Објављено у: Књижевност и језик, год. 51, бр. 1/2 (2004), стр. 39-65.

Соња Петровић

О НЕКИМ ПРОБЛЕМИМА ИСТОРИЧНОСТИ И СТРУКТУРЕ

ЛИКОВА КОСОВСКЕ ЕПИКЕ 1

КЉУЧНЕ РЕЧИ: косовска епика, ликови у епској народној поезији, историчност

ликова, однос лика и сижеа, поетика ликова.

АПСТРАКТ

Полазећи од различитих начина транспоновања историје у поетски епски свет,

његове сижее и ликове, као и од универзалије времена у усменој епици, на примерима
српских народних песама о Косовском боју указује се на неколике карактеристичне
појаве и законитости традиције које су везане за апстрактни историзам ликова и њихов
однос према матичној теми, структурним моделима и жанровским конвенцијама.
Расправља се о семантичком распону ликова, степену њихове идеализације, типизације
и епске искључивости, хомонимији и синонимији, одређености значења лика улогом у
сижеу, поступцима индивидуализовања лика (именовање, порекло, атрибути и други
елементи епске биографије) и мотивисања њихових поступака.

У свим народима и епохама, велики епски јунаци су колико универзални, толико

и јединствени као национални и карактерни ликови и епски типови. Њихова синтетичка
природа открива у којој мери је епика нераздвојива од историјске прошлости народа,
али и да су уметнички поступци епског приказивања – уопштавање, идеализација,
хиперболисање – универзално распрострањени и устаљени. Епски јунаци и њихови
историјски прототипови у народној поезији стопљени су у јединствену уметничку
целину. С једне стране, велике историјске личности слободним преобликовањем могу
бити преображене у "популарне идеале", "исконске типове народа", а у њиховој
биографији може се наћи и део стварне историје народа. 2 С друге стране, у епским
јунацима одражена су специфична поетичка, реторичка и жанровска својства, а својим
карактерним особинама они асоцирају на националне и психичке типове средине у

1
Допуњен текст предавања: Историјско и типско у ликовима српске народне епике, одржаног 12. II 2004.
на Филолошком факултету у Београду у оквиру XLV Републичког зимског семинара за наставнике и
професоре српског језика и књижевности.
2
Ј. Буркхарт, Разматрања о светској историји, Београд 1996, 254.
 2

којој су настали. У исто време, у епским јунацима могу се уочити различити нивои
друштвеног и културног развоја, али и метафизички и теоријски погледи. 3
Не треба посебно доказивати да је у епским ликовима синтетизовано
универзално и национално. Поставља се питање, међутим, како се јунаци односе према
историјским чињеницама, али и како те чињенице утичу на обликовање епских јунака у
традицији.
Од свих усмених жанрова, епске песме и културно-историјска предања најближи
су историји по јунацима и темама, по начину спољашњег приказивања и вези са
реалношћу. У њихову истинитост верују и певачи (казивачи) и слушаоци. Али, то не
значи веровање у фактографску, материјалну тачност опеваних догађаја, него је по
среди виша уметничка истинитост онога што се приказује. Збивања у епским песмама и
историјским предањима не могу се поистоветити са историјским догађајима, нити се
епски ликови подударају с реалним личностима. Реални догађаји могу се препознати у
стилизованој позадини општег фонда сижеа и мотива, а историјске личности у епици су
тек идеализовани јунаци у великој мери одређени сижејним функцијама.
Парафразирајући Форстерове речи о приповедачкој прози, могли бисмо рећи да је
традиција "истинитија од историје зато што продире с ону страну доказног материјала,
а свако од нас зна, из сопственог искуства, да постоји нешто с ону страну доказног
материјала". 4 Веровање у истинитост традиције ствара илузију да смо упознали прошле
догађаје и личности и да смо њима овладали у сазнајном, емотивном и онтолошком
смислу, да смо их упили у своју унутрашњост и тако претопили опште историјско
искуство, учинивши га делом властитог историјског доживљаја. Отуд је важно да се
проблем историчности у епици проучава као однос текста (епске песме у њеној
свеукупности) и контекста (историјске стварности), при чему историја није више
јединствена, "него се састоји из великог броја делимичних историја, хетерогених
хронологија и контрадикторних прича" и представља "конструкцију, причу која као
таква на сцену ставља садашњост исто као и прошлост". 5 У ширем смислу, проблем
историчности обухвата однос поезије и историје. Ово питање покренуо је још
Аристотел разликујући песништво и историографију, 6 а до наших дана оно заокупља
пажњу теоретичара књижевности при чему се термини могу мењати (реализам и
фикција, интертекстуалност и дијалогизам, референцијална и интенцијска илузија
итд.). 7
С обзиром на специфичности фолклора и усмене књижевности, питање односа
према историјској стварности постављено је на нешто другачији начин него у писаној
књижевности. Проучаваоци су били супротстављени у оквиру тзв. историјског и
митолошког приступа. Оба приступа имала су позитивних и негативних страна и
значајно су утицала на проучавање усмене епике. Представници старе историјске
школе и њихови настављачи у епским сижеима уочавали су одјеке историјских
догађаја, у епским јунацима препознавали су стварне личности, а у позадинским
мотивима, атмосфери, етикецији и општим местима запажали су реалије из разних
области феудалног живота. При том се заборављало да, како је још Вук уверавао кнеза
Милоша, "пјесма није историја"; "у историји се гледа истина, а у пјесми се гледа како је

3
C. M. Bowra, Heroic poetry, London 1952, 91.
4
Е. М. Форстер, Аспекти романа, Нови Сад 2002, 55.
5
А. Компањон, Демон теорије, Нови Сад 2001, 287.
6
Аристотел, О песничкој уметности, прев. М. Ђурић, Београд б. г., 1. одељак, гл. 9 ("Зато и јесте
песништво више философска и озбиљнија ствар неголи историографија, јер песништво приказује више
оно што је опште, а историографија оно што је појединачно").
7
Преглед ових теорија даје А. Компањон, нав. дело, 116-174.
 3

измишљено и намјешћено". 8 С друге стране, митолошка школа је у епици налазила

елементе праиндоевропске, германске, грчко-римске или словенске митологије,
одвајајући народну поезију од непосредне стварности у којој је живела и преносила се.
Митолошкој школи је блиска теорија позајмице која проучава путовање мотива, облика
и формула из фолклора и писане књижевности у склопу додира и утицаја између
блиских или даљих народа. 9 У супротстављању митолошкој школи и теорији позајмице
и у исто време преплитању с њима, историјски приступ допринео је да се
искристалишу многа важна теоријска питања, међу њима и она о историчности модела
(сижеа). У последњих неколико деценија пажња се усмерава на генетичка
истраживања: на проучавање механизма односа епских сижеа и историјских догађаја, и
на одређивање општих законитости епске поетизације чињеница. 10
Представници историјске школе изнели су тезу о настанку епских песама убрзо
пошто се догађај збио. Ова идеја била је позната већ крајем 19. века (још је А. Н.
Веселовски сматрао да су историјске песме претходиле биљинама), а поново је
оживљена између два светска рата као "савременско и сатеренско" 11 спевавање
народних песама непосредно после догађаја и у његовој близини, с главним
историјским јунацима у чију славу су песме певане. Из тежње представника историјске
школе да објасне уметничке законитости епа изникло је и упоредно-историјско
проучавање фолклора. Према руском научнику Виктору Жирмунском, зачетнику овог
приступа, епско стваралаштво словенских народа треба да обједини историјско-
типолошко и историјско-генетичко упоређивање, водећи рачуна о културним
додирима. Таквим анализама дошло се до закључка да јуначка епика потиче од
"богатирске скаске", тј. јуначке бајке. 12
Појава структурализма као теоријског правца на свој начин допринела је развоју
фолклористике. Тумачење књижевних ликова у склопу структуралног проучавања
фолклора започето је чувеном студијом Владимира Пропа о морфологији бајке. 13
8
Вуково писмо кнезу Милошу од 21. новембра 1823, уп. В. Караџић, Преписка, књ. 2, 1822-1825,
Сабрана дела Вука Караџића, књ. 21, прир. Г. Добрашиновић са сарадницима, Просвета, Београд 1988,
бр. 184, стр. 327-328. Незадовољан "неистинитим опевањем" боја на Чачку, кнез Милош замера Вуку што
су се сви "современици и очевидци" боја "сгнусили, лажи псме Ваше видивши, коя би требала, да є на
истини основана, будући да се о Мом времену пва". Кнез не дозвољава да се "лаж" о његовим делима
разноси "по роду нашем", нити да Вук издаје "лажне прповедке" о савременицима: "или траж'те
истиннїє, или оставитесе издаваня псама", наређује кнез Милош (исто, бр. 174, стр. 304).
9
R. Pešić, N. Milošević-Đorđević, Narodna književnost, Beograd 1984.
10
Преглед ових истраживања дао је С. Н. Азбелев, Историзм былин и специфика фольклора, Москва
1982, где је, поред руских биљина, тумачена и српска народна епика.
11
Сам термин популарисао је Драгутин Костић у својим теоријским радовима и полемикама вођеним с
Николом Банашевићем, Станојем Станојевићем и Видом Латковићем (в. Костићеве студије: Н.
Банашевић, Циклус Марка Краљевића и одјеци француско-талијанске витешке епике, Српски књижевни
гласник, 1935, XLVI, 559-560; Новији прилози проучавању народне поезије (Поводом књиге г. Николе
Банашевића: Циклус Марка Краљевића..., с обзиром и на чланак његов Le cycle de Kosovo), Српски
књижевни гласник, 1936, XLVIII, 3, 196-209; 4, 264-280; 5, 356-375; Најновији прилози проучавању
народне поезије (одговор Николи Банашевићу: О постанку и развоју косовског и Марковог циклуса),
Српски књижевни гласник, 1936, XLVIII, 3, 211-223; Кварење песама, Наш језик, 1936, IV, 68-73;
Неколико бележака о народној традицији (Поводом чланка г. проф. Ст. Станојевића), Прилози
проучавању народне поезије, 1935, II, 156-168; Одговор Виду Латковићу, Прилози проучавању народне
поезије, 1936, III, 1, 150-153). Посебно треба истаћи Костићеву студију о преносима народних песама с
једног јунака на другога (Српски књижевни гласник, 1935, XLV, 6, 452-457), у којој је настојао да докаже
како историјски догађај или моменти из биографије историјске личности могу да подстакну везивање
одговарајућих интернационалних мотива.
12
В. М. Жирмунский, Эпическое творчество славянских народов и проблемы сравнительного изучения
эпоса. Доклад на IV Международном съезде славистов, Москва 1958. Уп. и критички приказ Н.
Банашевића у Прилозима за језик, књижевност, историју и фолклор, 1959, год. 25, св. 3-4, 296-301.
13
В. Я. Пропп, Морфология сказки, Ленинград 1928 (Morfologija bajke, Beograd 1982).
 4

