bojana888

bojana888

BERTOLT BREHT

Kalendarske priče
 bojana888

AUGSBURŠKI KRUG KREDOM

U doba tridesetogodišnjeg rata, neki protestant Švajcarac, po imenu Cingli, držao je

veliku štavionicu i kožarsku radnju u slobodnom carskom gradu Augsburbu na Lehu.
Oženjen je bio jednom augsburžankom i imao je s njom dete. Kad je katolička vojska
krenula na Augsburg, njegovi prijatelji navale na njega da beži, ali bilo što ga je zadržala
porodica, bilo što nije hteo da napusti štavionicu, tek on se ne odluči da ode na vreme.

I tako se zatekao još u gradu kad su carske trupe udarile na nj, a uveče, kad je
počela pljačka, sakrije se u dvorištu u rupu gde je držao boju. Žena s detetom trebalo je da
pređe u predgrađe rođacima, ali se zabavi dugo slažući svoje stvari, haljine, nakit i
posteljinu, i tako najednom, s prozora na prvom spratu, spazi rulju carskih vojnika kako
upada u dvorište. Van sebe od straha, ona sve mahnu, pa kroz jedna stražnja vrata pobeže
iz kuće.

Tako dete ostade u kući samo. Ležalo je u velikoj sobi u kolevci, igrajući se
drvenom loptom što je, okačena o kanap, visila sa tavanice.

U kući je bila samo još jedna služavka. Kad se na ulici začula galama, ona je
spremala bakarno suđe. Poletevši na prozor, ona spazi vojnike kako iz kuće preko puta, sa
prvog sprata, bacaju na ulicu svakojake stvari koje su opljačkali. Poteče u veliku sobu, i
baš kad je htela da uzme dete iz kolevke, začu lupu teških udaraca o ulazna hrastova vrata.
Uhvati je panika, te pobeže uza stepenice.

Velika soba napuni se pijanim vojnicima koji sve počeše naprosto lupati. Znali su
da su u protestantskoj kući. Kao nekim čudom, za vreme tog pretraživanja i pljačke, Ana,
 bojana888

služavka, ostade neotkrivena. Rulja se raziđe, i kad se izvukla iz ormana gde je stajala, Ana
nađe i dete u velikoj sobi zdravo i čitavo. Ona ga u brzini uze i iskrade se s njim u
dvorište. Uto beše pala noć, ali plamen jedne kuće što je gorela u blizini osvetljavao je
dvorište, i ona užasnuta spazi unakaženi leš domaćinov. Vojnici su ga bili izvukli iz rupe i
ubili ga.

Tek sada razumede devojka kakvoj se opasnosti izlaže ako je na ulici uhvate sa
detetom jednog protestanta. Ona ga teška srca vrati u kolevku, dade mu malo mleka,
uljuljka ga i krete u onaj deo grada gde joj je stanovala udata sestra. Oko deset sati uveče, u
pratnji zetovljevoj, izađe i stade da se probija kroz metež vojnika koji su proslavljali
pobedu, da nađe u predgrađu gospođu Cingli, detetovu majku. Zakucaše na vrata jedne
goleme kuće, i ova se posle prilično vremena i odškrinuše. Nekakav malen starac, ujak
gospođe Cingli, promoli glavu. Ana zadihano reče da je gospodin Cingli mrtav, ali da
detetu nije ništa i da je u kući. Starac je hladno pogleda ribljim očima i reče da njegova
sestričina nije više tu, a on ništa neće da zna za protestantsko kopile. I rekavši to, ponovo
zatvori vrata. Kad su odlazili, Anin zet spazi kako se na prozoru pomakla zavesa, i
poverova da je gospođa Cingli tu. Po svemu sudeći, nju nije bilo stid da se odrekne deteta.

Neko vreme, Ana i njen zet koračali su ćuteći jedno pored drugog. Tada mu ona
reče kako hoće da se vrati u štavionicu i uzme dete. Zet njen, čovek miran, uredan,uplaši
se kad to ču i pokuša da je odvrati od opasnog nauma. Šta ima ona s tim svetom? Čak nisu
s njom ni postupali pristojno.

Ana ga mirno sasluša i obeća mu da neće činiti ništa nerazborito. No na svaki

način hoće još brzo da zaviri u štavionicu i vidi treba li što detetu. A htela je da ide sama.

I učini što je htela. Nasred razlupane sobe dete je mirno ležalo u kolevci i spavalo.
Ana umorno sede pored njega i poče ga posmatrati. Nije se usudila da upali svetlost, ali
obližnja kuća još je gorela, i pored te svetlosti ona je dete videla sasvim dobro. Na vratu je
imalo sićušan mladež.

Pošto je tako neko vreme, možda i čitav čas, gledala dete kako diše i sisa svoju
 bojana888

malu pesnicu, služavka spoznade da je suviše sedela i suviše videla da bi još mogla otići
bez deteta. Teško se diže, pa ga polako uvi u ponjavu, uze ga na ruku i izađe s njim iz
dvorišta, plašljivo se osvrćući kao neko kome savest nije čista, kao kradljivica.

Dve nedelje posle dugog savetovanja sa sestrom i zetom, odnese ona dete u selo
Grosajtingen, gde joj je stariji brat živeo kao seljak. Imanje je bilo ženino, on je bio samo
domazet. Behu se dogovorili da, možda, samo bratu rekne ko je dete, jer mladu još ne
behu videli, pa nisu znali kako će dočekati tako opasnog gosta.

Ana stiže u selo oko podne. Brat joj, snaha i čeljad kućna behu za ručkom. Ne
dočekaše je ružno, no čim je pogledala svoju snahu, ona se smesta odluči da dete izda za
svoje. Tek pošto je ispričala kako joj muž u nekom udaljenom selu radi u mlinu i kako za
nekoliko nedelja čeka da ona sa detetom dođe, mlada se raskravi i stade, kao što treba, da
hvali dete kako je lepo.

Posle podne, ona pođe s bratom u šumu da skupljaju drva. Posedaše na panjeve i
ona mu ispriča pravu istinu. Vide da mu to nije po volji. On još nije bio postao pravi gazda
u kući, i vrlo pohvali Anu što se pripazila od žene mu. Jasno je bilo da sumnja u
velikodušnost svoje mlade prema protestantskom detetu. Reče da tako treba i da ostane.

Ali, za duže vreme to nije bilo lako.

Ana je pomagala o žetvi i brinula se za „svoje” dete, trčeći povazdan s njive kući
dok su se ostali odmarali. Mališan je napredovao, pa se čak i ugojio, smejao se kadgod bi
ugledao Anu i naprezao se da podigne glavu. Ali onda nastupi zima, i snaha poče da se
raspituje za Anina muža.

Nije bilo nikakve prepreke da Ana ostane na imanju, ona je umela da bude od
koristi. Ali nije bilo dobro što su se susedi čudili ocu Anina deteta što nikako ne dolazi da
ga vidi. Ako ne uzmogne da pokaže oca detinjeg, kuća će izaći na rđav glas.

Jedne nedelje ujutro, domaćin zapreže konje u kola i glasno pozva Anu da pođe s
njim, da iz susednog sela dovedu nekakvo tele. Dok su se truckali putem, on joj reče da je
 bojana888

za nju muža tražio i našao ga. Beše to nekakav na smrt bolestan nadničar, koji, kad njih
dvoje uđoše u nisku udžericu, jedva podiže glavu sa prljavog čaršava.

Pristajao je da se oženi Anom. Kraj uzglavlja je stajala neka žuta starica, njegova
majka. Njoj je trebalo nešto platiti za uslugu koja je Ani učinjena.

Posao je obavljen za deset minuta, pa Ana i njen brat produžiše da kupe tele.
Venčanje je bilo krajem iste te nedelje. Dok je pop mrnđao ono što se čita o venčanju,
bolesnik ni jednom ne skrete na Anu svoj stakleni pogled. Njen brat bio je uveren da će
ona za nekoliko dana dobiti u ruke smrtovnicu. Onda će reći kako je Anin muž i otac
detinji umro negde u nekakvom selu kod Augsburga, i onda se niko neće čuditi ako
udovica ostane u bratovljevoj kući.

Ana se raspoloženo vrati sa svoje neobične svadbe, na kojoj niti su zvonila zvona
niti je svirala muzika, niti beše devojaka ni zvanica. Obavi svadbeni ručak s komadom
hleba i slanine, pa onda zajedno s bratom priđe sanduku u kom je ležalo dete, sad sa
imenom. Ušuška bolje ponjavu i nasmeja se na brata.

Ali smrtovnica nikako da stigne.

Ni sledeće a ni druge nedelje, od starice ni glasa. Ana je ispričala u kući da joj je

muž na putu i treba da stigne. A sad, kad bi je upitali gde je, odgovarala je da je teško
putovati zbog dubokog snega. Ali kad prođoše još tri nedelje, njen brat, ozbiljno
uznemiren, ode u selo kod Augsburga.

Vrati se kasno noću. Ana je još bila budna, i kad ču škripu kola u dvorištu, ona
istrča na vrata. Spazi domaćina kako lagano ispreže i srce joj se steže.

On donese rđave vesti. Kad je ušao u udžericu, našao je onog samrtnika gde sedi za
stolom i večera, zasukanih rukava, žvaćući da sve puca. Bio je potpuno ozdravio.

Pričajući dalje, domaćin ne pogleda Anu u oči. Nadničar, kome je ime Oterer, i
njegova majka kao da su i sami bili iznenađeni promenom i kao da još nisu odlučili šta sad
da se radi. Oterer se nije učinio rđav. Malo je govorio, no kad mu je majka u jedan mah
 bojana888

počela kukati kako on sad ima na grbači ženu, koja mu ne treba, i tuđe dete, rekao joj je da
prestane. Za vreme razgovora, polako je nastavio da jede sir, i jeo je još i kad je seljak
odlazio.

Sledećih dana, Ana je, razume se, bila vrlo snuždena. Između poslova po kući učila
je malog da hoda. Kad bi se on pustio od preslice i povodeći se pošao prema njoj raširenih
ručica, ona bi se savladala da ne zajeca, i uhvativši ga, čvrsto bi ga zagrlila.

Jednom upita brata: kakav je onaj? Ona ga je videla samo na samrti i samo uveče,
pri slaboj sveći. Sad ču da joj je muž čovek pedesetih godina, iznuren od posla, baš kakav
nadničar i jeste.

Malo posle toga, ona ga i vide. Neki trgovac torbar saopšti joj u velikoj tajnosti
kako „jedan njen poznanik” hoće da se nađe s njom tog i tog dana u to i to doba kod tog i
tog sela, na mestu gde staza skreće prema Landsbergu. Tako se bračni drugovi sastadoše
između svojih sela, kao antičke vojvode između svojih rodova, na otvorenom polju,
pokrivenom snegom.

Čovek se Ani nije dopao.

Zubi mu behu sitni i crni, odmerio ju je od glave do pete, mada je na njoj bio ovčiji
kožuh te se mnogo videti nije moglo, i upotrebljavao je reči „sveta tajna braka”. Ona mu
kratko reče da će o svemu razmisliti i neka joj po kakvom trgovcu ili mesaru koji bude
išao u Grosjatingen poruči, ali tako da joj to reknu pred snahom, da će ona uskoro doći,
nego da se samo razboleo na putu.

Oterer klimnu glavom na svoj spori način. Bio je glavom viši od nje, a govoreći
vazda je skretao očima na njenu levu stranu, što je nju jedilo.

Ali pomka nije stizala i Ana se nosila mišlju da sa detetom naprosto ode iz kuće, te
da negde dalje na jugu, u Kemptenu možda ili Zonthofenu, nađe kakvo mesto. Zadržavali
su je jedino nesigurni putevi, o kojima se mnogo pričalo, i što je zima bila u punom jeku.

No boraviti u kući bilo je sad teško. Žena je za ručkom pred svom čeljadi
 bojana888

postavljala mužu podozriva pitanja. Kad je jednom, pogledajući na dete s lažnom

samilošću rekla „jadno siroče”, Ana odluči da ipak ode, ali uto se dete razbole.

Ležalo je u sanduku nemirno i kao vatra crvene glave, mutna pogleda, i Ana je
čitave noći provodila pored njega sa strahom i nadom. Kad mu je ponovo krenulo nabolje
i kad mu se vratio smešak, zakuca jedno pre podne neko na vrata, i u sobu uđe Oterer.

U sobi nije bilo nikog sem Ane i deteta, tako da se ona nije morala pretvarati, što bi
joj, onako uplašenoj, bilo i nemogućno. Poprilično su stajali ne govoreći ni reči, a zatim
Oterer reče da je on o svemu razmislio i da je došao po nju. Ponovo spomenu svetu tajnu
braka.

Ana se rasrdi. Čvrstim, mada tihim glasom reče mu da joj ni na kraj pameti nije da
s njim živi, da se venčala samo zbog svog deteta i da od njega ne traži ništa sem da detetu
da ime.

Dok je govorila o detetu, Oterer baci ovlašan pogled na sanduk u kom je ono ležalo
i čavrljalo, ali mu ne priđe. To Anu još više odbi od njega.

On reče još koješta; neka još jednom razmisli o svemu, kod njega se živi oskudno,
ali njegova majka može spavati i u kuhinji. Na to u sobu uđe gazdarica, radoznalo ga
pozdravi i pozva ga na ručak. On pozdravi domaćina, sedeći već za stolom, nemarno
klimnuvši glavom, niti se držeći kao da ga ne poznaje, niti pokazujući da mu je poznat. Na
gazdaričina pitanja ukratko odgovori, ne dižući očiju sa tanjira, da je našao posao u
Meringu i da se Ana može preseliti kod njega. Ali ne reče ni reči da bi to trebalo da bude
odmah.

Posle podne klonio se gazde pa je za kućom cepao drva, što mu niko nije rekao.
Posle večere, za kojom je sedeo ponovo ćuteći, sama gazdarica unese u Aninu sobu
postelju, kako bi on tamo mogao prenoćiti, ali on se uto začudo, teško diže i prigunđa
kako još noćas mora natrag. Pre no što je pošao, zagleda se odsutnim pogledom u sanduk s
detetom, ali ne reče ni reči, niti ga dotače.
 bojana888

Te noći Ana se razboli, pavši u groznicu koja je potrajala nekoliko nedelja.

Većinom je ležala ne mareći ni za šta, samo nekoliko puta oko podne, kad bi joj vatra
nešto popustila, odvukla bi se do sanduka sa detetom i popravljala ponjavicu.

Četvrte nedelje njene bolesti dođe Oterer kolima u kuću i odnese nju i dete. Ona
to bez reči dopusti.

Vrlo joj se lagano vraćala snaga, nikakvo čudo pored posne nadničarske čorbe. Ali
jednoga jutra spazi kako joj dete prljavo drže, pa odlučno ustade.

Mali je dočeka sa svojim ljupkim osmehom, za koji je njen brat uvek govorio da
mu je od nje. Bio je porastao i neverovatno se brzo vrzmao po sobi, pljeskajući ručicama i
uzvikujući kad bi padao ničice. Ona ga okupa u drvenoj karlici i samopouzdanje joj se
povrati.

Istina, posle nekoliko nedelja nije više mogla da izdrži život u udžerici. Uvi malog
u dva-tri ćebeta, uze u torbu jedan hleb i malo sira pa pobeže.

Htela je do Zonthofena, ali ne stiže daleko. Bila je još slaba u nogama, put beše pun
odvuglog snega, a ljudi po selima behu zbog rata postali vrlo nepoverljivi i škrti. Trećeg
dana puta ugane nogu u nekakvom jarku, i posle nekoliko časova, za kojih je hvataše strah
zbog deteta bi odnesena na jedno imanje, gde je morala ležati u štali. Mali je puzao
kravama između nogu i dok je ona uplašeno cikala, on se samo smejao. Naposletku
morade da rekne gazdama ime svoga muža, i on je ponovo odveze u Mering.

Od to doba nije više pokušavala da pobegne, nego se pomiri sa sudbinom. Radila je

teško. Teško je bilo isterati što iz njivice i držati kućicu u redu. No muž joj nije bio grub, a
mali je imao da jede. A neki put bi joj i brat dolazio i donosio ponešto na poklon, a
jedanput je čak smogla i toliko da se jedan kaputić maloga oboji crveno. Mislila je da će to
dobro stajati detetu jednog farbara.

Vremenom je postala sasvim zadovoljna i doživela je mnogo radosti podižući dete.

Tako prođe nekoliko godina.
 bojana888

Ali jednog dana ode u selo da donese sirupa, i kad se vratila, deteta više ne beše
kući, a muž joj reče kako je neka bogato obučena gospođa dolazila u kolima i odnela dete.
Ona se povede i pridrža za zid od užasa, pa još iste večeri, ponesavši u bošči samo nešto
jela, pođe u Augsburg.

Prvo što je u gradu učinila beše da ode u štavionicu. Ne pustiše je da uđe, niti joj
pokazaše dete.

Sestra i zet uzalud su pokušavali da je uteše. Ona poteče vlastima i sva van sebe
stade vikati da su joj ukrali dete. Zalete se toliko da reče kako su joj dete ukrali
protestanti. Na to saznade da su sad druga vremena i da je između katolika i protestanata
zaključen mir.

Teško da bi išta svršila da joj nije pomogla jedna naročito srećna okolnost. Njena
parnica bude predata sudiji koji je bio veoma neobičan čovek.

Bio je to sudija Ignac Dolinger, glasit u čitavoj Švapskoj sa svoje nabusitosti i

učenosti, koga je izborni knez bavarski, protiv kog je on dobio parnicu slobodnog carskog
grada, nazivao „ono latinsko đubre seljačko”, ali koga je prost narod hvalio i pevao u
jednoj dugačkoj junačkoj pesmi.

Ana stiže preda nj u pratnji sestre i zeta. Mali ali neobično debeli čovek sedeo je u
sobici golih zidova, između gomila pergamenata, i jedva je sasluša. Zatim zapisa nešto na
hartiji, progunđa: „Stani tamo, ali brzo!” i svojom malom tubastom šakom pokaza joj ono
mesto gde je kroz jedan tesan prozor padala u sobu svetlost. Nekoliko minuta pažljivo joj
je posmatrao lice, zatim uzdahnu i pokaza joj rukom da ode.

Sledećeg dana pozva je preko sudskog poslužitelja, i još dok je stajala na pragu,
dreknu na nju: - Zašto nisi ni zucnula o tom da se tu radi o štavionici i bogatom imanju?

Ana, zagrcnuvši se, reče da je njoj stalo do deteta.

- Nemoj misliti da se možeš dočepati štavionice - viknu sudija. - Ako je kopile

zaista tvoje, imanje će pripasti Cinglijevim rođacima.
 bojana888

Ana klimnu glavom, ne pogledavši ga. Zatim reče: - Ne treba njemu štavionica.

- Je li on tvoj? - odseče sudija.

- Jeste - reče ona tiho. - Da mi je da bude pored mene bar dok ne nauči sve reči.
Zna ih tek sedam.

Sudija se zakašlja i stade da sređuje pergamente na stolu. Zatim reče mirnije, ali još
uvek ljutito:

- Maloga tražiš ti, a traži ga i ona koza sa pet svilenih sukanja. Ali njemu je
potrebna prava mati.

- Da - reče Ana i pogleda sudiju.

- Gubi se - progunđa on. - Sud će biti u subotu.

Te subote zacrni se glavna ulica i trg pred gradskom kućom od sveta koji je hteo da
prisustvuje parnici o protestantskom detetu. Neobični slučaj od samog početka pobudio je
veliku pažnju, i po kućama i gostionicama raspravljalo se o tome ko je prava mati a ko nije
prava mati. A i stari Dolinger beše nadaleko čuven sa svojih pravih narodnih procesa,
punih zajedljivih reči i mudrih izreka. Njegove rasprave behu omiljenije od zabava i
crkvenih slava.

Otud se pred sudnicom behu slegli ne samo mnogobrojni Augsburžani; bilo je tu

ne manje i seljaka iz okoline. Petak je bio pijačni dan, i oni, očekujući proces, behu
prenoćili u gradu.

Odaja u kojoj je sudija Dolinger sudio bila je takozvana zlatna odaja. Ona je bila
poznata kao jedina odaja te veličine u čitavoj Nemačkoj, a bez stubova; tavanica joj je
visila o lancima pričvršćenim za krov.

Sudija Dolinger, nalik na malo okruglo brdo mesa, sedeo je pred zatvorenim
glavnim vratima jednog uzdužnog zida. Obično jedno uže odvajalo ga je od slušalaca. Ali
sudija je sedeo na patosu, a pred njim nije bilo stola. Sam je, pre mnogo godina, naredio da
 bojana888

bude tako; mnogo je držao do takvih stvari.

Na prostoru ograđenom užetom nalazili su se gospođa Cingli sa roditeljima,

Švajcarci, rođaci pokojnoga gospodina Cingli, koji behu doputovali, dva dobro obučena
dostojanstvena gospodina nalik na imućne trgovce, i Ana Oterer sa sestrom. Pored
gospođe Cingli bila je dadilja s detetom.

Stranke i svedoci, svi su stajali. Sudija Dolinger govorio je da parnice kraće traju
kad stranke stoje. No možda ih je držao tako i samo zato da bi ga zaklonili od publike,
tako da ga je bilo mogućno videti tek kad bi se čovek izdigao na prste i ispružio vrat.

U početku rasprave desilo se nešto. Ugledavši dete, Ana kriknu i pođe malo
napred, a dete htede njoj, poče se otimati dadilji iz ruku i plakati. Sudija naredi da ga
iznesu iz odaje.

Zatim pozva gospođu Cingli.

Ona mu priđe šušteći haljinama i ispriča, prinoseći katkada maramicu očima, kako
joj je oteto dete kad su pljačkali carski vojnici. Još te noći došla je služavka kući njenog oca
i rekla da je dete još kod kuće, verovatno očekujući da dobije kakvu napojnicu. Međutim,
jedna kuvarica njenog oca, kad su je poslali u štavionicu, nije ga našla, i ona misli da ga je
ova osoba (pritom pokaza na Anu) prigrabila da bi je nekako ucenila a došla do novca.
Ona bi izvesno kad tad i postavila takav zahtev da joj dete pre toga nije oduzeto.

Sudija Dolinger pozva dvojicu rođaka gospodina Cinglija i upita ih da li su se oni

onda raspitivali za gospodina Cinglija i šta je gospođa Cingli rekla.

Oni izjaviše da im je gospođa Cingli saopštila kako su joj muža ubili i kako je dete
dala jednoj služavki, gde je na dobroj paski. Govorili su o njoj vrlo nepovoljno, što,
uostalom, nije bilo ni čudo, jer ako gospođa Cingli izgubi parnicu, imanje će pripasti
njima.

Pošto su oni dali izjavu, sudija se ponovo obrati gospođi Cingli i zapita je nije li ona
prilikom napada prosto-naprosto izgubila glavu pa dete ostavila.
 bojana888

Gospođa Cingli pogleda ga svojim bledim očima kao čudeći se pa uvređeno reče da
ona svoje dete ostavila nije.

Sudija Dolinger nakašlja se i zapita je sa zanimanjem misli li ona da nema te matere

koja bi ostavila dete.

Da, misli to, reče ona odlučno.

A misli li ona, upita je sudija dalje, da bi mater koja tako nešto ipak učini trebalo
izdevetati po stražnjici, svejedno koliko sukanja na njoj nosi?

Gospođa Cingli ništa ne odgovori, pa sudija pozva nekadašnju služavku Anu. Ona
brzo stupi napred i tihim glasom reče sve ono što je bila rekla već prilikom prethodnog
saslušanja. Ali je govorila kao da u isti mah nešto osluškuje, i s vremena na vreme
pogledala bi na velika vrata kroz koja behu izneli dete, kao da se boji da dete još uvek
viče.

Ona izjavi da je one noći, istina, odlazila kući ujaka gospođe Cingli, no da se onda
nije vratila u štavionicu, jer se bojala carskih vojnika, a i zato što ju je morila briga za
sopstveno dete, koje ima samo nju a koje je bilo na čuvanju kod nekog dobrog sveta u
susednom mestu Lehauzenu.

Stari Dolinger nabusito je prekide i zinu kako se, dakle, eto našao u gradu bar neko
ko je osetio nešto nalik na strah. Milo mu je što to može da utvrdi, jer to dokazuje da je
tad bilo bar nekog ko ima pameti u glavi. Istina,od svedokinje nije lepo što se brinula
samo za svoje dete, ali narod opet kaže da krv nije voda, a već kad je ko prava mati, taj i
krade deteta radi, što zakon strogo zabranjuje, jer svojina je svojina, ko krade, taj i laže, a
laž zakon isto tako zabranjuje. I zatim očita još jednu od svojih mudrih i opasnih vakela o
prevejanim ljudima koji sud vuku za nos sve dok od tereta ne pomodre u licu, i pošto
zatim malo pređe na seljake koji krštavaju mleko nevinih krava, i na gradski magistrat,
koji diže od seljaka preteranu pijačarinu, što sve nije imalo nikakve veze sa parnicom,
objavi da je saslušavanje svedoka završeno i da nije pokazalo ništa.
 bojana888

Zatim načini dug prekid, pokazujući celokupnim držanjem da je u nedoumici,

osvrćući se kao da s bilo koje strane očekuje neki predlog kako da stvar završi.

Svet se zapanjeno zgledao, a neki su istezali vrat da makar jednim pogledom

uhvate zbunjenog sudiju. Ali u odaji je sve bilo vrlo mirno, samo je sa ulice dopirao žagor
mnoštva.

Zatim sudija uzdahnu i ponovo poče da govori.

- Nije utvrđeno ko je prava majka - reče. - Jadno dete. Poznato je da se očevi često
kriju i neće da budu očevi, lupeži, ali ovde se u isti mah javljaju dve majke. Sud je saslušao
iskaz i jedne i druge, koliko zaslužuju, to jest svaku punih pet minuta, i sud je stekao
ubeđenje da i jedna i druga na sva usta lažu. Ali, kao što je rečeno, treba povesti računa i o
detetu koje majku imati mora. Zato je potrebno, oslanjajući se ne samo na prazno rekla
kazala utvrditi ko je detetu prava mati.

I ljutito viknu služitelja pa mu naredi neka donese kredu.

Služitelj izađe i donese komad krede.

- Povuci tom kredom na patosu krug da u njega uzmognu stati troje - reče mu
sudija.

Služitelj kleče i povuče kredom krug kao što je rečeno.

- Sad donesi dete - naredi sudija.

Unesu dete. Ono ponovo poče da se dere i otima Ani. Stari Dolinger ne obaziraše
se na plač, nego samo produži da govori nešto glasnije.

- Ovaj ogled koji ćemo sad učiniti - objavi on - našao sam u jednoj staroj knjizi, i to
je dobra stvar. Smisao ovog ogleda sa krugom vrlo je prost a sastoji se u tome da se prava
mati poznaje po tome koliko voli dete. Prema tome, treba da vidimo kolika je ta ljubav.
Služitelju, stavi dete u krug.

