ОПШТИ УПРАВНИ ПОСТУПАК

Појам и сврха управног поступка

Управни поступак представља скуп правно уређених радњи и процесних односа
надлежног органа и странке при утврђивању чињеница за примењивање прописа у конкретним
животним случајевима од јавног интереса, у управним стварима.
Смисао управног поступка јесте у остваривању два повезана и ускладива правна циља.
Један је остваривање и заштита јавног интереса у миљеу објективне законитости. Други правни циљ
управног поступка јесте да се грађанима и организацијама признају припадајућа субјективна права,
да им се одреде следујуће обавезе, односно да се утврди да ли у постојећој ситуацији постоје законски
услови за признавање тражених права или за одређивање појединих обавеза, затим да се
двострано правно уреде одређени правни односи од јавног значаја, као и да се уредно,
правовремено, по lege artis стандардима и под једнаким условима (недискриминација) обаве важни
јавни послови у корист грађана. У највећем броју данашњих правних система управни поступак је,
по угледу на судске, формализовани правни ток рада надлежних органа. Радње поступка детаљно
су нормиране у погледу времена обављања, редоследа и рока, субјеката који су овлашћени да их
обаве, форме у којој се предузимају и другог. У управном, као и у судским поступцима, утврђује
се чињенична слика индивидуалног случаја, како би се, једнострано или двострано (споразумно),
установило (не)постојање законских услова за изазивање предвиђених, односно жељених правних и
фактичких дејстава. Судски поступак је, по правилу, правни процес у коме треба да се разреши
спорни појединачни случај – судска ствар. У управном поступку пак поглавито се конкретно
правно уређују, односно ненормативно (фактичко) обликују појединачне ванспорне ситуације –
управне ствари.
Значај правног нормирања управног поступка повезан је с начелом владавине права.
Правне норме највишег ранга, демократски формулисане, утемељилац су јавног поретка и
ограничавалац, у општем интересу, и носилаца власти и грађана. Исто вреди и за законско
обухватање управног деловања, и у садржинском и у процесном смислу. Подвргавање државне,
односно јавне управе правном режиму, као негација арбитрарности и самовоље, представља
основ заштите права и правних интереса грађана пред политичком влашћу.
Према томе, Закон о управном поступку је својевремено настао са циљем да се ограничи
могућност органа који решавају у управним стварима да због непостојања управнопроцесних
норми или њихове разбацаности у великом броју различитих закона и других прописа –
онемогуће, отежају или успоре признавање и остваривање (материјалних) права странака, односно
да отежају њихов положај када им се утврђују одређене обавезе. Наиме, за заштиту права странака
није довољно прописати врсту, обим и услове за признавање (материјалних) права и утврђивање
обавеза, или њихових правних интереса, него се мора јасно и на једном месту дефинисати и
процесни статус странака, органа и других учесника у управном поступку, врсте и начин
извођења процесних радњи, рокови и друга питања.
Закон о општем управном поступку (“Сл. гласник РС”, бр. 18/2016) је основни закон
који се примењује у управним поступцима. Иако је ступио на снагу у марту 2016. године, почео је
да се примењује 1. јуна 2017. године, чиме је престао да важи претходни закон о општем управном
поступку који је био на снази пуних двадесет година. Закон је измењен у циљу остваривања већих
права грађана, побољшања односа органа управе и грађана, поједностављења и модернизације