Заснивајући логичку структуру бајке, он је показао да су правила понашања ликова у

великој мери условљена управо њеном инваријантном 14 синтагматском 15 схемом
функција. Структурни модел бајке подразумева да су ликови подељени према својим
улогама, односно функцијама – непроменљивим величинама у сижеу. Проп је одредио
седам типских ликова или улога: 1. противник; 2. даривалац или снабдевач; 3.
помоћник; 4. тражено лице или царева кћи; 5. пошиљалац; 6. јунак; 7. лажни јунак.
Истакнут је значај атрибута и номенклатуре ликова, који су схваћени као променљиве
величине бајке и подразумевају свеукупност спољних особина (узраст, пол, положај,
спољашњост, особености изгледа и сл.). У проучавање ликова могу се укључити и неки
парадигматски односи који имају бинарни карактер, па се ликови посматрају у
паровима заснованим на супротностима у погледу функција и особина.
Структурално-морфолошки приступ широко је прихваћен и примењен на
фолклор и митологију. У нашој фолклористици Пропове теоријске идеје присутне су у
последњих неколико деценија. 16 У савременим проучавањима ликови се дубље повезују
са жанровима и сижејним функцијама. Улога лика тумачи се као део наративног
сегмента песме, а у једном структурном моделу (сижеу) смењују се активно и пасивно
деловање јунака. 17 Такав приступ омогућује да се уоче парадигматски односи у епским
моделима, односи између ликова и функција, њихова дистрибуција. Иако је пре свега
усмерен на површинску садржинску анализу, он није потпуно неисторичан. Познавање
морфолошких односа усмерило је пажњу на проучавање заплета, 18 које дозвољава увид
у рад низа генерација или епоха на одређеном епском моделу (парадигми заплета),
варираном и артикулисаном на много начина у варијантама – усменим делима.

II

Историчност српске народне епике не огледа се у репродуковању одређених

историјских збивања и личности, него у чињеници да развој појединачне епске песме
показује развој епике у малом, и да се у усменој песми, као и у епици у целини, може
пратити не само историјски развој културе него и развој народне поезије. Наиме, свака
епска песма садржи елементе различите природе и старине који се мењају с развојем
епског жанра. Исто вреди и за сижејне моделе, чији се развој може пратити
посредством анализе варијаната – старијих и млађих записа песама, али и разноврсних
историјских и легендарних извора. Поред тога, епика укључује и у властити поетски
14
Инваријанта се најчешће схвата као садржинска, структурна, стилска категорија која представља
уопштавање суштинских обележја варијанте у апстрактном смислу, насупрот конкретности варијанте као
појединачног дела.
15
Проп употребљава појмове "синтагма", "синтагматски односи" и "парадигма", "парадигматски односи"
онако како су они уобичајени у семиотичкој текстуалној анализи. О овим појмовима у лингвистици в.: O.
Dikro, C. Todorov, Enciklopedijski rečnik nauka o jeziku, 1-2, Beograd 1987; у семиотици: J. M. Lotman,
Struktura umetničkog teksta, Beograd 1976; у антропологији: E. Lič, Kultura i komunikacija, Beograd 1983.
16
Преглед тих проучавања, с библиографијом: J. Janićijević, Prop, oko njega i posle njega, у књизи: V. Prop,
Morfologijа bajke, Beograd 1982, 314-334.
17
A. J. Gremais, Sémantique structurale, Paris 1966; H. Jason, Folk Literature in its Cultural Context:
Preliminary Outline for Discussion, у: Усмено и писано/писмено у књижевности и култури, Радови са
међународног научног скупа одржаног у Новом Саду 21-23. септембра 1987, ур. Св. Петровић, Нови Сад
1988, 69-98; H. Jason, A Model for the Surface Level of Narration of the Theme "Combat" in South Slavic Epic
Songs, Narodna umjetnost, 30, Zagreb 1993, 371-388.
18
Категорију заплета (логичке и узрочне структуре приче) посебно су проучавали формалисти,
структуралисти и наратолози (в. нпр.: G. Genette, Figures III, Paris 1972; R. S. Crane, Pojam zapleta i zaplet
Toma Jonesa, Moderna teorija romana, prir. M. Solar, Beograd 1979; G. Prince, A Dictionary of Narratology,
1987; P. Riker, Vreme i priča, I tom, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1993; Е. М. Форстер, Аспекти романа,
Нови Сад 2002). У фолклористици, после Пропа заплет у бајкама тумачили су Леви-Строс, Гремас,
Бремон и други (C. Lévi-Strauss, Anthropologie structurale, 1958; C. Bremond, Logique du récit, 1973).
 5

систем транспонује митска, магијска, хришћанска веровања, историјске идеје и

схватања, обичаје и веровања из средина у којима је настајала, живела или долазила у
додир. Сва та грађа у процесу спевавања подвргава се правилима усмено-поетске
граматике 19 и у певачевој импровизацији саображава се наслеђеним структурно-
садржинским обрасцима (формуле, склопови мотива, варијанте, понављање радњи,
ситуација, понашања и слично). Зато свет епске песме никад не пресликава историјску
стварност, мада она у различитим видовима може да се асоцира у песми. 20
Проучавање историчности ликова у нашој народној епици мора се посматрати у
односу на њихову везу са сижејним моделима у којима се јављају. Мотиви који
изграђују јунака утичу на његово мењање, као што јунак својим целокупним
значењским могућностима – семантичким потенцијалом – мења сижее у које ступа. У
неким случајевима јунак је условљен развојем догађаја и својом функцијом (улогом), а
понекад он прилагођава сиже себи и преображава га у складу с распоном који има у
традицији. Слично се запажа и кад је реч о великим историјским догађајима, какав је
Косовска битка. Укључивање таквог историјског догађаја у сиже и атмосферу песме
даје утисак веродостојности и документарности збивања.
Историјска компонента лика или веза с историјским сижеом увек имају
одређену улогу у његовој атрибуцији и индивидуализацији. Историјски наговештаји и
асоцијације дају јунаку националну боју, па он може да постане поетско-национални
симбол у коме се прелама епоха за коју је везан (нпр. Милош Обилић, Вук Бранковић,
Проклета Јерина итд.). Али, епски јунак може и да се еманципује од сижеа (основне
теме) који га изграђује, и да прими на себе различите, често противречне улоге. Процес
повезивања сижеа и јунака није довољно осветљен. Он зависи од многих спољних
околности (ситуација и контекст спевавања, рецепција, усмена комуникација и
рецензија публике, тенденција итд.), али и од законитости унутар саме традиције, од
сличности мотива и животних ситуација, асоцијација, историјских и структурних
афинитета између лика и теме. С друге стране, кад се не доврши процес уједначавања
епског типа који нужно прати свако преношење усменог дела, у неким јунацима могу
да се распознају разне историјске личности (епска фузија), јер свака од њих може да
привуче одређене врсте мотива (нпр. Старина Новак, Иво Сењанин).
Проблем одређења времена и његовог протицања у песми дотиче се с питањем
историчности. У епици се догађаји, ликови, друштво и други чиниоци садржине
прожимају с условним, уметнички конструисаним временом, при чему се епска
традиција стапа с конкретном историјом народа. Тако, време у песми односи се на
унутрашње време протицања радње (време обухваћено радњом песме), али и на време
(епоху) које се сугерише позадином и атмосфером песме, а коме хронолошки припадају
њени епско-историјски протагонисти (тзв. време о коме се пева). Сасвим условно се
може говорити и о времену сижеа, тј. о старини сижеа и интернационалних мотива.
Време бележења песме односи се на одређени тренутак записивања. Најзад, питање о

19
После поређења фолклорне баштине с језичком грађом (langue), и сваког појединог извођења усменог
дела с говором (parole), које су формулисали Роман Јакобсон и Пјотр Григорјевич Богатирјов 1929.
године, отворено је ново поглавље у проучавању фолклора и омогућен продор у подручје усмено-поетске
граматике, уп.: R. Jakobson, P. Bogatirjov, Folklor kao naročiti oblik stvaralaštva, у књизи: Usmena
književnost. Izbor studija i ogleda, priredila M. Bošković-Stulli, Zagreb 1971. О терминима језик и говор у
контексту народне књижевности уп.: R. Pešić, N. Milošević-Đorđević, Narodna književnost, 109-110.
20
Аристотел је чак забрањивао да епови личе на историје. Наиме, у историјским делима предмет
приказивања није "једна радња него једно време, тј. излагање свега онога што се у њему догодило
једноме или многима, а сваки од тих догађаја или је везан или није везан за који други догађај". За
разлику од историчара, епски певач не треба да се труди да опева целовит историјски догађај, него треба
да изабере "јединствену, целу и завршену радњу", и да "приче саставља драмски, као у трагедијама",
Аристотел, О песничкој уметности, 3. одељак, гл. 23.
 6

