Agota Kristof

VELIKA
SVESKA
 DOLAZAK KOD BAKE

Stižemo iz Velikog Grada. Putovali smo celu noć. Našoj Majci su

crvene oči. Ona nosi veliku kartonsku kutiju, a svaki od nas dvojice po
mali kofer sa svojom odećom i uz to veliki rečnik našega Oca koji
predajemo jedan drugom kada nam se ruke umore.
Dugo hodamo. Bakina kuća je daleko od stanice, na drugom kraju
Malog Grada. Ovde nema tramvaja, ni autobusa, ni automobila. Saobraća
jedino nekoliko kamiona.
Prolaznici su malobrojni, grad je tih. Može se čuti odzvanjanje naših
koraka; hodamo ćutke, naša Majka u sredini, između nas dvojice.
Pred kapijom Bakine bašte, naša Majka kaže:
– Sačekajte me ovde.
Mi malo čekamo, zatim ulazimo u baštu, obilazimo kuću, čučnemo
ispod jednog prozora kroz koji dopiru glasovi. Glas naše Majke:
– Kod nas više nema ničega za jelo, ni hleba, ni mesa, ni povrća, ni
mleka. Ničega. Ne mogu više da ih hranim.
Jedan drugi glas kaže:
– Dakle, setila si se mene. Celih deset godina nisi me se sećala. Nisi
dolazila, nisi pisala.
Naša Majka kaže:
– Dobro znate zašto. Ja sam svoga oca volela.
Drugi glas kaže:
– Aha, a sada se prisećaš da imaš i majku. Dolaziš i tražiš da ti
pomognem.
Naša Majka kaže:
– Ne tražim ništa za sebe. Volela bih samo da moja deca prežive
ovaj rat. Veliki Grad je danonoćno bombardovan, a nema više ni hrane.
Decu evakuišu na selo, kod rođaka ili kod tuđina, gde bilo.
Drugi glas kaže:
– Trebalo je onda da ih pošalješ kod tuđina, gde bilo.
Naša Majka kaže:
– To su vaši unuci.
– Moji unuci? Ja ih čak i ne poznajem. Koliko ih je?
– Dvoje. Dva dečaka. Blizanci.
Drugi glas pita:
– Šta si uradila sa drugima?
Naša Majka pita:
 – Kojim drugima?
– Kuje okote četvoro ili petoro štenadi odjednom. Zadržiš jedno ili
dvoje, ostale udaviš.
Drugi glas se veoma glasno smeje. Naša Majka ne kaže ništa, a
drugi glas pita:
– Imaju li oca, barem? Ti nisi udata, koliko ja znam. Nisam bila
pozvana na tvoju svadbu.
– Udata sam. Njihov otac je na ratištu. Nemam od njega vesti već
šest meseci.
– Znači, možeš već da ga prekrižiš.
Drugi glas se ponovo smeje, naša Majka plače. Mi se vraćamo pred
kapiju.
Naša Majka izlazi iz kuće s jednom staricom.
Naša Majka nam kaže:
– Ovo je vaša Baka. Ostaćete kod nje neko vreme, do kraja rata.
Naša Baka kaže:
– To može dugo potrajati. Ali uposliću ja njih, ne sekiraj se. Ni ovde
hrana nije besplatna.
Naša Majka kaže:
– Slaću vam novac. U koferima je njihova odeća. A u kartonskoj
kutiji posteljina i ćebad. Budite pametni, maleni moji. Pisaću vam.
Ona nas ljubi i odlazi plačući.
Baka se veoma glasno smeje i kaže nam:
– Posteljina, ćebad! Bele košulje i lakovane cipelice! Naučiću ja vas
kako se živi!
Mi plazimo jezik našoj Baki. Ona se još glasnije smeje pljeskajući se
po butinama.
 BAKINA KUĆA

Bakina kuća je na pet minuta hoda od poslednjih kuća Malog Grada.

Posle nje, ima još samo prašnjavi put, ubrzo presečen ogradom.
Zabranjeno je ići dalje, tu jedan vojnik čuva stražu. On ima mitraljez,
dvogled, a kada pada kiša, skloni se u jednu stražaru. Mi znamo da s one
strane ograde, skrivena drvećem, ima tajna vojna baza, a iza baze, granica
i druga zemlja.
Bakina kuća je okružena baštom u čijem dnu teče reka, zatim
počinje šuma. Bašta je zasađena svakojakim vrstama povrća i voćkama. U
jednom uglu je kavez za kuniće, kokošinjac, svinjac i staja za koze.
Pokušali smo da zajašemo najkrupniju svinju, ali nemoguće je održati se
na njoj.
Povrće, voće, kuniće, patke, piliće Baka prodaje na pijaci, kao i
kokošija i pačija jaja i koziji sir. Prasiće prodaje mesaru koji ih plaća
novcem, ali takođe dimljenim šunkama i kobasicama.
Tu je još i jedan pas da juri lopove i jedna mačka da juri miševe i
pacove. Ne treba joj davati da jede, tako da uvek bude gladna.
Baka poseduje još i vinograd s druge strane puta.
U kuću se ulazi kroz kuhinju koja je velika i topla. U peći na drva
celi dan gori vatra. Pored prozora se nalazi ogroman sto i ugaona klupa.
Mi spavamo na toj klupi.
Iz kuhinje jedna vrata vode u Bakinu sobu, ali ona je uvek
zaključana. U nju ide samo Baka, uveče, na spavanje.
Postoji i druga soba u koju se može ući ne prolazeći kroz kuhinju,
pravo iz bašte. U toj sobi stanuje neki strani oficir. Njena vrata su takođe
zaključana.
Ispod kuće se nalazi podrum pun namirnica, a pod krovom tavanska
sobica u koju se Baka više ne penje otkako smo mi pretesterisali i
merdevine, te se ona povredila pri padu. Ulaz na tavan je tačno iznad
oficirovih vrata, a mi se gore penjemo pomoću užeta. Tamo sakrivamo
svesku za pisanje, rečnik našeg Oca i druge stvari koje smo primorani da
krijemo.
Ubrzo pravimo ključ koji otvara sva vrata i bušimo rupe u
tavanskom podu. Zahvaljujući tom ključu, možemo slobodno da se
krećemo i po kući kada nema nikoga, a zahvaljujući rupama, možemo
posmatrati Baku i oficira u njihovim sobama, a da oni ništa ne
posumnjaju.
 BAKA

Naša Baka je majka naše Majke. Pre nego što smo došli da
stanujemo kod nje, nismo znali da naša Majka još uvek ima majku.
Mi je zovemo Baka.
Ljudi je zovu Veštica.
Ona nas zove „kučkini sinovi”.
Baka je malena i mršava. Ima crnu maramu na glavi. Njena odeća je
tamnosiva. Nosi stare vojničke cokule. Kada je lepo vreme, hoda
bosonoga. Njeno lice je prekriveno borama, smeđim pegama i
bradavicama iz kojih rastu dlake. Ona više nema zuba, barem nema
vidljivih.
Baka se nikada ne kupa. Briše usta krajem svoje marame kada je jela
ili pila. Ne nosi gaće. Kada mora da se pomokri, stane tamo gde se
zatekne, raširi noge i piša na zemlju ispod sukanja. Naravno, ne radi to u
kući.
Baka se nikada ne svlači. Virili smo u njenu sobu uveče. Ona skine
suknju, a ispod nje je druga. Skine bluzu, a ispod nje je druga. Legne tako.
Maramu ne skida.
Baka malo priča. Sem uveče. Uveče uzme jednu bocu sa police, pije
pravo iz grlića. Ubrzo počne da govori nekim jezikom koji mi ne znamo.
To nije onaj jezik kojim govore strani vojnici, to je jedan potpuno različit
jezik.
Na tom nepoznatom jeziku, Baka sebi postavlja pitanja i na njih
odgovara. Katkada se smeje, ili se pak ljuti i viče. Na kraju, gotovo uvek,
počne da plače, odlazi u svoju sobu teturajući, sruši se na postelju i čujemo
je kako jeca do kasno u noć.
 POSLOVI

Primorani smo da obavljamo za Baku neke poslove, inače nam ne da

ništa da jedemo i ostavi nas da provedemo noć napolju.
U početku, odbijamo joj poslušnost. Spavamo u bašti, jedemo voće i
sirovo povrće.
Ujutro, pre izlaska sunca, vidimo Baku kako izlazi iz kuće. Ona nam
se ne obraća. Ide da nahrani životinje, muze koze, zatim ih vodi na obalu
reke gde ih priveže za drvo. Potom zaliva baštu i bere povrće i voće koje
tovari na svoja ručna kolica. Na njih stavlja i korpu punu jaja, mali kavez
sa zecom i jedno pile ili patku sa uvezanim nogama.
Odlazi na pijacu, gurajući kolica čiji joj remen, prebačen oko njenog
mršavog vrata, poginje glavu. Posrće pod teretom. Izbočine i kamenje na
putu izbacuju je iz ravnoteže, ali ona grabi, s nogama iskrenutim unutra,
kao patka. Grabi ka gradu, ne zaustavljajući se sve do pijace, ne
ispuštajući kolica ni jedan jedini put.
Vrativši se s pijace, pravi supu od povrća koje nije prodala i
džemove od voća. Jede, ide na popodnevni počinak u svoj vinograd,
odspava jedan sat, zatim se bavi vinogradom ili se, ako tamo nema
nikakvog posla, vraća kući, cepa drva, ponovo hrani životinje, dovodi
koze, muze ih, odlazi u šumu, odande donosi pečurke i suvo granje, pravi
sireve, suši pečurke i pasulj, sprema tegle sa drugim povrćem, ponovo
zaliva baštu, slaže stvari u podrum, i tako redom, sve dok ne padne mrak.
Šestoga jutra, kada ona izađe iz kuće, mi smo već zalili baštu.
Uzimamo joj iz ruku teške kante s hranom za svinje, vodimo koze na
obalu reke, pomažemo joj da natovari kolica. Kada se ona vraća s pijace,
mi upravo testerišemo drva.
Za ručkom, Baka kaže:
– Shvatili ste. Krov nad glavom i hranu treba zaslužiti.
Mi kažemo:
– Ne radi se o tome. Rad je težak, ali gledati skrštenih ruku kako
drugi radi još je teže, naročito ako je taj drugi star.
Baka se ceri:
– Kučkini sinovi! Hoćete da kažete kako ste se sažalili na mene?
– Ne, Bako. Samo smo se postideli sebe.
Popodne, idemo po drva u šumu.
Odsada obavljamo sve poslove koje smo sposobni da obavimo.
 ŠUMA I REKA

Šuma je veoma velika, reka je sasvim mala. Da bi se došlo do šume,

treba preći reku. Kada je nizak vodostaj, možemo da je pređemo skačući s
kamena na kamen. Ali ponekad, ako je bilo mnogo kiše, voda nam dopire
do pasa, a ta voda je ledena i muljevita. Odlučujemo da sagradimo most od
cigala i dasaka koje nalazimo oko kuća porušenih bombardovanjem.
Naš most je čvrst. Pokazujemo ga Baki. Ona ga isprobava, kaže:
– Vrlo dobro, ali ne zalazite suviše duboko u šumu. Granica je blizu,
vojnici će pripucati na vas. I pogotovu, nemojte da se izgubite. Ja vas neću
tražiti.
Gradeći most, videli smo ribe. Kriju se pod velikim kamenjem ili u
senci grmlja i drveća čije se granje mestimično spliće iznad reke. Biramo
najveće ribe, hvatamo ih i stavljamo u kantu za zalivanje napunjenu
vodom. Uveče, kada ih donesemo kući, Baka kaže:
– Kučkini sinovi! Kako ste ih uhvatili?
– Rukama. To je lako. Treba naprosto biti nepomičan i čekati.
– Onda, nahvatajte ih mnogo. Što više možete.
Sutradan, Baka tovari kantu na svoja kolica i prodaje naše ribe na
pijaci.
Često idemo u šumu, nikada se ne izgubimo, znamo s koje strane se
nalazi granica. Stražari nas uskoro znaju. Nikada ne pucaju na nas. Baka
nas uči da razlikujemo jestive pečurke od otrovnih.
Iz šume donosimo naramke drva na leđima, pečurke i kestenje u
korpama. Drva slažemo pod konac uza zidove kuće, pod nadstrešnicom, a
kestenje pečemo na peći ako Baka nije tu.
Jedanput, duboko u šumi, na rubu jedne velike jame koju je izdubila
bomba, pronalazimo nekog mrtvog vojnika. Još uvek je ceo, samo mu oči
fale, zbog gavranova. Uzimamo mu pušku, metke, ručne bombe: pušku
sakrivamo u naramak drva, metke i bombe u korpe, ispod pečurki.
Stigavši kod Bake, pažljivo uvijamo ove stvari u slamu i u vreće od
krompira, i zakopavamo ih ispod klupe pod oficirovim prozorom.
 PRLJAVŠTINA

Kod nas, u Velikom Gradu, naša Majka nas je često kupala. Pod
tušem ili u kadi. Oblačila nam je čistu odeću, sekla nam je nokte. Da
bismo se ošišali, vodila nas je frizeru. Prali smo zube nakon svakog
obroka.
Kod Bake, nemoguće je kupati se. Nema kupatila, nema čak ni
tekuće vode. Treba pumpati vodu iz bunara na dvorištu, i nositi je u vedru.
U kući nema sapuna, ni paste za zube, ni praška za pranje rublja.
U kuhinji je sve prljavo. Crvene pločice, nepravilno poređane, lepe
se pod nogama, veliki sto lepi se pod rukama i laktovima. Peć je potpuno
crna od masti, zidovi takođe, svuda unaokolo, zbog čađi. Iako Baka pere
suđe, tanjiri, kašike, noževi nikada nisu sasvim čisti, a šerpe su prekrivene
debelim slojem prljavštine. Krpe su sivkaste i smrde.
U početku, nemamo želju čak ni da jedemo, naročito kad vidimo
kako Baka priprema jela, ne perući ruke i useknjujući se u rukav. Kasnije,
više ne obraćamo na to pažnju.
Kada je toplo, idemo da se kupamo u reci, umivamo se i peremo
zube na bunaru. Kada je hladno, nemoguće je okupati se potpuno. Ne
postoji nijedno dovoljno veliko korito u kući. Naša posteljina, naša ćebad,
naši peškiri su nestali. Nikada više nismo videli veliku kartonsku kutiju u
kojoj ih je donela naša Majka.
Baka je sve preprodala.
Postajemo sve prljaviji, naša odeća takođe. Uzimamo čistu odeću iz
naših kofera ispod klupe, ali uskoro više nema čiste odeće. Ona koju
nosimo se cepa, naše cipele se troše, pune su rupa. Kad god je moguće,
hodamo bosonogi i nosimo samo gaće ili pantalone. Tabani nam tvrdnu,
više ne osećamo ni trnje ni kamenje. Koža nam tamni, noge i ruke
prekrivene su nam ogrebotinama, posekotinama, krastama, ubodima
insekata. Nokti, koje nikada ne sečemo, počinju da se lome, kosa, gotovo
bela od sunca, seže nam do ramena.
Zahod je u dnu bašte. Nikada nema papira. Brišemo se najvećim
listovima izvesnih biljaka.
Poprimamo neki pomešan miris đubreta, ribe, trave, pečurki, dima,
mleka, sira, blata, mulja, zemlje, znoja, mokraće, plesni.
Zaudaramo kao Baka.
 VEŽBA JAČANJA TELA

Baka nas često udara, svojim koščatim rukama, metlom ili mokrim
otiračem. Vuče nas za uši, čupa nas za kosu.
Drugi ljudi takođe nas šamaraju i šutiraju, ne znamo čak ni zašto.
Udarci izazivaju bol, rasplačemo se.
Padovi, ogrebotine, posekotine, rad, zima i vrućina takođe su uzrok
patnji.
Odlučujemo da ojačamo svoje telo kako bismo mogli da podnosimo
bol bez plakanja.
Počinjemo time što jedan drugom zadajemo šamare, zatim udarce
pesnicom. Videvši naša podbula lica, Baka pita:
– Ko vam je to uradio?
– Mi sami, Bako.
– Tukli ste se? Zašto?
– Ni za šta, Bako. Ne brinite se, to je samo vežba.
– Vežba? Vi ste potpuno ćaknuti! Dobro, ako vas to zabavlja...
Goli smo. Udaramo jedan drugoga kaišem. Pri svakom udarcu
kažemo:
– Ovo ne boli.
Udaramo jače, sve jače i jače.
Stavljamo ruke iznad plamena. Zasecamo nožem svoje butine, ruke,
grudi, i sipamo alkohol na rane. Svaki put kažemo:
– Ovo ne boli.
Nakon izvesnog vremena, zaista ne osećamo više ništa. To nekog
drugog boli, to se neko drugi opekao, posekao, neko drugi pati.
Više ne plačemo.
Kada je Baka ljuta i kada viče, kažemo joj:
– Prestanite da vičete, Bako, radije udrite.
Kada nas udari, kažemo joj:
– Još, Bako! Gledajte, pružamo vam i drugi obraz, kao što je
zapisano u Bibliji. Udrite i po drugom obrazu, Bako.
Ona odgovara:
– Neka vas đavo nosi s vašom Biblijom i vašim obrazima!
 POSILNI