Služitelj uze dadilji iz ruku rasplakano dete i uveda ga u krug. Sudija nastavi
 bojana888

obraćajući se gospođi Cingli i Ani:

- Stanite i vas dve u krug, neka svaka uhvati dete za po jednu ruku, pa kad ja
reknem „vuci”, gledajte koja će dete izvući iz kruga. Ona koja dete više voli, povući će ga
jače i tako ga izvući na svoju stranu.

Dvorana se uskomeša. Gledaoci se izdigoše na prste, svađajući se sa onima ispred

sebe.

Ali kad su dve žene stupile u krug i svaka uhvatila dete za po jednu ruku, ponovo
zavlada mrtva tišina. I dete beše zaćutalo, kao da sluti o čemu se radi. Umusano od suza,
ono se licem okrete na više prema Ani. Zatim sudija komandova „vuci”.

Jednim jedinim snažnim trzajem, gospođa Cingli izvuče dete iz kruga. Zbunjena i s
nevericom, Ana gledaše za detetom. Uplašivši se da mu se što ne desi kad ga u isti mah
povuku za ručice u dva pravca, ona ga beše odmah pustila.

Stari Dolinger ustade.

- I tako sad znamo - reče on glasno - ko je prava mati. Uzmite dete od te

smrdljivice. Ona bi ga hladna srca raskidala na komade. - Pa klimnu glavom Ani i brzo
izađe iz odaje, da doručkuje.

A nedelju-dve dana posle toga pričalo se među seljacima iz okoline, kojima nije
vrana mozak popila, kako je sudija, kad je dosudio dete ženi iz Meringa, namignuo na nju
okom.
 bojana888

BALADA O JEVREJSKOJ

BLUDNICI MARIJI SANDERS

U Nimbergu doneše zakon s kog

proplaka mnoga žena što je

delila postelju sa ljudima tuđim.

Predgrađa buče, luduju,

dobuje, zaglušilo,

gospode bože, ako šta snuju,

kada bi noćas bilo.

Marijo Sanders, draganu tvom

kosa je suviše crna.

Bolje da danas ne budeš s njim

ko što si juče bila.

Predgrađa buče, luduju,

 bojana888

dobuje, zaglušilo,

gospode bože, ako šta snuju,

kada bi naćas bilo.

Majko, daj mi ključ,

nije to tako strašno.

Mesec je kao uvek.

Predgrađa buče, luduju,

dobuje, zaglušilo,

gospode bože, ako šta snuju,

kada bi noćas bilo.

Jednog jutra je, u devet,

provezoše gradom,

u košulji, s tablom o vratu,

ošišanu.

Svet se derao. Njen

pogled beše hladan.

 bojana888

Predgrađa buče, luduju,

noćas Štrajher govoriti ima.

Bože, da su im uši da čuju,

znali bi šta čine s njima.

 bojana888

DVA SINA

Jedna seljanka iz Tiringije usni u januaru 1945, kad se hitlerovski rat klonio kraju,
kako je zove sin na frontu, pa kad trapovesna izađe u dvorište, učini joj se kao da vidi sina
gde stoji kraj česme i pije. Oslovi ga i vide da je to jedan od mladih zarobljenika Rusa koji
su se nalazili na imanju na prisilnom radu. Nekoliko dana posle toga desi joj se nešto
neobično. Nosila je zarobljenicima jelo u obližnju šumu gde su iskopavali panjeve.
Vraćajući se od njih, osvrte se i spazi istog onog mladog zarobljenika, bolešljiva čoveka,
kako se okreće licem prema porciji supe koju mu je neko pružao, i to nekako razočaran,i
odjednom se to lice preobrazi u lice njenog sina. Sledećih dana češće joj se priviđalo kako
se lice istog mladića brzo pretvara u lice njenog sina i brzo opet gubi. Onda se zarobljenik
razbole; ostade u šupi bez ikakve nege. Seljanku je nešto sve više gonilo da mu odnese da
pojede što snažno, ali ju je u tom sprečavao brat, ratni invalid, koji je vodio imanje i grubo
postupao sa zarobljenicima, pogotovo od kako je sve krenulo nizbrdo i selo se zarobljenika
počelo plašiti. Sama seljanka nije mogla ostati neosetljiva prema njegovim argumentima;
nikako nije držala za pravo i pošteno da se pomaže tim nižim bićima o kojima je slušala
strašne stvari. Živela je u strahu od pomisli šta bi sve neprijatelji mogli učiniti njenom
sinu, koji je bio na Istočnom frontu. I tako još nije bila izvela svoju nepotpunu nameru da
pomogne ovom napuštenom zarobljeniku, kad jedne večeri zateče i snegom zavejanom
voćnjaku grupu zarobljenika kao se nešto živo dogovaraju, iskoristivši zimu da ih niko ne
primeti. I mladić beše tu, tresući se u groznici, i po svoj prilici zbog toga što se osećao
naročito slabo, uplaši se od nje najvećma. I baš u tom strahu, lice mu se ponovo onako
preobrazi, tako da joj se lice sinovljevo nađe pred očima, a beše vrlo uplašeno. To je se
 bojana888

duboko kosnu, i mada je po dužnosti obavestila brata o dogovoru u voćnjaku, ipak odluči
da sad svakako doturi mladiću kožuricu od šunke koju je bila pripremila. Ali se pokazalo
da je to, kao i mnoga druga dobročinstva, u Trećem rajhu neobično teško i opasno.
Neprijatelj joj je pritom bio brat, a nije se mogla pouzdati ni u zarobljenike. No ipak uspe.
Međutim, tu otkrije da zarobljenici zaista nameravaju da pobegnu, pošto je svakog dana
bivala sve veća opasnost da ih, pred nastupanjem Crvene armije, nekuda odvuku ili
prosto-naprosto pobiju. Seljanka ne uzmože da mladiću, za kog se vezivao njen neobični
doživljaj, odbije izvesne želje koje joj je ovaj objasnio pantomimom i sa nešto malo loših
nemačkih reči, i tako se zapetlja u plan zarobljenika o bekstvu. Nabavi jedan kaput i
velike makaze za sečenje gvožđa. Začudo, preobražaja od tada više nije bilo; seljanka je sad
prosto pomagala nepoznatom mladiću. Zbog toga joj se preseče dah kada jednog jutra
krajem februara neko zakuca na prozor i ona, pogledavši, spazi u sutonu sinovljevo lice.
Ovaj put bio je to njen sin. Nosio je iscepanu esesovačku uniformu, jedinica mu je bila
razbijena, i on uzbuđeno ispriča da se Rusi nalaze svega nekoliko kilometara ispred sela.
Njegov povratak trebalo je prikriti po svaku cenu. Na nekoj vrsti ratnog savetovanja koje
su seljanka, njen brat i sin održali u jednom budžaku na tavanu rešeno je, pre svega, da se
oslobode ratnih zarobljenika, pošto su oni, možda, videli esesovca i što će uopšte po svoj
prilici reći kako se prema njima postupalo. U blizini se nalazio jedan kamenolom.
Esesovac je uporno zahtevao da ih iduće noći jednog po jednog izmami iz šupe i pobije.
Leševe bi im zatim mogao odvući u kamenolom. Uveče će im dati nekoliko porcija rakije;
to njima neće biti suviše podozrivo, reče brat, zato što je on zajedno s drugom čeljadi u
poslednje vreme bio izrazito prijateljski raspoložen prema Rusima, da bi ih još u
poslednjem trenutku pridobio. Dok je razvijao plan, mladi esesovac odjednom vide da mu
majka dršće. Dva muškarca odluče da je više nikako ne puštaju u blizinu šupe. Tako je
ona, sva užasnuta, čekala da padne noć. Rusi primiše rakiju tobože kao zahvalno, i
seljanka ih je čula kako pijano pevaju svoje melanholične pesme. Ali kad joj sin oko
jedanaest sati ode u šupu, zarobljenika nije bilo. Oni su se samo pravili pijani. Baš nova
neprirodna ljubaznost domaćina uverila ih je da će Crvena armija biti vrlo blizu. Rusi
 bojana888

stigoše pošto je prevalila ponoć. Sin je ležao na tavanu, pijan, dok je seljanka, sva u panici,
pokušavala da spali njegovu esesovačku uniformu. I brat joj se beše opio; sama je morala
dočekati ruske vojnike i ugostiti ih. Činila je to skamenjena lica. Ujutru Rusi odoše.
Crvena armija nastavljala je nastupanje. Sin, neispavan, ponovo zaiska rakije i reče kako se
čvrsto rešio da se probije do nemačke vojske u povlačenju, da bi nastavio da se bori.
Seljanka ne pokuša da mu objasni da dalja borba znači sigurnu propast. Očajna, baci se
preda nj i pokuša da ga zadrži fizički. On je gurnu i sruši je na slamu. Pridižući se, ona
napipa rukom držaljicu od sekire, pa jako zamahnu i obori njome besomučnika.

Isto to prepodne, neka seljanka dotera kola u obližnju palanku, stade pred ruskom
komandanturom i predade svoga sina, vezana ularima, kao ratnog zarobljenika, da bi on,
kao što je pokušavala da objasni tumaču, ostao u životu.
 bojana888

BUDINA PRIČA O ZAPALJENOJ KUĆI

Gotama, Buda, učaše

nauk o točku pohlepe na koji smo razapeti i preporučivao

da se sve odbace strasti i tako

bez želja da pređemo u Ništa, koje je on nazivao

Nirvanom.

Na to ga jednog dana upitaše učenici:

„Kakvo je to Ništa, učitelju? Svi bismo mi

odbacili sve strasti, kao što veliš, ali reci nam

je li to Ništa, u koje ćemo tad preći,

nešto onako kao ono poistovećivanje sa svim stvarima,

kad čovek leškari u vodi, lak u telu, o podne

bez misli skoro, leno leška u vodi ili se zanosi u san,

jedva još svestan da je popravio pokrivač,

 bojana888

brzo tonući, je li to Ništa dakle

tako prijatno nešto, dobro Ništa, ili je to tvoje

Ništa samo prosto jedno Ništa, hladno, prazno

i beznačajno.”

Dugo poćuta Buda, pa onda nehajno reče:

„Vašem pitanju odgovora nema.”

Ali uveče, kad oni otišli behu,

seđaše Buda još pod drvetom glebnim, i drugima

onima koji ne behu pitah ispriča ovu priču govoreći:

,,Tu skoro videh jednu kuću. Gorela je. Iz krova

lizaše plamen. Priđem i spazim

da u njoj još ima ljudi. Stadoh na vrata i viknuh im

da vatra bije iz krova, pozivajući ih, dakle,

da izađu brzo. No ljudima

kao da se žurilo nije. Jedan me upita,

dok mu je jara već prljila obrve,

a kako je napolju, da li ne pada kiša,

ili da ne bije vetar, ima li druga kakva kuća

i tako još koješta. Ne odgovorivši,

ja ponovo izađoh. Ovi, pomislih

imaju da izgore još pre no pitati prestanu. Zaista, prijatelji,

 bojana888

kome tle pod nogama još ne gori tako da bi ga

zamenio za svako drugo pre no da ostane na njemu, tome

ja reći ništa nemam. - Tako Gotama, Buda.

No i mi, ne baveći se više veštinom trpljenja,

baveći se pre veštinom netrpljenja i svakojake predloge

zemaljske prirode stavljajući i ljude preklinjući

da zbace svoje mučitelje zemaljske, mislimo da onima

koji naočigled nailazećih bombarderskih eskadrila

kapitala još suviše pitaju

kako mislimo ovo, kako ono zamišljamo,

i šta li će biti od njihovih uložnih knjižica i

nedeljnih pantalona kad se izvrši preokret,

mnogo šta nemamo reći.

 bojana888

EKSPERIMENAT

Karijera velikoga Fransisa Bekona završila se kao kakva otrcana parabola na

varljivu izreku „Nepravda nikom ne pomaže”. Kao vrhovni sudija carstva optužen je zbog
podmitljivosti i bačen u tamnicu. Godine u kojima je on bio lord kancelar, sa smrtnim
kaznama, prodajom štetnih monopola, nalozima za protivzakonito hapšenje i izricanje
nametnutih presuda, spadaju u najmračnije i najsramnije godine engleske istorije. Pošto je
raskrinkan i pošto je priznao, ugled koji je uživao kao humanist i filozof razneo je glas o
njegovim zločinstvima daleko van granica carstva.

Bio je starac kad su mu dopustili da se iz tamnice vrati na svoje imanje. Telo mu

beše oslabelo od napora koje je podneo da bi unesrećio druge i od nevolja koje je pretrpeo
od drugih kad su bacili u nesreću njega. No tek što stiže kući, baci se na intenzivne studije
prirodnih nauka. Nije mu pošlo za rukom da vlada ljudima. Sad preostale snage posveti
istraživanju kako da ljudi najbolje zavladaju snagama prirode.

Njegova istraživanja, posvećena stvarima korisnim, izvlačila su ga neprestano iz

sobe na njive, u baštu i štale i obore na imanju. Satima je raspravljao s baštovanima kako
da se oplemeni voće, ili je upućivao devojke kako da utvrde količinu mleka kod pojedinih
krava. Tu mu upade u oči jedan dečak štalar. Bio se razboleo jedan skup konj, i dečko je
dvaput dnevno obaveštavao o njemu filozofa. Njegova revnost i njegov dar zapažanja
ushićavali su starca.

No kad je jedne večeri odlazio u štalu, spazi staricu gde stoji kraj dečaka i ču je
kako govori: - On je rđav čovek, čuvaj ga se. Pa bio on još jedanput toliki gospod in i
 bojana888

zgrtao novac kao plevu, on je rđav. Gazda ti je, zato radi sve kao što treba, ali znaj, on je
rđav.

Filozof ne sačeka dečakov odgovor, brzo se okrenu i vrati u kuću, no sledećeg jutra
vide da je dečak prema njemu isti kao i pre.

Pošto konj ozdravi, stade on češće zivkati dečaka da ga prati kad bi kud išao i
poveravati mu sitnije zadatke. Malo-pomalo, naviknu se da razgovara s njim o izvesnim
eksperimentima. Pritom se nikada nije služio rečima o kojima odrasli obično misle da su
za decu, nego mu je govorio kao kakvom obrazovanom čoveku. Čitavog svog života kretao
se u društvu najvećih duhova, pa ipak su ga retko razumevali, i to ne zato što je bio
nejasan nego zato što je bio suviše jasan. I tako nije mario za dečakove muke; no strpljivo
mu je pomagao kad bi ovaj počeo da upotrebljava strane reči.

Glavno u čem se mladić vežbao bilo je da opiše stvari koje je video i procese koje je
doživeo. Filozof mu pokaza koliko je reči i koliko ih je potrebno da bi se ponašanje
izvesne stvari moglo opisati tako da se iz opisa nekako razume i, pre svega, da bi se prema
opisu moglo s njom postupati. Bilo je reči koje je bolje ne upotrebljavati, zato što u osnovi
ništa ne kazuju, reči kao „dobar”, „rđav”, „lep” itd.

Dečak brzo uvide da malo smisla ima kad se za neku bubu kaže da je „ružna”. Čak
ni „brza” nije bilo dovoljno, trebalo je reći kojom se brzinom kreće u poređenju sa drugim
stvorenjima njene veličine, i šta joj to omogućuje. Trebalo ju je staviti na kosu ravan, i to
glatku, pa je lupom ili šuškajući naterati da pobegne, ili joj postaviti mamac prema kome
će se kretati. Kad bi se njome dovoljno bavio, „brzo” je prestajala da bude ružna.

Jednom je dečak trebalo da opiše komad hleba koji mu je bio u ruci kad ga je sreo
filozof.

- Tu možeš mirno upotrebiti reč, „dobar” - reče starac - jer hleb je načinjen zato da
ga ljudi jedu, te im može biti dobar ili rđav. Samo za veće predmete, koje je stvorila
priroda i koji nisu stvoreni prosto za određenu svrhu, a pre svega ne ljudima za upotrebu,
 bojana888

glupo je zadovoljiti se takvim rečima.

Dečak se seti šta mu je baba govorila o milordu.

Brzo je napredovao u razumevanju, jer sve što je imalo da se razume izlazilo je na

nešto opipljivo, kao da je konj, zbog onog što su s njim radili, ozdravio, ili da je drvo, zbog
onog što su s njim radili, uginulo. Razumeo je i to da vazda treba zadržati razumnu
sumnju da li su zbog promena koje se dešavaju stvarno krive metode koje se
upotrebljavaju. Naučni značaj mišljenja velikog Bekona dečko nije shvatao, ali ga je
oduševljavala očigledna korist svih tih poduhvata.

Razumevao je filozofa ovako: novo doba nastalo je u svetu. Čovečanstvo umnožava

znanje skoro svakodnevno. A znanje služi za to da se postigne blagostanje i sreća na
zemlji. U tom prednjači nauka. Nauka ispituje vasionu, sve što postoji na zemlji, biljke,
životinje, tle, vodu, vazduh, da bi se iz njih moglo izvući što više koristi. Nije važno šta se
veruje, nego šta se zna. Veruje se i suviše, a zna se premalo. Zbog toga, sve treba proveriti,
sam, svojim rukama, i govoriti samo o onom što smo videli svojim očima i što bi moglo
biti od bilo kakve koristi.

To je jedno novo učenje, i njemu se privoljeva sve više ljudi, spremnih i

oduševljenih da se late novih poslova.

Knjige igraju u tome veliku ulogu, mada knjiga ima i loših. Dečaku je bilo jasno da
mora doći do knjiga ako hoće da se ubroji među ljude koji se laćaju tih novih poslova.

Razume se, on nikad nije ulazio u kućnu biblioteku. Njegovo je bilo da čeka
milorda kod štale. Najviše što je mogao, da udesi da se sretne sa starcem u parku, bilo je
kad on nekoliko dana ne bi dolazio. No njegova radoznalost što se tiče radne sobe, gde je
svetlost svake noći tako dugo gorela, beše sve veća. Ispevši se na ogradu preko od sobe,
mogao je da baci pogled na police s knjigama.

Odluči da nauči čitati.

Ali to nije bilo lako. Sveštenik, kome je otišao da rekne svoju želju, posmatrao ga
 bojana888

je, doručkujući, kao da mu se pauk došetao na sto.

- Hoćeš li kravama da čitaš jevanđelje gospodnje? - upita ga zlovoljno. I dobro te ga

nije ošamario.

Zato je trebalo da izabere drugi put.

U sakristiji seoske crkve nalazila se jedna knjiga. U sakristiju je mogao ući ko bi se

prijavio da zvoni. Kad bi mogao saznati koje mesto iz knjige čita sveštenik kad služi, bilo
bi mogućno otkriti vezu između reči i slova. Za svaki slučaj, dečak poče učiti napamet reči
koje je sveštenik pevao na misi, ili bar neke. Istina, sveštenik je izgovarao reči neobično
nerazgovetno, a veoma često nije ni služio.

Pa ipak, posle izvesnog vremena dečak uspe da početke nekih rečenica peva kao
sveštenik. Kad se jednom tako vežbao, zateče ga kod šupe štalar i izlupa ga, jer je mislio da
se dečak ismeva svešteniku. I tako ipak ne prođe bez šamara.

Dečaku još ne pođe za rukom da nađe u knjizi mesto sa rečima koje je pevao
sveštenik kad nastupi velika katastrofa koja je, pre svega, imala da dokrajči njegovo
nastojanje da nauči čitati. Milord se na smrt razbole.

Poboljevao je cele jeseni, i nije se bio oporavio ni u zimu, kad u otvorenim

saonicama pođe u posetu na jedno imanje udaljeno nekoliko milja. Dečak je dobio
dopuštenje da pođe s njim. Stajao je pozadi na salincima, pored kočijaševa mesta.

Poseta beše svršena, starac, u pratnji domaćina, krete ka saonicama, i spazi jednog
smrznutog vrapca gde leži na putu. Zastavši, okrete ga štapom.

- Šta mislite, koliko već leži tako? - začu ga dečko, koji ga je pratio noseći bocu
tople vode, kako pita domaćina.

Odgovor beše: - Od jednog sata do nedelju dana, ili duže.

Maleni čovek zamišljeno produži i rastade se od domaćina vrlo rasejano.

- Meso mu je još sasvim sveže, Dik - reče on okrenuvši se dečaku kad su saonice
 bojana888

pošle.

Prođoše jedan deo puta, prilično brzo, jer se večernji suton već spuštao nad snežna
polja i hladnoća brzo stezala. Tako se desi da su, kad su skretali da uđu kroz kapiju,
pogazili jednu kokošku što je verovatno bila pobegla iz kokošinjca. Starac je posmatrao
kako kočijaš nastoji da izbegne kokoš koja je ukočeno mlatala krilima, ali kad to nije
uspelo, dade znak da stanu.

Izvlačeći se iz ćebadi i bundi, siđe sa saonica pa, oslonivši se rukom o mladića, vrati
se, uprkos kočijaševoj opomeni da se čuva od hladnoće, onamo gde je ležala kokoška.

Ona je bila uginula.

Starac rekne dečaku neka je podigne.

- Izvadi joj utrobu - naredi.

- Zar ne može to i u kuhinji? - upita kočijaš posmatrajući gospodara kako, onako

slab, stoji na zimi.

- Ne, bolje je ovde - reče on. - Dik sigurno ima nož, a potreban nam je sneg.

Dečak učini kao što mu je naređeno, a starac, koji kao da beše zaboravio svoju
bolest i hladnoću, i sam se s mukom saže pa uze pregršt snega. Pažljivo ispuni njime
kokoš.

Dečak razumede. I on nakupi snega pa ga dade svome učitelju da bi ispunio kokoš

do kraja.

- Tako se mora držati nekoliko nedelja - reče živo starac - položite je na hladni
kameni patos u podrumu.

Kratki put nazad do vrata pređe pešice, malo iznuren i oslanjajući se o dečaka, koji
je snegom ispunjenu kokoš nosio pod rukom.

Kad stupi u predvorje, uhvati ga groznica.

Sutradan ujutro ležao je u visokoj vatri.

 bojana888

Dečak se zabrinuto muvao na sve strane i pokušavao da uhvati koju reč o stanju
svoga učitelja. Saznao je malo, život velikog imanja mirno je tekao dalje. Tek trećeg dana
nastupi promena. Pozvaše ga u radnu sobu.

Starac je ležao na uskom drvenom krevetu pokriven mnogobrojnim ćebadima, ali

prozori behu otvoreni, tako da je bilo hladno. Bolesnik kao da je ipak goreo u groznici.
Slabačkim glasom stade se raspitivati šta je sa kokoškom što su je napunili snegom.

Dečak reče da izgleda sveža.

- To je dobro - reče starac zadovoljno. - Za dva dana izvesti me opet!

Odlazeći, dečaku je bilo žao što kokoš nije poneo. Starac kao da je bio manje
bolestan no što se govorilo u služinskoj sobi.

Dvaput dnevno menjao je sneg, i kokoš je bila netaknuta kao i pre kad se on
ponovo spremi da ode u bolesnikovu sobu.

Naiđe na veoma neobične prepreke.

Iz prestonice behu došli lekari. Hodnik je bio pun glasova koji su šaputali,
naređivali i pokorno odgovarali, i na sve strane videla su se nepoznata lica. Jedan sluga,
koji je u bolesnikovu sobu nosio poslužavnik pokriven velikim ubrusom, osorno ga otera.

Više puta, celo prepodne i popodne, uzaludno je pokušavao da uđe u bolesnikovu

sobu. Nepoznati lekari kao da su hteli da stalno ostanu u zamku. Dolazili su mu nalik na
ogromne crne ptice popadale na bolesna čoveka koji ne može da se brani. Predveče, sakri
se u jedan kabinet u hodniku, gde je bilo vrlo hladno. Nije prestajao da dršće od zime, ali
je mislio da je to dobro, jer u interesu eksperimenta kokoš je svakako trebalo da ostane
hladna.

Za vreme večere, crna plima malo oduminu, te dečaku pođe za rukom da se uvuče
u bolesnikovu sobu.

Bolesnik je ležao sam, svi su bili na večeri. Pored malog kreveta stajala je lampa za
 bojana888

čitanje sa zelenim zaklonom. Starčevo lice beše čudno smežurano i bledo kao vosak. Oči
su mu bile zatvorene, ali ruke su se nemirno pokretale na krutom pokrivaču. U sobi je bilo
vrlo toplo, prozori su bili zatvoreni.

Dečak učini nekoliko koraka prema krevetu, s kokoškom u grčevito uspruženoj

ruci, i više puta polako reče „milorde”. Ali ne dobi odgovora. No bolesnik kao da nije
spavao, jer su mu se usne micale kao da govori.

Dečak se odluči da izazove njegovu pažnju, ubeđen u važnost novih uputstava u

pogledu eksperimenta. Međutim, pre no što mu pođe za rokom da povuče za pokrivač -
kokošku, sa sandukom u kom se nalazila, morao je ostaviti na jednu fotelju - oseti kako ga
je neko odostrag ščepao i povukao unazad. Nekakav debeo čovek tamna lica gledao ga je
kao ubicu. Van sebe, on se otrže i, dograbivši u skoku sanduk, izlete na vrata.

U hodniku mu se učini kao da ga je spazio dvorski upravnik, koji je odozdo

nailazio stepenicama. To je bilo rđavo. Kako da dokaže da je došao po milordovom
neređenju, radeći na jednom važnom eksperimentu? Starac je bio potpuno u vlasti lekara,
to su pokazivali zatroveni prozori u njegovoj sobi.

I stvarno spazi jednog slugu kako preko dvorišta odlazi u štalu. Zbog toga alali
večeru i, pošto je kokošku odneo u podrum, sakri se u ambaru.

Zbog istrage koja mu je pretila spavao je nemirno. Plašljivo oklevajući, izvuče se

sutradan ujutro iz svog skloništa.

Niko nije vodio brigu o njemu. Sve se na imanju beše strašno uskomešalo. Milord
je pred zoru umro.

Dečak je celog dana hodao omamljen kao od udarca po glavi. Osećao je da nikad
neće preboleti gubitak svog učitelja.

Kad je kasno popodne sišao u podrum sa činijom punom snega, njegova potištenost
zbog toga pretvori se u potištenost zbog nedovršenog eksperimenta, i on se zaplaka nad
sandukom. Šta će sad biti od velikog otkrića?
 bojana888

Kad se vratio u dvorište - noge su mu se činile tako teške da se osvrtao da vidi jesu
li mu tragovi u snegu dublji no obično - ustanovi da lekari iz Londona još nisu otišli.
Njihova kola još behu tu.

Mada ih nije voleo, ipak odluči da im otkrije o čemu se radi. Oni su bili ljudi učeni,
i svakako će shvatiti značaj eksperimenta. Donese sandučić sa smrznutom kokoškom i
sakri se iza bunara čekajući dok nije naišao jedan od gospode, jedan mali, koji nije
izgledao suviše strašan. On izađe iz zaklona i pokaza mu na sanduk. Prvo mu reč zape u
grlu, ali zatim mu ipak uspe da u isprekidanim rečenicama rekne šta želi.

