Braničevski Glasnik 10

Удружење историчара Браничева и Тимочке крајине
Historian Association of Braničevo and Timočka Krajina
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК
BRANIČEVO HERALD
10
ПОЖАРЕВАЦ
2016
Издавач (Publisher):
Адреса редакције:
Дунавска 21, 12000 Пожаревац

e-mail: irena@filfak.ni.ac.rs
mvuskovi@f.bg.ac.rs
Главни и одговорни уредник (Editor-in-Chief):

др Синиша Мишић, редовни професор Филозофског факултета у Београду
Уредник (Editor):
др Гордан Бојковић (Удружење, Пожаревац)
Секретар редакције (Editorial secretary):

Магдалена Селаковић (Удружење, Београд)
Свеску број 9 уредили МА Марија Вушковић (Удружење) и Уредник
Редакција (Editorial board):

др Драгиша Бојовић (Филозофски факултет, Ниш), др Марија Копривица
(Филозофски факултет, Београд), др Александар Узелац (Историјски институт,
Београд), др Владимир Алексић (Филозофски факултет, Ниш), др Владета Петровић
(Историјски институт, Београд), МА Марија Вушковић (Удружење, Београд),
Милорад Ђорђевић (Удружење, Пожаревац), Татјана Живковић (Удружење,
Пожаревац), мр Небојша Ђокић (Удружење, Београд)
Инострани чланови (Foreign members):

др Христо Матанов (Историјски факултет, Софија), др Иван Илчев (Историјски
факултет, Софија), др Александар Николов (Историјски факултет, Софија), др
Димитар Атанасов (Удружење, Софија)
Издавач (Publisher):
Адреса редакције:
Дунавска 21, 12000 Пожаревац

e-mail: irena@filfak.ni.ac.rs
mvuskovi@f.bg.ac.rs
Главни и одговорни уредник (Editor-in-Chief):

др Синиша Мишић, редовни професор Филозофског факултета у Београду
Уредник (Editor):
др Гордан Бојковић (Удружење, Пожаревац)
Секретар редакције (Editorial secretary):

Татјана Живковић (Удружење, Пожаревац)
Свеску број 10 уредио уредник са члановима уредништва
Редакција (Editorial board):

др Драгиша Бојовић (Филозофски факултет, Ниш), др Марија Копривица
(Филозофски факултет, Београд), др Александар Узелац (Историјски
институт, Београд), др Владимир Алексић (Филозофски факултет, Ниш),
др Владета Петровић (Историјски институт, Београд), Милорад Ђорђевић
(Удружење, Пожаревац), Татјана Живковић (Удружење, Пожаревац), мр
Небојша Ђокић (Удружење, Београд)
Инострани чланови (Foreign members):

др Христо Матанов (Историјски факултет, Софија), др Иван Илчев
(Историјски факултет, Софија), др Александар Николов (Историјски
факултет, Софија), др Димитар Атанасов (Удружење, Софија)
ПОЖАРЕВАЦ
2016
Historian Association of Braničevo and Timočka Krajina
БРАНИЧЕВСКИ ГЛАСНИК
BRANIČEVO HERALD
10
ПОЖАРЕВАЦ
2016
САДРЖАЈ
Синиша Мишић, Уз јубиларни 10 .број Браничевског гласника, ....... 7 - 8

Марина Штетић, Библиографија браничевског гласника, ................. 9 - 24
Љубиша Васиљевић, Прилог проучавању античке прошлости у граду
Сталаћу, ................................................................................................................ 25 - 32
Синиша Мишић, Историјска географија средњовековних српских земаља
у делу Јована Цвијића, ...................................................................................... 33 - 40
Гордан Бојковић, Небојша Ђокић, Трећ а транслација тела еванђелисте
Луке, ...................................................................................................................... 41 - 52
Димитър В. Атанасов, Един развоен епизод от биографията на косо-
вската легенда: «Българската анонимна хроника и расказът за битката на
Косово поле», ..................................................................................................... 53 - 70
Нинослав Станојловић, Генерал Михаило Срећковић (1843-1920), при-
лог биографији, .................................................................................................. 71 - 76
Зоран Стевановић, Спомен обележја ратницима палим у народноосло-
бодилачким борбама од 1912. до 1918. године подигнута у насељима данашње
општине Алексинац, ......................................................................................... 77 - 86
Оливера Думић, Драган Николић, Црква Св. Николе у Дворишту код
Деспотовца до Другог светског рата, ......................................................... 87 - 104
Небојша Ђокић, Јулија Башић, Цркве у Смедеревској нахији у време
прве владе књаза Милоша I део (Цркве у Осипаоници, Лозовику, Лапову и
Селевцу), ......................................................................................................... 105 - 160
Александра Столић, Прилог познавању иконостаса старе цркве у
Крагујевцу, ...................................................................................................... 161 - 168
Момчило Исић, Основне школе у Голубачком срезу између два светска
рата, .................................................................................................................. 169 - 188
Милош Бојанић, Евакуација савезничких авијатичара од стране ЈВУО.
Мисија Халјард по америчким и немачким изворима, ....................... 189 - 214
Игор Ракић, Ослобођење пиротског краја у Другом светском рату сеп-
тембра 1944. године, ..................................................................................... 215 - 230
Небојша Ђокић, Први југословенски серијски произвођени двомоторни
авион ИКАРУС тип 214, ............................................................................. 231 - 250
Саво М. Арсенијевић, Црквине и манастиришта у епархији шума-
дијској, ............................................................................................................ 253 - 260
Миломир Стевић, Николина Бабић, Вилајетски кнез- Стојан Јовановић-
Лешјанин, ........................................................................................................ 261 - 265
TABLE OF CONTENTS
Siniša Mišić, With the 10th annual number the Branicevo Herald, ........... 7 - 9
Marina Štetić, Bibliography of the Branicevo Herald, ................................ 9 - 24
Ljubisa Vasiljević, Contribution to the study of the ancient past in the city
Stalać, ..................................................................................................................... 25 - 32
Siniša Mišić, Historical Geography of medieval Serbian states in the work of
Jovan Cvijic, .......................................................................................................... 33 - 40
Bojković Gordan, Nebojša Đokić, ird translation of the body evangelist
Luke, ...................................................................................................................... 41 - 52
Dimitar V. Atanasov, One developing episode from the biografy of the Kosovo
legend „Bulgarian anonymus chronicle“ and narrative for the battle of Kosovo, 53 - 70
Ninoslav Stanojlović, General Michael Srećković (1843-1920), support of bi-
ography, ................................................................................................................. 71 - 76
Zoran Stevanović, Memorial erected in the settlements of today’s municipalities
Aleksinac to warriors fallen in the national liberation struggles of 1912 to 1918, 77 - 86
Oliver Dumić, Dragan Nikolić, St. Nicholas church in the village Dvorište
near Despotovac until World War II, .............................................................. 87 - 104
Nebojša Đokić, Julia Bašić, e church in Smederevo County at the time of the
first government of Prince Milos Part I (Church in Osipaonici, Lozovik, Lapovo
and Selevac), ..................................................................................................... 105 - 160
Aleksandra Stolić, Contribution to the knowledge of the iconostasis of the old
church in Kragujevac, ...................................................................................... 161 - 168
Momčilo Isić, Elementary school in the county Golubac between the two world
wars, ................................................................................................................... 169 - 188
Miloš Bojanić, Evacuation of Allied airmen by JVuO. Halyard Mission at
American and German sources, .................................................................... 189 - 214
Igor Rakic, Liberation Pirot in September 1944, .................................. 215 - 230
Nebojša Đokić, First Yugoslav serially manufactured twin-engine airplane
IKARUS type 214, ............................................................................................ 231 - 250
Savo Arsenijević, e remains of old churches and monasteries in the Šumadija
eparchy, .............................................................................................................. 253 - 260
Milomir Stević, Nikolina Babić, Vilayet Prince (knez) - Stojan Jovanović
Lešjanin, ............................................................................................................ 261 - 265
УЗ ЈУБИЛАРНИ 10. БРОЈ
БРАНИЧЕВСКОГ ГЛАСНИКА
Браничевски гласник основан је 2001. године као часопис Удружења

историчара Браничева и Тимочке Крајине. Први број појавио се наредне,
2002. године. Часопис је покренут из потребе окупљања првенствено
млађих истраживача, заинтересованих за изучавање локалне и регионалне
историје и као такав једино је научно гласило које се бави поменутим темама
као превасходним. Посебна пажња посвећивана је простору Источне и
Југоисточне Србије, као територијама недовољно истраженим у ранијем
периоду. У досадашњем раду Удружење и Редакција суочавали су се са ни-
зом потешкоћа, пре свега материјалног карактера, што представља и једини
разлог неуспевања издавања часописа сваке године.
Током протеклих 15 година деловања Удружење Браничевског гласни-
ка окупило је одређени број локалних историчара, док је већи број младих
историчара написало и објавило своје прве радове управо у овом часопису.
Неки од њих данас су афирмисани истраживачи са докторатима из области
историје, запослени у водећим научним институцијама. Један број младих
истраживача данас делује кроз локалне институције културе на поменутом
простору. Оно што чини част оснивачима Удружења јесте чињеница да су
сви поменути сарадници остали везани за Браничевски гласник.
Деловање часописа и објављене теме привлачили су и истраживаче дру-
гих области, као и већ афирмисана имена српске историографије. На страни-
цама Браничевског гласника оглашавали су се професори Универзитета, на-
учни сарадници Историјског института и многи други. Са бројем сарадника
ширио се и број обрађиваних тема, чиме су своје место нашли и прилози
из историје Босне, Баната и других крајева. И поред тога редакција часо-
писа није напуштала основну концепцију гласила, базирану на проучавању
локалне историје оријентисане примарно на теме из Источне и Југоисточне
Србије. Свеска 7 Браничевског гласника, посвећена власима (Власима) на на-
шим просторима, једина је публикација ове врсте у последњих тридесет го-
дина на поменутом подручју.
У протеклом периоду на страницама Браничевског гласника објављен
је 71 чланак или научна расправа и 41 приказ или стручна критика, који се
редовно цитирају у научним радовима код нас и у иностранству. Будући да
је часопис присутан у целом региону, у њему је до сада сарађивало 55 ау-
тора што Редакцији чини посебну част и својеврсну потврду исправно-
сти концепције и начина рада. Сваки рад рецензиран је од стране водећих
стручњака у одређеној научној области.
Браничевски гласник 10
8
На крају, редакција упућује захвалност свим институцијама културе

у Источној и Југоисточној Србији које су Браничевском гласнику излазиле
у сусрет, у чему је предњачио Музеј у Пожаревцу, уз жељу за унапређењем
сарадње и са другим установама. Зах валност је упућена и свим локалним
самоуправама на поменутој територији, нарочито самоуправама Браничев-
ског округа. Не мања захвалност припада и свим ауторима који су са нама
сарађивали. Као главни уредник зах ваљујем свим члановима Редакције на
пожртвованом раду, посебно секретарима, својим најближим сарадницима.
Главни уредник БГ
Синиша Мишић
Марина Штетић
Докторант Одељења за историју
Филозофски факултет – Универзитет у Београду
БИБЛИОГРАФИЈА
БРАНИЧЕВСКОГ ГЛАСНИКА
КЊИГЕ 1-10 (2002-2016)
1.
(2002)
ЧЛАНЦИ И РАСПРАВЕ:
Синиша Мишић, Реч уредништва, 7-11.

Милорад Ђорђевић, Хуни на Дунаву, 13-22.
Небојша Ђокић, Напад принца Мусе на Србију 1413. године, 23-38.
Александар Крстић, Читлук Али-бега Михалоглуа у Ждрелу, 39-56.
Мирољуб Манојловић, Музејски предмети о Пожатревачком миру
1718. Године Народном музеју у Пожаревцу, 57-70.
Снежана Несторовић, Образовање женске деце у Округу пожаревачком
до 1858. године, 71-87.
Томислав Јевремовић, Припреме за одбрану Браничева у јесен 1915.
године, 89-104.
Ана Влајовић, Лист Грађанин и политичке прилике у Пожаревцу (1929-
1931), 105-121.
Сузана Томић, Развој банкарства у Зајечару до 1940. године, 123-131.
Слободан Јовановић, Друштвени и културни процеси у Бору у периоду
између два светска рата, 133-149.
ПРИКАЗИ:
Марија Вушковић: Синиша Мишић, Југоисточна Србија средњег века,

Врање 2002, 151-153.
Синиша Мишић: М. Благојевић- Д. Медаковић, Историја српске
државности I од настанка првих држава до почетка српске националне
револуције, Нови Сад 2000, 154-158.
Гордан Бојковић: Р. Љушић, Историја српске државности, Нови Сад
2001, 159-161.
Марија Вушковић: Љ. Димић, Историја српске државности- Србијау
10 Марина Штетић
Југославији 3, Нови Сад 2001, 162-166.

Ана Влајовић: Љ. Радовановић, М. Ђорђевић, Хомоље, историјска
монографија, Жагубица 2000, 167-169.
Славица Јовановић: М.Витезовић, Хајдук Вељко Петровић, Београд
1988, 170-172.
Добрица Јовановић: М. Митровић, Изгубљене илузије, Београд 1977,
173-174.
БИБЛИОГРАФИЈЕ:
Татјана Живковић,Библиографија расправа и чланака из историографије

Браничева и Тимочке крајине (1842-1940), 175-191.
2.
(2003(2004))
Синиша Мишић, Краљ Стефан Урош II Милутин и Бугари, 5-18.

Катарина Митровић, Вук Гргуревић између Мехмеда II и Матије
Корвина (1458-1456), 19-33.
Слободанка Цветковић, Оснивање Обласног народног позоришта у
Пожаревцу, 35-50.
Небојша Ђокић, Српска Ваздухопловна команда 1915. године, 51-114.
Сузана Томић, Ђорђе Генчић и „Српски Балкан“, 115-119.Слободан
Јовановић, Соколски друштво у Бору 1930-1941, 121-131.
ПРИКАЗИ:
Синиша Мишић: Питер Берк, Историја и друштвена теорија, Београд

2002, 133-136.
Александра Фостиков: Сима Ћирковић, Десанка Ковачевић-Којић,
Ружа Ћук, Старо српско рударство, Вукова задужбина, Београд и Прометеј,
Нови Сад 2002, 137-140.
Марија Вушковић: Х. Манатов, ВЪзниковане и облик на Кюстендилски
санџак (XV-XVI век), София 2000, 141-143.
Весна Баковић: Владимир Јовановић, Србија и Бугарска 1886-1896,
Београд 2002, 144-150.
Гордана Стојковић, А. Вулетић, Породица у Србији средином XIX века,
Београд 2002, 151-155.
Гордан Бојковић: Бојана Миљковић- Катић, Структура градског
становништва Србије средином XIX века, Београд 2002, 156-157.
Марија Вушковић: e Sea in European Historz. Universita di Pisa, 2001,
158-160.
Славица Јовановић: Мирослав Лукић, Трговци светлошћу, Београд
1988. 161-164.
БРАНИЧЕВСКОГ ГЛАСНИКА КЊИГЕ 1 – 10 (2002 – 2016) 11
Татјана Живковић, Прилози за библиографију књига из историографије

Браничева и Тимочке Крајине (1828-1940), 165-185.
3/4.
(2006)
Милош Антоновић, Црквене прилике у источној Србији у средњем веку,

7-28.
Александра Фостиков, Јелена Груба, босанска краљица. Босна крајем
14. Века (1395-1399), 29-50.
Марија Вушковић, Топопнимија о средњовековној земљорадњи и
сточарству у Браничеву, 51-62.
Катарина Митровић, Пет писама деспота Вука Гргуревића, 63-83.
Ема Миљковић, Прилог проучавању миграција влашког становништва
на српском етничком простору у другој половини XV века: пример влаха
нахије Кукањ, 85-93.
Александар Крстић, Први османски дефтери као извор за историјску

географију средњовековног Браничева, 95-113.Снежана Н есторовић,
Образовање женске деце у Округу пожаревачком у периоду од 1858-1914.
године, 115-130.
Дејан Ћирић, Видови јавног и друштвеног живота у Пироту у XIX и
почетком XX века, 131-143.
Ена Мирковић, Награђивање и кажњавање ученика у пожаревачким
основним школама у периоду између два светска рата, 145-152.
Драган Фелдић, За боље познавање и коришћење периодике Браничева,
153-164.
Сузана Томић, Почеци електрификације у Зајечару, 165-173.
ПРИКАЗИ:
Милош Антоновић: Р. Кавендиш, Краљ Артур и Грал, Утопија, Београд

2005, 175-178.
Јелена Мргић: Милош Благојевић, Немањићи и Лазаревићи и српска
средњовековна државност, Библиотека Јасон, књ. 9, Завод за уџбенике и
наставна средства- Београд 2004, 452. Стр, 179-185.
Марија Вушковић: Ерберто Петоја, Митови и легенде средњег века,
Београд 2005, 186-188.
Емина Стојковић: Андреј Митровић, Србија у Првом светском рату,
Београд 2004, 189-192.
Гордана Стојковић: А.- Ђуровић, Модернизација образовања у
Краљевини Србији 1905-1914, Београд 2004, 193-195.
Гордана Стојковић: Франсис Џајс, Витезови кроз историју, Београд
2003, 196-201.
Гордана Стојић: Крсташка епопеја ( Рене Грусе, Крсташка епопеја,
Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци/Нови Сад
2004, 202-205.
Александар Узелац: David Morgan, e Mongols, e Peoples of Europe
Series, Blackwell Publishers, Oxford 2001. (str. 238 + XVIII), 206-209.
Ена Мирковић: Браничевска епархија у првој половини XIX века,
Пожаревац 2005, 320, 210-212.
Александар Милетић: Дејан Медаковић, Срби у Загребу, Прометеј,
Нови Сад 2004, 213-214.
Александар Милетић: Миодраг Јанковић, Кнез Павле, од лепоте до
истине, Академија уметности БК, Ведуга, Београд 2004, 215-216.

5.
(2008)
Марија Копривица, Нишка област од 1428. Године до половине XIV

века, 1-133.
Ирена Вујчић Павловић, Порекло иконографског типа ранохришћанске
представе orans/orante, 133-155.
Оливера Думић, Систем руковођења и командовања у османској ордији
током XVI века, 157-179.
Н ебојша Ђокић, Кушељево- Глоговац- Кушиљево. Умирање и рађање
једног села, 181-203.
Ана Богдановић, Сврљиг и околина. Економски и друштвени живот
(1833-1878), 205-248.
Дејан Ћирић, Здравствене прилике и хигијенске навике у Пироту у 19.
И почетком 20. Века, 250-282.
Драган Фелдић, Сведочанства о изградњи касарне у Пожаревцу,
284-291.Н ебојша Ђокић, Предаја оружја француске Угарске војске Војсци
Краљевине СХС 1919. године, 293-300.
ПРИКАЗИ:
Мирослав Пешић: С. Ћирковић, О историографији и методологији,

Историјски Институт Београд, Београд 2007, 300-306.
Јелена Влајковић: С. Рудић, Властела Илирског грбовника, Београд
2006, 307-311.
Милош Ђорђевић: М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања.
Историја Срба у новом веку (1492-1992), Завод за уџбенике и наставна
средства, Београд 2007, 312-315.

Марија Вушковић: Ч. Попов, Велика Србија, стварност и мит, Нови
Сад 2007, 316-321.
Ена Мирковић: Пожаревачко позориште између два светска рата,
Пожаревац 2006, 319-321.
Марија Вушковић: К. Николић, Тито говори што народ мисли,
Београд 2006, 322-324.
Татјана Живковић: Прилози за библиографију књига из историографије

6.
(2009)
Александар Узелац, Ко је спалио Жичу?, 1-12.

Оливера Думић, Манастир Томић и Јаковић, 13-42.
Милош Ђорђевић, Извештај апостолског визитатора Петра
Мазарекија о Србији (1623-1624), 43-65.
Мирослав Пешић, Никола Пешић од социјалисте до радикала, 66-79.
Дејан Ћирић, Станојевићи из Трна, 80-98.
Н ебојша Ђокић, Набавка наоружања и војне опреме из Италије за
потребе војске Краљевине СХС/Југославије, 99-144.
Милан Мицић, Учитељ- пример грађанске културе у новим насељима
Баната или повод за конфликт (1920-1940), 145-162.
ПРИКАЗИ:
Владимир Алексић: С. Мишић, Коришћење унутрашњих вода у српским

земљама средњег века, Утопија, Београд 2007, 163-167.
Марија Вушковић: Е.Љ.Миљковић, А.Р.Крстић, Браничево у 15. веку,
Пожаревац 2008, 168-171.
Јелена Влајковић: К.Митровић, Млетачки епископи Котора, Утопија,
Београд 2007, 172-176.
Ема Миљковић: Н . Радосављевић, Православна црква у Београдском
пашалуку 1766-1831, Београд 2007, 177-179.
Дејан Ћирић: Сећање и заборав, 180-185.
Ена Мирковић: Д. Стојановић, Калдрма и асфалт: урбанизација и
европеизација Београда 1890-1914, Београд 2008, 186-190.
Марија Вушковић: Н икола Самарџић, Други двадесети век, Београд
2008, 191-192.

7.
(2010)
Ема Миљковић, Власи у домаћој историографији (1960-2010), 5-22.

Милош Антоновић, Власи у грчким областима Душановог царства,
23-35.
Синиша Мишић, Законске одредбе о власима у повељама Немањића, 36-
48.
Ема Миљковић, Власи у Смедеревском санџаку у дрој половини 15. И
првој половини 16. века (с посебним освртом на влахе Браничева), 49-68.
Милорад Ђорђевић, Власи у Хомољу, 69-81.
Небојша Ђокић, Оливера Думић, Етнички састав становништва на
простору данашње Браничевске епархије у XVIII веку, 82-133.
Марија Вушковић,Прилог проучавању живота влашког становништва
у пожаревачкој нахији током прве владе кнеза Милоша Обреновића (1815-
1839), 134-148.
Ена Мирковић, Власи у пописима 20. века у Браничевским округу, 149-
159.
Татјана Живковић, Селективна библиографија књига и чланака о

Власима на подручју Браничева и Тимочке крајине, 160-166.
8.
(2012)
Александар Узелац, Тигрови на доњем Дунаву - мали прилог проучавању

мегафауне средњовековног Балкана, 7-23.
Марија Вушковић, Милош Кобилић - властелин крајишник, 25-47.
Марија Копривица, Производња пиринча у нишком крају у 15. И 16.
веку, 49-66.
Гордана Бојковић, Трг Шетоње у средњем веку, 67-81.
Оливера Думић, Небојша Ђокић, Прилози историји манастира Заове,
83-98.
Данко Леовац, Питање могућег учешћа Србије у Кримском рату (1853-
1856) – спремност за рат, 99-116.
Н ебојша Ђокић, Српска Прва армија у завршним операцијама за
ослобођење Србије октобра 1918. године, 117-190.
Марина Штетић, Јагодина и Белички срез – од успостављања немачке

окупационе управе до краја 1941. године, 191-226.
КРИТИКЕ И ПРИКАЗИ:
Марија Вушковић, Ana di Lelio, Kosovska bitka u albanskom epu или

„Спортпаласт 1943.“, 227-239.
Небојша Ђокић, Једна безобразна или безобразно написана књига, 241-
252.

Браничева и Тимочке крајине(1990-2000), 253-259.
9.
(2014)
Александра Фостиков, Примена нових технологија у историјској

географији: апликација ХГИС-а и његове могућности, 7-16.
Милан Војновић, Границе и жупе „земље“ Дрине, 17-32.
Оливера Думић, Небојша Ђокић, Тршка црква, 33-72.
Гордана Гарић Петровић, Две атестације пожаревачких грађана
митрополиту Вићентију Јовановићу, 73-80.
Н инослав Станојловић, Санитетски потпуковник др Карло Белони
(1812-1881), прилог биографији, 81-84.
Милан Мицић, Утицај југословенско-румунске границе у Банату на
процес колонизације југословенског Баната 1920-1941, 85-98.
Н ебојша Ђокић, Немачки окупациони систем у Србији у лето 1941.
године, 99-162.
Момчило Исић, Једна необјављена књига о настанку и судбини
зборника: друштвени развитак села Јасике, 163-212.
Огњан Петровић, Висококрилци Симе Милутиновића – фамилија
СИМ X, СИМ XI,СИМ XII-X, 213-252.
Стефан Гроздановић, Природни споменици Браничевског округа, 253-
266.
10.
(2016)
Синиша Мишић, Уз јубиларни 10 .број Браничевског гласника, 7-8

Марина Штетић, Библиографија браничевског гласника, 9-24
Љубиша Васиљевић, Прилог проучавању античке прошлости у граду
Сталаћу, 25 - 32
Синиша Мишић, Историјска географија средњовековних српских
земаља у делу Јована Цвијића, 33 - 40
Гордан Бојковић, Небојша Ђокић, Трећа транслација тела еванђелисте
Луке, 41 - 52
Димитър В. Атанасов, Един развоен епизод от биографията на косо-
вската легенда: "Българската анонимна хроника и расказът за битката на
Косово поле", 53 - 70
Н инослав Станојловић, Генерал Михаило Срећковић (1843-1920),
прилог биографији, 71 - 76
Зоран Стевановић, Спомен обележја ратницима палим у народноосло-
бодилачким борбама од 1912. до 1918. године подигнута у насељима данашње
општине Алексинац, 77 - 86
Оливера Думић, Црква Св. Николе у Дворишту код Деспотовца до
Другог светског рата, 87 - 104
Н ебојша Ђокић, Јулија Башић, Цркве у Смедеревској нахији у време
прве владе књаза Милоша I део (Цркве у Осипаоници, Лозовику, Лапову и
Селевцу), 105 - 160
Александра Столић, Прилог познавању иконостаса старе цркве у
Крагујевцу, 161 - 168
Момчило Исић, Основне школе у Голубачком срезу између два светска
рата, 169 - 188
Милош Бојанић, Евакуација савезничких авијатичара од стране ЈВУО.
Мисија Халјард по америчким и немачким изворима, 189 - 214
Игор Ракић, Ослобођење пиротског краја у Другом светском рату
септембра 1944. године, 215 - 230
Небојша Ђокић, Први југословенски серијски произвођени двомоторни
авион ИКАРУС тип 214, 231 - 250
ПРИЛОЗИ:
Саво Арсенијевић, Црквине и манастиришта у епархији шумадијској,

253 - 260
Миломир Стевић, Н иколина Бабић, Вилајетски кнез- Стојан
Јовановић- Лешјанин, 261 - 265
САРАДНИЦИ ЧАСОПИСА
АЛЕКСИЋ ВЛАДИМИР
С. Мишић, Коришћење унутрашњих вода у српским земљама средњег
века, Утопија, Београд 2007, 6 (2009) 163-167. ŠПриказ¹
АНТОНОВИЋ МИЛОШ
Црквене прилике у источној Србији у средњем веку, 3/4 (2006) 7-28.
Р. Кавендиш, Краљ Артур и Грал, Утопија, Београд 2005, 3/4 (2006)
175-178.ŠПриказ¹
Власи у грчким областима Душановог царства, 7 (2010) 23-35.
АРСЕНИЈЕВИЋ САВО
Црквине и манастиришта у епархији шумадијској, 10 (2016), 253 - 260,
ŠПрилог¹
АТАНАСОВ ДИМИТЪР,
Един развоен епизод от биографията на косо-вската легенда:
“Българската анонимна хроника и расказът за битката на Косово поле”, 10
(2016),
БАБИЋ НИКОЛИНА
Вилајетски кнез- Стојан Јовановић- Лешјанин, 10 (2016), 261 - 265
ŠПрилог¹
БАКОВИЋ ВЕСНА
Владимир Јовановић, Србија и Бугарска 1886-1896, Београд 2002, 2
(2003 (2004)) 144-150. ŠПриказ¹
БАШИЋ ЈУЛИЈА
Цркве у Смедеревској нахији у време прве владе књаза Милоша I део
(Цркве у Осипаоници, Лозовику, Лапову и Селевцу), 10 (2016), 105 - 160
БОЈАНИЋ МИЛОШ
Евакуација савезничких авијатичара од стране ЈВУО. Мисија Халјард
по америчким и немачким изворима, 10 (2016), 189 - 214
БОГДАНОВИЋ АНА
Сврљиг и околина. Економски и друштвени живот (1833-1878), 5 (2008)
205-248.
БОЈКОВИЋ ГОРДАН
Р. Љушић, Историја српске државности, Нови Сад 2001, 1 (2002) 159-
161. ŠПриказ¹
Бојана Миљковић- Катић, Структура градског становништва Србије
средином XIX века, Београд 2002, 2 (2003 (2004)) 156-157. ŠПриказ¹
Трг Шетоње у средњем веку, 8 (2012) 67-81.
Трећа транслација тела еванђелисте Луке, 10 (2016), 41 - 52
ВАСИЉЕВИЋ ЉУБИША
Прилог проучавању античке прошлости у граду Сталаћ, 10 (2016), 25
- 32
ВЛАЈКОВИЋ ЈЕЛЕНА
С. Рудић, Властела Илирског грбовника, Београд 2006, 5 (2008) 307-311.
ŠПриказ¹
К.Митровић, Млетачки епископи Котора, Утопија, Београд 2007, 6

(2009) 172-176. ŠПриказ¹
ВЛАЈОВИЋ АНА
Лист Грађанин и политичке прилике у Пожаревцу (1929-1931), 1 (2002)
105-121.
Љ. Радовановић, М. Ђорђевић, Хомоље, историјска монографија,
Жагубица 2000, 1 (2002) 167-169. ŠПриказ¹
ВОЈНОВИЋ МИЛАН
Границе и жупе „земље“ Дрине, 9 (2014) 17-32.
ВУЈЧИЋ-ПАВЛОВИЋ ИРЕНА
Порекло иконографског типа ранохришћанске представе orans/orante,
5 (2008) 133-155.
ВУШКОВИЋ МАРИЈА
Синиша Мишић, Југоисточна Србија средњег века, Врање 2002, 1 (2002)
151-153. ŠПриказ¹
Љ. Димић, Историја српске државности- Србијау Југославији 3, Нови
Сад 2001, 1 (2002) 162-166. ŠПриказ¹
Х. Манатов, ВЪзниковане и облик на Кюстендилски санџак (XV-XVI
век), София 2000, 2 (2003 (2004)) 141-143. ŠПриказ¹
e Sea in European Historz. Universita di Pisa, 2001, 2 (2003 (2004)) 158-
Топопнимија о средњовековној земљорадњи и сточарству у Браничеву,
3/4 (2006) 51-62.
Ерберто Петоја, Митови и легенде средњег века, Београд 2005, 3/4
(2006) 186-188. ŠПриказ¹
Ч. Попов, Велика Србија, стварност и мит, Нови Сад 2007, 5 (2008)
К. Николић, Тито говори што народ мисли, Београд 2006, 5 (2008) 322-
Е.Љ.Миљковић, А.Р.Крстић, Браничево у 15. веку, Пожаревац 2008, 6
(2009) 168-171. ŠПриказ¹
Н икола Самарџић, Други двадесети век, Београд 2008, 6 (2009) 191-
Прилог проучавању живота влашког становништва у пожаревачкој
нахији током прве владе кнеза Милоша Обреновића (1815-1839), 7 (2010)
134-148.
Милош Кобилић - властелин крајишник, 8 (2012) 25-47.
Ana di Lelio, Kosovska bitka u albanskom epu или „Спортпаласт 1943.“, 8
(2012) 227-239.
ГАРИЋ-ПЕТРОВИЋ ГОРДАНА
Две атестације пожаревачких грађана митрополиту Вићентију
Јовановићу, 9 (2014) 73-80.
ГРОЗДАНОВИЋ СТЕФАН
Природни споменици Браничевског округа, 9 (2014) 253-266.
ДУМИЋ ОЛИВЕРА
Систем руковођења и командовања у османској ордији током XVI века,
5 (2008) 157-179.
Манастир Томић и Јаковић, 6 (2009) 13-42.
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске
епархије у XVIII веку, 7 (2010) 82-133.
Прилози историји манастира Заове, 8 (2012) 83-98.
Тршка црква, 9 (2014) 33-72.
Црква Св. Николе у Дворишту код Деспотовца до Другог светског
рата, 10 (2016), 87 - 104
ЂОКИЋ НЕБОЈША
Напад принца Мусе на Србију 1413. године, 1 (2002) 23-38.
Српска Ваздухопловна команда 1915. године, 2 (2003 (2004)) 51-114.
Кушељево- Глоговац- Кушиљево. Умирање и рађање једног села, 5 (2008)
181-203.
Предаја оружја француске Угарске војске Војсци Краљевине СХС 1919.
године, 5 (2008) 293-300.
Набавка наоружања и војне опреме из Италије за потребе војске
Краљевине СХС/Југославије, 6 (2009) 99-144.
Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске
епархије у XVIII веку,7 (2010) 82-133.
Прилози историји манастира Заове, 8 (2012) 83-98.
Српска Прва армија у завршним операцијама за ослобођење Србије
октобра 1918. године, 8 (2012) 117-190.
Једна безобразна или безобразно написана књига, 8 (2012) 241-252.
Тршка црква, 9 (2014) 33-72.
Немачки окупациони систем у Србији у лето 1941. године, 9 (2014) 99-
162.
Трећа транслација тела еванђелисте Луке, 10 (2016), 41 - 52
Цркве у Смедеревској нахији у време прве владе књаза Милоша I део
(Цркве у Осипаоници, Лозовику, Лапову и Селевцу), 10 (2016), 105 - 160
Први југословенски серијски произвођени двомоторни авион ИКАРУС
тип 214, 10 (2016), 231 - 250
ЂОРЂЕВИЋ МИЛОРАД
Хуни на Дунаву, 1 (2002) 13-22.
Власи у Хомољу, 7 (2010) 69-81.
ЂОРЂЕВИЋ МИЛОШ
М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у
новом веку (1492-1992), Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2007,
5 (2008) 312-315. ŠПриказ¹
Извештај апостолског визитатора Петра Мазарекија о Србији (1623-

1624), 6 (2009) 43-65.
ЖИВКОВИЋ ТАТЈАНА
Библиографија расправа и чланака из историографије Браничева и
Тимочке крајине (1842-1940), 1 (2002) 175-191.
Прилози за библиографију књига из историографије Браничева и
Тимочке Крајине (1828-1940), 2 (2003 (2004)) 165-185.
Тимочке крајине (1891-1970), , 3/4 (2006) 217-225.
Тимочке крајине (1891-1980) , 5 (2008) 325-333.
Тимочке крајине (1914-1990), 6 (2009) 193-199.
Селективна библиографија књига и чланака о Власима на подручју
Браничева и Тимочке крајине, 7 (2010) 160-166.
Тимочке крајине(1990-2000), 8 (2012) 253-259.
ИСИЋ МОМЧИЛО
Једна необјављена књига о настанку и судбини зборника: друштвени
развитак села Јасике, 9 (2014) 163-212.
Основне школе у Голубачком срезу између два светска рата, 10 (2016),
169 - 188
ЈЕВРЕМОВИЋ ТОМИСЛАВ
Припреме за одбрану Браничева у јесен 1915. године, 1 (2002) 89-104.
ЈОВАНОВИЋ ДОБРИЦА
М. Митровић, Изгубљене илузије, Београд 1977, , 1 (2002) 173-174.
ŠПриказ¹
ЈОВАНОВИЋ СЛАВИЦА
М.Витезовић, Хајдук Вељко Петровић, Београд 1988, 1 (2002) 170-172.
ŠПриказ¹
Мирослав Лукић, Трговци светлошћу, Београд 1988. 2 (2003 (2004))
ЈОВАНОВИЋ СЛОБОДАН
Друштвени и културни процеси у Бору у периоду између два светска
рата, 1 (2002) 133-149.
Соколски друштво у Бору 1930-1941, 2 (2003 (2004)) 121-131.
КОПРИВИЦА МАРИЈА
Нишка област од 1428. Године до половине XIV века, 5 (2008) 1-133.
Производња пиринча у нишком крају у 15. и 16. веку, 8 (2012) 49-66.
КРСТИЋ АЛЕКСАНДАР
Читлук Али-бега Михалоглуа у Ждрелу, 1 (2002) 39-56.
Први османски дефтери као извор за историјску географију
средњовековног Браничева, 3/4 (2006) 95-113.
ЛЕОВАЦ ДАНКО
Питање могућег учешћа Србије у Кримском рату (1853-1856) –
спремност за рат, 8 (2012) 99-116.
МАНОЈЛОВИЋ МИРОЉУБ
Музејски предмети о Пожатревачком миру 1718. Године Народном
музеју у Пожаревцу, 1 (2002) 57-70.
МИЛЕТИЋ АЛЕКСАНДАР
Дејан Медаковић, Срби у Загребу, Прометеј, Нови Сад 2004, 3/4 (2006)
Миодраг Јанковић, Кнез Павле, од лепоте до истине, Академија
уметности БК, Ведуга, Београд 2004, , 3/4 (2006) 215-216. ŠПриказ¹
МИЉКОВИЋ ЕМА
Прилог проучавању миграција влашког становништва на српском
етничком простору у другој половини XV века: пример влаха нахије Кукањ,
3/4 (2006) 85-93.
Н . Радосављевић, Православна црква у Београдском пашалуку 1766-
1831, Београд 2007, 6 (2009) 177-179. ŠПриказ¹
Власи у домаћој историографији (1960-2010), 7 (2010) 5-22.
Власи у Смедеревском санџаку у дрој половини 15. И првој половини 16.
века (с посебним освртом на влахе Браничева), 7 (2010) 49-68.
МИРКОВИЋ ЕНА
Награђивање и кажњавање ученика у пожаревачким основним школама
у периоду између два светска рата, 3/4 (2006) 145-152.
Браничевска епархија у првој половини XIX века, Пожаревац 2005, 320,
3/4 (2006) 210-212.
Пожаревачко позориште између два светска рата, Пожаревац 2006, ,
5 (2008) 319-321.
Д. Стојановић, Калдрма и асфалт: урбанизација и европеизација
Београда 1890-1914, Београд 2008, 6 (2009) 186-190. ŠПриказ¹
Власи у пописима 20. века у Браничевским округу, 7 (2010) 149-159.
МИТРОВИЋ КАТАРИНА
Вук Гргуревић између Мехмеда II и Матије Корвина (1458-1456), 2 (2003
(2004)) 19-33.
Пет писама деспота Вука Гргуревића, 3/4 (2006) 63-83.
МИЦИЋ МИЛАН
Учитељ- пример грађанске културе у новим насељима Баната или
повод за конфликт (1920-1940), 6 (2009) 145-162.
Утицај југословенско-румунске границе у Банату на процес колонизације

југословенског Баната 1920-1941, 9 (2014) 85-98.
МИШИЋ СИНИША
Реч уредништва, 1 (2002) 7-11.
М. Благојевић- Д. Медаковић, Историја српске државности I од
настанка првих држава до почетка српске националне револуције, Нови Сад
2000, 1 (2002) 154-158. ŠПриказ¹
Краљ Стефан Урош II Милутин и Бугари, 2 (2003 (2004)) 5-18.
Питер Берк, Историја и друштвена теорија, Београд 2002, 2 (2003
(2004)) 133-136. ŠПриказ¹
Законске одредбе о власима у повељама Немањића, 7 (2010) 36-48.
Уз јубиларни 10. број Браничевског гласника, 10 (2016), 7 - 8
Историјска географија средњовековних српских земаља у делу Јована
Цвијића, 10 (2016), 33 - 40
МРГИЋ ЈЕЛЕНА
Милош Благојевић, Немањићи и Лазаревићи и српска средњовековна
државност, Библиотека Јасон, књ. 9, Завод за уџбенике и наставна средства-
Београд 2004, 452. Стр, 3/4 (2006) 179-185. ŠПриказ¹
НЕСТОРОВИЋ СНЕЖАНА
Образовање женске деце у Округу пожаревачком до 1858. године, 1
(2002) 71-87.
Образовање женске деце у Округу пожаревачком у периоду од 1858-1914.
године, 3/4 (2006) 115-130.
ПЕТРОВИЋ ОГЊАН
Висококрилци Симе Милутиновића – фамилија СИМ X, СИМ XI,СИМ
XII-X, 9 (2014) 213-252.
ПЕШИЋ МИРОСЛАВ
С. Ћирковић, О историографији и методологији, Историјски Институт
Београд, Београд 2007, 5 (2008) 300-306. ŠПриказ¹
Никола Пашић од социјалисте до радикала, 6 (2009) 66-79.
РАКИЋ ИГОР
Ослобођење пиротског краја у Другом светском рату септембра 1944.
године, 10 (2016), 215 - 230
СТАНОЈЛОВИЋ НИНОСЛАВ
Санитетски потпуковник др Карло Белони (1812-1881), прилог
биографији, 9 (2014) 81-84.
Генерал Михаило Срећковић (1843-1920), прилог биографији,10 (2016),
71 - 76
СТЕВАНОВИЋ ЗОРАН
Спомен обележја ратницима палим у народноослободилачким борбама

од 1912. До 1918. године подигнута у насељима данашње општине Алексинац,
10 (2016), 77 - 86
СТЕВИЋ МИЛОМИР
Вилајетски кнез- Стојан Јовановић- Лешјанин, 10 (2016) 261 - 265,
ŠПрилог¹
СТОЈИЋ ГОРДАНА
Крсташка епопеја ( Рене Грусе, Крсташка епопеја, Издавачка
књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци/Н ови Сад 2004, 3/4
(2006) 202-205. ŠПриказ¹
СТОЈКОВИЋ ГОРДАНА
А. Вулетић, Породица у Србији средином XIX века, Београд 2002, 2 (2003
(2004)) 151-155. ŠПриказ¹
Франсис Џајс, Витезови кроз историју, Београд 2003, 3/4 (2006) 196-
СТОЈКОВИЋ ЕМИНА
Андреј Митровић, Србија у Првом светском рату, Београд 2004, 3/4
(2006) 189-192. ŠПриказ¹
СТОЛИЋ АЛЕКСАНДРА
Прилог познавању иконостаса старе цркве у Крагујевцу, 10 (2016), 161
- 169
ТОМИЋ СУЗАНА
Развој банкарства у Зајечару до 1940. године, 1 (2002) 123-131.
Ђорђе Генчић и „Српски Балкан“, 2 (2003 (2004)) 115-119.
Почеци електрификације у Зајечару, 3/4 (2006) 165-173.
ЋИРИЋ ДЕЈАН
Видови јавног и друштвеног живота у Пироту у XIX и почетком XX
века, 3/4 (2006) 131-143.
Здравствене прилике и хигијенске навике у Пироту у 19. И почетком
20. Века, 5 (2008) 250-282.
Станојевићи из Трна, 6 (2009) 80-98.
Сећање и заборав, 6 (2009) 180-185.
УЗЕЛАЦ АЛЕКСАНДАР
David Morgan, e Mongols, e Peoples of Europe Series, Blackwell Pub-
lishers, Oxford 2001. (str. 238 + XVIII), 3/4 (2006) 206-209. ŠПриказ¹
Ко је спалио Жичу?, 6 (2009) 1-12.
Тигрови на доњем Дунаву - мали прилог проучавању мегафауне
средњовековног Балкана, 8 (2012) 7-23.
ФЕЛДИЋ ДРАГАН
За боље познавање и коришћење периодике Браничева, , 3/4 (2006) 153-
164.
Сведочанства о изградњи касарне у Пожаревцу, 5 (2008) 284-291.
ФОСТИКОВ АЛЕКСАНДРА
Сима Ћирковић, Десанка Ковачевић-Којић, Ружа Ћук, Старо српско
рударство, Вукова задужбина, Београд и Прометеј, Нови Сад 2002, 2 (2003
(2004)) 137-140. ŠПриказ¹
Јелена Груба, босанска краљица. Босна крајем 14. Века (1395-1399), 3/4
(2006) 29-50.
Примена нових технологија у историјској географији: апликација
ХГИС-а и његове могућности, 9 (2014) 7-16.
ЦВЕТКОВИЋ СЛОБОДАНКА
Оснивање Обласног народног позоришта у Пожаревцу, 2 (2003 (2004))
35-50.
ШТЕТИЋ МАРИНА
Јагодина и Белички срез – од успостављања немачке окупационе управе
до краја 1941. године, 8 (2012) 191-226.
Библиографија браничевског гласника, 10 (2016)
др Љубиша Васиљевић
Народни музеј Крушевац
ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ АНТИЧКЕ

ПРОШЛОСТИ У ГРАДУ СТАЛАЋУ
Апстракт: Простор на коме се данас налази насеље Град Сталаћ имало

је богату прошлост током праисторијског, античког и средњовековног периода. У
раду се износи претпоставка да је у близини средњовековног утврђења, у првим
вековима нове ере, постојало античко насеље са некрополом чије се становништво,
након избијања немирних времена, преселило на оближње узвишење Укоса, где је
утврђено насеље егзистирало у периоду IV-VI века.
Кључне речи: Град Сталаћ, антика, цигларске пећи, остава новца, насеље,
утврђење, Укоса, Кућиште.
Подруч је Мојсињских и Послонских планина ч ини сплет ниских

планинских венаца смештених на саставу долина Западне Мораве, Јужне
Мораве и Велике Мораве. Највећим делом налази се на територији Општине
Ћићевац, док се мањи делови налазе у оквиру Града Крушевца и Општине
Ражањ. Ниски планински гребени досежу надморске висине од 501, 490, 404
или 377 метара. Мојсињске планине простиру се од Град Сталаћа на северу
до Гагловске реке на југу. У правцу запада пружају се до Западне Мораве,
док источну границу чини ток Јужне Мораве дуж Сталаћке клисуре, а потом
Рибарска река. Простор Послонске планине обухвата подруч је омеђено
са западне стране Ражањском долином, а са истока Сталаћком клисуром,
прецизније између села Мађере не северу и Прасковче на југу. Сталаћка
клисура има укупну дужину од 24 километра, а просечна ширина износи око
300 метара. Смештен између нишке и алексиначке котлине на југоистоку,
ражањске долине на истоку, великоморавске долине на северу и крушевачког
терцијарног басена на југозападу, Мојсињско-Послонски комплекс под
давнина представља раскрсницу путева који спајају север и југ Европе, због
чега се често назива и „Врата Србије“.1
На најистуренијој коси Мојсињских планина подигнуто је и једно
1 Милан Трифуновић, Елементи за предлог заштите Сталаћке клисуре и Мојсињско-

Послонских планина, Крушевачки зборник 9/10, Народни музеј Крушевац, Крушевац
2003, 101-111. О војно - стратегијском значају Сталаћа и околине видети детаљније
у: Синиша Мишић, Небојша Ђокић, "Капија Поморавља у историјској и војно -
стратегијској географији", у: Капија Поморавља, Варварин, 2011, 109 – 152 и Небојша
Ђокић, Душан Рашковић, Град Сталаћ и Капија Поморавља, Весник – Војни музеј
бр.34, Београд 2007, 11-28. Ту видети и за старију литературу.
26 Љубиша Васиљевић
од најпознатијих српских средњовековних утврђења, по коме и садашње

рурално насеље, у чијем атару се утврда налази, носи назив Град Сталаћ.
Приликом археолошких истраживања дела средовековног утврђења,
нису поуздано констатовани остаци фортификације из античког или
рановизантијског периода, иако се на овом простору живот бурно одвијао
и у поменутом временском периоду о чему сведоче налази откривени поред
средњовековног града, као и на оближњим висовима Укоса (фортификација)
и Кућиште (некропола).
Пионир српске археологије, Милоје М. Васић, 1912. године забележио
је налаз „37 комада римског новца из Града Сталаћа“.2 Да је овај простор
био значајан и на преласку из старе у нову еру сведоче налази хронолошки
опредељени у период латена. Тако имамо налаз каснолатенске фибуле из првог
века пре нове ере, откривене у близини цркве Светог Духа, у непосредној
близини средњовековних бедема. Реч је о бронзаној фибули са четвртастом
ногом, дужине 3,7 цм.3
Истом временском периоду припадају и налази са другог узвишења,
Укоса, искоришћеног за фортификацију у праисторијском, антич ком и
средњовековном периоду. Реч је о огњишту елипсоидног облика, приближних
димензија 98х50 цм, у чијем непосредном окружењу су пронађени фрагменти
латенске керамике, датоване у I век пре нове ере. Вероватно су стратешке
погодности Укосе, откривене још у периоду старијег гвозденог доба,
коришћене за прибежиште током честих сукоба који су се дешавали између
Римљана и Келта у том периоду.4
Код већ поменуте цркве Светог Духа пронађене су две цигларске пећи,
док је трећа највероватније уништена ширењем савременог пута (слика
1). Занимљиво је да је на једној опеки пронађен краћи запис са именом
Римљанина Марка Антонија.5
Након што су пећи изгубиле своју функцију, постале су култно место,
о ч ему сведоч е остаци гробова са скелетно сахрањеним покојницима,
положеним на римске опеке. Касноантич ка керамика и неколико ситних
металних налаза откривених у близини пећи, датују некрополу у период
друге половине II-IV века.6 Међу налазима се истиче античка плочаста фи-
2 М. М. Васић, Извештај о раду у археолошком одељењу Народног музеја, Годишњак
Српске Краљевске Академије 26, Српска Краљевска Академија, Београд 1912, 200.
3 Д. Рашковић, Стање истражености налазишта Расинског округа – Трагом
рекогносцирања Драгослава Срејовића и Николе Тасића 1954. године, Рад Драгослава
Срејовића на истраживању античке археологије, Меморијал Драгослава Срејовића,
Зборник радова 2, Крушевац 2003, 38.
4 M. Tapavički Ilić, Lj. Vasiljević, S. Rutić, Iron Age pottery from Ukosa, Kruševac District,
International Conference Settlements, culture and population dynamics in Balkan prehistory,
HAEMUS Center for Scientific Research and Promotion of Culture, City Museum of Skopje,
Open Educational Resources in e Republic of Macedonia, Skopje 2015, 33
5 Д. Минић, Цигларска пећ у Сталаћу, Старинар [нова серија] XL-XLI, Београд
1988-1990, 311 – 314.
6 Д. Рашковић, Антички археолошки локалитети и комуникације у ширем
крушевачком окружју, Трећа југословенска конференција византолога, Византолошки
институт – Народни музеј Крушевац, Београд-Крушевац 2002, 51.
ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ АНТИЧКЕ ПРОШЛОСТИ У ГРАДУ СТАЛАЋУ 27
була промера 3,6 цм.7
Цигларска пећ у Град Сталаћу (фото: Љубиша Васиљевић)
Посебну пажњу привлачи оловни оквир огледала, пронађен приликом

рекогносцирања терена, у окружењу римских керамичких пећи, непосредно
поред средњовековног утврђења (слика 2).8
Реч је о оловном оквиру огледала, неправилног кружног облика.
Израђено је у техници ливења у калупу. Аверс оквира декорисан је у једној
зони са четири равномерно распоређене пластичне кружнице са гранулом у
средини, раздвојене мрежастим орнаментом. Стаклено огледало недостаје.
Пречник оквира износи 4-4,3 цм, док је пречник отвора за стакло 2,6 цм.
Налаз огледала, по типологији Д. Спасић, спада у тип XV, односно
оквире кружног облика са декорацијом у једној зони.9 Најближе аналогије
има са огледалом откривеним у Виминацијуму, датованим у другу половину
II-III век (Исто, 58, кат. 50). Нису публиковани потпуно идентични налази
са територије Србије. Према подели предложеној од С. Крунић спада у тип
десет, варијанта петнаест (Крунић 2000, 12-13).10
7 Д. Рашковић, Стање истражености..., 39.
8 Д. Рашковић, Византија на Мојсињу – Утврђење Укоса у Град Сталаћу, каталог
изложбе, Народни музеј Крушевац, Крушевац 2011, 3.
9 Драгана Спасић, Античка оловна огледала из Народног музеја у Пожаревцу,
Viminacium 10, Народни музеј Пожаревац, Пожаревац 1996, 39.
10 Славица Крунић, Римски медицински, фармацеутски и козметички инструменти
на територији Горње Мезије, Филозофски факултет у Београду, непубликована
Са овим простором мож-

да се може повезати и налаз
римске бронзане статуете која
се пре Другог светског рата на-
лазила у Музеју у Нишу, после
чега јој се губи сваки траг. Није
познат изглед статуете и једини
постојећи податак гласи да је реч
о случ ајном налазу откривеном
између Сталаћа и Мрзенице.11
Налази сведоч е да се на
простору непосредног окружења
средњовековног утврђења у Град
Сталаћу, током раног антич ког
периода одвијао буран, али ре-
лативно лагодан живот.
По свему судећи, током
немирних времена позне анти-
ке, најпре током III, а поготову
Оловни оквир огледала из Град Сталаћа у IV-V веку, организован живот
(фото: Петар Ћеранић) могао се наставити само на
заштићенијим местима, попут
оближњих узвишења Укоса и
Кућиште, удаљеним око 1,5 км, где се наставио живот у периоду IV-VI века.
Стратешке погодности локалитета Укоса се користе почев од старијег
гвозденог доба, преко латена, уз посебно знач ајне покретне и непокретне
налазе из касноантичког и рановизантијског периода, све до средњег века.
Систематска археолошка истраживања локалитета Укоса, као и оближњег
под називом Кућиште, спроводи Народни музеј Крушевац, као део Пројекта
мултидисциплинарног истраживања Мојсињско-Послонског комплекса,
подржаног од стране Министарства културе и информисања Републике
Србије, у континуитету од 2009. године.12
Резултати добијени током археолошких истраживања показали су да
налазиште Укоса представља вишеслојни локалитет који је први пут настањен
током периода старијег гвозденог доба, оквирно око VIII века пре нове ере.
Вероватно је тада на овом месту подигнута мања фортификација, чији тра-
гови, за сада, нису констатовани, можда и због континуитета настањивања
на овом месту.13
докторска дисертација, Београд 2000, 12-13.
11 М. Гарашанин, Д. Гарашанин, Археолошка налазишта у Србији, Просвета, Београд
1951, 201.
12 Lj. Vasiljević, S. Rutić, Archaeological Research and Archaeological Exhibitions Organized
by Krusevac National Museum within 2009 – 2012, Archaeology and Science 9 (2013),
Center for New Technology Viminacium – Archaeological Institute Belgrade, Belgrade
2014, 75 – 86.
13 Г. Чађеновић, Праисторијске градине у зони става Западне и Јужне Мораве,
Крушевачки зборник 12, Народни музеј Крушевац, Крушевац 2003, 14-15.
Налаз оставе новца на Укоси (фото: Душан Рашковић)
Већ смо поменули келтско присуство на овом локалитету крајем старе

ере. Изгледа да је након тога егзистирало насеље у близини средњовековног
града. Постоји временски хијатус од пар векова када живот на Укоси није
био интензиван, односно да стратешке погодности Укосе нису активно
коришћене све до немирних времена III-IV века када су поново постала не-
опходна сигурна места на тешко доступним врховима, где је било могуће
организовати заштиту и одбрану.
О животу у античком периоду на Укоси сведочи и остава бронзаног
римског новца из IV-V века, која се састојала од 115 комада. Новац је био
сконцентрисан на малом простору од двадесетак центиметара, па се може
претпоставити да се налазио у платненој или кожној кеси, која је временом
нестала. Поред неколико примерака из средине IV века, новац припада ко-
вањима царева Теодосија I, Валентинијана II, Хонорија, Аркадија, Теодосија
II, Валентинијана III. Последња ковања, датована од 425. до 450. год. говоре
нам да остава највероватније потиче из времена када Хуни, у периоду од 441.
до 443. године, преузимају контролу над Поморављем због чега готово пот-
пуно престаје свака циркулација новца у балканским провинцијама.14
Причу о античком новцу изненада је допунио заљубљеник у археологију,
14 Д. Рашковић, Скупни налаз – остава римског новца на локалитету висинског

утврђења Укоса у Град Сталаћу, Српско археолошко друштво – XXXVIII Годишња
скупштина и годишњи скуп – Програм, извештаји и апстракти, Српско археолошко
друштво – Музеј Понишавља у Пироту, Пирот 2015, 60-61.
Никола Антић из Варварина, који је Народном музеју Крушевац поклонио

26 римских бронзаних новчића које је пронашао на Укоси.
Археолошки налази, покретни и непокретни, су веома разноврсни. За
античку прошлост Укосе битно је напоменути да су проналажени скелетни
гробови различите оријентације скелета, од којих је један, оријентације југ-
север имао камен положен на груди. Другим реч има, извесно је да је овде
сахрањивано и становништво које је још било одано паганској религији.
Кула Тодора од Сталаћа пре реконструкције
Друга некропола налазила се на локалитету Кућиште, смештеном на

узвишењу непосредно поред Укосе. Археолошки је истражен део северне
падине Кућишта. повод за отварфање археолошких сонди на овом месту
представљала су казивања мештана о налазима гробова на том делу. Откривен
је један скелетни гроб у правоугаоној раки оивиченој каменом, без прилога.
Антрополошка анализа скелета показала је да је реч о скелетним остацима
женске индивидуе, чија је старост у тренутку смрти износила око 25 година.
Релативна телесна висина покојнице била је између 163-170 цм. Тач ан
узрок смрти није могуће одредити. Дефинитивно је индивидуа боловала од
коштаног облика туберкулозе, али да ли је ова болест била и непосредни
узрок смрти, не може се поуздано тврдити.15
Основано се може претпоставити да је првобитно касноантич ко
утврђење на Укоси настало у IV веку, када је слабљење централне власти
15 Д. Џомба, Антрополошка анализа скелета са Укосе, Крушевач ки зборник 15,
Народни музеј Крушевац, Крушевац 2011, 281-289.
довело до опадања општих безбедоносних услова, што је резултирало тиме

да је велики број насеља пресељен на природно заштићене брдске локације.
Најважнију улогу утврђење је имало током VI века, када је сигурно било
обухваћено таласом реконструкције и доградње утврђених места, које је
спровео Јустинијан у нади да ће на тај начин одржати власт на овим про-
сторима.
По својој површини, Укоса представља једно од највећих касноантиких
/рановизантијских утврђења у овом делу Србије. Дужина утврђења износи
приближно 300 метара, а ширина варира између 80 и 100 метара. Простор
фортификације је природно каскадно подељен на четири платоа. Линије бе-
дема утврђења прате природну конфигурацију терена. Пронађени, мањи део
бедема откривен је на западној страни локалитета, на логично изабраном
положају где падина прелази у изузетно стрми део. Зидан је од већег, грубо
обрађеног камења, повезаног малтером. Очувана висина бедема износи 1,10
м, док његова ширина, за сада, није утврђена, пошто улази у западни про-
фил сонде, тако да ће овом делу бедема бити посвећена посебна пажња у
наредним кампањама археолошких истраживања. У оквиру истраженог дела
локалитета утврђено је и постојање грађевина зиданих од тврдог материјала,
отпадних јама и огњишта. Од покретних налаза заступљена је керамика, по-
суде од стакла, накит, оружје и оруђе, декоративни предмети, међу којима
има и луксузнијих комада. Налази сведоче да је Укоса имала значајну улогу
и у немирним временима IX-X века, када су се за превласт над овим просто-
рима бориле српске, бугарске и византијске снаге.
Још није утврђена веза између Укосе и средњовековног града Сталаћа,
чији богати живот се одвијао у XIV-XV веку. Да ли је Укоса могла користити
као конач но прибежиште или осматрач ница у овом периоду, не можемо
поудано тврдити. Домену романтичарских теорија оставићемо претпоставку
да се догађај опеван у епској народној песми „Смрт војводе Пријезде“, када
војвода Пријезда, не желећи да жив падне у руке Турцима, заједно са својом
супругом, са бедема Сталаћа скаче у Мораву, догодио управо на Укоси, која
за разлику од Сталаћа, лежи директно изнад обале Јужне Мораве.
Након кратког прегледа сазнања о античкој и раносредњовековној
прошлости Град Сталаћа, сматрамо да се може донети закључак да је у
периоду I-III века постојало антич ко насеље са некрополом у непосредној
близини средњовековног утврђења (вероватно су током великог грађевинског
подухвата у XIV веку уништени значајни остаци античког насеља), чији ста-
новници су се, након настанка немирнијих времена у унутрашњости Рим-
ског царства, повукли на оближње, безбедније узвишење Укоса, где су на-
ставили живот у оквиру утврђеног насеља.
Summary
Ljubiša Vasiljević
CONTRIBUTION TO THE STUDY OF THE ANCIENT PAST

IN THE CITY STALAĆ
e area in which today is a resort town Stalać had a rich history during
the prehistoric, ancient and medieval periods. e paper is the assumption that
in the near medieval fortress, in the first centuries AD, there was an ancient
settlement with a necropolis whose population, aer the outbreak of the troubled
times, moved up the mountain diagonally, where the fortified settlement existed in
period IV-VI centuries. Confirmation of this hypothesis is found in the existence
of ancient brick kiln near the medieval fortress, beside which formed a Roman
necropolis. At the altitude specified locality obliquely occur is from ancient and
early Byzantine period, among which stands out the pantry of 115 Roman coins
from the fourth to the fih century.
Др Синиша Мишић, редовни професор
Одељење за историју, Филозофски факултет
Универзитет у Београду,
Чика Љубина 18 – 20
simisic@f.bg.ac.rs
ИСТОРИЈСКА ГЕОГРАФИЈА
СРЕДЊОВЕКОВНИХ СРПСКИХ ЗЕМАЉА
У ДЕЛУ ЈОВАНА ЦВИЈИЋА
Апстракт: Рад се бави истраживањем схватања и научних ставова Јована

Цвијића о историјској географији, изнетим у његовом делу. Нека његова запажања
о односу човека, људских заједница и географске средине била су пионирског ка-
рактера у српској науци. На жалост, та запажања дуго нису утицала на радове
историчара, јер се историјска географија у почетку развијала само као историјска
топографија. Тек са почетком развоја историјске географије као посебне научне дис-
циплине унутар историјске науке Цвијићевом делу је посвећена дужна пажња од
стране историчара. Истраживањем географских особина Балканског полуострва
Јован Цвијић је трајно задужио историјску географију. Његов рад је пуно помогао
бољем разумевању праваца кретања становништва, распростирању и организовању
заједница, посебно Срба на простору Балкана. Повезивање историјских догађаја и
природне средине у прединдустријским друштвима је данас општеприхваћена ме-
тода истраживања у историјским наукама. На значај оваквих истраживања су први
указали Јован Цвијић као географ и Стојан Новаковић као историчар. Историјска
географија данас у изучавању комплексног односа људских заједница на Балкану
полази од резултата Цвијићевог дела, који су за нас у многоме актуелни и у нашем
времену.
Кључне речи: Јован Цвијић, Балканско полуострво, српске земље, средњи
век, историјска географија, жупа, становништво.
Јован Цвијић је својим главним делом о Балканском полуострву поста-

вио темеље модерној антропогеографији, али је и међу првима скренуо пажњу
на однос природне средине и човека као појединца, као и људских заједница
у целини.1 Изучавајући овај однос кроз историјска времена, у свету и код нас,
развила се посебна научна дисциплина – историјска географија. Сусрет чо-
века са природном средином која га окружује и са којом живи, одувек је био
узајаман са обостраним утицајима. Тако је било и у средњовековним српским
земљама. Средњовековни човек је запажао разне манифестације природе,
трпео њихове последице, а неке су у њему изазивале самртни страх.2
1 Цвијић, 1966, 89.
2 Теодосије, 1960, 24, 155, 154, 183.
34 Синиша Мишић
Цвијићева заслуга је у скретању пажње на природне карактеристи-

ке простора и понашање људских заједница у задатом простору. Он је ис-
правно закључио да је утицај природне средине већи што су људске групе
примитивније и више везане за земљу и природу. При томе је запазио, без
обзира на непознавање историјских извора, да различите групе другачије
реагују на исту природну средину.3 У заслуге Јована Цвијића спада и
чињеница да је издвојио факторе непосредног утицаја природне средине на
појединца и групе. То су: утицај земљишта, климе и атмосферских појава.
Ови чиниоци утичу на физиологију и психологију човека.4 Посредни утицаји
географске средине утичу на материјалном људском животу. То су сви при-
родни извори једне територије које човек искоришћава. Они се осећају на
типовима насеља, економији, комуникацијама. Колико су ове Цвијићеве
констатације тачне видљиво је на примеру насељавања Словена и Срба, што
је и он сам запазио. Нова средина у којој су се нашли Срби, по доласку на
Балканско полуострво, осетно се разликовала од географске средине у којој
су они пре тога живели. Уместо ниског, мочварног и баровитог земљишта,
на Балкану су се сусрели са високим брдима покривеним густим шумама,
дубоким кањонима, долинама и правим каменитим и безводним пустињама
у близини обала Јадранског мора. Они су морали да се прилагоде овој новој
природној средини како би живели у њој.
Цвијић је први уочио повезаност између природне средине, старих
цивилизација и сеобе Словена и Срба. Природа земљишта и делатност
људи у прошлим временима непосредно су утицали на избор простора за
насељавање. Главним комуникацијама Балканског полуострва већ су се кре-
тале праисторијске цивилизације, а затим су истим путевима наступали и
Римљани.5 Насељавајући Балкан Срби се нису насељавали у освојене градо-
ве, већ на отвореним просторима погодним за земљорадњу. Раздробљеност
рељефа нове постојбине утицао је на начин насељавања и организовања.
Срби су, на подручју које су населили, затекли мале и изоловане целине,
смештене у нижим пределима које су људи обрађивали још у предримском
и римском периоду. Ове целине у словенској и српској терминологији по-
знате су под називом жупе.6 Цвијић је географски добро дефинисао жупу,
уочивши тешкоће у комуникацији између појединих жупа. Уочио је пусте
просторе између неких од жупа, као и њихову мању изолованост на просто-
ру Косова и Метохије, или долини Мораве.7 За жаљење је што није искори-
стио Јиречекова сазнања о жупама, чије му је дело било познато. Цвијићево
схватање жупе је остало искључиво географско, без историјске димензије.
Цвијић је исправно уочио везу између раздробљености рељефа и дугог
периода изоловања међу словенским племенима на Балкану. Једини простор
природно погодан за стварање државе, Моравско – вардарска долина, био
је чврсто у рукама Византије. По њему, Срби су своју прву државу због тога
3 Цвијић, 1966, 89.
4 Исто, 90 – 91.
5 Исто, 103, 104.
6 Мишић, 1999, 132 – 143.
7 Цвијић, 1966, 23 – 26.
ИСТОРИЈСКА ГЕОГРАФИЈА СРЕДЊОВЕКОВНИХ
СРПСКИХ ЗЕМАЉА У ДЕЛУ ЈОВАНА ЦВИЈИЋА 35
основали у планианским областима са центром у Расу.8 Цвијић овде превиђа

период 9. И 10. века и прве српске државе чију су географску окосницу чиниле
долине река Дрине, Босне и Врбаса.9 Онда би и његови закључци били нешто
другачији. Српска држава 12. века, са центром у Расу, настаје као последица
дугог државног развоја и сукоба са Византијом и Бугарском, што је Цвијићу
остало непознато. Њено стварање су примарно детерминисале политич-
ке прилике и однос снага, а не географски фактор. Слабо познавање српске
средњовековне историје довело је до више погрешних закључака. На неке смо
овде већ указали. Овоме се може придодати и погрешно тумачење настанка
и улоге приморске државе Срба коју Цвијић назива Зетом, иако је њено име
Дукља, и престоница јој није у Скадру како је он мислио.10 Међутим, добро
уочавање географског положаја Србије у средњем веку, допринело је исправ-
ном закључку о њеној отворености за утицаје и из Византије и са Запада.
Једно од значајних поља историјске географије је и проучавање
кретања становништва у различитим историјским периодима. Својим ра-
дом, а посебно организовањем истраживања у српским земљама, Цвијић
је ову тему покренуо у области антропогеографије и етнологије. Ови радо-
ви су у другој половини 20. века снажно утицали на истраживања у обла-
сти историјске географије, почевши од радова Михаила Динића. Међутим,
Цвијић као историјске примере сеоба углавном разматра сеобе Срба под Тур-
цима, а сеобу Словена помиње узгред.11 Остале сеобе су за њега непознаница.
Код сеобе Словена није уочен значај и зависност простора и правца кретања
Словена по Балканском полуострву.12 Овде се мора истаћи чињеница да је
Цвијић први проучио кретање становништва унутар српског етничког про-
стора, уочивши четири струје кретања. Најјаче су биле селидбене струје са ди-
нарских простора, и то из Херцеговине, Црне Горе са Брдима, и са Пештери.13
Селидбене струје о којима он говори историјски су потврђене после про-
пасти српских средњовековних држава. Слабо познавање средњовековне
историје онемогућило му је сагледавање сеоба, посебно властеле, на југ, које
су пратиле Душанова освајања. Такође, и много значајније сеобе са југа после
1371. године, и сеобе у Јужну Угарску после 1389. и 1459. године.14
Поред скретања пажње на кретање становништва на Балкану, Цвијић
је први донео систематски приказ етничког распрострањења и приказао раз-
личите етничке групе. Посебно се осврнуо на Морлаке (или Влахе) које је де-
финисао као романизовано илирско становништво које је полусловенизира-
но живело у залеђу Далматинског приморја, у планинским пределима.15 Ово
је данас поједностављено објашњење и односи се већим делом на историјску
8 Исто, 106.
9 Благојевић, 2000 ; Мишић, 2014.
10 Цвијић, 1966, 107.
11 Исто, 128, 129.
12 Мишић, 2014.
13 Цвијић, 1966, 131.
14 Ћирковић, 1990, 37 – 46.
15 Цвијић, 1966, 180.
ситуацију у новом веку. Описујући привреду балканских сточара, донео нам

је слику из 19. Века, која је корисна и за истраживања претходних периода.16
Власи су у току лета користили пашњаке на великим надморским висина-
ма (планине), као и летње пашњаке. Преко зиме су коришћени пашњаци у
нижим пределима (жупски пашњаци). У средњем веку једни су се назива-
ли летишта, а други зимишта.17 Овце, коњи и говеда, које су Власи гајили,
задовољавали су се храном коју су налазили у природи и подносили снег,
кишу, жегу и жеђ. Овакво сточарење је утицало да се у средњем веку изграде
посебни режими коришћења пашњака. Пашњаци у жупама су заједнички
коришћени, на планинама се није орало, копало, па чак ни косило и
коришћене су искључиво за испашу стоке. Стока је морала имати загаран-
товани приступ (прогон) тим пашњацима и напојиштима.18 У средњем веку
Власи су вршили и транспортну службу организујући каравански саобраћај
од Приморја у унутрашњост Балкана.19 Путни правци и природа рељефа, на
коју је указао Цвијић, детерминисали су врсту саобраћаја.
Јован Цвијић је истраживао и географски распоред балканских на-
рода крајем 19. века, што је за историчаре битан допринос у данашњим
изучавањима краја 19 века. Нека од његових запажања у овој области
рефлектују на прошла времена, па и на средњи век. Он је међу првима у
српској науци запазио и одредио области у којима се сусрећу српски и арба-
нашки топоними, као територије где су ове две етничке групе живеле изме-
шано. Тако Цвијић примећује да је западно од Охридског језера до Елбасана
била мешавина српског и арбанашког становништва. До његовог времена
српско становништво се одржало на левој обали Црног Дрима (Голо Брдо).
Западно од Призрена и северно од Пишкопеје до Љум Куле и Жура је об-
ласт Љума. Њена географска номенклатура (топонимија) је донекле српска.
У Призрену и околини било је и арбанашког становништва. Цвијић се за
ове податке позива на Константина Јиречека, за кога је једино сигурно да је
користио његово дело.20 Занимљиво је да он нигде не користи радове Стојана
Новаковића који су му морали бити познати. Иначе, описано стање у по-
менутим областима делом документује и Светоарханђеловска хрисовуља
цара Душана из 1348/49.године.21 Такође, први турски попис из 1455.годи-
не показује да у Призрену и његовој жупи огромну већину становништва
чине Срби. Према Цвијићу, али и другим истраживачима, у жупи Опоље
арбанизација српског становништва је извршена тек у 19.веку, а овај процес
је најкасније захватио жупу Гору.
Између Скадра и Призрена су области Пилот и Реке. У средњем веку
овде се помињу жупе Горњи и Доњи Пилот. Овде је у средњем веку, а и касније,
живело измешано српско и арбанашко становништво. У Скадру, око Бојане
16 Исто, 216.
17 Благојевић, 1966, 3 – 95 ; Мишић, 1996, 154 – 178.
18 Мишић, 2007.
19 Динић, 1937, 110 – 146.
20 Цвијић, 1966, 198, 199.
21 Светоарханђеловска хрисовуља, 2003.
и Дрима Срби су били већинско становништво.22 После доласка Турака, део

Срба се иселио, а део се исламизирао у овим областима. Ове тврдње се могу
подкрепити и подацима из првих турских дефтера за Скадарски санџак.
Цвијићева заслуга је и у томе што је ову тему поставио на дневни ред српске
науке, па и историографије. Све ове теме су после Цвијића, временом, поста-
ле озбиљан предмет изучавања историје, а посебно историјске географије.
У историографији, а посебно у оном делу који заузима историјска
географија као посебна дисциплина, изучавање историје насеља, односа
међу типовима насеља, њихове мреже, у последњих 30ак година постигнути
су значајни резултати. Јовану Цвијићу припада заслуга што је разматрањем
односа насеља и географског простора указао на важност ових питања и за
историографију, посебно медиевистику. Цвијић је први указао на чињеницу
да су за настанак градова на Балкану од велике важности и утицаја биле
особине спајања и прожимања. Уздужним и попречним долинама ишли
су путеви, а на њиховим укрштањима, или завршним тачкама настајали су
градови.23 Што се средњег века тиче овој констатацији се мало шта може за-
мерити. Управо су најважнија градска насеља (Призрен, Рас, Ниш, Скопље,
Зворник, Високо) настала на оваквим местима. Треба додати да је овај суд
још значајнији за средњовековне тргове (Приштина, Пријепоље, Трговиште,
Дријева, Свети Срђ, Требиње) који су се управо развијали на раскрсницама
важних трговачких путева.24 Овде треба скренути пажњу на развој рудар-
ских насеља (Ново Брдо, Рудник, Сребреница, Фојница и тд.) код чијег на-
станка је пресудна била чињеница постојања руде сребра, олова или злата
на том простору. Цвијић је добро уочио настанак градова на via Egnatia и
на Зетском путу (Скадар, Призрен), али је мало пажње посветио градовима
на Дринском и Босанском путу, који су настали на исти начин као и они на
Зетском путу. Правилно је уочио чињеницу да су градска насеља дуж тока
Саве и Дунава основали још Римљани. У питању су Сирмијум, Сингиду-
нум и Виминацијум, за чије постојање је била важна пловност ових река.
Међутим, ови градови у средњем веку не припадају српској држави све до
15.века, а гашење Виминацијума је довело до појаве Браничева које се никада
није развило у јак градски центар.25
Цвијићево запажање да је једна економска област увек морала имати
свој центар, озбиљну потврду је доживела тек у истраживањима историчара
у последњих 20ак година.26 Описујући ове центре он је закључио да су они у
средњем веку били на заштићеним, тешко приступачним местима. По њему
центар средњовековне жупе је био утврђени град на врху брда стрмих страна,
а око њега је било подграђе.27 Овај опис жупског центра је тачан, посебно за
рани средњи век. Ми данас разликујемо тврђаве без подграђа и градска насеља
22 Цвијић, 1966, 199.

