Asimov Isak

ROBOTI ZORE
Prevod: Bogdanović Žika

Asimov Isaac ROBOTS OF DAWN (THE), 1983.

Serija "Roboti-Carstvo-Zadužbina"
(4)

POLARIS
1993.
BEJLI
1.
Sklonivši se u senku drveta, Elija Bejli promrmlja, obraćajući se samom sebi: "Znao sam... Znao
sam da ću se preznojiti!"
Zastavši za časak, uspravio se i obrisao nadlanicom znoj sa čela, a onda namršteno osmotrio vlagu
što mu se sakupila na ruci.
"Baš mrzim znojenje", dodade on ne obraćajući se nikom posebno, kao da je reč o nekom
kosmičkom zakonu. I još jednom u njemu kao da se probudi ljutnja prema prirodi što je stvorila nešto
istovremeno i neophodno i neprijatno.
Ljudi se nikad (osim, dabome, ukoliko to sami nisu želeli) nisu preznojavali u Gradu, gde su i
temperatura i vlažnost uvek bili umereni, i gde nije bilo baš nikakve potrebe da telo proizvodi više
toplote nego što je istovremeno bilo u stanju da izluči.
Bar se to moglo smatrati prednošću civilizacije.
Bejli se obazre prema poljani, put mladića i devojaka koji su, u manjoj ili većoj meri, bili
predmet njegovog staranja. Reč je bila, najvećim delom, o mladima, koji nisu napunili ni dvadesetu,
ali bilo je i sredovečnih osoba, njegovih godina. Kopali su nevično unaokolo i bavili se i nizom
drugih poslova koji su, inače, bili u nadležnosti robota - i koje bi, svakako, oni daleko bolje obavili,
da im nije bilo naloženo da se drže po strani i čekaju dok se ljudska bića do mile volje ne navežbaju.
Na nebu se pojaviše oblačci i, za časak, sunce zađe za jedan od njih. Bejli neodlučno podiže
pogled. S jedne strane, to je značilo da će se osetno smanjiti vrelina sunca (i, dakako, dalje
preznojavanje). Ali s druge strane, da to nije možda nagoveštavalo nailazak kiše?
U tome i jeste bila nevolja sa boravkom na Otvorenom. Čovek se sve vreme klackao između dve
podjednako neprijatne mogućnosti.
Bejlija je uvek zadivljavalo to što je srazmerno maleni oblak bio u stanju da sasvim prekrije
sunce, i da učini da se zemlja smrači od jednog obzorja do drugog, a da, istovremeno, plavetnilo neba
ostane gotovo netaknuto.
Stajao je ispod razlistale krošnje drveta - neke vrste grubog zida i tavanice - dodirujući njegovu
čvrstu koru što mu je pružalo izvesnu utehu, a onda se ponovo, ispitivački, zagledao u ljude na
poljani. Bez obzira na vremenske prilike, jednom nedeljno izlazili su iz Grada i ovde se okupljali.
Bilo je sve više pridošlica. Nema sumnje, brojem su sve više nadmašivali ono malo tvrdoglavaca
koji su sve to i započeli. Iako ih gradska vlada nije ohrabrivala, imala je bar dovoljno pameti da ne
postavlja dodatne prepreke.
Na obzorju sa Bejlijeve desne strane - na istočnoj strani, sudeći prema položaju
poznopopodnevnog sunca - ocrtavali su se obrisi brojnih, zatupastih kupola Grada, prekrivajući sve
zarad čega je bilo vredno živeti. A onda Bejli ugleda i neku malenu, pokretnu česticu čiju prirodu,
usled velike udaljenosti, nije bio u stanju sasvim jasno da razabere.
Međutim, s obzirom na način na koji se čestica kretala, kao i na osnovu nekih drugih naznaka,
suviše tananih da bi se mogle opisati, Bejli bez poteškoća zaključi da je u pitanju neki robot - što i
nije predstavljalo nikakvo iznenađenje. Zemaljski prostori, izvan Gradova, bili su područje robota, a
ne ljudskih bića - s izuzetkom malog broja onih koji su, poput njega samog, bili obuzeti snom o
zvezdama.
Pogled mu, gotovo automatski, ponovo skrenu prema sanjarima sa lopatama, i on ih stade pomnije
posmatrati, jednog po jednog. Skoro svakog među njima znao je po imenu. Svi su se predano trudili,
nastojeći da se priviknu na život na Otvorenom. A onda...
 Bejli se namršti. "Gde li je Bentli?" progunđa on jedva čujnim glasom.
Gotovo istog časa, iza leđa mu dopre pomalo dahtav, ali razdragan glas:
"Ovde sam, tata!"
Bejli se naglo okrete.
"Nemoj to činiti, Bene!"
"Činiti - šta?"
"Tako se šunjati... Ionako mi je teško da ostanem staložen ovde na Otvorenom, ne želim još da
brinem o mogućim iznenađenjima!"
"Nisam ni nameravao da te prepadnem... Znaš, čovek baš ne pravi mnogo buke dok hoda po travi.
Tome nema pomoći... Ali tata, zar ne misliš da je već vreme da se vratiš? Već si dva sata napolju, i
rekao bih da ti je to više nego dovoljno."
"A zbog čega? Misliš, zato što mi je četrdeset peta, i što si ti žutokljunac od samo devetnaest
godina? Misliš da ti je dužnost da se brineš o svom onemoćalom ćalcu, jel' tako?"
"Tako je..." odgovori Ben. "Baš tako. Vidi se da si pravi detektiv: odmah osetiš u čemu je stvar."
Ben se široko osmehnu. Lice mu je bilo okruglo, a oči blistave. Bio je toliko nalik na Džesi,
pomisli Bejli, toliko sličan svojoj majci. Jedva da je na njemu bilo i traga izduženosti i ozbiljnosti
Bejlijevog vlastitog lica.
Međutim, što se načina razmišljanja tiče Ben je bio veoma sličan svom ocu. Povremeno bi mu
čelo izbrazdale bore i licem provejala istinska ozbiljnost, jasno stavljajući do znanja čiji je, zapravo,
bio izdanak.
"Sa mnom je sve u redu", zaključi Bejli.
"Ne sumnjam u to, tata. Najbolji si među svima nama, imajući u vidu..."
"Imajući u vidu - šta?"
"Tvoje godine, razume se. Pri tom, svakako, imam na umu da si ti sve ovo započeo. Ipak, kad sam
te video kako se sklanjaš pod ovo drvo, pomislio sam - da je mom starom možda već dosta."
"Daću ja tebi 'tvog starog'", tobože se ljutnu Bejli. Robot koga je malopre uočio kako dolazi iz
pravca Grada u međuvremenu se dovoljno približio tako da ga je sada mogao sasvim dobro razaznati,
ali Bejli odluči da ga otpiše kao nevažnog. "Blizu je pameti", nastavi on, "povremeno se skloniti pod
drvo dok sunce ovako žeže. Moramo, dabome, naučiti da koristimo sve prednosti boravka na
Otvorenom, ali, isto tako, i da otklonimo sve nevolje koje to donosi sa sobom... Evo, sunce će
ponovo izići iza oblačka."
"Da, upravo se pomalja... Nameravaš li da se vratiš u Grad?"
"Toliko mogu da izdržim napolju. Imam slobodno popodne jednom nedeljno, i rešio sam da ga
provodim ovde. Reč je o privilegiji. Znaš, to ide uz moju klasu, C-7."
"Ali tata, nije reč o privilegijama. U pitanju je tvoje iscrpljivanje."
"Kažem ti, osećam se izvanredno."
"Naravno... A kad stigneš kući, strmoglaviš se u krevet i ostaneš da ležiš u mrklom mraku!"
"Prirodna reakcija na sve ovo bleštavilo."
"A mama brine."
"Pusti je neka brine; to joj čini dobro. Pored toga, šta mi može biti ako se malo promuvam ovuda?
Najgore je znojenje, ali moraću i na to da se naviknem. Jednostavno, tu nema pomoći. U početku,
nisam čak bio u stanju ni da došetam dovde a da se potom ubrzo ne vratim u Grad - i ti si bio jedini
koji me je pratio. A pogledaj samo sada koliko nas je, i koliko dugo mogu bez poteškoća da ostanem
napolju. Mnogo toga mogu i da uradim. Izdržaću najmanje još jedan sat. S lakoćom... Kažem ti, Bene,
i tvojoj bi majci dobro činilo da ponekad došeta ovamo."
 "Ko? Mama? Mora da se šališ!"
"I to mi je neka šala... A kada dođe trenutak da se poleti, neću moći - jer ona neće hteti!"
"A ni tebi baš neće biti krivo... Tata, ne zavaravaj se. Neće do toga doći još neko vreme - a ako
sada i nisi prestar, bićeš tada. Tada će to biti zabava za mlad svet."
"Znaš", odvrati Bejli, napola stežući pesnice, "deluješ kao pravi pametnjaković kad govoriš o
'mladom svetu'! A jesi li ikad napustio Zemlju? Ja jesam. Pre dve godine. Bilo je to pre no što sam
počeo s ovim vežbama prilagođavanja - i, preživeo sam."
"Znam, tata, ali bilo je nakratko, i po službenoj dužnosti; pored toga, bio si u poseti jednom
naprednom društvu. Nije to isto."
"Bez obzira na to, ipak sam bio", odvrati Bejli tvrdoglavo, znajući i sam, u dubini duše, da je
njegov sin u pravu. "Pored toga, neće nam biti potrebno baš toliko vremena da se i sami otisnemo.
Kad bi mi samo dozvolili da odem na Auroru, već bih od njih iskamčio dozvolu."
" Zaboravi na to... Neće to baš ići tako lako!"
"Moramo bar pokušati. Vlada nas neće pustiti da idemo bez saglasnosti Aurore, a jedino nam ona
može dati zeleno svetlo. Aurora je najveći i najjači od svih Spoljnih svetova, i ono što ona kaže..."
"...to svi slede! Znam. Razgovarali smo o tome već hiljadu puta. Ali ne moraš da ideš tamo da bi
dobio njihovu saglasnost. Postoje i hipersvemirski primopredajnici. Možeš i odavde razgovarati s
njima. Već sam ti to toliko puta rekao!"
"Nije to isto... Potrebno je da razgovoramo licem u lice - i to je ono što sam ja rekao već
nebrojeno puta!"
"U svakom slučaju", odvrati Ben, "još nismo spremni."
"Nismo spremni jer Zemlja ne želi da nam da brodove... Svemirci će hteti, a uz to i neophodnu
tehničku podršku."
"Kakva samouverenost! A zbog čega bi Svemirci to učinili? Otkad su to oni postali blagonakloni
prema nama, kratkovečnim Zemljanima?"
"Mogao bih da porazgovaram s njima..."
Ben se nasmeja. "Ma hajde, tata! Želiš da odeš na Auroru samo da bi ponovo video onu ženu!"
Bejli se namršti tako da mu se obrve nakostrešiše iznad duboko usađenih očiju. "Ženu? Jehosafata
mu, Bene, o čemu to govoriš?"
"Tata, isključivo među nama - mami o tome ni reči - šta se stvarno dogodilo sa tom ženom na
Solariji? Već sam dovoljno odrastao... Možeš mi reći."
"Koja žena na Solariji?"
"Kako samo možeš da mi gledaš pravo u oči i tvrdiš da pojma nemaš o ženi koju je čitava Zemlja
videla u onoj hipertalasnoj drami? Gladija Delmar. Ta žena!"
"Ništa se nije dogodilo. Ta hipertalasna drama bila je čista besmislica. Rekao sam ti to već
hiljadu puta. Ni ona ni ja nismo tako izgledali. Sve su to izmislili, i dobro ti je poznato da su to
učinili uprkos mom protivljenju, naprosto zato što je vlada smatrala da će čitava stvar predstaviti
Zemljane u povoljnijoj svetlosti u odnosu na Svemirce... Vodi računa da pred majkom ne napraviš
nikakvu sličnu aluziju!"
"Ni na pamet mi ne pada. Ali Gladija sada živi na Aurori, a ti uporno želiš da odeš tamo..."
"Pokušavaš li ti to da kažeš kako iskreno misliš da je to razlog što želim da odem na Auroru... Oh,
Jehosafata mu!"
Njegov sin se namršti.
"Šta je sada?"
"Robot. Ono je R. Džeronimo."
 "Ko?"
"Jedan od robota-kurira iz našeg Odseka. Ali otkud on ovde? Danas imam slobodno popodne, a i
namerno sam ostavio daljinski priključak kod kuće. To je jedna od privilegija klase C-7, ali su, eto,
čak ovamo poslali robota po mene."
"Ali tata, otkud znaš da dolazi baš po tebe?"
" Na osnovu moje bistre pameti! Kao prvo, niko ovde nema nikakve veze sa Policijskom upravom.
I, kao drugo, onaj jad od kurira uputio se pravo ovamo. Na osnovu toga, zaključujem da baš mene
traži. Trebalo je da se sklonim iza drveta, i da ne mrdam odande!"
"Ali tata, ovo nije zid! Znaš, roboti umeju i da zaobiđu drvo!"
Robot se najzad oglasi.
"Gospodaru Bejli, imam poruku za vas. Traže vas iz Odseka." Robot zastade i pričeka nekoliko
trenutaka. "Gospodaru Bejli", ponovi on, "imam poruku za vas. Traže vas iz Odseka."
"Čuo i razumeo", odvrati Bejli ravnodušno. Morao je da odgovori, inače bi robot ponavljao
poruku do u beskonačnost.
Bejli se jedva primetno namršti, kao da proučava robota. Bio je to nov uzorak, sa nešto više
ljudskog u liku nego prethodni modeli. Bio je napravljen i dobio je prvi posao pre samo mesec dana,
što je objavljeno na sva zvona. Vlada je uvek bila u potrazi za nečim - bilo čim - što će robote učiniti
prihvatljivijim.
Telo robota bilo je sivkaste boje i ne baš prefinjene izrade, ali elastično na dodir (poput meke
kože). Izraz lica, iako u osnovi bezizražajan, nije delovao previše idiotski, kao što beše slučaj kod
većine robota. Ipak, kada se sve sabere, jeste delovao idiotski, u mentalnom kao i u svakom drugom
pogledu.
Bejli za trenutak pomisli na R. Denila Olivava, robota Svemiraca, s kojim je već u dva navrata
sarađivao, prvi put ovde na Zemlji a drugi put na Solariji, i s kojim je poslednji put bio u vezi
povodom slučaja 'telesne projekcije'. Denil jeste bio robot, ali sa toliko ljudskih svojstava da ga je
mogao smatrati prijateljem i čak i sada osećati kako mu nedostaje. Kad bi svi roboti bili takvi...
"Momak, danas imam slobodno popodne", reče konačno Bejli. "Nema baš nikakvog razloga da iz
ovih stopa idem u Odsek."
R. Džeronimo ništa ne odgovori; ruke su mu jedva primetno podrhtavale. Bejliju to ne promače.
To je značilo da je u robotovim pozitronskim kolima došlo do blage zbrke. Roboti su, istina, morali
slušati ljudska bića, ali nipošto nije bila retkost da dva ljudska stvora očekuju sasvim različite vrste
poslušnosti.
Robot kao da se najzad odluči.
"Da, gospodaru, imate slobodno popodne..." reče on. "Ali traže vas iz Odseka."
"Tata, ako te već traže..." umeša se Ben nevoljno.
Bejli sleže ramenima. "Ne budali, Bene. Da sam im zaista toliko potreban, poslali bi ovamo
zatvoreno vozilo i, možda, nekog dobrovoljca, umesto što su taj posao poverili jednom robotu - koji
me je samo razdražio svojom porukom."
Ben odmahnu glavom. "Nisam baš siguran u to, tata. Nisu mogli znati gde si, niti koliko će
vremena biti potrebno da te pronađu. Nisam siguran da bi našli dobrovoljca za tako mukotrpan
poduhvat."
"Kažeš? Odmah ćemo videti koliko je ozbiljan taj nalog... R. Džeronimo, vrati se u Odsek i reci
im da ću stići tačno u devet uveče... A sada odlazi!" dodade on oštro. "To je naređenje!"
Robot je vidljivo oklevao, a onda se okrenu i pođe... Zatim se ponovo okrenu, kao da bi da se
vrati do Bejlija, i, konačno, stade kao ukopan, dok mu je čitavo telo podrhtavalo.
 Bejliju je istog časa bilo jasno kako stvari stoje i on progunđa, obraćajući se Benu.
"Jehosafata mu! Moraću odmah da krenem!"
Robot je zapao u ono što su robotičari nazivali 'ravnotežom suprotnosti drugog stepena'. Obaveza
poslušnosti proisticala je iz Drugog zakona robotike, i R. Džeronimo se sada našao pritisnut između
dva u osnovi podjednako vredna, ali međusobno suprotna naloga. Ljudi su to obično nazivali
roboblokadom, ili, najčešće, naprosto blokadom.
Najzad, robot se lagano pokrenu. Prvobitan nalog ipak je prevagnuo, iako tek za dlaku, i glas mu
je bio skoro nerazgovetan. "Rečeno mi je, gospodaru, da ćete možda tako postupiti... Rečeno mi je..."
On za trenutak zastade. "Rečeno mi je", dodade on promuklim glasom -da vam to kažem - ukoliko
budemo nasamo."
Bejli odsečno mahnu glavom svom sinu i Ben ni časak nije oklevao. Znao je kada mu je otac bio
tata, a kada policajac. Ben se žurno udalji.
Bejli se trenutak razdraženo poigravao mišlju da pojača svoje naređenje i da robota gotovo
sasvim blokira; međutim, to bi sigurno izazvalo oštećenja koja bi potom bilo moguće otkloniti samo
pozitronskom analizom i posvemašnjim reprogramiranjem. Troškovi bi, dakako, bili stavljeni na
njegov račun, i lako su mogli iznositi čitavu njegovu godišnju platu.
"Povlačim svoje naređenje", reče on na kraju. "Šta su ti naložili da mi kažeš?"
Glas R. Džeronima odmah postade jasniji.
"Naložili su mi da vam kažem da ste potrebni zbog nečega u vezi s Aurorom."
Bejli se osvrnu za Benom.
"Ostanite još pola sata", doviknu mu on, "a onda reci svima da sam rekao da se vrate. Ja moram
odmah da krenem."
I dok se krupnim koracima udaljavao u pratnji robota, Bejli mu se pomalo mrzovoljno obrati.
"Zar ti nisu mogli reći da mi to odmah kažeš? I što te nisu programirali da voziš kola, umesto da
sada ovako pešačim?"
Razlog za to bio mu je, razume se, veoma dobro poznat. Svaka saobraćajna nesreća u koju bi bio
upleten neki robot, ponovo bi prouzrokovala antirobotske nerede.
Nije usporavao korak. Trebalo je da propešače dva kilometra samo do gradskih zidina, i, potom,
da se do samog Odseka probiju kroz najgušći saobraćaj.
Aurora? Kakva li je to nova kriza opet bila na pomolu?

2.
Bilo mu je potrebno pola sata da stigne do ulaza u Grad, i Bejli se sav ukrutio pri pomisli na ono
šta ga očekuje. Ipak, možda - možda - se to ovog puta neće dogoditi.
Najzad je stigao da granične linije što je odvajala prostor na Otvorenom od Grada - zida koji je
odvajao neopisivi haos od civilizacije. Bejli pritisnu prstom signalnu pločicu, i pred njim se pojavi
otvor. Kao i obično, ne sačekavši da se prolaz do kraja otvori, on šmugnu unutra čim je pukotina bila
dovoljno velika da se kroz nju mogao provući. R. Džeronimo ga je ćutke pratio.
Dežurni policajac delovao je iznenađeno, kao i uvek kada se neko vraćao odande. Svakog puta na
licima im se mogao videti izraz neverice; uvek se javljao izraz iste, naglo probuđene pažnje, uvek
isti, brzi pokret ruke prema blasteru, i uvek ista, mrgodna podozrivost.
Bejli podjednako mrgodno pokaza svoje isprave, i stražar ga propisno pozdravi. Vrata se za njim
zatvoriše - i onda se dogodi ono.
Bio je unutar Grada. Zidovi se sklopiše oko njega, i Grad postade vasceli svet. Ponovo ga
preplaviše beskonačno, neprestano brujanje i mirisi ljudi i mašina, koji će mu uskoro, neprimetno,
utonuti u podsvest; ponovo će ga celog obuhvatiti mekoća rastresitog, veštačkog osvetljenja koje nije
imalo ničeg zajedničkog sa oštrim, raznolikim odblescima svega tamo na Otvorenom - zelenog i
smeđeg i plavog i belog, prošaranog crvenim i žutim. Ovde nije bilo nasumičnih vetrova, žege,
hladnoće, ni preteće kiše; ovde je, umesto svega toga, postojala samo mirna postojanost bešumnog
vazdušnog strujanja koje je svemu davalo punu svežinu. Uzajamni sklad temperature i vlažnosti bio je
ovde do te mere potpun, da ljudska bića nisu bila svesna ni jednog ni drugog.
Uvek se to iznova događalo. Još jednom je prihvatio Grad kao majčinsko okrilje, i ponovo uronio
u njega s osećanjem radosnog olakšanja. Znao je, dakako, da čovek to okrilje mora jednom napustiti i
osamostaliti se. Ali zbog čega je uvek ovako u njega uranjao?
I, da li će tako zauvek ostati? Da li će se zbilja dogoditi da upravo on koji je bezbroj ljudi mogao
povesti izvan Grada, čak ih i odvojiti od Zemlje i povesti ka zvezdama, neće biti u stanju to da
izvede? Da li je zaista osuđen da se samo u Gradu oseća kao kod kuće?
Bejli stisnu zube - nije imalo nikakve svrhe misliti o tome.
"Momak, jesu li te dovde dobacili kolima?" upita on robota.
"Da, gospodaru."
"Gde su kola sada?"
"Ne znam, gospodaru."
Bejli se okrenu prema stražaru.
"Dežurni, ovog su robota dovezli dovde pre otprilike dva časa. Šta se u međuvremenu dogodilo sa
vozilom?"
"Ne znam, gospodine. Preuzeo sam dužnost pre samo jednog sata."
U stvari, bilo je glupo s njegove strane što je to uopšte pitao. Oni u kolima nisu mogli znati koliko
će robotu biti potrebno da ga pronađe, i sigurno nisu imali nameru da čekaju na njihov povratak. Bejli
za trenutak oseti želju da ih pozove, ali odmah odustade; jednostavno bi ga posavetovali da krene
najbržom pokretnom trakom; ionako će na taj način najbrže stići u Odsek.
Jedini razlog što je oklevao bilo je prisustvo R. Džeronima. Nije ga želeo za saputnika na
pokretnoj traci, a, opet, nije mogao očekivati da se robot probije do Odseka mešajući se sa
neprijateljski nastrojenom svetinom.
Ipak, teško da je imao izbora. Komesar se očigledno nije trudio da mu olakša stvar. Ne bi mu baš
bilo pravo da se Bejli ne pojavi na njegov poziv, imao slobodno popodne ili ne.
"Ovuda, momak!" pozva Bejli robota.
Grad se prostirao na preko pet hiljada kvadratnih kilometara, i prekrivalo ga je više od četiri
stotine kilometara ekspresnih traka, uz više stotina kilometara sporednih pokretnih traka; sve je to
bilo u službi preko dvadeset miliona njegovih žitelja. Složena mreža pokretnih traka zahvatala je
osam spratova, i postojalo je na stotine prelaznih mesta različitih nivoa složenosti.
Budući da je bio detektiv, od Bejlija se očekivalo da ih sve poznaje - i tako je i bilo. Odvedite ga
vezanih očiju u bilo koji kutak Grada, a onda mu skinite povez - i bez poteškoća će naći put u bilo
kom označenom pravcu.
Što znači da se uopšte nije ni postavljalo pitanje kako stići do Odseka. Bilo je, međutim, čak osam
traka kojima je mogao krenuti, i nekoliko časaka je oklevao, razmišljajući o tome na kojoj od njih je u
ovom trenutku bilo najmanje gužve.
Oklevao je, zaista, samo nekoliko časaka, a onda se odlučio. "Sledi me, momak!" Robot poslušno
krenu u stopu za njim.
Uskočili su u Vozilo u prolazu, i Bejli se uhvati za prvi držač: beo, topao, i oblikovan tako da
čoveku lepo pristane u šaku. Bejli odluči da ne sedne; ionako je uskoro trebalo da se prebace na
drugu traku. Robot je sačekao da se Bejli uhvati za držač, a onda je i sam spustio ruke na njega.
Mogao je, isto tako, i da se ne služi držačem - ne bi imao nikakvih poteškoća da održi ravnotežu - ali
Bejli nije želeo da rizikuje da se razdvoje. Bio je odgovoran za robota i nije imao ni najmanju želju
da se, ukoliko bi se R. Džeronimu nešto dogodilo, izloži mogućnosti da Grad od njega naplati nastalu
štetu.
U Vozilu je bilo još nekoliko putnika čiji se radoznali pogledi - neizbežno - usmeriše prema
robotu. Bejli prodorno odmeri svakog od njih, i, budući da je odavao ličnost od autoriteta, njihovi
ljubopitljivi saputnici nevoljno skrenuše poglede u stranu.
Bejli mahnu rukom i skliznu iz Vozila. Vozilo je stiglo do pokretnih traka i kretalo se istom
brzinom kao i one, tako da nije bilo potrebe da uspori. Bejli stupi na najbližu traku i odmah oseti
strujanje vazduha, budući da više nisu bili zaštićeni plastičnim vetrobranima.
On se naže prema vazdušnoj struji sa lakoćom stečenom tokom brojnih vožnji, i podiže jednu ruku
do visine očiju da ih zaštiti od naleta vetra. Vozili su se pokretnim trakama naniže prema raskrsnici
sa ekspresnom trakom, a potom naviše, prema brzinskoj traci sa koje je trebalo da se prebace na
ekspresnu liniju.
Bejli odjednom začu kako neki momčići uzvikuju: "Robot!" (i sam je nekad bio mlad) i istog časa
mu bi jasno šta će se dogoditi. Jedna skupina dečaka - trojica ili četvorica njih, a možda ih je bilo i
više - uskakala je na trake i ponovo iskakala sa njih i svakog se časa moglo očekivati da će neko od
njih saplesti robota i da će se ovaj uz tresak sručiti. Ukoliko bi ikad iko od njih bio izveden pred
sudiju, svaki od pritvorenih derana naprosto bi rekao da se robot sudario s njim i da je, uopšte,
ugrožavao bezbednost putnika na traci - i bio bi pušten bez ijedne reči.
U prvom slučaju, robot ne bi ni imao priliku da se odbrani, a u drugom ni da se pojavi kao svedok.
Bejli se hitro pokrenu i nađe se između najbližeg derana i robota. Iskoračivši na bržu, uporednu
traku, on podiže ruku, kao da bi da se prilagodi naglom naletu vetra, i momčić se, nekako, odjednom
nađe na sporijoj traci, na šta nije računao. "Hej!" uzviknu on smeteno, prućivši se koliko je dug.
Ostali zastadoše i, brzo procenivši situaciju, iščeznuše.
"A sada, momak, na ekspresnu liniju!" dobaci Bejli robotu.
Robot je trenutak oklevao. Robotima bez pratnje nije bio dozvoljen pristup na ekspresnu liniju. O
Bejlijevo naređenje, međutim, nije se mogao oglušiti, i R. Džeronimo uskoči na traku. Bejli odmah
krenu za njim, na veliko robotovo olakšanje.
Bejli potom stade da se probija između putnika, potiskujući robota ispred sebe, krčeći na taj način
sebi put prema gornjem delu, gde je bilo više mesta. Prihvativši se rukom za držač, jednom je nogom
pritisnuo nogu robota, istovremeno prostrelivši pogledom sve ljubopitljivce.
Posle vožnje od petnaestak kilometara stigli su nadomak Policijske uprave, i tu on i R. Džeronimo
siđoše. Robot je prošao bez ijedne ogrebotine. Bejli predade robota na ulazu i uze priznanicu,
pažljivo proverivši datum, čas i robotov serijski broj, i stavi je u novčanik. Pre isteka dana,
proveriće takođe da li je obaveštenje o primopredaji uneseno u kompjuter.
Preostalo mu je još da se sretne sa komesarom - koga je, na žalost i te kako dobro poznavao. I
najmanji povod bio bi dovoljan da Bejli izgubi čin. Komesar je odista bio preka osoba. Bejlijeve
ranije uspehe doživljavao je kao neku vrstu lične uvrede.

3.
Komesar je bio Vilson Rot. Na tom se položaju nalazio već dve i po godine, otkako je njegov
prethodnik, Džulijus Enderbi, podneo ostavku pošto se stišala buka oko ubistva jednog Svemirca i
ostavka mogla biti objašnjena drugim razlozima.
 Bejli se nikad nije sasvim pomirio sa tom promenom. Uprkos svim svojim nedostacima, Džulijus
mu je bio i prijatelj, a ne samo pretpostavljeni; Rot mu je, međutim, bio samo pretpostavljeni. Nije,
čak, bio ni poreklom iz Grada. Ovog Grada. Doveli su ga odnekud spolja.
Rot nije bio ni posebno visok, ni posebno gojazan. Imao je pozamašnu glavu nasađenu na vrat koji
je, u odnosu na ramena, stajao blago pognut napred. Zahvaljujući tome, odavao je utisak čvrstine;
čvrstog tela i još tvrđe glave. Čak su mu i kapci delovali nekako otežalo, sve vreme napola mu
zatvarajući oči.
Na mnoge je ostavljao utisak večito pospane osobe; međutim, ni najmanja sitnica nije mu
promicala. Bejli je to ustanovio vrlo brzo, neposredno pošto Rot beše preuzeo dužnost. Ni za trenutak
se nije zavaravao da se dopada Rotu; međutim, još manje je bio sklon da pomisli da se Rot dopada
njemu.
Rot nije delovao džangrizavo - nikad to nije bio slučaj - ali, isto tako, ni njegov način obraćanja
nije pobuđivao oduševljenje. "Bejli, zbog čega je uvek tako teško pronaći te?" upita on.
"Danas imam slobodno popodne, komesare", odgovori Bejli, pažljivo podesivši glas da se u
njemu oseti prizvuk poštovanja.
"Da, tvoja privilegija kao detektiva C-7 klase... Čuo si već za daljinski priključak, je li? Spravu,
koja te drži u stalnoj vezi sa Odsekom? Sa obavezom da se javiš, čak i u slobodno vreme."
"Poznata mi je, komesare, ali Pravila službe više ne predviđaju obavezu stalnog nošenja
daljinskog priključka... jer nas uvek, i bez njega, možete pronaći."
"To se odnosi na Grad, ali ti si bio tamo, na Otvorenom - valjda ne grešim?"
"Ne grešite, komesare. Bio sam na Otvorenom. Pravila službe, ipak, ne kažu izričito da je, u
takvim okolnostima, neophodno nositi daljinski priključak."
"Kao da smatraš da ti slovo Pravila službe daje za pravo, a?"
"Tako je, komesare", mirno odgovori Bejli.
Komesar ustade - delovao je moćno, i na neki neodređeni način preteće - i sede na ivicu stola.
Prozor sa spoljnim pogledom, koji je Enderbi postavio, beše već odavno uklonjen i to mesto
prefarbano. U sasvim zatvorenoj prostoriji (toplijoj, i stoga ugodnijoj) i sam se komesar činio nekako
većim.
"Čini mi se, Bejli, da računaš na zahvalnost Zemlje?" upita on ne dižući glas.
"Najviše računam na valjano obavljen posao, komesare, i to u skladu sa Pravilima službe."
"Ali i na zahvalnost Zemlje, kada na svoj način tumačiš propise."
Bejli na ovo ništa ne odgovori.
"Smatra se da si postigao pun pogodak u slučaju Sartonovog ubistva, pre tri godine", nastavi
komesar.
"Hvala vam, komesare", odgovori Bejli. "Verujem da je i uklanjanje naseobine Svemiraca bilo
posledica toga."
"Tako je - i to je naišlo na silno odobravanje širom Zemlje. Postigao si pun uspeh i u slučaju na
Solariji, pre dve godine... I, pre no što me sam na to podsetiš, dopusti da kažem da su neposredna
posledica toga bile izmene u trgovinskim ugovorima sa Spoljnim svetovima - veoma povoljne
izmene, sa stanovišta Zemlje."
"Verujem, gospodine, da sve to stoji negde zapisano."
"A posledica svega bila je da si postao junak dana."
"Nikada to nisam tvrdio."
"Dva puta si unapređivan, neposredno po rešavanju svakog od ta dva slučaja. Čak su napravili i
emitovali hipertalasnu dramu, zasnovanu na zbivanjima na Solariji."
 "Bez moje saglasnosti, komesare, i mimo moje volje."
"Međutim, i ta drama doprinela je da te smatraju junakom."
Bejli sleže ramenima.
Sačekavši nekoliko trenutaka da dobije nešto više od nemog komentara, komesar nastavi:
"Ali ima već, evo, dve godine kako nisi uradio ništa što bi se moglo smatrati važnim."
"Prirodno je da se Zemlja upita šta sam učinio za nju u poslednje vreme."
"Baš tako... Možda se i pita. Poznato je da si neka vrsta predvodnika u ovom novom ludilu
boravljenja na Otvorenom, radu na zemlji i izigravanju robota."
"To nije zabranjeno."
"Ipak, ne znači da je sve što nije zabranjeno istovremeno i prihvatljivo. Možda te mnogo više ljudi
smatra nastranim čovekom, nego junakom."
"Možda je to sasvim u skladu sa mojim vlastitim mišljenjem o sebi", odgovori Bejli.
"Poznato je da svetina ima veoma kratko pamćenje. U tvom slučaju, junačko delo može vrlo brzo
zatamniti rečena nastranost, te bi se, ukoliko načiniš neku grešku, lako mogao naći u ozbiljnim
nevoljama. Ugled na koji se oslanjaš..."
"Uz dužno poštovanje, komesare, moram reći da se uopšte ne oslanjam na to."
"Ugled na koji se oslanjaš, prema utisku našeg Odseka, neće te spasti, a ni ja neću biti u
mogućnosti da ti pomognem."
Prisenak osmeha kao da za trenutak minu Bejlijevim namrštenim licem. "Nikako ne bih želeo,
komesare, da rizikujete svoj položaj samo da biste mene spasli."
Komesar sleže ramenima, i na njegovom licu se takođe javi bled i neodređen osmeh. "Što se toga
tiče, ne treba da brineš."
"Zbog čega mi sve to govorite, komesare?"
"Da bih te upozorio. Razumi, ne nastojim da te uništim, i stoga te samo upozoravam - jednom.
Uskoro ćeš se suočiti sa nečim krajnje osetljivim, pri čemu vrlo lako možeš načiniti grešku, i stoga te
upozoravam da ti se to ni slučajno ne dogodi." Lice mu se odjednom opusti i na usnama mu zaigra
sasvim vidljiv osmeh.
Bejli mu, međutim, ne uzvrati istom merom. "Da li biste bili dobri da mi kažete o kakvoj je to vrlo
osetljivoj stvari reč?" upta on.
"Ne znam to ni sam."
"Ima li to neke veze s Aurorom?"
"R. Džeronimo je imao nalog da ti to kaže, ukoliko bude potrebe, ali ja o tome ništa ne znam."
"Kako onda, komesare, možete kazati da je reč o vrlo osetljivoj stvari?"
"Ti si, Bejli, ionako čovek koji razrešava zagonetke... Zbog čega bi jedan član Zemaljskog
ministarstva pravde dolazio čak ovamo u Grad, kad su lako mogli zatražiti da ti odeš u Vašington, kao
što se dogodilo pre dve godine u vezi sa slučajem na Solariji? I, zbog čega se ta osoba toliko mrštila
i ispoljavala toliko nezadovoljstva i nestrpljenja zbog činjenice da te nismo mogli istog časa
pronaći? Tvoje nastojanje da ostaneš izvan našeg domašaja predstavljalo je grešku, i ja se za to ni
najmanje ne osećam odgovornim. Možda to samo po sebi nije presudno, ali si ipak, kako mi se čini,
uhvaćen u raskoraku."
"Uprkos tome, kao da se trudite da još više zakasnim", primeti Bejli mršteći se.
"Ne baš... Osoba iz Ministarstva rešila je da se malo 'osveži' - znaš već kakve sve privilegije
imaju oni tamo... Naći ćemo se s njom kad završi. Već smo joj javili da si stigao, te ti ne preostaje
ništa drugo do da čekaš, baš kao i meni."
I Bejli je čekao. Bilo mu je jasno da je ona hipertalasna drama koju su mu nametnuli mimo
njegove volje, ma koliko bila od koristi samoj Zemlji, ozbiljno uzdrmala njegov položaj u Odseku.
Dramatsko isticanje njega naspram svuda prisutne bezbojnosti Odseka trajno ga je obeležilo.
Istina, zadobio je višu klasu i niz dodatnih privilegija, ali je i to samo doprinelo da u Odseku
počnu da gledaju na njega sa još večim neprijateljstvom. Kao i uvek, što se čovek više uzdigne, to su
veći izgledi da se u slučaju pada rasprsne u paramparčad.
Ukoliko napravi grešku...

4.
Zvaničnik iz ministarstva uđe, obazre se letimice oko sebe, obiđe oko Rotovog stola i spusti se na
Rotovu polufotelju. Kao osoba najviše klase, ponašao se sasvim u skladu s tim. Rot bez reči zauze
drugu stolicu.
Bejli ostade da stoji, nastojeći da mu lice ostane bezizražajno.
Rot ga je baš mogao upozoriti, ali, ipak, iz nekog razloga to nije učinio. Očigledno je pažljivo
birao reči dok je s njim razgovarao, nastojeći da ne napravi ni najmanji nagoveštaj.
Zvaničnik je, naime, bila žena.
Razume se, nije bilo nikakvog razloga da tako ne bude; bilo koji zvaničnik mogla je biti i žena. I
generalni sekretar mogla je biti žena. Žena je bilo i u policijskim snagama; jedna je, čak, imala i
kapetanski čin.
Jednostavno, bez prethodne najave, čovek nije mogao očekivati da će se u nekom određenom
slučaju suočiti sa ženom. Bejli je dobro znao da je veliki broj žena u izvesnim razdobljima tokom
istorije zauzimao položaje u administraciji; ali, ovo nije bilo jedno od tih razdoblja.
Bila je visoka i sedela je uspravno, gotovo ukrućeno. Uniforma joj se nije preterano razlikovala
od muške, baš kao ni frizura ili šminka na licu. Grudi su bile te koje su nedvosmileno govorile kog je
pola i očigledno, nije ni pokušavala da ih sakrije.
Mogla je imati oko četrdeset godina; crte lice bile su joj pravilne i kao isklesane. Posedovala je
onu vrstu sredovečne privlačnosti, bez ijedne sede vlasi u crnoj kosi.
"Vi ste detektiv Elija Bejli, klasa C-7", reče ona. Nije to bilo pitanje, već, više, utvrđivanje
činjenica.
"Da, gospođo", odgovori Bejli potvrdno, bez obzira na to što ona to nije izgovorila kao pitanje.
"Ja sam podsekretar Lavinija Demaček. Ne ličite baš mnogo na junaka iz one hipertalasne drame
koju su vam posvetili."
I ranije su to Bejliju često govorili. "Nisu me mogli predstaviti baš onakvim kakav stvarno jesam,
gospođo, i da pri tom računaju da će privući mnogo gledalaca", odgovori Bejli suvo.
"Nisam baš sigurna u to. Delujete znatno ubedljivije nego onaj glumac pitomog lika čijim su se
uslugama koristili."
Bejli je oklevao trenutak ili dva, a onda odluči da rizikuje - ili, možda, naprosto nije mogao
odoleti. "Imate veoma profinjen ukus, gospođo", primeti on.
Ona se nasmeja i Bejli odahnu s olakšanjem. "Dopada mi se da tako mislim o sebi", složi se ona.
"A sada, da čujem zbog čega ste me ostavili da vas čekam?"
"Nisu me obavestili da stižete, gospođo, a imao sam i jedno od svojih slobodnih popodneva."
"Koja, koliko sam shvatila, provodite na Otvorenom."
"Tako je, gospođo."
"Jedan ste od onih čudaka - tako bih se izrazila da nisam vaspitana osoba. Ali pitanje ću postaviti
ovako: da li ste jedan od onih oduševljenika?"
"Jesam, gospođo."
 "Očekujete da jednog dana odete odavde i skrasite se negde u divljinama Vaseljene?"
"Možda ne ja lično, gospođo. Možda sam prestar za to, ali..."
"Koliko vam je godina?"
"Četrdeset pet, gospođo."
"Tako i izgledate. Eto, i meni je četrdeset pet."
"Ne izgledate kao da vam je toliko, gospođo."
"Izgledam li starija ili mlađa?" Ona se ponovo glasno nasmeja. "Ali dosta sa zagonetkama. Želite
li da kažete da sam prestara da izigravam pionira?"
"Niko sa ovog našeg sveta ne može 'izigravati' pionira, ako se prethodno ne navikne na boravak na
Otvorenom. Međutim, takvu obuku najbolje podnose mladi. Moj sin će, nadam se, jednog dana kročiti
na neki drugi svet."
"Zaista? Ali sigurna sam da vam je poznato da svi ti spoljni svetovi pripadaju Svemircima."
"Samo njih pedeset, gopođo. Postoje milioni svetova širom Vaseljene pogodnih za život - na
kojima, po svoj prilici, ne postoje samorodna inteligentna bića."
"Tako je, ali nijedan brod ne može napustiti Zemlju bez prethodne saglasnosti Svemiraca."
"Možda bismo, gospođo, mogli dobiti njihovu saglasnost."
"Nisam sigurna da delim vaš optimizam, gospodine Bejli."
"Razgovarao sam sa Svemircima koji..."
"Poznato mi je", prekide ga Lavinija Demaček. "Znate, moj pretpostavljeni je Albert Minim, isti
onaj koji vas je pre dve godine poslao na Solariju." Dopustila je sebi da jedva primetno iskrivi usne.
"Neki glumac prikazao ga je u sporednoj ulozi u onoj drami, i, koliko se sećam, bio mu je veoma
nalik. Ali sećam se i da Albert baš nije bio time očaran."
Bejli odluči da promeni temu. "Zamolio sam podsekretara Minima..."
"U međuvremenu je, znate, unapređen."
Bejliju je veoma dobro bila poznata važnost pripadanja određenoj klasi. "Na kakvom je sada
položaju, gospođo?"
"Zamenika sekretara."
"Hvala. Zamolio sam zamenika sekretara Minima da u moje ime zatraži dozvolu da odem na
Auroru i pozabavim se tom stvari."
"Kada?"
"Ubrzo posle mog povratka sa Solarije. Zatim sam još dva puta obnovio molbu."
"Ali niste dobili povoljan odgovor?"
"Ne, nisam."
"Da li vas to iznenađuje?"
"Samo sam razočaran, gospođo."
"Nema razloga." Lavinija Demaček se udobnije smesti na sedištu. "Naši odnosi sa Spoljnim
svetovima su veoma krhki. Možda mislite da su vaša dva uspešna poduhvata donekle olakšala naš
položaj - što, priznajem, i jeste bio slučaj. Čak nam je i ona odvratna hipertalasna drama bila od
koristi. Međutim, sveukupno poboljšanje bilo je ovoliko..." Ona pri tom toliko približi palac i
kažiprst da su se skoro dodirivali. "Razume se, u odnosu na ukupan broj poželjnih mogućnosti." Ovog
puta raširila je ruke koliko je god mogla. "Imajući u vidu sve okolnosti", nastavi ona, "teško da bismo
smeli rizikovati i poslati vas na Auroru, vodeći svet Svemiraca, jer bi svaka greška koju biste
eventualno napravili mogla dovesti do porasta međuzvezdane napetosti."
Bejlijeve oči susretoše se s njenim. "Bio sam na Solariji, i nije ispalo nimalo loše. Baš
suprotno..."
 "Znam, znam, ali tamo ste otišli na njihov poziv, što se parsecima razlikuje od situacije da ste
tamo boravili na naš zahtev. Sigurna sam da to i sami uviđate."
Bejli ništa ne reče.
Ona blago šmrknu, nagovestivši time da nije iznenađena. "Međutim, otkako ste poslednji put
podneli molbu podsekretaru - kojoj on, odmah da kažem, sasvim razumljivo, nije izišao u susret -
situacija se osetno pogoršala. Naročito se pogoršala tokom poslednjih mesec dana."
"Je li to povod ovom sastanku, gospođo?"
"Postajete li vi to nestrpljivi, gospodine?" Obraćala mu se sada pomalo sardonično, tonom
pretpostavljene osobe. "Želite li da mi stavite do znanja da bi trebalo da pređem na stvar?"
"Ne, gospođo."
"Ipak, upravo to činite... A što da ne? Postajem već dosadna. Evo, prelazim na stvar, postaviću
vam jedno pitanje: poznajete li dr Hana Fastolfa?"
"Sreo sam se s njim jednom prilikom", odgovori Bejli oprezno, "pre otprilike tri godine, ovde na
Zemlji, u naseobini Svemiraca."
"Imam utisak da vam se dopao?"
"Ponašao se vrlo prijateljski - za jednog Svemirca."
Ona ponovo šmrknu. "Mogu da zamislim. Da li vam je poznato da je, tokom poslednje dve godine,
postao jedna od najuticajnijih političkih ličnosti na Aurori?"
" Od jednog svog tadašnjeg... partnera, čuo sam da je na visokom položaju u vladi."
"Od R. Denila Olivava, vašeg prijatelja i robota Svemiraca?"
"Mog bivšeg partnera, gospođo."
"Onom prilikom kada ste, na brodu Svemiraca, rešili neki manji problem dvojice matematičara?"
Bejli potvrdno klimnu. "Tako je, gospođo."
"Kao što vidite, nastojimo da budemo u toku. Tokom poslednje dve godine dr Fastolf bio je, u
manjoj ili većoj meri, ključna figura u vladi Aurore, kao i važna ličnost u Svetskom odboru; govorilo
se, čak, da bi mogao biti izabran za predsednika... Predsednički položaj je, nadam se da shvatate,
veoma blizak onome što bismo mogli smatrati glavnim upravnim položajem u političkom ustrojstvu
Aurore."
"Tako je, gospođo", odgovori Bejli, pitajući se i dalje kada će preći na onu veoma osetljivu stvar
koju je komesar pomenuo.
Demačekovoj, međutim, kao da se nije žurilo. "Fastolf je... umerenjak", nastavi ona. "Takvim, bar,
sam sebe smatra. Prema njemu, Aurora je - kao, uostalom, i Spoljni svetovi u celini - otišla
predaleko u jednom pravcu, baš kao što i vi, pretpostavljam, smatrate da smo i mi, ovde na Zemlji,
otišli predaleko u drugom pravcu. Njegova je želja da malo zastanu, da se manje oslanjaju na robote;
da im se naraštaji brže smenjuju; i najzad, da održavaju prijateljskije odnose sa Zemljom i da, čak, sa
njom osnuju savez. Prirodno, u tome ima našu podršku - ali, to baš ne udaramo na sva zvona. Ukoliko
bismo ispoljili preveliku ushićenost, za njega bi to mogao biti pravi poljubac smrti."
Bejli klimnu. "Verujem da bi on podržao nastojanja Zemlje da istraži i naseli druge svetove."
"I ja sam sklona da u to verujem. Verujem, čak, da vam je dosta toga i sam rekao."
"Jeste, gospođo, prilikom našeg susreta."
Demačekova sklopi ruke, naslonivši bradu na vrhove prstiju. "Verujete li da on izražava stav
javnog mnenja na Spoljnim svetovima?"
"To ne znam, gospođo."
"Bojim se da to nije slučaj. Oni koji su sa njim su mlakonje; oni, pak, koji su protiv njega, pravi su
uspaljenici. Samo zahvaljujući svojoj političkoj umešnosti i svom ličnom šarmu uspevao je da se
održi u blizini centara moći. Pri tom, očigledno, naklonost prema Zemlji predstavlja njegovu najveću
slabost. Sve vreme se to koristi protiv njega, i utiče na mnoge koji, inače, u drugim stvarima, u celini
dele njegova gledišta. Ukoliko biste otišli na Auroru, bilo kakva greška koju biste počinili samo bi
ojačala antizemaljska osećanja i, istovremeno, oslabila njegov položaj, možda nepovratno. Zemlja,
naprosto, ne sme preuzeti taj rizik."
"Shvatam", promrmlja Bejli.
"Fastolf je, međutim, spreman da se upusti u rizik. On je bio taj koji je udesio da odete na
Solariju, i to još u vreme kada se njegova politička zvezda tek rađala i kad je još bio veoma ranjiv.
Međutim, on jedino može izgubiti političku moć, dok mi moramo voditi računa o dobru preko osam
milijardi Zemljana. I to je, upravo, ono što sadašnju situaciju čini gotovo nepodnošljivo osetljivom."
Ona za trenutak zastade, i, konačno, Bejli oseti potrebu da postavi ključno pitanje. "Kakva je to
situacija, gospođo, za koju kažete da je toliko osetljiva?"
"Po svemu sudeći", odgovori Demačekova, "dr Fastolf se upleo u neki ozbiljan, nečuveni skandal.
Ukoliko ne bude krajnje obazriv, svi su izgledi da će za nekoliko nedelja doživeti pravi politički
slom. Ukoliko, pak, ispolji nadljudsku spretnost, možda će se održati nekoliko meseci. Malo ranije,
ili malo kasnije, svi su izgledi da će politički na Aurori biti potpuno uništen - a to bi, nadam se da
shvatate, predstavljalo pravu katastrofu i za Zemlju."
"Mogu li vas upitati za šta ga optužuju? Za korupciju? Izdaju?"
"Ništa tako sitno. U svakom slučaju, njegov lični integritet čak ni njegovi neprijatelji ne dovode u
pitanje."
"Onda, zločin iz strasti? Ubistvo?"
"Ne baš ubistvo."
"Ne razumem, gospođo."
"Na Aurori, gospodine Bejli, žive ljudska bića. Postoje i roboti, veoma nalik na naše, ne baš
mnogo napredniji. Međutim, postoji i nekoliko humanoidnih robota, toliko nalik na ljude da biste ih
slobodno mogli smatrati ljudskim bićima."
Bejli potvrdno klimnu. "Poznato mi je to."
"Pretpostavljam da se uništenje robota ne bi moglo, u doslovnom smislu reči, smatrati ubistvom."
Bejli se naže napred, razrogačivši oči. "Jehosafata mu, ženo!" uzviknu on. "Prestanite da
okolišate! Hoćete da kažete da je dr Fastolf ubio R. Denila Olivava?"
Rot skoči, kao da namerava da nasrne na Bejlija, ali ga Demačekova smiri lakim pokretom ruke.
Bila je potpuno pribrana.
"S obzirom na okolnosti, Bejli", reče ona, "opraštam vam vaš ispad. Ne, R. Denil Olivav nije
ubijen. Ali on nije jedini humanoidni robot na Aurori. Ubijen je jedan drugi takav robot, ne R. Denil
Olivav - ukoliko tu reč upotrebite u njenom širem značenju. Ipak, da budem sasvim precizna: mozak
mu je bio potpuno uništen; bio je žrtva konačne i nepopravljive blokade."
"I dr Fastolfa terete da je počinitelj?" primeti Bejli.
"Tako tvrde njegovi neprijatelji. Ekstremisti koji bi želeli da se samo Svemirci šire Vaseljenom, i
da Zemljana sasvim nestane. Ukoliko bi im pošlo za rukom da tokom nekoliko narednih nedelja
iznude nove izbore, gotovo da nema sumnje da bi zadobili punu kontrolu nad vladom, što bi imalo
nesagledive posledice."
"Zbog čega je to ubistvo robota od tolike političke važnosti? Ne razumem to."
"Ni sama nisam sigurna", odgovori Demačekova. "Ne smatram da se preterano razabirem u
politički život na Aurori. Pretpostavljam da su humanoidni roboti u nekakvoj vezi sa planovima
ekstremista i da ih je uništavanje jednog od njih naprosto razbesnelo." Nos joj se nabra. "Njihova
politika mi deluje zbunjujuće, i samo bih vas navela na krivi trag ukoliko bih pokušala da vam je
protumačim."
Bejliju pođe za rukom da ostane priseban, uprkos upornom, ispitivačkom pogledu Demačekove.
"Zbog čega sam ovde?" upita on tiho.
"Zbog Fastolfa. Već ste jednom boravili u svemiru i tom prilikom veoma uspešno rešili slučaj
ubistva. Fastolf želi da se još jednom ogledate. Treba da odete na Auroru i ustanovite kako je došlo
do ubistva robota. Prema rečima dr Fastolfa jedino bi u tom slučaju mogao da obuzda ekstremiste."
"Ali ja nisam robotičar. Ne znam ništa o Aurori..."
"Ništa niste znali ni o Solariji, a ipak ste uspeli. Stvar je u tome, Bejli, da smo i mi isto toliko
zainteresovani da ustanovimo šta se tamo dogodilo koliko i sam Fastolf. Ne bismo nikako želeli da
bude upropašćen. Ukoliko bi do toga došlo, Zemlja bi po svoj prilici bila izložena takvom
neprijateljstvu dotičnih svemirskih ekstremista, da bi to bilo najteže iskušenje s kojim smo se dosad
suočili. Ne bismo nikako želeli da se to dogodi."
"Ne bih smeo na sebe da preuzmem toliku odgovornost, gospođo. Zadatak je..."
"...gotovo neostvarljiv. Jasno mi je to, ali nemamo nikakvog izbora. Fastolf to zahteva - i u tome,
bar za sada, ima punu podršku svoje vlade. Ukoliko vi odbijete da pođete, ili ukoliko mi odbijemo da
vas tamo uputimo, čeka nas njihov silan gnev. Ukoliko, pak, pođete, i ponovo uspete, bićemo svi
spaseni... a i vas čeka odgovarajuća nagrada."
"A ukoliko krenem - i ne uspem?"
"Postaraćemo se da svu krivicu svalimo na vas... Da čitavu stvar prikažemo tako kao da sa
Zemljom nije imala nikakve veze."
"Drugim rečima, vladin obraz biće spasen."
"Nešto blaže rečeno", primeti Demačekova, "vi ćete biti bačeni lavovima, a mi ćemo se svesrdno
nadati da Zemlja neće pretrpeti veću štetu. Jedan čovek umesto čitave planete i nije tako loša cena."
"Budući da postoje svi izgledi da ne uspem, sve mi se čini da neću ni poći."
"Niste vi od te vrste", primeti Demačekova blago. "Aurora isključivo vas traži, i naprosto ne
možete odbiti... A zbog čega biste i odbili? Evo, već dve godine pokušavate da dobijete dozvolu za
odlazak na Auroru, i činjenica da su vas stalno iznova odbijali ispunila vas je gorčinom."
"Želeo sam da pođem u miru, kako bih isposlovao njihovu pomoć u naseljavanju drugih svetova, a
ne..."
"Bejli, ništa vas ne sprečava da pokušate da dobijete njihovu pomoć kako biste ostvarili svoj san
o naseljavanju drugih svetova... Najzad, pretpostavimo da uspete. To nije nemoguće. Fastolf će biti
vaš dužnik, i moguće je da će pokušati da učini za vas mnogo više nego što bi to inače bio slučaj. A i
mi ćemo vam biti dovoljno zahvalni, da vam sa svoje strane takođe pružimo pomoć. Zar to nije
vredno rizika, čak i najvećeg? Koliko god vam, ukoliko pođete, izgledi na uspeh bili mali, ti izgledi
su, ukoliko ne pođete, ravni nuli. Razmislite o tome, Bejli, ali, molim vas, ne premišljajte se dugo."
Bejli stisnu usne, shvativši da, zapravo, i nema izbora. "Koliko vremena imam na..."
"Ali Bejli..." reče Demačekova tiho. "Zar vam već nisam rekla da nemamo izbora - i, isto tako, ni
vremena? Krećete..." Ona za časak baci pogled na merač vremena na svojoj ruci... "Krećete za nešto
manje od šest časova."

5.
Svemirska luka nalazila se na istočnom obodu Grada u jednom sasvim nenaseljenom sektoru, tako
da se, doslovno, moglo smatrati da je smeštena na Otvorenom. Ovu činjenicu donekle je ublažavala
okolnost da su se biletarnice i čekaonice nalazile unutar Grada, i da se do samih brodova stizalo
pomoću vozila koje se kretalo po nadkrivenim šinama. Po tradiciji, sva uzletanja obavljala su se
noću, tako da je koprena tmine gotovo sasvim prigušivala osećaj da je čovek na Otvorenom.
Ako se uzme u obzir naseljenost Zemlje, u svemirskoj luci nije bilo preterano živo. Zemljani su
veoma retko napuštali svoju planetu, i sav promet sastojao se od trgovinske delatnosti o kojoj su se
starali roboti i Svemirci.
Čekujući da brod pripreme za ukrcavanje, Elija Bejli se već osećao odsečenim od Zemlje.
Bentli je sedeo kraj njega, i između njih dvojice vladala je mukla tišina. "Nisam ni mislio da će
mama doći", najzad se oglasi Ben.
Bejli potvrdno klimnu. "Ni ja... Sećam se kako je bilo kada sam kretao na Solariju. Ni ovog puta
nije drugačije."
"Jesi li uspeo da je smiriš?"
"Učinio sam, Bene, sve što je bilo u mojoj moći. Ipak, ona i dalje misli da ću ili zaglaviti negde u
svemiru, ili da će me Svemirci ubiti čim stignem na Auroru."
"Ali vratio si se sa Solarije."
"Baš zbog toga i misli da ne bi trebalo da još jednom rizikujem; ona smatra da ne mogu dva puta
imati toliko sreće. Ipak, preživeće... Bene, budi uz nju. Provodi s njom što više vremena budeš
mogao, i, ma šta činio, nemoj pominjati naseljavanje drugih planeta. Znaš, to je ono što je najviše
uznemirava... pošto joj je stalno u glavi da ćeš nas uskoro, jedne od narednih godina, zauvek
napustiti. Jasno joj je da ona neće biti u stanju da pođe, i da te više nikad neće videti."
"Moguće..." složi se Ben. "Možda će na kraju baš tako ispasti."
"Ti se, možda, možeš s tim lako suočiti, ali ona to nije u stanju... Stoga, molim te, nemoj s njom o
tome razgovarati dok budem odsutan. Važi?"
"Važi... Ipak, mislim da je pomalo uznemirena i zbog Gladije."
Bejli ga oštro pogleda. "Da li si..."
"Ne, nisam s njom ni reč o tome progovorio. Ali kao što znaš, i ona je videla onu hipertalasnu
dramu, a i poznato joj je da je Gladija sada na Aurori."
"Pa šta? Aurora je velika planeta. Misliš li da će me Gladija Delmar čekati tamo, u svemirskoj
luci? Jehosafata mu, Bene, zar tvojoj majci nije poznato da je devedeset posto građe tih hipertalasnih
pričica čista izmišljotina?"
Uz vidljiv napor, Ben se potrudi da promeni temu. "Baš smešno - sediš ovde bez ikakvog
prtljaga."
"Imam i više nego što mi treba. Evo, ovo odelo koje nosim - otarasiće ga se čim stupim na brod.
Oduzeće mi ga, hemijski očistiti - a onda izbaciti u svemir. Posle toga, dobiću sasvim novu
garderobu, pošto prethodno i mene okade, očiste i izglačaju, i spolja i iznutra. Već sam jednom
prošao kroz sve to."
Ponovo zavlada tišina... "Znaš, tata..." započe opet Ben, pa zastade u pola rečenice. "Znaš, tata..."
poče on ponovo, s istim ishodom.
Bejli se čvrsto zagleda u svog sina. "Bene, šta to pokušavaš da mi kažeš?"
"Tata, i sam sebi delujem budalasto što ti ovo govorim, ali, ipak, mislim da moram... Nisi ti tip
junaka. Čak ni ja nikad nisam smatrao da jesi. Ti si divan čovek i sjajan otac, ali nisi tip junaka."
Bejli nešto progunđa.
"Uprkos tome", nastavi Ben, "kad se dobro razmisli, tvojom zaslugom Svemirci su napustili svoju
naseobinu na Zemlji; tvojom zaslugom Aurora je stala na našu stranu; i, najzad, od tebe je potekla
ideja o naseljavanju drugih planeta. Tata, ti si za dobrobit Zemlje učinio više nego svi oni u vladi
zajedno. Kako to da te ne cene u skladu s tim?"
 "Stoga što nisam tip junaka", odgovori Bejli, "a i zato što su me tutnuli u onu glupu hipertalasnu
dramu. To je protiv mene okrenulo svakog pojedinca u Odseku, tvoju majku izbacilo iz ravnoteže, a
mene stavilo pred standarde sa kojima nisam u stanju da se nosim... Bene, morao bih sada da pođem."
"Znam, tata... Ipak, ono što sam želeo da ti kažem, jeste da te ja uvažavam. I kada se ovoga puta
vratiš, na uvažavanje ćeš naići kod svih, a ne samo kod mene."
Bejli odjednom oseti kako se topi. Stoga, samo brzo klimnu i potapša sina po ramenu. "Hvala ti",
promrmlja on. "Dok se ne vratim, vodi računa o sebi - i, razume se, o svojoj majci."
Bejli se udalji, ne osvrnuvši se. Benu je objasnio da ide na Auroru da porazgovara o mogućnosti
naseljavanja drugih planeta. Da je to bio slučaj - možda bi se i vratio kao pobednik. Ali kako su
stvari stajale...
Po glavi mu se vrzmala misao: vratiću se prezren - ukoliko se uopšte vratim.
DENIL
6.
Bejli se po treći put našinašao u svemirskom brodu; protekle dve godine nisu bile dovoljne da mu
izbledi sećanje na prva dva otiskivanja u svemir. Znao je tačno šta ga čeka.
Pre svega, potpuno će ga izolovati - to je značilo da se ni sa kim neće sresti, niti sa bilo kim doći
u dodir, osim, možda, s nekim robotom. Biće, takođe, pod stalnim medicinskim nadzorom - okadiće
ga i pročistiti (nije to, naprosto, moguće izraziti na neki drugi način). Preduzeće sve da ga pripreme
za susret sa Svemircima koji su bili opsednuti strahom od bolesti i koji su na Zemljane gledali kao na
pokretne vreće prepune najraznovrsnijih klica.
Biće, međutim, i nekih razlika. Ovoga puta, na primer, neće osećati strah zbog svega kroz šta će
biti prinuđen da prođe. U svakom slučaju, osećanje izgubljenosti zbog izlaska iz utrobe majčice
Zemlje biće manje zastrašujuće.
Ovog puta, biće spreman za susret sa širim prostorima. Sam je sebe ubeđivao (iako, istini za
volju, i dalje osećajući grč u predelu stomaka) da će čak, možda, biti u stanju da zatraži da mu
omoguće pogled na svemirska prostranstva.
Pitao se, pritom, da li će se u bilo kom pogledu razlikovati od fotografija noćnog neba, kada se
svod posmatra sa Otvorenog?
Prisećao se svog prvog doživljaja u planetarijumu (razume se, u potpunoj bezbednosti Grada).
Nije, pri tom, imao utisak da se nalazi na Otvorenom, i shodno tome, nije osećao ni nelagodnost.
A onda, došle su i one dve - ne, tri - prilike kada se, noću, našao na Otvorenom, i ugledao pravi
nebeski svod posut zvezdama. Delovao je daleko manje upečatljivo nego onom prilikom u
planetarijumu; ali, svaki put bili su tu i svež povetarac i utisak daljine, što je izazivalo veću
nelagodnost nego sam svod - mada je sve delovalo manje zastrašujuće nego po danu, jer je tmina
stvarala blagodatan zaštitnički zid oko njega.
Da li će pogled na svemirska prostranstva iz broda biti više nalik pogledu iz planetarijuma, ili
pogledu sa same Zemlje? Ili će u njemu pobuditi neko sasvim drugačije osećanje?
Sav se predao razmišljanju o tome, kao da želi da iz glave izbriše svaku pomisao na Džesi, Bena i
sam Grad.
Iz puke razmetljivosti, odbio je vozilo i umesto toga pešice prevalio rastojanje između kapije i
svemirkog broda, u pratnji robota koji je došao po njega. Na kraju krajeva, reč je bila o stazi
prekrivenoj nadstrešnicom.
Prolaz je bio blago zakrivljen i Bejli je gledao unazad sve dok je bio u stanju da vidi Bena na
drugom kraju. U jednom trenutku nehajno mu je mahnuo, kao da se sprema da stupi na ekspresnu liniju
za Trenton, i Ben mu je otpozdravio mahnito mašući obema rukama, ispruživši oba kažiprsta i srednja
prsta - što beše drevni simbol pobede.
Pobede? Puste nade, Bejli je u to bio siguran.
Potom skrenu misli na drugu stranu, očekujući da ga one sasvim obuzmu. Kako bi izgledalo
ukrcavanje na svemirski brod po danu, dok mu se blistavi sunčevi zraci odbijaju o površinu, i dok on
sam, kao i ostali, ostaje u celosti izložen Otvorenom?
Kako bi izgledalo biti sasvim svestan tog cilindričnog sveta koji će se ubrzo odvojiti od jednog
neuporedivo većeg sveta, za koji je bio privremeno prikovan; koji će se malo potom naći u
prostranstvu neuporedivo većem nego što je otvoreni prostor na samoj Zemlji, i boraviti u tom
prostranstvu sve dok se, prebrodivši beskrajno Ništa, ne nađe na drugom...
Nastojao je da čvrsto korača, trudeći se da mu lice ostane što bezizražajnije - mislio je, bar, da
odaje takav utisak. Međutim, robot koji je sve vreme koračao pored njega odjednom se zaustavi.
"Nije vam dobro, gospodine?" (Ne 'gospodaru', već obično 'gospodine'. Bio je to robot s Aurore).
"Sve je u redu, momak", odvrati Bejli promuklo. "Nastavimo."
Držao je potom pogled uprt u tle, ne dižući oči sve dok ne stigoše do broda koji se uzdizao poput
nekog tornja.
Auroranski brod!
Bio je siguran u to. Obasjan mekom svetlošću, izgledao je i veći i graciozniji, čak i moćniji nego
solarijanski brodovi.
Bejli kroči unutra, i dalja poređenja sasvim prevagnuše u korist Aurore. Njegova odaja bila je
veća od onih koje je imao pre dve godine: istovremeno, bila je i udobnija i raskošnija.
Budući da je znao šta sledi, bez oklevanja je skinuo svu odeću sa sebe. (Možda će je mlaznim
sagorevanjem razbucati na sastavne atome. Bilo je sasvim izvesno da mu je neće vratiti pri povratku
na Zemlju - ukoliko se uopšte bude vratio. Uostalom, tako je bilo i prošli put).
Drugu odeću neće dobiti sve dok brižljivo ne speru sve sa njega, dok ga ne pregledaju, i dok ga
celog ne išpricaju. Gotovo da se obradovao ponižavajućem postupku kome će ga podvrgnuti. Najzad,
to će mu pomoći da skrene misli od onoga što će za neki trenutak početi da se zbiva. Jedva da je bio
svestan početnog ubrzanja, i gotovo da nije imao vremena da misli o trenutku kada će se odlepiti od
Zemlje i zaći u svemir.
Pošto je obukao novu odeću, pomalo zlovoljno stade pred ogledalo. Materijal od koga je odeća
bila načinjena, ma od čega da je bio, posedovao je glatkoću i sjaj i menjao je boju u zavisnosti od
ugla pod kojim ga je posmatrao. Nogavice pantalona dopirale su mu do članaka, uranjajući u obuću
koja mu je izvanredno pristajala. Rukavi jakne sužavali su se kod doručja, dok su mu ruke prekrivale
tanke, providne rukavice. Jakna mu je sasvim pokrivala vrat; na nju je bila našivena i kapuljača
kojom je, po volji, mogao pokriti glavu. Znao je da su ga toliko ututkali ne zarad njegove vlastite
udobnosti, već da bi predstavljao što manju opasnost za Svemirce.
Posmatrajući sebe tako odevenog, Bejli pomisli da bi se morao osećati neprijatno oklopljenim;
trebalo je, takođe, i da trpi zbog prekomerne toplote i suviška vlažnosti. Ali nije. Čak se, na svoje
ogromno iznenađenje, nije ni znojio.
Zaključak koji je izveo na osnovu toga bio je više nego razložan. "Momak, da li ova odeća
automatski podešava temperaturu tela?" upita on robota koji ga je dopratio do broda, i još se nalazio
pokraj njega.
"Tako je, gospodine", odgovori robot. "Reč je o odeći za svako vreme i smatraju je izvanredno
pogodnom. Međutim, veoma je skupa. Samo mali broj ljudi na Aurori može je sebi priuštiti."
"Zaista? Jehosafata mu!"
Bejli se zagleda u robota. Bio je to prilično nerazrađen model, zapravo dosta sličan zemaljskim
robotima. Uprkos tome, bilo je u njegovom izrazu tananosti koja je nedostajala zemaljskim modelima.
Na primer, iako u ograničenoj meri, mogao je menjati izraz lica. Čak se i blago nasmešio kada je
napomenuo da je Bejli dobio odeću koju je mali broj žitelja Aurore moglo sebi priuštiti.
Materija od koje je bio sazdan ličila je na metal, ali je uprkos tome delovala kao da je izatkana;
menjala je izgled pri svakom pokretu, a boje kao da su se međusobno nadmetale, ostavljajući dosta
prijatan utisak. Ukratko, sve dok ga čovek ne bi izbliza i pomno osmotrio, robot je, iako, očigledno,
nije bio sazdan po ljudskom liku, delovao kao da i sam na sebi ima odeću.
"Momak, kako ti je ime?" upita ga Bejli.
"Zovem se Žiskar, gospodine."
"R. Žiskar?"
 "Ako vam tako odgovara, gospodine."
"Imate li biblioteku na brodu?"
"Imamo, gospodine."
"Možeš li mi pribaviti neku video-knjigu o Aurori?"
"Kakve vrste, gospodine?"
"O istoriji... političkim doktrinama... geografiji... O bilo čemu što mi može pomoći da upoznam
planetu."
"Da, gospodine."
"I čitač."
"Da, gospodine."
Robot iziđe kroz dvostruka vrata, i Bejli ozbiljno klimnu sam sebi. Prilikom putovanja na
Solariju, nijednog trenutka nije mu palo na pamet da dokolicu tokom plovidbe kroz svemir upotrebi
da nešto korisno sazna o toj planeti. To znači da je uznapredovao tokom poslednje dve godine.
Bejli pokuša da otvori vrata kroz koja je robot upravo izišao. Bila su zaključana, i nisu popuštala.
Veoma bi ga iznenadilo da je bilo drugačije.
Potom se obazre po sobi. Bio je tu i hipertalasni prijemnik. Poluodsutno je dodirivao dugmad, i iz
aparata odjednom grmnu muzika; pošto mu je konačno pošlo za rukom da je utiša, nastavi da sluša s
neodobravanjem. Neskladno je treštala, kao da instrumenti u orkestru nisu bilu baš najbolje
naštimovani.
Najzad mu pođe za rukom da promeni kanal. Pred sobom je sada imao neku vrstu svemirske
fudbalske utakmice, koja se, očigledno, odigravala pri uslovima nulte gravitacije. Lopta je letela u
pravim linijama, dok su igrači (premnogo ih je bilo, na svakoj strani - sa stabilizatorima na leđima,
laktovima i kolenima, kako bi bolje upravljali svojim pokretima) graciozno poskakivali. Njihove
neuobičajene kretnje izazvaše u Bejlijevoj glavi vrtoglavicu. I tek što se nagao i napipao dugme za
isključivanje, Bejli začu kako se vrata iza njegovih leđa otvaraju.
On se okrenu, i možda baš stoga što je očekivao da vidi R. Žiskara, isprva beše svestan samo
prisustva nekoga ko nije bio R. Žiskar. Zatreptavši nekoliko puta, on shvati da pred sobom ima nekog
ko je savršeno ljudskog obličja, sa širokim licem i istaknutim jagodicama, kratke riđe kose zalizane
unazad; nekog odevenog u odeću klasičnog kroja i prigušenih boja.
"Jehosafata mu!" uzviknu Bejli, glasom koji kao da nije bio njegov.
"Partneru Elija", oglasi se pridošlica i stupi napred, sa malenim, ozbiljnim osmehom na licu.
"Denile!" uzviknu Bejli, stušti se prema robotu i zagrli. "Denile!"

7.
Bejli nije puštao Denila iz svog zagrljaja - on je bio jedino, iako neočekivano, njemu prisno
stvorenje na brodu, njegova jedina čvrsta veza sa prošlošću. Preplaviše ga olakšanje i ljubav.
A onda, malo pomalo, misli mu se središe i odjednom mu postade jasno da to na grudi ne pritiska
Denila, već R. Denila - Robota Denila Olivava. Čvrsto je stiskao robota, a i robot se blago privijao
uz njega, dopuštajući ljudskom biću da ga guši svojim zagrljajem, procenjujući da ga to usrećuje;
njegov pozitronski mozak govorio mu je da se ne sme suprotstaviti tom izlivu, budući da bi to
izazvalo razočaranje i osećanje nelagodnosti kod jednog ljudskog stvora.
Nezaobilazni Prvi zakon robotike jasno je kazivao: "Robot ne sme da povredi ljudsko biće..." a ne
prihvatiti izraze prijateljstva ljudskog bića značilo bi ozbiljno ga povrediti.
Lagano, kako ne bi dopustio da se ispolji čemer što ga je obuzeo, Bejli popusti stisak. Na kraju
još jednom snažno stisnu robotova ramena, kao da time želi da mu stavi do znanja da se od njega ne
odvaja zbog osećanja nelagodnosti.
"Nisam te video, Denile", napomenu Bejli, "još otkako si brodom dovukao na Zemlju onu dvojicu
matematičara... Sećaš li se?"
"Razume se da se sećam, partneru Elija. Lepo je što te ponovo vidim."
"I ti nešto osećaš, zar ne?" upita Bejli blago.
"Ne bih umeo da kažem, partneru Elija, šta osećam u ljudskom smislu reči. Ipak, mogu da kažem
da je već sam susret s tobom učinio da mi misli postanu jasnije, i da sila gravitacije kojoj je moje
telo podložno nekako slabije utiče na moja čula - a postoje i druge promene koje mi nije teško da
uočim... Pretpostavljam da bi se ono što osećam moglo u grubim crtama uporediti s onim što ljudska
bića nazivaju zadovoljstvom."
Bejli klimnu u znak saglasnosti. "Stari moj partneru, šta god bilo to što osetiš pri susretu sa mnom,
a što ti se i samom čini prijatnijim od stanja u kome si kada ja nisam s tobom - meni sasvim
odgovara... ukoliko shvataš šta hoću da kažem. Ali otkud ti ovde?"
"Žiskar Revenlov me je obavestio da si..." R. Denil začas zastade.
"Oriban?" upita Bejli podsmešljivo.
"Dezinfikovan", odgovori R. Denil. "Smatrao sam da se posle toga mogu sresti s tobom."
"Nisi, valjda, mislio da ćeš navući neku boleštinu?"
"Nipošto, partneru Elija, ali bi ostali na ovom brodu mogli potom oklevati da me puste k sebi.
Ljudi s Aurore posebno su osetljivi na mogućnost zaraze, čak i kada ne postoji nikakva mogućnost da
se zaraze."
"Shvatam... Ipak, nisam te pitao zbog čega si ovde baš u ovom trenutku. Mislio sam, zbog čega si
uopšte ovde, na brodu?"
"Dr Fastolf, čija sam svojina, naložio mi je, iz više razloga, da budem na brodu koji su poslali po
tebe. Smatrao je da bi bilo dobro da se odmah na početku misije, koja će po njemu biti prilično teška,
sretneš sa nekim poznatim licem."
"Zaista, veoma uviđavno od njega. Iskreno sam mu zahvalan."
R. Denil ozbiljno se nakloni, prihvativši ovaj izraz zahvalnosti u ime svog gospodara. "Dr Fastolf
je takođe smatrao..." Denil za trenutak zastade. "Smatrao je, takođe, da će to i u meni pobuditi
odgovarajuće osećanje."
"Misliš, zadovoljstva", upita Bejli.
"S obzirom da mi je dozvoljeno da upotrebim taj izraz - da. A treći razlog, i najvažniji..."
Vrata se u tom času ponovo otvoriše i R. Žiskar uđe u sobu.
Bejli okrenu glavu prema njemu i u magnovenju ga obuze prava poplava nezadovoljstva. Nije bilo
nikakve sumnje da je R. Žiskar robot, i to je, na neki način, podvlačilo činjenicu da je i Denil bio
robot (R. Denil, Bejli ponovo i nehotice pomisli), mada je Denil u poređenju sa Žiskarom bio
neuporedivo savršeniji. Bejli, međutim, nije želeo da ta činjenica bude toliko upadljiva; nije ni sam
želeo da oseća nelagodnost zbog toga što Denila nije bio u stanju da doživljava drugačije nego kao
ljudsko biće, bez obzira na pomalo napadan način njegovog izražavanja.
"Šta je sad, momak?" upita on pomalo nestrpljivo.
"Doneo sam vam video-knjige koje ste tražili", odgovori Žiskar. "I čitač."
"Dobro, spusti ih tu. Tamo... slobodan si. Denil će ostati sa mnom."
"Da, gospodine." Robotove oči - bledo su svetlucale, ustanovi Bejli, za razliku od Denilovih - na
trenutak se usmeriše prema R. Denilu, kao da traže odobrenje od nekog višeg bića.
"Biće sasvim u redu, prijatelju Žiskare, ukoliko ostaneš pred vratima", reče Denil.
"Učiniću tako, prijatelju Denile", složi se R. Žiskar.
 R. Žiskar iziđe, ali iz Bejlija izbi osećanje nelagodnosti. "Zbog čega da ostane pred vratima?
Jesam li ja to zatočenik?"
"U izvesnom smislu", odgovori Denil, "kako ne bi imao priliku da se tokom putovanja mešaš sa
posadom. Sa žaljenjem moram da priznam da si zaista neka vrsta zatočenika. Ipak, nije to razlog za
Žiskarovu prisutnost... I dozvoli mi, partneru Elija, da iskoristim ovu priliku kako bih ti skrenuo
pažnju na to da bi bilo veoma preporučljivo da Žiskara - kao, uostalom, i druge rubote - ne
oslovljavaš sa 'momak'."
"Što, ne dopada im se taj izraz?"
"Žiskaru ne smeta ništa što dolazi od nekog ljudskog bića. Naprosto, 'momak' nije uobičajen izraz
za robota na Aurori, i stoga ne bi bilo uputno, da makar i nenamerno, stvoriš jaz između sebe i
Auroranaca time što ćeš nevažnim razlikama u govoru naglašavati mesto svog porekla."
"Kako da im se onda obraćam?"
"Kao i meni, koristeći njihovo uobičajeno ime za identifikaciju. Na kraju krajeva, u pitanju je
samo jedna reč kojom se određuje osoba kojoj se obraćaš - i nema nikakvog razloga da jedna obična
reč vredi manje od bilo koje druge reči. Sve je to stvar opšteusvojenih običaja. Na Aurori je sada
običaj da se robotima obraća kao 'njemu', ili, ponekad, 'njoj'; ne i sa bezličnim 'to'. Pored toga, na
Aurori je sasvim izišlo iz upotrebe korišćenje inicijala 'R', osim u čisto formalnom obraćanju, a i
tada uz korišćenje punog imena i prezimena; mada se, u novije vreme, taj inicijal ni tada ne koristi."
"U tom slučaju, Denile" - Bejli se jedva uzdrža da ne kaže 'R. Denile' - "kako pravite razliku
između robota i ljudskih bića?"
"Razlika je, partneru Elija, najčešće sama po sebi uočljiva. Nema nikakve potrebe da se ona
svesno naglašava. Tako, bar, na Aurori gledaju na to... budući da si od Žiskara tražio da te snabde
video-knjigama o Aurori, pretpostavljam da želiš da se bolje uputiš u običaje na njoj i olakšaš sebi
obavljanje zadatka kojeg si se poduhvatio."
"Da, zadatka što su mi ga natovarili na leđa. Ali Denile, šta se zbiva u slučaju kada razlika između
robota i ljudskog bića nije baš sama po sebi uočljiva? Kao, na primer, u tvom slučaju?"
"Čemu, onda, uopšte praviti razliku, osim ukoliko za tim ne postoji suštinska potreba?"
Bejli duboko uzdahnu. Neće biti baš lako prilagoditi se težnji Auroranaca da se pretvaraju kako
roboti uopšte ne postoje. "Ipak", nastavi on, "ukoliko Žiskarov zadatak nije da me drži kao
zatočenika, zbog čega... on... uopšte stoji pred vratima?"
"Čini to po nalogu dr Fastolfa, partneru Elija. Žiskar je tu da te štiti."
"Da me štiti? Od čega? Ili, bolje, od koga?"
"U pogledu toga, partneru Elija, dr Fastolf nije bio sasvim izričit. Ipak, imajući u vidu da su se
strasti uzvitlale povodom slučaja Jandera Panela..."
"Jandera Panela?"
"Robota čije je funkcionisanje naglo privedeno kraju."
"Drugim rečima, ubijenog robota?"
"'Ubiti' je, partneru Elija, izraz koji se obično primenjuje kada su ljudska bića u pitanju."
"Ali na Aurori ne prave razliku između robota i ljudskih bića, je li tako?"
"Tako je! Uprkos tome, u ovom iznimnom slučaju okončanja životnih funkcija pitanje potrebe, ili
nedostatka potrebe za razlikovanjem, nijednog se trenutka nije postavilo - bar, koliko je meni
poznato. Ne znam, zaista, kakva su pravila u takvim prilikama."
Bejli malo razmisli. Nije reč bila ni o čemu naročito važnom; u pitanju je, naprosto, bio način
izražavanja. Uprkos tome, želeo je da se što je više moguće uputi u način razmišljanja Auroranaca; u
suprotnom, ni do čega ne bi mogao doći.
 "Ljudsko biće koje 'funkcioniše' smatra se živim. Ukoliko mu neko drugo ljudsko biće namerno,
nasilno prekrati život, mi to nazivamo 'ubistvo' ili 'usmrćivanje'. 'Ubistvo' je, iz nekog razloga, znatno
jači izraz. Kada bi se, nekim slučajem, iznenada zatekao kao svedok pokušaja nasilnog oduzimanja
života nekom ljudskom biću, čovek bi povikao: 'Ubistvo!' Teško da bi neko uzviknuo: 'Usmrćivanje!'
U pitanju je više formalni, a manje emocionalni izraz."
"Ne shvatam sasvim razliku koju praviš, partneru Elija", primeti Denil. "S obzirom da su 'ubistvo'
i 'usmrćivanje' izrazi koji u podjednakoj meri označavaju nasilno okončavanje života nekog ljudskog
bića, onda bi u tom slučaju obe reči bilo moguće podjednako valjano upotrebiti. U čemu je razlika?"
"Kada neko uzvikne prvu od te dve reči, ona, Denile, ostavi mnogo jači utisak na drugo ljudsko
biće nego ona druga."
"Zbog čega?"
"Zbog značenja i pomisli koje pri tom pobuđuje... Reč je o tananoj razlici, ne u značenju, već o
razlici proistekloj iz vekovne upotrebe... U pitanju su priroda izvesnih reči, okolnosti i zbivanja
tokom kojih je čovek iskusio da se neki izraz neuporedivo češće upotrebljava - u poređenju sa nekim
drugim, sličnim izrazom."
"Ničeg od toga nema u mojoj memoriji", primeti Denil, sa prizvukom bespomoćnosti koji je
vidljivo odudarao od prividne bezbojnosti sa kojom je to izgovorio (iste one bezbojnosti sa kojom je
i sve drugo iskazivao).
"Ipak, Denile, veruješ li mi na reč da je baš tako?"
"Bezuslovno." Denil se složi bez oklevanja, kao da su ga upravo uputili u rešenje neke zagonetke.
"Shodno tome, mogli bismo reći da se i robot koji funkcioniše smatra živim", nastavi Bejli.
"Mnogi ne bi bili spremni da toliko prošire smisao te reči, ali nama ništa ne smeta da stvari
definišemo onako kako nam to ponajbolje odgovara. Dakle, ništa nam ne smeta da robota koji
funkcioniše smatramo živim; samo bismo stvari bez potrebe komplikovali traganjem za nekom novom
reči da takvo stanje opišemo, ili izbegavanjem da primenimo već odomaćen izraz. Na primer, Denile,
ti si živ, je li tako?"
"Ja funkcionišem", odgovori Denil lagano i naglašavajući reči.
"Ma, hajde! Ukoliko neku vevericu smatramo živom, ili bubu, ili drvo, ili vlat trave, zbog čega i
tebe ne bismo smatrali živim? Nikad mi ni na pamet neće pasti da za sebe kažem - ili, čak, da
pomislim - da sam ja živ, dok ti samo 'funkcionišeš', pogotovo ako neko vreme treba da provedem na
Aurori, gde nema razloga da pravim nepotrebnu razliku između robota i sebe. Shodno tome, kažem ti
da smo obojica živi, i tražim od tebe da mi u pogledu toga veruješ na reč."
"Učiniću kako kažeš, partneru Elija."
"Ipak, možemo li baš reći da je nameran nasilni prekid života jednog robota od strane nekog
ljudskog bića - 'ubistvo'? U pogledu toga smo u nedoumici. Ukoliko je zločin isti, i kazna bi morala
biti ista; ali da li bi to bilo u redu? Ukoliko je kazna za ubistvo nekog ljudskog bića smrt, treba li
istom kaznom kazniti i čoveka koji je učinio kraj nekom robotu?"
"Kazna za ubicu, partneru Elija, sastoji se u podvrgavanju psiho-sondi, što za posledicu ima
potpunu promenu njegove ličnosti. Jer, zločin je proistekao iz krajnje posebnog ustrojstva njegovog
mozga, a ne iz činjenice da mu u telu obitava život."
"A kakva kazna sledi na Aurori nekome ko je nasilno okončao funkcionisanje nekog robota?"
"To mi nije poznato, partneru Elija. Koliko znam, tako nešto još se nije zbilo na Aurori."
"Pretpostavljam da se ne pribegava primeni psiho-sonde", nastavi Bejli. "A šta kažeš na
'robousmrćenje'?"
"'Robousmrćenje'?"
 "Mislim, kao izraz kojim bismo opisali ubistvo nekog robota?"
"Ali partneru Elija, šta je u tom slučaju sa glagolom koji se izvodi iz imenice? Nikad nisam čuo da
se kaže 'robousmrtiti', te mi, stoga, ni 'robousmrćenje' ne zvuči kao prikladna reč."
"U pravu si. Da kažemo 'umoriti' i u jednom i u drugom slučaju."
"Ipak, reč 'umoriti' primenjuje se samo kada su ljudska bića u pitanju. Ne može se, recimo,
'umoriti' neka životinja."
"Tako je", složi se Bejli. "Niko, da tako kažem, neće 'umoriti' neko ljudsko biće pukim slučajem;
to, uvek označava svesnu nameru. Znatno širi izraz je 'ubiti'. To se može odnositi kako na nenamerno
ubistvo tako i na umorstvo - a i primenjuje se podjednako i za ljude i za životinje. Čak se i neko drvo
može 'ubiti' - bolest ga može, na primer, ubiti. Prema tome, Denile, zbog čega ne bi bilo moguće ubiti
i jednog robota?"
"Ljudi, partneru Elija, baš kao i životinje i biljke, živa su bića", odgovori Denil. "Ali roboti su
čovekova tvorevina, baš kao i ovaj čitač ovde. A neka 'tvorevina' se može 'uništiti', 'oštetiti',
'smrskati'. Ne i 'ubiti'."
"Ipak, Denile, koristiću izraz 'ubiti'. Jander Panel bio je ubijen."
"Zbog čega bi upotreba neke druge reči unela bilo kakvu razliku u ono što želimo da opišemo?"
upita Denil.
"Ono što ružom nazivamo i pod drugim imenom bi slasno mirisalo. Je li tako, Denile?"
Denil za trenutak zastade. "Nisam sasvim siguran šta se ima u vidu pod mirisom ruže, ali ako je
ruža na Zemlji isti onaj običan cvet koji i na Aurori nazivaju ružom, i ako pod njenim 'mirisom'
podrazumevaš neko njeno svojstvo koje ljudi mogu osetiti, izmeriti i, uopšte, utvrditi, u tom slučaju,
sasvim sigurno, ako se za označavanje ruže upotrebi neki drugi splet zvukova - a pri tom se ništa
drugo ne izmeni - to ni na koji način ne bi uticalo ni na njen miris ni na neka druga njena suštinska
svojstva."
"Tačno. Ipak, kada su ljudska bića u pitanju, promena u nazivu dovodi i do promene u zapažanju."
"Ne shvatam zbog čega, partneru Elija."
"Zbog toga, Denile, što se ljudska bića često ne ponašaju u skladu sa logikom. Razume se, ta
njihova osobina nije baš za pohvalu."
Bejli se udobnije smesti u naslonjaču i stade da se poigrava čitačem, dopustivši svom umu da se
nekoliko minuta bavi vlastitim mislima. Rasprava sa Denilom bila je sama po sebi korisna; jer, dok
se poigravao pitanjem značenja reči, sasvim je uspeo da zaboravi da se nalazi u svemiru, da se brod
sve više udaljuje od Sunčevog sistema, da je na putu ka tački u kojoj će moći da izvede skok kroz
hipersvemir; da zaboravi, najzad, da će se ubrzo naći nekoliko miliona kilometara udaljen od Zemlje,
a potom, i nekoliko svetlosnih godina daleko od Zemlje.
Međutim, važnije je bilo to da je bio u stanju da izvede nekoliko pozitivnih zaključaka. Bilo je
jasno da Denilovo napominjanje kako Auroranci ne prave razliku između robota i ljudskih bića nije
bilo sasvim osnovano. Moguće je, istina, da su obzirni Auroranci uklonili inicijal 'R', da su otklonili
izraz 'momak' u obraćanju sa robotima, i da ne upotrebljavaju uobičajenu zamenicu 'to'; međutim, na
temelju Denilovog upornog neprihvatanja da koristi istu reč za označavanje nasilnog kraja nekog
robota i nekog ljudskog bića (to neprihvatanje bilo je sastavni deo njegove programiranosti koja je,
opet, predstavljala prirodnu posledicu pretpostavki Auroranaca o tome kako bi Denil trebalo da se
ponaša), lako se moglo zaključiti da je reč o krajnje površnim promenama. U suštini, Auroranci su,
kao i Zemljani, bili čvrsto ubeđeni da su roboti samo mašine, i da su daleko ispod ljudskih bića.
To je samo moglo značiti da pri rešavanju ovog po svemu izuzetnog zadatka koji je za cilj imao
otklanjanje krize (ukoliko je to uopšte bilo moguće) neće naići na prepreku u vidu pogrešnog
shvatanja auroranskog društva.
Bejli se na trenutak zapita ne bi li trebalo da porazgovara sa Žiskarom, kako bi proverio zaključke
do kojih je došao tokom razgovora sa Denilom; ali, bez mnogo kolebanja, odluči da to ipak ne učini.
Žiskarov priprosti i, verovatno, sirov um ne bi mu u tome bio od koristi. Sve bi se na kraju svelo na
"Da, gospodine" ili "Ne, gospodine." Bilo bi to kao da postavlja pitanja traci na kojoj su unapred
snimljeni odgovori.
U tom slučaju, odluči Bejli, nastaviće sa Denilom koji je bar bio u stanju da na pitanja odgovara
na način koji je delovao kao da razume stvari.
"Denile", obrati mu se on, "hajde da razmotrimo slučaj Jandera Panela, koji, koliko sam razabrao
iz onoga što si mi rekao, predstavlja prvi slučaj 'roboumorstva' u istoriji Aurore. Ljudsko biće za to
odgovorno - ubica - ostalo je, koliko sam shvatio, nepoznato."
"Ukoliko pretpostavimo da je neko ljudsko biće za to odgovorno", odgovori Denil, "u tom slučaju
njegov identitet zaista nije poznat. Što se toga tiče, partneru Elija, u pravu si."
"A šta je s motivom? Zbog čega je Jander Panel umoren?"
"Ni to nam nije poznato."
"Ipak, Jander je bio čovekoliki robot, poput tebe a ne poput R. Žis... mislim, Žiskara?."
"Tako je. Jander je bio humanoid, baš kao i ja."
"Da li je u tom slučaju moguće da nije postojala namera da se umori jedan robot?"
"Ne razumem te, partneru Elija."
Bejli oseti kako ga obuzima nestrpljenje. "Da nije možda ubica pomislio da je Jander Panel
ljudsko biće; da nije nameravao da počini obično ubistvo, a ne roboumorstvo?"
Denil lagano odmahnu glavom. "Humanoidi su, partneru Elija, samo izgledom nalik na ljudska
bića, od vlasi do epiderma. Naš je govor sasvim prirodan, kao i naše kretnje pri jelu, i tako dalje.
Uprkos tome, u našem ukupnom ponašanju razlike su jasno vidljive. Moguće je da će se vremenom, i
sa usavršavanjem modela, te razlike smanjivati, ali će ih i dalje ostati popriličan broj. Ti, kao ni
ostali Zemljani nenavikli na humanoidne robote, možda nisi u stanju da odmah uočiš te razlike, ali
Auroranci jesu. Nijedan žitelj Aurore ne bi nikad, ni za trenutak, Jandera - kao ni mene - zamenio sa
ljudskim bićem."
"A da li bi možda neki drugi Svemirac, sa nekog drugog sveta, mogao da počini takvu grešku?"
Denil je za trenutak oklevao. "Ne verujem. Ne tvrdim to na osnovu ličnog iskustva, ili na osnovu
saznanja koje mi je dato; međutim, na temelju podataka kojima raspolažem znam da i drugi Svemirci
isto tako dobro poznaju robote kao i Auroranci - Solarijanci, možda, još i bolje - te nije nimalo teško
zaključiti da nijednom Svemircu ne bi promakla razlika između robota i ljudskih bića."
"Postoje li humanoidni roboti i na ostalim Spoljnim svetovima?"
"Ne, partneru Elija, postoje samo na Aurori."
"Prema tome, drugi Svemirci baš i nisu najbolje upoznati sa humanoidnim robotima... Možda bi
mogla da im promakne razlika i da ih greškom smatraju ljudskim bićima."
"To mi se čini malo verovatnim. Čak se i humanoidni roboti, neopozivo, ponašaju na izvestan
određeni način koji bi svaki Svemirac smesta prepoznao."
"Ipak, sigurno je da postoje Svemirci koji zaostaju i po inteligenciji, i po iskustvu, i po zrelosti.
Ako ništa drugo, postoje deca Svemiraca, kojima bi razlika verovatno mogla promaći."
"Prilično je sigurno, partneru Elija, da... da roboumorstvo nije počinila nikakva neobrazovana,
neiskusna ili izrazito mlada osoba. Sasvim sigurno."
"Samo odstranjujemo mogućnosti. U redu. Ukoliko nijednom Svemircu ne bi mogla promaći
razlika - šta je sa nekim Zemljaninom? Da li bi bilo moguće da..."
 "Partneru Elija, kada stigneš na Auroru, bićeš prvi Zemljanin koji je kročio na tu planetu još
otkako je okončano rano razdoblje naseljavanja. Svi sada živi Auroranci rodili su se na Aurori,
odnosno, u veoma malom broju slučajeva, na nekom od drugih svetova Svemiraca."
"Prvi Zemljanin", promrmlja Bejli. "Zaista sam počastvovan. Ipak, zar ne bi neki Zemljanin
mogao da stigne na Auroru, a da Auroranci za to ne znaju?"
"Ni govora!" odgovori Denil bez i najmanjeg kolebanja.
"Možda ni tebi, Denile, nije sve poznato?"
"Ni govora!" stiže odgovor, po tonu isti kao i prethodni.
"Možemo, znači, zaključiti", reče Bejli sležući ramenima, "da je postojala namera da se izvrši
roboumorstvo i ništa više."
"Do tog smo zaključka došli još na samom početku."
"Auroranci koji su izveli takav zaključak od samog početka su raspolagali svim obaveštenjima",
primeti Bejli. "Ja ih, međutim, tek sada sakupljam."
"Svojom napomenom, partneru Elija, nisam imao ni najmanju nameru da te obezvredim. Znam da
nije uputno prenebregavati tvoje sposobnosti."
"Hvala ti, Denile. Znam da u tvojoj primedbi nije bilo ničeg potcenjivačkog... Međutim, maločas
si rekao da roboumorstvo nije počinila nijedna neobrazovana, neiskusna, niti sasvim mlada osoba, i
da je to izvan svake sumnje. Hajde da razmotrimo i tu tvrdnju..."
Bejliju je bilo jasno da je krenuo okolišnim putem. Ipak, nije imao izbora. Imajući u vidu praznine
u svom poznavanju običaja na Aurori i načina auroranskog razmišljanja, nije mogao dozvoliti sebi da
se oslanja na pretpostavke i da bilo šta zanemari. Da se na ovaj način ophodio sa nekim inteligentnim
ljudskim bićem, takva bi osoba, po svoj prilici, ubrzo izgubila strpljenje i ispljunula neki podatak -
vrlo verovatno smatrajući Bejlija budalom. Međutim, budući da je bio robot, Denil je bio spreman da
sa savršenom strpljivošću sledi Bejlija na njegovom krivudavom putu.
Upravo takvo ponašanje odavalo je da je Denil robot, ma koliko bio nalik ljudskom biću. Neki
Auroranac bio bi u stanju da u njemu prepozna robota već na osnovu jednostavnog odgovora na neko
jednostavno pitanje. Što se tiče tananih razlika, Denil je odista bio u pravu.
"Možemo, dakle, zanemariti decu i sasvim mlade, možda i većinu žena, kao i mnoge odrasle
muškarce, ako se pođe od pretpostavke da je za roboumorstvo bila potrebna poprilična snaga -
imajući u vidu da je Janderova glava bila smrskana silovitim udarcem ili da su mu grudi bile
zdrobljene. Čini mi se da bi tako nešto mogla da učini samo neka krupna i snažna osoba." Na osnovu
onoga što mu je Demačekova rekla na Zemlji, Bejli je znao da roboumorstvo nije bilo izvršeno na taj
način... Ali s druge, pak, strane, ko mu je mogao jemčiti da i ona nije bila pogrešno obaveštena?
"Tako nešto ne bi moglo da učini nijedno ljudsko biće", primeti Denil.
"Zbog čega?"
"Sigurno ti je poznato, partneru Elija, da je robotov skelet načinjen od metala i da je mnogo čvršći
od ljudskih kostiju. Naše su kretnje znatno snažnije, brže i pod tananijom kontrolom. Treći zakon
robotike kaže: 'Robot je obavezan da preduzme sve što je neophodno u cilju vlastite zaštite', tako da
bi jedan robot sa lakoćom mogao da odbije napad nekog ljudskog bića. Ne bi mu pri tom bilo nimalo
teško da osujeti napad ni najsnažnijeg ljudskog bića. Takođe, veoma je malo verovatno da bi takav
napad dočekao nespreman. Uvek smo svesni ljudskih bića. Na drugi način ne bismo ni bili u stanju da
funkcionišemo."
"Ma hajde, Denile..." usprotivi se Bejli. Treći zakon robotike, zapravo, kaže: 'Robot mora da vodi
računa o svom opstanku osim ako se to kosi sa Prvim i Drugim zakonom. 'Drugi zakon robotike, opet,
kaže: 'Robot mora da izvršava naređenja koja mu daju ljudska bića, osim ako se to kosi sa Prvim
zakonom.' I najzad, Prvi zakon kaže: 'Robot ne sme da povredi ljudsko biće, niti da, uzdržavanjem od
delanja, dopusti da ljudsko biće bude povređeno.' Neko ljudsko biće može robotu izdati nalog da
uništi samog sebe - i robot će u tom slučaju upotrebiti svu snagu kojom raspolaže da sebi raspoluti
glavu. Prema tome, ukoliko je neko ljudsko biće napalo robota, robot ne bi mogao odbiti napad a da
ga pri tom ne povredi - jer bi time prekršio Prvi zakon."
"Pretpostavljam da imaš u vidu zemaljske robote", dočeka ga Denil. "Na Aurori - kao i na svim
svetovima Svemiraca - na robote se gleda sa više uvažavanja nego na Zemlji, i oni su, u celini
posmatrano, složeniji, mnogostraniji, i mnogo vredniji. Treći zakon je stoga na Spoljnim svetovima
vidljivo jači u poređenju sa Drugim zakonom nego što je to slučaj na Zemlji. Nalog za samouništenje
bio bi osporen i morao bi postojati zaista, krajnje opravdan razlog da bi se sproveo - jasna i
neposredna opasnost. A što se tiče odbijanja napada, Prvi zakon time ne bi bio prekršen, budući da su
auroranski roboti u stanju da ljudsko biće uspešno spreče, a da ga ni na koji način ne povrede."
"Pretpostavimo, ipak, da ljudsko biće istraje u tvrdnji da će, ukoliko robot ne uništi sam sebe,
ono, ljudsko biće, biti ugroženo? Ne bi li u tom slučaju robot ipak uništio sam sebe?"
"Jedan auroranski robot bi bezuslovno ispitao svaki takav nalog. Morali bi postojati savršeno
jasni dokazi da ljudskom biću preti uništenje."
"Zar jedno ljudsko biće ne bi moglo biti dovoljno prepredeno da stvari predstavi u takvom svetlu
da se robotu učini kako je ono zaista u velikoj opasnosti? Da li neinteligente, neiskusne i sasvim
mlade osobe isključuješ samo stoga što smatraš da bi bila neophodna izuzetna sposobnost da se tako
nešto postigne?"
"Ne, partneru Elija, ne", odgovori Denil.
"U tom slučaju, ima li neke greške u mom načinu razmišljanja?"
"Nema, nikakve."
"Znači, greška koju pravim, po svemu sudeći, proističe iz moje pretpostavke da je robot pretrpeo
fizička oštećenja. A, u stvari, njegova oštećenja uopšte nisu bila fizičke prirode. Jesam li u pravu?"
"Jesi, partneru Elija."
(To je značilo, pomisli Bejli, da je Demačekova raspolagala pouzdanim činjenicama).
"U tom slučaju, Denile, znači da je Jander pretrpeo mentalna oštećenja. Da je došlo do
roboblokade! Potpune i nepopravljive."
"Roboblokade?"
"Skraćenica od 'robotska blokada'; označava trajni prekid funkcionisanja pozitronskih kola."
"Na Aurori, partneru Elija, ne koristimo izraz 'roboblokada'."
"A kako vi to nazivate?"
"'Mentalnim isključivanjem'."
"U svakom slučaju, govorimo o istoj pojavi."
"Bilo bi mudro, partneru Elija, koristiti naš izraz, jer se u suprotnom može desiti da te Auroranci
ne shvate, što bi onemogučilo svaki razgovor. Maločas si i sam rekao da različite reči izazivaju
nedoumice."
"U redu, onda, koristićemo izraz 'mentalno isključivanje'... Dakle, da li može, na primer, doći do
'mentalnog samoisključivanja?"
"Može, ali su izgledi za tako nešto, kako kažu robotičari, beskrajno mali. Mogu, sa svoje strane,
potvrditi da se nisam nikad susreo ni sa čim što bi makar podsećalo na 'mentalno samoisključivanje'."
"U tom slučaju, morali bismo zaključiti da je neko ljudsko biće namerno stvorilo situaciju koja je
dovela do 'mentalnog isključivanja'."
"Upravo to, partneru Elija, tvrde i ljudi koji se suprotstavljaju dr Fastolfu."
 "A budući da to podrazumeva upućenost u robotiku, iskustvo i određenu veštinu - nijedna
neobrazovana, neiskusna ili izrazito mlada osoba nije to mogla učiniti."
"Mogli bismo, partneru Elija, reći da je to veoma razložan način razmišljanja."
"Bilo bi, čak, verujem, moguće sastaviti spisak svih osoba na Aurori koje su u stanju da učine tako
nešto, i na taj način izdvojiti ne tako brojnu skupinu sumnjivih."
"To je već učinjeno, partneru Elija."
"I, koliki je taj spisak?"
"Na spisku se, zapravo, nalazi samo jedno ime."
Sada je na Bejlija bio red da zastane. Na licu mu se pojavi namršten izraz. "Samo jedno ime?"
upita on naglo.
"Tako je, partneru Elija, samo jedno ime", odgovori tiho Denil. "Tako bar misli dr Han Fastolf,
najveći teoretičar robotike na Aurori."
"Ali gde se u tom slučaju krije zagonetka? O kome je reč?"
"Razume se, o samom dr Fastolfu", odgovori Denil. Upravo sam ti rekao da je on najveći
teoretičar robotike na Aurori, i prema mišljenju samog dr Fastolfa jedino je on bio u stanju da
Jandera Panela navede na potpuno 'mentalno isključenje' a da pri tom ne ostavi nikakav trag.
Međutim, dr Fastolf istovremeno tvrdi da on to nije učinio."
"A niko drugi nije to mogao učiniti?"
"Baš tako, partneru Elija. I upravo zbog toga je čitava stvar zagonetna."
"A šta ako dr Fastolf..." Bejli zastade. Nije imalo nikakvog smisla pitati Denila da li dr Fastolf
laže, ili je, možda, na bilo koji način u zabludi, bilo u pogledu vlastite procene da je samo on to
mogao učiniti, bilo u pogledu sopstvene tvrdnje da on to nije učinio. Denila je programirao sam
Fastolf, i sasvim sigurno tom prilikom nije u robota usadio mogućnost da sumnja u samog tvorca
programa."Razmisliću o tome, Denile, pa ćemo ponovo o svemu popričati", zaključi Bejli, nastojeći
da u svoje reči unese najveću moguću meru obzirnosti.
"Slažem se, partneru Elija. U svakom slučaju, ionako je vreme za spavanje. Budući da je moguće
da te, na Aurori, pritisak zbivanja izloži prinudi da živiš mimo svih utvrđenih pravila, uputno bi bilo
da se u međuvremenu dobro ispavaš. Pokazaću ti kako se razmešta krevet i stavlja posteljina."
"Hvala ti, Denile", promrmlja Bejli. Malo je bilo verovatno da će mu san lako pasti na oči.
Neposredni cilj njegovog dolaska na Auroru bio je da dokaže da Fastolf nije imao nikakvog udela u
roboumorstvu - od njegovog uspeha zavisila je dalja bezbednost Zemlje i (mada mnogo manje važna,
ali njemu samom isto toliko značajna) sama Bejlijeva karijera. Međutim, i pre nego što je stigao na
Auroru, ustanovio je da je Fastolf, praktično, priznao da je počinio zločin.

8.
Bejli je uspeo da zaspi - tek pošto ga je Denil uputio kako da smanji jačinu polja koje je služilo
kao neka vrsta pseudogravitacije. Nije u pitanju bila prava antigravitacija i zahtevala je toliki utrošak
energije da se postupak primenjivao samo u ograničenom obimu i pod posebnim okolnostima.
Denil nije bio programiran da objasni kako se to izvodi; a da i jeste, Bejli je bio sasvim siguran
da ne bi uspeo da shvati njegova objašnjenja. Na svu sreću, mehanizmom se moglo upravljati i bez
poznavanja nauke na kojoj se zasnivao.
"Jačinu polja nije moguće svesti na nulu", napomenu Denil, "bar ne, pomoću ovih uređaja.
Spavanje pri nultoj gravitaciji nije nimalo udobno, pogotovo ne za one koji nisu naviknuti na
svemirska putovanja. Ono što je čoveku potrebno jeste dovoljno smanjena jačina polja, kako bi
stekao osećaj da se oslobodio pritiska koji stvara vlastitom težinom, ali, koja je istovremeno
dovoljna da ne izgubi osećaj orijentacije gore-dole. Većina ljudi najugodnije se oseća pri minimalnoj
jačini polja koju uređaji omogućuju, ali, s obzirom na to da ti je ovo prvo iskustvo, tebi bi možda
više odgovaralo da jačina polja bude malo veća, kako bi imao normalniji osećaj težine jer si na to
navikao. Naprosto, proveri različite jačine i odaberi onu koja ti najviše odgovara."
Izgubljen u novini dotad nepoznatog iskustva, Bejli ustanovi, dok je sve više tonuo u san, kako mu
se misli udaljuju od pitanja Fastolfovog priznanja/odricanja. A možda je jedno s drugim bilo u
prisnoj vezi.
Sanjao je da se vratio (razume se) na Zemlju, i da se vozi jednom od ekspresnih linija, ali ne
sedeći na sedištu na koje je, u skladu sa svojim privilegijama, imao pravo. U stvari, kao da je lebdeo
duž brzopokretne trake, iznad samih glava putnika, lagano ih pretičući. Niko od ljudi prikovanih za tle
nije izgledao iznenađen; niko se nije ni osvrnuo na njega. Bio je to prijatan osećaj, tako da ga je
proželo pravo negodovanje kada se probudio.
Posle doručka, narednog jutra...
Ali da li je uopšte to bilo jutro? Da li je u svemiru uopšte postojalo jutro - ili bilo koje drugo
doba dana?
Očito, nije. Razmislivši malo, Bejli odluči da jutrom naziva trenutke posle buđenja, a doručkom
prvi obed posle ustajanja iz postelje - i da sasvim odustane od svakog vođenja računa o vremenu, jer
je to sada bilo potpuno nevažno... Bar za njega, ako ne i za sam brod.
I tako, dakle, posle doručka narednog jutra Bejli pregleda novosti koje su mu podneli na kratak
uvid, ali u njima nije bilo ničeg u vezi sa roboumorstvom; i stoga se on okrenu video-knjigama koje
mu je Žiskar doneo prethodnog dana ('razdoblja budnosti'?)
Odabrao je one na osnovu čijih se naslova moglo zaključiti da je reč o istorijskim delima, ali,
pošto je na brzinu pregledao neke od njih, shvati da ga je Žiskar snabdeo knjigama za mladež. Bile su
bogato ilustrovane i pisane uprošćenim jezikom. Bejli se za trenutak upita nije li izbor bio u skladu sa
Žiskarovom procenom njegove inteligencije - ili, pak, u skladu sa njegovim potrebama. Posle kraćeg
razmišljanja, Bejli zaključi da je Žiskar, u svojoj robotskoj bezazlenosti, ipak načinio pravi izbor i
da nema nikakvog smisla da se dalje opterećuje razmišljanjem o tome da li je imao nameru da ga
uvredi.
Bejli stoga odluči da sa većom usredsređenošću pristupi razgledanju knjiga, a onda uoči da mu se
i Denil u tome pridružio. Puka radoznalost? Ili, naprosto želja da nečim zabavi oči?
Denil nijednog trenutka ne zatraži da se neka stranica ponovi, niti zastade da postavi neko pitanje.
Po svemu sudeći, jednostavno je, sa robotskim poverenjem, prihvatao ono što bi pročitao i nije sebi
dopuštao privilegiju ni da sumnja niti da ispoljava radoznalost.
Ni Bejli nije postavljao Denilu pitanja o onome što je pročitao, mada je u jednom trenutku
zatražio da mu objasni kako radi uređaj na auroranskom štampaču koji mu je bio potpuno nepoznat.
Bejli bi povremeno prekidao čitanje i odlazio u susedni sobičak namenjen obavljanju različitih
fizioloških potreba; sobičak je bio do te mere intimnog karaktera da je na vratima stajalo Lično, sa
velikim 'L', što je na Aurori - kako mu je Denil objasnio - predstavljalo isto što i na Zemlji. Sobičak
je bio taman toliki da je mogao da primi jednu osobu - što je krajnje neprijatno delovalo na jednog
žitelja Grada, naviklog na nizove pisoara, klozetskih šolja, kupatila i tuševa.
Čitajući video-knjige, Bejli se nije trudio da popamti pojedinosti. Nije imao ni najmanju nameru
da postane stručnjak za auroransko društvo, niti, čak, da polaže neki ispit na tu temu. Naprosto, želeo
je da ga što bolje doživi.
Zapazio je, na primer, da su, uprkos hagiografskom pristupu istoričara koji su se obraćali mladim
čitaocima, auroranski pioniri - očevi-utemeljivači, Zemljani koji su u ranim danima svemirskih
letova prvi prispeli na Auroru - po duhu i svojstvima bili pravi Zemljani. Njihova politička
stanovišta, međusobne rasprave, svaki vid njihovog ponašanja, bili su izrazito zemaljski; ono što se
dogodilo na Aurori bilo je, u mnogo pogleda, nalik na ono što se zbilo prilikom naseljavanja pustih
krajeva na Zemlji pre više hiljada godina.
Razume se, na Aurori nije bilo domorodačkog življa s kojim je valjalo odmeriti snage, niti ikakvih
razumnih organizama koji bi osvajače sa Zemlje doveli u nedoumicu kako prema njima da se odnose:
ljudski ili okrutno. Ipak, postojalo je čitavo, dragoceno raznovrsje života na Aurori. Ljudska bića su
tako veoma brzo naselila planetu, dovukavši sa sobom domaće životinje i korisne biljke - ali, isto
tako, i svu silu parazita i raznih drugih organizama. Razume se, doseljenici su sa sobom doveli i
robote.
Auroranci su veoma brzo prisvojili čitavu planetu, budući da im je pala u ruke bez ikakvog otpora.
U početku su je, još, nazivali Nova Zemlja. Bilo je to i razumljivo, budući da je bila reč o prvoj
planeti izvan sunčevog sistema - prvom od Spoljnih svetova - koju su ljudska bića naselila.
Predstavljala je prvi plod međuzvezdanih putovanja - osvit jedne po svemu nove ere. Međutim,
veoma brzo, doseljenici su presekli pupčanu vrpcu sa starim svetom, i svojoj planeti dali ime
Aurora, prema nekadašnjoj rimskoj boginji koja je simbolizovala Zoru.
To je zaista bio svet Zore. Naseljenici su od samog početka, sa puno samouverenosti, smatrali
sebe začetnicima jednog novog soja. Čitava prethodna istorija čovečanstva predstavljala je tamnu
Noć, i jedino se Aurorancima na tom novom svetu ukazivala svetlost nastupajućeg Dana.
Ta značajna činjenica, taj snažni izraz samopovlađivanja, osećali su se u svemu - imenima,
datumima, pobednicima i gubitnicima. To je bilo ono što je predstavljalo suštinu.
Zatim su naseljeni i drugi svetovi, neki sa Zemlje, neki sa Aurore, međutim, Bejli nije pridavao
nikakvu važnost ni tome kao ni pojedinostima. Upijao je u sebe opštu shemu zbivanja, ne
propuštajući, ipak, da uoči dve krupne promene koje su još više udaljile Aurorance od njihove
zemaljske prapostojbine. Prvo, došlo je do sve većeg urastanja robota u sve pore života, i, drugo, do
ozbiljnog porasta dužine ljudskog veka.
Međutim, sa sve većim savršenstvom robota i njihovom višestrukom upotrebom, sve je više rasla
i ljudska zavisnost od njih. Ali nikada nije prerasla u bespovratnu zavisnost. Bar ne, priseti se Bejli,
kao na Solariji, gde je mali broj ljudskih bića našao pribežište u nekoj vrsti utrobe ogromnog broja
robota. Aurora se u tom pogledu veoma razlikovala.
Uprkos tome, i njihova zavisnost postajala je sve veća.
Tragajući za opštim saznanjima - u želji da se obavesti o toku zbivanja i stekne osnovnu sliku -
Bejli je lagano shvatao da se, po svemu sudeći, svaki korak u međuodnosu ljudi i robota temeljio na
produbljivanju ljudske zavisnosti. Čak je i način na koji je bila postignuta saglasnost o pravima
robota - postepeno odbacivanje onoga što je Denil nazivao 'nepotrebnim razlikama' - predstavljao
izraz te zavisnosti. Bejli nije smatrao da je do toga došlo zato što je stav Auroranaca prema robotima
postajao sve čovečniji, već stoga što su sve više zanemarivali robotsku prirodu kako bi uklonili
osećanje nelagodnosti koje je proisticalo iz činjenice da su ljudska bića u tolikoj meri postala
zavisna od mislećih mašina.
Neposredna, pak, posledica produžetka ljudskog života bila je usporavanje istorijskih tokova.
Njeni vrhunci i padovi postajali su sve sličniji. Dolazilo je do sve veće ravnomernosti i sve
izraženijeg jednoglasja.
Bilo je sasvim jasno da je istorija što se odvijala pred njegovim očima, što je vreme više
proticalo, postajala sve manje zanimljiva; delovala je gotovo uspavljujuće. Međutim, što se tiče onih
koji su je neposredno proživljavali, oni nisu mogli imati zamerki. Istorija je zanimljiva u onoj meri u
kojoj je ispunjena katastrofama; ali, ma koliko u tom slučaju bila privlačna za posmatranje, ako ju je
trebalo proživeti, bila je užasna. Nema sumnje da je velika većina Auroranaca i dalje imala zanimljiv
privatni život; ukoliko je pri tom njihov međuodnos postajao sve mirniji - kome je to moglo da
smeta?
Ako je na svetu Zore vladao pitom, sunčani Dan, ko bi bio toliko lud da zaziva buru?
...U jednom trenutku, tokom razgledanja video-knjiga, Bejlija odjednom preplavi neko neodređeno
osećanje. Da ga je neko naterao da ga opiše, morao bi reći da je bilo nalik na trenutnu izokrenutost.
Kao da mu je neko ono što je unutra okrenuo napolje - a zatim ga vratio u prvobitno stanje - tokom
samo jednog delića sekunde.
Dogodilo se to tako brzo da mu je taj časak gotovo promakao; umalo ga nije sasvim prenebregao,
kao da je bila reč o nekom trenutnom prekidu. Tek nekoliko trenutaka kasnije, kada se u mislima
vratio na njega, shvatio je da mu se taj osećaj već dva puta javio: prvi put dok je putovao na Solariju,
i drugi put kada se s nje vraćao na Zemlju.
U pitanju je bio skok: prolazak kroz hipersvemir tokom koga bi brod, u jednom bezvremenom,
vanprostornom odsečku nestvarnosti, prebrodio čitave parseke i savladao brzinska ograničenja
Vaseljene. (Nije u pitanju nikakvo poigravanje rečima, budući da je brod naprosto napuštao
Vaseljenu i prolazio kroz nešto u čemu nije bilo nikakvih brzinskih ograničenja. Potpuna zagonetka,
međutim, bila je sadržana u samom pojmu skoka, budući da nije bilo načina da se hipersvemir
objasni - osim prizivanjem u pomoć matematičkih simbola koje, međutim, opet, nije bilo moguće
prevesti ni u šta iole razumljivo).
Čak i ako čovek nije nameravao da se udubljuje u činjenicu da je ljudskim bićima pošlo za rukom
da ovladaju skokom kroz hipersvemir, mada ga, u suštini, nisu razumela, njegove su posledice bile
savršeno jasne. U jednom trenutku brod se nalazio na mikroparsek udaljen od Zemlje, a već u
sledećem mikroparsek blizu Aurore.
Pod idealnim okolnostima, skok je trajao beskonačno kratko - doslovno nula vremena - i ako je
bio besprekorno izveden nije bio, niti je mogao biti, propraćen nikakvom biološkom reakcijom.
Fizičari su, razume se, tvrdili da je za besprekoran skok bila neophodna beskrajna količina energije,
tako da je uvek postojao 'vremenski odsečak' koji, iako blizu nule, nije baš imao nultu vrednost. Ipak,
bilo ga je moguće veoma, veoma skratiti. Upravo je skok izazivao taj neobični, mada sasvim
neškodljiv, osećaj izokrenutosti.
Iznenadno saznanje da se nalazi veoma daleko od Zemlje, i istovremeno veoma blizu Aurore,
samo pojača Bejlijevu želju da vidi najčuveniji od Spoljnih svetova.
Ta je želja delimično bila prouzrokovana potrebom da se nađe na mestu na kome obitavaju ljudi.
A delimično je bila reč o prirodnoj radoznalosti da vidi ono što je, posle pregledavanja tolikog broja
video-knjiga, ispunjavalo sve njegove misli.
Žiskar baš tada uđe, unoseći novi obrok - tačno između trenutka buđenja i novog odlaska na
počinak (Bejli ga u sebi nazva 'ručkom'). "Približavamo se Aurori, gospodine", reče on, "ali nećete
moći spuštanje da posmatrate sa komandnog mosta... Ionako nema šta da se vidi. Aurorino sunce
samo je jedna svetla zvezda, i biće potrebno još nekoliko dana da joj dovoljno priđemo kako bismo
bili u stanju da na samoj planeti uočimo neku pojedinost... Uostalom", dodade on, kao da se naknadno
prisetio, "ni tada nećete moći spuštanje da pratite sa komandnog mosta."
Bejli oseti čudnu zbunjenost. Po svemu sudeći, pretpostavljali su da će poželeti da posmatra
spuštanje na planetu, i ta njegova tobožnja želja bila je unapred, glatko odbijena. Njegovo prisustvo
kao posmatrača, naprosto, nije bilo poželjno.
"U redu, Žiskare", složi se Bejli, i robot iziđe.
 Bejli je smrknuto gledao za njim. Koliko će mu još ograničenja biti nametnuto? Ma koliko je malo
bilo verovatno da će uspešno okončati svoj zadatak, Bejli se upitao šta će sve još smisliti na Aurori
da ga učine zaista neostvarljivim.
ŽISKAR
9.
Bejli se naglo okrenu prema Denilu. "Nije mi baš pravo, Denile, što sve vreme moram da ostanem
ovde kao zatočenik, i to samo zato što posada ovog broda strahuje od mene kao mogućeg izvora
zaraze... To je puka predrasuda! Uostalom, prošao sam kroz postupak čišćenja!"
"Ne zahteva se od tebe, partneru Elija, da zbog straha od zaraze ostaneš u kabini", odgovori Denil.
"Je li? A zbog čega, onda?"
"Možda se sećaš da si me, kada smo se prvi put sreli na ovom brodu, upitao zbog čega sam ti
dodeljen kao pratnja. Odgovorio sam ti da je to zato da bi kraj sebe imao neko poznato lice na koje
se možeš osloniti, ali i zbog mog zadovoljstva. Nameravao sam tom prilikom da ti saopštim i treći
razlog, a onda je Žiskar ušao sa video-knjigama i čitačem - posle čega smo se upustili u raspravu o
roboumorstvu."
"I tako mi nisi ni saopštio koji je bio taj treći razlog. Pa?"
"Eto, partneru Elija, da bih te mogao zaštititi."
"Od čega?"
"Događaj koji smo odlučili da nazivamo roboumorstvom uskovitlao je neočekivane strasti...
Pozvan si na Auroru da dokažeš da je dr Fastolf nevin. A ona hipertalasna drama..."
"Jehosafata mu, Denile", prekide ga Bejli ljutito, "zar su je prikazali i na Aurori?"
"Partneru Elija, drama je bila prikazana na svim svetovima Svemiraca! Nadmašila je po
popularnosti sve druge emisije i svima jasno stavila do znanja da si sasvim sigurno najsposobniji
istražitelj."
"Tako da je, ko god stajao iza roboumorstva, sada možda na smrt uplašen da bih mogao obaviti i
ovaj zadatak - te je, stoga, spreman sve da učini kako bi moj dolazak onemogućio, čak i po cenu da
me ubije."
"Dr Fastolf je", odgovori Denil mirno, "savršeno ubeđen da niko ne stoji iza roboumorstva,
budući da nijedno ljudsko biće izuzev njega samog ne bi moglo da ga izvede. Prema mišljenju dr
Fastolfa, u pitanju je čista slučajnost. Ipak, postoje i oni koji iz toga nastoje da izvuku korist, i u
njihovom bi interesu bilo da te spreče da dokažeš kako dr Fastolf nipošto nije kriv. I baš zbog toga
moraš imati zaštitu!"
Bejli napravi nekoliko užurbanih koraka s jednog kraja prostorije na drugi, kao da i fizički želi da
iskaže ubrzani tok svojih misli. Iz nekog razloga, nije mu polazilo za rukom da se oseti lično
ugroženim.
"Denile", upita on najzad, "koliko, sve u svemu, ima humanoidnih robota na Aurori?"
"Misliš, otkako je Jander prestao da funkcioniše?"
"Da, sada, pošto je Jander mrtav."
"Samo jedan, partneru Elija."
Bejli se preneraženo zablenu u Denila, i on bezglasno pomerajući usne ponovi: samo jedan?
"Da se razumemo, Denile", pođe mu konačno za rukom da prozbori. "Ti si sada jedini humanoidni
robot na Aurori?"
"Ili na bilo kom drugom svetu, partneru Elija. Mislio sam da ti je to poznato. Ja sam bio prototip,
a onda je napravljen i Jander. Posle njega, dr Fastolf je odbijao da napravi još nekog, a niko drugi
nije to umeo da učini."
"Ali u tom slučaju, budući da je jedan od dvojice humanoidnih robota ubijen, zar dr Fastolfu nije
palo na um da bi i onaj drugi - ti, Denile - takođe mogao biti u opasnosti?"
 "Razume se da je to shvatio, partneru Elija. Izgledi da se nešto tako krajnje neverovatno dogodi -
mislim na još jedno 'mentalno isključenje' - zaista su veoma, veoma mali, i dr Fastolf ih, naprosto, ne
uzima za ozbiljno. Uprkos tome, on ne odbacuje sasvim mogućnost da dođe do neke druge nevolje. I
to je, verujem, razlog što je odlučio da me pošalje pred tebe. Na taj način biću odsutan s Aurore
nedelju ili dve dana."
"I ti si sada, Denile, zatočenik bar isto onoliko koliko i ja, zar ne?"
"Ja sam zatočenik, partneru Elija", odgovori Denil ozbiljno, "jedino u tom smislu što se od mene
ne očekuje da napustim ovu sobu."
"A u kom drugom smislu, uopšte, neko može biti zatočenik?"
"U tom smislu da osoba kojoj je kretanje ograničeno naprosto ne podnosi takvo ograničenje.
Pravo zatočeništvo podrazumeva da su mu ograničenja nametnuta mimo njegove volje. Ja, međutim, u
celosti shvatam zbog čega sam ovde, i u potpunosti prihvatam tu neophodnost."
"Možda ti prihvataš", progunđa Bejli, "ali ne i ja. Ja sam zatočenik u punom smislu te reči.
Međutim, zašto bi trebalo da se ovde osećamo bezbednim?"
"Kao prvo, partneru Elija, Žiskar bdi nad nama tamo napolju."
"Je li on dovoljno inteligentan da bi mogao obavljati tu dužnost?"
"Žiskar u potpunosti shvata naloge koji su mu dati. Masivan je i snažan i potpuno razume važnost
svog zadatka."
"Misliš, spreman je da dopusti da bude uništen da bi nas zaštitio?"
"Razume se, baš kao što sam i ja pripravan da budem uništen da bih zaštitio tebe."
Bejli oseti laku zbunjenost. "I ne smeta ti što si se našao u položaju da možda budeš primoran da
se žrtvuješ zbog mene?"
"Tako sam programiran, partneru Elija", odgovori Denil glasom koji, odjednom, kao da postade
topliji. "Međutim, imam utisak da bi, nezavisno od programiranosti, moje uništenje radi tvog spasa
predstavljalo beznačajan gubitak."
Bejli više nije bio u stanju da izdrži; on ispruži ruku, i čvrsto stisnu Denilovu šaku. "Hvala ti,
partneru Denile, ali, ipak, molim te, nemoj dopustiti da se to dogodi. Nipošto ne želim da te izgubim.
To što bih se time ja spasao, ne izgleda mi kao odgovarajuća nadoknada."
Bejlija i samog zaprepasti do koje je mere bio iskren dok je izgovarao te reči. Jedva da se i
užasnuo shvativši da bi bio spreman da žrtvuje život zarad jednog robota... Ali ne, ne zarad nekog
robota. Već, zarad Denila.

