Predmet: Paleolit i mezolit Balkana

Tema: Ribolov u mezolitu Đerdapa: Uloga ribe u đerdapskoj ideologiji

Mentor: Dr. Dušan Mihailović Student: Svirčević Uroš

Broj indeksa: Ar 16/42

Beograd 2020
Contents
Uvod...........................................................................................................................................3

Ukrasi od zuba virezuba.............................................................................................................5

Kameni batovi/skiptri.................................................................................................................7

Kamene skulpture.......................................................................................................................8

Zaključak..................................................................................................................................11

Spisak referentne literature......................................................................................................12

 Apstrakt: Rad za zadatak ima da prikaže odnos koji su zajednice u mezolitskom Đerdapu
imale prema svojoj okolini. Takav odnos može da ima dva apsekta, ekonomski i ideološki, od
kojih će se razmatrati drugi. Kroz interpretaciju nalaza kao što su ukrasi od zuba virezuba,
batovi/skiptri i ribolike skulpture, pokušaće da se prikažu običaji i verovanja koje su ove
zajednice posedovale a koji su usko povezani sa Dunavom.

Ključne reči: Đerdap, mezolit, kult ribe, ribolov

Uvod
U mezolitu Đerdapa velik značaj akvatičkih resursa se odražava u arheološkom materijalu.
Ribolov je bio izuzetno zastupljen što i pokazuju ostaci slatkovodnih riba (šaran, som,
deverika, štuka, smuđ, mladica (vrsta pastrmke)) ali i anadromnih odnosno migratornih vrsta
jesetri (moruna, ruska jesetra, pastruga, dugonosa kečiga). U arheološkom kontekstu ovi
ostaci nisu nalaženi isključivo kao otpaci već su pronalaženi u okviru trapezoidnih kuća na
Lepenskom Viru i Padini dok na Vlascu u okviru stambenih objekata i grobova. Bitno je
istaći da je na svakom od ovih lokaliteta zastupljena različita količina pojedinačnih vrsta.
Tako na primer, na Vlascu je od ribljih vrsta najzastupljeniji šaran (Cyprinus carpio), na
Padini som (Silurus glanis) dok na Lepenskom Viru je najzastupljenija migratorna vrsta,
moruna (Huso huso) ujedno i najveća vrsta jesetre u Dunavu. Shodno ovome, na Vlascu je
prisutno dosta sahrana u okviru kojih su individue sahranjene sa aplikacijama napravljenim
od faringealnih zuba šarana dok se zastupljenost morune na Lepenskom Viru odražava u
njegovoj kamenoj skulpturi (Živaljević 2012: 3,4,6).

Kao što se da primetiti iz prethodno iznetog, ribolov u Đerdapu ima dva aspekta. Prvi je
onaj osnovni, koji proističe iz potrebe za preživljavanjem, ekonomski aspekt. Naravno iako je
ribolov izvor hrane, vidno je da se stanovnici tadašnjeg Đerdapa prema ribi koju love nisu
ophodili isključivo kao prema izvoru kalorija. Otuda potiče i drugi aspekt koji proističe iz
potrebe za razumevanjem okoline, ideološki aspekt. I dan danas, ljudi ne-ljudsko (prirodne
pojave, nežive stvari, životinje, biljke) doživljavaju na različite načine i pružaju im različit
značaj. Dok sa jedne strane, čovek može da ne-ljudsko doživljava kao osobu ili kao deo
osobe, sa druge ljudi mogu da se približe životinjama tj. da pređu u domen animalnosti. Ne bi
li se čovek približio životinji, on to može da čini uz pomoć predmeta koji predstavljaju
životinju, neki njen deo (ili aspekt), predmeta koji su napravljeni od delova životinje, a može
i da se dešava nasumično. Ovu „sposobnost“ može da ima pojedinac ili određena društvena
grupa (Živaljević 2017: 255).