времену настанка песме у ствари је питање о томе кад је одређени сиже могао да се
веже за поједине јунаке.
Универзалија времена у епској поезији има своје посебности које проистичу
како из односа епског приказивања према историјском (конкретном) времену, тако и из
жанровских законитости. Размотрићемо неке од наведених питања на примерима
српских народних песама о Косовском боју. У средишту пажње су ликови као
структурни чиниоци усменог дела, будући да се у њима одражавају различите
структурне категорије:
1. анализа односа историјско – епско указује на различит степен историчности
ликова и омогућује расправу о апстрактном историзму јуначких песама (насупрот
конкретном историзму хроничарских песама);
2. тумачење сукоба (колизија) јунака према опозицијама спољни – унутрашњи
противник, и отворени – прикривени сукоб (примена лукавства), открива епски
подтекст и сплет мотивација;
3. објашњење природе везаности лика за сиже који га одређује подразумева
одговор на питање колико је лик еманципован од сижеа, чиме се пружа увид у епску
биографију и ширење семантичког поља лика.

III

Према степену историчности, косовски јунаци су прилично изнијансирани.

Највиши степен историчности имају кнез Лазар и кнегиња Милица јер у епици
задржавају оне улоге које су реално имали у српској прошлости. И у историји и у
традицији Лазар је приказан као свети кнез, ратник и мученик, задужбинар, владар који
брине о народу и сиротињи, помиритељ српске и византијске цркве. Достојанствени
лик кнегиње Милице такође одговара њеном стварном историјском деловању.
Ликови Лазара и Милице готово да се не срећу независно од косовске теме. 21
Изван косовског круга стоји песма из Вукове збирке Царица Милица и Змај од
Јастрепца (Вук II, 43). 22 Очекивало би се да се интернационална тема о змају
љубавнику 23 везала за Милицу како би се утврдило порекло Високог Стефана, али
рођење змајевитог јунака уопште се не спомиње. Уместо тога, Лазар даје Змај Деспоту
Вуку "сићана вермана" за Сремску бановину, и између њих се званично утврђује однос
поочима и посинка, чији је смисао успостављање и доказивање континуитета
светородне лозе Немањића и лозе сремских Бранковића. Милица као пасивна жртва
коју напада змај у раскораку је с ликом љубе и сестре косовских јунака. Исто вреди и за
Милијину песму о Бановићу Страхињи (Вук II, 44). Ако се формално прате родбински
односи, Банова љуба може да се идентификује и као сестра Југовића – а то је у
косовским песмама Милица. Али, љуба Бановић Страхиње никада се не замењује с

21
Усамљен је пример записа из прве половине 18. века (Ерлангенски рукопис старих српскохрватских
народних песама, издао Г. Геземан, Сремски Карловци 1925, бр. 208) о томе како у Дубровнику кнез
Лазар продаје за једну ноћ своју љубу Милицу младом турском јаничару у замену за триста дуката и три
товара мор скерлета. Неочекивано је што Милица одбија да се сутрадан врати мужу, остављајући и дете
у колевци. У песми јунаци задржавају своја имена, али се знатно одвајају не само од косовске теме и
идеје, него и од територије за коју се иначе епски везују. Лазар и Милица нису идејно срасли са новим
сижеом продаје љубе Турчину, што упућује да су се само површински укоренили у нову традицију у коју
су пресађени. Пресађивање у други ток традиције говори с једне стране о популарности ових јунака, а с
друге стране о њиховој деидеализацији.
22
В. Караџић, Српске народне пјесме, књига друга (Беч 1845), Сабрана дела Вука Караџића, књ. 5,
приредила Радмила Пешић, Просвета, Београд 1988 (даље се наводи као: Вук II).
23
Н. Милошевић-Ђорђевић, Змија младожења – змај љубавник, Заједничка тематско-сижејна основа
српскохрватских неисторијских епских песама и прозне традиције, Београд 1971, 76-111.
 7

Милицом не само зато што љубино лично име Старац Милија ниједном не спомиње,
него пре свега зато што је она лик који епски живи у само једном сижеу, дакле лик
сижејно моновалентан (а не сижејно поливалентан, какав је лик кнегиње Милице). У
традицији, Милица је увек Лазарева љуба и та веза је постојана не само у оквиру
система односа косовских јунака, него и ван њих, у реалној историји. Вероватно да је
стварна породична веза између Лазара и Милице утицала на то да се кнегиња не
поистовећује с Бановом љубом – постоји свест о њеном реалном постојању и
припадности косовској епици.
У косовским песмама Лазар и Милица приказују се епски искључиво у смислу
да оличују епски идеализоване, позитивне јунаке. Милица представља тип верне љубе
и сестре, али у оквиру косовске епике има специфичне поетске улоге. У додиру с
мушким ликовима, она подстиче њихове врлине и атрибуте (Лазара покреће на зидање
Раванице помажући му да настави стопама Немањића, а браћу одвраћа од боја дајући
им прилику да искажу своју одважност, верност и постојаност), прима извештаје из
битке, укључује се у мотиве снова и предсказања итд. Кнез Лазар представља тип
светог владара, спојеног с типом мученика (опредељење за небеско царство, начин
смрти, посвећење). Мученички аспект Лазаревог лика не треба, међутим, схватити као
нешто што је у супротности с ликом епског хероја. Мученик није друго до јунак који се
потпуно сам супротставља вишим силама. Подвргнут мучењима и страдајући од
пагана, мученик увек морално тријумфује и показује огромну духовну, али и физичку
снагу. Он не само да је етички супериорнији од својих мучитеља, него је често и
невероватно издржљив и трпељив, баш као што су епски јунаци снажни и издржљиви.
Лик Вука Бранковића доживљава се као мање документаран јер је његово
деловање условљено сижеом, то јест улогом издајника која му се доследно приписује у
традицији од почетка 17. века, мада се не подудара с историјским чињеницама. Као
изразито негативан, Вук је једностран и психолошки непродубљен лик. Његово делање
одређено је унапред задатим сукобима који се разликују у изворима, бугаршитцама и
песмама Вукове збирке. У овим последњим, Вукова издаја није мотивисана и остаје у
домену претпостављеног епског знања публике. Оптужен на косовској вечери за
неверу, Милош указује на правог кривца Вука, проклиње га и изазива на мегдан који се
одлаже за време после битке:
"А проклети Вуче Бранковићу!
Сјутра јесте лијеп Видов данак,
Виђећемо у пољу Косову
Ко је вјера, ко ли је невјера!
...
Ако ли ми Бог и срећа даде,
Те се здраво у Крушевац вратим,
Уватићу Вука Бранковића,
Везаћу га уз то бојно копље,
Као жена куђељ' уз преслицу,
Носићу га у поље Косово!"
Да би се разјаснили сукоби у које ступа Вук Бранковић, потребно је обратити се
старијим изворима о Косовском боју, какви су Трактат о Турцима пушкара Јерга из
Нирнберга (око 1481) и Краљевство Словена Мавра Орбина (1601). 24 Према

24
Избори извора Косовском боју: Задужбине Косова. Споменици и знамења српског народа, ур. изд. Ж.
Стојковић, Призрен, Београд 1987; Битка на Косову 1389, Галерија САНУ, књ. 65, прир. С. Ћирковић,
САНУ, Историјски музеј Србије, БИГЗ, Београд 1989; Косово у памћењу и стваралаштву, Расковник, бр.
55-56, 1989, прир. Н. Љубинковић; Косовски бој у европској књижевности, Београд, Нови Сад,
Приштина, 1994.
 8

бугарштицама из прве половине 18. века у којима се опева спор Лазаревих кћери због
јунаштва и порекла њихових мужева, 25 Вук је посрамљен у мегдану с Милошем и то је
главни повод за несрећу што ће уследити. Он ће оклеветати Милоша и потом побећи с
косовског разбојишта. Ови мотиви познати су у предању и чине традиционално
народно знање певача и публике које се подразумева, а које у песмама не мора да се
изричито искаже. Иако у песмама Вукове збирке нема наговештаја о претходном
сукобу Вука и Милоша, знање о њему се подразумева и улази у епски подтекст. Спор
Лазаревих кћери и мегдан Вука и Милоша у лазарицама записаним после Вука
Караџића излажу се најчешће на почетку, као увод у будућа збивања. У Вуковим
Комадима од различнијех косовскијех пјесама (Вук II, 50) предисторија сукоба и
мотивација клевете и издаје премештају се у дубину сижеа, чиме се омогућава да се
најдраматичнија сцена, кнежева вечера, постави у први план. Тако се скраћују не само
сижејне, него и просторне, временске и наративне могућности текста, и постиже се
максимална језгровитост догађаја.
Међу косовским јунацима лик Милоша Обилића побуђивао је можда највеће
занимање. Иако се врло рано помиње неки јунак који је усред турског логора усмртио
султана Мурата, његово име среће се тек од друге половине 15. века. Константин
Филозоф, биограф деспота Стефана Лазаревића, између 1433. и 1439. не наводи име
јунака, али зна да је то неки феудалац високог порекла, "неко веома благородан, кога
облагаше завидљивци своме господину и осумњичише као неверна". 26 Лаоник
Халкокондил, византијски историчар друге половине 15. века јунака назива Милоин, а
турски хроничар Ашик-паша Заде око 1484. прави игру речима од имена онога који је
усмртио турског султана: Милош Кобила, на турском Билиш Куб-ила, значи "онај ко
уме задати ударац". 27 У последњој деценији 15. века, Константин из Островице у
својим Успоменама помиње Милоша Кобилића. 28 У каснијим изворима Милошево име
се устаљује, али се презиме мења, па га срећемо као Мила Комнена, Милоша Кобилића,
Копилића, Кобиловића, Ковиљића, Драгиловића и од 17. века као Милоша Обилића.
Промене у именовању косовског јунака праћене су променама у одређивању
његовог порекла. У старијим српским и турским изворима непознати јунак је племић и
Лазарев феудалац; у последњој четврти 15. века он постаје кнежев зет, али се још увек
не именује; 29 тек почетком 17. века спајају се име и родбинска веза. Место Милошевог
рођења помиње се релативно касно, најчешће као Тјентиште код Новог Пазара,
Поцерина, Рудник, Тројановград на Церу. Сигурно је, међутим, да је Милош постао