самог управног поступка, као и усклађивања са прописима из Европске уније. Овим законом су
одређена правила и начин поступања и решавања у управним стварима, као и права и обавезе
учесника у управном поступку.
Управни поступак је скуп правила која примењују државни органи при решавању
управних ствари. Управна ствар је предмет управног поступка, и представља сваку ситуацију у
којој орган управе утиче на права или обавезе странке. Иако је Закон о општем управном поступку
основни закон који се притом примењује, неки сегменти управног поступка се могу уредити и
посебним законима. Управни поступак воде државни органи (нпр. министарство) или друга
овлашћена лица, за разлику од судског поступка (кривичног, парничног или прекршајног) који
води суд. Државни орган о управној ствари, односно праву, правном интересу или обавези
странке, доноси одлуку помоћу правног акта који се назива управни акт, а може бити у виду
решења или закључка. Државни орган може посебним законима бити обавезан да ће донети
управни акт одређене садржине, при чему се формира гарантни акт – и то само уколико странка
поднесе захтев за његово формирање. У одређеним ситуацијама државни орган, без обзира на
обавезивање, не мора донети управни акт сагласно гарантном акту, док у свим осталим
ситуацијама, уколико то не учиним, странка има право на жалбу. Осим управног и гарантног акта,
у облике управног поступања спадају и закључивање управних уговора, предузимање управних
радњи и пружање јавних услуга.
Управни уговор је писани акт који се формира између државног органа и странке ради
стварања, измене или укидања правног односа између две стране у управној ствари. Он је
обавезујући за обе стране, а његова измена или раскид може настати уколико дође до неких
околности које се нису могле унапред предвидети, уколико странка не испуњава своје обавезе, као
и уколико би његово даље постојање нарушавало јавни интерес и здравље, или стање привреде.
Уколико је, с друге стране, државни орган тај који не испуњава своје обавезе – уговор се не може
раскинути, већ странка може само изјавити приговор. Поред закона о општем управном поступку,
управне уговоре додатно може уређивати и Закон о облигационим односима.
Управња радња представља материјалне акте државних органа који утичу на права,
обавезе или правне интересе странке, као што су издавање уверења и других исправа, пружање
информација итд. Државни орган извршава управне радње на основу претходно поднетих усмених
или писаних захтева странке за њихово извршење. Управна радња мора бити извршена у
предвиђеном року, и то најкасније до 8 дана од подношења захтева за издавање исправа о
чињеницама о којима се води службена евиденција, односно до 30 дана, уколико су у питању
чињенице о којима се не води службена евиденција. Против предузетих управних радњи, као и
против управних радњи које су требале бити предузете а то није учињено – странка може да изјави
приговор, и то само уколико управна радња није повезана са доношењем управног акта. Захтев за
извршење управне радње може бити одбијен решењем, на које странка има право да поднесе
жалбу.
Пружање јавних услуга подразумева обављање одређених послова који се врше у
општем интересу, а којима се обезбеђује остваривање права и правних интереса корисника
пружених услуга. Уколико се јавне услуге не пружају уредно, квалитетно и под једнаким
условима, корисници ових услуга могу да изјаве приговор пружаоцу јавних услуга.

