Moris Nikol

MORIS NIKOL
PSIHOLOŠKI KOMENTARI
NA UČENJE GURĐIJEVA I USPENSKOG
O radu centara
Prevod: Jelena Aća
O radu centara
___________________________________________________________________________
O POGREŠNOM RADU CENTARA

Birdlip, 18. oktobar 1941.
(I tom)
Deo I: Jedna od najinteresantnijih ideja u ovom sistemu učenja je da čovek ima nekoliko
različitih umova i da je intelekt samo jedan od umova koje on poseduje. Pogledajmo dijagram
različitih centara u čoveku u skladu sa ovim učenjem:
Svaki od ovih centara je „um“. Svaki od njih reprezentuje različitu vrstu uma.
Centri bi se mogli uporediti sa veoma delikatnim i složenim mašinama, od kojih je svaka

dizajnirana za različitu svrhu i upotrebu. Osim toga, svaka mašina se sastoji od manjih mašina
ili mašina unutar mašina i one mogu samostalno delovati. To znači da može raditi čitav centar
ili čitava mašina ili samo njen mali deo. Svako poseduje te izuzetno složene i delikatne
mašine, ali ne znajući ništa ili gotovo ništa o njima, ljudi su skloni da ih koriste pogrešno. U
stvari, oni misle da imaju samo jedan um, da samo jedan um obavlja sve. A ideja o jednom
umu je povezana sa iluzijom da je čovek jedno – to znači, sa imaginacijom, koju svako nosi u
sebi – naime, da je iznutra jedno, jedinstvo, da poseduje jednu volju i jedno permanentno
„Ja“, da poseduje punu svest i znanje o sebi i moć da čini. Veoma je neobična i interesantna
stvar da niko ne može da napravi dovoljno duboku refleksiju – jer ona vodi do izvora
čovekove ’bolesti’ – da je potrebno toliko dugo, pre nego što ljudi mogu podneti shvatanje da
nisu jedno, već mnogi, da nisu jedinstvo i harmonija, već mnoštvo i disharmonija, da nemaju
jedno permanentno i realno ’Ja’, već stotine različitih i sasvim kontradiktornih ’Ja’, koja u
različitim trenucima preuzimaju vlast nad njima, da nemaju pravu volju, već roj promenljivih
i konfliktnih volja, koje pripadaju tim različitim ’Ja’, da sasvim retko imaju trenutke
svesnosti, već se obično nalaze u neobičnom stanju dnevnog sna, i da kao rezultat svega toga
nemaju pravu moć da čine i tako žive u svetu u kome se sve dešava i u kome niko ne može da
spreči da se nešto dogodi. Čak i ideja da čovek nema samo jedan um, već različite centre uma,
može biti odbačena ili posmatrana kao toliko fantastična, kao i ideja da ljudi ne poseduju
svest. Niko u stvari ne želi da se suoči sa samim sobom i svojom realnom situacijom.
Čovek se tako drži onoga što zamišlja da jeste i prijanjajući uz ono što ne postoji, što je
nerealno, onemogućava sebi da postoji i postane realan, tj. bude ono što može da postane i za
šta je stvoren da postane. Možda ste čuli tezu u Radu da svako može postati milioner, ali da bi
postao milioner prvo mora shvatiti da to nije. U tom pogledu svako je nalik bogatom mladom
čoveku iz poznate parabole, čoveku bogatom u osećaju svoje sopstvene vrednosti, koji sebi
pripisuje dobrotu kao svoje sopstveno svojstvo i duboko je identifikovan sa svojim vrlinama.
Setićete se da mu je rečeno da proda to sve i da podari siromašnima – to jest, istinskom ili

suštinskom, nerazvijenom delu svog bića, izgladnelog od strane „bogate ličnosti“. Čovek nije
sklon da prihvati bilo šta rečeno o pogrešnom radu centara, dok ne dostigne tačku, na kojoj će
2
O radu centara
___________________________________________________________________________
sam spoznati da različiti centri zaista postoje u njemu. Morate razumeti da to nije nikakva
fantastična ili samo teoretska ideja. To je činjenica i to činjenica od najveće važnosti za
svakoga, ko želi da dobro upotrebi svoj život, a ne da od njega učini nešto nejasno,
neoblikovano i sasvim beznačajno. Iz tog razloga, prva stvar, za koju Vam je u vezi sa
praktičnim redom na sebi rečeno da radite, je posmatranje koji centar ili koji centri rade u
nekom određenom trenutku. To jest, rečeno Vam je da praktikujete samo-posmatranje-što je
jedini put koji vodi ka promeni sebe - pre svega u vezi sa opažanjem različitih centara u sebi.
Ali čak i to je veoma teško i ljudi čak ni nakon dugog perioda ne vide istinski sami da ti centri
postoje u njima. Ili pokušavaju da ih posmatraju na trenutak i misle da je to sve što je
potrebno.
Postoje tri različita čoveka u svakom, da počnemo sa time: Intelektualni Čovek, Emocionalni
Čovek i Instinktivno-Motorički Čovek, koji korespondiraju sa ta tri centra ili uma. Čovek
misli jednu stvar, oseća drugu i „čulima doživljava“ (senses) treću. Njegove senzacije, koje
pripadaju instinsktivnom centru, su drugačije od njegovih osećanja, koja pripadaju
emocionalnom centru, i njegovih misli, koje pripadaju intelektualnom centru. Pretpostavimo
da pokušavate da ostvarite neki cilj (zadavanje sebi određenog cilja je važan korak u
Četvrtom putu i reč „aim“ u ovom kontekstu se odnosi na tu aktivnost) i uložili ste trud da taj
cilj sebi razjasnite. Pretpostavimo sada da Vas je nešto oneraspoložilo: šta će se dogoditi, ako
se to razmotri sa stanovišta različitih centara? Ukoliko ste neraspoloženi, to znači da je
emocionalni centar postao negativan. Osećate se gnevno, ljutito, razočarano ili možda osećate
da ništa nije vredno. Ako pretpostavimo da sledite svoj um emocionalnog centra u trenutku,
kada on postane negativan, da li ćete biti u stanju da ispunite svoj cilj? Ne, naravno da ne. Ali
ako pređete u intelektualni centar – ukoliko to možete – i razmislite o svom cilju i zbog čega
ste ga postavili, i dalje ćete moći da ga održite. Zašto? Zato što koristite pravi centar za tu
priliku. Ne koristite pogrešan centar, jer korišćenje emocionalnog centra, kada je on
negativan, uvek znači koristiti pogrešan centar.
Ali o svemu tome je već dovoljno rečeno. Danas treba da govorimo ne toliko o korišćenju
pogrešnog centra za neki određeni zadatak, kao na primer o pokušaju da se razmišlja kako da
se brzo strči niz stepenice, već o korišćenju pogrešnog dela centra. Kao što znate, svaki centar
je podeljen na tri dela i svaki od tih delova na tri dodatna dela. Sada neću govoriti o podeli
centara na pozitivnu i negativnu stranu. Svaki centar reflektuje sebe samog i ostale kroz ta tri
dela i tri daljnja dela. Na primer, intelektualni centar sadrži jedinice, koje predstavljaju
instinktivno-motorički centar, emocionalni centar i sam intelektualni centar, ali na nižoj skali.
A oni su sa svoje strane podeljeni na isti način na još nižoj skali.
Instinktivno-motorički deo svakog centra je najviše mehaničan i u tim mehaničkim

jedinicama centara ljudi po pravilu provode svoj život. Pre nego što budemo u detalje govorili
o podeli centara uopšte, mora se shvatiti jedan princip u vezi sa njihovom podelom. Zašto
ljudi provode svoje vreme u mehaničkim delovima centara? Odgovor je jednostavno da oni ne
zahtevaju pažnju. Kada je pažnja praktično nula, čovek je u najnižem, najviše mehaničkom
delu centra. Rezultat je taj da osoba govori i čini neke stvari bez ikakve ideje o tome šta radi.
Drugi rezultat je da osoba ne može da se prilagodi nijednoj promeni ili da upotrebi znanje, već
se ponaša apsolutno mehanički u svim prilikama i ponavlja ono što zna kao mašina. Uočićete
koliko je za neke ljude teško da se prilagode novim idejama ili okolnostima i kako ponavljaju
sve što su naučili kao školarci.
3
O radu centara
___________________________________________________________________________
Da bismo ušli u više jedinice centara neophodan je napor pažnje. To je princip. Uzmimo sada
mehanički deo intelektualnog centra. Njegova funkcija je da radi na registraciji sećanja i
utisaka i asocijacija i to je sve što bi on trebalo da radi – ukoliko se koristi ispravno. On
nikada ne bi trebalo da odgovara na pitanja postavljena čitavom centru. Pre svega, ne bi
trebalo da odlučuje ni o čemu važnom. Ovde imamo prvi primer pogrešnog rada centara u
pogledu njihovih delova i jedinica. Mehanički deo intelektualnog centra, koja se naziva
formativni deo formativnog centra, neprestano odgovara na pitanja i neprestano donosi
odluke. On odgovara bez reda, terminima iz slenga, tipičnim frazama i žargonima svake vrste.
On odgovara automatski i govori ono što je najuobičajenije reći, kao mašina. Ili na nešto
višem nivou, odgovara uvek na stereotipan način, koristeći dobro poznate rečenice,
konverzaciju sa žurki, slogane, poslovice, mudre izreke i tako dalje. Neobična je stvar da
mnogi ljudi uvek odgovaraju na ovaj način i to nikada ne primećuju, bilo zbog toga, što ne
mogu da razmišljaju ni o čemu i borave u mehaničkim ili čak automatskim izrazima
intelektualnog centra, ili zbog toga što ne uviđaju važnost razmišljanja i oslobađanja svojih
misli od mehaničkih reči i izraza, koje pripadaju najnižim jedinicama centra.
Sada dolazimo do pažnje. Pažnja nas prebacuje u bolje ili svesnije delove centara. Postoje tri
vrste pažnje:
(1.) nula – pažnja, koja karakteriše mehaničke jedinice centara;

(2.) pažnja, koja ne zahteva napor, ali je privučena i samo treba da se drži dalje od nebitnih
stvari;
(3.) pažnja, koja mora da bude upravljena naporom volje.
Kao što je rečeno, prva vrsta pažnje, nula-pažnja, prati rad mehaničkih jedinica centara; druga
vrsta nas dovodi do emocionalnih delova centara, a treća do intelektualnih delova. Uzmimo na
kratko ponovo intelektualni centar kao primer. Emocionalni deo intelektualnog centra se
prvenstveno sastoji od želje da se zna, želje da se razume, da se traga za znanjem, da se
otkriva, da se poveća razumevanje, da se shvati i otkrije, da se ima satisfakcija saznanja, želje
za istinom, zadovoljstva u učenju, nezadovoljstva zbog ignorantnosti, neinformisanosti itd.
Rad na emocionalnom delu zahteva punu pažnju, ali u tom delu pažnja ne zahteva nikakav
napor. Ona je privučena i održava se samim interesovanjem za taj predmet.
Intelektualni deo čitavog intelektualnog centra uključuje i kapacitet za kreiranje, konstrukciju,

otkriće (pronalazački dar), iznalaženje metoda, uviđanje povezanosti i dovođenje naizgled
odvojenih stvari u vezu ili jedinsvo ili formulacije, tako da vidimo istinu u nečem do tada
nejasnom. Ovaj deo ne može raditi bez usmerene pažnje. Pažnja u tom delu nije privučena,
već mora da bude kontrolisana i održavana naporom volje; mi uglavnom izbegavamo rad, koji
pripada ovom delu centra, zbog čega on ostaje neiskorišćen.
4
O radu centara
___________________________________________________________________________
POGREŠAN RAD CENTARA

Birdlip, 23. oktobar 1941.
Deo II: Prošlog puta smo govorili o pogrešnom radu centara sa stanovišta korišćenja
pogrešnih delova centara i principa pažnje.
Kao što je rečeno, ljudi borave ili žive u malim delovima centara – to jest, u mehaničkim
delovima. Morate shvatiti da sva ta različita „Ja“ u nama žive u manjim ili većim jedinicama
centara. Mi imamo manje mehanička i više mehanička „Ja“. U malim jedinicama, u
mehaničkim ili čak automatskim delovima centara boravi većina „Ja“ koja kontrolišu naš
život. U tom smislu, može se reći da ljudi naseljavaju ili žive u malim, mehaničkim
jedinicama centara. To jest, naš svakodnevni život je većinom kontrolisan veoma malim,
mehaničkim „Ja“, koja naseljavaju te male jedinice centara. Ona bi trebalo da budu sluge, a ne
naši gospodari, jer mi posedujemo „Ja“ različite snage ili kvaliteta ili kapaciteta. Na primer,
„Ja“ koja žive u malim jedinicama centara nisu sposobna da shvate Rad. Ona su veoma
ograničena. Ne mogu da se promene. Ona su nalik čaršiji, koja sumnja u sve novo. Ta mala
„Ja“, koja koristite u svakodnevnom životu – ta „Ja“ koja se glože i osećaju nepovezanost, ta
„Ja“ koja su preokupirana malim planovima, malim sumnjama, malim stvarima, malim
interesima – se nalaze u mehaničkim delovima centara. Ona se veoma korisna za male stvari,
ali ona ne mogu razumeti Rad. Ona pripadaju malim delovima centara. I ponekad nailazite na
ljude, koji su toliko mnogo u tim malim, svakodnevnim „Ja“, da su potpuno nesposobni da
shvate bilo šta osim onoga što pripada njihovim trenutnim malim interesima i stanovištima tih
malih „Ja“, zaokupljenim samo malim stvarima svakodnevnog života, koje su veoma važne
na tom nivou – naime, na nivou malih stvari. To znači, da ta mala „Ja“ imaju svoje pravo
mesto i ukoliko se bave onim, što im pripada, ona obavljaju svoj posao pravilno; i svako mora
posedovati istrenirana „Ja“ ove vrste.
Kao što znate, osoba mora da se razvije do nekog stepena u svim delovima centara, da bi
postala čovek broj 4 ili balansirani čovek. Ali, kao što je rečeno, ta mala „Ja“ ne mogu da
shvate Rad, ne mogu da prilagode sebe idejama Rada i ako ideje Rada padnu na ta mala,
svakodnevna „Ja“, Rad ne može biti primljen i ne može zauzeti pravo mesto u biću čoveka.
Ukratko, ukoliko Rad bude prihvaćen od ovih malih svakodnevnih „Ja“, zainteresovanih
pretežno za sebe, on će biti shvaćen na njihovom malom nivou razumevanja – na „nivou bića“
tih malih „Ja“. Ovaj Rad moraju preuzeti veća „Ja“ i nikada se ne sme dopustiti da padne do
malih „Ja“. Ovo je veoma realan i važan element rada na sebi – to jest, da se ne sme dopustiti
malim „Ja“, koja žive u malim delovima centara, da razmišljaju i odlučuju o idejama Rada.
Budući da je to tako važno i sa praktičnog stanovišta čini tako direktan primer pogrešnog rada
centara, moramo pokušati da bolje razumemo šta to znači. Jer, kao što je rečeno, proučavanje
pogrešnog rada centara nije samo pitanje, koje se odnosi na korišćenje pogrešnog centra, kao
što je korišćenje centra za mišljenje, da bi se strčalo niz stepenice – u kom slučaju bismo pali
– već takođe i pitanje korišćenja pravog dela centra s obzirom na to šta treba da bude urađeno
u nekom određenom trenutku. Jer postoji veoma mnogo različitih vrsta stvari, sa kojima treba
da se pozabavimo, a mi ne posedujemo samo različite centre ili umove – intelektualni za
složena poređenja i razmišljanje, motorički za kompleksne pokrete, mnogo brže od misli,
emocionalni za uviđanje kvaliteta stvari i relacija i značenja skrivenih iza intelekta – već je
svaki centar podeljen i dalje podeljen na delove, od kojih svaki ima svoje pravo mesto u šemi
stvari i svoju pravu funkciju.
5
O radu centara
___________________________________________________________________________
Vratimo se intelektualnom centru. Mehanički deo obuhvata sav rad na registrovanju sećanja,
asocijacija i impresija i to je posao, koji bi on normalno trebalo da obavlja – to jest, kada
drugi centri i delovi centara obavljaju svoj pravi posao. On bi samo trebalo da obavlja posao
registracije ili snimanja, nalik sekretarici, koja zapisuje i sređuje ono što je rečeno. Kao što je
već spomenuto, on nikada ne bi trebalo da odgovara na pitanja, koja su upućena celom centru
i ne bi nikada trebalo da odlučuje ni o čemu važnom; ali na žalost, on uvek odlučuje i uvek
odgovara na svoj uzani, ograničeni način, gotovim frazama, i nastavlja da govori i deluje na
isti mehanički način u svim okolnostima. To je fiksirani deo u čoveku i ako čovek
intelektualno boravi u ovoj mehaničkoj jedinici intelektualnog centra, on se neće promeniti i
ništa novo ne može nastati u njemu, već će uvek posmatrati život na određeni način i govoriti
iste stvari, kao gramofon. Ali ako je drugi deo njega razvijen u većoj jedinici, stvar će biti
sasvim drugačija. On će onda imati veoma mehaničku, besvesnu stranu, ali i drugačiju stranu,
koja je mnogo svesnija i življa, koja boravi bilo u emocionalnom, bilo u intelektualnom delu.
U stvari, balansiran čovek u smislu Rada je do izvesnog stepena razvijen u svim delovima –
mehaničkom, emocionalnom i intelektualnom – svih centara. To znači da je on reprezentovan
u njima nekim „Ja“ i oni nisu prazne sobe. To distribuira njegovu energiju i dovodi psihički
život u harmoniju, ali tek putem ideja, sličnim onima, koje se odnose na Rad – naime,
idejama, koje dolaze od „C“ – uticaja, od svesnog kruga čovečanstva, od onih koji su dostigli
potpuni unutrašnji rast – je moguć harmoničan razvoj centara. Životna interesovanja su sama
po sebi omeđena tako da vode do jednostranog razvitka; i nijedan čovek se ne može razviti
samo interesovanjem za sebe, jer će tako razviti samo određene delove emocionalnog centra.
Ako Rad padne na mehaničku stranu intelektualnog centra, on će pasti među „Ja“, koja se
bave običnim, svakodnevnim životnim stvarima. Ta „Ja“ se hrane „A“ uticajima, deluju u
svakodnevnom životu i ne mogu shvatiti o čemu je reč u Radu i zašto je Rad neophodan. Za
njih je samo ono što mogu da vide i dotaknu realno. Prema tome, tu nema plodnog tla za ideje
Rada iz koga bi one rasle, jer se Rad ne bavi stvarima koje se mogu videti i dotaći, već
počinje samo-posmatranjem – to jest, onim što se ne može videti i dotaći. Razumećete koliko
je opasno za one, kojima je data mogućnost da prime Rad većim delovima centara, većim
„Ja“, da dopuste njegovim idejama da padnu na mala, mehanička „Ja“, gde će biti izdeljene ili
čak pocepane na komadiće. To je istinski bazična ideja o skrnavljenju ili profanisanju. O
Radu se uvek mora razmišljati sa pažnjom, jer ona pomera čoveka u intelektualni deo centra.
U pogledu toga da se ideje Rada čuju uzanim, malim „Ja“, vi svi znate parabolu o Sejaču i
semenu. Osoba, koja živi samo u malim delovima centara, u malim ličnim stvarima, će kada
čuje o Radu razumeti veoma malo. O toj situaciji se govori u paraboli. Seme označava
ezoterične ideje, ideju Rada. Ukoliko ideje Rada, kao živo seme, padnu na veoma male delove
centara, to je kao kada seme padne pored puta (wayside).
„Izađe sijač da sije sjeme svoje; i kad sijaše, jedno padne kraj puta i pogazi se i ptice nebeske
pozobaše ga.
A drugo padne na kamen i iznikavši osuši se, jer nemaše vlage.
I drugo padne međ trnje i uzraste trnje i udavi ga.
A drugo padne na zemlju dobru i iznikavši, donese rod sto puta onoliko.“ (Luka, VIII, 5-8).
Interpretirajući ovu parabolu svojim učenicima, Hrist kaže: „Sjeme je riječ Božija.
A koje je kraj puta, to su oni koji slušaju, ali potom dolazi đavo i uzima riječ iz srca
njihovoga, da ne vjeruju i da se ne spasu.“ (Luka, VIII, 11-12). Da li razumete zašto se to
6
O radu centara
___________________________________________________________________________
naziva „wayside“? To znači da ideje Rada padaju među saobraćaj čovekovog uma, među
obične misli čovekovog života i preuzima ih mehanička strana, koju Hrist naziva đavo – jer
mehaničnost jeste đavo.
U smislu Rada vi svi znate da osoba može razumeti samo na svom nivou bića. To znači da
ako sretnete čoveka sa višim nivoom bića nego što je vaše, Vi ga nećete razumeti. A ako
živite u veoma malim, veoma ograničenim, mehaničkim „Ja“, onda to predstavlja vaš nivo
bića. Tada ćete razumeti samo ono što je veoma malo, veoma lično, i ako centrirate sebe u tim
malim „Ja“, koja se bave malim poslovima svakodnevnog života i vašim sitnim ljubomorama,
mržnjama i željama i pakostima, nećete biti u stanju da se prilagodite ničemu novom, tako da
će ideje Rada pasti „kraj puta“ i biti ili sasvim beznačajne za Vas ili čak apsurdne, smešne,
nepotrebne i fantastične. To znači da ćete razumeti Rad na nivou svog bića. Ali svako
poseduje skalu bića. To znači da čovek, pod uslovom da poseduje magnetni centar, može doći
do boljeg nivoa i boljih „Ja“ u sebi - ako pokuša da ih pronađe - putem kojih može da razume
Rad. A jedan znak toga je posedovanje „magnetnog centra“, koji može da napravi razliku
između „A“ i „B“ uticaja.
7
O radu centara
___________________________________________________________________________

