ANTONIO TABUKI

Snovi o snovima

bojana888
 mojoj ćerki Terezi
koja mi je poklonila
svesku
iz koje je nastala ova knjiga
Pod bademom tvoje ljubljene,
kada po prvi put Mesec u avgustu
proviri iznad kuće, moći ćeš da
sanjaš, ukoliko se bogovi nasmeše, snove
nekog drugog.
Stara kineska pesma
 Beleška

Opsedala me je često želja da proniknem u snove umetnika koje volim. Nažalost, oni
o kojima u ovoj knjizi govorim nisu nam ostavili noćna putešestvija svoga duha. Iskušenje da
to donekle ispravim je neodoljivo, te sam u pomoć prizvao književnost ne bih li ispunio tu
prazninu. Ipak, jasno mi je da su ove pomoćne pripovesti, koje je jedan čovek obuzet
nostalgijom za nepoznatim snovima pokušao da zamisli, samo blede pretpostavke, beskrvne
iluzije, neuverljive podštapalice. Kao takve ih treba i čitati, i molim duše mojih likova, koje
sada sanjaju s one Druge Strane, da ne budu suviše stroge prema svom poniznom potomku.

A. T.
 San Dedala, graditelja i letača

Jedne noći pre više hiljada godina, koje se ne može pouzdano odrediti, Dedal,
graditelj i letač, usni jedan san.
Sanjao je da se nalazi u utrobi ogromne palate i da prolazi jednim hodnikom. Taj
hodnik se ulivao u drugi hodnik i Dedal je koračao, umoran i zbunjen, oslanjajući se o
zidove. Kada dođe do kraja hodnika, obre se u maloj osmougaonoj odaji odakle se račvalo
osam hodnika. Dedal oseti nepodnošljivu teskobu i požele dodir svežeg vazduha. Krenu
jednim od hodnika, ali on se završavao zidom. Krenu pak drugim, ali i taj se završavao
zidom. Sedam puta je Dedal pokušavao pre no što se, kod osmog pokušaja, napokon uputi
jednim veoma dugim hodnikom koji se, nakon niza zavoja i uglova, opet uli u neki drugi
hodnik. Dedal tada sede na mermerni stepenik i utonu u razmišljanje. Duž hodnika su gorele
baklje koje su osvetljavale zidove oslikane plavim pticama i cvećem.
Samo ja mogu znati kako se izlazi odavde, reče sebi Dedal, ali ne mogu da se setim.
Skide sandale i bos stade da hoda po podu od zelenog mermera. Kako bi se utešio, zapeva
jednu drevnu uspavanku koju je naučio od stare služavke što ga je u detinjstvu ljuljala u
kolevci. Lukovi dugog hodnika vraćali su njegov udesetostručeni glas.
Samo ja mogu znati kako se izlazi odavde, reče sebi Dedal, a ne mogu da se setim.
U tom trenu, uđe u jednu prostranu kružnu odaju, oslikanu čudnovatim predelima. Te
odaje se sećao, ali nije mogao da se seti zašto se sećao. Bilo je tu fotelja tapaciranih
raskošnim tkaninama i, na sredini sobe, veliki krevet. Na ivici kreveta sedeo je jedan čovek,
vitak i mlad likom, bistrog oka. Taj čovek imaše glavu bika. I jecao je, glave zaronjene u
šake. Dedal mu priđe i spusti ruku na njegovo rame. Zašto plačeš?, upita ga. Čovek podiže
glavu i pogleda ga svojim očima životinje. Plačem zato što sam zaljubljen u Mesečinu, reče,
video sam je samo jednom, kada sam još bio dete i pogledao kroz prozor, ali ne mogu s njom
da se spojim jer sam zatočenik ove palate. Kad bih samo mogao da legnem na livadu, noću, i
da se prepustim milovanju njenih zraka, ali ja sam zatočenik ove palate, još od detinjstva,
zatočenik sam ove palate. I ponovo zaplaka.
Tada Dedal oseti razdiruću tugu, i srce mu snažno zakuca u grudima. Ja ću ti pomoći
da izađeš odavde, reče.
Čovek-bik ponovo diže glavu i pogleda ga svojim očima životinje. Ova soba ima
dvoja vrata, a ispred svakih stoji po jedan čuvar. Jedna vrata vode u slobodu, dok druga vode
u smrt. Jedan od čuvara govori samo istinu, dok drugi govori samo laž. Ali, ja ne znam koji
čuvar govori istinu a koji laže, niti koja su vrata slobode a koja vrata smrti.
Sledi me, reče Dedal, pođi sa mnom.
Priđe jednom od čuvara i upita ga: za koja bi vrata onaj drugi čuvar rekao da vode u
slobodu? A zatim se uputi ka onim drugim vratima. I doista, da je upitao čuvara koji laže,
ovaj bi mu, izvrnuvši istinitu izjavu onog drugog, pokazao vrata uništenja; a da je, međutim,
upitao čuvara koji govori istinu, taj bi mu, ne izvrćući lažnu izjavu onog drugog, pokazao
vrata smrti.
Izađoše na ona prava vrata i ponovo krenuše nekim dugim hodnikom. Taj hodnik je
vodio uzbrdo i završavao u vrtu na krovu odakle su se videle svetlosti nekog nepoznatog
grada.
Dedal se sada sećao, i beše radostan što se seća. Ispod žbunja je bio sakrio perje i
vosak. To je učinio zbog sebe, da bi pobegao iz ove palate. Od tog perja i voska vešto napravi
par krila i pričvrsti ih na leđa čoveka-bika. Potom ga povede do same ivice vrta i progovori.
Noć je duga, reče, Mesečina ti okreće svoje lice i iščekuje te, sada možeš da se vineš
do nje.
Čovek-bik se okrenu i pogleda ga svojim blagim životinjskim očima. Hvala, reče.
Pođi, reče Dedal, i nežno ga gurnu. I gledaše za čovekom-bikom koji je širokim
zamasima odlazio u noć i leteo ka Mesečini. I leteo je, leteo.
 San Publija Ovidija Nazona,

pesnika i dvorjanina

U Tomiju, na Crnom moru, u noći šesnaestog januara posle Hrista, jednoj ledenoj i
olujnoj noći, Publije Ovidije Nazon, pesnik i dvorjanin, usni da je postao omiljeni carev
pesnik. I budući tako, božanskim čudom pretvori se u velikog leptira.
Postade, dakle, džinovski leptir, veliki koliko i čovek, grandioznih žuto-plavih krila.
A njegove oči, neizmerno velike loptaste oči leptira, obuhvatale su čitav horizont.
Smestiše ga na zlatnu kočiju, ukrašenu samo za njega, i tri para belih konja poneše ga
put Rima. On se trudio da stoji uspravno, ali njegove tanušne nožice nisu mogle da podnesu
težinu krila tako da je povremeno bio prinuđen da se zavali u jastuke pri čemu bi mu se
nožice zakoprcale u vazduhu. Na nožicama je nosio istočnjačke đerdane i narukvice koje je
zadovoljno pokazivao oduševljenoj gomili.
Kada stigoše do kapija Rima, Ovidije se pridiže s jastuka i s velikim naporom,
pomažući se lelujavim nožicama, ovenča glavu lovorovim vencem.
Gomila je bila u transu i mnogi padoše ničice jer poverovaše da je pred njima kakvo
azijsko božanstvo. Tad Ovidije požele da im objavi da je on zapravo Ovidije, i progovori.
Ali, iz njegovih usta začu se samo čudno šištanje, neki visok i nepodnošljiv pisak koji natera
gomilu da pokrije uši rukama.
Zar ne čujete moj poj?, vikao je Ovidije, ovo je pojanje pesnika Ovidija, onoga koji
podučavaše ljubavnoj veštini, koji pevaše o dvorskim damama i o ukrasima, o čudesima i o
metamorfozama!
Ali, njegov glas beše samo nerazgovetan pisak, i gomila je uzmicala pred konjima.
Napokon stigoše do carske palate gde se Ovidije, nespretno održavajući ravnotežu na
nožicama, pope stepeništem koje ga dovede pred Cezara.
Car ga je čekao sedeći na prestolu, pijući vino iz pehara. Počujmo to što si napisao za
mene, reče Cezar.
Ovidije je bio napisao jednu laku poemu lepršavih stihova, cifrastih i šaljivih,
smišljenu da razgali Cezara. Ali, kako da ih izgovorim?, pomisli, kada je njegov glas bio
samo šištanje insekta? I, tad pomisli da svoje stihove Cezaru prenese pokretima, te se mlitavo
razmaha svojim grandioznim šarenim krilima, izvodeći neki čudesan i egzotičan balet.
Zastori na palati zalepršaše, neki neprijatan vetar prohuja odajama i Cezar, vidno rasrđen,
razbi pehar o pod.
Cezar beše osoran čovek koji je voleo jednostavnost i srčanost. Žestilo ga je što ovaj
nedolični insekt pred njim izvodi taj razneženi ples. Pljesnu rukama i pretorijanci pritrčaše.
Vojnici, reče Cezar, odsecite mu krila. Pretorijanci izvukoše mačeve iz korica i
veoma vešto, kao da potkresuju kakvo stablo, odsekoše Ovidijeva krila. Krila padoše na
zemlju poput nežnog perja i Ovidiju bi jasno da se njegov život u ovom trenutku završava.
Pokrenut nekom snagom koju oseti kao svoju sudbinu, uzmaknu i, njišući se na svojim
užasnim nožicama, ponovo izađe na terasu palate. Ispod njega, razjarena gomila tražila je
njegovu smrt, gomila žedna krvi, koja je jedva čekala da ga ščepa svojim mahnitim rukama.
I tada Ovidije, nespretno pocupkujući, siđe niz stepenište palate.
 San Lucija Apuleja, pisca i maga

Jedne oktobarske noći, 165. godine posle Hrista, u gradu Kartagini, Lucije Apulej,
pisac i mag, usni jedan san. Sanjao je da se obreo u nekom gradiću u Numidiji, beše žarko
veče jednog afričkog leta, šetao je u blizini glavne kapije grada, kad mu pažnju privukoše
smeh i graja. Prođe kroz kapiju i vide kako odmah tu, pored crvenih zidina od ilovače, neka
putujuća trupa izvodi svoju predstavu. Jedan polunagi akrobata, nabeljenog tela, balansirao je
na razapetom užetu, pretvarajući se da će svakog časa izgubiti ravnotežu i pasti. Gomila se
smejala i drhtala od straha, psi su lajali. Potom akrobata izgubi ravnotežu ali se jednom
rukom uhvati za uže, ostavši tako da visi. Gomilom se prolomi vrisak užasa, a onda svi s
olakšanjem zapljeskaše. Igrači stadoše da odvrću čekrk kojim se zatezalo uže te se akrobata,
uz kreveljenje, spusti na zemlju. Jedan frulaš stupi u krug načinjen od utabane zemlje,
obasjan blescima vatri, i zasvira neku melodiju koja je ličila na orijentalnu. I, tad, iz jedne
prikolice, izađe žena raskošnih grudi, pokrivena velovima, držeći bič u ruci. Dok se
približavala, pucketala je bičem po vazduhu i obavijala ga oko tela. Beše to žena vrane kose i
tamnih podočnjaka, a usled vrućine, znoj joj je zajedno sa šminkom curio niz obraze.
Apulej požele da ode ali ga je neka tajanstvena sila primoravala da ostane, da
netremice zuri u ovu ženu. Utom se začuše bubnjevi, u prvi mah tiho a potom mahnito, i u
istom trenu iza zavese gde su bile životinje, izađoše četiri veličanstvena bela konja i jedan
siroti iznemogli magarac. Igračica fijuknu bičem i konji, propinjući se, hitro pojuriše ukrug.
Magarac leže po strani, pored kaveza s majmunima, i lenjo stade repom da tera muve.
Igračica ponovo fijuknu bičem i konji se zaustaviše i spustiše na kolena, uz otegnuto
njištanje. Tad žena, s neočekivanom lakoćom, s obzirom na svoj krupan stas, polete u vazduh
i, stojeći jednom nogom na jednom konju a drugom nogom na drugom, stade da jaše obe
životinje, držeći se uspravno na njihovim leđima, raskrečenih nogu. I tako jašući, skaredno je
vrtela držač biča ispred svog stomaka, dok je gomila žagorila od uzbuđenja. Utom bubnjevi
zanemeše a iznemogli magarac, kao da se pokorava kakvom nečujnom naređenju, izvrnu se
na leđa, s nogama u vazduhu, i prikaza publici svoj ukrućeni falus. Žena je, hodajući kroz
gomilu, uzvikivala da drugi deo predstave mogu da gledaju samo oni koji dobro plate, dok su
dva igrača, preobučena u stražare, s bičevima u ruci, rasterivali dečurliju i prosjake.
Apulej ostade sam, s nekolicinom posmatrača. Izvadi iz torbe dva srebrna novčića,
pruži ih i nastavi da gleda predstavu. Žena dohvati magarčev falus i, trljajući ga razbludno po
stomaku, stade čežnjivo da pleše, razgrćući pri tom velove kako bi otkrila svoje čari. Apulej
se primače i podiže ruku, i tad magarac otvori usta ali, umesto da zanjače, progovori ljudskim
glasom.
Ja sam Lucije, reče, zar me ne prepoznaješ?
Koji Lucije?, upita Apulej.
Tvoj Lucije, reče magarac, onaj iz tvojih pustolovina, tvoj prijatelj Lucije.
Apulej se osvrnu oko sebe, ubeđen da taj glas dolazi negde iz blizine, ali kapija grada
već beše zatvorena, stražari su spavali, a iza njega je tiho disala duboka afrička noć.
Ova veštica je bacila zle čini na mene, reče magarac, zarobila me u ovo telo, samo me
ti možeš spasiti, ti koji si pisac i mag.
Apulej skoči prema vatri i dograbi jedan užareni ugarak, ispisa nekakve znake u
vazduhu, izgovori reči za koje je znao da mora izgovoriti. Žena kriknu, usta joj se izviše u
užasnutu grimasu, a njeno lice poče da se smežurava sve dok ne postade lice starice. I, gle,
kao nekim čudom, žena se rasprši u vazduhu, a zajedno sa njom nestadoše i akrobate, zidine
grada, afrička noć. Iznenada beše dan: bio je blistav sunčani dan u Rimu, Apulej je šetao
pokraj Foruma, a sa njim zajedno i njegov prijatelj Lucije. I tako šetajući, ćaskali su i
odmeravali najlepše robinje koje su se vrzmale po pijaci na trgu. U jednom trenutku, Apulej
zastade te povukavši Lucija za tuniku, pogleda ga ravno u oči i reče: noćas sam usnio jedan
san.
 San Čeka Anđolijerija,