- Milord ju je pre šest dana našao mrtvu, ekselencijo. Napunili smo je snegom.
Milord je mislio da može ostati sveža. Pogledajte sami! Ostala je potpuno sveža!

Mali čovek začuđeno je gledao sanduk.

- Pa šta onda? - upita.

- Nije se pokvarila - reče dečak.

- Tako - reče mali čovek.

- Pogledajte sami - navali dečak.

- Vidim - reče mali i mahnu glavom.

Mašući glavom, on ode.

Dečak je gledao za njim kao bez duše. Nije mogao da shvati maloga. Zar starac nije
umro zbog toga što je po zimi izašao iz saonica i preduzeo eksperimenat? Sam svojom
rukom nakupio je na zemlji snega. To je bila činjenica.

Polako se vrati do podrumskih vrata, ali nedaleko od njih zastade, brzo se ogleda
na sve strane i otrča u kuhinju.

Zateče kuvara u velikom poslu, jer su na večeri očekivali goste iz okoline.

- Šta ćeš s tom kokoši? - reče kuvar ljutito vrišteći. - Sasvim je smrznuta!
 bojana888

- Ništa ne mari - reče dečak - milord je rekao da to nije ništa.

Kuvar se za trenutak zagleda u nju odsutno, pa onda, noseći jednu veliku činiju,
pođe na vrata, verovatno da nešto baci.

Dečak ga je vredno pratio noseći sanduk.

- Zar se ne bi moglo pokušati? - reče moleći.

Kuvara izdade strpljenje. Ščepa kokoš svojim ručerdama i jednim zamahom baci je
u dvorište.

- Zar ti nemaš ništa drugo u glavi? - prodera se van sebe. - A njegovo lordovstvo
umrlo!

Dečak ljutito diže kokošku i polako se izgubi.

Sledeća dva dana behu ispunjena pogrebnim svečanostima. Imao je pune ruke
posla uprežući i isprežući konje, i dok je noću punio sanduk svežim snegom, spavao je
skoro otvorenih očiju. Činilo mu se da je sve bespredmetno, da se novo doba završilo.

Ali trećeg dana, na dan pogreba, umiven i obučen u najbolje odelo, oseti drukčije
raspoloženje. Bilo je lepo, vedro, zimsko vreme, i iz sela su se čula zvona.

Pun nove nade, ode u podrum, pa dugo i pažljivo stade razgledati mrtvu kokoš. Na
njoj nije bilo ni traga truleži. S pažnjom je vrati u sanduk, napuni ga čistim belim snegom,
uze ga pod ruku i upiti se u selo.

Zadovoljno zviždućući, stupi u nisku kuhinju svoje babe. Ona ga je bila othranila,
jer su mu roditelji rano umrli, i uživala je njegovo poverenje. Ne pokazujući u prvi mah
šta je u sanduku, ispriča starici, koja se baš oblačila za sahranu, o milordovom
eksperimentu.

Ona ga strpljivo sasluša.

- To se zna - reče ona zatim. - One se na hladnoći smrznu i neko vreme se drže. Šta
ima tu neobično?
 bojana888

- Ja mislim da se može jesti - odgovori dečak, trudeći se da izgleda ravnodušnije.

- Jesti kokošku uginulu pre nedelju dana? Pa ona je otrovna!

- Zašto? Kad se nije promenila otkako je uginula? Nju su ubile milordove saonice,
prema tome, bila je zdrava.

- Ali iznutra, iznutra je pokvarena! - reče starica malo nestrpljivo.

- Ja mislim da nije - reče dečak čvrsto, posmatrajući kokošku svojim bistrim okom.
- Iznutra je sve vreme bilo snega. Ja mislim da je skuvam.

Starica se naljuti.

- Ti ćeš sa mnom na sahranu - reče ona prekidajući razgovor. - Njegovo lordstvo

učinilo je za tebe dosta, čini mi se, da bi mu išao za sandukom kao što se pristoji.

Dečak joj ne odgovori. Dok se ona povezivala crnom vunenom maramom, on

izvadi kokošku iz snega, oduva s nje poslednje njegove tragove i stavi je pred peć na dve
cepanice. Trebalo je da odmrzne.

Starica ga više nije gledala. Kad se spremila, uhvati ga za ruku i odlučno povede na
vrata.

Priličan deo puta išao je s njom poslušno. Više sveta išlo je na pogreb, ljudi i žena.
Odjednom, on bolno jauknu. Noga mu se bila zaglavila u smet. On je izvuče, bolno
iskriviši lice, hramajući otide do kamena međaša, pa sede i uze da trlja nogu.

- Rđavo sam stao - reče on.

Starica ga pogleda nepoverljivo.

- Možeš ti da ideš - reče ona.

- Ne mogu - reče on mrgodno. - Ali ako mi ne veruješ, sedi tu dok mi ne bude

bolje.

Starica bez reči sede pored njega.

 bojana888

Prođe četvrt časa. Još uvek su prolazili seljaci, istina sve manje. Njih dvoje sedeli su
pokraj puta.

Tad starica ozbiljno reče:

- Zar te on nije naučio da ne treba lagati? - Dečak joj ništa ne odgovori. Starica
uzdahnu i ustade. Bilo joj je suviše hladno.

- Ako ne stigneš za mnom za deset minuta - reče ona - kazaću tvom bratu neka ti
ispraši tur.

I rekavši to, ode gegucajući se, žurno, da ne zakasni na posmrtni govor.

Dečak pričeka dok nije dosta odmakla, pa polako ustade. Poče se vraćati, ali se još
često osvrtao a neko vreme i hramao. Tek kad ga neka ograda zakloni od starice, pođe kao
obično.

U kućici, sede pored kokoške gledajući u nju s očekivanjem. Skuvaće je u loncu i

pojesti jedno krilo. Tako će videti je li otrovna ili nije.

Još je sedeo kad se izdaleka začuše tri topovska pucnja. Ispaljivali su ih u počast
Fransisa Bekona, barona verulamskog, vajkaunta st. albenskog, bivšeg velikog lorda
kancelara engleskog, koji je mnoge svoje savremenike ispunio odvratnošću, ali mnoge i
oduševljenjem za korisne nauke.
 bojana888

ULM

1592.

„Biskupe, mogu da letim”,

reče biskupu krojač.

„Pazi kako ću sad!”

Pa sa spravom koja je bila

nalik na neka krila,

na crkveni krov se pope tad.

Biskup ni da ga čuje.

„Sve su to lagarije,

Čovek poleteti neće,

jer čovek ptica nije”,

biskup mu poručuje.

„Krojač je preminuo”,

rekoše biskupu ljudi.

„Beše to jedan jad.

Raspala su mu se krila,
 bojana888

pred crkvom smrt mu je bila,

razbio se u paramparčad.

„Oglasite ga zvoneći

bile su lagarije,

čovek poleteti neće,

jer čovek ptica nije”,

biskup će ljudima reći.

 bojana888

JERETIKOV OGRTAČ

Đordano Bruno, muž iz Nole, koga je rimska inkvizicija godine 1600. spalila na
lomači zbog jeresi, uživao je uopšte glas velikog čoveka, ne samo zbog svojih smelih
hipoteza o kretanju nebeskih tela, koje su se docnije pokazale kao tačne, nego i zbog svog
smelog držanja pred inkvizicijom, kojoj je rekao: „Vi meni izričite presudu može biti sa
većim strahom no što je ja primam.” Ko pročita njegove spise, pa uz to još baci pogled u
izveštaje o njegovom istupanju, tome stvarno nije potrebno ništa više da bi ga nazvao
velikim čovekom. Pa ipak, ima jedna priča koja će može biti još povećati naše poštovanje
prema njemu.

To je priča o njegovom ogrtaču.

Da čujemo kako je pao u ruke inkvizicije.

Jedan mletački patricij, neki Močenigo, pozove naučnika sebi u kući da ga poučava
u fizici i veštini pamćenja. Izdržavao ga je nekoliko meseci, a zauzvrat je primao
ugovorene časove. Ali, umesto predavanja o crnoj magiji, kojima se nadao, slušao je samo
predavanja o fizici. Zbog toga je bio vrlo nezadovoljan, jer mu to nije bilo ni od kakve
koristi. Kajao se zbog troška koji je imao za gosta. Više puta ozbiljno mu je govorio neka
mu, naposletku, oda tajna i lukrativna znanja koja jedan tako slavan čovek mora imati, pa
kad to ništa nije pomoglo, potkaza ga pismeno inkviziciji. Napisa joj kako je taj pokvareni
i nezahvalni čovek u njegovu prisustvu govorio rđavo o Hristu, kako je za kaluđere rekao
da su magarci i da zaglupljuju narod i da je, sem toga, tvrdio kako, suprotno od onog što
stoji u Bibliji, nema samo jedno Sunce, nego bezbroj, itd., itd. On, Močenigo, zatvorio ga
 bojana888

je zbog toga u njegovoj sobi i potkrovlju, i moli da ga činovnici odvedu što je pre moguće.

Činovnici stvarno i dođoše usred noći od nedelje na ponedeljak i odvedoše

naučnika u tamnicu inkvizicije.

To se desilo u ponedeljak, 25. maja 1592, u 3 časa ujutro, i od tog dana pa sve do
dana kad se popeo na lomaču, 17. februara 1600, Noljanin nije više izlazio iz tamnice.

Za vreme od osam godina, koliko je trajao strašni proces, borio se on neumorno za

život, na borba koju je prve godine vodio u Mlecima da ga ne izruče Rimu bila je, možda,
najstrašnija.

U to doba pada priča o njegovom ogrtaču.

U zimu 1592, dok je još stanovao u hotelu, poručio je kod krojača po imenu
Gabrijele Cunto jedan debeo ogrtač. Kad su ga uhapsili, ogrtač još nije bio plaćen.

Na vest o hapšenju, krojač poteče kući gospodina Močeniga, u blizini crkve Sv.
Samuela, da preda račun. Prekasno. Jedan sluga gospodina Močeniga pokaza mu vrata. -
Dosta smo mi plaćali za tu varalicu - viknu on s praga tako glasno da se nekoliko
prolaznika stalo osvrtati. - Ako hoćete, idite u tribunal svetog oficija, pa tamo recite da
imate nešto s tim jeretikom.

Krojač je preplašeno stajao na ulici. Rpa ulične dečurlije čula je sve to, i jedan
među njima, neki bubuljičav dronjav švrća, baci se za njim kamenom. Jedna siromaški
obučena žena izađe, doduše, iz neke kuće i ošamari ga, ali Cunto, čovek star, jasno je
osećao da je opasno biti jedan od onih koji „imaju nešto s tim jeretikom”. Plašljivo se
obazirući, požuri za ugao i, udarivši daleko unaokolo, ode kući. Ženi ništa ne ispriča o
svojoj nevolji, a ona se čitavu nedelju dana čudila što je on tako potišten.

No prvog jula, ispisujući račune, ona otkri da im nije plaćen jedan ogrtač, i to da ga
nije platio jedan čije se ima nalazilo u svačijim ustima, jer o Noljaninu je pričao čitav grad.
Pronosili su se najstrašniji glasovi o njegovoj pokvarenosti. Kako se bacao blatom ne samo
na brak, i to i u knjigama kao i u razgovoru, nego je i samog Hrista nazivao šarlatanom i o
 bojana888

Suncu govorio najveće budalaštine. Sa svim tim vrlo se dobro slagalo to što nije bio platio
ogrtač. Čestita žena nije bila ni najmanje raspoložena da podnese taj gubitak. Pošto se
prvo žestoko posvađala s mužem, ona - a bilo joj je sedamdeset godina - obuče stajaće
ruho, pa ode u kuću gde je sedeo sveti oficij, i onde pakosno stade da traži trideset dva
škuda koje joj je ostao dužan uhapšeni jeretik.

Činovnik s kojim je razgovarala pribeleži to i obeća joj da će izvideti stvar.

I ne prođe mnogo a Cunta pozvaše, te se on drhteći pojavi i strašnoj kući. Na

njegovo čudo, ne uzeše da ga saslušavaju, nego ga samo obavestiše da će prilikom
sređivanja financijskih stvari uhapšenoga uzeti u obzir njegov zahtev. Istina, reče
činovnik, mnogo se naći neće.

Starac se toliko obradova što je prošao tako olako da se ponizno zahvali. Ali žena
mu nije bila zadovoljna. Da bi se podmirio gubitak, nije bilo dovoljno samo to da joj se
muž liši svakodnevne večernje čašice i ostane šijući do duboko u noć. Ostajao je dug kod
trgovca tkaninama, koji je valjalo platiti. Galamila je po kuhinji i dvorištu kako je to jedna
sramota da se zločinci zatvaraju pre no što su poplaćali dugove. Ako ustreba, ona će, da
dobije svoja trideset i dva škuda, ići do samog svetog oca u Rim. „Ne treba mu ogrtač na
lomači”, vikala je ona.

Sve što im se desilo ispriča ona svome ispovedniku. On joj reče neka zaište da im se
vrati bar ogrtač. Smatrajući da joj to jedna crkvena instanca priznaje zahtev, ona izjavi da
se nikako ne može zadovoljiti ogrtačem, koji je sigurno već nošen, a osim toga šiven po
meri. Kako se u revnosti i žaru malo bila razvikala, sveštenik je izbaci napolje. To je malo
opameti, te se nekoliko nedelja držala mirno. Iz zgrade inkvizicije ništa se više nije čulo o
slučaju uhapšenog jeretika. Međutim, na sve strane se šaputalo kako su saslušanja iznela
na videlo strašna nedela. Starica je pohlepno grabila da dočuje sve te priče. Pravo je
mučenje bilo za nju slušati da jeretikova stvar stoji tako loše. Nikad više neće on izaći na
slobodu i platiti dugove. Više noću nije mogla da spava, pa u avgustu, kad joj je vrućina
živce sasvim upropastila, ona, vešto preplićući jezikom, stade da se žali i kuka, po
 bojana888

dućanima kud je odlazila da pazari, pred mušterijama koje su dolazile na probu. Zucnu
kako sveštenici čine veliki greh što ravnodušno prelaze preko opravdanih zahteva malog
zanatlije. Porezi su veliki, a hleb je nedavno opet skočio.

Jedno prepodne dođe po nju jedan činovnik i odvede je u zgradu svetog oficija, i
tamo je ozbiljno opomenu da se okani brbljanja. Upitaše je zar je nije sramota da zbog
nekoliko škuda povlači po ustima jedan veoma ozbiljan duhovni proces. Štaviše joj do
znanja da za takve kao oni ima svakojakih sredstava i načina.

Neko vreme to je pomoglo, mada joj je gnevna rumen udarala u lice kad god bi se
setila reči „zbog nekoliko škuda” i debelog fratra koji ih je rekao. Ali u septembru rašču se
da je veliki inkvizitor iz Rima postavio zahtev di mu se izruči Noljanin. I da senjorija o
tome raspravlja.

Građani su živo razgovarali o tom zahtevu, i raspoloženje je uopšte bilo protiv

njega. Esnafi nisu hteli da im se nametnu rimski sudovi.

Starica beše van sebe. Zar će jeretika sad stvarno pustiti u Rim pre no što je platio
dugove? To je preko jego. Tek što ču ovu neverovatnu vest, ne zadržavajući se ni koliko da
se malo bolje obuče, ona poteče u kuću svetog oficija.

Ovaj put primi je jedan viši činovnik, i on je, čudnovato, bio daleko predusretljiviji
no raniji činovnik. Bio je star bezmalo koliko i ona i saslušao je njenu tužbu mirno i
pažljivo. Kad je završila, pričekavši malo, zapita je hoće li da govori s Branom.

Ona odmah pristade. Odrediše da sastanak bude sutradan.

To prepodne, u jednoj maloj sobi sa rešetkama na prozorima, izađe pred nju jedan
mali, mršav čovek sa retkom crnom bradicom i učtivo je upita šta želi.

Ona ga je bila videla pre toga kad je uzimao meru i sve vreme se dobro sećala
njegovog lica, ali ga sad ne prepoznade odmah. Biće da su ga izmenila uzbuđenja zbog
saslušanja.

Ona izgovori nadušak: - Ogrtač. Niste ga platili.

 bojana888

On je pogleda za trenutak iznenađeno. Zatim se priseti i upita je slabim glasom: -

Šta sam vam dužan?

- Trideset i dva škuda - reče ona - pa dobili ste račun.

On se okrete prema velikom, debelom činovniku koji je nadziravao razgovor, i

upita ga da li zna koliko je novaca predano svetom oficiju pored drugih njegovih stvari.
Činovnik nije znao, no obeća da će videti.

- Kako vaš muž? - upita zatvorenik, okrećući se opet starici, kao da je stvar time
krenula svojim tokom, tako da su uspostavljeni normalni odnosi i kao da su nastupile
okolnosti redovne posete.

I starica, zbunjena ljubaznošću malog čoveka, progunđa da je dobro, pa dodade čak

nešto o njegovoj reumi.

Tek dva dana posle toga ode ona opet u zgradu svetog oficija, smatrajući da
gospodinu treba da ostavi vremena da se raspita.

I, stvarno, dobi dopuštenje da s njim još jednom porazgovara. Trebalo je, istina,
više od sata da čeka u onoj sobi sa rešetkama, jer je on bio na saslušanju.

On dođe i izgledao je vrlo iznuren. Kako nije bilo stolice, on se malo nasloni na
zid. No odmah pređe na stvar.

Reče joj vrlo slabim glasom da joj ogrtač, na žalost, ne može platiti. Među njegovim
stvarima nije se našlo novaca. Međutim, neka ona ipak ne gubi svaku nadu. On je
razmišljao i setio se da kod jednog čoveka koji mu je štampao knjige u gradu Frankfurtu
još mora biti njegovog novca. On će mu pisati, ako dobije dopuštenje. Za dopuštenje će
moliti već sutra. Prilikom današnjeg saslušanja učinilo mu se da raspoloženje nije dobro.
Zato danas nije hteo da pita, da ne bi možebiti sve pokvario.

Dok je govorio, starica ga je prodorno motrila svojim oštrim očima. Znala je ona
izgovore i umirivanja loših dužnika. Ni briga ih nije bilo za njihove obaveze, a kad bi im
čovek pripretio, pravili su se kao da će skinuti nebo i zemlju.
 bojana888

- Šta vam je bio potreban ogrtač kad niste imali novaca da ga platite? - upita ona
okorno.

Zatvorenik klimnu glavom, pokazujući da joj prati misli. Odgovori:

- Uvek sam zarađivao, od knjiga i časova. Pa sam mislio, zaradiću i sad. A mislio
sam da mi je ogrtač potreban, jer sam mislio da ću biti na slobodi.

Reče to bez imalo gorčine, i očigledno samo zato da joj ne ostane dužan odgovora.

Starica ga ponovo odmeri od glave do pete, sva besna, ali sa osećanjem da mu ništa
ne može, pa ne rekavši ni reči, okrete se i izlete iz sobe.

- Ko je još slao novaca čoveku koga sudi inkvizicija? - reče ona ljutito mužu kad su
to veče ležali u krevetu. On se sad bio umirio zbog držanja crkvenih vlasti prema njemu,
no ipak nije odobravao neumorne ženine pokušaje da istera novac.

- Drage su stvari njemu sad u glavi - progunđa on.

Ona ne reče ništa više.

Prođe nekoliko meseci, a u nesrećnoj stvari ne desi se ništa novo. Početkom

januara stade se govorkati kako se sinjorija nosi mišlju da zadovolji papinu želju i preda
jeretika. I tada Cuntove ponovo pozvaše u zgradu svetog oficija.

Nije bio određen tačan čas, i gospođa Cunto ode jednog poslepodneva. Stiže
nezgodno. Zatvorenik je očekivao prokuratora republike, kome sinjorija beše naložila da
izradi pismeno mišljenje o pitanju izručenja. Primi je viši činovnik koji joj je jednom
udesio prvi razgovor s Noljaninom, i starac joj reče kako je zatvorenik izrazio želju da s
njom razgovara, no ona neka razmisli da li je sad zgodno, pošto zatvorenika baš čeka jedna
veoma važna konferencija.

Ona kratko reče neka pitaju njega.

Jedan činovnik izađe i vrati se sa zatvorenikom. Razgovor se vodio u prisustvu

višeg činovnika.
 bojana888

Pre no što Noljanin, koji joj se nasmešio već s vrata, zausti da joj nešto rekne,
starica odseče:

- A što se tako vladate kad želite da budete na slobodi?

Za trenutak, mali čovek kao da se zbuni. On je za ta četiri meseca imao da

odgovara na vrlo mnogo pitanja, te se jedva prisećao razgovora sa krojačevom ženom.

- Nije mi stigao novac - reče on najzad - dvaput sam pisao, ali nije došao. Mislio
sam, da li biste primili ogrtač da ga vratim.

- Znala sam ja da će biti tako - reče ona prezrivo. - A on je šiven po meri, i za

većinu ljudi je mali.

Noljanin pogleda staricu izmučeno.

- O tome nisam mislio - reče on i okrete se svešteniku.

- Da li bi moglo da se sve moje stvari prodaju i novac da ovim ljudima.

- To neće ići - umeša se u razgovor činovnik koji ga je doveo, onaj krupni debeli. -
Na to polaže pravo gospodin Močenigo. Vi ste dugo živeli na njegov trošak.

- On me je pozvao - odgovori Noljanin umorno.

Starac podiže ruku.

- To stvarno nije s ovim u vezi. Ja mislim da ogrtač treba vratiti.

- Šta da radim s njim? - reče starica tvrdoglavo.

Starac malko porumene u licu. Lagano reče:

- Ženo draga, malo hrišćanskog milosrđa ne bi vam bilo naodmet. Optuženi čeka
na razgovor koji za njega može značiti život ili smrt. Teško da možete i tražiti od njega da
se suviše bavi vašim ogrtačem.

Starica ga pogleda neodlučno. Odjednom se seti gde je. Stade razmišljati da li da

ode, kad ču zatvorenika kako iza nje lagano izgovara:
 bojana888

- Mislim da može tražiti.

A kad mu se ona okrete, on još reče: - Treba da oprostite sve ovo. Nemojte ni u
kom slučaju misliti da mi je svejedno zbog vašeg gubitka. Uložiću pismeni zahtev o ovoj
stvari.

Veliki debeli beše na starčev znak izašao iz sobe. Sad se vrati, raširi ruke i reče: -
Ogrtač uopšte nije predat. Biće da ga je zadržao Močenigo.

Noljanin se vidljivo prepade. Zatim odlučno reče:

- To nije pravo. Tužiću ga.

Starac odmahnu glavom.

- Bolje da se pozabavite razgovorom koji ćete imati za koji minut. Ne mogu

dopustiti da se tu natežete oko nekoliko škuda.

Starici jurnu krv u glavu. Dok je Noljanin govorio, ona je nabureno ćutala i gledala
u jedan ćošak. Sad je ponovo izdade strpljenje.

- Nekoliko škuda! - viknu. - To je jedna mesečna zarada! Lako je vama biti

milosrdan. Vi ništa ne gubite!

U taj trenutak, na vratima se pojavi jedan visoki fratar.

- Prokurator je došao - reče on poluglasno, začuđeno pogledajući ženu koja viče.

Veliki debeli uhvati Noljanina za rukav i izvede ga. Dok su ga vodili preko praga,
Noljanin gledaše ženu preko mršavog ramena. Njegovo mršavo lice beše vrlo bledo.

Starica snuždeno pođe niza stepenice. Nije znala šta da misli. Naposletku, onaj je
učinio što je mogao.

Kad je posle nedelju dana veliki debeli doneo ogrtač, ona ne uđe u radionicu. Ali
prislušnu na vrata i ču činovnika kako kaže: - On se stvarno svih poslednjih dana brinuo
za ogrtač. Dvaput je uložio pismeni zahtev, između saslušavanja i razgovora sa gradskim
vlastima, i više puta tražio je da razgovara o tom sa nuncijem. Uspeo je. Močenigo je
 bojana888

morao dati ogrtač. Uostalom, sad bi mu baš dobro došao, jer će ga izraziti, te će još ove
nedelje otići u Rim.

To beše tačno. Bio je kraj januara.

 bojana888

KRSTAŠKI POHOD DECE

1939.

U Poljskoj, trideset i devete

krvava bitka se bila,

mnoga je sela i gradove mnoge

u pustoš pretvorila.

Sestra tu brata izgubi, žena

muža svog na bojištu,

roditelje su uzalud deca

tražila po zgarištu.

Iz Poljske ni glasa ne bi više,

novina ni pisma bela,

ali na istoku čudna se priča

pričati započela.

Pad’o je sneg kad priča poče

 bojana888

da se na istoku plete

o krstaškom pohodu dece što se

u Poljskoj negde krete.

Kretoše deca, grupice gladne,

preko drumova njenih,

kupeći decu drugu, decu

iz sela razvaljenih.

Od rata su htela pobeći deca,

od more one i jada,

da stignu jednoga dana

u zemlju gde mir vlada.

Malog su vođu imala deca,

što ih je podigao.

Ali njega je teška morila briga:

jer puta nije znao.

Curica jedna od jedanaest

s detetom pođe iz grada,

sve je imala što majci treba

 bojana888

sem zemlje gde mir vlada.

I mali Jevrej, s jakom od čoje,

s njima se nalazio.

Kod kuće beli je hlebac jeo,

a dobar borac je bio.

I dva su brata išla s njima,

dva velika stratega.

Osvojiše kolibu neku i u njoj

nađoše samo snega.

I jedan što se podalje drž’o,

mršav i tavan u licu.

Iz nacističkog je poslanstva bio

i nosio tešku krivicu.

I muzičar je jedan s njima bio,

što je u razvaljenom dućanu našao bubanj ceo,

ali kako bi ih to odalo,

dobovati nije smeo.

 bojana888

I, povedeno za klanje,

pseto je jedno bilo,

a posle su ga hranili,

jer im se sažalilo.

I škola je bila, i učitelj mali

koji je vikao, a i

đak što na tenku razorenom

nauči pisati do mi...

I koncert beše na potoku zimskom,

hučnome; u taj mah

dobovati je smeo ko je hteo,

jer tu se nije čulo tada, ah.

I ljubav je bila,

na jednome majuru -

njoj beše dvanaest, petnaest njemu -

pravila mu je frizuru.

Al’ ljubav nije opstala ta,

jer jako zahladne tada:

 bojana888

kako da drvce cvetom se ospe

kad sneg toliki pada?

A rata je bilo, jer ih je

presrela još jedna grupa,

ali se svršio naprosto što je

bio stvar sasvim glupa.

Al’ dok je još traj’o kraj skretničarske

kućice razlupane,

jednoj je strani, tako se veli,

odjednom nestalo hrane.

A kad je druga strana to čula,

vojnika jednog joj prati

s džakom krompira jer gladan čovek

ne može ratovati.

I suđenje je bilo,

dve sveće užgane biše,

i strogo saslušanje.

Sudiju osudiše.
 bojana888

I pogreb jedan bi

s čojanom jakom dečaka,

do groba su ga odnela

dva Nemca i dva Poljaka.

Protestant, katolik i nacist dođoše

zemlji da dadu njega,

na kraju socijalista reče slovo o

budućnosti živog svega.