23 Исто, 229.
24 Мишић, 2010.
25 Цвијић, 1966, 230, 231 ; Мишић, 2010, уз сву литературу о овим насељима.
26 Мишић, 1996 ; Мргић, 2008.
27 Цвијић, 1966, 233.
са подграђем и привредном функцијом.28 Центар управе једне жупе није морао

увек да прерасте и у економски центар те територије. Заслуга Јована Цвијића
је у томе што је историчарима скренуо пажњу на однос природне средине и
настанка градских насеља. Посматрање проблема из овог угла пружило је
могућност историчарима да одговоре и објасне неке појаве у средњовековној
историји на много реалнији начин, него што су то чинили раније.
Овде морамо посебно истаћи Цвијићев допринос у проучавању сео-
ских насеља, како њему савремених, тако и у историјској перспективи. Изра-
да правила и организовање рада на серији Насеља и порекло становништва
допринели су систематском прикупљању материјала из свих српских земаља.
Цвијић је сва сеоска насеља поделио на две групе према положају у односу
на географски простор. То су села на висинама са кућама по странама до-
лина, по побрђима до висине од 1600 m (Рашка, Шумадија, Полимље). Другу
групу чине села у долинама, јаругама, на дну котлина и у равницама.29 Села
увек настају у близини речица, потока и извора пијаће воде.30 Села су обич-
но била разбијеног типа. Око куће у којој се становало налазиле су се све
помоћне зграде и све обрадиве површине. Овај тип села је претрпео многе
измене, али се у неким крајевима одржао до савременог доба.31 Такав тип
насеља подизали су још Словени на левој обали Дунава. Куће су углавном
грађене од дрвета, а прихватање камена и цигле као грађевинског материјала
ишло је веома споро. За њихову употребу била су потребна и одређена тех-
ничка знања. При избору места за насеље кључну улогу је играла вода за
пиће. Савременици је описују као слатку, текућу, планинску воду која из-
вире из камена.32
Срби су се населили по жупама и у њима подигли своја насеља у скла-
ду са природним одликама географске средине. Ту су они почели да обрађују
земљу на начин како су то чинили још у прадомовини. На почетку претеж-
но гаје просо, а касније и остале врсте житарица, махунарке, индустријско
биље и поврће.33 Срби су на Балкану прихватили гајење винове лозе, која се
из Македоније и Метохије проширила до краја 14.века на север до Саве и
Дунава.34 Нагло ширење винове лозе доводило је до поремећаја у структури
обрадивих површина. Игуман Светих Арханђела код Призрена је наредио да
се у селу Сењанима подигне тако велики виноград, да су насељеници остали
без земље на којој су раније сејали житарице.35 Временом је по жупама и
сеоским атарима култивисано сво подесно земљиште за обраду, а у краш-
ким пределима обрађиване су све површине које су располагале обрадивом
земљом. У 13 и 14.веку замах добија крчење шума зарад добијања нових
28 Мишић, 2010.
29 Цвијић, 1966, 251, 252.
30 Мишић, 2007.
31 Цвијић, 1966, 263 – 268.
32 Теодосије, 23, 61.
33 Благојевић, 1973, 98 – 110, 169 – 174.
34 Исто, 131 – 141.
35 Светоарханђеловска хрисовуља, 2003.
обрадивих површина. Лазови и требежи су стварани у нижим пределима,

али и на висинама до 1000 m надморске висине.36 И овај мукотрпни посао
је у многоме зависио од природне средине. Цвијићев допринос у типологији
насеља у односу на географску средину је од великог значаја. За жаљење је
што у овим истраживањима није укључио резултате Стојана Новаковића,
које је он објавио у својој студији о селу.
Благојевић, 2000 – М. Благојевић, Историја српске државности 1, Нови

Сад 2000.
Благојевић, 1973 – М. Благојевић, Земљорадња у средњовековној Србији,
Београд 1973.
Благојевић, 1966 – М. Благојевић, Планине и пашњаци у средњовековној
Србији (XIII – XIV век), ИГ 2 – 3 (1966) 3 – 95.
Динић, 1937 – М. Динић, Дубровачка средњовековна караванска трго-
вина, ЈИЧ 3 (1937) 110 – 146.
Мишић, 2014 – С. Мишић, Историјска географија српских земаља од 6.
до половине 16. века,Београд 2014.
Мишић, 2010 – Лексикон градова и тргова средњовековних српских
земаља, редактор С. Мишић, Београд 2010.
Мишић, 2007 – С. Мишић, Коришћење унутрашњих вода у
средњовековним српским земљама, Београд 2007.
Мишић, 1999 – С. Мишић, „Земља“ у држави Немањића, Годишњак за
друштвену историјуIV, 2 – 3 (1999) 133 – 146.
Мишић, 1996 – С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, Београд
1996.
Мргић, 2008 – Ј. Мргић, Северна Босна 13. – 16.век, Београд 2008.
Светоарханђеловска хрисовуља, 2003 – С. Мишић – Т. Суботин-
Голубовић, Светоарханђеловска хрисовуља, Београд 2003.
Теодосије, 1960 – Теодосије, Живот Светога Саве, изд. Ђ. Даничић,
Београд 1960.
Ћирковић, 1990 – С. Ћирковић, Сеобе српског народа у краљевину Угар-
ску у XIV и XV веку, Сеобе српског народа од XIV до XX века, Београд 1990,
37 – 46.
Цвијић, 1966 – Ј. Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске
земље, Београд 1966.
36 Благојевић, 1973, 79 – 91.
Summary
Siniša Mišić
HISTORICAL GEOGRAPHY OF MEDIEVAL SERBIAN STATES

IN THE WORK OF JOVAN CVIJIĆ
Jovan Cvijić its overall work, especially the voluminous study on

the Balkan Peninsula, strongly influenced the interest of historians for the
environment. is influence is mostly expressed through the development
of historical geography in the second half of the 20th century. e founders
of historical geography Stojan Novakovic and aer the war, Mihailo Dinic
not used Cvijic knowledge to a greater extent. I did not use Luci Novakovic
works. e study of the natural environment and human communities as well
as individuals in this environment led the Cvijića in historical considerations,
where better to cope In modern and ancient history, but in the Serbian Middle
Ages. One can not deny its importance for the development of research about
space, time and events and their interconnectivity.
др Гордан Бојковић
Пожаревац
мр Небојша Ђокић
Београд
ТРЕЋА ТРАНСЛАЦИЈА ТЕЛА

ЕВАНЂЕЛИСТЕ ЛУКЕ
Апатракт: У раду је дата историја треће транслације тела евађелите Луке

из Рогоса у Смедерево. Ова транслација се догодила 1452/53. године, непосредно
пред прад српске деспотовине под османску власт. Поред описа саме транслације
дате су и околности под којим је и дошло до ње.
Кључне речи: Србија, Деспотовина, св. Лука, деспот Ђурађ Бранковић,
Смедерево, транслација тела, средњи век, Теочак, Рогос
У другој половини IV и током V века, у функцији стварања светитељских

култова, успостављена је пракса elevatio и translatio моштију, сложен ритуал у
функцији светитељског прослављања, који је, у пракси као и у хагиографији,
добио заокружен облик у средњовизантијском раздобљу, који подразумева
реликвије већином у виду костију. Мошти су непропадљиви чудотворни
посмртни остатци тела или делова тела Светитеља. Поштовање моштију у
хришћанству утемељено је на вери у повезаност Духа Светога са моштима
и присуство душе Светитељеве у њима. Оне су врхунски израз ритуала
прослављања светих личности. Због њихових исцелитељских моћи оне и
носе словенски назив мошти или моћи. Реч мошти у преводу носи значење
и кости, јер су се светим сматрале саме кости много пре нетрулежних тела.
Од самих почетака хришћанства светим гробовима и моштима одавано је
поштовање да би се преко успомена на светитеље и њихове врлине (често
преточене у хагиографске списе) емотивно и морално утицало на вернике.
По Василију великом, онај који дотакне кости мученика, постаје судеоник
његове светости. Постоји мноштво писаних подробних описа о транслацији
моштију (често у облику костију) , с обиљем појединости о начину сахране,
врсти ковчега у које су полагане или с подацима о њиховом распарчавању.
Пример су мошти многих знаменитих светитеља, рецимо светог Стефана,
апостола Андрије, Луке и Тимотеја или честрдесеторице севастијских
мученика, чија су проналажења и транслација имали нарочито снажан
одјек у тадашњем свету. Овај рад, како је то насловом назначено, бавиће се
трећом транслацијом (преносом) моштију светог евангелисте Луке, једним
од значајних примера у историји транслације, онако како је то описано у
42 Гордан Бојковић, Небојша Ђокић
счуаним изворима.
У историји је забележе-
но пет преноса моштију апо-
стола и евангелисте, првог
иконописца и „љубљеног
лекара“ Луке, и то путем
Сирија – Цариград – Рогос –
Смедерево – Јајце – Венеција.
Краткотрајан, али важан је
моменат боравка Лукиних
моштију у Србији. Пренос
(транслације) те знамени-
те хришћанске рели-квије
од Р огоса преко Смедере-
ва до Венеције извршене су
од 1453. до 1463. године, за
време османских освајања, а
мотивисан је потребом да се
угроженој Деспотовини обе-
збеди небески покровитељ.1
Такође, обављен је на
иницијативу владара и под
његовим покровитељством,
а представља последњу trans-
latio reliquiarum у српској
средњо-вековној држави.
Баш по угледу на древне хришћанске обичаје , али и српску реликвијарну
праксу, он је замишљен као величанствена церемонија по тачно утврђеним
етапама и појединостима. Са становишта процедуре, као и функције, обред
је имао и непосредног претечу - пренос моштију Св. Петке из Видина у
Србију 1398. године. Ову транслацију, за разлику од осталих, карактерише
документованост релативним обиљем писаних извора, па поред описа на
књижевном, имамо и на народном језику, са мноштвом нових појединости,
значајних за истраживање како на књижевној, тако и на историјској равни.
У доба последњег преноса постављено је питање аутентичности Лукиних
моштију. Појавиле су се још две верзије преноса – падованска и самостана
Св. Вилма у јужној Италији. Обе верзије су настојале да докажу да је Лукини
тело пренето из Цариграда у њихова места и да су мошти у њиховим местима
аутентичне, а не оне у Венецији.
Проблем преноса моштију евангелисте Луке од Рогоса до Смедерева
ни до данас није у целини проучено у српској историографији. Било је само
три озбиљнија покушаја од којих су прва два од пре скоро век и по2 а трећи
од пре пола века.3
1 Ајдачић Д., 2000, 167 – 178.

2 Ruvarac I., 1868, 178 – 186; Павловић И., 1882, 70 – 101.
3 Павловић Л., 1963, 33 – 60.
ТРЕЋА ТРАНСЛАЦИЈА ТЕЛА ЕВАНЂЕЛИСТЕ ЛУКЕ 43
Деспот Ђурађ Бранковић и деспотица "Јерина"
Основни извори за догађаје везане око преноса моштију евангелисте

Луке из Рогоса до Смедерева су два ћирилска рукописа, који представљају не-
колико међусобно независних и прозних химнографских састава, а у којима
су описани ови догађаји. Први је познат као Врднички,4 а други као Париски
ћирилски рукопис.5 Ниједан од ова два ћирилска рукописа српске редакције
нису дуго били у Смедереву. Врднички рукопис се најкасније од 1512. годи-
не налазио у Раваници, а одатле је вероватно 1690. године пренет у Врдник.
Париски рукопис је доспео у Париз на непознат начин, а зна се да га је На-
ционална библиотека у Паризу 1879. године откупила од тамошњег апоте-
кара. Он представља зборник који садржи пет прозних састава посвећених
историјату Лукиних моштију, међу којима су нарочито интересантни чет-
врти и пети: Слово о трећем преносу из Рогоса у Смедерево и текст о чудима
која су се збила у Србији.6 Врднички рукопис је у науци познат и под нази-
вом Београдски, чак и Крушедолски. Из записа јеромонаха Михаила из 1512.
године произилази да је рукопис чуван у манастиру Раваници. Године 1641.
4 Ruvarac I., 1868, 178 – 186;
5 Павловић И., 1882, 70 – 101.
6 Још увек једино издање: Павловић И., 1882, 70 – 101; Јовановић Т., 1981, 311.
Фетхија џамија и остаци тврђаве Теочак

изнад ње у левом горњем углу
у зборнику је запис оставио и патријарх Пајсије, који је књигу позајмио како

би начинио још један препис.7 Из Раванице књига је пренета у Врдник, где ју
је пронашао и делимично публиковао И. Руварац. Он обухвата две службе:
главну, за 18. октобар, и Службу преносу моштију за 12. јануар, условно на-
звана Смедеревска. Од химнографских састава ту је и један параклис који
сачињавају молбане стихире и канаон. Уз њих Врднички рукопис садржи и
„повест“ о преносу моштију у Србију и Смедерево.
Готово је сигурно да су аутори оба рукописа били сведоци преноса
моштију и да су вероватно живели у Смедереву. Рукопису су настали неза-
висно један од другог и доста се разликују у детаљима, иако се у основним
цртама поклапају. Премда рукописи обилују и византијском реториком и
ученим теолошким расправама, ипак у њима има доста примеса народног
говорног језика. Нарочито Врднички рукопис обилује византијском ретори-
ком и ученом теолошким надградњом на однегованом књижевном језику, а
и дужи је од Париског рукописа. Париски је писан простијим, народскијим
језиком и краћи је, али се у њему налази знатно више историјских података.
Врднички рукопис је настао нешто касније, али су извесно оба настала пре
пада Смедерева, тј. пре 1459. године.8
Постојала је и служба Лукином преносу у Смедерево, али она није сачу-
вана. Једино постоји запис да је ову службу која је била “Ђурђа деспота у граду
7 Стојановић Љ., 1902, бр.412, 1347

8 О времену настанка ових рукописа као и могућим ауторима детаљније видети у
Павловић Л., 1963, 41 – 44
Смедереву” дао преписати патријарх

Пајсије за манастир Раваницу.9
У време кад започиње „српско“
раздобље светог Луке, његове мош-
ти и транслације истих имале су за
собом миленијум дугу историју. По-
четком јесени 1448. године, деспот
Ђурађ се налазио са својом војском
на босанском земљишту код града
Теочака.10 Једног дана му је неки не-
познати тајанствени стари калуђер у
име грађана Рогоса11 понудио да купи
тело еванђелисте Луке, како би се из-
бавио „божјег гнева“, јер су се за њега
интересовали и Латини.12 Знајући
да је било много подметања лажних
моштију, деспот Ђурађ се прво обра-
тио српском патријарху Никодиму са
питањем да ли је то оригинално Лу-
кино тело. Одговор је био потврдан, Мехмед II Освајач
али са препоруком да се ипак ствар
провери преко севтогорског проте.
По писању Ђурђеве унуке,13 ту мисију је извршио смедеревски владика са
даровима и деспотовом препоруком. Из Кареје је лично дошао прота и уве-
рио деспота у аутентичност тела, јер се на основу старих књига сматрало да
је право Лукино тело било у Рогосу.14 Иначе, осим српских житија и Ciriaco
de’ Pizzicolli15 који је почетком XV века посетио Рогои спомиње да су се у
тамошњој цркви чувале мошти св. Луке.16
9 Стојановић Љ., 1902, бр. 412 и 1347

10 Ruvarac I., 1868, 179, 182; Павловић И., 1882, 90.
11 Код Грка овај средњовековни град се звао Рогои (грчки: Ῥογοί or Ῥωγοί), данашња
Неа Керасунта, недалеко од Превезе, у северозападној Грчкој. Рогои се налазио на
месту античког града Бухетиона (Βουχέτιον) напуштеног крајем I века пре нове
ере. Град је обновељен вероватно у IX веку а играо је значајну улогу у XIV и првој
половини XV века. Једно краће време је био у српским рукама. Пао је под османску
власт 1449. године и убрзо након тога је напуштен. Velikou M., 2012, 47, 286, 293, 311,
476 – 478; Brooks A., 2103, 145 – 154, 193, 246, 285 – 289, 293.
12 Ruvarac I., 1868, 182; Павловић И., 1882, 90.
13 Код Леонтија Павловића стоји грешком деспотова унука Мара уместо деспотова
унука Јелена. Павловић Л., 1963, 38
14 Rački F., 1867, 160 – 163.
15 Ciriaco de' Pizzicolli (1391 — 1453/55) је био познати италијански хуманиста из
Анконе. Многи га сматрају оцем археологије. Пропутовао је цели источни Медитеран
о чему је оставио обимне белешке у виду дневника са терена. Walsh T., 1907.
16 Velikou M., 2012, 478; Brooks A., 2103, 152.
Положај средњовековног града Рогои, између Превезе и Арте
Према подацима из Париског рукописа, деспот је, након потврде да је

тело Лукино, послао свога изасланика игумана лештјанског кир Венедикта
Црепојевића17 султану Мехмеду II, молећи га да нареди турском војводи у Ро-
госу да му преда Лукино тело. Успешном исходу мисије, по општем уверењу,
битно је допринело посредовање султаније Маре, деспотове кћерке, јер по-
знато је да је прибављање дозволе за пренос моштију могао да буде сложен
задатак, што се види и на примеру иницијативе кнегиње Милице да дође
у посед моштију свете Петке, коју је описао Г. Цамлблак. По подацима из
Врдничког рукописа, Ђурђев изасланик није био игуман Венедикт, већ један
од деспотових саветника. Султан је у Једрену написао на пергаменту писмо
турском војводи у Рогосу да преда мошти Ђурђевим посланицима. Писмо је
донето деспоту у Смедерево. Он је ради преноса послао у Рогос делегацију
са султановим писмом и много слуга за ношење ковчега. Посланство су
предводили призренски архиепископ Михаило, бољар Стефан и Венедикт
Црепојевић.18
Турски војвода у Рогосу морао је да се послужи лукавством да би
омогућио да ћивот буде крадом изнесен. Морао је тако да уради јер су ста-
новници Рогоса у моштима Лукиним гледали одбрану својих поља од олује,
а кућа од куге и краста.19 Познато је да је у средњем веку, што се реликвија
тиче, „света крађа“, као и „побожна лаж“, имала оправдање једино ако је била
руковођена мотивисаним „побожним разлогом“. У Врдничком рукописи овај
српски поступак је потпуно оправдан, чак је и награђен елементима чудес-
17 Павловић И., 1882, 90; Марковић В., 1920, 133

18 Павловић Л., 1963, 38
19 Павловић Л., 1963, 38
Пошумљено брдо лево (западно) од града Неа Керасунта

је средњовековни град Рогои
Кола са коњском запрегом у средњовековној Србији
Смедеревска тврђава почетком XX века

ног, посебно у наводима да је одлазак у Србију била жеља апостола Луке, као
и у подвлачењу да је посланство, прелазећи реку, чудесно остало суво, што
може бити аналогно Мојсијевом преласку Јордана и преноса ковчега заве-
та. Околности у којима је српско посланство отишло из Рогоса са моштима,
показује да је изостао свечани полазак (profectio), који је прва етапа сваке
целовито уобличене транслације.
Путујући од Р огоса до Смедерева посланици су прошли преко
Косова. Ради одмора они су извесно време провели са ковчегом у манастиру
Грачаници. У летопису Бранковићевом забележено је да је пре доношења
Лукиних моштију (крајем 1452. године) у Грачаници умро грачанички
митрополит Доситеј.20
Дочек моштију (occursus и adventus) у српској земљи организован је
као свечана церемонија највишег ранга, у којој су учествовали представници
свих друштвених слојева. По Париском рукопису, мошти је на Морави дочекао
патријарх Никодим, а по Врдничком рукопису, патријарх је због болести на
дочек моштију на Морави послао своје свештенике. По Врдничком рукопису,
деспот је изашао у сусрет моштима на седам дана хода од Смедерева, а Јерина
на пет попришта. По Париском рукопису, деспот је мошти дочекао близу
Смедерева и то са својом породицом и пратњом. Том приликом је богато
обдарио мошти са златом, сребром и драгим камењем. По Париском рукопису
његов син Лазар је поклонио скупоцени ковчег са златним прекривачем, а по
Врдничком − поклонио је фелон.21
20 Новаковић Р., 1960, 54 – 55

21 Ruvarac I., 1868, 183, 185; Павловић И., 1882, 93, 95; Пурковић М. М., 1976, 151
Опис ове свечаности у Врдничком рукопису, подробно изведен,

представља јединствено сведочанство у српском књижевном наслеђу, по
документарној вредности и сликовитом, стварном, приказу атмосфере
позносредњовековне градске процесије. Стога је утврђено мишљење да
је аутор овог рукописа био очевидац догађаја. Ипак, религиозно осећање
становништва, које је прекидало своје послове и излазило да испрати
пролазеће мошти, део је традиционалног, ритуалног облика понашања
уобичајеног код важних транслација. За ову свечаност у Смедереву се
12. јануара 1453. године окупио народ са свих страна. Интересантно је да
Врднички рукопис бележи да је у маси била и упадљива група младих у чијем
срцу “беше безверје” и “који су киптели од досетака”. Они су нарочито
стављали примедбе на аромате који су излазили из ковчега и мирисали час
на крин, час на јабуку, ливан или цвеће. Неки од њих су говорили да су ти ми-
риси повремено тамо ставаљани. Лукине мошти су унете у град и стваљене
у придворску цркву, што представља завршни део церемоније (ingressus и
depositio). Пред вече су унете у саму палату, у велику салу државног савета,
где је и деспот био на бденију. Ујутру су опет мошти однете у цркву. За време
ношења моштију око тврђаве певани су стихови “Стјени града да утвердит се
и непоколебими пребудут”. Читава поворка на челу са члановима владарског
дома и највишим представницима црквене јерархије асоцира на библијски
образац ношења ковчега завета око Јерихона. На крају су мошти однете у
смедеревску митрополијску цркву Благовештење “коју је деспот изнова са-
зидао и украсио са десне стране поред двора”.22
Предвече је деспот предао митрополиту Атанасију и градском епи-
скопу хрисовуљу са својим потписом које је све баштине и приходе даровао
цркви у којој је Лукино тело. Повеља је запечаћена и стављена у ћивот на
тело.23 Р еликвије су биле пропраћене и чудима, попут испадања сигурнос-
них катанаца три ноћи заредом, по чему је светитељ манифесовао количину
своје моћи довољне да сам себе чува, као и пример ђакона који је занемео кад
је покушао да приђе ћивоту. Што се самог облика и изгледа моштију тиче, по
састављачу Врдничког рукописа, мошти који су доспеле у Рогос биле су „целе
и невреждене“ и испуштале „многа благоухања“, што је најцењенија врста
реликвија која својом целовитошћу потврђује хришћански наук о будућем
васкрсу тела и доказ да изабраници Божји ниси подложни пропадљивости.
Међутим, по неким исказима, мошти у Смедерево нису стигле у целовитом
стању, што опет, не би требало да представља ништа необично, с обзиром
да је распарчавање моштију била устаљена пракса у хришћанском свету то-
ком читавог средњег века. Уз мошти се везује и чудесно излечења полагањем
болесних уз посребрену раку са моштима. Сама раскош која је окруживала
ћивот додатно је утицала на средњовековног човека и његову перцепцију
светости, те подстицала повишена религиозна осећања. Луки се преписује и
каталог од осам чуда изнетих у Париском рукопису (О чудесех светаго еван-
гелиста Луке).
Интересантно је да Л. Павловић појам градског епископа објашњава као
22 Ruvarac I., 1868, 171 и 185
23 Павловић Л., 1963, 39
Остаци смедеревске митрополијске цркве

посвећене Благовештењу пресвете Богородице
викара или дворског епископа.24 Тешко можемо прихватити ово мишљење.

При дочеку се јављају патријарх Никодим, митрополит Атанасије и градски
епископ. Мислим да је то одраз врло сложене ситуације у којој се налази
српска црква средином XV века. Граница српске патријаршије се више не
поклапа ни приближно са границама српске државе. Део је већ одузет од ње
и потчињен суседним црквама а део је још увек у саставу патријаршије али је
у саставу других држава – пре свега Турске али и Угарске и Босне. Због тога
је било неопходно да се поред формалног поглавара српске патријаршије
одреди и поглавар српске цркве у оквирима деспотовине. Тако имамо поред
патријарха Никодима и митрополита Атанасија поглавара оног дела српске
цркве који је улазио у састав деспотовине. Коначно имамо градског епископа
у ствари смедеревског епсикопа или још вероватније смедеревско – брани-
чевског епископа.
На крају је, по обичају, деспот наредио да се у Смедереву установе два
празника у част еванђелисте Луке – јесењи на дан смрти 18. октобра и зим-
ски 12. јануара кад је извршена транслација из Рогоса у Смедерево. Карак-
теристично је да други датум пада на дан смрти Светог Саве што значи да
у то време култ Светог Саве још увек није могао да се упоређује са култом
еванђелисте Луке.25
24 Павловић Л., 1963, 39

25 Павловић Л., 1963, 40
Бедеми смедеревске тврђаве
Српска Деспотовина, која је била на самом прагу своје пропасти, у

моштима евангелисте Луке тражила је небеског посредника и заштитника
српске државе и народне заједнице, али и чувара вере у васкрснуће новог
века. Може се сматрати да је смедеревски култ Светог Луке, упркос кратком
боравку моштију у српској престоници, превазишао локални и попримио и
шири национални значај. Међутим, као што је познато, Смедерево је пре-
дало без борбе, 20. јуна 1459. године, и мошти су, заједно са Бранковићима,
морале да се повуку у Јајце, тадашњу престоницу Стефана Вукомановића,
чиме је започета четврта транслација, а затим наставиле пут Венеције, где су
доживеле своју пету, последњу транслацију. И данас се налазе у храму Светог
Бенедикта, и даље веома цењене, али без оног ширег друштвеног значаја и
политичке актуелности, које су имале у свом српском раздобљу.
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ
ОБЈАВЉЕНИ ИЗВОРИ
Новаковић Р., 1960: Новаковић Р., Бранковићев летопис, Београд 1960.

Павловић И., 1882: Павловић И., О св. Луци и преношењу његовог тела,
Гласник СУД 51, Београд 1882, 70 – 101.
Rački F., 1867: Rački F., Prilozi za zbirku srpskih i bosanskih listina, Rad
JAZU 1, Zagreb 1867.
Ruvarac I., 1868: Ruvarac I., O prienosu tiela sv. Luke u Smederevo, Rad
JAZU 5, Zagreb 1868, 178 – 186.
Стојановић Љ., 1902: Стојановић Љ., Стари српски записи и натписи
књ. I, Београд 1902.
ЛИТЕРАТУРА
Brooks A., 2013: Brooks A., Castles of Northwest Greece: From the early
Byzantine Period to the eve of the First World War. Aetos Press, Kirkburton 2013.
Ајдачић Д., 2000: Ајдачић Д., Свети апостол Лука – последњи заштит-
ник српске Деспотовине, у: Чудо у словенским културама, Нови Сад 2000, 167
– 178.
Veikou M., 2012: Veikou M., Byzantine Epirus: A Topography of
Transformation. Settlements of the Seventh-Twelh Centuries in Southern Epirus
and Aetoloacarnania, Greece, Brill 2012.
Јовановић Т., 1981: Јовановић Т., Инвентар српских ћирилских руко-
писа Народне библиотеке у Паризу, Археографски прилози 3 (1981), Београд
1981.
В. Марковић, 1920: В. Марковић, Православно монаштво и манастири
у средњовековној Србији, Сремски Карловци 1920.
Павловић Л., 1963: Павловић Л., “Из византијско – српских и млетач-
ких односа”, у: Неки споменици културе – Осврти и запажања II, Смедерево
1963, 33 – 60.
Пурковић М. М., 1976: Пурковић М. М., Српски патријарси средњег
века, Диселдорф 1976.
Walsh T., 1907: Walsh T., “Ciriaco d’Ancona.” e Catholic Encyclope-
dia. Vol. 1. New York: Robert Appleton Company, 1907.
Summary
Gordan Bojković, Nebojša Đokić
THIRD TRANSLATION OF THE BODY EVANGELIST LUKE
The paper discusses the history of the third translation of the body evađelite
Luke from Rogosa in Smederevo. This translation has occurred 1452/53. just be-
fore prad Serbian despot under Ottoman rule. In addition to describing the transla-
tion given the circumstances under which it came to her.
Д-р Димитър В. Атанасов
Асистент-изследовател,
Институт за етнология и фолклористика с Етнографски музей,
Българска академия на науките, София
ЕДИН РАЗВОЕН ЕПИЗОД ОТ БИОГРАФИЯТА

НА КОСОВСКАТА ЛЕГЕНДА:
„БЪЛГАРСКАТА АНОНИМНА ХРОНИКА“ И
РАЗКАЗЪТ ЗА БИТКАТА НА КОСОВО ПОЛЕ
Апстракт: Настоящият текст е посветен на един от наративните сюжети,

послужили за раждането на Косовския мит и появата на „специалните мъртви“, по-
знати от Косовския епос и употребявани многократно за идеологически цели през
последните две столетия, фиксиран в Българската анонимна хроника. Направен е
опит за ревизия на общоприетата датировка на паметника, използвайки разнородни
данни: структурни – от порядъка на информационните потоци, включени в извора;
идеологически – връзката на хрониката с нейните православни протообрази; езико-
ви – видимата отдалеченост на паметника от граматиката на Евтимиевата реформа
и п роникването на елементи от комуникативния език във „високия“ регистър на
традицията; контекстуални – коректното времеполагане на изворното описание по
отношение на хронологията на данните и възможната връзка на описанието на Ко-
совската битка с фолклорни източници. Преосмислени са още ред историографски
постановки, смятани до известна степен за непоклатими, макар и основани на умоз-
рителни заключения: проблемът с обидното прозвище „Скилоан“, както е наречен
цар Калоян от анонимния хронист; въпросът за разбирането на пасажа с името на
юнака, убил според легендата Мурад на Косово поле; последователността на клю-
човите събития, случили се в обхвата на битката от лятото на 1389 г. Принос на
статията също е задълбоченото разбиране на реалията на „чудото“, положена върху
философската основа на православното богомислие.
Ключови думи: Косовски мит, Българска анонимна хроника, Косовска бит-
ка 1389 г., Милош Обилич, история на Косовската легенда, „сп ециални мъртви“,
средновековна политическа идеология, употреби и злоупотреби с историята, исто-
рическо познание и идеологически ресурс.
Въведение
Подтик за написването на настоящата статия най-първо е проблемът

за началото на историята на Косовския мит. Няма никакво съмнение, че съ-
временната конструкция, поставяща Косово в центъра на сръбското наци-
54 Димитър В. Атанасов
онално съзнание, сакрализирайки раказа за историята на областта1, от една

страна, трудно може да се разпознае в изворите за Косовската битка от Къс-
ното средновековие. От друга страна обаче, претенцията за автентична ге-
неалогия на сръбството, водена от Косово, и превръщането на сражението,
маркирало според фолклора края на сръбската средновековна държавност,
заслужава да бъде поне изп итана на средновековен терен, разглеждайки в
дълбочина ресурсните източници на съвременния сръбски „гранд наратив“,
включвайки в калкулацията и връзките към съвременността, които произ-
веждат видими и социално значими резултати.
Казано другояче, случилото се в равнината край Прищина през лятото
на 1389 г. е ресурсен източник за съвременния проект за сръбска нация, ето
защо настоящата работа, без да претендира за директна връзка от средно-
вековното събитие до неговата днешна употреба, преупотреба и злоупотре-
ба, ще направи усилие да вникне в механизма, по който – на първо място
– възниква информационният масив за Косовската битка, какви са неговите
исторически флуктуации и по какъв начин той бива усвоен от създадената
(или възстановената) сръбска държава в началните десетилетия на XIX век.
Тъй като подобен план звучи преамбициозно за изследване в статиен обем,
предмет на настоящата работа ще бъде един от ранните източници, в който
е отразен сблъсъкът между двете армии – Българската анонимна хроника
от XV век.
В самото начало – какво представлява самата хроника?
Подобно на други текстове, съставени далеч (времево и/или простран-

ствено) от своите образци, обектът на настоящето изследване принадлежи
на хроникалния жанр само по силата на условност. Според регламента на
класическата средновековна традиция хрониките само регистрират съби-
тия, а авторовото отношение няма място в техните пределно кратки, често
формулни изложения. „Българска анонимна хроника“ прави изключение от
това правило: нейният текст слива в разказ описанието на събития и рацио-
налното им отражение, което е явено съвсем аподиктично и без съзнание за
нарушаване на литературни конвенции. Видимо за автора ѝ това не е пред-
ставлявало проблем.
Кратка езикова характеристика на паметника
Иван Тютюнджиев2, п озовавайки се на Дора Иванова-Мирчева 3, за-

1 Макар в международно-правен аспект Косово да е държава, имайки признание на
суверенитета си от над сто държави, в чиесто число е и България, в националното
съзнание на сърби такъв самостоятелен п олитически субект няма, а историята
на Косово е най-емоционалният дял от миналото на сръбския народ. Ето защо,
говорейки за Косово, в настоящия текст ще бъде възприето определянето му като
област, а не като държава, но с ясната уговорка, че става дума за репрезентация със
свои параметри, а не за утвърден исторически факт.
2 Тютюнджиев 1992, 42.
3 Иванова-Мирчева 1987, 283-324 – цит. по Тютюнджиев 1992, с. 76 (бележка към
„БЪЛГАРСКАТА АНОНИМНА ХРОНИКА“
И РАЗКАЗЪТ ЗА БИТКАТА НА КОСОВО ПОЛЕ 55
белязва факта, че езикът на паметника се отклонява значително от нормите

на Евтимиевата реформа. Тъкмо това би могло да се прогледа през факти
като смесването на гласните ľ и Ľ, изключително характерно за регионални-
те редакции, на които се разпада старобългарският език, в това число и за
влашката и няколкото руски такива. Видимо фонетичната стойност на двете
се е уеднаквила, а това на свой ред свидетелства за отдалечаване от „висока-
та“ норма на Евтимиевия правопис, в който местата на тези гласни са ясно
определени. Същото се отнася и за срещаната подмяна на ľ с Е в аористни-
те окончания4 под влияние на говорната норма, където краесловната малка
носовка вече се е опростила до звук „е“. Разстоянието между съставянето
на този книжовен паметник и автентичната среда на традицията, произвела
неговите правила, както личи по всичко, е значително5.
Изглежда няма съмнение, че авторът на извора вплита в произведени-
ето си данни, принадлежни към различни информационни потоци, всеки от
които – с различна хронология. Според някои изследователи дори създате-
лите на окончателния вариант на хрониката са неколцина6.
Няколко думи за граматическите особености на Българската аноним-
на хроника. По този показател също личи съществена дистанция между съз-
даденото от анинимния хронист (ако приемем, че авторът ѝ е само един) и
условията, породили образцовите текстове на средновековната епоха, изпъл-
нени изцяло по п равилата на среднобългарския езиков стандарт. Пример:
съществителните от по-сложните у-основи на не едно място са склонени в
косвените п адежи п о п одобие на п о-п ростите имена от груп ата с о-осно-
ви. Това се наблюдава особено в случаи на съгласуване на съществително и
п рилагателно, в които съществителното механично п ридобива п адежните
окончания на прилагателното, без да се взема предвид склонитбената група,
към която то принадлежи7. На на едно място, особено във формулни кон-
струкции, се наблюдава тенденция към разпад на синтетичната структура
на езика – обстоятелство, което по-скоро би могло да насочи към етниче-
ския произход на създателя на текста, макар че примери в това отношение
биха могли да се намерят на широк ареал северно от Дунава.
Факт, който на свой ред свидетелства за все по-осезаемо повлияване на
среднобългарския „висок“ книжовен слой, към който хрониката би следвало
да бъде причислена, от страна на актуалната говорна норма. Вернакулари-
зацията на традицията на „високото“ писане и скъсяването на дистанцията
основния текст на с. 42).
4 Тютюнджиев 1992, 43.
5 До същото заключение достига и един от малцината изследователи на езика на
хрониката – вж. Мирчев 1978, 26. Според неговата гледна точка, въпреки всички
отклонения от Евтимиевия п равоп ис, в текста на извора личи стремеж към
придържане към еталонното положение. Важно е да се маркира, че това съвсем не е
факт, а тълкуване, с което не съм съгласен.
6 Дебатът относно авторството на хрониката вж. у Тютюнджиев 1992, 67. (на с. 67
– 71, след п ризнанието за неустановимата самоличност на автора, съвременният
коментатор опитва да изгради по косвени данни определени елементи от профила
му).
Тютюнджиев 1992, 46.
между него и комуникативния език8 ясно насочва вниманието към идеята,

че този текст би следвало да бъде разположен в периферията на Евтимие-
вата книжовност. Доколкото манастирите в дунавските княжества п оемат
функциите на един от центровете на славянската интелектуална продукция
след падането на Балканите под османска власт, видимо тук маргиналното
положение спрямо неговите еталони би следвало да се мисли в термините на
времевото отдалечение и на постепенното затихване на традицията, която
от креативна се превръща във възпроизвеждаща.
Възникване на Българската анонимна хроника
По въпроса за датировката на извора досега са изказани две мнения.

Сп оред едното, п оддържано от Ив. Тютюнджиев, изложението е сглобено
между 1413 и 1422 г: първата дата е свързана с последния точен хронологи-
чески ориентир от текста – смъртта на Муса; а втората представлява първо-
то събитие от историята на Балканите през периода, което не намира място
в разказа – обсадата на Константинопол9. Според логиката на изследвачите
факт от толкова голям мащаб не би могъл да бъде пропуснат целенасочено
от автора-компилатор на текста. Съществува още една възможност, по си-
лата на която създаването на хрониката може да се отнесе към началото на
50-те години на XV век, тъй като в нея епохалният крах на Византия и пре-
вземането на столицата ѝ от османците дори не са отбелязани, ето защо обо-
сновано изглежда допускането, по времето на създаването ѝ това все още е
предстояло да се случи.
Сборникът, в чийто състав е намерена хрониката, несъмнено принад-
лежи към XVI век. Ето защо логично би било поставянето на въпроса за
биографията на текста. Един от маркерите, които биха могли да послужат
в тази насока, е сведението относно българския владетел Калоян, който е
наречен от безименния хорнист с язвителното прозвище Скилоан, в превод
„кучето Йоан”. С това обръщение той се появява във византийските извори
от началото на XIII век и сетне, а причините за това са няколко. Първо – по-
литиката му срещу византийските еп игонни държави и особено обсадата
на Солун през 1207 г., по време на която той умира внезапно, води до поява
на повече от критична нагласа от страна на атакуваните и техните книжов-
ни традиции. На следващо място, опитите му за съглашение с рицарите от
Четвъртия кръстоносен поход, завършил фактически със завладяването на
имперската столица и временното ликвидиране на Византия, са достатъч-
но сериозен довод, сочещ факта, че в желанието си да бъде признат за цар,
Калоян не подбира средствата. Последно, но не по значение, господарят на
българи решава да п риложи една прецедентна мярка, търсейки признание
на високото си владетелско достойнство – обръща се към Папството, а раз-
мяната на писма с римския първосвещеник в крайна сметка води до присъ-
единяване на България към католическия свят.
8 Обстоятелство, забелязано още от самото начало на изследването на хорниката –
вж. Лукьяненко 1905, 416.
9 Максимилиян Браун предлага датировка между 1413 и 1420 г. – вж. Браун 2004, 46.
Не става ясно на какво се базира това допускане.
Всичко това дава достатъчно аргументи в очите на византийската ис-

ториопис той да бъде идеологически обработен и внедрен в модела на веро-
отстъпника. Историческото съвпадение с разгрома на византийската войска
и загубата на столичния град – „Майката на градовете”, допълнително усилва
и без друго изострената антибългарска реторика, в чиято рамка владетелят
на българите ще бъде изравнен с кучето – анималистична алегория на неци-
вилизованост, липса на общностно съзнание и усет за йерархия във всяка
насока, доколкото не п ознава законите на родството и за него инцестът –
една от най-еднозначно забранените и изтикани в полето на срамното прак-
тики10 – е норма. Не е лишено от основания да се счита, че богословските
прения относно възможността за вграждане на латински концепти в тялото
на източнохристиянската традиция ражда крайно позитивно или пределено
отрицателно отношение към всичко, що носи западни идеи. Така именно се
обяснява силно поляризираният образ, който бива изкован от различните
дялове на историописната традиция на Балканите за Калоян.
Следователно вглеждането отвъд това обидно назоваване и проблема
за появата му в изложението на хрониката съвсем не е самоцелно мероприя-
тие. Досегашните изследвания очертават два варианта за разбиране. Според
единия достойнството на Калоян е съзнателно ощетено, резултат от същата
идеологическа тенденция, която оформя ромейското историческо писане на
епохата. Неговото проникване тук би следвало да се дължи на реверанс към
съседите по спорен въпрос с цел постигане на балканско единство срещу об-
щия османски противник11. Струва ми се, че подобно тълкуване изхожда не
от автентична, а от съвременна гледна точка – предчувствието за падането
на региона под властта на новите завоеватели и унищожението на местните
държавности може да бъде изолирано от по-късни текстове, когато запла-
хата става наистина екзистенциална. Може да се каже, че в началото на XV
век, когато се твърди, че е съставена хрониката, това мислене несъмнено има
своето място в центъра на книжовната традиция, но със значимата уговор-
ка, че тази нагласа не предизвиква рефлекс към подобен род отстъпления,
сиреч то все още не се отразява вън от книжовната продукция и не създава
политически възможности. От позицията на средновековните владетелски
идеологии – консервативни п остроения, стъп или върху твърд фундамент,
изковани в понятия с минимална логическа гъвкавост – подобен ход е доста
далеч от рационално постижимия хоризонт на консенсуално решение.
Още нещо – несъмнено една от причините за рухването на балкан-
ските държави под натиска на идещите от Мала Азия може да се обясни и
чрез „нарцисизма на малките разлики”12 – вплетени във вековните си бор-
би, в усилия за разделяне на един терен, който постепенно се е п ревърнал
до голяма степен в споделен в културно отношение, местните управляващи,
интелектуалци и общества не успяват да различат реалната опасност и да ѝ
придадат полагащия се приоритет. Ето защо подобно четене на тази грешка,
пресмятащо мултикултурни нагласи и либерални отстъпки от собствените
принципи в името на чуждата правилност, не би могло да бъде породено в
10 Вж. Лотман 1990, 326-329.
11 Мечев 1980, 222-224; Тютюнджиев 1993, 93.
12 „Narcissism of minor differences” – вж. Freud 1961, 58-63.
контекста на средните векове, когато истината е само една, а нейният фило-

софски базис е онтологически, а не епистемологически13.
Съществува още една възможност, а именно анималистичният прякор
на Калоян да е плод на незнание от страна на книжовника. Тази тълкувател-
на възможност, макар и налична в литературата, е почти пренебрегната: тя е
бегло спомената, положена е в контекста на идеята, че хрониката със сигур-
ност е произведена през XV век и с предпоставката, че авторът ѝ несъмнено
е бил българин. Като развитие на тази насока на разбиране може да се мисли
идеята, че този модел на именуване е проникнал от византийската иконопис,
а съчетаването на дълбоко несходни елементи, произведени от конкурентни
парадигми, би могло да се обясни отново с постепенното избледняване на
нормативните очертания на традицията14.
Среднобългарският език като среда за производство на „висока” кул-
тура далеч не е феномен, характерен само за българската държавност (тъй
като държавите са повече от една, но всички изхождат от една и съща по-
литическа традиция), нито се развива единствено в земите, където в мина-
лото е владял български господар15. Ето защо разграничаването от опитите
за надвусмислено налагане на българско авторство на текста следва да бъде
сторено именно тук, тъй като зад подобни конструкции прозират идеоло-
гически основания, чужди на логиката на научното изследване. Съществува
възможност съставителят на извора да е българин16. На север през Дунава
обаче търсят спсение и възможност да продължат работата си достатъчно
културни фигури от разпознаваем мащаб със славянски произход. Ето защо
допускането за българското авторство на хрониката следва да включи и този
довод, приемайки риска, че това до известна степен дестабилизира една от
най-първите идеи, определящи този паметник.
Сп оред Иван Тютюнджиев няма начин „българският книжовник“ да
не е бил достатъчно информиран и „механически… да привнася клише или
литературен мотив от Византия“17 – мисъл, която не е подкрепена от никак-
ва фактологическа основа. Твърдя: тъкмо напротив, в условията на изблед-
няващите нормативни контури на традицията, „отклонения“ от п одобен
порядък са в рамките на очакванията. Това не е дължи на невежество или
ниска образованост на автора на текста, а на достатъчно отдалечен „ориги-
нал“, който се следва пред все по-дълга и филтрираща трансмисия.
13 Случаите на загинали или наказани за правдата при наличие на възможност за
спасение при условие отричане от определени възгледи свидетелства тъкмо за това.
Веднага се досещам за Максим Изп оведник, Йоан Дамаскин, Теофан Изп оведник,
Теодор Студит и много други.
14 Тъпкова-Заимова 1985б, 50-55; Тъпкова-Заимова 1985а, 77-78.
15 Избягвам термина „етническа територия”, тъй като тук неговото репрезентационно
значение трудно би се откроило и би сработило, а иманентното му разбиране и
препратката към едрокалибрени, романтически клишета не ми върши работа.
16 Каквото и точно да означава това по времето, за което става дума. Напомням, че
българска държава няма, сиреч отнасянето към някаква „българска есенциалност“
няма референт или има такъв само в книжовна среда, където споменът за българското
царство се пази, макар и да избледнява прогресивно.
17 Тютюнджиев 1993, 93. Същият довод у Тютюнджиев 1992, 61.
Далеч по-информативен изглежда паралелът със стенописа над вра-

тата на църквата на Драгалевския манастир, където изображението на Ка-
лоян е надписано правилно. Имайки предвид обстоятелството, че през ак-
тивните десетилетия на османското завоевание и особено след падането на
София манастирът опустява, за да бъде реставривран чак в края на XV век,
то трудно може да се твърди, че употребата на това обръщение датира от
началото на същото столетие. Паралели, които да послужат за доказателство
в тази насока, също няма. Изписването на манастирската църква на свой ред
продължава и в началото на XVI век, ето защо текстуалният слой, съдър-
жащ описанието на обсадата на Солун и сюжетът с убийството на Калоян
от свети Димитър – небесен покровител на града, навярно би могло да се
отнесе тъкмо към това време в неговата широка и гъвкаво мислена рамка.
Не на последно място: фактът, че незнайният живописец18, работил в Драга-
левци, е бил запознат с точното изписване на името на българския владетел,
по никой начин не указва към приложимостта на това твърдение относно
действалия на стотици километри комп илатор на Българската анонимна
хроника. Полагането на подобна връзка може да бъде само хипотетично и
подкрепено с доводи, каквито в случая съвършено липсват.
Едно обаче е сигурно: сглобилият последния вариант на книжовния
паметник се е намирал на достатъчна дистанция от изворните образци на
традицията, в чиято среда е работил. Елитарните конвенции на Евтимиевия
език са разклатени, а развойната линия, която той основава, към момента,
когато текстът е произведен, постепенно угасва. Ето защо подмяната на име-
то на Калоян с формата Скилоан следва да се тълкува и като най-общо упът-
ване към времето на създаване на книжовния паметник.
Хронистът видимо си служи и с информация, чиято п оява може да
бъде отнесена към п ериода на най-голямата османска активност в Юго-
източна Европ а. Изглежда, че в широката рамка на п ървата п оловина на
п етнадесетото столетие се изковава идеологическата п латформа, в която
сблъсъскът между османци и балканци е концептуализиран като конфликт
с ясни верови белези. Не сблъсък на цивилизации, ако бих могъл да си пос-
лужа с термина на Самуел Хънтингтън19, а конфликт, вграден в моралната
п арадигма на п равославието, отчетлив елемент от есхатологията и идеята
за настъпващата битийна разруха, разпадането на света като пред-епизод,
следван от Второто п ришествие. За разлика от най-ранните извори за Ко-
совската битка, където врагът все още няма религиозни измерения, тук той
набавя все повече идеологическа плът, която по-късно ще бъде развита до
съзнанието за османците като „неверници”. Разгръщането на верския ком-
понент и осмислянето на сблъсъка като среща на истинна и лъжовна вяра,
на православие и ислям, се случва още на средновековен терен, а една от
най-първите му появи може да бъде регистрирана в Печката летопис20. На-
18 Дали е бил само един също е въпрос, който обаче е вън от обхвата на настоящата
работа.
19 Хънтингтън 2006, passim.
20 В българския език „летопис“ е от женски род. Тъкмо така се употребява и тук,
въпреки принадлежността на съществителното към мъжкия род в сръбския език,
на който изворът е съставен и издаван многократно. Употребата на понятието като
гласа, която на свой ред ще послужи като ресурс за изграждане/изостряне

на усещането за нарастваща разлика между властници и подвластни, върху
която израстват основите на балканските възраждания.
Как е описана Косовската битка в Българската анонимна хроник

от XV век?
Разказът е п ределно къс и оскъден откъм детайли. Преразказан на-

кратко, той навярно би звучал така: един от войните на княз Лазар, за когото
изрично се настоява, че носи името Милош и е „храбър много“21, подобно на
свети Димитър, който наказал цар Скилоан, дръзнал да обсажда хранимия
от него град Солун, пробол с копието си Мурат (в оригинала – Аморат), ед-
нозначно определен като „нечестив“, изтръгвайки от тялото му вътрешност-
ите ведно с „всескверната“ му душа. Разказът продължава с твърдението, че
в жертва пада и княз Лазар, а събитието е датирано прецизно – месец юни
1389 г. От този момент нататък на власт у турците идва Баязид, а сръбският
владетел Стефан е принуден да му плаща данък и да признае зависимост от
него.
Въвеждането на сюжета за Милошевия п одвиг с наречието „тогава“
(тогда) ясно посочва факта, че убийството на османския господар вероятно
не се е случило нито в самото начало на битката, нито може да бъде мислен
като неин финал. По всичко личи, че хронистът, сглобявайки наличните
данни за събитието, пропуска дялове от неговото описание, които не отго-
варят на намерението му. Няма съмнение, че стореното от сръбския юнак
се е случило някъде в разгара на боя и представлява негов етически център.
Промушил храбро оглавителя на нашествениците, Милош задава идеала,
който по-късно през фоклкорна трансмисия ще достигне до късния XVIII и
ранния XIX век, когато ще се превърне в ресурсно ядро на сръбския нацио-
нален проект, стъпил основно върху антиосмански фундамент.
Основателно може да се твърди, че гибелта на Мурад донася обрат в
боя. „Тогава“ неизбежно предполага, че „до тогава“ нещо се е случвало: боят
е започнал, войските са се разгърнали и сблъскали, изходът все още не се е
бил очертал, когато на сцената на историята се е появил образът, носител
на развръзката, почти като deus ex machina в антична трагедия. Той дина-
мизира действието и разсича равностойния ход на сражението. Имало е и
„след това“ – на власт е Баязид, а неговото властно присъствие налага нова
повратна точка в боя – пленен и убит е и сръбският предводител. Не става
ясно дали той е заловен преди убийството на Мурад или това става вслед-
ствие на атака, проведена с цел изкупление на пролятата султанова кръв с
еквивалентна жертва от страна на противника. Не по-малко възможна е и
следната версия: изглежда логично да се твърди, че княз Лазар е попаднал в
османски ръце преди решението на сръбския юнак да нападне направо гла-
такова от мъжки род е неправилна, макар тази значима особеност в последно време
да се пренебрегва дори от опитни учени. По този повод вж. Каймакамова 2004, 417-
441.
21 Тютюнджиев 1992, 82 – факсмилно издание на среднобългарски, ibid, 89 – превод
на новобългарски; Дуйчев 1943, 265-275, бележки към текста на с. 406 – 411.
вата на османската армия и държава, а допълнителен мотив за него би могло

да е тъкмо обезглавяването падането в плен на православния господар. За
жалост нито една от тези версии не може да бъде обективно потвърдена.
Събитията след смъртта на османския предводител са изключително
сгъстени, а времето, в което се разполагат, е чувствително по-кратко от из-
миналото от началото на битката. За това има съвършено логична причина
– наследникът на султана се утвърждавал в столицата Одрин, а за да заеме
трона на баща си, Баязид трябвало да достигне пръв до целта си и да от-
страни възможните си конкуренти 22. Ето защо той решил да не се възполз-
ва напълно от придобитото значително преимущество, оставяйки битката
практически незавършена, което на свой ред, гледано от по-късна зрителна
позиция, създава илюзия за равен краен резултат. Косовският бой не произ-
вел териториални промени тъкмо по силата на обстоятелствата, стекли се в
османския двор, а това отложило действителната гибел на сръбската сред-
новековна държавност с няколко десетилетия. Още п о-ясна става именно
тук употребата на нареичето „тогава“ от компилатора на хрониката, който
видимо преднамерено е оставил в текста си това свидетелство за преобръ-
щане, за неочаквана поява на нова насока на събитието.
Разказът, наситен с травматична емоция, изглежда възграпав, а него-
вият сглобител видимо не е направил усилие за изглаждането му, тъй като
„тогава“ внася драматичния нюанс, чрез който става ясен истинският знак
на битката, преди в нейния ход да се намеси юнакът-убиец на султана. Мно-
го плитко под видимата езикова повърхност на изложението може да бъде
регистрирана неговата конструираност, некохерентност, п реминаването
от един сюжетен епизод към друг без реторическа техника. Концептът за
феноменалната природа на езика все още не е изобретен, ето защо Българ-
ската анонимна хроника звучи така, сякаш през повествованието се докос-
ва сетивно обектът на описание: принцип, характерен за средновековните
писмени традиции като цяло, който тук изпъква още повече, давайки да се
разбере достатъчно ясно, че текстът е плод на компилаторска работа, която
не заличава следите от обработка. Това на свой ред е още един сигнал за от-
далечение от еталонните източници, в чиято рамка компилаторът по един
или друг начин е работил.
Идеологически строеж на разказа за битката на Косово поле.

„Чудото“
Хрониката се намира в непосредна близост до образците си по отно-

шение на своята идеологическа рамка. Тя се откроява ясно в сравнението
между Милош и светията, покровител на Солун: и двамата побеждават про-
тивниците си по чудодеен начин, в делата им личи святост сама по себе си.
Отнетите човешки животи не намаляват техния светчески блясък, защото са
прави и спасителни делата им. Общият знаменател на двете събития, гледани
22 Светкавичното развитие на събитията води до объркването в славяноезичната

историопис, която чак до началото на XVII век ще настоява, че Мурад е имал само
един син, който логично е заел неговия трон. Пример тук е Печката летопис – вж.
Браун 2004, 26-27.
в максимална дълбочина, е идеята за чудото, така характерна за православ-

ното християнство в неговите високи, философски регистри. Същинското,
фундаменталното средоточие на различността, очертанието на границата
между традиционното балканско население и прииждащите от Азия, е точ-
ката, наречена „чудо”. Тъкмо чудесното спасение на Солун, на Търново и на
още знайни и незнайни градове в региона, попаднали в ситуации на безна-
деждност, рационално необяснимите избавления от разбойници, болести и
други бедствия – събития, за които разказите буквално п ресичат региона
като потоци в подножието на планина в ранна пролет, именно в тях намира
излаз неудобното за себе си в самото себе си общество, което се раздира от
граничеща с отчаяние необходимост да се самовъобрази извън себе си, да се
положи отвъд, да се трансцендира, подменяйки грешния свят на отражения
с този на съвършените същности. Тази колективна желана Аз-п редстава,
пада именно върху чудото – овеществяването на абстрактната субстанция,
правата връзка с Инобитието, където властва законът на Бога, а логиката на
човешкия разум е немощна на побере и обясни.
Очакването на чудото, което да спаси Балканите от очертаващата се
п олитическа гибел, се нарича п ростичко „надежда”, а неп ременната неиз-
бежност на неговото случване – „вяра”. След като не може да се противостои
с оръжие, тъй като османците са драматично различни и по демографската
си мощ, и с непознатото си, всепобеждаващо военно изкуство, на балкан-
ският, късносредновековен социум остава само да излезе от себе си, защото
това тъкмо „себе си“ е атакуваното, победеното, унизеното, чието слово в
близко бъдеще няма да твори, тогава настава времето на героите – хората с
чудесни биографии, които ще бъдат помнени, превърщайки се след края на
живота си в „специални мъртви23“.
Емоционалните оп ределения „нечестив“ за султана и „всескверна“,
упортебено по отношение на душата му, биха могли да се тълкуват в кон-
текста на православната святост, полагайки по този начин религиозната
разлика между победители и победени като смислово носеща. Няма съмне-
ние, че късо време след сблъсъка между двете войски врагът започва да се
мисли и като друговерен. На терена на фолклорната традиция, на народното
християнство, деликатните дистинкции са заличени, ето защо отчитането
на верските различия е само елемент от образа на другия, но далеч не е воде-
щият диференциращ признак. Още нещо – подобни епитети с лекота се при-
лепват на други балкански християни по време на конфликт24 и на западни
при проблемни контакти с тях25.
Ето защо скоро след битката на Косово книжовната традиция започва
полагането на разграничителните жалони между „свое” и „чуждо”, а про-
цесът на оразличаване и съпътстващата го драма явяват иначе латентните
23 Вж. Браун 2000, 91-108.
24 Позовавам се отново на превъплъщението на Калоян в Скилоан, което съдържа
далеч по-ущърбяващи достойнството дълбочини.
25 Пример са употребите на „католици“ от Хониат нататък, чиято смислова
кулминация се открива в приписваните на последния византийски мегадукс Лука
Нотарас думи, с които той отхвърлил Фераро-флорентинската уния: „По-добре
чалма, отколкото папска тиара!“.
п ростори на хип осоциалното, на дамгосаното надделяване на личната си-

гурност над интереса на мнозината; и на хип ерсоциалното, на героично-
трагично-мелодраматичното, основано на отхвърления контракт между
личността и собствения ѝ живот в името на свръхценността на общество-
то. Този именно механизъм, скициран в едри, но принципни щрихи, раж-
да образа на човека, убил османския господар. Той обаче не е престъпник,
заслужаващ наказание, макар самият княз Лазар да е отбелязан изрично с
качеството си да се покорява на закона, той е герой, творец на чудеса, с ка-
квито човечеството преди Грехопадението е било заобиколено, без да съзна-
ва това, без да се нуждае от очакване на силно избухлива необяснимост, тъй
като в Райската Градина, подобно на битието „оттатък”, има „едно”, но няма
„две”, защото всичко е „едно”, което всъщност е Едно.
На фона на тези размисли изглежда несъмнен фактът, че констру-
ирането на героя се е случило в средновековна актуалност, тъй като една от
малките крачки по пътя към голямата кауза на епохата е именно полагането
на ясно видима разлика между „свое” и „чуждо”, използвайки техниките на
средновековното писмовно майсторство. Различия, които предстои да бъ-
дат употребявани и преупотребявани от сръската национална идея векове
по-късно, създавайки представа за директна връзка между трагично завър-
шилото средновековно величие и действителността на сръбския XIX век.
Появата на юнака Милош в разказа
От особена важност с оглед пълноценното разбиране на изворния

текст е п роблемът за името на автора на убийствения п одвиг. Той е наре-
чен едновременно „един от войните“ (нΊкто оть воинь) и „на име Милош“
(нарицаемь Милошь)26. Първата част от назоваването се употребява, когато
предметът не може да бъде идентифициран докрай – вън от съмнение е, че
някой е извършил убийството на османския владетел, но той не може да
бъде индивидуализиран, ето защо остава в анонимност като „някой“, като
един от множеството, което го обгръща и прикрива личността му. Вторият
елемент от обръщанието – напротив – е характерен за известен с името си
човек, за когото не е (все още) знаен биографичен детайл, ето защо той ос-
тава само именуван. Юнакът, „храбър много“ (храбръ зΊло)27, е съчленен от
няколко източника: в по-старият той все още е бил непознат по име, поради
което се е наложило да бъде оразличен от множеството с епитет – той е из-
вънмерно смел; а във втория (и по хронология) нему вече е било приписано
и лично име.
В представите на традиционния човек делото не може без вършител,
затова, макар името му да не може да бъде узнато, той бива изобретен, а ли-
тературният жест му набавя качества, придавайки по този начин личностна
дълбочина на образ, който инак не я притежава поради липса на обективна
информация. Мурад не може просто да е напуснал света на живите, ето защо
26 Тютюнджиев 1992, 82, 89.
27 Пак там. С оглед скъсяването на разстоянието между превода и оригинала
п редп очитам инвертирания словоред, макар че българският изследовател е дал
приоритет на звучене, следващо нормите на съвременния български език.
събитието бива вградено в модел, мислим п рез концеп туалната п ризма на

фолклорното юначество. По този начин косовският герой, когото мнозина
изследователи не без основание считат за безименен 28, бива снабден с пър-
вия слой на своята биография.
Не би било трудно изследователската интуиция да бъде п одведена:
хрониката лесно би могла да бъде обявена за достатъчно ранно възникнала
и да се свърже пряко със свидетелската информация за Косовската битка.
Обстоятелство, което се разколебава от именната реалия, която влиза в кни-
жовен оборот чак чрез текста на Мавро Орбини29 в началото на XVII век,
зад който несъмнено стоят и локални източници от фоклкорен п роизход.
Подобна интуиция не звучи необосновано, имайки предвид няколко факта:
едно – крайният балкански Запад и Северозапад приютяват войници от ар-
мията, предвождана от княз Лазар и именно те са прякото трансмисионно
звено между случилото се и неговото най-ранно отражение в италианските
извори от края на XIV век30; две – тъкмо в Далмация по силата на обстоятел-
ството, че областта реално остава вън от пряката османска власт, се запазва
автентична разказна традиция, която ражда епическото възпяване на поги-
налте край Прищина войници-герои.
Едва ли следва да търсим източниците на развитото предание, в чийто
наратив юнакът се назовава с име, толкова дълго след самата битка. Сведе-
нието за него, налично в Българската анонимна хроника, несъмнено п ри-
надлежи към по-късен информационен слой31, относим към отстоящ от вре-
мето на „комуникативната памет“32 за битката, когато разказът за нея е бил
информационно стаблизиран, а за случилото се вече се е говорело и пишело
с епически средства. Ненапразно още първите изследователи на хрониката
обръщат внимание на обстоятелсвтото, че нейният разказ е неравномерен и
хетерогенен33.
Тук е мястото да направим няколко извода. Не би било нелогично да
се допусне източника на името на юнака, намушкал смъртоносно османския
властелин, да е част от същата тази народна традиция, която кодифицира
дубровнишкият абат в началото на седемнадесетото столетие. Още Йон Бо-
гдан, автор на едно от началните аналитични усилия върху текста на Бъл-
гарската анонимна хроника, залага на интуицията, че тя е предавана устно34.
Формулирана по този начин, хипотезата на румънския изследовател звучи
неп риемливо. Предп оложението за фолклорни (устно п редавани) данни,
инкорпорирани от съставителя на произведението, съчетани със записани
28 По въпроса вж. Михаљчић 1989, 7-82.

29 Мавро Орбини 2010, 359-364.
30 Имам предвид Инструкцията на Венецианския Сенат от 23 юли 1389 г. – вж.
Браун 2004, 15; Писмото на Общината на Флоренция до Твъртко, крал на Босна –
вж. Макушев 1871, 173-177 и др.
31 Зад разновременността на източниците на Българската анонимна хроника
застава още Наумов – вж. Наумов 1978, 243.
32 Повече за комуникативната памет вж. у Асман 2001.
33 Јireček 1959, 409.
34 Bogdan 1891, 490.
разкази от различен произход, в това число и византийски историописни

модели, вдъхновени от идеологически позиции, изглежда правдоподобно.
Тъкмо тези „грешки“, видими в назоваването на Калоян с недостой-
но п розвище, следва да бъдат п рип исани на незнание, но не в смисъла на
невежество, а на резултат от факта, че елитарните норми на книжовността
постепенно потъват в забрава, когато зад културния процес не стои полити-
ческо могъщество и голям проект. Трудно доказума е и визията за единност
на хроникалното изложение. Важно е да се отбележи, че разнородността на
кой да е текст никак не нарушава неговата информационна стойност, а не-
избежното заключение за доверяване на чужди източници, което следва от
подобна констатация, ни най-малко не ощетява достойнствата на неговия
автор или съставител. Същото е валидно и с оглед стремежа за максимално
одревняване на протографа – дори и да не изхожда направо от Адам и Ева,
даже и да не описва събитията още в хода на тяхното случване, изворът не
бива по-малко извор, а плътното му приближение към обекта на разказване
не води до пълно отделяне на автора от неговото произведение и до пости-
гане на позитивния идеал за обективност.
Зад тези настоявания, съчетани с представата за непременно българ-
ската етническа принадлежност на автора на Българската кратка хроника,
прозират идеологически основи, характерни за платформите на национали-
зма и стихийния п озитивизъм. Тези две нагласи – казано съвсем нап раво
– са запазена марка на някои национални и регионални исторически школи,
където на научното изследване са вменени „национални“ фунции, а един-
ствен инструмент за постигането на поставената цел е позитивният метод,
приет като аксиома и без съзнание за конструираността му, още по-малко –
за възможните негови алтернативи и надграждания.
Ето защо интуицията, че става дума за по-късен паметник, съчетан
от недоизгладени в единен книжовен продукт, звучи съвсем логично. Няма
съмнение, че превръщането на мъртвите в „специални мъртви“ е процес,
свързан с биографичното изчезване на свидетелите на събитието, а приети-
те в разказа стандартизирани формули и сюжетни елементи, характерни
за каноничното оп исание на Косовската битка, свидетелстват за утихнал
еп ически фермент. Всичко това би могло да бъде факт не п реди обсадата
на Константиноп ол от 1422 г., нито около п адането на града в средата на
столетието. Не би било прекалено дръзко да се предположи, че хрониката
е съставена с оглед наместването ѝ в Киевския сборник – произведението е
неизвестно в традицията, следите от неговия разказ са повече от нищожни
в епохата на неговата предполагаема актуалност, а това ясно личи в липсата
на многобройни преписи и преправки на първообразния текст. Тази насока
подсказва и езиковата характеристика на творбата – въпрос, на който вече
беше отделено внимание в настоящото аналитично усилие 35.
След като веднъж вече субектът на действието е заявен и отличен от
средата си със средствата на литературното описание, нему остава само да
бъде дописано името, за да се превърне в пълнозначен исторически деятел.
Фоклкорната словесност изнамира и името на героя. Нерядко сп онтанно-
35 Въпросът е подробно представен у Тютюнджиев 1992, 39-57. Отделни аспекти на

въпроса са разгледани и у Кабакчиев, Тютюнджиев 1989, 71-86.
то народно съчувствие към невинно пострадалия се изразява във възкли-

цания от типа на: „Милия (човек)!“. Претърпяната щета възобновява инак
възпрепятстваната от навици, маниери и други цивилизационни наслоения
естествена, предпредикатна човешка заедност. Това сплотяване пред лицето
на травмата навярно е адресирало достатъчно п озитивни обръщения към
героя, дал живота си за общността, значителна част от които семантично и
фонетично принадлежат към идеята за изпросване на милост за него пред
Всевишния. От милостта, дирена посредством устойчивите, народни форму-
ли от типа на „Милия!“ и „Клетия!“, до личното име Милош, разстоянието е
пределно кратко. Довод в тази посока е обстоятелството, че друг от триадата
косовски герои, разказани в Косовския епически цикъл, носи името Милан,
сиреч по всяка вероятност той също е бил неподправено мил на мнозина,
което е довело до именуването му.
Юнакът все още няма фамилно име, сиреч той още не е снабден с ат-
рибуиран с индивидуалност по правилата, по които се очертава човешката
личност. Той ще се превъплъти в „син на кобила“, в Кобилич, едва през XVII
век, когато със сигурност този асп ект на героичното му животооп исание
вече е изкован. Важно е да се отбележи, че отново Мавро Орбини е отгово-
рен за п оявата на канонизираната версия на разказа за Косовската битка,
вплела базисния набор от детайли, които по-късно ще бъдат употребявани
многократно, особено интензивно – по времето на изковаване на национал-
ня проект на сърби през XIX век и неговите редакции през XX и XXI. Тази
фактологическа картина е отразена и в хрониката на Михаил Мокса36: Ми-
лош вече е плод на надчовешко рождение, появил се на бял свят от утроба-
та на кобила37. Мокса по всяка вероятност е ползвал създадената в същия
географски ареал Българска кратка хроника, а видимо и п овече. Имайки
предвид факта, че първият превод на „Царството на славяните“ излиза чак
през 1722 г.38 на руски език и тогава именно влиза в славяноезичен книжовен
оборот, то трудно бихме могли да обосновем хипотезата, че влашкият автор
е бил запознат със стореното от дубровнишкия абат.
Не би било плод на необоснована дързост обаче да се предположи, че
земите оттатък Дунава, бидейки само п ериферно засегнати от османското
нашествие, са част от маршрутите, по които тече разказът за станалото в
равнината на юг от Прищина през лятото на 1389 г. Траекториите на епиче-
ското слово на свой ред съвпадат до голяма степен с утвърдените пътища на
дубровнишките търговци, които по всяка вериятност са едно от първите му
трансмисионни звена. Ето защо изглежда логично да се твърди, че някъде
около началото на XVI век, когато политическата картина на Балканите е
била в някаква степен стабилизирана, а търговията бавно се възстановява,
обхващайки все по-далечни краища, заедно с пътуващите по търговски дела
се разнася и разказът за Лазаревата гибел на Косово поле. Ненапразно тък-
мо тогава започва постепенната реставрация на манастирската мрежа, а с
това местните общества се връщат към елементарния порядък на ежеднев-
36 Текстовете на Мокса и този на Българската анонимна хроника са сравнени у
Тютюнджиев 1987, 68-77.
Вж. Григорович 1859, Прибавления, 20.
38 . Мавро Орбини 1722.
ното традиционно живеене. Манастирите функционират и като елемент от

инфраструктурата на пътуването, като точки на динамично средоточие на
хора, а оттам и на най-голямото количество информация през средните ве-
кове. Ето защо манастирът е и институция на разказването, през която бива
формулиран и наративът за Косовския бой.
Мотивът за загубената в резултат на предателство битка не е намерил
място в замисъла на анонимния автор. Няма го и сюжетът за ролевата дис-
п озиция на юнака като п ресторен издайник, п роникнал в резултат на хи-
трост до стана на османския владетел. Не е отразена и идеята за подвига
като плод на клетва, дадена като п ротивотежест на необосновано обвине-
ние. Все обстоятелства, които навярно традицията е предстояло да развие.
Или които просто са били емпирично недостъпни на монаха, сглобил хро-
никата. Или, бидейки съвършено известни, са изп аднали от приоритетите
на разказа. Не бих заложил на твърдението, че разгръщането на тези сюжети
към момента на съставянето на Киевския сборник и на Българската ано-
нимна хроника все още е не се е било случило. Нито традицията, разказва-
ща Косовската битка, е една-единствена, нито следва да си представяме, че
навсякъде, където такава е запазена (или достигнала и вторично посадена),
тя е изобретявала едновременно еднакви сюжетни насоки и детайли, за да
има абсолютно основание разполагането ѝ в хронологически контекст само
с оглед предпредикатната представа, че историята е процес, който се побира
в схемата на унилинейния еволюционизъм.
Заключителни думи
На самия край – каква е причината да мисля, че историята на името

на Милош Обилич е важна? С какво този кратък сюжет прави смисъл? –
Изглежда, че този много ситен детайл е един от начините да се покаже по
недвусмислен начин неп рекъснатата традиция, разказваща за Косовската
битка. Макар това да не означава автоматично, че през многобройните об-
рази на Косово – канонизирани или неофициални – може почти сетивно
да бъде досегнато средновековното събитие, както това всякога изглежда в
есенциалистките построения, за които историята е „сама по себе си“, а не
ресурс, съществен и употребяван в дадени социални пркекти, културно-ис-
торическата връзка е несъмнена.
По този начин, задълбочавайки се в историята на реп резентациите,
става възможно да се покаже и разкаже историческата дълбочина на реги-
она изобщо, отхвърляйки някои съвременни (и „постмодерни”) тълкувания,
според които Косовска битка не е имало, войските не са влизали изобщо в
сражение, а данните, с които днес боравим, са плод на късна манипулация39,
сторена във Века на нациите от зложелатели в стремежа им да дадат някому
нелегитимно преимущество пред другия. Видимо подобни мнения, макар и
понякога теоретично обосновани, нямат изворна основа, ето защо те трудно
биха могли да бъдат приемани като нещо повече от интелектуално упраж-
нение.
39 Преднамерено ще оставя тази бележка без библиографско отнасяне.
Асман 2001 Асман, Я. Културната памет, София, 2001.

Браун 2000 Браун, П. Култът към светците. Възход и функции в
латинското християнство, София, 2000.
Браун 2004 Браун, М. Косово. Битка на Косовопољу у историјском и
епском предању, Нови Сад, 2004.
Григорович 1859 Григорович, В. Сербия в ее отношениях к соседним
державам, преимуществено в XIV и XV столетиях, Казань, 1859.
Дуйчев 1943 Дуйчев, Ив. Из старата българска книжнина, София,
1943.
Иванова-Мирчева 1987 Иванова-Мирчева, Д. Въпроси на българския
книжовен език до Възраждането, София, 1987.
Кабакчиев, Тютюнджиев 1989 Кабакчиев, К., Ив. Тютюнджиев.
„За историческата стойност на Българската хроника от XV век“ –
Старобългаристика, 1989, 2, с. 71 – 86.
Каймакамова 2004 Каймакамова, М. „Историографската стойност на
Български апокрифен летопис“. – Civitas divino-humana в чест на професор
Георги Бакалов, София, 2004, с. 417 – 441.
Лотман 1990 Лотман, Ю. „За семиотиката на понятията „срам“ и
„страх“ в механизма на културата“. – Поетика. Типология на културата,
София, 1990, с. 326 – 329.
Лукьяненко 1905 Лукьяненко, А. М. „Почаевский сборник Киевской
духовной академии молдаво-болгарской редакции XVI века со стороны
своего языка“. – Новый сборник статей по славяноведению, Санкт-Петербург,
1905, с. 406 – 467.
Мавро Орбини 1722 Историография початия имене, славы, и
разширения народа славянского и их Царей и Владетелей под многими
имянами и со многими Царствиями, Королевствами, и Провинциами. Собрана
из многих книг исторических, чрез Господина Мавроурбина Архимандрита
Рагужского, Санкт-Петербург, 1722.
Мавро Орбини 2010 Славянское царство. Происхождение славян и
распространение их государство. Сочинение дона Мавро Орбини, перевод с
итальянского Юрия Куприкова, Москва, 2010.
Макушев 1871 Макушев, В. „Прилози к српској историји XIV и XV
века” – Гласник СУД, XXXII, 1871, с. 164 – 208.
Мечев 1980 Мечев, К. „Търновската книжовна школа и прозвището
„Скилойоан“ в Безименната българска хроника от началото на XV век“. –
Търновска книжовна школа, т. 2, Ученици и последователи на Евтимий
Търновски. Втори международен симпозиум. Велико Търново, 20 – 23 май
1976, Велико Търново, 1980, с. 215 – 224.
Мирчев 1978 Мирчев, К. Историческа граматика на българския език,
София, 1978 (трето издание).
Михаљчић 1989 Михаљчић, Р. Јунаци Косовске легенде, Београд,

1989.
Наумов 1978 Наумов, Е. П. „Анонимная болгарская хроника и проблемы
балканской общественно-политической мысли 14-15 вв.“ – Балканские
исследования, Выпуск 3, Москва, 1978.
Тъпкова-Заимова 1985а Тъпкова-Заимова, В. „Еволюцията на една
легенда”. – Величието на Търновград, София, 1985, с. 74 – 86.
Тъпкова-Заимова 1985б Тъпкова-Заимова, В. „Търновград и култът
към св. Димитър Солунски“. – Величието на Търновград, София, 1985, с.
50 – 55;
Тютюнджиев 1987 Тютюнджиев, Ив. „Българската хроника от XV
век и хрониката на влашкия монах Михаил Мокса (1620 г.)“ – Исторически
преглед, 1987, 4, с. 68 – 77.
Тютюнджиев 1992 Тютюнджиев, Ив. Българската анонимна хроника
от XV век, Велико Търново, 1992.
Тютюнджиев 1993 Тютюнджиев, Ив. „Българската анонимна хроника
от XV век за битката на Косово поле от 1389 г.“ – Годишник на Софийския
университет „Св. Климент Охридски“, Център за славяно-византийски
проучвания „Иван Дуйчев“, т. 5 (86), 1992 – 1993, с. 91 – 94.
Хънтингтън 2006 Хънтингтън, С. Сблъсъкът на цивилизациите и
преобразуването на световния ред, София, 2006.
Bogdan 1891 Bogdan, I. “Ein Beitrag zur bulgarischen und serbischen
Geschichtschreibung“ – Archiv für slavische Philologie, Berlin, 13, 1891, p. 481
– 543.
Freud 1961 Freud S. Civilization and its Discontents, trans. and ed. by
James Strachey, New York, 1961.
Јireček 1959 Јireček, К. „Prilog za ocenu skoro pronađene bugarske
hronike“ – Zbornik Konstantina Jirečeka, Beograd, I, 1959, s. 397 – 410.
Summary
Dimitar Atanassov
ONE DEVELOPING EPISODE FROM THE BIOGRAPHY OF THE

KOSOVO LEGEND:
„BULGARIAN ANONYMOUS CHRONICLE“
AND THE NARRATIVE FOR THE BATTLE OF KOSOVO
The paper aimes at analyzing the information from the Bulgarian anonymous
chronicle about the Kosovo battle. Basic research conventions are revised: the
structure of the source text; its chronology; the biography of the narrative layers
and pieces; the progress of the battle and the key episodes in it; the ideological
basis of the narration. Special attention is paid to the information about the
personal name of the hero, who killed the Ottoman sultan during the Kosovo
battle according to the folklore tradition.
Thus, the chronicle is installed into the logic of history of Kosovo myth: the
main resource cores are outlined. They are about to be used, re-used and abused
during the process of construction of Serbian national idea and identity, being
incorporated in various projects and adopted by multiple ideological regimes
during the XIX, XX and XXI c.
Keywords: The Kosovo Myth, Bulgarian Anonymous Chronicle, The Battle
of Kosovo 1389, Milosh Obilich, history of the Kosovo Legend, “Special dead”,
medieval political ideology, use and misuse in history, historical knowledge and
ideological resource
Нинослав Станојловић
Јагодина
ГЕНЕРАЛ МИХАИЛО СРЕЋКОВИЋ

1843  1920,
ПРИЛОГ БИОГРАФИЈИ
Апстракт : Рад је посвећен почецима официрске каријере, обогаћене

потоњим ратним ангажманима и професуром на Војној академији, генерала
Михаила Срећковића (Крагујевац, 1843 – Београд, 1920), који је за живота
упамћен и као председник Ловачког, односно Стрељачког савеза Краљевине
Србије, а после смрти, забележен у историји српског народа, и као велики
добротвор.
Кључне речи : Михаило Срећковић, Крагујевац, генерал, добротвор
Међу знаменитим, а неправедно заборављеним Крагујевчанима

посебно место заузима генерал Михаило Срећковић. Његова успешна
официрска каријера, праћена активним учешћем у ратовима Србије 1876 –
1878. и 1885. године, дугогодишњом професуром на Војној академији, али и
друштвеним ангажовањем, пре свега у Ловачком, односно Стрељачком савезу
Краљевине Србије, коме је председавао, била је заокружена тестаментарним
формирањем „Задужбине Агније и Михаила Срећковића, ђенерала“, којом се
постхумно сврстао у добротворе.
Михаило Срећковић рођен је 1. октобра 1843. године у Крагујевцу,
од оца Милете, кафеџије крагујевачког. Основну школу и шест разреда
гимназије завршио је у родном граду, да би 1861. године ступио у београдску
Артиљеријску школу, потоњу Војну академију, поставши питомац VI класе,
ове тада највише војно-образовне установе у Кнежевини Србији. Исту
је окончао 1866. године, као петнаести у рангу, од седамнаест питомаца
поменуте класе.1
Даља професионална каријера Михаила Срећковића до краја 1874.
године, може се пратити из кондуит-листе, која се чува у Војном архиву у
Београду. Овај важан документ представља оцену официра из дате године,
а састављен је према „Правилу за кондуитисање“ из претходне 1873. године.
Захваљујући одредби да оцењивани официр сам попуњава све рубрике, сем
оних предвиђених за оцену личних својстава, Срећковић нам је оставио
драгоцене податке о свом школовању, кретању у служби и унапређењима.
1 М. Милићевић – Љ. Поповић, Генерали војске Кнежевине и Краљевине Србије,
Б еоград 2003, стр. 218-219; М. Софронијевић, Задужбина Агније и Михаила
Срећковића, ђенерала, Задужбина, бр. 33, Београд 1996, стр. 7
72 Нинослав Станојловић
Од 1881. године за
кондуит листе офи-
цира прописан је но-
ви образац, који је пре-
двиђао само кратке
личне податке, поред
оцена. Због тога ова
кондуит листа Миха-
ила Срећковића, пре-
дставља много више
од појединачног слу-
жбеног документа је-
дног српског официра
из друге половине де-
ветнаестог века.2
Оцена официра
Чин и звање: Пору-

чник Артилериски, Ко-
мандир IV Батерије II
Артилериског пука
Име и презиме:
Михаило Срећковић,
Отац Милета Срећко-
вић из Извора, среза
Параћинског, округа
Ћуприског. Умро је, био
је кафеџија у Крагу-
јевцу
Одакле је: Из Кра-
гујевца
Које је вероисповеди : Православне
Кад је рођен (дан, месец, година) : 1. октобра 1843, с концем ове године
имаће 31 годину и 3 месеца
Јели ожењен, има ли, колико и какве деце : Није
Какве језике говори и на којим језицима чита и пише : Говори, чита
и пише српски, а Немач ки ч ита и пише, а говори слабије и неправилно, по
нужди може на овом језику и да пише, но неправилно
Какве је науке и гди слушао и има ли за то документа : Четири основна
разреда у Крагујевцу, Шест Гимназијалних разреда у Београду и Крагујевцу 3,
2 ВА, П. 14, К. 19, бр. 35 ; Сборник закона, уредаба и осталих војних прописа, Београд
1879, стр. 261-275 ; Службени војни лист, бр. 43, Београд 14. октобар 1881, стр. 967
3 Споменица Мушке гимназије у Крагујевцу 1833 – 1933, Крагујевац 1934, стр. 491
ГЕНЕРАЛ МИХАИЛО СРЕЋКОВИЋ ПРИЛОГ БИОГРАФИЈИ 73
Пет година у Војној академији у Београду4

Кад је у војну службу ступио (дан, месец, година) : 9. Октобра 1861,
служи до конца ове године 13 год. , 2 мца и 21 дан
Шта је пре тога био : Ђак
Је ли кад из војске излазио зашто, са чиме се за то време занимао и
колико је свега изван војне службе провео : Није
Је ли кад у којој страној држави науке слушао, или у страној војсци
служио, у ком роду војске или војној струци : У Пруској Војсци од 18. јула
1872. па до конца Септембра 1873. год. , у пољској Артилерији као Поручик
Је ли кад и у војни био : Није
Је ли кад и зашто осуђиван : Није Никад
Оцена личних својстава
Каквог је природног дара : Обичног
Какве је способности уопште : Здрав, крепак, снажан, за сваку
војену службу способан, карактера ч врстог и предузимљивог, не да се лако
поколебати, у својој речи поуздан, прилично јаши, добар командир батерије
и администратор, има знања
Какве је способности у својој струци : Егзерцирна правила добро зна, у
њима је крепак и самосталан и може и друге у њима обучавати, друга правила
и правило о деловодству и о вођењу новчаних и економски рачуна добро зна
Какав је у вршењу службе : Врло ревностан и тачан, по убеђењу и
разумевању свог позива озбиљан и одан служби, врши службу корисно
Какав је економ у приватним својим пословима : Добар економ
Каквог је владања и понашања у служби и изван службе : Врло доброг
понашања у служби, према млађима понашања је старешинског, врло
строгог, пажљив према равнима и старијима учтив и смотрен. Ван службе
врло доброг понашања, дружи се са официрима
Кад је у које чинове и званија поступао : 9. октоб. 1861.г. примљен као
питомац у Војну академију ; 30. марта 1863. г. за каплара ; 21. октоб. 1865.
г. за наредника ; 17. Новемб. 1866. г. Подпоручика ; 28. јуна 1874. г. Поручика
; 24. Новемб. 1866. г. код III пољ. Батерије Водни официр ; 1868. г. постављен
за командира Подкивачке школе ; 10. јула 1868. г. за Командира Београдске
батерије ; 1. маја 1872. г. послат за Питомца да у Пруску иде ; 9. Октоб. 1873.
г. за Деловођу Артилериске Иншпекције ; 1. Октобра 1873. г. за Командира
Школе Јашења и Вожења ; 24. маја 1874. г. за Командира IV Батерије II Арт.
Пука
Заслужује ли да се даље унапреди : Заслужује да се у већи чин унапреди
кад испит положи и то по избору
Примедба : Кондуитирао га командант II артиљериског Пука, мајор
Павле Хорстиг5
(ВА, П. 14, К. 19, бр. 35)
4 Споменица педесетогодишњице Војне академије 1850 – 1900, Београд б.г., стр. 124
5 Павле Хорстиг (? – Београд, 1916), артиљеријски пуковник
Генерал Михаило Срећковић
Наведена кондуит-листа даје пресек официрске каријере Михаила