pesnika i bogohulnika

Jedne januarske noći godine 1309, dok je ležao na slamarici sijenskog lazareta, uvijen
u smrdljive zavoje, Čeko Anđolijeri, pesnik i bogohulnik, usni jedan san. Sanjao je da je
sparan letnji dan i da se, šetajući, obreo ispred katedrale. Znajući da je unutra sveže, pomisli
da uđe ne bi li se spasao žege, ali umesto da poklekne i da umoči prste u svetu vodicu, on ih
ukrsti kao da odbija zle čini, jer je strahovao da mu ovo mesto donosi nesreću.
U prvoj kapeli zdesna jedan slikar je živopisao Bogorodicu. Slikar beše plavokos
mladić koji je sedeo na klupici, sa paletom u rukama, kao da se odmara. Sveta slika beše
gotovo završena: Devica kosih očiju i neuhvatljivog osmeha, a u krilu, među naborima
haljina, ležalo je dete Isus. Slikar ga ljubazno pozdravi, a Čeko Anđolijeri mu uzvrati
cerekanjem. Potom se upilji u sliku i najednom ga obuze zlovolja. Ljutio ga je izraz te
uzvišene gospe koja s visine gleda na ovaj svet, kao da iz dna duše prezire sve zemaljsko.
Bilo je to jače od njega: približi se slici i, podižući desnu ruku, načini jedan nepristojan
pokret. Mladi slikar skoči sa klupice i pokuša da ga spreči, no Čeko Anđolijeri se, kao
opsednut, otrgnu i ponovi isti pokret, ali sada levom rukom. Devica tada pokrenu oči kao da
je živa, i ošinu ga pogledom. Čeko Anđolijeri oseti kako mu čudan drhtaj potresa telo, poče
da se grči i da se smanjuje, vide da mu se udovi prekrivaju crnom dlakom, opazi da mu
između nogu izrasta dugačak rep i pokuša da zaurla, ali umesto urlika, iz usta mu izađe
zastrašujući mjauk i on, onako malen i razjaren kod slikarevih nogu, shvati da se pretvorio u
mačku. I poskoči unapred a onda unazad, kao pomahnitao u stravičnom zatvoru tog novog
tela, srdito iskezi zube i izjuri iz crkve, divlje mjaučući. Na trg se, za to vreme, spustila noć.
Čeko Andolijeri se isprva šunjao, pribijajući se uza zidove, a potom se osvrnu oko sebe da
proveri da li neko obraća pažnju na njega. Ali, trg beše gotovo sasvim pust. Na uglu, u blizini
krčme, stajala je grupa mladića razbojničkog izgleda koji su izneli bokale i pijančili na ulici.
Čeko Andolijeri pomisli da prođe pored krčme jer bio je gladan, a tu bi možda našao barem
koricu sira. Promače uza zid krčme i približi se vratima koja behu osvetljena dvema
svetiljkama na dovratku. U tom trenu, jedan od mangupa ga pozva, onim tipičnim puckanjem
usana kojim se dozivaju mačke, i pokaza mu kožuricu od šunke. Čeko Andolijeri se u jednom
skoku nađe kraj njegovih nogu, zagrize kožuricu, ali u tom času, mladići ga zgrabiše i
unesoše u krčmu, čvrsto ga držeći. Čeko Andolijeri pokuša da ujeda i da grebe, ali je njihov
stisak bio suviše jak: jedan mu je stezao njušku, drugi šape, tako da nije mogao ni da mrdne.
U krčmi, mangupi uzeše posudu sa smolom za baklje i premazaše ga njome od glave do pete.
Potom ga jednom bakljom zapališe a onda pustiše. Čeko Anđolijeri, pretvoren u plamenu
loptu, izlete napolje stravično mjaučući; nasrtao je na zidove kuća, valjao se po zemlji, ali
vatra nije htela da se ugasi. Poput strele, stade da leti kroz mračne uličice Sijene,
osvetljavajući ih pri prolasku. Nije znao kuda da ide, prepustio se instinktu da ga vodi.
Zaokrenu iza dva ćoška, projuri kroz tri ulice, pretrča preko malog trga, pope se uz neko
stepenište i, napokon, stiže do jedne palate. Tu je živeo njegov otac. Čeko Andolijeri se
uspentra uza stepenice, promače pokraj prestravljenih slugu, ujuri u trpezariju gde je njegov
otac upravo večeravao, i zaurla: oče moj, sav gorim, molim vas, spasite me! I, u tom trenu,
Čeko Andolijeri se probudi. Lekari su mu upravo skidali zavoje dok je njegovo telo,
prekriveno užasnim ranama kosopasice, gorelo kao živa vatra.
 San Fransoa Vijona,

pesnika i nasilnika

U zoru, na dan Božića godine 1451, pre no što će se probuditi iz poslednjeg sna,
Fransoa Vijon, pesnik i nasilnik, usni jedan san. Sanjao je da je noć punog meseca i da on
hoda nekom opustošenom poljanom. Zaustavi se da bi pojeo parče hleba koje je izvadio iz
torbe, te sede na kamen. Pogleda u nebo, i oseti beskrajnu tugu. Potom nastavi svoj put i tako
stiže do jedne gostionice. Kuća je bila mračna, utonula u tišinu, verovatno su svi već spavali.
Fransoa Vijon je uporno lupao na vrata dok mu, napokon, ne otvori gostioničareva žena.
Šta tražiš u ovo gluvo doba, namerniče?, upita ona, osvetlivši lampom Vijonovo lice.
Tražim svog brata, odgovori Fransoa Vijon, poslednji put je viđen u ovim krajevima,
a ja želim da ga pronađem.
Kroči u mračnu gostionicu, osvetljenu tek slabašnom vatrom, i sede za jedan sto.
Hoću ovčetinu i vino, naruči, i ostade da čeka. Gostioničareva žena mu donese činiju
kuvanog krompira i krčag jabukovače. To je sve što imamo večeras, reče, uteši se ovim,
namerniče, jer ovuda se stalno vrzmaju žandari koji nam slistiše svu hranu.
Dok je Vijon večerao, uđe jedan starac lica skrivenog u krpe. Bio je gubavac i
oslanjao se o štap. Vijon ga pogleda i ne reče ništa. Gubavac sede u drugi kraj prostorije,
pored vatre, i reče: kazali su mi da tražiš svog brata.
Vijonova ruka polete ka bodežu, ali ga gubavac jednim pokretom zaustavi. Nisam na
strani žandara, reče, ja sam na strani nasilnika, i mogu da te odvedem do brata. Priđe vratima
oslanjajući se o štap, i Vijon krenu za njim. Izađoše u hladnu zimsku noć. Bilo je vedro a
sneg se na poljima već bio zaledio. Svuda oko njih prostirala se goletna pustara uokvirena
crnom senkom šumovitih brežuljaka. Gubavac izbi na jednu stazu i, s teškom mukom, uputi
se ka brežuljcima. Vijon je išao za njim, ali je ipak, sve vreme, držao ruku na dršci bodeža.
Kad staza poče da biva okomita, gubavac se zaustavi i sede na kamen. Izvadi iz torbe
okarinu i stade da svira neku setnu melodiju. Povremeno je prekidao sviranje da bi otpevao
po nekoliko strofa nekakve lopovske balade koja je govorila o silovanju i napasnicima, o
krađama i žandarima. Vijon ga je slušao užasnut, jer je znao da se ta pesma odnosi na njega.
I, tad oseti neki čudan neobjašnjiv strah od kojeg mu se zgrči utroba. Ali, strah od čega? To
nije znao, jer on se žandara nije plašio, kao što se nije plašio ni mraka, niti gubavca. I oseti da
je taj strah ustvari neko čudno žaljenje i neuhvatljiv bol.
Utom gubavac ustade i Vijon pođe za njim prema šumi. Kada stigoše do prvog drveta,
Vijon ugleda kako s grane visi obešen čovek. Jezik mu je bio ispao, a mesec je sablasno
osvetljavao mrtvo telo. Beše mu nepoznat, i Vijon produži dalje. Na obližnjem drvetu je
takođe visio čovek ali i taj mu beše nepoznat. Vijon pogleda unaokolo, i shvati da je šuma
prepuna mrtvaca koji vise sa drveća. Zagledao ih je jednog po jednog, strpljivo, kružeći
između nogu koje su se njihale na povetarcu, sve dok ne pronađe brata. Prerezavši nožem
uže, skide ga i položi na travu. Leš je bio ukrućen, što zbog smrti a što zbog studeni. Vijon ga
poljubi u čelo. I, utom, leš njegovog brata prozbori. Život je ovde, brate moj, prepun belih
leptirova koji čekaju na tebe, reče leš, a svi su oni larve sablasti.
Vijon izgubljeno podiže glavu. Njegov saputnik je bio nestao a iz šume su se, poput
prigušenog pojanja kakvog velikog pogrebnog hora, izlivali zvuci balade koju je pevao
gubavac.
 San Fransoa Rablea,

