AGROHEMIJA KAO NAUČNA DISCIPLINA

ZNAČAJ PLODNOSTI ZEMLJIŠTA I

UPOTREBE ĐUBRIVA ZA BILJNU
PROIZVODNJU I PRIVREDU

Dr Zdravko Hojka
Fakultet za biofarming
Agrohemija pripada grupi osnovnih agrobioloških disciplina
zajedno sa pedologijom, fiziologijom biljaka i mikrobiologijom. U
glavne zadatke agrohemije ubrajamo:
- ostvarenje visokih i stabilnih prinosa dobrog kvaliteta uz
minimalno ulaganje materijala, energije i rada, uz maksimalnu
efikasnost,
- zaštita sredine, agroekosistema i biosfere i
- stvaranje mogućnosti što boljeg iskorišćavanja plodnosti
zemljišta i primenjenih đubriva, s ciljem da se što bolje iskoriste
genetski potencijali biljaka.
Istorijski razvoj agrohemije počinje još u starom Egiptu u znatno
jednostavnijoj formi od današnje. Egipćani su znali za zelenišno
đubrenje i primenjivali ga na zemljištu koje je bilo intenzivno
korišćeno. Oni kao i Asirci, Indijci, Sumeri, Vavilonci imali su
razvijenu poljoprivredu zbog blizine velikih reka Nila, Tigra,
Eufrata i Inda. Stajnjak se koristio u ravnicama između dve velike
reke Tigra i Eufrata poznatim pod imenom Mesopotamija. O
svemu ovome govore zapisi pronađeni u pećinama iz vremena
Solomona (1000 god. p.n.e.), zapisi pesnika Hesioda (776 god.
p.n.e.) i Ksenofona (430-355 god. p.n.e.).
Znatno kasnije Rimljani su popravljali plodnost zemljišta
dodavanjem životinjskih ekskremenata, pepela i kreča. I oni su
praktikovali razne metode na intenzivno korišćenom zemljištu
kako bi mu povratili plodnost. Za ovaj period je karakteristično da
su već tada tačno znali i primenjivali određene postupke u
gajenju biljaka, mada se nije znalo skoro ništa o životu biljaka i
uslovima za njihovo gajenje.
Zatim sledi period o kome nema pisanih podataka o primeni
agrohemije u Evropi.
Tek u XVIII veku grupa naučnika počinje da se bavi problemima
plodnosti zemljišta kao i metodama njegovog poboljšanja.
Lavoazije je u atmosferskim padavinama otkrio ugljovodonik u formi
koja je odgovarala potrebama ishrane biljaka.
Albrecht Thaer je smatrao da se pomoću humusa i vode može
uspešno regulisati stepen plodnosti zemljišta.
Humusna teorija koja je bila u to vreme aktuelna, 1840. godina
potisnuta je od takozvane mineralne teorije čiji je kreator Liebig. Po
ovoj teoriji, zemljištu se ne moraju dodavati sve hranljive materije, već
samo one koje biljke iz njega iznose. Liebig je tvorac i zakona o
“minimumu”, po kome prinos biljaka zavisi od neophodnog elementa
koji se nalazi u minimumu.
Neka od Libigovih učenja su izazvala brojne polemike , ali su
dovela i do novih dokaza. Na primer, Libigovi protivnici dokazali su
da biljke ne mogu koristiti azot iz vazduha veća samo azot iz
zemljišta, što je Libig osporio. Kasnije će Vigman i Polstrof dokazati
ekperimentalno da su elementi pepela potrebni hranljivi sastojci
koje biljkama pruža zemljište.
Za razvoj i otkrića u mikrobiologiji u to vreme izuzetno su značajna
otkrića Pastera (1822-1895), a za zemljišnu mikrobiologiju
Vinogradskog (1856-1953) i 1892 Beijerincka koji je izolovao
specifične organizme Bacillus radicicola.
Od Liebig-a pa do današnjeg vremena razvoj agrohemije bio je
usmeren na utvrđivanje vrsta i količina hemijskih elemenata koji su
neophodni za rast i povećanje plodnosti određenih biljaka.
U svrhe đubrenja 1860 godine primenjeno je prvo mineralno đubrivo,
amonijum sulfat dobijeno iz amonijačne vode. Posle 1900 godine
ostvarena je sinteza amonijaka po metodu Haber-Bosh. Prva fabrika za
proizvodnju superfosfata bila je u Nemačkoj 1855. godine, kada se
počelo i sa primenom Tomasove šljake. Proizvodnja kalijumovih soli
počela je od 1861. godine.
Zahvaljujući ovakvom pristupu došlo je do ogromnog povećanja
plodnosti zemljišta kao i porasta prinosa i ekonomičnosti u
poljoprivredi.
• Pod pojmom plodnost zemljišta podrazumeva se prisustvo onih
sastojaka u zemljištu koji su potrebni za uspešno gajenje biljaka.