Срећковића до краја 1874. године. Његова даља професионална биографија
може се укратко представити на следећи начин. На положају командира
батерије пољске артиљерије задржао се до почетка српско – турских ратова
1876-1878. године, током којих је напредовао од артиљеријског капетана II
класе до артиљеријског мајора, истовремено обављајући ратне дужности
командира II Шумадијске батерије, а потом и команданта Књажевачких
позиција у првом рату, односно команданта Београдске окружне војске,
помоћника команданта Шумадијске артиљеријске бригаде, команданта
ГЕНЕРАЛ МИХАИЛО СРЕЋКОВИЋ ПРИЛОГ БИОГРАФИЈИ 75
Смедеревске окружне војске и команданта Смедеревске бригаде I клас, у

другом рату.
По завршетку ратова за независност постављен је за команданта I
Артиљеријског пука (1878-1882), односно команданта II Артиљеријског
пука (1882-1883) и команданта Б рдског Артиљеријског пука (1883-1885),
поставши у међувремену артиљеријски потпуковник (1883). У српско –
бугарском рату 1885. године командовао је XV пуком, истовремено вршећи
дужност краљевог ађутанта, на којој функцији је остао наредне три године.
До 1899. године, када је први пут пензионисан био је в.д. команданта
(1888-1890) и командант Шумадијске дивизијске области (1890-1893),
командант Дринске дивизијске области, почасни краљев ађутант, инспектор
артиљерије, в.д. команданта Б еоградске тврђаве (1893-1894), поново
командант Шумадијске дивизијске области (1894-1898) и командант Дунавске
дивизијске области (1898-1899), за које време је унапређен за артиљеријског
пуковника (1888), односно генерала (1894).
Реактивиран је 1900. године и одређен за в.д. команданта Активне војске
и члана Вишег војног суда. После укидања команде Активне војске поново је
пензионисан 1902. године. Накратко се вратио у службу 1906. године, да би
крајем исте године коначно отишао у пензију. На Војној академији предавао
је у више наврата (1873-1874, 1875-1876, 1879-1880 и 1881-1882) следеће
предмете : Јахање, Вожење, Артиљеријска правила и Дисциплинску уредбу.
Б ио је члан многих испитних комисија за ниже и више чинове, као
и члан Војно-касационог и председник Војно-дисциплинског суда. У
ондашњем друштвеном животу остао је упамћен као агилни председник
Ловачког, односно Стрељачког савеза Краљевине Србије, а био је и носилац
многих домаћих и страних одликовања.
О приватном животу Михаила Срећковића сачувано је мало података.
Са супругом Агнијом6 није имао деце, ни побочних наследника, па је
одлучио да своју имовину тестаментом завешта Задужбинском одељењу
Министарства просвете, с тим да се образује „Задужбина Агније и Михаила
Срећковића, ђенерала из Београда“.
Задужбина се издржавала од издавања две зграде, са 39 станова,
у београдској Таковској улици, број 12 и 14. Од годишњег прихода једна
трећина новаца ишла је у задужбинску масу, а две трећине су се давале
сиромашним породицама погинулих, умрлих и онеспособљених активних
и резервних официра у ратовима Србије 1912-1918. године. Такође је ова
задужбина финансијски помагала објављивање и откупљивање већег броја
књига, углавном војно-стручних и историографских. Иста се угасила 1955.
године, када су поменуте зграде укључене у стамбену заједницу, пресудом
Врховног суда НР Србије.
При реновирању зграде, пре двадесетак година, са оронуле фасаде
скинути су ликови Агније и Михаила Срећковића, а поред улазних врата
постављена је велика месингана табла са њиховим именима.
Генерал и добротвор Михаило Срећковић, који је већи део своје
официрске каријере провео у родном Крагујевцу, умро је 13. септембра
1920. године у Београду и сахрањен, уз војне и државне почасти, на Новом
6 Агнија Срећковић умрла је 8. фебруара 1926. године у Београду
гробљу.7
Сматрајући овај рад скромним прилогом биографији овог знаменитог
српског официра, истовремено обавезујемо будуће истраживаче богате
прошлости Крагујевца и животописа значајних Крагујевчана, да подробније
изуче живот и рад Михаила Срећковића.
Summary
Ninoslav Stanojlović
GENERAL MICHAEL SREĆKOVIĆ (1843-1920),

SUPPORT OF BIOGRAPHY
General Mihailo (Michael) Srećković (Kragujevac, 1843 - Belgrade, 1920)

had a turbulent and dynamic life. Born in Serbia, lived in the time of great national
enthusiasm, directed towards the comprehensive revival of the Serbian people, and
like all the then educated young men, it is favored the army, as a determining fac-
tor of future national liberation and unification. So he entered the Artillery School,
the latter Military Academy, becoming a successful officer and progressing in ser-
vice to the higest, generals act.
Its conduit-list from 1874, we have prepared, we indicated the future of
higher officer of the Serbian army, particularly effective in commanding the artil-
lery units, and stationed in his home town.
Le without birth, as a great patriot, donated all his possessions in his will,
the families of those colleagues who have not had the fortune of war. is act of
charity, perhaps more than an officer’s career and meritorious service, all classified
him as a famous Kragujevac and Serbs.
7 М. Милићевић – Љ. Поповић, н.д. , стр. 220-221 ; Споменица педесетогодишњице

..., стр. 94 ; С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, књига друга, Београд 1935,
стр. 481-483 ; М. Софронијевић, н.д. , стр. 7
Зоран Стевановић,
професор, Алексинац
СПОМЕН ОБЕЛЕЖЈА РАТНИЦИМА ПАЛИМ У

ОСЛОБОДИЛАЧКИМ РАТОВИМА
ОД 1912. ДО 1918. ГОДИНЕ
ПОДИГНУТА У НАСЕЉИМА ДАНАШЊЕ
ОПШТИНЕ АЛЕКСИНАЦ
Апстракт: Рад говори о спомен обележјима ратницима палим од 1912. до

1918. године у насељима данашње општине Алексинац, подигнутим у периоду од 1920.
до 1985. године. Ова обележја чувају имена палих ратника од заборава и представљају
важан извор за проучавање прошлости овога краја у поменутом периоду.
Кључне речи: ратници, спомен обележја, споменик, спомен плоч а, спомен
ч есма,
Данашњу општину Алексинац највећим делом чине насеља која су у

време Балсканских и Првог светског рата припадала алексиначком и морав-
ском срезу. Та два среза укупно су имала 74 насеља, алексиначки 31 и мо-
равски 43. По попису из 1910. године ова два среза заједно имала су 56.460
становника. У Алексинцу је те године било 5.219 становника.1
Алексинац и његова околина тешко су страдали за време рата и ско-
ро трогодишње бугарско-немачке окупације која је трајала од почетка но-
вембра 1915. до средине октобра 1918. године. Овај крај поднео је велике
људске и материјалне жртве. Као и цела земља и он је био разорен и потпуно
опустошен. Окупација је оставила дубоке трагове разарања и пустошења.
Непријатељ је са собом однео или уништио крупније пољопривредне алатке,
уништио сточни фонд, опљачкао занатске радионице и разорио Алексинач-
ке руднике угља.
Ипак народу овога краја најтеже су пале људске жртве које је поднео.
Њихов укупан број међутим никада ни приближно није утврђен а имена
осим на неколико споменика и већи број спомен плоча подигнутих углав-
ном после Другог светског рата, нису забележена.
На првом послератном попису становништва који је обављен 31. јануара
1921. године, у алексиначком и моравском срезу укупан број становника био
је 52.221, што је за 4.000 било мање него 1910. године. Предратни број достиг-
1 Олга Савић, УТИЦАЈНА СФЕРА АЛЕКСИНЦА И ЊЕНЕ ОСОБИНЕ, Београд

1958., стр. 34.
78 Зоран Стевановић
нут је тек 1925. године када је било 57.302. становника у оба среза.2
Највећи број људи страдао је у редовима српске војске, највише као
припадници XIV пешадијског пука, сва три позива, од Цера, Дрине и Ко-
лубаре, преко албанских планина, на Крфу и Виду, на Кајмакчалану и Со-
лунском фронту. Умирали су као заробљеници у аустријским, мађарским и
бугарским логорима за заробљенике.
Топлички устанак 1917. године захватио је и села алексиначког и мо-
равског среза. Многи су погинули у борби против Бугара и Аустријанаца у
редовима устаничких чета којима су у овом крају командовали војвода Ми-
лан Деч анац и наредник Новица Вељовић. Након слома устанка Бугари
су спроводили одмазду над становницима устаничких села вршећи масовне
злочине. Многи становници, углавном мушкарци су одведени у интернацију
у Бугарску одакле се велики број није вратио. Рат је оставио много удовица и
сирочади.
Кратак период до избијања Другог светског рата и тешке економске
прилике које су владале у годинама након ослобођења разлог су што је у
овом периоду подигнут веома мали број спомен обележја страдалим у ми-
нулим ратовима.
У том периоду подигнута су спомен обележја - споменици, спомен
плоч е и спомен ч есме, у насељима Алексинац, Јасење, Липовац, Мозгово,
Прћиловица и Пруговац
Споменик погинулим и помрлим ратницима у Алексинцу подигнут је
1933. године. Одлука о његовом подизању донета је 1932. године. Иницијатор
за подизање споменика био је пуковник Светозар Станојевић, командант
артиљеријског пука у Алексинцу који је време подизања споменика био пу-
ковник у пензији и налазио се на месту председника Пододбора Удружења ре-
зервних официра и ратника у Алексинцу. Он је покренуо и извео целу акцију.
У акцију су укључени и Алексичани од којих су једни прикупљали податке о
погинулима, а други добровољне прилоге за подизање споменика.
У летопису Државне учитељске школе у Алексинцу за школску 1932/33.
годину наводи се:
‘’19. марта (1933. - ЗС) на Народном универзитету одржао је у школској
дворани предавање за ђаке и народ овд. општ. лекар Д-р Лазаревић (др Ла-
зар С. Лазаревић - ЗС): О болестима првог и другог детињства, а у корист
подизања споменика у Алексинцу изгииулим. помрлим и несталим Алек-
синчанима у рату од 1912-1918. године.’’3
Споменик је урадио од белог мермера и имена погинулих исписао на
споменику Алексинч анин Драгољуб Урошевић, каменорезац. Нажалост
није дочекао и његово освећење јер је преминуо 21. маја 1934. године4. Бисту
југословенског војника са пушком у руци и потпуном ратном опремом
извајао је Стипе Марјановић, вајар из Загреба5.
2 Олга Савић, наведено дело, стр. 19.
3 Државна Учитељска школа у Алексинцу, Извештај за школску 1932/33. годину,
Алексинац 1933. године, стр. 14.
4 Протокол умрлих лица алексинач ке цркве Св. Никола. Упис бр. 36 за 1934.
годину.
5 Миодраг Спирић и Хаџи Миодраг Миладиновић, АЛЕКСИНАЦ ЗА НЕЗАБОРАВ-
СПОМЕН ОБЕЛЕЖЈА РАТНИЦИМА ПАЛИМ
У ОСЛОБОДИЛАЧКИМ РАТОВИМА У ОПШТИНИ АЛЕКСИНАЦ 79
Споменик је освећен 9. јуна 1935. године. То сазнајемо из позивнице

коју је Пододбор Удружења резервних официра и ратника упутио Певачком
друштву ‘’Шуматовац’’. Позивница у целини гласи:
‘’ПОДОДБОР
Удружења рез. официра и ратника
Бр. 48
31. маја 1935.
- Алексинац -
ПРЕДСЕДНИКУ ПЕВАЧКОГ ДРУШТВА ‘’ШУМАТОВАЦ’’

АЛЕКСИНАЦ
Пододбор удружења резервних официра и ратника у Алексинцу

извршиће у недељу 9. јуна 1935. године у 10 часова освећење споменика по-
дигнут у Алексинцу погинулим, помрлим и несталим ратницима из Алек-
синца у ратовима од 1912. до 1918. године.
Умољавате се да са својим члановима присуствујете овој свечаности
као и да ваш хор из почасти одговара на јектенија приликом освећења ис-
тог.
Секретар, Председник
приређивач ког одбора
П. Ђорђевић Свет. П. Станојевић
резервни пешад. ппоручни пуковник у пензији и резерви6
У летопису Алексиначке гимназије записано је:

‘’9. јуна 1935. год. гимназија је учествовала на освећењу споменика па-
лим и умрлим војницима и официрима у току ратова 1912 - 1918. године.
Освећењу је присуствовао изасланик Њ.В. Краља пуковник г. Сретеновић и
Бан Моравске бановине г. Добрица Матковић.’’7
Дневни лист ‘’Политика’’ у свом издању од 12. јуна 1935. године, у тек-
сту под насловом ‘’Алексинац је подигао споменик својим ратницима палим
од 1912. до 1918. донео је извештај о овој свечаности:
,,Јуче је у Алексинцу, на врло свечан начин, пододбор удружења ре-
зервних официра и ратника извршио освећење и откривање споменика по-
гинулим и помрлим ратницима од 1912. до 1918. године.
Свечаности су присуствовали као изасланик Њ. В. Краља г. Петар
Сретеновић командант места из Алексинца, бан Моравске бановине г. До-
брица Матковић, помоћник бана г. Паштровић, затим изасланици министра
војске и морнарице, команде армије и дивизије из Ниша, као и доста Алек-
синчана који живе изван свога родног места.
цртежи и фотографије 19. и 20. века, Алексинац 2006. стр. 178.
6 Томислав Братић, Алексиначка певачка дружина ‘’ШУМАТОВАЦ’’, основана 1887.
године, Алексинац 2008. стр. 127.
7 Државна Реална Гимназија у Алексинцу, Извештај за школску 1934/35. годину,
Алексинац 1935. године, стр. 13.
У осам часова изјутра формирана је поворка на челу са војном музиком

и државном заставом, соколима, општинским одбором, војним и цивилним
властима, једним одредом војске под шлемовима, одредом четника на челу са
г. Костом Пећанцем, ђацима гимназије, Учитељске, основне школе и Женске
подружине. Тако исто учествовале су и све хумане установе и грађани. По-
ворка је пошла главном улицом Краља Петра и зауставила се пред црквом.
После службе божије у цркви поворка је у 10 часова отишла пред споменик
који се налази у самој црквеној порти.
Дочек гостију на железничкој станици у Житковцу
Освећење споменика извршио је архијерејски намесник прота алек-

синачки г. Коруновић уз садејство осталог свештенства из Алексинца и
околине. Споменик је израђен од белог мермера у висини од десет метара
и претставља југословенског војника са пушком у руци и потпуном ратном
спремом. После освећења споменика одржали су пригодне говоре прота г.
Коруновић, затим претседник приређивачког одбора г. Светозар Станојевић,
пуковник у резерви и пензији. После говора пуковника г. Станојевића гово-
рио је претседник алексиначке општине г. Милан Николић, коме је спомен
предат на чување. По завршетку свечаности гостима је приређен ручак у
хотелу ,,Централ“ којом приликом је пало више здравица. Народно весеље
трајало је до дубоко у ноћ.’’
На споменику су уписана имена: 3 пуковника, 1 потпуковника, 4 мајора,
9 капетана, 5 свештеника, 6 поруч ника, 6 потпоруч ника, 24 наредника, 23
поднаредника, 9 каплара, 245 редова и 5 грађанки. Укупно 340 страдалих лица
чија су имена уписана. То, међутим, није укупан број јер се истраживањем
дошло до имена још 28 лица која су уписана у Протоколу умрлих лица цркве
Св. Никола, а којих нема на споменику.
Детаљ са прославе освећења споменика
Палим ратницима у ратовима од 1912. до 1918. године из Јасења,

њихове породице подигле су споменик 1925. године. Израђен је од камена
пешчара. Висок 2,5 метра. На њему су уклесана имена 20 палих ратника са
годином рођења и годином погибије.
У цркви Светог Преображења манастира Светог Стевана у Липовцу,
на јужној стрни, налази се спомен плоча на којој су имена палим ратника од
1912. до 1918. године. Уклесана су имена 50 палих ратника из овог места. Није
познато када је постављена. На њој је натпис: ,,Ову спомен плоч у обнови
Манастир Св. Стефан у Липовцу 1989. године’’.
Породице палих ратника из Мозгова подигле су спомен плочу на
западној страни, поред улаза цркве Свете Петке. Плоч а је од мермера
димензија 200 х 180 см. На њој је уклесан текст ,, Ову спомен плочу подижу
родитељи, браћа и синови, верне љубе, миле сеје, братанци из села Мозгова
ратним јунацима изгинулим и умрлим од 1912 – 1920. године на бојној
линији бранећи своју отаџбину од непријатеља и држећи своју веру Христову
за часну и светлу слободу, нашега народа.’’ Испод текста су имена 135 пала
ратника.
У Прћиловици је подигнут споменик палим и умрлим ратницима од
1912. до 1919. године. У евиденционом листу се наводи да га је подигао Миле
Петровић који је био и његов аутор. Према истраживању Зорана Милојковића
из Прћиловице, споменик је подигнут средствима мештана.8 Израћен је од
камена и црног мермера. Израдио га је каменорезац Нојпауер из Новог Сада.
Освећен је 5. септембра 1920. године. На њему се налазе ч етири плоч е са
8 Зоран Милојковић, Споменик, у часопису КАРАЏИЋ, бр. 4/2012., Завичајни музеј
Алексинац, Алексинац 2012. стр. 146.
именима 98 пала ратника из овог места.

Пруговач ка набављач ка задруга подигла је спомен ч есму палим
борцима у ратовима од 1912. до 1918. године. Израђена је од камена и бетона
у облику зарубљене пирамиде висине око 2 метра. Подигнута је 1936. године.
На њој су уклесана имена 24 пала борца.
После Другог светског рата пали ратници из ослободилачких ратова од
1912. до 1918. године као да су пали у заборав. Подизана су спомен обележја
народним херојима, првоборцима, борцима Народноослободилач ке војске
Југославије и жртвама фашистичког терора. У сваком од насеља алексиначке
општине а њих је 72, у периоду од 1950. до 1985. године, подигнуто је бар по
једно овакво обележје. Ипак у неким насељима истовремено са подизањем
обележја палим борцима НОР-а подизана су и обележја ратницима палим од
1912. до 1918. године. Таква обележја налазе се у 24 насеља: Беља, Бобовиште,
Вакуп, Врћеновица, Вукашиновац, Горњи Љубеш, Грејач , Добрујевац,
Доњи Адровац, Дражевац, Каменица, Корман, Краљево, Крушје, Лужане,
Моравски Бујмир, Моравац, Радевац, Срезовац, Суботинац, Тешица, Црна
Бара, Чукуровац и Шурић.
Месна заједница села Беље подигла је спомен чесму палим борцима
Народноослободилачког рата (у даљем тексту НОР) 1941 - 1945. и борцима
ослободилачких ратова 1912 - 1918. године. Чесма је израђена од бетона
и мермера. Висине је 2 а ширине 6 метара. Откривена је 13. октобра 1979.
године. На мермерној плочи уписана су поред бораца НОР-а и 2 погинула
борца у ратовима 1912 - 1918. године из овог малог места.
Грађани Месне заједнице Бобовишта поставили су спомен плочу
погинулим и пострадалим борцима у ратовима од 1912. до 1918. године,
на згради сеоског дома културе. Мермерна плоча димензије 100 х 140 см.,
постављена је 1965. године. На њој је списак од 97 имена палих бораца. То
је једино обележје које није истовремено постављено када и обележја палим
борцима из НОР-а.
Месна заједница Вакуп подигла је споменик палим борцима НОР-а и
палим борцима ратова од 1912. до 1918. Споменик је подигнут испред дома
културе у центру села. Израђен је од натур бетона са гранитним плочама.
Висок је 5,40 метара. Откривен је 1. маја 1958. године. На другој плочи налазе
се 28 имена палих бораца од 1912. до 1918. године.
Грађани Врћеновице подигли су спомен чесму палим борцима НОР-а
и ратницима од 1912. до 1918. године. Чесма је у дворишту основне школе.
Израђена је од бетона и мермера. Ширине 95 х 55 см и висине око 2 метра.
Откривена је 7. јула 1952. године. На њој се налазе 64 имена палих ратника
од 1912. до 1918. године.
Месна заједница села Вукашиновца подигла је споменик погинулим
у ратовима од 1912. до 1918. године и палима у НОЕ-у. Подигнут је 1979.
године и налази се испред сеоског дома. Израђен је од бетона и мермера.
Састоји се од бисте Светомира Петровића-Бранка са постољем и два стуба
висине 1,5 метара на којима су уграђене две мермерне плоче. На другој плочи
су уклесана имена 38 палих ратника у ратовима од 1912. до 1918. године.
Грађани Горњег Љубеша поставили су спомен плочу палим борцима у
Првом и Другом светском рату и жртвама фашистичког терора, на сеоском
дому културе. Плоча је од белог мермера димензија 120 х 70 см. Откривена

је 7. јула 1958. године. На њој се налазе уклесана имена 13 палих бораца у
Првом светском рату из овог места.
Грађани села Грејача подигли су спомен чесму палим ратницима у
ратовима од 1912. до 1918. и Другом светском рату. Израђена је од цемента
и мермера. Висине око 3 и ширине око 6 метара. Откривена је 7. јула 1953.
године. На мермерној плоч и уклесана су имена 64 пала ратника из овог
места.
Грађани села Добрујевца поставили су спомен плочу палим ратницима
у ратовима од 1912. до 1918, и борцима НОР-а, на згради Задружног дома.
Израђена је од мермера у димензијама 100 х 40 см. Није наведен датум
постављења. На њој су уклесана имена 48 пала ратника из овог места.
Грађани Месне заједнице Доњи Адровац поставили су спомен плоче
палим очевима и браћи у ратовима од 1912. до 1918. године и борцима НОР.а,
на месном дому културе. Плоче су од мермера у димензијама 180 х 55 см и
120 х 55 см. Откривене су 7. јула 1953. године. На првој плочи уклесана су
имена 54 пала ратника у ратовима од 1912. до 1918. године.
Организација Савеза бораца и грађани села Дражевца подигли су
споменик палим ратницима у ратовима од 1912. до 1918. и борцима НОР-а, у
центру села. Израђен је од бетона и мермера. Висине је 2,5 метра са постољем
висине 1 метар. На врху је украсна мермерна буктиња а са стране мермерне
плоче. Откривен је 7. јула 1958. године. На мермерној плочи уклесана су
имена 48 палих ратника.
Месна заједница Каменица подигла је споменик Радомиру Илићу-
Рељи и палим борцима у Првом и Другом светском рату у дворишту бивше
основне школе. Споменик се састоји од постоља на коме је постављена биста
Радомиру Илићу Рељи и две гранитне плоче које су са леве и десне стране
постављене на бетонским постољима. Откривен је 17. априла 1983. године.
На другој плочи уписана су имена 29 палих ратника у ратовима од 1912. до
1918. године.
Месна заједница Корман подигла је споменик палим ратницима
борцима НОР-а и палим борцима у ратовима од 1912. до 1918. године, у
центру села. Споменик се састоји од бисте Милана Маринковића и два
постоља са гранитним плочама на којима су исписана имена палих бораца
и ратника. Откривен је 22. августа 1984. године. На другој плочи налазе се
имена 52 пала ратника из овог места.
Грађани села Краљева подигли су споменик палим ратницима у Првом
светском рату и борцима НОР.а, у центру села. Израђен је од бетона и
мермера висине око 5 метара. Откривен је 7. јула 1955. године. На мермерној
плочи уклесана су имена 36 палих ратника.
Месна заједница Крушје подигла је споменик палим ратницима у
Првом светском рату и борцима НОР-а, у дворишту основне школе. Израђен
је од натур бетона, две плоч е од црног мермера и мозаика од разнобојног
камена. Висине је 3 метра. Откривен је 20. априла 1985. године. На првој
плочи уклесана су имена 20 палих ратника из овог места.
Месна заједница Лужане подигла је споменик палим ратницима у
ратовима од 1912. до 1918. и палим борцима НОР-а. Израђен је од бетона и
мермера висине 3 метра. Откривен је 7. јула 1957. године. Од три мермерне
плоче две су са уклесаним именима 82 пала ратника из овог места.

Грађани Месне заједнице Моравског Бујмира подигли су споменик
изгинулим ратницима у ратовима од 1912. до 1918. године и палим борцима
НОР.а, испред сеоског Дома културе. Чине га два стуба ромбоидног облика
са мермерним плочама. У средини је мозаик. Висок је 180 см. Откривен је 4.
јула 1983. године. На првој плочи су уклесана имена 14 палих ратника.
Грађани Месне заједнице Моравца подигли су споменик палим
ратницима у ратовима од 1912. до 1918. и умрлим у логорима, палим борцима
НОР.а и жртвама фашистичког терора, испред сеоског дома културе, 1974.
године. Висина споменика је око 4 метра са мермерном буктињом на врху.
У споменик су утиснуте две мермерне плоче на којима су уклесана имена 42
пала ратника и умрлих у логорима.
Месна заједница Радевац подигла је споменик палим ратницима у
ратовима од 1912. до 1918. и палим борцима НОР-а Израђен је од бетона
у облику три квадра димензија висине 210 см и ширине 50 х 50 см и две
мермерне плоче. Откривен је 7. јула 1981. године. На првој плочи уклесана
су имена 52 пала ратника из овог места.
Месна заједница и Удружење бораца Срезовац поставили су спомен
плочу палим борцима у ратовима од 1912. до 1918. и Другом светском рату,
на згради сеоског дома културе. Плоча је од мермера димензија 100 х 80 см.
Откривена је 1980. године. На њој су уклесана имена 23 пала ратника.
У знак сећања и захвалности на погинуле ратнике у ратовима од 1912.
до 1918. и пале борце у Другом светском рату, становници Суботинца су
поставили спомен плочу, на згради сеоског дома културе. Откривена је 7.
јула 1959. године. На њој су уклесана имена 97 пала ратника.
Грађани села Тешице подигли су споменик палим борцима у ратовима
од 1912. до 1918. и Другом светском рату, у центру села. Израђен је од бетона,
мермера и бронзе. Висина споменика са фигуром борца је око 6,5 метара.
Откривен је 22. децембра 1950. године. На четири плоче су уклесана имена
палих бораца. На трећој и четвртој су имена 68 пала борца у ратовима од
1912. до 1918. године.
Грађани села Црна Бара подигли су споменик палим борцима у Првом
светском рату и борцима НОР-а. Израђен је од натур бетона и мермера. Носи
назив ,,Цвет слободе’’ а састоји се из цвета, два стуба са мермерним плочама,
висине 6 метара.Откривен је 13. октобра 1982. године. На другој плочи су
уклесана имена 12 палих бораца у Првом светском рату.
Грађани села Чукуровца поставили су спомен плочу палим ратницима
у ратовима од 1912. до 1918. и палим борцима НОР-а, на згради сеоског дома.
Плоча је од црног мермера димензија 148 х 57 см. Откривена је 7. јула 1971.
године. На њој су уклесана имена 29 пала ратника.
Грађани Месне заједнице Шурић поставили су спомен плоч у палим
борцима 1941 - 1945. и палим ратницима 1912 - 1918. године, на згради
продавнице. Плоча је од мермера димензија 120 х 80 см. Откривена је 3. јула
1978. године. На њој су уклесана имена 24 пала ратника.
На ових 30 обележја налази се имена 1.713 палих у ратовима од 1912.
до 1918. године. Због недостатка простора нисмо у могућности да објавимо
њихова имена. Тај број страдалих није потпун. Истраживањем аутора овога
чланка, црквених Протокола умрлих лица и објављених монографија о

насељима са овог простора, дошло се до још 340 имена палих ратника, тако
да је за сада њихов број 2.053. Истраживање ће бити међутим потпуно тек
када се истражи у првом реду грађа XIV пешадијског пука сва три позива,
која се чува у Војном архиву у Београду, у чијим редовима се борио и гинуо
највећи број људи са овог простора.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:
- Архива Општинског одбора СУБНОР-а Алексинац, Евиденциони

листови за спомен обележја на територији Општине Алексинац.
- Државна учитељска школа у Алексинцу, Извештај за школску 1932/33.
годину, Алексинац 1933. године.
- Државна Реална Гимназија у Алексинцу, Извештај за школску 1934/35.
годину, Алексинац 1935. године.
- Протокол умрлих лица алексиначке цркве Св. Никола за период од
1932. до 1936. године.
- Дневни лист ‘’ПОЛИТИКА’’ - издање од 12. јуна 1935. године.
- Томислав Братић, Алексиначка певачка дружина ‘’ШУМАТОВАЦ’’,
основана 1888. године. Алексинац 2008. године.
- Зоран Милојковић, Споменик, у ч асопису КАРАЏИЋ, бр. 4/2012.,
Завичајни музеј Алексинац, Алексинац 2012.
- Олга Савић, УТИЦАЈНА СФЕРА АЛЕКСИНЦА И ЊЕНЕ ОСОБИ-
НЕ, Београд 1958. године.
- Миодраг Спирић и Хаџи Миодраг Миладиновић, АЛЕКСИНАЦ ЗА
НЕЗАБОРАВ - цртежи и фотографије 19. и 20. века, Алексинац 2006. годи-
не.
Summary
Zoran Stevanović
MEMORIAL ERECTED IN THE SETTLEMENTS OF TODAY’S

MUNICIPALITIES ALEKSINAC TO WARRIORS FALLEN IN THE
NATIONAL LIBERATION STRUGGLES OF 1912 TO 1918
Work speaks of memorial to fallen warriors come from 1912 to 1918 in the
settlements of today in Aleksinac raised in the period from 1920 to 1985. ese
features keep the names of the fallen warrior from oblivion and are an important
source for studying the history of this region during this period.
Оливера Думић,
Београд
Драган Николић,
свештеник у Седлару
ЦРКВА СВ. НИКОЛЕ

У ДВОРИШТУ КОД ДЕСПОТОВЦА
ДО ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
Кључне речи: Ресава, Деспотовац, Горња Ресава, Манасија, Двориште, Црква

св. Николе у Дворишту, манастир Главица, Браничевска епархија
Апстракт: У раду је дата историја цркве св. Николе у Дворишту код Де-
спотовца. Црква је обновљена у XIX веку на темељима средњовековног манастира
Главице. Дате су и кратке биографије свих свештеника који су служили при цркви
до Другог светског рата.
Дивећи се уметничком, сакралном благу и чарима Свете Горе,

Цариграда, Јерусалима и славних руских лаври, Срби пречесто заборављају
на сва обиља и дивоте који им припадају и које су сами вековима стварали,
па чак и на монументалне и велелепне задужбине својих владара – а још
ч ешће на оне скромније сакралне грађевине знаних и незнаних ктитора,
сведочанства давно прохујалих векова, старе славе и сјаја, расуте диљем
Србије. А када их се и сете, обич но помисле на неке од надалеко ч увених
манастира и велич анствених катедралних цркава или на групације већег
броја мањих цркава и манастира, својеврсних “српских Светих Гора”
смештених на обронцима Фрушке Горе и у Овчарско-кабларској клисури –
најчешће потпуно смећући с ума оне скромније грађевине које су потомству
оставиле убоге и безимене групе монаха, ниже племство или неки већ давно
заборављени грешници и покајници. Па ипак, управо нека од тих мање
знаних и проуч ених здања крију у себи живописе и иконостасе истинске
и непојамне лепоте, као и заборављене ризнице уметничког и историјског
блага непроцењиве вредности. А реч молитвена се из скромне брвнаре до
Њега уздиже са истом усрдношћу и жаром као и из блиставе царске лавре...
Sтога није на одмет каткад подсетити стручне кругове – али и све
вернике и поштоваоце – да “српске Свете Горе” на Фрушкој Гори и у Овчарско-
кабларској клисури нису никакав изузетак и да су за Србију управо типичне
групације већег броја мањих цркава и манастира којих, поред ових већ
поменутих, има још и у Ресави, у долини реке Црнице и Грзе, на Мојсињу
и око Горњака; на Јухору и Руднику такође постоје групе сакралних здања
88 Оливера Думић, Драган Николић
која су и до наших дана остала углавном неистражена. Свим тим храмовима

Господњим је заједничко то да су још увек мало или нимало научно обрађени
и познати скоро искључиво у локалним оквирима, док су и широј јавности и
научним круговима мало знани, најчешће само по причи и по чувењу.1
Малена и скромна “српска Света Гора” у Ресави такође је мало позната
и углавном неистражена, премда лежи у непосредној близини неколико већих
насеља а притом још и две реке – Мораве и Ресаве. Мало позната свакако,
али прелепа, занимљива, на моменте чак и величанствена – беспоговорно.
Ово је крај у коме, често и без свесне намере, можете да откријете праве
уметничке драгуље за које се доскора није ни знало, или су сматрани заувек
изгубљеним и несталим. Стога би се посетиоцима ресавског краја и свим
путницима намерницима од ових цркава и манастира, чаробно љупких у
својој скромности, лако могло учинити да је сам Творац просуо по Ресави и
дуж моравских обала ситно зрно бисерово.2
Пишући о Ресави, Станоје Мијатовић је 1930. године забележио и
мноштво података о црквама, црквиштима, манастирима и манастириштима.3
Говорећи о још увек “појушчим” црквама и манастирима најпре је, сасвим
разумљиво, поменуо орлујско гнездо деспота Стефана Лазаревића,
величанствену Манасију, али одмах потом и Миљков манастир те цркве
Јаковић, Томић, Белу Цркву и цркву у селу Двориште од којих, како је
забележио, “прве три неки рачунају у манастирске”. Нажалост, након Феликса
Каница и Станоја Мијатовића једва да је неко и помишљао да прозбори коју
реч о овој групацији сакралних грађевина у ресавском крају, или да их макар
помене у научној и стручној литератури. Стога су сви ти споменици нашег
постојања на овим просторима остали да чекају нека боља и срећнија времена
када ћемо се ми, грешни потомци побожних ктитора и неимара из старине,
коначно сетити да они још увек постоје и трају своје земаљске дане...
Без обзира на то да ли је реч о величанственим задужбинама српских
владара и њихове властеле или о скромнијим грађевинама које су потомству
оставиле убоге и безимене групе монаха, ниже племство, покорни верници
и грешни покајници... да оставе за собом траг у времену, да их по добру
памте... сви су српски манастири, са заиста ретким изузецима, смештени у
прекрасним, тихим пределима, скрајнути од прометних путева – и обавезно
у близини живе воде, а знани и незнани ктитори и неимари бирали су за те
светиње места која ће својом лепотом и тајанственошћу у сваком посетиоцу
и путнику намернику увек изнова будити дивљење према лепоти природе и
страхопоштовање према Творцу.4 Заправо, и сами монаси су за неме сведоке
свог обраћања Свевишњем вазда најрађе бирали управо таква места,
безгласна и самотна, божанском лепотом даривана, ненастањена и од људи
1 О. Думић, Н. Ђокић, М. Стевић, Планина недосањаних снова – Свети Нестор
код Витковца, Крушевац, 2006, 7-9 (даље О. Думић, Н. Ђокић, М. Стевић, Планина
недосањаних снова).
2 О. Думић, Н. Ђокић, Просуо се бисер крај Мораве – Миљков манастир, Крушевац
2006, 7.
3 С. Мијатовић, Resava, 158, 159.
4 О. Думић, Обнове и васкрс манастира Копорин, Расински анали бр. 4, Крушевац
2006, 71-76.
ЦРКВА СВ. НИКОЛЕ У ДВОРИШТУ ДО ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА 89
заборављена – а сунцу и небу блиска.

Пошто је горња Ресава бар од почетка XV века припадала манастиру
Манасији (Ресави) и то најпре не само духовно него и као властелински
посед а затим спахијски тимар немогуће је обрадити духовни живот у горњој
Ресави а прескочити макар кратку историју овог једног од најзнаменитијих
наших манастира. Међутим, због ограниченог простора ми смо овог пута
присиљени да то урадимо и одмах пређемо на саму цркву у Дворишту.
Црква у св. Николе у Дворишту
Када говоримо о цркви у селу Дворишту, са релативно великом

вероватноћом је можемо повезати са манастиром Главица код тврђаве
Ресава из турских дефтера. Овај манастир је поменут само у попису 1572 –
73. године када је обавеза према сулановој благајни износила 330 акчи.5 За
данашњу цркву св. Николе знамо да је освећена 1932. године на темељима
старије цркве. Имеђу, овог манастира и данашње цркве постојао је храм који
је настао обновог средњовеовног манастира почетком XIX века. У литератури
постоје различити подаци о томе када је подигнута та црква из времена
књаза Милоша. Митрополит Михаило је свом Шематизму из 1874. године6
навео како је та црква саграђена 1828. године а у Шематизму из 1895. године7
даје сасвим други датум – 1800. годину. Станоје Мијатовић за ову цркву
наводи да је, по предању, подигута у време деспота Стефана Лазаревића па
су је касније Османлије порушиле. По истом предању обновио је Милосав
Здравковић Ресавац.8
Од изворне грађе о зидању (или обнови) цркве у Дворишту има-
мо само један податак. Суд Нахије ћупријске писао је књазу Милошу из
Свилајнца је 12. децембра 1832. године, одговарајући на његово писмо Но
3523 од 9. децембра 1832. године о црквама у нахији Ћупријској саграђеним
у последње време. У овој капетанији биле су то ове новоподигнуте цркве:9
- Црква Свилајнач ка прављена је 1827. године, храм Пренесеније
Мошчеј Свјатога отца Николаја (9. мај),10
- Црква у селу Дворишту, прављена је 1831. године, храм Пренесеније
Мошчеј Свјатога отца Николаја (9. мај),11
5 Смедеревски дефтер бр. 240; Станоје Мијатовић, Ресава, Насеља књ. 26, Београд,
1930, 202; Српска православна епархија Браничевска – Шематизам 2003, Пожаревац,
2003, 333
6 Митрополитъ Михаилъ, Православна србска црква у Княжеству Србıи, Београд
1874, 33
7 Митрополит Михаило, Православна српска црква у Краљевини Србији, Београд
1895.
8 Станоје Мијатовић, Ресава, Насеља књ. 26, Београд, 1930, 159 и 202
9 Тих. Р. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији у време прве владе кнеза Мило-
ша (1815-1839) - Насеља и порекло становништва књ. 22, Београд - Земун, 1926, 218
10 Тих. Р. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији у време прве владе кнеза Ми-
лоша (1815-1839) - Насеља и порекло становништва књ. 22, Београд - Земун, 1926,
218
- Црква у селу Гложани, прављена је 1821. године, храм Пренесеније

Мошчеј Свјатога отца Николаја (9. мај).12
Као што видимо црква у Дворишту је постојала 1832. године а пошто
се наводи да је «направљена» 1831. године, дакле само годину дана раније мо-
жемо сматрати да је податак тачан. Са друге стране не можемо бити сигурни
на шта је суд нахије ћупријске мислио кад је навео управо тај датум. Ми овај
податак не можемо контролисати другим документима али на основу цркава
које можемо контролисати помоћу друге изворне грађе знамо да су судови
били врло некохерентни кад је у питању шта се под тим подразумева да је
црква «направљена» или «саграђена». Некад је то завршетак грађевинских
радова и дизање крста на цркву, некад је то мало освештење (кад га је било)
а некад «велико» освештење. Највероватније се у, овом случају мислило на
време освештења јер би суд вероватно напомену да је црква довршена али
да није у функцији јер још није освештана. Постоји велика вероватноћа да је
то урадио сам митрополит Антим јер поуздано знамо да је 12. априла 1831.
године боравио у манастиру Раваници а 18. априла у Јагодини. Дакле, не-
ких месец дана пре «летњег» св. Николе митрополит се сигурно налазио у
непосредној близини. Двориште као и још нека друга села данашње двориш-
ке парохије припадала су 1837. године парохији манастира Манасије.
Сачуван је попис кућа и душа по селима у тој парохији из почетка 1837.
године.13
Манастир Манасија число сума

Лист...105 у селима у парохији
кућа душа кућа душа
1. село Буковац 39 239
2. село Војник 62 404
3. село Витанце 55 362
4. село Бељајка 71 459
5. село Језеро 32 199
6. село Ресавица горња 16 124
7. село Ресавица долња 39 227
8. село Двориште 14 118
328 2132
Интересентно је да се црква у Дворишту не помиње у попису цркава и

манастира у округу ћупријском из 1836. године премда је сигурно постојала.
218
218
13 Архив Србије – Државни Совјет - РНо 196/837 Списак свих у Србији наоде}и се
монастира, са назна~нијем села, који кому манастиру као парохија принадле`е, ко-
лико ку}а у ком селу, и колико ду{а имаде, к’ тому који су манастири без парохије и
који су у мирске цркве преобра}ени
Нисмо могли да утврдимо када је црква у Дворишту постала ме-

тох Манасије али 1836. године се не јавља у попису цркава и манастира у
Књажевини Србији па је извесно у то време била метох а не мирска црква.
У осталом следеће 1837. године село Двориште је припадало парохији мана-
стира Манасије. Почетком 1837. године митрополит Петар је и врбовачку
нурију придодао манастиру Манасији као метох.14 Захваљујући сач уваној
архивској грађи може да одредимо, доста прецизно, када је црква у Двориш-
ту поново постала парохијална црква. Негде у пролеће 1843. године свршени
богослов Милан Протић, учитељ у Манасији, тражио је парохију медвеђску
али је није добио. Отприлике негде у исто време одлуч ено је да врбовач -
ка црква постане метох Манасије а да село Двориште са сеоском црквом
изађе из парохије манастирске. Тако би сва села којима је до тада врбовачка
црква била парохијална ушла са селом Двориштем у нову Дрвориштанску
парохију при цркви св. Николе у Дворишту. У лето 1843. године митропо-
лит је наложио манасијском настојатељу Самуилу да јеромонаха Мелетија,
управо примљеног у браство, постави у новом манасијском метоху – цркви
врбовачкој. Међутим, манасијски настојатељ Самуил је писмено одговорио
да врбовачка црква још увек није као метох предата и истовремено је тра-
жио да се манастирској парохији дода село Милива ако се Двориште заис-
та одузме. Митрополит је остао при свој првобитној одлуци о формирању
дворишке парохије а за првог пароха на њој одредио је, у јесен 1843. године,
бившег учитеља Милана Протића и да би спречио даље расправе одмах му је
дао и синђелију на парохију што је иначе било неуобичајено. О томе је одмах
обавестио и манасијског настојатеља.15
Дуже времена је дворишка парохија била једина парохија при
дворишкој цркви. Негде око 1870. године при цркви се формира и стењевачка
парохија. За сада нисмо могли да одредимо тачан датум њеног формирања.
Наиме, по подацима из Шематизама стењевачка парохија се први пута јавља
у Шематизму из 1873. године и то као упражњена. Први свештеник који се
помиње као стењевач ки парох био је јереј Григорије Обркнежевић који је
1864. године био парох трућевачки.16 У Шематизмимам након 1865. године
нема ни трућевач ке парохије ни јереја Григорија. Тек из једне новинарске
вести сазнајемо да је Григорије Оберкнежевић, парох стењевачки, умро 30.
септембра 1871. године.17 Као што смо већ навели стењевачке парохије у Ше-
14 АС – КК – XXXV – 265, Објашњење митрополита Петра зашто је нурију врбовач-

ку придодао манастиру Манасији.
15 АС – Митрополија - Нo 347/1843 Милан Протић, учитељ у Манасији, тражи
парохију медвеђску. АС – Митрополија - Нo 786/1843 Манасијском настојатељу
Самуилу се налаже да јеромонаха Мелетија, управо примљеног у браство, поста-
ви у манасијском метоху – цркви врбовачкој. АС – Митрополија - Нo 924/1843
Манасијски настојатељ Самуил шаље рачуне, пише да врбовачка црква није као ме-
тох предата и тражи село Миливу ако се Двориште одузме. АС – Митрополија - Нo
1002/1843 Милану је дата синђелија на парохију дворишку. АС – Митрополија - Нo
1003/1843 Настојатељу манасијском је јављено да је јереју Милану дата синђелија на
парохију дворишку.
16 Календар са шематизмом књажества Србије за 1865, у Београду, 1865, 83
17 Православље за 1872, 584
матизмима пре Шематизма из 1873. године нема. Тешко је објаснити о чему

је реч.
Негде између 1858. и 1864. године на дворишку парохију је дошао
свештеник Данило Милосављевић родом из Гложана. Он је 1864. године си-
гурно био свештеник дворишки18 а остао је на тој парохији до 1871. године
када прелази на парохију у Седларе.19 Аћим Протић, свршени клирик, родом
из Ломнице у Ресави, рукоположен је за свештеника 21. августа 1872. године
и одређен на парохију дворишку.20 Ево једне белешке о том постављењу коју
је оставио сам Аћим Протић (у савременој транскрикцији и правопису):
«Свештеник дворишки Аћим Протић родом из села Ломнице округа
Ћупријског среза Деспотовачког, парохији дворишкој принадлежу доле име-
нована села Јеловац, Стрмостен, Сладаја, Пањевац и Липовац а с.
20. октобра 1872. године у Дворишту»
Аћим Протић ће остати дуго на дворишкој парохији, бар до 1894.
године. Највероватније ће га 1898. године заменити Драгољуб Глишић.21
Драгољуб је остао на дворишкој парохији до 1902. године, када је по молби,
постављен за свештеника удове белушићке парохије.22
Као што смо већ навели при цркви у Дворишту, бар од 1874. године
постојале су две парохије: дворишка и стењевачка. По подацима митрополи-
та Миахила те 1874. године дворишка парохија се сатојала од села Дворишта
(45 домова), Јеловца (46 домова), Стрмостена (42 дома), Сладаје (65 домова),
Пањевца (47 домова) и Липовице (43 дома) тј укупно 288 домова. У исто
време стењевачка парохија се састојала из Стењевца (53 дома), Ресавице (55
домова), Језера (70 домова), Кованице (45 домова), Поповњака (36 домова) и
Жидиља (74 дома) – укупно 333 дома. На истом месту митрополит Михаило
наводи како је дворишка црква сазидана од тврдог материјала 1828. године и
да јој је храм «зимски» св. отац Николај (6. децембар).23
Двадесетака година касније, тачније 1894. године, при дворишкој цркви
су биле исте те две парохије. Дворишка парохија се сатојала од села Дворишта
(66 домова), Јеловца (5 домова), Стрмостена (78 дома), Сладаје (66 домова),
Пањевца (58 домова) и Липовице (48 дома) тј укупно 370 домова и 2284 ста-
новника. Стењевачка парохија се састојала из Стењевца (56 дома), Ресавице
(46 домова), Језера (70 домова), Кованице (66 домова), Поповњака (45 домова)
и Жидиља (80 дома) – укупно 369 домова и 2324 становника. Овог пута митро-
полит Михаило наводи како је дворишка црква сазидана од тврдог материјала
1800. године и да јој је храм «летњи» св. отац Николај (9. мај). Всштеници су
били Аћим Протић дворишки и Станислав Тошковић стењевачки.24
18 Шематизам Србије за 1865, 83

21 Рођен је 1870. године а рукоположен 1898. године. Шематизам источно православне
српске патријаршије по подацима из 1924. године, Сремски Карловци, 1925, 19
22 Весник српске цркве св. VI/1902, 574
23 Митрополитъ Михаилъ, Православна србска црква у Княжеству Србıи, Београд
1874, 33
У међувремену, за стењевачку парохију имамо много мање података.

Знамо да је 1878. године парох на стењевачкој парохији био Крста Матановић.25
Милан Ђорђевић, свршени клирик, рукоположен је 16. јула за ђакона а 17.
јула 1882. године за свештеника и постављен за пароха стењевачког.26 Ту се
није дуго задржао па је у лето 1884. године постављен за капелана пароху
божевачком.27 По завршетку богословије Радоје М. Петровић је годину дана
радио као учитељ а затим након рукопологања 12. фебруара 1884. за ђакона
а 13. фебруара 1884. године28 за свештеника. Годину дана је службпвао као
капелан у Ћуприји, а затим пар година као парох стењевачки.29 Јереј Радоје
Петровић свештеник стењевачки (округ ћупријски) добио је, по молби својој,
почетком 1887. године отпуст из београдске епархије.30 Као стењевачки па-
рох 1888. године јавља се јереј Димитрије Лазић.31 Парох стењевач ки 1893
– 94. године био је Станислав Тошковић.32 Ђакон Живојин Миловановић ру-
коположен је у јесен 1899. године у свештеника и постављен на стењевачку
парохију.33 Јереј Живојин, је током Првог светског рата, као парох стењевачки
био интерниран у Бугарској у Ески Џумаји.34
Свршени богослов Сава Миловановић је рукоположен за ђакона 8.
новембра 1901. године у београдској Саборној цркви од стране митрополи-
та Инокентија и постављен за ђакона при цркви у Свилајнцу.35 Службовао
је као ђакон у Свилајнцу до новембра 1905. године када га је, у београдској
саборној цркви митрополит Димитрије рукоположио за свештеника. Одмах
затим је постављен за свештеника у Дворишту код Деспотовца. Парохија му
се састојала од шест села: Дворишта, Пањевца, Липовца, Сладаје, Стрмостена
и Јеловца. На тој парохији је био до марта 1910. године (по новом календару).36
У међувремену, 8. новембра 1908. године, митрополит Димитрије га је од-
ликовао црвеним појасом “за примерно вршење свештеничке дужности и
1895.
26 Глас православља бр. 17/1882, 136
27 Хришћански весник бр. 10/1884, 800. По подацима из “Летописа саборне (старе)
пожаревачке цркве” јереј Милан је почео да служи при пожаревачкој цркви од 1882.
године. Летописа саборне (старе) пожаревачке цркве
28 Хришћански весник бр. 4/1884, 320; Шематизам источ но православне срспле
патријаршије по подацима из 1924. године, Сремски Карловци 1925, 18
29 Протојереј Нићифор Јанковић, Радоје М. Петровић свештеник, Православље бр.
2 (децембар) 1936, 125
30 Постављени су, Хришћански весник бр. 4 (април) 1887, 320
31 Календар са шематизмом краљевине Србије за годину 1889, Београд, 1889, 97
33 Рукоположења, Весник српске цркве св. XII за 1899, 1140
34 Списак Свештених лица српске православне цркве, које су непријатељске власти
по окупацији Србије интернирали, Весник Српске Цркве бр. 9-12 1922, 616
35 Рукоположења, Весник српске цркве св. И/1902, 79; Гласник Православне цркве у
Краљевини Србији бр. 11-12/1901, 983; Споменица парохије Дубничке, 37
36 Споменица парохије Дубничке, 37-38
одличан одзив од стране парохијана.”37 Сава Миловановић, парох дворишки,

решењем митрополита АЕБр. 757 од 17. фебруара 1910. године је премештен
на упражњену дубничку парохију.38
Почетком 1911. године у архидијецези београдској биле су упражњене
следеће парохије: шапинска и шетоњска у окр. пожаревач ком, капеланија
у Пожаревцу, дворишка и рибарска у окр. моравском и две парохије у
Београду.39
Јереј Петар Исполатовски, руски свештеник избеглица, парох плажан-
ски, премештен је почетком 1924. године за пароха дворишког40 али је после
врло кратког времена, постављен у пролеће 1924. године за капелана протојереју
Николи Поповићу (рођеном још 1841. године), пароху II параћинском.41 Си-
меон Горбачев, такође руски свештеник избеглица, по добивеном канонском
отпусту из епархије злетовско – струмичке постављен је у јесен 1924. године
за пароха у Дворишту, срез деспотовачки.42 Јереј Симеон привремени парох
дворишки, по потреби службе премештен је и постављен, почетком 1925. го-
дине, за привременог пароха друге нересничке парохије.43 Руски свештеник,
јереј Симеон Горбачев је примљен у поданство Краљевине СХС па је почетком
1927. године одлуком ЕБр. 537/27 постављен за сталног пароха II нересничке
парохије.44 Јереј Драгољуб Митровић по добијеном канонском отпусту из
нишке парохије примљен је, у пролеће 1925. године, у клир бранич евске и
постављен за пароха дворишког.45 Епископ браничевски је својом пресудом
ЕБр. 974 од 3. октобра 1928. године за учињене кривице из члана 173. тач. 3 и чл.
184. (102 §) закона о црквеним властима казнио јереја Драгољуба Митровића,
пароха дворишког са 15 дана епитимије у манастиру Горњаку.46
Данашња црква Преноса моштију Светог оца Николаја подигнута је
1930. године на темељима ове старије цркве.47 Цркву у Дворишту је осветио
37 Весник српске цркве бр. 12/1908, 960; Споменица парохије Дубничке, 38
38 Гласник Православне цркве у Краљевини Србији, бр. 6/1910, 1; Споменица
парохије Дубничке, 37
39 Гласник Православне цркве у Краљевини Србији, бр. 1 од 1. јануара 1911, 1
40 Краљевски укази, синодске одлуке, укази, одликовања и премештаји, Гласник
Српске православне патријаршије бр. 7 од 1/14. априла 1924, 99
Српске православне патријаршије бр. 11 од 1/14. јуна 1924, 167; Шематизам источно
православне српске патријаршије по подацима из 1924. године, Сремски Карловци
1925, 80
СПП бр. 23 од 1/14. децембра 1924, 355; Шематизам источ но православне српске
патријаршије по подацима из 1924. године, Сремски Карловци, 1925, 79
43 Краљевски укази, синодске одлуке, укази, одликовања и премештаји, Гласник СПП
бр. 13 од 1/14. јул 1925, 194
44 Гласник СПП бр. 14 од 15/28. јула 1927, 209
Српске православне патријаршије бр. 13 од 1/14. јул 1925, 194
46 Гласник Службени лист СПП бр. 21 од 1/14. новембра 1928, 323
47 Српска православна епархија Браничевска – Шематизам 2003, Пожаревац 2003,
4. септембра 1932. године епископ браничевски др Јован.48

Живота Миленковић је био свештеник на дворишкој парохији од
1932. до децембра 1935. године.
Одлуком епископа бранич евског др Венијамина Бр. 1731 од 19.
октобра 1936. године примљен је у клир Бранич евске епархије презвитер
Ђорђе Јокић, дотадашњи клирик епархије злетовско – струмич ке и бивши
парох загорач ки (нагорачки) у архијерејском намесништву ђевђелијском и
постављен за привременог пароха дворишког у архијерејском намесништву
раваничком.49 Ђорђе Јокић је остао на дворишкој парохији све до смрти
1952. године.50
Дворишку парохију је 1962. године сачињавало седам села: Двориште,
Стењевац, Пањевац, Ресавица, Поповњак, Језеро и Кованица. Парохија је
бројала приближно 625 православних домова. Поред парохијске цркве Св.
Николе у Дворишту постојала је и црква посвећена св. Врачевима у Стењевцу.
Свештеник те 1962. године био је Саво Мировић.51
Свештеници на парохији дворишкој до Другог светског рата
ПРОТИЋ Милан, јереј (око 1822, Ломница у Ресави). Милан је рођен

око 1822. године у Ломници у Ресави. Завршио је у Свилајнцу нормалну шко-
лу и 3 године богословије у Београду. Крајем 1842. године је почео да ради
као уч итељ код манастира Манасије. У време израде Списка свих учитеља
нормалних школа у округу ћупријском децембра 1842. године (по старом ка-
лендару) радио је већ два месеца као учитељ код Манасије. У то време је био
стар 20 године и није био ожењен.52 Рукоположен је за свештеника 1843. го-
дине. Премда је тражио медвеђску парохију постављен је на новоформирану
дворишку парохију.53 Милан је и 1858. године био парох дворишки.54
200
48 Подигнуте и освећене цркве, Браничевски весник 1/1934, Пожаревац 1934, 46
49 Дворишка парохија, Гласник СПП бр. 30 и 31 за 1936, 687
50 Умро, Гласник СПЦ бр. 11 – 12 за 1952, 246.
51 Посвећено ч етрдесетогодишњици обновљења Епархије бранич евске, Гласник
Српске православне цркве 9/1962, Београд 1962, 258
52 Списак свих уч итеља нормалних школа у округу ћупријском од 30. децембра
1842. године; АС - Министарство просвете - I - 5 - 1843; Др Бранко Перуничић, Град
Параћин 1815-1915, Београд 1975, 202
53 АС – Митрополија - Нo 347/1843 Милан Протић, учитељ у Манасији, тражи парохију
медвеђску. АС – Митрополија - Нo 786/1843 Манасијском настојатељу Самуилу се
налаже да јеромонаха Мелетија, управо примљеног у браство, постави у манасијском
метоху – цркви врбовачкој. АС – Митрополија - Нo 924/1843 Манасијски настојатељ
Самуил шаље рачуне, пише да врбовачка црква није као метох предата и тражи село
Миливу ако се Двориште одузме. АС – Митрополија - Нo 1002/1843 Милану је дата
синђелија на парохију дворишку. АС – Митрополија - Нo 1003/1843 Настојатељу
манасијском је јављено да је јереју Милану дата синђелија на парохију дворишку.
Списак учитеља округа ћупријског 1847. године; АС - Министарство просвете - IV -
313 - 1847; Др Бранко Перуничић, Град Параћин 1815-1915, Београд 1975, 251 – 2.
54 Календар са шематизмом књажества Србје за 1858, Београд 1858, 45
МИЛИСАВЉЕВИЋ Данило,55 јереј (око 1835, Гложане – 14/27. ав-

густ 1906, Медевеђа). Данило је 1864. године био свештеник дворишки56 до
1871. године када прелази на парохију у Седларе.57 Данило је 1878. године58
свештеник брестовачки. Данило је био свештеник у Медвеђи у којој је имао
своју кућу, нешто од имања и један део у млину на реци Ресави. Од деце је
имао ћерку јединицу коју је удао за већ споменутог јереја Божидара. Да би
свом зету обезбедио парохију у Медвеђи заменио се 1901. године са њим.
Јереј данило је остао у Дубници само нешто више од годину дана. Јуна 1902.
године је прешао на парохију у Велики Поповић где је остао до смрти.59 Јереј
Данило Милосављевић свештеник велико поповићки умро је 14. августа
1906. године у 72. години живота.60 Данило је био љубљен од пастве и уважен
у околини због предане службе и примерног живота. Служио је цркву више
од 40 година. Одликован је црвеним појасом од митрополита Михаила.61
ПРОТИЋ Аћим, јереј. Аћим Протић, свршени клирик, родом из Лом-
нице у Ресави, рукоположен је за свештеника 21. августа/2. септембра 1872.
године и одређен на парохију дворишку.62 Јереј Аћим Протић је и 1878. годи-
не63 и 1888. године био парох дворишки.64
ГЛИШИЋ Драгољуб, јереј (1870). Рођен је 1870. године а рукоположен
1898. године.65 Јереј Драгољуб Глишић парох дворишки постављен је 1902.
године, по молби, за свештеника удове белушићке парохије.66 Драгољуб
је 1924. године био парох белушићки и до тада је био одликован црвеним
појасом.67
МИЛОВАНОВИЋ Сава, протојереј (27. октобра/9. новембра 1878, Та-
бановци - ?, ?). Сава је рођен 27. октобра/9. новембра 1878. године у Табанов-
цу у тадашњем млавском срезу. Родитељи су били земљорадници. Основну
школу је завршио у Шетоњу, четири разреда гимназије у Свилајнцу а пети
разред гимназије и и четири разреда Богословије у Београду. Богословију је
завршио 29. јуна/11. јула 1899. године.68
По отслужењу војног рока, од годину дана, био је вршилац дужности
55 Јавља се и као Милосављевић.
59 Споменица парохије Дубничке, 36
60 Весник српске цркве св. X/1905, 974
63 Календар са шематизмом књажевства Србије за годину 1879, Београд 1879, 151
64 Календар са шематизмом Краљевине Србије за годину 1889, Београд 1889, 99
65 Шематизам источ но православне српске патријаршије по подацима из 1924.
године, Сремски Карловци, 1925, 19
66 Весник српске цркве св. VI/1902, 574
67 Шематизам источ но православне српске патријаршије по подацима из 1924.
учитеља у Стамници, у Млави, од новембра 1900. и у Ћовдину (такође у Мла-

ви) до новембра 1901. године. Рукоположен је за ђакона 8/21. новембра 1901.
године у београдској Саборној цркви од стране митрополита Инокентија
и постављен за ђакона при цркви у Свилајнцу.69 Службовао је као ђакон
у Свилајнцу до новембра 1905. године када га је, у београдској саборној
цркви митрополит Димитрије рукоположио за свештеника. Одмах затим
је постављен за свештеника у Дворишту код Деспотовца. Парохија му се
састојала од шест села: Дворишта, Пањевца, Липовца, Сладаје, Стрмостена и
Јеловца. На тој парохији је био до марта 1910. године (по новом календару).70
У међувремену, 8/21. новембра 1908. године, митрополит Димитрије га је од-
ликовао црвеним појасом “за примерно вршење свештеничке дужности и
одличан одзив од стране парохијана.”71
Сава Миловановић, парох дворишки, решењем митрополита АЕБр.
757 од 17. фебруара 1910. године је премештен на упражњену дубнич ку
парохију.72 На њој је без већих проблема служио све до почетка 1916. годи-
не. Тада, 4/17. фебруара 1916. године Сава је интерниран од стране бугар-
ских окуционих власти у Бугарску, тачније у село Паничерево код варошице
Крxали (15 км од Пловдива). Убрзо је, 4/17. марта 1916. године премештен
у варошицу Ески Xумаја где је остао све до ослобођења крајем октобра
1918. године. Са њим је у интернацији било око 150 српских свештеника.
За време Савине интернације дубнич ку парохију је опслуживао бугарски
свештеник.73
Дубничка парохија је све ово време, од свог настанка па до краја
Првог светског рата припадала Београдској митрополији а онда је од 1922.
године потпала под Бранич евску епархију. Дубнич ка парохија се 1924.
године састојала из села Дубнице, Ђуринца, Купиновца, Проштинца и
Роћевца, била је И класе (имала је 3465 душа). Црква је храм Св. апостоли
Петар и Павле. 74 Епископ бранич евски Митрофан одликовао је протском
камилавком пред Божић крајем 1923. године поред неких других свештеника
и Саву Миловановића пароха дубничког.75
Споменимо овде један врло интересантан детаљ који је имао, вероватно,
велики значај на развој браничевске епархије. Наиме, за разлику од већине
других архијереја (па и самог патријарха Димитрија), епископ Митрофан је
био један од ретких архијереја који је безрезервно стао уз епископа Николаја
у подршци богомољач ком покрету. Тако је епископ Митрофан већ 1924.
69 Рукоположења, Весник српске цркве св. И/1902, 79; Гласник Православне цркве у
Краљевини Србији бр. 11-12/1901, 983; Споменица парохије Дубничке, 37
71 Весник српске цркве бр. 12/1908, 960; Споменица парохије Дубничке, 38
72 Гласник Православне цркве у Краљевини Србији, бр. 6/1910, 1; Споменица
парохије Дубничке, 37
74Шематизам источ но православне срспке патријаршије по подацима из 1924.
75 Синодске одлуке, укази, одликовања и премештаји, Гласник Српске православне
патријаршије бр. 4 од 15/28. фебруара 1924, 50
године једним дописом (ЕБр. 519/24) саветаовао свештенству да свесрдно

прихвати богомољачки покрет. Због тога је браничевска епархија врло брзо
по броју богомољачких братстава била међу првима у земљи.76
Једно од тих братстава је било и оно у Дубници, основано 1927.
године. “Братство Н.Х.З.77 Св. Архиђакона Стефана” у Дубници је те године
на св. архиђакона Стефана први пут славило своју братску славу.78
На предлог Преос. Еп. бранич евског ЕБр. 2411 од 3/16. децембра
1932. године Св. Арх. Синод под Син. бр. 12420. Зап. 2885 од 10/23. децембра
1932. године утврдио је између осталих јереја Саву Миловановића, пароха
дубнич ког, за заменика ч лана епархијског савета из Арх. намесништва
ресавског испред парохијских свештеника. За члана је био изабран јереј Божа
Пандуровић из Медвеђе.79 Јереј Сава Миловановић, парох дубнички одлуком
ЕБр. 1469/1933 кажњен је укором за дело из чл. 208 т. 6 Устава СПЦ.80
Јереја Саву је епископ браничевски Венијамин августа 1935. године
произвео у протојереја. Истовремено, августа 1935. године, је Сава премештен
на В пожаревачку парохију.81
На Савино место, за дубничког пароха је дошао Радослав Влајић
који се није дуго задржао у Дубници али је ипак постигао лепе резултате
у раду. Наиме, Дубница је била једно од ретких села браничевске епархије
које је, још између два светска рата добило црквено певачко друштво -
које је формирано на Три јерарха 1937. године.82 Одлуком ЕБр. 1988/37 из
јесени 1937. године презвитер Радослав Влајић парох дубнички премештен
је октобра 1937. године по молби за пароха упражњене парохије мало –
орашке у архијерејском намесништву подунавском.83 Одмах затим, одлуком
епископа др Венијамина ЕБр. 2017 од 28. септембра/11. октобра 1937.
године протопрезвитер Сава Миловановић парох В пожаревачке парохије
премештен је по молби за пароха упражњене дубничке парохије.84
Сава се тако после свега две године вратио из Пожаревца у Дубницу.
Постоји више разлога за то. Најпре, Сава је у Дубницу имао кућу, окућницу,
воћњак, виноград, велико имање и пчелињак са неколико кошница. Поред
тога у Дубници му је остао ожењени син Милорад са децом који је био
сеоски учитељ у Дубници. Све то, заједно, навело га је да се врати у Дубницу.85
Дубничку парохију је опслуживао све до новембра 1952. године када је, по
76 Епископ Хризостом, Обновљена Епархија Бранич евска 1921-1961, Гласник

Службени лист Српске православне цркве бр. 9 (септембар) 1961, 237
77 НХЗ - Народна хришћанска заједница.
78 Извештаји и организација Покрета, Православна хришћанска заједница, бр. 2
(фебруар) 1928, 13-14
79 Браничевски весник св. 1/1933, 13
80 Браничевски весник св. 4/1933, 200
82 Радослав је у Браничевском веснику грешком потписан као Влад.
83 Браничевски весник 1937, 291
84 Браничевски весник 1937, 291
наређењу епископа, затражио пензију.86

ГОРБАЧЕВ Симеон, јереј (? – 25. октобар 1933, Зеленика). Руски свеш-
теник избеглица Симеон Горбач ев, по добивеном канонском отпусту из
епархије злетовско-струмич ке постављен је у јесен 1924. године за пароха
у Дворишту, срез деспотовачки.87 Јереј Симеон Горбачев привремени парох
дворишки, по потреби службе премештен је и постављен, поч етком 1925.
године, за привременог пароха друге нересничке парохије.88 Руски свеште-
ник, јереј Симеон Горбач ев је примљен у поданство Краљевине СХС па је
почетком 1927. године одлуком ЕБр. 537/27 постављен за сталног пароха II
нересничке парохије.89 Парох зеленички, јереј Горбачев Симеон умро је 25.
октобра 1933. године.90
ИСПОЛАТОВСКИ Петар, јереј. Јереј Петар Исполатовски, парох пла-
жански, премештен је поч етком 1924. године за пароха дворишког.91 Јереј
Петар Исполатовски, привремени парох дворишки, постављен је у пролеће
1924. године за капелана протојереју Николи Поповићу (рођеном још 1841.
године), пароху II параћинском.92
МИТРОВИЋ Драгољуб, јереј (1898). Драгољуб је рођен 1898. го-
дине а рукоположен 1921. године.93 У 1924. години јереј Драгољуб је био на
парохији дубачкој у намесништву жупском.94 Јереј Драгољуб Митровић по
добијеном канонском отпусту из нишке парохије примљен је, у пролеће 1925.
године, у клир браничевске и постављен за пароха дворишког.95 Епископ
браничевски је својом пресудом ЕБр. 974 од 21. септембра/3. октобра 1928.
године за учињене кривице из члана 173. тач. 3 и чл. 184. (102 §) закона о
црквеним властима казнио јереја Драгољуба Митровића, пароха дворишког
са 15 дана епитимије у манастиру Горњаку.96 Одлуком епископа браничев-
ског др Венијамина Бр. 2127 од 17. децембра 1935. године кажњен је укором
јереј Драгољуб Митровић, парох стењевачки,97

СПП бр. 23 од 1/14. децембра 1924, 355; Шематизам источ но православне српске
88 Гласник СПП бр. 13 од 1/14. јул 1925, 194
89 Гласник СПП бр. 14 од 15/28. јула 1927, 209
90 Умрли, Браничевски весник св. 4/1933, 200
Српске православне патријаршије бр. 7 од 1/14. априла 1924, 99
92 Гласник Српске православне патријаршије бр. 11 од 1/14. јуна 1924, 167;
Шематизам источно православне српске патријаршије по подацима из 1924. године,
Сремски Карловци 1925, 80
93 Шематизам источно православне срспле патријаршије по подацима из 1924.
95 Гласник Српске православне патријаршије бр. 13 од 1/14. јул 1925, 194
97 Кажњен, Гласник Службени лист СПП бр. 1 – 2/1936, 2
МИЛЕНКОВИЋ Живота (6. октобар 1898 – 8. децембар 1935, Двориш-

те). Живота је рођен 6. октобра 1898. годин. Ђакон Живота Миленковић,
рукоположен је 17. маја 1924. године за презвитера и постављен за паро-
ха сигач ког.98 У 1924. години био је на сигачкој парохији у намесништву
хомољском.99 У селу Дворишту од мале цркве, грађене 1831. године подигао
је нов врло леп храм. Исто тако подигао је нове школе, оснивао разне задруге
и хумана друштва. У својој околини био је јако цењен. Умро је 8. децембра а
сахрањен 9. децембра 1935. године у порти цркве у Дворишту.100
ЈОКИЋ Ђорђе. Одлуком епископа браничевског др Венијамина Бр.
1731 од 19. октобра 1936. године примљен је у клир ове епархије презвитер
Ђорђе Јокић, дотадашњи клирик епархије злетовско – струмич ке и бивши
парох загоарачки (нагорачки) у архијерејском намесништву ђевђелијском и
постављен за привременог пароха дворишког у архијерејском намесништву
раваничком.101
Свештеници на стењевачкој прохији до Другог светског рата
ОБРКНЕЖЕВИЋ Григорије,102 јереј (? – 30. септембар/12. окто-

бар 1871, Стењевац). Јереј Григорије Обркнежевић је 1864. године био па-
рох трућевачки.103 Григорије Оберкнежевић, парох стењевачки, умро је 30.
септембра/12. октобра 1871. године.104
МАТАНОВИЋ Крста, јереј. Јереј Крста Матановић је 1878. године
био парох стењевачки.105
ЂОРЂЕВИЋ Милан, јереј (? – 2/14, јул 1897). Милан Ђорђевић,
свршени клирик, рукоположен је 16. јула за ђакона а 17. јула 1882. годи-
не и постављен за пароха стењевачког.106 Јереј Милан, парох стењевач ки,
постављен је у лето 1884. године за капелана пароху божевачком.107 Јереј
Милан је 1888. године108 био парох зеленички. Свештеник Милан Ђорђевић,
парох рашански, умро је 2. јула 1897. године.109
98 Краљевски укази, синодске одлуке, укази, одликовања и премештаји, Гласник СПП
бр. 11 од 1/14. јуна 1924, 167
године, Сремски Карловци 1925, 78-79
100 Живота Б. Миленковић, Гласник СПП бр. 34 и 35 за 1935, 629; Преминуо, Гласник
СПП бр. 1 и 2 за 1936, 2
101 Дворишка парохија, Гласник СПП бр. 30 и 31 за 1936, 687
102 Јавља се и као Оберкнежевић.
103 Календарю са шематизмомю кнжжества СрбЦ за 1865, у Београду, 1865, 83
107 Хришћански весник бр. 10/1884, 800. По подацима из “Летописа саборне (старе)
пожаревачке цркве” јереј Милан је почео да служи при пожаревачкој цркви од 1882.
године. Летописа саборне (старе) пожаревачке цркве
109 Весник српске цркве св. VIII/1897, 672
ЦВЕТИЋ Божидар, јереј (7. март 1862 – 22. фебруара 1886). Божи-
дар је рукоположен 1884. године и одмах постављен на стењевачку парохију
при цркви у Дворишту. Божидар Цветић, свештеник из Стењевца погинуо
је несрећним случајем, у лову, 22. фебруара 1886. године у младим годинама.
Није навршио ни три године службе. Био је живе нарави, у служби тачан и
вредан. Иза себе је оставио супругу Персиду и мајку Дену.110
ЛАЗИЋ Димитрије, протојереј (1860, Пожаревац). Димитрије је
рођен 1860. године у Пожаревцу.111 Димитрије Лазић свршени клирик из По-
жаревца рукоположен је за ђакона 9/21. маја 1886. а за свештеника 11/23. маја
1886. године и постављен за протског капелана у Ћуприји.112 Јереј Димитрије
је 1888. године био парох стењевач ки.113 Димитрије Лазић, парох рабров-
ски, пресудом Великог Духовног суда осуђен је у пролеће 1899. године на
лишење парохије с тим, да за две године не може добити другу паорхију.114
Јереј Димитрије, парох рабровски, премештен је у јесен 1899. године за свеш-
теника II рановачке парохије а дотадашњи парох на тој парохији јереј Ђорђе
Поповић за свештеника мишљеновачке парохије.115 Дотадашњи парох на II
рановачкој парохији Димитрије Лазић премештен је око нове 1907. године
на I рановач ку парохију.116 Димитрије Лазић, парох рановачки, постављен
је почетком 1910. године за пароха браничевског.117 У 1924. години је био на
парохији жагубичкој и истовремено је био намесник хомољски. До тада је
био одликован црвеним појасом и протском камилавком.118
Епископ бранич евски изволео је својом одлуком ЕБр. 541 од 23.
новембра/6. децембра 1927. године одликовати протојерејским чином свеш-
теника Димитрија Лазића намесника среза моравског и пароха жабарског и
произвео га на дан 26. децембра 1927/8. јануара 1928. године.119 Протојереј
Димитрије Лазић, парох жабарски и намесник среза моравског, по молби,
одлуком епископа браничевског ЕБр. 238 од 4/17. марта 1928. године, пре-
мештен је и постављен за пароха александровачке парохије са тим да остаје
и даље намесник среза моравског.120
ПЕТРОВИЋ М. Радоје, јереј (1860, Шантаровац - + 2/15. новембар
1936, Јагодина). Радоје је рођен 1860. године, у селу Шантаровцу у Белици,
од оца Мирче и мајке Живане. Основну школу је завршио у селу Белици,
110 Текст на надгробном споменику у порти цркве у Дворишту; Хришћански весник
св. VI/1886, 479
111 Хришћански весник св. VI/1886, 480; Шематизам источно православне срспле
112 Хришћански весник св. VI/1886, 480
114 Лишен парохије, Весник српске цркве св. VII за 1899, 645
115 Рукоположени, Весник српске цркве св. XI за 1899, 1046
116 Гласник Православне цркве у Краљевини Србији, бр. 1 /1907, 1-2
117 Постављења, Весник српске цркве св. 2/1910, 200
118 Шематизам источ но православне срспле патријаршије по подацима из 1924.
119 Одликовања, Гласник СПП бр. 21 од 1/14. новембра 1928, 322
120 Гласник СПП бр. 21 од 1/14. новембра 1928, 321
гимназију у Јагодини и Београду а богословију у Београду са одлич ним

успехо.121 По завршетку богословије годину дана је радио као учитељ а затим
након рукопологања 12/24. фебруара 1884. за ђакона а 13/25. фебруара 1884.
године122 за свештеника, годину дана као капелан у Ћуприји, а затим пар го-
дина као парох стењевачки.123 Јереј Радоје Петровић свештеник стењевачки
(округ ћупријски) добио је, по молби својој, почетком 1887. године отпуст из
београдске епархије.124 Међутим, бар од 1888. године125 радоје је на бунарској
парохији у јагодинском протопрезветаријату и на њој се задржао да смрти
2/15. новембра 1936. године у Јагодини.126 Сахрањен је 3/16. новембра 1936.
године на јагодинском гробљу.127 До 1924. године био је одликован црвеним
појасом.128
Радоје је био одличан певач и љубитељ црквеног “благољепија” Цркву
и паорхију је служио најревносније и уживао је велику љубав и поштовање
и код својих парохијана и у околини. Активно је радио у свим културним и
хуманитарним установама.129 У првој години свештеничке службе умрла му
је супруга а годину дана касније изгубио је и једино дете.130
Капелан у Багрдану Димитрије Поповић постављен је, почетком 1899.
године, за свештеника стењевачке парохије у округу моравском.131 Међутим,
већ крајем исте 1899. године на његово место је дошао Живојин Миловановић
дотадашњи ђакон који је непосредно рукоположен у свештеника.132
ТОШКОВИЋ Станислав. Станислав Тошковић, свршени клирик из
Црквенца рукоположен је за ђакона 10. октобра а за свештеника 14. октобра
1889. године и постављен на упражњену влахолску парохију у Хомољу.133
МИЛОВАНОВИЋ Живојин, јереј (1874). Живојин је рођен 1874.
121 Протојереј Нићифор Јанковић, Радоје М. Петровић свештеник, Православље

бр. 2 (децембар) 1936, 125
122 Хришћански весник бр. 4/1884, 320; Шематизам источ но православне срспле
патријаршије по подацима из 1924. године, Сремски Карловци 1925, 18
бр. 2 (децембар) 1936, 125
124 Постављени су, Хришћански весник бр. 4 (април) 1887, 320
125 Календар са шематизмом Краљевине Србије за годину 1889, Београд 1889, 97
бр. 2 (децембар) 1936, 125
бр. 2 (децембар) 1936, 125
године, Сремски Карловци 1925, 18
бр. 2 (децембар) 1936, 125
бр. 2 (децембар) 1936, 125
131 Постављења, Весник Српске цркве св. IV за 1899, 352
132 Рукопожења, Весник Српске цркве св. XII за 1899, 1140
133 Весник Српске цркве св. I за 1890, 91
године.134 Ђакон Живојин Миловановић рукоположен је у јесен 1899. годи-

не за свештеника стењевачке парохије у округу моравском.135 Јереј Живојин
Миловановић, парох из Стењевца, је током Првог светског рата био интер-
ниран у Бугарској у Ески Џумаји.136 Јереј Живојин је 1924. године био парох
на II јагодинској парохији.137
ПОПОВИЋ Александар, јереј (1894). Александар је руски свештеник,
избеглица, рођен 1894. године.138 Александар Поповић свршени богослов ру-
коположен је у чин ђакона 11. марта 1922. године а у чин свештеника 12. мар-
та 1922. године и постављен за пароха парохије плажанске код Деспотовца.139
У 1924. години био је на стењевачкој парохији у протопрезвитерату округа
моравског.140 Пошто је примљен у поданство Краљевине СХС јереј Алексан-
дар, привремени парох стењевачки, почетком 1927. године, постављен је по
молби за сталног пароха исте парохије.141 Међутим, већ одлуком Е. Бр. 529
од 25. априла 1928. године премештен је по молби са стењевачке на оближњу
деспотовачку парпхију.142
БАШАНОВИЋ Илија. Одлуком епископа браничевског др
Венијамина Е. Бр. 911 од 30. јуна 1936. године презвитер Илија Башановић,
привремени парох стењевач ки у аријерејском намесништву раванич ком
премештен је за привременог пароха плажанског у истом намесништву.143
ДРАГИЋЕВИЋ Мушика, презвитер. Одлуком епископа бранич ев-
ског др Венијамина Бр. 911 од 30. јуна 1936. године привремени парох вирин-
ски Мушика Драгићевић премештен је за привременог пароха стењевачког
у истом намесништву раваничком. Међутим, он се на стењевачкој парохији
задржао можда месец дана након ега је прешао на II сењску парохију. Одлу-
ком епископа браничевског др Венијамина Бр. 912 од 21. августа 1936. годи-
не презвитер Мушика Драгићевић привремени парох II сењске парохије у
арх. намесништву раваничком утврђен је за сталног пароха исте парохије од
дана положеног практичног испита 29. маја 1936. године.144

