TOMAS.S.ELIOT: THE WASTE LAND, 1922.

- Jezički revolucionar: Oslobodio se otrcanih reči Viktorijanaca i

džordževaca, pažljivo bira reči, eksperimentiše zvukom, bira reči
čiji je zvuk jasan i čist
- Pesma oslikava vreme koje je jalovo nakon rata, u kom su mladi
nezadovoljni parolama starijih koje su se pokazale kao pogrešne,
nestalo je dostojanstva

- Pusta zemlja posvećena je Ezri Paundu, jednom od najvećih

modernističkih pesnika, jednom od osnivača imažizma , Eliotova
posveta povezuje se sa Danteovom posvetom Arnu, ali ono što je
zaista važno je da je Paund u svojoj poeziji izneo misli
modernog čoveka, i koristio citate, to je ono što je Eliota
privuklo i približilo Paundu
- Eliotova poezija, pa i ova poema zahtevaju aktivnog i
obrazovanog čitaoca, Eliot je u svoju poeziju uneo mnogo znanja
iz slikarstva, muzike, i mnoštvo citata , po ugledu na Paunda…Od
njega je preuzeo i ISPREKIDANI RAZVOJNI POSTUPAK, nema
objašnjavanja, bitan je emotivni utisak koji na nas ostavljaju
simboli…Eliot nije jasan pesnik

- Središnja ideja je ideja puste zemlje, koja se nalazi u legendi o

Gralu, plodnost zemlje zavisi od fizičke moći kralja, ona je
jalova jer je on impotentan. Jalovost nije fizička, već duhovna.
Zemlja je nešto mrtvo, njoj treba novi život.
- Žeđ zemlje je prikazana kroz niz ambijenata i ličnosti. Eliot je
pesnik grada, pesnik Londona. Njegov lirski subjekt je flaner,
ulični šetač, koji šeta ulicama, mostovima, pabovima, potkrovljima.
Njegova šetlja simbolizuje šetnju duhom. Lirski subjekt tako ulazi
u niz uloga. Ironično, pusta zemlja je prenaseljena, ima mnogo
iskustva u njoj, a to iskustvo ništa ne znači. Iako je prisutan niz
 različitih ambijenata, zajedničke su im slike jalovosti, to su slike
mrtvog tla, tromog korenja, mrtvo je i drvo, svuda je kamenje, a
nema vode. Sat iz prvog dela poeme ima mrtvi zvuk.

- Centralna ličnost poeme, u koju se stapaju sve druge ličnosti je

Tiresija. Tiresija je starac usaklih dojki. On je i muško i žensko,
poznat mu je i muški i ženski princip, i zbog toga je Tiresija iznad
svih ljudi. Takođe, on je slepi starac, ne slučajno. Jedino slep može
da dođe do duhovne spoznaje. Tiresija pretstavlja ogromno
iskustvo spojeno sa nemoći da se ono iskoristi, on je
oksimoronska figura, i oslikava stanje moderne duše.
- U Eliotovoj poemi ličnosti se stapaju jedna u drugu, u drugom
delu poeme imamo Alberta koji kasnije postaje Ferdinand, da bi na
kraju bio Feb. Isti je slučaj sa ženskim likovima, na početku
imamo Izoldu, iz Vagnerove opera, zatim Kleopatru ili Didonu,
zatim neurotičnu ženu, ženu koja čeka muža iz rata,
daktilografkinju…Na kraju se svi likovi stapaju u Tiresiju.

Nezadovoljstvo mladog čoveka pretstavljeno je u Albertu, vojniku

koji se javlja u drugom delu poeme pod nazivom Partija šaha.
Albert ne može više da gleda svoju ženu zbog njenih zuba, daje
joj novac da ih zameni dok se on vrati iz rata. Ova slika ukazuje
na status koji brak ima posle rata, on je degradiran.

Treći deo poeme, Propoved vatre, nosi scenu vođenja ljubavi, u

kom učetvuje jedan mladić i daktilografkinja. Ova nam scena kazuje
da su dve glavne okupacije modernog čoveka, novac i vođenje
ljubavi. U ovoj sceni vođenje ljubavi je sterilno, i ne donosi
nikakvo zadovoljstvo, već gađenje prema životu. Žena ne želi
dodire, ali se i ne opire. Kad se čin vođenja ljubavi završi, ona je
zadovoljna što je i to prošlo. U ovoj sceni pojavljuje se Tiresija, on
 je nemi posmatrač koji zna šta će uslediti posle, ali opet samo leži
na divanu.
Zatim, u trećem delu imamo mladića iz Šekspirove Bure, on
pretstavlja uživanje u umetnosti, on uživa u muzici koju je već
negde čuo, on neće spasiti zemlju jer je zanesenjak.

- U četvrtom delu, Smrt od vode, obistinjuje se proročanstvo iz

prvog dela, Feničanin Fleb, ličnost koja pretstavlja spoj trgovca i
Ferdinanda, se utapa. Ironično, zemlja propada od vode koja joj
je trebala da bi ozdravila

- Peti deo, Šta je rekao grom, pokazuje početak degradacije

čovekove duše, čitav poredak se ruši, spasilac nije uspeo.
Pokazuje potrebu za ozdravljenjem, koje je opet, teško naći.
- Pustu zemlju karakterišu i napomene pisca, i one znatno utiču
na recepciju dela. Prva napomena ukazuje na delo “Od rituala
do romanse” delo Džesi Venston, Na Eliota je uticalo i
Frejzerovo delo “Zlatna grana”. U osnovi je mit o sveštenim
kraljevima u Dijaninom svetilištu. Sveštenik mora da otkine
zlatnu granu i ubije prethodnika kako bi se obnovio ciklus
života.