25
Бугарштицу из рукописне збирке Дубровчанина Јозе Бетондића објавио је 1859. А. Ф. Гиљфердинг,
Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, превео Б. Чулић, Сарајево 1972, 218-220; бугарштицу
из Перашког рукописа штампао је М. Пантић, Бугарштица о Косовском боју, Расковник, бр. 55-56, 1989,
79-84. Прештампано у: Ј. Ређеп, Р. Михаљчић, Народне песме о Косовском боју у бугарштицама и
епским песмама кратког стиха, Београд 1997; Косовска битка у усменој поезији, приредила С.
Петровић, Београд 2001.
26
Повест о словима (Сказаније о писменех). Изводи. Житије деспота Стефана Лазаревића, приредила
Г. Јовановић, превели Г. Јовановић, Л. Мирковић, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 11, Београд
1989.
27
Р. Михаљчић, Јунаци косовске легенде, Београд 1989, 17.
28
Константин Михаиловић из Островице, Јаничарове успомене или турска хроника, приредио и превео
Ђ. Живановић, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 15, Београд 1986.
29
"Деспот Лазар имао је два зета, који су били у сталној неслози међу собом. Једном је имао да ратује с
Турчином. Тада ова двојица један другом говораше да ће се сутра видети ко је најбољи у борби. У току
ноћи један од зетова поручи Турчину да ће му ујутро са много племића притећи у помоћ. Томе се Турчин
радовао и ујутро када је стигао и хтео да му пољуби ногу, исуче свој мач и прободе Турчина. Но, ма
колико се они борили, Турчин остаде победник. Деспот Лазар се даде у бекство, али га заробише и
убише", З. Константиновић, Пушкар Јерг из Нирнберга о Босни и Србији, Косово у памћењу и
стваралаштву, прир. Н. Љубинковић, Расковник, 55-56, 1989, 51-52.
 9

идеал јунака много раније, свакако већ од краја 15. века, а његово дело било је чувено
не само међу Србима, него и међу Турцима. Тако, у првој половини 17. века у
Цариграду су забележена предања о томе како од времена Милошевог подвига
"хришћанским посланицима држе обе руке кад прилазе цару да га поздраве или да се
опросте". Из истог периода је белешка о неком Србину, Александру (Ко)Биловићу, који
се хвалио да потиче "из оне породице из које је један на Косову пољу убио цара
Мурата". 30 Оваква и слична историјска предања о Милошу допуњавала су се с
народним песмама, потврђујући истинитост традиције. Мада су предања слабије
бележена, нарочито она локална, не треба сумњати да су се многе средине дичиле да
Милош баш из њих потиче. Не треба да чуди што Милошево презиме и порекло нису
јединствени у традицији. Процес уједначавања вршио се непрестано, са ширењем
песама и предања: опште црте су задржаване, а мање важне појединости (какве су име,
презиме, место рођења, порекло итд.) мењане су у зависности од терена, певача,
публике, околности и других услова. Поред тога, Милошев лик преносио се и на друге
сижее, нпр. о силном чобанину, јунаку што се одлучно супротставља турском цару који
му завиди због слободног живота или блага. 31
Реконструкција различитих интерпретација Милошевог имена, порекла, снаге,
статуса и осталих елемената епске биографије важна је за објашњење историјског
развоја традиције о овом јунаку. Али, ако хоћемо да тумачимо Милошев лик у епској
поезији, треба поћи од мотивације његовог подвига. Према Комадима од различнијех
косовскијех пјесама, Милоша покрећу Вукова клевета и Лазарева сумња изречена на
вечери. Милош, дакле, оваплоћује тип оклеветаног јунака, и то активног јунака који
подвигом доказује своју невиност (слично се правдају Марко Краљевић и Змај Огњени
Вук). 32 Насупрот томе може се указати на јунака жртву који недужан страда, па се
његова невиност доказује на чудесан начин, често после смрти. Такви су, рецимо,
сестрица Јелица коју је лажно оптужила јетрва Павловица (Бог ником дужан не остаје,
Вук II, 5), Наход Момир који страда од неверног кума Тодора везира (Наход Момир,
Вук II, 30), Стјепан Јакшић који се оправда пред братом Митром (Богишић, 42).
Мада је улога оклеветаног јунака за Милоша примарна, у песмама Вукове
збирке овај јунак среће се и у другим сижеима који су тешње или лабавије везани за
Косовски бој. У Рашковој варијанти Зидања Раванице (Вук II, 35) Милош подсећа
Лазара да је настало последње време и да ће царство преузети Турци, па треба градити
манастир од камена, чиме постаје посредник у предсказању. У варијанти исте песме од
непознатог сељака из Рудничке нахије (Вук II, 36) Милош не само што прориче
последње време и тражи да се зида од камена, већ открива и погодно место "под
Кучајом високом планином". У другом делу песме он поштеди Југа и Југовиће тако што
их преда на чување свом побратиму Рељи Крилатоме. Захваљујући Милошевој мудрој
одлуци да сачека док се кнез не одљути, сукоб се разрешава мирно и праведно. Слична
ситуација среће се у четвртом Комаду (Вук II, 50/4), кад Милош подучава Ивана
Косанчића да охрабри српску војску и кнеза Лазара описујући турску силу као слабу.
Милош је главни јунак и у песми Милош у Латинима (Вук II, 37), где за опкладу
пребацује буздован преко латинске цркве Димитрије, симболично доказујући тиме
премоћ властитог културног блага. У овој песми, међутим, Милош престаје да буде
неприкосновени епски јунак: кнез Лазар мора да употреби свој утицај како би га
ослободио затвора.

30
Константин Михаиловић из Островице, Јаничарове успомене или турска хроника, 199.
31
M. Bošković-Stulli, Pjesma o silnom čobaninu, Usmena književnost kao umjetnost riječi, Zagreb 1975, 68-76.
32
Уп. песме: Марко Краљевић и Мина од Костура, Вук II, 62; Кад се свадио Огњени Вук и Бан Пав'о
Стријемљанин, В. Богишић, Народне пјесме из старијих, највише приморских записа, Београд 1878,
прештампано: Горњи Милановац 2003, бр. 14 (даље се наводи као: Богишић).
 10

Проширење Милошевог епског лика креће се према улогама споредних јунака.

Кад се развија ван косовских песама, он стоји у сенци Марка Краљевића. Милошеве
улоге у песмама у којима се Марко сукобљава с вилом, Љутицом Богданом, сестром
Леке капетана и Вучом Џенералом (Вук II, 38, 39, 40, 42) споредне су и пасивне, па се
његов лик гради према захтевима сижејне логике. Такве улоге умањују Милошеву
епску идеалност и потискују га у односу на Марка Краљевића. Ипак, у појединим
сижеима отвара се простор за разне секундарне или случајне мотивације. Тако у песми
Марко Краљевић и вила, која је често привлачила пажњу проучавалаца, 33 кад Марко
присили вилу да оживи Милоша, косовски јунак постаје јачи:
"Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него што је било,
А здравије срце у јунаку,
Баш здравије него што је било."
Поваратак Милоша из мртвих чини га посебним и објашњава његову
нерањивост. Ова чињеница, међутим, остаје епски неискоришћена у песмама о
Косовском боју где јунак, пошто је убио Мурата, ипак страда.
Ликови Милошевих побратима Милана Топлице и Ивана Косанчића мењали су
се такође у складу с развојем традиције. У бугарштицама они су Милошеве слуге и има
их тројица (Иван, Милан и Никола Косовчић), 34 а главна улога им је да га прате у
турски табор и боре се с њим до краја. У запису из Недељковићевог зборника (почетак
19. века) они су Милошеви кумови. 35 У варијантама њихових имена преовлађује тежња
да се лоцирају на Косово (Топлица и Косаница су притоке и области око Јужне
Мораве). У месним предањима Милан се везује за ваљевски крај, а Иван за
Куршумлију. Као Миланов епски прототип помиње се, крајем 15. века, верни војвода
Крајмир који је, према Константину Јаничару, на своје крило дочекао посечену
Лазареву главу.
Тешко је рећи кад су се улоге Ивана и Милана усталиле у косовској легенди. 36
Поред тога што се боре уз Милоша, они се јављају у сижеима о ухођењу војске и
веридби уочи боја. Сиже о три јунака који су у боју погубили противничког цара
посведочен је крајем 15. и почетком 16. века у Срему, у фалсификованој повељи
угарског краља Беле IV. 37 У песмама о ухођењу војске из песмарица Аврама Милетића
и Тимотија Недељковића улогу уходе има Милан Топлица, док у четвртом Комаду из
Вукове збирке њу преузима Иван Косанчић. 38 Замењивање имена у истим улогама
показује да јунаци нису довољно индивидуализовани ни диференцирани. То се види и
из Лазареве здравице: Ивану се напија по лепоти, а Милану по висини. У Косовки
дјевојци јунаци су описани једнообразно, иако имају различите улоге у свадбеном
обреду.