135 Рукоположења, Весник српске цркве св. XII за 1899, 1140
139Промене у клиру, Гласник службени лист Српска православна Патријаршија бр.
9 од 1/14. мај 1922, 137
141 Гласник службени лист СПП бр. 14 од 15/28. јула 1927, 210
142 Гласник службени лист СПП бр. 21 од 1/14. новембра 1928, 322
143 Гласник службени лист СПП бр. 22 и 23 за 1935, 498
144 Утврђени за сталног пароха, Гласник службени лист СПП бр. 24 и 25 за 1936,
547; Премештен, Гласник службени лист СПП бр. 24 и 25 за 1936, 547
Summary
Olivera Dumić, Dragan Nikolić
ST. NICHOLAS CHURCH IN THE VILLAGE DVORIŠTE NEAR

DESPOTOVAC UNTIL WORLD WAR II
e paper discusses the history of the church of St. Nicholas in the village
Dvorište near Despotovac. e church was rebuilt in the nineteenth century on the
foundations of medieval monastery Glavica. ere are also included brief biogra-
phies of all the priests who served at the Church of the Second World War.
Village Dvorište is located in the upper reaches of the river Resava, 7 km
away from Despotovac (where the Manasija), on the road leading to the cave Re-
savskoj or Resavica. rough the village passes railway Markovac-Resavica, as well
as the regional road R-103. Altitude of the village is 240 meters. According to the
census of 2002, there were 565 people (according to the census of 1991, there were
757 inhabitants). In the courtyard of 463 adult residents living and the average age
is 44.2 years (42.1 for men and 46.1 for women). e village has 196 households,
and the average number of members per household is 2.86.
Небојша Ђокић,
Београд
Јулија Башић,
Пожаревац
ЦРКВЕ У СМЕДЕРЕВСКОЈ НАХИЈИ

У ВРЕМЕ ПРВЕ ВЛАДЕ КЊАЗА МИЛОША
I ДЕО
ЦРКВЕ У ОСИПАОНИЦИ, ЛОЗОВИКУ, ЛАПОВУ И
СЕЛЕВЦУ
Кључне речи: Смедеревска нахија, цркве брвнаре, Осипаоница, Лоз овик,

Лапово, Селевац, Јања Молер, Јања Стергевић (Стеријевић),
Апстракт: У раду је дата кратка историја цркава у Оспиаоници, Лозовику,
Лапову, и Селевцу. Посебна пажња је посвећена њиховој раној историји тј. периоду
од изградње па до краја владе Уставобранитеља. Аутори су настојали да на основу
сачуване архивске грађе и сачуваних натписа на иконама што тачније одреде вре-
ме изградње споменутих цркава као и време израде њихових иконостаса. Дат је и
детаљан опис иконостаса у оцим црквама као и појединачних сачуваних икона из
времена њихове градње.
Архивска грађа из времена прве владе књаза Милоша, значајна за

историју српске цркве, врло је богата. Ипак поједине врло значајне чињенице
још увек измичу истраживачима. Тако, док за већину цркава и манастира за
тај временски период имамо прилично много грађе постоје и неке цркве о
којима имамо врло мало података. Да не кажемо да нема скоро ништа. Једна
од тих цркава је и стара црква чатмара у Багрдану, саграђена негде пред крај
прве владе књаза Милоша.
О неким другим црквама као што су старе цркве брвнаре у Лапову,
Брзану и Лозовику има више архивске грађе али ипак осим за лозовичку за
друге две не знамо тачно ни кад су саграђене. Само индиректно можемо да
претпоставимо када се то десило и то за лаповачку, релативно поуздано а за
брзанску само приближно.
Ово је битно нагласити јер се у литератури често пута наводе за ове као
и за многе друге цркве поједини датуми као тачни премда нема покриће за
тако нешто у архивској грађи. Обично се користе подаци митрополита Ми-
хаила а они су врло непоуздани. Чак и кад се користе архивски документи
106 Небојша Ђокић, Јулија Башић
обично се не води рачуна шта пише тачно у њима тј да ли је реч о завршет-

ку грађења цркве, малом или великом освештењу цркве итд. И код грађења
цркве треба водити рачуна шта пише у документу шта је тачно довршено и
коме се шаље дотични документ. За световне власти се обично подразумева
да је црква саграђена када се заврше груби грађевински радови. За црквене
власти то је тек када се дигне крст на цркву а за то је неопходно да црква буде
колико толико оспособљена за службу. Обично после тога следи такозвано
мало освећење цркве које врши надлежни протопрез витер или ако има у
близ ини неки архимандрит или бар игуман. Том приликом се поставља и
антиминс па у цркви могу да се врше мање више скоро све службе као и по-
сле великог освећења које обавља надлежни архијереј. Ово друго освећење
је обавезно али у то време је могло да прође и више година до тог великог
освећења које се обично (али не и обавезно) вршило тек кад би и иконостас
био готов.
Међутим, повремено се јављао и случај када би новоподигнута црква
одређено време служила као капела без освећења. Надлежни епископ би из
неког разлога дозволио да се врше само одређене црквене обреде (обично
крштење и сахрана а ређе и венчање) у датој капели али не и служба. Про-
блем је настајао због тога што су парохијани били задовољни тиме што су
имали где да се крштавају и опевају и није их много тангирало то што није
могла да се врши нормална служба. На тај начин, нешто што је требало да
буде привремено краткотрајно решење је често трајало више година па и не-
колико деценија.1
Због свег напред наведеног ми смо врло опрезно приступили датовању
изградње цркава које су предмет овог рада. Тако смо и неке датуме који се
јављају као сигурни у литератури на неки начин релативизовали (Брзан) а у
неким прецизније одредили (Лозовик и Лапово). Све наведено за цркве се од-
носи и на иконостасе споменутих цркава па нема потребе да се понављамо.
Аутори овог рада су, ове године, започели систематско истраживање
цркава у смедеревском Поморављу и то у границама некадашњег Сме-
деревског округа (тј раније нахије). Добивши з адатак да приреде и нови
Шематиз а епархије Шумадијске проширили су своје истраживање и на
цркве Крагујевачке нахије. Врло често се дешава да из међу истраживања
и публиковања рез ултата истраживања протекну године (па и деценије) а
некада се ти резултати и не објаве. Аутори су због тога одлучили да своје
прве резултате у што је могуће краћем року презентују стручној и научној
јавности остваљајући израду синтеза за касније.
Овог пута сму одлучили да стручној јавности представимо цркве у
Осипаоници, Лапову, Селевцу и Лозовику. Због обима одлучили смо се да
се задржимо пре свега на раној историји ове четири цркве тј од времена
њиховог зидања па до Првог светског рата.
У време пописа 1836. године, у смедеревском округу није постојао
ни један манастир а постојало је 11 мирских цркава и то: аџибеговачка
(плањанска), коларска, крњевачка, кусадачка, лаповачка, лозовичка, осипао-
ничка, паланачка, селевачка, смедеревска и церовачка. Напоменимо да се у
1 Такав је рецимо био случај у Врњцима где је бар двадесетак година постојала капела.
Тек када се капела срушила сељаци из Врњаца су решили да саграде нову цркву.
ЦРКВЕ У ОСИПАОНИЦИ, ЛОЗОВИКУ, ЛАПОВУ И СЕЛЕВЦУ 107
литератури помиње и да је црква у Михајловцу саграђена 1834. године,2 али

је она ипак саграђена знатно касније.
Ради поређењадајемо један преглед јенурија грочанских и смедерев-
ских из негде 1730-1736. године: грочанска (323 хлеба), раиновачка (19 хле-
ба), неменикућска (60 хлеба), тресиска (34 хлеба), смедеревска (160 хлеба),
манастира Смедеревског (25 хлеба), коларска (57 хлеба), паланачка (90 хле-
ба) и ливадска (105 хлеба).3
ЦРКВА У ОСИПАОНИЦИ
По народном предању Осипаоница је имала стару цркву коју наод зове

“Лалићска црква” и на чијим темељима је подигнута садашња црква Св. Ар-
хистратига Гаврила.4
А шта знамо о дашњој осипаоничкој цркви. Када је књаз Милош 9.
децембра 1832. године5 издао наредбу Но 3523 о попису свију новосаграђених
цркава у Србији већ после пар дана добио је одговор од капетана Јованче
Спасића из Смедерева. У из вештају од 12. децембра 1832. године капетана
Јованче, између осталог, пише да је црква у Осипаоници (храм Св. Архангела
Михаила и Гаврила), у капетанији подунавској, грађена 1826. године.6 По
подацима из пописа из 1836. године осипаоничка црква (храм Св. Архангела
Гаврила) је сазидана 1826. године трошком књаза Милоша.7
По подацима митрополита Михаила црква осипаоничка, храм Св. со-
бор архангела Гаврила (13/26. јула), саграђена је од слабог материјала 1826.
године.8 Радосав Марковић наводи нешто више података о цркви у Осипао-
ници. Наме, он наводи да су се осипаоничани страшно замерили књазу у вре-
ме Ђакове буне јер су пристали уз побуњенике. Ипак, као мудар и тактичан
он је после кратког времена помогао подизање цркве у селу. По Марковићу
осипаоничка црква се може сматрати његовом задужбиномиз 1826. године.
Исто то наводи и Кашић.9 Коларић усваја 1826. годину као годину подизања
2 Помиње је у Др Миодраг Коларић, Класицизам код Срба (1798-1848), В, Београд,

1966, с. 25 али овде без навођења извора.
3 М. Ђ. Милићевић, Белешке о неким нуријама, црквама, и манастирима у Србији
1730-1736, Спомени СКА ЏЏXVII, Београд, 1900, 167-169.
4 Глас Подунавља бр. 1021, Смедерево, 1933, 1; Леонтије Павловић, Споменица
поводом прославе стоседамдесет година постојања Основне школе “Димитрије
Давидовић” у Смедереву 1806-1976, Смедерево, 1976, 337
5 Ако није другачије наглашено сви датуми су по старом календару.
6 АС-КК-XXVII-548; Ти. Р. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији у време прве
владе кнеза Милоша (1815-1839), Београд-Земун, 1926, 413
7 АС – ДС - IIБфIНо30/836, Списак Црквиј наодећи се у Окружју Смедеревском и
описаније сваке Цркве у цјелом њеном состојанију, число 11, лист 61-63
8 Митрополитъ Михаилъ, Православна србска црква у княжест ву Србıи, Београд
1874, 20
9 Др Радосав Марковић, Задужбине кнеза Милоша, Просветни гласник бр. 3-5 (март,
април и мај) 1942, 126; др Душан Кашић, Рад кнеза Милоша на подизању и обнови
цркава и манастира, Гласник српске православне цркве бр. 10/1960, 269
цркве у Осипаоници.10 Никола Кусовац усваја 1826. годину.11 Др Радомир

Милошевић такође тврди да је црква Светог Архангела Гаврила подигнута
1826. године и да је освећена од стране митрополита Агатангела.12
Публикована архивска грађа из времена зидања цркве, међутим даје
нешто другачију слику. Из ђурђевског пореза 1826. године издато је мајстору
Милутину з а цркву осипаоничку 29. октобра 1826. године 1500 гроша. За
цигле, ћерамиде, ћерпич и креч је дато 2869 гроша и 20 пара. За наднице
дунђерима, ковачима и качерима је дато 1892 гроша и 20 пара.13 Следеће го-
дине за осипаоничку цркву из народне касе је из ђурђевског пореза за 1827.
годину исплаћено је 31. октобра 1827. године 2741 грош.14 Дакле јасно је да је
црква започета током 1826. и довршена 1827. године. Међутим, најбитније је
да се осипаоничка црква и званично сматрала задужбином књаза Милоша.
Наиме, она се налази у званичном докуметну познатом као “Списак Цркви
трошком Његове Свјетлости Сазидане”.15 У овом списку се изричито наводи
да је осипаоничка црка озидана 1826. године трошком књаза Милоша.16
Цркву у Осипаоници је з идао неимар Милутин Гођевац. Милутин
Гођевац је био пореклом из Осата у Босни, прешао је у Србију можда још у
време Првог српског устанка и настанио се у Ваљеву. Од познатијих радова
су му били обнова манастира Боговађе (1816), изградња цркве у Крагујевцу
(1818), црква Савинац на Дичини (1819), обнова манастира Чокешине (1820-
23), црква у Осипаоници (1826 - 27) и црква у Шетоњама (1829). 17
О Ускрсу 1834. године дошао је књаз Милош у Осипаоницу заједно
са митрополитом Петром. После отслужене службе коју је отстојао са наро-
дом књаз је осипаоничанима опростио учешће у буни и измирио се са њима.
Сељаци су му на то одговорили изјавама оданости и захвалности. После
заједничког ручка са народом, Осипаоничани су књазу поклонили и једног
“хата”.18
Сима Милосављевић Паштрмац је писмом од 30. септембра/12. окто-
10 Др Миодраг Коларић, Класицизам код Срба (1798-1848), В, Београд, 1966, с. 25
наводи Милутина Гођевца као њеног неимара.
11 Кусовац наводи како је цркву у Осипаоници з идао неимар Милутин Гођевац.
Класицизам код Срба - Кат алог грађевинарст ва (приредио Никола Кусовац),
Београд, 1967, 19
12 Српска православна епархија Браничевска – Шематизам 2003, Пожаревац, 2003,
147
13 Мита Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842. књ. II, Београд,
1898, 358
14 Мита Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842. III, Београд,
1899, 213
15 АС-КК-XXXV-867 - Објављен у: Небојша Ђокић, Миломир Стевић, Списак
прилога књаза Милоша дат их за зидање цркава и манаст ира, Расински анали 4,
Крушевац, 2006, 219-220
16 Небојша Ђокић, Миломир Стевић, Списак прилога књаза Милоша датих за
зидање цркава и манастира, Расински анали 4, Крушевац, 2006, 220
17 Миодраг Коларић, Класицизам код Срба (1798-1848), В, Београд, 1966, с. 26-27
18 Радосав Марковић, Задужбине кнеза Милоша, Просветни гласник бр. 3-5 (март,
април и мај) 1942, 126
бра 1836. године известио књаза Милоша да му је послао неку плочу за цркву
у Осипаоници.19
Црква у Осипаоници
По подацима комисије која је вршила попис 1836. године осипаонички

храм Сабор Св. архангела Гаврила се, у то време, налазио на крај села, с јужне
стране, на равници и поседовао је пространу порту. Храм је био саграђен од
камена са наставцима од талпи, имао је припрату и био је у добром стању.
Комисија је записала да је храм саграђен 1826. године трошком књаза Мило-
ша. Храм је био доста добро снабдевен утварама црквеним од којих је имао:
један престо од камена, један Антимис, један путир од плеха, један дискос од
плеха, две мале кашике калајне, једну звездицу од плеха, једно копље од чели-
ка, три кадионице од плеха, једно мало звонце, једну “пјатохљебницу” од пле-
ха, један престони дрвени крст, 5 чирака од туча, један ибрик за соједињеније,
два мала ибрика за теплоту, један полијелеј стаклени, два дискоса од плеха,
два дискоса од гвожђа, један велики чирак гвоздени, једне велике мумаказе
(тј маказе), једне мале мумаказ е (тј маказ е), два сандука за одејаније, једно
темпло са 34 икона и са једеним “распјатијем”, једна стари сандук за свеће,
једну велику плашчаницу, 6 великих икона, 6 свечаних икона, две на стаклу
иконе, један нови барјак,два камена чирака са великим свећама, две певни-
це, два иконостаса, једна камена “умивалница”, једна камена “крешчалница”,
једна велика поливалница од плеха, 14 кандила калајна, један мали тас од
19АС-Збирка Мите Петровића бр. 2368
плеха, два земљана ћупа за “зејтин”, једна мали долап, једну велику четку.20
Црква у Осипаоници
Од црквеног одејанија било је: 3 фелона од басме, два фелона од плат-

на, два стихара од басме, 4 епитрахиља од басме, један воздух од “кутније”,
једна воздух срмом извезен, једна воздух од басме, једна епитрахиљ свиле-
ни са ширитом, 4 дарка свилена, једне наруквице свилене, две наруквице од
“манџестра”, једна појас од басме, један појас са сребрним малим чампрама,
једна престолни чаршав стари од конофоса (?), једна престолни чаршав од
басме, два престолна чаршава од платна, једна чаршав памучни, три завесе
од платна, једна завеса од басме, једна чаршав од басме на иконостасу, 8 пеш-
кира малих, једна бели велики чаршав, три завесе старе беле, две завесе од
басме.21
Од књига је било: један Тестамент, једно Евангелије страстно, један
Пентикостар, два Октоиха по 4 гласа на мало коло, два Месечна минеја, једна
20 АС-ДС-IIБфIНо30/836, Списак Црквиј наодећи се у Окружју Смедеревском и
Апостол на велико коло, један Постни Триод, једна велики Устав, једна вели-
ки Требник, једно Мало благодарствено моленије.22
Црква је имала једно звоно и поседовала је готовину од 1716 гроша.
Од непокретног имања осипаоничка црква је имала једну кућу у порти.
Парохија храма се, у то време, састојала из села Осипаонице, Лугавчине,
Скобаља, Мале Крсне, Коњске и Вранова. За тутора је постављен Бранко
Среић из Осипаонице.23
Црква је већ 1841. године била у релативно лошем стању. Због тога
су почетком те године кметови села која су потпадала под осипаоничку
парохију упитани да ли желе да оправе цркву. Прота смедеревски Теофан
Станковић је 16. априла 1841. године јавио да кметови немају намеру да
оправљају цркву.24
При цркви осипаоничкој 1874. године биле су три парохије. Осипа-
оничка се састојала од села Осипаонице ((340 домова), Лугавачка од села
Лугавчине (320 домова) и Скобаљска од села Скобаља (176 домова( и Мале
Крсне (110 домова).25
Први свештеник з а кога з намо у осипаоници је Симеон Јовановић
кога је 20. јуна 1802. године рукоположио митрополит Леонтије у мана-
стиру Каленићу. Симеон је 1836. године пребивао у Осипаоници и имао је
синђелију на парохију.26 Интересантно је да је Константин Богојевић, свеш-
теник из Марковца 1837. године преписао з а попа Симеона из Осипаони-
це “Молитвеник - каноник”.27 У пролеће 1838. године Симеон није хтео да
исповеди своје парохијане о чему је 1. јуна 1838. године прота смедеревски
Теофан Станковић обавестио митрополита.28
На другој осипаоничкој парохији први свештеник за кога знамо је Си-
меонов син Георгије Јовановић. Георгија који се у изворима јавља и са пре-
зименом Поповић рукоположио је 9. маја 1825. године митрополит Агатан-
гел у Београду. Георгије је 1836. године пребивао у Осипаоници и имао је

24 АС – Митрополија – Е 254/41 прота смедеревски Теофан Станковић 16. априла
1841. године јавља у вези КН 143 (?) да кметови села парохије осипаоничке нису у
намери цркву оправљати.
25 Митрополитъ Михаилъ, Православна србска црква у княжеству Србiи, Београд,
1874, 20
26 АС-Државни Совјет -РНо 196/837, Списак свештенств монашког и мирског реда у
целој Србији године 1836. те , число – 47, лист 61
27 Овај рукописни молитвеник је имао 26 листова величине 20x24,5 цм (текст 18x22
цм). Писан је примитивним полууставним словима, црним и црвеним мастилом.
Сам повез књижице је стајао 2 и по талира. Константин је на маргинама на више
места оставио отисак своја два печата са иницијалима КБ (тј Константин Богојевић).
Детаљније о овој ркупосној књижици видети у: Леонтије Павловић, “Рукописне
књижице за лечење из села Осипаонице и Ратар”, у: Леонтије Павловић, Неки
споменици културе – Осврти и запажања IV, Смедерево 1967, 158
28 АС – Митрополија – Но. 236/1838
синђелију на парохију.29 Георгије је био осипаонички парох до смрти, веро-

ватно 1859. године.30
Симеона Јовановића је на парохији наследио унук Јоаким Јовановић
који је по пдацима из шематизама био осипаонички парох бар од 1853. годи-
не па до смрти 1866. године.31 Након његове смрти од две парохије у Осипао-
ницу настају три парохије.
Георгија Јовановића је наследио (вероватно) унук Живота Јовановић
који је био свештеник осипаонички од 1859. или 1860. године па до смрти
1888. године.32 Животина супруга Мирјана је умрла 10. априла 1874. године.33
Јереј осипаонички Живота Јовановић умро је 25. марта 1889. године. Био је
добре нарави и ревносно је вршио службу.34
Животу Јовановића је на осипаоничкој парохији наследио 1889. го-
дине Михаило Ивановић. Михаило је као свршени богослов рукоположен
6. августа за ђакона а 8. августа 1881. године за свештеника и постављен за
капелана Милану Вукашиновићу свештенику рачанском.35 Јереј Михаило,
око нове 1884. године, премештен је из Раче з а привременог свештеника
на парохији ново аџибеговачкој.36 На ново аџибеговачкој парохији је остао
до 1889. године када је прешао, као што смо већ навели на осипаоничку
парохију. У Осипаоници је остао до јесени 1902. године када је, по молби,
премештаен из Осипаонице за капелана престарелом пароху крагујевачком
Станку Манојловићу.37
Протојереј Станко Ивановић, кандидат богословља, постављен је у
јесен 1902. године, по молби, на осипаоничку парохију38 одакле је премештен
око нове 1907. године, по сопственој молби за пароха жагубичког и намес-
ника “омољског”. Премештај и постављење су важили од 15. фебруара 1907.
године.39
Проту Станка Ивановића је наследио Милан Бранквић о коме ћемо
нешто више рећи. Милан Бранковић је рођен је 1875. године у Брзоходу, од
оца Светозара свештеника и мајке Јоване. Крштен је у четерешкој цркви 20.
јула 1875. године. Завршио је 4 разреда основне школе у Влашком долу, 5
раз реда гимназ ије у Пожаревцу и 4 раз реда београдске богословије. Инте-
ресантно је да је у Београду завршио и курс ручног рада и картонаже. Као
29 АС - Државни Совјет - РНо 196/837, Списак свештенства монашког и мирског
реда у целој Србији године 1836. те число 48, лист 61
30 Календарю са шематизмомю кнжжества СрбЦ за 1858, у Београду, 1858, 43
31 Подаци из шематизама књажевине Србије од 1854. до 1867. године.
32 Шематизам Србије за 1865, 81; Шематизам Србије за 1879, 15; Шематизам Србије
за 1881, 190; Шематизам Србије за 1883, 84; Шематизам Србије за 1889, 98;
33 За собом је оставила малолетну ћерку Софију и малолетне синове Ђорђа, Јанка и
Душана. Сион бр. 16/1874, 256
34 Хришћански весник бр. 5/1889, 400
35 Хришћански весник за 1881, 557
37 Весник српске цркве св. XI/1902, 1046
38 Весник српске цркве св. XI/1902, 1046
39 Гласник Православне цркве у Краљевини Србији, бр. 2 /1907, 17
План основе цркве у Осипаоници
богослов је уређивао ђачки лист “Ђурђевак” и био биран з а књижничара

богословског друштва “Братство”. Одмах по з авршетку богословије оже-
нио се са Зорком ћерком покојног београдског гвожђарског трговца Нико-
ле Грбића. Рукоположен је за ђакона 28. октобра 1898. године у стојничкој
цркви и одмах постављен за ђакона при варваринској цркви са 40 дина-
ра месечне плате. Поред тога био је и хонорарни наставник ручног рада у
варваринској основној школи и то за 30 динара месечног хонорара.40 У Вар-
варину се није дуго задржао и већ почетком 1899. године постављен је за
ђакона смедеревске цркве на место Милана Перишића који је постављен
за писара II класе у београдском духовном суду.41 Милан Бранковић, ђакон
смедеревске цркве, рукоположен је 8. априла 1901. године з а свештеника
и постављен на упражњену дубравичку парохију.42 Митрополит га је у
јесен 1906. године одликовао црвеним појасом.43 Почетком 1907. године,
премештен је из Дубравице за осипаоничког пароха. Постављење се
рачунало од 16. фебруара 1907. године.44 Решењем архијерејске власти АЕБр.
2960 од 2. новембра 1911. године посатављен је по својој молби, за пароха
упражњене капеланије протојереја пожаревачког.45 Јереј Милан Бранковић
године, Сремски Карловци 1925, 72; Летописа саборне (ст аре) пожаревачке цркве,
24
41 Пост ављења, Весник српске цркве св. IV за 1899, 352
42 Весник српске цркве св. IV/1901, 389
43 Гласник Православне цркве у Краљевини Србији, бр. 1 /1907, 1; Весник српске
цркве св. XII/1906, 1150
44 Гласник Православне цркве у Краљевини Србији, бр. 2 /1907, 17
45 Рукоположења и постављења, Гласник Православне цркве у Краљевини Србији,
бр. 22 од 15. новембра 1911, 352
свештеник при пешадијском пуку “Краљевића Ђорђа” I поз ива Дунавске

дивизије због болести смењен је са војне дужности и решењем Министра
Војног од 6. фебруара 1913. године ФАНо 7745 з а свештеника оз начене
јединице постављен је јереј Христивоје Јовановић парох костолачки.46 Јереј
Милан Бранковић, парох из Пожаревца, је током Првог светског рата био
интерниран у Бугарској у Ески Џумаји.47 Епископ браничевски Митрофан на
основу одлуке Св. Арх. Синода рукопроизвео је на дан Рождества Христова
1923. тј 1924. године у чин протојереја јереја Милана С. Бранковића пароха
пожаревачког и протонамесника округа пожаревачког.48 Протојереј Милан
Бранковић парох I пожаревачке парохије и дотадашњи протонамесник
округа пожаревачког постављен је, у јесен 1924. године, за православног
протопрез витера округа пожаревачког.49 До 1924. године је одликован
црвеним појасом и сребрном медаљом за храброст.50
Милана Бранковића је у Осипаници наследио јереј Божидар Илић.
Божидар је рођен 1882. године у Ореовици као син ореовичког свештени-
ка Панте Илића.51 У Београду је похађао Гимназију и богословију коју је
завршио 1902. године.52 У почетку је био учитељ по разним местима округа
београдског и пожаревачког, док није рукоположен з а ђакона 1906. године
када је постављен з а з ваничника Духовног суда у Београду.53 Ђакон цркве
Св. Марка у Београду Божидар Илић рукоположен је у чин свештеника 8.
новембра 1911. године и решењем АЕБр. 2980 од 9. децембра 1911. године
постављен з а пароха упражњене осипаоничке парохије.54 У 1924. години
јереј Божидар Илић је био парох осипаонички и до тада је био одликован
црвеним појасом.55 Прелази у Београд 1927. године за пароха при цркви Св.
Саве. Године 1933. постављен је за пароха II парохије при цркви Покрова
46 Смењен с дужности, Гласник Православне цркве у Краљевини Србији, бр. 3 од 15.

фебруара 1913, 33
48 Синодске одлуке, укази, одликовања и премештаји, Гласник Српске православне
патријаршије бр. 4 од 15/28. фебруара 1924, 50
49 Краљевски укази, синодске одлуке, укази, одликовања и премешт аји, Гласник
Српске православне патријаршије бр. 23 од 1/14. децембра 1924, 355
51 протојереј Арсеније Бркић, Протојереј Божидар П. Илић, Гласник службени лист
српске православне цркве бр. 6/1955, 106
54 Рукоположења и постављења, Гласник Православне цркве у Краљевини Србији,
бр. 22 од 15. новембра 1911, 352
Пресвете Богородице, где остаје до пензионисања 1952. године.56 Протојереј

Божидар Илић умро је 30. априла/13. маја 1955. године у Београду а сахрањен
је на београдском Новом гробљу.57
Након смрти свештеника Јоакима Аћима Јовановића 1866. године
дотадашње две парохије при осипаоничкој цркви подељене су у три парохије:
лугавачку, осипаоничку и скобаљску. Први лугавачки свештеник је био Да-
нило Дрењаковић.
Данило58 Дрењаковић је рођен у Сараорцима око 1833. године а руко-
положен је за свештеника 11. октобра 1852. године и постављен на голобочкој
парохији з а капелана старом свештенику Трифуну Симићу.59 Данило је до
септембра 1866. године био парох голобочки када је прешао на ново осно-
вану лугавачку парохију.60 У почетку је Данило као парох голобочки и са-
раорачки живео у Сараорцима. Међутим, на упорно настојање Голобочана
био је присиљен да се пресели у Голобок где га је затекао попис 1863. године.
Тада је он, ко тридестогодишњак, живео у породици са женом Милинком (30
година), Братом Петром (23 година), снајом Ринђијом (22 године), синовима
Светозаром (6 година), Михаилом (4 године), Александром (1 година), се-
страма Миленијом (19 година), Марицом (17 година) и Мартом (10 година)
и синовицом Јелисаветом (2 године). Имао је најбогатије имање у Голобоку,
чија је вредност процењена на 1100 дуката цесарских а његов месечни при-
ход од “покретности и земљоделија” износио је 16,5 талира.61 Фонду свеште-
ничком приложио је 1871. године један дукат цесарски и свештеник лугавач-
ки Данило Дрењаковић.62 Данило Дрењаковић је био свештеник лугавачки
од 1866. па до смрти 1890. године.63
На лугавачкој парохији га је наследио свештеник Тимотије
П. Радивојевић. Тимотије, син арнаут поповачког свештеника Павла
Радивојевића је рођен 1857. године у Арнаут Поповцу.64 Тимотије је као
свршени богослов и учитељ баријевски, рукоположен з а ђакона 18. августа
56 Арсеније Бркић, Прот ојереј Божидар П. Илић, Гласник службени лист српске
православне цркве бр. 6/1955, 107
57 Опело је одржао епископ топлички Доситеј, викар патриајрхов, уз асистенцију
више свештеника. На опелу су певале чланице женског друштва “Марта и Марија”
под руководством проте Милорада Стефановића. Арсеније Бркић, Прот ојереј
Божидар П. Илић, Гласник службени лист српске православне цркве бр. 6/1955, 106
58 Јавља се и као Дренковић.
59 АС-МБ-622/1852 и 686/1852; Шематизам Србије за 1853, 227;
60 Шемат изам Србије за 1853, 227; Шемат изам Србије за 1855, 45; Шемат изам
Србије за 1856, 44; Шемат изам Србије за 1857, 45; Шемат изам Србије за 1858, 43;
Шемат изам Србије за 1859, 48; Шемат изам Србије за 1865, 81; Дарко Ивановић,
Стара црква у Крњеву, Крњево, 2006, 102
61 АС-МФ-Пописна књига 1863 - 188; Дарко Ивановић, Ст ара црква у Крњеву,
Крњево, 2006, 102
63 Шематизам Србије за 1879, 15; Шематизам Србије за 1883, 84; Шематизам Србије
за 1889, 98
1883. а за свештеника 20. августа 1883. године и постављен за капелана сво-

ме оцу Павлу Радивојевићу, свештенику арнаут поповачком.65 Касније је ка-
ратко време служио и као капелан миријевски да би већ 1884. године био
постављен з а привременог пароха кладуровског.66 У кладурову је остао до
зиме 1890/91. године када је премештен на место пароха лугавачког.67 Остао је
у Лугавчини бар до 1897. године. У 1924. години је био парох на II брзоходској
парохији која се састојала из дела села Брзохода и села Сибнице, Миријева и
Кочетина.68 Тимотије је умро 13. октобра 1934. године и сахрањен је у порти
цркве у Четережи.69
Тимотија је на парохији у Лугавчини наследио Владимир Цветковић
који је рођен 1863. године а рукоположен з а ђакона 1887. године.70 Влади-
мир је 1889. године71 био ђакон при пожаревачкој цркви. Пошто је јереј
Ћирило Јевтић парох лучички умро 23. маја 1897. године у Пожаревцу,72 јереј
Тома Протић, намесник и парох свилајначки постављен је 1897. године на
парохију лучичку у срезу и округу пожаревачком.73 Истовремено, јереј Вла-
димир Цветковић капелан лучички постављен је на парохију свилајначку.74
Владимир Цветковић, је бар од 1900. године па до краја 1906. године био
парох лугавачки када је на парохију трњанску.75 Владимир је 1924. године
био на парохији трњанској у протопрезвитерату округа пожаревачког и до
тада је био одликован црвеним појасом.76 Одлуком ЕБр. 898 од 22. августа/4.
септембра 1928. године јереј Александар Колесников по молби премештен
је и постављен, а по претходном споразуму, за капелана оболелом пароху
трњанском јереју Владимиру Цветковићу.77
На лугавачкој парохији Владимира Цветковића је наследио Светозар
Бранковић иначе отац свештеника Милана Бранковића тако да ће отац и
син истовремено служити при цркви у Осипаоници, један на осипаоничкој а
други на лугавачкој парохији.
65 Хришћански весник бр. 10/1883, 640; Глас православља бр. 16/1883, 128;
Шематизам источно православне срспле патријаршије по подацима из 1924. године,
Сремски Карловци 1925, 76
66 Хришћански весник бр. 8/1884.г, 640
67 Календар са шематизмом краљевине Србије за годину 1889, Београд 1889, 97
69 Од деце надживели су га синови Драгољуб и Миливоје и ћерка Босиљка. Натпис
на надгробној плочи у порти цркве у Четережи.
71 Календар са шематизмом краљевине Србије за годину 1889, Београд 1889, 97
72 Умрли, Весник српксе цркве св. VI (јуни) 1897, 576
73 Постављени на парохије, Весник српске цркве св. VI (јуни) 1897, 576
74 Постављени на парохије, Весник српксе цркве св. VI (јуни) 1897, 576
75 Весник српске цркве св. XII/1906, 1150
Светозар Бранковић учитељ из Брзоода рукоположен је за ђакона 22.

марта а за свештеника 25. марта 1875. године и постављен за капелана болес-
ном пароху ореовичком Станоју Милошевићу.78 Само кратко је био парох
у Ореовици а затим је од 1875. до 1878. године био парох нимнички.79 Све-
тозар је био свештеник влашко-долски од 1878. године80 до 1907. године81 а
одатле је премештен 1907. године на парохију лугавачку.82
Први свештеник на 1866. години основаној скобаљској парохији био
је Антоније Ђорђевић. Рођен је око 1843. године а рукоположен 1866. године.
Одмах је постављен на новосновану скобаљску парохију при осипаоничкој
цркви и на њој је остао све до смрти. Свештеник скобаљски Антоније
Ђорђевић умро је 9. децембра 1879. године у 36. години живота. Служио је
најпре једну годину као економ у богословији а затим 13 година као свеште-
ник без икаквог прекора.83
Јереј Димитрије Катанић је 1878. године био парох сабаначки.84 Почет-
ком 1880. године постављен је на упражњену скобаљску парохију али је већ
лето 1881. године за капелана у Лужници у округу крагујевачком.85
На скобаљску парохију ће доћи Марко Јелић који ће се на њој веома
дуго задржати. Рођен је 1857. године.86 Марко Јелић учитељ из Крњева руко-
положен је 5. августа 1881. за ђакона а 6. августа 1881. године за свештеника
и постављен на скобаљску парохију87 на којој је остао бар до 1924. године.88 У
1924. години јереј Марко је био свештеник на скобаљској парохији и до тада
је био одликован црвеним појасом, протском камилавком и орденом Светог
Саве V степена.89
78 Сион бр. 12/1875, 192

79 Предраг Мирковић, Светиње Браничева, Београд 2005, 109. Мирковић наводи фа
је био парох нимнички до 1879. године међутим он је на нимничкој парохији остао
до 1878. године. Шематизам Србије за 1879, 150
81 Шемат изам Србије за 1883, 83; Шемат изам Србије за 1889, 96; Митрополит
Михаило, Православна српска црква у Краљевини Србији, Београд 1895, 65; Гласник
Православне цркве у Краљевини Србији, бр. 10/1907, 145; Предраг Мирковић,
Светиње Браничева, Београд 2005, 109
82 Гласник Православне цркве у Краљевини Србији, бр. 10/1907, 145
83 Хришћански весник бр. 6 од 15. марта 1880, 144
84 Календар са шематизмом књажевства Србије за годину 1879, Београд 1879, 151.
Мисли се на село Сабанту.
86 Шемат изам ист очно православне српске пат ријаршије по подацима из 1924.
88 Шемат изам Србије за 1883, 84; Шемат изам Србије за 1889, 98; Митрополит
Михаило, Православна српска црква у Краљевини Србији, Београд 1895, 26; Летопис
лозовичке цркве, 24
89 Шемат изам ист очно православне српске пат ријаршије по подацима из 1924.
ЦРКВА У ЛОЗОВИКУ
Књаз Милош је 9/21. децембра 1832. године издао наредбу Но 3523 о

попису свих новосаграђених цркава у Србији. У извештају од 12/24. децембра
1832. године, добијеном по тој наредби од капетана Јованче Спасића из Сме-
дерева, пише да је црква у Лозовику (храм Свјатих Апостола Петра и Павла),
у капетанији подунавској, грађена 1831. године.90 По подацима из пописа из
1836. године лоз овичка црква (храм Свјатих Апостола Петра и Павла) је
саграђена 1831. године трошком “обштетства” лозовичког и сараорачког.91
По подацима митрополита Михаила црква лозовичка, храм св. апосто-
ла Петра и Павла, саграђена је од слабог материјала 1830. године.92 Боривоје
Перић тврди како је стара црква брвнара саграђена је 1831. године а нова
одмах до ње 1892. године. Цркве су у Кленовцу где је некада било село.93
Овим црквама припада и село Сараорци.94 И др Радомир Милошевић усваја
1831. као годину изградње цркве брвнаре Светих Апостола Петра и Павла
у Лозовику. Он само додаје и податак да је освећење извршио митрополит
Мелентије.95
Из архивских докумената саз најемо да су кметови из Лоз овика у
пролеће 1830. године дошло код књаза Милоша са молбом да им дозволи да
саграде цркву што им је он радо дозволио обавештавајући о томе капетана
Јованчу у Смедерево следећим писмом од 31. маја/12. јуна 1830. године:
Но. 842
Благородни капетан Јованче96
С писмом вашим дошли су ми кметови лозовички и представили су ми

жељу њину за цркву. Намереније је њино похвале достојно и ја им одобравам,
при којем и препоручујем, да изађете међу она села и да поздравите народ и
од мог имена љубезно, пак наредите нек се одсече нуждна јапија и одма извуче
да прелети и да се осуши, а на пролеће ако бог да здравља, нек у име божије
градити почну.
90 АС – КК – XVII – 548; Ти. Р. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији у време

прве владе кнеза Милоша (1815-1839), Београд – Земун 1926, 413
91 АС – ДС – IIБфIНо30/836, Списак Црквиј наодећи се у Окружју Смедеревском и
описаније сваке Цркве у цјелом њеном состојанију, число 10, лист 58 – 60
1874, 20
93 Боривоје Перић, Моравска свитања – Хроника општине Велика Плана, Велика
Плана 1986, 102
Плана 1986, 102
95 Српска православна епархија Браничевска – Шематизам 2003, Пожаревац 2003,
109
96 Бранко Перуничић, Насеље и град Смедерево, Смедерево 1977, 416
Поздрављајући вас остајем,

вам благонаклоњени
Милош Обреновић
У Крагујевцу
31. маја 1830.
На основу овог документа можемо да претпоставимо да је црква у Ло-

зовику саграђена највероватније 1831. године.
Током 1834. године набављена су два звона за цркву у Лозовику и то
једно од 279 фунте (за које је плаћено 1060 гроша и 4 пара) и друго од 173
фунте (657 гроша и 4 паре).97
Црква брвнара у Лозовику данас - након последње обнове
На залагање попа Алексе Станојевића код цркве је 1835. године отво-

рена прва школа у Лоз овику. Први учитељ је био Аранђел Илић, родом из
Крњева, који у родном селу и учио школу.98 Међутим, док је ово проверен по-
датак постоји један спомен о учитељу у Лозовику из септембра 1824. године.
Наиме, у Деловодном протоколу књаза Милоша из 1824 – 25. године под бр.
1819 од 11. септембра 1824. године пише: «Одговорено г. Јовану у Пожаревац
97 Мита Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842. IIИ, Београд,
1899, 616 – 617
Плана, 1986, 103
Црква брвнара у Лозовику пре последње обниве

на два писма његова, једно од 7, друго од 8. т. м., да учитељ Станко, ископав-
ши новце, амо доведен, задржаће се до пришествија Јовичиног и осталих
његових садруга, за које се Господар и чуди да их г. Јован с овим учитељем
Станком [из] Лозовика послао није.»99 Сутрадан, 12. септебра 1824. године
писано је кметовима лозовичким по истом питању: «Писано кметовима Пав-
лу и Николи у Лозовику Н. пожаревачке (!? прим. аутора), да по пријатију
писма пошљу Јовицу Јовановог и Јована механџију, сада туфекџијом прозва-
ног, и с њима 126 ископаних дуката.» На жалост, нисмо могли, бар за сада, да
утврдимо како се завршила ова «афера» али су напред наведени подаци ипак
интересантни и то двојако: у њима се септембра 1824. године спомиње из -
весни учитељ Станко у Лозовику као и да је те године негде у селу и његовој
непосредној близини пронађено тј ископано 126 дуката.
Црква је саграђена на већ постојећем сеоском гробљу о коме је Н. Дудић
написао следеће: «На сеоском гробљу, које је данас већ у самом насељу, има
великих камених крстова са почетка XIX века (1810). Облик крстова и на-
чин обраде слични су споменицима у селу Стрмостену (Горња Ресава). Има
споменика студеничке школе, са ликовним представама, из нешто каснијег
периода (1826). Било је и појава где ус гробови облагани дебелим даскама.»100
По подацима комисије која је радила попис 1836. године црква у Лозо-
вику, храм Св. Петра и Павла налазила се у равници јужно од села и имала
99 Василије Крестић, Никола Петровић, Протокол кнеза Милоша Обреновића 1824
– 1825, Београд 1973, 53. У протоколу Бр. 1819 – Д. 11. Постоји и даљи текст који није
у вези са учитељем Станком и Лозовиком па га нисмо овде дали.
100 Никола Дудић, Стара гробља и нсдгробни белези у Србији, Београд 1995, 56
Скице и планови цркве брвнаре у Лозовику Д. Ст. Павловића
је пространу порту. Црква је била од талпи са припратом и те 1836. године

налазила се у добром стању. По подацима комисије, саграђена је 1831. године
средствима обштетсва лозовичког и сараорчког.101
Основа цркве брвнаре у Лозовику
Од црквених утвара лозовичка црква је имала од цигли зидани час-

ни престо, антимис, малу кутију за „свјатаја“, калајни путир, калајни дискос
са з вез дицом, малау калајну кашику, челично копље, три престона чирака
од туча, мало звонце, пар малих маказа (мумаказа), две плехане кадионице,
плехану флашу за зејтин, два барјака, два дрвена чирака са великим свећама,
полијелеј, 10 калајних кандила, темпло са 21 иконом и једним распећем, цар-
ске двери, пар малих двери са стране, икону св. Николе са стране, 5 свеча-
них икона, две певнице, иконостас, налоњ, умивалницу од цигле, дискос без
звиздице, тас од плеха, машице, проскомидију од дасака, џезвицу за „тепло-
ту“, плехани мали тас и сребрну миромазаљку. Од црквеног одејанија црква
је поседовала: свилени воздух са ширитом, два свилена дарка, стихар од
басме, фелон од басме, свилене наруквице са ширитом, епитрахиљ од басме,
појас од басме, два чаршава од басме, два бела чаршава, два проста кушака,
два пешкира, белу завесу, две завесе од басме, белу мараму под темплом, ста-
ри чаршаб од басме на иконостасу. Било је и десетак књига: Евангелије на
мало коло, Апостол на мало коло, Служебник, Пентикостар, велики Триод,
постни Триод, Осмогласник недељни, праз нични Минеј на мало коло, об-
шчи Минеј на мало коло, Полустав на мало коло и мали Часловац. Црква је
поседовала два звона. Имала је 460 гроша и 33 пара готовине. Од непокрет-
ног имања је имала једну малу кућу у порти. Покретног имања није имала.
Парохији храма припадала су села: Лоз овик и Сараорац. Новопостављени
101 АС - ДС - IIБфIНо30/836, Списак Цркви находећи се у Окружју Смедеревском, и

описаније сваке Цркве по наособ у целом њеном состојанију, число 10, лист 58-60.
тутор је био Јаков Зубајац из Лозовика.102

Свештеник при цркви, те 1836. године био је јереј Алекса
Велимировић.
Током 1830. и 1831. године израђен je и иконостас.103 Храм je издуженог
облика, с равним неограђеним тремом на четири стуба, „папертом“, црквом
и олтаром који ce з авршава y облику правилног многоугаоника, y укупној
дужини од 14,60 m, ширине 6,00 m, припадајући на тај начин средњим
грађевинама ове врсте (површине око 80 m2). Ha темељима са банком на
унутрашњој страни почивају зидови од талпи, дебљине 10 – 12 cm, међусобно
везани на „ластин реп“, врло добро очувани. Кров je средње стрмине, има
стреху без ублаженог пада, a 1931. године препокривен је новијом ситном
шиндром, налик на клис, величине 7/15/1 cm. Ове су дашчице ужљебљене
једна y другу, a редови један на други належу. На грбинама више трема нису
биле видљиве маије већ је шиндра сама прелаз ила из једне равни y другу,
одајући утисак лакшег крова. Под je од квадратних опека, a таваница засве-
дена профилисаним и жљебљеним шашовцима уобичајеног облика. Црква je
изнутра висока око 6,00 м.104
Сва су врата засведена и обрађена слично као на осталим објектима
ове врсте подигнутим за време књаза Милоша y овом делу Поморавља. Она
су украшена прикованим дашчицама са урезима. На прозорима су гвоздене
решетке. Ако посматрамо храм y целини, он и по архитектури и по сликар-
ству заслужује нарочиту пажњу.105
Првог, поз натог, лоз овичког свештеника Алексу Велимировића106 је
26. фебруара 1822. године рукоположио у Видину Пајсије. Алекса је дошао
у Лозовик 1831. године у време када је црква довршена. У јесен 1836. године
Алекса је пребивао у Лозовику и имао је синђелију на своју парохију.107 На
залагање попа Алексе код лозовичке цркве је 1835. године отворена прва
школа у Лозовику. Први учитељ је био Аранђел Илић, родом из Крњева, који
у родном селу и учио школу.108 Након формирања II лозовичке парохије Алк-
102 АС - ДС - IIБфIНо30/836, Списак Цркви находећи се у Окружју Смедеревском, и

описаније сваке Цркве по наособ у целом њеном состојанију, число 10, лист 58-60.
103 Митрополит Михаило, 20; Петровић, Финансије I, 783. Антиминс из 1832, на
грчком јез ику, сa словенским додатком о дану освећења, Душан Д. Митошевић,
Ст ара црква y Лозовику, Крњево 1956. (рукопис), 6. Спомен плоча на цркви из
1931.
104 Д. Ст Павловић, Цркве брвнаре у Србији, Саопштења књ. V, Београд 1962, 145
105 Д. Ст. Павловић, Цркве брвнаре, у: Археолошки институт САН, „Археолошки
споменици и налазишта y Србији II, Централна Србија“, Грађа X, 3, Београд 1956,
209; Споменици културе HP Србије, Просвета, Београд 1951., 91; Д. Ст Павловић,
Цркве брвнаре у Србији, Саопштења књ. V, Београд 1962, 145
106 Јавља се и као Алекса Станојевић и Стојановић. У Шематизмима од 1853. до
1856. године јавља се као Стојановић. Шематизам Србије за 1853, 227; Шематизам
Србије за 1855, 45; Шематизам Србије за 1856, 44.
107 АС – Државни Совјет – РНо 196/837, Списак свештенства монашког и мирског
реда у целој Србији године 1836.те число 45, лист 61
Плана, 1986, 103
са је преузео ту парохију док је на I лозовичкој парохији постављен јереј

Јоксим Поповић. Алекса је све до смрти 1871. године био парох лозовички.109
Умро је 15. маја 1871. године у дубокој старости. Алекса је био веома сме-
ран, кротак и побожан. Походио је гроб господњи у Јерусалиму због чега је
прозван хаџијом. Због свог одличног владања уживао је велики углед у свој
средини.110
Подужни пресек цркве брвнаре у Лозовику
Јоксим Поповић је 1852. године био парох лозовички и то на I

лозовичкој парохији. Умро је, највероватније, 1853. године.111
Гаврило Велимировић112 је био син лозовичког свештеника Алексе
Велимировића (Станојевића). Од 1849. године па до 1852. године био је па-
рох голобочки.113 Гаврило је на I лозовичкој парохији наследио упокојеног
јереја Јоксима Поповића. Као парох лозовички 1857. године био је и члан
Конзисторије Архидијецезе Београдске.114 Следеће 1858. године, молио је да
му се да синђелија на цео Лозовик за шта му се изашло у сусрет. Истовремено
је замолио да буде разрешен дужности члана Конзистерије Архидијецезалне.
109 Шематизам Србије за 1857, 45; Шематизам Србије за 1858, 43; Шемат изам
Србије за 1859, 48; Шематизам Србије за 1865, 81;
110 Православље бр. 8/1871, 384
112 Јавља се и као Гаврило Поповић.
113 АС-МБ-252/1849; АС-МБ-622/1852 и 686/1852.
И то му је удовољено.115 Гаврило је и у периоду од 1864. године до краја 1880.

године био свештеник лозовички.116
При лозовичкој цркви св. апостола Петра и Павла 1874. године су
постојале три парохије и то: I лозовичка са 364 дома, II лозовичка са 204 дома
и сараорачка са 235 домова.117
Свештеника Гаврила је на лоз овичкој парохији наследио јереј
Димитрије Поповић који је почетком 1880. године постављен на парохију
батушку у округу пожаревачком118 али је већ крајем те 1880. године са батушке
премештен на лоз овичку парохију.119 Свештеник лоз овички Димитрије
Поповић премештен је почетком 1884. године за пароха кнежевачког у
округу београдском.120
Светозар Поповић, учитељ у Коларима, рукоположен је за ђакона 15.
августа 1883. године,121 а као ђакон из Колара, рукоположен је 7. фебруара
1884. године за свештеника и постављен за пароха лозовичког.122 Јереј Свето-
зар је без прекида био парох лозовички све до интернације у Аустро-угарској
у Првом светском рату.123 Краљевим указ ом од 22. фебруара 1903. године
одликован је Таковским крстом V реда Светоз ара Поповића намесника из
Лоз овика.124 Архијерејски сабор је у јесен 1909. године одликовао протском
камилавком, поред осталих, Светоз ара Поповића свештеника лоз овичког
и намесника срез а орашког.125 Јереј Светозар Поповић, парох лозовички, је
током Првог светског рата био интерниран у No. 1083 W. gr. I 18 Нежидер.126
Патријарх Димитрије на дан Св. Симеона Мироточивог 13/26. фебруара
1921. године у патријаршијској капели на божанственој литургији произвео
у чин протојерејски свештенике Светозара Поповића из Лозовика и Милана
Милутиновића из Београда (црква Св. Марка). Прота Светозар је до тада
имао 37 година службе у Лозовику.127
115 АС – Митрополија - Но. 530/58; АС – Митрополија - Но. 837/58; АС – Митрополија
– Но. 530/58; АС – Митрополија – Но. 838/58
116 Шематизам Србије за 1865, 81; Шематизам Србије за 1881, 190
1874, 20
118 Постављени су, Хришћански весник бр. 5 од 1. марта 1880, 120
123 Календар са шематизмом Краљевине Србије за годину 1889, Београд 1889, 98;
Митрополит Михаило, Православна српска црква у Краљевини Србији, Београд
1895, 26
124 Гласник Православне цркве у Краљевини Србији бр. 3-4/1903, 121; Весник српске
цркве св. III/1903, 275 – овде се наводи да је Светозар из Великог Орашја.
125 Весник српске цркве бр. 11/1909, 899
по окупацији Србије интернирали, Весник Српске Цркве бр. 8 (август) 1922, 531
127 Производство, Гласник службени лист Српска православна Патријаршија бр. 5
од 1/14. март 1921, 79
Стара и нова црква у Лозовику
У међувремену, старог свештеника Алексу Велимировића је на II

лозовичкој парохији наследио Павле Пантелић који је рођен, највероватније,
1839. године у Лозовику.128 Завршио је основну школу, 3 разреда гимназије
и богословију.129 Од 1858. до 1871. године радио је као учитељ.130 Павле
Пантелић, учитељ лозовички, рукоположен је за ђакона 6. августа 1871. а за
свештеника 7. августа 1871. године и постављен за лозовичког пароха131 на
место упокојеног јереја Алексе Велимировића и на тој парохији је остао
све до смрти 1882. године.132 Павле је умро 3. маја, у 45. години живота, а
сахрањен 4. маја 1882. године.133
Свештеник Алекса Ђурић је постављен, у лето 1882. године за пароха
лозовичког134 али је само после пар месеци из Лозовика премештен у брат-
ство манастира Драче.135 Истовремено је Григорије136 Петронијевић, свеш-

132 Календар са шематизмом књажества Србије за годину 1879, Београд 1879, 15
133 За њим је остао отац у дубокој старости и попадија са нејаком децом. Павле
је био учитељ 13 а свештеник 11 година. Хришћански весник бр. 7/1882, 448; Глас
Православља бр. 10/1882, 79
134 Хришћански весник 7/1882, 448
136 Јавља се у изворима и као Глигорије Петронијевић. Календар са шемат измом
књажества Србије за годину 1874, Београд 1874, 96
теник ржански,137 постављен за

пароха II лозовичке парохије.138
Јереј Глигорије Петронијевић,
парох лозовички, постављен је
у јесен 1883. године за пароха
ужичког.139
Илија Николић, сврше-
ни богослов, родом из Лозови-
ка рукоположен је за ђакона 6.
септембра 1883. а з а свештени-
ка 8. септембра 1883. године и
постављен з а свештеника на II
парохији лоз овичкој.140 По по-
дацима из шематиз ама јереј
Илија Николић је бар до 1902.
године био парох лозовички.141
Ла
з ар Пантелић, син
каснијег лоз овичког свештени-
ка Павла, рођен је 1865. године
у Лоз овику.142 Јереј Лазар је био
капелан крњевачком свеште-
нику Јовану Цветковићу од
12. октобра 1895. до 27. окто-
бра 1896. године. Због нежног
Нова црква у Лозовику здравља напустио је капеланију
и вратио се у родни Лозовик.143
Лазар је ускоро умро, у Ло-
з овику, од з апаљења стомака
3. априла 1898. године.144 Сахрањен је код старе лозовичке цркве с јужне
стране.145
Крајем 1866. године, када је, већ спомињани, Данило Дрењаковић
прешао са голобочко – сараорачке парохије на лугавачку парохију, наста-
ла је самостална сараорачка парохија која је издвојена од крњевачке цркве
и припојена лозовичкој цркви. Први парох сараорачки је био јереј Милош
137 У Хришћанском веснику пише рашки. Ржане је припадало карановачком

намесништву у епархији ужичкој.
139 Календар са шематизмом књажевства Србије за годину 1883, Београд 1883, 84;
Хришћански весник бр. 11 – 12/1883, 767
140 Хришћански весник бр. 10/1883, 640; Глас православља бр. 17/1883, 136
141 Шематизми краљевине Србије од 1883. до 1902. године.
142 Дарко Ивановић, Стара црква у Крњеву, Крњево, 2006, 106
143 Дарко Ивановић, Стара црква у Крњеву, Крњево, 2006, 106
144 Умрли, Весник српске цркве св. В/1898, 478; Летопис цркве лозовичке, 43
145 Надгробна плоча јереја Лазара Пантелића.
Влајковић који ће остати на тој дужности све лета 1881. године.146 Милош
Влајковић свештеник сараорачки је у лето 1881. године високим указом
постављен за писара III класе консистерије београдске.147 Судија београдског
духовног суда, Милош Влајковић, одликован је у јесен 1895. године протском
камилавком.148
Никола Илић, капелан даросавачки премештен је у лето 1881. године за
пароха сараорачког.149 У Сараорцима је остао до почетка 1884. године када је
премештен за пароха страгарског.150 Наследио га је јереј Грујица Павловић.
Грујица је рођен 1856. године у Крушевици, тадашњем срезу колубарском,
округи ваљевском. У Београду је завршио гимназију и богословију. Неко
време је радио као учитељ али је већ 1880. године рукоположен за свештеника
и постављен з а капелана велико моштаничког.151 Свештеник ритопечки
Грујица Павловић премештен је почетком 1884. године за пароха сараорачког
и на тој парохији је остао до, пред крај, 1891. године када је премештен за
пароха костолачког.152 Јереј Грујица је био парох костолачки од 1891. до 1897.
године.153 Грујица Павловић, свештеник костолачки, постављен је у јесен
1897. године на парохију даросавачку у срезу колубарском.154 Грујица је био
омиљен свештеник у Костолцу. За своју изправну службу одликован је од
црквених власти: црвеним појасом и протском камилавком а од грађанских
власти орденом Св. Саве V степена и Таковским крстом.155 Грујица је умро 6.
јула 1927. године у Даросави, срез колубарски, округ ваљевски.156
Милован Митић је рођен 1867. године у Арнаут Поповцу. Милован
Митић свршени клирик из Арнаут Поповца рукоположен је за ђакона 18/30.
априла а за свештеника 19. априла/1. маја 1890. године и одређен за лучку
146 Календар са шематизмом књажества Србије за годину 1869, Београд 1869, 80;
Календар са шематизмом књажества Србије за годину 1879, Београд 1879, 15
148 Весник српске цркве св. XИ/1895, 1068
150 Шематизам Србије за 1883, 84; Хришћански весник бр. 4/1884, 320
151 Драгана Спасић - Ђурић, Споменица парохије костолачке, VIMINACIVM 13-14,
Пожаревац 2003, 234
152 Хришћански весник бр. 4/1884, 320; Календар са шематизмом Краљевине Србије
за годину 1889, Београд 1889, 98; Драгана Спасић – Ђурић, Споменица парохије
кост олачке, VIMINACIVM 13-14, Пожаревац 2003, 234. У Споменици се наводи да
је Грујица након одлласка из Костолца служио годину дана од 1897. до 1898. године у
Сараорцима а да је тек онда отишао за Даросаву што није тачно.
1895, 55; Драгана Спасић - Ђурић, Споменица парохије костолачке, VIMINACIVM
13-14, Пожаревац 2003, 234; Предраг Мирковић, Светиње Браничева, Београд 2005,
130
154 Гласник српске цркве св. Џ/1897, 976
парохију у округу крајинском.157 По подацима из шематизама Милован Митић

је од зиме 1891/92. године био парох сараорачки и остао на тој парохији бар
до 1924. године до када је био одликован црвеним појасом. Те, 1924. године
био је свештеник на сараорачкој парохији.158
Набавка звона за цркве у Лозовику између два светска рата
Премда излази из основне теме овог рада споменимо укратко историју

изградње нове цркве у Лозовику. Поводом плана за нову цркву Лозовик –
сараорачку дошло је до сукоба народа и Министарства грађевина. Црквена
општина желела је да подигне цркву по угледу на цркву у Рачи, чији је план,
пошто није постојао, из радио крагујевачки окружни инжињер Емануел
Сандер. Тај план је одбијен, а у министарству је израђен други који је одговарао
законским актима.159 Захтевано је да се допусти градња по плану Рачанске
и Грочанске цркве пошто ,,народ неће ни да чује з а цркве у виз антијском
стилу”.160
Због спора са Лоз овик – сараорачком црквеном општином референт
Министарства просвете пише Министарству грађевина, покушавајући
да објасни противљење ,,виз антијском стилу”: ,,Противљење против
византијског стила не стоји усамљено, већ оно стално избија на површину,
157 Весник српске цркве св. IV/1890, 405
158 Шемат изам ист очно православне срспле пат ријаршије по подацима из 1924.
159 АС-МПс-ц, г. 1886, 3208.; АС-МПс-ц, г. 1888, 3217.
160 АС-МПс-ц, г. 1888, 3220.
али се успева да сломи још у почетку. То по мом мишљењу није без разлога.
Пирг – звоник стоји у византијском стилу одвојено, он кошта исто колико и
сама црква. Мислим да се до сада нигде није подигао чак ни код Вазнесенске
цркве у Београду већ се граде дрвени што није ружно. Зато траже цркве са
звонарама ма у ком стилу биле. На наш захтев да се то прилагоди на примеру
Смедеревске и Нишке цркве рекли сте да то не може бити зато што се често
и јављају за грађањем капела или пак кришом саграде цркву.” Зато референт
тражи да Министарство грађевина начини планове з а цркве са з воником
који би били јефтинији од ових који се шаљу, а којима се предвиђа изградња
скупих цркава у које и мало верника може да се смести.161
Иконостас за лозовичку цркву, рад Стеве Тодоровића, Ђоке Крстића,
Пере Раноса, Ђоке Миловановића, Живка Југовића и Мите Андрејевића био
је готов у пролеће 1893. године. Због тога је јављено надлежном министру да
пошаље комисију за његов пријем.162
Општина лозовичка је ипак успела да доврши цркву коју је на Петров
дан 1895. године освештао сам митрополит Михаило. Црква је у тадшањој
штампи оцењена као „величанствена“ а само за иконостас је плаћено скоро
14000 динара.163 Сразмерно платама у државној служби (официри, професори,
учитељи) то би данас било око 40 – 50.000 евра само за иконостас.
Пододбор свештеничког удружења за срез В. Орашки приредио је у Ло-
зовику 11/24. јануара 1909. године “Забавно вече” у корист друштва “Црве-
ног крста”. На овој патриотској забави учествовало је и певачко друштво
“Србобран” из Велике Плане. Програм је био следећи:
“Ода слози” песма свештеника С. М. Поповића, коју је декламовао
један ђак.
Говор свештеника С. М. Поповића намесника.
“Неослобођеној браћи на југу” песма свештеника С. М. Поповића коју
је такође декламовао један ђак.164
ЦРКВА У СЕЛЕВЦУ
Црква у Селевцу се данас налази у епархији шумадијској и то у

архијеријском намесништву јасеничком.165 По предању, стара дрвена црква,
постојала је пре 1832. године, у селу Глибовац у Јасеници, с обзиром да јe
била парохијска, поред Азање и другим околних селима, још и Селевцу пре
подизање селевачке цркве.166
Књаз Милош је 9/21. децембра 1832. године издао наредбу Но 3523 о
попису свију новосаграђених цркава у Србији. У извештају од 23. децембра
161 АС-МПс-ц, г. 1889, 3221 А.
162 Весник Српске цркве св. VI (јун) 1893, 610
163 Освећење нове цркве, Весник српске цркве св. VI/1895, Београд 1895, 595
164 Сложан рад В. Орашког свештенства, Гласник Православне цркве у Краљевини
Србији бр. 2 од 20. јануара 1909, 23
165 При селевачкој цркви су данас три парохије којима припадају села Селевац,
Луњевац и Бачинац. Српска православна епархија Шумадијска 1947-1997 –
Шемат изам, Крагујевац, 1997, 53
1832/ 4. јануара 1833. године, добијеном по тој наредби од капетана Симе

Радојковића из Плане, пише да је црква у селу Селевцу (храм Сошествије
Свјатаго Духа), у капетанији Јасенице, саграђена за време владавине књаза
Милоша.167 По подацима из пописа из 1836. године селевачка црква (храм
Сошествије Свјатаго Духа) је сазидана 1832. године о трошку “обштетсва”
селевачког.168
Црква брвнара у Селевцу
По подацима митрополита Михаила, црква селевачка, храм Сошествије

св. Духа, саграђена је од слабог материјала 1833. године.169 Радосав Марковић
спомиње како је за цркву у Селевцу, грађеној 1827. године, књаз Милош
подарио 500 гроша, а исто то наводи Кашић.170 Коларић усваја 1833. годину
као годину подизања цркве у Селевцу.171 Никола Кусовац усваја 1833. годину
167 АС – КК – XXVII – 552; Ти. Р. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији у

време прве владе кнеза Милоша (1815-1839), Београд-Земун, 1926, 414
168 АС – ДС – IIБфИНо30/836, Списак Црквиј наодећи се у Окружју Смедеревском и
169 Митрополитэ Михаилэ, Православна србска црква у кнжжеству СрбII, Београд,
1874, 19-20
170 Др Радосав Марковић, Задужбине кнеза Милоша, Просветни гласник бр. 3-5
(март, април и мај) 1942, 126; др Душан Кашић, Рад кнеза Милоша на подизању и
обнови цркава и манастира, Гласник српске православне цркве бр. 10/1960, 269
171 У делу: Др Миодраг Коларић, Грађевине и грађевинари Србије од 1790 до 1839
Скице и планови цркве брвнаре у Селевцу по Д. Ст. Павловићу
године, Београд, 1959. г, црква у Селевцу се не наводи. Помиње је у Др Миодраг

Коларић, Класицизам код Срба (1798-1848), В, Београд, 1966, с. 25 али овде без
навођења извора.
као годину зидања селевачке цркве Сошествије Светог Духа.172 По подацима

Бранка Вујовића црква у Селевцу је подигнута крајем треће деценије XIX
века као брвнара од масивних храстових талпи, које су биле омалтерисане
са унутрашње стране. Црква је каснијим доградњама изгубила првобитни
облик. Сачуване су иконе са првобитног иконостаса, који је по Вујовићу
из времена изградње цркве, и који је радио у то време чувени Јања Молер.
Вујовић овај рад Јање Молера оцењује као веома успео.173 Све ове податке од
Вујовића преузимају и аутори дела Српска православна епархија Шумадијска
1947-1997 – Шематизам, док се у следећа два издања шематизма прецизира
да је црква саграђена 1827. године, без позивања на извор.174 По предању,
цркву је подигао Станоје Главаш, родом из Глибовца.175
Записaне године, и то на Службенику – 1832,176 на икони св. Јована –
1833. и на царским дверима – 1834. године,178 пружају податке о старости
177
овог храма. Ове године потврђује и сачувана архивска грађа.

По подацима из архивске грађе црква у Селевцу је саграђена током
1832. године што се јасно види из следећег писма капетана Симе Радојковића
књазу Милошу од 11/23. децембра 1832. године:
Ваша светлост, милостиви господару
Црква која је с вашим светлим дозволенијем у Селевцу овог лета

прављена већ чрез прошли 30 дана гот ова је, но сада ради бисмо молит и
вам се зато и писали смо пређе 10 дана гос. митрополиту за молера на којег
одговорили су да је молер они дана у Паштрми посла имао. Зато још писали
су да претрпимо до 10 дана и по прошествију оволико времена да пошаљемо
једног човека с коњем да доведе молера како би овде могао измерит е сво
темпло и да се погодимо пак да тамо прави. Зато сада шаљемо овог
писмодоноситеља и целивајући вашу светлу десницу молимо ако је могуће да
нам пошаљете истог молера с овим нашим послаником, нека овде премери
темпло што треба и после тамо нека предузме правити.
Притом остајем и јесам вашој светлости, покорни слуга.
СимаРадојков, етан у Селевцу

11.декемвра 1832.
По налогу књаз а Милоша из народне касе је 9. марта 1833. године
172 Класицизам код Срба - Кат алог грађевинарст ва (приредио Никола Кусовац),
173 Бранко Вујовић, Уметност обновљене Србије 1791-1848, Београд, 1986, 106-107
174 Српска православна епархија Шумадијска 1998 – Шематизам, Крагујевац, 1999, 52 -
53; Српска православна епархија Шумадијска 1999 – Шематизам, Крагујевац, 2000, 52.
175 Мајка му ce преудала y Селевцу, где je и Станоје живео и имао своју кућу.
176 Службеник, Будим 1825: „Ради спомена свога церкви y Селевцу 832 лъта Матеј
Живанович»
177 „Сю ИКОНУ приложи paбь божји Станко Клишићч засвои спомен лъта 1833».
178 Св. Тројица: „Лъта 1834»
исплаћено 285 гроша и 28 пара за цркву селевачку (нахија смедеревска).179

По подацима комисије која је вршила попис 1836. године селевачки
храм Сошетсво Св. Духа се, у то време, налазио у селу и поседовао је про-
страну порту. Храм је био саграђен од талпи, имао је две припрате и 4 ста-
клена „пенџера“. Под је до половине био поплочна са широком печеном ци-
глом. Био је у добром стању. Комисија је записала да је храм саграђен 1832.
године трошком “обштетства” селевачког.
Од црквених утвари храм је поседова: Престо од камена, бакарни пу-
тир, петохљебницу од тенеће, дискос од тенеће, звездицу од тенеће, копље од
челика, малу калајну кашику, 4 престона чирака од туча, сребрну кадионицу,
кадионицу од туча, мало звонце, 2 таса од тенеће, налоњ, стаклено кандило,
сребрно кандило, калајно кандило, стаклени полијелеј, мали барјак, 2 велика
дрвена чирака са великим свећама, велике мумаказе (маказе), мале мумака-
зе (маказе), иконостас од дасака, 2 певнице нове, чабар за кртење. Темпло
са распећем, са 34 мале иконе мали и 6 велике иконе. Нове Царске двери, 2
мале двери са стране (јужне и северне стране) моловане, 4 иконе ниже темп-
ла „образ“ Св. Праотаца, 5 иконе ван темпла, антимис нов, антимис стари,
проскомидија од дасака, умиваоница од камена, мала кутија за „свјатаја“. Од
црквеног одејанија храм је поседовао: фелон од дамашке са простим шири-
том, наруквице од манџестра са срмом, 2 свилена појаса, воз дух половни,
воздух стари, 3 нова свилена дарка, бели престони чаршав, 2 престона чар-
шава од басме, „липиска“ марама на иконостасу. Од књига је било: Евангелије
на малом колу, Апостол на мало коло, Служебник на средње коло, Постни
Триод, Обшчи Минеј, Празнични Минеј на мало коло и Пентикостар.180
Црква је поседовала и једно звоно масе од око 2 1/2 центе. Од готовог
новца имала је 440 гроша. У порти је било 100 стабала шљива. Цркви су при-
падала села Селевац и Велика Крсна. Новопостављени тутор је био Павле
Стојадиновић из Селевца.181
При селевачкој цркви постојале су 1874. године три парохије. I селевач-
ка се састојала из дела Селевца (254 домова), II селевачка се такође састојала
из дела Селевца (230 домова) и трећа парохија која се сатојала из села Велика
Крсна (275 домова) и Дубона (155 домова) тј укупно 430 домова.182
При селевачкој цркви Сошествије св. Духа постојале су 1894. године
две парохије. Прва селевачка је имала 300 домова и 2536 душе а друга
селевачка 310 домова и 2703 душе. Свештеници су били Стеван М. Поповић
и Коста Цветковић.183 У то време, у Великој Крсни је била у изградњи црква
179 Мита Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842. III, Београд
1899, 366
1874, 18 – 19.
1895, 28
а у Дубони је постојала капела.184
Црква у Селевцу y многоме личи на ону y Смедеревској Паланци, кoja

je подигнута неколико година раније и која јој je по свој прилици служила за
углед. Југозападно од цркве издиже ce масиван и висок звоник од дрвета, чија
je иструлела шиндра након Другог светског рата прекривена лимом. Црква
y Селевцу првобитно je била мања од оне y Паланци. Међутим, заједно са
вишеугаоним олтаром, са уклоњеном преградом која je раздвајала припрату
од цркве и са додатим тремом са зиданом оградом (облика сличног облику
олтарског простора), укупна дужина грађевине износи 20,00 m, a ширина
7,30 m. Тако повећаана, она je постала највећаа црква брвнара y Србији
(површине 140 m2).185
Масивне и з драве талпе, дебљине 15 cm, леже на широким, зиданим
темељима. Преко ових је положен двојни ред првих доњих греда међусобно
повез аних нарочитим дрвеним вез ама. Услед пада терена, темељни з ид
прилично je виcok са источне стране. Зидови цркве изнутра су омалтерисани.
Таваница je од шашоваца и засведена. Кров, за цреп прилично стрм, са
великом стрехом, на више вода, преломљен je над тремом и олтаром. У
слемену су два гвоздена крста. Нарочитих орнамената на цркви нема. Врата

1895, 28
су скромна, профилисана, с већим бројем једнаких поља и стилиз ованим

крстом испод темена лука. Прозори имају споља мали оквир и гвоздену
решетку са уврнутим водоравним пречкамa. Под je од старих и широких
храстових дасака. Црква je оправљана и препокривана 1948. године. Очуван
je и цео иконостас.186
Први свештеник који се спомиње у слевцу је Анђелко Стојановић.
У старој коларској цркви служио је од 1822. године до 15. септембра 1855.
године јереј Анђелко, син проте Стојана Поповића обешеног са владиком
Мелентијем 1821. године у Нишу.187 Анђелка је рукоположио 25. децембра
1815. године митрополит Дионисије у Београду.188 По подацима Гавриловића
Анђелко је из Ниша пребегао најпре у Селевац а одатле у Коларе. Анђелко
се оженио ћерком татарина Јованче Спасића из Смедерева. Њихови синови,
унуци и праунуци смењивали су се на овој парохији током више генерација,
све до 1936. године.189 Књаз Милош је 16. априла 1825. године издао
“објављеније” којим се поп Анђелко из Колара одређује з а “надз иратеља”
парохије селевачке.190 Анђелко је 1836. године боравио у Коларима и имао је
синђелију на парохију.191 Поживео је 63 године. Умро је 15. септембра 1855.
године и сахрањен је у порти коларске цркве.192
У време пописа 1836. године свештеник у Селевцу је био Јован
Милосављевић кога је 25. априла 1813. године рукоположио митрополит
Дионисије у Јошаници. Јован је 1836. године боравио у Селевцу и имао је
синђелију на парохију.193
По подацима из шематизама бар од 1857. године па до 1864. године
свештеник у Селевцу је био Станоје Поповић. Станоја је на парохији
з аменио свештеник Илија Димитријевић. Илија је рођен 1842. године у
Београду. Завршио је богословију са одличним успехом и по завршетку исте
био је 1863. године постављен за учитеља у Ћуприји. Следеће 1864. године
је краће време радио и као з ваничник министарства финансија али је пре
краје те 1864. године рукоположен за свештеника и постављен за капелана
187 М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба II,
Београд, 1888, 443-5. Шематизам Србије за 1853, 227; Шематизам Србије за 1855,
45.
188 АС – ДС – РН0 196/837, Списак свештенства монашког и мирског реда у целој
Србији године 1836. бр. 50, лист 61
189 Леонтије Павловић, “Сликар Димитрије Посник у смедеревском Подунављу”, у:
Неки споменици културе - Осврти и запажања IV - Смедерево, 1967, 75; Миливоје
Гавриловић, По земљи Србији - лепоте, људи и догађаји, Београд, 1935, 40;
190Василије Крестић - Никола Петровић, Прот окол кнеза Милоша1824-1825,
Београд, 1973, 356 (бр. 767)
191 АС – ДС – РН0 196/837, Списак свештенства монашког и мирског реда у целој
Србији године 1836. бр. 50, лист 61
192 Од синова је поред јереја Мијаила (Михаила) имао и Марка и Матеју и ћерку
Марију. Натпис на надгробној плочи јереја Анђелка у порти коларске цркве.
193 АС - Државни Совјет - РН0 196/837, Списак свештенства монашког и мирског
реда у целој Србији године 1836. бр. 61, лист 61
селевачког.194 Следеће, 1865. године је, анкон смрти Станоја Поповића,

постао свештеник селевачки. По смрти своје жене, оптерећен ситном децом,
јереј Илија Димитријевић свештеник селевачки премештен је 1879. године
по својој молби на II ћупријску парохију195 на којој је службовао све до своје
смрти 1896. године.196 Илија је још релативно млад, док је чинодејствовао у
Исакову, доживео “капљу” која му се касније још пар пута поновила. Због
овога је ослепео на једно око а и умро је 17/29. јула 1896. године од “капље”.197
Јереј Илија је био ревностан у вршењу своје свештеничке службе за шта је
био одликован црвеним појасом. По нарави је био тих и благ а био је вољен и
поштован како од својих парохијана тако и од целе своје околине.198
Илију Димитријевића је наследио свештеник Коста Цветковић, рођен
1850. године у Свиланцу.199 Коста, бивши учитељ милошевачки, рукоположен
је 7. јула за ђакона а 8. јула 1879. године за свештеника и постављен на
парохију селевачку200 на којој је остао до смрти 1908. године.201 Рано је остао
удовац са шесторо деце од које је најмање имало три недеље. Био је познат
међу парохијанима и пријатељима као поп Која. Његовим з ауз имањем
подигнута је основна школа у Селевцу. Био је члан свештеничког удружења.202
Указом Њ. В. Краља Александра од 22. фебруара 1902. године одликован је
орденом Таковског крста V реда Коста Цветковић свештеник из Селевца.203
Коста Цветковић, парох селевачки умро је 5. септембра 1908. године.204
Колико је био цењен најбоље говори податак да су приликом његове сахране
чинодејствовала 4 протојереја и 10 свештеника а на јектениама је одговарало
10 учитеља.205 Бранислав Цветковић, ђакон и практикант београдског
духовног суда рукоположен је 1907. године за свештеника и постављен за
пароха II крњевачке парохије206 али је већ у јесен 1908. године премештен за
пароха селевачког на место свог умрлог оца Косте.207
194 Весник српске цркве св. VII за 1896, 659
195 Хришћански весник бр. 12 од 15. септембра 1879, 288
196 Весник српске цркве св. VII з а 1896, 659; Шематизам Србије за 1883, 84;
Шематизам Србије за 1889, 99
199 Весник српске цркве бр. 10/1908, 806; Хришћански весник бр. 12 од 15. септембра
1879, 288
200 Хришћански весник бр. 12 од 15. септембра 1879, 288
1895, 28
203 Гласник православне цркве у Краљевини Србији бр. 2/1902, 98; Весник српске
цркве св. III/1902, 282
204 Гласник Православне цркве у Краљевини Србији, бр. 17/1908, 249; Весник српске
цркве бр. 9/1908, 724 – по Веснику умро је 4/17. септембра 1908. године.
206 Гласник Православне цркве у Краљевини Србији, бр. 20/1907, 305
207 Гласник Православне цркве у Краљевини Србији, бр. 17/1908, 249; Весник српске
цркве бр. 9/1908, 718
Попречни пресек цркве брвнаре у Селевцу
При селевачкој цркви је дуго времена постојала и велико кршљанска

парохија. Први свештеник за кога знамо да је чинодејствовао на овој парохији
био је Матеја Крупежевић кога је 30. септембра 1830. године рукоположио
митрополит Антим у манастиру Рајиновац. Матеја је 1836. године пребивао у
Крсни и имао синђелију на парохију.208 Матеја је био парох велико кршљански
до 1866. године. Тада је формирана још једна парохија у Селевцу на коју је
прешао Матеја. Истовремено на парохију у Великој Крсни је те 1866. године
постављен његов син Никола Крупежевић. Крајем 1868. године приложио је
свештеничком фонду један дукат Матеја Крупежевић, свештеник селевачки.209
Матеја Крупежевић је остао селевачки парох до 1872. или 1873. године.
наследио га је свештеник Стеван Поповић.
Стеван Поповић је био свештеник селевачки од 1872. или 1873. године
па до 1897. године када је постављен за војног свештеника у Крагујевцу.210
о
208 АС - Државни Совјет - РН 196/837, Списак свештенства монашког и мирског
реда у целој Србији године 1836. бр. 55, лист 61
209 Пастир бр. 46/1868, г. с. 794
210 Календар са шематизмом књажества Србије за годину 1879, Београд 1879, 15;
Календар са шематизмом краљевине Србије за годину 1883, Београд 1883, 84; Календар
са шематизмом Краљевине Србије за годину 1889, Београд 1889, 98; Митрополит
Михаило, Православна српска црква у Краљевини Србији, Београд 1895, 28
Био је ожењен Хиристином. Као војни протопрезвитер из Крагујевца он је

