Teorije recepcije

Teorije recepcije se javljaju 70-ih godina 20 veka. Jaus i Izir. Dva nemacka teoreticara koji u prvi
plan stavljaju figuru citaoca. Knjizevno delo zavisi od interakcije citaoca i dela. Znacenje se javlja u
odgovoru citaoca na knjizevni tekst.
Prema Jausi svaki citalac je predstavnik horiznota nekih ocekivanja. Jedno isto knjizevno delo se
razlitico tumaci jer se menja horizont ocekivanja.
Prema ovom drugom tek u interakciiji citaoca i teksta dolazi do otkrivanja znacenja dela, delo pre
toga i ne postoji. Najznacajnija njegova zasluga je u uvodjenju sintagme ,,implicitni citalac". To nije
konkretni citalac, to je ona strategija u tekstu koja omogucava pravilno tumacenje. To je citalac koji je
upisan u tekst, neka vrsta onog usmerenja koje nam daje za pravo da knjievno delo tumacimo na taj, a ne
na neki drugi nacin. Katkad se ovaj implictni citalac moze otkriti na onim mestima gde se pripovedac
obraca citaocu u nekavim apostrofama.
Teorija recepcije se kasnije modifikuje u kritiku citalackog odgovora,a danas moze da se ogovori
o ekspanziji teorija citalaca. Danas je gotovo svaki metodoloski iskorak, ili svako metodolosko pitanje
povezano sa figurom citalaca. U prvi plan je interakcija citaoca i teksta. Danas postoji cak i teorija
necitanja Pjera Bajara: ,, Kako da govorimo i knjigama koje nismo procitali" - i kada nismo procitali knjizu,
a vidimo autora ili zanr, imamo odredjena ocekivanja, aktivira se taj nas okvir tumacenja sto pokazuje da
nikada znacenje knjizevnog dela nije nastalo ni iz cega vec se izgradjuje na postojecoj podlozi.