1.  „Gramatika je diskretan kombinatorni sistem.“ Dokažite ovu tvrdnju.

 
Jezički instinkt, odnosno jezička sposobnost oslanja se na dva načela (principa). Prvi je
formulisao švajcarski lingivst Ferdinand de Sosir i on glasi: Lingvistički znak je
proizvoljan. Drugi potiče od Vilhema fon Humbolta i njegovog iskaza: „Konačan broj
lingvističkih sredstava ima beskonačnu (neograničenu) uspotrenu u jeziku.“
Gramatika je diskretan kombinatorni sistem, znači sledeće: ograničen broj diskretnih
elemenata (u ovom slučaju reči) međusobno se kombinuju da bi oformili veće strukture
(u ovom slučaju rečenice) čije su karakteristike potpuno različiteod osobina njihovih
elemenata. (pr. Man bites dog.)
Diskretan kombinatorni sistem u prirodnom svetu je GENETSKI KOD u DNK. Većini
drugih komplikovanih sistema u   xxx sistem boja, kuvanje, zvuk, svetlost i vreme su tzv.
Blending systems (sistemi mešanja). U ovom sistemu pojedinačne osobine tih
elemenatase gube u toj mešavini, a osobine kombinacije nalaze se između xxx elemenata
(npr. Roze boja je kombinacija bele i crvene).
Jezik funkcioniše ovako:
U svestisvakog pojedinca nalazi se leksikon reči i pojmova koje te reči simbolizuju (to je
MENTALNI REČNIK) i skup pravila na osnovu kojih se reči kombinuju i prenose vezu
među pojmovima (to je MENTALNA GRAMATIKA).
Argumenti za tvrdnju:
 
 Ogromno prostranstvo jezika
Mogućnost izražavanja beskonačnog broja novih značenja putem drugačijih kombinacija
istih jedinica čine da jezik dejstvuje kao uhodan mehanizam u kome se mnogo toga
ponavlja, ali i kao stvaralačko sredstvo izražavanja kojim se neprekidno ostvaruje i nešto
novo. Hiljade godina bi proteklo dok bi se izgovorile samo po jednom sve moguće
rečenice nekog jezika u dužini od recimo 20 reči.
 Posledica koncepcije gramatike – Gramatika je kod nezavisan od saznanja.
Gramatika određuje na koji se način reči kombinuju da bi izrazile značenja. To
određenje je nezavisno od pojedinačnih značenja koja mi saopštavamo ili
očekujemo da nam drugi saopšte. 
 
Rečenice koje se mogu lako razmeti ali nisu pravilno formirane: This sentence no verb –
nisu gramatične; ne u smislu upotrebe određenih konstrukcija već u smislu očiglednosti
da nešto sa njima nije u redu; bez obrzira na to što ih mi razumemo. To je posledica
urođenog koda za razumevanje rečenica. Suprotan slučaj je kada su rečenice gramatično
ispravne ali nerazumljive – pr. Colorless green ideas sleep furiosly.
 
2.  Neadekvatnost Markovljevog modela automata konačnih stanja
 
Markovljev model automata konačnih stanja je zajednica liste reči i seta upustava za
prelazak sa liste na listu. Procesor formira rečenice odabirajući jednu reč sa jedne liste,
zatim drugu reč sa druge liste (na principu slučajnog uzorka). Da bi prepoznao rečenicu
koju izgovara neko drugi čovek samo proverava reči na svakoj listi u redu. Mehanizam
lanca reči je najjednostavniji primer diskretnog kombinatornog sistema jer se može
primeniti u sastavljanju neograničenog broja različitih kombinacija od konačnog seta
elemenata.
 
The                             happy                   boy                                            ice cream.
A                                                             girl                  eats                     hot dogs.
One                                                         dog                                               candy.
 
Izuzetno prosta šema (happy) okuplja mnoge rečenice poput A girl eats ice cream i  The
happy dog eats candy. Ona može da okupi zbog omče (strelice u vodu polukruga) na vrhu
gde se nebrojano puta sa happy liste može uzeti ova reč (The happy happy dog...). Kada
inžinjer mora da napravi sistem da se reči kombinuju na određeni način, mehanizam
lanca reči je prva stvar koja mu pada na pamet. Moderna istraživanja gramatike počinju
kada je Čonski pokazao da mehanizmi lanca reči nisu nimalo sumnjivi već da su duboko
u osnovi pogrešan način razmišljanja kako ljudski jezik radi. Oni su diskretan
kombinatorni sistem ali pogrešne vrste. Postoje tri problema i svaki od njih osvetljava
neki aspekt načina na koji jezik zaista funkcioniše.
1. Rečenica može biti potpuno različita od niza ulančanih reči koje odgovaraju
mogućnosti tranzicije u engleskom jeziku. Setite se Colorless green... On je nju
izmislio ne samo zato da bi pokazao da besmislenost može biti gramatična već i
zato da pokaže da nemoguće sekvence reči mogu biti gramatične. U engleskim
tekstovima je mogućnost da reč bezbojan može biti praćena rečju zelen sigurno
ravna nuli. Ista je mogućnost da zeleno prate ideje, ideje spavaju, a reč spavaju da
prati reč besno.  
Kada ljudi uče jezik oni uče red reči u rečenici ali ne uče napamet koja konkretna reč
koju prati. Oni samo uče koja kategorija reči koju kategoriju prati. Mi prepoznajemo
bezbojne zelene ideje jer ova sintagma ima isti red prideva i imenica kao i neka koja nam
je mnogo bliža, poput Lepo malo kuče.
 
1. Imenice i glagoli se ne privezuju prosto jedno za drugo formirajući lanac, već
postoji plan po kome se to radi. Konačna odluka Čonskog bila je odbijanje
mišljenja da ljudski jezik ima lančani red. On je dokazao da stvarni setovi
engleskih rečenica ne mogu, čak ni u principu,  da se produkuju modelom
konačnih stanja. Razmotrimo sledeće rečenice:  Either the girl eats ice cream or
the girl eats candy. If the girl eats ice cream, than the boy eats hot dogs.
 
 
Either           the                happy           boy                          ice cream                 or
If                      a                                    girl         eats           hotdogs                      then
                     One                                   dog                          candy.
 
 
Ali, ovaj automat ne radi. Either kasnije u rečenici mora biti praćeno sa or. Slično tome,
if zahteva then. Niko ne kaže: If the girl eats ice cream or the girl likes candy. Ali, da
bismo zadovoljili potrebu onih reči koje se javljaju na početku rečenice zbog onih koje
dolaze kasnije automat mora da upamti tu prethodnu reč dok izbacuje sve ostale reči u
međuvremenu,  I ovde nastaje problem, jer automat pamti samo onu reč čiju je formu
upravo izabrao, ničta pre toga. Dok stigne do liste, sa koje treba da izabere or ili then on
je već zaboravio da li je na početku imao if ili either.
 
1. Ali Čomski je pokazao da je ovaj problem još dublji. Svaka od ovih rečenica se
može umetnuti u bilo koju drugu uključujući i nju samu:
If either the girl eats ice cream or the girl eats candy, then the boy eats hotdogs.
Either if the girl eats ice cream than the boy eats ice cream or if the girl eats ice
cream than the boy eats candy.
Za prvu rečenicu automat mora da upamti if i either tako da kasnije može da
nastavi sa or ili than po tom redu. Za drugu rečenicu mora da upamti either i if
tako da rečenicu može da kompletira sa than ili or. U principu ne postoji granica u
broju if-ova i either-a kojima rečenica može početi a svaki od njih zahteva
nastavak u obliku than ili or da bi rečenica bila potpuna; nije moguće spelovati
svaki memorijsku sekvencu na njenom sopstvenom lancu liste. Onda bi bio
potreban neograničen broj lanaca koji ne bi odgovarao mozgu odgovarajućeg
kapaciteta. Ovaj se argument može učiniti netačnim. Nijedna osoba nikada ne bi
započela rečenicu sa Either either, either if, if if, pa prema tome zašto je važno da
li će je završiti sa then then, or or. Ali, Čomski je upravo usvojio estetiku
matematičara koristeći interakciju između either – or i if – then, kao
najjednostavniji mogući primer osobine jezika – njegovu upotrebu ograničenih
zavisnosti (long distance dependencies) i između prethodne i sledeće reči – da bi
matematički dokazao da automati konačnih stanja ne mogu upravljati ovim
zavisnostima.
 
Dete je svom ocu umesto da kaže Daddy, what for did you bring up that book that
out of I dont want to be read to? Reklo Daddy, what for did you bring that book
that I dont want to be read to out of up for? A ova je rečenica zavšena sa pet
predloga. Dete je napravilo grešku jer je držalo u glavi 4 zavisnosti: to be read
zahteva to, that book that zahteva out of, bring zahteva up, what – for. Slično
ovome čitalac mora da čuva ove zavisnosti u svesti dok interpretira rečenicu.
Tehnički govoreći mora se automat konačnih stanja snabdeti tako da može
upravljati i ovakvim rečenicama, sve dok postoji stvarna granica za broj
zavisnosti koje govornik treba da čuva u svesti.   Za svaku od hiljade kombinacija
zavisnosti mora se duplirati identičan lanac unutar automata, a da čovek sve te
lance čuva u svojoj memoriji, nije baš moguće.
 
 
3.  Nužne komponente gramatika
 
 
    Rečnik nije lanac već stablo. U gramatikama ljudskog jeyika reči se grupišu u fraze
poput grana u stablu, a male fraze se mogu grupisati u veće. Nužne komponente
gramatika su pravila koja objašnjavaju od čega se sastoje NP, VP, S...
 1. Uzmimo rečenicu: The happy boy eats ice cream. Ona počinje trima rečima koje čine
jedinicu – imeničku frazu the happy boy. U engleskom se imenička fraza (NP) sastoji od
imenice (N) ispred koje se može naći član ili determinator (det) i veći borj prideva (A).
Po ovome se može viseti kako NP u engleskom iygleda uopšteno. U standardnoj
terminologiji sledeći pojmovi imaju ova značenja:
Arrow – strelica = sastoji se od „optional“
Parentheses
Asterisk – negramatičan niz, određen broj dopuna.
Sve informacije pravila se mogu shvatiti sa samo nekoliko simbola. NP → (det) A*N,
imenička fraza se sastoji od neobaveznog determinatora iza koga sledi neki broj prideva
iza kojih sledi imenica. Ovo formira stablo:
                   NP
 
    Det          A           N
 
    The      happy       boy
 
Ovde ima još dva pravila, jedno koje definiše englesku rečenicu (S), drugo koje definiše
predikat ili glagolsku frazu; oba koriste NP simbol kao sastavni deo.
2. Rečenica se sastoji iz imeničke fraze iza koje sledi glagolska fraza: S → NPVP.
3. Glagolska fraza se sastoji od glagola iza koga sledi imenička fraza: VP → V NP
 
    Sada nam treba mentalni rečnik koji određuje koje reči pripadaju kojoj govornoj
kategoriji (imenica, glagol, pridev, predlog, član). Kada je fraza jednom definisana
pravilom, i kada joj je dat simbol, ne mora se (nikad) ponovo definisati.
N – dog, girl, boy, ice cream, candz, hot dogs
„ imenice se mogu izsvesti iz sledeće liste: boy, girl...“
V - eats, likes, bites
„glagoli se mogu izvesti iz sledeće liste: eats, likes, bites“
A – happy, likely, tall
„pridevi se mogu izvesti iz sledeće liste: happy...“
Det – a, the, one
„članovi se mogu izvesti iz sledeće liste: a, the, one“
    Set pravila poput ovih (gramatika frazne strukture) definišu rečenicu povezujući reči u
žbunove na inverznom stablu:
 
                                                                       S
 
                         NP                                                                                 VP
 
Det                    A                     N                                             V                           NP
 
The                happy                 boy                                         eats                     ice cream
 
    Raznorodno spajanje nekih fraza sa bilo kojim otvorom čini gramatiku autonomnom u
odnosu na naša zdravorazumska očekivanja, uključujući i značenja reči. Ovo objašnjava
zašto možemo napisati i shvatiti gramatičke besmislenosti. Naša m,ala gramatika definiše
sve vrste rečenica koje nalikuju rečenici: „bezbojne zelene ideje...“; poput „the happy
candz likes the tall ice cream“ baš kao i prenošenje novinskih rečenica poput „the girl
bites the dog“.
 
4.  Rekurzija
 
    Rekurzivam u generativnoj lingvistici je oznaka za pravila koja se mogu više puta
primenjivati u generisanju rečenica, npr. nema ograničenja za broj prideva u srpskom
jeziku (ispred imenice) ili predloga ispred glagola.
    Sve što je potrebno je pravilo koje definiše frazu koja sadrži kopiju potpuno iste vrste
kao što je fraza poput: S → ili  S ili S
                                       Either S or S
Rečenica se može sastojati od reči ili (either) iza koje sledi rečenica, iza koje sledi ili (or)
nakon kojeg sledi rečenica. S → Either S or S
                                                       Ili     S ili S
Rečenica se može sastojati od reči „if“ (ako) iza koje sledi rečenica nakon koje sledi
„then“ (onda) iza koje sledi druga rečenica. 
    Ova pravila mogu učvrstiti jedan zahtev simbola unutar drugog zahteva istog simbola
(ovde rečenicu unutar rečenice), jednostavan trik koji logičari nazivaju REKURZIJA –
za generisanje neodređenog broja struktura. Delovi veće rečenice se čuvaju zajedno u
redu, kao set grana koje izrastaju iz zajedničkog čvora. Taj čvor čuva zajedno svako
either sa njegovim or i svako if sa then, kao na sledećem dijagramu (trouglovi su
skraćenice za mnoge podžbunove koji bi nam samo pravili smetnje da su pokazani u
potpunosti):
 
                                                                         S
 
If                              S                                                             then                              S
 
 Either             S             or                    S
 
      The girl eats ice cream          the boy eats hot dogs
 
Postoji još jedan razlog da se veruje da rečenicu čuva mentalno stablo. Pri grupisanju reči
u fraze takođe je neophodno povezati gramatičke rečenice sa njihovim odgovarajućim
značenjima. Mi znamo da je u prethodnoj rečenici reč o devojci ne o dečaku koja jede
sladoled i o dečaku ne o devojci koji jede hot dog. To je tako zato što su devojka i
sladoled povezani unutar samih svojih fraza kao što su i dečak i hot dog i poput ovih
dveju rečenica koje uključuju devojku. U automatu konačnih stanja to nisu samo
bezvredne reči nanizane jedna za drugom, već u gramatici frazne strukture povezanost
reči u stablu koje reflektuje odnos između ideja u svesti. Frazna struktura je stoga jedno
rešenje koje je u pitanju međupovezanost liste misli u pamćenju i njihovo enkodiranje
kod nizova reči koje se moraju izgovoriti ustima jedan po jedan.
 