Na osnovu ovoga logičan je zaključak da su za stanovnici Đerdapa vremenom, zbog

izuzetnog značaja ribljih vrsta, od ekonomskog aspekta došli do ideološkog. Ovome
doprinosi i fenomen migratornih vrsta ribe koji se odigrava jednom godišnje. Razne vrste
jesetri migriraju iz Crnog mora u Dunav radi mrešćenja. Da bi to postigle one moraju plivati
uzvodno. Ovaj fenomen je morao biti primećen kao upečatljiv u očima stanovnika
mezolitskog Đerdapa Živaljević 2012: 4). Takođe treba iskazati da voda predstavlja i drugu
dimenziju koju čovek posmatra sa kopna. Na taj način, zbog drugačijeg prelamanja svetlosti,
stvari u vodi, sa kopna izgledaju drugačije. Različiti autori su ukazivali na drugačije aspekte
vodenih površina. Srejović je reku tumačio kao granicu svetova, imajući u vidu da su
mezolitska naselja sa jedne strane omeđena šumom a sa druge rekom (Srejović 1969;
Živaljević 2017: 256). Može se tumačiti i kao veza između svetova gde su jednogodišnje
migracije jesetri mogle da utiču na shvatanje prostora (orijentacija objekata i grobova) ali i
shvatanje protoka vremena (Živaljević 2017: 256).

Na artefaktima mezolita Đerdapa se uviđaju urezi koji su kroz vreme (kroz različite
paradigme) drugačije tumačeni od strane više autora. Još u epipaleolitu apstraktne predstave
na artefaktima od kosti (cik-cak linije, talasaste linije) su intepretirane u pogledu povezanosti
sa vodenim površinama. Pojedini autori (Aleksandar Maršak, preuzeto iz Živaljević 2017:
256) su ureze smatrali čak i nekom vrstom „pisma“ koji su predstavljali konkretne pojmove
iz prirode. Određene predstave su u očima autora predstavljale i interpretacije ribe (Živaljević
2017: 256) ali i čamca (Srejović, Babović 1983: 188). Apstraktni i geometrijski motivi poput
snopova talasastih linija, cika-cak linija, robmova i ševrona, se javljaju u epipaleolitu ali
kasnije tokom trajanja mezolita Đerdapa, potom u tranzicionoj fazi i početkom neolita. Treba
međutim biti oprezan kod interpretiranja motiva iz prošlosti sa motivima iz našeg okruženja i
to pogotovo u pogledu apstraktnih. Slikovne predstave na artefaktima koje danas pronalazimo
ne moraju da se odnose na realne pojmove iz prirode i okruženja, takođe ne treba izgubiti iz
vida nas ipak deli vremenski jaz i da današnji sistemi vrednosti nisu isti sa tadašnjim
(Živaljević 2017: 256, 257).
 Ukrasi od zuba virezuba
Spomenuto je da su vodene površine sa svojim resursima uveliko uticali na stanovnike
mezolitskog Đerdapa što se ogleda na artefaktima i urezima na njima kao i to da pojedinac
može da “pređe“ u domen animalnosti korišćenjem pomagala koja treba da asociraju na
određenu životinju. Iako se za ukrase od ždrečnih zuba virezuba to ne može tvrditi oni
predstavljaju još jedan fenomen u okviru kulture Đerdapa. Ždrelni zubi virezuba su korišćeni
kao aplikacije na odeći. Ovde već se nameće pitanje zašto baš virezub? Naime, ta vrsta ribe
daje specifičan oblik i veličinu zuba međutim i pojedine slatkovodne vrste šaranki daju sličan
efekat. Odgovor stoga leži najverovatnije u njihovom migratornom ponašanju ali i izgledu.

Za vreme mresta mužjaci ove vrste ribe, poprimaju „ukrase“ po glavi i leđima koje
predstavljaju svetlucave izrasline („perle“) a celokupno se zovu „svadbeno ruho“. Ovaj ukras
je zastupljen i kod drugih vrsta šaranki ali je kod virezuba najistaknutiji. Sa druge strane,
migratorna vrsta čija se pojava „perli“ dešava za vreme mresta tj. kad dođu u Dunav svakako
da je njena specifičnost ostala primećena od strane mezolićana i to čak i nakon mresta i
ribolovne sezone s obzirom na činjenicu da je primećeno da su ukrasi nošeni više generacija.

