Professional Documents
Culture Documents
Скрипта Спц
Скрипта Спц
Рашка
Дукља
Климент и Наум
Самуилово царство
Рашка
Најмлађи син Стефана Немање, рођен око 1174. Световно име Растко.
На родитељском двору стекао је солидно образовање. Са 15 година добио је
на управу Хум. Али, више га је привлачио монашки живот, и за циљ је имао
Свету Гору, на којој је монаштво тада било у процвату. Приликом једног
доласка на родитељски двор, Растко је тамо затекао групу светогорских
монаха, међу којима једног Руса из Св. Пантелејмона. У договору са њиме,
уз неколицину најповерљивијих пратилаца, Растко, под изговором одласка
у лов на јелене, ноћу бежи на Свету Гору.
Схвативши да је Растко нестао, Немања се убрзо досетио и послао
потеру на Свету Гору. Када су војници стигли у Пантелејмон, Растко их је
умирио. После вечере уследило је свеноћно бдење, на ком је војска
заспала. Растко са игуманом одлази на манастирску кулу и, у 18. години
живота, прима монашки постриг под именом Сава. Ујутро војницима са куле
баца своје световно одело, прамен одрезане косе и писмо за родитеље.
Отишавши једном на славу у Ватопед, остаје тамо да би научио грчки
и стицао знања из веома добре ватопедске библиотеке.
Хиландар. Године 1197. у Ватопед долази Стефан Немања, сада већ
монах Симеон. Због династичке везе са Византијом, ватопедски монаси
моле Симеона да пошаље Саву у Цариград. У Цариграду Сава борави у
Евергетидском манастиру. Приликом посете цару, Сава тражи и добија
опустели манастир Хиландар, да га са оцем обнови и дарује Ватопеду, чији
је Симеон већ био велики добротвор. Међутим, на Светој Гори долази на
идеју да Хиландар буде српски манастир. Симеон и Сава приступају игуману
са таквом молбом. Како је игуман молбу одбио, они се обраћају
светогорском протосу у Кареји. Протос саставља молбу коју потписују сви
светогорски манастири осим Ватопеда и шаље је цару. По дозволи цара,
Сава и Симеон, уз финансијску помоћ Стефана Првовенчаног, за годину дана
обнављају Хиландар и усељавају се у њега 1199. године. Сава за Хиландар
пише типик, који је превод и прерада Евергетидског типика.
Карејска испосница. Сава је желео да организује и српско
идиоритмијско монаштво. У том циљу је купио лепо место усред Кареје, где
подиже испосницу за 2–3 монаха. Пише и веома строг карејски типик,
јединствен по одредби да цео Псалтир треба да се прочита једном дневно.
Повратак у Србију. Одмах по Симеоновој смрти (1200), Вукан оснажује
своје везе са Угарском и папом. Са друге стране, Стефан се везује за
Бугарску, и у Србији избија грађански рат између два брата. Осим тога, у
земљи наступа глад. ово је, такође, време Четвртог крсташког рата и
оснивања Латинског царства 1204. Један одред крсташа долази на Свету
Гору. Бежећи од крсташког терора, Сава узима очеве мошти и 1207. одлази у
Србију. У Хвосну га дочекује Стефан, одакле тело преносе у Студеницу.
Присуство очевог чудотворног тела и ауторитет млађег брата умирују
Вукана, и у Србији настаје мир.
Видевши бедно духовно, културно и економско стање у Србији, Сава
остаје у њој као студенички архимандрит да би започео просветитељски рад.
Сава чисти српско хришћанство од паганских елемената, просвећује народ,
подиже храмове. Из овог периода потичу многобројне приче и легенде о св.
Сави, као и многи топоними који говоре да је посетио сваки кутак тадашње
Србије. Сава је у овом периоду такође помагао брату у управљању државом.
Прво Стефаново крунисање. Распад Византије* условио је да се Стефан
окрене ка Западу. Отерао је прву жену Евдокију и оженио се Аном, унуком
млетачког дужда Хенриха Дандоле. Сава се није слагао са братовљевом
политиком, али узалуд, па се 1217. враћа у Хиландар. Убро затим папин
легат крунише Стефана за краља, чиме српска држава постаје призната у
западном свету.