5. Strukturni opis kao sredstvo za deambiguizaciju jezika
 
    Ponekad jedan iskaz može odgovarati dvema različitim mislima. Recimo u izrazu:
Child’s stool is great for use in garden, reč stool ima dva značenja koja odgovaraju
dvema ulazima u mentalni leksikon. Ali ponekad cela rečenica ima dva značenja čak i
ako svaka pojedinačna reč ima po jedno značenje. Evo još nekih primera koji su se
pojavili u novinama:
1. Izgubljen novčanik sa indijskim motivima stare žene
2. Razgovor o seksu M.M. sa pripadnicima JA
Dvojina značenja u svakoj rečenici dolazi iz različitog načina na koji se reči mogu
združiti u stablu. Npr. u primeru Discuss sex with M.M. pisac spaja reči s obzirom na
levo stablo (PP znači predloška fraza) – razgovara se o seksu i to sa M.M.
 
                    VP                                                                            VP
 
      V           NP             PP                                              V                           NP
 
                     N            P       NP                                                            N              PP
 
Discuss        sex       with      M.M                                                                    P             NP
 
                                                                                    Discuss          sex       with        
M.M  
 
Alternativno značenje potiče od našeg analiziranja reči, saglasno sa desnim stablom reči
sex with M.M. formiraju prost žbun na stablu a sex sa M.M. je ono o čemu se razgovara.
 
6.  Neadekvatnost semantičkih definicija za kategorizaciju vrsta reči
 
    Nastavnici u školi predajući gramatiku obično deci skreću pažnju na neku formulu koja
izjednačava delove govora sa vrstama značenja poput: imenica je ime neke stvari – škola,
park, bašta, lopta...; glagoli govore o nečemu što se radi – radnja, stanje, zbivanje – čitati,
brojati, smejati se, skakati... Definicije vrsta reči su često nepotpune i na neki način
ograničene.
    Istina je da većina imena osoba, mesta i stvari spada u imenice, ali nije istina da su
većina imenica imena osoba, mesta ili stvari. Postoje imenica sa svim vrstama značenja.
 
    Rušenje grada (akcija)
    Tri milje dug put (mera u prostoru)
    Potrebno je tri sata da se reši problem (mera u vremenu)
    Ona je glupa (kategorija ili vrsta)
    Susret (događaj)
 
    Glagoli osim toga što označavaju radnju kao što je brojanje ili skakanje, oni mogu
označavati i mnogo toga drugog, npr.: mentalno stanje (znati, voleti), pripadanje
(posedovati, imati) i apstraktne odnose među idejama (falsifikovati, dokazati).
    Jednostavan koncept poput „interesovati se“ može se izraziti različitim delovima
govora:
    Njeno interesovanje za pečurku (imenica) N
    Pečurke su počele da je interesuju sve više (glagol) V
    Njoj se pečurke čine interesantnim (pridev) A
    Interesantno, ove pečurke su porasle inč za sat (prilog) Ad
Onda deo govora nije vrsta značenja, to je vrsta oznake koja poštuje određena formalna
pravila poput šaha ili pokera. Imenica, npr, je jednostavno reč koja radi imeničke stvari.
To je vrsta reči koja dolazi posle člana kojoj se može dodati S. Postoji povezanost između
koncepata i kategorija delova govora, ali je tanka i apstraktna. Ako je aspekt sveta nešto
što se može identifikovati i izbrojati ili izmeriti iako može imati ulogu u događajima,
jezik nam česzo dozvoljava da izrazimo taj aspekt kao imenicu bez obzira da li je u
pitanju fizički objekat ili ne. Npr. ako kažemo: Ja imam tri razloga da živim, mi brojimo
razloge kao da su objekti, mada naravno ne mislimo da razlog može sedeti na stolici i
šetati po sobi.
    Slično tome ako tumačimo neki aspekt sveta kao događaj ili stanje uključujući
nekoliko učesnika koji se međusobno naglašavaju jezik nam često dozvoljava da
izjesnimo taj aspekt kao glagol. Npr. Situacija je opravdala društvene mere. Ovde
govorimo o opravdanju kao da je to nešto što je situacija uradila mada ponovo znamo da
opravdanje nije nešto što možemo da gledamo kako se dešava u određeno vreme na
određenom mestu.
 
7.  Leksički centri i centričnost kao svojstvo jezičkih konstrukcija
 
    Svaki leksički izraz, sintagma ima nekoliko konstituenata. Centar sintagme (po kom
sintagma i dobija ime), koji je određuje i zavisne članove koji mogu biti odredbe i
dopune. Centar i njegove dopune su spojeni u podfrazu, manju od NP ili VP – N – bar
(N).
 
                 N
 
       N                   PP
 
Governor       of California
 
    Dopune se razlikuju od odredbi. Dopuno su obavezni elementi sintagme, centar ih
uslovljava (governor of...) dok su dopune fakultativne (man from USA), sintagma može i
bez njih. Dopuna stoji pored centra unutar N – bar, a odredba ide gore, ali ipak unutar
NP.
 
 
                                          NP
 
              NP                                                      PP
 
       N              PP                                       from USA
 
Governor       of Calif.
 
    Tu je još i subject kao specijalna vrsta dopune, najčešće dopuno prouzrokovana
stanjem.
 
 
                             VP                                                                         NP
 
       NP                                      V                                     NP                            N
 
The guitarists                 V                    NP                the guitarists        N                   PP
 
                              Destroy          the hotelroom                            destruction      of the
hotelroom
 
 
    Imenica ide pre dopune kao i glagol. Odredbe obično idu sa desne strane, a subjekat na
levu.
     XP → (spec) XYP*                                      X→XZP*
(i NP i VP)                 Odredbe                            (centar i dopune)
 
8.   Funkcionalne i sadržajne reči
 
     Pomoćni glagol je centar rečenice na potpuno isti način kao što je imenica centar
imeničke fraze. Pošto se pomoćni glagol zove i infleksija (infection) skraćeno infl.
rečenicu možemo nazvati IP. Evo kako manje više izgleda rečenica u važećoj verziji
Čomskijeve teorije.
 
 
 
                                                          IP
 
                              NP                                                      I
 
                        The red sox                          I                                     VP
 
                                                                   will                    V                         AdvP
 
                                                                                V                    NP              Adv
 
                                                                              win        the world scene     soon
 
    Pomoćni glagol (will) je primer funkcionalne reči što je različita vrsta reči u odnosu na
imenice, glagole i prideve što su sadržajne reči. (N,V,A). Njihov broj se stalno povećava
zbog produktivnosti, načina tvorbe i njihove prirode koja to omogućava.
    Funkcionalne reči uključuju članove (the, a i some), zamenice (he, she), označivač
pripadnosti (’s), prepozicije bez značenja (of), reči koje predstavljaju komplemente (that i
to) i veznike (i, ili). Funkcionalne reči iskazuju duže fraze kojima odgovaraju NP-ovi,
VP-ovi, AP-ovi i na taj način obezbeđuju okosnicu za rečenicu. Pamćenje tretira
funkcionalne reči različito nego sadržajne. Ljudi stalno dodaju nove sadržajne reči jeziku,
ali su funkcionalne reči oformile zatvoren sistem koji ne prima nove članove. Pacijenti sa
oštećenjem mozga u oblastima zaduženim za jezik imaju više poteškoća sa
funkcionalnim rečima nego sa sadržajnim. Kada su reči mnogo skupe u telegramima,
naslovima novina ili telegrafskom sistemu, pribegava se ispuštanju funkcionalnih reči u
nadi da će čitalac uspeti da ih rekonstruiše iz redosleda sadržajnih reči. Funkcionalne reči
sadrže i većinu onoga što jedan jezik čini gramatički različitim od drugog. Iako svi jezici
imaju funkcionalne reči njihove osobine se razlikuju u meri koja može imati ogroman
uticaj na strukturu rečenice u jednom jeziku.
 
9.    Ciljevi sintaksičke teorije
 
     Sintaksička teorija kao termin vodi poreklo iz knjige Noama Čomskog Sintaksičke
struktrure (1957.), a šire je viđena kao srž moderne teoretske lingvistike. Sintaksička
teorija se bavi načinom na koji se reči kombinuju u formi rečenice. Može se reći da ima
dva cilja:
 1. Precizan opis sintakse različitih jezika, načina na koji mi kombinujemo reči u
formu rečenice. Ovaj cilj vodi do razvoja opšte okosnice za bliže označavanje
toga šta je jezicima zajedničko u ovoj oblasti, a po čemu se mogu razlikovati. Ovo
je često poznato pod imenom univerzalna gramatika.
2. Drugi cilj zahteva odbacivanje ideje da se jezici mogu bezgranično razlikovati. Da
je to moguće, ne bi postojala teorija univerzalne gramatike. Onda bismo mogli
razviti teoriju engleske sintakse, teoriju velške sintakse itd, ali ne i opštu teoriju.
Svakako je sasvim jasno da se jezici ne razlikuju bezgranično u svojo sintaksi.
Treba reći da ova dva cilja nisu odvojena. Nije stvar u tome najpre opisati individualne
jezike a onda razvijati teoriju univerzalne gramatike. Pre se može reći da sintaksičare
zanimaju kako individualni jezici tako i jezik uopšte.
    Razlike među jezicima koje se čine nepremostivim onome ko uči strani jezik mogu se
učiniti mnogo manjim ako se ima sofisticirana opisna okosnica koja može prepoznati sve
sličnosti.
 
10.    Odnos posebnih i univerzalne gramaitke
 
        Gramatika koja karakteriše urođenu predispoziciju da naučimo jezik zove se
univerzalna gramatika. UG gde se termin univerzalna podrazumeva biološki. UG je skup
pravila koji svi ljudi poseduju zato što imaju izvesna zajednička genetska obeležja koja ih
odvajaju od ostalih organizama. Stoga pravila UG se mogu naći u svim jezicima sveta i
dovode do stvaranja znanja koji svaki izvorni govornik ima o svom jeziku. A primer
Krisa je primer poznavanja određenih pravila specifičnih za engleski jezik u odnosu na
rečnik.
 
 
11.    Dekriptivna adekvatnost gramatike
 
     Lingvisti pokušavaju da formulišu teoriju jezika, da okarakterišu u formalnim
terminima znanje koje ljudi imaju o svojim jezicima. Gramatika koju konstruišu lingvisti
trebalo bi da može da razdvoji pravila specifičnih jezika od pravila UG tako da imamo
teorije pojedinih jezika i teoriju jezika uopšte (tj. UG). Pravila gramatika pojedinih jezika
su definisana, ali se po njima ne vidi, ne nose obeležje tog posebnog jezika koje ih
razdvaja od UG. Zadatak kvalifikovanja pravila kao UG mora da ima formu hipoteze
koja mora da se testira na podacima tog istog jezika i na kraju na podacima drugog
jezika. Gramatika koja tačno opisuje urođeno znanje izvornih govornika o njihovim
jezicima ispunjava uslov deskriptivne adekvatnosti. 
 
 
12.   Eksplanatorna adekvatnost gramatike
 
 
     Gramatika koja tačno opisuje UG (skup pravila koja definišu ljudski jezik) ispunjava
uslov eksplanatorne adekvatnosti. Cilj dostizanja eksplanatorne adekvatnosti je jako
povezan sa tim kako ljudi stiču svoj jezik. (Kris mora da je rođen sa predispozicijom da
uči jezik s obzirom na to da je njegovo znanje o jeziku veoma kompleksno). Teorija koja
opisuje tačno predispoziciju za UG i objašnjava kako znanje koje Kris ima i proizilazi iz
ove predispozicije, ispunjava uslov eksplanatorne adekvatnosti.
    Dalji cilj je konstruisati teoriju o korišćenju (upotrebi) jezika, koja bi karakterisala
kako znanje o jeziku utiče sa ostalim komponentama ljudskog kognitivnog sistema za
izvršavanja raznih funkcija.
    Lingvista mora da proučava idealni jezik (idealni govor bez raznih ometanja iz
okruženja) govor koji se ne razlikuje od pojedinca do pojedinca.
 
13.   Gramatičnost iskaza – sudovi izvornih govornika
 
       Korpus (podaci skupljeni npr. posmatranjem, snimanjem..) nije baš pouzdana osnova
za lingvistička istraživanja zbog raznih ometanja...
    Sud izvornih govornika – imitacija izvornog govornika o svom jeziku.
    Dobri i prihvatljivi iskazi.
    Slabo nepravilni  - nisu ni dobri ni loši kao oni potpuno nepravilni
    Premda ovi gramatički sudovi koji u raznim slučajevima mogu biti poremećeni raznim
faktorima oni su ipak pouzdan izvor podataka. Test gde su izvorni govornici određivali
gramatičnost iskaza – rečenice koje su ocenjene kao gramatične su rečenice koje su
generisane mentalnom gramatikom izvornih govornika (i obratno).
     Trebalo bi da lingvistička gramatika i mentalna budu jednake.
    Lingvista koji radi na jeziku koji mu je urođen (maternji) oslanja se na svoje sudove o
rečenicama. Tada se lingvista upošljava u procesu prikupljanja podataka introspekcijom.
Mada je princip introspekcije obično dovoljan, ponekad je korisno uporediti svoje sudove
sa drugim izvornim govornicima (samo u graničnim slučajevima).
    Granični slučajevi i jasno odbačeni slučajevi traba da izmame iisti tip reakcije među
govornicima oklevanje i sigurnost. U cilj tome da je ovo generalno tačno za neke
rečenice, zatvara se obrazac (šema) i usled toga bi deo podataka morao da bude uzet u
obzir lingviste. Očekujemo adekvatnu teoriju jezika (lingvističku gramatiku) koja će biti
u stanju da razdvoji granične od jasno odbačenih.
    Konflikti ineslaganja u sudovima baš zbog ovih graničnih slučajeva.
 
