraka unazad,
prošavši istim putem kroz otvorena vrata i nestavši s vidika iza zida.
„Ima li koga?“
Na zvuk njegovog glasa, Judita je osmotrila zasvođeni hodnik,
tražeći mesto gde bi se sakrila. Čula je grebanje drveta o kamen
kada je portir odgurnuo stolicu unazad. Jedino je mogla da se sakrije
iza lučnog zida, te je potrčala ka njemu, sakrivši se iza skromne
zaštite potpornog zida, leđima se oslonivši o hladan kamen. Portir se
pojavio na dovratku i Judita se još više skupila. Ako krene u njenom
pravcu, neće moći da mu promakne. Za trenutak je zadržala dah,
osmatrajući hodnik. Posle, činilo joj se, sto godina, portir se vratio u
kancelariju da uzme ključeve i krene u obilazak. Judita je sačekala
dok nije malo odmakao, pre nego što je hitro krenula ka kancelariji.
Bio joj je potreban trenutak da shvati koji od prekidača je onaj za
pacijenta u odajama broj šest. Ali kada je shvatila, šaka joj se ukočila
iznad prekidača. Ovo je ludilo, rekla je sebi. Ovo što rade je krajnje
neodgovorno, opasno. Ponovo se naterala da misli na Viktora. Na
njegovu ubeđenost. Rešenost da pomogne drugima.
Pritisnula je prekidač.

Viktor se usredsredio na trenutni zadatak - na zadatak koji će biti

teško da izvede neopaženo i koji zahteva svu njegovu pažnju. Ali još
otkad je Hobs progovorio kroz Skalu, otkad je Smolak potvrdio
njegove najgore slutnje o Filipu, toliko toga je imao na umu: toliko
pitanja zahtevalo je odgovor, Sve se svodilo na to da iz Hobsa
izvuče istinu. Ali prvo mora da izvuče Hobsa iz Skale.
Došao je do skladišta najbližeg kapiji ka odajama pacijenata i
nadao se da će invalidska kolica i ludačka košulja biti tamo gde ih je
i ostavio. Zasad je sve teklo po planu: dežurni bolničar i pomoćno
osoblje nisu dovodili u pitanje to što je Skali dao sedative. Zbog
pravila česte rotacije osoblja koje se staralo o Demonu, oni nisu znali
da li Skala zaista ima probleme sa spavanjem i stavili su ga na
stolicu za vezivanje dok mu je Viktor ubrizgavao sedativ. Preostalo
mu je još samo da odvede pacijenta do kule, gde će, poput kakvog
srednjovekovnog nekromansera, prizvati gospodina Hobsa u život.
Ludačka košulja i kolica bili su tu. Polako ih je izvadio, otključao
kapiju ka smeštajnim jedinicama za pacijente i uputio se ka odajama
broj šest, ponovo zaključavši kapiju za sobom.
Laknulo mu je kad je utvrdio da je Judita uradila svoj deo
zadatka: kada je došao do Skalinog krila, video je da su magnetne
brave deaktivirane i imao je pristup Skalinim odajama. Viktor je
dovde dospeo bez oklevanja, ali shvatio je da je zastao pre nego što
je otključao teška vrata Demonove sobe, vireći kroz prozor na
vratima. Soba je bila u tami i Viktor je osetio kako mu se puls
ubrzava: ako se preračunao i Skala nije u nesvesti, onda bi ulazak u
njegovu sobu bio ravan ulasku u pakao. A i ne bi se tu završilo:
budući da je sistem magnetnih vrata deaktiviran, Skala bi mogao da
izađe u ostatak sanatorijuma. Zamak bi mu postao igralište, a svi u
njemu njegove igračke. Od te pomisli podišla ga je jeza, naročito
kada je zamislio Skalu, koji će moći da muči, sakati i ubija s
Viktorovim licem kao maskom.
Širom je otvorio vrata.
„Vojtjeh?“, pozvao ga je Viktor u tišini i mraku. Očajničkim prstima
pronašao je prekidač i osvetlio sobu. Skala je bio nepomičan na
krevetu.
Viktor mu je brzo prišao i proverio ga: Demon je bio bez svesti, ali
disao je duboko i stabilno. Dok je pokušavao da Skali prvo navuče
ludačku košulju, a zatim da ga prebaci u invalidska kolica, Viktor se
mučio zbog Skaline krupne građe i dahtao od napora, lica već
sjajnog od znoja. A i predugo je trajalo. Viktor je sve savršeno
izračunao i ako uskoro ne napusti krilo s pacijentima, postoji realna
opasnost da naiđe na dežurnog bolničara u obilasku.
Na kraju je uspeo da navuče Skali ludačku košulju i smesti ga u
invalidska kolica. Zatvorivši Skalina vrata za sobom, Viktor je
odgurao kolica i njihov teret što je brže mogao. Dva puta je zastao
jer je pomislio da je čuo korake, a treći put da otključa i ponovo
zaključa glavna vrata u hodniku.
 Skrenuo je za ugao na kraju hodnika i počeo da se spušta ka
vratima kule. Judita ga je čekala kod vrata nekadašnje žitnice i
žustro mu pokazivala da priđe. Viktor je iza sebe u glavnom hodniku
čuo portira kako ide ka njima dok je u obilasku. Zbog oštrog nagiba i
Skaline težine, teško je upravljao kolicima i na trenutak je pomislio
da će mu se otrgnuti kontroli, sudariti sa zidom i izbaciti sadržaj u
ludačkoj košulji.
Videvši da se Viktor muči, Judita je pritrčala i zajedno su uspeli
da usmere kolica kroz vrata sobe u kuli taman kad je portir iskrsnuo
iza ugla.
Služeći se obema rukama, Judita je polako zatvorila vrata za
njima i navukla rezu što je tiše mogla.
Izgledalo je kao da su u nekakvom drugom svetu. Tmina u žitnici
bila je potpuna, apsolutna, kao da je oslikana istom onom
neuhvatljivom nijansom crne koju je tražio opsednuti slikar iz priče
Dominika Bartoša. Judita je postala svesna činjenice da su Viktor i
ona zarobljeni u mraku s manijakom koji je ubio bezbroj ljudi. Panika
u njoj počela je da narasta, te je polako i duboko udahnula ne bi li se
smirila.
Odjednom je kresivo Viktorovog upaljača obasjalo sobu, oslikavši
zidove lelujavim senkama. Pronašao je stonu lampu i upalio je.
„Pomozi mi da ga prebacim na krevet. Moram da ga privežem.“
„A šta je s ludačkom košuljom? Nećeš valjda da mu je skineš?“
Viktor je pogledao pacijenta koji je počeo da se pomalja iz dubina
uspavanosti. „Ostavićemo mu ludačku košulju, ali privezaću mu
noge za krevet. Neće moći nikako da nam naudi. Ne zaboravi da će
sve vreme biti pod jakim lekovima.“
Judita ga je uzela za noge, a Viktor za ruke, i zajedno su uspeli
da dignu Skalu iz kolica i prebace ga na krevet. Oboje su ostali bez
daha od napora, a kada je bio na krevetu, Judita mu je brzo vezala
kaiševe oko nožnih zglobova.
Stajali su, pokušavajući da povrate dah, posmatrajući jedno
drugo s rešenošću ljudi koji su se odlučili da urade nešto opasno.
Viktor je posle nekog vremena pripremio dozu stimulansa kako bi
Skalu probudio dovoljno da bi mogao da priča. Stajao je s
podignutim špricem u ruci.
 „Spremna?“
„Jesi li siguran da želiš da nastaviš ovo?“, pitala ga je stavivši
ruku na njegovu koja je držala špric.
„Moram da znam“, rekao je. „Moram da otkrijem.“
Uz mračnu rešenost, Judita je klimnula glavom i uključila
magnetofon.
Viktor mu je ubrizgao stimulans: tek toliko da dovuče Skalu
nazad na prag svesti.
„Vojtjeh“, rekao je Viktor. „Vojtjeh, čujete li me?“
Skala je mrmljao, buncao. Napola otvorene oči ponovo su se
sklopile, glava mu se zaljuljala. Dok ga je posmatrala, Judita nije
mogla da zamisli kako će pod tolikim lekovima biti u stanju išta da
prozbori, a kamoli kao Hobs.
„Pod prevelikom je dozom lekova“, rekla je. „Nije u stanju da…“
Viktor ju je ućutkao, nestrpljivo odmahnuvši glavom, a zatim se
okrenuo ka pacijentu.
„Vojtjeh“, ponovio je. „Moram da pričam s gospodinom Hobsom.
Želim da se gospodin Hobs vrati, razumeš li me?“
Na trenutak je vladala tišina. Tišina koju su potom narušila dva
zvuka. Prvi je bio glas koji je Judita prepoznala sa snimaka: dubok,
zvučan, zastrašujući.
„Ovde sam, Viktore. Obećao sam vam da ću se vratiti“, rekao je
gospodin Hobs. „Rekao sam vam da imamo nedovršenog posla.“
Drugi zvuk bio je piskav, hrapav i prodoran. Jezivo je odzvanjao
kružnim zidovima prostorije u kuli.
Bio je to zvuk Juditinog vriska.
 — OSMO POGLAVLJE —

Sneg se pretvorio u hladnu kišu sa susnežicom, a dvorište ispred

zgrade tramvajskog depoa u Strašnicama podsećalo je na uljani crni
štit koji se cakli pod visećim lampama. Prljavi sneg ležao je
nagomilan duž ivica, a ukrštene tramvajske šine vijugale su praveći
srebrnu šaru.
Anton Zauer bio je visok i krupan čovek, kome je više pristajala
seljačka odeća nego uniforma vozača tramvaja. Kada je izašao iz
tramvajskog depoa, nadzornik mu je pokazao ka dvorištu, gde su
Smolak i Novotni stajali i čekali ga.
Lukaš Smolak pokazao je Zaueru značku, koja je bila ukrašena
nazivom Odeljenje kriminalističke policije.
„U čemu je problem?“ Zauerov češki imao je jak nemački
akcenat. Oči su mu se suzile pod senkom koju je bacao vrh njegove
vozačke kape.
Smolak mu je objasnio da žele da razgovaraju s njim povodom
incidenta u ulici blizu nemačke kafane.
„Hejm a zašto mene da jurite, a ne onog drugog tipa!“, rekao je
uzbuđeno, bojažljivo povukavši rukav uniforme da bi otkrio beli zavoj
oko podlaktice. „Dvanaest šavova. Doktor je rekao da ću čitavog
života imati ožiljak. Zato ne treba mene da jurite, nego kopile…“
Smolak je zaustavio Zauerovo negodovanje podigavši ruku.
„Njega i tražimo. Ne zanimate me vi, osim u svojstvu svedoka.“
Zauerove oči se razrogačiše. „Znao sam! Znao sam da ima nešto
u vezi s njim! Da ste ga samo videli, da ste mu samo oči videli. Sve
bi nas pobio. Mogu da vam ga opišem. Dobro sam ga video i nema
šanse da ću ga ikada zaboraviti.“
„Već imamo njegov opis“, rekao je Novotni i pročitao ga iz
beležnice. Smolak je posmatrao Zauerovo lice, kako mu se izraz
menja dok Novotni čita, i osetio je kako kroz njega protiče hladna
struja.
 „Šta je bilo?“, pitao ga je Smolak kada je njegov zamenik završio.
„Zvuči vam netačno?“
„Netačno? Nema nikakve veze s njim. To nije lik koji me je
posekao. Odakle vam taj opis?“
„Od njegovog prijatelja“, rekao je Novotni.
„Kog prijatelja?“ Zauerove krupne crte lica grubo su se namrštile.
„Pa prijatelja koji je s njim te noći bio u kafani, a zatim i na ulici“,
rekao je Smolak. „Prijatelj koji ga je zaustavio - a onda i smirio.“
Zauer odmahnu glavom, zbunjenog i iznerviranog izraza lica.
„O čemu to pričate? Nije bilo nikakvog prijatelja. Niko te noći nije
bio s njim. Bio je sam.“
„A u kafani? Je li tamo bio s prijateljem?“
„Ama sam je bio i u kafani. Izbacili smo ga na ulicu jer je pričao
sam sa sobom, gunđao i nazivao nas Švabama i Skopčacima i
sličnim sranjima. Jebeni ludak! Zato nas je i napao - jer smo ga
izbacili. Čekao nas je ispred, u senci. A onda se bacio na mene.“
„I sigurni ste da je bio sam?“, pitao je Smolak.
„Sasvim siguran. Nije bilo nikoga s njim i dobro sam ga osmotrio.
I uopšte ne izgleda tako kako vi kažete.“
Smolak je razmenio pogled s Novotnim. Ovaj još nije shvatao i
dalje je delovao zbunjeno.
„U tom slučaju“, rekao je Smolak, „možda da nam ipak opišete
napadača, her Zaueru.“
To je i učinio.
Dok je na hladnoj kiši stajao na praznom neveselom štitu od
dvorišta tramvajskog depoa i slušao vozača tramvaja kako daje pravi
opis napadača, Lukaš Smolak osetio je kako neko pojačava mračnu
struju koja mu kola kroz potiljak. Zgrabio je Novotnog za lakat i s
njim pošao ka kapijama depoa, gde je parkirao automobil.
„Moramo smesta do Grada orlova!“, rekao je dok je gotovo trčao
ka kolima. „Odmah!“
 — DEVETO POGLAVLJE —