Српска архиепископија. Подстакнут слабљењем Латинског царства и
Угарске, Стефан позива Саву назад у Србију. По постигнутом договору, Сава
одлази у Никеју, у којој су привремено столовали византијски цар и
цариградски патријарх. Никејски цар Теодор Ласкарис се надао да ће
давањем самосталности Српској Цркви стећи још једног савезника у борби
против Латинског царства. Осим тога, Српска Црква је била део Охридске
архиепископије, која је била под утицајем Епирске деспотовине,
непријатељски настројене према Никејском царству. Цар Теодор Ласкарис и
патријарх Манојло Харитопулос Сарантен 1219. Српску Цркву проглашавају
за аутономну архиепископију. Сава је желео да архиепископ постане неко
од његових ученика које је повео са собом, али је, по жељи брата Стефана,
сâм хиротонисан за „архиепископа свих српских и поморских земаља“.
*
Поред Латинског царства настају још и Никејско царство, Трапезунтско царство и Епирска деспотовина,
касније такође царевина.
Из Никеје Сава одлази на Свету Гору, одакле узима многе црквене
књиге. Враћајући се у Србију, задржава се у Солуну у манастиру Филокалу,
где су преведене многе књиге, најважнија од којих је Номоканон или
Кормчија, зборник византијског црквеног и грађанског права. Центар
архиепископије постаје новоизграђени манастир Жича.
Поред постојеће три, Сава је основао још осам епископија.
Епископије су се делиле на протопопијате (намесништва), а ови на
парохије. У време св. Саве, Српска Црква се састојала од следећих 11
епархија:
– рашка, седиште црква Петра и Павла**
– липљанска (грачаничка, новобрдска), седиште Липљан, касније
Грачаница**
– призренска, седиште Богородица Љевишка**
– жичка, архиепископски центар, на граници са Угарском
– дабарска, седиште манастир Бања код Прибоја, на граници са Босном
– захумска, седиште манастир Богородице у Стону на Пељешцу ***
– зетска, седиште Архангели на Превлаци***
– будимљанска, седиште манастир св. Ђорђа у Бихору код Берана
– хвостанска (малостуденичка), седиште Мала Студеница код извора Белог
Дрима
– моравичка, седиште у данашњем Ариљу
– топличка, седиште манастир св. Николе у Топлици
Друго Стефаново крунисање, по православном обреду, обавио је св.
Сава у Жичи, 1221. године. Стефан са власти силази 1227. и монаши се.
Наслеђује га старији син Радослав, зет епирског цара. Незадовољан
ситуацијом, Сава се повлачи 1233, постављајући за наследника св. Арсенија
Сремца.
Сава предузима два ходочашћа у Свету Земљу, 1229. и 1234. Са другог
ходочашћа свраћа у бугарску престоницу Трново, јер је 1234. године, због
превласти Бугарског над Епирским царством, на власт у Србији дошао млађи
Владислав, бугарски зет. Исцрпљен путовањем, Сава 1236. умире у Трнову.
После два неуспела изасланска покушаја, Владислав лично одлази у
Трново, добија Савине мошти и преноси их у своју задужбину Милешеву.
Мошти је 1594. на Врачару спалио Синан-паша.
**
Ове три епархије су већ постојале. Призренског епископа Грка Сава је заменио Србином.
***
Две приморске епархије спречавале су римокатолички утицај из приморја. Бенедиктински монаси
почињу да напуштају манастире у Боки, које српски владари уступају Српској Цркви.
Свети Арсеније I Сремац (1233–1263)
Данило I (1271–1272)
Јаков (1286–1292)
Сава IV (1354–1375)
Убрзо после смрти Саве IV, кнез Лазар и његов зет Ђурађ Балшић
сазвали су сабор да би био изабран нови патријарх. На сабору је сваки
властелин покушао да „прогура“ свог кандидата, што је запретило црквеном
јединству. Није се могла донети одлука, па је неко предложио чувеног
испосника Јефрема.
Јефрем је био подвижник најпре на Светој Гори, а затим у пустињи
близу Дечана, да би му Сава IV код Пећи саградио келију, долазећи затим
често код њега ради душекорисних разговора.
Јефрем је својим духовним ауторитетом допринео поправљању
ситуације у Цркви. Повукао се 1380, да би после смрти свог наследника
Спиридона 1389. био умољен да се врати на трон, на ком остаје кратко, до
избора Данила III.
Кнез Лазар. У борби против осионог и освајачки расположеног Николе
Алтомановића, који је држао северозападни део Србије, Лазар се ујединио
са босанским баном Твртком Котроманићем. Уз помоћ Угарске ухватили су
Алтомановића и ослепели га, у Ужицу 1374. Његове земље су поделили
*
Убрзо после Маричке битке умро је цар Урош.
међусобно. Убрзо се Твртко, као потомак изумрле лозе Немањића по женској
линији, у Милешеви прогласио за краља Србије и Босне.
Калиник I (1693–1710)