14.    Razvoj gramatičkih teorija u 2 polovini XX veka
 
         Transformaciona gramatika je verzija većeg skupa raznih verzija Generativne
gramatike. Generativna gramatika razvijena je 1950 –tih u kontekstu kognitivne
revolucije koja je obeležila smenu u fokusiranju na mentalne procese koji leže u
ljudskom ponašanju u odnosu na bihejviorizam. Što se jezika tiče obeležio je smenu sa
usedsređenosti na mehanizme određenih ograničenih aspekata jezika (uglavnom
morfoloških) ka pažnji na mentalne procese koji leže u širokom opsegu svojstva jezika.
    U početku se smatralo da se gramatika od skupa pravila frazne strukture (PS) koja
generišu frazne oznake (markere) koji se zovu dopunska struktura (DS) i skupa
transformacionih pravila koja izvode razne operacije na ovim fraznim oznakam da bi
izveli ispravno modifikovanu površinsku strukturu (SS).
    PS pravila su pravila prepisivanja dve vrste: 1.OSLOBODJENA KONTEKSTA X→Y
i OSETLJIVA NA KONTEKST X→WYZ gde W,Z predstavljaju kontekst. Ranije frazne
kategorije kao što su NP, VP, S... i skorašnje uvode leksičke jezičke jedinice u
odgovarajući kontekst fraznih oznaka. Transformacije su postojale za –pasi,za da/ne
pitanja...UG-je posmatrana kao vrsta sheme koja propisuje tipove mogucih sistema
pravila i kao skala vrednosti koja ogranicava spektar mogucih gramatika na one koje su
kompatibilne podacima dostupnim detetu.Na kasnijem stupnju je postalo jasno da postoji
konflikt izmedju zelje da se postigne deskriptivna adekvatnost koja rezultira
umnozavanjem sistema pravila i potrebe da se umnozavanje ogranici tj. da se postigne
eksplanatorna adekvatnost. Reakcija na ovaj konflikt je u osnovi bila da se izvedu opšta
pravila sireg obima i pripisivanje istih UG.Razvijajuci se teorija je prosla kroz sukcesivne
faze distinktivnih obelezja nazvanih:1)STANDARDNA
TEORIJA,2)PROSIRENA,3)TEORIJA UPRAVLJANJA I VEZIVANJA,4)TEOR
PRINCIPA I PARAMETARA,5)MINIMALIZAM.Svaki od ovih nivoa predstavlja
poboljsanje u odnosu na prethodni u pravcu postizanja eksplanatorne adekvatnosti. Kako
se teorija razvijala njen empirijski opseg bio je proširen kako bi uključivao ogroman broj
različitih jezika. Ovo je vodilo ka pooštravanju postojećih ideja ali najviše na
formulisanje jasnijih ideja o principima odgovornih za jezičke varijacij. Ispalo je da neki
od glavnih aspekata jezičkih promena se mogu objasniti u terminima prostog i dobro
definisanog skupa opcija. Parametri koji su najviše određeni leksičkim svojstvima
specifičnih vrsta reči nazivaju se flektivne kategorije.
 
15. Struktura rečenice – odnosikonstituentnosti; hijerarhičnost rečenične strukture
 
    Rečenice imaju strukrutu – jez. jedinice (reči) – leksičke jedinice koje sačinjavaju
strukturu rečenice su međusobno hijerarhijski uređene u odnosu jedna na drugu (jedne su
više ili niže od drugih ili su u istom nivou).
    Prvo se odrede klase svih reči (N,Aux, V, Det) – kategorijalne oznake. One zajedno
formiraju veću i složeniju kategoriju S (rečenicu).
    Da bi se dala tačna struktura rečenice upoređuje se da li odgovara pravilima
konstituentskog kriterijuma/testa.
Testovi konstituenata: a) test pomeranja – ako kategorije mogu da se pomeraju;
                                    b) test brisanja – moramo da obrišemo slobodan red konstituenata,
a ne reči, ne sme da se obriše centar fraze.
                                     c) koordinacija supstituentima (jedinice koje se nalaze na poziciji
određenog konstituenta) – koordiniraju sa sličnim kategorijama
                                     d) zamena odgovarajućom pro formom, uveemo određeni
supstituent on zamenjuje ceo konstituent.
    Hijerarhijski odnosi među kategorijama su izraženi u terminima odnosa dominantnosti.
Kategorija neposredno dominira svojim naporednim konstituentima. S dominra NP, Aux
i VP. VP dominira Vi NP2. A posredna pominacija je npr S i NP2.
 - drvo/dijagram Stabla (frazni osnivač) kojim se obeležava rečenica – delovi su grane
stabla
 - Termini iz porodičnih odnosa – neposredni konstituenti kategorije su ćerke kategorije
 - Rečenica se može predstaviti i označenim zagradama (zagrađivanje sa priznakama)
 - Na dijagramu su kategorije predstavljene terminom obeležen govor, a povezani su
međusobno granama. A zagradama su predstavljeni obeleženim zagradama a povezani su
međusobno terminima uključujućih i isključujućih odnosa.
 
16. Pravila frazne strukture
 
Rewrite rules – pravila prepisivanja
S→NP Aux VP
NP→Det N           PS – pravila frazne strukture, spadaju izjave (sa desne strane strelice),
VP→VNP                      konstituentske strukturne fraze (sa leve strane).
 
PS pravila generišu strukture. Oni treba da generišu sve slične rečenice.
This boy can solve the problem
[S[NP this boy][Aux can][VP[V solve][NP the problem]]]
Treba još dodati skup pravila koja generišu određene reči. (Aux → can, Det → the, this,
N → student, V→ solve). Ova pravila generišu frazne kategorije od kojih je jedna
konstituent i krajnji čvor. Krajnji čvorovi su oni koji se ne granaju i koji neposredno
dominiraju nad rečju. (VP → V je krajnji čvor. S se zove koren(ski) čvor.
Strukture generisanja skupom oba ova pravila se nazivaju frazni označivači.
Očigledno je da postoji isto tako veliki broj mogućih rečenica koje PS pravila ne mogu da
generišu, uglavnom što imaju konstituentski obrazac koji se razlikuje od ostalih.
 
17. Kategorije AUX i T (vreme); vezane morfeme
 
     Mnoge rečenice se razlikuju po Aux: The boy kicked the bal, The boy sow the girl...
Ove rečenice su problematične za pravilo S → NP Aux VP jer je u pravilu Aux obavezan
konstituent S. Moramo da modifikujemo pravilo:
    Jednostavno možemo da kažemo da je postojanje Aux fakultativno. Ovo možemo
uraditi tako što ćemo staviti Aux u zagradu  S → NP (Aux) VP. Sadašnje pravilo generiše
rečenice i sa Aux i bez njega.
    Postoji idrugi način koji je mnogo pogodniji. Što da Aux bude fakultativan. Tense
kategorija koja određuje vreme događaja u odnosu na vreme upotrebe je konstituent Aux-
a pre nego V-a.
The boy [will] kick the ball
    Tense se pokazuje kao modal will, dok glavni glagol ne nosi nikakvu informaciju o
vremenu.
    Sada kad je dato da rečenice konstantno imaju Tense kategoriju i kad je Tense
konstituent Aux-a sledi da sve rečenice imaju Aux kategoriju. Rečenice se jedino
razlikuju po tome da neke od njih imaju pomoćni modal pod Aux čvorom kao dodatak
vremenu dok druge imaju samo Tense pod Aux čvorom. Fakultativno postojanje Aux-a
jedino odražava fakultativnu pojavu modala kao dodatka Tens-a. Zato je naše prvo
rešenje nepodesno.
    Aux je povezan konstituentom S na osnovu toga da je on čvor ispod koga je Tense
smešten. Nova verzija PS pravila koja generišu Aux
S→NP Aux VP
Aux→Tense (Modal)
    Sada moramo pokazati kako se Tense pojavljuje u rečenicama. The boy kicked the
ball, The boy saw a girl. Tense elementi kao što je obeležje prošlog vremena –ed su
zavisne morfeme koje se zovu vezane morfeme. One ne mogu da stoje same i moraju se
prikačiti na glagolsku kategoriju kao što je modal ili glagol. Zato u ovim rečenicama
izgleda da je Tense prikačen glagolu. Očigledno, Tense se kači na glagol jedino kad Aux
ne uključuje kategoriju modala.
    Kategorija negacije (neg) moguće pripada pod Aux bez obzira da li je pun ili skraćen
oblik n’t.
1) This politician [cannot]and [will not] solve the problem.
2) [Can’t] this politician [ - ] solve the problem?
    Modal i Neg su koordinirani sa sličnim vezama kategorija, a u 2 modal i neg su
premešteni zajedno na početak rečenice.
Aux→Tense(Modal)(Neg)
 
 
18. Glagolska fraza
 
      PS pravilo koje generiše VP: VP→VNP (po primeru The boy can solve the
problem→VP). A postoje i rečenice koje imaju samo V bez NP The boy cried. Pojava
NP se može predstaviti (NP) fakultativno
1. VP→V(NP)
 
             VP                                  VP
     V                NP                     cried
Solve          the problem
 
Oblik VP veoma zavisi od glagola koji VP sadrži. Ako je glagol tipa koji zahteva NP
dopunu (objekat) onda mora imati NP, a ako glagol ne zahteva objekat onda nema NP. U
pitanju su prelaznmi i neprelazni glagoli.
    Neki glagoli zahtevaju dopunu u obliku priloške fraze PP koja se sastoji od predloga i
imenice PP→PNP. Sada moramo modifikovati PS pravilo
                  NP
2. VP→V  PP
 
Postoje i glagoli koji zahtevaju 2 dopune (send, give...) The boy send a letter to the girl.
3. VP→V NP PP
 
Glagoli say i think imaju S kao dopunu. Ta rečenica moja stajati i sama. The boy said he
would send a letter to the girl.
 
4.VP→VS
The boy said that he would send...
That - komplementizator koji ima funkciju uvođenja S glagolu. Comp nije konstituent S
već je konstituent druge supkategorije S (S-bar)
S’→Comp S
VP→VS’
S’ se ponekad naziva klauzalna dopuna (rečenična).Veća rečenica se naziva glavna
(main, matrix, root) A ova manja se zove podređena, dodata, zavisna klauza. Prisustvo ili
odsustva that ne mora obavezno da rezultira različitim kategorijama (comp – empty (e)).
    PS pravilo koje generiše VP (VP→VS’) je dobar primer rekurzivnog pravila.
Rekurzivna pravila su odgovorna za sposonost izvornih govornika da stvaraju moguće
neograničeno duge rečenice. Jedino je granica memorija, pažnja... Zato se kaže da je
ljudski jezik kreativan.
 
19. Imanička fraza
 
    PS koje generiše NP prema primeru This boy NP→Det N
Konstituentska struktura NP takođe zavisi od tipa imenice koju uključuje. Npr. imenica
cansellation traži PP dopunu kao i Det (cansellation of the party), imenica claim zahteva
S’ dopunu kao i Det (the claim that she likes the boy).
NP→Det N PP
NP→Det N S’
Mary likes the film.  The boy likes bananas.
Ovi primeri pokazuju da je i postojanje Det fakultativno. Da li se javlja Det zavisi od
imenice, iako članovi nisu dopune imenice NP→(Det) N
  NP
 
   N
 
Mary
Imenici mogu predhoditi i imeničke fraze a ne samo det (the boy’s behaviour) NP→NP N
Ove prenominalne NP su u komplementarnoj distribuciji sa članovima (međusobno se
isključuju)
           NP
NP→ Det    N ...
 
20. Pridevska i priloška fraza
 
A i AP se obično nalaze na ovim pozicijama
The boy is tall
The tall boy likes the girl
U prvom primeru AP je konstituent VP zajedno sa glagolom is. Ovde AP ima
predikativnu funkciju. U drugom primru AP je konstituent NP zajedno sa N koju opisuje
i Det. Ovde AP ima atributsku funkciju. Kao i N i V neki pridevi takoe zahtevaju dopune
dok drugi ne. (tall ne zahteva dok npr. suspicius zahteva PP dopunu) Prisustvo dopune je
fakultativno The suspicius girl is Mary, The girl is susoicius of the tall boy. PS pravilo
koje generiše AP: AP→A(PP)
 
   AP                             AP
 
    A                        A            PP
 
   Tall               suspicius     of the...
 
Sad se vraćamo na frazne kategorije koje sadrže AP
    VP→V AP                                    NP→Det AP N
 
           VP                                                     NP
 
    V           AP                                  Det      AP        N
 
   Is            tall                                  the       tall       boy
 
    Prilozi (ADV) se obično nalaze na 3 glavne pozicije u zavisnosti od kategorije koju
opisuju. John quickly fixed the car, Evidently, John fixed the car.
Quickly se odnosi na način na koji se nešto radi i spada u grupu priloga za način. Zato što
prilozi za način opisuju glagol Ž(i njegove dopune) oni su strukturno predstavljeni kao
konstituenti VP (VP prilozi). To da su prilozi za način konstituenti VP je potvrđeno
činjenicom da mogu biti premešteni preko konstituenta VP.
VP→(ADV)V(NP)(ADV)gde ADV moze imati inicijalnu ili finalnu poziciju.
 
                   VP                                                       VP
 
ADV           V             NP                      V              NP          ADV
 
Quickly       fix         the car                  fix           the car      quickly
 
Prilog evidently se odnosi na situaciju koja pokayuje da je John zaista popravio kola.
Ovde prilog opisuje celu rečenicu te je zato konstituent S
S→(ADV)NP AuxVP (ADV).
Svi ovi prilozi imaju zajedničku vezanu morfemu ly. Postoje i prilozi koji nemaju –ly kao
što su hard, fast... (koji su takođe prilozi za način).
Postoje i kategorije koje imaju prilošku funkciju. Obično se odnose na mesto i vreme.
John fixed the car [PP in the garage] – mesto  [S’ while you were sleeping]-vreme
- PP i S’ koje imaju priloške funkcije.
 
 
21. Koordinirane strukture
 
Koordinacija je zamisao, šema gde su dve kategorije pridružene jedna drugoj korišćenjem
N da bi oformile složenu kategoriju istog tipa kao 2 koordinirane kategorije. Npr dve NP
(the boy and the girl)
                       NP
 
           NP      and      NP
 
Svaka kategorija može u principu biti koordinirana sa drugom kategorijom istog tipa da
bi se stvorila koordinacija kategorije takođe istog tipa
-         2 PP: knocked on the door and on the window
-         2 VP: opened the door and closed the window
-         2 ADV(P): he resigned quicklz and quicklz.
PS pravilo za koordinaciju svih kategorija (X): XP→XP and XP. X mora biti iste
kategorije sa obe strane strelice zato što koordinacija uključuje samo kategorije istog tipa.
 