Основна начела управног поступка

Како би се, пре свега, заштитила права грађана, вођење управног поступка је засновано
на неколико основних начела:
1. Начело законитости и предвидивости обавезује државне органе да доносе одлуке на
основу прописа, па тако свако решење мора да има основу у неком члану неког закона.
Предвидивост у управном поступку означава једнако поступање у некој управној ствари, као и у
претходним сличним ситуацијама, пре свега ради једнакости грађана, односно изостанка верске,
националне или било које друге врсте дискриминације.
2. Начело сразмерности означава минимално ограничавање права странке, као и
сврсисходно и по странку што повољније налагање обавеза у управном поступку.
3. Начело заштите права странака и остваривања јавног интереса се односи на
омогућавање странци да што лакше оствари своја права, уз истовремену заштиту права и интереса
трећих лица или јавности.
4. Начело помоћи странци значи да, уколико је странка неука или није упозната са свим
својим правима, државни орган има дужност да је обавести о њима, како би исход поступка био
што повољнији за саму странку.
5. Начело делотворности и економичности поступка говори о томе да поступак треба
да се води временски ефикасно и уз што мање трошкова, а да се притом и даље обавља правилно и
потпуно. У току поступка, државни орган сме да тражи од странке само оне податке и документе
који су потребни за њену идентификацију и потврду одређених чињеница, и странка је ослобођена
од дужности да прибавља податке о којима органи воде службене евиденције (нпр. држављанство,
извод из матичне књиге рођених итд.).
6. Начело истине и слободне оцене доказа се односи на обавезу правилног, истинитог и
потпуног утврђивања значајних чињеница и околности, и слободну али савесну оцену доказа од
стране органа.
7. Право странке на изјашњавање спречава одлучивање у поступку пре него што се
странка изјасни о чињеницама, осим ако је законом дозвољено супротно.
 8. Начело самосталности означава самостално поступање државног органа, као и
овлашћеног службеног лица, у решавању управних ствари.
9. Право на жалбу и приговор се односи на право странке да изјави жалбу на
првостепено решење или решење које није донето у прописаном року, осим у неким ситуацијама,
као и на приговор на управне радње.
10. Начело правноснажности решења говори да се решење против ког се не може
изјавити жалба или покренути управни спор, само под посебним условима може поништити,
укинути или изменити, што је одређено законом.
11. Начело приступа информацијама и заштите података означава омогућавање
приступа информацијама о којима јавност има право да зна, уз истовремену заштиту тајних и
личних података.

