Аретеј наставак

Време има нешто другачију фунцкију него у театру који је класичније устројен где време мења
јунаке. Овде време нема власт над јунацима него постоји друачија логика за промене јунака. Једна
врста фантастичне мотивације повезана је са птицом која се појављује у трећем веку. Постоје
фантастична мотивација. Друга раван је могућност да су апатриди својом имагинацијом одговорни
за оно што следи. Не може се то потпуно оповргнути ни потврдити. Најављује се та врста будуће
сликовите представе. Говорили смо да на плану жанровске основе можемо говорити о
својеврсном политичком и историјском... неки поредак и судбина који превазилази временско. У
тој равни су неке ствари такве. У равни карактеризације јунака. Психолошка мотивација није она
која је пресудна и то не треба да чуди. То је нешто што је саставни део тог драмског израза.
Максиме и идеје и сентенце су оно што продукују сами јунаци. Нешто што иницира ставове
мишљење је политичка и историјска истина. Лик са руба говори сентенце које су суштинске.
Саставни део једне шире појаве која се у 20 веку препознаје као криза класичног драмског израза.
Не смамо криза драмског лика већ криза и драмске радње. није нужно радња толико доминантна
већ оно што је дијалошко и филозофичко односи превагу. Опада поверење писаца у значај
стабилне психолошке мотивације а расте значај других фактора. Криза драмског јунака негде је
аналогна и кризи саме радње јунака. На том плану формалножанровском постоји и јеедна врста
дистинкције између традиционалнијег театра који дели текст на чинове и овај који дели текст на
слике. Подела на чинове имплицитно позива традицију уживљавања публике у оно што је на
сцени... подела на слике има отворенију драмску форму у којој посотји потенцијална заменљивост.
Траћи ред и друга слика може да буде и у трећој слици. Та врста заменљивости постоји јер је
идејни план испред фабуларног. Авангардна провинијенција драмска подразумева интензивнији
критичко рефлексивни чин гледаоца пред оним што се дешава на сцени. То је имплицирано у том
драмском говору. Брехт каже - фабула није напросто исечак из живота већ су то подешена збивања
у којима долази до изражаја идеја. Акцентује се конструктивнија страна стваралачког чина пре
него афективност и спонтаност. Постоји конструктивни, циљани драмски поступак не би ли изазвао
одређене идејне импликације. То су уметници који не крију да заправо њихов стваралачки чин
није нешто штот треба да изазове илузију стварности и афективност. Већ је то конструктивни чин -
скрећу пажњу на поступак и на стварлаачки чин као неку врсту конструкције. То је шира
авангардна визија стваралаштва где уметник не крије да конструише извесну радњу и да је она
тенденциозан и плански организован конструкт.

Простор светлости и звука. Већ смо рекли да постоји засићење простора знацима и селективно
обележавање простора код крлеже. Постоје елементи који су видљивији на сцени од осталих
елемената. Носе већи семантички напон - оне велике завесе или портрети глембајевих.
Акумулација знакова на сцени. Са једне стране - прва слика, прво отварање сцене у аретеју -
акумулација ствари на сцени, али постоји извесна селекција. Детаљи који су део античке
цивилизације и модерне хришћанске цивилизације. на два плана ће се рефлектовати готов
идентична ствар.