10.
Žiskar uđe ne najavivši se, ali Bejli je na to već bio navikao; uostalom, kao njegov čuvar, robot je
imao pravo da ulazi i izlazi kad mu se svidi. A u Bejlijevim očima Žiskar i jeste bio samo robot, bez
obzira na to koliko mogao biti 'on', kao i bez obzira na izostavljanje oznake 'R'. Ukoliko bi se Bejli
počešao, protrljao nos ili izveo bilo koju od svojih bioloških funkcija, Žiskar bi, kako mu se činilo,
ostao sasvim ravnodušan, na odstojanju, nesposoban za bilo kakvu reakciju - samo hladno
pohranjujući svoja zapažanja u neku od unutrašnjih banaka podataka.
Žiskara je zbog toga naprosto smatrao delom nameštaja, i nije osećao nikakvu nelagodnost u
njegovom prisustvu... Zaista, pomisli Bejli dokono, Žiskar mu još nijednom nije banuo u nekom
nepogodnom trenutku.
Ovog puta, Žiskar je sa sobom doneo neku omanju kocku. "Gospodine, pretpostavljam da i dalje
želite da osmotrite Auroru iz svemira."
Bejli zausti da nešto kaže. Denilu očigledno nije promakla Bejlijeva ljutnja i, pogodivši šta ju je
izazvalo, postarao se da je na ovaj način ublaži. Prepustivši Žiskaru da to izvede kao da je u pitanju
njegova prostodušna zamisao, Danil je pokazao koliko je obziran. Na taj način, Bejli nije morao da
se zahvaljuje. Ili je, bar, Denil tako mislio.
U stvari, Bejli se više ljutio zbog toga što mu nije bilo omogućeno da posmatra približavanje
Aurori, nego zbog same činjenice što su ga držali u nekoj vrsti pritvora. Uzrujavao se zbog
propuštene prilike još čitava dva dana posle skoka... Zato se sada okrenu Denilu. "Hvala ti,
prijatelju."
"Bila je to Žiskarova zamisao", odgovori Denil.
"Da, razume se", odgovori Bejli blago se nasmešivši. "Zahvaljujem i njemu... Žiskare, šta je to?"
"Astrosimulator, gospodine. Zasniva se na načelu trodimenzionalnog prijemnika i povezan je sa
osmatračkom kulom. Ako mi dozvolite da kažem..."
"Da?"
"Prizor, gospodine, neće biti posebno uzbudljiv. Ne bih želeo da bez potrebe ostanete razočarani."
"Nastojaću, Žiskare, da ne očekujem previše. U svakom slučaju, čak i ukoliko doživim
razočaranje, neću tebe za to smatrati odgovornim."
"Hvala vam, gospodine. Moram se sada vratiti na svoje mesto, ali će vam Denil pomoći u
upravljanju ovom spravom - ukoliko vam ikakva pomoć bude potrebna."
Žiskar iziđe, i Bejli se okrenu Denilu s izrazom odobravanja. "Mislim da je Žiskar ovo veoma
dobro izveo. Možda i jeste neusavršen model, ali ima stila."
"I on je, partneru Elija, proizvod dr Fastolfa... Taj astrosimulator je sasvim samostalna spravica,
sa automatskim podešivačima. Budući da je već usmeren prema Aurori, dovoljno je samo dodirnuti
kontrolnu pločicu. Odmah će početi da dejstvuje, i više neće biti potrebe da bilo šta učiniš. Hoćeš li
sam da ga staviš u pogon?"
Bejli sleže ramenima. "Nije važno. Možeš i ti."
"U redu."
Denil postavi kocku na sto na kome je Bejli prethodno razgledao video- knjige.
"Ovo ovde je, partneru Elija, kontrolni uređaj", objasni Denil pokazujući pločicu koju je držao u
ruci. "Potrebno je samo da je držiš u šaci i blago pritisneš kako bi se naprava pokrenula - a potom još
jednom, kada poželiš da je isključiš."
Denil pritisnu pločicu, i Bejli prigušeno uzviknu.
Očekivao je, naime, da će se kocka osvetliti i da će se u njoj samoj ukazati holografska slika
zvezdanog prostora. Ali to nije bilo ono što se dogodilo: umesto toga, Bejli kao da se sam našao u
svemiru - da, u svemiru - sa svih strana okružen blistavim, netrepćućim zvezdama.
Potrajalo je to samo trenutak, a onda se sve vratilo u pređašnje stanje: ponovo je oko njega bila
soba, a u njoj on, Bejli, Denil i kocka.
"Izvini, partneru Elija", reče Denil. "Isključio sam je čim sam primetio da ti ne prija. Nisam
shvatio da nisi spreman na ono što će uslediti."
"Pripremi me. Šta se dogodilo?"
"Astrosimulator deluje neposredno na centar vida u ljudskom mozgu. Ne postoji mogućnost da se
uoči razlika između utiska koji on proizvodi i trodimenzionalne stvarnosti. Reč je o srazmerno novoj
spravi i do sada se koristila samo za astronomska osmatranja prizora koji ne obiluju pojedinostima."
"Da li i ti, Denile, vidiš sve te prizore?"
"Vidim, ali ne dovoljno pregledno, i samo u onoj meri u kojoj to proizlazi iz ljudskog iskustva.
Mogu da vidim samo nejasne obrise datog prizora, naspram sasvim raspoznatljivog ambijenta ove
prostorije; međutim, rečeno mi je da ljudska bića vide samo prikazani prizor. Ipak, verujem da kada
umovi poput moga postanu još savršeniji i više prilagođeni..."
Bejli je u međuvremenu uspeo da se povrati. "Stvar i jeste u tome, Denile, što nisam bio svestan
ničeg drugog. Nisam video ni svoje ruke, niti imao pojma šta je s njima. Osećao sam se poput
bestelesnog bića, odnosno, ovaj, osećao sam se kao da sam mrtav ali da, ipak, zahvaljujući svojoj
svesti i dalje postojim u nekoj vrsti nematerijalnog zagrobnog života."
"Shvatam, sada, zbog čega je to tako neprijatno delovalo na tebe."
"Uistinu je delovalo veoma neprijatno."
"Žao mi je, partneru Elija... Reći ću Žiskaru da odnese kocku."
"Nemoj. Sada sam spreman. Dodaj mi tu kocku... Ovaj, da li ću biti u stanju da je isključim, čak i
ako ne budem svestan svojih ruku?"
"Ostaće ti kao slepljena za šaku, partneru Elija, tako da je nećeš moći ispustiti... Dr Fastolf koji je
i sam prošao kroz slično iskustvo, objasnio mi je da do pritiska prstiju dolazi automatski, čim ljudsko
biće poželi da se čitava stvar okonča. Reč je o automatskoj reakciji, zasnovanoj na nadražaju nerava,
na istom načelu na temelju koga se stvara i sama slika. U svakom slučaju, naprava tako dejstvuje kada
su Auroranci u pitanju, te mislim..."
"Da su, u fiziološkom smislu, Zemljani dovoljno slični Aurorancima da bi naprava dejstvovala na
isti način... U redu, onda, dodaj mi tu kontrolnu pločicu, da i sam pokušam."
Uz blagi unutrašnji trzaj Bejli pritisnu kontrolnu pločicu i ponovo se nađe u svemiru. Ali ovoga je
puta očekivao da se to dogodi, i, pošto je ustanovio da može slobodno da diše, i da ni na koji način
ne oseća da se nalazi u bezvazdušnom prostoru, pođe mu za rukom da sve doživi kao neku optičku
varku. Prilično bučno dišući (možda da sebe uveri da zaista diše), Bejli stade radoznalo da se
obazire u svim pravcima.
Odjednom je postao svestan da mu vlastiti dah šumno izlazi iz grudi. "Denile, čuješ li me?"
doviknu on.
Čuo je svoj sopstveni glas - pomalo kao iz daljine, i kao da nije njegov vlastiti - ali ga je ipak
čuo.
A onda je čuo i Denilov glas, dovoljno različit da bi ga mogao razaznati.
"Da, čujem te", odgovori Denil. "Trebalo bi, partneru Elija, da i ti mene čuješ... Vizuelni i
kinestetički osećaji međusobno se podupiru kako bi se stvorila potpunija iluzija stvarnosti, ali su
zvučna zapažanja iz toga isključena. U svakom slučaju, najvećim delom."
"Vidim samo zvezde... to jest, obične zvezde. Vidim i Aurorino sunce. Čini se da smo već
dovoljno blizu Aurore, tako da je njeno sunce primetno svetlije od ostalih zvezda."
"Čak dosta svetlije, partneru Elija. Delimično je zatamnjeno, jer bi u suprotnom došlo do povrede
očnog živca."
"Ali gde je, onda, sama Aurora?"
"Vidiš li Orionovo sazvežđe?"
"Da, vidim... Hoćeš da kažeš da i dalje vidimo sazvežđa kao sa Zemlje, kao u planetarijumu u
Gradu?"
"Otprilike tako. S obzirom na međuzvezdana rastojanja, baš i nismo tako daleko od Zemlje i
Sunčevog sistema, tako da nebeski svod izgleda približno isto i sa Aurore i sa Zemlje. Na Zemlji je
Aurorino sunce poznato kao zvezda Tau Ceti koja je udaljena samo 3.67 parseka... A sada, ako
povučeš pravu liniju od Betelgeza prema srednjoj zvezdi u Orionovom pojasu, i dalje, za otprilike
istu dužinu - možda tek malo više - srednjeblistava zvezda koju ćeš ugledati, zapravo je planeta
Aurora. Tokom nekoliko narednih dana, s obzirom da joj se brzo približavamo, postajaće sve
prepoznatljivija."
 Bejli se ozbiljno zagleda u planetu. Predstavljala je tek svetlu tačkicu sličnu kakvoj zvezdi. Nije
bilo nikakvog svetlećeg putokaza koji bi se palio i gasio, ukazujući na pravac prema njoj. Nije bilo
nikakvog bleštavog luka, na kome bi stajalo ispisano njeno ime.
"A gde je sunce?" upita on. "Mislim, Zemljina matična zvezda."
"Gledajući s Aurore, nalazi se u sazvežđu Device. Reč je o zvezdi drugog reda veličine. Na
žalost, astrosimulator kojim raspolažemo nije snabdeven odgovarajućim podacima, te mu baš ne bi
bilo lako da ti ga prikaže. Mogao bi ga, u najboljem slučaju, videti samo kao običnu zvezdu, nimalo
različitu od ostalih."
"Nije važno", odgovori Bejli. "Ionako ću sada isključiti spravu. Ukoliko nešto zapne - pomozi
mi."
Nije bilo potrebe da mu pomogne. Svemirskih prostranstava nestade istog onog časa kada je
pomislio da želi da ih napusti, i Bejli se ponovo nađe u sobi, iznenada zaslepljen njenim
osvetljenjem.
I tek tada, kada su njegova čula ponovo normalno proradila, pade mu na um da mu se nekoliko
prethodnih trenutaka činilo da je proveo u dubinama svemira, bez ikakvog zaštitnog zida, i da uprkos
tome ni za časak nije osetio strah od otvorenog prostora, karakterističan za žitelje Zemlje. Osećao se
savršeno lagodno, budući da je odlučio da se ne obazire na svoje tobožnje nepostojanje.
Ta ga je pomisao donekle zbunila, i za izvesno vreme odvojila od daljeg razgledanja video-
knjiga.
Povremeno bi se, ipak, vraćao astrostimulatoru kako bi bacio još koji pogled na svemir koji je
video kao sa nekog vidikovca neposredno izvan broda, dok njega (očigledno) nigde nije bilo. Činio
je to ponekad samo na trenutak, naprosto da se uveri da boravak u beskonačnoj praznini ne izaziva u
njemu osećaj nelagodnosti. Ponekad bi se osetio izgubljen u zvezdanom rasporedu, pa bi lenjo
prebrojavao zvezde ili od njih stvarao vlastite geometrijske slike, koristeći priliku da se bavi nečim
što na Zemlji nikako ne bi bio u stanju da čini, jer bi rastući osećaj agorafobije veoma brzo sve drugo
nadvladao.
Konačno, više nije bilo sumnje da Aurora postaje sve blistavija. Uskoro se mogla lako razabrati
među ostalim svetlosnim tačkicama, zatim nepogrešivo, i na kraju neizbežno. Najpre je delovala kao
sičušna, srebrnasta čestica svetlosti, koja je zatim sve brže počela da se uvećava, tako da su se
uskoro na njoj mogle uočiti i smene dana i noći.
Predstavljala je gotovo savršen polukrug kada je Bejli konačno postao svestan njenih mena.
Bejli se obrati Denilu za potpunije razjašnjenje. "Aurori se približavamo sa njene spoljašnje
orbitalne ravni, objasni robot. "Južni pol planete nalazi se, manje ili više, u središtu njenog diska,
delom na osvetljenoj površini. Na južnoj hemisferi sada je proleće."
"Na osnovu onoga što sam pročitao", primeti Bejli, "Aurorina osa nagnuta je pod uglom od
šesnaest stepeni." Samo se nekoliko trenutaka zadržao na opisu fizičkih svojstava planete, nastojeći
da, pre svega, sazna što više o njenim žiteljima, ali mu se taj podatak ipak urezao u pamćenje."
"Tako je, partneru Elija. Uskoro ćemo ući u Aurorinu orbitu i smene dana i noći postaće brže.
Aurora se brže obrće oko svog sunca nego Zemlja..."
"Da, dan i noć traju na njoj dvadeset tri časa."
"Tačno dvadeset tri časa i dvadeset minuta. Dan na Aurori sastoji se od deset časova, a svaki čas
izdeljen je na stotinu minuta, od kojih, opet, svaki ima stotinu sekundi. Svaki sekund na Aurori
otprilike je za petinu kraći od onog na Zemlji."
"Da li se na to misli kada se u knjigama govori o metričkim časovima, metričkim minutima, i tako
dalje?"
 "Da. U početku je Aurorance bilo teško ubediti da napuste vremenske jedinice na koje su bili
navikli, i tako su u upotrebi bila oba sistema - i standardni i metrički. Danas navodimo samo časove,
minute i sekunde, pri čemu se decimalna verzija naprosto podrazumeva. Isti taj sistem usvojen je i na
svim svetovima Svemiraca, premda na nekima od njih nije usklađen sa prirodnom rotacijom planete.
Razume se, svaka pojedina planeta koristi svoj lokalni sistem."
"Kao, na primer, Zemlja."
"Tako je, partneru Elija, s tim što Zemlja koristi isključivo prvobitne, standardne vremenske
jedinice. To ne odgovara svetovima Svemiraca, pogotovo kada je trgovina u pitanju, ali se, uprkos
tome, ne protive da Zemlja zadrži svoj tradicionalni način merenja vremena."
"Ne iz puke obzirnosti, pretpostavljam. Sve mi se čini da je to samo jedan od načina na koji žele
da istaknu Zemljinu različitost... A kako se decimalni sistem uklapa u godinu? Na kraju krajeva, i
Aurora mora imati svoj prirodni tok obrtanja oko sunca, od koga zavise i njena godišnja doba... Kako
se ona mere?"
"Aurora se oko svog sunca obrne za 373.5 auroranska dana, što iznosi 0.95 dužine zemaljske
godine", odgovori Denil. "Međutim, to nema nikakvu praktičnu važnost. Na Aurori su usvojili da
jedan mesec ima trideset dana, a deset meseci da čini jednu metričku godinu. Metrička godina iznosi
četiri petine sezonske, odnosno, otprilike, četiri petine zemaljske godine. Taj se odnos, razume se,
razlikuje od jednog sveta do drugog. Obično se uzima da deset dana čini jedan decimesec. Ovakav
sistem u upotrebi je na svim Spoljnim svetovima."
"Ipak, mora postoja ti neki prihvatljiv način da se slede promene godišnjih doba."
"Na svakom svetu postoji i sezonska godina, ali se na nju malo ko obazire. Ukoliko je, iz bilo kog
razloga, takvo obaveštenje nekome potrebno, uz pomoć kompjutera moguće je bilo kojem danu - u
prošlosti ili u sadašnjosti - odrediti mesto u sezonskoj godini. To se može učiniti na svakom od
svetova, pri čemu ni prebacivanje u lokalno vreme, ili lokalnog vremena u sezonsku godinu, ne
predstavlja ni najmanju teškoću. Samo se po sebi razume, partneru Elija, da je svaki robot sposoban
da to obavi, kada god su lokalno vreme ili sezonska godina od nekog značaja za ljudsku delatnost.
Prednost metričkih jedinica je u tome što ljudima stavljaju na raspolaganje objedinjeni sistem
merenja vremena, uz, dakako, tek manje promene u decimalnim vrednostima za pojedinačne svetove."
Bejlija je zbunjivala činjenica da u video-knjigama koje je pogledao o svemu tome nije bilo ni
pomena. Međutim, zahvaljujući vlastitoj upućenosti u istoriju Zemlje, bilo mu je poznato da je -
nekad davno - lunarni mesec na njoj predstavljao okosnicu kalendara, ali je potom došlo doba kada
je, zarad lakšeg merenja vremena, lunarni mesec naprosto bio zanemaren i gotovo zaboravljen. Da su
zemaljske knjige bile stavljene na uvid nekom strancu, on, vrlo verovatno, ne bi u njima našao ni
pomena o lunarnom mesecu ili promenama koje su nastupile u kalendarima. Sadržale su samo datume,
bez ikakvih dodatnih objašnjenja.
Do koje se mere, u tom slučaju, mogao osloniti na saznanja koja je dosad prikupio? Biće,
očigledno, prinuđen neprestano da postavlja pitanja, i da ništa ne uzima kao samo po sebi razumljivo.
Biće toliko prilika da mu promakne i ono što je očigledno, toliko izgleda da nešto pogrešno
razume, toliko načina da se zaputi pogrešnim tragom.

11.
Sada je već Aurora, koja je po mnogo čemu ličila na Zemlju, ispunjavala gotovo čitav prizor kada
bi koristio astrostimulator. (Bejli na taj način još nikada nije video Zemlju, ali je u knjigama iz
astronomije bilo dosta fotografija kojih se i te kako nagledao).
Bejli je na Aurori ugledao iste one kovitlace oblaka, istovetne prizore pustinjskih oblasti, iste
široke pruge dana i noći, iste spletove treperavih svetala na noćnoj polulopti planete, baš kao na
fotografijama Zemlje.
Bejli je sve to zaneseno posmatrao, a onda pomisli: a šta ako su ga, iz nekog razloga, poveli u
svemir, rekavši mu da ide na Auroru, a u stvari su ga zbog nečega vraćali na Zemlju - iz nekog
tananog i ludačkog razloga? Kako bi, uopšte, pre nego što sleti, mogao da uoči razliku?
Ali da li je bilo razloga za podozrenje? Denil mu je strpljivo objasnio da sazvežđa na nebesima
obe planete izgledaju isto, ali, nije li to i bilo prirodno za planete što kruže oko komšijskih sunaca?
Posmatrane iz svemira, obe su planete, u celini gledano, bile gotovo istovetne; ali, nije li se to i
moglo očekivati s obzirom na činjenicu da su obe bile naseljene i u visokoj meri prilagođene
ljudskim potrebama?
Da li je imao i najmanjeg razloga da pretpostavi da se neko na tako neuverljiv način poigrao s
njim? I čemu? A opet, zašto ne bi sve i predstavili tako da deluje neuverljivo i beskorisno? Ipak,
ukoliko je postojao neki čvrst razlog za tako nešto, on bi ga, sigurno, smesta prozreo.
Da li bi i Denil bio deo jedne takve zavere? Sigurno ne bi, da je bio ljudsko biće. Međutim, on je
bio samo robot; i, nije li postojala mogućnost da mu se naredi da se na odgovarajući način i ponaša?
Nije bilo načina da dođe do bilo kakvog razboritog zaključka. Bejli zateče sebe kako pokušava da
nazre obrise kontinenata ne bi li ih prepoznao kao zemaljske ili zaključio da oni to nisu. To će biti
štih-proba... ali ispala je neuspešna.
Prizori koji su se neodređeno smenjivali kroz oblake nisu mu bili ni od kakve koristi. On
jednostavno nije bio dovoljno upućen u geografiju Zemlje. Ono što je na Zemlji najbolje poznavao,
bili su njeni podzemni Gradovi, njene pećine od čelika.
Delići morske obale koje je video nisu mu delovali poznato - da li je to bila Aurora ili Zemlja, on
to nije znao.
Ali čemu sve te nedoumice? Kada se uputio na Solariju, ni za časak nije posumnjao da ide ka
pravom odredištu; ni za trenutak mu ni na pamet nije palo da ga, možda, vraćaju na Zemlju... Da, ali
tada je pred sobom imao jasan zadatak, i postojali su razumni izgledi da ga uspešno okonča, dok je
sada osećao da za tako nešto nema nikakve šanse.
A možda je, zapravo, želeo da se vrati na Zemlju, te je u svom umu iskovao lažnu zaveru, kako bi
je samom sebi predstavio kao moguću.
Nedoumice u njegovom umu dostignuše takav stepen da su počele da žive vlastitim životom. Nije,
naprosto, bio u stanju da ih se oslobodi. Video je sebe kako posmatra Auroru sa gotovo mahnitom
napetošću, nesposoban da se vrati u stvarnost svoje kabine.
Aurora se kretala, lagano se obrćući...
Dovoljno ju je dugo posmatrao da bi to mogao uočiti. Dok je posmatrao svemir, sve mu se činilo
nepomičnim, poput neke tamno obojene pozadine, sa tihim i kao zamrznutim tkanjem iskrica svetlosti,
usred koga se, kasnije, pojavila i jedna polukružna tačkica. Da li mu je ta potpuna ukočenost pomogla
da suzbije osećanje straha od beskrajnog, praznog prostora?
Ali sada je bio u stanju da vidi Auroru kako se kreće, i on shvati da brod spiralno ulazi u
poslednju fazu leta pre sletanja. Oblaci su se naduvavali naviše...
Ne, ne oblaci; to se brod spiralno spuštao. Brod se kretao. On se kretao. Odjednom je postao
svestan svog postojanja. Propadao je kroz oblake; padao je, bez zaštite, kroz prazninu pravo ka
čvrstom tlu.
Grlo mu se steglo; jedva je disao.
Očajnički je govorio samom sebi: ututkan si sa svih strana. Brodski zidovi svuda su oko tebe.
Ali zidove nije bio u stanju da oseti.
 Bez obzira na zidove, pomisli on, ipak si zatvoren sa svih strana. obmotan si kožom.
Međutim, ni vlastitu kožu nije bio u stanju da oseti.
Osećao se još gore nego da je bio sasvim nag - bio je ogoljena ličnost, potpuno razotkrivena
suština identiteta, živa tačka, singularnost okružena otvorenim i beskrajnim svetom, a pri tom je i
padao.
Želeo je da isključi tu viziju, da stegne šaku oko ivice kontrolne pločice - ali se ništa ne dogodi.
Nervni završeci su mu se do te mere izobličili da ni uz silnu volju do automatskog pritiskanja nije
došlo. Jednostavno, izgubio je volju. Oči nisu htele da mu se sklope, niti šaka da se stisne. Užas ga je
obuzeo i hipnotisao, toliko ga uplašivši da se skamenio.
Sve što je osećao bili su oblaci pred njim, beli - ipak, ne sasvim beli - sa narandžasto-zlaćanim
prelivom...
A onda je sve odjednom posivelo - i on poče da se davi. Nije bio u stanju da diše. Očajnički se
trudio da pročisti začepljeno grlo, da pozove Denila u pomoć...
Ali nije bio u stanju ni glasa da pusti...

12.
Bejli je disao kao da je upravo grudima prekinuo vrpcu posle duge i iscrpljujuće trke. Soba je
bila nekako iskošena, i on pod levim laktom oseti nešto tvrdo.
Trenutak potom, shvati da leži na podu.
Žiskar je klečao pokraj njega, i robotova šaka (čvrsta, ali nekako hladna) stezala mu je doručje
desne ruke. Vrata kabine, koja je mogao videti preko Žiskarovog ramena, bila su odškrinuta.
Bejli nije morao da pita šta se dogodilo, jer mu je odmah sve bilo jasno. Žiskar je ščepao njegovu
nemoćnu šaku i pritisnuo mu prste na kontrolnu pločicu kako bi isključio astrosimulator. U
suprotnom...
Denil je takođe bio tu, nadnesen nad Bejlijem; u njegovom pogledu naziralo se nešto što je bilo
veoma nalik na bol.
"Nisi ništa rekao, partneru Elija", oglasi se Denil. "Da sam samo malo ranije postao svestan tvojih
tegoba..."
Bejli pokuša da mu stavi do znanja da je shvatio, ali da više nije važno. Još nije bio u stanju da
govori.
Dvojica robota sačekaše dok Bejli ne načini slabačak pokret u želji da ustane, a onda hitro
podmetnuše ruke, pomogavši mu da se podigne. Pošto ga smestiše na sedište, Žiskar neosetno ukloni
kotrolnu pločicu iz Bejlijeve šake.
"Uskoro ćemo se spustiti", obavesti ga Žiskar. "Pretpostavljam da vam astrosimulator više neće
biti potreban."
"U svakom slučaju, najbolje bi bilo da ga uklonimo", dodade Denil ozbiljnim glasom.
"Čekajte!" uzviknu Bejli. Glas mu je bio nalik na promukli šapat, i još nije bio siguran može li iz
sebe istisnuti ijednu reč. Stoga duboko udahnu, i pročisti grlo. "Čekajte!" ponovi on slabim glasom.
"Žiskare!"
Žiskar se okrenu. "Da, gospodine?"
Bejli nije odmah progovorio. Sada, kada ga je pozvao, Žiskar će biti spreman da čeka, možda i
beskonačno dugo. Bejli pokuša da se pribere. Bio u pitanju strah od praznine ili ne, i dalje nije bio
načisto u pogledu njihovog odredišta. To je prvo počelo da ga muči i sasvim je moguće da je samo
pojačalo njegovu teskobu pred prazninom.
Morao je to odmah da raščisti. Žiskar ga neće slagati. Robot nije u stanju da laže - osim ukoliko
mu nije dat sasvim određen nalog u tom smislu. Ali zbog čega bi, uopšte, takav nalog bio izdat
Žiskaru? Denil je bio njegov pratilac, i on je trebalo da sve vreme ostane s njim. Ukoliko je uopšte
trebalo izreći neku laž, bio bi to Denilov zadatak. Žiskar je samo obavljao sitne poslove, kao što je
na primer bilo stražarenje pred vratima. Zasigurno, ne bi on bio taj koga bi upleli u mrežu laži.
"Žiskare", pozva on ponovo robota, sada gotovo normalnim glasom.
"Da, gospodine?"
"Treba uskoro da sletimo, je li tako?"
"Kroz nešto manje od dva časa, gospodine."
To znači dva metrička sata, pomisli Bejli. Više od dva normalna sata? Ili manje? Nije važno. To
je samo moglo uneti zbrku.
"Reci mi smesta ime planete na koju se spuštamo", zatraži Bejli što je mogao oštrijim glasom.
Ljudsko biće, ako bi uopšte odgovorilo, učinilo bi to posle pauze - a i onda bi to učinilo sa vidnim
iznenađenjem.
Žiskar je, međutim, odgovorio istog časa, jasno i nedvosmisleno. "Aurora, gospodine."
"Otkud znaš."
"Aurora je naše odredište. Pored toga, to nikako ne bi mogla biti Zemlja, budući da masa
Aurorinog sunca, Tau Ceti, iznosi samo devet desetina mase Zemljinog sunca. Iz toga sledi da je Tau
Ceti nešto hladnija zvezda i njenu svetlost sveže i nenaviknute ljudske oči doživljavaju kao izrazito
narandžastu. Moguće je da ste već u odbljescima na gornjim slojevima oblaka, uočili karakterističnu
boju Aurorinog sunca. U svakom slučaju, primećivaćete je svuda oko sebe... dok vam se oči ne
naviknu na nju."
Bejli skloni pogled sa Žiskarovog bezizražajnog lica. Tako je, već sam zapazio razliku u bojama,
pomisli Bejli, samo što tome nisam pridavao nikakvu važnost. Glupa greška.
"Slobodan si, Žiskare."
"Da, gospodine."
Bejli se s gorčinom obrati Denilu. "Napravio sam budalu od sebe, Denile."
"Shvatio sam da se pitaš da li te možda ne obmanjujemo, partneru Elija, i vodimo na neko drugo
mesto, a ne na Auroru... Da li si imao ikakvog razloga za tako nešto?"
"Nisam. Možda je za to bila kriva nelagodnost proistekla iz podsvesnog straha od praznog
prostora. Zagledan u prividno nepomičan svemir nisam osećao nikakvu uočljivu tegobu, ali je osećaj
tegobe mogao biti skriven negde duboko unutra, gde je izazivao sve veći nespokoj."
"Naša greška, partneru Elija. Budući da smo znali za tvoju odbojnost prema otvorenim prostorima,
nismo smeli dopustiti da se prepustiš astrosimulatoru, odnosno, budući da si to već učinio, nismo te
smeli ostaviti bez nadzora."
Bejli zbunjeno odmahnu glavom. "Nije to u pitanju, Denile. Dovoljno me dobro nadzirete. Pitanje
koje mi se nameće jeste, zapravo, do koje ću mere biti pod nadzorom na samoj Aurori."
"Partneru Elija, čini mi se da će biti veoma teško omogućiti ti slobodan pristup svim mestima na
Aurori, kao i samim Aurorancima."
"Uprkos svemu, baš mi to mora biti omogućeno. Ukoliko treba da rešim ovaj slučaj roboumorstva,
mora mi biti omogućeno da potražim obaveštenja na licu mesta - i od osoba koje su u tome imale
nekog udela."
Bejli se sada osećao već sasvim dobro, mada je bio iznuren. Zaista neobično, ali snažan doživljaj
kroz koji je upravo prošao izazvao je u njemu silnu potrebu za lulom i duvanom, iako je u pitanju bila
navika s kojom je, bar je tako verovao, raskrstio još pre godinu dana. Gotovo da je mogao osetiti
ukus i miris duvanskog dima kako mu se provlače kroz usta i nos.
 Znao je da će morati da se zadovolji pukim sećanjem na to. Na Aurori, pušenje ni po koju cenu
nije bilo dozvoljeno. Duvana nije bilo ni na jednom od svetova Svemiraca, i, čak i da ga je poneo sa
sobom, bio bi mu oduzet i uništen.
"Partneru Elija", prenu ga Denil iz misli, "o tome moramo porazgovarati sa dr Fastolfom čim se
spustimo. Nisam ovlašćen da donosim slične odluke."
"Svestan sam toga, Denile, ali kako da razgovaram sa Fastolfom? Posredstvom nečega nalik na
astrosimulator? Sa kontrolnom pločicom u rukama?"
"Ni u kom slučaju, partneru Elija. Razgovaraćeš s njim licem u lice... Namerava, naime, da te
dočeka u svemirskoj luci."

13.
Bejli je osluškivao neće li začuti zvuke koji je trebalo da prate sletanje. Nije mu, razume se, bilo
poznato kakve bi prirode oni mogli biti. Nije poznavao mehanizam broda, nije znao koliko je ljudi i
žena bilo na njemu, kakve su obaveze imali pri sletanju, niti u kom će se vidu zvuci objaviti.
U obliku povika? Hučanja? Ili, pak, tek nejasnog podrhtavanja?
Nije čuo baš ništa.
"Čini mi se, partneru Elija", primeti Denil, "da si još prenapet... Voleo bih da ne oklevaš da me
upoznaš sa svakim osećanjem nelagodnosti koje bi se kod tebe moglo javiti... Moram ti smesta priteći
u pomoć ukoliko, iz bilo kog razloga, osetiš nelagodnost."
U Denilovom glasu moglo se naslutiti blago naglašavanje reči 'moram'.
Bejli poluodsutno stade da razmišlja: Prvi zakon navodi ga na to. I on je, na svoj način, budući da
nije predvideo nevolju koja me je snašla, sigurno propatio isto onoliko koliko i ja. Nedozvoljena
neuravnoteženost pozitronskih kola za mene ne mora imati nikakvog značaja, ali kod njega može
proizvesti istu onu vrstu neprijatnosti i istu reakciju kao i bol kod mene.
Razmišljao je i dalje: mogu li ja, uopšte, bolje znati šta se zbiva u veštačkom tkivu i veštačkoj
svesti jednog robota, nego što Denil zna šta se događa u meni?
A onda, osetivši neku vrstu griže savesti što je o Denilu razmišljao kao o robotu, Bejli se zagleda
u njegove blage oči (kada je o njegovom pogledu počeo razmišljati kao o blagom?)... "Smesta ću te
obavestiti ako osetim i najmanju nelagodnost", složi se Bejli. "U ovom trenutku, sa mnom je sve u
redu. Samo pokušavam, partneru Denile, da uočim bilo kakav zvuk koji bi mi nešto nagovestio o
postupku sletanja."
"Hvala ti, partneru Elija", odgovori Denil ozbiljno i lako se nakloni. "Ne bi trebalo da osetiš
nikakvu nelagodnost prilikom sletanja. Osetićeš ubrzanje, ali jedva primetno, jer će se, do izvesne
mere, i sama ova prostorija tome prilagoditi. Moguće je da temperatura skoči, ali ne više od dva
stepena celzijusa. Što se tiče zvučnih efekata, možda će se čuti blago šištanje prouzrokovano
prolaskom kroz atmosferu. Da li će išta od toga izazvati kod tebe osećaj nelagodnosti?"
"Ne bi trebalo... Ono što mi smeta jeste što i sam, na neki način, ne učestvujem u sletanju. Voleo
bih da o tome saznam nešto više. Ne dopada mi se što sedim ovde kao kakav zatočenik i što mi je to
iskustvo uskraćeno."
"Ali partneru Elija, već si ustanovio da priroda takvih iskustava baš ne odgovara tvojim
sklonostima."
"Ali Denile, kako da to onda prevaziđem?" upita Bejli žustro. "To ipak nije razlog da sedim ovde
zatvoren."
"Partneru Elija, već sam ti objasnio da te držimo ovde zarad tvoje vlastite bezbednosti."
Bejli odmahnu glavom, jasno ispoljivši svoje neslaganje. "Razmislio sam o tome i smatram to
čistom besmislicom. Imajući u vidu sva ograničenja koja su mi nametnuta, kao i teškoće s kojima ću
se suočiti u pogledu razumevanja bilo čega u vezi s Aurorom, moji izgledi da raščistim svu tu zbrku
tako su mali da mislim da nikome ko je pri zdravom razumu ni na pamet ne bi palo da traći vreme
pokušavajući da me osujeti. A ukoliko bi to nekom ipak palo na pamet, zašto bi mene lično napadao?
Što ne bi izvršio sabotažu na ovom brodu? Ukoliko pođemo od toga da smo suočeni sa ovejanim
nitkovima, posmatrano sa njihovog stanovišta, uništenje ovog broda i njegove posade, Žiskara i tebe -
i mene, razume se - predstavljao bi malu cenu koju bi valjalo platiti."
"I ta mogućnost uzeta je u obzir. Brod je pažljivo pregledan. I najmanji nagoveštaj neke sabotaže
bio bi otkriven."
"Siguran si? Sto odsto siguran?"
"Razume se da ništa nije apsolutno izvesno kada je u pitanju jedna ovakva stvar. Žiskara i mene,
međutim, teši pomisao da je postotak izvesnosti u ovom slučaju vrlo visok i da možemo nastaviti ne
gubeći iz vida onaj minimalni postotak mogućnosti da dođe do katastrofe."
"A ako ipak grešite?"
Jedva primetni grč minu Denilovim licem, kao da se od njega tražilo da razmotri nešto što je bilo
u očitoj suprotnosti sa nesmetanim radom pozitronskih spletova njegovog mozga. "Ali dosad nismo
pogrešili."
"Ne možeš biti toliko siguran. Upravo nam predstoji sletanje, i to, sasvim sigurno, predstavlja
trenutak povećane opasnosti. U stvari, u ovom trenutku ni nema potrebe za sabotažom na brodu. Sada
sam u najvećoj opasnosti - upravo sada. Ne mogu ostati u ovoj prostoriji, s obzirom na to da treba da
stupim na tle Aurore. Biće potrebno da prođem kroz brod, i tako ću biti nadohvat onih koji su na
njemu. Je li sve preduzeto da se iskrcavanje bezbedno obavi? (Osećao je da postupa sitničavo -
bespotrebno se istresajući na Denila, uznemiren usled dugog zatočeništva i osećajući se poniženim
zbog svoje malopređašnje slabosti).
"Jeste, partneru Elija", odgovori Denil mirno. "Da ti kažem istinu, već smo sleteli. Ovog časa
nalazimo se na Aurori."
Bejli se na trenutak zgranuo, a onda stade mahnito da se obazire oko sebe - ali razume se, iz
zatvorene prostorije ništa se nije moglo videti. Niti je osetio niti čuo išta od onoga što mu je Denil
maločas nagovestio. Ni ubrzanje, ni porast temperature, ni šištanje... Da nije Denil, ipak, ponovo,
namerno potegao pitanje njegove lične bezbednosti, kako bi bio siguran da neće razmišljati o drugim,
dakako manje važnim neprijatnim stvarima?
"Ipak, ostaje pitanje bezbednog izlaska iz broda", nastavi Bejli uporno. "Kako da se to izvede a da
ne budem izložen napadu mogućih neprijatelja?"
Denil pristupi zidu i dodirnu neko mesto na njemu. Zid se istog časa razdvoji i njegova dva krila
brzo kliznuše u stranu. Bejli ugleda pred sobom dugu cilindričnu prostoriju, nalik na tunel.
U tom trenutku na vratima se pojavi Žiskar. "Gospodine", obrati mu se on, "nas trojica izići ćemo
kroz izlazni hodnik. Ostali će biti pod nadzorom spolja. Na kraju tunela čekaće nas dr Fastolf."
"Vidiš, preduzeli smo sve mere predostrožnosti", dodade Denil.
"Izvinjavam se Denile, Žiskare", promrmlja Bejli i smrknuto kroči u tunel. Sva ta nastojanja da ga
uvere kako su preduzete sve mere predostrožnosti jasno su mu kazivala da su smatrali kako su one
zaista bile neophodne.
Bejli je voleo da misli kako nije kukavica, ali sada se nalazio na tuđoj planeti, bez mogućnosti da
razlikuje prijatelja od neprijatelja, bez mogućnosti da nađe utehu u bilo čemu prisnom (s izuzetkom,
razume se, Denila). U ključnim trenucima, pomisli on dok ga je podilazila jeza, naći će se ogoljen,
bez ičega što bi ga grejalo i pružalo mu osećaj olakšanja.
FASTOLF
14.
Dr Han Fastolf zaista ih je čekao - smešeći se. Bio je visok i vitak, svetlosmeđe, ne naročito guste
kose, a bile su tu, razume se, i njegove uši. Tih se ušiju Bejli dobro sećao, čak i posle tri godine.
Velike, klempave uši, davale su mu pomalo smešan, pomalo prostodušan izgled. Uši su bile te koje su
izmamile Bejliju osmeh pre nego Fastolfova dobrodošlica.
Bejli se za trenutak zapita kako to da auroranska medicinska tehnologija ne obuhvata i područje
sitne plastične hirurgije koja se bavi otklanjanjem takvih nedostataka kao što su ovako ogromne uši...
Ali s druge strane, moguće je da se Fastolfu dopadao njihov izgled baš kao -iznenađujuće - i samom
Bejliju. Uvek ima šta da se kaže o licu koje izaziva smeh.
Možda je Fastolf i držao do toga da već na prvi pogled ostavi prijatan utisak. Ili je možda smatrao
uputnim da se prema njemu odnose s potcenjivanjem? Ili je, naprosto, želeo da bude različit?
"Detektive Elija Bejli", oslovi ga dr Fastolf, "još vas se dobro sećam, iako vas stalno sebi
predstavljam sa licem glumca koji je tumačio vaš lik u onoj drami."
Bejli se namršti. "Moram vam priznati, dr Fastolfe, da me ta hipertalasna drama još progoni. Kad
bih samo znao gde da se od nje sakrijem..."
"Nema takvog mesta", dočeka ga Fastolf srdačno. "Ne, bar, nekog običnog. Ali ako vam to toliko
smeta, od ovog časa brišemo tu temu iz naših razgovora. Nikada je više neću pomenuti. Slažete li
se?"
"Hvala vam." Sa proračunatom naglošću, Bejli pruži ruku dr Fastolfu.
Fastolf je trenutak vidljivo oklevao, a onda je oprezno i nakratko prihvati. "Nadam se, gospodine
Bejli, da ne predstavljate pokretnu vreću zaraze." On se žalosno zagleda u svoje šake. "Moram ipak
priznati", dodade on, "da se baš ne osećam prijatno, uprkos tome što su mi šake prošle kroz hemijsku
obradu. Šta ćete, i ja sam žrtva strahova koji opsedaju naše društvo."
Bejli sleže ramenima. "Niko od nas nije toga pošteđen. Ni meni baš nije najdraža pomisao da
budem na Otvorenom - to jest, na vazduhu. A kad smo već kod toga, nimalo nisam zadovoljan što sam
na Auroru morao da dođem pod okolnostima u kakvima sam se našao."
"Razumem vas sasvim dobro, gospodine Bejli. Imam ovde zatvoreno vozilo za vas, i kada
stignemo na moj posed, daćemo sve od sebe da i dalje ostanete u zatvorenom."
"Hvala vam, ali dok budem boravio na Aurori, osećam da ću povremeno morati da se nađem i na
Otvorenom. Spreman sam na to - u meri u kojoj to uopšte mogu biti."
"Shvatam... Ipak, nastojaćemo da vas ne izlažemo Otvorenom ako to zaista ne bude neophodno.
Budući da to ovog časa nije slučaj, molim vas da ostanete unutra."
Vozilo ih je čekalo u senci na izlazu iz tunela i jedva da je došao u dodir sa Otvorenim pri prelazu
iz jednog u drugo. Bejli je bio savršeno svestan prisustva Denila i Žiskara iza svojih leđa; iako
veoma različiti po izgledu, obojica su posedovali gotovo istovetnu ozbiljnost i sposobnost da čekaju
- krajnje strpljivo.
Fastolf otvori zadnja vrata na kolima. "Molim vas, uđite."
Bejli uđe. Hitro i bez ikakvih poteškoća Denil kliznu za njim, dok se Žiskar, gotovo istovremeno,
pokretom nalik na lepo smišljenu plesnu figuru, smesti s njegove druge strane. Bejli se, tako, nađe
uklješten između dvojice robota, mada ne i previše stisnut. U stvari, sasvim mu je godila pomisao da
se između njega i Otvorenog nalaze masivna tela dvojice robota.
Međutim, Otvoreno nije ugledao ni na tren. Fastolf se smestio na prednje sedište i, pošto su se
vrata za njim zatvorila, prozori su se zatamnili i veštačka, rastresita svetlost obasjala je unutrašnjost
vozila.
"Obično se, gospodine Bejli, ne vozim na ovaj način", objasni mu dr Fastolf, "ali, sasvim mi je
svejedno ukoliko vama ovako više odgovara. Vozilom u potpunosti upravlja kompjuter, poznato mu
je kuda treba da ide, i u stanju je da iziđe na kraj sa svakom preprekom ili opasnošću. Nema nikakve
potrebe da mi sami bilo šta činimo."
Osetilo se jedva uočiljivo ubrzanje, a potom neodređeni i jedva primetni osećaj kretanja.
"Ovo je bezbedan put, gospodine Bejli", nastavi Fastolf. "Dobro sam se pomućio da što manji
broj ljudi sazna da ćete biti u ovom vozilu; isto tako, sasvim je izvesno da niko neće moći da utvrdi
da ste sada u njemu. Vožnja kolima - koja se kreću na mlazni pogon, tako da, zapravo, lebde nad tlom
- neće dugo potrajati, ali, razume se, ukoliko želite, slobodno se opustite i predahnite. U ovom vozilu
savršeno ste bezbedni."
"Sve vreme se ponašate", primeti Bejli, "kao da smatrate da sam zaista u opasnosti. Na brodu sam
bio do te mere zaštićen da sam se gotovo osećao kao zatočenik - i, evo, sada nastavljamo s tim."
Bejli se obazre po skučenoj, sa svih strana zatvorenoj unutrašnjosti vozila; bio je sasvim okružen
konstrukcijom od čelika i neprozirnog stakla - da se i ne pominju tela dvojice robota.
Fastolf se veselo nasmeja. "Znam da preterujem, ali napetost na Aurori sada je na vrhuncu. Stižete
ovamo usred krize, i stoga ću radije ispasti smešan zbog preterivanja, nego da vas, zanemarivanjem
mera predostrožnosti, izložim užasnim rizicima."
"Nadam se da shvatate, dr Fastolfe", odgovori Bejli, "da bi moj neuspeh ovde značio i ozbiljan
udarac za Zemlju."
"To mi je veoma dobro poznato. Verujte mi, da ću isto kao i vi dati sve od sebe da do toga ne
dođe."
"Verujem vam. Pored toga, moj mogući neuspeh ovde - ma šta bio razlog tome - značio bi i moj
lični i profesionalni krah tamo na Zemlji."
Fastolf se naglo okrenu i zagleda u Bejlija s izrazom iskrene zaprepašćenosti. "Stvarno? To,
zaista, ne bismo želeli da se desi."
Bejli sleže ramenima. "Slažem se, ali bi se to ipak dogodilo. Nema nikakve sumnje da bih postao
najzgodnija meta za ojađenu vladu na Zemlji."
"To mi uopšte nije palo na pamet, gospodine Bejli, kada sam tražio da vas pošalju ovamo...
Možete biti sigurni da ću učiniti sve što je u mojoj moći. Mada, iskreno da kažem..." Fastolf obori
pogled. "Mada, iskreno da kažem, ukoliko izgubimo, to baš i neće biti mnogo."
"Znam", odgovori Bejli suvo i, zavalivši se dublje u sedište, zatvori oči. Kretanje vozila osećalo
se sada samo kao blago ljuljuškanje, ali Bejli ipak ne zaspa. U stvari, napregnuto je razmišljao - bez
obzira na to koliko mu to moglo biti od koristi.

15.
Bejli nije ni na drugom kraju imao prilike da iskusi Otvoreno. Kada je pomolio glavu iz vozila,
već su se nalazili u podzemnoj garaži; potom su se malim liftom(kako se kasnije ispostavilo) popeli
do prizemlja.
Uveli su ga u jednu sunčanu prostoriju i, dok je prolazio kroz nju izložen neposrednim zracima
sunca - da, bilo je u njemu narandžaste primese - Bejli malkice uvuče ramena.
Fastolfu to ne promače. "Prozori su prozirni, ali se mogu zamračiti", reče on. "Ukoliko želite,
možemo to odmah učiniti. Trebalo je da se ranije setim..."
"Ne, nema potrebe", odgovori Bejli pomalo osorno. "Nastojaću da im sve vreme budem okrenut
leđima. Moram se naviknuti."
 "Kako god želite, ali, molim vas, obavestite me, u bilo koje doba, ukoliko se osetite neprijatno...
Gospodine Bejli, na ovom delu Aurore sada je pozno jutro. Ne znam prema kakvom ste se vremenu
ravnali na brodu... Ipak, ukoliko ste budni već nekoliko časova, i sada želite da odspavate, to
možemo lako srediti. Ukoliko vam se ne spava, i ukoliko niste gladni, niko vas neće terati da
obedujete. Međutim, ukoliko bi vam doručak prijao, dobro ste došli da mi se za nekoliko časaka
pridružite."
"To se slučajno sasvim poklapa sa mojim biološkim vremenom."
"Odlično. Podsećam vas da je naš dan otprilike sedam odsto kraći od zemaljskog. Ne bi trebalo
da osetite neke posebne teškoće u bioritmičkom prilagođavanju, ali, ukoliko se to ipak desi,
nastojaćemo da se ravnamo prema vašim potrebama."
"Hvala vam."
"Još nešto... Zaista nemam nikakvu predstavu o tome kakva bi vam hrana najviše prijala."
"Snaći ću se sa bilo čim što budete stavili preda me."
"Ipak, neću se uvrediti ukoliko vam se bilo šta učini... ovaj, neukusnim."
"Hvala vam."
"Neće vam smetati ukoliko nam se Denil i Žiskar pridruže?"
Bejliju pođe za rukom da se slabašno osmehne. "Hoće li i njih dvojica... obedovati?"
Fastolf mu, međutim, ne odvrati osmehom. "Neće, ali bih voleo da sve vreme budu pokraj nas",
odgovori on ozbiljno.
"I dalje u opasnosti? Čak i ovde?"
"Ni u šta nemam do kraja poverenja. Čak ni ovde."
Jedan robot uđe. "Gospodine, sto je postavljen."
Fastolf klimnu. "Vrlo dobro, Faberu. Stižemo za nekoliko trenutaka."
"Koliko robota imate?" upita Bejli.
"Nekoliko. Nismo kao Solarijanci, gde svako ima i po deset hiljada robota, ali ja imam više nego
što je uobičajeno - pedeset sedam. Kuća mi je prilično velika, a istovremeno mi služi kao radni
prostor i kao radionica. Pored toga i moja žena - kada je imam - mora imati dovoljno prostora kako
joj ne bi smetao moj rad; ona, obično, ima zasebno krilo i o njoj se posebno staraju."
"Kad već imate pedeset sedam robota, verujem da vam nije bilo teško da se privremeno lišite
dvojice... Sada se osećam manje krivim što ste poslali Denila i Žiskara da me doprate do Aurore."
"Izbor nije bio nimalo slučajan, uveravam vas, gospodine Bejli. Žiskar je moj majordomo i desna
ruka. Sa mnom je još od moje rane mladosti."
"I baš njega ste poslali da me doprati ovamo: zaista sam počastvovan", odvrati Bejli.
"To samo svedoči o važnosti koju vam pridajemo, gospodine Bejli. Žiskar je najpouzdaniji od
svih mojih robota - čvrst je i postojan."
Bejli u magnovenju skrenu pogled prema Denilu, i Fastolfu to ne promače. "U rečenu brojku ne
uključujem i Denila", objasni on. "On mi nije sluga, već dostignuće na koje sam bezmerno ponosan -
toliko, čak, da predstavlja moju slabost. On je prvi iz svoje klase i, premda ga je dr Rodž Nemenuh
Sarton uobličio, prema svom liku, čovek koji je..."
Fastolf za časak obzirno zastade, ali Bejli brzo klimnu i reče: "Shvatam."
Nije bilo potrebe da Fastolf privede rečenicu kraju, podsećajući ga na svojevremeno Sartonovo
ubistvo na Zemlji.
"Premda je Sarton nadzirao izradu", nastavi Fastolf, "moji teorijski proračuni učinili su Denila
mogućim."
Fastolf se osmehnu Denilu, koji se u znak priznanja blago nakloni.
 "Ali bio je tu i Jander", primeti Bejli.
"Da..." Fastolf odmahnu glavom i lice kao da mu se smrači. "Trebalo je, po svoj prilici, da ga
zadržim kraj sebe, kao i Denila. Ali on je bio moj drugi humanoidni robot i to je predstavljalo važnu
razliku. Denil je, da tako kažem, bio moj prvorođeni - poseban slučaj."
"Više se ne bavite izradom humanoidnih robota?"
"Više ne... Ali hajdemo..." pozva ga Fastolf trljajući ruke. "Čeka nas doručak... Ne verujem,
gospodine Bejli, da je stanovništvo Zemlje naviknuto na ono što ovde nazivamo prirodnom hranom.
Imamo salatu od račića, hleb, sir i mleko i, ukoliko želite, bilo kakvo voće. Sve je vrlo lako. I na
kraju, sladoled."
"Sva tradicionalna zemaljska jela", potvrdi Bejli, "koja, međutim, u izvornom obliku danas možete
naći samo opisana u starim književnim delima."
"Nisu ta jela sasvim uobičajena ni ovde na Aurori... Ipak, smatrao sam da ne bi imalo smisla
mučiti vas našim tipičnim jelovnikom koji se sastoji od posebnih auroranskih jela i začina. Čovek
mora biti naviknut na njihov ukus."
Fastolf ustade. "Molim vas, pođite sa mnom, gospodine Bejli. Za stolom ćemo biti samo nas
dvojica, i nećemo se obazirati ni na kakav ceremonijal niti se pridržavati ikakvih obreda."
"Hvala vam", odgovori Bejli. "Smatram to posebnom ljubaznošću s vaše strane. Jednoličnost
putovanja dovde savlađivao sam intenzivnim proučavanjem podataka o Aurori, te mi je poznato da
pravila ophođenja podrazumevaju i poveći broj obrednih vidova ponašanja za vreme obeda - od čega
sam, moram priznati, prilično zazirao."
"Nema, zaista, nikakve potrebe za tim."
"Možemo li, dr Fastolfe, pravila ponašanja zanemariti do te mere da još za vreme obeda,
porazgovaramo o poslu?" upita Bejli. "Ne bih smeo nepotrebno da gubim vreme."
"Potpuno vas razumem. Porazgovaraćemo i o poslu, ali se nadam da se mogu osloniti na vas da
nikome nećete pomenuti to kršenje pravila. Ne bih želeo da budem prognan iz otmenog društva."
Fastolf se prigušeno nasmeja. "Ipak, ne bi trebalo da se smejem - nema, u čitavoj toj stvari, ničeg
smešnog. Gubljenje vremena može predstavljati i nešto više od puke neprilike - može se, naime,
pokazati fatalnim."

16.
Soba koju je Bejli napustio bila je oskudno nameštena: u njoj se nalazilo nekoliko stolica, jedna
komoda sa ladicama, nešto nalik na klavir, ali sa mesinganim cevčicama umesto dirki, i nekoliko
crteža na zidovima koji kao da su isijavali svetlost. Pod je bio gladak, nalik na šahovska polja sa
različitim nijansama mrke boje, možda da bi što više podsećao na drvenu podlogu, i mada je sijao
kao da je upravo premazan voskom, nije bio klizav.
Iako je pod u trpezariji bio isto takav, ona se po svemu ostalom sasvim razlikovala od prethodne
sobe. Bila je to jedna dugačka, pravougaona prostorija, pretrpana svim i svačim. U njoj se nalazilo
šest povećih pravougaonih stolova, očito napravljenih tako da su se međusobno mogli povezati na
bezbroj različitih načina. Uz jedan od kraćih zidova stajao je bar, sa svetlucavim bocama raznoraznih
boja smeštenim ispred zakrivljenog ogledala koje kao da je do u beskraj umnožavalo prostoriju koja
se u njemu ogledala. Na suprotnom zidu nalazila su se četiri plića udubljenja, i u svakom od njih
stajao je po jedan robot.
Duž oba duža zida protezali su se mozaici koji su lagano menjali boje. Na jednom od njih bio je
prikazan neki pejsaž, mada Bejli nije umeo da odredi da li je reč o auroranskom pejsažu ili pejsažu
sa neke druge planete - ili je, naprosto, bio delo mašte. Na jednom kraju bilo je prikazano žitno polje
(ili nešto slično tome) sa obiljem složenih poljoprivrednih mašina, i svima njima upravljali su roboti.
Sasvim na kraju zida, preko koga je pogled lagano klizio uočavajući pri tom izvestan broj raštrkanih
kuća, Bejli konačno ugleda nešto što je, po svemu sudeći, moglo predstavljati neku vrstu auroranskog
Grada.
Drugi zid prikazivao je svemirski ambijent. Neka plavičastobela planeta, obasjana dalekim
suncem, odbijala je svetlost tako da se ni pri najpomnijem zagledanju čovek nije mogao oteti utisku
kako se ona lagano okreće. Zvezde u njenoj pozadini - neke sasvim blede, a neke veoma sjajne -
delovale su takođe kao da menjaju svoj međusobni raspored, mada su, kada bi se pogled usredsredio
na neku njihovu manju skupinu, izgledale sasvim nepokretne.
Na Bejlija je sve to delovalo nekako zbrkano i odbojno.
"Pravo umetničko delo, gospodine Bejli", reče Fastolf. Malo previše skupo, rekao bih, ali Fanji je
bilo veoma stalo do toga da ga ima... Fanja je, znate, moja sadašnja supruga."
"Da li će nam se, dr Fastolfe, i ona pridružiti?"
"Neće... Kao što rekoh, bićemo samo nas dvojica. Zamolio sam je da izvesno vreme ostane u
svojim prostorijama. Ne želim da je opterećujem problemom s kojim se suočavamo. Razumete me,
nadam se?"
"Da, razumem."
"Dođite. Molim vas, sedite."
Na jednom od stolova nalazili su se tanjiri, čaše i različit pribor za jelo, u čiju namenu Bejli baš
nije bio uvek siguran. U središtu stola stajao je neki predmet valjkastog oblika, koji se sužavao pri
vrhu, nalik na ogromnu šahovsku figuru izrezbarenu od sivog škriljca.
Sedajući za sto, Bejli nije mogao da odoli da ne pruži ruku i dotakne ga prstima.
Fastolf se nasmeši. "To je začinik. Na njemu se nalaze jednostavne kontrole pomoću kojih može
da se izbaci određena količina bilo kog od desetak različitih začina na bilo koji deo jela. Da bi se
njime rukovalo kako valja, potrebno je uzeti ga u šaku i izvesti njime nekoliko složenih pokreta koji
su sami po sebi lišeni svakog smisla, ali koji za otmene Aurorance predstavljaju simbole tananosti i
prefinjenosti bez kojih se jelo ne može poslužiti. Kada sam bio mlađi, bio sam u stanju da samo uz
pomoć palca i dva prsta izvedem sa začinikom trostruki premet i da iz njega izbacim so pre nego što
mi padne na dlan. Međutim, kada bih to sada pokušao, po svoj prilici bih opasno rizikovao da nekom
od svojih gostiju razbijem glavu. Nadam se da vam neće smetati ako ne pokušam?"
"Nipošto, dr Fastolfe."
Jedan robot stavi salatu na sto, drugi prinese poslužavnik sa voćnim sokovima, treći se postara za
hleb i sir, a četvrti im dodade salvete. Sva četvorica delovala su savršeno usklađeno, bez imalo
poteškoća obavljali su poslove i nisu smetali jedan drugom. Bejli ih je zadivljeno posmatrao.
Završili su svoj posao istovremeno, bez i najmanjeg znaka nekog prethodnog dogovora. Posle toga
istovremeno odstupiše od stola, istovremeno se nakloniše, istovremeno se okrenuše i vratiše u svoja
udubljenja na drugom kraju prostorije. Bejli odjednom postade svestan Denilovog i Žiskarovog
prisustva. Nije ni primetio kada su ušli. Stajali su, iščekujući, u udubljenjima (koja su se na neki
volšeban način tu stvorila) u zidu sa mozaikom na kome je bilo prikazano žitno polje. Denil mu je bio
bliži.
"A sada, pošto su otišli..." zausti Fastolf, a onda zastade i žalosno odmahnu glavom. "Osim, što
nisu otišli. Po pravilu, roboti treba da napuste prostoriju pre nego što obed počne. Roboti, za razliku
od ljudskih bića, ne jedu, te, shodno tome, ima smisla da oni koji jedu počnu s obedom, a da oni koji
to ne čine iziđu. To je preraslo u neku vrstu obreda. Bilo bi nezamislivo početi s jelom pre no što se
roboti udalje. U ovom slučaju, međutim..."
 "Nisu otišli", završi Bejli njegovu rečenicu.
"Nisu. Smatrao sam da je bezbednost važnija od etikecije i da vam to, budući da niste s Aurore,
neće smetati."
Bejli je čekao da Fastolf prvi počne da jede. Fastolf uze viljušku, pa to učini i Bejli. Fastolf ju je
upotrebljavao veoma usporenim pokretima, omogućavajući Bejliju da sasvim jasno vidi kako se
njome valja služiti.
Bejli obazrivo zagrize jednog račića i smesta ustanovi da je pun slasti. Nije mu bilo teško da
prepozna ukus; bio je sličan ukusu račje paštete što se proizvodila na Zemlji, ali nesravnjivo bogatiji
i lepši. Lagano je žvakao i, izvesno vreme, uprkos svojoj želji da za vreme obeda nastavi sa
pitanjima, naprosto nije bio u stanju da makar delić pažnje odvoji od jela.
Fastolf je bio taj koji je napravio prvi korak. "Gospodine Bejli, hoćemo li se pozabaviti našim
problemom?"
Bejli oseti kako lagano crveni. "Razume se. Svakako. Izvinjavam se. Vaša me je hrana zaista
zatekla, tako da naprosto nisam bio u stanju da mislim ni na šta drugo... Problem o kome je reč sami
ste izazvali dr Fastolfe, je li tako?"
"Na osnovu čega tako mislite?"
"Neko je počinio roboumorstvo, na način koji zahteva veliku stručnost... tako mi je, bar, rečeno."
"Roboumorstvo? Zanimljiv izraz." Fastolf se nasmeši. "Naravno, shvatam na šta mislite... U pravu
ste, način na koji je to izvedeno zahteva izvanrednu stručnost."
"A samo ste vi dovoljno stručni da to izvedete - tako mi je, bar, rečeno."
"Tačno su vas obavestili."
"Čak i vi sami priznajete - čak, tvrdite - da ste jedino vi bili u stanju da Jandera dovedete u stanje
'mentalnog isključenja'."
"Nisam u stanju, gospodine Bejli, da sporim ono što je sušta istina. Ne bi mi donelo nikakvo
dobro da lažem, čak i kada bih mogao sebe prinuditi da to učinim. Opšte je poznato da sam ja
najistaknutiji teoretičar robotike na svih pedeset Spoljnih svetova."
"Bez obzira na to, dr Fastolfe, zar nije moguće da neki drugi teoretičar robotike - prvi, drugi, ili
petnaesti posle vas - ipak raspolaže sa dovoljno znanja da počini pomenuto delo? Da li je za to zaista
neophodno celokupno znanje najboljeg od svih?"
"Prema mom mišljenju", odgovori Fastolf mirno, "to zaista zahteva sve sposobnosti stvarno
najboljeg među njima. Uistinu, opet prema mom mišljenju, samo bih ja bio u stanju da tako nešto
izvedem - i to pod uslovom da je reč o trenutku kada mi sve polazi za rukom. Ne zaboravite da su se
najbolji mozgovi na području robotike - uključujući i mene - posebno potrudili da stvore pozitronski
mozak koga neće biti moguće 'mentalno isključiti'."
"Jeste li sigurni u sve to? Zaista sigurni?"
"U potpunosti."
"Jeste li to i obnarodovali?"
"Razume se. Dragi moj Zemljanine, bila je pokrenuta javna istraga. Već su mi postavljali pitanja
koja mi vi sada postavljate i ja sam im odgovarao krajnje iskreno. Auroranci uvek tako postupaju."
"Trenutno ne sporim da ste bili ubeđeni da dajete iskrene odgovore", nastavi Bejli. "Ali zar vas
nije moglo zavesti prirodno samoljublje? To bi takođe moglo biti tipično za Aurorance?"
"Hoćete da kažete da me je moja želja da me smatraju najboljim mogla navesti da sebe svesno
dovedem u takav položaj na osnovu koga bi svi morali da zaključe kako sam samo ja mogao
'mentalno da isključim' Jandera?"
"Ne znam zašto, ali čini mi se da biste bili spremni da prihvatite da vaš politički i društveni ugled
budu uništeni - pod uslovom da vaša naučna neprikosnovenost ostane netaknuta."
"Shvatam. Razmišljate na veoma zanimljiv način, gospodine Bejli. To mi, razume se, nije palo na
pamet. Ako bih morao da biram između mogućnosti da priznam da nisam najbolji ili da priznam, da
upotrebim vaš izraz, roboumorstvo, vi smatrate da bih se svesno opredelio za ovo drugo."
"Ne, dr Fastolfe, ne nameravam da toliko uprošćavam stvari. Nije li, ipak, moguće da sami sebe
obmanjujete smatrajući da ste najveći živi robotičar i da vam niko nije ni prineti, i da se toga držite
po svaku cenu, budući da ste podsvesno - pazite, dr Fastolfe, podsvesno - već došli do zaključka da
vas drugi prevazilaze, i, čak, da su vas možda već prevazišli?"
Fastolf se nasmeja, ali u njegovom smehu mogao se osetiti prisenak zbunjenosti. "Nipošto,
gospodine Bejli. Uopšte niste u pravu."
"Razmislite malo, dr Fastolfe! Jeste li sasvim sigurni da vam nijedan od vaših kolega robotičara
nije čak ni izbliza ravan?"
"Svega nekolicina njih uopšte je u stanju da se bavi humanoidnim robotima. Stvaranje Denila
utemeljilo je, praktično, jednu sasvim novu profesiju, za koju još ne postoji ni pravi naziv - mogli
bismo, na primer, uzeti naziv humanorobotičari. Nijedan od robotičara na Aurori, izuzev mene, čak ni
ne shvata kako funkcioniše Denilov pozitronski mozak. Dr Sarton je to bio u stanju, ali on je mrtav -
međutim, čak se ni on nije mogao meriti sa mnom. Osnovna zamisao je moja."
"Moguće je, razume se, da ste vi sve to započeli, ali, ipak, ne možete očekivati da ćete zauvek
ostati jedini koji zna sve o tome. Nije li se, ipak, neko mogao uputiti u vašu teoriju?"
Fastolf odlučno odmahnu glavom. "Baš niko. Ja, lično, nisam nikog u nju uputio, i izazivam svakog
živog robotičara da sam razvije svoju teoriju."
Bejli oseti blagu razdraženost. "Nije li moguće da postoji neki izuzetno pametan momak, tek
pristigao s univerziteta, sposobniji nego što to iko pomišlja, koji bi..."
"Ne, gospodine Bejli, odgovor je i dalje ne. Znao bih za nekog takvog junošu. Morao bi da prođe
kroz moje laboratorije. Morao bi prvo sarađivati sa mnom. Ovog časa, niko takav ne postoji. Jednog
dana, sigurno; možda će ih, čak, biti i veći broj. Ali ovog časa, nema nijednog."
"Znači, ukoliko bi se vama nešto desilo, i nova nauka umrla bi sa vama?"
"Imam samo sto šezdeset pet godina - metričkih, razume se - što manje ili više, iznosi sto dvadeset
četiri zemaljske godine. Prema auroranskim standardima još sam mlad, i svi medicinski nalazi govore
da još nisam proživeo ni polovinu svog životnog veka. Nije nikakva retkost doživeti čak i četiri
stotine - razume se, metričkih godina. Preostalo mi je, dakle, još dosta vremena za podučavanje."
Već su odavno bili završili sa jelom, ali nijednom od njih kao da nije padalo na pamet da ustane
od stola. Niti je ijedan od robota pristupio da ga raspremi. Kao da ih je vrcavi razgovor u toj meri
zaokupio da nisu mogli da se pokrenu.
Bejlijeve se oči suziše. "Dr Fastolfe, pre dve godine boravio sam na Solariji", nastavi Bejli.
"Tamo sam stekao jasan utisak da su Solarijanci, u celini gledano, najsposobniji od svih robotičara
Spoljnih svetova."
"U celini posmatrano, da, moguće je."
"I niko od njih ne bi to mogao učiniti?"
"Niko, gospodine Bejli. Njihova osposobljenost odnosi se na robote koji, u najboljem slučaju,
nisu ništa napredniji od mog starog, pouzdanog Žiskara. Solarijanci ne raspolažu nikakvim znanjem o
izradi humanoidnih robota."
"Kako možete biti sigurni u to?"
"Budući da ste, gospodine Bejli, boravili na Solariji, dobro vam je poznato da Solarijanci krajnje
teško uspostavljaju lični kontakt, da opšte putem trodimenzionalne projekcije - izuzev, razume se,
kada je seksualni odnos apsolutno neophodan. Zar pomišljate da bi oni mogli i sanjati da stvore
robota toliko nalik ljudskom biću koji bi samo još više pojačao njihove neuroze? U toj meri bi
izbegavali da mu se približe, pošto bi bio veoma sličan ljudima, da ga ne bi mogli upotrebiti ni u
kakvu razumnu svrhu."
"Ne bi li, ipak, neki Solarijanac mogao tu i tamo da ispolji povećanu trpeljivost prema ljudskom
telu? Kako možete biti sigurni?"
"Čak i ako bi neki Solarijanac to bio u stanju, što zaista ne mogu sporiti, činjenica je da nijedan
Solarijanac nije ove godine boravio na Aurori."
"Baš nijedan?"
"Nijedan! Oni ne žele da stupaju u kontakt čak ni sa žiteljima Aurore, i, osim u slučaju nekog
neodložnog posla, niko od njih ne dolazi rado ovamo - niti zalazi na neki drugi svet. Čak i kada je
neki hitan povod u pitanju, nastoje da ostanu u orbiti, i s nama opšte gotovo isključivo elektronskim
putem."
"U tom slučaju", nastavi Bejli, "ako ste vi, stvarno i doslovno, jedina osoba koja je to mogla
učiniti - da li ste ubili Jandera?"
"Prosto ne mogu da poverujem da vam Denil već nije rekao da sam opovrgao tu tvrdnju",
odgovori Fastolf.
"Rekao mi je, razume se, ali ja bih hteo da to čujem i od vas."
Fastolf prekrsti ruke i namršti se. "Dobro, onda ću vam glasno i jasno reći", izgovori on stisnuvši
zube. "Ne, ja to nisam učinio."
Bejli odmahnu glavom. "Verujem da verujete u to što kažete."
"Da, verujem, i to najiskrenije. Kažem vam istinu. Nisam ubio Jandera."
"Ali ako vi to niste učinili, i ukoliko niko drugi to nije mogao učiniti, u tom slučaju... Ali čekajte.
Moguće je da polazim od pogrešne pretpostavke. Da li je Jander zaista mrtav, ili je to samo poslužilo
kao izgovor da me dovučete ovamo?"
"Robot je zaista uništen. Mogao bih da vam ga pokažem, ukoliko mi Vlada do kraja dana ne
zabrani svaki pristup robotu, što, lično, ne verujem da će učiniti."
"U tom slučaju, ukoliko vi to niste učinili, ukoliko niko drugi to nije mogao učiniti, i ukoliko je
robot zaista mrtav - šta mislite, ko je mogao izvršiti zločin?"
Fastolf uzdahnu. "Siguran sam da vam je Denil već rekao šta sam izjavio prilikom saslušanja - ali,
vi to, očigledno, želite da čujete baš od mene"
"Tako je, dr Fastolfe."
"Dobro: niko nije počinio zločin. Nešto se, naprosto, samo od sebe dogodilo u Janderovim
pozitronskim kolima, što je dovelo do njegovog 'mentalnog isključenja'."
"Da li, zaista, postoji verovatnoća da se tako nešto dogodi?"
"Ne postoji. Zapravo, izuzetno je mala - ali, ako ja to nisam učinio, onda preostaje samo ta
mogućnost."
"Ipak, zar ne bismo mogli tvrditi da su mnogo veći izgledi da vi lažete, nego da je došlo do
spontanog 'mentalnog isključivanja'?"
"Uistinu, mnogi to i tvrde. Ali budući da znam da ja to nisam učinio, kao jedina mogućnost ostaje
da je do toga došlo spontano."
"I doveli ste me ovamo da pokažem - da dokažem - da se to dogodilo samo od sebe?"
"Tako je."
"Ali kako mislite da bi bilo ko bio u stanju da dokaže da se nešto dogodilo samo od sebe? Kako
stvari stoje, čini se da bih jedino dokazivanjem da se sve zbilo spontano mogao spasti vas, Zemlju i
sebe."
"Je li to vaš redosled po važnosti, gospodine Bejli? Mislim, od manjeg ka većem?"
Bejli je trenutak bio zbunjen. "U tom slučaju - vas, sebe i Zemlju."
"Bojim se da sam", priznade Fastolf, "posle pomnog razmišljanja i sam došao do zaključka da,
naprosto, ne postoji način da se do takvog dokaza dođe."

17.
Bejli se užasnuto zagleda u Fastolfa. "Ne postoji?"
"Tako je. Nikakav." On se odjednom, nekako odsutno, maši začinika. "Znate, baš sam radoznao da
ustanovim da li još mogu da izvedem onaj trostruki premet."
Naglim, proračunatim trzajem ruke on baci začinik u vazduh, i pošto se ovaj obrnu, Fastolf ga, dok
je padao, vešto uhvati za uži deo između desnog dlana i zgrčenog palca. Začinik ponovo polete i
obrnu se, i Fastolf ga ovog puta dočeka na levi dlan. Još jednom začinik polete, i, pošto se obrnuo
nađe se na desnom, a potom, ponovo, na levom dlanu. Posle ovoga, začinik je poleteo u vazduh i treći
put, dovoljno snažno da se obrne. Fastolf ga i ovog puta dočeka desnom šakom, držeći levu sasvim
blizu, sa dlanom okrenutim nagore. Istog trenutka kada je uhvatio začinik, Fastolf ispruži dlan leve
šake: na njemu je svetlucala gomilica soli.
Fastolf se zadovoljno nasmeši. "Deluje pomalo detinjasto da se jedan naučnik igra na ovaj način,
pogotovo što je uloženi napor savršeno nesrazmeran postignutom - istiskivanju malo soli; međutim,
svaki pravi auroranski domaćin iskreno je ponosan na ovu svoju veštinu. Postoje i pravi majstori koji
su u stanju da začinik zadrže u vazduhu i do minut i po, pokrećući ruke tako brzo da ih, naprosto, ne
možete pratiti pogledom."
On se na trenutak zamisli. "Razume se, sve ovo Denil je u stanju da izvede i bolje i brže od bilo
kog ljudskog stvora. Proveravao sam ga i na ovaj način, da ustanovim kako mu rade moždana kola;
međutim, bilo bi krajnje pogrešno tražiti od njega da javno prikaže svoju veštinu. To bi samo, bez
ikakve potrebe, povredilo osećanja začindžija - tako ih, znate, popularno nazivaju, mada tu reč nećete
naći ni u jednom rečniku."
Bejli nešto progunđa.
Fastolf uzdahnu. "Očigledno se moramo vratiti našem poslu."
"Zbog koga ste me naterali da prevalim nekoliko parseka kroz svemir."
"Da, da, u pravu ste... Da nastavimo!"
"Dr Fastolfe, da li je postojao bilo kakav razlog zbog koga ste mi prikazali svoju veštinu?"
Fastolf reče: "Čini mi se da smo se našli u ćorsokaku. Doveo sam vas ovamo da obavite nešto što
jednostavno nije moguće obaviti. Na licu vam se to sasvim jasno očitavalo, i, istinu da vam kažem, ni
ja se ne osećam bolje. Učinilo mi se da bi bilo poželjno da malo predahnemo. A sad - hajde da
nastavimo!"
"Sa tim neostvarljivim zadatkom?"
"Zbog čega bi to za vas bio neostvarljiv zadatak, gospodine Bejli? Vas bije glas da ste osoba koja
postiže i nemoguće."
"Opet ona hipertalasna drama, a? Zaista verujete u taj iskrivljeni prikaz onoga što se dogodilo na
Solariji?"
Fastolf raširi ruke. "Ništa mi drugo ne preostaje."
"Ni ja nemam izbora", složi se Bejli. "Moram nastaviti; ne mogu se vratiti na Zemlju neobavljena
posla. To su mi jasno stavili do znanja... Recite mi, dr Fastolfe, na koji je način Jander mogao biti
ubijen? Šta bi trebalo uraditi s njegovim mozgom da dođe do nečeg sličnog?"
 "Gospodine Bejli, zaista ne znam kako bih to mogao objasniti čak i nekom robotičaru, što vi
svakako niste, i pod uslovom da sam spreman da objavim svoje teorije, što svakako nisam. Ipak, da
vidimo možemo li doći do nečega... Poznato vam je, razume se, da su roboti nastali na Zemlji."
"Kada je robotika u pitanju, Zemlja se baš ne zalaže preterano..."
"Snažne zemaljske predrasude u odnosu na robote dobro su poznate i na Spoljnim svetovima."
"Međutim, svakome na Zemlji ko odluči da porazmisli o tome postaje jasno da roboti moraju biti
zemaljskog porekla. Opšte poznata je stvar da su hipersvemirski letovi postali mogući tek
zahvaljujući robotima, a budući da su Svemirci druge svetove mogli da nasele samo zahvaljujući
hipersvemirskim letovima, sam se po sebi nameće zaključak da su roboti postojali pre no što je do
tog naseljavanja došlo, dok je Zemlja još bila jedini nastanjeni svet. Iz toga sledi da su Zemljani bili
ti koji su stvorili robote."
"Ali Zemlja se time nimalo ne ponosi, je li tako?"
"O tome, naprosto, ne raspravljamo", odgovori Bejli kratko.
"Pretpostavljam, čak, da Zemljani ne znaju ništa o Suzani Kalvin?"
"Naišao sam na njeno ime u nekim starim knjigama... Bila je među prvim pregaocima na području
robotike."
"Je li to sve što znate o njoj?"
Bejli odmahnu rukom. "Pretpostavljam da sam mogao saznati i više da sam kopao po arhivama,
ali, naprosto, nisam imao prilike da to učinim."
"Čudno", primeti Fastolf. "Za sve Svemirce ona je neka vrsta polubožanstva, i to njihovo uverenje
ide dotle da je, uveren sam, tek nekolicina robotičara svesna da je bila Zemljanka. Delovalo bi to kao
bogohuljenje. Odbili bi, čak, da poveruju kad bi im bilo rečeno da je umrla poživevši jedva stotinak
metričkih godina. Ipak, sve što o njoj znate jeste da je bila jedan od prvih pregalaca."
"Ima li ona, dr Fastolfe, bilo kakve veze sa našim problemom?"
"Ne neposredno, ali ipak... Morate imati u vidu da se bezbroj legendi plete oko njenog imena.
Većina njih su samo puka predanja, ali, uprkos tome, čvrsto su vezana za njenu ličnost. Jedno od
najpoznatijih predanja - i, istovremeno, jedno od najmanje verovatnih - odnosi se na izradu robota u
tim davnim danima - robota kod koga su se, navodno usled nekog neobjašnjivog poremećaja tokom
izrade, pojavile telepatske moći..."
"Šta?"
"Predanje! Rekoh vam već da je reč o predanju - sigurno, sasvim neosnovanom! Imajte u vidu,
ipak, da postoje izvesni teoretski razlozi koji nas navode na pomisao da bi to bilo moguće, mada još
nikome nije pošlo za rukom da predstavi verodostojnu shemu na temelju koje bi se moglo zaključiti
da je to bar izdaleka ostvarljivo. Savršeno je nezamislivo da se tako nešto moglo pojaviti u sirovim i
priprostim pozitronskim mozgovima kakve smo imali u vremenima koja su prethodila
hipersvemirskim letovima. Upravo je to glavni razlog što smo gotovo sasvim sigurni da je ova priča,
naprosto, puka izmišljotina. Ipak, dopustite mi da nastavim, budući da iz te priče sledi i
naravoučenije."
"Svakako, svakako, samo nastavite."
"Robot je, kako kaže priča, bio u stanju da čita misli. I kada bi mu bilo postavljeno neko pitanje,
budući da je umeo da čita misli, davao je odgovor kakav je osoba koja je pitanja postavljala,
zapravo, želela da čuje. Poznato nam je da Prvi zakon robotike izričito kaže da robot ni na koji način
ne sme povrediti ljudsko biće, niti, svojim nemešanjem, dopustiti da neko ljudsko biće bude
povređeno... Uopšte uzev, 'povreda' za robote ima značenje fizičke povrede. Međutim, robot koji je u
stanju da čita misli sigurno bi shvatio da razočaranje ili gnev ili bilo kakav potres mogu ljudsko biće
učiniti nesrećnim, te je sasvim razložno pretpostaviti da bi neko takvo osećanje svrstao u krug
'povreda'. Shodno tome, ukoliko je nekom robotu sa telepatskim moćima bilo jasno da bi istina mogla
razočarati ili razgneviti osobu koja mu se nekim povodom obraća s pitanjem, ili, pak, izazvati kod nje
zavist ili neraspoloženje, moglo bi se očekivati da umesto istine upotrebi utešnu laž. Shvatate?"
"Da, razume se."
"I tako je robot bio spreman da slaže čak i samu Suzanu Kalvin... Laži se, dabome, nisu mogle
protezati u nedogled, budući da je raznim osobama govorio različite stvari koje ne samo što su
međusobno bile suprotne, već najčešće nisu odgovarale ni stvarnom stanju stvari. Suzana Kalvin je
najzad ustanovila da je laže i da je na taj način povremeno dovodi u nemoguć položaj. Ono što je s
početka, zahvaljujući lažno probuđenim nadama, izgledalo da će biti tek blaga neprijatnost, počela je
da se pretvara u naprosto nepodnošljiv osećaj razočaranosti... Nikada niste čuli za tu priču?"
"Dajem vam reč."
"Zapanjujuće! Međutim, sasvim je sigurno da priča ne potiče s Aurore, jer je odomaćena i na svim
drugim svetovima... U svakom slučaju, Suzana Kalvin je odlučila da mu se osveti. Ukazala je robotu
na to da, govorio istinu ili laž, nanosi bol osobi s kojom ima posla. Nije mogao da ispoštuje Prvi
zakon šta god da preduzme. Shvativši to, robot je bio prinuđen da utočište potraži u potpunoj
pasivnosti - odnosno, da se živopisnije izrazim, njegova su pozitronska kola sagorela. Mozak mu je
bio toliko oštećen, da se više nije mogao dovesti u red. Prema predanju, poslednja reč koju je Suzana
Kalvin uputila robotu bila je: Lažljivče!"
"Pretpostavljam", primeti Bejli, "da se nešto slično dogodilo i Janderu Parnelu... Bio je suočen sa
dva naloga koja su se međusobno isključivala i mozak mu je pregoreo."
"Izgleda da se upravo to dogodilo, mada to danas nije onako lako izvesti kao u doba Suzane
Kalvin. Možda su se upravo zbog pomenutog predanja, robotičari oduvek svesrdno trudili da takvu
mogućnost svedu na najmanju moguću meru. Što se teorija o pozitronskom mozgu više razvijala, i što
je njegovo oblikovanje postajalo složenije, iznalaženi su sve uspešniji sistemi da se svaka
neprijatnost do koje bi moglo doći unapred svede na ravan nepostojanja, tako da je bilo kakav
postupak koji je robot mogao preduzeti uvek bio u saglasnosti sa Prvim zakonom."
"Iz toga sledi zaključak da je robotov mozak nemoguće sagoreti. Je li to ono što želite da kažete?
Ukoliko jeste, šta se, onda, u tom slučaju, dogodilo sa Janderom?"
"Nije to ono što sam želeo da kažem. Sve uspešniji sistemi o kojima sam govorio nisu se, zapravo,
nikad pokazali u potpunosti uspešnim. Nisu to ni mogli biti. Bez obzira na to koliko neki mozak
mogao biti tanan i složen, uvek je postojala izvesna mogućnost da dođe do protivrečnosti. Reč je o
suštinskoj matematičkoj istini. Zato nikada neće biti moguće načiniti mozak i dovoljno tanan i
dovoljno složen kod koga će mogućnost da dođe do protivrečnosti biti svedena na nulu. Uprkos tome,
stvoreni sistemi bili su do te mere bliski nultoj vrednosti, da bi za postizanje 'mentalnog
isključivanja' unošenjem odgovarajuće protivrečnosti bilo neophodno izuzetno duboko poznavanje
datog pozitronskog mozga - i to je ono što bi zahtevalo izuzetno sposobnog robotičara."
"Kao što ste vi, dr Fastolfe?"
"Da, kao što sam ja. Odnosno, kada su humanoidni roboti u pitanju, isključivo ja."
"I niko drugi", dobaci Bejli sa vidljivim prizvukom ironije.
"Niko drugi. Baš tako", odgovori Fastolf, ne osvrćući se na ironiju. "Humanoidni roboti imaju
mozgove - i, da dodam, tela - sazdana na temelju namernog podražavanja ljudskih bića. Njihovi su
pozitronski mozgovi izuzetno tanani, i, sasvim prirodno, do izvesne mere krhki koliko i ljudski. Baš
kao što i ljudska bića mogu doživeti potres, usled neke slučajnosti do koje dolazi isključivo u mozgu,
bez ikakvog spoljašnjeg uticaja, tako i pozitronski mozgovi, čistom slučajnošću - nasumičnim,
bezrazložnim isklizavanjem pozitrona - mogu doživeti 'mentalno isključenje'."
"Možete li to dokazati, dr Fastolfe?"
"Mogu to prikazati matematičkim putem... Međutim, možda se ni svi oni koji bi bili u stanju da me
prate ne bi složili u pogledu valjanosti mog razmišljanja. U sve to su, naime, uključene i neke moje
lične pretpostavke koje se ne uklapaju sasvim u opšteprihvaćeni način razmišljanja u robotici."
"A kolika je verovatnoća da dođe do spontanog 'mentalnog isključivanja'?"
"Pod pretpostavkom da postoji popriličan broj robota, recimo stotinu hiljada, postojali bi realni
izgledi da kod nekog od njih - u razdoblju prosečnog auroranskog životnog veka - dođe do pojave
spontanog 'mentalnog isključivanja'. Razume se, moglo bi se dogoditi da do toga dođe i ranije, kao u
slučaju Jandera, mada bi izgledi za to bili izuzetno mali."
"Ipak, dr Fastolfe, čak i kada biste bili u mogućnosti da neopozivo dokažete da je u načelu moguće
da kod robota dođe do spontanog 'mentalnog isključivanja', to, očigledno, ne bi predstavljalo i dokaz
da se upravo to, i baš u tom trenutku, dogodilo sa Janderom."
"Ne bi", složi se Fastolf. "U pravu ste."
"Uprkos tome što ste najveći stručnjak za robotiku, ne biste bili u stanju da dokažete kako se sa
Janderom upravo to dogodilo."
"I u pogledu toga ste u pravu."
"U tom slučaju, šta očekujete od mene koji se nimalo ne razumem u robotiku?"
"Nema nikakve potrebe da se bilo šta dokazuje. Verujem da bi bilo sasvim dovoljno da nađete
neko objašnjenje, dovoljno ubedljivo za najširu javnost, na osnovu koga će biti sasvim jasno da je
spontano 'mentalno isključenje' odista moguće."
"Kao na pr..."
"Zaista ne znam kakvo."
"Jeste li sasvim sigurni, dr Fastolfe, da ne znate?" upita Bejli pomalo grubo.
"Šta želite da kažete? Već sam vam rekao da ne znam!"
"Dozvolite mi da vam ukažem na nešto... Pretpostavljam da je Aurorancima, u načelu, poznato da
sam na ovu planetu došao da se pozabavim tim problemom. Bilo bi veoma teško krišom me dovesti
ovamo, s obzirom na to da sam Zemljanin i da je ovo Aurora."
"Razume se, zato to nisam ni pokušao da učinim. Porazgovarao sam sa predsednikom vlade i
privoleo ga da mi da saglasnost da vas dovedem ovamo. Na taj način, uspeo sam i da odložim
suđenje: a vi ćete imati priliku da u međuvremenu rešite zagonetku. Mada sumnjam da bih mogao da
računam na duže odlaganje."
"Da ponovimo: Aurorancima je, u načelu, poznato da sam ovde. Pretpostavljam da im je takođe
poznato zbog čega sam ovde - da znaju da je moj zadatak da razrešim zagonetku Janderove smrti."
"Razume se. Kakav biste drugi razlog mogli imati?"
"Od trenutka kada sam se ukrcao na brod koji me je doveo ovamo, činili ste sve da budem pod
stalnim i brižnim nadzorom zbog moguće opasnosti da vaši neprijatelji pokušaju da me uklone -
smatrajući me nekom vrstom čudotvorca koji bi ipak mogao da reši zagonetku tako da vi iz svega toga
iziđete kao pobednik, mada je sve protiv mene."
"Da, bojim se da se takva mogućnost ne može odbaciti."
"Pretpostavimo, dalje, da nekome ko ne želi da se zagonetka razreši, i da vi, dr Fastolfe, budete
proglašeni nevinim, pođe za rukom da me ubije. Zar to ne bi, možda, raspoloženje javnosti okrenulo u
vašu korist? Zar u tom slučaju ljudi ne bi pomislili kako su vaši neprijatelji, u stvari, znali da ste
nevini, i da su se toliko plašili istrage da su došli do zaključka da će biti najbolje da me se otarase?"
"Prilično složen način razmišljanja, gospodine Bejli. Pretpostavljam da bi, ukoliko bi se valjano
iskoristila, vaša smrt mogla poslužiti takvoj svrsi, ali, ipak, to se neće dogoditi. Potpuno ste bezbedni
i nećete biti ubijeni."
"Ali dr Fastolfe, zbog čega toliko vodite računa o mojoj bezbednosti? Zbog čega im jednostavno
ne dopustite da me ubiju, i moju smrt iskoristite da iz svega iziđete kao pobednik?"
"Zbog toga što bih više voleo da ostanete živi i da u pravom smislu reči dokažete moju nevinost."
"Ipak, jasno vam je da nisam u stanju da pružim dokaze o vašoj nevinosti?"
"Možda i jeste. Imate snažne motive za to. Dobrobit Zemlje zavisi od toga hoćete li uspeti, a, kako
mi sami rekoste, i vaša vlastita karijera."
"Šta imate u vidu pod 'snažnim motivima'? Ukoliko biste od mene zatražili da poletim, mašući
rukama, uz napomenu da ću, u slučaju neuspeha, biti umoren laganom smrću i da će Zemlja biti
razorena i celokupno njeno stanovništvo uništeno, imao bih izuzetno snažan motiv da poletim mašući
rukama - ali ipak, ne bih bio u stanju da to postignem."
"Znam da su izgledi izuzetno mali", odgovori Fastolf nevoljno.
"Znate i sami da praktično ni ne postoje", odvrati Bejli ljutito, "i da vas samo moja smrt može
spasti."
"U tom mi slučaju nema spasa, jer nipošto neću dozvoliti da vas se moji neprijatelji dočepaju."
"Ali vi to možete."
"Šta?"
"Palo mi je na pamet, dr Fastolfe, da biste me vi lično mogli ubiti tako da izgleda kao da su to
učinili vaši neprijatelji. Posle toga biste moju smrt upotrebili protiv njih - i to bi, sasvim lepo, mogao
biti razlog što ste me uopšte doveli na Auroru."
Fastolf je trenutak posmatrao Bejlija sa blagim čuđenjem, a onda mu se lice, u žestokom i
iznenadnom izlivu osećanja, zajapuri i izobliči. Podigavši začinik sa stola, on visoko njime izmahnu,
kao da namerava da ga zavitla na Bejlija.
Bejli je bio zatečen i jedva mu je pošlo za rukom da se zgrči na stolici.
DENIL I ŽISKAR
18.
Iako je Fastolfov pokret bio brz, Denil se pokrenuo još brže.
Bejli koji je sasvim zaboravio na Denilovo prisustvo, sve je doživeo kao neku neodređenu strku,
propraćenu zbrkom zvukova, a onda ugleda Denila kako stoji pored Fastolfa, sa rukom na začiniku.
"Nadam se, dr Fastolfe, da vas ni najmanje nisam povredio", reče robot.
Pomalo ošamućenom Bejliju ipak ne promače da se i Žiskar našao sa druge strane Fastolfa, kao i
to da su četiri robota napustila svoja udubljenja u zidu i sasvim se primakla stolu.
Fastolf je isprekidano disao; kosa mu je bila razbarušena. "Ne, nisi, Denile. Postupio si baš kako
treba." On malo pročisti grlo. "Svi ste postupili kako treba, ali upamtite, ne smete dozvoliti da vas
išta omete, čak ni činjenica da sam ja u pitanju."
On se blago nasmeši i ponovo sede, šakom zaglađujući kosu.
"Žao mi je, gospodine Bejli, ako sam vas preplašio, ali mislio sam da će moj gest delovati
neuporedivo ubedljivije nego sve što bih vam mogao reći."
Bejli koji je čisto nagonski uvukao glavu u ramena, otkopča okovratnik košulje. "Moram priznati
da sam očekivao da ćete me ubeđivati rečima, mada je, priznajem, ovo bilo znatno ubedljivije",
odvrati on pomalo promuklim glasom. "Drago mi je što je Denil bio dovoljno brz da vas spreči."
"Bilo koji od robota je to mogao učiniti, ali mi je Denil bio najbliži i prvi me je ščepao. Bio je,
čak, toliko brz da je imao dovoljno vremena da ne upotrebi silu. Da se nalazio nešto dalje, možda bi
morao da mi iščaši ruku, ili, čak, da me onesvesti."
"Zar bi bio spreman i tome da pribegne?"
"Gospodine Bejli",odgovori Fastolf lagano, "izdao sam im nalog da vas štite, a ja, verujte, znam
kako valja izdavati naloge. Ni za treutak ne bi oklevali da vam priteknu upomoć, makar morali mene
da povrede. Razume se, nastojali bi da to učine što je obzirnije moguće, baš kao što je Denil upravo
postupio. Jedine posledice su moje poljuljano dostojanstvo i razbarušena kosa. I pomalo utrnuli
prsti." On stade da ih razgibava sa tužnim izrazom lica.
Bejli duboko udahnu vazduh, nastojeći da sasvim otkloni osećaj pometenosti. "A da li bi mi Denil
priskočio upomoć, čak i da mu to niste izričito naložli?" upita on.
"Izvan svake sumnje. Morao bi. Međutim, nemojte misliti da su robotove reakcije svedene na
jednostavno da ili ne, gore ili dole, unutra ili napolje. Laici često prave tu grešku. U pitanju je,
međutim, brzina njegovog delanja. Tako sam sročio naloge vezane za vas da je budnost robota na
mom gazdinstvu, uključujući i Denila, izuzetno visoka, onoliko visoka, u stvari, koliko to razložnost
dozvoljava. Iz toga proizlazi da će suočeni sa jasnom i neposrednom opasnošću koja vama zapreti,
delovati izuzetno brzo. Pošto sam to znao, usudio sam se da nasrnem na vas što sam većom brzinom
mogao - siguran da ću vam na taj način pružiti najubedljiviji dokaz da nisam u stanju da vam nanesem
zlo."
"Slažem se, ali, ipak, nisam sasvim siguran da sam vam zahvalan na tome."
"Oh, imao sam puno poverenje u svoje robote, naročito u Denila. Ipak, sinulo mi je u jednom
trenutku, možda malo prekasno, da bi mi, da nisam smesta ispustio začinik, mogao zdrobiti šaku
uprkos nedostatku volje (odnosno, onome što kod jednog robota predstavlja ekvivalent za volju) da to
učini."
"Rekao bih da rizik u koji ste se upustili nije baš bio preterano razuman", primeti Bejli.
"I meni se tako čini - posle svega. Međutim, ukoliko biste vi sada odlučili da zavitlate začinik na
mene, Denil bi, sasvim sigurno, i vas sprečio, iako, po svoj prilici, ne istom brzinom, budući da nije
dobio nikakav poseban nalog vezan za moju bezbednost. Mogu se samo nadati da bi bio dovoljno
hitar da me spase, premda u to nisam sasvim siguran - iskreno da vam kažem, nisam baš preterano
spreman da to i proverim." Fastolf se blaženo nasmeja.
"Šta bi se desilo ako bi neko iz neke letelice bacio neku eksplozivnu napravu na ovu kuću?" upita
Bejli.
"Ili ako bi neko s obližnjeg brežuljka usmerio na nas snop gama zrakova... Moji nam roboti ne
pružaju savršenu bezbednost, ali takvi radikalni teroristički potezi gotovo su nezamislivi na Aurori.
Preporučio bih vam, stoga, da se ne opterećujete takvim mogućnostima."
"Ni ne nameravam. Istinu govoreći, dr Fastolfe, nisam ozbiljno ni mislio da biste mogli
predstavljati pretnju po mene, ali, da bismo mogli krenuti dalje, morao sam i tu mogućnost da
odbacim. Sada možemo da nastavimo."
"Da, možemo", složi se Fastolf. "Nezavisno od ove sporedne, iako prilično dramatične epizode, i
dalje se suočavamo sa problemom pronalaženja dokaza da je do Janderovog 'mentalnog isključivanja'
došlo sasvim spontano."
Budući, međutim, da je u međuvremenu postao itekako svestan njegovog prisustva, Bejli se okrenu
Denilu. "Denile, da li ti na bilo koji način teško pada što dr Fastolf i ja vodimo ovakav razgovor?"
upita ga on pomalo nevoljno.
Denil je u međuvremenu sklonio začinik na drugi kraj stola. "Partneru Elija", odgovori on, "nema
sumnje da bih veoma voleo da je moj bivši prijatelj Jander još u radnom stanju, ali budući da nije, i
da ga nije moguće popraviti, najbolje će biti da damo sve od sebe da u budućnosti ne dođe do nečeg
sličnog. Budući da vaš razgovor vodi upravo tom cilju, nimalo mi ne smeta; zapravo, godi mi."
"U tom slučaju, Denile, da još nešto raščistimo... Veruješ li ti da bi dr Fastolf mogao biti
odgovoran za ovakav kraj tvog robotskog sabrata, Jandera?... Nadam se, dr Fastolfe, da nemate ništa
protiv što ga to pitam?"
Fastolf pokretom ruke potvrdi da nema ništa protiv i dade Denilu znak da može da odgovori.
"Dr Fastolf je izjavio da on za to nije odgovoran, što znači da, razume se, nije odgovoran."
"U pogledu toga, Denile, ne gajiš nikakve sumnje?"
"Nikakve, partneru Elija."
Fastolfa kao da je sve to zabavljalo. "Gospodine Bejli, podvrgli ste unakrsnom ispitivanju jednog
robota."
"Znam, ali nikako ne mogu o Denilu da mislim kao o robotu, i zato sam ga to pitao."
"Njegove odgovore ne bi uvažio nijedan istražni odbor... Jer je prinuđen da mi veruje, to je
zacrtano u njegovim pozitronskim potencijalima."
"Ja, dr Fastolfe, ne predstavljam nikakav istražni odbor, i jednostavno želim da raskrčim žbunje.
Ali da se vratimo tamo gde smo stali. Ili ste vi sagoreli Janderov mozak, ili je do toga došlo
slučajnim sticajem okolnosti. Budući da, kako me uveravate, nisam u stanju da dokažem da se to zbilo
slučajnim sticajem okolnosti, ostaje mi jedino da dokažem da to niste vi učinili. Drugim rečima,
ukoliko bih bio u u stanju da dokažem da, naprosto, nije postojala mogućnost da vi ubijete Jandera,
preostalo bi nam samo da prihvatimo da je u pitanju bio slučajan sticaj okolnosti."
"A kako biste to mogli postići?"
"Sve se svodi na sredstava, priliku i motiv. Raspolagali ste sredstvima da ubijete Jandera -
mislim na vašu sposobnost da ga navučete da izvrši 'mentalno isključivanje'. Ali da li ste imali
priliku da to i učinite? On jeste bio vaš robot, u smislu da ste stvorili njegova pozitronska kola i
nadgledali njegovo konačno uobličavanje, ali, da li je zaista bio u vašem posedu u trenutku kada je
došlo do njegovog 'mentalnog isključivanja'?"
 "Ne, nije, u doslovnom smislu reči. Nalazio se u posedu jedne druge osobe."
"Koliko dugo?"
"Oko osam meseci - ili nešto više od pola zemaljske godine."
"Aha. Vrlo zanimljiv podatak. Da li ste bili s njim - ili u njegovoj blizini - u trenutku njegovog
uništenja? Da li vam je bio na dohvat ruke? Ukratko, možemo li dokazati da ste se nalazili dovoljno
daleko od njega - ili da niste bili u neposrednom dodiru s njim - tako da ne bi bilo razumno
pretpostaviti da ste počinili to delo u trenutku kada se smatra da je ono počinjeno?"
"Bojim se da je to nemoguće", odgovori Fastolf. "Vremensko razdoblje u kome se to moglo zbiti
prilično je veliko. Kod robota posle smrti ne dolazi do promena koje bi se mogle uporediti sa rigor
mortis kod ljudi ili sa početkom raspadanja ljudskog tela. Sve što možemo reći jeste to da pouzdano
znamo da je Jander, u jednom trenutku, još bio u funkcionalnom stanju, i da je u nekom drugom
trenutku došlo do njegovog 'mentalnog isključivanja'... Između ta dva trenutka proteklo je, otprilike,
osam časova. Ne raspolažem nikakvim alibijem za to vremensko razdoblje."
"Baš nikakvim? Dr Fastolfe, šta ste radili u to vreme?"
"Nalazio sam se ovde na svom imanju."
"Vaši roboti su, verovatno, bili svesni vašeg prisustva ovde, te vam mogu poslužiti kao svedoci."
"Sigurno je da su bili svesni, ali ne mogu poslužiti kao svedoci ni u kakvom pravnom smislu.
Pored toga, tog je dana i Fanja bila odsutna nekim svojim poslom."
"Uzgred budi rečeno, da li Fanja zna bilo šta o robotici?"
Fastolf iskrivi usne u osmeh. "Njeno znanje manje je čak i od vašeg... Pored toga, to i nije važno."
"Zbog čega tako mislite?"
Fastolfovo strpljenje očigledno je bilo na izmaku. "Dragi moj gospodine Bejli, zato što nije reč ni
o kakvom fizičkom nasrtaju, poput mog malopređašnjeg tobožnjeg napada na vas. Ono što se
dogodilo Janderu nije iziskivalo moju fizičku prisutnost. Igrom slučaja, mada se nije nalazio na mom
posedu, u prostornom smislu Jander nije bio ni suviše daleko odavde; međutim, savršeno bi bilo
nevažno i da se nalazio na drugom kraju Aurore. Mogao sam u svakom trenutku stupiti u vezu s njim
elektronskim putem i mogao sam, zahvaljući naređenjima koja sam mu izdao i odgovorima koje sam
bio u stanju da izvučem, da ga dovedem u stanje 'mentalne isključenosti'. Ključni potez ne bi čak
iziskivao ni preterano mnogo vremena..."
Bejli mu smesta upade u reč. "Znači, ukoliko takav potez ne zahteva preterano mnogo vremena,
možda ga je neko drugi mogao sasvim slučajno povući, u nameri da učini nešto sasvim obično?"
"Nije! Za ime Aurore, Zemljanine, dopustite mi da govorim. Već sam vam napomenuo da nije reč
o tome. Dovođenje Jandera u stanje 'mentalnog isključenja' predstavljalo bi dug, složen i mučan
postupak koji bi zahtevao najveće moguće poznavanje stvari i veliku veštinu i niko to ne bi mogao
izvesti pukim slučajem, a da u pitanju ne bude dugotrajna i neverovatna podudarnost. Na osnovu
mojih matematičkih proračuna, neuporedivo su manji izgledi da se to dogodi pukom igrom slučaja
nego da dođe do spontanog 'mentalnog isključivanja'.
Međutim, da sam stvarno želeo da izazovem 'mentalno isključenje', mogao sam pažljivo, malo-
pomalo, tokom više nedelja, meseci, ili čak godina, unositi promene i planirati reakcije koje bi
Jandera dovele do uništenja. On ni u jednom trenutku ne bi ispoljio ni najmanji znak da je na pragu
katastrofe, slično kao što biste se vi mogli, u tmini, korak po korak, približavati provaliji, a da sve
vreme imate utisak da se nalazite na čvrstom tlu, čak i kada se nađete na samoj ivici... A kada bih ga
doveo na sam rub - na sam rub provalije - jedna jedina moja reč bila bi dovoljna da ga pošalje u
bezdan. Za taj poslednji korak bio bi dovoljan samo jedan časak. Shvatate?"
Bejli stisnu usne. Nije imalo nikakvog smisla prikrivati razočaranje. "Kratko rečeno, znači, imali
ste i priliku."
"Bilo ko je mogao imati takvu priliku. Bilo ko na Aurori, pod uslovom da su on, ili ona,
raspolagali neophodnim znanjem."
"A samo vi raspolažete neophodnim znanjem."
"Bojim se da je tako."
"I to nas, konačno, dovodi do motiva."
"Oh!"
"Na pitanju motiva mogli bismo da izgradimo dobru poziciju. Ti humanoidni roboti su vaši...
Nastali su zahvaljujući vašim teorijama, i učestvovali ste u svakoj fazi njihove izrade, mada je dr
Sarton sve nadzirao. Oni postoje zahvaljujući vama, i isključivo vama. Čak ste o Denilu govorili kao
o svom 'prvorođenčetu'. Oni su vaše delo, vaša čeda, vaš dar čovečanstvu, zalog vaše besmrtnosti..."
(Bejli za časak pomisli kako baš nadahnuto govori, i zamisli sebe pred istražnim odborom). "Zbog
čega biste onda, za ime sveta - odnosno, Aurore - zbog čega biste, onda, za ime Aurore, sve to doveli
u pitanje? Zbog čega biste uništili život koji ste stvorili čudesnom moći svog uma?"
Fastolf se setno osmehnu. "Ali gospodine Bejli, vi o tome ništa ne znate. Na osnovu čega mislite
da su moje teorije ishod čudesnih moći mog uma? Možda je reč samo o razrešenju neke glupe
jednačine; možda ju je bilo ko mogao razrešiti, ali eto, naprosto nije osetio želju da se oko nje
potrudi."
"Mislim da ovde nije reč o tome", odgovori Bejli, pokušavaši da se suviše ne zagreje za to.
"Ukoliko niko, osim vas, ne raspolaže dovoljnim znanjem da uništi pozitronski mozak, razložno je
pomisliti da niko, osim vas, nije bio u stanju ni da ga načini. Možete li to osporiti?"
Fastolf odmahnu glavom. "Ne mogu i neću. Ipak, gospodine Bejli..." Lice mu odjednom postade
smrknutije nego i u jednom trenutku otkako su se sreli. "Vaša brižljiva analiza samo nam pogoršava
položaj. Već smo se složili u pogledu toga da sam jedino ja raspolagao sredstvima i da sam jedino ja
bio u prilici da to učinim. Ispostavilo se, međutim, da sam imao i motiv - izvanredan motiv - i moji
neprijatelji su i te kako svesni toga. Kako onda, da upotrebim vaše reči, za ime sveta - ili za ime
Aurore, ili bilo čije ime - nameravate da dokažete da ja to nisam učinio?"

19.
Izraz na Bejlijevom licu odavao je istinski bes. On se žurno udalji od stola, uputivši se ka jednom
od uglova sobe, kao da traži neko sklonište. A onda se naglo okrenu. "Dr Fastolfe, imam utisak da
naprosto uživate u tome da mi izvlačite tepih ispod nogu."
Fastolf sleže ramenima. "Ne, ne uživam... Naprosto, predočavam vam problem onakav kakav
jeste. Jadni Jander, doživeo je robotsku smrt zbog pozitronskog iskliznuća... Budući da znam da,
lično, nemam nikakve veze s tim, jasno mi je da se jedino to moralo dogoditi. Međutim, budući da
niko drugi ne može biti potpuno siguran da sam nevin, i da svi posredni dokazi ukazuju na mene -
moramo računati s tom činjenicom pri donošenju odluke šta nam valja činiti, ukoliko se išta može
učiniti."
"U tom slučaju", složi se Bejli, "da razmotrimo pitanje vašeg motiva. Ono što se vama može činiti
kao nesporan motiv, možda, u stvari, i nije nikakav motiv."
"Sumnjam. Znate, gospodine Bejli, nisam baš tolika budala."
"Ipak, dr Fastolfe, nije na vama da sudite o samom sebi i o svojim motivima. Ljudi katkad nisu
sposobni za to. Možda, iz nekog razloga, nepotrebno preterujete."
"Uopšte nisam siguran u to."
"Recite mi onda kakav bi mogao biti vaš motiv? Dakle? Recite mi!"
 "Samo malo, gospodine Bejli. Nije to baš tako lako objasniti... Ali možemo li da iziđemo
napolje?"
Bejli hitro skrenu pogled ka prozoru. Napolje?
Sunce se već potpuno približilo obzorju i soba je, usled toga, bila neposredno izložena njegovim
zracima. Trenutak je oklevao. "Da, razume se", odgovori on, znatno glasnije nego što je bilo
neophodno.
"Odlično", prihvati Fastolf. "Ali možda biste najpre želeli da odete u lične prostorije", dodade on
naglašeno ljubaznim glasom.
Bejli malo razmisli. Nije baš osećao neku naročitu potrebu, ali nije znao šta ga čeka na
Otvorenom, koliko dugo će tamo morati da ostane, i koliko će tamo imati za to mogućnosti. Ali pre
svega, nisu mu bili poznati auroranski običaji; nije se sećao da je bilo šta o tome našao u video-
knjigama koje je pri dolasku pregledao. Bilo je, stoga, najuputnije da postupi onako kako mu je to
njegov domaćin predložio.
"Hvala vam", odgovori on. "Ukoliko to ne predstavlja neki problem."
Fastolf klimnu. "Denile", pozva on robota. "Odvedi gospodina Bejlija u lične prostorije za
posetioce."
"Partneru Elija, da li bi bio ljubazan da pođeš sa mnom?" pozva on Bejlija.
"Žao mi je, Denile, što nisi uzeo učešća u mom razgovoru sa dr Fastolfom", reče Bejli robotu čim
su prešli u drugu prostoriju.
"Nije mi bilo mesto u njemu, partneru Elija. Odgovorio sam kada si mi se neposredno obratio, ali
nisam bio pozvan da u razgovoru učestvujem u punoj meri."
"Ja bih te pozvao, Denile, ali nije bilo do mene, kao gosta, da to učinim. Mislio sam da ne bi bilo
u redu da ja pokrenem to pitanje."
"Shvatam... Evo, partneru Elija, ovo su lične prostorije za posetioce. Ukoliko je odaja slobodna,
vrata će se otvoriti na dodir tvoje ruke."
Bejli ne uđe odmah. Nekoliko trenutaka zamišljeno je stajao. "Denile, da je od tebe bilo zatraženo
da uzmeš učešća u razgovoru, da li bi išta imao da kažeš?" upita on. "Bilo šta, što smatraš da bi
valjalo reći? Znaš i sam, prijatelju, da visoko cenim tvoje mišljenje."
"Jedino što sam mogao reći", odgovori Denil, krajnje ozbiljnim glasom, kao i uvek, "jeste da me
je veoma iznenadila izjava dr Fastolfa da je imao izvanredan motiv da ukloni Jandera. Nije mi jasno
kakav bi to motiv mogao biti. Međutim, bilo šta što bi u tom smislu mogao navesti, pokreće pitanje
zbog čega ne bi imao sličan motiv i mene da ukloni... Ukoliko mogu da poveruju da je imao motiva da
odstrani Jandera, zbog čega taj isti motiv ne bi mogao važiti i za mene? Veoma bi me zanimalo da to
saznam."
Bejli brzo pogleda Denila, nesvesno očekujući da na njegovom licu zatekne neki izraz koji ovaj ne
bi bio u stanju da prikrije. "Osećaš li se ugroženim, Denile? Misliš li da ti od dr Fastolfa preti neka
opasnost?"
"Treći zakon mi nalaže da se postaram za svoju bezbednost", odgovori Denil, "ali ukoliko bi dr
Fastolf, ili bilo koje drugo ljudsko biće, smatrali neizbežnim da učine kraj mom postojanju, ja se
tome ne bih odupirao. To, uostalom, određuje Drugi zakon. Ipak, poznato mi je da sam od velike
važnosti, kako u pogledu svega što je u mene uloženo - materijala, rada i vremena - tako i u pogledu
naučne vrednosti. Bilo bi stoga bitno da mi se pomno objasne razlozi zbog kojih je neophodno da se
moje postojanje okonča. Dr Fastolf mi nikad - zaista nikad, partneru Elija - nije ni nagovestio da
nešto slično ima na umu. Ne verujem da mu je ikada nešto slično palo na pamet, kao što ne verujem
da je ikad pomislio da okonča Janderovo postojanje. Moguće je, stoga, da su slučajna pozitronska
iskliznuća izazvala Janderovu smrt, kao što je, uostalom, sasvim moguće da se to i meni dogodi. U
svetu u kome postojimo uvek ima mogućnosti da dođe do nečeg nepredviđenog."
"Ti u to veruješ, dr Fastolf u to veruje, pa sam i ja sklon da u to poverujem..." složi se Bejli. "Ali
izuzetno je teško ubediti širu javnost da je to moguće." On se natmureno okrenu prema vratima ličnih
prostorija za goste. "Ideš li i ti unutra, Denile?"
Denilov izraz lica kao da je govorio da ga je taj poziv razveselio. "Laska mi, partneru Elija, da
me u ovom pogledu smatraš jednakim ljudima. Razume se, ne goni me nikakva potreba."
"Da, tako je. Ipak, mogao bi da uđeš."
"Ne bi bilo pristojno. Ovde nije običaj da roboti zalaze u lične prostorije. One su namenjene
isključivo ljudskim bićima... Pored toga, ova odaja prima samo jednu osobu."
"Samo jednu osobu!" Bejli za trenutak oseti nešto poput potresa, ali se brzo pribra. Drugi svet,
drugi običaji! Nije se sećao da je o ovome bilo šta našao u video-knjigama. "Zato si, znači, rekao da
će se vrata otvoriti samo ukoliko je prostorija slobodna?" upita on. "A šta bi bilo da je zauzeta, kao
što će biti slučaj kroz nekoliko trenutaka?"
"U tom slučaju, razume se, vrata se ne bi otvorila na dodir spolja, i tvoja privatnost bila bi u
potpunosti sačuvana. Razume se, otvorila bi se na dodir iznutra."
"A šta ako bi posetiocu nekim slučajem pozlilo, ukoliko bi, dok je unutra, doživeo srčani udar ili,
iz bilo kog razloga, ne bi bio u stanju da dodirne vrata iznutra? Ne bi li to značilo da niko ne bi
mogao da uđe i pritekne mu upomoć?"
"Postoji mogućnost, partneru Elija, da se vrata otvore u slučajevima hitne potrebe. Misliš li da bi
se nešto slično baš sada moglo dogoditi?" upita on, vidno uznemiren.
"Ne, razume se da ne... Samo sam radoznao."
"Ostaću tu, kraj vrata", napomenu Denil ne prikrivajući nelagodnost. "Ukoliko me pozoveš,
partneru Elija, smesta ću stupiti u dejstvo."
"Sumnjam da ćeš morati." Bejli blago, gotovo nehajno dodirnu nadlanicom vrata i ona se smesta
otvoriše. Sačekao je trenutak ili dva da vidi da li će se ponovo zatvoriti. Nisu se zatvorila. On kroči
unutra i vrata se istog časa zatvoriše za njim.
Dok su vrata bila otvorena, stekao je utisak da su lične prostorije upravo ono što im samo ime
kaže. Umivaonik, pregradak (iza koga se verovatno nalazio tuš), kada, jedna providna poluvrata iza
kojih se, po svoj prilici, nalazila klozetska šolja. Bilo je tu i nekih drugih stvari čija mu namena nije
bila poznata, tako da je pretpostavio da su tu radi zadovoljavanja ovakvih ili onakvih ličnih potreba.
Imao je malo vremena da ih pobliže osmotri, jer u magnovenju iščeznuše, tako da se Bejli čak
zapitao jesu li časak pre toga uopšte bile tu ili mu se, pak, samo učinilo da ih vidi jer je očekivao da
ih tu zatekne.
Dok su se vrata za njim zatvarala prostorija je tonula u mrak, budući da u njoj nije bilo nikakvih
prozora; ali čim su se sasvim zatvorila, u njoj se upalila svetlost; međutim, ništa od onoga što je u
njoj u prvi mah ugledao ne pojavi se ponovo. Okruživala ga je dnevna svetlost i nalazio se na
Otvorenom - ili je, bar, tako izgledalo.
Iznad njega prostiralo se čisto nebo, prošarano oblačićima koji su plutali - ali na tako uredan
način da su delovali sasvim nestvarno. Svuda oko njega pružalo se zelenilo koje takođe kao da se
kretalo na isti, sređen način.
Osetio je ponovo ono poznato grčenje u stomaku, koje se uvek javljalo kada bi se našao na
Otvorenom - samo što se sada nije nalazio na Otvorenom. Najzad, ušao je u prostoriju u kojoj nije
bilo nijednog prozora. Mora da je u pitanju bila neka optička obmana.
Bejli se zagleda pravo ispred sebe i lagano stupi napred. Sve vreme je, pri tom, držao ispružene
ruke, napregnuto posmatrajući okolinu.
Šakama najzad dodirnu veoma glatku površinu zida, i nastavi da ide uz njega. Najzad dotače ono
što mu se prethodno učinilo da je umivaonik, ali ne napipa ništa što bi bilo nalik na poznate ručke
koje obezbeđuju dotok vode. Umesto njih napipao je neku duguljastu traku koja se, zahvaljujući svojo
rapavosti, jasno isticala naspram glatke površine zida. Dok su mu prsti klizili preko nje, on je blago i,
kao za probu, pritisnu, i istog časa se zelenilo što se protezalo daleko ispred njega - a za koje su mu
prsti govorili da je zapravo zid - razmaknu i iz procepa šiknu mlaz vode, sručivši mu se ka nogama
nalik na kakav pljusak.
Prože ga iznenadni strah i on mahinalno odskoči unazad, ali mu mlaz ne dotače stopala; mlaz jeste
i dalje šikljao, ali naprosto, nije dosezao do poda. On ispruži ruke. To uopšte nije bila voda, već
optička iluzija vode. Ruke mu ostadoše suve; nije ništa osetio. Ipak, oči su mu tvrdoglavo ostajale pri
svome. Ono što su videle bila je voda.
Podigao je pogled naviše sledeći mlaz, i oči mu konačno ugledaše nešto što jeste bila voda - tanak
mlaz koji je isticao iz slavine. Bila je hladna.
Prstima je ponovo napipao onu duguljastu traku, i nastavio da istražuje, povremeno je pritiskajući.
Mlaz naglo postade topliji, a onda mu, konačno, pođe za rukom da pronađe tačku pritiskanjem koje je
dobijao vodu željene toplote.
Nije bilo nikakvog sapuna. Pomalo oklevajući, Bejli stade da trlja nenasapunjane šake jednu o
drugu, podmetnuvši ih pod prirodni mlaz koji ga je mogao nakvasiti od glave do peta - ali nije.
Naprava kao da je bila u stanju da čita misli, ili su je, što je bilo verovatnije, na to navele šake koje
je trljao, jer je odjednom osetio kako voda postaje sapunjava, dok se mlaz koji je gledao - koji nije
video - sve više ispunjavao mehurićima, postavši na kraju penušav.
I dalje se ustežući Bejli se nagnu nad umivaonik i protrlja lice sapunjavom vodom. Pod prstima je
osetio već naraslu bradu; međutim, bilo mu je jasno da, bez uputstava, nikako ne bi mogao da
odgonetne kako radi sprava za brijanje.
Iako je završio Bejli je i dalje bespomoćno držao šake pod mlazom. Kako sad da otkloni
sapunicu? Međutim, nije ni morao da postavlja to pitanje. Po svemu sudeći, njegove šake koje više
nije trljao jednu o drugu, kao ni lice obema, same su uspele to nekako da srede. Voda postepeno
prestade da bude penušava, i sapunica mu bi lagano sprana sa šaka. Bejli se potom popljuska i po
licu - ne trljajući ga šakama - uklonivši na taj način sapunicu i sa njega. Ali kako pred sobom nije
imao ogledalo i zahvaljujući nespretnosti prouzrokovanoj nepoznavanjem postupka, uspeo je da pri
svemu tome dobro navlaži košulju.
Peškir? Papir?
On malo odstupi, zatvorenih očiju, držeći uspravno glavu kako bi izbegao da ga voda još više
nakvasi. To je, međutim, po svemu sudeći, bio pravi pokret, jer je istog časa osetio kako ga
zapljuskuje struja toplog vazduha. On izloži strujanju najpre lice, a potom i šake.
Otvorivši ponovo oči, ustanovio je da je vodeni mlaz nestao. Ispruživši ruke, Bejli se uveri da
voda zaista više ne teče.
Grč u stomaku odavno se rasplinuo u nejasnu nadraženost. Bejli je dobro shvatao da su se lične
prostorije razlikovale od jednog sveta do drugog, međutim, sa ovim besmislenim podražavanjem
boravka na Otvorenom kao da se otišlo predaleko.
Na Zemlji su lične prostorije predstavljale poveću zajedničku odaju, namenjenu isključivo jednom
polu, sa privatnim odeljcima za koje je svaki pojedinac imao vlastiti ključ. Na Solariji se u lične
prostorije ulazio kroz uzan hodnik vezan za kuću, kao da su se Solarijanci nadali da će na taj način
ostaviti utisak da one i nisu deo njihovog domaćinstva. Ipak, na oba ova sveta, ma koliko se oni inače
po svemu drugom razlikovali, lične prostorije bile su jasno prepoznatljive kao i svrha svega onoga
što se u njima nalazilo. Čemu je, onda, ovde na Aurori, služio taj pomno razrađeni utisak da se
nalazite u prirodi, koji je trebalo da prikrije činjenicu da se čovek nalazi u ličnim odajama.
Zaista, čemu?
U svakom slučaju, bio je toliko zbunjen da nije imao vremenada misli na nelagodnost zbog
tobožnjeg boravka na Otvorenom. On se uputi u pravcu u kome je, koliko se sećao, trebalo da se
nalaze providna poluvrata.
Ali pogrešio je smer. Uspeo je da ih pronađe tek pošto je lagano pipajući obišao ceo zid, i pošto
se u međuvremenu bolno sudario sa nekoliko izbočina na njemu.
Na kraju, zateče sebe kako prazni bešiku u nešto što je stvaralo iluziju jezerceta, ali što nije na
pravi način primalo mlaz u sebe. Prema položaju kolena rekao bi da ispravno usmerava mlaz u nešto
što je smatrao za klozetsku šolju; ipak, nije propustio da pomisli kako nije njegova greška ukoliko to
čini na pogrešnom mestu, ili ukoliko mlaz usmerava u pogrešnom pravcu.
Za trenutak, pošto je i to obavio, pade mu na um da ponovo potraži umivaonik i još jednom ispere
ruke, ali odmah odustade od toga. Naprosto, nije imao snage da ponovo juri za njim i da se još
jednom izloži onom lažnom vodopadu.
Umesto toga, pipajući, pronađe vrata kroz koja je ušao; nije, međutim, bio siguran da ih je
pronašao sve dok se na njegov dodir nisu otvorila. Svetlo se istog časa ugasi, i prava, prirodna
svetlost dana obuhvati ga sa svih strana.
Denil ga je čekao, zajedno sa Žiskarom i Fastolfom.
"Zadržali ste se skoro dvadeset minuta", primeti Fastolf. "Već smo se bili zabrinuli."
Bejli oseti kako ga obuzima bes. "Imao sam problema s onim vašim šašavim izmišljotinama",
odvrati on, nastojeći da se obuzda što je više moguće.
Fastolf iskrivi usne i izvi obrve u jedno nemo 'Ohh!'
"S unutrašnje strane, odmah pokraj vrata, postoji pločica pomoću koje se vrši prilagođavanje...
Iluzija se može prigušiti, tako da možete videti stvari oko sebe, a može se, po želji, i sasvim ukloniti."
"Nisam to znao. Jesu li vam sve lične prostorije takve?"
"Nisu", odgovori Fastolf. "Lične prostorije na Aurori po pravilu dočaravaju ovo ili ono, ali
priroda tih iluzija usklađuje se sa pojedinačnim željama. Meni se, na primer, dopada iluzija
prirodnog zelenila, s tim što i sam, s vremena na vreme, vršim izmene u pojedinostima. Znate i sami
da čoveku, vremenom, sve može dosaditi. Ima onih koji traže erotske iluzije, ali takve stvari nisu baš
po mom ukusu... Razume se, kada se čovek jednom navikne na lične prostorije, iluzije mu više ne
predstavljaju nikakav problem. Sve je uređeno na osnovu nekih opštih standarda, tako da svako zna
gde se šta nalazi. Nije ništa gore nego kada se krećete po mrklom mraku kreće nekim poznatim
mestom... Ali recite mi, gospodine Bejli, zbog čega naprosto niste izišli i zatražili uputstva?"
"Zbog toga što to nisam želeo", odgovori Bejli. "Priznajem da me je iluzija pošteno razdražila, ali,
ipak, uzeo sam je zdravo za gotovo. Najzad, Denil je bio taj koji me je odveo do ličnih prostorija, ne
upozorivši me na ono što me čeka i ne pruživši mi nikakva uputstva. Sasvim sam siguran da bi mi on
sve podrobno objasnio, da je to zavisilo od njega, budući da bi sigurno predvideo da se mogu naći u
nevolji. Zaključio sam, stoga, da ste mu vi dali nalog da me ni na šta ne upozorava; budući, pak, da
niste osoba od koje bi trebalo da očekujem neslane šale na moj račun, pretpostavio sam da ste imali
veoma valjan razlog da tako postupite."
"Oh?"
"Sećate se, zatražili ste od mene da iziđem sa vama na Otvoreno, a čim sam pristao upitali ste me
da li osećam potrebu da prethodno pođem u lične prostorije. Zaključio sam, na osnovu toga, da je
razlog mog izlaganja iluziji boravka na Otvorenom bio, zapravo, da se proveri mogu li to uopšte
podneti - odnosno, neću li se istog časa dati u paničan beg. Dakle, ukoliko bih prošao vaš ispit, to bi
značilo da možete očekivati da ću i u stvarnosti podneti boravak na Otvorenom. Eto, uspeo sam. Malo
sam se pokvasio, ali, nije važno, ubrzo ću opet biti suv."
"Zaista ste izuzetno pronicljivi, gospodine Bejli", reče Fastolf. "Izvinjavam vam se zbog kušnje na
koju sam vas stavio, kao i zbog neprilika kroz koje ste pri tom prošli. Želeo sam samo unapred da
otklonim mogućnost da dođe do daleko ozbiljnijih tegoba. Da li još želite da pođete napolje sa
mnom?"
"Ne samo da želim, dr Fastolfe, već, zapravo, zahtevam to od vas."

20.
Uputili su se, zatim, jednim hodnikom, dok su ih Denil i Žiskar pratili na malom rastojanju.
"Nadam se da vam ne smeta što i roboti idu s nama", reče Fastolf veselo. "Auroranci nikud ne
kreću bez pratnje makar jednog robota, a kada ste vi u pitanju, moram učiniti sve da vas Denil i
Žiskar ni za trenutak ne ispuste iz vida."
On otvori vrata, i Bejli se napreže da ne poklekne pred bujicom sunčeve svetlosti i naletom vetra -
a da se i ne pominje čudni i jedva raspoznatljiv tuđinski miris Aurorinog tla.
Fastolf se pomeri u stranu da Žiskar iziđe prvi; ovaj je, potom, nekoliko trenutaka pomno osmatrao
okolinu. Delovao je kao da su mu sva čula do kraja napregnuta. Zatim se osvrnuo prema Denilu, i
ovaj mu se pridruži, postupivši na isti način.
"Ostavimo ih na trenutak, gospodine Bejli", reče Fastolf, "pozvaće nas kada budu smatrali da je
bezbedno da i mi iziđemo. U međuvremenu, dopustite mi da vam se još jednom izvinim zbog one
neumesne obmane vezane za lične prostorije. Uveravam vas da bismo smesta znali da ste se našli u
nekoj neprilici - vitalne funkcije vašeg organizma sve vreme bile su pod kontrolom. Veoma mi je
drago, mada priznajem da nisam iznenađen, što ste prozreli moju nameru." On se nasmeši i samo na
čas, gotovo neprimetno oklevajući, položi šaku na Bejlijevo levo rame i prijateljski ga stisnu.
Bejli se, međutim, držao ukrućeno. "Kao da ste već zaboravili prethodnu proveru - tobožnji napad
na mene začinikom. Ukoliko mi obećate da ćemo se ubuduće jedan prema drugome odnositi pošteno i
otvoreno, smatraću da ste oba pokušaja izveli u najboljoj nameri."
"Dogovoreno!"
"Možemo li sada da iziđemo?" Bejli pogleda prema Denilu i Žiskaru koji su se, pošto su se
prethodno razdvojili i jedan krenuo na levu a drugi na desnu stranu, malo udaljili, i dalje se pomno
ogledajući i ispitujući okolinu.
"Ne još. Pustimo ih da obiđu čitavo gazdinstvo... Denil mi reče da ste ga pozvali da vam se
pridruži u ličnim prostorijama... Jeste li to ozbiljno mislili?"
"Jesam. Bilo mi je jasno da on za tim nema nikakve potrebe, ali sam pomislio da bi moglo biti
neučtivo da ga tek tako ostavim da me čeka. Uprkos svim svojim nastojanjima da se upoznam sa
običajima na Aurori, nisam znao kako bi trebalo da postupim..."
"Čini mi se da to nije nešto što bi Auroranci smatrali vrednim pomena, a, sasvim sigurno, ne treba
očekivati da se u video-knjigama nađu uputstva koja bi u tom smislu pripremila posetioce za
Zemlje..."
"Možda zato što tako malo Zemljana stiže na Auroru?"
"Tačno. Poenta je, međutim, u tome što roboti nemaju nikakve potrebe da zalaze u lične prostorije.
To je jedino mesto gde ljudska bića mogu biti bez njih. Pretpostavljam da vlada osećanje da u
izvesnim trenucima i na izvesnim mestima čovek treba da bude oslobođen njihovog prisustva."
 "Međutim", primeti Bejli, "kada je Denil boravio pre tri godine na Zemlji, povodom Sartonovog
ubistva, pokušao sam da mu ukažem na to da ne treba da ulazi u naše zajedničke lične prostorije,
budući da za tim nema nikakvu potrebu. Ipak je zahtevao da i on uđe."
"S razlogom. Tom prilikom je, iz vama dobro poznatih razloga, dobio izričita uputstva da ni na
koji način ne pruži povoda da u njemu vide išta drugo osim ljudskog bića. Međutim, ovde na Aurori...
Ah, evo, gotovi su."
Roboti su se vraćali ka izlazu, i Denil im je davao znak da mogu da iziđu.
Fastolf ispruži ruku da prepreči put Bejliju. "Ne zamerite mi, gospodine Bejli, ali ja ću izići prvi.
Izbrojte potom strpljivo do sto, a onda nam se pridružite."