са свом супругом, у спомен сину јединцу Драгољубу, свршеном правнику
и полицијском писару, приложио 1907. године селевачкој цркви целокупан
пар богато украшеног свештеничког одејанија од кадифе у вредности од 600
динара.211
Јереј Коста Протић, капелан азбуковачки постављен је у лето 1897. го-
дине з а пароха селевачког.212 Указом краља Александра од 2. августа 1902.
године јереј Коста, свештеник селевачки, одликован је орденом Светог Саве
V реда.213
Никола Крупежевић је на велико кршљанској парохији наследио свог
оца Матеју, као што смо већ навели, 1866. године. Крајем 1868. године при-
ложио је Никола свештеничком фонду један дукат.214 Јереј Никола, парох
велико кршљански, средином 1884. године постављен је за пароха топчидер-
ског и казненог завода.215 Никола је у Топчидеру остао до 1889. године када
се вратио у Велику Крсну. Никола Крупежевић свештеник из Велике Крсне
је 1891. године изабран и утврђен за среског намесника за срез јасенички.216
Никола је остао на тој дужности до 1894. године када је поново прешао
з а Београд на место свештеника топчидерског. На з аседању архијерејског
сабора Краљевине Србије у јесен 1895. године одлучено је да се јереј Ни-
кола Крупежевић одликује напрсним крстом и он је пре краја те године и
одликован.217 Краљевим указом од 23. јула 1901. године одликован је Орденом
двоглавог белог орла V реда протојереј топчидерски Никола Крупежевић.218
Протојереј Никола, топчидерски свештеник и искусни политичар, постављен
је у лето 1903. године за протопрезвитера округа крагујевачког.219
Краће време по одласку Николе Крупежевића за Београд тј Топчидер
велико кршљанска парохија је била непопуњена да би 1885. године на њу до-
шао Јанко Михаиловић који је на тој парохији остао до 1889. године када се
на парохију вратио Никола Крупежевић.
По одласку Николе Крупежевића у Београд 1894. године на велико
крушевљанској парохији га је наследио његов син Војислав Крупежевић.
Војислав је рођен 1869. године а рукоположен 1894. године.220 Од стра-

212 Постављени, Весник српске цркве св. VIII/1897, 764
213 Весник српске цркве св. VIII/1902, 764; Гласник Православне цркве у Краљевини
Србији, бр. 7 и 8 /1902, 449
214 Пастир бр. 46/1868, г. с. 794
215 Хришћански весник бр. 8/1884.г, с. 640
216 Весник српске цркве св. VI - VII за 1891, 661
217 Весник српске цркве св. XI/1895, 1068; Рад Сабора Архијерејског Краљевине
Србије свршен у саборским седницама од 26. септембра до 1. новембра 1895. г, Весник
српске цркве св. IV/1896, 263
218 Гласник Православне цркве у Краљевини Србији бр. 7/1901, 681
219 Нов окружни протојереј, Весник српске цркве св. IX/1903, 852
1895, 28; Шематизам источно православне срспле патријаршије по подацима из
1924. године, Сремски Карловци 1925, 17
не патријарха, приликом Васкрса 1921. године а поводом васпостављања

Патријаршије, поред других свештеника одликован је протојерејском ками-
лавком и Војислав Крупежевић из Велике Крсне.221 До 1924. године био је
одликован црвеним појасом и протском камилавком.222
Пред балканске и Први светски рат један од селевачких свештеника
био је Чедомир Братуљевић. Чедомир је рођен 1873. године а рукоположен
1896. године.223 Одлуком Њ. В. Г. Митрополита од 14/27. јануара 1911. године
АЕБр. 106 одликован је црвеним појасом свештеник Чедомир Братуљевић
свештеник селевачки.224 Од стране патријарха, приликом Ваксра 1921. го-
дине а поводом васпостављања Патријаршије, поред других свештеника
одликован је протојерејском камилавком.225 Јереј Чедомир парох селевачки
премештен је решењем ПБр. 3526 од 6. октобра 1921. године на вождовачку
парохију.226 У 1924. години био је на VII београдској парохији која је била при
цркви Св. Константина и Јелене.227
ЦРКВА БРВНАРА У ЛАПОВУ
Лапово се данас налази у епархији шумадијској и то у архијерејском

намесништву лепеничком.228
Постоје више податка о томе када је завршена црква у Лапову, који се
у основи не разликују много. Књаз Милош је 9/21. децембра 1832. године
издао наредбу Но 3523 о попису свију новосаграђених цркава у Србији. У
из вештају од 23. децембра 1832/ 4. јануара 1833. године, добијеном по тој
наредби од капетана Симе Радојковића из Плане, пише да је црква у Лапову
(храм Преподобна Мученица Параскева), у капетанији Јасенице, саграђена
за време владавине књаза Милоша.229 По подацима из пописа из 1836. годи-
не лаповачка црква (храм Св. Параскеве) је сазидана 1827. године трошком
221 Одликовања, Гласник Српска православна Патријаршија бр. 23 од 11/14. децембар

1921, 397-398
224 Одликовања, Гласник Православне цркве у Краљевини Србији, бр. 3 од 1.
фебруара 1911, 33; Весник српске цркве св. И/1911, 77
225 Одликовања, Гласник службени лист Српска православна Патријаршија бр. 23
од 11/14. децембар 1921, 397-398
226 Гласник службени лист Српска православна Патријаршија бр. 23 од 11/14.
децембар 1921, 399
228 Храм Преподобне матере Параскеве у Лапову данас има три парохије којима
припадају Лапово варош и Лапово село. Српска павославна епархија Шумадијска
1947-1997, Крагујевац, 1997, 110
229 Ти. Р. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији у време прве владе кнеза
Милоша (1815-1839), Београд-Земун, 1926, 414
“обштетсва” лаповачког.230
Никола Кусовац усваја 1827. годину као годину зидања лаповачке
цркве Св. Параскеве.231 По подацима из књиге Српска павославна епархија
Шумадијска 1947-1997, (Крагујевац, 1997. г.) у Лапову је 1828. године поди-
гнута црква брвнара у којој је последња литургија одслужена 16/29. маја
1910. године.232
Истина је вероватно негде у средини. Црква је највероватније саграђена
1827. године а освештана 1828. године (у то време редак је био случај да су
цркве освештане исте године када су и завршене). У сваком случају црква
је у јесен 1836. године имала антимис.233 Ипак, премда је прва црква у Лапо-
ву саграђена, вероватно 1827. године, ми имамо податке о свештеницима у
овом месту још пре тога.
До последњег аустријско-турског рата је у селу Аџибеговцу живео поп
Миљко Ристић који је био свештеник у том селу као и у Марковцу, Великој
Плани, Лапову и још неким околним местима. Родом је био из села Вирине
код Ћуприје, з бог чега се сам, са поносом, звао Виринац.234 Био је ожењен
Карађорђевом сестром од тетке235 или од стрица.236
Нешто после аустријско-турског рата умрла му је жена па, пошто није
имао деце, поп Миљко оде у Миљков манастир и ту се замонаши. Успео је да
добије од Турака дозволу да оправи манастир, па је следећих година радио
на томе.237
После убиства Мустафа-паше, Карађорђе је радио на припремању
устанка па је у том циљу користио попа Миљка (тада већ монаха Мелентија)
да се повеже са попом Станишом Алексићем из Црквенца, Ђурицом
Сточићем из Свилајнца, ресавским кнез ом Петром, попом Ђорђем из Гло-
жана, Синђелићем из Грабовца, бимбашом Милованом из Радошина, Ћор
Милојем из Брестовца, кнезом Паном и његовим братом протом Милијом из
Ломнице и чика Јовом из Велике Ресавице.238 Почетком устанка у манастиру
230 АС – ДС - IIБфИНо30/836, Списак Црквиј наодећи се у Окружју Смедеревском и
231 Класицизам код Срба - Кат алог грађевинарст ва (приредио Никола Кусовац),
232 Српска павославна епархија Шумадијска 1947-1997, Крагујевац, 1997. г., с. 110
233 АС - ДС - IIБф1Но30/836 - Списак Црквиј наодећи се у Окружју Смедеревском и
описаније сваке Цркве у цјелом њеном состојанију, число 7. лист 51-53
234 Радослав Перовић, Прилози за историју Првог српског устанка, Београд, 1954,
с. 60; протојереј Душан Д. Митошевић, Миљков манастир на Морави, код Лапова,
Смедерево, 1962, с. 10.
235 Карађорђева рођена сестра Милица је била удата у Марковцу з а Радована
Мишка. Тетка му је била из Страгара и била је удата за неког Рајковића. Радослав
Перовић, Прилози за историју Првог српског устанка, Београд, 1954, с. 60
236 Карађорђев стриц је био насељен у Мраморку. Радослав Перовић, Прилози за
историју Првог српског устанка, Београд, 1954, с. 60
с. 60
с. 60
су се, крај Мораве, пуна два месеца крили Марко из Аџибеговца и Милосав
из Лапова.239
Касније чувени архимандрит Св. Романа Сава Петровић живео је, као
момак, са оцем Петром у Баточини где га је 1808. године затекао Карађорђе
и одредио га за писара код војводе Здравка. Сава је у то време био већ две
године у Миљковом манастиру код калуђера Мелентија “учећи књигу”.240
Матице су у Лапову устројене још 1817. године.241 Те године је за
свештеника у Лапово дошао јереј Лаз ар Сердиновић. Наиме, з намо да је у
Лапову 1836. године пребивао јереј Лазар Сердиновић кога је 10. јуна 1817.
године рукоположио у Крагујевцу Архиепископ београдски Агатангел. Јереј
Лазар је имао синђелију на своју парохију.242 Значи, управо у време јереја
Лазара саграђена је лаповска црква.
Кнез Пана и протопрезвитери Илија и Георгије писали су из Ћуприје
5. децембра 1826. године Милосаву Ресавцу да су неки попови присвојили
манастирску нурију на штету Миљковог манастира, а манастир без нурије не
може да опстане.243 Ово писмо није баш најасније али је сукоб избио између
манастира Миљковог и Лаповаца око нурије. Изгледа да је поп Миљко на
основу синђелије и по одласку у манастир требало да задржи и Лапово
у нурију и да је то и било једно време, док Лапово опет није добило свог
свештеника. Јереј Лазар Сердиновић је 10. јуна 1817. године рукоположен у
Крагујевцу од Архиепископа београдског Агатангела за пароха лаповачког
зашта је добио и синђелију.244 Није јасно да ли је било спорно било и само
Лапово или је само био споран Прњавор (који је имао 13 домова) који се
налазио између Лапова и Мораве у правцу манастира – што је вероватније.
Из писма је једино јасно да је кнез Милосав Здравковић на име обештећења
калуђерима дао 1000 гроша и да су кнез Пана и протопрезвитери Илија и
Георгије тражили да књаз Милош пресуди нудећи да пошаљу синђелију коју
је имао манастир на спорну нурију. Кнез Пана је био спреман и да откупи
ту нурију за манастир јер овај без ње не може да опстане.245 Није познато
како је окончан овај спор. Овде морамо дати једну напомену. Сматрамо да
није случајна коинциденција сукоб Лаповаца са Миљковим манастиром
и изградња цркве. Као што смо видели до ескалације сукоба је дошло у
239 Радослав Перовић, Грађа за ист орију Прбог српског уст анка - Из успомена
архимандрита Саве Петровића, Београд, 1954, с. 126
240 Радослав Перовић, Грађа за ист орију Прбог српског уст анка - Из успомена
архимандрита Саве Петровића, Београд, 1954, с. 126
242 АС-Државни Совјет -РНо 196/837, Списак свештенств монашког и мирског реда
у целој Србији године 1836. те , число – 65, лист 62.
243 АС – ЗМП 3858, писмо из Ћуприје кнеза Пане и протопрезвитера Илије и
Георгије Милосаву Ресавцу 5. децембра 1826. године у коме га обавештавају да су
неки попови присвојили манастирску нурију на штету манастира.
244 АС-Државни Совјет -РНо 196/837, Списак свештенств монашког и мирског реда
у целој Србији године 1836. те , число – 65, лист 62.
245 АС – ЗМП 3858, писмо из Ћуприје кнеза Пане и протопрезвитера Илије и
Георгије Милосаву Ресавцу 5. децембра 1826. године у коме га обавештавају да су
неки попови присвојили манастирску нурију на штету манастира.
1826. години а црква у Лапову је саграђена 1827. године. У то време, далеко

најближи црквени храм Лаповцима је био Миљков манастир а затим црква у
Рачи крагујевачкој (14 км), тј док је до Миљковог манастира требао један сат
хода до Раче је требало три сата.
Зидање цркве у Лапову је 1827. године са даром од 500 гроша потпомо-
гао и књаз Милош.246
По каз ивању старих људи, лаповачка црква брвнара је била слична
оној у суседном Брзану, али је растурена око 1930. године.
У 1832. години набавио је кнез Милосав Здравковић Ресавац два звона
за Миљков манастир једно од 56 фунти (212 гроша и 30 пара) и једно од 93
фунти (353 гроша и 16 пара), за Лапово једно звоно од 100 фунти (380 гроша),
два звона за манастир Манасију једно од 200 5/8 фунти (773 гроша) и једно од
49 фунти (180 гроша и 8 пара) и два звона за Раваницу - једно од 190 фунти
(722 гроша) и једно од 54 фунти (205 гроша и 8 пара).247
У данашњој цркви чувају се делови иконостаса старе цркве брвнаре,
рад Јање Молера, који је завршен пре јесени 1836. године јер је тад већ био у
цркви.248
По подацима комисије која је 1836. године пописала и описала цркве
и манастире у Окружју смедеревском црква лаповачка је била храм Св. Па-
раскеве и у то време се налазила на крај села са западне стране, на равном
месту, имала је пространу порту a саградило ју je 1827. године, од талпи, “об-
шество” села Лапова. Те 1836. године црква је била у добром стању.249
За сеоске цркве, у то време, лаповачка црква је била одлично снабде-
вена утварима црквеним: Престолом од камена, једним Антимисом, једним
путиром од туча, једним дискосом са звездицом од туча, једним копљем од
челика, 2 престолна чирака од туча, 2 стара чирака бела, једним крстом ма-
лим окованим сребром, једном пјатохљебницом од плеха, 2 мала з вонца,
2 таса од плеха, 2 тетлоге од плеха, једном футролом од плеха за свјатаја,
једним вел. мумаказама, једним малим мумаказ ама, 2 ђачка чирака, једном
кашика великом од плеха, 6 кандила од цјена (?), једним полијелејом, 2 табле
од плеха, 2 велика гвоздена чирака, 2 певнице рабата, једним иконостасом
простим, 2 налоња, 4 велике престоне иконе, 16 малих празничних икона, 2
иконе у стаклу на престолу, 8 “на стаклу моловани” икона, 15 малих икона у
стаклу, једним Царским дверима, 2 мале са стране просте двери, 2 оке свећа,
једном малом иконом, једним простим барјаком и једном кадионицом од
плеха. Од одејанија црквених постојао је један Епитрахиљ златоткани, један
Епитрахиљ од басме, један Епитрахиљ од кутније, један фелон од басме, један
стихар златоткани, један појас златоткани и један прост, 3 нова дарка, једна
наруквица од басме, 4 вел. мараме на престолу, један престолни бели чаршав,
246 АС-КК-XXXV-867, Списак Цркви трошком Његове Свјетлости Саз идане,

објављено у: мр Небојша Ђокић, Миломир Стевић, Списак прилога књаза Милоша
датих за зидање цркава и манастира, Расински анали 4/2006, Крушевца, 2006, 219
247 Мита Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842. III, Београд,
1899. г. с. 593
248 АС - ДС - II Бф1Но30/836 - Списак Црквиј наодећи се у Окружју Смедеревском
и описаније сваке Цркве у цјелом њеном состојанију, число 7. лист 51-53
249 Исто
један чаршав на иконостасу, 3 завесе од басме, 2 мараме на темплу. Црква је

поседовала и доста књига и то: Библију у 4 “части”, једно Евангелије на мало
коло, једно Евангелије страстно, један Служебник на велико коло, један Апо-
стол стари, један Триод на велико коло, 2 Праз. минеја на велико коло, један
Обшти минеј, једну Кормчају, један Типик на велико коло, 2 Октоиха по 4
гласа, један велики Псалтир и једно Правило Св. Николаја.250
Лаповачка црква је 1836. године имала и једно звоно масе од једног
цента. Од готовог новца је имала 90 гроша и 8 пара док новца на облигацији
није имала као ни покретног ни непокретног имања.251
Парохији храма Св Параскеве је 1836. године припадало само село Ла-
пово. Новопостављени тутор те године био је Петко Јончић а управо када је
комисија обилазила цркву обштина је у порти градила једну црквену кућу.252
Претпоставља се да је 1849. године можда извршена обнова или пре-
правка цркве.253
Јовановачки парох Јован Поповић је 1843. године тражио лаповачку
парохију.254
По подацима из шематизама распоред свештеника на лаповачким
парохијама у периоду од 1857. па до 1902. године био је следећи.
Стефан С(е)рдановић и Лука Радосављевић су 1857. године били паро-
си лаповачки.255 Стеван Срдановић је био лаповачки парох до 1864. године
када га наслеђује Лука Радовановић.
Јован Поповић је био лаповачки парох бар од 1860. године па до 1897.
године. Јована Поповића негде око 1900. године наслеђује, на парохији, његов
син Данило Поповић.
Лука Радовановић Радовановић је био лаповачки парох од 1864. го-
дине до смрти 1893. године. На парохији га је наследио 1894. године Спира
Копривица али већ следеће 1895. године на парохију долази Војин Ђорђевић
који ће на њој бити и 1902. године.
При лаповској цркви су 1874. године постојале две парохије. Обе су
биле лаповачке и то прва са 316 а друга са 321 домом.256
При лаповачкој цркви и 1894. године су биле две парохије. Прва лапов-
ска парохија се састојала од пола села Лапова од 380 домова. Била је 2. класе а
парох је био Јован Поповић коме је капелан био син Данило Ј. Поповић. Дру-
га лаповска парохија се састојала такође од половине села Лапова и бројала је
такође 380 домова. Била је 2. класе а парох је био Спира Копривица.257
250 Исто
251 Исто
252 Исто
1874, 13
254 АС – Митрополија - No 622/1843 Јовановачки парох Јован Поповић тражи
лаповачку парохију.
255 Календарю са шематизмомю кнжжества СрбЦ за 1858, у Београду 1858, 43
1874, 13
1895, 94
У Лаповској цркви брвнари је последња литургија одслужена 16. маја

1910. године.258 Митрополит Димитрије, који је у Лапову био капелан 1870.
г.,259 другог дана Духова 18/31. маја 1910. г. осветио је темељ, на коме ће се
подићи нова црква у Лапову.260 Због ратова који су уследили, митрополит
Димитрије је данашњу цркву осветио тек 1919. године.261 Иначе, патријарх
Димитрије је био велики приложник лаповског храма.262
Лапово је 1924. године имало две парохије. Црква је била храм Света
мати Параскева. I парохија је била I класе и имала је 2500 душа. Парох је
био, руски свештеник, протојереј Теодосије Снегуљски рођен 1874. године,
рукоположен 1900. године. II парохија је била I класе и имала је, са селом Ви-
тежевом, 2962 душа. Парох је био Живан Маринковић, рођен 1898. године,
рукоположен 1921. године.263
Данашњи храм Преподобне матере Параскеве је рађен по пројекту
арх. Јована Станојевића, са триконхалном основом, полуобличастим сводом
и куполом изнад централног простора. Иконостасни оквир рад је Јарослава
Крајчека а иконе су 1912. године сликали академски сликари Пашко Вучетић
и Љубиша Валић. Аутор живописа у олтару је Милован Михаиловић. Анти-
мис је епископа шумадијског Валеријана.264
ИКОНОСТАСИ ЦРКАВА У ОСИПАОНИЦИ, СЕЛЕВЦУ,

ЛАПОВУ И ЛОЗОВИКУ
Заједничко за све цркве о којима је овде речи: осипаоничку, брзанску,

лозовичку, лаповску и селевачку, јесте учешће сликара - зографа Јована
Стергевића (Стеријевића), познатијег као Јања Молер, на изради појединачних
икона или целокупних иконостаса.265
Сматра се да се Јања Молер око 1820. године доселио у Крагујевац
где је оформио неку врсту сликарске радионице, о којој се међутим не зна
више.266 Ипак из његове радионице267 излазили су радови поручени како од
260 Освећење темеља, Весник српске цркве бр. 6-7 (јуни-јули) 1910. г., с. 597
263Шематизам источно православне српске патријаршије по подацима из 1924.
264 Српска павославна епархија Шумадијска 1947-1997, Крагујевац, 1997. г., с. 110-
111
265 О сликарима - зографима види: Н. Макуљевић, e «Zograph» Model of Orthodox
Painting in Southeast Europe 1830-1870, Balcanica 34, Beogrаd 2003, 385-405.
266 Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије, Београд 1986, 255.
267 У сликарској радионици Јована Стергевића деловало је више иконописаца које
су неки истраживачи означили као ученике, помоћнике или пак чланове породице:
Б. Вујовић, Умет ност обновљене Србије, 256-261. Има разлога з а веровање да је у
његовој дружини било сасвим оформљених сликара који ни по чему нису заостајали
од Јање Молера. Тек када се потпуно истражи и изучи обимно дело овог иконописца
моћи ће се са више сигурности говорити ко је заправо сачињавао његову дружину:
стране самог кнеза Милоша и његове браће, тако и од истакнутих трговаца

и богатих приложника. Јања Молер је, боравећи у Србији преко двадесет
година, подједнако радио иконостасе з а з адужбине кнез а Милоша, старе
задужбине и оне новосаграђене, а свакако је највећи број з а сада познатих
дела из радио з а цркве брвнаре. Његови дирекнти настављачи били су
његови синови, Јован и Михаил Молеровић,268 з атим Ристо Николић,
Михаило Константиновић из Битоља и Никола Јанковић из Охрида, од
којих су се последња двојица окушала и у изради живописа.269 Неке зографе
наука још није идентификовала али су свакако из времена и из уметничког
круга око Јање Молера: зограф из цркве у Даросави (1833) и апостолског
фриз а у цркви брвнари у Љутовници.270 Појава Јањиних следбеника који
нису могли да се одвоје нити да напусте свој узор Б. Вујовић открио је и у
цркви брвнари у Вранићу, где је свакако пример икона Св. Кузман и Дамјан
са сигнираном годином, 1841.271 Зографи који су у почетком XIX века пре-
лазили из Македоније у Србију, своју сликарску активност само су појачали
након Хатишерифа.
Иако су науци одавно поз нати публиковани из вори који говоре о
ангажовању Јована Стергевића (Стеријевића) - Јање Молера на иконописачкој
делатности за време власти кнеза Милоша,272 или су пак објављени радови
на којима се овај сликар печалбар потписао, све иконе и иконостасне целине
Р. Станић, Сликарст во икона: Павићевић-Поповић Р, Павловић Д. Ст, Станић Р.,

Молитва у гори, цркве брванаре у Србији, Београд 1994, 39-86, 54.
268 Мајстор Михаило који се сматра Јањиним сином јавља се као аутор икона у
Накучанима (1824-1825); Икона Сабор свет их арханђела коју су Јањини синови
приложили цркви манастира Благовештења Рудничког са з аписом: Сију икону
приложили јесу рабу Божји брат ија Молеровића, живим за здравље, почившим
своими Оцу Јовану Молеру и брату своимја Николају за душу, в храм Благовештеније
Пр(е)с(вјатија) Бо(городици). У Крагујевцу 1842. лето. Из овог натписа се сазнаје
да је Јања је имао три сина: Јована, Михаила и Николу, али овај последњи поменуте
године није био међу живима. Јован и Михаило су се преселили касније у Београд,
где су наставили очев занат у: Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије, 255; Своја
су дела потписивали заједнички, као „браћа Јoван и Михаил Молеровићи“. Браћа
Молеровићи су 1856. године приложили у манастир Боговађу две престоне иконе
Богородице и Исуса Христа Уп: Л. Мирковић, Ст арине манаст ира Боговађе,
Споменик САНУ XCIX, 1, Београд 1950, 38.
269 М. Јовановић, Српско црквено градитељство и сликарство новијег доба, Београд-
Крагујевц 1987, 53.
270 Р. Станић, Сликарство икона: Павићевић-Поповић Р, Павловић Д. Ст, Станић Р.,
271 Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије, 256-261.
272...за овим 1828. године био је молер Јања... У благајничким књигама налазимо да је
16. октобра 1828. г. мајстор Веселину и прочим, за цјелу оправку цркве Шетоњске, у
пожаревачкој нахији исплаћено 4.500 гроша; а 28. истог месеца Јањи молеру за седам
икона исплаћено му је 722 гроша; кнез Милош уплаћује прву конту за иконе Јањи
Молеру за иконостас у Смед. Паланци, 1828. године итд. у: М. Петровић, Финансије и
установе обновљене Србије до 1842, I, Београд 1897, 804; Исти, Финансије и установе
обновљене Србије до 1842, II, Београд 1898, 366, 373; Исти, Финансије и уст анове
обновљене Србије до 1842, III, Београд 1899, 244, 546, 586;
које овај рад разматра заправо су у недостатку горе наведених сазнања. Оне су
приписане Јањи Молеру према иконографско-стилским одликама, по којима
је овај зограф остао упечатљив. Стил који је Јања Молер неговао, боравећи
више од двадесет година у обновљеној Србији, з аправо се није радикално
мењао. Остао је уједначен за све године рада у Србији, а који је пренео и на
ученике и сараднике своје зографске радионице.
У мањим црквама брвнарама постојао је обичај да се сходно
ограниченим могућностима ткз . капелских иконостаса, обично приказ ују
најмање две престоне иконе, лево од северних царских двери икона
Богородице, а десно икона Исуса Христа. Када су могућности дозвољавале
тај број се увећавао, те су се уводиле иконе: до Богородичине се постављала
икона патрона храма или празника којем је храм посвећен, док је поред
иконе Исуса Христ а приказ иван Јован Крст ит ељ. У већим црквама тај
број икона је усложњаван, те су се увдоиле и иконе Св. Герогија и најчешће
Св. Димит рија, са краја северне и јужне стране иконостаса. Ипак, треба
напоменути да су у већини цркава брвнара у периоду који овај рад разматра,
често заобилажене престоне иконе са приказом патрона храма, већ то место
заузима икона Св. Николе, што се може увидети и из примера који следе.
ИКОНОСТА ЦРКВЕ У ОСИПАОНИЦИ
У цркви Св. Архистратига Гаврила сачуван је један од већих иконостаса

који је израдио Јања Молер. Овај тип иконостаса како према величини,
широк је 610цм, а висина заједно са крстом износи 550цм, тако и богатим
визуелним садржајем припада типу средњих иконостаса.
Олтарска преграда састоји се од сликаних зона: парапетне плоче, зона
престоних икона, царске двери, северне и јужне двери, з она праз ничних
икона, апостолски ред и сликани крст са медаљонима.
У парапетном низу предтављени су: Арханђел Гаврило (северна стра-
на) из сцене Благовести (пандан овој икони јесте представа Богородице са
јужне стране иконостаса из исте зоне која данас не постоји), док су испод
престоних икона сцене Рођења Христовог и Крштења у Јордану.
У зони престоних икона центалне представе су: Св. Никола, Богороди-
ца са Христом, Исус Христос и Св. Јован Крститељ. Оне су фланкирне ико-
нама које се налазе са крајње северне стране - икона Св. Николе и са крајње
јужне стране - икона Св. Јована Крститеља.
Престона икона Св. Николе у доњем левом углу носи натпис прилож-
ника Ранисава Јанић од села Сарарораца и годину израде, љета 1829. До ове
иконне је представа Богородице са Христом која у доњем десном углу носи
запис: Помјани Пресвета Богородице раба твојег кнеза Јованча Спасића од
Смедрева љета 1829. У питању је Татар Јованча тј. Јованча Спасић – Окруж-
ни начелник у Смедереву, чест гост кнеза Милоша у његовом конаку у Пожа-
ревцу. Јованча је најпре био татарин (поштоноша) код кнеза Милоша, да би
1838. године био члан делегације у Цариграду, јер познавао грчки и турски
језик. Спасић је био и у делегацији кнеза Милоша приликом посете султану
Иконостас у цркви у Осипаоници
1835. године.273274 Икона Исуса Христа, (Јања Молер), доњи леви угао: Помјани
Господи раба твојеги Станишу Јовановића од села Крњева и Станоја Лукића 275
од села Милошевца љета 1829. Икона Св. Јована Крститеља (Јања Молер), у
доњем левом углу: Сију икону приложи раб Божији Ранко Мајсторовић276 од
села Азање себи за здравље и дому лета 1829.
273 Двор и породица књаз а Милоша у Пожаревцу 1825-1839, Историјски архив у
Пожаревцу, 2011, 98.
274 Јованчету татарину з а Цариград 1000 гроша – 29. октобар 1826. Нахија
Пожаревачка М. Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842, II,
Београд 1898, 358.
275 Списак трговаца свињама и другом стоком који су у оне време могли да извозе
стоку у Аустрију а из среза Великоорашког. Списак је сачињен у канцеларији нахије
Смедревске 1831. године а међу њима су и милошевчанин Станоје Лукић и крњевчанин
Станиша Ивановић (Јовановић) у: Моравска свитања, 50 и Б. Перуничић, Паланка
и околина, 235.
276 Вођа Ђакове буне и кнез Ранко Мајсторовић, члан Српског совјета(?) потписник
је писма заједно са Милосавом Лаповцем и Стојаном Ћирковићем „Представници
народа нахије смедеревске, окупљени у цркви крњевачкој моле кнеза Милоша да
им смањи кулук и опрости учешће у Ђаковој буни“ у цркви крњевачкој 8. марта
1825. године у: Б. Перић, Моравска свит ања, Хроника општ ине Велика Плана,
Велика Плана 1986, 44. Исто у Б. Перуничић, Насеље и град Смедерево, 215. „Ранко
Мајсторовић 1828 пише из Осипаонице Кнезу Милошу“ у: Т. Ђорђревић, Архивска
грађа за насеља у Србији, 412.
Две иконе са стране иконостаса рад су з емунског сликара „historien-

mahler“ Николе Апостоловића, који за престони ред икона, светитеље Св.
Николу и Јована Крст ит еља приказ ује у стојећем ставу, што је свакако
новина. У посебно уоквиреном доњем делу иконе Св. Николе, читљив је
следећи з атпис: Сеј образ Цвјат аого оца Николаја дарова благочаст иви
Христијан Живојин Митровић, житељ из села Сипанице цркви Лалинској,
храму Сабора све. Архангела Гаврила за вјечни спомен и родит еља спомен
1827. На икони Св. Јован Крст ит еља, у посебно уоквиреном делу доњег
дела иконе приложнички натпис: Сеј образ Свјат ого Прет ече дарова
благочастиви христијанин Бранко Станковић житељ села Сипанице цркви
лалинској, храму сабора св. Архангела љета 1827.
Како на престоним иконама тако и на бочним дверима осипаоничког
иконостаса уочавамо да се након осликавања истих, прибегло изради окова
на ногама појединих светитеља.277 Обе ноге Св. Арханђела Михаила на
северним дверима, лева нога Св. Георгија на композицији са јужних двери,
обе ноге Св. Јована Крст ит еља (рад Николе Апостоловића) прекривене
су оковомима од лима израђени у техници искуцавања. У питању су дакле
све стојеће фигуре светитеља из прве зоне, осим представе Св. Стефана са
јужних царских двери.
На дворкилним царским дверима налази се 6 медаљона са представом
Благовести (у левом медаљону је Арханђел Гаврило, у десном Богородица).
Око ове сцене распоређени су јеванђелисти са својим симболима: у горњем
левом углу јеванђелист Матеј и анђео, у горњем десном углу је јеванђелист
Јован и његов симбол орао, у доњем левом медаљону је крилати лав и
јеванђелист Марко, а доњем десном крилати во симбол јеванђелисте Луке.
Испод јеванђелисте Луке налаз и се приложнички натпис: Помани Господи
раба твоего Петра.... братија от села Сипаница лета 1829. На месту сусрета
северног у јужног крила царских двери, у резбареном медаљону налази се
сцена Недремано око.
На северним дверима приказан је у стојећем ставу Арханђел Михаило.
У левој руци држи мач у десној теразије. Обучен је у римску војничку одећу.
Стоји на лежећој фигури покојника изнад чије главе стоји његова душа у виду
минијатурне наге фигуре. Иза фигуре покојника пружају се архитектонске
кулисе. Испод десне руке Арханђела Михаила сачуван је з аветни натпис:
Сију крилу купи раб божиј...... Игњатовић от села Сипаница себи заз дравле
1830.
На јужним дверима приказ ани су у стојећем ставу Св. Ст ефан
Првомученик Архиђакон и Св.Георгије (његова лева нога је у окову). Св.
Стефан носи орар, у десној руци држи кадионицу, у левој трикирије. Св.
Геогије у орнату мученика држи дуги златни крст. У горњем делу приказан
је Исус Христ ос који из сегмента неба упућује благосов. Приложнички
натпис сачуван је подно ногу светитеља: Сију крилу купи раб божији Живко
Здравковић зет (?) села Сипанице себи за здравлје а Здравку за душу лет а
277 Из византијске традиције преко барокне уметности па све до данас, многе
иконе су окиване у сребрне или златне ризе (металну оплату или оков). Најчешће је
техником искуцавања рељефно приказивана одећа свеца, а од оригиналне слике су
приказиване лице и руке светитеља. У другом случају најчешће су у окову су рађени
нимбови светитеља. Овај пример из Осипаонице је свакако јединствен.
1830.
Зона празничних икона састоји се од 15 икона: Благовести Пресвете
Богородице, Рођење Христ ово, Кршт ење Христ ово, Срет ење Господње,
Преображење Исуса Христ а, Улазак у Јерусалим – Цвет и, Распеће,
Нерукотворен Лик Христов – Мандилион, Васкресење Христово, Вазнесење
Христово, Рођење Пресвете Богородице, Света Тројица, Улазак у храм
Пресвете Богородице, Пророк Илија и Силазак светог Духа на апостоле.
Апостолски низ осликан са фигурама 12 апостола и јеванђелиста
са својим симболима у стојећем ставу, где је централна икона представа
Исуса Христ а: апост ол Јаков, апост ол Тома, апост ол Андреј, Јеванђелист
Марко, јеванђелист Матеј, апостол Петар, Исус Христос, Апостол Павле,
Јевађелист Јован, јеванђелист Лука, апостол Симон, апостол Вартоломеј и
апостол Филип.
Крст са представом Распећа, на проширеним краковима крста који
чине посебне медаљоне насликани су јеванђелисти тј. њихови симболи.
У медаљонима поред крста налаз е се представе Богородице и Св. Јована
Богослова. У издуженим медаљонима са стране приказани су пророци Давид
и Мојсије.
Као што се из приложеног може видети ни у Осипаоници као ни у
многим другим брвнарама тог времена у престоном низ у недостаје икона
патрона храма. На њено место приказан је Св. Никола. Исти случај је и у
оближњој цркви Св. Петра и Павла у Лозовику, где је икона Св. Николе
иконографски потпуно исто третирана. Ипак треба напоменути да је Св.
Никола био заштитиник кнеза Милоша који је породично ту славу славио.
Ипак могуће је да се разлози смештања иконе Св. Николе у Осипаоници и
Лозовику више локалног карактера. Наиме, и у Лозовику и у Осипаоници
приложници икона Св. Николе су Сараорчани: Мата Ерић (1831) и Ранисав
Јанић (1829).278
Иконостас је дело најмање тројице сликара који су у различитим
сликарским етапама радили иконе за осипаонички иконостас. Ни један од
сликара се није потписао али се према иконографско – стилским и морфо-
лошким аналогијама рада ових уметника може са сигурношћу тврдити да
је прве иконе з а иконостас из радио Никола Апостоловић сликар из Зему-
на за лалићку цркву 1827. године.279 До данас су очуване само две иконе и
то иконе Св. Николе и Св. Јована Крст ит еља. Према Б. Вујовићу, иконе
278 Црква Св. Николе у Сараорцима је савременог датума, подигнута је 2006(?)
године. До тада су верници користили цркве у околним местима најпре цркву Св.
Петра и Павла у Лозовику, коју су заједно са Лозовичанима и подигли. Сеоска слава
тј. заветина од када је славе одувек је била Св. Никола летњи.
279 О Николи Апостоловићу види: Б. Вујовић, Умет ност обновљене Србије,
Београд 1986, 227-233, 243-244; Исти, Никола Апостоловић – живописац земунски и
белиградски, Зборник Народног музеја XI, Београд 1982, 69-90; Исти, Старине цркве
брвнаре у Миличници, Гласник Међуопштинског историјског архива 19, Ваљево, 1984,
3-13; П. Васић, Сликарство у Србији после Другог устанка, Политика, 29,30. новембар
– 1. децембар 1963, 15; И. Стојић, Знаменити земунски Срби, Земун 1913, 10-12; Ж. Т.
Илић, Из живота Николе Апостоловића као сликарског ученика и његових учитеља,
Рад војвођанских музеја 11, 1962, 211-214; М. Шакота, Иконе Николе Апостоловића
у Србији, Гласник Друштва конзерватора Србије 10, 1977, 115-118.
из Осипаонице представљају хронолошки последње поз нато дело Нико-

ле Апостоловића.280 Све је сликано густим намаз има боје, што раније није
била одлика Апостоловићевог сликарског поступка. Све остале каракте-
ристике ових слика (начин обраде фигура и драперија, расветљена палета,
особена типологија ликова и др.) несумњиво сведоче да су оне дело Нико-
ле Апостоловића. У предустаничком периоду радио је дела која се данас
углавном налазе у Земуну и Миличиници код Ваљева281, а први рад настао
у устаничкој Србји била је застава рађена за смедеревског војводу Ђушу
Вулићевића из 1804. године, која није сачувана.282 У истом крају, осим цркве
у Осипаоници, Никола Апостоловић израдио је већу иконописачку целину
– иконостас Старе цркве у Смедереву, на коме су сачувани записи прилож-
ника из 1808. године.283
Четири главне престоне иконе и царске двери, свакако су рад Јована
Стергевића познатијег као Јања Молер које је израдио 1829. године. Његових
руку су и и бочне двери, ред праз ничних икона и апостолска з она које су
осликане годину дана касније, 1830. Остаје за сада неиндетификован трећи
сликар који је осликао 3 сцене у нивоу сокла тј. на парапетима где се најчешће
приказују старозаветне сцене а овде су оне замењене приказима Благовести
(само фигура Арханђела Гаврила), Крштења и Рођења. Истом сликару треба
приписати и сцену Распећа на крсту, данас прекривена тамним слојевима па-
тине. Стил овог аутора одликују тежње ка академским решењима и роман-
тичарским идејама које су остале без веће техничке вештине аутора. Оне су
највероватније настале много касније од радова из 1827. или 1829. године.
Јањи Молеру који је урадио и највећи посао у осипаоничкој цркви тре-
ба приписати и рад на неким целивајућим иконама које се налазе у истој
цркви. У питању су три мање иконе, настале 1830. године, свакако након
што је главни део иконостаса већ био готов. Икона Св. јев. Луке и Светог
Алимпија Ст олпника, носи приложнички з апис: Сију икону от купи раб
божији Митар и Јован од села Сипаница себи за здравље и дому и мртвим за
душу. Љета 1830.
Друге две иконе носе идентичну иконографију иако се ради о двојици
светитеља: Свети Георгије убија аждаху, приказан на коњу, на којој је сачу-
ван и натпис и име приложника Никола и Стојан, Радивојеви синови из села
Коњске, али без сачуване године. Икона Св. Димитрија на коњу који про-
бада копљем војника, носи приложнички з апис са именом приложника и
годином, капетан Сима Радојковић из села Селевца лета 1830. Обе иконе су
индентичне иконама са оближњег Селевачког иконостаса које је Јања Молер
израдио 1834. године - чак и Христос који благосиља са неба, представљен
280 Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије, Београд 1986, 243-244.

281 Б. Вујовић, Ст арине цркве брвнаре у Миличници, Гласник Међуопштинског
историјског архива 19, Ваљево, 1984, 3-13.
282 Постоји детаљан опис заставе из 1857. године у: П. Васић, Карађорђева Србија у
делима савремених уметника, Зборник музеја првог српског устанка 1, Београд 1959,
70-75.
283 Између 1808-1810. године слика престоне иконе Богородице и Исуса Хрст а з а
цркву у Вртиглавама (данас у цркви Вазнесења у Мионици- сличне смедеревским
иконама).
на својеврстан начин, идентичан је оном приказу Христа са јужних двери

иконостаса осипаоничке цркве.
Приложници престоних икона су из Осипаонице, али и из околних
места који до тада нису имали своју месну цркву: из Азање, Сараораца, Ми-
лошевца. Најистакнутија личност које је приложила цркви јесте капетан
Јованча Спасић из Смедерева, затим добростојећи локални трговци стоком
који су имали права на извоз робе у Аустрију какав је био Станоје Лукић из
Милошевца, али и кнез Ранко Мајсторовић, члан Српског совјета пореклом
из Азање.
ИКОНОСТАС ЦРКВЕ БРВНАРЕ У ЛОЗОВИКУ
Иконостас у цркви - брвнари Св. Петра и Павла у Лозовику Јања Молер

је израдио 1831-1832. године,284 што потврђују добро очувани приложнички
записи.285 Он је највероватније израдио цео иконостас који припада типу ни-
ских олтарских преграда, а који је касније (1931) доживео одређене измене.
За цркву у Лозовику Јања Молер је израдио престоне иконе Св. Георгија, Св.
Николе, Богородице са Христом, Исуса Христа, Јована Крститеља, Царске
двери са представом Благовести и јеванђелистима, северне двери са пред-
ставом Св. архангела Михаила и представом Велики сабор анђела из над,
јужне двери са представом Св. архиђакона Стефана и представом Недрема-
но око изнад, 11 икона апостолског реда и иконе Богородице и Св. Јована Бо-
гослова у медаљонима крај Распећа. Према заветним натписима приложника
из Сараораца престоне иконе настале су 1831. године, док заветни натписи
приложника из Лозовика откривају да је Јања Молер царске и бочне двери
осликао 1832. године.
По свему судећи пандан престоној икони Св. Георгија која се налази на
крајњој северној страни прве зоне иконостаса у свом пређашњем стању има-
ла је за пандан икону Св. Димитрија, какав је истоветни пример и у цркви
Силазка Св. Духа у Селевцу коју је Јања Молер иконописао 1833/1834. годи-
не. Међутим, у каснијим обновама храма неколико икона са иконостаса (че-
тири иконе из апостолске зоне, представа Распећа на врху и престона икона
са крајње јужне стране иконостаса) израђене су поново(?) од стране сликара
В. Михалића на стогодишњицу подиз ања цркве, 1931. године.286 Могуће је
да је том приликом на место иконе Св. Димитрија постављена нова икона
патрона храма Св. Петра и Павла. Судећи према Списку Црквиј наодећи се у
Окружју Смедеревском и описаније сваке Цркве у цјелом њеном состојанију287
из 1836. године иконостас се састојао од 21 иконе „Темпло са 21 иконом и са 1
284 Митрополит Михаило, 20; Петровић, Финансије I, 783. Антиминс из 1832, на

грчком јез ику, сa словенским додатком о дану освећења, Душан Д. Митошевић,
Ст ара црква y Лозовику, Крњево 1956. (рукопис), 6. Спомен плоча на цркви из
1931.
285 Сви натписи су публиковани у: А. Костић, Иконост ас цркве брвнаре Свет их
апостола Петра и Павла у Лозовику, Смедеревски зборник 3, Смедерево 2012, 71 –
94.
286 В. Михаилић се и потписао на престоној икони Св. Петра и Павла.
287 АС – ДС – IIБфНо30/836
Иконостас цркве у Лозовику

распјатијем, 1 Царске двери, 2 Мале двери са стране“, што заправо значи да
су упаво ових шест икона које су подлегле обнови постојале на првобитном
иконостасу и да су касније обновљене.
Иконостас у Лоз овику се не раз ликује од дела које је Јања Молер
оставио у другим црквама истог времена, али је још једно сведочанство за
успостављање тачније хронологије његовог рада, високе продуктивности и
прихваћености сликарских решења.
ИКОНОСТАС ЦРКВЕ БРВНАРЕ У ЛАПОВУ
У цркви у Лапову сачувана је само једна икона са првобитног иконо-

стаса која се према стилско – морфолошким карактеристикама може припи-
сати руци познатог Милошевог зографа Јање Молера. У питању је престона
икона Исуса Христа на богато украшеном престолу у архијерејској одежди,
са круном на глави. Са леве и десне стране су му по двојица јеванђелиста
са својим симболима. Десном руком благосиља док у левој држи отворено
јеванђеље (Mатеј 25, 34). Исти иконографски приказ Исуса Христа јавља се
и на икони коју је Јања Молер радио за другу цркву – храм Светога Духа у
Брзану током 1829. године.
Престона икона Исуса Христа из лаповачке цркве
При дну лаповачке иконе, налази се заветни натпис који није могуће
у целости ишчитати. Ипак, из њега сазнајемо да је неки Сава из Азање при-
ложио икону з а свој спомен и з дравље најверватније 1833. године. Аз ања
у то време није имала цркву, добила ју је је врло касно,288 међу последњим
селима у смедеревском округу. У то време Лапово је као и Азања припада-
ло смедеревској нахији (касније окружју) као најужније насеље ове нахије.
Већ раније је установљено да су Азањци даровали престоне иконе црквама
смедеревске нахије, као што је пример престона икона Јована Крститеља
из цркве Св. Архистратига Гаврила у Осипаоници, такође рад Јање Молера,289
коју је приложио Азањац Ранко Мајсторовић лета 1829. године.290
288 Црква је грађена око 1870. године, а преправљена 1882. године у: Б. Несторовић,
Преглед споменика архит екуре у Србији XIX века, Саопштењ а X, 1974, 141 – 169,
142.
289 Ј. Башић, Н. Ђокић, Црква Свет ог Архист арт ига Гаврила у Осипаоници, у
штампи.
290 Вођа Ђакове буне и кнез Ранко Мајсторовић, члан Српског совјета(?) потписник
је писма заједно са Милосавом Лаповцем и Стојаном Ћирковићем „Представници
Иако се не може ближе одредити сликарска делатност Јање Молера

за цркву у Лапову, да ли је учествовао у изради целокупног иконостаса или
само на овој икони, не може се ни оспорити могућност да је Јања Молер
аутор и остатка иконостаса. Према документу Списак Црквиј наодећи се у
Окружју Смедеревском и описаније сваке Цркве у цјелом њеном состојанију,
число 7. лист 51 – 53,291 црква у Лапову је већ 1836. године имала иконостас
који се састојао од 4 велике прест оне иконе, 16 малих празничних икона,
једних Царских двери, 2 мале са стране просте двери тј. северних и јужних
двери. Оно што се не помиње јесте да ли је већ тада иконостас поседовао
Крст са представом Распећа, што овде вероватно и није био случај,292 могуће
да је додат касније. Како је икона Исуса Христа рађена највероватније 1833.
године вероватно да је и цео иконостас како се помиње у Списку из 1836.
године урађен до тада. Највероватније да је иконостас већ био завршен 1834.
године, ако се з на да је Јањи Молеру према поз натим радовима з а читав
ниски тип иконостаса требало у просеку две године, док је престоне иконе
завршавао за једну годину, често радећи упоредо и за друге цркве.
Јован Стергевић (Стеријевић) службујући код кнеза Милоша израдио
велики број иконостаса или њених логичних иконописачких целина
(престоне иконе, царске двери, бочне двери, апостолски ред и сл.) те се не
може искључити могућност да је Јања Молер поред престоне иконе Исуса
Христ а израдио још три престоне иконе, или још неку иконописачку целину
лаповачке цркве: царске и бочне двери и зону Великих празника. Познат је
Јањин рад на иконама зоне Великих празника на иконостасима старе цркве
у Крагујевцу (1822) за који је радио 15 празничних икона,293 у Осипаоници
14 празничних икона (1829-1830), 17 празничних икона за цркву у Селевцу
(1833-1834),294 13 празничних икона у Вазнесењској цркви у Топчидеру
(1836),295 8 празничних икона за манастир Драчу (1839).
народа нахије смедеревске, окупљени у цркви крњевачкој моле кнеза Милоша да
им смањи кулук и опрости учешће у Ђаковој буни“ у цркви крњевачкој 8. марта
1825. године у: Б. Перић, Моравска свит ања, Хроника општ ине Велика Плана,
Велика Плана 1986, 44. Исто у Б. Перуничић, Насеље и град Смедерево, 215. „Ранко
Мајсторовић 1828. пише из Осипаонице Кнезу Милошу“ у: Т. Ђорђревић, Архивска
грађа за насеља у Србији, 412.
291 АС – ДС – IIБф1Но30/836
292 С. Габелић, Иконостасни крст из цркве Св. Николе у Челопеку, Ниш и Византија
XIII, 425 – 436.
293 Б. Вујовић, Умет ност обновљене Србије, Београд 1986, 254; Н. Кусовац,
Класицизам код Срба - каталог сликарства, Београд 1967, 179–180.
294 Према досадашњим сазнањима ово је једини иконостас цркве брвнаре који
има и празничну зону икона: Р. Станић, Сликарство икона: Павићевић-Поповић Р,
Павловић Д. Ст, Станић Р., Молитва у гори, цркве брванаре у Србији, Београд 1994,
39-86, 55.
295 Према сачуваном рачуну Архив Србије, Кнежев конак 1836, бр. 77, Јања Молер
је 1836. године у цркви Св. Вазнесења у Топчидеру осликао 13 празничних, 13
апостолских и 9 престоних икона. На основу овог рачуна види се да је кнез Милош
преко Томе Вучића - Перишића сликару исплатио суму од 168 талира у: Р. Станић,
Иконостас цркве на Савинцу, Зборник Народног музеја IV, Чачак 1973, 5 – 22. Јања
Молер је аутор је највећег дела топчидерског иконостаса, почев од композиција
ИКОНОСТАС ЦРКВЕ БРВНАРЕ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ У СЕЛЕВЦУ
Иконостас који су подигли имућни приложници и житељи Селевца

потврђује да је Јања Молер овде оставио најрепрез ентативнију олтарску
преграду у једној цркви брвнари.296 Она се не разликује према програму,
тематици и распореду икона од иконостаса других цркава у којима је радио,
већ према димензијама које су знатно веће, богатијем тематском садржају,297
обилној употреби злата и упадљивој декоративности, те још више осликава
оновремене могућности локалног становништва.
Селевачки иконостас рађен је у дуборезу са позлатом, ширине 7 метара.
Иконостас има 46 икона (не рачунајући двери и осликани крст) и подељен
је у три хоризонталне зоне. Иста ситуација затечена је и 1836. године. Према
документу Списак Црквиј наодећи се у Окружју Смедеревском и описаније
сваке Цркве у цјелом њеном состојанију число 3. лист 45-47298 иконостас се
састојао од: Темпло са распјатијем, са 34 икона мали и са 6 икона вел. 1 Царске
двери нове, 2 Мале са стране двери од јужне и северне стране моловане, 4
иконе ниже темпла образ Св. Праотаца, 5 Иконе осим темпла.
Према Р. Станићу налазимо да су током процеса чишћења и конзервације
приложнички записи и бојени слој са икона доживели одређена оштећења,299
али ипак имамо довољно података који ће помоћи у даљој анализи.
у низу Великих празника (Рођење Богородице, Ваведење, Благовешт ење, Рођење
Хрисово, Срет ење, Кршт ење Христ ово, Преображење, Улазак у Јерусалим,
Васкрсење Лазара, Васкрсење Христово, Вазнесење, Неверовање Томино, Св. Тројица,
Нерукотворени убрус), иконе апостолског реда (Ап. Тома,. Ап. Јаков, Ап. Андреј, Јев.
Матеј, Јев. Марко, Ап. Петар, Ап. Павле, Јев. Јован, Јев. Лука, Ап. Вартоломеј, Ап.
Симон, Ап. Филип и Христ на престолу). Група аутора сматра да је и целина од девет
икона већег формата била намењена престоном низу (Ап. Петар и Ап. Павле, Св.
Теодор Тирон, Св. Отац Николај, Св. Арсеније - Св. Сава архиепископ српски - Св.
Симеон, Св. Три јерарха Св. Василије Велики - Св. Јован Златоусти - Св. Григорије
Богослов, Св. Јован Крститељ) као и три иконе истих димензија, Тајна вечера, Јудин
пољубац, Прање ногу, које су заједно са осталим иконама Јање Молера добиле ново
место у горњој зони иконостаса баричког храма у који су 1874. године пренесене
у: В. Шујица, Б. Поповић, Р. Васић, Нови живот икона из дворске цркве Милоша
Обреновића Уметност и печатња Милошевог доба, Републички з авод з а заштиту
споменика културе, Београд 2013, 9-11.
296 Према писму од 23. децембра 1832. године које из Плане пише капетан Сима
Радојковић Кнезу Милошу сазнајемо да је црква у Селевцу саграђена за време
владавине кнеза Милоша и да је храм посвећен Сошест вију Свјат ого Духа, тј.
Свјатаја Тројица као и црква у вароши Паланка посвећена Светом пророку Илији,
који се слави јула двадесетог у: Т. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији, 413-
414.
297 Јања је у зони сокла за Селевачку цркву насликао старозаветне сцене раја као и
трећу зону с празничним иконама неуобичајену за цркве брвнаре у: А. Милошевић,
83; Р. Станић, Сликарство икона: Павићевић-Поповић Р, Павловић Д. Ст, Станић Р.,
Молитва у гори, цркве брванаре у Србији, Београд 1994, 39-86, 54-56.
298 АС – ДС – II БфIНо30/836
299 Р. Станић, Сликарство икона: Павићевић-Поповић Р, Павловић Д. Ст, Станић Р.,
Иконостас цркве у Селевцу
Најважнији податак о години израде иконостаса, сачуван је на

престоној икони св. Јована Крститеља на којој је сигнирана 1833. година.
Други датум налазимо на царским дверима, 1834. година.300
У најнижој зони иконостаса, на парапетним плочама представљене су
четири старз аветне сцене Аврам и племе Аврамово, Исак и племе Исаково,
Јаков и племе Јаковљево, Разбојник који се покајао на крсту. Са краја северне и
јужне стране иконостаса представљена је цветна декорација. Представе раја
које је насликао Јања Молер могу се видети на иконостасу старе крагујевачке
цркве, иконостасу манастира Раванице, манастиру Драчи и Селевцу.301
У з они престоних икона (с лева на десно) приказ ано је 6 икона: Св.
Георгије на коњу, као ратник на коњу који убија аждају (из над главе свеца
насликана су два анђела, у доњем делу иконе насликана је кула; Св. Никола
је представљен у архијереској одећи, са богатом з латном декорацијом;
Богородица на престолу, држи малог Христа, обоје фронтално представљени,
док јој два анђела придржавају круну. Мафорион је тамно црвеним златом
оперважен, химатион тамно плав са пуно ситних детаља и златне декорације,
као и престо на коме седи; Исус Христ на прест олу у левој руци држи
јеванђеље а десном благосиља; Свети Јован Крститељ, приказан у стојећем
300 Исте године Јања Молер радио је иконе за иконостас манастира Раванице:
Р. Жикић, Зашт ит а иконост аса и зидних слика манаст ира Раванице, Гласник
Друштва конзерватора Србије 14, Београд 1990, 120-123.
301 А. Милошевић, 77.
ставу, у једној руци држи крст другом благосиља; Свети Димитрије на коњу
приказ ан је како убија непријатеља копљем. Две целивајуће иконе које су
сачуване у цркви у Св. Архистратига Гаврила у Осипаоници нуде слична
иконографска решења. У питању су икона Свети Георгије на коњу убија
аждаху302 и икона Светог Димитрија на коњу,303 које се такође приписују
руци Јање Молера. На обе осипаоничке иконе чак и Христос који благосиља
са неба идентичан је оном приказу Христа са јужних двери истог храма,
такође рад Јање Молера.
На северним дверима приказан је Архангел Михаило у сцени мерења
душе богаташа, фронтално у стојећем ставу, у једној руци држи мач а у другој
теразије.304 Подно његових ногу насликана је фигура покојника у лежећем
ставу, а више главе Свевидеће божје око. Композ иција је из ведена према
обрасцу широко прихваћеном у зографском сликарству XIX века које је своје
узоре имао управо у графичким предлошцима. Изнад двери је приказан
Велики сабор анђела.305
На богато из рез бареним царским дверима у 6 медаљона приказ ана
је сцена Благовест и и четири јеванђелиста. У централним пољима су, као
што је уобичајено представе Архангела Гаврила приказан је на левом крилу
у гесту обраћања Богородици, која је насликана на десном крилу царских
двери. У горњим и доњим овалним пољима су свети јеванђелисти. Изнад
царских двери налази се композиција Св. Тројице.
На јужним дверима представљена је стојећа фигура Светог архиђакона
Стефана, док је изнад јужних двери представа Недреманог ока.
Друга зона селевачког иконостаса састоји се од 17 појединачних икона
које заједно чине апостолски низ. У средини ове зоне представљен је Деизис:
Христ ос на прест олу, са леве икона Богородице, са десне икона Јована
Прет ече. Са обе стране од Деизиса приказане су фигуре Арханђела Гаврила
и Арханђела Михаила и дванаесторице апостола у стојећем ставу.
У зони празничних икона приказано је 17 појединачних композиција
где средишње место з ауз има икона Нерукот ворен образ Христ ов. У истој
зони налазе се и следеће представе чији је данашњи распоред највероватније
измењен у односу на првобитни: Преображење, Васкрсење, Крштење, Рођење
Христ ово, Вазнесење, Ваведење Богородичино, Рођење Богородице, Успење
Богородице, Обрезање Исуса Христ а, Прање ногу апост олима, Улазак у
Јерусалим, Силазак Свет ог духа на апост оле, Благовест и, Распеће, Тајна
вечера и Неверовање Томино.
Иконостас се з авршава великим дрвеним крстом, поз лаћеним и
из рез бареним. Насликано је Распеће Христово са симболима јеванђелиста
у краковима крста. На две овалне иконе са стране крста насликани су
302 Сачуван је и приложничи натпис да су Никола и Стојан, Радивојеви синови из

села Коњске купили икону, али није сачувана година.
303 Сачувани је приложнички натпис да је капетан Сима Радојковић из села Селевца
купио икону 1830. године.
304 Упоредити: А. Костић, Иконостас цркве брвнаре Светих апостола Петра и
Павла у Лозовику, Смедеревски зборник 3, Смедерево 2012, 71 – 94; Р. Михаиловић,
Представе анђела у српској графици XVIII века, ЗЛУМС 8, Нови Сад 1972, 295–296.
305 Велики сабор анђела и Недремано око као и у Лозовику.
Богородица и Јован Богослов.

У дуборез ном фриз у из међу з авршне з оне иконостаса и крста са
Распећем, налазе се три сцене утиснуте у богато позлаћену греду. У питању
су највероватније старозаветни пророци.
Као што се из приложених иконописачких целина може сагледати,
Јања Молер је много већу пажњу поклањао изради престоних икона, где је
до из ражаја долаз ила прекомерна употреба з лата, брижљивија моделација
лица и детаља орната светитеља.
Ангажован и врло цењен иконописац Јована Стергевић (Стеријевић) -
Јања Мoлер, заузима истакнуто место у сакралној уметности прве половине
XIX века, који је као печалбар са југа постао у Србији носилац једног типичног
и снажно укорењеног стилског схватања. Иако приписана дела потврђују
да је Јања Молер понављао утврђена иконографска решења, примери из
цркава које овај рад разматра потврђују да су се она мењала сходно жељама
и статусу наручилаца али и сразмерама цркве за коју је иконостас намењен.
Иконостаси у Осипаоници (1829-1830), Брзану (1829-1830), Лозовику (1831-
1832), Лапову (1833) и Селевцу (1833-1834) су још један пример ове праксе
где се поново истакло активно приложништво.
Summary
Nebojša Đokić, Julija Bašić
LES VIEILLES ÉGLISES SERBES CONSTRUITES EN BOIS EN

OSIPAONICA, LOZOVIK, LAPOVO ET SELEVAC
Lorsque, après 1815, dans la Serbie du prince Miloš Obrenović (Miloch

Obrénovitch), déjà en partie libérée, des conditions de ivie nouvelles, favorise-
ront une ère également nouvelle dans la construction, les églises, pour raisons
économiques, continueront longtemps encore à se faire en bois. Ne devant plus se
cacher, elles deviendront mieux accessibles et plus vastes aussi. Lès écoles se dres-
seront bien vite à leurs côtés, puis les mairies. Ainsi, autour du parvis, se formera
le centre de l’habitat.
Les besoins des nouvelles agglomérations rurales provoqueront le dé-
placement de certaines vieilles églises. Leur construction le permet. On les dé-
montra, puis on les reconstruira en un autre endroit. La légende du «vol nocturne
des églises», semble s’enchaîner tout naturellement à ce fond de vérité. Ce ne sera
pas pour la première fois d’ailleurs que de tels déplacements s’effectueront. Sous la
domination turque, pour causes de sécurité, certaines églises ont dû changer de
place à plusieurs reprises, en Serbie, et en Bosnie aussi. La tradition orale nous en
fournit de nombreux exemples.
Église dans Оsipaonica a probablement été construit en 1826 et l’a rendu
en 1827. Église dans Lapovo a été construit en 1827 et consacrée en 1828. Église
dans Lozovik a été construit en 1831. Église dans Selevac a été construit en 1832.
L’iconostase dans toutes ces églises travaillé Janja iconographe (zograf Jovan Ster-
gevic (Sterijevic)) de peintre favori prince Milosh Obrenovic.
Александра Р. Столић,
Крагујевац
alexandra.sanja.rainbow@gmail.com
ПРИЛОГ ПОЗНАВАЊУ ИКОНОСТАСА

СТАРЕ ЦРКВЕ У КРАГУЈЕВЦУ
Кључне речи: Крагујевац, Јања Молер, Алексије Лазовић, Симеон Лазовић,

кнез Милош, иконостас
Апстракт: На подручју Кнежевине Србије, Цинцари су имали своје јаке
колоније, како у Београду, тако и у мањим местима, као што је то био Крагујевац.
Јован Стергевић (Стеријевић), познатији као Јања Молер се досељава у Крагујевац,
око 1820. заједно са породицом. Поред своје породице, зограф је вероватно повео и
своје сликарске помоћнике, створивши на тај начин прилично јаку иконописну ра-
дионицу. Поред Јање Молера, у Крагујевцу су радили и сликари Лазовићи. У првим
деценијама XIX века, велики број икона и иконостаса у многим црквама и манасти-
рима, сликали су управо Лазовићи. . Године 1818. Алексије Лазовић започиње рад на
иконостасу у старој крагујевачкој цркви, који касније Јања Молер завршава.
На подручју Кнежевине Србије, Цинцари су имали своје јаке колоније,

како у Београду, тако и у мањим местима као што су Шабац, Пожаревац, Кла-
дово... Заправо, Цинцари су углавном насељавали развијена трговачка сре-
дишта. Тако је и град Крагујевац привукао већину цинцарских, трговачко-
занатлијских породица. Експанзија досељавања ових заједница, била је онда
када је град постао престоница кнеза Милоша.1
Управо се у Крагујевац, око 1820. заједно са породицом досељава и један
од најплоднијих и најпознатијих зографа Милошевог доба, Јован Стергевић
(Стеријевић), познатији као Јања Молер. Деловање њега и његове сликарске
дружине, запажено је већ око 1815-1819. када је сликао мали иконостас у
јужном броду старе нишке цркве. Прве вести о Јањи Молеру сазнају се из
једног писма кнежевог хазандара Јакова Јакшића, које је писано у Крагујевцу
1823. Из тог писма се може закључити, да је Јања, поред своје породице, ве-
роватно повео и своје сликарске помоћнике, створивши на тај нач ин при-
лично јаку иконописну радионицу. Та радионица је преко две деценије има-
ла повлашћен положај у Кнежевини Србији.2
Поред Јање Молера, у Крагујевцу су радили и сликари Лазовићи. У
првим деценијама XIX века, велики број икона и иконостаса у многим
црквама и манастирима, сликали су Лазовићи, који су као по неком правилу,
1 Вујовић Б., 1986, 254.

2 Вујовић Б., 1986, 255.
162 Александра Столић
Стара црква у Крагујевцу

остављали на њима кратке записе о свом раду. Пронађена је и Библија која
је припадала Алексију Лазовићу, у којој је на више места овај иконописац за-
бележио своје, као и име његовог оца Симеона Лазовића. На првх тринаест
страна Библије, Алексије је оставио податке о своме пореклу и о себи. На
основу тих података, као и података са Псалтира, који је исто тако припа-
дао породици Лазовић, долази се до закључка да су Библију користили као
један од предложака, нароч ито за сликање сцена из Старог завета. Године
1818. Алексије Лазовић започиње рад на иконостасу, који касније Јања Мо-
лер завршава.
Наиме, 1818. Алексије Лазовић, у старој цркви у Крагујевцу,3 иконо-
пише престоне иконе, бочне и царске двери, као и зону са апостолима и зону
изнад двери. Алексије је савршено уклопио сликана поља са резбом и са-
мом конструкцијом иконостаса. Уколико би се сагледао целокупан рад на
иконостасима које је осликао овај Лазовић, увидело би се да је сваки про-
грам, јасно догматски изведен. Боравак у приморским областима свакако је
утицао на ову сликарску породицу. Анализирајући раноренесансне студије,
Медаковић је уоч ио извесну подударност са венецијанским ликовним ис-
куствима. Оваква анализа је вероватно проузроковала мишљење да су неки
од Лазовића, а нарочито Алексије и његов син Лазар, учили сликарство у
млетачкој престоници.4
Венецијански узори и карактеристике, као што су специфич ан ко-
3 О историји старе крагујевачке цркве видети у: Ђокић Н., 2006, 218 - 288;
Ђокић Н., 2010а, 35 – 38; Ђокић Н., 2010б, 28 – 30. Ту видети и старију лите-
ратуру.
4 Милосављевић Д.,, 2000, 23.
ПРИЛОГ ПОЗНАВАЊУ
ИКОНОСТАСА СТАРЕ ЦРКВЕ У КРАГУЈЕВЦУ 163
лорит и барокизацја драперија, свакако се може запазити и на иконостасу

крагујевачке цркве. Сам иконостас великих је димензија, богато дуборез-
но украшен са биљним и зооморфним орнаментима, као и великим бројем
икона. Богато изрезбарене царске двери са малим крстом, украшене су сце-
ном Благовети, што је било уобичајено. У медаљонима изнад Богородице и
арханђела Гаврила, приказани су јеванђелисти, док се у картушу, у горњем
делу двери, налази представа светог Тројства. Бочне двери су осликане пред-
ставама два арханђела, великих димензија. На северним бочним дверима се
налази стојећа фигура арханђела Михаила, са златним ореолом. Арханђел
је приказан како стоји на облаку, док се под његовим ногама налази демон,
којег пробада копљем које држи у десној руци, док левом придржава ланце,
којима је заробио демона. Позадину представља сегмент неба, из којег избија
пар сунчевих зрака. Одора која прекрива његову фигуру, дата је у крупним,
и по мало усковитланим наборима. Изнад северних боч них двери налази
се дуборезни украс са картушем у коме је осликана представа „Апокалипса
седам свећњака“. Јужне боч не двери краси фигура арханђела Рафаила. Он
такође има златни ореол и стоји на облаку. Представа арханђела Рафаила
је нешто смиренија, његова барокна одора, на којој доминира бордо хитон,
није претерано валоризована. Позадина је дата као сегмент неба са сунче-
вим зрацима. Арханђел једном руком благосиља, док другу пружа ка малој
фигури која представља персонификацију душе верника, која је приказана
Стара црква у Крагујевцу
тик поред арханђелових ногу. Изнад јужних бочних двери је такође картуш
у дуборезу, са представом вазнесења
Задржавајући властиту иконографску стереотипност, која се кретала
од превласти колорита, наглашеног графицизма, смеђих тонова на инкар-
натима, зеленим сенч ењима, као и великим оч има на ликовима светаца,
Лазовићи су створили одеређени низ елемената и карактеристика, који чине
ове, а и многе друге њихове иконе, лако препознатљивим.5 Зона престоних
икона крагујевачке цркве је доста раскошно изведена. Доминирају златна
боја, као и јарка црвена, зелена и плава. Северно од царских двери, изнад
сокла, налазе се престоне иконе Јована Крститеља и Богородице са малим
Христом на престолу. Обе представе изведене су у јарким бојама са рас-
кошним златом, нарочито Богородица са Христом. Јован Крститељ је при-
казан у уобич ајеној одори, са дугом косом, златним нимбом, док у десној
руци држи јеванђеље, а у левој дугачак крст. Богородица је насликана како
седи у раскошно украшеном и изрезбареном престолу, изведеном у злату.
Богородица, у богатој, барокизираној одежди, са круном, украшеном бисе-
рима, у десној руци држи дугачак скиптар, који је целом дужином украшен
цветом, док левом руком придржава малог Христа на крилу. Христ је обучен
у светлу одору, украшену флоралним елементима, десном руком благосиља,
а левом држи орб. Физиономија Богородице и Христа одише сензибилите-
том меких и декоративних форми сакралних ликова, карактеристичних за
5 Вујовић Б., 1986, 195.
Иконостас старе цркве у Крагујевцу
руку породице Лазовић.6 Јужно од царских двери, налазе се престоне иконе

Христа и светог Николе. Христ је приказан у богатој архиерејској одори, са
раскошном круном, украшеном бисерима и примесама зелене боје. Престо
на коме седи је изванредно решен, са обиљем златне боје и стилизованим
флоралним преплетима. У левој руци држи јеванђеље, а десном благосиља.
У позадини из сегмента облака, и са леве и са десне стране, виде се по два
анђела, као и на престоној икони са Богородицом.Стојећа фигура светог
Николе је такође раскошно насликана. Приказан је са круном на глави, у
препознатљивој раскошној одежди, црвене боје, са примесама златне, укра-
шена минуциозно изведеним флоралним елементима. Светац стоји на веома
занимљиво решеној подлози, у виду шаховске табле у окер-цинобер боји,
са кружним детаљима тамније боје. Раширених руку, у левој држећи догач-
ко жезло, док десном благосиља. Из сегмента облака, насликани су, Христ
и Богородица, како враћају инсигније светом Николи. Позадину, као ва-
жан део композиције, представља комплексан пејзаж. Насликано је стење
и растиње, затим море на коме се виде два брода, док се у даљини назиру
планине, као и утврђење и манастирски комплекс. Изразито племенит коло-
рит, продуховљени ликови, као и извесна слобода при сликању драперија и
детаља на одећи, красе ове иконе крагујевачке старе цркве.
Следећи ред представљају иконе мањих димензија, на којима су на-
сликане представе дванаесторице апостола, са Христом у средини, који седи
на сегменту неба. Христ је насликан са подигнутим рукама у знак благослова
6 Милосављевић Д.,2000, 55.
својих следбеника апостола, који су подељени у две групе, предвођени Пе-

тром и Павлом. Апостоли су приказани у барокизираним хитонима и хима-
тионима, јарких боја. У рукама држе књиге, док стоје на облаку, и сваки има
позлаћени нимб.
Према речима Б. Вујовића, убацујући одређене тематске промене, суо-
чивши се са барокним сликарством, из кога су свакако извукли извесна ис-
куства, али не у тој мери да угрози њихову традиционалну основу, Лазовићи
у иконопису дали један нови, озбиљнији и сигурнији тон. На иконостасу ста-
ре цркве у Крагујевцу, као и на већини оних иконостаса које су ови зографи
ослкали, приметна је наглашена декоративна целина, јединствени спој плит-
ко резаног, позлаћеног дубореза, са колористички допадљивим и топлим
Лазовићевим иконама.7
Најранија дела која се својим настанком везују за Крагујевац, а које је
израдио Јања Молер, имају записе који датују у 1822. Тада је он радио сокл и
празничне иконе за иконостас новоподигнуте Милошеве задужбине, цркве
посвећене Силаску светог Духа, као и многа друга појединачна, иконописна
дела за исти храм. Имајући у виду то да је Јања имао обимну радионицу,
објашњава се податак о необично великом броју иконостаса, бројних серија
тзв. „целивајућих икона“ као и безброј појединач них иконописних дела,
која носе печ ат његовог карактеристич ног стила. У већини цркава, које је
Милош градио као своје задужбине, било мањим, било у већим задужби-
нама, најчешће се налазе иконе Јање Молера, са веома сличним, молитвено-
ктиторским натписом, који се може наћи и на иконостасу старе крагујевачке
цркве. Јања је, што се на основу једног његовог потписа на иконостасу у
крагујевач кој цркви закључ ује, пред крај свог живота, око 1840. тамо још
7 Вујовић Б., 1986, 196.
Икона Богородице из старе цркве у Крагујевцу
увек имао сликарску радионицу.8

Ред који следи изнад реда икона са апостолима, а које је радио Јања
Молер, јесу иконе са сценама Великих празника, које започињу Сретењем. И
овај ред икона је такође подељен у две зоне, док централну позицију заузи-
ма Мандилион, нерукотворени Христов лик на убрусу. Ред икона се заврша-
ва усековањем главе светог Јована Крститеља. Ове иконе су знатно мањих
димензија него ли оне са представама апостола, али су ова решења компози-
ционално разноврснија, са већим бројем фигура.
Иконостас је крунисан великим змајским крстом, са изрезбареним
голубом на самом врху. У сваком од кракова крста налазе се јеванђеоски
симболи. Поред крста, баш као и на сцени распећа, у одвојеним, богато из-
резбареним иконама, на плавој позадини и у валоризованој одежди јарких
боја, приказани су Богородица и свети Јован Боголов. На самом врху се на-
лазе још две, раскошне иконе Богородице са малим Христом у наручју, и све-
тог Николе. Крст, као и ове две велике иконе, барконих су форми, позлаћене,
декорисаних рамова, украшене стилизованим орнаментима и флоралним
преплетима, са изрезбареним голубовима на врху.
ЛИТЕРАТУРА:
Вујовић Б., 1986: Вујовић Б., Уметност обновљене Србије, Београд

1986.
Ђокић Н., 2006: Ђокић Н., "Цркве у крагујевачком округу за време прва
владе књаза Милоша", Крагујевац престоница Србије 1818-1841, Историјски
архив Крагујевац, Крагујевац 2006, 219-288
Ђокић Н., 2010а: Ђокић Н., Храм Сошествија свјатаго духа у вароши
Крагујевцу део 1., Каленић бр. 4/2010, Крагујевац 2010, 35 – 38
Ђокић Н., 2010б: Ђокић Н., Храм Сошествија свјатаго духа у вароши
Крагујевцу део 2., Каленић бр. 5/2010, Крагујевац 2010, 28 – 30
Макуљевић Н., 2006: Макуљевић Н., Уметност и национална идеја у
XIX веку, Београд 2006.
Милосављевић Д.,: Милосављевић Д., Сликари Лазовић и и њихово
доба, Ужице 2000.
8 Вујовић Б., 1986, 254.
Summary
Aleksandra Stolić
ALEKSANDRA STOLIĆ, CONTRIBUTION TO THE KNOWLEDGE

OF THE ICONOSTASIS OF THE OLD CHURCH IN KRAGUJEVAC
In the territory of Serbian principality, Cincari (an national minority) have

had strong colonies in Belgrade, and also in some other smaller towns,( as the city
of Kragujevac). In 1820, an artist Jovan Stegević, as known as Janja Moler, moved
in Kragujevac with all his familly, and all his art assistants. Janja and his assis-
tants created an icon painting workshop, probably the one of the strongest in Ser-
bia. One more artistic family also worked in Serbian principality, their name was
Lazović family, Simeon Lazović the father and Aleksije Lazović, the son. Lazović
family painted planty of icons and iconostasis in bigger and smaller churches and
monasteries in Srbia in XIX century, and they also (as Janja Moler) worked in
Kragujevac, because that city was capital of Serbia during the Prince Miloš regin.
In 1818. Aleksije Lazović started painting an iconostasis in old church in Kraguje-
vac, but Janja Moler had finished it.
Др Момчило Исић,
научни саветник у Институту за новију историју Србије
ОСНОВНЕ ШКОЛЕ У ГОЛУБАЧКОМ СРЕЗУ

ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА
Апстракт: Рад представља покушај да се прикаже развој основног школства

у голубачком срезу, кроз анализу: мреже основних школа, са ширим приказом
материјалног разарањ а школа у Првом светском рату; обухваћености подмлатка
школовањем; пролазности основаца и, на крају, писмености становништва.
Кључне речи: Голубачки срез, основне школе, основци, Први светски рат,
писменост.
Голубачки срез je у својих 19 општина крајем 1910. године, према

попису од 31. децембра, имао 3.197 домћинстава, у којима je живело 17.183
становника (8.871 мушкарац и 8.312 жена).1 Први светски рат je, међутим,
и овде однео бројне људске жртве, пa je три године no његовом завршетку,
почетком 1921. године, у срезу било14.442 становника (6.660 мушкараца и
7.782 жене).2 И десет година касније он je имао мање становника него уочи
Првог светског рата. Према попису од 31. марта 1931. године, у голубачком
срезу je, у 3.469 домаћинстава, живело 16.093 становника, 7.722 мушкарца и
8.371 жена.3
У срезу се становништво углавном бавило пољопривредом, од које je
1931. године живело чак 92,28%,4 и то, претежно, на ситном поседу, који je
овде био чак чешћи него у целој Северној Србији. Поседом до два хектара
располагало je 31,13% a оним између 2 и 5 хектара још 40,28% газдинстава.
Ових 71,41% газдинстава имало je у власништву тек 39,12% укупне површине.
при чему су поседи до 2 хектара захватали само 8,93%, a поседи између 2 и 5
хектара 30,19%.5
Уз скроман посед, овдашње сељаштво je оскудевало и у стоци, као и
1 Претходни резултати nonuca становништва u до.маће стокеу КраЂевини Србији
31. децембра 1910. године, Београд, 1911, стр.8.
2 Претходни резултати nonuca становништва у Краљевини Срба Хрвата u
Словенаца 31. јануара 1921. године, Сарајево, 1924, стр. 66.
3 Дефинитивни резултатои пописа становништва од 31. марта 1931. године, књ. I,
Присутно становншитво, број кућа u домаћинстава, Београд, 1937, стр. 67.
4 Момчило Исић, Социјална u аграрна структура Србијеу Крсишвини Југославији,
Београд, 1999, стр. 44.
5 Исто, стр. 128, 133.
170 Момчило Исић
у пољопривредном инвентару, поготово квалитетнијем. Производњ ом на

малом и ситном поседу, без одговарајуће стоке и пољопривредног инвентара,
оно, најчешће, није могло да подмири ни своје најосновнијепотребе. Чак
55,01% газдинстава није, на пример, производило ни довољно жита за
исхрану.6
Осим недостатка земље, стоке и пољопривредног инвентара на
скромну производњу утицао je и њен изразито екстензиван карактер, као
последица, не само сиромаштва, већ и културно-просветне заосталости.
Неписмено и непросвећено становништво „љубоморно” je чувало
традиционални начин привређивања, без употребе икаквих агротехничких
мера, „држећи” се, за њега „светог” правила: „Овако су исто радили, пa су
живели, зашто бих ja нешто мењао!”
Будући да je раслојавањем сељаштво постајало све сиромашније,
свој економски положај оно je, скоро једино могло да поправи културно-
просветним уздизањем, за шта je, међутим, прво била неопходна елементарна
писменост, чије je, у овом крају, који je највише обиловао „утраквистичким
елементом”, скоро једино извориште била основна школа. Покушаћемо зато
да анализирамо утемељеност основне школе на овом подручју, у једном
раздобљу, омеђеном ратовима, раздобљу у коме голубачки срез није био
само део пожаревачког округа и Краљевине Србије, већ и једне знатно шире
државне заједнице, Краљевине СХС/Југославије, која je, свакако,имала и
своја посебна обележја.
Мрежа основних школа
Ратна штета
Голубачки срез je уочи Првог светског рата имао 13 основних школа,
у: Баричу, Браничеву, Војилову, Винцима, Голупцу, Дворишту, Доброј, Доњој
Крушевици, Зеленику, Клењу, Кривачи, Кудрешу, Миљевићу. Све оне су,
међутим, у рату претрпеле знатна материјална разарања. Школске зраде су
рушене и паљене. Од неких су остали само голи зидови, a скоро су све биле
потпуно оустошене, без намештаја, наставних средстава и књижница. „Рат
je оставио страшних последица на свима пољима човечје активности пa и
на школама,а нарочито у овоме крају. Услед тога што je овај срез био поред
саме границе, где je непријатељ првих дана извршио пробој, све су школе
опустошене до максимума, пa су и наставна средства потпуно упропашћена.
После рата ни једна школа није имала клупа. a о осталим наставним
средствима није се могло ни мислити.”7
У циљу сагледавања размера штете нанете основним школама у
Првом светском рату, Министарство просвете је одмах по завршетку рата,
наређењем бр. 12.191 од 13. децембра 1918. године, захтевало од свих окруж-
них начелстава извештаје о штети коју је непријатељ причинио школама. Уб-
рзо, депешом ПБр. 992. од 8. фебруара 1919, министар просвете је издао по-
новно наређење свим окружним школским одборима: “Комисији за питање
о накнади штете потребни су подаци о штети, коју је непријатељ учинио на
6 Момчило Исић, Сељаштвоу Србији 1918-1941, књ . 1, том 1, Београд, 2000, стр.
165.
7 Архив Југославије, Министасртво просвете Краљевине Југославије, ф-2.286.
ОСНОВНЕ ШКОЛЕ У ГОЛУБАЧКОМ
СРЕЗУ ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА 171
покретној и непокретној државној имовини за време свога рока. Процена