I tako vere i nade beše,

samo ne hleba i mesa.

Pa ako šta ukraše, neka mi niko

na njih se ne otresa.

Ni na sirotinju što ih ne pozva

za sto na malom imanju:

za pola stotine, reč je o brašnu

a ne požrtvovanju.

Oni su išli mahom na jug.

 bojana888

A jug je, ljudi moji,

gde o podne sunce nad glavom

upravo stoji.

Našli su u šumi jednog vojnika

ranama obasuta.

Pa su ga vidali nedelju dana

da im pokaže puta.

A on im reče: U Bilgoraj!

Groznica mučaše ga,

te im je umro osmoga dana.

Pogreboše i njega.

A putokaza je bilo, mada

u snegu zavejani,

al’ kazivali pravac nisu, već

behu ispreturani.

To nije bila neslana šala, već

iz vojnih razloga tako,

pa kad su tražili Bilgoraj,

 bojana888

pronaći ga nikako.

Vođu okružiše svoga, a on je

snežni zrak gledao samo,

pa onda malu ruku pruži i reče:

On mora da je tamo.

Jednom, u noći, videše vatru,

nisu joj prilazili.

Jednom tri tenka prođoše kraj njih,

u njima ljudi su bili.

Jednom do grada stigoše nekog,

al’ su obilaziti ga stali.

I dok ga nisu prošli, samo su

po noći putovali.

Na bivšem jugoistoku Poljske,

uz vihor snežni sumanut,

videše pedeset i petoro

poslednji put.
 bojana888

Pa svedem li oči, ja vidim kako

korača povorka noga

on jednog salaša razorenog

do drugog razorenoga.

Vrh njih, vidim, oblacima vrve

druge, nove rpe nebrojne!

Boreći se s vetrovima hladnim,

bez zemlje, bez puta, izgubljene.

Tražeć gde je zemlja s mirom,

bez groma, bez ognja jedna,

ne ko ta iz koje stižu,

i tma biva nepregledna.

I kroz suton čini mi se

da to više ista nije:

druga lica vidim: žuta,

iz Francuske, iz Španije!

U Poljskoj jedno pseto nađoše

u januaru tome,
 bojana888

komad kartona beše mu obešen

o vratu mršavome.

Na njemu pisaše: Molimo pomoć!

Put više mi ne znamo.

Ima nas pedeset i petoro.

Pas će vas dovesti amo.

Ne uzmognete li doći,

oterajte ga.

Na njega ne pucajte,

samo on mesto zna.

Slova su bila od dečje ruke.

Seljaci pročitaše sve to.

Od tada godina i po je prošla.

Crknuto beše pseto.

 bojana888

CEZAR I NJEGOV LEGIONAR

Cezar

Od početka marta, diktator je znao da su dani diktature odbrojani.

Stranac čovek, kad bi došao iz provincije, rekao bi, možda, da je prestonica

impozantnija no ikad. Grad beše izvanredno porastao; krcati stanovi bili su prepuni
šarenog mnoštva raznih naroda; goleme vladine zgrade dovršavale su se; u cityju je vrilo
od planova; poslovni život tekao je normalno; robovi behu jeftini.

Režim je izgledao učvršćen. Diktator tek što je proglašen doživotnim diktatorom,

pa se pripremao za svoj najveći poduhvat, da osvoji Istok, pripremao je dugoočekivani
pohod na Perziju, pravi drugi pohod Aleksandrov.

Cezar je znao da neće preživeti ovaj mesec. Bio ja na vrhuncu moći. Pred njim je,
dakle, stajao ponor.

Na velikoj senatskoj sednici od 13. marta, na kojoj je u jednom govoru zauzeo stav
prema „pretećem držanju perzijske vlade” i saopštio da je u Aleksandriji, prestonici Egipta,
skupio vojsku, pokazalo se čudnovato indiferentno, upravo hladno držanje senata. Za
vreme govora, među senatorima je kružila ominozna lista novčanih suma koje je diktator
deponovao u španskim bankama pod lažnim imenom: diktator prebacuje svoje privatno
imanje (110 miliona) u inostranstvo! Zar on nema vere u svoj rat? Ili da mu na umu uopšte
 bojana888

nije rat protiv Perzije, nego protiv Rima?

Senat odobri ratne kredite, jednoglasno, kao obično.

U Kleopatrinoj palati, sedištu svih intriga u vezi sa Istokom, okupljene su vodeće

vojne ličnosti. Egipatska kraljica u stvari je inspirator rata na Perziju. Brut i Kasije, kao i
drugi mladi oficiri, čestitaju joj na trijumfu ratne politike u senatu. Izdašno se dive i smeju
što joj je palo na um da ominoznu listu pusti u opticaj. Začudiće se diktator kad pokuša da
odobrene kredite uzme u cityju...

I, zaista, Cezaru, kome nije izmaklo kako je senat bio hladan i pored sve svoje
spremnosti, pruža se prilika da i kod cityja utvrdi jedno u najvećoj meri iritantno držanje.
U trgovinskoj komori, on izvodi finansijere pred ogromnu mapu, obešenu o zid, i
objašnjava im plan svog pohoda na Perziju i Indiju. Gospoda klimaju glavama, no onda
počinju da govore o Galiji, koja je osvojena pre toliko godina, a gde je već ponovo došlo do
krvavih ustanaka. „Novi poredak” ne funkcioniše. Pada predlog: zar ne bi bilo bolje da
novi rat počne na jesen? Cezar ne odgovara, naprasno izlazi. Gospoda dižu ruke u znak
rimskog pozdrava. Neko gunđa: „Ovaj je izgubio živce.”

Zar oni to odjednom neće više rat?

Ispitivanja pokazuju zapanjujuću činjenicu: industrija naoružanja grozničavo

priprema rat; njene akcije naglo skaču; i cene robova se penju...

Šta to znači? Oni hoće diktatorov rat a odbijaju da mu daju novac?

Predveče, Cezar zna šta to znači: oni hoće rat, ali ne s njim.

Izdaje naređenje da se uhapse pet bankara, međutim, duboko je potresen, blizu

nervnog sloma, na iznenađenje svoga ađutanta koji ga je usred krvavih bitaka viđao
potpuno mirna. Smiruje se nešto kad dođe Brut, koga vrlo voli. Pa ipak ne nalazi dovoljno
snage da razgleda dosije koji mu je poslao njegov poverljivi čovek u cityju. U njemu su
imena zaverenika, među njima i Brutovo. Oni pripremaju atentat na njega. Od straha da
će u debelom dosijeu („Tako je debeo, strašno debeo”) naći i bliska imena, diktator
 bojana888

odustaje da ga otvori. Brut zaište čašu vode kad ga Cezar, ne otvorivši ga, naposletku preda
sekretaru - pregledaće ga docnije.

Najveće zaprepašćenje zavlada u Kleopatrinoj palati kad Brut, bled i zbunjen,

ispriča da postoji dosije o zaveri. Cezar ga može pročitati svakog trenutka. Kleopatra s
mukom umiruje prisutne, apelujući na njihovu vojničku čast, a sama naređuje da se
spremaju stvari.

U međuvremenu, policijski edil izlazi Cezaru na referat. On je treći edil u toj

godini, od koje su protekla svega dva meseca, dva njegova prethodnika smenjena su zbog
umešanosti u zaveru. Edil garantuje ličnu bezbednost diktatorovu - uprkos uznemirenosti
do koje je došlo u cityju zbog hapšenja bankara, za koje se, uostalom, zauzimaju uticajni
krugovi... Rat protiv Perzije, u čiji skori početak edil izgleda da veruje, po njegovom
mišljenju zapušiće usta opoziciji. Dok on izlaže opsežne zaštitne mere koje smatra
potrebnim, Cezar vidi kroz njega kao u viziji kako će umreti; jer on će umreti.

Narediće da ga odnesu do Pompejeva portika, onda će izaći, svršiće sa moliocima,

otići će u hram, potražiti pogledom po kojeg senatora i pozdraviti ga, sesti na stolicu.
Obaviće se izvesne ceremonije, vidi ih. Zatim će mu prići zaverenici - u viziji Cezarevoj
oni nemaju lica, samo bele mrlje onde gde su lica - pod nekakvim izgovorom. Neko će mu
dati nešto da pročita, on će ispružiti ruku, oni će se baciti na njega, on će umreti.

Ne, za njega neće više biti rata na Istoku. Do najvećeg od svih njegovih poduhvata
neće doći: on se sastoji u tom da se živ dočepa broda koji bi ga odneo njegovim trupama u
Aleksandriju, na mesto gde bi, možda, bio bezbedan.

Kad stražari dockan uveče vide nekakvu gospodu kako ulaze u diktatorove odaje,
oni još uvek misle da su to generali i vojni inspektori koji hoće da razgovaraju o ratu na
Perziju. No to su samo lekari, diktator traži sredstvo za spavanje.

Sledeći dan, četrnaesti je mart, protiče zbrkano i mučno. Prilikom jutarnjeg

jahanja u manežu, Cezaru pada na um nešto veliko. Senat i city su protiv njega, pa onda,
 bojana888

Obratiće se narodu.

Zar nije on nekada bio veliki narodni tribun, svetla nada demokratije? Postojao je
tada ogroman jedan program pomoću kog je zadao smrtni strah senatu: podela zemljišnog
poseda, naseobine za siromašne.

Diktatura? Nema više diktature! Veliki Cezar će abdicirati, povući se u privatan

život, na primer u Španiju...

Umoran jedan čovek vinuo se na konja, pustio bezvoljno da ga nosi po krugu

maneža, a zatim mu je držanje (pri određenoj pomisli - na narod) postalo čvršće, pritegao
je dizgine, zavladao konjem, oznojio ga; osvežen jedan, nov čovek odlazi iz maneža.

Nije veliki broj učesnika u ovoj velikoj igri koji se jutros osećaju tako pouzdano
kao Cezar... Zaverenici očekuju hapšenje. Brut postavlja straže po bašti, na raznim
tačkama stoje pripravni konji. U nekim kućama spaljuju papiruse. U svojoj palati na Tibru,
Kleopatra se priprema za smrt. Cezar je do sad svakako već odavno pročitao dosije. Ona se
brižljivo ulepšava, pušta robove na slobodu, deli poklone. Zbiri treba da stignu svaki čas.

Opozicija je udarila juče. Protivudar režima mora doći danas.

Jutarnji prijem diktatora pokazuje kakav će biti protivudar.

U prisustvu više senatora, Cezar govori o svome novom planu. Raspisaće izbore,
abdiciraće. Lozinka mu je: protiv rata! Rimski građani osvajaće italsku zemlju, a ne
perzijsku. Jer, kako živi rimski građanin, vladalac sveta? Cezar opisuje.

Skamenjena lica dočekuju strašni opis nevolja običnog rimskog građanina. Diktator
je skinuo masku; on hoće da pobuni svetinu. Za pola sata znaće to ceo city. Neprijateljstvo
između cityja i senata, između bankara i oficira nestaće, svi će se složiti u jednom: ukloniti
Cezara!

Pre no što ga je dovršio, Cezar zna da je svojim govorom načinio pogrešku.

Razume se, nije trebalo da bude suviše otvoren. Naglo skače sa teme i pokušava da se
posluži svojim oprobanim šarmom. Njegovi prijatelji neće imati da se boje ničega. Njihova
 bojana888

imanja su sigurna. Zakupcima će biti pružena pomoć da dođu do zemljišta, ali to će učiniti
država, državnim sredstvima. Biće lepo leto, biće gosti kod njega u Bajama.

Pošto su se zahvalili na pozivu i otišli, Cezar naređuje da se otpusti i uhapsi

policijski edil koji je uhapšene bankare pustio već sinoć. Zatim šalje sekretara da sondira
raspoloženje u demokratskim krugovima. Sad sve zavisi od držanja naroda.

Demokratski krugovi, to su političari davno raspuštenog kluba zanatlija koji su u

velikim vremenima republike vodili glavnu reč prilikom izbora. Cezarova diktatura
razbila je taj nekada moćni aparat i od jednog dela članova kluba stvorila civilnu gardu,
takozvane ulične klubove. I oni su raspušteni. Ali sad sekretar Titus Rarus odlazi
plebejskim političarima da sondira njihovo raspoloženje.

Razgovara sa nekadašnjim cehmajstorom farbara, zatim sa jednim pređašnjim

izbornim kortešom koji drži krčmu. Obojica su užasno nepoverljivi, ne vole da govore o
politici. Oni upućuju na starog Karpa, ranijeg vođu građevinskih radnika, čoveka koji
svakako ima najviše uticaja, pošto se nalazi u zatvoru.

U međuvremenu, Cezaru je stigla visoka poseta: Kleopatra. Kraljica više nije

izdržala zategnutost. Ona mora znati kako stoji s njom. Udešena je za smrt, pozvane su u
pomoć sve veštine Egipta da mobilišu njenu lepotu, čuvenu na tri kontinenta. Diktator
kao da ima kad. On je prema njoj kao uvek tih poslednjih godina, krajnje ljubazan,
spreman da joj u svako doba da savet, ovda-onda dajući joj na znanje da bi joj smesta
ponovo mogao postati ljubavnik, ako ona zaželi, nedostižni poznavalac ženske lepote,
kakav već jeste. Ali ni reči o politici. Sednu u atrijum i hrane zlatne ribe, razgovaraju o
vremenu. Poziva je na leto u Baje...

Nije se umirila. On kao da još nije spreman za udarac, to je verovatno sve. Ona
odlazi, ukočena lica. Cezar je ispraća do nosiljke, zatim odlazi u kancelariju, gde pravnici i
sekretari grozničavo rade nacrt za novi izborni zakon. Nacrt treba da ostane tajna: niko
nema dopuštenje da napusti palatu. Ovaj ustav biće najslobodniji od svih koje je Rim
ikada doživeo.
 bojana888

Istina, sad sve zavisi od naroda...

Pošto se Raras čudnovato dugo ne vraća - šta ima tu još da se pregovara, ta ti

plebejci treba oberučke da prihvate kad im diktator pruža tu jedinstvenu šansu - odluči
Cezar da ode na trku pasa. Oseća potrebu da sam dođe u kontakt s narodom, a narod je na
psećim trkama. - Arena se još nije napunila sasvim. Cezar ne odlazi u veliku ložu, seda
više gore, u mnoštvo. Treba da se boji da će ga poznati, svet ga je vazda viđao samo
izdaleka.

Cezar neko vreme posmatra, zatim se kladi na izvesno pseto. Pored njega sedi neki
čovek, i on mu objašnjava zašto se kladio baš na to pseto. Čovek klima glavom. U jednom
redu napred dolazi do male svađe. Izgleda da neki sede na pogrešnim mestima, novodošli
teraju ih s njih. Cezar pokušava da zapodene razgovor sa susedima, čak o politici. Oni
odgovaraju da, ne, i on tad vidi da oni znaju ko je on: on sedi među pripadnicima svoje
tajne policije.

Ljutito se diže i odlazi. Inače, pas na kog se kladio dobio je...

Pred arenom nailazi na sekretara, koji ga traži. Ne donosi dobre vesti. Niko neće da
pregovara. Na sve strane strah ili mržnja. Većinom ovo drugo. Čovek u koga veruju jeste
Karpo, građevinski radnik: Cezar mračno sluša. Penje se u nosiljku i naređuje da ga nose u
mamertinsku tamnicu. Govoriće sa Karpom.

Karpa prvo treba naći. Ima toliko nekadašnjih plebejaca zatvorenika u ovim
kazamatima, trunu oni ovde na desetine. No posle izvesnog natezanja, građevinskog
radnika Karpa izvlače dugačkim užetima iz jedne rupe, i sad diktator može da razgovara sa
čovekom u koga rimski narod ima poverenja.

Sede jedan naspram drugog i motre se. Karpo je starac, on možda nije stariji od
Cezara, no u svakom slučaju izgleda kao da mu je osamdeset. Vrlo star, vrlo oronuo, ali ne
slomljen. Cezar mu bez okolišenja razvija svoj nečuveni plan da ponovo uvede
demokratiju, raspiše izbore, sam da se povuče u privatan život, itd., itd.
 bojana888

Starac ćuti. Ne kaže ni da, ne kaže ni ne. Ukočeno gleda u Cezara i ne pušta od
sebe ni glasa. Kad Cezar ode, ponovo ga dugačkim užetom spuštaju u rupu. San o
demokratiji se razvejao. Jasno je: ako i bude preokreta, oni ga hoće bez njega. Poznaju ga i
suviše.

Kad se diktator vrati kući, sekretar ima muke da objasni stražarima ko je to. Oni su
novi. Novi edil uklonio je stražare Rimljane i bacio u palatu crnačku kohortu. Crnci su
pouzdaniji, ne znaju latinski, pa ih je otud teže podjariti, teže ih hvata raspoloženje grada.
A Cezar zna kakvo je raspoloženje u gradu...

Noć u palati protiče nemirno. Cezar više puta ustaje i prolazi kroz prostranu
palatu. Crnci piju i pevaju. Za njega niko ne mari, niko ga ne prepoznaje. Sluša jednu
njihovu žalobnu pesmu pa izlazi u štalu da potraži svoga konja miljenika. Konj će ga bar
poznati... Večni Rim počiva u nemirnom dremežu. Pred vratima noćnih azila upropaštene
zanatlije još čekaju na tri sata sna i čitaju velike, upola izderane plakate koje pozivaju u
neki rat na Istoku, rat koga više neće biti. Iz bašta jeunesse-doee nestale su sinoćne straže.
Iz palata dopiru pijani glasovi. Kroz jednu južnu gradsku kapiju prolazi mala kavalkada:
egipatska kraljica napušta prestonicu, gusto prekrivena velima... U dva sata noću, Cezar se
nečega seti, ustane pa u noćnoj odeći odlazi u ono krilo palate gde pravnici još uvek rade
novi ustav. Šalje ih neka spavaju.

Pred jutro javljaju Cezaru da je njegov sekretar Rams ubijen u toku noći. Izgleda da
je neko preko uhoda doznao za njegove razgovore sa političarima plebejcima, i nečija
moćna ruka udarila ga iz mraka. Čija ruka? Liste sa imenima zaverenika, koje su bile u
njega, nestala su.

On je ubijen u palati. Dakle, ni palata nije više sigurna za diktatorove pristalice. Da

li je još sigurna za diktatora samog?

Cezar dugo stoji pred vojničkim krevetom na kome leži mrtav sekretar, poslednji
njegov čovek od poverenja, koga je to poverenje stalo života.
 bojana888

Kad je izišao iz sobe, na nj naleti jedan pijani stražar i ne izvini se. Silazeći niz
stepenice, Cezar se više puta nervozno osvrne.

U atrijumu, koji se pruža neobično pust - niko nije došao na jutarnji prijem -
nailazi na Antonijeva poslanika; konzul i njegov henchman poručuju mu da danas nikako
ne odlazi u senat. Tamo je njegova lična bezbednost u opasnosti. Cezar kaže neka se
poruči Antoniju da neće odlaziti u senat. - Umesto toga, naređuje da ga odnesu u
Kleopatrinu kuću, mimo dugog reda molilaca koji ga svako jutro čekaju pred njegovom
palatom. Možda će Kleopatra finansirati njegov ratni pohod? Tad mu ne bi bili potrebni ni
city ni narod.

Kleopatre nema kod kuće. Kuća je zatvorena. Izgleda da je otišla za dugo...

Natrag u palatu. Kapija je, čudna stvar, otvorena. Ispostavlja se da je straža otišla.
Gospodar sveta naginje se iz nosiljke i gleda svoju kuću, u koju se ne usuđuje da uđe.

Mogao bi narediti da mu dođe telesna straža od Antonija. Ali on nema poverenja

ni u kakvu telesnu stražu. Bolje da ode bez straže, tako ne mora da se plaši bar nje. Kuda
će?

Naređuje. Ide u senat.

Zavaljen leži u nosiljci, ne gledajući ni levo ni desno. Nose ga do Pompejeva

portika. Izlazi. Svršava s moliteljima. Odlazi u hram. Traži pogledom po kojeg senatora i
pozdravlja ga. Seda na svoju stolicu. Obavljaju se izvesne ceremonije. Zatim mu prilaze
zaverenici, pod nekim izgovorom. Na vratu im ne stoje više bele mrlje, kao u njegovu snu
od pre dva dana; svi imaju lica, lica njegovih najboljih prijatelja. Neko mu daje nešto da
pročita, on ispruža ruku. Oni se bacaju na njega.
 bojana888

Cezarov legionar

U svitanje, jedna volujska kola prolaze kroz prolećno ozelenelu Kampanju za Rim.
To je Terencije Skaper, čovek od pedeset dve godine, zakupac zemlje i Cezarov veteran, sa
porodicom i kućnim stvarima. Lica su im brižna. Zbog zakupa koji duguju oterani su sa
imanja. Samo osamnaestogodišnja Lucilija s radošću iščekuje veliki hladni grad: verenik
joj je u njemu.

Približavajući se gradu, primećuju da se u njemu pripremaju naročiti događaji.

Kontrola na đermovima je pooštrena, a tu i tamo zaustavljaju ih vojne patrole. Pronose se
glasovi o velikom skorom ratu u Aziji. Stari vojnik primećuje poznate mu bude za
vrbovanje vojnika, još prazne zbog ranog jutra; povraća mu se raspoloženje. Cezar sprema
nove vojne pohode. Terencije Skaper stiže baš na vreme. Trinaesti je mart godine 44.

Oko devet časova pre podne kola prolaze kroz Pompejev portik. Mnoštvo naroda
čeka Cezara i senatore da stignu u hram na sednicu, na kojoj senat treba da sasluša „važnu
diktatorovu izjavu”. O ratu se raspravlja na sve strane, međutim, na Skarpovo
iznenađenje, vojničke patrole pokušavaju da nateraju svet da se ne zadržava. Kad se pojave
vojnici, svaka diskusija prestaje. Veteranu je stalo jedino da se probije kolima. Probivši se
do pola, on ustane u kolima i glasno vikne iza sebe: „Živeo Cezar!” Začuđeno konstatuje
da njegov uzvik niko ne prihvata.

Pomalo razdražen smesti malu porodicu u jednoj jeftinoj gostionici u predgrađu i

pođe da potraži svoga budućeg zeta, sekretara Cezarova, Titusa Rarusa. Odbija da ga
Lucilija prati. Ima prvo da „prečisti račune” sa mladićem.

Zaključuje da je prilično teško ući u Cezarovu palatu na Forumu. Kontrola,

naročito što se tiče oružja, vrlo je oštra. Nešto se kuva.

Unutra saznaje da diktator ima preko dve stotine sekretara. Ime Rarus niko ne zna.
 bojana888

I zaista, Rarus već tri godine nije više ugledao svoga šefa u krilu gde je biblioteka.
On je Cezarov literarni sekretar i sarađivao je na njegovom delu o gramatici. Delo leži
nedirnuto, diktator nema više vremena za takve stvari. Rarus je van sebe od radosti kad
mu u sobu upadne stari vojnik. Šta, Lucilija je tu u Rimu? Da, tu je, ali to nije razlog za
radovanje. Porodica je izbačena na ulicu. Uglavnom krivicom Lucilijinom. Mirne duše
mogla je biti malo predusretljivija prema vlasniku zemlje, fabrikantu kože Pompiliju...
Utoliko više što se Raras više uopšte ne pokazuje! Mladić se strasno brani. Nije dobio
odsustvo. Učiniće sve da pomogne porodici. Uzeće akontaciju od administracije.
Iskoristiće svoje veze za Terencijusa Skapera. Zašto da veteran ne postane kapetan, na
kraju krajeva, tu je jedan veliki rat!

Bat i zveka mačeva u hodniku, vrata polete širom: na pragu stoji Cezar.

Mali sekretar stoji kao obamro pod ispitljivim pogledom velikog čoveka. Posle tri
godine, Cezar prvi put ponovo u njegovoj radnoj sobi! Ne sluti da mu je to kob stupila na
prag.

Cezar nije došao da radi na gramatici. Radi se o tom, on traži nekoga u kog bi
mogao imati poverenja, dakle nekoga koga je u ovoj palati teško naći. U prolazu pored
biblioteke, setio se svoga literarnog sekretara, mladića koji nema veze sa politikom. Te,
možda nije potkupljen...

Dva telohranitelja pretražuju Skapera nema li oružja i izbacuju ga napolje. On

ponosno odlazi: njegov budući zet kao da ipak nije poslednji u toj palati. Veliki Cezar mu
dolazi, to je povoljan znak.

I Rarusa pretraže nema li oružja. A zatim mu diktator daje posao. Neka, najbolje
okolišnim putem, otidne do jednog bankara Španca i raspita se otkuda u cityju misteriozni
otpor protiv Cezarova rata na Istoku.

Za to vreme, veteran čeka mladića pred palatom.

Pošto ovaj ne izlazi - u stvari, on izlazi na jedan stražnji izlaz - Skaper odlazi da
 bojana888

obavesti porodicu o povoljnom preokretu. Uz put prolazi pored jednog biroa za vrbovku.
Samo se mladići javljaju u vojsku. Biće dobro imati protekcije i postati kapetan. Za vojnika
je svakako već star.

Svrće još u nekoliko krčmi, i kad stigne u malu gostionicu u predgrađu, malko je
pri piću. Sav je kapetan Terencije Skaper, i njegov gnev pada na Lucilijina momka, koji se
još uvek nije pojavio. Veliki gospodin sekretar nema, dakle, vremena da poseti svoju
verenicu? A od čega da živi porodica? Smesta joj je potrebno bar tri stotine sestercija.
Lucilija će se morati pomiriti s tim da ode do fabrikanta kože i od njega pozajmi novac.
Lucilija plače. Ne shvata zašto Rarus ne dolazi. Gospodin Pompilijus neće oklevati da joj
da tri stotine sestercija, ali on to neće učiniti uzalud. Otac joj se vrlo ljuti. Nema više
sumnje da mladić više ne „trza”. Treba mu potprašiti. Ne treba mu pokazati da zavise od
njega. Neka vidi da ima i drugih koji umeju da cene Luciliju. Lucilija plačući odlazi,
neprestano se osvrćući da spazi Rarusa.

Rarus se u tom trenutku ponovo vratio u palatu. Od bankara Španca dobio je jedan
dosije i predao ga Cezaru. Sad pokušava da dobije akontaciju od administracije. Doživljava
težak udarac. Gde je bio? Šta mu je naložio diktator? On odbija da odgovori i saznaje da je
otpušten.

Lucilija ima više uspeha. U kancelariji kožare rekli su joj prvo, doduše, da je
gospodin Pompilijus uhapšen. Uzbuđeni robovi još prepričavaju neverovatni događaj,
razumljiv samo kad se zna da se principal u poslednje vreme često izražavao kao ljuti
neprijatelj diktatorov, a uto gospodin Pompilijus sa osmehom dolazi. „Razume se” da njega
i drugu gospodu iz cityja nisu mogli zadržati u zatvoru. Srećom, ima još neko uticaja u
policiji. Gospodin Cezar nije ovih dana više tako sasvim moćan...