Увод у управни поступак

Управни поступак је поступак који се води између државног органа и странке.
Државни орган у управном поступку поступа и одлучује преко овлашћеног службеног
лица, или евентуално руководиоца органа. Уколико је овлашћено лице истовремено и у било
каквом односу са странком (радни однос, сведок, вештак, пуномоћник, крвни сродник, партнер
итд.) или ако исход поступка може да му донесе директну штету или корист, оно бива изузето из
поступка. Надлежност државног органа за неки управни поступак се одређује на основу стварне
и месне надлежности. Стварна надлежност органа је одређена одговарајућим прописима или
природом управне ствари, а одређивање месне надлежности, које има за циљ да се територијално
поделе органи са истом стварном надлежношћу, се врши на основу природе управне ствари, па
тако месна надлежност може бити одређена према месту где странка обавља неку делатност, месту
пребивалишта или боравишта странке, седишту државног органа итд. Услед постојања случајева
када је потребно обраћање странке већем броју органа или вођења више поступака ради
остваривања једног или већег броја права – осмишљено је формирање јединственог управног
места са циљем обједињеног пружања услуга на једном месту, односно обраћања странке само
једном органу, у складу са начелом делотворности и ефикасности овог закона. На овом месту
странка може да преда поднеске, који се одатле прослеђују надлежним органима, као и да добије
информације о томе које је радње предузео надлежни орган и које је правне акте донео.
Формирањем јединственог управног места се не утиче на надлежност органа у поступку, па
странка и даље има право да се директно обрати надлежном органу.
Странка у поступку може бити физичко или правно лице, као и органи, организације и
насеља чија управна ствар је предмет управног поступка, или на које може да утиче исход неког
управног поступка. Физичко лице које није пословно, односно процесно способно, може да
заступа законски заступник. Правно лице предузима радње преко законског заступника или
овлашћеног представника, а остале странке само преко овлашћеног представника. Ако је
поступак хитан за спровођење, а странка нема законског заступника или овлашћено лице, или они
не могу бити на време позвани да присуствују, орган решењем поставља странци привременог
заступника, који предузима радње за које је овлашћен док не престану разлози због којих је
постављен на то место. Странка или законски заступник странке може да овласти пуномоћника да
је заступа у поступку (за цео поступак или поједине радње), али притом странка не губи право да и
сама предузима радње у поступку. Уколико у току спровођења управног поступка, странка
престане да постоји (нпр. смрт особе или престанак постојања фирме), права и обавезе прелазе на
наследнике или правне следбенике, или се поступак обуставља, а ако странка има пуномоћника –
његово право заступања не престаје тада, осим у случају да га наследници или правни следбеници
опозову. Пуномоћје се може прекинути са обе стране, у било ком тренутку, осим док траје нека
радња у поступку.
Државни орган и странка комуницирају у писаном (електронском или папирном) или
усменом облику. Писани акти помоћу којих странка комуницира са државним органом се називају
поднесци, и могу бити у виду захтева, предлога, образаца, пријава, молби, жалби итд. Поднесци
морају да садрже име и место пребивалишта/боравишта странке, име и седиште органа ком се
подноси, предмет управног поступка, сврху поднеска, адресу на коју орган треба да одговори
странци и потпис странке. Обавезно се употребљавају српски језик и ћирилично писмо, осим у
подручјима где су и други језици, осим српског, законом одређени као службени језици. Поднесци
се предају надлежном органу директно, преко поште, електронским путем или се усмено
саопштавају на записник. Орган може да врати поднесак као неуредан уколико није потпун, није
разумљив, па чак и ако није написан одговарајућим језиком или писмом. У том случају странка
има право да га исправи по упутствима органа у предвиђеном року, а уколико не исправи, орган
одбацује поднесак. Сматра се да је поднесак предат у року ако га надлежни орган прими пре
истека одређеног рока, или уколико је предат препорученом поштом – ако је предат у пошти пре
истека рока.
О важнијим радњама или изјавама учесника у поступку се састављају записници.
Потребно је да садрже назив органа, предмет поступка, време и место, радњу која се предузима,
имена учесника поступка, опис тока и садржаја радње и датих изјава, као и податке о кориштеним
исправама. Прописно сачињен записник је доказ о предузетим радњама и датим изјавама. Странка,
или заинтересовано лице са правним интересом, има право да писмено или усмено поднесе захтев
за разгледање списа у присуству службеног лица у просторијама органа, да добије копије истих о
свом трошку, као и да буде обавештено о току поступка. Право на разгледање списа се односи на
све списе осим на записнике о већању и гласању, као и нацрте решења. Према списима који
садрже тајне и личне податке, поступа се у складу с начелом о заштити података. Захтев за
разгледање списа може у року од 8 дана бити прихваћен или одбијен решењем на које се може
поднети жалба другостепеном органу.
Сви одређени рокови за предузимање радњи у поступку се морају поштовати, при чему
се у неким ситуацијама могу продужавати. Странци која из оправданог разлога пропусти
предузимање одређене радње у року, или грешком преда поднесак ненадлежном органу у року па
због тога пропусти рок за предавање надлежном органу, може се решењем одобрити предлог за
тзв. враћање у пређашње стање, односно поновно приписивање права на предузимање
пропуштене радње, када се поступак враћа у стање какво је било пре пропуштања и поништавају
се у међувремену донета решења. Ову могућност странка може да искористи у року од 8 дана од
престанка околности због којих је дошло до пропуштања, и то само у оквиру прва 3 месеца од
пропуштања. Наравно, предлог за враћање у пређашње стање се не може поднети због
пропуштања рока за подношење самог предлога за враћање у пређашње стање.
Сваки управни поступак је праћен одређеним трошковима, у смислу издатака за таксе,
доласке учесника, заступање странака, губитак времена и зараде, награде за вештаке итд.
Трошкове првостепеног поступка сноси онај ко је покренуо сам поступак – орган по службеној
дужности (ако је повољно окончан по странку), или странка уколико је поступак покренут
захтевом. Уколико у поступку учествују две противне странке, свака странка сноси своје трошкове
уколико је поступак завршен поравнањем, а уколико је завршен неповољно за странку која је
покренула поступак, она противној странци надокнађује трошкове. Трошкове другостепеног
поступка сноси странка уколико је одустала од жалбе или је жалба одбијена, а првостепени орган
уколико је жалба усвојена.