33
A. Vaillant, Marko Kraljević et la Vila, Revue des Etudes Slaves, VIII, 1928, 81-85; Н. Банашевић, О
важности проучавања мотива народне поезије, Прилози проучавању народне поезије, 1935, књ. 2, св. 1-
2, 169-173; Д. Костић, Ко је Марку певао кроз Мироч, Прилози проучавању народне поезије, 1937, књ. 4,
св. 1-2, 255-261; Н. М. Симић, Античке паралеле народне песме "Марко Краљевић и вила", Жива антика,
1955, 5, 68-72.
34
Уп. Богишић 1.
35
Фрагмент о ухођењу турске војске из зборника Тимотија Недељковића објављен је у: Вук II, напомена
уз песму бр. 50, стр. 580-586; прештампано у нав. изборима Ј. Ређеп и Р. Михаљчића, стр. 56-64, и С.
Петровић, бр. 9.
36
В. о томе: А. Шмаус, Из проблематике историјског развоја косовске традиције – побратими Милоша
Обилића, Зборник Филозофског факултета у Београду, 1964, VIII-2, 617-624, Р. Михаљчић, Јунаци
косовске легенде, 83-96.
37
Н. Радојчић, Косовске традиције у лажној повељи краља Беле IV од 7. окт. 1264?, Зборник Матице
српске за књижевност и језик, 1958-1959, VI-VII, 260-261.
38
Уп.: Косовска битка у усменој поезији, бр. 6, 9 и 16, као и напомене уз те песме.
 11

Лик султана Мурата има историјску подлогу, али је потпуно одређен улогама у
сижеу. У раним турским изворима Мурат је приказан као велики јунак који је испунио
завет свог деде Османа и оца Оркана, утврдивши турску власт у Европи, а касније се
све више приказује као шехид, мученик за веру. Он је типизован већ у средњовековним
списима о кнезу Лазару и Косовском боју насталим у првој деценији после битке, као и
у каснијим хришћанским изворима. 39 У косовским списима приказан је као
демонизовано биће. У складу с библијском реториком, он је: нечастива, охола и
жестока звер, несити ад свепрождрљивац, погана крвопија Агар, безверни и богомрски
амир измаиљћански, оружје јарости, непријатељ божаствених цркава, ричући лав,
аспида глуха, змија, аспидин и гујин пород, штене лавово и василисково. 40 Муратови
атрибути у народној епици по смислу су исти онима из средњовековних косовских
списа. У процесу епског уопштавања, на лик турског султана пренети су атрибути
Црног Арапина, троглавог господара доњег света и великог љубавника. Мурат је
сличан Арапину по томе што је црн, и што је цар – врховни заповедник Турака. Осим
тога, главни посао Црног Арапина – да отима жене или девојке и одводи их у своје
царство – приписан је у неким песмама Мурату. У великој косовској песми коју је 1821.
Вуку послао његов сарадник Аврам Панић, парох из Шида, Мурат од Лазара тражи
државна и верска обележја (светлу круну, алај-барјак, бритку сабљу), харач и кључеве
од градова, али и "на годину триест девојака... за љубљење цару Мурату". 41 Насилник
који отима жене и води их са собом "необично подсећа на божанство доњег света", како
је запазио још В. Чајкановић. 42 Како многи хтонски богови отимају жене, међу њима и
Хад (Плутон) који уграби Персефону (Прозерпину), ћерку богиње усева Деметре, лако
се уочава сижејни паралелизам између захтева цара Мурата, "неситог ада
свепрождрљивца", и митова о плодности и обнови годишњих доба.
У песмама Вукове збирке Мурат се среће у улози изазивача и пасивне жртве. У
песми Филипа Вишњића о почетку буне против дахија (Вук IV, 24), он је остављен у
животу да би се истакао образац праведне владавине. Српски устанак је могућ зато што
виша правда осуђује насиље и обест турских дахија. Запажа се готово потпуни
паралелизам мотива, али и ликова. Турске књиге староставне ("књиге инџијели")
предсказују пад турског царства као последицу злочиначког понашања дахија и
кршења права народа. У косовским изворима и бугарштицама, међутим, Мурат је
задржан у животу да би исказао поштовање Милошу и наложио да се сахрани испод
његових ногу; али, Милош одбија ту част и остаје до свршетка одан свом господару,
кнезу Лазару, доказујући му своју верност.
У каталозима косовских ратника срећу се и три Мрњавчевића и Херцег Степан.
Њихов анахрони помен има поетску функцију – да обухвати доба старе српске државе
од Немање и Саве до Лазара и прикаже га као јединствену идејну целину. Њихови
ликови су прилагођени улози косовских ратника, при чему се пренебрегавају како
историјски контекст (Угљеши и Вукашину додат је Гојко), тако и доминантне епске
улоге: Вукашин је неверни кум цара Стефана, узурпатор царства и убица нејаког
Уроша, а Херцег Степан ратује са сином због блага и отима му невесту, безуспешно
проси девојке, схвата узалудност борбе против Турака.
Стефан Мусић, сестрић кнеза Лазара убијен у Косовском боју и сахрањен у
Новој Павлици, у народној традицији представља тип закаснелог јунака,

39
Ђ. Трифуновић, Српски средњовековни списи о кнезу Лазару и косовском боју, Крушевац 1968; Р.
Михаљчић, Лазар Хребељановић, Београд 1984, друго издање 1989.
40
Наводи из средњовековних косовских списа, уп. Ђ. Трифуновић, нав. дело.
41
Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, књ. II, приредили Ж.
Младеновић и В. Недић, Београд 1974, бр. 30; Косовска битка у усменој поезији, бр. 10.
42
В. Чајкановић, Стара српска религија и митологија, Сабрана дела, књ. 5, Београд 1994, 39.
 12

непоколебљивог ратника који подстакнут клетвом кнеза Лазара свесно одлази у битку
пошто је она завршена. Мусићева погибија је пример узорне смрти јунака и, уз смрти
Милоша Обилића и браће Југовића, још једна потврда косовске идеје да је боља у
подвигу смрт неголи са стидом живот. 43 У песми о Мусићу Стефану из Вукове збирке
(Вук II, 47) главни драмски сукоб је пажљиво припремљен и развијен. Пред Мусића се
најпре поставља могућност избора између дужности и љубави: у првом делу песме
његова љуба, пошто је уснила сан у ком је предсказана смрт јунака, покушава да га
одврати од одласка у битку. У другом делу песме, кад јунак на Ситници сретне девојку
и схвати да је битка завршена, он смело јуриша на царев табор и умире јуначки у борби.
Тако се конкретизују и тема и мотивација: у средишту пажње певача је "етичка
величина јунака" који истрајава у својој верности упркос безнадежној ситуацији. 44
У улози закаснелог јунака осим Стефана Мусића срећу се кнез Радич, Стефан
Посавчић и Стево Васојевић у локалној традицији Васојевића. 45 Њихова историјска
идентификација је доста натегнута. Од више личности са именом Радич које се помињу
међу српским обласним господарима, најприближнији закаснелом јунаку био би Радич
Бранковић Растислалић, господар Кучева и Браничева, против кога је кнез Лазар 1379.
покренуо војнички поход да би проширио своје границе до обала Дунава. Кад је реч о
Стеви Васојевићу, питање је да ли се уопште може говорити о историјском прототипу.
Због истих имена и улоге, Стефан Мусић и Стево Васојевић често се замењују у
традицији. Лазарев сестрић се доследно везује за "Мајдан чисто сребрни", што се
сматра да одговара руднику сребра који је постојао у његовој држави на јужним
огранцима Копаоника, у средњовековној жупи Брвеник. Стево Васојевић, међутим,
према предању потиче из Виницке код Берана, а као Лазарев војвода дошао је у село
Дубницу код Сјенице. Порекло овог јунака изводи се од епонимног претка Васоја,
тобоже потомка краља Драгутина. На тај начин Стева Васојевић се генеалошки везује
за лозу Немањића, чиме се успоставља паралела с Мусићем.
Мада је Бановић Страхиња првенствено епски јунак, упорно се одржава
мишљење да га је могуће историјски идентификовати. Још 1888. Љубомир Ковачевић је
претпоставио да се иза имена овог јунака крије Ђурађ II Страцимировић Балшић,
господар Зете и зет кнеза Лазара. 46 Драгутин Костић је указивао на Ненада Страхињића,
жупана и војводу требињског и конавоског 1347-1350. и на предања која везују Бана за
Драгачево, Стари Влах и планину Мучањ где му је била кула, за Црну Гору и друго. 47
Али, изгледа да је на уверење о реалном постојању Страхињића више утицала чувена
песма Старца Милије него научне студије. Наиме, у косовским песмама Вукове збирке

