Bez rastanka ne bismo znali koliko su

nam dragi oni sa kojima se rastajemo

Svi mi imamo voljene osobe. Cesto neshvatimo koliko nam znace, dok ih ne izgubimo.

Bio je februar i bila je hladna noc. Raspust je uveliko poceo. Odjednom, ugledao
sam majku uplakanu na vratima.
Znao sam da je u pitanju nesto u pitanju bake, jer je mesecima pre toga bila lose.
Rekla mi je da je baka nazalost preminula.
Srce je pocelo ubrzano da mi kuca i nisam znao kako da odreagujem. Upitao sam majku
da li mogu da je vidim. Tih poslednjih par sati
pored nje necu zaboraviti. Tesko je shvatiti da osobu koja je bila ceo zivot pored
tebe, vise neces videti. Moja baka je uvek
bila uz mene, od malena je cuvala i mene i bracu i uvek je u prvi plan stavila nasu
srecu. Nadao sam se da ce moja baka biti jos dugo godina uz mene
i nisam bio spreman da je tako rano izgubim. Jedne veceri mi je rekla: "Cuvam novac
za tvoje punoletstvo i zelim da to znas ukoliko nebudem tu".
To je probudilo lavinu emocija u meni. Zao mi je sto nekada nisam cenio neke
trenutke sa njom, a sada bih sve dao da je vidim bar na kratko.
Mislim da je to nas najveci problem. Iz svoje price, sam izvukao jednu pouku. Treba
ceniti svaki trenutak sa dragom osobom. Ni sami
nismo svesni koliko smo srecni,dok to nesto ne izgubimo.

Cesto se setim bake kada udjem u nasu kucu. Zamisljam je kako stoji na vratima i
zeli mi dobrodoslicu. Tako cesto osetim njeno prisustvo.
Sada bar znam da vise delim trenutke sa dragim osobama.