Lucilija se još nije vratila kad Rarus naposletku stiže u gostionicu. Veteran je
neraspoložen, i porodica nikako jasno da kaže gde je Lucilija. Ni Rarus nije doneo tri
stotine sestercija. Ne sme da prizna da je otpušten, nego pokunjeno kaže kako nije stigao
da ode u administraciju. Tada stigne Lucilija, sva uplakana, i baci mu se u zagrljaj. Ali
 bojana888

Terencije Skaper ne vidi razloga da se čuva neki naročiti takt. Bestidno pita Luciliju je li
uspela da dobije ono što je išla da moli. Ne gledajući Rarusu u oči, ona daje ocu tri stotine
sestercija. Rarusu je lako pogoditi otkud novac: Lucilija je bila kod fabrikanta koža.

Mladić besno istrgne novac iz starčevih ruku. On će ga sutra vratiti gospodinu

Pompilijusu. Najkasnije u osam sati ujutro doneće on Luciliji u gostionicu dosta novaca. A
zatim će s njenim ocem otići komandantu straže u palati i razgovaraće o njegovom
postavljenju za kapetana.

Veteran ljuteći se pristaje. Na kraju krajeva, poverljivom čoveku vladara sveta

neće, valjda, biti teško da pomogne porodici jednog starog zaslužnog veterana...

No sledećeg jutra Skarpova porodica uzalud čeka Rarusa.

Njega su pozvali Cezaru čim je svanulo. Diktator je zajedno s njim iščeprkao u

biblioteci jedan stari govor, održan pre mnogo godina, u kom je on izlagao svoj
demokratski program. Zatim je sekretar otišao u predgrađe da kod raznih plebejaca
političara sondira što bi oni rekli kad bi se ponovo uvela demokratija. Diktator je između
ostalog naredio da se promeni straža u palati i da se uhapsi njen šef, koji je dan pre toga
saslušavao Rarusa.

Terencije Skaper počinje da gleda crno. Ne veruje više u verenika svoje kćeri. Ona
je proplakala celu noć, i kad joj je u jednom trenutku dotužilo, viknula je njemu i majci u
lice šta je fabrikant od nje tražio. Mati je stala na njenu stranu. Veteran odluči da se u
jednom birou za vrbovanje prijavi kao vojnik. Posle dugog oklevanja, priznaje porodici
kako smatra da je za prijem u vojsku star. Porodica mu spremno pomaže da se podmladi.
Lucilija mu da kredu za šminkanje, a mali sin mu popravlja korak.

Ali kad, udešen tako naočito, stigne pred vrbovinu, nađe je zatvorenu. Mladići
pred njom uzbuđeno komentarišu glasove da je rat na Istoku propao. Smrvljen, veteran iz
deset Cezarovih ratova vraća se u krilo svoje porodice i zatiče pismo Ramsovo Luciliji
kako predstoje veliki događaji. U toku je pripremanje zakona po kome će Cezarovi
 bojana888

veterani dobiti imanje u zakup i pomoć od države. Porodica je van sebe od radosti.

Pismo Rarusovo, napisano ujutro, zastarelo je u trenutku kad ga Terencije Skaper

čita. Sekretarova ispitivanja pokazala su da nekadašnji političari plebejci, koje je Cezar
godinama progonio, nemaju više poverenja u njegove političke poteze.

Rarus, koji uostalom vidi da ga progone, uzalud traži svoga gospodara po palati i
nalazi ga tek kasno popodne u cirkusu na psećim trkama. Na putu do palate saopštava
Cezaru poraznu činjenicu. Pošto su dugo ćutali, on, najednom jasno sagledajući užasnu
opasnost u kojoj se diktator nalazi, čini jedan očajnički predlog: neka Cezar još noćas
krišom napusti grad i pokuša da pobegne u Brundizijum, a odande neka se brodom
dohvati Aleksandrije i svoje vojske. Obećava da će mu spremiti jedna volovska kola. -
Diktator, zamišljeno zavaljen u sedište nosiljke, ne odgovara mu.

No Rarus je odlučio da udesi ovo bekstvo. Suton se spušta na ogromni, nemirni, od

glasova uzavreli Rim kad on kod južnog portikusa pregovara sa stražom na kapiji. Posle
ponoći, jedna će volujska kola proći kroz kapiju bez propusnice. Zapovedniku straže daje
sav novac koji ima. Tačno tri stotine sestercija.

Oko devet časova eto ga u gostionici kod Skaperovih. Zagrli Luciliju. Moli
porodicu da ga ostavi nasamo sa Terencijem Skaperom. Zatim prilazi veteranu i pita ga: -
Šta bi ti učinio za Cezara?

- Ima li koje imanje u zakup? - pita Skaper.

- To briši - kaže Rarus.

- I kapetansko mesto da brišem isto tako? - pita Skaper.

- Briši i kapetansko mesto - kaže Rarus.

- Ali ti si mu još sekretar?

- Jesam.

- I viđaš ga?
 bojana888

- Viđam.

- I ne možeš da ga nagovoriš da učini nešto za mene?

- Ni za koga on više ništa ne može učiniti. Sve se slomilo. Njega će sutra ubiti kao
psa. Dakle: šta ćeš učiniti za njega? - pita sekretar.

Stari veteran razrogačio se ne verujući. Veliki Cezar gotov? Tako gotov da mu je

potrebna pomoć od njega, Terencija Skapera?

- Kako da mu pomognem? - pita promuklo.

- Obećao sam mu tvoja kola - kaže sekretar mirno. - Posle ponoći treba da ga čekaš
kod južnog portikusa.

- Neće me propustiti sa kolima.

- Propustiće. Platio sam im za to tri stotine sestercija.

- Tri stotine sestercija? Naših?

- Da.

Starac ga neko vreme netremice gleda, skoro ljutito. Zatim mu se u pogledu javlja
durnovita kolebljivost stvorenja koje su pola njegova života kinjili u vojsci, i on se
gunđajući okreće.

Gunđa: - Možda je to isto tako dobar posao kao i svaki drugi. Kad bude napolju,
moći će se revanširati.

Ponovo je u svom svakodnevnom životnom raspoloženju: ponovo se nada.

Teže je Rarusu da svrši s Lucilijom. Otkako se ponovo videla s njim u Rimu, nikako
nije bio s njom nasamo. Ni on ni otac nisu joj govorili šta ga to ovih dana toliko zadržava.
Sad saznaje. Njen momak je zajedno sa Cezarom. On je jedini poverljiv čovek vladara
sveta.

Ali zar ne bi mogao da izađe s njom na četvrt časa u kakvu krčmu u kazandžijski
 bojana888

sokak? Zar ne može Cezar četvrt časa da se snađe sam?

Rarus je povede u kazandžijski sokak. Ali ne stižu u krčmu. Rarus odjednom

primeti da ga opet progone. Dva mračna tipa nadnose se nad nj, kud bilo da krene, od
jutros. Tako se ljubavnici rastaju pred gostionicom. Lucilija se vraća materi i priča joj
radosno kako je njen momak blizu Cezaru.

Za to vreme mladić uzalud pokušava da se otrese gonilaca.

Oko ponoći saznaće šta to znači naći se u blizini silnika.

Oko jedanaest časova Rarus je ponovo u palati na Forumu. U palati se nalazi

crnački puk. Vojnici su većinom pijani.

U svojoj sobici iza biblioteke grozničavo pregleda dosije koji mu je bankar Španac
dan uoči toga dao za Cezara. Cezar ga nije čitao. U tom dosijeu nalaze se imena
zaverenika. Nalazi ih sva. Brut, Kasije, sva jeunesse doree Rima, među njima mnogi koje
Cezar smatra za prijatelje. On bezuslovno mora pročitati dosije, odmah, još noćas.
Nagovoriće ga da ode u Skaperova kola.

Uzima dosije i polazi. Hodnici leže u polutami, iz drugog krila dopire pijana pesma.

Na ulazu u atrij stoje na straži dva golema crnca. Neće da ga propuste. Ne razumeju
šta im govori.

Pokušava s druge strane, palata je golema. I tu su na straži crnci i nema prolaza.

Pokušava preko hodnika i unutrašnjih bašta u koje se ulazi kroz prozor, ali sve je
zatvoreno.

Vraćajući se iznureno u sobu, učini mu se da daleko udno hodnika razaznaje nečija

leđa. Jedan njegov gonilac.

Preplašen, jurne u svoju sobu, blokira vrata. Ne pali svetlost, nego kroz prozor
gleda u dvorište. Tu pred njegovim prozorom sedi dragi gonilac. Obliva ga hladan znoj.

Dugo sedi u mračnoj sobi, osluškujući. U jedan mah neko zakuca na vrata. Rarus
 bojana888

ne otvara. Tako ne stigne da vidi čoveka koji, počekavši malo, ponovo odlazi: Cezara.

Od ponoći, Terencije Skaper drži kola pred južnim portikom. Veteran je ženi i deci
rekao samo toliko da je dobio nešto da preveze i da će ga taj put - na nekoliko dana
odvesti iz Rima. Lucilija i njena mati neka odu Rarusu, koji će se za njih postarati.

No te noći niko ne dolazi na južni portikus da potraži kola.

Rano ujutru, 15. marta saopštavaju diktatoru da je njegov sekretar u toku noći
ubijen u palati. Lista sa imenima zaverenika nestala je. One koji nose ta imena naći će
Cezar toga jutra u senatu i pašće pod udarcima njihovih noževa.

Jedna volujska kola, pod rakom jednog starog vojnika i propalog zakupnika zemlje,
otkotrljaće se u jednu gostionicu u predgrađu, gde će čekati jedna mala porodica kojoj
veliki Cezar duguje tri stotine sestercija...
 bojana888

ĆILIMARI IZ KUJAN-BULAKA

SLAVE LENJINA

Često je slavljen i dovoljno

drug Lenjin. Ima poprsja i spomenika.

Gradovi se nazivaju po njemu i deca.

Govori se drže na mnogim jezicima,

mitinga ima i demonstracija

od Šangaja do Čikaga, Lenjinu u čast.

No ovako su ga slavili ćilimari iz Kujan-Bulaka,

malenog mesta u južnom Turkestanu.

Dvadeset ćilimara ustaje onde s večeri,

od groznice se tresući, iza siromašnog razboja.

Groznica hara: stanica železnička

puna je zuke komaraca, gustog oblaka,

koji se diže s močvare pozadi starog kamiljeg groblja.

Ali železnica što

 bojana888

svake druge nedelje donosi vodu i dim, donese

jednoga dana još i vest

da nailazi dan proslave druga Lenjina,

te zaključiše ljudi iz Kujan-Bulaka,

ćilimari, siromašan svet,

da se drugu Lenjinu i u njihovom mestu

postavi jedno poprsje od gipsa.

No kad su novac skupljali za bistu,

stoje svi oni

tresući se od groznice i prilažu

svoje trudno zarađene kopejke rukama hitrim.

A crvenoarmejac Stjepa Gamaljov, on

što pažljivo broji i sve tačno vidi,

vidi spremnost da se proslavi Lenjin i raduje se,

ali vidi i nepouzdane ruke.

I on najednom predloži

da se novcem za bistu kupi petroleum i

prospe po močvari pozadi kamiljeg groblja,

s koje dolaze komarci što

donose groznicu.

I tako, eto, da se suzbije groznica u Kujan-Bulaku, i to

 bojana888

u čast umrlog, ali nikad nezaboravljenog

druga Lenjina.

Odluče to. Na dan proslave izneše oni

svoje olupane kofe, napunjene crnim petrolejem,

jedan za drugim, i posuše močvaru njime.

Tako su koristili sebi slaveći Lenjina i

proslaviše ga koristeći sebi, i tako ga behu

dakle razumeli.

Čuli smo kako su ljudi iz Kujan-Bulaka

proslavili Lenjina. A kad je onda uveče

kupljen petrolej i posuta njime močvara,

diže se jedan čovek na sastanku i zatraži

da se na stanici postavi spomen ploča

na kojoj će pisati šta se desilo, objašnjavajući

tačno i kako je izmenjen plan i kako je Lenjinova bista

zamenjena buretom petroleja koji groznicu uništava.

A sve to u čast Lenjinovu.

I oni učiniše još i to

i postaviše ploču.
 bojana888

VOJNIK IZ LA SIOTA

Posle prvog svetskog rata, u malom pristanišnom gradu La Siota u južnoj

Francuskoj, na vašaru održanom povodom svečanosti porinuća jednog broda, videli smo
na jednom trgu statuu vojnika francuske armije, oko koga se zgrtao svet. Prišli smo joj i
spazili da je to živ čovek koji na vrelom suncu nepomično stoji na kamenom podnožju, u
zemljanomrkom šinjelu, sa šlemom na glavi, sa bajonetom u ruci. Lice i ruke bili su mu
premazani bronzanom bojom. Nije mu se pokretao ni jedan mišić, čak ni okom nije
treptao.

Njemu pod nogama, naslonjen na postolje, stajao je komad kartona na kom je

pisalo sledeće:

Čovek statua

(Homme Statue)

Ja, Šarl Luj Franšar, vojnik ...og puka, stekao sam usled jedne kontuzije pred
Verdenom, neobičnu osobinu da budem potpuno nepokretan i da se koliko hoću držim
kao statua. Ovu moju veštinu ispitali su mnogobrojni profesori i našli da je to jedna
neobjašnjiva bolest. Udelite, molim vas, koju sitnicu jednom ocu porodice bez zaposlenja.

Bacili smo komad novca u tanjir što je stajao pored one ploče i produžili mašući
glavom s neodobravanjem.
 bojana888

To je on, dakle, mislili smo, naoružan do zuba, neuništivi vojnik tolikih hiljada
godina, on pomoću koga je stvarana istorija, on koji je omogućio sve one podvige
Aleksandrove, Cezarove, Napoleonove, o kojima smo čitali u udžbenicima. To je on. Ni
okom da trepne. To je strelac Kirov, upravljač bojnih kola Kambizovih, koga pustinjski
pesak nikako nije uspeo da pokopa, legionar Cezarov, kopljanik Džingiskanov, švajcarac
Luja XIV i Napoleona I grenadir. On ima sposobnost, ipak ne baš tako neobičnu, da, dok
se sva moguća uništavajuća oruđa isprobavaju na njemu, ničim ne pokaže kako mu je.
Nalik na kamen, bez osećanja (veli on), trpi on i istrajava kad ga šalju u smrt. Izbušen
kopljima svih mogućih vremena, kamenim, bronzanim, gvozdenim, gažen bornim kolima,
kolima Artakserksovim i kolima generala Ludendorfa, kidan, razmrskavan, drobljen
nogama slonova Hanibalovih i kopitima konjičkih eskadrona Atilinih, raznošen
gvozdenom đuladi sve savršenijeg streljačkog oružja mnogih stoleća, ali i kamenom đuladi
iz katapulta, isparan puščanom tanadi krupnom koliko golubije jaje i sitnom kao pčele,
stoji on, neuništiv, vazda iznova, komanduje na mnogim jezicima, ali nikad ne znajući
zašto i zbog čega. Zemlje koje je osvojio nisu pripale njemu, kao što ni zidar ne stanuje u
kući koju je zidao. Pa nije zar bila njegova ni zemlja koju je branio. Čak mu ni oružje ni
uniforma nisu bili njegovi. Ali on stoji, a iznad njega smrtonosna kiša iz aviona i zapaljena
smola sa gradskih mira, a pod njim mina i kurjačka jama, a oko njega kuga i otrovni gas,
mamac od mesa za koplje i strelu, meta, muljevita masa tenkovska, gasna grejalica, a pred
njim neprijatelj a iza njega general!

Bezbrojne ruke što su mu tkale pršnjak, iskivale oklop, krojile čizme! Neizbrojni
džepovi koje je napunio! Beskrajni uzvici na svim jezicima sveta koji su ga sokolili! Ni
jedan bog koji ga nije blagoslovio! Njega, popanuta strašnim krastama strpljenja, ispijena
neizlečivom bolešću neosetljivosti!

Kakva li je to kontuzija, mislili smo, koja mu dade tu bolest, tu strašnu, užasnu,

tako više svega zaraznu bolest?

Pa zar se ona, pitali smo se, ipak ne bi mogla izlečiti?

 bojana888

PITANJA RADNIKA KOJI ČITA

Ko je sagradio sedmovratu Tebu?

U knjigama pišu imena kraljeva.

Jesu li kraljevi dovlačili komade stena?

A višekratno razarani Vavilon,

ko ga je toliko puta sagradio? U kojim su kućama

zlatosjajne Lime stanovali graditelji?

Kud li su one večeri kad je kineski zid bio gotov otišli

zidari? Veliki Rim

pun je trijumfalnih lukova. Nad kim su

trijumfovali cezari? Da li su u mnogoopevanoj Vizantiji

za stanovnike postojale samo palate? Čak i na

basnoslovnoj Atlantidi,

u noći dok ju je gutalo more, derali su se i zvali

davljenici svoje robove.

Mladi je Aleksandar osvojio Indiju.

On sam?

Cezar je potukao Gale.

 bojana888

Zar pored njega nije bio bar kuvar?

Filip je Španski plakao kad mu je flota

propala. Zar niko više?

Fridrih Drugi pobedio je u sedmogodišnjem ratu. Ko je

pobedio sem njega?

Svaka strana po pobeda.

Ko je spremao pobednu gozbu?

Svakih deset godina po jedan velikan.

Ko je podneo trošak?

Koliko podataka,

toliko pitanja.
 bojana888

RANJENI SOKRAT

Posvećeno Georgu Kajzeru

Sokrat, sin babičin, koji je u svojim dijalozima onako lepo i lako i uz onako žestoke
šale umeo pomoći prijateljima da rode skladne misli, snabdevajući ih tako njihovom
rođenom decom umesto da im na vrat tovari kopilad, uživao je glas ne samo
najpametnijeg među svim Grcima nego i najhrabrijeg. Taj glas o njegovoj hrabrosti čini
nam se sasvim opravdan kad pročitamo kod Platona kako je mirno i raspoloženo ispio
čašu kukutina otrova koju mu je viša vlast dala najzad za usluge što ih je ukazao svojim
sugrađanima. No neki njegovi privrženici smatrali su da treba govoriti i o njegovoj
hrabrosti na vojnom polju. I, zaista, on je učestvovao u bici kod Deliona, i to kao lako
naoružani pešak, pošto ni po svom ugledu, bio je cipelar, ni po prihodima, bio je filozof,
nije bio uvršten u otmenije i skuplje rodove vojske. Međutim, kao što se može i misliti, ta
njegova hrabrost bila je naročite vrste.

Ujutro uoči bitke, Sokrat se za krvavi posao pripremao što je bolje umeo, jedući
luk, što je po mišljenju vojnika izazivalo hrabrost. Njegova skepsa u mnogim oblastima
činila ga je lakovernim u mnogim drugim oblastima; bio je protivnik spekulacije a
pristalica praktičkog iskustva, pa tako nije verovao u bogove, ali je verovao u luk.

Na žalost, nije osećao da luk stvarno deluje, bar ne odmah, i tako je smrknuto prtio
putem u jednom odeljenju vojnika naoružanih mačem, koji su u koloni po jedan išli da
zauzmu položaj na nekakvoj strnjici. Za njim i ispred njega spoticali su se atinski mladići
 bojana888

iz predgrađa, koji mu skretoše pažnju na to kako su štitovi iz vojnih magacina premaleni

za ljude debele kao on. I sam je to mislio, samo što su oni ljudi koje ti smešno uzani štitovi
ni polovinom ne zaklanjaju u njegovim mislima bili krupni.

Izmenjivao je misli sa vojnikom ispred sebe i onim iza sebe o profitu što su ga
krupni kovači oružja isterali iz sitnih štitova, dok ih ne prekide komanda „smesti se”.

Posedaše na strnjiku, a kapetan izgrdi Sokrata što je hteo da sedne na štit. Više no
sama vakela uznemiri ga prigušeni glas koji ju je očitao. Kao da se mislilo da je neprijatelj
u blizini.

Mlečna jutarnja izmaglica zaklanjala je sav vidik. No bat koraka i zveket oružja
kazivahu da je ravnica zaposednuta.

Sokrat se veoma oneraspoloži kad se seti sinoćnjeg razgovora sa jednim otmenim

mladićem, na koga je naišao negde van službenog mesta i koji je bio oficir u konjici.

- Kapitalan plan! - rekao je mladi dasa. - Pešadija stoji, raspoređena sasvim

jednostavno, hrabro i sigurno, i dočekuje udarac neprijatelja. A konjica za to vreme
napreduje kroz nizu i zalazi mu s leđa.

Ta niza biće da je prilično daleko nadesno, negde u magli. I tamo je, dakle, konjica
sad napredovala.

Plan se Sokratu učinio dobar, ili bar ne rđav. Planovi se ionako uvek prave,
naročito kad je neprijatelj jači. U stvarnosti se tada prosto-naprosto bori, to jest tuče. I ne
napreduje se kako je predviđao plan, nego kako se od neprijatelja može.

Sad, u maglenom jutru, plan se Sokratu učini potpuno bedan. Pešadija dočekuje
udarac neprijatelja? Uopšte uzevši, čovek jedva čeka da udarac izbegne, a sad bi veština
trebalo da bude u tome da se dočeka! Bilo je vrlo loše što je i sam vojskovođa konjanik.

Na pijaci uopšte nije bilo toliko luka koliko bi ga trebalo običnom čoveku.

I kako li je tek neprirodno to što čovek, tako rano, umesto da leži u krevetu, sedi
 bojana888

ovde nasred njive, na goloj zemlji, sa najmanje deset funti gvožđa o sebi i sa nožem za
klanje u ruci! Tačno je da treba braniti grad kad ga napadaju, pošto se inače čovek u njemu
izlaže velikim neprilikama, ali zašto se grad napada? Zato što su brodovlasnici, vinogradari
i trgovci robljem počeli u Maloj Aziji da kvare poslove perzijskim brodovlasnicima,
vinogradarima i trgovcima robljem. Lep razlog!

Odjednom, svi obamreše.

Sleva, iz magle, dopirala je potmula vika praćena zveketom metala. Širila se

prilično brzo. Neprijateljski napad je počeo.

Četa ustade. Iskolačivši oči, stadoše da zveraju po magli. Postrance, na nekih deset
koraka, jedan vojnik klonu na kolena i zaplićući jezikom stade da zaziva bogove.
Prekasno, učini se Sokratu.

Odjednom, kao u znak odgovora, začu se strahovita dernjava zdesna. Poziv u

pomoć kao da se pretvori u samrtni krik. Sokrat spazi kako iz magle doleće nekakva mala
gvozdena šipka. Koplje!

I zatim, nejasne u magli, pojaviše se napred masivne prilike: neprijatelji!

Pod nadmoćnim utiskom da je možda već suviše čekao, Sokrat se tromo okrete i
poče trčati. Oklop na grudima i teške gvozdene šipke na nogama smetali su mu veoma.
Bili su mnogo opasniji od štitova, jer ih nije bilo mogućno baciti.

Filozof je zaduvano trčao preko strnjike. Sve je zavisilo od toga da li će dovoljno

izmaći. Hrabri mladići iza njega verovatno će za neko vreme zaustaviti nalet.

Odjednom ga preseče pakleni bol. Levi taban mu je goreo tako da je mislio da to

uopšte ne može izdržati. Jeknu i spusti se na zemlju, ali se ponovo diže kriknuvši od bola.
Unezvereno pogleda oko sebe i shvati sve. Bio je dospeo u trnje!

Behu to čitavi spletovi niskog žbunja sa vrlo oštrim trnjem. I u nozi mora da je bio
trn. Oprezno, suznih očiju, potraži na zemlji mesto gde bi mogao prisesti. Skakujući na
zdravoj nozi, načini nekoliko koraka u krug pre no što drugi put sede. Trn je trebalo
 bojana888

izvaditi odmah.

Napregnuto oslušnu galamu bitke: čula se sa obe strane u priličnoj širini no onamo
napred bila je daleko najmanje sto koraka. Ipak, kao da se približavala, polako, ali
nepogrešno.

Sokrat nikako da skine sandalu. Trn je bio probio tanki kožni đon i zabio se
duboko u meso. Kako se tako tanka obuća može davati vojnicima koji treba da brane
otadžbinu od neprijatelja! Svako pokretanje sandale beše praćeno oštrim bolom. Iznureno
opusti jadnik svoja krupna pleća. Šta da radi?

Njegov zamućeni pogled pade na mač kraj njega. Jedna misao blesnu mu u glavi,
draža mu no i jedna u i jednoj prepirci. Zar se mač ne bi mogao upotrebiti kao nož? On ga
dohvati.

U taj mah začu se potmuli bat koraka. Malo odeljenje vojnika probijalo se kroz
gustiš. Hvala bogovima, bili su njegovi! Zastadoše nekoliko sekundi kad su ga spazili. - To
je cipelar - ču ih kako rekoše. Zatim otidoše.

No galama se sad začu levo od njih. I začuše se komande na stranom jeziku.

Perzijanci!

Sokrat pokuša da se opet digne na noge, to jest na desnu nogu. Osloni se na mač,
koji je bio malko kratak. A zatim sleva, na maloj čistini, spazi gde se iz magle pomalja hrpa
vojnika koji su se borili. Čuo je dahtanje i udaranje tupog gvožđa o gvožđe ili kožu.

Očajnički stade da na zdravoj nozi skakuće unazad. Presamiti se i poklecnu, te

ponovo stade na ranjenu nogu, pa jeknu i sruči se na zemlju. Kad se hrpa vojnika, koja nije
bila velika, bilo je nekih dvadeset ili trideset ljudi, približila na nekoliko koraka, filozof je
sedeo na stražnjici između dva trnova žbuna i bespomoćno gledao kako neprijatelj prilazi.

Bilo mu je nemoguće da se pokrene. Sve je bilo bolje no ma još jedan jedini put
osetiti taj bol u debelom mesu tabana. Nije znao šta će, te odjednom stade da se dere.

Tačno rečeno, bilo je ovako: sam sebe ču kako se dere. Ču sam sebe kako se iz
 bojana888

svojih golemih grudi dere kao kakva truba za dozivanje: - Treća četa, ovamo! Udesite ih,
momci!

I u isti mah spazi sam sebe kako je dograbio mač pa ga vitla oko sebe, jer je pred
njim, ispavši iz žbunja, stajao jedan neprijateljski vojnik s kopljem. Koplje polete u stranu
te povuče i kopljanika.

A Sokrat po drugi put ču sam sebe kako se dere i govori:

- Više ni stope nazad, momci! Sad su došli gde treba, pasji sinovi! Krapoluse,
napred sa šestom! Nulose, desno! U komade ću raskidati svakog ko uzmakne!

Iznenadivši se, spazi pokraj sebe dvojicu svojih kako su se zaprepašćeno izbuljili u
njega. - Derite se - reče on polako - derite se, tako vam svega na svetu! - Jednom se od
straha opusti brada, no drugi se stvarno poče derati, bilo šta. A Perzijanac ispred njih s
mukom se podiže i pobeže u žbunje.