Judita je prigušila vrisak šakom koju je pribila uz usta. Smrzla se u

ključnom trenutku. Taj glas oduzeo joj je sposobnost da se pokrene,
razmišlja, oseća. Hobsov glas. Glas koji je pre toga čula na
kasetama, čije je ludilo i okrutnost prenosila na uredno otkucanim
stranicama transkripta. U neverici je gledala Skalu: ležao je na
krevetu za pacijente zatvorenih očiju, usta blago otvorenih, ali koje
se nisu pomerale. Bio je u nesvesti.
Nem.
„Ne znam zašto si tako iznenađena“, rekao je Hobs. Okrenula se
u pravcu tog glasa. Okrenula se ka Viktoru. Zlobno se cerio. Ono što
joj se oduvek činilo kao blago zapovednička i okrutna privlačnost,
sada je bila samo okrutnost. Mračna, neshvatljiva, bezvremena
okrutnost. „Kako to da isti glas može da se pojavi kod različitih
pacijenata? Kako to da jedna ličnost postoji u više zasebnih tela? Da
li si zaista toliko glupa? Čak je i ona matora budala Romanek počeo
da veruje u one svoje psihotičke viruse da bi to objasnio. Zar niko od
vas nije pomislio da je jedina konstanta - jedina' osoba koja je bila
prisutna svaki put kada bih progovorio - Viktor Kosarek? Niko me
nije video da se pojavljujem, samo ste me čuli na kasetama.“
„Viktore…“, rekla je Judita preklinjući ga. „Viktore, treba ti pomoć.
Pusti me da odem po pomoć.“
„Ja nisam Viktor“, rekao je ravnim glasom. „Znaš ti ko sam. Šta
sam. Ja nisam priviđenje, nisam sujeverje. Ja sam stvarnost. Viktor
Kosarek je moj domaćin. To je gotovo celog svog života. Niko od vas
nije video ko sam zaista; niko od vas nije me prepoznao. Ali bilo je
onih koji jesu. Ona budala na Masarikovoj železničkoj stanici, onaj
kog su ubili - on me je prepoznao. Data mu je mudrost, vid, da vidi
mene i meni slične, ali nije bio dovoljno pametan da taj dar i sakrije,
te su ga proglasili ludim i ubili ga. Ali video me je i te kako. I ona
stara veštica iz sela - Ružena - videla je ko sam zaista. Čak je i
Klovn Leoš Mladek prozreo moju masku. Rekao mi je da zna ko
sam, pa sam ga naterao da oslika lice u Harlekinovo. Naterao sam
ga da nosi moj beleg. Ali vi ostali bili ste previše glupi da biste videli
ono što vam je pred nosom sve vreme.“
Judita je pogledom pretraživala prostoriju ne bi li pronašla način
da pobegne, nekakvo oružje, nadu. Nije bilo ničega. „Namerno si
ubio Mladeka?“, pitala ga je dok je grozničavo razmišljala. Mora da
natera Viktora - Hobsa - da nastavi da priča. Mora da ga natera da
nastavi da priča dok ne smisli kako da mu pobegne. „Nije te napao,
zar ne?“
„Video je ko sam zapravo. I dosađivao mi je svojom zamornom
nevinošću. Krivio je mene zbog onoga što je uradio onoj deci, ne
shvatajući da ima sopstvenog demona zarobljenog u sebi. Video me
je i plašio me se, i kada sam mu naredio da ponovo postane
Harlekin, poslušao me je. Zatim sam mu smrskao glavu o pod.
Ne, Mladek me nije napao. Ali tvoj ljubavnik misli da jeste: siroti
zbunjeni Viktor tako se toga seća. Svega se seća onako kako ga ja
nateram. I sada, na primer - setiće se da je bio bespomoćan pošto
ga je Skala prebio i da je morao da gleda kako Demon postaje
dostojan svog imena. Setiće se kako je video sav užas koji će ti se
desiti - biće mu zauvek urezan u mrežnjače i sećanje - ali neće nikad
znati da sam koristio njegovo telo da bih to uradio. Sećaće se da je
sve to Skala uradio, a ne on.“
Judita je pogledala u magnetofon. Koturovi su se okretali. Makar
će se saznati. Makar će se, pošto umre i pošto pronađu njeno telo i
vide šta joj je učinjeno, istina saznati.
„Ne razumem“, rekla je. I dalje je pokušavala da ga natera da
nastavi da priča. Zapanjenost koju je osetila čuvši Hobsov glas kako
dopire od Viktora otela joj je priliku da se stušti ka vratima, a on je
sada stajao postavljen između njih i nje. Prilika za bekstvo,
propuštena šansa za život. „Koliko dugo si deo Viktora?“
„U sujeverju postoji nešto što je tačno: đavo mora biti prizvan da
bi prešao prag. Viktor me je prizvao. Pronašao me je posle dugog
sna. Ne mogu da se setim najtačnije - možda sam se odmarao
između života u vodama na dnu Đavoljeg jezera. To bi bilo baš
odgovarajuče, zar ne? To što smo se Viktor i ja sreli na Đavoljem
jezeru.“
„Ona nesreća?“, pitala je Judita dok je unezverenim očima
preletala preko prostorije ne bi li pronašla nekakav izlaz, neko oružje
kojim bi se zaštitila. Nije bilo ničega. Ovo je bio zatvor debelih zidina
u kome je nekada bio zatočen plemić. Grobnica. „Misliš na dan kada
ti se sestra Ela udavila?“
„Nije to moja sestra. Ali da. Od tada.“
Judita je pokušavala da uspori misli, da sagleda situaciju. Trauma
zbog gubitka sestre bila je okidač cepanja Viktorove ličnosti. Gubitak
i bol prepolovili su mu sekirom osećaj sopstva. Setila se sopstvenog
sloma, kako je sopstvenom voljom, sopstvenim razumom, a ne
lekovima, uspela da to prebrodi. Morala je da dopre do tog istog dela
u Viktoru. „Viktore, slušaj me, želim da ti pomognem. Želim da
pobediš ovo.“
„Stvarno si glupa kučka.“ Glas je postajao dublji, gnevniji. „Da li si
toliko nesposobna da shvatiš da ja nisam Viktor Kosarek? Nisam ja
nikakva đavolja nit, nisam neki podeljeni deo uma jednog ludaka. Ja
sam gospodin Hobs, koga zovu i Džek Trbosek, Peter Štump[ 22], Žil
de Re[ 23] i Peter Nirs[ 24]. Ja sam Kristman Genipertajnga[ 25], koji
je živeo u pećini, davio decu, kidnapovao i zlostavljao žene i ubio
oko hiljadu ljudi. Ja sam i Jan Crnog Srca. I ja jesam Kožna Kecelja.
Ja sam sva imena za zlo i bol. Ja sam večan i stalan.“ Viktor je
zakoračio ka njoj, približivši lice njenom. „Ali znam šta si ti - ti si
jedna kučka. Nemica! Pa još i Jevrejka! Fotze! I vreme je da se
spremiš. Ono što će ti se desiti biće izuzetno bolno i zastrašujuće -
ali neće biti ništa u poređenju s užasima koji te čekaju kada mi se
budeš pridružila kao saputnik, kao zabava, u tom beskrajnom
prostoru između života.“
„Čekaj…“ Judita je podigla ruku. Morala je da ga natera da
nastavi da priča, da ga navede da se pogubi u ludačkom buncanju,
kako bi mogla da smisli kako da pobegne. „I dalje ne razumem. Šta
je s Filipom Starostom? Šta si uradio s njim? Učinio si da izgleda kao
da je on ubica i policija ga sada traži - to je bilo pametno, gospodine
Hobse. Veoma pametno. Jesi li ga ubio?“
 Viktor je odmahnuo glavom, kao da je razočaran Juditom. „Bože,
zaista si glupa! Filip Starosta ne postoji. Nikada i nije, samo mi je
zgodno poslužio da obavljam svoj posao, da dođem do mesta koja
će mi biti baza. On je jedno od sećanja koja sam usadio Viktoru u
um. On zaista veruje da Starosta postoji. To je jedan od paravana
kako bih ga preusmerio od sumnje u samoga sebe. Filip Starosta je
duh u Viktorovom umu, ali kada policija to shvati, ti ćeš već biti
mrtva.“
Odmotavši kožni povez na stolu, uzeo je već napunjen špric i
zakoračio nazad ka njoj.
Judita se povukla, ali zgrabio ju je za zglob i povukao ka sebi.
Šutnula ga je, snažno, i petom mu nagazila na stopalo, ali kao da
zaista nije bio povezan sa sopstvenim telom. Povukao ju je ka sebi,
ali umesto da se opire, ona se bacila ka njemu i kombinujući silu
njihovih pokreta, oboje su se silovito sudarili s malim stolom.
Ispružila je ruku kako bi se pridržala i pronašla pepeljaru. Prikupivši
svu snagu koju je posedovala, zamahnula je pepeljarom nagore.
Zabila ju je u Viktorovu slepoočnicu i njegov stisak je popustio.
Oslobodivši ga se, besno je vrisnula i udarala ga pepeljarom u glavu
iznova i iznova, dok mu ta strana lica nije postala grimizna od krvi i
dok se žestok pogled njegovih očiju nije ugasio. Na trenutak, samo
na delić sekunde, u njima je videla zbunjenost i povređenost. Videla
je Viktora, a ne Hobsa.
Oči su mu se sklopile, skliznuo je sa stola i tupo pao na kameni
pod. Ležao je nepomično. Lom pepeljare koja joj je ispala iz ruke
trgnuo je Juditu te je potrčala ka vratima, vrišteći u pomoć.
Mučila se s vratima, bezuspešno drmala i vukla kvaku. Bila su
zaključana. Morače da se vrati i uzme ključeve od Viktora.
Kada se okrenula, bio je tu, stajao iza nje, s posekotinom na
slepoočnici iz koje je tekla krv, ali s vatrom u očima - Hobsovim
očima - koja je ponovo bila zapaljena.
Pre nego što je stigla da dela, osetila je ubod u vrat i prohladno
strujanje ubrizganog rastvora. Mutno osvetljenje u kuli postalo je još
mutnije. Mogla je da se zakune kako senke postaju mračnije, veće,
kako se pomeraju, oživljavaju.
 „Pre nego što umreš“, rekao je hladno dok je tonula u nesvest,
„postoji još mnogo blaženstava koja valja otkriti, mnogo patnje koju
valja iskusiti. Zapanjićeš se bolom i strahom koje ću ti doneti. Ali
prvo ću ti pokazati zašto smo ovde, na ovom mestu. Pokazaću ti
Kapije pakla.“
 — DESETO POGLAVLJE —

Smolak je opsovao i zalupio slušalicu. Novotni i on uputili su se s

tramvajskog depoa pravo ka najbližoj policijskoj stanici u
Vršovicama, odakle je neuspešno pokušao da telefonira
Sanatorijumu u Gradu orlova. Operater mu je rekao da im je
prijavljeno da su linije u kvaru.
„Moraćemo lično da se odvezemo tamo“, rekao je Novotnom.
„Biće nam potreban jedan sat. Po ovom vremenu i duže.“
„Ako su putevi uopšte prohodni do tamo.“
„To je jedino što nam preostaje.“ Smolak je zavrteo glavom, kao
da mu je njena težina odjednom teret. „Ja sam kriv…“
„Šta?“ Novotni se namrštio. „Što ste vi krivi?“
„Cora Mirga. Kada sam posetio Grad orlova i razgovarao s
Kosarekom, pomenuo sam mu da ću otići da je vidim. Kosarek je
kod Tobara Biharija usadio ideju za pljačke pomoću krađe ključeva.
Viktor Kosarek bio je Beng, demon koji je naterao Biharija da gleda
ono što ovaj radi Mariji Leman i, bog da mi oprosti, ja sam ga poslao
na Coru. I bio sam previše glup da povežem da je i Kosarek tu istu
noć proveo u Pragu. Bio je u Starostinom stanu, nego šta, ali zato
što je on Starosta.“
„Niste mogli da znate“, rekao je Novotni začuđeno vrteći glavom.
„Sve ovo je totalno van normalnog, van razumnog.“
Smolak nije ništa rekao. Umesto toga, obratio se detektivu na
dužnosti.
„Morate da telefonirate majoru Hromiku iz policijske stanice u
Mlada Boleslavu. Ako nije na dužnosti, ne zanima me, neka ga
izvuku iz kreveta, mora da dođe. Recite im da smo na putu tamo i da
ćemo se sresti sa šefom Hromikom u policijskoj stanici za jedan sat.
I obavestite ih da će nam biti potrebno nekakvo vozilo koje može da
se izbori sa snegom kako bismo stigli do Grada orlova.“
Detektiv klimnu glavom.
Smolak se okrenuo ka Novotnom. „Idemo.“
 — JEDANAESTO POGLAVLJE —