Birdlip, 09. novembar 1941.
Deo III: Mehanički delovi centara treba da obavljaju odgovarajući posao i oni mogu da rade
bez ikakve pažnje ili uz veoma malo pažnje. Kada hodate, ta aktivnost zahteva samo
povremeno veoma malo pažnje i sve složene pokrete, povezane sa aktivnošću hodanja,
mehanički delovi motoričkog centra izvode pravilno. Možete se uveriti da to izvode
mehaničke jedinice motoričkog centra, jer dok hodate Vaše ruke mogu biti zauzete pokretima,
koji zahtevaju usmerenje svesti – tj. pažnju – kao na primer oštrenje olovke ili zakopčavanja
dugmeta i tako dalje. Upravo zbog toga što mehanički delovi centara mogu da rade sa nultom
pažnjom ili sa veoma malom, povremenom pažnjom, oni često deluju nezavisno – na primer
čovek se oblači za večeru dok istovremeno razmišlja o nekom problemu ili možda zatiče sebe
kako ide u krevet. Svako će se setiti sličnih primera.
Čitava ljudska mašina je napravljena na takav način da neki deo u nuždi može da preuzme
posao drugog na određeno vreme. To se u ovom sistemu izražava rečima da se centri do
izvesnog stepena preklapaju u pogledu funkcija. Iako zbog preklapanja centara ljudska mašina
može bolje da reaguje u nuždi i zbog toga je pogodnija za podešavanje, upravo to preklapanje
pruža priliku za pogrešan rad centara. Uzmimo jedan primer: svi znamo da se disanje može
obavljati bez naše pažnje. Ovde je motorički centar, koji napreže i otpušta mišiće koji se
koriste pri disanju, kontrolisan od strane instinktivnog centra, koji svakog trenutka procenjuje
stanje krvi i u skladu sa time povećava i smanjuje brzinu respiracije. Ali mi to ne možemo
posmatrati direktno. Mi ne možemo posmatrati instinktivni centar i njegov složeni zadatak
održavanja unutrašnjeg rada organa. Međutim, možemo posmatrati rezultate njegovog rada –
na primer da posle trčanja dišemo dublje ili da ako smo uzbuđeni, dišemo brže - i shvatamo
da je to zbog toga što je instinktivnom centru potrebno više kiseonika. Ali disanjem ne
upravlja samo instinktivno-motorički centar. Postoji preklapanje kontrole, jer možemo svesno
kontrolisati disanje. Čovek ne može voljno zadržiti dah iza određene granice, jer će
instinktivni centar preuzeti disanje umesto njega čim bude počeo da gubi svest. Ali čovek
može upravljati svojim disanjem i voljno disati sporije ili dublje. To je opasno raditi, ali
postoje neki trenuci kada to može biti veoma važno i čak spasti čoveku život. Međutim,
ukoliko osoba pokušava da kontroliše svoje disanje bez razumevanja šta radi i bez znanja, ona
se time meša u rad instinktivnog centra, koji postaje lenj. Sećam se da je G. rekao više nego
jedanput da su ljudi, koji pokušavaju da steknu moć kontrolom disanja budale, osim ako nisu
prošli kroz dug pripremni trening sa učiteljem, koji ih je izabrao. Oni su budale jer se mešaju
u funkciju, čiji se rad može trajno poremetiti, ukoliko se dovoljno dugo mešamo u njegov rad.
Pitanje pogrešnog rada centara je predmet proučavanja čitavog života putem samo-
posmatranja. Da bi se razumelo bilo šta, morate razumeti njegovu prirodu, u suprotnom
pristupićete tome pogrešno ili zauzeti pogrešan stav. Ne možete razumeti centre i njihov
pravilan i pogrešan rad za jedan trenutak. Ako mislite da možete, postavljaćete pogrešna
pitanja i nećete nikada ništa istinski saznati o tom predmetu. Razmislite na trenutak. Sav Vaš
život je funkcija centara ili upravljan je njima – Vaše misli, Vaša osećanja, Vaše ideje, Vaše
nade, strahovi, ljubavi, mržnje, Vaše aktivnosti, Vaši oseti, Vaša zadovoljstva, Vaša udobnost
i tako dalje. Kako onda možete očekivati da razumete sve o ispravnom i pogrešnom radu
centara za kratko vreme? Činiti tako je kao i očekivati da se razume sve o životu pošto čujemo
jedno ili dva predavanja o njemu. Ono što je do sada rečeno treba samo da Vam pruži
nekoliko sugestija i da vas podstakne da proučavate taj predmet ali dok ga ne budete proučili
samo-posmatranjem, možete čuti i hiljadu i jedno predavanje o njemu, nećete razumeti ništa.
8
O radu centara
___________________________________________________________________________
Sada treba predstaviti podelu centara, da bi se dobio neki opšti prikaz, koji može pomoći da se
pronađe sopstveni put kroz sistem i sa kojim se mogu povezati neka sopstvena opažanja o sebi
i naći im mesto – jer to čoveku pomaže da sebe vidi jasnije.
Ja ću sada pre svega podeliti centre na pozitivan i negativan deo i tada ih delimično popuniti,
predstavljajući samo neke od njihovih delova uz približnu definiciju njihove funkcije.
Počnimo sa intelektualnim centrom:
FIGURA I – INTELEKTUALNI CENTAR
Napomena: na ovom dijagramu je samo Motorički deo Intelektualnog centra detaljno

predstavljen. Obratite pažnju na razliku između emocionalnog dela motoričkog dela
intelektualnog centra i emocionalnog dela intelektualnog centra. Uočite šta ona znači.
9
O radu centara
___________________________________________________________________________
FIGURA II – EMOCIONALNI CENTAR
10
O radu centara
___________________________________________________________________________
FIGURA III – MOTORIČKI CENTAR
11
O radu centara
___________________________________________________________________________
FIGURA IV – INSTINKTIVNI CENTAR
Kao što je rečeno, na ovom dijagramu centara i njihove podele predstavljeno je samo nekoliko
delova, kako bi služili kao vodič za posmatranje centara i njihovog rada. Deo našeg rada
tokom nekoliko godina je bio da posmatramo delove centara i sakupimo i uporedimo
opažanja.
Sve što je do sada dato zahteva brižljivo proučavanje. Prvo je neophodno registrovati ono što
je rečeno o centrima i delovima centara, kao što je dato, a zatim razmisliti o tome šta to znači i
doći do individualnih ideja o tom predmetu – jer nas to prebacuje u više delove centara – a
zatim naći primere i pokušati da se za njih nađe mesto. Molim vas, nemojte postavljati pitanja
o delovima centara, koji nisu predstavljeni. To je uvek znak negativnog razmišljanja i
automatskog postavljanja pitanja, koje je gore nego formatorno ispitivanje, pitati o Aziji, kada
predavanje govori o Americi ili pitati za izuzetke kada se objašnjava pravilo.
12
O radu centara
___________________________________________________________________________

Berdlip, 18.11.1941.
Podela intelektualnog centra na pozitivni i negativni deo
Deo IV – Počnimo sada sa proučavanjem negativnih delova centara i njihovog značenja. U tu

svrhu danas ćemo razgovarati o intelektualnom centru, koji je prirodno podeljen na pozitivnu
stranu i negativnu stranu, i makar delimično o tome, šta je mišljenje i kakav značaj ima Rad
za postizanje pravilnog rada intelektualnog centra.
Koja je funkcija negativnog dela intelektualnog centra? Govoreći uopšteno, njegova funkcija
je da misli Ne, da negira. Funkcija pozitivnog dela intelektualnog centra je da misli Da, da
afirmiše.
Bez negativnog dela intelektualnog centra, on ne bi mogao da misli. Šta je mišljenje? Prva
definicija, koju ovaj sistem daje, je da je mišljenje poređenje. Mišljenje je poređenje jedne
stvari sa drugom, jedne ponude sa drugom itd. Ali ako čoveku na raspolaganju stoji samo
afirmacija, samo Da kao instrument za mišljenje, poređenje neće biti moguće. Poređenje
zahteva kvalitet ili izbor između dve stvari, od kojih se jednoj kaže Da, a drugoj Ne. Sva
pitanja, koja počinju sa zašto (za razliku od onih koja počinju sa kako) znače da tražimo
razlog za nešto; a sve prosuđivanje uključuje poređenje i izbor – tj. biranje ovog i odbacivanje
onog. Ne bi bilo moguće odabrati ili odbaciti kada ne bi postojao intelektualni centar kao
dvostruka sila – sila afirmacije i sila negacije. Ta dva dela centra bi trebalo da budu u stanju
da rade zajedno, kao dve oštrice makaza, delujući jedan protiv drugog. O čemu god da
razmišlja, čovek bi trebalo da bude u stanju da vidi ono što potvrđuje kao i ono što negira i da
između ta dva puta pronađe stazu za svoje misli, jer sve istinsko mišljenje vodi u nekom
pravcu u umu (i treba da vodi do novog mesta u umu, a ne duž starih staza i do starih mesta,
gde je ranije bio i do kojih se stiže bez razmišljanja, već jednostavno putem asocijacija
stvorenih navikom). Govorim o istinskom razmišljanju, koje zahteva napor i predstavlja nešto
što ljudi retko čine.
Kako ste bez sumnje čuli, svakome u ovome radu se savetuje da „pokrene svoj mozak“
jednom svakoga dana, a to znači učiniti istinski napor razmišljanja. Ono što uobičajeno
nazivamo razmišljanjem, predstavlja jednostavno automatski tok asocijacija, sled nejasnih
ideja i sećanja i fraza prekinut povremenim neznatnim naporom da setimo nečega, kao na
primer, šta treba da kupimo i kuda treba da odemo danas. Kada intelektualni centar radi kao
celina, svi njegovi različiti delovi i podele zauzimaju svoje pravilno mesto i preuzimaju svoje
funkcije, ali to se retko događa. Čitav centar je retko osvetljen. Po pravilu rade samo delovi i
sektori – tj. on radi pod malim pritiskom uz samo malo svetlosti i u malim delovima i ne može
se baviti mislima i idejama, koje zahtevaju aktivnost centra kao celine. I ponovo, po pravilu
ljudi ne znaju o čemu bi mislili. Ovaj sistem, sa svim svojim mislima i idejama, sa svojom
ogromnom podlogom i svojim praktičnim detaljima – u stvari čitavo učenje – povezani je
organski sistem, konstruisan da čoveka dovede do razmišljanja, i uči ga kako da misli i pruža
mu nešto, putem čega može razviti sopstveno mišljenje. Jer neke od ovih ideja su lako
shvatljive i na nižem nivou, druge su mnogo teže i na višem stepenu, a veza između njih se ne
mora videti tokom dugo vremena, ali čitav intelektualni centar, sa svim svojim delovima,
malim i velikim, potreban je da na pravilan način objedini sistem, tako da on može raditi
pravilno i prenositi snagu kao organizovana i živa celina. To nije samo pitanje memorije, jer
memorija je pre svega funkcija mehaničkog ili formatornog dela intelektualnog centra koji
13
O radu centara
___________________________________________________________________________
registruje i taj deo nije dovoljan da u potpunosti shvati ideje učenja. To je, dakle, pitanje
evaluacije i viđenja i kušanja njegove istine. Istovremeno, dok ovaj sistem nije pravilno
registrovan u čoveku, on se ne može razvijati i rasti ispravno u njemu da primi i transmituje
vibracije iz viših centara. Morate razumeti da se snaga sistema ne sadrži u sistemu samom,
shvaćenom kao reči i dijagrami, već u onome što Rad transmituje preko svog bića, kada
dobrovoljno radimo na njegovom razumevanju. Jer kada je rad shvaćen, on tada oblikuje
nešto u čoveku, što on ranije nije posedovao, i taj instrument, da tako kažemo, na ovaj način
formiran u njemu, može da odgovori na uticaje kojih on nije u potpunosti svestan. I ti uticaji
su oni koji modifikuju, menjaju, možda i transformišu čoveka. Videćete, zbog toga, koliko je
važno održati Rad živim u sebi i slušati njegove ideje iznova i iznova i razmišljati o njima i
iznova i iznova pokušavati da se deluje u skladu sa njima. Jer ako Rad umre o osobi zbog
prevladavajućeg pritiska života i njegovih dnevnih zahteva, može biti teško ponovo ga
probuditi. Ljudi lako padaju u san i potrebno je veoma mnogo vremena, proučavanja i žrtvi,
pre nego što se rad obrazuje dovoljno snažno u u čoveku, da bi ostao živ u njemu, tako da
ljudi moraju ostati u kontaktu sa onima, koji ga održavaju živim i čiji je zadatak da to čine.
Napravio sam ovu digresiju, da bih pokazao kako je neophodan rad intelektualnog centra kao
celine, da bi se u potpunosti shvatio ovaj sistem i kako je taj sistem oformljen za ovu svrhu i
može pravilno organizovati čitav intelektualni centar u instrument, koji može početi da
odgovara na uticaje, koji dolaze iz viših centara. Međutim, kako ovaj predmet spada u
„realtivno mišljenje“ (koje samo po sebi dovodi intelektualni centar u pravilnu akciju), sada
ćemo se vratiti na podelu centra na pozitivnu i negativnu stranu i razmotriti ih s obzirom na
pogrešan rad centara (i delova centara).
Uzmimo negativno razmišljanje. Negativno razmišljanje nastaje kada čovek razmišlja samo
negativnom stranom intelektualnog centra. On koristi negativnu stranu da bi razmišljao. Kao
što je rečeno, te dve strane, pozitivna i negativna, treba da sarađuju i da proveravaju jedna
drugu. Ako čovek počne da razmišlja, recimo o Radu, negativnom stranom i dopusti da ta
strana nastavi svoje aktivnosti bez provere, on će neizbežno odbaciti Rad, jer negativna strana
povezuje stvari samo u obliku rastućeg negiranja. Krajnji rezultat će tako biti Ne. Takvo
negativno razmišljanje u vezi sa temama kao što su one, kojima se bavi Rad, danas je veoma
često i da bi trijumfovalo, ono mora da odbaci ili porekne ili omalovaži sve sa čime se ne
slaže.
Negativno razmišljanje poprima mnoge oblike kod različitih ljudi. Neki ljudi imaju dobro
razvijen sistem potpuno neproverenog negativnog razmišljanja o različitim stvarima – o
samima sebi, o drugima, o životu, o svetu, Univerzumu itd. Ti sistemi su se formirali
nezavisno od pozitivne strane intelektualnog centra i jednostrani su, neprovereni, nisu izloženi
nikakvom izazovu od strane suprotnog mišljenja i često predstavljaju izvor bolesti.
Jedan od najlakših načina je neslaganje. Neslaganje po navici znači korišćenje negativne

strane intelektualnog centra. Neslaganje po navici, pronalaženje pogrešaka, traženje dlake u
jajetu itd. predstavlja korišćenje negativnog dela centra bez provere: negativni mislilac je
čovek, koga po pravilu treba izbegavati, jer što god da mu kažete, on će to pokušati da uništi.
On ne može sprečiti da se, čineći tako, intelektualno kreće unazad. Sve to je pogrešna
upotreba centara. Sa druge strane, osoba, koja misli, recimo ponovo o ovom sistemu, samo u
vidu afirmacije, ga nikada neće shvatiti. On nikada neće postati realan za nju, jer ona nije
prošla ni kroz kakvo iskušenje u vezi sa njime, nije se borila i radom ga osvojila za sebe do
nekog stepena.
14
O radu centara
___________________________________________________________________________
U Radu postoji priča da je nekada davno čovek bio savršen. Čovek je bio u kontaktu sa „višim
centrima“. U stvari, kaže se da je razgovarao sa bogovima. Ali on je bio veoma slab, jer kako
nikada nije poricao i uvek je afirmisao, nije znao kako da se nosi sa poricanjem. Tako je lako
pao sa svog položaja, jer nije imao snage za samostalno razmišljanje i razumevanje. Sada on
treba da nađe svoj put nazad do mesta gde je jednom bio, sa snagom poricanja da mu u tome
pomogne.
Dodatna napomena:
Mnogo zanimljivih stvari se može reći o ta dva dela intelektualnog centra, pozitivnom i
negativnom, ako ih posmatramo u vezi sa drugim centrima, kao što je emocionalni. Na
primer, čovek može imati negativno razmišljanje i pozitivno osećanje ili volju u vezi sa
nekom stvari. Ili obrnuto, može imati pozitivno razmišljanje i negativno osećanje ili volju. Da
bismo to ilustrovali, korisno je razmisliti o citatu iz Jevanđelja:
"Čovek neki imaše dva sina i došavši k prvome reče: sine! Idi i radi danas u vinogradu mome.
A on odgovarajući reče: neću; a poslije se raskaja i otide. I pristupivši drugome reče tako. A
on odgovarajući reče: Hoću, gospodaru; i ne otide. Koji je od ove dvojice ispunio volju
očevu?" (Matej, XXI/ 28 - 31).
Osoba, koja gaji suviše mehaničku afirmaciju u intelektualnom centru, će reći „Da“, ali to
pripada njenim mislima – ne njenoj volji. Tako ona kaže „da“ u svojim mislima, ali možda
„ne“ svojim emocionalnim centrom. Čovek sa negativnim razmišljanjem i pozitivnim
osećanjem će reći „ne“ u svom umu, ali će njegova osećanja kasnije reći „da“. Parabola ili
psihološka definicija se može različito razumeti. Ali ona znači da čovek nije jedno – i ima dve
različite strane koje ne moraju obavezno da budu saglasne.
Druga stvar, koja se može reći, je da ako čovek nema magnetni centar (koji prihvata
postojanje dve vrste uticaja u vrtlogu mišljenja – A i B uticaja), može početi samo sa
negativne strane mišljenja, kada se susretne sa radom ove vrste, i tako provesti sve svoje
vreme u pobijanju. Osećanje podstiče određenu vrstu mišljenja. Naš intelektualni aparat,
takav kakav je, podeljen na negativan i pozitivan deo, može doći do bilo kakvog rezultata,
bilo da je pokrenuta jedna ili druga strana. On može potvrditi ili odbaciti bilo šta. Procena –
emocionalni centar - je ta koja je presudna. Posmatrana samo kao mašina, ta dva dela
intelektualnog centra su uzajamno destruktivna. To je razlog zašto se kaže da je treći faktor
neophodan za ispravan rad centara.
15
O radu centara
___________________________________________________________________________