Ležimo na ugaonoj klupi u kuhinji. Glave nam se dodiruju. Još uvek

ne spavamo, ali oči su nam zatvorene. Neko gura vrata. Otvaramo oči.
Zaslepljuje nas svetlost džepne lampe. Pitamo:
– Ko je tamo?
Jedan muški glas odgovara:
– Nemoj se bojiš. Vi nemoj se bojiš. Dva vi ste ili ja preterala piće?
– On se smeje, pali petrolejku na stolu i gasi svoju džepnu lampu.
Sada ga dobro vidimo. To je neki strani vojnik, bez čina. Kaže:
– Ja bude posilni od kapetan. Vi šta radiš ovde?
Mi kažemo:
– Mi stanujemo ovde. Kod naše Bake.
– Vi unuci od Veštica? Ja nikad još video vama. Vi bude ovde
otkad?
– Ima dve nedelje.
– A! Ja otišla na odsustvo u moja kuća, u moje selo. Dobro provod.
Mi pitamo:
– Kako to da govorite naš jezik?
On kaže:
– Moja majka rođeno ovde, u vaša zemlja. Došla radi kod nas,
kelnerica u kafana. Srela moja otac, venča se sa njega. Kada ja bilo mali,
moja majka meni priča vaša jezik. Vaša zemlja i moja zemlja, bude zemlje
prijatelji. Pobediš neprijatelj zajedno. Vi dva dođe odakle?
– Iz Velikog Grada.
– Veliki Grad, mnogo opasno. Bum! Bum!
– Da, i nema više ničega za jelo.
– Ovde, dobro za jelo. Jabuke, svinje, pilići, sve. Vi ostaješ dugo? Ili
samo ferije?
– Ostaćemo do kraja rata.
– Rat brzo gotov. Vi spavaš ovde? Gola klupa, tvrda, ladna. Veštica
neće uzme vas u soba?
– Mi ne želimo da spavamo u Bakinoj sobi. Ona hrče i zaudara.
Imali smo ćebad i posteljinu, ali ona ih je prodala.
Posilni uzima tople vode iz kotlića na peći i kaže:
– Ja moram čistim soba. I kapetan vrati se sa odsustvo danas uveče
ili sutra ujutro.
On izlazi. Par minuta kasnije, vraća se. Donosi nam dva siva
vojnička ćebeta.
– Neće prodaje ovo, matora Veštica. Ako ona jako mnogo zla, vi
mene kažeš. Ja, pum, pum, ja ubije.
On se ponovo smeje. Pokriva nas, gasi svetiljku i odlazi.
Tokom dana sakrivamo ćebad na tavan.
 VEŽBA JAČANJA DUHA

Baka nam kaže:

– Kučkini sinovi!
Ljudi nam kažu:
– Veštičiji sinovi! Kurvini sinovi!
Drugi kažu:
– Budale! Bitange! Šmokljani! Magarci! Smrdljivci! Svinje! Dripci!
Mrcine! Mali govnari! Zlikovci! Seme zločinačko!
Kad čujemo te reči, lice nam crveni, uši nam zvone, oči nas peku,
kolena nam se tresu.
Nećemo više da crvenimo ni da se tresemo, hoćemo da se
naviknemo na pogrde, na reči koje vređaju.
Smeštamo se za kuhinjski sto jedan naspram drugog i gledajući se
pravo u oči govorimo sve groznije i groznije reči.
Jedan:
– Đubre! Čmaroviću!
Drugi:
– Guzičaru! Gade!
Nastavljamo tako sve dok reči ne prestanu da nam ulaze u mozak, pa
čak i u uši.
Vežbamo na ovaj način oko pola sata dnevno, zatim idemo da se
šetamo ulicama.
Izazivamo ljude da nas vređaju, i ustanovljujemo da najzad
uspevamo da ostanemo ravnodušni.
Ali, postoje i nekadašnje reči.
– Mili moji! Ljubavi moje! Srećo moja! Moje ljubljene bebice!
Kada se setimo tih reči, oči nam se pune suzama.
Te reči moramo zaboraviti zato što nam, sada, niko ne govori slične
reči i zato što nam sećanje na njih suviše teško pada.
Prema tome, otpočinjemo vežbu na drugi način.
Kažemo:
– Mili moji! Ljubavi moje! Volim vas... Nikada vas neću napustiti...
Voleću samo vas... Večito... Vi ste mi sve u životu...
Tako ponavljane, reči malo–pomalo gube svoje značenje, a bol koju
u sebi nose ublažava se.
 ŠKOLA

Ovo se desilo pre tri godine.

Veče je. Naši roditelji misle da spavamo. U drugoj sobi, pričaju o
nama.
Naša Majka kaže:
– Oni neće podneti da budu razdvojeni.
Naš Otac kaže:
– Biće razdvojeni samo za vreme nastave.
Naša Majka kaže:
– Neće to podneti.
– Moraće. To je neophodno za njih. Svi kažu. Učitelji, psiholozi. U
početku će biti teško, ali će se navići.
Naša Majka kaže:
– Ne, nikada. Ja to znam. Poznajem ih. Oni čine jednu jedinu i istu
osobu.
Naš Otac povisuje glas:
– Tačno, to nije normalno. Oni misle zajedno, postupaju zajedno.
Žive u jednom zasebnom svetu. U svom svetu. Sve to nije mnogo zdravo.
Čak je i zabrinjavajuće. Da, oni me brinu. Čudni su. Čovek nikad ne zna
šta sve mogu da smisle. Suviše su napredni za svoj uzrast. Znaju suviše
stvari.
Naša Majka se smeje:
– Nećeš im valjda zameriti njihovu inteligenciju?
Naš Otac kaže:
– Nije smešno. Zašto se smeješ?
Naša Majka odgovara:
– Sa blizancima su uvek problemi. To nije nikakva drama. Sve će se
srediti.
Naš Otac kaže:
– Da, sve može da se sredi ako ih razdvojimo. Svaki pojedinac mora
da ima sopstveni život.
Nekoliko dana kasnije, polazimo u školu. Svaki u svom razredu.
Sedimo u prvom redu.
Odvojeni smo jedan od drugog celom dužinom zgrade. Ta
udaljenost među nama čini nam se monstruozna, bol koju zbog nje trpimo
je nepodnošljiva. To je kao da nam je neko oteo polovinu tela. Nemamo
više ravnotežu, hvata nas vrtoglavica, padamo, gubimo svest.
Budimo se u kolima hitne pomoći koja nas voze u bolnicu.
Naša Majka dolazi po nas. Smeši se, kaže:
– Bićete u istom razredu već od sutra.
Kod kuće, Otac nam samo kaže:
– Simulanti!
Uskoro, odlazi na ratište. On je novinar, ratni izveštač.
Idemo u školu dve i po godine. Učitelji takođe odlaze na ratište;
zamenjuju ih učiteljice. Kasnije, škola se zatvara, jer ima suviše uzbuna i
bombardovanja.
Znamo da čitamo, pišemo, računamo.
Kod Bake, odlučujemo da nastavimo učenje bez učitelja, sami.
 KUPOVINA PAPIRA, SVESKE I OLOVAKA

Kod Bake, nema papira, niti olovke. Idemo da ih potražimo u

prodavnici koja se zove: „Knjižara–papirnica”. Biramo jedan paket papira
na kvadratiće, dve olovke i jednu veliku debelu svesku. Stavljamo sve to
na kasu pred jednog krupnog gospodina koji stoji iza nje. Kažemo mu:
– Potrebni su nam ovi predmeti, ali nemamo novca.
Knjižar kaže:
– Kako? Ali... treba platiti.
Mi ponavljamo:
– Nemamo novca, ali apsolutno su nam potrebni ovi predmeti.
Knjižar kaže:
– Škola je zatvorena. Nikome nisu potrebne ni sveske ni olovke.
Mi kažemo:
– Mi izvodimo nastavu kod kuće. Sami, lično.
– Tražite novac od svojih roditelja.
– Naš Otac je na ratištu, a naša Majka je ostala u Velikom Gradu. Mi
stanujemo kod naše Bake, ni ona nema novca.
Knjižar kaže:
– Bez novca ništa ne možete kupiti.
Ne kažemo više ništa, gledamo ga, I on gleda nas. Čelo mu je vlažno
od znoja. Nakon nekog vremena, viče:
– Ne gledajte me tako! Izlazite odavde!
Mi kažemo:
– Raspoloženi smo da obavimo neke poslove za vas u zamenu za
ove predmete. Da zalijemo vašu baštu, na primer, da počupamo korov, da
nosimo pakete...
On opet viče:
– Ja nemam baštu! Niste mi potrebni! I pre svega, zar ne možete da
govorite normalno?
– Mi govorimo normalno.
– Reći u vašim godinama: „raspoloženi smo da obavimo”, to je
normalno, ha?
– Mi govorimo pravilno.
– Suviše pravilno, da. Nimalo mi se ne sviđa način na koji govorite!
Niti način na koji me gledate! Izlazite odavde!
Mi pitamo:
 – Posedujete li vi kokoške, gospodine?
On tapka svoje belo lice belom maramicom. Pita ne vičući:
– Kokoške? Zašto kokoške?
– Zato što smo mi, ukoliko ih ne posedujete, u mogućnosti da
raspolažemo izvesnom količinom jaja i da vam ih donesemo u zamenu za
ove predmete koji su nam neophodni.
Knjižar nas gleda, ne kaže ništa.
Mi kažemo:
– Cena jaja raste iz dana u dan. Naprotiv, cena papira i olovaka...
On baca naš papir, naše olovke, našu svesku prema vratima i urla:
– Napolje! Ne trebaju mi vaša jaja! Uzmite sve ovo i više ne
dolazite!
Mi pažljivo kupimo te stvari i kažemo:
– Bićemo ipak primorani da ponovo dođemo kada više ne budemo
imali papira ili kada nam se olovke potroše.
 NAŠE UČENJE

Za naše učenje, imamo rečnik našega Oca i Bibliju koju smo našli
ovde, kod Bake, na tavanu.
Imamo časove pravopisa, pisanja sastava, čitanja, računa,
matematike i vežbe pamćenja.
Rečnik koristimo za pravopis, da bismo dobili objašnjenja, ali
takođe i da bismo naučili nove reči, sinonime, antonime.
Biblija služi za čitanje naglas, za diktate i za vežbe pamćenja.
Učimo, dakle, napamet cele stranice iz Biblije.
Evo kako se odvija čas pisanja sastava:
Sedimo za kuhinjskim stolom s papirom na kvadratiće, olovkama i
Velikom Sveskom. Sami smo.
Jedan od nas kaže:
– Naslov tvog sastava glasi: „Dolazak kod Bake”.
Drugi kaže:
– Naslov tvog sastava glasi: „Naši poslovi”.
Počinjemo da pišemo. Imamo dva sata da obradimo temu i dva lista
papira na raspolaganju.
Nakon dva sata razmenjujemo listove, svaki od nas ispravlja
pravopisne greške drugome uz pomoć rečnika i na dnu stranice piše:
„Dobro”, ili „Nije dobro”. Ako je „Nije dobro”, bacamo sastav u vatru i
pokušavamo da obradimo istu temu na sledećem času. Ako je „Dobro”,
možemo da prepišemo sastav u Veliku Svesku.
Da bismo odlučili da li je „Dobro” ili „Nije dobro”, imamo jedno
veoma jednostavno pravilo: sastav mora da bude istinit. Moramo opisivati
ono što jeste, ono što vidimo, ono što čujemo, ono što radimo.
Na primer, zabranjeno je napisati: „Baka liči na vešticu”; ali je
dozvoljeno napisati: „Ljudi zovu Baku Veštica”.
Zabranjeno je napisati: „Mali Grad je lep”, jer Mali Grad nama
može biti lep, a nekom drugom ružan.
Isto tako, ako napišemo: „Posilni je dobar”, to nije istina, jer posilni
je možda sposoban za bezobrazluke koje mi ne znamo. Prema tome,
jednostavno pišemo: „Posilni nam daje ćebad”.
Napisaćemo: „Jedemo mnogo oraha”, a ne: „Volimo orahe”, jer reč
„voleti” nije pouzdana reč, nedostaje joj preciznosti i objektivnosti.
„Voleti orahe” i „voleti našu Majku”, ne može da iskazuje istu stvar. Prvi
izraz označava prijatan ukus u ustima, a drugi osećanje.
Reči koje definišu osećanja veoma su neodređene; bolje je
izbegavati njihovu upotrebu i pridržavati se opisivanja predmeta, ljudskih
bića i samoga sebe, to jest vernog opisivanja činjenica.
 NAŠA SUSETKA I NJENA KĆERKA

Naša susetka je žena koja nije tako stara kao Baka. Ona živi sa
svojom kćerkom u poslednjoj kući Maloga Grada. To je jedna potpuno
oronula udžerica, krov joj je probijen na više mesta. Oko nje je bašta, ali
nije obrađena kao Bakina bašta. U njoj raste samo korov.
Susetka po ceo dan sedi na stoličici u svojoj bašti i gleda ispred
sebe, ne zna se šta. Uveče, ili kad pada kiša, njena kćerka je uzme za ruku
i uvodi je u kuću. Ponekad, njena kćerka je zaboravi ili nije tu, te onda
majka ostane napolju celu noć, po bilo kakvom vremenu.
Ljudi kažu da je naša susetka luda, da je poremetila pameću kada ju
je napustio čovek koji joj je napravio dete.
Baka kaže da je susetka naprosto lenja i da više voli da živi
siromašno nego da prione na posao.
Susetkina kćerka nije veća od nas, ali je malo starija. Tokom dana,
ona prosi po gradu, pred kafanama, po uličnim ćoškovima. Na pijaci
skuplja gnjilo povrće i voće koje ljudi odbace i donosi ga kući. Ona takođe
krade sve što može da ukrade. Morali smo više puta da je oteramo iz naše
bašte u kojoj je pokušavala da uzme voća i jaja.
Jedanput, zatičemo je kako pije mleko šišajući vime jedne od naših
koza.
Kada nas ugleda, ustaje, briše usta nadlanicom, ustukne, kaže:
– Nemojte me tući!
Dodaje:
– Ja trčim veoma brzo. Nećete me uhvatiti.
Mi je gledamo. To je prvi put da je vidimo izbliza. Ima zečiju usnu,
razroka je, ima sline u nosu, a u uglovima svojih crvenih očiju žutu
prljavštinu. Noge i ruke su joj prekrivene prištevima.
Ona kaže:
– Zovu me Zečija Usna. Volim mleko.
Smeši se. Ima crne zube.
– Volim mleko, ali najviše od svega volim da sisam vime. Super je.
Tvrdo je i meko u isti mah.
Mi ne odgovaramo. Ona prilazi.
– Volim takođe da sisam nešto drugo.
Pruža ruku, mi uzmičemo. Ona kaže:
– Nećete? Nećete da se igrate sa mnom? Ja bih toliko volela. Tako
ste lepi.
Poginje glavu, kaže:
– Ja vam se gadim.
Mi kažemo:
– Ne, ne gadiš nam se.
– Vidim. Vi ste suviše mladi, suviše stidljivi. Ali sa mnom ne treba
da se ustručavate. Naučiću vas veoma zanimljivim igrama.
Mi joj kažemo:
– Mi se nikada ne igramo.
– Šta onda radite, po celi dan?
– Radimo, učimo.
– A ja, prosim, kradem i igram se.
– Ti se takođe staraš o svojoj majci. Ti si dobra devojčica.
Ona kaže prilazeći:
– Smatrate da sam dobra? Stvarno?
– Da. I ako ti nešto treba za tvoju majku ili za tebe, samo zatraži od
nas. Daćemo ti voća, povrća, ribe, mleka.
Ona počinje da viče:
– Ne želim vašeg voća, vaše ribe, vašeg mleka! Sve to mogu da
ukradem. To što želim je da me volite. Niko me ne voli. Čak ni rođena
majka. Ali ni ja, ni ja ne volim nikoga. Ni svoju majku ni vas! Mrzim vas!
 VEŽBA PROSJAČENJA

Oblačimo prljavu i pocepanu odeću, izuvamo cipele, zamazujemo

lice i ruke. Izlazimo na ulicu. Stanemo, čekamo.
Kada neki strani oficir prođe ispred nas, dižemo desnu ruku na
pozdrav i pružamo levu ruku. Najčešće, oficir prođe ne zaustavivši se, ne
videvši nas, ne gledajući nas.
Najzad, jedan oficir se zaustavlja. Kaže nešto na nekom jeziku koji
ne razumemo. Postavlja nam pitanja. Mi ne odgovaramo, ostajemo
nepomični, s jednom rukom dignutom, drugom ispruženom napred. Onda
on kopa po svojim džepovima, stavlja novčić i parče čokolade na naš
prljavi dlan i odlazi odmahujući glavom.
Mi nastavljamo da čekamo.
Prolazi jedna žena. Pružamo ruku. Ona kaže:
– Siroti mališani. Nemam ništa da vam dam.
Miluje nas po kosi.
Mi kažemo:
– Hvala.
Neka druga žena daje nam dve jabuke, neka druga keks.
Prolazi jedna žena. Pružamo ruku, ona se zaustavlja, kaže:
– Zar vas nije sramota da prosite? Dođite kod mene, ima sitnih
poslova koji su laki za vas. Cepanje drva, na primer, ili ribanje terase. Vi
ste dovoljno veliki i jaki za to. A posle, ako budete dobro radili, daću vam
supe i hleba.
Mi odgovaramo:
– Ne radi nam se za vas, gospođo. Ne jede nam se vaša supa, ni vaš
hleb. Nismo gladni.
Ona pita:
– Pa zašto onda prosite?
– Da bismo saznali kakav učinak to proizvodi i da bismo posmatrali
reakcije ljudi.
Ona viče odlazeći:
– Prljavi mali uličari! Pa još i bezobrazni!
Na povratku bacamo, u visoku travu koja raste pored puta, jabuke,
keks, čokoladu i novac.
Milovanje po kosi nemoguće je baciti.
 ZEČIJA USNA

Pecamo udicom na reci. Nailazi Zečija Usna trčeći. Ne vidi nas.