pisca, i bivšeg fratra

Jedne februarske noći 1532, u lionskoj bolnici, dok je spavao u svojoj skromnoj
lekarskoj sobi, nakon sedmodnevnog posta, kao što nalažu pravila manastirskog života kojih
se, iako napustivši red, i dalje pridržavao, Fransoa Rable, pisac i bivši fratar, usni jedan san.
Sanjao je da se nalazi pod pergolom neke krčme u Perigoru, i da je mesec septembar. Beše tu
jedan dugačak i uzak sto prekriven snežnobelim stolnjakom a na njemu behu stakleni bokali s
vinom, a on je sedeo na jednom kraju tog stola. Suprotan kraj beše takođe postavljen za
nekoga, ali on nije znao za koga, znao je samo da treba da čeka. I, dok je tako čekao, krčmar
mu donese tanjir mariniranih maslina i bokal hladne jabukovače, te on stade da mezeti,
pijuckajući tu izvrsnu jabukovaču boje ćilibara. Utom začu udaranje kopita i ugleda oblak
prašine kako se približava s glavnog puta. Bila je to kočija kraljevskog izgleda, s kočijašem u
grimiznoj livreji i dva lakeja koji su stajali na papučicama. Kočija se zaustavi na poljani
ispred krčme, dva lakeja dunuše dva puta u trubu a potom se sjuriše dole da prostru grimizni
tepih ispred vratašca kočije. Stadoše u stavu mirno i viknuše: njegovo visočanstvo gospon
Pantagruel, kralj dobrog zalogaja i dobre kapljice! Fransoa Rable skoči na noge jer shvati da
je došao njegov sadrug za trpezom; a ovaj se već primicao, veličanstveno stupajući po
grimiznom tepihu što su lakeji odmotavali ispred njegovih nogu. Divovskog stasa, koračao je
pridržavajući rukama stomak, jednu stomačinu veliku poput mešine, koja se njihala sad levo,
sad desno. Lice mu je uokvirivala gusta crna brada, a na glavi je nosio veliki šešir sa širokim
obodom. Njegovo visočanstvo gospon Pantagruel razvuče usne u ljubazan osmeh, zavrnu
rukave svoje kraljevske odore i sede za suprotan kraj stola. Krčmar stiže prethodeći velikoj
zdeli koja se pušila i koju su nosila dva paža, i stade da poslužuje. Čorba od ječma, pšenice i
pasulja, najavi poslužujući, nešto lagano za zagrevanje. Njegovo visočanstvo gospon
Pantagruel priveza oko vrata salvetu veličine čaršava i dade znak Fransoi Rableu da može da
počne. Beše to čorba od žitarica po kojoj su plivali listovi lovora i češnjevi belog luka, zaista,
nešto sasvim posebno. Fransoa Rable smaza pun tanjir s apetitom, dok njegovo visočanstvo
gospon Pantagruel, nakon što je učtivo zatražio dozvolu, primače zdelu k sebi i stade pravo iz
nje da srče čorbu. Utom stigoše paževi sa drugim jelom, dok je krčmar revnosno punio
tanjire. Ovoga puta to behu punjene guske. Fransoi Rableu dopadoše dve, njegovom
visočanstvu gospon Pantagruelu, devetnaest. Krčmaru, reče uvaženi gost, moraš mi reći kako
se spremaju ove guske, hteo bih da podučim mog kuvara. Krčmar pogladi svoje guste brke,
pročisti glas i poče: prvo se uzme jedna lepa glavica kiselog kupusa i baci se na ključ četiri
do pet minuta. Potom se rastopi guščija mast u koju se stavi kupus, zatim loj, bobice kleke,
karanfilić, so i biber, iseckani luk te se sve to zajedno krčka dobra tri sata. Onda se doda
šunka, sitno iseckana guščija jetra, i u to se nadrobi sredina hleba. Guske se napune ovim
nadevom i stave se u rernu četrdesetak minuta. Kada su napola pečene, mora se obavezno
pokupiti mast i njome preliti nadev, i jelo je gotovo. Slušajući taj opis, Fransoa Rable nanovo
dobi apetit, a takođe i njegov sadrug u jelu, tako bi se barem reklo, jer, oblizivao je brke
svojim gigantskim jezikom a onda upita: pa, krčmaru, šta nam sad preporučuješ? Krčmar
pljesnu dlanovima i dotrčaše paževi noseći poslužavnike koji su se pušili. Kopuni u rakiji od
šljiva i biserke sa rokforom, izdeklamova ponosno krčmar i otpoče s posluživanjem. Fransoa
Rable se ushićeno baci na jednog kopuna i jednu biserku, dok je njegovo visočanstvo gospon
Pantagruel proždrao najmanje desetak. Ne znam zašto, reče njegovo visočanstvo gospon
Pantagruel, ali nalazim da bi uz ove kopune sjajno išla pašteta od mozga, šta vi velite na to,
moj dragi prijatelju? Fransoa Rable potvrdi, i krčmar, kao da je samo to i čekao, pljesnu
dlanom o dlan. Paževi prinesoše dve činije, do vrha napunjene paštetom od mozga. Njegovo
visočanstvo gospon Pantagruel namaza celu jednu činiju na hleb dugačak čitav metar koji je
zatim, između zalogaja kopuna, tako žustro grizao da ga je za dva minuta slistio do poslednje
mrve. Kad jelo privedoše kraju, krčmar zatraži dozvolu da skloni prljave tanjire, pa upita: a
šta biste vi gospodo rekli na malo divlje svinje na lovački način, ili možda više volite punjeni
file od zečetine? Fransoa Rable predloži da im, za svaki slučaj, donese i jedno i drugo. A
njegovo visočanstvo gospon Pantagruel zevnu, ne bi li pokazao kako je još uvek pri apetitu.
Krčmar pljesnu rukama i paževi dotrčaše s novim jelima. Ah, promrmlja na jedvite jade
Fransoa Rable, pošto su mu usta bila puna, kakav slastan zalogaj, ova divlja svinja na lovački
način! Pa ovaj blagi kiseloslatki lovački sos, sa zelenim maslinama i tek mrvičkom ljute
papričice da istakne ukus divljači. A ovaj punjeni file od zečetine, dobaci između zalogaja
njegovo visočanstvo gospon Pantagruel, zar nije naprosto božanski?
Krčmar ih je, blaženog izraza, posmatrao kako jedu. Beše septembar i sunce je
svetlim pegama prošaralo senku pergole. Oči njegovog visočanstva gospona Pantagruela
postadoše veoma sitne dok su mu kapci svakog časa padali kao da se netom spremao da
zaspi. Zatim se nekoliko puta potapša po stomaku, učtivo zamoli za dozvolu te strahotno
podrignu, i taj zvuk poput groma odjeknu poljima. Na tu grmljavinu, Fransoa Rable se
probudi i shvati da napolju besni oluja, te napipavajući upali sveću i sa noćnog ormarića
dohvati parče suvog hleba koje je svake noći sebi dopuštao ne bi li ublažio post.
 San Mikelanđela Merizija zvanog

Karavađo, slikara i kavgadžije

U noći prvog januara 1599, dok je ležao u krevetu sa jednom prostitutkom,

Mikelanđelo Merizi zvani Karavađo, slikar i kavgadžija, usni da ga je posetio Bog. Bog mu
se javio u liku Hrista, i upirao je prstom u njega. Mikelanđelo je sedeo u nekoj krčmi i
kockao se za novac. Njegovi suigrači behu sve same bitange, a poneko od njih beše i pijan. A
on, on nije bio Mikelanđelo, već jedan od stalnih gostiju, običan razbojnik. Kad mu se Bog
javio, on je upravo psovao Hristovo ime i grohotom se smejao. Ti, prozbori bez reči Hristov
prst. Ja?, zaprepašćeno upita Mikelanđelo Merizi, ja nisam svetac, ja sam samo grešnik, ne
mogu biti izabran.
Ali, Hristovo lice beše neumoljivo, nije bilo izbora. I njegova ispružena ruka nije
ostavljala mesta nikakvoj sumnji.
Mikelanđelo Merizi pognu glavu i pogleda novac na stolu. Silovao sam, reče, ubijao
sam, ruke su mi ogrezle u krvi.
Momčić koji je služio donese pasulj i vino. Mikelanđelo Merizi se baci na hranu i
piće. Oko njega, svi su bili nepomični, samo je on micao rukama i ustima, poput kakve aveti.
I sam Hrist beše nepomičan, i pružao je svoju nepomičnu ruku sa uperenim prstom.
Mikelanđelo Merizi ustade i pođe za njim. Obreše se u nekoj prljavoj uličici, i Mikelanđelo
Merizi stade da urinira u jednom ćošku, oslobađajući se svog onog vina koje te večeri beše
popio.
Bože zašto me tražiš?, upita Mikelanđelo Merizi Hrista. Čovekov sin ga pogleda, ne
govoreći ništa. Hodali su tako uličicom, a onda izbiše na jedan trg. Trg beše pust.
Tužan sam, reče Mikelanđelo Merizi. Hrist ga pogleda i ne reče ništa. Sede na jednu
kamenu klupu i skide sandale. Protrlja tabane i progovori: umoran sam, prepešačio sam čitav
put od Palestine ne bi li te našao.
Mikelanđelo Merizi je povraćao u ćošku, oslanjajući se o zid. Ali, ja sam samo
grešnik, povika, ne treba da me tražiš.
 Hrist priđe bliže i dodirnu mu ruku. Ja sam te načinio slikarem, reče, i od tebe ištem
jednu sliku, nakon toga možeš poći putem svoje sudbine.
Mikelanđelo Merizi obrisa usta i upita: kakvu sliku?
Moj dolazak tebi u pohode, večeras u krčmi, samo što ćeš ti biti Matej.
Dobro, reče Mikelanđelo Merizi, naslikaću je (napraviću je). I okrenu se u krevetu. U
tom trenu, prostitutka ga zagrli, glasno hrčući. (uz glasno hrkanje).
 San Fransiska Goje i

Lusijentesa, slikara i vizionara

U noći prvog maja 1820, za vreme jednog od svojih povremenih napada ludila,
Fransisko Goja i Lusijentes, slikar i vizionar, usni jedan san.
Sanjao je da se, sa svojom voljenom iz najranijih dana mladosti, obreo ispod jednog
drveta. Oko njih se prostirao surovi aragonski predeo a sunce beše visoko na nebu. Njegova
voljena je sedela na ljuljašci a on ju je ljuljao. Njegova voljena je imala čipkani suncobran, i
često se smejala, isprekidano i nervozno. A onda, njegova voljena pade na travu i on se baci
za njom, kotrljajući se. Valjali su se tako niz padinu brežuljka sve dok ne naiđoše na jedan
žuti zid. Proviriše preko zida i ugledaše vojnike kako, pod svetlošću fenjera, streljaju neke
ljude. Fenjer se nije uklapao u taj predeo prepun sunca, no ipak je sablasno osvetljavao taj
prizor. Vojnici zapucaše i ljudi se sručiše u lokve, bojeći ih svojom krvlju. Fransisko Goja i
Lusijentes tad izvuče kist koji je nosio za pasom i, zastrašujuće vitlajući njime, pođe ka
vojnicima. Istog trena, oni, kao nekim čudom, nestadoše, prestravljeni tom prikazom. A na
njihovom mestu, stvori se zastrašujući kolos koji je proždirao ljudsku nogu. Kosa mu beše
blatnjava a lice modro, dva tanka mlaza krvi slivala su mu se iz uglova usta, oči mu behu
mutne, no, ipak, smejao se.
Ko si ti?, upita ga Fransisko Goja i Lusijentes.
Kolos obrisa usta i reče: ja sam čudovište koje vlada čovečanstvom, Istorija je moja
majka.
Fransisko Goja i Lusijentes zakorači i zavitla svojim kistom. Kolos nestade, a na
njegovom mestu pojavi se starica. Beše nakazna i krezuba, kože poput pergamenta i žutih
očiju.
Ko si ti?, upita je Fransisko Goja i Lusijentes.
Ja sam razočarenje, reče starica, i vladam svetom, jer svaki ljudski san kratak je kao
tren.
Fransisko Goja i Lusijentes zakorači i zavitla svojim kistom. Starice nestade i na
njenom mestu pojavi se pas. Beše to mali pas, ukopan u pesku, samo mu je glava virila.
Ko si ti?, upita ga Fransisko Goja i Lusijentes.
Pas izvi vrat što je više mogao i reče: ja sam zver očajanja i rugam se tvojim
patnjama.
Fransisko Goja i Lusijentes zakorači i zamahnu svojim kistom. Psa nestade a na
njegovom mestu pojavi se čovek. Beše to debeli starac, mlohavog i nesrećnog lica.
Ko si ti?, upita ga Fransisko Goja i Lusijentes.
Čovek se umorno nasmeši i reče: ja sam Fransisko Goja i Lusijentes, meni ne možeš
ništa.
I u tom trenu, Fransisko Goja i Lusijentes se probudi i shvati da je sam u krevetu.
 San Semjuela Tejlora Kolridža,

pesnika i opiomana

Jedne novembarske noći 1801, u svojoj kući u Londonu, dok se predavao čarima
opijuma, Semjuel Tejlor Kolridž, pesnik i opioman, usni jedan san. Sanjao je da se nalazi na
brodu zarobljenom između santi leda. On je bio kapetan, a njegovi ljudi, koji su ležali na
palubi, uzaludno su pokušavali da se zaštite od studeni pokrivajući se krpama i poderanim
ćebadima. Lica im behu ispijena, imali su duboke podočnjake, i bolest u očima. Džinovski
albatros koji je bio sleteo na jarbol, stajaše raširenih krila, bacajući zastrašujuću senku na
most. Semjuel Tejlor Kolridž pozva drugog oficira i naloži mu da donese pušku, ali ovaj
odgovori da su ostali bez baruta i pruži mu samostrel. Semjuel Tejlor Kolridž tad zgrabi
samostrel i nacilja. Pomisli da bi, ako ubije albatrosa, mogao nahraniti svoje iznemogle
mornare i tako ih spasiti od skorbuta i smrti. Nacilja, i odape strelu. Prostreljenog vrata,
albatros pade na most a njegova krv poškropi okolni led. Utom iz te krvi nastade morska
zmija koja hitro podiže glavu i iskrsnu iznad boka broda, palacajući svojim račvastim
jezikom. Semjuel Tejlor Kolridž dohvati sablju koja mu je visila za pasom i smesta joj odseče
glavu. Kad utom, iz odsečene glave nastade žena, mršava i obučena u crno, bledog lica i
užarenih očiju. Žena je u rukama držala kockice; sede na krmu i pozva kapetana. A sad ćemo
bacati kockice, reče žena, ako ti pobediš, tvoj brod će biti slobodan, ako ja pobedim povešću
sa sobom tvoje mornare. Drugi oficir dotrča kao bez duše do Semjuela Tejlora Kolridža i,
zgrabivši ga za ruku, stade da ga preklinje da ne sluša tu zlokobnu ženu, jer će to, inače, biti
njihova propast, ali ovaj odvažno zakorači prema njoj i, naklonivši se, kaza da je spreman.
Žena mu pruži kutijicu s kockicama i Semjuel Tejlor Kolridž je dohvati i stegnu na grudi.
Onda je žestoko protrese i baci kockice na pod. Mornari počeše da kliču: jedanaest beše zbir
koji je njihov kapetan dobio. Zlokobna žena stade da čupa kose i nariče, potom se pakosno
isceri a onda ponovo zakuka, cvileći tužno poput psa. Najzad, uze kutijicu, i jednim širokim
zamahom, kao da namerava da pomete most, hitnu kockice. Ove se otkotrljaše po palubi i
zaustaviše obe na šestici. U tom trenu, podiže se studeni vetar koji ledenim udarcima nasrnu
na njih, i s tim vetrom nestadoše mornari, zlokobna žena i brod, nekakav sivi dim poput
pokrova prekri sve oko njega, a Semjuel Tejlor Kolridž otvori oči i ugleda maglovitu zoru
kako se pomalja na prozoru njegove sobe.
 San Đakoma Leopardija,