43
Д. Костић, Старост народног епског песништва нашег, Јужнословенски филолог, 1933, XII, 3-74 (и
посебно); С. Матић, Данилово Слово о кнезу Лазару, Нови огледи о нашем народном епу, Нови Сад 1972,
163-193; Ђ. Трифуновић, Српски средњовековни списи, 337-349; Н. Милошевић-Ђорђевић, Косовска
легенда и српски средњовековни списи, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1/2000, књ.
XLVIII, 7-34.
44
Z. Dukat, Homersko pitanje, Zagreb 1988, 202.
45
Радич се помиње у Троношком родослову (прва половина 18. в.), уп.: Н. Радојчић, О Троношком
родослову, Посебна издања СКА, 86, Београд 1931. О Стеви Посавчићу певају две варијанте које је Вуку
послао Ђорђе Којанов Стефановић; једна је објављена у: Српске народне пјесме из необјављених
рукописа Вука Стеф. Караџића, књ. II, бр. 31, а друга у Летопису Матице српске, 1846, бр. 75, 125-127,
прештампано у: М. Матицки, Епске народне песме у Летопису Матице српске, Нови Сад 1983, бр. 10. О
Стеви Васојевићу в.: С. Петровић, Предања о Стеви Васојевићу из Лубурићеве рукописне збирке,
Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 2001, књ. 68, св. 1-4, 209-216. У бугаршици
(Богишић, 1) из прве половине 18. века помиње се Бушић Стјепан, али се мотив закаснелог јунака не
реализује.
46
Љ. Ковачевић, Вук Бранковић, Годишњица Николе Чупића, 1888, X, 215-301 (прештампано у: Бој на
Косову, старија и новија сазнања, приредио Р. Михаљчић, Београд 1992).
47
Д. Костић, Тумачења друге књиге Српских народних пјесама Вука Ст. Караџића, 67-68.
 13

Страхиња се помиње само узгред, у каталозима погинулих јунака. У Тешановој песми

Цар Лазар и царица Милица (Вук II, 45) Бан је погинуо тамо "ђе огрезну крвца до
кољена", а у петом Комаду Стефана Караџића (Вук II, 50/5) он је први у низу "добрих
јунака":
"Који оно добар јунак бјеше
Што једанпут бритком сабљом мане,
Бритком сабљом и десницом руком,
Пак двадесет одсијече глава?
– Оно јесте Бановић Страхиња."
У читавом епском подтексту Милијиног Бановића Страхиње и у директним
асоцијацијама недвосмислено се упућује на везу с Косовским бојем. Најпре, Бан је
локализован у "малену Бањску крај Косова" и дубоко укорењен у мрежу рођачких
односа: његов таст и шураци су Југовићи, у предању осведочени косовски јунаци који
бораве у Крушевцу, а пашеног му је неки "млади Немањић". Милија наговештава страх
од Турака уочи боја на Косову. Југ не дозвољава Бану да му води децу "у Косово, да их
кољу Турци", а кад по повратку угледа рањеног зета, он:
"Просу сузе низ господско лице:
– Весела ти наша царевина!
Међер има у цара Турака,
Међер има силнијех јунака,
Који зета обранише мога,
Кога данас у далеко нема."
Банов лик такође се прилагођава тако да се уклопи у преткосовску атмосферу.
Мада је реч о стереотипној формули у склопу теме ухођења, Милија не пропушта да
Бану припише главну особину ухода – знање језика:
"Ја с Турцима могу проговорит,
Могу турски, и могу мановски,
И арапски језик разумијем,
И накрпат ситно арнаутски."
Да је Бан одраније имао успеха у ратовању с Турцима, Милија показује
посредством лика некадашњег сужња Стариша Дервиша, кога су Банови пандури
ухватили на врх Сухаре – Суве планине (југозападно од Бањске).
На Косовску битку најнепосредније асоцирају формуле којима Милија описује
бројност турске војске. Кад је први пут у Народној српској пјеснарици 1815. објавио
Комаде од различнијех косовскијех пјесама свога оца Стефана, Вук је IV комад оставио
окрњен, без стихова који описују распоред турске војске на Косову.
"Ја све ходах по турској ордији,
И не нађох краја ни хесапа.
Од ... до ...
.....
Све је турска војска притиснула,
Коњ до коња, јунак до јунака..."
У лајпцишком издању (1823) друге књиге Српских народних пјесама Вук је ове
празнине попунио вероватно на основу Милијине песме, како је претпоставио још
Љубомир Стојановић 48 у својој монографији о Вуку Караџићу:
"Од мрамора до сува јавора,
Од јавора, побро, до Сазлије,
До Сазлије на ћемер ћуприје,

48
Љ. Стојановић, Живот и рад Вука Стефановића Караџића, Београд 1924 (прештампано 1987), 106.
 14

Од ћуприје до града Звечана,

Од Звечана, побро, до Чечана,
Од Чечана вр'у до планине."
Пронашавши исти низ стихова у рукописној песмарици Аврама Милетића и
Сраженију Гаврила Ковачевића, Светозар Матић 49 помишљао је да се Вук могао
послужити овим делима у допуни записа Комада. Насупрот томе, Никола Банашевић
показивао је у два маха да су ови врло популарни стихови забележени доста рано. 50
Да Милијин Бановић Страхиња почне да се схвата као својеврстан пролог у
косовска збивања, највише је допринела збирка Српске народне песме о боју на Косову
Стојана Новаковића из 1871. године, у којој се она нашла на уводном месту. По угледу
на Новаковића, стихове из мајчиног писма Бану о надирању турске војске многи
каснији састављачи лазарица радо су стављали на почетак својих збирки. Сличне
стихове Милија је употребио и за приказивање сватова у Женидби Максима Црнојевића
(Вук II, 89), показавши тиме да је реч о динамичном обрасцу који се прилагођава теми
песме:
"Од Жабљака до воде Цетиње
Све широко поље притискоше:
Коњ до коња, јунак до јунака,
Бојна копља како чарна гора,
А барјаци како и облаци."
У Бановићу Страхињи Косовски бој осећа се врло снажно у свим сегментима, не
само у епском подтексту, него и на нивоу симбола, где представља могући кључ за
разумевање идеје песме. Схема радње је једноставна и опште позната: Влах-Алија,
одметник од турског цара, отима Банову љубу и Бан је избавља победивши противника.
Много је полемисано око питања зашто Бан поклања љуби живот и да ли јој прашта
неверу. Али, ако се прати композициона схема и расподела сижејних улога, природно је
да Бан љуби поштеди живот – она је жртва отмице, а Бан је спасилац, те поклањање
живота омогућава да се живот настави, упркос љубиној невери и издаји шурака
Југовића. Идеја о настављању живота среће се и у запису Дубровчанина Ђуре Ферића 51
из друге половине 18. века: Бан враћа љубу њеној породици, а за узврат добија њену
млађу и лепшу сестру.
Док се у преко двадесет варијаната теме о отмици и невери љубе Бановић
Страхиња приказује као јединствен јунак, ликови Југ Богдана и Југовића нису
доследни. Напори да се иза Југовића открију историјске личности нису дали разултате.
Помени Богдана Југе у Закону о рудницима деспота Стефана Лазаревића, или
властелина Југе који је 1395. даривао руски манастир Светог Пантелејмона на Атосу,
или пак Вукмана Југовића, дворанина херцега Стјепана Вукчића Косаче, не
осветљавају изворе предања о Југовићима. 52 Сходно томе, лична имена оца и
деветорице браће која се срећу у народним песмама треба схватити само као стајаћа. Та
имена нису могла да се устале у традицији не само зато што су Југовићи, како сматрају
неки истраживачи, касно ушли у косовску легенду, него пре свега зато што они по
својој природи нису индивидуализовани и не оваплоћују конкретне особе, него типове.

49
С. Матић, Вукови Комади од различнијех косовскијех пјесама, Наш народни еп и наш стих, Нови Сад
1964, 48-54.
50
Н. Банашевић, Вуков род и песничко предање о косовским јунацима, Ковчежић, II, 1959, 32-41; Старац
Милија и косовске песме, Ковчежић, X, 1972, 22-31.
51
Пјесан од Бановић Страхје из рукописа ЈАЗУ објавио је Р. Меденица, Бановић Страхиња у кругу
варијаната и тема о невери жене у народној епици, Београд 1965, 267-269, прештампала Р. Пешић у
напомени уз: Вук II, 44, стр. 572-573.
52
Р. Михаљчић, Јунаци косовске легенде, 102.
 15