Leže u travu, zadiže suknju. Nema gaćice. Vidimo njene gole guzove i
dlake među nogama. Mi još uvek nemamo dlake među nogama. Zečija
Usna ih ima, ali veoma malo.
Zečija Usna zviždi. Stiže jedan pas. To je naš pas. Ona ga uzima u
naručje, valja se s njim po travi. Pas laje, otima se, strese se i odjuri. Zečija
Usna ga doziva umiljatim glasom, milujući svoju ribicu prstima.
Pas se vraća, njuška više puta ribicu Zečije Usne i stane da je liže.
Zečija Usna širi noge, pritiska pseću glavu na svoj trbuh obema
rukama. Veoma duboko diše i uvija se.
Pseći ud postaje vidljiv, sve je duži i duži, tanak je i crven. Pas
podiže glavu, pokušava da se popne na Zečiju Usnu.
Zečija Usna se okreće, na kolenima je, nudi svoju stražnjicu psu. Pas
stavlja prednje šape na leđa Zečije Usne, njegovi zadnji udovi drhte. On
traži, približava se sve više i više, namešta se između nogu Zečije Usne,
priljubljuje se uz njene guzove. Miče se veoma brzo napred–nazad. Zečija
usna vrišti i za koji trenutak pada na stomak.
Pas se polako udaljava.
Zečija Usna neko vreme ostaje da leži, zatim se diže, ugleda nas,
pocrveni. Ona viče:
– Prljave male uhode! Šta ste sve videli?
Mi odgovaramo:
– Videli smo te kako se igraš s našim psom.
Ona pita:
– Jesam li još uvek vaša drugarica?
– Da. I dozvoljavamo ti da se igraš s našim psom koliko god hoćeš.
– I nikome nećete reći šta ste videli?
– Mi nikada nikome ništa ne govorimo. Možeš da računaš na nas.
Ona seda na travu, plače:
– Samo me životinje vole.
Mi pitamo:
– Je li istina da je tvoja majka luda?
– Nije. Ona je samo gluva i slepa.
 – Šta joj se dogodilo?
– Ništa. Ništa naročito. Jednoga dana je oslepela, a kasnije je
ogluvela. Ona kaže da će i sa mnom biti isto. Jeste li videli moje oči?
Ujutro, kad se probudim, trepavice su mi slepljene, oči su mi pune gnoja.
Mi kažemo:
– To je sigurno neka bolest koju medicina može da izleći.
Ona kaže:
– Možda. Ali kako da idem kod lekara bez novca? U svakom
slučaju, nema lekara. Svi su na ratištu.
Mi pitamo:
– A tvoje uši? Bole li te uši?
– Ne, sa ušima nemam nikakvih problema. A mislim da nema ni
moja majka. Ona se pravi da ništa ne čuje, to joj odgovara kad joj
postavljam pitanja.
 VEŽBA SLEPILA I GLUVOĆE

Jedan od nas se pravi slep, drugi se pravi gluv. Da bismo se

uvežbali, u početku, slepi veže Bakinu crnu maramu preko očiju, gluvi
začepljuje uši travom. Marama smrdi kao Baka.
Držimo se za ruke, idemo u šetnju za vreme uzbune, kada se ljudi
sakrivaju u podrume i kada su ulice puste.
Gluvi opisuje ono što vidi:
– Ulica je prava i duga. Oivičena je niskim prizemnim kućama. One
su bele, sive, ružičaste, žute i plave boje. Na kraju ulice vidi se park s
drvećem i fontanom. Nebo je plavo, s nekoliko belih oblaka. Vide se
avioni. Pet bombardera. Lete nisko.
Slepi govori polako da bi gluvi mogao da čita s njegovih usana:
– Čujem avione. Proizvode neki isprekidan i dubok zvuk. Njihov
motor se napinje. Natovareni su bombama. Sada su prošli. Ponovo čujem
ptice. Izuzev njih, sve je tiho.
Gluvi čita sa usana slepog i odgovara:
– Da, ulica je prazna.
Slepi kaže:
– Ne zadugo. Čujem korake koji se približavaju iz bočne ulice, levo.
Gluvi kaže:
– U pravu si. Evo ga, to je neki čovek.
Slepi pita:
– Kakav je?
Gluvi odgovara:
– Kao i svi ostali. Siromašan, star.
Slepi kaže:
– Znam. Prepoznajem korake staraca. Čujem još da je bosonog,
znači siromašan je.
Gluvi kaže:
– Ćelav je. Ima neku staru vojničku bluzu. Ima prekratke pantalone.
Noge su mu prijave.
– Oči?
– Ne vidim ih. Gleda u zemlju.
– Usta?
– Usne suviše posuvraćene. Mora da više nema zuba.
– Ruke?
 – U džepovima. Džepovi su ogromni i puni koječega. Krompira, ili
oraha, to pravi mala ispupčenja. Diže glavu, gleda nas. Ali ne mogu da
uočim boju njegovih očiju.
– Ne vidiš ništa drugo?
– Bore, duboke kao ožiljci, na njegovom licu.
Slepi kaže:
– Čujem sirene. To je kraj uzbune. Vratimo se.
Kasnije, s vremenom, više nam ne treba marama za oči niti trava za
uši. Onaj koji se pravi slep jednostavno prevrne očima, gluvi zatvara uši za
sve zvukove.
 DEZERTER

U šumi nalazimo nekog čoveka. Živog čoveka, mladog čoveka, bez

uniforme. Leži iza jednog grma. Gleda nas ne mrdajući.
Mi ga pitamo:
Zašto ste ostali tu da ležite?
On odgovara:
– Ne mogu više da hodam. Dolazim s druge strane granice. Hodam
već dve nedelje. Danju i noću. Naročito noću. Sada sam suviše slab.
Gladan sam. Ništa nisam jeo već tri dana.
Mi pitamo:
– Zašto nemate uniformu? Svi mladi muškarci imaju uniformu. Oni
su svi vojnici.
On kaže:
– Neću više da budem vojnik.
– Nećete više da se borite protiv neprijatelja?
– Neću da se borim ni protiv koga. Ja nemam neprijatelja. Hoću da
se vratim kući.
– A gde je to, vaša kuća?
– To je još daleko. Neću do nje stići ako ne nađem nešto za jelo.
Mi pitamo:
– Zašto ne odete da kupite nešto za jelo? Nemate novca?
– Ne, nemam novca i ne smem da se pokazujem. Moram da se
krijem. Ne valja da me neko vidi.
– Zašto?
– Napustio sam svoj puk bez dozvole. Pobegao sam. Ja sam
dezerter. Kad bi me pronašli, bio bih streljan ili obešen.
Mi pitamo:
– Kao neki ubica?
– Da, tačno, kao neki ubica.
– Međutim, vi ne želite nikoga da ubijete. Vi samo želite da se
vratite kući.
– Da, samo da se vratim kući.
Mi pitamo:
– Šta hoćete da vam donesemo od hrane?
– Bilo šta.
 – Kozijeg mleka, kuvanih jaja, hleba, voća?
– Da, da, bilo šta.
Mi pitamo:
– I jedno ćebe? Noći su hladne i često pada kiša.
On kaže:
– Da, ali ne sme niko da vas vidi. I nećete nikome ništa reći, zar ne?
Čak ni vašoj majci.
Mi odgovaramo:
– Neće nas videti, nikada ništa nikome ne govorimo i nemamo
majku.
Kada se vratimo s hranom i ćebetom, on kaže:
– Vi ste dobri.
Mi kažemo:
– Nismo hteli da budemo dobri. Doneli smo vam ove stvari jer su
vam apsolutno potrebne. To je sve.
On još kaže:
– Ne znam kako da vam se odužim. Nikada vas neću zaboraviti.
Njegove oči se vlaže suzama.
Mi kažemo:
– Znate, plakanje ne služi ničemu. Mi nikada ne plačemo. Premda
još uvek nismo muškarci kao vi.
On se smeši i kaže:
– Imate pravo. Izvinite, neću to više da radim. To je bilo samo zbog
iscrpljenosti.
 VEŽBA GLADOVANJA

Najavljujemo Baki:
– Danas i sutra nećemo jesti. Pićemo samo vodu.
Ona sleže ramenima:
– Baš me briga. Ali radićete kao i obično.
– Naravno, Bako.
Prvoga dana, ona zakolje jedno pile i peče ga u peći. U podne nas
zove:
– Dođite da jedete!
Idemo u kuhinju, lepo miriše. Malo smo gladni, ali ne suviše.
Gledamo kako Baka komada pile.
Ona kaže:
– Kako lepo miriše. Osećate li kako lepo miriše? Hoćete li svaki po
batak?
– Nećemo ništa, Bako.
– Šteta, zato što je zaista odlično.
Ona jede prstima ližući ih, brišući ih o svoju kecelju. Glođe i sisa
koske.
Kaže:
– Baš je meko, ovo pilence. Ne mogu da zamislim ništa slađe.
Mi kažemo:
– Bako, otkako smo kod vas, još nam nijednom niste ispekli pile.
Ona kaže:
– Ispekla sam jedno danas. Ima samo da jedete.
– Znali ste da danas nećemo ništa jesti, a ni sutra.
– Nisam vam ja kriva, To je opet jedna od vaših budalaština.
– To je jedna od naših vežbi. Da se naviknemo da trpimo glad.
– Onda se navikavajte. Niko vam ne brani.
Izlazimo iz kuhinje, idemo da radimo u bašti. Krajem dana, zaista
smo veoma gladni. Pijemo mnogo vode. Uveče, imamo muke da zaspimo.
Sanjamo hranu.
Sutradan u podne, Baka dokrajči pile. Gledamo je kako jede kao
kroz neku maglu. Više nismo gladni. Vrti nam se u glavi.
Uveče, Baka pravi palačinke sa džemom i belim sirom. Osećamo
mučninu i grčeve u stomaku, ali čim smo legli, tonemo u duboki san. Kada
smo ustali, Baka je već otišla na pijacu. Hoćemo da doručkujemo, ali u
kuhinji nema ničega za jelo. Ni hleba, ni mleka, ni sira. Baka je sve
zaključala u podrum. Mogli bismo da ga otvorimo, ali odlučujemo da ništa
ne diramo. Jedemo sveže paradajze i krastavce sa malo soli.
Baka se vraća s pijace, kaže:
– Jutros niste obavili svoj posao.
– Trebalo je da nas probudite, Bako.
– Mogli ste i sami da se probudite. Ali ovoga puta ću vam iznimno
dati da jedete.
Sprema nam supu od povrća, sa onim što joj je ostalo na pijaci, kao i
obično. Jedemo malo. Posle obeda, Baka kaže:
– Ta vežba vam je glupa. I rđava po zdravlje.
 DEDIN GROB

Jednoga dana, vidimo Baku kako izlazi iz kuće s kantom za

zalivanje i baštovanskim priborom. Ali umesto da pođe u vinograd, ona
kreće u drugom pravcu. Pratimo je izdaleka, da saznamo kuda ide.
Ona ulazi u groblje. Zaustavlja se pred jednim grobom, spušta
alatke. Groblje je pusto, nema nikoga sem Bake i nas.
Krijući se iza grmlja i nadgrobnih spomenika, prikradamo se sve
bliže i bliže. Baka je kratkovida i nagluva. Možemo da je posmatramo a da
ona ništa ne posumnja.
Ona čupa korov s groba, okopava lopaticom, grabulja zemlju, sadi
cveće, ide na česmu po vodu, vraća se da zalije grob.
Kada je obavila posao, sprema alatke, zatim klekne pred drvenu
krstaču, ali sedeći na petama. Sklapa ruke na stomaku kao da će se
pomoliti, ali čujemo samo pogrde:
– Đubre... gade... svinjo... pokvarenjačino... prokletinjo...
Kada Baka ode, prilazimo da vidimo grob: veoma je lepo održavan.
Gledamo krstaču: prezime koje je na njemu upisano je Bakino, to je
takođe devojačko prezime naše Majke. Ime je iz dva dela spojena crticom,
a ta dva imena su naša sopstvena imena.
Na krstači se takođe nalaze datumi rođenja i smrti. Računamo da je
naš Deda umro sa četrdeset četiri godine, ima tome dvadeset tri godine.
Uveče, pitamo Baku:
– Kakav je bio, naš Deda?
Ona kaže:
– Kakav? Šta? Vi nemate Dedu.
– Ali imali smo ga nekada.
– Ne, nikada. Kada ste se rodili, on je već bio mrtav. Prema tome
nikada niste imali Dedu.
Mi pitamo:
– Zašto ste ga otrovali?
Ona pita:
– Kakve su to izmišljotine?
– Ljudi pričaju da ste otrovali Dedu.
– Ljudi pričaju... ljudi pričaju... Pustite ih da pričaju.
– Niste ga otrovali?
– Ama ostavite me na miru, kučkini sinovi! Ništa nije dokazano!
Ljudi pričaju koješta.
Mi još kažemo:
– Znamo da niste voleli Dedu. Zašto se onda starate o njegovom
grobu?
– Baš zato! Zbog toga što ljudi svašta pričaju. Da bi prestali da
pričaju i pričaju! A kako vi znate da se ja staram o njegovom grobu, ha?
Špijunirali ste me, kučkini sinovi, opet ste me špijunirali! Đavo vas odneo
dabogda!
 VEŽBA SUROVOSTI

Nedelja je. Hvatamo jedno pile i presečemo mu šiju kao što smo
videli da Baka radi. Donosimo pile u kuhinju i kažemo:
– Treba ga ispeći, Bako.
Ona se daje u dreku:
– Ko vam je dozvolio? Nemate na to pravo! Ja ovde komandujem,
govnari mali! Neću da ga ispečem! Radije ću da crknem!
Mi kažemo:
– Svejedno. Sami ćemo ga ispeći.
Počinjemo da čerupamo pile, ali Baka nam ga otima iz ruku:
– Ne znate kako se to radi! Slinavci mali, bedo mog života, kazno
Božija, eto šta ste!
Dok se pile peče, Baka plače:
– Ono je bilo najlepše. Namerno su uzeli najlepše. Taman je bilo
spremno za pijacu u utorak.
Jedući pile, mi kažemo:
– Baš je dobro ovo pile. Ješćemo po jedno svake nedelje.
– Svake nedelje? Vi ste poludeli? Hoćete da me uništite?
– Ješćemo jedno pile svake nedelje, hteli vi to ili ne.
Baka opet brižne u plač:
– Ali šta sam im to uradila? Bedo nad bedama! Žele mi smrt. Sirota
starica bez zaštite. Nisam to zaslužila. Ja koja sam tako dobra prema
njima!
– Da, Bako, vi ste dobri, veoma dobri. Zato ćete baš iz dobrote da
nam pečete pile svake nedelje.
Kada se malo smirila, još joj kažemo:
– Kad bude bilo nešto za ubijanje, treba pozvati nas. Mi ćemo to da
obavimo.
Ona kaže:
– Vi to mnogo volite, ha?
– Ne, Bako, mi to zapravo ne volimo. Baš iz tog razloga moramo na
to da se navikavamo.
Ona kaže:
– Vidim. To je nova vežba. Imate pravo. Treba znati ubijati kada je
to nužno.
Počinjemo s ribama. Uhvatimo ih za rep i tresnemo im glavu o
kamen. Brzo se navikavamo da ubijamo životinje namenjene za jelo:
piliće, kuniće, patke. Kasnije, ubijamo životinje koje i nije neophodno
ubiti. Hvatamo žabe, prikujemo ih za dasku i rasporimo im trbuh.
Hvatamo takođe leptirove, pribadamo ih na karton. Uskoro imamo lepu
zbirku.
Jednoga dana, obesimo za granu drveta našu mačku, jednog riđeg
mačora. Tako obešen, mačak se isteže, postaje ogroman. Trza se, grči se.
Kada se više ne mrda, mi ga otkačimo. On ostaje ispružen na travi,
nepomičan, zatim, naglo, ustane i strugne.
Otada, ponekad ga primetimo u daljini, ali ne prilazi više kući. Ne
dolazi čak ni da pije mleko koje mu ostavljamo pred vratima u jednom
tanjiriću.
Baka nam kaže:
– Ova mačka sve više postaje divlja.
Mi kažemo:
– Ne sekirajte se, Bako, mi ćemo se pozabaviti miševima.
Pravimo mišolovke, a miševe koji se u njih uhvate davimo u
ključaloj vodi.
 DRUGA DECA

U Malom Gradu srećemo drugu decu. Pošto je škola zatvorena, ona

su po čitav dan napolju. Ima male i velike. Neka ovde imaju svoju kuću i
svoju majku, druga dolaze iz drugog mesta, poput nas. Uglavnom iz
Velikog Grada.
Mnoga od ove dece smeštena su kod ljudi koje ranije nisu
poznavala. Ona moraju da rade u poljima i u vinogradima; ljudi koji ih
čuvaju nisu uvek dobri prema njima.
Velika deca često napadaju onu najmanju. Uzimaju im sve što imaju
u džepovima, a katkada čak i odeću. Takođe ih tuku, naročitu onu koja
dolaze iz drugog mesta. Ovdašnje mališane štite njihove majke i oni
nikada ne izlaze sami.
Nas ne štiti niko. Zato učimo da se branimo poput velikih.
Pravimo oružje: oštrimo kamenje, punimo čarape peskom i
šljunkom. Imamo i jednu britvu koju smo pronašli u sanduku na tavanu,
pored Biblije. Dovoljno je da izvadimo našu britvu pa da veliki pobegnu.
Jednog vrelog dana, sedimo pored izvora gde ljudi koji nemaju
bunar dolaze po vodu. Sasvim blizu, dečaci veći od nas leže na travi. Ovde
je sveže, pod drvećem, pored vode koja teče bez prestanka.
Stiže Zečija Usna s jednim vedrom koje postavlja pod česmu odakle
curi tanki mlaz vode. Čeka da joj se vedro napuni.
Kada je vedro puno, jedan od dečaka ustaje i pljuje u njega. Zečija
Usna isprazni vedro, isplakne ga i ponovo ga postavlja pod česmu.
Vedro je opet puno, drugi dečak ustaje i pljuje unutra. Zečija Usna
ponovo stavlja isplaknuto vedro pod česmu. Više ne čeka da joj se vedro
napuni, puni ga samo dopola i pokušava da brzo pobegne.
Jedan od dečaka je pojuri. Ščepa je za ruku i pljuje u vedro.
Zečija Usna kaže:
– Prestanite već jednom! Moram da donesem čistu i pitku vodu.
Dečak kaže:
– Ali to je čista voda. Ja sam samo pljunuo unutra. Nećeš valjda da
tvrdiš da je moja pljuvačka prljava! Moja pljuvačka je čistija od svega što
vam je u kući.
Zečija Usna prazni svoje vedro, plače.
Dečak otvara šlic i kaže:
– Sisaj! Ako mi ga posisaš, pustićemo te da napuniš vedro.
 Zečija Usna čučne. Dečak se odmiče:
– Misliš da ću staviti svoju kitu u tvoja odvratna usta? Gaduro!
On šutne Zečiju Usnu u grudi i zatvara šlic.
Mi prilazimo. Podižemo Zečiju Usnu, uzimamo vedro, dobro ga
isperemo i stavljamo ga pod česmu.
Jedan od dečaka kaže drugoj dvojici:
– Hajdemo, zezaćemo se na drugom mestu.
Drugi kaže:
– Ti si lud? Sada tek počinje zabava.
Prvi kaže:
– Pusti! Znam ih. Opasni su.
– Opasni? Ove male barabe? Srediću ja njih. Videćete već!
On kreće ka nama, hoće da pljune u vedro, ali jedan od nas dvojice
mu podmetne nogu, drugi ga udari po glavi vrećicom peska. Dečak pada.
Ostaje na zemlji, premlaćen. Ostala dvojica nas gledaju. Jedan od njih
načini korak ka nama. Drugi kaže:
– Ne glupiraj se! Ovi mali gadovi sposobni su za sve. Jednom su mi
rasekli slepoočnicu kamenom. Imaju i britvu i ne oklevaju da je upotrebe.
Zaklali bi te bezobzirno. Potpuno su ludi.
Dečaci odlaze.
Pružamo Zečijoj Usni napunjeno vedro. Ona nas pita:
– Zašto mi niste odmah pomogli?
– Hteli smo da vidimo kako se braniš.
– Šta sam mogla da učinim protiv trojice velikih?
– Da im baciš vedro u glavu, da im izgrebeš lice, da ih udariš nogom
u muda, da vrištiš, urlaš. Ili pak da pobegneš i vratiš se kasnije.
 ZIMA