pesnika i osobenjaka

Jedne noći početkom decembra 1827, u ljupkom gradu Pizi, u ulici dela Fađola,
spavajući između dve perine da bi se zaštitio od ljute studeni što je pritiskala grad, Đakomo
Leopardi, pisac i osobenjak, usni jedan san. Sanjao je da se obreo u nekoj pustinji, i da je
pastir. Ali, umesto da ima stado koje ga prati, sedeo je udobno zavaljen u čezama koje su
vukle četiri snežno bele ovce, i te četiri ovce behu njegovo stado.
Pustinja, i brežuljci koji su je okruživali, behu od najfinijeg srebrnastog peska što se
svetlucao poput svetlosti svitaca. Spustilo se veče ali nije bilo hladno, štaviše, reklo bi se da
to beše jedna od onih blagih noći kasnog proleća, te Leopardi skide ogrtač s ramena i prebaci
ga preko naslona čeza.
Kuda me vodite, drage moje ovčice?, upita.
Vodimo te u šetnju, odgovoriše četiri ovce, mi smo ovčice lutalice.
Ali kakvo je ovo mesto?, upita Leopardi, gde smo to mi?
To ćeš tek otkriti, odgovoriše ovčice, kada budeš sreo osobu koja te čeka.
Ko je ta osoba?, upita Leopardi, baš bih voleo da znam.
He, he, smejuljile su se ovčice zgledajući se među sobom, ne možemo ti reći, neka to
bude iznenađenje.
Leopardi je ogladneo, te požele da pojede neki slatkiš; eto, baš bi mu prijala jedna
slasna torta s pinjolima.
Pojeo bih neki slatkiš, reče, zar u ovoj pustinji ne postoji mesto gde može da se kupi
neki slatkiš?
Odmah iza onog brda, odgovoriše ovčice, strpi se malo.
Stigoše na kraj pustinje i zaobiđoše brdo u čijem se podnožju nalazio dućan. Beše to
zamamna poslastičarnica, sva od kristala, i blistaše nekom srebrnastom iskričavom svetlošću.
Leopardi stade da razgleda izlog, neodlučan šta da izabere. U prvom redu su stajale torte,
svih boja i svih veličina: zelene torte od pistaća, rumene torte od malina, žute torte od limuna,
ružičaste torte od jagoda. Pa onda marcipani, neobično smešnih i primamljivih oblika: beše tu
jabuka i narandži, trešanja, a i raznih životinja. A na kraju su se nizali šatoi, kremasti i gusti,
s bademom na vrhu. Leopardi pozva poslastičara i kupi tri kolača: jednu torticu od jagoda,
marcipan i šato. Poslastičar beše srebrnasti čovečuljak, blistavo bele kose i plavih očiju. On
mu pruži kolače i pokloni kutiju bonbona. Leopardi se vrati u čeze i, dok su se ovčice
spremale za polazak, stade da uživa u poslasticama koje je kupio. Put koji je bio u laganom
usponu, sad se strmo verao uz padine. Kad gle čuda, i ovde je tlo svetlucalo, bilo je prozirno i
zračilo je bleštavom srebrolikom svetlošću. Ovčice se zaustaviše ispred jednog kućerka koji
se iskrio u noći. Leopardi siđe jer shvati da je stigao, uze kutiju s bonbonama, i uđe u kuću. A
unutra, jedna devojka je sedela na stolici i vezla na đerđefu.
Priđi bliže, čekala sam te, reče devojka. Okrenu se prema njemu i nasmeši se, i
Leopardi je prepoznade. Bila je to Silvija. Samo što je sada bila sva od srebra, likom ista kao
nekada, ali od srebra.
Silvija, mila Silvija, reče Leopardi uzimajući je za ruke, kako je slatko videti te
ponovo, ali zašto si sva od srebra?
Zato što sam selenit, odgovori Silvija, kada neko umre dolazi na Mesec i postaje
ovakav.
Ali zašto sam i ja ovde, upita Leopardi, da nisam možda umro?
Ovo nisi ti, reče Silvija, ovo je samo tvoj pričin, ti si još uvek na Zemlji.
A da li se odavde može videti Zemlja?, upita Leopardi.
Silvija ga povede do jednog prozora gde se nalazio durbin. Leopardi prisloni oko na
sočivo i netom ugleda jednu kuću. Prepoznade je: beše to njegova kuća. Jedan je prozor još
bio osvetljen, Leopardi zaviri unutra i ugleda svoga oca, u noćnoj košulji i s nokširom u ruci,
kako se sprema na počinak. Nešto ga stegnu oko srca i on okrenu durbin na drugu stranu.
Ugleda jedan krivi toranj na prostranoj ledini i, tik uz njega, vijugavi put i kuću iz koje je
dopirala slabašna svetlost. Napregnu se da zaviri kroz prozor i ugleda skromnu sobu, sa
komodom i stolom na kojem je ležala sveska dok je pored nje upravo dogorevala sveća. U
krevetu vide sebe kako spava između dve perine.
Jesam li ja to mrtav?, upita Silviju.
Ne, reče Silvija, ti samo spavaš i sanjaš Mesec.
 San Karla Kolodija,

pisca i pozorišnog cenzora

U noći dvadesetpetog decembra 1882, u svojoj kući u Firenci, Karlo Kolodi, pisac i
pozorišni cenzor, usni jedan san. Sanjao je da sedi u malom papirnatom čamcu usred mora i
da oko njega besni oluja. Ali papirnati čamčić je odolevao, beše to tvrdoglav čamčić, sa dva
ljudska oka i bojama Italije, koju je Kolodi voleo. Sa litica što su se obrušavale nad morem,
jedan daleki glas dozivao je: Karlino, Karlino, vrati se na obalu! Beše to glas njegove žene
koju nikada nije imao, nežan ženski glas što ga je zazivao poput jecaja sirene.
Ah, kako bi voleo da se vrati! Ali nikako mu to nije polazilo za rukom, talasi su bili
suviše veliki i čamčić je plovio, prepušten na milost i nemilost moru.
Utom, iznenada, ugleda neman. Beše to džinovski morski pas, razjapljenih čeljusti,
koji ga je vrebao, koji ga je pomno motrio, koji ga je čekao.
Kolodi pokuša da pokrene kormilo, ali i kormilo beše od papira i sasvim natopljeno
vodom, gotovo neupotrebljivo. Te se tako pomiri sa sudbom da će završiti u čeljusti nemani, i
od straha pokri oči rukama, podiže se na noge i uzviknu: živela Italija!
Kako samo beše mračno u utrobi nemani! Kolodi načini par nesigurnih koraka,
saplete se o neki predmet za koji nije mogao da pretpostavi šta je i opipavši ga rukama
zaključi da je to lobanja. Potom udari u neke daske i shvati da je pre njega još neka barka
doživela brodolom i završila u čeljusti nemani. Sada se već kretao daleko lakše, jer je iz
širom razjapljenih ralja dopirala bledunjava svetlost. Nesigurno bauljajući napred, udari
kolenima o jednu drvenu škrinju. Sagnu se i opipa, te shvati da je puna sveća. Srećom, kod
sebe je još uvek imao svoje ognjilo, i odmah ga kresnu. Upali dve sveće i, držeći ih u rukama,
stade da razgleda oko sebe. Nalazio se na gornjoj palubi bojnog broda čije se nesrećno
putovanje završilo u utrobi nemani, krma beše prekrivena skeletima a na velikom jarbolu
lepršala se crna zastava sa mrtvačkom glavom i ukrštenim koskama. Kolodi produži dalje i
siđe niz stepenice. Pronađe odmah smočnicu punu ruma. S velikim zadovoljstvom otvori
jednu flašu i ispi je nadušak. Sada se već osećao bolje. Poprilično okuražen, ustade i uz
pomoć svetlosti sveća izađe iz bojnog broda. Utroba nemani beše klizava, prepuna mrtvih
ribica i rakova. Kolodi nastavi da se probija napred, gacajući po plićaku. U daljini spazi
titraje žiška, tek stidljivu svetlost koja ga je pozivala. Uputi se ka njoj. Pored njega su
promicali skeleti, nasukani bojni brodovi, potopljene lađe, džinovske mrtve ribe. Svetlost se
približi i Kolodi ugleda jedan sto. Za stolom su sedele dve osobe, žena i dečak. Kolodi
stidljivo priđe, i vide da žena ima zagasitomodru kosu a dečak šešir načinjen od sredine
hleba. Potrča, i zagrli ih. I oni njega zagrliše, te stadoše da se smeju i štipkaju za obraze, i da
se maze i umiljavaju. I ne progovoriše.
Kad najednom, slika se promeni. Sada više nisu bili u utrobi nemani, već ispod jedne
pergole. Svuda oko njih vladalo je leto. A oni su sedeli za stolom, bila je to kuća na
brežuljcima Peše, zrikavci su zrikali, sve beše skamenjeno na podnevnoj žezi, pili su belo
vino i jeli dinju. Po strani, ispod pergole, sedele su jedna mačka i jedna lisica i umiljato ih
posmatrale. I Kolodi im, učtivo, reče: dozvoljavate li da vas ponudim?
 San Roberta Stivensona,

pisca i putnika

Jedne junske noći leta 1865, kada je imao petnaest godina, dok je ležao u sobi
edinburške bolnice, Robert Luis Stivenson, budući pisac i putnik, usni jedan san. Sanjao je da
je postao zreo čovek i da se nalazi na jednom jedrenjaku. Jedra su se nadimala od vetra i
jedrenjak je jezdio po vazduhu. On je držao kormilo i upravljao njime kao da upravlja
aerostatom. Jedrenjak nadlete Edinburg, a onda, brodeći povrh planinskih venaca Francuske,
ostavi za sobom Evropu i stade da preleće azurni okean. On je znao da je taj jedrenjak
izabrao zato što je teško disao, i što mu je bio potreban vazduh. A sada je baš lepo disao,
vetrovi su mu ispunjavali pluća čistim vazduhom i kašalj se bio smirio.
Jedrenjak se spusti na vodu i stade da juri velikom brzinom. Robert Luis Stivenson
razvi sva jedra i prepusti se vetrovima. Posle nekog vremena, na horizontu ugleda ostrvo, i
mnoštvo dugačkih kanua kojima su upravljali tamnoputi ljudi, pođe mu u susret. Robert Luis
Sivenson vide da se kanui postrojavaju uz bok i da mu pokazuju put kojim treba da ide; a za
to vreme urođenici su pevali vesele pesme i na palubu lađe bacali vence od belog cveća.
Kad se nađe na sto metara od ostrva, Robert Luis Stivenson baci sidro i spusti se niz
lestve od užadi sve do glavnog kanua koji ga je čekao ispod boka lađe. Beše to veličanstven
kanu sa džinovskim totemom na pramcu. Urođenici stadoše da ga grle i hlade širokim
palminim listovima, prinoseći mu slasne plodove voća.
Na ostrvu ih dočekaše žene i deca koji su razdragano igrali i koji ga okitiše vencima
cveća oko vrata. Starešina sela mu pristupi i pokaza prstom na vrh planine. Robert Luis
Stivenson shvati da treba da se popne na njega, ali nije znao zašto. Pomisli kako sa svojim
otežanim disanjem nikada neće stići do vrha, i pokuša da to znakovima objasni urođenicima.
Ali, oni su to već bili shvatili, i pripremili su nosiljku ispletenu od šaši i palminog lišća.
Robert Luis Stivenson se udobno smesti i četiri robusna urođenika podigoše nosiljku na
ramena i krenuše put planine. Penjući se, Robert Luis Stivenson posmatrao je neverovatan
krajolik: video je Škotsku i Francusku, Ameriku i Njujork, i čitav svoj proživljeni život koji
je tek trebalo da živi. A na obroncima planine, blagodatno drveće i bujno cveće ispunjavali su
vazduh mirisom koji mu je otvarao pluća.
Urođenici se zaustaviše ispred jedne pećine i posedaše na zemlju prekrštenih nogu.
Robert Luis Stivenson shvati da treba da uđe u pećinu, pružiše mu baklju i on zakorači
unutra. Bilo je sveže, i vazduh je mirisao na mošus. Robert Luis Stivenson nastavi da ide ka
utrobi planine sve do jedne odaje koju su neki davni zemljotresi iskopali u steni i gde su visili
ogromni stalaktiti. U sredini odaje stajao je srebrni sef. Robert Luis Stivenson ga otvori i u
njemu nađe knjigu. Beše to knjiga o jednom ostrvu, o putovanjima, pustolovinama, o jednom
dečaku i o gusarima; a na knjizi je bilo napisano njegovo ime. Zatim izađe iz pećine, naredi
urođenicima da se vrate u selo i uzvera se sve do samog vrha, sa knjigom ispod miške. Potom
leže na travu i otvori prvu stranicu. Znao je da će ostati tu, na tom vrhu, da je čita. Jer,
vazduh je bio proziran, priča je bila poput vazduha i otvarala je dušu; i bilo bi lepo da tako
čitajući, tu dočeka kraj.
 San Artura Remboa,