22. Gramatičke funkcije i relacije
 
Termin subjekat i objekat se odnose na gramatičke funkcije kategorija. Oni nisu
kategorijalne oznake i ne treba da se mešaju sa njima. The boy will kick the ball. The boy
je NP kategorija koja ima gramtičku funkciju subjekta, a the ball je druga NP koja ima
gramatičku funkciju objekta. Granatičke funkcije subjekat i objekat su strukturalno
osnovane. Subjekat je NP – ćerka od S, a objekat je NP ćerka od VP. Gramatičke
funkcije kao što su subjekat i objekat su takođe povezane i izraz gramatičke relacije se
često koristi sinonimno sa gramatičkim funkcijama. NP the boy je subjekat rečenice u
smislu da je subjekat povezan sa rečenicom. NP the ball je objekat glagola zato što je
objekat u relaciji sa glagolom ili VP koja ga uključuje. Relaciona priroda gramatičkih
funkcija se može izraziti terminima formalizma:
Subject - of - S: [NP,S]
Object - of - V: [NP,VP]
Predicate - of - S: [VP,S]
Predikat je još jedna gramatička funkcija koja je takođe povezana. Predikat rečenice je
obično veza između kategorija koja sadrži glagol i njegove dopune tj. Niz kategorija
sadržanih ispod VP čvora (kick the ball). Strukturalne relacije koje određuju gram. f-je su
enkodirane u PS pravilima. Npr. strukturalna relacija NP – ćerka od S koja podleže gr. f-
ji subjekta je enkodirana u PS pravilu koje opisuje S (S→NP Aux VP), s druge strane
strukturalna relacija NP – ćerka od VP koja podleže g.f. objekta je enkodirana u PS
pravilu koje opisuje VP (VP→V NP). Treba napomenuti da linearno osnovana obeležja
kao što su prethodi i sledi ne igraju ulogu u određivanju gram.f-ja. Subjekat ne može biti
definisan kao NP koja prethodi glagolu, a objekat ne može kao NP koja sledi posle
glagole. Gramatičke relacije i pravila su strukturalno a ne linearno osnovani.
 
23. Supkategorizacione restrikcije
 
    Za glagole se kaže da supkategorizuju različite podgrupe u zavisnosti od toga da li
zahtevaju dopunu i ako je zahtevaju koji tip dopune npr. kick pripada podgrupi prelaznih
glagola koji zahtevaju NP dopunu, cry ne zahteva nikakvu dopunu. Neki zahtevaju PP
dopune (relz, knock...) a neki i NP i PP (put, give...) a neki S dopune (think, believe...).
Supkategorizaciona svojstva glagola mogu biti formalno predstavljena u terminima
supkategorijalnih struktura.
Kick:[V; - NP]
Cry:[V; - ]
Rely:[V; - PP]
Put:[V; - NP PP]
Think:[V; - S’]
Ova pravila određuju kategorijalnu klasu reči i okruženje u kom može da se nađe.
Supkategorijalni okviri određuju informaciju koja se odnosi na svojstva pojedinačnih
reči, ako su udružena sa rečima u njihovim leksičkim ulazima. Ova pravila postoje i za
druge vrste reči: imenic, prideve i predloge. Sup. sistem može da formira osnovu na kojoj
se može podesiti opšte sup. pravilo koje će omogućiti prepisivanje krajnjeg simbola kao
određene vrste reči osetljive na sup. svojstva te vrste reči. Posledica ovog pravila bi bila
ta da datoj (vrsti) reči može biti jednako pridružena frazna struktura koja je u skladu sa
sup. zahtevima.
             -NPJ
             -J
             -PPJ                                                   Y - glagol
V→Y/  -NP, PPJ
             -S’J
              ...
Ovim pravilom su isključene negramatične rečenice.
1)      S→NP Aux VP
2)      VP→V(NP(PP)S’)...
3)      NP→Det N
4)      V→relz/ - PPJ
5)      P→on/ - NPJ
6)      Det→the
7)      N→boy, girl
4 i 5 su kontekstno osetljiva pravila u smislu da određuju kontekste u kom data kategorija
može da se nađe. Suprotno tome kontekstno slobodna ne specifikuju kontekst ako samo
daju listu konstituenata koju data frazna kategorija može da uključi.
 
24. Selekcione restrikcije
 
    The boy frightens sincerity.
    Pošto problem koji ovde postoji uključuje kontekstualnu informaciju (koji glagol može
biti spojen sa kojom imenicom) rešenje problema mora uključivati i kontekstno osetljiva
pravila. Glagol frighten je neadekvatno spojen sa apstraktnim objektom (a može i sa
subjektom). Problem je što glagoli frighten i kick ne mogu biti spareni sa apstraktnim
imenicama na određenim mestima. Tačnije, sistem more da ima mehanizam koji
obezbeđuje da jedino imenice sa odgovarajućim svojstvima su udružene sa datim
glagolima u datom kontekstu. Obeležja kao što su [+/- apstraktna], [+/- animate] između
ostalih su zajednička i idiosinkratička svojstva imenice. Kao i supkategorijalna svojstva
ona su određena leksičkim ulazom imenica. Leksički ulaz od sincerity ima obeležje
[+apstraktno]među ostalim obeležjima, a boy [+animate]. Leksičke informacije ovog tipa
mogu biti iskorišćene da se postavi pravilo (rewrite rule):
 
                   subj. pozicija [+/- abstract]Aux-
[V] →Y/     obj. pozicija –[+/- animate]
 
Ovo pravilo određuje kontekst u kome dati glagol može da se nađe. Ovo je selekciono
pravilo (pravilo selekcije), jer određuje neke selekcione restrikcije spojene sa glagolima i
sa ostalim kategorijama.
Glagol frighten može imati neki neapstrktni subjekat (The girl frigtened the boy) ili
apstraktni (sicerity frightens the boy). Glagol kick može imati samo neapstraktni subjekat
i objekat:
                     [+ animate] Aux-
V→kick/      - [abstrack]
 
Selekciona pravila su takođe kontekstno osetljiva. Ona uključuju i druge komponente
gramatike koje postoje preko i iznad komponenata koja se nosi sa gramatičkim
svojstvima rečenice. Moramo razdvojiti ove dve komponente gramatike. Jedna
komponenta obuhvata PS i supkategorijalna pravila i ima zadatak da generiše sve i samo
gramatičke rečenice – sintaksička komponenta. Druga obuhvata skup pravila bilo koje
prirode koja učestvuje u interpretaciji rečenica generisanih sintaksičkom komponentom u
vezi sa mogućim (realnim) svetom – semantička komponenta. Rečenice generisane
sintaksom služe kao input semantici koja im se pripisuje u interpretaciji. Ovo objašnjava
da rečenice mogu biti čudne po značenju a potpuno gramatički ispravne.
 
25.  Parametri sintaksičke potkategorizacije glagola u srpskom
 
     Za razliku od svojih prethodnika koji su klasifikovali vrste reči na osnovu semantičkih
i morfoloških kriterijuma, savremeni gramatičari posebno insistiraju na značaju
sinataksičke distribucije za svrstavanje jezičkih jedinica u odgovarajuće klase.
   U deskriptivnoj Stevanovićevoj gramatici on je prema glagolskom rodu u širem smislu
ove glagole svrstao u 4 vrste: prelazni, nepravi prelazni, neprelazni i povratni (da li se
objekat na kom se vrši radnja nalazi van subjekta ili u njemu samom) – sintaksički
kriterijum (distribucioni), za sve sem za povratne (to su glagoli sa povratnom zamenicom
se) – morfološki kriterijum.
    Mrazović i Vukadinović – na osnovu osobenosti glagola da za sebe vežu određeni broj
i oblik dopuna glagoli se mogu podeliti na niz grupa tj. Onoliko koliko ima rečeničnih
obrazaca u srpskom. Ali i to nekad nije dovoljno. Npr. glagoli koji se javljaju sa dopuom
u obliku infinitiva ili da + prezent (modalni, modalitetni, fazni glagoli sa verbativnom
dopunom) – npr.primena sintaksičkog testa deagentizacije pokazuje da se pojedini
članovi unutar iste kategorije ponašaju različito i obrnuto. Ovo je posledica bitne
distinkcije koja se uspostavlja između glagola uz koje se javlja obligatorno subjekatsko
podizanje subjekta i glagola subjekatske kontrole: - tranzitivni (dopuna u akuzativu bez
predloga ili u genitivu bez predloga) i intranzitivni (objekti imenički izrazi u nekom
drugom obliku ili bez NP). Samo tranzitivni se mogu upotrebiti u rečenicama sa
participskim pasivom.
Da ne bi dolazilo do problema tipa Ivan jede. Ivan jede jabuku. može se npr. očuvati
dihotomija tranzitivnih informacija uz redefinisanje obima i sadržaja ovih pojmova, ali
nije dobar način. Drugi je da se pretpostavi postojanje dve ratličite glagolske lekseme –
posledica je redudantnost. Treći način je formulisanje hipoteze o postojanju procesa
detranzitivizacije (onda se moraju precizno specifikovati glagolske klase).
Ako se u rečenicama sa pasivnom konstrukcijom u funkciji predikata može pojaviti samo
tranzitivni glagol a u f-ji subjekta samo NP u nominativu mora se formulisati uslovi koji
determinišu proces deagentizacije i kontekste u kojima je legitiman u pojedinim jezicima.
Izdvajanje klase glagola uz koje su ovakve obličke i strukturne prekompozicije
argumenata moguće i tačne (Marko je istovario jabuke iz kola, Marko je istovario kola
jabukama) preskripcija njihovih formi predstavlja nužnu komponentu adekvatnog
određenja procesa inverzije (rotacije) dopuna. Neergativni i neakuzativni glagoli
pripadaju intranzitivnim glagolima (romanski i germanski jezici), i u srpskom nasmešiti
se i pobesneti su nerekcijski intranzitivni glagoli koji označavaju emocionalnu reakciju
ali se u atributskoj službi uz imenicu nasmešiti se javlja samo u trpnom obliku a
pobesneti radnog glagolskog prideva.
Često se izdvaja kao posebna klasa sentencijalno tranzitivnih glagola (dopuna S), ali neki
glagoli npr. žaliti zahtevaju komplementizator.
Penjanje enklitika  - dopušteno uz infinitivne uz da + prezent
Subjekatsko podizanje subjekta – Marko se pokazao vrednim radnikom, Ivan je Marko
smatrao vrednim radnikom.
Podizanje negacije – Marko je verovao da Ana ne dolazi, Marko nije verovao da Ana
dolazi.
Unutar svake od potkategorija koju navedeni parametri identifikuju skriva se skup novih
supkategorija čije precizne granice treba odrediti a članove specifikovati.
 
26. Distinkcija – leksikon: sintaksa u užem smislu
 
    Dosadašnja pravila su bila u cilju dostizanja deskriptivne adekvatnosti, ali da se
generisale nove rečenice zahteva se novi sistem pravila. Merilo da uvedemo i kontekstno
osetljiva supkategorijalna pravila u već postojeći skup kontekstno slobodnih PS pravila.
Dostizanje eksplanatarne adekvatnosti zavisi od restrikcije umnožavanja sistema pravila.
Neki koraci koje smo preuzeli za dostizanje deskriptivne nas udaljavaju od eksplanatorne
adekvatnosti. Imamo dilemu. Jedan od načina da je rešimo je da dodamo neke od funkcija
kojima smo opisivali sintaksičke komponente drugim komponentama. Npr. selekcione
restrikcije jezičkih jedinica mogu biti dodate semantičkoj komponenti što dovodi do
interpretacije rečenica generisanih sintaksičkom komponentom. Posledica je da
kontekstno osetljiva pravila koja zahtevaju da dostignu ovu f-ju mogu biti eliminisana iz
ove sintaksičke komponente.
    Supkategorijalna pravila su sintaksička formalno zato što su te rewrite pravila, ali se
razlikuju od PS pravila u smislu da se odnose i na leksičke informacije. Verovatno je da
pomislimo da je leksikon nezavisan od sintaksičke komponente zato što uključuje
informacije koje, mada u vezi sa sintaksičkim predstavljanjem jezičkih jedinica, su u
osnovi leksičke prirode. Potrebno nam je opšte pravilo koje će nam koristiti kao veza
između leksikona i sintakse, pravilo koje će imati f-ju ubacivanja jezičkih jedinica pod
odgovarajuće čvorove u fraznim obeležjima generisanih PS pravilom sintaksičke
komponente.
    LEXICAL INSERTION RULE )LIR – pravilo leksičkog ubacivanja). Ubaciti jezičku
jedinicu pod terminalni čvor Y gde Y odgovara kategorijalnim svojstvima od X i YP koja
odgovara supkategorijalnim svojstvima od X.
LIR ovo radi pod 2 uslova. Prvi, krajnji čvor mora da odgovara kategorijalnoj klasi
jezičke jedinice. Glagol pod V, imenica pod N... Drugi uslov je da fraza koja sadrži
krajnji čvor (VP od V) mora da se poklopi sa supkategorijalnim svojstvima jezičke
jedinice. Ovo znači da ako je jezička jedinica glagol koji supkategorizuje NP, VP koji
sadrži V mora uključivati i NP... Tako su isključene negramatične rečenice sa
neodgovarajućim dopunama. LIR izvršava f-je koje su u početku izvršavala
supkategorijalna pravila, tako da se sada mogu podeliti međusobno. Sintaksička
komponenta sada sadrži jedan sistem pravila, kontekstno slobodanih PS pravila. LIR se
ipak razlikuje od PS pravila jer vrši i f-je koje PS pravila ne vrše. Sada se leksikon smatra
kao odvojen od sintakse zato što imaju svojstva koja ih razlikuju.
 