Sve je hladnije i hladnije. Preturamo po svojim koferima i navlačimo

na sebe sve što u njima nađemo: nekoliko džempera, nekoliko pantalona.
Ali ne možemo da obujemo drugi par cipela preko naših gradskih cipela,
dotrajalih i punih rupa. Mi uostalom i nemamo drugih. Nemamo ni
rukavice a ni kapu. Ruke i noge su nam prekrivene promrzlinama.
Nebo je tamnosivo, gradske ulice su prazne, reka je zaleđena, šuma
je zavejana snegom. Ne možemo više ići tamo. Dakle, uskoro će nam
ponestati drva.
Kažemo Baki:
– Trebalo bi nam dva para gumenih čizama.
Ona odgovara:
– I šta još? Gde ja da nađem novac?
– Bako, gotovo da više nema drva.
– Valja štedeti.
Više ne izlazimo. Radimo sve vrste vežbi, deljemo predmete od
drveta, kašike, daske za hleb i učimo do kasno u noć. Baka ostaje skoro
sve vreme u svom krevetu. Samo retko navraća u kuhinju. Mirni smo.
Hranimo se slabo, nema više ni voća ni povrća, kokoške više ne
nose jaja. Baka donosi svaki dan malo pasulja i par krompira iz podruma
koji je, međutim, pun dimljenog mesa i tegli pekmeza.
Katkada dođe poštar. Zvoni zvoncetom svog bicikla sve dok Baka
ne izađe iz kuće. Onda poštar opljune svoju olovku, napiše nešto na
parčetu papira, pruži olovku i papir Baki koja stavi krstić na dnu papira.
Poštar joj dadne novac, paket ili pismo, i odlazi prema gradu zviždućući.
Baka se zatvara u svoju sobu s paketom ili s novcem. Ako ima neko
pismo, baci ga u vatru.
Mi pitamo:
– Bako, zašto bacate pismo ne pročitavši ga?
Ona odgovara:
– Ne znam da čitam. Nikada nisam išla u školu, oduvek sam samo
rintala. Nisam bila mažena kao vi.
– Mogli bismo da vam čitamo pisma koja primate.
– Niko ne treba da čita pisma koja ja primam.
Mi pitamo:
– Ko šalje novac? Ko šalje pakete? Ko šalje pisma?
 Ona ne odgovara.
Sutradan, dok je ona u podrumu, mi preturamo po njenoj sobi. Pod
njenim krevetom nalazimo jedan otvoren paket. Ima džempera, šalova,
kapa, rukavica. Baki ništa ne govorimo, jer bi shvatila da imamo ključ koji
otvara njenu sobu.
Posle večere, čekamo. Baka pije svoju rakiju, zatim, teturajući se,
ide da otvori vrata svoje sobe ključem okačenim za pojas. Mi je pratimo,
guramo je u leđa. Ona pada na krevet. Mi se pravimo da tražimo i
nalazimo paket.
Kažemo:
– To nije lepo od vas, Bako. Nama je hladno, nedostaje nam topla
odeća, ne možemo više da izlazimo, a vi hoćete da prodate sve što je naša
Majka isplela i poslala za nas.
Baka ne odgovara, plače.
Mi još kažemo:
– To naša Majka šalje novac, to naša Majka piše pisma.
Baka kaže:
– Ne piše meni. Ona dobro zna da ja ne umem da čitam. Ranije mi
nikada nije pisala. Sada kada ste vi tu, ona piše. Ali meni ne trebaju njena
pisma! Ne treba mi ništa što dolazi od nje!
 POŠTAR

Odsada čekamo poštara pred baštenskom kapijom. To je starac s

kačketom. Ima bicikl s dve kožne torbe okačene o rešetku za prtljag.
Kada stigne, ne ostavljamo mu vremena da zazvoni: veoma brzo
odšrafimo mu zvonce.
On kaže:
– Gde vam je Baka?
Mi kažemo:
– Za nju ne brinite. Dajte nam to što ste doneli.
On kaže:
– Nema ničega.
Hoće da pođe, ali mi ga gurnemo. On pada u sneg. Njegov bicikl
pada na njega. On psuje.
Kopamo po njegovim torbama, nalazimo pismo i novčanu uputnicu.
Uzimamo pismo, kažemo:
– Dajte novac!
On kaže:
– Ne dam. Adresirano je na vašu baku.
Mi kažemo:
– Ali to je namenjeno nama. Naša Majka nam šalje. Ako nam to ne
date, nećemo vam dozvoliti da ustanete sve dok ne umrete od hladnoće.
On kaže:
– U redu, u redu. Pomozite mi da ustanem, noga mi je prignječena
pod biciklom.
Podižemo bicikl i pomažemo poštaru da ustane. On je veoma mršav,
veoma lak.
Vadi novac iz jednog od džepova i daje nam ga.
Mi pitamo:
– Hoćete li potpis ili krst?
On kaže:
– Dobar je i krst. Ovaj ili onaj krst, isto mu dođe.
Dodaje:
– U pravu ste što se branite. Svi znaju vašu baku. Nema veće cicije
od nje. Znači, sve vam to šalje vaša majka? Baš je zlatna. Znam je još dok
je bila sasvim mala. Dobro je učinila što je otišla. Ovde nikada ne bi
mogla da se uda. Uz sva ta ogovaranja...
Mi pitamo:
– Kakva ogovaranja?
– Kao biva otrovala je svog muža. Hoću da kažem, vaša baka je
otrovala vašeg dedu. To je stara priča. Zato su je i prozvali Veštica.
Mi kažemo:
– Ne želimo da se ružno govori o našoj Baki.
Poštar okreće bicikl:
– Dobro, dobro, ipak valja da budete upućeni.
Mi kažemo:
– Već smo bili upućeni. Ubuduće ćete nama predavati poštu. Ne
budete li, ubićemo vas. Jeste li razumeli?
Poštar kaže:
– Vi biste za to bili sposobni, seme zločinačko. Imaćete svoju poštu,
svejedno mi je. Briga me za Vešticu.
On odlazi gurajući bicikl. Vuče nogu da bi pokazao kako smo ga
povredili.
Sutradan, toplo obučeni, idemo u grad da kupimo gumene čizme od
novca koji nam je poslala naša Majka. Njeno pismo nosimo ispod košulje,
na smenu.
 OBUĆAR

Obućar stanuje i radi u suterenu jedne kuće pored stanice. Soba je

prostrana. U jednom uglu mu je krevet, u drugom kuhinja. Radionica mu
je ispred prozora koji je u visini tla. Obućar sedi na niskoj stoličici,
okružen obućom i alatom. Gleda nas preko naočala; gleda naše lakovane
cipele, posve ispucale.
Mi kažemo:
– Dobar dan, gospodine. Hteli bismo gumene čizme, nepromočive,
tople. Prodajete li takve? Imamo novca.
On kaže:
– Da, prodajem. Ali one postavljene, tople, veoma su skupe.
Mi kažemo:
– Apsolutno su nam potrebne. Hladno nam je po nogama.
Stavljamo na niski sto novac koji imamo.
Obućar kaže:
– Ovo vam dođe tačno samo za jedan par. No, jedan par može vam
biti dovoljan. Nosite istu veličinu. Izlazićete na smenu.
– To nije moguće. Nikada ne izlazimo jedan bez drugog. Svuda
idemo zajedno.
– Tražite još novaca od svojih roditelja.
– Nemamo roditelje. Stanujemo kod naše Bake koju zovu Veštica.
Ona nam neće dati novac.
Obućar kaže:
– Veštica, to vam je baka? Jadni mališani! I došli ste od njene kuće
dovde u tim cipelama!
– Da, došli smo. Ne možemo provesti zimu bez čizama. Moramo ići
u šumu po drva; moramo raščišćavati sneg. Apsolutno su nam potrebna...
– Dva para toplih nepromočivih čizama.
Obućar se smeje i pruža nam dva para čizama:
– Probajte ih.
Mi ih probavamo; sasvim su nam po meri.
Kažemo:
– Zadržaćemo ih. Platićemo vam drugi par na proleće kada budemo
prodali ribe i jaja. Ili, ako više volite, donosićemo vam drva.
Obućar nam pruža naš novac.
– Evo vam. Uzmite ga natrag. Neću vaš novac. Bolje kupite dobre
čarape. Poklanjam vam ove čizme zato što su vam apsolutno potrebne.
Mi kažemo:
– Ne volimo da primamo poklone.
– A što to?
– Zato što ne volimo da se zahvaljujemo.
– Niste dužni da kažete bilo šta. Idite. Ne. Čekajte! Uzmite i eve
papuče i ove letnje sandale, i ove gležnjerice takođe. Veoma su jake.
Uzmite šta god hoćete.
– Ali zašto hoćete da nam date sve to?
– Meni to više ne treba. Uskoro ću otići.
Mi pitamo:
– Kuda idete?
– Otkud ja znam? Odvešće me i ubiće me.
Mi pitamo:
– Ko hoće da vas ubije i zašto?
On kaže:
– Ne zapitkujte. Idite sada.
Uzimamo cipele, papuče, sandale. Na nogama imamo čizme.
Zastajemo pred vratima, kažemo:
– Nadamo se da vas neće odvesti. Ili, ako vas već i odvedu, da vas
neće ubiti. Do viđenja, gospodine, i hvala, mnogo vam hvala.
Kad smo se vratili, Baka pita:
– Gde ste sve to ukrali, nitkovi?
– Ništa nismo ukrali. To je poklon. Nisu svi škrti kao vi, Bako.
 KRAĐA

S našim čizmama, toplom odećom, ponovo možemo da izlazimo.

Kližemo se na zaleđenoj reci, idemo po drva u šumu.
Uzimamo sekiru i testeru. Ne možemo više da skupljamo suve grane
opale na zemlju; snežni pokrivač je suviše debeo. Pentramo se na drveće,
testerišemo suve grane i sečemo ih sekirom. Dok to radimo, nije nam
hladno. Čak se i znojimo. Zato možemo da skinemo rukavice i stavimo ih
u džepove da se ne bi suviše brzo pohabale.
Jednoga dana, vraćajući se s naša dva naramka, skrećemo s puta da
posetimo Zečiju Usnu.
Pred udžericom nije raskrčen sneg i iz nje ne vodi nikakav trag. Iz
odžaka se ne dimi.
Kucamo na vrata, niko ne odgovara. Ulazimo. Najpre ne vidimo
ništa, toliko je mračno, ali oči nam se brzo privikavaju na pomrčinu.
To je jedna prostorija koja služi kao kuhinja i spavaća soba. U
najmračnijem uglu nalazi se krevet. Prilazimo. Zovemo. Neko se miče
ispod pokrivača i stare odeće; pomalja se glava Zečije Usne.
Pitamo:
– Majka ti je tu?
Ona kaže:
– Da.
– Je li mrtva?
– Ne znam.
Odlažemo svoje naramke i ložimo vatru u peći, jer u sobi je hladno
koliko i napolju. Zatim idemo do Bake i uzimamo iz podruma krompira i
pasulja. Muzemo kozu i vraćamo se kod susetke. Grejemo mleko, topimo
malo snega u jednoj šerpi i pristavljamo pasulj. Krompir pečemo u peći.
Zečija Usna se diže i posrćući dolazi da sedne pored vatre.
Susetka nije mrtva. Sipamo joj kozijeg mleka u usta. Kažemo
Zečijoj Usni:
– Kada sve bude gotovo, jedi i daj svojoj majci da jede. Doći ćemo
ponovo.
Od novca koji nam je vratio obućar, kupili smo nekoliko pari čarapa,
ali nismo sve potrošili. Idemo u bakalnicu da kupimo malo brašna i da
uzmemo soli i šećera ne plativši. Idemo i kod mesara; kupujemo mali
režanj slanine i uzimamo jednu debelu kobasicu ne plativši. Vraćamo se
kod Zečije Usne. Ona i njena majka već su sve pojele. Majka je ostala u
krevetu, Zečija Usna pere suđe.
Kažemo joj:
– Donosićemo vam naramak drva svakog dana. Malo pasulja i
krompira takođe. Ali za ostalo treba para. Mi ih više nemamo. Bez para,
ne možemo ući u prodavnicu. Treba nešto da kupiš kako bi mogao nešto
drugo da ukradeš.
Ona kaže:
– Ludo ste prevejani. U pravu ste. Mene ne puštaju čak ni da uđem u
prodavnice. Nikad ne bih pomislila da ste vi sposobni da ukradete.
Mi kažemo:
– Što da ne? To će biti naša vežba veštine. Ali treba nam malo
novca. Apsolutno.
Ona razmišlja i kaže:
– Idite da tražite od gos’n paroha. Ponekad mi ga je davao kada bih
pristala da mu pokažem svoju pukotinu.
– To je od tebe tražio?
Da. A ponekad je stavljao prst unutra. I posle mi je davao para da
nikome ništa ne kažem. Recite mu da Zečijoj Usni i njenoj majci treba
para.
 UCENA

Idemo kod gospodina paroha. On stanuje pored crkve u jednoj

velikoj kući koja se zove parohija.
Povlačimo kanap od zvona. Neka starica otvara vrata:
– Šta hoćete?
– Hoćemo da vidimo gospodina paroha.
– Zašto?
– Zbog nekoga ko umire.
Starica nas uvodi u predsoblje. Kuca na jedna vrata:
– Gospodine paroše, viče ona, zovu za poslednju pomast.
Jedan glas odgovara iza vrata:
– Dolazim. Neka me sačekaju.
Čekamo nekoliko minuta. Jedan visok i mršav čovek stroga lica
izlazi iz sobe. Ima nekakav beli i pozlaćen ogrtač preko tamne odeće. Pita
nas:
– Gde je to? Ko vas je poslao?
– Zečija Usna i njena majka.
On kaže:
– Pitam vas pravo ime tih ljudi.
– Ne znamo njihova prava imena. Majka je slepa i gluva. One
stanuju u poslednjoj kući u gradu. Samo što nisu umrle od gladi i
hladnoće.
Paroh kaže:
– Iako apsolutno ne poznajem te osobe, spreman sam da im dam
poslednju pomast. Hajdemo. Vodite me.
Mi kažemo:
– Još im ne treba poslednja pomast. Treba im malo novca. Mi smo
im odneli drva, malo krompira i pasulja, ali ne možemo da učinimo ništa
više. Zečija Usna nas je poslala ovamo. Vi ste joj ponekad davali malo
novca.
Paroh kaže:
– Moguće je. Dajem novac mnogim siromasima. Ne mogu svih da se
prisetim. Evo vam!
Kopa po džepovima ispod svog ogrtača i daje nam malo sitniša. Mi
ga uzimamo i kažemo:
– To je malo. Suviše malo. Nije dovoljno čak ni da se kupi vekna
hleba.
On kaže:
– Žao mi je. Ima mnogo sirotinje. A vernici skoro da više i ne daju
milodar. Svima je teško u ovo vreme. Odlazite i Bog vas blagoslovio!
Mi kažemo:
– Možemo se zadovoljiti tom sumom za danas, ali bićemo primorani
da navratimo i sutra.
– Kako? Šta to ima da znači? Sutra? Neću vas pustiti da uđete.
Smesta izlazite odavde!
– Sutra ćemo zvoniti sve dok nas ne pustite da uđemo. Lupaćemo na
prozore, udaraćemo nogom o vrata i ispričaćemo svima šta ste radili
Zečijoj Usni.
– Nikada ništa nisam radio Zečijoj Usni. Ne znam čak ni ko je to.
Pričala vam je stvari koje je izmislila. Trabunjanja jedne maloumne
balavice niko neće uzeti za ozbiljno. Niko vam neće verovati. Sve što ona
priča je laž!
Mi kažemo:
– Malo je važno je li to istina ili laž. Bitan je trač. Ljudi vole
skandale.
Paroh seda na stolicu, tapka lice maramicom.
– Ovo je užas jedan. Znate li vi uopšte šta je to što upravo činite?
– Da, gospodine. Ucena.
– U vašim godinama... Žalosno je.
– Da, žalosno je što smo primorani da se time služimo. Ali Zečijoj
Usni i njenoj majci apsolutno je potreban novac.
Paroh ustaje, skida ogrtač i kaže:
– Ovo je iskušenje koje mi šalje Bog. Koliko hoćete? Ja nisam
bogat.
– Deset puta veću sumu od one koju ste nam dali. Jednom sedmično.
Ne tražimo od vas nemoguće.
On vadi novac iz džepa, daje nam ga:
– Dođite svake subote. Ali nipošto sebi ne umišljajte da to činim
zato što sam popustio pred vašom ucenom. Činim to iz milosrđa.
Mi kažemo:
– Upravo to smo i očekivali od vas, gospodine paroše.
 OPTUŽBE