Sa čistine, povodeći se, nađe desetak iznurenih vojnika. Perzijanci su zbog

dernjave bili uhvatili maglu. Bojali su se zasede.

- Šta je ovde? - upita jedan zemljak Sokrata, koji je još uvek sedeo na zemlji.

- Ništa - reče on. - Šta ste tu postajali unaokolo i izbuljili se u mene. Bolje se
rastrčite i vičite komande, da tamo ne primete kako nas je malo.

- Bolje će biti da se vratimo - reče onaj oklevajući.

- Ni koraka - usprotivi se Sokrat. - Zar ste vi kukavice?

I pošto vojniku nije dovoljno samo da se boji, nego mu treba još i sreće, odjednom
se iz prilične daljine, ali sasvim jasno, začu topot konja i pomamna vika, a ona beše na
grčkom! Svak zna kako su strahovito poraženi Perzijanci toga dana. To je završilo rat.

Kad je na čelu konjice stigao do trnjaka, Alkibijad spazi gomilu pešaka kako na
ramenima nose nekakvog debelog čoveka.

Zaustavivši konja, on prepoznade Sokrata, a vojnici ga obavestiše kako je ovaj

 bojana888

svojom nepokolebivom upornošću zadržao već pokolebane borce na položaju.

U trijumfu ga odnesoše do komore. Tamo, mada je protestovao, bude smešten na

kola i opkoljen od znoja umusanim vojnicima koji su uzbuđeno vikali, stiže u prestonicu.

Na ramenima ga unesoše u njegovu kućicu.

Ksantipa, njegova žena, skuva mu čorbu od pasulja. Klečeći pred ognjištem i

duvajući u vatru tako da su joj se obrazi napinjali, ona s vremena na vreme pogledaše na
nj. On je još sedeo na stolici na koju ga behu spustili njegovi drugovi.

- Šta se to desilo s tobom? - upita ona podozrivo.

- Sa mnom? - progunđa on - ništa.

- Kakve su to priče o tvom junaštvu? - raspitivaše se ona.

- Preteruju - reče on - ala lepo miriše.

- Kako može mirisati kad se još ni vatra nije razgorela? Opet si izigravao budalu, je
li? - reče ona ljutito. - Sutra će mi se opet smejati kad pođem po hleb.

- Budalu izigravao nisam. Borio sam se.

- Jesi li bio pijan?

- Nisam. Zaustavio sam ih kad su se povlačili.

- Ti ni sam sebe ne možeš zaustaviti - reče ona ustajući, pošto je vatra gorela. -
Dodaj mi so sa stola.

- Ni sam ne znam - reče on polako i zamišljeno - ni sam ne znam ne bi li najbolje

bilo da ništa ne jedem. Pokvario sam nešto stomak.

- Pa kažem ti ja, pijan si. De probaj da ustaneš i pođeš kroz sobu, pa ćemo videti.

Njena nepravičnost ogorči ga. No nikako nije hteo da ustane i pokaže joj kako ne
može da stane na nogu. Bila je neugodno pametna kad je trebalo saznati o njemu što
nepovoljno. A nepovoljno je bilo ako se otkrije dublji razlog njegove istrajnosti u borbi.
 bojana888

Nastavila je da se bakće oko kotlića na ognjištu, a pritom mu je saopštavala šta

misli.

- Uverena sam da su ti tvoji otmeni prijatelji ponovo izradili da zabušavaš negde

daleko u pozadini, pored kujne. Protekcija.

On je kroz okno prozora paćenički gledao na ulicu, po kojoj su mnogi prolazili sa

belim fenjerima, pošto je proslavljena pobeda.

Njegovi otmeni prijatelji nisu pokušali da učine ništa slično, a on na to ne bi ni

pristao, bar ne samo tako.

- Ili im je, valjda, bilo po volji da i cipelar bude pored njih? Ni malim prstom neće
oni mrdnuti za tebe. On je cipelar, kažu oni, pa neka i ostane cipelar. Kako inače da mu
dolazimo u njegovu smrdljivu rupu, da po ceo dan toročemo s njim i da ceo svet govori:
vidi, molim te, cipelar ili ne, a ova gospoda ipak mu dolaze i razgovaraju s njim o filozofiji.
Đubrad.

- Kaže se filerfobija - reče on mirno.

- Ne popravljaj me vazdan. Znam ja da ništa ne znam. Da znam, niko se ne bi

našao da ti koji put donese karlicu vode da opereš noge.

On pretrnu i ponada se da ona nije primetila. Danas se nikako nije smelo desiti da
pere noge. Hvala budi bogovima, ona već nastavi govor.

- Onda, nisi se opio, a nisu ti dali ni da zabušavaš. Biće, dakle, da si bio pravi
kasapin. Ruke si okrvavio, je li? A ja, kad samo na pauka stanem, ti drekneš. Ta ne
verujem ja da si se držao kao čovek, ali kad te svi tako tapšu po plećima, mora da si udesio
kakvu podvalu, nešto da niko ne vidi. Ali, doznaću ja već to, ne boj se.

Čorba je sad bila gotova. Mirisala je zavodljivo. Žena skide kotlić na sto, hvatajući
drške suknjom, i stade da grabi kašikom.

Razmišljao je da li da mu se vrati apetit. No misao da bi u tom slučaju morao prići

 bojana888

stolu zadrža ga na vreme.

Nije mu bilo prijatno. Osećao je jasno da stvar još nije svršena. U najskorije vreme
sigurno će biti svakojakih neprijatnosti. Ne može to biti da čovek reši bitku protiv
Perzijanaca i nikom ništa. Sad, u prvom pobedničkom raspoloženju, svet još, razume se,
ne misli na njega, koji je za to zaslužan. Svi su do guše zauzeti udarajući na veliko zvono
svoje sopstvene podvige. No sutra ili prekosutra svak će videti da sva slava pripada
njihovom drugu, i onda će doći da izvuku njega. Mnogi mnogog može da udesi ako
cipelara proglase za pravog junaka. Na Alkibijada su bili ionako kivni. Ala bi voleli da mu
viknu: ti si pobedio, ali bitku je dobio cipelar.

A bol od tma bio je gori no ikad. Ako uskoro ne skine sandalu, moglo bi doći do
trovanja krvi.

- Ne mljackaj tako - reče on odsutno.

Njegovoj ženi zastade kašika u ustima.

- Šta radim?

- Ništa - sa strahom pohita da je umiri. - Nešto sam se zamislio.

Ona van sebe ustade, tresnu kotlić na ognjište i izlete.

On duboko odahnu od olakšanja. Brzo se nekako diže sa stolice, pa, plašljivo se

obazirući, odskakuta na jednoj nozi do ležišta udno sobe. Kad se vratila da uzme maramu
za izlazak, bi joj sumnjivo videći ga kako nepomično leži na svome kožom prevučenom
visećem krevetu. Za trenutak pomisli kako da mu nešto ipak nije dobro. Čak se odlučivala
i da ga upita, jer mu je bila veoma odana. Ali se predomisli, pa dureći se izađe iz sobe da s
komšinicom otide na svečanost.

Sokrat je spavao slabo i nemirno, i probudi se zabrinut. Sandalu je bio skinuo, ali
trn nije uspeo da dohvati. Noga mu je bila jako otekla.

Žena mu od jutros nije bila tako besna.

 bojana888

Sinoć je slušala kako čitav grad govori o njenom mužu. Stvarno se moralo desiti
nešto što je svetu tako imponovalo. Istina, da je on zaustavio čitav bojni red Perzijanaca,
to njoj nije išlo u glavu. Nije on, mislila je. Da čitavu skupštinu zadrži pitanjima, da, to on
može. Ali ne može bojni red. Pa šta se to onda desilo?

Bila je tako zbunjena da mu je kozje mleko donela u krevet.

On se nije spremao da ustane.

- Zar nećeš da izađeš? - upita ona.

- Ne da mi se - progunđa on.

Ne odgovara se tako ženi kad ljubazno pita, ali ona pomisli kako on možebiti samo
želi da se ne izlaže pogledima sveta, te primi odgovor.

Već rano prepodne stiže poseta.

Beše to nekolicina mladića, sinovi imućnih roditelja, njegovo obično društvo.

Odnosili su se prema njemu vazda kao prema učitelju, a neki su čak i zapisivali kad bi im
što govorio kao da je to nešto naročito.

Danas mu odmah ispričaše kako je čitava Atina puna njegove slave. Ovo je
istorijski datum za filozofiju (imala je, dakle, pravo, kaže se filerzofija, a ne drukčije).
Sokrat je dokazao da veliki mislilac može biti velik i kad treba delati.

Sokrat ih je slušao bez uobičajene podrugljivosti. Dok su govorili, njemu bi kao da

čuje, izdaleka još, kao što se može čuti daleka oluja, užasan smeh, smeh čitavog jednog
grada, čitave zemlje, daleko, ali približavajući se, nezadrživo nailazeći, zarazno hvatajući
sve i svakog, prolaznike na ulicama, trgovce i političare na trgu, zanatlije po njihovim
malim radnjama.

- Sve je to besmislica što vi tu pričate - reče on naglo se odlučivši. - Ništa ja nisam

uradio.

Oni se nasmešiše i pogledaše ga. Zatim jedan reče:

 bojana888

- Baš isto što smo rekli i sami. Znali smo mi da ćeš ti to tako shvatiti. Kakva je to
sad vika najednom, upitali smo Euzopulosa pred gimnazijama. Deset godina izvodi Sokrat
najveća dela u oblasti duha, a niko ni da ga pogleda. Sad je dobio jednu bitku, a čitava
Atina govori o njemu. Zar ne vidite, rekli smo, kakva je to sramota?

Sokrat jeknu.

- Ali ja je uopšte nisam dobio. Branio sam se, jer su me napali. Mene ta bitka nije
zanimala. Ja nisam ni trgovac oružjem, niti imam vinograda u okolini. Ja nisam znao za šta
bi trebalo da se borim. Bio sam u društvu sve samih razumnih ljudi iz predgrađa i radio
sam isto što su radili i svi oni, jedino nekoliko trenutaka pre njih.

Oni behu kao satrveni.

- Eto - povikaše - to smo i mi rekli. On se samo branio. To je njegov način da

dobija bitke. Dopusti da se što pre vratimo u gimnaziju. Prekinuli smo razgovor o toj temi
samo da bi smo te pozdravili.

I otidoše, strasno zadubljeni u razgovor.

Sokrat je ležao ćuteći, podbočen o laktove, i gledao je u počađalu tavanicu. Pravo

su imale njegove crne slutnje.

Žena ga je posmatrala iz jednog ugla sobe. Mehanički je krpila neku stara suknju.

Odjednom, ona tiho reče: - Dakle, šta se krije iza svega toga?

On pretrnu. Pogleda je neizvesno.

Ona je bila stvorenje izmučeno od posla, sa grudima kao daska i žalosnim očima.
Znao je da se u nju može pouzdati. Ona bi mu držala stranu i kad bi njegovi učenici već
počeli govoriti: Sokrat? Je li to onaj pokvareni cipelar koji kaže da nema bogova? Nije bila
srećne ruke kad ga je uzela, ali nije se žalila sem njemu samom. A nije prošlo još ni jedno
veče da ga na ispustu na zidu nije čekao hleb i komad slanine, kad bi se gladan vraćao od
svojih imućnih učenika.
 bojana888

Upita se da li da joj sve rekne. Ali tad pomisli kako će u najskorije vreme morati da
govori pred njom gomilu lažnih i licemernih stvari, kad ljudi stanu dolaziti kao maločas i
pričati o njegovim podvizima, a to neće moći ako ona bude znala istinu, jer on ju je
poštovao.

Tako se mahnu toga i reče samo: - Hladna jučerašnja čorba zasmrdela je čitavu
sobu.

Ona baci na nj samo jedan podozriv pogled.

Razume se, oni nisu stajali tako da bi mogli baciti jelo. On je samo tražio nešto da
joj skrene misli. U njoj je raslo uverenje da kod njega nešto ima. Zašto nije ustao? On je
uvek ustajao kasno, ali to samo zato što je uvek kasno legao. Juče je legao vrlo rano. A
danas je čitav grad na nogama, zbog svečanosti u čast pobede. Na ulici su zatvoreni svi
dućani. Jedan deo konjice vratio se jutros u pet sati posle gonjenja neprijatelja, čulo se
kako udaraju kopita. Gomile sveta, to je njegova strast. Tih dana hodao je po gradu od
ujutru do uveče i zapodevao razgovore. Zašto onda nije ustao?

Na vrata pade senka, i u sobu uđoše četiri magistratska činovnika. Zastadoše nasred
sobe, i jedan od njih poslovnim ali izvanredno ljubaznim glasom reče kako im je naređeno
da Sokrata odvedu u areopag. Sam vojvoda Alkibijad predložio je da mu se za njegove
vojničke podvige oda počast.

Žagor sa ulice kazivao je da se susedi okupljaju pred kućom.

Sokrat oseti kako ga obliva znoj. Znao je da sad mora ustati i, ako već bude odbio
da pođe, reći nešto ljubazno i ispratiti ljude do vrata. A znao je da bi mogao načiniti
najviše dva koraka. Tad bi oni pogledali njegovu nogu i videli u čemu je stvar. I veliki
smeh bi počeo, tu i sad.

Zbog toga, umesto da ustane, on se spusti na tvrdu presvlaku i reče osorno:

- Nisu mi potrebne nikakve počasti. Recite aeropagu da sam sa nekim prijateljima

ugovorio za jedanaest sati sastanak da raspravimo jedno filozofsko pitanje koje nas
 bojana888

interesuje, i da žalim, ali doći ne mogu. Nisam nimalo zgodan za javne priredbe, i suviše
sam umoran.

Ovo poslednje dodade jer mu je bilo krivo što je umešao filozofiju, a ono prvo reče
jer se nadao da će ih se najpre osloboditi grubošću.

Magistratlije su se snašle. Oni se okretoše na levo krug i otidoše, čepajući svet što je
stajao napolju.

- Naučiće oni već tebe kako se lepo razgovara sa službenim licima - reče žena
ljutito i ode u kuhinju.

Sokrat pričeka dok ona ne izađe, zatim brzo okrete svoje teško telo, sede na ivicu
kreveta, ispod oka gledajući na vrata, pa sa beskrajnom opreznošću pokuša da stane na
bolesnu nogu. Nije bilo nikakva izgleda.

Obliven znojem, leže nazad.

Prođe pola sata. On uze knjigu i čitaše. Kad mu je noga bila mirna, nije primećivao
skoro ništa.

Zatim mu naiđe prijatelj Antistenes.

Ne skidajući svoj debeli gornji kaput, on stade kraj nogu kreveta, grčevito se
zakašlja i poče se češati po čekinjavoj brati oko vrata, gledajući Sokrata.

- Ti još ležiš? Mislio sam da ću zateći samo Ksantipu. Ustao sam samo zato da vidim
šta je s tobom. Bio sam jako prehlađen i zato juče nisam mogao ići.

- Sedi - reče Sokrat kratko.

Antistenes donese stolicu iz ugla i sede pored prijatelja.

- Večeras ponovo počinjem predavanja. Nema razloga da odlažem još.

- Nema.

- Dabome, pitao sam se da li će doći. Danas su velike gozbe. Ali kad sam dolazio,
 bojana888

sretnem mladog Festona, pa kad sam mu rekao da večeras predajem algebru, on je bio
naprosto oduševljen. Rekao sam mu da može doći u šlemu. Protagora i drugi popucaće od
besa kad se počne govoriti: kod Antistenesa su već uveče posle bitke nastavili da studiraju
algebru.

Sokrat se polako ljuljuškao u visećoj postelji, odbijajući se dlanom od malo kosog

zida. Svojim buljavim očima ispitujući je posmatrao prijatelja.

- Jesi li sreo još koga?

- Mnogo sveta.

Sokrat neraspoloženo pogleda u tavanicu. Da li da Antistenesu rekne istinu?

Prilično se pouzdavao u njega. On nije uzimao novac za predavanja, te tako Antistenesu
nije bio konkurencija. Možda bi stvarno trebalo da mu izloži teški slučaj.

Antistens radoznalo upravi u prijatelja svoje sjajne skakavičje oči i reče:

- Gorgias se svud skita i svakom priča kako si ti, verovatno, pobegao pa u zabuni
udario pogrešnim pravcem, to jest napred. Nekolicina boljih mladića hoće već da ga
premlate zbog toga.

Sokrat ga pogleda neprijatno iznenađen.

- Koješta - reče ljutito. Odjednom razumede kakvo će oružje staviti protivnicima u

ruku ako rekne istinu.

Noćas, pred zoru, mislio je kako bi čitavu ovu stvar mogao prikazati kao
eksperimenat i reći kako je hteo da vidi kolika je lakovernost sveta. „Dvadeset godina
propovedao sam po svim sokacima pacifizam, a dosta je bilo samo nešto da se zucne, pa da
moji sopstveni učenici pomisle za mene da sam ljuta ubojica” itd., itd., Ali, u tom slučaju
trebalo bi da bitka nije dobijena. Sad je očigledno loše vreme za pacifizam. Posle
izgubljene bitke, čak i gornji slojevi su neko vreme pacifisti, a posle pobede, čak je i
običan svet pristalica rata, bar privremeno, dok ne primete da pobeda i poraz za njih nisu
tako velika razlika. Ne, pacifizmom se sad zakititi ne bi mogao.
 bojana888

Na ulici se začu topot kopita. Konjanici se zaustaviše pred kućom, i u sobu, svojim
lakim korakom stupi Alkibijad.

- Dobro jutro, Antistenese, kako filozofski poslovi? Oni su van sebe - viknu on
blistajući. - Bes ih je spopao u areopagu zbog tvog odgovora, Sokrate. Da načinim šalu, ja
sam predlog da ti sa da lovor-venac izmenio u predlog da ti se udari pedeset batina. Sad se,
razume se, ždera zbog toga, jer to tačno odgovara njihovu raspoloženju. Ali ti ipak moraš
sa mnom. Ići ćemo zajedno, pešice.

Sokrat uzdahnu. Stajao je vrlo dobro sa mladim Alkibijadom. Često su zajedno pili.
Bilo je ljubazno od njegove strane što ga je posetio. To sigurno nije bila samo želja da
najedi areopag. Pa i ta poslednja želja časna je i treba je podržati.

Zato smotreno reče, pošto se ponovo počeo ljuljati u postelji: - Žurba je vetar koji
ruši skele. Sedi.

Alkibijad se nasmeja i privuče stolicu. Pre no što je seo, učtivo se pokloni Ksantipi,
koja je stajala na kuhinjskim vratima i o suknju brisala mokre ruke.

- Smešan ste svet, vi filozofi - reče on malko nestrpljivo. - Možda je tebi sad žao što
si nam pomogao da dobijemo bitku. Antistenes ti je po svoj prilici skrenuo pažnju da za to
nije bilo dovoljno razloga.

- Mi smo razgovarali o algebri - reče Antistenes brzo i zakašlja se ponovo.

Alkibijad razvuče usta.

- Nisam ni očekivao ništa drugo. Samo neka se ne diže galama oko takvih stvari,
zar nije? E, a po mome mišljenju, to je naprosto bila hrabrost. Ako baš hoćete, ništa
naročito, ali šta ima naročito u pregršti lovorova lišća? Stisni zube i pretrpi, stari. To je
gotovo očas, i ne boli. A onda idemo da popijemo po jednu.

Radoznalo je posmatrao krupnu, snažnu figuru, koja se u taj mah počela ljuljati
prilično jako.
 bojana888

Sokrat je brzo razmišljao. Palo mu je na um nešto što bi mogao reći. Mogao bi reći
kako je sinoć ili jutros uganuo nogu. Na primer, kad su ga vojnici skidali s ramena. U tom
je čak bilo i poente. Taj slučaj je kazivao kako čovek lako može nastradati kad mu
sugrađani odaju počast.

Ne prestajući da se ljulja, naže se napred, tako da je sedao uspravno, desnom šakom

stade da trlja golu levu ruku, pa reče polako:

- Stvar je u tom. Moja noga...

Kad to reče, njegov pogled, koji ne beše stalan, jer sad je valjao izreći prvu stvarnu
laž u čitavom ovom slučaju, dosad je samo ćutao, pade na Ksantipu.

Sokratu se preseče jezik. Više nikako nije imao volje da ispriča priču. Noga mu nije
bila uganuta.

Viseći krevet se zaustavi.

- Slušaj, Alkibijade - reče on energično i potpuno novim glasom - u ovom slučaju

ne može biti govora o hrabrosti. Čim je počela bitka, to jest čim sam spazio prvog
Perzijanca, ja sam smesta pobegao, i to ne u pogrešnom pravcu, nego natrag. Ali tu se nađe
neki trnjak. Trn mi se zabo u nogu, te nisam mogao dalje. Zatim sam stao da udaram oko
sebe kao pomaman, i umalo nisam dohvatio neke naše. U očajanju stao sam da vičem
nešto o drugim četama, kako bi Perzijanci pomislili da ih ima, a to je bila glupost, jer oni,
zna se, ne znaju grčki. A opet, i oni kao da su bili prilično nervozni. Po svoj prilici, nisu
više mogli da istrpe moju viku, posle svega što su pretrpeli u nastupanju. Zastali su jedan
trenutak, a u tom je već stigla naša konjica. To je sve.

Nekoliko sekundi u sobi beše vrlo tiho. Alkibijad ga je gledao netremice.

Antistenes se zakašlja, zaklonivši usta rukom, ovaj put sasvim prirodno. S kuhinjskih
vrata, gde je stajala Ksantipa, razleže se smeh. Zatim Antistenes suvo reče:

- I tako, razume se, nisi mogao ići u napad i šepajući se peti uza stepenice da primiš
lovor-venac. To razumem.
 bojana888

Alkibijad se zavali u stolicu, pa zažmure i posmatraše filozofa na postelji. Ni Sokrat

ni Antistenes nisu ga gledali.

On se ponovo naže napred i uhvati se rukama za koleno. Preko njegova tankog

dečačkog lica pređe trzaj, ali ono nije odavalo ni jednu njegovu misao ili osećanje.

- Zašto nisi rekao da imaš bilo kakvu drugu ranu? - upita on.

- Zato što mi je u nozi trn - reče Sokrat nabusito.

- A, zato? - reče Alkibijad. - Razumem. - On brzo ustade i priđe krevetu.

- Šteta što nisam poneo svoj lovor-venac. Dao sam ga sluzi da ga pričuva. Inače bih
ga sad ostavio tebi. Veruj mi da mislim da si hrabar koliko treba. Ne znam nikog ko bi u
takvim okolnostima ispričao što si ispričao ti.

Pa brzo izađe.

Pošto je zatim oprala nogu i izvukla trn, Ksantipa reče nezadovoljno:

- To je moglo biti trovanje krvi.

- U najmanju ruku - reče filozof.

 bojana888

MOJ BRAT JE BIO PILOT

Moj brat je bio pilot,

jednom mu stiže pismo,

on uze vojnički sanduk,

na jug ga ispratismo.

Moj brat, on je osvajač,

naš narod prostora nema,

a zemlju nazvati svojom

naša je želja golema.

Prostor koji je moj brat osvojio

na Kvadarami je planini,

dug metar i osamdeset je,

a s metra u dubini.
 bojana888

STARICA BEZ DOSTOJANSTVA

Mojoj babi bile su sedamdeset dve godine kad mi je umro deda. On je imao malu
litografiju u jednom gradiću u Badenu, i sa dva do tri pomoćnika radio je u njoj sve do
smrti. Baba je vodila domazluk, bez služavke, držala u redu staru, rastočenu kuću i kuvala
za muškarce i decu.

Bila je to sitna mršava žena živih veveričjih očiju, ali spora u govoru. Vrlo
oskudnim sredstvima podigla je petoro dece - od sedmoro, koliko ih je rodila. Zbog toga se
tokom godina bila smanjila.

Od dece, dve devojke su otišle u Ameriku, a dva sina izašla su iz kuće takođe. Samo
najmlađi, slaba zdravlja, ostao je u gradiću. Postao je štamparski radnik i stekao suviše
veliku porodicu.

I tako, kad mi je umro deda, ona je u kući ostala sama.

Deca su se počela dopisivati o problemu šta s njom da se radi. Jedan je bio u

mogućnosti da je primi sebi, a štampar je hteo da se sa porodicom doseli njoj u kuću. No
starica odbi te predloge a pristade da od svakog deteta koje je to bilo kadro prima neku
malu novčanu pomoć. Litografija, davno zastarela, nije prilikom prodaje donela skoro
ništa, a bilo je dugova.

Deca su joj pisala da ona sad, zaboga, ne može živeti sasvim sama, no kako ona na
to nikako nije pristajala, oni popustiše, te su joj svakog meseca slali malo novaca. Pa na
kraju krajeva, mislili su, u gradu je ostao štampar.

Štampar je stvarno uzeo na sebe da s vremena na vreme obaveštava braću i sestre o

 bojana888

majci. Njegova pisma mome ocu, kao i ono što je on saznao kad je jednom posetio babu i
pošto je, dve godine docnije, bio na njenom pogrebu, pružaju mi sliku o onom što se za te
dve godine dešavalo.

Štamparu kao da je od samog početka bilo krivo što je baba odbila da ga primi u
prilično prostranu a sad praznu kuću. Sa četvoro dece, on je živeo u tri sobe. No starica je
uopšte održavala s njim vrlo labave veze. Svake nedelje popodne pozivala je decu na kafu,
i to je, u stvari, bilo sve.

Odlazila je sinu jednom ili dvaput u tri meseca i pomagala snahi kad su kuvali
slatko. Iz po neke njene reči, žena razumede da se ona u malom stanu štamparevom oseća
stešnjena. Ovaj se nije mogao uzdržati da, pišući o tome, ne stavi znak usklika.

Kad mu je moj otac jednom pisao i pitao ga šta to stara gospođa sad radi, on
prilično kratko odgovori da ona ide u bioskop.

Treba znati da to nije bila nimalo obična stvar, bar ne u očima njene dece. Pre
trideset godina bioskop još nije bio ono što je danas. Bile su to bedne, neprovetravane sale,
često smeštene u kakvoj kuglani, s drečećim plakatima na ulazu, na kojima se govorilo o
ubistvima i tragedijama strasti. U stvari, u bioskop su išli samo neodrasli ili, pak, zbog
mraka, ljubavni parovi. Jedna sama stara žena morala je onde sigurno upadati u oči.

A trebalo je povesti računa o još jednoj strani odlaženja u bioskop. Ulaznice su,
nema sumnje, bile jeftine, no kako je to zadovoljstvo stajalo negde ispod oblapomosti, to je
ono bilo ravno „bacanju novca”. A bacati novac nije bilo pristojno.

Tome se pridruživalo još i to što moja baba ne samo da nije redovno odlazila sinu u
samom mestu, nego nije ni posećivala niti sebi pozivala ni jednog drugog poznanika.
Nikad nije odlazila u gradska društvanca koja se okupljaju oko kafe. Umesto toga, često je
odlazila u radionicu nekakvog krpe cipelara, u neku sirotinjsku pa čak i izvikanu uličicu,
gde su se, naročito popodne, skupljale svakojake ne naročito ugledne ličnosti, konobarice
bez mesta i zanatlijske kalfe. Cipelar je bio sredovečan čovek, koji se prometao po celom
 bojana888

svetu a postigao nije ništa. Govorilo se i da pije. U svakom slučaju, on nije bio društvo za
moju babu.