pesnika i vagabunda

U noći dvadesettrećeg juna 1891, u marsejskoj bolnici, Artur Rembo, pesnik i

vagabund, usni jedan san. Sanjao je da prelazi preko Ardena. Pod miškom je nosio svoju
amputiranu nogu a oslanjao se na štaku. Amputirana noga beše uvijena u novine u kojima je
velikim slovima bila štampana jedna njegova pesma.
Beše to oko ponoći, u noći punog meseca. Polja su se srebrila, i Artur je pevao. Stiže
do jednog osamljenog kućerka s osvetljenim prozorom. Leže u polje, ispod ogromnog
badema, i nastavi da peva. Pevao je jednu revolucionarnu i skitničku pesmu koja je govorila
o ženi i o pušci. Ne prođe mnogo vremena a vrata se otvoriše i jedna žena izađe i pođe prema
njemu. Beše mlada, raspuštene kose. Ako želiš pušku, kako zapoveda tvoja pesma, ja ti je
mogu dati, reče žena, držim je u ambaru.
Rembo se privi uz svoju amputiranu nogu i osmehnu se. Idem u Parisku komunu,
reče, i treba mi puška.
Žena ga povede do ambara. Beše to građevina na dva nivoa. U prizemlju su bile ovce,
a na spratu, do koga se dolazilo merdevinama, bio je ambar. Ne mogu da se popnem čak do
gore, reče Rembo, čekaću te ovde, među ovcama. Ispruži se na slamu i skide pantalone. Kad
žena siđe, zateče ga spremnog da vodi ljubav. Ako želiš ženu, kako zapoveda tvoja pesma,
reče žena, ja ti je mogu dati. Rembo je zagrli i upita: kako se zove ta žena? Zove se Aurelija,
reče žena, jer ona je žena iz sna. I razveza haljinu.
Voleli su se među ovcama, a Rembo se nije odvajao od svoje amputirane noge. Kad
prestadoše da vode ljubav žena reče: ostani. Ne mogu, odgovori Rembo, moram da pođem,
izađi napolje samnom, da gledamo zoru kako se rađa. Izađoše na čistinu a zora je već počela
da rudi. Ti ne čuješ te povike, reče Rembo, ali ja ih čujem, dolaze iz Pariza i zovu me, to je
sloboda, to je zov daljine.
Žena još uvek beše naga, ispod badema. Ostaviću ti svoju nogu, reče Rembo, brini se
o njoj.
 I pođe ka glavnom putu. Kakva divota, sada više nije ćopao. Koračao je kao da ima
obe noge. A put je pod njegovim cokulama odzvanjao. Na horizontu, zora se rumenila. I on je
pevao, i bio je srećan.
 San Antona Čehova,

pisca i lekara

Jedne noći 1890, za vreme svog boravka na ostrvu Sahalin gde je pregledao
zatvorenike, Anton Čehov, pisac i lekar, usni jedan san. Sanjao je da leži na nekom
bolničkom odeljenju i da su ga stavili u ludačku košulju. Pored njega, ležala su dva oronula
starca koji su deklamovali svoje ludilo. On je bio budan, bistre glave, samouveren, i želeo je
da napiše priču o konju. Utom se pojavi jedan doktor u belom i Anton Čehov zatraži od njega
papir i olovku.
Vi ne možete da pišete jer previše teoretišete, reče doktor, vi ste samo tužni moralista,
a ludaci to sebi ne mogu da dopuste.
Kako se vi zovete?, upita ga Anton Čehov.
Ne mogu vam reći svoje ime, odgovori doktor, ali znajte da ja mrzim one koji pišu,
naročito ako previše teoretišu. Teoretisanje kvari svet.
Anton Čehov požele da ga išamara, ali doktor je bio izvadio ruž i popravljao je
šminku. Onda stavi periku i reče: ja sam vaša bolničarka, ali vi ne možete da pišete, jer
previše teoretišete, vi ste samo običan moralista, a na Sahalin ste došli u kućnom haljetku. To
rekavši, oslobodi mu ruke.
Vi ste jedan nesrećnik, reče Anton Čehov, a o konjima verovatno ne znate ništa.
Zašto bih morao da znam?, upita doktor, ja znam samo direktora moje bolnice.
Vaš direktor je običan magarac, reče Anton Čehov, nije konj, on je tovarna životinja,
svašta je u životu prevalio preko leđa. A onda dodade: pustite me da pišem.
Vi ne možete da pišete, reče doktor, jer vi ste ludi. Starci koji su ležali pored njega
okrenuše se u krevetu i jedan od njih ustade da urinira u nokšir.
Nije važno, reče Anton Čehov, pokloniću vam pesnicu, taman da je stavite među
zube; a onda ćete s tom pesnicom u ustima poljubiti direktora vaše bolnice i biće to pravi
čelični poljubac.
A onda se okrenu na stranu i stade da razmišlja o konju. I o kočijašu. A kočijaš je bio
nesrećan, jer želeo je da nekome ispriča priču o smrti svoga sina. Ali, niko ga nije slušao, jer
ljudi nisu imali vremena i smatrali su da je gnjavator. I tako je kočijaš kazivao priču svom
konju, koji je bio veoma strpljiva životinja. Beše star, ali imao je ljudske oči.
Kad, u tom trenu, stigoše u galopu dva konja krilaša na čijim su leđima jahale dve
žene koje je Anton Čehov poznavao. Bile su to dve glumice, i u ruci su nosile trešnjevu granu
u cvatu. Kočijaš upregnu dva konja u svoju kočiju, Anton Čehov se smesti na sedište i kočija
uzlete u bolničkoj sobi, prolete kroz jedan od prozora i vinu se u nebo. I, dok su tako jezdili
kroz oblake, videli su doktora s perikom kako puca od besa, proklinjući ih na sav glas. Dve
glumice ispustiše dve latice trešnjevog cveta a kočijaš uz osmeh reče: imao bih jednu priču
da ispričam, to je tužna priča, ali verujem da ćete me vi razumeti, dragi Antone Čehove.
Anton Čehov se uvali u sedište, umota šal oko vrata i reče: imam sve vreme ovoga
sveta, veoma sam strpljiv i volim da slušam sudbine drugih ljudi.
 San Ašil-Kloda Debisija,

muzičara i estete

U noći dvadesetdevetog juna 1893, jednoj vedroj letnjoj noći, Ašil-Klod Debisi,
muzičar i esteta, usni da se nalazi na jednoj plaži. Beše je to plaža na močvarnoj obali
Toskane, po čijem rubu su rasli gusto šipražje i borovi. Debisi je bio u lanenim pantalonama i
slamnatom šeširu, ušao je u kolibu koju mu je namenila gospođa Pinki i skinuo odeću sa
sebe. Na plaži primeti gospođu Pinki, ali umesto da je pozdravi, on se povuče u senku kolibe.
Gospođa Pinki beše lepa vlasnica jedne vile, brinula se o retkim kupačima na svojoj privatnoj
plaži a marinom je šetala pod azurnim velom koji se spuštao sa šešira, pokrivajući joj lice.
Pripadala je staroj aristokratskoj lozi i svima se obraćala sa ti. Debisiju se to nije dopadalo,
on je voleo da mu se obraćaju u skladu sa pravilima učtivosti.
Pre nego što je obukao kostim, napravi nekoliko čučnjeva a onda je neko vreme
milovao svoj već nabrekli ud, jer ga je slika te usamljene plaže, sa suncem i azurnim
plavetnilom mora, neverovatno uzbuđivala. Obuče svoj skroman kostim plave boje, sa dve
bele zvezdice na ramenima. I, u tom trenu, vide da je gospođa Pinki, ona i njena dva buldoga
koji su je uvek pratili, iščezla, i da na plaži ne beše više nikoga. Debisi se uputi ka moru,
noseći sa sobom flašu šampanjca. Kada stiže do vode, iskopa malu rupu u pesku i u nju spusti
flašu da se hladi, potom uđe u more i zapliva.
Smesta oseti blagotvorno dejstvo vode. Voleo je more više od svega i želeo je da mu
posveti svoju muziku.
Sunce je bilo u zenitu i površina vode se bleskala. Debisi zapliva nazad polako,
širokim zamasima. Kada najzad stiže do obale, iskopa flašu šampanjca i ispi je gotovo do
polovine. Izgledalo mu je da je vreme stalo i pomisli kako njegova muzika treba da učini
upravo to: da zaustavi vreme.
Pođe prema kolibi i stade da se skida. Dok se svlačio, začu šumove iz šipražja i
proviri. U žbunju, na nekoliko metara ispred sebe, ugleda jednog fauna kako se udvara
dvema nimfama. Jedna nimfa je milovala faunova ramena, dok se druga, čežnjivo njihala,
kao da pleše.
Debisi oseti neobičnu malaksalost i, sasvim lagano, stade da se miluje. Onda uđe u
šipražje. Kad videše kako prilazi, tri stvorenja mu se nasmešiše i faun započe da svira u
sviralu. Beše to upravo ona muzika koju je Debisi poželeo da komponuje, i on je zatoči u
svojim mislima. Potom sede na borove iglice, podignutog uda. Tad faun uze jednu nimfu i
spoji se sa njom. A druga nimfa se gipkim baletskim korakom približi Debisiju i pomilova ga
po stomaku. Bilo je popodne, i vreme je bilo stalo.
 San Anrija de Tuluz-Lotreka,

slikara i nesrećnog čoveka

Jedne noći meseca marta 1890, u nekom pariskom bordelu, nakon što je naslikao
plakat za balerinu u koju je bio beznadežno zaljubljen, Anri de Tuluz-Lotrek, slikar i
nesrećan čovek, usni jedan san. Sanjao je da se nalazi u poljima oko svog Albija, i da je leto.
Stajao je ispod trešnje bremenite plodovima i želeo je da ih dohvati, ali mu njegove kratke i
deformisane noge nisu dozvoljavale da dosegne ni do najniže grane prepune trešanja. Tada se
on podiže na vrhove prstiju i, kao da to beše najprirodnija stvar na svetu, njegove noge
stadoše da se izdužuju sve dok ne dostigoše normalnu dužinu. Netom pošto je nabrao trešnje,
njegove noge počeše da se skraćuju i Anri de Tuluz-Lotrek ponovo postade kepec.
Vidi, vidi, uzviknu, mogu dakle da rastem po sopstvenoj volji. I oseti sreću. Uputi se
preko jednog polja pšenice. Klasovi su ga nadvisivali i njegova je glava pravila brazdu u žitu.
Činilo mu se da se obreo u nekoj čudnoj šumi kroz koju ide naslepo. U dnu polja tekao je
potočić. Anri de Tuluz-Lotrek se nagnu nad vodu i ugleda ružnog kepeca deformisanih nogu,
u kariranim pantalonama i sa šeširom na glavi. Tad se podiže na vrhove prstiju i njegove
noge se nežno izdužiše, on postade normalan čovek, a iz vode ga sada posmatraše elegantan
stasit mladić. Anri de Tuluz-Lotrek se ponovo smanji, skide odeću i uroni u potok da se
osveži. Kada je završio s kupanjem, osuši se na suncu, obuče i krenu na put. Spuštalo se veče,
i u dnu ravnice ugleda nekakav svetleći prsten. Uputi se ka njemu zaplićući svojim kratkim
nožicama i kad najzad stiže, shvati da je u Parizu. Beše to zgrada Mulen Ruža, na čijem su se
krovu okretala osvetljena krila vetrenjače. Gomila ljudi se tiskala ispred ulaza, a pored
blagajne, veliki plakat upadljivih boja najavljivao je spektakl večeri, kan-kan. Plakat je
prikazivao balerinu kako igra na pozornici, držeći podignute suknje, tik ispred gasnih
svetiljki. Anri de Tuluz-Lotrek se obradova, jer je taj plakat naslikao on. Zatim se izmigolji iz
gomile i uđe na sporedna vrata, prođe kroz jedan uzan, slabo osvetljen hodnik i obre se iza
kulisa. Spektakl samo što je bio počeo. Muzika je bila bučna a na podijumu, Džejn Avril je
raspomamljeno igrala. Anri de Tuluz-Lotrek oseti razdiruću želju da i sam izađe na
pozornicu, da uhvati Džejn Avril za ruku i zaigra sa njom. Podiže se na vrhove prstiju i
njegove se noge istog časa izdužiše. Tad se s žarom baci na plesanje, njegov cilindar se
otkotrlja i on se prepusti vrtlogu kan-kana. Izgledalo je da Džejn Avril nije nimalo
iznenađena njegovom normalnom visinom, igrala je i pevala i grlila ga, i bila srećna. Onda
zavesa pade, pozornica iščeznu i Anri de Tuluz-Lotrek se nađe sa svojom Džejn Avril u
poljima Albija. Sada ponovo beše podne i zrikavci su zrikali kao pomahnitali. Iscrpljena od
vrućine i plesa, Džejn Avril se sruči na zemlju ispod jednog hrasta i podiže suknje sve do
kolena. Onda mu pruži ruke i Anri de Tuluz-Lotrek se, s najvećim uživanjem prepusti
njenom naručju. Džejn Avril ga čvrsto privi na grudi i stade da ga ljulja kao bebu. Meni si se
dopadao i s kratkim nogama, prošapta mu u uvo, ali sada kada su tvoje noge porasle, dopadaš
mi se još više. Anri de Tuluz-Lotrek se nasmeši i uzvrati joj zagrljajem, te stežući jastuk,
okrenu se na drugu stranu i nastavi da sanja.
 San Fernanda Pesoe,