Kada je svest počela da joj se vraća, bilo je to na mahove; delići

slomljenog sveta polako su se sakupljali. Prvo čega je postala
svesna bio je ukus u ustima: oštar, metalan. Ostatak delića
pamćenja još se nije sasvim sklopio kako bi shvatila da je to zbog
dejstva narkotika koji joj je ubrizgan. Nekoliko trenutaka ništa nije
znala i ničega se nije sećala, nije znala ko je, kako se zove, kakvo je
ovo mesto. Ali u toj amneziji nije bilo milosrđa, jer ju je neki iskonski
instinkt navodio na paniku, govorio joj da joj život zavisi od toga
koliko brzo je u stanju da sastavi te deliće. Koliko brzo je u stanju da
se seti.
Nemilosrdnim udarima, poput artiljerijskog napada na čula, setila
se ko je, gde je i šta se događa. Setila se Viktora, čoveka koga voli,
a potom se setila da je neko drugi zakoračio u odeću od njegovog
mesa. Setila se Hobsa.
Setila se i šta će joj se desiti.
Ovo nije bila prostorija u kuli. Bila je hladna i vlažna, a vazduh
ustajao. Osvrnula se oko sebe i videla da je mesto na kome se
nalazi izdubljeno u steni i slabo osvetljeno trima uljanim lampama,
koje su stajale u uglovima. Pod je bio vlažan i popločan klizavom
neravnom kaldrmom, koju nikada ranije nije videla u zamku. Ako je
ovo uopšte bilo u zamku.
Judita je pokušala da ustane, ali noge su je izdale jer je dejstvo
narkotika uticalo na njene motoričke sposobnosti. Duboko udahnuvši
nekoliko puta, snagom volje ponovo je uspostavila vlast nad telom,
nateravši udove da je slušaju. Iznenadila se kada je shvatila da nije
vezana, ali kada se s mukom podigla na noge, ustanovila je da
prostorija u kojoj se nalazi nema ni vrata ni prozore. Nije bilo potrebe
da je veže, jer su okovi bili od čiste stene. Imala je osećaj nagiba, da
se kaldrma udaljava od nje pre nego što će nestati u potpunoj tami.
Shvatila je da se nalazi u tunelu koji se postepeno spuštao i palo joj
je na pamet da uzme jednu od lampi i vidi čega ima tamo dalje u
tami; međutim, nekakav instinkt govorio joj je da kuda god tunel vodi,
u tom pravcu nema izlaza, nema nade.
Začula je zvuk iz udaljenog ugla do kog slabašno svetlo lampi
nije uspelo da prodre. Nečega je bilo tamo u senci. Nečeg
usporenog, tihog i tamnog. Setila se s traka koje je slušala da su
pacijenti opisivali da su videli kako se senke sjedinjuju i poprimaju
čvrst oblik i uplašila se da i ona počinje da ludi.
Viktor. Odjednom joj je sinulo da se to možda Viktor krije u senci,
posmatra je, kuje planove za nju: izopačena, devijantna ličnost
gospodina Hobsa, arhitekte mučenja i smrti.
Uzela je uljanu lampu koja joj je bila najbliža i polako krenula ka
zvuku, spremna da je baci na šta god da se tamo nalazi. Svetlo se
širilo i prelivalo preko kaldrme. Stopala: stopala nekog ko leži ili sedi
na podu, noge u pantalonama, platnena ludačka košulja boje peska.
Skala. Ležao je na podu, leđima oslonjen na kameni zid. Oči su mu
bile razrogačene od straha, uprkos lekovima koji su mu i dalje
usporavali pokrete.
„Đavo!“, rekao je obamrlo. „Zar ne vidiš, on je stvarno đavo! Đavo
je došao po nas! Vraća se! Moraš da mi pomogneš!“
Judita ga je ignorisala, pokušavajući da shvati šta se dešava.
„Ne smeš da me ostaviš đavolu!“, preklinjao ju je Skala. „Moraš
da mi pomogneš! Moramo da pomognemo jedno drugom! Moraš da
me odvežeš!“
Judita je i dalje grozničavo razmišljala. Pravila je transkripte svih
seansi sa Skalom, čula je sve o njegovoj okrutnosti, mučenjima,
zločinima. Ali više joj ništa nije bilo jasno. Slušala je o njegovoj
čudovišnosti na traci i čula kada je postao Hobs. Osim što to nije bio
Hobs. Bio je to Viktor.
„Molim te!“
Prišla mu je i pogledala ga u oči. Pomislila je na to koliko je njih
gledalo u te oči dok su se rastajali od života. Dok ih je gledala, u
njima nije bilo mržnje. Skala je bio uplašen.
„Kuda je otišao?“, upitala ga je. „Gde je doktor Kosarek?“ Gotovo
da je očekivala da joj Skala pokaže ka tmini tunela; umesto toga,
glavom je klimnuo ka čvrstom kamenu iza nje.
 „Kroz zid. Prošao je kroz zid.“
Uzdahnula je i odmahnula glavom. Nema svrhe: Skala halucinira.
„Vrata“, rekao je. „Postoje skrivena vrata.“
„Kako ih je otvorio?“, pitala ga je žustro.
Skala je odmahnuo glavom. „Nisam video.“
Pogledala je u suprotnom smeru. Ka tmini tunela.
„Možeš li da ustaneš?“, pitala je. „Možemo da pokušamo da
krenemo ka…“
„Ne!“ Skaline oči ponovo se razrogačiše. „Ne tuda. Tamo su
Kapije pakla.“
„Bolje to nego da čekamo da umremo ovde“, rekla je, ali je
osećala istu instinktivnu strepnju.
„Moraš da me oslobodiš“, rekao je Skala. „Molim te, moraš da mi
skineš ovu ludačku košulju.“
Opet je oklevala. Ako mu odveže ludačku košulju, ništa ga neće
sprečiti da je ubije na licu mesta. Ali šta je to čeka - šta ih to oboje
čeka - ako to ne učini?
„Požuri!“, navaljivao je Skala i pored lekova. Judita je pogledala
tamnu vatru u njegovim očima, a zatim u tamu tunela koja je sve
gutala. Zadržaće kontrolu. Neće biti žrtva. Žena je i Jevrejka, a neko
je negde odlučio da je to kvalifikuje da bude žrtva. Sebi je rekla da
Judita Blohova neće biti ničija žrtva. Donela je odluku i počela da
otkopčava mesingane i kožne kaiševe na ludačkoj košulji.
Oslobađala je jedno zlo kako bi joj ono pomoglo u borbi protiv
drugog, još većeg. Na slobodu je puštala manijaka i ubicu - a ako je
ubije, makar će to biti zbog nečega što je ona odlučila i ona
odabrala. A ako je ne ubije, imaće moćnog saveznika u predstojećoj
bici. Ako zadrži kontrolu.
Ali otkopčala je tek jednu mesinganu kopču i olabavila drugu
kada je iza sebe začula nekakvo drobljenje: zvuk kamena o kamen.
 — DVANAESTO POGLAVLJE —

Putovanje do Mlada Boleslava bilo je brže nego što je Smolak

procenio: glavni put bio je očišćen od snega, a nije bilo novih
padavina. Čim su Novotni i on stigli u policijsku stanicu u Mlada
Boleslavu, pokušao je da telefonira Gradu orlova. Linije su i dalje bile
u prekidu.
Šef policije Hromik stigao je u stanicu nekoliko minuta posle njih,
objasnivši im da im je tražio i našao odgovarajuće vozilo. Niži nego
što je Smolak očekivao, Hromik je imao prodorne inteligentne zelene
oči, u kojima nije bilo ni traga zlovolje zbog toga što su ga pozvali.
Međutim, kada je obavestio Hromika o onome na šta sluti, primetio
je da lokalni šef policije ne deluje naročito iznenađeno.
„Nisam sujeveran“, rekao je Hromik. „Ali odrastao sam u senci
tog mesta - i svako ko je tamo živeo, reći vam isto: za nas je Grad
orlova Veštičji zamak. Grad orlova privlači zlo poput magneta. Nešto
u njemu privlači zle kod sebe. Kad bi samo zatvorili taj prokleti
sanatorijum i dinamitom razneli zamak.“
„Znam samo da sad moramo što pre da dođemo tamo“, rekao je
Smolak. „Kažete da ste nam sredili prevoz?“
Hromik klimnu glavom. „Pozajmio sam vojni poluguseničar od
lokalnog garnizona. Trebalo bi da nas brzo doveze do zamka. Imam i
tri čoveka spremna da krenu s nama.“
„Što pre krenemo, to bolje.“ Smolak je nestrpljivo pogledao na
sat, odmeravajući udaljenost od sebe do cilja.
„Možemo i odmah da krenemo“, rekao je Hromik. „Ne bih previše
brinuo zbog vremena - sudeći po onome što kažete, vaš osumnjičeni
i ne sluti da ste mu na tragu, a vremenske prilike idu mu naruku
koliko i nama. Nikako neće moći da pobegne. Uhvatićemo ga,
kapetane Smolače. Ne brinite.“
 — TRINAESETO POGLAVLJE —