Ток управног поступка

Покретање управног поступка се врши подношењем захтева од стране странке (с
циљем остварења неких права или интереса), или по службеној дужности (када је то прописом
одређено или када орган утврди/сазна да је то неопходно ради заштите јавног интереса). Управни
поступак је покренут када орган прими захтев или када је странка обавештена о акту о покретању
поступка по службеној дужности. Орган може да прихвати или одбаци захтев странке, у било ком
тренутку током поступка, ако није надлежан и не може да одреди ко јесте надлежан, ако захтев
није предат у року, ако није у питању управна ствар или странка очигледно није ималац права које
је предмет управног поступка. Такође, странка може потпуно или делимично да одустане од
захтева, или да га измени, пре добијања првостепеног решења.
Да би орган донео решење, након прихватања захтева мора да утврди чињенице и
околности од значаја за поступање у тој управној ствари. При доношењу решења, орган или
непосредно одлучује или води испитни поступак. Непосредно одлучује ако већ са подношењем
захтева од стране странке, има довољно чињеница и доказа за утврђивање чињеничног стања, и
тада се од странке не узима изјава и не води се испитни поступак. Испитни поступак се води када
орган нема довољно чињеница за непосредно одлучивање, или када се ради заштите права
странке, истој мора пружити прилика да се изјасни. У току испитног поступка, странка може да се
изјасни о изнетим чињеницама и доказима, да сама износи чињенице и предлаже доказе, као и да
поставља питања другим странкама, сведоцима и вештацима. Испитни поступак може укључивати
усмену расправу и/или доказивање. Усмену расправу овлашћено службено лице заказује када
мора да се изврши увиђај или саслушање сведока/вештака, као и кад у поступку учествују
противне странке или је усмена расправа потребна за разјашњење управне ствари. Она се одржава
у седишту органа или на месту увиђаја, а у складу са тежњом ка модернизацији управног
поступка, може бити заказана и у виду видеоконференције. Орган је дужан да најмање 8 дана пре
рочишта достави позив лицима чије је присуство потребно на рочишту, и да у позиву између
осталог назначи предмет због ког се лице позива, у ком се својству позива (странка, сведок,
вештак итд.), као и шта треба да прибави или поднесе пре рочишта. Уместо директног
обавештавања, орган може и да јавно објави расправу. Усмена расправа је јавна, осим ако се
расправља о тајним подацима или о односима у породици, или уколико је неопходно да не буде
јавна ради очувања јавног реда. Јавност никад не сме бити искључена док се објављује решење.
Ако се странка не појави на усменој расправи, зависно од околности под којима се то десило,
орган одлаже расправу или сматра да је странка одустала од захтева. Доказивање се врши за
чињенице од значаја за поступак, уколико оне нису општепознате. Ради доказивања неких
чињеница, могу се користити јавне исправе и њихове копије, које прибављају странка или орган.
Могуће је и позивати сведоке, вештаке или тумаче, а правила, начин и услови под којима се они
саслушавају су у суштини истоветни као и у судском поступку. Уколико је потребно непосредно
опажање овлашћеног службеног лица ради утврђивања чињеница, врши се увиђај, коме може да
присуствује и странка. Сам увиђај се врши или на рочишту, уколико предмет може да се пренесе
лако, или на месту где се он налази. Увиђај може бити снимљен и снимак приложен записнику.
Власник предмета увиђаја или места на ком се он налази може да ускрати увиђај ако би тиме одао
државну/пословну/професионалну тајну или ако би изложио срамоти, знатној имовинској штети
или кривичном гоњењу себе и друге особе са којима је у блиском односу (крвни сродници,
партнер, старатељ итд.), а свака евентуална штета која настане при увиђају му се надокнађује.
Уколико се чињеница не може утврдити другим доказима, од странке се може узети усмена
изјава.
Ако орган у поступку наиђе на засебно нерешено питање за чије решавање је надлежан
други орган или суд, а без чијег решења не може да одлучи о управној ствари (тзв. претходно
питање), има право да прекине поступак док га други орган или суд не реше, или да сам одлучи о
питању, при чему та одлука има правно дејство само у том поступку, а не генерално. Нема право
да самостално одлучује ако се претходно питање тиче кривичног дела, брака и утврђивања
родитељства, или ако се то питање тренутно решава пред другим органом или судом.
Доношење решења (или ређе – закључка) је последњи корак у управном поступку и
њим се одлучује о праву, обавези или правном интересу странке. Решење се доноси у писаној
форми (електронски или на папиру), или евентуално усмено, уколико је неопходно то учинити
хитно ради очувања јавног мира и безбедности, као и имовине и здравља људи. Решење се мора
донети у предвиђеном року, и то у најкасније 30 дана од покретања поступка, уколико је реч о
управној ствари у којој се непосредно одлучује, односно у року од 60 дана уколико се одлучује
помоћу испитног поступка. Главни делови писаног решења су увод, диспозитив (изрека),