21.
Izbrojavši do sto, Bejli otresito zakorači i uputi se prema Fastolfu. Lice mu je možda bilo previše
zgrčeno, vilice odviše stisnute, i leđa prejako ukrućena.
On se lagano obazre oko sebe. Prizor se nije mnogo razlikovao od onog koji mu se ukazao u
ličnim prostorijama. Fastolf je, po svemu sudeći, uzeo za uzor svoje vlastito gazdinstvo. Sve je
odisalo zelenilom, i na jednom mestu potočić se slivao niz padinu. Možda je bio veštački, ali nije bio
nikakva iluzija: voda je bila stvarna. Kada je prošao pokraj njega osetio je kako ga zaprašuju sićušne
kapi.
Čitav prizor delovao je nekako suviše pitomo. Prostor na Otvorenom na Zemlji delovao je, pak,
nekako neukroćeno i uzvišenije u svojoj lepoti - bar u meri u kojoj je Bejli bio u prilici da ga upozna.
"Pođimo u onom pravcu", reče Fastolf i blago povuče Bejlija za mišicu. "Pogledajte onamo!"
Prostor između dva drveta otkrivao je nepreglednu livadu.
Po prvi put se sticao osećaj daljine; na obzorju se naziralo neko stanište: prostrano, sa spuštenim
krovom, zeleno obojeno, gotovo se stapalo sa okolinom.
"Stambena oblast", objasni Fastolf. "Možda vama ne deluje tako, budući da ste navikli na ogromne
zemaljske košnice; ipak, nalazimo se u blizini Eosa, auroranskog administrativnog središta. Gradić
ima oko dvadeset hiljada žitelja, i predstavlja najveću naseobinu ne samo na Aurori, već i na svim
Spoljnim svetovima. U Eosu živi isto onoliko ljudi koliko i na čitavoj Solariji." U Fastolfovim
rečima mogao se jasno osetiti prizvuk ponosa.
"A koliko ima robota, dr Fastolfe?"
"Mislite, u ovoj oblasti? Otprilike sto hiljada. Na planeti kao celini, u proseku dolazi pedeset
robota na svako ljudsko biće, a ne deset hiljada po pojedincu kao na Solariji. Većina Auroranaca ima
samo po dva ili tri robota, a neki, čak, samo po jednog. Uprkos tome, ne želimo da sledimo primer
Solarije."
"Koliko domaćinstava uopšte ne poseduje robote?"
"Nema takvih, budući da to ne bi bilo u javnom interesu. Ukoliko neko, iz bilo kog razloga, ne bi
bio u stanju sebi da priušti makar samo jednog robota, takvoj bi osobi robot bio dodeljen, zajedno sa
sredstvima za njegovo održavanje."
"Šta se događa ukoliko se poveća broj stanovnika? Povećavate li onda i broj robota?"
Fastolf odmahnu glavom. "Broj stanovnika se ne povećava. Na Aurori imamo dve stotine miliona
ljudi i taj se broj ne povećava već tri veka. Čini nam se da to predstavlja najpoželjniju cifru. Sigurno
ste nešto pročitali o tome u video-knjigama."
"Da, jesam", priznade Bejli, "ali nekako, nisam bio spreman da u to poverujem."
"Ipak, istina je. To nam svima omogućava da imamo dovoljno zemlje, dovoljno prostora, dovoljno
privatnosti, i dovoljno udela u korišćenju prirodnih bogatstava našeg sveta. Broj stanovnika nije
preterano velik, kao na Zemlji, niti nas je premalo, kao što je to slučaj na Solariji."
On ispruži ruku Bejliju kako bi nastavili da hodaju.
"Ovo što vidite", nastavi Fastolf, "pitom je svet. Izveo sam vas, gospodine Bejli, da biste ga
videli sopstvenim očima."
"I nema nikakvih skrivenih opasnosti?"
"Uvek postoji neka opasnost... Imamo oluje, odrone, zemljotrese, mećave, lavine, čak i jedan ili
dva vulkana... Nesreće se nikad ne mogu sasvim isključiti. Susrećemo se, takođe, sa mahnitanjem
gnevnih ili zavidnih ljudi, ludačkim ispadima neuravnoteženih ili poremećenostima kratkovidih
osoba. Međutim, reč je o manjim smetnjama koje ne utiču bitno na civilizovani spokoj što počiva nad
našim svetom."
Fastolf kao da je trenutak razmišljao o vlastitim rečima, a onda uzdahnu. "Jedva da bih mogao
poželeti da bude drugačije", nastavi on, "međutim, gajim izvesnu intelektualnu uzdržanost. Na Auroru
smo doneli samo one životinje i biljke za koje smo smatrali da će biti korisne, lepe, ili i jedno i
drugo. Učinili smo sve što smo mogli da istrebimo korov, štetočine, kao i sve ostalo što nismo
smatrali neophodnim. Prilikom naseljavanja nastojali smo da odaberemo snažne, zdrave i privlačne
osobe - razume se, u skladu sa sopstvenim viđenjem. Nastojali smo... Oh, vidim da se smešite,
gospodine Bejli."
Ne, nije se smešio; samo je stisnuo usne. "Ne, ne", reče on. "Ne vidim nikakvog razloga za smeh."
"Ipak ga ima, budući da sam svestan, baš kao i vi, da ja lično, po auroranskim merilima, nisam
nimalo privlačan. Nevolja je što nismo u stanju da u potpunosti kontrolišemo kombinaciju gena i
uticaje unutar materice. Danas, razume se, sa sve većom primenom ektogeneze - mada se nadam da
nikad neće biti primenjivana u meri u kojoj je to slučaj na Solariji - sasvim izvesno bih bio
'odstranjen' u poznofetusnoj fazi."
"U tom bi slučaju, dr Fastolfe, svet bio lišen jednog velikog teoretičara robotike."
"Potpuno tačno", odgovori Fastolf, nimalo se ne zbunivši. "Međutim, niko to nikada ne bi saznao,
zar ne? U svakom slučaju, pošlo nam je za rukom da uspostavimo, iako veoma jednostavnu, savršeno
funkcionalnu ekološku ravnotežu. Imamo usklađenu klimu, plodno tle, i najuravnoteženiju moguću
raspodelu prirodnih bogatstava. Neposredni ishod svega toga jeste svet koji zadovoljava sve svoje
potrebe; to je, istovremeno, mogao bih da kažem, ukoliko bi mi bilo dozvoljeno da budem i malo
ličan, upravo ono čemu smo težili... Ali dozvoljavate li mi da kažem nešto više o našim težnjama?"
"Kako da ne, samo izvolite", brzo se složi Bejli.
"Potrudili smo se da uredimo planetu tako da, u celini gledano, i sama bude utemeljena na tri
zakona robotike. Na njoj ne sme biti ničega što bi, namerno ili slučajno, štetilo ljudskim bićima. Ona
nam pruža sve što od nje očekujemo - razume se, sve dotle dok ne zahtevamo od nje da na bilo koji
način povredi ljudska bića. U isti mah, ona je u položaju i da štiti sebe samu - osim, razume se, kada
mora služiti nama, ili kada nas mora spašavati čak i po cenu da to njoj samoj može naškoditi. Nigde
drugde, ni na Zemlji ni na bilo kom od drugih Spoljnih svetova, nije to izvedeno u meri u kojoj je to
postignuto na Aurori."
"Zemljani su tome, takođe, dugo težili ", primeti Bejli setno, "ali u međuvremenu smo postali
odveć brojni, i u danima neznanja naneli smo toliku štetu svojoj planeti da više nismo u mogućnosti
da u tom pogledu učinimo nešto zaista veliko... Ali šta je sa životnim oblicima koje ste zatekli ovde,
na Aurori? Nezamislivo je da ste zatekli mrtvu planetu?"
"Znate i sami da nismo", odgovori Fastolf, "budući da su vam bile na raspolaganju knjige o našoj
istoriji. Kada smo stigli ovamo, zatekli smo i biljni i životinjski svet - kao i atmosferu sa kiseonikom
i ugljenikom. Isti je slučaj bio i sa svih pedeset Spoljnih svetova. Neobično je, u svakom slučaju,
bilo to što je postojao sasvim mali broj izvornih životnih oblika i da oni nisu bili raznovrsni. Nisu
ispoljavali ni neku naročitu upornost da opstanu na vlastitoj planeti... Dakle, prevladali smo, da tako
kažem, bez nekog većeg truda - i ono što je od izvornih životnih oblika preostalo nalazi se u
ovdašnjim akvarijumima i zoološkim vrtovima, kao i u izvesnom broju nacionalnih parkova.
Nikada, međutim, nismo shvatili zbog čega su životni oblici s kojima su se ljudska bića susretala
pri naseljavanju drugih planeta bili toliko slabašni, i zbog čega je jedino Zemlja, sa svojim
neverovatnim raznovrsjem životnih oblika i njihovom težnjom da ispune svaki kutak planete, bila u
stanju da porodi bilo kakvu vrstu razumnog života."
"Možda je u pitanju čista slučajnost, a možda ni naša dosadašnja istraživanja nisu dovoljna da bi
se doneo pouzdan, konačni zaključak. Do sada smo, naime, upoznali tek mali broj planeta."
"Slažem se da je to najprihvatljivije objašnjenje", odgovori Fastolf. "Možda i na nekim drugim
svetovima postoji ekološka ravnoteža slične složenosti kao i ona na Zemlji, i možda na njima postoje
inteligentni život i veoma uznapredovale tehnološke civilizacije. Ipak, zemaljski oblici života i,
posebno, zemaljska inteligencija, proširili su se u svim pravcima, na udaljenostima koje se mere
parsecima. Ukoliko život i inteligencija postoje i na drugim svetovima - zbog čega, u tom slučaju,
nije došlo i do njihovog širenja? Zbog čega se sa njima još nismo susreli?"
"Prema onome što znamo, do toga može doći koliko sutra."
"Slažem se. Međutim, ukoliko nam takav susret predstoji u bliskoj budućnosti, imamo razlog više,
gospodine Bejli, da ne sedimo skrštenih ruku. Ima već dva i po veka kako nismo naselili nijedan novi
svet. Naši su svetovi toliko sređeni, toliko puni čari, da naprosto ne želimo da ih napustimo. Vidite,
ovaj svet ovde naseljen je samo zato što je Zemlja postala u toj meri neprivlačno mesto za život, da
su u poređenju sa životom na njoj sve tegobe i opasnosti novih svetova delovale potpuno
prihvatljivo. Međutim, u vreme kada je i poslednji od pedeset Spoljnih svetova bio naseljen -
Solarija je došla na samom kraju - nije više bilo ničega što bi nas dalje pokretalo, nije bilo potrebe
da svoje poglede usmerimo negde drugde. A Zemlja se, opet, sa svoje strane, povukla u podzemne
čelične pećine. Kraj. Finis."
"Ne mislite, valjda, zaista tako?"
"Ukoliko se ništa ne izmeni... Ukoliko se prepustimo spokoju, ugodnostima našeg načina života,
lišeni želja za daljim prodorima... Da, mislim to ozbiljno. Ukoliko želi da nastavi da cveta,
čovečanstvo se mora i dalje širiti. Jedan od načina da to učini predstavlja dalji prodor u svemir,
stalno nastojanje da se ovlada drugim svetovima. Ukoliko tako ne postupimo, u jednom trenutku će se,
neka druga civilizacija koja je krenula tim putem, susresti sa našom, i mi nećemo biti u stanju da
odolimo njenom dinamizmu."
"Očekujete, znači, svemirski rat - nešto poput onog 'ukokaj-koga-stigneš' iz hipertalasnih drama?"
"Ne... Mislim da to neće biti neophodno. Civilizacija koja se širi svemirom neće osećati ni
najmanju potrebu za nekoliko naših svetova, i u intelektualnom smislu biće toliko napredna da,
naprosto, neće smatrati nužnim da krči put uspostavljajući svoju prevlast baš ovde. Međutim, ukoliko
se nađemo u okruženju neke dinamičnije, pokretljivije civilizacije, iščeznućemo kada uvidimo šta
smo postali i kakve smo mogućnosti protraćili. Razume se, možemo se potruditi da napredak
ostvarimo u nekom drugom smislu - na primer, širenjem naučnih saznanja ili posezanjem za velikim
kulturnim dostignućima. Bojim se, međutim, da se sve to ne može posmatrati odvojeno jedno od
drugog. Zamreti u jednom pogledu, znači zamreti u svakom pogledu. Očigledno je, čini mi se, da
zamiremo u svemu. Živimo suviše dugo. Suviše uživamo u životu."
"Svemirce na Zemlji doživljavamo kao svemoćna, neizmerno samopouzdana bića..." primeti Bejli.
"Naprosto ne mogu da poverujem da sve ovo čujem od jednog Svemirca."
 "Možda i jesam jedini od koga ćete to čuti. Moja gledišta baš nisu privlačna. Drugi bi ih smatrali
naprosto nepodnošljivima, i zato se sa ovakvim razmišljanjima ne obraćam prečesto mojoj sabraći.
Umesto toga, tu i tamo naprosto iznesem poneku misao o potrebi ulaganja daljih napora u
naseljavanje novih svetova, ne pominjući pri tom svoje bojazni vezane za ono šta će nas konačno
zadesiti ukoliko to ne budemo činili. Čini mi se da bar u tome nailazim na razumevanje. Aurora je
počela ozbiljno - čak, poletno - da razmišlja o novoj eri istraživanja i naseljavanja novih svetova."
"Čini mi se", dočeka ga Bejli, "da sve to govorite bez imalo poleta. U čemu je stvar?"
"U tome što smo se upravo približili mom motivu za uklanjanje Jandera Panela."
Fastolf na trenutak zastade i odmahnu glavom. "Voleo bih, gospodine Bejli, kad bih bolje razumeo
ljudska bića", nastavi on. "Proveo sam šest decenija izučavajući složenosti pozitronskog mozga, i
očekujem da ću provesti još petnaest do dvadeset mozgajući o istom problemu. Za sve to vreme,
jedva da sam se pozabavio problemom ljudskog mozga koji je, dabome, neuporedivo složeniji.
Postoji li kod ljudskih bića nešto iole nalik zakonima robotike? Ukoliko postoji, koliko tih zakona
ima i mogu li se izraziti matematičkim putem. Ne znam.
Možda će se, međutim, jednog dana naći neko ko će biti u stanju da definiše zakone koji će se
odnositi na ponašanje ljudskih bića, i ko će na osnovu njih moći, bar u najširem smislu, da predskaže
budućnost; neko ko će znati šta stoji pred čovečanstvom, umesto da se samo, kao ja, bavi pukim
nagađanjima, neko ko će umeti da stvari poboljša, umesto da se samo, kao ja, bavi pretpostavkama...
Sanjam o utemeljivanju matematičkih načela za ono što volim da nazivam 'psihoistorijom' - ali jasno
mi je da to nisam u stanju da postignem, i sumnjam da će iko ikada biti u stanju."
Glas mu lagano zamre i nastade tišina.
I Bejli je ćutao nekoliko trenutaka. "A šta je s vašim motivom za uništenje Jandera Panela, dr
Fastolfe?" upita on konačno, veoma tiho.
Fastolf kao da je prečuo njegovo pitanje. U svakom slučaju, ništa nije odgovorio. "Denil i Žiskar
ponovo nam javljaju da je sve u redu", primeti on. "Recite mi, gospodine Bejli, osećate li se
sposobnim da krenemo dalje?"
"Kuda?" upita Bejli oprezno.
"Do susednog poseda. Tamo, u onom pravcu, preko livade. Da li vam boravak na otvorenom
smeta?"
Bejli stisnu usne i pogleda u označenom pravcu, kao da odmerava posledice. "Verujem da ću
izdržati. Nadam se da neće biti nikakvih neprilika."
Žiskar koji se nalazio dovoljno blizu da bi mogao čuti njegove reči, još mu se više približi; u
očima mu se na dnevnoj svetlosti nije video nikakav odsjaj. Iako njegov glas nije izražavao ništa
slično ljudskom osećanju, same njegove reči ukazivale su na to da je zabrinut. "Gospodine, smem li
vas podsetiti da ste prilikom prispeća na ovu planetu imali ozbiljne tegobe?"
Bejli se okrete prema njemu. Šta god da je osećao prema Denilu, ma koliko topline da je unosio u
svoj odnos prema robotima uopšte, zahvaljujući prethodnom druženju sa njim, u ovom slučaju tome
nije bilo ni traga. Prema vidljivo primitivnijem Žiskaru osećao je blagu odbojnost. Ipak, nekoliko se
trenutaka borio da savlada ljutnju koja je počela da se javlja u njemu. "Bio sam, momak, pomalo
neoprezan tamo na brodu, jer sam bio previše radoznao. Iskusio sam nešto s čime se nikada ranije
nisam suočio, a nisam imao vremena da se prilagodim. Ovo sada je nešto drugo."
"Nadam se, gospodine, da sada ne osećate nikakve tegobe? Mogu li biti sasvim siguran u to?"
"Osećam li tegobu ili ne", odgovori Bejli odlučno (nastojeći, istovremeno, da ne smetne s uma da
robota pritiska Prvi zakon i da se on, Bejli, zapravo, trudi da bude učtiv prema jednoj metalnoj krntiji
koja je u vidu imala jedino njegovu, Bejlijevu, dobrobit), "uopšte nije važno. Preda mnom je obaveza
koju moram ispuniti, a ne mogu je ispuniti ukoliko ostanem stalno zatvoren."
"Vaša obaveza?" Žiskar to izreče kao da mu je ta reč bila sasvim nepoznata.
Bejli uputi brz pogled prema Fastolfu, ali je ovaj nemo stajao po strani, ne ispoljavajući ni
najmanju nameru da se umeša. Kao da je sve to slušao pomalo nezainteresovano, kao da odmerava
reakciju jednog robota određenog tipa na neku novu situaciju i poredi je sa varijabilama, konstantama
i diferencijalnim jednačinama koje je samo on razumeo.
Odnosno, tako se, bar, Bejliju činilo. On oseti kako nelagodnost raste u njemu, prouzrokovana
osećanjem da je i sam deo jednog takvog testa. "Želiš li da čuješ šta znači reč 'obaveza'?" upita on, sa
vidljivom primesom oštrine u glasu, koje je i sam bio svestan.
"To, gospodine, znači 'nešto što mora biti učinjeno'", odgovori Žiskar.
"Tvoja je obaveza da poštuješ zakone robotike... I ljudska bića su takođe podložna izvesnim
zakonima - koje, kako tvoj gospodar, dr Fastolf, maločas reče, moraju poštovati. I ja moram izvršiti
svoju obavezu. Reč je o veoma važnoj stvari."
"Ali izići na Otvoreno kada vam..."
"Bez obzira na sve, to mora biti učinjeno. Moj sin će možda jednog dana krenuti na neku drugu
planetu, daleko manje ugodnu od ove, i ostati do kraja svog veka da živi na Otvorenom. Ukoliko
budem mogao, i ja ću poći s njim."
"Ali zbog čega biste to činili?"
"Rekao sam ti. Zbog obaveza koje stoje preda mnom."
"Ali gospodine, ne mogu se oglušiti o zakone. Možete li se vi oglušiti o svoje? Jer, moram vam
napomenuti da..."
"Mogu odlučiti da se o njih oglušim, ali to ne činim - i ponekad je, Žiskare, ta prinuda jača."
Za trenutak zavlada tišina. "Da li biste se osetili povređenim ukoliko bih uspeo da vas ubedim da
ne izlazite na Otvoreno?" upita Žiskar.
"Osetio bih se, ukoliko bi me to sprečilo da izvršim svoju obavezu."
"I to osećanje bilo bi jače od osećanja tegobe usled izlaska na Otvoreno?"
"Mnogo jače."
"Hvala vam, gospodine, što ste mi to objasnili", zaključi Žiskar, i Bejliju se učini da je na
bezizražajnom robotovom licu ugledao odsjaj koji se mogao protumačiti kao zadovoljstvo. (Ljudska
potreba da se sve svede na lični nivo bila je naprosto neverovatna.)
Žiskar se konačno pomeri u stranu, posle čega se oglasi i dr Fastolf. "Bilo je veoma zanimljivo,
gospodine Bejli. Žiskaru je trebalo objasniti kako da svoja pozitronska kola usaglasi sa tri zakona,
odnosno, bolje rečeno, kako da se, u svetlosti date situacije, njegova pozitronska kola usaglase
međusobno. Sada mu je jasno kako treba da se ponaša."
"Primetio sam da Denil nije postavio nikakvo pitanje", odvrati Bejli.
"Denil vas poznaje", napomenu Fastolf. "Bio je već s vama i na Zemlji i na Solariji... Ali da
krenemo? Ne moramo žuriti. Ukoliko osetite želju da malo zastanete, da predahnete, ili, čak, da se
vratite, molim cas, odmah mi kažite."
"Svakako... Ali kakva je svrha ove šetnje? Budući da računate s tim da bih se mogao osetiti
neprijatno, sigurno mi je ne predlažete bez nekog razloga."
"U pravu ste", odgovori Fastolf. "Pretpostavljam da biste želeli da vidite Janderovo telo."
"Da, svakako, mada ne mislim da će mi to biti od ikakve koristi."
"Siguran sam u to, ali, opet, imaćete priliku da o tome porazgovarate s osobom u čijem se
privremenom posedu nalazio Jander u trenutku kada je došlo do tragedije. Verujem da biste voleli da
o svemu popričate sa još nekim ljudskim bićem, osim sa mnom."
 22.
Fastolf lagano krenu napred, otkinu u prolazu list s jednog žbuna, presavi ga stavi u usta, i poče da
ga gricka.
Bejli se radoznalo zagleda u njega. Kako su Svemirci mogli da nešto neobrađeno, nezagrejano i,
čak, neoprano stave u usta, kada su se toliko plašili zaraze? Međutim, odmah se prisetio da na Aurori
nije bilo (uopšte nije bilo?) patogenih mikroorganizama, ali Fastolfov gest, ipak, uprkos svemu,
izazva kod njega odbojnost. Razume se, u tom osećanju odbojnosti nije moralo biti ničeg racionalnog,
pomisli on kao da se pravda - a onda, odjednom, zateče sam sebe kako maltene nalazi opravdanje za
Svemirce zbog njihovog stava prema Zemljanima.
Smesta se povukao. To je bilo nešto drugo! U pitanju su bila ljudska bića!
Žiskar ubrza i nađe se ispred njih, s desne strane, dok se Denil lagano gegao iza njih, držeći se
njihovog levog boka. Aurorino narandžasto sunce (čiju boju Bejli jedva da je sada primećivao) blago
mu je grejalo leđa, ne zasipajući ga grozničavo toplotom kao zemaljsko sunce leti (ali kakva je uopšte
bila klima na Aurori, i koje je sada godišnje doba na ovom delu planete, zapita se on?)
Trava ili šta god da je bilo u pitanju (delovalo je kao trava), bila je, koliko se sećao, bujnija i
mekša nego na Zemlji, ali je tle bilo tvrdo, kao da već duže vremena nije bilo kiše.
Kretali su se ka kući koja je stajala pred njima; po svoj prilici, bilo je to stanište osobe u čijem se
privremenom posedu nalazio Jander.
Bejli je začuo šušanj neke životinje koja se, s njegove desne strane, provlačila kroz travu, veseli
cvrkut ptice u krošnji drveta pozadi, i, svuda unaokolo, neodređeno zujanje insekata. Sve su to,
pomisli Bejli, bili oblici života čiji su preci nekada živeli na Zemlji. Nije bilo načina da shvate da
ovaj komadić tla na kome su živeli nije bio sav svet - vekovima unazad. Čak i trava i drveće nastali
su od trave i drveća što su nekada rasli na Zemlji.
Samo je ljudskim bićima koja su živela na ovom svetu bilo poznato da nisu oduvek ovde, i da
poreklo vode od Zemljana; međutim, da li su Svemirci zaista bili svesni toga, ili su to, naprosto,
izbrisali iz svog uma? Da li će, možda, doći vreme kada se više ničega neće ni sećati? Kada se neće
sećati sa kog sveta potiču, kao ni da je uopšte postojao takav svet?
"Dr Fastolfe", reče on odjednom, delimično i da bi razbio lanac misli što ga je sve više pritiskao,
"još mi niste saopštili kakav biste to motiv mogli vi imati za uništenje Jandera."
"Da! Zaista! Nisam... Evo... Šta mislite, gospodine Bejli, zbog čega sam uložio toliko truda da bih
postavio teorijsku osnovu za pozitronske mozgove humanoidnih robota?"
"Ne znam, zaista."
"Razmislite! Postavio sam sebi zadatak da stvorim robotski mozak koji će biti što sličniji
ljudskom, i u tom pregalaštvu bilo je, čini mi se, nečeg poetskog..." Fastolf za trenutak zastade, i
jedva primetan osmeh pretvori mu se u zlobno cerenje. "Znate, moje je kolege uvek zbunjivalo kada
sam im govorio da neki zaključak, ukoliko nije poetski uravnotežen, ne može biti ni naučno utemeljen.
Jednostavno su mi odvraćali da uopšte ne razumeju o čemu govorim."
"Bojim se da ni ja ne shvatam", primeti Bejli.
"Ali zato ja znam. Teško mi je da to objasnim, ali imam utisak da se razlog što sam ja, a ne moje
kolege, uspeo u svom naumu, sastoji upravo u tome što sam pronašao objašnjenje koje je nemoguće
izraziti rečima. Međutim, postao sam previše samouveren, a to je bio najbolji znak da treba da se
spustim na zemlju. Da bih načinio nešto blisko ljudskom umu - ne znajući, pri tom, gotovo ništa o
funkcionisanju ljudskog uma - morao sam napraviti intuitivni skok koji doživljavam kao poetski
proboj... A taj intuitivni skok koji bi me doveo do humanoidnog pozitronskog mozga trebalo je,
nedvosmisleno, da mi otvori put ka saznanjima i o samom ljudskom mozgu. Verovao sam da ću na taj
način - stvaranjem veštačke inteligencije - u najmanju ruku načiniti bar mali korak prema
psihoistoriji, o kojoj sam vam već govorio."
"Shvatam."
"Pod pretpostavkom da uspem da dođem do teorijske strukture humanoidnog pozitronskog mozga,
bilo bi mi neophodno i humanoidno telo u koje bih ga smestio. Znate i sami, mozak ne može opstati
sam po sebi. Između mozga i tela postoji jasan međuodnos, tako da bi humanoidni mozak u
nehumanoidnom telu i sam, u izvesnoj meri, postao nehumanoidan."
"Sigurni ste u to?"
"Sasvim siguran. Dovoljno je da uporedite Denila i Žiskara."
"Znači, stvaranje Denila predstavljalo je pokušaj da unapredite svoja saznanja o ljudskom
mozgu?"
"Baš tako. Na tome sam radio dvadeset godina, zajedno sa Sartonom. Susretali smo se sa brojnim
neuspesima. Denil je bio naš prvi potpuni uspeh, i, razume se, zadržao sam ga zbog daljeg
proučavanja, ali i zbog naklonosti koju sam osećao prema njemu." On se široko osmehnu, kao da je
rekao nešto odista šaljivo. "Najzad, Denil je u stanju da shvati smisao osećanja dužnosti kod čoveka,
dok, uprkos svim svojim vrlinama, Žiskar to nije. I sami ste se u to uverili."
"Kada je, pre tri godine, došao na Zemlju da sarađuje sa mnom, bio je to Denilov prvi zadatak?"
"Da, prvi važniji zadatak. Kada je Sarton ubijen, bio nam je potreban neko, poput robota, ko je bio
mogao odoleti svim zemaljskim zaraznim bolestima, ali istovremeno, i neko ko dovoljno ličio na
ljudsko biće, kako ne bi podstakao antirobotske predrasude Zemljana."
"Prosto neverovatna podudarnost: imati na raspolaganju Denila u pravom trenutku."
"Zar? Verujete u slučajnosti? Ja, vidite, smatram da se uvek, kada dođe do nekog tako izuzetnog
dostignuća kao što je nastanak humanoidnog robota, gotovo istovremeno javi i potreba da se ono
primeni. Sličnih potreba, po svoj prilici, često je bilo i pre no što je Denil nastao - ali budući da
Denil nije postojao, morala su biti pronađena druga sredstva i drugi načini da se dati problemi
razreše."
"Dr Fastolfe, jeste li konačno uspeli? Da li sada imate bolji uvid u funkcionisanje ljudskog mozga
nego ranije?"
Fastolf je hodao sve sporije i sporije, i Bejli se potrudi da svoje korake prilagodi njegovim.
Konačno su zastali, na pola puta između Fastolfovog i onog drugog gazdinstva. Za Bejlija je to bila
kritična tačka, budući da je u oba pravca bio podjednako udaljen od pribežišta; međutim, ne želeći da
izazove Žiskarovu reakciju, svim se silama trudio da suzbije rastući osećaj nelagodnosti. Nije hteo da
nekim pokretom ili uzvikom - čak ni izrazom - natera Žiskara da mu pruži neželjenu pomoć. Nikako
nije želeo da doživi da ga robot uzme u naručje i brže-bolje odnese u zaklon.
Fastolf kao da nije primećivao šta se zbiva sa Bejlijem. "Nije bilo druge nego da se nastavi sa
razvojem nauke o mozgu. Ostalo je, međutim, mnogo velikih problema, koji možda nikad neće biti
razrešeni, ali ipak, napredak je načinjen. Uprkos tome..."
"Da?"
"Uprkos tome, Aurora se ne zadovoljava čisto teorijskim proučavanjem ljudskog mozga. Upotreba
humanoidnih robota proširila se do mere s kojom nisam spreman da se saglasim."
"Kao, na primer, onom prilikom na Zemlji?"
"Ne, bio je to usputni eksperiment s kojim sam se složio; on me je, čak, i opčinjavao. Da li bi
Denil bio u stanju da zavara Zemljane? Ispostavilo se da je bio, mada, razume se, kada su roboti u
pitanju, Zemljani baš nemaju preterano oštro oko. Denil ne bi mogao da obmane nikog na Aurori,
iako bi, usuđujem se to da kažem, razvijeniji modeli u budućnosti i u tome možda uspeli. Međutim,
pojavila se želja da se pred humanoidne robote postave i neki drugi zadaci."
"Kakvi?"
Fastolf se zamišljeno zagleda u daljinu. "Rekao sam vam već da je ovaj svet prepitom. Kada sam
počeo da podstičem otvaranje novog doba u istraživanju i naseljavanju, nisam vođe video u
otromboljenim Aurorancima, pa čak ni u Svemircima uopšte. Smatrao sam da je uputnije ohrabriti
Zemljane da preuzmu vođstvo. S obzirom na to koliko im je svet užasan - izvinite - i na kratkoću
životnog veka, ne bi imali šta da izgube. Bio sam siguran da bi oduševljeno pozdravili takvu priliku,
pogotovo ukoliko bismo im pružili svu tehnološku pomoć. Govorio sam vam o tome pre tri godine,
kada smo se susreli na Zemlji. Sećate li se?" On iskosa osmotri Bejlija.
"Sećam se sasvim dobro", odgovori Bejli mirno. "U stvari, pokrenuli ste kod mene tok misli čiji
je ishod bio začetak jednog pokreta na Zemlji koji teži u tom pravcu."
"Zaista? Pretpostavljam da vam neće biti lako. Vi, Zemljani, patite od klaustrofilije: naprosto,
zazirete od toga da iziđete izvan svojih zidova."
"Ipak, borimo se, dr Fastolfe. Naš pokret gaji nadu da će se uputiti u svemir. Moj sin je na čelu, i
nadam se da će doći dan kada će povesti ekspediciju čiji će cilj biti naseljavanje nekog novog sveta.
Ukoliko nam odista pružite tehnološku pomoć o kojoj govorite..." Bejli namerno ne dovrši rečenicu.
"Mislite, ukoliko vam stavimo na raspolaganje brodove?"
"I ostalu opremu. Da, dr Fastolfe."
"Ima dosta teškoća. Mnogi Auroranci ne žele da se Zemljani otisnu u svemir i nasele nove
svetove. Strahuju od naglog širenja zemaljske kulture, njihovih Gradova nalik na košnice, njihove
sklonosti ka zbrci." On, pomalo nelagodno, sleže ramenima. "Ali pitam se, što stojimo ovako, ovde?
Pođimo."
Fastolf lagano krenu napred.
"Tvrdio sam da ne mora biti tako", nastavi on. "Ukazivao sam na činjenicu da naseljenici sa
Zemlje ne bi bili Zemljani u sadašnjem smislu reči... Da se ne bi zatvarali u Gradove. Kada bi
prispeli na novi svet, bili bi mnogo više nalik na naše očeve-utemeljivače. Postepeno bi uspostavili
zadovoljavajuću ekološku ravnotežu i u svom pristupu stvarima bili bliži Aurorancima nego
Zemljanima."
"Ali dr Fastolfe, ne bi li u tom slučaju postali žrtve istih slabosti koje su karakteristične za kulturu
Svemiraca?"
"Možda ne bi... Učili bi na našim greškama... Ipak, reč je samo o akademskom pitanju, budući da
se u međuvremenu dogodilo nešto što je čitav prigovor učinilo spornim."
"A to je?"
"Pojava humanoidnih robota. Vidite, postoje i oni koji humanoidne robote smatraju savršenim
naseljivačima. Smatraju da bi oni mogli naseliti nove svetove."
"Ali oduvek ste raspolagali robotima. Mislite li da na takvu zamisao nikad niko nije ranije
došao?"
"Razume se da jeste, ali nije bila izvodljiva. Obični, nehumanoidni roboti, gradili bi svet koji bi
služio njihovim potrebama, i od njih se ne bi moglo očekivati da, bez neposrednog ljudskog nadzora,
izgrade i svet koji bi bio po meri mnogo tananijih i mnogo zahtevnijih umova i tela ljudskih bića."
"Ipak, svet koji bi oni izgradili mogao bi poslužiti kao prihvatljiv model za ono što bi usledilo."
"Svakako, gospodine Bejli. Ipak - a to, takođe, može poslužiti kao dokaz da Aurora polako tone -
danas među njenim žiteljima preovlađuje osećanje da takav, kako rekoste, prihvatljiv model, zapravo
ne bi odgovarao njihovim najvišim očekivanjima... S druge strane, međutim, skupina humanoidnih
robota, umom i telom onoliko bliska ljudskim bićima koliko je to uopšte moguće, uspela bi da izgradi
svet koji bi, odgovarajući njima samima, neizbežno bio i po meri Auroranaca. Pratite li me?"
"Razume se."
"Tako bi savršeno izgradili taj svet da bi, kada sve bude obavljeno i moji sunarodnici najzad bili
spremni da krenu, Auroranci naprosto trebalo samo zadatak da se sa jedne stare prebace na jednu
novu Auroru. Auroranci, zapravo, nikad ne bi napustili svoj dom; samo bi se preselili u novi, gotovo
istovetan starom, u kome bi nastavili lagano da trule. Pratite li me?"
"Shvatam kuda ciljate, ali pretpostavljam da Auroranci nemaju za to sluha."
"Možda." Verujem da bih mogao da ih ubedim, pod uslovom da me opozicija ne uništi politički,
služeći se slučajem Jandera Panela. Uviđate li, sada, u čemu bi mogao biti moj motiv? Smatra se da
sam se pridružio onima koji teže uništenju humanoidnih robota, u želji da onemogućim njihovu
primenu u naseljavanju drugih svetova. Odnosno, tako bar tvrde moji neprijatelji."
Ovog puta bio je na Bejlija red da zastane i zamišljeno se zagleda u Fastolfa. "Rekao bih, dr
Fastolfe, da je u najboljem Zemljinom interesu da vaša gledišta u potpunosti prevagnu."
"I u vašem ličnom interesu, gospodine Bejli."
"Slažem se: i u mom. Međutim, čak i ako se ja lično opredelim za jednu stranu, ostaje i dalje od
životne važnosti za moj svet da dobije pristanak, ohrabrenje i pomoć da istraži svemir; da sačuvamo
onoliko od našeg načina života koliko nama to odgovara; da ne budemo osuđeni da zauvek ostanemo
prikovani za Zemlju, jer nas na njoj čeka samo propast."
"Neki od vas, pretpostavljam, trudiće se svim silama da ne maknu odande", odgovori Fastolf.
"Razume se. Možda, čak, velika većina. Ipak, bar neki među nama - što je moguće više nas -
možda će ipak krenuti, pod uslovom da za to dobijemo dozvolu... Iz toga sledi da bi moja dužnost
bila, ne samo kao predstavnika zakona jednog značajnog dela čovečanstva, već, naprosto, kao
Zemljanina, da vam pomognem da spasete svoj ugled, bili vi krivi ili ne. Ipak, da bih se mogao
svesrdno latili tog posla, neophodno je da budem načisto da li su optužbe protiv vas neosnovane."
"Razume se! Potpuno vas shvatam."
"Da li biste mi onda, u svetlosti onoga što ste mi rekli u vezi sa motivima koji vam se pripisuju,
mogli još jednom potvrditi da niste počinili zločin za koji vas okrivljuju?"
"Gospodine Bejli", odgovori Fastolf, "savršeno mi je jasno da u ovoj stvari nemate baš mnogo
izbora. Isto tako, svestan sam da bih vam, bez ikakvih posledica, mogao reći da sam kriv, i da biste
se vi, zbog samog sebe kao i zbog nasušnih potreba vašeg sveta, potrudili da mi pomognete da tu
činjenicu prikrijemo. Zapravo, da sam zaista kriv, mislio bih da bi bilo najuputnije da vam to i
priznam, kako biste imali to u vidu i kako biste, znajući istinu, mogli uspešnije raditi na tome da
spasete mene - i razume se, vlastitu kožu. Ali ne mogu to učiniti, jer sam zaista nevin. Koliko god da
okolnosti govorile protiv mene, ja ipak nisam uništio Jandera. Nikad mi tako nešto nije ni palo na
pamet."
"Nikad?"
Fastolf se setno osmehnu. "Oh, možda i jesam ponekad pomislio da bi za Auroru bilo mnogo bolje
da nikad nije ni bilo one ingeniozne zamisli koja nas je dovela do stvaranja humanoidnog
pozitronskog mozga - ili kada bi se ispostavilo da su takvi mozgovi nestabilni i podložni mentalnom
samoisključivanju. Međutim, bile su to samo usputne, nasumične misli. Ni za jedan čas nisam se
sasvim prepustio razmišljanju da se iz pomenutog razloga otarasim Jandera."
"U tom slučaju, moramo obezvrediti motive koje vam pripisuju."
"Odlično! Ali kako?"
"Tako što ćemo ih svesti na puku besmislicu. Kakvog bi smisla imalo uništiti Jandera? Mogu se
načiniti novi humanoidni roboti. Na hiljade, milione njih."
"Bojim se, gospodine Bejli, da nije baš tako. Niko, osim mene, ne bi to bio u stanju da učini, a ja,
opet, sve dok se razmišlja o tome da se pomoću robota izvrši naseljavanje drugih svetova, odbijam
da učestvujem. Jandera više nema, i preostao je samo Denil."
"Ipak, i drugi bi mogli doći do sličnih saznanja."
Fastolf izvi obrve. "Baš bih voleo da vidim robotičara kome bi to pošlo za rukom. Moji
neprijatelji osnovali su Institut za robotiku, sa jedinim ciljem da pronađu način za stvaranje
humanoidnih robota, ali nemaju nikakvih izgleda na uspeh. U svakom slučaju, dosad nisu uspeli i
siguran sam da neće ni uspeti."
Bejli se namršti. "Ukoliko ste vi jedini čovek kome je poznata tajna humanoidnih robota, i ukoliko
vaši neprijatelji očajnički žude da je se dočepaju, ne mislite li da bi mogli pokušati da iz vas izvuku
to znanje?"
"Razume se. Time što bi ugrozili moj politički položaj, ili time što bi izmajstorisali neku kaznu na
osnovu koje mi više ne bi bilo dozvoljeno da nastavim svoj rad, čime bi i moja profesionalna
karijera bila uništena, a u nadi da bi na taj način mogli da me nateraju da svoju tajnu podelim sa
njima... Mogu čak da pokušaju da utiču na vladu da mi naredi da otkrijem svoju tajnu, pod pretnjom
konfiskacije celokupne imovine, odlaska u zatvor - i ko zna čega još? Uprkos tome, odlučio sam da se
ne predam - ni po koju cenu. Ali shvatate, ne bih želeo da do toga dođe."
"Da li su upoznati sa vašom odlukom da im se suprotstavite?"
"Nadam se. U tom pogledu, bio sam dovoljno jasan. Pretpostavljam da misle kako tvrdim pazar,
da ne mislim ozbiljno to što kažem... Ali tako je, zaista."
"Ipak, ukoliko vam poveruju, moglo bi im pasti na pamet da preduzmu i oštrije mere."
"Šta time mislite da kažete?"
"Da vam ukradu dokumenta. Da vas otmu. Da vas podvrgnu mučenju."
Fastolf prsnu u glasan smeh i Bejli pocrvene. "Ne bih želeo da zvučim kao neko iz kakve otrcane
hipertalasne drame, ali, ipak, jeste li razmotrili i takvu mogućnost?" upita on.
"Gospodine Bejli..." započe Fastolf. "Kao prvo, moji roboti pružaju mi punu zaštitu. Pokušaj da se
domognu bilo mene, bilo mojih dokumenata, prouzrokovao bi pravi rat. Kao drugo, čak i ukoliko bi
im to nekako pošlo za rukom, nijedan od mojih protivnika među robotičarima ne bi mogao podneti da
svi saznaju da je jedini način da se domogne tajne humanoidnog pozitronskog mozga bio ili da je od
mene ukrade, ili da je od mene izvuče pod prinudom. Profesionalni ugled takve osobe bio bi trenutno
razoren. I kao treće, tako nešto se na Aurori još nije zbilo. I najmanji nagoveštaj nekog sličnog
nasrtaja na mene istog časa bi vladu, kao i čitavo javno mnenje, okrenuo u moju korist."
"Zaista?" promrmlja Bejli, nemo sam sebe proklinjući što je prinuđen da dela u jednom svetu u
čije se običaje ni izdaleka nije razabirao.
"Zaista. Verujte mi na reč. Čak bih voleo da se upuste u nešto tako melodramatično. Voleo bih da
su dovoljno glupi da tako nešto makar i pokušaju. U stvari, gospodine Bejli, voleo bih kad bih vas
mogao nagovoriti da odete k njima, da nekako zadobijete njihovo poverenje, i ubedite ih u korisnost
napada na moj posed, ili na mene lično, negde iz zasede na pustom drumu - ili bilo šta slično tome,
što, verujem, na Zemlji baš nije neuobičajeno."
"To baš nije moj stil, dr Fastolfe", odvrati Bejli kruto.
"Siguran sam u to, i stoga mi nije ni bila namera da vas nagovoram na tako nešto. Pored toga,
verujte mi, ne bi to ni bilo dobro rešenje... Jer, ukoliko se ne potrudimo da ih navedemo na neki
sličan samoubilački postupak, oni će, posmatrano sa njihovog stanovišta, pokušati nešto znatno
pogodnije. Pokušaće, naime, da me unište glasinama."
 "Kakvim glasinama?"
"Ne pripisuju mi oni samo uništenje jednog robota, mada je i to, samo po sebi, rđavo i, možda,
sasvim dovoljno. Već se unaokolo mogu čuti šaputanja - zasad samo šaputanja - da je Janderovo
ubistvo posledica nekog mog opita, i da kao takvo krije u sebi veliku opasnost. Kruže, naime, glasine
da radim na programu brzog i efikasnog neutralisanja humanoidnih mozgova, tako da bih, kada oni
konačno izgrade svoje humanoidne robote, zajedno sa svojim pristalicama, mogao sve da ih uništim, i
na taj način sprečim Auroru da naseli nove svetove, prepuštajući čitavu Galaksiju svojim prijateljima
Zemljanima."
"Ali to je puka izmišljotina!"
"Razume se da jeste. Rekao sam vam već da je u pitanju laž. Glupa, smešna laž. Takav program
uništavanja robota čak je i teorijski nezamisliv - a ljudi iz Instituta za robotiku nisu ni blizu rešenja
tajne humanoidnih robota. Ne bih bio u stanju da se upustim u takvo orgijanje, masovno uništenje
robota, čak i kad bih to želeo. Naprosto, ne bih bio u stanju."
"Zar u tom slučaju čitava ta zamisao ne pada sama po sebi u vodu?"
"Na žalost ne, bar za izvesno vreme. Ma koliko sve to izgledalo blesavo, može da potraje
dovoljno dugo da se javno mnenje okrene protiv mene, taman toliko koliko je dovoljno da, konačno, u
vladi ostanem u manjini. Na kraju bi, razume se, svi shvatili da je reč o čistoj besmislici, ali tada bi
bilo prekasno. Ne gubite takođe iz vida da bi Zemlja mogla izići iz svega toga kao žrtveno jagnje.
Optužba da radim u korist Zemlje ima popriličnu težinu, i mnogi će, uprkos svom zdravom razumu,
biti spremni da poveruju u tu glupost, naprosto stoga što ne vole ni Zemlju ni Zemljane."
"Zapravo, pokušavate da mi kažete kako raste neraspoloženje prema Zemlji?" primeti Bejli.
"Baš tako, gospodine Bejli", odgovori Fastolf. "I za mene i za Zemlju situacija postaje iz dana u
dan sve gora, i veoma nam je malo vremena preostalo."
"Ipak, ne postoji li neki lakši način da im se to izbije iz glave?" (Sa izvesnim očajanjem Bejli
pomisli da je, možda, Denil ipak u pravu u svojim procenama.) "Ukoliko biste odista poželeli da
proverite postupak uništavanja humanoidnih robota, zbog čega biste to pokušali da izvedete na
jednom robotu sa nekog tuđeg poseda, na robotu manje pogodnom za takav pokušaj? Pri ruci vam je
bio Denil koji se nalazio na vašem sopstvenom gazdinstvu. Bio je u vašoj neposrednoj blizini, i u
potpunosti je mogao odgovarati željenoj svrsi. Nije li on mogao poslužiti za proveru, ako su te
glasine makar malo osnovane?"
"Ne, ne, nikog u to ne bih mogao ubediti. Svima je poznato da Denil predstavlja moj prvi uspeh,
moj trijumf, i da ne bih bio spreman da ga uništim ni pod kakvim okolnostima. Prirodno bi bilo,
stoga, da se okrenem Janderu. Svima bi to bilo jasno, i delovao bih kao budala kada bih bilo koga
pokušao da ubedim da bi bilo prikladnije da žrtvujem Denila."
Nastavili su da koračaju, i uskoro se nađoše blizu svog odredišta. Bejli je ćutao, smrknutog lica i
stisnutih usana.
"Kako se osećate, gospodine Bejli?" upita Fastolf.
"Ukoliko mislite zbog toga što sam na Otvorenom", odgovori Bejli tihim glasom, "nisam čak ni
svestan gde se nalazim. Ali ukoliko imate u vidu dilemu sa kojom smo suočeni, mislim da sam
onoliko blizu da od svega dignem ruke koliko bih to uopšte mogao biti - pod uslovom da mi ne preti
kazna da budem izložen dejstvu ultrasonične odaje za ispiranje mozga." Bejli za trenutak poćuta.
"Ipak, dr Fastolfe, zbog čega ste zatražili da baš ja dođem ovamo?" nastavi on žučno. "Zbog čega ste
mi poturili ovaj posao? Šta sam vam učinio da tako postupite prema meni?"
"U stvari", odgovori Fastolf lagano, "to, pre svega, nije ni bila moja zamisao... Mogu samo dodati
da sam bio očajan."
 "Čija je to onda zamisao bila?"
"Prvi je to predložio vlasnik poseda na kome se sada nalazimo, a ja, moram priznati, nisam umeo
da smislim ništa bolje."
"Vlasnik ovog poseda? Ali što bi on..."
"Ona."
"Dobro, dobro, zbog čega bi ona tako nešto predložila?"
"Oh! Smetnuo sam s uma, gospodine Bejli, da vam kažem da vas ona dobro poznaje... Eno je tamo,
iščekuje nas."
Bejli zaprepašćeno pogleda put kuće.
"Jehosafata mu!" prošapta on.
GLADIJA
23.
Mlada žena dočekala ih je na pragu kuće, bledo im se osmehujući. "Znala sam, Elija, da će to biti
prve reči koje ću čuti od tebe kada se ponovo sretnemo!"
Bejli se netremice zagleda u nju. Vidno se promenila. Kosa joj je bila kraća, a lice izmučenije
nego pre dve godine, i delovala je kao da je ostarila više no što se moglo očekivati za tako kratko
vreme. Međutim, bila je to ipak ona, Gladija - sa svojim trouglastim licem, istaknutim jagodicama i
malenom bradom. Oniska rasta, vitka, sa nečim detinjastim u sebi.
Često mu se, po povratku na Zemlju, javljala u snu - iako ti snovi nisu bili naglašeno erotske
prirode: najčešće su se odnosili na njegova zaludna nastojanja da je dohvati. Bila je uvek tu, u
blizini, ali istovremeno i predaleko da bi mogao s njom zapodenuti razgovor. Nekako, kao da nije
bila u stanju da ga čuje dok joj se obraćao. I koliko god se trudio da joj se približi, uvek je ostajala
izvan njegovog domašaja.
Nije bilo teško razumeti zbog čega su snovi bili upravo takvi. Gladija je rođena i odrasla na
Solariji, i zbog toga je čak bilo nezamislivo da se fizički nađe u društvu drugih ljudskih bića.
Elija je shvatao da je ostajala izvan njegovog domašaja jer je bio ljudsko biće - a dodatni razlog
bio je (razume se), taj što je bio sa Zemlje. Iako su sticajem okolnosti morali da se sreću dok je
istraživao slučaj ubistva, ona je uvek, kada bi se našli fizički jedno kraj drugog, ostajala potpuno
pokrivena, kako bi izbegla bilo kakav stvarni dodir. Ipak, uprkos onome što joj je govorio zdrav
razum, prilikom njihovog poslednjeg susreta, ovlaš ga je dodirnula po obrazu obnaženom šakom.
Morala je biti svesna da je tim gestom, mogla navući kakvu zarazu. Taj dodir bio mu je utoliko draži,
jer ga je sveukupno njeno vaspitanje činilo naprosto nezamislivim.
Vremenom su snovi počeli lagano da blede.
"Znači, u tvom je posedu bio..." zausti on, delujući pri tom više nego glupo.
On zastade, i Gladija dovrši rečenicu umesto njega. "Robot. Da. A pre dve godine imala sam
muža. Očito, uništavam sve čega se god dotaknem."
Potpuno nesvestan svog gesta, Bejli podiže ruku i dodirnu prstima obraz. Gladija to, međutim,
izgleda nije primetila.
"Tada si mi pritekao upomoć", nastavi ona. "Oprosti mi, ali morala sam ponovo da te pozovem...
Ali uđi, Elija. I vi, dr Fastolfe."
Fastolf se pomeri u stranu da propusti Bejlija, a onda i on stupi u kuću. Za njima udoše Denil i
Žiskar - i sa nenametljivošću karakterističnom za robote, stadoše u dva naspramna, nezauzeta
udubljenja u zidu gde ostadoše ćutke da stoje, licem okrenuti prema sobi.
Izgledalo je kao da će Gladija ostati prema njima sasvim ravnodušna; ljudska bića su se uglavnom
na taj način odnosila prema robotima. Međutim, pošto je ošinula pogledom Denila, naglo se okrenula
prema dr Fastolfu. "Recite, molim vas, ovom ovde da se udalji", reče mu ona pomalo grcavim
glasom.
Fastolf se okrenu prema Denilu, i licem mu u magnovenju minu senka bola. "Razume se, draga.
Moraš mi oprostiti. Nisam se setio... Denile, otidi u drugu sobu i ostani tamo dok god budemo ovde."
Bez ijedne reči, Denil napusti prostoriju.
Gladijin se pogled za trenutak zadrža na Žiskaru, kao da procenjuje nije li i on suviše nalik na
Jandera, a onda se ponovo okrete, jedva primetno slegavši ramenima.
"Želi li ko od vas neko osveženje?" upita ona. "Imam izvrstan kokosov napitak; svež je i hladan."
"Ne, hvala, Gladija", odgovori Fastolf. "Samo sam, kao što sam ti obećao, doveo gospodina
Bejlija ovamo. Neću se dugo zadržavati."
"Ja bih molio čašu vode", oglasi se i Bejli. "To će biti dovoljno."
Gladija podiže ruku. Očigledno nisu skidali pogled s nje, jer već sledećeg časa, u sobu bešumno
uđe jedan robot, noseći poslužavnik sa čašom vode i tanjirićem nečega što je ličilo na keks; na
svakom komadiću nalazila se nekakva ružičasta gromuljica.
Bejli nije mogao odoleti da ne proba bar jedan, iako pojma nije imao od čega bi to posluženje
moglo biti. Mora da je u pitanju bilo nešto zemaljskog porekla, budući da ni u snu ne bi pomislio da
bi na Aurori - on, ili bilo ko drugi - stavio u usta išta od njenih oskudnih plodova, niti išta stvoreno
sintetičkim putem. Uprkos tome, moguće je da se i ono što je poticalo sa Zemlje vremenom izmenilo,
bilo namernim kultivisanjem bilo usled dejstva tuđe okoline; uostalom, tokom obeda i sam Fastolf je
pomenuo da su auroranska jela proizvod posebno negovanog ukusa.
Bio je prijatno iznenađen. Kolačići su bili veoma ukusni i dobro začinjeni i on, ponesen, gotovo
istog časa uze još jedan. "Hvala", reče on robotu (koji ne bi imao ništa protiv da tu beskonačno dugo
stoji) i uze čitav tanjirić, zajedno sa čašom vode.
Robot se udalji.
Bilo je već pozno posle podne i sunčevi zraci, boje rđe, dopirali su kroz prozore okrenute prema
zapadu. Bejli je imao utisak da je kuća bila nešto manja od Fastolfove; delovala bi, međutim, mnogo
vedrije da nije bilo setne Gladijine prilike koja je, sedeći tu u sobi, unosila u njenu atmosferu
primesu turobnosti.
Možda se sve to, razume se, Bejliju samo pričinjavalo. U svakom slučaju, činilo mu se gotovo
nemogućim da bi bilo koje zdanje koje je ljudskim bićima trebalo da pruži dom i zaštiti ih, a ipak
bilo sa svih strana izloženo Otvorenom, moglo odisati vedrinom. Nijedan od zidova ovde, pomisli
on, nije sa spoljašnje strane izražavao toplinu ljudskog bivstovanja. U kome god pravcu da je
pogledao, čovek nije mogao naći ništa što bi mu davalo utisak druželjubivosti i zajedništva. Iza
svakog spoljašnjeg zida, na svim stranama, i gore i dole, nalazio se svet bez i tračka života. Mrtvilo!
Hladnoća, odasvud!
Ta potpuna hladnoća preplavi i samog Bejlija dok, po ko zna koji put, stade da razmišlja o dilemi
sa kojom se suočio. (Na trenutak je uzbuđenje zbog ponovnog susreta sa Gladijom taj osećaj istisnulo
iz njegove svesti.)
"Dođi. Sedi ovde, Elija", pozva ga Gladija. "Moraš me izviniti što nisam sasvim pri sebi... Ali
evo, po drugi put sam se našla u središtu zbivanja na jednoj planeti - a i onaj prethodni put bio mi je
više nego dovoljan."
"Shvatam te, Gladija. Molim te, nemoj se izvinjavati", odgovori Bejli.
"A što se vas tiče, dragi doktore, molim vas, nemojte se osećati suvišnim ovde."
"Pa..." Fastolf baci pogled na merač vremena na zidu. "Ostaću još malo, ali, draga moja, kao što i
sama znaš, postoje poslovi koji se moraju obaviti makar nam se i samo nebo sručilo na glavu. Utoliko
pre, što se može desiti da mi u bliskoj budućnosti možda bude uskraćena svaka mogućnost za dalji
rad."
Gladija brzo zatrepta, kao da nastoji da zadrži suze. "Jasno mi je, dr Fastolfe. Znam da ste u
velikoj nevolji zbog... zbog onoga što se ovde dogodilo, a ja, opet, kao da nemam vremena da
razmišljam ni o čemu drugom do o svojim vlastitim... teškoćama."
"Postaraću se, Gladija, da se svojim problemom pozabavim što bolje mogu, i zaista nema
nikakvog razloga da se zbog bilo čega osećaš krivom... Možda će gospodin Bejli uspeti da nam
oboma pomogne."
Bejli čvrsto stisnu usne. "Pojma nisam imao, Gladija, da si na bilo koji način umešana u ovaj
slučaj", reče on ozbiljnim glasom.
"A ko bi drugi mogao biti?" odvrati ona, uzdahnuvši.
"Bila si... Jander Panel je bio u tvom vlasništvu?"
"Ne baš vlasništvu. Dr Fastolf mi ga je samo pozajmio na neko vreme."
"Da li si bila prisutna kada je..." Bejli je za trenutak oklevao, nastojeći da pronađe način da se što
bolje izrazi.
"Kada je umro? Možemo li za njega reći da je umro?... Ne, nisam. I, pre no što me to i sam upitaš,
odmah da ti kažem da u tom trenutku u kući nije bilo nikog drugog. Obično sam sama. U stvari, skoro
sve vreme. Znaš i sam, moj solarijanski odgoj... Razume se, to ovde nije obavezno. Vas dvojica ste,
evo, ovde, i meni to ne smeta... ne mnogo."
"I sigurno je da si bila sasvim sama u vreme kada je Jander umro? Sasvim si sigurna u to?"
"Rekla sam ti već", odvrati Gladija, i u glasu joj se mogla osetiti blaga razdraženost. "Oh, Elija,
nije važno. Poznato mi je da uvek tražiš da ti se stvari ponavljaju po sto puta. Da, bila sam sasvim
sama. Na časnu reč."
"Ipak, bilo je tu i robota."
"Da, razume se. Kada sam rekla 'sama', mislila sam da kažem da nije bilo ljudskih bića."
"Gladija, koliko robota imaš? Ne računajući, razume se, Jandera."
Gladija poćuta nekoliko trenutaka, kao da u sebi sabira. "Dvadeset", odgovori konačno. "Pet ovde
u kući, i još petnaest na imanju. Roboti se slobodno kreću između mog poseda i poseda dr Fastolfa,
tako da nije uvek moguće reći, kada nekog od njih na trenutak ugledaš tamo ili ovde, pripada li njemu
ili meni."
"Oh", uzviknu Bejli. "Budući, pak, da dr Fastolf ima pedeset sedam robota, to znači da vam je,
praktično, oboma na raspolaganju ukupno sedamdeset sedam robota... Postoji li u blizini još neko
gazdinstvo, čiji se roboti slobodno mešaju sa vašim?"
"Ne postoji u neposrednoj blizini nijedno drugo gazdinstvo, tako da je tako nešto praktički
neizvodljivo", odgovori Fastolf. "Pored toga, međusobno mešanje robota nije baš nešto čemu se
posebno teži. Gladija i ja smo izuzetak, verovatno stoga što ona nije rodom s Aurore, i što sam na
sebe preuzeo obavezu da se staram o njoj."
"Neka bude tako. Znači, ukupno sedamdeset sedam robota", prihvati Bejli.
"Tako je", složi se Fastolf. "Ali zbog čega tome pridajete toliki značaj?"
Bejli ga pogleda. "Zbog toga što ovde imate sedamdeset sedam pokretnih naprava koje nalikuju na
ljude; po navici, upućujete im tek letimične poglede, i, verovatno ih nikad pobliže ne osmotrite...
Gladija, ukoliko bi neko ljudsko biće, iz bilo kog razloga, pokušalo da uđe u tvoju kuću, da li bi ti
toga bila svesna? Za tebe bi ono, naprosto, predstavljalo samo još nešto što hoda unaokolo, manje ili
više nalik ljudskom stvoru, i ti na pridošlicu možda ne bi obratila nikakvu pažnju?"
Fastolf se prigušeno nasmeja, ali Gladija samo ozbiljno odmahnu glavom.
"Elija", odgovori ona, "odmah se može videti da si Zemljanin. Da li zaista veruješ da bi se bilo
ko, uključujući i dr Fastolfa kao mog najbližeg suseda, mogao makar pibližiti kući, a da me moji
roboti na to ne upozore? Mogu da ne obratim pažnju na nešto što se kreće unaokolo, smatrajući da je
posredi robot, ali mojim robotima to ne bi promaklo. Sačekala sam vas jer su me moji roboti
upozorili na vaš dolazak. Ne, ne, kada je Jander umro, u kući nije bilo nijednog ljudskog stvora."
"Osim tebe, razume se?"
"Osim mene. Baš kao što i onda, kada mi je muž bio ubijen, u kući nije bilo nikog osim mene."
Fastolf se obzirno umeša. "Gladija, postoji razlika. Tvoj muž bio je ubijen tvrdim predmetom.
Prema tome, bilo je neophodno nečije fizičko prisustvo, i budući da si se jedino ti u tom trenutku
nalazila u kući, stvar je bila ozbiljna. U ovom slučaju, međutim, do Janderovog 'isključenja' došlo je
usled nekog poremećaja u njegovom programu: ničije fizičko prisustvo nije bilo potrebno. Sama po
sebi, tvoja prisustnost ovde ne znači ništa, pogotovo ako se ima u vidu da pojma nemaš o tome kako
se blokira mozak jednog humanoidnog robota."
Oboje se okrenuše prema Bejliju, Fastolf upitnog, a Gladija snuždenog iraza lica. (Bejlija je sve
više razdraživala činjenica da se Fastolf koji je, kao i on sam, do grla bio u nevolji, odnosio prema
svom položaju sa neprikladnom vedrinom. Za ime sveta, šta mu se u svemu tome činilo toliko
smešnim, pomisli Bejli mrzovoljno.)
"Neupućenost", polako odvrati Bejli, "ne mora ništa da znači. Neko ne mora znati kako da stigne
na izvesno, određeno mesto, ali da ga ipak nađe idući naslepo. Neko je i nehotice mogao nešto reći
Janderu, i pokrenuti proces koji će robota dovesti do 'mentalnog isključenja', a da toga i nije bio
svestan."
"A kakvi su izgledi da se to dogodi?" upita Fastolf.
"Vi ste stručnjak, dr Fastolfe... Pretpostavljam da ćete mi reći da su mali, veoma mali."
"Zanemarljivo mali. Moguće je da neka osoba ne zna kako da stigne na neko određeno mesto, ali
ako jedini put donde predstavlja splet konopaca zategnutih u najraznoraznijim pravcima, kakvi su mu
izgledi da vezanih očiju dopre do željenog cilja?"
Gladijine šake odjednom žestoko zadrhtaše. Ona čvrsto stisnu pesnice, kao da želi da ih smiri, i
položi šake na kolena. "Ja to nisam učinila, bio u pitanju nesrećan slučaj ili ne. Nisam bila pokraj
njega kada se to dogodilo. Nisam bila prisutna. Razgovarala sam s njim tog jutra. Delovao je kao da
je sve u najboljem redu, savršeno normalno. Nekoliko časova kasnije, kada sam ga pozvala, nije se
pojavio. Potražila sam ga, i zatekla na uobičajenom mestu; i tada je delovao savršeno normalno.
Nevolja je, međutim, bila u tome što mi nije odgovarao. Ni reč nije izustio. I od tada je nem."
"Nije li nešto što si mu rekla", upita Bejli, "onako uz put, moglo kasnije izazvati njegovo
'isključenje' - recimo, jedan sat kasnije?"
Fastolf se ponovo umeša, ali ovog puta znatno oštrije. "To je nemoguće, gospodine Bejli. Ukoliko
treba da dođe do 'mentalnog isključenja', do toga mora doći istog časa. Molim vas, nemojte pritiskati
Gladiju na takav način. Ona nije u stanju namerno da izazove 'mentalno isključenje', a nezamislivo je
i da to učini nenamerno."
"Nije li, pak, isto tako, nezamislivo da do toga dođe slučajnim 'iskliznućem' pozitrona - setite se,
rekoste da se upravo to moralo dogoditi?"
"To već nije sasvim nezamislivo."
"Ali izuzetno je mala verovatnoća da se dogodi bilo jedno, bilo drugo. Kakva je, onda, razlika
između te dve vaše 'nezamislivosti'?"
"Velika. Mislim da verovatnoća da do 'mentalnog isključenja' dođe usled pozitronskog 'iskliznuća'
iznosi jedan prema deset na dvanaesti stepen, a da verovatnoća da do njega dođe čistom slučajnošću
iznosi jedan prema deset na stoti stepen. Razume se, u pitanju je samo moja procena, ali, verujem, da
je ona veoma razložna. Razlika je veća nego što je razlika između jednog elektrona i čitave Vaseljene
- razume se, u korist pozitronskog 'iskliznuća'."
Nekoliko trenutaka vladala je tišina, a onda se Bejli ponovo oglasi.
"Dr Fastolfe, rekoste maločas da ne možete dugo da ostanete."
"Već sam se predugo zadržao."
"Odlično. Da li biste, onda, bili dobri da krenete?"
Fastolf se napola pridiže. "Zbog čega?" upita on smeteno.
"Zbog toga što želim da porazgovaram sa Gladijom nasamo."
 "Da biste je i dalje mogli pritiskati?"
"Moram je saslušati bez vašeg uplitanja. Položaj u kome smo se našli suviše je ozbiljan da bismo
vodili računa o lepom ponašanju."
"Dragi doktore", umeša se Gladija, "nimalo ne zazirem od gospodina Bejlija... Ukoliko postane
suviše grub, moji su roboti tu da me zaštite", dodade ona zamišljeno.
Fastolf se nasmeši. "U redu, onda, Gladija." On ustade i pruži joj ruku, a ona je odsutno prihvati.
"Voleo bih da Žiskar ostane ovde radi opšte bezbednosti", dodade on, "a i Denil će sve vreme biti u
susednoj sobi. Razume se, ukoliko ti to ne smeta. Gladija, možeš li mi pozajmiti nekog od svojih
robota da me otprati do kuće?"
"Razume se", odgovori Gladija i podiže ruku. "Mislim da znaš Pandiona."
"Razume se! Pouzdan i čvrst pratilac." Fastolf iziđe sa robotom koji ga je u stopu pratio.
Bejli je čekao, posmatrajući Gladiju i proučavajući je. Sedela je preko puta njega, pogleda uprtog
u šake koje su joj, blago sklopljene, počivale u krilu.
Bejli je bio siguran da je imala još štošta da mu kaže. Nije znao kako će je ubediti da progovori,
ali u jednom pogledu bio je potpuno siguran. U Fastolfovom prisustvu ne bi bila spremna da kaže
punu istinu.

24.
Gladija konačno podiže pogled: lice joj je bilo kao u kakve devojčice. "Kako si, Elija?" upita ona
slabašnim glasom. "Kako se osećaš?"
"Dosta dobro, Gladija."
"Dr Fastolf mi reče da će te povesti preko livade ovamo, i da ćeš pri tom dovoljno vremena ostati
napolju da bi mogao iskusiti i ono najgore."
"Oh! A zbog čega? Šale radi?"
"Ne, Elija. Ispričala sam mu kako si doživeo boravak napolju. Sećaš li se da si se onesvestio,
onda na Solariji, i pao tamo kod ribnjaka?"
Elija brzo odmahnu glavom. Nije mogao tvrditi da se ne seća tog događaja, ali mu baš nije bilo
milo da ga na njega podsećaju. "Nisam više onakav", odvrati on osorno. "Uznapredovao sam, znaš."
"Ipak, dr Fastolf reče da će te staviti na probu. Je li sve bilo u redu?"
"Uglavnom jeste. Nisam se onesvestio." Prisetivši se zgode na svemirskom brodu, prilikom
prispeća na Auroru, Bejli se jedva primetno isceri. Ipak, bilo je to nešto drugo, i nije imalo smisla
upuštati se sada u to.
On odluči da promeni temu. "Kako da te ovde oslovljavam? Kako da ti se obraćam?"
"Uvek si me zvao po imenu. Gladija."
"Možda to sada ne bi bilo u redu. Mogao bih ti se obraćati sa 'Gospođo Delmar', ali ti možda..."
Gladija uzdahnu i naglo ga prekide. "Nisam to ime koristila otkako sam došla ovamo. Molim te,
nemoj me tako oslovljavati."
"Kako te Auroranci oslovljavaju?"
"Naprosto, kažu Gladija Solarija, ali samo zato da bi mi dali do znanja da sam tuđinka. Ni to mi
se ne dopada. Eto, zovi me naprosto Gladija. Samo imenom. Gladija nije auroransko ime, i ne
verujem da ima ikoga drugog ovde sa tim imenom, tako da će 'Gladija' biti sasvim dovoljno. Ja bih,
ukoliko nemaš ništa protiv, nastavila da te zovem Elija."
"Ne, nemam ništa protiv."
"Sada bih te poslužila čajem", reče ona. Nije to izgovorila kao pitanje, i Bejli potvrdno klimnu.
"Nisam znao da Svemirci piju čaj", primeti on.
 "To i nije čaj kakav se pije na Zemlji. Reč je o nekoj biljci prijatne arome, bez ikakvih štetnih
sastojaka. Samo je nazivamo čaj ."
Gladija podiže ruku, i Bejli zapazi da su joj rukavi čvrsto pripijeni uz doručja, i da na šakama ima
tanke rukavice boje puti. I dalje je, u njegovom prisustvu, nastojala da što je manje moguće izlaže
svoje telo. I dalje je nastojala da se što je manje moguće izlaže zarazi.
Zadržala je ruku nekoliko časaka u vazduhu, a pošto proteknu još nekoliko trenutaka, uđe robot
noseći poslužavnik. Delovao je još primitivnije od Žiskara, ali ipak je uspeo da sa uočljivom
spretnošću postavi pred njih šoljice, male sendviče i neke sitne kolačiće. Zatim im nali čaj,
pokretima koji gotovo da su odisali gracioznošću.
"Kako ti to polazi za rukom, Gladija?" upita Bejli radoznalo.
"Polazi za rukom - šta?"
"Kada god nešto poželiš naprosto podigneš ruku, i robot se pojavi kao da unapred zna šta je to što
želiš. Kako je ovaj robot znao da treba da posluži čaj?"
"Veoma jednostavno. Kada god podignem ruku iz nje počinje da zrači maleno elektromagnetno
polje koje se potom širi preko čitave sobe. Svaka, makar i najmanja izmena položaja moje ruke i
prstiju dovodi do izobličenja polja, i moji roboti ta izobličenja primaju kao sasvim određene naloge.
Koristim samo kratka naređenja, kao: Dođi! Donesi čaj! I tako dalje."
"Nisam zapazio da se dr Fastolf na svom imanju koristi time."
"U stvari, Auroranci uopšte ne koriste taj postupak. On je odomaćen na Solariji, i ja sam navikla
na njega... Pored toga, u ovo doba dana uvek pijem čaj. Borgraf to naprosto očekuje."
"Znači, to je Borgraf?" Bejli sa zanimanjem odmeri robota, svestan da ga je ranije samo okrznuo
pogledom. Navika je veoma brzo izazivala osećanje ravnodušnosti. Još nekoliko dana, i prestaće da
zapaža i same robote. Tumaraće unaokolo oko njega, a on ih neće ni primećivati, i imaće utisak da se
kućni poslovi obavljaju sami od sebe.
Uprkos tome, nije želeo da ih ne primećuje; želeo je da ih ne bude u njegovoj blizini. "Gladija",
nastavi on, "želim da budem nasamo s tobom. Čak i bez robota... Žiskare, pridruži se Denilu. Možeš
paziti i odande."
"Razumem, gospodine", odgovori Žiskar, odjednom se vrativši u stvarnost na sam zvuk svog
imena.
Gladiju je to izgleda zabavljalo. "Baš ste vi Zemljani čudni... Poznato mi je da i na Zemlji imate
robote, ali kao da ne znate kako sa njima da postupate. Naloge im izdajete izdirući se na njih, kao da
su gluvi..." Ona se okrenu prema Borgrafu. "Borgrafe", reče mu ona tiho, "neka niko ne ulazi ovamo
dok ne bude pozvan. Nemojte nas ni zbog čega uznemiravati, osim, razume se, u slučaju
nedvosmislene i neposredne opasnosti."
"Razumem, gospođo", odgovori Borgraf i odstupi korak-dva. Zastavši za trenutak, prelete
pogledom preko stola kao da proverava da nije nešto propustio, a onda se okrenu i napusti sobu.
Sada je bio red na Bejlija da sve to posmatra sa zanimanjem. Gladijin je glas bio blag, ali joj je
ton bio krut baš kao u nekog narednika koji se obraća tek pridošlom regrutu. Ali zašto ga je to
iznenađivalo? Odavno je shvatio da je lakše uočiti trun u tuđem, nego balvan u vlastitom oku.
"Elija, sada smo sasvim sami", obrati mu se Gladija ponovo. "Čak su i roboti otišli."
"Nije te strah da budeš nasamo sa mnom?" upita je Bejli.
Gladija lagano odmahnu glavom. "Zbog čega bi me bio strah? Treba samo da podignem ruku, da
načinim neki pokret, da uzviknem - i nekoliko robota bi se istog časa našlo ovde. Ni na jednom od
svetova Svemiraca niko nema razloga da strahuje od nekog drugog ljudskog bića. Ovo nije Zemlja.
Ali zbog čega me to uopšte pitaš."
 "Zbog toga što, osim fizičkog, postoje i druge vrste strahova. Ja, dakako, ne nameravam prema
tebi da ispoljim nikakvo nasilničko ponašanje, niti da te, u fizičkom smislu, izložim bilo kakvoj
neprijatnosti. Ali zar ne zazireš od mog propitivanja, i od onoga što bih o tebi mogao otkriti? Ne
zaboravi da ovo nije Solarija. Na Solariji su moje simpatije bile na tvojoj strani, i zaista sam želeo
da dokažem tvoju nevinost."
"A zar i sada tvoje simpatije nisu na mojoj strani?" upita ona tiho.
"Ovog puta nije reč o ubistvu tvog supruga. Ovog puta, nisi ni osumnjičena za ubistvo. Uništen je
samo jedan robot, i, koliko mi je poznato, niko te ni za šta u ovom trenutku ne sumnjiči. Moj problem
je, u stvari, dr Fastolf. Za mene je od izuzetne važnosti - iz razloga u koje u ovom času nema potrebe
da se upuštam - da dokažem njegovu nevinost. Ukoliko se ispostavi da bi to moglo tebi naškoditi, znaj
da neću moći ništa da učinim. Ne nameravam da krenem stranputicom da bih tebe poštedeo bola.
Smatrao sam poštenim da ti to unapred kažem."
Ona podiže glavu i prkosno mu se zagleda u oči. "Zbog čega misliš da postoji bilo šta što bi mi
moglo naškoditi?"
"Možda ćemo to biti u stanju da ustanovimo", odgovori Bejli hladno, "sada kada nema dr Fastolfa
da nam se upliće u razgovor." Bejli nabode jedan od sendviča viljuškom (nije imalo smisla da ga
uzme prstima, i na taj način ostatak učini neupotrebljivim za Gladiju), prebaci ga na svoj tanjirić a
onda stavi u usta, zalivši potom zalogaj gutljajem čaja.
Posle svakog njegovog zalogaja uzimala je i ona po jedan, i posle svakog njegovog gutljaja i ona
bi srknula čaj. Ukoliko je on nameravao da se ponaša hladno, onda će se i ona tako ponašati.
"Gladija", nastavi Bejli, "veoma je važno da doznam kakav je, tačno, odnos između tebe i dr
Fastolfa. Živite u neposrednom susedstvu, i imate, praktično, ono što bih mogao nazvati zajedničkim
robotskim domaćinstvom. Očigledno ti je veoma sklon. Nije, do sada, učinio nikakav ozbiljan napor
da dokaže svoju nevinost, osim što je, u tom smislu, izrekao nekoliko pukih tvrdnji; međutim, žustro
je počeo da te brani čim sam počeo da ti postavljam neugodna pitanja."
Gladija se bledo osmehnu. "Na šta to ciljaš, Elija?"
"Ne poigravaj se sa mnom", odseče Bejli. "Ne želim ni na šta da ciljam. Želim da znam."
"Da li ti je dr Fastolf pomenuo Fanju?"
"Da, jeste."
"Jesi li ga upitao da li mu je Fanja žena, ili samo privremena družbenica? I ima li dece?"
Bejli se nelagodno promeškolji. Razume se, mogao je da mu postavi i takva pitanja. Međutim, u
prenatrpanim stanovima na Zemlji privatni život smatrao se jednom od svetinja, uglavnom zbog toga
što je gotovo potpuno iščezao. Na Zemlji praktično i nije bilo mogućnosti da čovek ne bude do
tančina upoznat sa porodičnim životom drugih, tako da su se svi pretvarali da ni o čemu nemaju
pojma, i niko nikad nije postavljao nikakava pitanja. Bilo je to sveopšte obmanjivanje koga su se svi
svesno pridržavali.
Ovde na Aurori zemaljska pravila, razume se, nisu važila; međutim, Bejli ih se, ne razmišljajući, i
ovde pridržavao. Budala!
"Nisam ga još o tome pitao. Reci mi ti."
"Fanja je Fastolfova žena", odgovori Gladija. "Bio je već ženjen više puta - razume se, jedan brak
za drugim, mada ni poligamija, bilo koji da je pol u pitanju, nije nepoznata na Aurori." Licem joj
minu blaga senka negodovanja, što izazva i potrebu za dodatnim objašnjenjem. "Na Solariji, međutim,
to se ne može ni zamisliti.
Međutim, i sadašnji brak dr Fastolfa će, po svemu sudeći, biti razvrgnut. Oboje će tada biti u
mogućnosti da zasnuju nove veze, mada, često, ni jedna ni druga strana ne čeka na formalni raskid da
bi to učinila... Ne bih, Elija, mogla reći da sasvim razumem nemaran način na koji se Auroranci
odnose prema tim stvarima, ali, eto, takvi su im običaji. Koliko je meni poznato, dr Fastolf je čovek
čvrstih moralnih nazora. Uvek poštuje bračni odnos i ne pravi nikakve 'izlete'. Međutim, na Aurori se
na takvo ponašanje gleda kao na nešto prilično šašavo, nešto što pripada starim vremenima."
Bejli potvrdno klimnu. "Saznao sam ponešto o tome iz knjiga koje sam pročitao. Koliko sam
shvatio, do braka dolazi kada se javi obostrana želja za decom."
"U načelu je tako, ali, kako mi rekoše, u današnje vreme jedva da se neko toga pridržava. Dr
Fastolf već ima dva deteta, i više ih ne može imati, ali se ipak ženi i, čak, podnosi molbu i za treće
dete. Molbe mu, razume se, odbijaju, i on sve vreme zna da će baš tako i biti. Drugi se, međutim, ni
ne trude da podnose molbe."
"U tom slučaju, čemu se uopšte venčavati?"
"Postoje, ipak, i neke društvene prednosti. Sve je to prilično složeno, i budući da nisam
Auroranka, nisam sigurna ni da sve razumem."
"Nije ni važno. Reci mi nešto o Fastolfovoj deci."
"Ima dve kćerke, od dve različite žene. Razume se, nijedna od njih nije Fanja. Nema nijednog
sina. Obe kćerke bile su začete u majčinoj utrobi, kao što je običaj na Aurori. Obe su sada već
odrasle osobe, i žive na vlastitim gazdinstvima."
"Koliko je blizak sa kćerima?"
"Ne znam. Nikada ne govori o njima. Jedna od njih je robotičarka, pa pretpostavljam da zbog toga
mora i dalje održavati vezu sa njom. Čini mi se da se druga kandidovala za mesto većnika u jednom
od auroranskih gradova, a možda je već na tom položaju. Ne znam tačno."
"Postoji li kakva zategnutost u porodici?"
"Ja, Elija, o tome ništa ne znam, što, razume se, ne znači da je nema. Međutim, koliko mi je
poznato, Fastolf se veoma uljudno ponaša prema svim svojim bivšim suprugama. Svi njegovi brakovi
bili su razvrgnuti bez ikakve bure. Dr Fastolf naprosto nije takva osoba. Ne mogu da zamislim da bi
išta što bi ga u životu snašlo mogao propratiti bilo čim drugim do dobrodušnim sleganjem ramena.
Verujem da će zbijati šale i na svojoj samrtničkoj postelji."
Ovo mi, u najmanju ruku, zvuči poznato, pomisli Bejli. "A sada", nastavi on, "da razmotrimo
odnos između Fastolfa i tebe. Ali samo istinu, molim te. Nismo u položaju da je zaobilazimo, kako
bismo izbegli osećaj nelagodnosti."
Gladija podiže pogled i odlučno mu se zagleda u oči. "Nema potrebe", odgovori ona. "Nema
razloga ni za kakvu nelagodnost. Dr Fastolf mi je samo prijatelj, veoma dobar prijatelj."
"Koliko dobar, Gladija?"
"Već sam ti rekla - veoma dobar."
"Očekuješ li da se ponovo razvede, kako bi mu postala naredna supruga?"
"Ne očekujem." Rekla je to bez imalo oklevanja.
"Jeste li, onda, ljubavnici?"
"Nismo."
"Da li ste to bili?"
"Nismo... Iznenađen si?"
"Potrebna su mi samo obaveštenja", odgovori Bejli.
"Pusti me, onda, Elija, da ti povezano odgovaram na tvoja pitanja; nemoj ih ispaljivati kao da
očekuješ da ćeš me zateći i da ću ti reći nešto što bih, inače, spremno prikrila." U glasu joj se nije
mogla uočiti nikakva ljutnja; zapravo, kao da ju je sve to zabavljalo.
Bejlija obli blago rumenilo i on zausti da kaže kako mu to uopšte nije bila namera, međutim,
uzdrža se da joj protivureči znajući da mu to jeste bila namera. "Dobro, produži", ohrabri je on,
dajući svom glasu prizvuk blagog gunđanja.
Ostaci posluženja stajali su u neredu na stočiću između njih, i Bejli se upita ne bi li Gladija, pod
uobičajenim okolnostima, na trenutak podigla ruku na određeni način - i ne bi li robot, Borgraf,
odmah tiho ušao i doveo stočić u red.
Da li je činjenica da je stočić bio u neredu na bilo koji način nepovoljno uticala na Gladiju - i da
li bi mogla doprineti smanjenju njene samokontrole pri davanju odgovora? Ukoliko bi to bio slučaj,
bolje je ne dovoditi stočić u red - mada se Bejli na to nije preterano oslanjao; nije, naime, uspevao
da uoči ni najmanji znak da nered na stočiću smeta Gladiji, čak, ni da ga ona primećuje.
Gladija je ponovo spustila pogled na krilo. Još je više pognula glavu i lice joj je poprimilo
natmuren izraz, kao da se priseća nečeg iz prošlosti što bi, radije, zauvek ostavila pokopano.
"Uspeo si da, na trenutak, zaviriš u moj život tamo na Solariji", nastavi ona. "Nije to bio život
ispunjen srećom, ali za drugačiji nisam znala. U stvari, sve dotle dok me sreća nije preplavila nisam
ni bila svesna do koje je mere - i u kom obimu - moj raniji život bio nesrećan. Prvo saznanje o tome,
Elija, došlo mi je preko tebe."
"Preko mene?" Bejli je bio istinski zatečen.
"Da, Elija, preko tebe. Naš poslednji susret na Solariji - nadam se da ga se sećaš, Elija - naučio
me je nečemu. Dodirnula sam te! Skinula sam rukavicu, sličnu ovoj koju sada nosim, i dodirnula te po
obrazu... Dodir nije dugo trajao. Ne znam šta je tebi značio - ne, ne govori mi, nije ni važno - ali je
meni značio veoma mnogo."
Gladija podiže oči prkosno se zagledavši u Bejlija. "Meni je to značilo sve. Izmenilo mi je život.
Imaj u vidu, Elija, da nikad dotle, ne računajući nekoliko godina svog detinjstva, niti svog supruga,
nisam dodirnula nekog muškarca, ili, tačnije rečeno, nijedno drugo ljudsko biće. A i svog vlastitog
muža retko sam dodirivala. Razume se, mnogo sam puta na trodimenzionalnim ekranima posmatrala
muškarce, i tako sasvim dobro upoznala sve njihove fizičke odlike, svaki njihov pojedinačni deo. U
tom pogledu nije mi ništa bilo nepoznato.
Ali i pored svega toga nisam imala nikakvog razloga da pretpostavim kako se muškarci, ipak,
toliko međusobno razlikuju. Znala sam kakva je koža mog muža, kakve su mu šake kada bi, konačno,
odlučio da me dodirne, kakav je... sve. Nije mi uopšte padalo na pamet da bi sa nekim drugim
muškarcem sve to bilo drugačije. Nisam osećala nikakvo posebno zadovoljstvo pri dodiru sa svojim
mužem - ali i zbog čega bih? Osećam li ikakvo posebno zadovoljstvo kada mi prsti dodirnu ovaj
stočić, osim, razume se, kada je u pitanju osećaj ugodnosti što ga proizvodi njegova uglačanost?
Kontakt sa mužem predstavljao je deo povremenog obreda koga se on pridržavao jer se to od
njega očekivalo; budući da je bio dobar Solarijanac, vodio je računa o kalendaru i časovniku,
nastojeći da mi posveti dovoljno vremena na način koji je bio u skladu sa najboljim odgojem. Ipak, u
jednom drugom smislu, njegovo se ponašanje nije moglo smatrati najboljim: jer, mada su naši
povremeni sastanci imali za cilj seksualni odnos, moj muž nikad nije podneo molbu da imamo dete -
verujem da, zapravo, nije bio ni zainteresovan za decu. A ja, opet, usled osećanja strahopoštovanja
koje sam prema njemu gajila, nisam ni pomišljala da to sama učinim - iako sam na to imala pravo.
Sada, kada razmišljam o svemu tome, shvatam da je moje seksualno iskustvo bilo krajnje površno
i mehaničko. Nikada nisam doživela orgazam. Ni jedan jedini put. Da tako nešto uopšte postoji
saznala sam iz knjiga, ali su me opisi orgazma samo još više zbunili, i - budući da se o tome moglo
nešto saznati samo iz uvezenih knjiga - u solarijanskim knjigama polni odnosi nikad se nisu ni
pominjali - naprosto nisam bila spremna da u to poverujem. Mislila sam da je reč samo o egzotičnim
metaforama.
 Pored toga, nisam mogla - bar ne s uspehom - odgovor da potražim ni u samozadovoljavanju. Čini
mi se da je uobičajena reč za to masturbacija? U svakom slučaju, čula sam da se masturbacija
primenjuje ovde na Aurori. Na Solariji se, razume se, ni ne razgovara o bilo čemu što ima veze sa
polnim odnosima; šta više, reči vezane za seks bile su, naprosto, nepoželjne u pristojnom društvu... A
druge vrste društva na Solariji i nema.
Zahvaljujući onome što bih povremeno pročitala, imala sam predstavu o tome kako se masturbira,
i, tu i tamo, iako nevoljno, pokušala sam i sama da oponašam ono što sam pročitala. Ali ni sa tim
nisam daleko stigla. Tabu koji je propovedao zabranu dodirivanja ljudskog tela nagonio me je da i na
dodirivanje vlastitog tela gledam kao na nešto što je zabranjeno i neprijatno. Mogla sam podneti da
rukom trljam svoja bedra, da prekrstim noge i osetim kako mi se butine međusobno stiskaju, ali sve
su to bili usputni, zanemarujući dodiri. Pretvotiti dodir u instrument izazivanja namernog zadovoljstva
bilo je, ipak, nešto drugo. Svaki delić moga tela znao je da je to nešto nevaljalo, i zato što sam to i
sama znala, zadovoljstvo nikako nije nailazilo.
I nikad mi, ni jedan jedini put, ni na pamet nije palo da bi, pod drugačijim okolnostima, iz
dodirivanja tela mogao proizići istinski, veliko uživanje. Ali zbog čega bi mi to, uopšte, palo na
pamet? I kako bi mi to moglo pasti na pamet?
Sve dok, onom prilikom, nisam dodirnula tebe. Zbog čega sam to učinila, ni samoj mi nije jasno.
Naprosto, osetila sam poplavu naklonosti prema tebi, jer si sprečio da me proglase za ubicu. Pored
toga, postojeće zabrane nisu se, tako reći, odnosile na tebe - ti nisi bio Solarijanac. Ti nisi bio -
izvini zbog izraza - u pravom smislu reči ljudsko biće. Bio si Zemljanin. Razume se, izgledao si kao
ljudsko biće, ali bio si kratkovečno stvorenje i sejač svakovrsnih zaraza - nešto što valja otpisati, u
najboljem slučaju, bio si nešto kao poluljudsko biće.
I tako, budući da si me spasao, i da nisi bio u pravom smislu ljudsko biće, mogla sam te dodirnuti.
A što je još važnije, nisi me pri tom gledao, kao moj muž, s odbojnošću i odvratnošću - ili recimo, sa
pažljivo uvežbanom ravnodušnošću nekoga ko me posmatra na trodimenzionalnom ekranu. Bio si
preda mnom, mogla sam te opipati, i oči su ti zračile toplinom i brižnošću. U stvari, kada sam prinela
šaku tvom obrazu - sav si uzdrhtao. Primetila sam to.
Zbog čega, nisam znala. Dodirnula sam te ovlaš, i nije bilo razloga da se taj fizički osećaj u bilo
kom pogledu razlikuje od onoga što bih osetila dodirujući svog muža ili bilo kog drugog muškarca,
pa, ako hoćeš, i bilo koju ženu. Ali ipak, u dodiru je bilo nečeg što je vidljivo prevazilazilo puki
fizički osećaj. Bio si tamo, sa radošću si primio moj dodir, i pokazao sve znake onoga što sam
shvatila kao... tvoju naklonost prema meni. A kada su se naše puti - moj prst i tvoj obraz - dodirnule,
bilo je to kao da sam dotakla blagu žišku čija je toplina istog časa zastrujala kroz moju šaku i zapalila
plamen u celom mom telu.
Ne znam koliko je to potrajalo - možda samo trenutak ili dva - ali za mene, vreme kao da se
zaustavilo. Dogodilo mi se nešto što nikad ranije nisam iskusila, i, prisećajući se tog časa kasnije,
kada sam o tim stvarima mnogo više znala, shvatila sam da sam se našla na rubu nečega što je bilo
veoma blisko orgazmu.
Pokušala sam da to ne pokažem..."
(Bejli je, ne usuđujući se da je pogleda, samo odmahnuo glavom.)
"Dobro, nisam pokazala. Rekla sam samo: 'Hvala ti, Elija.' Rekla sam to tako da si mogao
pomisliti kako ti zahvaljujem što si rešio slučaj ubistva moga muža. Međutim, u mnogo većoj meri
sam to rekla da bih ti zahvalila što si mi osvetlio život i ukazao mi, ni sam ne znajući da to činiš, u
čemu se život sastoji; što si mi širom otvorio vrata; što si me uputio stazom života, što si mi otkrio
njegova obzorja. Fizički dodir, sam po sebi, nije predstavljao ništa. Bio je to samo dodir. Ali
istovremeno, bio je početak svega."
Glas joj lagano zamre i, nekoliko sledećih trenutaka, ona ne reče ništa, utonuvši u sećanja.
A onda uperi prst ka njemu. "Ne. Ne reci ništa. Još nisam završila...
I ranije sam zamišljala neke stvari, iako sasvim neodređeno i bledo. Nekog drugog muškarca i
sebe, kako radimo stvari koje smo moj muž i ja radili, ali nekako drugačije - nisam, čak, znala ni
kako ni koliko drugačije - nešto što nisam umela sasvim ni da zamislim, uprkos svom uloženom trudu.
Mogla sam čitav život provesti pokušavajući da zamislim nezamislivo, a mogla sam i umreti kao što,
pretpostavljam, žene - i muškarci, razume se - na Solariji najčešće čine, ništa ne saznavši, čak ni
posle životnog veka dugog tri ili četiri stotine godina. Nikada ništa ne saznavši. Izrodivši i decu, ali
nikad, u pravom smislu reči, ništa ne saznavši.
Ali Elija, bilo je dovoljno da te samo ovlaš dodirnem po obrazu - i ja sam saznala! Nije li to
čudesno? Naučio si me onome što sam samo mogla da zamišljam. Ne mehaničkom vidu stvari, ne
tupom, ustežućem dodiru dvaju tela, već nečemu što nisam mogla ni da pomislim da ću upoznati.
Pogled u nečije lice, iskre u nečijim očima, osećanje... nežnosti... blaženstva... nešto što čak ne umem
ni da opišem... predavanje... uklanjanje užasnog zida izmedju dvoje ljudskih bića. Ljubav je,
pretpostavljam, najprikladnija reč da sve to izrazi, a možda i mnogo više.
Osetila sam ljubav prema tebi, Elija, zbog toga što sam poverovala da bi mi mogao uzvratiti
ljubavlju. Ne kažem da si me voleo, ali mi se učinilo da bi me mogao voleti. Nikad nisam upoznala
ljubav, i mada se u starim knjigama toliko o njoj govori, nije mi značila ništa više nego kada se u tim
istim knjigama govorilo o 'časti' zbog koje su ljudi jedni druge ubijali. Prihvatila sam samu reč, ali
nikada nisam upoznala njeno značenje. To je potrajalo sve dok te nisam dodirnula.
Posle toga znala sam šta je to ljubav - i kada sam stigla ovamo, na Auroru, sećala sam te se,
mislila na tebe, razgovarala sa tobom u mislima, i verovala da ću ovde susresti na hiljade Elija."
Za trenutak je zastala, kao da se izgubila u mislima. "Ali nisam", nastavi ona iznenada.
"Ispostavilo se da Aurora nije bila ništa bolja od Solarije. Na Solariji je polni odnos bio nešto
grešno. Bio je stoga omražen, i svi smo mu okrenuli leđa. Nismo mogli voleti, zbog mržnje kojom
smo se odnosili prema seksualnom činu.
Na Aurori je polni odnos bio nešto tegobno. Prihvatao se mirno, obično - kao puko disanje.
Ukoliko bi neko osetio potrebu za njim, naprosto bi potražio bilo koga ko mu je odgovarao; i ukoliko
dotična osoba nije u tom trenutku bila sprečena nekim drugim obavezama koje se nisu mogle odložiti,
do seksualnog odnosa dolazilo je na odgovarajući, prikladan način. Lako, jednostavno - kao i samo
disanje... Ali ima li u disanju zanosa? Možda će čoveku koji je počeo da se guši prvi dah koga se
domogne doneti olakšanje i prožeti ga ushićenjem... Ali šta ako ne dođe do gušenja?
A šta ako bi se neko, nezavisno od svoje volje, podučavao seksu? Šta ako bi se o njemu govorilo
deci u školama na isti način kao i o književnoti i kompjuterima? Kada bi se od njih tražilo da ga
obrađuju kao i bilo koju drugu temu, uz pomoć starije dece?
Polni odnos - dozvoljen i slobodan kao voda - na Aurori nema nikakve veze sa ljubavlju, baš kao
ni na Solariji gde je zabranjen i predmet stida. I na jednom i na drugom svetu ima malo dece, i mogu
se imati samo posle dobijanja formalne dozvole... A i tada, ukoliko je pristanak dat, seks postoji
samo kao usputna pojava sa ciljem začinjanja dece i propraćen je osećanjem prinude i odbojnosti.
Ukoliko posle razumnog roka do začeća ne dođe, partneri počinju da se opiru daljem odnosu i
oplođavanje se vrši veštačkim putem.
Vremenom bi kao i na Solariji sasvim prevladala ektogeneza, tako da bi oplođavanje i razvoj
ploda sasvim bili prepušteni porodilištima, dok bi seksualni odnos bio prepušten samom sebi, kao
neka vrsta društvenog opštenja i igre, u kojima ima ljubavi taman onoliko koliko i u svemirskom
polou.
Nisam u stanju, Elija, da se priklonim auroranskim gledištima o tome. Nisam tako bila vaspitana.
Užasnuta, posegnula sam za seksom i niko me nije odbio - ali isto tako, niko nije ni mario. Svi su me
muškarci posmatrali praznim pogledom kada bih im se ponudila, i isto me tako prazno doživljavali
kada bi moju ponudu prihvatili. Jedna više, govorili bi, zar je važno? Bili su voljni, ali ništa više od
toga.
Dodirivati ih, takođe, nije ništa značilo. Mogla sam, isto tako, dodirivati i svog muža. Naučila sam
da se tome priklanjam, da ih sledim, da prihvatam njihovo vođstvo - ali mi i dalje to ništa nije
značilo. Nije se u meni pobudila čak ni želja da samoj sebi pomognem i da samu sebe zadovoljavam.
Osećanje koje si u meni probudio više se nije razgorelo, i vremenom, sasvim sam odustala.
Za sve to vreme, dr Fastolf se prema meni ponašao kao prijatelj. Jedino je on, od svih
Auroranaca, tačno znao šta se dogodilo na Solariji. Bar mislim da je znao. Poznato ti je da nije sve
bilo obelodanjeno, i da nije sve uključeno u onu odvratnu hipertalasnu dramu o kojoj sam samo
slušala - odbila sam da je pogledam.
Dr Fastolf mi je pružio svu pomoć, štiteći me od nerazumevanja kojim su me Auroranci okružili,
suprotstavljajući se njihovoj odbojnosti prema Solarijancima. Nastojao je da me zaštiti i od očajanja
koje je posle izvesnog vremena počelo da me obuzima.
Ne, nismo bili ljubavnici. Bila bih možda spremna da mu se ponudim, ali u trenutku kada mi je to
palo na pamet, shvatila sam da se osećanje koje si ti, Elija, u meni pobudio, više neće vratiti. Na
kraju sam počela već da mislim da se to moje uspomene poigravaju sa mnom, pa sam odustala.
Nisam mu se ponudila, a nije ni on sebe ponudio meni. Ne znam zbog čega on to nije učinio. Možda
je shvatio da moje očajanje proishodi iz nemoći da u seksu nađem nešto više, te, naprosto, nije želeo
da me novim neuspehom baci u još dublji očaj. Tipično je za njega da ispolji tu vrstu obzirnosti - i
tako nismo postali ljubavnici. Ostao mi je prijatelj, i to u vreme kada mi je prijatelj bio toliko
potreban.
Eto, Elija. Dobio si potpun odgovor na pitanja koja si mi postavio. Rekao si da želiš da znaš kakvi
su moji odnosi sa dr Fastolfom, i da su ti potrebna obaveštenja. Dobio si ih. Jesi li zadovoljan?"
Bejli je iz sve snage nastojao da ne pokaže koliko je ojađen. "Žao mi je, Gladija, što je život bio
toliko surov prema tebi. Da, pružila si mi obaveštenja koja su mi bila potrebna. Pružila si mi, čak,
više obaveštenja no što i sama misliš."
Gladija se namršti. "Kako to misliš?"
Bejlijev odgovor bio je okolišan. "Gladija, čini me srećnim to što ti je uspomena na mene toliko
značila", odgovori on obzirno. "Tamo, u ono vreme na Solariji, ni na pamet mi nije padalo da
pokušam da ostavim takav utisak na tebe... Čak i da jeste, sigurno ne bih pokušao... Znaš i sama."
"Znam, Elija", odgovori ona, spustivši glas. "A i da si pokušao, ne bih iskoristila priliku. Ne bih
mogla."
"Shvatam... Shvatam i da to što si mi sada rekla ne predstavlja poziv... Jedan dodir, jedan časak
seksualnog saznanja, ne mora biti ništa više od toga. Čak je vrlo verovatno da se nikad više ne može
ponoviti; ono što je u nekom trenutku iznenada zaživelo ne valja kvariti glupim pokušajem da se
vaskrsne. To je razlog što ti ja sada... ne nudim sebe. Međutim, nedostatak namere, s moje strane, da
to učinim, ne treba protumačiti kao još jedan od tvojih ćorsokaka. Pored toga..."
"Da?"
"Kao što rekoh, saopštila si mi i više no što sama misliš. Na primer, nagovestila si mi da se čitava
priča ne završava tvojim potpunim porazom."
"Na osnovu čega to zaključuješ?"
 "Govoreći mi o osećanju koje se u tebi probudilo kada si me dodirnula po obrazu, rekla si nešto
poput... 'prisećajući se tog časa kasnije, kada sam o tim stvarima više saznala, shvatila sam da sam se
našla na rubu nečega što je bilo veoma blisko orgazmu'... Potom si nastavila, objašnjavajući mi da
tvoji seksualni odnosi s Aurorancima nisu bili zadovoljavajući, iz čega se može zaključiti da nisi
doživela ni orgazam. Ipak, Gladija, morala si ga doživeti, da bi mogla prepoznati osećaj koji te je
obuzeo onog trenutka na Solariji. Nisi se tek tako mogla u sećanjima vratiti unazad i nešto ispravno
protumačiti - osim ukoliko u međuvremenu nisi uspešno savladala lekciju iz ljubavi. Drugim rečima,
imala si nekog ljubavnika s kojim jesi doživela ljubav. Ukoliko treba da ti poverujem da nije dr
Fastolf u pitanju - i da nije ni bio - moram zaključiti da je reč, ili da je bila reč o nekom drugom."
"A šta ako i jeste tako? Kakve to veze ima s tobom, Elija?"
"Ne znam, još, Gladija, ima li to ili nema veze sa mnom. Kaži mi o kome je reč, i ukoliko se zaista
pokaže da nema veze sa mnom, o tome više nećemo govoriti."
Gladija ništa ne odgovori.
"Ukoliko mi ne kažeš", nastavi Bejli, "onda ću ti, Gladija, ja to reći. Već sam ti kazao da nisam u
položaju da štedim tvoja osećanja."
Gladija je i dalje ćutala, ali su joj uglovi usana pobledeli od silnog stiskanja.
"Morao je postojati neko, Gladija, a tvoj žal zbog gubitka Jandera, očigledno je veoma velik...
Zatražila si da Denil napusti ovu sobu jer nisi mogla podneti da ga gledaš, očito zbog njegove velike
sličnosti sa Janderom. Ukoliko grešim u svom zaključku da je reč o Janderu Panelu...." Bejli za
trenutak zastade, a onda nastavi, promuklim glasom. "Ako ti taj robot, Jander Panel, nije bio
ljubavnik, onda mi to sama reci."
Gladijin glas sav se pretvorio u šapat. "Jander Panel, robot, nije mi bio ljubavnik..." Zastavši za
časak, ona dodade, glasno i odlučno: "Bio mi je muž!"

25.
Bejlijeve usne pokretale su se ne proizvodeći nikakav zvuk, mada nije bilo nikakve sumnje da
upravo izriče svoj omiljeni uzvik.
"Da", potvrdi Gladija. "Jehosafata mu ! Zapanjen si. Zbog čega? Ne odobravaš?"
"Nije na meni da odobravam ili ne odobravam", odvrati Bejli bezbojnim glasom.
"Što znači da, ipak, ne odobravaš."
"Što znači da samo tražim obaveštenja. Kakva je na Aurori razlika između ljubavnika i supruga?"
"Ukoliko muškarac i žena žive neko vreme u zajednici na istom gazdinstvu, pre će sebe smatrati
'mužem' i 'ženom' nego 'ljubavnicima'."
"Koliko dugo treba da iznosi to 'neko vreme'?"
"To se, koliko sam shvatila, razlikuje od područja do područja. Na osnovu lokalnog opredeljenja.
U Eosu, na primer, obično se uzima razdoblje od tri meseca."
"Da li se, pri tom, podrazumeva da svako od 'supružnika' treba da se uzdrži od seksualnih veza sa
drugim osobama?"
Gladija iznenađeno izvi obrve. "Zbog čega?"
"Naprosto, pitam."
"Potpuna vezanost za samo jednu osobu nezamisliva je na Aurori. Suprug ili ljubavnik, razlika ne
postoji. Čovek se upušta u seksualni odnos isključivo radi uživanja."
"A da li si ti uživala u svojoj vezi sa Janderom?"
"S obzirom na stanje stvari, nisam. Ali bio je to moj izbor."
"Da li su ti se i drugi, ovaj, 'nudili'?"
 "Povremeno."
"Jesi li ih odbijala?"
"Uvek mogu da odbijem. Zahvaljujući tome što ovde nema ekskluzivnosti."
"Ali da li si ih odbijala?"
"Jesam."
"A da li je onima koje si odbijala bilo poznato zbog čega to činiš?"
"Šta hoćeš time da kažeš?"
"Da li im je bilo poznato da imaš robota za muža?"
"Imala sam muža. Nema potrebe da naglašavaš ono 'muž-robot'. Ne postoji ovde takav izraz."
"Da li im je to bilo poznato?"
Gladija poćuta nekoliko trenutaka. "Ne znam, zaista, da li im je to bilo poznato."
"Da li si im ti rekla?"
"Kakav bih razlog imala da im to kažem?"
"Ne odgovaraj mi na pitanje pitanjem! Da li si im ti rekla?"
"Nisam."
"Kako si mogla to da izbegneš? Ne misliš li da bi bilo sasvim prirodno objasniti im svoje
odbijanje?"
"Niko nikada nije tražio nikakvo objašnjenje. Odbijanje je naprosto odbijanje, i svi ga kao takvo
prihvataju. Ne razumem te."
Bejli zastade da pribere misli. Gladija i on ne da se nisu razumeli; kretali su se, zapravo,
uporednim šinama.
On odluči da krene ispočetka. "Da li bi na Solariji bilo sasvim prirodno imati za muža jednog
robota?"
"Na Solariji bi to bilo nezamislivo, i tamo mi to nikad ne bi ni palo na pamet. Uostalom, na
Solariji je mnogo toga bilo nezamislivo... Kao što je i na Zemlji, Elija. Da li bi, na primer, tvoja žena
ikad uzela robota za muža?"
"Nije reč o tome, Gladija."
"Možda, ali odgovor ti se očitava na licu. Ti i ja, dakako, nismo Auroranci, ali se ovog časa
nalazimo na Aurori. Živim ovde već dve godine, i u celosti sam prihvatila auroranske običaje."
"Želiš li da kažeš da su seksualne veze između robota i ljudskih bića uobičajene ovde na Aurori?"
"Ne znam. Jedino što znam jeste to da se tako nešto ovde prihvata, naprosto stoga što na Aurori
prihvataju sve oblike seksualnog ponašanja - sve, naime, do čega dolazi obostranim pristankom, što
predstavlja izvor uzajamnog užitka, i što nikoga fizički ne ugrožava. Kakav bi razložan prigovor bilo
ko mogao staviti u pogledu toga kako neki pojedinac, ili bilo koja kombinacija pojedinaca dolazi do
užitka? Da li bi iko imao razloga da brine o tome kakve video-knjige čitam, za kakvu se hranu
opredeljujem, kada odlazim na počinak ili kada se budim, da li volim mačke ili mrzim ruže?
Seksualni odnos je na Aurori stvar ličnog izbora."
"Da, na Aurori", ponovi Bejli kao odjek. "Ali ti nisi rođena na Aurori, niti smo ti i ja odgajeni
prema njenim merilima. Maločas si mi rekla da se nikako nisi moglo navići na tu ravnodušnost prema
seksu - koju baš sada toliko hvališ. Isto tako, izrazila si svoje neraspoloženje prema uzastopnim
brakovima i naglašenom promiskuitetu. Ukoliko onima koje si odbijala nisi rekla zbog čega to činiš,
možda je razlog tome bio što si se, negde u skrivenom kutku svoje duše, stidela što ti je Jander muž.
Mogla si znati - ili podozrevati, ili naprosto pretpostavljati - da je to ipak neuobičajeno, čak i na
Aurori, i ti si se toga stidela."
"Ne, Elija, neće ti uspeti da me nateraš da se osetim postiđenom. Ukoliko je imati robota za muža
nešto neuobičajeno čak i za Auroru, to je samo zato što su roboti poput Jandera veoma retki. Roboti
na Solariji, na Zemlji - pa čak i ovi na Aurori, s izuzetkom Jandera i Denila - tako su ustrojeni da
mogu da pruže samo najsirovije seksualno zadovoljstvo. Mogu biti korišćeni kao sprave za
masturbaciju, kao, na primer, mehanički vibrator, ali ne i mnogo više od toga. Međutim, kada se bude
pojavio veći broj humanoidnih robota, sigurno će se povećati i broj ljudsko-robotskih seksualnih
veza."
"Zanima me, Gladija, kako si uopšte došla do Jandera?" upita Bejli. "Postojala su samo dva
humanoidna robota - oba na imanju dr Fastolfa. Da li ti je naprosto ustupio jednog od njih - polovinu
od ukupnog broja kojim je raspolagao?"
"Tako je."
"Zbog čega?"
"Pretpostavljam zbog toga što je dobrodušnan. Bila sam usamljena, lišena iluzija, čemerna,
strankinja u stranoj zemlji. Ustupio mi je Jandera da mi pravi društvo, i osećam da mu nikad neću
moći dovoljno zahvaliti. Trajalo je to možda samo pola godine, ali tih nekoliko meseci možda vrede
više nego sve dosadašnje godine mog života."
"Da li je dr Fastolfu bilo poznato da ti je Jander bio muž?"
"Nikad mi to nije pominjao, tako da ne znam."
"Da li si mu ti to nagovestila?"
"Nisam."
"Zbog čega?"
"Nisam to smatrala potrebnim... Razume se, ne zbog toga što sam se stidela."
"Kako je do toga došlo?"
"Što nisam smatrala potrebnim da mu kažem?"
"Ne, već da ti Jander postane muž."
Gladija kao da se ukruti. "Zbog čega bih ti to objašnjavala?" upita ona pomalo oporim glasom.
"Gladija, već je kasno", odvrati Bejli. "Nemoj mi se stalno suprotstavljati... Je li te potresao
Janderov... nestanak?"
"Moraš li to da znaš?"
"Želiš li da ustanovimo šta se dogodilo?"
"Ponovo te pitam: moram li ti to reći?"
"Moraš mi pomoći. Potrebna su mi sva obaveštenja do kojih mogu doći da bih krenuo - samo da
bih krenuo - u rešavanje naizgled nerešivog problema. Dakle, kako je došlo do toga da ti Jander
postane muž?"
Gladija se zavali u naslonjaču i u očima joj odjednom zaiskriše suze. Potom naglo odgurnu tanjirić
s ostacima kolačića i reče grcavim glasom:
"Roboti po pravilu ne nose odeću, ali su tako obrađeni da izgleda kao da je imaju na sebi. Robote
dobro poznajem, budući da sam živela na Solariji, a posedujem i izvesnu meru umetničkog dara..."
"Sećam se tvojih svetlosnih skulptura", prekide je Bejli blago.
Gladija potvrdno klimnu. "Napravila sam nekoliko skica za nove modele koji bi, prema mom
uverenju, imali više stila i bili privlačniji od onih koji su se koristili na Aurori. Neke od slika,
zasnovanih na tim skicama, možeš videti ovde, na zidu. Ostale sam smestila po drugim prostorijama."
Bejli se obazre put slika. Već ih je ranije uočio: izvan svake sumnje, prikazivale su robote. Figure
nisu delovale naturalistički, već su izgledale izdužene i nekako, čudno zakrivljene. Sada je primetio
da su figure bile namerno izobličene tako da, vrlo vešto, naglase pojedine delove koji su, posmatrani
u novoj perspektivi, delovali kao odeća. Sticao se utisak da su odeveni poput služinčadi čije je slike,
jednom prilikom video u nekoj knjizi posvećenoj srednjevekovnoj Engleskoj. Da li je i Gladiji ta
odeća bila poznata ili je u pitanju bio puki slučaj, čista podudarnost? Verovatno bi bilo teško
odgovoriti na to pitanje; ipak, reč je bila o nečemu što je (verovatno) bilo poželjno imati na umu.
Kada je prvi put ugledao te skice, pomislio je da je, naprosto, bila u pitanju Gladijina želja da se
okruži robotima, u znak podsećanja na život na Solariji. Tvrdila je, razume se, da je taj život mrzela,
ali u pitanju je bio samo proizvod njenog svesnog uma. Solarija je bila jedini dom za koji je znala, i
nije to bilo nešto što se moglo tek tako odbaciti - a možda se uopšte nije moglo odbaciti. Možda je
upravo to bio razlog što su se u njenom umetničkom radu zadržali ti motivi, iako su joj sada stajali na
raspolaganju mnogo privlačniji.
"Imala sam uspeha", nastavi Gladija. "Neki od velikih proizvođača robota bili su spremni da
dobro plate za moje skice; u velikom broju slučajeva roboti su, na osnovu mojih uputstava, dobili
novi površinski izgled. Sve sam to, u izvesnoj meri, doživljavala kao nadoknadu za ispraznost života
koji sam vodila.
Kada mi je dr Fastolf stavio Jandera na raspolaganje, dobila sam robota koji je, razume se, nosio
uobičajenu odeću. Moj dragi prijatelj bio je, takođe, dovoljno ljubazan da mi stavi na raspolaganje i
nekoliko preobuka za svog štićenika.
Ništa mi se od toga nije dopalo, i ja sam se neko vreme zabavljala nabavljajući mu novu, i kako
sam mislila, mnogo prikladniju odeću. To je značilo da sam mu morala pažljivo uzeti sve mere,
budući da sam nameravala da mu naručim odeću prema vlastitim nacrtima - a to je podrazumevalo da
se, postepeno, morao sve više obnaživati preda mnom.
Tek pošto je ostao sasvim nag, shvatila sam do koje je mere bio nalik ljudskom biću. Ništa mu
nije nedostajalo, a onaj deo tela koji je trebalo da se ukrućuje, zaista se i ukrućivao. Mada je,
ljudskim jezikom rečeno, bio pod svesnom kontrolom. Jander je to mogao, uvek, po volji da učini.
Sam mi je to rekao, kada sam ga jednom upitala da li se, u odgovarajućem smislu, može služiti svojim
penisom. Bila sam zaista radoznala, i on je bio spreman da moju radoznalost zadovolji.
Moraš shvatiti da sam, mada je bio veoma sličan ljudskom biću, sve vreme bila svesna da je
robot. Znaš i sam - ustručavala sam se da dodirujem ljudsko telo, i uopšte ne sumnjam da je to u
velikoj meri uticalo na nezadovoljavajuće stanje mojih seksualnih odnosa s Aurorancima. Ali Jander
nije bio ljudsko biće, a ja sam čitavog života bila okružena robotima. Što znači da se nisam
ustručavala da dotaknem Jandera.
Nije mi bilo potrebno mnogo vremena da shvatim da uživam u tome da ga dodirujem - a ni Janderu
nije trebalo mnogo da shvati da ja u tome uživam. Na kraju krajeva, bio je programiran da doslovno
sledi tri zakona robotike. Za njega je bilo nemoguće da ne usreći neko ljudsko biće kada to može - jer
bi to značilo da ga je ozbiljno razočarao. A razočaranje se moglo protumačiti i kao povreda ljudskog
bića, što on sebi nije smeo da dozvoli. Zato je dao sve od sebe ne bi li mi doneo radost, i budući da
sam prepoznala u njemu želju da to učini - nešto što nikad nisam uočila kod Auroranaca - zaista me je
usrećio; konačno sam shvatila šta je to orgazam."
"Znači, bila si u pravom smislu reči srećna?" upita Bejli.
"Sa Janderom? Razume se. U potpunosti."
"Nikada se niste posvađali?"
"Jander i ja? Nemoguće! Jedini smisao njegovog postojanja bio je da mi u svemu ugodi."
"Ipak, nije li ti to pomalo smetalo? Mislim, pružao ti je zadovoljstvo jer je na to bio prinuđen."
"Ali kakvog bi iko razloga imao da nešto čini, ukoliko to nije, zbog ovoga ili onoga, prinuđen da
čini?"
"I nikad nisi osetila potrebu da pokušaš, posle iskustva sa Janderom, da doživiš istinski orgazam
sa nekim Aurorancem?"
"Činilo mi se da bi to bila neodgovarajuća zamena. Želela sam samo Jandera... Shvataš li, sada,
šta sam izgubila sa Janderom?"
Bejlijevo i inače ozbiljno lice kao da postade još ozbiljnije. "Shvatam, Gladija", reče on.
"Ukoliko sam te maločas povredio, molim te da mi oprostiš; nisam te dovoljno dobro shvatio."
Gladijinim licem slivale su se suze, i Bejli zastade, nesposoban da išta kaže, nemoćan da smisli
bilo što što bi je moglo utešiti.
Gladija konačno zatrese glavom i nadlanicom obriza suze. "Želiš li još nešto da me pitaš?"
prošapta ona.
"Imam još samo nekoliko pitanja vezanih za druge stvari, pa smo gotovi", odgovori Bejli sa
prizvukom izvinjenja u glasu. "Za sada", dodade brzo.
"Šta te još zanima?" Delovala je veoma umorno.
"Da li ti je poznato da postoje osobe koje smatraju da je dr Fastolf odgovoran za Janderovo
ubistvo?"
"Jeste."
"Da li ti je, isto tako, poznato da i sam dr Fastolf tvrdi kako jedino on raspolaže znanjem da ubije
Jandera na način na koji je to učinjeno?"
"Jeste. Moj dragi prijatelj mi je sam to rekao."
"Reci mi, Gladija, misliš li da je dr Fastolf ubio Jandera?"
Gladija se iznenada i oštro zagleda u njega. "Svakako da ne mislim", odgovori ona ljutito. "A i
zbog čega bih? Pre svega, Jander je bio njegov robot, i on je mnogo brinuo za njega. Ti, Elija, ne
poznaješ dr Fastolfa onoliko dobro koliko ga ja poznajem. On je blaga osoba, i ne bi nikada nikoga
povredio, čak ni robota. Poverovati da bi on bio u stanju da tako nešto učini bilo bi isto što i
poverovati da bi neka stena mogla početi da se sama od sebe kotrlja uzbrdo."
"Nemam više pitanja, Gladija, preostaje mi još samo da, dok sam ovde, vidim Jandera - odnosno,
ono što je od njega ostalo. Razume se, uz tvoju dozvolu."
Ponovo je postala sumnjičava, čak neprijateljski raspoložena. "Ali zbog čega? Zbog čega?"
"Gladija! Molim te! Ne mislim, zaista, da će mi to biti od ikakve koristi, ali moram videti Jandera
i shvatiti da mi to ne može ničemu poslužiti. Nastojaću da ne učinim ništa što bi povredilo tvoja
osećanja."
Gladija ustade. Njena haljina, toliko jednostavna da bi se najbolje mogla opisati kao tunika tesno
pripijena uz telo, nije bila crna (kao što je bio običaj na Zemlji), već neke prigušeno tamne boje, bez
imalo sjaja. Bejli koji sebe nije mogao smatrati poznavaocem ženske odeće, odjednom shvati do koje
je mere ta haljina oličavala njenu tugu.
"Pođi sa mnom", prošaputa ona.

26.
Bejli je, idući za Gladijom, prošao kroz nekoliko soba, čiji su zidovi prigušeno odbljeskivali.
Jednom ili dvaput pogled mu privuče neki pokret koji je odmah pripisao nekom robotu što je hitao da
im se skloni s puta, budući da su imali nalog da ostanu što nenametljiviji.
Prošli su i kroz predvorje i popeli se uz nekoliko zavojitih stepenika, obrevši se u sobičku u kome
je deo jednog zida blještao kao da iz njega isijava svetlost.
U sobi su se nalazili samo jednostavni krevet i stolica - drugog nameštaja nije bilo.
"Ovo je bila njegova soba", reče Gladija. "Ništa mu više nije bilo potrebno", dodade ona, kao da
čita Bejlijeve misli. "Ostavljala sam ga na miru što sam više mogla - često i po čitav dan. Naprosto,
nisam želela da mi slučajno dojadi." Ona odmahnu glavom. "Sada mi je žao što sa njim nisam provela
svaki slobodan trenutak. Nisam znala da će se sve tako brzo okončati... Evo, ovde je."
Jander je ležao opružen na krevetu i Bejli se ozbiljno zagleda u njega. Robot je bio pokriven
nekom glatkom i blistavom prekrivkom. Svetlost koja je dopirala sa onog mesta na zidu, obasjavala
mu je glavu; delovala je bezizražajno i gotovo neljudski u svom bezmernom spokoju. Oči su mu bile
širom otvorene, ali neprozirne i beživotne. Veoma je ličio na Denila - dovoljno da Denilova
prisutnost uznemiri Gladiju. Pokrivač mu nije zaklanjao ni vrat ni ramena.
"Da li ga je dr Fastolf pregledao?" upita Bejli.
"Jeste, i to veoma pažljivo. Sva očajna, pozvala sam ga da dođe, i da si ga video kako je dojurio,
kakvu je brigu i bol iskazao, kakvu zbunjenost, nikada ti ne bi palo na pamet da bi on mogao biti
odgovoran za Janderovu smrt. Ali ništa nije mogao da učini."
"Da li je Jander obnažen?"
"Jeste. Dr Fastolf je morao da mu skine svu odeću kako bi bio mogao što podrobnije da ga
pregleda. Nije bilo nikakve svrhe ponovo ga oblačiti."
"Dozvoljavaš li mi da uklonim prekrivač?"
"Moraš li?"
"Ne bih želeo da mi se prebaci da sam propustio da uočim nešto što bi moglo biti važno za
istragu."
"Šta bi ti mogao uočiti što je, eventualno, promaklo dr Fastolfu?"
"Verovatno ništa, ali Gladija, moram biti siguran da nije bilo ničega. Molim te, pomozi mi."
"U redu, onda, ali molim te, kada završiš, namesti prekrivač tačno kako sada stoji."
Ona okrenu leđa i njemu i Janderu, osloni se levom rukom o zid i spusti čelo na nju. Nije davala ni
glasa od sebe - nije napravila ni najmanji pokret - ali je Bejliju bilo jasno da su joj ponovo potekle
suze.
U izvesnom smislu, Janderovo telo nije bilo sasvim nalik na ljudsko. Telesna građa bila mu je
donekle pojednostavljena i pomalo shematična, ali sve je bilo na svom mestu: bradavice, pupak,
penis, testisi, stidne dlake, i tako dalje. Čak i sićušne, svetle malje na grudima.
Koliko je dana već proteklo od Janderovog ubistva? Bejli se prenerazi kada shvati da ne zna;
ipak, to mora da se dogodilo izvesno vreme pre njegovog prispeća na Auroru. Sigurno je proteklo
već više od nedelju dana; međutim, ni pomoću čula vida ni pomoću čula mirisa nije mogao zaključiti
da postoji makar najmanji nagoveštaj raspadanja. To je bilo ono što je robote jasno razlikovalo od
ljudi.
Bejli je trenutak oklevao, a onda naglo podvuče jednu ruku pod Janderovo rame a drugu pod
njegovo bedro, i prevrnu ga na bok. Nije ni pomislio da potraži pomoć od Gladije - to bi zaista bilo
nezamislivo. Bejli se još malo upre i najzad mu pođe za rukom da Jandera prevrne na stomak, a da ga
pri tom ne zbaci sa kreveta.
Krevet zaškripa. Gladija mora da je bila svesna njegovog postupka, ali se nije okretala. Iako mu
nije ponudila svoju pomoć, nije mu ni prigovorila.
Bejli povuče ruke. Janderovo telo još je bilo toplo. Po svoj prilici, odgovarajuće kolo nastavljalo
je sa radom, čak i kada je mozak bio isključen. Telo je i dalje bilo čvrsto i elastično. Po svemu
sudeći, roboti nikada nisu dospevali u stanje slično rigor mortisu.
Jedna robotova ruka sada je slobodno visila pored kreveta kao da je u pitanju čovek. Bejli je
blago podiže, a zatim ponovo pusti; ruka stade da se klati, i tek se posle izvesnog vremena smiri.
Bejli mu presavi jednu nogu i zagleda se najpre u jedno, a potom i u drugo stopalo. Zadnjica mu je
bila savršeno oblikovana; imao je čak i anusni otvor.
 Bejli nikako nije mogao da odagna osećaj nelagodnosti. Utisak da se meša u najintimnije stvari
jednog ljudskog stvora nije ga napuštao. Da je u pitanju bio hladan i ukrućen leš on u njemu ne bi
video ništa ljudsko.
Pomalo nevoljno, Bejli pomisli: leš robota deluje znatno više ljudski nego čovekov leš.
Ponovo je podvukao ruke pod robota, okrenuo ga i vratio u pređašnji položaj.
Zatim je što je bolje umeo poravnao čaršav, i navukao prekrivač preko robotovog tela, nastojeći
da ga što bolje zagladi. Koraknuo je unazad i zaključio da je sve onako kao što je i bilo - ili bar,
gotovo sasvim tako.
"Završio sam, Gladija", oglasi se Bejli.
Ona se okrete, i vlažnim očima osmotri Jandera. "Možemo li onda da krenemo?" upita ona.
"Razume se, Gladija, ali..."
"Da?"
"Hoćeš li nastaviti da ga čuvaš ovakvog? Pretpostavljam da se neće raspasti."
"Ima li ikakvog značaja ako to učinim?"
"U izvesnom smislu, da. Moraš, pre svega, pružiti sebi priliku da se oporaviš. Ne možeš provesti
sledeća tri stoleća oplakujući ga. Ono što je gotovo - gotovo je. (Održani govor mu se i samom učinio
šupljim. Kako li je tek njoj zvučao?)
"Znam, Elija, da nisi ništa loše mislio", odgovori ona. "Zatražila sam da mi ostave Jandera dok se
istraga ne okonča. Potom će, po mojoj želji, biti spaljen."
"Spaljen?"
"Da, biće izložen plazmatičnom ognju i sveden na sićušne čestice, baš kao što se čini i sa ljudskim
posmrtnim ostacima. Od njega će mi ostati samo hologram - i uspomene. Jesi li sada zadovoljan?"
"Razume se... Ali morao bih sada da se vratim Fastolfovoj kući."
"Aha... Jesi li došao do ikakvog zaključka razgledajući Janderovo telo?"
"Nisam ništa ni očekivao, Gladija."
Ona mu se zagleda u lice. "Znaš, Elija, želela bih da ustanoviš ko je to učinio i zbog čega. Moram
to saznati."
"Ali Gladija..."
Međutim, ona stade žestoko da odmahuje glavom, kao da nastoji da odagna nešto što joj ne bi
prijalo da čuje. "Znam da si ti to u stanju."
FASTOLF, JOŠ JEDNOM
27.
Bejli je iz Gladijine kuće izišao u sumrak. Okrenuo se u pravcu u kome je pretpostavljao da se
nalazi zapadno obzorje i ugledao zagasito crveno Aurorino sunce, iznad koga su se, naspram
jabučasto zelenog neba, protezale tanke pruge oblačića boje rđe.
"Jehosafata mu", promrmlja on. Aurorino sunce, hladnije od zemaljskog i narandžaste boje, jasno
je pri zalasku naglašavalo svoju različitost dok mu se svetlost probijala kroz deblje slojeve Aurorine
atmosfere. Denil je koračao iza njega, dok je Žiskar, kao i ranije, izmakao napred.
Denilov glas zavoni mu u ušima. "Jesi li dobro, partneru Elija?"
"Sasvim dobro", odgovori Bejli, zadovoljan sam sobom. "Kao što vidiš, Denile, prilično se dobro
snalazim na Otvorenom. Čak zatičem sebe kako uživam u zalasku sunca! Je li uvek ovako?"
Denil se bezizražajno zagleda put zalazećeg sunca. "Jeste. Ali požurimo ka kući dr Fastolfa. U ovo
doba godine sumrak, po pravilu, ne traje dugo. Želeo bih, partneru Elija, da za dana stignemo tamo."
"Spreman sam. Krenimo." Bejli se, ipak, upita ne bi li bilo bolje da sačeka dok se sasvim ne
smrkne. Ne bi, možda, bilo baš prijatno hodati po mrklom mraku, ali s druge strane, to bi mu vratilo
osećaj da je ponovo zaštićen sa svih strana. Duboko u duši, naime, nije bio siguran koliko bi još
mogao potrajati ovaj osećaj razdraganosti izazvan uživanjem u sunčevom zalasku (i to, još, zamislite,
sunčevom zalasku na Otvorenom). Bilo je, međutim, u tome nečeg kukavičkog, što sebi nikako nije
želeo da prizna.
Žiskar se vrati i nečujno mu se približi. "Želite li, gospodine, da malo sačekamo?" upita on.
"Možda bi vam mrak više prijao? Nama to ne bi smetalo."
Bejli odjednom postade svestan prisustva i drugih robota, svuda oko sebe, na pristojnoj
udaljenosti. Je li to Gladija odredila svoje poljske robote da drže stražu, ili im je Fastolf poslao u
susret svoje?
To je samo još snažnije istaklo njihovu brigu za njega. Ipak, perverzno, Bejli nije želeo da
podlegne pred slabošću. "Ne, nastavićemo", odgovori on, i ubrzanim korakom uputi se ka Fastolfovoj
kući koja se mogla jasno razabrati kroz daleko drveće.
Roboti mogu da me slede ili ne, od volje im, pomisli on samouvereno. Savršeno je dobro znao da
će se, bude li o tome razmišljao, ponovo obeshrabriti već i pri samoj pomisli da se nalazi na goloj
površini jedne planete, i da ga od beskrajne praznine štiti samo sloj vazduha; o tome, dakako, nije
želeo da razmišlja.
Ushićenje koje je osetio zbog uspešno otklonjenog straha izazva kod njega podrhtavanje usana i
cvokotanje zuba. Ili je, ipak, razlog tome bio prohladni večernji povetarac? U svakom slučaju, on
oseti kako koža počinje da mu se ježi.
Ne, nije taj osećaj izazvao boravak na Otvorenom.
Ne, nije to bilo u pitanju.
"Denile, koliko si dobro poznavao Jandera?" upita on, nastojeći da suzbije cvokotanje.
"Jedno smo vreme živeli zajedno", odgovori Denil. "Od trenutka kada je bio načinjen, pa do
trenutka kada je prešao na gazdinstvo gospođe Gladije, sve vreme bili smo zajedno."
"Da li ti je smetalo, Denile, to što ti je Jander bio toliko sličan?"
"Nije, partneru Elija. Jedan drugog smo bez teškoća razlikovali, a ni dr Fastolf nije u tom smislu
pravio greške. Naprosto, obojica smo posedovali jasno izraženu individualnost."
"A ti, Žiskare, da li si ih ti mogao razlikovati?" I Denil i Žiskar nalazili su se sada u njegovoj
neposrednoj blizini, možda zato što su se ostali roboti, oni u daljini, vratili svojim uobičajenim
poslovima.
"Koliko mogu da se setim", odgovori Žiskar, "nije iskrsla nijedna prilika u kojoj bi ta moja
sposobnost bila od neke važnosti."
"A da jeste?"
"Bio bih u stanju da to uradim."
"Denile, kakvo je tvoje mišljenje o Janderu?"
"Moje mišljenje, partneru Elija? O kom vidu Janderove ličnosti želiš da čuješ moje mišljenje?"
"Da li je, na primer, dobro obavljao svoje dužnosti?"
"Razume se."
"Da li je u svakom pogledu zadovoljavao?"
"Koliko je meni poznato, jeste."
"A ti, Žiskare? Kakvo je tvoje mišljenje?"
"Nikad sa Janderom nisam bio blizak u onoj meri u kojoj je to bio Denil", odgovori Žiskar, "i zato
ne bi imalo smisla da iznosim svoje mišljenje. Mogu jedino reći da je, koliko znam, dr Fastolf bio u
celini zadovoljan prijateljem Janderom. Čini mi se da je bio podjednako zadovoljan i prijateljem
Denilom i prijateljem Janderom. Pored toga, moram reći da moje sposobnosti nisu u toj meri
razvijene da bih se mogao upuštati u takve procene."
"A šta je sa vremenom koje je Jander proveo na imanju gospođe Gladije? Denile, jesi li ostao s
njim u vezi?"
"Nisam, partneru Elija. Sve vreme je provodio na gazdinstvu gospođe Gladije. Kada je gospođa
Gladija dolazila u posetu dr Fastolfu, Jander se, koliko je meni znano, nikada nije nalazio u njenoj
pratnji. Takođe ga nijednom prilikom nisam sreo kada sam sa dr Fastolfom bio u poseti kod gospođe
Gladije."
Bejlija je ovo pomalo iznenadilo. Okrenuo se prema Žiskaru, s namerom da mu postavi isto
pitanje, a onda je zastao i slegnuo ramenima. To ga, u stvari, nije nikuda vodilo, a, pored toga, kao
što dr Fastolf reče tog jutra, nije imalo nikakvog smisla podvrgavati robote unakrsnom ispitivanju.
Svojevoljno ne bi nikada rekli ništa što bi moglo da povredi neko ljudsko biće, niti bi ih čovek na to
mogao navesti navaljivanjem, ulagivanjem ili pukim zahtevanjem. Ne bi, dakako, svesno lagali, ali bi
se tvrdoglavo - iako krajnje učtivo - opirali da pruže bilo kakav odgovor koji nije bio nužan.
S druge strane, pak, možda to više nije ni bilo važno.
U međuvremenu su već stigli do ulaza u Fastolfovu kuću i Bejli je osetio kako počinje ubrzano da
diše. Sada je bio siguran da je podrhtavanje ruku i donje usne, zaista bilo izazvano prohladnim
povetarcem.
Sunce je već sasvim zašlo za obzorje i pojavile su se prve zvezde na nebu kojim se prevlačila
neobična zeleno-purpurna tama; Bejli zakorači kroz vrata u ugodnu toplinu blistavih zidova.
Bio je sada sasvim bezbedan.
Fastolf ga srdačno pozdravi. "Na vreme ste stigli, gospodine Bejli. Da li je vaš razgovor sa
Gladijom bio plodonosan?"
"Veoma, dr Fastolfe", odgovori Bejli. "Možda, čak, već imam u rukama ključ za razrešenje tajne."