Viktor je stajao uokviren otvorom kamenih vrata i onemogućavao joj

bekstvo. Pre nego što ih je ponovo zatvorio, Judita je imala taman
dovoljno vremena da vidi šta se nalazi iza Viktora. Videla je
prostoriju u kuli s bolničkim krevetom, sto s magnetofonom, kolica
kojima je prevezao Skalu do kule.
Shvatila je da se oduvek tu nalaze. A Viktor je znao da su tu. Ovo
je prilaz tunelima koje je koristio kako bi odlazio iz zamka i vraćao se
u njega. Ali kako on to zna?
Viktor ju je video da rukama petlja po drugoj kopči na Skalinoj
ludačkoj košulji i odlučno krenuo ka njoj. Videla je kako je krvnički
zamahnuo pesnicom, ali nije imala vremena da je izbegne. Mračni
svet pećine odjednom je jarko blesnuo kada je dobila udarac u
slepoočnicu, koji ju je oborio sa strane na klizavu crnu kaldrmu.
Ležala je ošamućena i bespomoćno ga posmatrala kako se u
jednom tečnom pokretu savio nad Skalom, koji ga je posmatrao sa
strahopoštovanjem.
„U redu je, Vojtjeh“, rekao je Viktor Hobsovim glasom i zabio špric
u Skalin vrat. „Nemaš čega da se plašiš.“ Judita je videla kako se
vatra gasi u Skalinim očima i napetost mu napušta telo. Viktor je
skrivena vrata ostavio otvorena i Judita se s mukom pridigla na
noge, cipele su joj posrtale na kaldrmi dok je pokušavala da
uspostavi ravnotežu. Pojurila je ka sobi u kuli i slobodi. Viktor je
precizno zamahnuo nogom i udario preko potkolenica, pa je ponovo
pala na kaldrmu a da nije prešla ni pola puta. Čula ga je kako uzdiše,
kao da ga nervira bezobrazno ponašanje nekog deteta, a zatim je
osetila kako je čvrsto steže za članak, dok joj je lice na kaldrmi i vuče
dalje od grubog dovratka.
„Pronašao sam ulaz nedugo pošto sam stigao ovde.“ Najužasniji
je bio smiren glas kojim je govorio. Vukao ju je kao što grabljivac
vuče plen, spremao se da je iskasapi kao i sve druge, a pričao je s
njom kao da ćaskaju da ubiju vreme na autobuskoj stanici. „Silne
generacije su ga tražile, a ja sam ga odmah pronašao. Zatim sam
shvatio. Zapravo sam oduvek znao daje ovde. Čudno, zar ne?“
Zastao je da se sagne i uzme jednu uljanu lampu, a zatim
nastavio da je vuče. Kaldrma je ustupila mesto grubljem tlu: šljunku i
labavom kamenju. Zaputili su se ka tunelu.
„Ovaj zamak je neko vreme korišćen kao zatvor“, rekao je. „Ne
samo za Jana Crnog Srca, nego i za zarobljenike u
Tridesetogodišnjem ratu. Tada su znali za pećine, za tunele koji
silaze duboko, duboko. Zatvorenicima su nudili slobodu ako pristanu
da ih konopcem spuste pred Kapije pakla i ako im kažu šta su videli
kada se vrate. Većina je radije pristala na zatočeništvo nego da
ugroze svoju dušu.“ Zastao je, pustio joj članak, a zatim je zgrabio
iznad lakta i podigao na noge. Zbog grubog tla bilo mu je previše
teško da je vuče. Grubo ju je držao za mišicu, prsti su mu se bolno
usecali u njeno meso i gurali je napred i naniže ka sve gušćem
mraku. „Ali neki su pristali. I svi oni koji su se vratili bili su potpuno
poludeli ili preko noći ostareli. Vidiš, Judita, ovo je zaista prilaz paklu.
Zato sam i doveden ovde: tako sam bliže svom prirodnom staništu.
Svom carstvu.“
Judita se borila da dođe do daha. Tunel se sužavao oko njih i
vazduh je postao neobično suv. „Viktore… Viktore, molim te… seti se
ko si. Vrati mi se. Mogu da ti pomognem. Želim da ti pomognem.“
Naglo je stao i okrenuo je kako bi bili licem uz lice. Na svetlosti
uljane lampe, koja je dopirala odozdo, crte lica delovale su mu oštro;
lice mu je bilo celo u uglovima. Ponovo je lice, koje joj je nekada
delovalo okrutno privlačno, sada izgledalo samo okrutno. Ličilo je na
pravo đavolje.
„Viktor nije ovde“, rekao je glasom koji nije njegov, i za trenutak je
potpuno poverovala u Hobsa. „Viktor nikada i nije bio ovde. Bio je
samo varka, fatamorgana. Plašt kojim sam se ogrtao, poput mnogih
drugih.“
„Ne verujem ti. Ni ti ne veruješ sebi - duboko u sebi znaš da je to
laž. Ti jesi Viktor. Hobs je samo oštećeni deo Viktora. Ti nisi stvaran.
Ti si samo pokvareni deo jednog dobrog čoveka. Ne moraš ovo da
radiš.“
 Nasmejao se. Tiho, što je Juditu još više prestravilo.
„Ali moram. To je ono što ja jesam. To je ono što sam zaista.
Razložiću te na komade, kao što sam učinio i drugima. Odvojiću ti
telo od uma, um od duše, tako da možeš da mi služiš između
života.“ Lice je još više približio njenom. „Razumećeš, Judita. Kada
budem isekao tvoje delove i budem ti ih stavio ispred očiju da ih
vidiš, razumećeš šta povezuje meso s umom, a šta ga razdvaja.“
Viktor ju je ponovo gurnuo napred. Tunel ih je odjednom uveo u
drugu pećinu, veću od prethodne. Grubo ju je gurnuo i ona je pala,
bolno se sudarivši sa zemljom. Tlo je ovde bilo drugačije; ni
kaldrmisano ni grubo, prekriveno velikim kamenim pločama. Dok je
pokušavala da dođe do daha, čula je kako Viktor hoda s jednog kraja
na drugi, svaki put dodajući sve više svetla uljanoj lampi koju je
stavio na pod. Polako se pridigla. Ugao ka kome je bila okrenuta i
dalje je bio u senci, ali ponovo je nešto videla dok je Viktor palio još
baklji na zidovima. Zavrištala je. Đavolje lice posmatralo ju je iz
senke, poprimajući oblik dok se svetlost poigravala na njemu. Imalo
je debele krive rogove koji su izbijali iz ćelave glave, oči su mu bile
prazne duplje, usta izvitoperena u grotesknom osmehu dugih oštrih
zuba.
Perhtenska maska.
Kako je sve više svetla dopiralo do tog ugla, shvatila je da je ono
za šta je mislila da je đavo, zapravo, perhtenska maska Krampusa
koja visi sa zida u uglu. Njeno olakšanje bilo je kratkog daha, jer je
ispod nje visila duga kožna kecelja, potamnela od krvavih fleka, i
starih i svežijih. Bila je to njegova odeća za ubijanje. Ispod te maske
i kecelje krio se dok je vrebao u senci, pre nego što bi jurnuo na
žrtve i priredio im užase. Bilo je tu još nečeg: treperavo svetlo hladno
je blistalo na sečivu dugog noža.
Pridigla se na noge i osvrnula oko sebe. Još užasa.
Izdignuta na podijumu nalazila se ogromna srednjovekovna
stolica, gotovo poput prestola, kao da je pećina nekakva vrsta
kraljevske prijemne dvorane. Iznad stolice, prikucan za zid, nalazio
se drevni drveni štit s grbom. Na jednoj njegovoj četvrtini nalazilo se
heraldičko obličje krupnog čoveka s medveđom glavom.
 A neko je sedeo i na tronu: čovek koji je zurio u Juditu, ali očima
koje već vekovima ništa nisu videle. Delom skelet, mrtvac mora da
se mumificirao usled neobično suvog vazduha u pećini. Odeća mu je
i dalje bila netaknuta, ali izbledela od vremena i prekrivena
prašinom. Šake su mu počivale na rukohvatnim jabukama, a noge u
čizmama prekrštene iznad članka.
Jan Crnog Srca.
„Veličanstven je, zar ne?“, rekao je Viktor Hobsovim glasom.
„Moje bivše telo. Obličje koje sam tako davno preuzeo. Tako daleko
od sadašnjeg trenutka, daleko od vremena kada sam hodao
maglovitim londonskim ulicama.“ Zamahnuo je rukom kako bi
pokazao pećinu. „Ovde su pokušali da me zatoče. Ovde su me
zarobili pre toliko vekova, ne shvatajući da mi ovo nije zatvor - nego
skrovište.“
„Viktore“, rekla je Judita preklinjući ga, „ništa od toga nije tačno.
To je priča koju sam ti ja ispričala o zamku. Sve su to priče koje sad
sam sebi govoriš.“ I da ju je čuo, to ničim nije pokazao. Pogledala je
ka mestu gde je maska visila s kožnom keceljom. Gde je visio nož,
oštre ivice i blistav, i čekao na sledeću žrtvu. Neću biti žrtva, ponovo
je rekla sebi. Neću se predati noćnim morama. Odmerila je
razdaljinu do noža, ali Viktor je to očekivao i postavio se između nje i
sečiva.
„Ovo će biti veličanstveno“, rekao joj je. „Bićeš mi i više od sluge
između života, bićeš mi nevesta. Tvoje oblikovanje biće raskošno.
Tvoj bol biće izuzetan. Mora tako biti, shvataš to, zar ne?“
„Lud si!“ Juditu je iznenadio sopstveni miran i odmeren ton.
„Ludak i perverznjak, to si ti. Ti si samo jedan obični izvitopereni
devijant koga uzbuđuje da povređuje žene. Psihijatar u tebi zna da je
to tačno. Sve ovo sranje - sve ove izmišljotine i bajke, maskiranje
sveg ovog banalnog i bolesnog sranja koje činiš u nekakvu
mitologiju, nekakvu veličanstvenu misiju. Potrebna ti je pomoć,
Viktore. Neko mora da te zaustavi. Svestan si toga.“
Pogledao ju je isprazno, bez gneva. A zatim se bez upozorenja
bacio na nju. Imala je vremena da izbegne njegov prvi udarac, ali
drugi ju je pogodio iz sve snage, tik ispod oka, i od njega je grubo
pala na pod. Ležala je ošamućena.
 „Sve upropašćavaš“, rekao je bez besa, bez vreline u glasu, koji
je i dalje pripadao gospodinu Hobsu. „Sve upropašćavaš.“ Otišao je
do ugla, skinuo kožnu kecelju s kuke i opasao se njome. Pažljivo je
stavio Krampusovu masku preko glave i lica i uzeo dugi nož. Više
nije bilo Viktora: bio je tu samo Hobs, samo Kožna Kecelja. Morala je
da prizna da je njegov preobražaj potpun. Zaista je postao đavo.
Treperavo svetlo baklji na zidu svetlucalo je i presijavalo se na
dugačkom sečivu dok je koračao ka njoj.
 — ČETRNAESTO POGLAVLJE —

Judita je ustala i potrčala. Okrenula se od Viktora i uputila ka

početku tunela, nazad ka kuli.
„Nema svrhe, uhvatiću te!“, povikao je nehajno za njom.
Nema svrhe. Uhvatiće me, pomislila je i ona. Trčala je ka
mastiljavoj tmini tunela bez lampe, samo ka svetlucanju negde u
daljini, a pritom nekoliko puta pala. Svaki put bi se pridigla i ponovo
potrčala. Judita je bila usredsređena isključivo na to da preživi, da
pobegne, i nije primetila da osećanje koje je goni nije strah nego
bes: bes koji gori duboko u njoj i daje joj snagu da nastavi. Ispred
sebe je ugledala neko svetlo: tračak mutnog osvetljenja koje je
dopiralo iza tajnih vratanaca koja su vodila do kule i uljane lampe
koja je i dalje gorela na podu. Još su bila predaleko.
Iza sebe u hodniku čula je Viktorove korake dok je trčao i
smanjivao razdaljinu između njih dvoje. Osvrnula se preko ramena i
ugledala ga: đavola koji se pomalja iz mraka, zli izvitopereni osmeh
rogate maske. Kriknula je i jurnula ka tunelu. Znala je da neće stići.
Kada dođe do vrata, moraće da stane i odgurne ih dovoljno kako bi
se provukla kroz njih. Tu će je uhvatiti. Tu će joj oteti i poslednju
nadu.
Stigla je do mesta gde se dvorana nastavljala na tunel, koji je
vodio nazad do kule. Ali umesto da nastavi da trči, okrenula se na
peti. Učinivši to, podigla je uljanu lampu sa mesta na kome ju je
Viktor ostavio. S još jednim prkosnim krikom, svom snagom bacila ju
je na njega. Lampa je napravila luk u vazduhu i na trenutak u
potpunosti osvetlila njegovu masku, kecelju, nož. Videvši to, Juditu je
ponovo preplavio strah. Uljana lampa udarila ga je posred kožne
kecelje pre nego što mu je pala pred noge i razbila se. Plamen je
suknuo nagore i zapalio ulje na kecelji. I maska se rasplamsala,
zbog čega je delovala još demonskije.
 Viktor je goreo. I pored toga, stajao je mirno, posmatrao je kroz
crne duplje na maski. Nije mogla da otrgne pogled s njega. Videla je
gospodina Hobsa kako u maski i kecelji mirno gori u središtu
podzemne dvorane, gde je vekovima staro čudovište držalo prijem,
dostojanstveno mumificirano. Bila je to istina: on je zaista đavo, a
ovo je zaista pakao.
Trgla se, okrenula i potrčala. Čula je Hobsov neljudski vrisak - ne
od bola, nego od besa - kad je potrčao za njom. Dospela je do tunela
i kada se osvrnula preko ramena, ugledala ga je. Na maski i kecelji
gorelo je još dovoljno ulja da osvetli zidove tunela, dovoljno plamena
da i dalje bude ubeđena da je on đavo.
Stigla je do prve pećine i videla da su skrivena vratanca i dalje
otvorena, kao i prostoriju u kuli iza njih. Kad bi samo stigla do kule.
Kad bi samo otvorila vrata i povikala da joj neko dođe u pomoć.
Stopalima se zanela i okliznula na kaldrmi. Pala je na samo
metar i po ispred vrata.
Viktor se bacio na nju, pribivši je za pod. Plamen je bio ugašen,
ali s kecelje i maske izvijao se dim. Smrdeo je na zemlju, spaljenu
krv, smrt. Nije to Viktor, govorila je sebi dok je podizao nož. Neće me
Viktor ubiti. Očajnički se držala za tu misao dok je čekala prvi ubod.
Nešto ogromno iskrslo je iz senke. Krupno obličje zabilo se u
Viktora i odbacilo ga s nje. Silina udara je i nju zahvatila, te se i ona
otkotrljala s ta dva tela.
Čula je Vojtjeha Skalu kako besno vrišti dok se kotrljao s
Viktorom u demonskoj maski. Nadala se da mu je dovoljno otkopčala
ludačku košulju kako bi mogao da se oslobodi, ali kada je pogledala
na dva tela, videla je da je i dalje vezan. Skala se oslanjao isključivo
na svoj krupni stas i sirovu snagu, ali Viktor ga je sada opkoračio.
Ispustio je bizarno visok, neljudski vrisak i nožem zamahivao kroz
vazduh iznova i iznova: kroz debelo platno Skaline ludačke košulje i
u njegovo telo, lice, oči, usta. Skalin vrisak pretvorio se u vlažno
krkljanje, a zatim je utihnuo.
Judita se pridigla na noge i potrčala ka kuli, ramenom gurnuvši
kamenu ploču koja je služila umesto vrata, kako bi se provukla. Kada
se našla u kuli, osvrnula se oko sebe ne bi li pronašla nešto čime bi
mogla da zatvori teška kamena vrata za sobom, ali to bi predugo
trajalo. Dotad bi je već uhvatio. Potrčala je pravo ka vratima koja iz
kule vode u sanatorijum, ali bila su zaključana, i dalje zabravljena
rezom. Čula je Hobsa kako vrišti: neljudski bes. Uleteo je u kulu,
pocrneo od izgorelog ulja i s tamnim flekama od Skaline krvi. Jedino
su se dugi oštri zubi maske blistavo presijavali.
Krupnim koracima prešao je preko prostorije, gurnuvši sto koji mu
se našao na putu i s kog je magnetofon pao na pod i razbio se.
Judita je povukla rezu, ali Viktor ju je stigao. Prsti su mu se zarili
u njena ramena, otrgao ju je od vrata i gurnuo preko prostorije.
Zateturala se unazad i pala. Našao se na njoj i opkoračio je, kao i
Skalu. Od njegove težine nije uspela da dođe do daha. Prineo joj je
nož licu i videla je sečivo glatko od krvi. Skaline krvi.
„A sad“, rekao je smireno iza spaljene maške. „Sada ću ti
pokazati iskonske kapije pakla. Sada ću ti pokazati gde se đavo
zaista skriva.“
Osetila je kao da ju je nešto udarilo sa strane i iz nje izbilo ono
malo vazduha što joj je preostalo. Ali kada joj je usijani bol prostrujao
telom, shvatila je da ju je ubo. Judita je rukom opipavala pod,
prstima očajnički pokušavala da pronađe nekakvo oružje, nešto, bilo
šta. Nije pronašla ništa.
Još jedan nalet usijanog bola i izvukao je nož iz njenog boka i
zario vrh u kožu njenog čela, tik ispod kose.
Judita ga je obema rukama zgrabila za zglob. Bio je prejak za
nju, ali nameravala je da učini sve što je u njenoj moći da mu oteža
da je ubije. Možda će je ubiti, ali ona neće biti žrtva.
„Imaš tako lepo lice“, rekao je. „Mislim da ću ti ga iseći i zadržati
u svojoj kolekciji.“
Judita je osetila pokret noža: bila je snažno usredsređena na novi
bol dok joj je sečivo seklo kožu.
Dok se Judita Blohova spremala da umre, vratili su joj se snovi
koje je sanjala. Snovi u kojima ona i njeni kreću stazom ka mračnoj
šumi i još mračnijoj, nevidljivoj sudbini. Makar će toga biti pošteđena.
Začuo se nekakav snažan tresak, kao da je neko zalupio vrata. A
zatim još jedan zaglušujuće glasan. Pucanj. Viktor se prevrnuo na
stranu i nož je pao s Juditinog čela.
 Osetila je kako joj krv teče niz slepoočnicu, u kosu. Budući da na
grudima više nije imala teret, duboko je udahnula. Ali to kao da joj
nije ispunilo pluća.
Iznad sebe je ugledala lica. Napeta lica zabrinutih izraza. Usta
koja se pomeraju. Profesora Romaneka. Onog Hromika iz Mlada
Boleslava. Onog drugog policajca iz Praga, Smolaka. Platner se
pojavio i počeo da zaustavlja krvarenje na njenom boku.
Želela je da se nasmeši, da im zahvali, ali shvatila je da ne može
da se pomeri, da priča, da diše. Sve joj se mutilo, a na visokom
zasvođenom plafonu videla je kako se senke pomeraju, uvijaju i
skupljaju oko nje. Naposletku su se stopile u toplu, crnu tamu koja ju
je progutala.
 EPILOG

