Psihoanaliticki metod u proucavanju knjizevnosti

Nakon poztivizma, pojavljuje se na pocetku 20. veka orijentacija u tumacenju knjizevnosti koja je
i danas pomalo aktivna. Utemeljena je u pozitivizmu, u prirodnim naukama - psihoanalazima. Dok se
pozitivizam moze povezati sa razlicitim autorima, psihoanaliza se kao metod tumacenja knjizevnosti javlja
iz domena medicine i povezana je sa razvojem te grane medicine. Javlja se negde od druge polovine
devetanestog veka medju francuskim tumacima, nemackim, vezuje se za autore koji su pokazali
interesovanje za razlicita stanja ljudske duse, a s druge strane iz visevekovnih pokusaja da se dusevne
bolesti lece na adekvatan nacin jer je do pojave nauke, ovaj aspekt bolesti cesto bio vezivan za nesto sto
je tajno, magijsko nesaznatljivo, i sto je nemoguce izleciti.
Taj interes za unutrasnje stanje coveka koji se pojavjuje medju profesorima univerziteta, Sharpo
ili Kolcen* ce se najocigednije pokazati u teoriji Sigmunda Frojda, austrijskog lekara, koji se smatra ocem
psihoanalize, iako je on samo uobilicio osnovne postupke koje je prihvatio od francuskog lekara Sharploa,
kod koga je boravio na univerzitetu. Frojd nije jedini koji je imao prilike da pohadja predavanja ovog
profesora, nas znacajni lekar Laza Lazarevic je negde u isto vreme u Berlinu imao prilike da slusa
najznacajnije profesore u domenu psihijatrije, i zato je i sam predstavnik srpske psiholoske pripovetke.
Ono sto je interes za nesvesne slojeve coveka i ljudske psihe, to je vec bilo zasnovano osamdesetih
godina.
Psihoanaliza se kao metod tumacenja knjizevnosti javlja kao pogodina jer se bavi tumacenjem
ljudskih emocija i reakcija, a kriticari se vec u to vreme susrecu sa knjizevnim likovima s jedne strane, ili
sa licnoscu autora s druge strane. Postoji korespondencija izmedju interesovanja. U realizmu su likovi
verne kopije realnih ljudi. S druge strane, veza izvorno potice iz psihoanaliticke metodologije. Sam Frojd
smatra da se odredjeni poremecaji mogu leciti takozvanom metodom razgovora, talking cure, onaj koji
slusa pricu bolesnika i pokusava da desifruje odredjena mesta u toj prici i da u tim mestima uoci
odredjene simptome poremecaja. U tom smislu psihoanaliticar pristupa kao neko ko desifruje
knjizevni tekst i traga za takvim mestima. Za psihoanaliticara je polazno bilo da pacijent ne moze sam da
otkrije sta mu smeta, vec kroz nesvesne putanje dolazi do toga, a psihoanaliticar ih desifruje. Interes
za podsvesno jeste spojna tacka izmedju psihoanalize u knjizevnosti i medicini. Frojd ide dalje i interesuje
za umetnicka dela i za pisce. Tumaci osobine pisaca preko svoje teorije. Npr. analiza Dostojevskog. Frojd
smatra da je Dostojevski kao licnost nosio vrstu latentnog otpora prema ocu, rec je o edipovom
kompleksu, i prema Frojdu ono sto je negativan odnos prema ocu, sam pisac je kompenzovao u svojim
romanima tako sto je unosio motiv oceubistva. Frojd to tumaci psihoanaliticki u nekoj vrsti radikalizacije
biografskog metoda.
Ali takodje, interesovanje za knjizevnost kao polje izraza ljudske duse, manifestuje se sve vise u
tumacenju knjizevnih likova preko njihovih psiholoskih svojstava. Tumace se prema skrivenim namerama,
podsvesnim teznjama itd. i citava ta metoda tumacenja knjizevnosti potice iz psihologije. Psihoanaliza je
mozda suvise jednostavno prikazivala taj odnos izmedju svesnog i podsvesnog, bila je jako prihvacena u
tumacenjima, i nekada su tumaci odlazili u krajnost i preterivali u tom tumacenju, pa se na trenutke
zaboravljalo da li tumac ima fiktivni lik pred sobom, ili realnu licnost. Nekakvi primeri psiholoske kritike
ponekad izgledaju kao da tumac govori o stvarnoj osobi. Postoji vrsta opasnosti da se primenom tog
metoda desi ucitavanje, dodavanje tekstu onoga cega nema, a danas je opste mesto da kriticar dodaje
nesto cega u tekstu nema,
Psihoanaliza se modifikoval preuzimanjem Jungove arhetipske kritike. Individualno nesvesno
dopunjeno je kolektivnim nesvesnim kod Junga i to su bili podsticajni uvidi. Narocito arhetipska kritika
koje je kasnije prihvacena siroko u metodologiji tumacenja knjizevnosti.
Psihoanaliza je modifikovana, ali nije nestala, ili nije na taj nacin odbacena kao rani pozitivizam.
Ona se drasticno promenila sa La Kanom, i La Kanovskom orijentacijom psihoanalize koja je izmenila
psihoanaliticke osnove. Za Lakana sam jezik je vrsta kategorije nesvesnog, odnosno za njega, u
odredjenom stadijumu razvita deteta, u jednom trenutku dete prihvata jezik kao simbolicki poredak, kao
nacin da se izrazava da poznaje svet i poznaje sebe, i tu dolazi do rascepa izmedju onoga sto je izvan nas i
u nama. Danas je tesko tumaciti knjizevnost preko La Kana.