Berdlip, 28.11.1941.
Deo V – U ovom delu, poslednjem u seriji o pogrešnom radu centara, počećemo sa

emocionalnim centrom s obzirom na njegovu negativnu stranu, ali ću napraviti digresiju u
vezi sa samim negativnim emocijama.
U poslednjem delu je rečeno da intelektualni centar prirodno poseduje negativan deo. Ali to
nije slučaj sa emocionalnim centrom. Negativan deo emocionalnog centra je sedište
negativnih emocija. Ali prirodno ne postoji takav deo u centru: on je stečen. Može se
slobodno reći da kad god je aktivan taj stečeni, negativni deo emocionalnog centra, to znači
pogrešan rad tog centra. Nije preterano reći da emocionalni centar veoma retko radi na
ispravan način, usled aktivnosti tog stečenog negativnog dela, kojim se inficirao kroz kontakt
sa životom. Jer negativne emocije upravljaju životom, možda posebno danas, i ljudi su
privrženi svojim negativnim emocijama više nego bilo čemu drugom. Infekcija negativnim
emocijama (kao i infekcija negativnim razmišljanjem) postepeno se uvlači u dete koje raste,
jer dete je rođeno budno (na svom sopstvenom stepenu) u svetu uspavanih ljudi i, imitirajući
ih, uči da padne u san: pored mnogih drugih stvari ono imitira i negativne emocije – tj. izraze
lica, intonaciju, reči i fraze, koje proizilaze iz negativnih stanja njihovih predstavnika. Dete to
sve imitira i postepeno počinje da oseća ono što oni predstavljaju. Na taj se način negativna
osećanja odraslih prenose na dete i posle nekog vremena ono počinje da pokazuje negativne
emocije i da bude mrzovoljno, da prigovara i oseća sažaljenje prema sebi i tako dalje. Najzad,
šta dete drugo može da učini? I opet, šta oni, koji su već inficirani negativnim emocijama,
drugo mogu da učine, budući da su potpuno nesvesni da su negativni i nikada nisu čuli o toj
ideji, a ako je i čuju, po pravilu su sigurni da oni nikada nisu negativni. Vidite kako je teško
prekinuti taj lanac stalnog ponavljanja, uzroka i posledice, tu neizbežnu infekciju i re-
infekciju, koja je gora od bilo koje druge infekcije, fizičke ili moralne. Ko će je prekinuti? Ili
ko može da je prekine? Jedina stvar, koja je može prekinuti, jeste čovek koji čuje, vidi,
razume i shvata šta su negativne emocije i počinje sa samim sobom. Jer ako makar jedna
osoba promeni svoj položaj u toj mreži života, u tom teškom jarmu za ljudska bića, ona će
otvoriti prostor i za druge. Ali to će biti slučaj samo onda, ako on radi na negativnim
emocijama iz najdubljeg, unutrašnjeg, individualnog uviđanja istine o užasu i beskorisnosti
negativnih emocija, jer to je tačka, na kojoj istinski Rad počinje, u toj unutrašnjoj viziji.
Morate razumeti da možete raditi sa različitih mesta, ili kakvi jeste, dubina u sebi. Možete
raditi iz površnih i dubljih razloga. Kada čovek radi na sebi zbog nagrade ili pohvale, pozicije
ili iz dužnosti, ili iz neke vrste uobraženja, ili ponosa ili zbog zasluga, zbog časti ili želje da se
zadovolji ili u vidu imitacije, straha i tako dalje, - svi ti motivi ili izvori njegove volje (neki
bolji, neki lošiji) još uvek nisu čovek sam koji radi na sebi samom. Ti motivi su serija surogata
za pravo ’Ja’ u čoveku – zamenska ’Ja’, od kojih neka obrazuju „zamenika nadzornika“ i, kao
što je rečeno, neka su bolja, neka lošija, neka su korisna, neka smetnja – tj. neka su u većoj
meri unutrašnja i tako okrenuta suštini, neka su u većoj meri spoljašnja i tako okrenuta ka
lažnoj ličnosti ili zamišljenoj osobi, za koju smatramo da jesmo i na koju trošimo toliko
mnogo snage, misli, vremena i novca, da bismo je održali, okruženu oblacima negativnih
emocija i sukoba.
Jedino će istinski Rad na ličnim negativnim emocijama , a ne imaginarni Rad, omogućiti da se

taj promeni položaj. U suprotnom negativne će emocije ostati tamo gde jesu, u drugom
obliku, jer one nalikuju Proteju, (grč. Πρωτεύς, Prôteús je morski bog u grčkoj mitologiji. Ima
16
O radu centara
___________________________________________________________________________
proročke sposobnosti, ali menja svoj oblik da bi izbegao da nekome otkrije sudbinu;
odgovoriće samo onome ko uspe da ga uhvati. prim. prev.), koji neprestano menja svoj oblik i
pretvara se u nešto drugo. Ali to je neophodan deo Rada, koji svako mora proći, da kroz
iskreno posmatranje vidi koliko je privržen negativnim emocijama sa jedne strane i kako
pokušava da ih se oslobodi sa druge. Rad neizbežno svakoga vodi do istog mesta i istih
iskustava. Čovek mora dostići tačku uviđanja svoje sopstvene bespomoćnosti – shvatanja
svoje mehaničnosti. A to će ga, ukoliko to nije negativno iskustvo, dovesti u stanje pamćenja
sebe. Time što vidi svoju bespomoćnost, on privlači pomoć. Jer shvatanje svoje
bespomoćnosti dovodi čoveka u Treće stanje svesti, gde pomoć može stići do nas.
Cilj ovog Rada je da probudi „zakopanu savest“- ne govorim o stečenoj savesti, koja je
različita kod svake rase i predstavlja pitanje običaja, treninga, klase ili nacije. Zakopana
savest je ista u svim ljudima, ali leži van domašaja. Da ta „zatrpana savest“ nije u nama, Rad
bi bio beskoristan – ništa više do nova, luda moda, novi žargon. Kada bismo mogli da
dotaknemo tu zakopanu, pravu savest, u istom trenutku bismo znali da su sva negativna stanja
pogrešna – u stvari da su otrov za nas. Upravo preko „unutrašnjeg ukusa“, kako se to naziva u
Radu, spoznajemo to za sebe. „Unutrašnji ukus“ omogućava čoveku da uvidi kada je
negativan. I tada počinje bitka. On želi da nešto kaže – i ne može. Kada se to dogodi, kada ga
Rad dovede do te tačke, Rad onda „radi“ na njemu. To nije više nešto što on prihvata, već
nešto za šta se on mora boriti u sebi. Tada počinje da uviđa da mora raditi na svojim
negativnim emocijama na nivou, koji leži na dubljoj tački u unutrašnjosti i tada će mu savest
pomoći. Ako radi na negativnim emocijama, jer mu je tako rečeno, ili zato što se stidi pred
drugima zato što ih ima itd. tada radi „spolja“ na njima, a ne istinski iz sebe samog. Ali bez
maglovitih nagoveštaja prave savesti, koje Rad počinje da budi u ljudima, i njene unutrašnje
pomoći, bitka sa negativnim emocijama bi bila nemoguća. To znači, da negde u nama ne
postoji savest, negativne emocije bi bile nesavladive. Život bi bio suviše jak. No, na sreću po
nas, koji živimo na Zemlji, mestu smeštenom toliko daleko u Zraku Kreacije, da je za samo
jedan stepen udaljeno od najgoreg mogućeg mesta u Univerzumu – na sreću po nas, mi u sebi
imamo sredstvo za buđenje, iako zatrpano, i izvan sebe imamo učenja o buđenju, prenošena
kroz vekove naporom svesnog čovečanstva izvan života, koja nas mogu podstaći da se
probudimo.
***
Vratimo se sada kratkom razmatranju emocionalnog centra u njegovom negativnom delu. On
može biti predstavljen, iako ne sasvim ispravno, na isti način kao i kod intelektualnog centra.
17
O radu centara
___________________________________________________________________________
To je emocionalni centar, pošto je stekao negativni deo putem kontakta sa životom. Na ovom
stepenu neću govoriti o različitim delovima negativnog aspekta emocionalnog centra, uz
napomenu, kao početnu tačku za vaše samostalno razmatranje ovog predmeta, da sve u
negativnom delu radi pogrešno. Uzmimo sumnju. Sumnja je emocionalno stanje, koje brzo
uključuje negativni deo intelektualnog centra i vodi ga do zaključaka negativne vrste. Rekao
sam prošli put da svaka strana – pozitivna ili negativna strana – ako rade nezavisno jedna od
druge, mogu doći do bilo kakvog zaključka. To mora biti veoma jasno shvaćeno. Ako se u
negativnom delu emocionalnog centra rodi sumnja, jer sumnja je pre svega emocija, tada će
ona pokrenuti negativnu stranu, i samo negativnu stranu, intelektualnog centra, u kom slučaju
će sve potvrđivati da je vaša sumnja tačna. Pretpostavite sada da se vaša sumnja iznenada
promenila u pozitivniju emociju, jer ste čuli nešto što niste znali. Šta se događa? Tada će
početi da radi pozitivni ili afirmativni deo intelektualnog centra i vaši zaključci će biti
potpuno različiti. Poznata vam je izreka: „želja je otac misli“. Ali to nije dostatna formulacija.
Bilo koje vaše emocionalno stanje teži da upravlja vašim razmišljanjem. To je primer kako
jedan centar hipnotiše drugi i tako pogrešnog rada centara. Moramo pokušati da oslobodimo
svoje misli emocija, ako su one negativne. Ali sve to je predmet posmatranja i detaljniji
razgovor o tome bi zahtevao mnogo vremena.
Dodaću još par stvari o negativnim emocijama. One su veoma moćne. Mogu inficirati
svakoga. Jedan od razloga zašto su tako nadmoćne i zašto ljudi vole da budu negativni je da je
tako lako povrediti drugoga. Takođe ću vas podsetiti da je jedna od osnovnih karakteristika
negativnih emocija ta da se one nastavljaju i nastavljaju, stvarajući uvek iznova sveže
negativne emocije, mnogo pošto je uzrok uklonjen. One oduzimaju toliko mnogo energije i
troše je uzaludno, da često prouzrokuju bolesti. Dobro trasirano negativno razmišljanje i
negativne emocije je opasno stanje za čoveka. Ukoliko čovek radi na svojoj percepciji
emocionalnog centra uočiće da čitav njegov život dobija novo značenje i doživeće trenutke
buđenja, koje nikada neće zaboraviti, i odbleske uvida u to kako je kada emocionalni centar
radi na pravilan način. Ali sam on to ne može učiniti. Tek preko nove snage i novih ideja i
novog načina gledanja na sebe to može postati moguće. Neophodni su svi napori, o kojima
Rad govori, posebno pamćenje sebe.
18
O radu centara
___________________________________________________________________________
Birdlip, 18.05.1942.
Danas ćemo govoriti o posmatranju veza između centara preko ’Ja’. Kao što znate, ovaj Rad
počinje samo-posmatranjem, jer je njegov predmet nevidljiva stvar, nazvana „sopstvo“, koju
većinom posmatramo kao datu i koju samo svako za sebe može posmatrati. Prva stvar, koju
treba shvatiti, jeste da vi niste jedna i ista osoba niti u različitim trenucima, niti u istom
trenutku. U prvim pokušajima samo-posmatranja treba uočiti da imate sasvim različite centre
ili umove u sebi, koji deluju simultano. Imate misli, emocije i pokrete, ako uzmemo samo ta
tri centra, naime, intelektualni centar, emocionalni centar i motorički centar. To su tri potpuno
različite stvari. Svaka osoba je stecište više ’Ja’. Različita ’Ja’ u vama imaju svoje
predstavnike u svim tim centrima u većoj ili manjoj meri. To znači, svako ’Ja’ u vama ima
svog predstavnika u ta tri različita uma ili centra i tako se javlja sasvim drugačije u svakom
centru – u stvari, toliko različito, da je potrebno mnogo vremena, pre nego što budemo u
stanju da trasiramo manifestaciju nekog ’Ja’ u sva tri oblika.
U pokušaju da kontrolišete posmatrano ’Ja’, morate zapamtiti da je to nešto što misli, oseća i
kreće se – to jest, svaka reprezentacija u svakom centru je drugačija. Kontrola ljudske mašine
je teška, jer sve što se u njoj formira psihološki – naime, kao jedno ’Ja’ – reprezentovano je na
tri sasvim različita načina, tako da na prvi pogled izgleda nepovezano. Na primer, vaše
mrštenje. Ono je u motoričkom centru. Ali to mrštenje je reprezentovano u emocionalnom
centru kao osećanje i u intelektualnom centru kao misao ili gramofonska ploča – tj. serija
misli koje se mehanički obrću. Potpuno posmatranje nekog ’ja’ jeste njegovo simultano
posmatranje u sva tri centra njegovog porekla.
Pronađimo sada primer za generalnu diskusiju. Uzmimo „brigu“.
Briga je oblik identifikacije. Bukvalno, ta reč ima značenje cepanja, uvijanja ili davljenja;
prvobitno je bila povezana sa rečju „wringing one’s hands“, jedan od spoljnih znakova brige.
Setićete se da svako psihološko ili unutrašnje stanje nalazi neku spoljnu manifestaciju preko
motoričkog centra – to znači, ono je reprezentovano nekim određenim mišićnim pokretom ili
kontrakcijom itd. Možete uočiti da je stanje brige često reflektovano nabiranjem čela ili
uvijanjem šaka. Stanja radosti nikada nemaju tu manifestaciju. Negativna stanja, stanja brige
ili straha ili anksioznosti ili depresije manifestuju se u mišićima putem kontrakcije,
savijanjem, pognutim hodom itd. (i često slabošću u mišićima), dok se suprotna emocionalna
stanja reflektuju kao ekspanzija, uspravan hod, ispružanje udova, oslobođenih svake tenzije, i
obično kao osećaj snage. Da bi zaustavili brigu, ljudi, koji brinu i zbog toga se mnogo mršte,
nabiru čelo, grče prste, gotovo zaustavljaju disanje, treba da počnu ovde – opuštanjem mišića,
koji izražavaju emocionalno stanje i oslobađanjem daha. U pozadini relaksacije u
ezoterijskom smislu stoji sprečavanje negativnih stanja. Negativna stanja se teže mogu
ispoljiti, ako je osoba u stanju relaksacije. To je razlog zašto je rečeno da treba praktikovati
relaksaciju svakoga dana, usmeravajući pažnju duž tela i svesno opuštajući sve napete mišiće.
Kontrolu emocionalnog centra je teško sprovesti direktno, delimično zbog toga što on radi
suviše brzo – 30.000 brže nego formatorni deo intelektualnog centra, tako da čovek zapada u
negativno stanje ili brigu pre nego što to sazna. Ali emocionalni centar se u Radu ponekad
poredi sa nekontrolisanim slonom, vragolanom, sa dva kontrolisana slona sa obe strane –
naime, intelektualnim i motoričkim centrom. Pogrešna emocionalna stanja, loša stanja iz
navike brige, mrzovolje itd. moraju se prvo registrovati kao nešto što postoji. Po pravilu ljudi
19
O radu centara
___________________________________________________________________________
ne vide svoja stanja, već se nalaze u njima. Zatim, mora se upotrebiti jedan od kontrolisanih
slonova. Razmotrimo šta znači upotrebiti intelektualni centar u tom pogledu. To znači da
morate uočiti misli koje se odvijaju u vama kada brinete. Imamo određenu količinu volje nad
intelektualnim centrom – možemo kontrolisati misli, iako do malog stepena. Zaustavljajući, ili
ne nastavljajući, ne verujući u njih, ne odobravajući misaoni deo brige, jedan slon je tako reći
postavljen uz nekontrolisani emocionalni centar. Drugi kontrolisani slon je motorički centar,
koji se povinuje našoj volji, ako usmerimo pažnju na njega. Možemo opustiti mišiće itd. Kao
što znate, u uputstvima, datim u Radu o relaksaciji, kaže se da se mali mišići moraju opustiti –
mali mišići na licu, mišići koji daju izraz lica, posebno. To uključuje i mišiće oko oka, oko
usta i brade, mišiće jezika, grla, dela glave pod kosom itd.
Vratimo se brizi. Briga predstavlja pogrešan rad centara. Ona je oblik unutrašnjeg pridavanja
značaja – tj. identifikacija. Ona je neprestano mešanje negativne imaginacije sa nekoliko
činjenica, koja dovodi do uspostavljanja pogrešnih veza u centrima. To je vrsta laganja, pored
mnogih drugih vrsta laganja, koje se odvijaju u nama i šire po centrima. Uvek je lako brinuti,
jer to donosi olakšanje i predstavlja, kakvo jeste, oblik pravdanja sebe. Ona je bliska samo-
sažaljenju i nasilju. Briga nije razmišljanje. Um je vođen brigom, emocionalnim stanjem, i
zamračen. Pažnja usmerena na nešto uvek pomaže, jer nas usmerena pažnja prebacuje u
svesnije delove centara. Briga nije razmišljanje o drugima. Ona nije spoljno pridavanje
značaja. Dok učimo kako da živimo sa stanovišta Rada, tako da živimo svesnije u životu a ne
samo u životu bez ičega između sebe i rada, briga je jedna od stvari, koja nam pokazuje nešto
o nama samima, ukoliko je posmatramo bez kritike i tokom dugog vremenskog perioda. Ne
smete misliti da je suprotnost brizi ravnodušnost. Vi možete i treba da osetite ’strah’ zbog
druge osobe u opasnosti – mešavinu nade i straha – ali briga je sasvim drugačija, jer se tada
uključuje imaginacija. Ona postaje navika, kao i mnoga druga negativna stanja, a ljudi čak
zamišljaju da su bolji od drugih, jer ih imaju i gaje osećanje zasluge zbog svoje brige. Ljudi
često čak misle da je opravdano brinuti zbog svega, zbog prošlosti i budućnosti, zbog samih
sebe, zbog drugih itd. To jednostavno nije ništa drugo do ozbiljna bolest negativnosti, teško
izlečiva, jer jednom kada osoba postane obrtna mašina za brigu, uspostavljaju se sve vrste
pogrešnih veza i sve radi na pogrešan način i budući da je jedina stvar, u kojoj uživa, briga,
osloboditi se nje, kada bi to bilo moguće, značilo bi uništiti njeno glavno zanimanje. U vezi sa
time, setićete se jedne od izreka u Radu – da vam je zatraženo da učinite samo jednu stvar, da
se odreknete svoje posebne vrste patnje. To zvuči lako. Pokušajte. Razlog zašto je to tako
teško jeste da bi to značilo razoriti čitav sistem ’Ja’ u vama, koja uživaju da učine da patite i
za koja smatrate da ste to vi.
Vratimo se pitanju: šta je to briga? Budući da je ona oblik identifikacije, to znači da dovodi do
konstantnog gubitka snage. Ljudi koji brinu u velikoj meri iscrpljuju same sebe, cede svoju
životnu snagu. Ako posmatrate sebe dok brinete, videćete da je to zaista nalik cepanju i
uvijanju i davljenju sebe iznutra, kombinovano sa spoljnim mišićnim pokretima, koji su već
opisani. Tu nema centra gravitacije. Nema pravca, nikakvog jasnog cilja; sve je u neredu; sve
se u čoveku kreće u svim mogućim pravcima. To je kao da se sva ta različita ’Ja’ u nama
podignu i jure, uvijajući ruke i ne izgovarajući ništa do negativnu imaginaciju, koja dominira
scenom. Ne kažem da je moguće nikada ne brinuti. Postoje situacije, posebno danas, kada je
potpuno nemoguće zaustaviti je na vreme. Govorim više o tendenciji da se po navici brine o
svemu i da se svaki događaj uzima kao izvor brige.
Da jasno formulišemo šta treba učiniti – imati neki pravac – pomaže da se spreči ovo stanje
nereda, koje, kao što je rečeno, predstavlja oblik unutrašnjeg pridavanja značaja i nije spoljno
20
O radu centara
___________________________________________________________________________
pridavanje značaja. Unutrašnje pridavanje značaja je uvek mehaničko. Spoljno pridavanje