pesnika i pretvarala

U noći sedmoga marta 1914, Fernando Pesoa, pesnik i pretvaralo, usni da se

probudio. Popio je kafu u svojoj maloj iznajmljenoj sobi, obrijao se i elegantno obukao. Uzeo
je mantil, jer napolju je padala kiša. Izašao je u dvadeset minuta do osam, a tačno u osam
stigao na glavnu stanicu, na peron sa kojeg polazi brzi voz za Santarem. Voz pođe s
besprekornom tačnošću, u 8.05. Fernando Pesoa se smesti u kupe pored jedne gospođe od
pedesetak godina, koja je čitala. Ona je bila njegova majka ali i nije bila njegova majka, i bila
je zadubljena u čitanje. Fernando Pesoa se takođe dade na čitanje. Toga dana je morao da
pročita dva pisma koja su mu stigla iz Južne Afrike i koja su mu govorila o jednom dalekom
detinjstvu.
Bejah poput trave i ne počupaše me, reče u jednom trenutku gospođa od pedesetak
godina. Rečenica se svidi Fernandu Pesoi, i on je zapisa u sveščiću. Za to vreme, pored njih
je promicao ravan pejsaž Ribateža, satkan od pirinčanih polja i pašnjaka.
Kada stigloše u Santarem, Fernando Pesoa uze kočiju. Da li znate gde se nalazi jedna
usamljena kuća okrečena u belo?, upita kočijaša. Kočijaš beše jedan debeljuškasti čovečuljak,
nosa crvenog od alkohola. Naravno, reče, to je kuća gospodina Kaeira, dobro je znam. I
potera konja. Konj stade da kaska glavnom ulicom između drvoreda palmi. U poljima su se
videle kolibe od slame i poneki crnac na pragu.
Ali gde smo to mi?, upita Pesoa kočijaša, kuda me vodite?
Mi smo u Južnoj Africi, odgovori kočijaš, vodim vas u kuću gospodina Kaeira.
Uspokojen odgovorom, Pesoa se zavali u sedište. Aha, dakle, on je u Južnoj Africi, to
je upravo bilo ono što je želeo. Sa zadovoljstvom prekrsti noge i spazi svoje gole članke kako
vire iz nogavica mornarskih pantalona. Odmah mu bi jasno je da je dete i to ga veoma
obradova. Bilo je divno biti dete i putovati po Južnoj Africi. Izvadi paklu cigareta i s
uživanjem zapali jednu. Ponudi i kočijaša koji pohlepno prihvati.
Veče se već spuštalo kad ugledaše belu kuću na vrhu brda išaranog čempresima. Beše
to tipična ribatežanska kuća, duguljasta i niska, s kosim krovom. Kočija pođe putem između
čempresa, šljunak je škripao pod točkovima, pas zalaja negde u polju.
Na vratima stajaše starica sa naočarima i snežno belom kapicom. Pesoa odmah shvati
da je to staramajka Alberta Kaeira, i, podižući se na vrhove prstiju, poljubi je u obraz.
Ne zamarajte previše mog Alberta, reče starica, on je tako nežnog zdravlja.
Skloni se u stranu i Pesoa uđe u kuću. Soba je bila prostrana, veoma jednostavno
nameštena. Beše tu kamin, mala biblioteka, kredenac pun tanjira, jedna sofa i dve fotelje.
Alberto Kaeiro je sedeo u fotelji, glave zabačene unazad. Bio je to Headmaster Nicholas,
njegov profesor iz srednje škole.
Nisam znao da ste vi Kaeiro, reče Fernando Pesoa, i blago se nakloni. Umornim
pokretom Alberto Kaeiro ga pozva da priđe.
Priđite dragi Pesoa, reče, pozvao sam vas, jer sam želeo da saznate istinu.
U međuvremenu, stiže staramajka noseći poslužavnik sa čajem i kolačićima. Kaeiro i
Pesoa se poslužiše i uzeše šolje. Pesoa se seti da ne treba da podiže mali prst, jer to nije
otmeno. Poravna okovratnik svog mornarskog odelca i zapali cigaretu. Vi ste moj učitelj,
reče.
Kaeiro uzdahnu, a onda se nasmeši. Duga je to priča, reče, i nema smisla da je
objašnjavam do u tančine, vi ste inteligentni i shvatićete, čak i ako preskočim detalje. Treba
samo da znate da sam ja vi.
Kako to mislite?, upita Pesoa.
Ja sam onaj najskrovitiji deo vas, reče Kaeiro, vaša skrivena strana. Zbog toga sam
vaš učitelj.
Zvonik iz susednog sela otkuca vreme.
A šta ja treba da radim?, upita Pesoa.
Vi treba da sledite moj glas, reče Kaeiro, čućete me na javi i u snu, ponekad ću vas
ometati, a ponekad nećete hteti da me čujete. Ali, moraćete da me slušate, moraćete da
smognete snage da čujete ovaj glas, ako želite da budete veliki pesnik.
Učiniću to, reče Pesoa, obećavam.
Ustade i oprosti se. Kočija je čekala na ulazu. Sada je ponovo bio odrastao čovek i
porasli su mu brkovi. Kuda treba da vozim?, upita kočijaš. Vozite me prema kraju sna, reče
Pesoa, danas je trijumfalni dan moga života.
Bio je osmi mart, i sunce se stidljivo pomaljalo kroz Pesoin prozor.
 San Vladimira Majakovskog,

pesnika i revolucionara

Trećeg aprila 1930, poslednjeg meseca svoga života, Vladimir Majakovski, pesnik i
revolucionar, usni onaj isti san koji sanja svake noći, već godinu dana.
Sanjao je da se nalazi u moskovskoj podzemnoj železnici, u vozu koji je jurio
sumanutom brzinom. On je bio fasciniran brzinom, zato što je voleo budućnost i mašine, ali
sada je osećao neodoljivu želju da siđe i uporno se igrao nekim predmetom u svom džepu. Da
bi ublažio nemir, pomisli da sedne i izabra mesto pored starice u crnom koja je nosila
zembilj. Kada Majakovski sede kraj nje, starica poskoči, uplašena.
Zar sam toliko ružan?, pomisli Majakovski, i osmehnu se starici. A onda reče: ne
plašite se, ja sam samo oblak i ne želim ništa drugo nego da siđem s ovog voza.
Napokon, voz se zaustavi na nekoj nepoznatoj stanici i Majakovski siđe, ne mareći.
Uđe u prvi toalet na koji je naišao i izvadi predmet iz džepa. Beše to komad žutog sapuna,
poput onog što koriste pralje. Otvori slavinu i stade pažljivo da trlja ruke, ali nikako da spere
prljavštinu koju je osećao na dlanovima. Tad ponovo stavi sapun u džep i izađe u hol. Stanica
je bila prazna. U dnu, ispod jednog velikog plakata, stajala su tri čoveka koji mu pođoše u
susret čim ga ugledaše. Nosili su crne mantile i filcane šešire.
Politička policija, rekoše tri čoveka u jedan glas, bezbednosni pretres.
Majakovski podiže ruke i dopusti da ga pretresu.
A šta je ovo?, prezrivo upita jedan od njih, mašući komadom sapuna.
Ne znam, reče Majakovski prkosno, ja ne znam ništa o tim stvarima, ja sam samo
oblak.
Ovo je sapun, podmuklo prošapta čovek koji ga je ispitivao, a ti sigurno često pereš
ruke, sapun je još vlažan.
Majakovski ne odgovori ništa i obrisa čelo orošeno znojem.
Pođi sa nama, reče čovek, i uhvati ga ispod ruke dok su druga dvojica išla iza njih.
Popeše se nekim stepeništem i izbiše na jednu veliku stanicu na otvorenom. Ispod
stanice nalazio se sud, sa sudijama u vojničkoj uniformi i publikom sačinjenom od dece
obučene kao siročići.
Tri čoveka ga sprovedoše do optuženičke klupe i predaše sapun jednom od sudija.
Sudija dohvati megafon i reče: naša služba bezbednosti iznenadila je jednog prestupnika na
delu, u džepu je još imao dokaz svoje prljave aktivnosti.
Siročići u horu zagrajaše s negodovanjem.
Krivac je osuđen na lokomotivu, reče sudija lupajući o sto svojim drvenim čekićem.
Dva čuvara priđoše, skinuše Majakovskog i obukoše ga u široku žutu bluzu. Onda ga
sprovedoše do brekćuće lokomotive kojom je upravljao polunagi ložač divljeg izgleda. Na
lokomotivi je stajao dželat sa dželatskom kapuljačom i bičem u ruci.
A sada da vidimo šta umeš da radiš, reče dželat, i lokomotiva krenu.
Majakovski pogleda napolje, i shvati da jure kroz veliku Rusiju. Nepregledna polja i
ravnice gde su na zemlji ležali mršavi muškarci i žene sa kladama na rukama.
Ovi ljudi čekaju tvoje stihove, reče dželat, počni, pesniče. I ošinu ga bičem.
I, Majakovski stade da recituje svoje najgore stihove. Behu to gromoglasni stihovi
puni hvale i retorike. I dok ih je recitovao, narod je pretio pesnicama i psovao ga i psovao
njegovu majku.
Utom se Vladimir Majakovski prenu iz sna i ode u kupatilo da opere ruke.
 San Federika Garsije Lorke,

pesnika i antifašiste

Jedne avgustovske noći 1936, u svojoj kući u Granadi, Federiko Garsija Lorka, pesnik
i antifašista, usni jedan san. Sanjao je da se nalazi na pozornici svog putujućeg pozorišta i da
peva ciganske pesme, prateći sam sebe na klaviru. Beše obučen u frak, ali je na glavi imao
mazantini sa širokim obodom. Publiku su činile starice u crnom, sa mantiljom preko ramena,
koje su ga slušale, opčinjene. Neko, iz sale, zatraži jednu pesmu, i Federiko Garsija Lorka
zapeva. Beše to pesma o dvobojima i o vrtovima narandži, o strastima i o smrti. Kada je
završio s pevanjem, Federiko Garsija Lorka ustade i pozdravi svoju publiku. Zavesa pade i on
tek tada primeti da iza klavira nema kulisa, već da se pozorište otvara prema jednoj pustoj
poljani. Beše noć puna mesečine. Federiko Garsija Lorka proviri iza zastora i vide da se
pozorište, kao nekom čarolijom, ispraznilo, u sali ne beše više nikoga i svetla su se lagano
gasila. U tom trenutku začu cviljenje i ugleda iza sebe malog crnog psa koji je, po svemu
sudeći, njega čekao. Federiko Garsija Lorka oseti da treba da ga prati i pođe. Kao po
dogovoru, pas stade da kaska pored njega, sve više ubrzavajući korak. Kuda me vodiš, mali
crni psu?, upita Federiko Garsija Lorka. Pas bolno zacvile i Federiko Garsija Lorka zadrhta.
Osvrnu se i pogleda unazad, i vide da su platneni i drveni zidovi njegovog pozorišta iščezli.
Ostala je samo prazna pozornica na mesečini, dok je klavir, kao milovan nevidljivim prstima,
nastavio da svira neku staru melodiju.
Poljana beše presečena zidom: nepotrebnim i dugačkim belim zidom, iza kojeg se
videla druga poljana. Pas stade i ponovo zacvile, a tu stade i Federiko Garsija Lorka. Tad iza
zida iskočiše vojnici i opkoliše ga, smejući se. Odeća im je bila mrke boje a na glavi su nosili
troroške. U jednoj ruci držali su pušku a u drugoj flašu vina. Njihov zapovednik beše
monstruozni kepec, glave prepune kvrga. Ti si izdajnik, reče kepec, a mi smo tvoji krvnici.
Federiko Garsija Lorka mu pljunu u lice dok su ga vojnici čvrsto držali. Kepec se skaredno
isceri i naredi vojnicima da mu skinu pantalone. Ti si žensko, reče, a žene ne treba da nose
pantalone, treba da budu zatvorene u odajama svojih kuća i da pokrivaju glavu mantiljom. Na
kepečev mig, vojnici ga vezaše, skidoše pantalone i pokriše glavu šalom. Odvratna ženturačo
što se oblačiš kao muškarac, reče kepec, kucnuo je čas da se pomoliš Blaženoj Devici.
Federiko Garsija Lorka ga pijunu u lice i kepec se obrisa, cereći se. Zatim iz futrole izvuče
pištolj i gurnu mu cev u usta. Poljem se pronosila melodija sa klavira. Pas zacvile. Federiko
Garsija Lorka začu udarac i poskoči u krevetu. To su kundacima lupali na vrata njegove kuće
u Granadi.
 San doktora Zigmunda Frojda,