Štampar je u jednom pismu rekao kako je on na to ukazao majci, ali da ga je ona

presekla vrlo hladno. „On je svašta video”, bio je njen odgovor, i razgovor se na tom
svršio. Nije bilo lako razgovarati s mojom babom o stvarima o kojima ona nije htela da
govori.

Nekako pola godine posle dedine smrti napiše štampar pismo mome ocu kako
majka sad svakog drugog dana ručava u gostionici.

Kakva vest!

Baba, koja je čitavog svog života kuvala za njih desetak i vazda jela samo što je
ostajalo, sad se hrani u gostionici! Šta ju je to snašlo?

Ne dugo zatim nađe mi se otac na jednom poslovnom putovanju nedaleko odande,

pa ode da poseti majku.

Zateče je baš kad se spremala da izađe. Ona ponovo skide šešir, pa ga ponudi čašom
crvenog vina i dvopekom. Bila je naoko raspoložena sasvim mirno i obično, ni suviše
govorljiva ni ćutljiva. Raspitavala se za nas, istina ne preterano, i naročito joj je bilo stalo
da čuje dobijaju li deca i trešanja. U tom je bila sasvim kao uvek. Soba je, razume se, bila
čista kao kutija, a ona je izgledala zdrava.

Jedino što je donekle otkrivalo njen novi život bilo je to što nije htela da pođe s
ocem na groblje, na muževljev grob. - Možeš otići sam - reče uzgred - grob je treći s leva u
jedanaestom redu. Ja moram još nekud da odem.

Štampar je docnije objasnio da je, po svoj prilici, morala otići svome cipelaru. Vrlo
se žalio.

- Ja sedim sa porodicom tu u ovim rupama i radim još svega pet sati, i to loše
plaćenih, pored toga opet me muči astma, a kuća u glavnoj ulici stoji prazna.
 bojana888

Otac je uzeo sobu u gostionici, ali je očekivao da će ga majka ipak pozvati da dođe
njoj, bar pro forma, ali ona o tome ni reči. A čak i kad je kuća bila puna, njoj je uvek bilo
krivo što ne odseda kod njih, nego troši novac za hotel.

No ona kao da je bila prekinula sa porodičnim životom i udarila novim putem, sad,
kad joj se život bližio kraju. Moj otac, koji je imao dosta smisla za humor, reče za nju da se
„vrlo dobro drži” i posavetova stricu neka pusti staru gospođu da čini što hoće.

Ali, šta je ona to htela?

Sledeća stvar koju smo doznali beše kako je najmila jedna naročita kola i odvezla se
na njima do nekog izletišta, i to jednog običnog četvrtka. Ta naročita kola bila su velika
kola sa visokim točkovima i sa toliko mesta da je u njih mogla posedati čitava porodica.
Svega nekoliko puta, kad smo mu mi unuci dolazili u posetu, deda je unajmljivao ta
naročita kola. Baba je uvek ostajala kod kuće. Nemarno bi mahnula rukom i odbijala da
pođe s nama.

A posle kola došlo je na red putovanje u K., jedan veći grad, vozom oko dva sata
daleko. Tamo su se održavale konjičke trke, i baba je išla na trke.

Štampar je sad bio sasvim van sebe. Hteo je da pozove lekara. Moj otac je zabrinuto
mahao glavom, ali je rekao neka se lekar ne poziva.

Baba u K. nije putovala sama. Povela je neku mladu devojku, jedno upola
maloumno stvorenje, kako je pisao štampar, služavku iz gostionice u kojoj je starica
ručavala svakog drugog dana.

Taj „bogalj” igrao je od sada izvesnu ulogu.

Izgleda da se baba zaludela njome. Vodila ju je u bioskop i kod cipelara, za koga se,
uostalom, ispostavilo da je socijaldemokrat, a proneo se glas kako njih dve igraju karata u
kuhinji uz čašu vina.

„Sad je kupila bogalju šešir s ružama”, pisao je štampar očajnički. „A naša Ana
nema haljine ni za pričešće!”
 bojana888

Stričeva pisma postala su potpuno histerična, govorila su samo o „nedostojnom

ponašanju naše drage mame” i ništa više. Ostalo znam od oca.

Gostioničar mu je bio namignuo i šapnuo mu: - Gospođa B. se sad zabavlja, kako se

čuje.

Uistinu, ni tih poslednjih godina moja baba nikako nije živela bogato. Kad nije
ručavala u gostionici, jela je samo nešto jaja, kafu i pre svega svoj omiljeni dvopek. Zato je
uzimala neko jeftino crno vino, pa bi uz svaki obed popila po jednu malu čašu. Kuću je
držala vrlo čisto, i ne samo spavaću sobu i kuhinju, koje je upotrebljavala. Ipak, bez znanja
svoje dece, digla je na nju hipoteku. Nikad se nije saznalo šta je učinila s tim novcem.
Izgleda da ga je dala cipelaru. On se posle njene smrti preselio u drugi jedan grad i kao da
je onde otvorio veću radnju.

Kad se dobro pogleda, živela je dva života jedan za drugim. Jedan, prvi, kao ćerka,
kao žena i kao majka, a drugi naprosto kao gospođa B., samica bez obaveza, i skromnih ali
dovoljnih prihoda. Prvi život trajao je oko šezdeset godina, drugi ne više od dve.

Moj otac je doznao da je poslednje pola godine živela tako slobodnim životom za
kakav normalni ljudi i ne znaju. Tako je leti umela da ustaje u tri sata izjutra i da se šeta
pustim ulicama gradića, koji je na taj način pripadao potpuno njoj. A sveštenika koji je bio
došao da je poseti, da pravi društvo usamljenoj staroj ženi, ona je, kao što su svi tvrdili,
pozvala u bioskop!

Nije bila nimalo usamljena. Cipelaru je izgleda odlazio sve sam neki veseo svet, i
tamo se mnogo pričalo. Ona je držala kod njega uvek po jednu bocu svoga vina, pa bi
popila po čašicu, dok su drugi pričali i ribali dostojanstvene gradske autoritete. To vino
čuvano je za nju, ali za društvo je neki put donosila jače piće.

Umrla je naglo jednog jesenjeg popodneva u svojoj spavaćoj sobi, ali ne u krevetu
nego na drvenoj stolici pokraj prozora. Pozvala je „bogalja” da idu uveče u bioskop, i tako
se devojka našla kraj nje kad je umrla. Bilo joj je sedamdeset četiri godine.
 bojana888

Video sam jednu njenu fotografiju na mrtvačkom odru, koja je snimljena za decu.

Vidi se sitno lice sa mnogo bora i usta tanka ali široka. Mnogo sitnog, ali ništa
sitničavo. Do kraja je proživela duge godine robovanja i kratke godine slobode, i hleb
života pokusala je do poslednje mrvice.
 bojana888

LEGENDA O POSTANKU KNJIGE TAOTEKING

NA LAOCEOVOM PUTU U EMIGRACIJU

Učitelj kad star i loman stade,

da se najzad smiri želju zače.

Jer dobrota na sve strane ponovo opade,

a zlo opet bivaše sve jače

i sve jače.

I na put se mače.

I pokupi što mu je najpreče:

malo. Al’ se opet nađe ponešto.

Lulu tako, što je pušio je svako veče

knjigu što je vazda čitao.

Bela hleba komad pristao.

 bojana888

Pogleda još jednom do i zaboravi,

omiljeni, ušav u planinu.

A vo mu se obradova svežoj travi,

preživajuć dok je nosio starinu.

Jer on nije mario brzinu.

No četvrtog dana kroz planinu zadrža ga jedan carinar.

„Ima li što vredno na carinu!”

„Ništa.” - „Bavio se naukom”,

reče tada dečak mu volar.

Tako i ta objasni se stvar.

No carinar sa poleta neka

upita: „A sazn’o nešto da li je?”

Dečak reče: „Da kad teče, onda voda meka

polagano silni kamen razbije.

Čvrsto, shvataš, to je slabije.”

 bojana888

Zatim dečak krete vola, kad ne mora,

da ne gubi dana u smiraj.

I sve troje zađoše već iza nekog crnog bora,

kad carinar - šta mu bi, ti bože znaj -

viknu: „Hej ti! Pričekaj!

Starče, sa tom vodom, kakva je to stvar?”

A starac će: „Ti se za to zanimaš?”

Reče onaj: „Ono, jer sam samo carinar,

ali ko je jači, zanima i mene ako hoćeš baš.

Reci ako znaš!

Napiši mi! Govori u pero dečku tom!

Ne ide se samo tako s tim.

Naći će se kod nas pero s mastilom,

i večere biće: eno, onde boravim.

Ha, je l’ dobro mnim?”

 bojana888

Okrete se starac i pogleda njega:

bos. A kaput poderan i star.

Bora mu do bore preko čela svega.

Ah, nije to pred njim pobednik bojar.

I progunđa: „I ti zar?”

10

Prestar beše starac možebiti

da učtivu molbu odbije.

Glasno reče jer „Odgovoriti

treba ko te pita.” A dečak će:

„Već biva hladnije.”

„E, pa nek ti je.”

11

Skide mudrac s vola kosti stare,

sedam dana pisa s dečkom to.

A carinar donosaše jelo (i u po je glasa krijumčare

čitavo to vreme još psov’o).

Tad bi gotovo.
 bojana888

12

Jednog jutra dečak carinaru

osamdeset jednu sentenciju da.

Pa zahvaliv na malenom putničkome daru,

mimo onog bora sve ih troje u goru nesta.

E pa: ima li lepše šta?

13

No mudraca čije ime stoji

na toj knjizi ne hvalimo samo!

Od mudraca mudrost treba tek da se osvoji.

S tog i carinaru hvalu da odapio:

što je sad imamo.

 bojana888

PRIČE O GOSPODINU KOJNERU

Gospodin K. i priroda

Kad su ga pitali kakav je njegov odnos prema prirodi, gospodin K. reče: „Voleo bih,
kad izađem iz kuće, da neki put vidim i po koje drvo. Naročito kada, menjajući izgled u
skladu sa dobom dana i godine, dobije onaj tako naročiti stepen realnosti. A vremenom
počinje i da nam smeta u gradovima što vazda vidimo samo predmete za upotrebu, kuće i
pruge, koji bi bez ljudi, prazni, bili nepotrebno besmisleni. Naše naročito društveno
uređenje čini da i ljude možemo računati u takve predmete za upotrebu, a u tom slučaju,
bar što se tiče mene, koji nisam stolar, drveće poseduje nešto umirujuće samostalno, nešto
što nije tu samo zbog mene, i ja čak mislim da u njemu i za same stolare ima nečega što se
ne može upotrebiti.”

(Gospodin K. rekao je i ovo: „Treba se štedljivo služiti prirodom. Baveći se u

prirodi bez posla, čovek lako pada u neko bolesno stanje, hvata ga nešto kao groznica.”)

Organizacija

Gospodin K. jednom reče: „Čovek koji misli ne uzima ni svetlosti suviše, ni komad
hleba suviše, ni jednu misao suviše.”
 bojana888

Oblik i materija

Gospodin K. posmatrao je jednu sliku na kojoj su predmeti bili dati u vrlo

proizvoljnom obliku. On reče: „S nekim slikarima, kad posmatraju svet, zbiva se kao i s
mnogim filozofima. Nastojeći da dadu oblik, izgubi im se materija. Jednom sam bio
zaposlen kod nekog baštovana. On mi dade u ruke baštenske makaze i reče mi da odrežem
jedan lovor. Lovor je stajao u saksiji i davan je u zakup prilikom raznih svečanosti. Zato je
trebalo da ima oblik kugle. Smesta sam počeo da režem zaperke, ali, ma koliko da sam se
trudio da postignem oblik kugle, nikako nisam uspevao. Čas bi suviše odsekao s jedne, čas
s druge strane. Naposletku, kad je ispala, kugla je bila vrlo mala. Baštovan razočarano reče:
’Lepo, to je kugla, ali gde je lovor?’”

Prijateljske usluge

Kao primer kako prijateljima treba učiniti usluge navodio je gospođin K. ovu priču.
Dođu nekom starom Arabljaninu dva mladića i reknu mu: „Nama je umro otac. Ostavio
nam je sedamnaest kamila i odredio u oporuci da najstariji dobije polovinu kamila, srednji
trećinu, a najmlađi devetinu. Sad mi nikako da se složimo kako da se podeli; odluči ti!”
Arabljanin se zamisli pa reče: „Kako mi se čini, da biste dobro podelili, imate jednu kamilu
manje. Ja imam svega jednu kamilu, ali eto vam je. Uzmite je pa podelite, a meni donesite
što preostane.” Oni se zahvale za prijateljsku uslugu, uzeše kamilu pa podeliše osamnaest
kamila, tako da je najstariji dobio polovinu, to jest devet, srednji trećinu, to jest šest, a
najmlađi devetinu, to jest dve kamile. No kad je svak uzeo svoje, iznenadiše se videvši da
je jedna kamila ostala. Nju zahvaljujući se ponovo, odvedoše svome starom prijatelju.
 bojana888

Gospodin K. je govorio da je to prava prijateljska usluga zato što nije iziskivala

nikakvu naročitu žrtvu.

Izvršavanje obaveza

Gospodin K., koji je bio za to da se u ljudskim odnosima stvori red, čitavog svog
života bio je umešan u borbe. Jednog dana upadne opet u neku nezgodnu stvar zbog koje
je noću morao ići u gradu na više mesta za sastanke, a koja su bila daleko jedno od drugog.
Kako je bio bolestan, zamoli jednog prijatelja da mu pozajmi ogrtač. Ovaj mu obeća, iako
je zbog toga sam morao da otkaže neki manje važan sastanak. No predveče se položaj
gospodina K. tako pogorša da mu više nije vredelo nikud odlaziti, nego je trebalo učiniti
nešto sasvim drugo. Pa i pored toga, i mada u vremenskoj stisci, gospodin K., trudeći se da
i sam učini kako je dogovoreno, tačno dođe po ogrtač koji mu je postao nepotreban.

Bespomoćni dečak

Gospodin K. govorio je o lošem običaju da se ćutke gutaju nanesene nepravde, pa

ispriča ovu priču: „Jedan prolaznik upita nekog uplakanog dečaka šta mu je. ’Skupio sam
dva groša za bioskop’, reče dečak, ’a sad prođe tuda neki dečko i ote mi jedan iz ruke’, i
pokaza jednog dečka koji se tamo negde još video. ’Pa zar nisi vikao u pomoć?’ upita
prolaznik i pomilova ga s naklonošću. ’Nije’, jecao je dečak. ’A zar ne možeš da vičeš
glasnije?’ upita prolaznik. ’Daj onda i taj.’ Uze mu i drugi groš iz ruke, pa bez brige pođe
dalje svojim putem.”
 bojana888

Pitanje ima li boga

Gospodina K. upita neko ima li boga. Gospodin K. reče: „Savetujem ti da razmisliš

da li bi se tvoje ponašanje promenilo prema tome kako bi glasio odgovor. Ako se ne bi
promenilo, onda se možemo mahnuti pitanja. A ako bi se promenilo, onda ti mogu biti bar
toliko od hasne da ti reknem da si se već odlučio: tebi je bog potreban.”

Razgovori

„Mi više ne možemo govoriti jedan s drugim”, reče gospodin K. nekom čoveku.
„Zašto?” upita onaj preplašeno. „Ja u vašem prisustvu ne umem da kažem ništa pametno”
potuži se gospodin K. „Ali meni je to svejedno”, uteši ga onaj. „Verujem”, reče gospodin K.
ogorčeno, „ali meni nije.”

Gostoprimstvo

Kad bi se gospodin K. poslužio nečijim gostoprimstvom, ostavljao bi sobu neka u

njoj sve stoji onako kako je bilo, jer ništa nije držao do toga da ličnosti udaraju pečat svojoj
okolini. Napotiv, trudio se da svoju prirodu promeni tako da se prilagodi stanu; istina, ono
što je nameravao da čini nije zbog toga smelo da strada.

Kad bi gospodin K. pružao gostoprimstvo, pomakao bi bar stolicu ili sto sa

dotadašnjeg mesta na drugo, izlazeći tako u susret svome gostu. „A bolje da ja odlučim šta
njemu odgovara!” govorio bi on.
 bojana888

Gospodin K. u tuđem stanu

Kad bi dolazio u tuđ stan, gospodin K., pre no što bi pošao na počinak, pregledao bi
kućne izlaze i ništa više. Kad su ga jednom upitali zašto to čini, on zbunjeno reče: „To je
stara loša navika. Ja sam za pravdu; u tom slučaju, bolje je kad stan u kom sam ima više
izlaza a ne samo jedan.”

Mudro u mudroga jeste njegovo držanje

Dođe gospodinu K. neki profesor filozofije i počne mu pričati o svojoj mudrosti.

Posle izvesnog vremena, gospodin K. mu reče: „Ti sediš nezgodno, govoriš nezgodno,
misliš nezgodno.” Profesor filozofije naljuti se i reče: „Nije meni do tog da saznam što o
sebi, nego kakvo je ono što sam govorio.” „Nije nikakvo”, reče gospodin K. „Vidim da ideš
trapavo, i dok te gledam kako ideš, ti ni na kakav cilj ne stižeš. Govoriš mutno, i dok
govoriš, ne rasvetljava se ništa. Videći te kako se držiš, tvoj me cilj ne zanima.”

Kad je gospodinu K. ko mio

„Šta radite,” upitaše gospodina K., „kad vam je neka ličnost mila?” „Zamislim njenu
sliku,” reče gospodin K., „i trudim se da joj bude slična.” „Ko? Slika?” „Ne”, reče gospodin
K., „ličnost.”

Gospodin K. i doslednost
 bojana888

Jednog dana postavi gospodin K. nekom svome prijatelju sledeće pitanje: „Odavno
odlazim jednom čoveku koji stanuje preko puta mene. Sad više nemam volje da mu
odlazim; no ne samo što nemam razloga da mu odlazim, nego ni da mu ne odlazim. Ali
nedavno sam video kako je, čim je kupio kućicu u kojoj je dosad živeo samo kao stanar,
smesta ispred prozora posekao šljivu koja mu je smetala svetlosti, mada su šljive bile tek
dopola zrele. Da li da to sad uzmem kao razlog da prekinem s njim odnose, bar spoljašnje
ili bar unutrašnje?” Nekoliko dana zatim, gospodin K. ispripoveda prijatelju: „Prekinuo
sam s onim; zamislite, on je od tadašnjeg vlasnika kuće već mesecima tražio da se poseče
drvo koje mu ja zaklanjalo svetlost. A ovaj nije hteo jer mu je još bilo stalo do ploda. A
sad, kad je kuća prešla na njega, moj poznanik stvarno ruši voćku, još punu nezrela ploda!
Sad sam ja prekinuo odnose s njim zbog njegovog nedoslednog držanja.”

Ko je otac misli

Gospodinu K. prebace da je kod njega želja i suviše često otac misli. Gospodin K.
odgovori: „Nikad nije bilo misli kojoj otac ne bi bila želja. Može se raspravljati samo o
tome: koja želja? Nije potrebno sumnjati da dete uopšte ima oca da bismo izrazili sumnju:
teško je utvrditi ko je otac.”
 bojana888

Originalnost

Danas, potuži se gospodin K., ne možeš nabrojati sve koji se javno hvale kako
potpuno sami mogu da napišu velike knjige, i svi to odobravaju. Kineski filozof Džuang
Dzi sastavio je još u muževno doba knjigu od sto hiljada reči, a devet desetina knjige
sačinjavali su citati. Takve se knjige kod nas više ne mogu pisati, jer nedostaje duha. Zbog
toga se misli proizvode samo u sopstvenoj radionici, a ko ne može da ih proizvede
dovoljno, misli za sebe da je lenj. Istina, zato onda i nema misli koja bi se mogla preuzeti,
a ni takve formulacije misli koja bi se mogla citirati. Kako je malo potrebno svima njima
za ono što rade! Jedno nalivpero i malo papira, to je sve što imaju da pokažu! I bez ikakve
pomoći, samo od oskudnog materijala koji jedan čovek može povući na plećima, grade oni
svoje udžerice! Ne znaju za veće zgrade sem za one koje je kadar da načini jedan čovek!”

Uspeh

Gospodin K. vide jednu glumicu gde prolazi pa reče: „Lepa je.” Njegov pratilac
reče: „Nedavno je imala uspeha zato što je lepa.” Gospodin K. se naljuti i reče: „Lepa je
zato što je imala uspeha.”
 bojana888

O kvarenju

sadašnjeg trenutka za sadašnji trenutak

Boraveći jednog dana kao gost kod izvesnog, donekle stranog sveta, gospodin K.
ugleda kako su njegovi domaćini, na jednom malom stolu u uglu spavaće sobe, vidljivom
iz kreveta, već pripremili posuđe za doručak. Zabavljao se još tom stvari, pošto je prvo u
mislima pohvalio domaćine što hitaju da svrše s njim. Razmišljao je da li bi i sam
pripremio posuđe za doručak pre no što legne. Pošto je donekle porazmislio, on nađe da je
sama ta stvar u izvesnim trenucima dobra. Isto tako, nađe da je dobro da se i drugi neki
put za izvesno vreme pozabave tim pitanjem.

Gospodin K. i mačke

Gospodin K. nije voleo mačke. Mislio je da one nisu prijatelji ljudi; zato ni sam nije
bio njihov prijatelj. „Da su nam interesi istovetni”, reče, „njihovo neprijateljsko držanje
bilo bi mi sporedno.” Ali gospodin K. nije voleo da tera mačke sa svoje stolice. „Kad se
legne na počinak, to je posao”, rekao bi; „on treba da uspeva.” I kad su mu mačke
mijaukale pred vratima, on je ustajao iz postelje, čak i po zimi, i puštao ih u toplo.
„Njihova računica je prosta”, govorio je, „kad zovu, otvori im se. Kad im se više ne bude
otvaralo, neće više zvati. Zvati, to je napredak.”
 bojana888

Omiljena životinja gospodina K.

Kad su gospodina K. pitali koju životinju ceni više od svih drugih, on navede slona
i obrazloži to ovako: slon spaja lukavstvo sa snagom. Nije to ono sitno lukavstvo, dovoljno
da se izbegne zaseda i dođe do jela ne upadajući u oči, nego lukavstvo koje za velike
poduhvate raspolaže snagom. Do mesta gde je ta životinja bila vodi širok trag. No ona je
ipak dobrodušna, razume šalu. Dobar je prijatelj kao što je i dobar neprijatelj. Vrlo visoka i
teška, ona je ipak i vrlo brza. Njena surla podiže i prinosi enormnome telu i najsitniju
hranu, čak orahe. Uši su joj pokretljive: ona čuje ono što joj odgovara. Dostiže u duboku
starost. Pristupačna je, i to ne samo slonovima. Svugde je vole, isto kao što je se i boje.
Neka vrsta komike čini da je čak mogu i obožavati. Slon ima debelu kožu o koju se krhaju
noževi; ali nežne je ćudi. Ume da se rastuži. Ume da se naljuti. Voli da igra. Umire u
guštari. Voli decu i druge male životinje. Siv je i upada u oči samo masom. Ne jede se.
Ume dobro da radi. Voli da pije i tad se razveseli. Čini nešto za umetnost: pruža
slonovaču.

Starina

Stojeći pred slikom slikara Lundstrema, koja je prikazivala nekoliko ibrika za vodu,
gospodin K. reče: „Slika iz starine, iz varvarskog vremena! U ono vreme ljudi, po svoj
prilici, ništa više nisu umeli razlikovati, okruglo se više nije činilo okruglo, a šiljato šiljato.
Slikari su to imali da poprave i da pokažu svetu nešto određeno, jasno, čvrsto u obliku;
pred njegovim očima bilo je toliko nejasnog, razlivenog, sumnjivog; toliko je bio gladan
nepotkupljivosti da je klicao svakom već samo kad svoju ludost ne bi pristajao da unovči.
 bojana888

Rad je bio podeljen među mnoge, to se vidi na ovoj slici. Oni koji su određivali oblik nisu
vodili računa o svrsi predmeta; iz ovog ibrika voda se ne može sipati. U ovo vreme mora
da je bilo mnogo ljudi na koje su gledali isključivo kao na predmet za upotrebu. I tome su
se umetnici morali odupirati. Varvarsko jedno vreme, ta starina!” Gospodina K. upozoriše
da je slika iz današnjeg vremena. „Da”, reče gospodin K. tužno, „iz starine.”

Suđenje

Gospodin K. govorio je često kako jedan pravni propis iz stare Kine, prema kome
su za velike procese dovođene sudije iz udaljenih provincija, može u izvesnom smislu da
posluži kao primer. Jer tako je sudije bilo mnogo teže podmititi (te su, dakle, morali biti
manje podmitljivi) pošto su domaće sudije budno pazile da ih niko ne podmiti - dakle
ljudi koji su se u to dobro razumevali i koji su ih mrzeli. Sem toga, te dovedene sudije nisu
iz svakodnevnog iskustva poznavale običaje i prilike kraja u koji su dovedene. Nepravda
često stiče karakter prava naprosto usled toga što je česta. Nove ljude valjalo je o svemu
obaveštavati iznova; na taj način, oni su zapažali šta u tom ima neobično. I naposletku,
nisu bili primorani da vrline objektivnosti radi povrede mnoge druge vrline, kao što su
zahvalnost, ljubav detinja, otvorenost prema najbližim poznanicima, niti da imaju toliko
smelosti da stvore sebi neprijatelje u okolini u kojoj žive.
 bojana888

Dobar odgovor

Nekog proletera upitaju pred sudom želi li da se posluži svetovnom ili crkvenom
formom zakletve. On odgovori: „Ja sam besposlen.” „Nije to bila samo rasejanost”, reče
gospodin K. „Tim odgovorom on je pokazao da se nalazi u položaju kad takva pitanja, a
možda i čitav sudski postupak, nemaju više nikakva smisla.”

Sokrat

Pročitavši jednu knjigu o istoriji filozofije, gospodin K. se nepovoljno izrazi o

pokušajima filozofa da stvari prikažu kao nešto što se u osnovi ne može saznati. „Kad su
sofisti počeli da tvrde kako mnogo znaju mada ništa nisu studirali”, reče on, „sofist Sokrat
istupi sa arogantnom tvrdnjom kako on zna da ništa ne zna. Očekivalo bi se da će toj
rečenici dodati: jer ni ja nisam ništa studirao. (Da bismo što znali, treba da studiramo.) Ali
on kao da nije nastavio, a možda je i svaku dalju rečenicu zaglušilo neizmerno
odobravanje koje se razleglo posle prve rečenice i koje potrajalo dve hiljade godina.”