— ČEHOSLOVAČKA 1939 —

Bilo je spokojnih dana, zbunjujućih dana, tužnih dana, zastrašujućih

dana. Srećom, većinu dana provodio je spokojno, u tihom i ugodnom
razmišljanju o šumi ispod prozora s rešetkama. Viktor je shvatio da
prema toj šumi oseća duboku ljubav, grejao ga je zlatni i ćilibarski
sjaj koji je zračio s njenog listopadnog drveća, a tamna baršunasta
zelena boja jelki ga je umirivala. Pomislio je kako su šume duša
sveta; drevne su i vode život koji u razmerama prevazilazi kratak i
beznačajan ljudski vek. Šume su skladišta svih sećanja; stecište
snova i noćnih mora; svega za šta se mislilo da je zaboravljeno. U
šumama postoji duboka večna uteha.
Povremeno bi čak smeo da provodi i vreme među drvećem. Kada
bi procenili da je dovoljno miran i lucidan i pošto bi ga smirili
sedativom, doktor Platner bi ga odveo iz zamka da prošetaju okolnim
šumama. U ovim šetnjama uvek bi ih pratila dva krupna bolničara,
koja su hodala iza njih dvojice, ali dovoljno blizu da zgrabe Viktora
ako ga iznenada obuzme nekakva iluzija ili ga savlada neko
osećanje.
Zavoleo je Platnera. Za vreme tih šetnji uglavnom su pričali na
nemačkom, ali Viktora je iznenadilo to koliko se često sudetski
Nemac sada prebacuje na češki. Većinu vremena Platner je delovao
zabrinuto, iako je uvek pokušavao da te brige, kakve god bile,
zamaskira veselošću. Viktor je bio u iskušenju da pita Platnera da li
je izgubio iglu Partije sudetskih Nemaca, koju je nosio na reveru, jer
ga tih dana nikada nije viđao da je nosi, ali odlučio je da oćuti.
Ponekad, dok bi provodio sate i s prozora zamka posmatrao
spori ples sunca i senki na drveću, namrštio bi se zbog nejasnog i
neuverljivog sećanja da su ga šume nekada plašile. Da se među
drvećem, nekada davno, desilo nešto loše. A ponekad bi ga mučilo
još jedno isto tako malo verovatno sećanje: da se nekada u ovom
smeštaju, odvojenom od ostalih, a koje je nekada služilo kao
skladište za opremu, osećao nelagodno.
Kao da se sećao da je bio student: sećao se bečke bolnice,
vedre, s velikim prozorima i belo okrečenim zidovima, kada je bio
tako mlad, kada ga je očekivala blistava budučnost i kada je bio tako
željan da upije svetlost, znanje i svet. Sećao se kako je sedeo i
slušao svog mentora.
„Svako“, rekao je doktor Jung uzbuđenom studentu, „vidi sebe
kao izjavu: objavu svetu. To je ono što sam. To je ono ko sam.
Međutim, istina je zapravo u tome da svako ljudsko biće, svaka
svest, uopšte nije izjava. Nego pitanje. Tvoj zadatak će, jednom
kada dobiješ zvanje, dragi moj Viktore, biti da potražiš odgovor na
svako od ovih pitanja. A ponekad je pitanje na koje je najteže
odgovoriti ono tvoje.“
Sada ga je njegovo pitanje zbunjivalo, predstavljalo je zagonetku.
Često mu je bilo teško da se priseti; bilo mu je teško i da jasno
razmišlja. Sve Viktorove misli delovale su neusredsređeno, nestalno,
njegov um kao da je bez pitanja odlazio od jedne izvesnosti do
druge, ostavljajući ga da se batrga, pokušavajući da dokuči smisao.
A kada bi se to desilo, kada bi mu poplava sećanja i utisaka
preplavila um, tada bi gubio smirenost. Tada bi nastupili uznemireni
dani zbunjenosti.
Tih dana mučio se da razabere suprotstavljene misli i sećanja koji
bi mu se iznenada stvorili u glavi, odgonetao bi šta je stvarno, a šta
lažno; koja su sećanja njegova, a koja su mu usadili drugi. Kao da se
sećao da je nekada ovde bio lekar, psihijatar.
Drugi put bio bi ubeđen da je decenijama zatočen u ovom zamku
kao pacijent. Ponekad bi ga čak obuzela i misao da se vekovima
nalazi u kamenom zagrljaju njegovih zidina. Prisetio se jednog
očajničkog susreta doktora i ludaka na nekoj dalekoj stanici, u neko
davno vreme, i priče o vatrenim demonima i okeanu u umu - ali nije
bio siguran da li je on tad bio doktor ili ludak.
 Viktor se jasno sećao zanimljivog razgovora u vozu, s
arheologom Pedersenom iz Hamburga, koji mu je rekao sve o
zamku i području koje ga okružuje. Ali Platner je pokušavao da ga
ubedi da nije video nikoga drugog kako izlazi iz voza u Mlada
Boleslavu. Platner je čak tvrdio i da je stupio u vezu s Univerzitetom
u Hamburgu, gde su ga uveravali da nikakav Gunar Pedersen ne
radi i nikad nije radio tamo.
Kada bi postao previše zbunjen i uznemiren, doktor Platner bi mu
dao nešto da ga smiri, ali bilo je to kao kada smanjite buku šuma s
radija: zbunjenost bi postala razblažena, neusredsređena, ali i dalje
je bila tu.
A naravno, bilo je i zastrašujućih dana.
To su bili dani kada bi on dolazio. Nastupalo bi nešto što je Viktor
nazivao prikazanjem: zbunjujuća mešavina čudnih osećaja, senki u
prolazu koje bi spazio krajičkom oka, vesnika njegovog dolaska.
Gospodina Hobsa.
To su bili najgori dani.
Uvek bi počinjalo isto, tako što bi se tama sakupljala u uglu.
Zlokobnije od obične tame, senke koje je krajičkom oka viđao da
obigravaju, sakupljale bi se u uglu poput krvi i polako poprimale
obličje. Crnje od crnila, mračnije od mraka, skupile bi se tamo i
pružale se opipavajući mastiljavim prstima, tražile ono što im
pripada. Posezale ka Viktoru.
A onda bi se on stvorio.
Kada bi došao, gospodin Hobs najčešće bi se pojavljivao u vidu
vitke i ogromne zbrke crnih udova, i poguren stajao u uglu sobe, jer
je bio mnogo viši od bilo kog smrtnika, a visinu mu je još povećavao
svileni crni cilindar kojim je prekrivao rogove. Kada bi preuzeo ovaj
oblik, gospodin Hobs bio bi obučen poput viktorijanskog džentlmena,
skupocenu crnu odeću štitio bi kožnom keceljom uflekanom
tamnogrimiznom bojom.
Ponekad bi preuzeo drugi oblik, poput Krampusovog, kada se ne
bi potrudio da sakrije rogove, već ih umesto toga ponosno otkrivao i
zverao u Viktora očima poput užarenog uglja. Ili bi se pojavio kao
džinovski bradati čovek-medved u kaputu od astragana, gustih
runastih kovrdža, mokar i težak od kiše, mirišući na vlažnu šumu.
 Ali bilo je i dana, a tih dana se Viktor najviše i pribojavao, kada bi
se okrenuo od prozora i proučavanja šume samo da bi video
gospodina Hobsa kako sedi i u tišini ga posmatra - veći i pogrbljeniji
nego ikada - u obliku Košćeja Besmrtnog: sivog čoveka s licem koje
je celo bilo u oštrim uglovima, očiju čvrstih poput dijamanata i usta
koja su primorana da se izvijaju u preveliki groteskni osmeh zbog
stotinu zuba nalik na dugačke, tanke i oštre igle, koje čvrsto stisnute
blede usne ne mogu da sakriju.
Ali u kom god obliku da se pojavi, gospodin Hobs uvek je govorio
istim glasom i nemačkim jezikom, koji je koristio kada se obraćao i
kroz Viktorove pacijente: dubokim, zvučnim, obrazovanim i blago
arhaičnim. Šćućurivši se od užasa, Viktor bi bio prinuđen da sluša
kako mu Hobs priča o svim svojim nedelima kroz vekove bola,
patnje, izopačenosti, okrutnosti i užasa; kako za njega tek predstoji
pravo vreme i da će se uskoro kupati u krvi nevinih.
To su bili najgori dani.
Ali spokojni dani zaborava bili su brojniji od onih teških i
zbunjujućih. Nestalan fokus Viktorovog uma doprineo je tome da
često i zaboravi na Hobsove posete.
Bio je veoma razočaran što Filip Starosta, njegov najbolji prijatelj,
nijednom nije došao da ga poseti; bio je razočaran, ali ne i
iznenađen. Na kraju krajeva, Viktor je preuzeo njegovu krivicu.
Negde tamo, van kamenog zagrljaja zamka, Filip vodi život
slobodnog čoveka. Ta pomisao tešila je Viktora, ali ipak bi se
ponekad zbunio i nije bio više siguran da li je Filip ili gospodin Hobs
odgovoran za zločine za koje su nepravedno okrivili Viktora.