образложење и упутство о правном средству, као и потпис овлашћеног службеног лица и печат
органа. У уводу се налазе информације о органу који доноси решење (назив, адреса и пропис о
његовој надлежности), број и датум решења, подаци о подносиоцу захтева (име и место
пребивалишта или седишта странке и њених заступника), као и предмет поступка. Диспозитив
садржи концизно написану одлуку, а у посебне тачке овог дела се могу унети рок, налог, трошкови
поступка итд. У образложењу се наводи укратко изложен захтев странке, чињенично стање,
докази и разлози за доношење одлуке која је наведена у диспозитиву. Упутство о правном
средству садржи информације о томе да ли против решења странка може да изјави жалбу или
покрене управни спор. Уколико може, наводи се и ком органу или суду, у ком року, као и која је
висина таксе за ту радњу. Ако није наведено да ли може да изјави жалбу или покрене спор,
странка има право да у року од 8 дана захтева допуну решења, или да поступи по важећим
прописима. На усмено решење странка има право да захтева исто то решење у писаној форми, у
року који је прописан законом. Када се у једном поступку одлучује о више питања, орган може
донети делимично решење о неким питањима, а касније допунско решење о осталим питањима.
Током самог поступка, уколико је то потребно, може донети и привремено решење засновано на
тада познатим чињеницама, а касније тек решење којим се заправо окончава поступак. Решење
почиње да производи правна дејства од када је странка о њему обавештена, осим ако је одређено
да правна дејства почињу касније. Ако орган утврди постојање грешака у решењу, увек може да их
исправи, и исправке почињу да важе одмах, осим уколико су неповољне по странку, када почињу
да важе од кад је странка обавештена о њима.
 Обавештавање је радња којом орган извештава учеснике у поступку о поступању у
управној ствари. Врши се усмено или писмено – електронским путем, путем поште или
достављањем. Странка се обавештава углавном у стану или на радном месту, директно или преко
законског заступника или пуномоћника. Усмено обавештавање може да се практикује ако је
странка присутна. Обавештавање електронским путем је тежња ка модернизацији и повећању
ефикасности поступка. Овакво обавештавање може бити неформално, или формално кад укључује
и потврду којом се доказује пријем документа и у том облику је изједначено са доставаљем.
Обавештавање путем поште се врши обичном или препорученом поштом и сматра се да је
странка обавештена 7 дана од предаје пошиљке уколико се шаље обичном поштом, или на дан
који стоји у потврди о пријему пошиљке, уколико се шаље препорученом поштом, када је
изједначено са достављањем. Достављање може бити лично, посредно и јавно. Лично и посредно
достављање се врше преко службеног лица, поштара или електронским путем, и то од 8 до 20
часова радним даном, осим ако је хитно. Достављање правном лицу се врши преко заступника или
запосленог лица у правном лицу.
 Лично достављање је заправо уручење писма примаоцу преко службеног лица или
поштара, и обавезно је када од дана достављања почиње да тече рок, или у другим случајевима
који су предвиђени законом. Ако прималац није на адреси, достављање се понавља у року од 24
часа. Ако поново није на адреси, или ако одбије уручење, то се бележи и оставља се на том месту
обавештење о томе где, како и у ком року прималац може да преузме првобитно писмо. Сматра се
да је лично достављање извршено у року од 15 дана од остављања тог обавештења.
 Посредно достављање се односи на достављање обавештења примаоцу преко другог
лица (нпр. други пунолетни члан домаћинства или лице које ради са примаоцем), које потписује
доставницу (као и прималац при личном достављању) и прослеђује обавештење примаоцу. Обавља
се када није обавезно лично уручење а прималац није на адреси. Уколико друго лице одбије
уручење, писмо се свакако оставља на адреси (а не обавештење о преузимању писма као при
личном достављању) са назначеним датумом остављања и роком после ког се сматра да је
достављено, који износи 15 дана. Друго лице ком се доставља обавештење не може истовремено
бити супротна странка у истом поступку.
 Јавно достављање се врши објављивањем обавештења на веб-сајту и огласној табли
органа, у новинама или службеном гласилу, и то када није могућ ниједан други начин
обавештавања, или ако се решење тиче већег броја лица која нису позната органу. Овако
постављено решење не мора да садржи образложење, већ се може налазити обавештење о томе где
и када странке могу да стекну увид у образложење. Сматра се да је овакво обавештавање
извршено 15 дана од објављивања обавештења.
Сваки поступак орган може прекинути или обуставити решењем. Прекид поступка се
врши ако странку из било ког разлога престане да заступа законски заступник. Прекид поступка
траје привремено, док странка поново не добије или не одреди привременог или новог законског
заступника. Орган може привремено прекинути поступак и ако наиђе на претходно питање. Док
траје прекид поступка, не теку рокови за предузимање радњи у поступку. Обустављање поступка
се врши уколико орган закључи да нема услова да се поступак даље води.