28.
Fastolf se samo učtivo nasmeši; nije u tom osmehu bilo ni iznenađenosti, ni ushićenja, ni neverice.
On povede Bejlija u prostoriju koja je očigledno bila trpezarija; bila je manja i prijatnija od
prostorije u kojoj su tog dana obedovali.
"Vi i ja ćemo, dragi moj gospodine Bejli", objasni Fastolf ljubazno, "ovde sasvim neformalno
večerati. Samo nas dvojica. Ukoliko to želite, udaljićemo čak i robote. I nećemo razgovarati o poslu,
osim ako to vi ne budete želeli."
Bejli ništa ne odgovori, ali za trenutak zastade i zapanjeno se zagleda u zidove. Bili su sjajno
zeleni i trepereli su; sjaj im nije bio svuda istovetan, a nijanse su se lagano smenjivale od dna ka
vrhu. Tu i tamo nazirali su se listovi paprati zagasitije zelene boje i nejasni detlići. Takav izgled
zidova činio je da čitava prostorija bude nalik na dobro osvetljenu pećinu, na samom kraju nekog
plitkog morskog rukavca. Utisak koji se sticao izazivao je vrtoglavost - bar se Bejliju tako činilo.
Fastolfu nije bilo nimalo teško da protumači izraz Bejlijevog lica. "Sve je to izraz ukusa,
gospodine Bejli, moram to priznati... Žiskare, zatamni malo zidove... Hvala ti."
Bejli odahnu. "Hvala i vama, dr Fastolfe. Mogu li na trenutak da odem do ličnih prostorija?"
"Razume se, razume se."
Bejli je trenutak oklevao. "Da li biste mogli..."
Fastolf se zakikota. "Sve je sređeno, gospodine Bejli. Nećete više imati nikakvih problema."
Bejli obori glavu. "Mnogo vam hvala."
Lične prostorije su bez onih nepodnošljivih optičkih iluzija - Bejli ni za trenutak nije posumnjao
da su u pitanju bile iste one u kojima je već boravio toga dana - predstavljale ono što je i trebalo da
predstavljaju, iako su bile znatno luksuznije i opremljenije od ijednih koje je do tada video. Potpuno
su se razlikovale od onih na Zemlji, koje su se svodile na nizove istovetnih kabina što se protežu u
nedogled, i od kojih je svaku, u jednom trenutku, mogla koristiti samo jedna osoba.
Ove prostorije naprosto su blistale od čistoće. Verovatno se posle svake upotrebe skidao
spoljašnji molekularni sloj, i odmah zamenjivao novim. Krajičkom uma, Bejli postade svestan da bi
mu, ukoliko bi se dovoljno dugo zadržao na Aurori, bilo prilično teško da se ponovo navikne na
zemaljske gužve, usled kojih su čistoća i urednost bili potisnuti u drugi plan; čistoća i urednost su
tamo predstavljali nešto što je u načelu trebalo poštovati, ali taj ideal je bio nedostižan.
Stojeći okružen svim potrebnim rekvizitima od zlata i slonovače (ni zlato ni slonovača sigurno
nisu bili pravi), koji su u toj meri blistali i bili uglačani, Bejli odjednom zateče sebe kako se ježi i
trza pri samoj pomisli na zemaljsku nemarnu razmenu bakterija i tamošnje obilje svakovrsnih izvora
zaraze. Ali zar upravo to nije bilo ono od čega su Svemirci zazirali? I kako ih je, onda, mogao
kriviti?
On zamišljeno opra ruke, poigravajući se sićušnim pločicama na kontrolnoj traci na zidu dok je
podešavao vodeni mlaz na željenu temperaturu. Ipak su ti Auroranci bili krajnje nepotrebno
nametljivi kada je u pitanju bilo unutrašnje uređenje njhovih prebivališta; strašno im je bilo stalo da
imaju utisak kako žive u okruženju devičanske prirode, dok su, istovremeno, tu istu prirodu potpuno
ukrotili i prilagodili sebi... Ili je to možda bio slučaj samo sa Fastolfom?
Na kraju krajeva, Gladijina kuća bila je u svemu daleko skromnija... Ili je to bilo samo zato što je
odrasla na Solariji?
Večera koja je usledila predstavljala je istinsko uživanje. Ponovo, kao i za vreme ručka, javilo se
ono lako prepoznatljivo osećanje bliskosti sa prirodom. Jela su bila brojna, raznovrsna i poslužena u
malim zdelama, od sastojaka koji su očigledno bili biljnog ili životinjskog porekla. Nailazeći
povremeno na neupotrebljive delove - poneku koščicu, rskavicu, ili na žilavo vlakno, od kojih bi se
ranije zgrozio - Bejli je to sada doživljavao kao neku vrstu pustolovine.
Prvo jelo sastojalo se od neke male ribe - male ribe koju je trebalo progutati celu, sa svim
iznutricama - i to mu je, već na prvi pogled, delovalo kao još jedan luckasti način da čovek bude
prisan sa Prirodom, i to sa velikim 'P'. Ipak, pođe mu za rukom da, baš kao i Fastolf, proguta ribicu, i
njen ukus ga istog časa oduševi. Nikad do tada nije okusio ništa slično. Kao da se ukus sam od sebe
odjednom raspupao u njegovim ustima i preobratio u cvet.
Ukus se menjao od jednog jela do drugog i neki među njima bili su zaista neobični i ne uvek
najprijatniji; međutim, na vlastito čuđenje, ustanovio je da mu to ne smeta. Najvažnije je bilo
uzbuđenje izazvano prepoznavanjem ukusa, različitošću ukusa (Fastolf ga je posavetovao da između
zalogaja uzima po gutljaj blago začinjene vode) a ne suštinsko svojstvo jela.
Nastojao je da ne bude halapljiv, da svu svoju pažnju ne posvećuje jelu, i da bar nešto ostavi na
tanjiru. Nastojao je, što je bolje umeo, da posmatra i podražava Fastolfa, i da ne obraća pažnju na
njegove dobronamerne i vesele poglede.
"Nadam se", primeti Fastolf u jednom trenutku, "da vam prija ukus ovih jela."
"Odlična su", odvrati Bejli između zalogaja.
"Molim vas, ne trudite se da se po svaku cenu držite lepih manira. Nemojte na silu jesti ništa što
vam izgleda neobično ili nesvarljivo. Ukoliko bilo šta drugo poželite, smesta ću narediti da nam se
posluži."
"Nema potrebe, dr Fastolfe. Sve je izvanredno."
"Odlično."
Uprkos Fastolfovom predlogu da večeraju bez prisustva robota, jedan ih je ipak služio. (Bejli
pomisli kako Fastolf to sigurno nije ni primećivao i odluči da ni on to pitanje ne pokreće).
Kao što se moglo očekivati, robot je bio krajnje ćutljiv i kretao se bešumno. Njegova lepa livreja
kao da je poticala iz istorijskih drama koje je Bejli gledao u hipertalasnim programima. Tek se
izbliza moglo videti da mu je kostim, zapravo, optička iluzija, i da mu je površina tela od fino
obrađenog metala - i to je bilo sve.
"Nije li, možda, spoljašnji izgled ovog robota urađen prema Gladijinim nacrtima?" upita Bejli.
"Jeste", odgovori Fastolf, očigledno prijatno iznenađen. "Baš bi joj godilo da čuje da ste
prepoznali njen rad. Zaista je dobra, zar ne? Njeni radovi postaju ovde sve omiljeniji, a i nju samu
sve radije pozivaju u auroransko društvo."
Razgovor koji su vodili za vreme večere bio je prijatan, ali ni po čemu značajan. Bejli nije osećao
veliku potrebu da 'govore o poslu'; bilo mu je, zapravo, milije da obeduje ćutke, uživajući u jelu i
prepuštajući svojoj podsvesti - ili bilo čemu što je u odsustvu ozbiljnog razmišljanja isplivavalo na
površinu - da odluči kada će i kako zagristi u temu koja je, kako mu se sada činilo, predstavljala
suštinu Janderovog problema.
Na pomalo neočekivan način, Fastolf nače temu koja im je obojici okupirala deo svesti. "Budući
da ste, gospodine Bejli, pomenuli Gladiju", započe on, "smem li vas upitati kako je došlo do toga da
gotovo očajni odete k njoj, a da se odatle vratite gotovo likujući, čak napomenuvši da možda imate u
ruci ključ za razrešenje čitave zagonetke? Da li ste kod Gladije došli do nekog novog, i možda,
neočekivanog saznanja?"
"Čini mi se da jesam", odgovori Bejli poluodsutno, zabavljen poslasticom koju nije umeo da
prepozna, a od koje je robot stavio pred njega još jedno parče (kada je primetio kako ga guta
pogledom). Nikada još, u čitavom svom životu, nije toliko uživao u jelu; prvi put je ovog časa osetio
silnu odbojnost prema fiziološkim ograničenjima koja su mu onemogućavala da zauvek nastavi da
jede. Istog trenutka se gotovo posrameo zbog te pomisli.
"A šta je to novo i neočekivano što ste saznali?" upita Fastolf strpljivo. "Pretpostavljam, nešto što
ni ja ne znam?"
"Možda. Gladija mi je rekla da ste joj Jandera ustupili pre otprilike pola godine."
Fastolf potvrdno klimnu. "To mi je bilo poznato. Tačno vas je obavestila."
"Zbog čega ste to učinili?" upita Bejli oštro.
 Sa Fastolfovog lica lagano iščile prijaznost. "A zbog čega to ne bih učinio?" upita on.
"Ne znam zbog čega to ne biste učinili, dr Fastolfe, i nije me briga", odvrati Bejli. "Moje pitanje
glasi: zbog čega ste to učinili?"
Fastolf, međutim, samo odmahnu glavom i ništa ne odgovori.
"Dr Fastolfe", nastavi Bejli, "ovde sam da pokušam da raščistim svu očajnu zbrku. Ništa od onoga
što ste dosad učinili - baš ništa - nije doprinelo njenom pojednostavljivanju. U stvari, kao da uživate
da mi ukazujete na to o kolikoj zbrci je zapravo reč, nalazeći čudno zadovoljstvo u tome da mi
izvlačite tepih ispod nogu svaki put kada se primaknem nekom mogućem razrešenju. I da znate, ne
očekujem da ljudi odgovaraju na moja pitanja. Na ovom vašem svetu nemam nikakav zvanični
položaj i nemam prava čak ni da postavljam pitanja, a kamoli da iznuđujem odgovore.
Ipak, vi ste nešto drugo. Ovde sam na vaš zahtev, i pokušavam da vam spasem karijeru, baš kao i
svoju vlastitu, i, činim to, ukoliko ste u tom pogledu u pravu, radi dobrobiti i Aurore i Zemlje...
Imajući sve to u vidu, očekujem da na moja pitanja odgovarate iskreno i bez zadrške. I molim vas,
nemojte me terati u pat poziciju postavljajući mi pitanje 'što da ne?' kada god vas ja upitam 'zbog
čega?' A sada, još jednom - i poslednji put: zbog čega ste to učinili?"
Fastolf stisnu usne i namršti se. "Izvinjavam se, gospodine Bejli. Kada bolje razmislim, nisam
imao baš nikakav posebno dramatičan razlog da oklevam. Gladija Delmar - ne, ona ne želi da koristi
svoje prezime - Gladija je, dakle, bila strankinja na ovoj planeti. Na svom rodnom svetu, kao što i
sami znate, doživela je traumatično iskustvo, a ni ovde nije bolje prošla - što vam, po svoj prilici,
nije poznato..."
"Jeste, poznato mi je. Molim vas, budite neposredniji."
"Eto, sažalio sam se na nju. Bila je usamljena, te sam pomislio da bi joj Jander mogao pomoći da
prevaziđe tu usamljenost."
"Sažalili ste se? Tek tako? Jeste li vas dvoje ljubavnici? Ili ste to možda bili?"
"Ne, nismo. Nisam joj se ponudio. Ni ona meni... Zbog čega to pitate? Je li vam ona rekla da smo
ljubavnici?"
"Ne, nije, ali u svakom slučaju, neophodno je da mi i vi to potvrdite. Reći ću vam kada se vaše
izjave budu međusobno sukobljavale; ne treba da o tome brinete. Ali kako to da se, sa tolikom
naklonošću koju ste osećali prema njoj - i njenim tolikim, kako mi je sama rekla, osećanjem
zahvalnosti prema vama - niste jedno drugom, ovaj, ponudili? Koliko sam shvatio, ponuditi nekom da
stupi u seksualni odnos ovde, na Aurori, isto je što i razgovor o vremenu."
Fastolf se namršti. "Gospodine Bejli, vi o tome ništa ne znate. Nemojte suditi o nama na osnovu
prilika na svom sopstvenom svetu. Seksualni odnos, uistinu, nema za nas preterano veliku važnost, ali
ipak, vodimo računa kako stupamo u seksualnu vezu. Možda se to vama tako ne čini, ali niko se među
nama ne nudi tek tako. Usled seksualne osujećenosti na Solariji, i nepoznavanja naših običaja,
Gladija se možda nudila odveć lako - možda bi 'u očajanju' bila prikladnija reč - te možda i ne
iznenađujuće što u seksualnom odnosu nije bila u stanju da doživi pravo zadovoljstvo."
"Jeste li pokušavali da popravite stvari?"
"Time što bih joj ponudio sebe? Ja nisam ono što je njoj potrebno, i što se toga tiče, ni ona nije
bila ono što je meni bilo potrebno. Žalio sam je. Zaista mi je draga. Obožavam njenu umetničku
nadarenost. I želim da bude srećna... Na kraju krajeva, gospodine Bejli, siguran sam da ćete se složiti
da naklonost prema nekom ljudskom biću ne mora počivati na seksualnoj žudnji; da u pitanju može
biti i najčestitije ljudsko osećanje. Zar nikad niste ni prema kome osetili naklonost? Zar nikad niste
poželeli da nekom pomognete, naprosto zbog lepih osećanja što ih u vama pobuđuje činjenica da
otklanjate nečiji bol? Sa kakve vi to planete dolazite?"
 "U pravu ste u pogledu svega što kažete, dr Fastolfe", odgovori Bejli. "Uopšte ne sporim činjenicu
da ste čestit čovek. Uprkos tome, pogledajte stvari sa mog stanovišta. Kada sam vas prvi put upitao
zbog čega ste Jandera ustupili Gladiji, tada mi niste rekli ono što ste mi rekli sada - i to, sa ovoliko
osećanja. Pokušali ste, najpre, da izbegnete svaki odgovor, potom ste oklevali, i najzad ste mi, kako
biste dobili u vremenu odgovorili protivpitanjem.
Ako prihvatimo da je ono što ste mi konačno rekli istina - šta je sa pitanjem koje vas je u početku
toliko pomelo? Kakav ste razlog - onaj koji niste bili spremni da pomenete - imali pre nego što ste se
setili razloga koji jeste bili spremni da navedete? Oprostite mi što toliko cepidlačim, ali, moram to
da saznam, ne samo, uveravam vas, zbog lične radoznalosti. Ukoliko to što mi budete rekli ne bude ni
od kakve koristi za ovaj naš tužni posao, možete u tom slučaju smatrati kao da ste sve bacili u crnu
jamu."
"Iskreno da vam kažem", odgovori Fastolf tihim glasom, "ni samom mi nije jasno zbog čega sam
na vaše pitanje odgovorio protivpitanjem. Možda samo stoga što ste me, iznenada, stavili pred nešto
sa čim nisam bio spreman da se suočim. Dopustite mi, gospodine Bejli, da malo razmislim."
Neko su vreme sedeli u potpunoj tišini. Robot je pospremio sto i napustio prostoriju. I Denil i
Žiskar bili su odsutni (po svoj prilici nadzirali su kuću). Bejli i Fastolf su najzad ostali sami, nije
bilo nijednog robota.
Najzad se Fastolf ponovo oglasi. "Ne znam šta bi trebalo da vam kažem, ali dozvolite mi da se
vratim unazad nekoliko decenija. Imam dve kćeri, od dveju različitih žena... Ali to vam je možda već
poznato..."
"Da li biste, dr Fastolfe, više voleli da imate sinove?"
Fastolf je izgledao iskreno iznenađen. "Ne... Ne, uopšte. Istina, verujem da je majka moje druge
kćeri želela sina, ali ja nisam bio spreman da dozvolim da se obavi veštačko začeće odabranom
spermom - čak ni mojom vlastitom; insistirao sam na prirodnom sledu stvari. I da vam odmah kažem,
pre no što me sami upitate, razlog za to je što držim, u izvesnoj meri, do uloge slučaja u ljudskom
životu; pored toga, mislim da sam, u celini gledano, želeo da mi slučaj pomogne da dobijem još jednu
kćer. Razume se, i sin bi mi bio drag, ali naprosto, nisam želeo da se lišim mogućnosti da imam još
jednu kćer. Nekako sam skloniji kćerima. U svakom slučaju, moja je druga žena rodila kćer i to je,
možda, bio razlog što je uskoro posle toga odlučila da razvrgne naš brak. S druge, pak, strane,
priličan postotak brakova se u svakom slučaju razvrgava posle rođenja deteta, te, stoga, možda i ne
treba da tragam za nekim posebnim razlogom."
"Pretpostavljam da je povela i dete sa sobom."
Fastolf se začuđeno zagleda u Bejlija. "Zbog čega bi to učinila? Oh, zaboravio sam da ste sa
Zemlje. Ne, razume se, da nije. Dete je trebalo da bude smešteno u obdanište, gde je moglo dobiti svu
potrebnu negu... U stvari", dodade on, protrljavši nos kao da je osetio nelagodnost zbog navale
uspomena, "dete nije bilo smešteno u obdanište. Odlučio sam da sam podižem svoju kćer. Imao sam
na to puno pravo, iako je moj postupak bio krajnje neuobičajen. Bio sam, razume se, tada mlad, nisam
još bio napunio ni stotu, ali već sam se pročuo na području robotike."
"Jeste li u tome uspeli?"
"Mislite, u odgajanju svoje kćeri? Oh, da. Veoma sam je zavoleo. Dao sam joj ime Vasilija; znate,
po svojoj majci." Prisetivši se toga, Fastolf se prigušeno nasmeja. "Povremeno me obuzmu takva
osećanja - kao i ljubav prema mojim robotima. Nikada, razume se, nisam sreo svoj majku, ali mi je
njeno ime ostalo utisnuto u svest. Budući da je, koliko znam, još živa, mogao bih se videti s njom kad
god poželim - ali čini mi se, nekako, da ima nečeg neprijatnog u tome da se srećete s nekim u čijoj ste
utrobi začeti... Ali gde sam ono stao?"
 "Rekoste da ste svojoj kćeri dali ime Vasilija."
"Da... Uspešno sam je podigao i veoma je zavoleo. Veoma. Shvatam sve vrline toga, ali
istovremeno, izazivao sam kod svojih prijatelja osećanje nelagodnosti, i stoga sam je držao po strani
kada sam s njima dolazio u dodir, u društvenom ili profesionalnom pogledu. Sećam se, jednom..." On
zastade.
"Da?"
"Reč je o nečemu o čemu već decenijama nisam razmišljao. Jednom je prilikom dotrčala odnekud,
sva uplakana, i bacila mi se u naručje baš u trenutku kada se dr Sarton zatekao kod mene, radi
razmatranja jednog od najranijih nacrta za humanoidne robote. Mislim da joj je tada bilo samo sedam
godina, i razumljivo, ja sam je zagrlio i počeo da je ljubim, sasvim zanemarivši svoj posao - što je,
dakako, bilo neoprostivo s moje strane. Sarton je otišao, iskašljavajući se i gušeći se - zaista
preneražen. Čitavih nedelju dana bilo mi je potrebno da ponovo dođem u vezu s njim i da nastavimo
rad. Deca, pretpostavljam, ne bi trebalo tako da deluju na odrasle; ali tako ih je malo i tako se retko
čovek sa njima susreće."
"A vaša kćer - Vasilija - da li je i ona vas volela?"
"Oh, jeste, odnosno, dok... Da, veoma me je volela. Upisao sam je u školu i postarao se da u
potpunosti razvije sve svoje sposobnoti."
"Rekoste maločas da vas je veoma volela sve dok... dok se nešto nije dogodilo? Niste završili
rečenicu. Imam utisak da je došao trenutak kada je njena ljubav prema vama iz nekog razloga
splasnula. Kada se to dogodilo?"
"Kada je dovoljno odrasla poželela je da ima svoju kuću. Sasvim prirodno."
"A vi ste se tome usprotivili?"
"Šta mislite time da kažete - da sam se usprotivio? Razume se da nisam. Gospodine Bejli, sve više
stičem utisak da u meni vidite pravo čudovište!"
"U tom slučaju, jesam li u pravu ako pretpostavim da je, kada je došao trenutak da ima svoju kuću
njena ljubav prema vama postala manja nego što je bila dok je, kao devojčica, živela u vašem domu,
pod vašim okriljem?"
"Nije to bilo baš tako jednostavno. U stvari, bilo je prilično zamršeno. Vidite..." Fastolfu kao da
je bilo neprijatno. "Odbio sam je, znate, kada mi se ponudila."
"Ponudila se - vama?" Bejli je bio istinski užasnut.
"Što se toga tiče, to je sasvim prirodno", primeti Fastolf s vidljivom ravnodušnošću. "Dobro me je
poznavala. Ja sam je uputio u značenje polnih odnosa, ohrabrivao je da ih upozna, odveo je na
Erosove igre - učinio najbolje što sam mogao. Bilo je to nešto što se moglo očekivati, i bilo bi ludo s
moje strane to ne očekivati i dopustiti da budem zatečen."
"Ali rodoskrvnuće?"
"Rodoskrvnuće?" upita Fastolf. "Ah da, zemaljski izraz. Gospodine Bejli, na Aurori tako nešto ne
postoji. Veoma mali broj Auroranaca poznaje čak i najbliže članove svoje porodice. Prirodno,
ukoliko je brak u pitanju, i ukoliko postoji želja za porodom, pristupa se proveri geneološke loze; ali
kakve to veze ima sa polnim odnosom kao takvim? Ne, ne, neprirodno je bilo to što sam odbio
ponudu svoje vlastite kćeri." On pri tom pocrvene - a još više se to dogodi sa njegovim velikim
ušima.
"Trebalo je da se toga setim", promrmlja Bejli.
"Uistinu, nisam imao valjanog razloga da to učinim - u najmanju ruku razlog koji sam mogao
predočiti Vasiliji. Bila je moja velika greška što to nisam predvideo i pripremio razumno objašnjenje
koje bi mogla prihvatiti i jedna tako mlada i neiskusna osoba; objašnjenje koje je ne bi povredilo i
izvrglo bolnom poniženju. Zaista se duboko stidim što sam na sebe preuzeo nesvakidašnju
odgovornost da je odgojim - da bi se, potom, sve okončalo takvim nepodnošljivim iskustvom.
Verovao sam da možemo nastaviti naš odnos oca i kćeri - kao prisni prijatelji - ali ona nije
odustajala. I tako, kada god bih je ponovo odbio, ma koliko se trudio da to učinim što je obzirnije
moguće - odnosi među nama postajali su sve gori."
"Sve dok, konačno..."
"Sve dok, konačno, nije odlučila da stvori vlastiti dom. U početku sam se tome opirao, ne stoga
što nisam želeo da joj u toj nameri pomognem, već stoga što sam želeo da, pre no što me konačno
napusti, naš divni odnos vratim u pređašnje stanje. Ali ništa nije pomagalo. Bilo je to, možda,
razdoblje u mom životu kada sam u nešto ulagao najviše truda. A ona je, na kraju, jednostavno - i
veoma odlučno - zatražila da ode. Nije više bilo načina da je zadržim. U to vreme je već i sama bila
profesionalni robotičar - zahvalan sam joj bar na tome što zbog odbojnosti koju je osećala prema
meni nije digla ruke i od svoje profesije - te joj je pošlo za rukom da i bez moje pomoći nađe sebi
kuću. Otišla je i od tada se veoma retko viđamo ili čujemo."
"Možda se, dr Fastolfe, budući da nije digla ruke od robotike, nije ni sasvim otuđila od vas?"
"Veoma je dobra u svom poslu i veoma vezana za svoj rad. Ali to nema nikakve veze sa mnom.
Siguran sam u to, jer, u početku, misleći kao i vi, pokušao sam da joj se ponovo približim - bez
ikakvog uspeha."
"Da li vam nedostaje, dr Fastolfe?"
"Razume se da mi nedostaje, gospodine Bejli... Dokaz više da čovek greši kada sam odgaja decu.
Prepustite se nerazumnoj, atavističkoj želji, a to onda pobudi u detetu najjače moguće osećanje
ljubavi; i konačno, dovedete sebe u položaj da prvu ponudu devojke izrasle iz tog deteta odbijete i
tako je emocionalno unakazite za sav život. I uza sve to, i sami potpadnete pod vlast jednog krajnje
nerazumnog osećanja - obuzme vas žalost što više nije tu. U pitanju je nešto što nikad ranije, i nikad
posle toga nisam iskusio. Oboje smo, i ona i ja, nepotrebno propatili, a krivica za sve to isključivo je
moja."
Fastolf zaćuta i prepusti se dalekim mislima. "Ali kakve sve to veze ima sa Gladijom?" upita Bejli
blago.
Fastolf kao da se trže iz sna. "Oh, gotovo sam zaboravio na nju! Sve što vam rekoh o Gladiji sušta
je istina. Zaista mi je draga, i veoma saosećam sa njom. Divim se njenoj nadarenosti. Ali od svega
toga važnije je da me podseća na Vasiliju. Uočio sam njihovu sličnost kada sam je prvi put ugledao,
prilikom hipertalasnog izveštaja o njenom dolasku sa Solarije. Bio sam zapanjen, i to me je navelo da
se za nju zainteresujem." On uzdahnu. "Kada sam shvatio da i ona, kao i Vasilija, nosi ožiljke zbog
svog neuspelog polnog života, bilo je to nešto što, naprosto, nisam mogao podneti. Sredio sam da,
kao što vidite, dobije imanje u mom neposrednom susedstvu. Postao sam joj prijatelj i učinio sve što
sam mogao da joj pomognem da prebrodi teškoće prilagođavanja novoj sredini."
"Na neki način vam je, znači, zamenila kćer."
"Na svoj način, gospodine Bejli... Da, može se i tako reći... Ne možete ni zamisliti koliko mi je
drago što joj nikad nije palo na pamet da mi se ponudi. Odbiti je, značilo bi ponovo proživeti sve što
mi se dogodilo sa Vasilijom; a opet, prihvatiti njenu ponudu, samo zbog osećanja nemoći da još
jednom prođem kroz nekadašnju moru, značilo bi da sam sebe zauvek prezrem; jer, za tu bih
strankinju - tek bledi odraz moje kćeri - učinio ono što nisam bio u stanju da učinim za vlastitu kćer.
U svakom slučaju... Ali nije važno... Verujem i sami sada uviđate zbog čega sam u početku oklevao
da vam odgovorim. Podsećanje na to vratilo me je u mislima na najveći promašaj u mom životu."
"A šta je sa vašom starijom kćerkom?"
 "Sa Lumen?" ravnodušno upita Fastolf. "Nikad sa njom nisam održavao vezu, mada s vremena na
vreme slušam o njoj."
"Koliko sam čuo, ušla je u izbornu trku za neki politički položaj?"
"Da... Na lokalnim izborima. Na listi Globalista."
"Ko su ti?"
"Globalisti? Zalažu se isključivo za Auroru - ovaj naš svet pre svega. Shvatate? Prema njima,
isključivo bi Auroranci trebalo da naseljavaju nove svetove, dok bi svima drugima, što je god više
moguće, to trebalo da bude uskraćeno - posebno Zemljanima. Krilatica im je 'prosvećeni
samointeres'."
"Vi, dakako, ne delite njihova gledišta?"
"Razume se da ne delim. Ja stojim na čelu stranke Humanista čije je uverenje da sva ljudska bića
imaju pravo na svoj udeo u ovoj Galaksiji. Kada sam vam pominjao svoje 'neprijatelje', u vidu sam
ponajpre imao upravo Globaliste."
"Lumen je, znači u taboru vaših neprijatelja?"
"I Vasilija, takođe. Zapravo, ona je član Auroranskog robotičkog instituta - ARI - osnovanog pre
nekoliko godina; vode ga robotičari koji u meni vide zloduha koga valja odstraniti po svaku cenu.
Međutim, koliko mi je poznato, moje se ranije supruge ne bave politikom, osim što je, možda, poneka
među njima sklona Humanistima." On se suvo nasmeja. "Jeste li mi postavili sva pitanja koja ste
želeli, gospodine Bejli?"
Bejlijeve ruke se bez vidljivog razloga mašiše za džepove na njegovim mekim, širokim
auroranskim pantalonama - činio je to povremeno još otkako ih je obukao na svemirskom brodu - ali
džepova na njima nije bilo. Umesto toga, kao i u nekim ranijim prilikama, zadovoljio se time da
prekrsti ruke na grudima.
"Trenutno jesam, dr Fastolfe", odgovori on, "mada nisam sasvim siguran da ste mi odgovorili na
moje prvo pitanje. Sve mi se čini da neumorno nastojite da ga izbegnete. Zbog čega ste Jandera dali
Gladiji? Stavimo sve karte na sto kako bismo uneli makar tračak svetlosti u tminu što nas okružuje."

29.
Fastolf ponovo pocrvene. Moguće je da je ovog puta zaista bio ljut; ipak, nastavio je da govori
odmerenim glasom.
"Nema potrebe da me kinjite, gospodine Bejli. Već sam vam odgovorio. Bilo mi je žao Gladije, te
sam pomislio da bi joj Jander mogao biti dobro društvo. Razgovarao sam s vama otvorenije nego što
bih to bilo s kim drugim učinio, delimično zbog položaja u kome se nalazim, a delimično i stoga što
niste s Aurore. Za uzvrat, tražim bar razumnu meru poštovanja."
Bejli se ugrize za donju usnu. Nije se nalazio na Zemlji. Iza njega ovde nije stajao autoritet vlasti,
i na kocki je bilo mnogo više nego njegov profesionalni ponos.
"Izvinjavam se, dr Fastolfe, ukoliko sam povredio vaša osećanja. Uopšte nisam imao nameru, čak
ni da nagovestim, da ne govorite istinu ili da ne želite da sarađujete. Naprosto nisam u stanju da
delam ako nisam upoznat sa celom istinom. Dopustite mi da vam ukažem na odgovor kakav nastojim
da dobijem, kako biste mogli da mi kažete da li sam u pravu, ili samo delimično u pravu, ili da, pak,
u celosti grešim. Da niste možda Jandera ustupili Gladiji da bi joj poslužio kao objekat za
zadovoljavanje njenih seksualnih potreba, čime biste istovremeno izbegli da se ponudi vama? Možda
toga niste ni bili svesni, ali razmislite sada i o takvoj mogućnosti. Da nije ta okolnost doprinela vašoj
odluci da joj ga podarite?"
Fastolf dohvati sa stola neki lak i proziran ukras, i stade da ga obrće u svim pravcima. Da ne beše
toga, delovao bi kao da je skamenjen. "Moguće je, gospodine Bejli", saglasi se on konačno. "Mogu
samo reći da, pošto sam joj dao Jandera na privremenu upotrebu - ne, u svakom slučaju, nisam joj ga
trajno poklonio - više nisam toliko zazirao od toga da će mi se možda ponuditi."
"Da li vam je poznato da li je Gladija koristila Jandera radi zadovoljavanja svojih seksualnih
potreba?"
"A da li ste je vi, gospodine Bejli, pitali da li se u te svrhe njime poslužila?"
"To nema nikakve veze sa mojim pitanjem. Da li je vama to bilo poznato? Da li ste bili svedok
bilo kakve otvorene polne veze između njih? Da li vam je neki od vaših robota predočio tako nešto?
Da li vam je ona sama to pomenula?"
"Na sva ta pitanja, gospodine Bejli, imam samo odričan odgovor. Ali moram vam reći da nema
ničeg posebno neobičnog u korišćenju robota u seksualne svrhe, bilo da su u pitanju žene ili
muškarci. Obični roboti nisu naročito pogodni za to, ali su ljudska bića, kada su te stvari u pitanju,
veoma domišljata. Što se, pak, tiče Jandera, on je lako mogao poslužiti i u te svrhe; budući da je reč o
humanoidnom robotu, učinili smo sve što smo mogli..."
"Da ga osposobite za polne odnose?"
"Ne, to nam nije bilo ni na kraj pameti. Namera pokojnog dr Sartona i moja bila je da napravimo
robota što sličnijeg ljudskom biću."
"Ipak, takvi humanoidni roboti bili bi, istovremeno, idealno osposobljeni za polne odnose?"
"Pretpostavljam da je tako, i kada sad o svemu bolje razmislim - dozvoljavam, čak, da je takva
pomisao od samog početka ležala skrivena u mom umu - Gladija ga je zaista mogla upotrebiti u te
svrhe. Ukoliko jeste, nadam se da je pri tom i dobila ono što je želela i smatraću da sam
pozajmljivanjem Jandera učinio dobro delo."
"Zar to za posledicu ne bi moglo imati i nešto više od dobrog dela koje ste prvobitno imali u
vidu?"
"Kako to mislite?"
"Šta biste rekli ako vam kažem da su Gladija i Jander bili muž i žena?"
Fastolfova ruka kojom je još držao ukras, grčevito se steže; ostala je tako stisnuta nekoliko
trenutaka, a onda on ispusti ukras na sto. "Šta? To je smešno! Ni zakonski to nije moguće... Budući da
deca ne dolaze u obzir, teško je zamisliti da bi se u tom smislu mogao podneti zahtev. Opet, bez
takve, jasno izražene namere, nema ni braka."
"Nije reč, dr Fastolfe, o zakonskom osnovu. Ne zabravite da je Gladija sa Solarije, i da ne deli
auroranska gledišta. U pitanju su emocije. Sama Gladija mi je rekla da je Jandera smatrala svojim
suprugom. Verujem da sada sebe smatra udovicom, i da je doživela još jednu seksualnu traumu - i to
vrlo ozbiljnu. Ukoliko ste, na bilo koji način, namerno tome doprineli..."
"Tako mi svih zvezda, nisam!" uzviknu Fastolf neuobičajenom žestinom. "Šta god mi moglo biti na
umu, nisam mogao ni pomisliti da će Gladija u svojim fantazijama otići toliko daleko da sklopi brak s
jednim robotom, ma koliko ovaj bio nalik ljudskom biću. Nijednom Aurorancu to ne bi palo na
pamet."
Bejli klimnu i podiže ruku. "Verujem vam. Siguran sam da niste tako dobar glumac, da biste me
mogli navući na tanak led svojom lažnom iskrenošću. Ipak, morao sam da znam. Na kraju krajeva,
bilo je moguće da..."
"Ne, nije. Mislite, da predvidim da bi do toga moglo doći? Da sam, iz nekog razloga, namerno
izazvao to gnusno udovištvo? Nipošto. Bilo je to nešto nezamislivo, i stoga mi ni na pamet nije palo.
Gospodine Bejli, šta god da sam imao na umu kada sam joj Jandera stavio na raspolaganje, želeo sam
joj samo dobro. Nisam mislio da će se to dogoditi. Znam da dobre namere same po sebi nisu
dovoljne, ali one su sve što mogu da ponudim u svoju odbranu."
"Dr Fastolfe, ne govorimo više o tome", predloži Bejli. "Ono što sada ja mogu da vam ponudim,
predstavlja, možda, rešenje naše zagonetke."
Fastolf duboko uzdahnu i zavali se u naslonjaču. "To ste mi već nagovestili prilikom povratka od
Gladije..." On se iznenada, usplamtelim očima zagleda u Bejlija. "Niste li mi mogli odmah reći kakav
to 'ključ' držite u ruci? Zar je baš bilo neophodno da prođemo kroz... sve ovo?"
"Žao mi je, dr Fastolfe. 'Ključ' ne bi imao nikakvog smisla bez... svega ovoga."
"Dobro, onda. Da čujemo."
"Evo... Jander se našao u položaju koji ni vi, najveći živi teoretičar robotike, niste, prema
vlastitom priznanju, bili u stanju da predvidite. Jander se toliko dopao Gladiji, da je prema njemu
osetila duboku ljubav, te ga je, čak, smatrala svojim suprugom. Šta bi se, međutim, dogodilo ukoliko
bi se ispostavilo da je Jander, pružajući joj toliko zadovoljstva, istovremeno izazvao i njeno
nezadovoljstvo?"
"Nisam siguran da vas sasvim shvatam."
"Razmislite malo, dr Fastolfe. Gladija je bila prilično tajanstvena u pogledu čitave te stvari.
Pretpostavljam da na Aurori polni odnosi nisu stvar o kojoj bi čovek ćutao po svaku cenu."
"Ne udaramo to baš na sva zvona", odvrati Fastolf suvo, "ali od toga ne pravimo ništa veću tajnu
nego od bilo koje druge privatne stvari. U načelu, poznato nam je ko je bio čiji poslednji izbor, i
kada su prijatelji u pitanju, često imamo sasvim pristojnu predstavu o tome koliko je dobar, svesrdan,
ili naprotiv, rđav odnos između partnera. Povremeno, kada se nađemo, i o tome među sobom
razgovaramo."
"Da, ali nije vam bilo ništa poznato o Gladijinoj vezi sa Janderom."
"Ovaj, podozrevao sam..."
"Nije to isto. Gladija vam ništa nije rekla. Niste ništa ni primetili. Niti vam je bilo koji drugi
robot bilo šta prijavio. Tajila je to i od vas, svog najboljeg prijatelja na Aurori. Očigledno, njenim
robotima bio je izdat strogi nalog da ne pričaju o Janderu, a i samom Janderu mora da je bilo
naloženo da o tome ni reč ne kaže."
"Rekao bih da je to sasvim razložan zaključak."
"Šta mislite, dr Fastolfe, zbog čega se tako ponašala?"
"Zbog solarijanskog ustezanja da se javno govori o seksu?"
"Ne znači li to isto što i reći da se stidela te veze?"
"Nije za to imala razloga, mada bi se, uistinu, zbog toga što je Jandera smatrala svojim mužem
izložila sveopštem podsmehu."
"Tu je pojedinost lako mogla prikriti, ne skrivajući i sve ostalo. Ipak, pretpostavimo da se, u
skladu sa svojim solarijanskim vaspitanjem, osećala posramljenom."
"U redu. Šta onda?"
"Nikome nije prijatno da se stidi - i sasvim je moguće da je zbog toga krivicu svalila na Jandera.
Ljudi su, iako bez ikakvog osnova, često skloni da druge terete zbog neprijatnosti koje ih zadese, iako
oni sami za to snose krivicu."
"Da?"
"Gladija je, kao što znate, prilično plahovita i možda je ponekad, recimo, briznula plač, i sav teret
svoje osujećenosti svalila na Jandera, optuživši ga za svoju sramotu i čemer. Možda ti trenuci nisu
dugo trajali, i možda je ona brzo menjala raspoloženje, pri čemu su prekori ustupali mesto
izvinjenjima i nežnostima; ipak, nije li mogao i sam Jander da dođe na pomisao da je upravo on izvor
njenog stida i boli?"
 "Da, mogao je."
"Nije li to, opet, moglo Jandera navesti na pomisao da će, nastavi li svoj odnos sa njom,
unesrećiti Gladiju - ali da će je, isto tako, nesrećnom učiniti i ako prekine svoju vezu sa njom? Šta
god da učini, prekršio bi Prvi zakon; i budući da nije bio u stanju da išta učini kako do povrede
Zakona ne bi došlo, možda je izlaz potražio u tome da ništa ne učini - izazvavši, tako, 'mentalno
samoisključenje'... Sećate li se priče koju ste mi jutros ispričali - o onome legendarnom robotu koji je
bio u stanju da čita misli, i koga je njegov tvorac jednostavno onesposobio?"
"Da, Suzana Kalvin. Shvatam! Nastojite da svoju tezu zasnujete na toj staroj legendi... Veoma
domišljato, gospodine Bejli, samo, bojim se, nećete uspeti."
"Zbog čega? Kada ste rekli da ste samo vi bili u stanju da dovedete do Janderovog 'mentalnog
isključenja', niste uopšte znali u šta se on upustio. Čini mi se da je ta situacija veoma slična situaciji u
kojoj se našla Suzana Kalvin."
"Pretpostavimo da priča o Suzani Kalvin i robotu koji je umeo da čita misli nije puka izmišljotina.
Uzmimo je, dakle, ozbiljno. Uprkos tome, nema sličnosti između te priče i položaja u kome se Jander
našao. U slučaju Suzane Kalvin, suočavamo se sa jednim krajnje primitivnim robotom - kakav danas
ne bi mogao da posluži ni kao igračka. Položaj u kome se on našao mogao se svesti na jednostavnu
jednačinu: delati, znači naneti bol; ne delati, isto tako, znači naneti bol. Rešenje: 'mentalno
samoisključenje'."
"A što se Jandera tiče?" upita Bejli.
"Današnji robot - uistinu, bilo koji robot načinjen tokom poslednjih stotinu godina - odvagnuo bi
položaj u kome se našao. Koje bi od dva rešenja - delati ili ne delati - prouzrokovalo veći bol?
Takav robot bi veoma brzo došao do ispravnog zaključka i odlučio se za najbezbolnije rešenje.
Izgledi da dve međusobno isključive mogućnosti proceni tako da ishod bude podjednako nepovoljan
veoma su mali; međutim, čak i ako bi se ispostavilo da se upravo to desilo, u današnje robote
ugrađen je i faktor nasumičnosti. Ukoliko će, naime, odluka o tome da li delati ili ne, prema njegovoj
proceni, imati za posledicu istu stvar, on će se nasumice opredeliti za jedno ili za drugo, i onda bez
razmišljanja slediti svoj izbor... Neće pribeći 'mentalnom samoisključenju'."
"Hoćete, znači, da kažete da je naprosto nemoguće da kod Jandera dođe do 'mentalnog
isključenja'? Ali sve vreme mi govorite da ste vi to mogli učiniti!"
"Kada je u pitanju humanoidni pozitronski mozak, postoji mogućnost da se otkloni faktor
nasumičnosti koji zavisi samo od načina na koji je mozak ustrojen. Međutim, čak i onome ko je
upućen u suštinu teorijskih postavki robotike, bilo bi veoma teško i mukotrpno da, recimo, vodi
robota baštenskom stazom, da se tako izrazim, vešto povezujući pitanja i naloge kojima bi se,
konačno, izazvalo njegovo 'mentalno isključenje'. Nezamislivo je da bi do toga moglo doći slučajno, i
samo puko postojanje očigledne protivrečnosti, izazvane istovremenim izlivom ljubavi i osećanja
stida, ne bi bilo dovoljno bez izuzetno tananog postupka prilagođavanja pod tim krajnje
neuobičajenim okolnostima... Što nas, kao što sve vreme govorim, ponovo vraća na neodredljivu
ulogu slučajnosti kao jedino mogućeg načina da se to dogodi."
"Upravo stoga, vaši neprijatelji neće odustati od tvrdnje da je mnogo verovatnije da ste vi
počinitelj... Ne bismo li, baš zato, mi sa svoje strane mogli tvrditi da je do 'mentalnog
samoisključenja' došlo usled sukoba Gladijine ljubavi sa stidom koji je istovremeno osećala? Ne bi
li to moglo zvučati uverljivo? I ne bi li to nagnalo javno mnenje da stane na vašu stranu?"
Fastolf se namršti. "Gospodine Bejli, prenagljujete. Razmislite malo. Ukoliko bismo naš problem
pokušali da razrešimo na taj nečastan način, kakve bi bile posledice? Nemam na umu samo sramotu i
jad koji bi se sručili na Gladiju; u tom slučaju ona ne bi patila samo zbog gubitka Jandera, već i zbog
osećanja da je sama svemu doprinela - ukoliko je, razume se, njome zaista ovladao stid i ukoliko je,
nekako, to i Janderu dala na znanje. Ne bih to nikako želeo da učinim, i ukoliko je uopšte moguće,
ostavimo to za trenutak po strani. Pretpostavimo, umesto toga, da bi moji neprijatelji mogli reći da
sam joj Jandera pozajmio samo zato da bi se dogodilo to što se dogodilo. Mogli bi reći da sam to
učinio u nastojanjima da pronađem bezbedan način da izazovem 'mentalno samoisključivanje' kod
humanoidnih robota, izbegavši, istovremeno, svaku neposrednu odgovornost. Našli bismo se u još
gorem položaju nego što smo sada: ne samo što bi me, kao sada, optuživali da sam podmukli
intrigant, već bi mi na leđa natovarili i optužbu - koje sam do sada bio pošteđen - da sam se
čudovišno poneo prema jednoj bezazlenoj ženi, pred kojom sam izigravao prijatelja."
Bejli je bio zapanjen. Donja usna mu se oklembesi, i on poče da zamuckuje. "Nije valjda da bi..."
"Ne sumnjajte u to. I sami ste bili skloni da u to poverujete, pre samo nekoliko trenutaka."
"Ali imao sam to u vidu samo kao mogućnost..."
"Moji neprijatelji ne bi na to gledali samo kao na mogućnost i ne bi to tako ni predstavili
javnosti."
Bejli je bio svestan da ga obliva rumenilo. Osetio je kako ga obuzima vrućina, i nije se usuđivao
da pogleda Fastolfu u lice. Najzad, on pročisti grlo. "U pravu ste", složi se on. "Skakućem unaokolo
ne razmišljajući, preostaje mi samo da vas zamolim za izvinjenje. Veoma se stidim... Nema drugog
rešenja, rekao bih, osim istine - ukoliko nam pođe za rukom da je pronađemo."
"Ne očajavajte", uteši ga Fastolf. "Već ste otkrili toliko toga o Janderu o čemu ja isam imao
pojma. Možda ćete otkiriti još nešto, i možda će se ono što nam sada deluje kao nerazmrsiva
zagonetka na kraju rasplesti i prikazati u jasnoj svetlosti. Šta nameravate sledeće da preduzmete?"
Bejli, međutim, stideći se i dalje zbog svog malopređašnjeg kraha, nije bio u stanju da išta smisli.
"Ne znam ni sam", odgovori on.
"U tom slučaju, nije bilo lepo od mene što sam vas to pitao. Imali ste dug i naporan dan, i nije
nikakvo čudo da vam je mozak postao pomalo trom. Zašto se ne biste malo odmorili, pogledali neki
film, otišli na počinak? Ujutro ćete se osećati mnogo bolje."
Bejli potvrdno klimnu. "U pravu ste", promrmlja on.
Ali gotovo istog časa pomisli da se ni sutra ujutru neće osećati ništa bolje.

30.
Spavaća soba bila je hladna, kako u pogledu zagrejanosti tako i u pogledu izgleda. Bejli se strese.
Tako niska temeratura u sobi stvarala je neprijatan utisak da se nalazi na Otvorenom. Zidovi su bili
prljavobele boje i (neobično za Fastolfovu kuću) bez ikakvih ukrasa ili optičkih iluzija. Na prvi
pogled sticao se utisak da je pod od uglačane slonovače, ali je pod bosim nogama delovao kao da je
prekriven tepihom. Krevet je bio beo, a svilenkasti prekrivač hladan na dodir.
Bejli sede na rub postelje koja se blago ugnu pod njegovom težinom.
"Da li ti smeta, Denile, ako neko ljudsko biće izrekne laž?" upita on robota koji je ušao u sobu
zajedno s njim.
"Svestan sam, partneru Elija, da ljudska bića povremeno pribegavaju lažima. Laž ponekad može
biti korisna, čak i neizbežna. Moj odnos prema laži zavisi od toga ko laže, od okolnosti, i od razloga
zbog kojih se laž izriče."
"Da li uvek možeš prepoznati kada ljudsko biće laže?"
"Ne mogu, partneru Elija."
"Da li ti se čini da dr Fastolf često pribegava lažima?"
"Nikad mi se još nije učinilo da je dr Fastolf izrekao neku laž."
 "Čak ni u slučaju Janderove smrti?"
"Koliko je meni poznato, on govori istinu u svakom pogledu."
"Možda ti je naložio da mi tako kažeš - ukoliko te budem pitao."
"Nije, partneru Elija."
"Ali možda ti je naložio da mi i na to pitanje odgovoriš odrično..."
Bejli zastade. Opet! Kakve je svrhe imalo podvrgavati jednog robota unakrsnom ispitivanju?
Pored toga, u ovom slučaju, samo je izazivao njegovo beskonačno izmicanje.
Bejli odjednom postade svestan kako se dušek sve više ugiba pod njim, i polako mu prekriva
bedra. On gotovo poskoči. "Denile, postoji li neki način da se ova soba zagreje?" upita on.
"Zagrejaće se, partneru Elija, kada legneš i pokriješ se, i kada ugasiš svetlo."
"Oh!" Bejli stade sumnjičavo da se ogleda oko sebe. "Da li bi, Denile, ugasio svetlo i posle toga
ostao u sobi?"
Svetlo se gotovo istog časa isključi, i Bejli odmah shvati da se i te kako prevario kada je pomislio
da je soba bez ikakvih ukrasa ili optičkih iluzija. Čim je zavladala tama, imao je utisak da se nalazi
na Otvorenom. Začulo se slabašno šuštanje povetarca u krošnjama drveća, i jedva raspoznatljivo,
pospano žamorenje životinjskog sveta u daljini. Imao je, takođe, utisak da mu iznad glave svetlucaju
zvezde, uz poneki, jedva vidljivi oblačak koji bi brzo minuo nebom.
"Denile, upali svetlo!"
Svetlost preplavi celu sobu.
"Denile", zastenja Bejli, "ne želim ništa od svega ovoga. Ne želim zvezde, ni oblake, nikakve
zvuke, drveće, povetarac - čak ni mirise. Želim samo mrak - mrkli mrak. Možeš li mi to srediti?"
"Razume se, partneru Elija."
"Onda, učini tako. I pokaži mi kako da sam ugasim svetlo, kada budem spreman da zaspim."
"Ovde sam da bdim nad tobom, partneru Elija."
"Možeš to, siguran sam, činiti i s one strane vrata", odvrati Bejli osorno. "Pretpostavljam da se
Žiskar nalazi pod prozorom, ukoliko, uopšte, iza onih draperija postoje prozori."
"Postoje... Partneru Elija, treba samo da kročiš preko onog praga, i naći ćeš se uličnim
prostorijama samo za tvoju upotrebu. Onaj zid tamo nije od čvrstog materijala, i bez poteškoća ćeš
proći kroz njega. Čim uđeš, svetlo će se upaliti, i isto tako, ugasiti čim iziđeš - i nema nikakvih
optičkih iluzija. Možeš se i istuširati, ukoliko želiš, ili učiniti bilo šta što inače činiš pre odlaska na
počinak ili posle buđenja."
Bejli pogleda u dotičnom pravcu. Nije video nikakvu pukotinu u zidu, ali izgled poda na tom
mestu ukazivao je na zadebljanje kao da je zaista prag bio u pitanju.
"Kako da, Denile, vidim to mesto u mraku?" upita on.
"Taj deo zida - koji i nije zid - blago svetluca u pomrčini. Što se, pak, tiče osvetljenja u sobi, na
uzglavlju tvog kreveta nalazi se jedno maleno udubljenje, koje samo treba da dodirniš prstom.
Ukoliko je mrak, svetlo će se upaliti, a ukoliko je soba osvetljena - zamračiće se."
"Hvala ti. Slobodan si."
Pola časa kasnije, pošto je izišao iz ličnih prostorija, našao se sklupčan ispod ćebeta; soba je bila
u mraku, i on je ležao obuhvaćen prijatnom toplinom neprozirne tame.
Kao što je Fastolf rekao, bio je to dug i zamoran dan. Gotovo da nije mogao da poveruje da je tog
jutra stigao na Auroru. U međuvremenu je saznao dosta, ali to mi nije pomoglo da se oseća bolje.
Ležao je u tami i razmišljao o onome što se toga dana dogodilo, u nadi da će se setiti nečega što je
prenebregao - ali se ništa slično tome ne dogodi.
Toliko o zamišljenom, oštroumom, pronicljivom Eliji Bejliju iz one hipertalasne drame.
 Dušek se ugibao pod njim, blago mu obuhvatajući čitavo telo, grejući ga svojom toplotom. Bejli
se blago pomeri i dušek se istog časa ispravi pod njim, a onda se ponovo ugnu da bi se prilagodio
novom položaju njegovog tela.
Nije bilo nikakvog smisla da pokuša u svom izmučenom, sna željnom umu, ponovo da prebira po
proteklom danu; ali naprosto nije mogao odoleti da to ne pokuša još jednom, idući vlastitim tragom
koji je za sobom ostavio već prvog dana provedenog na Aurori - od svemirske luke do Fastolfovog
gazdinstva, potom do Gladijine kuće, i nazad do Fastolfovog imanja.
Gladija - lepša nego što ju je pamtio, ali nekako tvrda - bilo je nečeg neobično tvrdog u njoj - ili
je, naprosto, izgradila oko sebe zaštitni zid - jadna žena. Sa toplinom se priseti osećanja koje ju je
obuzelo kada ga je onomad rukom dodirnula po obrazu - da je samo mogao ostati s njom naučio bi je
- ti glupi Auroranci - odvratno nemarni kada je seks u pitanju - sve kod njih prolazi - što znači da
nema ničeg što vredi - ničeg zaista vrednog - baš glupo... Misli mu skrenuše na Fastolfa, pa na
Gladiju, pa ponovo na Fastolfa... na Fastolfa.
Bejli se malo promeškolji i odsutno oseti kako se dušek ponovo prilagođava njegovom telu. Misli
mu se usredsrediše na Fastolfa. Šta se dogodilo pri povratku na Fastolfovo imanje? Neko je nešto
rekao? Ili nije rekao? I na brodu, pre no što je uopšte dospeo na Auroru - nešto što se uklapalo...
Bejli se obreo u nepostojećem svetu polusna, u kome se um sasvim oslobađa i bludi sledeći
vlastita pravila. Kao kad čovek lebdi, stremeći nad prazninom i oslobođen sile teže.
Događaji su se nizali nekim svojim sledom - delići nečega čega nije bio svestan - uobličavajući se
- nadovezujući se jedan na drugi - uklapajući se - tvoreći paučinastu mrežu - tkanje...
A onda, kako mu se učini, začu neki zvuk koji ga istog časa razbudi. On oslušnu, ali ne začu ništa, i
ponovo utonu u polusan, nastojeći da uhvati tok pređašnjih misli - ali mu one izmakoše.
Bilo je to kao da neka umetnička slika tone u živi pesak. Još je mogao da vidi njene obrise,
naslage boja. Obrisi su joj postajali sve nejasniji, ali je znao da je slika još tu. I dok je i dalje
očajnički posezao za njom, ona sasvim potonu i iščeze bez traga. Bez ikakvog traga.
Da li je uopšte o nečem razmišljao, ili je i puko sećanje na to bila takođe samo prikaza, nastala u
besmislenoj bludnji već napola usnulog uma? Usnuo je.
A kada se, tokom noći, nakratko probudio, on sneno pomisli: imao sam neku ideju. Neku važnu
ideju.
Ali nije se ničeg sećao, osim da mu je nešto bilo nadohvat uma.
Ostao je budan neko vreme, zureći u tminu. Ukoliko je krajičkom uma nešto naslutio, to će se
ponovo pojaviti, kada dođe trenutak.
A možda i neće? (Jehosafata mu!)
I on ponovo usnu.
FASTOLF I VASILIJA
31.
Bejli se iznenada trže iza sna i sumnjičavo udahnu vazduh. Osećao se nekakav slabašan i
neraspoznatljiv miris koji se, međutim, rasplinu pri drugom udisaju.
Denil je ozbiljna lica stajao kraj njegove postelje. "Nadam se, partneru Elija, da si dobro
spavao."
Bejli se obazre oko sebe. Zavese su još bile spuštene, mada je očigledno već svanulo. Žiskar mu
je spremao odeću, sasvim različitu, od obuće do jakne, od one koju je Bejli imao na sebi prethodnog
dana.
"Sasvim dobro", odgovori on. "Reci mi, Denile, je li me to nešto probudilo?"
"Raspršili smo, partneru Elija, po sobi malo antisomnina koji izaziva brže buđenje. Stavili smo
nešto manju količinu od uobičajene, budući da nismo bili sigurni kako će na tebe delovati. Možda je
trebalo da upotrebimo još manju dozu."
"Meni se učinilo kao da me je neko otpozadi mlatnuo močugom", primeti Bejli. "Koliko je sati?"
"Sedam i pet minuta, po auroranskom vremenu", odgovori Denil. "Fiziološku potrebu za doručkom
osetićeš kroz pola časa." Rekao je to bez i tračka humora, mada bi, možda, neko ljudsko biće osetilo
potrebu da te reči proprati osmehom.
Javi se potom i Žiskar, glasom koji je bio krući i za nijansu manje vedar od Denilovog.
"Gospodine, prijatelju Denilu i meni nije dozvoljeno da zalazimo u lične prostorije. Ali ukoliko bi
vam tamo bilo išta potrebno, samo nas pozovite i smesta ćemo vam to dobaviti."
"Da, da, razume se." Bejli se pridiže, malo se promeškolji, a onda ustade iz kreveta.
Žiskar istog časa stade da posprema postelju. "Gospodine, mogu li dobiti vašu pidžamu?"
Bejli je trenutak oklevao. Ipak, u pitanju je bio samo robot. On se svuče i dodade pidžamu Žiskaru
koji je uze, lako, gotovo neprimetno klimnuvši.
Bejli žalosno osmotri svoje telo. Odjednom postade svestan svog sredovečnog tela koje je, po
svemu sudeći, bilo u daleko lošijem stanju od Fastolfovog, mada je ovaj bio tri puta stariji od njega.
Ni ne razmišljajući, Bejli se osvrte za papučama; međutim, nije ih bilo. Po svoj prilici, nisu mu ni
bile potrebne. Pod je delovao toplo i meko pod njegovim stopalima.
Bejli kroči u lične prostorije, i odmah zatraži objašnjenja. S druge strane tobožnjeg zida, Žiskar
mu ozbiljna lica objasni kako da koristi aparat za brijanje, gde se nalazi pasta za zube, kako da ispere
klozetsku šolju, i kako da podesi mlaz vode iz tuša na željenu temperaturu.
Sve je tu bilo na višem i razrađenijem nivou od bilo čega što je Zemlja mogla ponuditi; nije bilo
tankih pregradnih zidova kroz koje su se mogle čuti kretnje drugih korisnika ličnih prostorija i
spontani zvuci koje su ispuštali - što je morao naučiti da ne primećuje, ukoliko je želeo da očuva
osećaj privatnosti.
Sve je to bilo prekomerno, pomisli Bejli natmureno dok je obavljao raskošni jutarnji obred;
međutim, bila je to prekomernost - već mu je to bilo sasvim jasno - na koju bi se mogao lako navići.
Ukoliko bi duže ostao ovde na Aurori, kulturni šok po povratku na Zemlju mogao bi biti prilično
bolan - naročito kada je bila reč o ličnim prostorijama. Nadao se, ipak, da ponovno prilagođavanje
neće dugo potrajati; ali isto tako, nadao se da se oni Zemljani koji budu naselili druge svetove neće
uporno držati navike da imaju zajedničke lične prostorije.
Možda je upravo tako, pomisli Bejli, trebalo opisati 'prekomernost': kao nešto na šta se čovek
veoma lako mogao navići.
Bejli iziđe, obavivši sve jutarnje potrebe, istuširavši se i osušivši, sveže izbrijan i blistavih zuba.
"Žiskare, gde bih mogao da nađem dezodorans?" upita on.
"Ne razumem vas, gospodine", odgovori robot.
Denil se brzo umeša. "Kada si, partneru Elija, pokrenuo mehanizam za sapunjanje, proizveo si i
dezodorirajući efekat. Izvinjavam ti se što prijatelj Žiskar nije razumeo tvoje pitanje. Nedostaje mu
moje iskustvo sa Zemlje."
Bejli upitno podiže obrve i uz Žiskarovu pomoć poče da se oblači.
"Vidim da se Žiskar i ti i dalje ni za korak ne odmičete od mene", reče on. "Jeste li dosad uočili
bilo kakav nagoveštaj da bi neko želeo da me ukloni s puta?"
"Do sada nikakav, partneru Elija", odgovori Denil. "Uprkos tome, bilo bi mudro, ukoliko je to
ikako moguće, da prijatelj Žiskar i ja budemo sve vreme uz tebe."
"Zbog čega?"
"Iz dva razloga, partneru Elija. Kao prvo, možemo ti biti od pomoći ako se nađeš u nedoumici oko
bilo kog vida auroranskih shvatanja ili načina života sa kojima nisi upoznat. I kao drugo, moj prijatelj
Žiskar, posebno, u stanju je da snimi i potom reprodukuje svaku reč svakog razgovora koji bi ti
mogao voditi. To bi ti moglo itekako koristiti. Sećaš se da je bilo trenutaka, dok si razgovarao sa dr
Fastolfom i gospođom Gladijom, da smo prijatelj Žiskar i ja bili ili daleko ili smo se nalazili u
drugoj prostoriji..."
"Znači, te razgovore Žiskar nije snimio?"
"U stvari, jeste, partneru Elija, ali ne baš najbolje - možda pojedini delovi neće biti onoliko jasni
koliko bismo to želeli. Bilo bi dobro da sve vreme budemo onoliko blizu tebe koliko je to uopšte
moguće."
"Denile", odgovori Bejli, "da li zaista smatraš da ću se osećati opuštenije ukoliko u vama budem
video vodiče i aparate za snimanje, a ne čuvare? Zar nije jednostavnije zaključiti da ste mi, kao
čuvari, savršeno nepotrebni. Budući da do sada nije bilo čak ni nagoveštaja da me neko ugrožava, ne
bi li bilo ispravno zaključiti da do nečeg sličnog neće ni ubuduće doći?"
"Ne, partneru Elija, takvo bi ponašanje bilo krajnje neoprezno. Dr Fastolf misli da njegovi
neprijatelji imaju krajnje visoko mišljenje o tebi. Čak su pokušali da ubede predsednika da ne izda
dozvolu dr Fastolfu da te pozove da dođeš ovamo, i sigurno je da neće odustati od nastojanja da ga
ubede da te što hitnije vrati na Zemlju."
"Ipak, nemam utisak da takva miroljubiva nastojanja zahtevaju da imam telohranitelje."
"Ne zahtevaju, zaista, ali ako imaju povoda da strahuju da bi ti mogao dr Fastolfa osloboditi
krivice, možda će, u tom slučaju, doći do zaključka da moraju preduzeti krajnje mere. Na kraju
krajeva, ti nisi Auroranac, i sve kočnice koje na našem svetu sprečavaju nasilnička ponašanja mogle
bi se u tvom slučaju pokazati nedovoljne."
Bejli se natmuri. "Činjenica da sam ovde proveo već čitav jedan dan i da se pri tom ništa nije
dogodilo trebalo bi da ih smiri, i u velikoj meri smanji moguću pretnju nasiljem."
"Zaista izgleda tako", odgovori Denil, ni na koji način ne pokazavši da je uočio ironiju u
Bejlijevom glasu.
"S druge, pak, strane", nastavi Bejli, "ukoliko bi se pokazalo da napredujem u istrazi, to bi smesta
povećalo obim opasnosti."
Denil je razmišljao nekoliko trenutaka. "Nesumnjivo, bila bi to logična posledica", složi se on.
"Zbog toga ćete", dodade Bejli, "Žiskar i ti biti uz mene kuda god da krenem - za svaki slučaj,
ukoliko mi pođe za rukom da pokrenem istragu sa mrtve tačke."
Denil se ponovo zamisli. "Način na koji posmatraš stvari pomalo me zbunjuje, ali ipak, čini mi se
da si sasvim u pravu."
 "U tom slučaju", zaključi Bejli, "spreman sam za doručak... mada mom apetitu neće ići u prilog
saznanje da će alternativu za neuspeh predstavljati nasrtaj na moj život!"

32.
Fastolf se široko osmehnu Bejliju preko stola postavljenog za doručak. "Jeste li dobro spavali,
gospodine Bejli?"
Bejli je kao zanesen posmatrao režnjeve šunke. Mora da su bili sečeni nožem; jednim rubom
protezala se tanušna traka masnoće. Nije bila prerađena, tako da je ukus, moglo bi se reći, bio još
'šunkovitiji'.
Bila su tu, takođe, jaja 'na oko', sa žumancima u obliku spljoštenih polulopti, oivičnim belancetom,
veoma nalik belim radama koje mu je Ben, jednom, tamo na Zemlji, pokazao na livadi. Znao je,
razume se, kako jaje izgleda pre no što se pripremi, da sadrži žumance i belance, ali ih još nikada
nije video razdvojene pošto su spravljeni za jelo. Na brodu, dok je dolazio ovamo, čak i na Solariji,
jaja su uvek bila posluživana u obliku omleta.
Bejli podiže pogled prema Fastolfu. "Oprostite - rekoste nešto?"
"Pitao sam vas da li ste dobro spavali", ponovi Fastolf strpljivo.
"Jesam. Čak, prilično dobro. Možda bih još spavao da nije bilo onog antisomnina."
"Oh, da. Ne izgleda baš mnogo gostoljubivo kada su gosti u pitanju, ali pomislio sam da biste
možda želeli ranije da ustanete."
"Bili ste u pravu. A ja vam baš i nisam pravi gost."
Fastolf je ćutke jeo nekoliko trenutaka. Pošto je otpio nekoliko gutljaja napitka iz svoje šolje, on
se ponovo obrati Bejliju. "Da li vam je nešto palo na um tokom noći? Da li ste se, na primer,
probudili sa nekom novom idejom, da niste na neki novi način sagledali stvari?"
Bejli se sumnjičavo zagleda u svog domaćina, ali na Fastolfovom licu nije bilo ni tračka
sarkazma. Bejli i sam podiže šolju. "Ne, bojim se da nisam. I sada sam tamo gde sam bio prošle
večeri." On otpi gutljaj, a onda i nehotice iskrivi lice.
"Žao mi je..." reče Fastolf. "Kao da vam se napitak ne dopada?"
Bejli nešto progunđa i ponovo, oprezno, otpi još jedan gutljaj.
"Obična kafa, znate", reče Fastolf. "Bez kofeina."
Bejli se namršti. "Nema baš ukus kafe, i... Oprostite, dr Fastolfe, ne bih želeo da zvučim sumanuto,
ali Denil i ja smo maločas, pomalo u šali, popričali o mogućem nasrtaju na mene, u svakom slučaju,
ja sam se šalio, ali ne i Denil - i tako, palo mi je na pamet kako bi možda mogli..."
Glas mu zamre.
Fastolf izvi obrve, a onda, promrmljavši nešto u znak izvinjenja, uze Bejlijevu šolju i omirisa je.
Potom nali nekoliko kapi u svoju kašičicu i okuša je. "Bez greške je, gospodine Bejli", reče on. "Nije
zatrovana."
"Izvinite što se ponašam ovako luckasto", odvrati Bejli. "Znam da su je pripravili vaši roboti - ali,
da li ste sasvim sigurni?"
Fastolf se nasmeši. "Nekada su znali i robote da obmanu... Ali ovog puta to nije slučaj. Stvar je
naprosto u tome što kafa, mada veoma omiljena kao napitak na svim svetovima, potiče od različitih
vrsta zrna. Dobro je poznato da ljudima najviše prija vrsta kafe koja se pije na njihovom svetu. Žao
mi je, gospodine Bejli, ali nemam ovde zemaljsku vrstu kafe da vas poslužim. Da li biste radije uzeli
mleka? Mleko je, znate, manje više isto na svim svetovima. Ili neki voćni sok? Smatra se da je
auroranski sok od grožđa najbolji. Neki, čak, musle da mu dopuštamo da malo prevri, ali to, razume
se, nije istina. Vode?"
 "Probaću sok od grožđa." Bejli ponovo sumnjičavo pogleda šolju s kafom. "Pretpostavljam da ću
morati da se naviknem na nju."
"Taman posla!" odvrati Fastolf. "Zbog čega bi se čovek, bez prave potrebe, navikavao na nešto
što mu ne prija? I tako..." Osmeh kao da mu postade pomalo nategnut dok se vraćao na svoju
prethodnu misao. "I tako, znači, noć i krepak san nisu vam pomogli da dođete ni do čega
upotrebljivog?"
"Žao mi je", odgovori Bejli. A onda, prisetivši se nečega, odjednom se namršti. "Mada..."
"Da?"
"Imam utisak da sam se, neposredno pre no što sam zapao u san, dok sam lebdeo u praznom
prostoru između sna i jave, odjednom našao na tragu nečega..."
"Zaista? A šta je to bilo?"
"Ne znam ni sam. Ta me je misao naterala da se na trenutak rasanim, ali kada sam se probudio nje
više nije bilo. Ili me je, možda, prenuo samo neki umišljeni zvuk. Ne sećam se. Pokušao sam da je
zadržim, ali bez uspeha. Nestala je. Rekao bih da te stvari i nisu tako retke."
Fastolf ga je zamišljeno posmatrao. "Jeste li sigurni da vam se to uopšte desilo?"
"U stvari, nisam. Misao mi se tako brzo rasplinula, da čak nisam siguran ni da mi se uopšte javila.
A ako i jeste, možda mi se učinila vrednom samo stoga što sam već bio napola usnuo. Kada bi se
sada, usred bela dana, ponovo pojavila, možda bi se ispostavilo da nema baš nikakvog smisla."
"Ipak, ma šta ona bila, i ma koliko neraspoznatljiva, mora da je, ipak, ostavila neki trag."
"Sasvim je moguće, dr Fastolfe. U tom slučaju, javiće mi se ponovo. Ubeđen sam u to."
"Treba li, onda, da sedimo i čekamo?"
"A šta bismo drugo mogli učiniti?"
"Znate, postoje psihičke sonde..."
Bejli se zavali u sedište i za trenutak se netremice zagleda u Fastolfa. "Čuo sam za njih", odgovori
on, "ali se policija na Zemlji njima ne služi."
"Gospodine Bejli, nismo na Zemlji", primeti Fastolf blago.
"Sonda može da ošteti mozak... Nije li tako?"
"Malo je verovatno da bi do toga moglo doći, ako se sondom rukuje kako valja."
"Ali nije nemoguće, čak i ako se njome rukuje kako valja", odvrati Bejli. "Koliko mi je poznato,
psihička sonda se i na Aurori može koristiti isključivo pod precizno utvrđenim uslovima. Onima, na
kojima se koristi, mora biti dokazana krivica za neki težak zločin, ili mora..."
"Tako je, gospodine Bejli, ali to se odnosi na Aurorance. Vi, međutim, niste Auroranac."
"Mislite da se, samo zato što sam Zemljanin, prema meni može postupati nehumano?"
Fastolf se nasmeši i raširi ruke. "Ma haj'te, gospodine Bejli. Ništa loše nisam mislio. Sinoć ste
bili toliko očajni, da vam je, čak, u nameri da razrešimo naš problem, palo na um da Gladiju
dovedemo u užasan i tragičan položaj. Jednostavno sam se zapitao da li ste dovoljno očajni da i
samog sebe izložite riziku?"
Bejli protrlja oči i trenutak ili dva, ne reče ništa. "Da, priznajem, sinoć sam pogrešio", reče on
izmenjenim glasom. "Ipak, što se ovoga sada tiče, nemamo nikakvog dokaza da je pomisao koja mi se
javila u polubudnom stanju, od ikakvog značaja za naš problem. Možda je reč o pukoj fantaziji -
čistoj besmislici. A možda nije ni bilo nikakve misli. Ničega. Smatrate li, onda, pošto je mogućnost
dobitka tako mala, da bi bilo mudro izložiti moj mozak mogućem oštećenju, imajući pri tom u vidu,
kako sami rekoste, da upravo od njega zavisi razrešenje našeg problema"
Fastolf klimnu. "Veoma uspešno branite svoj stav; ali ponavljam, nisam ni mislio ozbiljno."
"Hvala vam, dr Fastolfe."
 "Šta ćemo dalje?"
"Pre svega, želeo bih da još jednom porazgovaram sa Gladijom. Potrebna su mi izvesna
objašnjenja."
"Trebalo je da to sinoć obavite."
"Slažem se, ali bilo je toliko toga što sam sinoć morao da svarim, tako da su mi neke stvari
naprosto promakle. Ja sam istraživač, a ne bezgrešni kompjuter."
"Nemojte misliti da vam zbog bilo čega zameram... Naprosto, teško mi pada da Gladiju
uznemiravam bez stvarne potrebe. U svetlosti onoga što ste mi sinoć rekli, logično je pomisliti da je
veoma uznemirena."
"Izvan svake sumnje. Ali isto tako, gotovo očajnički želi da ustanovi šta se zapravo dogodilo - ko
je, ukoliko je uopšte reč o bilo kome, ubio onoga koga je smatrala svojim suprugom. I to je sasvim
razumljivo. Siguran sam da će biti spremna da mi pomogne... Ali pored toga, želeo bih da
porazgovaram sa još jednom osobom."
"S kim?"
"Sa vašom kćerkom, Vasilijom."
"Sa Vasilijom? Ali zbog čega? Čemu bi to moglo poslužiti?"
"Ona je robotičar. Želeo bih da, pored vas, porazgovaram sa još jednim stručnjakom za robotiku."
"Ne bih to voleo, gospodine Bejli."
Završili su sa doručkom, i Bejli ustade. "Dr Fastolfe, moram vas još jednom podsetiti da sam
ovde na vaš zahtev. Nemam nikakvih formalnih ovlašćenja za policijsku istragu. Ne znam nikoga iz
auroranske vlade. Jedini način da do kraja prodrem u ovu žalosnu zbrku jeste da se nadam da će ljudi
dobrovoljno sarađivati sa mnom i odgovarati na moja pitanja.
Ukoliko, pak, pokušate da me u tome ometete, u tom se slučaju očigledno neću pomeriti s tačke na
kojoj sam sada - a to je nigde. Biće to izuzetno loše po vas - pa, prema tome, i za Zemlju - te vas
stoga molim da mi ne stajete na put. Ukoliko mi omogućite da porazgovaram s kime god poželim - ili,
makar, samo pokušate da mi to omogućite - ljudi ovde na Aurori sigurno će umeti to da ocene kao
izraz vaše uverenosti u vlastitu nevinost. Ukoliko, pak, s druge strane, budete ometali moju istragu, do
kakvog bi drugog zaključka mogli doći osim da ste krivi i da strahujete da budete razobličeni?"
"Razumem vas, gospodine Bejli", odgovori Fastolf. "Ali zbog čega baš Vasilija? Postoje i drugi
robotičari."
"Vasilija je vaša kćer. Poznaje vas, i vrlo verovatno ima sasvim određen stav u pogledu toga da li
ste vi mogli da uništite robota. Pored toga, budući da je član Robotičkog instituta i da je na strani
vaših političkih neprijatelja, svako pozitivno mišljenje koje bi ona dala delovalo bi veoma
uverljivo."
"A ako bude svedočila protiv mene?"
"S tim ćemo se suočiti kada do toga dođe. Da li biste bili dobri da stupite u vezu s njom i zamolite
je da me primi?"
"Poslušaću vas", reče Fastolf pomirljivo, "ali grešite ako mislite da će mi to lako poći za rukom.
Možda je prezauzeta - a možda će samo tvrditi da jeste. Možda se uopšte ne nalazi na Aurori. Možda
ne želi da u sve ovo bude umešana. Pokušao sam sinoć da vam objasnim da ima razloga - da ima
razloga da misli da ima razloga - da se neprijateljski odnosi prema meni. Možda je baš moj zahtev da
vas primi navede na odbijanje - naprosto da bi pokazala koliko je mnome nezadovoljna."
"Hoćete li bar pokušati, dr Fastolfe?"
Fastolf uzdahnu. "Pokušaću, dok vi budete razgovarali sa Gladijom... Pretpostavljam da biste
želeli da ponovo odete do nje? Znate, stvar biste mogli isto tako dobro obaviti i pomoću
trodimenzionalnog ekrana. Slika je tako kvalitetna, da ne biste ni uočili razliku u odnosu na lični
kontakt."
"Svestan sam toga, dr Fastolfe, ali Gladija je Solarijanka i ima vrlo neprijatna iskustva sa
trodimenzionalnim kontaktima. Pored toga, nepopravljivo sam sklon mišljenju da postoje znatne
dodatne prednosti u neposrednom kontaktu. Trenutna situacija toliko je osetljiva i teškoće suviše
velike da bih tek tako odustao od tih dodatnih prednosti."
"U redu, onda, javiću Gladiji..." On se okrenu, za trenutak zastade, a onda se ponovo zagleda u
svog gosta. "Ali gospodine Bejli..."
"Da, dr Fastolfe?"
"Sinoć ste mi pomenuli da se nalazite u veoma ozbiljnoj situaciji i da biste čak bili spremni da
zanemarite sve nezgodne posledice s kojima bi se Gladija mogla suočiti. Kako rekoste, na kocki su
mnogo važnije stvari."
"Tako je, ali se možete osloniti na mene da ću nastojati da to izbegnem ukoliko ikako budem
mogao."
"Ne mislim sada na Gladiju. Želeo bih samo da vam skrenem pažnju na to da bi se takvo vaše
ispravno gledište moralo protegnuti i na mene. Ne očekujem, naime, da vodite računa o mom
osećanju nelagodnosti, ili mom ponosu, ukoliko vam se pruži prilika da porazgovarate sa Vasilijom.
Ne očekujem od vašeg razgovora ništa posebno; ali ako budete s njom razgovarali, moraću da
prihvatim sve što iz toga proistekne, i stoga me ne smete štedeti. Razumete li me?"
"Da vam iskreno priznam, dr Fastolfe, nijednog trenutka nisam ni pomislio da vas štedim. Ukoliko
bi trebalo da odvagnem između vašeg osećanja neprijatnosti i posramljenosti s jedne, i koristi po
vašu politiku i dobrobiti mog sveta s druge strane, ne bih ni trenutka oklevao..."
"Odlično... Vaš stav morali bismo, takođe, protegnuti i na vas lično. Ni ono što vama odgovara ne
bi smelo da nam stoji na putu."
"Bilo je to razrešeno onog trenutka kada ste, ništa me ne pitajući, odlučili da me dovedete ovamo."
"Ipak, imam još nešto u vidu. Ukoliko, posle nekog razumnog razdoblja - ne dugog, već razumnog -
ne krenete s mrtve tačke, moraćemo, ipak, da razmotrimo i mogućnost primene psihičke sonde. Možda
nam je poslednje pribežište da ustanovimo šta to vaš um zna, a čega vi niste svesni."
"Moguće je, dr Fastolfe, da ne zna ništa."
Fastolf snuždeno pogleda Bejlija. "Slažem se. Ali kao što sami rekoste kada smo govorili o
mogućnosti da Vasilija svedoči protiv mene - suočićemo se s tim kada vreme za to dođe."
On se ponovo okrenu i iziđe iz sobe.
Bejli je zamišljeno gledao za njim. Činilo mu se sada sasvim mogućim da se, u slučaju napretka u
istrazi, suoči sa nekom nepoznatom, ali ozbiljnom pretnjom. S druge strane, ukoliko napredak
izostane, naći će se pred psihičkom sondom - što jedva da bi moglo biti išta bolje.
"Jehosafata mu!" jeknu on.

33.
Put do Gladijine kuće učinio se Bejliju kraći nego prethodnog dana. Dan je bio sunčan i veoma
prijatan, ali krajolik je delovao nekako drugačije. Sunce je sada, razume se, sijalo sa suprotne strane
neba, i boje su bile delimično drugačije.
Sasvim je moguće da je biljni svet drugačije izgledao izjutra nego uveče - možda je, čak, i mirisao
drugačije. Sećao se sasvim dobro da je, povremeno, na isti način razmišljao i o zemaljskom biljnom
svetu.
Denil i Žiskar i ovog puta bili su u njegovoj pratnji, ali su išli uporedo s njim i delovali
opuštenije.
"Da li su svi dani ovde sunčani", upita Bejli, tek razgovora radi.
"Nisu, partneru Elija", odgovori Denil. "Da je tako, bilo bi to pogubno za biljni svet, i shodno
tome, i za žitelje Aurore. U stvari, vremenska prognoza kaže da nam kasnije tokom dana predstoji
naoblačenje."
"Šta je ono?" upita Bejli iznenađeno. Neka sivomrka životinjica protezala je noge na travnjaku.
Ugledavši ih, ona pomalo lenjo poskoči.
"Zečić, gospodine", odgovori Žiskar.
Bejli se opusti. Viđao ih je i na zemaljskim poljima.
Gladija ih ovog puta nije čekala na dovratku, ali je bilo jasno da ih iščekuje. Gladija ne ustade
kada ih jedan robot uvede u kuću, i obrati im se glasom u kome su se mešali umor i mrzovolja. "Dr
Fastolf me je obavestio da ponovo želiš da me vidiš. Šta je sad u pitanju?"
Na sebi je imala haljinu tesno pripijenu uz telo; bilo je očigledno da ispod nje nema ništa. Kosa
joj je bila začešljana unazad, a lice dosta bledo. Delovala je iznurenije nego prethodnog dana, i bilo
je očito da je malo spavala.
Denil, sećajući se šta se dogodilo prethodnog dana, nije ni ušao u sobu. Žiskar je međutim ušao, i
pošto se pomno obazreo na sve strane, smestio se u udubljenje u zidu. Jedan od Gladijinih robota
stajao je u drugom udubljenju.
"Strašno mi je žao, Gladija, što sam morao ponovo da te uznemirim..." započe Bejli.
"Zaboravila sam juče da ti kažem", prekide ga ona, "da će Janderovi ostaci, pošto bude spaljen,
biti poslati natrag u fabriku, na dalju preradu. Pretpostavljam da će neobično delovati saznanje da je
svaki novi robot koga ugledam sazdan od nemalog broja Janderovih atoma."
"I nas", primeti Bejli, "kada umremo podvrgavaju reciklaži; i ko zna koliko je i čijih atoma ovog
trenutka u nama dvoma, i u kome će se jednog dana naći naši atomi."
"U pravu si, Elija. Podsetio si me, još jednom, kako je lako filosofirati o nevoljama drugih."
"U pravu si i ti, Gladija, ali nisam došao ovamo da bih 'filosofirao'."
"Obavi onda ono zbog čega si došao."
"Moram ti postaviti još neka pitanja."
"Zar ona jučerašnja nisu bila dovoljna? Jesi li proteklu noć proveo u smišljanju novih?"
"Delimično da, Gladija... Juče si mi rekla da su ti se i tokom tvoje veze sa Janderom - veze muža i
žene - izvesni ljudi nudili, i da si ih ti redom sve odbila. Moraš mi reći nešto pobliže o tome."
"Zbog čega?"
Bejli ne obrati pažnju na njeno pitanje. "Reci mi", nastavi on, "koliko ti se ljudi ponudilo dok si
bila u braku sa Janderom?"
"Ne vodim beleške o tome, Elija. Trojica ili četvorica."
"Da li je iko od njih bio naročito uporan? Da li ti se iko ponudio više nego jednom?"
Gladija koja je dotad izbegavala njegov pogled, ovoga ga puta pogleda pravo u oči. "Jesi li
razgovarao s nekim o tome?" upita ga ona.
Bejli odmahnu glavom. "O tim stvarima razgovarao sam samo sa tobom. Međutim, na osnovu
tvojih odgovora čini mi se da mogu zaključiti da je bar jedan od njih bio uporniji od drugih."
"Da, jedan - Santiriks Gremionis." Ona uzdahnu. "Auroranci imaju tako čudna imena, i on je zaista
bio čudan - za jednog Auroranca. Niko se drugi tako uporno, kao on, nije vraćao na tu temu. Uvek je
delovao uglađeno, svaki je put sa smeškom i lakim naklonom prihvatao moje odbijanje, a onda bi
opet, sledeće nedelje ili, čak, sledećeg dana, pokušao ponovo. Samo to navaljivanje delovalo je
pomalo nepristojno. Svaki pristojan Auroranac prihvatio bi odbijanje kao trajno, osim, razume se,
ako mu mogući partner ne bi veoma jasno dao do znanja da je promenio mišljenje."
"Reci mi još jednom... Da li su oni koji su ti se nudili znali za tvoju vezu sa Janderom?"
"Nije to bilo nešto što bih pominjala u usputnim razgovorima."
"Hajde, onda, da se usredsredimo na tog Gremionisa. Da li je on znao da ti je Jander suprug?"
"Nikada mu to nisam ni pomenula."
"Ne odbacuj to tek tako, Gladija. Nije suština u tome da li si mu rekla. Za razliku od drugih, nudio
ti se više puta. Usput: koliko puta, ukoliko se sećaš? Tri? Četiri puta? Koliko?"
"Nisam brojala", odgovori Gladija umorno. "Desetak puta, možda i više. Da, sve u svemu, nije
bio prijatna osoba, htela sam da naredim robotima da ga više ne puštaju na moje imanje."
"Da, ali ipak nisi. Da bi ti se ponudio toliko puta potrebno je vreme. Navraćao je da te vidi.
Sretao se s tobom. Imao je dovoljno vremena da uoči Janderovu prisutnost, i kako si se odnosila
prema njemu. Zar nije mogao da pogodi u kakvom ste odnosu?"
Gladija odmahnu glavom. "Ne verujem. Jander se nikad nije pojavljivao kada sam imala goste."
"Da li si mu ti naložila da se ne pojavljuje? Pretpostavljam da jesi."
"Jesam. Ali pre nego što nagovestiš da je to bilo stoga što sam se stidela naše veze, reći ću ti da
je, naprosto, u pitanju bila želja da izbegnem neprijatne komplikacije. Nisam se sasvim oslobodila
solarijanske potrebe za privatnošću kada je seks u pitanju - to je nešto za šta Auroranci već odavno
ne znaju."
"Razmisli još malo. Nije li, ipak, mogao nešto da nasluti? Eto, tu je, pred tobom, zaljubljen
čovek..."
"Zaljubljen!" Zvuk koji beše ispustila ličio je na frktaj. "Šta Auroranci znaju o ljubavi?"
"Verovao je da je zaljubljen u tebe, ali mu ti nisi uzvraćala istom merom. Imajući u vidu
osetljivost i sumnjičavost zaljubljenog kome nije uzvraćeno istom merom, nije li, ipak, mogao da
nasluti šta je bilo u pitanju? Razmisli malo! Da li je ikad, onako izokola, pomenuo Jandera? Da li je
rekao bilo šta što bi moglo pobuditi makar najmanju sumnju..."
"Nije! Nije! Naprosto je nezamislivo da bilo koji Auroranac stavlja neprijatne primedbe na račun
seksualnih sklonosti ili navika drugih ljudi."
"Nisu to morale biti grube primedbe. Možda, samo poneka šaljiva opaska. Bilo šta što bi moglo
nagovestiti da mu je bio poznat tvoj i Janderov odnos."
"Ne! Da je mladi Gremionis makar samo jednu reč izustio u tom smislu, nikada više ne bi ni
kročio u moju kuću; postarala bih se, čak, da se više s njim ne susretnem... Ali ne bi on uradio ništa
slično. Bio je pun obzira prema meni."
"Rekla si maločas 'mlad'... Koliko je godina tom Gremionisu?"
"Otprilike je mojih godina... Trideset pet. Možda je čak godinu ili dve mlađi."
"Pravo dete", primeti Bejli snuždeno. "Mlađi je i od mene. Ali u tim godinama... Pretpostavimo da
je ipak naslutio kakav je odnos između tebe i Jandera, ali da nije ništa rekao... baš ništa. Nije li,
uprkos tome, mogao biti ljubomoran?"
"Ljubomoran?"
Bejliju se iznenada učini da ta reč možda nema nikakvog značenja ni na Aurori, ni na Solariji.
"Ljut što si mu pretpostavila nekog drugog."
"Poznato mi je šta znači reč 'ljubomoran'", odvrati Gladija oštrim glasom. "Ponovila sam je samo
zato što me je iznenadilo da možeš i pomisliti da bi bilo koji Auroranac mogao osetiti ljubomoru. Na
Aurori, kada su polni odnosi u pitanju, nema ljubomore. Možda, kada su druge stvari u pitanju, ali ne
i kada je reč o seksu." Izraz na njenom licu bio je dovoljno rečit. "Čak i da je bio ljubomoran, od
kakvog bi to značaja bilo? Šta je, na kraju krajeva, u vezi s tim mogao učiniti?"
 "Mogao je reći Janderu da bi odnos sa jednim robotom mogao ugroziti tvoj položaj na Aurori..."
"Ali to bi bila laž!"
"Ipak, ukoiko mu je tako bilo rečeno, Jander je u to mogao poverovati - poverovati da te ugrožava,
da ti može naneti zlo. Ne bi li to mogao biti razlog njegovog 'mentalnog isključivanja'"
"Jander u to ne bi nikad poverovao. Svaki dan koji sam provodila s njim činio me je srećnom - i
to sam mu i rekla."
Bejli ostade miran. Očigledno, nije shvatala suštinu pitanja, i stoga je, naprosto, morao da joj ga
sasvim pojasni. "Siguran sam da ti je poverovao; ali nije li, isto tako, mogao biti nagnan da poveruje
i u reči neke druge osobe koja mu je govorila suprotno. I ukoliko se, u tom slučaju, našao usred
nepodnošljive dileme prouzrokovane Prvim zakonom..."
Gladijino lice se iskrivi. "To je šašavo!" kriknu ona. "Ponavljaš mi onu staru priču o Suzani
Kalvin i robotu koji je bio u stanju da čita misli drugih osoba. Niko iznad deset godina ne bi nikad
poverovao u to!"
"Ipak, nije li moguće da..."
"Ne, nije. Potičem sa Solarije i znam dovoljno o robotima da mi bude jasno da je to, naprosto,
nemoguće. U svakom slučaju, bio bi neophodan izvanredan stručnjak da tako nešto izazove kod nekog
robota. Dr Fastolf bi to možda bio u stanju da izvede, ali ne i Santiriks Gremionis. Gremionis je
modni kreator, i radi sa ljudima: oblikuje frizure i pravi nacrte za odeću. Ja radim to isto, ali sa
robotima. Gremionis u životu nije dotakao nekog robota. Ne zna ništa o njima; jedino što ume jeste da
im naredi da zatvore prozor, ili urade nešto slično tome. Ali pokušavaš li ti to da mi nagovestiš da je
odnos između Jandera i mene... da sam ja..." Ona snažno pritisnu prstom grudi, i obline njenih
malenih dojki jasno se ocrtaše ispod tkanine. "... Da sam ja prouzrokovala Janderovu smrt?"
"Ništa ti nisi svesno učinila", odgovori Bejli, želeći i sam da se zauzda, ali, nekako, ne uspevajući
da prestane s ispitivanjem. "A šta ako je Gremionis saznao od dr Fastolfa kako da..."
"Gremionis nije poznavao Fastolfa; uostalom, ne bi ni bio u stanju da shvati išta od onoga što bi
mu on mogao reći."
"Ne možeš biti potpuno sigurna šta je Gremionis mogao shvatiti, a šta nije; što se, pak, tiče toga da
li je poznavao dr Fastolfa - ukoliko je toliko oko tebe obletao, morao je često boraviti na tvom
imanju, i tako..."
"Dr Fastolf gotovo nikad nije boravio na mom imanju. Juče, kada te je doveo ovamo, tek je drugi
put prekoračio moj prag. Strahovao je da bi me njegovo nastojanje da bude u mojoj blizini moglo
udaljiti od njega - sam mi je to jednom rekao. Mislio je da je na taj način izgubio svoju kćer -
prilično šašavo... Shvataš li, Elija, da kada živiš nekoliko stotina godina, imaš više nego dovoljno
vremena da izgubiš na hiljade stvari. Budi zah-zahvalan, Elija, što ćeš kratko živeti." Nesuspregnuti
jecaji potresali su joj čitavo telo.
Bejli je pogleda i oseti se bespomoćan. "Žao mi je, Gladija. Nemam više pitanja. Da pozovem
nekog robota? Da li ti je potrebna pomoć?"
Ona zatrese glavom i samo odmahnu rukom. "Idi, sada, samo idi", reče ona slomljenim glasom.
"Molim te, odlazi."
Bejli je za trenutak oklevao, a onda krenu preko sobe, bacivši još jedan, brižan pogled put Gladije
dok je zamicao kroz vrata. Žiskar je išao za njim, a izvan kuće mu se pridruži i Denil. Bejli jedva da
ih je primećivao; samo je, na časak i odsutno pomislio kako se sve više navikava na njihovu
prisutnost, kao na vlastitu senku ili odeću, i kako će uskoro, možda, doći trenutak kada će se bez njih
osećati gotovo obnažen.
Koračao je žurno prema Fastolfovoj kući, dok mu se u glavi sve mutilo. Vasiliju je u početku
želeo da sretne iz čistog očaja, ne, čak, ni iz puke radoznalosti. U međuvremenu, međutim, stvari su se
promenile. Postojali su, ma koliko mali bili, svi izgledi da se spotakao o nešto zaista važno.

34.
Kada se Bejli vratio, na prijatnom Fastolfovom licu videle su se duboke bore.
"Ima li ikakvog napretka?, upita ga on.
"Otklonio sam bar jedan deo mogućnosti... možda."
"Jedan deo mogućnosti? A kako mislite da otklonite i drugi deo? Ili, još bolje: kako mislite da
ustanovite pravu mogućnost?"
"Kada neka mogućnost ne može da se otkloni, počinju da se naziru prave mogućnosti."
"A ako se ispostavi da je nemoguće otkloniti taj drugi deo mogućnosti koji tako zagonetno
pominjete?"
Bejli sleže ramenima. "Pre no što počnemo da traćimo vreme na to, voleo bih da se vidim sa
vašom kćerkom."
Fastolf je delovao razočarano. "Gospodine Bejli, učinio sam onako kako ste zahtevali i pokušao
da s njom stupim u vezu. Morao sam je, čak, probuditi."
"Hoćete da kažete da živi na delu planete gde je sada noć? Nije mi to palo na pamet..." Bejli se
smrknu. "Bojim se da se ponašam luckasto, zaboravljajući da više nisam na Zemlji. U podzemnim
Gradovima dan i noć izgubili su svaki smisao; doba dana po pravilu je svuda isto."
"Nije baš tako rđavo. Eos je robotičarski centar Aurore, i malo robotičara živi izvan njega.
Naprosto, još je spavala, i činjenica da sam je probudio nije, po svemu sudeći, naročito doprinela
njenom raspoloženju. Nije htela da razgovara sa mnom."
"Pozovite je ponovo", zatraži Bejli žurno.
"Razgovarao sam sa njenim sekretarom-robotom, i prošlo je nekoliko neprijatnih trenutaka dok su
poruke bile razmenjivane. Sasvim mi je jasno dala na znanje da ni na koji način ne želi da razgovara
sa mnom. Što se vas tiče, bila je nešto umerenija. Robot mi je saopštio da je spremna da vam posveti
pet minuta na svom privatnom kanalu..." Fastolf pogleda na merač vremena na zidu. "...ukoliko je
pozovete kroz pola sata. Ali ni pod kakvim okolnostima ne želi da se vidi sa vama lično."
"Njeni mi uslovi ne odgovaraju, baš kao ni vreme. Moram je lično videti, i provesti s njom
onoliko vremena koliko mi bude potrebno. Da li ste joj, dr Fastolfe, objasnili od kolike je to
važnosti?"
"Pokušao sam. Nije je zanimalo."
"Otac ste joj. Sigurno..."
"Neuporedivo je manje sklona da popusti mene radi, nego da je u pitanju neka strana osoba. Znao
sam to, pa sam se poslužio Žiskarom."
"Žiskarom?"
"Da, njime. Žiskar joj je, znate, velika slabost. Dok je studirala robotiku na univerzitetu, uzela je
sebi slobodu da izvrši neke manje prepravke u njegovom programu - ništa vas više od tog neće
zbližiti s nekim robotom, osim, razume se, Gladijinog načina. Bilo je to skoro kao da je Žiskar bio
Endru Martin."
"Ko je Endru Martin?"
"Ko je bio - ne ko jeste", odvrati Fastolf. "Nikad niste čuli za njega?"
"Ne, nisam."
"Čudno! Sva naša drevna predanja potiču sa Zemlje, a opet, na Zemlji kao da ne znaju za njih...
Endru Martin je bio robot koji je postepeno, korak po korak, poprimio ljudsko obličje. Da se
razumemo: i pre Denila je bilo humanoidnih robota, ali su svi oni bili poput igračaka, jedva nešto
više od automata. Ipak, bez obzira na to, čudesne su se priče ispredale o sposobnostima Endrua
Martina - pouzdan znak da su priče o njemu bile puke fantazije. Deo tih predanja bila je i jedna žena,
poznata kao Mala Gospoj'ca. Njihov odnos bio je odveć složen da bih vam ga sada podrobnije
objašnjavao; u svakom slučaju, gotovo da ne postoji devojčica na Aurori koja ne sanjari o tome da
bude Mala Gospoj'ca i ima Endrua Martina za robota. Vasilija je u tom pogledu bila srećnija - Žiskar
je bio njen Endru Martin."
"I?"
"Napomenuo sam njenom robotu da biste došli u pratnji Žiskara. Godinama ga već nije videla, pa
sam pomislio da bi je to moglo navesti da pristane da se vidi sa vama."
"Po svemu sudeći, nije vam uspelo."
"Nije."
"Onda moramo smisliti nešto drugo. Mora postojati način da je privolimo da se vidi sa mnom."
"Možda ćete nešto smisliti", složi se Fastolf. "Kroz nekoliko trenutaka pojaviće se na ekranu, i na
raspolaganju ćete imati pet minuta da je ubedite da je neophodno da se lično susretnete."
"Pet minuta! Šta mogu da učinim za pet minuta?"
"Ne znam. Ipak, i to je bolje nego ništa."

35.
Petnaest minuta kasnije, Bejli se smesti pred trodimenzionalni ekran, spreman da se susretne sa
Vasilijom Fastolf.
Dr Fastolf se sklonio, objasnivši, suvo se smešeći, da bi njegova prisutnost samo mogla doprineti
da mu kćer bude manje popustljiva. Ni Denila nije bilo. Samo je Žiskar bio u sobi da mu pravi
društvo.
"Trodimenzionalni kanal dr Vasilije je otvoren za prijem", oglasi se Žiskar. "Jeste li spremni,
gospodine?"
"Onoliko koliko to uopšte mogu biti", odvrati Bejli namršteno. Nije želeo da sedne, smatrajući da
će u stojećem položaju delovati ubedljivije. (Ali koliko je, uopšte, neki Zemljanin mogao biti
ubedljiv?)
Ekran se osvetli dok se, istovremeno, ostali delovi prostorije zamračiše, i uskoro se pred Bejlijem
ukaza jedna žena čiji su obrisi u početku bili nejasni. Stajala je sučelice prema njemu, oslonivši se
desnom rukom na laboratorijski stočić pretrpan raznim dijagramima. (Nema sumnje, i ona je
nameravala da ostavi utisak).
Dok se slika izoštravala, rubovi ekrana kao da su počeli da se rasplinjuju i Vasilijina prilika
(ukoliko je to bila ona) postepeno se sasvim uobliči. Stajala je u sobi koja je po svemu delovala
stvarno, osim što se po onome što se u njoj nalazilo razlikovala od sobe u kojoj se Bejli nalazio;
linije na mestu dodira bile su oštro izražene.
Na sebi je imala tamnosmeđe, široke pantalone koje su od butina naniže bile poluprozirne, tako da
su joj se mogli videti nejasni obrisi nogu. Nosila je tesnu bluzu bez rukava, tako da su joj ruke bile
obnažene do ramena. Izrez na grudima bio je dubok, dok joj je plava kosa bila uvijena u sitne
kovrdže.
Nije bila nimalo nalik na svog oca, i sasvim sigurno, nije imala očeve velike uši. Bejli pomisli da
joj je majka morala biti veoma lepa žena, i da je Vasilija imala sreće pri mešanju roditeljskih gena.
Bila je niska rasta i u crtama njenog lica Bejli je lako uočio veliku sličnost sa Gladijom - iako joj
je izraz bio daleko hladniji i sadržao sva obeležja ličnosti snažne volje.
 "Jeste li vi onaj Zemljanin koji je došao da reši problem mog oca?" upita ona oštro.
"Jesam, dr Fastolf", odvrati Bejli istim, prepadajućim tonom.
"Možete me zvati dr Vasilija. Ne bih želela da budem oslovljavana isto kao moj otac."
"Dr Vasilija, moram porazgovarati sa vama, licem u lice, onoliko dugo koliko je to razumno."
"Ne sumnjam da tako mislite. Međutim, budući da ste Zemljanin, predstavljate ozbiljno izvorište
zaraza."
"Medicinski sam potpuno proveren, i ne predstavljam opasnost ni za koga. Vaš otac je sve vreme
sa mnom već više od jednog dana."
"Moj otac izigrava idealistu, i povremeno mora da čini stvari koje će ga predstaviti u takvoj
svetlosti. Nemam nameru da ga u tom pogledu sledim."
"Pretpostavljam da mu ne želite nikakvo zlo. Ipak, moglo ga snaći ukoliko odbijete da se sretnete
sa mnom."
"Samo gubite vreme. Neću se sresti s vama, osim, isključivo, na ovaj način; pored toga, već je
prošla polovina vremena koje sam odlučila da vam posvetim. Ukoliko vam to ne odgovara, možemo
odmah prekinuti naš razgovor."
"Žiskar je ovde, dr Vasilija, i želeo bi da vam preporuči da se ipak sretnemo."
Žiskar stupi u vidno polje. "Dobro jutro, Mala Gospoj'ce", reče on tihim glasom.
Vasilija je za trenutak delovala pometeno, ali kada je ponovo progovorila, glas joj je bio osetno
blaži. "Milo mi je, Žiskare, što te ponovo vidim, i sastaću se s tobom kada god to poželiš... Ali
nemam nameru da se nađem s ovim Zemljaninom, čak ni na tvoj nagovor."
"U tom slučaju", umeša se Bejli, izbacujući u očajanju svoju poslednju kartu, "moraću da slučaj
Santiriksa Gremionisa iznesem u javnost bez prethodnog dogovora s vama."
Vasilijine oči se raširiše, i ona podiže ruku sa police i stisnu je u pesnicu. "Kakve to veze ima s
njim?"
"Nikakve, osim što je u pitanju zgodan mlad čovek i što ste vas dvoje dobri poznanici. Dakle,
treba li da nastavim da se njime bavim, bez prethodnog razgovora s vama?"
"Reći ću vam sada, ovog časa..."
"Ne, nećete", gotovo povika Bejli. "Nećete mi ništa reći, ukoliko se ne srtenemo licem u lice."
Usne joj se stisnuše. "U redu, onda, sastaću se s vama, ali neću ostati ni časak duže no što budem
smatrala potrebnim. Upozoravam vas na to... Povedite i Žiskara."
Veza se uz prasak prekinu, i Bejli gotovo oseti vrtoglavicu pri nagloj promeni pozadine. On
potraži naslonjaču i skoro se sruči u nju.
Žiskar ga je još pridržavao za lakat, kao da želi da se uveri da je bezbedno seo. "Mogu li vam,
gospodine, na bilo koji način biti od pomoći?" upita on.
"Dobro sam", odvrati Bjeli. "Potrebno mi je samo da dođem do daha."
Dr Fastolf je stajao pred njim. "Izvinjavam se još jednom što nisam postupio kao pravi domaćin.
Slušao sam vaš razgovor i gledao vas preko kućne veze koja omogućava samo prijem, ali ne i
odašiljanje slike i zvuka. Želeo sam da vidim svoju kćer, čak i ako ona nije videla mene."
"Shvatam vas", odgovori Bejli, blago dahćući. "Ukoliko vam pravila lepog ponašanja nalažu da se
izvinite zbog onoga što ste učinili - opraštam vam."
"Ali šta je to s tim Santiriksom Gremionisom? Njegovo mi je ime potpuno nepoznato."
Bejli pogleda naviše u Fastolfa. "Dr Fastolfe", odgovori on, "njegovo sam ime prvi put čuo jutros
od Gladije. Znam veoma malo o njemu, ali ipak sam rizikovao da ga pomenem vašoj kćeri. Izgledi su
bili više nego mali, međutim, uprkos tome, dobio sam ono što sam želeo. Vidite, ponekad sam u
stanju da izvučem korisne zaključke, čak i na osnovu oskudnih obaveštenja, te vas molim da mi
dopustite da i dalje tako nastavim. Molim vas, stoga, da ubuduće što predusretljivije sarađujete sa
mnom, i da mi više ne pominjete psihičku sondu."
Fastolf ništa ne odgovori i Bejli oseti mračno zadovoljstvo što je uspeo svoju volju prvo da
nametne kćerki, a potom i ocu.
Ali koliko će još moći u tome da istraje - ni sam nije znao.
VASILIJA
36.
Bejli naglo zastade kraj vrata vozila. "Žiskare, ne želim da se prozori zatamne..." napomenu on
odlučno. "Ne želim ni da sedim na zadnjem sedištu. Želim da sedim na prednjem sedištu i da
posmatram okolinu. Budući da ću sedeti između tebe i Denila, biću dovoljno bezbedan, sem, razume
se, ukoliko neko ne pokuša da uništi samo vozilo. U tom slučaju, pak, svima bi nam bio kraj, i ne bi
bilo važno sedim li na prednjem ili zadnjem sedištu."
Pred žestinom ovog zahteva Žiskar se povuče, uz puno poštovanja. "Gospodine, ukoliko osetite da
vam je zlo..."
"U tom ćeš slučaju zaustaviti vozilo i ja ću se prebaciti na zadnje sedište, a ti možeš zatamniti
stražnja okna. U stvari, čak se nećeš morati ni zaustavljati - mogu se prebaciti pozadi i dok je vozilo
u pokretu. Stvar je u tome, Žiskare, da se moram što je moguće više navići na Auroru; i od svega je
pri tom za mene najvažnije da se prilagodim boravku na Otvorenom. Shvati ovo, Žiskare, kao
naređenje."
Denil se umeša. "Prijatelju Žiskare", reče on "mislim da je partner Elija sasvim u pravu u pogledu
svog zahteva... U kolima će biti sasvim bezbedan."
Pomalo oklevajući (Bejli baš nije bio u stanju da tačno odredi izraz njegovog ne sasvim ljudskog
lica) Žiskar popusti i zauze mesto za upravljačem. Bejli uđe za njim i pogleda kroz staklo vetrobrana,
ali bez one samouverenosti od maločas. U svakom slučaju, prisna blizina robota koju je osećao s obe
strane delovala je utešno.
Vozilo krenu, potisnuto mlazevima komprimovanog vazduha, zaljuljavši se za trenutak kao da traži
oslonac. Negde u dubinama stomaka Bejli oseti mučninu, i iz sve snage se potrudi da ne zažali zbog
svog malopređašnjeg izliva hrabrosti. Nije imalo nikakvog smisla uveravati sebe da ni Denil ni
Žiskar nisu osetili nikakav strah i da bi trebalo da se ponaša poput njih dvojice. Roboti nisu bili u
stanju da osete zebnju.
Vozilo odjednom jurnu svom silinom i Bejlija sila teže gotovo prikova za sedište. Trenutak
kasnije, vozilo se kretalo brzinom kakva se na Zemlji postizala samo na najbržim ekspresnim
putevima u Gradu. Širok, travnat put prostirao se ispred njih.
Izgledalo je da se vozilo kreće većom brzinom nego što se u stvari kretalo, budući da ni na jednoj
strani puta nije bilo poznatih svetala i zdanja Grada; unaokolo su se prostirali samo široki pojasevi
zelenila, i tek povremeno, minuli bi obrisi nekih nepravilih ustrojstava.
Bejli se borio da što ravnomernije diše, i da što staloženije govori o beznačajnim stvarima.
"Ne vidim, Denile, nikakvu farmu", primeti Bejli. "Ovdašnje tle kao da se ne obrađuje."
"Nalazimo se na gradskom području, partneru Elija", odgovori Denil. "Ovdašnje zemljište je u
privatnoj svojini, i uglavnom je namenjeno gradnji novih kuća i parkova."
"Gradsko područje?" Bejli nije krio svoje zaprepašćenje. Dobro mu je, naime, bilo poznato
značenje reči Grad.
"Eos je najveće i najvažnije mesto na čitavoj Aurori; zapravo, i prvo naselje stvoreno na ovoj
planeti. U njemu je i sedište vlade. Imanje predsednika vlade nalazi se u blizini, i uskoro ćemo proći
pored njega."
Ne samo grad, već još i najveći. Bejli se osvrnu unaokolo. "Iz nekog razloga bio sam ubeđen da se
gazdinstva Gladije i dr Fastolfa nalaze izvan gradskog atara. Mislio sam da je već trebalo da uđemo
u sam grad."
"Odavno smo već, partneru Elija, u samom njegovom središtu. Ono se prostire na oko sedam
kilometara, a mesto ka kome smo se uputili udaljeno je od njega četrdesetak kilometara."
"Ovo - centar grada? Ali ne vidim nikakve zgrade!"
"Nisu ni postavljene tako da se vide s puta... Ali baš sada možeš videti jednu, tamo između
drveća. To je gazdinstvo Fuada Laborda, poznatog pisca."
"Zar na osnovu izgleda možeš reći čije je koje imanje?"
"Izgled svakog od njih zapisan je u mojoj memoriji", odgovori Denil ozbiljno.
"Nema nikakvog saobraćaja na putu. Zbog čega?"
"Veća rastojanja prevaljuju se letelicama ili vozilima na magnetskim jastučićima. Pored toga,
mreža trodimenzionalnih vizifona..."
"Na Solariji ih nazivaju mrežom 'susretanja'", primeti Bejli.
"I ovde, u svakodnevnom govoru; međutim, trodimenzionalni kontakt (TDK) je zvaničan naziv.
Najveći deo komunikacija obavlja se tim putem. Najzad, budući da Auroranci vole šetnje, nije za njih
ništa neobično da prepešače i po nekoliko kilometara radi odlaska u posetu, ili čak, poslovnog
sastanka - razume se, kada imaju dovoljno vremena."
"A mi moramo stići do odredišta koje je suviše daleko da bismo se do njega prošetali, suviše
blizu da bismo išli vazduhoplovom, a pošto trodimenzioni kontakt nije poželjan - idemo tamo
zemaljskim vozilom."
"Tačnije rečeno, partneru Elija, lebdećim vozilom, mada se, uistinu, i ono računa kao zemaljsko
vozilo."
"Koliko će nam vremena biti potrebno da stignemo do Vasilijinog gazdinstva?"
"Ne mnogo, partneru Elija. Ona, kao što ti je verovatno poznato, živi u krugu Robotičkog
instituta."
Neko vreme vozili su se u tišini. "Tamo ispred nas, iznad obzorja, kao da se naoblačilo", primeti
Bejli.
Žiskar uđe velikom brzinom u jednu krivinu, i vozilo se nagnu pod uglom od tridesetak stepeni.
Bejli glasno zastenja i pribi se uz Denila koji ga svojom levom rukom čvrsto, kao mengelama, obujmi
oko ramena, pridržavši ga istovremeno i drugom rukom. Kada vozilo iziđe iz krivine, Bejli poče
ponovo lagano da diše.
"Da, kao što je bilo rečeno u vremenskoj prognozi, oni oblaci tamo treba da nam kasnije tokom
dana donesu malo kiše."
Bejli se namršti. Jednom prilikom - jednom - na Zemlji ga je, na Otvorenom, zatekla kiša. Imao je
tada utisak da je odeven stao pod tuš hladne vode. Nekoliko trenutaka ostao je tako, obuzet gotovo
paničnim strahom, shvativši da nema ručkice pomoću koje bi mogao zatvoriti tu nebesku slavinu.
Kiša je mogla liti doveka... A onda su svi stali da jurcaju i on je pojurio za ostalima, nastojeći da se
domogne bezbedne i utešne suvoće Grada.
Ali ovo je bila Aurora i on pojma nije imao šta bi čovek mogao učiniti kada počne da kiši,
pogotovo što nije bilo Grada u koji bi se mogao skloniti. Odjuriti do najbližeg imanja? Da li su
slučajni namernici uopšte bili poželjni?
Potom uđoše u jednu manju krivinu i Žiskar se oglasi. "Gospodine, nalazimo se na parkiralištu
Robotičkog instituta. Uskoro ćemo ući i na imanje dr Vasilije, koje se nalazi u krugu Instituta."
Bejli klimnu. Putovanje kolima trajalo je između petnaest i dvadeset minuta (koliko je mogao da
proceni, dakako,prema zemaljskom vremenu), i on oseti zadovoljstvo što se najzad okončalo. "Pre
nego što se sretnem sa kćerkom dr Fastolfa, želeo bih da saznam nešto više o njoj", reče on gotovo
bez daha. "Ti je poznaješ, Denile, zar ne?"
"U vreme kada sam bio stvoren, dr Fastolf i njegova kćer su već duže vremena živeli odvojeno",
odgovori Denil. "Nikada je nisam upoznao."
"Ali što se tebe tiče, Žiskare, ti i ona znali ste se veoma dobro. Je li tako?"
"Jeste, gospodine", odgovori Žiskar mirno.
"Bili ste veoma privrženi jedno drugom?"
"Verujem, gospodine", odgovori Žiskar, "da je kćerka dr Fastolfa osećala zadovoljstvo u mom
prisustvu."
"A da li si i ti osećao zadovoljstvo u njenom društvu?"
Činilo se da Žiskar traži način da se prikladno izrazi. "U meni je to pobuđivalo osećanje za koje
verujem da predstavlja ono što ljudska bića nazivaju 'zadovoljstvom' što su u društvu nekog drugog
ljudskog stvora."
"Ali imam utisak, i nešto više od toga kada je Vasilija bila u pitanju. Jesam li u pravu?"
"Njeno osećanje zadovoljstva što je u društvu sa mnom", odgovori Žiskar, "čini se da je
stimulisalo ona pozitronska svojstva koja u meni izazivaju stanje slično onom što kod ljudskih bića
proishode iz osećanja zadovoljstva. Tako mi je, bar, jednom rekao sam dr Fastolf."
"Zbog čega je Vasilija napustila svog oca?" upita Bejli naglo.
Žiskar ništa ne odgovori.
"Momak, nešto sam te pitao", ponovi Bejli, unevši, iznenada, u svoj glas zapovednički ton, kojim
se Zemljani obično obraćaju robotima.
Žiskar okrenu glavu i netremice se zagleda u Bejlija, i ovaj, na časak, pomisli da se mirno
svetlucanje robotovih očiju pretvorilo u gnevni odsjaj zbog ponižavajuće reči kojom je bio oslovljen.
Ipak, Žiskar odgovori mirno, i na njegovom licu nije bilo nikakvog određenog izraza. "Voleo bih,
gospodine, da mogu da odgovorim na vaše pitanje, ali gospođica Vasilija mi je svojevremeno
naredila da o stvarima vezanim za njeno odvajanje od oca nikada ni reč ne izustim."
"Ipak, ja ti sada naređujem da to učiniš, a mogao bih, ukoliko to poželim, da to bezuslovno
uradim."
"Žao mi je", odgovori Žiskar. "U vreme kada mi je gospođica Vasilija dala taj nalog, bila je već
dovoljno sposoban robotičar i umela je to da uradi tako da se njen nalog poštuje - bez obzira,
gospodine, na sve što biste vi sada mogli preduzeti."
"Mora da je zaista bila sposoban robotičar", nastavi Bejli, "budući da je, kako mi dr Fastolf reče,
povremeno unosila i neke izmene u tvoj program."
"Nije, pri tom, gospodine, bilo nikakve opasnosti. Sam dr Fastolf uvek je mogao pravovremeno
ispraviti svaku grešku."
"Je li ikad bilo potrebe za tim?"
"Ne, nije, gospodine."
"Kakva je bila priroda tih izmena?"
"Bile su to, gospodine, sitne izmene."
"Možda, ali me ipak zanimaju. Šta je tačno uradila?"
Žiskar je oklevao i Bejli smesta shvati šta je bilo u pitanju. "Bojim se, gospodine, da vam na
pitanja vezana za te izmene nisam u mogućnosti da pružim odgovor", reče on.
"Zbog čega? Zabranjeno ti je?"
"Nije, gospodine, ali se unošenjem izmena automatski briše sve što je ranije postojalo. Ukoliko bi
i bile izvršene neke promene, meni bi se činilo da sam oduvek bio takav, i ne bih se sećao kako sam
izgledao pre tih promena."
"Ali u tom slučaju, otkud znaš da su u pitanju bile samo sitne izmene?"
"Budući da dr Fastolf nikada nije osetio potrebu da ispravi išta od onoga što gospođica Vasilija
uradila - tako mi je, bar, on sam jednom prilikom rekao - mogu, sasvim osnovano, pretpostaviti da su
izmene zaista bile sitne. Možete se o tome raspitati kod gospođice Vasilije."
"I hoću", potvrdi Bejli.
"Bojim se, međutim, gospodine, da neće biti voljna da vam na to pitanje odgovori."
Bejli oseti potištenost. Do sada je razgovarao sa dr Fastolfom, Gladijom i dvojicom robota, i svi
su oni imali razloga da sarađuju s njim. Sada je, međutim, po prvi put, trebalo da se suoči sa jednom
osobom čiji je stav prema njemu, u najmanju ruku, bio odbojan.

37.
Bejli iziđe iz vozila, koje je počivalo na tlu obraslom travom, i oseti veliko zadovoljstvo što pod
nogama ponovo ima čvrstu podlogu.
On se iznenađeno obazre oko sebe, jer su okolne zgrade bile međusobno gusto zbijene; jedna od
njih, ona s njegove desne strane, iako jednostavna, bila je izrazito velika i delovala je kao neki
pravougaoni blok sazdan od metala i stakla.
"Je li ovo Robotički institut?" upita on.
"Čitav ovaj kompleks, partneru Elija, predstavlja Robotički institut", odgovori Denil. "Pred tobom
je, sada, samo jedan njegov deo; izgrađen je sa nešto međusobno gušće zbijenim zgradama nego što je
običaj na Aurori, stoga što predstavlja svojevrsnu, čak i politički samostalnu jedinicu. Tu su
stambene zgrade, laboratorije, biblioteke, zajedničke vežbaonice, i tako dalje. Ono veliko zdanje
predstavlja administrativnu upravu."
"Prilično neauroranski, sve te zgrade tako zbijene - sudeći, bar, prema onome što sam video od
Eosa... Rekao bih da je to moralo izazvati prilično nezadovoljstvo..."
"Vrlo verovatno, partneru Elija, ali šef Instituta prisan je prijatelj sa predsednikom vlade, koji je,
opet, prilično uticajan, te je, verujem, zbog potreba istraživačkog rada načinjen izuzetak." Denil se
zamišljeno obazre oko sebe. "Zaista je sve ovde zbijenije nego što sam pretpostavljao", dodade on.
"Pretpostavljao? Zar još nikad nisi bio ovde?"
"Nisam, partneru Elija."
"A ti, Žiskare?"
"Ni ja", odgovori Žiskar.
"Bez poteškoća ste našli put ovamo - izgledalo je kao da vam je ovo mesto poznato."
"Dobili smo sva potrebna obaveštenja, partneru Elija", objasni Denil, "budući da je trebalo da te
dopratimo ovamo."
Bejli zamišljeno klimnu. "Zbog čega dr Fastolf nije pošao sa nama?" upita on, i odmah, ponovo,
pomisli kako nema nikakvog smisla to što pokušava da uhvati robota u trenutku nepažnje. Sasvim je
svejedno da li im je pitanje postavljeno na brzinu ili neočekivano - roboti će uvek sačekati dok
pitanje ne obrade, i tek potom odgovoriti. Robota, naprosto, niste mogli zateći nespremnog.
"Kao što dr Fastolf sam reče", odgovori Denil, "budući da nije član Instituta, smatrao je da ne bi
bilo poželjno da dođe nepozvan."
"Ali zbog čega i on nije član?"
"Razlog tome nikad mi nije bio saopšten, partneru Elija."
Bejli se okrete prema Žiskaru. "Ni meni", spremno odgovori robot.
Nisu znali? Ili im je rečeno da kažu da ne znaju? Bejli sleže ramenima. Ti o nije bilo tako važno.
Ljudska bića mogla su lagati, i u tom smislu davati sasvim određene naloge robotima.
Razume se, ukoliko je istražitelj bio dovoljno spretan, ili bezobiran, mogao je navesti, ili
primorati, ljudska bića da priznaju da lažu; ukoliko je bio dovoljno vešt, ili lukav, mogao je i robote
navesti da zanemare naloge koji su im dati. Ali reč je bila o različitoj vrsti osposobljenosti, i kada su
roboti bili u pitanju, Bejli se osećao sasvim nemoćan.
"Gde bismo mogli da potražimo dr Vasiliju Fastolf?" upita on.
"Njeno imanje je odmah tu, ispred nas", odgovori Denil.
"Dobili ste, znači, i obaveštenje o tome gde se nalazi?"
"To smo obaveštenje, partneru Elija, još odranije imali u našim memorijama."
"U redu, onda, vodite me."
Narandžasto sunce već je prilično odskočilo; bilo je već blizu podneva. Približivši se Vasilijinoj
kući, zađoše u senku fabrike i Bejli se malo trže, osetivši kako je temperatura odmah naglo pala.
Usne mu se malo zgrčiše na pomisao o dolasku i naseljavanju svetova na kojima ne bi bilo
Gradova, na kojima je temperatura nestalna i podložna nepredvidljivim, glupim promenama...
Istovremeno je s izvesnom nelagodnošću zapazio da su se oblaci na obzorju vidljivo nagomilali. Kiša
se mogla sručiti svakog časa, mogla je da počne da lije kao iz kabla.
Zemlja! Bejli oseti kako ga obuzima čežnja za Gradovima.
Žiskar prvi uđe u zgradu, a Denil ispruži ruku kako bi sprečio Bejlija da uđe odmah za njim.
Razume se! Žiskar je otišao u izviđanje.
Uistinu, tako se ponašao i Denil. Oči su mu pretraživale okolinu sa pomnošću s kojom se nikakav
ljudski pogled nije mogao meriti. Bejli je bio siguran da tim robotskim očima nije promicala ni
najmanja pojedinost. (Pitao se, ponekad, zbog čega nemaju četiri oka, pravilno raspoređena, ili, čak,
optičku traku koja bi se protezala oko cele glave. Što se Denila tiče, to se, razume se, nije moglo
očekivati, budući da je trebalo što više da podseća na ljudsko biće, ali sa Žiskarom je bila druga
stvar. Možda bi to, ipak, na neki način poremetilo njegov vid, s čime njegova pozitronska kola ne bi
bila u stanju da iziđu na kraj? Za trenutak, Bejli pomisli kako malo zna o složenim zahtevima koji
opterećuju život jednog robotičara).
Žiskar se ponovo pojavi na ulazu i klimnu. Denil s uvažavanjem, lakim dodirom ruke, podstaknu
Bejlija da krene napred. Vrata su bila odškrinuta.
Na vratima Vasilijine kuće nije bilo brave, kao uostalom ni na vratima Gladijine i Fastolfove
kuće, priseti se Bejli. Retka naseljenost i izdvojeni način življenja doprinosili su privatnosti; nema
sumnje da je, pri tom, i navika neuplitanja u tuđe stvari bila od pomoći. A kada je već reč o tome,
sveprisutni roboti-stražari bili su neuporedivo pouzdaniji od bilo kakve brave.
Blagi pritisak Denilove ruke po ramenu naglo zaustavi Bejlija. Žiskar koji je stajao ispred njih,
tihim je glasom razgovarao s dvojicom robota, koji su mu bili veoma nalik.
Bejlija odjednom podiđoše hladne srsi. Šta ako bi mu, na brzinu, podmetnuli nekog drugog robota
umesto Žiskara? Da li bi bio u stanju da uoči obmanu? Kako da, uopšte, odredi koji je koji od dva
gotovo istovetna robota? Zar ne bi mogao biti predat nekom robotu kome nije izdata naredba da se
stara za njegovu bezbednot, robotu koji bi ga u neznanju mogao izložiti opasnosti, i potom mu, u
slučaju potrebe, sa fatalnim zakašnjenjem pohitati u pomoć?
"Neverovatna je međusobna sličnost Žiskara i ovih robota", reče on tiho Denilu, nastojeći da mu
glas ostane miran. "Možeš li da ih razlikuješ?"
"Razume se, partneru Elija", odgovori Denil. "Razlikuju se po načinu izrade, a i oznake su im
različite."
"Meni baš ne izgledaju različiti."
"Nisi navikao da uočavaš tu vrstu pojedinosti."
Bejli se ponovo zagleda u robote. "O kakvim to oznakama govoriš?"
"Lako su uočljive, partneru Elija, ukoliko znaš gde treba da pogledaš, i ukoliko su ti oči osetljivije
na infracrveni deo spektra nego što su to ljudske."
"U tom slučaju bih znači imao teškoća ukoliko bi bilo potrebno da ih identifikujem. Je li tako?"
"Ne, uopšte ne, partneru Elija. Trebalo bi samo da zatražiš od robota da ti kaže svoje puno ime i
serijski broj, i on bi ti to bez oklevanja rekao."
"Čak i ukoliko bi mu bilo naloženo da mi da pogrešne podatke?"
"Zbog čega bi bilo ko izdao takav nalog bilo kom robotu?"
Bejli odustade od daljeg raspitivanja.
U međuvremenu se Žiskar vratio do njih. "Gospodine, očekuju vas", obavesti on Bejlija. "Molim
vas, pođite ovuda."
Dvojica Vasilijinih kućnih robota pođoše napred. Bejli i Denil su ih sledili, pri čemu je Denil i
dalje zaštitnički pridržavao Bejlija za lakat.
Iza njih dvojice išao je Žiskar.
Dvojica robota zaustaviše se pred jednim dvokrilnim vratima koja su se otvorila naizgled
automatski tako što su oba krila skliznula u stranu. Soba koja se ukazala pred njima bila je prigušeno
osvetljena - dnevna svetlost s mukom se probijala kroz debele, navučene zavese.
Bejli u sobi jedva nazre neku sitnu osobu koja je napola sedela na visokoj stolici, nalik na barsku,
laktom se oslonivši na sto što se protezao dužinom čitavog zida.
Bejli i Denil kročiše u sobu; Žiskar ih je u stopu pratio. Vrata se za njima zatvoriše, posle čega u
prostoriji postade još mračenije.
Istog časa sobom se razleže jedan oštar ženski glas. "Ne prilazite bliže! Ostanite tu gde ste!"
Sobu odjednom preplavi dnevna svetlost.