značaja je uvek svesno – to je svesno postavljanje sebe u poziciju drugog bića i, budući da to
zahteva usmerenu pažnju, ono vas oslobađa brige. Ako obratite pažnju, videćete da ti mali
oblici brige počinju veoma rano ujutru. Veoma je dobro i vredno napora početi sa radom na
sebi rano ujutru, pre nego što se uđe u život i dužnosti. Malo svesnog rada u to vreme, uočiti
male začetke brige ili negativnih emocija ili samo-sažaljenja itd. i reći im ne – uzdizanje iznad
njih – ne smatrajući da su oni vi – sav taj rad na ne-identifikaciji sa određenim mašinama,
određenim ’Ja’, u rano jutro, može promeniti čitav dan. U to spada i ideja o otpisivanju
dugova, odbacivanja svih unutrašnjih računa – ako je moguće. Tada nešto sveže i novo
započinje dan i prekida se ustajalost života, koja u stvari predstavlja ustajalost samog sebe,
koje uvek na isti način reaguje na sve, imajući uvek iste poglede na stvari, posmatrajući druge
uvek na isti način itd.
Rad na sebi može dati veličanstvene rezultate – ako se setite da ste u životu u Radu, a ne u
životu bez ičega između sebe i njega. Raditi znači transformisati svoj odnos prema životu.
Sve praktične stvari u njemu imaju svoj cilj. To je rad na sebi. To jest, to je biti u Radu u
životu – ne u životu. Šta je vaš zadatak? Zašto ste ovde? Šta je to što treba da promenite? Šta
je to što treba da naučite o sebi, toj stvari koju uzimate kao datu, tu stvar, koja je vaš aparat za
život? Da li vam vaš aparat za život daje rezultate koje želite? Vi sami, vaša ličnost, jeste
aparat, koji koristite da biste živeli život. Dobro je postepeno videti da je vaš način kako
uzimate život, vaš život – i da možete početi da radite na načinu na koji ga uzimate – a to
znači, radom na sebi i svojim mehaničkim reakcijama na sve što se događa. Jer vaše
mehaničke reakcije na život jeste vi i to stvara vaše nesreće i sreće i ta stvar pod nazivom vi
sami je vaš aparat za život, koju ste sami napravili i koja je napravljena u vama iz hiljadu
zaboravljenih razloga. To je stvar, koju odvijamo svakoga jutra, da bismo se suočili sa danom.
I to je stvar o kojoj Rad govori na svim stepenima – stvar na kojoj možete raditi i koju možete
promeniti. Pokušajte da razmišljate o tome da nije život taj koga možete promeniti, već samo
sebe same u svojim reakcijama na život. Jednom kada sagledate tu ideju, tada, kakve god da
su okolnosti života, imaćete u svom domašaju snagu, čija je vrednost neprocenjiva.
Tokom dugo vremena mi apsorbujemo sve vrste negativnih emocija, identifikujući se sa njima
i posmatrajući ih kao sebe same, kao neophodne, kao istinite i pokušavajući da radimo na
njima. Efekat toga da ne sledimo neke mehaničke reakcije u sebi i da se osetimo slobodnim u
odnosu na njih je magičan. Uočićete kada se to dogodi. Veoma je interesantno, ali je pitanje
vašeg sopstvenog iskustva.
Možda ćete shvatiti da Rad nije prosto dosadan trud. To je samo-oslobađanje putem
određenog unutrašnjeg napora, koji se naziva rad na sebi.
21
O radu centara
___________________________________________________________________________
INTELIGENCIJA CENTARA
Birdlip, 12. Februar 1944.
(II tom)
Dijagram (I)
Četiri inteligencije
Večeras bih želeo da vam dam nekoliko komentara o inteligenciji centara. Neki od vas će se
setiti da je davno rečeno da centri u Čoveku ne rade pravilno. Oni se mešaju jedan sa drugim,
hipnotišu jedan drugog, koriste pogrešnu energiju, bave se pogrešnim stvarima i tako dalje.
Prvi korak je posmatranje centara. To je u stvari prva stvar, koja se nauči u samo-
posmatranju. Morate znati u kom centru se nalazite i koji centar se meša itd. To mora da se
radi kao neophodni zadatak. Unutrašnji život mora da se proučava i razvrstava i dovede u red.
Svi povezujemo inteligenciju sa procenjivanjem značenja. Inteligencija daje odnos prema

značenju. Ona provodi značenje. Osećanje ima značenje. Misao ima značenje. Senzacija ima
značenje. Pokret ima značenje. Ta značenja su sva različita. Voleo bih da razmislite o
sledećem: zar nisu inteligencija i značenje povezani? i zar inteligencija ne podrazumeva
odnos prema nečemu kroz značenje? Ne vidim kako biste mogli da budete inteligentni ni o
čemu ili o nečemu što je besmisleno? Svaki centar nas na različit način, preko svoje određene
funkcije, dovodi u vezi sa spoljašnjim i unutrašnjim svetovima. U pogledu onoga što nas
dovodi u vezi sa spoljašnjim svetom, funkcija Intelektualnog centra kao mišljenje,
Emocionalnog centra kao osećanje, Instinktivnog centra kao senzacija, Motoričkog centra kao
pokret, sve su potpuno različite. Vidite zmiju, osećate zmiju, mislite o zmiji i bežite od zmije.
To su senzacija, emocija, misao i pokret. To su četiri značenja: to su četiri inteligencije koje
rade zajedno.
Možete li zamisliti da je u nama obrazovan neki centar bez inteligencije? To bi bila neobična
pomisao. On ne bi služio nikakvoj svrsi. Ipak, u nama postoje centri, potpuno formirani, za
22
O radu centara
___________________________________________________________________________
koje ne znamo, jer je naš nivo inteligencije suviše nizak da bi shvatio njihovu. Možete reći da
u tom slučaju oni ne služe nikakvoj svrsi. To bi bilo tačno, da nema činjenice, da je Čovek
stvoren kao samo-razvijajući organizam i da njegov rast zavisi od uspostavljanja kontakta sa
uticajima, koji se spuštaju niz Zrak iznad njega i odvajanja od oblika mišljenja i osećanja,
koja ga drže dole na sadašnjem nivou. Postati svestan inteligencije, recimo, Višeg
Intelektualnog Centra značilo bi biti prožet oblicima uvida, znanja i razumevanja, koje je do
najvećeg stepena neobično i potpuno suprotno onome, što doživljavamo svakodnevno, i tako
opasno. Niži centri pre svega moraju da se pripremaju i razvijaju tokom dugo vremena. Na
primer, moramo učiti da razmišljamo na nov način i da se odvojimo od određene vrste
emocija. Znate za napomenu u Novom zavetu da je “premudrost ovog sveta ludost pred
Bogom.” (I Kor. III xix) I da “telesno čovek ne razume šta je od Duha Božijeg, jer to su
ludosti za njega.” (I Kor. II xiv). Viša inteligencija je nerazumljiva za nižu. Više može da
razume niže, ali ne i niže više. Viši Intelektualni Centar je na nivou Božanske Inteligencije
Sunca. On radi sa Vodonikom 6. Razmislite na trenutak o tablici Vodonika. Da li je viši
Vodonik „inteligentan“ ili je to niži? Ili – da to postavimo nešto drugačije – da li će neka
funkcija, kao što je mišljenje, bolje raditi sa nižim ili višim Vodonikom? Bolje će raditi sa
višim – ukoliko može da ga izdrži. Ponovo, da li je sirovi krompir pametniji od kuvanog
krompira? Ne, obrnuto je, jer kuvani krompir može biti hrana za Čoveka i stoji na poziciji 768
na Skali Vodonika, koja je, kao što se sećate, izvedena iz Zraka Kreacije. Sirovi krompir stoji
niže, na tački 1536. Ponovo, ako uzmemo psihičke Vodonike, od kojih je najniži 48, da li
mislite da će centri koji rade sa tim Vodonikom biti pametniji od onih koji rade sa mnogo
finijim, suptilnijim i bržim Vodonikom 24? Sigurno ne. To su središnji Vodonici. Bilo bi
dobro da pokušamo da privučemo bolje Vodonike, ne identifikujući se, ne gubeći pravac i ne
trošeći inteligenciju samo na ono što nam prikazuju čula. Biti inteligentan u višem smislu
znači tragati za C uticajima. Biti inteligentan znači biti svestan našeg položaja na Zemlji. Biti
inteligentan znači tragati za time da transformišemo značenje svakodnevnog života za sebe.
Sve to nas otvara prema višem značenju. Sve to pokreću bolji Vodonici u nama. To sve
pokreću različite strane Pamćenja Sebe. Svi mi posedujemo centre sa njihovom posebnom
inteligencijom. Međutim, kada čovek poseduje Magnetni Centar on ima više inteligencije od
onoga, ko takav centar nema. On je na različitom nivou bića. Neće se iznenaditi da sazna da C
uticaji postoji i da život, kakav jeste, ne vodi nikuda. On je daleko inteligentniji od učenjaka i
profesora. To inteligencija znači u Radu – položaj na Skali Bića i uticaji prema kojima je ono
otvoreno u Zraku.
***
Sada, vratimo se pitanju koje je nedavno postavljeno. Pitanje je glasilo: U Radu je rečeno da
svaki centar ima sopstvenu inteligenciju. Šta to znači?
Kada se u ovom sistemu kaže da svaki centar ima sopstvenu inteligenciju, to ne znači da svaki
centar ima istu vrstu inteligencije. Rad uči da su 3 centra 3 različita uma i u vezi sa time kaže
da ta 3 različita uma treba da sarađuju i da asistiraju jedan drugom. Treba da budu kao 3 brata
koja žive u harmoniji, od kojih je svaki dobar o nekoj određenoj stvari i svaki sposoban da u
maloj meri pomogne drugima. Počećemo, posmatrajući svaki centar kao celinu: Intelektualni,
Emocionalni, Instinsktivni i Motorički Centar. To je neophodno, pre svega, da bi se
konstatovalo da ti centri imaju sasvim drugačije umove. Um Intelektualnog Centra se veoma
razlikuje od Instinktivnog Centra, na primer. Instinktivni Centar je izuzetno pametan. On je
povezan sa unutrašnjim radom organizma u njegovom milion i jednom detalju, varenju hrane,
isceljivanju povreda, podešavanju temperature, regulaciji disanja i otkucaja srca, izazivanju
unutrašnjeg lučenja žlezda da rade u harmoniji, dodajući ovo, oduzimajući ono, modifikujući
23
O radu centara
___________________________________________________________________________
ono, povećavajući ovo. Svo to regulisanje je daleko iznad uma Intelektualnog Centra.
Sposobnost da se razmišlja o svemu odjednom nije karakteristika Intelektualnog Centra. Um
Intelektualnog Centra misli na jednu stvar, eventualno dve stvari u isto vreme, ali je gotovo
nesposoban da razmišlja o tri stvari istovremeno.
Tada, ponovo, um Intelektualnog Centra je potpuno različit od uma Emocionalnog Centra.

Ljudi kažu da emocije nisu logične. Međutim, emocije imaju sopstvenu logiku i bila bi greška
misliti da je logika Intelektualnog Centra jedina moguća logika. Osetiti situaciju je sasvim
drugačije nego misliti o njoj. Emocionalni Centar može da oseti, na primer, unutrašnje stanje
drugih ljudi, koje je skriveno od uma Intelektualnog Centra. Emocije mogu da pruže znanje o
drugima. Um Emocionalnog Centra čak može da bude vidovit.
Opet, Motorički Centar ima um koji se razlikuje od svih drugih. On neprestano donosi sudove
najkomplikovanije vrste, koje je Intelektualni Centar potpuno nesposoban da donese. On
može tačno da prosudi na koji način i sa kojom snagom morate da bacite kamen na neki
udaljeni objekat. To je inteligentan proračun. Čovek može osetiti kako se taj proračun odvija
u njegovim mišićima. Intelektualni proračun je sasvim drugačiji i koristi elemente
intelektualne misli, kao što su reči i brojevi. Inteligencija Motoričkog Centra, međutim, ne
koristi reči ili brojeve, ali i pored toga može da sa izvrsnom preciznošću proračuna neku
komplikovanu seriju pokreta koji će dati konačan rezultat.
Sada, razmislimo o centrima u vezi sa načinom kako oni primaju stvari. Vi znate da možete
da posmatrate lepu sliku ili scenu na sasvim različite načine. Možete posmatrati planinu kao
prelepi objekat i u tom slučaju ćete imati emocionalnu vezu sa njom. Ili je možete posmatrati
sa stanovišta geologa, koji uočava od kojih vrsta stena se sastoji, u kom slučaju ćete imati
intelektualnu vezu sa njom. Ili je možete posmatrati očima planinara koji planira putanju
uspona i potrebni napor, u kom slučaju ćete sa njome većinom imati odnos preko Motoričkog
Centra. Pretpostavljam da bi bilo teško uspostaviti odnos preko Instinktivnog Centra, osim
ako se na vrhu ne nalazi neki čuveni restoran. Sada, ako budete posmatrali sebe, naći ćete da
sve i svakoga posmatrate na drugačiji način. Recimo da znate sve o tehničkoj strani filma,
onda ćete biti skloni da film posmatrate iz tog ugla, a ne kroz emocionalno vrednovanja priče
itd. Poenta je da svako stvari sagledava drugačije i da svaka osoba može da vidi istu stvar
različito u raznim momentima, tako da se njeno značenje menja. Inteligencija neke osobe,
ukratko, sastoji se od različitih inteligencija, koje su povezane sa sasvim drugačijim
značenjem iste stvari.
Uzmimo delove centara – motoričke, emocionalne i intelektualne delove. Svaki od tih delova
ima različitu inteligenciju, koja nam daje različit odnos značenja iste stvari. G. Uspenski je
jednom prilikom govorio o pažnji i kako pažnja leži samo u svesnijim delovima centara, a ne
u motoričkom ili mehaničkom delu. Svesniji delovi su emocionalni i intelektualni delovi.
Rekao je da obična pažnja, koja luta tamo-amo, uopšte nije pažnja. Samo pažnja, privučena ili
usmerena tokom duže vremena, jeste pažnja. Pridajemo suviše pažnje malim stvarim, koje su
povezane sa motoričkim delovima centara. Rekao je da bi oni gotovo bili u stanju da
obavljaju svoje funkcije samostalno – uz nimalo pažnje. Ukoliko trošimo pažnju na male
stvari, nećemo imati pažnje za velike stvari i tako će biti mnogo vremena pre nego što
budemo mogli da povećamo svoju pažnju. On je tada pokazao dijagram sa centrima i rekao da
se mali delovi centara jednostavno pune malim stvarima, kao što su razgovori koje vodimo,
novine koje čitamo itd. Te stvari nam uopšte ne pripadaju, samo nam stvari koje padnu na
emocionalne i intelektualne delove centara pripadaju i mogu nešto da stvore. Naglasio je da
24
O radu centara
___________________________________________________________________________
ljudi koji žive samo u motoričkim delovima centara i tako u malim stvarima, nikada ne mogu
da razumeju Rad. U tom kontekstu je nastavio rekavši, da ista ideja ili ista fraza, koju prime
motorički delovi centara, emocionalni delovi centara i intelektualni delovi centara, postaje
potpuno različita. Centri na različite načine vide stvari. Rekao je da treba da uzmemo neku
jednostavnu ideju i pokušamo da je sagledamo iz različitih centara. Ona će u svakom od njih
postati sasvim drugačija. Kada bi ideje Rada bile primljene samo preko motoričkih delova
centara, ne bi mogle da budu shvaćene – one su suviše velike. Ideje o Mesecu koji nas jede i
našem Snu i Čoveku koji se budi itd. suviše su velike. Ukoliko dopustimo sebi da uvek
boravimo u motoričkim delovima centara, nećemo moći da razumemo ovaj Rad – sve ćemo
prihvatati na uobičajen način i tako na pogrešnom nivou. G. Uspenski je takođe rekao da
Magnetni Centar ne može da bude formiran u motoričkim delovima centara. Motorički delovi
centara mogu da prime samo A uticaje. B uticaji padaju na Emocionalni Centar, a C uticaji na
Intelektualni Centar. Ovakav pristup nam omogućava da vidimo da stvari neizbežno dolaze na
svoje mesto. Dodao je da ukoliko ljudi suviše pričaju o Radu, to ga pomera u motoričke
delove centara gde je pažnja “nula”. Za ljude u Radu bi bilo bolje da razgovaraju o drugim
stvarima nego o ovome.
***
Inteligencija Motoričkih delova centara je prilagođena njihovoj maloj svakodnevnoj upotrebi,
ali koristiti ih za razumevanje, koje je iznad njih ili koje zahteva inteligenciju celog centra,
neće dati nikakav rezultat ili će dati potpuno pogrešan ili sasvim suprotan rezultat.
Inteligencija nekog centra kao celine je sačinjena od svih inteligencija, koje sačinjavaju
njegove odvojene delove. Inteligencija Intelektualnog Centra kao celine je veoma visokog
reda. Kada centar radi kao celina – to jest, kada je svaki deo usmeren ka zajedničkom cilju –
svaki delo učestvuje u naporu i igra svoj sopstveni deo. Na primer, motorički delovi se sećaju
i registruju u rečima ili figurama misli, koje je dosegao intelektualni deo i tako dalje.
Međutim, mi uobičajeno koristimo samo motoričke delove Intelektualnog Centra, a oni, koji
rade sa Vodonikom 48, razmišljaju samo u terminima suprotnosti, to jest, nedostaje im bilo
kakva svest o Trećoj sili, proizvode veoma loše rezultate. Možemo reći da je pod uobičajenim
okolnostima inteligencija Intelektualnog Centra svedena samo na mehaničke delove – naime,
na formatorni deo. Međutim, ne treba da pretpostavljamo da to pokriva čitav spektar
Intelektualnog Centra, delove, koji rade sa Vodonikom 24 i Vodonikom 12.
Prelaz sa Intelektualnog Centra na Viši Mentalni Centar možemo predstaviti sledećom

figurom:
25
O radu centara
___________________________________________________________________________
Postati svestan u Vodoniku 6 u Višem Mentalnom Centru značilo bi posedovati Inteligenciju

daleko iznad, u stvari nemerljivu sa Inteligencijom formatornog dela. Sve kontradiktornosti bi
nestale. Ne bi bilo nikakvog “Da” ili “Ne” u našim mislima. Sve strane pitanja bi bile viđene
zajedno, a ne jedna za drugom i to stanje bi prevazilazilo bilo kakvo naše iskustvo.
DODATNA BELEŠKA
Rad Instinktivnog Centra je zanimljivo proučavati u životinjskom svetu. Na primer, kada

ptica gradi neko komplikovano gnezdo, to se izvodi Motoričkim Centrom, ali Instinktivni
Centar usmerava pokret. Treba obratiti pažnju na to da taj tip inteligencije nije mnogo
prilagodljiv. Postoji sklonost da se ista greška ponovi, a ako nešto krene naopako, na primer u
slučaju pauka, koji plete svoju mrežu, obično čitava stvar mora da se uradi ponovo od početka
– to jest, ne postoji moć adaptacije.
Svaki centar se otvara ka različitom nivou Univerzuma. Instinktivni Centar se otvara ka