27.  Leksička derivacija
 
    Leksikon – nesređena lista jezičkih jedinica gde svaki ulaz određuje niz informacija
povezanih sa kategorijalnim svojstvima jedinice (da li je V,N...). drugi deo se odnosi na
njihova supkategorijalna svojstva, da li zahteva dopunu, koju vrstu... LIR se dotiče oba
tipa informacija u izvođenju operacije leksičkog ubacivanja da bi uverio da je jezička
jedinica sparena u odgovarajući kontekst
Translate + ion → translation (V – to – N)
Sleep + ish → sleepish (N – to – A)
Colony + ise → colonise (N – to – V)
Primeri pokazuju da proces formiranja složenih kategorija (vrsta) od prostijih može
rezultirati promenom kategorijalne klase leksicke jedinice koja služi kao osnova za
derivaciju.
Afiksacija – sufiks –ion ≠ verb = noun...
Derivacija ne utiče samo na kategorijalna svojstva jezičkih jedinica već i na njihova
supkategorijalna svojstva.
Translate + NP
Translation + (PP)
Ova pravila leksičke derivacije se moraju uvesti na prethodni stepen pre njihovog
ubacivanja u frazna obeležja. Stupanj na kom se uvode je leksikon što dokazuje da on
nije samo prosta lista reči.
On takođe uključuje i pravila derivacije. Zanimljivo je pitanje da li derivaciono povezane
kategorije imaju odvojene leksičke ulaze koji specifikuju njihova kategorijalna i
supkategorijalna svojstva, između ostalog. Ako postoji posebni ulaz za svaku reč
(translate, translation...) to dovodi do ogromnog leksikona. S druge strane mogućnost
postojanja ulaza samo za osnovu iz koje derivacijom izvodimo ostale reči dovodi do
mnogo malog leksikona. Ovde nije stvar samo u veličini. Prosto listanje složenih
kategorija u leksikonu dovodi do neuspeha da identifikujemo pravila kojima se one
izvode. Ispada da je derivacija stvarno tema opštih pravila. Sufiksi (tj. Afiksi) su vrlo
značajni jer i oni određuju kategorijalnu vrstu reči. Vrsta sufiksa utiče na vrstu izvedene
reči- Sufiks se zato zove centar složene kategorije. U engleskom je to krajnje desna
morfema – sleep – ish – ly prilog je zbog –ly.
RIGHT HAND NEAD RULE – RHR (pravilo desne strane) – centar složene reči je
njegova najdešnja morfema. Ispada da neke promene u vrsti osnove kada joj se doda
sufiks. Osnova čuva svoj kategorijalni identitet. Pogrešan je utisak da ona podleže
promeni vrste (i posledica RHR). Zaključak da su afiksi vrste reči se može razumeti kao
da pripisuju da oni imaju leksičke ulaze kao i oblične nezavisne jezičke jedinice (složene
kategorije imaju izvedeno značenje određeno i osnovom i afiksom, a afiksi imaju neku
vrstu predstavljanja značenja)
Afiksi su vrlo selektivni prema kategorijama na koje se dodaju, -ion se obično kači na
glagole, -hood na imenice... Ova idiosinkratička svojstva afiksa moraju biti označena na
njihovim leksičkim ulazima u formi supkategorijalnog okvira
-ion: [N;[V] - ]
                 [N]  
-hood: [N; [A]   - ]
Supkategorizacija afiksima se nameće vrstama reči (V, N...) pre nego fraznim
kategorijama (NP, PP...) Kačenje afiksa na osnovu rezultira stvaranjem složene krajnje
kategorije pre nego fraze. Po ovome se razlikuje od supkategorizacije leksičkim
kategorijama koje rezultiraju frazama i stvaranjem frazne kategorije. Da bismo
razlikovali ova dva tipa supkategorizacije reći ćemo da je supkategorizacija vrsta reči
afiksima morfološka supkategorizacija, a da je supkategorizacija fraznih (sintaksičkih)
kategorija vrstama reči sintaksička supkategorizacija.
Ne rezultiraju sve vezane morfeme menjanjem vrste reči (-s za množinu, -ed za past
tense). Ove morfeme se nazivaju inflektivne morfeme. Nisu obe vrste povezane sa RHR.
Jedan od načina da razlikuje ove dve vrste morfema je da odredimo da li su one
relevantne za sintaksu ili ne. Inflektivne morfeme su relevantne za sintaksu. Ova pravila
se ne odnose samo na leksikon već i na sintaksu i zbog toga ne možemo nazvati ovu
komponentu morfološka.
 
28. Strukture obeležja
 
    Ranije smo klasifikovali afiks –ion kao N a –ise kao V. Ovo možda izgleda čudno jer
ispada da smo stavili ove afikse na isti nivo kao npr table, kick... Upotreba kategorijalnih
termina  vezi sa afiksima se ogleda presudnom pretpostavkom koja leži u ovim
terminima, tako što su nazvani oznake za kategorijalna obeležja. Oni nemaju veze s tim
da je određena kao imenica jer ima obeležje [+N]. U ovom kontekstu nije čudno da su
afiksi koji imaju obeležja npr [+N] imenice. Kategorijalne oznake se razumeju kao
„svežanj, slogovi“ kategorijalnih obeležja. Ovo rasložavanje segmenata obeležja
dozvoljava mogućnost da se uspostave neka zajednička svojstva među ssegmentima koji
se inače razlikuju npr /u/ i /i/ iako se razlikuju po [+/- zadnji] i [+/- zaokrugljeni] slični su
po vrednosti obeležja [+/- visoki] i [+/- niski]. Zvukovi /u/o/i/ formiraju prirodnu klasu
zbog zajedničkih obeležja.
Matrica obeležja:
N:[+N, -V]
V:[-N, +V]
A:[+N, +V]
P:[-N, -V]
Kategorije kao paketi obeležja su izraženi pravilima fonologije. Ona se podrazumeva kao
odvojena komponenta gramatike – fonološka komponenta.
 
29. Transformaciona pravila
 
   Topikalizacija:
1)      I can solve the problem
2)      This problem, I can solve.
    Ove dve rečenice se razlikuju po mestu NP this problem. U prvoj je na mestu objekta
glagola gde se i očekuje da joj je data f-ja objekta glagola. U drugoj NP je na početku
rečenice, premda se podrazumeva kao direktan objekat glagola.
I can solve* (this problem)
Solve [-NP]                                           -solve je tranzitivan
Ovo se slaže sa 1) ali ne i sa 2). Odsustvo objekta sa mesta objekta dovodi do
intranzitivne VP strukture. Rečenice su negramatične ako glagol nije sparen sa
odgovarajućim kontekstom. I LIR isključuje ovakve rečenice. Moramo uvesti promenu u
sistem pravila kako rečenica tipa 2) ne bi bila isključena. Mada NP nije na mestu objekta
ona je ipak prisutna u rečenici kao objekat.
Pravilo koje pomera objekat na početak rečenice se zove transformacija. Premeštena NP
je prikačena na levu stranu S (krajnje levo mesto). Simbol t(race9 na mestu objekta
obeležava poziciju sa koje je NP premeštena.
30. Topikalizacija
 
    Transformaciono pravilo koje učestvuje u izvođenju pomeranja objekta na početak
rečenice se zove Topikalizacija. Njeno posebno svojstvo je da pomera kategoriju u kači
je na levu stranu rečenice.
X-   NP-   X        (Structured description) SD
1       2      3 →
2       1 -t- 3         (Structural change) SC
 
SD se odnosi na fraznu strukturu generisanu PS pravilom u kombinaciji sa LIR. NP je
kategorija koja je zahvaćena tranformacijom, a X je promenljiva za kategorije sa leve i
desne strane NP. SC se odnosi na fraznu strukturu izvedenu upotrebom topikalizacije.
 
31. Tragovi
 
    Trag označava poziciju sa koje je topikalizovana kategorija premeštena. Veza između
premeštene kategorije i traga je enkodirana u terminima koindeksacije (indeks i).
Premeštena kategorija je antecedent traga sa kojim je povezana. Kategorija traga ima pun
gramatički status (ima kategoriju obeležja koja su obično obeležja premeštene
kategorije). Trag može ući u gramatičke relacije i takođe može odrediti neke gramatičke
procese (npr. trag ima f-ju objekta). Tragovi se razlikuju od leksičkih/otvorenih
kategorija jedino po tome što su prazni, fonetski nerealizovani.
Wanna – kontrakcija u kolokvijalnom engleskom.
I want/wanna read this novel.
I want this novel to be considered for a prize.
I wanna this novel be ....
Want i to se mogu kontrahovati kad su susedni a ne mogu kad nisu.
Prisustvo kategorija u fraaznim strukturama su do sada bile uslovljene na osnovu PS
pravila i LIR. Prisustvo tragova ne može biti tako osnovano jer nastaje kao rezultat
pokreta transformacije izvedenih na fraznoj stukturi generisanoj PS i LIR-om. Treba nam
poseban mehanizam za tragove. Pokret transformacije ostavlja trag za sobom. Ova
konvencija nije baš dobra, trba nam neko opšte pravilo.
 
32. Nivoi sintaksičke reprezentacije
 
    Postoje 2 nivoa sintaksičke (frazne) reprezentacijerečenice. Jedna gde je NP na mestu
objekta glagola a druga izvedena je dopunjena tragom.
I can [VP solve [NP this problem]] →
[NP this problem]; I can [VP solve [NP t]i]
1)      PS pravila i LIR – Dubinska struktura (DS)
2)      Transformaciona pravila Topikaliyacija – Površinska struktura (SS)
DS – ove kategorije su na očekivanim mestima u skladu sa PS pravilima i sup. zahtevima
SS – kategorije su na pozicijama na kojima se ne očekuju. Transformaciona pravila kao
što je topikalizacija predstavljaju vezu između DS i SS reprezentacija.
Sintaksična komponenta gramatike sada obuhvata dve supkomponente. Jedna (base –
osnovna) uključuje kontekstn slobodna PS pravila. Druga uključuje transformaciona
pravila kao što je topikalizacija. Pravila osnovne zajedno sa LIR u generišu DS
reprezentaciju koja služi kao input transformacionim pravilima.
DS→SS              DS
 
                            SS
 
                      PF         LF
PF – fonetski oblik – oblik gde je rečenici pripisana fonetska reprezentacija PF≠SS
SS je apstraktan sintaksički nivo reprezentacije gde kategorije imaju formu paketa
obeležja. Ovim paketima obeležja nije pripisana fonetska reprezentacija do nivoa PF.
Oblik rečenice koji se može izgovoriti i čuti je autput PF, a ne SS.
LF – Logički oblik – nivo na kom su rečenicama date reprezentacije značenja. Autput LF
se ne može čuti ni izgovoriti. LF – zatvoreni nivo.
 
33. K – pomeranja (wh-movement)
 
    Wh- pitanja se koriste za traženje (nove) informacije.
Eho – pitanja ( You solved which probelm!) ne trže novu informaciju, više su to izrazi
iznenađenja, lilče na pitanja zato što imaju wh- frazu. U eho – pitanjima, wh – fraza se
javlja na mestu objekta glagola. U wh – pitanjima ona se javlja na početku rečenice. Ako
je mesto zauzeto wh – frazom u eho – pitanju pretpostavlja DS poziciju wh – fraze u wh
– pitanjima, ovo se izvodi transformaconim pravilom koje premešta wh – frazu sa
početka rečenice. Glagol solve zbog svoje tranzitivnosti zahteva objekat u wh – pitanju.
Wh – fraza kao objekat je pomerena na početak rečenice. Transformacija se zove WH
(K) – pomeranje. Ignoriše se did (Aux). Postoje i konteksti gde wh – pomeranje ne utiče
na krajnju kategoriju Aux. To je slučaj u indirektnim pitanjima (wh – fraza se pomera na
početak zavisne rečenice). Kako identifikovati poziciju na koju dolazi wh – fraza? (upitne
rečenice nemaju that). Za početak ćemo pretpostaviti da su wh – fraze pomerene
(smeštene) pod comp (to je pozicija koju imaju sve rečenice nezavisno od toga da li
imaju that).
WH – pomeranje:
U engleskom predlozi mogu ostati iza – preposition standing
           NP                                          NP
 
  Det            N                                     N
 
 Which      problem                           who
 
Ali nisu svi comps „legitimne mete“ za wh – pomeranje. To zavisi i od supkategorijalnih
svojstava glagola u glavnoj rečenici.
-                     wonder supkategorizuje upitnu klauzu: [+Q]
-                     belive ne: [-Q]
-                     wh – pomeranje može pomeriti wh – frazu jedino na comp koji je [+Q] –
comp uslov
Pomeri wh – XP na comp ako je comp [+Q]
-                     Glavne rečenice mogu biti i upitne i izjavne. Zato se wh – fraza pomera na
korenski comp
-                     Eho – pitanja [-Q]
Wh – island uslov:
Comp zavisne rečenice dominira that i wh – frazom. Teže je izvući wh – frazu iz klauze
sa wh – frazom na comp poziciji nego iz klauze bez wh – fraze na comp – u. Ovakve
klauze se zovu wh – islands.
Wh – pomeranje:
Pomeri wh / XP na Comp ako je comp:
1. [+Q]
2. nije uključen u wh - island koji isključuje comp
3. nije uključen u složenu NP
 
34. Relativne rečenice
 
1)      John heard the claim that Bill made a cake.
2)      John heard the claim which Bill made.
Obe rečenice sadržesloženu NP sa S’ unutar nje. U 2) rečenici nije dopuna claim... S’ ima
adjective – like f-ju, modifikuje claim da se odnosi samo na određenu stvar. Ovakve S se
zovu relativne rečenice.
U rečeničnoj klauzi 2) objekat nedostaje na svojoj normalnoj poziciji. Umesto toga se
javlja u obliku wh – fraze which smeštene pod comp. Wh – fraza ima isti status kao
centar N u NP. Centar N je antecedent wh – fraze iako oce dve kategorije nisu obavezane
trnasformacionim pomeranjem. U relativnim frazama je wh – fraza koindeksirana sa
centrom N koji podleže pomeranju (ne centar N sam).  – restriktivne relativne rečenice
Postoje i apozitivne koje za razliku od restriktivnih ne moraju obavezno da se odnose na
centar N koji modifikuju.
A postoje i slobodno relativne rečenice koje ne modifikuju N u rečenici u kojoj se javlja
(nema centar). Apozitivne i slobodne relativne rečenice uključuju wh – pomeranje kao i
restriktivne, mada imaju neka posebna svojstva.
John heard the claim that Bill made.
John heard the claim Bill made.                             – nemaju wh – frazu
Ikako nije izrečen objekat (wh – fraza) ipak postoji u DS. Zato što make traži objekat. To
je takozvani nulti objekat (koji je takođe wh – fraza). Ovaj nulti objekat je base –
generated na mestu objekta od glagola make i pomeren na comp wh – pomeranjem. Nulti
objekat se predstavlja simbolom Op (operator). Kad je nulta wh – fraza pomerena na
comp koji već dominira komplementizatorom that, onda comp dominira dvema
kategorijama.
                              Comp
 
                 Op                          that
 
Ako su relativne rečenice sa nultim objektom stvarno iste kao one sa wh – frazom, onda
moraju da ispunjavajuu i island uslov. Moramo da dodamo wh – island i/ili složenu NP
island unutar relativne rečenice.
*I know the way (that) John wonders why Bill went. – negramatična je zato što je nuli
objekat (wh – fraza) izvučen izvan wh – island.
Island uslovi su veoma važni za wh – pomeranje bez obzira da li je wh – fraza izrečena ili
ne. Island uslov se koristi kao kriterijum da li postoji wh – pomeranje.
 