У косовској епици Југовићи, појединачно и скупно, представљају тип

непоколебљивог хероја који жртвује живот за веру, слободу и владара. У епизодама
одвраћања од боја и епским каталозима Југовићи су узор-јунаци на које никаква сила,
чак ни сестринска љубав, неће утицати. Према бугарштици из прве половине 18. века,
они су се заклели краљу: "Кад би небо паднуло на јуначку црну земљу, / они би га
примили на своја на бојна копја." 53
Као контраст идеалним косовским херојима, у песмама о Бановићу Страхињи,
женидби кнеза Лазара и зидању Раванице Југовићи су окарактерисани негативно. Ако
су као Банови шураци пасивни и плашљиви, они се према Лазару – слуги и просцу
њихове сестре – понашају осионо и с висине, потежући мачеве и на самог цара
Стјепана. Као прави негативни јунаци приказани су у песмама о зидању Раванице, где
поткрадају Лазарево благо намењено зидању задужбине и закидају наднице Раду
неимару и градитељима. Ове противречне улоге везале су се за Југовиће кад су
интернационални мотиви женидбе и подизања манастира прилагођени епско-
историјској биографији кнеза Лазара. У оба случаја на Југовиће је пренет мотив
обесних великаша који се често среће у склопу теме о последњем времену, где су
пресудни историјски догађаји најављени општим моралним пропадањем и отвореним
кршењем обичајних и друштвених норми. У Женидби кнеза Лазара (Вук II, 32)
Југовићи оличују земаљску силу која неразумно и гордо покушава да се одупре
судбини да је "Милица Лази суђеница", како је записано у књигама староставним. У
Зидању Раванице Југовићи су пресађени у сиже о опасностима стварања који се често
окончава трагично по неимара. 54 У теми у којој је уобичајено да се владар и обесни
великаши сукобљавају с градитељима, природно је што Југовићи нису могли да остану
неприкосновени косовски јунаци. Њихова нова улога допринела је слабљењу херојске
искључивости јунака и снажно утицала на њихову деидеализацију. У Зидању Раванице
Југовићи су у Милошевој сенци, а Миличина молба да се браћа поштеде остаје и даље
узалудна, али не зато што они јуначки хитају у борбу, него зато што су утамничени по
налогу кнеза Лазара.
Ушавши у "јаке" сижее (универзалне и чврсто обликоване) – с једне стране у
сиже о Косовском боју, а с друге стране о отмици љубе, женидби владара и
опасностима стварања – Југовићи су доследно задржали своја имена, али су изменили
свој значењски опсег, своју "семантику". Упркос значењским померањима, они се и
даље доживљавају као узорни косовски јунаци управо зато што примарна тема –
Косовски бој – одређује њихову основну, "примарну епску личност". Исто се може
закључити и за лик Југ Богдана. У Милијином Бановићу Страхињи Југ је неосетљив
према отетој ћерки и нехеројски забринут за синове, а у Женидби кнеза Лазара је
недодирљив и за самог цара Стјепана, јер је "рода господскога" и нипошто не би дао
своју ћерку слуги. Ипак, упркос томе што је и Југов лик укључен у јаке сижее, за њега
су изабране прикладније епске улоге које се по смислу више слажу са његовом
примарном улогом у косовским песмама. Наиме, као тип старог и мудрог јунака Југ
тумачи књиге староставне и прихвата неумитност судбине, умирујући своје раздражене
синове који не желе да се приклоне ономе што је писано.
За разлику од Југа и Југовића који су покретнији и лакше ступају у различите
моделе, Мајка Југовића је у Вуковој збирци лик везан за један сиже и једну улогу, улогу
мајке која умире од туге за синовима. Ако се у песмама записаним на периферији
утицаја косовске теме лик Мајке Југовића највише деформисао изгубивши најпре име,

53
Богишић 1.
54
С. Радојчић, Зидање Раванице, Летопис Матице српске, књ. 397, 1966, 399-403, прешт. у: Узори и дела
старих српских уметника, Београд 1975, 245-251. С. Радојчић, Опасности стварања као тема у народном
песништву, Одабрани чланци и студије 1933-1978, Београд, Нови Сад, 1982, 280-288.
 16

а потом патос узвишене јуначке мајке, 55 у Вуковој Смрти Мајке Југовића он

представља снажну синтезу старијих и млађих слојева. 56
Лик Косовке девојке, заручнице худе среће, такође је израстао на једном сижеу
чији се развој може наслутити у другим жанровима до свог старијег, изгледа обредног
облика. У лирским песмама које певају о три јунака што просе девојку обећавајући јој
дарове, девојка је приказана као тип мудре и довитљиве девојке, налик на ону која је
питањима надмудрила цара Соломона у шаљивим новелама (Дјевојка цара
надмудрила) 57 или укротила Марка Краљевића побративши га (Дјевојка надмудрила
Марка, Вук II, 41). Кад је старији сиже просидбе историзован, кад је увођењем
ретроспективе промењен редослед догађаја и кад је истакнуто истински побожно и
одуховљено хришћанско осећање, заручница Милана Топлице постала је јединствен
поетско-емотивни симбол.
Лик Павла Орловића, најпознатији у песми Косовка дјевојка Слепе из
Гргуреваца (Вук II, 51), у епским каталозима других косовских песама јавља се у
улогама кнежевог барјактара, гласника из боја или јунака који одлази у смрт без
колебања. Као и Стева Васојевић, тако је и Орловић радо истицан као родоначелник
неких братстава. На Косову "Трњовци, Младеновићи и Бегојевићи, сви из Сочанице, по
предању воде порекло од Орловића Павла, а старином су из околине Призрена". 58 У
Црној Гори од овог јунака потичу Мартиновићи, Бајковићи, Цуце, Бјелице. 59 Крајем 19.
века у селу Теочину на Руднику показиване су рушевине његових двора, куле и
надгробне плоче. 60 Упркос различитим локалним предањима, првенствено из Црне
Горе, Павле Орловић у косовским песмама није довољно индивидуализован, па је
носилац споредних улога.
Ако се о историчности лика Павла Орловића може говорити само условно и у
вези с историјским предањима, за Владету војводу претпостављено је да би можда
одговарао великом војводи Влатку Вуковићу који је победио Турке код Билеће 1388. и
у Косовској битки водио помоћни одред краља Твртка. У песми Слепе Степаније (Вук
II, 49) Владета војвода је гласник из битке који Милици и њенима ћеркама подноси
епски извештај у виду каталога косовских јунака. О Владети војводи нису сачувана
локална предања, нити се за њега везују други сижеи и улоге.
У косовским песмама Вукове збирке, ни ликови слугу (Милутин, Голубан и
Ваистина), нити ликови Срђе Злопоглеђе и љубе Дамјанове нису посебно
индивидуализовани, али су активни и функционални у сижејно-наративним секвенцама
у којима се јављају. Ниједан од ових јунака није историзован. Слуге Голубан и
Милутин могу се схватити као два пола истог епског типа који представља својеврстан
спој верног слуге и часног кнежевог ратника. Док Голубан "свом срцу одољет не може
да не иде на бој на Косово", Милутин на издисају извештава Милицу о исходу битке.
Мусићев слуга Ваистина без оклевања хита у бој са својим господаром и они гину
заједно, како им је и предсказано у сну Мусићеве љубе. Срђа Злопоглеђа опеван је у
петом Комаду од различнијех косовскијех пјесама као јунак у каталогу који се херојски
бори против Турака. Својим атрибутом он асоцира на евентуалне натприродне моћи. Те

55
О лику Мајке Југовића у бугарској народној поезији уп.: А. Афанасјева-Колева, Косовски јунаци у
бугарској народној епској песми, Научни састанак слависта у Вукове дане. Реферати и саопштења,
Међународни славистички центар, Београд 1989 (објављено 1991), бр. 19/1, 533-541.
56
В. Чајкановић, Из српске религије и митологије. 1. Мајка Југовића, Сабрана дела из српске религије и
митологије, књ. 1, Студије из српске религије и фолклора 1910-1924, прир. В. Ђурић, Београд 1994, 94-
109.
57
В. Караџић, Српске народне приповијетке, Сабрана дела, књ. 3, прир. М. Пантић, Београд 1988, бр. 25.
58
T. Vukanović, Srbi na Kosovu, t. II, Vranje 1986, 430
59
А. Лубурић, Орловићи и њихова улога у црногорском Бадњем вечеру 1710, Београд 1934.
60
М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876, 314.
 17

способности у комаду из Вукове збирке не долазе до изражаја, али у старијим изворима

– рукописима Приче о боју косовском с краја 17. и прве половине 18. века – помиње се
Стојан Злопоглед или Стојан страшних очију који је "могао очима прострелити тројицу
и четворицу". 61 Љуба Дамјанова и Дамјанов Зеленко у песми Смрт Мајке Југовића (Вук
II, 48) учествују у оплакивању најмлађег Југовића на формулативан начин, при чему се
искоришћују врло стари интернационални мотиви: љуба препознаје венчани прстен на
руци јунака, а коњ жали свог господара.

IV

Анализа ликова косовске епике са становишта односа према историји и епским

моделима као виду сродних књижевних облика показује да већина јунака задржава
посебност у сижеима који се сматрају за специфичне косовске, али да у другим
сижеима може доћи до значајних промена у распону лика, што утиче на доживљај
публике (прималаца). Какве ће се промене догодити, зависи у првом реду од тога
колико је лик стабилан у традицији и колико су развијене његова епска биографија и
слава. Али, на природу промена утичу сви учесници у процесу преношења: епски певач
у оној мери у којој покушава да догради традиционалну представу о лику (или пак да је
створи, као нпр. Вишњић у песмама о својим савременицима устаницима који још нису
довољно традиционализовани), потом слушаоци својим прихватањем или
неодобравањем предмета о ком се пева, па и записивачи који забележени текст могу да
редигују и дотерују по свом укусу и осећању. У том процесу мењања распона лика
можда су најважнији афинитети стваралаца. Упркос целокупном епско-историјском
знању о јунаку, традиционална представа о њему увек се конкретизује и уметнички
уобличава у свести певача. Треба непрекидно подсећати колико се певачи међу собом
разликују с обзиром на таленат, искуство, усмено знање, професионалност, лична
интересовања и тако даље. Представе о косовским јунацима Старца Милије, Тешана
Подруговића, Старца Рашка, Сељака из Рудничке нахије, Стефана Караџића, слепе из
Гргуреваца, слепе Степаније и других по имену непознатих Вукових певача разликују
се не само по стилу, тону, осећајности, него и по етичком вредновању и степену
идеализованости ликова. 62 Свој однос према јунаку и теми певачи изражавају посредно
и непосредно, показујући да су стално етички и емотивно ангажовани у приповедању. 63
Промене у опсегу главних ликова произлазе и из природе модела за који се они
везују. Кад се укључе у интернационални модел који није њихов матични (што је у
овом случају тема о Косовском боју), ликови се постепено маргинализују. У
структурном погледу, јунак се потискује на споредне функције или из активног стања
прелази у пасивно, чиме се прилагођава новој теми. Ако нова тема значењски одговара
природи лика, он ће идејно и структурно срасти с њом. У супротном, може доћи и до