треба да буде означена у динарима и по вредности предратној у једниој ру-
брици, а у другој рубрици садашња цена, опет у динарима. Наређујем да се
ови подаци пошаљу Министарству трговине за поменуту Комисију.”8
Зато што извештаји са терена нису били потпуно задовољавајући, Ми-
нистарство просвете је, актом ОНБр. 9.109 од 11. марта 1921. године, свим
окружним начелствима Србије и Црне Горе поново наредило да, најдаље
до 15. марта, поднесу комисијски извештај Министарству, колики је износ
непријатељске штете над основним школама, гимназијама и учитељским
школама, по категоријама и предратној вредности.9
Према извештајима, углавном из марта 1921. године, укупно процењена
штета над 13 школа у голубачком срезу износила је чак 236.750 предратних
динара, или, просечно, 18.211,53 динара по школи, што je за 46,68% више
од просечно тражене одштете за школу у целом пожаревачком округу, која
je износила 12.415.48 динара. Непријатељским бомбардовањ ем, највише je
била разорена школска зграда у Голупцу, због чега je школа тражила 126.500
предратних динара одштете, што je чак 53,43% укупно тражене одштете за
све школе у срезу.
Осим износа тражене одштете, извештаји о причињеној штети школама
у голубачком срезу за време Првог светског рата, више него детаљно, говоре
о томе без чега су овдашње школе остале у вихору рата.
Табела 1
Ратна штета основних школа
Предмет оштећења/уништења Штета у динарима

Основна школа у Баричу
Школска зграда 6.600
Школски намештај и учила 6.000
Школско звоно 3.000
Школска ограда 1.000
Укупна штета школе у Баричу 16.600
Основна школа у Браничеву
Школска зграда:
Ограда школског дворишта 1.000
Четири упропашћена олука на школској згра- 200
ди
42 прозорска окна 200
Три месингане браве за врата 3
Повађено 20 дасака са тавана 250
Упропашћен патос (због смештања хране) 500
8 Момчило Исић, Материјално страдање основних школа у Србији за време Првог

светског рата, Београд, 2010, стр. 37.
9 Исто, стр. 39,40.
Обијене таванице у пет просторија 400

Исквареен степенице и обијени спољни зидо- 500
ви
Школски намештај:
17 ђачких клупа 850
Три стола 150
Пет столица 25
Две пећи 400
Шпорет 200
14 разних мапа 300
Глобус 50
Рачунаљка 50
Шест великих зидних слика у позлаћеним ра- 400
мовима
Метарске мере(за течност, тежину и дужину) 200
Три велике мастионице 15
Три велике канте за воду 30
Алат за обрађивање баште 250
Једно школско звонце и једно велико звоно 500
1.500 разних књига и часописа 3.000
Канцеларијски материјал 50
Стара школска зграда:
Четвора врата 400
Пет двокрилних прозора 250
24 прозорска стакла 50
Даске од патоса 100
Шупа за дрва и три нужника 1.000
Шмрк 150
Изгубљене кирије од школске баште 300
Ограда око баште 50
Укупна штета школе у Браничеву 12.930
Основна школа у Винцима
Осам прозора 240
Подрум и цела зграда 300
Ограда 180
Три скамије 90
Два стола 24
Две столице 5
Две табле 50
Две канте од цинк плеха 50

Бакрач 12
Секира 2
Школска архива са књ игама и другим прибо- 1.000
ром
Укупна штета школе у Винцима 1.983
Основна школа у Војилову
Двоја врата на школској згради 500
Девет пари месинганих квака с бравама и 195
кључевима за врата
21 прозорско окно 210
Школска шупа 100
Половина школске ограде 1.000
Девет скамија 600
Три стола 150
Табла 250
Школска књижница 900
Две канте за воду 70
Осам метара олука 80
Укупна штета школе у Војилову 3.555
Основна школа у Голупцу
Школска зграда о тврдог материјала, са чети- 70.000
ри одељењ а, ходником, две канцеларије и два
предсобља
Станови за четири учитељске породице, са 30.000
осталим припадајућим објектима: шупе за
дрва, нужници итд.
Школско звоно са звонаром 1.500
Школски намештај у четири учионице, две 8.000
канцеларије и предсобљима
Архива са старим и новим уписницам 500
Библиотека са преко 2.000 стручних књига 6.000
Два ормана са старим и новим часописима и 1.000
листовима
Гардероба школског ђачког позоришта 2.000
Збирка школских учила, минерала, зоолошких 7.500
предмета и дечја апотека
Укупна штета школе у Голупцу 126.500
Основна школа у Дворишту
Школска зграда са пет одељења (изгорела, кад 10.000
је и цело село изгорело)
Намештај и учила 4.000

Укупна штета школе у Дворишту 14.000
Основна школа у Доброј
Осам дуплих прозора 576
Пет месинганих брава на вратима 90
Четири бронзане фуруне 200
Школска зграда: симс на урпији и око прозора, 1.500
степенице
Олуци 150
1.000 црепова 160
96 прозорских окана 144
Четири месингане браве на вратима учитељског 72
стана
Бронзана фруруна 50
Шпорет 100
Учитељски стан: опао малтер са спољњег зида, 958
унутрашњост, степенице
Орман за књиге 16
Четири дрвене столице 16
Табла 40
Две већемапе 30
18 малих мапа 90
Две урамљене иконе Светог Саве 60
Две слиек Њ.В. Краља 100
12 ђачких клупа 360
Школска књижница 1.204
Укупна штета школе у Доброј 6.000
Основна школа у Доњој Крушевици
Велики зидни сат 50
Две велике зидне мапе 100
Десет мапа сливова 100
Канта за воду 30
Теразије 50
Дужни метар 10
Ашов 5
Мотика 10
Тестера 10
Капија са школске авлије 30
Ограда 700
Три столице 20
Два стола 100
Пет чункова 50
Бакрач од 15 кг 20
Два ормана са фиокоама 100
80 прозорских окана 180
Четири браве са врата 20
60 зидних слика 500
Школска књижница 3.457
Канцеларијски материјал 100
Укупна штета школе у Доњој Крушевици 5.662
Основна школа у Зеленику
Школска шупа 300
Клупе, столови, слике, шпорети и остали школ- 10.050
ски намештај
Укупна штета школе у Зеленику 20.350
Основна школа у Клењу
Прозори на учионицама, учитељском стану и 1.800
тавану
Под на тавану 200
Врата, зидови и кров на штали и школским 500
нужницима
Целокупна школска ограда 1.500
Основни диреци са звонаре 100
Шмрк за воду 200
Две катедре 200
Шест столица 50
Орман за књиге 100
десет скамија 500
Две велике табле 100
Велико звоно са звонаре 500
Две пећи у учионицама 150
Канте за воду 50
Школска књижница 600
Мапе Краљевине Србије и Балканског полуос- 60
трва
Велика рачунаљка 50
метарске мере 50
Ђачка апотека 120
Штамбиљ, канцеларијски прибор и књиге 100
Укупна штета школе у Клењу 6.550
Основна школа у Кривачи

Школска књижница (изгорела) 500
Ограда и летња кухиња (изгорело) 240
Два стола, четири столице, осам скамија и ор- 440
ман
Укупна штета школе у Кривачи 1.180
Основна школа у Кудрешу
Седам прозора 210
Двоја врата 200
Две пећи и једна фуруна 300
Два стола, табла, рачунаљка 200
Кревет, велика столица и три скамије упола 350
упропашћено
Школска ограда (тараба), два нужника 800
Школско посуђе, кухињски прибор 100
Намештај, ћебад, сламњача и остало 100
Библиотека и писаћи материјал 100
Штета због необрађеног земљишта 250
Укупна штета школе у Кудрешу 2.730
Основна школа у Миљевићима
Школска кухиња и остале школске зграде 3.000
Ограда 800
Школско звоно и звонара 600
Школски прибор и намештај 1.000
Укупна штета школе у Миљевићима 11.400
Извор: Архив Југославије, Министарство просвете Краљевине

Југославије, ф-1288,; Момчило Исић, Материјално страдање основних шко-
ла у Првом светском рату, Београд, 2010, стр.309-313.
Обнова постојећих и отварање нових школа

Разорене и опустошене школске зграде, иако су, углавном, биле
скромног квалитета и оскудно опремљене, по завршетку рата су врло
споро обнављане и опремане, У посебно неповољној ситуацији налазила
се школа у Голупцу. Тако школски надзорник за браничевски школски срез
(политички срезови: голубачки, звишки, рамски) после обављеног прегледа
рада школа у школској 1921/22. години, констатујући да у погледу школских
зграда најгоре стоје варошице Голубац и Кучево, између осталог, бележи:
„Ове две варошице немају своје школске зграде, сместиле су школе у мале
зграде са тескобним локалима, с недовољном кубатуром за учионице, да je
то казна за ђака и за наставника. Шта више, ове две варошице нису имале ни
локала за све разреде, те су у једном истом локалу радила наизменично два
наставника: један наставник са својим разредом пре подне, a други наставник
Главна улица у Голупцу 1936. године

са својим разредом после подне.”10 Овај школски надзорник подвлачи и то
да има ..приличан број школских зграда, порушених у рату које још нису
оправљене””. У првом реду су то зграде школа у Доброј и Винцима, док су
најнеудобније биле школске зграде у Кривачи и Миљевићима.11
Основне школе у голубачком срезу споро су обнављане и опремане
због неодговарајућег пристизања школског приреза, као осноовног извора
њиховог издржавања, у школске касе. Разлози томе били су у осиромаше-
ности народа током рата и окупације, али и у неажурности општинских
власти, често и намерној. С тим у вези школски надзорник. у извештају из
фебруара 1924. године, бележи: „Издржавање школа у почетку ове школске
године није било добро, a томе су били узрок општински избори извршени
августу месецу прошле године. Општински часници нису вршили наплате
општинскх приреза, нити су вршили казне у том правцу, те je у почетку
издржавање било доста лабаво.”12
Након обиласка школа у фебруарау 1924. године, школски надзорник
је дао и опис стања већине школских зграда у срезу, подвлачећи: „Школске
зграде су у врло рђавом стању. рат je оставио нарочитих последица и на
њима и за време окупације школе су служиле непријатељима за магацине,
жандармеријске станице или за становањ е интернираних. Ha тај начин
оне су порушене и толико упропашћене, да се не могу довести у првобитно
стање још за дуги низ година. Општине нису у стању да те поправке изврше,
10 Исто.
11 Исто.
12 Исто.
a Министарство je само неким школама дало извесну помоћ за оправке.”13

Извештавајући о стањ у овдашњ их школа крајем школске 1923/24.
године, школски надзорник је, скоро резигнирано, записао: „Узалуд сам
ja толико пута слао расписе, узалуд сам лично обавештавао председника
школског одбора о важностуи издржавања народних школа, na ипак се ни
до каквог резултата није дошло. Интересантно je да у овом срезу никада,
али никада ни једна општина није издала школи целокупну суму приреза
одобреног биуџетом. једино je прошле године општина у Баничеву издала
својој школи цео прирез и то се сматрало као чудо у овом крају. међутим,
општински ласници увек су наплаћивали своје плате и додатке уредно и
своје општинске приходе прикупљали врло ревносно.
Узроци су овако рђавом издржавању школа поглавито наше страховите
политичке прилике, затим, je у томе крива држава, која je издржавање школа
поставила некултурним општинама. A кад се још све то зна опет се ништа у
том поглду не предузима, онда човек просто долази до уверења, да држава
не воли просвећен народ na се зато о њему и не брине. И док год то питање
једном не реши правилно, народне школе тавориће своје дане и неће давати
оне резултате, који се од ње очекују.
У повереном ми срезу издржавање школа није добро иако сам учинио
све да буде боље. ваљда ће се прирез боље издавати кад се летина среди и кад
народ дође до новаца, али у сваком случају школе ће патити све дотле, док то
издржавање не пређе на државу.”14
Осим економских разлога, одуговлачењ е са поправљањ ем старих и
подизањем нових школских зграда. школски надзорник. у извештају крајем
школске 1923/24. године, види и у немарности становништва и локалне
власти.»Велико Градиште и Голубац немају планску школу иако пo богатству
спадају у најбогатија места у држави. Узрок je томе обична немарност. a no
селима и немогућност услед огромне супоће у овим крајевима, који су због
близине највише страдали у току прошлих ратова. Због тога после ратова
у овом школском срезу није подигнута ни једна школска зграда, и тек сад
општина у Доњој Крушевици припремила je материјал и већ отпочела зидање
нове школске зграде.”15
Економски опоравкак становништва у голубачком срезу, током
наредног периода, утицао је и на чешће подизањ е школских зграда.
Средином 1940. године, у њему je, од 17 школских зграда, било 12 или 70,59%
изграђених после 1919. године, с тим што су две узимане под закуп. Више
новоподигнутих зграда било je само у млавском (13) и у моравском срезу
(19), али и у њима су нове зграде представљале знатно мањи део у односу на
укупан број. У млавском срезу 54,17%, a у моравском 67.86%. школа.16
Поправљање старих и подизање нових школских зграда, у место
порушених за време Првог светског рата, умногоме je утицало на спорије
ширење мреже школа у голубачком срезу. У њему je крајем школске 1939/40.
13 Исто.
14 Исто.
15 Исто.
16 Исто.
године постојало тек 16 основних школа (баричка, браничевска, брњичка,

војиловачка, виначка, голубачка, добрањ ска, доњ окрушевичка, дворишка,
зеленичка, клењ ска, миљевићка, радошевачка, снеготинска, бусијска,
шувајићка), што je увећање од тек 23,08%. Ипак, с обзиром на површину
и број становника. голубачки срез je предњачио у мрежи школа у целом
пожаревачком окруту. Примера ради, школске 1930/31. године, у њему je
једна школа покривала подручје од 26.07 км2 са 246 домаћинстава и 1.112
становника, док je у округу школа долазила. истина. на 26,95 км2, али и на 330
домаћинстава и чак 1.672 становника.17
И док je у броју школа предњачио у округу, голубачки срез je био
на зачељу у погледу њиховог капацитета. Једино у њему je свака школа
имала само no једну учионицу, док je у округу школа, у просеку, имала no
2,48 учионица, у моравском срезу 3,81, a у пожаревачком 3,14 учионица. 0
скромним капацитетима овдашњих школа, и пред Други светски рат, говори
и податак да je њих девет или 56,25% школске 1939/40. године имало тек no
једно одељење. Са три одељења, највећа je била школа у Голупцу, док су no
два одељења имале школе у: Баричу, Брњици, Војилову, Доброј, Зеленику и
Клењу.18 Утешно je, у одређеној мери, само то што су једино у голубачком
срезу све учионице одговарале здравствено-хигијенским и педагошким
прописима. Иначе, у целом пожаревачком округу било je 83 или 20%
неодговарајућих учионица.19
Скромних капацитета, основне школе у голубачком срезу биле су и веома
скромно опремљене, поготово наставним средствима и књигама, нарочито
у посретаним годинама, када се највише напора улагало на обнваљањ е
школских зграда и набавку најнеопходнијег школског намештаја. Изузетак je
једино била школа у варошици Голупцу. С тим у вези, извештавајући о стању
школа крајем школске 1923/24. године, школски надзорник за браничевски
школски срез (голубачки и рамски политички срез) бележи: „Сада су све
школе оправљене и снабдевенеса клупама, столовима и таблама и тога има
no свима школама. Остала су наставна средства са свим оскудна. По многим
школама има и сливова и no нека мања рачунаљка, a о каквим средствима
за рачун, природне науке, историју или очигледну наставу ни помена нема.
Само су школе у Великом Градишту и Голупцу снабдевене свима наставним
средствима и ту се више ништа пожелети не може.”20
Иако су све школе имале своје школске књижнице, зато што се за
њ ихово попуњ авањ е, обично, није предвиђала довољна сума у школским
буџетима, нити се, пак, предвиђено редовно примало, у њима je било мало
књ ига. Краје.м школске 1923/24. године школске књ ижнице су имале:
браничевска 22, доњ окрушевичка 16, миљевићка 8, клењ ска 12, зеленичка
16, виначка 18, баричка 14, војиловска 36, кудрешка 9, дворишка 13,кривачка
11, голубачка 56, добранска 19.21
17 Момчило Исић, Основно школствоу Србији 1918-1941, књ. 1, Београд 2005 стр 123.
20 Архив Југославије, Министарство просвете Краљевине Југославије, ф-2-286.
21 Исто.
Голубачка тврђава снимљена пре више од пола века

За разлику од школских, ђачке књижнице су биле много ређе, имале
су их само школе у: Браничеву са 26 књига, Војилову са 33 и школа у Голупцу
са 46 књига.22
Будући да се у целом међуратном раздобљу главна пажња посвећивала
подизању што адекватнијих школских зграда, њихова опрема je, и даље, била
веома оскудна и, најчешће, слабог квалитета. Школске 1939/40. године, само
je само једна школа, голубачка, имала довољно школског намештаја, који je,
међутим, у чак 1 1 или 68,75% школа био „лош”, a у свега пет школа „добар”.
Довољно наставних средстава имале су тек две школе, мало 12, док су две
школе биле без икаквих наставних средстава. Наставничке књижнице имало
je 12 школа. Према броју школа, мање наставничких књижница било je само у
хомољском срезу, али су зато, са фондом од 1.038 књига, или, у просеку, са пo
86,5 књига, оне биле најсиромашније. Просечан књижни фонд наставничке
књ ижнице у округу износиоje 172,92 кљиге, у звишком срезу чак 231,43
књиге. Зато што еу у целом срезу само две школе имале ђачке књижнице, оне
су биле и најређе у округу, a како им се књижни фонд састојао се од свега 94
књиге, биле су и најсиромашније.
Обухваћеност подмлатка школовањем
Уписшање дорасле деце у школу
Закон о народним школама од 19. априла 1904. године предвиђао
je обавезно, похађањ е основне школе. с тим да се оно поступно спроводи
“према броју школа и наставника и према месним приликама”’.У први
разред уписивала су се варошка деца кад узму седму. a сеоска кад узму осму
годину живота, и то према свештениковом списку. у коме су морала бити
22 Исто.
“забележена имена живе деце, мушке и женске. која су узела осму (седму)
годину, a нису прешла једанаесту (десету) годину живота.
Први светски рат проузроковао je. међутим. извесна одступања. Због
прекида рада основних школа утоку трајањ а рата и неуспеха окупатора
да трајније успостави свој школски систем. у Србији je после ослобођења,
неколико генерација деце очекивало да се упише у школу. Уз велики број
оних којима je рат прекинуо школовање.
Министасрство просвете Краљевине СХС било je зато приморано
да, расписом ОБр. 731 од 22. јануара 1919. године сву децу дораслу за
школовање на територији бивше Краљевине Србије,с обзиром на узраст и
број завршених разреда основне школе, подели у шест категорија.’
Овај распис, није могао да обзбеди уписивањ е у школу све деце
дорасле за школовање, из више разлога: због разорености школа у рату и
њихове споре обнове, школски капацитети no завршетку рата били су мањи
него пре рата; због страдања великог броја учитеља у рату, у послератним
годинама поједине школе су биле и без довољно учитеља; због знатних
људских губитака у рату, основци, поготово они старији, којима je рат
прекинуо школовањ е, представљали су значајну радну снагу у сеоском
газдинству, тако да су често школу замењ ивали њ ивом, a књ игу мотиком.
Веома ниске казне за родитеља, ако дете не шаље у школу, од свега 0,20
пара за један изостанак, утицале су, такође, на сељаштво да свој подмладак
оставља код куће, a не да шаље у школу, тим пре што je и оно, углавном,
било неписмено и непросвећено и, отуда, у немогућности да схвати потребу
и значај школовања. Сељаштво je нарочито ретко уписивало у школу
женску децу, за коју je, посебно, веровало да joj не треба школа. Примера
ради, почетком школске 1921/22. године, међу 898 уписаних основаца у
срезу, девојчица je било тек 226 или 25,16%23 Постепеном нормализацијом
прилика на селу, извесним подизањем културно-просветног нивоа сељаштва,
али и пооштравањем казни за неуписивање дорасле деце у школу, поготово
после доношења Закона о народним школама од 5. децембра 1929. године,
девојчице су постале све чешће међу основцима у голубачком срезу, мада ни
до Другог светског рата нису достигле број у школу уписаних дечака.
Табела 2
Полна структура уписаних основаца
Школска година Ученици Ученице Свега % ученица

1921/22. 672 226 898 25,16
1927/28. 404 267 671 39,79
1928/29. 547 382 929 41,12
1930/31. 755 533 1.288 41,38
1932/33. 814 605 1.419 42,63
1933/34. 856 655 1.511 43,35
1934/35. 863 709 1.572 45,10
1935/36. 848 753 1.601 47,03
1936/37. 818 749 1.567 47,80
1937/38. 781 715 1.496 47,79

1938/39. 856 819 1.675 48,89
1939/40. 704 606 1.310 46,26

Југославије, ф-2.826.
Уписивање у школу није, међутим. значило и сигурно школовање

подмлатка у голубачком срезу. Приморавано да своје дете упише у школу,
често су то школски одбори чинили и без знања родитеља. сед>аштво je.
на различите начине, покушавало да свога „школца” ослободи те ..додатне”
обавезе, да га испише из школе. Иако ређе међу уписаним, девојчице су
родитељи чешће исписивали, чврсто се држећи „схватањ а” да за улогу
мајке, супруге и домаћице њима није потребно школовање.У послератним
годинама то je било посебно често, услед престарелости основаца, настале
због прекида рада школа у време рата. Школске 1921/22. године исписало се
тако 14,81% уписаних, ученика 12,50%, a ученица 21,68%. У знатно мањем.
али ипак израженом обиму оно се наставило све до доношења Закона о
народним школама 5. децембра 1929. године, од када je, услед ажурнијег рада
школских одбора. исписивање постало ређе, да би школске 1936/37. године,
када je за школу стигла генерација рођена после доношења закона, поново
„букнуло”, јер je исписано 11.74% уписаних основаца. У наредне две године
исписивањ е je проредило. да би последњ е мирнодопске школске године
исписан исти број основаца као и три године раније, само што je, због мањег
броја уписаних, проценат исписаних износио 12.31%.
Табела 3
Исписани основци
Школска година Ученици Ученице Свега
број % број % број %
1921/22. 84 12,54 49 21,68 133 14,81
1927/28. 16 3,96 22 8,24 38 5,66
1928/29. 43 7,86 23 6,02 66 7,10
1930/31. 11 1,46 8 1,50 19 1,47
1932/33. 13 1,60 7 1,16 20 1,41
1933/34. 29 3,39 33 5,04 62 4,10
1934/35. 13 1,51 15 2,11 28 1,78
1935/36. 4 0,47 4 0,53 8 0,50
1936/37. 81 9,90 103 13,75 184 11,74
1937/38. 15 1,92 13 1,82 28 1,87
1938/39. 18 2,10 20 2,80 38 2,27
1939/40. 75 9,63 109 15,24 184 12,31

Зависно од учесталости исписивањ а, кретао се и број основаца у

срезу крајем школске године. Почетком двадесетих година он je нешто већи.
да би, затим, опадао, до пристизањ а послератних генерација. од када je у
скоро непрекидном порасту, до средине тридесетих година, када отпочињу
скоковите промене броја основаца из године у годину. Тако je крајем школске
1936 37. године за 15,18% мањ е основаца него годину дана раније, онда je
уеледио пораст од 6,15% крајем школске 1937/38, na од 11,51%, да би шкрајем
школске 1939/40. године у школама голубачког среза било за чак 22% мање
ђака него крајем претходне шкоске године. Kao и међу уписаним, тако и међу
основцима крајем школске године бројнији су дечаци, првенствено почетком
двадесетих година, да би крајем школске 1938/39. године оне биле најчешће,
представљајући чак 48,81% свих основаца.
Табела 4
Основци на крају школске године
Школска година Ученици Ученице Свега % ученица
1921/22. 588 177 765 23,14
1927/28. 388 245 633 38,70
1928/29. 504 359 863 41,60
1930/31. 744 525 1.269 41,37
1932/33. 801 598 1.399 42,74
1933/34. 827 622 1.449 42,93
1934/35. 850 694 1.544 44,95
1935/36. 844 749 1.593 47,02
1936/37. 737 646 1.383 46,71
1937/38. 766 702 1.468 47,82
1938/39. 838 799 1.637 48,81
1939/40. 687 590 1.277 46,20

С обзиром да je сељаштво у голубачком срезу чинило доминантан слој
становништва, и основци у његовим школама били су углавном сеоска деца,
при чему су сеоски дечаци били нешто чешћи међу ученицима, него сеоске
девојчице међу ученицама. Школске 1931/32. године деца сељака су чинила
98,52% основаца (ученици 98,54%, a ученице 98,50%), четири године касније
чак 99,50% (ученици 99,53%, ученице 99,47%), a последњ е мирнодопске
школске године 97,17% (учници 97,58%, ученице 96,70%)24
Крајем последње мирнодопске школске године, највише ђака било je у
голубачкој школи, њих 163, a најмање у шувајићкој школи, само 32. Највише
девојчица међу основцима, њих 84 или 51,53% било je у голубачкој школи.
Иначе, у браничевској школи девојчице су биле најчешће, јер су представљале
чак 57.50% свих основаца, док су оне бројније од дечака биле још и у клењској
и радошевачкој школи.
Табела 5
Број основаца крајем школске 1939/40. године, no школама

Место школе Ученици Ученице Свега % ученица
Барич 44 24 68 35,29
Браничево 17 23 40 57,50
Брњица 62 46 108 42,59
Војилово 81 61 142 42,96
Винци 21 19 40 47,50
Голубац 79 84 163 51,53
Добра 81 54 135 40,00
Доња Крушевица 21 18 39 46,15
Двориште 55 55 110 50,00
Зеленик 38 31 69 44,93
Клење 65 68 133 51,13
Миљевић 30 21 51 41,18
Радошевац 17 22 39 56,41
Снеготин 52 44 96 45,83
Усије 23 22 45 48,89
Шувајић 18 14 32 43,75
Извор: Момчило Исић, Основно школство у Србији 1918-1941, књ. 2,

Београд, 2005, стр. 383.
Број основаца no школским књ игама није, међутим, значио и њихов
стварни број, будући да je и овдашње становништво, као уосталом и у скоро
целој Србији, своје „школце” остављало код куће, од којих неки никад
нису ни прешли праг школе. У складу са схватањем да je за женску децу
школовањ е непотребно, односно да je оно за њ у „губљењ е времена”, да je
корисније да чува стоку и помаже у пословима на њиви, да се учи обавезама
домаћице, мајке и супруге од неписмене мајке и баке, те да спрема „девојачку
спрему”, ученице су биле знатно нередовније од ученика. Школске 1938/39.
године, када je неуредно похађање, у раздобљу између школске 1927/28. и
1939/40. године, било највише изражено, школу je уредно похађало тек
47,56% ученица, a „чак” 72,91% ученика, што je најнижа пролазност и код
њих. Ученице су најредовније биле  школске 1932/33. године, када je
школу уредно похађало њих 81,94%, a ученици школске 1930/31. године, кад
их je редовних било чак 92,07%.
Табела 6
Редовни основци
1927/28. 350 86,63 210 78,65 560 88,47

1928/29. 422 83,73 261 72,70 683 79,14
1930/31. 685 92,07 406 77,33 1.091 85,97
1932/33. 699 87,26 490 81,94 1.189 84,99
1933/34. 738 89,24 476 76.53 1.214 83,78

1934/35. 741 85,86 513 73,92 1.254 81,22
1935/36. 777 92,06 603 80,51 1.380 86,63
1936/37. 581 78,83 468 72.44 1.049 75,85
1937/38. 623 81,33 432 61.54 1.055 71,87
1938/39. 611 72,91 380 47,56 991 60,54
1939/40. 501 72,92 345 58,47 846 66,25

У складу са уредним похађањем школе je и пролазност и успех
основаца у голубачком срезу. Крајем школске 1938/39. године,  које
су основци најнеуредније похађали школу, у школама голубачког среза
постигнута je и најслабија пролазност, од тек 60,29%, и то ученици 71,96%, a
ученице само 48,06%. С друге стране, крајем школске 1927/28. године, када су
основци најуредније похађали школу, и њихова пролазност je била највећа.
заправо, потпуна, пошто су сви редовни и завршили разред.
Табела 7
Пролазност основаца
1927/28. 350 100 210 100 560 100

1928/29. 382 75,79 237 66,02 619 71,73
1930/31. 600 80,64 385 73,33 985 77,62
1932/33. 647 80,77 408 68,23 1.055 75,41
1933/34. 727 87,91 488 78,46 1.215 83,85
1934/35. 603 70,94 478 68,88 1.081 70,01
1935/36. 684 81,04 543 72,50 1.227 77,02
1936/37. 569 77,20 473 73,22 1.042 75,34
1937/38. 586 76,50 407 57,98 993 67,64
1938/39. 603 71.96 384 48,06 987 60,29
1939/40. 547 79,62 356 60,34 903 70,71

Узмемо ли у обзир резултате пописа становништва од 31. марта
1931. године, произилази да je школске 1930/31. године, у просеку, једног
редовног основца давало 3,19 домаћинстава и 14.75 становника, при чему
једну редовну ученицу чак 8,54 домаћинства и 39.64 становника, a редовног
ученика 5,06 домаћинстава и 23,49 становника. С друге стране, један успешни
основац долазио je на 3,52 домаћинства и 16,34 становника, један успешан
ученик на 5,78 домаћинстава и 26,82 становника. a успешна ученица на 9,01
домаћинство и на 41,80 становника.
Пошто je последњ е мирнодопске школске године број редовних
основаца, у односу на школску 1930/31. годину опао за 22,46%, ученика за

26,86%, a ученица за 15,02%, као и то да je број успешних основаца мањи за
8,32%, успешних ученика за 8,83%, a успешних ученица за 7,543%, иако се
становништво у срезу повећало за, вероватно, око 10%, јасно je да основна
школа на овом подручју, ни пред Други светски рат, није ухватила неопходне
корене. To потврђује и чињеница да je школске 1930/31. године четврти разред
завршило 245 основаца, или један на 14,16 домаћинстава и 65,68 становника.
a школске 1939/40. године „само” 189, или за 29,63% мање.
Недовољна утемељеност основне школе у голубачком срезу, за све
време Краљевине СХС/Југославије, имала je за последицу и ниску стопу
писмености овдашњег становништва. Према подацима школског надзорника
за браничевски школски срез, у извештају Министарству просвете од
28. фебруара 1924. године, у голубачком срезу писмено je било тек 1.108
становника или 11,74%, при чему мушкараца 868 или 17,68%, a жена свега
240. или тек 5.30%23
Истичући као најбитније узроке изразитог аналфебтизма. „немањ е
довољно школских зграда и недостатак савести о просвети и прогресу”,
овај школски надзорник закључује: „Зато je за ликвидирање аналфабетизма
потребно имати у свим селима планске школе, са свим наставним
средствима, и кад све то буде имало, онда ће се ударити основ борбе против
аналфабетизма.”27 У складу са утемељењем основне школе  двадесетих
година 20. века, побољшавала се и писменост овдашњег становништва, будући
да je основна школа била најзначајнији, скоро једини. извор писмености.
Пописом од 31. марта 1931. године утврђено je да je у голубачком срезу било
37,10 писмног становништва, и то мушког 62,7%, a женског 14,3%. При овоме
треба имати у виду да се за писмено лице рачунало и оно које je само, уз
тешку муку, разликовало слова и могло нешто да прочита, или пак да се само
потпише.
Са узрастом опадала je и писменост, и то код оба пола. Најписменији
су били најмлађи,а најнеписменији најстарији. Писменост лица узраста
од 11 до 19 година износила je 57,70% ( код мушкараца 75,38%, a код жена
38,37), док je писмених лица изнад 60 година било тек 15,83%, и то 33,12%
мушкараца и само 2,07% жена
Табела 8
Писменост у голубачком срезу 1931. године
Године
старости Писмени Неписмени Укупно
м. ж. свега м. ж. свега м. ж. свега
11-19 698 325 1.023 228 522 750 926 847 1.773
% 75,38 38,37 57,70 24,62 61.63 42,30 100 100 100
20-39 1.817 440 2.257 834 2.199 3.033 2.651 2.639 5.290
% 68,54 16,67 42,66 31.46 83,33 57.34 100 100 100
Становништво у голубачком срезу између пописа 1921. и 1931. године увећало се

за 11 43% Архив СЦГ, 66, ф-
40-50 822 132 954 559 1.830 2.389 1.381 1.962 3.343
% 59,52 6,73 28,54 40,48 93.27 71.46 100 100 100
60 и више 255 20 275 515 947 1.462 770 967 1.737
% 33,12 2.07 15.83 66,88 97,83 84,17 100 100 100
Свега 3.592 917 4.509 2.136 5.498 7.634 5.728 6.415 12.143
% 62.71 14.29 37,13 37.29 85.71 62.87 100 100 100
0-10 - - - - 1.994 1 956 3.950
Извор: Дефинитивни резултати пописа становништва Краљевине
Југославије од 31. марта 1931. године, III, Становништво по писмености
и старости, Београд, 1938, стр. 58; Момчило Исић, Писменост у Србији
измеђуз два светска рата, Београд, 2001, стр. 137.
ТОКОМ тридесетих година 20. века у голубачком срезу je, и даље,

основна школа остала најзначајнии извор писмености. поготово за женски
део становништва. Према подацима школског надзорника, средином 1940.
године у голубачком срезу било je 4.858 писмених мушкараца и 1.275 жена,
укупно 6.133 лица, од којих je у школи описмењено 5.625 или 91.72%,при чему
су чак све жене писменост стекле у основној школи. за разлику од мушкараца
којих je у основној школи описмењено „само” 89,54%,28 док су остали писмени
мушкарци описмењивани углавном, у војсци. Свакако, овако представљену
писменост у голубачком срезу уочи Другог светског рата морамо узети с
извесном резервом, поготово код женског становништва. и то не само због
различитих критеријума по којима је оцењивано да ли је неко лице писмено
или не. наиме, од школске 1930/31. до 1939/40. године, изузимајући једино
школску 1931/32. годину, четврти разред основне школе у срезу завршило је
1.180 ученика, што је за 6,79% мање од повећања броја писмених мушкараца
у овом раздобљу, али и 814 ученица, што је за 127,37% више од повећања,
овако представљеног броја писмених жена.
Summary
Momcilo Isić
ELEMENTARY SCHOOL IN THE COUNTY GOLUBAC BETWEEN

THE TWO WORLD WARS
Golubac district in the First World War came in 13 primary schools. In the
First World War, all of them suffered considerable material, the highest in the Po-
zarevac district. e average damage no one school was 18211.53, and the entire
district 12,415.48 dinars. Enemy bombing, was the most devastated school build-
ings in Golubac. Due to the great destruction of otherwise poorly built, school
buildings are mostly had to be replaced by new ones. us, out of 17 school build-
ings before the Second World War, 12 were built aer 1919. Replacing old school
buildings with new, slowed down to some extent, the opening of new schools. So
in interwar period Golubac district received only three new schools. Nevertheless,
he, however, with only 1,112 inhabitants but the school, spearheaded in the district,
while, with 246 homes at the school, was right behind the Ram district, in which
one school came 232 home. All this, however, is not enough to be able to cope with
all the educated youth on the one hand because the existing schools were mod-
est capacity, and on the other the population, to a large extent, showed resistance
to schooling, especially for female students. Even when he was forced to enroll
their children in school, what it is, and remains, stayed at home. School 1939/40.
year, with the exception, on different ways, printed primary school, the school is
regularly attended by only 64.58% of primary, students 71.16% and 56.93% female
students only. Because of the pronounced irregular school attendance and suc-
cess of primary school was quite low, as are all those who have not attended the
school run as repeaters, and from year to year, to print due to old age. Last peace-
time school year, the class is completed only 68.93% pupils, students 77,70% and
58,74% of all respondents.
Insufficient coverage of youth education, either because of not enrolling
in school, or irregular attendance enrolled, had resulted in a modest literacy of
the population, especially of women. When the list of 31 March 1931, in Golubac
district was only 37.13% of literate people, men and women 62.71% 14.29% or
1.29 literate person in the household, or 1,03 literate man and only 0.26 literate
women.
Милош Бојанић,
Београд
ЕВАКУАЦИЈА САВЕЗНИЧКИХ АВИЈАТИЧАРА

ОД СТРАНЕ ЈВУО
МИСИЈА ХАЛЈАРД
ПО АМЕРИЧКИМ И НЕМАЧКИМ ИЗВОРИМА
Апстракт: Током Другог светског рата велики број савезничких авијатичара

је пао на територију Југославије коју су контролисали герилски покрети, НОВЈ и
ЈВуО, који су их евакуисали. У овом раду су представљене околности под којима
се одвијала евакуација авијатичара од стране ЈВуО, какви су били њени односи са
савезницима и обореним авијатичарима. Анализиране су контроверзе око оптуж-
би о убиствима и предаји Немцима савезничких авијатичара, као и ситуација у
Југославији. На основу америчких извештаја о несталим авијатичарима, и њиховим
изјавама, покушали смо да поименично попишемо све чланове посада које су биле
код четника, и да реконструишемо њихову евакуацију.
Кључне речи: Други светски рат у Југославији, ЈВуО, четници, Дража
Михаиловић, Мисија Халјард, Прањани, Коцељева, Бољанић, пилоти, авијатичари,
спашавање иза непријатељских линија, стратешко бомбардовање Европе, USAAF,
15th Air Force, B-17, B-24, P-38, P-47, P-51, C-47
Увод
Евакуација савезничких авијатичара од стране ЈВуО (четника), чији

је највећи део обављен у Мисији Халјард, је у претходних година у Србији
један од најпомињанијих догађаја из Другог светског рата. О томе је код
нас објављено неколико књига, попут ”Мисије Халјард” из 2004. Миодрага
Пешића, који је и сам учесник акције. 2009. године је преведена и књига
америчког новинара Грегори Фримена ”Заборављених 500”, која говори о
овом догађају из аспекта неколико учесника1.
Вести о томе су честе у медијима, попут обележавања 65. годишњице2,
или вести да је влада САД помогла село Прањане одакле је извршена највећа
евакуација3. Направљена је документарна серија која је приказивана на РТС-
1 http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Secanja-na-Srbiju-500-zaboravljenih.lt.html
2 http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Analize/2009/latinica/061.html
3 http://www.vesti-online.com/Stampano-izdanje/06-08-2010/Dnevnik/ 72653/
Pranjanima--700000-dolara
190 Милош Бојанић
у4, а у најави је и снимање филма са истом темом5.

У току је и процес рехабилитације Драже Михаиловића који такође
узима доста пажње у медијима, и ту се опет, као и пре 65 година, потеже
питање оптужнице, при чему је и један од авијатичара понудио да сведочи у
корист одбране6.
Осим тога, ова операција се помиње у доста књига о четничком покрету
у Другом светском рату, попут неколико пасуса у ”Четници у Другом свет-
ском рату” Јозе Томашевића из 1975. године, или “Shadows on the mountain”
Марсије Франсис Кураповне из 2010. године, која је посветила неколико
поглавља овој теми.
И поред тога што је ова евакуација данас опште позната, остало је до-
ста непознатог о томе, почев од тога колико је заправо авијатичара евакуиса-
но, како је та евакуација текла и на које начине је извођена, како је изгледала
у односу на ону коју су у исто време, често и на истим местима, изводиле сна-
ге НОВЈ. Због свега тога не чуди што број евакуисаних варира у литератури,
почев од 343 америчка авијатичара колико се наводи у извештају капетана
Лалића који цитира Томашевић, па до преко 600 колико наводи Милослав
Самарџић у тексту за ”Слободу”7. Да бисмо тачно одговорили на ово, и мно-
га друга питања, било је потребно да прегледамо доста америчког архивског
материјала, као и многе друге изворе.
Метод истраживања
За истраживање евакуације америчких авијатичара користио сам по-

датке из америчке NARA архиве. На првом месту се ради о MACR – Missing
Aircrew Report (Извештај о несталој посади авиона). Скоро потпуна архи-
ва ових извештаја је доступна преко интернета на сајту fold3.com. На том
сајту је одлично урађена претрага садржаја извештаја, која је добрим делом
омогућила да се изведе овако компликовано истраживање. MACR извештај се
прави 48 сати након што је посада требала да се врати. У себи садржи основне
податке, попут јединице, типа авиона, времена, имена посаде и рођака који
се обавештава, серијских бројева авиона, мотора, митраљеза. Овај извештај
може пуно да варира по обиму, од свега неколико страна са основним пода-
цима, па до преко 50 страна. У њега се по потреби додају извештаји других
посада где је авион задњи пут виђен и у којим условима, изјаве посаде шта
се са њом дешавало по нестанку, као и посебни упитници о несталим чла-
новима посаде. У њима је понекад детаљно описана евакуација, али понекад
нема никаквог описа осим да се посада вратила на дужност. Ово је проблем
јер су се и авијатичари ослобођени из заробљеништва на крају рата, или
после промена у Румунији и Бугарској, враћали на дужност, те није могуће
установити разлику између евакуисаног и заробљеног авијатичара. На сву
4 http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Društvo/445331/Dokumentarni+film+o+o
peraciji+%22Haljard%22.html
5 http://www.blic.rs/Zabava/Vesti/346788/Marko-Miskovic-snima-film--o-cetnicima
6 http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/213886/Svedocicu-u-korist-generala-Draze
7 http://sloboda.snd-us.com/index.php?option=com_content&view=article&id=175:prek
o-600-spasenih-pilota&catid=9:istorija&Itemid=123
ЕВАКУАЦИЈА САВЕЗНИЧКИХ
АВИЈАТИЧАРА ОД СТРАНЕ ЈВУО 191
срећу, у већини случајева заробљавања немачки извештаји о заробљавању

су додати у MACR извештаје. Немачка војска је преузимала све заробљене
авијатичаре из Грчке, Албаније, Италије, Аустрије, Мађарске и свих зона
окупиране Југославије.
Румунски и бугарски извештаји о заробљавању нису додавани у MACR
извештаје. У случају Румуније то није проблем за ово истраживање јер њихова
војска није деловала у Југославији. Бугарска војска јесте деловала у Србији
и Македонији. У истраживању Станимира Станева о заробљеничком логору
у Шумену је наведен комплетан списак заробљених авијатичара од стране
Бугарске војске и полиције, као и место где су у Југославији заробљени са-
везнички авијатичари.
Са друге стране, у неким случајевима је било тешко утврдити да ли
је авион пао у границама Словеније или Аустрије, које су биле припојени
Немачкој.
Тешко је закључити и ко је учествовао у евакуацији на граници Италије
и Југославије, која се после рата и променила. На подручју Истре су деловали
југословенски партизани, а било је и случајева да се авијатичари из Северне
Италије пребаце у Југославију од стране италијанских партизана.
Како се види из претходног, често су потребне додатне информације.
Највише података се налази у Изјави о бекству (Escape statement), која је
прављена по повратку несталог авијатичара. Овај извештај описно наво-
ди са пуно детаља ша се дешавало са посадом од пада на земљу до поврат-
ка у своју базу, при чему нису интервјуисани сви нестали чланови. У овом
истраживању је кориштен део извештаја авијатичара из три бомбардерске
групе.
Осим тога, кориштен је сав материјал који би могао да садржи додат-
не информација, попут новина удружења ветерана бомбардерских група и
контаката са њиховим историчарима, објављених књига, као и информација
постављених на сајтовима и форумима удружења ветерана. Кориштени су и
извештаји свих снага на терену. Колико је било могуће, трудио сам се да на-
бавим што више извора о догађајима, поготово о оним спорним.
Оборени амерички авиони над Југославијом
И поред доступности и лаке претраживости MACR извештаја, велики

проблем у овом истаживању је био што није постојала листа авиона који
су пали над Југославијом. Та листа је основа за почетак истраживања ева-
куисаних авијатичара. Неке листе које су објављене на интернету су се по-
казале у великом проценту нетачне. Методи претраге по кључним речима
су су донели доста нових информација и корекција, али и сазнање да је по-
требно урадити темељну претрагу. Зато сам целу листу оборених авиона над
Југославијом урадио практично од почетка – по листи MACR извештаја који
су објављени на сајту www.aviationarchaeology.com сам вршио проверу свих
извештаја који су доступни, и тражио оне који су пали у Југославији. На тај
начин сам дошао до извештаја за око 400 бомбардера Б-17 и Б24 који су пали
у Југославији, као и око 140 ловачких авиона.
Претрагом других извора, попут монографија и историја појединих
група, дошао сам до информација за још преко 20 авиона за које не постоје

MACR извештаји. У већини случајева се ради о посадама које су комплет-
не слетеле на територију коју је контролисала НОВ Ј, па је преко савезнич-
ких мисија брзо јављено да је цела посада безбедна, те није ни направљен
извештај о несталој посади. Могуће је да оваквих случајева има још, јер за
неке групе додатни материјал није био доступан.
Број оборених авиона вероватно није коначан, али се не ради о већем
проценту.
У овај број нису урачунати авиони који су се срушили у Јадранско море
даље од обале, где је посада или страдала или их је евакуисала савезничка
служба спашавања (ASR – air search and rescue). Нису урачунати ни авиони
који су принудно слетели на аеродроме под контролом НОВЈ – на острву Вис
и касније код Задра.
Стратешко бомбардовање Европе
Стратешко бомбардовање у Европи је почело убрзо по почетку рата. У

почетку је немачко Луфтвафе наносило прве ударе, потом је РАФ-ова Бом-
бардерска команда узвратила, да би се половином 1942. америчка 8. ваздухо-
пловна армија укључила у бомбардовање из база у Енглеској.
Како је Немачка држала под контролом целу Јужну Европу, за Англоа-
мериканце је било тешко да врше бомбардовања док нису обезбедили базе у
Италији. Први масовни напад је био из база у Либији 1. августа 1943, на стра-
тешки важна нафтна постројења у Плоештију (Румунија). У нападу је уче-
ствовало 164 авиона, било је изгубљено чак 53 авиона, уз малу причињену
штету8.
Протеривањем Сила осовине из Африке, капитулацијом Италије сеп-
тембра 1943. и напредовањем савезника преко Апенинског полуострва било
је могуће да се поставе базе у Италији, из којих је било могуће вршити ударе
по целој Јужној Европи, али и у Француској Мађарској, Чешкој, Пољској и
Немачкој које бомбардери из Енглеске нису могли да досегну. За ове потребе
је формирана америчка 15. ваздухопловна армија, која је крајем 1943. почела
да дејствује из база у околини Фође. Свој пун састав ова јединица је достигла
маја 1944, и бројала је 7 ловачких група са преко пет стотина ловачких авиона
P-47 underbolt (касније замењени са P-51), P-51 Mustang и P-38 Lightning.
Бомбардерски део је бројао 22 тешке бомбардерске групе, са укупно преко
1500 бомбардера B-17 Flying Fortress и B-24 Liberator. Скоро свака група је
имала своју базу, које су се налазиле у кругу од 80км од Фође. У овом саставу
је 15 ваздухопловна армија дејствовала до краја рата9.
Осим америчких снага, из Италије је дејствовала и британска 205. бом-
бардерска група, опремљена бомбардерима Велингтон, Халифакс и Либера-
тор. Ова група је често обављала специјалне задатке, попут минирања Дуна-
ва у ниском лету, или снабдевања устаника у Варшави.
Из Барија је дејствовало и BAF – Balkan Air Force (Балканско ратно
8 “Bombing the European Axis powers”, Richard Davis, страна 160.
9 “Fieenth Air Force Story”, Kenn Rust, према сајту http://www.2ndbombgroup.
org/15thAirForce.htm
ваздухопловство), које је формирано 7. јуна 1944. са задатком подршке

копненим снагама, посебно са НОВ Ј. У свом саставу је имало јединице из
више земаља, укључујући и 2 ескадриле НОВЈ.
У укупном броју евакуисаних ваздухопловаца на територији Југославије,
на основу списка евакуисаних авијатичара у књизи ”Заборављених 500”, и
списка заробљених савезничких авијатичара у Бугарској, можемо видети
да су британски авијатичари чинили неколико процената авијатичара који
су пали у Југославији. Пошто у овом истраживању нисмо имали изворну
британску грађу о евакуисаним авијатичарима, они се спомињу само уколико
их други извори наводе.
Методи евакуације америчких авијатичара
На основу начина евакуације из Југославије, авијатичаре можемо

сврстати у више група.
- евакуација иза непријатељских линија. Авијатичари
су прихваћени од стране герилаца, који су их тајним каналима
евакуисали преко импровизованих летелишта или бродом, врло
ретко и у директном контакту са савезничком војском. Сва лица
која су евакуисана преко ЈВуО су евакуисана на овај начин.
- временом се ситуација за НОВ Ј поправила, па је
постојала уређена позадина. Тако су почев од априла 1944.
савезнички авиони почели принудно да слећу на аеродром
на острву В ис, од септембра исте године на аеродром Задар, а
повремено је неки авион слетао у ослобођену Војводину. Од краја
1944. је америчким бомбардерима било ближе да у нужди слете
на територију коју су контролисали Совјети у Мађарској, те је и
мање авиона долазило у Југославију.
- спашавање посада које су слетеле на Јадран од стране
савезничке службе спашавања ASR, које је обављено без герил-
ских снага у Југославији.
Скоро сви авијатичари који су евакуисани из Југославије су
евакуисани директно за Италију. Мањи број је пребачен возом до Софије
или Будимпеште и одлетео авионом за Италију. Нисам нашао случај да је
подземним каналима неки авијатичар пребачен у другу земљу, као што је
чињено у окупираној Француској. Са друге стране, доста авијатичара је
прешло из Северне Италије и евакуисано из Југославије. Све то говори да је
Југославија била најпогоднија за бекство савезничким авијатичарима.
Заједно са америчким и британским авијатичарима, евакуисано је
доста ослобођених ратних заробљеника и бегунаца, не само америчких и
британских, него и француских, италијанских, руских итд. Истраживање
евакуације ових лица нисам вршио, већ се спомиње само ако се спомиње уз
друге изворе.
Евакуисан је и велик број Југословена, од јуна 1944. је евакуисано 15.650
рањеника авионима, и још око 11.000 бродовима.10 Осим тога, евакуисано је
и преко 30 хиљада избеглих цивилних лица из Далмације у логор у Ел Шату
10 Евакуација и лечење рањеника и болесника у НОР-у, Др Жарко Цветковић
у Египту11.
15. ваздухопловна армија је само у акцијама у којим су авиони
прелетали преко Југославије (Бугарска, Румунија, Мађарска, Чехословачка,
Пољска, Аустрија и Немачка) током 1944. и 1945. изгубила преко 1800
бомбардера само од непријатељске активности 12. Како је у Југославији пао
значајан део тог броја, видимо да је она била географски на добром положају,
али и да су савезнички пилоти знали да могу да потраже спас код герилаца.
Друго уточиште је била неутрална Швајцарска, која је интернирала авионе
и авијатичаре. Тек крајем 1944. је напредовањем Совјета било могуће за
америчке авионе да потраже уточиште на другом месту.
Од 1800 бомбардера, изгубљен је следећи број при нападе на циљеве
у:
- Бугарској, 6 бомбардера
- Румунији, 319
- Мађарској 103
- Аустрији 758
- Пољској 22
- Чехословачкој 81
- Немачкој 459
- Југославији 68
Да поновимо, ради се само о губицима од директне противничке
активности, осим њих је пао и велик број авиона услед техничког квара.
Примера ради, и прва два авиона чије су посаде прихватили четници, који
су пали 24. јануара 1944. нису уписани као губици услед непријатељске
активности.
Ситуација у Југославији
Крај 1943. године је био пресудан и за догађаје у Југославији.

Капитулација Италије и предаја њихових снага на Балкану дала је снагу уста-
ницима у Југославији, посебно НОВЈ. Са друге стране на конференцији у
Техерану донета је одлука да се НОВЈ подржи у пуној мери, и напусте снаге
ЈВ уО под командом Михаиловића. Тако је по први пут у великим количи-
нама потекла велика помоћ устаницима у Југославији, што је помогло да се
ефикасније боре против окупатора, али и донело превагу једног герилског
покрета над другим.
Почетком 1944. жаришта герилског отпора су била у планинским дело-
вима Југославије – почев од Словеније на северу, већег дела тзв. НДХ, Црне
Горе, Недићеве Србије и мањим делом у Македонији. НОВ Ј је имао више
утицаја у западним крајевима земље, док је ЈВуО била јача у источним дело-
вима. Почетком 1944. НОВЈ је почела да врши продоре у Србију, са циљем
проширења утицаја и повезивањем са Совјетским снагама које су се прибли-
жавале. Овај продор су помагали англоамериканци снабдевањем преко мора
и ваздуха, као и директним дејствима авијације. Пошто су се нашли у тешкој
11 http://povijest.net/v5/hrvatska/hrvatska-2-svjetski-rat/2012/izbjeglicki-logor-el-shatt-
dalmatinski-grad-na-sinaju-17/
12 Bombing european Axis powers, Richard Davis, из пратећих табела
ситуацији, без савезника и под нападима све јаче НОВЈ, ЈВуО је потражио
помоћ од немачких окупатора за заједничку борбу против партизана.
У овој изузетно сложеној ситуацији, стотине америчких авијатичара
из оштећених авиона је било принуђено да потражи спас у Југославији. Већи
део је пао на територију коју су контролисали партизани, који су имали ре-
довно снабдевање авионима и контакт са савезницима. Значајан део пао и
на територију под контролом ЈВуО, које су биле без контакта са савезни-
цима. Било је врло неизвесно како ће се оне поставити према савезничким
авијатичарима у новонасталој ситуацији.
Прве евакуације из Србије
Почетком 1944. ЈВуО под командом Драже Михаиловића је држао под

својом контролом већи део унутрашњости ”Недићеве” Србије. То је била и
главна база ЈВуО. Партизанске снаге су држале мањи део, попут планине
Јастребац у Јужној Србији. Иако су крајем 1943. савезници донели одлуку о
прекиду односа са ЈВуО и одлучили да повуку своје мисије, у Србији се на-
лазило неколико британских и америчких мисија које су чекале да се уреди
њихов повратак у Италију. У једној од тих мисија је био и Џорџ Мусулин,
амерички обавештајац српског порекла који је се падобраном спустио у бли-
зину Чачка 18. октобра 1943. У тој мисији је његов задатак био да прикупља
обавештајне податке, о чему је, као и о његовој следећој мисији, сведочио
пред Комитетом за праведно суђење Дражи Михаиловићу13.
Први авиони чије су авијатичаре прихватили четници су пали у Србију
24. јануара 1944, при повратку са мисије бомбардовања Софије. Радило се о
два оштећена бомбардера Б-17, са укупно 19 чланова посаде, који су сви наш-
ли уточиште код четника. О њиховом доласку је Мусулин три дана касније
обавештен преко два телеграма од Драже Михаиловића, коме је одговорио
да му пошаље те људе како би видео шта ће даље са њима.
У посади једног од тих авиона су била два авијатичара који су касније
дали изјаве пред Комитетом за праведно суђење Дражи Михаиловићу 14. За
евакуисање савезничке мисије и авијатичара почела је припрема писте у
Прањанима, која је тад била пољана покривена кукурузом.
Априла 1944. је почела офанзива америчког ваздухопловства про-
тив Плоештија која је трајала до септембра. Током априла су прихваћене
посаде из још шест бомбардера и два ловца од стране четника, укупно 32
авијатичара, од чега 27 у Србији.
Како је припрема писте у Прањанима трајала, а требало је сачека-
ти и да се снег отопи, посада авиона у којој је био Џон Девлин је постајала
нестрпљивија и одлучила је да крене пешице ка мору. Питали су прво Мусу-
лина, који је то пренео Дражи, који их је на њихово наваљивање пустио. У
групи их је било деветорица из посаде Б-17 (Гас Браун је остао јер је био боле-
стан), још један пилот ловца и један амерички цивил који је био у Југославији
од 1938. године. Кренули су 19. априла, ишли су од четничког корпуса до
13 Сведочење Џорџа Мусулина, страна 247, ”Родољуб или издајник”

14 Сведочење Гас Брауна, страна 283 и сведочење Џон Девлина, страна 307, ”Родољуб
или издајник”
корпуса, мењајући водиче при томе. Кад су стигли до Невесиња, четнички

командант им је рекао да није безбедно да даље наставе јер су северно од њих
биле муслиманске милиције, а на југу Титови партизани. Ту су провели месец
дана, и пошто су поново постали нестрпљиви замолили су четничког коман-
данта да их пошаље ка мору са једним водичем. На њихово наваљивање, они
су кренули 8. јуна, два дана после америчке инвазије у Нормандији. Следећег
дана су ухваћени од стране партизана и доведени у њихов штаб, где су по-
кушали да их испитају о четничком деловању. Наређено им је да се обрију,
и следеће две недеље су их држали изоловано од становништва, док их нису
евакуисали из Берана 20. јуна, заједно са партизанским рањеницима.
Док је група у којој је био Девлин чекала у Невесињу, у Прањанима је
завршена писта, и 29. маја је одатле евакуисана последња савезничка мисија
у којој је био Џорџ Мусулин, са Гасом Брауном и још 39 авијатичара. Тако је
прекинут сваки директан контакт између ЈВуО и савезника, а савезнички
авијатичари су тек почели да пристижу у већем броју. Маја месеца се код
четника у Србији спустило још 55 авијатичара, и већина њих није стигла на
време до Прањана како би се евакуисала са Мусулином.
Мисија Халјард
Повлачењем савезничких мисија крајем маја прекинут је контакт ЈВуО

са савезницима. Управо у то време је уточиште код ЈВуО нашло највише аме-
ричких авијатичара, који су били ангажовани у офанзиви против нафтних
постројења у Плоештију.
Новинска агенција Демократске Југославије ”Woods and mountains”
је у Америци објављивала имена америчких авијатичара које су прихватиле
јединице ЈВуО. Тако су 19. фебруара објављена имена посаде у којој је
био Девлин, а 9. марта друге посаде која је пала 24. јануара. Ова пракса је
настављена и после тога, сваког месеца су јављана имена чланова посаде,
често непрепознатљива због језичких проблема15.
Осим тога, ова имена су савезничким владама достављали и представ-
ници Југословенске владе, попут амбасадора Југославије у САД Константи-
на Фотића.
Фотић је осим тога слао и директно писма породицама америчких
авијатичара, која су послали нестали авијатичари из Југославије. У једном
случају, породица наредника Овенса је добила писмо од амбасадора Фотића
16. августа, у коме је он пренео писмо овог авијатичара који је нестао 15. јула.
Стејт депармент је замолио Фотића да су суздржи од комуницирања са по-
родицама несталих16.
Тако је дошло до пат позиције у којој су ЈВуО и Влада у Лондону сла-
ли поруке о спашеним авијатичарима, а савезници су одбијали контакт са
њима. Ова ситуација је решена на неочекиван начин – ангажовањем самих
оборених авијатичара.
6. маја је оборен бомбардер Б-24 у близини Бора, и свих 10 члано-
15 Извештаји објављени у књизи ”Operation Air Bridge” Миодрага Пешића, стране
260 - 279
16 Извештај MACR 7056, страна 6
ва посаде су прихватили четници. Пилот авиона је био Томас Оливер, син

америчког генерала. Ова посада је провела следећих месец дана код Тимоч-
ког корпуса, и није стигла да се евакуише са Мусулином. У јулу су стигли
у штаб генерала Михаиловића, где се до тада скупило око 150 америчких
авијатичара. Упознати да је послата порука Југословенској влади у Каиру о
авијатичарима, који су обавестили Британце, и да није добијен одговор. То-
мас Оливер је дошао на идеју да обавести директно своју јединицу, 15. вазду-
хопловну армију17, јер је сматрао да ће они пре да реагују од Британаца, који
су очигледно имали политичке препреке.
Са авиона који је принудно слетео је скинут неоштећен радио уређај,
преко ког је послата нешифрована порука да се у Југославији налази 150 аме-
ричких авијатичара и да им је потребна помоћ. Ову поруку су слали неко-
лико дана, али нису добили одговор, јер су вероватно у штабу мислили да се
ради о немачкој провокацији. Тада је Оливер, у сарадњи са пилотом ловца
Џек Баретом, дошао на идеју да направи шифровану поруку, у којој су уба-
чени појмови које је могао да зна само неко из његове јединице. Ова порука
је стигла до команданта његовог сквадрона, који је то потврдио. Послат је
одговор, у коме су тражили да пошаљу координате места где се налазе, шиф-
роване додавањем личног броја Оливеровог телеграфисте. Веза је успешно
успостављена, и 2. августа се код Чачка поново спустио Џорџ Мусулин, са
још два члана мисије. По његовој изјави, није било никаквог претходног
контакта између американаца и Драже Михаиловића, чије су снаге у дого-
вору са Мусулином организовале скупљање авијатичара из целе Србије код
Прањана18.
Прво је било потребно да се писта прошири, како би авиони C-47 са по
20 људи могли да безбедно узлете. На овом послу је било ангажовано локално
становништво, које је са воловским запрегама попуњавало рупе и равнало
терен. Недељу дана касније је све било спремно за евакуацију. До тад се у бли-
зини Прањана скупило око 240 американаца, као и око 80 других припадника
савезничких снага – неколико британских авијатичара, и доста италијанских,
француских и совјетских бегунаца из немачког заробљеништва.
Евакуација је почела ноћу 9. августа, кад су слетела четири транс-
портна авиона C-47, која су довезла медицинско особље мисије, и капетана
Лалића. Сутра у 8 ујутро се појавило шест транспортних авиона, у пратњи
ловаца P-51 који су нападали локалне немачке положаје. Сат времена касније
се појавио следећи талас, са још шест транспортних авиона. Биланс првог
дана евакуације је био 241 евакуисани Американац, 6 Британаца, 4 Фран-
цуза, 9 Италијана, 7 Југословена и 12 Руса19. Четничке снаге и савезничка
мисија су се повукле у планине, у очекивању да ће Немци предузети акцију
поводом слетања већег броја америчких авиона, до које није дошло.
По речима Џорџа Мусулина, евакуације су настављене из Прањана 12,
15. и 18. августа, после чега су снаге ЈВуО морале да се повуку под притиском
партизана и Црвене армије.
17 Изјава Томаса Оливера објављена у књизи ”Operation Air Bridge” Миодрага
Пешића
18 Сведочење Џорџа Мусулина, страна 271, ”Родољуб или издајник”
19 Текст пуковника Ричарда Келија објављен у часопису “Blue book” августа 1946.
Како је у штаб ЈВуО пристизало још авијатичара, у септембру је импро-

визована нова писта код Коцељеве, северно од Ваљева. Овде се придружила
посада која је прихваћена од четника 22. августа 30 километара западно од
Бањалуке, и која је успела да за мање од месец дана пређе овај велик и опасан
пут20. И из Коцељеве је било потребно да се убрзо евакуише.
Следећа писта је импровизована у Бољанићу, близу Добоја у Бос-
ни, од 22. октобра до 1. новембра 194421. Одатле су евакуисани преостали
авијатичари који су се повлачили из Србије са ЈВуО, као и посаде неколи-
ко авиона које су пале у Босни. Последњи чланови мисије и 20 америчких
авијатичара су напустили Југославију преко овог аеродрома 25. децембра
1944. После тога је престао сваки контакт савезника са четницима, и није
било организоване евакуације авијатичара које су прихватили четници.
Укупно гледано, мисија Халјард је постигла огроман успех. По америчкој
евиденцији, евакуисано је 343 америчка и 8 британских авијатичара, са још
66 других лица. Током евакуација у Србији било је неколико случајева да су
се четници сукобили са окупаторским јединицама приликом приземљења
авијатичара, при чему је било и погинулих на обе стране. Приликом путовања
од места пада до аеродрома евакуације је било јако мало губитака. Иако је
члановима посада често говорено да треба да се брзо преместе због Немаца,
није забележен ниједан случај да је потера дошла у било какав контакт са
авијатичарима. Једини случај заробљавања авијатичара током бекства се до-
годио посади авиона која се спустила на Копаоник 28. јула. Два члана посаде,
Мартин Грејни и Вендел Делонг су заробљени неколико недеља пошто су их
четници прихватили, док је остатак посаде успешно евакуисан.
Осим тога, пет повређених авијатичара је у три инцидента преузето
од стране партизана. Три члана посаде су била у четничкој болници у селу
Клајић, које су заузели партизани, после чега су их евакуисали 16. јуна са
Јастрепца (Куле, Поланд и В удланд из посаде авиона 42-52355). У другом
случају, у посади авиона 41-29436 чија је посада искочила на Копаонику, три
члана су прихваћена од стране четника. После 11 недеља, рањеном члану по-
саде Гриеку се загнојила рана коју лекар није могао да третира у недостатку
лекова, те је донета одлука да га дају Немцима на лечење. Ипак, на путу ка
болници су га преузели партизани који су га убрзо евакуисали за Италију.
Трећи случај је добро познат, јер је о њему сведочио Вилијам Роџерс у више
наврата. Његов авион 42-51624 је оборен 8. септембра у близини Београда.
Тамо је лечен од лекара који је кришом долазио из Београда, али није могао
да буде пребачен до Коцељеве на време како би био евакуисан са остатком
посаде, те је одлучено да се препусти партизанима.
Током Мисије Халјард је евакуисано највише савезничких авијатичара
од стране ЈВуО. Амерички авијатичари су били срдачно дочекивани од
сељака и четника, и могли су да се слободно крећу и разговарају са мешта-
нима. Како је о Мисији Халјард написано највише материјала и прилично
је добро истражена, нећемо се даље задржавати на њој већ ћемо посветити
пажњу мање истраженим евакуацијама.
20 Посада авиона 41-28842, извештај у новини удружења 485 БГ ”Lightweight Tower
Calling Newsletter” из 1973.
21 Сведочење Ника Лалића, страна 370, ”Родољуб или издајник”
Немачки одговор на евакуацију током мисије Халјард
Немамо тачну информацију да ли су и у коликој мери Немци били оба-

вештени о евакуацији савезничких авијатичара од стране четника у Србији,
али на основу следећих чињеница се јасно види да су морали да буду упо-
знати са њом:
- оштећени авион и искакање чланова посаде се види
издалека,
- окупационе снаге су углавном обилазиле олупине авиона
који су пали у Србији,
- окупационе снаге су знале на којим местима је деловала
ЈВ уО,
- приликом евакуације авијатичара долазило је често до
скупова на којима је присуствовало неколико стотина грађана из
околних места, те тајност није могла бити сачувана,
- порука Томаса Оливера којом је јавио да се у Југославији
налази 150 авијатичара је била нешифрована и емитована више пута,
- новинска саопштења владе Југославије у САД су јасно
наводила да су амерички авијатичари код ЈВуО, укљ. и њихова имена,
- у књизи мемоара Хермана Нојбахера ”Тајни задатак Балкан”
се недвосмислено говори да је немачка служба прислушкивала радио
саобраћај команде ЈВуО, захваљујући чему је он добро знао ситуацију
у штабу,
- аеродром у Прањанима су непосредно пре евакуације ниско
надлетали немачки авиони,
- није било могуће сакрити слетање већег броја транспортних
авиона на аеродром у Прањанима, које је обављено по дану.
Иако је Немцима очигледно било познато да се евакуација врши, није
забележена ниједна акција против ње.
На подручју одакле су евакуисани авијатичари током Мисије Халјард

се налазе и виталне комуникација попут пруге Београд-Солун, које су Немци
пажљиво чували. На свега 15 километара од Прањана одакле су авијатичари
евакуисани, налази се Чачак у коме се, по речима четника који су пренели
информацију Фелману налазио гарнизон од 8 хиљада Немаца.
На основу извештаја команданта Армијске групе Србија од 4. новембра
1944. године, у Србији почетком августа окупационе снаге су бројале:
- 8 немачких ландесшицен-батаљона, за обезбеђење, са
незнатном борбеном моћи,
- 1 тенковски батаљон, са 50-60 трофејних тенкова,
- 1 немачки полицијски моторизовани пук, који је био
ослабљен,
- 3 полицијска пука, састављена од страног људства,
- 5 пукова Руског заштитног корпуса,
- 5 пукова Српског добровољачког корпуса,
- неколико мањих јединица ранга вода и чета,
- 35 батаљона Бугарског окупационог корпуса, незнатне
борбене моћи.
Из тога видимо да је била знатно прецењена снага гарнизова у Чачку,
те да је Немцима било тешко да покрену веће офанзивне акције у Србији.
Ипак, ово треба упоредити са евакуацијама које су у исто време
изводили партизани. Амерички официр ОСС-а Лин Фериш је био код
партизана маја и јуна 1944. године у мисији прикупљања оборених
авијатичара у Македонији и Јужној Србији. У својим извештајима је описао
да су их стално прогониле осовинске снаге, да су их авиони митраљирали
и да су осовинске снаге нападале њихове базе. Поље у близини Липовице
које је било подесно за слетање су напали Немци, па је мисија морала да
се повуче. На крају је 16. јуна, у неповољеним временским условима, са
Јастрепца евакуисана савезничка мисија са 13 америчких авијатичара 22.
У исто време кад је вршена евакуација авијатичара из Прањана, Немци
су 12. августа започели операцију Рибецал, са циљем да униште јединице
НОВЈ које су се пробијале у Србију. Немачке снаге су заузеле два аеродрома,
Беране и Његовуђе, које је НОВ Ј користила за снабдевање и евакуацију.
Притиснута нападима, уређена је писта у Брезни код Никшића. Током 22.
августа британски, амерички и совјетски авиони евакуисали су преко хиљаду
рањеника, као и 17 америчких авијатичара23.
Из овога видимо да су окупационе снаге ипак располагале са довољним
снагама да би успешно ометале евакуације авијатичара. Ипак, чињеница
је да је ЈВ уО несметано пребацивала авијатичаре преко важних немачких
комуникација, и користила аеродром у Прањанима за евакуације, а да није
било немачког отпора при томе. Један од разлога се вероватно крије у томе
да су четници учествовали са немачким јединицама у операцији Рибецал
против јединица НОВЈ (група Вајел). 11. августа је дошло до састанка између
фон Вредеа са Калабићем, Рачићем и Недићем, на ком је постигнут договор
о заједничким дејствима против НОВЈ. На основу тога можемо да видимо да
је Немцима било значајније да приволе четнике на заједничку акцију против
партизана, него да спречавају евакуацију савезничких авијатичара.
Остале евакуације америчких авијатичара од стране ЈВуО
Најпознатији део евакуације америчких авијатичара, а и најбројнији,

је био током Мисије Халјард. Америчка мисија је имала на располагању само
једну писту (промењене су укупно три) од почетка августа до краја децембра,
те је да би се евакуисало авионом било потребно довести авијатичаре на
једно место. То је у ратним условима често било неизводљиво. Велик број
авијатичара који је прихваћен од ЈВуО је морао да нађе друге начине за
евакуације. Скоро сваки случај је уникатан, те ћемо их поменути једног по
једног.
- 15. априла 1944. су две посаде авиона искочиле у Херцеговини,
41-28961 и 42-28823. Од 20 чланова посаде, 15 су преузели партизани,
док су једног из првог авиона и четири из другог авиона преузели
четници. Ових пет авијатичара је остало практично на истом месту,
22 Marcia Christoff Kurapovna, “Shadows on the mountain”, страна 37
23 William Leary, “Fueling fires of resistance”, страна 27
све док им се 3. јула нису придружиле још две посаде које су искочиле у
близини Дубровника (42-99754) и Требиња (41-29289). Из прве посаде
су Немци заробили 8 чланова, док су два члана посаде нашла уточиште
код четника. Из друге посаде пет чланова су преузели партизани, а
пет четници. Тако су се спојили делови ове четири посаде. Њихова
евакуација је ишла прилично споро. После спуштања друге две посаде,
4-члана посада 42-28823 је евакуисана за Италију чамцем. Кенет Фулер
из посаде 41-28961 је евакуисан чамцем 21. септембра, заједно са капе-
таном Велимиром Кривошићем. Чланови авиона који су пали 3. јула су
после три месеца прешли пешице код партизана24.
- Посада авиона 42-78159 је искочила из авиона у близини Го-
стивара 17. августа 1944. године. Два члана посаде су погинула у авио-
ну, два су заробљена на земљи од бугарске војске, док су преосталих
седам преузела Поречка четничка бригада. Ова јединица се убрзо
прикључила партизанима, те су ови авијатичари враћени у јединицу
после 65 дана25.
- Необичнија прича се десила 11-орици америчких авијатичара
који су оборени изнад Грчке 2. септембра 1944. Два дана касније је ова
група послата возом из Солуна за Будимпешту. Међутим, како је у то
време почела операција “Ratweek” (пресецање комуникација немач-
ким јединицама које су се повлачиле из Грчке), ова група је после 20
дана пута са прекидима стигла тек до Краљева, те је враћена у Митро-
вицу, и смештена у школу која је претворена у затвор. Група је, заједно
са другим заробљеницима, била у Митровици до 5. новембра, када су
кренули пешке ка северу. У групи је било 17 заробљеника, 11 Амери-
канаца, 1 Британац, 1 Бугарин и 4 Совјета, и пратило их је 12 немачких
стражара и 12 италијанских фашиста. Јутра трећег дана, 37 километа-
ра северозападно од Митровице, четници су ушли у привремени ло-
гор и тражили да им се предају заробљеници. Дошло је до пуцњаве,
после које су четници заробили стражаре и прикупили заробљенике.
Американци, Британац и Совјети су одведени у село Поповце, где су
остали до 24. новембра. Били су третирани одлично, док су четници
за то време нападали немачке колоне које су се повлачиле оближњим
путем. Ова група је касније одведена у бугарску команду у оближњем
Лепосавићу, који су их пребацили у Софију 4. децембра, и касније
до Барија 25 децембра26. Потврду за овај догађај имамо и са бугарске
стране27, али још нисам успео да нађем нити имена авијатичара, нити
одговарајуће MACR извештаје.
- 28. јула 1944. је посада авиона 44-40497 искочила између Под-
горице и Цетиња. Одмах су их преузели четници, који су у почетку били
24 MACR извештаји наведених авиона

25 MACR извештај авиона 42-78159, изјава Војислава Сајковића преузета са http://
www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=17912&postdays=0&postorder=asc&start=19
5
26 Објављено у “Torretta flyer No 21, Summer Fall 1992.”, страна 18. Новина је гласило
удружења ветерана 461 i 484 BG, на основу Извештаја о бекству авијатичара.
27 “289 days near Shumen”, Stanimir Stanev i Marc LaScotte, страна 76
непријатељски расположени. Подгорица је била бомбардована 5. маја,

ком приликом је настрадало доста цивила, али и четника. После неког
времена су их третирали сасвим пристојно. Касније су се придружили
Делберту Питерсону из авиона 41-29592, који је оборен код Данилов-
града 7. маја. Пошто није било никаквих покушаја да се посада евакуи-
ше, три члана посаде су после 50 дана побегли и прешли код партизана,
који су их убрзо евакуисали. Остатку посаде су четници рекли да су их
партизани убили. Један члан посаде је био у вези са локалном девојком,
која је прекинута чим јој је рекао да је и он учествовао у бомбардовању
Подгорице 5. маја. Крајем септембра су четничке јединице кренуле да
се повлаче заједно са Немцима. Амерички авијатичари су се повлачили
са њима, обучени као четници, и пролазили кроз немачке контролне
тачке. Док су пролазили кроз Подгорицу, донета је одлука да се Пи-
терсон евакуише чамцем, али су их Немци задржали у луци. Неколи-
ко чланова посаде је покушало да пређе партизанима, али их је чет-
ничка патрола вратила назад. Повлачење са Немцима се претворило
у ноћну мору, колона је била бомбардована од савезника и нападана
од партизана. Није било довољно хране и обуће. Здравствено стање
се погоршавало. Инкс је боловао од бубрега. Повлачио се са породи-
цом избеглица, чији су чланови умирали један по један док није остао
сам са 17-годишњом девојком која га је неговала, док ју је он чувао
од насртљиваца. Почетком фебруара 1945. се један члан посаде, Лојд
Аклин, предао Немцима који су га одвели у заробљеништво. Њиховој
групи се прикључило још неколико авијатичара, тако да су бројали 16
Американаца, по један Јужноафриканац и Британац. Били су смештени
у близини Михаиловићевог штаба и неколико пута су разговарали са
њим. Иако нису имали високо мишљење о четницима, Михаиловић их
је импресионирао. Покушавано је да се уговори њихово преузимање,
али савезници нису хтели да контактирају четнике. Крајем априла су
остављени на ничијој земљи, и преузети су од партизана. Американци
су им били захвални у почетку, али је њихов оптимизам спласнуо по-
што су видели да су партизани стрељали заробљене четнике. Послати
су за Београд, одакле су евакуисани авионом. Током лета су сазнали да
је Немачка капитулирала28. Право је чудо да су сви авијатичари пре-
живели овај опасан пут који је трајао 9 месеци.
- 13. новембра 1944. је на Жабљаку искочила посада авиона
44-8384. Прихватила их је четничка јединица која им је помогла да
дођу до британске мисије у Билећи. По речима једног авијатичара,
командант јединице је уживао поштовање четника, и личио је на
Дражу или његовог рођака29, што свакако није био случај. авион 42-
52239 се срушио 13. септембра у близини Грачаца. Неколико члано-
ва посаде су преузели партизани. Весли Пауел се нашао усред борбе
партизана и Немаца, и крио се у пећини два дана. Кренуо је на запад
кроз брда, док 19. септембра није наишао на село. Ту су га прихвати-
28 MACR извештаји поменутих авиона, књига ”Captivity, Flight and Survival in World
War II”, Alan Levine, стране 33-36
29 MACR извештај
ли мештани и дали четницима. Они су га обукли као четника, и кре-

нуо је са четничким официром у Отрић, успут сипавши гориво код
Немаца. Сутра су пешке преко Книна дошли до Голубића, где је срео
британског пилота Спитфајера кога су ту држали 4 месеца. Обојица
су били смештени у железничку станицу, где су провели следећа два
и по месеца. На дан 20. октобра их је посетио ”В ојвода”, командант
четника у Голубићу. Рекао им је да је послао телеграм Михаиловићу,
у ком је тражио дозволу да искористи ова два авијатичара као са-
везничку мисију код њега (!), што они нису могли да одбију.
Авијатичари су успели да контактирају партизане преко четнич-
ког официра за пропаганду, а дошли су у контакт са другим чланом
Пауелове посаде. Деветог новембра су још три америчка авијатичара
доведена у Голубић, два члана из авиона 42-51663 који су срушени
17. октобра, и један члан из авиона 42-51298 који је срушен 20. окто-
бра у близини Бенковца. В илијам Хил из Пауелове посаде посаде се
спустио близу Отрића, и такође улетео у борбу. Сакрио се док није
престала пуцњава, и отишао до куће, где су га сељаци предали чет-
ницима. Он је провео два месеца у Грачацу. Током боравка у Грачацу,
нека девојка га је предала Немцима, али су га други четници осло-
бодили истог дана. Ово је могло да буде врло непријатно по четни-
ке, не само зато јер су предали авијатичара Немцима који су могли
да га стрељају као шпијуна, него и по њихове команданте који би
морали да објашњавају Немцима зашто су скривали американца.
Пошто је сазнао да је у близини Пауел, Хил је тражио од команданта
четника у Лици да се споје, али је одбијен. 13. новембра је послат у
Отрић, али пошто је пропустио немачки конвој, ходао је пешке са не-
мачким војницима и четницима у Книн. Четири дана касније је стигао
у Голубић и нашао се са Пауелом. Тако је формирана група од седам
савезничких авијатичара. Партизани су заузели Книн 25. новембра, и
напали Голубић. Авијатичари су се повукли под ватром са четницима
у Отрић. ”Војвода” је донео одлуку да се авијатичари предају парти-
занима, што је обављено ноћу 7. децембра. Партизани су их довели у
Кистање, где су их претражили и одузели им четничке и немачке про-
пуснице. Под стражом су, заједно са немачким заробљеницима, одве-
дени у Лукшић код Сплита, где су остали у притвору пет дана док им
није проверен идентитет. После тога су предати британској мисији у
Сплиту30.
- 25. децембра у Словенији, близу Љубљане је оборен авион 42-
97585. Три члана посаде су одмах заробили Немци. Преосталих 7 чла-
нова посаде су преузели четници. По једном члану посаде 22. јануара
су их заробили Немци, док други наводи да су их четници предали
Немцима31. Нисам нашао Изјаву о бекству, нити друге америчке изво-
ре о овом догађају. Овај догађај се вероватно помиње у домаћој лите-
30 MACR извештаји поменутих авиона, Escape statetements авијатичара Пауел, Хил

и Беме.
31 MACR извештај поменутог авиона, изјаве Гарарда и Чепмена.
ратури, у књизи ”Поп издаје”32. У депеши Маровића и Јевтића Дражи

Михаиловићу од 14. јануара33 се наводи да Ђујић све више сарађује
са Немцима и да чак и савезничке авијатичаре предаје Немцима. Дра-
жа је затражио да се провери да ли се авијатичари предају Немцима34.
Можемо закључити да су авијатичари били код четника, али не и ком-
плетне околности под којима су завршили код Немаца.
- Код Коњица је 26. децембра пао авион 42-51602. Из авиона
је искочило шест чланова посаде, од којих су три одмах заробљена,
један је умро на земљи од рана задобијених у авиону, док су преосталу
двојицу преузели четници. Ова два авијатичара су 11. фебруара ева-
куисани преко партизана35.
- 15. јануара су две посаде пале код четника, 42-95275 код
Прњавора (2 члана посаде код четника, 7 код партизана, 1 члану се
падобран није отворио), док је авион 44-6423 је слетео северно од
Бањалуке, и целу посаду су преузели четници. После неког времена,
ове две посаде су се среле36. Оне су провеле око 30 дана на фарми Дра-
гутина Цвијановића, на основу чијих информација су донели одлуку
да пређу код партизана који ће их брже евакуисати. После преласка
територије који су контролисали усташе, дошли су до партизана у
Тешњу, и евакуисани су преко Сплита, 67 дана после обарања37.
- Последња посада која је дошла код четника је пала пред сам
крај рата. 23. априла 1945. северно од Ријеке је пала посада авиона 42-
5819. Три члана посаде су заробили Немци, 3 су пала код партизана, а
четири члана су пали код четника војводе Ђујића. Један од њих је био
тешко повређен приликом искакања, и одведен је у болници у Горицију.
Четнички командант је тражио од Николса да са белом заставом кон-
тактира савезничку војску, што је и урађено 3. маја. Четничке јединице
су прихваћене од савезника, а тројица авијатичара су евакуисани38.
Однос савезника према четницима током евакуације
Досад смо поменули да је после повлачења савезничких мисија почет-

ком 1944. прекинута веза између ЈВуО и савезника. И поред обавештења о
обореним авијатичарима која је В лада у Лондону слала савезницима, спа-
силачка мисија је послата тек пошто је један од оборених авијатичара То-
мас Оливер ступио директно у контакт са својом командом 25. јула. Како
је мисија стигла у Прањане недељу дана касније, врло је могуће да је била
спремна и раније, а да је Оливерова порука послужила као излаз из политич-
32 ”Поп издаје”, Поповић, Лолић и Латас, страна 373
33 Зборник НОР, том 14/4, страна 729, депеша бр 495 од 14. јануара 1945.
34 Зборник НОР, том 14/4, страна 923, депеша бр 321 од 27. јануара 1945.
35 MACR извештај поменутог авиона.
36 MACR извештаји поменутих авиона.
37 Извод из књиге “Heroes of 483rd”, наведен на адреси http://forum.armyairforces.com/
Info-requested-on-Robert-Francis-LeClair-m106867.aspx
38 MACR извештај поменутог авиона, књига “is Is How It Was” изјава Едвина
Николса, подаци Џерија Вајтинга, историчара 485 БГА.
ке пат позиције. Даља комуникација је ишла преко ове мисије.