tumača tuđih snova

U noći dvadesetdrugog septembra 1939, dan pre svoje smrti, doktor Zigmund Frojd,
tumač tuđih snova, usni jedan san.
Sanjao je da je postao Dora i da hoda ulicama Beča. Grad je bio razoren bombama a
iz ruševina su se dizali prašina i dim.
Kako je moguće da je ovaj grad uništen?, pitao se doktor Frojd, pridržavajući sve
vreme svoje veštačke grudi. Ali, u tom trenutku, na Rathausštrase presrete ga Frau Marta
koja mu je išla u susret sa raširenim Noje Fraj Prese ispred sebe.
Oh, draga Dora, reče Frau Marta, upravo sam pročitala da se doktor Frojd vratio iz
Pariza u Beč i da stanuje upravo ovde, u broju sedam na Rathausštrase, možda bi vam
koristilo da vas pregleda. I, dok joj je to govorila, odgurnu nogom leš jednog vojnika.
Doktor Frojd oseti neizmeran stid, i spusti šlajer. Ne razumem zašto, reče bojažljivo.
Zato što vi, draga Doro, imate mnogo problema, reče Frau Marta, vi imate mnogo
problema kao i svi mi, potrebno je da se nekome poverite, a verujte mi, za to je najbolji
doktor Frojd, on zna sve o ženama, ponekad čak i liči na ženu, toliko se uživljava u njihovu
ulogu.
Doktor Frojd se ljubazno ali užurbano oprosti i nastavi svojim putem. Nešto dalje
nabasa na mesarevog šegrta koji se zabulji u njega i svoje divljenje proprati jednim sočnim
gestom. Doktor Frojd zastade jer požele da ga dobro izudara, ali mesarev šegrt mu odmeri
noge i reče: Doro, tebi treba pravi muškarac, umesto što se zaljubljuješ u svoje fantazije.
Doktor Frojd se okrenu, razljućen. A odakle ti to znaš?, upita ga.
To zna ceo Beč, reče mesarev šegrt, ti imaš previše seksualnih fantazija, to je otkrio
doktor Frojd.
Doktor Frojd podiže pesnice. Ovo je zaista previše. On, doktor Frojd, da ima
seksualne fantazije! Drugi su imali takve fantazije, oni koji su dolazili da mu se poveravaju.
On je bio čestit čovek, a od takvih fantazija patila su samo deca i poremećene osobe.
 Ne budi luda, nasmeja se mesarev šegrt, i potapša ga po obrazu.
Doktor Frojd se pogordi. Naposletku, lepo je kada ti se jedan muževan mesarev šegrt
obraća s takvom prisnošću, i naposletku, on je bio Dora koja ima sramotne probleme.
Pođe dalje niz Rathausštrase i stiže pred svoju kuću. Njegova kuća, njegova predivna
kuća, nije više postojala, stradala je od haubice. Ali, u bašti koja je ostala netaknuta, stajao je
njegov divan. A na divanu je hrkala neka protuva s cokulama i u košulji izvučenoj iz
pantalona.
Doktor Frojd mu priđe i probudi ga. Šta radiš ovde?, upita ga.
Protuva je buljila u njega raskolačenih očiju. Tražim doktora Frojda, reče.
Ja sam doktor Frojd, reče doktor Frojd.
Nemojte da me zasmejavate, gospođo, odgovori protuva.
E pa dobro, reče doktor Frojd, nešto ću vam poveriti, odlučio sam da danas uzmem lik
jedne moje pacijentkinje, zato sam ovako obučen, ja sam Dora.
Doro, reče protuva, ali ja te volim. I to izgovarajući, on ga zagrli. Doktor Frojd oseti
nezadrživu slabost i sruči se na divan. I u tom trenutku se probudi. Beše to njegova poslednja
noć, ali on to nije znao.
 Oni koji u ovoj knjizi sanjaju

DEDAL Graditelj i prvi letač, možda je samo naš san.

PUBLIJE OVIDIJE NAZON Rodio se u Sulmoni leta 42. pre Hrista. Odrastao je u
Rimu gde je učio retoriku i gde je obavljao različite javne dužnosti. Beše veliki pesnik,
odgajan u duhu prefinjene helenske kulture, i u Metamorfozama je opevao Avgustovu
apoteozu opisujući njegovu transformaciju u nebesko telo. Ali, njegova karijera, verovatno
usled jednog dvorskog skandala u koji je bio umešan, beše prekinuta carskim dekretom kojim
je proteran u Tomi, na Crno more. U Tomiju je Ovidije i umro, u samoći, leta 18. posle
Hrista, uprkos molbama koje je slao Avgustu i njegovom nasledniku, Tiberiju.

LUCIJE APULEJ 125-180 posle Hrista. Rođen u Madauri, na severu Afrike, učio je
retoriku u Kartagini, u Rimu i u Atini, uveden je u mistične obrede. Nakon što se venčao sa
udovicom Prudentilom, njeni rođaci su ga optužili da ju je đavoljim činima primorao na brak
kako bi se domogao njenog miraza. Njegove knjige otkrivaju nam zagonetnog čoveka,
sklonog misticizmu i ezoteriji. Njegova najpoznatija knjiga, Zlatni magarac, predstavlja
svojevrsnu posvećeničku biografiju koja pripoveda o zgodama i nezgodama mladog Lucija,
magijom pretvorenog u magarca, koji na kraju ponovo poprima ljudsko obličje.

ČEKO ANĐOLIJERI Sijena, 1260-1310. Beše bogohulan, naprasit Toskanac.

Čitavog života kažnjavan i osuđivan, očevinu je proćerdao, umro je u bedi. Dok je u njegovo
vreme poezija slavila anđeosku ženu, on u nebo uzdizaše prostu kćer nekakvog kožara.
Negovao je opaki jezik i psovke, pevao o igri, vinu, novcu, o mržnji prema roditelju i o
prokletstvu sveta.

FRANSOA VIJON Rodio se 1431. dok je datum njegove smrti neizvestan. Zvao se
Fransoa de Monkorbje, a uzeo je prezime staratelja koji mu je zamenio oca. Vodio je
raspusan i buran život, u jednoj tuči ubio je sveštenika, pljačkao je i krao, izrečena mu je i
smrtna kazna ali je onda preinačena u izgnanstvo. U svojim baladama slavio je žargon
razbojnika sa kojima se družio; u Testamentu peva o ljubavi i smrti, mržnji, siromaštvu,
gladi, razbojništvu i pokajanju.

FRANSOA RABLE 1494-1553. Bio je dominikanski fratar, skinuo je redovničku

odoru i postao poznati lekar u lionskoj bolnici. Ipak, nikada nije zaboravio navike stečene za
redovničkog života. Bio je učen, poznavalac latinskog jezika a zbog svojih naprednih ideja
mrzak tadašnjoj vlasti. Verovatno zato da bi sublimirao postove nametnute redovničkim
pravilima, napisao je knjigu koja je postala slavna, o dva džina, Gargantui i Pantagruelu,
najvećim žderačima i bonvivanima ikada viđenim u čitavoj zapadnoj književnosti.

MIKELANĐELO MERIZI zvani KARAVAĐO Karavađo, 1573 Porto Erkole,

1610. Napustio je svoje rodno mesto i otišao u Rim, gde je živeo u najvećoj bedi sve dok ga
nije prihvatio vitez od Arpina koji mu je naručio prve radove. Nakon što se oprobao u mrtvim
prirodama, počeo je da slika svoja velika dramatska i religiozna platna, koristeći one svoje
jedinstvene svetlosne kontraste. Pozivanje Svetog Mateja je možda njegovo remek-delo. Bio
je svađalica i lak na nožu. Nakon što je ubio čoveka u nekoj tuči, beži u Napulj, zatim na
Maltu, gde ga bacaju u zatvor ali odakle uspeva da pobegne. I, tako, progonjen od strane
plaćenika, unakaženog lica, uplovio je u Porto Erkole, gde je podlegao malariji.

FRANSISKO GOJA I LUSIJENTES Saragosa, 1746 Bordo, 1828. Rodio se u bedi

i umro je u bedi. Učio je slikanje u Madridu, putovao u Italiju, bio u Rimu i Veneciji. Na
španskom dvoru spoznao je privilegije i nemilost, blistav uspeh i gorčinu ljubavi. Bio je
štićenik vojvotkinje od Albe koju je ovekovečio na svojim platnima. Povremeno je imao
napade ludila. Njegovi crteži Los Kaprićos, nastali 1799, doveli su ga pred inkviziciju. Crtao
je stravične vizije, užase rata i ljudske nesreće.

SEMJUEL TEJLOR KOLRIDŽ 1772-1834. Studirao u Kembridžu, ali nije

diplomirao. Zbog ljubavnog razočarenja prijavljuje se u konjički puk pod lažnim imenom
Sajlas Tomkin Komberbak i biva otkupljen bratovljevim novcem. Bio je opsednut utopijom:
pripadnik unijatske crkve, bio je i osnivač pantisokratije, komunističkog projekta koji je težio
da ukine nejednakost među ljudima. Uživajući opijum, kojem se rado priklonio, upoznao je
prividan raj, ali, za razliku od svog prijatelja De Kvinsija, nikada se time nije razmetao, i
poroku se prepuštao u samoći. Vizionar, sanjar i metafizičar, ostavio nam je, između ostalog,
i svoj moćan delirijum u formi balade, Poemu o starom mornaru.

ĐAKOMO LEOPARDI Rekanati, 1798 Napulj, 1837. Rodio se u plemićkoj

porodici, u očevoj biblioteci grozničavo je proučavao prirodne nauke, filozofiju i klasične
jezike, odrastao je nesrećan, i telom i duhom. Gušila ga je tamnica provincije u kojoj je
odrastao, mrzeo je uskogrudost i siromaštvo duha, voleo je umetnost, nauke, prosvetiteljsku
misao, građansku strast. Bio je izvrstan filolog, jedak filozof i veliki pesnik. Pevao je o
ljubavi, vremenu što prolazi, o ljudskoj nesreći, beskonačnosti i o Mesecu.

KARLO KOLODI Zvao se Karlo Lorencini, rodio se 1826. u Kolodiju, u Toskani, a

umro je 1890. u Firenci. Bio je gorući pristalica Macinijevih ideja, učestvovao je u vojnim
kampanjama italijanskog preporoda, voleo je slobodu i nezavisnost ali je, nažalost, radio kao
pozorišni cenzor u toskanskoj vladi, od 1859. pa nadalje. Bio je džangrizalo, samotnjak i
voleo je da preteruje u hrani i vinu. Patio je od reumatizma, manija i nesanice. Udahnuo je
besmrtan život jednom drvenom lutku.

ROBERT LUIS STIVENSON Rodio se 1850. u Edinburgu. Slabašnog zdravlja,

mladost mu je bila obeležena dugim periodima bolesti i beskrajnim oporavcima. Patio je od
pluća i umro je od sušice. Putovao je po Evropi, Sjedinjenim Državama i Pacifiku. Ostrvo s
blagom je njegova najpoznatija knjiga. Za mesto svoje smrti odabrao je jedno daleko ostrvo,
Upolu, u ostrvlju Samoa. Sahranjen je na vrhu planine. Imao je četrdesetčetiri godine.

ARTUR REMBO Šarlvil, 1845 Marsej, 1891. Rođen u konzervativnoj i verski

zatucanoj porodici koja ga je sputavala, u sedamnaestoj godini beži u Paris da uzme učešće u
komuni i tada otpočinje svoj nemiran i neuredan život, pun lutanja i pustolovina. Poput
meteora, projurio je kroz francusku poeziju, ostavljajući za sobom vizionarske stihove,
obeležene tajnovitim lirizmom. Voleo je pesnika Pola Verlena koji ga je u jednoj svađi ranio
hicem iz pištolja. Spoznao je breme sramote i užase bolnica. Lutao je po Evropi sa cirkusom.
Napustivši poeziju, živeo je u Abisiniji kao krijumčar. U Francusku se vratio zbog tumora
kolena, jedna noga mu je amputirana i umro je u bolnici u Marseju.

ANTON PAVLOVIČ ČEHOV 1860-1904. Ruski pisac i dramaturg. Bio je lekar, ali
se tom profesijom bavio samo u vremenima velikih pošasti i epidemija. Bolovao je od sušice.
Preko Sibira je 1890. stigao na daleko ostrvo Sahalin, centar jedne kažnjeničke kolonije, i
napisao knjigu o strašnim uslovima u kojima je zatekao kažnjenike. Voleo je jednu pozorišnu
glumicu. Pisao je priče, drame i komedije. Govorio je o svakodnevnici, o običnim ljudima, o
ubogima, o deci, o malim velikim stvarima u životu.

KLOD-AŠIL DEBISI Sen-Žermen-an-Le, 1862 Pariz, 1918. Učio je kod učitelja

Marmontela i Giroa, dobio je priznanje Prix de Rome i boravio tri godine u Vili Mediči, u
početku je bio vatreni pristalica Vagnerove muzike a onda se njegov entuzijazam ugasio. Na
Svetskoj izložbi u Parizu otkriva orijentalnu muziku koja utiče na njegovo dalje stvaranje.
Voleo je simboliste, impresioniste, dekadenciju. Živeo je elegantnim, usamljeničkim
životom, posvećen samo muzici i umetnosti.