Jednog popodneva, u kuhinju ulazi posilni. Nismo ga videli već

dugo vremena. On kaže:
– Vi dođeš pomažeš istovari džip?
Obuvamo čizme, pratimo ga do džipa zaustavljenog na putu, pred
baštenskom kapijom. Posilni nam dodaje sanduke i kartonske kutije koje
nosimo u oficirovu sobu.
Pitamo:
– Gospodin oficir će doći večeras? Mi ga još nijednom nismo videli.
Posilni kaže:
– Oficir ne dođe na zima ovde. Možda nikad ne dođe. On ima
ljubavna patnja. Možda on nađe neko drugo posle. Zaboravi. To nije za
vas takav priča. Vi donese drvo da podgreje soba.
Donosimo drva, ložimo vatru u maloj gvozdenoj peći. Posilni otvara
sanduke i kutije i stavlja na sto flaše vina, rakije, piva, kao i gomilu stvari
za jelo: kobasice, konzerve s mesom i povrćem, pirinač, keks, čokoladu,
šećer, kafu.
Posilni otvara jednu flašu, počinje da pije i kaže:
– Ja, podgrejem konzerve u manjerka na rešo sa špiritus. Večeras,
jedeš, piješ, pevaš sa drugari. Slaviš pobeda protiv neprijatelj. Mi uskoro
dobije rat sa jedan novi oružje čudo.
Mi pitamo:
– Znači rat će uskoro biti završen?
On kaže:
– Da. Mnogo brzo. Zašto vi gledaš tako jelo na sto? Ako vi budeš
gladna, jedeš čokolada, keks, kobasica.
Mi kažemo:
– Ima mnogo ljudi koji umiru od gladi.
– Pa šta? Nemaš misliš na to. Mnogo čoveka umrla od glad ili od
drugo stvar. Mi ne misli. Mi jede i ne umre.
Smeje se. Mi kažemo:
– Znamo jednu slepu i gluvu ženu koja stanuje blizu nas sa svojom
kćerkom. One neće preživeti ovu zimu.
– Ne moja krivica.
– Jeste, to je vaša krivica. Vaša i vaše zemlje. Vi ste nam doneli rat.
– Pre rat, one šta radila za jelo, slepica i ćerka?
 – Pre rata su živele od milostinje. Ljudi su im davali staru odeću,
stare cipele. Donosili su im da jedu. Sada im niko ništa ne daje. Svi su
ljudi siromašni ili se plaše da ne osiromaše. Rat ih je učinio škrtima i
sebičnima.
Posilni viče:
– Ja fućka se za sve to! Dosta! Ajde ćutiš!
– Da, vama se fućka, a jedete našu hranu.
– Ne vaša hrana. Ja uzela to u rezerva od kasarna.
– Sve što se nalazi na ovom stolu potiče iz naše zemlje: pića,
konzerve, keks, šećer. Naša zemlja hrani vašu vojsku.
Posilni se zajapurio. Seda na krevet, zagnjuri glavu u dlanove:
– Vi mislite ja htela rat i dođe u vaša gadna zemlja? Ja mnogo bolje
kod moja kuća, miran, pravi stolice i stolovi. Pije domaće vino, zabavlja se
sa dobre cure kod nas. Ovde, svi pokvaren, i vi, mala deca. Vi kažeš sve ja
kriv. A šta ja može učinim? Ako kaže ja ne ide u rat, ne dođe u vaša
zemlja, ja streljan. Vi uzmeš sve, ajde, uzmeš sve sa sto. Lumperaj gotov,
ja tužan, vi mnogo bezobrazni sa mene.
Mi kažemo:
– Ne želimo sve da uzmemo, samo par konzervi i malo čokolade.
Ali mogli biste doneti s vremena na vreme, barem preko zime, mleka u
prahu, brašna, ili šta bilo za jelo.
On kaže:
– Dobro. To ja može. Vi pođeš sa mene sutra kod slepica. Ali vi
dobri sa mene posle. Da?
Mi kažemo:
– Da.
Posilni se smeje. Stižu njegovi prijatelji. Mi odlazimo. Čujemo ih
kako pevaju celu noć.
 PAROHIJSKA SLUŠKINJA

Jednog jutra, krajem zime, sedimo u kuhinji s Bakom. Neko kuca na

vrata; ulazi jedna mlada žena. Kaže:
– Dobar dan. Došla sam po krompir za...
Zaustavlja se u sred reči, gleda nas:
– Kako su divni!
Uzima stoličicu, seda:
– Dođi ovamo, ti.
Mi se ne mičemo.
– Ili ti.
Mi se ne mičemo. Ona se smeje:
– Ama dođite, priđite bliže. Plašite me se?
Mi kažemo:
– Ne plašimo se nikoga.
Prilazimo joj; ona kaže:
– Nebesa! Kako ste lepi! Ali kako ste prljavi!
Baka pita:
– Šta hoćete?
– Krompira za gospodina paroha. Zašto ste tako prljavi? Nikada ih
ne kupate?
Baka kaže, ljuta:
– To se vas ne tiče. Zašto nije došla baba?
Mlada žena se ponovo smeje:
– Baba? Bila je mlađa od vas. Samo, juče je umrla. To mi je bila
tetka. Sada je ja zamenjujem u parohiji.
Baka kaže:
– Bila je pet godina starija od mene. Znači tako, umrla je... Koliko
hoćete krompira?
– Deset kila, ili više, ako imate. I još, jabuka. I još... Šta još imate?
Paroh je kost i koža, a u njegovoj ostavi nema ničega.
Baka kaže:
– Trebalo je na to misliti jesenas.
– Ove jeseni ja još nisam bila kod njega. Tu sam tek od sinoć.
Baka kaže:
– Upozoravam vas, u ovo doba godine sve što je za jelo je i skupo.
Mlada žena se opet smeje:
 – Odredite cenu. Nemamo izbora. U radnjama nema skoro više
ničega.
– Uskoro neće biti više nigde ničega.
Baka se ceri i izlazi. Ostajemo sami sa parohovom sluškinjom. Ona
nas pita:
– Zašto se nikada ne kupate?
– Nema kupatila, nema sapuna. Nema nikakve mogućnosti za
kupanje.
– A vaša odeća! Kakav užas! Nemate druge odeće?
– Imamo u koferima, pod klupom. Ali ona je prljava i pocepana.
Baka je nikada ne pere.
– Zar je Veštica vaša baka? Svakakvih ima čuda!
Baka se vraća s dva džaka:
– To vam je ukupno deset srebrnjaka ili jedan zlatnik. Ne primam
novčanice. Uskoro će biti bezvredne, to je običan papir.
Sluškinja pita:
– Šta ima u džakovima?
Baka odgovara:
– Hrana. Uzmi ili ostavi.
– Uzimam. Novac ću vam doneti sutra. Mogu li mi mališani pomoći
da odnesem džakove?
– Mogu ako hoće. Neće uvek. I ne slušaju nikoga.
Sluškinja nas pita:
– Hoćete, zar ne? Svaki će poneti po džak, a ja ću nositi vaše kofere.
Baka pita:
– O kakvim vi to koferima pričate?
– Opraću im prljavu odeću. Doneću je sutra s novcem.
Baka se ceri:
– Praćete njihovu odeću? Pa, ako nemate druga posla...
Polazimo sa sluškinjom. Hodamo iza nje do parohije. Gledamo kako
njene dve plave kike plešu po njenom crnom šalu, debele i dugačke kike.
Dosežu joj do struka. Njena bedra plešu pod crvenom suknjom. Mogu se
videti delići njenih nogu između suknje i čizama. Čarape su joj crne, a na
desnoj je otišla jedna očica.
 KUPANJE

Stižemo u parohiju sa sluškinjom. Uvodi nas na stražnja vrata.

Spuštamo džakove u ostavu i idemo u vešernicu. Tamo su svuda razapeti
konopci za sušenje rubija. Ima raznih korita i među njima jedna cinkana
kada neobičnoga oblika, kao neka duboka fotelja.
Sluškinja otvara naše kofere, pokiseli našu odeću u hladnu vodu,
zatim loži vatru da zagreje vodu u dva velika kazana. Ona kaže:
– Odmah ću oprati ono što vam je preko potrebno. Dok se vi budete
kupali, to će se osušiti. Ostalu odeću doneću vam sutra ili prekosutra.
Treba je i zakrpiti.
Ona sipa u kadu vrele vode; dosipa joj hladne vode:
– Onda, ko će prvi?
Mi se ne mičemo. Ona kaže:
– Hoćeš ti, ili ti? Hajde, skidajte se!
Mi pitamo:
– Vi nameravate da ostanete ovde dok se mi kupamo?
Ona se grohotom smeje:
– Dakako, ostaću ovde! Čak ću vam istrljati leđa i oprati vam kosu.
Nećete se valjda ustručavati preda mnom, koješta! Mogla bih skoro majka
da vam budem.
Mi se još uvek ne mičemo. Onda ona počinje da se svlači:
– Nema veze. Evo ja ću prva. Vidite, ja se pred vama ne ustručavam.
Vi ste još sasvim mali dečačići.
Ona pevuši, ali crveni u licu kada primeti da je gledamo. Dojke su
joj napete i šiljate kao baloni koji nisu do kraja naduvani. Koža joj je
veoma bela i svuda ima mnogo plavih dlaka. Ne samo među nogama i pod
pazuhom, već i na stomaku i na butinama. I dalje peva u vodi trljajući se
toaletnom rukavicom. Kada izađe iz kade, brzo navlači kućnu haljinu.
Menja vodu u kadi i počinje da pere veš okrenuvši nam leđa. Onda se i mi
svlačimo i ulazimo zajedno u kadu. Ima sasvim dovoljno mesta za obojicu.
Nakon nekog vremena, sluškinja nam pruža dva velika bela peškira:
– Nadam se da ste se svuda dobro istrljali.
Mi sedimo na jednoj klupi, umotani u peškire, čekajući da nam se
odeća osuši. Vešernica je puna pare i u njoj je veoma vruće. Sluškinja nam
prilazi s makazama:
– Podseći ću vam nokte. I prestanite da se prenemažete, neću vas
pojesti.
 Podseca nam nokte na rukama i na nogama. Podseca nam i kosu.
Ljubi nas po licu i po vratu; i ne prestaje da priča:
– Oh, te lepe nožice, tako slatke, tako čiste! Oh, te predivne uši, taj
vratić tako nežan, tako nežan! Oh, kako bih volela da imam dva tako lepa
dečačića, samo za sebe! Golicala bih ih svuda, svuda, svuda.
Miluje nas i ljubi po celom telu. Golica nas jezikom po vratu, pod
miškama, između guzova. Kleči pred klupom i sisa naše kitice koje rastu i
tvrdnu u njenim ustima.
Sada sedi između nas dvojice; stišće nas uza se:
– Kada bih imala dve tako lepe bebice, dala bih im da piju lepog i
veoma slatkog mleka, ovde, tu, tu, tako.
Vuče naše glave ka svojim dojkama koje su ispale iz kućne haljine i
mi sisamo njihove crvene vrhove koji su veoma otvrdli. Sluškinja zavlači
ruke pod svoju kućnu haljinu i trlja se između nogu:
– Kakva šteta što niste veći! Oh! Kako je dobro, kako je dobro igrati
se s vama!
Ona uzdiše, dahće, zatim se naglo ukoči.
Kad krenemo, kaže nam:
– Dolazićete svake subote na kupanje. Donosićete svoje prljavo
rublje sa sobom. Hoću da uvek budete čisti.
Mi kažemo:
– Mi ćemo vama donositi drva kao nadoknadu za vaš rad. I riba i
gljiva kada ih bude bilo.
 PAROH

Sledeće subote, ponovo dolazimo na kupanje. Posle toga, sluškinja

nam kaže:
– Dođite u kuhinju. Skuvaću čaj i ješćemo namazanog hleba.
Upravo jedemo namazani hleb kad paroh ulazi u kuhinju.
Mi kažemo:
– Dobar dan, gospodine.
Sluškinja kaže:
– Oče moj, evo mojih štićenika. Unuci starice koju ljudi zovu
Veštica.
Paroh kaže:
– Poznajem ih. Pođite sa mnom.
Sledimo ga. Prolazimo kroz jednu prostoriju u kojoj se nalazi samo
okrugli sto sa stolicama i raspeće na zidu. Zatim ulazimo u jednu mračnu
sobu čiji su zidovi prekriveni knjigama sve do plafona. Naspram vrata je
klecalo sa raspećem, pored prozora, radni sto, u jednom ćošku uski krevet,
tri stolice poređane uza zid: to je sav nameštaj u sobi.
Paroh kaže:
– Mnogo ste se promenili. Čisti ste. Izgledate kao dva anđela. Sedite.
Privlači dve stolice svom radnom stolu, mi sedamo. On seda iza
radnog stola. Pruža nam jednu kovertu:
– Evo vam novac.
Premda uzimamo kovertu, kažemo:
– Uskoro ćete moći da prestanete da nam ga dajete. Zečija Usna se
leti snalazi i sama.
Paroh kaže:
– A ne. Nastaviću da pomažem te dve žene. Sramota me je što to
nisam činio ranije. A sada, da pričamo o nečem drugom?
On nas gleda; mi ćutimo. On kaže:
– Nikada vas ne viđam u crkvi.
– Mi tamo ne idemo.
– Molite li se ponekad?
– Ne, ne molimo se.
– Jadne ovčice. Moliću se za vas. Znate li barem da čitate?
– Da, gospodine. Znamo da čitamo.
Paroh nam pruža jednu knjigu:
 – Uzmite, čitajte ovo. Tu ćete naći lepe priče o Isusu Hristu i o
životu svetaca.
– Te priče već znamo. Imamo Bibliju. Pročitali smo i Stari i Novi
zavet.
Paroh diže svoje crne obrve:
– Kako? Pročitali ste celo Sveto pismo?
– Da, gospodine. Čak iz njega znamo više odlomaka napamet.
– Koje, na primer?
– Odlomke iz Postanja, Izlaska, Knjige propovednikove, Otkrivenja,
i druge.
Paroh na trenutak ćuti, zatim kaže:
– Znači znate Deset zapovesti. Poštujete li ih?
– Ne, gospodine, ne poštujemo ih. Niko ih ne poštuje. Zapisano je:
„Nikad ne ubij”, a svi ubijaju.
Paroh kaže:
– Na žalost... rat je.
Mi kažemo:
– Voleli bismo da pročitamo i druge knjige sem Biblije, ali nemamo
ih. Vi ih imate. Mogli biste da nam ih pozajmite.
– To su suviše teške knjige za vas.
– Teže nego Biblija?
Paroh nas gleda. Pita:
– Koju vrstu knjiga biste voleli da čitate?
– Knjige iz istorije ili iz geografije. Knjige koje pričaju istinite
stvari, a ne izmišljene stvari.
Paroh kaže:
– Do sledeće subote, naći ću vam knjige koje vam odgovaraju.
Ostavite me sada samog. Vratite se u kuhinju da dovršite svoje kriške
hleba.
 SLUŠKINJA I POSILNI

Beremo trešnje u bašti, sa sluškinjom. Posilni i strani oficir stižu

džipom. Oficir prolazi pravo, ulazi u svoju sobu. Posilni zastaje pored nas.
Kaže:
– Dobar dan mali prijatelji, dobar dan lepa gospojica. Trešnje već
zrele? Ja mnogo voli trešnje, ja mnogo voli lepa gospojica.
Oficir doziva s prozora. Posilni ulazi u kuću. Sluškinja nam kaže:
– Zašto mi niste rekli da kod vas ima muškaraca?
– To su stranci.
– Pa šta onda? Kakav lep čovek ovaj oficir!
Mi pitamo:
– Posilni vam se ne sviđa?
– Mali je i debeo.
– Ali ljubazan je i zabavan. I dobro govori naš jezik.
Ona kaže:
– Baš me briga. Meni se sviđa oficir.
Oficir dolazi i seda na klupu pod svojim prozorom. Sluškinjma
korpa je već puna trešanja, mogla bi da se vrati u parohiju, ali ostaje tu.
Gleda oficira, smeje se veoma glasno. Veša se za granu od drveta, ljulja
se, skače, leže u travu i na kraju baca jedan krasuljak pred oficirove noge.
Oficir se diže, vraća se u sobu. Malo kasnije, ponovo izlazi i odlazi
džipom.
Posilni se naginje kroz prozor i viče:
– Ko dođe pomaže jadan čovek da čisti mnogo štrokava soba?
Mi kažemo:
– Rado ćemo vam pomoći.
On kaže:
– Treba jedna žena pomaže. Treba lepa gospojica.
Mi kažemo sluškinji:
– Dođite. Da mu malo pomognemo.
Sve troje idemo u oficirovu sobu. Sluškinja uzima metlu i počinje da
mete. Posilni seda na krevet. Kaže:
– Ja sanja. Jedna princeza, ja vidi u san. Princeza mora štipne mene
da se ja probudi.
Sluškinja se smeje, veoma jako uštine posilnog za obraz.
Posilni viče:
– Ja, budna sada. I ja oće štipne nevaljala princeza.
 On privlači sluškinju u naručje i štipa je za stražnjicu. Sluškinja se
otima, ali posilni je veoma jako steže. Kaže nam:
– Vi, napolje! I zatvoriš vrata.
Mi pitamo sluškinju:
– Hoćete li da ostanemo?
Ona se smeje:
– A zašto? Ja se sasvim dobro branim i sama.
Onda mi izlazimo iz sobe, zatvaramo vrata za sobom. Sluškinja
izlazi na prozor, smeši nam se, navlači zastore i zatvara prozor. Mi se
penjemo na tavan i kroz rupe gledamo šta se događa u oficirovoj sobi.
Posilni i sluškinja leže na krevetu. Sluškinja je potpuno gola; posilni
ima samo košulju i čarape. Leži na sluškinji i oboje se miču napred–nazad
i levo–desno. Posilni grokće kao Bakina svinja, a sluškinja vrišti, kao da je
neko muči, ali se u isti mah smeje i viče:
– Da, da, da, oh, oh, oh!
Od toga dana, sluškinja često navraća i zatvara se u sobu s posilnim.
Ponekad ih gledamo, ali ne uvek.
Posilni više voli da se sluškinja sagne ili da se namesti četvoronoške,
i uzima je otpozadi.
Sluškinja više voli da posilni leži na leđima. Onda ona sedne
posilnom na stomak i miče se gore–dole, kao da jaše konja.
Posilni katkada pokloni sluškinji svilene čarape ili kolonjsku vodu.
 STRANI OFICIR