Izgled virezube sa prisustvom „perli“ (Živaljević 2017:260)

Kontekst ovih nalaza čine grobne celine, u okviru kojih su nalaženi u predelu glave i ramena
pokojnika, zbog čega se pretpostavlja da su zašivani na neku tkaninu, vrstu kape i ogrtača. S
obzirom da ovakva distribucija „perli” u grobovima odgovara distribuciji na virezubu logična
je pretpostavka da su ovim hteli da oponašaju ovu vrstu ribe (Živaljević 2017: 258, 259).
 Orijentacija prišivenih zuba i rekonstrukcija nošnje (Živaljević 2017: 261)

Na lokalitetima u Đerdapu ovi nalazi su najzastupljeniji na Vlascu dok u manjoj meri na

Lepenskom Viru i Kuli. Međutim ova praksa nije specifična isključivo za Đerdap u ovom
periodu, već je prisutna i u Gornjem Podunavlju, Krimu i Dnjeprovskoj oblasti u Ukrajini. U
Nemačkoj, u Gornjem Podunavlju distribucija ovih nalaza odgovara današnjem rasprostiranju
virezuba. Od značaja predstavlja nalaz iz pećine Holenšajn-Štadel (Hohlenstein-Stadel). U
pitanju je sekundarna sahrana u kojoj je pronađena lobanja žene zajedno sa lobanjom deteta i
muškarca. Oko lobanje žene su pronađeni zubi virezuba. Jedna od lobanja je dala datovanje u
rasponu 7029. – 6499. pre n. e. što ukazuje na istovremenost sa ovakve prakse sa Đerdapom.
Širu sliku daju lokaliteti iz Dnjeprovske oblasti u Ukrajini gde je ova tradicija zastupljena
duži vremenski period. Na lokalitetima Marijevka i Vasiljevka, ovakvi nalazi su datovani u
period 7300. -6200. što odgovara datumima iz Holenšajn-Štadel i tim i Vlascu. Takođe,
ovakvi ukrasi su prisutni i u kasnijim sekvencama i to u periodu 6050. – 4500. što je lokalni
neolit. Za razliku od Đerdapa, primećeno je da su pored kapa i odeće takođe zašivani i na
obuću.

Ne može se sa sigurnošću reći da li je praksa korišćenja zuba virezuba kao ukrasa na

odeći, na širem području nastala usled međusobnog kontakta ljudi ili su jednostavno zasebni
regioni opazili istu stvar i stoga razvili slična razmišljanja. Međutim, ukras od zuba virezuba,
posmatrano iz šireg konteksta govori o tome da su tadašnji ljudi delili pojedina shvatanja, u
ovom slučaju shvatanja koja se tiču virezuba, ali može se pretpostaviti da su delili i neka
druga verovanja (Živaljević 2017: 260-264).
 Kameni batovi/skiptri
Ovi artefakti predstavljaju jedinstvenu karakteristiku koja je ograničena na mezolit
Đerdapa. Napravljeni od kamena, mogu da budu dužine i do 50cm i pretpostavlja se da su
izrađivani direktno iz stene. Njihovo ime odražava dve različite interpretacije koje su
podjednako moguće (Antonović 2006: 23, 24). Srejović i Babović su prvi ove artefakte
okarakterisali kao skiptre s obzirom na to da su pojedini batovi izuzetne izrade i da poseduju
urezane motive. Iz tog razloga im je pripisana „ritualna“ funkcija gde su služili u magijskim
obredima i ritualima. Pojedine predstave na batovima se interpretiraju kao ribe a pojedina i
kao čamac. (Srejović i Babović 1983: 183). Sa druge strane, nazivaju se batovima jer je
uočeno da na njima postoje tragovi upotrebe na krajevima u vidu kružnih udubljenja. Na
ovome počiva hipoteza da su ove artefakte koristili za ribolov, tako da usmrte ribu udarcima
(Antonović 2006: 23). Možemo da primetimo da dve hipoteze isprva čine dva različita kraja,
čija rešenja ne mogu da se preklapaju. Hipoteza Srejović-Babović, koja govori o skiptrima
implicira na korišćenje u isključivo ritualne svrhe, dok hipoteza Antonović, koja artefakte
interpretira kao batove, njihovu funkciju definiše kao profanu. Iako postoji podela u
interpretacijama ovih artefakata, dve hipoteze nisu nužno međusobno isključive. Tragovi
upotrebe treba posmatrati iz perspektive izrade batova/skiptara. Artefakti poseduju različite
nivoe izrade i dekoracije, gde se kod artefakata grublje izrade i bez ili sa malo dekoracije
primećuju i tragovi upotrebe. Međutim čak i oni artefakti u koje je uloženo najviše vremena
(finije izrade i sa više dekoracije) imaju tragove upotrebe (Živaljević 2012: 9).

