Strah evropskih intelektualaca od novog rata: opasan nedostatak samokritike

Dmitrij Babič
6.09.2012. 02:05 Moskovsko vreme

Ima nešto suštinsko što je promenilo intelektualnu sliku Evrope tokom zadnjih mesec-dva dana:
govor o novom "velikom ratu" (neki intelektualci čak kažu "svetski rat") više nije tabu.

"Doboši rata na Bliskom Istoku" je naslov koji je raniji ministar spoljnih poslova Nemačke Joška
Fišer izabrao za svoj članak u "Project Syndicate"-u (veb stranica za iznošenje ideja). "Taj Svetski rat
koji nas čeka u zasedi" – ponavlja u "Figaro"-u plodni francuski pisac Maks Galo, raniji državni
sekretar vlade Fransoa Miterana. "Virus totalnog rata" – naziv je jednog članka Georgija Mirskog,
prozapadnog ruskog arabiste veterana i sjajnog intelektualca, u moskovskim Nezavisnim Novinama.
Šta se desilo? Čitajući te članke stiče se utisak da opasan rat koji nam se približava nije ljudska
tvorevina nego prirodna kataklizma koja dolazi niotkud. Nema ni znaka pokajanja ili samokritike,
uprkos činjenici da ovaj put destabilizacija ponovo dolazi iz Zapadne Evrope – upravo kao u dva
prethodna sveska rata, započeta od strane zapadnoevropskih sila.
"Niko ne može predskazati u kom će pravcu zemlju povesti islamski sunitski predsednik Egipta i
njegova islamistička parlamentarna većina" piše Fišer, dodajući mračno predviđanje sa
"kombinacijom teške ekonomske i političke krize koja može da proizvede kumulativni efekat u nekom
mega-odlučujućem momentu". Na kraju pasusa on dodaje: "Sunitski islamisti drastično menjaju
regionalnu politiku (Bliskog i Srednjeg Istoka). Ovo novo pregrupisavanje snaga ne bi trebalo da bude
anti-zapadno, ali će izvesno postati anti-zapadno ako Izrael ili SAD vojno napadnu Iran".
Kako je to interesantno! Može li g. Fišer, jedan od arhitekata moderne politike Zapada, da navede
bar jednu od napred navedenih kriza da nije prouzrokovana od strane Zapada? Ko je brže-bolje
podržao tzv. "Arapsko proleće" u Egiptu i Libiji i pored upozorenja i sumnji Rusije? Nije li ta
podrška, kao i angažovanje na strani pobunjenih Sunita u Siriji to što je izazvalo dramatičan porast
uticaja sunitskih islamista u regionalnoj politici? Na koju "ekonomsku i političku" krizu Fišer misli?
Ako misli na dužničku krizu u Evrozoni i rastuću nezaposlenost u Grčkoj i Španiji, to je direktna
posledica NJEGOVE politike, kao i njegovih kolega u Evropskoj Uniji (pod g. Fišerom kao ministrom
inostranih poslova uveden je evro, a čitave tradicionalne industrijske grane Evrope evropskom
integracijom učinjene suvišnim). A ako g. Fišer misli na krizu međunarodnog prava, NJEGOVA je
podrška bila da se legitimiše rat protiv Jugoslavije 1999., što donelo ostvarenje krize koju smo videli u
Libiji i koju vidimo u Siriji.
Negativan stav g. Fišera prema Rusiji i posebno prema Vladimiru Putinu dobro je poznat. Ali,
čudno, Fišer u svom članku faktički izražava istu zabrinutost koju je izrazio Putin u svojoj izbornoj
kampanji u zimu ove godine – sa odgađanjem od šest meseci. Arbitrarna priroda zgloba koji barata sa
nuklearnim pitanjem Irana od strane Izraela i Irana, nedostatak poštovanja međunarodnog prava i
dugo uspostavljanih pravila spoljne politike – Putin je o tim stvarima govorio mesecima ranije, ali u to
vreme ta zabrinutost bila je odbačena od strane evropskih političara, uključujući i g. Fišera, kao
"antievropska propaganda".
"Ako je Iran odlučan da na svaki način koji mu je na raspolaganju spreči promenu režima u Siriji,
znači li to da će naoružane paraformacije Hezbolaha u susednom Libanu biti uključene u rat u Siriji?
Hoće li takva jedna intervencija oživeti sećanja na građanski rat u Iranu koji se desio 1970-ih i 1980-
ih?" retorički pita Fišer. Nema sumnje da oba njegova straha imaju veliku šansu da se ostvare, ali čija
će to biti greška? Ko destabilizovao Siriju i ko stalno ekonomskim sankcijama i agresivnim političkim
pritiscima šikanira Iran? Ko je izazvao stvaranje Hezbolaha? Izraelski napad na Liban 1982. Ali o
tome u Fišerovom tekstu nema ni reči. Ni žaljenja, naravno.
Maks Galo, takođe nekadašnji član vlade, ali sada poznatiji kao istoričar politički mislilac, govori
o novom globalnom konfliktu – katastrofi istih proporcija kao i II svetski rat – koji, kao što on
priznaje, uobličava ličnost kreatora. "UN i Svetska trgovinska organizacija su nemoćni", žali se on u
svom članku u Figarou, slikajući sliku globalnog nereda ne samo na Bliskom Istoku nego i u njegovoj
rođenoj Evropi. Međutim javlja se pitanje: ko je vodio ratove u Jugoslaviji i Iraku bez odobrenja od
strane UN i ko je 13 godina veštačkim izgovorima sprečavao ulazak Rusije u Svetsku trgovinsku
organizaciju?
Maks Galo piše da se boji lančane reakcije konflikata koji počinjući u Siriji mogu da obuhvate i
druge zemlje – tako da Bliski Istok bude upaljač kao što je to bio Balkan 1914. Mudro poređenje od
strane g. Galoa, tako pesimistično u pogledu sposobnosti Evrope da zaustavi lančanu reakciju?
Uostalom, jedan od najžalosnijih detalja oko I svetskog rata je što je bilo tako malo evropskih
intelektualaca koji su digli glas protiv rata 1914., odbijajući mnoge (većinom imaginarne) strahove
koji su vodili u taj bratoubilački sukob.
Na nesreću, neki evropski intelektualci igraju podstrekačku ulogu, raspirujući plamenove
neosnovanih strahova umesto da ih gase.
Evo jednog primera. Andre Gliksman, francuski najviše protiv-ruski "filozof", kada je odgovarao
na pitanja časopisa "Špigel" ove nedelje, kaže: " U ovom anarhističkim okolnostima, Evropa mora da
reafirmiše svoju snagu da zauzme poziciju za napad, a ne odbranu¸ u sučeljavanju sa time. Putinova
Rusija, u želji da ponovo zadobije deo svoje nekadašnje moći, je ta koja preti."
Tako smo opet u 1914., sa mračnim predskazanjima i izmišljenim neprijateljima.