Друга сцена почиње тамом - магла и тама - интелектуалац нема излаза у неком мрачном свету и у
коме је притисну, са друге стране може бити сигнализација на машту апатрида који су врло
приметни. Употреба музике. Када се појави аретеј у 20 веку постоји његова паника у новом свету и
у даљини се чује валцер травијате. Постоје музички мотиви и иначе код крлеже који се декодирају
на начин у различитим драмским делима. Штраусов валцер код глембајевих као нека сугестија
декаденције и пада и самодеструкције. Када се појави валцер код крлеже је то сигнал површности
и суженог погледа на свет - не аретеј већ они са којима се среће. Он се среће са људима који
сигнализују сужен поглед на свет - цицерон и публиком и обезбеђењем. Сродан мотив посотји и у
леди, трећогј драми о глембајевима, који се на исти начи декодира. У петој слици постоји једна
врст аполифоније - мешање звукова са радиоапарата који се преплићу са неколико звучних токова.
Једно су звукови топова који наговештавају 2 светски рат и то се меша са петом бетовеновом
симвофмијиом (бетовен у глембајевима прати иронијски баруницу кастели). Тензија која ће
уследити на будућем политичком плану. Шопен и бетовен код крлеже као ангажована музика с
тим што бетовена укључује када је појава на глобалнијем плану, а шопен је када је нека врста
индивидуалне побуне. У оба случаја ће један од апатрида чути шопена и рећи да је то
недвосмислено ангажована музика... када је у питању организација светла врло је парадигматична
ситуација у завршници саме драме. постоји низ нијасни - улазак у антички свет. Низ нијасни где
светло има атмосферичну контекстуалну улогу. Организација простора времена светлаи звука у
првом плану. Онда жанровске одлике према којима се препознаје драма - простор и време и
остало. Раван драмских јунака која је другачија од класичног театра и идејна раван која је кључна.
Нема много дилеме. Поновљивост ситуације која постоји. У чему је мала разлика између тих
ситуација. Ничеова идеја о вечном враћању истог. Није то идеја постоји проток времена где
постоји проток времена и све је непредвидљиво и постоји прогрес. Идеја је да будући да су ствари
из дана у дан врло сличне разлика постаје битна. Од једном није толико пресудан идентитет него
по чему се нешто што долази после ралзикује по ономе што је дошло после тога.

Поступак двојништва- постоји јунаци трећег века који имају аналогне јунаке у 20 веку и извршавају
сродне фунцкије. Све је у реду, али рекације аретеја и моргенса нису потпуно идентичне. Кључни
јуанци дела имају разлике. постоји нека нијанса бунта. Постоји разлика. Апатриди су заправо
двојници. Крелаж наравно уводи два јунака који су можда индивидуално, рефлескивно иронијски
најуспелији у овој драми. Крлежа их намерно удваја. Циљ је да они који имају неку врсту
индивидуалности буду удвојени и обезличени именима. Како год да се гледа на ствари, ко год да
сте, ваш глас је небитан. Хотел се зове 20 век. Двојништво није ту да покаже по чему су идентични
већ где је разлика. Постоје одређени постпупци који спецификују јунаке, драмски јунаци су у
концепту који одражава кризу идентитета, драмског лика и драмске радње. акценат на томе да су
различити. Један апатрид има иронијски дух, други је мало различит. Врло важна ствар за
разумевање улога јунака саме драмске радње. у самој драмиготово да нема елемената где је
сусрет извесних воља произвео помак у драми. Аретеј представник власти нека врста расправе... у
уобичајеном драмском језику - сусрети воља проузрокују резултатну где се радња покреће. Чим
постоје воље које се не преклапају код шекспира или у класичној драми нешто мора да се догоди.
Та врста цикличног кретања јунака је одсуство стварног судара воља. То је пут ка политичком
филозофкосм језгру драме. дијалог одузима релеванцију драме и односи превласт у односу на
радњу. Разговарају аретеј и представник власти и чини се да нешто мора да се деси, али не. свако
исприча шта има, али ништа се не деси као производ тога. Када му пале кућу и списе то се само
дешава. Оно што јунаци продукују на идејном плану бива релевантније у односу на остало.
Апатриди замењују резонер у некој традиционалнијој драми и хору који сумира шта је глас
заједнице и они су једна врста модернијег гласа који обзнањује одређене идеје. Још једна ствар је
важна - аспкет на колико планова се одустаје од класичног театра - од аристотелосвкос,
хегеловског театра важна је кулминација, нека врста врхунца. Код крлеже уместо у континуитету
узрочно последичне везе јавља се одсуство катастрофе. Постоји низ елемената који наговештавају
други светски рат, све што је права катастрофа је ван сцене. Симптоматична завршна сцена
бљештавила сцетла које је на самом крају. Многи јунаци се окупљају у хотелу 20 век. У том хотелу
нестаје светло. Одједном оно се враћа - обасјала је све осећањем свести и самосвести. Све време
се говори о том проблему свести и самосвести на различитим нивоима и како са тиме да се носе у
политичкики неповољним околностима. Ту светлост поклонила је људска рука. Људска рука као
савршенство коме се не може ништа ни додати ни одузети - ипак је то рука мајмуна. Тон који е
есејистички и захвата велике теме. Светло које готово епифанично обасјава све. Крлежина иронија
која се појављује - постоји иронија у томе да је завршница драме која све време понавља неколико
идејних сентенци (људска рука и рука мајмуна - човек је животиња, историја и политика понављају
своје обрасце). Сцена је у високој мери иронична због дидаскалије - светло симболички може да
значи после свих сентенци и маскима и свих идеја о историји и политици, интелектуалцу,
иднидивидуалности и моћи они заиста доживљавају неку врсту неке више самосвести. Моргенс
каже да је човексавршен - апатрид каже да је човек и даље животиња. Крлежа не разрешава то, то
се не завршава на крају драме. светло које је привид епифаније је заправо иронично постављено.
Светло се појави и свима се учини да постоји самосвест повишена, али оно што гооре је својеврсна
варијација онога што постоји у читавој драми. Као да је та дијалкетика нашег историјског постојања
од које се не може побећи. Ако се пореди светло и у дидаскалији у којој није само дескриптивна
раван очекује се да дође или до катастрофе или до неког преокрета, али код крлеже изостаје
катастрофа, изостаје радикалан крај. У правој драми или неко умре или оде.