35. Pasivizacija
 
1)      Mary solved the problem.
2)      The problem was solved (by Mary)
1) je aktivna rečenica gde su subjekat i objekat glagola na onom mestu na se i očekuje da
budu, a 2) je pasivna rečenica gde je objekat glagola na mestu subjekta, a subjekat se
javlja fakultativno (u formi by – fraze) na kraju rečenice.
Termin subjekat je upotrebljen ovde u oba uslučaja u strukturnom smislu (NP = ćerka od
S’) i u semantičkom smislu odnoseći se na osobu koja vrši radnju opisanu glagolom. U
pasivnoj rečenici NP je subjekat u strukturnom smislu, ali ne i u semantičkom. NP Mary
je subjekat u semantičkom smislu a ne u strukturnom. Isto tako i objekat. Semantički
subjekat i objekat se ponekad zovu logički subjekati objekat.
Transformaciono pravilo DS→SS pomera objekat na mesto subjekta.
                                S
 
NP                        Aux                         VP
 
                            Tense           V          NP        (PP)
 
The problem                 was solved        t       (by Mary)
 
Važna osobina pasiva je da je njihova subjekatska pozicija prazna u DS. Ona se
popunjava kao rezultat pomeranja objekta sa svoje pozicije.
NP – pomeranja:
Pomeri NP na praznu subjekatsku poziciju.
Za razliku od ostalih pomeranja NP pomeranje se odnosi samo na NP. Ali osobina koja
stvarno odvaja NP pomeranje od ostalih pomeranja je mesto (subj. Pozicija) na koje se
objekat pomera.
By – frazom se ozražava određivanje osobe koja vrši radnju. Kad by fraza nedostaje
implicitni logički subjekat ima proizvoljnu interpretaciju (neko ili neko drugi). Strukturni
status by – fraze je krajnji desni konstituent VP. Pasivi koji imaju by – frazu se nazivaju
dugi pasivi , a oni koji je nemaju kratki.
 
36. Subjekatsko podizanje subjekta
 
1)      It seems taht Mary has solved the problem.
2)      Mary seems to have solved the problem.
U 1) NP Mary zauzima mesto subjekta dodate (zavisne) rečenice. Mestp subjekta
korenske (glavne) rečenice je zauzeto semantičkom prazninom NP „it“, koja se naziva
umetnutim ili suvišnim elementom. U 2) Mary zauzima mesto subjekta glavne rečenice
iako je povezana sa zvisnom rečenicom osobinom da je logički subjekat zavinog glagola.
Razlika 1) i 2) je u tome što se glagol zavisne rečenice slaže u 1) a ne u 2). 2) se naziva
raising construction (konstrukcija podizanja). Mary može da se pretpostavi da je base –
generated na mesto objekta i pomerena na mesto subjekta (kao u pasivu).
DS [S [NP e] seems [S [NP Mary] to have solved the problem]
SS [s [NP Mary]i seems [S [NP t] to have solved the problem]]
Ovo transformaciono pravilo je deo NP – pomeranja koje se odosi na NP i diže je na
prazno (NP) mesto subjekta. Razlikuje se od pasiva jedino po tome što pomerena NP
zauzima mesto subjekta druge rečenice u DS. Ovo pomeranje se zove subjekatsko
podizanje subjekta a u pasivu objekatsko podizanje subjekta. Ovo su dve vrste NP
pomeranja. Treba praviti razliku između pasivnih i podižućih glagola. Glavna
karakteristika podižućih gpredikata je što mogu da imaju umetnuti elemenr IT kao
subjekat. Drugo svojstvo je da mogu da supkategorizuju S’ ili samo S. Supkategorizuju
S’ kad podizanje nije uključeno 1), a S kad je uključeno 2).
 
37. Ograničenja na primenu transformacija: ovremenjena S i specifikovan subjekat
 
Tensed S – uslov
Glagol zavisne rečenice ne kongruira u raising rečenici. Za početak će se ovaj glagol
smatrati glagolom koji podupire Tense. To je tensed verb. Ovo tnesed se više odnosi na S
nego na V. To je zato što je Tense konstituant Aux-a, a ne od V. Tnesed clauses imaju
Tense pod Aux, a non tensed nemaju. Umesto toga imaju element to pod Aux-om koji se
zove infinitive marker.
Postoje dva tipa Aux-a: [+/- Tense] → [+ Tense] → [+/- Paste] / ed, gde druge vremenske
morfeme imaju vrednost [ - Pot], a [- Tense] = to
*Маry seems has solved the problem.
Gledajući ovaj primer vidimo uslov postojanja NP – pomeranja koji se zove Tensed S
Condition (TSC). On ima efekat da spreči NP – pomeranje da pomeri NP izvan
vremenske rečenice.
NP – pomeranje: - Pomeri NP na prazno mesto subjekta, sem ako je NP sadržana u
vremenskoj S koja isključuje „ciljano“ mesto subjekta.
Specified Subject Condition (SSC)
1)      Mary appears to be likely to win.
2)      *Mary appears it is likely to win
U 1) NP Mary se pomera sa mesta subjekta druge zavisne rečenice na mesto subjekta
glavne rečenice. U 2) Mary se pomera direktno na mesto subjekta glavne rečenice pošto
je mesto subjekra rečenice između popunjeno sa it. Ovo se naziva super raising
pomeranje i pravi negramatične rečenice. 2) je isključena jer je NP Mary pomerena preko
drugog subjekta it.
NP – pomeranje:
Pomeri NP na prazno mesto subjekta ako NP:
1. nije sadržana u vremenskoj rečenici (TSC)
2. nije razdvojena od ciljane pozicije specifikovanim subjektom (SSC)
 
38. Ekstraponiranje
 
1)      Details [of a secret plan to finance the rebels] have emerged.
2)      Details have emeraged [of a secret plan to finance the rebels].
Rečenica 2) je tipična za novinske naslove. PP u zagradama je dopuna imenice details. U
1) se javlja gde se i podrazumeva i očekuje (mesto dopune imenice), a u 2) se javlja na
kraju rečenice iza glagola. U 2) je PP dopuna pomerena sa svoje DS pozicije unutar NP
details na kraj rečenice. Ovo transformaciono pravilo se naziva ekstraponiranje.
Ekstraponiranje se razlikuje od ostalih transformacija po tome što funkcioniše u desnom
smeru.
Ekstraponiranje: - Pomeri XP i zakači je na krajnje desni konstituent os VP.
39. Pomeranje dugačke NP
 
1)                              Mary returned all the books she had borrowed to the library.
2)                              Mary yeturned to the library all the books she had borrowed.
Relativna NP all the books she had borrowed je dopuna glagola return. U 1) dve dopune
glagola se nalaze na mestu specifikovanom supkategorizacionim pravilima gde je NP
ispred PP. U 2) mesta ove dve dopune su obrnuta gde je NP iza PP.
Redosled u 2) je rezultat transformacionog pravila koje pomera NP sa svoje base –
generated pozicije i kači je na desnu stranu VP. Transformaciono pravilo odgovorno za
ovo pomeranje naziva se pomeranje dugačke NP. Pravilo je dobilo naziv da bi se
pokazalo da se pravilo odnosi samo na NP koje u dugačke, što znači da sadrže više
konstituenata.
Pomeranje dugačke NP:
Pomeri dugačku NP i zakači je kao krajnji desni konstituent VP.
 
40. Pomeranje afiksa
 
    Već smo rekli da je Tense obavezan konstituent od Aux, i da je PS pravilo koje
generiše Aux: Aux → Tense (Modal) (Neg)
Tense se javlja na modalu i glavni glagol nema obeleženo vreme – Mary will solve the
problem.
A kad Aux ne dominira modalom, Tense se javlja na glavnom glagolu - Mary solved the
problem.
Tense i glavni glagol mogu biti spojeni na dva načina ili pomeranjem Tensa (iz Aux) na
V ili pomeranjem V na Tense ( u Aux-u)
1)                                S                                          2)                                  S
 
           NP                 Aux                     VP                          NP                Aux              VP
 
        Mary                  t               V                NP               Mary        V        Tense    V     NP
 
                                              Solve           the prob.                       Solve        ed       t      t.p.
 
Pravilo koje pomera Tense i kači ga na V unutar VP je transformaciono (kod Aux
dominira modalom i uz to Tensom, Tense se javlja na modalu pre nego na glagolu (will
solve)). Pravilo koje kači Tense na V se koristi jedino kad Aux ne dominira modalom.
Affix hopping: Pomeranje sufiksa (afiksa):
Pomeri Tense (iz Aux) na V ako Aux ne dominira modalom.
    Morfema za prošlo vreme je afiks koji morfološki supkategorizuje glagole, kači se ili
na modal ili na glagol. Pomeranje afiksa je u osnovi flektivno pravilo koje izvodi
flektivni glagol kačeći Tense na njegovu osnovu. Pomeranje afiksa je transformaciono
pravilo sintakse, a ne leksičko pravilo izvođenja.
 
41. Podizanje V
 
*John visited rarely Bill.
Mary was often happy.
U engleskom pomoćni glagoli (kao be) mogu da prethode VP prilogu, za razliku od
glavnih glagola. SS [A Mary [Aux [V be]i [Tense]] [VP [adv often] [V t]i happy]]. Ovo
se naziva dizanje pomoćnih glagola preko VP priloga. Pomoćni glagoli nisu konstituenti
Aux-a u DA, oni su base – generated ispod V čvora unutar VP.
                                           S
 
              NP                     Aux                             VP
 
                                                              V                           VP
 
                                                                                  V                   XP
 
            John                                       have            visited               Bill
 
Pomoćni glagoli se razlikuju od glavnih po tome što mogu da supkategorizuju VP
dopunu. Ako je ovo slučaj moramo se uveriti da transformaciono pravilo koje podiže
pomoćni glagol ne kači i glavni. Pomoćni glagoli imaju obeležje [+Aux], a glavni [-Aux].
Podizanje V:
Podigni V do Aux-a:
1. ako V ima obeležje [+Aux]
2. ako Aux ne dominira glagolom
Moramo izmeniti i definiciju za pomeranje sufiksa
Pomeri Tense (iz Aux) do V ako:
1. Aux ne dominira modalom
2. V ima obeležje [-Aux]
Ovaj uslov dpkazuje da rečenice koje sadrže samo pomoćni glagol nisu izvedene
pomeranjem sufiksa već podizanjem V. Ali ovo pravilo nije dovoljno da iskljiči rečenice
tipa: Marz be working at home. Opet moramo dodati novi uslov koji određuje da se
pomeranje sufiksa ne koristi kad VP dominira glagolom koji ima obeležje [+Aux] - VP
ne dominira V sa obeležjem [+Aux].
 
42. Pravilo uključivanja “praznog” DO u negiranim klauzama
 
John did not avoid Bill.
Jonh does not like Bill.
U ovim rečenicama Tense se pojavljuje na do i nema uticaja na glavni glagol. Prisustvo
negacija (Neg) onemgućava Tense da utiče na glavni glagol. Prisustvo Neg pod Aux
čvorom blokira pomeranje sufiksa. *John (do) not avoided Bill. [S John [Aux ([do]) [Neg
not] [Tense t]i] [V avoid] [Tense]i] Bill]]. Rečenice ovog tipa možemo isključiti tako što
ćemo dodati uslov pomeranju sufiksa da Aux ne dominira Neg – Aux ne dominira
modalom ili Neg.
Sada treba da objasnimo pojavu do u prethodnim rečenicama. Do je ovde opisan kao
„dummy“ element koji je semantički „besmislen“. Drugim rečima do ne menja značenje
rečenice. Njegova uloga je da morfološki podrži zavisno Tense. Kada Aux domira
glagolskom kategorijom koja je u stanju da oidrži Tense, do se ne pojavljuje. Semantički
element do se koristi kao relevantni frazni marker tj. posebno transformaciono pravilo Do
– support.
Do – support:
Uključi do da podrži stranded Tense.
43. Generisanje opštih (yes/no) pitanja
 
1. Can Bill solve the problem?
2. Will John fix the car?
    Ovo je tipičan primer yes/no pitanja koja traže da ili ne kao odgovor. Verovatno je da
su da su da/ne pitanja izvedena iz DS predstavljanja gde se Aux pojavljuje sa desne
strane subjekta u izjavnim rečenicama. Setimo se PS pravila koje generiše S stavljajući
Aux na desnu stranu subjekta.
S → NP Aux VP
Efekat inverzije bi moralo da bude rezultat transformacionog pravila koje se primenjuje u
prebacivanju iz DS u SS u derivaciji da/ne pitanja. Transformaciono pravilo može ili da
pomeri subjekat desno na desnu stranu Aux-a ili da pomeri Aux levo na levu stranu
subjekta. Izabraćemo drugu opciju, u pitanju je Comp. Kao u wh-pitanjima Comp da/ne
pitanja ima obeležje [+Q] i zahteva pomeranje na njega.
 
dijagram 32d.
 
Transformaciono pravilo koje diže Aux do Comp-a se zove Inverzija subjekta i Aux-a
(SAI). Ovde ćemo to nazvati dizanje Aux-a.
 
Aux raising:
Pomeri Aux na Comp ako Comp ima obeležje [+Q].
 
Međutim ovo pravilo se neće odnositi na zavisne rečenice već samo na glavne, zato
moramo izmeniti pravilo podizanja Aux-a
 
Aux raising:
Pomeri Aux na Comp ako:
 1. Comp ima obeležje [+Q]
2. Comp se nalazi u glavnoj (korenskoj) rečenici.
 
Podizanje Aux-a je u vezi sa podizanjem V-a iz očiglednih razloga, ako imamo glagol
koji može da se podugne do Aux logično je i da će taj glagol moći da se podigne do
Comp-a. Dakle, govorimo o pomoćnim glagolima. Sa druge strane ne možemo očekivati
da se podizanje aux-a nadje u vezi da pomeranjem sufiksa, zato što onda govorimo o
glavnim glagolima koji se ne mogu naći na mestu Compa u da/ne pitanjima. Zato nam je
opet potrebno ubacivanje praznog DO u upitnu rečnicu i moramo izmeniti i pravilo
pomeranja sufiksa jer sada imamo i uključeno Tense u rečenicu.
 