38.
Bejli zatrepta i pogleda uvis. Tavanica je bila od stakla, i kroz nju se moglo videti sunce.
Blistavost sunca bila je na neki način prigušena, tako da se u njega moglo gledati; međutim, to kao da
uopšte nije uticalo na osvetljenost prostoruje. Po svemu sudeći je staklo (ili ma koji prozirni
materijal da je bio u pitanju) razlivalo svetlost, ne upijajući je.
Bejli skrenu pogled naniže, na ženu, koja je i dalje sedela u istom položaju. "Dr Vasilija Fastolf?"
upita on.
"Dr Vasilija Alijena, ukoliko vam je potrebno moje puno ime. Ne služim se tuđim imenima.
Možete me zvati, naprosto, dr Vasilija. Pod tim me imenom znaju svi na Institutu." Njen glas, dotad
gotovo grub, odjednom smekša. "A kako si ti, stari moj prijatelju Žiskare?"
Žiskarov glas čudno je odudarao od uobičajenog. "Pozdravljam vas..." On za trenutak zastade.
"Pozdravljam te, Mala Gospoj'ce."
Vasilija se nasmeši. "A ovo je, pretpostavljam, humanoidni robot o kome sam toliko slušala...
Denil Olivav?"
"Tako je, dr Vasilija", odgovori Denil odlučno.
"Konačno, imamo i jednog... Zemljanina."
"Elija Bejli, dr Vasilija", odgovori Bejli kruto.
"Da, poznato mi je da i Zemljani imaju imena, i da je vaše Elija Bejli", odvrati ona hladno.
"Nimalo niste nalik na glumca koji je tumačio vaš lik u onoj hipertalasnoj drami."
"Sasvim sam svestan toga, dr Vasilija."
"Onaj koji je tumačio Denila bio mu je, međutim, dosta sličan; ipak, pretpostavljam da se nismo
okupili da bismo razgovarali o tom komadu."
"Ne, nismo."
 "Pretpostavljam da smo ovde, Zemljanine, da porazgovaramo o nečemu što ste hteli da mi
saopštite o Santiriksu Gremionisu, i da svršimo s tim. Jesam li u pravu?"
"Ne sasvim", odgovori Bejli. "Nije to glavni razlog mog dolaska ovamo, mada sam pretpostavljao
da ćemo doći i na tu temu."
"Zaista? Zamišljate li, možda, da smo ovde da bismo se upustili u beskonačan i složen razgovor o
bilo kojoj temi koju sami izvolite da odaberete?"
"Mislim, dr Vasilija, da bi bilo uputno s vaše strane da mi omogućite da ovaj razgovor vodim
prema sopstvenoj želji."
"Je li to pretnja?"
"Ne, nije."
"Budući da još nikad nisam srela nekog Zemljanina, možda bi bilo zanimljivo videti koliko zbilja
ličite na glumca koji vas je tumačio - mislim, ne samo po spoljašnjem izgledu. Jeste li zbilja takav
majstor kakvim su vas prikazali u tom komadu?"
"Taj komad je", odvrati Bejli s vidljivom odbojnošću, "pružio potpuno pogrešnu sliku o mojoj
ličnosti i preterao u svakom pogledu. Više bih voleo da me prihvatite onakvog kakav jesam i da o
meni sudite na osnovu onoga što sada imate pred sobom."
Vasilija se nasmeja. "Sve mi se čini da moja pojava nije na vas ostavila naročiti utisak. Moram
reći da vam to ide u prilog. Ili možda smatrate da vas ta stvar sa Gremionisom, koju imate na umu,
stavlja u položaj da mi naređujete?"
"Ovde sam isključivo zbog toga da ustanovim istinu u vezi sa smrću onog humanoidnog robota,
Jandera Panela.
"Smrću? Znači, smatrate da je bio živ?"
"Koristim, naprosto, samo jednu jednosložnu reč, umesto fraza poput 'stavljen van upotrebe'. Da li
vas reči kao 'mrtav' ili 'smrt' iz nekog razloga uznemiruju?"
"Uspešno se mačujete..." primeti Vasilija. "Debrete, prinesi Zemljaninu stolicu. Umoriće se ovako
stojeći, ukoliko ovaj naš razgovor potraje. Potom se vrati u svoje udubljenje. Možeš i ti sesti, Denile,
a ti, Žiskare, stani ovde pokraj mene."
Bejli sede. "Hvala ti, Debrete... Dr Vasilija, nemam nikakvih ovlašćenja da vas ispitujem; mislim,
nemam nikakav pravni osnov da vas prinudim da odgovarate na moja pitanja. Ipak, smrt Jandera
Panela dovela je vašeg oca u položaj u kome..."
"Dovela je u izvestan položaj - koga?"
"Vašeg oca."
"Zemljanine, s vremena na vreme pominjem izvesnu osobu kao svog oca, ali niko drugi to ne čini.
Molim vas, koristite odgovarajuće ime."
"Dr Hana Fastolfa. On je vaš otac, je li tako? Bar formalno?"
"Služite se biološkom odrednicom..." primeti Vasilija. "Delim gene s njim na način karakterističan
za ono što se na Zemlji smatra odnosom oca i kćeri. Na Aurori je to sasvim nebitno, osim u
medicinskom i genetskom smislu. Mogu da se prisetim izvesnih tegoba vezanih za metabolizam zbog
kojih bi valjalo ispitati fiziološko i biohemijsko ustrojstvo onih sa kojima delim gene - roditelja,
braće ili sestara, dece, i tako dalje. U svakom drugom pogledu, razgovarati o tim odnosima u
auroranskom se društvu ne smatra izrazom osobitog ukusa... Govorim vam sve ovo stoga što ste
Zemljanin."
"Ukoliko sam", odvrati Bejli, "narušio vaše običaje, razlog tome je moje neznanje, te vas molim
za izvinjenje. Mogu li gospodina koji je predmet našeg razgovora navoditi po imenu?"
"Svakako."
 "U tom slučaju... Vidite, smrt Jandera Panela dovela je dr Hana Fastolfa u težak položaj, te sam
pretpostavio da vam on dovoljno znači da biste bili spremni da mu pomognete."
"To ste pretpostavili? A zbog čega?"
"Stoga što je on vaš... Stoga što vas je on othranio. Brinuo se o vama. Stoga što ste međusobno bili
toliko bliski. On još gaji najlepša osećanja prema vama."
"Da li vam je on to rekao?"
"To je, kao sasvim očigledno, proisteklo iz naših razgovora - kao i iz činjenice da se veoma
zainteresovao za jednu Solarijanku, Gladiju Delmar, samo zbog toga što ga veoma podseća na vas."
"Je li vam i to on rekao?"
"Jeste, ali čak i da nije, sličnost vas dve više je nego očigledna."
"Bez obzira na to, Zemljanine, smatram da dr Fastolfu ništa ne dugujem. Možete odbaciti svoju
pretpostavku."
Bejli pročisti grlo. "Nezavisno od ličnih osećanja koje možete imati, ili ne imati, javlja se i
pitanje budućnosti Galaksije. Dr Fastolf želi da se nastavi s istraživanjem novih svetova koje bi
naselila ljudska bića. Dr Falstof smatra da bi po Auroru i čitavo čovečanstvo bilo katastrofalno
ukoliko bi političke posledice Janderove smrti uticale na donošenje odluke da roboti budu ti koji će
istražiti i naseliti nove svetove. Siguran sam da ni na koji način ne biste želeli da budete deo te
katastrofe."
Vasilija ga pažljivo odmeri. "Bili biste potpuno u pravu", odgovori ona ravnodušno, "da se nekim
slučajem slažem sa dr Fastolfom. Ali ne slažem se. Ne vidim ništa loše u zamisli da humanoidni
roboti obave taj zadatak. U stvari, ovde sam na Institutu upravo stoga da tome doprinesem. Ja sam
Globalista. Budući da je dr Fastolf Humanista, on mi je politički neprijatelj."
Odgovori su joj bili odlučni i neposredni, i ništa duži nego što je bilo neophodno. Posle svakog od
njih zaćutala bi, kao da sa zanimanjem iščekuje kakvo će biti naredno pitanje. Bejli je imao utisak da
ju je zanimao, da ju je zabavljao, nagađala je koje bi moglo biti njegovo naredno pitanje, odlučna da
mu pruži najoskudniji mogući odgovor, kako bi ga naterala da postavi novo pitanje.
"Jeste li odavno član ovog Instituta?" upita Bejli.
"Od njegovog nastanka."
"Ima li vas dosta?"
"Cenim da su trećina svih robotičara na Aurori njegovi članovi, premda možda samo polovina
među njima živi ovde, u krugu Instituta."
"Da li i ostali članovi Instituta dele vaše mišljenje u pogledu istraživanja drugih svetova pomoću
robota? Da li se svi jednodušno suprotstavljaju shvatanjima dr Fastolfa u vezi s tim?"
"Pretpostavljam da su većina među njima Globalisti, ali se ne sećam da smo o tome glasali, ili se,
pak, formalno izjašnjavali. Bolje da ih sami to pitate, pojedinačno."
"Da li je dr Fastolf član Instituta?"
"Nije."
Bejli malo sačeka, ali ona ništa ne dodade svom odrečnom odgovoru. "Nije li to neobično?"
nastavi on. "Pomislio bih da bi on, pre svih drugih, trebalo da bude član."
"Znate, ne želimo ga ovde. Odnosno, što je možda manje važno, ni on ne želi da bude među nama."
"Nije li to, možda, još neobičnije?"
"Ne slažem se..." Ona za trenutak zastade, a onda nastavi, kao da ju je neka unutrašnja
razdraženost podsticala da kaže i više nego što je prvobitno nameravala. "On, kao što znate, živi u
Eosu. Pretpostavljam, Zemljanine, da vam je, takođe, poznato i poreklo tog imena?"
Bejli potvrdno klimnu. "Eos je drevna grčka boginja zore, baš kao što je to Aurora bila među
Rimljanima."
"Tačno. Dr Han Fastolf živi u Gradu Zore, na Svetu Zore, ali on sam ne veruje u Zoru. On ne
shvata neophodnu metodologiju širenja kroz Galaksiju, prerastanje Zore Svemiraca u puno
blještavilo Galaktičkog Dana. Istraživanje Galaksije pomoću robota jedini je praktičan način da se
taj zadatak obavi, a on ne želi da prihvati niti tu činjenicu - niti nas."
"Zbog čega bi to bio jedini praktičan način?" upita Bejli obazrivo. "Auroru, kao i ostale svetove
Svemiraca, nisu istražili i naselili roboti, već ljudska bića."
"Jedna ispravka: Zemljani. Takav je postupak predstavljao bespotrebno traćenje vremena i
energije; pored toga, danas ne postoje Zemljani kojima bismo dozvolili da obave nova naseljavanja.
Mi smo postali Svemirci, dugovečna i zdrava bića, i raspolažemo robotima koji su neuporedivo
prilagodljiviji i upotrebljiviji od onih koje su posedovala ljudska bića koja su prvobitno naselila
naše svetove. Vremena i okolnosti potpuno su se izmenili - danas je to izvodljivo jedino pomoću
robota."
"Zamislimo da ste vi u pravu, i da dr Fastolf greši. Međutim, čak i u tom slučaju njegovo gledište
nije lišeno logike. Zbog čega on i Institut ne bi pomirili svoja stanovišta? Zar samo stoga što se u toj
jednoj tački razilaze?"
"Ne, razmimoilaženje u pogledu toga srazmerno je malog značaja. Postoji i mnogo dublji,
suštinskiji sukob."
Bejli ponovo oćuta, ali ni ovog puta ona ništa ne dodade svojoj prvobitnoj tvrdnji. Bejli je osećao
da nije uputno razdraživati je, te nastavi tiho, skoro kao da se ustručava. "U čemu se sastoji taj
'mnogo dublji, suštinskiji sukob'?" upita on.
Veselost koja se pojavi u Vasilijinom glasu gotovo da se odslikavala i na njenom licu: crte joj se
donekle ublažiše, i ona, bar na trenutak, postade još sličnija Gladiji. "Morala bih to da vam objasnim,
budući da, čini mi se, nikada ne biste sami pogodili."
"Upravo vas, dr Vasilija, zbog toga to i pitam."
"Evo ovako, Zemljanine... Čula sam da su Zemljani kratkovečna bića. Nadam se da, što se toga
tiče, nisam pogrešno obaveštena?"
Bejli sleže ramenima. "Neki među nama požive i stotinu godina, po zemaljskom računanju
vremena." On malo razmisli. "Recimo, otprilike stotinu i trideset metričkih godina."
"A koliko je vama godina?"
"Četrdese pet zemaljskih, šezdeset metričkih."
"Meni je šezdeset šest metričkih godina. I očekujem, ukoliko budem vodila računa o svom
zdravlju, da ću poživeti još najmanje tri stotine metričkih godina."
Bejli raširi ruke. "Čestitam vam."
"Međutim, to ima i svojih mana."
"Jutros mi baš neko reče da, tokom tri ili četiri veka, gubici ispoljavaju sve veću težnju da se
nagomilaju."
"Bojim se da je tako", priznade Vasilija. "Zauzvrat, međutim, postoji i mogućnost gomilanja sve
većeg broja dobitaka. Na kraju, sve se uravnoteži."
"U čemu se onda ogledaju mane?"
"Vi, razume se, niste naučnik."
"Ja sam detektiv - pajkan, ako tako više volite."
"Pretpostavljam da, ipak, poznajete ponekog naučnika sa svog sveta."
"Da, imao sam priliku da se sretnem sa nekolicinom", odgovori Bejli oprezno.
"Da li vam je poznato kako oni rade? Rečeno nam je da, na Zemlji, naučnici međusobno sarađuju
isključivo iz nužde. Tokom kratkog životnog veka, u najboljem slučaju imaju na raspolaganju pukih
pedeset godina aktivnog rada - manje nego sedamdeset metričkih godina. Za to vreme veoma se malo
može uraditi."
"Uprkos tome, neki od naših naučnika ostvarili su značajna dostignuća i za mnogo kraće vreme."
"Stoga što su se koristili dostignućima svojih prethodnika, kao i nalazima svojih savremenika.
Jesam li u pravu?"
"Razume se. Imamo naučnu zajednicu kojoj svi daju doprinos, nezavisno od vremena i prostora."
"Tako je. Drugačije ne bi ni bilo moguće. Svaki naučnik, duboko svestan male verovatnoće da
nešto postigne oslanjajući se isključivo na samog sebe, naprosto je prinuđen da se uključi u zajednicu
- da postane deo velike čistionice ideja. Napredak na taj način postaje nesravnjivo veći, nego što bi
inače bio slučaj."
"Nije li isto i na Aurori i na ostalim svetovima Svemiraca?" upita Bejli.
"U teoriji jeste, ali ne toliko i u praksi. Pritisci koji se doživljavaju u jednom dugovečnom društvu
znatno su manji. Ovde naučnici imaju na raspolaganju tri ili tri i po veka da se posvete nekom
problemu, tako da postoji veća mogućnost da i neki pojedinačni istraživač postigne ozbiljniji
napredak. Moguće je, čak, da se javi i neka vrsta intelektualne pohlepe - žudnja da čovek nešto sam,
lično postigne, da sebi osigura pravo vlasništva na makar neki delić opšteg napretka, tako da, čak,
dođe i do usporavanja opšteg napretka - pre nego što drugima prepusti ono što je u početku bila samo
njegova zamisao. Posledica toga jeste da je na svetovima Svemiraca zaista došlo do usporavanja
opšteg napretka, do te mere da je, uprkos našim ogromnim prednostima, već postalo teško držati
korak s onim što se postiže na Zemlji."
"Pretpostavljam da mi sve to ne biste govorili, da ne želite da mi predočite da se dr Han Fastolf
ponaša baš na rečeni način."
"Baš tako. Zahvaljujući njegovim teorijskim postavkama o pozitronskom mozgu, humanoidni
roboti su, konačno, postali stvarnost. To je znanje - uz pomoć pokojnog dr Sartona - iskoristio i da
napravi vašeg robotskog prijatelja Denila; međutim, nikada nije javno obelodanio najvažnije
pojedinosti svoje teorije, niti je ikada sa njima upoznao bilo kog od svojih kolega. Na taj je način on
- isključivo za sebe - zadržao sva znanja neophodna za izradu humanoidnih robota."
Bejli nabra obrve. "Da li je Robotički institut u celosti posvećen saradnji među naučnicima?"
"Upravo tako. Institut čini preko stotinu vrhunskih robotičara različitih doba starosti, znanja i
sposobnosti; nadamo se da ćemo otvoriti podružnice i na drugim svetovima i, konačno, izrasti u
međuplanetarno udruženje. Svi smo mi odlučni, imajući pred očima opštu dobrobit, da svoja
pojedinačna otkrića ili ideje priložimo u zajednički fond - što i vi Zemljani činite, jer vas na to tera
vaša kratkovečnost.
Dr Han Fastolf, međutim, nije spreman da to učini. Sigurna sam da dr Hana Fastolfa doživljavate
kao plemenitog, idealističkog auroranskog rodoljuba, ali uprkos tome, on nije spreman da svoju
intelektualnu svojinu - kako je on, zapravo, vidi - priloži u zajednički fond; sledstveno tome, on ni ne
želi da nam se priključi. S obirom na okolnost da polaže lična prava na svoja naučna otkrića, ni mi ne
želimo njega... Verujem da vam se naša uzajamna odbojnost više ne čini tako zagonetnom?"
Bejli potvrdno klimnu. "Verujete li, zaista, da ćete imati uspeha - mislim na dobrovoljno
odustajanje od lične slave?" upita on.
"Nema mi druge", odgovori Vasilija smrknuto.
"Da li je Institutu, zahvaljujući objedinjenim naporima, pošlo za rukom da postigne isto što i dr
Fastolf, to jest da samostalno dođe do teorije o pozitronskom mozgu humanoidnih robota?"
"Još nije. Ali s vremenom, uspećemo. To je neizbežno."
 "Ipak, ne činite nikakav pokušaj da to razdoblje istraživanja skratite, time što biste ubedili dr
Fastolfa da vam oda svoju tajnu?"
"Verujem da smo na najboljem putu da u tome uspemo."
"Zahvaljujući onome što se dogodilo sa Janderom?"
"Nisam sigurna da bi trebalo da vam odgovorim na to pitanje... Dobro, Zemljanine, jesam li vam
rekla sve što ste želeli da saznate?"
"Saopštili ste mi neke stvari koje nisam znao", odgovori Bejli.
"Onda je možda trenutak da porazgovaramo o Gremionisu. Zbog čega ste ime tog berberina doveli
u vezu sa mnom?"
"Berberina?"
"Pored drugih stvari, on sebe smatra i modnim frizerom, ali je, ipak, samo običan berberin. Recite
mi šta imate u vezi s njim - ili ovaj naš razgovor smatrajte okončanim."
Bejli oseti kako ga obuzima umor. Bilo je sve očiglednije da Vasilija uživa u ovom mačevanju.
Dala mu je dovoljno da mu otvori apetit, i sada je nameravala da ga prinudi da kupi još, zauzvrat joj
plaćajući vlastitim obaveštenjima... Ali on ih nije imao. Raspolagao je samo pukim nagađanjima.
Ukoliko se pokaže da su bila pogrešna, temeljito pogrešna, biće gotov.
Bejli stoga odluči da i sam izvuče mač. "I samoj vam je jasno, dr Vasilija, da se ne možete izvući
pretvarajući se da je smešno i pomisliti da između vas i Gremionisa postoji neka veza."
"A što da ne, kada takva pomisao i jeste smešna?"
"Ne, nije. Da je zaista smešna, nasmejali biste mi se u lice već pri našem prvom vizifonskom
kontaktu i prekinuli vezu. Sama činjenica da ste ipak ispoljili spremnost da odustanete od svog
prvobitnog stava i da me primite - sama činjenica da ste pristali da sa mnom natenane porazgovarate,
saopštivši mi toliko stvari - predstavlja očigledno priznanje da osećate kako vam možda držim nož
pod grlom."
Vasilijine vilice se stisnuše. "Mali Zemljanine, položaj u kome se nalazim zaista je osetljiv, i vi to
verovatno znate", odgovori ona tihim i ljutitim glasom. "Ja jesam kćer dr Fastolfa i ovde u Institutu
postoje i takvi koji su dovoljno šašavi - ili dovoljno podmukli - da zbog toga nemaju poverenja u
mene. Ne znam kakva je to priča mogla dopreti do vas - ili kakvu ste sami izmislili - ali je sasvim
sigurno da je, u manjoj ili većoj meri, zaista smešna. Uprkos tome, ma koliko smešna bila, sigurno je
da bi mogla biti korisno upotrebljena protiv mene. I upravo sam stoga spremna da trgujem s vama.
Rekla sam vam već neke stvari, i mogla bih vam reći još neke, ali samo ukoliko mi sada izložite šta
to imate u rukavu i kažete mi istinu. Stoga, recite mi to... Sada!
Ukoliko, pak, pokušate da se poigrate sa mnom, neću se naći u gorem položaju nego što sam sada
ako vas najurim; u najmanju ruku, izvući ću iz toga neko zadovoljstvo. Pored toga, upotrebiću sav
svoj uticaj kod predsednika vlade da ga nagovorim da povuče svoj pristanak za vaš dolazak ovamo i
da vas pošalje natrag, pravo na Zemlju. Već postoji ozbiljan pritisak na njega da baš tako postupi, i
vi sigurno ne biste želeli da tom pritisku pridodam i svoj.
Prema tome, govorite! Odmah!"

39.
Bejlijeva prva pomisao bila je da odmah pređe na stvar, kako bi proverio da li je u pravu. Istog je
časa, međutim, shvatio da to ne bi bilo mudro. Prozrela bi ga - nije bila budala - i zaustavila. Znao je
da je na tragu nečega, i nije nipošto želeo da to pokvari. Ono što je rekla o osetljivom položaju u
kome se nalazi zbog oca mogla je biti istina; ipak, to ne bi mogao biti razlog da se toliko uplaši i
pristane da se nađe s njim; verovatno je podozrevala da zaista raspolaže nečim što i nije bilo baš
toliko smešno.
Morao je, stoga, da iziđe pred nju sa nečim, sa nečim važnim što će mu omogućiti da istog časa
stekne prednost. Sledstveno tome - morao je da se kocka.
"Santiriks Gremionis vam se ponudio", započe on. I pre no što je Vasilija uspela bilo šta da kaže,
on podiže ulog, unevši u svoj glas primesu namerne grubosti. "I to ne samo jednom, već više puta."
Vasilija obema rukama obuhvati koleno, a onda se ponovo uspravi i ostade da sedi na stolici kao
da traži ugodniji položaj. Zatim baci pogled put Žiskara koji je, mirno i bezizražajna lica, stajao kraj
nje.
Potom ponovo pogleda Bejlija. "Ta se budala, znate, nudi svima unaokolo, bez obzira na godine i
pol. Bilo bi zaista neobično da i na mene nije obratio pažnju."
Bejli napravi pokret rukom kao da odbacuje ovaj njen odgovor. (Nije se nasmejala. Nije smesta
okončala razgovor. Čak, nije ispoljila ni tračak ljutnje. Čekala je da vidi šta će uslediti - što je moglo
značiti da je neku zverku ipak uhvatio za rep.)
"Preterujete, dr Vasilija", reče on. "Niko, ma koliko nepoželjan, ne bi propustio mogućnost da
bira; a što se tiče Gremionisa, on je odabrao vas i uprkos tome što ste ga odbili, nastavio je da vam
se i dalje nudi što baš nije u skladu s auroranskim običajima."
"Milo mi je da ste uočili da sam ga odbila", odgovori Vasilija. "Ima i takvih koji smatraju da, iz
obzirnosti, nijednu ponudu - ili bar, skoro nijednu - ne bi trebalo odbiti, ali ja ne delim to mišljenje.
Ne vidim razloga zašto bih se prepustila nečem nezanimljivom, nečem što će predstavljati puko
traćenje vremena. Imate li nešto protiv ovakvog stava, Zemljanine?"
"Nemam baš nikakav stav - ni povoljan, ni nepovoljan - u odnosu na auroranske običaje." (Još je
iščekivala, još ga je slušala. Ali na šta je to čekala? Da nije možda u pitanju bilo nešto što je on želeo
da kaže, ali što još nije bio siguran da se usuđuje da kaže?)
Vasilija se potrudi da u svoj glas unese primesu bezbrižnosti. "Imate li još štogod da mi ponudite -
ili smo završili?"
"Još nismo završili", odgovori Bejli, osetivši da mora izbaciti novu kartu. "Budući da ste uočili tu
neauroransku crtu istrajnosti kod Gremionisa, možda vam se učinilo da biste je mogli korisno
upotrebiti?"
"Stvarno? Baš šašavo! A kako sam je to mogla iskoristiti?"
"Budući da ste ga, očigledno, veoma privlačili, ne bi bilo nimalo teško srediti da ga isto tako
privuče i neka druga osoba, veoma nalik na vas. Mogli ste ga navesti da se u to upusti, možda mu
obećavši da ćete prihvatiti njegovu ponudu ukoliko na drugoj strani bude odbijen."
"A ko je ta jadna osoba toliko nalik na mene?"
"Zaista ne znate? Ma, haj'te, ne izigravajte naivku, dr Vasilija. Govorim o onoj Solarijanki,
Gladiji, prema kojoj, kako vam već rekoh, dr Fastolf ispoljava posebnu naklonost samo zbog njene
velike sličnosti s vama. Niste se nimalo iznenadili kada sam vam to pomenuo, na samom početku
našeg razgovora. Prekasno je da se sada pretvarate da to niste znali."
Vasilija ga oštro pogleda. "Na osnovu toga što je Gremionis zainteresovan za nju, zaključili ste da
je, prethodno, morao biti zainteresovan za mene? Jeste li samo na osnovu tog besmislenog zaključka
odlučili da mi se obratite?"
"Nije to bio baš toliko besmislen zaključak. Postoje i druge važne okolnosti. Poričete li sve to?"
Vasilija zamišljeno prevuče šakom preko stola pokraj sebe, i Bejli se za trenutak upita šta su sve
mogli sadržati dugački listovi hartije što su stajali na njemu. Bio je u stanju, izdaleka, da razabere svu
složenost njihove sadržine, ali je isto tako znao, da za njega ne bi imali nikakvog smisla, čak i kada bi
ih pomno i detaljno proučio.
 "Postajem umorna", reče Vasilija. "Rekoste, dakle, da se Gremionis najpre zainteresovao za mene,
a potom za tu meni sličnu osobu, tu Solarijanku. Sada, opet, tražite od mene da to poreknem. A zbog
čega bih se uopšte trudila da to poričem? Od kakve je sve to važnosti? Čak i kada bi to bila istina,
kakvu bi mi to štetu moglo naneti, u bilo kom pogledu? Rekli ste, još, da mi nije prijala pažnja koju
nisam tražila, i da sam uspela da se vešto izvučem. Šta s tim?"
"Nije toliko u pitanju šta ste učinili, već zbog čega", odgovori Bejli. "Bilo vam je jasno da je
Gremionis vrsta osobe koja ne odustaje lako. Nudio vam se bezbroj puta, te je bilo jasno da će se to
dogoditi i u Gladijinom slučaju."
"Ukoliko odmah ne prihvati njegovu ponudu."
"Ona je Solarijanka, sa neprijatnim iskustvima u pogledu seksualnih odnosa, te je svakog odbijala.
Usuđujem se da kažem da vam je to bilo poznato, budući da sasvim lako mogu da vas zamislim kako,
bez obzira na svu odbojnost koju ste osećali prema svom rod... prema dr Fastolfu, pomno motrite ne
biste li otkrili ko će vas kod njega zameniti."
"Baš zgodno. Ukoliko je odbila Gremionisa, samo je pokazala da ima ukusa."
"Dobro vam je bilo poznato da neće biti nikakvog 'ukoliko'. Znali ste da će ga odbiti."
"Šta onda?"
"Njegova uporna nastojanja značila su da će Gremionis često boraviti u njenoj kući, da će se
prosto prilepiti uz nju."
"Poslednji put: i šta onda?"
"U Gladijinoj se kući nalazilo nešto zaista nesvakidašnje... Jedan od dvojice postojećih
humanoidnih robota, Jander Panel."
Vasilija je trenutak oklevala. "Na šta to ciljate?" upita ona.
"Mislim da vam je palo na um da bi, ukoliko bi taj humanoidni robot nekako bio usmrćen, pod
okolnostima koje bi ukazivale na dr Falstofa kao jedinog krivca, to moglo poslužiti kao oruđe da se
on primora da obelodani tajnu humanoidnog pozitronskog mozga. Gremionis je, ozbiljno uzdrman
Gladijinim upornim odbijanjem da prihvati njegovu ponudu, i zahvaljajući čestim posetama njenom
domu, lako mogao biti naveden da se osveti, tako što će ubiti robota."
Vasilija brzo zatrepta. "Taj jadni brica mogao je imati dvadesetak sličnih motiva, i dvadesetak
sličnih prilika, ali to, ipak, ne bi ništa značilo. On, čak, ne bi umeo ni da naloži nekom robotu da se
rukuje kako valja. Kako bi mu, onda, moglo poći za rukom da uspe u takvom naumu - koji čitavu
svetlosnu godinu prevazilazi njegove mogućnosti - i kod jednog robota izazove 'mentalno
isključenje?"
"I to nas sada", primeti Bejli blago, "dovodi do suštine stvari... Siguran sam da ste i sami to imali
u vidu, budući da vam je pošlo za rukom da se uzdržite i ne izbacite me smesta odave; želeli ste,
naime, da proverite da li je to i meni palo na pamet, ili nije. Ono što želim da kažem jeste da je
Gremionis to zaista učinio, uz pomoć vašeg Robotičkog instituta koji je delovao preko vas."
VASILIJA, JOŠ JEDNOM
40.
Ove reči dovele su do nečega što se moglo opisati kao zaleđena holografska slika u nekoj
hipertalasnoj drami.
Nijedan od robota nije se, razume se, pokrenuo, ali to nisu učinili ni Bejli ni dr Vasilija Alijena.
Dugi sekundi - beskonačno dugi - protekoše pre no što Vasilija, konačno, dođe do daha i uspravi se.
Lice joj se zgrčilo u bezobličan osmeh, a glas joj je bio tih. "Tvrdite li vi to, Zemljanine, da sam
ja oruđe koje treba da posluži za uništenje humanoidnih robota?"
"Da, nešto slično palo mi je na pamet, dr Vasilija."
"Hvala vam, što se tiče te pomisli. Naš je razgovor završen i vi ćete smesta otići." Ona pokaza
prstom put vrata.
"Bojim se da to nije u skladu s mojim željama", odvrati Bejli.
"Vaše me se želje ne tiču, Zemljanine."
"Moraju vas se ticati, jer ne vidim kako biste me mogli udaljiti protiv moje volje."
"Raspolažem robotima koji će vas, na moj zahtev, učtivo ali odlučno izvesti odavde, povredivši
pri tom samo vaše samouvažavanje - ukoliko ga uopšte imate."
"Ovde imate samo jednog robota. Ja, međutim, imam dvojicu, i oni sigurno neće dozvoliti da se
tako nešto dogodi."
"Na moj će poziv ovamo smesta stići dvadeset robota."
"Dr Vasilija, molim vas da malo razmislite! Niste bili nimalo iznenađeni kada ste ugledali Denila.
Pretpostavljam da, mada radite u Robotičkom institutu gde vam je njihovo stvaranje najpreči zadatak,
nikad još niste videli jednog potpuno dovršenog i delatnog humanoidnog robota. Prema tome, lako je
zaključiti da se ni vaši roboti još nisu s njim susreli. Pogledajte Denila. Veoma je nalik ljudskom
biću - deluje više ljudski nego ijedan robot do sada, osim, razume se, pokojnog Jandera. Sasvim je
sigurno da će Denil i vašim robotima delovati kao ljudsko biće. U stanju je, takođe, da im izda nalog
na takav način da će, možda, vaši roboti pre poslušati njega nego vas."
"Ukoliko bi to bilo neophodno, mogla bih pozvati dvadesetak ljudi odavde iz Instituta, koji bi vas,
istina, pomalo grubo, mogli izbaciti napolje, pri čemu ni vaši roboti, uključujući i Denila, ne bi bili u
stanju da išta preduzmu."
"Kako to zamišljate da ih pozovete, kada vam moji roboti neće dozvoliti ni da mrdnete? Znate,
imaju izuzetno brze reflekse."
Vasilija iskezi zube; neko bi to, možda, mogao nazvati i osmehom. "Ne mogu to da tvrdim za
Denila, ali što se Žiskara tiče, poznajem ga još od malih nogu. Ne verujem da bi išta učinio da me
spreči da pozovem pomoć; pored toga, verujem da bi sprečio i Denila da se umeša."
Bejli učini silan napor da mu glas ostane miran, znajući dobro da se kreće po veoma tankom ledu.
"Pre no što bilo šta pokušate", odvrati on, "možda ne bi bilo rđavo da priupitate Žiskara kako bi
postupio ukoliko od vas i mene dobije dva međusobno oprečna naloga."
"Žiskare?" pozva Vasilija robota krajnje samouvereno.
Žiskar skrenu pogled ka njoj i u njegovom se glasu moglo osetiti blago podrhtavanje. "Mala
Gospoj'ce, prinuđen sam da zaštitim gospodina Bejlija. On ima prednost."
"Zaista? Po čijem nalogu? Samog Zemljanina? Tog stranca?"
"Dr Fastolf mi je izdao takav nalog", odgovori Žiskar.
Vasilijine oči bljesnuše i ona se ponovo lagano spusti na stolicu. Ruke koje su joj počivale na
krilu, primetno su podrhtavale, a usne su joj se, dok je govorila, jedva pomerale. "Čak mi je i tebe
oduzeo."
"Ukoliko vam ovo, dr Vasilija, nije dovoljno", umeša se Denil, iznenada se oglasivši, "dozvolite
mi da vam saopštim da ću i ja dobrobit partnera Elije staviti ispred vaše dobrobiti."
Vasilija pogleda Denila sa zanimanjem prožetim ogorčenošću. "'Partner Elija'? Tako ga zoveš?"
"Da, dr Vasilija. Moje opredeljenje - davanje prednosti Zemljaninu nad vama - ne proishodi samo
iz naloga dr Fastolfa, već i iz činjenice da smo u ovoj istrazi Zemljanin i ja partneri, i..." Denil
zastade, kao da i sam beše iznenađen onim što je nameravao da izrekne. "I prijatelji."
"Prijatelji?" upita Vasilija. "Jedan Zemljanin i jedan humanoidni robot? I odgovarate jedan
drugom. Ni jedan ni drugi niste u pravom smislu reči ljudska bića."
"Uprkos tome, povezuju nas spone prijateljstva", odvrati Bejli oštro. "Radi vlastitog dobra,
nemojte stavljati na probu jačinu naše..." Sada on zastade, a onda, na vlastito iznenađenje, završi
rečenicu. "Naše međusobne odanosti."
Vasilija se ponovo okrete Bejliju. "Šta želite?" upita ona muklo.
"Obaveštenja. Pozvali su me ovamo na Auroru - na ovaj Svet Zore - da unesem više svetlosti u
zbivanja koja se ne mogu lako objasniti, povodom slučaja u kome je dr Fastolf krivo optužen, što
može imati užasne posledice po vaš i moj svet. Denil i Žiskar su u punoj meri svesni toga, i dobro im
je znano da samo potreba za punom i hitnom primenom Prvog zakona može imati prednost nad mojim
nastojanjima da razrešim zagonetku. Budući da su čuli šta sam imao da kažem, da ste vi možda bili
oruđe počinjenog dela, oni neće dozvoliti da se ovaj naš razgovor brutalno okonča. Sledstveno tome,
ponavljam, nemojte činiti ništa što bi ih primoralo da deluju, ukoliko odbijete da odgovarate na moja
pitanja. Optužio sam vas da ste poslužili kao oruđe u ubistvu Jandera Panela. Poričete li moju
optužbu ili ne? Morate mi ogovoriti."
"Odgovoriću vam", prihvati Vasilija s prizvukom gorčine. "Ne plašim se! Ubistvo? Jedan robot
stavljen je izvan upotrebe - i vi to nazivate ubistvom? Poričem vašu optužbu, zvali vi to ubistvom ili
čime god vas je volja. Poričem vašu optužbu najenergičnije... Nisam ni na koji način uputila
Gremionisa u znanja iz robotike, koja bi mu omogućila da ukloni Jandera Panela. Ni sama ne znam
dovoljno da bih to mogla učiniti, a pretpostavljam, takođe, da niko drugi u ovom Institutu takvim
znanjem ne raspolaže."
"Ne bih umeo da kažem da li vi, ili bilo ko drugi u ovom Institutu, raspolažete znanjem potrebnim
da se izvrši rečeni zločin. Ipak, možemo razmotriti motive. Pre svega, mogli ste gajiti izvesna, sasvim
određena osećanja prema tom Gremionisu. Sa kolikom god upornošću da ste odbijali njegove ponude
- koliko god ga mogli smatrati neprikladnim za ljubavnika - zar bi bilo neobično da vam njegova
istrajnost polaska u dovoljnoj meri da mu pomognete ukoliko vas svesrdno zamoli i obeća da će vas
poštedeti daljih seksualnih zahteva kojima vas je ranije saletao?"
"Mislite, mogao je doći k meni i reći: 'Vasilija, draga, želeo bih da smrsim konce jednom robotu.
Molim te, uputi me kako da to učinim i ja ću ti biti strašno zahvalan'. A ja bih mu, navodno, na to
odgovorila: 'Razume se, dragi, najviše od svega bih želela da ti pomognem da počiniš zločin'...
Zaista, nečuveno! Niko, osim nekog Zemljanina koji ne zna ništa o auroranskom načinu života, ni u
snu ne bi poverovao da bi se išta slično moglo dogoditi. I da dodam, prema mom uverenju, na takvu
jednu pomisao može da dođe samo neki glupavi Zemljanin."
"Možda, ali moramo razmotriti sve mogućnosti. Na primer - navodim to kao još jednu mogućnost -
mogli ste osetiti ljubomoru jer je Gremionis svoju naklonost usmerio prema nekom drugom; mogli ste
odlučiti da mu se nađete pri ruci ne zbog nekog neodređenog osećanja, već zbog sasvim određene
želje da ga ponovo pridobijete za sebe?"
"Ljubomoru? Koliko mi je poznato, to osećanje svojstveno je Zemljanima. Ukoliko nisam želela
Gremionisa za sebe, zbog čega bih marila da li će se ponuditi nekoj drugoj ženi i da li će ona njegovu
ponudu prihvatiti - odnosno, kad smo već kod toga, ukoliko mu se neka druga žena ponudi, a on to
prihvati?"
"Već su mi rekli da je seksualna ljubomora nepoznata na Aurori, i ja sam sklon da prihvatim da je
to teorijski tačno; međutim, takve se teorije retko kad održavaju u praksi. Sigurno je da postoje neki
izuzeci. Štaviše, ljubomora je najčešće sasvim iracionalno osećanje i ne može se otpisati pukim
logičkim rasuđivanjem. Ipak, zanemarimo to za trenutak. Postoji, međutim, i treća mogućnost: mogli
ste biti ljubomorni na Gladiju i želeti joj zlo, iako sami uopšte niste marili za Gremionisa."
"Ljubomorna na Gladiju? Nikada je nisam ni videla, osim, jednom, na hipertalasnom programu,
kada je stigla na Auroru. Činjenica da su ljudi, povremeno, spominjali njenu sličnost sa mnom, nije
mi ni najmanje smetala."
"A da li vam je smetalo to što je postala štićenica dr Fastolfa, njegova miljenica, gotovo kćer, sve
ono što ste vi nekad bili? Znate, zauzela je vaše mesto."
"Neka joj bude sa srećom. Zaista mi do toga nije ni najmanje stalo."
"Čak i kada bi njih dvoje bili ljubavnici?"
Vasijala se zagleda u Bejlija sa rastućim besom, i čelo joj se orosi znojem.
"Nema nikakve potrebe da o tome razgovaramo", odvrati ona. "Tražili ste od mene da poreknem
vašu optužbu da sam bila oruđe onoga što nazivate ubistvom, i ja sam to i učinila. Rekla sam da
nemam ni znanja ni motiva za tako nešto. Nemam ništa protiv da sa svojim tvrdnjama iziđete pred lice
čitave Aurore. Istupite sa svojim šašavim tvrdnjama i obelodanite moje motive. Tvrdite, ako želite,
da posedujem dovoljno veliko znanje da budem saučesnik u navodnom zločinu. Međutim, nećete stići
daleko. U stvari, nećete stići nigde."
Iako joj je glas podrhtavao od gneva, Bejli je stekao utisak da misli ono što govori.
Nije se plašila optužbi.
Međutim, ostala je činjenica da je pristala na susret sa njim, što znači da se Jeste nalazio na tragu
nečega - nečega od čega je očajnički zazirala.
Ipak, njegovih se optužbi očigledno nije plašila.
Gde je to pogrešio?

41.
Uzdrman, nastojeći da nađe načina da se nekako izvuče, Bejli smisli novi plan. "Pretpostavimo, dr
Vasilija, da vašu izjavu prihvatim zdravo za gotovo. Zamislimo, isto tako, da je moja pretpostavka da
ste poslužili kao oruđe u ovom - roboumorstvu - bila neosnovna. Ipak, to ne znači da ne možete da mi
pomognete."
"Zbog čega bih vam uopšte pomagala?"
"Naprosto, iz ljudske obzirnosti. Dr Han Fastolf nas uverava da on to nije učinio, da nije
roboubica, i da nije on bio taj koji je tog robota, Jandera Panela, 'isključio'. Poznavali ste dr Fastolfa
bolje od ikog drugog. Proveli ste niz godina s njim u najprisnijoj vezi, najpre kao njegovo voljeno
dete, a potom i kao odrasla kćer. Viđali ste ga u svako doba dana i u okolnostima u kojima ga niko
nije sretao. Ma kakva mogla biti vaša sadašnja osećanja prema njemu, ona ne mogu izmeniti prošlost.
Poznajući ga tako kako ga vi poznajete, možete biti najpouzdaniji svedok da njegov karakter nije
takav da bi mogao naneti zlo bilo kom robotu, a pogotovo ne robotu koji se može smatrati njegovim
najvećim dostignućem. Da li biste bili spremni da otvoreno svedočite njemu u prilog? Pred čitavim
svetom? To bi mu i te kako pomoglo."
Vasilijino lice kao da otvrdnu. "Morate me shvatiti", reče ona izgovarajući razgovetno svaku reč.
"Ne želim da u to budem umešana."
"Morate biti umešani."
"Zbog čega?"
"Mislite li da baš ništa ne dugujete svom ocu? On jeste vaš otac. Značila vam ta reč nešto ili ne
značila, činjenica je da između vas dvoje postoji biološka veza. Pored toga - otac ili ne - godinama
se brinuo o vama, othranio vas i odgojio. Nešto mu zbog toga dugujete."
Vasilija uzdrhta. Vidljivo se tresla, čak su joj i zubi cvokotali. Bezuspešno je zaustila da nešto
kaže, duboko udahnula, zatim još jednom, i ponovo pokušala. "Žiskare, čuješ li ti sve ovo?" upita
ona.
Žiskar se lako nakloni. "Čujem, Mala Gospoj'ce."
"A ti, humanoidni - Denile?"
"Čujem, dr Vasilija."
"Čuo si sve ovo?"
"Čuo sam, dr Vasilija."
"Obojici vam je jasno da Zemljanin zahteva od mene da svedočim o vrlinama dr Fastolfa?"
Obojica potvrdno klimnuše.
"U tom ću slučaju svedočiti - uprkos svojoj volji i gnevu koji osećam. Baš stoga što sam osećala
da tom svom ocu, od koga sam nasledila deo svojih gena, i koji me je, na svoj način odgajio, dugujem
minimum obzira - nisam nameravala da svedočim. Ipak, sada hoću. A vi, Zemljanine, čujte i ovo. Dr
Han Fastolf, sa kojim delim svoje gene, nije se starao o meni - o meni, meni - kao samostalnom,
posebnom ljudskom biću. Istina je, zapravo, da mu nikad nisam značila ništa više od pukog opita,
pojave zanimljive za posmatranje."
Bejli odmahnu glavom. "Nisam vas to pitao."
Vasilija nasrnu na njega svom žestinom. "Zahtevali ste od mene da govorim - i govoriću, a vi u
onome što ću reći nađite svoj odgovor...
Postoji nešto što naročito zanima dr Fastolfa. Jedna stvar. Jedna jedina stvar - delovanje ljudskog
mozga. On želi da ga, to delovanje, svede na jednačine, na grafičku krivulju, na put pouzdanog izlaska
iz lavirinta, i tako postavi osnove nauke o ljudskom ponašanju utemeljenom na matematičkim
principima - što bi mu omogućilo da predvidi budućnost. On to naziva 'psihoistorijom'. Ne verujem
da ste makar samo jedan čas proveli u razgovoru s njim, a da on to nije pomenuo. To mu je, naprosto,
manija."
Vasilija se zagleda u Bejlijevo lice, i povika u mahnitom zadovoljstvu. "Jasno mi je! Govorio vam
je o tome! U tom slučaju mora da vam je pomenuo da se za robote zanima samo u meri u kojoj mu oni
mogu pomoći da dopre do ljudskog mozga. Za humanoidne robote zainteresovan je samo u meri u
kojoj mu oni, u tom pogledu, mogu još više biti od pomoći... Da, da, i to vam je rekao.
Osnovne postavke teorije koja je omogućila nastanak humanoidnih robota temelje se, sigurna sam
u to, na njegovim nastojanjima da shvati ljudski mozak; upravo zbog toga i čuva svoju teoriju samo za
sebe, i odbija da bilo kom drugom omogući da se s njom upozna, jer želi da problem ljudskog mozga
reši sam, lično, tokom dva naredna stoleća koliko mu je još, recimo, preostalo od života. Sve je tome
podređeno. Sasvim sigurno sam i ja bila u to uključena."
Nastojeći da ne poklekne pred tom poplavom gneva, Bejli je upita tihim glasom:
"Na koji način mislite da ste u to uključeni?"
"Kada sam se rodila, trebalo je da se nađem u društvu druge novorođenčadi, da budem prepuštena
profesionalcima koji znaju kako valja brinuti o deci. Nikako nisam smela biti prepuštena brizi jednog
amatera - bio mi on otac ili ne, bio on naučnik ili ne bio. Dr Fastolfu se nije smelo omogućiti da dete
smesti u takve okolnosti, i nikom drugom to ne bi palo na pamet - osim, razume se, samom Hanu
Fastolfu. Iskoristio je sav svoj uticaj da se za to izbori, pozvao se na sve svoje doprinose, ubedio sve
važne osobe da je sposoban za to, i na kraju dobio kontrolu nada mnom."
"Ipak, voleo vas je", promrmlja Bejli.
"Voleo me? Svako drugo detence dobro bi u tom pogledu poslužilo, samo što ga nije bilo na
raspolaganju. Ono što je želeo bilo je dete koje će rasti pokraj njega, sa mozgom čiji će razvoj moći
sve vreme budno da prati. Želeo je da pomno proučava njegov razvoj, način sazrevanja. Želeo je
ljudski mozak u najjednostavnijem obliku, da ga posmatra kako se usložnjava, tako da ga može
izučavati u svim pojedinostima. Iz tog razloga smestio me je u neprirodnu sredinu, podvrgavši me
tananom eksperimentu, ne obazirući se uopšte na mene kao na ljudsko biće."
"Teško mi je da u to poverujem. Čak i ako ste ga zanimali kao predmet izučavanja, ipak se mogao
starati o vama kao o ljudskom biću."
"Ali nije. Govorite kao Zemljanin. Možda na Zemlji postoje posebni obziri kada su biološke veze
u pitanju. Ovde, na Aurori, to nije slučaj. Za njega sam bila samo predmet opita. Prolazan."
"Čak i ukoliko je to u početku bio slučaj, možda vas je kasnije dr Fastolf neminovno zavoleo -
bespomoćno detence prepušteno njegovom staranju. Čak da među vama nije bilo nikakve biološke
veze, da je reč bila, da tako kažem, o nekoj životinjici, postepeno bi se u njemu javila ljubav."
"Mislite?" odvrati ona gorko. "Ne znate koliko mogu biti ravnodušni ljudi poput dr Fastolfa.
Ukoliko bi mu moj život mogao poslužiti da unapredi svoja znanja, lišio bi ga se bez i najmanjeg
oklevanja."
"Ali to je smešno, dr Vasilija. Ponašao se prema vama sa toliko dobrote i obzirnosti, da je to u
vama probudilo ljubav prema njemu. Poznato mi je to. Vi... ponudili ste mu se."
"I to vam je rekao, je li? Da, učinio bi to. Ni za trenutak, čak ni danas, ne bi zastao i upitao se da li
bi me jedno takvo otkriće moglo dovesti u nepriliku... Da, ponudila sam mu se, a i što da ne? Bio je
jedino ljudsko biće koje sam stvarno poznavala. Bio je neverovatno nežan prema meni, a ja nisam
shvatala njegove prave razloge. Bio je za mene sasvim prirodna meta. Potom se, takođe, postarao da
pod kontrolisanim uslovima budem izložena seksualnom nadraživanju - a on je bio za komandama.
Bilo je neminovno da se, na kraju, usmerim prema njemu. Morala sam, jer nikog drugog nije bilo - i
odbio me je."
"I zbog toga ste ga zamrzeli?"
"Nisam. Bar ne u početku. Godinama ga nisam mrzela - mada se moj seksualni razvoj poremetio i
izopačio, a posledice osećam i dan danas, ne krivim ga. Nisam znala dovoljno. Nalazila sam
opravdanja za njega. Prezaposlen. Ima druge. Potrebne su mu iskusne žene. Iznenadili biste se sa
koliko sam revnosti iznalazila razloge za njegovo odbijanje. Tek dosta godina kasnije shvatila sam da
nešto nije u redu i upela sam da se sa tim suočim, licem u lice. 'Zbog čega si me odbio?' upitala sam
ga. 'Izišavši mi u susret mogao si me postaviti na pravi kolosek, rešiti sve...'"
Vasilija zastade, proguta knedlu i prekri oči rukama. Bejli je ćutao, sleđen od nelagodnosti.
Roboti su bezizražajno stajali (sudeći prema onome što je Bejli znao, roboti nisu bili u stanju da
osete poremećaj u svojim pozitronskim kolima koji bi proizveo osećaj po bilo čemu sličan osećanju
zbunjenost kod ljudskih bića).
"Izbegavao je odgovor na to pitanje", nastavi Vasilija smirenije, "koliko god je mogao, ali ja
nisam odustajala. 'Zbog čega si me odbio? Zbog čega si me odbio?'
Nije bio nesklon upuštanju u seksualne odnose. Znala sam za nekoliko takvih slučajeva - sećam se,
čak, da sam se pitala nisu li mu draži muškarci. Kada deca nisu u pitanju, lične sklonosti u takvim
stvarima nisu ni od kakve važnosti; nekim muškarcima žene mogu biti odvratne i obrnuto. Ipak to nije
bio slučaj sa čovekom koga nazivate mojim ocem. Uživao je u ženama - ponekad i veoma mladim -
mlađim, čak, nego što sam ja bila kada sam mu se prvi put ponudila. 'Zbog čega si me odbio?'
Konačno mi je odgovorio - i rado bih čula šta vi mislite kakav je bio njegov odgovor."
Ona zastade, izazivački posmatrajući Bejlija.
Bejli se nelagodno promeškolji. "Nije želeo da vodi ljubav sa svojom kćerkom?" promrmlja on.
"Oh, ne budite ludi. Kakva je tu razlika? Imajući u vidu činjenicu da jedva koji muškarac na
Aurori zna ko mu je kćer, bilo koji od onih koji vode ljubav sa ženom više decenija mlađom od sebe
mogao bi biti... Ali nije važno, to se samo po sebi podrazumeva. Ono što je odgovorio - oh, kako se
samo sećam njegovih reči - bilo je: 'Ti, ludačo! Kad bih se s tobom tako spetljao, ne bih mogao
sačuvati svoju nepristrasnost - a šta bi onda bilo sa mojim daljim proučavanjem tvoje ličnosti?'
Vidite, u to vreme već sam znala da ga zanima ljudski mozak. Čak sam krenula njegovim stopama,
postavši i sama robotičar. Radila sam sa Žiskarom i eksperimentisala sa njegovim programom.
Nisam bila loša - je li tako, Žiskare?"
"Nisi, Mala Gospoj'ce", odgovori Žiskar.
"Međutim, uvidela sam da taj čovek koga nazivate mojim ocem ne gleda u meni ljudsko biće. Bio
je čak spreman da rizikuje da ostanem uvrnuta za ceo život, samo da ne bi doveo u pitanje svoju
'nepristrasnost'. Njegova su mu proučavanja značila više nego moje psihičko zdravlje. Tog trenutka
shvatila sam šta sam, i šta je on - i napustila ga."
Zavladala je duboka, pritiskujuća tišina.
U Bejlijevoj glavi sve je bučalo. Želeo je da je upita: Ne biste li mogli uzeti u obzir samoljublje
jednog velikog naučnika? Ili važnost jednog izuzetnog problema? Ne biste li mogli prihvatiti da je
nešto, možda, moglo biti rečeno u besu, jer ste uporno tražili da s njim razgovarate o nečemu o čemu
on nije želeo da razgovara? Nije li Vasilijina usredsređenost na svoje 'psihičko zdravlje' (ma šta to
moglo značiti), uz potpuno isključenje dva možda najvažnija problema s kojima se čovečanstvo
suočavalo - priroda ljudskog mozga i naseljavanje Galaksije - predstavljala podjednak izraz
samoljublja, ali sa daleko manje opravdanja?
Ali ništa od toga nije je mogao upitati. Nije znao kako da je to pita, a da pitanja dobiju pravu
težinu u svesti te žene, kao što nije bio siguran ni da će je razumeti ukoliko mu uopšte bude
odgovorila.
Šta je on to radio na ovom svetu? Nije bio u stanju da shvati njihove običaje, bez obzira na to
koliko mu ih objašnjavali. A ni oni nisu bili u stanju da razumeju njega.
"Žao mi je, dr Vasilija", reče on umorno. "Shvatam vaš gnev, ali, ukoliko biste makar za trenutak
dozvolili sebi da ga stišate, i da, umesto toga, razmotrite slučaj dr Fastolfa i umorenog robota, nadam
se da biste došli do zaključka da su u pitanju dve različite stvari. Možda je dr Fastolf želeo da vas
posmatra na krajnje nepristrasan način, čak i po cenu da vas to učini nesrećnom, ali da ipak
pozamašan broj svetlosnih godina ostane udaljen od same pomisli da uništi jednog humanoidnog
robota."
Vasilija pocrvene. "Zar ne shvatate, Zemljanine, o čemu vam govorim?" uzviknu ona. "Mislite li
da sam vam rekla to što sam vam maločas rekla samo stoga što bi vama - ili bilo kome drugom - bilo
zanimljivo da čuje tužnu priču o mom životu? Kad smo već kod toga, mislite li da sam uživala
razotkrivajući se pred vama na ovakav način?
Govorim vam sve ovo samo stoga da bih vam predočila da dr Han Fastolf - moj biološki otac,
kako to stalno ističete - jeste uništio Jandera. Razume se, da jeste. Uzdržavala sam se do sada da to
kažem jer niko - sve dok se vi niste pojavili - nije bio tolika budala da me to upita, kao i zbog nekih
šašavih preostataka obzirnosti koje imam prema tom čoveku. Ali sada, kada ste me upitali, ja to i
kažem, i tako mi Aurore, nastaviću to da govorim - bilo kome i svakome. I javno, ukoliko bude
neophodno.
Dr Fastolf jeste uništio Jandera Panela. Sigurna sam u to. Jeste li zadovoljni?"

42.
Bejli se, užasnut, zagleda u izbezumljenu ženu, a onda, zamucavši, nastavi:
"Uopšte vas ne razumem, dr Vasilija. Molim vas da se smirite i malo razmislite. Zbog čega bi dr
Fastolf uništio robota? Kakve to veze ima s načinom na koji se, kako maločas rekoste, poneo prema
vama? Smatrate li da je u pitanju neka vrsta odmazde prema vama?"
Vasilija je ubrzano disala (pomalo odsutno i bez svesne namere, Bejli uoči da su joj, iako je bila
krhke građe kao i Gladija, grudi vidljivo veće) i činilo se da se svim silama trudi da ovlada svojim
glasom.
"Rekoh vam već, Zemljanine, zar ne, da je Han Fastolf bio prvenstveno zainteresovan za
proučavanje ljudskog mozga", odgovori ona. "Nije prezao ni da ga dovede u stanje stresa, samo da bi
mogao proučiti rezultate dobijene na taj način. Naročito mu je stalo do nesvakidašnjih primeraka -
detinjeg mozga, na primer - kako bi mogao posmatrati njihov razvoj. Bilo kakav mozak osim
uobičajenog."
"Ali kakve to ima vez..."
"Upitajte se, zbog čega se zainteresovao za tu strankinju?"
"Mislite, Gladiju? Pitao sam ga, i odgovorio mi je. Podsetila ga je na vas, i moram priznati da
sličnost zaista nije mala."
"Kada ste mi to ranije spomenuli, moram priznati da me je to oraspoložilo; ipak, upitala sam vas
da li ste mu zaista poverovali? Pitam vas to i sada. Da li mu zaista verujete?"
"Zbog čega mu ne bih verovao?"
"Zbog toga što to nije istina. Možda mu je naša sličnost zaista privukla pažnju, ali ključni razlog
zbog koga se zainteresovao za tu strankinju - bila je činjenica da je strankinja. Odrasla je na Solariji,
pod okolnostima i društvenim normama različitim od onih na Aurori. Sledstveno tome, dobio je
priliku da proučava mozak različito oblikovan od naših, i to mu je moglo otvoriti veoma zanimljive
perspektive. Shvatate li? Ali kada smo već kod toga, zbog čega se on, Zemljanine, zainteresovao za
vas? Mislite li da je toliko blesav da je mogao i pomisliti kako ćete rešiti auroranski problem, vi,
koji o Aurori ne znate ništa?"
Denil se iznenada umeša, i Bejli se trže na sam zvuk drugog glasa. "Dr Vasilija, partneru Bejliju je
pošlo za rukom da reši problem na Solariji, iako nije ništa znao o samoj Solariji."
"Poznato mi je to", odgovori Vasilija kiselo, "svi su to mogli videti u onoj hipertalasnoj drami. I
munja može sevnuti, ali sumnjam da bi se i Han Fastolf usudio da tvrdi da će grom, u kratkom
vremenskom razdoblju, dva puta udariti u isto mesto. Ne, Zemljanine, privukli ste ga pre svega zbog
toga što ste Zemljanin. I vi raspolažete neuobičajenim mozgom koji je spreman da proučava i da se
njime poigrava."
"Nije, valjda, dr Vasilija, da verujete da bi bio spreman da stavi na kocku stvari od vitalnog
značaja za Auroru, i dovede ovamo nekoga za koga unapred zna da će biti beskoristan - samo da bi
mogao proučavati neki nesvakidašnji mozak."
"Razume se da bi. Nije li baš u tome prava suština onoga o čemu vam govorim? Ne postoji kriza
sa kojom bi se Aurora suočila i za koju bi on, ijednog časa, pomislio da bi mogla biti važna koliko i
rešenje problema mozga. Mogu vam tačno reći šta bi odgovorio da ste ga to upitali. Aurora se može
uzdići ili pasti, cvetati ili istrunuti, ali to bi bilo beznačajno u poređenju sa problemom mozga;
ukoliko ljudska bića odista upoznaju delovanje mozga, sve što bi moglo biti izgubljeno tokom
milenijuma donošenja rđavih ili pogrešnih odluka moglo bi se nadoknaditi za samo jednu deceniju
pomno usmeravanog ljudskog razvoja, na temelju njegovog sna o 'psihoistoriji'. Isti bi taj argument
upotrebio da bilo šta drugo opravda - laži, okrutnost, bilo šta - pukom tvrdnjom da to treba da posluži
unapređenju saznanja o mozgu."
"Prosto ne mogu da zamislim da bi dr Fastolf mogao biti okrutan. Deluje mi kao izrazito obziran i
plemenit čovek."
"Stvarno? A koliko ste vremena proveli s njim?"
"Nekoliko časova na Zemlji, pre tri godine. I jedan dan, sada, ovde na Aurori."
"Čitav dan, ha? Čitav jedan dan. Ja sam, međutim, provela s njim trideset godina, i sve vreme
potom s odstojanja pratila razvoj njegove karijere. A vi ste, Zemljanine, proveli s njim čitav jedan
dan! Da čujemo - da li je tokom tog jednog jedinog dana učinio bilo šta što vas je preplašilo ili
ponizilo?"
Bejli oćuta. Setio se iznenadnog napada začinikom, od koga ga je Denil spasao; ličnih prostorija u
kojima je, zbog onih optičkih vizija, imao toliko teškoća; podužu šetnju na Otvorenom, namerno
priređenu da bi se ispitala njegova sposobnost prilagođavanja boravku napolju.
"Vidim da jeste", nastavi Vasilija. "Lice vam, Zemljanine, ne prikriva osećanja onoliko dobro
koliko to zamišljate. A da li vam je zapretio i psihičkom sondom?"
"Spominjao ju je", odgovori Bejli.
"Samo jedan dan - i nije propustio da je pomene. Zamišljam da vam baš nije bilo ugodno?"
"U pravu ste."
"I da nije bilo razloga da je uopšte pominje?"
"Oh, bilo je", odvrati Bejli hitro. "Rekao sam mu da mi se, za trenutak, javila neka pomisao koja
se odmah potom izgubila; čini mi se, stoga, da je bilo sasvim opravdano predočiti mi da bi psihička
sonda mogla biti od pomoći da mi se izgubljena misao ponovo vrati."
"Ne, nije", primeti Vasilija. "Pre svega, uvek postoji rizik kada se koristi psihička sonda - tako da
bi, da je do toga došlo, postojali veliki izgledi da dođe do trajnog oštećenja mozga."
"Možda, ipak, ne bi, ukoliko bi sondom rukovao neki stručnjak - na primer, dr Fastolf lično?"
"On? On gotovo da ne zna ni kako ta sonda izgleda! On je teoretičar, ne tehničar."
"Onda neko drugi. Uistinu, nije sebe pominjao u vezi s tim."
"Ne, Zemljanine. Baš niko. Razmislite! Razmislite! Ukoliko bi bilo ko bio u stanju da, bezbedno,
petlja po ljudskim bićima psihičkom sondom, i ukoliko Han Fastolf toliko brine o 'mentalnom
isključenju' jednog robota, zbog čega, u tom slučaju, nije predložio da se psihička sonda isproba na
njemu?"
"Na njemu?"
"Nemojte mi reći da vam to već nije palo na pamet! Svako ko ume da razmišlja morao bi doći do
zaključka da je Fastolf kriv. Jedino što govori u prilog njegovoj nevinosti jeste njegova vlastita
tvrdnja da je nevin. U tom slučaju, zbog čega, u cilju dokazivanja vlastite nevinosti, ne predloži da
bude podvrgnut psihičkoj sondi i tako pokaže da se ni trag krivice ne može izvući iz
najnerazgovetnijih dubina njegovog uma? Da li je, Zemljanine, išta rekao u tom smislu?"
"Ne, nije. U najmanju ruku, nije meni."
"Zbog toga što veoma dobro zna da tako nešto može biti smrtonosno. Ipak, uopšte nije oklevao da
to predloži kada ste vi u pitanju - naprosto, da bi posmatrao kako vaš um deluje pod takvim
opterećenjem, to jest, kako ćete se ponašati izloženi nesavladivom strahu. Ili mu je možda, opet, palo
na pamet da bi to, ma koliko opasno bilo za vas, moglo njemu biti od koristi - bar što se tiče saznanja
o oblikovanju vašeg zemaljskog mozga. Recite, nije li okrutan?"
Bejli odbaci ovakvo Vasilijino razmišljanje odlučnim pokretom ruke. "Kako to povezujete sa
slučajem na kome radim - roboumorstvom?"
"Solarijanka, Gladija, u nekom trenutku zapala je za oko mom ondašnjem ocu. Mora biti da ima
zanimljiv mozak - posmatrano sa stanovišta njegovih potreba. Sledstveno tome, dao joj je tog robota,
Jandera, naprosto da bi video kako će se jedna žena koja nije odgajena na Aurori suočiti sa jednim
robotom koji je u svakoj pojedinosti izgledao kao ljudsko biće. Bilo mu je jasno da se neka
Auroranka, vrlo verovatno, ne bi libila da robota iskoristi u seksualne svrhe, i da ne bi bilo nikakvih
prepreka da to i učini. Priznajem, ja bih oklevala da to učinim, stoga što nisam odgajena na uobičajen
način, ali nijedna normalna Auroranka ne bi se toga libila. S druge strane, ta Solarijanka imala bi
ozbiljnih problema, budući da je odrasla na jednom izrazito robotičkom svetu, i prihvatila krajnje
krute stavove kada su roboti u pitanju. Ta razlika bi, vidite, mogla biti od veoma velike koristi mom
ocu koji je pokušao da na temelju brojnih varijacija sazda svoju teoriju o delovanju mozga. Han
Fastolf strpljivo je čekao pola godine kako bi ta Solarijanka došla na ivicu želje da se upusti u taj
eksperimenat..."
Bejli je prekide. "Vaš otac baš ništa nije znao o odnosu između Gladije i Jandera."
"Ko vam je, Zemljanine, to rekao? Moj otac? Sama Gladija? Ukoliko vam je on to rekao, prirodno
da je lagao; a ako ste to od nje čuli, vrlo je verovatno da ni ona sama to nije znala. Možete biti
sigurni da je Fastolf znao šta se događa; morao je znati, budući da je to sigurno predstavljalo deo
njegovog proučavanja koje se bavi načinom na koji je ljudski mozak podlegao solarijanskim
običajima i uslovima života.
A onda se zapitao - sigurna sam u to, baš kao da sam u stanju da mu čitam misli - šta bi se
dogodilo ukoliko bi, u trenutku kada je počela da se oslanja na Jandera, Solarijanka bez ikakvog
stvarnog razloga ostala bez svog robota. Dobro je znao šta bi jedna Auroranka učinila. Osetila bi
malo razočaranje, a potom potražila zamenu; ali, šta bi učinila jedna Solarijanka? I tako se postarao
da Jander bude stavljen izvan upotrebe..."
"I uništio jednog robota neprocenjive vrednosti samo da bi zadovoljio svoju prizemnu
radoznalost?"
"Čudovišno, zar ne? Ali baš je to ono što bi Han Fastolf bio sposoban da učini i što bi učinio.
Stoga, Zemljanine, otidite ponovo do njega i recite mu da je njegovoj maloj igri došao kraj. Ukoliko
ova planete, u celini, još ne veruje u njegovu krivicu, nema sumnje da će poverovati kada budem
rekla ono što imam da kažem."

43.
Nekoliko dugih trenutaka Bejli je proveo kao skamenjen, dok ga je Vasilija posmatrala s mračnim
uživanjem; lice joj je sada bilo tvrdo i nimalo nalik na Gladijino.
Izgleda da se ništa više nije moglo učiniti...
Bejli ustade, osećajući se starim - mnogo starijim od svojih četrdeset pet zemaljskih godina (bio
je još dete, prema auroranskim merilima). Do sada ga ništa od onoga što je pokušao nije nikuda
odvelo. Upravo suprotno: činilo se, naime, da se sa svakim njegovim novim korakom omča oko
Fastolfa sve više steže.
On pogleda uvis, prema prozirnoj tavanici. Sunce je već bilo visoko odskočilo, možda je čak
prošlo zenit, jer mu je sjaj bio prigušeniji no ikad. Trake tankih oblačaka skrivale su ga sve vreme.
I Vasilija kao da je postala svesna toga na osnovu njegovog podignutog pogleda. Ruka joj krenu
prema delu klupe u blizini koga je sedela i providne tavanice istog časa nestade. U isti mah, blistava
svetlost, sa primesom narandžastog kao i samo sunce, preplavi sobu.
"Mislim da smo naš razgovor priveli kraju", primeti konačno Vasilija. "Verujem, Zemljanine, da
neću imati razloga da vas ponovo vidim - baš kao ni vi mene. Možda bi bilo najbolje da odete s
Aurore. Već ste mom ocu naneli dovoljno štete." Nasmešila se osmehom u kome nije bilo ni tračka
humora. "Mada, uistinu, ni izdaleka onoliko koliko to zaslužuje", dodade ona oporim glasom.
Bejli se uputi prema izlazu, i oba njegova robota krenuše za njim. "Jeste li dobro, gospodine?"
upita ga Žiskar tihim glasom.
Bejli sleže ramenima. Šta da odgovori?
"Žiskare!" doviknu Vasilija. "Kada dr Fastolf zaključi da mu više nisi potreban, da li bi prešao
ovamo, kod mene?"
Žiskar je mirno pogleda. "Svakako, Mala Gospoj'ce, ukoliko mi to dr Fastolf dozvoli."
Osmeh joj postade topliji. "Molim te, Žiskare, učini tako. Strašno mi nedostaješ."
"Često mislim na tebe, Mala Gospoj'ce."
Bejli zastade na vratima i okrenu se. "Dr Vasilija, imate li možda lične prostorije koje bih mogao
upotrebiti?"
Vasilija razrogači oči. "Razume se da nemam, Zemljanine. Postoje ovde zajedničke lične
prostorije, kao i tamo, u Institutu. Vaši vam roboti mogu pokazati put."
Bejli se zagleda u nju i odmahnu glavom. Nije ga iznenadilo što nije želela da joj jedan Zemljanin
zagadi lične prostorije; ipak je osetio bes.
Kada je ponovo prozborio, nije to učinio na temelju ikakve razložne procene, već, isključivo, iz
besa. "Da sam na vašem mestu, dr Vasilija, ne bih govorio o krivici dr Fastolfa."
"A šta bi me moglo sprečiti?"
"Opasnost da se otkrije sve o vašim dogovorima sa Gremionisom. Opasnost po vas lično."
"Ne budite smešni. I sami ste priznali da nije bilo nikakve zavere između Gremionisa i mene."
"Ne, nisam. Složio sam se samo da je razumno zaključiti da između vas i Gremionisa nije bilo
neposredne zavere da se Jander uništi. Postoji, međutim, mogućnost postojanja posredne zavere."
"Vi ste ludi. Šta vam znači 'posredna zavera'?"
"Nisam spreman da o tome vodim razgovor u prisustvu robota dr Fastolfa - osim ukoliko to ne
budete izričito zahtevali. A i zbog čega biste to zahtevali? Dobro vi znate šta imam na umu." Nije bilo
nikakvog razloga da Vasilija na ovo nasedne, i Bejli je toga bio svestan. Naprotiv, mogao je samo još
više pogoršati čitavu situaciju.
Ali nije. Vasilija uzdrhta i kao da se povuče u sebe.
Bejli pomisli: Postoji, zaista, posredna zavera, bilo šta da je u pitanju, i možda će je ta činjenica
paralisati dok ne prozre moj blef.
Bejli ponovo živnu. "Ponavljam - ne govorite ništa o dr Fastolfu."
Ali razume se, ni sam nije znao koliko je time uspeo da dobije na vremenu - možda veoma malo.
GREMIONIS
44.
Ponovo su se našli u vozilu - sva trojica na prednjem sedištu. Bejli se smestio u sredinu, stisnut s
obe strane telima dvojice robota. Bio im je duboko zahvalan na brizi koju su mu bez ostatka
posvećivali, uprkos tome što su bili puke mašine, nesposobne da prenebregnu izdate naloge.
Istog časa, Bejli pomisli: da li je pravo tek tako ih otpisati, pukom rečju - 'mašine'? Oni su bili
dobre mašine, u svetu u kome zli ljudi nisu predstavljali retkost. Nemam pravo da stavljam mašine
iznad ljudi, zbog samo jedne podvrste ovih potonjih. U svakom slučaju, bar o Denilu ne mogu da
mislim kao o nekoj mašini.
"Moram vas ponovo upitati, gospodine", oglasi se Žiskar. "Da li se dobro osećate?"
Bejli potvrdno klimnu. "Prilično dobro, Žiskare. Milo mi je što ste vas dvojica sa mnom."
Nebo je najvećim delom bilo beličasto - zapravo, sivkasto-belo. Osećao se lak povetarac, i dok
nisu ušli u vozilo vazduh je odisao svežinom.
"Partneru Elija", javi se i Denil, "pažljivo sam pratio razgovor između dr Vasilije i tebe. Ne želim
nepovoljno da se izrazim o onome što je ona rekla; ipak, moram primetiti da, na osnovu svojih
saznanja, smatram dr Fastolfa plemenitim i uglađenim čovekom. Nikada, koliko je meni poznato, nije
namerno ispoljio ni tračak okrutnosti, niti je ikada, koliko sam ja u stanju da procenim, ispoljio
spremnost da suštinsku dobrobit nekog ljudskog bića žrtvuje zarad svoje naučne radoznalosti."
Bejli se zagleda u Denilovo lice koje je, nekako, odavalo utisak najdublje iskrenosti. "Da li bi bio
u stanju da išta kažeš protiv dr Fastolfa, čak i ako bi on zaista bio okrutan i bezosećajan?"
"Mogao bih da ništa ne kažem."
"Ipak, da li bi rekao?"
"Ukoliko bih, izrekavši laž, naneo štetu istinoljubivoj dr Vasiliji time što bih neopravdano doveo
u sumnju njenu iskrenost, i ukoliko bih, ništa ne rekavši, naneo štetu dr Fastolfu doprinevši
opravdanim optužbama protiv njega, i ukoliko bi, pri tom, šteta njima nanesena bila prema mojoj
proceni podjednake težine, u tom bih se slučaju odlučio da ništa ne kažem. Nanošenje štete delanjem,
u celini uzev, prevazilazi štetu nanesenu nedelanjem - ukoliko ništa drugo ne preteže."
Bejli ga ponovo pogleda. "To bi trebalo da znači da, iako Prvi zakon kaže: 'Robot ne sme da
povredi ljudsko biće, niti da, uzdržavanjem od delanja, dopusti da ljudsko biće bude povređeno', dve
njegove polovine nisu međusobno sasvim jednake? Prema tebi, drugim rečima, greška koja se počini
delanjem teža je od greške koja se počini nedelanjem?"
"Reči sadržane u zakonu, partneru Elija, predstavljaju samo približan opis neprestanih promena
pozitronomotivnih sila u robotskim moždanim kolima... Ne raspolažem dovoljnim znanjem da to
matematički izrazim, ali poznate su mi vlastite sklonosti."
"I ukoliko je mogućnost štete podjednaka u oba smera, ti bi se uvek opredelio za nedelanje,
umesto za delanje?"
"U načelu je tako. I uvek bih se, u načelu, opredelio za istinu, nasuprot neistini, ukoliko je
mogućnost nanošenja štete podjednaka u oba slučaja."
"U ovom slučaju, znači, budući da si odlučio da govoriš da bi opovrgao reči dr Vasilije, i tako
osporio njen iskaz, mogao si to učiniti samo stoga što je imperativ Prvog zkona u dovoljnoj meri
ublažen činjenicom da govoriš istinu?"
"Tako je, partneru Elija."
"Ipak, činjenica je da bi ti rekao ono što si rekao čak i ako bi to bila laž - pod uslovom da ti je dr
Fastolf, sasvim izričito, naložio da kada to okolnosti zahtevaju izrekneš laž, kao i da potom ne priznaš
da ti je takav nalog bio dat."
Na trenutak zavlada tišina. "Tako je, partneru Elija", složi se konačno Denil.
"Sve je to, Denile, prilično zbrkano... Ipak, ti si i dalje uveren da dr Fastolf nije ubio Jandera
Panela?"
"Na osnovu dosadašnjeg iskustva, partneru Elija, mogu reći da je on istinoljubiv čovek, i da ne bi
naneo nikakvo zlo prijatelju Janderu."
"Međutim, sam dr Fastolf naveo je veoma jak motiv koji bi ga mogao navesti da počini zlodelo; dr
Vasilija je, opet, sa svoje strane, iznela sasvim drugačiji motiv, isto tako valjan i, možda, čak, i
sramotniji." Bejli se malo zamisli. "Ukoliko bi se javnosti predočio bilo koji od ta dva motiva, svi bi
bili uvereni u krivicu dr Fastolfa."
Bejli se iznenada okrenu prema Žiskaru. "A šta ti misliš, Žiskare? Poznaješ dr Fastolfa duže od
Denila. Uzevši u obzir svoje poznavanje karaktera dr Fastolfa, slažeš li se s tvrdnjom da on nije
mogao počiniti ono za šta ga terete - uništiti Jandera?"
"Slažem se, gospodine."
Bejli se neodlučno zagleda u robota. Bio je vidljivo primitivnije izrade od Denila. Koliko mu se
moglo verovati, da li je bio pouzdan svedok? Možda mu je izdat nalog da u svemu sledi Denila, u ma
kom smeru da se ovaj uputi?
"Dobro si poznavao i dr Vasiliju, je li tako?" upita on.
"Da, gospodine, dobro sam je poznavao", odgovori Žiskar.
"Koliko sam shvatio, bio si joj veoma privržen?"
"Mnogo je godina bila pod mojim starateljstvom, i dužnost da se o njoj brinem nije mi ni na koji
način teško padala."
"Iako je imala običaj da petlja po tvom programu?"
"Bila je vrlo umešna, što se toga tiče."
"Da li bi bila spremna da laže kada je njen otac u pitanju - mislim, dr Fastolf?"
Žiskar je trenutak oklevao. "Ne verujem, gospodine. Ne, ne bi"
"Onda, znači, tvrdiš da je ono što je rekla istina?"
"Ne sasvim, gospodine. Ono što želim da kažem jeste da ona veruje kako je ono što je rekla čista
istina."
"Ali zbog čega bi bila spremna da poveruje u tako gnusne stvari o svom ocu - ukoliko je on, kako
što Denil maločas reče, zaista prijatna osoba?"
Žiskar odgovori lagano, kao da bira reči. "Bila je ogorčena zbog niza događaja iz svoje mladosti,
događaja za koje je dr Fastolfa smatrala odgovornim, i za koje je on možda i protiv svoje volje bio
odgovoran - bar do izvesne mere. Čini mi se, ipak, da nije računao s tim da će pomenuta zbivanja
dovesti do dotičnih posledica. Ipak, ljudskim bićima ne upravljaju jasni i nedvosmisleni zakoni
robotike. Sledstveno tome, u najvećem broju prilika zaista je teško suditi o često veoma složenim
razlozima njihovog ponašanja."
"Tačno", promrmlja Bejli.
"Smatrate li, gospodine, da je vaš zadatak da dokažete nevinost dr Fastolfa beznadežan?" upita
Žiskar.
Bejlijeve obrve se skupiše i lice mu se namršti. "Možda. Kako zasad stvari stoje, ne vidim rešenje
- i ako dr Vasilija progovori, kao što je zapretila da će učiniti..."
"Ali naredili ste joj da ne govori. Objasnili ste joj da bi to bilo pogubno i za nju samu."
Bejli odmahnu glavom. "Blefirao sam. Nisam znao šta drugo da kažem."
"Znači li to da nameravate da odustanete?"
 "Ne!" uzviknu Bejli odlučno. "Da je samo Fastolf u pitanju, možda bih i odustao. Na kraju krajeva,
šta bi mu se, u fizičkom smislu, moglo dogoditi? Roboumorstvo, očito, nije zločin; tek, puki prekršaj.
U najgorem slučaju, srozao bi mu se politički uticaj, i možda bi, izvesno vreme, bio suočen sa
teškoćama u svom naučnom radu. Bilo bi mi, dakako, žao da se to dogodi, ali ukoliko ne bi postojalo
ništa što bih mogao učiniti - onda ništa ne bih ni učinio.
S druge strane, da je reč samo o meni, takođe bih možda odustao. Neuspeh bi naneo štetu mom
ugledu, ali kuću od opeka ne možeš izgraditi bez opeka? Vratio bih se na Zemlju podvijena repa, i
nastavio da živim čemernim životom lišenim određenih privilegija, ali ta mogućnost ionako vreba
svakog Zemljanina. I bolji od mene su se, bez opravdanog razloga, suočili s tim.
Međutim, u pitanju je Zemlja. Ukoliko ne bih uspeo, u tom slučaju, zajedno sa bolnim gubicima
koji bi zadesili dr Fastolfa i mene, došao bi kraj i svakoj nadi da će se Zemljani izvući sa svog sveta
i krenuti put Galaksije. To je razlog zbog koga moram uspeti; moram nekako nastaviti sve dok me na
silu ne oteraju odavde."
Završivši svoju žalopojku gotovo šapatom, Bjeli naglo diže pogled. "Zbog čega, Žiskare, samo
sediš tako, s upaljenim motorom?" upita on mrzovoljno. "Da li te brujanje motora toliko zabavlja?"
"Uz sve dužno poštovanje, gospodine", odgovori Žiskar, "niste mi rekli kuda da vas vozim."
"Oh! Izvini, Žiskare. Pre svega, odvezi me do najbližih zajedničkih ličnih prostorija - onih, znaš,
što ih je dr Vasilija pomenula. Vas dvojica ste u tom pogledu mirni, ali ja imam bešiku koju
povremeno valja isprazniti. Posle toga, potraži neko mesto u blizini gde bih mogao nešto pojesti.
Imam i stomak, koga povremeno valja napuniti. I posle toga..."
"Da, partneru Elija?" dočeka ga Denil.
"Iskreno da ti kažem, Denile, ne znam ni sam. Ipak, pošto zadovoljim dve pomenute potrebe,
nadam se da ću nešto smisliti."
Oh! Koliko je samo želeo da i sam može u to poverovati!

45.
Vozilo nije dugo klizilo tlom; uskoro se zaustavilo, uz mali trzaj, i Bejli ponovo oseti već
prepoznatljivo grčenje negde duboko u stomaku. Ta blaga nelagodnost još jednom ga podseti da se
nalazi u vozilu, što odmah odagna privremeni osećaj da je bezbedan, okružen zidovima i stisnut
između dvojice robota. Kroz prednja stakla kao i ona sa strane (i pozadi, trebalo je samo da iskrivi
vrat) nazirali su se belina neba i zelenilo krajolika, ukazujući na Otvoreno - to jest, na prazninu.
Bejli nevoljno proguta knedlu.
Zaustavili su se pokraj neke omanje zgrade. "Jesu li to zajedničke lične prostorije?" upita Bejli.
"Da, partneru Elija", potvrdi Denil. "Najbliže u ovom delu Robotičkog instituta."
"Brzo si ih pronašao. Jesu li ti i ovakve zgrade ubacili u memoriju?"
"Jesu, partneru Elija."
"Jesu li prostorije trenutno zauzete?"
"Možda, partneru Elija, ali prostorije mogu da prime po nekoliko osoba istovremeno."
"Ima li trenutno mesta i za mene?"
"Vrlo verovatno, partneru Elija.
"U tom slučaju, pustite me da iziđem. Poći ću tamo i proveriti..."
Roboti se, međutim, ni ne pokrenuše. "Gospodine, nismo u mogućnosti da tamo pođemo s vama",
reče Žiskar.
"Znam, Žiskare, svestan sam toga."
"To znači, gospodine, da nećemo biti u mogućnosti da se kako valja staramo o vašoj bezbednosti."
 Bejli se namršti. Bilo je prirodno da robot primitivnije izrade ima krući um, i Bejli odjednom
shvati da postoji opasnost da odluče da ga ne puste iz vida, što bi značilo da neće moći da ode u lične
prostorije. Stoga odluči da u glas unese prizvuk hitnosti, i ovog puta obrati se Denilu koji je trebalo
da ima više razumevanja za ljudske potrebe. "Ništa ja tu ne mogu, Žiskare... Denile, znaš i sam da
nemam izbora. Pustite me da iziđem iz vozila."
Žiskar pogleda Bejlija, ali ostade nepomičan, i u jednom odista užasavajućem trenutku, Bejliju
pade na pamet da bi mu robot mogao predložiti da se olakša negde u blizini, napolju, kao kakva
životinja.
Prođe još nekoliko trenutaka. "Mislim da ćemo ipak morati partneru Eliji da iziđemo u susret",
primeti konačno Denil.
"Ukoliko ste, gospodine, u mogućnosti da se još malo strpite", reče na to Žiskar, obrativši se
Bejliju, "ja bih prvi odšetao do te zgrade tamo."
Bejli se iskezi, što je trebalo da znači da je saglasan, i Žikar lagano odgeguca do zgrade, a potom
je i čitavu obiđe. Bejli je bio gotovo siguran da će, čim Žiskar zamakne za ugao, osetiti još
nepodnošljiviju fiziološku potrebu.
U nadi da će odagnati napetost koju je osetio pri toj užasavajućoj pomisli, Bejli stade da se
ogleda oko sebe, i posle nekoliko trenutaka postade svestan nekih tankih žica u vazduhu, tu i tamo -
poput tananih, tamnih vlasi naspram beličastog neba. Međutim, nije prvo njih uočio. Prvo je ugledao
neki kružni predmet što je klizio ispod oblaka. Trebalo mu je veoma malo da shvati da je reč o
letelici; međutim, nije plovila vazduhom, već kao da je visila okačena na nekom dugačkom,
vodoravnom kablu. Sledio je dugački kabl pogledom, napred nazad, primetivši i druge. Nešto dalje
ugledao je još jednu letelicu - a znatno dalje još jednu. Najdalja od tri predstavljala je bezobličnu
mrlju koju je prepoznao samo zahvaljujući tome što je video one bliže.
Nije bilo nikakve sumnje: bile su to žičane kabine koje su služile za interni prevoz sa jednog kraja
Robotičkog instituta na drugi.
Koliku površinu mora da je Institut zahvatao? upita se Bejli. Kako je samo taj Institut traćio
prostor!
Međutim, nije izgledalo da narušava izgled okoline. Zdanja Instituta nisu bila međusobno zbijena,
tako da je okolni prostor izgledao netaknut; biljni i životinjski svet (pomisli Bejli) mora da je uživao
punu slobodu, baš kao u kakvoj divljini.
Solarija je, priseti se on, delovala prazno. Nije bilo nikakve sumnje da su i svi drugi svetovi
Svemiraca bili takvi - budući da je čak i Aurora, najnaseljenija među njima, ostavljala sličan utisak,
čak i ovde, na delu planete na kome je bio podignut najveći broj zdanja. Kada bolje razmisli, i
Zemlja je - razume se, izvan Gradova - delovala nenastanjeno.
Ali Gradovi jesu postojali, i Bejli odjednom oseti kako ga obuzima čežnja za domom; međutim,
sve što je mogao da učini bilo je da istog časa tu misao izbriše iz svoje svesti.
"Prijatelj Žiskar obavio je proveru", oglasi se Denil.
Žiskar se vrati do njih, i Bejli mu mrzovoljno dobaci:
"Pa? Da li bi bio tako ljubazan da mi dozvoliš..." Bejli zastade usred rečenice. Kakvog je smisla
imalo udarati sarkazmom po robotovom neprobojnom oklopu?
"Po svemu sudeći", odvrati Žiskar, "lične prostorije su slobodne."
"Odlično! Pusti me da prođem." Bejli otvori vrata vozila i skliznu napolje na usku pošljunčanu
stazu, a onda žurnim korakom krenu prema zgradi. Denil ga je u stopu pratio.
Kada su stigli do ulaza, Denil mu ćutke pokaza mesto koje je trebalo pritisnuti prstom da bi se
vrata otvorila. Nije ni pokušao da to sam učini. Po svoj prilici, pomisli Bejli, kada bi robot to učinio
bez izričitog naloga to bi značilo da namerava tamo i da uđe - a čak ni sama namera nije dolazila u
obzir.
Bejli stavi prst na označeno mesto i uđe, ostavivši napolju dvojicu robota.
Tek kada se našao unutra, Bejliju sinu da sam Žiskar nije mogao ući unutra i proveriti da li su
lične prostorije slobodne; po svemu sudeći, zaključak je doneo na temelju uvida spolja - sumnjiv
postupak, u najmanju ruku.
Istog časa Bejli shvati, s osećanjem izvesne nelagodnosti, da je sada po prvi put ostao sasvim
sam, odvojen od svojih telohranitelja - i da oni, u slučaju bilo kakve nevolje u kojoj bi se mogao
naći, ne bi baš tako lako mogli ući unutra. Šta, recimo, ako ovog trenutka ne bi bio sam? Šta ako je
Vasilija dojavila nekom neprijatelju da će se on naći u ličnim prostorijama, i šta ako se ta osoba
ovog časa nalazila negde u zgradi?
Bejli, sa pojačanim osećanjem nelagodnosti (što, dakako, na Zemlji ne bi bio slučaj) iznenada
shvati da pri sebi nema nikakvo oružje.

46.
Lične prostorije, odista, nisu bile preterano velike. Bilo je nekoliko pisoara, smeštenih u nizu i
nekoliko umivaonika, takođe u nizu. Nije bilo tuševa, osveživača odeće, ni sprava za brijanje.
Bilo je i nekoliko klozetskih šolja, međusobno odvojenih pregradama; do svake od njih vodila su
po jedna vratanca. Da ga neko ne čeka u nekoj od njih...
Vrata na pregradcima nisu dopirala do poda. Krećući se tiho, Bejli se zaustavljao i saginjao
ispred svakih vrata, nastojeći da uoči nečije noge. Zatim pođe od jednih do drugih, lagano ih
otvarajući, spreman da ih ponovo zalupi na najmanji znak nečeg iznenađujućeg i da se najvećom
mogućom brzinom dočepa izlaza.
Svi pregradci bili su prazni.
On se još jednom obazre oko sebe, da se uveri ne postoji li još neko mesto na kom bi se neko
mogao sakriti.
Nije našao nijedno.
Bejli potom ode do vrata koja vode napolje, ali ne nađe ništa čime bi se ona mogla zaključati;
istog časa je pomislio da je i prirodno što se ne zaključavaju. Lične prostorije bile su namenjene
većem broju osoba - svima je trebalo da bude omogućeno da uđu čim osete potrebu.
S druge, pak, strane nije mogao napustiti ove i potražiti neke druge lične prostorije; opasnost ga je
i tamo mogla vrebati - a pored toga, potreba mu nije dozvoljavala da se još koleba.
Bejli uhvati sebe kako okleva koji od pisoara da odabere. Mogao je upotrebiti bilo koji - baš kao
i bilo ko drugi.
Bejli se konačno odluči za onaj najbliži, i svestan praznine oko sebe, odjednom oseti gotovo
nepodnošljiv pritisak u bešici. Potreba je zaista bila velika; ipak, morao je strpljivo sačekati da ga
napusti neprijatno osećanje da bi još neko mogao ući, kako bi se opustio.
Nije, po svoj prilici, trebalo da zazire od nailaska neprijatelja; možda, samo, još neke osobe s
istom potrebom.
I tek mu tada pade na pamet: roboti će, sigurno, zaustaviti svaku nepoželjnu osobu.
Kada mu je to palo na pamet, Bejliju najzad pođe za rukom da se opusti...
Bio je već pri kraju, olakšanje je bilo veliko, i upravo se spremao da ode do jednog od
umivaonika, kad odjednom začu neki umereno piskav, napet glas. "Jeste li vi Elija Bejli?"
Bejli se sledi. Uprkos svoj pažnji i svim predostrožnostima, jednostavno nije primetio da je iko
ušao. Očito, bio je sav obuzet činom pražnjenja bešike - čemu, inače, nije imao razloga da posveti ni
delić svojih misli. (Da li je to značilo da stari?)
U svakom slučaju, u glasu koji je čuo nije bilo nagoveštaja nikakve pretnje. Ništa u njemu nije
ukazivalo na opasnost. Bejliju se odmah vrati osećanje samopouzdanja - ako ne Žiskar, Denil bi se
sigurno potrudio da ne dozvoli ulazak nikome ko bi po njega mogao predstavljati pretnju.
Bejliju je, naprosto, smetao sam ulazak neke druge osobe. Nije se, jednostavno, sećao da mu je
iko ikad u ličnim prostorijama pristupio - a o obraćanju da i ne govori. Na Zemlji je to bio najstroži
tabu, i na Solariji (i do ovog časa, i na Aurori) koristio je samo lične prostorije za jednu osobu.
Došljak se ponovo oglasi, ovog put s primesom nestrpljenja. "Odgovorite! Mora biti da ste Elija
Bejli."
Bejli se lagano okrenu. Čovek je bio srednje visine, odeven u dobro skrojenu odeću različitih
nijansi plave boje. Bio je svetle puti i imao je svetlu kosu; pažljivo negovani brkovi bili su mu nešto
tamniji od kose. Bejli odjednom zateče sebe kako, gotovo opsednut, zuri u malenu dlakavu traku na
neznančevoj nausnici. Prvi put je sada video nekog Svemirca sa brčićima.
Bejli odgovori (osetivši izvestan stid što se uopšte oglašava u ličnim prostorijama):
"Da, ja sam Elija Bejli." Čak i njemu samom učini se da mu je glas zazvučao muklo, slično
neubedljivom šapatu.
Očigledno se i Svemircu učinio neubedljiv. Netremice je, suzivši oči, posmatrao Bejlija. "Oni
roboti napolju rekoše mi da je Elija Bejli ovde unutra", primeti on, "ali meni ni malo ne ličite na
onog momka iz hipertalasne drame. Baš nimalo."
Ta glupa drama! pomisli Bejli ogorčeno. Do kraja života neće više nikog sresti ko nije unapred
zatrovan tim njegovim nemogućim portretom. Niko u njemu neće gledati ljudsko biće, ljudsko biće sa
zabludama - i kada ustanove da je i on sklon greškama, zauzvrat će ga, razočarani, smatrati budalom.
Bejli se ozlojeđeno ponovo okrenu ka umivaoniku, isplaknu ruke i neodređeno izmahnu njima,
pitajući se gde bi mogao biti mlaz sa toplim vazduhom. Svemirac, međutim, dotaknu neku pločicu i
gotovo nitokuda pojavi se tanka traka brisača.
"Hvala vam", promrmlja Bejli. "Nisam lično nastupio u onoj hipertalasnoj drami. Igrao me je neki
glumac."
"Jasno mi je to, ali ipak, mogli su pronaći nekog više nalik na vas, zar ne?" Činilo se da mu je to
iz nekog razloga zasmetalo. "Želeo bih da porazgovaram s vama."
"Kako ste prošli pored mojih robota?"
Činilo se da i to, iz nekog razloga, izaziva u njemu nelagodnost. "Skoro da nisam uspeo", odgovori
Svemirac. "Pokušali su da me zaustave, a ja sam uza se imao samo jednog robota. Morao sam da se
pretvaram kako me neodložna potreba tera da uđem ovamo, i oni su me pretresli. Čak su stavili ruke
na mene, da provere da ne nosim neku opasnu napravu. Podneo bih tužbu protiv vas zbog toga - da
niste Zemljanin. Nije dozvoljeno izdavati robotima naloge koji mogu dovesti u nepriliku ljudska
bića."
"Žao mi je", odvati Bejli kruto, "ali nisam im ja izdao takav nalog. Šta mogu da učinim za vas?"
"Želim da razgovaram s vama."
"Već razgovaramo... Ko ste vi?"
Došljak kao da je trenutak oklevao. "Gremionis", odgovori on najzad.
"Santiriks Gremionis?"
"Tako je."
"Zbog čega želite da razgovarate sa mnom?"
Nekoliko trenutaka Gremionis je samo zurio u Bejlija; očigledno mu je bilo neprijatno. "Budući da
sam već ovde..." poče on. "Ako vam ne smeta... mogao bih..." Gremionis koraknu prema pisoaru.
 Shvativši istog časa šta Gremionis namerava da učini, Bejli se užasnu, oseti gađenje, i žurno se
okrenu. "Sačekaću vas napolju", reče on.
"Ne, ne odlazite", zaustavi ga Gremionis očajnim, gotovo kreštavim glasom. "Neće trajati duže od
nekoliko sekundi. Molim vas!"
I Bejli je, isto tako, gotovo očajnički, želeo da porazgovara sa Gremionisom; nije, stoga, smeo da
učini ništa što bi ga moglo povrediti i naterati da se predomisli u pogledu razgovora. U suprotnom,
moglo se dogoditi da mu, naprosto, ne iziđe u susret.
On okrenu leđa Gremionisu, i nehotice gotovo zatvori oči, prožet dubokom nelagodnošću. Tek
kada mu je Gremionis ponovo prišao, brišući ruke tankom upijajućom trakom, Bejliju pođe za rukom
da se opusti. "Zbog čega želite da razgovarate sa mnom", upita on ponovo.
"Gladija... ona žena sa Solarije..." Gremionis se sumnjičavo zagleda u njega i zastade.
"Poznajem Gladiju", primeti Bejli hladno.
"Video sam se s njom... preko televeze, znate... i ona mi je rekla da se raspitujete za mene. Pitala
me je, takođe, da li sam se ikad, na bilo koji način, rđavo poneo prema njenom robotu...
humanoidnom robotu, poput onog tamo napolju."
"Jeste li, gospodine Gremionis?"
"Nisam! Nisam ni znao da ima takvog robota, sve dok... Jeste li joj vi to rekli?"
"Samo sam postavljao pitanja, gospodine Gremionis."
Stisnuvši desnu šaku u pesnicu, Gremionis ju je nervozno gnječio levom. "Ne želim da bez
ikakvog povoda budem lažno optužen", nastavi on uzrujano. "Pogotovo ako takve lažne optužbe mogu
štetiti mom odnosu sa Gladijom."
"Kako ste uspeli da me pronađete?" upita Bejli.
"Postavljala mi je pitanja o tom robotu, a onda mi je rekla da se raspitujete o meni. Čuo sam da
vas je dr Fastolf pozvao na Auroru da razrešite tu... zagonetku... u vezi s tim robotom. Čuo sam to u
televestima. I ja..." Reči su mu očigledno teško navirale na usta.
"Nastavite", zatraži Bejli.
"Morao sam da porazgovaram s vama i objasnim vam da nemam nikakve veze sa robotom. Baš
ništa! Gladija nije znala gde ste, ali sam pomislio da bi dr Fastolf to mogao znati."
"I tako, pozvali ste ga?"
"Ne, ne... Nisam se usudio... Znate, tako važna osoba. Ali Gladija ga je pozvala u moje ime... Ona
je... tako divna osoba. On joj je rekao da ste otišli u posetu njegovoj kćeri, dr Vasiliji Alijeni. Bilo je
to zgodno, jer nju poznajem."
"Da, poznato mi je", primeti Bejli.
Gremionis ga nevoljno pogleda. "Kako ste... Da li ste se i kod nje raspitivali o meni?" Njegova
nelagodnost polako je prerastala u pravi očaj. "Konačno, pozvao sam dr Vasiliju i ona me je
obavestila da ste upravo otišli od nje i da bih vas, po svoj prilici, mogao naći u nekim od zajedničkih
ličnih prostorija - a ove su najbliže njenoj zgradi. Bio sam skoro siguran da nećete gubiti vreme
tražeći lične prostorije na nekom udaljenijem mestu. Mislim, zbog čega biste to činili?"
"Ispravno ste zaključili... Ipak, kako ste uspeli da tako brzo dođete ovamo?"
"Radim u Robotičkom institutu i moja kuća nalazi se u krugu Instituta. Zahvaljujući svom vozilu,
stigao sam ovamo za nekoliko minuta."
"Da li ste došli sami?"
"Jesam! To jest, u pratnji jednog robota. Znate, moje vozilo je dvosed."
"I vaš robot vas sada čeka tamo napolju?"
"Da."
 "Recite mi još jednom zbog čega ste želeli da se nađete sa mnom."
"Želeo sam da vas uverim da nemam nikakve veze s onim robotom. Nisam ni čuo za njega, sve dok
ovaj slučaj nije eksplodirao u televestima. Možemo li sada da porazgovaramo?"
"Možemo, ali ne ovde", odgovori Bejli odlučno. "Hajdemo odavde."
Čudno, pomisli Bejli, odjednom je toliko želeo da za sobom ostavi ugodnu bezbednost zidova i
iziđe na Otvoreno. Bilo je nečeg potpuno stranog u ovim ličnim prostorijama što je nadmašivalo sve
sa čime se sreo bilo na Solariji, bilo na Aurori. Postojalo je nešto što je mnogo više zbunjivalo od
široko rasprostranjenog, otvorenog međusobnog obraćanja - ponašanja koje, naprosto, nije pravilo
nikakvu razliku između ovog mesta i njegove namene i bilo kog drugog mesta i njegove namene.
Video-knjige koje je pregledao ništa mu od svega toga nisu rekle. Očito, baš kao što je dr Fastolf
napomenuo, te knjige nisu bile pisane za Zemljane, već za Aurorance, i u manjoj meri, za posetioce sa
ostalih četrdeset devet svetova Svemiraca. Najzad, Zemljani gotovo nikad nisu stizali na svetove
Svemiraca, a ponajmanje na Auroru. Naprosto, nisu bili poželjni. Zbog čega bi se, onda, uopšte o
njima vodilo računa?
Zbog čega bi video-knjige uopšte govorile o nečemu što je svima bilo dobro poznato? Da li je
trebalo da se diže prašina oko činjenice da je Aurora sfernog oblika, ili da je voda mokra, ili oko
toga što su se ljudi slobodno obraćali jedni drugima u ličnim prostorijama?
Ipak, nije li to izvrgavalo poruzi sam naziv zdanja? Pri svemu tome, Bejli nije uspevao da odagna
sećanje na ženske lične prostorije na Zemlji, gde su, kako mu je Džesi često pričala, žene do u
beskraj ćeretale, ne osećajući pri tome nikakvu nelagodnost. Zbog čega, onda, samo žene, a ne i
muškarci? Bejli o tome nikad nije ozbiljno razmišljao, prihvatajući to, naprosto, kao običaj -
nenarušiv običaj; ali zbog čega žene, a ne i muškarci?
Najzad, nije ni bilo važno. Razmišljanje o tome bilo je čisto akademsko, i ni izdaleka nije
doticalo u njemu ono što ga je ispunjavalo sveprožimajućim i neizbrisivim gađenjem prema čitavoj
toj zamisli. "Hajdemo odavde", ponovi on.
"Ali vaši roboti su tamo napolju", pobuni se Gremionis.
"Da, jesu. Šta onda?"
"Ovo o čemu želim da popričamo strogo je privatno, razgovor jednog čoveka sa drugim čo-
čovekom." Gremionis kao da malo zape, izgovarajući ovu uobičajenu frazu.
"Mislite, Svemirca s jednim Zemljaninom?"
"Ako nemate ništa protiv."
"Roboti su mi neophodni. Oni su moji partneri u istrazi."
"Ali naš razgovor nema nikakve veze sa vašom istragom... Sve vreme pokušavam da vam to
kažem."
"Ja ću proceniti ima li ili nema veze", odvrati Bejli odlučno, izlazeći iz ličnih prostorija.
Gremionis je trenutak oklevao, a onda pođe za njim.

47.
Denil i Žiskar su ih čekali - nepomični, bezizražajnih lica, strpljivi. Bejliju se za časak učini da je
na Denilovom licu uočio senku zabrinutosti; ipak, bolje razmislivši, zaključi da je tim nečovečno
ljudskim crtama samo pripisao pomenuto osećanje. Žiskar čiji je lik bio daleko manje ljudski, nije
pokazivao nikakvo osećanje, čak ni onome ko je bio spreman da na njegovom licu nešto uoči.
I treći robot je čekao - po svoj prilici Gremionisov. Bio je primitivnije izrade čak i od Žiskara, i
odavao je utisak istrošenosti. Bilo je očigledno da Gremionis baš nije bio imućan.
"Milo mi je da si dobro, partneru Elija", dočeka ih Denil, i Bejliju se ponovo učini da je u
njegovim rečima prepoznao uzdah olakšanja.
"Sasvim dobro. Ipak, nešto me zanima. Da ste me čuli kako vas dozivam iznutra, da li biste ušli?"
"Istog časa, gospodine", odgovori Žiskar.
"Čak iako ste programirani da ne ulazite u lične prostorije?"
"Potreba da zaštitimo ljudsko biće - posebno vas, gospodine - stajala bi iznad svega."
"Tako je, partneru Elija", potvrdi Denil.
"Milo mi je da to čujem", reče Bejli. "Ovo je Santiriks Gremionis. Gospodine Gremionis, ovo je
Denil, a ovo Žiskar."
I jedan i drugi robot ozbiljno se nakloniše. Gremionis jedva da ih i pogleda, nemarno odmahnuvši
rukom. Ni na pamet mu nije palo da predstavi svog robota.
Bejli se obazre oko sebe. U međuvremenu se dosta smračilo, vetar je postao oštriji i vazduh
hladniji, i oblaci su sasvim zaklonili sunce. Bilo je nečeg turobnog u atmosferi, ali to ne ostavi
nikakav utisak na Bejlija; bio je očaran što se konačno iskobeljao iz ličnih prostorija. Duh mu
zapanjujuće obodri puka činjenica da oseća zadovoljstvo što se ponovo nalazi na Otvorenom. U
pitanju su, znao je, bile posebne okolnosti; ipak, nije uspevao da suzbije osećaj ponesenosti.
Upravo se spremao da se okrene ka Gremionisu i ponovo s njim zapodene razgovor, kad
krajičkom oka uoči neko kretanje. Dolazeći preko travnjaka, prema njima je išla neka žena, u pratnji
robota. Iako im je išla ususret, činilo se da uopšte nije bila svesna njihovog prisustva. Očito se
uputila u lične prostorije.
Bejli ispruži ruku prema ženi, kao da bi da je zaustavi, iako je bila udaljena još najmanje
tridesetak metara. "Zar ona ne zna da su ono lične prostorije za muškarce?" promrmlja on.
"Šta?" upita Gremionis.
Žena nastavi da im se približava, dok ju je Bejli posmatrao krajnje zbunjen. Konačno, robot se
pomeri ustranu da propusti ženu, i ova uđe u zgradu.
"Ali njoj tamo pristup nije dozvoljen", primeti Bejli bespomoćno.
"Zbog čega?" upita Gremionis. "To su zajedničke lične prostorije!"
"Ali samo za muškarce!"
"Za sve", odvrati Gremionis. Bio je iskreno zabezeknut.
"I za muškarce i za žene? Ne mislite valjda ozbiljno?"
"Za sve, razume se! Upravo tako. Kako, inače, mislite da bi trebalo da bude? Ne shvatam vas."
Bejli se okrenu od njega. Pre samo nekoliko trenutaka mislio je da oslovljavanje u ličnim
prostorijama predstavlja neoprostiv znak rđavog ukusa - Stvar-Koja-Se-Ne-Čini.
Čak i da je pokušao da zamisli nešto još gore od toga, jedva da bi uspeo da iskopa mogućnost da
se u ličnim prostorijama susretne sa nekom ženom. Zemaljski običaji zahtevali su od njega da se ne
osvrće na prisutnost drugih u velikim zajedničkim ličnim prostorijama na njegovoj rodnoj planeti; ali,
ni svi mogući ustanovljeni običaji ne bi ga omeli da mu namah bude jasno da li je neka osoba, s
kojom bi se susreo, muškarac ili žena.
A šta da je, dok se nalazio u ličnim prostorijama, ušla neka žena - ne hajući, bez zazora - kao ova
maločas? Ili još gore, da je on ušao u lične prostorije, i tamo zatekao neku ženu?
Nije umeo da kaže kako bi se poneo. Nikada još nije razmatrao takvu mogućnost - a još se manje
našao u takvom položaju - ali nije bilo nikakve sumnje da to, naprosto, ne bi mogao podneti.
O tome mu, takođe, video-knjige nisu ni reči rekle.
Pregledao je više takvih knjiga ne želeći da započne istragu dok se bar površno ne obavesti o
auroranskom načinu života - ali one ga nisu uputile ni u šta od onoga što je bilo istinski važno.
Kako je, onda, mogao razmrsiti taj trostruki čvor Janderovog zagonetnog ubistva, kada se na
svakom koraku saplitao o vlastito neznanje?
Trenutak pre toga bio je ushićen zbog svoje male pobede nad užasom boravka na Otvorenom;
međutim, evo ga sada kako se suočava sa osećanjem da je okružen tolikim nepoznanicama - da mu je,
čak, tuđa i sama priroda njegovog neznanja.
I tog trenutka, boreći se da iz svesti odagna sliku žene kako prolazi kroz prostorije u kojima je on
sam maločas boravio, Bejli oseti kako stiže na rub potpunog očajanja.

48.
"Nije vam dobro, gospodine?" Ponovo se oglasio Žiskar, pri čemu se, ako ne u tonu, bar u
njegovim rečima mogla osetiti zabrinutost. "Da li vam je potrebna pomoć?"
"Ne, ne", promrmlja Bejli. "Sve je u redu... Ali hajde da krenemo odavde. Nalazimo se na putu
ljudima koji žure u onu zgradu tamo."
Bejli žustro zakorači prema letelici koja je spokojno stajala na čistom travnatom pojasu, pokraj
same popločane staze. Na drugoj strani staze stajao je maleni dvosed, nalik na motocikl, i Bejli
zaključi da je, po svoj prilici, u pitanju Gremionisovo vozilo.
Bejliju odjednom sinu da je osećanje potištenosti i čemera pojačavala činjenica da je bio gladan.
Podne je već davno minulo, a on ni zalogaja nije okusio.
On se okrenu prema Gremionisu. "Porazgovarajmo - ali ako nemate ništa protiv, obavimo to za
vreme ručka. Razume se, ukoliko već niste obedovali - i ukoliko vam ne smeta da ručate sa mnom."
"Gde da pođemo na ručak?"
"Ne znam. Gde obično ručavaju u Institutu?"
"Nemojmo ići u javnu obedovaonicu", usprotivi se Gremionis. "Tamo se ne može razgovarati."
"Gde bismo onda mogli otići?"
"Pođimo mojoj kući", brže-bolje predloži Gremionis. "Moram priznati da nije od raskošnijih
ovde. Znate, ne spadam među istaknutije glavešine. Ipak, imam nekoliko upotrebljivih robota, i oni
nam mogu spremiti sasvim pristojan obrok... Evo, ovako ćemo: ja ću sa Brundijem - to je, znate, moj
robot - poći dvosedom, a vi krenite za mnom. Moraćete da vozite sasvim lagano, ali kuća je odavde
udaljena samo kilometar. Stići ćemo tamo za dva ili tri minuta."
Gremionis žurno krenu, kao da hita na neku zabavu. Gledajući za njim, Bejli pomisli kako u njemu
ima nečeg mladalački vetropirastog. Razume se, nije bio u stanju da iz prve odredi koliko mu je
godina; Svemircima se nije mogla lako ustanoviti starost, Gremionis mora da je imao pedesetak
godina. Međutim, ponašao se kao mladić, gotovo kao osoba koja je prema zemaljskim merilima tek
zakoračila u mlade godine. Bejli, međutim, nije umeo da kaže šta ga je navelo da stekne upravo takav
utisak o Gremionisu.
Bejli se naglo okrenu prema Denilu. "Denile, da li od ranije poznaješ Gremionisa?"
"Nikada ga ranije nisam sreo, partneru Elija."
"A ti, Žiskare?"
"Sreo sam ga jednom, gospodine, ali samo u prolazu."
"Žiskare, da li išta znaš o njemu?"
"Ništa, gospodine, što se odmah ne bi moglo uočiti."
"Koliko mu je godina? Nešto o njegovoj ličnosti?"
"Ništa, gospodine."
"Jeste li spremni?" doviknu im Gremionis. Motor njegovog vozila bio je prilično bučan.
Očigledno nije bio na mlazni pogon. Točkovi se nisu odlepljivali od tla. Brundij je sedeo pored
Gremionisa.
 Bejli, Denil i Žiskar se žurno potrpaše u svoje vozilo.
Gremionis pokrenu vozilo i napravi široki luk. Vetar mu zatalasa kosu, i Bejli se odmah zapita
kakav je osećaj morao prožimati čoveka u otvorenom vozilu, poput Gremionisovog. Bio je zahavalan
činjenici da se nalazi u zatvorenom vozilu - pomislivši, istovremeno, da je u pitanju mnogo
civilizovaniji način putovanja.
Gremionisovo vozilo najzad krenu poput strele u određenom pravcu, uz prigušeno praskanje
motora. Gremionis im još jednom mahnu, dajući im znak da ga slede. Sedeći na zadnjem sedištu,
robot je sa bezbrižnom nehajnošću održavao ravnotežu; nije se, čak, ni pridržavao Gremionisu oko
pasa, što bi, prema Bejlijevom mišljenju, neki ljudski stvor zasigurno učinio.
Njihovo vozilo krenu za Gremionisovim. Iako se sticao utisak da dvosed koji se sada skladno
kretao dobija u brzini, to je bilo usled njegove sićušnosti. Pod ovakvim okolnostima nije bilo lako
podesiti brzinu prema dvosedu, to jest, kretati se dovoljno sporo i za tili čas ne ostaviti dvosed za
sobom.
"Evo, ponovo", zamišljeno se oglasi Bejli. "Opet me nešto zbunjuje."
"O čemu je reč, partneru Elija?" upita Denil.
"Vasilija je, govoreći o njemu, otpisala Gremionisa kao beznačajnog 'berberina'. Po svemu
sudeći, njegova struka jesu frizura, odeća i slične stvari, vezane za spoljni izgled ljudi. Kako to da
ima kuću u krugu Robotičkog instituta?"
GREMIONIS, JOŠ JEDNOM
49.
Prošlo je samo nekoliko minuta pre nego što se Bejli našao i u četvrtom auroranskom domaćinstvu
otkako je, pre samo jednog i po dana, prispeo na planetu; posle Fastolfovog, Gladijinog i Vasilijinog,
bio je sada i u Gremionisovom.
Gremionisovo prebivalište delovalo je skučenije i bezbojnije nego prethodna tri, mada je sve u
njemu, čak i Bejlijevim očima nenaviklim na auroranske prilike, ukazivalo na to da je kuća tek
nedavno sazdana. Prepoznatljiva obeležja auroranskih staništa - posebna udubljenja za robote u
zidovima - ipak su bila tu. Čim uđoše u sobu, Žiskar i Denil hitro stupiše u dva, koja su bila prazna, i
ostadoše nepomični i tihi, licem okrenuti prema prostoriji. Gotovo istom brzinom, Gremionisov robot
Brundij zauze mesto u trećem udubljenju.
Nije bilo ni najmanjeg nagoveštaja, ma koliko sve kratko trajalo, ikakvih teškoća pri izboru, ili
posebnih namera dvojice robota da se smeste u neko određeno udubljenje. Bejli se za časak upita
kako je robotima polazilo za rukom da se pri tom ne sudare, i zaključi da su međusobno morali opštiti
na način nedostupan ljudskim bićima. Bejli još pomisli da će morati da se o tome raspita kod Denila
- pod uslovom, razume se, da to kasnije ne smetne s uma.
Bejliju, isto tako, ne promače da se i Gremionis zagledao u udubljenja.
Gremionis podiže šaku prema usnama, i pogladi brkove. "Ovaj vaš čovekoliki robot kao da se ne
uklapa sasvim u to udubljenje", primeti on sa izvesnim ustručavanjem. "To je Denil Olivav, zar ne?
Robot dr Fastolfa?"
"Tako je", odgovori Bejli. "I on se pojavio u onoj hipertalasnoj drami. Odnosno, neki glumac -
koji je više odgovarao toj ulozi."
"Da, sećam se."
Bejli primeti da i Gremionis - baš kao i Vasilija, pa čak, i Gladija i Fastolf - nastoji da se drži
podalje od njega. Kao da se oko Bejlija rasprostiralo neko neuočljivo, neprepoznatljivo i
nesavladivo polje odbojnosti koje je Svemirce sprečavalo da mu se suviše približe; polje zbog koga
su ga čak i u prolazu obilazili u širokom luku.
Bejli se na časak upita da li je i Gremionis svestan toga ili je, naprosto, do toga dolazilo sasvim
spontano. Šta li su kasnije činili sa stolicama na kojima je sedeo dok je boravio u njihovim kućama,
sa posuđem iz koga je jeo, i sa peškirima koje bi upotrebio? Da li je obično pranje bilo dovoljno? Da
li je postojao neki poseban postupak sterilizacije? Da li su sve čega se dotakao naprosto bacali, i
zamenjivali novim? Da li će im kuće biti u celosti dezinfikovane kada konačno napusti njihovu
planetu - ili se to činilo svake noći? A šta je sa zajedničkom privatnom prostorijom koju je
upotrebio? Da li će je, naprosto, do temelja porušiti, i sagraditi novu? I šta će biti sa ženom koja je, u
neznanju, u nju ušla posle njega? Da nije možda ona bila iz dezinfekcione službe?
Sledeći takve misli, Bejli odjednom i sam shvati koliko je sve to šašavo.
Do vraga sa svim tim! Šta su Auroranci činili i kako su se rvali sa svojim problemima bila je
njihova stvar, i on više oko toga neće lupati glavu. Jehosafata mu! Imao je on i vlastitih problema, i
upravo ovog časa, jedan njhov iver predstavljao je ovaj Gremionis; ali ipak, odluči da se njime
pozabavi posle obeda.
Obed je bio prilično skroman, uglavnom vegetarijanski, i Bejli se po prvi put suoči sa izvesnim
poteškoćama. Svako jelo se po ukusu oštro razlikovalo od ostalih. Naprosto, šargarepa je imala ukus
šargarepe, i grašak je imao isključivo ukus graška.
Možda i pomalo previše.
 Gutao je zalogaje s blagim oklevanjem, trudeći se da ne pokaže gađenje.
Začudo, uskoro postade svestan da se sasvim lako navikava na to - kao da mu čulo ukusa postaje
sve zasićenije, i da sa sve manje poteškoća savlađuje oštar, prepoznatljiv ukus hrane. Bejli
odjednom, sa prilično sete, pomisli da bi mu, ukoliko bi duže vremena uzimao auroransku hranu, ona
mogla po povratku na Zemlju čak i nedostajati; posebno njen lako raspoznatljiv ukus. Zbog svog
neodređenog ukusa, zemaljska mu se hrana učini, nekako, više nego odbojnom.
Čak mu se učini i da krtost pojedinih jela - koja ga je isprva zapanjila, budući da su mu zubi pri
svakom zalogaju stvarali šum koji je, kako je mislio, morao smetati razgovoru - prerasta sve više u
uzbudljiv dokaz da, zapravo, uzima hranu. Na Zemlji je pri obedima sve bilo savršeno tiho, tako da
je, naprosto, nešto nedostajalo.
Počeo je potom da jede s više pažnje, proučavajući ukus različitih jela. Možda će, kada Zemljani
budu naselili druge svetove, ovaj način ishrane Svemiraca postati obeležje i njihovih jelovnika,
pogotovo ukoliko ne bude robota da pripremaju i poslužuju obede.
A onda pomisli s izvesnom nelagodnošću: ne kada, već ukoliko Zemljani budu naselili druge
svetove; a sve će to, možda, u velikoj meri zavisiti od njega, detektiva Elije Bejlija. Taj teret je
zaista bio prevelik.
Konačno su obed priveli kraju. Dvojica robota uđoše noseći tople, vlažne ubruse, da obrišu ruke.
Samo što to nisu bili obični ubrusi; kada je Bejli spustio svoj na tanjir, ovaj kao da se lagano
pokrenuo, i stao da se tanji, poprimajući paučinast oblik. A onda, sasvim iznenada i gotovo nestvarno
poskoči i nestade u ispustu na tavanici. Bejli gotovo skoči i podiže pogled, razrogačenih očiju
posmatrajući ubrus kako nestaje ko zna kuda.
"Nova spravica, nedavno sam je nabavio", reče Gremionis. "Zgodna je, kao što vidite, ali još
nisam siguran da mi se dopada. Neki tvrde da će se posle izvesnog vremena otvori zapušiti, dok drugi
zaziru od zagađenja, strahujući da će nešto od toga naći put i do ljudskih pluća. Proizvođači to
opovrgavaju, ali..."
Bejli odjednom postade svestan činjenice da tokom obeda nije progovorio ni jednu jedinu reč, i
da je ovo bilo prvi put da je jedan od njih dvojice otvorio usta posle kratkog razgovora o Denilu, pre
nego što je obed uopšte bio poslužen... Na onu malu Gremionisovu napomenu o ubrusima nije se
imalo smisla ni osvrtati.
"Da li ste vi, gospodine Gremionis, berberin po zanimanju?" upita Bejli pomalo osorno.
Gremionisovo bledo lice obli rumenilo sve do korena kose. "Ko vam je to rekao?" upita on
mucajući.
"Izvinjavam se ukoliko to smatrate neprikladnim nazivom za svoju profesiju", odgovori Bejli. "Na
Zemlji je to sasvim uobičajen izraz i niko se zbog njega ne oseća povređenim."
"Ja sam modni frizer", objasni Gremionis, "a isto tako i modni kreator. I jedno i drugo su priznate,
umetničke veštine. Mogu se, eto, smatrati nekom vrstom umetnika." On ponovo pođe rukom da
pogladi brkove.
"Već sam uočio vaše brkove", nastavi Bejli ozbiljno. "Jesu li brkovi uobičajena pojava na
Aurori?"
"Ne, nisu, ali se nadam da će uskoro postati. Vaše lice deluje veoma muževno... Međutim, veliki
broj muških lica moguće je uz pomoć brade i brkova učiniti izražajnijim i privlačnijim. Stvar je u
oblikovanju - i to spada u moju profesiju. Čovek, razume se, u tome može otići i predaleko. Na
Palasu, jednom od svetova Svemiraca, brada i brkovi su uobičajena pojava; međutim, tamo je veoma
rašireno i njihovo bojenje različitim bojama. Maltene je svaka vlas različito obojena, tako da se
dobija krajnje neobična mešavina... Lično mislim da je to pomalo šašavo. Stvar, naime, ne traje dugo,
boje se vremenom menjaju, i konačno, sve postaje užasno. Međutim, i to je bolje od izbrijanog ili
ćosavog lica. Ništa nije neprivlačnije nego lice poput gole pustinje... To mi je, znate, uobičajena
fraza. Koristim je u razgovorima sa mogućim mušterijama, i mogu vam reći da prilično deluje.
Ženama, razume se, brada i brkovi nisu potrebni, budući da to u potpunosti nadoknađuju na razne
druge načine. Na Smiteusu, još jednom od svetova Svemiraca..."
Bilo je nečeg hipnotičkog u njegovom tihom, brzom govoru i ozbiljnom izrazu, kao i načinu na koji
su mu se oči širile ostajući prikovane za Bejlija s upadljivom iskrenošću. Bejli je bio prinuđen da se
tome odupre gotovo fizičkim naporom.
"Gospodine Gremionis, razumete li se u robotiku?"
Gremionis kao da je bio zatečen, i pometen jer ga je Bejli prekinuo usred rečenice. "U robotiku?"
"Da, u robotiku."
"Ne, nimalo. Koristim robote, kao i svi drugi, ali pojma nemam šta je u njima... U stvari, i ne
marim."
"Ali živite ovde, na području Robotičkog instituta. Kako je to moguće?"
"A što ne bi bilo moguće?" U Gremionisovom glasu pojavio se prepoznatljiv prizvuk
neprijateljstva.
"Ako niste robotičar..."
Gremionis iskrivi lice u grimasu. "Ali to je glupo! Kada su pre nekoliko godina napravljeni
planovi za njegovu izgradnju, Institut je trebalo da bude samodovoljna zajednica. Imamo ovde
vlastite radionice za popravku vozila, vlastite radionice za održavanje robota, vlastite lekare, vlastite
građevinare. Svi oni žive ovde, i ukoliko su im potrebne usluge poput onih koje im ja mogu pružiti,
onda je tu Sentiriks Gremionis, jer i on živi u blizini... Da li, prema vašem mišljenju, nešto nije u
redu s mojom profesijom što bi mi branilo da ovde živim?"
"Nisam to rekao."
Gremionis odvrati pogled sa vidljivom mrzovoljom koju ne ublaži čak ni Bejlijevo žurno
poricanje. Zagledavši se u neku višebojnu pravougaonu traku, on pritisnu dugmence tako što kratko
lupnu prstom po njemu kao da namerava da počne da dobuje po stolu.
Jedna kugla otkači se sa tavanice i osta da lebdi na otprilike metar iznad njihovih glava. Kugla se
otvori poput neke narandže izdeljene na kriške i u njoj zaigra splet boja propraćen tihim pljuskom
zvukova. Ples boja i zvuci stopiše se u takav sklad da Bejli, zapanjeno posmatrajući čitav prizor,
odjednom shvati da mu je sve teže da razluči jedno od drugog.
Prozori se zatamniše i kriške kao da još jače zasvetleše.
"Previše svetla?" upita Gremionis.
"Ne", odgovori Bejli posle kraćeg oklevanja.
"Namera mi je bila da stvorim bolji ugođaj, i odabrao sam, znate, jednu prigušeniju nijansu kako
bi nam bilo lakše da razgovor vodimo na civilizovan način..." U glasu mu se odjednom pojavi
prizvuk nestrpljivosti. "Da pređemo na stvar?"
Bejli uz izvesne poteškoće skrenu pogled sa kugle - ili ma šta da je bilo u pitanju (Gremionis nije
naveo nikakav naziv). "Ako nemate ništa protiv, bilo bi mi drago."
"Da li me optužujete da imam bilo kakve veze sa uništenjem robota Jandera?"
"Ja samo istražujem okolnosti pod kojima je došlo do njegovog 'mentalnog isključivanja'."
"Ali ste me ipak doveli u vezu s tim... U stvari, koliko maločas, pitali ste me razumem li se u
robotiku, i odmah mi je bilo jasno šta imate na umu. Pokušali ste da me navedete da priznam da se
razabirem u robotiku kako biste mogli otvoriti moj slučaj kao... kao dokrajčivača robota."
"Mogli ste slobodno reći i ubice."
 "Ubice? Ne možete ubiti nekog robota! U svakom slučaju, nisam ga ni 'dokrajčio', ni 'ubio', niti
učinio išta slično, kako god vi to izvoleli da nazovete. Rekoh vam već, ja nisam robotičar. Ne znam
ništa o robotici. Kako ste samo mogli i pomisliti..."
"Gospodine Gremionis, dužan sam sve da proverim. Jander je pripadao Gladiji - onoj Solarijanki
- a vi ste njen prijatelj. Na taj način ste povezani sa celim slučajem."
"Postoji mnoštvo ljudi koji su njeni prijatelji. Ne vidim da to ima ikakve veze."
"Želite li da kažete da tokom svih svojih boravaka na Gladijinom imanju niste nikada videli
Jandera?"
"Nikada! Ni u jednoj jedinoj prilici!"
"I niste čak ni znali da ima čovekolikog robota?"
"Nisam!"
"I nikada vam ga nije pomenula?"
"Imala je robote svuda unaokolo. Sve su to bili obični roboti. Nikada nije pomenula da ima i
nekog posebnog."
Bejli sleže ramenima. "U redu, onda. Nemam nikakvog razloga - za sada - da pretpostavim kako to
nije istina."
"Recite to onda i Gladiji. Zbog toga sam želeo da se vidim s vama. Da vas zamolim da joj to
kažete. Da od vas zahtevam da joj to kažete."
"Ima li Gladija ikakvog razloga da misli drugačije?"
"Razume se. Vi ste joj stavili tu bubu u glavu. Ispitivali ste je u vezi s tim i ona je počela da
pretpostavlja - počela je da se koleba... U svakom slučaju, činjenica je da me je jutros zvala i pitala
imam li ikakve veze s tim. Već sam vam to rekao."
"I vi ste to porekli?"
"Razume se, da sam porekao i to vrlo odlučno, jer zaista s tim nemam nikakve veze. Međutim,
rekao bih da nije dovoljno ubedljivo ako to samo ja učinim. Želeo bih da to i vi učinite. Želeo bih da
joj kažete da, prema vašem mišljenju, ja sa čitavom tom stvari nisam ni na koji način povezan. I sami
ste to maločas rekli i ne možete, bez ikakvih dokaza, tek tako dovoditi u pitanje moj ugled. Mogu vas
i prijaviti."
"Kome?"
"Komitetu za zaštitu građana. Vladi. Šef ovog Instituta je blizak prijatelj samog predsednika vlade,
i već sam mu o svemu ovom uputio potpun izveštaj. Nisam neko oklevalo, shvatate. Ja delam."
Gremionis zavrte glavom kao da time želi da izrazi svoju žestinu, međutim, to baš nije ispalo
naročito ubedljivo s obzirom na njegovo pitomo lice. "Shvatite", nastavi on, "ovo nije Zemlja. Mi
smo ovde zaštićeni. Vi na toj vašoj planeti živite kao u košnicama, kao u mravinjacima, jer vas je
previše. Nasrćete jedni na druge, gušite jedni druge - i uopšte za to ne marite. Jedan život ili milion
života - uopšte vam nije važno."
Bejli se veoma potrudi da mu se u glasu ne oseti ni najmanji prizvuk negodovanja. "Mora da ste
pročitali mnogo istorijskih romana", reče on.
"Svakako da jesam - i oni jasno govore o svemu tome. Ne možete imati na milijarde ljudi na nekoj
planeti, a da do toga ne dođe... Na Aurori, međutim, svaki život je vredan. U fizičkom pogledu,
svakog od nas štite roboti, tako da na Aurori nema ni najmanjeg nasrtaja, a kamoli ubistva."
"Izuzev kada je Jander u pitanju."
"To nije bilo ubistvo; on je bio samo robot. Pored toga, vlada nas štiti i od mnogo tananijih pretnji
no što su fizički nasrtaji na našu ličnost. Komitet za zaštitu građana suprotstavlja se - i to veoma oštro
- svemu što bi bez osnovanog razloga moglo ugroziti ugled ili društveni status svakog pojedinačnog
građanina. Svaki Auroranac koji bi postupao kao što to vi činite, našao bi se u grdnim neprilikama.
Ali kada je neki Zemljanin u pitanju, onda..."
"Ovde sam", odvrati Bejli, " da bih sproveo istragu po nalogu, pretpostavljam, vaše vlade.
Sumnjam da me je dr Fastolf mogao dovesti ovamo bez prethodne saglasnosti vaše vlade."
"Moguće je, ali vam ni to ne daje pravo da prekoračujete okvire pristojnosti."
"Znači li to da nameravate moj slučaj da iznesete pred svoju vladu?"
"Zatražiću od šefa ovog Instituta da..."
"Usput da vas pitam, kako mu je ime?"
"Kelden Amadiro. Zatražiću od njega da vaš slučaj iznese pred vladu - a on je, znate, član
kabineta - pored toga što je i jedan od vođa Stranke globalista. Sve u svemu, mislim da bi bilo
umesno da Gladiji jasno date do znanja da sam sasvim nevin u čitavoj ovoj stvari."
"Voleo bih da postupim tako, gospodine Gremionis, utoliko pre što i sam pretpostavljam da jeste
nevini; ipak, da bih mogao svoje sumnje da preobratim u neopozivu izvesnost o vašoj nevinosti -
morali biste da mi odgovorite na neka pitanja, zar ne?"
Gremionis je za trenutak oklevao, a onda se, pomalo izazivački, zavalio dublje u naslonjaču i
stavio ruke iza glave - odajući prizor čoveka kome baš ne polazi najbolje za rukom da deluje
opušteno. "Pitajte", reče on. "Nemam šta da krijem. A pošto završimo naš razgovor, moraćete odavde
pozvati Gladiju putem stereo-veze, i reći joj šta imate da joj kažete - ili ćete se naći u nevolji čak i
većoj no što to možete zamisliti."
"Shvatam. Ali pre svega... Koliko dugo, gospodine Gremionis, poznajete dr Vasiliju Fastolf? Ili dr
Vasiliju Alijenu, ukoliko je znate pod tim imenom?"
Gremionis je ponovo trenutak oklevao. "Šta će vam to?" upita on napetim glasom. "Kakve to veze
ima sa čitavim slučajem?"
Bejli uzdahnu i njegovo turobno lice kao da se još više smrači. "Podsećam vas, gospodine
Gremionis, da ste sami rekli da nemate šta da krijete i da želite da me ubedite u svoju nevinost kako
bih opet ja u to mogao uveriti Gladiju. Stoga mi jednostavno recite koliko dugo poznajete dr Vasiliju
Fastolf. Ukoliko je, pak, ne poznajete, naprosto to i kažite; ipak, pre no što to učinite, bilo bi korektno
s moje strane da vam saopštim kako mi je već rekla da ona poznaje vas - i to čak toliko dobro da ste
joj se, u najmanju ruku, ponudili."
Gremionisovo lice se smrknu. "Nikako mi nije jasno zbog čega ljudi oko toga dižu toliku buku",
reče on drhtavim glasom. "Ponuda takve vrste je savršeno normalan oblik društvenog opštenja, i ne
tiče se nikog drugog osim dve dotične osobe... Ali budući da ste Zemljanin, prirodno je da to udarate
na sva zvona."
"Koliko sam shvatio, nije izišla u susret vašoj ponudi."
Gremionis spusti ruke na kolena i čvrsto ih stisnu. "Njeno je pravo bilo da prihvati ili odbije. Bilo
je i osoba koje su se meni nudile, i koje sam ja odbio. Ništa posebno, dakle."
"U redu, onda. Koliko je dugo poznajete?"
"Nekoliko godina. Petnaestak, otprilike."
"Da li ste je poznavali dok je još živela sa dr Fastolfom?"
"Tada sam bio još dečak", odgovori on pocrvenevši.
"Kako ste se upoznali s njom?"
"Kada sam završio obuku za modnog kreatora, dobio sam poziv da načinim nacrte za njenu
garderobu. Bila je vrlo zadovoljna, i od tada je koristila isključivo moje usluge - razume se,
profesionalne."
"Da li to znači da ste, zahvaljujući njenim preporukama, zadobili svoj današnji položaj - recimo,
zvaničnog modnog frizera i kreatora članova Robotičkog instituta?"
"Sigurno je shvatila koliko vredim. Međutim, bio sam testiran zajedno sa ostalima, i na taj položaj
sam došao vlastitom zaslugom."
"Ipak, preporučila vas je?"
"Jeste", odgovori Gremionis kratko i sa blagim prizvukom nelagodnosti.
"Posle čega ste zaključili da biste joj se odužili na najbolji način ako biste joj se ponudili?"
Gremionis načini grimasu i obliza jezikom usne kao da je upravo probao nešto neprijatno. "To
je... odvratno! Mogao sam pretpostaviti da će jedan Zemljanin doći na takvu pomisao! Moja ponuda
samo je značila da taj čin za mene predstavlja zadovoljstvo."
"Zato što je privlačna i srdačna?"
Gremionis je trenutak oklevao. "Ne bih baš mogao reći da je srdačna", odgovori on oprezno, "ali
je sasvim sigurno vrlo privlačna."
"Čuo sam da se često nudite unaokolo, ne birajući."
"To je laž!"
"Laž - šta? To da se nudite svima unaokolo, ili da mi je to neko mogao reći?"
"To, da se nudim svima redom. Ko vam je to rekao?"
"Ne vidim kakvoj bi svrsi mogao poslužiti odgovor na to pitanje. Da li biste želeli da vas
navedem kao izvor nekog nezgodnog obaveštenja? Da li biste sa mnom otvoreno razgovarali, kada
biste znali da ću o tome trubiti unaokolo?"
"Ko god da vam je to rekao, slagao vas je."
"U redu, da kažemo da je u pitanju bila vrsta pripovedačkog preterivanja. Ipak, da li ste se nudili i
drugima, pre no što ste se ponudili dr Vasiliji?"
Gremionis odvrati pogled. "Jednom ili dvaput. Ništa ozbiljno."
"Ali to sa dr Vasilijom jeste bilo ozbiljno?"
"Pa..."
"Koliko sam shvatio, ponudili ste joj se više puta, što baš nije u skladu s auroranskim običajima."
"Oh, auroranski običaji..." započe Gremionis ljutito, a onda stisnu usne i čelo mu se nabra. "Čujte,
gospodine Bejli, mogu li otvoreno sa vama da razgovaram?"
"Razume se. Sva moja pitanja idu za tim da se uverim da nemate nikakve veze sa Janderovom
smrću. Kada tu potrebu zadovoljim, možete biti sigurni da ću sve što mi budete rekli zadržati
isključivo za sebe."
"U redu, onda. Nije u pitanju ništa loše, razumete, ništa čega bi trebalo da se stidim. Reč je,
naprosto, o mojoj veoma naglašenoj potrebi za privatnošću. Imam puno pravo na to, zar ne?"
"Razume se", odgovori Bejli utešno.
"Vidite, ja verujem da je polni odnos najbolji kada između dve osobe postoje puna privrženost i
ljubav."
"Rekao bih da je to sasvim tačno."
"U tom slučaju se ne oseća potreba za drugima, je li tako?"
"Zvuči kao sasvim... moguće."
"Oduvek sam sanjao o tome da nađem takvu osobu, i da ne osetim potrebu ni za kim drugim. To se
naziva monogamijom. Ovde, na Aurori, tako nešto ne postoji, ali postoji na nekim drugim svetovima -
na primer, na Zemlji. Jesam li u pravu, gospodine Bejli?"
"U načelu je tako, gospodine Gremionis."
"To je ono što ja želim. Tragam za tim već godinama. Kada god sam se upuštao u polne odnose,
uvek sam osećao da mi nešto nedostaje. A onda sam upoznao dr Vasiliju, i ona mi je rekla... Znate,
ljudi se često poveravaju frizerima, jer je posao koji oni obavljaju veoma lične prirode - i ovo je
zaista veoma poverljiv deo..."
"U redu, samo nastavite."
Gremionis obliza usne. "Ukoliko se to što ću vam reći pročuje, gotov sam. Ona će se postarati za
to da se nikada više ne bavim svojim poslom. Jeste li sigurni da to ima ikakve veze sa vašim
slučajem?"
"Uveravam vas, gospodine Gremionis, da bi to moglo biti veoma važno."
"U redu, onda." Gremionis kao da nije bio potpuno ubeđen. "Činjenica je, sudeći na osnovu onog
što sam, u raznim prilikama, od nje saznao..." Glas mu se odjednom spusti do šapata. "Znate, ona je
još devica."
"Shvatam", odvrati Bejli tiho, setivši se istog časa Vasilijine uverenosti da joj je očevo odbijanje
izopačilo život i bolje shvativši njenu mržnju prema svom roditelju.
"To me je uzbudilo. Činilo mi se da bih je mogao imati samo za sebe, kao i da bih ja bio jedini
koga će ona ikad imati. Ne mogu vam objasniti koliko mi je to značilo. U mojim je očima bila
beskrajno lepa, i naprosto sam je želeo preko svih granica."
"I tako ste joj se ponudili?"
"Da."
"U više navrata... I nije vas obeshrabrilo njeno odbijanje?"
"To je samo još više, da tako kažem, istaklo privlačnost njenog devičanstva i u meni izazvalo još
veću požudu. Sve je bilo još uzbudljivije jer nije išlo glatko. Nisam u stanju da vam to objasnim, i ne
očekujem da ćete me razumeti."
"Činjenica je, gospodine Gremionis, da vas veoma dobro razumem... Ipak, došao je trenutak kada
ste prestali da joj se nudite?"
"Da, tako je."
"I počeli ste da se nudite Gladiji?"
"Jeste, tako je."
"Uradili ste to u više navrata?"
"Da, tako je."
"Zbog čega? Šta je dovelo do te promene?"
"Dr Vasilija mi je, najzad, jasno dala do znanja da nemam nikakvih izgleda", odgovori Gremionis.
"Potom se pojavila Gladija, a kako je ličila na Vasiliju... Eto, to vam je to."
"Međutim, Gladija nije devica", primeti Bejli. "Bila je u braku na Solariji, i koliko mi je poznato,
nije se ustezala od polnih odnosa ni ovde, na Aurori."
"Znao sam za to, ali - prestala je s tim. Vidite, ona je Solarijanka po rođenju; nije Auroranka, i
nije se sasvim snalazila u auroranskim običajima. Ipak, prestala je, jer joj se nije dopadalo ono što je
nazivala 'promiskuitetom'."
"Da li vam je to ona rekla?"
"Da. Monogamija je uobičajena na Solariji. Nije baš imala sretan brak, ali imajući u vidu
tamošnje običaje, navikla se. Nije bila u stanju, pošto ih je oprobala, da prihvati auroranske običaje -
a monogamija je ono čemu i ja težim. Shvatate?"
"Shvatam. Ali kako ste se uopšte sreli s njom?"
"Naprosto, sreli smo se. Pojavila se u hipertalasnim vestima kada je stigla na Auroru - delovala je
kao romantična begunica sa Solarije. Pored toga, imala je i odgovarajuću ulogu u onoj hipertalasnoj
drami..."
"Znam, znam. Ipak, postojalo je još nešto, zar ne?"
 "Nije mi jasno šta još očekujete."
"Pustite me da pogađam. Zar vam dr Vasilija nije u jednom trenutku rekla da vas odbija jednom i
za svagda - i nije li vam predložila zamenu?"
"Je li vam to ona rekla?" Gremionis gotovo vrisnu obuzet iznenadnim gnevom.
"Ne, baš, na taj način, ali mi je ipak bilo jasno šta se dogodilo. Nije li vam napomenula da bi bilo
uputno nametnuti se toj pridošlici na planeti, mladoj dami koja je, povrh svega, bila i štićenica dr
Fastolfa - koji je, kao što znate, otac dr Vasilije? Nije li vam dr Vasilija takođe napomenula kako
ljudi govore da ta mlada dama, Gladija, prilično liči na nju, ali da je i mlađa i srdačnija od nje.
Ukratko, nije li vas dr Vasilija podstakla da svoju pažnju sa nje prenesete na Gladiju?"
Gremionis je očigledno bio na mukama. Čas je gledao Bejlija u oči čas je skretao pogled. Bilo je
to prvi put da Bejli u očima nekog Svemirca zapazi strah - ili je to bila zapanjenost? (Bejli lagano
odmahnu glavom. Ne bi smeo previše da se diči time što je takvo osećanje izazvao kod nekog
Svemirca. Moglo bi to uticati na njegovu nepristrasnost.)
"Jesam li u pravu - ili grešim?"
Gremionis prozbori jedva čujnim glasom . "Izgleda da, ipak, nisu preterali u onoj hipersvemirskoj
drami... Zar zaista umete da čitate misli?"