Izvodimo našu vežbu nepomičnosti u bašti. Vrućina je. Ležimo na

leđima u hladu oraha. Kroz lišće vidimo nebo, oblake. Lišće na drvetu je
nepomično; i oblaci izgledaju nepomični, ali kada ih dugo, pažljivo
posmatramo primećujemo da menjaju oblik i istežu se.
Baka izlazi iz kuće. Prolazeći pored nas, ona šutnuvši pesak i šljunak
zasipa naša lica i naša tela. Nešto mrmlja i odlazi u vinograd na
popodnevni počinak.
Oficir sedi na klupi ispred svoje sobe, go do pasa, zatvorenih očiju,
glave naslonjene na beli zid, potpuno osunčan. Najednom, dolazi kod nas;
obraća nam se, ali mi ne odgovaramo, ne gledamo ga. On se vraća na
svoju klupu.
Kasnije, posilni nam kaže:
– Gospodin oficir traži vi dođeš pričaš sa njega.
Mi ne odgovaramo. On još kaže:
– Vi ustaneš i dođeš. Oficir ljut ako vi ne poslušaš.
Mi se ne mičemo.
Oficir nešto kaže i posilni ulazi u sobu. Čujemo ga kako peva dok
posprema.
Kad sunce dotakne krov kuće pored dimnjaka, mi ustajemo. Idemo
do oficira, stanemo pred njega. On zove posilnog. Mi pitamo:
– Šta želi?
Oficir postavlja pitanja; posilni prevodi:
– Gospodin oficir pita zašto vi ne mrdaš, ćutiš?
Mi odgovaramo:
– Izvodimo našu vežbu nepomičnosti.
Posilni ponovo prevodi:
Gospodin oficir kaže vi radiš mnogi vežbe. I druga sorta. Videla vi
biješ jedan drugi sa kaiš.
– To je bila naša vežba jačanja.
– Gospodin oficir pita zašto vi radiš sve to?
– Da se naviknemo na bol.
– On pita vi uživaš u bol?
– Ne. Mi samo hoćemo da pobedimo bol, vrućinu, hladnoću, glad,
sve što izaziva patnju.
– Gospodin oficir očaran sa vas. On misli vi odličan.
 Oficir dodaje nekoliko reči. Posilni nam kaže:
– Dobro, gotovo. Ja mora pođem sada. I vi, beži, ideš pecaš.
Ali oficir nas vuče za ruku smešeći se i daje posilnom znak da ode.
Posilni načini par koraka, okreće se:
– Vi, ideš! Brzo! Ideš šetaš u varoš.
Oficir ga gleda i posilni odmiče ka baštenskoj kapiji odakle nam još
viče:
– Kidaj vi! Ne ostaješ! Vi ne razumeš, budale jedna?
On odlazi. Oficir nam se smeši, uvodi nas u svoju sobu. Seda na
stolicu, privlači nas k sebi, podiže nas, stavlja nas na krilo. Mi mu
prebacimo ruke oko vrata, pripijamo se na njegove maljave grudi. On nas
ljulja.
Pod nama, između oficirovih nogu, osećamo jedan topao pokret.
Zgledamo se, zatim gledamo oficira u oči. On nas blago odgurne, mrsi
nam kosu, ustaje. Pruža nam dva biča i leže na krevet potrbuške. Kaže
jednu jedinu reč koju, i ne znajući njegov jezik, razumemo.
Udaramo. Jedanput jedan, drugi put drugi.
Oficirova leđa se brazdaju crvenim prugama. Udaramo sve jače i
jače. Oficir stenje i ne menjajući položaj spušta pantalone i gaće do
gležanja. Mi udaramo njegove bele guzove, butine, noge, leđa, vrat,
ramena, iz sve snage, i sve postaje crveno.
Oficirovo telo, kosa, odeća, čaršavi, tepih, naši dlanovi, ruke, sve se
crveni. Krv nam šprica čak i u oči, meša se s našim znojem, a mi
nastavljamo da udaramo sve dok čovek ne ispusti završni, neljudski krik, i
sve dok mi ne padnemo, iscrpljeni, u podnožje njegovog kreveta.
 STRANI JEZIK

Oficir nam donosi rečnik iz kojeg možemo da naučimo njegov jezik.

Učimo reči, posilni ispravlja naš izgovor. Nekoliko nedelja kasnije, tečno
govorimo taj novi jezik. Ne prestajemo da napredujemo. Posilni više ne
mora da prevodi. Oficir je veoma zadovoljan nama. Poklanja nam usnu
harmoniku. Daje nam takođe ključ od svoje sobe da možemo u nju da
ulazimo kad god hoćemo (tamo smo već išli s našim ključem, ali krišom).
Sada više ne moramo da se krijemo i možemo u njoj da radimo sve što
nam se sviđa: da jedemo keks i čokoladu, pušimo cigarete.
Često idemo u tu sobu, jer sve je u njoj čisto, i tamo smo mirniji
nego u kuhinji. Tamo radimo zadatke, najčešće.
Oficir ima gramofon i ploče. Ležeći na leđima, slušamo muziku.
Jedanput, da ugodimo oficiru, puštamo nacionalnu himnu njegove zemlje.
Ali on se ljuti i lomi ploču jednim udarcem pesnice.
Ponekad, zaspimo na krevetu koji je veoma prostran. Jednog jutra, tu
nas zatiče posilni; nije zadovoljan:
– Vi brljivi! Više ne radiš takva glupost. Šta desi se jedanput, ako
oficir vrati se uveče?
– Šta bi se moglo desiti? Ima dovoljno mesta i za njega.
Posilni kaže:
– Vi, mnogo glupav. Jedanput, vi platiš glupost. Ako oficir vama
radi loše, ja njega ubije.
– Neće nam uraditi ništa loše. Ne brinite za nas.
Jedne noći, oficir se vraća i zatiče nas kako spavamo na njegovom
krevetu. Budi nas svetlost petrolejke. Pitamo:
– Hoćete li da pređemo u kuhinju?
Oficir nas miluje po glavi i kaže:
– Ostanite. Samo ostanite.
On se svlači i leže između nas dvojice. Zagrli nas, šapuće nam na
uvo:
– Spavajte. Volim vas. Mirno spavajte.
Mi ponovo zaspimo. Kasnije, pred zoru, hoćemo da ustanemo, ali
oficir nas zadržava:
– Ne mičite se. Spavajte još.
– Moramo da se pomokrimo. Treba da izađemo.
– Ne izlazite. Učinite to ovde.
 Mi pitamo:
– Gde?
On kaže:
– Na meni. Da. Ne plašite se. Pišajte! Po mome licu.
Mi to radimo, zatim izlazimo u baštu, jer krevet je skroz mokar.
Sunce se već rađa; započinjemo naše jutarnje poslove.
 OFICIROV PRIJATELJ

Oficir se ponekad vraća s jednim prijateljem, drugim, mlađim

oficirom. Provode veče zajedno i prijatelj takođe ostaje na spavanju.
Posmatrali smo ih više puta kroz rupu izbušenu u tavanici.
Letnje je veče. Posilni nešto sprema na rešou na špiritus. Prostire
stolnjak na sto, a mi raspoređujemo cveće. Oficir i njegov prijatelj sede za
stolom; piju. Kasnije, jedu. Posilni jede pored vrata, sedeći na stoličici.
Potom, još piju. Za to vreme, mi se brinemo o muzici. Menjamo ploče,
navijamo gramofon.
Oficirov prijatelj kaže:
– Ovi klinci me nerviraju. Izbaci ih napolje.
Oficir pita:
– Ljubomoran?
Prijatelj odgovara:
– Na ove? Groteskno! Dva mala divljaka.
– Lepi su, šta kažeš?
– Možda. Nisam ih ni pogledao.
– Ma nemoj, nisi ih ni pogledao. Onda ih pogledaj.
Prijatelj crveni:
– Šta hoćeš, konačno? Nerviraju me sa svojim podmuklim facama.
Kao da nas slušaju, prisluškuju.
– Ali oni nas slušaju. Oni savršeno govore naš jezik. Sve razumeju.
Prijatelj bledi, ustaje:
– Ovo je suviše! Odlazim!
Oficir kaže:
– Ne izigravaj budalu. Izađite, deco.
Mi izlazimo iz sobe, penjemo se na tavan. Gledamo i slušamo.
Oficirov prijatelj kaže:
– Ismejao si me pred tim glupim deranima.
Oficir kaže:
– To su dva najinteligentnija deteta koje sam ikada sreo.
Prijatelj kaže:
– Kažeš to da bi me povredio, da bi me ranio. Sve činiš da bi me
mučio, da bi me ponizio. Ubiću te jednog dana!
Oficir baca svoj revolver na sto:
– Samo to i tražim! Uzmi ga. Ubij me! Hajde!
Prijatelj uzima revolver i nišani u oficira:
 – Uradiću to. Videčeš, uradiću to. Sledeći put kad mi budeš pričao o
njemu, o drugom, ubiću te.
Oficir sklapa oči, smeši se:
– Bio je lep... mlad... snažan... mio... prefinjen... obrazovan...
nežan... sanjar... hrabar... bezobrazan... Voleo sam ga. Umro je na
Istočnom frontu. Imao je devetnaest godina. Ne mogu da živim bez njega.
Prijatelj baca revolver na sto i kaže:
– Đubre!
Oficir otvara oči, gleda svog prijatelja:
– Kakav nedostatak hrabrosti! Kakav nedostatak karaktera!
Prijatelj kaže:
– Pa zašto sam to ne uradiš, kad si toliko hrabar, kad toliko patiš.
Ako ne možeš bez njega da živiš, sledi ga u smrti. Hteo bi još da ti ja
pomognem? Nisam lud! Crkni! Crkni sam samcijat!
Oficir uzima revolver i prislanja ga na svoju slepoočnicu. Mi
silazimo s tavana. Posilni sedi pred otvorenim vratima sobe. Pitamo ga:
– Mislite da će se ubiti?
Posilni se smeje:
– Vi, ne plaši se. Oni uvek radi to kada mnogo pije. Ja ispraznila
obojica revolveri pre.
Ulazimo u sobu, kažemo oficiru:
– Mi ćemo vas ubiti ako to zaista želite. Dajte nam svoj revolver.
Prijatelj kaže:
– Mali pokvarenjaci!
Oficir kaže smešeći se:
– Hvala. Baš ste zlatni. Samo smo se igrali. Idite na spavanje.
Ustaje da zatvori za nama vrata, ugleda posilnog:
– Vi ste još tu?
Posilni kaže:
– Nisam dobio dozvolu da odem.
– Odlazite! Hoću da imam mir! Jasno?
Kroz vrata ga čujemo kako još kaže svom prijatelju:
– Kakva lekcija za tebe, krpo jedna obična!
Čujemo takođe zvuke tuče, udarce, tresak prevrnutih stvari, pad,
krike, dahtanje. Zatim je muk.
 NAŠA PRVA PREDSTAVA

Sluškinja često peva. Stare narodne pesme i nove pesme u modi koje
govore o ratu. Slušamo te pesme, ponavljamo ih na našoj harmonici.
Tražimo i od posilnog da nas nauči pesme svoje zemlje.
Jedne večeri, kasno, kada je Baka već legla, odlazimo u grad. Pored
zamka, u nekoj staroj ulici, zastajemo pred jednom niskom kućom. Buka,
glasovi, dim dopiru kroz vrata od kojih vodi stepenište. Silazimo niz
kamene stepenice i izbijamo u podrum preuređen u krčmu. Ljudi, stojeći
ili pak sedeći na drvenim klupama i bačvama, piju vino. Većinom su stari,
ali ima i nekoliko mladića, kao i tri žene. Niko na nas ne obraća pažnju.
Jedan od nas počinje da svira harmoniku, a drugi da peva jednu
poznatu pesmu u kojoj se radi o ženi što čeka svog muža koji je otišao u
rat i koji će se uskoro vratiti, pobedonosno.
Ljudi se, malo pomalo, okreću prema nama; glasovi zamuknu. Mi
pevamo, sviramo sve glasnije, čujemo kako naša melodija odjekuje, odbija
se o svodove podruma, kao da to neko drugi svira i peva.
Čim je naša pesma završena, dižemo pogled ka umornim i upalim
licima. Jedna žena se smeje i aplaudira. Jedan mlađi čovek kome nedostaje
ruka kaže promuklim glasom:
– Još. Svirajte još nešto!
Mi menjamo uloge. Onaj koji je bio s harmonikom predaje je onom
drugom i započinjemo novu pesmu.
Jedan veoma mršav čovek prilazi nam teturajući, viče nam u lice:
– Tišina, džukci!
Grubo nas odguruje, jednoga desno, drugoga levo; gubimo
ravnotežu; harmonika pada. Čovek se penje uz stepenice oslanjajući se o
zid. Čujemo ga još kako viče na ulici:
– Neka svi ućute!
Mi pokupimo harmoniku, čistimo je. Neko kaže:
– On je gluv.
Neko drugi kaže:
– Nije samo gluv. Pre svega, potpuno je lud.
Jedan starac nas miluje po kosi. Suze teku iz njegovih upalih očiju, s
crnim podočnjacima:
– Kakva nesreća! Kakav nesrećan svet! Jadni mališani! Jadan svet!
 Jedna žena kaže:
– Gluv ili lud, on se vratio. Ti si se takođe vratio.
Ona seda u krilo čoveku kome nedostaje ruka. Čovek kaže:
– U pravu si, lepotice, ja sam se vratio. Ali čime ću da radim? Čime
ću da držim dasku za testerisanje? Praznim rukavom svog sakoa?
Neki drugi mladić, koji sedi na klupi, kaže zavitlavajući se:
– Pa i ja sam se vratio. Samo što sam oduzet ka dole. Noge i sve
ostalo. Neće mi se više nikada dići. Više bih voleo da sam smesta otišao
ceo, eto, da sam ostao tamo.
Jedna druga žena kaže:
– Nikada niste zadovoljni. Oni koje gledam kako umiru u bolnici,
svi kažu: „U kakvom god da sam stanju, voleo bih da preživim, da se
vratim kući, da vidim svoju ženu, svoju majku, bilo kako, samo da
poživim još malo.”
Jedan čovek kaže:
– Ti, zaveži. Žene ništa nisu videle od ovog rata.
Žena kaže:
– Ništa nisu videle? Budalo jedna! Sav posao je na nama, sva briga:
treba prehraniti decu, negovati ranjenike. A vi, čim je rat završen, svi ste
vi heroji. Mrtav: heroj. Preživeo: heroj. Osakaćen: heroj. Zato ste i
izmislili rat, vi, muškarci. To je vaš rat. Vi ste ga želeli, vodite ga onda,
heroji moje guzice!
Svi se raspričaju, razgalame. Starac, pored nas, kaže:
– Niko nije želeo ovaj rat. Niko, niko.
Penjemo se ka izlazu iz podruma; odlučujemo da se vratimo. Mesec
osvetljava ulice i prašnjavi put koji vodi do Bake.
 RAZRAĐIVANJE NAŠIH PREDSTAVA

Učimo da žongliramo s voćkama: jabukama, orasima, kajsijama.

Najpre s dve, to je lako, onda s tri, četiri, sve dok ne dođemo do pet.
Izmišljamo razne mađioničarske trikove s kartama i cigaretama.
Uvežbavamo se takođe u akrobatici. Znamo da izvedemo točak,
salto mortale, kolut napred i nazad, i sposobni smo da hodamo na rukama
sa savršenom lakoćom.
Oblačimo veoma staru odeću, preveliku za nas, koju smo našli u
sanduku na tavanu: karirane sakoe, šlampave i poderane, široke pantalone
koje stežemo oko struka kanapom. Pronašli smo, takođe, jedan okrugli i
tvrdi crni šešir.
Jedan od nas prilepi sebi crvenu papriku na nos a drugi lažne brkove
napravljene od kukuruzne svile. Nabavljamo ruž za usne i iscrtavamo usta
sve do ušiju.
Tako prerušeni u klovnove, odlazimo na pijačni trg. Tamo ima
najviše prodavnica i najviše sveta.
Započinjemo našu predstavu praveći mnogo buke s našom
harmonikom i jednom šupljom bundevom pretvorenom u bubanj. Kada
ima dovoljno posmatrača oko nas, žongliramo s paradajzima, pa čak i s
jajima. Paradajz je pravi paradajz, ali jaja su ispražnjena i napunjena
sitnim peskom. Kako to ljudi ne znaju, oni vrište, smeju se, aplaudiraju
kada ih mi kobajagi hvatamo u poslednji tren.
Nastavljamo našu predstavu mađioničarskim trikovima, a
završavamo je akrobatikom.
Dok jedan od nas i dalje izvodi točak i salto mortale, drugi obilazi
posmatrače hodajući na rukama, sa starim šeširom u zubima.
Uveče, obilazimo kafane neprerušeni.
Ubrzo poznajemo sve kafane u gradu, podrume u kojima vinar
prodaje svoje domaće vino, birtije u kojima se pije stojeći, kafiće u koje
odlazi dobro obučen svet i neki oficiri koji traže devojke.
Ljudi koji piju lako daju novac. Lako se i poveravaju. Saznajemo
svakakve tajne o svakakvim ljudima.
Često nas nude pićem i mi se, malo–pomalo, navikavamo na
alkohol. Takođe pušimo cigarete koje nam daju.
Svuda postižemo mnogo uspeha. Smatraju da imamo lep glas;
aplaudiraju nam i pozivaju nas više puta.
 POZORIŠTE

Ponekad, ako su ljudi pažljivi, ne suviše pijani i ne suviše bučni,

predstavljamo im jedan od naših malih pozorišnih komada, na primer
Priču o siromahu i bogatašu.
Jedan od nas glumi siromaha, drugi bogataša.
Bogataš sedi za stolom, puši. Ulazi siromah:
– Iscepao sam sva vaša drva, gospodine.
– Dobro. Telesna vežba mnogo prija. Veoma dobro izgledate.
Obrazi su vam se sasvim zarumeneli.
– Ruke su mi se smrzle, gospodine.
– Priđite! Pokažite! Odvratno! Ruke su vam skroz ispucale i pune su
čireva.
– To su promrzline, gospodine.
– Vi, siromasi, vi večito imate neke gadne boleštine. Prljavi ste,
vazda nevolje s vama. Držite, evo za vaš rad.
On baca paklo cigareta siromahu koji zapali jednu i počinje da puši.
Ali nema pepeljare tamo gde stoji, pored vrata, a ne usuđuje se da priđe
stolu. On prema tome otresa pepeo cigarete u svoj dlan. Bogataš, koji bi
voleo da siromah ode, pravi se da ne vidi da čoveku treba pepeljara. Ali
siromah neće odmah da napusti prostoriju jer je gladan. On kaže:
– Lepo miriše kod vas, gospodine.
– Miriše na čistoću.
– Miriše i na toplu supu. Još ništa nisam jeo danas.
– Trebalo je da jedete. Što se mene tiče, večeraću u restoranu, jer
sam dao slobodan dan svom kuvaru.
Siromah njuši:
– Pa ipak, ovde miriše na jednu dobru, veoma toplu supu.
Bogataš viče:
– Kod mene ne može da miriše na supu; kod mene niko ne sprema
supu; to mora da dolazi od komšija, ili to miriše supa u vašoj mašti! Vi
siromasi, vi samo mislite na svoj stomak; zato nikada i nemate novaca;
potrošite sve što zaradite na supu i salamu. Vi ste svinje, eto šta ste, a sada
mi prljate parket pepelom cigarete! Izlazite odavde, i da vas nikad više ne
vidim!
Bogataš otvara vrata, šutne siromaha koji se ispruži na pločnik.
Bogataš zatvara vrata, seda pred tanjir supe, i kaže sklopivši ruke:
– Hvala, Gospode Isuse, za sva tvoja dobročinstva.
 UZBUNE