Izgled bata/skiptra (Živaljević 2012: 8)

Treba istaći i da su pojedini skiptri prekriveni sa pigmentom. Ova praksa je zastupljena u

različitim kontekstima u Đerdapu. Na Vlascu je korišćen za posipanje glave pokojnika, dok
su u Lepenskom Viru oker koristili za posipanje kamenih skulptura. Postoji hipoteza u kojoj
je oker povezan sa pogrebnim kultom u Đerdapu. U kontekstu batova/skiptara, moguće je
oker na njima protumačiti u vezi sa ubijanjem velikih riba (migratornih vrsta, za koje se
smatra da su ih stanovnici Đerdapa tumačili kao pretke) (Živaljević 2012: 8). Takođe,
rasprostranjenost batova/skiptara nije jednaka na svim lokalitetima u Đerdapu.
Najzastupljeniji su na Lepenskom Viru dok ih u manjoj meri ima na Vlascu, Padini i
Hajdučkoj vodenici (Živaljević 2012: 7).

Kao što smo videli podela na „ritualno“ i „profano“ je izuzetno nestabilna. Takva podela
je pre veštačka (čak i nametnuta paradigmama) nego što je stvarna. U kontekstu Lepenskog
Vira ovaj zaključak dolazi do izražaja. Većina ovih batova/skiptara je pronađeno na
podovima kuća u blizini ognjišta. Sama interpretacija kuća je podjednako problematična iz
razloga što su ti objekti korišćeni i za stanovanje ali i za sahranjivanje. U novije vreme, ribari
sa ovog podneblja doživljavaju jesetre kao „glupe“ ribe s obzirom da ne pokušavaju da se
oslobode jednom kad se uhvate u mrežu. Ovo je u suprotnosti sa modernim lovačko-
sakupljačkim zajednicama koje na lov ne gledaju kao na eksploataciju nego tako da im se
životinja „predaje“. Da zaključimo, batove/skiptre ne treba gledati kroz jasno razgraničenu
podelu ritualno/profano već shvatiti da iako su možda korišćeni u svakodnevnom životu, to
ne isključuje njihovu ulogu u ritualnom ubijanju jesetri (Živaljević 2012: 9, 10).

Kamene skulpture
U periodu 6200. – 5900. pre n.e. Lepenski Vir počinje da se ističe svojom pre svega
arhitekturom ali i razvojem kamenih skulptura. Ornamentisani obluci se javljaju i na drugim
lokalitetima kao što su Padina, Hajdučka vodenica, Kuini Turkuluj, međutim najviše ih ima
na Lepenskom Viru koji se odvajaju od ostalih svojom reprezentativnosti.

Pravljene su od rečnog kamena koji je sakupljan iz pritoka Dunava i koji je s obzirom da

kontekst bio zaobljen. Takav kamen je bio jajastog ili poliedarskog oblika dimenzija od 16cm
do 75cm i od 1kg do 50kg. Kamen je obrađivan iskucavanjem i klesanjem čime se postizao
efekat plitkog reljefa. Iako su na ovom lokalitetu najistaknutije skulpture, postoji izvesna
razlika i u nivou njihove izrade. Skulpture variraju od onih sa malo detalja preko skulptura sa
apstraktnim motivima do onih koje predstavljaju antropomorfna ili ribolika bića. Na većini su
primećeni tragovi premazivanja crvenim pigmentom. Kontekst skulptura je raznolik.
Nalažene su iza kamenog ognjišta (ove su i najbrojnije), ispred ognjišta, u uglovima i
začeljima određenih objekata, ispod podova, u okviru sahrana ili izvan građevina u
sekundarnom kontekstu (Živaljević 2017: 264, 265).
 Pre analize samih predstava, potrebno je nešto reći i o interpretacijama materijala od kog
su napravljene. Srejović i Babović smatraju da je i kamen imao posebno značenje s obzirom
da takođe dolazi iz vode (rečni oblutak) te ga nazvali „svetim kamenom“ i povezali ga sa
„rađanjem iz vode i kamena“. Zaključili su da je ovaj kamen imao značaj i pre kulture
Lepenskog Vira s obzirom da je korišćen i u ranijim periodima za izradu alatki, takođe motivi
koji se sreću na skulpturama (talasaste linije, cik-cak linije, meandri, rombovi…) su korišćeni
tokom epipaleolita i mezolita da tek tokom kulture Lepenskog Vira su njihova ideologija se u
potpunosti formirala što i pokazuju ribolike skulpture koje su autori predstavili kao „bića
rođena iz vode“ (Srejović i Babović 1983: 56-59). Takođe, predstave na batovima, pločama i
„žrtvenicima“ shvataju kao deo istog verovanja (Srejović i Babović 1983: 159).