50.
"Samo sam vam postavljao pitanja..." odvrati Bejli tiho. "Niste izbegavali odgovore. Jesam li u
pravu, ili grešim?"
"Nije se baš sve tako dogodilo", odgovori Gremionis. "Ne baš tako. Ona mi jeste pominjala
Gladiju, ali..." Gremionis se ugrize za usnu. "Konačno je došlo do onoga što ste i sami opisali.
Otprilike se dogodilo onako kako ste rekli."
"I niste bili razočarani? Zaključili ste da Gladija liči na dr Vasiliju?"
"Liči, na izvestan način." Gremionisove oči zasvetleše. "Ali zapravo i ne. Postavite li ih jednu
kraj druge, odmah ćete uočiti razliku. Gladija je mnogo tananija i ljupkija. I ima mnogo više duha."
"Pošto ste se upoznali sa Gladijom, da li ste se još koji put ponudili dr Vasiliji?"
"Jeste li poludeli? Razume se, da nisam."
"Ali ste se nudili Gladiji?"
"Jesam."
"I ona vas je odbila?"
"Jeste, ali morate shvatiti da je želela da bude sigurna, baš kao i ja. Pomislite kakvu bih grešku
načinio da sam uspeo da dr Vasiliju navedem da me prihvati. Gladija nije želela da počini takvu
grešku, i ne mogu je zbog toga kriviti."
"Ali ste, ipak, smatrali da, prihvatajući vas, Gladija ne bi počinila grešku, i tako ste joj se ponovo
ponudili - i to više puta."
Gremionis je izvesno vreme odsutno zurio u Bejlija, a onda uzdrhta i napući donju usnu kao kakvo
buntovno dete. "Kažete to na pomalo uvredljiv način..."
"Izvinite. Nisam imao nameru da vas uvredim. Molim vas, odgovorite mi na pitanje."
"Da, u pravu ste."
"Koliko ste joj se puta ponudili?"
"Nisam brojao. Možda, četiri puta. Ili pet. A možda i više."
"I svaki put vas je odbila?"
"Da. U suprotnom, zar ne, ne bih morao stalno iznova da joj se nudim?"
"Da li je u njenom odbijanju bilo ljutnje?"
 "Oh, ne. Gladija nije takva. Veoma je mila."
"Da li vas je to nagnalo da se ponudite nekoj drugoj?"
"Šta?"
"Gladija vas je odbila. Jedan od mogućih načina da na to odgovorite bio je da sebe ponudite nekoj
drugoj. Što da ne? Ukoliko vas Gladija nije želela..."
"Nisam. Ne želim nijednu drugu."
"Imate li neko objašnjenje - zbog čega?"
"Otkud znam zbog čega?" odvrati Gremionis s napetošću u glasu. "Želim Gladiju. To jeste neka
vrsta ludosti - s tim što smatram da je u pitanju lepa ludost. Bio bih lud da nisam ispoljio tu vrstu
ludosti. Ne očekujem da to shvatite."
"Da li ste pokušali da to objasnite i Gladiji? Možda bi vas razumela."
"Nikad. Samo bih je uznemirio. Doveo u nepriliku. Čovek ne govori o takvim stvarima. Trebalo je
da se konsultujem s nekim mentologom."
"Jeste li to i učinili?"
"Nisam."
"Zbog čega?"
Gremionis se namršti. "Baš umete, Zemljanine, da postavljate neprijatna pitanja."
"Možda baš zbog toga što sam Zemljanin. Ne umem bolje. Ali istovremeno, ja sam i islednik i
moram znati sve o tome. Zbog čega niste posetili svog mentologa?"
Na Bejlijevo iznenađenje, Gremionis se nasmeja. "Već sam vam rekao. Lek bi predstavljao veće
ludilo od same bolesti. Radije bih bio sa Gladijom koja me stalno odbija, nego sa nekom drugom
koja bi me prihvatila... Zamislite da s vama nešto nije u redu, a vi ipak želite da tako ostane? Svaki bi
me mentolog zbog toga podvrgao najozbiljnijem lečenju."
Bejli za trenutak razmisli. "Znate li, možda", upita on, "da li se dr Vasilija na bilo koji način bavi
mentologijom?"
"Ona je robotičar. Međutim, kažu da između robotičara i mentologa i nema neke velike razlike.
Ako znate kako neki robot deluje, imate, ujedno, prilično dobru predstavu o tome kako deluje ljudski
mozak. Tako bar kažu."
"Da li vam je palo na pamet da su dr Vasiliji možda poznata ta čudna osećanja koja gajite prema
Gladiji?"
Gremionis se istog časa ukoči. "Ja joj to nisam rekao... Mislim, ne tako podrobno."
"Da nije možda u stanju da prozre vaša osećanja ni ne pitajući vas? Da li joj je poznata činjenica
da ste se Gladiji ponudili u više navrata?"
"Ovaj... Umela je da upita kako mi ide s Gladijom. Onako, znate, kao stara poznanica. Pominjao
sam joj samo obične stvari. Ništa intimno."
"Baš ništa intimno? Jeste li sigurni u to? Pretpostavljam da vas je ohrabrivala da se i dalje
nudite."
"Znate... Sada kad ste to pomenuli, čini mi se da počinjem da stvari sagledavam u novoj svetlosti.
Nije mi jasno kako ste mi tu bubu ubacili u glavu. Pretpostavljam da ste mi, naprosto, postavili
pitanje; međutim, sada mi se čini da je Vasilija zaista ohrabrivala moje prijateljstvo sa Gladijom.
Baš se trudila oko toga." Delovao je prilično pometeno. "Nikada mi to ranije nije palo na pamet.
Nikada nisam stvarno o tome razmišljao."
"Šta mislite, zbog čega vas je tako uporno ohrabrivala da se i dalje nudite Gladiji?"
Gremionis žalosno nabra obrve. Prsti mu ponovo pođoše ka brkovima. "Pretpostavljam da bi se
moglo pomisliti da je, naprosto, želela da me se otrese. Da je pokušala da se osigura da više njoj ne
dosađujem." Gremionis se bledo nasmeši. "Nije baš naročito laskavo za mene, je l' te?"
"Da li je u međuvremenu dr Vasilija prestala da ispoljava naklonost prema vama?"
"Ne... Najblaže rečeno, postala je još ljubaznija."
"Da li je pokušala da vas uputi u to kako da postignete veći uspeh kod Gladije? Na primer, da
ispoljite veće zanimanje za Gladijin rad?"
"Nije ni morala. Ono čime se Gladija i ja bavimo veoma je slično. Ja radim sa ljudima, a ona sa
robotima, ali oboje smo kreatori - umetnici... Ali znate, to nije dovoljno za prisnost. Čak smo,
povremeno, pomagali jedno drugom. Kad joj se ne nudim, i kad je ne dovodim u položaj da me
odbija, sasvim se dobro slažemo... Kad čovek bolje razmisli, ni to nije malo."
"Da li vam je dr Vasilija govorila kako bi trebalo da ispoljite veće zanimanje za rad dr Fastolfa?"
"Zbog čega bi to činila? Zaista ne znam ništa o radu dr Fastolfa."
"Gladija je možda ispoljavala zanimanje za rad svog dobročinitelja, i možda je to bio jedan od
načina da joj se dodvorite."
Gremionisove oči se suziše, on naglo ustade, ode do drugog kraja prostorije, vrati se, i stade pred
Bejlija. "Čujte me dobro, sada! Ja možda baš nisam najbistrija osoba na ovoj planeti, čak možda
nisam ni među najbistrijima, ali ipak nisam neki brbljivi zvekan. Samo da znate da mi je jasno na šta
ciljate!"
"Zar?"
"Sva vaša pitanja služila su samo jednoj svrsi - da me naterate da kažem kako me je dr Vasilija
navela da se zaljubim... Da, baš to..." On za trenutak zastade, kao da je i sam iznenađen. "Tako je,
zaljubljen sam, baš kao što opisuju u istorijskim romanima." On ponovo zastade i zamisli se dok su
mu oči blistale. A onda gnev opet provali iz njega. "Da, da me je dr Vasilija navela da se zaljubim, i
to do ušiju, kako bih otkrio tajne dr Fastolfa i saznao na koji se način mogao ukloniti ona robot,
Jander."
"Vi ne mislite da je to bilo po sredi?"
"Ne, ne mislim!" gotovo vrisnu Gremionis. "Nemam pojma o robotici. Baš ništa o tome ne znam.
Bez obzira na to koliko mi pomno objašnjavali stvari iz robotike, naprosto ne bih ništa razumeo.
Verujem da je isti slučaj i sa Gladijom. Pored toga, nikada nikoga ni reč nisam upitao u vezi sa
robotikom. Niko mi nikada ni slovce nije prozborio o robotici - ni dr Fastolf, niti iko drugi. Niko me
nikada nije podstakao da se zainteresujem za robotiku. Ni dr Vasilija. Vaša šućmurasta teorija
naprosto ne drži vodu." On nemoćno raširi ruke. "Naprosto, ne drži vodu. Zaboravite je."
On ponovo sede, prekrsti čvrsto ruke na grudima i skupi usne u tanku liniju pri čemu mu se brkovi
nakostrešiše.
Bejli podiže pogled prema kugli iznad glave koja je i dalje izvijala svoju tihu, prijatnu melodiju,
stvarajući ugodan splet boja dok je, blago se ljuljajući, hipnotički ispisivala maleni luk.
Ukoliko je Gremionisova provala besa poremetila njegovu liniju napada, Bejli to ničim nije
pokazao. "Jasno mi je šta želite da kažete", primeti on. "Međutim, istina je da i dalje često viđate
Gladiju. Je li tako?"
"Da, tako je."
"U nekoliko navrata ste pomenuli da je vaše ponude nisu uvredile - kao ni da njena stalna
odbijanja nisu povredila vas."
Gremionis sleže ramenima. "Moje su ponude uvek krajnje učtive. Njena su odbijanja, opet, krajnje
ljubazna. Zbog čega bismo se, onda, osećali povređenim?"
"Ali kako onda provodite vreme kada ste zajedno? S obzirom na to da je, očigledno, polni odnos
isključen, a robotika vas ne zanima. Šta onda radite?"
 "Da li se prijateljstvo samo od toga sastoji - seksa i robotike? Imamo mnogo toga zajedničkog. Pre
svega, razgovaramo. Veoma je zanima da što više sazna o Aurori, i mnoge časove proveo sam
govoreći joj o našoj planeti. Znate, jedva da ju je i upoznala. A ona je meni, zauzvrat, satima govorila
o Solariji, o tome kakav je tamo pakao. Radije bih, bez uvrede, živeo na Zemlji. A onda i taj njen
pokojni suprug. Kakvo je samo bedno čeljade bio! Gladija je zaista imala težak život, jadnica.
Odlazimo, takođe, na koncerte, odveo sam je nekoliko puta i u Umetnički muzej, i kao što sam vam
već rekao, radimo zajedno. Zajednički razmatramo moje - i razume se - njene kreacije. Da budem
potpuno iskren, ne vidim nikakvo ispunjenje u radu sa robotima, ali kao što znate, svi mi imamo svoje
posebne predstave o stvarima. Što se toga tiče, moram reći da su je veoma zabavljala moja
objašnjenja zbog čega su frizure toliko važne - njena je frizura, inače, znate, sasvim u redu. Ali
najviše, šetamo."
"Šetate? Kuda?"
"Nikud posebno. Naprosto, šetamo. Navikla je na to - znate, tako je odgojena na Solariji. Jeste li
ikad bili na Solariji? Da, razume se, da jeste. Izvinite... Na Solariji, kao što znate, postoje prostrana
imanja na kojima žive samo po jedna ili dve osobe; ostalo su roboti. Možete miljama hodati a da
nikog ne sretnete, i Gladija kaže da to u čoveku stvara osećaj kao da poseduje čitavu planetu. Roboti
su, razume se, uvek tu, u blizini, drže vas na oku i brinu o vama, ali razume se, skriveni od pogleda.
Gladiji ovde na Aurori nedostaje to osećanje da poseduje čitav svet."
"Hoćete da kažete da želi da poseduje čitav jedan svet?"
"Mislite, u smislu da se kod nje javlja žudnja za moći? Kod Gladije? Koješta! Sve što ona pod tim
podrazumeva, jeste da joj nedostaje osećanje da je nasamo i u prisnoj vezi sa prirodom. Ja to, razume
se, ne shvatam sasvim, ali volim da je zbog toga začikavam. Razumljivo, na Aurori se ne možete
osećati isto kao na Solariji. Pre svega, ovde ima mnogo više ljudi, naročito u centralnom delu Eosa, a
ni roboti nisu programirani tako da se skrivaju od pogleda. U stvari, u celini posmatrano, Auroranci
se nigde ne pojavljuju bez svojih robota... Uprkos tome, poznate su mi neke prijatne i nezakrčene
staze, i Gladija uživa da se njima šeta."
"Da li i vi uživate u tim šetnjama?"
"Jedino zato što mi se na taj način pruža prilika da budem u društvu sa Gladijom. Auroranci su
takođe, u celini gledano, obožavaoci šetnji, iako moram priznati da ja ne spadam među takve. U
početku su me boleli svi mišići, i Vasilija mi se često smejala."
"Bilo joj je, zar ne, poznato da odlazite u šetnje sa Gladijom?"
"Jednog dana otišao sam do nje hramljući i sav izmožden, tako da sam morao da joj objasnim o
čemu je reč. Nasmejala se, dodavši da to nije loša zamisao, i da je najbolji način da čovek pridobije
nekog ljubitelja šetnji - da šeta s njim. 'Samo nastavi', rekla mi je, 'i videćeš da će prestati da ti se
opire, čak i pre no što joj se ponovo ponudiš. U stvari, ona će se tebi ponuditi'. Činjenica je,
međutim, da se to nije dogodilo, ali sam u međuvremenu i ja sam zavoleo šetnje."
Izgleda da ga je bes sasvim prošao; delovao je sada sasvim opušteno. Možda se, pomisli Bejli,
priseća šetnji sa Gladijom, jer mu je na usnama lebdeo blag osmeh. Čak je delovao prijatno - i
nekako krhko - utonuo tako u sećanje na ko-zna-kakav odlomak razgovora, sa ko-zna-koje šetnje.
Bejli mu se gotovo zauzvrat nasmeši.
"Vasiliji je, znači, poznato da ste nastavili sa tim šetnjama."
"Najverovatnije. Počeo sam sredom i subotom da uzimam slobodne dane, jer se to poklapalo sa
Gladijinim rasporedom - i Vasilija bi ponekad terala šegu sa mojim 's-s šetnjama', pogotovo kada je
videla i neke moje skice koje sam pri tom pravio."
"Da li i dr Vasilija uživa u šetnjama?"
 "Ni govora!"
Bejli se promeškolji u naslonjači i neobično pažljivo zagleda u svoje prste. "Pretpostavljam da su
vas prilikom tih šetnji pratili roboti", upita on.
"Razume se. Jedan moj, i jedan njen. Ipak, držali su se podalje od nas. Nisu trčkarali za nama, na
uzici, kako je to Gladija umela da kaže, govoreći o auroranskim običajima. Naprosto, želela je da
bude sama, na solarijanski način. I tako sam i ja to prihvatio, mada sam u početku skoro iskrivio vrat
stalno se osvrćući da se uverim da je Brundij u blizini."
"Koji je od robota pratio Gladiju?"
"Nije bio uvek isti. Ipak, ma koji bio, uvek se držao po strani. Nisam imao prilike da s njima
razgovaram."
"A šta je sa Janderom?"
Nešto od ozarenosti istog časa nestade sa Gremionisovog lica.
"Kako to mislite - šta je sa Janderom?" upita on.
"Je li vas on ikada pratio? Da jeste, sigurno biste to znali, zar ne?"
"Čovekoliki robot? Razume se, da bih znao. Ne, nije nas pratio, ni u jednoj prilici."
"Jeste li sigurni u to?"
"Savršeno siguran." Gremionis ga mrgodno pogleda. "Pretpostavljam da ga je smatrala odveć
vrednim da bi ga traćila na poslove koje je svaki drugi robot mogao obaviti."
"Kao da vas to zbog nečega uznemirava... Da li ste u tom pogledu delili njen stav?"
"Reč je o njenom robotu. Mene se to nije ticalo."
"Kažete da ga nikad niste videli, čak ni u Gladijinoj kući?"
"Nikad."
"Da li vam ga je ikada pomenula? Da li ste razgovarali o njemu?"
"Koliko mogu da se setim, nije."
"Ne čini li vam se to pomalo čudnim?"
Gremionis odmahnu glavom. "Ne... Kakvog bi smisla imalo razgovarati o robotima?"
Bejli se zlovoljno zagleda u Gremionisovo lice. "Da li išta znate o odnosu između Gladije i
Jandera?"
"Pokušavate li vi to da mi kažete da su održavali seksualnu vezu?"
"Da li bi vas to iznenadilo?" upita Bejli.
"I to se događa", odgovori Gremionis tupo. "Nije to baš tako neuobičajeno. Ukoliko vam to
odgovara, ponekad možete i robota iskoristiti u tu svrhu. A što se čovekolikog robota tiče - toliko
sličnog ljudskom biću - verujem..."
"Da, toliko sličnog ljudskom biću", potvrdi Bejli, uz odgovarajući pokret rukom.
Gremionis opusti usne. "Pojedinim ženama bi zaista bilo teško da odole iskušenju."
"Gladija je odolela vama. Ne smeta li vam mogućnost da vam je pretpostavila jednog robota?"
"Kada već o tome razgovaramo, nisam sasvim siguran da verujem da je to istina; ipak, ukoliko i
jeste, nema nikakvog razloga da se zamajavam oko toga. Robot je, na kraju krajeva, samo robot. Žena
i robot - ili ako hoćete, muškarac i robot - na kraju mu to iziđe na masturbaciju."
"Iskreno govoreći, gospodine Gremionis, zaista ništa niste znali o takvom odnosu? Niste čak ni
posumnjali?"
"Naprosto, nisam o tome razmišljao", potvrdi Gremionis.
"Niste znali? Ili jeste, ali naprosto, niste tome pridavali nikakvu pažnju?"
Gremionis ponovo skupi veđe. "Ponovo me pritiskate... Šta želite da vam kažem? Sada, kad ste me
naterali da o tome razmišljam, i gnjavite me time, čini mi se da sam se, kada bolje razmislim, možda i
pitao nije li tako nešto posredi. Ipak, bez obzira na sve, nisam osetio da se išta slično događa pre no
što ste vi počeli da mi postavljate takva pitanja."
"Jeste li sigurni u to?"
"Jesam, siguran sam. Nemojte me gnjaviti."
"Ne gnjavim vas. Samo se pitam niste li možda znali da Gladija održava redovne seksualne
odnose sa Janderom, i nije li vam možda bilo jasno da vas, sve dok stvari tako stoje, nikada neće
prihvatiti kao svog ljubavnika, i niste li je toliko želeli da vas ništa nije moglo sprečiti da uklonite
Jandera; da ste, drugim rečima, bili toliko ljubomorni da..."
I u tom trenutku - kao da se neka do kraja zategnuta opruga, jedva nekoliko trenutaka izdržavši u
stanju prenapregnutosti, naglo opustila - Gremionis mahnito skoči i ustremi se na Bejlija, ispustivši
prodoran i krkljav krik. Bejli, iznenađen i zatečen, nagonski odgurnu stolicu i preturi se.

51.
Istog časa prihvatiše ga nečije snažne ruke. Bejli oseti kako ga podižu, ispravljaju stolicu - i tek
onda shvati da je u naručju robota. Kako je samo lako bilo sasvim zaboraviti da su sve vreme bili tu
u sobi, dok su nemi i nepomični stajali u svojim udubljenjima.
Međutim, ni Žiskar ni Denil nisu bili ti koji su mu pritekli u pomoć. Bio je to Gremionisov robot,
Brundij.
"Nadam se, gospodine", obrati mu se robot malo neprirodnim glasom, "da se niste povredili?"
Ali gde su bili Žiskar i Denil?
Odmah je dobio odgovor na svoje pitanje. Roboti su brzo i glatko međusobno podelili poslove.
Trenutno procenivši da Gremionisovo mahnitanje predstavlja po Bejlija neuporedivo veću pretnju
nego pad preko stolice, Žiskar i Denil su se bacili na domaćina. Brundij, opet, shvativši da im
njegova pomoć nije potrebna, postarao se da pomoć pruži gostu.
Gremionis je stajao mirno i teško disao, sapet dvostrukim stiskom Bejlijevih robota.
"Pustite me", obrati im se Gremionis jedva čujnim glasom. "Ponovo vladam sobom."
"U redu, gospodine", odvrati Žiskar.
"Razume se, gospodine Gremionis", dodade i Denil gotovo ljubaznim glasom.
Međutim, i pošto oslobodiše Gremionisa, nijedan od dvojice robota još neko vreme ne odstupi od
njega. Gremionis se obazre levo i desno, zagladi nabore na odeći, a onda, namerno napadno, ponovo
sede. Još je ubrzano disao, i kosa mu je bila u blagom neredu.
Bejli ostade da stoji, rukom oslonjen o stolicu na kojoj je do maločas sedeo.
"Izvinite, gospodine Bejli, što mi se za trenutak pomutio razum", reče Gremionis. "Ništa slično
nije mi se dogodilo još od dečaštva. Ali optužili ste me da sam lju-ljubomoran, a to je reč koju
nijedan pristojan Auroranac ne bi uputio drugoj osobi. Trebalo je, međutim, da imam na umu da ste
Zemljanin. To je reč koju ovde srećemo još samo u istorijskim romanima; čak i u njima koristimo je
samo sa još jednim dodatnim slogom 'lju'. Razume se, to nije slučaj i na vašem svetu. To mi je jasno."
"I ja se izvinjavam vama, gospodine Gremionis", odvrati Bejli ozbiljno, "što sam u ovoj prilici
bio žrtva svog nepoznavanja auroranskih običaja... Uveravam vas da mi se takva omaška više neće
ponoviti." Bejli i sam ponovo sede. "Ne vidim o čemu bismo još mogli razgovarati..."
Međutim, činilo se da ga Gremionis ne sluša. "Dok sam još bio dete", reče on, "dešavalo mi se
ponekad da na nekog nasrnem, kao i da drugi nasrnu na mene, i ponekad bi, razume se, prošlo dosta
vremena pre nego što bi roboti priskočili i razdvojili nas..."
"Dozvoli meni, partneru Elija, da ti objasnim", oglasi se Denil. "Odavno je dobro poznata
činjenica da potpuno potiskivanje agresivnosti kod veoma mladih osoba dovodi do neželjenih
posledica. Stoga je dozvoljen - čak se i podstiče - izvestan broj igara za mlade u kojima dolazi do
izražaja potreba za fizičkim nadmetanjem, pod uslovom, svakako, da ne dođe do ozbiljnijih povreda.
Roboti zaduženi za staranje o deci pomno su programirani da znaju da procene može li doći do
povrede i koliko ta povreda može da bude ozbiljna. Ja, na primer, u tom pogledu nisam na
odgovarajući način programiran, i ne bih bio pogodan za dečjeg staratelja - osim, razume se, u
nužnim slučajevima i za samo kratko vremensko razdoblje... Isto je i sa Žiskarom."
"Pretpostavljam da to znači da se agresivno ponašanje počinje suzbijati u doba adolescencije?"
upita Bejli.
"Do toga dolazi postepeno", odgovori Denil, "sa povećanjem stepena ozbiljnosti mogućih
povreda, kao i sa sve većom poželjnošću samouzdržavanja u socijalnom ponašanju."
"U vreme kada sam dorastao za srednju školu", umeša se Gremionis, "kao i svima Aurorancima i
meni je već bilo sasvim jasno da svako međusobno nadmetanje treba da se zasniva isključivo na
intelektualnim sposobnostima i talentu..."
"Bez fizičkog nadmetanja?" upita Bejli.
"Ne sasvim... Samo onog koje podrazumeva svesni fizički kontakt u cilju nanošenja povreda
drugoj osobi."
"Otkad ste izišli iz doba dečaštva..."
"Nisam ni na koga nasrnuo. Nisam, zaista. Istini za volju, osetio sam potrebu za tim u nekoliko
prilika. Pretpostavljam da ne bih bio sasvim normalna osoba da se to nije dogodilo; međutim, sve do
ovog trenutka, bio sam u stanju da se obuzdam. Opet, s druge strane, niko mi još nikada nije uputio...
takvu reč."
"U svakom slučaju", primeti Bejli, "ne bi se ni isplatilo nasrnuti na nekoga, budući da bi se, zar
ne, roboti odmah umešali? Rekao bih da su roboti uvek nadohvat ruke, i napadača i napadnutog."
"Razume se... Još jedan razlog više da se zaista stidim što sam izgubio vlast nad sobom. Nadam se
da to nećete uneti u svoj izveštaj?"
"Uveravam vas da to nikome neću ni pomenuti. To nema nikakve veze sa slučajem koji
istražujem."
"Hvala vam... Ali rekoste li maločas da je naš razgovor završen?"
"Mislim da jeste."
"U tom slučaju, da li ćete postupiti onako kako sam vas zamolio?"
"Na šta mislite?"
"Da kažete Gladiji da nemam nikakve veze sa 'isključivanjem' Jandera."
Bejli je za trenutak oklevao. "Saopštiću joj to kao svoje mišljenje."
"Molim vas, naglasite to što više možete. Želeo bih da bude potpuno ubeđena da nemam nikakve
veze s tim; utoliko pre što je, u seksualnom smislu, bila toliko vezana za tog robota. Ne bih mogao
podneti da pomisli da sam lju-lju... A kako je Solarijanka, mogla bi doći i na takvu pomisao."
"Da, mogla bi", potvrdi Bejli zamišljeno.
"Vidite", nastavi Gremionis brzo i ozbiljnim glasom, "ja baš ništa ne znam o robotima - i niko, ni
dr Vasilija niti iko drugi - nikad mi ništa nije rekao o njima - mislim, kako funkcionišu. Naprosto, nije
bilo načina da ja uništim tog Jandera."
Izgledalo je, za trenutak, da je Bejli duboko utonuo u misli, a onda se ponovo oglasio, s
nedvosmislenim prizvukom oklevanja. "Teško mi je da vam ne poverujem. I samom vam je jasno da
ni ja ne raspolažem svim činjenicama. Međutim, moguće je - molim vas, primite ovo bez uvrede - da
ili vi, ili dr Vasilija, ili oboje, ne govorite istinu. Strašno malo znam o intimnim stranama
auroranskog društva, i verovatno me nije teško obmanuti. Uprkos tome, ne mogu da vam ne verujem.
Uzevši sve to u obzir, mogu samo reći Gladiji da ste, prema mom mišljenju, u čitavoj ovoj stvari
sasvim nevini. Moram, naprosto, reći to 'prema mom mišljenju'. Siguran sam da će ona to
najozbiljnije shvatiti."
"U tom slučaju, moraću se i s tim zadovoljiti", odvrati Gremionis turobno. "Ipak, ukoliko vam to
nešto znači, dajem vam svoju reč, kao auroranski građanin, da sam nevin."
Bejli se jedva primetno nasmeši. "Ni u snu ne bih posumnjao u vašu reč, ali mi moja policijska
obuka dozvoljava da se oslanjam isključivo na nepobitne činjenice"
On ustade i za trenutak se ozbiljno zagleda u Gremionisa. "Ono što ću vam reći, gospodine
Gremionis, ne bi mi trebalo uzeti za zlo. Mislim, naime, da vam je veoma stalo da ubedim Gladiju u
vašu nevinost naprosto zbog toga što želite da sačuvate njeno prijateljstvo."
"Zaista, veoma bih to želeo, gospodine Bejli."
"I nameravate, takođe, u nekoj narednoj pogodnoj prilici, da joj se ponovo ponudite?"
Gremionis vidljivo pocrvene i s mukom proguta knedlu. "U pravu ste", odgovori on.
"Dozvoljavate li mi, onda, da vam dam jedan savet? Nemojte to činiti."
"Svoj savet možete zadržati za sebe, ukoliko ste nameravali da mi kažete to što ste mi upravo
rekli. Nemam nameru da ikad odustanem."
"Mislim, nemojte slediti uobičajen postupak. Naprosto, mogli biste..." Bejli se zagleda nekud u
daljinu, beskrajno se smeo. "Naprosto, mogli biste je uzeti u naručje i poljubiti je."
"Ne dolazi u obzir", odvrati Gremioni ozbiljno. "Molim vas. Nijedna Auroranka to ne bi mogla
podneti. Baš kao nijedan Auroranac."
"Gospodine Gremionis, zar ste zaboravili da Gladija nije Auroranka? Ona je Solarijanka i navikla
je na drugačije običaje, na drugačiju tradiciju. Da sam na vašem mestu, upravo bih tako postupio."
Bejli uspe da upornim pogledom prikrije unutrašnji bes što se odjednom razbukta u njemu. Šta mu
je značio taj Gremionis da mu daje takve savete? Zbog čega ubeđivati drugog da učini ono što je on
sam toliko žudeo da učini?
AMADIRO
52.
Trenutak potom, međutim, Bejli se vrati poslu, glasom nešto dubljim nego obično. "Gospodine
Gremionis, maločas pomenuste ime šefa Robotičkog instituta... Možete li mi ga ponoviti?"
"Kelden Amadiro."
"Da li postoji mogućnost da odavde stupim u vezu s njim?"
"I da i ne", odgovori Gremionis. "Možete uspostaviti vezu sa njegovim sekretarom ili asistentom,
ali sumnjam da možete dopreti i do njega. Koliko sam čuo, prilično je nedruželjubiva osoba. Razume
se, ne poznajem ga lično. Viđam ga tu i tamo, ali nikada još nisam s njim razgovarao."
"Zaključujem, na osnovu toga, da se ne koristi vašim uslugama kada su u pitanju odevanje ili lični
izgled?"
"Što se toga tiče, nije mi poznato da se koristi ičijim uslugama, i sudeći na osnovu onih nekoliko
susreta, rekao bih da bi mu u tom smislu pomoć itekako bila potrebna - mada bih radije tu napomenu
zadržao za sebe."
"Siguran sam da ste u pravu, te ću smatrati da su vaše reči izgovorene u punom poverenju",
odvrati Bejli ozbiljno. "Ipak, želeo bih da s njim uspostavim vezu, bez obzira na njegovu
nedruželjubivost. Ukoliko raspolažete stereovizorom, nadam se da vam ne bi smetalo da se u tu svrhu
njime poslužim?"
"Brundij ga može pozvati u vaše ime."
"Ne, mislim da bi moj partner, Denil, trebalo to da učini - razume se, ukoliko nemate ništa protiv."
"Svakako da nemam", složi se Gremionis. "Mehanizam je tamo... Denile, molim vas, pođite za
mnom. Šifra je 75-30, uvećanje 20."
Denil se nakloni. "Hvala vam, gospodine."
Prostorija u kojoj se nalazio stereovizijski mehanizam bila je gotovo prazna, osim što se u jednom
kraju sobe nalazio tanak stub. Stub, visine oko jednog metra, završavao se praznom, zaravnjenom
površinom, na kojoj je stajala neka prilično složena konzola, i bio je postavljen usred posebno
obeleženog svetlozelenog kruga koji se jasno isticao naspram neodređeno sivog poda. U blizini se
nalazio još jedan krug iste boje i obima, ali u njemu nije bilo stuba.
Denil pristupi stubu i istog časa, krug u koji je stupio zasja bledobelom svetlošću. Šake je spustio
na konzolu, ali je tako brzo prebirao prstima po njoj da Bejli nije bio u stanju da razabere šta,
zapravo, robot čini. To potraja samo nekoliko časaka, a onda i drugi krug obli svetlost na potpuno isti
način kao i prvi. U njemu se pojavi neki robot, delovao je sasvim prirodno; međutim, tanana
svetlucava aura oko njegovog tela nedvosmisleno je ukazivala na to da je reč o holografskoj slici.
Pored njega nalazila se konzola slična onoj kraj koje je stajao Denil; međutim, i konzola je bila
optočena svetlosnom aurom, što je značilo da je opet reč samo o pukoj holografskoj projekciji.
"Ja sam R. Denil Olivav", oglasi se Denil, blago naglasivši ono 'R' ispred svog imena, kako ga
robot ne bi pogrešno smatrao za ljudsko biće. "Javljam se u ime svog partnera, Elije Bejlija,
detektiva sa Zemlje. Moj partner želeo bi da razgovara sa velerobotičarem Keldenom Amadirom."
"Velerobotičar Amadiro nalazi se na sastanku", odgovori robot. "Da li bi svrsi mogao da posluži
razgovor sa robotičarem Cicisom?"
Denil se brzo osvrnu prema Bejliju i ovaj potvrdno klimnu. "Mogao bi", potvrdi Denil.
"Zatražite, molim vas, da detektiv Bejli stane na vaše mesto, a ja ću pokušati da pronađem
robotičara Cicisa", reče robot.
"Bilo bi možda bolje ukoliko bi prethodno..." zausti Denil.
 Bejli ga naglo prekide. "U redu je, Denile. Mogu malo i da sačekam."
Denil se, međutim, usprotivi. "Partneru Elija, kao lični predstavnik velerobotičara Hana Fastolfa
vi sa njim, barem privremeno, delite i njegov društveni status. Nije u skladu sa vašim položajem da
čekate..."
"U redu je, Denile", ponovi Bejli, sa dovoljno čvrstine u glasu da preseče svaki dalji razgovor.
"Ne želim da gubim vreme vodeći računa o društvenoj etikeciji."
Denil iziđe iz svog kruga i prepusti mesto Bejliju. Istog časa Bejli oseti neko blago draškanje (ili
mu se to samo učini); u svakom slučaju, ono već sledećeg trena nestade.
Robotova prikaza, u drugom krugu, lagano stade da se rasplinjava, a onda je sasvim nestade. Bejli
je strpljivo sačekao da se konačno uobliči jedna druga trodimenzionalna prilika.
"Robotičar Malun Cisis ovde", reče prikaza jasnim, odsečnim glasom. Čovek je imao kratko
podšišanu kosu boje bronze koja mu je sama po sebi davala izgled, prema Bejlijevom shvatanju,
tipičan za jednog Svemirca, mada mu je nos u izvesnoj meri bio asimetričan što opet nije bilo
osobeno za Svemirce.
"Ja sam detektiv Elija Bejli, sa Zemlje", predstavi se Bejli tihim glasom. "Želeo bih da
razgovaram sa velerobotičarem Keldenom Amadirom."
"Imate li, detektive Bejli, zakazan sastanak s njim?"
"Nemam, gospodine."
"Ukoliko želite da se vidite s njim, moraćete zakazati sastanak - mada, bojim se, gospodin
Amadiro neće imati vremena ove ili iduće sedmice."
"Ja sam detektiv Elija Bejli, sa Zemlje..."
"Da, shvatio sam, ali ta činjenica ništa ne menja."
"Na zahtev dr Hana Fastolfa", nastavi Bejli, "i uz saglasnost auroranske vlade, ovde sam da
sprovedem istragu u vezi sa ubistvom robota Jandera Panela..."
"Ubistvom robota Jandera Panela?" upita Cicis sa toliko hladne učtivosti, izrazivši na taj način
jasno svoj prezir.
"Roboumorstvom, ako vam to više odgovara. Na Zemlji, razume se, uništenje jednog robota ne bi
izazvalo toliku strku, ali ovde na Aurori, gde se roboti u manjoj ili većoj meri doživljavaju kao
ljudska bića, reč 'ubistvo' čini mi se sasvim prikladnom."
"Bez obzira na to", odvrati Cicis, "radilo se o ubistvu, roboumorstvu ili bilo čemu sličnom,
naprosto neizvodljivo je da se sretnete sa velerobotičarem Amadirom."
"Mogu li mu ostaviti poruku?"
"Možete."
"Da li će mu odmah biti prenesena? Mislim, odmah?"
"Mogu pokušati, ali ne mogu vam to i obećati."
"I to mi je dovoljno. Navešću nekoliko stvari, i svrstaću ih po brojevima, te, stoga, možda ne bi
bilo rđavo da ih pribeležite."
Na Cicisovim usnama zaigra bled osmeh. "Verujem da ću biti u stanju da ih sve popamtim."
"Pre svega, gde postoji ubistvo mora postojati i ubica, te sam smatrao potrebnim da dr Amadiru
pružim priliku da kaže nešto u svoju odbranu..."
"Šta!" uzviknu Cicis.
(Gremionis koji je sve to posmtrao sa drugog kraja sobe, samo zinu.)
Bejli pokuša da sa svojih usana iscedi bled osmeh kakav je upravo, u magnovenju, nestao s
robotičarevog lica. "Nisam li, gospodine, malo prebrz za vas? Možda bi ipak bilo uputnije da sve
zapišete?"
 "Da li vi to velerobotičara Amadira optužujete da ima neke veze sa slučajem tog Jandera Panela?"
"Naprotiv, gospodine. Moram ga videti baš zato što ne želim da ga optužim. Mrska mi je i sama
pomisao da, na temelju nepotpunih obaveštenja, dovedem u vezu velerobotičara Amadira sa
Janderovim 'isključenjem' - pogotovo kada bi samo nekoliko njegovih reči moglo sve razjasniti."
"Vi mora da ste sišli s uma!"
"Vrlo dobro. U tom slučaju, prenesite velerobotičaru Amadiru da jedan ludak nastoji da
porazgovara s njim kako bi izbegao da ga optuži za ubistvo. To, kao prvo, a postoji još nešto. Molim
vas da mu prenesete da je isti taj ludak upravo pomno saslušao modnog kreatora Santiriksa
Gremionisa i da mu se javlja iz njegovog prebivališta. I kao treće - ali ne čini li vam se da sam i
dalje prebrz za vas?"
"Ne! Završite!"
"Evo i treće tačke. Sasvim je moguće da se velerobotičar Amadiro koji je sigurno zauzet mnogim
prečim stvarima, i ne seća ko je umetnik Santiriks Gremionis. U tom slučaju, molim vas da ga
podsetite da je reč o nekom ko živi na području Instituta, o osobi koja se tokom poslednjih godinu
dana često viđala sa Gladijom - znate, onom Solarijankom koja sada živi na Aurori."
"Zemljanine, nisam u mogućnosti da velerobotičaru Amadiru prenesem jednu tako smešnu i
uvredljivu poruku."
"U tom slučaju, da li biste ga obavestili da ću se obratiti neposredno vašoj vladi i upoznati je sa
činjenicom da nisam u mogućnosti da nastavim sa istragom - jer je izvesni Malun Cicis preuzeo na
sebe da me uveri kako velerobotičar Kelden Amadiro nije spreman da mi pomogne u istrazi povodom
slučaja uništenja Jandera Panela, kao i da nije spreman da se brani protiv optužbe da je za taj čin on
odgovoran?"
Cicis pocrvene. "Ne biste se usudili da tako nešto učinite!"
"Ne bih, a? A šta bih imao da izgubim? S druge strane, kako bi to dočekalo vaše javno mnenje?
Na kraju krajeva, Auroranci su savršeno svesni činjenice da, u pogledu stručnosti kada je robotika u
pitanju, dr Amadiro ustupa preimućstvo samo dr Fastolfu, te da, ukoliko dr Fastolf nije odgovoran za
roboumorstvo... Je li potrebno da nastavim?"
"Shvatate li, Zemljanine, da su auroranski zakoni, kada su klevete u pitanju, veoma strogi?"
"Izvan svake sumnje... Ali ukoliko je dr Amadiro osnovano oklevetan, svi su izgledi da će njegova
kazna osetno nadmašiti moju. Ipak, što mu ne biste, odmah, preneli moju poruku? U tom slučaju,
ukoliko mi pomogne da rasvetlim samo nekoliko manje bitnih pojedinosti, mogli bismo izbeći sva
pitanja vezana za klevete, optužbe, ili bilo šta slično."
Cicis se namršti. "Preneću vašu poruku dr Amadiru", odvrati on kruto, "i uradiću sve šta je u
mojoj moći da ga privolim da vas odbije." Istog časa, on nestade.
Bejli nastavi strpljivo da čeka, dok je Gremionis besomučno izmahivao rukama u njegovom
pravcu. "Ali ne možete to učiniti!" Gremionis je više kreštao, nego šaputao. "Ne možete to učiniti!"
Bejli mu, međutim, odmahnu rukom, dajući mu znak da ostane miran.
Posle, otprilike, pet minuta (Bejliju se učini da je prošlo mnogo više), Cicis se ponovo pojavi,
delujući krajnje ljutito. "Kroz nekoliko trenutaka", saopšti on, " dr Amadiro će zauzeti moje mesto
ovde i razgovaraće s vama. Sačekajte!"
"Nema nikakve potrebe da čekam!" ispali Bejli bez oklevanja. "Ovog časa polazim u kancelariju
dr Amadira, tamo ćemo se sresti."
Bejli istupi izvan svog kruga i dade znak Denilu koji istog časa prekide vezu.
Gremionis se borio da dođe do daha. "Ali Zemljanine, ne možete tako razgovarati sa ljudima dr
Amadira !"
 "Upravo jesam, kao što ste čuli", odreza Bejli.
"Postaraće se da vas kroz nekoliko časova uklone s ove planete!"
"Ukoliko mi za to vreme ne pođe za rukom da raščistim svu ovu zbrku, možda mi zaista više neće
biti mesto na ovoj planeti."
"Partneru Elija, bojim se da je gospodin Gremionis sasvim u pravu u pogledu onoga što kaže.
Budući da nisi građanin Aurore, sve što ovdašnja vlada može da učini jeste da te protera odavde.
Nezavisno od toga, mogu od Zemlje zahtevati da te strogo kazne, i nema sumnje da će Zemlja tako i
postupiti; zemaljske vlasti u tom pogledu neće moći da se ogluše o auroranski zahtev. A ja, partneru
Elija, nikako ne bih želeo da ti se to dogodi."
Bejli ga ozbiljno pogleda. "Ni ja, Denile, ne bih želeo da me to snađe; ipak, moram rizikovati...
Gospodine Gremionis, veoma mi je žao što sam Cicisu morao reći da zovem iz vaše kuće. Morao
sam to učiniti da bih ga ubedio da me primi, i smatrao sam da je činjenica da sam ovde od znatne
važnosti. Na kraju krajeva, rekao sam mu istinu."
Gremionis zavrte glavom. "Da sam, gospodine Bejli, znao šta smerate, ne bih vam dozvolio da
zovete odavde. Gotovo sam siguran da ću izgubiti svoje mesto ovde, i..." Glas mu postade gorak. "Šta
biste vi mogli učiniti da mi to nadoknadite?"
"Učiniću sve što je u mojoj moći, gospodine Gremionis, da ne izgubite svoje mesto ovde. Ja sam,
pak, gotovo siguran da vam se neće ništa desiti. Ukoliko se, ipak, dogodi da ne uspem, slobodni ste
da me proglasite maloumnom osobom koja je i vas neosnovano optužila i, zapretivši vam da će vas
javno oklevetati, prinudila da joj stavite na raspolaganje svoj stereovizor. Siguran sam da će vam dr
Amadiro poverovati. Najzad, koliko sam shvatio, već ste mu uputili poruku u kojoj ste se žalili da
sam vas oklevetao."
Bejli mahnu rukom u znak pozdrava. "Zbogom, gospodine Gremionis. Još jednom, hvala vam.
Nemojte brinuti, i setite se šta sam vam rekao za Gladiju ."
Uz pratnju Denila i Žiskara - prvi je išao ispred, a drugi iza njega - Bejli iziđe iz Gremionisovog
prebivališta jedva i primetivši da je ponovo stupio na otvoreno.

53.
Našavši se ponovo na otvorenom, Bejlija obuze sasvim drugačije osećanje. On zastade i pogleda
uvis.
"Čudno", primeti on. "Ni na pamet mi nije palo da je već prošlo toliko vremena, uprkos tome što
je auroranski dan nešto kraći od zemaljskog."
"O čemu je reč, partneru Elija?" upita Denil obzirno.
"Sunce je već zašlo. Nisam ni pomislio da je dan već pri kraju."
"Sunce još nije zašlo, gospodine", primeti Žiskar. "Ima još puna dva časa do zalaska."
"Sprema se oluja, partneru Elija", umeša se Denil. "Oblaci se zgušnjavaju, ali uprkos tome, oluja
neće odmah izbiti."
Bejli se strese. Tama ga sama po sebi nije uznemiravala. U stvari, kada bi se noću našao na
Otvorenom, imao bi utisak da su oko njega zidovi i osećao bi se mnogo prijatnije nego danju, kada su
se obzorja širila i nepregledni prostor pružao u svim pravcima.
Nevolja je, međutim, bila u tome što sada nije bio ni dan ni noć.
Bejli još jednom pokuša da se priseti kako je izgledalo onog puta kada ga je kiša zatekla na
Otvorenom.
I odjednom mu pade na pamet da se još nikad nije našao napolju kada je padao sneg, i da čak, nije
bio ni siguran kako izgledaju kišne kapi pretvorene u sitne ledene kristale. Opisi su, dakako, bili
krajnje nedovoljni. Oni najmlađi katkad su izlazili da se klizaju ili sankaju - ili bilo šta drugo - i
vraćali se uzbuđeno vičući - ali uvek zadovoljni što su ponovo unutar zidina Grada. Ben je jednom
prilikom pokušao da načini par skija, na osnovu uputstava iz neke stare knjige, i umalo ga nije zatrpao
snežni nanos. Ali čak je i njegov opis osećanja koje je sneg pobuđivao delovao nekako nedređeno i
nezadovoljavajuće.
Opet, s druge strane, niko nije ni izlazio na Otvoreno kada je snežilo, nekako ne prihvatajući
činjenicu da se, tek tako, beli pokrov prostire svuda unaokolo. Bejli se, pri tom, priseti da je
postojalo i nešto u pogledu čega su se svi slagali - naime, da je sneg padao samo kada je bilo vrlo
hladno. Sada, međutim, nije bilo hladno; bilo je samo sveže. Ovi oblaci nisu nagoveštavali nikakve
snežne padavine... Ipak, ta činjenica mu pruži tek malu utehu.
Ovaj dan nije bio nalik na oblačne dane koje je tamo, na Zemlji, doživeo. Na Zemlji su oblaci bili
svetliji; u to je bio potpuno siguran. Bili su sivkasto-beli, čak i kada su sasvim prekrivali nebo. Ovde
je, međutim, svetlost - iz nekog razloga - bila mutna, sablasno žućkaste boje.
Da li je objašnjenje trebalo tražiti u činjenici da je Aurorino sunce bilo narandžastije nego
Zemljino?
"Je li boja neba pomalo... neuobičajena?" upita on.
Denil podiže pogled. "Nije, partneru Elija. Samo, sprema se oluja."
"Da li često imate ovakve oluje?"
"Da, u ovo doba godine... Povremeno su praćene i žestokim pljuskovima. Međutim, oluja se
očekivala: sinoć, kao i jutros, najavili su je u vremenskoj prognozi. Sasvim će minuti do zore, a
pored toga, i poljima će dobro doći malo vode. U poslednje vreme imali smo premalo kišnih dana."
"A to što je odjednom ovako sveže? Je li i to uobičajeno?"
"Oh, da... Ali uđimo u vozilo, partneru Elija. Unutra će nam biti toplije."
Bejli klimnu u znak saglasnosti i oni pođoše prema vozilu koje je i dalje stajalo na travnjaku gde
su ga ostavili pre odlaska na ručak. A onda Bejli odjednom zastade.
"Čekajte. Zaboravio sam da pitam Gremionisa gde se nalazi Amadirovo prebivalište - ili
kancelarija."
"Nema potrebe, partneru Elija", odmah odvrati Denil, uhvativši ga za lakat i blago ga, ali odlučno,
potisnuvši napred. "U svojoj banci podataka prijatelj Žiskar ima potpun pregled Instituta, i on će nas
odvesti do upravne zgrade. Vrlo je verovatno da se kancelarija dr Amadira nalazi u njoj."
"Prema mojim obaveštenjima", oglasi se Žiskar, "kancelarija dr Amadira zaista se nalazi u
upravnoj zgradi. Ukoliko se nekim slučajem ne zatekne u njoj, sigurno će biti u svom prebivalištu
koje se i samo nalazi u blizini."
Bejli se ponovo nađe u vozilu, na prednjem sedištu, stešnjen između dvojice robota. Posebno mu
je, pri tom, godila Denilova blizina, zbog topline njegovog čovekolikog tela. Mada je površinski sloj
Žiskarovog tela bio izolovan i ne tako hladan na dodir kao što bi to bio običan metal, u trenutnim
okolnostima, kada je Bejli i te kako osećao hladnoću, Denil mu je delovao znatno ugodnije.
Bejli umalo spontano ne prebaci ruku Denilu preko ramena, u nameri da ga privuče k sebi i oseti
se još ugodnije. Zbunivši se, ruku ipak spusti na kolena.
"Ne dopada mi se baš kako sada izgleda ovde napolju", reče on.
"Partneru Elija, kako si mogao znati da je dr Vasilija podsticala zainteresovanost gospodina
Gremionisa za Gladiju?" upita Denil, možda jedino u nameri da odvrati Bejlijeve misli od osećanja
neprijatnosti koje ga je obuzimalo na Otvorenom. "Nisam zapazio da u pogledu toga raspolažeš
ikakvim dokazom."
"I ne raspolažem", odgovori Bejli. "Bio sam, naprosto, dovoljno očajan da ciljam nasumice -
odnosno, da se kockam sa minimalnim izgledima na uspeh. Gladija mi je rekla da je Gremionis bio
jedina osoba dovoljno za nju zainteresovana da joj se u više navrata ponudi. Pomislio sam da je on
možda ubio Jandera, iz čiste ljubomore. Nisam, razume se, smatrao da je raspolagao dovoljnim
znanjem iz robotike da bi to zaista mogao učiniti; ali potom sam saznao da je Fastolfova kćer,
Vasilija, i sama robotičar i da je, u fizičkom pogledu, neobično slična Gladiji. Upitao sam se, stoga,
nije li Gremionis, toliko opsednut Gladijom, mogao ranije biti opsednut i Vasilijom - i nije li ubistvo
moglo biti ishod zavere između njih dvoje... Ciljajući, dosta neodređeno, na mogućnost postojanja
takve zavere, pošlo mi je za rukom da navedem Vasiliju da pristane da se sa mnom sretne."
"Ali partneru Elija", primeti Denil, nije bilo nikakve zavere, bar kada je u pitanju Janderovo
uništenje. Vasilija i Gremionis nisu mogli to da urade, čak ni udruženim snagama."
"Slažem se... Uprkos tome, Vasilija je ispoljila vidljivu nervozu već pri samom nagoveštaju da je
u nekoj vezi sa Gremionisom. Zbog čega? Kada nam je Gremionis saopštio da ga je najpre privukla
Vasilija, a potom i Gladija, upitao sam se nije li veza između njih dvoje mogla biti samo posredna;
nije li, drugim rečima, Vasilija to Gremionisovo prenošenje interesovanja na Gladiju mogla podstaći
iz nekog razloga koji je bio u manjoj meri povezan - ali ipak povezan - sa Janderovom smrću. Na
kraju krajeva, morala je postojati neka veza između njih dvoje; Vasilijina reakcija na moj prvi
nagoveštaj to je sasvim jasno pokazala.
Moje sumnje pokazale su se osnovanim. Vasilija jeste podstakla Gremionisovo okretanje od jedne
žene ka drugoj. Gremionisa je zapanjilo što ja to znam, i to mi je, takođe, bilo od koristi; jer da je reč
bila o nečem savršeno bezazlenom, ne bi bilo nikakvog razloga da se to drži u tajnosti - a držalo se.
Sigurno se sećaš da Vasilija nije ni pomenula činjenicu da je ohrabrivala Gremionisa da se okrene
Gladiji. Pored toga, kada sam joj rekao da se Gremionis nudio Gladiji, ponašala se kao da za to prvi
put čuje."
"Ali partneru Elija, od kakve je sve to važnosti?"
"Možda ćemo i to ustanoviti. Učinilo mi se da to nema nikakvog značaja ni za Gremionisa ni za
Gladiju. Međutim, ukoliko to uopšte ima bilo kakvog značaja, moguće je da je umešana i neka treća
osoba. Ukoliko je sve to imalo ikakve veze sa Janderovim slučajem, onda je sigurno bio u pitanju
robotičar čije sposobnosti nadmašuju Vasilijine - a to je mogao biti samo dr Amadiro. Stoga sam
ciljao na njega i pomenuo postojanje zavere - namerno saopštivši da sam upravo saslušao
Gremionisa i da se javljam iz njegovog prebivališta. I to je, kao što ti je poznato, takođe upalilo."
"Ipak, partneru Elija, još mi nije jasno šta sve to treba da znači."
"Ni meni - mogu samo da nagađam. Ali možda ćemo nešto ustanoviti pri susretu s Amadirom.
Vidiš, položaj u kome se nalazimo toliko je loš, da ništa ne možemo izgubiti nagađanjem i
kockanjem."
Tokom razgovora, vozilo se uzdiglo i sada se kretalo na umerenoj visini. Pošto je ostavilo za
sobom nizove žbunja, vozilo je sada blago klizilo iznad travnatih površina i pošljunčanih staza.
Bejliju ne promače da se trava, na mestima gde je više izrasla, povila na jednu stranu, usled vazdušne
struje što ju je za sobom ostavilo neko nevidljivo, i znatno veće vozilo koje je tuda preletelo.
"Žiskare, snimio si sve razgovore koji su vođeni u tvom prisustvu, je li tako?" upita Bejli,
obrativši se drugom robotu.
"Tako je, gospodine."
"I u stanju si da ih, po potrebi, sve reprodukuješ?"
"Tako je, gospodine."
"I da bez poteškoća pronađeš - i reprodukuješ - svaku reč neke određene osobe?"
"Tako je, gospodine. Ne morate da preslušavate čitav snimak."
 "A da li bi mogao, po potrebi, da poslužiš i kao svedok na sudu?"
"Ja, gospodine? Ne, gospodine." Žiskarove oči bile su čvrsto prikovane za put. "Budući da, veštim
programiranjem, robot može biti naveden da ne kaže istinu, i budući da sve pretnje i prinude suda
mogu ostati uzaludne, zakon je ispravno procenio da robot ne može biti pouzdan svedok."
"Ali u tom slučaju, od kakve su valjanosti tvoji snimci?"
"To je, gospodine, već sasvim druga stvar. Jednom načinjen snimak ne može se izmeniti prostim
nalogom, mada se on može izbrisati. Sledstveno tome, takav snimak može poslužiti kao dokaz. Pri
svemu tome, ne postoji nikakav čvrst presedan, i da li će - ili neće - snimak biti prihvaćen kao dokaz,
u punoj meri zavisi od određenog slučaja i određenog sudije."
Bejli ni sam nije bio načisto da li su same ove reči izazvale u njemu osećanje teskobe, ili je
posredi bio uticaj modrikaste svetlosti u kojoj se kupao čitav krajolik. "Žiskare, vidiš li dovoljno
dobro da bi mogao voziti?" upita on.
"Razume se, gospodine, ali to nije neophodno. Vozilo je snabdeveno kompjuterizovanim radarom
koji mu omogućava da izbegne svaku prepreku, čak i ukoliko bih ja, iz nekog nepredviđenog razloga,
zakazao na dužnosti. Upravo smo se radarom služili juče ujutro, kada smo bezbrižno putovali iako su
prozori na vozilu bili zastrti."
"Partneru Elija", ponovo se umeša Denil, očito u nameri da Bejlijeve misli odvrati od nadolazeće
oluje, "da li se zaista nadaš da bi nam dr Amadiro mogao biti od pomoći?"
Žiskar spusti vozilo na prostrani travnjak ispred neke široke, ali i ne preterano visoke zgrade;
njeno kitnjasto pročelje bilo je očigledno novo, ali je, uprkos tome, odavalo utisak kao da podražava
nešto veoma staro.
Nije mu ni trebalo reći da je to bila upravna zgrada; Bejli je to istog časa shvatio. "Ne, Denile",
ogovori on, "rekao bih da je dr Amadiro odveć prepreden da bi nam dao i najmanju priliku da iz
njega nešto iščupamo."
"Ako je tako, šta dalje nameravaš?"
"Ne znam to ni sam", odgovori Bejli, sa turobnim deja vu osećanjem, "ali pokušaću već nešto da
smislim."

54.
Pošto je ušao u upravnu zgradu, Bejli prvo oseti olakšanje što se, konačno, sklonio od neprirodnog
osvetljenja na Otvorenom. A potom iznenađenje koje ga natera da iskrivi usta u osmeh.
Ovde, na Aurori, sva prebivališta - ljudska staništa - delovala su strogo auroranski. Ni za trenutak,
dok je sedeo u Gladijinoj dnevnoj sobi, doručkovao u Fastolfovoj obedovaonici, razgovarao s
Vasilijom u njenoj radnoj prostoriji, ili se koristio Gremionisovim stereovizorom, ni na pamet mu
nije moglo pasti da se nalazi na Zemlji. Sve četiri odaje vidno su se međusobno razlikovale, ali su,
uprkos tome, sve pripadale istoj vrsti, veoma različitoj od podzemnih staništa na Zemlji.
Upravna zgrada, međutim, odisala je zvaničnošću koja je, po svemu sudeći, nadrastala uobičajenu
raznolikost među ljudima. Nije nosila obeležja koja su krasila prebivališta na Aurori - ništa više no
što je neko zvanično zdanje u Bejlijevom rodnom Gradu bilo nalik na prebivališta u stambenim
četvrtima; u stvari, dve zvanične zgrade na ta dva tako različita sveta bile su na neki čudan način
međusobno veoma slične.
Bilo je to prvo mesto na Aurori na kome je, makar na trenutak, Bejli mogao pomisliti da se nalazi
na Zemlji. Bili su tu isti dugački, hladni, goli hodnici, oskudna unutrašnja dekoracija, i ista vrsta
osvetljenja koja je imala za cilj da što manji broj ljudi razdraži, i da, isto tako, kod što manjeg broja
ljudi izazove osećaj ugodnosti.
 Bilo je, tu i tamo, sitnica koje se na Zemlji ne bi mogle naći - na primer, viseće posude sa
biljkama koje su cvale okupane svetlošću, i snabdevene (Bejli je to samo nagađao) mehanizmima za
odmereno i pravovremeno zalivanje. Takvih prirodnih sitnica na Zemlji nije bilo, pa ni njihova
prisutnost ovde ne izazva kod Bejlija nikakvo ushićenje. Da li se, na primer, moglo dogoditi da se
neka od tih posuda otkači i padne? Nisu li te biljke predstavljale pravi mamac za svakovrsne insekte?
A šta ako je voda iz njih kapala?
Neke stvari su mu nedostajale. Na Zemlji, u Gradu, čuo se neprestani, topli huk svetine i mašina -
čak i u najotuđenijim zvaničnim upravnim zgradama. Reč je bila o 'velikom, poslovnom huku
ljudskog bratstva' - da upotrebi frazu kojom su se rado koristili zemaljski političari i novinari.
Ovde je, pak, sve bilo tiho. Bejliju nije posebno palo u oči da u zdanjima koja je posetio tog i
prethodnog dana vlada neka primerna tišina, budući da je u njima sve delovalo tako neprirodno da mu
je neka dodatna neobičnost mogla lako promaći. I zaista, više je bio svestan zujanja insekata napolju
ili ćarlijanja vetra kroz krošnje drveća nego odsustva postojanog 'ljudskog žamora' (bio je to još
jedan omiljeni izraz).
Ovde, međutim, gde se činilo da postoji delić Zemlje, izostanak tog 'žamora' delovao je isto
onoliko uznemirujuće koliko i prepoznatljiva narandžasta primesa kod veštačkog osvetljenja - koja je
bila znatno upadljivija ovde, među sivkasto-belim zidovima, nego u odajama prepunim ukrasa
osobenih za auroranska prebivališta.
Bejlijevo sanjarenje ne potraja dugo. Nalazili su se u holu na glavnom ulazu i Denil odjednom
ispruži ruke da zaustavi Bejlija i Žiskara. "Zbog čega smo stali?" upita Bejli šapatom, pošto su tako
ćutke prestajali tridesetak sekundi, okruženi potpunom tišinom.
"Uputno je tako postupiti, partneru Elija", odgovori Denil. "Ispred nas je 'polje draškanja'."
"Polje - čega?"
"Polje draškanja, partneru Elija. U stvari, reč je o eufemizmu. Polje deluje na nervne završetke i
izaziva prilično oštar bol. Roboti mogu da prođu, ali ne i ljudska bića. Međutim, svaki prolazak kroz
polje, bilo robota bilo ljudskog bića, uključuje alarm."
"Otkud znaš da postoji to polje draškanja?" upita Bejli.
"Vidi se, partneru Elija, ukoliko znaš gde treba da gledaš. Deluje kao da vazduh blago svetluca, i
zid s one strane, za razliku od zida s ove strane polja, ima blagu primesu zelenkaste boje."
"Nisam uopšte siguran da mogu da je vidim", odvrati razočarano Bejli. "Šta bi sprečilo mene - ili
bilo kog neupućenog došljaka - da naprosto zakoračim u to polje i doživim ono što me tamo čeka?"
"Članovi Instituta imaju spravicu koja polje neutrališe", odgovori Denil. "Posetioce, međutim,
uvek prati poneki robot, kome nije nimalo teško da uoči postojanje polja."
Jedan robot približavao im se hodnikom, s druge strane polja. (Svetlucanje polja bilo je sada,
naspram prigušene, glatke površine njegovog tela, znatno lakše uočiti.) Nije ni pogledao Žiskara, ali
je, prelazeći pogledom sa Denila na Bejlija trenutak oklevao. Konačno se odlučio i obratio Bejliju.
(Možda mu je, pomisli Bejli, Denil delovao previše ljudski da bi ga smatrao ljudskim bićem.)
"Vaše ime, gospodine?" upita robot.
"Ja sam detektiv Elija Bejli, sa Zemlje. U mojoj pratnji su dvojica robota sa poseda dr Hana
Fastolfa - Denil Olivav i Žiskar Reventlov."
"Identifikujte se, molim."
Žiskarov serijski broj zasvetluca blagim fosforescentnim sjajem na levoj strani njegovih grudi.
"Jamčim za ostalu dvojicu, prijatelju", reče on.
Robot je za trenutak pažljivo proučavao Žiskarov broj, kao da traži potvrdu u svojoj memoriji, a
onda klimnu. "Serijski broj prihvaćen. Možete proći."
 Denil i Žiskar istog časa krenuše, ali Bejli to učini s izvesnim oklevanjem, ispruživši ruku kao da
želi da proveri šta će se zbiti ulaskom u polje.
"Polje je isključeno, partneru Elija", dobaci mu Denil. "Ponovo će se uključiti tek kada prođemo."
Bolje sprečiti nego lečiti, pomisli Bejli, i nastavi da lagano korača sve dok ne pređe liniju do koje
se moglo očekivati da se polje prostire.
Ne pokazujući ni najmanji znak nestrpljenja ili žurbe, roboti mirno sačekaše da im se Bejli
približi i uhvati korak s njima.
Potom stupiše na jednu iskošenu platformu, dovoljno široku da primi samo dve osobe. Robot stade
napred; iza njega, naporedo, Bejli i Denil (koji je, iako blago, zaštitnički držao Bejlija za lakat), i
Žiskar pozadi.
Bejli oseti kako mu se vrhovi cipela pomalo nelagodno odižu i on odsutno pomisli da će biti
zamorno peti se ovom suviše strmom platformom, sve vreme pognut unapred kako bi izbegao da se i
nehotice ne oklizne. Bilo bi prikladnije da su ili đonovi njegovih cipela, ili sama platforma - ili
oboje - imali žljebove; međutim, nisu.
"Gospodine Bejli", oglasi se iznenada robot koji ih je predvodio, kao da želi da ga na nešto
upozori, i trenutak potom, šakom uočljivo stisnu ogradu za koju se držao.
Istog časa, platforma se izdeli na stepenike. Odmah potom cela platforma stade da klizi nagore.
Načinivši pun zaokret, ona prođe kroz tavanicu - deo koji se povukao - i kada se konačno zaustavila,
nalazili su se (po svoj prilici) na drugom spratu. Stepenice nestadoše i sva četvorica siđoše.
Bejli se radoznalo obazre oko sebe. "Pretpostavljam da se ovom platformom služe i oni koji žele
da siđu; ali šta se događa u trenucima kada veći broj ljudi želi da se popne nego da siđe? Završiće
tako što će štrčati nekoliko stotina metara u nebo - ili, u suprotnom, zaći isto toliko pod zemlju."
"Ovo je platforma koja vodi samo naviše", odgovori Denil tiho. "Postoji, međutim, i druga koja
vodi naniže."
"Ali nekom drugom prilikom ponovo će morati da se spusti, zar ne?"
"Sklapa se, partneru Elija, kada stigne dole - ili gore - u zavisnosti od toga o kojoj je platformi
reč, a u trenucima kada ne radi, platforma se, da tako kažem, ponovo rasklapa. Platforma koja vodi
naviše upravo se ovog trenutka vraća dole."
Bejli pogleda iza sebe. Moguće je da se glatka površina platforme spuštala, ali se to ni po čemu
nije dalo primetiti.
"Šta se događa kada neko želi da koristi platformu, u trenutku kada se ona nalazi na samom kraju?"
"U tom slučaju mora sačekati da se ponovo rasklopi, što ne traje duže od jednog minuta... Postoje,
partneru Elija, i obične pokretne stepenice, i većina Auroranaca se nimalo ne ustručava da se njima
služi. Roboti gotovo uvek njih koriste. Budući da si ovde posetilac, predusretljivo ti je omogućeno da
se koristiš platformom."
Ponovo su se uputili nekim hodnikom ka vratima koja su bila ukrašenija od ostalih. "Znači,
ispoljavaju nameru da budu predusretljivi", primeti Bejli. "Dobar znak."
Povoljnim znakom možda se mogla protumačiti i činjenica da se na ukrašenim vratima pojavio
neki Auroranac. Bio je visok, gotovo desetak centimetara viši i od Denila, koji je, opet, bio pet
santimetara viši od samog Bejlija. Čovek koji ih je iščekivao na vratima bio je i krupan, pomalo
zdepasto građen, s okruglim licem, baburastim nosem, kovrdžavom tamnom kosom i tamne puti - i
smešio se.
Najupečatljiviji od svega bio je upravo taj osmeh. Širok i naizgled nenamešten, otkrivao je
istaknute, bele i lepo oblikovane zube.
"Ah", prozbori on, "to je, dakle, taj slavni islednik sa Zemlje, koji je stigao na ovu našu malu
planetu da pokaže koliki sam nitkov... Uđite, uđite. Dobro nam došli. Izvinjavam se ako je moj
sposobni pomoćnik, robotičar Malun Cicis, ostavio utisak da vam neću biti na raspolaganju; ali znate,
on je uviđavan momak i mnogo se više brine o mom vremenu nego ja sam."
Čovek se pomeri u stranu i dok je prolazio pored njega, on ga blago potapša po ramenu. Bio je to
prijateljski gest kakav Bejli još nije doživeo tokom svog boravka na Aurori.
"Pretpostavljam da ste vi velerobotičar Kelden Amadiro?" upita Bejli oprezno (ne želeći da ništa
uzima zdravo za gotovo).
"Tako je, tako je. Čovek koji želi da uništi dr Hana Fastolfa kao političku snagu na ovoj planeti -
što, razume se, kao što ćete se, nadam se, i sami uveriti, ne čini, nezaobilazno, od mene zlotvora. Na
kraju krajeva, ja ni ne pokušavam da dokažem da je Fastolf nitkov samo zbog onog glupog
vandalskog čina izvršenog nad onim što je sam stvorio. Jadni Jander! Recimo, samo, da ću vam
pokazati da je Fastolf - u zabludi."
On lagano mahnu rukom, i robot koji ih je sproveo dovde istupi napred i smesti se u udubljenje u
zidu.
Pošto se vrata zatvoriše, Amadiro srdačno ponudi Bejliju da sedne u jednu bogato tapaciranu
naslonjaču, dok drugom rukom, istovremeno, gotovo neprimetno uputi Denila i Žiskara u
odgovarajuća udubljenja.
Bejliju ne promače da se Amadiro, za trenutak, žudno upiljio u Denila, i da je, isto tako, na čas,
osmeh nestao s njegovog lica; umesto osmeha, na licu mu se u magnovenju pojavio izraz grabljive
zveri. Istog časa, međutim, tog izraza nestade i ponovo mu na usnama zaigra osmeh, ostavljajući
Bejlija da se pita nije li ta brza promena na Amadirovom licu bila tek puki proizvod njegove vlastite
mašte.
"Pošto ćemo", nastavi Amadiro, "po svemu sudeći, imati srazmerno odvratno vreme, uklonimo
ovo dnevno svetlo koje nam ionako nije ni od kakve koristi."
Na neki način (Bejli nije tačno uočio šta je Amadiro uradio na kontrolnoj ploči na svom pisaćem
stolu) prozori se zatamneše i iz zidova stade da se razliva svetlost, veoma nalik na prijatnu dnevnu
svetlost.
Amadirov osmeh kao da postade još širi. "U stvari, gospodine Bejli, vi i ja baš nemamo o mnogo
čemu da razgovaramo. Postarao sam se da porazgovaram sa gospodinom Gremionisom, dok ste vi
bili na putu ovamo. S obzirom na ono što mi je rekao, odlučio sam da pozovem i dr Vasiliju. Kako mi
se čini, gospodine Bejli, vi ste njih dvoje optužili za saučesništvo u zaveri čiji je cilj bio uništenje
Jandera, ali isto tako, ukoliko sam dobro razumeo, optužili ste i mene."
"Samo sam, gospodine Amadiro, postavljao pitanja, što i sada nameravam da učinim."
"Ne sumnjam u to, ali budući da ste Zemljanin, niste svesni zamašnosti svog preduzetništva, i
iskreno mi je žao što ćete morati da snosite posledice toga... Siguran sam da vam je poznato da mi je
Gremionis poslao belešku o tome kako ste ga oklevetali."
"Da, pomenuo mi je to, ali pogrešno je protumačio moje namere. Nije uopšte reč bila o
klevetama."
Amadiro skupi usne kao da razmišlja o Bejlijevim rečima. "Posmatrano s vašeg stanovišta,
gospodine Bejli, sklon sam da priznam da ste u pravu; ipak, nisam siguran da dobro razumete o čem
je reč. Bio sam obavezan da Gremionisovu belešku prosledim predsedniku vlade i ishod toga će,
najverovatnije, biti taj da će vam sutra ujutro biti naloženo da napustite Auroru. Žao mi je zbog toga,
razume se, ali bojim se da je vaša istraga pre vremena privedena kraju."
AMADIRO, JOŠ JEDNOM
55.
Bejli se oseti zatečenim. Ni sam nije znao šta bi s Amadirom, ali ipak, nije očekivao da će se
ovako smesti. Gremionis je Amadira opisao kao 'nedruželjubivog'. Na osnovu onoga što je Cicis
rekao, očekivao je da će se sresti s jednom autokratskom ličnošću. Međutim, na njega lično Amadiro
je ostavio utisak prijazne, otvorene, prijateljski raspoložene osobe. Uprkos tome, ukoliko je trebalo
verovati njegovim rečima, Amadiro je nameravao da lagano privede istragu kraju. Činio je to gotovo
nemilosrdno - ipak, uz osmeh koji je izražavao saosećanje.
Kakav je, zapravo, on čovek bio?
I nehotice, Bejli baci pogled prema udubljenjima u kojima su stajali Žiskar i Denil; Žiskar, kao
primitivniji model, bio je, razume se, bez ikakvog izraza, dok je napredniji Denil delovao mirno i
spokojno. S obzirom na izraz Amadirovog lica, sticao se utisak da se on, najverovatnije, tokom
kratkog razdoblja Denilovog postojanja, nije nikada susreo s njim. S druge strane, tokom mnogih
(koliko brojnih?) decenija Žiskarovog života, bilo je sasvim moguće da je imao prilike da se s njim
sretne.
Bejli stisnu usne, pomislivši da je od Žiskara mogao zatražiti neka prethodna obaveštenja o
Amadiru. U tom bi slučaju mogao mnogo lakše da proceni u kojoj meri je trenutni izraz robotičarevog
lica bio stvaran, a u kojoj je izražavao prepredenu sračunatost.
Tako mi svega zemaljskog, pomisli Bejli ljuteći se na samog sebe, zbog čega li sam samo
propustio da pametnije iskoristim mogućnosti koje su mi pružali Fastolfovi roboti? Ili zbog čega mi
Žiskar nije sam stavio na raspolaganje potrebna obaveštenja; ipak, ne, ne bi bilo pošteno da mu zbog
toga zamera. Naprosto, Žiskar je bio lišen sposobnosti da u tom smislu samoinicijativno deluje. Na
određen zahtev, pomisli Bejli, sigurno bi mu pružio svako željeno obaveštenje, ali sam od sebe,
nikada to ne bi učinio.
Amadiru ne promakoše brzi treptaji Bejlijevih očiju. "Čini mi se da ovde imamo trojicu protiv
jednog", reče on. "Kao što i sami vidite, nemam u ovoj prostoriji nijednog od svojih robota - premda,
priznajem, na moj poziv mnogi od njih bi se trenutno našli ovde - dok vi imate dvojicu Fastolfovih
robota; starog, pouzdanog Žiskara, i to čudo od zamisli, Denila."
"Kako vidim, obojicu ih poznajete", primeti Bejli.
"Samo po čuvenju. Sada ih - umalo da, iako sam robotičar, upotrebim izraz 'dušom i telom' - sada
se, fizički, srećem s njima po prvi put, iako sam Denila već video u tumačenju jednog glumca u onoj
hipertalasnoj drami."
"Kao da ne postoji osoba, u čitavom svemiru, koja nije gledala tu predstavu", primeti Bejli
natmureno. "Ta mi je drama - kao čoveku od krvi i mesa, i sa svim uobičajenim ograničenjima -
zaista zagorčavala život."
"Meni se tako ne čini", odvrati Amadiro široko se osmehnuvši. "Uveravam vas da hipertalasni
prikaz vaše ličnosti nisam uzeo nimalo ozbiljno; pošao sam od toga da ste, u stvarnom životu, zaista
podložni mnogim ograničenjima. Što i jeste - jer u suprotnom ne biste tako olako sipali unaokolo
svoje izmišljene optužbe ovde na Aurori."
"Dr Amadiro", upozori ga Bejli, "molim vas da imate u vidu da još nikog nisam formalno optužio.
Naprosto, vodio sam istragu i razmatrao date mogućnosti."
"Nemojte me pogrešno shvatiti", odvrati Amadiro odjednom se uozbiljivši. "Uopšte vas ne krivim.
Siguran sam da ste se, imajući u vidu zemaljske standarde, ponašali na odgovarajući način. Nevolja
je, međutim, u tome što se u ovom času sukobljavate sa auroranskim standardima ponašanja. Mi,
znate, izuzetno mnogo držimo do ugleda ljudi."
"U tom slučaju, dr Amadiro, ne čini li vam se da ste vi, kao i drugi globalisti, zasuli dr Fastolfa
klevetničkim sumnjičenjima koja po obimu daleko nadmašuju sitnice koje sam ja počinio?"
"To je istina", priznade Amadiro, "ali ja sam ugledni građanin Aurore i posedujem izvestan uticaj,
dok ste vi Zemljanin i osoba bez ikakvog uticaja. Priznajem da to baš nije u redu, i žalim zbog toga,
ali tako vam je to na svim svetovima. Šta mi tu možemo? Pored toga, optužbe protiv Fastolfa mogu se
pokazati osnovanim - i pokazaće se osnovanim - a kada se pokaže da su istinite, klevete prestaju da
budu klevete. Vaša je greška u tome što ste izneli optužbe koje, naprosto, nemaju osnova. Verujem da
ćete i sami priznati da ni g. Gremionis, ni dr Vasilija Alijena - niti oboje zajedno - nisu bili u stanju
da onesposobe jadnog Jandera."
"Ni protiv jednog od njih nisam podigao formalnu optužbu."
"Možda i niste, ali se na Aurori ne možete skrivati iza izraza 'formalno'. Šteta što vas Fastolf nije
na to upozorio kada vas je dovukao ovamo da sprovedete istragu - zlosrećnu istragu, bojim se, kako
se sve više pokazuje."
Bejli oseti da mu je krajičak usana zaigrao, pri pomisli da ga je Fastolf zaista mogao na to
upozoriti.
"Da li ću u pogledu toga imati priliku da se izjasnim, ili je već sve unapred rešeno?" upita Bejli.
"Razume se da ćete, pre no što vam bude presuđeno, imati priliku da se izjasnite. Znate, mi ovde
na Aurori nismo varvari. Predsednik vlade razmotriće zabelešku koju sam mu uputio, zajedno sa
mojim mišljenjem o čitavoj stvari. Moguće je da će porazgovarati i sa Fastolfom, kao drugom
zainteresovanom stranom, posle čega će, pretpostavljam, upriličiti sastanak sa svom trojicom, možda
već tokom sutrašnjeg dana. Do odluke bi moglo doći već tada - ili nešto kasnije - a onda će to
prihvatiti i čitava vlada. Uveravam vas da će se sve odvijati u skladu sa zakonom."
"Slovo zakona će bez sumnje biti poštovano... Ali šta ako je predsednik već doneo odluku, i šta
ako ništa od onoga što ja kažem ne bude prihvaćeno; šta, drugim rečima, ako vlada samo potvrdi
odluku koja je već donesena? Može li se to dogoditi?"
Amadiro se na ove reči ne nasmeja iako se činilo da ga čitava stvar veoma zabavlja. "Čini mi se
da ste realista, gospodine Bejli, i to mi se dopada. Ljudi koji sanjare o zakonitosti često su izloženi
razočaranjima - i kako je često reč o divnim ljudima, čoveku je prosto žao što se to događa."
Amadiro se ponovo zagleda u Denila. "Izvanredno dostignuće, taj čovekoliki robot", priznade on.
"Naprosto zapanjuje činjenica u kojoj meri Fastolf čuva svoje tajne samo za sebe. Zaista je silna šteta
što je Jander izgubljen. Imajući to u vidu, Fastolf je zaista učinio nešto neoprostivo."
"Dr Fastolf, gospodine, poriče da je na bilo kakav način umešan u Janderovo ubistvo."
"Jeste, gospodine Bejli, i te kako jeste umešan. Da li vam je možda rekao da sam ja u to upetljan?
Ili je to palo vama na pamet?"
"Ništa meni nije palo na pamet", odvrati Bejli mirno. "Ja vam, naprosto, samo postavljam pitanja.
Što se dr Fastolfa tiče, teško da biste ga mogli optužiti za klevetu. On je, naime, uveren da vi nemate
ništa s onim što se dogodilo Janderu, naprosto stoga što je siguran da ne raspolažete znanjem i
sposobnošću da 'isključite' jednog čovekolikog robota."
Ukoliko se Bejli nadao da će na ovaj način izazvati buru - prevario se. Ovakav izraz
nipodaštavanja nimalo ne naruši Amadirovo dobro raspoloženje. "Što se toga tiče, gospodine Bejli,
potpuno je u pravu. Odgovarajuću sposobnost za tako nešto ne poseduje nijedan robotičar - živ ili
mrtav - osim, razume se, sam Fastolf. Nije li to, upravo, ono što kaže taj naš majstor nad
majstorima?"
"Tako je, upravo to."
 "U tom slučaju, pretpostavljam da se Janderu dogodilo baš ono što on kaže?"
"Sticaj okolnosti. Čista slučajnost."
Amadiro se nasmeja. "Da li je i u svojim proračunima uzeo u obzir i mogućnost da do toga dođe
čistom slučajnošću?"
"Jeste, velerobotičaru. Čak je i do jedne takve izuzetno malo verovatne mogućnosti zaista moglo
doći, pogotovo pri okolnostima koje povećavaju izglede za to."
"Kao, na primer?"
"Upravo se to nadam da ću ustanoviti. Međutim, budući da ste već sve učinili da me proteraju
odavde, nameravate li sada da me sprečite da vam dalje postavljam pitanja - ili ćete mi omogućiti da
istragu nastavim sve dok se moj zadatak ovde zakonski ne okonča? Ipak, dr Amadiro, pre nego što mi
odgovorite, molim vas da uzmete u obzir činjenicu da moja istraga još nije zakonski okončana, i da
bih vas, ukoliko budete zahtevali da ovog časa završimo naš razgovor, prilikom mog izjašnjavanja
sutra, ili bilo kad kasnije, mogao optužiti da ste odbili da odgovorite na moja pitanja. Pretpostavljam
da bi takva jedna činjenica mogla uticati na odliku vašeg predsednika."
"Ne bi, dragi moj gospodine Bejli. Ne umišljajte da biste mi na bilo koji način mogli stati na put...
Uprkos tome, možete pričati sa mnom koliko god vam je drago. Spreman sam na saradnju, naprosto
stoga što uživam u prizoru kako dobri Fastolf zaludno nastoji da sa sebe skine odgovornost za ono što
je počinio. Ja, gospodine Bejli, nisam naročito osvetoljubiva osoba, ali činjenica da je Jander bio
njegova tvorevina ne daje Fastolfu pravo i da ga uništi."
"Budući da, u zakonskom smislu, još nije ustanovljeno da je učinio to što kažete, vaše reči, bar u
načelu, predstavljaju klevetu. Ipak, ostavimo to po strani, i vratimo se našem razgovoru. Potrebna su
mi neka obaveštenja. Postavljaću vam kratka i neposredna pitanja, i ukoliko mi budete odgovarali na
isti način, naš će razgovor biti brzo priveden kraju."
"Ne, gospodine Bejli", odvrati Amadiro, "nećete vi postavljati uslove za ovaj razgovor.
Pretpostavljam da jedan, a možda i oba vaša robota raspolažu spravom za snimanje razgovora?"
"Vrlo verovatno."
"Ja to znam. Zato i ja imam ovde spravu za beleženje razgovora. Nemojte uobražavati, dobri moj
gospodine Bejli, da će vam poći za rukom da me provedete kroz džunglu kratkih odgovora, do nečega
što će poslužiti Fastolfovoj svrsi. Odgovaraću vam po svom nahođenju, i nastojaću da se uverim da
nisam pogrešno shvaćen. Očekujem da će mi moja sprava za snimanje razgovora u tome veoma
mnogo pomoći." Prvi put se, sada, iza Amadirovog prijateljskog stava ukazala vučja ćud.
"Slažem se, ali imajte u vidu da će, ukoliko vaši odgovori budu zamršeni i okolišni, i to biti na
snimku."
"Nesumnjivo."
"Pošto smo se sporazumeli, da li bih, za početak, mogao dobiti čašu vode?"
"Razume se... Žiskare, da li bi poslužio gospodina Bejlija?"
Žiskar smesta istupi iz svog udubljenja. Čulo se neizbežno zveckanje leda kod bara na drugom
kraju prostorije, i trenutak potom velika čaša puna vode nađe se na stolu ispred Bejlija."
"Hvala ti, Žiskare", reče Bejli i sačeka da se robot vrati u udubljenje. "Dr Amadiro", započe on,
"da li sam u pravu ako vas smatram šefom Robotičkog instituta?"
"Da, jeste."
"I njegovim osnivačem?"
"Tako je... Vidite, odgovaram kratko i jasno."
"Koliko već dugo Institut postoji?"
"Kao zamisao - već nekoliko decenija. Ljude koji misle poput mene okupljam već petnaestak
godina. Pre otprilike dvanaest godina, najzad je i vlada dala svoju saglasnost. Sa njegovom
izgradnjom počelo se pre devet godina, a pravi rad u njemu započet je pre šest godina. U svom
sadašnjem obliku, Institut deluje dve godine, a imamo i razrađene, dugoročne planove za njegovo
dalje širenje... Dobili ste, eto, srazmerno dugačak odgovor, ali u najsažetijem mogućem vidu."
"Zbog čega ste smatrali da je neophodno osnivati Instituta?"
"Oh, gospodine Bejli... Na to pitanje, ipak, mora biti da očekujete zaobilazan odgovor."
"Samo izvolite, gospodine."
U tom tenutku, jedan robot unese poslužavnik sa malim sendvičima i još manjim komadićima
paštete; ništa od toga nije Bejliju bilo poznato. On okusi jedan od sendviča i ustanovi da je krckav;
nije bio neukusan, ali ga je, ipak, na silu dovršio. Potom ga je progutao, popivši ostatak vode iz čaše.
Amadiro ga je posmatrao zabavljajući se. "Morali biste shvatiti, gospodine Bejli, da su Auroranci
nesvakidašnji soj", napomenu on. "Takvi su, zapravo, svi Svemirci, ali sada govorim samo o
Aurorancima. Mi, istina, potičemo od Zemljana - što je činjenica koje se mnogi među nama nerado
sećaju - ali smo, isto tako, samoodabrani."
"Šta vam to, gospodine, zapravo znači?"
"Zemljani su predugo živeli prvo na prenaseljenoj planeti, a onda su se na kraju nagurali u još
prenaseljenije gradove, poput košnica ili mravinjaka koje nazivate Gradovima - sa velikim 'G'.
Kakva bi se onda vrsta Zemljana otisnula sa Zemlje i otišla na druge svetove, puste i neprijateljske,
da tamo izgradi društvene zajednice u čijem završnom obliku ne bi mogli da uživaju u toku svog
životnog veka - mladice neće za njihova života izrasti u drveće, da tako kažem."
"Krajnje neobična vrsta, reklo bi se."
"Da, vrlo neobična. To jest, ljudi koji ne zavise u tolikoj meri od mnoštva svoje sabraće, da ne bi
mogli da se suoče s prazninom. U stvari, ljudi izrazito spremni da se suoče sa prazninom, koji će biti
voljni da zasuču rukave i sami se uhvate ukoštac sa svim problemima - pre nego ljudi koji će osećati
potrebu da budu u krdu i dele teret sa drugima, tako da gotovo i ne osete njegovu težinu.
Individualisti, gospodine Bejl. Individualisti!"
"Shvatam."
"Naše je društvo, međutim, upravo na tome utemeljeno. Svi pravci u kojima su se svetovi
Svemiraca razvijali naglašavaju taj naš individualizam. Mi ovde na Aurori težimo da budemo
ponosni ljudi, a ne utorene ovce, kao vi tamo na Zemlji... Imajte u vidu, gospodine Bejli, da ovu
metaforu ne koristim da bih Zemlju izložio poruzi. Reč je, naprosto, o različitoj vrsti društvene
zajednice kojoj, lično, nisam nimalo sklon, ali koju vi, pretpostavljam, smatrate i poželjnom i
idealnom."
"Kakve to veze, dr Amadiro, ima s osnivanjem Instituta?"
"Čak i ponosan i zdrav individualizam pati od nedostataka. Ni najveći umovi - delujući usamljeno,
makar i vekovima - ne mogu ostvariti brz napredak, ukoliko nisu spremni da svoja otkrića podele sa
drugima. Jedan naučnik može čitav vek stajati pred nekim nerazmrsivim čvorom, dok je možda neki
njegov kolega već pronašao rešenje, a da, čak, nije bio ni svestan postojanja zagonetke... Institut, u
tom smislu, predstavlja pokušaj, bar na uskom području robotike, da utemelji neku vrstu bratstva
ideja."
"Grešim li ako imam utisak da taj nerazmrsivi čvor, o kome govorite, predstavlja zapravo
nastanak čovekolikog robota?"
Amadiro zatrepta. "Da, to je očigledno, zar ne? Pre dvadeset šest godina, zahvaljujući svom
novom matematičkom sistemu koji je nazvao 'intersekcionalna analiza', Fastolf je stvorio preduslove
za nastanak čovekolikog robota - ali je sistem zadržao isključivo za sebe. Nekoliko godina kasnije,
kada su razrešene sve ozbiljne tehničke poteškoće, on i dr Sarton primenili su nastalu teoriju i izradili
Denila. Potom je Fastolf, sam, napravio i Jandera. Ali je sve pojedinosti o tome takođe zadržao u
tajnosti.
Većina robotičara samo je slegla ramenima, smatrajući to sasvim prirodnim. Sve što im je
preostajalo bilo je da, svaki za sebe, sami rešavaju sve neophodne pojedinosti. S druge strane, meni
je sinulo da bi se u jednom stručnom Institutu ti pojedinačni napori mogli objediniti. Nije bilo lako
ubediti druge robotičare u opravdanost jedne takve zamisli, ili privoleti vladu, i pored silnog
Fastolfovog protivljenja, da odobri za njega sredstva - i godinama istrajavati u takvim nastojanjima.
Ipak, evo nas, tu smo."
"Zbog čega se dr Fastolf tome protivio?"
"Pre svega, iz samoljublja... Ali neka vam bude jasno, ne mogu mu zbog toga zameriti. Svi smo mi,
prirodno, podložni takvim osećanjima. To, naprosto, ide ruku pod ruku s individualizmom. Stvar je,
međutim, u tome što Fastolf smatra sebe najvećim robotičarem koji je ikad živeo, i što nastanak
čovekolikog robota drži isključivo vlastitim dostignućem. On, naprosto, ne želi da isto takvo
dostignuće ostvari ijedna objedinjena grupa robotičara, od kojih se nijedan, pojedinačno, ne može s
njim meriti. Sasvim lako mogu da zamislim da on njihova nastojanja doživljava kao zaveru ništavnih,
čiji je cilj da razvodne i okrnje njegov veliki trijumf."
"Govoreći o razlozima njegovog protivljenja, rekoste maločas 'pre svega'. To bi trebalo da znači
da postoje i drugi razlozi. U čemu ih vidite?"
"Protivi se, takođe, i našim zamislima o korišćenju čovekolikih robota."
"Na kakvu vrstu korišćenja mislite, dr Amadiro?"
"Ma hajdete, gospodine Bejli! Ne pravimo se nevešti. Dr Fastolf vam je sigurno govorio o
planovima globalista za dalje naseljavanje Galaksije?"
"Jeste, govorio mi je o tome, ali što se toga tiče, i dr Vasilija mi je govorila o teškoćama naučnog
napretka kada su u pitanju individualna istraživanja. Ipak, to ne umanjuje moju želju da o tim stvarima
čujem i vaše mišljenje. Niti to treba da vas spreči da me sa svojim razmišljanjima upoznate. Na
primer, želite li da tumačenje dr Fastolfa, kada su planovi globalista u pitanju, shvatim kao
neizvitopereno i nepristrasno - i da li biste to javno izneli? Ili biste te planove opisali vlastitim
rečima?"
"S obzirom na to kako ste se izrazili, gospodine Bejli, ne nameravate, zapravo, da mi ostavite
nikakvu mogućnost izbora."
"Tako je, dr Amadiro."
"Dobro, onda. Ja... U stvari, trebalo bi da kažem 'mi', budući da ljudi u Institutu o tome istovetno
misle. Razmišljamo o budućnosti i želimo da vidimo kako čovečanstvo iznalazi sve više novih
svetova koji bi se mogli naseliti. Ne bismo, međutim, želeli da u tom procesu samoodbira dođe do
uništenja starih planeta, ili njihovog svođenja na samrtnike, kao što je - izvinite što ovo moram da
kažem - slučaj sa Zemljom. Mi, naprosto, ne želimo da nas nove planete liše najboljih među nama,
ostavljajući za sobom samo talog. Shvatate me, zar ne?"
"Molim vas, nastavite."
"U bilo kojoj društvenoj zajednici utemeljenoj na robotima, kao što je slučaj i sa našom,
najjednostavnije je rešenje poslati robote da odigraju ulogu prvih naseljenika. Roboti bi tamo
izgradili nove društvene zajednice, i postavili na noge čitav svet, i kasnije bi, bez posebnog odbira,
za njima mogli poći i ljudi, jer bi ti novi svetovi bili podjednako uređeni i prilagođeni našim
potrebama kao i stari svetovi - tako da bismo, da tako kažem, mogli na nove svetove otići ne
napuštajući stare."
 "Ne postoji li, ipak, mogućnost da roboti, umesto ljudskih, stvore robotske svetove?"
"U pravu ste - kada bismo na njih poslali robote koji nisu ništa više od običnih robota. Imamo,
međutim, mogućnost da tamo pošaljemo čovekolike robote, poput ovog ovde Denila, koji bi,
izgrađujući svetove po svojoj meri, istovremeno podigli svetove po našim merilima. Dr Fastolf se,
međutim, tome protivi. On se zalaže za zamisao da ljudska bića vajaju nove svetove od tuđih i
nepristupačnih planeta, ne uviđajući da bi uloženi napor bio ogroman, ne mislim pri tom samo na
ljudske živote, već bi to, kao ishod, imalo stvaranje svetova koje bi katastrofalna zbivanja oblikovala
u nešto sasvim drugačije od svetova kakve poznajemo."
"Kao što se današnji svetovi Svemiraca razlikuju od Zemlje, i jedan od drugog?"
Amadiro na trenutak kao da zaboravi na srdačnost; delovao je nekako zamišljeno. "Iskreno da vam
kažem, gospodine Bejli, dotakli ste nešto veoma važno. Govoreći maločas, imao sam u vidu samo
Auroru. Svetovi Svemiraca odista se međusobno razlikuju, i većini među njima nisam osobito sklon.
Jasno mi je - mada je, razume se, sasvim moguće da su u pitanju samo moje predrasude - da je
Aurora, najstariji među njima, ujedno i najbolji i najuspešniji. Ne težim ja čitavom raznovrsju novih
svetova, od kojih samo nekoliko može biti od stvarne vrednosti. Ono čemu težim je još više Aurora -
zapravo, na milione Aurora - i stoga želim da novi svetovi budu sazdani po slici i prilici Aurore pre
nego što ljudska bića dospeju na njih. Uzgred budi rečeno, to i jeste razlog što sebe nazivamo
'globalistima'. Ono do čega nam je stalo jeste ovaj naš globus - Aurora - i to je sve."
"Znači li to, dr Amadiro, da ne nalazite ništa vredno u raznovrsnosti?"
"Ukoliko bi sva ta raznovrsnost bila podjednako dobra, u tom bi slučaju i vredela; međutim,
ukoliko bi to značilo zaostajanje makar samo jednog sveta - a pogotovo više njih - od kakve bi to
koristi bilo za čovečanstvo?"
"Kada biste započeli s takvim programom?"
"Kada budemo raspolagali čovekolikim robotima, pomoću kojih bismo to izveli. Do sada su
postojala samo dva takva robota, oba Fastolfova, od kojih je jednog sam uništio, ostavivši samo
Denila kao uzorak." Pri tom, pogled mu nakratko ponovo odluta do Denila.
"Kada očekujete da ćete imati čovekolike robote?"
"Teško je to reći. Još nismo uhvatili korak sa dr Fastolfom."
"Uprkos tome, dr Amadiro, što je vas mnogo, dok je on sam?"
Amadiro za trenutak skupi ramena. "Razmećete se sarkazmom, gospodine Bejli. Pre svega, Fastolf
je počeo sa radom mnogo pre nego mi; pored toga, iako Institut postoji već duže vreme, na posao smo
se punom parom bacili tek pre dve godine. Pri svemu tome, biće neophodno ne samo da uhvatimo
korak sa Fastolfom, već i da ga preteknemo. Denil je nesumnjivo uspešna tvorevina, ali je ipak samo
prototip i nikako se ne može smatrati savršenim."
"U kom smislu treba usavršiti čovekolike robote, kako bi nadmašili Denilove mogućnosti?"
"Očigledno, morali bi biti još bliži ljudskim bićima. Moralo bi ih biti oba pola, a moralo bi biti i
onih koji bi odgovarali dečjem uzrastu. Ukoliko želimo da na tim planetama izgradimo pravo ljudsko
društvo, morali bismo imati i zastupnike svih naraštaja."
"Bojim se, dr Amadiro, da ćete se suočiti s ozbiljnim poteškoćama."
"Izvan svake sumnje. Ima ih mnogo. A kakve nam vi to poteškoće predviđate, gospodine Bejli?"
"Ukoliko načinite čovekolike robote koji su toliko bliski ljudskim bićima da će biti u stanju da
stvore ljudsko društvo, i ukoliko među njima budu zastupljeni svi naraštaji oba pola, kako, u tom
slučaju, mislite da ih razlikujete od samih ljudskih bića?"
"Zar će to biti od ikakve važnosti?"
"Moglo bi biti. Ukoliko takvi roboti budu suviše nalik ljudima, može se desiti da srastu sa
ljudskom zajednicom i postanu deo opštečovečanske porodice - te, sledstveno tome, nedovoljno
pogodni da posluže kao pioniri."
Amadiro se nasmeja. "To vam je, očigledno, palo na pamet zbog Gladijine privrženosti Janderu.
Vidite, iz razgovora sa Gremionisom i dr Vasilijom, saznao sam ponešto od onoga o čemu ste
raspravljali sa tom ženom. Podsećam vas, međutim, da je Gladija sa Solarije, i da njene predstave o
braku nisu, neophodno, u saglasnosti s auroranskim shvatanjima."
"Nisam baš na nju mislio. Imao sam u vidu da se polni odnosi na Aurori veoma široko tumače i da
se, čak i danas, roboti prihvataju kao seksualni partneri - čak i roboti tek izdaleka nalik ljudskim
bićima. Ali ukoliko stvarno ne biste mogli razlikovati nekog robota od ljudskog stvora..."
"Ostaje pitanje dece. Roboti ne mogu ni praviti, ni rađati decu."
"Ta nas činjenica, međutim, dovodi do jedne druge teme. Roboti će, nesumnjivo, morati da budu
dugovečni, budući da izgradnja odgovarajuće društvene zajednice može potrajati i stolećima."
"U svakom slučaju, moraće biti dugovečni, ukoliko treba da liče na Aurorance."
"A deca - takođe dugovečna?"
Amadiro ništa ne odgovori.
"Biće to veštačka, robotska deca koja nikad neće odrasti - koja nikada neće sazreti i postati
odrasle osobe. To će, nesumnjivo, u sve uneti jedan dovoljno ne-ljudski elemenat, tako da će senka
sumnje pasti na prirodu čitavog nastalog društva."
Amadiro uzdahnu. "Dotakli ste samu suštinu, gospodine Bejli. Zaista razmišljamo o postupku koji
bi omogućio da roboti imaju potomstvo koje bi potom na neki način raslo i sazrevalo - barem onoliko
dugo koliko je neophodno da se uspostavi društvena zajednica kakvu želimo."
"A onda, kada ljudi stignu, zamišljate da robote vratite njihovim uobičajenim oblicima
ponašanja?"
"Možda - ukoliko nam se to učini preporučljivim."
"A što se tiče robotskog potomstva? Po svemu sudeći, najbolje bi bilo da korišćeni sistem bude
što bliži ljudskom, je li tako?"
"Vrlo verovatno."
"Polni odnos, začeće, rođenje?"
"Po svoj prilici."
"Ukoliko ti roboti uspostave društvenu zajednicu koja će biti takva da je, naprosto, neće biti
moguće razlikovati od ljudske, ne mislite da bi u tom slučaju, kada stignu i ljudska bića, bilo razložno
očekivati da će roboti doseljenike dočekati s odbojnošću i, čak, pokušati da ih spreče? Mislite li da
se roboti ne bi mogli poneti prema Aurorancima na isti način na koji se vi odnosite prema
Zemljanima?"
"Gospodine Bejli, roboti će i dalje biti obavezni da se pokoravaju Trima Zakonima."
"Tri Zakona govore o obavezi robota da ne nanesu nikakvo zlo ljudskim bićima, kao i da
izvršavaju njihove naloge."
"Tačno."
"Šta, međutim, ako roboti budu toliko nalik ljudskim bićima da počnu sebe smatrati ljudskim
bićima koja valja štititi i slušati? Mogli bi, čak, s punim pravom, staviti sebe iznad doseljenika."
"Dobri moj gospodine Bejli, zbog čega vas sve te stvari toliko brinu? Sve to pripada dalekoj
budućnosti. Već će se vremenom naći rešenja, kako budemo napredovali i na temelju posmatranja
počeli bolje da sagledavamo stvarne probleme."
"Možda Auroranci, dr Amadiro, kada shvate o čemu je reč, baš i neće bezrezervno biti voljni da
podrže to što vi imate na umu. Možda će biti skloniji gledištima dr Fastolfa."
 "Zaista? Prema mišljenju dr Fastolfa, ukoliko Auroranci ne bi bili u stanju da sami, i bez pomoći
robota, nasele nove planete, trebalo bi podstaći Zemljane da to učine."
"Meni se to izgleda sasvim razumno gledište."
"Zato što ste Zemljanin, dragi moj Bejli. Uveravam vas, međutim, da Aurorance ne bi nimalo
radovala pomisao da se Zemljani roje po drugim svetovima, stvarajući nove košnice i sa bilionima i
trilionima pripadnika svoje vrste grade neko galaktičko carstvo, osudivši istovremeno svetove
Svemiraca - na šta? U najboljem slučaju na beznačajnost, a u najgorem na potpun nestanak."
"Međutim, alternativa tome su čovekoliki roboti, koji grade društvene zajednice veoma nalik
ljudskim, ne dozvoljavajući pristup pravim ljudskim bićima. Oni bi postepeno izgradili galaktičko
carstvo, svodeći svetove Svemiraca u najboljem slučaju na beznačajnost, a u najgorem na potpun
nestanak. Ubeđen sam da bi Auroranci, ipak, radije videli ljudsko, nego robotsko galaktičko carstvo."
"Zbog čega ste toliko uvereni u to, gospodine Bejli?"
"Oblici koje vaše društvo sada poprima uveravaju me u to. Na putu ovamo, bilo mi je rečeno da
se na Aurori ne pravi nikakva razlika između ljudi i robota, ali to uopšte nije tačno. Tako nešto još ne
postoji u stvarnosti, mada je sasvim moguće da Auroranci laskaju sebi da je taj priželjkivani ideal
već ostvaren."
"Ovde ste - koliko? - Tek nepuna dva dana, i već o tome možete da sudite?"
"Tako je, dr Amadiro. Možda sam, baš stoga što sam stranac, u stanju da to jasnije sagledam. Ne
zaslepljuju me ni vaši običaji ni vaši ideali. Robotima nije dozvoljen pristup u lične prostorije, i to
je sasvim jasno naznačeno - ljudskim bićima omogućeno je da imaju mesto gde mogu biti sami. Vi i
ja sedimo ovde sasvim opušteni, dok je robotima dodeljeno da stoje u svojim udubljenjima..." Bejli
mahnu rukom prema Denilu. "Eto, i sami možete uočiti razliku. Mislim da će ljudska bića - čak i
Auroranci - uvek težiti da tu razliku učine uočljivom, i nastojati da sačuvaju svoju ljudsku
posebnost."
"Zapanjujuće, gospodine Bejli."
"Nimalo, dr Amadiro. Izgubili ste. Čak i kada bi vam pošlo za rukom da Aurorancima nametnete
uverenje da je dr Fastolf uništio Jandera, čak i ako uspete da dr Fastolfa svedete na političku nulu,
čak i ako pridobijete vladu i javno mnenje da odobri vaš plan o naseljavanju drugih svetova pomoću
robota - dobili biste samo na vremenu. Čim Auroranci prozru sve posledice vašeg plana, istog će se
časa okrenuti protiv vas. Bilo bi stoga bolje da obustavite napade na dr Fastolfa i postignete s njim
neki dogovor, kako bi se našao način da nove svetove nasele Zemljani, ne ugrožavajući pri tom ni
Auroru ni svetove Svemiraca u celini."
"Zapanjujuće, gospodine Bejli", ponovi Amadiro.
"Zaista, nemate izbora", odreza Bejli.
"Kada maločas rekoh da su vaša razmišljanja naprosto zapanjujuća", odvrati Amadiro opuštenim i
gotovo veselim glasom, "nisam imao u vidu sadržinu onoga što ste rekli, već puku činjenicu da ste to
uopšte izgovorili - i da mislite da vaša razmišljanja uopšte imaju nekog smisla."

56.
Bejli je posmatrao Amadira kako poseže za poslednjim komadom paštete i kako polovinu stavlja u
usta, očigledno se sladeći.
"Baš su odlične", primeti Amadiro. "Samo, bojim se da sam previše popustljiv prema jelu. Ali šta
ono rekoh? Ah, da. Gospodine Bejli, mislite li zaista da ste otkrili neku tajnu? Da sam vam rekao
nešto što već svima na ovom našem svetu nije poznato? Da su moji planovi opasni, ali da ih, uprkos
tome, istrtljavam svakoj pridošlici? Čak mi se čini da razmišljate na sledeći način: ako bude govorio
dovoljno dugo, sigurno će nešto izlanuti, što će se kasnije moći upotrebiti. E pa, uveravam vas da se
to sigurno neće dogoditi. Postoje pismene zabeleške o mojim nastojanjima da pribavim što je moguće
više čovekolikih robota, čitave porodice robota, i o stvaranju robotske kulture što je moguće sličnije
ljudskoj. Te su zabeleške dostupne kako našoj vladi, tako i svakom zainteresovanom pojedincu."
"Da li je široj javnosti išta o tome poznato?" upita Bejli.
"Verovatno nije. Šira javnost, znate, pravi vlastite redoslede vrednosti, i prvenstveno je
zainteresovana za sledeći obed, narednu hipertalasnu emisiju, ili predstojeću utakmicu u
beztežinskom fudbalu; jedva da je i zanima šta će se zbiti tokom dolazećeg stoleća ili milenijuma.
Uprkos tome, i šira javnost bi moje planove prihvatila s istim onim zadovoljstvom sa kojim ih
primaju i umni ljudi koji su već imali priliku da se sa njima upoznaju. Oni koji bi im se usprotivili ne
bi bili dovoljno brojni, da bi uopšte bili važni."
"Jeste li zaista sigurni u to?"
"Iako vam to može čudno zvučati, jesam. Bojim se da ne shvatate jačinu osećanja koje Auroranci -
kao i Svemirci uopšte - gaje prema Zemljanima. Ja, neka vam to bude jasno, takva osećanja ne delim,
i na primer, sada u razgovoru s vama veoma sam opušten. Nema u meni ni trunke onog primitivnog
straha od moguće zaraze; ne umišljam sebi da smrdite; ne prepoznajem u vašem ponašanju ništa što bi
mi u načelu delovalo uvredljivo; ne smatram da vi i vaši kujete zaveru da nas lišite života i pokradete
našu imovinu... Ipak, većina Auroranaca sklona je baš takvom stavu. To se, možda, ne očituje odmah,
na površini, i Auroranci umeju da se veoma učtivo ophode prema pojedinim Zemljanima koji im
deluju pristojno; ipak, samo malo zagrebite - samo ih stavite na probu - i sva njihova mržnja i
podozrenje namah će izbiti. Recite im samo da će se Zemljani, poput žutih mrava, namnožiti po novim
svetovima i konačno, ovladati čitavom Galaksijom - i videćete kako će pobesneti, zahtevajući da se
Zemlja uništi pre no što se to dogodi."
"Čak i kada bi alternativa tome bila stvaranje robotskog društva?"
"Razume se. U stvari, vi ne shvatate ni naša osećanja prema robotima. Mi smo bliski s njima; oni
su deo naše kulture."
"Nije tako... Oni su vaše sluge. Osećate se nadmoćnim i održavaćete odnos bliskosti s njima samo
dotle dok se budete osećali nadmoćnim. Međutim, ukoliko bi zapretilo da dođe do preokreta - da oni
postanu nadmoćni nad vama - iz temelja biste bojim se, i to na užasavajući način, promenili svoje
ponašanje."
"Kažete to, naprosto, stoga što bi Zemljani tako postupili."
"Ne... Na primer, ne dozvoljavate im pristup u lične prostorije. Već je i to dovoljan simptom."
"Njima te prostorije, naprosto, nisu potrebne. Imaju vlastite higijenske prostorije, a pored toga, ne
izbacuju nikakav organski otpad... Jednostavno, nije reč o pravim ljudskim bićima. Da to jesu,
nikakve razlike ne bi ni bilo."
"U tom slučaju, još biste više od njih zazirali."
"Mislite?" upita Amadiro. "Ali to je glupo! Zazirete li vi od Denila? Ukoliko je verovati onoj
hipertalasnoj drami - što meni, priznajem, nije ni na kraj pameti - u vama se pobudila velika
naklonost prema Denilu. I još je osećate, zar ne?"
Bejlijevo ćutanje bilo je dovoljno rečito, i Amadiro pohita da iskoristi stečenu prednost.
"Ovog časa", nastavi on, "vama kao da nimalo ne smeta činjenica da Žiskar, mirno i bez reči, stoji
u svom udubljenju; međutim, na osnovu sitnih nagoveštaja u vašem ponašanju nije mi teško da uočim
da vam ne godi činjenica da je i Denil u istom položaju. Smatrate da suviše podseća na ljudsko biće,
da bi se prema njemu trebalo odnositi kao prema robotu. Ne zazirete dodatno od njega samo zato što
više nalikuje ljudskom biću."
 "Ja sam Zemljanin", odgovori Bejli. "Tačno je da imamo robote, ali ne i robotsku kulturu. Ne
možete suditi samo na osnovu mog slučaja."
"A Gladija koja je Jandera pretpostavila jednom ljudskom biću..."
"Ona je Solarijanka. Ne možete ni na osnovu nje izvlačiti uopštene zaključke."
"Na osnovu čega onda vi prosuđujete? Naprosto, samo nagađate. Meni izgleda očigledno da će
neki robot, dovoljno nalik ljudskom biću, biti i prihvaćen kao ljudsko biće. Zahtevate li dokaz da ja
nisam robot? Očigledno, činjenica da izgledam kao ljudsko biće sasvim je dovoljna. Na kraju
krajeva, neće nam biti važno da li su nove svetove naselili Auroranci koji jesu ljudska bića, ili koji
samo tako izgledaju - pod uslovom, razume se, da se ne uočava nikakva razlika. Jer - bili ljudska bića
ili roboti - u oba slučaja biće Auroranci, a ne Zemljani."
Bejlijevo samopouzdanje kao da malo splasnu. "Šta će se dogoditi ako vam nikad ne pođe za
rukom da načinite čovekolike robote?" upita on neubedljivo.
"A zbog čega ne bismo uspeli? Obratite, molim vas, pažnju na to da upotrebljavam množinu.
Mnogo nas ovde radi na tome."
"Sasvim je moguće da velikom broju osrednjih, ipak, na kraju ne pođe za rukom da stvori jednog,
neophodnog, genija."
"Mi ovde nismo 'osrednji'", odreza Amadiro. "Možda Fastolf na kraju, ipak, zaključi da bi mu i te
kako koristilo da nam se priključi."
"Nisam baš siguran u to."
"Ja jesam. Neće mu baš goditi da bude bez ikakvog uticaja u vladi, i kada se naši planovi za
naseljavanje Galaksije počnu ostvarivati, i kada konačno uvidi da nas njegovo protivljenje nije
zaustavilo, i on će nam se pridružiti. Biće sasvim ljudski da to učini."
"Ne verujem da ćete vi prevagnuti."
"Možda zato što živite u ubeđenju da će, zahvaljujući vašoj istrazi, Fastolf biti oslobođen krivice,
i da će vam poći za rukom da je, možda, prebacite na mene, ili nekog drugog."
"Možda", odvrati Bejli neodređeno.
Amadiro odmahnu glavom. "Prijatelju moj, da sam i za trenutak pomislio da biste bili u stanju da
mi pokvarite planove, mislite li da bih tek tako sedeo ovde i čekao da me uništite?"
"Vi to i ne činite. Trudite se, zapravo, da ova istraga ne uspe. Zbog čega biste, inače, tako
postupali, ukoliko ste sasvim sigurni da vam se ne mogu isprečiti na putu?"
"U stvari", poče Amadiro, "možete mi se isprečiti - tako što ćete obeshrabriti neke od članova
mog Instituta. Ne predstavljate opasnost, ali izazivate nevolje - a ja ni to ne želim. I stoga, ukoliko
budem mogao, učiniću kraj tom vašem petljanju - ali učiniću to odmereno, čak na najljubazniji
mogući način. Ali da ste zaista opasni..."
"Šta biste, dr Amadiro, u tom slučaju bili u stanju da učinite?"
"Mogao bih vas odmah sada ščepati i držati zatvorenog sve dok vas odavde ne proteraju.
Sumnjam da bi većinu Auroranaca naročito potresao moj postupak prema tamo nekom Zemljaninu."
"Pokušavate da me zastrašite, ali vam to neće upaliti. Dobro znate da vam moji roboti to ne bi
dozvolili."
"Da li shvatate da bi na jedan moj poziv stotinu robota istog časa nagrnulo ovamo? Šta bi, u
odnosu na njih, mogli učiniti vaši roboti?"
"Nijedan od njih ne bi smeo da me povredi, budući da nisu u stanju da razlikuju Aurorance od
Zemljana. Pošto sam ljudsko biće, i mene štite Tri zakona robotike."
"Mogli bi da vas učine bezopasnim - ne povredivši vas - dok bi vaši roboti bili uništeni."
"Nije baš tako", odvrati Bejli. "Žiskar budno motri na vas, i u slučaju da učinite makar samo jedan
pokret kako biste pozvali svoje robote, on bi vas učinio bezopasnim. Kao što i sami znate, veoma je
brz; a kada bi se to desilo, vaši bi roboti, čak i kada bi vam pošlo za rukom da ih pozovete, bili
sasvim nemoćni. Shvatili bi, naime, da bi svaki njihov nasrtaj na mene značio da vas izlažu ozbiljnoj
opasnosti."
"Zaista verujete da bi me Žiskar povredio?"
"Da bi mene zaštitio? Razume se! Čak bi vas i ubio, ukoliko bi to bilo izvan svake sumnje
neophodno."
"Ne mislite to, valjda, ozbiljno?"
"Da, mislim", odvrati Bejli. "Denil i Žiskar dobili su nalog da me štite. Dr Falstof je u
pojačavanje Prvog zakona uložio svo svoje znanje - sa posebnim naglaskom u odnosu na moju
ličnost. Nisu mi to baš tako potanko objasnili, ali sam uveren da stvari upravo tako stoje. Ukoliko bi
moji roboti bili primorani da se opredele između toga hoće li dopustiti da se vama desi nešto loše, ili
da se neko zlo dogodi meni, iako sam Zemljanin, odlučiće u moju korist bez i najmanjeg premišljanja.
Nadam se da vam je jasno da dr Fastolf baš ne brine mnogo o vašoj dobrobiti."
Amadiro se prigušeno nasmeja, i iskezi se. "Siguran sam, gospodine Bejli, da ste što se toga tiče u
pravu, i baš zato je dobro što ste mi to rekli. Poznato vam je, dragi moj gospodine, da i ja snimam
ovaj naš razgovor - rekao sam vam to na samom početku - i sada sam baš zadovoljan zbog toga. Može
se desiti da dr Fastolf izbriše ovaj poslednji deo našeg razgovora; uveravam vas, međutim, da ja to
neću učiniti. Na osnovu onoga što ste rekli, sasvim je jasno da je spreman da protiv mene upotrebi
robote - čak i da me ubije, ukoliko bi mu to pošlo za rukom. Istovremeno, iz ovog našeg razgovora -
odnosno, bilo kog drugog razgovora koji sam vodio - ne može se izvući zaključak da ja nameravam
da nanesem zlo ne samo njemu, već ni vama. Ko je onda, gospodine Bejli, od nas dvojice veći
nitkov? Verujem da ste to shvatili, i stoga, mislim da posle ovoga treba da okončamo ovaj naš
razgovor."
On ustade, i dalje se smeškajući, a Bejli, progutavši knedlu, gotovo automatski, takođe ustade.
"Ipak, želeo bih još nešto da vam kažem", nastavi Amadiro. "I da znate, to što ću vam sada reći
nema nikakve veze s ovim našim malim sporom ovde na Aurori - između Fastolfa i mene. U stvari,
gospodine Bejli, reč je o vašem problemu."
"Mom problemu?"
"Možda bi trebalo da kažem - Zemljinom problemu. Pretpostavljam da osećate snažnu potrebu da
spasete jadnog Fastolfa od njegove vlastite ludosti, naprosto stoga što zamišljate da ćete na taj način
svojoj planeti obezbediti priliku za dalje širenje. Ne vredi vam, gospodine Bejli. U potpunoj ste
zbrci - da upotrebim izraz 'lud zbunjenog', na koji sam naišao u nekom od vaših istorijskih romana."
"Moram priznati da mi taj izraz nije poznat", odvrati Bejli kruto.
"Vidite, hteo sam da kažem da stvari stoje upravo obrnuto. Kada moja gledišta budu preovladala u
vladi - obratite pažnju: kažem 'kada', a ne 'ukoliko' - Zemlja će, priznajem, biti prisiljena da ostane u
okvirima vlastitog planetarnog sistema, ali to će biti samo za njeno dobro. Aurora će doći u priliku
da se dalje širi i konačno, uspostavi beskonačno carstvo. Ukoliko, dakle, budemo znali da će Zemlja
zauvek ostati samo Zemlja, i da nikad neće postati ništa više od toga, šta će nam ona značiti? Sa
čitavom Galaksijom koja će nam stajati na raspolaganju, neće biti nikakvog razloga da zavidimo
Zemljanima na jedinom svetu koji će im preostati. Čak ćemo biti spremni da Zemljanima, što god
više budemo mogli, učinimo njihov svet prijatnijim nego što je sada.
S druge strane, gospodine Bejli, ukoliko bi Auroranci postupili prema Fastolfovim zahtevima i
dozvolili Zemljanima da na druge svetove pošalju svoje iseljenike, neće proći mnogo vremena i sve
veći broj među nama počeće da shvata da će Zemlja ovladati čitavom Galaksijom, da će nas opkoliti
sa svih strana i stisnuti, osuđujući nas na tavorenje i laganu smrt. Posle takvog saznanja, čak ni ja
neću više biti u stanju da išta učinim. Ni svojim ličnim razboritim stavom prema Zemljanima neću
moći da zaustavim silovito razgorevanje auroranske sumnjičavosti i predrasuda, i to neće biti nimalo
dobro za Zemlju.
Shodno tome, gospodine Bejli, ukoliko istinski brinete za dobrobit svog naroda, morate se
usredsrediti na to da Fastolf ne uspe da ovoj planeti nametne svoj zlokobni plan. Zapravo, morali
biste čvrsto stati uz mene. Razmislite o tome. Govorim vam sve ovo, uveravam vas, iz iskrenog
osećanja prijateljstva i simpatija i prema vama i prema vašem svetu."
Amadiro se i dalje srdačno osmehivao, ali je, sada, to nedvosmisleno bilo vučje cerenje.

57.
Prateći Amadira, Bejli i dvojica njegovih robota iziđoše iz sobe i uputiše se hodnikom.
Amadiro iznenada zastade pred jednim neupadljivim vratima. "Želite li da se olakšate ovde pre
nego što iziđete?" upita on.
Za trenutak, ništa ne shvatajući, Bejli se zbuni, ali se odmah priseti kako je Amadiro maločas
upotrebio stari izraz koji je pronašao u istorijskim romanima.
"Sećam se", odgovori on, "da je neki davnašnji general, čije ime nisam upamtio, vodeći računa o
iznenadnim potrebama vojnog zanata, jednom rekao: 'Nikada ne propustite priliku da se dobro
ispišate!'"
Amadiro se veselo nasmeja. "Odličan savet", složi se on. Baš kao i moj, da ozbiljno porazmislite
o onome što vam maločas rekoh... Ipak, primetio sam da oklevate. Nadam se da ne mislite da vam
postavljam neku zamku. Verujte mi, nisam nikakav varvarin. U ovoj zgradi ste moj gost, i ako ni zbog
čega drugog, zbog toga ste savršeno bezbedni."
"Ako oklevam, to je samo stoga što razmišljam o uputnosti korišćenja prilike da se, ovaj... ovde
olakšam. Razume se, imajući u vidu činjenicu da nisam s Aurore."
"Koješta, dragi moj Bejli. Kakav drugi izbor imate? Nužda je preča od svega. Molim vas, nemojte
se ustručavati. Uzmimo to kao simboličan gest - da ne delim uvrežene auroranske predrasude i da
vama i Zemlji želim sve najbolje."
"Možete li, kad smo već kod toga, poći i korak dalje?"
"U kom smislu, gospodine Bejli?"
"Dokažite mi da ste iznad predrasuda ove planete i kada su roboti u pitanju..."
"Ne postoje nikakve predrasude kada su roboti u pitanju", odgovori Amadiro brzo.
Bejli ozbiljno klimnu, u znak da prihvata Amadirovu tvrdnju, i završi započetu rečenicu: "... time
što ćete im dopustiti da sa mnom uđu u lične prostorije? Sve se više osećam neprijatno bez njih."
Amadiro je trenutak bio u šoku. Međutim, uspeo je brzo da se pribere. "Ah, svakako, gospodine
Bejli", odvrati on natuštivši se.
"Ipak, ma ko da je ovog časa tamo unutra, mogao bi se tome energično suprotstaviti. Ne bih želeo
da budem vinovnik nekog skandala."
"Trenutno, tamo unutra nema nikoga. Pre svega, reč je o ličnim prostorijama za samo jednu osobu,
a i da je neko unutra, na vratima bi stajao znak da je prostorija zauzeta."
"Hvala vam, dr Amadiro", reče Bejli i otvori vrata. "Žiskare, molim te, uđi."
Žiskar je časak oklevao; ipak, nije izustio ni reč prigovora već je kliznuo unutra. Na Bejlijev znak,
za njim pođe i Denil, ali on u prolazu dohvati Bejlija za lakat i blago ga potisnu ispred sebe.
"Odmah ću izići", dobaci Bejli Amadiru dok su se vrata zatvarala za njima. "Hvala vam što ste mi
ovo omogućili."
 Bejli uđe u prostoriju što je god opuštenije bio u stanju, ali ipak u dnu stomaka oseti neku vrstu
grča. Da li je to trebalo da znači da ga očekuje neko neprijatno iznenađenje?

58.
Prostorija je, međutim, bila prazna. Nije, čak, ni bilo mesta da se neko sakrije: bila je znatno
manja od ličnih prostorija na Fastolfovom gazdinstvu.
Konačno, Bejli ugleda Denila i Žiskara kako ćutke stoje jedan kraj drugog, leđima okrenuti
vratima, kao da se trude da, pošto su se već tu obreli, zauzmu što je moguće manje mesta.
Bejli se potrudi da im se obrati normalnim glasom, ali pri tom istisnu samo nešto nalik na
nerazgovetno krkljanje. Zatim nepotrebno bučno pročisti grlo. "Ne stojte tu kraj vrata - a ti, Denile,
nemoj se ustručavati da govoriš." (Budući da je boravio na Zemlji, Denil je dobro znao da se u
ličnim prostorijama ne sme govoriti.)
Denil istog časa pokaza da to nije zaboravio. Prinese kažiprst usnama.
"Znam, znam, ali nemoj se ustručavati. Ako je Amadiro u stanju da pređe preko zabrane vezane za
ulazak robota u lične prostorije, mogu i ja zanemariti zabranu govorenja u njima."
"Neće li ti to smetati, partneru Elija?" upita Denil tihim glasom.
"Ni najmanje", odgovori Bejli glasno. (U stvari, to što je Denil govorio u ličnim prostorijama bilo
je nešto drugo - reč je bila, ipak, o robotu. Razgovor u jednoj ovakvoj prostoriji, bez prisustva nekog
drugog ljudskog stvora, i nije delovao tako užasavajuće kao što je to moglo izgledati. U stvari, kada
su samo roboti bili prisutni to uopšte nije delovao užasavajuće, bez obzira na to koliko neki od njih
mogao biti nalik ljudskom biću. Razume se, nije to mogao otvoreno reći. Mada Denil nije imao
osećanja koja je mogao povrediti, Bejli je smatrao da bi se on sam, u njegovo ime, mogao osetiti
povređenim.)
A onda, odjednom nešto mu sinu i on, potpuno pometen, pomisli da je skroz-naskroz ispao budala.
"U stvari", upita on, obrativši se Denilu veoma tihim glasom, -ne misliš, valjda, da treba da
budemo tihi zato što je ova prostorija ozvučena?" Poslednju reč izgovorio je gotovo samo mičući
usnama.
"Ukoliko pomišljaš, partneru Elija, da bi neko spolja, pomoću neke vrste naprave za
prisluškivanje, mogao čuti šta se ovde unutra govori, moram ti odmah reći da je to potpuno
nemoguće."
"Zbog čega misliš da bi bilo nemoguće?"
Pisoar se ispra brzo i bešumno, i Bejli se uputi prema umivaoniku.
"Na Zemlji", nastavi Denil, "prenaseljenost Gradova onemogućava gotovo svaku vrstu privatnosti.
Uzima se kao samo po sebi razumljivo da se tuđi razgovori čuju, i korišćenje naprava da bi se tuđi
razgovori bolje čuli može izgledati sasvim prirodno. Ukoliko neki Zemljanin ne želi da ga drugi čuju,
on, naprosto, ne govori, što možda može objasniti zbog čega je ćutanje obavezno na navodno
intimnim mestima, kao što su, na primer, upravo lične prostorije.
Na Aurori, s druge strane, kao i na svim svetovima Svemiraca, privatnost je životna činjenica i na
izuzetno je visokoj ceni. Sećaš se, u tom smislu, Solarije i njenih bolesnih krajnosti? Ali čak i na
Aurori koja ni izdaleka nije Solarija, ljudska bića međusobno odvaja obilje prostora nezamislivo na
Zemlji, i povrh svega, i zid što ga dodatno stvaraju roboti. Narušiti tu privatnost značilo bi počiniti
nešto neshvatljivo."
"Misliš li, onda, da bi postavljanje prisluškivača u ovoj prostoriji predstavljalo kriminalno
delo?"
"Još gore od toga, partneru Elija. Takvo ponašanje ne bi odgovaralo standardima uglađenog
auroranskog džentlmena."
Bejli se obazre oko sebe. Pogrešno protumačivši njegovu nameru, Denil iz ormanića koji
nenaviknute oči nisu primećivale na prvi pogled, izvuče ubrus i pruži ga Bejliju.
Bejli prihvati ubrus, ali to nije bilo ono što je tražio. Oči su mu tragale za mikrofonom, budući da
nikako nije mogao da poveruje da bi se neko dobrovoljno lišio takve pogodnosti, samo zato što se to
kosilo sa normama civilizovanog ponašanja. Bio je to, međutim, uzaludan pokušaj - što je, pomisli on
pomalo utučeno, mogao i očekivati. Po svoj prilici, ne bi mu pošlo za rukom da pronađe auroranski
mikrofon čak i da se ovaj tu nalazio. U jednoj tuđoj kulturi, naprosto, ne bi ni znao za čim da traga.
U međuvremenu, Bejli poće da sledi drugi tok sumnji koje su mu se rojile u glavi. "Reci mi
Denile, budući da Aurorance poznaješ bolje od mene, šta misliš zbog čega se Amadiro uopšte toliko
trudi oko mene? Pristaje sa mnom na razgovor, trošeći pri tom svoje slobodno vreme. Ljubazno me
ispraća. Nudi mi da upotrebim ovu prostoriju - što Vasilija ne bi nikad učinila. Kao da ima beskrajno
mnogo vremena, i namerava da ga baš na mene utroši. Iz puke učtivosti?"
"Mnogi Auroranci diče se svojom učtivošću. Možda je to slučaj i sa dr Amadirom. Nekoliko puta
naglasio je da nije varvarin."
"Još jedno pitanje. Šta misliš, zbog čega je bio spreman da dozvoli da tebe i Žiskara povedem sa
sobom u lične prostorije?"
"Čini mi se da je time želeo da ukloni tvoje sumnje da te u ovoj prostoriji možda čeka neka
zamka."
"Zbog čega bi mu to bilo važno? Zbog toga što mu je stalo da se nepotrebno ne potresem?"
"Pretpostavljam da je u pitanju još jedan od manira auroranskog džentlmena."
Bejli odmahnu glavom. "Ako je ova prostorija ozvučena i Amadiro može da me čuje - neka me
čuje. Ne smatram ga baš uglađenim auroranskim džentlmenom. Bio je sasvim jasan u pogledu toga da
će, ukoliko ne obustavim istragu, i Zemlja kao celina zbog toga imati štete. Je li to ponašanje
uglađenog džentlmena? Ili ponašanje neverovatno osionog ucenjivača?"
"Auroranski džentlmen", odgovori Denil, "može smatrati neophodnim da pribegne pretnjama, ali
čak i tada, nastojaće da to učini na uglađen način."
"Baš kao što je to Amadiro i učinio. Znači, džentlmen se prepoznaje prema načinu ophođenja, ne
prema sadržini onoga što kaže. S druge strane, Denile, ti si robot i nisi u stanju da kritikuješ neko
ljudsko biće. Je li tako?"
"Bilo bi mi zaista teško da tako nešto učinim. Ali partneru Elija, mogu li da te nešto upitam? Zbog
čega si zatražio dozvolu da ovamo povedeš Žiskara i mene? Mislio sam da uopšte nisi spreman da
poveruješ da si u opasnosti. Da li si u međuvremenu došao do zaključka da si bezbedan samo u
našem prisustvu?"
"Ne, Denile, uopšte nije reč o tome. Sada sam potpuno ubeđen da nisam ugrožen, i da nikada i
nisam bio."
"Ipak, partneru Elija, ispoljio si podozrenje kada si ušao u ovu prostoriju. Odmah si počeo da se
ogledaš unaokolo."
"Razume se!" uzviknu Bejli. "Rekao sam da sam uveren da nisam u opasnosti, ali nisam rekao da
opasnosti nema."
"Ne vidim u čemu je razlika, partneru Elija", odvrati Denil.
"Razgovaraćemo o tome kasnije... Još nisam siguran da li se ova prostorija prisluškuje ili ne."
Bejli oseti da više nema razloga da se tu dalje zadržava. Reče: "Dovoljno smo se zadržali, Denile;
nisam nimalo žurio. Vreme je da iziđemo. Pitam se, samo, da li nas Amadiro još čeka napolju, ili je u
međuvremenu zadužio nekog od svojih potčinjenih da nas isprati do izlaza. Na kraju krajeva, sigurno
je da ima puno posla i sumnjam da čitav dan može utrošiti na mene. Šta ti, Denile, misliš o tome?"
"Bilo bi logičnije da je dr Amadiro za to zadužio nekog drugog."
"A ti, Žiskare? Šta ti misliš?"
"Slažem se sa prijateljem Denilom, mada, iz iskustva znam da se ljudska bića ne ponašaju uvek u
skladu sa onim što se čini logičnim."
"Ja ipak mislim", reče Bejli, "da nas Amadiro i dalje strpljivo iščekuje. Ukoliko ga je nešto
nagnalo da toliko vremena utroši na nas, sklon sam da poverujem da ono što ga u tom smislu pokreće
- ma o čemu da je bila reč - nije izgubilo prvobitni zamah."
"Ne znam šta bi, partneru Elija, moglo biti to što ga pokreće", primeti Denil.
"Ni ja, Denile", odvrati Bejli, "ali upravo me to kopka. Iziđimo i ustanovimo o čemu je reč."