Kada smo došli kod Bake, bila je tek poneka uzbuna u Malom
Gradu. Sada ih ima sve više i više. Sirene stanu da urlaju u bilo koje doba
dana i noći, potpuno isto kao u Velikom Gradu. Ljudi trče u zaklon,
sklanjaju se u podrume. Za to vreme, ulice su puste. Ponekad vrata od
kuća i radnji ostanu otvorena. Mi to koristimo da uđemo i mirno uzmemo
sve što nam se dopadne.
Mi se nikada ne sklanjamo u naš podrum. Ni Baka. Danju
nastavljamo svoja zanimanja, noću nastavljamo da spavamo.
Najčešće, avioni samo preleću naš grad i idu da bombarduju s druge
strane granice. Ipak se dogodi da na neku kuću padne bomba. U tom
slučaju, mi odredimo to mesto prema pravcu dima i idemo da vidimo šta je
uništeno. Ako ostane nešto da se uzme, mi to uzmemo.
Zapazili smo da su ljudi koji se nalaze u podrumu neke
bombardovane kuće uvek mrtvi. Naprotiv, dimnjak na kući gotovo uvek i
dalje stoji.
Događa se takođe da neki avion pikira da bi mitraljirao ljude na
poljima ili na ulici.
Posilni nas je naučio da treba biti oprezan kada avion nailazi prema
nama, ali čim se nađe iznad naše glave opasnost je prošla.
Zbog uzbuna, zabranjeno je uveče paliti svetiljke pre nego što se
potpuno ne zamrače prozori. Baka misli da je praktičnije ne paliti ih
uopšte. Patrole kruže po celu noć da bi se propis poštovao.
Tokom jednoga obeda, pričamo o avionu koji smo videli kako pada
u plamenu. Videli smo i pilota kako iskače padobranom.
– Ne znamo šta je bilo s njim, s neprijateljskim pilotom.
Baka kaže:
– Neprijateljskim? To su prijatelji, naša braća. Uskoro dolaze.
Jednoga dana, šetamo se za vreme uzbune. Jedan izbezumljen čovek
okomi se na nas:
– Ne treba da ostanete napolju za vreme bombardovanja.
Vuče nas za ruke ka nekim vratima:
– Ulazite, ulazite unutra.
– Nećemo.
– To je sklonište. Tu ćete biti bezbedni.
On otvara vrata i gura nas ispred sebe. Podrum je pun sveta. U
njemu vlada potpuna tišina. Žene stišću svoju decu uza se.
Najednom, negde, eksplodiraju bombe. Eksplozije se približavaju.
Čovek koji nas je doveo u podrum baca se na gomilu ćumura koja se
nalazi u jednom ćošku i pokušava da se u nju zavuče.
Nekoliko žena prezrivo se ceri. Jedna starija žena kaže:
– Živci su mu popustili. Zbog toga je na odsustvu.
Odjednom, jedva uspevamo da dišemo. Otvaramo vrata podruma;
jedna visoka i debela žena nas odguruje, zatvara vrata. Viče:
– Jeste li ludi? Ne možete sada da izađete.
Mi kažemo:
– Ljudi u podrumima uvek umru. Hoćemo da izađemo.
Debela žena se naslanja na vrata. Pokazuje nam traku Civilne zaštite
na svojoj ruci.
– Ja ovde komandujem! Ostaćete tu!
Zarivamo zube u njene mesnate ruke; šutiramo je u cevanice. Ona
vrišti, pokušava da nas udari. Ljudi se smeju. Najzad, sva zajapurena od
besa i stida, kaže:
– Hajde! Tornjajte se! Crknite napolju! Neće biti velika šteta.
Napolju prodišemo. To je prvi put da smo se uplašili.
Bombe i dalje pljušte.
 LJUDSKO STADO

Došli smo u parohiju po čisto rublje. Jedemo namazani hleb sa

sluškinjom u kuhinji. Čujemo galamu koja dopire sa ulice. Ostavljamo
kriške hleba i izlazimo. Ljudi stoje pred svojim vratima; gledaju u pravcu
stanice. Uzbuđena deca trče vičući:
– Dolaze! Dolaze!
Na okuci ulice pomalja se jedan vojni džip sa stranim oficirima.
Džip se kreće sporo, prate ga vojnici s puškama preko grudi. Za njima,
neka vrsta ljudskog stada. Deca poput nas. Žene poput naše majke. Starci
poput obućara.
Ima ih oko dvesta ili trista, dolaze okruženi vojnicima.
Nekolicina žena nosi svoju malu decu na leđima, na ramenu ili
privijenu na grudi. Jedna od njih pada; ruke čvrsto prigrabe dete i majku;
nose ih, jer je jedan vojnik već uperio pušku.
Niko ne govori, niko ne plače; oči su prikovane za tlo. Čuje se samo
klopot potkovanih vojničkih cokula.
Tačno ispred nas, iz gomile izranja jedna mršava ruka, pruža se
prljava ruka, jedan glas moli:
– Hleba.
Sluškinja, nasmejana, pravi pokret da ponudi ostatak svoje kriške
hleba; prinese je pruženoj ruci, a zatim, uz grohotan smeh, ponovo prinosi
krišku svojim ustima, grize je i kaže:
– I ja sam gladna!
Jedan vojnik, koji je sve video, pljesne sluškinju po stražnjici; uštine
je za obraz, a ona mu maše maramicom sve dok nam pred očima ne ostane
samo još oblak prašine na zalazaćem suncu.
Vraćamo se u kuću. Iz kuhinje, vidimo gospodina paroha kako kleči
pred velikim raspećem u svojoj sobi.
Sluškinja kaže:
– Dovršite svoje kriške hleba.
Mi kažemo:
– Nismo više gladni.
Idemo u sobu. Paroh se osvrće.
– Hoćete li da se pomolite sa mnom, deco moja?
– Mi se nikada ne molimo, dobro znate. Želimo da shvatimo.
– Ne možete shvatiti. Suviše ste mladi.
 – Ali vi niste suviše mladi. Zato vas i pitamo: Ko su ti ljudi? Kuda ih
vode? Zašto?
Paroh ustaje, dolazi do nas. Kaže sklopivši oči:
– Nedokučivi su putevi Gospodnji.
Otvara oči, polaže nam svoje ruke na glave:
– Žalosno je što ste bili primorani da prisustvujete jednom takvom
prizoru. Vi drhtite svim udovima.
– Vi takođe, gospodine paroše.
– Da, ja sam star, pa drhtim.
– A nama je pak hladno. Došli smo goli do pasa. Navući ćemo jednu
od onih košulja koje je oprala vaša sluškinja.
Idemo u kuhinju. Sluškinja nam pruža naš paket čistog veša.
Uzimamo odatle svaki po košulju. Sluškinja kaže:
– Suviše ste osetljivi. Najbolje bi vam bilo da zaboravite to što ste
videli.
– Mi nikada ništa ne zaboravljamo.
Ona nas gura ka izlazu:
– Hajde, smirite se! Sve to nema nikakve veze s vama. Vama se to
nikada neće dogoditi. Ti ljudi su obična stoka.
 BAKINE JABUKE

Iz parohije idemo trčeći do obućarove kuće. Okna njegovog prozora

su polupana; vrata su provaljena. Unutra je sve opljačkano. Po zidovima
su ispisane gnusne reči.
Jedna starica sedi na klupi pred susednom kućom. Pitamo je:
– Obućar je otišao?
– Već odavno, jadan čovek.
– Da nije bio među onima koji su danas prošli kroz grad?
– Ne, ovi današnji su došli odnekuda. U stočnim vagonima. Njega su
ubili ovde, u njegovoj radionici, njegovom sopstvenim alatom. Ništa se ne
brinite. Bog sve vidi. Prepoznaće Svoje.
Kada stignemo kući, zatičemo Baku kako leži na leđima, pred
baštenskom kapijom, raširenih nogu, s jabukama razasutih oko nje.
Baka se ne miče. Čelo joj krvari.
Trčimo u kuhinju, pokvasimo jednu krpu, uzimamo rakije s police.
Stavljamo mokru krpu na Bakino čelo, sipamo joj rakije u usta. Nakon
nekog vremena, ona otvara oči. Kaže:
– Još!
Sipamo joj još rakije u usta.
Ona se pridiže na laktove, počinje da viče:
– Skupljajte jabuke! Šta čekate, što ne skupljate jabuke, kučkini
sinovi?
Mi skupljamo jabuke u prašini na putu. Stavljamo ih u njenu
kecelju.
S Bakinog čela je spala krpa. Krv joj curi u oči. Ona je briše krajem
svoje marame.
Mi pitamo:
– Boli li vas, Bako?
Ona se ceri:
– E neće mene ubiti udarac kundakom.
– Šta se dogodilo, Bako?
– Ništa. Baš sam skupljala jabuke. Izašla sam pred kapiju da vidim
povorku. Kecelja mi je ispala; jabuke su popadale, otkotrljale se na put.
Usred povorke. To nije razlog da te neko izudara po glavi.
– Ko vas je izudarao po glavi, Bako?
– Šta mislite ko? Niste valjda toliko blesavi? Udarali su i po njima.
Udarali su naslepo. Nekoliko njih je ipak uspelo da ih pojede, moje
jabuke!
Pomažemo Baki da se podigne. Vodimo je u kuću. Ona počinje da
ljušti jabuke da skuva od njih kompot, ali pada, i mi je nosimo na njen
krevet. Izuvamo joj cokule. Njena marama spada; pojavljuje se jedna
potpuno ćelava lobanja. Ponovo joj stavljamo maramu. Ostajemo dugo
pored njenog kreveta, držimo je za ruke, nadgledamo njeno disanje.
 POLICAJAC

Doručkujemo s Bakom. Neki čovek ulazi u kuhinju bez kucanja.

Pokazuje svoju policijsku legitimaciju.
Istoga časa, Baka počinje da viče:
– Neću policije u svojoj kući! Ništa nisam uradila!
Policajac kaže:
– Niste, nikada, ništa. Tek poneki otrovčić ovde–onde.
Baka kaže:
– Ništa nije dokazano. Ne možete mi ništa.
Policajac kaže:
– Smirite se, Bako. Nećemo iskopavati mrtve. Ionako već imamo
muke da ih pokopamo.
– Pa šta onda hoćete?
Policajac nas gleda i kaže:
– Ne pada iver daleko od klade.
Baka nas gleda takođe:
– Toplo se nadam. Šta ste to opet uradili, kučkini sinovi?
Policajac pita:
– Gde ste bili sinoć?
Mi odgovaramo:
– Ovde.
– Niste ste smucali po kafanama, kao obično?
– Ne. Ostali smo ovde jer se Baki dogodila nesreća.
Baka veoma brzo kaže:
– Pala sam silazeći u podrum. Stepenice su obrasle mahovinom,
pokliznula sam se. Razbila sam glavu. Mališani su me uzneli, negovali su
me. Ostali su pored mene celu noć.
Policajac kaže:
– Imate gadnu čvorugu, vidim. Treba biti oprezan u vašim
godinama. Dobro. Pretražićemo kuću. Dođite sve troje. Počećemo od
podruma.
Baka otvara podrumska vrata; silazimo dole. Policajac premeće sve
redom, džakove, kante, korpe, gomile krompira.
Baka nas tiho pita:
– Šta to traži?
Mi sležemo ramenima.
 Posle podruma, policajac pretražuje kuhinju. Zatim Baka mora da
otvori svoju sobu. Policajac razvaljuje njenu postelju. U krevetu nema
ništa, a ni u slamarici, samo nešto novca pod jastukom.
Pred vratima oficirove sobe, policajac pita:
– Šta je ovde?
Baka kaže:
– Ta soba je iznajmljena jednom stranom oficiru. Od nje nemam
ključ.
Policajac gleda vrata tavanske sobice:
– Da nemate merdevine?
Baka kaže:
– Slomile su se.
– Kako se penjete gore?
– I ne penjem se. Samo se mališani tamo penju.
Policajac kaže:
– Hajdemo onda, mališani.
Pentramo se na tavan pomoću užeta. Policajac otvara sanduk u kome
su složene stvari neophodne za naše učenje: Biblija, rečnik, papir, olovke i
Velika Sveska u kojoj je sve zapisano. Ali policajac nije došao da čita.
Pažljivo razgleda još hrpu stare odeće i ćebadi i onda silazimo. Kada smo
sišli dole, policajac se osvrće oko sebe i kaže:
– Očigledno, ne mogu da prekopam celu baštu. Dobro. Pođite sa
mnom.
Vodi nas u šumu, do ivice velike jame gde smo našli leš. Leš više
nije tamo. Policajac pita:
– Dolazili ste već ovamo?
– Ne. Nikada. Bilo bi nas strah da idemo tako daleko.
– Nikada niste videli ovu jamu, ni mrtvog vojnika?
– Ne. Nikada.
– Kada smo našli tog mrtvog vojnika, falila mu je puška, meci, ručne
bombe.
Mi kažemo:
– Mora da je bio veoma rasejan i nemaran, taj vaš vojnik, kad je
izgubio sve te stvari neophodne jednom vojnom licu.
Policajac kaže:
– Nije ih izgubio. Ukradene su mu posle smrti. Vi koji često dolazite
u šumu, da nemate neku ideju o tome?
– Ne. Nemamo pojma.
– Pa ipak, neko je sigurno morao uzeti tu pušku, te metke, te bombe.
Mi kažemo:
– Ko bi se usudio da dirne u tako opasne stvari?
 SASLUŠAVANJE

Mi smo u kancelariji policajca. On sedi za stolom, mi stojimo

naspram njega. On priprema hartiju, olovku. Puši. Postavlja nam pitanja:
– Otkada poznajete sluškinju iz parohije?
– Od proletos.
– Gde ste je upoznali?
– Kod Bake. Došla je da traži krompira.
– Vi snabdevate drvima parohiju. Koliko vam plaćaju za to?
– Ništa. Donosimo drva u parohiju da zahvalimo sluškinji što pere
naš veš.
– Ona je dobra prema vama?
– Jako dobra. Daje nam namazanog hleba, podseca nam nokte i
kosu, priprema nam kupke.
– Kao majka, sve u svemu. A gospodin paroh, je li on dobar prema
vama?
– Jako dobar. Pozajmljuje nam knjige i uči nas mnogim stvarima.
– Kada ste poslednji put doneli drva u parohiju?
– Pre pet dana. U utorak ujutro.
Policajac se šeta po sobi. Navlači zavese i pali lampu na stolu.
Uzima dve stolice i naređuje da sednemo. Uperi svetlost lampe u naša lica:
– Vi ste je mnogo voleli, sluškinju?
– Da, mnogo.
– Znate li šta joj se desilo?
– Nešto joj se desilo?
– Da. Užasna stvar. Jutros je, kao i obično, ložila vatru i kuhinjska
peć je eksplodirala. Sve joj je otišlo pravo u lice. U bolnici je.
Policajac prestaje da govori; mi ne kažemo ništa. On kaže:
– Ništa ne kažete?
Mi kažemo:
– Eksplozija u lice, to zasigurno vodi u bolnicu, a ponekad i u
mrtvačnicu. Prava je sreća što nije mrtva.
– Unakažena je za ceo život!
Mi ćutimo. Policajac takođe. Gleda nas. Mi njega gledamo. On kaže:
– Ne izgledate naročito tužni.
– Zadovoljni smo što je ostala živa. Posle jedne takve nesreće!
– To nije bila nesreća. Neko je sakrio eksploziv u drvo za ogrev.
Metak iz vojničke puške. Našli smo čauru.
Mi pitamo:
– Zašto bi neko to uradio?
– Da je ubije. Nju ili gospodina paroha.
Mi kažemo:
– Ljudi su okrutni. Vole da ubijaju. Rat ih je tome naučio. A ima
eksploziva koji se svuda povlači.
Policajac počinje da viče:
– Prestanite da izigravate nevinašca! Vi snabdevate drvima parohiju!
Vi se smucate po ceo dan u šumi! Vi pelješite leševe! Vi ste sposobni za
sve! Nosite to u krvi! I vaša Baka ima ubistvo na savesti. Otrovala je svog
muža. Ona otrov, a vi eksploziv! Priznajte, hulje male! To ste bili vi!
Mi kažemo:
– Nismo mi jedini koji snabdevaju drvima parohiju.
On kaže:
– To je tačno. Ima još i stari. Već sam ga ispitao.
Mi kažemo:
– Bilo ko može da sakrije metak u gomilu drva.
– Da, ali bilo ko ne može da dođe do metaka. Briga me za vašu
sluškinju! Ono što hoću da znam je gde su meci? Gde su bombe? Gde je
puška? Stari je sve priznao. Tako sam ga dobro ispitivao da je sve priznao.
Ali nije mogao da mi pokaže gde su meci, bombe, puška. Nije on krivac.
To ste vi! Vi znate gde su meci, bombe, puška. Vi to znate, i reći ćete mi!
Mi ne odgovaramo. Policajac udara. Obema rukama. Desno i levo.
Krvarimo iz nosa i iz usta.
– Priznajte!
Mi ćutimo. On je sav pobeleo, udara i opet udara. Padamo sa stolica.
Zadaje nam udarce nogom u rebra, u bubrege, u stomak.
– Priznajte! Priznajte! Vi ste! Priznajte!
Ne možemo više da otvorimo oči. Više ništa ne čujemo. Telo nam je
okupano znojem, krvlju, mokraćom, izmetom. Gubimo svest.
 U ZATVORU