Dozvolili su mu knjige, a do pre šest meseci i radio. Međutim, za tri

godine zatočeništva, nikada mu nije bilo dozvoljeno da se meša s
ostalim pacijentima. Počeo je zato da sumnja da li su uopšte u
zamku. Kada su mu bez objašnjenja oduzeli radio, Viktor je naslutio
da to ima nekakve veze sa sve očajnijim tonom voditelja i preteranim
emitovanjima patriotskih pesama.
Ili možda neke veze s vestima o Sudetskoj krizi.
Kada su ga tek zatočili, Viktoru je u posetu došao profesor
Romanek. Upravnik sanatorijuma delovao je starije i tužnije i Viktor
se setio profesora koji se povremeno osamljivao kako bi se izgubio u
zaboravu i melanholiji. Stekao je osećaj da se Romanek sprema na
duže povlačenje.
Isto tako delovao je i kao da se duboko kaje, kao da je izneverio
Viktora. Viktor je hteo da kaže ljubaznom psihijatru da ne treba tako
da se oseća, da se on samo pretvara i preuzima krivicu za ono što je
uradio Filip. Ali nije mogao jer je to bila tajna.
Doktor Platner počeo je da provodi više vremena s Viktorom i
posle nekog vremena objasnio mu da je profesor Romanek otišao u
penziju, a da je sad on upravnik sanatorijuma. Ljubazno je pričao s
Viktorom, ponekad jednako tužno kao i Romanek. Viktor je bio
zbunjen zbog toga što je lekar opšte prakse postavljen da rukovodi
psihijatrijskom ustanovom i imao je neobičan osećaj da Platneru nije
drago zbog tog unapređenja.
Osim što se, kao kroz maglu, zbunjeno sećao kako mu je lečio
opekotine i ranu od metka, Viktor gotovo da uopšte nije viđao Krakla,
ali stekao je utisak da je i on unapređen. Najčudnije je bilo to što je
ponekad visoki pogureni Krakl plašio Viktora sličnošću s gospodinom
Hobsom. Kraklova poslednja poseta Viktoru bila je kratka, doktor
jedva da mu se obratio, osim da mu izda oštre komande dok je
kaliperom merio Viktorovu lobanju i mere ugrubo prenosio bolničaru
da ih zapiše. Viktor je primetio da Krakl ispod belog hirurškog
mantila nosi nekakvu uniformu s uglancanim crnim čizmama.
Dani posle toga bili su tihi. Tiši nego što se sećao da je zamak
ikada bio. Jednog dana, dok je posmatrao šumu kroz prozor s
rešetkama, video je dva vojna vozila -kibelvagen kabriolet s dva
nemačka oficira i kamion s ceradom za transport vojske - kako se
penju ka zamku. Sunčeva svetlost sijala je na čeličnom srebru tatre
77, limuzine koja ih je pratila. Vozila su se dovezla do krivine na putu
i nestala, uputivši se ka kamenom mostiću i stražarnicama kod
ulazne kapije zamka. Viktor se zapitao da li je zamak sada pod
vojnom upravom. Budući da više nije imao radio, nije tačno znao šta
se događa u svetu, ali mogao je da nasluti. Tama kroz drveće
konačno je stigla do Čehoslovačke.
Eto, zbog nje je Judita otišla.
 Ubrzo pošto su mu oduzeli radio i dok je još znao šta se dešava
u svetu van zidina zamka, došla je jednom da ga poseti. Bio je tako
srećan što je vidi, veoma srećan; ali Judita je plakala dok je
razgovarala s njim. Viktora je nerviralo to što su doktor Platner i
bolničar ostali u blizini i mogli da ih čuju, ali makar su mu dozvolili da
sedne s Juditom u trpezariji zamka i s njom pije kafu dok
razgovaraju.
Posegla je preko stola, uzela ga za ruku obema svojim i Viktor se
osećao dobro. Godine zatočeništva kao da su se srušile i ponovo je
bilo kao nekad, u srećnija vremena. Bila je tako lepa kada je došla
da ga poseti, ali njena lepota bila je tužna, melanholična i podsetila
ga je na priču koju je jednom čuo, ali nije bio u stanju da se tačno
priseti. Rekao je da mu se sviđa njena nova frizura - puštena da
pada preko čela - ali to kao da ju je još više rastužilo.
Pričao joj je o svojim planovima za budućnost, za njihovu
budućnost, i objašnjavao koliko je pogrešila kad je rekla da je njih
dvoje nemaju. Ali njegov vedri optimizam kao da ju je još više
ražalostio.
„Odlazim iz Čehoslovačke“, objasnila mu je u suzama. „Htela
sam samo da se oprostim.“
Ta vest je pogodila Viktora. „Ali zašto? Kuda ideš?“, upitao ju je.
„Zašto ne ostaneš ovde sa mnom? Potrebna si mi ovde.“
„Ne mogu da ostanem.“ Judita je preko ramena pogledala ka
doktoru Platneru, a zatim nazad ka Viktoru. „Doktor Platner mi je
pomogao da izvadim potrebne dokumente. Napuštam Evropu.
Sećaš li se da smo pričali o tome? Idem u Ameriku. Ovde za mene
više nema ničega, a tamo ću početi iznova.“
Viktor je utišao glas u očajnički šapat. „Ali ja sam ovde. Potrebno
mi je da ostaneš. Molim te, ostani i pomozi mi. Ne žele da me puste
da odem, a ne razumem zašto. Kažu da sam učinio užasne stvari, ali
to nisam bio ja. Ti to znaš, zar ne? Bio je to Hobs. Hobs je učinio sve
te strahote.“ Namrštio se kao da pokušava sam sebi da razjasni tu
misao. „Hobs ili beše Filip?“
„Moram da krenem sada, Viktore.“ Nagnula se ka njemu,
prelepog, bledog lica prošaranog suzama, i poljubila ga u obraz.
„Doktor Platner će brinuti o tebi.“
 Iznenada mu je sinulo. Nasmešio se i klimnuo joj glavom. „Da,
da, shvatam. Tako je najbolje. Ti idi u Ameriku sada, a ja ću posle za
tobom. Tamo možeš da saznaš gde bi bilo najbolje da nastavim da
radim. Kao što si i sama rekla, Amerikanci će pre podržati moje
istraživanje. Ne, ne - što više razmišljam o tome, shvatam da si u
pravu. Ti idi prva, a ja ću za tobom.“
Juditu počeše da potresaju duboki jecaji, pa joj je Platner prišao,
položio joj ruke na ramena i izveo iz prostorije.
„Ne budi tužna!“, povikao je Viktor ka njoj dok su je izvodili iz
kantine. „Neće dugo trajati. I ja ću doći u Ameriku. Obećavam ti,
Judita: dolazim u Ameriku. Kunem ti se, doći ću u Ameriku…“

Pošto je Judita otišla i Viktor vraćen u svoje odaje, nešto tupo i teško
pritislo mu je grudi dok je posmatrao kako se taksi spušta uskim
puteljkom kroz drveće ka selu i svetu iza njega. Kada se okrenuo od
prozora, poskočio je, tuga mu se istog sekunda preobrazila u strah.
Okrenuo se i video gospodina Hobsa, s cilindrom, crnom svilenom
kravatom i kožnom keceljom isflekanom krvlju, kako ispunjava ugao
prostorije, pogurenih sitnih ramena, vrata savijenog pod nemogućim
uglom i glave uvrnute sa strane, kako bi mogao da stane u
prostoriju.
Viktor je zavrištao, ali nikakav zvuk nije dopirao iz njegovih usta.
Hobs mu se nasmejao, rugao mu se istim onim glasom koji je
koristio kada bi govorio kroz Viktorove pacijente.
„Čuo sam te“, rekao je. Podrugljivo se osmehivao Viktoru i od tog
podrugljivog osmeha na trenutak se pretvorio u Košćeja Besmrtnog,
usta široko rascepljenih, sa stotinu tankih oštrih zuba. „Čuo sam te
kako kažeš da ćeš ići u Ameriku. To se nikada neće desiti. Nikada
nećeš otići odavde, kako to ne shvataš? Nikada nećeš ići u Ameriku
niti bilo gde, pa zašto onda ne bi pronašao neki način da se ubiješ?
Tako bih ponovo bio slobodan, a ne zaglavljen ovde s tobom. Jadan
si. Izneverio si me na svaki mogući način.“
„Izvini…“, jecao je Viktor prestravljen. „Izvini.“
„Sećaš li se kada smo se prvi put sreli?“, pitao ga je Hobs.
„Sećaš li se dana kada je majka tebe i tvoju sestru Elu odvela na
Đavolje jezero - Čertovo jezero - duboko u šumu, na izlet? Bili ste u
poseti baki i deki, nemačkim baki i deki, sećaš li se? Svi ste otišli na
izlet, a ti i Ela igrali ste se u šumi.“
„Ne želim da pričam o tome“, rekao je Viktor, uznemiren tim
sećanjem i prestravljen čudovištem u uglu. „To je bio dan kada se
dogodila nesreća.“
„Da, nesreća.“
„Ela je upala u vodu“, objasnio je Viktor. „Toliko sam se trudio,
toliko pokušavao da je spasem, ali bio sam premali. I nisam umeo da
plivam. Gotovo sam se udavio pokušavajući. Potrčao sam po baku i
majku, ali…“ Viktor je prekinuo, nagrizalo ga je sećanje na malo telo,
tako malo, na lice koje je plutalo poput ispuštene lutke, beloj haljini
koja se talasala u mračnoj vodi.
„Ali nije se to desilo, zar ne, Viktore?“, ponovo će Hobs uz
podrugljiv osmeh, i usta mu se na trenutak ponovo izvitoperiše u
široki kez Košćeja Besmrtnog. „Uopšte se nije tako desilo. A i tvoja
majka, ni ona se nije ubila samo zato što se tvoja sestra udavila, zar
ne? Ubila se jer je otkrila kakvo joj je sin čudovište. Nije joj tvoja
sestra bila miljenica, je li tako? Zbog toga je osećala toliku krivicu
kada ti se sestra udavila: bila je slomljena, ali joj je i dalje bilo toliko
drago što to nije bio njen dragi Viktor. Ali onda je saznala. Saznala je
šta se desilo onim silnim mačkama koje su nestajale po selu. Pratila
te je u šumi i videla šta radiš. Videla je užase koje si činio kako bi mi
udovoljio. Videla je kakvo si čudovište.“ Usledilo je pomeranje udova
kao u kakvog džinovskog pauka dok je Hobs Košćej Veles tražio
senovito mesto bliže Viktoru.
„Naravno, ja sam se skrivao od nje“, rekao je Hobs Viktoru na
uvo. „Nije me videla, nije videla moju ulogu u svemu tome, nije videla
da sam ja probuđen u Đavoljem jezeru. Sve otad sam s tobom,
Viktore. Svakog dana. A kada je majka izvukla iz tebe istinu o onome
šta se tog dana desilo na jezeru, nije mogla da živi s tim. Rekla ti je
da si čudovište. Imao si devet godina i majka te je nazvala
čudovištem, a ti si je nazvao nemačkom droljom. Fotze! S tim nije
mogla da živi i obesila se tamo u šumi - uzela je kaiš s kaputa,
prebacila ga preko grane i obesila se dok si ti to sve gledao.“
„Nije istina!“, povikao je Viktor. „To si bio ti. To si bio ti!“ Razmislio
je o tome, naterao sećanja da doplove na površinu. Film koji je toliko
puta okretao u glavi: Ela u vodi, viče, bori se. Viktor trči ka vodi,
očajnički poseže za njom, vrhovima prstiju okrzne njene, ali ne može
da je uhvati. Ali sećanje se menja, ugao viđenja je drugačiji. Mala
Ela zapravo moli i preklinje ga. Video je svoje šake na njenim malim
slabašnim ramenima, kako je guraju nadole, plava kosa vijori joj se
zlatnozelena u vodi Đavoljeg jezera. Opet je nastao trenutak
zbunjenosti i nije bio siguran da li se to seća sestre, ili nekog drugog
malog utopljenog tela, ili jednog bliže zamku. U jezercetu iza sela
koje ga je podsetilo na…
„Nije istina!“ povikao je Viktor ponovo, ali nadošlo mu je još
prizora, još sećanja. Užasa. Toliko krvi. Krvi na njegovim rukama,
usnama, u ustima. Crveno meso sastrugano s belih kostiju. Vrisak
žena. „Nije istina!“
Viktor je vrištao, poričući iznova i iznova ka čudovištu u uglu.
Pravom čudovištu! Pravom ubici! Ali ovaj je samo odgmizao u
najsenovitiji ugao i tu seo, smejući se Viktoru.
Vrata su se širom otvorila i u sobu je ušao Krakl s dva bolničara.
Pratili su Viktorov pogled ka uglu sobe - praznom uglu sobe. Grube
ruke zgrabile su Viktora i osetio je oštar ubod hipodermičke igle u
podlaktici. Volja i snaga izbledele su mu dok su mu na silu oblačih
ludačku košulju i bacili ga na krevet.
U nedeljama posle Juditine posete, sve se stišalo. Viktor je ušao
u jedno od svojih remisionih stanja: lucidnih i racionalnih perioda u
kojima bi opet postajao savesni psihijatar, veoma zbunjen
zatočeništvom. Za to vreme, halucinacije ne samo da bi prestale
nego bi ih i potpuno zaboravio. Ne bi se sećao poseta gospodina
Hobsa, ili bi mu se samo nejasno javljale poput nečega što se desilo
u noćnoj mori. Jedino čega se jasno sećao bilo je to da je Judita
otišla i da je više nikada neće videti.
Doktor Platner bi ga tada češće posećivao. Viktoru je bilo teško
da proceni njegovo raspoloženje: na njemu su se videli nekakav
umor i zabrinutost kojih tu pre nije bilo i Viktor se zapitao da li
trenutni događaji pritiskaju doktora. Ali kad god bi navaijivao na
Platnera da mu kaže šta se dešava u svetu, doktor bi samo
odgovorio: „Najbolje je da se ne opterećujete time, Viktore.“
Platner je jednog jutra došao do njegovih odaja, rano, ubrzo posle
zore. Viktor je već bio budan, okupan, obrijao se električnim brijačem
koji su mu dozvolili i obukao se. Kada je Platner ušao u njegovu
sobu, Viktor je bio povijen nad jednom knjigom, debelim rukopisom
koji je bio njegova omiljena nemedicinska knjiga: o staroslovenskoj
mitologiji i njenom poreklu.
„Pitao sam se da li biste hteli da prošetate šumom pre doručka“,
rekao je Platner, osmehujući se. Iza njega je stajao vojnik u crnoj
uniformi. U poslednje vreme, kad god bi išli u šetnju, umesto
bolničkog osoblja pratili su ih naoružani nemački vojnici.
„Može“, rekao je Viktor. „Baš bih to voleo.“
„Neka“, rekao je Platner kada je Viktor krenuo da vrati knjigu koju
je čitao na policu, „možete poneti knjigu sa sobom. Naći ćemo neko
lepo mesto da sednemo.“
Bilo je lepo izaći iz zamka. Dok su prolazili, Viktor je primetio da
je sve osoblje sada vojno, a da je zamak pun otpakovanih sanduka i
opreme koja se instalira. Razočarao se što mu Platner nije rekao da
je sve isključivo najnovije, poslednja reč tehnologije. Isto tako,
primetio je i da su neki hodnici pretvoreni u otvorena odeljenja
načičkana uskim krevetima.
„Dobijamo još pacijenata?“, pitao je, ali Platner ga ili nije čuo ili ga
je ignorisao.
Napolju je bio lep dan. Jesenje sunce bilo je nisko i zlatno, ali
zima je bojažljivo ispuštala prvi prohladni zadah ka vedrom vazduhu.
Dok je navlačio okovratnik kaputa preko ušiju, okrenuo se i podigao
pogled ka zamku, koji je bio isti kao i uvek, osim crvene i bele
zastave s kukastim krstom, koja je poigravala na povetarcu s vrha
glavne kule. Mora da su pronašli način da se popnu, pomislio je,
sigurno su pronašli počivalište Jana Crnog Srca.
Dok su se spuštali putićem ka selu, za njima je išao vojnik u
uniformi i s puškom na ramenu. Platner je ćaskao s Viktorom, pričao
o promeni godišnjih doba, drugačijem vremenu. Kada su stigli na
pola puta do sela, Platner je usmerio Viktora ka sporednoj stazici ka
šumskoj crkvici.
„O, znam ovo mesto“, rekao je Viktor, odjednom se razvedrivši
kada su stigli do kapele. „O, da, da - sećam ga se. Nekada sam
dolazio ovde s Juditom. Da, s Juditom…“ Viktor se namrštio,
pokušavši da uhvati i zadrži sećanje u prolazu, i osvrnuo se ka
šumskoj kapeli koja je stajala tamna, snažna i drevna. Vojnik u crnoj
uniformi stajao je u tišini i pušio cigaru na tremu kapele, a brazde na
Viktorovom čelu produbiše se kad mu je u glavi iskrslo jedno drugo,
nejasno i grubo sećanje. Kao da se sećao kako se drevno drvo
podaje nožu u njegovoj ruci dok je u njega nešto urezivao.
„Da li biste hteli da sednete ovde i čitate knjigu neko vreme,
Viktore?“, predložio je Platner. „Ovde je mirno. Tiho. A onda mi na
putu nazad ka zamku možete ispričati još nešto o staroslovenskoj
mitologiji.“
„Drage volje.“ Viktor je otvorio knjigu i stavio je u krilo, ali pre
nego što je počeo da čita, okrenuo se ka Platneru. „Hvala vam što
ste me doveli ovamo. Ovde sam srećan. Ponekad se tako rastužim“,
rekao je. „Ponekad osećam ogromnu tugu. Recite mi, doktore, da li
sam stvarno lud?“
Platner je uzdahnuo i tužno mu se nasmešio; tako tužno da je to
zabrinulo Viktora. „Sve je relativno, Viktore. Plašim se da po nas
dolazi jedna još veća tuga - jedno još veće ludilo.“
Kada je Platner otišao i ostavio ga u miru, Viktor je počeo da čita
knjigu o drevnim bogovima i demonima staroslovenskih šuma,
svestan koliko je ova lokacija savršena i koliko je zahvalan doktoru
Platneru što ga je doveo ovamo. Bio je zadovoljan - i toliko udubljen
u knjigu da nije primetio zvuke koje je iza njega pravio vojnik koji se
spustio drvenim stepenicama kapele, metala kako klizi o metal,
mehaničkog zvuka ubacivanja metka u cev.
Viktor jedva da je imao vremena da registruje hladan poljubac
cevi vojnikove puške na potiljku pre nego što se njegova ogromna
tuga okončala.