59.
Amadiro ih je zaista čekao sa druge strane vrata, na istom onom mestu na kome ga je Bejli
ostavio. Ugledavši ih, on se nasmeši, ne pokazujući uopšte nestrpljenje. Bejli nije mogao da se uzdrži
da ne uputi jedan brzi šta-sam-ti-rekao pogled prema Denilu koji mu, međutim, odvrati sa savršenom
bezazlenošću.
"Veoma mi je žao, gospodine Bejli", reče Amadiro, "što niste ovde ostavili Žiskara kada ste ušli u
lične prostorije. Mogao sam da ga upoznam u prošlosti, kada smo Fastolf i ja bili u boljim odnosima,
ali nisam. Znate, Fastolf mi je nekada bio profesor."
"Zaista?" upita Bejli. "Istinu da vam kažem, nisam to znao."
"Niste ni mogli, osim ukoliko vam neko nije rekao - pretpostavljam, takođe, da za vreme svog
kratkog boravka na ovoj planeti niste imali prilike da nešto više saznate o takvim beznačajnostima...
Ali pođimo, upravo mi je palo na um da me nećete smatrati gostoljubivim ukoliko propustim priliku
kad ste već ovde da vam pokažem Institut."
"Stvarno", odvrati Bejli, ukrutivši se, "morao bih..."
"Ali molim vas", nastavi Amadiro, a u glasu mu se oseti primesa nečeg zapovedničkog. "Stigli ste
na Auroru juče izjutra, i sumnjam da ćete se još dugo zadržati na ovoj planeti. Ovo će vam možda biti
jedina prilika da bacite pogled na jednu modernu laboratoriju koja se bavi istraživanjima na području
robotike."
On uze Bejlija pod ruku, i nastavi da mu govori prisnim tonom. ('Toroče', bio je prvi izraz koji
Bejliju pade na um.)
"Umili ste se", nastavi Amadiro, "i obavili svoje fiziološke potrebe. Mora da postoje i drugi
robotičari s kojima biste želeli da porazgovarate, i to ću vam sa zadovoljstvom omogućiti, budući da
želim da vam pokažem kako vam neću postavljati nikakve prepreke u vašoj istrazi - tokom ono malo
vremena koliko će vam još biti dozvoljeno da je vodite. U stvari, mislim da ne postoji razlog zbog
koga ne biste i večerali s nama."
"Ako mi dozvolite da vas prekinem, gospodine..." umeša se Žiskar.
"Ne dozvoljavam!" odvrati Amadiro s nedvosmislenom čvrstinom u glasu, i robot zaćuta. Zatim se
ponovo obrati Bejliju. "Dragi moj gospodine Bejli, kao što vidite, veoma dobro poznajem robote.
Uostalom, ko bi ih i mogao bolje poznavati? Osim, razume se, onog jadnog Fastolfa. Eto, siguran sam
da je Žiskar nameravao da vas podseti na neki ranije ugovoreni sastanak, na neko obećanje, na neki
posao - ali ništa od svega toga nema više svrhe. Budući da će vaša istraga biti uskoro okončana, ništa
od onoga na šta je Žiskar nameravao da vas podseti nema više nikakvog značaja. Zaboravimo, stoga,
sve te besmislice i bar nakratko, budimo prijatelji.
Treba da znate, dobri moj gospodine Bejli", nastavi on, "da sam ja pravi zaljubljenik u Zemlju i
njenu kulturu. Nije to baš najomiljenija tema ovde na Aurori, ali što se mene tiče, smatram je
fascinantnom. Posebno me zanimaju drevna zemaljska istorija, kada se na Zemlji govorilo na stotine
jezika i kada međuzvedani standardni govor još nije bio uveden... Da li biste mi, uzgred budi rečeno,
dozvolili da vam čestitam na vašem izvrsnom vladanju međuzvezdanim govorom?
Ovuda, ovuda", dodade on, skrenivši za jedan ugao. "Uskoro ćemo se naći u prostoriji za
simulaciju delovanja pozitronskih mozgova. Videćete, ima u tome neke uvrnute lepote, a možda ćemo
biti u prilici i da prisustvujemo jednom od eksperimenata. Deluje, zapravo, kao prava simfonija... Ali
maločas vam pomenuh vaše vladanje međuzvezdanim govorom. Jedna od mnogih auroranskih
predrasuda je da Zemljani taj govor koriste u jednoj krajnje nerazumljivoj varijanti. Kada je ona
hipertalasna drama o vama bila prikazana, mnogi nisu poverovali da su glumci bili Zemljani -
naprosto zbog toga što su razumeli njihov govor! A evo, ja razumem vaš govor." I on se ponovo,
široko nasmeja.
"Pokušao sam da čitam i Šekspira", nastavi Amadiro samouvereno, "ali ga, razume se, nisam
mogao čitati u originalu; prevod je, opet, krajnje uprošćen. Razume se, moram poći od toga da je
greška u prevodu, a ne u samom Šekspiru. Bolje sam prošao sa Dikensom i Tolstojem, možda i zato
što je reč o prozi, premda imena njihovih junaka, naprosto, nisam u stanju da izgovorim.
Ono što pokušavam da kažem, gospodine Bejli, jeste da sam veliki poklonik Zemlje. Želim joj sve
najbolje. Shvatate li?" On uperi vučji pogled u Bejlija.
Bejli podiže glas, ubacujući svoje reči između rečenica svog sagovornika koje su tekle glatko
poput slapova. "Bojim se, dr Amdiro, da neću moći da prihvatim vaš ljubazni poziv. Imam još dosta
posla, a i nemam više pitanja koja bih mogao postaviti bilo vama, bilo nekom drugom ovde.
Ukoliko..."
Bejli zastade. Odnekud je do njih dopro neki slabašan i neobičan zvuk, poput potmule tutnjave. On
iznenađeno podiže pogled. "Šta je to?"
"Šta je - šta?" upita Amadiro. "Nisam ništa primetio." On pogleda robote koji su ih pratili u
grobnoj tišini. "Ništa!" dodade on žustro. "Baš ništa!"
Bejli ove reči smesta protumači kao neku vrstu naređenja upućenog robotima. Ni jedan ni drugi
nije sada mogao tvrditi da je čuo zvuk, budući da bi to značilo otvoreno se suprotstaviti jednom
ljudskom biću, osim ukoliko Bejli ne bi odvratio još snažnijim rečima - a bio je siguran, imajući u
vidu Amadirovu profesionalnu veštinu, da to ne bi bio u stanju da učini na odgovarajući način.
Sve u svemu, to ionako nije bilo važno. On jeste nešto čuo, i nije bio robot; i stoga, neće dozvoliti
da bude poražen. "Kako sami rekoste, dr Amadiro, ostalo mi je još samo malo vremena. Razlog više,
dakle, što moram da..."
Ponovo se začu tutnjava, samo mnogo jače.
"Ovo je, pretpostavljam, ono što maločas niste čuli, i što, možda, ni sada ne čujete", reče Bejli
oštrim, odsečnim glasom. "Dozvolite mi, gospodine, da pođem, ili ću biti prinuđen da zatražim
pomoć od svojih robota."
Amadiro smesta popusti stisak na Bejlijevoj mišici. "Dragi prijatelju, trebalo je samo da odlučno
izrazite takvu želju. Hajdemo! Odvešću vas do najbližeg izlaza, i ako se ikad ponovo nađete na
Aurori - što smatram beskrajno malom mogućnošću - molim vas, svratite opet ovamo; moja ponuda
da vam pokažem Institut i dalje će važiti."
Išli su prema izlazu brzim koracima. Spustili su se niz spiralnu platformu, pa potom prošli kroz
hodnik do hola i sada praznog predvorja, i najzad stigli do vrata kroz koja su ušli u Institut.
Prozori u predvorju bili su sasvim zamračeni. Zar se već bila spustila noć?
Ne, nije. "Odvratno vreme!" promrmlja Amadiro. "Već su zamračili prozore." Potom se okrete
Bejliju. "Pretpostavljam da napolju pljušti. To su i nagovestili u vremenskoj prognozi, i obično su u
pravu - kada predviđaju rđavo vreme."
Ulazna vrata se otvoriše i Bejli, gotovo bez daha, istog časa odskoči unazad. Hladan vetar grunu
unutra... Naspram neba - ne crnog, već tmasto sivog - krošnje drveća povijale su se tamo-amo.
Iz neba je lila kiša - kao iz kabla. I dok je Bejli zapanjeno posmatrao prizor pred očima, vijugava,
ognjena zmija zapara nebo zaslepljujućim blještavilom, i malo potom ponovo odjeknu tutnjava, ovog
puta kao da razdire sav svet - kao da je ognjena zmija rasparala nebesa, izazvavši pri tom zaglušujuću
buku.
Bejli se okrenu, i gotovo cvileći pohita nazad putem kojim je došao.
DENIL I ŽISKAR, JOŠ JEDNOM
60.
Bejli oseti snažni Denilov stisak na mišici, odmah ispod pazuha. On zastade i prisili sebe da se
sasvim zaustavi, i dalje ispuštajući onaj detinji zvuk. Osećao je da drhti.
"Partneru Elija", obrati mu se Denil s naglašenim poštovanjem u glasu, "to je samo grmljavina...
očekivana... predviđena... uobičajena."
"Znam", odvrati Bejli grcajući.
I jeste znao. Bezbroj puta naišao je na opise grmljavine u knjigama koje je čitao, romanima ili
priručnicima. Viđao je oluje i na holografskim slikama i hipertalasnim programima - doživljujući ih i
zvukom i bljeskom munja.
Stvar je, međutim, bila u tome da ni tutanj gromova ni bljesak munja nisu nikada prodrli u utrobu
Grada, i da se nikada u stvarnosti nije sreo sa njima.
Uprkos svemu što je, intelektualno, znao o olujama, nije bio u stanju da se, fizički, suoči sa tom
pojavom. Uprkos opisima, gomilama reči, posmatranju holografskih slika ili prizora na malim
ekranima, kao i zvučnim snimcima; uprkos svemu tome, pojma nije imao da munje mogu biti
zaslepljujuće i da poput spleta ognjenih zmija zahvataju čitavo nebo; da je zvuk bio tako potmuo, dok
je podrhtavao i tutnjao praznim svetom; da je i jedno i drugo dolazilo toliko iznenada; i da kiša može
liti kao iz prevrnute posude sa vodom.
"Nisam u stanju sada da iziđem na Otvoreno", promrmlja Bejli očajno.
"Nećeš ni morati", odvrati Denil žurno. "Žiskar će privesti vozilo do samog ulaza, i nijedna kap
kiše neće te ni orositi."
"A što ne bismo sačekali da sve prođe?"
"To, partneru Bejli, nikako ne bi bilo preporučljivo. Kiša može, čak i ako oslabi, da potraje do
posle ponoći, i ako predsednik vlade stiže ovamo sutra izjutra, kao što je dr Amadiro nagovestio,
bilo bi uputnije provesti veče u dogovorima sa dr Fastolfom."
Bejli s mukom prinudi sebe da se okrene, licem prema mestu odakle je žudeo da pobegne, i
zagleda se Denilu u oči. Ostavljale su utisak najveće brižnosti; ipak, pomisli Bejli sumorno, ono što
je video u tim očima predstavljalo je samo njegovo tumačenje njihovog izgleda. Robot je bio lišen
pravih osećanja, i samo su mu pozitronski impulsi podražavali ljudska osećanja. (A možda su i
ljudska bića bila lišena osećanja; možda su se samo njihovi neuronski impulsi tako tumačili.)
Nekako neodređeno bio je svestan da je Amadiro otišao. "Amadiro me je namerno zadržao", reče
on. "Prvo mi je ponudio da koristim lične prostorije, potom me je zaokupio svojim bespredmetnim
razgovorom, i konačno je sprečio tebe i Žiskara da ga prekinete i upozorite me na nailazak oluje. Čak
je pokušao da me navede da obiđem Institut i da večeram s njim. Odustao je tek na prvi zvukom
grmljavine. Upravo je to i čekao."
"Po svemu sudeći. I ukoliko te sada oluja zadrži ovde, postići će svoj cilj."
Bejli duboko udahnu vazduh. "U pravu si. Moram otići odavde - bilo kako."
Bejli oklevajući zakorači prema vratima koja su još bila otvorena, tako da se pred njim pružao
prizor tmastog sivila i kiše što je lila. Još jedan korak. I još jedan - svom težinom se oslanjao na
Denila.
Žiskar ih je ćutke čekao kraj ulaza.
Bejli zastade i na trenutak zatvori oči. A onda ponovo prozbori, više se obraćajući sebi nego
Denilu. "Moram. Moram to izvesti." I ponovo krenu napred.
 61.
"Jeste li dobro?" upita ga Žiskar.
Bilo je to glupo pitanje, pomisli Bejli, na koje je robota navela njegova programiranost; mada,
istini za volju, nije bilo nimalo gluplje od pitanja koja su ponekad postavljala ljudska bića, sasvim
zanemarujući i njihovu neuputnost i činjenicu da su time kršili obzire pristojnosti.
"Jesam", odgovori Bejli muklim šapatom iako se trudio da mu glas tako ne zvuči. Bio je to
beskoristan odgovor na glupo pitanje, budući da je Žiskar, kao robot, sigurno mogao uočiti da mu nije
dobro i da je njegov odgovor predstavljao presnu laž.
Ipak, odgovorio je, i odgovor je uzet na znanje, što je Žiskaru omogućilo da načini sledeći potez.
"Idem, sada, da vozilo dovezem do ulaza", reče on.
"Hoćeš li uspeti, Žiskare, da pokreneš vozilo - mislim, zbog ovolike vode?"
"Razume se, gospodine. Nije ovo nikakva neuobičajena kiša."
Žiskar iziđe, odlučno se krećući kroz kišni zastor. Munje su gotovo nesprekidno sevale, i
grmljavina je potmulo odjekivala, svakih nekoliko minuta uzdižući se do glasnog, praskovitog
krešenda.
Prvi put u životu Bejli oseti kako zavidi jednom robotu. Zamišljao je sebe kako se slobodno kreće
po tome, savršeno ravnodušan prema kiši, grmljavini i munjama; zamišljao je sebe kako se naprosto
ne obazire na ono što ga okružuje, i kako vodi neki poseban život ispunjen junaštvom. Kako ne zna za
strah od bola, niti mari za samu smrt, jer, naprosto, nije bilo ni bola ni umiranja.
A opet, s druge strane, biti lišen sposobnosti da samostalno razmišljaš, biti lišen sposobnosti da
intuitivno ponireš...
Da li su ti darovi bili vredni cene koju je čovečanstvo moralo za njih da plati?
Bejli u tom trenutku nije znao odgovor. Bilo mu je jasno da će, kada se ovaj užas završi, ponovo
misliti kako nijedna cena nije previsoka da bi se bilo ljudsko biće. Ali ovog časa, osećao je samo da
mu srce muklo lupa i da gubi volju, i mogao je samo da se pita zašto je bilo važno biti ljudsko biće -
ukoliko nije u stanju da prevaziđe to duboko usađeno osećanje užasa, taj toliko silan strah od
otvorenog prostora.
Uprkos tome, priseti se, već je dva dana proveo na Otvorenom, i nije se osećao nimalo neugodno.
Ipak, nije uspeo do kraja da savlada strah. To mu je sada bilo sasvim jasno. Uspevalo mu je da ga
potisne, misleći na druge stvari, ali oluja je sada prevladala nad tim mislima.
Nije to nipošto smeo da dozvoli. Ukoliko sve drugo popusti - i razmišljanje o drugim stvarima, i
ponos, i volja - moraće da se osloni na osećanje posramljenosti. Nije smeo tek tako da se preda, pred
bezličnim, nadmoćnim, netremičnim pogledom robota. Stid mora biti jači i od samog straha...
Osećao je čvrstu Denilovu ruku oko svog pasa i jedino ga je stid sprečio da učini ono što je, za
trenutak, poželeo da učini - da se okrene i zagnjuri lice u robotove grudi. Da je Denil bio ljudsko
biće, možda toj želji ne bi odoleo...
Kao da je izgubio vezu sa stvarnošću, jer odjednom postade svestan Denilovog glasa koji kao da
je do njega dopirao iz velike daljine. Denilov glas zvučao je kao da ga je obuzelo nešto poput panike.
"Partneru Elija, čuješ li me?"
'Moramo ga poneti.' Bio je to Žiskarov glas koji takođe kao da je dopirao s velike udaljenosti.
"Nema potrebe", promumla Bejli. "Sam ću."
Možda ga nisu čuli. Možda nikakav zvuk nije ni sišao s njegovih usana; možda je on samo mislio
da je to kazao. Već sledećeg trenutka, Bejli oseti da ga podižu. Leva mu je ruka bespomoćno visila, i
on pokuša da je podigne, da se osloni na nečije rame, da pokuša da ukloni taj osećaj lebdenja, da se
ponovo dokopa poda i osovi na noge.
 Ali leva ruka ostade i dalje bespomoćno da mu visi i čitav njegov napor rasplinu se ni u šta.
Ipak, bio je svestan da lebdi kroz vazduh, a potom i da ga nešto prska po licu. Nije to bila voda,
već nešto nalik na sićušne kapljice vlažnog vazduha. Potom oseti pritisak nečeg čvrstog sa svoje leve,
a odmah zatim i nečeg, mekšeg, sa desne strane.
Ponovo se nalazio u vozilu stešnjen između Žiskara i Denila. Međutim, do svesti mu je najjasnije
dopirala činjenica da je Žiskar skroz mokar.
Trenutak potom, oseti kako ga zapljuskuje struja toplog vazduha. S obzirom na tmasto, sumračno
sivilo napolju, i koprenu što su je stvarale kišne kapi, staklo je moglo biti i zatamnjeno - pomisli
Bejli dok su se okna zaista zatamnjivala, i čitavo vozilo tonulo u mrak. Blago grgoljenje mlaznog
motora, dok se vozilo, ljuljuškajući se, izdizalo iznad travnjaka, priguši grmljavinu, prinudivši je da
ustukne.
"Izvinite, gospodine, zbog neprijatnosti koju vam pričinjava moje mokro telo", oglasi se Žiskar.
"Ali brzo ću se osušiti. Pričekaćemo malo ovde, dok se sasvim ne povratite."
Bejli je sada mnogo lakše disao. Tako zatvoren, osećao se i udobno i divno. Vratite me u moj
Grad, pomisli on. Zaboravite čitavu Vaseljenu - pustite Svemirce neka je nasele. Zemlja je sve što
nam je potrebno.
I dok je još o tome razmišljao, znao je da to ne misli on: te misli bile su posledica ludila koje ga
je obuzelo.
Bejli istog časa shvati da mora nečim zabaviti um.
"Denile", pozva on slabim glasom.
"Da, partneru Elija?"
"U vezi sa predsednikom vlade... Misliš li da je Amadiro, nagovestivši da će predsednik
obustaviti dalju istragu, ispravno procenio situaciju, ili je samo dao maha svojim pustim željama?"
"Moguće je, partneru Elija, da će predsednik vlade zaista o tome porazgovarati sa dr Fastolfom i
dr Amadirom. To je uobičajen postupak kada je u pitanju ovakva vrsta spora. Sudeći, bar, prema
priličnom broju prethodnih slučajeva."
"Ali zbog čega?" upita Bejli slabim glasom. "Ukoliko već Amadiro deluje toliko ubedljivo, zbog
čega predsednik naprosto ne naredi da se istraga obustavi?"
"Predsednik vlade nalazi se u teškom političkom položaju", odgovori Denil. "Na zahtev dr
Fastolfa, dao je saglasnost za tvoj dolazak na Auroru, i ne može tek tako, i tako brzo, promeniti stav,
a da pri tom ne ispadne slab i neodlučan - i isto tako da ne povredi dr Fastolfa, koji je još uticajna
ličnost u vladi."
"Zbog čega, u tom slučaju, jednostavno nije odbacio Amadirov zahtev?"
"Dr Amadiro je, partneru Elija, takođe uticajan, i sva je prilika da će njegov uticaj i dalje rasti.
Predsednik nastoji da dobije na vremenu ne opredeljujući se ni za jednu stranu, i nastojeći da
postigne bar privid nepristrasnosti pre nego što donese konačnu odluku."
"Na temelju čega?"
"Koliko možemo da pretpostavimo, na temelju svih okolnosti vezanih za ovaj slučaj."
"Shodno tome, do sutra izjutra morao bih raspolagati nečim što će predsednika vlade ubediti da
treba da stane na Fastolfovu stranu. Ukoliko u tome uspem, da li će to značiti da smo pobedili?"
"Predsednik vlade nije svemoćan", odgovori Denil, "ali ima veliki uticaj. Ukoliko se, dovoljno
odlučno, stavi na stranu dr Fastolfa, u tom će slučaju, pri trenutnom političkom odnosu snaga, dr
Fastolf zadobiti i podršku čitave vlade."
Bejli odjednom oseti kako mu se um razbistrava. "Čini mi se da to objašnjava pokušaj dr Amadira
da nas zadrži. Možda je smatrao da nemam još ništa što bih mogao ponuditi predsedniku vlade, i
možda je njegova jedina namera bila da me onemogući da za vreme koje mi je još preostalo dođem
do nečega."
"Čini se da je tako, partneru Elija."
"A pustio nas je tek pošto je poverovao da će oluja obaviti čitav posao umesto njega."
"Možda si u pravu, partneru Elija."
"U tom slučaju, ne smemo dozvoliti da nas oluja zaustavi."
"Gde želite, gospodine, da vas odvezem?" upita Žiskar.
"Natrag, na imanje dr Fastolfa."
"Možemo li, partneru Elija, još malo da sačekamo?" upita Denil. "Nameravaš li dr Fastolfu da
kažeš da odustaješ od dalje istrage?"
"Zbog čega to pitaš?" odvrati Bejli oštro. Ako je trebalo suditi prema jačini njegovog glasa i
ljutnji s kojom je ovo upitao, bilo je jasno da se sasvim oporavio.
"Samo sam se za časak pobojao", odgovori Denil, "da si zaboravio da ti je dr Amadiro savetovao
da tako postupiš zarad dobrobiti same Zemlje."
"Nisam zaboravio", reče Bejli smrknuto, "i jedino me iznenađuje, Denile, kako si mogao pomisliti
da će to na mene uticati. Dr Fastolf mora biti oslobođen optužbe i Zemlja mora dobiti priliku da
svoje naseljenike uputi širom Galaksije. Ukoliko globalisti to dovode u pitanje, sa tom pretnjom
moramo se suočiti."
"Ali partneru Elija, kad je već tako, zbog čega se onda vraćamo kod dr Fastolfa? Nemam utisak
da, trenutno, raspolažemo bilo čim vrednim što bi mu valjalo saopštiti. Ne postoji li neki drugi
pravac kojim bi valjalo usmeriti dalju istragu - pre nego što se ponovo obratimo dr Fastolfu?"
Bejli se ispravi na svom sedištu i spusti šaku na Žiskara koji je sada već bio potpuno suv.
"Sasvim sam zadovoljan, Denile, svojim trenutnim stanjem. Krenimo, Žiskare. Idemo na Fastolfovo
imanje."
Bejli steže pesnice i telo mu se ukruti. "Žiskare, molim te da odtamniš prozore. Želeo bih da se
licem u lice suočim s olujom."

62.
Bejli je zadržavajući dah iščekivao da se okna razbistre. Malena kutija - vozilo - prestaće uskoro
da ga sa svih strana štiti; neće više delovati kao pregradni zid što ga deli od celog sveta.
I dok su se okna razbistravala, jedna munja iznenada sevnu, naišavši i nestavši odveć brzo da bi
išta drugo učinila, osim da za trenutak još više smrači okolni predeo.
Bejli, naprosto, nije mogao da se obuzda - sav se zgrčio da spremnije dočeka tutanj groma koji,
nekoliko trenutaka potom, potmulo projezdi nebom.
"Oluja već gubi na silini", primeti Denil tešeći ga, "i uskoro će sasvim prestati."
"Briga me da li će još potrajati ili ne", procedi Bejli kroz stisnute usne. "Hajde, idemo. Krenimo."
Pokušavao je, sebe radi, da ostavi utisak ljudskog bića koje i dalje upravlja robotima.
Vozilo se lagano podiže, a onda se tresući snažno zanese, tako da se Bejli nađe kao prikovan za
Žiskara.
"Žiskare, ispravi vozilo!" uzviknu on (ili, bolje rečeno, promumla, nastojeći da dođe do daha).
Denil obgrli Bejlija i blago ga povuče k sebi. Drugom se rukom, istovremeno, uhvatio za držač u
unutrašnjosti vozila.
"Ne možemo, partneru Elija", dobaci mu Denil. "Vetar je suviše jak."
Bejli oseti kako mu se kosa kostreši. "Misliš, ovaj... da ćemo se slupati?"
"Ne... Razume se da nećemo", odvrati Denil. "Kad bi ovo bilo antigravitaciono vozilo - kakvo još
ne postoji - i kad bi mu eliminisali masu i inerciju, vozilo bi bilo oduvano u vazduh kao kakvo perce.
Mi, međutim, zadržavamo sveukupnu masu čak i pri punom dejstvo mlaznica, tako da inercija sasvim
lepo odoleva vetru. Ipak, bez obzira na to, udari vetra nas zanose, premda je vozilo sve vreme pod
punom Žiskarovom kontrolom."
"Ne izgleda mi baš tako." Bejli je i te kako bio svestan blagog cviljenja, zamišljajući da potiče od
vetra koji se kovitla oko vozila dok ono seće put kroz uskomešani vazduh. A onda se vozilo još
jednom silovito zatrese, a Bejli koji ovog puta nije mogao da se savlada čak i da mu je život bio u
pitanju, grčevito se obesi Denilu oko vrata.
Denil obzirno sačeka nekoliko trenutaka, a onda se, pošto Bejli povrati dah i popusti svoj stisak,
blago izvuče iz njegovog zagrljaja, ne skidajući ruku s njegovog ramena, i privinu ga još više uz sebe.
"Da bi održao pravac, partneru Elija", objasni on, "Žiskar se mora suprotstavljati vetru
povremeno pojačavajući rad pojedinih mlaznica. Na taj način prilagođava snagu i smer vozila
promenama snage i smera samog vetra. Nema vičnijeg tom manevrisanju od Žiskara, ali, uprkos tome,
povremeno ipak dolazi do potresa i trzanja. Moramo, stoga, oprostiti Žiskaru što nije u mogućnosti da
učestvuje u našem razgovoru. Naprosto, primoran je da svu pažnju usredsredi na vozilo."
"Jesmo li... bezbedni?" Bejli oseti kako mu se utroba grči na samu pomisao da se na ovaj način
poigravaju s vetrom, i bi mu očajnički milo što već nekoliko časova nije ništa stavio u usta.
Naprosto, nije mogao - nije se usuđivao - da se, ovako zatvoren u vozilu, prepusti osećanju mučnine.
Ali i sama pomisao na to još ga više uznemiri, i on dade sve od sebe da misli o nečem drugom.
Misli mu skrenuše na pokretne trake na Zemlji, na to kako se sa jednih, naglim skokom, prebacuje
na druge, brže, a onda na sledeće, još brže, pa opet natrag, na sporije, izvežbano se suprotstavljajući
naletima vetra; na jedan način dok je ubrzavao (neobičan izraz, odomaćen samo među onima koji su
uživali u takvim poduhvatima) i opet, na drugi, pri usporavanju. U mlađim danima, Bejli je bio u
stanju da to čini bez imalo zastoja i bez i najmanje greške.
Denil je bez ikakvih poteškoća savladao tu veštinu i jednom prilikom, kada su se zajedno našli na
pokretnim trakama, sve je savršeno izveo. Eto, i ovo je bilo nešto slično tome! Trebalo je samo
zamisliti da je vozilo neka vrsta pokretne trake. Baš tako! Potpuno isto!
Ipak, ne baš sasvim isto. U Gradu je brzina kojom se svaka traka kretala bila stalna. Vetar je bio
potpuno predvidljiv, budući da je nastajao usled kretanja samih traka. Ovde, međutim, za vreme
oluje, vetar se ponašao prema vlastitom ćefu, odnosno, bolje rečeno, zavisio je od brojnih okolnosti
(Bejli je namerno nastojao da razmišlja što je moguće razumnije), tako da se činilo da postupa po
svojoj volji - i Žiskar je to i te kako morao da ima u vidu. I to je bilo sve. U svakom drugom pogledu,
nije bilo razlike u odnosu na pokretne trake - ovo je, možda, bilo nešto složenije. Ove trake su se
kretale na promenljiv način - naglo su menjale brzinu.
"Šta ako naletimo na neko drvo?" promumla Bejli.
"Izuzetno mala mogućnost, partneru Elija. Žiskar je odveć vešt da bi mu se to dogodilo. Letimo tek
nešto malo iznad tla, i mlazni motori su izuzetno snažni."
"Onda, možemo udariti u neku stenu i ostati sahranjeni pod njom."
"Nećemo, partneru Elija, udariti ni u kakvu stenu."
"A što da ne? Kako, za ime sveta, Žiskar uopšte vidi kuda vozi?" Bejli se ponovo zagleda u gusto
sivilo ispred sebe.
"Sumrak tek počinje da se hvata", odgovori Denil, "i svetlost se još pomalo probija kroz oblake.
Dovoljno da, uz malu pomoć farova, sasvim lepo možemo da vidimo. A kada se još više smrači,
Žiskar će pojačati svetlost farova."
"Kakvih farova?" upita Bejli pomalo buntovno.
 "Njihovu svetlost ti baš ne vidiš najbolje, jer imaju ugrađenu infracrvenu komponentu, na koju su,
za razliku od tvojih, Žiskarove oči osetljive. Ono što je, međutim, važnije, jeste činjenica da
infracrveni zraci prodiru dalje od kratkotalasne, vidljive svetlosti, i da su, stoga, mnogo efikasniji pri
kišnom vremenu, izmaglici i magli."
U Bejliju se pobudi radoznalost, uprkos nelagodnosti koju je i dalje osećao. "A kako stvar stoji,
Denile, s tvojim očima?"
"Moje su oči, partneru Elija, načinjene tako da budu što sličnije ljudskim očima. Što je,
verovatno, u ovom trenutku, za žaljenje."
Vozilo se još jednom zatrese i Bejliju ponovo zastade dah. "Oči Svemiraca još su prilagođene
zemaljskom suncu, čak i ako oči robota to nisu", prošaputa on. "Baš dobro, ukoliko im to pomaže da
ne zaborave da vode poreklo od Zemljana."
Glas mu odjednom zamre. Gotovo se sasvim smračilo. Nije uspevao ništa da vidi, uprkos
povremenim bljeskovima munja; u stvari, samo su ga zaslepljivale. On zatvori oči, ali ni time ništa
nije postigao - kao da je postao još svesniji ljutite, preteće grmljavine.
Ne bi li bilo bolje da malo zastanu? Ne bi li bilo bolje da pričekaju da se nevreme malo stiša?
"Vozilo se ne ponaša kako treba", oglasi se Žiskar iznenada.
I Bejli je osetio da se voze nekako neravnomerno - kao da se vozilo kreće na točkovima, po
grbavom tlu.
"Da li ga je oluja oštetila, prijatelju Žiskare?" upita Denil.
"U tom slučaju ne bi se ovako ponašalo, prijatelju Denile. Čini mi se veoma malo verovatnim da
bi ova, ili bilo koja druga oluja, mogla oštetiti ovo vozilo."
Bejli je s teškoćom uspevao da prati razgovor dvojice robota. "Oštećenje?" promrmlja on. "O
kakvom to oštećenju govorite?"
"Čini mi se da kompresor popušta, gospodine, iako veoma sporo", odgovori Žiskar. "Ali ne bih
rekao da je u pitanju neka obična pukotina."
"Kako je onda došlo do oštećenja?" upita Bejli.
"Možda je namerno napravljeno, dok je vozilo stajalo pred upravnom zgradom. Već izvesno
vreme mi se čini da imamo pratnju koja se veoma trudi da nas ne pretekne."
"Zbog čega, Žiskare?"
"Možda, gospodine, žele da se uvere da smo se srušii." Vozilo se sada kretalo uz sve snažnije
potrese.
"Hoćeš li uspeti da stigneš do imanja dr Fastolfa?"
"Nisam baš u to siguran, gospodine."
Bejli se napreže da ponovo pokrene svoj omlitaveli um. "U tom slučaju, sasvim sam pogrešno
procenio Amadirovo nastojanje da nas zadrži. Činio je sve da ostanemo što duže, kako bi pružio
priliku svojim robotima da oštete naše vozilo da bismo se srušili negde gde nema žive duše i usred
oluje."
"Ali zbog čega bi to učinio", upita Denil užasnuto. "Da te se dočepa? Ali na izvestan način već te
je imao u rukama."
"Ne želi on mene. Ja nikome nisam potreban", odgovori Bejli sa prizvukom slabašnog besa.
"Opasnost preti tebi, Denile."
"Meni, partneru Elija?"
"Da, tebi, Denile... Žiskare, pronađi neko bezbedno mesto gde bismo se mogli spustiti, i čim se
prizemimo Denil mora potražiti neko mesto gde će biti bezbedan."
"Ali to je nemoguće, partneru Elija", usprotivi se Denil. "Ne mogu te ostaviti jer ti još nije sasvim
dobro... a pogotovo ako ti oni koji nas progone mogu naneti neko zlo."
"Denile", odvrati Bejli odlučno, "oni progone tebe. Ti se moraš spasavati. Što se mene tiče,
ostaću u vozilu. Ja nisam ni u kakvoj opasnosti."
"Kako da u to poverujem?"
"Molim te! Molim te! Kako da ti išta objasnim kad mi se sve ovako vrti..." Bejlijev glas postade
očajnički miran. "Denile, ti si najvažniji stvor ovde, mnogo važniji od Žiskara i mene zajedno. Nije
stvar samo u tome što brinem za tebe i što ne želim da te zadesi ikakvo zlo. Čitavo čovečanstvo
možda sada zavisi od tebe. Ne brini za mene; ja sam samo jedan čovek, a sada su u pitanju milijarde
ljudskih bića. Denile... molim te..."

63.
Bejli je sada već mogao osetiti kako ga snažni potresi vozila bacaju napred-nazad. Ali da li je
uopšte reč bila o vozilu? Je li se to vozilo raspadalo? Ili je Žiskar gubio kontrolu nad njim? Ili je,
nekako, pokušavao da ih spase?
Bejliju to nije bilo važno. Nije mu bilo važno! Neka se sruše. Neka od njih ostanu samo komadići.
Sa radošću će prihvatiti konačni kraj. Samo da se oslobodi ovog užasa, svoje potpune nemoći da se
nekako usaglasi sa Vaseljenom.
Osim toga morao je biti siguran da je Denil uspeo da umakne - da je potpuno bezbedan. Ali kako?
Sve je bilo tako nestvarno i on oseti kako, naprosto, ništa neće biti u stanju da objasni ovim
robotima. Njemu je čitava situacija bila savršeno jasna - ali kako da to svoje znanje prenese
robotima, tim ne-ljudskim stvorenjima koja su razumela samo svoja Tri Zakona, i koji bi bili spremni
da dopuste da čitava Zemlja, i na duži rok, čitavo čovečanstvo ode u pakao, jer brinu isključivo o
jednom jedinom čoveku, tu, pokraj sebe?
Zbog čega su ljudi, uopšte, napravili robote?
A onda mu, začudo, Žiskar, primitivniji od dvojice robota, priteče upomoć.
"Prijatelju Denile", oglasi se on sa prizvukom nezadovoljstva, "neću još dugo moći da vozilo
držim pod kontrolom. Možda bi bilo uputno da postupiš onako kako ti je gospodin Bejli naložio. Ne
zaboravi da je bio veoma izričit u svom nalogu."
"Ali prijatelju Žiskare, smem li da ga napustim, sada, dok mu još nije dobro?" upita Denil
zbunjeno.
"Prijatelju Denile, ne možeš ga povesti sa sobom po ovakvoj oluji. A i toliko mu je stalo da odeš,
da bi ga svojim ostajanjem ovde mogao samo pozlediti."
Bejli se odjednom oseti bodrije. "Tako je, tako je", prokrklja on. "Baš kao što Žiskar kaže.
Žiskare, pođi i ti sa njim, sakri ga negde, postaraj se da se ne vrati - a onda dođi po mene."
"Ne dolazi u obzir, partneru Elija", usprotivi se Denil energično. "Ne možemo te ovde ostaviti
samog, bez pomoći, bez zaštite."
"Nema opasnosti... Ništa mi ne preti... Učinite kako vam kažem..."
"Po svemu sudeći prate nas roboti", ponovo se oglasi Žiskar. "Teško da bi se bilo koji čovek
odlučio da krene po ovakvom nevremenu. A roboti neće naneti nikakvo zlo gospodinu Bejliju."
"Mogu ga nekud odvesti", primeti Denil.
"Ne po ovakvoj oluji, prijatelju Denile, budući da bi to moglo imati teške posledice po njega.
Zaustaviću sada vozilo, prijatelju Denile. Moraš biti spreman da postupiš prema naređenju gospodina
Bejlija. Kao i ja, uostalom."
"Odlično!" prošaputa Bejli. "Odlično!" U sebi je zahvaljivao zbog činjenice što je na taj
uprošćeniji um bilo lakše ostaviti utisak, i što mu je nedostajala sposobnost da se zagubi u
neizvesnostima sve tananijih poboljšanja.
Umom mu neodređeno prođe slika Denila stešnjenog između saznanja o tome u koliko se lošoj
situaciji Bejli nalazi i neopozivosti naloga koji mu je izdao - i mozga koga je taj unutrašnji sukob
naprosto razdirao.
Ne, ne, Denile, pomisli Bejli. Samo učini kako ti kažem i ništa ne pitaj.
On oseti kako mu ponestaje snage, čak i volje, da ponovo izrekne nalog, te ga ostavi da mu lebdi u
mislima.
Vozilo se najzad spusti uz tresak, i kratku, oštru, škripavu buku.
Istog časa otvoriše se vrata s obe strane, i odmah potom ponovo zatvoriše, uz blag, šišteći zvuk.
Trenutak potom, robota više nije bilo. Pošto su konačno doneli odluku, više nije bilo razloga za
oklevanje; udaljavali su se brzinom koju nijedan ljudski stvor ne bi bio u stanju da postigne.
Bejli duboko uzdahnu i strese se. Vozilo je čvrsto stajalo na tlu, kao da beše sraslo s njim.
Tek sada je postao svestan koliko je jad što ga je osećao bio posledica ljuljanja i truckanja samog
vozila, osećanja vlastite nedovoljnosti, činjenice da nije usklađen sa Vaseljenom, već prepušten
bezdušnim, nemilostivim silama.
Sada se bar nalazio na čvrstom tlu. Bejli otvori oči.
Do tog časa nije bio ni svestan da su bile zatvorene.
Na obzorju su i dalje sevale munje, ali je grmljavina bila potmulija, dok se vetar, nailazeći sada
na manje prepreka nego ranije, oglašavao za nekoliko tonova piskavije.
Svuda unaokolo bio je mrak. Bejlijeve su oči, ipak, bile samo ljudske, i nije uspevao da ugleda
nikakvu svetlost, osim povremenih odseva munja. Sunce mora da je već odavno zašlo i debeli oblaci
su zastirali nebo.
Po prvi put otkako je napustio Zemlju, Bejli je bio sam!

64.
Sasvim sam!
Osećao se suviše loše, previše je bio obuzet sobom, da bi učinio nešto suvislo. Čak i sada, borio
se da dokuči šta je to što bi trebalo da učini, ili šta bi učinio - da je u njegovom uzburkanom umu bilo
mesta za bilo šta drugo osim za misao da Denil mora otići.
Na primer, nije se ni zapitao gde se nalazi, da li je u blizini nekog imanja, niti gde su Žiskar i
Denil nameravali da se sklone. Pojma nije imao ni kako bilo koji deo vozila funkcioniše. Nije ga,
razume se, mogao pokrenuti; ali je bar, u slučaju da mu bude hladno, mogao uključiti grejanje,
odnosno, isključiti ga ako bi mu bilo pretoplo - samo da je znao kako da bilo šta od toga izvede.
Nije znao ni kako da zatamni okna, ukoliko bi poželeo da se izdvoji od spoljne okoline, ili kako
da otvori vrata, ukoliko bi poželeo da iziđe.
Sada mu je jedino preostalo da sačeka na Žiskarov povratak. Uostalom, Žiskar je upravo to od
njega i očekivao. Nalog koji mu je izdao bio je jednostavan: vrati se po mene.
Nije bilo ni najmanjeg nagoveštaja da bi Bejli na bilo koji način mogao otići na neko drugo mesto,
i Žiskarov jasan i neopterećen um nedvosmisleno je to 'vrati se' morao protumačiti u skladu sa
pretpostavkom da će ga ponovo naći kraj vozila.
Bejli se potrudi da se što je bolje mogao prilagodi datim okolnostima. Na izvestan način za njega
je predstavljalo olakšanje samo da sedi i čeka i što izvesno vreme neće morati da donosi nikakve
odluke, jer, naprosto, nije ni bilo ničega o čemu bi valjalo odlučivati. Predstavljala je olakšanje i
činjenica da se nalazi na čvrstom tlu, u prilici da predahne, oslobođen užasnih bljeskova munja i
uznemirujuće, praskave tutnjave.
 Možda je čak mogao dozvoliti sebi i da malo odspava?
Ali na samu tu pomisao sav se stegao. Da li bi smeo tako da postupi?
Bili su im za petama. Bili su pod prismotrom. Vozilo je dok se nalazilo ispred upravne zgrade
Robotičkog instituta, čekajući na njihov povratak, bilo namerno oštećeno, i nije bilo nikakve sumnje
da će se oni koji su to učinili ubrzo pojaviti.
Iščekivao je i njih, a ne samo Žiskara.
Da li je, usled jada koji ga je snašao, još bio u stanju da bistro misli? Vozilo je namerno bilo
pokvareno dok je stajalo ispred upravne zgrade. Mogao je to bilo ko da učini, ali najverovatnije je
posredi bio neko kome je bilo poznato da se vozilo tamo nalazi - a ko je to mogao bolje znati od
samog Amadira?
Amadiro ga je svesno zadržavao do nailaska oluje. To je sada bar bilo očigledno. Trebalo je da
put nastave po najgoroj oluji, i da se sruše. Amadiro je dobro proučio Zemlju i njene žitelje; čak se
time i hvalio. Bilo mu je dobro poznato kako se Zemljani osećaju na Otvorenom, a pogotovo kada bi
se našli usred oluje.
Bilo mu je savršeno jasno da će Bejli biti potpuno bespomoćan.
Ali kakve je razloge imao za to?
Da ga vrati na Institut? Već ga je imao u rukama, iako, istini za volju, sasvim pribranog, i sa
dvojicom robota koji su ga, u fizičkom pogledu, mogli savršeno dobro zaštititi. Sada su, međutim,
stvari sasvim drugačije stajale!
Ukoliko bi vozilo nastradalo u oluji to bi, emocionalno, Bejlija ozbiljno uzdrmalo. Možda bi, čak,
izgubio svest, te ne bi bio u stanju da se odupre vraćanju u Institut. Niti bi njegovi roboti tome mogli
prigovoriti. Ako bi Bejli bio nemoćan da bilo šta učini, ništa im drugo ne bi preostalo nego da
pomognu Amadirovim robotima da ga spasu.
U stvari, Žiskar i Denil morali bi da se vrate zajedno sa Bejlijem, i učinili bi to stoga što im ništa
drugo ne bi preostalo.
Da stvar bude još lepša, ukoliko bi se iko ikad o tome propitivao kod Amadira, on bi jednostavno
odgovorio da se pobojao da Bejli ne nastrada u oluji; rekao bi da je pokušao da ga zadrži u Institutu i
da u svom nagovaranju nije uspeo; da je za njim poslao svoje robote, kako bi se uverio da je
bezbedan; i da su, kada se vozilo prinudno spustilo usled oluje, njegovi roboti sklonili Bejlija na
sigurno. I dok god ne bi postalo jasno da je vozilo bilo oštećeno po nalogu samog Amadira (Kako to
dokazati? Kako u to ikoga ubediti?) sve što bi javnost mogla učiniti bilo bi da Amadira pohvali zbog
iskazane humanosti - utoliko pre što ju je ispoljio prema jednom bezvrednom Zemljaninu.
I šta bi posle svega toga Amadiro učinio sa Bejlijem?
Baš ništa - osim što bi ga izvesno vreme zadržao kod sebe, onemogućivši ga da bilo šta preduzme.
Sam po sebi, Bejli nije bio važan. U tome je bila čitava stvar.
Amadiro bi u rukama držao i dvojicu njegovih robota koji bi takođe bili sasvim bespomoćni.
Njima je bio izdat izričit nalog da bdiju nad Bejlijevom bezbednošću; ako se Bejli ne bi dobro
osećao i ako se sa njim valjano postupalo, nije im preostajalo drugo do da slede Amadirova
naređenja - ukoliko bi smatrali da ta naređenja idu Bejliju u korist. A ni sam Bejli (po svemu sudeći)
ne bi bio u stanju da im pomogne novim nalozima - pogotovo ako bi ga držali pod sredstvima za
umirenje.
Jasno! Tako je! Amadiro bi se dočepao i Bejlija, i Denila, i Žiskara - iako na pomalo neuobičajen
način. Svesno ih je gurnuo u oluju kako bi došao u priliku da ih ponovo vrati i zadrži - na sasvim
neuobičajen način. Naročito Denila! Denil je bio ključ svega.
Razume se, Fastolf bi posle izvesnog vremena krenuo u potragu za njima i na kraju ih pronašao, i
vratio na svoje imanje; ali tada bi, očigledno, već bilo prekasno.
A šta je Amadiro želeo od Denila?
Bejli je, iako ga je glava užasno bolela, bio siguran da i to zna - ali, kako da to i dokaže?
Nije više bio u stanju da razmišlja... Kad bi samo uspeo da zatamni prozore, mogao bi ponovo da
stvori svoj maleni svet, miran i zatvoren sa svih strana, i onda bi, možda, bio u stanju da nastavi s
razmišljanjem.
Međutim, nije znao kako da zatamni prozore. Mogao je, samo, da ostane da sedi u vozilu i da
posmatra oluju koja je sve više jenjavala; da osluškuje udare kiše po prozorima, da zuri u sve
udaljenije odseve munja i da osluškuje potmule odjeke grmljavine.
On čvrsto stisnu oči. Kapci mu poslužiše kao blagodatan zid; ipak, nije se usuđivao i da zaspi.
Vrata s njegove desne strane se, uz škripav šum, naglo otvoriše. Bejli oseti da ga je zapljusnuo
hladan, vlažan vazduh; temperatura se naglo spusti i oštar miris zelenila i vlage preplavi unutrašnjost
vozila, potiskujući slab i prisan miris ulja i presvlaka koji ga je na izvestan način podsećao na Grad
koji se sve manje nadao da će ponovo ugledati.
Bejli otvori oči i istog ga časa zapahnu neobičan osećaj da oči nekog robota zure u njega -
istovremeno lutajući unaokolo, ali se ne pokrećući. Bejli gotovo da oseti vrtoglavicu.
Robot, ta tamna prilika naspram još tamnijeg neba, delovao je kao pravi orijaš, i nekako, veoma
samopouzdano. "Izvinite, gospodine", oslovi on Bejlija, "zar nisu s vama bila i dva robota?"
"Otišli su", promrmlja Bejli, pretvarajući se da mu nije dobro što, s obzirom na okolnosti, i nije
bila neka laž. Još jedna, blistavija munja sevnu, i gotovo mu zaslepi napola sklopljene oči.
"Otišli? A kuda, gospodine?" Robot zastade, iščekujući odgovor. "Je li vam zlo, gospodine?"
dodade on.
Duboko u sebi, u delu svog bića koje je još bilo u stanju da misli, Bejli oseti navalu zadovoljstva.
Ukoliko mu nije bio izdat neki izričit, poseban nalog, robot bi morao, pre svega drugog, da povede
računa o Bejliju. Činjenica da je najpre upitao za dvojicu robota jasno je i nedvosmisleno ukazivala
na njihovu važnost.
Sve se slagalo.
Bejli pokuša da se pribere, i povrati bar malo snage koju u sebi nije osećao. "Dobro mi je",
odgovori on. "Ne brini za mene."
Možda mu ne bi uspelo da, pod uobičajenim okolnostima, tako lako ubedi nekog robota; međutim,
ovaj je, očigledno, bio toliko obuzet Denilom, da Bejlijeve reči prihvati bez pogovora. "A kuda su,
gospodine, otišli ti roboti?"
"Vratili su se u Institut."
"U Institut? A zbog čega, gospodine?"
"Pozvao ih je velerobotičar Amadiro i naredio im da se vrate. Čekam ih ovde da ponovo dođu."
"A zbog čega i vi, gospodine, niste pošli s njima?"
"Velerobotičar Amadiro nije želeo da se izložim opasnostima oluje. Naredio mi je da ostanem
ovde. Samo postupam prema naređenju velerobotičara Amadira."
Nadao se da će dvostruka upotreba robotičerevog imena, zajedno sa njegovom uvaženom titulom,
kao i dvostruka, naglašena upotreba reči 'naređenje', delovati na robota i naterati ga da ga ostavi na
miru.
S druge, pak, strane, ukoliko im je izdat krajnje izričit nalog da vrate Denila, i ukoliko su
poverovali da je Denil već na putu ka Institutu, to je moglo doprineti smanjenju njihove dalje
zainteresovanosti za robota. Mogli bi, znači, svoju pažnju ponovo usredsrediti na Bejlija. Mogli bi
reći...
 "Ipak mi se čini, gospodine, da vam nije dobro", reče robot.
Bejli ponovo oseti kako ga preplavljuje talas zadovoljstva. "Sasvim se dobro osećam", odgovori
on.
Bejli je iza robota, kao nejasne obrise, mogao da vidi kako se gura još nekoliko robota - nije bio u
stanju da im utvrdi tačan broj - iako su im, povremeno, lica osvetljavali odsevi munja. Pošto su mu se
oči, u međuvremenu, prilagodile na tamu, Bejli je mogao jasno da razabere svetlucanje njihovih
očiju.
Okrenuo je glavu. Robota je bilo i kraj vrata s leve strane, ali nisu pokušavali da ih otvore.
Koliko li ih je Amadiro poslao? Da li je, ukoliko bi to bilo neophodno, trebalo da ih vrate silom?
"Naređenje velerobotičara Amadira glasilo je da se moji roboti vrate, a da ja ostanem ovde",
ponovi on. "Vidiš i sam da su se vratili, kao i to da sam ja ovde. Ukoliko ste nam bili poslati upomoć,
i ukoliko imate vozilo, pronađite robote koji su sada na putu ka Institutu, i prebacite ih tamo. Ovo
vozilo je u kvaru." Nastojao je da sve to izgovori otresito i bez imalo oklevanja kao što bi to učinio
čovek koji se sasvim dobro oseća. Ipak, nije sasvim uspeo u tome.
"Otišli su pešice, gospodine?"
"Pronađite ih", odgovori Bejli. "Imate jasna naređenja."
Oklevanje. Nedvosmisleno, oklevanje.
Bejli se najzad doseti da pomeri desnu nogu - nadao se, samo, da će to učiniti kako valja. Trebalo
je da to već ranije učini, ali njegovo telo nije kako valja odgovaralo na njegove želje.
Roboti su, međutim, i dalje oklevali i Bejli se trgnu. Nije bio Svemirac. Nije znao prave reči,
pravi ton, pravi način na koji je valjalo postupati sa robotima. Jedan iskusni robotičar mogao je
pukim gestom, običnim izvijanjem obrva, upravljati robotom baš kao da je u pitanju neka lutka koja
se pokreće koncima... Naročito ako je tog robota sam stvorio.
Ali Bejli je bio samo Zemljanin.
On se namršti - u jadu koji ga je snašao to je bar bilo lako učiniti - samo umorno prošaputa jedno
'Odlazite!' i odmahnu rukom.
Možda je to baš bio onaj neophodni, maleni teg koji je dao težinu njegovom naređenju - ili je,
možda, prošlo dovoljno vremena da se pozitronski mozgovi robota konačno odluče, uskladivši date
naloge sa Tri Zakona.
U svakom slučaju, konačno su se odlučili i, posle toga, nikakvom oklevanju više nije bilo mesta.
Svi zajedno su krenuli ka svom vozilu, ma kakvo da je bilo i ma gde da se nalazilo, i to takvom
brzinom da je izgledalo da su u magnovenju iščezli.
Vrata koja su roboti otvorili stadoše sama od sebe da se zatvaraju. Bejli podmetnu nogu, u nameri
da ih zaustavi, i pomalo odsutno se upita hoće li mu stopalo biti odsečeno ili, samo, kosti zdrobljene,
ali ne odustade. Bio je ubeđen da nijedno vozilo nije moglo biti napravljeno tako da do toga dođe.
Ponovo je bio sam. Pošlo mu je za rukom da prinudi robote da napuste jedno ljudsko biće u
očigledno lošem stanju, naprosto zloupotrebivši naređenje koje im je izdao jedan iskusni robotičar sa
namerom da iskoristi svu snagu Drugog Zakona zarad vlastite dobiti; uspeo je u tome u toj meri da su,
čak, njegove providne laži nadjačale snagu samog Prvog Zakona.
Baš sam dobro to izveo, pomisli Bejli sa nemim zadovoljstvom - i tek tada postade svestan
činjenice da su vrata i dalje odškrinuta, zahvaljujući tome što je poturio nogu i da, pri tom, nije bilo
nikakvih neprijatnih posledica.

65.
Bejli oseti kako mu prohladni vazduh čarlija oko nogu i kako ga prskaju hladne kišne kapi. Bio je
to krajnje neugodan osećaj, međutim, nekako, nije imao volje da pusti da se vrata zatvore - jer ne bi
znao ponovo da ih otvori. (Kako li su ih, samo, roboti otvorili? Razume se, za ovdašnji svet to nije
predstavljalo nikakvu zagonetku; međutim, u knjigama o Aurori koje je pročitao, ni reči nije bilo o
tome kako se otvaraju vrata jednog običnog vozila. Sve što je bilo od važnosti naprosto se
podrazumevalo. Očekivalo se da te stvari znate, iako ste o njima samo u načelu bili obavešteni.)
Razmišljajući o tome, Bejli potraži džepove. Ali čak ni džepove nije bilo lako pronaći. Nisu se
nalazili na uobičajenim mestima i bili su kao zaliveni, tako da ih je izvesno vreme nasumice
opipavao, dok nije pronašao pravi način da ih otvori. Najzad mu pođe za rukom da nađe maramicu;
zgužvao ju je i uglavio između dovratka i vrata, kako ova ne bi mogla sasvim da se zatvore. Tek je
tada povukao nogu.
A sada, da razmisli - ukoliko bude u stanju. Nije imalo nikakvog smisla držati vrata otvorena osim
ukoliko nije nameravao da iziđe. Dalje, da li je imalo ikakve svrhe izlaziti napolje?
Ukoliko mirno ostane gde jeste, Žiskar će konačno doći po njega i odvesti ga na neko bezbedno
mesto.
Ali da li je smeo samo tako da sedi i iščekuje njegov povratak?
Pojma nije imao koliko će vremena biti potrebno Žiskaru da odvede Denila na sigurno, a potom se
vrati po njega.
S druge, pak, strane, nije znao ni koliko će vremena biti potrebno robotima-progoniteljima da
ustanove da ni na jednom od puteva što vode u Institut nema Denila i Žiskara. (Bilo je, razume se,
veoma malo verovatno da su Denil i Žiskar, u potrazi za nekim skloništem, krenuli nazad prema
Institutu. Istina, Bejli im nije izričito naložio da to ne čine - ali šta ako im je samo taj put stajao na
raspolaganju? Ne! Nemoguće!)
Bejli odmahnu odrečno glavom, kao da je time želeo da naglasi kako tako nešto smatra krajnje
neverovatnim, ali od toga ga samo ponovo zabole glava. On stavi ruku na čelo i stisnu zube.
Koliko će vremena još proći pre no što roboti-progonitelji shvate da ih je Bejli uputio na
pogrešan trag - ili je, možda, time samo samog sebe obmanuo? Da li će se u tom slučaju vratiti i
primorati ga da pođe s njima - razume se, veoma učtivo i krajnje vodeći računa da ga ni na koji način
ne povrede? Da li će biti u stanju da ih spreči, saopštivši im da će ga neminovno snaći smrt ukoliko
bude izložen oluji?
Da li će u to poverovati? Da li će pozvati Institut, da provere? Razume se, to bi svakako mogli
učiniti. Da li bi se, posle toga, pojavio i neki ljudski odred? Oni se, nesumnjivo, ne bi mnogo
uzbuđivali oko njegove dobrobiti.
A opet, ukoliko bi izišao iz vozila i potražio sklonište među okolnim drvećem, robotima-
progoniteljima bilo bi sigurno mnogo teže da ga pronađu - i time bi svakako dobio u vremenu.
Ali i Žiskaru bi bilo teže da ga pronađe, mada je njegov nalog da bdi nad Bejlijem bio mnogo
snažniji nego nalog izdat robotima- progoniteljima da ga pronađu. Osnovni Žiskarov cilj bio bi da
pronađe Bejlija, a gonilaca da pronađu Denila.
Pored toga, Žiskara je programirao Fastolf lično, i Amadiro, ma koliko sposoban i vešt, nije se s
njim mogao meriti.
Kada se sve sabere, bilo je jasno da postoje svi izgledi da se Žiskar vrati pre robota-progonitelja.
Ipak, da li mu je računica bila ispravna? Neodređeno pokušavajući da bude ciničan, Bejli
pomisli: iznuren sam i nisam u stanju da razmišljam kako valja. Naprosto, pokušavam da se očajnički
uhvatim za bilo šta što će mi doneti utehu.
Ali šta mu je drugo preostalo nego do da se bavi pukim nagađanjima, i to nagađanjima kako ih je
on sam video?
 Bejli se naže prema vratima, i trenutak potom nađe se napolju. Maramica pade na vlažnu, pažljivo
potkresanu travu, i on se, ne razmišljajući, saže da je dohvati, čvrsto je potom stežući u šaci dok se
teturajući udaljavao od vozila.
Sa svih strana zasipale su ga kišne kapi kvaseći mu lice i ruke. Ne prođe mnogo vremena i odeća
mu se sasvim ovlaži i obesi na njemu. Bejli uzdrhta od hladnoće.
Nebo rascepi munja - suviše brzo i iznenadno da bi na vreme zatvorio oči - a onda ga oštar prasak
nagna da se gotovo sledi, u užasu pritisnuvši šakama uši.
Da li je to oluja ponovo postajala jača? Ili je tutanj izgledao snažniji samo zato što se nalazio na
Otvorenom?
Morao je da krene dalje. Morao je što više da se udalji od vozila, tako da progonitelji ne budu u
stanju da ga lako pronađu. Nije smeo da se pokoleba i ostane u blizini vozila, jer, u tom slučaju,
mogao je ostati i u vozilu - suv.
Pokušao je maramicom da obriše lice; ali maramica je takođe bila sasvim mokra i on diže ruke.
Nije imalo smisla truditi se.
Bejli nastavi da korača ispruženih ruku. Da li je i Aurora imala svoj Mesec? Činilo mu se da ga je
neko jednom prilikom pomenuo, i sada bi mu baš dobro došla njegova svetlost... Ali zar je to bilo
važno? Čak i da je postojao, i da mu se ovog časa nalazio iznad glave, sakrivali bi ga gusti oblaci.
Odjednom je na nešto naišao. Nije mogao videti o čemu je reč, ali po rapavoj kori shvatio je da je
u pitanju neko drvo. Drvo, izvan svake sumnje. Čak je i žitelj Grada toliko znao.
Seti se, međutim, istog časa, da munja može udariti u drvo, i ubiti onog ko stoji pod njim. Nije
pamtio da je ikad naišao na opis kako to izgleda kada čoveka pogodi munja, kao ni da li je postojala
bilo kakva mogućnost da se čovek od toga zaštiti. Nije čuo da je na Zemlji ikoga spržio grom.
Bejli obiđe drvo, a onda mu nešto sinu i on sav užasnut zastade. Da li je samo napola zaobišao
drvo, i hoće li nastaviti put u smeru kojim je krenuo?
Napred!
Nisko žbunje postade gusto i teško prohodno. Učini mu se da ga neki koščati prsti hvataju za
odeću. On ih mrzovoljno odgurnu i začu kako mu se odeća cepa.
Napred!
Zubi su mu cvokotali i sav je drhtao.
Još jedna munja bljesnu. Nije baš bila tako strašna. Za trenutak mu pođe za rukom da krajičkom
oka osmotri okolinu.
Drveće. Bezbroj drveta. Pred njim je bio neki gaj. Ali s obzirom na gromove, da li se izlagao
većoj opasnosti u gaju gde je bilo puno stabala ili ispod usamljenog drveta?
Nije znao.
Da li bi nešto značilo ako uopšte ne bi dodirivao drveće?
Ni to nije znao. U Gradu niko nije razmišljao o tome da bi ga mogao pogoditi grom, a istorijski
romani (katkad i istorijske knjige) koji su to pominjali nikad nisu zalazili u pojedinosti.
On diže pogled put mračnog neba i oseti kako mu voda zasipa lice. Vlažnim rukama obrisa vlažne
oči.
Bejli nastavi teturajući se da korača, visoko dižući noge, i u jednom trenutku se okliznu na šljunak
i zagazi u potočić koji je stvorila kiša i dobro se pokvasi.
Čudno! Nije bio ništa više mokar nego ranije.
Bejli nastavi da korača. Gonioci ga sigurno neće pronaći. Ali hoće li Žiskar?
Nije znao gde se nalazi, niti kuda ide. Niti je znao koliko je bio udaljen od bilo čega.
I da je poželeo da se vrati do vozila, više to nije mogao da učini.
 I da je pokušao da ustanovi gde se nalazi, ne bi mu to pošlo za rukom.
A oluja kao da nije imala nameru da stane; na kraju će se istopiti na kiši i njegove ostatke, poput
kakvog potočića, odneće neznano kud, i niko ga nikad više neće pronaći.
A ono šta od njega ostane, razloženo u molekule, oteći će i stopiti se s okeanom. Da li je na Aurori
bilo okeana?
Razume se da je bilo! Bio je čak veći i od najvećeg zemaljskog okeana, jer je na Aurorinim
polovima bilo više leda.
Da, da, otplutaće pravo do toga leda i zamrznuti se tamo, ostavši da odbljeskuje pod zracima
narandžastog sunca.
Šake mu ponovo dodirnuše neko drvo... vlažne šake... mokro drvo... tutanj groma... čudno, nije
uočio da je munja sevnula... munja uvek dolazi pre groma... da li ga je to grom udario?
Nije ništa osećao - osim tla pod nogama.
Znao je da je tle pod njim, jer su mu prsti bili zariveni u hladno, glibovito tle. Bejli se okrenu na
leđa kako bi lakše disao. Osećao se sasvim ugodno. Više nije morao da hoda. Sada je mogao samo da
čeka. Žiskar će ga već pronaći.
Odjednom, bio je sasvim siguran u to. Žiskar će ga sigurno pronaći, budući da...
Oh, zaboravio je zbog čega. Po drugi put mu se već desilo da nešto zaboravi. Pre no što je, onda,
pošao na počinak... To što je zaboravio - da li je bila u pitanju istoj stvar? Ista stvar?
Oh, nije bilo važno.
Sve bi bilo u redu, samo...
Ostao je tako da leži, sam i bez svesti, na kiši i ispod drveta, dok je oluja nastavljala da besni.
GLADIJA, JOŠ JEDNOM
66.
Mnogo kasnije, kada se u mislima vratio unazad i procenio vreme, Bejli je zaključio da je bez
svesti, ostao najmanje deset, a najviše dvadeset minuta.
Tada je, međutim, samo neodređeno bio svestan trenutaka koji su proticali: mogli su trajati od
nule do beskonačnosti. Nije mogao čuti reči koje je izgovarao, već samo glas. Svestan je bio samo
glasa. Zbunio se jer mu je zvučao čudno, ali rešio je i tu zagonetku: bio je to neki ženski glas.
Osetio je nečije ruke oko sebe, kako ga dižu, podupiru. Jedna ruka - njegova ruka - nemoćno se
klatila. Glava mu je visila.
On pokuša da se uspravi, ali bez uspeha. Ponovo onaj ženski glas.
Bejli s mukom otvori oči. U svesti mu je ostalo da je mokar i da mu je hladno, ali onda, odjednom
shvati da ga voda više ne zaliva. Više nije bilo ni mračno - bar ne sasvim. Bio je polumrak, i
zahvaljujući prigušenoj svetlosti, on ugleda lice nekog robota.
Odmah ga prepoznade. "Žiskare", prošapta on, i istog časa postade svestan i oluje i svog bekstva.
I Žiskara koji je ipak stigao prvi; pronašao ga je pre robota-progonitelja.
Bejli zadovoljno pomisli: znao sam da hoće.
Ponovo je zatvorio oči i osetio da se brzo kreće, mada jedva uočljivo, ali ipak primetno
neujednačeno, što je samo moglo značiti da ga nosi neko ko je i sam bio u pokretu. Potom su se
zaustavili, došlo je do nekog laganog podešavanja i on se konačno našao na nečem toplom i ugodnom.
Znao je da je u pitanju sedište kola, najverovatnije pokriveno ubrusima, ali nije se zapitao otkud to
zna.
Zatim je usledio osećaj glatkog kretanja kroz vazduh, kao i osećanje prijatnosti kada mu je meka,
upijajuća tkanina prekrila lice i ruke; osetio je kako mu raskopčavaju gornji deo odeće, hladan
vazduh kako mu se spušta na grudi, a onda, ponovo, kako ga brišu i suše.
Posle toga prepleo se niz različitih utisaka.
Očito, nalazio se u nekoj kući. Mogao je da uoči blago svetlucanje zidova, prigušeno osvetljenje,
niz predmeta (nameštaj najrazličitijih oblika) koje je ugledao prvi put kada je otvorio oči.
Osetio je kako mu svlače odeću, i on slabašno i beskorisno pokuša da pri tom i sam bude od
pomoći; potom oseti toplu vodu i kako mu prilično snažno trljaju telo. Činilo mu se da sve to
beskonačno dugo traje, i Bejli ne oseti ni najmanju želju da prestane.
U jednom trenutku, jedna iznenadna pomisao prođe mu umom i on ščepa ruku koja ga je
pridržavala. "Žiskare! Žiskare!"
"Ovde sam, gospodine", gotovo istog časa oglasi se Žiskar.
"Žiskare, je li Denil na bezbednom?"
"S njim je sve u redu, gospodine."
"Odlično." Bejli ponovo sklopi oči, i prepusti se daljem sušenju svog tela. Osećao je kako ga
obrću s jedne strane na drugu, izlažući ga strujanju toplog vazduha; potom ga ponovo obukoše, u neku
vrstu zagrejane tunike.
Pravi luksuz! Ništa slično nije osetio još od detinjstva i bi mu pomalo žao beba kojima je sve to
darivano, a one toga nisu uopšte bile svesne i nisu mogle u takvim stvarima da uživaju.
Možda su ipak uživale? Da li je skriveno sećanje na taj luksuz iz najranijih dana detinjstva bilo
odlučujuće po njihovo ponašanje u zrelo doba? Nije li i njegovo sadašnje osećanje bilo, upravo,
izraz ushićenosti što je ponovo kao dete?
A onda ponovo začu onaj ženski glas. Majka?
 Ne, bilo je to nemoguće.
"Mama?"
Sedeo je u nekoj naslonjači. Toliko je bio u stanju da dokuči, i isto je tako počeo da naslućuje
kako se kratki, srećni trenuci njegovog obnovljenog detinjstva primiču kraju. Morao je ponovo da se
vrati u čemerni svet pune svesti i oslanjanja na sebe samog.
A onda, još jednom, onaj ženski glas. Koja žena?
Bejli otvori oči. "Gladija?"

67.
Bilo je to pitanje, ali pitanje koje je odisalo iznenađenjem - mada, negde duboko u sebi, zapravo
nije bio iznenađen. Pošto je dobro razmislio shvatio je da joj je još prvog trenutka prepoznao glas.
Bejli se obazre oko sebe. Žiskar je stajao u svom udubljenju, ali on ne zadrža pogled na njemu.
Treba ići redom.
"Gde je Denil?" upita on.
"Očistio se i osušio u sobi namenjenoj robotima, i navukao suvu odeću", odgovori Gladija. "Sa
njim su moji roboti kojima su izdati određeni nalozi. Uveravam te da se nijedna strana osoba ne može
približiti na manje od pedeset metara mom imanju, a da mi to istog časa ne saznamo... Žiskar se
takođe očistio i osušio."
"Da, vidim", odvrati Bejli. Nije ga zanimao Žiskar; na pameti mu je bio samo Denil. Utešilo ga je
saznanje da je Gladija prihvatila da bdi nad Denilom; izgleda da nije bilo razloga da joj u vezi s tim
bilo šta objašnjava.
Međutim, u bezbednosnom zidu postojala je pukotina, i on gunđavo upita: "Zbog čega si ga tamo
ostavila, Gladija? Kada si ti izišla u kući nije ostalo nijedno ljudsko biće koje je moglo zaustaviti
tuđe robote. Mogli su ga odvesti na silu."
"Gluposti", odvrati Gladija vedro. "Nismo dugo bili odsutni, a i dr Fastolf je o svemu bio
obavešten. Više njegovih robota priključilo se mojima, i u slučaju potrebe mogao se naći ovde za
nekoliko trenutaka - i baš bih volela da vidim bilo koju skupinu tuđih robota koja bi se njemu mogla
suprotstaviti."
"Gladija, jesi li videla Denila otkako si se vratila?"
"Razume se! Rekoh ti već, potpuno je bezbedan."
"Hvala ti!" Bejli se opusti i ponovo zatvori oči. Neverovatno, ali istinito, pomisli on. Stvari i nisu
stajale tako rđavo.
Razume se da nisu. Uspeo je da preživi, zar ne? Pomislivši na to, nešto se duboko u njemu naceri i
on se oseti srećnim.
Uspeo je da preživi, nije li tako?
Ponovo je otvorio oči. "Gladija, kako si uspela da me pronađeš?"
"Zahvaljujući Žiskaru. Stigli su ovamo - obojica - i Žiskar mi je brzo objasnio kako stoje stvari.
Odmah sam se pobrinula za Denilovu bezbednost, ali on nije hteo ni da se pokrene pre nego što sam
mu obećala da ću narediti Žiskaru da se vrati po tebe. Bio je vrlo rečit. Njegove reakcije u odnosu na
tebe, Bejli, vrlo su snažne.
Denila smo, razume se, ostavili ovde. Nije bio nimalo srećan zbog toga, ali je Žiskar zahtevao da
mu takav nalog izdam na najizričitiji način. Mora da si, u tom smislu, ti izdao Žiskaru najenergičnije
naređenje. Potom smo o svemu obavestili dr Fastolfa, a onda na lice mesta krenuli mojim ličnim
vozilom."
Bejli umorno odmahnu glavom. "Nije trebalo, Gladija, da i ti pođeš. Mesto ti je bilo ovde, uz
Denila, gde je trebalo da se brineš o njegovoj bezbednosti."
Na Gladijinom licu zatitra podrugljiv osmeh. "I da te ostavimo da skončaš tamo u oluji? Ili da te
se dočepaju neprijatelji dr Fastolfa? Imala sam sasvim dobru predstavu o tome šta bi se u tom slučaju
dogodilo. Ne, Elija, bilo je neophodno da budem tamo, da sprečim gonioce u slučaju da stignu prvi.
Možda baš nisam ponajbolja u mnogim stvarima, ali veruj mi na reč, svaki Solarijanac u stanju je da
se ponese sa čitavom gomilom robota. Imamo iskustva u tome."
"Ali kako ste me pronašli?"
"Nije baš bilo naročito teško. U stvari, tvoje vozilo nije daleko odavde, tako da smo, da nije bilo
oluje, donde mogli stići i pešice. Mi..."
"Hoćeš da kažeš da smo skoro uspeli da stignemo do Fastolfovog imanja?" upita Bejli.
"Tako je", odgovori Gladija. "Ili tvoje vozilo, iako oštećeno, nije bilo dovoljno oštećeno tako da
niste morali ranije da se zaustavite, ili je Žiskar, zahvaljujući svojoj veštini, uspeo da ga dovede
dalje no što su počinioci pretpostavljali da je moguće. Sve u svemu, ispalo je sasvim dobro. Da ste
bili prinuđeni da se spustite bliže Institutu, mogli su se dočepati sve trojice. U svakom slučaju, otišli
smo mojim vozilom do mesta gde ste se zaustavili. Žiskar je, razume se, znao gde je ostavio vaše
vozilo, pa smo izišli..."
"I sva si se nakvasila, je li tako, Gladija?"
"Ne, ni najmanje", odvrati ona. "Ponela sam veliki štitnik protiv kiše, kao i svetleću kuglu. Istina,
ukaljala sam cipele i noge su mi se navlažile, jer u žurbi nisam stigla da ih poprskam lateksom, ali
sve to nije ni najmanje važno... U svakom slučaju, stigli smo do vašeg vozila za manje od pola sata
pošto su te Denil i Žiskar tamo ostavili... i razume se, tebe tamo nije bilo."
"Pokušao sam..." zausti Bejli.
"Da, poznato nam je. Ja sam pomislila da su te... oni... već odveli, budući da mi je Žiskar rekao da
su vas pratili. Međutim, Žiskar je našao tvoju maramicu pedesetak metara od vozila i pretpostavio da
si krenuo u tom pravcu. Dodao je, još, da u tvom postupku nije bilo nikakve logike, ali kako ljudska
bića neretko tako postupaju, kazao je da te moramo potražiti... I tako smo krenuli u potragu - oboje -
koristeći svetleću kuglu, ali te je, ipak, Žiskar pronašao. Rekao je da te je uočio, ispod jednog drveta,
zahvaljujući infracrvenom toplotnom zračenju što ga je odavalo tvoje telo, potom smo te pokupili i
vratili ovamo."
"Zbog čega je moje napuštanje vozila smatrao nelogičnim?" upita Bejli, pomalo uvređen takvim
robotovim zaključkom.
"Nije mi to rekao, Elija. Želiš li da ga sam upitaš?" Gladija pokaza rukom prema Žiskaru.
"U čemu je bila stvar, Žiskare?" upita Bejli.
Žiskar se smesta pokrenu i oči mu se usmeriše prema Bejliju. "Smatrao sam, gospodine, da ste se
sasvim nepotrebno izložili oluji. Da ste sačekali u vozilu, doneli bismo vas ovamo ranije."
"Ali moglo se dogoditi da oni roboti stignu pre vas!"
"I jesu, gospodine - ali vam je pošlo za rukom da ih pošaljete nazad."
"Odakle ti je to poznato?"
"Bilo je, gospodine, mnoštvo otisaka robotskih stopala oko vrata, s obe strane vozila, ali ni traga
vlage u njegovoj unutrašnjosti, što bi sigurno bio slučaj da su svojim mokrim rukama pokušali da vas
izvuku napolje. Budući da vam je pošlo za rukom da ih pošaljete nazad, nije bilo nikakvog razloga za
bojazan da će se brzo vratiti, budući da su se dali u potragu za Denilom - to ste i sami naglasili - i da
im niste vi bili potrebni. Najzad, mogli ste biti sigurni da ću se ja vratiti u najskorije vreme."
"I ja sam razmišljao na sasvim isti način", progunđa Bejli, "ali sam smatrao da dodatno zametanje
tragova može biti samo od pomoći. Učinio sam ono što sam smatrao najboljim, i na kraju si me ipak
našao."
"Slažem se, gospodine."
"Ali zbog čega ste me doneli ovamo?" nastavi Bejli. "Ukoliko smo već bili tako blizu Gladijinog
imanja, isto smo toliko bili blizu, ako ne i bliže, gazdinstvu dr Fastolfa."
"Nije baš tako, gospodine. Ovo nam je imanje, ipak, bilo nešto bliže, i imajući u vidu vaš nalog,
zaključio sam da je svaki sekund dragocen kada je u pitanju bila Denilova bezbednost. Denil se s tim
sasvim saglasio, uprkos tome što je jedva pristao da vas tamo ostavi. Pošto smo stigli ovamo,
zaključio sam da biste i vi želeli da budete s njim, kako biste se, ukoliko to poželite, na licu mesta
mogli uveriti da je potpuno bezbedan."
Bejli potvrdno klimnu. "Dobro si postupio, Žiskare", složi se on pomalo razdražljivo (ne mogavši
nikako da pređe preko malopređašnje primedbe o nelogičnosti svog postupka).
"Elija, je li ti važno da se što pre vidiš sa dr Fastolfom?" upita Gladija. "Mogu da ga pozovem da
odmah dođe ovamo. Ili ga možemo, ukoliko želiš, pozvati preko stereovizije."
Bejli se ponovo zavali u naslonjaču. Imao je dovoljno vremena na raspolaganju da uvidi kako još
nije u stanju razborito da misli i da je sasvim iscrpljen. Ne bi imalo nikakvog smisla u takvom stanju
suočiti se sa Fastolfom. "Ne", odgovori on. "Videću ga sutra, posle doručka. Imamo vremena. Tada
ću, verujem, ponovo sresti i onog tipa, Keldena Amadira, šefa Robotičkog instituta. I onog vašeg
zvaničnika - kako ga ono zovete? - predsednika vlade. I on će, pretpostavljam, biti tamo."
"Elija, izgledaš užasno iscrpljen", primeti Gladija. "Razume se, ovde nema onih mikroorganizama
- virusa i bakterija - koje imate na Zemlji; pored toga, prošao si i kroz postupak dezinfekcije, tako da
se nećeš razboleti, što bi ti se sigurno dogodilo na tvojoj planeti. Ipak, očigledno je da si sasvim
iscrpljen."
Znači, posle svega - ni prehlada? pomisli Bejli. Ni grip? Ni zapalenje pluća? Zaista, samo zbog
toga je vredelo biti na nekom od svetova Svemiraca.
"Priznajem da sam umoran", složi se on, "ali, biće dovoljno da samo malo predahnem."
"Jesi li gladan? Uskoro će večera."
Bejli se namršti. "Ne jede mi se."
"Nisam sigurna da ti je to pametno. Možda ti ne odgovara obilan obrok, ali šta misliš o malo tople
supe? Činiće ti dobro."
Bejli oseti potrebu joj se nasmeši. Jeste bila Solarijanka, ali je u pojedinim trenucima zvučala baš
kao kakva Zemljanka. Istog časa, on pomisli da bi se to moglo odnositi i na Aurorance. Postojale su
izvesne stvari koje kulturne razlike, naprosto, nisu ni okrznule.
"Imaš li malo već spremljene supe?" upita on. "Ne bih želeo da ti budem na teretu."
"Kako bi mi mogao biti na teretu? Imam poslugu - ne tako brojnu kao na Solariji, ali ipak,
dovoljnu da u najkraćem roku pripremi bilo kakav obed... Samo ti lepo sedi i reci mi kakvu bi supu
želeo. Za sve ćemo se pobrinuti."
Bejli zaista nije mogao da odoli. "Malo pileće supe?"
"Razume se." Gladija ga bezazleno pogleda. "Predložila bih ti da uzmeš i nekoliko komadića
piletine - da ojačaš."
Činija se stvorila pred njim neverovatno brzo. "Hoćeš li se i ti poslužiti, Gladija?" upita je on.
"Već sam jela, dok su te kupali i obrađivali."
"Obrađivali?"
"Radi se samo o uobičajenom biohemijskom prilagođavanju, Elija. Prošao si kroz ozbiljne
psihičke tegobe, i nismo želeli da ostanu ikakve posledice... Jedi, sada!"
Bejli prinese kašiku ustima. Pileća supa uopšte nije bila loša, mada je, kao i sva auroranska hrana,
bila začinjenija nego što je bio navikao. Ili su, možda, u nju bili stavljeni i drugi začini, osim onih
koje je poznavao.
Iznenada se setio majke - u trenutnom sećanju prikazala mu se mlađom nego što je on sada bio.
Gotovo da ju je video kako stoji kraj njega, dok je on buntovno odbijao da jede svoju 'slatku supicu'.
Imala je običaj da mu kaže: 'Hajde, Lije, jedi. To je prava, skupa pileća supica. Čak ni Svemirci
nemaju ništa bolje'.
I zaista nisu imali. Preko ponora godina, on je zazva u svom sećanju. Nemaju mama, zaista!
Uistinu! Ukoliko je mogao verovati svojim sećanjima, i snazi detinjeg osećanja ukusa, supa
njegove majke, kada je nije jeo iz dana u dan, bila je neuporedivo ukusnija.
Nastavio je da uzima supu, kašiku za kašikom, dok nije sasvim ispraznio posudu. "Mogu li da
dobijem još malo?" upita on gotovo sramežljivim glasom.
"Koliko god budeš hteo, Elija!"
"Samo još sasvim malo."
Na kraju je ispraznio i novu posudu. "Elija, onaj sastanak sutra izjutra..." započe Gladija.
"Da, Gladija?"
"Znači li to da je tvoja istraga okončana? Da li si ustanovio šta se dogodilo Janderu?"
"Došao sam na ideju šta mu se moglo dogoditi", odgovori on mirno. "Samo, nisam siguran da li ću
ikoga uspeti da ubedim da sam u pravu."
"Čemu, onda, taj sutrašnji sastanak?"
"Nisam ga ja tražio, Gladija, već velerobotičar Amadiro. On se protivi istrazi, i pokušaće da
izdejstvuje da me vrate na Zemlju."
"Je li on izazvao kvar na tvom vozilu, i posle toga poslao robote da se domognu Denila?"
"Mislim da jeste."
"Misliš li da bi zbog toga mogao biti izveden pred sud i osuđen?"
"Sigurno bi mogao", odvrati Bejli žustro. "Problem je, međutim, u tome što to ne mogu dokazati."
"Znači, on može sve to da uradi i da se izvuče bez posledica - i još da izdejstvuje obustavljanje
istrage?"
"Bojim se da ima dobre izglede da baš to učini. Kao što sam reče, ljudi koji ništa ne očekuju od
pravde neće ni doći u položaj da pate zbog razočaranja."
"Ali to se ne sme dogoditi! Ne smeš ga tek tako pustiti. Moraš okončati istragu i utvrditi istinu."
Bejli uzdahnu. "A šta ako nisam u stanju da utvrdim istinu? Ili još gore, da mi to pođe za rukom - a
ne uspem da navedem ljude da me saslušaju?"
"Ti jesi u stanju da utvrdiš istinu. I u stanju si da navedeš ljude da te saslušaju!"
"Dirljiva je ta tvoja vera u mene, Gladija. Uprkos tome, ukoliko auroranska vlada poželi da me
vrati i odluči da obustavi istragu, neću u pogledu toga biti u stanju išta da učinim."
"Ne mogu da poverujem da bi pristao da odeš, a da ne okončaš započeti posao."
"Sasvim je sigurno da to ne bih želeo. Ali Gladija, nije sve u nesvršenom poslu. Vratiću se i
karijera će mi biti uništena - a možda će i sama budućnost Zemlje biti dovedena u pitanje."
"Onda, Elija, nemoj dozvoliti da se to dogodi."
"Jehosafata mu, Gladija", odvrati on, "sve ću učiniti da to ne dopustim; ali ne mogu čitavu jednu
planetu dići golim rukama. Ne možeš od mene očekivati čuda."
Gladija klimnu, obori oči, stavi šaku na usta i ostade nepomično da sedi, utonula u misli. Prošlo je
izvesno vreme pre no što Bejli konačno shvatio da to ona, zapravo, bezglasno jeca.

68.
 Bejli naglo ustade i pođe ka njoj obišavši stočić, gotovo odsutno, uočivši s izvesnom
nelagodnošću da mu noge podrhtavaju i da ga u desnoj butini hvata grč.
"Gladija", reče on brižno, "nemoj plakati."
"Ne brini, Elija", prošapta ona. "Proći će."
Stajao je bespomoćno kraj nje, sa ispruženim rukama, ali i dalje oklevajući. "Ne dotičem te", reče
on. "Ne znam da li bi bilo dobro da to učinim, ali..."
"Oh, dotakni me... Dotakni me! Nije mi toliko stalo do mog tela i neću se zaraziti od tebe. Više
nisam... ono što sam nekad bila."
Bejli ispruži ruku i dotače joj lakat, zatim ga blago i trapavo pomilova. "Učiniću sutra, Gladija,
sve što budem mogao", reče on. "Učiniću sve što budem mogao."
Gladija ustade i okrenu se licem prema njemu. "Oh, Elija", prošapta ona.
Sasvim nesvesno, ni sam ne znajući šta čini, Bejli ispruži ruke. I isto tako nesvesno, ona mu se
nađe u naručju, spustivši mu glavu na grudi.
Držao ju je što je nežnije mogao, čekajući da shvati da se nalazi u naručju jednog Zemljanina.
(Imala je prilike da se nađe u naručju jednog čovekolikog robota, ali ne i nekog Zemljanina.)
Gladija glasno šmrknu i progovori, usana napola zarivenih u Bejlijevu košulju.
"Nije pravo, zaista", reče ona. "To je samo zato što sam Solarijanka. Nikome nije stalo da utvrdi
šta se dogodilo sa Janderom, ali da sam Auroranka, onda bi sve bilo drugačije. Sve su to prljave
predrasude i politikanstvo."
Bejli pomisli: i Svemirci su ljudi. Tačno to bi rekla i Džesi u sličnoj situaciji. Da je Gremionis
sada ovde na mom mestu, i da drži Gladiju u naručju, rekao bi isto što i ja - kada bih samo ja znao šta
da kažem.
"Nije baš sasvim tako", odvrati on. "Siguran sam da je dr Fastolfu stalo da sazna šta se dogodilo
Janderu."
"Ne, nije. Ne iskreno. Njemu je samo stalo do uticaja u vladi, baš kao i Amadiru, i obojica bi
tome žrtvovala Jandera."
"Obećavam ti, Gladija, da neću trgovati Janderom."
"Zaista? A ako ti kažu da se vratiš na Zemlju i obećaju ti da ti karijera neće biti uništena, i da tvoj
svet neće biti kažnjen, pod uslovom da naprosto zaboraviš na Jandera - šta bi u tom slučaju učinio?"
"Nema nikakve svrhe izmišljati kojekakve situacije, do kojih najverovatnije neće ni doći. Neće mi
dati ništa zauzvrat, čak i ako dignem ruke od Jandera. Naprosto će me poslati nazad, praznih šaka - sa
najboljim izgledima da budemo uništeni i ja i moj svet. Međutim, ako mi dopuste, mogao bih se
dočepati čoveka koji je uništio Jandera i postarati se da bude primerno kažnjen."
"Šta misliš time da kažeš - ako ti dopuste? Prinudi ih da ti dopuste!"
Bejli se gorko nasmeši. "Ako već misliš da ih nije briga za tebe zato što si Solarijanka, zamisli
kako bi tek bilo da si sa Zemlje, kao ja."
On je privuče još bliže, zaboravivši na čas da je sa Zemlje, iako je koliko maločas pomenuo tu
reč. "Ipak, Gladija, pokušaću. Nema nikakvog smisla buditi lažne nade, ali nisam ni ja bez aduta.
Pokušaću..." Glas mu zamre.
"Stalno ponavljaš to 'pokušaću'... Ali kako? Ona se malo odmače, da bi mu mogla pogledati u lice.
"Mogao bih..." zausti Bejli razdraženo.
"Pronaći ubicu?"
"Učiniti bilo šta... Gladija, molim te, moram da sednem."
On se maši stočića, oslonivši se o njega.
"Šta ti je, Elija?" upita ona.
 "Očigledno sam imao težak dan, i čini mi se da se još nisam sasvim oporavio."
"Onda bi bilo najbolje da pođeš u krevet."
"Istinu da ti kažem, Gladija, prijalo bi mi."
Ona se izmače sa zabrinutim izrazom na licu tako da na njemu više nije bilo mesta suzama. Zatim
načini brz pokret rukom i Bejlija (tako mu se, bar, učini) istog časa okružiše roboti.
Međutim, kada se konačno našao u krevetu, i pošto je i poslednji robot otišao, Bejli nije mogao da
usni: samo je zurio u tminu.
Nije umeo da kaže da li napolju još pada kiša, niti da li zaostale munje i dalje, povremeno,
slabašno odbljeskuju nebom; ali grmljavinu više, svakako, nije čuo.
On duboko udahnu vazduh i pomisli: Oh, šta li sam to obećao Gladiji? Šta će se sutra dogoditi?
Poslednji čin: krah?
I dok je plutao u prostorima između jave i sna, on se još jednom zadrža na onom neverovatnom
trenutnom saznanju koje mu se javilo pre nego što je usnuo.

69.
Već dva puta mu se to desilo. Prvi put prethodne noći kada je, kao i sada, zapadao u san, i drugi
put ranije te večeri, u trenutku kada ga je, dok je ležao pod drvetom sred oluje, napuštala svest. Oba
puta, pri tom, nešto mu se nejasno prikazalo, neki bljesak saznanja koji je odgonetao tajnu, baš kao
što i sevanje munje na trenutak nadvladava tminu.
Ali zadržavalo se u njemu upravo onoliko koliko i munja što sevne pred očima.
Šta je to moglo biti?
Da li će mu se ponovo prikazati?
Ovog puta, međutim, on se svesno potrudi da je šćepa, da uhvati tu varljivu istinu... Ili je to bila
samo varljiva iluzija? Da nije ipak bila reč o gubitku sposobnosti da razložno misli i nailasku
privlačne besmislice koju čovek nije u stanju da razmotri kako valja ako mu mozak ne radi kako
valja?
Potraga za tim - ma o čemu da je bila reč - lagano se rasplinu. Neće se, izvesno, pojaviti na puki
zahtev, baš kao što se ni jednorog ne bi pojavio u kraju gde jednorozi uopšte ne postoje.
Lakše je bilo misliti o Gladiji i o njenim osećanjima. Bejli u magnovenju ponovo prožive
neposredni dodir njene svilaste bluze i tananih majušnih ruku koje je ona pokrivala, i njena glatka
leđa.
Da li bi se usudio da je poljubi da noge nisu počele da ga izdaju? Ili bi to značilo otići predaleko?
Bejli oseti kako ispušta vazduh blago hrčući, i to ga, kao i uvek, ispuni nelagodnošću. On ponovo
izroni iz polusna i nastavi da razmišlja o Gladiji. Pre nego što krene natrag, sigurno... ali ne, ukoliko
joj ništa ne bi ostavio zauz... Da li bi to bila nagrada za njegove us... On ponovo začu vlastito blago
hrkanje, ali se ovog puta na to ni ne osvrnu.
Gladija... Nikad nije ni pomislio da bi je ikad mogao ponovo videti... o dodiru između njih da i ne
govori... a o tome da mu se nađe u naručju... naručju...
Nije znao kada je iz razmišljanja prešao u san.
Ponovo mu je bila u naručju, kao i maločas... Ali ovog puta na sebi nije imala bluzu... i put joj je
bila topla i meka... i ruka mu je lagano klizila niz obline njenih ramena, i dalje, niz skrivena
ispupčenja njenih grudi...
Bilo je nečeg sasvim stvarnog u svemu tome. Sva njegova čula bila su krajnje izoštrena. Mirisao
joj je kosu i njegove usne osetiše jedva razaznatljivu slanost njene kože - ali nisu više stajali. Da li su
u međuvremenu legli, ili su ležali sve vreme? I šta se dogodilo s osvetljenjem?
 On oseti dušek ispod sebe i prekrivač na sebi - vladala je potpuna tmina - i dalje je bila u
njegovom naručju, naga.
Bejli se potpuno razbudi, bio je zabezeknut. "Gladija?"
Izvijanje... neverica...
"Pssst, Elija." Ona nežno stavi prste na njegove usne. "Nemoj da govoriš."
Mogla je, isto tako, da mu naredi da zaustavi krvotok.
"Šta to radiš? upita on.
"Zar ti nije jasno šta radim? U krevetu sam s tobom."
"Ali zašto?"
"Zato što to želim." Još se više pripila uz njega.
Ona povuče gornji deo njegove tunike i rastvori šav koji je držao spojeve.
"Ostani miran, Elija. Već si dovoljno iscrpljen, i ne želim da se još više iscrpljuješ."
Bejli oseti toplo komešanje u svom telu, a onda odluči da ne štiti Gladiju od nje same. "Nisam
toliko iscrpljen, Gladija", reče on.
"Ne!" odvrati ona oštro. "Odmaraj se! Hoću da se odmoriš. Ne pokreći se."
Usne joj se nađoše na njegovim, kao da želi da ga na silu ućutka. On se opusti, i kroz um mu minu
da samo postupa prema naređenju, da jeste iznuren, i da zaista želi sve njoj da prepusti, umesto da on
bude taj koji će je voditi. I u isti mah, pomalo postiđeno pomisli kako na taj način, bar donekle,
umanjuje svoju krivicu. (Ne mogu tu ništa učiniti, čuo je sam sebe kako govori. Nagnala me je na
ovo.) Jehosafata mu, kakvog li kukavičluka! Kakvog li nepodnošljivog poniženja!
Ali i te misli ubrzo iščileše. Odnekud se javi nežna muzika, i temperatura u sobi malo poraste.
Prekrivač je nestao, baš kao i njegova tunika. Osetio je kako mu glava nestaje u njenom naručju i
kako se oslanja na nešto meko.
Sa nepristrasnom iznenađenošću, on najzad shvati, na osnovu njenog položaja, da mekota na koju
je spustio glavu potiče od njene leve dojke čija je bradavica bila usmerena tačno ka njegovim
usnama.
Tihim glasom, pevušila je uz muziku, uspavljivo srećnu melodiju koju nije poznavao.
Stala je blago da se njiše napred nazad, nežno prelazeći prstima preko njegove brade i vrata. Bejli
se sasvim opusti, srećan što ne mora ništa da čini, prepustivši njoj da vodi igru i dovede je do kraja.
Kada mu je pomakla ruke, nije odoleo, već ih je pustio da ostanu gde god bi ih ona spustila.
Nije joj pomagao, a kada je konačno odgovorio krajnjim uzbuđenjem i svršavanjem, učinio je to
samo zato što drugačije nije mogao.
Činilo se da je neumorna, i on, razume se, ni za časak nije poželeo da je zaustavi. Pored erotskog
uzbuđenja, ponovo je doživeo ono što je već doživeo ranije te večeri - uživanje u luksuzu malog
deteta kome se ispunjava svaka želja.
Konačno više nije bio u stanju da odgovara na njene podsticaje; ali izgleda da je i ona bila na
kraju snaga i sada je mirno ležala sa glavom spuštenom na njegovu mišicu. Levu ruku mu je prebacila
preko grudi, nežno mu čupkajući sitne, kovrdžave malje.
Činilo mu se da je čuje kako šapuće. "Hvala ti... Hvala ti..."
Hvala, zbog čega? upita se on.
Jedva da je još bio svestan njenog prisustva, jer taj besprimerno sladak svršetak jednog
iznurujućeg dana delovao je uspavljujuće baš kao i čudesni napitak iz neke bajke; i on oseti kako klizi
neznano kud, kao da mu se prsti odlepljuju od ruba litice grube stvarnosti i tone... tone... kroz meke
oblake nadolazećeg spokoja, u blago namreškani okean snova.
I u tom času, ono što nije htelo da se javi po pozivu, iskrsnu samo od sebe. Po treći put, zavesa se
podiže i sva zbivanja otkako je napustio Zemlju još jednom mu se prikazaše u punoj jasnoći. Sve je
sad, međutim, bilo jasno i bistro. Borio se da progovori, da čuje reči koje je trebalo da čuje, da se
usmeri na njih i učini ih delom vlastitih misli; ipak, iako se za njih hvatao svakim pipkom svog uma,
sve se ubrzo rastoči i časak potom nestade.
I tako se, u tom pogledu, Bejlijev drugi dan na Aurori okonča na gotovo isti način kao i prvi.
PREDSEDNIK
70.
Kada je Bejli otvorio oči sunce je već blistalo kroz prozore; iako je još bio pospan, uopšte ga nije
iznenadilo što mu se obradovao.
To je značilo da je oluja prošla - u stvari, kao da je nikad nije ni bilo. Sunčeva se svetlost - kada
se doživljavala samo kao suprotnost blagoj, prigušenoj, toploj i razlivenoj svetlosti unutar Gradova -
zaista mogla činiti i nepredvidljivom i grubom. Ali u poređenju s olujom, delovala je kao obećanje
spokoja. Pod datim okolnostima sve može izgledati drugačije, pomisli Bejli, svestan da sunčevu
svetlost više nikad neće doživljavati kao nešto samo po sebi rđavo.
"Partneru Elija?" Denil je stajao pored njegove postelje. Malo pozadi, nalazio se i Žiskar.
Bejlijevim izduženim licem razli se osmeh čistog uživanja. On ispruži ruke prema obojici.
"Jehosafata mu, ljudi" - bio je u tom trenutku savršeno nesvestan neprikladnosti upotrebljene reči -
"kad sam vas poslednji put video zajedno, gotovo da se nisam nadao da ću ikad ponovo ugledati bilo
kog od vas."
"Ipak", odvrati Denil blago, "sasvim je sigurno da se, ni pod kakvim okolnostima, nijednom od
nas ništa loše nije moglo dogoditi."
"Sada se, pod sjajem ovog jutarnjeg sunca, i meni tako čini", složi se Bejli. "Ipak, prošle sam se
noći osećao kao da će me oluja dokrajčiti; pored toga, Denile, bio sam siguran da ti preti smrtna
opasnost. Čak sam mislio da bi se i Žiskaru moglo dogoditi nešto loše, dok je nastojao da me zaštiti
pred tolikim nepoznanicama. Možda ti, priznajem, ovo zvuči melodramatično, ali, znaš, nisam bio
sasvim pri sebi."
"Bili smo, gospodine, potpuno svesni toga", primeti Žiskar. "Zato nam je bilo toliko teško da vas
tamo ostavimo, uprkos vašem izričitom naređenju. Nadamo se da vam ta činjenica više ne smeta."
"Ni najmanje, Žiskare."
"Pored toga", dodade Denil, "sada nam je poznato da si, otkako smo se rastali, bio u dobrim
rukama."
I tek tog časa Bejli se priseti šta se dogodilo protekle noći.
Gladija!
On se naglo, sav pometen, obazre oko sebe. Nije bila u sobi. Da li se sve zbilo samo u njegovoj
uobrazilji...
Ne, razume se, da nije. Bilo bi to, naprosto, nemoguće.
A onda se namršteno zagleda u Denila, podozrevajući da je u njegovoj napomeni bilo i
nagoveštaja onoga što se zbilo prošle noći.
Ali ne to bi bilo nemoguće. Ma koliko imao ljudski lik, jedan robot ne bi bio u stanju da uživa u
takvim skarednim mislima.
"Da, u veoma dobrim rukama", odvrati Bejli. "Ali ono što mi je ovog časa najpotrebnije, jeste da
me uputite kako ću stići do ličnih prostorija."
"Ovde i jesmo zato, gospodine", odvrati Žiskar, "da vam se ovog jutra nađemo pri ruci. Gospođa
Gladija je smatrala da ćete se osećati lagodnije s nama nego sa nekim članom njene posluge, i
posebno nam je naložila da učinimo sve kako bi se osećali što ugodnije, da se ničega pri tom ne
libimo."
Bejli ga sumnjičavo pogleda. "Koliko daleko vam je, pri tom, naložila da idete? Osećam se
sasvim dobro, tako da niko ne mora da me okupa i osuši. Mogu sam za sebe da se pobrinem. Nadam
se da to i ona shvata."
 "Ne treba da se zbog toga osećaš nelagodno, partneru Elija", primeti Denil sa jedva primetnim
smeškom (tako se, bar, Bejliju učini) koji mu se obično javljao na licu u trenucima kada bi se kod
ljudi verovatno javilo osećanje tople naklonosti. "Ovde smo samo zato da se postaramo da ti bude što
ugodnije. Ukoliko bi se, iz bilo kog razloga, osećao bolje da si sam, sačekaćemo te napolju."
"U tom slučaju, Denile, sve je u redu." Bejli se lagano izvuče iz postelje, sa zadovoljstvom
ustanovivši da ga noge ponovo čvrsto drže. Noćni počinak i nega koju su mu pružili pošto su ga
doveli ovamo (ma šta da je bilo posredi) postigli su pravo čudo... Razume se, za to je bila zaslužna i
Gladija.

71.
Još nag i dovoljno mokar posle tuširanja usled čega se osećao sasvim osvežen, Bejli je, dok se
češljao, kritički odmeravao učinak. Izgledalo je sasvim prirodno da doručkuje sa Gladijom; nije,
međutim, bio sasvim siguran kako će ga ona dočekati. Možda bi bilo najbolje da se pretvara kao da
se prošle noći ništa nije dogodilo. A potom još pomisli, ni sam ne znajući zbog čega, da bi bilo
sasvim prikladno da ostavi utisak kao da se veoma dobro oseća - pod uslovom da pri tom deluje
sasvim prirodno. Posmatrajući se u ogledalu, Bejli se nezadovoljno iskezi.
"Denile!" pozva on.
"Da, partneru Elija?"
"Učinilo mi se da na sebi imaš novu odeću", primeti Bejli, ustiju punih pene od paste za zube.
"Nije baš moja, partneru Elija. Pripadala je prijatelju Janderu."
Bejli nabra obrve. "Dozvolila ti je da uzmeš Janderovu odeću?"
"Gospođa Gladija nije želela da budem bez odeće, dok smo čekali da se moja, koju sam uprljao
tokom oluje, opere i osuši. Sada je već u redu, ali mi je gospođa Gladija rekla da mogu zadržati i
ovu."
"Kada ti je to rekla?"
"Jutros, partneru Elija."
"Znači da je već ustala?"
"Jeste... Treba da joj se pridružiš za doručkom, kada budeš spreman."
Bejli stisnu usne. Bilo je čudno što, u ovom času, više razmišlja o tome da treba da se suoči sa
Gladijom, nego, malo kasnije, sa predsednikom vlade. Na kraju krajeva, to sa predsednikom vlade
bilo je u najvećoj meri u rukama Sudbine. On je već razradio plan, i samo je još preostalo da se vidi
da li će stvari krenuti kako valja. Što se, pak, Gladije tiče - nije imao nikakav plan.
U svakom slučaju, moraće da se suoči s njom.
Potrudio se da što ravnodušnijim glasom upita: "Kako je gospođa Gladija od jutros?"
"Izgleda da je dobro", odgovori Denil.
"Razdragana? Potištena?"
Denil je za trenutak oklevao. "Teško je procenjivati unutrašnje stanje nekog ljudskog bića.
Međutim, u njenom ponašanju nema ničeg što bi ukazivalo na to da se u njoj nešto posebno zbiva."
Bejli baci brz pogled prema Denilu, ponovo se upitavši ne nagoveštava li robot nešto u vezi sa
proteklom noći... I još jednom, odbaci takvu pomisao kao potpuno nemoguću.
Uostalom, nije imalo nikakve svrhe proučavati Denilovo lice. Nije imalo nikakvog smisla blenuti
u lice nekog robota u nastojanju da se na osnovu njegovog izraza dokuči šta misli - budući da nije ni
bilo nikakvih misli, bar u ljudskom značenju te reči.
Bejli iziđe iz spavaće sobe i obazre se za odećom koja ga je već čekala; posmatrao ju je
zamišljeno, pitajući se da li će biti u stanju da je kako valja navuče, bez pomoći robota. Oluja i noć
su prošli, i želeo je da ponovo deluje kao zrela, odrasla osoba, sposobna da se sama o sebi brine.
"Šta je ovo?" upita on. U rukama je držao dugačku ešarpu, opervaženu složenim bojenim
arabeskama.
"Ešarpa", odgovori Denil. "Služi isključivo kao ukras. Stavlja se preko levog ramena i podvezuje
na desnom boku. Običaj je da se nosi za doručkom na pojedinim svetovima Svemiraca, ali na Aurori
baš nije naročito omiljena."
"Zbog čega bih je onda stavljao?"
"Gospođa Gladija je mislila da će ti dobro pristajati, partneru Elija. Budući, međutim, da se
podvezuje na prilično složen način, biće mi drago da ti pomognem."
Jehosafata mu, pomisli žalosno Bejli, ona želi da lepo izgledam... Šta li je naumila?
Oh, ne misli na to!
"Nije važno", reče on naglas. "Snaći ću se i sam - s običnim čvorom... Ali čuj, Denile, trebalo bi
da posle doručka odem preko do Fastolfa, da se vidim s njim, Amadirom i predsednikom vlade. Ne
znam, međutim, da li će još neko biti prisutan."
"Da, partneru Elija, poznato mi je da imaš taj sastanak. Međutim, ni samom mi nije znano da li će
tamo biti još neko."
"Onda, u redu", zaključi Bejli, oblačeći donje rublje i čineći to veoma sporo, kako ni u čemu ne bi
pogrešio. Pokaza se, međutim, da nije bilo nikakve potrebe da mu roboti pomognu. "Denile, reci mi
nešto o tom predsedniku. Iz video-knjiga sam saznao da je on, ovde na Aurori, neka vrsta najvišeg
izvršnog činovnika, ali sam isto tako stekao utisak da je reč o čisto počasnom položaju. Rekao bih,
naime, da ne raspolaže nikakvom posebnom vlašću."
"Plašim se, partneru Elija..." započe Denil.
Žiskar se umeša. "Gospodine, ako mi dozvolite da kažem, ja sam mnogo bolje upoznat sa
političkom situacijom na Aurori nego prijatelj Denil. Napravljen sam mnogo pre njega. Želite li da ja
odgovorim da vaša pitanja?"
"Razume se, Žiskare. Samo napred."
"Kada je, gospodine, na Aurori ustanovljena prva vlada", započe Žiskar pomalo poučnim glasom
koji je delovao kao da je negde unutar njega odjednom počela da se odmotava neka traka, "namera je
bila da najviši izvršni činovnik obavlja samo ceremonijalne dužnosti. Trebalo je da prima zvaničnike
sa drugih svetova, da otvara sve sednice vlade i njima predsedava, ali da glasa samo ukoliko su
glasovi ravnomerno podeljeni, bez izgleda na razrešenje. Međutim, posle Rečnog spora..."
"Da, čitao sam o tome", prekide ga Bejli. Bio je to izrazito mutan događaj u istoriji Aurore.
Nerazmrsiva svađa oko podele hidroelektrične energije dovela je planetu do samog ruba građanskog
rata. "Nema potrebe da zalaziš u pojedinosti."
"U redu, gospodine", složi se Žiskar. "U svakom slučaju, posle Rečnog spora svi su bili
jednodušni u uverenju da više nikada ne sme doći do spora koji bi mogao ugroziti same temelje
auroranskog društva. Posle toga postao je običaj da se sve nesuglasice razrešavaju privatno i bez
buke, da se ne iznose pred organe državne uprave. I kada bi, posle toga, stvar bila izneta pred vladu
na glasanje, sve bi već unapred bilo dogovoreno, tako da je jedna strana uvek dobijala veliku većinu.
Ključnu ulogu u svemu tome imao je predsednik vlade. Smatralo se da on treba da stoji iznad
spora, i njegova moć - koja je, u načelu, gotovo ništavna, ali u stvarnosti veoma velika - imala je
pravu snagu samo u meri u kojoj se on držao tog pravila. Sledstveno tome, svaki predsednik gotovo
ljubomorno drži do svoje nepristrasnosti, i sve dotle dok mu to polazi za rukom, on je u osnovi taj
koji obično donosi odluke što razrešavaju spor u jednom ili drugom smeru."
"Hoćeš da kažeš", prekide ga Bejli, "da će predsednik vlade najpre saslušati mene, Fastolfa i
Amadira, i tek potom doneti odluku?"
"Najverovatnije. S druge strane, gospodine, moguće je da ostane neodlučan i da zatraži još
dokaza, da predloži da se stvari još jednom razmotre - ili i jedno i drugo."
"A ako predsednik vlade ipak donese odluku, i ona bude nepovoljna po Amadira, da li će se on
takvoj odluci prikloniti - odnosno, da li će joj se i Fastolf prikloniti, ukoliko bude nepovoljna po
njega?"
"Ne mora biti. Uvek se javi neko ko ne prihvata odluku predsednika vlade, a obojica, i dr Fastolf i
dr Amadiro, sudeći prema njihovim postupcima, uporne su i tvrdoglave osobe. Bez obzira na sve to,
većina članova vlade po pravilu prihvata predsednikove odluke, kakve god one bile. Sledstveno
tome, i dr Fastolf i dr Amadiro - po bilo kog od njih da predsednikova odluka bude nepovoljna - naći
će se, prilikom glasanja u vladi, u osetnoj manjini."
"Koliko je to sigurno, Žiskare?"
"Skoro sasvim sigurno. Predsednik vlade bira se na taj položaj, po pravilu, na trideset godina, sa
mogućnošću još jednog izbora, na daljnjih trideset godina. Ukoliko, međutim, tokom glasanja
predsednikova preporuka ne bi bila prihvaćena, on bi bio prinuđen da istog časa podnese ostavku;
time bi se, međutim, stvorila ozbiljna kriza, i vlada bi bila dovedena u situaciju da traži novog
predsednika u uslovima ozbiljnih razmimoilaženja. Veoma je malo članova vlade spremno da se
upusti u takav rizik, i stoga su izgledi da se većina izjasni protiv predsednika, imajući u vidu rečene
posledice, gotovo ništavni."
"U tom slučaju", primeti Bejli žalosno, "izgleda da sve zavisi od predstojećeg sastanka."
"Vrlo verovatno."
"Hvala ti, Žiskare."
Pomalo utučen, Bejli pokuša da sredi misli. Činilo mu se da nije bio bez izgleda, a opet, pojma
nije imao šta bi Amadiro mogao reći, niti kako bi se predsednik vlade mogao poneti. Amadiro je bio
taj koji je zatražio ovaj sastanak, i mora da je siguran u sebe.
Istog časa Bejli se priseti da je ponovo, tonući u san, sa Gladijom u naručju, shvatio - ili je mislio
da je shvatio - ili je zamišljao da je shvatio - značenje svega što se zbilo na Aurori. Sve mu se
učinilo jasnim - očiglednim - izvesnim. I još jednom, sve se ponovo rasplinulo, kao da se nikad nije
ni javilo.
Sa tom mišlju i njegove nade kao da se potpuno izjaloviše.

72.
Denil povede Bejlija u prostoriju u kojoj je bio poslužen doručak - delovala je upadljivo
intimnije nego uobičajena obedovaonica. Soba je bila mala i jednostavna, bez ikakvog nameštaja
osim jednog stočića i dve polunaslonjače, i Denil se nije povukao ni u kakvo udubljenje. U stvari, u
sobi nije ni bilo nikakvog udubljenja i tokom nekoliko minuta Bejli ostade sam, potpuno sam.
Potpuno sam, razume se, nije bio, u to je bio ubeđen. Roboti bi se smesta pojavili, na najmanji
njegov znak. Uprkos tome, bila je to prostorija za dvoje - u kojoj robotima nije bilo mesta - soba za
(Bejli za časak oklevaše da to i sam sebi prizna) ljubavnike.
Na stočiću su se nalazile dve gomile nečega nalik na palačinke; nisu mirisale na palačinke, ali im
je miris bio veoma prijatan. Dve posudice sa nečim nalik na otopljeni maslac (mada, možda, uopšte
nije bila reč o maslacu) stajale su pored palačinki. Bilo je tu i jedno lonče sa toplim pićem, zamenom
za kafu, koje je Bejli već probao i za koje je ustanovio da mu se ne dopada.
Gladija uđe, krajnje brižljivo odevena; kosa joj je blistala kao da je tek stigla od frizera. Za
trenutak je zastala, bledo se nasmešivši. "Elija?"
 Pomalo zatečen njenom naglom pojavom, Bejli skoči na noge. "Kako si, Gladija?" promuca on.
Gladija se ni ne osvrnu na njegovu smetenost. Delovala je opušteno, čak razdragano. "Nemoj
brinuti što Denil nije ovde, s nama", reče ona. Potpuno je bezbedan. A što se nas tiče..." Ona mu se
sasvim približi i blago ga dodirnu šakom po obrazu - baš kao što je, jednom, davno, to učinila na
Solariji.
Veselo se nasmejala. "Bilo je to sve, Elija, što sam onda učinila. Sećaš li se?"
Bejli, bez reči, potvrdno klimnu.
"Jesi li dobro spavao? Sedi, dragi."
Bejli ponovo sede. "Veoma dobro... Hvala ti, Gladija." Trenutak je oklevao, a onda odluči da joj
ne uzvrati nežnošću.
"Ne zahvaljuj meni. Spavala sam bolje nego nedeljama unazad, ali to sigurno ne bi bio slučaj da
se nisam izvukla iz tvoje postelje, pošto sam se uverila da si čvrsto zaspao. Da sam ostala - kao što
sam želela - ponovo bih te tokom noći pozvala, a onda bi sigurno ti ostao bez potrebnog odmora."
Bejli oseti potrebu da joj uzvrati nečim galantnim. "Postoje stvari koje su važnije od od...
odmora", reče on, ali sa takvom krutošću da je to nagna u smeh.
"Jadni Elija", reče ona. "Sav si se pomeo."
Činjenica da je Gladija uočila njegovu pometenost još ga više zbuni. Pripremio se na kajanje,
zgađenost, stid, glumljenu ravnodušnost, suze... na sve, osim na ovakvo njeno neusiljeno ispoljavanje
erotske otvorenosti.
"Ne očajavaj. Sigurno si gladan. Sinoć jedva da si nešto pojeo. Unesi u sebe nešto kalorija, i
odmah ćeš se osećati bodrije."
Bejli se sumnjičavo zagleda u palačinke koje i nisu bile palačinke.
"Oh!" uzviknu Gladija. "Sigurno ništa slično još nisi video, ali veruj mi, u pitanju je solarijanska
poslastica. Pačinke! Da bi umeo da ih pripravi kako valja, morala sam da reprogramiram svog
glavnog kuvara. Pre svega, morala sam da nabavim pravo solarijansko brašno, budući da mi sa
auroranskim vrstama ništa ne bi uspelo. Pačinke su, znaš, nadevene. U stvari, postoji na hiljade
nadeva koji se mogu staviti u njih, ali ovo što sam stavila smatram najboljim i sigurna sam da će se i
tebi dopasti. Neću ti reći o čemu je reč, osim da ima i malo kesten-pirea i meda... Ali probaj, pa mi
reci šta misliš. Možeš jesti i prstima, ali pripazi kako uzimaš zalogaje."
Ona uze jednu pačinku, ovlaš je držeći palčevima i srednjim prstima obeju šaku, a onda lagano
odgrize komadić, oblizavši jezikom polužitki nadev koji stade da curi.
Bejli ju je oponašao. Pačinka je bila čvrsta na dodir, i ne previše topla da je ne bi mogao držati.
On oprezno stavi jedan njen kraj u usta, ali istog časa ustanovi da mora snažnije da zagrize. Čvrsta
pokorica se slomi i Bejli oseti kako mu se nadev razliva po šakama.
"Previše si snažno zagrizao, i uzeo preveliko parče", objasni mu Gladija i žurno mu dodade ubrus.
"Poliži to sada. U stvari, pačinke se i ne mogu jesti a da se čovek sav ne umaže. Po pravilu, čovek ih
jede nag, pa se potom istušira."
Pomalo oklevajući, Bejli oliza nadev i na licu mu se istog časa javi rečit izraz.
"Dopada ti se, je li?" upita ga Gladija.
"Izvrsno je", složi se Bejli i nastavi da lagano otkida male zalogaje. Pačinke nisu bile suviše
slatke, i činilo se da se naprosto rastapaju pri dodiru s nepcima. Gotovo da nije ni bilo potrebno
gutati zalogaje.
Pojeo je tri pačinke, i jedino ga stid spreći da ne zatraži još. Lagano je oblizivao prste,
izbegavajući da se koristi ubrusom, kako ni najmanji delić ne bi protraćio.
"Stavi prste i šake u ispirač, Elija", reče Gladija i pokaza mu kako da to uradi. Posude s
'istopljenim maslacem', očigledno su imale potpuno drugačiju namenu.
Bejli postupi kako mu je rečeno, a potom osuši šake. Prinevši ih potom pod nos, ustanovio je da
na njima nema ni traga ikakvom mirisu.
"Osećaš li se nelagodno, Elija, zbog onoga što se dogodilo prošle noći?" upita ga ona. "Je li to
sve što osećaš?"
Šta čovek da na to kaže? pomisli Bejli.
Ipak, na kraju, on potvrdno klimnu. "Bojim se da je tako, Gladija. Razume se, to ni izdaleka nije
sve što osećam, ali jesam pometen. Razmisli i sama. Ja sam Zemljanin i ti to dobro znaš; međutim,
privremeno si tu činjenicu potisnula, i 'Zemljanin' je za tebe u ovom času samo trosložna imenica
lišena svakog značenja. Prošle noći osetila si sažaljenje prema meni zbog tegoba koje sam imao s
olujom, i ispoljila si prema meni osećanja kakva bi ispoljila prema nekom detetu, i - ispoljavajući
prema meni toplinu koja je, možda, bila pojačana i gubitkom koji si doživela - došla mi u postelju.
Ali to će te proći - iznenađuje me da se to već nije dogodilo - i tada ćeš se prisetiti da sam samo
Zemljanin, i osetićeš stid, poniženje, osetićeš se uprljanom. Zamrzećeš me zbog onoga što sam ti
učinio - a ja ne želim da me mrziš... Ne želim da me mrziš, Gladija." (Ukoliko je izgledao nesrećan
onoliko koliko se osećao, mora da je zaista izgledao nesrećno.)
Mora da je baš tako bilo, jer Gladija ispruži šaku i čvrsto steže njegovu. "Neću te mrzeti, Elija.
Zbog čega bih te mrzela? Nisi mi učinio ništa što bih ti mogla zameriti. Zapravo, ja sam nešto učinila
tebi, i do kraja života biću srećna što sam tako postupila. Pre dve godine, Elija, oslobodio si me
jednim pukim dodirom, i prošle noći ponovo si to učinio. Pre dve godine mi je bilo potrebno da
shvatim da mogu osetiti želju - a prošle noći, Elija, bilo mi je važno da shvatim da, posle Jandera,
mogu ponovo osetiti tu želju... Elija, ostani sa mnom. Bilo bi to..."
On je prekinu, krajnje ozbiljna lica. "Ali Gladija, kako? Moram se vratiti na svoj svet. Tamo me
čekaju dužnosti i obaveze, a ti ne možeš poći sa mnom. Ne bi, naprosto, mogla živeti životom kakvim
se živi na Zemlji. Umrla bi od zemaljskih boleština - ukoliko te, prethodno, ne bi dokrajčili gužve i
boravak u zatvorenom prostoru. To ti je sigurno jasno."
"Razume se, Elija, da mi je jasno", odvrati Gladija uzdahnuvši. "Ipak, sigurna sam da ne moraš
odmah da pođeš natrag."
"Možda će mi predsednik vlade, pre isteka jutra, naložiti da napustim Auroru."
"Ne, neće se to dogoditi", usprotivi se Gladija žustro. "Nećeš mu to dopustiti... A ukoliko, ipak,
do toga dođe, možemo da odemo na neki drugi svet Svemiraca. Ima ih na desetine, i možemo da
biramo. Znači li ti Zemlja toliko, da ne bi bio u stanju da živiš na nekom od svetova Svemiraca?"
"Mogao bih okolišiti, Gladija, i uveravati te da mi ni na jednom od svetova Svemiraca ne bi
dozvolili da na njemu sagradim svoj stalni dom - a ti i sama znaš da je tako. Prava istina je, međutim,
da mi Zemlja toliko mnogo znači da bih se, čak i kada bi mi neki od svetova Svemiraca dozvolio da
se na njemu nastanim, ipak na nju vratio... Čak i po cenu da te moram napustiti."
"I nikad nećeš ponovo doći na Auroru? Nikad se više nećemo videti?"
"Ukoliko bude prilike, sigurno ću doći", odgovori Bejli, iskreno želeći da tako bude. "I ne samo
jednom, već bezbroj puta, veruj mi. Ali kakvog bi imalo smisla da ti to obećam? I samoj ti je jasno
da je malo verovatno da će me ponovo pozvati ovamo. A jasno ti je i da ne mogu ponovo doći bez
poziva."
"Ne želim da poverujem u to, Elija", odvrati Gladija tihim glasom.
"Gladija, nemoj biti nesrećna", reče Bejli. "Dogodilo nam se nešto divno, ali postoji još divnih
stvari koje stoje pred tobom - mnoštvo, čitavo bogatstvo divnih stvari, iako ne i ono isto što se nama
dvoma dogodilo. Živi u iščekivanju tih drugih divnih stvari."
 Gladija je ćutala.
"Gladija", upita je Bejli sa prizvukom žurbe u glasu, "da li iko zna šta se među nama dogodilo?"
Ona ga pogleda, i izraz povređenoti minu joj licem. "Zar se toliko stidiš?"
"Razume se da se ne stidim onoga što se dogodilo. Ali to bi moglo imati neugodne posledice po
oboje. O tome bi se počelo govorkati. Zahvaljujući onoj blesavoj hipertalasnoj drami, u kojoj je na
iskrivljen način prikazan naš odnos, nas dvoje i dalje predstavljamo ljude pogodne da se nađu u
televestima... Jedan Zemljanin i jedna Solarijanka! Ukoliko postoji i najmanji nagoveštaj da se među
nama... rodila ljubav, vest o tome dopreće do Zemlje brzinom svetlosti."
Gladija izvi obrve, i lice joj poprimi gospodstven izraz. "A na Zemlji će smatrati da si se
ponizio? Jer si se upustio u polni odnos s nekim ispod svog položaja?"
"Ne, svakako da ne", odgovori Bejli s prizvukom nelagodnosti, dobro znajući da će baš takvo biti
gledište milijardi žitelja Zemlje. "Da li ti je palo na pamet da bi i moja žena mogla za to saznati?
Znaš, oženjen sam."
"Šta ako sazna? Šta onda?"
Bejli duboko udahnu vazduh. "Ne shvataš. Zemljani se razlikuju od Svemiraca. Bilo je razdoblja u
našoj istoriji kada su pojmovi o seksu bili prilično rastegljivi - bar na nekim mestima i u nekim
društvenim slojevima. Ali ovo sadašnje nije jedno od takvih vremena. Zemljani danas žive u zbijenim
skupinama, i pod takvim okolnostima neophodna je prava puritanska etika da bi porodični sistem
uopšte mogao opstati."
"Hoćeš da kažeš da svako ima samo po jednog životnog saputnika, i nikog više?"
"Ne..." odgovori Bejli. "Da budem iskren, nije baš sasvim tako. Ali itekako se vodi računa o tome
da se odstupanja od toga previše ne razglašavaju, tako da svako može... može..."
"Da se, naprosto, pretvara da mu ništa o tome nije poznato?"
"Tako je, ali u našem slučaju..."
"Sve će postati do te mere javna stvar, da se više niko neće moći pretvarati da o tome ništa ne zna
- i tvoja će se žena razgneviti i napustiti te."
"Ne, neće me napustiti, ali će biti povređena, što je još gore. A ja ću se stideti, kao i moj sin. Moj
društveni položaj će usled toga trpeti, i... Gladija, ukoliko to ne shvataš, onda, jednostavno ne
shvataš. Ipak, obećaj mi da o nama dvoma nećeš otvoreno govoriti, onako kako se to čini ovde na
Aurori." Bejli je i te kako bio svestan da je ono što je govorio moralo zvučati više nego bedno.
"Ne misliš valjda, Elija, da se poigravam tobom", odgovori Gladija zamišljeno. "Bio si dobar
prema meni, i ja ne želim da se loše ponesem prema tebi. Ipak" - ona, pri tom, nemoćno raširi ruke -
"vaši mi se običaji zaista čine besmisleni."
"Izvan svake sumnje je tako. Ipak, moram im se prikloniti - baš kao što je i s tobom bio slučaj na
Solariji."
"Da..." Lice joj se smrknu pri navali uspomena. "Oprosti mi, Elija", dodade ona. "Izvinjavam ti se,
stvarno i iskreno. Želela sam nešto što ne mogu imati, i sada se praznim na tebi."
"U redu je, Gladija."
"Ne, nije u redu. Molim te, Elija, moram ti nešto objasniti. Čini mi se da ne shvataš sasvim šta se
dogodilo prošle noći. Hoće li te još više zbuniti ako ti kažem da ja shvatam?"
Bejli se na trenutak upita kako bi se Džesi osećala i šta bi učinila da je mogla čuti ovaj razgovor.
Bilo mu je, razume se, sasvim jasno da je ovog časa njegov um trebalo da bude zabavljen susretom sa
predsednikom vlade koji mu je neposredno predstojao, a ne vlastitim bračnim dilemama. Trebalo je
da razmišlja o opasnosti koja se nadnela nad Zemlju, a ne o svojoj ženi, ali kako su stvari stajale,
ipak je mislio o Džesi.
 "Po svoj će prilici biti tako", odgovori on. "Ipak, reci šta si htela."
Gladija pomeri stolicu, ne smatrajući potrebnim da pozove nekog od svojih robota da to učini
umesto nje. Bejli je nervozno iščekivao da počne, ne ponudivši se da joj pomogne.
Gladija postavi stolicu bliže njemu, sučelice, tako da ga je, kada je sela, mogla gledati pravo u
lice. Potom ispruži svoju tanušnu ruku i stavi šaku u njegovu, i oseti kako je njegova šaka steže.
"Vidiš i sam", započe ona, "da više uopšte ne zazirem od dodira. Veoma sam daleko od onih dana
kada sam se, pa i to samo na trenutak, usudila da te dodirnem po obrazu."
"Tačno, Gladija, ali ovo sada - je li tako? - nema toliko značaja kao onaj ovlašni dodir?"
Ona potvrdno klimnu. "Ne, nema onoliki značaj, ali mi se ipak dopada. Mislim, zapravo, da je to
veliki napredak za mene. To što se tada sve u meni preokrenulo, zahvaljujući samo jednom ovlašnom
dodiru, veoma dobro pokazuje koliko sam, i koliko dugo, nenormalno živela. Sada stvari stoje mnogo
bolje. Dozvoljavaš li mi da ti kažem kako to? Ovo što sam rekla samo je uvod."
"Reci mi."
"Želela bih da smo u krevetu i da nas obavija tama. Čini mi se da bih onda mogla mnogo
slobodnije da govorim."
"Ali mi sedimo ovde, Gladija, i dan je. Ipak, nastavi."
"Da... Na Solariji, Elija, kao što ti je poznato, o stvarima seksa nije se govorilo."
"Da, poznato mi je."
"Nisam nikad doživela seksualno uzbuđenje, u pravom smislu te reči. U nekoliko navrata - samo u
nekoliko - muž mi je prišao, ali samo iz osećanja dužnosti. Ne bih mogla da ti opišem na šta je to
ličilo, ali sam sigurna da ćeš mi poverovati ako ti kažem da je, kada se samo setim, bilo gore nego da
nismo imali nikakav odnos."
"Verujem ti."
"Ali znala sam šta je pravi seksualni odnos. Čitala sam o tome. Ponekad sam o tome razgovarala
sa drugim ženama, i sve su se one pretvarale da je reč o odvratnoj dužnosti koju Solarijanci moraju
ispunjavati. One koje su, zahvaljujući pravu koje im je pripadalo, imale mogućnost da dobiju dete,
bile su naprosto oduševljene što su zauvek sa sebe skinule obavezu seksualnog odnosa."
"Jesi li im poverovala?"
"Razume se da jesam. Nikad ništa drugo nisam ni čula od njih, a ono nekoliko nesolarijanskih
izveštaja o tome koje sam imala priliku da pročitam bili su prokazani kao gruba izvitoperenost. I u to
sam poverovala. Moj suprug našao je jednom prilikom kod mene neke knjige - nazovimo ih, uslovno,
pornografskim - i smesta je naredio da se unište. Kao što ti je i samom poznato, ljude možeš navesti
da u svašta poveruju. Stoga mislim da su Solarijanke odista verovale u ono što su govorile i da su
odista mrzele seksualne odnose. U svakom slučaju, zvučale su iskreno, i ubedile su me da sa mnom
sigurno nešto užasno nije u redu, samo zato što sam ispoljavala radoznalost za te stvari - neko čudno
osećanje koje ni sama nisam umela da odgonetnem."
"U to vreme nisi koristila robote da, u tom smislu, sebi pomogneš?"
"Ne, to mi ni na pamet nije palo. Uostalom, kao ni bilo kakvu pogodnu spravicu. Povremeno bi do
mene doprla šaputanja o takvim stvarima, ali sa takvim užasavanjem - ili bar, glumljenim
užasavanjem - da ni u snu nisam pomišljala da nešto slično probam. Razume se, imala sam erotske
snove i povremeno mi se događalo nešto za šta danas, kada se toga prisetim, mislim da je bio
nagoveštaj orgazma, i to bi me uvek budilo. Razume se, nikada to nisam razumela, niti sam se
usuđivala da o tome govorim. U stvari, stidela sam se. Što je još gore, plašila sam se užitaka koje su
mi takvi snovi donosili. A onda, kao što znaš, došla sam na Auroru."
"Već si mi to rekla. Polni odnosi s Aurorancima nisu te zadovoljili."
 "Tako je. Čak sam počela da mislim da su, na kraju krajeva, Solarijanci ipak bili u pravu. Ti polni
odnosi nisu bili ni nalik na moje snove. Sve do Jandera ništa nisam shvatala. Nije polni odnos to što
imaju ovde na Aurori; pre bi se moglo reći da je posredi neka vrsta... koreografije. Svaki korak
podređen je pravilima - od pristupa, do razdvajanja. Nema tu ničeg neočekivanog, ničeg
nepredvidljivog. Na Solariji, budući da seksa nije ni bilo, ništa se nije ni davalo, ni primalo. Na
Aurori, pak, seksualni odnos bio je do te mere uhodana stvar, da se, na kraju, takođe ništa nije ni
davalo, ni primalo. Shvataš li?"
"Nisam baš siguran da shvatam, budući da nikad nisam imao polni odnos sa nekom Aurorankom,
odnosno, kad smo već kod toga, da nikad nisam bio u koži nekog Auroranca. Ipak, nema potrebe da
zalaziš u pojedinosti. Imam, iako samo maglovitu, predstavu o tome šta želiš da kažeš."
"Sve ovo te veoma zbunjuje, je li tako?"
"Ne toliko da ne bih bio u stanju da te pratim."
"A onda sam dobila Jandera i naučila kako da se njime koristim. On nije bio poput auroranskih
muškaraca. Njegov jedini cilj, njegov jedini mogući cilj, bio je da mi pruži užitak. Davao je i primao,
i po prvi put, seksualni odnos doživljavala sam onako kako ga jedino valja doživljavati. Da li to
shvataš? Možeš li zamisliti šta je značilo iznenada shvatiti da nisi lud, ili izopačen ili posuvraćen, ili
naprosto, da ne grešiš - shvatiti, konačno, da si žena i da u seksualnom odnosu imaš odgovarajućeg
partnera?"
"Čini mi se da sam u stanju da to zamislim."
"A onda, odjednom, posle samo kratkog vremena, sve to izgubiti? Mislila sam... pomišljala sam...
da je svemu kraj. Kao da sam bila osuđena na lagano umiranje. Sve je išlo u prilog tome da, tokom
brojnih narednih decenija, više nikad, ni sa kim, neću uspostaviti zadovoljavajuću seksualnu vezu.
Ali uspostaviti je uprkos svim izgledima, a onda ponovo sve izgubiti i vratiti se u ništavilo - to je ono
što mi se čini nepodnošljivim... Shvataš li, sada, koliko mi je važna bila protekla noć s tobom?"
"Ali Gladija, zbog čega baš ja? Zbog čega ne neko drugi?"
"Ne, Elija, morao si to biti ti. Došli smo po tebe i našli te, Žiskar i ja, potpuno bespomoćnog.
Istinski bespomoćnog. Nisi bio bez svesti, ali nisi bio ni u stanju da vladaš svojim telom. Morali smo
te podići, poneti i smestiti u vozilo. Bila sam prisutna kada smo te zagrejali i povratili, okupali i
osušili - sasvim bespomoćnog. Roboti su sve to obavili sa zadivljujućom pomnošću, brinuli su o tebi
i nastojali da ti se ništa ne desi - ali bez ikakvih stvarnih osećanja. S druge strane, ja sam sve to
posmatrala i osećala."
Bejli pognu glavu, grickajući usne pri pomisli na takvo javno izlaganje svoje bespomoćnosti.
Uživao je u svemu tome, tada; ali ovog časa nije mu bio nimalo prijatan osećaj da je pod takvim
okolnostima bio izložen tuđim pogledima.
"Želela sam da sve to sama obavim", nastavi Gladija. "Mrzela sam robote što su za sebe zadržali
pravo da nežno postupaju s tobom - i da daju. I razmišljajući o tome kako bih volela da sve to sama
obavim, osetila sam kako seksualna žudnja raste u meni - bilo je to nešto što nisam osetila još od
Janderove smrti... A onda mi je sinulo da je, u mom jedinom uspešnom seksualnom odnosu, ono što
sam pružala trebalo da bude i prihvaćeno. Jander mi je pružao sve što god bih poželela, ali nikad
ništa, za uzvrat, nije uzimao. Nije ni bio sposoban za tako nešto, budući da mu je jedino zadovoljstvo
bilo da meni pruži užitak. Opet, s druge strane, nikad mi nije palo na pamet da dajem, budući da sam
odrasla među robotima i znala da oni ne mogu ništa primiti.
I dok sam te posmatrala, shvatila sam da sam upoznala samo jednu stranu seksualnog odnosa, i
stoga sam očajnički poželela da upoznam i njegovu drugu stranu. Posle toga, tokom večeri, za stolom,
dok si jeo supu, stekla sam utisak da si se oporavio; ponovo si delovao snažno. Dovoljno snažno da
iziđeš u susret mojoj žudnji. I budući da sam iskusila pomenuto osećanje prema tebi dok su se starali
o tebi, nisam se više bojala što si sa Zemlje; bila sam spremna da se prepustim tvojim zagrljajima.
Želela sam to, iz sve snage. Ipak, čak i dok sam ono stajala u tvom naručju, osetila sam se ponovo kao
gubitnik. Jer sam ponovo uzimala ne dajući ništa zauzvrat.
A onda si mi rekao: 'Gladija, molim te, moram da sednem.' Oh, Elija, bila je to možda najlepša
stvar koju si mi ikad rekao!"
Bejli oseti kako ga obliva rumenilo. "Tada sam se zbog toga osećao krajnje neprijatno. Mislim,
zbog priznanja vlastite slabosti."
"Bilo je to, međutim, baš ono što mi je bilo potrebno. Gotovo sam pomahnitala od žudnje.
Naterala sam te da odeš u krevet, a onda ti se pridružila, i po prvi put u životu, ja sam bila ta koja
daje. Nisam ništa uzimala. Tako sam se oslobodila Janderovih čini; shvatila sam da, zapravo, ni on
nije bio rešenje za mene. Treba i pružati i uzimati, oboje... Elija, ostani sa mnom."
Bejli odmahnu glavom. "Gladija, čak i kada bih rascepio svoje srce nadvoje, to ne bi bilo
moguće. Ne mogu da ostanem na Aurori. Moram se vratiti na Zemlju. A ti, opet, ne možeš poći sa
mnom."
"Elija, a šta ako ipak mogu s tobom na Zemlju?"
"Zbog čega, uopšte, govoriš takve luckaste stvari? Čak i kada bi pošla, ja bih brzo ostario i uskoro
ti postao beskoristan. Kroz dvadeset, najviše trideset godina, ja ću biti starac, možda već i pokojnik,
dok se ti još decenijama nećeš ni za dlaku izmeniti."
"Ali Elija, upravo sam na to i mislila. Na Zemlji bi me zakačila neka od vaših bolesti, i ubrzo bih
i ja ostarila."
"Nemoguće je da to stvarno želiš! Pored toga, starost nije nikakva zaraza. Naprosto, veoma bi se
brzo razbolela, i umrla. Gladija, treba da nađeš nekog drugog."
"Nekog Auroranca?" Gladija prezrivo šmrknu.
"Možeš ga podučiti. Sada, kada znaš kako se i daje i prima, nauči i njega kako da to čini."
"Ako bih pokušala da ga podučim, da li bi mogao da nauči?"
"Neki među Aurorancima bi to bili u stanju. Siguran sam da bi bili u stanju. Imaš toliko vremena
na raspolaganju, i siguran sam da ćeš nekog pronaći. Eto..." (Ne, pomisli on, ne bi bilo uputno
pominjati sada Gremionisa; ipak, ukoliko joj pristupi... manje poslovno i sa više odlučnosti...)
Gladija kao da se zamislila. "Misliš li, stvarno, da bi to bilo moguće?" Potom ga ponovo pogleda
svojim sivoplavim, zamagljenim očima. "Oh, Elija, sećaš li se ičega što se dogodilo prošle noći?"
"Moram priznati", odvrati Bejli pomalo žalosno, "da se ponečeg sećam tek kao kroz izmaglicu."
"Da se zaista sećaš, ne bi želeo da me ostaviš."
"Ne želim da te ostavim tek tako, Gladija, bez ikakvog razloga. Naprosto, moram to učiniti."
"Posle svega", primeti Gladija, "delovao si tako spokojno, tako smireno. Ležala sam sklupčana
kraj tebe i slušala kako ti srce udara, najpre brzo a onda sve sporije i sporije, osim kada si se ono
naglo uspravio. Sećaš li se toga?"
Bejli se pomeri, udaljivši se malo od nje, a onda se žustro zagleda u nju. "Ne, ne sećam se. Šta
time hoćeš da kažeš? Šta sam to učinio?"
"Rekla sam ti. Odjednom si se uspravio."
"Da, ali šta još?" Srce je počelo žestoko da mu otkucava, mahnito kao onog trenutka prošle noći,
pre no što mu je došla u postelju. Tri puta mu se javilo nešto nalik na nepobitnu istinu, i dva puta mu
se to dogodilo kada je bio sasvim sam. Treći put, međutim, prošle noći, Gladija je bila pokraj njega.
Imao je, dakle, svedoka.
"Ništa više, odista", odgovori Gladija. Ja sam te samo upitala: 'Šta ti je, Elija?', ali ti nisi obratio
pažnju na moje reči. Samo si rekao: 'Najzad! Tu smo!' Nisi baš govorio razgovetno, i oči su ti
bludele. Delovao si pomalo zastrašujuće."
"Je li to sve što sam rekao, Gladija? Jesam li rekao još nešto?"
Gladija se namršti. "Ne sećam se. Ali malo potom si ponovo legao i rekao: 'Ne plaši se, Elija. Ne
plaši se. Sada si na čvrstom tlu'. I ja sam te onda blago lupnula, ti si se promeškoljio i usnuo - i
zahrkao... Nikada još nikoga nisam čula da hrče, ali na osnovu opisa, sudim da je baš to bilo u
pitanju." Očito ju je zabavljalo sećanje na to.
"Slušaj me, Gladija. Šta sam rekao? 'Najzad! Tu smo!' Ali jesam li rekao o čemu je reč?"
Gladija se ponovo namršti. "Ne... Ne sećam se... Ali čekaj... Rekao si još nešto, ali veoma tihim
glasom. Rekao si: 'On se tamo našao prvi'."
"'On se tamo našao prvi'... To sam rekao?"
"Da. Pretpostavila sam da misliš na to kako je Žiskar stigao do tebe pre onih robota; da pokušavaš
da odagnaš strah da te ne odvuku - da, naprosto, ponovo proživljavaš ono što se tokom oluje
dešavalo s tobom. Tako je! Zato sam te i lupnula i nekoliko ti puta rekla: 'Ne plaši se, Elija. Sada si
bezbedan'! Govorila sam ti to sve dok se nisi smirio."
"'On se tamo našao prvi... Stigao je prvi...' Neću to ovog puta zaboraviti. Gladija, hvala ti za
proteklu noć. I hvala ti za ovaj jutrošnji razgovor."
"Ne shvatam zbog čega je sada toliko važno spominjati da se Žiskar tamo prvi našao", primeti
Gladija. "Tako se, naprosto, dogodilo. Znaš to dobro i sam."
"Ne verujem da je reč o tome. Mora biti u pitanju nešto što mi ni samom još nije jasno, ali što mi
se javlja u stanju potpune umne opuštenosti."
"Ali u tom slučaju, od kakvog je to značaja?"
"Ni sam nisam siguran, ali ako sam to rekao, mora biti od nekakvog značaja. Preostao mi je još
samo jedan sat da dokučim šta je u pitanju." On ustade. "Moraću da krenem."
Bejli načini nekoliko koraka prema vratima, ali Gladija pohita za njim i obesi mu se oko vrata.
"Sačekaj, Elija."
Bejli je časak oklevao, a onda pognu glavu i poljubi je u usta. Nekoliko dugih trenutaka, ostali su
tako čvrsto zagrljeni.
"Hoću li te ponovo videti, Elija?"
"Ne bih mogao da ti to obećam", odgovori Bejli žalosno. "Ipak, nadam se."
On se okrenu i iziđe da potraži Denila i Žiskara, kako bi obavio poslednje pripreme za
predstojeće suočavanje.