Affix hopping
Pomeri Tense iz Aux na V ako:
1. Aux ne dominira Modalom ili Neg
2. V ima oblik [- AUX]
3. VP ne dominira V sa oznakom [+ AUX]
4. Aux je zakačen za VP koji dominira koindeksiranim V
 
44. Princip projekcije
 
    Deo f-je LIR-a je da obezbedi da su rečenice kao npr. Mary solved the problem
uključene, a one tipa *Mary solved isključene, dajući supkategorijalni okvir glgola solve
[+V, - NP]. Druga f-ja LIR-a je da uvede jezičke jedinice u frazne oznake. LIR ima
prirodu transformacionih pravila sa uslovima ubačenim u njega. On vrši operaciju
uvođenja jezičkih jedinic u frazne strukture pod 2 uslova. Jedan je da krajnji čvor mora
da ima ista kategorijalna svojstva kao jezičke jedinice, a drugi je da kranji čvor mora da
bude smešten u kontekstu koji odgovara supkategorijalnim svojstvima jezičkih jedinica.
Željeni rezultat može biti postignut prosto zahtevom da su leksička svojstva jezičkih
jedinica projektovana na strukturnu reprezentaciju. Solve [+V, - NP] uključuje
informacije koje se odnose na kategorijalna obeležja jezičke jedinice solve i njena
supkategorijalna svojstva, i oba treba da su odražena u reprezentaciji uključujući i glagol
solve.
Princip projekcije:
Reprezentacije na svakom sintaksičkom nivou (LF, DS i SS) su projektovane iz
leksikona, držeći se supkategorijalnih svojstava jezičkih jedinica.
Supkategorazaciona svojstva se mogu videti na svakom sintaksičkom nivou. DS i SS su
sintaksički nivoi koji su kategorizovani sintaksičkim pravilima, a LF je takođe sintaksički
u prirodi.
 - prisustvo tragova u suptagorijalnim pozicijama
Pošto se tragovi javljaju u post DS – nivou, suočeni smo sa problemom obezbeđivanja
formalne motivacije za njihovo prisustvo kao legitimne kategorije u strukturnoj
reprezentaiji. Na tom stupnju to jedino može biti postignuto Trace konvencijom.
Transformaciona pomeranja ostavljaju trag
this problem I can solve
this problem I can [VP [v solve]]*
this problem I can [VP [V solve] [NP t];]
Zahtev da topikalizovana NP ostavlja trag iza sebe sledi iz potrebe da se supkategorijalna
svojstva glagola mogu razmatrati i na SS i na DS. Trace konvencija nam nije potrebna u
ovom posebnom slučaju da prikaže prisustvo traga u DS poziciji topikalizovane NP.
Izgled da što se supkategorijalnih pozicija tiče da prisustvo tragova sledi iz opšteg
principa gramatike, tj. efeki Trace konvencije u odnosu na supkategorijalne kategorije se
izvode iz nezavisnog principa gramatike. Očigledno prisustvo traga u ne
supkategorijalnim pozicijama (subjekatsko mesto u rečenici) ne može biti motivisano na
istom osnovu, pošto se subjekti ne uklapaju u supkategorijalne okvire jezičkih jedinica.
Za početak so eliminisali bar jedan deo iz Trace konvencije.
 
45. Teorija X- sa crtom: leksički centri i maksimalne projekcije; specifikatori i
kompementi
 
     Možda postoji samo jedan skup super pravila za ceo jezik gde se razlika između
imenica, glagola, predloga i prideva ukida i gde se svi predstavljaju promenljivom X, a
fraze X-fraze.
XP → (Spec) XYP*
Fraza sadrži fakultativni subjekat praćen X – barom, praćen sa više modifikatora
(odredbi)
 
X → XZP*
X-bar sadrži centar (glavnu reč) prećenu sa više dopuna. Ako umesto X ubacimo N, V,
A... doićemo PS pravilo za sve fraze – X-bar teorija.
U različitim jezicima se mesto dopuna može menjati X → (ZP*, X). Informacija po kojoj
se jedan jezik razlikuje od drugog se zove parametar.
Dok princip projekcije dokazuje da se supkategorijalna svojstva jezičkih jedinica
odražavaju na svim sintaksičkim nivoima reprezentacije on ne određuje kako su dopune
npr. strukturno reprezentativne u odnosu na leksičke kategorije koje ih sukategorizuju.
Ovu ulogu imaju različiti uslovi nazvani rincipi X – teorije ili X – šeme. Oni su formalni
oblici generalizacija izvedenih iz PS pravila.
Leksički centri i maksimalne projekcije
PS pravila generalno prepoznaju samo jedan nivo reprezentacije iznad krajnjeg čvora
koja se zove frazni nivo VP, AP, PP... (X)
VP → ...V...
NP → ...N...
Čitajući s desna na levo, sva pravila enkodiraju generalizaciju da strukturna
reprezentacija svake kategorije uključuje frazni nivo XP. Frazni nivo (XP) se zove
maksimalna projekcija (od X) u X-bar terminologiji. Čitajući sa leva na desno ov pravila
izražavaju drugačiju ali povezanu generalizaciju, svaka XP ima X kao obavezni
konstituent. U X-bar terminologiji obavezni konstituent maksimalne projekcije se naziva
centar. XP → ...X... – X mora da ima istu vredost sa obe strane strelice.
Iako je ovo slično kao u PS pravilima ipak je restriktivnije, zato šo su ova poslednja
rewrite pravila i zato što sistem rewrite pravila generalno omogućava da se prepiše dati
simbol kao jedan ili kao kombinacija više simbola. Izgleda da ništa ne može da isključi
reprezentacije tipa: *VP → N, *NP → PP VP, ali ova pravila su isključena na osnovu XP
→ ...X... da svaka maksimalna projekcija mora imai centar i da ta maksimalna projekcija
postoji kao projekcija leksičkog centra.
Specifikatori i komplementi
Jedna od ozbiljnih tema PS pravila je činjenica da oni ne odražavaju strukturalnu razliku
između supkategorijalnih i ne sup. kategorija u odnosu na centar.
Mary’s solution to the problem.
NP → NP N PP
PP to the problem je dopuna imenice solution a NP Mary njen (logički) subjekat. Obe i
PP dopuna i NP subjekat su sestre centru N i jedna dugoj. Ovo je neželjena situacija zato
što zanemaruje da su gramatičke funkcije strukturalno osnovane. Subjekti i dopune bi
trebalo da imaju različite strukturne ili gramatičke odnose. U strukturi rečenice S dopuna
glagolu je sestra glagolu ali subjekat rečenice nije. Struktura NP koja valja je ona gde
subjekat i dopune imaju različite strukturne relacije u odnosu na centar N. Dopuna centra
je strukturno predstavljena kao njegova sestra. U odnosu na to, izgleda da strukturna
relacija koju subjekat ima sa centrom N mora da se modifikuje.
Tražena modifikacija može biti jednostavno postignuta uvođenjem dodatnog nivoa
kategorijalne reprezentacije koji stoji između centra i njegove maksimalne projekcije. Taj
dodatni nivo se naziva X’ (X-bar). Taj nivo bi uključivao centar i njegovu dopunu a
isključivao subjekat.
 
dijagrami 12, i sve pod 13
 
Hijerarhijske veze između tri odvojena nivoa kategorijalne reprezentacije su ponekad
predstavljena uslovom broja crtica povezanih sa svakim nivoom.
X’’ → Spec* X’      - hijerarhija je od X’’ (double – bar)
X’ → XºZ’’*              - do single – bar X’ do zero – bar ili praznog skupa.
X’’ projekcija je maksimalna frazalna projekcija a Xº je centar
Spec (ifikator) je funkcionalni termin koji se odnosi na kategoriju koje je ćerka od XP i
sestra od X’ (subjekat). Determinatori su određeni tipom N koju NP uključuje, npr. imena
nemaju dok npr solution ima ili det ili celu NP soec. Fraza ne može imati više od jednog
specifikator.
X-bar šema se priključuje na sve ktegorije na isti način.
svi dijagrammi 17.
 
46. Teorija X- sa crtom: adjunkti/odredbe
 
     Pridevi i priloi sapdaju u ne supkategorijalne kategorije.
             NP
NP →   Det    (A) N...
 
VP → (ADV) V... (ADV)
Zato što pridevi i VP prilozi nisu dopune leksičke kategorije koju modifikuju, sli su
isključeni iz single-bar oblasti (N’ i V’) u reprezentaciji NPs i VPs. Dopune se obično
javljaju s desne strane centra u engleskom ali ne i pridevi i VP prilozi. Ovo svojstvo im
omogućava da budu specifikatori NP i VP zato što se oni obično javljaju s leve strane
kategorije koju specifikuju.
Pridevi se razlikuju od Spec NP po više osobina. Det i NP subjekatne mogu stajati
zajedno u pre N oblasti zato što su oba spec. Da su A specifikatori ne bi mogli da stoje sa
Det ili NP subjektom.
Druga razlika: spec moraju biti jedinstveni (samo 1 spec). Postoji samo jedna spec
pozicija u svakoj fraznoj kategoriji. Pridevi se razlikuju po tome što mogu biti
“zalepljeni” tako da ih može biti više u jendnoj NP (The big red car) Pridevi stoje između
spec i N. Oni su dodati strukturi
dijagram 24
Novonastala kopija N’ služi kao čvor majka za pridruženu AP. AP ima dvoznačan odnos
sa N’ AP je i sestra i ćerka od N’.
Prilozi ne zauzimaju spec poziciju. Oni su pridruženi projekciji glagola, kao pridevi
imenicama. Prilozi takođe mogu biti “zalepljeni” mada u manjem stepenu od prideva.
Prilozi ne zauzimaju jedinstvenu (spec) poziciju već su pridruženi postojećoj projekciji
V. VP prilozi mogu biti pridruženi ili V ili VP.
dijagram 29.
VP prilozi slede Aux, a prethode glavnom glagolu.
Prilozi mogu biti dodati i sa druge strane John fixed the car quickly.
Relativne rečenice
1. The sugestion that John should resign is absurd.
2. The sugestion that John made is absurd.
U 1. zavisna S’ kao dopuna imenici je smeštena unutar N’
 
dijagram 34
 
Kao adjective – like modifikator imenice relativna S’ se očekuje da ima isti strukturni
status kao pridev. Relativna klauza nije ni dopuna ni spec entra N u NP. Ona je adjunct i
right – adjoined to N’, za razliku od prideva koji su left – adjoined to N’.
 
dijagram 35
 
Adjunction structures and X-bar theory
1. X’ → YPX’ (ili X’YP)       single-bar projection
2. XP → YP XP (ili XPZP)    double-bar projection (phrasal)
Strogo govoreći adj. strukture su neodgovarajuče sa prirodom X-bar teorije tj. ideje da se
svaka projekcija razlikuje od sledeće pod uslovom broja crtica koje su joj pridružene (X’’
→ X’ → Xº). To je zato što adjunction ne rezultira u stvaranju jedne ili više crtic, već u
stvaranju projekcije sa istim brojem crtica kao što ih ima kategorija kojoj je pridružena.
 
47. Funkcionalne kategorije: IP
 
    Da bi odredili X-bar strukturu S prvo moramo da odredimo koji od tri glavna
konstituenta je upravni član. NP i VP su frazne kategorije s toga ni jedan ne može da
bude upravni član S. Činjenica da Aux nije frazna kategorija i da posreduje između
sujekta i predikata koji VP predlaže verovatno je da je upravni član S. Sledeći korak je da
dodelimo strukturu S-u po principima X-bar teorije, gde Aux ima single-bar projekciju
koja dominira njime i njegovim VP komplementom. Da bi izbegli zabunu terminom Aux
čvor koji vezuje VP i NP ćemo nazvati INFLECTION, kraće INFL, kraće I. ovaj termin
možemo objasniti pojavom Tense-a pod ovim čvorom u pitanjima koji je inflektivna
kategorija. Tense nije jedina inflektivna kategorija Aux-a, druga je “subject marker” –s,
koji se javlja kod pravilnih glagola u trecem licu jednine prezenta u konjugaciji. Zato što
se –s pojavljuje samo u trećem licu jednine prezenta ne vezano za rod, ne možemo reći da
je inflektivna morfema inflektivne kategorije Tense, već inflektivne kategorije
Agr(eement). Ova kategorija igra važnu ulogu u derivaciji i reprezentaciji rečenice.
Rečenice koje uključuju kategorije Tense i Agr nazivamo finitne rečenica, a one koje ih
ne uključuju nefinitne.
dijagram 40
 
Koindeksacija između Agr kategorije i NP subjekta u Sec-u, IP enkodira relaciju među
njima u Φ-features. U ovoj situaciji za subjekat se kaže da je Spec – head agreement
odnosu sa I.
 
Spec – head agreement
Glavni (X) i njegovi specifikatori (Spec XP) moraju da se slože u relevantnim
osobinama.
 
48. Prošireni princip projekcije
 
1. Mary seems to have solved the problem.
2. *(It) seems that Mary has solved the problem.
    Kao što smo već zaključili ovakva pomeranja NP Mary nisu moguća. Ovo nije moguće
zato što je zavisna rečenica finitna. Iako je NP it kako se kaže semantički prazna (kao i
that) rečenica ne može bez nje. Semantički prazan elemnt ne donosi nikakvu promenu
značenja, otuda i njgov naziv. Pravilo koje obavezuje NP pa makar i semantički praznu
da se nadje na mestu subjekta u rečenici se zove prošireni princip projekcije (EPP) i
definiše se kao:
EPP:
Rečenice moraju imati subjekat.
 
Princip projekcije govori samo o prisustvu supkategorijalnih kategorija u strukturi
reprezentacija, a o ne supkategorijalnim kao što je subjekat ne govori. Pretpostavićemo
da su ova dva principa nezavisna i da EPP ne isključuje Princip projekcije. EPP je uslov
za subjekat, dok je PP uslov leksičke osobine kategorija. Razlog zbog kog ova dva
principa stoje zasebno se odnosi na različite nivoe reprezentacije na kojima se
primenjuju. PP se pojavljuje na svim nivoima, dok se EPP ne pojavljuje na DS nivou
reprezentacije. Razlog tome su konstrukcije Podizanja i pasiva u kojima nedostaje
subjekat u DS reprezentaciji.
Pošto PP ne govori ništa o ne supkategorijalnim kategorijama, tragovi na mestu subjekta
nisu mogli da poteknu od njega, on je potekao od EPP. Na taj način je i Trace konvencija
zadovoljena i NP pomeranje dozvoljava rečenicama sa praznom pozicijom subjekta da
ostvare subjekat a da ne krše EPP. Kada NP pomeranje ne može da se primeni uključuje
se semantički prazan element na mesto subjekta i timi sprečava EPP da ga isključi.
 
