Fizikalna terapija

Važnost fizikalne terapije u ragbiju i ostalim sportovima

Budući da sport, usled stalnog naprezanja, uzrokuje postepeno trošenje i habanje tela,
fizikalna terapija se smatra jednim od esencijalnih aspekata sportskog treninga. Iako
sportisti mogu konsultovati svog fizikalnog terapeuta i tek nakon što dođe do povrede, jedna
od najvećih prednosti fizikalne terapije je prevencija povreda. Fizikalna terapija je zato
veoma važna u kontaktnim i dinamičnim sportovima, poput ragbija, gde se sportisti mogu
suočiti sa određenom povredom, čak i samim izlaskom na teren, ukoliko kvalitetna
prevencija nije prethodno odrađena.

Sportsko specijalizovani tretman, koji je sve više dostupan u ordinacijama koje se bave
fizikalnom terapijom, ima za cilj smanjivanje akutnih bolova povezanih sa povredama i
operacijama, kao i da upravlja manjim bolovima i bolovima koji ograničavaju sposobnost
sportista da se takmiče na vrhunskom, profesionalnom nivou. Koristeći razne tehnike, poput
manuelne fizikalne terapije, razne terapijske vežbe, modalitete, intramuskularne terapije,
fizioterapeuti rade sa pacijentima kako bi odredili najbolji plan lečenja koji odgovara
njihovim specifičnim ciljevima i potrebama. Druga ključna specijalizovane sportske terapije je
prilagođavanje sportskom planu vežbanja i tretmana. Radeći metodom „jedan na jedan“,
fizioterapeuti će najbolje odrediti najbolje vežbe i tehnike terapije za sportiste i tako odrediti
individualni plan tretmana i oporavka.

Gabetova studija o povredama u ragbi ligi

Što se tiče ragbi lige, kao najpoznatijeg kôda ragbi sporta, grupa stručnjaka iz Gold Kousta u
australijskoj saveznoj državi Kvinslend, predvođena Timom Gabetom, sprovela je 2011.
zanimljiv eksperiment. Oni su, naime, upoređivali duele na utakmicama, uključujući i napad i
odbranu, od strane 51 profesionalnog igrača, iz istog tima, tokom tri uzastopne sezone.
Kontakti su bili grupisani na sledeći način:

-defanzivni (obaranja): uspešna obaranja, promačena obaranja i obaranja koja nisu bila
dovoljno dobro izvedena, tako da je igrač u napadu probio liniju odbrane, ili uspeo da doda
loptu u padu;

-ofanzivni kao: presecanje napada, probijanje linije odbrane, dodavanje lopte u padu, trčanje
sa pratnjom.

Tim je dodatno bio podeljen u četiri grupe, kako se to obično i na utakmici radi, po
pozicijama. Jednu grupu činili su najkrupniji igrači u timu (stubovi), drugu igrači druge linije i
čep, treću grupu igrači sa izraženim sposobnostima za organizaciju igre (otvarači, arijer,
taloner), a četvrtu igrači spoljne linije (centri i krila).

Studija je pokazala neke zanimljive rezultate. S obzirom na tendenciju da nekoliko igrača u

odbrani obara jednog u napadu, svaki igrač je učestvovao u većem broju defanzivnih nego
ofanzivnih zadataka. Kao što se i moglo očekivati, krupniji igrači su imali više kontakata od
spoljnih igrača. Zanimljivo, broj kontakata je bio najveći kod igrača druge linije, potom su
sledili dueli u napadu najkrupnijih igrača, potom organizatora igre i, na samom kraju, sa
najmanje kontakata na utakmici su prošli igrači spoljnih pozicija. Sama činjenica da je ragbi
liga bazirana tako da igrači u sredini imaju najveći broj defanzivnih i ofanzivnih zadataka,
pokazuje i njihovu malo veću sklonost ka povredama. Međutim, kako su ovi igrači, često i po
20 i više kilograma teži od spoljnih igrača, dalje istraživanje je pokazalo da se, statistički
gledano, lakši igrači, češće povređuju.

Ovo praktično znači da, ukoliko bi se neki igrač druge linije, nakon povrede ramena vratio na
teren, morao bi da računa s tim da će imati gotovo 50 duela, što u napadu, što u odbrani za
80 minuta, koliko igra traje.