Strukturalizam u proucavanju knjizevnosti

Strukturalizam je orijentacija koja je imala najduze trajanje i njeni se tragovi i danas osecaju.
Strukturalizam je pravac koji se najduze neguje u akadamskim krugovima i koji je prihvacen kao zlatna
sredina u tumacenju. Mada je strukturalizam izvorno takodje potekao iz lingvistike, iz Sosirovih
lingvistickih uvida koji su bili usmereni iskljucivi iskljucivo na jezik kao sistem, a ne na govor, ne na ono
sto je podlozno promenama. Sosirov interes za pravila i ustrojstvo jezika u strukturalizmu se manifestuje
kao uocavanje pravilnosti u strukturi knjizevnosti. Strukturalizam se javlja kao metod tumacenja u
sirokom polju humanistickih nauka. Orijentacija koja je uzela maha. Ona je cuvala jednu dozu
scijentisticnog duha, naucnog, necega sto je objektivno, proverljivo, i sto je otklon od subjektivnog stava,
a sa druge strane, omogucavao je da se uspostavi neka vrsta opsteg sistema koji ce onda kasnije biti
pogodna da se aplikuje na knjizevne tekstove razlicitih zanrova ili perioda. Struktura je vidjena kao celina
sastavljena od delova koji su u vezi, ali njihova relacije moguce su samo unutar celine, strukture. Delovi
zavise od strukture, a struktura i sama zavisi od tih delova.
Strukturalizam je u nauci o knjizevosti pokazao interesovanje za tekstualne strategije,a daleko
manje za odnos knjizvnog dela i konteskta. Zato nije cudno sto se nauka o knjizevnosti sve manje
interesuje za vezu imzedju knjizevnog dela i konteksta. Radikalne posledice ovakve orijentacije su
potpuno sklanjanje na stranu, ili kako bi Rolan Bart rekao, potpuno ubistvo autora. Autorova licnost je
irelevantna za strukturaliste, knjizevno delo se ne shvata kao znak autorske intencije, niti da ikakve veze
ima sa autorovom licnoscu. Knjizevno delo se posmatra kao nesto sto ima svoje ustrojstvo, a autor je
samo vrsta medija. Nije neobicno sto se strukturalizam posmatra sa razvojem interetkstualnih teorija.
Interetekstualnost se interesuje za odnose izmedju knjizevnih tekstova, za tu vrstu preplakanja razlicitih
tekstualnih strategija. Za strukturaliste to je nesto sto je neminovno i sto ne zavisi od namere autora.
Autor ne moze da bira, on mora da prihvati zanrovske konvencije, nesto nezavisno od njega.
Moze se pratiti u svim disciplinama nauke o knjizevnosti. Ako govorimo o knjizevnoj kritici, jasno
je da su kritike orijentisane na ovom metodu uglavnom zainteresovane za unutrasnja svojstva teksta, i to
kad je rec o narativnim tekstovima narocito za koje je strukturalizam pokazao interesovanje. Ali tu su i
romani i pripovetke i novele pa i drame. Kada je rec o knjizevnoj kritici, vazno je da se traga za nekim
apstraknim modelima, i to su modeli koji su za knjizevnog kriticara zgodni da se primene na bilo koje
konkretno knjizevno delo. Kada je Rolan Bart napisao tekst ,,Uvod u strukturalnu analizu pripovednog
teksta" on je dao manifest. Medjutim s obizrom da se bavio strategijama naracije pripovednog teksta,
datum i objavljivanje ovog teksta smatra se i manifestom naratoloije.
Rolan Bart kaze da teoreticari treba da tragaju za gramatikom knjizevnog teksta. Kao sto znamo
sta je recenica u gramatici kada kombinujemo elemente u recenici, tako se smatralo da se na
diskurzivnom nivou mogu ustanoviti isto tako modeli i onda kad se jednom postigne uvid u gramatiku
pripovednog teksta, onda ce biti moguce lako kombinovati i tumaciti strukturu pripovednog teksta. Ovo
je vrlo optimisticno i nudilo je nekakvu vrstu vere da se svekolika knjizevnost moze obuzdati unutar tih
struktura. Simptomaticno je da je vrlo brzo Rolan Bart odustao od ove svoje namere, ali objektivisticki
duh strukturalizma je bio prisutan i u istoriji knjizevnosti gde se tragalo za nekakvim zakonitostima u
razvoju knjizevnosti, pa kada se govori o kriterijuma periodizacije, prethodne teorije nisu odgovarale
pitanju razvoja knjizevnosti. Teorija alteriteta je nekim delom utemeljena u strukturalistickim stavovima
da postoji neka paradigma koja biva zamenjena novom paradigmu, u izvesnoj meri, a u izvesnoj meri ta
paradigma zadrzava stare mehanizme.
Karakteristican je i pozitivan stav, da je tumacenje moguce, moguce je zasnovati ga na
objektivnim cinjenicama, da je nezavisno od autorove namere i od citaoca, nikakva licna percepcija
citaoca nije relevantna priikom tumacenja. Taj tekstocentricni pristup ce za duzi period zatvoriti vrata
relativizaciji ili prirodi tumacenja knjzevnog dela. Takva koncepcija tumacenja je dugo zazivela i traje i do
danas u nauci o knjizevnosti, jer ona obezbedjuje dozu objektivnosti i cuva naucni duh koji je potreban
nauci o knjizevnosti.