49. Nefinitne klauze i PRO subjekti
 
     EPP ne pravi razliku između finitnih i nefitnih rečenicai stoga je očekivano da podrži
ob tipa. Subjekat je verovatno nus kategorija koja u pitanjima nije trag zati što ni jedan
glavni glagol nije raising glagol. S toga nus kategorija mora biti base-generated, što znači
da se nalazi u DS kao i nus wh-fraza u relativnim rečenicama. Nus kategorija se zove
PRO što ukazuje na određene zajedničke osobine sa zamenicama (pronouns) i nalazi se
na mestu subjekta u zavisnim nefinitnim rečenicama.
John persuaded Bill that he should leave.
John persuaded Bill to leave. [S’ [IP PROi to leave]]
Koindeksacija pokazuje da glavni i PRO subjekat imaju istu poruku. PRO ne može da se
nalazi na mestu subjekta u nefinitnim rečenicama. Nefinitne rečenice se razlikuju od
njihovih finitnih varijanti u tome što pod I nemaju Tense i Agr, umesto toga imaju
oznaku koja je generalno oznaka nefinitnih rečenica
dijagram 54
 
Oznaka to ne uključuje sve nefinitne rečenice jer tu spadaju i gerundivne rečenice koje
nemaju oznaku to, one imaju oznaku –ing, ali ukoliko bi uključili nih došlo bi do zabune
sa contonious vremenima koja se koriste u finitnim rečenicama. Gerundivne rečenice
imaju PRO subjekat. Po X-bar teoriji glavna pozicija momra da bude popunjena sa X-bar
strukturom da bi bila odobrena. U nefinitnim rečenicama sa to postoje projekcije to. U
gerundivnim rečenicama Iº, I’ i IP su projekcije vezane morfeme –ing. Trebalo bi
pretpostaviti da je ovo base-generated pod I i da je sufiks pomeren na glagol pod VP.
Tipologija I se može odrediti na ovaj način:
 I                      → [+\- FINITE]
 [+FINITE]      → Agr, Tense
 [- FINITE]      → to, Ø
 
50. Male klauze
 
1. John considers Bill to be incompetent
2. John considers Bill incompetent.
Glagol consider ima nefinitnu klauzu kao komplement u obe rečenice, ali iako su obe
nefinitne razlikuju se. U 1. finitna klauza uključuje to i glagol be dok u 2. nema ni jednog
ni drugog. Zavisna rečenica u 2. se zove mala klauza, delom zato što nema I element to.
Mala klauza ne može da uključi to isto kao što ne može da uključi ni komplement. John
considers that/for Bill incompetent. Međutim ni klauza koja nije mala ne može da podrži
komplement što pokazuje da to nije razlika između malih klauza i onih koje to nisu.
Ono što je bitno za X-bar projekciju I je da iako male klauze ne uključuju to, ne mora da
znači da nemaju I. Kao što smo pokazali mala klauza ne može da sadrži ni be što
implicira nedostatak VP-a. Ako je VP odsutno onda je odsutno i I (pošto znamo da I
supkategorizuje VP). Pod ovom pretpostavkom zaključićemo da ako izostaju I i V
izostaju i njihove X-bar projekcije.
Pošto znamo da NP mora da zauzme poziciju subjekta, mla klauza može da ima sledeću
strukturu:
Dij. 64
 
Status male klauze kao AP je određeno kategorijalnom osobinom predikata, što je pridev.
Ali ona ne mora da ima samo tu funkciju može imati i funkciju PP ili VP.
1. The captain expects the drunken silor off the ship immediately.
2. John made Bill read the whole book.
 
51. Funkcionalne kategorije: CP
 
    Kao i kod S i kod S’ moramo da odredimo šta je njenupravni član, najverovatnije je da
to bude Comp. S’ → Comp IP. C je skraćeno od Comp, a CP od Comp Phrase.
Dij. 68
 
Deklarativne rečenice su obeležene sa [-Q], a upitne sa [+Q]. S toga X-bar projekcije od
C su u stvari projekcije ovih obeležja. Dokle god je zavisna rečenica uključena obeležje
[-Q] je opcionalno realizovano kao that kada je IP finitna i kao for kada je IP nefinitna.
Za zavisne da/ne klauze obeležje [+Q] može da bude realizovano kao if ili kao whether.
Pretpostavićemo da je whether wh-fraza povezana sa da/ne pitanjima i da je base-
generated u Spec, CP. Wh-fraze se nalaze u Spec,CP, dok se komplementi koji su glavne
kategorije nelaze ispod C. Ovaj argument se bitno odražava na reprezentaciju pomerene
wh-fraze i pomoćnih glagola u wh-pitanjima; I wonder if John has left.
Glavni problem sa PS pravilima osnovne strukture je da ostaljaju samo jedno mesto u
oblasti pre S, što znači da u wh-pitanjima pomerena wh-fraza i pomoćni glagol moraju da
dele jedno mesto Comp. Ove dve kategorije koje se nalaze ispo Comp-a pripadaju
različitim nivoima kategorijalne reprezentacije. Did (Aux ili I) je glavno do je wh-fraza
frazna kategorija (maksimalna projekcija). Struktura S’/CP bazirana na principima X-bar
teorije nema tih problema, ona ostavlja dva slobodna mesta za oblast pre IP.
Dij.74.
 
52. Vrste pomeranja: pomeranje supstitucijom
 
    Ovde ćemo govoriti o tome da li principi X-bar terije važe na svim nivoima sintaksičke
reprezentacije ili samo na DS. Ako važe onda znači da transformacije ne mogu da
promene DS reprezentaciju na način d se dobiju SS i LF reprezentacije koje se ne slažu sa
principima x-bar teorije. Ako se sa druge strane principi X-bar teorije ukinu za DS to bi
dovelo do narušavanja X-bar principa u posle DS nivoima transformacionim izmenama.
Prema ovome izgleda da Principi X-bar teprije imaju i dodatnu funkciju a to je da suze
dozvoljene granice transformacija tako da samo one čiji je rezultat izvođenje struktura
koje su u skladu sa njima su dozvoljene, ostale su isključene.
Ideja da se principi X-bar teorije primenjuju na svim nivoima sintaksičke reprezetacije
pokazuje da transformacije čuvaju DS reprezentaciju. Za sada je to samo predviđanje, jer
njegovu tačnost tek treba dokazati. Hipoteza bi može da se formuliše ovako:
Hiopteza očuvanja strukture:
Transformacije čuvaju strukture.
Ovde će te transformacije biti shvaćene kao one koje dovode do izvođenja struktura koje
su u skladu sa X-bar principima. Tako na primer sve transformacije koje pomeraju
kategoriju na praznu poziciju koja je oslobođena X-bar teorijom čuvaju strukturu. Sa
druge strane sve koje zahtevaju stvaranje novog čvora su one koje grade strukturu
(pomeranje priključivanjem).
Transformacije koje pomeraju kategoriju na praznu poziciju se zovu substitucionalne
transformacije. Upečatljiv primer ovakve transformacije je NP – pomeranje koje se
koristi u izvođenju pasiva i podizanju rečenice.
1. The problem was solved by Mary.
2. Mary seems to have solved the problem.
U obe rečenice NP-pomeranje poera NP na slobodnu Spec,IP poziciju.
Drugi primer je wh-pomeranje koje pomera wh-frazu na slobodnu Spec,CP poziciju.
1. Which problem did Mary solved?
Dakle, NP i WH – pomeranja čuvaju strukturu zato što su supstituciona pomeranja.
 
53. Vrste pomeranja: pomeranje priključivanjem
 
    Tipičan primer transformacija koje grade strukturu je Topikalizacija. Ona pomera
kategoriju i kači je na levi kraj S (ovde IP) i time pravi novi čvor.
Dij.85
 
Ova struktura se očigledno ne slaže sa principima X-bar teorije pošto NP čvor koji je
formiran Topikalizacijom nije odobren ni od jedne X-bar šeme. Šema koja odobrava
strukturu priključivanja može da se smatra da se nalazi među principima X-bar teorije,
gde se topikalizovana kategorija dodaje na levu stranu IP.
Dij.86
 
Prema ovome Topikalizacija ne može da se smatra za transformaciju koja gradi strukturu
jer ona ne stvara novi čvor već samo proširuje stari (IP) po principu X-bar teorije, ali
pošto po X-bar teoriji ne bi bilo moguće nikakvo priključivanje onda ona ipak spada u
pomeranja priljučivanjem. Druge transformacije koje grade strukture takođe mogu da se
smatraju pomeranjima priključivanjem. To su ekstraponiranje i pomeranje dugačke NP
fraze koji pomeraju kategoriju na krajnji desni kraj VP fraze.
Dij.87
 
Kada je reč o I poniranju i V podizanju sada možemo biti eksplicitniji. Za pomeren
upravni član možemo reći da je prikačen na upravnu kategoriju koja je domaćin, izvodeći
kompleksnu upravnu strukturu. 1. je kompleksna upravna struktura izvedena iz I
poniranja gde je V kategorija na koju se kači. 2. je kompleksna upravna struktura
izvedena V podizanjem gde je I kategorija na koju se kači.
Dij. 91 a i b
 
Da obezbedimo stukture 1. i 2. moramo da uvedemo novu šemu priključivanja za
upravno priključivanje X → X Y (ili Y X)
 
54. Binarno grananje
 
     Interesantna posledica X-bar teorije je da jedan čvor dominira ne više od dvema
granama, ovaj fenomen poznat je kao binrano grananje.
Dij 94
 
Binarno grananje se koristi čak i kada se rečenici doda prilog. U ranijem sistemu koji je
uključivao PS pravila, rečenični prilozi su jednostavno bili dodati na set čvorova što je
dovelo do toga da S dominira nad četiri čvora. U X-bar teoriji rečenični prilog može da
ima samo status dodatka IP-u. Struktura priključivanja je po prirodi binarna. Jedan način
da se zabrani grananje na više od dve grane je da se reguliše pravilom:
Binarno grananje:
Čvor može da dominira najviše dvema granama.
 
Međutim problem se javlja kod dvorekcijskih glagola koji zahtevaju više od jedne
dopune. Takvi glagoli su put i give.
 
55. Analiza VP sa dvorekcijskim glagolima
 
    Glagoli kao što su put i give su dvorekcijski glagoli i zahtevaju dve dopune. Oni imaju
supkategorijalni okvir [- NP PP]. Ideja da komplementi glagola budu prikazani kao
njegove sestre i sestre jedne drugima dovodi do više grana pod V’ čvorom.
Ovi glagoli su kompleksniji nego što izgledaju, tačnije oni su kompleksi koji sadrže dva
V. Jedan se zove “light” glagol koji je predstavljen simbolom v, a drugi je oslabljena
verzija samog glagola i on je glagol višeg ranga. Posledica je da rečenica koja uključuje
ove glagole zapravo uključuje dav VP-a. to izgleda ovako:
Dij. 102
 
VP višeg ranga je ispod v a iznad glagola put i give. NP se nalazi na Spec poziciji nižeg
VP a PP je sestra glagolima put i give. Redosled [V NP PP] je izveden iz pomeranja V u
v. VP struktura se često naziva VP kostur.
Pošto u ovom slučaju NP the book je predstavljen kao Spec nižeg VP pokazuje da NP
zapravo nije komplenet nego subjekat. Za ovu tvrdnju moramo pokazati da NP deli neke
osobine sa osobinama subjekta isto kao i da je NP hijerarhijski više od PP.
 
56. C – selekcija i S – selekcija
 
      U aktivnim rečenicama semantičke funkcije dve NP odgovaraju njihovim
gramatičkim funkcijama, dok u pasivnim ne.
John [vphit Bill]
Bill [vpwas hit] (by John) – Bill je logički objekat jer podleže radnji glagola, ali je i
gramatički subjekat jer zauzima mesto Spec,IP (mesto subjekta). By John je logički
subjekat jer vrši radnju, ali nije gramatički subjekat jer nije na mestu gr. subj. NP Bill je
base-generated na mestu objekta i fakultativni dodatak.
Postoji implikaciona veza između semantičke selekcije i supkategorizacije sintaksičkih
kategorija. Supkategorizacija sintaksičkih kategorija kao što su NP se zove Kategorijalna
selekcija (c-selection), a selekcija semantičkih kategorija semantička (s-selection).
Glagol hit zahteva 2 učesnka, subjekat koji vrši radnju udaranja i objekat nad kojim se
vrši radnja, dok npr. smile zahteva samo subjekat.
Kako c-selekcija koristi sintaksičke kategorije tako s-selekcija koristi semantičke koje se
nazivaju tematske uloge (ө uloge).
Glagol decide npr. takođe s-select dva učesnika ali drugi nije objekat već rečenica koja se
naziva proposition.
Činjenica da se c-selection zasniva na s-selection je interesantna jer ispada da
ograničavaju jedna drugu. Kada glagol hit c-selects NP sledi iz činjenice da on s-selects
učesnika sa ө ulogom pacijensa. Slično, činjenica da glagol smile ne c-select NP sledi iz
toga da ne s-select objekat. Pretpostavimo da relacija korespondencije može biti
ustanovljena između ө uloga i sintalsičkih kategorija tako da svaka posebna sintakisčka
kategorija služi canonical structural realisation (CSR) određenih ө uloga. (CSR agensa bi
obično bila NP, a od proposition rečenica) Iz ovoga sledi da c-selection ne mora da bude
izvedena u leksičkim ulazima. C-selectional svojstva jezičkih jedinica su izvodljive iz
njihovih s-selectional svojstava relacijom CSR.
 
57. Argumentska i tematska struktura
 
     Argumenti i Ө- teta  uloge.
Semantički aspekti jezičkih jedinica i njihove s-selectional osobine se često opisuju
terminima pozajmljenim iz Logike. Glagoli se zovu predikati. Učesnici umešani u
događaj označen predikatom se zovu argumenti. (npr. hit je predikat koji traži 2
argumenta). Glagoli koji imaju 2 argumenta su two – place predicats, a oni sa jednim one
– place predicats. Informacija vezana za argumente predikata se zove argument strukture
(argumentska struktura). Broj argumenata vezanih za datu jezičku jedinicu određuje i broj
ө uloga koje jezičkoj jedinici mogu da se pripišu tako da svakom argumentu strukture
odgovara ө uloga tematske strukture jezičke jedinice.
Hit:   <1,2>                            (argumentska struktura)
         <Agens, Pacijens>        (tematska struktura)