Poslanik

Nedavno sam razgovarao sa gospodinom K. o slučaju poslanika jedne strane sile,

gospodina X., koji je u našoj zemlji izvršio izvesne naloge svoje vlade, i pošto se vratio, kao
što smo sa žaljenjem saznali, bio oštro kažnjen, mada se vratio sa velikim uspehom.
„Prebacuje mu se kako se, da bi izvršio što mu je naloženo, suviše zbližio s nama”, rekoh
 bojana888

ja. „Pa zar mislite da bi mogao postići takve uspehe da se nije tako držao?” - „Sigurno ne
bi”, reče gospodin K., „trebalo je dobro da jede da bi mogao pregovarati sa svojim
neprijateljima, trebalo je da laska zločincima i da se ruga svojoj zemlji, da bi postigao
svrhu.” - „Pa onda je postupio kao što treba?” upitah. „Pa da”, reče gospodin K. rasejano.
„Postupio je kao što treba.” I gospodin K. htede da se rastane od mene. No ja ga zaustavim
uhvativši ga za rukav. „Pa što su ga onda obasuli tolikim prezrenjem kad se vratio?”
povičem s negodovanjem. - „Pa biće da se navikao na dobro jelo, nastavio da se druži sa
zločincima i sud mu postao nepouzdan,” reče gospodin K., „i tako su ga morali kazniti.” -
„Pa to su oni, po vašem mišljenju, dobro postupili?” upitam užasnuto. „Pa da, kako inače
da postupe?” reče gospodin K. „On je imao smelost i zaslugu da se prihvati jednog na smrt
opasnog zadatka. Na njemu je umro. Zar je sad, umesto da ga sahrane, trebalo da ga ostave
neka trune na vazduhu i da mu podnose smrad?”

Prirodni nagon svojine

Kad je neko u jednom društvu rekao da je nagon svojine prirodan, gospodin K.

ispriča sledeću priču o ribarima starosedeocima: na južnoj obali Islanda ima ribara koji su
tamošnje more pomoću učvršćenih bova isekli na komade i podelili ga među se. Tim
vodenim njivama oni su privrženi kao svojoj svojini. Osećaju se kao da su s njima srasli,
nikad ih, i kad se ribe u njima više ne bi moglo naći, ne bi napustili, i preziru stanovnike
pristanišnih gradova, kojima prodaju ono što ulove, jer misle za njih da su soj površan,
odviknut od prirode. Sami za sebe kažu da su pustili koren u vodu. Kad uhvate kakvu
veću ribu, čuvaju je u kaci, izdenu joj ime i vrlo su joj privrženi kao svojoj svojini. Od
nekog vremena kažu da im posao ide loše, međutim, oni odlučno odbijaju svaki pokušaj
reforme, tako da su oborili već nekoliko vlada koje nisu vodile računa o njihovim
navikama. Takvi ribari nepobitno dokazuju silu nagona svojine kojoj su ljudi po prirodi
podvrgnuti.
 bojana888

Kad bi ajkule bile ljudi

„Kad bi ajkule bile ljudi”, upita gospodina K. ćerčica njegove gazdarice, „da li bi
bile bolje prema malim ribama?” „Sigurno”, reče on. „Kad bi ajkule bile ljudi, sagradile bi
u mora goleme sanduke za male ribe, pune svakojake hrane, kako biljaka tako i životinja.
Vodile bi računa da voda u sanducima bude uvek sveža i primenile i uopšte razne
sanitarne mere. Kad bi kakva ribica, na primer, povredila peraje, smesta bi joj načinili
zavoj da ne umre ajkulama pre vremena. Da ribice ne bi obrvala tuga, s vremena na vreme
priređivale bi se velike vodene svečanosti; jer vesele ribice imaju bolji ukus od tužnih. U
golemim sanducima bilo bi, razume se, i škola. U tim školama ribice bi učile kako se pliva
ajkulama u ždrelo. Bila bi im, na primer, potrebna geografija, da uzmognu naći velike
ajkule koje se kojegde lenjo izležavaju. Glavna stvar bila bi, razume se, moralno
obrazovanje ribica. Predavali bi im da je za ribicu najveća i najlepša stvar kad se radosno
žrtvuje, i da sve one treba da veruju u ajkule, pre svega kad kažu kako će se postarati za
lepu budućnost. Naučili bi ribice da je ta budućnost izvesna samo ako budu poslušne.
Ribice bi se morale čuvati svih niskih, materijalističkih, egoističkih i marksističkih
sklonosti, i ako bi koja pokazala takve sklonosti, smesta bi to imale da jave ajkulama. Kad
bi ajkule bile ljudi, vodile bi između sebe, razume se, ratove, da osvoje tuđe sanduke i tuđe
ribice. Ratove bi vodile njihove sopstvene male ribe. Učili bi ribe kako je između njih i
riba drugih ajkula ogromna razlika. Male su ribe, objavili bi oni, kao što je poznato, neme,
ali one ćute na potpuno različitim jezicima, pa se otud nikako ne mogu razumeti. Svakoj
maloj ribi koja bi u ratu ubila nekoliko drugih malih riba, neprijateljskih, koje ćute
drugim jezikom, obesili bi malo odlikovanje od morske trave i dali joj naziv junaka. Kad bi
ajkule bile ljudi, kod njih bi, razume se, bilo i umetnosti. Bilo bi lepih slika na kojima bi
zubi ajkula bili naslikani živnim bojama, njihova ždrela kao sam prekrasni perivoj po
kome se može divno juriti i igrati. Pozorišta na dnu mora prikazivala bi kako junačke
 bojana888

male ribe oduševljeno plivaju u ždrela ajkula, a muzika bi bila tako lepa da bi male ribe,
uz njene zvuke, sa kapelom na čelu, zanesene i uljuljkane u ne može biti prijatnije misli,
jatima ulazile ajkulama u ždrela. Pa i religije bi bilo kad bi ajkule bile ljudi. Ona bi učila
kako male ribe tek u stomaku ajkula počinju da žive pravim životom. Uostalom, prestalo
bi važiti i to, kad bi ajkule bile ljudi, da su sve male ribe, kao što je to sad, jednake. Neke
od njih dobile bi položaje i bile postavljene iznad ostalih. Čak bi nešto veće smele
proždirati manje. To bi ajkulama samo prijalo, pošto bi na taj način same češće dobijale
veće zalogaje. A veće ribice, na položajima, starale bi se za red među malim ribama, bile bi
učitelji, oficiri, inženjeri za gradnju sanduka itd. Ukratko, tek onda bi bilo kulture u moru
kad bi ajkule bile ljudi.”

Pohvala

Gospodin K. čuvši da ga hvale nekadašnji učenici, reče: „Pošto su učenici već

odavno zaboravili nedostatke učiteljeve, on još uvek podseća na njih sam sebe.”
 bojana888

Čekanje

Gospodin K. čekao je nešto jedan dan, pa jednu nedelju, pa još jedan mesec. Na
kraju reče: „Mesec dana mirno sam mogao čekati, ali ne taj dan i tu nedelju.”

Sluga svrhe

Gospodin K. postavi ova pitanja:

„Moj sused svako jutro svira na gramofonu. Zašto svira? Čujem, zato što radi
gimnastiku. Zašto radi gimnastiku? Jer mu je potrebna snaga, čujem. Šta će mu snaga?
Zato što treba da pobedi neprijatelje u gradu, kaže. Zašto treba da pobedi neprijatelje?
Zato što hoće da jede, čujem.”

Pošto je čuo da mu sused svira da bi radio gimnastiku, radi gimnastike da bi bio jak
kako bi potukao neprijatelje, tuče neprijatelje da bi jeo, gospodin K. postavi svoje pitanje:
„Zašto jede?”

Veština da se ne potkupljuje

Gospodin K. preporuči nekom trgovcu jednog čoveka zbog njegove

nepotkupljivosti. Posle dve nedelje, trgovac dođe gospodinu K. i upita ga: „šta si mislio
kad si govorio o nepotkupljivosti?” Gospodin K. reče: „Kad kažem da je čovek kojem daješ
mesto nepotkupljiv, ja mislim: ne možeš ga potkupiti.” „Tako”, reče trgovac snuždeno, „e,
a ja imam razloga da se pribojavam da su ga potkupili čak i moji neprijatelji.” „Ne znam”,
 bojana888

reče gospodin K, nezainteresovano. „Ali”, uzviknu trgovac ogorčeno, „on meni sve
povlađuje, dakle dopušta da ga potkupljujem čak i ja!” Gospodin K. se tašto osmehnu.
„Meni se potkupiti ne da”, reče.

Nacionalizam, mržnja prema nacionalistima

Gospodin K. smatrao je za potrebno da živi u izvesnoj zemlji. Govorio je:

„Gladovati mogu svud.” Jednog dana prolazio je gradom koji je okupirao neprijatelj zemlje
u kojoj je gospodin K. živeo. U susret mu naiđe neprijateljski oficir i natera ga da siđe sa
pločnika. Gospodin K. siđe i primeti da je ogorčen na oficira, i to ne samo na njega, nego
naročito na zemlju iz koje je oficir bio i kako želi da se ona zbriše i uništi. „Zbog čega sam
ja to”, upita gospodin K., „za ovaj trenutak postao nacionalist? Zbog toga što sam sreo
jednog nacionalista. Ali zato je potrebno da se iskoreni glupost, jer ona zaglupljuje one
koji na nju naiđu.”

Gladovanje

Povodom jednog pitanja o otadžbini gospodin K. odgovori: „Gladovati mogu svud.”

Na to ga jedan pažljiv slušalac upita otkud on to govori da gladuje kad u stvari ima da jede.
Gospodin K. se pravdao, govoreći: „Verovatno sam hteo reći kako, ako hoću da živim,
mogu živeti svud gde vlada glad. Dopuštam da je velika razlika da li gladujem sam ja ili da
li živim gde vlada glad. Ali kao opravdanje smem valjda reći da je, što se mene tiče, živeti
onde gde vlada glad, ako ne isto što i gladovati, a ono bar vrlo mučno. Drugima ne bi bilo
važno kad bih ja gladovao, ali važno je što sam ja protiv toga da glad vlada.”
 bojana888

Predlog kad se predlog ne prihvati

Gospodin K. preporučivao je da se svakom predlogu za poravnanje doda još jedan

predlog, za slučaj da se predlog ne prihvati. Kad je tako jednome koji se našao u
nezgodnom položaju savetovao šta i kako da čini te da se ošteti najmanji broj lica što se
može, on opisa još i jedan drugi način, manje bezazlen, no ipak ne od najbezobzirnijih.
„Ako ko ne može sve”, reče on, „tome ne treba uskratiti ono manje.”

Činovnik bez kog se ne može

Gospodin K. je čuo gde se o jednom činovniku koji je prilično dugo bio na položaju
govori kako se bez njega ne može, tako je to dobar činovnik. „Kako to da se bez njega ne
može?” upita gospodin K. mrsko. „Posao ne bi išao bez njega”, rekoše oni što su ga hvalili.
„Pa kako to može biti dobar činovnik kad posao bez njega ne bi išao?” reče gospodin K.,
„imao je dovoljno kad da udesi posao tako da se bez njega ne može. Čime se on u stvari
bavi? Ja ću vam reči: ucenjivanjem!”
 bojana888

Pitanja koja ubeđuju

„Primetio sam”, reče gospodin K., „da mnoge odbijamo od našeg učenja time što
znamo odgovor na sve. Zar ne bismo u interesu propagande mogli sastaviti listu pitanja
koja nam se čine potpuno nerešena?”

Teret najboljih

„Na čemu radite?” upitaju gospodina K. Gospodin K. odgovori: „Mnogo se mučim,

pripremam svoju sledeću zabludu.”

Podnošljiv napad

Jednog saradnika gospodina K. optuže kako zauzima prema njemu neprijateljsko

držanje. „Da, ali meni iza leđa”, branio ga je gospodin K.

Dva grada

Gospodin K. pretpostavljao je grad B. gradu A. „U gradu A”, govorio je, „vole me;
ali u gradu B. bili su ljubazni prema meni. U gradu A. su mi pomagali; ali u gradu B. bio
sam potreban. U gradu A. zvali su me na obed kao gosta; ali u gradu B. pozivali su me u
kuhinju.”
 bojana888

Ponovno viđenje

Neko ko ga dugo nije video pozdravi gospodina K. rekavši: „Ništa se niste

promenili.” „O!” reče gospodin K. i preblede.
 bojana888

O PISCU I DELU

Sećanje na profesora augzburške gimnazije pred prvi svetski rat koji je imao običaj
da zadatke ispravljene crvenim mastilom vraća neocenjene đacima kako bi ih sami ocenili
- prema broju grešaka ocena - ne bi danas uopšte bilo vredno pomena, niti bi osobitu
pažnju mogli privući pokušaji onih koji su, brišući i trljajući ponešto od onog što je
profesor podvukao, bez uspeha želeli da izvuku prelaznu ocenu, da se u jednom
presudnom trenutku, kada je u pitanju bila završna ocena, nije digao jedan od učenika i
upozorio profesora da mu je podvukao i neka mesta koja očigledno nisu pogrešno
napisana. Profesor nije primetio podvalu, bio je zbunjen i, kao izvinjenje, mali
gimnazijalac je dobio prelaznu ocenu. I kasnije, u životu, Bertold Eugen Breht (Berthold
Eugen Brecht, 1898-1956) neprekidno će zbunjivati ljude i šokirati ih do te mere da će ga
neki prozvati „nevolja Bert Breht” („das Ubel Bert Brecht”). No on to nije više činio iz
nestašluka, već da bi kao pisac uzdrmao uspavanu i izopačenu savest svojih sugrađana, da
bi ljudima ukazivao da je neprirodno ono društveno uređenje u kome čovek eksploatiše
čoveka.

Koliko je oprečnosti a ujedno i sličnosti između istupa mladog gimnazijalca i

životnih nazora kasnijeg pisca, toliko je isto oprečnosti i jedinstvenog kontinuiteta u
razvoju Brehtovog dela. Čitalac kome bi nekim slučajem došli do ruku stari brojevi lista
„Augsburger Neueste Nahcrisnten” iz ratnih dana 1914. i 1915. godine biće iznenađen
bučnim i nametljivim tonovima Brehtovog patriotizma. U njegovoj lirici kao da je bilo
prisutno sve ono šovinističko što se nakupilo u vilhelmovskoj eri: težnja za ekspanzijom,
nadmeno čuvstvo moralne superiornosti, isticanje nemačkog duha od koga će ozdraviti
 bojana888

svet i, uza sve to, jedno posebno shvatanje nauke i umetnosti, kao da je jedini zadatak
mislilaca i pesnika da svoj narod pripremaju za velika osvajanja. Ali tanano uho osetiće
već i u tim hiperpatriotskim izlivima prigušene zvuke ironije i poruge na račun cara i
ratničke Nemačke. Danas smo skloni da poverujemo da je mladi Breht tada želeo, pre
svega, da nešto od onoga što bi on napisao bude i objavljeno. U jednoj belešci nalazimo
njegovu misao: „čovek se mora najpre probiti i tek onda može da propoveda svoje ideje.”

Inače, u pokušajima da se sistematizuje Brehtovo delo, pretežan broj istraživača

slaže se s tim da je prva faza Brehtovog stvaranja u znaku ekspresionizma. Reč je, pre
svega, o dve prve drame: Bal i Doboši u noći. Pisana 1918. godine, drama Bal kao da znači
u prvom redu odgovor preživelog na strahote rata, čiju je poslednju fazu Breht doživeo
kao bolničar. Izrazita preterivanja u ovom komadu (gomilanje opscenih prizora,
hvalospevi u čast haosa, žestok zahtev za emancipacijom ljudskog tela) ukazuju na to da je
dvadesetogodišnji Breht tim buntovničkim komadom na upravo nihilistički način
zapečatio svoj definitivni raskid sa građanstvom, kompromitovanim ratom, da je potpuno
porušio tradicionalne hrišćansko-građanske predstave o moralu. U tom komadu se smatra
za „dobro” ono što je u starom svetu, koji su oblikovali religiozni, odnosno etički
imperativi, odbačeno kao „loše”, i obrnuto: ono što se prilikom površine lektire te prve
mladićke drame pokazuje kao samokritika ili kao priznanje sopstvene krivice znači, u
stvari, radikalnu objavu rata hrišćansko-građanskim normama i konvencijama. Mnogo se
diskutovalo o tome da li je ovo delo u osnovi rušilačko, da li je pesimističko u onom
dekadentnom smislu reči. Jer, junak ove drame, koji nosi ime semitskog boga plodnosti,
žarko želi - tako se govorilo - da stvori „novog Adama”, on sa žudnjom traga za zemljom
„gde se može bolje živeti”.

Međutim, Balove buntovničke reči nisu ostale prazna slova na papiru za njihovog
tvorca. Sin bogatog fabrikanta napušta medicinske studije, a samim tim i perspektivu na
neku građansku karijeru. Umesto toga, Breht postaje pozorišni kritičar jednog lista
Nezavisne socijalističke partije Nemačke (USPD), koja se bila odvojila od Ebertove
 bojana888

socijaldemokratske većine i sve do osnivanja Komunističke partije Nemačke predstavljala

krajnju levicu.

Dramom Doboši u noći, pisanom 1918, godine a nagrađenom Klajstovom

nagradom 1922. godine, najvećim nemačkim priznanjem za dramska ostvarenja, Breht se
ponovo javlja za reč, i to beskompromisnošću koja ga još više približava opasnoj granici
nihilizma. Radnja drame se odvija u Berlinu u doba pobune spartakista. Povratnik iz
zarobljeništva Andreas Kragler - „negativni junak” kao i Bal - odbija da se priključi
komunističkim pobunjenicima. On ne samo da je protiv rata, on okreće leđa i revoluciji.
„Zar moje meso da istrune u jarku da bi vaša ideja dospela u nebo. Jeste li pijani?” pita on
ljude koji ga pozivaju da uzme učešća u pobuni. Komad ne daje odgovora na pitanja koja
se postavljaju, bar ne očiglednog odgovora. Ipak, i taj poentirano nemoralni komad ima
svoju moralnu poentu. Njen protagonista je konobar, inače sporedna ličnost, koji je
definiše rečima: „Zvezde prestaju da se kreću kada čovek ostane hladan na nepravdu
nanetu drugom!”

Dosledan stavak ta dva komada označava dramu U šikari, gradova, pisana 1921-
1924. godine. Ipak, stiče se utisak da je autor u međuvremenu uočio kuda vodi isključivo
vezivanje za grube materijalne činjenice, za animalnu čulnost i za drastično iživljavanje
svih nagona. Očigledno je Breht postao svestan toga da je Balov raj zapravo pakao, i to
pakao totalne izolacije. U ovom komadu malajski trgovac drvetom Šlink pokušava borbom
da savlada takvu beznadežnu izolaciju, jer mu se čini da je borba poslednji most koji spaja
jedinku s jedinkom.

Obično se smatra da se sa dramom Čovek je čovek (1924-1926) završava prva faza

Brethovog književnog stvaranja, koja stoji pod znakom ekspresionizma. Na primeru Gali
Geja, radnika koji je krenuo da kupi ribu a zapao među vojnike da bi, na kraju, postao
„ljudska borbena mašina”, Breht pokazuje da se od čoveka može po volji napraviti sve što
se hoće. Kroz metamorfozu Gali Geja (koji je dotle pakovao pakete) u „kasapina”
demonstrira se široka mogućnost menjanja ljudi, njihovog imena i njihovog ubeđenja.
 bojana888

Prvobitno je komad možda, bio zamišljen kao satira na gubljenje ličnosti anonimnog
čoveka iz mase. Na kraju, međutim, Gali Gej postaje jak upravo zato što je prestao da bude
privatna individualna ličnost; u masi on je postao jak. To je veoma značajan preokret,
pogotovo ako imamo na umu da se Breht još kratko vreme pre toga, u Jutarnjem
razgovoru, saglasio sa svojim sagovornikom da njih dvojica nisu za masu. Na ovaj put od
neprikosnovenosti jedinke do osećanja za masu krenulo je tada mnogo nemačkih
intelektualaca. E. Piskator, znameniti pozorišni stvaralac, doživeo je slično iskustvo i
izrazio ga rečima: „Upoznao sam svu relativnost ličnog vrednovanja i moram reći da
nisam osećao veće zadovoljstvo od onoga kada počnem da gubim ličnost i kad se utapam u
masovni pokret.”

Breht je tada, počev od 1926. godine, veliku pažnju posvetio proučavanju

značajnih dela socijalizma i marksizma. On teži da naučno potkrepi svoja shvatanja.
Uporedo s tim on u praksi ispituje i svoje nove poglede na scenu. Već ranije je isprobao
jezik, slikovito prikazivanje i ritmiku, sve to usmereno na izazivanje šokova, što otada
široko primenjuje kao efekat otuđenja (Verfremdungesffekt), koji ono što je neobično i
svakodnevno na tako (upadljiv) način čini stranim i tuđim da to postaje medijum
neobičnog i izuzetnog. Sam Breht definiše takav agresivni stil koji se javlja kao rezultat tih
eksperimenata kao „lagan, poživotinjen i svečan”. Takav stil dolazi do punog izražaja u
onom istodobnom pomeranju od dramskog ka epskom pozorištu (episches Theater), ka
pozorištu koje pripoveda, koje operiše argumentima a ne sugestijom i koje, pre svega, za
predmet svog istraživanja uzima čoveka.

Breht sve izrazitije istupa u ulozi reformatora morala u umetnosti koji veruje u
svemoć obrazovanja. U delu koje mu je donelo najviše uspeha i svetsku slavu, u Operi za
tri groša (1928), rađenoj prema Prosjačkoj operi Džona Geja iz 1727. godine, on zastupa
shvatanje da promeni društvenih odnosa treba da prethodi i moralna promena čoveka.
Građanin se u tom komadu prikazuje kao ćifta, kao rafinirani farisej koji trguje moralom,
a ne kao buržuj, kao smrtni neprijatelj proletarijata. Građansko-hrišćanski poredak je, u
 bojana888

stvari, besporedak; između zločinca i građanina i nema razlike, izuzev, možda, što
građanin svoje protivpravne, protivmoralne poslove ume bolje da maskira. Napad je,
dakle, uperen protiv nemorala građanstva. Komad se završava humanitarnim pozivom na
toleranciju, a ne nekim socijalno-revolucionarnim programom. „Imajte obzira prema
siromašnim”, dovikuje Breht svojim gledaocima, „ne sudite prestrogo o onima koji su
prisiljeni da se ogreše o zakon da bi mogli da žive!” Moralni napori, veruje Breht, mogu se
zahtevati samo od onoga koji se može sit najesti. „Kako mogu da budem dobar, kada je sve
tako skupo?” pitaće bogove kasnije Šen-Ti, dobri čovek iz Sečuana. Taj napad protiv
građanstva postaje još agresivniji u njegovom sledećem komadu Uspon i pad grada
Mahagonija (1928-1929). U građanskom društvu postoji, prema Brehtu, samo jedan zločin
- siromaštvo.

Poput mnogih drugih nemačkih pisaca i pesnika toga doba, Breht je tada odbacio
zanos ekspresionista da bi hladnom logičnošću dokazao da zlo nije prafenomen, već
društveno uslovljena posledica. Nemci su taj novi pravac nazvali „Neue Sachlichkeit”; u
evropskim okvirima on je jedan od pojavnih oblika neorealizma. Kod Nemaca je to
realizam posebne vrste, jer slika koju daju E. Kestner, A. Deblin i drugi neorealisti nije baš
realna u onom smislu u kome shvatamo realističko prikazivanje stvari događaja. Ni
Brehtova slika totalne korumpiranosti, koju on iznosi u Operi za tri groša i u Usponu i
padu grada Mahagonija, nije realna. Građansko društvo njegovog doba, ma kakvo bilo,
ipak nije bilo tako apsolutno negativno kako ga Breht prikazuje. Napadajući to društvo
kao istorijsku formaciju, on je pojedine crte svesno preuveličao da bi ih takve izneo u prvi
plan.

Brehtu je bilo trideset godina kada je ušao u treću fazu svog književnog razvoja.
Umesto tradicionalne drame, on stvara „predmet za proučavanje” („Lehrgegenstand”) i
nalazi rešenje u „poučnim pozorišnim komadima” („Lehrstücke”). To su pozivi da se silom
izmene tradicionalni odnosi između klasa i vlasništva, paradogmatske primene
marksističkog principa da pitanje nije samo u tome da se svet interpretira, već i da se
 bojana888

izmeni. Takve poučne komade Breht počinje da piše 1929. godine (Izuzetak i pravilo,
Mera i dr.). U ranu zoru neposredno posle paljevina Rajhstaga on će napustiti Nemačku.
Komade pisane u emigraciji i kasnije (Majka Hrabrost i njena deca, Život Galijev, Dobri
čovek iz Sečuana, Kavkaski krug kredom i dr.) naziva parabolama za razliku od tih
poučnih komada, i oni nastaju na usputnim stanicama njegovih lutanja, u Austriji,
Danskoj, Švedskoj, Finskoj, Rusiji i u Americi. U Sovjetskom Savezu se u to vreme, u
književnosti i umetnosti uopšte, razvija, forsira i diktira socijalistički realizam. Danas smo
svesni toga da socijalistički realizam u svojoj isključivosti nije i ne može biti istinska
umetnost marksizma. Breht je, međutim, u uslovima takvog realizma uspeo da ostvari
nešto što ostaje najbitnije za jednu stvarnu marksističku umetnost i estetiku: kongruenciju
političke ideje i umetničke snage izraza. Godine 1947, on se vratio u Nemačku i sa svojom
ženom, glumicom Helenom Vajgl, upravlja u istočnom Berlinu pozorištem „Berlinski
ansambl”.

U Kalendarskim pričama, objavljenim 1949. godine, Breht je objedinio svoje

hronike u prozi i u stihu. Naslov je simboličan i tendenciozan u isto vreme: otkako se zna
za štamparsku veštinu, objavljivali su se kalendari i uz njih poučni članci sa
mnogobrojnim savetima, receptima i raznim praktikama, a kasnije i pripovetke, lakrdije,
legende i satire, koje postaju omiljena lektira širih narodnih slojeva, tako da je prvobitna
namena kalendara da obaveštava o datumima i praznicima tako reći potisnuta.
Prosvetiteljsko 18. stoleće još će više istaći didaktički smer i u tim kalendarskim pričama. I
Brehtove priče su donekle recepti, uputstva jednog pesnika i pisca koji peva i piše ne za
sebe već za druge. One sadrže naravoučenije koji svoja merila uzima iz određenog pogleda
na svet. Kao i sve što je Breht stvorio, i njegove Kalendarske priče su pre svega
eksperiment: kako u pogledu jezika tako i u pogledu forme. U njima će čitalac naći pravog
Brehta: večitog tragaoca i vatrenog diskutanta, agresivnog kritičara društvenih prilika,
 bojana888

parodistu velikog stila, neumoljivog satiričara i - pre svega i uvek - čoveka koji je u
neprekidnoj angažovanosti kao pisac izgradio istinski humani pogled na svet.

Zoran KONSTANTINOVIĆ