• Razlikujemo više vrsta plodnosti zemjišta: prirodnu ili primarnu

plodnost, veštačku ili pridodatu plodnost, potencijalnu plodnost i
efektivnu, odnosno stvarnu plodnost zemljišta.

• Prirodna plodnost zemljišta je nastala delovanjem prirodnih

faktora i procesa na geološki supstrat zemljišta, kao što su klima,
reljef i biosfera. Dakle, ovu plodnost definišu osobine zemljišta
koje su prisutne samo u prirodnom okruženju. Mnoga aluvijalna
zemljišta, černozemi i smonice imaju visoku prirodnu plodnost, za
razliku od slatina i podzola koje je nemaju.
• Veštačka plodnost zemljišta predstavlja plodnost kulturnog
zemljišta koje je nastalo delovanjem čoveka. Stepen veštačke
plodnosti zemljišta zavisi od obima i intenziteta delovanja čoveka
na njega.
• Potencijalna plodnost zemljišta predstavlja bogatstvo zemljišta
biljnim hranivima, bez obzira u kojim se oblicima ta hraniva nalaze
u zemljištu.
Da bi se utvrdila potencijlana plodnost nekog zemljišta, potrebno
je obaviti detaljna proučavanja njegovog bogatstva u biljnim
hranivima, sadržaja toksičnih materija u njemu, mineraloškog,
mehaničkog i hemijskog sastava, kao i najvažnije fizičke i
hemijske osobine.
• Efektivna plodnost zemljišta predstavlja rezultat uticaja prirodne
i veštačke plodnosti, odnosno zajedničkog uticaja prirodnih faktora
i čoveka na plodnost zemljišta.
Da bi se neko zemljište moglo uvrstiti u grupu visokoplodnih zemljišta,
tj. zemljišta na kojima se mogu ostvariti visoki prinosi, mora da
ispunjava određene uslove:
• povoljan režim biljnih hraniva,
• povoljne količine dostupne vlage u vegetacionom periodu,
• dovoljne količine kiseonika koji je neophodan za odvijanje
biohemijskih procesa u zemljištu, kao i za disanje korena
biljaka,
• povoljni toplotni uslovi,
• velika fiziološka dubina i rastresita građa,
• povoljne fizičke i hemijske osobine i
• mala ili zanemarujuća zatupljenost patogenih bakterija i gljiva,
štetne faune i korovskih biljaka.
Mere koje treba primeniti u cilju povećanja plodnosti zemljišta,
odnosno za njihovo osposobljavanje za dobijanje trajno visokih
prinosa gajenih biljaka su:

• blagovremena i pravilna obrada zemljišta,

• uvođenje pravilnog sistema đubrenja,
• u zemljištima gde je to potrebno, popravka hemijskih
osobina zemljišta (kalcifikacija i gipsovanje),
• takođe gde je potrebno, popravka fizičkih osobina
zemljišta (struktura),
• primena odvodnjavanja i navodnjavanja,
• zastupljenost pravilnog plodoreda i
• zaštita zemljišta od erozije.
 Pitanja za diskusiju i analizu

1. Objasnite značaj Agrohemije kao nauke?

2. Kako se Agrohemija razvijala?
3. Šta podrazumevamo pod pojmom „plodnost zemljišta“?
4. Šta je prirodna plodnodt zemljišta?
5. Šta je veštačka plodnost zemljišta?
6. Šta je potencijalna plodnost zemljišta?
7. Šta je efektivna plodnost zemljišta?
8. Koje uslove mora da ispunjava neko zemljište da bi se moglo
uvrstiti u grupu visokoplodnih zemljišta, tj. zemljišta na kojima se
mogu ostvariti visoki prinosi?
9. Koje mere je potrebno primeniti u cilju povećanja plodnosti
zemljišta?