Organskom Životu. Viši Mentalni Centar se otvara ka niovu Sunca.
Centar, koji je najvažniji za telo, jeste Instinktivni Centar koji kontroliše čitav rad organizma.
Ako bi njegova inteligencija bila ometena, telo ne bi bilo usmereno. Instinktivni Centar je
sklon da pozajmljuje snagu od ostalih centara u slučaju bolesti. On mora da nastavi da se
kreće i njegova je dužnost da se bori sa bolešću i da je porazi. U tu svrhu na raspolaganju mu
stoje ogromne armije i mnogo oružja. On obično počinje, kao što i sami možemo da
primetimo, pozajmljujući snagu od Motoričkog Centra. Osećamo slabost u mišićima čak i pre
nego što postanemo svesni da smo bolesni. Tada, ako se bolest nastavi, Instinktivni Centar
pozajmljuje snagu od drugih centara, najčešće sukcesivno. Kada uzme snagu od
Emocionalnog Centra, postajemo mnogo tiši iznutra po pravilu i osećamo da je nemoguće
brinuti o stvarima – tj. identifikovati se sa stvarima – jer naša uobičajena emocija je
identifikovanje sa svime. Kada Instinktivni Centar pozajmi snagu od Intelektualnog Centra,
postaje nam nemoguće da se koncentrišemo. Ne možemo da čitamo, ne možemo da mislimo i
tako dalje. Ovde bih dodao da kod određenih bolesti istinska inteligencija Emocionalnog
Centra psotaje evidentnija, jednostavno zato što je identifikovanje zaustavljeno. To je razlog
zašto ljudi, koji su veoma bolesni i u opasnosti, imaju velike emocionalne uvide u svoj život i
svoje ponašanje prema drugima. To nije povezano sa razmišljanjem – kao kada procenjujemo
stvari i rezonujemo o stvarima – već je to povezano sa istinskim uvidom ili percepcijom.
Emocionalni Centar može da „vidi“ kvalitet neke osobe, na primer, gde Intelektualni Centar
treba da razmišlja o tome.
Morate razumeti da je ovo veoma kratka beleška o različitoj inteligenciji centara. Ovaj
predmet je neiscrpan. Međutim, njegovo proučavanje postaje praktično tek onda kada se lično
posmatranje centara ne preduzima samo tokom nekoliko minuta, već tokom čitavog života.
26
O radu centara
___________________________________________________________________________
KOMENTAR O EMOCIONALNOM CENTRU

Quaremead, Ugley, 13. maj 1945.
Hajde da večeras govorimo o Emocionalnom Centru. Rad nas uči da je od svih centara najteže
kontrolisati Emocionalni Centar. Na mnogo mesta on govori o tome da se Formatorni Centar
(to jest, mehanički delovi Intelektualnog Centra) može kontrolisati do određenog stepena, kao
i Motorički Centar koji upravlja svim našim pokretima. Gospodin U. je jednom rekao da je
Emocionalni Centar nalik pobesnelom slonu i da u Indiji, kada neki domaći slon pobesni,
postoji običaj da se nađe zdravi slon i veže zajedno sa pobesnelim slonom, kako bi ga naučio
ispravnom ponašanju.
Razmislimo o tome šta to znači. Misli posle određenog vremena mogu da budu kontrolisane
do izvesnog stepena. Pokreti – kao mrzovoljna grimasa, što je mišićna manifestacija na licu –
takođe mogu da se do malog stepena voljno kontrolišu. Međutim, Emocionalni Centar nije
hotimičan – to jest, on stoji izvan direktne kontrole. Pogledajmo samo voljni Motorički
Centar. Možete ga kontrolisati, zar ne? Možete hodati brže ili sporije, možete se mrštiti ili
smejati. To je usled zatezanja i opuštanja mišića. Motorički Centar upravlja mišićima. To je
lako razumeti. Mogu pružiti ruku ili ne. Mogu isplaziti jezik ili ne. To znači da imam direktnu
kontrolu nad mišićima koji izvode te pokrete. Međutim, da li na isti način mogu da
kontrolišem svoje emocije, svoja osećanja dopadanja i nedopadanja? Složićete se da taj
centar, koji je najvažniji centar od svih, ne stoji pod našom direktnom kontrolom. Zbog toga
ga nazivamo pobesneli slon i on mora da bude kontrolisan od strane dva druga slona –
Intelektualnog Centra, koji misli, i Motoričkog Centra koji deluje. Uzmimo kao primer
situaciju, kada imamo snažnu negativnu emociju prema nekome i pretpostavimo da je naš cilj
u tom trenutku da ne manifestujemo, ne pokažemo, ne dopustimo da se nasluti to negativno
osećanje, recimo snažno nedopadanje. U takvom slučaju je moguće posmatrati Intelektualni
Centar – misli koje se grupišu i žele da dobiju odobravanje – i ne slediti ih. Takođe je moguće
opustiti mišiće i ne prepustiti se njihovom radu: mrštenju, zauzimanju odgovarajućeg
antagonističkog položaja, grubom govoru itd. To barem može da kontroliše spoljašnji izraz
negativnog stanja Emocionalnog Centra. Naravno, ako zaista verujete u svoja negativna stanja
i sve to činite zbog, da tako kažem, socijalnih odnosa, rezultat će biti zanemarljiv. Zasluge će
steći vaša Ličnost – postaćete neka vrsta lisice. Međutim, ako ste došli do tačke kada vam se
ne dopadaju vaše mehaničke averzije, averzije, koje vašu unutrašnju hemiju moraju da učine
negativnom, u stvari, kada mrzite da budete negativni i kada razumete šta to znači biti
negativan – kako to na primer uvek znači nemati psihološke hrabrosti, nemati ideje šta je
neophodno sa stanovišta Rada, da nema unutrašnje bitke, nema unutašnje snage – ukratko,
dok ne vidite da uvek gubite bitku Rada ako se identifikujete i postajete negativni i verujete
da ste u pravu – tada još uvek ne razumete kako Rad pomera prostor za bitku u vas same i
posmatra samo tu stranu – unutrašnju stranu – ili, ako vam se tako dopada, psihološku stranu.
Psihološka strana jeste žena sama, čovek sam. Možete se spolja dobro ponašati prema nekoj
osobi. Da, ali kako se odnosite prema toj osobi iznutra, u svom psihološkom svetu – tom
nevidljivom svetu, znanom samo vama? Posle nekog vremena u Radu, ako on počne da deluje
u vama, osećaćete se mnogo nelagodnije zbog lošeg osećanja nego zbog bilo čega, što biste
mogli učiniti spolja. Rad ne govori prevashodno o spoljašnjem životu, već o unutrašnjem
životu, a tu su potrebni iskrenost i poštovanje – ne bogobojažljivo, ne veštački, već istinsko.
Možete se osećati glupo zbog pogrešnog ponašanja spolja, ali morate početi da se osećate još
gore, ako ste se u tišini, u privatnosti svog unutrašnjeg psihološkog života, svog pravog
života, ophodili prema nekoj osobi na loš i jadan način, u svojim msilima i osećanjima, mada
27
O radu centara
___________________________________________________________________________
to niko ne zna. Tako, često je rečeno da se računa ono, kako se prema ljudima odnosite
iznutra, nevidljivo, u mislima i osećanjima. Zapovest: „Ne ubij“ znači ezoterično u
čovekovom unutrašnjem životu. Ona pored bukvalnog ima i psihološko značenje. Verujem da
neko od vas zna na šta mislim i kakva unutrašnja beda nastaje, kada čovek sebi govori loše
stvari o drugima i uživa u tome, a onda promeni izraz lica da bi spolja izgledao kao anđeo.
Unutrašnje i spoljašnje moraju da korespondiraju. To je dugoročan zadatak. Oni moraju, kao
dva časovnika, da pokazuju isto vreme.
Sada, sve to se veoma lako može pogrešno razumeti i primiti na pogrešan način. Tako,
ponovo ću vas podsetiti da poenta glasi, ako ste u negativnom stanju, to je uvek vaša greška,
sa stanovišta Rada. Nezavisno od toga šta se događa, šta neko kaže, šta neko uradi, mi
moramo da budemo odgovorni za svoja negativna stanja – za sebe same. Vi morate postati
odgovorni za sebe. Naravno, ukoliko tajno volite da budete negativni i prepuštate se
neprijatnim emocijama, onda samo mogu reći da, čemu god da volite da se tajno prepustite,
od toga nema gore stvari. Na primer, ako volite da pravite nestašluke i uživate u rezultatima,
onda se nalazite prilično nisko na skali bića. Podsetiću vas na prvi korak – naime, od nas se ne
traži da volimo, već da prestanemo da ne volimo i prestanemo sa svim što se iz te averzije
grana. To čini veoma praktičnu početnu tačku. Kasnije, kada osetite prisustvo negativne
emocije u sebi, kao stranu supstancu, tako oštro kao bol u stomaku, tada ćete, iz svojih
sopstvenih razloga, tragati za time da radite na sebi i da transformišete svoje unutrašnje stanje
zbog svog unutrašnjeg zdravlja. Tada ćete osetiti neophodnost da saznate i tragate za svim o
čemu Rad uči, a ne da samo povremeno bacite letimičan pogled, kao da je to neka stvar koju
možete pokupiti i ostaviti po strani kada vam se prohte, na trivijalan način. Rad mora da
postane stvaran. Međutim, to iziskuje mnogo godina i zahteva određenu unutrašnju hrabrost,
unutrašnje usmerenje, dok se ne rodi nešto novo, drugačije od života. To se naziva tačka u
Radu i od te tačke započinje novi razvitak, o kome Rad govori kada kaže da su čovek, žena,
stvoreni kao organizam za samorazvoj. Taj razvoj je psihološki, ne fizički.
***
Hajde da razgovaramo o emocijama, o osećanjima. Šta su ona? Averzija je osećanje, emocija.
Da li nas ono povezuje sa nekom osobom, ili obrnuto? Možete li da razumete drugu osobu
preko averzije? To je jednostavno pitanje, no, da li ste razmišljali o njemu? Sada, mogu vam
se ne dopadati određena ‘Ja’ u nekoj osobi, ali, pod uslovom da vam se takođe ne dopadaju
neka ‘Ja’ u vama samima, to ne znači da ne možete da se povežete sa tom osobom, jer vam se
dopadaju neka druga ‘Ja’ u njoj. Međutim, ukoliko ne volite celu osobu, kontakt je nemoguć.
Mislim da neki od vas to još uvek ne shvataju i verujem da je tako zato što još uvek niste
posmatrali različita ‘Ja’ u sebi – još niste videli da ste mnogo ljudi, a ne samo jedna osoba.
Sve dok ne budete mogli da sagledate sebe kao mnoge, nećete moći da vidite mnoge u
drugima. Ako ste zadovoljni i dovoljno uspavani da smatrate da je sa vama sve u redu, da ste
jedna osoba, kako se možete odvojiti od dopadanja ili nedopadanja na celoj skali – to jest,
kako možete pobeći od klatna Da ili Ne u svim svojim međuljudsikim odnosima? Verovatno
svi delite sa mnom sklonost da, kada treba da upoznamo nekoga i kada nam je unapred rečeno
da je on ili ona neprijatan taj-i-taj, tu poraznu izjavu prihvatimo suviše olako. Naravno, to nije
obeležje osobe u Radu – da ljude prihvata na osnovu opšte prihvaćenih vrednosti. I pre nego
što sam se susreo sa Radom, nisam prihvatao etikete. Kao rezultat, često sam dolazio u
situaciji da mi se dopadaju ljudi, koje niko drugi ne voli i da ne volim ljude, koji se svima
dopadaju. Ne mislim da je to bilo prosto kontriranje, jednostavna ljubav prema suprotnostima.
Zar nije istina da se suviše lako otvaramo prema sugestijama, da nas je tako lako hipnotisati?
28
O radu centara
___________________________________________________________________________
Slabiju osobu je lakše uveriti i ona lakše prihvata opšte preovlađujuće standarde. To znači da
u njenim osećanjima ima malo toga što je suštinsko – što je istinsko. Standardizovana
osećanja, prihvatanje sugestija šta bi trebalo osećati u smislu dopadanja i nedopadanja itd.
izgleda mi kao neka užasna bolest koja se širi u današnjem svetu i napada individualnost.
Međutim, kada dospemo pod isceljujući uticaj Rada i naučimo sve čemu on podučava, mi više
ne posmatramo ljude na neki standardni način – pod uslovom da ne posmatramo sebe na neki
standardni način.
Sada, ljudi imaju utabane staze, obrasce osećanja, standardne načine posmatranja svega, koje
je iziskivalo kreiranje njihove Ličnosti. Oni nastavljaju da se ponašaju u skladu sa tim
obrascima i nikada ih ne posmatraju. Tako ostaju u zatvoru onoga što smatraju sjajnim.
Siguran sam da bi se u takvim slučajevima, kada bi takvi ljudi trebalo da posmatraju sebe u
svetlu Rada i onoga što im on kaže da čine a za čime ne treba da se povode, stvari za njih
potpuno promenile. Osetli bi drugačiju seriju utisaka. Međutim, koliko mnogo ljudi, koji
smatraju da su u Radu, ikada posmatra sebe sa stanovišta onoga što im Rad kaže da
posmatraju? Zašto je to tako? To je zbog toga što osećanja još uvek nisu razvijena. Sada,
postaje dva pravca u kojima se osećanja mogu razviti. Mogu se razviti sklonosti. To je pravac
ka spolja – prema životu, prema objektima. Postoji i pravac ka unutra, uvek na štetu
samoljublja. Šta to znači? Kada osećamo, na primer, da ne možemo da činimo na pravi način i
upitamo rad kako da činimo, mi razvijamo unutrašnji pravac osećanja. Taj unutrašnji pravac
menja osećanja koja imamo o sebi. To je pola puta do Viših Centara – durga strana u nama.
Tako, treba da pogledamo šta Rad kaže o podeli centara.
Šta je znak da se nalazimo u višim delovima centra? Jedan znak je da tu uvek postoji promena
osećanja 'Ja'. Drugi znak je da možemo da kontrolišemo niže emocije. Direktna emocionalna
kontrola je moguća samo kad je neka emocija snažnija od druge. Sve emocije, koje pripadaju
višim podelama emocionalnog centra, imaju moć da kontrolišu niže emocije. Teškoća je
dospeti u više delove centara. Za to moramo otkriti metode, znajući kakav je slučaj.
Pogledajmo male delove Emocionalnog Centra:
Mali delovi 1, 2 i 3 su motorički, emocionalni i intelektualni deo motoričkog ili

najmehaničnijeg dela Emocionalnog Centra. 1 je deo povezan sa izražavanjem uobičajenih
osećanja. U 2 leže sva naša lična dopaanja i nedopadanja i tu je centar samoljublja. 3 je volja
kao rezultat mnogih malih interesa i želja. To nije Prava Volja koja pripada najvišem delu.
Koja emocija može da kontroliše emocije, koje se javljaju u 2, kada sud samoljublja prevlada?
Samo emocije koje pripadaju velikim delovima 2 i 3. Šta karakteriše veliki deo 2? Karakteriše
ga emocija, koja prevazilazi sopstvo, osećanje prisustva nečega većeg od sopstva, istinske
religiozne i estetske emocije. Ove emocije imaju sasvim drugačiji kvalitet od nižih emocija i
mogu da ih kontrolišu. U velikom glavnom delu 3 leže emocije koje kontrolišu sve ostale
centre. Te emocije mogu da stvaraju, putem čega čovek može da počne da čini – da ima Pravu
Volju. Međutim, dok nije praćena podjednakim razvojem savesti, koja je najviši kvalitet
Intelektualnog Centra, Volja nije potpuna Volja. Sada, kako dolazi do toga da mi ne možemo
da uspostavimo kontakt sa tim višim delovima centara? Razlog zašto ne možemo da
uspostavimo kontakt sa višim delovima je taj, što se uvek nalazimo u malim motoričkim
delovima svakog centra – u beznačajnim, mrzovoljnim malim dopadanjima i nedopadanjima,
mislima itd. U pogledu Emocionalnog Centra mi smo uvek preokupirani našim dopadanjima i
nedopadanjima i svim manifestacijama samoljublja.
29
O radu centara
___________________________________________________________________________
RAD NA EMOCIONALNOM CENTRU

Quaremead, Ugley, 17. novembar 1945.
(III tom)
Na našem prošlom sastanku postavljeno je pitanje kako raditi na Emocionalnom Centru.

Velika teškoća sa Emocionalnim Centrom je u tome što smo stalno identifikovani sa njim – to
jest, sa emocijama koje nas obuzimaju u svakom trenutku. Imamo ogromnih teškoća da se
odvojimo od trenutnih emocionalnih stanja. Uzimamo svoja emocionalna stanja kao data. Na
primer, osećamo emocionalnu ljubomoru i potpuno smo identifikovani sa tom emocijom. Ili
opet, emocionalno smo potišteni i ponovo prihvatamo to stanje kao nešto sa čime se nećemo
suočiti. Kao što znate, Rad uči da je najteže raditi na Emocionalnom Centru. Čuli ste da ga
nazivaju pobesneli slon i takođe je rečeno da morate pokušati da postavite dva ukroćena slona
sa svake strane, od kojih je jedan Intelektualni Centar a drugi Motorički Centar. Čitav
problem leži u teškoći da se Emocionalni Centar posmatra bez identifikacije. Razlog leži u
tome što se identifikujemo sa svojim emocijama više nego sa bilo čim drugim i, da ponovim,
što svoja emocionalna stanja posmatramo kao data – ne kao nešto što treba da posmatramo i
od čega treba da se odvojimo. Svako ima tipične serije emocionalnih stanja, koja se stalno
ponavljaju i koja variraju od najvećeg uzbuđenja i entuzijazma do najmračnijih i
majmorbidnijih osećanja. Međutim, budući da je snaga emocija toliko zaslepljujuća, ljudi
ostaju zakačeni za okretanje točka svojih emocija.
Drugim rečima, ljudi ne gaje nepoverenje prema svojim emocijama, već ih prihvataju kao da
su prave i da odgovaraju potpuno realnim stanjima. Oni prihvataju svoje emocije kao ispravne
u svakom pojedinačnom trenutku. A budući da je, usled naše tendencije da se identifikujemo
sa njima, toliko teško posmatrati emocije, ne smatramo ih nečim što treba posmatrati i za čime
se ne treba povoditi. Početna tačka uvek leži u samo-posmatranju, u ovom slučaju u
posmatranju emocionalnog stanja. Sada, da li neko od vas to može? Možete li da posmatrate
svoje emocionalno stanje, a da ga ne uzimate kao dato, kao realno stanje? Da li je neko od vas
u Radnoj memoriji pohranio znanje o nekima od vaših tipičnih emocionalnih stanja koja se
ponavljaju? Da li je neko od vas ispitao svoja tipična emocionalna stanja? Drugim rečima, kao
što sam rekao, da li izazivate svoja emocionalna stanja i kažete sebi: „Zbog čega sam u ovom
emocionalnom stanju? Usled čega je to? U vezi sa čime se ono javilo?” Napor unutrašnje
pažnje će tada početi da vas odvaja od tog emocionalnog stanja i vi ćete biti u stanju da ga
razoružate – tj. da se ne povodite za njim, da ne verujete u njega, da ga ne uzimate kao dato.
Postoje dva izvora naših emocionalnih stanja u svakom trenutku. Prvi izvor je neki spoljašnji
stimulans, kao što bi to bila osoba, koja se ne ponaša lepo prema nama ili kaže nešto
neprijatno za nas, a drugi je tipična emocija potekla iz patetičnog osećanja o vašoj prošlosti.
Prevladavanje prošlosti je velika linija ličnog rada na sebi. Većina ljudi ima ogroman registar
tih nesrećnih trenutaka, koje su brižljivo hranili toliko mnogo, da je za njih veoma teško da
pobegnu iz tih patetičnih stanja, koja, naravno, jedino proizvode stalne negativne emocije,
koje sa svoje strane samo stvaraju nepotrebnu patnju. Lični rad je veoma posebne vrste i
svako mora biti u stanju da se posle određenog vremena suoči sa njim. Čitava prošlost mora
biti poništena. Drugim rečima, ne smete imati ništa protiv nekog drugog. Morate oprostiti sve
dugove. I, kao što je često bilo rečeno, to možete učiniti jedino potpuno menjajući mišljenje o
sebi na osnovu samo-posmatranja. Drugi izvor je način, na koji se ljudi svakodnevno spolja
ponašaju prema vama. Postajete negativni prema nekome zbog ponašanja prema vama na
određeni način, koji smatrate pogrešnim. Morate sagledati da su ta dva izvora negativnih
emocija, spoljašnji i unutrašnji, veoma blisko povezani. Jednom prilikom, govoreći o ovom
30
O radu centara
___________________________________________________________________________
predmetu i kako se identifikujemo sa svakim emocionalnim stanjem, g. Uspenski je dao