Током евакуација савезничког особља, авиони су често кретали са за-
лихама, које су претходно оставили на партизанској територији.
Савезнички авиони су обављали одговарајући број летова – у
већини случајева авиони су били пуни. Од 989 слетања авиона C-47 иза
непријатељских линија на Балкану39, током мисије Халјард било их је мање
од 30.
Дража Михаиловић је покушао да прошири контакт са савезницима,
тако што је 10. августа послао у Италију капетана Звонимира Вучковића
заједно са евакуисаним авијатичарима, као официра за везу. По слетању у
Бари, током превоза камионом, сазнао је од италијанског доктора који је ева-
куисан са њим, да Британци намеравају да га предају партизанској мисији у
Барију, те је побегао и прикључио се Мисији краљевске владе, и није успео у
повереној мисији40.
По повлачењу савезничке мисије, преостали авијатичари који су се
спустили код четника су углавном евакуисани преко партизана.
Треба поменути и да је у током трајања мисије Халјард, од краја ав-
густа до 1. новембра, у штабу ЈВ уО боравила мисија пуковника МекДауе-
ла. Номинално послата са задатком прикупљања обавештајних података,
ова мисија се показала као покушај да се поправи положај ЈВуО. Ово није
прошло непримећено, те је на Титов протест упућен Черчилу, МекДауелова
мисија опозвана, али је он одлагао одлазак правдајући се недостатком узле-
тишта41. Ипак, у светлу свих догађаја, можемо закључити да је МекДауело-
ва мисија искористила Мисију Халјард да би дошла у контакт са ЈВуО, и да
акције његове мисије нису биле ни одобрене ни подржане од стране Запад-
них савезника.
У случају контакта Лукачевићеве групе са савезницима августа и сеп-
тембра 1944, савезници су практично игнорисали њихове поруке у којима су
хтели да се ставе под заједничку команду и боре против Немаца42.
Наводни злочини према авијатичарима

и суђење Дражи Михаиловићу
Приликом истраживања евакуације авијатичара, наилазио сам на ве-

лик број пријава о наводним злочинима према њима, које су наводили и пар-
тизани и четници за супротну страну. Истражити ове тврдње је углавном
врло тешко, јер сведоци често нетачно наводе време, непозната су имена на-
водних жртава, а и сами авијатичари не знају имена локација куда су се кре-
тали, а често ни називе јединица са којима су били у контакту.
У случајевима два авијатичара, локални мештани су навели да су их
четници убили пошто су тражили да их одведу код партизана. Ради се о До-
39 William Leary, “Fueling fires of resistance”, страна 43
40 Miodrag Pešić, “Operation Air Bridge”, страна 143
41 Јозо Томашевић, ”Четници у Другом светском рату”, поглавље ”Наде у спас из
САД”
42 Јозо Томашевић, ”Четници у Другом светском рату”, поглавље ”Лукачевић се
отцјепљује од Михаиловића”
налду Леа из посаде 42-78385, погрешно идентификованом као Тиминг Гаге

(по делу авиона), и један члан посаде из авиона 42-51602, али је на основу
изјава других чланова посаде јасно да су та два авијатичара умрла на земљи
од последица рањавања у авиону.
У већини случајева где партизани наводе да су авијатичари код четни-
ка, претпоставља се да су авијатичари предати Немцима. У већини случајева
које сам могао да проверим ово се показало као нетачно. У случају авиона
42-52383 који је пао 16. јула у Банији, у партизанском Обавештајном дневни-
ку за 11. до 20. јула Главног штаба Хрватске се наводи да су четници преда-
ли авијатичаре Немцима. Из емачког извештаја видимо да авијатичари јесу
заробљени, али детаљи о њиховом заробљавању нису наведени, те ово засад
не можемо ни потврдити ни искључити.
У случају посаде авиона 42-32022, један члан посаде наводи да су три
члана посаде четници привели, и око поноћи су их предали Немцима за
30 долара по особи43. Oстали чланови посаде су евакуисани током мисије
Халјард44, а у четничком извештају од 6. маја се наводи да их је ”ухватио брат
Радојка Ђурића и одвео у Ариље да преда Немцима”45, те можемо закључити
да се не ради о четницима, већ о припадницима неке од квислиншких
формација, или њихових симпатизера. То је уједно и једини случај у Србији
који сам нашао да су авијатичари предати Немцима од стране локалног ста-
новништва.
В елике контроверзе је изазвала оптужница за убиство америчких
авијатичара, као једна од ставки оптужнице против Драже Михаиловића. У
тачки 46 се, између осталог, наводи: ”Почетком августа 1944, Душан Радовић
– зв. Кондор, командант Михаиловићевог Златиборског корпуса, заклао је
два америчка авијатичара француског порекла који су се били принудно
спустили падобранима код реке Лима”46.
Током испитивања сведока појавило се још информација, али и имена.
У сведочењу Миленка Јовановића се прецизно наводи место, датум и име-
на авијатичара. Кад је сведок после рата хтео да провери у америчкој амба-
сади шта се десило са авијатичарима, нису успели да нађу права имена, и
рекли су му да се још воде као нестали, што је сведок пријавио Земаљској
комисији Србије за ратне злочине 47. Имена која је сведок навео су из поса-
де авиона 42-38114, која је евакуисана. О’Конел који је наведен као нестао
се јавио да сведочи у корист Драже Михаиловића на суђењу. Позната је и
његова фотографија на протесту са транспарентом на коме пише да га Дража
није убио, већ спасио.
У случају који се наводи у оптужници, два сведока на суђењу су изјавила
како су им четници рекли да су заклали ”двојицу авијатичара канадског по-
рекла”, код Стубле, августа 194448. Из изјава америчких авијатичара који су
43 “e Second was first”, страна 268
44 MACR извештај авиона 42-32022
45 ”Зборник докумената ВИИ, Том XIV, књига 3, Изводи из књиге послатих депеша,
од стране 627, депеша од 6. маја
46 Документи са суђења Дражи Михаиловићу, оптужница, страна 144
47 Документи са суђења Дражи Михаиловићу, Изјаве сведока, страна 1356
48 Документи са суђења Дражи Михаиловићу, Изјаве сведока, страна 1429
били у Југославији, видимо да су се често користили француским језиком,

који су знали југословенски официри, те не чуди погрешна идентификација
америчких ”француза или канађана”. Нашао сам неколико посада које су ис-
кочиле у близини, али код њих није било случајева да је неки члан посаде
убијен током бекства. Могуће је да се ради и о британским авијатичарима,
или и о бегунцима из заробљеништва, тако да идентитет наводних жртава
нисам утврдио, а самим тим и проверио наводе оптужбе. Све и да се наве-
дени догађај десио, остаје питање одговорности Драже Михаиловића, кад
су десетине других посада успешно евакуисане, неке и у близини наведеног
места догађаја.
Иако су искази сведока били прецизни и вероватно испричани тачно
како су их доживели, види се да није урађена опширнија истрага наведе-
них догађаја, што и није чудно обзиром на недоступност америчких изјава
и мало времена за припрему суђења. На основу свега може да се закључи
да је укључивање наводног убиства авијатичара у врло опширну оптужницу
урађено због пропаганде.
После вести о хватању Драже Михаиловића и његовом суђењу, у амери-
ци је основан Комитет за праведно суђење Дражи Михаиловићу, у његовом
саставу је, поред политичара, било и 20 авијатичара који су евакуисани током
Мисије Халјард. Први од њих су искочили 24. јануара, а последњи 19. новем-
бра. Од њих, 18 чланове је евакуисано преко слетишта која је организовала
Мисија Халјард, а двојица су евакуисани пошто су преузети од партизана.
Ове посаде су имале најбоље изведену евакуацију, и можемо закључити да су
њихове изјаве биле комплетне и искрене. Ипак, видели смо и да је један део
авијатичара имао другачије искуство током евакуације, те су они могли бити
корисни као сведоци оптужнице јер су видели директну сарадњу четника са
Немцима.
Контроверзе о тајности евакуације авијатичара од стране четника
Приликом помињања мисије Халјард често се наводи да је она била

скривана деценијама, попут чланка у ”В ечерњим новостима”49. На основу
материјала који сам прегледао, јасно се види да то није тачно, почев од сав-
ремених написа у америчким новинама током суђења Дражи Михаиловићу
или у одличном чланку у часопису “Blue book” из августа 1946. Скоро сва-
ка књига која говори о четницима, помиње и евакуацију авијатичара, попут
књига Томашевића или Кураповне. Чак и амерички војни извештају дају по-
себну пажњу овој евакуацији, попут ”Историје МААФ”.
У домаћој литератури се мисија Халјард мање помиње, попут преве-
дене Томашевићеве књиге, или поглавља у књизи ”Дража Михаиловић” од
Николе Миловановића50. У неким књигама се понављају и ратни наводи о
убијању или предавању авијатичара Немцима51. Тек са променама 90-тих
49 http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:315432-Seljaci-iz-Pranjana-
spasli-Amerikance
50 ”Дража Михаиловић”, Никола Миловановић, поглавље ”Мисија пуковника
Мекдауела”
51 Источна Србија у рату и револуцији, 1941. – 1945 : Хронологија”, Никола Рачић
почело је да се код нас пише опшриније о овоме, те је објављено неколи-

ко књига које се баве само овом тематиком, попут превода ”Родољуб или
издајник”, или књиге ”Мисија Халјард” Миодрага Пешића, који је и сам учес-
ник ове акције.
Можемо рећи да је до 90-их у домаћој литератури мање писано о
Мисији Халјард него у иностраној. Ипак, оно што изненађује је да је још
мање писано о евакуацији савезничких авијатичара од стране партизана,
која је била неколико пута обимнија од оне које су извели четници. Нисам
успео да нађем ни у једној домаћој књизи број евакуисаних авијатичара од
стране партизана. Ове евакуације се спомињу у склопу других догађаја, и
јасно је да нису скриване.
На основу свега можемо да видимо да није било скривања евакуације
авијатичара, а да је у домаћој литератури писано мало о евакуацијама
авијатичара, највероватније јер тема није била довољно занимљива. Током
1944. и 1945. су вођене велике борбе за ослобођење земље, и очигледно је да
евакуација савезничких авијатичара била мање важан догађај.
Став ЈВуО према евакуисаним авијатичарима
Пошто је повлачење Савезничких војних мисија створило прекид у

евакуацији оборених авијатичара управо у тренутку кад их је било највише,
савезницима је била потребна процена какав ће бити став ЈВуО према њима.
Маја 1944, пошто је евакуисана последња мисија, командант 15 AAF генерал
Твајнинг је консултовао припаднике Британске војне мисије Гринвуда
и Гринлеса, који су били у Србији годину и по дана. Они су дали следећу
процену:
1. Михаиловић је екстремно пријатељски настројен према
САД, и његови људи су врло гостопримљиви према америчким
авијатичарима,
2. Четници се мало боре против Немаца, њихов главни
непријатељ су партизани,
3. Пошто је Михаиловић изгубио подршку савезника, постао је
склон да задржи америчке авијатичаре како би их приказао као при-
паднике савезничких мисија код ЈВуО,
4. Михаиловић ће тешко предати оборене авијатичара парти-
занима. Он ће, пак, радо прихватити неполитичке америчке представ-
нике у свој штаб са сврхом прикупљања, помагања и евакуисања аме-
ричког особља52.
Ова процена је очигледно била врло прецизна, јер су се управо тако
ствари и одвијале. На први поглед чудна, ставка број 3 заслужује дубљу
анализу.
У изјави о бекству Вилијама Хила се директно наводи да му је
четнички војвода код Книна рекао да је послао телеграм Дражи у ком тражи
да авијатичари који су код њега представља као чланове савезничке мисије.
Слично се наводи и у раду Томаса Матесона, који цитира изјаву Бернарда
52 ”An analysis of the circumstances surrounding the rescue and evacuation of allied
aircrewmes from Yugoslavia, 1941-1945”, omas Matteson, страна 23, цитирано из
”History of the MAAF, vol XXXV”
Зелдина53, који је провео 3 месеца код четника, без покушаја евакуације.

Такође, у изјавама посаде авиона 44-40497 која се повлачила са
четницима из Црне Горе, видимо да су били на силу задржани и да није било
покушаја њихове евакуације. Осим тога, били су у врло незгодној ситуацији
јер су се повлачили заједно са Немцима маскирани као четници, што је могло
да доведе до тога да их стрељају као шпијуне.
Случајева где су авијатичари приказивани као савезнички представници
је било и у Србији током мисије Халјард, додуше не толико драматични као
претходно поменути. На пример, пилот Мустанга Џон Нелсон који је оборен
2. септембра близу Крагујевца. Пошто је принудно слетео је прихваћен од
сељака који су га неговали. Касније су се појавили четнички официри који су
га преузели, и са којима је дан после направио смотру 300 војника, на којој је
одржао говор после четничког официра54.
Током евакуације Ричарда Фелмана, одржана је сахрана члана његове
посаде Томаса Ловета на којој је било 800 особа. Са ње је позната слика на
којој четнички официр салутира испред крста на ком је ћирилицом спело-
вано Ловетово име. Иако су се спустили неких 15 километара ваздушном
линијом од Прањана и није било другог пута за евакуацију, Фелман је изјавио
пред Комитетом за праведно суђење да је прешао око 500 километара кроз
Србију, и да је током пута слободно разговарао са сељацима и четницима.
Другом приликом је током ноћи ишао у саботажу са групом од шест четни-
ка, док се један 15-годишњак пришуњао тендеру са угљем и убацио у њега
маскирани експлозив55. Прилично је чудно да је током евакуације организо-
вана овако велика сахрана на којој су се авијатичари јавно појавили, и да су
они направили тако велик заобилазни пут.
Горенаведени догађаји су прилично чудни за евакуацију у
непријатељској позадини, и они иду у прилог томе да су оборени авијатичари
показивани као савезнички представници, али и томе да их окупационе вла-
сти нису озбиљније гониле.
Чињеница да је у свим областима према авијатичарима поступано на
исти начин, упућује да се радило по директиви – укључујући и представљање
авијатичара као припаднике савезничких мисија.
Осим тога, треба поменути да су савезнички авијатичари кориштени
при контакту четничких команданата са савезницима. Током покушаја кон-
такта Лукачевићеве групе, која се августа 1944. отцепила од ЈВуО, са савез-
ницима, капетан Кривошић је стигао у Бари у малом бродићу, са задатком да
тражи помоћ за Лукачевићеву групу. Његова мисија је остала без практичног
резултата56. У бродићу са њима је поведен и амерички авијатичар Фулер, који
је код четника провео преко 6 месеци.
Видели смо и да су јединице војводе Ђујића маја 1945. у Италији по-
слале авијатичара Николса са белом заставом да контактира савезнике.
53 Ibid, страна 31
54 “Operation Air bridge”, Miodrag Pesic, страна 203
55 ”Родољуб или издајник”, Дејвид Мартин страна 353-5, изјава Ричарда Фел-
мана пред Комитетом за праведно суђење Дражи Михаиловићу
56 „Четници у Другом светском рату 1941. – 1945.“, поглавље ”Лукачевић се
отцепљује од Михаиловића”
Дража Михаиловић, иако није имао оваквих директних контаката са

савезницима, је држао евакуисане авијатичаре близу свог штаба, и био често
у контакту са њима.
Број евакуисаних авијатичара од стране четника
Анализом MACR извештаја, Изјава о бекству, као и других извора,

саставио сам поименични списак авијатичара који су били прихваћени од
стране четника, који је у табели у прилогу текста. Иако сам покушавао да
нађем више извора за свако име то није било могуће, те списак вероватно
има пропуста. Нека имена нису уписана, попут имена авијатичара који су
оборени у Грчкој и ослобођени од Немаца код Митровице, и авијатичара
који су фебруара пали у Босни и спојили се са групом у којој је био Дел-
берт Питерсон. За њих још нисам пронашао извештаје или имена. Осим њих,
могуће је да има још авијатичара који су пали код четника и евакуисани од
стране партизана, али њихов број није значајан.
Авијатичаре које су пали код четника можемо поделити у неколико
група:
- група од 40 америчких авијатичара која је евакуисана 29. маја
из Прањана, заједно са члановима савезничких мисија које су се по-
влачиле
- укупно 343 америчких авијатичара, 8 британских и 66 других
лица из различитих земаља, који су евакуисани током мисије Халјард57.
Пронашао сам имена за 349 авијатичара за које се наводи да су их ева-
куисали четници. Могуће је да је разлика од 6 авијатичара евакуисана
преко партизана, што није наведено у MACR извештају.
- 5 америчких авијатичара је евакуисано чамцем за Италију
- 3 америчка авијатичара су са Ђујићем прешли пешице код
савезника у Италију
Што укупно чини 391 америчких и 8 британских авијатичара, и
66 припадника других националности који су евакуисани директно од
четника.
Другу групу, која је прилично шаролика, чине амерички авијатичари
који су прихваћени од четника, а под различитим околностима прешли код
партизана или Бугара који су их евакуисали.
- прва група од 10 авијатичара, са водичем који је пореклом
американац, је кренула из Прањана ка мору пре него што је завршена
писта, близу мора је ухваћена од партизана и евакуисана (посада 42-
5340).
- 4 америчка авијатичара су били у четничким болницама кад
су их заузели партизани: Куле, Поланд и Вудленд из 42-52355 и Мерле
из 42-107166.
- 3 америчка авијатичара су били повређени, и предати су пар-
тизанима: Гриеко из 41-29436 (кренули су да га предају Немцима јер
се рана погоршала, али су га преузели партизани и убрзо евакуисали),
57 ”An analysis of the circumstances surrounding the rescue and evacuation of al-
lied aircrewmes from Yugoslavia, 1941-1945”, omas Matteson, страна 31
Роџерс из 42-51624 и Хопман из 43-28792.

- 7 чланова посада 42-99754 и 41-29289 су прешли пешице код
партизана
- 3 члана посаде авиона 44-40497 су сами отишли пешице код
партизана
- 6 америчких авијатичара и 1 Британац су предати од стране
четника партизанима код Книна (посаде 42-52239, 42-51663, 42-51298
и 44-41144)
- 7 америчких авијатичара из посаде 42-78159 се спустило код
четника у Македонији, који су касније прешли у партизане
- 9 америчких авијатичара из посаде 44-8384 која се спустила
на Жабљаку, које је четнички командант упутио у британску мисију у
Билећи
- 11 Американаца, 1 Британац, 1 Бугарин и 4 Совјета су
ослобођени код Митровице новембра 1944. и предати Бугарима
- 14 америчких авијатичара из посада 42-51602, 42-95275 и 44-
6423 су пребачени на своју иницијативу од четника у партизане.
- 16 америчких авијатичара , укљ. 4 члана 44-40497, са још 1
Јужноафриканцем и 1 Британцем, су предати партизанима крајем
априла 1945.
- 6 америчких авијатичара који су вероватно евакуисани пре-
ко партизана.
Укупно сам нашао 96 америчких авијатичара, 3 Британца, 1
Јужноафриканца, 1 Бугарина, 4 Совјета и 1 амерички грађанина које су чет-
ници предали партизанима да их евакуишу. Још једном, могуће је да је било
још авијатичара који су евакуисани на овакав начин.
На крају треба поменути и авијатичаре који су прихваћени од четника,
али су заробљени од Немаца под различитим околностима:
- 2 члана посаде авиона 42-107166 који је пао 9. јула код
Сарајева, Спиндл и Спенсер, су заробљени истог дана кад су кренули
да траже партизане преко којих би се брже евакуисали,
- 2 члана посаде авиона 41-28933, Грејни и Делонг, су заробљени
под непознатим околностима неколико недеља пошто су их прихвати-
ли четници.
- 1 члан посаде 44-40497, Лојд Аклин, се сам предао Немцима
код Добоја после тешког повлачења са четницима из Црне Горе.
- 7 чланова посаде авиона 42-97585 је заробљено од стране Не-
маца под непознатим околностима јануара 1945, пошто су провели не-
колико недеља са четницима у околини Љубљане.
- 1 члан посаде авиона 42-5819 је одведен у болницу у Горицију
задњих дана рата.
Укупно сам нашао податке за 13 авијатичара који су под различитим
околностима заробљени од стране Немаца пошто су били код четника.
У претходне 3 ставке, имамо укупно 500 америчких и 12 британ-
ских авијатичара, као и 72 припадника других националности који су били
прихваћени од стране четника. Да нагласимо поново, могуће да има мањих
грешки у овим бројевима јер нисмо имали појединачне податке за све
авијатичаре.
Приметно је да је прелаз авијатичара од четника у партизане ра-

дио запањујуће добро, јер нису забележени већи инциденти и повреде
авијатичара. Два авијатичара који су сами кренули код партизана су била
заробљена, док је другима који су провели више времена на терену то пошло
за руком.
Упркос многим оптужбама за предавање авијатичара Немцима, види-
мо да је то могло да се деси у свега неколико случајева, за које је потребно
наћи додатне изворе. У случају неколико посада, имали смо ситуацију да су
четници практично држали савезничке авијатичаре као заробљенике, али их
и у тим случајевима нису предавали Немцима.
Укупно гледано, цела евакуација авијатичара од стране четника је
обављена запањујуће добро. Од око 500 американаца, ниједан није погинуо,
а мањи део је заробљен. Чак и у случајевима где су четничке јединице ди-
ректно сарађивале са окупационим снагама, чињено је све да се авијатичари
евакуишу. Случајеви где су авијатичари лоше третирани су претходно опи-
сани, али се може рећи да су ретки. Ово се може захвалити добрим делом
подршци становништва, упркос томе што је савезничко бомбардовање на-
нело велике жртве цивилном становништву.
Операција евакуације авијатичара од стране четника је међу већима
овог типа. Америчко ваздухопловство у Медитерану је имало укупно 6,267
авијатичара који су се вратили на дужност, што је око 22% укупних губитака.
Од тог броја, највише је евакуисано из Југославије, укупно 2362 авијатичара,
док је 736 авијатичара евакуисано из Северне Италије. Из Румуније је ева-
куисано 1309, Бугарске 305, Швајцарске 346, а са територија под контролом
Совјета још 897 америчких авијатичара58 – али треба напоменути да се у
тим случајевима није радило о евакуацији иза непријатељских линија. По
томе видимо да би евакуација авијатичара са Медитеранског војишта од
стране четника била на трећем месту по броју евакуисаних авијатичара иза
непријатељских линија, иза партизана из Југославије и Италије. Евакуација
из Прањана 9/10. августа са 225 америчких авијатичара и 37 других лица је
вероватно највећа појединачна евакуација иза непријатељских линија изве-
дена током Другог светског рата. Разлог за то су били претходно описане
необичне околности у којима се одвијала мисија Халјард.
Закључак
Становништво и четници су, са мањим изузецима, били врло

пријатељски расположени према савезницима. Анализом извештаја о не-
сталим авијатичарима је доказано да многобројне тврдње о убијању или
предавању авијатичара Немцима од стране четника нису тачне. Предавање
авијатичара Немцима би за команду ЈВ уО представљао велик проблем не
само према савезницима, него и према сопственим људима који су били про-
савезнички и анти-немачки настројени. Није изненађујуће што су официри
из војних мисија Гринвуд и Гринлес добро проценили како ће се ЈВуО поста-
вити према савезничким авијатичарима пошто се њихове мисије повуку.
Ипак, треба се осврнути на још један аспект. Савезници су напу-
58 “History of the Mediterranean Air Forces 1943-1945, страна 340
стили ЈВуО почетком 1944. и усмерили сву помоћ на НОВЈ, која је била
непријатељска према ЈВ уО. Ово је значило да је Михаиловић остављен
без помоћи и осуђен на пропаст у тренутку кад партизанске снаге проди-
ру у Србију. У тој ситуацији, слично као и јединице Ђујића, Лукачевића и
Ђуришића раније, он одлучује да преко својих команданата склопи савез
са Немцима о заједничкој борби против партизана. И управо је та сарадња
била најактивнија кад је и највише авијатичара евакуисано из Прањана. У
сведочењу пред Комитетом за праведно суђење Дражи Михаиловићу, Џорџ
Мусулин је изјавио да су му четници рекли да су добијали муницију од Не-
маца тако што би их им ови оставили испред шуме да је четници покупе.
На основу немачког извештаја Губитака српских формација које су се бори-
ле против НОВЈ заједно са Вермахтом59, видимо да су ”лојални четници” у
периоду 15. марта до 15. августа 1944. имали укупно 1749 погинулих, 2089
рањених и 120 несталих, што је око пет пута више од формација СДК, СДС
и СГС заједно. Видљиво је да су четничке снаге имале битну улогу на страни
Немаца у бици за Србију 1944, што је олакшало немачки положај и омогућило
лакше повлачење из Грчке.
У тренутку кад је ЈВуО водила битку за Србију која је једино одгова-
рала Немцима, напуштена од савезника и касније и од своје Владе, четничка
команда је чинила све да прикаже да је и даље заједно са савезницима. Може-
мо само да нагађамо колико је четника настрадало у овим борбама, мислећи
да се и даље боре са савезницима.
„Родољуб или издајник: Случај ђенерала Михаиловића, Записници и

извештај Комитета за праведно суђење Дражи Михаиловићу“, издање Хуве-
ровог института Станфорд универзитет, 1978.
„Четници у Другом светском рату 1941. – 1945.“, Јозо Томашевић, Стан-
форд универзитет, 1975.
“Special operations: AAF Aid to European resistance movement 1943 -
1945”, AAF Historical office, Headquarters Army Air Forces, 1947
„Fueling the fires of resistance, Army Air Force special operations in the
Balkans during World War 2”, William M. Leary, Air Force history and Museum
program, 1995.
“History of the Mediterranean Allied Air Forces 1943-1945”, Headquarters
MAAF A.P.O. 650
“An Analysis of the circumstances surrounding the rescue and evacuation
of allied Aircrewmen from Yugoslavija, 1941-1945”, omas Matteson, Air War
College, Maxwell Air Force base, 1977.
“B-24 Liberators of the 15th Air Force - 49th Bomb Wing in WWII”, Mi-
chael Hill and John Beitling, Schiffer Military History, 2006.
“e Forgotten 500”, Gregory A. Freeman, New American Library, 2007
“Operation Air Bridge”, Miodrag Pešić, Serbian Masters’ Society, Belgrade
2002.
“Bombing the European Axis powers”, Richard Davis, Air University Press,
59 NAW, T-311, Roll 195, 000968
Maxwell, 2005.
“Shadows on the mountain”, Marcia Christoff Kurapovna, Hoboken New
Jersey, 2009.
“289 days near Shumen”, Stanimir Stanev, Marc LaScotte, Konstantin Pre-
slavsky university press, Shumen, 2012.
“Документи са суђења Дражи Михаиловићу”, Миодраг Зечевић, СУБ-
НОР Југославије, 2001.
“Поп издаје“, Поповић, Лолић и Латас, Стварност Загреб, 1988.
“e Second was First”, Charles Richards, Maverick publications, Oregon,
1999.
”Captivity, Flight and Survival in World War II”, Alan Levine, Praeger pub-
lishers, Westport, 2000.
„Heroes of the 483rd: Crew Histories of a Much-decorated B-17 Bomber
Group during World War II”, 483rd Bombardment Group (H) Association, 1997.
“is Is How It Was: 485th Bomb Group (Heavy) unit history”, Sam Sch-
neider, Byron Kennedy, Southern Heritage Press, 1995.
”Lightweight Tower Calling Newsletter”, новина удружења ветерана 485.
БГ, 1966. – 2013.
”Liberaider”, новина удружења ветерана 461. БГ, 1988. – 2013.
”Torretta Flyer”, новина удружења ветерана 461. и 484 БГ, бројеви 1 до
39.
Simmary
Miloš Bojanić
EVACUATION OF ALLIED AIRMEN BY JVUO.

HALYARD MISSION AT AMERICAN AND GERMAN SOURCES
During World War II, many Allied airmen fell to the Yugoslav territory con-
trolled by the guerrilla movements, the NLA and JVuO, who were evacuated. is
paper presents the circumstances under which they occurred evacuation of avia-
tors by JVuO, what were its relations with allies and downed aviators. e paper
analyzes the controversy over allegations of killings and surrender to the Germans
allied airmen, as well as the situation in Yugoslavia. Based on the US report on the
missing airmen, and their statements, we tried to name lists of all members of the
crew who were with the Chetniks, and to reconstruct their evacuation.
Игор Ракић
Пирот
ОСЛОБОЂЕЊЕ ПИРОТСКОГ КРАЈА У ДРУГОМ

СВЕТСКОМ РАТУ СЕПТЕМБРА 1944. ГОДИНЕ
Апстракт: На основу досад необјављене грађе Историјског архива у

Пироту, као и на основу релевантне литературе, овај рад описује ослобођење
Пирота, Цариброда и Бабушнице у Другом светском рату. У Горњем Понишављу није
било немачке окупације с обзиром на то да овај крај није сматран окупираним већ
„ослобођеним“ од стране бугарске војске, која је на њега полагала право вођена својим
великобугарским идејама. У пиротском крају постојале су одређене организације
четника али оне нису представљале значајнији фактор у ослобођењу од Бугара.
Главни носилац борбе против Бугара био је партизански покрет који је паралелно са
борбом против фашизма успостављао и своје органе власти припремајући терен за
вршење социјалистичке револуције.
Кључне речи: Пирот, Бабушница, Цариброд, НОР, ослобођење, Д руги
светски рат, четници, партизани
Бугарске претензије на простор југоисточне и источне Србије датирају

још из средњег века. Као узор уједињењу свих Бугара под једну круну и у
једну државу било је царство које је изградио Симеон крајем 9. и почетком
10. века. Међутим, после његове смрти дошло је до опадања моћи бугарског
царства, а слабашно и разједињено пало је под османску управу у 14. веку. До
Санстефанског мира Бугари су настојали да путем пропаганде и школства
обнове бугарску свест код становништва које је живело у крајевима
Симеонове Бугарске. Ово се нарочито интензивирало од 1870. када указом
османског султана почиње са радом Бугарска егзархија. Бугарска окупација
југоисточне Србије током Првог светског рата свакако је представљала
највишу етапу „бугаризације“ становништва. Пораз Бугара у великом рату
свакако није био и пораз великобугарске идеје.1
Д вадесетседмомартовски пуч 1941. изазвао је подозрење Хитлера
и поред обећања нове југословенске владе да ће поштовати претходно
потписане споразуме. Међутим, и поред гаранција Југославије да ће остати
чланица Тројног пакта, Хитлер је без објаве рата 6. априла 1941. напао
Југославију. Бугарска, која је била чланица пакта од 1. марта 1941, дозволила
је немачким трупама да са њене територије нападну Краљевину Југославију,
а са њене територије нападнута је и Грчка. Софију су 13. априла захватиле
1 О бугарској тези да је становништво Србије источно од Јужне и Велике Мораве
у ствари бугарско, види: Гаврилъ Занетовъ, Населението по долината на Велика
Морава (съ една карта), Държавна печатница, София 1918.
216 Игор Ракић
велике манифестације ревизионистичког покрета који је славио „ослобођење

Македоније“ и „западних покрајина“ од стране Немачке и Италије, које су
донеле слободу „бугарским“ крајевима. Бугарска је вербалном нотом од 15.
априла прекинула дипломатске односе са Југославијом, а себе представила
као жртву југословенске агресије. Југославија је окончала рат потписивањем
Споразума о примирју, који је у суштини био акт о безусловној капитулацији,
у згради Чехословачког посланства 17. априла 1941. Немачко-бугарским
споразумом Бугари су 19/20. априла окупирали територије које су Немци
пре тога освојили.2
Уласком Немаца у Поморавље и Македонију, пробугарски елементи
почели су са формирањем националних комитета за дочек Бугара. Главни
комитет створен је у Скопљу са циљем да обезбеди ред и мир и прикључење
Бугарској. Посебним законом донета је одлука којом се целокупно
становништво Македоније сматрало бугарским држављанима. Бугарска
претензија нису били само Македонија, врањски и пиротски округ, већ је
истицана претензија и на Поморавље са градовима Ниш и Лесковац. Маја
1941. у Софији је основан Комитет за Поморавље на чијем челу је био
генерал Георги Христов. Овај комитет се залагао за духовно присаједињење
свих Бугара који су живели у сливу Мораве, која је сматрана бугарском
реком.3 Бугарској је интервенцијом Бориса III прикључен и Охрид, којим су
они придавали верски и политички центар. На Косову Бугари су окупирали
качанички и делове урошевачког и гњиланског среза. Западна Македонија
је, по захтеву Италије, а упркос бугарском противљењу, укључена у састав
Велике Албаније.4 Бугарско-немачким планом од 20. априла 1941, који је
познат и као споразум „Клодијус“, Бугарска је постала највећа држава на
Балкану. Бугарска је проширила територију за 28.000 km2 на рачун Југославије,
и 18.000 km2 на рачун Грчке.5
У току рата, 8. априла 1941. Пирот су окупирали Немци. Изненађење
у Пироту изазвала је брза капитулација краљевске југословенске војске, а
још веће изненађење представљао је долазак бугарске војске у Пирот која
је, под заштитом Немаца, у ноћи 29. априла ушла у Пирот. Пријем међу
становништвом био је хладан и непријатељски, а свега неколико породица
из Царибродског среза (породице Недељка Стојића, Алексе Поповића, Мите
Д енковића и попа Арсена Д елчева) су истакле бугарске заставе. Поред
оваквог пријема, бугарски листови су писали о величанственом доласку
бугарске војске у Пирот.6
Како су Пирот и срез нишавски ушли у састав бугарске државе,
третирани су попут Врања и Македоније који су сматрани „новоослобођеним“
областима бугарске територије. У Пироту је за председника општине
2 Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918-1988, tom I, Nolit, Beograd 1988, 400–402.
3 Isto, tom II, 35.
4 Isto, 38.
5 Димитрије Кулић, Бугарска окупација 1941–1944, том I, Просвета, Ниш 1970, 33.
6 Историјски архив Пирот (даље: ИАП), Збирка Пирот и околина у НОБ-у 1941-
1945 (даље: Пирот и околина у НОБ-у 1941-1945), кутија (даље: к.) IV, Планови и
извештаји ревизије, документ без сигнатуре, 1.
ОСЛОБОЂЕЊЕ ПИРОТСКОГ КРАЈА
У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ СЕПТЕМБРА 1944. ГОДИНЕ 217
постављен Д имитрије Младеновић Гага који је поводом бугарског

националног празника носио бугарском цару Борису земљу из Пирота као
симбол верности и покорности народа у пиротском крају. Убрзо је сва војна,
цивилна и политичка власт била бугарска, а све положаје по општинама,
од председника до последњег писара, запосели су чиновници из Бугарске.
Ова власт није уживала никакво поверење и ауторитет код народа, а
сваким додиром са представницима бугарске власти народ је истицао своју
супериорност у сваком погледу, исмејавао примитивизам „ослободиоца“ и
истицао своју националност и привременост окупације.7 Бугарски напори
да се асимилује локално становништво манифестовали су се на различите
начине, а све у циљу да се становништво на југоистоку Србије врати својим
„бугарским коренима“.8
Први покушаји у срезу нишавском да се формира народна власт ишли
су са формирањем партизанских јединица 1942. године. Крајем 1941. једна
партизанска десетина Сврљишког Народноослободилачког партизанског
одреда9 из Србије долази на терен Горњег Висока. Они су обишли височка
села и са собом повели 6 људи који су били спремни за борбу. Убрзо после
овога, из покрета се са својим људима издвојио човек са надимком Џаџа из
села Стањанце. Ова група настојала је да обилази околна села и на своју руку,
без сарадње са руководством партизанског одреда и КПЈ, преузимала је мере
за организовање одреда и подизање устанка, ликвидирала бугарске органе
власти и постављала нове. Група је успела да нападне општину у селу Велика
Лукања, спали општину, делом да ликвидира и похвата све Бугаре и њихове
сараднике, а у селу је поставила мештанина из села, Јеленка Алексића, за
председника општине. Народ је прихватио ову групу, а покрет се омасовио.
7 ИАП, Пирот и околина у НОБ-у 1941-1945, к. IV, Планови и извештаји ревизије,

документ без сигнатуре, 2.
8 За више о окупацији види: Димитрије Кулић, Бугарска окупација 1941–1944, том I,
Просвета, Ниш 1970.
9 Сврљишки (Нишавски) Народноослободилачки партизански одред – формиран
10. новембра 1942. Деловао на простору реке Нишаве, са ослонцем на Суву планину
и Сврљишке планине. Д ејствовао против бугарских, четничких и снага владе
Милана Недића. Крајем новембра подељен на две чете: Сврљишку и Нишавску
(Сувопланинску), чиме је омогућено да дејствује на обе обале Нишаве (отуд и назив
Нишавски одред). Почетком 1942. са Бабичким НОП одредом ослободио територију
између реке Лужнице, Власине, Јужне Мораве и Нишаве. Половином фебруара 1942.
четничке, бугарске и Недићеве јединице отпочеле су офанзиву против Сврљишког
НОП одреда на Заплању што га приморава да се пребаци на Суву планину, а отуд у
белопаланачки и сврљишки срез где је изводио акције са Књажевачко-бољевачким
НОП одредом и Озренским НОП одредом. У тзв. Аћимовићевој офанзиви, јула
1942. на Сврљишким планинама уништени су штаб и прва чета Сврљишког одреда,
а преживело је само 10 бораца. Друга чета (од 25 бораца) је у групама дејствовала на
територији Пиротског среза. Ова чета је такође имала губитке. У 1943. изводила је
мање акције на територије Пиротског и Нишавског среза, а у октобру 1943. ушла је у
састав 2. батаљона 2. јужноморавског НОП одреда. Сврљишки НОП одред формиран
је поново августа 1944. као територијална јединица у нишком крају, а расформиран
септембра 1944. (Jovan Mitić, „Svrljiški (Nišavski) NOP odred“, Vojna Enciklopedija, tom
IX, Beograd 1975, 469.)
Недисциплинован и самовољан одред почео је да изводи неке економске

реформе (имовинско изједначавање људи), а недисциплинованим акцијама
против окупаторских снага допринео је да бугарска војска и полиција разбије
одред.10
Средином 1943. са настанком првих војних јединица у југоисточној
Србији јављају се први облици народноослободилачких одбора (НОО).
Ови одбори били су у илегали с обзиром на то да је још увек био период
окупације. Самим тим они нису бирани у правом смислу.11
Први народноослободилачки одбори били су снажан подстрек
партизанском покрету јер су доприносили његовом развоју. Такви одбори
формирани су у селима: Петровац, Чиниглавац, Обреновац, Нишор, Добри
Д ол, Градиште, Басара, Сопот, Гњилан, Велики Суводол, Рсовци, Брлог,
Д ојкинци, Топли Д ол, Јеловица, Паклештица, Росомача, Рагодеш, Цвенче,
Блато, Крупац и Завој. Ови одбори нису имали трајни карактер већ су
представљали привремене органе власти (скуп више група сарадника) који су
испуњавали неке задатке после чијег извршења би се расформирали. Одбори
су касније добили сталну форму органа власти и бирали су се на сеоским
конференцијама, на ослобођеној територији али и у селима на окупираној
територији: Петровац, Д ржина, Расница, Пасјач, Камик, Војнеговац,
Јалботина, Велики Јовановац. Више села Петровац, у области Падеж, средином
1944, на сеоској конференцији је формиран народноослободилачки одбор на
чијем челу је био Чедомир Панајотовић. Овај одбор почео је одмах са радом
који се огледао у сакупљању добровољних прилога за партизане, растурању
летака који су штампани у Пироту, вршењу разреза пшенице, доношењу
обавештења. Први чланови одбора били су из редова најборбенијих људи
који су овај статус заслужили пробијањем кроз непријатељске блокаде села
и града, давали партизанима потребна обавештења, доносили неопходне
ствари, примали летке и остали материјал и дистрибуирали народу. Што је
била јача партизанска јединица, утолико су одбори стицали нове функције.
Почетком 1944. они су представљали тела која су личила на власт. Одбори
су поред тога доносили одлуке о: организацији прикупљања оружја и
муниције за партизане (коју су људи после априлског слома скривали),
помоћи у пшеници другим срезовима (до Црне Траве), мобилизацији људи
(одбор у Расници), опомињању људи непријатељски настројених према
партизанима и оних који су сарађивали са окупатором уз обавезу да се са
њима разговара (нпр. одбори у Расници, Петровцу, Пољској Ржани), затим
о извршењу смртних казни над издајницима (одбор у селу Држина осудио
је четири особе на смртну казну стрељањем маја 1944.), а било је и случаја
да народноослободилачки одбор преузме преговоре са Бугарима (одбор у
селу Расница који је месец дана пре ослобођења Пирота водио преговоре
са Бугарима да се предају Народноослободилачкој војсци). Одбори су били
одговорни Среском народноослободилачком одбору који непосредно пред
ослобођење Пирота није био у целини формиран. Поједини људи који су
вршили функцију чланова Среског НОО стационирали су се у Петровцу, где

се налазио и срески комитет КПЈ, а одатле су одлазили на терен среза где су
одржавали састанке са осталим одборима.12
Почетак ослобођења – лето 1944.
Средином 1944. године дошло је до нових збивања на територији

пиротског округа: борбе између припадника НОВЈ, с једне, и бугарских и
четничких војника, с друге стране. У априлу 1944. јављају се први наговештаји
ових промена. У срезу Белопаланачком, између села Клења и Љубатовице,
дошло је до сукоба између четничког одреда, потпомогнутог граничарима, и
петорица партизана који су били на једној појати. У једночасовном пушкарању,
том приликом четници су успели да заробе двојицу, али је приликом напада
тешко рањен (у главу) један од четника који је транспортован у болницу у
Белу Паланку, а потом и у Ниш. О томе да је ситуација озбиљна сведочи
и потера која је организована од стране четника, којима се придружило
одељење граничара из села Чифлик и Бабин Кала, додатна помоћ је стигла
из Беле Паланке, а потери се прикључила и патрола пољске страже која се
службеним послом задесила у Бабином Калу. Једна патрола успела је да код
старе воденице у близини села Доња Глама зароби једног партизана који се
после 10 минута борбе предао. Том приликом догодио се и инцидент када
је дошло до борбе између четника и једног одреда граничара у којем су, по
изјави сељака, била два лакша рањеника. Тада је код заробљених пронађена
једна пушка, а они су послати на испитивање у Белу Паланку, а потом и у
Ниш. Како су саслушани заробљеници изјавили, они су били веза између
партизанских одреда у околини Ниша и у околини Пирота.13 О жестини
тадашњих сукоба свакако сведочи и погибија истакнутог партизанског
четовође Стојана Миладиновића Сокола који је, заједно са 5. јужноморавском
бригадом, предводио своју чету у сукобу са бугарском војском и полицијом
код села Кијевац у Лужници.14
Двадесетдругог маја 1944. формирана је 2. српска дивизија у чији састав
су биле 6. јужноморавска и 10. српска бригада и Црнотравски одред. Уместо
Црнотравског одреда, 10. јуна 1944. уместо Црнотравског одреда у састав
дивизије ушла је 12. српска бригада. Дивизија је променила име у 22. српска
дивизија 14. јула. Приликом формирања дивизија је имала око 2.000 бораца.
За првог команданта дивизије изабран је Живојин Николић Брка који је
на тој позицији остао до 1. септембра када је на његово место дошао Ратко
Софијанић. До 5. септембра била је под командом Главног штаба Србије, а 6.
септембра ушла је у састав XIII корпуса.15
документ без сигнатуре, 3–6.
13 ИАП, Пирот и околина у НОБ-у 1941-1945, к. I, фасцикла (даље: ф.) VII, документ
14, Извештај о појави партизанске петорке код с Љубатовице.
14 ИАП, Пирот и околина у НОБ-у 1941-1945, к. I, ф. IV, Кратке биографије бораца
НОП-а – Миладиновић Стојан – Соко.
15 ИАП, Пирот и околина у НОБ-у 1941-1945, к. 2, ф. IX, документ 19/IX, Основни
Прве обрисе Царибродски НОП одред добио је 25. маја 1944. када је
по одлуци Окружног комитета КПЈ у Пироту издвојено 10 бораца из састава
Пиротског НОП-а. Ова група имала је задатак да у царибродском срезу изврши
политичке и организационе припреме за формирање Царибродског одреда.16
Од ових десет бораца, петорица су била бугарске националности.17 Ова
десетина временом је у организацијском и бројчаном погледу напредовала.
Царибродски НОП одред формиран је 2. јуна18 у месту Извориште близу
села Сенокос.19 Одреду су, поред сељака, приступили бугарски кмет из села
Каменица и бугарски учитељ Гоце, из истог села.20 Главнина Царибродског
одреда и 2. чета Пиротског НОП одреда изводила је 19. и 20. јула акције
на територији Бугарске (код села Драги Дел и Чипровци) али су због јаких
непријатељских снага морали да се повуку.21
На територији лужничког среза деловао је Пиротски НОП одред.
Прилив нових бораца допринео је да Пиротски НОП одред прерасте у 25.
српску бригаду. Том приликом Пиротски НОП одред није се угасио већ су
се око њега окупљали нови борци. Бригада је формирана 6. септембра у
селу Стрелци, бројала је око 1.000 бораца, а на челу бригаде био је Коста
Петровић. Свакако највећа акција коју је ова бригада извела била је
ликвидација бугарског гарнизона у Љуберађи. Партизански борци успели
су да 5. септембра заробе супругу и дете бугарског команданта гарнизона
у Љуберађи. О том догађају обавештен је бугарски командант гарнизона
који је преговарао са партизанима. Бугарски командант гарнизона,
поручник Чолаков, тражио је од партизана да му ослободе жену нудећи за
то противуслугу. Партизани су тражили предају целог бугарског гарнизона
у Љуберађи. Бугарски официр се колебао плашећи се побуне подређених
официра али је на крају пристао. Да би се изгледи за ову побуну умањили,
договорено је да партизани окруже гарнизон и да у једном тренутку отворе
подаци о дивизијама формираним на југу Србије у првој половини 1944. године, 1–2.
16 Драгољуб Станковић, Формирање Царибродског партизанског одреда, Пиротски
зборник, бр. 6, Пирот 1974, 107–108.
17 Драгољуб Ж. Мирчетић. Хронологија нишког региона 1919-1945, Ниш 1984, 341.
18 По књизи Драгољуба Ж. Мирчетића, Хронологија нишког региона 1919-1945, Ниш
1984, 341. за формирање Царибродског НОП одреда наводи се датум 2. јун у месту
Извориште у близини села Сенокос. У чланку Драгољуба Станковића, Формирање
Царибродског партизанског одреда, Пиротски зборник, бр. 6, Пирот 1974, 108.
наводи се 2. јун као дан формирања одреда, локација Извориште али се наводи да
је у месту Латинац изнад села Росомач извршена припрема за формирање одреда.
ИАП, Пирот и околина у НОБ-у 1941-1945, к. VII, Изјава друга Видановића др.
Гаврила, сарадника Српске академије наука, родом из Села Росомача – бившег борца
Пиротског и Царибродског партизанског одреда наводи да је одред формиран 3. јуна
код места Латинци у близини села Росомача.
19 Драгољуб Станковић, Формирање Царибродског партизанског одреда, Пиротски
зборник, бр. 6, Пирот 1974, 107–108.
20 ИАП, Пирот и околина у НОБ-у 1941-1945, к. VII, Изјава друга Видановића др.
Гаврила, сарадника Српске академије наука, родом из села Росомача – бившег борца
Пиротског и Царибродског партизанског одреда.
21 Д. Ж. Мирчетић. Хронологија нишког региона 1919-1945, 358.
ватру и бацају бомбе како би у очима Бугара изгледало да се око њих налазе
велике снаге. Овај план је убрзо реализован, а Бугари су се предали. Проблем
је био разоружање па су припадници гарнизона под оружјем спроведени до
села Камбелевци где су у школском дворишту разоружани. Партизани су том
приликом успели да заробе велике количине оружја и залиха (око 20 тона
брашна). Радило се убрзано јер је у току ноћи дошло до информације да се из
Македоније ка Љуберађи креће јака непријатељска формација. По договору,
партизани су ослободили жену бугарског поручника, а кад јој је он кренуо у
сусрет, она га је дочекала са повицима: „Бедниче, издао си домовину“.22
Од фебруара 1944. припадници четничког покрета из састава
Нишавског четничког корпуса наставили су да дејствују на простору Пирота
и Бабушнице. На челу Нишавског корпуса био је Александар Видановић
Еуген који је на том положају остао до 17. априла 1944. када га је на то место
заменио капетан II класе Душан Петровић „Борош“. У саставу Нишавског
корпуса до тада се налазило шест23 бригада: 1. пиротска, 2. пиротска, 3.
пиротска, лужничка, царибродска и летећа бригада. Током лета 1944. и
времена до ослобођења четници су наставили борбу против партизанских
јединица, развијали живу пропагандну активност на ширења идеја одлуке
конгреса у селу Ба (27. јануара 1944.) регрутујући нове борце и снабдевајући
се од својих симпатизера. Посебно се усмеравала пажња на ликвидацију
симпатизера партизанског покрета.24 У свом трогодишњем ратовању,
припадници Нишавског корпуса нису учествовали у борби против бугарске
војске и полиције нити против припадника формација Милана Недића и
Димитрија Љотића. Једини бугарски полицајац који је био жртва у току рата,
настрадао је од стране четника у селу Гњилане 1943. године. То је урађено
како би се према становништву извршила одмазда од стране Бугара јер су
четници сматрали да је село Гњилане упориште партизанског покрета.25
Септембар 1944. – Ослобођење Пирота, Бабушнице и Цариброда
После избацивања Румуније из рата, њеног преласка на страну

антихитлеровске коалиције и избијања Црвене армије на границе са
Бугарском, дошло је до великог колебања међу бугарским јединицама у
окупираним крајевима.26
Због ових нових догађања Главни штаб НОВ и ПО Србије је издао
22 Милорад Мадић, Од Нишаве до Дрима (трагом ратног пута 25. српске бригаде),
Пиротски зборник, бр. 6, 135–137; Ђура Златковић-Милић, Зла времена: монографија
Лужнице (1876 – 1945.) – прилози за историју, Бабушница 1967, 406.
23 Ђура Златковић-Милић у својој књизи Зла времена, 321–322. помиње постојање
седам бригада, а набројао је само шест. Исти податак срећемо и у књизи Миљана
Манића, Равногорски покрет у округу Пиротском, Пирот 2012, 67–68. који цитира
Ђуру Златковића-Милића, Зла времена. Није познато због чега нису избројане
бригаде које су навела оба аутора.
24 Ђура Златковић-Милић, Зла времена, 321–332.
25 Ђура Златковић-Милић, Зла времена, 336.
26 Живојин Николић-Брка, Југоисточна Србија у Народноослободилачком рату и
револуцији 1941–1945, Београд 1979, 555.
директиву бр. 3 од 27. августа 1944. за преговоре са бугарским јединицама

о предаји и њиховом учешћу у рату против Трећег рајха. Стање у бугарским
редовима најбоље описује прва реченица директиве: „Догађаји се све брже
развијају. Одлазак бугарских трупа је питање дана, можда часова.“27 Поред
тога, од представника НОВ и ПО Југославије тражило се да што пре ступе у
контакт са бугарским гарнизонима у вези са слањем парламентараца у што
краћем року. Од Бугара се тражило да у садејству са НОВ и ПО ликвидирају
немачке, четничке и Недићеве снаге у својим гарнизонима. Уколико би
то одбили, онда је требало да се од Бугара тражи предаја оружја како га
не би преузели Немци и колаборационисти. Ако би Бугари приступили
ликвидацији осовинских снага, од њих би се потом тражило да наставе са
заједничким акцијама, под командом НОВ и ПО или да приступе бугарској
народноослободилачкој војсци. Уколико би то одбили, онда би се Бугарима
обезбедио излазак из окупираних подручја уз предају свог оружја и опреме.
Поред тога, главни задатак свим јединицама НОВ и ПО био је да што пре
овладају градовима под контролом Бугара као и комуникацијама под
бугарском контролом.28
Јула 1944. из Црне Траве у пиротски крај дошао је Јован Цекић29,
члан окружног комитета КПЈ. После обиласка више села стигао је у село
Петровац, десетак километара удаљено од Пирота. Партизанске јединице у
Петровцу поседовале су радио станицу којом су се пратиле најновије вести о
догађањима на фронту, нарочито из Бугарске. Непосредно пред ослобођење
Пирота, у село Војнеговац дошао је један Бугарин у цивилу и понудио
предају бугарске касарне и моста у селу Суково. Тражено је да партизани
униште мост како би се спречило повлачење Немаца из Бугарске. Овакав
развој догађаја изазвао је сумњу међу партизанима. После ових преговора
Бугарин је дошао још једном али су га овом приликом партизани свезали под
наводном сумњом да је он бугарски агент. После кратког времена Бугарин
је признао да су преговори били смишљена акција како би се ликвидирао
истакнути партизански вођа за кога су чули да је боравио у пиротском крају.
Испоставило се да је заробљени Бугарин у ствари бугарски полицајац који је
био одговоран за више злочина против локалног становништва. Он је потом
27 Зборник докумената и података НОР-а (даље: ЗНОР), том (даље. т.) I, књига
(даље. к.) 11, документ број (даље: док. бр.) 48, Директива Главног штаба НОВ и ПО
Србије од 27. августа 1944 год. за преговоре са претставницима бугарских јединица о
предаји нашој војсци и о заједничкој борби.
28 ЗНОР, т. 1, к. 11, док. бр. 48, Директива Главног штаба НОВ и ПО Србије од 27.
августа 1944 год. за преговоре са претставницима бугарских јединица о предаји
нашој војсци и о заједничкој борби.
29 Јован Цекић (1918–1982) – лекар, специјалиста за интерну медицину. Завршио
Медицински факултет у Београду. Учесник у Другом светском рату од 1941. Члан
КПЈ од 1942. У току рата био члан среског и окружног повереништва КПЈ. После
ослобођења био на функцији помоћника министра народног здравља у влади НР
Србије и секретар Савета за народно здравље НР Србије. Био више пута посланик
савезне и републичке скупштине. Носилац је „Партизанске споменице 1941“ и више
одликовања. (Jugoslovenski savremenici – Ko je ko u Jugoslaviji, Beograd 1970, 144).
предат окупљеном народу који га је линчовао због злочина.30 Из Пирота је

преко Ђоке Павловића, члана среског комитета КПЈ, стигла вест да влада
пометња међу Бугарима, да су бугарски полицајци бежали и бацали оружје,
а да је то последица напете ситуације у Бугарској.31 Партизани су одлучили
да ослободе Пирот. Том приликом, на постојећу телефонску мрежу која је
пролазила близу Петровца, прикључен је пољски телефон и преко њега је
позвана бугарска команда у Пироту. Бугари су пристали да преговарају и
преко телефона су тражили да Јован Цекић дође у Пирот. Поучени искуствима
од пре неколико недеља, Бугари су позвани да њихова делегација дође у
близину села Петровац и да се преговори воде на партизанској територији.32 И
Бугарима и партизанима се журило. Партизанима није одговарало да уместо
Бугара у град дођу Немци, док су Бугари желели да што пре напусте Пирот.33
По овлашћењу генерала Попова из Пирота, 6. септембра 1944. колима је у
Петровац дошла једна делегација у чијем саставу су били један пуковник,
потпуковник и мајор. Одлучено је да се у Пирот одмах упути партизанска
делегација.34 После кратких преговора у којима је учешће узео и бугарски
министар Добри Терпшев35, одлучено је да се Бугари повуку из Пирота. До
доласка партизана бугарске јединице су држале фронт. Убрзо је у Пирот
стигао један део Нишавског одреда за одржавање реда.36 Овим догађајима
завршено је ослобођење Пирота и отпочело формирање народне власти.
Истовремено са нападима на Пирот догодило се и ослобођење
Цариброда и Бабушнице. Група од шест бораца Царибродског одреда,
помогнута својим сарадницима у граду, ослободила је град и том приликом
разоружала око 300 бугарских полицајаца и стражара. Наредног дана,
главнина Царибродског одреда је ушла у град. Приликом ослобађања града
ухапшено је преко 50 бугарских официра који су се противили разоружању
1. бугарског окупационог корпуса.37
Почетком септембра 1944. преко Лужнице се повлачила 27. бугарска
дивизија стационирана у Прокупљу. Командант бугарске дивизије, генерал
Козаров, преговарао је са партизанима како би своје јединице спасао од
30 Јован Цекић, Ослобођење града Пирота и околине, Пиротски зборник, бр. 6,
Пирот 1974, 131–132.
31 Слобода, 6. септембар 1946, бр. 102, 2.
32 Пиротски зборник, бр. 6, 132.
35 Добри Терпeшев (1884–1967) – бугарски комуниста, политички радник, генерал-
лајтнант Народноослободилачке устаничке армије, министар у бугарској влади.
После Д еветосептембарског преврата био је министар без портфеља (1944–1947),
председник бугарске Д ржавне комисије за економско планирање (1945–1950),
потпредседник Владе Бугарске (1949–1950). На Априлском пленуму 1956. оптужио
је Тодора Живкова да није једини одговоран за револуцију у Бугарској већ да су у
њој учествовали и други комунисти. После овога, искључен је из Бугарске радничке
партије због наводног антипартијског деловања. Пензија му је одузета 1961, а 1964.
протеран је из Софије у Плевну где је и преминуо.
37 Д. Ж. Мирчетић. Хронологија нишког региона 1919-1945, 374–375.
партизана који су се налазили у свим крајевима око Бабушнице. Због слабих

снага, партизани су прихватили преговоре како би избегли веће губитке и
како би спречили да Бугари у свом повлачењу пљачкају околна села. Ови
преговори нису били у супротности са директивама КПЈ јер се партијско
руководство залагало да се бугарски војници оријентишу ка западу, против
Немаца. Приликом повлачења Бугари су скренули с предвиђеног пута и
ушли у село Горчинац, где је дошло до обрачуна. Том приликом погинула су
три становника овог села. Партизани у околини Бабушнице су захтевали да
се Бугари одмах повуку из Бабушнице и да власт препусте њима. Дошло је до
преговора и потом споразума по којем су партизани 8. септембра без борбе
ушли у Бабушницу. Овим су акције за ослобођење Бабушнице завршене.
Наредна три дана у Бабушници је било паралелних институција и страже –
партизана с једне, и бугарске војске и полиције с друге стране. Становништво
Бабушнице дочекало је са одушевљењем партизанске јединице али у исто
време и са чуђењем посматрало ситуацију у којој се два противника налазе
заједно.38
Уз помоћ војника са бугарске карауле, Александар Видановић је
позван у селу Костур, крај Пирота, да лично преговара са генералом
Козаровим, заповедником 27. дивизије бугарског окупационог корпуса. У
пратњи својих сабораца и два бугарска војника Видановић се запутио ка
селу Костур. Међутим, како су североисточни крајеви Лужничког краја били
под контролом партизана, Видановић се са Козаровим запутио ка Пироту
где је наставио преговоре у просторијама команде војног округа. Када су
партизани дошли у Пирот, Видановићеви напори око преговора су пропали.39
Приликом преговора између представника партизана и Бугара, Бугари су
партизанима напоменули да се у једној од просторија налази Аца Видановић.
Партизани су од Бугара тражили да се четнички командант ухапси и условио
Бугаре да ако до тога не дође, да ће партизанска дивизија, која се налази у
околини Пирота, напасти град. Док су Бугари и партизански представници
преговарали, у просторију је ушао један од бугарских преговарача и рекао да
је Александар Видановић побегао.40
Пирот и околина од ослобођења

до завршетка Другог светског рата
Народноослободилачки одбори као представници власти партизанског

покрета у селима Пиротског среза формирани су још пре ослобођења самог
града. Окружни НОО формиран је априла 1944, а на његовом челу био је
Милан Бошковић. До ослобођења Пирота у већини села су НОО већ били
формирани (у селима Суково и Јалботина одбори су формирани у августу,
у Срећковцу почетком септембра 1944). Одмах после ослобођења Пирота
одбори су покренули избор чланова и председника од стране народа. Чланови
и председници одбора који су деловали у илегали на овим изборима бирани
38 Ђура Златковић-Милић, Зла времена, 406–407; Д . Ж. Мирчетић. Хронологија
нишког региона 1919-1945, 375.
39 Ђура Златковић-Милић, Зла времена, 312.
су акламацијом. Углавном се радило о личностима које су биле најактивније

и у које је народ имао поверења. Петнаестак дана пре ослобођења Пирота
формиран је Срески народноослободилачки одбор, који је своје прво заседање
одржао у Пироту одмах по ослобођењу града. Прва седница одржана је 14.
септембра у кући учитеља Свете Илића, у улици Вука Караџића бр. 5. На
овој конститутивној седници изабрани су председник, секретар и благајник.
Извршена је организација одбора по одсецима, према пословима које је
прво требало урадити. Тако су постојали: управни одсек (Милутин Манић),
судски одсек (Јеленко Јоцић), одсек за обнову (Божидар Здравковић), одсек
за фонд (Васа Крстић), одсек за здравство (др Ана Велашевић), привредни
одсек (Сретен Тодоровић) и одсек за просвету (Витомир Андрејић). Д ве
недеље касније, 28. септембра 1944. издат је и проглас о почетку рада среског
НОО. На наредној седници укинут је судски одсек јер је требало формирати
народни суд, а формиран је одсек за везу са војском (Момир Тричковић).
На седници одбора од 24. новембра 1944. формиран је срески народни
суд на чијем челу је био Бранислав Тодоровић, судија из Пирота, и Јован
Манчић, земљорадник из Петровца. Готово истовремено започело се и са
образовањем општинских народних судова у селима у нишавском срезу али
се после упутства органа власти престало са формирањем, а судови који су
изабрани нису ни почели са радом. Надлежност среског народног суда било
је решавање сукоба и свађа који су настали услед окупације. У августу 1944.
у окупираном Пироту формиран је градски НОО на чијем челу је био Бора
Пантелић. По ослобођењу Пирота овај одбор вршио је функцију органа нове
власти. Интересантна је чињеница да је градски НОО изабран на изборима
тек 1. фебруара 1945. године.41
Окружни Народноослободилачки одбор у Пироту преузимао је
организацију сече шума за потребе сеоског и градског становништва.
Посебно се радило на сузбијању складиштења стоке и животних намирница
(нарочито со) што је доприносило да се на тржишту појави мањак ове робе.
За овакве послове била је предвиђена одговорност пред војним властима.
Током окупације Бугари су од сељака пленили брашно и пшеницу коју су
складиштили у својим магацинима. Долазак нове власти није мењао статус
сељака па су сва пшеница и брашно који су били намењени Бугарима
заплењени од сељака и предати за потребе НОВЈ. Одбијање сељака да
поступе по оваквим наређењима сматрало се саботажом, због чега су они
позивани на одговорност пред војну власт. Такође окружни НОО у Пироту
је захтевао да се од имућних грађана тражи кредит за НОО, а да се од НОО
добију признанице и да се тим грађанима врати кредит после рата. Посебно
се посветила пажња и описмењавању становништва па се тражило да се
сви просветни радници (професори) позову ради одржања конференције
просветних радника.42
Током окупације, у Пироту је радила и илегална штампарија. Од јула
па све до октобра 1944. илегална штампарија налазила се у кући Марина
Митића (улица Моше Пијаде бр. 102). Материјал за штампу долазио је преко
42 ИАП, Пирот и околина у НОБ-у 1941-1945, к. I, документ бр. 40.
студента технике Васе Тошића који је често путовао. Углавном се радило

о билтенима и радио вестима. Д невно је умножавано по 500 примерака.
Највише је штампан партијски материјал. Због илегалности рада и дубоке
конспирације КПЈ у време окупације, учешће у растурању материјала било
је забрањено свима онима који су учествовали у процесу штампе како не
би били заробљени. Материјал су углавном односили курири одреда али и
локални мештани. Такав је случај са Данком Стефановић која је материјал
односила у канте за млеко и испод сукње. Увек је долазила у кућу Митића где
је остављала последње количине млека. Канте су потом брисали крпом и у
њих стављали материјал.43
Нове власти су најтежи губитак претрпеле погибијом опуномоћеника
Озне за пиротско подручје, Предрага Бошковића Павла који је настрадао
новембра 1944. године.44
Са успостављањем власти започело се са оријентацијом привреде у
ратним условима. Сав рад одбора сводио се на мобилизацију становништва
и обнову неопходне инфраструктуре за опремање Народноослободилачке
војске Југославије.
Нова, 46. (српска) дивизија формирана је 20. септембра 1944. у рејону
Пирота, а људство у њој попуњавано је са подручја од Пирота до Врања. У
састав ове дивизије ушле су 25, 26. и 27. бригада. До 19. октобра у саставу
ове дивизије биле су 1. и 2. сурдуличка и 2. врањска бригада када су исте
расформиране, а од њиховог људства попуњена је дивизија до формацијског
састава. Истовремено су формирани Врањски, Пчињски и Масурички НОП
одред. Д о краја октобра, у свом саставу 46. дивизија је имала извиђачку,
пратећу, инжењерску и чету везе, болницу, интендантску службу, секцију за
музику и културу. Укупно је имала 5.600 бораца. Од њеног формирања, на
челу дивизије налазио се потпуковник Томица Поповић. Она је била у саставу
13. корпуса, а по његовом расформирању 3. децембра 1944, под командом
Главног штаба Србије. Од 8. фебруара 1945. па до краја рата дивизија је
била под командом Оперативног штаба за Космет. Почетком октобра 1944.
упућена је на простор од Грделичке клисуре до Врања где је требало да спречи
евентуални продор Немаца с југа. Том приликом ослободила је Врање и
рудник Мачкатицу, а потом са јединицама 2. бугарске армије, у новембру,
учествовала је у ослобађању Космета где је остала до краја рата ради
уклањања банди балиста, учвршћивања нове власти и вршењу мобилизације
са тог подручја.45
По расформирању 13. корпуса, па до краја рата 22. дивизија била је под
непосредном командом Главног штаба Србије, као резерва. Од 7. до 15. априла
1945. дивизија се налазила под командом штаба 1. армије. По ослобођењу
Бабушнице, Пирота и Босилеграда она је узела учешће у ослобођењу Ниша,
против 7. СС дивизије октобра 1944. После ових операција, новембра 1944,
43 ИАП, Пирот и околина у НОБ-у 1941-1945, к. VII, Изјава Марина Митића, шефа
Туристичког бироа у Пироту у вези ИЛЕГАЛНЕ ТЕХНИКЕ у Пироту у току 1944.
44 ИАП, Пирот и околина у НОБ-у 1941-1945, к. I, ф. IV, Кратке биографије бораца
НОП-а – Предраг Бошковић – Павле.
подаци о дивизијама формираним на југу Србије у првој половини 1944. године, 4–5.
дивизија је учествовала у ослобођењу Косова и Метохије (Вучитрна, Косовске

Митровице, Трепче), Рашке, Новог Пазара и западне Србије, као и у пробоју
Сремског фронта на реци Босут и Спачави.46
Проблеми са јединицама формираним на територији пиротског округа
постојали су од самог ослобођења до краја рата. Тако се дешавало да већи
део 25. бригаде не задовољава критеријуме НОВЈ јер њени припадници нису
носили петокраке што је штаб 13. корпуса захтевао. Поред овога, корпус је
издао наредбу да се забране посете борцима од стране њихових фамилија.
Тражило се да командна места и подручја обуставе издавање дозвола за
посећивање. Као разлог наведено је да посета фамилије „негативно утиче
на њихово држање и борбеност, поред тога што се отварају могућности
да се овим путем доведу у додир са нашим војницима и разни непожељни
елементи који међу њима развијају непријатељску пропаганду“.47 Поред овога,
тражило се да се војници новоформираних јединица, али и руководиоци, уче
правилном поздрављању и да је за то неопходно увести обуку поздрављања.
Једна од наредби била је и преправљање свих шајкачи на капе које је прописао
врховни штаб – титовке. И поред велике сарадње партизана и народа у току
окупације, око предаје оружја заосталог још из априлског слома, дешавало
се да сељаци задрже „приличну количину“ оружја и муниције, а посебно
војне опреме. Нарочито се забрањивала продаја војне опреме за коју је штаб
корпуса тражио одговорност пред војним судом. Поред забране посете
фамилијама бораца, тражило се да команданти забране одсуство војника, а
свако ко би то учинио сносио би одговорност.48
Наредба о забрани посете војницима допринела је масовним
дезертерствима. Да би се спречила ова појава, од стране 46. дивизије издата је
наредба да се формира књига бегунаца како би се водила евиденција. На руку
бегунцима ишла је и чињеница да командири јединица нису имали спискове
бораца под својом командом па нису знали ко је, а ко није у јединици.49
Приликом регрутације у пиротском округу била је изражена
корумпираност система. Било је случајева да јединице војних области
задржавају борце из оперативних јединица који су били на болничком
лечењу. После лечења они су били на дужностима или предати властима на
распоред, а некима је пак омогућавано да се самовољно крију и избегавају
повратак у јединице налазећи посао у позадинским јединицама и установама.
Било је и случајева да руководиоце задржавају друге јединице у позадини
или их узимају када се ови сами понуде за „посао“. Како би се сузбиле ове
појаве, Главни штаб Србије издао је наређење Пов. бр. 137 од 27. фебруара
1945. по којем је требало: вратити у своје јединице све припаднике НОВЈ који
су завршили са болничким лечењем; вратити у своје јединице војнике који

подаци о дивизијама формираним на југу Србије у првој половини 1944. године, 2.
47 ИАП, Пирот и околина у НОБ-у 1941-1945, к. 3, документ бр. 32, Наређење штаба
13. корпуса Н.О.В.Ј. бр. 35 од 19. октобра 1944. г.
13. корпуса Н.О.В.Ј. бр. 35 од 19. октобра 1944. г.
25. бригаде 46. дивизије НОВЈ бр. 97 од 2. новембра 1944. г.
су били на лечењу и потом додељени народним одборима; пописати борце за

које је суперревизиона комисија донела одлуку да су неспособни за службу, а
који раде у народним одборима, као и да се о њиховој неспособности извести
команда јединице. Такође, тражило се да се до 12. марта 1945. изради списак
бораца који су на овакве начине избегавали дужност. Поред основних
података о именима и презименима у јединици, једна од ставки је била и
напомена у којој је требало унети име и презиме оног ко је издао наређење за
примање војника у команду и установу као и разлог узимања у службу.50
На територији пиротског округа, поред уобичајеног избегавања војне
службе, догађало се да локално становништво узима заробљене италијанске
војнике за рад на кућним пословима. Команда подручја у Пироту издала је
наредбу да се велики број италијанских војника, који су потпуно незапослени
или су се сами нудили за посао у појединим берберским радњама, као и на
другим лакшим пословима, попише и да се преда команди подручја. Војска
је инсистирала на томе да се овакве појаве искорене, а да се ови заробљеници
распореде на пословима обнове земље јер су сматрали да „је то фашистичка
војска, која је заједно са њиховом браћом Немцима жарила и палила по
крајевима наше домовине све до јуче.“51
До краја рата нова власт је приступала и оштрим мерама како би се
најрационалније спровела мера штедње артикала који се нису могли наћи
у земљи. Пописане су све резерве које је требало употребити за снабдевање
војске и болница али и за издржавања око 600 породица које су остале без
средстава за живот јер је за потребе рата мобилисано радно способно мушко
становништво до 40 година старости. Поред тога, из појединих породица
су у војску одлазиле и жене. Тешка ситуација принудила је нове власти да
спроведу и одговарајуће мере. Нова власт је преузела електричну централу,
млин и остале установе које су биле неопходне за ратну производњу. Како би
се спречила глад, пшеница је набављана из добровољних прилога, откупом
и разрезом. Ове активности дале су резултата, а војска и становништво у
пиротском крају су избегли глад. Принудни разрез погодио је имућнија
домаћинства, а и поред добровољних давања, дошло се до великих новчаних
средстава потребних за набављање неопходног материјала за војску и
становништво.52
Обнова Пирота и околине одвијала се на свим пољима. Прва пиротска
омладинска радна бригада, коју су чинили раднички батаљони, формирана
је 18. марта 1945. У погледу културно-образовне делатности, у Пироту и
Нишавском срезу је већ у јануару 1945. радило 56 школа са 166 одељења. Ове
школе биле су центри за искорењивање неписмености што је био задатак
нових власти. Поред ових аналфабетских течајева организовани су и виши
просветни течајеви, као и курсеви народног и здравственог образовања. О
проблемима школе, наставе и образовања у Пироту говорили су учитељи
50 ИАП, Пирот и околина у НОБ-у 1941-1945, к. 9, Команда подручја Пирот – Пов.
бр. 164 од 5. марта 1945. год.
51 ИАП, Пирот и околина у НОБ-у 1941-1945, к. 9, Команда места Пирот, Пов. бр.
85 од 21. III 1945. г.
на конференцији која је одржана 30. и 31. јануара 1945. у Пироту. Напоре за

отварање прве народне читаонице дала је и омладина УСАОС-а (Уједињени
савез антифашистичке омладине Србије) која је у првим данима по
ослобођењу прикупљала књиге. Аматерско позориште у Пироту је већ у
сезони 1944/45. постало институција у којој су се стицала знања о култури
и образовању, нарочито у гостовањима ван града. У Пироту су гостовале и
бројне екипе, а једна од њих је био и ансамбл софијског Народног позоришта
који је боравио у Пироту у фебруару 1945. Посебан значај придавао се и
физичкој култури. Прва спортска конференција одржана је 24. новембра 1944,
а на њој се дискутовало и одлучивало о поновном оснивању, омасовљењу и
раду спортских секција, фудбалских клубова „Победа“ и „Омладинац“ итд.53
Завршетком Другог светског рата у Југославији 15. маја 1945. у Пироту,
Бабушници и Цариброду наступило је време обнове земље као и нових борби
и искушења у спровођењу социјалистичке револуције у Југославији.
53 Петар И. Козић, Путевима револуције: прилог за проучавање радничког и

народноослободилачког покрета у Пироту и околини, Пирот 1965, 93–94.
Summary
Igor Rakić
LIBERATION PIROT IN SEPTEMBER 1944
is paper presents the liberation of Pirot, Babusnica, and Caribrod (mod-
ern-day Dimitrovgrad) in World War II. e research was based on unpublished
primary sources from the Historical Archives in Pirot followed by the relevant
bibliography and secondary sources.
In March 1941 Bulgaria joined the Axis. Following the Anti-Axis demon-
stration in Yugoslavia on March 27th (i.e. Yugoslav coup d’état), Hitler decided to
punish the Kingdom of Yugoslavia for disloyalty. A war between Yugoslavia and
Germany escalated on April 6th when Germany conducted an unrestricted air raid
on Yugoslav cities and military infrastructure. German forces struck from Bulgaria
and, soon aer that, annexed Austria thus overrunning the already dissolved Yu-
goslav multinational army. e military operations ended on April 17th when the
representatives of the Royal Yugoslav Government signed an unconditional sur-
render of the Royalist Army.
e withdrawal of German forces from present-day south-east Serbia was
followed by the Bulgarian occupation. Shortly aer it, the Bulgarian fascist govern-
ment started to implement an assimilation policy according to which south-east
Serbia was regarded as an ancient Bulgarian territory “which was stolen by Serbs”.
Followed by a German attack on USSR, a communist-led movement started up-
rising against the occupation of Yugoslavia. Pirot region was annexed by Bulgaria
and became a part of the Bulgarian Empire of Boris I. e Bulgarian authority used
both Bulgarians and Serbs to govern Pirot and the surrounding areas. During the
Bulgarian occupation a huge number of atrocities over Serbian population were
committed. In the summer of 1944 the tide of war in Europe turned in favor of
the Anti-Hitler coalition. In September 1944 a Soviet offensive against Romania
drove the Red Army to the Bulgarian border. In Pirot, Babusnica, and Caribrod the
partisan movement became stronger and started final preparations for the libera-
tion and expulsion of Bulgarian occupation forces. Aer negotiations, Pirot was
liberated without fight. Low intensity fight preceded the liberation of Babusnica
and Caribrod but eventually they were liberated without major battles. A new pro-
communist administration was formed which conducted a number of actions on
mobilization of manpower, solving elementary survival problems, taking power
and declaring a socialist revolution. By the end of war, Pirot, Babusnica, and Cari-
brod took part in the liberation of Yugoslavia on May 15th 1945.
мр Небојша Ђокић
Центар за војно политичке студије, Београд
ПРВИ ЈУГОСЛОВЕНСКИ СЕРИЈСКИ

ИЗРАЂИВАНИ ДВОМОТОРНИ АВИОН
ИКАРУС ТИП 214
Aпстракт: У раду је укратко дата историја развоја и употребе авиона 214

првог двомоторног авиона домаће конструкције серијски произвођеног. Реч је о
интересантној и оригиналној конструкцији премда не баш најуспелијој. Рад е писан
на основу оригиналне архивске грађе раније не коришћеној.
Кључне речи: Југословенско ратно ваздхопловство, ФНР Југославија, Икарус,
авион 214, Аеро клуб, против подморнички авион, извиђачки авион, бомбардер
Национални комитет ослобођења Југославије је већ септембра 1944.