Правна средства – приговори и жалбе

Странка може да изјави приговор због неиспуњења обавеза из управног уговора (у року
од 6 месеци), због предузимања управне радње или пропуштања да се она предузме (у року од 15
дана), или непружања јавних услуга у складу са прописима (у року од 15 дана). Приговор се
изјављује руководиоцу органа на чије поступање се приговор и односи, и који о њему и одлучује у
року од 30 дана, а одлуку доноси у виду решења. Уколико приговор није изјављен у року, уколико
није дозвољен или уколико је неуредан, руководилац га одбацује. Решењем којим се усваја
приговор се одређује даљи начин испуњења обавеза органа из управног уговора и одлучује о
накнади штете, одређује се начин отклањања последица предузете управне радње или се налаже
њено предузимање, или отклањање недостатака у пружању јавних услуга, зависно од тога због
чега се изјављује приговор.
Странка има право на жалбу против решења првостепеног органа (ако је она дозвољена),
као и у случајевима када решење није издато у року (мада понекад, када је посебним законом то
одређено, неиздавање решења у року заправо означава усвајање захтева странке – па она тада нема
право на жалбу). Не постоји могућност изјаве жалбе на решења Владе. Разлози за жалбу на
решење се могу тицати неправилне примене прописа (непридржавање начела законитости) и
непоштовања правила поступка, ненадлежности органа који је донео решење, неправилно
утврђеног чињеничног стања или закључка који је из тог стања проистекао итд. У жалби странка
мора навести решење против ког изјављује жалбу, назив органа који га је издао и на шта се
конкретно жали (није обавезно писати образложење), а може и приложити додатне доказе уз
објашњење зашто их није дао у првостепеном поступку. Рок за подношење жалбе износи 15 дана
од момента обавештавања странке о решењу, осим за жалбе на неиздавање решења у прописаном
року, када странка може да изјави жалбу најкасније годину дана од истека тог прописаног рока.
Жалба се примарно подноси првостепеном органу, или другостепеном органу ако се тиче
неиздавања решења у предвиђеном року од стране првостепеног органа, када другостепени орган
или сам одлучује о управној ствари и издаје решење, или продужава рок првостепеном органу за
издавање решења. Првостепени орган може да одбаци жалбу решењем, из истих разлога из којих
може да одбаци приговор. Против овог решења о одбацивању жалбе, странка такође може да
изјави жалбу у року од 8 дана од кад је обавештена о решењу, али је овај пут предаје
другостепеном органу који онда разматра обе поднете жалбе. Осим одбацивања, првостепени
орган може и да измени првобитно решење да би удовољио жалбеном захтеву, да га потпуно
поништи или да и сам проследи жалбу другостепеном органу. Другостепени орган исто може све
то да учини по пријему жалбе, као и да захтева поновни поступак. Свако подношење жалбе
одлаже извршење решења док странка не буде обавештена о решењу којим је одлучено о жалби,
осим у случајевима усменог решења или када би одлагање извршења решења странци нанело
ненадокнадиву штету или теже угрозило јавност. Странка у сваком тренутку може одустати од
поднете жалбе, али тада свакако сноси трошкове поступка по жалби. Рок за одлучивање о жалби
износи највише 60 дана од кад је предата жалба.
Ако орган изда коначно решење, против ког се не може изјавити жалба, странка и даље
има право да захтева понављање поступка, поништавање или укидање решења. Све ове три
радње може покренути и сам орган, по службеној дужности. Рок за издавање решења за све три
радње је 60 дана од покретања поступка.
 Понављање поступка може бити покренуто најкасније до истека 5 година од
обавештавања странке о коначном решењу. Разлози за понављање поступка су појава нових
чињеница или доказа, сазнавање да је решење које је повољно по странку засновано на лажним
исказима странке/сведока/вештака, као и уколико је решење донело неовлашћено лице, ако се
утврди да је у поступку било ускраћено право или слобода учесника итд. Сам захтев странка
предаје првостепеном органу, чак и уколико је другостепени орган тај који је надлежан за
одлучивање јер му првостепени орган прослеђује захтев, заједно са списима. Надлежан за
одлучивање је онај орган који је и донео коначно решење, и може да одбије захтев или одобри
понављање поступка. Уколико одобри, надлежан је и за предузимање радњи у поновљеном
поступку, осим ако је то другостепени орган који може да наложи првостепеном органу да
предузима радње у поновљеном поступку. За разлику од жалбе која може да одложи извршење
решења, захтев за понављање поступка никад не одлаже извршење коначног решења, осим ако би
извршење причинило ненадокнадиву штету странци а не би имало утицај на јавност или остале
странке у поступку. Издавање решења којим је одобрено понављање поступка, одлаже извршење
првобитног коначног решења. На крају поновљеног поступка, орган може да остави првобитно
коначно решење на снази или да га поништи.
 Поништавање коначног решења се врши уколико је донето у ствари о којој се не
одлучује у управном поступку, уколико би се његовим извршењем могло проузроковати кривично
дело, ако само извршење није могуће, ако је решење донето под принудом или уценом, ако је иста
управна ствар раније већ решена на другачији начин итд. Рок за поништавање решења зависи од
самог разлога за поништавање, па тако може бити до годину дана, пет година или неограничен.
Само поништавање врши другостепени или надзорни орган, а њим се уклањају све правне
последице које је решење произвело и онемогућава се да их даље производи.
 Укидање коначног решења од стране другостепеног или надзорног органа се врши
ради отклањања знатне опасности по јавност или отклањање поремећаја у привреди, као и уколико
странка на чији је захтев донето решење то тражи, а укидање није противно јавном интересу. За
разлику од последице поништавања решења, укидањем решења се не уклањају правне последице
које је решење већ произвело, већ само оне које би у будућности могло да произведе, при чему ако
странка трпи штету, има право за надокнаду те штете, али не и изгубљене добити.
Законитост управног поступка може бити и под судском контролом, када се води
управни спор. Странка након добијања другостепеног решења има право да тужбом покрене
управни спор, који се води пред управним судом, чија је одлука дефинитивна. Начин поступања и
правила управног спора ближе су одређени Законом о управним споровима (Сл. гл. РС, 111/2009).