vrhovnu formula: Da se ne biste identifikovali, nemojte ništa shvatati ozbiljno, osim Rada.
Sada, ako smo negativni i nalazimo se u neprijatnom emocionalnom stanju u odnosu na neku
određenu osobu – pretpostavimo da ste došli do tačke gde ste u stanju da opazite da ste u
neprijatnom emocionalnom stanju, a to, naravno, znači, da niste identifikovani sa njim,
pretpostavimo, dakle, da ste donekle svesni da ste u negativnom stanju u odnosu na neku
određenu osobu – kako ćete postupati sa time? Ovde se uključuje sav lični rad koji ste obavili.
Pokušajte da formulišete šta je to što vas čini negativnim prema toj osobi i tada pogledajte u
knjigu sa svojim samo-posmatranjem, u svoje snimke samog sebe – to jest, u svoju Radnu
memoriju – i pokušajte da vidite da li je to, što vam je to toliko teško da prihvatite kod druge
osobe, možda nešto što nosite u sebi. Shvatanje da ste sami podjednako teški kao i ta osoba
koju kritikujete, proizvodi momentalni osećaj predavanja, poništavanja, slobode. Međutim, da
biste to učinili, morate upotrebiti Intelektualni Centar. Drugim rečima, morate misliti: ovde
dolazimo do veoma dobrog primera mišljenja u smislu Rada i mogu vas uveriti da, o čemu
god da mislite na taj način, ono će vam pružiti najveći osećaj slobode koji ste ikada iskusili.
Ponovo, pretpostavite da ste negativni, jer vam je neko rekao nešto neprijatno. To je upravo
ista stvar o kojoj sam govorio. Izuzetno je teško suočiti se sa time i možda nećete biti u stanju
da se sa time suočite u datom trenutku. Sada, sve što vam se dogodi, kao kada vam neko kaže
nešto neprijatno, treba da budete u stanju da transformišete. Čitav ovaj Rad govori o
transformaciji sebe, kako u odnosu prema našoj prošlosti tako i u pogledu onoga što nam se
sada događa. Mogu samo reći: Da li ste ikada rekli nešto neprijatno drugim ljudima i možete
li kasnije da prizovete sećanje na to da ste rekli nešto podjednako neprijatno? Ponovo mogu
da vas uverim da će, ako to možete da učinite, taj mali događaj o nekome ko vam kaže nešto
neprijatno, biti potpuno poništen, potpuno neutralan, iako, kao što sam rekao, možda nećete
moći to da učinite baš u tenutku kada je neko neprijatan prema vama. Toliko mnogo našeg
ličnog rada se obavlja posle događaja. Potpuno je beskorisno da oprostite: treba da poništite. I
to se uvek radi, pronalazeći istu stvar u sebi samom, a uvek ćete je pronaći ako ste iskreni.
Niko ne može da se ponaša prema vama drugačije nego što se vi ponašate prema drugim
ljudima, jer vase Biće privlači vaš život. Da li razumete da tako mora biti ako verujete u
psihičku transformaciju? Nevolja sa nama je u tome da bismo želeli da prihvatimo sebe kao
ljubazne i drage ljude, a ovde se morate setiti da možda niste rekli nešto neprijatno spolja, ali
ste to mislili i u sebi odobrili. Morate razumeti da se u Radu ono što mislite psihološki u sebi,
u svojoj privatnosti, računa isto toliko kao i ono što kažete. Govorim o onim mislima, sa
kojima ste se saglasili, o onim čekovima na kojima ste napisali svoje ime. One se računaju
isto onoliko koliko i ono što ste rekli otvoreno. Biblija često govori o tome. Slučaj je,
međutim, sasvim drugačiji kod osobe u Radu, u čiji um ulazi mnogo neprijatnih misli o
drugim ljudima, ali koja se neće saglasiti sa tim mislima. Ona veoma lako vidi kako bi
hemijski mogla da se poveže sa njima, ali neće da dozvoli da se te kombinacije ostvare i posle
nekog vremena iskušenje će proći. To je pravo iskušenje, jer su sva prava iskušenja u vezi sa
Radom. Kada se ne povodite za negativnim mislima i osećanjima o drugim ljudima, ali ste ih
sasvim svesni, tada istinski radite na sebi. To je lični rad. Ako ste toliko budalasti da kažete:
Zašto imam ove misli o drugim ljudima? onda u potpunosti grešite. Vi se samo molite da
okončate razdor u sebi, međutim sav razdor pruža priliku za razvitak i verujem da je gotovo
ispravno reći da se sav razvitak sastoji od neidentifikovanja sa onim, sa čime nas Rad uči da
se ne identifikujemo. Ako se složite sa negativnim, gorkim i sumnjičavim mislima, zar ne
vidite da je iskušenje uspelo i da je iz malog čamca Rada, koji pokušavate da napravite, te
male retorte već počelo da kaplje. Često je to veoma mala stvar, sasvim trivijalna, ali ona
31
O radu centara
___________________________________________________________________________
iscrpljuje vašu snagu, jer ona kaplje kroz otvor u vama. Osećanja samosažaljenja, naravno,
prave rupe u vama. Umesto retorte postajete cilindar, iz koga ističe sve ono što ste u sebe
uneli, sve što ste učinili za sebe. Uzmite zavist. Zavist izgleda kao beznačajna stvar, međutim,
ona pravi veoma veliku rupu u vama. Uzmite pakost. Razmotrite bodlje u vašim mislima i
vašim pismima. Sve to stvara veoma veliku rupu. Ili uzmite mržnju koja nastaje iz osećaja
uvrede. Sva ta stanja su stanja identifikacije.
Čitava psihologija, sva prava psihološka učenja, govore o tome kako učiniti da čovek raste.
Sve to ima veoma konkretan cilj, koji potiče od ideje da, ako sačuva snagu na određeni način,
moći će da stvori u sebi novog čoveka, drugačiju osobu. Metafore, koje su se koristile da bi se
prenelo ovo učenje, varirale su kroz različita doba. U alhemijskom učenju, koje se spolja bavi
pretvaranjem olova u zlato, ali u stvari pretvaranjem Čoveka u novo biće, uvek je postojala
ideja o retorti, o nečemu u šta ne mogu prodreti pogrešni uticaji, nečemu što povezuje sve
važne delove čoveka, koje trenje transformiše u novo telo.
Tragamo za time da dosegnemo viši nivo Bića. Šta je znak višeg nivoa Bića? Dopustite da
obrnem ovo pitanje: da li mislite da osoba, koja je puna samosažaljenja, zavisti, ljubomore,
žalbi, pakosti, depresije i negativnih stanja svih vrsta može da uđe u Kraljevstvo Nebesko?
Šta je Kraljevstvo Nebesko? Ništa osim onoga, ka čemu vodi i istinska psihologija – što se u
Radu naziva „Više Biće“. Tako, bavimo se nečim sasvim konkretnim. To nije teorija, niti
neka izmišljotina: to je stalno podučavanje. Sve u ovom Radu nas uči o nečem veoma
realnom i jasnom i mogućem za one koji čuju. Ono govori o Čoveku i njegovom stalnom
značaju – ne njegovom lokalnom značaju. Otuda, postoji nešto što će sigurno odgovoriti
Čoveku, ukoliko postavi pravi zahtev i učini pravi napor – jer Čovek ima značaj i Univerzum
ima značaj.
Sada, vratimo se originalnom pitanju o tome kako postupati sa Emocionalnim Centrom. To je

veoma teško i niko ne može očekivati da će moći da se nosi sa time još tokom mnogo, mnogo
godina. Međutim, ljudi, koji žele da se bave ovim Radom, moraju početi da se bore sa svojim
neprijatnim emocijama na sopstvenom nivou, jer Rad uči da su gotove sve emocije koje
imamo neprijatne. Na primer, trijumfovanje nad rivalom je veoma neprijatna emocija, mada je
mi na svom nivou posmatramo kao veoma prijatnu. A čak se i najprijatnije emocije, koje
uobičajeno doživljavamo, pretvaraju u najneprijatnije emocije u trenutku, kada su naša sujeta
i ponos povređeni. Razlog za to je da su naše emocije utemeljene na samoljublju i ukoliko ima
dovoljno laskanja, osećaćemo se fino, ali ako laskanje izostane, bićemo veoma depresivni. Iz
tog razloga je veoma dobro biti nepoverljiv prema emocijama, bilo da su prijatne ili
neprijatne, a posebno treba biti rezervisan prema entuzijazmu.
Sada, Rad uči da postoje emocije, koje se ne menjaju – naziva ih pozitivnim emocijama. On
naše uobičajene emocije ne naziva pozitivnim – označava ih samo kao prijatne i neprijatne.
Rad uči da mi još nemamo prave emocije. Na osnovu sopstvenog iskustva mislim da
povremeno imamo istinske emocije tokom veoma kratkog vremena i da su one uvek potpuno
oslobođene bilo kakvog samoljublja. Međutim, isto tako mislim da su one veoma retke i da ih
je lako izmisliti. Sada, Rad kaže da ne možemo sami da stvorimo pozitivne emocije. On kaže
da nam pozitivne emocije dolaze kao nagrada ako smo iskreno radili. On takođe kaže da je
karakteristika pozitivnih emocija, koje dolaze iz Višeg Emocionalnog Centra, ta da se one
nikada ne pretvaraju u svoju suprotnost. Naša uobičajena takozvana ljubav veoma se lako
pretvara u mržnju. Pozitivna emocija nema suprotnost, jer pripada Trećoj Sili koja se nalazi
između suprotnosti. Kao što znate, pročišćenje Emocionalnog Centra je jedan od naših velikih
32
O radu centara
___________________________________________________________________________
ciljeva. Možemo ga postići samo pročišćenjem Intelektualnog Centra novim idejama, kako o
nama samima, tako i o drugim ljudima i o značaju života na Zemlji. Kada um počne da
sagledava novu istinu, tada Emocionalni Centar počinje da odustaje od tih lažnih emocija.
Konačni cilj je probuditi Emocionalni Centar, tako da on može da primi pozitivne emocije. A
pošto je to veoma daleko od nas sada, svi dobro znamo koliko rada treba da obavimo na
našem sadašnjem Emocionalnom Centru i našim sadašnjim emocionalnim stanjima koja
proističu iz njega. Moramo, na primer, da odustanemo od svoje tvrdoglavosti.
33
O radu centara
___________________________________________________________________________
RAD NA EMOCIONALNOM CENTRU

Quaremead, Ugley, 22. jun 1946.
Na sastanku u Londonu ove nedelje, na kojem su učestvovale sve Grupe, jedna od glavnih
teza, iznetih na početku, bila je da ovaj sistem počiva na ideji da je Čovek stvoren kao
eksperiment samo-razvoja. Rad kaže da je Čovek stvoren kao samo-razvojni organizam za
razliku od životinja. Sa te tačke gledišta Čovek je nepotpun kao neka nezavršena zgrada i
njemu je prepušteno da završi svoju kuću, da sebe dovrši. Iz tog razloga u svetu su uvek
postojala određena učenja koja se mogu nazvati „ezoteričnim učenjima“. Na primer, ovo
učenje, koje mi proučavamo, ponekad se naziva ezoterično hrišćanstvo. Ono nema nikakve
veze sa egzoteričnim hrišćanstvom.
Na tom sastanku smo se dotakli i tri centra u Čoveku i rečeno je da je Emocionalni Centar u
Čoveku u veoma lošem stanju. Hajde da napravimo nekoliko komentara uz ovaj predmet,
koji ovo učenje toliko naglašava. Rad kaže da moramo raditi na svom Emocionalnom Centru i
pročistiti ga, ukloniti iz njega sve nepotrebne emocije koje nas uspavljuju i čine robovima
spoljašnjeg života. Zamislimo osobu koja je uvek ljuta, uvek namrštena, uvek zabrinuta, uvek
teška, u stvari, uvek neprijatna. U takvoj osobi Emocionalni Centar ne radi pravilno i za nju je
neophodno da putem dugog, tehničkog posmatranja postane svesna tog pogrešnog
funkcionisanja u sebi. Sada, osoba, koja je uvek ljuta, zlovoljna, svadljiva, teška i čak pakosna
u Radu mora da da razume da je takvo stanje Emocionalnog Centra potpuno nespojivo sa bilo
kakvim samo-razvojem – to jest, ta osoba, bilo muškarac bilo žena, mora da shvati da je
ostvariti svoj razvitak u smislu ovog učenja, evoluirati, razviti se, potpuno nemoguće dok god
Emocionalni Centar u njemu ili njoj ostane u mehaničkom stanju. Problem je u tome da takve
osobe ostaju potpuno nesvesne stanja Emocionalnog Centra u sebi. One ne vide da su ljuti,
teški, da stalno pronalaze greške, neprijatni, besni i tako dalje. Naprotiv, oni imaju sliku o sebi
kao da su veoma slatki i šarmantni. Usled toga u njima postoji pukotina, pukotina u njihovoj
svesti o sebi. Ta pukotina može biti ispunjena jedino iskrenim i svesnim samo-posmatranjem
koje se sprovodi u skladu sa instrukcijama koje ovo učenje daje u vezi sa samo-posmatranjem.
Ljudi misle da poznaju sebe, ali niko ne poznaje sebe. To je iluzija. Drugi ljudi obično znaju o
nama više nego mi sami, ali sa druge strane ne poznaju sebe. Zato je veoma dobro da
posmatrate stanje vašeg emocionalnog centra i neprijatne manifestacije koje proizilaze iz
mehaničnosti. Rad uči da je Emocionalni Centar najdivniji centar u nama, ali je u sadašnjem
stanju uspavanosti, u kome se svi nalazimo, preplavljen negativnim emocijama,
samosažaljenjem, samoljubivim emocijama, samopoštovanjem i hiljadu i jednom sličnom
emocijom, koja nas sprečava da istinski uspostavimo kontakt jedni sa drugima i tako sprečava
da razumemo teškoće druge osobe.
Rad na Intelektualnom Centru se razlikuje od rada na Emocionalnom Centru, ali Rad

započinje posmatranjem tri glavna centra u nama i treba da dođemo do tačke, na kojoj putem
samo-posmatranja shvatamo stanje dva centra – tj. šta se sve vreme odvija u Intelektualnom
Centru i šta se sve vreme odvija u Emocionalnom Centru. Uzmimo čoveka, koji uvek ima
averziju prema svakome, ko se podsmeva ljudima, pronalazi greške u ljudima itd. Takav
čovek ne zna da je to stanje njegovog Emocionalnog Centra. Ili čovek, koji se uvek oseća
superiornim u odnosu na druge ljude, ali to još uvek ne shvata. Emocionalno osećanje
superiornosti je uvek zasnovano na samoljublju, samo-veličanju, egoističnim osećanjima. U
takvom slučaju Emocionalni Centar ne radi kako bi trebalo, niti može ispuniti osobu pravim
osećanjima, koja joj mogu pružiti unutrašnji značaj i mir. Zbog toga je dobro posmatrati
stanje Emocionalnog Centra, posmatrati ga u akciji – tj. posmatrati koliko mehanički reaguje
34
O radu centara
___________________________________________________________________________
na spoljašnje događaje i posebno druge ljude. U ovome se sastoji veliki zadatak, koji je
istinski životni zadatak. Ovaj Rad je za čitav čovekov život i, primenjujući ga, mi postepeno
prolazimo kroz unutrašnju transofrmaciju, zahvaljujući činjenici da smo sve više svesni svojih
istinskih strana i onoga što zaista jesmo. To uništava iluzije o sebi.
Kada čovek počne istinski da radi na sebi, kada počne da uviđa dubinu ovog učenja, on ne
može više da ostane ista vrsta čoveka, žena ne može da ostane ista vrsta žene. On ili ona tada
počinju da shvataju šta znači da se ljudi rađaju na Zemlji kao organizmi za samostalni razvoj i
da za svakoga postoji poseban zadatak, koji treba slediti i izvršiti, da bi se postiglo to
ostvarenje, taj konačni razvitak, koji predstavlja pravi značaj života na ovoj veoma
nesavršenoj planeti. Svačiji zadatak je različit, ali jednom kada se Rad razume u njegovim
širokim razmerama i kada se njegova istina prihvati iznutra, svakome se pokazuje na čemu je
potrebno da radi. Morate zapamtiti da rad uči da su negativne emocije nepotrebne, da one
neprestano komplikuju život, da proizvode sve nesreće koje postoje u ljudskim međusobnim
odnosima i da takođe uči da je moguće postepeno se osloboditi od tih nepotrebnih negativnih
emocija. Jednom kada osoba to sazna i razume i to prihvati kao unutrašnju istinu, ona u svom
umu otkriva tajnu od neprocenjivog značaja. Nikada više ne mora da bude na gubitku, kakve
god da su njene životne okolnosti, jer će uvek znati šta da radi u svakoj situaciji – to jest, da
ne izražava negativne emocije i da se odvoji od njih i konačno da ih uopšte nema. Rad ne uči
da nemamo prava da imamo negativne emocije, jer bi to bilo suviše teško. Sve naše teškoće,
domaće tragedije i tako dalje, većinom nastaju usled pothranjivanja negativnih emocija,
osećaja da nam se nešto duguje. Pitam vas – šta mislite da vam se duguje? Istražite to - i tada
pogledajte u sebe. Kada vidite kakvi ste, da li ćete zaista misliti da vam se bilo šta duguje?
Rekao bih, Ne. Naprotiv, shvatam da ja dugujem drugima. Rečenica u Očenašu glasi: „I
oprosti nam dugove naše, kao što i mi opraštamo on što mislimo da nam drugi dugiju.“ To
jest, dok god je vaš život zasnovan na zamišljanju da nam drugi duguju, nećete stići nikuda.
Međutim, sve više i više uviđate da vam niko ništa ne duguje i da je to uvek vaša sopstvena
greška – tada vaši računi, duhovni, bivaju poništeni. To će vam pružiti mogućnost da čujete
više centre i ono što vam govore. Međutim, ukoliko ste puni unutrašnjeg pridavanja značaja,
samo-sažaljenja, ili osećanja da nikada niste dobili šansu, osećanja da je vaša životna situacija
izuzetna i da niko ne razume vaše posebne teškoće – tada ćete nastaviti da preplavljujete
Emocionalni Centar negativnim emocijama. U tom slučaju on ne može da ispuni svoju pravu
funkciju i tako ne može da vam pruži unutrašnje značenje i mir.
35
O radu centara
___________________________________________________________________________
MAGNETNI CENTAR I POZITIVNE IDEJE