73.
Tužno raspoloženje nije napuštalo Bejlija dok je lagano koračao preko travnjaka prema
Fastolfovoj kući.
Roboti su koračali pored njega. Denil je delovao opušteno, ali je Žiskar koji je i dalje bio pod
pritiskom izdatih naloga o koje nije mogao da se ogluši, nastavljao budno da motri okolinu.
"Denile", upita Bejli, "kako se zove taj predsednik vlade?"
"Ne bih znao da ti kažem, partneru Elija. Povremeno, kada su ga pominjali u mom prisustvu,
nazivali su ga isključivo 'predsednik'. Treba ga oslovljavati sa 'Gospodine predsedniče'."
"Zove se Rutilan Horder, gospodine", umeša se Žiskar, "ali mu se ime nikad ne pominje u
zvaničnim prilikama. Koristi se samo titula, sa ciljem da se naglasi kontinuitet vlasti. Ljudi koji drže
taj položaj drže ga, pojedinačno, samo na određeno vreme, ali izraz 'predsednik' nikada se ne menja."
"Što se sadašnjeg predsednika tiče - koliko mu je godina?"
 "Već je dosta star, gospodine. Sada mu je tri stotine trideset prva", odgovori Žiskar, kao da iznosi
neki statistički podatak.
"Da li ga zdravlje služi?"
"Nije mi poznato ništa, gospodine, što bi govorilo suprotno."
"Ima li neku posebnu, ličnu karakteristiku, sa kojom bi trebalo da budem upoznat, radi boljeg
snalaženja?"
To pitanje kao da natera Žiskara da zastane. "Teško mi je da vam na to odgovorim, gospodine",
reče on posle kraćeg premišljanja. "Ovo mu je drugi izborni rok. Smatraju ga vrlo efikasnim
predsednikom, koji se mnogo trudi i postiže veoma dobre rezultate."
"Je li plahovit? Odmeren? Voli li da se prsi? Je li strpljiv?"
"Moraćete to sami da procenite, gospodine", odgovori Žiskar.
"Partneru Elija", umeša se Denil, "predsednik se postavlja iznad svih stranaka. Položaj koji
zauzima, prema definiciji, zahteva od njega da bude prema svima obziran i pravedan."
"Siguran sam da je tako", promrmlja Bejli, "ali definicije su puka apstrakcija, baš kao i reč
'predsednik', dok su pojedinačni predsednici - ljudi sa imenom i prezimenom - stvarni, sa mozgovima
i osećanjima s kojima se valja nositi."
Bejli odmahnu glavom. Njegov vlastiti um, mogao bi se u to zakleti, bio je isto tako i te kako
stvaran. Pošto se tri puta našao nadomak nečega, i pošto mu je to 'nešto' već tri puta izmaklo, sada se
nalazio suočen sa vlastitim rečima, što ih je izgovorio u času kada mu je misao o tome minula umom.
Ipak, to mu još nije bilo od pomoći.
'Našao se tamo prvi'.
Ko se to našao prvi, na licu mesta? I kada?
Bejli na to nije imao odgovor.

74.
Fastolf je sačekao Bejlija na vratima svoje kuće. Iza njega je stajao robot koji je delovao krajnje
nerobotski uznemiren, kao da nije bio u stanju da valjano pozdravi posetioca što ga je duboko
uznemiravalo.
(Čovek naprosto nije mogao odoleti da u ponašanju robota ne traži obrasce ljudskog ponašanja.
Verovatno nije bila u pitanju nikakva uznemirenost - niti osećanje - već samo neznatno komešanje u
pozitronskim kolima proisteklo iz činjenice da mu je naloženo da pozdravi i pregleda sve posetioce,
a nije mogao da obavi tu dužnost ako prethodno ne odgurne u stranu Fastolfa, što takođe nije mogao
da učini, osim u slučaju preke potrebe. Kretnje su mu, stoga, od samog početka bile pogrešne, što je
njegovom ponašanju davalo privid uznemirenosti.)
Bejli zateče sebe kako odsutno posmatra robota, i kako uz velike poteškoće skreće pogled ka
Fastolfu. (Stalno je mislio je na robote, ni sam ne znajući zbog čega.)
"Milo mi je što vas ponovo vidim, dr Fastolfe", reče on i ispruži ruku. Posle susreta sa Gladijom,
bilo mu je teško da drži na umu da Svemirci nisu baš voljni da stupaju u fizički dodir sa jednim
Zemljaninom.
Fastolf je trenutak oklevao, a onda, pošto je uglađenost ipak prevladala nad opreznošću, prihvati
Bejlijevu ispruženu šaku, zadrža je ovlaš i nakratko u svojoj, a onda je pusti. "Meni je još milije što
vas vidim, gospodine Bejli. Veoma me je uznemirilo ono što vam se dogodilo prošle večeri. Nije to
bila neka naročito snažna oluja, ali prihvatam da se jednom Zemljaninu morala učiniti
poražavajućom."
"Znači, poznato vam je šta se dogodilo?"
 "Denil i Žiskar podneli su mi iscrpan izveštaj, sa svim pojedinostima. Istina, mnogo bih se bolje
osećao da su vas doveli ovamo, ali se njihova odluka temeljila na činjenici da je do kvara na vozilu
došlo na mestu bližem Gladijinom imanju, da ste im dali izričito naređenje, kao i da ste Denilovu
bezbednost pretpostavili svojoj vlastitoj bezbednosti. Nadam se da me nisu pogrešno obavestili?"
"Ne, nisu. Prinudio sam ih da me tamo ostave."
"Da li je to baš bilo mudro?" Fastolf povede Bejlija unutra i pokaza mu na jednu naslonjaču.
Bejli sede. "Činilo mi se najrazumnijim da tako postupim. Bili su nam za petama."
"To mi je i Žiskar rekao. Saopštio mi je, takođe..."
Bejli ga prekide. "Molim vas, dr Fastolfe. Imam veoma malo vremena i moram vam postaviti neka
pitanja."
"Samo napred, izvolite", smesta se složi Fastolf svojom neizbežnom, uobičajenom uglađenošću.
"Priča se da svoj rad na istraživanju delovanja mozga pretpostavljate svemu drugom, i da ste..."
"Molim vas, gospodine Bejli, dozvolite mi da sam završim... Dakle, da neću dozvoliti da mi se pri
tom išta ispreči, da sam više nego bezobziran, da sasvim prenebregavam pitanje moralnosti ili zla, da
me ništa neće zaustaviti, da ću pribeći svakom izgovoru - i sve to u ime svog rada."
"Baš tako."
"Ko vam je sve to rekao, gopodine Bejli?" upita Fastolf.
"Ima li to ikakvog značaja?"
"Možda i nema. Mada nije teško pogoditi. Moja kćerka Vasilija. Siguran sam u to."
"Možda", lagano odvrati Bejli. "Međutim, ono što mene zanima jeste da li je takva procena vašeg
karaktera ispravna."
Fastolf se žalosno nasmeši. "Očekujete li od mene iskren odgovor na pitanje o mom karakteru?
Optužbe kojima me zasipaju nisu sasvim neistinite. Zaista svoj rad smatram važnijim od svega
drugog, i nesumnjivo sam sklon da zarad njega sve drugo žrtvujem. Nema, takođe, nikakve sumnje da
se ne bih ni osvrnuo na uobičajeno shvatanje morala ili zla, ukoliko bi mi se ono isprečilo na putu...
Stvar je, međutim, u tome što to ne činim. Naprosto, nisam u stanju da sebe nagnam na to. A naročito
odlučno opovrgavam optužbu, ako ju je iko izneo, da sam Jandera ubio zato što bi to moglo, na bilo
koji način, dovesti do napretka u mojim istraživanjima. To, naprosto, nije istina. Nisam ubio
Jandera."
"Predložili ste mi da se podvrgnem psihičkoj sondi", primeti Bejli, "kako biste od mene dobili
neka obaveštenja koja, inače, na drugi način nisam u stanju da izvučem iz svog uma. Nije li vam,
ipak, palo na pamet da biste, podvrgavajući sebe psihičkoj sondi, mogli veoma lako dokazati svoju
nevinost?"
Fastolf zamišljeno klimnu. "Pretpostavljam da vam je Vasilija rekla da moje odbijanje da se tome
podvrgnem predstavlja nedvosmislen dokaz moje krivice. Ipak, nije tako. Podvrgavanje psihičkoj
sondi nije bezopasno, ništa manje ne zazirem od toga od vas. Ipak bih, uprkos svim svojim
strahovima, pristao da se podvrgnem ispitivanju putem sonde, kada ne bih znao da moji protivnici
upravo to najviše priželjkuju. Sporili bi i dalje da sam nevin, budući da psihička sonda nije baš do te
mere pouzdan uređaj, da može da pruži dokaze koji bi se morali smatrati bespogovornim. Međutim,
ono što bi sigurno dobili kada bi se ja podvrgao psihičkoj sondi, jesu obaveštenja o teoriji i načinu
izrade čovekolikih robota. To je ono čega oni nastoje da se domognu, i to je, upravo, ono što ne
nameravam da im dam."
"Vrlo dobro", reče Bejli. Hvala vam, dr Fastolfe."
"Nema na čemu", odvrati Fastolf. "A sada, ako mi dozvolite vratio bih se na naš malopređašnji
razgovor. Žiskar me je obavestio da su vas, pošto ste ostali sami, spopali neki neobični roboti. Bar
ste pominjali, prilično nepovezano, neke čudne robote pošto su vas našli bez svesti u oluji."
"Tačno, dr Fastolfe, neki čudni roboti zaista su me spopali. Međutim, pošlo mi je za rukom da ih
obmanem i da ih uputim natrag, ali sam, isto tako, smatrao uputnim da se udaljim od vozila, radije
nego da tamo sačekam njihov povratak. Moguće je, međutim, da mi misli baš nisu bile sasvim bistre
kada sam se na to odlučio. Žiskar smatra da je upravo to bio slučaj."
Fastolf se nasmeši. "Žiskarova gledišta često su veoma uprošćena. Imate li ikakvu predstavu o
tome čiji su to roboti mogli biti?"
Bejli se nelagodno promeškolji, ali činilo se da mu nikako ne uspeva da pronađe najugodniji
položaj. "Da li je predsednik već stigao?" upita on.
"Ne, nije, ali biće ovde kroz nekoliko trenutaka. Takođe i Amadiro, šef Instituta, s kojim ste se,
kako mi roboti rekoše, juče sreli. Nisam baš siguran da vam je to bilo pametno. Očigledno ste ga
naljutili."
"Morao sam da ga vidim, dr Fastolfe. Međutim, nisam stekao utisak da se naljutio."
"To ništa ne znači kada je Amadiro u pitanju. Zbog, kako reče, vaših kleveta i neprihvatljivog
blaćenja njegovog profesionalnog ugleda, prinudio je predsednika da se umeša."
"U kom smislu?"
"Dužnost predsednika je da upriliči sastanak zavađenih strana i da pokuša da iznađe kompromisno
rešenje. Ukoliko bi Amadiro izrazio želju da se sretne sa mnom, predsednik mu, po prirodi stvari, to
ne bi mogao odbiti, a još manje zabraniti. Morao je, dakle, upriličiti traženi sastanak, i ukoliko
Amadiro bude u stanju da podnese dovoljno dokaza protiv vas - a nije nimalo teško naći dokaze
protiv nekog Zemljanina - to bi onda moglo značiti kraj istrage."
"Možda, dr Fastolfe, imajući u vidu koliko smo ranjivi, nije ni trebalo da pozivate u pomoć jednog
Zemljanina."
"Možda, gospodine Bejli, ali eto, nisam bio u stanju da smislim ništa bolje. Ni sada mi ništa drugo
ne preostaje, te vam moram prepustiti da predsednika ubedite u ispravnost našeg stanovišta - razume
se, ukoliko to budete u stanju."
"Znači, sva odgovornost pada na mene?" upita Bejli smrknuto.
"Isključivo na vas", odvrati Fastolf ljubazno.
"Bićemo prisutni samo nas četvorica?"
"U stvari", odgovori Fastolf, "samo trojica: predsednik, Amadiro i ja. Amadiro i ja smo učesnici u
sporu, i da tako kažem, na nama je da pronađemo kompromisno rešenje. Vi ćete, gospodine Bejli,
imati ulogu četvrte strane, a i to je iznuđeno. Predsednik vam može u bilo kom trenutku naložiti da
napustite sastanak, te se, shodno tome, mogu samo nadati da ga ničim nećete izazvati."
"Nastojaću, dr Fastolfe."
"Na primer, gospodine Bejli, nemojte mu pružati ruku radi rukovanja... Nadam se da mi opraštate
zbog ovakve neotesanosti."
Prisetivši se svog malopređašnjeg postupka, Bejli oseti kako mu odjednom postaje vrućina i kako
ga, iako sa zakašnjenjem, obuzima osećanje pometenosti. "Ne brinite, neću."
"I nastojte da budete što učtiviji. Nemojte izricati nikakve gnevne optužbe. Ne iznosite nikakve
tvrdnje za koje nemate dokaze..."
"Hoćete da kažete da nikoga ne priterujem uza zid, kako se ne bi izlanuo. Amadira, na primer."
"Da, nemojte to činiti. Smatraće vas za klevetnika, a to nam samo može otežati stvar. Prema tome,
budite obazrivi. Međutim, ukoliko učtivošću zamaskirate napad, oko toga se nećemo sporiti. I
posebno pazite, nemojte govoriti dok se to od vas ne zatraži."
"Otkud to, dr Fastolfe", upita Bejli, "da ste sada tako puni obzirnih saveta, dok ranije niste našli za
shodno da me upozorite na opasnost da me proglase klevetnikom?"
"To je, zaista, moja greška", složi se Fastolf. "Činilo mi se to samo po sebi razumljivim, tako da
mi ni na pamet nije palo da bi bilo potrebno da vam na to ukažem."
"Da, po svemu sudeći ste u pravu", progunđa Bejli.
Fastolf odjednom podiže glavu. "Čujem neko vozilo napolju. Šta više, čujem i korake jednog od
svojih robota na ulaznim vratima. Pretpostavljam da su predsednik i Amadiro stigli."
"Zajedno?" upita Bejli.
"Bez sumnje. Amadiro je predložio da se nađemo kod mene, prepuštajući mi tako prednost
domaćeg terena. Na taj je način sebi omogućio da, izgovarajući se čistom učtivošću, pozove
predsednika i dobaci ga ovamo. Konačno, ionako je trebalo da se ovde nađu. Ali Amadiru je to
pružilo priliku da nekoliko minuta provede nasamo sa njim i izloži mu svoje stanovište."
"To mi baš ne deluje pošteno", primeti Bejli. "Niste li ga mogli sprečiti u tome?"
"Nisam ni želeo. Amadiro preuzima na sebe sračunat rizik. Može se, naime, desiti da kaže i nešto
što se predsedniku neće baš dopasti."
"Je li predsednik po prirodi lako razdražljiva osoba?"
"Ne, nije. Ne više nego bilo koji predsednik u petoj deceniji na visokom položaju. Pri svemu
tome, potreba da se dosledno pridržava pravila, neophodnost da nikad ne staje ni na čiju stranu, kao i
stvarna moć da presuđuje u sporu - sve to gotovo neizbežno čoveka čini razdražljivim. A ni Amadiro
baš nije uvek prepametan. Njegovo preterano osmehivanje, blistavi zubi i glumljena dobrodušnost
mogu i te kako ići na živce ukoliko onaj kome su upućeni, iz bilo kog razloga, nije u najboljem
raspoloženju... Ali gospodine Bejli, moram krenuti da ih dočekam, i da predsednika zalijem, nadam
se, sa nešto više istinskog šarma. Molim vas, ostanite ovde i ne ustajte iz te naslonjače."
Bejliju nije preostalo ništa drugo do da čeka, pomislivši, pri tom, bez ikakvog naročitog povoda,
da se na Aurori nalazi tek nešto manje od pedeset standardnih časova.
PREDSEDNIK, JOŠ JEDNOM
75.
Predsednik je bio nizak, čak iznenađujuće nizak. Amadiro ga je nadvisivao za čitavih tridesetak
centimetara.
Uprkos tome, budući da je njegov niski rast bio posledica kratkih nogu, predsednik po visini nije
zaostajao za prisutnima kada su svi posedali. Istina, bio je nešto dežmekastiji, sa snažnim grudima i
ramenima, i u sedećem položaju delovao je, čak, i krupnije od ostalih.
Glava mu je takođe bila poveća, a lice izbrazdano, sa tragovima minulih godina. Nisu to bile bore
koje na lice urezuju osmesi dobrodušne osobe. Sticao se utisak da su mu se usekle na čelo i obraze
tokom dugogodišnjeg obavljanja odgovornog posla koji mu je davao veliku moć. Kosa mu je bila
seda i proređena, a na temenu, gde su mu se ostaci kovrdža preplitali, bio je čak i ćelav.
Glas mu je potpuno odgovarao pojavi - bio je dubok i odlučan. Godine su mu, čini se, oduzele
ponešto od zvonkosti, i unele u njega prizvuk promuklosti, ali (pomisli Bejli) jednom predsedniku je
to samo još davalo na važnosti.
Fastolf ne propusti ni najmanji delić obreda ukazivanja dobrodošlice, nižući svu silu reči bez
stvarnog smisla, i na kraju ponudi goste hranom i pićem. Za sve to vreme niko se ni ne osvrnu na
tuđinca; kao da ga nisu primećivali.
Tek pošto je taj uvodni ceremonijal bio okončan i pošto su se svi smestili u naslonjače, Bejli
(kome je dodeljeno da sedi malo podalje od ostalih) bi predstavljen predsedniku.
"Dobar dan, gospodine predsedniče", reče on, ne pruživši ruku, a onda ovlaš klimnu. "Sa dr
Amadirom sam već imao prilike da se sretnem."
Amadirov osmeh ostade dobrodušan, iako je Bejlijev glas bio pomalo izazivački.
Ne pokazujući da je čuo Bejlijev pozdrav, predsedavajući položi šake na kolena, raširivši pri tom
prste. "Hajde da odmah pređemo na stvar, sa nadom da će ovaj razgovor biti i kratak i plodonosan
ukoliko je to uopšte moguće... Pre svega, predlažem da se za trenutak ne obaziremo na neprikladno -
odnosno, moguće neprikladno ponašanje jednog Zemljanina - i da smesta zađemo u suštinu stvari. Pri
tom, međutim, smatram da ne bi trebalo da se posebno bavimo ovim, mislim, preterano naduvanim
slučajem jednog robota. Namerno 'mentalno isključivanje' jednog robota stvar je kojom bi trebalo da
se bave građanski sudovi, a presuda u jednom takvom slučaju mogla bi glasiti da je reč o kršenju
imovinskog prava i sledstveno tome, bila bi izrečena kazna za podmirenje troškova; ali ništa više od
toga. Povrh svega, ukoliko bi se dokazalo da je dr Fastolf 'isključio' tog robota, Jandera Panela, ne bi
se pri tom smela smetnuti s uma činjenica da je on, ujedno, najviše i doprineo njegovom nastanku; da
je, naime, robot izrađen prema njegovim nacrtima, i da je, u trenutku kada je robot bio 'isključen', on
bio njegov vlasnik. U tom slučaju nikakva kazna ne bi dolazila u obzir, budući da je svako u
mogućnosti da sa svojom svojinom postupa kako mu je volja.
Ovde je, u stvari reč o istraživanju i naseljavanju Galaksije: da li ćemo to izvesti samo mi,
Auroranci, ili mi u saradnji sa ostalim Spoljnim svetovima, ili ćemo stvar prepustiti Zemlji. Dr
Amadiro i njegovi globalisti zalažu se za to da čitav teret na svojim plećima ponese sama Aurora; dr
Fastolf, opet, smatra da taj zadatak treba prepustiti Zemlji.
Ukoliko bismo uspeli da razrešimo ovo pitanje, u tom bi slučaju pitanje robota mogli preneti u
nadležnost građanskih sudova, dok bi ponašanje Zemljanina, po svoj prilici ostalo sporno, i u tom
slučaju bismo mu, naprosto, naložili da ode odavde.
Zato mi dozvolite da počnem pitanjem da li je dr Amadiro spreman da prihvati stanovište dr
Fastolfa, u nastojanju da dođemo do jednodušne odluke, odnosno, da li je dr Fastolf pripravan da se
saglasi sa dr Amadirom, kako bismo na isti način okončali čitavu ovu stvar."
On zastade, čekajući da se drugi oglase.
"Žao mi je, gospodine predsedniče", progovori Amadiro, "ali moram istrajati u svom stavu da
Zemljani treba da ostanu prikovani za svoju planetu i da samo Auroranci treba da pristupe daljem
naseljavaju Galaksije. Uprkos tome, bio bih spreman i na kompromis - da se, ukoliko bi to sprečilo
izbijanje razmirica među nama, i ostalim Spoljnim svetovima omogući da uzmu učešća u naseljavanju
novih svetova."
"Shvatam", primeti predsednik. "Da li ste vi, dr Fastolfe, imajući u vidu ovu izjavu, spremni da
odstupite od svog stava?"
"Čini mi se da bi se kompromis koji predlaže dr Amadiro jedva mogao smatrati kompromisom",
odgovori Fastolf. "Stoga bih, gospodine predsedniče, bio spreman da predložim nešto što mi se čini
neuporedivo dalekosežnijim kompromisom. Zbog čega, naime, istraživanje i naseljavanje novih
svetova ne bismo učinili dostupnim svim Svemircima, baš kao i samim Zemljanima? Galaksija je
dovoljno velika, i za sve ima dovoljno prostora. Bio bih spreman da prihvatim takvo rešenje."
"Očigledno", hitro dobaci Amadiro, "budući da nije reč ni o kakvom kompromisu. Preko osam
milijardi žitelja Zemlje čini više od polovine stanovništva svih Spoljnih svetova, uzetih zajedno.
Zemljani su kratkovečni, i navikli su da brzo nadoknađuju svoje gubitke. Pored toga, nedostaje im i
naše uvažavanje individualnog ljudskog života. Narojiće se širom Galaksije, množeći se poput
insekata, i ispuniće svu Galaksiju, a mi ćemo još biti na samom početku. Ponuditi Zemlji navodno
jednake mogućnosti značilo bi, naprosto, prepustiti im Galaksiju - a to se nikako ne može smatrati
jednakim uslovima. Zemljani moraju ostati vezani za Zemlju."
"Dr Fastolfe, šta imate da kažete na ovo?" upita predsednik.
Fastolf uzdahnu. "Moje je mišljenje već dobro poznato, i ne vidim razloga da ga ponavljam. Dr
Amadiro namerava da za naseljavanje upotrebi čovekolike robote koji bi nove svetove izgradili za
Aurorance, kako bi ovi potom došli na gotovo; međutim, on ne raspolaže čovekolikim robotima. Nije
u stanju da ih načini, a pored toga, čak i kada bi to bio u stanju, njegov je projekat, naprosto,
neostvarljiv. Nikakav kompromis nije moguć sve dok dr Amadiro ne prihvati polazno stanovište da i
Zemljani, u najmanju ruku, mogu učestvovati u naseljavanju novih svetova."
"To, onda, naprosto znači da nikakav kompromis nije moguć", primeti Amadiro.
Predsednik očigledno nije bio zadovoljan. "Bojim se da će jedan od vas dvojice morati da
popusti. Ne mogu dozvoliti da se, oko tako važnog pitanja, Aurora podeli na dve žučno zavađene
strane."
On se zagleda u Amadira praznim pogledom, ali mu izraz na licu nije odavao ni odobravanje ni
neodobravanje. "Nameravate da slučaj 'mentalnog isključivanja' onog robota, Jandera Panela,
iskoristite kao argument protiv Fastolfovih gledišta, je li tako?" upita on.
"Tako je", odgovori Amadiro.
"Skrećem vam pažnju da je reč o čisto emocionalnom argumentu. Nameravate da tvrdite kako je dr
Fastolf pokušao da vaša gledišta opovrgne tako što je, krivotvoreći stvari, nastojao da čovekolike
robote prikaže manje pogodnim u tu svrhu nego što to, u stvari, oni jesu."
"Upravo je to ono što on namerava da učini..."
"Kleveta!" dobaci Fastolf tihim glasom.
"Nije, ukoliko budem u stanju da to i dokažem - a jesam", odvrati Amadiro. "Moj argument možda
jeste emocionalan, ali isto tako, i delatan. Uviđate to i sami, zar ne, gospodine predsedniče? Moja će
gledišta sigurno prevladati, ali dopustiti da se to samo od sebe dogodi značilo bi stvoriti pometnju.
Predlažem vam, stoga, da ubedite dr Fastolfa da prihvati neizbežan poraz i poštedi Auroru neprijatnih
zbivanja koja bi mogla oslabiti naš položaj među Spoljnim svetovima i uzdrmati našu veru u same
sebe."
"Kako možete dokazati da je dr Fastolf uzročnik robotovog 'mentalnog isključenja'?"
"Sve vreme je sam tvrdio da je jedini on bio u stanju da to učini. I to vam je poznato."
"Jeste, poznato mi je", odvrati predsednik, "ali želeo sam da čujem kako vi to sami kažete - ne
svojim sledbenicima, niti štampi, već meni lično, privatno. Upravo ste to i učinili."
On se potom okrenu Fastolfu. "A šta vi imate na to da kažete, dr Fastolfe? Jeste li vi zaista jedini
čovek koji je mogao uništiti tog robota?"
"A da, pri tom, ne ostavim nikakve tragove fizičkog nasilja? Da, jesam, koliko mi je poznato. Ne
verujem da je dr Amadiro dovoljno dobar robotičar da bi to mogao izvesti, i naprosto sam zapanjen
da je, uprkos tome što je na čelu Robotičkog instituta i što iza sebe ima čitav tim saradnika, spreman
da prizna svoju nesposobnost - čak i javno." On se nasmeši Amadiru, ne baš bez zlobe.
Predsednik uzdahnu. "Molim vas, dr Fastolfe. Manite se sada zajedljivosti. Zaboravimo na
sarkazam i jeftinu domišljatost. Šta imate da kažete u svoju odbranu?"
"Jedino to da nisam ništa učinio Janderu. I da ne tvrdim da je to iko drugi učinio. U pitanju je
slučajnost - a do nje uvek može doći kada je reč o pozitronskim kolima. To čak ne mora predstavljati
ni izuzetak. Neka samo dr Amadiro prizna da je u pitanju bila puka slučajnost, da niko ne može biti
optužen bez dokaza, i posle toga bismo mogli pristupiti razmatranju argumenata u skladu sa njihovom
stvarnom težinom."
"Ne dolazi u obzir", odvrati Amadiro. "Izgledi da dođe do slučajnog samouništenja toliko su mali
da ih, naprosto, nema smisla uzimati u obzir - toliko mali da bi zanemariti krivicu dr Fastolfa značilo
ispoljiti najveću moguću neodgovornost. Neću odstupiti; šta više, pobediću. Gospodine predsedniče,
i samom vam je jasno da će se to dogoditi, i stoga mi se čini jedino razumnim prinuditi dr Fastolfa da
u interesu opšteg jedinstva prihvati svoj poraz."
"I to nas sada", dobaci Fastolf brzo, "dovodi do istrage koju sam tražio da sprovede gospodin
Bejli, sa Zemlje."
Ni Amadiro nije oklevao. "Bila je to odluka kojoj sam se protivio od samog početka. Možda je
Zemljanin vešt istražitelj, ali naprosto, nije upoznat sa našim načinom života i ovde nije u stanju ništa
da postigne. Odnosno, ništa osim da kleveće unaokolo i Auroru ostalim Spoljnim svetovima prikaže u
nedostojanstvenom i smešnom svetlu. Podrugljivi komentari o tome već su dobili mesta u
hipertalasnim vestima na više važnih Spoljnih svetova. Snimili smo ih i uputili vašim službenicima."
"Upoznat sam s tim", potvrdi predsednik.
"A i na samoj Aurori mogu se čuti sve rasprostranjenija gunđanja povodom toga", nastavi
Amadiro. "Bilo bi, nema sumnje, u mom sebičnom interesu da podržim dalju istragu: već je nanela
priličnu štetu Fastolfu kako među stanovništvom, tako i u samoj vladi. Što se istraga više oduži, to je
moja pobeda izvesnija; međutim, od toga štetu trpi i sama Aurora, i ja ne želim pobedu po cenu
opšteg interesa. Predlažem vam, stoga - uz puno uvažavanje - da vi, gospodine predsedniče,
obustavite tu istragu i da dr Fastolfa ubedite da već sada dobrovoljno prihvati ono što će na kraju
morati da prihvati - po znatno višoj ceni."
"Prihvatam da davanje saglasnosti dr Fastolfu da se sprovede istraga možda nije bio najmudriji
korak. Rekoh: 'možda'. I zaista sam u iskušenju da naredim da se ona obustavi. Uprkos tome,
Zemljanin je..." Po prvi put, tek sada, on stavi do znanja da je svestan Bejlijevog prisustva. "
Zemljanin je ovde na Aurori već izvesno vreme, i..."
On zastade, kao da želi da pruži Fastolfu priliku da to potvrdi, i ovaj pohita da je iskoristi. "Danas
je, gospodine predsedniče, treći dan njegove istrage."
 "U tom slučaju", reče predsednik, "pre no što izdam nalog da se ona obustavi, čini mi se da bi bilo
pošteno da ga priupitamo da li je do ovog časa došao do ikakvog značajnijeg saznanja."
On ponovo zastade. Fastolf uputi brz pogled prema Bejliju i gotovo neprimetno mu klimnu.
"Ne bih želeo, gospodine predsedniče", oglasi se Bejli tiho, "da nepozvan, neupitan, iznosim
ikakva svoja zapažanja. Mogu li smatrati da ste to od mene zatražili?"
Predsednik se namršti. "Očekujem od gospodina Bejlija da nam saopšti da li je, tokom dosadašnje
istrage, došao do ikakvih značajnijih saznanja", reče on ni ne pogledavši Zemljanina.
Bejli duboko udahnu vazduh. Počinjalo je.

76.
"Gospodine predsedniče", započe on, "juče po podne vodio sam razgovor sa dr Amadirom koji se
pokazao veoma predusretljivim i uslužnim. Kada smo moji saradnici i ja krenuli..."
"Vaši saradnici?" prekide ga predsednik.
"Gospodine predsedniče, sve vreme tokom istrage sa mnom su bila i dva robota", objasni Bejli.
"Roboti koji pripadaju dr Fastolfu?" upade Amadiro. "Postavljam ovo pitanje samo zato da bi se
to zapisnički konstatovalo."
"Tako je, potvrđujem radi zapisnika, roboti zaista pripadaju dr Fastolfu", prihvati Bejli. "Jedan od
njih je čovekoliki robot Denil Olivav, a drugi Žiskar Reventlov, nečovekoliki robot starije izrade."
"Hvala vam", reče predsednik. "Nastavite."
"Kada smo napustili područje Instituta, ustanovili smo da je naše vozilo sabotirano."
"Sabotirano?" zabezeknu se predsednik. "A ko je to učinio?"
"To nam nije poznato, ali ipak, sabotirano je na području Instituta. Kako smo tamo boravili po
pozivu, osoblju Instituta bilo je poznato da ćemo biti tamo. Pored toga, malo je verovatno da bi se iko
mogao naći na području Instituta bez poziva ili znanja tamošnjeg osoblja. Ukoliko je tako nešto
uopšte zamislivo, bilo bi neizbežno zaključiti da je kvar izazvao neko od osoblja Instituta, što bi,
opet, bilo samo po sebi nezamislivo - osim ukoliko do toga nije došlo po nalogu samog dr Amadira,
što je takođe nezamislivo."
"Nešto mnogo govorite o onome što vam se čini nezamislivim", primeti Amadiro. "Da li je vozilo
posle toga pregledao neki iskusan majstor, kako bi se ustanovilo da je na njemu zaista bio namerno
izazvan kvar? Ne čini li vam se da bi to bio prirodan postupak?"
"Nismo to učinili, gospodine", odvrati Bejli, "ali Žiskar je iskusan vozač i često je upravljao
upravo tim vozilom, a on smatra da je na vozilu namerno izazvan kvar."
"Žiskar, kao što nam je poznato", upade Amadiro, "pripada osoblju dr Fastolfa, i od njega
svakodnevno prima naloge."
"Nameravate li da kažete..." zausti Fastolf.
"Ništa ja ne nameravam da kažem!" Amadiro podiže ruke, glumeći nevinašce. "Samo sam
utvrđivao činjenice - radi zapisnika."
Predsednik se promeškolji. "Gospodine Bejli, sa Zemlje, molim vas nastavite."
"Kada smo, usled kvara, bili prinuđeni da zaustavimo vozilo, pojavili su se naši pratioci."
"Pratioci?" upita predsednik.
"Da, roboti koji su nas sve vreme u stopu pratili. Dakle, stigli su do vozila, ali moja dva robota
već su bila otišla."
"Trenutak", ponovo se umeša Amadiro. "U kakvom ste se stanju, gospodine Bejli, tada nalazili?"
"Ne baš sjajnom."
"Niste se najbolje osećali? Vi ste Zemljanin i navikli ste isključivo na život u zatvorenim
sredinama svojih Gradova. Na otvorenom se nimalo dobro ne osećate. Je li tako, gospodine Bejli?"
upita Amadiro.
"Tako je, gospodine."
"Prošle večeri izbila je snažna oluja - siguran sam da se i gospodin predsednik toga seća. Ne bi li
bilo tačnije reći da se uopšte niste osećali dobro? Bili ste na ivici gubitka svesti, ako vam nije pretilo
i nešto gore?"
"Da, nimalo se nisam dobro osećao", priznade Bejli, s blagim ustezanjem.
"Kako se onda moglo dogoditi da vas vaši roboti tek tako ostave, samog?" upita predsednik oštrim
glasom. "Nije li, s obzirom na vaše stanje, trebalo da ostanu sa vama?"
"Ja sam im naredio da se udalje, gospodine predsedniče."
"Zbog čega?"
"Mislio sam da je to najbolje rešenje", odgovori Bejli, "i odmah ću vam objasniti i zbog čega -
ukoliko mi dozvolite da nastavim."
"Nastavite."
"Oni roboti su nam zaista sve vreme bili za petama, jer su na lice mesta stigli nekoliko časaka
pošto su se moji roboti udaljili. Naši pratioci upitali su me gde su moji roboti, i ja sam im odgovorio
da sam ih poslao nazad. Tek potom su me upitali da li se dobro osećam. Odgovorio sam im da se
osećam sasvim dobro, i oni su se onda udaljili, nastavivši potragu za mojim robotima."
"Potragu za Denilom i Žiskarom?" upita predsednik.
"Tako je, gospodine predsedniče. Bilo mi je jasno da imaju izričito naređenje da pronađu tu
dvojicu robota."
"Kako to mislite, bilo vam je jasno?"
"Uprkos tome što mi, očigledno, nije bilo dobro, prvo su se raspitali o odsutnim robotima, a tek su
potom ispoljili zainteresovanost za moje stanje. Zatim su me, uprkos očiglednoj slabosti u kojoj su
me zatekli, ostavili i pošli u potragu za Denilom i Žiskarom. Mora da im je bio izdat više nego izričit
nalog da pronađu dvojicu robota - jer bi inače bilo nezamislivo da tek tako ostave jedno očigledno
iznemoglo ljudsko biće. Činjenica je, međutim, da sam pretpostavio da su krenuli u potragu za mojim
robotima, i upravo zbog toga sam ih poslao nazad. Smatrao sam izuzetno važnim da ne dozvolim da
padnu u neovlašćene ruke."
"Gospodine predsedničke", upita Amadiro, "dozvoljavate li mi da u vezi s ovim postavim
nekoliko pitanja gospodinu Bejliju, kako bih što potpunije prikazao svu bezvrednost njegovih
tvrdnji?"
"Izvolite."
"Gospodine Bejli", nastavi Amadiro, "pošto su vas vaši roboti napustili, ostali ste potpuno sami,
je li tako?"
"Tako je, gospodine."
"Sledstveno tome, ne raspolažete nikakvim pouzdanim dokazima o onome što se zbilo? Niste imali
pri sebi nikakvu spravu za snimanje razgovora?"
"Odgovor je 'ne' na oba vaša pitanja."
"I osećali ste se veoma loše?"
"Tako je, gospodine."
"Bili ste rastrojeni? Bilo vam je suviše loše da biste se mogli svega jasno sećati?"
"Ne, gospodine. Svega se veoma dobro sećam."
"Pretpostavljam da ste uvereni da je tako, ali je, isto tako, moguće da ste bili u groznici i da vam
se sve to samo priviđalo. S obzirom na okolnosti, opravdano bi bilo posumnjati da su roboti rekli
ono što kažete da su rekli - čak i da su se uopšte pojavili."
"Slažem se s tim", primeti predsednik zamišljeno. "Gospodine Bejli, sa Zemlje, pretpostavimo da
je to čega se sećate - ili verujete da se sećate - u osnovi ili u celosti tačno. Međutim, kakvo je vaše
tumačenje zbivanja koja ste nam upravo opisali?"
"Teško mi je, gospodine predsedniče, da vam kažem šta o tome mislim", odgovori Bejli.
"Zazirem, naime, od toga jer bi se moje reči mogle protumačiti kao klevetanje velepoštovanog dr
Amadira."
"Budući da govorite na moj zahtev, i da ono što kažete neće izići izvan ove prostorije..."
Predsednik se za trenutak obazre oko sebe; međutim, u udubljenjima nije bilo nijednog robota.
"Dakle, budući da je tako, ne može biti govora o klevetanju, osim, razume se, ukoliko u vašim rečima
ne uočim prizvuke zlobe."
"U tom slučaju, gospodine predsedniče", nastavi Bejli, "biću otvoren: pomislio sam da me je dr
Amadiro svesno zadržavao, razgovarajući sa mnom znatno podrobnije no što je to možda bilo
neophodno, kako bi obezbedio dovoljno vremena da se na našem vozilu izazove kvar. Nastavio je da
me zadržava čekajući da izbije oluja, kako bi se dodatno obezbedio da ću tokom vožnje dospeti u
jadno stanje. Kao što mi je i sam u nekoliko navrata napomenuo, dobro je upoznat sa načinom života
na Zemlji, tako da mu nije bilo teško da predvidi šta bi mi se moglo dogoditi pri suočavanju s
olujom. Rekao bih, takođe, da je planirao da za nama uputi svoje robote koji je trebalo da nas
sustignu pošto se usled kvara zaustavimo i da nas vrate na područje Instituta - pod izgovorom da mi je
potrebna pomoć zbog stanja u kome sam se nalazio, ali u stvari, da bi se dočepao dvojice robota dr
Fastolfa."
Amadiro se uzdržano nasmeja. "Ali kakvog bih razloga imao da sve to učinim? Vidite i sami,
gospodine predsedniče, da su u pitanju gole pretpostavke koje izrastaju jedna iz druge... i koje bi
svaki sud na Aurori proglasio klevetama."
"Da li bi gospodin Bejli, sa Zemlje, mogao nečim da potkrepi svoje pretpostavke?" upita
predsednik oštrim glasom.
"Do svega što sam izneo došao sam logičkim razmišljanjem", odgovori Bejli.
Predsednik ustade, istog časa poprilično izgubivši na visini, jer je dok je stajao bio jedva nešto
viši nego dok je sedeo. "Dozvolite mi da se malo prošetam, kako bih mogao razmisliti o onome što
sam do sada čuo. Odmah ću se vratiti." I on se uputi ka ličnim prostorijama.
Fastolf se naže prema Bejliju, a i Bejli učini isto. (Amadiro ih na čas ravnodušno pogleda, kao da
ga se gotovo uopšte ne tiče šta bi njih dvojica mogla reći jedan drugom).
"Imate li nešto bolje što biste mogli reći?" prošaputa Fastolf.
"Mislim da imam, ali se pitam da li ću dobiti priliku da to i kažem. Ne čini mi se baš da mi je
predsednik naročito sklon."
"I nije. Sve do sada samo ste pogoršavali stvari, i ne bih se iznenadio ukoliko nam, kada se vrati,
objavi da se istraga prekida."
Bejli, međutim, samo odmahnu glavom i zagleda se u cipele.

77.
Bejli je još zurio u cipele kada se predsednik vratio i ponovo seo, uputivši, posle toga, ozbiljan i
mrgodan pogled put Zemljanina.
"Gospodine Bejli, sa Zemlje?" obrati mu se on.
"Da, gospodine predsedniče?"
"Mislim da samo traćite moje vreme... Ipak, ne bih želeo da se kaže da nisam pružio mogućnost
obema stranama da se do kraja izjasne - čak i kada bih to smatrao gubljenjem vremena. Možete li mi
predočiti neki motiv koji bi naveo dr Amadira da postupi onako kako ga optužujete da je postupio?"
"Gospodine predsedniče", odgovori Bejli, glasom u kome se dao naslutiti prizvuk beznađa,
"smatram da zaista postoji motiv - i to veoma jak motiv. Taj se motiv temelji na činjenici da će se
plan dr Amadira o naseljavanju Galaksije naprosto rasplinuti - ukoliko njemu i njegovom Institutu ne
pođe za rukom da naprave čovekolike robote. Do sada nije u tome imao nikakvog uspeha, i po svoj
prilici neće mu to ni u skorijoj budućnosti poći za rukom. Upitajte ga, stoga, da li bi dozvolio da
njegov Institut poseti vladina komisija koja bi ispitala da li je u pogledu stvaranja uspešnih
čovekolikih robota načinjen ikakav napredak. Ukoliko ispolji spremnost da pokaže kako se uspešni
čovekoliki roboti već proizvode, ili možda, da prikaže nacrte za njihovu izradu - ili čak, da pruži
dokaze o postojanju teorijskih rešenja - i ukoliko ispolji spremnost da sa tim upozna vladinu
komisiju, uzdržaću se od svake dalje reči i priznati da me moja istraga nije ni do čega dovela." Bejli
zastade, zadržavši dah.
Predsednik uputi pogled prema Amadiru, na čijem licu više nije bilo ni traga od osmeha.
"Priznajem da u ovom trenutku nemamo u izgledu izradu nikakvog čovekolikog robota."
"U tom ću slučaju nastaviti", reče Bejli, povrativši dah uz zvuk pomalo nalik na krkljanje.
"Razume se, ukoliko bi se obratio dr Fastolfu, dr Amadiro bi bio u mogućnosti da pribavi sva
obaveštenja koja su mu potrebna za njegov projekat; međutim, dr Fastolf nije spreman da u tome s
njim sarađuje."
"Ne, nisam", promrmlja Fastolf. "Ni pod kakvim okolnostima."
"Međutim, gospodine predsedniče", nastavi Bejli, "dr Fastolf nije jedina osoba koja raspolaže
tajnom nacrta i izrade čovekolikih robota."
"Nije?" upita predsednik. "A ko bi još mogao njome raspolagati? Imam utisak, gospodine Bejli, da
je i samog dr Fastolfa zaprepastila vaša izjava." (Prvi put nije dodao i ono obavezno: 'sa Zemlje'.)
"Zaista sam zaprepašćen", spremno se složi Fastolf. "Koliko znam, jedino ja njome raspolažem.
Zaista ne znam šta je gospodin Bejli mislio time da kaže."
"Bojim se da ni sam gospodin Bejli to ne zna", primeti Amadiro, prezrivo napućivši usne.
Bejli je imao osećaj da je opkoljen sa svih strana. On pređe pogledom od jednog do drugog i istog
časa, zaključi da niko od njih - baš nijedan od njih - nije na njegovoj strani.
"Zar vam se ne čini da bi njome morao raspolagati i svaki čovekoliki robot?" nastavi Bejli. "Ne,
možda, svesno, ne tako da bi mogao pružiti precizna obaveštenja - ali ne čini li vam se da bi
obaveštenja morala biti pohranjena u njemu? Ukoliko bi se nekom čovekolikom robotu postavila
prava pitanja, iz njegovih bi se odgovora moglo naslutiti na koji je način zamišljen i uobličen. Na
kraju bi, uz dovoljno raspoloživog vremena, i zahvaljujući ispravno postavljenim pitanjima, jedan
čovekoliki robot pružio dovoljno obaveštenja na temelju kojih bi se moglo pristupiti izradi drugih
čovekolikih robota... Ukratko, ustrojstvo nijedne mašine ne bi se moglo održati u tajnosti, ukoliko bi
postojala mogućnost da se sama ta mašina podrobno prouči."
Fastolf je bio više nego iznenađen. "Shvatam na šta ciljate, gospodine Bejli, i moram reći da ste
potpuno u pravu. Nikada mi to nije palo na pamet."
"Uz najveće poštovanje, dr Fastolfe", nastavi Bejli, "moram primetiti da, kao i svi Auroranci,
ispoljavate neobičnu meru ličnog ponosa. Naprosto ste ushićeni činjenicom da ste najbolji robotičar,
jedini robotičar koji je u stanju da napravi čovekolikog robota - i usled toga ste jednostavno slepi za
sve drugo."
Predsednik dopusti sebi da se blago nasmeši. "Zaskočio vas je, dr Fastolfe. Sve vreme se pitam
zbog čega toliko uporno tvrdite da ste jedini koji zna kako se mogao uništiti Jander, uprkos činjenici
da vam to ozbiljno podriva politički položaj. Sada mi je jasno da biste vi radije prihvatili politički
gubitak, nego osporavanje svoje jedinstvenosti."
Fastolf se vidno uznemiri.
Što se Amadira tiče, on se samo namršti. "Ima li to ikakve veze sa pitanjem koje razmatramo?"
upita on.
"Razume se da ima", odvrati Bejli, osećajući kako mu samopouzdanje raste. "Niste u mogućnosti
da od dr Fastolfa, neposredno, izvučete nikakvo obaveštenje. Ne možete naložiti svojim robotima da
mu nanesu zlo - na primer, da ga mučenjem prinude da vam oda svoju tajnu. Ne možete ni lično
nasrnuti na njega, budući da ga štiti njegovo osoblje. Možete se, međutim, uz pomoć svojih robota
dokopati njegovog čovekolikog robota, u trenutku kada je neko ljudsko biće preslabo da preduzme
potrebne mere da vas u tome spreči. Sve što se juče popodne događalo predstavljalo je na brzinu
smišljen plan da se dočepate Denila. Shvatili ste da vam se takva prilika pruža onog trenutka kada
sam zatražio da se s vama susretnem u Institutu. Da nisam uklonio svoje robote, i da nisam bio još
toliko priseban da vaše robote pošaljem u pogrešnom pravcu - dočepali biste ga se. Podrobno
proučivši Denilovo ponašanje i njegove odgovore, mogli ste otkriti i tajnu izrade čovekolikih
robota."
"Gospodine predsedniče, najodlučnije protestvujem", pobuni se Amadiro. "U životu nisam čuo
goru klevetu. I to zasnovanu na uobraženjima jednog bolesnog uma. Nije nam poznato - i po svoj
prilici, nikada to nećemo pouzdano saznati - da li je u pitanju bila sabotaža; ako i jeste, ko je to
učinio; da li su roboti zaista pratili vozilo i zaista razgovarali sa gospodinom Bejlijem. Sve što je do
sada uspeo da uradi bilo je da nagomila zaključke zasnovane na sumnjivim svedočenjima o
zbivanjima čiji je on bio jedini svedok - i to u trenutku kada je bio sav izbezumljen od straha i možda
žrtva priviđenja. Ništa se od svega toga ne bi se ni trenutak održalo u sudnici."
"Ovo, međutim, nije sudnica, dr Amadiro", primeti predsednik, "i moja je dužnost da saslušam sve
što bi moglo biti od važnosti za pitanje o kojem raspravljamo."
"Nije reč o tome, gospodine predsedniče, već o činjenici da pred sobom imamo nešto toliko
slabašno, poput paukove mreže."
"Ipak, čini mi se, ne baš toliko slabašno. Nemam utisak da bilo šta što je gospodin Bejli rekao
zvuči nelogično. Ukoliko prihvatimo da je istina ono što je doživeo, u tom slučaju njegovi zaključci
imaju smisla. Poričete li sve to, dr Amadiro? Kvar na vozilu, gonjenje, nastojanje da se domognete
čovekolikog robota?"
"Razume se! Od prvog do poslednjeg slova! Ništa od svega toga nije istina!" uzviknu Amadiro.
Osmeh mu je već odavno nestao s lica. "Zemljanin raspolaže snimkom čitavog našeg razgovora, i
nema sumnje da će nastojati da posebno naglasi kako sam ga namerno zadržavao beskrajnim pričama,
kako sam ga pozvao da obiđe Institut, da večera sa mnom - ali, sve bi se to moglo protumačiti i kao
moje nastojanje da budem ljubazan i gostoljubiv. Možda su me, pri tom, donekle zavele moje
simpatije prema Zemljanima, i to je sve. Poričem sve njegove tvrdnje, i smatram da ništa od onoga
što je rekao nema veću težinu od mog opovrgavanja. Moj ugled baš nije tako mali da bi jedna puka
spekulacija mogla bilo koga uveriti da sam takav nitkov kakvim želi da me predstavi ovaj
Zemljanin."
Predsednik se zamišljeno počeša po bradi. "Svakako, nisam spreman da vas optužim na temelju
onog što je Zemljanin do sada rekao... Gospodine Bejli, ukoliko je to sve što ste imali da kažete...
mislim da je zanimljivo, ali nedovoljno. Postoji li još nešto suštinsko što biste mogli reći?
Upozoravam vas, ukoliko ne postoji, da sam na ovaj razgovor utrošio sve vreme koje mi je stajalo na
raspolaganju."
 78.
"Postoji, gospodine predsedniče, samo još jedna stvar koju bih hteo da pokrenem", odgovori
Bejli. "Pretpostavljam da ste čuli za Gladiju Delmar - ili Gladiju Solarijanku. Ona sebe naprosto
naziva Gladija."
"Jesam, gospodine Bejli", priznade predsednik, sa blagom mrzovoljom u glasu. "Čuo sam za nju.
Gledao sam i onu hipertalasnu dramu u kojoj ste vas dvoje imali tako istaknute uloge."
"Tokom više meseci održavala je vezu sa onim robotom, Janderom Panelom. U stvari, pred kraj,
postao joj je i suprug."
Predsednik je do tada krajnje neblagonaklono gledao u Bejlija, a sada njegov pogled postade
nekako prazan. "Njen - šta?"
"Suprug, gospodine predsedniče."
Fastolf koji je napola ustao, ponovo sede, duboko pometen.
"To je protivzakonito", odvrati grubo predsednik. "Što je još gore, i smešno. Nije mogla začeti s
jednim robotom. Nisu mogli imati dece. Za sklapanje braka nikada se ne daje saglasnost bez
prethodnog ispoljavanja spremnosti da se, uz izričitu dozvolu, ima porod. Rekao bih da bi čak i jedan
Zemljanin to morao znati."
"Svestan sam toga, gospodine predsedniče", odvrati Bejli odmereno. "Siguran sam da je i Gladija
bila svesna toga. Međutim, ona reč 'suprug' nije upotrebljavala u zakonskom, već u emocionalnom
smislu. Naprosto, smatrala je da je Jander za nju najbliži predstavi supruga. Njena osećanja prema
njemu bila su osećanja supruge prema suprugu."
Predsednik se okrete prema Fastolfu. "Da li ste znali za to, dr Fastolfe? Taj robot je pripadao
vama."
Fastolf je bio vidljivo pometen. "Poznato mi je da je bila veoma vezana za njega", odgovori on.
"Podozrevao sam, čak, i da ga je koristila u seksualnom smislu. Međutim, pojma nisam imao o svoj
toj nezakonitoj šaradi - dok mi gospodin Bejli nije to otkrio."
"Ona je poreklom Solarijanka", napomenu Bejli, "i njeno shvatanje 'supruga' razlikuje se od
auroranskog."
"Očigledno", promrmlja predsednik.
"Ipak, gospodine predsedniče, imala je dovoljno smisla za realnost da bi to držala u tajnosti.
Nikada tu šaradu, kako je naziva dr Fastolf, nije poverila nijednom žitelju Aurore. Sama mi je to
priznala prekjuče, zato što joj je stalo da razrešim zagonetku vezanu za nekoga do koga joj je bilo
toliko stalo. Ipak, pretpostavljam da tu reč ne bi upotrebila da joj nije bilo poznato da sam Zemljanin,
i da ću to shvatiti na njen, a ne na auroranski način."
"U redu", složi se predsednik. "Priznajem da je imala bar malo zdravog razuma - za jednu
Solarijanku. Je li to ono pitanje koje ste želeli da pokrenete?"
"Jeste, gospodine predsedniče."
"U tom slučaju, moram vam reći da ga smatram potpuno nevažim, i bez ikakve težine u našem
odlučivanju."
"Gospodine predsedniče, postoji još jedno pitanje koje bih morao postaviti. Samo još jedno
pitanje - samo nekoliko reči, pa smo, što se mene tiče, završili."
Predsednik je za trenutak oklevao. "Slažem se. Još jedno, poslednje pitanje."
"Hvala vam, gospodine predsedniče." Želeo je da odmah grune s pitanjem, ali se uzdrža. Nije,
čak, ni glas podigao. Ni prst pomerio. Sve je zavisilo od tih nekoliko reči. Sve je pripremio za to
pitanje, ali setivši se Fastolfovog upozorenja, pokušao je da pitanje izgovori onako uzgred. "Kako to
da je dr Amadiro znao da je Jander bio Gladijin suprug?"
"Šta? Predsednik pobele i kosmate obrve iznenađeno mu se izviše. "Ko kaže da je on bilo šta o
tome znao?"
Pošto mu je pitanje bilo direktno upućeno, Bejli je smatrao da slobodno može da produži.
"Upitajte njega, gospodine predsedniče."
I on jedva primetno pokaza glavom prema Amadiru koji ustade iz naslonjače i užasnuto se zagleda
u Bejlija.

79.
"Upitajte njega, gospodine predsedniče", ponovi Bejli krajnje odmerenim glasom, nastojeći da ne
skrene pažnju s Amadira. "Čini se da je veoma uzrujan."
"O čemu je reč, dr Amadiro?" upita predsednik. "Da li ste išta znali o tome da je taj robot,
navodno, bio suprug te Solarijanke?"
Amadiro stade da muca, zastade, za trenutak čvrsto stisnu usne, a onda ponovo zausti da nešto
kaže. Bledilo koje mu se razlilo licem u međuvremenu se povuklo pred crvenim pečatima.
"Gospodine predsedniče", odgovori on, "više sam nego iznenađen ovom besmislenom optužbom.
Nemam pojma o čemu je reč."
"Dozvoljavate li mi da objasnim, gospodine predsedniče?" upita Bejli. "Najkraće moguće?" (Da
li će ga prekinuti?)
"Bilo bi dobro da to učinite", odgovori predsednik namrgođeno. "Ukoliko raspolažete ikakvim
objašnjenjem, bio bih veoma rad da ga čujem."
"Gospodine predsedniče..." započe Bejli. "Juče po podne razgovarao sam sa dr Amadirom.
Budući da je imao nameru da me zadrži do nailaska oluje, bio je više nego pričljiv i po svemu
sudeći, pomalo neoprezan. Pominjući Gladiju, onako usput, pomenuo je i robota, Jandera Panela, kao
njenog supruga. Veoma me zanima otkud mu je to bilo poznato."
"Je li to tačno, dr Amadiro?" upita predsednik.
Amadiro je i dalje stajao, nalik na optuženika suočenog sa sudijom. "Bilo to tačno ili ne, smatram
da nema nikakve veze s pitanjem koje razmatramo."
"Možda i nema", odvrati predsednik, "ali ipak, zapanjilo me je vaše ponašanje kada je gospodin
Bejli postavio to pitanje. Sve mi se čini da u tome ima nečeg i da i gospodin Bejli i vi to dobro znate,
dok meni to, nekako, još izmiče. Sledstveno tome, želeo bih da i ja u sve budem upućen. Dakle, jeste
li ili niste znali za taj nemoguć odnos između Jandera i te Solarijanke?"
"Otkud sam to mogao znati?" odgovori Amadiro pomalo krkljavim glasom.
"To nije nikakav odgovor", primeti predsednik. "Služite se dvosmislicama. Odgovarate pitanjem,
dok ja od vas tražim da mi pružite izričit odgovor. Da pokušamo ponovo. Jeste li, ili niste, rekli ono
što vam se pripisuje da ste rekli?"
"Pre no što odgovori", upade Bejli, osećajući se sada sigurnije, budući da je predsednik zašao na
tle morala, "smatram da će s moje strane biti pošteno da podsetim dr Amadira da je Žiskar, robot koji
je prisustvovao našem razgovoru, u stanju, ukoliko to od njega bude zatraženo, da od reči do reči
ponovi čitav naš razgovor, verno prenoseći i njegovu sadržinu i ton. Ukratko, postoji snimak
razgovora."
Amadira spopade bes. "Gospodine predsedniče, tog robota, Žiskara, zamislio je, načinio i
programirao dr Fastolf koji ne samo što za sebe tvrdi da je najveći živi robotičar, već i priznaje da
mi je protivnik. Možemo li se pouzdati u snimak koji bi nam jedan takav robot stavio na
raspolaganje?"
 "Možda bi, gospodine predsedniče", primeti Bejli, "bilo dobro da preslušate snimak, i da onda
sami o tome donesete odluku."
"Možda bi to, zaista, bilo dobro", složi se predsednik. "Ja nisam ovde, dr Amadiro, da prihvatam
tuđe odluke. Ali ostavimo to za trenutak po strani. Bez obzira, dakle, šta će nam snimak reći, želite li,
dr Amadiro, da za zapisnik izjavite da vam nije bilo poznato da je ta Solarijanka smatrala tog robota
svojim suprugom, i da ga vi lično nikada u tom smislu niste spominjali? Molim vas, imajte pri tom na
umu (što bi, budući da ste obojica članovi vlade, trebalo da bude slučaj) da se čitav ovaj naš
razgovor, iako se vodi bez prisustva robota, snima ovom mojom spravicom." On se pri tom blago
potapša po maloj izbočini na jednom od džepova na svojim prsima. "Dakle, dr Amadiro, budite
sasvim određeni. Da ili ne?"
"Gospodine predsedniče", odgovori Amadiro s prizvukom očajanja u glasu, "zaista se,
najiskrenije govoreći, ne sećam šta sam sve rekao u jednom neobaveznom razgovoru. Ukoliko i jesam
to pomenuo - a ne priznajem da jesam - moguće je da je to bilo tokom nekog drugog neobaveznog
razgovora, tokom koga je neko pomenuo kako se Gladija prema svom robotu ponaša s toliko
zaljubljenosti, kao da joj je suprug."
"A s kim ste vodili taj drugi, neobavezni razgovor?" upita predsednik. "I ko vam je to pomenuo?"
"Trenutno, ne bih mogao da se setim."
"Gospodine predsedniče, ukoliko bi dr Amadiro bio ljubazan da navede osobe koje su mu to
mogle reći, ne bi bilo nikakvih teškoća da ih saslušamo i ustanovimo koja je od njih to zaista i rekla."
"Nadam se, gospodine predsedniče", primeti Amadiro, "da ćete imati u vidu kakve bi posledice,
ukoliko se išta slično učini, to imalo po moral Instituta."
"Nadam se, dr Amadiro", odvrati predsednik, "da ćete i vi to imati u vidu, i da ćete nam pružiti
neki bolji odgovor na naše pitanje, kako ne bismo morali pristupati krajnjim merama."
"Trenutak, gospodine predsedniče", ponovo se umeša Bejli, što je više udvorički bio u stanju.
"Ostaje nam još jedno pitanje."
"Opet? Još jedno?" Predsednik uputi Bejliju pogled koji je izražavao suštu nenaklonost. "O čemu
je sad reč?"
"Zbog čega se dr Amadiro tako žestoko protivi da prizna da mu je bila poznata vrsta odnosa
između Gladije i Jandera? On tvrdi da taj odnos nije ni od kakve važnosti. U tom slučaju, zbog čega
naprosto ne potvrdi da je za taj odnos znao, pa da svršimo s tim? Ja, međutim, tvrdim da to jeste od
važnosti, i da je dr Amadiru dobro poznato da bi njegovo priznanje moglo biti iskorišćeno kao dokaz
njegovog zločinačkog delovanja."
"Najodlučnije protestvujem zbog upotrebljenog izraza", grmnu Amadiro, "i zahtevam izvinjenje!"
Fastolf se jedva vidljivo nasmeši, dok Bejli mrgodno skupi usne. Konačno mu je pošlo za rukom
da Amadira satera u ugao.
Predsednikovo lice preli preteće rumenilo. "Zahtevate?" upita on plahovito. "Vi to nešto
zahtevate? A kome to upućujete svoj zahtev? Ja sam predsednik. Ovde sam da saslušam sva mišljenja
pre nego što donesem odluku o tome šta ću preporučiti kao najbolje rešenje. Morate mi omogućiti da
čujem kako Zemljanin tumači vaše ponašanje. Ukoliko vas bude klevetao, budite sigurni da će zbog
toga biti kažnjen, i isto tako, možete biti sigurni da će, u tom pogledu, zakon biti primenjen u svom
najširem smislu. Ali vama, dr Amadiro, ne dozvoljavam da mi postavljate nikakve zahteve.
Nastavite, Zemljanine. Recite šta imate da kažete, ali vodite računa šta ćete govoriti."
"Hvala vam, gospodine predsedniče", reče Bejli. "U stvari, postoji jedan Auroranac kome Gladija
jeste otkrila tajnu svog odnosa sa Janderom."
"O kome je reč?" prekide ga predsednik. "Ne primenjujte svoje hipertalasne trikove na mene!"
 "To mi uopšte nije namera, gospodine predsedniče", odvrati Bejli. "Sve što želim, jeste da dam
jasan i nedvosmislen iskaz. Auroranac o kome govorim je, razume se, sam Jander Panel. Znam, on je
robot, ali je i žitelj Aurore, i u tom ga smislu možemo smatrati Aurorancem. Izvesno je da mu se
Gladija, u trenucima strasti, obraćala sa 'mužu moj'. Budući da je sam dr Amadiro priznao da je od
nekoga čuo da između Gladije i Jandera postoji odnos supruga i supruge, nije li logično pretpostaviti
da je to čuo od samog Jandera? Da li bi, stoga, dr Amadiro bio sada voljan da, za zapisnik, izjavi da
nikad nije razgovarao sa Janderom, dok je ovaj još bio član Gladijinog domaćinstva?"
Amadiro dva puta zausti da nešto kaže. Oba puta, međutim, nikakav zvuk ne siđe mu s usana.
"Dr Amadiro", poče predsednik, "da li ste u to vreme ikad razgovarali sa Janderom?"
Nije bilo nikakvog odgovora.
"Ukoliko jeste", primeti Bejli mirno, "očito je da je to itekako važno za naša razmatranja."
"Počinjem to i sam da uviđam, gospodine Bejli. Dr Amadiro, pitam vas još jednom - da ili ne?"
Amadiro ponovo prasnu. "Kakve dokaze ovaj Zemljanin uopšte ima protiv mene? Poseduje li
snimak mog razgovora sa Janderom? Raspolaže li ijednim svedokom, spremnim da potvrdi da me je
ikada video sa Janderom? Ima li bilo šta drugo, osim svojih pukih, samovoljnih tvrdnji?"
Predsednik se okrenu prema Bejliju. "Gospodine predsedniče", odvrati Bejli, "da ničim ne
raspolažem, dr Amadiro sigurno ne bi oklevao da porekne da je bio u bilo kakvoj vezi sa Janderom
kako bi to ušlo u zapisnik. Međutim, on to ne čini. Sticajem okolnosti, tokom istrage razgovarao sam
sa dr Vasilijom Alijenom, kćerkom dr Fastolfa. Razgovarao sam, takođe, i sa jednim mladim
Aurorancem, Santiriksom Gremionisom. Na osnovu snimaka tih dvaju razgovora, nedvosmisleno se
potvrđuje da je dr Vasilija ohrabrivala Gremionisa da se udvara Gladiji. Možete se kod same dr
Vasilije propitati kakve je razloge za to imala, i da li ju je na to naveo dr Amadiro. Činjenica je,
takođe, da je Gremionis imao običaj da odlazi u duge šetnje sa Gladijom, u kojima su oboje uživali, i
tokom kojih ih Jander nije pratio. Možete to, gospodine, ukoliko želite, vrlo lako proveriti."
"Razume se da mogu", odvrati predsednik suvo, "ali ukoliko je to sve što imate da kažete, šta time
dokazujete?"
"Već sam rekao", odgovori Bejli, "da je tajnu izrade čovekolikih robota, osim od dr Fastolfa, bilo
moguće dobiti još samo od Denila. Pre Janderove smrti tajna se isto tako lako mogla pribaviti i od
Jandera. Budući, međutim, da je Denil bio član domaćinstva dr Fastolfa, nije bilo lako doći do njega,
što nije bio slučaj i sa Janderom; on je, bar privremeno, pripadao Gladijinom domaćinstvu, a ona nije
bila ni dovoljno predostrožna, ni dovoljno sposobna da svom robotu pruži potpunu zaštitu.
Lako je dakle moguće da je dr Amadiro koristio Gladijina povremena odsustvovanja, njene
odlaske u duge šetnje sa Gremionisom, za razgovare sa Janderom, možda putem stereovizije; koristio
je to vreme da proučava njegove reakcije, da ga podvrgava različitim testovima, kao i da, potom, sve
to izbriše iz robotove memorije, kako on o tome ne bi mogao obavestiti Gladiju. Možda je, čak, već
bio nadomak onoga što je želeo da sazna - a onda su se sva njegova nastojanja okončala Janderovim
'isključenjem'. Bilo je prirodno da se, posle toga, usredsredi na Denila. Možda je smatrao da mu je
potrebno još samo nekoliko testova i provera, i stoga je postavio sinoćnju zamku - kao što već rekoh
u svom malopređašnjem... iskazu."
"Izgleda da se sve uklapa", primeti predsednik glasom veoma bliskim šapatu. "Gotovo da sam
prinuđem da vam poverujem."
"Još samo nešto, i onda odista nemam više ništa da kažem", nastavi Bejli. "Sasvim je moguće da
je dr Amadiro, tokom svojih testova i proučavanja Jandera, sasvim slučajno - bez ikakve namere da
to učini - doprineo da dođe do Janderovog 'mentalnog isključenja', i da je, na taj način, počinio
roboumorstvo."
 "Ne! Nikad!" dreknu Amadiro, sav izbezumljen. "Baš ništa što sam činio sa tim robotom nije
moglo dovesti do njegovog 'isključenja'!"
Fastolf se umeša. "Slažem se. Gospodine predsedniče, i ja smatram da dr Amadiro nije mogao
izazvati 'mentalno isključenje' robota. Ipak, gospodine predsedniče, čini mi se da malopređašnje reči
dr Amadira nedvosmisleno potvrđuju da je petljao oko Jandera - kao što je i gospodin Bejli veoma
precizno pokazao u svojoj analizi."
Predsednik potvrdno klimnu. "Prinuđen sam da se složim s vama, dr Fastolfe... Dr Amadiro, da li
ste spremni da i formalno sve ovo poreknete, i na taj me način prisilite da pokrenem iscrpnu istragu
koja bi vam nanela grdnu štetu, ma kako da se okonča - pri čemu, u ovom trenutku, pomišljam da bi se
jedino mogla okončati loše po vas. Preporučujem vam, stoga, da ne idete dalje - da ne dovodite u
pitanje i sam svoj položaj u vladi, i možda, čak, onemogućite da politički život na Aurori nastavi da
teče mirnim tokom.
Koliko sam ja uspeo da shvatim, pre no što je iskrslo ovo sa Janderovim 'isključenjem', većina u
vladi - mada, priznajem, ne baš velika većina - držala je stranu dr Fastolfu po pitanju daljeg
naseljavanja Galaksije. Nametanjem slučaja Janderovog 'isključenja' možda bi vam pošlo za rukom
da priličan broj članova vlade privučete na svoju stranu; navodna odgovornost dr Fastolfa za
'isključenje' Jandera obezbedila bi vam većinu. Ali kako stvari sada stoje, dr Fastolf bi, ukoliko to
bude želeo, mogao ponovo podeliti karte i vas optužiti za Janderovo 'isključenje'; štaviše, mogao bi,
takođe, izneti i da ste pokušali da lažno optužite svog političkog protivnika - i vi biste, bez sumnje,
izgubili.
Ukoliko se ne bih umešao, možda biste obojica, i vi, dr Fastolfe, i vi, dr Amadiro, zahvaljujući
svojoj tvrdoglavosti, ili čak osvetoljubivosti, nastavili da produbljujete spor, iznoseći jedan protiv
drugog sijaset najraznovrsnijih novih optužbi. Naše bi se političke snage, kao i naše javno mnenje, u
tom slučaju beznadežno podelili - možda, čak, na bezbroj struja - na neopisivu štetu svih nas.
Smatram, stoga, da bi Fastolfova pobeda, iako neizbežna, imala veoma visoku cenu; moja je dakle
dužnost, kao predsednika, da glasanje, pre svega, okrenem u njegovu korist, a potom da na vas i vaše
sledbenike, dr Amadiro, izvršim pritisak da Fastolfovu pobedu prihvatite sa što je više moguće
trpeljivosti, i to već ovog trenutka - za dobrobit čitave Aurore."
"Nisam, gospodine predsedniče, zainteresovan za pobedu koja bi značila poniženje mog
protivnika", primeti Fastolf. "I dalje stojim iza svog predloga da nađemo kompromis - da svi, i
Aurora, i ostali svetovi Svemiraca, i Zemlja, dobiju punu slobodu u naseljavanju Galaksije. Zauzvrat,
spreman sam da se priključim Robotičkom institutu, da mu stavim na raspolaganje svoja znanja o
čovekolikim robotima, i tako doprinesem nastojanjima dr Amadira - razume se, samo ukoliko bi on
dao svečanu, napismenu izjavu da ni ubuduće neće težiti nikakvoj odmazdi protiv Zemlje. Sve bi to
moralo imati oblik sporazuma koji bi potpisali i mi i Zemlja."
Amadiro konačno sede, sa izrazom lica koji je predstavljalo oličenje poraza. "Nisam težio ličnoj
vlasti", reče on, "kao ni užitku u pobedi. Želeo sam samo ono što sam smatrao najboljim za samu
Auroru i uprkos svemu, i dalje smatram da plan dr Fastolfa znači, kad-tad, konačni kraj Aurore. Pri
svemu tome, jasno mi je da sam sada potpuno bespomoćan, zahvaljujući ovom Zemljaninu" - on pri
tom uputi brz, otrovan pogled Bejliju - "i da sam prinuđen da prihvatim predlog dr Fastolfa. Iako ću, i
to da kažem, zatražiti dozvolu da se obratim vladi po pitanju daljeg naseljavanja Galaksije, ako ni
zbog čega drugog ono da bi ostalo zabeleženo da strahujem od posledica."
"Samo se po sebi razume", odgovori predsednik, "da će vašem zahtevu biti udovoljeno. A što se
vas tiče, dr Fastolfe, ukoliko biste bili spremni da mene poslušate, nastojte da ovaj Zemljanin što pre
napusti naš svet. Doprineo je da prevagne vaše gledište, ali sumnjam da će biti svesrdno prihvaćeno
ukoliko se ovdašnjem svetu pruži dovoljno vremena da u svemu tome sagleda nadmoć jednog
Zemljanina nad Aurorancima."
"Potpuno ste u pravu, gospodine predsedniče, i gospodin Bejli će veoma brzo otići odavde - uz
punu moju, a nadam se, i vašu zahvalnost."
"Budući da smo zahvaljujući njegovoj oštroumnosti pošteđeni ozbiljnih političkih sporova, i ja mu
se zahvaljujem... Hvala vam, gospodine Bejli", složi se predsednik, mada bez pravog oduševljenja.
BEJLI, JOŠ JEDNOM
80.
Bejli ih je iz daljine posmatrao kako odlaze. Iako su Amadiro i predsednik došli zajedno, odlazili
su odvojeno.
Pošto ih je ispratio, Fastolf se vrati unutra, pokušavši da prikrije koliko mu je laknulo.
"Hajde, gospodine Bejli", pozva on svog gosta, "ručaćemo zajedno, a potom, što pre to bude
moguće, krenućete natrag na Zemlju."
Fastolfovi roboti već su se užurbano kretali unaokolo, kao da su unapred znali šta se od njih
očekuje.
Bejli klimnu u znak saglasnosti. "Predsedniku je pošlo za rukom da mi se zahvali, ali kao da su mu
reči zapinjale u grlu", primeti on ironično.
"Nemate pojma kakvu čast vam je time ukazao", odvrati Fastolf. "Veoma retko ikome upućuje reči
zahvalnosti, mada, istini za volju, niko nikad ni predsednicima ni na čemu ne zahvaljuje. Po pravilu
se to prepušta istoriji, a ovaj sadašnji je na ovom položaju već četrdesetak godina. U međuvremenu
je postao džangrizav i zlovoljan, kao što je uvek slučaj sa predsednicima u poslednjim decenijama
njihovog mandata.
Ipak, gospodine Bejli ja vam, još jednom, od sveg srca zahvaljujem, i preko mene, verujem da to
čini i čitava Aurora. Siguran sam da ćete, bez obzira na svoju kratkovečnost, dovoljno dugo poživeti
da dočekate dan kada će se Zemljani otisnuti u svemir; u svakom slučaju, naša tehnologija će vam
stajati na raspolaganju.
A kako vam je, za samo dva i po dana - čak i manje - pošlo za rukom da razrešite ovu našu
zavrzlamu, jednostavno mi ne ide u glavu. Zaista ste pravo čudo... Ali pođimo, sigurno želite da se
umijete i osvežite. U najmanju ruku, bar je meni to potrebno."
Po prvi put otkako se sreo sa predsednikom tog jutra, Bejli je imao vremena da razmišlja i o
nečem drugom, a ne samo o narednoj rečenici koju je trebalo da izgovori.
Još mu ni samom nije bilo jasno šta mu se to u magnovenju javilo tri puta; najpre neposredno pre
zapadanja u san, a onda i u trenutku kada je, izložen oluji, počeo da gubi svest, i konačno, kada je bio
potpuno opušten posle ljubavnog čina.
'On se tamo našao prvi!'
I dalje je imao utisak da su te reči lišene svakog smisla; ipak, iako nije zapravo shvatao o čemu je
reč, uspeo je da ubedi predsednika i stvari istera na čistinu. Da li je, s obzirom na to, ta rečenica
uopšte imala nekog smisla, da li je bila neki kamičak koji se, naprosto, nije uklapao u čitav mozaik,
kao da nije ni bio neophodan? Da li je u pitanju bila čista besmislica?
Ipak, i dalje mu je tiho bubnjala negde u zabiti uma, tako da se Bejli pojavio na ručku kao
pobednik koji jedva da je osećao slast pobede. Nije znao zašto, ali imao je utisak da je negde
pogrešio.
Pre svega, da li će predsednik ostati pri svojoj odluci? Amadiro jeste izgubio bitku, ali nije
uopšte ličio na osobu koja će se pod bilo kakvim okolnostima predati. Pretpostavimo da mu čovek
poveruje i pođe od toga da je zaista mislio ono što je rekao - da ga nije pokretala taština, već,
naprosto, njegovo shvatanje patriotizma. Ukoliko je to bio slučaj, moglo bi se dogoditi da ne
odustane.
Bejli oseti potrebu da na to upozori Fastolfa.
"Dr Fastolfe", reče on, "bojim se da sve još nije okončano. Dr Amadiro će nastaviti da se bori da
Zemlja bude isključena."
 Fastolf potvrdno klimnu, dok su roboti posluživali obed. "Znam to i sam, i očekujem da će upravo
tako postupiti. Međutim, strahovaću samo u slučaju da neko ponovo potegne pitanje Janderovog
'isključenja'. Bez te afere, siguran sam da ga uvek mogu nadigrati u vladi. Ne strahujte, gospodine
Bejli, Zemlja će se naći na istom putu s nama. Ne treba da zazirete ni od opasnosti da vam se
Amadiro lično osveti. Napustićete ovu planetu najkasnije do smiraja dana - i razume se, Denil će vas
pratiti. Pored toga, izveštaj koji ćemo istovremeno poslati obezbediće vam, uveren sam, dolično
unapređenje."
"I sam bih želeo da što pre pođem", odvrati Bejli, "ali se nadam da ću imati vremena za nekoliko
oproštaja. Želeo bih da... još jednom vidim Gladiju, a takođe bih želeo i da se oprostim sa Žiskarom
koji mi je prošle noći možda spasao život."
"To se samo po sebi razume, gospodine Bejli. Ali molim vas, okusite nešto!"
Bejli poče da jede, ali naprosto, nije mogao da uživa u jelu. Baš kao i suočavanje sa
predsednikom, i pobeda koja je potom usledila, i hrana mu je, nekako, delovala bezukusno.
Nije trebalo da izvojuje pobedu. Predsednik je trebalo da ga prekine. Amadiro je, naprosto,
trebalo sve da porekne. Njegova je reč, u svakom slučaju, trebalo da ima veću težinu od reči jednog
Zemljanina.
Međutim, Fastolf je bio slavljenički raspoložen. "Gospodine Bejli, zaista sam se plašio najgoreg.
Strahovao sam da susret sa predsednikom dolazi prerano, i da ništa što biste mogli reći neće biti
dovoljno. Ipak, uspeli ste preko svake mere. Naprosto me je preplavilo oduševljenje dok sam vas
slušao. Sve vreme sam očekivao da će Amadiro zatražiti da se njegovoj reči poveruje pre nego reči
jednog Zemljanina koji se, povrh svega, nalazi u stanju stalne polupometenosti, kako usled boravka
na jednoj tuđoj planeti, tako..."
"Uz svo dužno poštovanje, dr Fastolfe, moram reći da se uopšte nisam nalazio u stanju stalne
polupometenosti", odvrati Bejli hladno. "Prošla noć bila je nešto posebno, ali to je bilo jedini put da
sam izgubio kontrolu nad sobom. Što se tiče ostatka vremena koje sam proveo na Aurori, možda sam
povremeno osečao blagu nelagodnost, ali sam, u celini uzev, uspevao da sačuvam punu prisebnost
duha." Nešto od gneva koji je, plativši veoma veliku cenu, uspeo da potisne tokom susreta sa
predsednikom, odjednom izbi na površinu. "Jedino tokom oluje, gospodine - izuzev, razume se",
priseti se on, "na trenutak ili dva prilikom spuštanja vasionskog broda..."
Ni sam nije bio svestan načina na koji mu je ta misao - ili to sećanje, ili saznanje - došla, niti
kojom brzinom. Trenutak pre toga nije je bilo, a onda mu se, odjednom, rascvetala u umu, kao da je
sve vreme bila tamo, iščekujući da se pupoljak konačno otvori. "Jehosafata mu!" prošapta on, i sam
zapanjen. A onda lupi pesnicom po stolu, da se sve posuđe zatreslo. "Jehosafata mu!"
Bejli se zagleda u Fastolfa, kao da je jedva čuo njegovo pitanje. "Ništa, dr Fastolfe", odgovori on,
"samo sam pomislio na to koliko je paklena bila drskost dr Amadira da učini ono Janderu, i da potom
krivicu svali na vas; kako nije prezao da me gotovo izludi na onoj oluji prošle noći i da, potom, to
iskoristi da bi doveo u sumnju moje tvrdnje. Naprosto sam... za trenutak... pobesneo."
"Nemate više za to razloga, gospodine Bejli. Iskreno da vam kažem, Amadiro naprosto nije mogao
da 'isključi' Jandera. Dogodilo se to čistom slučajnošću... Moguće je, razume se, da je Amadirovo
petljanje po Janderu povećalo izglede da se to zaista i dogodi, ali se oko toga ne bih sporio."
Bejli jedva da je čuo ove njegove reči. Ono što je upravo rekao Fastolfu bila je čista izmišljotina,
i ono što mu je Fastolf na to odgovorio nije imalo nikakvog značaja. Bilo je to (kako bi predsednik
rekao) sasvim nevažno. U stvari, ništa od onoga što se dogodilo - kao ni Bejlijeva tumačenja onoga
što se dogodilo - nije imalo nikakvog značaja. Ali zbog toga, nije bilo potrebe da se išta menja.
Osim jedne stvari - ali o tome malo kasnije.
 Jehosafata mu! prošapta on bezglasno, samo u svom umu, i naglo skrenu misli na jelo, i stade da
jede s uživanjem i s unutrašnjom ozarenošću.

81.
Bejli još jednom pređe preko travnjaka koji je spajao Fastolfovo i Gladijino gazdinstvo. Trebalo
je da se sa Gladijom sretne četvrti put tokom poslednja tri dana - i (on oseti kako mu se srce steže u
grudima) ovom prilikom poslednji put.
Žiskar ga je pratio, ali na izvesnoj udaljenosti, ovog puta još brižljivije motreći na okolinu.
Razume se, budući da je predsednik sad raspolagao svim činjenicama, bilo je razumno očekivati da
popusti pažnja u pogledu Bejlijeve bezbednosti - ukoliko mu je, uistinu, ikad pretila opasnost; jer,
opasnost je, zapravo, sve vreme pretila Denilu. Po svoj prilici, Žiskar još nije bio sasvim u toku.
Robot se samo jednom približi Bejliju, i to onda kad ga je ovaj pozvao. "Žiskare, gde je Denil?"
Žiskar hitro pređe razdaljinu koja ih je delila, kao da ne želi da ih iko čuje. "Denil je krenuo
prema svemirskoj luci, gospodine, u pratnji nekolicine drugih robota dr Fastolfa, kako bi obavio sve
pripreme za vaš povratak na Zemlju. Dočekaće vas tamo, kada stignete u luku, i biće s vama na brodu
sve do vašeg konačnog prispeća na Zemlju."
"Baš mi je milo. Dragocen mi je svaki dan koji provedem u njegovom društvu... A šta je s tobom,
Žiskare? Ideš li i ti s nama?"
"Ne, gospodine. Naloženo mi je da ostanem na Aurori. Međutim, Denil će vam se u svemu naći pri
ruci, neću vam biti i ja potreban."
"Siguran sam da je tako, Žiskare, ali ipak, nedostajaćeš mi."
"Hvala vam, gospodine", odvrati Žiskar i povuče se isto tako brzo kao što se i približio. Bejli ga
je nekoliko trenutaka zamišljeno posmatrao... Ne, mora da obavi sve po redu. Najpre da se vidi sa
Gladijom.

82.
Pošla mu je u susret da ga pozdravi - kako se svet izmenio za samo dva dana! Nije bila
razdragana, nije igrala od sreće, nije kiptela od radosti; još su joj se na licu ocrtavali potresenost i
bol zbog gubitka. Međutim, nestalo je zabrinutosti sa njega. Bilo je sada u njenom ponašanju vedrine,
kao da je postala svesna da život, posle svega, ipak teče dalje i da bi joj, možda, mogao pružiti i
trenutke tihe sreće.
Dok je koračala prema njemu, ispruženih ruku, lice joj je ozarivao topao i prijateljski osmeh.
"Oh, prihvati ih, prihvati ih, Elija", uzviknu ona, uočivši njegovo oklevanje. "Smešno je da se
sada povlačiš i pretvaraš, posle onoga što se dogodilo prošle noći, da ne smeš da me dotakneš. Vidiš
i sam, još se svega dobro sećam, i nimalo se ne kajem zbog toga. Naprotiv."
Bejli učini nešto što (za njega) nije bilo uobičajeno, uzvrati joj osmehom. "I ja se svega sećam,
Gladija, i ni ja se ne kajem. Štaviše, želeo bih da se to može ponoviti... Ali na žalost, došao sam da
se oprostim."
Tamna senka prekri joj lice. "Znači, vraćaš se na Zemlju. U izveštaju što je stigao preko robotske
mreže koja uvek stoji otvorena između mog i Fastolfovog imanja, stoji da je sve prošlo kako treba.
Znala sam da ne možeš zakazati."
"I nisam. Dr Fastolf je odneo punu pobedu. Sumnjam da će, posle svega, iko makar i nagovestiti
da je on na bilo koji način povezan sa Janderovom smrću."
"Zahvaljujući, Elija, onome što si ti o tome imao da kažeš?"
"Nadam se da je tako."
 "Znala sam", ponovi ona, sa prizvukom samozadovoljstva u glasu. "Znala sam da će tako biti, još
otkako sam im predložila da te pozovu da preuzmeš slučaj... Ali zbog čega te onda šalju natrag?"
"Upravo zbog toga što sam slučaj uspešno razrešio... Ukoliko bih još ostao ovde, po svemu sudeći
bih delovao kao razdražujući trn u ovdašnjem političkom organizmu."
Gladija se za trenutak sumnjičavo zagleda u njega. "Nisam sasvim sigurna da shvatam šta time
hoćeš da kažeš. Zvuči mi kao neka zemaljska dosetka. Ali nije važno. Jesi li uspeo da otkriješ ko je
ubio Jandera? To jeste važno."
Bejli se obazre oko sebe. U jednom udubljenju stajao je Žiskar, a u drugom jedan od Gladijinih
robota.
Gladija bez poteškoća protumači njegov pogled. "Elija, vreme je da već jednom prestaneš da
brineš zbog prisustva robota", reče ona. "Kao što, nadam se, ne brineš zbog stolica u sobi, ili zbog
ovih zavesa, je li tako?"
Bejli potvrdno klimnu. "Da, izvini, Gladija... Užasno mi je žao - ovaj, što sam morao da im kažem
da ti je Jander bio suprug."
Ona razrogači oči, i on pohita da nastavi. "Morao sam. Bilo je to od suštinske važnosti za čitav
slučaj, ali obećavam ti da to ni na koji način neće uticati na tvoj položaj na Aurori." Što je sažetije
mogao, Bejli joj potom prepriča kako je tekao razgovor sa predsednikom. "I tako, shvataš", zaključi
on, "niko nije ubio Jandera. Do 'mentalnog isključenja' došlo je usled slučajnih promena u njegovim
pozitronskim kolima, mada je sasvim moguće da je verovatnoća da se to dogodi bila povećana zbog
onoga što se s njim događalo."
"A meni ni na kraj pameti nije bilo", potuži se ona. "Pojma nisam imala da sam, i ne znajući, bila
saučesnik u tom podlom Amadirovom naumu... Smatram ga isto toliko odgovornim, kao da mu je baš
on, lično, namerno, raspolutio glavu čekićem."
"Gladija", odvrati Bejli ozbiljno, "nema razloga da budeš toliko nemilosrdna. Nije imao nameru
da učini išta nažao Janderu; sve što je činio bilo je, prema njegovom mišljenju, za dobro Aurore. S
obzirom na ishod, može se smatrati da je dolično kažnjen. Izgubio je, planovi su mu se raspali u
paramparčad, a dr Fastolf preuzeće punu nadležnost nad Robotičkim institutom. Ni sama ga ne bi
mogla oštrije kazniti, ma koliko se trudila."
"Razmisliću još o tome", prihvati ona. "Ali šta će biti sa Santiriksom Gremionisom, tim zgodnim
mladim udvoricom, čiji je zadatak bio da me namami u zamku? Nije nikakvo čudo što nije odustajao,
uprkos svim mojim odbijanjima. Doći će on već ovamo, i biće mi zadovoljstvo da ga..."
Bejli žestoko odmahnu glavom. "Gladija, nemoj. Razgovarao sam s njim, i uveravam te da pojma
nije imao šta se zbiva. Bio je obmanut koliko i ti sama. Zapravo, stvari stoje sasvim obrnuto. Nije
toliko navaljivao zbog toga što mu je bilo važno da te namami u zamku. Upravo zbog te svoje
'upornosti' bio je od koristi Amadiru - a bio je uporan samo stoga što si mu iskreno draga. Iz ljubavi
prema tebi, Gladija, ako te reči ovde imaju isto značenje kao na Zemlji."
"Na Aurori je to puka koreografija. Jander je bio robot, a ti si Zemljanin. S Aurorancima stvari
stoje drugačije."
"Već si mi to objasnila. Ipak, Gladija, od Jandera si naučila da primaš; od mene, pak, iako to
nisam tako zamišljao, da daješ. Ukoliko si nešto postigla učeći, ne bi li bilo pravo i pošteno da sada
ti poučiš druge? Gremionis je dovoljno vezan za tebe, i uopšte ne sumnjam da bi bio spreman da uči.
On je, uostalom, već zanemario mnoge auroranske običaje, jer se ne obazire na tvoja odbijanja. I
neće se samo na tome zaustaviti. Možeš ga naučiti i da prima i da daje, a i sama ćeš, naizmenično ili
istovremeno s njim, naučiti da to i dalje činiš."
Gladija mu se ispitivački zagleda u oči. "Elija, pokušavaš li ti to da me se otarasiš?"
 Bejli lagano, potvrdno klimnu. "Tako je, Gladija, upravo to pokušavam. Tvoja je sreća ono do
čega mi je u ovom času najviše stalo, mnogo više no što sam, ikad, išta, poželeo za sebe na Zemlji. Ja
ti ne mogu pružiti tu sreću, ali ako je Gremionis to u stanju, i ja ću biti srećan - gotovo isto toliko
srećan kao da sam ja taj koji te usrećuje.
Gladija, možda ćeš se i sama iznenaditi sa koliko će uživanja Gremionis odbaciti svu tu
koreografiju - kada ga, jednom, naučiš pravim stvarima. I priče o tome počeće da se same od sebe
šire, pa će i drugi početi da te opsedaju - dok će Gremionis, opet, možda biti voljan da podučava i
druge žene. Gladija, sasvim je moguće da ćeš ti biti ta koja će suštinski izmeniti seksualni život na
Aurori. Uostalom, imaš pred sobom čitavih tri stotine godina!"
Gladija se zagleda u njega, a onda prsnu u smeh. "Zadirkuješ me. Namerno se glupiraš. Nikad te
još nisam videla takvog, Elija. Lice ti je uvek tako izduženo i ozbiljno. Jehosafata mu!" (Izgovarajući
ove poslednje reči, ona se svojski potrudi da joj glas što više nalikuje na njegov pomalo promukli
bariton.)
"Možda te pomalo i začikavam", odvrati Bejli, "ali u suštini sam ozbiljan. Obećaj mi da ćeš
Gremionisu pružiti priliku."
Ona mu pristupi i stade tik uz njega, i on je, ovog puta bez imalo oklevanja, uze u naručje. Ona mu
nežno stavi prste na usne, i on na njih spusti lagani poljubac. "Ipak, Elija, zar me ne bi radije zadržao
za sebe?" upita ga ona nežno.
"Da, Gladija, i te kako bih to želeo", odvrati on isto tako nežno (iako i dalje veoma svestan
prisutnosti robota). "Stid me je da kažem da ovog trenutka ne bih mario da i cela Zemlja nestane,
ukoliko bi to značilo da te mogu sačuvati za sebe - ali ne mogu to da kažem. Kroz nekoliko časova
biću već daleko od Aurore, i ne postoji nikakva mogućnost da ti pođeš sa mnom. Ne verujem, takođe,
da ima ikakvih izgleda da ću ponovo doći na Auroru, baš kao što ne verujem ni da ćeš ti ikada kročiti
na Zemlju.
Gladija, nikada te više neću videti, ali veruj mi, nikada te neću zaboraviti. Još nekoliko desetina
godina i ja ću umreti, a kada se to desi ti ćeš još biti mlada i sveža kao ovog časa; stoga se moramo
rastati sada, bez obzira na sve što zamišljamo da se moglo dogoditi."
Ona nasloni glavu na njegove grudi. "Oh, Elija, dva puta si ušao u moj život, i oba je puta to bilo
samo na nekoliko časova. Oba si puta toliko učinio za mene, i oba si mi puta rekao zbogom. Prvi put,
sve što sam se usudila da učinim bilo je da ti dotaknem lice - ali kakvu je to promenu u meni
izazvalo! Nikad te neću zaboraviti, Elija, makar živela i više vekova no što ih možeš izbrojati."
"U tom slučaju, učinimo sve da to ne budu ružne uspomene zbog kojih ćeš biti nesrećna. Prihvati
Gremionisa i usreći njega - i dopusti mu da i on usreći tebe. I ne zaboravi, ne postoji ništa što bi te
moglo sprečiti da mi pišeš. Postoji, znaš, hiperpoštanski saobraćaj između Aurore i Zemlje."
"Pisaću ti, Elija. A hoćeš li i ti meni pisati?"
"Obećavam ti to, Gladija."
Potom zavlada nekoliko trenutaka tišine, i konačno, njih se dvoje ćutke razdvojiše. Gladija ostade
da stoji nasred sobe; kada je stigao do vrata i okrenuo se još jednom prema njoj, još je tamo stajala,
smešeći se. Njegove usne uobličiše reč: Zbogom... A onda bez ikakvog zvuka - naprosto, nije bio u
stanju da iz sebe istisne bilo kakav zvuk - on dodade: ljubavi moja.
I njene se usne pokrenuše. Zbogom, najdraža moja ljubavi.
Okrenuo se i izišao, svestan da je nikad više neće u stvarnosti ugledati, da je više nikad neće
dotaći.

83.
 Bejliju je bilo potrebno malo vremena da se pribere, kako bi mogao pristupiti zadatku koji je još
morao obaviti. Ćutke je prešao, otprilike, polovinu rastojanja što ga je delilo do Fastolfovog
gazdinstva, pre no što je zastao i podigao ruku.
Prilježni Žiskar odmah se našao kraj njega.
"Žiskare, koliko još vremena imam do polaska u svemirsku luku?" upita on.
"Tri sata i deset minuta, gospodine."
Bejli se za trenutak zamisli. "Želeo bih da odem do onog drveta tamo, i da provedem neko vreme
ispod njega, leđima naslonjen na stablo, potpuno sam. S tobom, razume se, ali bez prisustva ijednog
drugog ljudskog stvora."
"Na Otvorenom, gospodine?" Robotov glas nije bio u stanju da izrazi iznenađenje i uznemirenost,
ali je Bejli, ipak, osetio da bi njegove reči, da je bio ljudsko biće, izražavale upravo takva osećanja.
"Da", odvrati Bejli. "Želim da malo razmislim, a ovaj, tih i miran dan - sunčan, bez oblačka,
spokojan - za razliku od prošle noći, jedva da bi se mogao smatrati opasnim. Obećavam ti da ću se
smesta vratiti čim osetim prve znake mučnine usled boravka na Otvorenom. Jesi li voljan da pođeš sa
mnom?"
"Jesam, gospodine."
"Vrlo dobro." Bejli pođe ka drvetu. Pošto su stigli, Bejli oprezno opipa stablo i zagleda se u svoje
prste: nije na njima bilo ni traga prljavštine. Uveren da se neće uprljati ukoliko se nasloni na drvo, on
se obazre po tlu i sede, oslonivši se leđima na stablo.
Nije mu, svakako, bilo udobno kao u naslonjači, ali je zato bio neopisivo smiren (čudno, zaista)
kakav, možda, ne bi bio ni da se nalazio u nekoj sobi.
Žiskar ostade da stoji pokraj njega. "Zar i ti nećeš da sedneš?" upita ga Bejli.
"Sasvim mi je dobro i kad stojim, gospodine."
"Znam, Žiskare, ali moći ću bolje da razmišljam ukoliko ne budem morao da gledam naviše u
tebe."
"Ukoliko sednem, gospodine, neću moći dovoljno uspešno da bdim nad vama."
"I to mi je poznato, Žiskare, ali rekao bih da u ovom trenutku nema nikakve stvarne opasnosti. Moj
posao ovde je okončan, slučaj je zaključen, položaj dr Fastolfa je učvršćen. Možeš, dakle, mirno
sesti. Nalažem ti da tako učiniš."
Žiskar smesta sede, licem okrenut prema Bejliju, ali mu oči ne prestadoše da streljaju unaokolo; i
dalje je bio na oprezu.
Bejli podiže pogled put neba, kroz lisnatu krošnju, to zelenilo na plavetnilu, osluškujući zujanje
insekata i povremeno, iznenadno dozivanje ptica; ne promače mu ni blago talasanje trave u blizini,
što je samo moglo značiti da je tuda upravo promakla neka životinjica, a onda ponovo pomisli kako
ovde vlada neobičan spokoj i koliko se on razlikuje od stalne tutnjave Grada. Bio je to spokojan,
ničim narušen, sasvim izdvojen mir.
Bejli tada po prvi put nasluti da bi život na Otvorenom bilo lako pretpostaviti životu u Gradu.
Zateče, isto tako, sebe kako oseća zahvalnost zbog iskustva koje mu je Aurora podarila, pre svega
oluja - bilo mu je sada jasno da bi bio u stanju da napusti Zemlju i suoči se sa prilikama na bilo kom
novom svetu na kome bi se naselili on i Ben - a možda i Džesi.
"Prošle noći", reče on, "tokom oluje, okružen tminom, pitao sam se da li bih, da nije oblaka,
mogao videti Aurorinog stalnog pratioca. Ukoliko se dobro sećam onoga što sam pročitao, i Aurora
ima svoj Mesec, je li tako?"
"U stvari, gospodine, Aurora ima dva pratioca. Većem je ime Titonus, ali je, veoma daleko, tako
da se prikazuje samo kao malo svetlija zvezda. Manjeg uopšte nije moguće videti golim okom, i
jednostavno se naziva Titonus II, ukoliko se uopšte ikad pominje."
"Hvala ti... Žiskare, još jednom ti zahvaljujem što si me spasao prošle noći." On pogleda robota.
"U stvari, ne znam kako da ti se na odgovarajući način zahvalim."
"Nema nikakve potrebe da mi se uopšte zahvaljujete. Naprosto sam samo sledio odredbe Prvog
Zakona. Drugo nisam ni mogao."
"Bez obzira na to, možda ti dugujem i sam život, i važno mi je da znaš da to shvatam... A sada,
Žiskare, šta bi trebalo da učinim?"
"U pogledu čega, gospodine?"
"Moj zadatak ovde je obavljen. Gledišta dr Fastolfa su prevladala. Budućnost Zemlje je, nadam
se, osigurana. Čini se da nije preostalo ništa što bi valjalo učiniti, ali ipak, još ostaje nerazrešen
Janderov slučaj."
"Ne razumem vas, gospodine."
"Čini se da je zaista nastradao usled slučajnog poremećaja u kolima njegovog pozitronskog mozga
- mada dr Fastolf i dalje smatra da su izgledi da se tako nešto dogodi bili beskrajno mali. Čak i pored
Amadirovog petljanja, izgledi da se tako nešto dogodi, ma koliko ozbiljno povećani, i dalje su bili
beskrajno mali. U svakom slučaju, tako bar smatra dr Fastolf. Sledstveno tome, meni se i dalje čini
da je Janderova smrt bila svesno roboumorstvo. Uprkos tome, ne usuđujem se da ponovo potegnem to
pitanje. Ne želim da još jednom pokrećem pitanje koje je na tako zadovoljavajući način bilo
razrešeno. Ne bih želeo Fastolfa ponovo da izložim opasnosti, a ne bih želeo ni Gladiju da rastužim.
Ne znam kako da postupim. Ne mogu o ovome da razgovaram ni sa jednim ljudskim bićem, i stoga,
Žiskare, odabrao sam tebe da ti se poverim."
"Razumem vas, gospodine."
"Mogu ti uvek naložiti da iz svog sećanja izbrišeš sve što sam ti rekao, i da o tome ne ostane
nikakvog traga?"
"Tako je, gospodine."
"Po tvom mišljenju, šta bi trebalo da uradim?"
"Ukoliko je, gospodine", odgovori Žiskar, "zaista došlo do roboumorstva, u tom slučaju mora da
postoji neko ko je bio u stanju da ga počini. Samo je dr Fastolf bio u stanju da to učini, ali on tvrdi da
nije."
"Da, s tim se suočavamo od samog početka. Verujem dr Fastolfu i sasvim sam siguran da on to
nije učinio."
"Ali gospodine, kako se u tom slučaju može govoriti o roboumorstvu?"
"Pretpostavimo, Žiskare, da postoji još neko ko o robotima zna koliko i sam dr Fastolf."
Bejli skupi noge i obgrli kolena. Nije više gledao u Žiskara, i izgledao je duboko utonuo u misli.
"A ko bi to mogao biti, gospodine?" upita Žiskar.
Konačno, Bejli stiže do ključne tačke.
"Ti, Žiskare", odgovori on.

84.
Da je Žiskar bio ljudsko biće, možda bi se samo zagledao u Bejlija, nem i zaprepašćen; ili je
mogao poludeti od besa; ili užasnuto ustuknuti; ili se poneti na desetinu drugih načina. Međutim,
budući da je bio robot, on ne ispolji baš nikakvo osećanje. "Na osnovu čega to tvrdite, gospodine?"
upita on jednostavno.
"Gotovo sam siguran, Žiskare", odgovori Bejli, "da ti je savršeno dobro poznato kako sam došao
do tog zaključka. Ipak, učinićeš mi veliku uslugu ukoliko mi omogućiš da ti, na ovom spokojnom
mestu i za ovo malo vremena koliko mi je još preostalo do odlaska, sve lepo objasnim - sebe radi.
Naprosto, želim da slušam samog sebe dok o tome govorim. Takođe, voleo bih da me ispraviš,
ukoliko u nečemu pogrešim."
"Svakako, gospodine."
"Rekao bih da se moja početna greška sastojala u tome što sam pretpostavio da si ti manje složen,
i primitivniji robot nego Denil, naprosto stoga što manje ličiš na ljudsko biće. Ljudska bića uvek će
poći od ubeđenja da je robot, što je sličniji čoveku, napredniji, složeniji i inteligentniji. Da se
razumemo: robota poput tebe lako je napraviti, dok stvaranje robota kao što je Denil predstavlja
veoma težak problem za ljude čak i Amadirovih mogućnosti, i samo je jedan robotičarski genije, kao
Fastolf, bio u stanju to da izvede. Uprkos tome, osnovna teškoća u stvaranju Denila sastoji se, rekao
bih, u potrebi da se otelotvori sve što je ljudsko - izraz lica, glas, gestovi i pokreti; sve je to veoma
zapleteno, ali u stvarnosti, nema nikakve veze sa složenošću uma. Jesam li u pravu?"
"U potpunosti, gospodine."
"Tako sam te nesvesno potcenio, baš kao što je slučaj i sa svima drugima. Ipak, odao si se čak i
pre no što smo stigli na Auroru. Sećaš se, sigurno, da me je pre spuštanja spopala silna teskoba, od
straha pred otvorenim prostorom, i da sam, nakratko, bio u još gorem stanju nego sinoć za vreme
oluje."
"Sećam se, gospodine."
"U tom trenutku Denil se nalazio u kabini sa mnom, dok si ti stajao ispred vrata. Zapao sam u neku
vrstu obamrlosti; nisam davao od sebe ni glasa; kako, verovatno, Denil nije gledao u mom pravcu,
nije ni bio svestan onoga što se događa sa mnom. Ti si, međutim, iako si se nalazio napolju, uleteo
unutra i isključio prekidač. Prvi si se našao na licu mesta, pre Denila, iako mu, siguran sam, refleksi
nisu ništa sporiji od tvojih - što je, uostalom, i dokazao sprečivši dr Fastolfa da me onomad udari."
"Sasvim je sigurno da dr Fastolf nije nameravao da vas udari."
"I nije. Samo je hteo da pokaže koliko su brzi Denilovi refleksi... Uprkos tome, kako rekoh, ti si
onda u kabini prvi reagovao. Jedva da sam tada bio u stanju da to zapazim; ali budući da sam
izvežban da uočavam stvari, ne može me sasvim izbaciti iz ravnoteže ni užasno osećanje usled
izloženosti Otvorenom - što sam, uostalom, prošle noći i dokazao. Dakle, uočio sam da si ti prvi
reagovao, premda sam, istovremeno, ispoljio sklonost da pređem preko toga. Za tvoj postupak,
razume se, postoji samo jedno logično objašnjenje."
Bejli zastade, kao da očekuje da se Žiskar složi s njim, ali robot ne reče ništa.
(Tokom potonjih godina, Bejli bi sebi uvek prvo dočarao ove trenutke, kada bi razmišljao o svom
boravku na Aurori. Ne oluju. Čak ne ni Gladiju. Bili su to upravo ovaj spokojni trenutak pod
drvetom, sa zelenilom lišća naspram nebesnog plavetnila, blagi povetarac, pitomi zvuci skrivenih
životinjica i Žiskar, kako sedi kraj njega, bledosvetlucavih očiju.)
"Činilo se da si ti", nastavi Bejli, "na neki način bio u stanju da uočiš moje duševno stanje, čak i
kroz zatvorena vrata, i da shvatiš da sam zapao u neku vrstu obamrlosti. Ili da se izrazim kratko i
možda pomalo uprošćeno, da si bio u stanju da mi čitaš misli."
"U pravu ste, gospodine", priznade Žiskar tihim glasom.
"Rekao bih, takođe, da si u stanju i da utičeš na tuđe umove. Verujem da si primetio da sam to
zapazio i potrudio si se da to nekako potisneš što dublje u moj um, kako se ne bih toga više setio ili,
bar, shvatio važnost svog otkrića - ukoliko bih se, nekim slučajem, svega ipak prisetio. Ipak, nisi u
tome sasvim uspeo, možda i stoga što su ti moći ograničene..."
"Gospodine", prekide ga Žiskar, "Prvi Zakon stoji iznad svega. Morao sam da vam priteknem u
pomoć, iako sam bio sasvim svestan da ću se time odati. S druge strane, morao sam da tek ovlaš
dotaknem vaš um, kako ga ne bih ni na koji način oštetio."
Bejli potvrdno klimnu. "Shvatam da si se suočio s ozbiljnim teškoćama. Samo si malo zatamnio
moj um - tako da sam se svega setio kada se on, ponovo, dovoljno opustio i kada sam mogao da
razmišljam služeći se slobodnim asocijcijama. Sinoć, tokom oluje, pre no što sam izgubio svest, znao
sam da ćeš do mene stići prvi, baš kao i onda na svemirskom brodu. Možda si me pronašao
zahvaljujući infracrvenom zračenju, ali svaki sisar i svaka toplokrvna životinja odaju istu vrstu
zračenja, tako da je moglo doći do zabune; ali ti si, isto tako, mogao otkriti i delovanje mog uma, čak
i ako sam bio u nesvesti, i to ti je pomoglo da me pronađeš."
"Svakako, pomoglo mi je", priznade Žiskar.
"Ipak, kada god bih se toga prisetio, bilo na rubu sna ili gubitka svesti, ponovo bih sve zaboravio
čim bih pokušao da razbistrim misli. Prošle noći, setio sam se toga i treći put, ali tada nisam bio sam.
Gladija je bila sa mnom, i bila je u stanju da ponovi šta sam rekao u polusnenom stanju. Rekao sam:
'On se tamo našao prvi'. Čak ni tada, međutim, nisam mogao da dokučim smisao tih reči - dogodilo se
to tek kada je jedna usputna primedba dr Fastolfa pokrenula u meni nezadrživ tok misli, što je,
konačno, imalo za posledicu da sve ispliva na površinu. A onda, kada mi je konačno svanulo pred
očima, počeo sam da se prisećam i drugih stvari. Na primer, kada sam se ono upitao da li smo se
stvarno spustili na Auroru, počeo si me uveravati da smo na Aurori pre no što sam i dospeo da naglas
postavim to pitanje... Pretpostavljam da nisi spreman da ikome dozvoliš da sazna kako si u stanju da
čitaš tuđe misli?"
"Ne, nisam, gospodine."
"Zbog čega?"
"Moja sposobnost da čitam tuđe misli, gospodine, pruža mi jedinstvenu mogućnost da sledim Prvi
Zakon, i stoga to svoje svojstvo visoko cenim. Na taj način, u stanju sam da se neuporedivo uspešnije
staram o dobrobiti ljudskih bića. Pri svemu tome, čini mi se da nijedno ljudsko biće - čak ni sam dr
Fastolf - ne bi moglo podneti robota sa takvim moćima; to i jeste razlog što to držim u tajnosti. Dr
Fastolfe, kao što i sami znate, voli da navodi ono predanje, po kome je Suzana Kalvin uništila svog
robota, ustanovivši da je u stanju da čita tuđe misli - i ja ne bih želeo da dr Fastolf postupi poput
svoje čuvene prethodnice."
"Da, upoznao me je s tim predanjem. Ipak, rekao bih da on, možda samo podsvesno, ipak
podozreva da si u stanju da čitaš tuđe misli, jer, inače, ne bi bilo razloga da se stalno vraća na to
predanje. Čak mislim da je opasno što to čini kada si ti u pitanju. Nema sumnje da je i to doprinelo
da počnem o tome da razmišljam."
"Činim sve što je u mojoj moći da tu opasnost smanjim, a da pri tom, svojim petljanjem, ne
oštetim um dr Fastolfa. Na primer, kada god tu priču pominje, dr Fastolf neizostavno navodi da je reč
o pukom predanju i da, naprosto, nije moguće da se to dogodi."
"Tako je, i toga se sećam. Međutim, ukoliko dr Fastolfu nije poznato da si u stanju da čitaš tuđe
misli, onda to znači da nisi posedovao takva svojstva kada su te prvobitno zamislili i oblikovali.
Kako je, onda, došlo do toga da ih stekneš? Ne, nemoj mi reći, Žiskare. Dopusti mi da malo
nagađam... Gospođica Vasilija je, kao još sasvim mlada devojka, i pre no što je i sama postala
robotičar, bila naprosto opsednuta tobom. Sama mi je rekla da je često nešto menjala na tebi, uz tek
usputni nadzor dr Fastolfa, unoseći u tebe neke svoje programe. Da li je moguće da je, u nekom
trenutku, čistom igrom slučaja, učinila nešto što ti je dalo takve moći? Jesam li u pravu?"
"U potpunosti, gospodine."
"A da li je tebi poznato o čemu je reč?"
"Jeste, gospodine."
 "Jesi li, u tom slučaju, jedini robot koji raspolaže takvom moći?"
"Za sada jesam, gospodine. Ali biće i drugih."
"Ukoliko bih zatražio od tebe da mi kažeš šta je to dr Vasilija učinila da stekneš takvu moć - ili
ukoliko bi to dr Fastolf od tebe zatražio - da li bi te Drugi Zakon obavezivao da to učiniš?"
"Ne bi, gospodine, budući da bih na osnovu svog shvatanja Drugog Zakona zaključio da bi takvo
saznanje imalo rđave posledice po vas, i moje odbijanje da vam to kažem imalo bi, u skladu sa Prvim
Zakonom, prednost. Problem, međutim, uopšte ne može da iskrsne, budući da bih unapred znao ako bi
neko želeo da mi postavi to pitanje, i kada bi imao nameru da mi naredi da mu odgovorim; i ja bih
takvu nameru unapred osujetio, tako da pitanje ne bi ni bilo postavljeno."
"Tako je", složi se Bejli. "Preksinoć, dok smo se vraćali od Gladije na Fastolfovo imanje, upitao
sam Denila da li se ikad sreo sa Janderom dok je ovaj živeo u njenom domaćinstvu, i on mi je
jednostavno odgovorio da nije. Okrenuo sam se potom tebi, da ti postavim isto pitanje, ali iz nekog
razloga, nisam to učinio. Pretpostavljam da si me ti sprečio da to učinim."
"U pravu ste, gospodine."
"Zato što bi mi, da sam te to upitao, morao odgovoriti da si ga u to vreme često sretao - a nisi bio
spreman da me sa tom činjenicom upoznaš."
"Ne, nisam, gospodine."
"Ipak, tokom tih susreta sa Janderom postao si svestan činjenice da dr Amadiro pokušava da
dokuči tajnu njegove izrade - pretpostavljam tako što si i njemu čitao misli ili si bio u stanju da
pronikneš u njegova pozitronska kola..."
"U pravu ste, gospodine, i ljudski i robotski mozak delju na isti način. Samo, robote je
neuporedivo lakše razumeti."
"Nisi odobravao ono što je dr Amadiro činio, naprosto zato što se slažeš sa dr Fastolfom po
pitanju daljeg naseljavanja Galaksije?"
"Tako je, gospodine."
"Zbog čega, u tom slučaju, naprosto nisi zaustavio Amadira? Zbog čega nisi iz njegovog uma
uklonio samu nameru da ispita Jandera?"
"Gospodine", odvrati Žiskar, "nisam baš voljan da tako lako zalazim u ljudske umove. Odlučnost
dr Amadira da to učini bila je tako duboka i snažna, da bih, u cilju da je obuzdam, morao da izvršim
izvesne korenite izmene - a njegov je um toliko britak i važan, da se, naprosto, nisam usuđivao da mu
nanesem makar i najmanje oštećenje. Pustio sam da stvari neko vreme idu svojim tokom, pitajući se
šta mi valja činiti kako bih na najbolji način zadovoljio odredbe Prvog Zakona. Konačno, opredelio
sam se za, prema mom mišljenju, najbolji način da razrešim čitavu situaciju, i tu odluku nisam nimalo
lako doneo."
"Opredelio si se za Janderovo 'mentalno isključenje', pre no što dr Amadiru pođe za rukom da
pronikne u tajnu izrade pravog čovekolikog robota. Znao si kako to treba učiniti, zahvaljujući tome
što si se, tokom godina, čitajući Fastolfov um, savršeno dobro upoznao sa njegovim teorijama. Jesam
li u pravu?"
"U potpunosti, gospodine."
"Znači, dr Fastolf ipak nije jedini koji je bio u stanju da 'isključi' Jandera."
"U izvesnom smislu jeste, gospodine. Moja sposobnost da to učinim samo je puki odraz, ili
instrument, njegovih sposobnosti."
"Očigledno je i to bilo dovoljno. Međutim, nije li ti palo na pamet da bi to 'isključenje' moglo
Fastolfa izložiti najvećoj mogućoj opasnosti? Da bi, sasvim prirodno, najpre na njega posumnjali?
Da li si, možda, pomišljao na to da priznaš da si ti to učinio, i na taj način da obelodaniš moći kojima
raspolažeš, kako bi njega spasao ako to bude neophodno?"
"Znao sam da će se dr Fastolf naći u očajnom položaju", odgovori Žiskar, "ipak, nisam bio
spreman da priznam da sam ja vinovnik svega toga. Nadao sam se da ću sve to moći da iskoristim da
vas dovučem ovamo, na Auroru."
"Da mene dovučeš ovamo? Bila je to tvoja zamisao?" Bejli je bio više nego zapanjen.
"Tako je, gospodine. Ukoliko mi dozvolite, rado bih vam to objasnio."
"Kako da ne... Izvoli", saglasi se Bejli žurno.
"Saznao sam za vas od gospođe Gladije i dr Fastolfa, i to ne samo na osnovu onoga što su o vama
govorili, već i na temelju onoga što su držali u svojim mislima. Shvatio sam i u kakvom je položaju
Zemlja. Bilo mi je jasno da Zemljani žive okruženi zidovima koje im je veoma teško da uklone; ali
isto tako, bilo mi je jasno da i Auroranci imaju svoje zidove.
Auroranci žive iza zidova od svojih robota koji ih štite od svih životnih zala i koji bi trebalo,
prema Amadirovom planu, da izgrade zaštićene zajednice i tako ograde i Aurorance koji će naseliti
nove svetove. Auroranci, takođe, žive i iza zidova od svojih dugovečnih života, što ih nagoni da
precenjuju vrednost individualizma i sprečava da ujedine svoje naučne snage. Isto tako, ne
dozvoljavaju da dođe do žustrih rasprava, već, preko svog predsednika, nastoje da pronađu prečice u
rešavanju svih nedoumica, tražeći da se sve razreši pre no što problemi budu i obelodanjeni.
Naprosto, nisu zainteresovani za najbolja rešenja - zanimaju ih samo tiha razrešenja.
Zidovi Zemljana su grubi i opipljivi, tako da je njihovo postojanje vidljivo i upadljivo - i uvek se
nađe neko ko će poželeti da im izmakne. Auroranski zidovi su nestvarni i čak se ni ne vide kao
zidovi, tako da nikome čak ni na pamet ne pada da ih ukloni. Stoga mi se čini da Zemljani, a ne
Auroranci, ili bilo koji drugi Svemirci, moraju pristupiti naseljavanju Galaksije i izgraditi ono iz
čega će, jednom, izrasti Galaktičko carstvo.
Na takav je način razmišljao dr Fastolf, i u tome se sa njim u potpunosti slažem. Dr Fastolf se,
međutim, zadovoljavao samo razmišljanjem, ali ja, obdaren dotičnim moćima, nisam mogao na tome
da ostanem. Morao sam dobiti priliku da se neposredno upoznam sa umom makar samo jednog
Zemljanina, i vi ste bili taj Zemljanin koga sam naumio da dovedem na Auroru. Janderovo
'isključenje' poslužilo je, istovremeno, i da se Amadiro zaustavi, i da vama pružim priliku da dođete
ovamo. Malo sam podstakao gospođu Gladiju da predloži dr Fastolfu da vas pozove; njega sam, opet,
tek ovlaš podstakao da to isto predloži predsedniku; i najzad, malkice sam podstakao i predsednika
da taj predlog prihvati. Pošto ste prispeli ovamo, pažljivo sam vas proučavao, i više sam nego
zadovoljan onim što sam ustanovio."
Žiskar zastade i ponovo postade slika i prilika robota koji ne odaje nikakva osećanja.
Bejli se namršti: "Znači, ono što sam ovde postigao uopšte nije moja zasluga. Mora da si se
postarao da na kraju i ja dođem do istine."
"Nije tako, gospodine. Upravo je suprotno. Trudio sam se da ometem vašu istragu - svakako, u
razumnoj meri. Nisam bio spreman da vam dozvolim da shvatite kakvim moćima raspolažem, uprkos
tome što sam u jednom trenutku bio prinuđen da se odam. Postarao sam se, čak, da se povremeno
osetite obeshrabrenim i na rubu očajanja. Ohrabrivao sam vas da prevladate strah od Otvorenog,
kako bih, u takvim okolnostima, mogao lakše proučavati vaše ponašanje. Uprkos svemu, uspeli ste da
pronađete put i prebrodite sve prepreke i ja sam, zaista, više nego zadovoljan.
Nije mi promaklo da čeznete za okriljem zidova Grada, ali i da ste shvatili da morate istrajati i
bez njih. Ustanovio sam da vas je obuzeo silan strah pri pogledu na Auroru iz svemira, kao i to da ste
grdno propatili tokom oluje; ali ni jedno ni drugo nije vas pokolebalo, niti vam oduzelo sposobnost
da zrelo rasuđujete. Utvrdio sam i to da ste spremni da se suočite sa svojim nedostacima, kao i da ne
jadikujete zbog kratkoće svog života - i ne izbegavate žestoka sučeljavanja."
"Kako možeš biti siguran da predstavljam reprezentativni uzorak svih Zemljana?"
"Znam da to niste. Ali na temelju onoga što sam pronašao u vašem umu, poznato mi je da postoje i
drugi poput vas, i sa njima ćemo graditi dalje. Lično ću se za to postarati - i sada, pošto mi je dobro
poznata staza kojom se mora krenuti, pripremiću i druge robote, slične sebi; i oni će se, takođe, za to
postarati."
"Hoćeš da kažeš da će ti roboti, sa sposobnošću da čitaju umove, doći i na Zemlju?" upita naglo
Bejli.
"Ne, ne mislim. I u pravu ste što vas takva mogućnost brine. Neposredno uplitanje robota značilo
bi stvaranje istih onakvih zidova koji su Auroru i druge svetove Svemiraca osudili na potpunu
paralizu. Zemljani će morati da nasele Galaksiju bez ikakve pomoći od strane robota. Doneće to
nebrojene teškoće, opasnosti i bezmerne jade - što bi sve roboti mogli sprečiti, da su tamo - ali na
kraju, ljudska bića će se osećati bolje što su sve sama postigla. I možda jednog dana - nekog dalekog
dana u budućnosti - možda će roboti ponovo stupiti na scenu. Ko to može znati?"
"Možeš li da predskažeš tu budućnost?" upita Bejli radoznalo.
"Ne, gospodine, ali na osnovu proučavanja umova, mogu tek neodređeno da nagovestim da postoje
zakoni koji upravljaju ljudskim ponašanjem, baš kao što i Tri Zakona Robotike određuju ponašanje
robota. Možda će uz njihovu pomoć budućnost, jednog dana, biti sazdana po pravoj meri. Ljudski
zakoni znatno su složeniji nego Zakoni Robotike, i ni samom mi nije jasno u čemu bi se oni sastojali.
Mogli bi predstavljati neku vrstu statistike, tako da bi do izražaja mogli doći kada je reč o velikim
ljudskim skupinama. Možda bi, s druge strane, mogli biti veoma neodređeni, i na taj način lišeni
svakog smisla, ukoliko te velike skupine nisu svesne njihovog delovanja."
"Reci mi, Žiskare, je li to ono što dr Fastolf pominje kao nauku budućnosti - nazivajući je
'psihoistorijom'?"
"Jeste, gospodine. Veoma tanano, usadio sam to u njegov um, kako bi započeo proces njenog
nastanka. Biće neophodna jednog dana - pošto se postojanje Spoljnih svetova kao dugovečne
robotizovane kulture bliži svom kraju, i počinje novi talas ljudskog širenja, uz pomoć kratkovečnih
Zemljana i bez robota.
Mislim, gospodine" - Žiskar pri tom lagano ustade - "da je vreme da krenemo natrag na imanje dr
Fastolfa i pripremimo se za vaš odlazak. Sve ovo što smo ovde rekli, razume se, ostaće među nama."
"Uveravam te da ću sve ovo o čemu smo razgovarali smatrati najstrožom tajnom", odgovori Bejli.
"Tako i treba da bude", zaključi Žiskar mirno. "Međutim, ne treba da strahujete od odgovornosti
zbog toga što ćete sve to morati da zadržite za sebe. Omogućiću vam da se svega sećate, ali nikad
nećete osetiti želju - ni najmanju - da išta od toga ikada ikome pomenete."
Bejli izvi obrve, nemo prihvativši takvu robotovu odluku. "Imam još nešto da te zamolim, Žiskare,
pre no što sasvim stegneš klješta oko mene. Hoćeš li se, molim te, postarati da Gladija ne doživi ništa
mučno na ovoj planeti, da ne postupaju grubo s njom samo zato što je Solarijanka i što je odabrala
jednog robota sebi za muža, i... i da iziđe u susret Gremionisovom udvaranju?"
"Čuo sam, gospodine, vaš poslednji razgovor sa gospođom Gladijom, i sve sam razumeo. Za sve
ću se pobrinuti. A sada, gospodine, mogu li se oprostiti od vas, dok nema nikog u blizini?" Žiskar
ispruži ruku, i to je bio najljudskiji pokret koji je Bejli video da je ikada napravio.
Bejli prihvati robotovu ruku. Prsti su mu, na dodir, bili tvrdi i hladni. "Zbogom... prijatelju
Žiskare."
"Zbogom, prijatelju Elija", odvrati Žiskar, "i ne zaboravi da je - mada ljudi taj izraz koriste kada
je u pitanju Aurora - od ovog časa Zemlja pravi Svet Svitanja."