године указао на потребу обнове националне ваздухопловне индустрије.
Само два дана по ослобођењу Земуна, 24. октобра 1944. г. одржан је саста-
нак представника ваздух опловних фабрика ради обнове ваздух опловне
производње. Неком другом приликом рећи ћемо нешто више о првим поче-
цима наше ваздухопловне индустрије током 1944. и 1945. године а овог пута
ћемо кренути од Конкурса ТКВз бр. 1940/46 расписаног 23. фебруара 1946.
године за израду идејних пројеката неких типова авиона чији је развој почео
још пре Другог светског рата.1
Овај конкурс је расписан у четири категорије: спортско-туристички
авиони, школски двосед за почетну обуку, тренажни двосед и двомоторни
тренажни вишесед са варијантом за лаки транспорт. Конструкторски тимо-
ви су постојали још пре Другог светског рата и углавном су у истом саставу
и наставили рад.2
На основу овог конкурса из 1946. г. у периоду од 1947. до 1952. г.
пројектовано је више типова авиона међу којима и авион за обуку пилота
бомбардера типа 214.3
Приликом разматрања нове гаме авиона домаће конструкције поччет-
ком 1946. године конкурсна комисија није могла да предвиди тако брз развој
авијације. Веровало се да ће бомбардери са клипним мотором или гасном
1 Архив ВТ управе Генералштаба, Несређена грађа, Извештај ВОЦ-а за Прелани
бомбардер – прототип “214”; Група аутора, Развој оружаних снага СФРЈ 1945-1985 -
Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана, Београд, 1989, 235
2 Ваздухопловни опитни центар 1933 – 2003, Београд, 2003, 26
3 Група аутора, Развој оружаних снага СФРЈ 1945-1985 - Ратно ваздухопловство и
противваздушна одбрана, Београд, 1989, 235
232 Небојша Ђокић
Прототип са мотором Ренџер

турбином и елисом још дуже времена бити у употреби. Због тога је идеја о
двомоторном авиону за прелазну обуку на бомбардер у то време изгледала
сасвим нормално. Такав авион имале су у свом систему школовања све за-
падне земље и он је поред обуке служио и као лаки транспортни авион. Иста
таква улога намењена је и одговарајућем авиону домаће конструкције, с тиме
да су за погонску групу одређђени мотори Ranger SVG-770C-BI од по 330 кW
(450 КС) при земљи, са двокраким елисама променљивог корака, исто као за
авионе 212 и 213.4 Пројекат је израдила “Конструкторска група бр. 5” Вазду-
хопловне индустрије на ччијем челу био је проф. инж. Сима Милутиновић.
Као прелазно-школски бомбардер требало је да служи за обуку пилота, на-
вигатора и стрелца дању и ноћу и требало је да има три до четири члана
посаде.5
Израда прототипа је започета 1948. године у Икарусу и током 1949.
године довршена су два прототипа авиона 214.6 У јулу 1949. г. извршена су
мерења и одређивања тежишта на првом прототипу.7 Први лет првог про-
тотипа прелазног бомбардера 214 је изведен са земунског аеродрома 07. ав-
густа 1949. године. Том приликом је у пењању након полетања отказао један
мотор. Пилот је, у жељи да спасе авион, извршио заокрет у циљу повратка на
аеродром. Како се касније показало, са фиксним стајним трапом авион није
могао да одржава потребну висину једним мотором и дошло је до катастро-
фе у којој је погинуо пробни пилот ВОЦ-а поруччник Николић Сима. То је
био први, али и једини случчај погибије пилота при првом пробном лету
авиона-прототипа у дугогодишњој историји ВОЦ-а.8
4 Златко Рендулић, Авиони домаће конструкције после Д ругог светског рата,
бомбардер – прототип “214”; Златко Рендулић, Авиони домаће конструкције после
Другог светског рата, Београд, 1996, 45
6 Архив ВТ управе Генералштаба, Несређена грађа, Таблица типова авиона израђених
у домаћој индустрији по годинама
7 Ваздухопловни опитни центар 1933 – 2003, Београд, 2003, 31
8 Златко Рендулић, Авиони домаће конструкције после Другог светског рата, Београд,
ИЗРАЂИВАНИ ДВОМОТОРНИ АВИОН ИКАРУС ТИП 214 233
Прототип са моторима Ренџер у лету
Авион 214 је био двомоторни слободноносећи нискокрилац, дрвене

конструкције, са увлаччивим стајним трапом у гондоле мотора. Труп авиона
изведен је као чиста монокок конструкција као и код авиона Москито. То
је била врло смела конструкциона изведба за труп већих димензија и са
већим отворима за прозоре и врата. Увлаччиви стајни трап набављен је у
иностранству, али је његова испорука каснила. Да се не би губио темпо у
испитивању авиона у лету, за прве летове прототипа монтиран је стајни
трап авиона ИИ-2 који није могао да се увлаччи. Са овако фиксним стајним
трапом намера је била да се убрза основно испитивање у лету.9
Елиса коришћена на мотору Ренџер није имала и могућност стављања
у положај минималног отпора (стављања у положај на «нож”). То је била
елиса за једномоторне авионе. Такође, и стајни трап авиона Ил-2 имао је по
две амортизационе ноге спојене решеткастом конструкцијом, што је такођђе
пружало велики отпор. Касније су са оригиналним стајним трапом обављена
сва испитивања лета са једним мотором. Установљено је да на једном мотору,
са извучченим стајним трапом, авион не може ни на пуном гасу да одржава
висину, него да при том има благо пропадање. Са увучченим стајним тра-
пом пењање са једним мотором било је слабо, али ипак могуће.10 Премда је
у прораччунима конструкторске групе било наведено да се прототип може
одржати у хоризонталном лету на једном мотору, пилот је имао задатак да
у случчају отказа мотора у пењању иза полетања продужи лет у правцу и
слети на Борчча пашњак, тј тамп где је садашње насеље Борчча. То је у то
време била огромна ливада на коју су слетали у нужди немаччки транспор-
тни авиони на знак узбуне при појави савезниччких авиона. Пилот је, уп-
1996, 45; Ваздухопловни опитни центар 1933 – 2003, Београд, 2003, 144 и 155
Серијски авион тип 214
ркос томе, веровао да може вратити авион на аеродром и у заокрету изгубио

много висине и из превучченог положаја ударио у земљу у самој близини
тадашње локације предузећа Икарус. Провером прораччуна показало се и
да вертикалне површине не задовољавају све потребне услове лета са не-
симетриччном вуччном силом. У овом случчају то је додатно потенцирано
ччињеницом да елиса заустављеног мотора, као што смо већ навели, није
имала могућност стављања у положај на «нож”.11
Други прототип авиона 214 завршен је 12. децембра 1949. године.12 У
циљу отклањања уочених недостатака други прототип је дорађиван и 1950.
године да би коначно био званично довршен 1951. године.13 Другом прототи-
пу нешто су повећане вертикалне репне површине, а повећан је и угао макси-
малног отклона крмила правца. Са својим оригиналним увлаччивим стајним
трапом, други прототип је успешно испитан на аеродрому Батајница, где се
ВОЦ у међувремену преселио.14
Нисмо могли да утврдимо да ли се и колико летело на другом прототи-
пу током 1949. и 1950. године али је извесно да се тек од 1951. године летелео
нешто интензивније.
Други прототип је док је био опремљен са моторима Ренџер званично

12 Архив ВТ управе Генералштаба, Несређена грађа, Авиони Југословенског ратног
ваздухопловства домаће конструкције и израде
13 Арх ив ВТ управе Генералштаба, Несређена грађа, Историјат развоја ремонта
ваздухопловно техничких материјалних средстава у ремонтним установама РВ и
ПВО од 1945 па закључно са 1964 годином, 11 и 15.
Путничка варијанта авиона 214
прошао испитивања за следеће намене:15

(1) варијанта за основну обуку пилота, штурмана и радиоте-
леграфисте (авион без куполе, оружја, муниције, носача бомби и бом-
би), са три члана посаде и укупном масом у лету од 4367,5 кг.
(2) варијанта за обуку у гађању и бомбардовању пило-
та, штурмана и радиотелеграфисте (авион са предњим фиксним
митраљезом, митраљезом у окретници, носачима бомби, бомбама), са
четири члана посаде и укупном масом у лету од 4666,7 кг.
(3) за обуку у гађању и бомбардовању сва четири члана по-
саде (наоружање као код претх одне варијанте са додатим бочним
митраљезом) са укупном масом у летом од 4780,5 кг
(4) путничка варијанта са 2 члана посаде и 6 путника (без ку-
поле и наоружања) са укупном масом у лету од 4821,5 кг
Током 1954. и 1955. г. у Икарусу је вршена адаптација прототипа 214
на мотор P&W R-1340-AN-1 уместо мотора Ренџер.16 Овако адаптирани
прототип је први пут полетео у ВОЦ-у 16. септембра 1955. године (пилот
капетан И класе Драгослав Тодоровић).17 У међувремену, јула 1955. године
одлучено је да се уведу у наоружање авиони типа 214, 522, Аеро 3 и Курир.
То је довело до форсираног испитивања прототипова ових авиона, па на-
равно и прототипа авиона 214.18 Икарус је током 1956. г. израђивао техничку
документацију и резервне делове за авион 214.19 Следеће 1957. г. у Икарусу
не само да се наставило са израдом резервних делова за 214 већ је прототип
модификован у верзију 214Ф а истовремено се започело и са израдом серије
бомбардер – прототип “214”
ПВО од 1945 па закључно са 1964 годином, 25 и 28
17 Ваздухопловни опитни центар 1933 – 2003, Београд 2003, 159
ПВО од 1945 па закључно са 1964 годином, 32
тих авиона. Први лет прототипа модификованог за аерофото снимање 214Ф

(Ев. бр. 61002) извршен је 10. октобра 1957. године (пилот капетан Љубомир
Зекавица).20 Овај прототип је септембра 1959. године доживео удес у ВОЦ- у,
након неких поправки обављених у Змају, након чега је расходован.21
Иначе током испитивање другог прототипа са моторима P&W R-1340-
AN-1 разматране су, у почетку варијанте прелазног двомоторног авиона за
обуку и тренажу, за фограметрију као и путничка верзија. Маса у лету пре-
лазног двомоторног авиона за обуку и тренажу била је 4587 кг. Ни једна од
предвиђених верзија није била наоружана.22
Серијска производња у Икарусу је трајала од 1957. до 1960. године
с тиме што су први серијски авиони испоручени 1958. године.23 Тако је у
наоружању ЈРВ 1. јануара 1958. г. био само један авион 214. Током 1958. г.
уведено је 5 нових авиона па их је 1. јануара 1959. г. било 6 апарата.24 Током
1959. г. испоручено их 14 па је њихов број знатније повећан (за 13 јер је други
прототип у међувремену уништен) па их је 1. јануара 1960. г. у ЈРВ било чак
19.25 У зиму 1959/60. г. у 97. против подморничком ваздухопловном пуку (9.
Ваздух опловна команда) било је 17 авиона 214 (са 41 пилотом).26 Следеће
1961. г. у истој јединици је било 16 авиона 214 и 25 пилота.27 Током 1960. г.
уведена су још 2 апарата па је 1. јануара 1961. г. био у наоружању 21 апарат.28
У оперативним јединицама је 1. јануара 1961. г. било 13 апарата а 2 су била
у ВОЦ-у. Сви напред поменути авиони 214 били су у 9 ВаК-у и то један у
Ескадрили везе корпуса а 12 у 97. ВП (са још 4 Курира).29 Пошто је крајем

21 Арх ив ВТ управе Генералштаба, Несређена грађа, Преглед уништених авиона
и мотора у 1959. години; Архив ВТ управе Генералштаба, Несређена грађа, Расход
авиона РВ у годинама 1958 – 1961.
22 Архив ВТ управе Генералштаба, Несређена грађа, Извештај ВОЦ-а за прелазни
двомоторни авион за обуку и тренажу и фотограметрију “214”
ПВО од 1945 па закључно са 1964 годином, 42, 47 и 51
24 Архив ВТ управе Генералштаба, Несређена грађа, Упоредни преглед бројног стања
авиона 1. 1. 1958 и 1. 1. 1959. год.
авиона 1. 1. 1960 и 1. 1. 1961. год.
26 Група аутора, Развој оружаних снага СФРЈ 1945-1985 - Ратно ваздухопловство
и противваздушна одбрана, Београд 1989, 134 Шема уређења према годишњем
извештају о општем стању у РВ ЈНА за 1959/1960.г.
27 Група аутора, Развој оружаних снага СФРЈ 1945-1985 - Ратно ваздухопловство
и противваздушна одбрана, Београд 1989, 134 (Шема уређења према годишњем
извештају о општем стању у РВ ЈНА за 1959/1960. г.) и 135 (Шема уређења према
годишњем извештају о општем стању у РВ ЈНА за 1961./1962. г.)
авиона 1. 1. 1960 и 1. 1. 1961. год.
29 Архив ВТ управе Генералштаба, Несређена грађа, Преглед бројног стања авиона у
јединицама и школама РВ на дан 1. 1. 1961. године
јануара 1961. г. један авион 214 доживео удес (Ев. бр. 61021)30 због чега је био
отписан, годину дана касније 1. јануара 1962. г. било их је 20 у ЈРВ од чега 17
исправних. Од тога у јеницама их је било 17 (16 исправних) и 3 у заводима
(само 1 исправан).31 И током следећих година број авиона у ЈРВ се ће се зад-
ржати на 20 апарата са обично од 15 до 18 исправних.32
Да би се обезбедило одржавање авиона 214 током 1961. године
Ваздух опловно-тех нички ремонтни завод “Змај” из Загреба у потпуности
је освојио оправку ових авиона и већ те године оправио је прве авионе тог
типа.33 Такође, Икарус је од 1962. до 1964. г. израђивао резервне делове за
авион 214.34
У међувремену намена ових авиона је промењена па је авион од 1958.
г. био планиран, пре свега, за противподморничка дејства. Први лет авиона
214 противподморничке верзије са ознаком 214ПП (Ев. бр. 61004) обављен
је 06. маја 1960. године (пилот капетан Петар Савић).35 Међутим авиони
ове верзије нису били оспособљен за извршење тих задатака. Током 1960. г.
30 Архив ВТ управе Генералштаба, Несређена грађа, Упоредни преглед удеса и

катастрофа у 1961. и 1962. години
31 Арх ив ВТ управе Генералштаба, Несређена грађа, Преглед стања исправности
авиона РВ и ЦВ на дан 1. 1. 1962. год.
32 Архив ВТ управе Генералштаба, Несређена грађа, Месечни прегледи исправности
авиона у ЈРВ за период од 1960. до 1966. године.
ПВО од 1945 па закључно са 1964 годином, 54
ПВО од 1945 па закључно са 1964 годином, 62, 69 и 77
35 Ваздухопловни опитни центар 1933-2003, Београд, 2003, 160
радило се у Икарусу на уградњи фотокамера на 3 авиона.36 Иначе, авион је

имао низ техничких недостатака, који су отежавали његово искоришћење и
одржавање. Основни технички проблеми били су:37
(1) неподесна радио станица са малим бројем канала
(2) неправилно функционисање бензинске инсталације
(3) кидање ланаца команди крилаца
(4) електроопрема није била прилагођена за ноћно летење
(5) пуцање држача капе елисе
(6) радиокомпас је био неупотребљив
Премда се кроз модификације активно радило на отклањању тих недо-
статака то је ишло врло споро.38
Први авион нове противподморничке верзије 214АМ2 (Ев. бр. 61015)
први пут је полетео 14. јуна 1962. године (пилот Александар Прекрасов).39
Укупно су два авиона 214 била делимично оспособљена за противподмор-
ничка дејства. Остали су у ствари били, по стварним могућностима, морна-
рички патролни авиони нерачунајући оно неколико авиона оспособљених
за аеро-фото снимање. Тј они су, евентуално, могли да визуелно открију
подморницу која плови на површини и да по њој дејствују не баш снажним
ваздух опловно тех ничких материјалних средстава у ремонтним установама РВ
и ПВО од 1945 па закључно са 1964 годином, 51; Архив ВТ управе Генералштаба,
Несређена грађа, Извештај о борбеној готовости ваздухопловно техничке службе
37 Архив ВТ управе Генералштаба, Несређена грађа, Извештај о борбеној готовости
ваздухопловно техничке службе
39 Ваздухопловни опитни центар 1933-2003, Београд, 2003, 160
Један од два авиона 214 оспособљена за против - подморничка дејства
наоружањем. Много су ефикасније могли да се користе за ваздушну кон-

тролу домаћег акваторија попут савремених авиона за контролу економске
приобалне зоне. Али тада нико није размишљао о таквој употреби.
Одржавање и опслуживање овог типа авиона било је отежано како
услед честих отказа и кварова, тако и због недостатака резервних делова.40
Наредбом Држвног секретара за народну одбрану Стр. пов. бр. 154 од
8. маја 1964. г. прешло се, у јуну исте године, на нову организациону струк-
туру предвиђену планом “Дрвар II”. Све оперативне јединице из ранијих
пет ваздухопловних команди груписане су у два корпуса. Команде 1. и 5.
ваздух опловне команде преформиране су у команде 1. и 5. Ваздух оплов-
ног корпуса док су команде осталих Ваздух опловних команди расформи-
ране. Не упуштајући се овде у све промене настале у ЈРВ овде ћемо само
рећи да је, том приликом, 97. противподморнички пук преформиран у пук
помоћне авијације. Основни разлог за овај потез је био у конструктивним
ограничењима и неодоговарајућој опремљености авиона 214 који још од
формирања јединице није могао успешно да обавља противподморничка
дејства.41
По формацији предвиђеном планом Дрвар II није била предвиђена
противподморничка авијација. Уместо тога, 97. ваздухопловни пук помоћне
авијације је требало да буде опремљен транспортним авионима Ц-47, хели-
коптерима С-55-5 и С-55-7 и авионима Курир.42 Међутим, поред 7 (6 справ-
Авион верзије 214АМ2
них) авиона Ц-47 и неколико напред наведених хеликоптера и авиона Курир,

97. ваздухопловни пук помоћне авијације је задржао у опреми и авионе 214.
Рапоред авиона 214 је 1. јула 1964. г. био следећи: 11 (сви исправни) у 5. ВаК-у,
4 (сви исправни) у 1. ВаК-у, 2 (1 исправан) у ВОЦ-у и 3 неисправна у Змају.43
Овакво бројно стање је углавном остало непромењено, са повећањем или
смањењем за један до два примерка по једницама тј 4 до 5 авиона у 1. ВаК-у и
11 до 13 авиона у 5. ВаК-у а остали авиони (до 20) у ВОЦ-у или у Змају. Пред
крај оперативне службе 31. децембра 1965. године распоред авиона 214 је био
следећи: 5 (4 исправна) у 1. ВаК-у, 13 (12 исправних) у 5. ВаК-у и 2 исправна
ВОЦ-у.44
Наредбом Државног секретара за народну одбрану Стр. пов. бр. 63 од
17. фебруара 1966. године 97. пук помоћне авијације преформиран је у 97.
авијацијски пук.45 Истовремено повучено је из наоружања 13 авиона 214.46
Овај 97. пук за подршку РМ био је у фази формирања и тек пред крај 1966.
г. године отпочео је обуку по, тада, новим програмима. Пук је био борбе-
но неспособан за борбена дејства. Овоме је много допринело и то што је
недостајала опрема за х еликоптерску противподморничку ескадрилу (х е-
ликоптери С-55).47 На крају те године у саставу ЈРВ било је 6 транспортних
авиона 214.48 Следеће, 1967. године повучени су из наоружања и преосталиа-
43 Архив ВТ управе Генералштаба, Несређена грађа, Преглед исправности авиона у
јединицама, заводима и индустрији 1. јула 1964. г.
44 Архив ВТ управе Генералштаба, Несређена грађа, Преглед исправности авиона у
јединицама, заводима и индустрији 1. децембра 1965. г.
45 Архив ВТ управе Генералштаба, Несређена грађа, Формирање и преформирање
јединица РВ у 1966. години. с. 1
46 Архив ВТ управе Генералштаба, Несређена грађа, Подаци И управе [таба КРВ и
ПВО за историју РВ и ПВО у 1966. години, 2
47 Архив ВТ управе Генералштаба, Несређена грађа, Обука јединица у 1966. години,
20. Иначе те године је испоручено из Сокола 17 хеликоптера С-55 за попуну 97.
авијацијског пука, 890. ескадриле везе КРВ и ПВО и 782. хеликоптерске школске
ескадриле ВВА. Архив ВТ управе Генералштаба, Несређена грађа, Подаци I управе
Штаба КРВ и ПВО за историју РВ и ПВО у 1966. години, 2
48 Архив ВТ управе Генералштаба, Несређена грађа, Стање борбене технике у 1966.
години, 16
Авион 214Ф
виони 214 и предати Ваздухопловном савезу Југославије.49

Авиони су одмах, већ исте 1967. године, регистровани као путнички
са максималним бројем седишта 9 (2 члана посаде и 7 путника. Максимална
дозвољена маса ваздухоплова је била 5700 кг тј знатно више него што је било
дозвољена у ЈРВ. Регистације су биле следеће YU-АBN (домицил Љубљана),
YU-АBО (домицил Вршац), YU-АBP (домицил Скопје), YU-АBR (доми-
цил Сарајево), YU-АBS (домицил Загреб) и YU-АBT (домицил Нови Сад).50
Следеће 1968. г. једина промена је била у томе што су Вршац и Скопје замени-
ли авионе па је YU-АBО имао домицил у Скопљу а YU-АBP у Вршцу.51 Крај
1969. г. су у пловидбеном стању дочекала само 4 и то: АBО, АBП, АBS и АBT са
истим домицилима као и претходне године.52 Од 1970. године ови авиони се
више не јављају у Изводима из регистра цивилних ваздухоплова СФРЈ прем-
да их је ВСЈ још увек користио, пре свега за потребе падобранаца. YU-АBN и
YU-АBR су поново постали оперативни али је скопски YU-АBО отписан. По-
што су авиони 214 остали војно власништво дошло је крајем 1973. године до
једног неспоразума. Наиме британски часопис “Аир-Бритаин Публицатион”
је објавио преглед цивилних регистара авиона земаља јужне Европе и Меди-
теранских земаља за 1972. годину. У прегледу су дате регистрације не само
авиона 214 већ и авиона 522 (YU-CHI, YU-CHJ, YU-CHK и YU-CHL). Пошто
49 Подаци I управе Штаба КРВ и ПВО за историју РВ и ПВО у 1967. години, 3

50 Извод из регистра цивилних ваздухоплова СФРЈ – стање на дан 31. 12. 1967. год.
Путничка верзија авиона 214
су сви ови авиони и типа 214 и типа 522 били војно власништво одређени
војни кругови су протестовали код Савезне управе за цивилну ваздушну
пловидбу како су могли странцима да буду уступљени такви подаци. Поред
тога интересовали су се ко их је уступио. Из управе су одмах те захтеве про-
следили Инспекторату за ваздухоплове. Убрзо је главни инспектор Милош
Илић 04. децембра 1973. г. писмено одговорио да ти подаци нису добијени
из службених писаних извора јер ове регистрације нису објављене у изво-
дима регистра за 1970, 1971 и 1972. годину. У даљем тексту Илић детаљно
објашњава како су ови подаци добијени делом ван службених извора а де-
лом из домаће ваздухопловне штампе. На крају закључује да се подаци о до-
мицилу за сваки ваздухоплов налазе у изводу регистра а он је јавна књига,
доступна сваком, по важећем Закону о цивилној ваздушној пловидби.53 Ово
није био први а ни последњи сукоб Савезне управе за цивилну ваздушну
пловидбу и Команде РВ и ПВО. Пракса мешања команде у цивилни сектор
ће се наставити и даље премда ће после истраге о узроцима удеса авиона у
којем је погинуо тадашњи председник СИВ-а Џемал Бједић довести до прак-
тичног избацивања утицаја војске из цивилне авијације осим, донекле, у
ВСЈ-у. Али то је једна сасвим друга прича.
Авиони 214 су летели у ВСЈ још неколико година премда су веома мало
летели. Били су врло неекономични и тешки за летење па нису много ни
коришћени. Нестали су у тишини, један по један. Један примерак (214П, еx
YU-АBP, еx Ев. бр. 60019) се данас налази у Музеју југословенског ваздухо-
пловства на Сурчину.54
Интересантно је да авиони типа 214 никада званично нису предати
Ваздухопловном савезу Југославије.55
53 Збирка аутора, Инспекторат за ваздухоплове – Белешка у вези прегледа цивилних

регистара авиона земаља јужне Европе и медитеранских земаља за 1972 годину,
издатих од “Air-Britain Publication” од 04. 12. 1973
54 Чедомир Јанић, Четири деценије Музеја југословенског ваздухопловства, Лет бр.
1/1998, 49
55 Арх ив ВТ управе Генералштаба, Несређена грађа, Преглед предатих авиона
Ваздухопловном савезу Југославије
Авион 214 бр. 2 са цивилном ознаком YU-ABT
Технички опис
Код тех ничког описа авиона дајемо податке који важе за други про-
тотип са оба мотора, као и за путничку (214АС) и аеро-фото (214Ф) верзију
прве серије из 1958. године. Наиме само за ове верзије смо нашли податке са
испитивања у ВОЦ-у. Поред тога сви упути за авион 214 се директно односе
на АС и Ф верзије прве серије из 1958. године. Пошто су ти упути важили и
за касније произведене авионе вероватно није било већих разлика (осим код
против подморничких примерака – али није било рационално издавати по-
себне упуте само за два авиона).
Премда је авион 214 грађен као транспортни авион он је грађен по нор-
мама чврстоће предвиђеним за борбени авион способан и за обрушавање.
Због тога је његова структура била нешто тежа од наменски грађеног транс-
портног авиона са истим моторима.56
Авион 214 је био двомоторни слободноносећи нискокрилац, дрвене
конструкције (труп, крила и репне површине), са увлаччивим стајним тра-
пом у гондоле мотора. Крила дрвене конструкције са две рамењаче кутијастог
типа била су покривена брезовом лепенком. Између рамењача су били смеш-
тени резервоари за гориво. Хоризонтални и вертикални стабилизатори су
били дрвене конструкције са две кутијасте рамењаче покривени лепенком.
Кормила су била од дурала покривена платном. Труп авиона изведен је као
чиста монокок сендвич конструкција као и код авиона Москито. Био је
састављен из два дела који су били спојени у равни симетрије. То је била
врло смела конструкциона изведба за труп већих димензија и са већим отво-
рима за прозоре и врата. Труп је био простран и могао је да се употребљава
и за путничку варијанту. Увлаччиви стајни трап набављен је у иностранству.

Београд 1996, 48
Имао је по једну еластичну ногу. Увлачење је било хидруличко. У увученом

стању точак је вирио ван контура оплате. Репни точак се није увлачио и мо-
гао је да се блокира.57
Авион је био снабдевен са дуплим командама. Ручна команда је била

волан. Авион 214 је имао жичани пренос до команди крилаца, са недовољном
крутошћу тог система, што је имало за последицу временски помак између
покрета команде нагиба и стварног “одговора” авиона на ту команду. У том
погледу авион није задовољавао америчке норме USAF spec, Nо 1815-B, што
је имало за последицу отежано инструментално летење, нарочито у немир-
ним облацима. Пошто није био предвиђен за цивилни саобраћај, поменута
грешка није никада до краја исправљена.58
На прототипима су првобитно била уграђена два ваздухом хлађена
мотора Ranger SVG-770C-TB. Њихова снага при полетању је била 520 КС
(3150 о/мин), номинална снага 450 КС на 3700 м (3000 о/мин) и снага при
крстарењу 337 КС на 4850 м (2725 о/мин). Бензин од најмање 91 октана. Ели-
се су биле Хамилтон Стандард двокраке са хидрауличном променом корака,
пречника 2740 мм.59
Други прототип је касније добио моторе P&W R-1340-AN-1 који су
уграђивани и на серијским авионима. Мотор P&W R-1340-AN-1 је био де-
ветоцилиндрични, звездасти, ваздух ом х лађени мотор. Снага мотора при
полетању је била 600 КС (2250 о/мин) на 914 м, трајна најповољнија снага
550 КС на 1524 м (2200 о/мин), најбрже крстарење 400 КС на 3140 м (2000 о/
мин) и најповољније крстарење 400 КС (1900 о/мин).60 Бензин Б-95 октана (у
4 резервоара је стајало 780 литара).61 Елисе су биле Хамилтонове са против-
теговима 12Д40 двокраке сталног броја обртаја.62
Прототипови су, у почетку, располагали са основним пилотским, нави-
гационим и моторским инструментима. Од електро уређаја постојао је један
показивач положаја стајног трапа, 2 пожарна сигнала и акумулатор са сигна-
лом. Првобитно је била уграђена примопредајна радио станица РУ-16.63
Авиони из прве серије су имали следеће главне летачке инструмен-
те: брзиномер Телеоптик 456-5, висиномер Телеоптик 452 (верзија 214АС је
имала два ова висиномера - један на левој а један на десној инструмент пло-
чи), два вариометра Телеоптик 26Б, показивач скретања и нагиба Телеоптик
441-0 и вештачки хоризонт Телеоптик 32Ц (верзија 214АС је имала два веш-
тачка хоризонта - један на левој а један на десној инструмент плочи).64 Од
навогацијских инструмената су имали жиродирекционал (верзија 214АС

Другог светског рата, Београд, 1996,53
Другог светског рата, Београд 1996, 48
бомбардер – прототип “214”.
60 Опис и одржавање авиона 214, КРВ, 1958, 124 и 134.
61 Опис и одржавање авиона 214, КРВ, 1958, 27
бомбардер – прототип “214”
64 Опис и одржавање авиона 214, КРВ, 1958, 291 – 303
Авион 214 са цивилном регистрацијом YU-ABR на аеродрому Бутмир код

Сарајева 1959. године
је имала два жиродирекционала - један на левој а један на десној инстру-

мент плочи) и магнетски компас 443-0.65Било је и моторских инструмената
и то: два трострука показивача (за сваки мотор по један) који је у ствари био
здружени манометар притиска горива, манометар притиска уља и термоме-
тар уља, затим топломер глава стублина, обртомер, притискомер пуњења,
топломер карбуратора и количиномер горива.66 У опрему су улазили и по-
казивач положаја стајног трапа, показивач положаја поткрилаца Телеоптик
30Б-10 и волтамперметар.67 Од помоћних уређаја и уређаја за безбедност по-
саде авион је имао уређај за грејање и проветравање, кисеонички уређај ,
уређај против залеђивања ветробрана, авион за напуштање авиона у случају
нужде, противпожарни уређај и уређај за потпритисак.68
Касније је на прототипу као и код прве серије из 1958. г. инсталирана ул-
тракраткоталасна примопедајна радио-станица CR-522 (радна фреквенција
100-156 МHz), снаге предајника од 8 W и домета од 50 до 290 км (зависно
од висине лета). Број претходно подешених канала је био 4 а начин рада је
био само телефонија. Радиостаница је радила са кристалима. Фреквенција
се мењала притиском на друго дугме. Напон 24V, потрошња електричне
енергије 350 W и маса 40 кг. (Ову радио-станицу су у то време коистили и
авиони 213 и 215).69
Авиони су имали поред ове радио станице (SCR – 522 – A) и кратко-
таласну радио станицу SCR – 274 – H. Радна фреквенција је била 3-9,1 МHz
и 190 до 550 КHz, снаге предајника од 40 W. Начин рада је био телефонија и
телеграфија. Фреквенција се мењала помоћу континуелне скале. Напон 24V,
потрошња електричне енергије 280 W и маса 37 кг (Ову радио станицу су, у

69 Ваздухопловно-технички потсетник, 1956, II – 56
то време, користили и авиони Ц-47 и Курир).70

Радио-компас је био SCR – 269 – G.
Радио-телефон “Руди Чајевац” А-2 је био уграђен само на варијанти
214Ф док је верзија 214АС није имала.
Кабина авиона без обзира на верзију је имала два пилотска седишта.
Код путничке верзије 214АС у предњем делу трупа било је постављено седам
путничких седишта и то четири са десне и три са леве стране трупа. Авиони
верзије могли су да се користе и за превоз терета када су скидана седишта
а постављане алкице за везивање терета. Код верзије 214Ф уместо седишта
за путнике постављено је лежиште за сниматеља и седиште за помоћника
сниматеља. У носу авиона испред седишта десног пилота на уздужници доње
оплате било је постављено седиште извиђача.71 Иначе авиони 214Ф су носи-
ли разне врсте фото-апарата зависно од задатка.
На прототипу су ношена 2 пилотска седишна падобрана ПП-02,
површине калоте 42,5 м2. Облик калоте је био четвртасти, начин отварања је
био слободан, брзина пропадања 6 м/с, величина 290x360x150 мм и маса 12,5
кг.72
Прототип је био и наоружан са 3 митраљеза: предњи фиксни, бочни
митраљез и митраљез на куполи. Сва три митраљеза су била типа МГ-15 ка-
либра 7,9 мм. Постојао и је један одбацивач бомби СБР-3 и механички одба-
цивач са хидроинсталацијом. Била су инсталирана и 4 носача за бомбе од 50
кг.73
70 Ваздухопловно-технички потсетник, 1956, II – 57

72 Ваздухопловно-технички потсетник, 1956, II – 70 и II – 71
бомбардер – прототип “214”.
Прототипови авиона 214 и 215 (у позадини)
Примљено У ЈРВ(1) Отписано Удеси Катастрофа Сати налета1

1948
1949 2 1 1 1
1950 - 1 ?
1951 1 15
1952 1 65
1953 1 37
1954 1 -
1955 1 -
1956 1 74
1957 1 152
1958 5 6 342
1959 14 19 1 4 2166
1960 2 21 3242
1961 20 1 1 1 2377
1962 20 2611
1963 20 2988
1964 20 1 2008
1965 20 ?
1966 6 13+1 (2) ?
1967 - 6 (3) ?
(1) Стање на дан 31. децембра дате године
(2) 13 авиона је повучено из наоружања а један је пре
тога отписан.
(3) Предато ВСЈ на кришћење премда су остали војно
власништво.
До 1. јануара 1965. године авиони 214 су имали 16077 часова налета. За

1965, 1966. и 1967. годину нисмо могли да нађемо податке о налету.
Taktičko tehnički podaci prototipova aviona 214

(po podacima dobijenim u VOC-u)
avion 214
dva motora tipa Ranger SVG-770- P&W R-1340
C-TB
snaga motora pri poletanju 520 KS (382 kW) 550 KS (405 kW)
pri 3150 o/min na h=0 m
na h= 0 m
nominalna snaga motora 450 KS (331 kW)
pri 3000 o/min
na h=3700 m
snaga krstarenja 337 KS (248 kW)
pri 2725 o/min
na h=4850 m
ukupna dužina aviona 11,52 m 11,20 m
visina aviona u liniji leta 3,95 m 3,95 m
razmah krila 16,2 m 16,20 m
masa praznog aviona 3488 kg 3767 kg
poletna masa za varijantu osnovna obuka 4367, 5 kg -
pilota, šturmana i radiste
poletna masa verzije za fotogrametriju - 4587 kg
letne perfmanse za poletnu masu od 4367, 5 kg 4587 kg
maksimalna brzina na h=0 m 327 km/h 314 km/h
maksimalna brzina na h=2000 m - 332 km/h
maksimalna brzina na h=3500 m 376 km/h -
maksimalna brzina na h=4000 m - 312 km/h
brzina najvećeg doleta na h=2000 m 235 km/h
brzo krstarenje na h=2000 m 295 km/h
dolet - 868 km
dolet na h=2000 m sa 235 km/h 1145 km -
dolet na h=2000 m sa 295 km/h 880 km -
vreme penjanja na 2000 m - 318 sec
vreme penjanja na 3500 m 504 sec -
vreme penjanja na 4000 m - 762 sec
vreme penjanja na 7500 m 1620 sec (27 min) -
praktični vrhunac leta 8500 m 6250 m
dužina poletanja bez zakrilaca na travi 330 m -
dužina sletanja sa potpuno oborenim 312 m -
zakrilcima po travi
minimalna brzina sa izvučenim stajnim 101 km/h -
trapom i potpuno oborenim zakrilcima
-
Summary
Nebojša Đokić
IKARUS TYPE 214
e Ikarus 214 was a military aircra produced in Yugoslavia in the early

1950s. Originally intended as a light reconnaissance-bomber, it was produced as
a trainer and transport aircra when the testing of the prototype showed it had
insufficient performance for the reconnaissance and bomber role.
A conventional, low-wing cantilever monoplane with twin tail, the Ikarus
214 was designed by Professor constructor Simo Milutinovic, and first flew on
7 August 1949. e aircra was of wooden construction, twin-engined, with
a crew of two to four depending on the mission/role of the aircra. e main
landing gear wheels retracted into the engine nacelles of the two Ranger SVG-
770C-B1 inverted V-12 piston engines. Serial production aircra were powered by
2x Pratt & Whitney R-1340AN-1 radial engines.
Unlike production airra, the first prototype had fixed landing gear, due to
delays in development of the retractable undercarriage. On the first test flight one
engine failed, the pilot, Lieutenant Nikola Simic, attempted to return to the airport
at Zemun, but the aircra lost altitude and crashed near the Ikarus factory, killing
the pilot. Analysis concluded that the accident was caused by a combination of
failure of the propeller feathering mechanism, high drag to the landing gear, small
fin area, asymmetric thrust and limited engine power.
e second prototype with the same engines, retractable landing gear and
increased vertical tail surfaces flew in 1951. is aircra was used, aer flight test
was completed, by the JRV until 10 October 1957. e revised version for photo-
reconnaissance, designated Ikarus 214F, flew until 1959 when it was written off
aer an accident.
A total of 22 aircra, two prototypes and series production of only 20 meant
the Ikarus 214 was not widely used, flight testing having revealed that the 214
could not meet the requirements of a light twin-engine bomber.
e Ikarus 214AS trainer was mainly used as a crew trainer for bomber
pilots and navigators.
e Ikarus 214D transport variant of the aircra could carry up to 8
passengers or parachutists.
Naval reconnaissance versions were limited, by a lack of suitable equipment,
to mission in daylight and good weather conditions.
Two aircra were equipped to carry out maritime reconnaissance and anti-
submarine warfare as the Ikarus 214PP, and Ikarus 214AM2.
All Ikarus 214 aircra were withdrawn from military service by 1967.
Six aircra were donated to the Aeronautical Union of Yugoslavia, continuing
to fly in aero – clubs at Ljubljana, Zagreb, Novi Sad, Vrsac, Skopje and Sarajevo,
for transport and parachute jumps. All civilian 214s were withdrawn from service
during the 1970s.
Although not entirely successful in its inteneded role the Ikarus 214 gained
a good reputaion from parachute jumpers at the aero-clubs.
ПРИЛОЗИ
Саво M. Арсенијевић
Протојереј, Крагујевац
Архијерејски намесник лепенички
ЦРКВИШТА И МАНАСТИРИШТА У
ЕПАРХИЈИ ШУМАДИЈСКОЈ
Апстракт: У раду је дат преглед остатака старих цркава и манастира на

простору шумадијске епархије са тачним њиховим положајем. Рад омогућава другим
истраживачима да наставе са истраживањем наведених локалитета. У списку
је наведено неколико локалитета до сада непоз натих нашој стручној и naučnoj
јавности.
Кључне речи: Шумадија, Шумадијска епархија, цркве, манастири, црквишта,
манастиришта
АРХИЈЕРЕЈСКО НАМЕСНИШТВО БЕЛИЧКО, ЈАГОДИНА
Ланиште - Изнад Новог Ланишта, на Жујинцу, постојале су рушевине

цркве. По предњу, црква се звала Ластавица, по сестри Томе и Јакова, који су
подигли манастире Томић и Јаковић на десној обали Мораве.
Адреса: 37271 Ново Ланиште.
Лоћика - У Драгошевцу су запамћени остаци старе цркве, зване Цве-
ти, с десне стране пута кад се иде од Јагодине.
Адреса: 35274 Лоћика.
Мајур - У Ћоковској мали, код Чесме, постојала је црква Светог Рома-
на, чији су се зидови познавали средином XX века.
Адреса: 35270 Мајур.
Милошево - Стара црква Светог пророка Јеремије у Домуз-Потоку,
како се Милошево раније звало, подигнута 1863. године, није се одржала јер
је била од слабог материјала.
Адреса: 35268 Милошево.
АРХИЈЕРЕЈСКО НАМЕСНИШТВО БЕЉАНИЧКО, БАРАЈЕВО
Барајево - На локалитету Маркове њиве налази се црквина, звана

Мађарска црква.
Адреса: 11460 Барајево, Светосавска 35.
Баћевац - По предању, у Баћевцу је цркву подигао „сремски краљ“
Драгутин. Из вори то не потврђују, али како је овде 1839. године подигну-
254 Саво М. Арсенијевић
та црква брванара на каменим темељима, може се претпоставити да су ти

темељи остаци старијег храма.
Адреса: с. Баћевац, Жртава фашизма 7, 11460 Барајево.
Вранић - Пре XVIII века постојала је црква на месту Окапини, на
чијим темељима је била подигнута црква брвнара која је 1823. године пре-
нета на данашње место.
Адреса: 11247 Вранић, Чедомира Ђиончевића 104.
Дражевац - И у Дражевцу се помиње црквина, која се налазила на ме-
сту Потесу, у Веверичком крају.
Адреса с. Конатице, 11506 Дражевац.
Лесковац - Када је 1892. године подизана данашња камена црква Све-
тог Димитрија у Лесковцу, на месту старијих брвнара, пронађена су три слоја
пепела, на основу чега се закључује да су дрвене цркве три пута паљене.
Гроб, који народ сматра „светитељским“ налаз и се у данашњој цркви, али
је постојао и у претходној. Зна се да је једна црква подигнута 1727. године, а
друга за време Првог српског устанка, уништена у турској одмазди 1813/1814.
године.
Адреса: с. Лесковац, 11564 Степојевац.
Степојевац - Испод старог „маџарског“ гробља у Степојевцу, на месту
Баташини, нађен је темељ од цркве и камени олтарски престо.
Адреса: 11234 Степојевац.
АРХИЈЕРЕЈСКО НАМЕСНИШТВО ЈАСЕНИЧКО,

СМЕДЕРЕВСКА ПАЛАНКА
Баничина - У Баничини, на Прекаји, налази се црквина са остацима

темеља.
Адреса: 11424 Баничина.
Придворице, См. Паланка - Придворице су настале у непосредној бли-
зини Некудима, дворца деспота Ђурђа Бранковића. По предању, на Јабучару,
код Станишића кућа, постојала је црква, која се такође звала Придворица,
али коју је подигао деспот Стефан Лазаревић. Предање памти цркву и у Бе-
лом Пољу, на Змијарнику, између Паланке и Придворице. Код ове цркве је,
према традицији, једно од више места у овом крају, где је био Некудим.
По предању, код извора Видова светиња или Видова вода, два кило-
метра западно од села Водице налазила се задужбина кнеза Лазаре која је
славила Видовдан. Цела околина назива се Калуђерица.
Адреса Црквене општине при храму Преображења Господњег у
Смедеревској Паланци: 11420 Смедеревска Паланка, Француска 2.
АРХИЈЕРЕЈСКО НАМЕСНИШТВО КОЛУБАРСКО-ПОСАВСКО

ЛАЗАРЕЦАЦ, БАРОШЕВАЦ
Барошевац - У Барошевцу је пред Први српски устанак постојала

црква брвнара која је премештана у случају опасности.
Адреса: 11560 Барошевац.
ЦРКВИШТА И МАНАСТИРИШТА
У ЕПАРХИЈИ ШУМАДИЈСКОЈ 255
Велики Црљени - У прошлости се помињу две старе цркве, на месту

Црквине и код Чесме.
Адреса: 11563 Велики Црљени.
Рудовци - У Крушевици, на месту Пољанку, код извора Крагујевца,
народ је у време Турака држао богомоље.
Адреса: 11566 Рудовци.
АРХИЈЕРЕЈСКО НАМЕСНИШТВО КОСМАЈСКО, СОПОТ
Бељина - На локалитету Црквине у Лисовићу, пронађени су надгробне

плоче и трагови зидова.
У Манићу, на Црквинама, препознају се остаци зидова неке грађевине,
вероватно цркве.
Адреса: 11461 Бељина.
Неменикуће - У Неменикућама 1708. године подигнута је црква брвна-
ра.
Адреса: с. Неменикуће, 11450 Сопот.
Поповић - У Малој Иванчи постоји топоним Прњавор и сећање да је
на месту Орашју постојала стара црква.
Адреса: с. Поповић, 11233 Раља.
Сибница - Током XVIII и XIX века у Сибници су постојале две цркве
брвнаре. Тридесетих година XVIII века у Сибници је постојала црква брвна-
ра, подигнута и освећена 1652. године, која је била дуга 15, а широка 10 ар-
шина и имала је Часну трпезу од камена. У цркви Светог Николе чувају се
предмети из ранијих сибничких храмова, међу којима и појединачне иконе,
најчешће рад з ографа Јеремије Поповића из четрдесетих година XIX века.
Северна ограда порте од камена припадала је ранијим храмовима.
Адреса: 11454 Сибница.
Сопот - У Ропочеву, у делу Анатема, северозападно од села, налазио се
манастир, на чије се рушевине наилазило почетком XX века.
Адреса Прве парохије: 11450 Сопот.
Стојник - Ископавањем је 1966. године у Стојнику откривена
средњовековна једнобродна црквица која подсећа на надгробну капелу. Зна
се да је једна стојничка брвнара порушена 1851. године и да је касније, 1871.
године, изграђена капела од чатме.
Темељи старе цркве препознају се у селу Бабе, код локалитета Точак.
Адреса: с. Стојник, 11233 Раља.
АРХИЈЕРЕЈСКО НАМЕСНИШТВО КРАГУЈЕВАЧКО,

НОВА ЦРКВА КРАГУЈЕВАЦ
Доње Грбице - Поред реке Угљешнице постоје остаци цркве мањих

димензија.
Доње Грбице, 34219 Шљивовац.
Десимировац - На брду у Десимировцу постоји црквина, где се нала-
зила црква звана Десимировац, по којој је село добило име.
Адреса: 34321 Десимировац.

Пајазитово - У Пајазитову је позната Црквина под Главицом и Црквин-
ско гробље одмах поред остатка старог храма.
Адреса: 34235 Лужнице.
Рогојевац - Манастир који је у турским пописним документима за-
бележен као Ваведење код села Кикојевца у нахији Лепеници, данас је неи-
дентификован. Можда се може тражити на ширем подручју села Рогојевца и
Кикојевца која су раније чинила једну целину и где постоји црквина.
Адреса: с. Рогојевац, 34205 Баре; телефон: 034 595 089; 064 127 36 40
АРХИЈЕРЕЈСКО НАМЕСНИШТВО ЛЕВАЧКО, РЕКОВАЦ
Драгово - Манастир Прековац у Левачкој нахији из турског пописа

(XVI век) доводи се у везу са локалитетом Пријаковац код Драгова.
Адреса: 35265 Драгово.
Жупањевац - У самом Горњем жупањевачком граду налазе се остаци
мање цркве од ломљеног камена, коју су откопали мештани.
Великом жупанијом наз ивају се остаци цркве на левој обали
Жупањевачке реке која је имала дозидану припрату.
Остаци темеља цркве, откопани 1938. године изнад Гај-Мале, 1500 ме-
тара јужно од Жупањевачког града, у народу се сматрају великом светињом
и називају Царином. Црква је имала облик једнобродне грађевине са полу-
кружном олтарском апсидом. Карактеристично је да је олтарски простор,
дубок око два метра, био затворен зидом. Око јужног, западног и северног
зида ишао је два метра широк трем, чији су зидови истоветни са зидовима
цркве. На јужном зиду трема налази се улаз.
Друго име манастира Светог Николе у Левчу, према турским пописи-
ма, је Будичева. Можда се може довести у везу са потоком Будимчевића Ор-
ницом који се улива у Сибничку реку. Поред ње, недалеко од пећина испод
Жупањевачког града, постоји црквина. Према попису из друге половине XV
века, црква је имала десет духовника.
Адреса: с. Жупањевац, 35265 Драгово.
АРХИЈЕРЕЈСКО НАМЕСНИШТВО ЛЕПЕНИЧКО,

СТАРА ЦРКВА КРАГУЈЕВАЦ
Баточина - У Баточини постоје и видљиви су темељи некадашњих

цркава и манастира, у Горњој Баточини манастира Сурчинка, а другог у Ро-
готу на месту Зебици. Иначе, турски пописи региструју на овом подручју
три манастира: Богородичин код Баточине, Пречисте Ваведење код Турчина
и Светог Николе код Турчина (Турчин је идентичан са Горњом Баточином).
Адреса: 34227 Баточина.
Ботуње - Турски пописи из XVI века бележе крај села Ботуња ма-
настир. На брду Kаповцу су остаци цркве Ботуњице, а испод овог брда су
рушевине друге цркве.
Адреса: с. Ботуње, 34224 Корман.
Грошница - Локалитети Црквина, Црквенац и Попадинац указују на

богат црквени живот и пре подизања цркве Светог апостола Томе од Станише
Млатишуме 1734. године. На месту Црквине пронађене су опеке и надгробна
плоча са записом из XVII, односно XVIII века. Преко пута данашње цркве
била је црква брвнара.
Адреса: 34202 Грошница, Октобарских жртава 133.
Доброводица - Црквина се налази у Доброводици, испод села, према
Баточини.
Адреса: с. Доброводица, 34 227 Баточина.
Доње Комарице - У Доњим Комарицама, на локалитету Брестор-
Орашје, налазила се стара црква посвећена Светом Јовану, на чијим темељима
је 1924. године покушана обнова, која није успела. Нађене су надгробне плоче
великих размера и велики број људских костију.
Адреса: с. Доње Комарице, 34224 Корман.
Жировница - У Жировници постоји црквина, где је, по предању, била
црква Јелија.
Адреса: Жировница 34229.
Маршић - У селу је било Латинско и Џидовско гробље. Црквина се
налази на потесу Јасик, изнад Црквинског потока. Познају се само темељи од
камена. Забележено је да је из каснијег турског времена.
Адреса: 34000 Крагујевац, Маршић.
АРХИЈЕРЕЈСКО НАМЕСНИШТВО МЛАДЕНОВАЧКО,

МЛАДЕНОВАЦ
Велика Крсна - Манастир Ваведења-Брестовица, у нахији Авала, први

пут под Турцима пописан је 1560. године. На основу топонима Брестовица,
можда се налазио у долини истоименог потпока, јужно од Велике Крсне, јер
ту постоје материјални остаци некадашњег храма.
Адреса: 11408 Велика Крсна.
Младеновац - У селу Младеновцу, које има топоним Црквине, по
очуваном предању, била је црква. Верује се да је са ове рушевине одношен
камен за градњу цркве у марковачким Црквинама и цркве у Неменикућама.
Адреса: 11400 Младеновац, Милосава Влајића 52.
Марк овац, Стојник - Према натпису, обележава место деспотове
смрти. Манастир Светог Николе који су турски пописивачи забележили у
првој половини XVI века „код села Марковца“ може се тражити у Црквинама,
поред данашње цркве Светог Илије, јер је, по предању, овде била задужбина
деспота Стефана.
Адреса: с. Марковац, 11400 Младеновац.
АРХИЈЕРЕЈСКО НАМЕСНИШТВО РАЧАНСКО, РАЧА
Вишевац - У Заградини, селу у нахији Лепеници, пред крај XVI века

пописан је манастир Светог Арханђела у којем живи један монах. Ово село и
манастир могу се тражити у атарима села Вишевца и Бошњана. У Бошњану
постојала је црквина, чији су се темељи видели до почетка XX века.

Адреса: с. Вишевац, 34210 Рача Крагујевачка.
Горње Јарушице - Турски попис из времена Мурата III, пред крај
XVI века, утврђује годишње обавезе манастиру Светог Арханђела код
Јарушица у Лепеничкој нахији. Реч је о данашњој цркви Светог архангела
Гаврила у Горњим Јарушицама. Народно предање ову цркву везује за период
Немањића.
Адреса: с. Горње Јарушице, 34322 Чумић.
Лапово - Литература познаје и две црквине, једна се везује за крај
Кленовац.
Адреса: 34 220 Лапово.
Велик о Крчмаре - У Великим Крчмарима постоји локалитет
Црквина.
Адреса: 34212 Мало Крчмаре.
Сипић - За рушевине, које се налазе у Лаповском потоку, на Гвоздењаку,
верује се да су остаци некадашњег манастира.
Адреса: 34213 Сипић.
АРХИЈЕРЕЈСКО НАМЕСНИШТВО ОПЛЕНАЧКО, ТОПОЛА
Влакча - Манастир, посвећен Богородици, постојао је у средњем веку

у Влакчи и носио је име по сеоском потоку Раковици. Налазио се на месту
Сиги, код Камените Стене, где се налазило и старо гробље. О манастиру све-
доче и два записа из XVI и XVII века који се односе на манастирско братство.
Нестао је крајем XVII или почетком XVIII века. Црквена визитације из три-
десетих година XVIII века не помиње овај манастир.
Адреса: с. Влакча, 34323 Страгари.
Доња Шаторња - На основу изгледа бронзане кадионице, пронађене на
локалитету Дрен у Доњој Шаторњи, претпоставља се да је насеље старије од
XV века. Шаторња је од Турака пописивана током XV и XVI века као Горња и
Средња или као локалитет Срејовац.
Блазнаву, у више топонимских варијанти (Опашево, Блашеново, Ото-
шево, Опланина, Блажево, Оплане, Скугрићи) бележе турски порески до-
кументи током XV и XVI века. Предање помиње Блажину цркву у Блазнави,
у Реци где се налази и гробље. Грађевина правоугаоне основе југозападно од
Блазнаве, слична „граду“, позната као Рибник, не би требало да је старија
од XVIII века, када је ово насеље, током аустријске администрације, било
насељеније од осталих у околини.
Како су Турци од 1476. године, па све до краја XVI века редовно ре-
гистровали манастир Светог Стефана код села Блазнаве, може се веровати
да се радило о з начајном светилишту рудничког краја. Не з на се да ли се
некадашњи манастир налазио на месту Блажине цркве у Реци или се може
поистоветити са другим црквинама овог краја.
Адреса: 34314 Доња Шаторња.
Страгари - Маслошевски топоними Машлишево, Маслешево и Кле-
новац помињу се у већини пописа током турске управе.
У Љубичевцу, код Чолића качаре, налазе се остаци од куле за коју се

у селу мисли да ју је зидала проклета Јерина. На гробљу су остаци од старе
Аџине цркве.
Адреса: 34323 Страгари.
Горња Трнава - За један натпис из манастира Раковице у суседној
Влакчи, каже се да припада Трнави. У крају Покозица налази се црквина, где
је, по предању, била црква.
Адреса: 34324 Горња Трнава, телефон: 034 832 314; 063 829 59 52
АРХИЈЕРЕЈСКО НАМЕСНИШТВО ОРАШАЧКО, АРАНЂЕЛОВАЦ
Бања - У атару села Бање, на брду Венчацу, литература бележи остат-

ке средњовековног града – Бакићеве дворе. Нису испитани, али се вез ују
за време деспотовине и угледну феудалну породицу Бакића. За кнеза Пав-
ла Бакића, који 1525. године из покорене деспотовине прелаз и у Угарску,
К. Јиричек каже да је „имао кућу на брду Венчацу, јужно од Београда, и 50
имања... “
Адреса: 34304 Бања.
Венчане - По предању, Тулеж је најстарије село у околини. Помиње се
стара црква на месту Кривој Бари испод села.
Стрмово је једно од ретких колубарских села које се помиње у српским
средњовековним документима. Стрмово у власте оствровичкој босански
краљ Томаш 1458. године дарује логотету Стефану Ратковићу.
Адреса: 34306 Венчане.
АРХИЈЕРЕЈСКО НАМЕСНИШТВО ТЕМНИЋКО, ВАРВАРИН1
Бачина - У Бачини је у XVIII и првој половини XIX века постојала

црква брвнара Светог пророка Илије.
Село Бачину у Левчу, деспот Стефан Лаз аревић дарује манастиру
Хиландару. Непосредни остаци средњовековне насељености нису научно
потврђени, међутим предање о том времену је врло богато: Приповеда се да је
у месту Ђерђелину некад била варош која се простирала од запада ка истоку,
од данашњег Ђерђелина до Грабовца, места у равници, где је некад било ста-
ро село Грабовац, или управо варош се простирала од данашње ђерђелинске
до грабовачке чесме. Захватала је целу равницу Грабовац и страну данашњег
Ђерђелина. Дућани су, како се прича, у тој вароши били тако чести, да је
мачка могла по крововима с краја на крај те вароши. У Ђерђелину има и
данас зиданих бунара, за које кажу да су из тог времена. Постоје и зидине од
некаквог градића, које се једва познају. У Грабовцу има и једна развалина, за
коју се прича да је од бање, која је ту била. До бање је стара чесма, а одмах до
ње су остаци грађевине, вероватно од неке цркве. И на северној страни Ба-
1 Овде се налаз е и подаци Архијерејског намесништва темнићког, који сада
припада Епархији крушевачкој, која је основана 13. фебруара 2011. године. Тога
дана је служена Св. Архијерејска Литургија у храму Св. великомученика Георгија
у Крушевцу, коју је служио Администратор новоосноване Епархије крушевачке,
Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован.
чине, код Чивутског гробља, постоје рушевине, за које се верује да су такође

од цркве. Предање каже да је и кнез Лазар у Бачини имао имање и да је он
засадио брестове на излазу из села према Варварину, који су се видели по-
четком XX века.
Адреса: 37265 Бачина.
Доњи Крчин - У Горњем Крчину, на месту где се данас налази Преоб-
раженска капела, биле су рушевине цркве из старијих времена.
Према запису етнолога са почетка XX века, у Пајковцу, у Врдничком
потоку, на развалинама старе цркве, подигнута је нова црквица, која слави
Биљни петак пред Ђурђевдан, када се ту одржавао велики сабор.
Адреса: 37258 Доњи Крчин.
Избеница - У Избеници, на саставу речице Суваје и Избеничког по-
тока, према бачинским виноградима, било је старо село и на том месту су
регистровани остаци старе цркве.
Церница је, поред Бачине и Јабучја, једно од ретких села северно од
Крушевца, које је припадало Хиландару. Њега је, заједно са Бачином, царској
лаври поклонио 1411. године деспот Стефан Лазаревић. По турском попису
из 1476. године у Церници је било 45 домова.
Адреса: 37265 Орашје.
Парцане - У Парцану, на месту где је нова, односно где је била претход-
на црква Светог архангела Гаврила, биле су рушевине веома старе богомоље,
у којој су пронађени престо, крст и икона. По предању, звала се Студеница и
била је знатних димензија.
Адреса: с. Парцане, 37257 Падеж.
Поточац, Рашевица - У Рашевици се, по предању, изнад села налази-
ла велика црква посвећена апостолима Петру и Павлу, а коју су разрушили
Турци. Поред Џидовског гробља, недалеко од ових рушевина, ископавао се
стари новац, називан костадинке.
Адреса: 35207 Поточац.
Својново - Остаци још једне старе цркве у Својнову налазе се у дну
села, с леве стране пута Јагодина-Варварин, на месту Трпеза.
Адреса: 35 259 Својново.
Summary
Savo M. Arsenijević
THE REMAINS OF OLD CHURCHES AND MONASTERIES IN THE

ŠUMADIJA EPARCHY
e paper gives an overview of the remains of old churches and monasteries

on the territory of Šumadija Diocese with their exact position. e work allows
other researchers to continue their research of these sites. In the list are a few sites
so far unknown to our professional and scientific public.
Миломир Стевић
Историјски архив Крушевац
Николина Бабић,
Београд
ВИЛАЈЕТСКИ КНЕЗ
СТОЈАН ЈОВАНОВИЋ  ЛЕШЈАНИН
Кључне речи: књаз Милош, Смедеревски санџак, Крушевач ки

санџак, Параћин, Кушиљево, Лешје, Параћин, Стојан Јовановић – Лешјанин,
уставобранитељи
Апстракт: У раду је дата биографија Стојана Јовановића – Лешјанина,
значајног националног радника и политичара из времена књаза Милоша. Стојан се,
као врло млад, истакао на Делиграду, а са тридесетак година је изабран за вилајетског
кнеза. Након ослобођења од Турака 1832. године, био је све до пензионисања, 1860.
године, судија у многим местима. Након повратка књаза Милоша у Србију, био је
краће време попечитељ унутрашњих дела. Обратићемо краћу пажњу и на неке од
потоњих попечитења унутрашњих дела.
Последње године владавине уставобранитеља у Србији биле су

обележене озбиљном кризом, пре свега израженом у непрекидним сукобима
Савета и кнеза Александра Карађорђевића. Коначно, 1857. године створена
је права завера против кнеза, на чијем је челу био претседник Савета Стеван
Стевановић Тенка. Намеравано је убиство кнеза и повраћај на власт старог
Милоша Обреновића. Завера је откривена на време и пресечена је оштрим
казнама. Један део саветника је осуђен, а други пензионисан. Како је то
изведено без пристанка Портиног и, према томе, било супротно уставу, то је
цариградска влада нашла за потребно да протестује код кнеза и да тако уђе
у решавање српских унутрашњих послова. Њен посебни изасланик, Етхем
паша, дошао је у Србију и присилио је кнеза на попуштање. Кнез је пристао
да врати у службу пензионисане саветнике, а кажњене је помиловао, али
под условом да морају напустити Србију. За претседника Савета доведен је
стари Вучић, а Гарашанин, од кога су власти раније узалуд тражиле оставку
на саветничком положају, постављен је за министра унутрашњих дела. Ти
уступци изнуђени су од кнеза и знатно су пољуљали његов углед и његов
положај. Порта је једва доч екала прилику да може поново манифестовати
своју снагу, а наишла је на подршке Француске, која је отворено осуђивала
кнежеву политику, а донекле и Русије. Међу великим силама у том питању
одсуствовала је сагласност. Аустрија и Енглеска држале су страну кнежеву
док је Пруска је била неутрална. Међутим, Порта није хтела да изазива дубљу
262 Миломир Стевић, Николина Бабић
кризу у Србији у часу кад је у Херцеговини буктао устанак Луке Вукаловића

и кад је предстојао њен сукоб с Црном Гором.
«Народ је изгубио коначно поверење у Правитељство и своје власти»,
писао је И. Гарашанин, у септембру 1858. године, «узрујао се на све стране и
хоће да се изведе из ове неизвесности». Тражио се сазив народне скупштине.
Иако је био обавештен да се Скупштина може окренути против њега, кнез није
могао да је не одобри, премда је и то покушавао. А кад се скупштина састала
о Св. Андреји (због тога названа Светоандрејска) од првог часа постало је
јасно да се дотадашњи режим неће одржати, јер је против њега била огромна
већина посланика. На седници од 10. августа тражена је оставка кнежева, коју
су помогли и чланови Савета. Збуњен и уплашен, кнез је отишао у град, под
окриље паши, и то у колима И. Гарашанина, и то у друштву с њим. Тај корак
је раздражио Скупштину и она је, 11. децембра, донела решење да се кнез
збаци, а на његово је место још истог часа “извикала” Милоша Обреновића.
Кнезу Александру било је јасно да се ситуација не може више изменити у
његову корист, па није ништа одлучније ни предузимао. С његовим падом
завршена је и влада уставобранитеља, јер с Обреновићима отпочео је одмах
нови курс.
Кнез Милош стигао је са кнезом Михаилом у Београд, 25. јануара
1859. године. Чекао је дотле потврду свог избора од Порте. Као његов
«местозаступник» у Србији водио је послове његов одани присталица Стевча
Михаиловић. Као свуда у приликама кад се мења не само режим него и
династија, тако је и у Србији било поприлично мноштво измена диктираних
не само потребама, него и осветом и својевољношћу. Скупштина, вођена
немало пута од усијаних глава и недораслих људи, уносила је много забуне
и безвлашћа, али је промена ипак изведена без тежих жртава. Кад је дошао
кнез Милош вратио се, истина, ауторитет власти, али је појачана самовоља.
Пун још увек старе мржње и осветољубивости, постао је старачки упорнији
и безобзирнији. Подложан утицајима, ћудљив, а уверен да је Србији преко
потребан, он се осећао свемоћним, тако да су на муци били и пријатељи
и непријатељи. Увредио је одмах, првих недеља, свог најоданијег пријатеља
и заступника Стевчу Михаиловића. Савет, на који је био киван од свог
прогонства, понжавао је колико год је могао и трудио се да га потпуно
онемоћи. Стари Вучић, напола ослепео, био је затворен и умро је у затвору,
због чега су Милошеви противници тврдили да се то догодило под сумњивим
околностима. Илија Гарашанин, који, истина, и није био за повратак кнеза
Милоша, гурнут је у позадину и морао се склонити једно време из земље. По
његовим речима, књаз Милош није више могао да чује реч закон. «Он мисли,
кад народ не би желио његов начин старе управе, не би га ни позвао; а кад га
је позвао он хоће овако».
Ипак, и у таквој самовољи књаза Милоша постојала је влада, а у влади
министри унутрашњих дела. У време политичке кризе почетком 1858. године
формирано је, 31. марта 1858. Године, Привремно централно правленије у
коме је попечитељ внутрени дела био Илија Гарашанин. Ова влада је била на
власти до 6. априла 1859. године. Међутим, Илија Гарашанин није дочекао
повратак књаза Милоша у Србију, на функцији попечитатеља внутрени
ВИЛАЈЕТСКИ КНЕЗ СТОЈАН ЈОВАНОВИЋ  ЛЕШЈАНИН 263
дела.1
Први министар унутрашњих дела (тј. попеч итељ внутрени дела) за
време друге владавине књаза Милоша био је политич ар Стојан Јовановић
Лешјанин, који је био привремено министар унутрашњих дела од 07. до 30.
јануара 1859. године.2 Наиме, дотадашњи попечитељ унутрашњих дела, Илија
Гарашанин, је, наводно због здравствених разлога, поднео оставку и вратио
се у савет где је већ био члан. По наредби заступништва књажевског, издатог
07. јануара 1859. године, у договору са саветом, за привременог попечитеља
унутрашњих дела постављен је Стојан Јовановић, члан савета3 и посланик
из пожаревач ког округа.4 После Светоандрејске скупштине и повратка на
власт кнеза Милоша Обреновића, реконструисана је претходна Влада, 30.
јануара 1859. Године, тако што су промењени сви министри осим председни-
ка Владе Стевче Стефана Магазиновића. Стојан Јовановић више није био у
њој, већ је изабран за члана земаљског савета чији је председник био Стевча
Михаиловић.5
Стојан Јовановић се родио 1796. године у селу Кушиљеву, код
Свилајнца, приликом повратка његових родитеља из Аустрије у село Лешје,
код Параћина, одакле су, иначе, били старином. Отац Стојанов је учествовао
у Кочиној крајини и након окончања Аустријско – турског рата прешао је
у Аустрију где је неко време служио у фрајкору. За време Првог српског
устанка, кад Стојану није било више од 15 до 16 година, често је на Делиграду
замењивао оца и тукао се са Турцима. А кад му је било само 20 година,
изабрало га је село Лешје за свог кмета. Својом правичношћу у суђењу,
добротом исказаном према сиротињи и нејач и и храбрим држањем према
турским властима, Стојан је изашао на глас у околини, те га је вилајетска
скупшитина у Параћину изабрала за вилајетског кнеза.6
Пред устанак, крајем 1832. године, Турци су намамили Стојана у
Параћин и ту су га задржали у петнаестодневном заточењу, из ког је, ипак,
успео да побегне и одмах послао своја два брата уз пратњу других људи
да дижу народ на устанак у параћинској нахији. Био је један од главних
организатора устанак којем су припојене параћинска, крушевач ка и
алексинач ка нахија. По исељавању Турака, књаз Милош га је поставио за
судију најпре у Параћину, потом у Ражњу. Кад се суд из Ражња преместио у
Сокобању, и Стојан је премештен у Крагујевац. Након тога, постављен је за
1 За прецизно одређивање трајања мандата влада као и време које су поједини

министри проводили на функцији министра унутрашњих дела користили смо
одговарајуће бројеве Српских новина као и књигу Владе Србије: 1805-2005,
(приредио Радош Љушић), Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2005.
2 Станоје Станојевић, Народна Енциклопедија српско-хрватско-словеначка III књига,
824
3 Србске новине од 8. јануара 1859, 11
5 Земаљски савет је положио заклетву 2. фебруара 1859. године. Србске новине од
5. фебруара 1859, 60
6 М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба, Београд
1888, 300 – 301
председника крушевачког окружног суда.7

Уставобранитељима се придружо 1842. године, а након њиховог
доласка на власт, најпре је постављен за судију у апелационом суду, а затим
за члана Државног савета, у ком је остао до 1860. године, кад је пензионисан.
Скоро три године је провео повремено заступајући поједине министре, да би
га на крају, као што смо већ навели, привремена влада поставила за вршиоца
дужности министра унутрашњих дела. Стојан је преминуо оболевши од
колере, у Београду 17. августа 1866. године.8
Стојан се одликовао великом благошћу и добротом, чистим карактером
и, као најинтересантније - сталном жудњом за науком. Сам је, под старост,
научио да чита и пише, а своју је децу, синовце и друге рођаке, школовао.
Тако је свог млађег сина Милоја дао на школовање у Паризу, а два синовца у
средњу Европу.9
Стојана је на место министра унутрашњих дела заменио политич ар
Миливоје Јовановић, иначе министар унутрашњих дела од 30. јануара до 22.
јуна 1859. године, најпре у влади Стефана Магазиновића до 6. априла 1859.
године, а онда у влади (Централно правленије) Цветка Рајевића.10 Миливоје
Јовановић је на место попечитеља унутрашњих дела дошао са места начел-
ника округа ужичког.11 Књажевим указом од 22. јуна 1859. године, Јовановић
је разрешен звања попеч итеља унутрашњих дела и постављен за пресед-
ника у касационом суду. На његово место, за привременог вршиоца дуж-
ности постављен је помоћник у попечитатељству унутрашњих дела Јеврем
Грујић.12 Октобра исте 1859. године, у то време председник касационог суда,
Миливоје Јовановић је постављен за члана савета и истовремено унапређен
у чин пуковника.13
Премда у монографији “Министарство и министри полиције у Србији
1811 - 2001” пише како је Јеврем Грујић био вршилац дужности министра
унутрашњих дела од марта до маја 1860. године,14 то се не може узети за
тачно. Јеврем је био вршилац дужности министра унутрашњих дела од 22.
јуна 1859. године до 23. јула 1859. године у влади Цветка Рајевића. Пошто
о Јеврему Грујићу постоји обимна литература, ми се на њему нећемо дуже
задражавати, а ч итаоце за примарно информисање о њему као министру
унутрашњих дела упућујемо на напред споменуту монографију.15
Јеврема Грујића је на месту министра унутрашњих дела, такође у влади
Цветка Рајевића, заменио 23. јула 1859. године Владислав Вујовић, о коме
7 Исто, 301
8 Исто, 301
9 Исто, 302
10 Станоје Станојевић, Народна Енциклопедија српско-хрватско-словеначка III
књига, 824
12 Србске новине од 25. јуна 1859, 297
13 Србске новине од 15. октобра 1859, 579
14 Министарство и министри полиције у Србији 1811 – 2001, Београд 2002, 242
15 Министарство и министри полиције у Србији 1811 – 2001, Београд 2002, 241 –
243. Погледати и његове успомене Јеврем Грујић, Записи I – III, Београд 1929.
ВИЛАЈЕТСКИ КНЕЗ СТОЈАН ЈОВАНОВИЋ  ЛЕШЈАНИН 265
нема ни речи у монографији “Министарство и министри полиције у Србији

1811–2001”. Реч је о политич ару, министру и државном саветнику о коме
до сада није посебно писано у српској историографији, већ се само узгред
спомињао.
Владислав Вујовић је рођен 1818. године у Прњавору у Мачви. Оже-
нио се са Милицом Вукомановић, ћерком Петра и Василије Вукомановић.
Петар је био полубрат по оцу кнегиње Љубице, жене књаза Милоша.16 Мајор
Владислав Вујовић, начелник округа шабачког постављен је, 23. јула 1859. го-
дине, за министра (попечитеља) унутрашњих послова.17 На тој се финкцији
задржао до 9. фебруара 1860. године.
Био је један од оснивача и председник управног одбора Црвеног крста
при његовом формирању 5. фебруара 1876. године.18 Био је члан комисије за
прикупљање података о страдању током рата 1876. године.19 Владислав је 2.
септембра 1887. године као државни саветник био прво потписани сведок на
тестаменту Стевче Михаиловића.20 Умро је 26. марта 1889. године.
Summary
Milomir Stević, Nikolina Babić
VILAYET PRINCE KNEZ  STOJAN JOVANOVIĆ LEŠJANIN
e paper includes a biography of Stojan Jovanović - Lešjanina significant

national workers and politicians from the time of Prince Milos. Stojan, as a very
young man, said to Deligradu with thirty years has been chosen for the vilayet
prince. Aer liberation from the Turks in 1832 was until his retirement in 1860,
judges in many places. Aer the return of Prince Milos in Serbia was less time
minister of Internal Affairs.
16 Петар је умро 1833. године , а његову децу је одгајала и васпитавала, заједно са

својом децом у свом двору, књегиња Љубица. Петар Вукомановић је са Василијом
(умрла после априла 1867) имао децу Алексу, Михаила, Милеву и Милицу (жену
Владислава Вујовића). Полексија Д. Димитријевић – Стошић, Кључеви Белог града,
Београд 1967, 95
17 Србия, Србске новине од 28. јула 1859, 356
18 Срске новине од 7. фебруара 1876, 134; у моменту оснивања Црвеног крста, Српски
црвени крст је заступао Београдски месни одбор који је опет вршење дужности
местног одбора предао свом II одсеку, чији је председник био управо Владилсав
Вујовић.
19 Милош Јагодић, И звод ратних страдалника у Србији 1876. године, Мешовита
грађа 28, Београд 2007, 165 - 191
20 Нинослав Станојловић, Тестамент Стефана Стевче Михаиловића, Корени 1,
Јагодина 2003, 155 – 168
МИЉКОВ МАНАСТИР

Braničevski Glasnik 10

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Braničevski Glasnik 10

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Удружење историчара Браничева и Тимочке крајине

Historian Association of Braničevo and Timočka Krajina

Удружење историчара Браничева и Тимочке крајине

Дунавска 21, 12000 Пожаревац

Главни и одговорни уредник (Editor-in-Chief):

Секретар редакције (Editorial secretary):

Свеску број 9 уредили МА Марија Вушковић (Удружење) и Уредник

Редакција (Editorial board):

Инострани чланови (Foreign members):

Удружење историчара Браничева и Тимочке крајине

Дунавска 21, 12000 Пожаревац

Главни и одговорни уредник (Editor-in-Chief):

Секретар редакције (Editorial secretary):

Свеску број 10 уредио уредник са члановима уредништва

Редакција (Editorial board):

Инострани чланови (Foreign members):

Синиша Мишић, Уз јубиларни 10 .број Браничевског гласника, ....... 7 - 8

Браничевски гласник основан је 2001. године као часопис Удружења

На крају, редакција упућује захвалност свим институцијама културе

Синиша Мишић, Реч уредништва, 7-11.

Марија Вушковић: Синиша Мишић, Југоисточна Србија средњег века,

Југославији 3, Нови Сад 2001, 162-166.

Татјана Живковић,Библиографија расправа и чланака из историографије

Синиша Мишић, Краљ Стефан Урош II Милутин и Бугари, 5-18.

Синиша Мишић: Питер Берк, Историја и друштвена теорија, Београд

Татјана Живковић, Прилози за библиографију књига из историографије

Милош Антоновић, Црквене прилике у источној Србији у средњем веку,

Александар Крстић, Први османски дефтери као извор за историјску

Милош Антоновић: Р. Кавендиш, Краљ Артур и Грал, Утопија, Београд

Татјана Живковић, Прилози за библиографију књига из историографије

Марија Копривица, Нишка област од 1428. Године до половине XIV

Мирослав Пешић: С. Ћирковић, О историографији и методологији,

средства, Београд 2007, 312-315.

Татјана Живковић: Прилози за библиографију књига из историографије

Александар Узелац, Ко је спалио Жичу?, 1-12.

Владимир Алексић: С. Мишић, Коришћење унутрашњих вода у српским

Татјана Живковић, Прилози за библиографију књига из историографије

Ема Миљковић, Власи у домаћој историографији (1960-2010), 5-22.

Татјана Живковић, Селективна библиографија књига и чланака о

Александар Узелац, Тигрови на доњем Дунаву - мали прилог проучавању

Марина Штетић, Јагодина и Белички срез – од успостављања немачке

Марија Вушковић, Ana di Lelio, Kosovska bitka u albanskom epu или

Татјана Живковић, Прилози за библиографију књига из историографије

Александра Фостиков, Примена нових технологија у историјској

Синиша Мишић, Уз јубиларни 10 .број Браничевског гласника, 7-8

Саво Арсенијевић, Црквине и манастиришта у епархији шумадијској,

К.Митровић, Млетачки епископи Котора, Утопија, Београд 2007, 6

Извештај апостолског визитатора Петра Мазарекија о Србији (1623-

Утицај југословенско-румунске границе у Банату на процес колонизације

Спомен обележја ратницима палим у народноослободилачким борбама

ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ АНТИЧКЕ

Апстракт: Простор на коме се данас налази насеље Град Сталаћ имало

Подруч је Мојсињских и Послонских планина ч ини сплет ниских

1 Милан Трифуновић, Елементи за предлог заштите Сталаћке клисуре и Мојсињско-

од најпознатијих српских средњовековних утврђења, по коме и садашње

була промера 3,6 цм.7

Цигларска пећ у Град Сталаћу (фото: Љубиша Васиљевић)

Посебну пажњу привлачи оловни оквир огледала, пронађен приликом

Са овим простором мож-

Налаз оставе новца на Укоси (фото: Душан Рашковић)

Већ смо поменули келтско присуство на овом локалитету крајем старе

14 Д. Рашковић, Скупни налаз – остава римског новца на локалитету висинског

Никола Антић из Варварина, који је Народном музеју Крушевац поклонио

Кула Тодора од Сталаћа пре реконструкције