Great Amwell House, 25. januar 1947.
U učenju ovog Rada često se govori da je jedan od znakova Bića neke osobe posedovanje
Magnetnog Centra, koji označava moć da se stvari sagledaju na drugačijem nivou. Smisao
skale u pogledu značenja Magnetnog Centra nema ništa zajedničko sa mehaničkim
razumevanjem skale. Na primer, neki emocionalni tip – recimo, neki umetnik – ima određeno
razumevanje skale o umetnosti, a opet je veoma ljubomoran. Ili neki intelektualni čovek,
čovek broj 3, ima razumevanje skale o intelektualnim stvarima, ali je takođe veoma
ljubomoran. Međutim, to nije skala, koju nam daje Magnetni Centar čija je skala izvan života.
Uzmimo, na primer, čoveka broj 1, koji sve vrednuje sa stanovišta fizičke moći. On sreće
čoveka broj 2, koji je, recimo, umetnik. Ne oseća ništa prema tom umetniku, jer nema
razumevanje skale. Ne može da razume da je taj umetnik, koji možda aktivno učestvuje u
kulturnom životu, superiorniji od njega, jer sve vrednuje sa stanovišta fizičke sile itd. To jest,
on ne vidi ništa više od sebe osim na vidljivim pojavama ljudi, koji su viši ili niži ili moćniji
od njega. On tako izvodi osećaj skale iz fizičkih čula. Međutim, Magnetni Centar označava
moć da se vidi iza naših mehaničkih fiksacija. On označava moć da se vidi da postoji nešto
mnogo više nego čovek sam, bilo da je u pitanju čovek 1, 2 ili 3. Govoreći uopšteno, čovek,
koji poseduje Magnetni Centar, na višem je nivou od onog koji ga nema – jer može da vidi
više i niže. Postoje, međutim, različiti kvaliteti Magnetnog Centra. Ljudi ponekad imaju ono
što g.Uspenksi naziva lažni Magnentni Centar – ponekad i mnogostruki Magnetni Centar – to
jest, imaju mnogo malih, slabih Magnetnih Centara. Kao rezultat oni jure za svakom
magijskom i pseudo-okultnom praksom, svakom vrstom mističnog kulta ili se čak pridružuju
hiljadu i jednom društvu ili provode svoj život mereći mračne tunele piramida i njima
objašnjavajući sve. Takvi ljudi nemaju pravi osećaj skale. Pravi Magnenti Centar ne vodi u
tom pravcu. Međutim, i u čoveku sa pogrešnim ili lažnim Magnentnim Centrom i u čoveku sa
pravim Magnentnim Centrom postoji verovanje da postoji nešto drugo, druga ideja o životu i
da se život nije sam sebi svrha. To je pozitivna ideja. Sada, Čovek, kreiran kao samorazvojni
organizam, kao što to Rad kaže, ne može ispuniti samog sebe dok ne pronađe način da samog
sebe razvije. On može osećati da ne može da objasni Univerzum ili da ne može da objasni
sebe ili oboje, u svakom slučaju, u njemu postoji osećaj misterije. Taj osećaj, ta stalna svest o
neobjašnjivosti svega jedan je od znakova pravog Magnetnog Centra. Radoznalost, ambicija
da se bude veliki, uzbuđenost takozvanim okultnim znanjem i verovanje da čovek može dobiti
nešto nizašta, pripada malim ’Ja’ i samoljubivim emocijama. Međutim, osećaj misterije
prevazilazi mala ’Ja’. On umanjuje Ličnost. On čini da čovek oseti svoju ništavnost. Tako ga
povezuje sa pozitivnim idejama, jer sve ono, što Ličnost čini pasivnijom a Suštinu aktivnijom,
jeste pozitivna ideja. Zrak Kreacije je pozitivna ideja. Svesni Krug Čovečanstva je pozitivna
ideja. Ideja da smo u snu i da moramo da se probudimo je pozitivna ideja.
Podsetimo se učenja Rada o Magnetnom Centru. Rečeno je da nas Magnenti Centar dovodi u
Rad, ali ne može da nas održi u njemu bez našeg sopstvenog napora. Moramo da radimo na
sebi u skladu sa ovim sistemom, koji nam kaže kako da radimo. Moramo voleti Rad. Pokušaj
da radimo – na primer, da praktikujemo neidentifikovanje – a da ne volimo Rad neće dati
nikakve rezultate. Volja potiče iz ljubavi. Volja, ako malo razmislite o tome, jeste ljubav.
Jedna emocija može nadjačati drugu ako je dovoljno snažna. Centar gravitacije Volje leži u
Emocionalnom Centru. Valjalo bi samostalno razmisliti o tome. Međutim, i kada čovek ima
pravi Magnetni Centar, koji bi trebalo da leži u intelektualnom delu Emocionalnog Centra, to
je samo početak. Ukoliko ga on odvede do nekog učenja, povezanog sa Svesnim Krugom
Čovečanstva, zadatak time tek počinje. On svoj osećaj za misteriju, svoju potragu, svoju
36
O radu centara
___________________________________________________________________________
žudnju mora da pretvori u nešto realno – u praktičan i praktikovan rad i što ga više
emocionalno vrednuje, to više mu se pomaže. Ukoliko ima snage da uhvati uže, koje visi
iznad njegove glave, tada ne samo da radi on sam, već Rad radi u njemu. On počinje da ga
podučava, u periodima tišine, u onim pukotinama u čovekovom mehaničkom životu, kada je
obično sve prazno i dosadno. Pre svega, on ulazi kada je čovek odvojen – to jest, kada nije
identifikovan sa nekom od hiljadu i jednom svakodnevnom stvari, koja nas drži u snu i
izgleda ogromna usled identifikacije, tog mnogostruko uveličavajuća sočiva. Ljudi vole da od
svega prave problem i kao muve se zaglavljuju na svakom lepljivom papiriću – događaju.
Čovek možda ne zna kako bi mogao da izbegne te lepljive papiriće – to jest, dok jednostavno
ne prihvati Rad i dok ga jednostavno ne primeni, skoro u svakom trenutku. Kakva se promena
pažnje tada događa i kako se stvari usklađuju i padaju na svoje pravo mesto!
Dijagram Magnetnog Centra
A su uticaji života – okolnosti, velike mašine, rat, biznis, klima itd.
B uticaji, kao umetnost, religiozna učenja, dolaze iz C
C Izvan mehaničkog života postoji Svesni Krug Čovečnastva, koji u određenim intervalima u
život šalje učenja koja postaju B uticaji.
Neki ljudi ne prave razliku između A i B uticaja. Oni sve u životu prihvataju na isti način i na
istom nivou. Drugi prepoznaju B uticaje i oni ih privlače, a nekolicina čak ulaže napor da
pronađe više njih. To je usled kvaliteta Magnetnog Centra. Samo malobrojni tragaju sami od
sebe. Memorija, usled vraćanja (večno vraćanje, prim.prev.), može učiniti Magnetni Centar
veoma jakim od najranijeg doba. U principu, kontakt sa Radom može formirati Magnentni
Centar u onima, za koje se čini da ga ne poseduju. U tom slučaju, tokom povratka oni će
prepoznati Rad ako ga ponovo čuju, jer se sve ponavlja, sve se vraća u ciklusu čovekovog
života. No, Rad jasno kaže da se Magnenti Centar stiče, i to putem ranih iskustava kojima je
dete izloženo. Danas on prestaje da postoji – to jest, nivo Čovečanstva opada. Pozitivne ideje,
u smislu Rada, bivaju zamenjene negativnim idejama. Kao posledica, ne uspostavljamo
kontakt sa svim tim višim delovima centara koje posedujemo upravo zato što smo samo-
razvojni organizam, ne koristimo ih, ne dajemo im hranu. Čovek sve više živi u podrumu – ne
samo doslovno – i kao posledica toga, promena Bića je učinjena nemogućom, jer samo
pozitivne ideje mogu da promene Biće. Budući da je promena bića – to jest, samo-razvoj –
istinska ideja stvaranja Čoveka, njegovo individualno značenje je izgubljeno. Ukoliko
promenimo Biće, čak i malo, ako ne podležemo averziji tako lako, kada se ne identifikujemo
sa svakom brigom, naš život se menja. Dok ne promenimo Biće, ukus našeg života i naša
37
O radu centara
___________________________________________________________________________
aktuelna situacija ostaju isti. Bez pozitivnih ideja – to jest, bez kontakta sa C-uticajima preko
B-uticaja – sve realno značenje Čoveka iščezava. On je odsečen od uticaja, koji mogu da ga
promene. Tako potpada u potpunosti pod moć A-uticaja. On onda služi životu i velikim
mašinama života – politici, trgovini, ratu, masovnim vežbama, masovnoj propagandi itd. On
neće posedovati Magnetni Centar. Neće tragati za pozitivnim idejama. Njegov unutrašnji um
je ućutkan. Njegov unutrašnji život umire i, ezoterijski govoreći, on postaje beskoristan,
beznačajan, mrtav. Mnogo toga je rečeno u Bibliji o tom mrtvom Čoveku i mnoga su
upozorenja data o Čoveku, koji je odsečen, što se široko rečeno može razumeti kao
odsečenost od ideja Rada. Sa druge strane, jedna kultura se približava svome kraju i treba da
bude uništena i potop dolazi – naime, varvarizam, nasilje, gubitak istine. Tada se pravi Arka
kako bi se preživela poplava i održalo znanje za sledeću kulturu. Šta vi mislite o ovom
vremenu u svetlosti ovih ideja?
38
O radu centara
___________________________________________________________________________
KOMENTAR O POSMATRANJU INTELEKTUALNOG CENTRA

I BESKORISNOG I POGREŠNOG RAZMIŠLJANJA
Great Amwell House, 22. maj 1948.
Ideja Rada
Moramo razmišljati na novi način. Mehanički Čovek razmišlja iz svojih stavova. Da bi se
promenili, moramo prometiti stavove.
Komentar
Prošli put smo razgovarali o stavovima i o tome da čovek ne može da se promeni, dok se ne
promene njegovi stavovi. Podsetimo se šta Rad kaže o promeni sebe. Praktikovati ovaj Rad,
ne tražeći promenu sebe, nalik je pokušaju da podignemo slona. Ili, bolje rečeno, to je kao da
stojimo na dasci i pokušavamo da je podignemo. Takođe je rečeno da se stavovi začinju u
Mentalnom Centru – u umu. Da bi se promenili, kako je Hrist učio i kako ovaj Rad uči,
neophodno je promeniti um tako da misli na nov način. Sada, osoba sa mnogo čvrstih stavova,
stečenih tokom odrastanja, smeštenih u umu, ne može da misli na nov način. On ili ona će
nastaviti da misle na stari način. Misliće iz svojih ukorenjenih ubeđenja. Kao mali primer,
osoba može imati stav da je Dikens jedini pravi romanopisac. Ponudite mu Dimu i on će ga
bez sumnje odbaciti, ponudite mu bilo šta modernije, razljutiće se. Vidite kako stavovi
ograničavaju um u takvom slučaju. Sada, mi imamo stavove o životu, o društvu, o religiji, o
ljudima, o politici, o seksu, o umetnosti i tako dalje, što nas sprečava da doživimo bilo šta
novo. Neophodno je osloboditi um tih stečenih stavova, jer oni sprečavaju osobu da
samostalno misli. Dok ne počnete da samostalno razmišljate o ovom Radu, nikada ga nećete
razumeti, a on, sa svoje strane, neće biti u stanju da vam pomogne, jer vam Rad može pomoći
i dati vam snagu samo kroz vaše razumevanje. Iz tog razloga u Radu je rečeno da je
razumevanje najjača sila koju možete da proizvedete. Osoba sa čvrstim, mehaničkim
stavovima spada u one, koji se u ezoterijskom učenju nazivaju „slepim“. Ovde se mora dodati
još jedna stvar: kada mislite ili govorite iz čvrsto ukorenjenih stavova, tada ste sigurni da ste u
pravu. Savetujem vam da razmislite o ovome i posmatrate sebe kada ste sigurni da ste u
pravu. Ne možete direktno posmatrati ubeđenja, ali možete posmatrati njihove rezultate.
Ukoliko možete da se suočite sa ispitivanjem pozadine tog osećaja da ste u pravu, nećete naći
ništa osim gomilice greda i žbuke, ništa do rečenicu ili dve, koju ste pročitali, fraze ili dve
koje ste čuli rano u osetljivom dobu. Kažem vam ozbiljno da je muškarac, žena, sa mnogo
ubeđenja u glavi, nalik zemljoposedniku koji poseduje stotine hektara, ograđenih i odvojenih
zidom sa svih strana, neobrađenih i jalovih. U ovom Radu um prvo mora da se probudi za
ideje, kojima on uči, i da zatim počne da misli na nov način i onda, godinama kasnije,
Emocionalni Centar će početi da se pokreće i budi i da nam pruža drugačiji osećaj sebe –
najblaženije iskustvo. Ne možete probuditi Emocionalni Centar – koji je predmet ovog Rada –
dok se um ne probudi. Međutim, vaš um je ograđen jalovim ubeđenjima i ukoliko odbijate da
ih promenite – ili bolje, ako nikada niste otkrili da ih imate i tako nikada niste posumnjali u
njihovo postojanje – onda ćete ih uneti u Rad sa svim onim latentnim nasiljem, koje leži među
njima, koje se ispoljava tako iznenadno ako su pogođeni i pripada onom neobradljivom delu
nas o kome smo govorili.
G. Uspenski je jednom rekao da među mnogim stvarima, koje tako beskorisno branimo i na
koje uzaludno trošimo snagu, posebno mesto zauzima naša ignorantnost. Rekao je: „Ono što
ne znamo i ono što mislimo da znamo je nesamerljivo. Stavovi, koji su prvobitno formirani u
našem umu, čine da pomislimo da znamo. Budući ignorantni, neprestano govorimo iz
ubeđenja, kao da zaista znamo. Veoma je lako uočiti kod drugih da govore iz ubeđenja. Svi
39
O radu centara
___________________________________________________________________________
zevaju i odlaze na spavanje. Čovek, koji govori iz ubeđenja, najveći je gnjavator. Međutim,
mi ne vidimo ubeđenja u sebi.“ Upitao sam: „Ukoliko govorim i počnem da zevam od toga,
da li je to znak da govorim iz ubeđenja?“ I tako se desilo da on upravo u tom trenutku zevne i
ja sam zevnuo posle njega i obojica smo prasnuli u smeh. Međutim, kasnije sam se setio da
me je pitao: „Da li si ikada uočio da čovek može da zeva od sopsvenih misli? Korisna je stvar
posmatrati kakav lanac mehaničkih misli to izaziva. To je znak da su beskorisne, da ih treba
izbegavati.“
Sada, vi znate da samo-posmatranje počinje posmatranjem centara. Morate dostići taj stepen,
na kome uz pomoć samo-posmatranja možete da napravite razliku između rada Intelektualnog
Mentalnog Centra i rada Emocionalnog Centra ili Motoričkog Centra i Instinktivnog Centra.
Misao se razlikuje od osećanja. Osećanje se razlikuje od senzacije. Senzacija se razlikuje od
pokreta. Misao, osećanje, senzacija i pokret su svi različiti. Sada, ako posmatrate svoje misli
tokom nekog perioda, videćete da se ponavljaju iz dana u dan. Tako ćete početi da stičete prve
uvide u svoju mehaničnost u Intelektualnom Centru. Sada, ljudi misle da mogu da promene
svoje misli u bilo kom trenutku. Svi misle da mogu da prime i prihvate nove ideje u bilo kom
trenutku. Međutim, to je najređa stvar an svetu. Um brzo biva zapušen ukorenjenim
ubeđenjima i navikama mišljenja, koje zauzimaju mesto pravog razmišljanja i ponavljaju se,
ponavljaju se tokom čitavog vašeg života. Kada čujete neku novu ideju, vi u stvari ne slušate,
jer, pre nego što govornik završi govor, vaš um je već pripremio sve argumente protiv nje.
Čovek samo treba da posmatra sebe. Međutim, mi smo sigurni da imamo otvoren um. U toj
tami, tom ignorisanju samih sebe, živimo, pripisujući sebi ono što ne posedujemo.
Sada, iz tih ubeđenja se raspravljamo. Raspravljati se znači ne razumeti. Razumeti znači ne

raspravljati se. Niko nikada nije bio promenjen raspravljanjem. Učiniti neko ubeđenja
svesnim znači oduzeti mu moć koju ima nad nama. Što god da dospe na svetlo svesti, gubi
moć nad nama. Ukoliko insistirate na tome da nemate ubeđenja, tada u stvari insistirate na
tome da ostanete tamo gde jeste na Skali Bića. Reći ćete da nemate velike predrasude, niti
tipična mišljenja, sklonosti, neke okorele stavove ili rigidnost u sebi. Zaista ne možete reći
tako nešto ozbiljno. Međutim, kada bi vam neki mag saopštio sva čvrsta ubeđenja i
predrasude, koje iz toga proizilaze, mišljenja itd. koja vas karakterišu, da li biste i za trenutak
prihvatili ono što on kaže. Bili biste uvređeni.
Pokušavajući da prihvatite učenje ovog Rada sa svim njegovim idejama, ne uviđamo da će on

neizbežno potkopati sve naše podsvesne i mehaničke stavove. Svako, ko se nalazi na nivou
Dobrog Domaćina, ima određenu moć razmišljanja nezavisno od ubeđenja. Međutim,
ukorenjena ubeđenja mogu učiniti da ne verujete u ono u šta vaše mišljenje veruje.
Vaše ubeđenje može reći „Ne“ dok će vaše mišljenje reći „Da“. To jest, ubeđenja jedu
poverenje. Iz tog razloga u nekim slučajevima osoba ne može da podnese ono što vidi i
ponovo se vraća na staro. Ubeđenja jedu snagu koju Rad pruža umu. Zbog toga je toliko
važno boriti se da se vide ubeđenja u sebi. Trenutno osećanje mentalne slobode zamenjeno je
starim umom baziranim na ubeđenjima.
Sada, pokušajte da vidite neko ubeđenje u sebi. Mislim, zaista pokuštajte. Shvatite da niste
dobili otvoreni um. Želim – kao i uvek – primere na osnovu vašeg sopstvenog samo-
posmatranja. Ne želim pitanja kao što su: „Da li je neko ’Ja’ isto što i ubeđenje?“ Da li vi
sami znate da imate ukorenjena ubeđenja i da praktično ne znate ništa o njima? Da li
primećujete kada govorite iz ubeđenja? Da li na osnovu tog govora razumete zašto um ne
40
O radu centara
___________________________________________________________________________
može da se promeni dok god je pun ubeđenja? Da li razumete da ne možete da se promenite

dok ne „promenite um“ – ono što je Hrist nazvao μετάνοια – dok god je vaš um utvrđen i
ograđen ubeđenjima, zatvoren u pregrade u koje ništa ne može da prodre. I dopustite da
kažem otvoreno – da li razumete da čitav vaš život može biti uništen postojanjem tih
ubeđenja, koje ne poznajete, položenih ispod površine vašeg uma? Zapamtite: čovek ne može
da se promeni, dok ne promeni stavove. Pokušajte zbog toga da vidite rezultate svojih
stavova. Uočite kada se osećate šokiranim, na primer. Uočite kada osećate netrpeljivost,
prezir itd. Uočite kada odbacujete stvari. Uočite kada osuđujete, ako možete, uočite kada
govorite iz ubeđenja. Uočite svoju intonaciju i izraze koje koristite i uočite kako drugi počinju
da se dosađuju. Pretpostavljam da bi neka osoba mogla da govori čitav dan iz ubeđenja, a da
ne kaže nijednu jedinu interesantnu stvar. Ona ne može da kaže ništa interesantno, jer ne
može da koristi um. Njen um koriste ubeđenja. Tako taj um ne može da se probudi. Ako je to
slučaj, čitav njen unutrašnji razvoj je zaustavljen. Ona živi i umire kao mašina.
41
O radu centara
___________________________________________________________________________
CENTRI I DELOVI CENTARA