Za razliku od njih, drugi autori su skulpture drugačije interpretirali. Dž. Čepmen, I.

Radovanović i V. Vojtek, su na skulpture gledali u okviru kulturnih promena koje su usledile
početkom neolita gde one predstavljaju deo procesa integracije đerdapskih lovaca-sakupljača
od strane neolitskih došljaka sa svojim sistemom verovanja. K. Bonsal ih je smatrao „rečnim
božanstvima“ te ih u okviru toga shvatao kao „branioce“ ljudi od poplava (Živaljević 2017:
267). Srejović i Babović (Srejović I Babović 1983) su ovim skulpturama dali imena koja ih
neupitno povezuju sa vodom (imena kao što su Sirena, Danubius, Riba itd.), međutim
Radovanović je prva koja je ove skulpture povezala sa određenom vrstom ribe na osnovu
sličnosti. Ona je uočila da reljefi na skulpturama zapravo odgovaraju karakteristikama vrsti
jesetri. Ističući skulpturu Danubius pokazala je da njena oborena usta i red „ploča“ na leđima
odgovaraju moruni i drugim vrstama iz te porodice riba.
 Poređenje jesetri sa skulpturom (Živaljević 2017: 268)

Takođe je veoma zanimljivo njeno opažanje u kom je povezala praksu sahranjivanja na

Lepenskom Viru sa migracijom riba. Istakla je da pokojnici koji se sahranjuju u ispruženom
položaju, paralelno sa rekom, glavom okrenutom nizvodno, čekaju da njihovu dušu odnesu
migratorne vrste u jesen koje se vraćaju u Crno more ali da se njihova duša vraća u proleće sa
ponovnim dolaskom tih vrsta što simbolizuje ponovno rođenje. Borić je takođe iskoristio ovo
tumačenje da objasni prakse sahranjivanja u sedećem položaju. S obzirom da su pokojnici u
sedećem položaju i gledaju ka Dunavu, on je pretpostavio da čekaju ponovan dolazak riba.
Međutim u vreme Radovanovićkinog članka tadašnji podaci o faunističkom materijalu sa
lokaliteta u Đerdapu nisu identifikovali ostatke jesetri, s toga je ona zaključila da je lov na
ove vrste bio u nekom pogledu zabranjen. Iako se kasnije pokazalo da su ove vrste u velikoj
meri lovljene na ovim lokalitetima to ne umanjuje značaj i zaključak njene hipoteze već ono
potvrđuje da je značaj ovih riba bio velik i u ideološkoj sferi a ne isključivo ekonomskoj
(Živaljević 2017: 267).

O njihovom uticaju i značaju za ljude govori i sam kontekst njihovog otkrivanja gde su
pojedine nalažene u objektima (kućama) što može da implicira na povezanost sa preminulom
osobom. Treba istaći i su pojedine podizane iz njihovog prvobitnog konteksta pohranjivanja i
premeštane na šta ukazuju plitka udubljenja oko ognjišta (Živaljević 2017: 268).