— SAN FRANCISKO 1969 —

Bio je to jedan lep dan kasne jeseni. Jutarnje nebo iznad San
Franciska bilo je plavo, bez ijednog oblačka, tako da je Džon
Harvester spustio krov mercedesa kabrioleta dok se vozio gradom
do kancelarije u centru grada. Bio je to svež i vedar dan, dan kada
se osećate dobro, lepo, a Harvester je imao mnogo toga zbog čega
bi se osećao dobro: život je dar - život je sjajan kada ste mladi,
privlačni, uspešni i bogati.
Harvester nije dozvolio čak ni vestima s radija da mu pomute
raspoloženje. San Francisko je bio grad koji je doživeo dva potresa:
potresao ga je najpre zemljotres, a onda i mračna volja jednog
čoveka. Prva vest na radiju bila je o sve većim troškovima obnove
štete od zemljotresa u Santa Rosi pre dve nedelje; druga je bila o
neprestanim i sve većim užasima koje je činio takozvani Zodijak.
Radio-voditelj je sumornim tonom preneo da je ubica poslao još
jedno pismo San Francisko kroniklu - ovog puta s majicom najnovije
žrtve natopljenom krvlju, kako bi dokazao da je autentičan. U tom
najnovijem pismu, Zodijak je objavio da planira da otme školski
autobus i pobije svu decu koju u njemu zatekne. To nije bila prazna
pretnja, svi su mu verovali daje sposoban za taj čin, a već
prestrašeni grad postao je žrtva nove sveopšte paranoje. Džonu
Harvesteru je kao psihijatru bilo zapanjujuće kako je um pojedinca,
volja jednog jedinog čoveka, u stanju da gotovo milion ljudi zarazi
strahom.
Ostavivši kola na podrumskom parkingu poslovne zgrade,
Harvester se liftom uputio ka osmom spratu, gde mu se nalazila
kancelarija. Osmehnuo se svom odrazu u dimljenom staklu lifta;
njegovo italijansko krojeno odelo, košulja i svilena kravata bili su
vrhunskog kvaliteta; iznad privlačnog preplanulog lica, njegova crna
kosa bila je ošišana kod vrlo skupog frizera. Sve u vezi s njim
odisalo je ranim uspehom, nije ni na pola života, a već je postigao
sve.
Kada je izašao iz lifita, pozdravila ga je Džodi, njegova
recepcionerka i sekretarica. Visoka, vitka i plava, Džodi je primljena
koliko zbog izgleda toliko i zbog administrativnih sposobnosti - iako
se za njih, srećom, ispostavilo da su znatne. Sve u vezi s doktorom
Džonom Harvesterom, Džodi, njegovim elegantnim kancelarijama
ispunjenim luksuznim nameštajem i Polokovim slikama govorilo je u
prilog tome da je neverovatno uspešan. Da su njegovi pacijenti
izuzetni. A i jesu bili.
Isto kao i sada, kada je Džon Harvester tek stekao zvanje
doktora, vodila ga je velika ambicija. U to vreme, ta velika ambicija
bila je da da veliki doprinos svetu: da pronađe nove načine lečenja
mentalnih bolesti. Ali sticajem okolnosti i prikradanjem manje
uzvišenih ciljeva, ambicija ga nije napustila, ali je promenio
usmerenje. Njegova lista pacijenata postala je lista odabrane
klijentele; s lečenja psihoza ugroženih i napuštenih prebacio se na
lečenje neuroza bogatih - bogate kalifornijske elite, uključujući tu i
nekoliko holivudskih zvezda.
Harvester je imao sve - osim onoga za čim je najviše žudeo: da
ga kolege uzimaju za ozbiljnog psihijatra. Ali pojaviće se knjiga.
Kada bude izdao knjigu i svoju teoriju, onda će ga shvatiti ozbiljno.
„Dobro jutro, Džodi.“ Nasmešio joj se. „Divno jutro.“
„Jeste, doktore Harvesteru“, rekla je Džodi. „Ali užasne vesti ovog
jutra. Ono pismo u Kroniklu. Mislite li da će to učiniti? Mislim na
školski autobus.“
„Mislim da je taj tip spreman na sve“, rekao je Harvester.
„Kažu da je pametan. Kao, superinteligentan. Jeste li pročitali da
su neki ljudi iz Salinasa dešifrovali kriptogram koji je poslao prošlog
puta? Makar većinu.“
„Nisam. Šta je rekao?“
„Bilo je baš jezivo. Zodijak kaže da ubija te ljude kako bi mu
služili kad bude bio mrtav - kaže da će biti njegovi robovi i igračke u
raju. Baš jezivo. Kako toliko odoleva? Iako je toliko pametan. Mislim,
nema ni najmanjeg nagoveštaja da će ga uhvatiti.“
Harvester je za trenutak razmislio o onome što je rekla. „Imam
teoriju“, rekao je, „da postoji šansa da nije uhvaćen zato što čak ni
sam Zodijak ne zna ko je.“
„Ne razumem vas.“
„Mislim da se dobro sakrio - čak i od samog sebe. Hajde, Džodi,
prepisali ste dovoljno mojih beležaka da razumete pojam višestruke
ličnosti. Možda Zodijak još nije uhvaćen jer je on identitet - odvojeni
identitet - skriven duboko u domaćinu koji o njemu ništa ne zna.“
 „Molim?“, namrštila se Džodi privlačno. „Zaista mislite da neko
može biti Zodijak a da to ne zna?“
„Sasvim je moguće. Pa znate to iz beležaka za moju knjigu.“
Iznenada mu je sinula ideja: možda bih u knjizi mogao da obradim i
Zodijaka.
Osim što mu je predstavljala dodatnu priliku da se obogati,
Harvesterova knjiga bila je i njegov veliki projekat: njegov pokušaj da
ga šira psihijatrijska zajednica shvati ozbiljno. Formulisao je teoriju
da je poremećaj višestrukih ličnosti mnogo učestaliji nego što se to
trenutno smatra - da je čak moguće da je u različitom stepenu i deo
svačije psihologije. U nama obitavaju svakakvi anđeli i demoni, a
Harvester je bio rešen da to i dokaže.
Rizikovao je jer je koristio bogate i slavne pacijente za osnovu
svojih teorija, a bez njihovog znanja. Međutim, podaci koje je
prikupio biće objavljeni tako da se odnose na anonimne ispitanike. U
krajnjem slučaju, tiopental i lorazepam koje je koristio na seansama
imali su efekat amnezije: pacijenti se ničega nisu sećali, a samo on
znao je celokupan sadržaj njihovih razgovora. Naravno, tu su bili i
referentni snimci koje je pravio.
Harvester je bio rešen da dokaže tačnost svoje teze po svaku
cenu.

Džodi je ubrzo posle deset uvela prvog pacijenta. Alis Sterling

stidljivo se osmehnula kad je ušla u Harvesterovu kancelariju i legla
na Korbizjeov kauč. Harvester je često razmišljao o tome kako je vrlo
čudno kod tih holivudskih tipova što im je posao da se razmeću, a
tako često pate od stidljivosti - ponekad i teške stidljivosti - kada nisu
pred kamerom. A opet, svi smo mi samo glumci koji igraju svoje
uloge.
„Kako ste danas, Alis?“, pitao je Harvester. Potrudio se da ne
dozvoli da se vidi koliko je uzbuđen. Poslednja seansa s ovom
pacijentkinjom donela je spektakularne rezultate. Neverovatne
rezultate.
„Nisam baš najbolje“, rekla je tužno - uglađeni jezik akademskih
studija osećao se u njenom akcentu Srednjeg zapada. „Iskrena da
budem, prilično sam potištena. Ne mogu da se otresem nekog - ne
znam - depresivnog osećaja, koji je stalno sa mnom.“
„Hajde da vidimo šta možemo da učinimo u vezi s tim“, rekao je
Harvester. Alis Sterling bila je vitka, elegantna i izuzetno lepa
dvadesetčetvorogodišnjakinja. Ali njen besprekorni ten, struktura
kostiju i telo bili su sve što deli sa Alis Silberstin, devojkom koja je
odrasla u radničkom naselju u Misuriju, gde je do posla, novca i
različitih prilika teško doći. I u tome je ležao koren njenog
nezadovoljstva; nekakav poremećaj obrnutog prilagođavanja, gde su
njeno iznenadno bogatstvo i sloboda od svih materijalnih i
finansijskih briga paradoksalno doveli do depresije i umanjenog
samopoštovanja. „Da li ste spremni da počnemo?“, upitao je.
Klimnula je glavom i Harvester joj je ubrizgao istu onu dozu
tiopentala i lorazepama kao i prošli put. Dok joj je napetost
popuštala, posegao je rukom preko stola i pritisnuo dugme kako bi
počeo snimanje.
Setivši se događaja s prethodne seanse, Harvester je osetio
nalet uzbuđenja dok je čekao da lekovi počnu u potpunosti da deluju
i uvedu pacijentkinju u hipnotičko stanje. Naposletku joj je postavio
prvo pitanje: „Želim da razgovaram s osobom od prošlog puta.“
Nije odgovarala.
„Želim da razgovaram sa osobom koja nešto traži. S osobom
koja je rekla da je izgubila nešto vredno.“
A onda se pojavio. Harvester je osetio kako srce počinje brže da
mu kuca začuvši vitku nežnu pacijentkinju kako progovara.
„Izgubio sam je“, rekla je glasom koji nije bio njen. Dubok, muški,
grub i s engleskim akcentom. „Moju najdragoceniju uspomenu. Moju
malu staklenu ružu, belu i blistavu.“
„Ko ste vi?“, pitao je Harvester.
Usledila je tišina:
„Zovite me gospodin Hobs.“
 — POGOVOR —