ANRI DE TULUZ-LOTREK Albi, 1864 Malrome, 1901. Potiče iz stare francuske

plemićke porodice, bio je slikar, crtač i grafičar. Deformisanog tela, u Parizu je vodio buran
život, nesrećan i neuredan, družeći se s lakrdijašima i ne izbivajući iz varijetea i bordela.
Mrzeo je škole i akademije. Crtao je klovnove, glumce, balerine, pijance, prostitutke, poroke,
bedu, samoću.

FERNANDO PESOA Lisabon, 1888-1935. Još kao mali ostao je bez oca, školovao
se u Južnoj Africi gde je njegov poočim vršio dužnost portugalskog konzula, oduvek je bio
svestan da je genijalan i plašio se da će poludeti kao i njegova baka po ocu. Znao je da je
mnogolik i tom činjenicom se upravljao u svom stvaranju i životu, dajući prostora glasovima
različitih pesnika, svojim heteronimima, čiji je učitelj bio Alberto Kaeiro, čovek slabašnog
zdravlja koji je živeo sa staramajkom u letnjikovcu u Ribatežu. Čitav svoj vek proveo je kao
službenik preduzeća za uvoz i izvoz, prevodeći poslovna pisma. Živeo je mahom u skromnim
iznajmljenim sobama. U svom životu, samo jednom je voleo, kratko ali snažno, Ofeliju
Keiroš, daktilografkinju u jednom od preduzeća gde je radio. Trijumfalni dan njegovog
života bio je osmi mart 1914. kada iz njegovog pera počeše da teku stihovi pesnika koji su
živeli u njemu.

VLADIMIR MAJAKOVSKI Rođen u jednom selu u Gruziji 1893, studirao je

slikarstvo, arhitekturu i vajarstvo. Kao vrlo mlad ušao je u ilegalnu boljševičku partiju i
upoznao strahote zatvora. Očaran idejama modernog pravca, ubrzo je postao korifej
futurizma i krenuo je na putovanje lokomotivom kroz Rusiju, obučen u narandžastu košulju.
Bio je oduševljeni pristalica boljševičke revolucije i zauzimao je važna mesta u
revolucionarnim umetničkim krugovima. Bio je organizator, propagandista, slikao je plakate
i pisao silovite i herojske stihove. 1925. objavljuje svoju nesrećnu poemu o Lenjinu. Ali u
njegovoj zemlji nastupala su teška vremena za avangardne umetnike. Razočaran i uplašen,
postaje žrtva teškog oblika opsesivne neuroze. Neprestano je prao ruke i a iz kuće je izlazio
sa komadom sapuna u džepu. Zvanična verzija tvrdi da je 1930. izvršio samoubistvo hicem iz
pištolja.

FEDERIKO GARSIJA LORKA Rođen u okolini Granade 1898, studirao je u

Madridu i prijateljevao sa najvećim umetnicima svoje generacije. Bio je pesnik, ali i muzičar,
slikar i dramaturg. Godine 1932. vlada španske republike poverila mu je zadatak da osnuje
pozorišnu trupu koja će narod upoznati sa španskim klasicima. Tako nastade La Barraca,
nešto poput Tespisovih kola, sa kojom je Lorka obišao čitavu Spaniju. Godine 1936. osnovao
je udruženje intelektualaca antifašista. U svojim baladama Cante jondo i gotovo u čitavoj
svojoj poeziji slavi običaje andaluzijskih cigana, njihove pesme i njihove strasti. 1936. u
blizini Granade, biva ubijen od strane Frankove žandarmerije.

ZIGMUND FROJD Frajberg, 1856 London, 1939. Bio je neurolog. U početku je

izučavao histeriju i Šarkoovu hipnozu a onda je počeo da tumači snove (Tumačenje snova,
1900), u nameri da preko njih otkrije uzroke nezadovoljstava koja nas proganjaju. Tvrdio je
da čovek u sebi nosi mračni grumen koji on naziva Nesvesno. Njegovi Klinički slučajevi
čitaju se kao pravi romani. Id, Ego i Super-Ego su njegovo Trojstvo. A možda, još uvek, i
naše.
 Dnevnik nesanice

Antonio Tabuki više nije nepoznat našoj čitalačkoj publici, jer pored prevoda
njegovih priča u periodici, zastupljen je na srpskom jeziku romanom Indijski nokturno
(Gradina, 1990) i zbirkom priča Mali nesporazumi bez velike važnosti (Rad, 1994). Pa, ipak
njegovo ime kod nas još uvek nema zvuk prihvaćene književne veličine. Naravno, to nije
razlog za nezadovoljstvo njegovih obožavalaca. Nisam siguran da i jedan Nabokov ima bolji
tretman kod šire čitalačke publike.
Pisac kome je literatura osnovi potisak, prepušten je tihim, stajaćim vodama. Tamo, u
zatišju se uspostavlja paralelni svet, imun na brzake svakodnevice i proizvode fast fooda.
Konzumenti literarne igre, muzike koju reči proizvode u našem sluhu, u svakoj kulturi su
malobrojni u odnosu na blaženu većinu koja književnost doživljava kao ispravku stvarnosti.
Ali, kada bi se Tabuki javio kolumnom u nekom vodećem italijanskom ili svetskom
nedeljniku i komentarisao događaje iz doline plača, postao bi ozbiljan pisac.
Već sama činjenica da je Tabukiju teško ući u trag, da je izuzetno malo prisutan u
javnosti, govori nešto o tvorcu sanovnika. A njegove knjige jesu prostor među javom i med
snom. Tabuki je svojom poslednjom knjigom, romanom Pereira tvrdi da..., u toku samo
jedne godine imao petnaest izdanja, ali bez one medijske buke (i dobro je da nema!) koja
inače prati proslavljene književne kulinare poput Umberta Eka.
Antonio Tabuki je rođen u Pizi 1943. godine. Godinama je bio profesor portugalske
književnosti na Univerzitetu u Đenovi, a zatim direktor Italijanskog kulturnog centra u
Lisabonu. Objavio je sledeće knjige: Trg Italija (1975), Mala flota (1978), S druge strane
(1981), Žena iz luke Pim (1983), Indijski nokturno (1984), Mali nesporazum bez velike
važnosti (1985) Linija horizonta (1986), Krilata braća Beata Anđelika (1987), Crni anđeo
(1991), Rekvijem (1991), Snovi o snovima (1992) i Pereira tvrdi da... (1994).
Kao i Nabokov, Tabuki za svoje knjige piše kratke predgovore u kojima otkriva
čitaocu prave nemere lucidno nadograđujući literarnu igru. Nije retkost da primeti kako je
neku od njegovih priča mogao bolje da napiše Kipling, ili Henri Džejms. U tom slučaju ne bi
mu bila uskraćena radost čitanja.
U napomeni na početku romana Indijski nokturno, Tabuki kaže: Osim što je posledica
nesanice, ova knjiga je i jedno putovanje. Nesanica pripada onome ko je knjigu napisao, a
putovanje onome ko je na njega krenuo. Knjigu Snovi o snovima čini niz putovanja, a glavni
junaci su pisci koje voli tvorac ovog neobičnog sanovnika. Antonio Tabuki je vrsni
poznavalac i prevodilac portugalskog pesnika Fernanda Pesoe, umetnika koji je ostvario
nekoliko književnih identiteta, dakle, za svaki identitet pored prepoznatljivog pesničkog
registra obezbedio je i biografiju. Naravno, i Pesoi je Tabuki darovao jedan san.
U knjizi meditativne proze, pod naslovom Knjiga nemira, Pesoa na jednom mestu
kaže da su knjige uvod u snove, i da nikada nije bio u stanje da pročita makar jednu knjigu
kojoj bi se potpuno predao. Jer, nakon nekoliko minuta čitanja, on je bio taj koji je knjigu
napisao. Tu je Pesoa na tragu koautorstva koje postoji između pisca i čitaoca. Duboko
verujem da pisac dostiže demijuršku visinu onog časa kada čitalac dopisuje njegovo delo, i u
tom žarenju dela, sa svakim novim čitanjem, pojavljuju se i novi nanosi. Tabukijevi snovi o
snovima omiljenih pisaca su još jedno čitanje njihovih dela ili kako kaže u belešci na početku
knjige: Jasno mi je da su ove pomoćne pripovesti, koje je jedan čovek obuzet nostalgijom za
nepoznatim snovima pokušao da zamisli, samo blede pretpostavke, beskrvne iluzije.
U knjizi Snovi o snovima Tabuki se prepušta literarnoj igri, pokušavajući da svoje
pisce vidi kao junake, međutim, preplićući biografiju i literaturu Tabuki kroz imaginarne
snove svojih junaka-pisaca iznosi vlastiti doživljaj njihovog dela. U priči koja govori o
Rableovom snu, gde se bivši fratar i pisac slavne knjige Gargantua i Pantagruel susreće sa
svojim junakom Pantagruelom, Tabuki navodi jedan recept za spremanje guske. Ali, kada se
oslobodi sna, tvorac literarne gastronomije uzeće parče suvog hleba da ublaži post. Karavađo,
slikar i kavgadžija, dok sneva u krevetu pored jedne prostitutke, dobiće od samog boga, u
liku Hrista, porudžbinu za sliku koja će ga proslaviti. A Vijon, pesnik i nasilnik, motiv za
svoju slavnu baladu nalazi takođe u snu. Pesou ćemo sresti u času kada se približava kraju
sna posle kojeg počinje trujumfalni dan, 8. mart 1914. godine, kada iz njegova pera počeše da
teku stihovi pesnika koji su živeli u njemu. Snovi o snovima okončavaju se Frojdom. U
poslednjoj noći svoga života otac psihanalize sanja da je postao žena, da je uzeo obličje svoje
pacijentkinje Dore.
Fernando Pesoa razlikuje nekoliko vrsta erudicije, smatrajući da je za umetnika
posebno važna erudicija osetljivosti koja nema ništa sa životnim iskustvom. Jer, životno
iskustvo nas ničemu ne uči, kao što nas ni istorija ne snabdeva iskustvom. Osetljivost se
produbljuje poniranjem u dubinu vlastitog bića, što podrazumeva smanjenje dodira sa
stvarnošću.
Šta je putovanje i čemu ono?, pita se Pesoa. Svi sutoni su samo sutoni, i nema potrebe
ići i videti jedan Konstantinopolj. Da li putovanje stvara osećaj slobode? Ja taj osećaj mogu u
sebi naslutiti hodajući od Lisabona do Benfike, i ja to osećam intenzivnije nego neko ko
putuje iz Lisabona u Kinu. Jer, ako osećanje slobode ne postoji u meni, onda ga nigde i nema.
I baš na toj erudiciji osetljivosti Tabuki gradi svoje snove o snovima drugih. Jer, svaka
autentična umetnička kreacija ovisna je o stepenu snage sna koji je proizveo jedan izmišljeni
svet. Opsesivnost nekom temom mora dostići onaj stepen kada suvereno putujemo čak i
snovima junaka, a virtuoznost zanata je samo nužni preduslov bez kojeg i nema letenja.
Putovanje kroz Snove o snovima Tabuki počinje Dedalom. Jer, pored tehnologije
letenja koja jeste podloga sna, mit o Dedalu je i priča o nalaženju smisla kroz stvaranje.
Arhetipski model izgnanstva upokojen u sudbini rimskog pesnika Ovidije kazuje nam kroz
njegov san da stihovi koje piše određuju sudbinu ma gde živeo. Tamna mesta u biografijama
Vijona, Karavađa, Čeka, Anđolijerija, Remboa, Tuluz-Lotreka ili Karla Kolodija, tvorca
čuvenog Pinokija, suočavaju nas sa ironijom koja vibrira između svetosti stvaralačkog sna i
bogohulničke biografije. Karlo Kolodi učestvovao je u vojnim kampanjama italijanskog
preporoda, voleo je slobodu i nezavisnost ali je, nažalost, radio kao pozorišni cenzor u
toskanskoj vladi, piše Tabuki u kratkoj belešci o Kolodiju na kraju knjige gde je lucidno
predstavio čitaocima junake čije snove sanja. Zapravo, to su Oni koji u ovoj knjizi sanjaju.
Snovi o snovima odvijaju se u prelomnim trenucima njihovih protagonista, u času
kada će potpuno posvećeni svojoj misiji krenuti novim putem, ili u času koji kruni poslednja
zrnca njihovog zemaljskog vremena uoči poslednjeg putovanja. Neki snovi imaju značenje
proviđenja, kada se onima što lete javlja vizija dela po kojima će biti upamćeni, koja su im
dosuđena.
Nabokov je jednom rekao da se uvek pita koliko dugo čitaoci mogu da slede junake
pošto su ti junaci iščezli, pošto je roman okončan, dakle, u kojoj meri ti junaci imaju nastavak
svesti čitaoca.
U tom graničnom području gde se dodiruju snovi čitalaca i snovi junaka, Tabuki je
zabeležio vibracije koje proizvodi svaka dobra literatura. Naravno, i sam stvarajući takve
impulse.
Jedne noći Antonio Tabuki usnio je Snove o snovima.

Dragan Velikić