Great Amwell House , 07. juni 1947.
Mehanički prijem utisaka može da nahrani samo mehaničke delove centara. Međutim, ako se
utisci prime, recimo, uz osećanje divljenja ili radosti, oni padaju na emocionalne delove
centara. Ako su primljeni uz usmerenu pažnju i individualni mentalni napor, padaju na
intelektualne delove. Sada, negativni utisci će pasti na odgovarajuće mesto – naime, na
negativne delove centara. Utisci primljeni od osobe, prema kojoj čovek oseća averziju,
nahraniće negativni emocionalni deo. On se tada puni energijom i isparazniće se na bilo koga
iz nekog beznačajnog razloga – to jest, čovek će postati nasilan bez razloga. Negativna
literatura i filmovi o kriminalu, nasilju, mržnji itd, ukoliko se identifikujemo sa njima, svi
hrane negativni deo Emocionalnog Centra i pune ga energijom. I negativne knjige mogu da
dovedu do toga – ukoliko ih čitamo, identifikujući se. Tako moramo da naučimo da primimo
utiske svesnije i da se ne identifikujemo sa negativnim utiscima. Učite da budete veoma
pažljivi sa svim tim. To je oblik Pamćenja Sebe i energija, koju ono koristi, oduzeta je od
negativnih utisaka. Međutim, ljudi smatraju da, kada su sami, mogu da uranjaju u negativne
misli koliko žele. Na taj način oni uvećavaju materijal za stvaranje negativnih emocija, koje
će pre ili kasnije pojuriti, napasti nekoga ili nekoga povrediti. Sve negativne emocije žele da
povrede i na njihovom dnu su neograničeni oblici nasilja. Stalno pravljenje računa protiv
drugih skladišti veliki materijal za proizvodnju negativnih emocija, koje, ukoliko ne mogu da
povrede druge, izazivaju samopovređivanje. Jedini lek je ne pristajati na negativne utiske – to
jest, biti dovoljno budan da bi se sprečio automatski ulazak tih utisaka do negativnog dela
Emocionalnog Centra.
Govorim o spoljašnjim utiscima, ali i o unutrašnjim izvedenim iz misli ili sećanja ili
imaginacije. Nekontrolisani rad imaginacije može snažno da hrani negativne emocije. To je
razlog zašto se one nastavljaju i nastavljaju. Ukoliko osluškujete svoje unutrašnje stanje, uvek
možete reći kada ste identifikovani i puštate negativne utiske da prođu. Trebalo bi da imamo
dobar filter – koji konačno zaustavlja prolaz svake zarazne, otrovne klice. Da – ali da li ste to
razumeli? Da li ste počeli da primenjujete ovaj aspekt Rada na sebi? Ili puštate sve da uđe
nefiltrirano?
Sada, šta praktično možemo da razumemo iz svega toga? Možemo da razumemo da utisci
mogu da padnu na različite delove centara i da utisci iz spoljašnjeg života, od ljudi itd. koji
ulaze preko čula, mogu da budu usmereni i ne moraju uvek da padnu na isto bolno mesto. Mi
u stvari imamo moć, ukoliko je razvijemo, svesnog napora da učinimo da utisci padnu na
nova mesta u nama. Sada, ima veoma mnogo novih mesta u nama, koja jedva da koristimo. Iz
tog razloga ponovo ćemo proučiti svoje Biće iz ugla centara i delova centara. Tada će biti
moguće da se bolje razume kako se naše Biće, takvo kakvo je, nalazi na različitim nivoima –
neki su delovi više mehanički i tako stoje na nižem nivou, drugi manje mehanički i zato viši.
Čovek, koji živi isključivo u mehaničkim delovima, ne može da promeni svoje biće.
Prvi korak je samo-posmatranje. Ono nikada nije mehaničko – to jest, čovek ili žena ne mogu
da posmatraju sebe mehanički. Potrebna je usmerena pažnja da bismo posmatrali sebe, a
pažnja iziskuje svesnost, ili drugačije rečeno, akt pažnje nas premešta u svesnije delove
centara. Isto je sa Pamćenjem Sebe. Niko ne može da pamti sebe mehanički. Potpuno
Pamćenje Sebe zahteva punu svesnost. U vezi sa time U je rekao:
42
O radu centara
___________________________________________________________________________
„Sada se ponovo moramo vratiti proučavanju centara, pažnje i Pamćenja Sebe, koji su jedini
načini razumevanja. Pored podele na dva dela, pozitivni i negativni, koja, kao što smo videli,
nije ista u različitim centrima, svaki od 4 centara je podeljen na 3 dela. Ta 3 dela
korespondiraju sa podelom samih centara. Prvi deo je „mehaničan“ i uključuje motorički i
instinsktivan princip; drugi je „emocionalan“ i treći je „intelektualan“. Naredni dijagram
pokazuje položaj delova Intelekutalnog Centra:
Intelektualni Centar
“Centar je podeljen na pozitivni i negativni deo a svaki od ta dva dela je podeljen na tri dela,
tako da se Intelektualni Centar u stvari sastoji od 6 delova. Svaki od tih 6 delova je sa svoje
strane podeljen na 3 dela: mehanički, emocionalni i intelektualni. Međutim, o njima ćemo
govoriti kasnije, sa izuzetkom samo jednog dela, koji ću obraditi odmah. Značenje podele
centra na 3 dela je veoma jednostavno. Mehanički deo radi gotovo automatski: on ne zahteva
nikakvu pažnju. Međutim, zbog toga on ne može da se prilagodi promeni okolnosti i nastavlja
da radi na način kako je počeo, iako su se okolnosti sasvim promenile. U Intelektualnom
Centru mehanički deo uključuje sav rad na registraciji sećanja, asocijacija i utisaka. To je sve
43
O radu centara
___________________________________________________________________________
što bi on normalno trebalo da radi – to jest, kada drugi delovi obaljaju svoj posao. On nikada
ne bi trebalo da odgovara na pitanja postavljena čitavom centru i nikada ne bi trebalo da
odlučuje o bilo čemu, ali, nažalost, on je uvek spreman da odlučuje i da odgovori na sve vrste
pitanja na uskogrudi i veoma ograničeni način, gotovim frazama, izrazima u slengu,
doskočicama sa zabava itd. Taj deo ima sopstveno ime: on se naziva „formatorni aparat“ ili
ponekad „formatorni centar“.
Moguće je razlikovati 3 dela u formatornom aparatu: mehanički (čisto automatski) nalik

mehaničkom ponavljaju nekih reči, koje smo čuli ili pročitali, emocionalni (radoznalost,
znatiženja i neusmerena fantazija) i intelektualni (prepredenost, lukavost, predostrožnost).
Mnogi ljudi, pogotovo ljudi broj 1, provedu čitav život samo sa „formatornim aparatom“, a da
nikada ne dotaknu druge delove svog Intelektualnog Centra. Za sve neposredne životne
potrebe, za prijem ’A’ uticaja i odgovor na njih, formatorni aparat je sasvim dovoljan. To su
stereotipni ljudi – samo mašine.“
„Emocionalni deo Intelektualnog Centra se sastoji pretežno od onoga, što nazivamo

intelektualnim emocijama – to jest, želja za znanjem, želja za razumevanjem, zadovoljstvo
zbog znanja, nezadovoljstvo zbog neznanja, radost otkrivanja. Rad na emocionalnim
delovima zahteva punu pažnju, ali u tom delu centra pažnja ne iziskuje nikakav napor. Nju
privlači i održava sam predmet.
„Intelektualni deo Intelektualnog Centra po sebi je kapacitet za stvaranje, konstruisanje,

pronalaske i otkrića. On ne može da radi bez pažnje, ali pažnja u ovom delu centra mora da
bude kontrolisana i održavana pomoću volje i napora.
„To je ključna tačka kod proučavanja delova centara. Ako ih sagledamo sa stanovišta pažnje,
odmah ćemo znati u kojem deli centra se nalazimo. Bez pažnje ili sa pažnjom koja luta, mi
smo u mehaničkim delovima; sa pažnjom, privučenom predmetu misli ili razmišljanja, mi
smo u emocionalnom delu; sa pažnjom voljno kontrolisanom i održanom na našem predmetu,
mi smo u intelektualnom delu. U isto vreme to pokazuje put do viših delova centara.
Proučavanjem pažnje i pokušajem da je kontolišemo, mi podstičemo sebe da radimo u višim
delovima centara, jer se isti princip odnosi na sve centre podjednako, iako nam možda neće
biti tako lako da napravimo raziku između različitih delova u drugim centrima.
„Uzmimo Emocionalni Centar. Sada neću govoriti o negativnim emocijama. Razmotrićemo

samo podelu centra na 3 dela: nehanički, emocionalni i intelektualni. Mehanički deo se sastoji
od najjeftinije vrste gotovog humora i sirovog smisla za komiku, ljubavi prema uzbuđenjima,
spektakularnim predstavama, raskoši, želje da se bude u gužvi, svih vrsta emocija vezanih za
masu i svih vrsta nižih, polu-životinjskih emocija, nesvesne okrutnosti, sebičnosti,
kukavičluka, mržnje, ljuborome i tako dalje. Emocionalni deo se može veoma razlikovati kod
različitih ljudi. On može uključivati u sebe religiozne emocije, estetske emocije, moralne
emocije i može voditi do Savesti, ali uz identifikaciju sa negativnom stranom može postati
sasvim drugačiji – može biti veoma surov, jogunast i hladan i ljubomoran, samo na nešto
manje primitivan način nego mehanički deo. Intelekutalni deo (uz pomoć intelektualnih
delova Motoričkog i Instinktivnog Centra) uključuje moć umetničkog stvaranja. U
slučajevima, kada intelektualni delovi Motoričkog i Instinktivnog Centra nisu dovoljno
obučeni, što je neophodno za prirodnu manifestaciju kreativnih sposobnosti, on se manifestuje
u snovima. To objašnjava prelepe i umetničke snove kod ljudi koji nisu umetnici.
Intelektualni deo Emocionalnog Centra je glavno sedište Magnetnog Centra.“
44
O radu centara
___________________________________________________________________________
Emocionalni centar
45
O radu centara
___________________________________________________________________________
KONTAKT SA VIŠIM CENTRIMA

Amwell, Božić, 1950.
(IV tom)
U vezi sa Radom kao pripremom nižih centara za prijem Viših, postoji jasna teza, ali takva da
o njenom značenju moramo promišljati čitavog života. Odmah ćete uočiti da iz takve
formulacije Rada sledi da postoji viši nivo razumevanja, dostupan na nivou sa koga smo pali,
ili, ako tako želite, sa kojim još nismo uspostavili kontakt tokom naše lične evolucije.
Složićete se da, ako je evolucija moguća, mora postojati nešto u šta se evoluira, i posmatranje
Čoveka kao bića sposobnog za ličnu evoluciju jeste ideja koja prožima čitav Rad, ideja da je
Čovek inferioran u odnosu na sopstvene potencijale. Počinjemo doživljavajući život preko
čula i nastojimo da postignemo neku poziciju i stabilnost u životu – međutim, život nas neće
zadovoljiti zbog te osobene i neobične kompozicije koja nam pripada. Govorim, naravno, o
onima koji poseduju Magnetni Centar, o onima kojima je život, shvaćen sam po sebi, uvek
bio čudan. Razvitak te nerazvijene strane u nama, predstavljen mogućnošću kontakta sa Višim
Centrima, ne dostiže se sve dubljim posezanjem za životom i svim njegovim mogućnostima.
Nešto drugo je neophodno i to nešto se u pogledu svog kvaliteta i pravca potpuno razlikuje od
bilo čega što spade u ispunjenje životnih ambicija. Naporom da postignem višu poziciju u
životu neću dodati ni milimetar svom rastu – to jest, neću se približiti kontaktu sa porukama,
koje neprestano dolaze iz Viših Centara. Možemo reći da Viši Centri stalno pokušavaju da nas
promene, ali mi ne možemo da ih čujemo. Da, ali u šta da nas promene? Kakve su njihove
namere? Šta su njihove poruke? Da bismo makar u malom stepenu shvatili šta je njihova
poruka, moramo razmotriti o čemu Rad podučava, jer učenje Rada je stvoreno od strane
Svesnih Umova, da bi naglasilo ono što bismo odjednom videli i razumeli, ako bismo bili u
kontaktu sa Višim Centrima. Veoma mali broj ljudi prima učenja ovog Rada bilo u svoj um ili
u svoje srce, većina ih ostavlja u sećanjima, gde su beskorisna, i kao rezultat učenja Rad ne
menja njihov način razmišljanja – to jest, oni ne proizvode metanoju ili promenu uma. Sa
našim uobičajenim idejama o životu, stečenim kontaktom preko čula, mi ne možemo da
prođemo kroz transformaciju ili novo rođenje na koje Rad ukazuje. Neophodni su novi načini
mišljenja i Rad nam ih daje, ali nevolja je u tome što mi ne mislimo pomoću njih. Samo ih
odlažemo u beležnicu. Moramo imati potpuno nove oblike Istine da bismo dostigli Više
Centre, moramo imati nov jezik, moramo imati nov način mišljenja koji nema nikakve veze sa
svetom kakvog ga vidimo. Istina, koja stalno dolazi iz Viših Centara, ne može da dospe do
nas zbog laži i pretvaranja, koje može da probije samo uvid potekao iz samo-posmatranja.
Međutim, ovde se mogu ispoljiti i drugi moćni faktori, kao što je slepa ignorancija i potpuno
pogrešne ideje o nama samima i našem značenju na Zemlji. Ideje i učenja Rada postaju lek,
ali samo ako nađu tlo na kome mogu da rastu i tako promene um – to jest, čitav način
razmišljanja. Kao što znate, to je metanoja, što znači promena uma, koja je u Novom Zavetu
pogrešno prevedena kao pokajanje. Ukoliko ideje Rada leže samo u memoriji, one su
beskorisne, odnosno, čovek je beskoristan. Rad ne može da mu pomogne - čak i ako ga on od
početka do kraja formalno poznaje - niti bilo ko drugi može da mu pomogne.
Jedna od oktava Rada, koju je prikazao g.Uspenski, bila je ova:
Mi – shvatanje sopstvenih teškoća

Re – primena ideja Rada na sebe
Do – slušanje ideja Rada uz evaluaciju
46
O radu centara
___________________________________________________________________________
Ukoliko izostavite Re – to jest, primenu ideja Rada na sebi – promašićete čitavu poentu
učenja. Rad neće proći u vašu volju i tako neće moći da izmeni vaše biće. I dalje ćete nastaviti
da mislite da možete da činite, da ste jedno, da imate volju, da ste svesni i tako dalje. Drugim
rečima, ostaćete mehanički i i dalje imati istu mehaničku psihologiju - ukoliko uopšte može
da se upotrebi takav paradoksalan sklop – kakvu ste uvek imali. Neće se probiti ništa iz Viših
Centara. Nastavićete da se krećete, živite i imate svoje Biće u truleži svog mehaničkog života.
Nećete shvatiti sebe sa bilo koje tačke, koja vas povezuje sa Radom i nećete istinski duhovno
pokušati da započnete veliki zadatak odvajanja od sebe – vas – osobe po imenu g. X ili gđa.
Y. I čak i ako radite tokom kratkog vremena, recimo pet minuta, i steknete tačku gledišta koja
je izvan vas i počnete da vidite svoj ton, svoje navike i tako dalje, za trenutak ćete se vratiti na
svoj stari ton i sasvim zaboraviti da ste čeznuli da ga se oslobodite u trenutku uvida. Međutim,
ako stalno budete hranili svoje niže centre idejama Rada, ako budete stalno razmišljali, čitali,
meditirali, praktikovali, malo po malo težište Rada u vama će napraviti protivtežu Mesecu –
to jest, mehaničnosti u vama – i promena će početi da postaje moguća. Međutim, to će postati
moguće samo na osnovu vašeg spostvenog izbora, uviđanja da biste više voleli da ne budete
takav rob sebe samog, koji je vaš najveći neprijatelj i uzrok svih vaših nevolja, jer jedino u taj
slobodi se možete promeniti i ako se promenite u tom pravcu, počećete posle nekog vremena
da čujete glasove iz Viših Centara.
Sada, mnogo toga je rečeno o tome, šta znači rad na nižim centrima. Treba posebno raditi na
Emocionalnom Centru, jer nas njegovo stalno mehaničko stanje sprečava da uspostavimo
kontakt sa Višim Centrima. On nije ništa do gomila samoživih emocija, koje su već dovele do
negativnih emocija. Ako budemo videli negativne emocije u tom svetlu, to će nam možda dati
snagu da se borimo protiv njih. Veoma je jednostavno – kao ovo: Ovaj Rad ima konačni cilj:
povezivanje nižih centara sa Višim Centrima. Ukoliko Intelektualni Centar ostane ispod
brzine čulnog sveta i nema nove ideje i nove načine mišljenja i ako Emocionalni Centar
ostane pod vlašću samoživih emocija, samoljublja, samo-sažaljevanja, neće biti moguće
dostići taj cilj o kome Rad govori.
47

Moris Nikol - Centri

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Moris Nikol - Centri

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

O POGREŠNOM RADU CENTARA

Centri bi se mogli uporediti sa veoma delikatnim i složenim mašinama, od kojih je svaka

Setićete se da mu je rečeno da proda to sve i da podari siromašnima – to jest, istinskom ili

Instinktivno-motorički deo svakog centra je najviše mehaničan i u tim mehaničkim

(1.) nula – pažnja, koja karakteriše mehaničke jedinice centara;

Intelektualni deo čitavog intelektualnog centra uključuje i kapacitet za kreiranje, konstrukciju,

POGREŠAN RAD CENTARA

O POGREŠNOM RADU CENTARA

Počnimo sa intelektualnim centrom:

FIGURA I – INTELEKTUALNI CENTAR

Napomena: na ovom dijagramu je samo Motorički deo Intelektualnog centra detaljno

FIGURA II – EMOCIONALNI CENTAR

FIGURA III – MOTORIČKI CENTAR

FIGURA IV – INSTINKTIVNI CENTAR

O POGREŠNOM RADU CENTARA

Podela intelektualnog centra na pozitivni i negativni deo

Deo IV – Počnimo sada sa proučavanjem negativnih delova centara i njihovog značenja. U tu

Jedan od najlakših načina je neslaganje. Neslaganje po navici znači korišćenje negativne

O POGREŠNOM RADU CENTARA

Deo V – U ovom delu, poslednjem u seriji o pogrešnom radu centara, počećemo sa

Jedino će istinski Rad na ličnim negativnim emocijama , a ne imaginarni Rad, omogućiti da se

Pronađimo sada primer za generalnu diskusiju. Uzmimo „brigu“.

pridavanje značaja. Unutrašnje pridavanje značaja je uvek mehaničko. Spoljno pridavanje

Svi povezujemo inteligenciju sa procenjivanjem značenja. Inteligencija daje odnos prema

Tada, ponovo, um Intelektualnog Centra je potpuno različit od uma Emocionalnog Centra.

Prelaz sa Intelektualnog Centra na Viši Mentalni Centar možemo predstaviti sledećom

Postati svestan u Vodoniku 6 u Višem Mentalnom Centru značilo bi posedovati Inteligenciju

Rad Instinktivnog Centra je zanimljivo proučavati u životinjskom svetu. Na primer, kada

Svaki centar se otvara ka različitom nivou Univerzuma. Instinktivni Centar se otvara ka

KOMENTAR O EMOCIONALNOM CENTRU

Mali delovi 1, 2 i 3 su motorički, emocionalni i intelektualni deo motoričkog ili

RAD NA EMOCIONALNOM CENTRU

Na našem prošlom sastanku postavljeno je pitanje kako raditi na Emocionalnom Centru.

predmetu i kako se identifikujemo sa svakim emocionalnim stanjem, g. Uspenski je dao

Sada, vratimo se originalnom pitanju o tome kako postupati sa Emocionalnim Centrom. To je

RAD NA EMOCIONALNOM CENTRU

Rad na Intelektualnom Centru se razlikuje od rada na Emocionalnom Centru, ali Rad

MAGNETNI CENTAR I POZITIVNE IDEJE

Dijagram Magnetnog Centra

A su uticaji života – okolnosti, velike mašine, rat, biznis, klima itd.

B uticaji, kao umetnost, religiozna učenja, dolaze iz C

KOMENTAR O POSMATRANJU INTELEKTUALNOG CENTRA

Sada, iz tih ubeđenja se raspravljamo. Raspravljati se znači ne razumeti. Razumeti znači ne

Pokušavajući da prihvatite učenje ovog Rada sa svim njegovim idejama, ne uviđamo da će on

može da se promeni dok god je pun ubeđenja? Da li razumete da ne možete da se promenite

CENTRI I DELOVI CENTARA

Moguće je razlikovati 3 dela u formatornom aparatu: mehanički (čisto automatski) nalik

„Emocionalni deo Intelektualnog Centra se sastoji pretežno od onoga, što nazivamo

„Intelektualni deo Intelektualnog Centra po sebi je kapacitet za stvaranje, konstruisanje,

„Uzmimo Emocionalni Centar. Sada neću govoriti o negativnim emocijama. Razmotrićemo

KONTAKT SA VIŠIM CENTRIMA

Jedna od oktava Rada, koju je prikazao g.Uspenski, bila je ova:

Mi – shvatanje sopstvenih teškoća

You might also like