Iza đavola:
Istraživanje i razvoj Šest lica senke

Rekao bih za sebe da sam metodičan pisac. Isto kao što i metodični
glumac zaranja u svoju ulogu i ostaje u liku sve dok se bavi tom
ulogom, i ja potpuno zaranjam u vreme, kulturu i svet u kome
obitavaju moji likovi. To je nešto što sam činio i u prethodnim
romanima, i to je iskustvo za koje smatram da me oplemenjuje.
Videti svet tuđim očima znači promeniti i poboljšati sopstvenu
perspektivu. Takođe, veoma je zabavno. S ovom knjigom bilo je
dosta mračne zabave.
Često me pitaju da li je istraživanje za romane - budući da se u
njima govori o drugim vremenima i mestima i da često obuhvataju
specifične naučne i istorijske detalje - teško. Zapravo, za mene
istraživanje ne predstavlja poteškoću: toliko je neraskidivo povezano
s mojim procesom pisanja da ne mogu da ga odvojim od njega i
prosto se radujem dok učim i zaranjam u nova znanja.
Budući da je Šest lica senke mračna i zlokobna priča, možda
deluje neobično što sam toliko uživao i u pripovedanju i u procesu
zaranjanja u bogati folklor, mitologiju i kulturu srednje i istočne
Evrope, kao i u senovite delove ljudskog nesvesnog. Ali to me prosto
fascinira: kada vam je posao pisanje, divno je to što možete da
krenete stazom koja vas najviše doziva. U slučaju Šest lica senke, te
staze zaista su vodile na neka vrlo mračna mesta.
Glavni pokretači priče su jungovska psihologija, srednjoevropski
mitovi i legende, istorija Čehoslovačke neposredno pred Drugi
svetski rat i etničke tenzije koje su tada vladale u zemlji. Dok sam
istraživao i pisao knjigu, uživao sam u tome koliko su se ove teme
stapale i međusobno povezivale. Za Čehoslovačku sam se odlučio
zato što je to zemlja u samom srcu Evrope - geografski, etnički,
kulturološki, psihološki. Česi su narod izuzetno zamršene
psihologije. To je mesto koje se oblikovalo mešanjem keltske,
staroslovenske, germanske i jevrejske kulture. Nije ni čudo što Franc
Kafka, jedinstveni kreativni glas, uz sav apsurd, nadrealizam i crni
humor, potiče upravo iz tog doba i mesta.
Proveo sam dosta vremena u Pragu i drugim delovima Češke
dok sam istraživao za ovu knjigu. Ono što se pojavljuje u mom
romanu samo je vrh ledenog brega: večinu istraživanja čini
upoznavanje s narodom, kulturom i istorijom, i nikada se ne otkriva u
pisanoj rečenici, nego u samopouzdanju i autoritetu kojim zračite
kada pišete o određenom mestu, vremenu i narodu. Na primer, to što
se Moravljani rugaju Bohemljanima iz Praga zbog njihovog
zapevavanja dok pričaju, nijednom se ne pojavljuje u knjizi - ali je
sjajna činjenica!
Neobično mi je to kako različiti elementi moraju da se spoje da bi
roman dobio svoj iskonski oblik. Već neko vreme imao sam grubu
ideju za Šest lica senke, ali na putu za Češku sve mi se složilo.
Obilazio sam zamak Karlštajn - bilo je to van sezone, dan tmuran, a
zamak se nalazio ispod upečatljivog mračnog neba s tamnim
oblacima. Mora se reći da je zamak Karlštajn jedno od najjezivijih
mesta na planeti, čak po sunčanom danu, toliko da bi ga čak i
Drakula u potrazi za novom kućom zaobišao, jer ima loš vajb. Bio
sam u glavnoj dvorani koju je koristio Karlo IV, kada mi se čitava
ideja slegla. Stajao sam na mestu gde je car držao prijem, na
prestolu postavljenom između dva ogromna prozora, tako da bi oni
koji bi mu se obraćali bili osvetljeni, a njegovo lice i izraz toliko u
senci da niko ne bi bio u stanju da ga pročita. (Ovo se pominje i u
romanu i u prikazu Smolakove kancelarije.) Dok sam stajao tu,
zamišljao sam mračne događaje i još mračnije tajne koje su
vekovima već zatočene unutar zidina tog zamka. Tada je sve došlo
na svoje mesto: video sam zamak kao sanatorijum, zamislio ga u
periodu neposredno pre rata, kao mesto gde je istovremeno
zatočeno individualno ludilo poremećenih serijskih ubica, ali koje je,
 paradoksalno, i svojevrsno utočište od još većeg ludila nacizma,
nacizma koji se neumitno približavao sa svih strana, i spolja i iznutra.
Znao sam mesto, znao sam vreme. Priča je bila gotovo spremna;
ali ključni sastojci koje je trebalo dodati bili su mitovi i legende, čije
prisustvo gotovo može da se oseti u češkim šumama, kao i
neizbežne teorije Karla Junga. Ova dva elementa bila su
najprepletenija: po Jungovoj teoriji, mitovi i legende su spoljašnja
manifestacija kolektivnog nesvesnog. Jungova teorija arhetipa dala
nam je zajedničke likove u mitologiji - a isto tako i u književnosti.
Jung me fascinira. On je naučnik čiji je otac bio seoski sveštenik, a
koji nije verovao u boga, i za čijeg se dedu s očeve strane pričalo da
je Geteov vanbračni sin. Deda s majčine strane bio mu je poznati
teolog koji je imao vizije, naučio hebrejski jezik iz Biblije, jer je postao
ubeđen da je to jezik kojim se govori u raju, i isto kao i Dominik
Bartoš u romanu, verovao je da direktno može da komunicira s
mrtvima. Sve dok se Jungova majka nije udala za njegovog oca,
deda bi je terao da sedi iza njega dok bi on sastavljao propovedi -
tek da bi se osigurao da mu đavo nije za ramenom i čita šta piše.
Istražujući staroslovensku mitologiju koja prožima priče u Šest
lica senke, dospeo sam na svoje omiljeno mesto. Bohemljani duguju
ime drevnom keltskom plemenu Boji, koji su bili osnivački narod (isto
tako i u jugoistočnoj Nemačkoj, gde su se zvali Bavari, po čemu je to
područje dobilo ime Bavarska, to jest Bajern). Posle ovih Kelta, došla
su germanska plemena, uglavnom Svevi, posle čega je usledilo
doseljavanje i populaciona dominacija Slovena. Kroz istoriju, ovu
mešavinu dodatno je obogatilo naseljavanje Nemaca i Jevreja.
Razne kulture, legende i verovanja doprineli su izrazito bogatoj
mitologiji. Staroslovenska mitologija je dosta slična nordijskoj,
verovatno pod uticajem kijevskih Rusa. Sva ta duboka, mračna i
prepletena mitologija ponudila mi je savršenu paralelu s Jungovim
teorijama.
Što sam više istraživao, to sam više mračnog blaga pronalazio,
poput Crkve kostiju - Crkve svih svetih u Sedlecu - s bizarnim
smrtonosnim umetničkim delima Františeka Rinta. Što sam dublje
zaranjao u istoriju i kulturu, to sam više ideja dobijao. Naravno, povrh
svega, bila je tu i kataklizma nad češkom populacijom Jevreja.
Holokaust, njegova brutalnost, razmere i osiromašenje evropske
kulture prouzrokovano njime, proganja me otkad sam prvi put postao
svestan toga. Kroz Juditine oči pokušavao sam da vidim
predskazanja u tim mračnim danima neposredno pre invazije
nacističke Nemačke. To istraživanje nije mi pričinjavalo zadovoljstvo i
zaista mi je povećalo osećaj nelagode, čak i zapanjenost povodom
onog što mi izgleda kao ponovno rađanje žestokog nacionalizma i
antisemitizma u našem savremenom društvu.
Dok sam pisao Šest lica senke, doživeo sam dva naročito čudna
iskustva: prvo se desilo kada sam dovršio pisanje više od tri četvrtine
knjige. Zamak Grad orlova zamislio sam kao amalgam pravih
zamkova iz Bohemije, Moravske i Slovačke i podario mu mračnu
istoriju zamka koji nije namenjen za život, nego da stoji kao prepreka
na Kapijama pakla. Sve ovo smislio sam sam, bez oslanjanja na bilo
kakvo stvarno mesto. Međutim, kada sam jedne večeri istraživao o
češkim zamkovima, otkrio sam da postoji i pravi zamak Houska
(Zemička), koji je takođe sagrađen bez kuhinja i smeštajnih jedinica,
ali s masivnim neprobojnim temeljom, ni manje ni više nego da bi bio
brana onome što se u to vreme smatralo predvorjem pakla. Slično
iskustvo imao sam i kada mi je prijatelj profesor, inače stručnjak za
gotiku, rekao da poseduje primerak Crvene knjige Karla Junga.
Naravno, čuo sam za nju - to je knjiga koju je Jungova porodica
branila da se objavi sve do 2009, da mu ne bi narušila reputaciju - ali
nikada nisam video nijedan primerak. Bio sam potpuno zapanjen
time koliko je Crvena knjiga slična mom opisu ilustrovanog rukopisa
Filipa Staroste u Skrivenoj niti. Dva fiktivna dela koja su - a da ja
nisam imao nikakvu nameru, niti sam o Crvenoj knjizi išta znao -
jedno drugom postala paralela u stvarnosti.
Da je Karl Jung još s nama, sigurno bi to nazvao sinhronicitetom.
 — O AUTORU —

Krejg Rasel je internacionalno priznati autor čiji su romani prevedeni

na dvadeset pet jezika širom sveta. Osvojio je veliki broj književnih
nagrada, a čak dva njegova romana ekranizovana su u televizijske
serije u Nemačkoj. Jedini je nagrađen policijskom zvezdom
Hamburške policije, a da nije nemačkog porekla. Oženjen je i ima
dvoje dece.
1)
Viši narednik. (Prim. prev.)↵
2)
Sudeti - naziv za pogranično područje u bivšoj Čehoslovačkoj,
današnjoj Češkoj Republici, na njenoj granici ka današnjoj Austriji,
Nemačkoj i Poljskoj. U Sudetima je pre Drugog svetskog rata živelo
večinom nemačko stanovništvo, tzv. sudetski Nemci. (Prim. prev.) ↵
3)
Nem. žetelac. (Prim. lekt.)↵
4)
Plavi jahač je nemačko udruženje umetnika ekspresionizma. Grupa
je proizašla iz Novog udruženja umetnika, a osnovali su ga Vasilij
Kandinski i Franc Mark u Minhenu 1911. godine. (Prim. prev.) ↵
5)
Tomaš Garig Masarik (1850-1937), prvi predsednik Čehoslovačke
Republike. Bio je jedan od prvih političkih hdera u Evropi koji je
lzrazio zabrinutost zbog Hitlerovog uspona. Podneo je ostavku 14.
decembra 1935. zbog starosti i lošeg zdravlja, a nepime dve godine
kasnije je i umro, tako da nije doživeo da vidi Minhenski sporazum i
nacističku okupaciju Čehoslovačke. (Prim. prev.) ↵
6)
Alfons Muha (1860-1939) bio je češki slikar i dizajner. (Prim. prev.) ↵
7)
Orig. Maucheldeutsch, zapadnojidiški dijalekat, pogrdan naziv za
jidiš. (Prim. prev.)' ↵
8)
Češki naziv za sudetske Nemce, koji ima pejorativan karakter. (Prim.
prev.) ↵
9)
U srednjoevropskom folkloru, Krampus je rogata antropomorfna
figura, kozoliki demon koji tokom božićnih praznika kažnjava
nevaljalu decu. (Prim. prev.) ↵
10)
Nem. drolja. (Prim. prev.) ↵
11)
Fr. dosl. ludost udvoje; med. indukovana psihoza. (Prim. prev.) ↵
12)
Fr. dosl. Porodično ludilo; med. porodična psihoza. (Prim. prev.) ↵
13)
Fr. masovno ludilo. (Prim. prev.) ↵
14)
Pjero je jedan od tipskih likova iz komedija del arte. (Prim. prev.) ↵
15)
Sedmodnevni rat bio je vojni sukob 1919. između Čehoslovačke i
Poljske oko granične teritorije Šlezije. (Prim. prev.) ↵
16)
Novčić vrednosti pola pfeniga. (Prim. prev.) ↵
17)
Nem. laku noć, dame… (Prim. prev.) ↵
18)
Disocijativna fuga je besciljno lutanje tokom amnezije, a može se
javiti kao epileptički ili disocijativni fenomen. Pogođeni doslovno
beže, nesvesno motivisani, od svojih ličnih problema tako što
otputuju u drugi grad, uzimaju drugo ime, menjaju identitet i počinju
sasvim nov život. (Prim. prev.) ↵
19)
Shvatanje po kome sve delove stvari prožima svest. Svet, odnosno
priroda, stvara živa stvorenja, pa bi u skladu s tim trebalo da se
smatra da je i čitav svet živ organizam koji poseduje kolektivni
razum, emocije i dušu. (Prim. prev.) ↵
20)
U misaonim eksperimentima u fizici, Bolcmanov mozak je naziv za
samosvesni entitet koji nastaje usled izuzetno retkih nasumičnih
fluktuacija termodinamićke ravnoteže. Na primer, u homogenoj
njutnovskoj supi, svi atomi se teoretski, čistom slučajnošću, mogu
odbiti i međusobno spojiti na takav način da formiraju funkcionalan
mozak koji bi postao svestan univerzuma kao i ljudski. (Prim. prev.)
↵
21)
Smanjeni nivo svesti, koji obično traje oko desetak sekundi. (Prim.
prev.) ↵
22)
Peter Štump (1525-1589) bio je nemački farmer, optužen za
vukodlaštvo, veštičaranje i kanibalizam. Bio je poznat kao Bedburški
Vukodlak. (Prim. prev.) ↵
23)
Žil de Re (1405-1440) bio je vojni zapovednik i pratilac Jovanke
Orleanke. Pogubljen je zbog sadističkih ubistava nekoliko desetina
dece i optužbi za veštičarenje i satanizam. (Prim. prev.) ↵
24)
Peter Nirs (i Nirš) bio je nemački razbojnik i serijski ubica. Na osnovu
iznuđenih priznanja njega i njegovih saučesnika, osuđen je za 544
ubistva, uključujuči 24 fetusa koja je isekao iz trudnih žena -
navodno je trebalo da ih iskoristi u magijskim ritualima i za
kanibalizam. Verovalo se da se uspešno bavio crnom magijom i da
je posedovao mnoge natprirodne sposobnosti. Pogubljen je 1581.
(Prim. prev.) ↵
25)
Kristman Genipertajnga je navodni nemački razbojnik i serijski ubica
iz XVI veka, za koga se ne zna da li je zaista postojao. Navodno je
ubio 964 ljudi od 1568. do 1581. godine. (Prim. prev.) ↵