Interesantnu hipotezu je izneo Borić (Borić 2005) koji zapazio da nisu sve skulpture
podjednake izrade, odnosno da postoji razlika u stepenu zoomorfnih i antropomorfnih
karakteristika. Borić smatra da skulpture koje kreću od anikoničnih preko onih sa
modelovanim očima i ustima pa sve do onih najkompleksnijih, predstavljaju transformaciju
od čoveka do ribe, s tim da svaki stepen transformacije odgovara starosnom dobu pokojnika.
Tako da novorođenčad nemaju skulpture (prema modernim analogijama, pojedina društva ne
smatraju novorođenčad ljudima u punom smislu jer još uvek „nemaju kosti“), dok one
najrazvijenije skulpture predstavljaju najstarije članove zajednice.

Tabela odnosa starosti i faze transformacije (Borić 2005: 63)

Preplitanje ljudskog i životinjskog sveta i prelazak iz jednog u drugi uz pomoć specifične

odeće, artefakata i pogrebne prakse pokazuje da je postojalo mnoštvo načina da se dva
domena spoje, što svakako potiče iz promena u okolini koju su stanovnici Đerdapa uspeli da
primeti i protumače na svoj jedinstven način.

Zaključak
Mezolit Đerdapa predstavlja specifičnu pojavu koja je karakteristična isključivo za ovo
područje. Neminovno je da će okruženje imati veliki uticaj na čoveka i to ne samo u pogledu
ekonomije nego i kulture uopšte. Ono što se prvo da zapaziti u kulturama mezolitskog
Đerdapa je da je Dunav imao veliku ulogu je pre svega osiguravao opstanak ljudskih
zajednica. Mnogi istraživači su konstruisali svoje hipoteze imajući ovo na umu, od kojih je
prvi Srejović uspostavio „kult“ reke. Tumačenjem đerdapskih zajednica kroz prizmu značaja
Dunava razvile su se razne hipoteze od kojih neke čak i bez osnova. Smatram da je
prekretnicu u tumačenjima ovih zajednica donela hipoteza Radovanovićeve u kojoj je
uspostavila vezu između migratornih jesetri sa kamenim skulpturama. Ovo je dokaz da su i u
mezolitu, ljudske zajednice opažale svet oko sebe i da su imali specifična shvatanja koja su
proistekla iz potrebe za objašnjavanjem okoline u kojoj se nalaze.

Ta shvatanja su se granala i razvijala dok nisu poprimila određen oblik koji se vremenom i
materijalizovao u pogledu gore opisanih artefakata i pojava koje idu uz njih. Neminovno je
da ovi predmeti tumače i reprezentuju isto, odnosno značaj reke čije ih je ponašanje
intrigiralo. Međutim na osnovu distribucije tih nalaza (ukrasi od zuba virezuba
najzastupljeniji su na Vlascu dok su batovi i skultpure najzastupljenije na Lepenkom Viru)
možemo uvideti da su postojale pojedine razlike koje trenutno nisu objašnjene, mada se može
pomišljati (s obzirom na različitu distribuciju lovljenih vrsta po lokalitetima) da su pojedini
lokaliteti bili specijalizovani za lov na određene vrste te na taj način imali i drugačiju
rasprostranjenost običaja.

Spisak referentne literature

Antonović, Dragana. 2006. Stone tools from Lepenski Vir. Arheološki institut, Đerdapske
sveske, Posebna izdanja 5, Beograd.

Borić, Dušan. 2005. Body Metamorphosis and Animality: Volatile Bodies and Boulder
Artworks from Lepenski Vir. Cambridge Archaeological Journal 15, 35-69.

Срејовић, Д. 1969. Лепенски Вир. Нова праисторијска култура у Подунављу. Београд:

Српска књижевна задруга.

Srejović, Dragoslav i Babović, Ljubinka. 1983. Umetnost Lepenskog Vira. Beograd:

Jugoslavija.

Živaljević, Ivana. 2012. ‘Big Fish Hunting: Interpretation of stone clubs from Lepenski Vir’,
in N. Vasić (Ed.) Harmony of Nature and Spirituality in Stone (Proceedings of the 2nd
International Conference in Kragujevac, Serbia, March 15-16, 2012). Belgrade: Stone Studio
Association: 195-206.

Živaljević, Ivana. 2017. Ribolov na Đerdapu u ranom holocenu (10. – 6. milenijum pre n. e.).
Doktorska disertacija. Beograd.