61
S. Novaković, Narodna predanja o boju kosovskom. Pobilježena prve pole XVIII vijeka, Starine JAZU, X,
1878, 176-200; друго издање: Прича о боју косовском, приопћио Стојан Новаковић, поговор М.
Савићевић, Београд 1989; Ј. Ређеп, Прича о боју косовском, Зрењанин 1976.
62
О певачима уп.: С. Матић, Наш народни еп и наш стих, Нови Сад 1964, и Нови огледи о нашем
народном епу, Нови Сад 1972; В. Недић, Вукови певачи, Београд 1981 (и каснија издања); Р. Пешић,
Прилог познавању Вукових певача: Слепа Живана, Научни састанак слависта у Вукове дане, 1988, 17/3,
41-57; Љ. Зуковић, Гргуревачка шљепица – пјевач Вука Караџића, Godišnjak Instituta za književnost u
Sarajevu, 1986, XV, 171-191; Н. Љубинковић, Губитници Старца Милије, Расковник, 1987, 1988, бр. 47-
48, 49, 50, 51-52, 53-54; Љ. Зуковић, Вуков певач Старац Милија, Вукови певачи из Црне Горе, Београд
1988, 25-114.
63
Уп.: С. Самарџија, Типови и улога коментара у усменој епици, у зборнику: Коментар и приповедање,
ур. Д. Иванић, Београд 2000, 19-60; Антологија епских народних песама, прир. С. Самарџија, Београд
2001.
 18

дубљег неслагања лика с новом улогом односно темом, што води смањењу епске
илузије и херојске идеализације, снижавању патоса, претераном детаљисању, увођењу
комичног, иронијског или пародијског тона. Будући да су структурни модели у
извесној мери жанровски одређени, јунак подлеже поетичким законитостима жанра,
доживљавајући при том корените измене у значењском опсегу. Очигледне промене
огледају се и у нестабилности имена и презимена јунака, у различитим локализацијама,
у везивању за противречне локалитете и друге епохе. Као неизбежан, саставни део
преношења усменог дела, уједначавање траје непрекидно, упоредо с противречностима
и разједначавањем. Промене унутар лика могу бити тако дубоке да се он отуђи од
традиционалне и историјске представе о себи и пређе у значењски сасвим опозитну
улогу. Тада јунаци делују страно и изненађују својим поступцима и речима,
изневеравајући очекивање колектива проистекло из традиције, усменог знања и епских
конвенција. Тако кнегиња Милица у песми бр. 208. из Ерлангенског рукописа остаје с
Турчином, а кнез Лазар у варијанти Зидања Раванице непознатог Рудничанина, понет
визијом раскошног манастира, гордо узвикује:
"Од свијех ћу боље начинити:
Поставићу темељ од олова,
Удараћу челичне диреке,
Покрићу је жеженијем златом,
Попуњаћу драгијем каменом,
Пострешићу ситнијем бисером,
Нек се сјаје, нек се моје знаје."
Противречности унутар лика умањују доживљај епске објективности, а самим
тим утичу на доживљај истинитости предмета о коме је реч. Оне разграђују емотивно
јединство између певача и публике, лик се актуализује (иступа из своје епске
идеалности), а епска напетост расте. 64
Промене у распону лика уочавају се и кад се наруши устаљена епска
хијерархија. Поступком анахронизма спајају се јунаци различитих епских епоха и
удружују у каталоге или нове структуре. Те везе, као и све друге, нису подједнако
успешне и функционалне, а трају онолико дуго колико постоји потреба за њима у
традицији. Тако, косовски каталози у којима се јављају Мрњавчевићи и Херцег Степан,
Бановић Страхиња и Срђа Злопоглеђа – да поменемо само неке, односно орођавање
кнеза Лазара и Змај Деспота Вука (постају поочим и посинак) којим се премошћују
генерације (или сажимају, нпр. у случају Високог Стефана и Сибињанина Јанка,
реалних савременика), утичу на промену епског јунака. Треба напоменути да везивање
Марка Краљевића и турског султана (такође однос поочима и посинка) доноси Марку
низ нових улога, сижеа и комичних ситуација, али и димензију националног поноса.
Историјски анахронизми, схваћени као померање реалне хронологије, имају поетску и
идејну функцију, док спајање јунака различитих по епској суштини (Лазар има
легендарна, а Змај Огњени митолошка својства) структурно мењају епско поимање
времена у песми. Сублимацијом временских планова, блокови националне историје
синтетизују се у нову целину при чему се она идеализује – замишља се онаква каква је
требало да буде. Сажимање је мотивисано идејним подтекстом, па и тенденцијом. Тако,
уједињење Лазаревића и Бранковића је услов за заједничку борбу против Турака: "И по
том су време живовали / и свој своме био на невољи" – завршава певач као у бајци,
отварајући епско време према вечности. Изгледа, међутим, да се поступком спајања
ликова различите природе не мења само поимање времена, него се могу преиначити и
узрочно-последични систем и мотивација, у нашем случају – објашњење косовског

64
H. R. Jaus, Teorija rodova i književnost srednjovekovlja, Estetika recepcije, Beograd 1978, 135.
 19

пораза. Према Јаусу, кад се "национална историја транспонује у идеално пред-доба",

традиција се уздиже до "епско-митолошког система објашњења света". 65 Његов
закључак потврђују млађи записи о царици Милици и змају љубавнику с Косова и
Метохије. Наиме, Татомир Вукановић је анализирао песму Змај Никодин и кнегиња
Милица из Метохијског Подгора, која се прилично разликује од варијанте из Вукове
збирке. Милица испитује Змаја Никодина где му је снага и дознаје да они има синове
Милоша, Рељу и Змај Деспота Вука. Кад Лазар затражи од Вука да погуби Никодина,
Вук га заклиње да то не чини, јер "нама ће се сила саломити". Пошто ипак Вук устрели
Никодима, турска сила навали, и песма се завршава клетвом упућеном Милици: "Бог да
убије проклету женску, / Што изгуби наше царство српско!" Овај сиже Вукановић
тумачи као "мистерију" о пропасти старе српске државе, јер је Змај Никодин, "као
окултно биће, био заштитник српске државотворности и државе кнеза Лазара. Срби су
заштитника змаја уништили, а са њим су нестале и српска држава и слобода". 66
Посезање за оваквим објашњењем пропасти на Косову је типичан пример накнадне
митологизације. Она, како се види, проистиче из поремећаја у епској хијерархији и
сублимирања и сажимања временских равни у песми. При том, управо су епски ликови
они кључни структурни елементи који омогућују преламање хронотопа и одражавају
друштвену функцију песме.
Иако анахронизми и сажимање временских равни мењају значењски опсег лика
и дубински продиру у структуру модела, ликови остају тесно прикопчани за косовску
тему. Кад се, међутим, косовској теми прикључе старији обредни слојеви, ликови се
уопштавају и симболизују. Мајка Југовића, Косовка девојка, па и кнез Лазар у песми о
посвећењу (Обретеније главе кнеза Лазара) представљају типове: мајке и заручнице на
разбојишту, односно светог мученика. Ови ликови се не доживљавају као фантастични
или на било који начин страни косовској теми, него управо као судбински, национални
и универзални у исто време. Овакве појаве могу се подвести под Јаусово одређење
јединства приказаног: "Епска радња, која често због незнатног повода незадрживо
нараста до катастрофе, има своје јединство у објективној згоди која обухвата стање
света; њен јунак је представник судбине своје заједнице." 67
Споредни ликови (слуге, гласници, љубе, сестре, епизодни јунаци и др.),
животиње (коњи, гавранови), персонификације (глас из облака), митска бића (баба)
строго су функционални у одговарајућим наративним секвенцама и ретко кад се срећу
мимо њих. Чак и кад дође до хомонимије ликова, они су оштро одвојени својим
улогама. Тако, нема опасности да се помешају Косовка девојка која на Ситници захвата
клапак Бошка Југовића и показује Мусићу, и Косовка девојка која по разбоју тражи
свог заручника Милана Топлицу. С друге стране, иста улога (или, према Пропу,
делокруг) може бити додељена различитим јунацима (пример за синонимију улоге
закаснелог јунака су Мусић, Васојевић, Посавчић, војвода Радич).
Анализе ликова које смо предочили на примеру косовске епике, а какве
недостају за многе епске теме, могу да помогну при реконструисању развоја сижејних
модела косовских песама и облика косовске традиције, укључујући историјске и
легендарне изворе. Тако се преиспитују не само ступњеви реалности (однос историје и
фикције), начини рецепције (хоризонт очекивања, намера певача) и стилизације
(стилске и реторичке категорије), него и они структурни поступци епске поезије који
однос књижевног лика и људског прототипа рашчлањују што је могуће обухватније, у

65
Исто, 139.
66
Т. Вукановић, Српске народне епске песме, Врање 1972, 12-14; Т. Вукановић, Енциклопедија народног
живота обичаја и веровања на Косову и Метохији, Београд 2001, 252-253.
67
H. R. Jaus, нав. дело, 137.
 20

непрестаном преплитању и допуњавању различитих димензија какве су историја и

поезија.

SUMMARY

Sonja Petrović

On Some Problems Of Historical And Poetical Structure Of Characters In Epic Poetry

About Kosovo Batlle 1389.

The paper deals with some poetical problems regarding historical and poetical
structure of epic characters that are illustrated by Serbian epic poetry about the Battle on
Kosovo 1389. It is discussed how the historical prototype and historical background of the
epic theme can transform epic character, and in what way the nature of character can be
modified when its role is changed or influenced by the structural laws of composition in
model. Some observations about semantical scope of characters are analyzed, such as extent
of idealization, stylization and epic exclusivity of personages, their homonymy and
synonymy, individualization, motivation.