Странка ппднпси захтев Дпнпшеое решеоа Пригпвпр/жалба

Државни прган прима Другпстепенп

захтев Ппднпсилац захтева прима решеое
решеое (пбавештаваое)

Неппсреднп
пдлучиваое
Тужба
Испитни ппступак управнпм суду
= завршетак ппступка
Одлука суда

Шема 1. – Пример тока управног поступка

Извршење решења
Извршење решења се врши ради испуњења обавеза - новчаних (судско извршење) или
неновчаних (управно извршење). Решење се извршава када истекне 15 дана од кад је постало
извршно, осим ако је у њему другачије назначено. Првостепено решење постаје извршно истеком
рока за жалбу (ако није поднета жалба) или раније ако се странка одрекне права на жалбу,
обавештавањем странке о решењу о жалби (ако жалба одлаже извршење решења) или самим
обавештавањем странке (ако жалба није дозвољена или жалба не одлаже извршење решења).
Другостепено решење постаје извршно обавештавањем странке. На предлог странке или по
службеној дужности, неке радње извршења могу бити предузете и пре него што решење постане
извршно, ако би касније извршење било отежано или спречено.
Лице које је покренуло поступак извршења се назива тражилац извршења, а лице које
мора да изврши неку обавезу – извршеник. Извршење спроводи орган који је донео првостепено
решење, или неки други надлежни орган, самостално или уз помоћ других органа (нпр. МУП-а). У
року од 8 дана од предлога тражиоца извршења, или по службеној дужности, надлежан орган
издаје решење о извршењу које садржи податке о времену, месту и начину извршења. При избору
начина извршења обавезе, орган се придржава начела сразмерности, а само извршење се обавља
радним даном од 7 до 20 часова, осим уколико постоји опасност од одлагања извршења. Надлежни
орган може принудити извршеника на извршење директно, преко другог лица или изрицањем
новчане казне, у висини која је одређена законом. Све трошкове извршења сноси извршеник.
Против решења о извршењу је дозвољена жалба другостепеном органу у року од 8 дана, али она
углавном не одлаже извршење решења, и може се односити само на време, место и начин
извршења. Уколико након извршења дође до поништења или укидања решења, извршеник има
право на накнаду штете.