Микеланђело

Драма експресионистичког поетичког профила и део прве његове експресионистичке фазе. Када
погледамо уметничка средства која су ту изведена и у господи глембајевима, аретеј је својеврсна
синтеза ова два поступка. Шта је заправо овде препознатљиво - главни јунаки је микеланђело и
већ се каже што би се баш то радило? У есејистици псотоји фигура гоје, мотив идентитета филипа
латиновића уметника. Помињали смо велику жељу филипа латиновића да наслика христа који
надилази стварност. Драма је у маниру експресионистичком и ту је важно да постоји прометејски
мотиви се враћају, мотив христа се враћа на монументалан начин, матошева поезија мора и
прометејско титански мотиви и христова фигура је интересантна експресионистима. И у фигури где
је филип латиновић покушавао да наслика постоји нешто слично. Нешто што прождире стварност.
Микеланђело је у центру драме као фигура генија. Сам крлежа је желео да напише пет тих драма.
Желео је да захвати гигантске монументалне фигуре. Христ, гоја, микеланђело... постоји нешто у
експресионизму што је један вид недогматске религиозности. Космичко сагласје интуитивно
између индивидуе и универзума. Нкод неких постоји код неких не. постоји и буђење субјекта које
је једна од кључних ствари у авангарди. Јован дучић - подне и шимић подне и болесник. Модерна -
мир свуда је подне, шимић - плаво подне седи на облацима - радикална промена перспективе.
Субјективност је сложенија, радикалнија... те фигуре су аналогне буђењу субјективитета. Од
надреализма... постоји интересовање и за фигуру генија. Оно што је код крлеже интересантно.
Композиција са христом о којој говори латиновић и коју жели да направи је аналогна христу у
сикстинској капели. Постоји нека аналогија имзђеу та два. Кореспонденција са микеланђеловим
делм. Јунак на рубу памети одлази у сикстинску капелу. У есеју варијација на тему уметничком
стварању - крлежа микеланђелу даје предност над другим сликарима -наглашена титанска и
демијуршка снага ствари. Нешто што је присутно у његовом изразу. Геније као онај који намеће
законитост уметности - геније. Ова драма када се погледа како је писана у напонима креативне
снаге- отвара се зид, космос и типичне романтичарске слике. Експресионистичка логика - простор
и време и драмски простор који је овде дат је заправо својеврсна реализација ониричког.
Реализација сна. Оно што се на сцени упризорава је рализација онога што не може нитгде а се
види. Модерни поступак и стринберг је крлежи инспирација за то. оно што је сновидо и оно што се
сања и остало - све може да изађе на сцену. Микеланђело у потрази за својим уметничким
ентитетом. Стваралачка криза. На врхунцу драме он кризу преовладава и постоји степеновано
преовладавање те кризе. Када се све то негде заокружи у том екстатичном уметничком искуству и
на сцену долази папа. Оно што је код крлеже важно за његов свет и поред врхунца уметничког
стваралаштва појављује се непознати неко. Непознати неко - фигура у авангарди. Означитељ за
или садржаје који су неподожни артикулацији и који су део самог јунака и често се ти садржаји
отелотворе у некој антропоморфној представи у дијалогу са самим јунаком. Непознати неко
долази и уноси сумњу јунаку. За такве ликове као што је папа он вероватно доживљава уметнике
као мајстора. Сретање уметника и инстанце моћи. Ту се манифестује џиновски свет где се и
највећи индивидуалац поражава пред инстанцом моћи.