Ležimo na podu od utabane zemlje u jednoj ćeliji. Kroz prozorče sa

železnim rešetkama prodire malo svetlosti. Ali ne znamo koje je vreme, pa
čak ni da li je jutro ili poslepodne.
Svuda nas boli. I najblaži pokret nanovo nas baca u polusvesno
stanje. Vid nam je zamagljen, u ušima nam zuji, u glavi buči. Strašno smo
žedni. Usta su nam suva.
Tako prolaze sati. Ne govorimo. Kasnije, ulazi policajac, pita nas:
– Treba li vam nešto?
Mi kažemo:
– Da pijemo.
– Govorite. Priznajte. I dobićete da pijete, da jedete, sve što hoćete.
Mi ne odgovaramo. On pita:
– Deda, hoćete li nešto da jedete?
Niko mu ne odgovara. On izlazi.
Shvatamo da nismo sami u ćeliji. Sa oprezom malo pridižemo glavu
i vidimo da u ćošku leži jedan presamićen starac. Polako dopuzimo do
njega, dodirnemo ga. Ukočen je i hladan. Svejednako puzeći, vraćamo se
na naše mesto pored vrata.
Već je noć kada se policajac vraća sa džepnom lampom. Osvetljava
starca, kaže mu:
– Lepo spavajte. Sutra ujutro moći ćete da se vratite kući.
Osvetljava i nas posred lica, jednog po jednog.
– Još uvek nemate ništa da kažete? Svejedno. Imam vremena.
Progovorićete ili ćete krepati ovde.
Kasnije, u toku noći, vrata se opet otvaraju. Ulaze policajac, posilni i
strani oficir. Oficir se naginje nad nas. Kaže posilnom:
– Telefonirajte u bazu za kola hitne pomoći!
Posilni odlazi. Oficir pregleda starca. Kaže:
– Pretukao ga je na smrt!
Okreće se ka policajcu:
– Skupo ćeš to da platiš, gnjido! Kad bi samo znao kako ćeš sve to
da platiš!
Policajac nas pita:
– Šta kaže on?
– Kaže da je starac mrtav i da ćete vi to skupo platiti, gnjido!
Oficir nas miluje po čelu:
 – Mali moji, dečačići moji. Usudio se da vas povredi, ta gnusna
svinja!
Policajac kaže:
– Šta će mi uraditi? Recite mu, ja imam decu... Nisam znao... Je li
vam to otac, šta vam je on?
Mi kažemo:
– To nam je stric.
– Trebalo je da mi kažete. Kako sam mogao da znam. Molim vas
izvinite. Šta mogu da učinim za...
Mi kažemo:
– Molite se Bogu.
Stiže posilni s drugim vojnicima. Stavljaju nas na nosila i nose nas u
kola hitne pomoći. Oficir seda pored nas. Policajca, okruženog s nekoliko
vojnika, odvode u džip koji vozi posilni.
U vojnoj bazi, odmah nas pregleda lekar u velikoj beloj sali. On
dezinfikuje naše rane, daje nam injekcije protiv bolova i protiv tetanusa.
Radi nam i radiografiju. Nemamo ništa slomljeno, sem nekoliko zuba, ali
u pitanju su mlečnjaci.
Posilni nas vraća kod Bake. Leže nas u oficirov veliki krevet i
smešta se na ćebe pored kreveta. Ujutro, ide po Baku koja nam donosi
toplog mleka u krevet.
Kada je posilni otišao, Baka nas pita:
– Jeste li priznali?
– Ne, Bako. Nismo imali šta da priznamo.
– To sam i mislila. A policajac, šta je bilo s njim?
– Ne znamo. Ali sigurno se više nikada neće vratiti.
Baka se ceri:
– Deportovan ili streljan, ha? Svinja! Proslavićemo to. Podgrejaću
pile od juče. Ni ja nisam jela.
U podne ustajemo, idemo u kuhinju da jedemo.
Za vreme obeda, Baka kaže:
– Pitam se zašto ste hteli da je ubijete? Imali ste svoje razloge,
pretpostavljam.
 STARI GOSPODIN

Samo što smo večerali, jedan stari gospodin dolazi s jednom

devojčicom malo većom od nas.
Baka ga pita:
– Šta hoćete?
Stari gospodin izgovara neko ime, a Baka nam kaže:
– Izađite. Prošetajte se po bašti.
Mi izlazimo. Obilazimo kuću i sedamo pod kuhinjski prozor.
Slušamo. Stari gospodin kaže:
– Imajte milosti.
Baka odgovara:
– Kako možete da tražite tako nešto od mene?
Stari gospodin kaže:
– Poznavali ste njene roditelje. Oni su mi je poverili pre nego što su
deportovani. Dali su mi vašu adresu u slučaju da ne bude više bezbedna
kod mene.
Baka pita:
– Znate li kakvoj opasnosti se izlažem?
– Da, znam. Ali radi se o njenom životu.
– Ima jedan strani oficir u kući.
– Baš zato. Niko je neće ovde tražiti. Dovoljno će biti da kažete da
je to vaša unuka, rođaka ova dva dečaka.
– Svi znaju da nemam drugih unuka sem ovo dvoje.
– Možete da kažete da je iz porodice vašeg zeta.
Baka se ceri:
– Tog nikad nisam ni videla!
Nakon dužeg ćutanja, stari gospodin nastavlja:
– Tražim od vas samo da hranite devojčicu nekoliko meseci. Do
kraja rata.
– Rat može da potraje još godinama.
– Ne, neće on još dugo.
Baka počinje da kukumavči:
– Ja sam jedna sirota starica koja se ubija od rada. Kako da
prehranim tolika usta?
Stari gospodin kaže:
– Evo vam sav novac koji su imali njeni roditelji. I porodični nakit.
Sve je to vaše, ako je spasite.
 Malo posle, Baka nas zove:
– Ovo je vaša rođaka.
Mi kažemo:
– Da, Bako.
Stari gospodin kaže:
– Igraćete se zajedno, sve troje, zar ne?
Mi kažemo:
– Mi se nikada ne igramo.
On pita:
– Pa šta onda radite?
– Radimo, učimo, izvodimo vežbe.
On kaže:
– Razumem. Vi ste ozbiljni ljudi. Nemate vremena za igru. Pazićete
svoju rođaku, zar ne?
– Da, gospodine. Pazićemo je.
– Hvala vam.
Naša rođaka kaže:
– Ja sam veća od vas.
Mi odgovaramo:
– Ali nas smo dvojica.
Stari gospodin kaže:
– U pravu ste. Udvoje, mnogo si jači. I nećete zaboraviti da je zovete
„rođaka”, zar ne?
Ne, gospodine. Mi nikada ništa ne zaboravljamo.
– Imam poverenja u vas.
 NAŠA ROĐAKA

Naša rođaka je pet godina starija od nas. Oči su joj crne. Kosa joj je
riđa od jednog proizvoda koji se zove kana.
Baka nam kaže da je naša rođaka kćerka od sestre našega Oca. Mi
kažemo to isto onima koji postavljaju pitanja o našoj rođaci.
Znamo da naš Otac nema sestru. Ali znamo i to da bi bez ove laži
život naše rođake bio u opasnosti. A obećali smo starom gospodinu da
ćemo je paziti.
Posle odlaska starog gospodina, Baka kaže:
– Vaša rođaka će spavati s vama u kuhinji.
Mi kažemo:
– Nema više mesta u kuhinji.
Baka kaže:
– Snađite se.
Naša rođaka kaže:
– Rado ću spavati pod stolom, na podu, ako mi date jedno ćebe.
Mi kažemo:
– Možeš da spavaš na klupi i možeš da zadržiš ćebad. Mi ćemo
spavati na tavanu. Više nije tako hladno.
Ona kaže:
– Ja ću da spavam s vama na tavanu.
– Ne trebaš nam. Ne smeš nikada kročiti na tavan.
– Zašto?
Mi kažemo:
– Ti imaš jednu tajnu. Mi imamo jednu takođe. Ako ti ne budeš
poštovala našu tajnu, ni mi nećemo poštovati tvoju.
Ona pita:
– Vi biste bili sposobni da me otkucate?
– Ako se popneš na tavan, umireš. Jasno?
Ona nas neko vreme posmatra ćutke, zatim kaže:
– Vidim. Vi ste dve male bitange, skroz–naskroz udarene. Nikada se
neću popeti na vaš svinjac od tavana, obećavam.
Ona drži obećanje, nikada se ne penje na tavan. Ali nam sve vreme
smeta na drugim mestima.
Ona kaže:
 – Donesite mi malina.
Mi kažemo:
– Idi sama po njih u baštu.
Ona kaže:
– Prestanite da čitate naglas. Parate mi uši.
Mi nastavljamo da čitamo.
Ona pita:
– Šta radite vi tamo, ležeći na zemlji nepomično, već satima?
Mi nastavljamo našu vežbu nepomičnosti čak i kada nas ona gađa
trulim voćem.
Ona kaže:
– Prestanite da ćutite, stvarno me nervirate!
Mi nastavljamo našu vežbu ćutanja ne odgovarajući joj.
Ona pita:
– Zašto ništa ne jedete danas?
– Ovo je naš dan za vežbu gladovanja.
Naša rođaka ne radi, ne uči, ne izvodi vežbe. Često posmatra nebo,
katkada plače.
Baka nikada ne udara našu rođaku. Niti je psuje. Ne traži od nje da
radi. Ništa od nje ne traži. Nikada joj se ne obraća.
 NAKIT

Iste večeri kada je došla naša rođaka, idemo da spavamo na tavanu.

Uzimamo iz oficirove sobe dva ćebeta i prostiremo slamu na pod. Pre
nego što legnemo, gledamo kroz rupe. Kod oficira nema nikoga. Kod
Bake ima svetla, što se retko dešava.
Baka je uzela petrolejku iz kuhinje i okačila je iznad svog toaletnog
stola. To je stari komad nameštaja s tri ogledala. Ono u sredini je
učvršćeno, druga dva su pokretna. Možeš ih pomicati da se ogledaš iz
profila.
Baka sedi ispred toaletnog stola, gleda se u ogledalu. Na vrh glave,
na svoju crnu maramu, stavila je neku blistavu stvar. Oko vrata joj visi
više ogrlica, ruke su joj nakinđurene narukvicama, prsti prstenjem.
Promatra se pričajući sama sa sobom:
– Bogata, bogata. Lako je biti lepa sa svim ovim. Lako. Kolo sreće
se okreće. Moj je, sada, sav taj nakit. Moj. To ti je pravda. Sija li, sija.
Kasnije, kaže:
– A šta ako se vrate? Ako mi ga traže natrag? Čim prođe opasnost,
zaboravljaju. Zahvalnost, ne znaju oni šta je to. Obećavaju brda i doline, a
onda... Ne, ne, oni su već mrtvi. Stari gospodin će takođe umreti. Rekao je
da mogu sve da zadržim... Ali mala... Ona je sve videla, sve čula. Ona će
hteti da mi ga oduzme. To je sigurno. Posle rata će ga tražiti. Ali ja neću,
ja ne mogu da ga vratim. On je moj. Zauvek.
Treba da umre, i ona. Tako, nema dokaza. Ni traga ni glasa. Da, ona
će da umre, mala. Desiće joj se nesreća. Tačno pred kraj rata. Da, dobra je
nesreća. Ne otrov. Ne ovog puta. Neka nesreća. Davljenje u reci. Držati joj
glavu pod vodom. Teško. Gurnuti je s podrumskih stepenica. Nije
dovoljno visoko. Otrov. Preostaje jedino otrov. Nešto sporo. Dobro
dozirano. Neka bolest koja je polako razjeda, mesecima. Nema lekara.
Mnogo ljudi umre tako, zbog nemogućnosti lečenja, za vreme rata.
Baka diže pesnicu, preti svom liku u ogledalu:
– Ništa mi nećete moći! Ništa!
Ceri se. Skida nakit, stavlja ga u jednu platnenu vrećicu i gura
vrećicu u svoju slamaricu. Leže u krevet, mi takođe.
Sutradan ujutro, kada je naša rođaka izašla iz kuhinje, kažemo Baki:
– Bako, hoćemo nešto da vam kažemo.
 – Šta je opet?
– Čujte dobro, Bako. Mi smo obećali starom gospodinu da ćemo
paziti našu rođaku. Prema tome, ništa joj se neće desiti. Ni nesreća, ni
bolest. Ništa. A ni nama.
Pokazujemo joj jednu zatvorenu kovertu:
– Ovde je sve zapisano. Daćemo ovo pismo gospodinu parohu. Ako
se bilo šta desi nekome od nas troje, paroh će otvoriti pismo. Jeste li dobro
razumeli, Bako?
Baka nas gleda, skoro žmureći. Diše veoma jako. Kaže veoma tiho:
– Kučkini, kurvini i đavolji sinovi! Proklet neka je dan kada ste
rođeni!
Popodne, kada Baka ode da radi u vinogradu, mi prekopavamo
njenu slamaricu. U njoj nema ničega.
 NAŠA ROĐAKA I NJEN DRAGI

Naša rođaka postaje ozbiljna, više nam ne dosađuje. Svaki dan se

kupa u velikom koritu koje smo kupili novcem zarađenim u kafanama.
Veoma često pere svoju haljinu a i gaćice. Dok joj se odeća suši, ona se
umota u peškir ili se pak ispruži na suncu u gaćicama koje se suše na njoj.
Sva je pocrnela. Kosa je prekriva do stražnjice. Ponekad se okrene na leđa
i sakrije grudi kosom.
Predveče, odlazi u grad. U gradu ostaje sve duže i duže. Jedne
večeri, pratimo je a da ona ne posumnja.
Pored groblja, pridružuje se grupi mladića i devojaka, svi su veći od
nas. Sede pod drvećem, puše. Imaju i flaše vina. Piju iz grlića. Jedan od
njih drži stražu na rubu staze. Ako se neko približi, stražar počne da
zvižduće jednu poznatu pesmu i dalje sedeći mirno. Grupa se razilazi i
sakriva u grmlje ili iza nadgrobnih ploča. Kad je opasnost prošla, stražar
zviždi neku drugu pesmu.
Grupa tiho priča o ratu i o dezertiranju, deportovanjima, otporu,
oslobođenju.
Po njima, strani vojnici koji su u našoj zemlji i koji su tobože naši
saveznici u stvari su naši neprijatelji, a oni koji će uskoro doći i dobiti rat
nisu neprijatelji već, naprotiv, naši oslobodioci.
Oni kažu:
– Moj otac je prešao na drugu stranu. Vratiće se s njima.
– Moj otac je pak dezertirao čim je objavljen rat.
– Moji roditelji su prišli partizanima. Bio sam suviše mlad da bih
pošao s njima.
– Moje su odveli ti gadovi. Deportovani su.
– Nećeš ih više nikada videti, svoje roditelje. Ni ja svoje. Svi su oni
sada mrtvi.
– To nije sigurno. Biće preživelih.
– A mrtve ćemo osvetiti.
– Bili smo suviše mladi. Šteta. Ništa nismo mogli da uradimo.
– Uskoro će biti završeno. „Oni” će stići za koji dan.
– Dočekaćemo ih na Velikom trgu, sa cvećem.
Kasno u noć, grupa se razilazi. Svako se vraća svojoj kući.
Naša rođaka odlazi s jednim mladićem. Mi je pratimo. Oni ulaze u
male uličice zamka, iščezavaju iza jednog porušenog zida. Ne vidimo ih,
ali ih čujemo.
Naša rođaka kaže:
– Lezi na mene. Da, tako. Ljubi me. Ljubi me.
Mladić kaže:
– Kako si lepa! Želim te.
– I ja tebe. Ali se plašim. Šta ako ostanem trudna?
– Oženiću se tobom. Volim te. Venčaćemo se posle Oslobođenja.
– Suviše smo mladi. Treba sačekati.
– Ja ne mogu da čekam.
– Stani! Boli me. Ne treba, ne treba to da radimo, dragi.
Mladić kaže:
– Da, u pravu si. Ali mazi me. Daj ruku. Mazi me ovde, da, tako.
Okreni se. Želim da te ljubim tu, tu, dok me maziš.
Naša rođaka kaže:
– Ne, nemoj. Stid me je. Oh, nastavi, nastavi! Volim te, toliko te
volim.
Mi se vraćamo.
 BLAGOSLOV

Primorani smo da ponovo odemo u parohiju da bismo vratili knjige

koje smo pozajmili.
Opet nam neka starica otvara vrata. Uvodi nas, kaže:
– Gospodin paroh vas očekuje.
Paroh kaže:
– Sedite.
Mi stavljamo knjige na njegov sto. Sedamo.
Paroh nas na trenutak gleda, zatim kaže:
– Očekivao sam vas. Već dugo niste dolazili.
Mi kažemo:
– Hteli smo dovršiti knjige. I veoma smo zauzeti.
– A vaše kupanje?
– Sada imamo sve što nam treba da se okupamo. Kupili smo korito,
sapun, makaze, četkice za zube.
– Čime? Kojim novcem?
– Novcem koji zarađujemo svirajući u kafanama.
– Kafane su leglo poroka. Naročito u vašim godinama.
Mi ne odgovaramo. On kaže:
– Niste dolazili ni po novac za slepu. Sada je to već velika suma.
Uzmite je.
Pruža nam novac. Mi kažemo:
– Zadržite ga. Dovoljno ste dali. Uzimali smo vam novac kada je to
bilo apsolutno potrebno. Sada zarađujemo dovoljno novca da ga možemo
davati i Zečijoj Usni. Sem toga, naučili smo je da radi. Pomogli smo joj da
obradi zemlju u svojoj bašti i u njoj zaseje krompir, pasulj, bundeve,
paradajz. Dali smo joj pilića i kunića da ih uzgaja. Ona se bavi svojom
baštom i svojim životinjama. Više ne prosi. Više joj ne treba vaš novac.
Paroh kaže:
– Onda uzmite taj novac za sebe. Tako nećete morati da radite po
kafanama.
– Mi volimo da radimo po kafanama.
On kaže:
– Saznao sam da su vas isprebijali, mučili.
Mi pitamo:
 – Šta je bilo s njom, s vašom sluškinjom?
– Otišla je dobrovoljno na ratište da neguje ranjenike. Mrtva je.
Mi ćutimo. On pita:
– Hoćete li da mi se poverite? Ja sam zavetovan na ispovednu tajnu.
Nemate čega da se plašite. Ispovedite se.
Mi kažemo:
– Nemamo šta da ispovedimo.
– Grešite. Jedan takav zločin je veoma teško breme na duši. Ispovest
bi vam olakšala. Bog prašta svima onima koji iskreno žale zbog svojih
greha.
Mi kažemo:
– Mi ni zbog čega ne žalimo. Nemamo zbog čega da žalimo.
Nakon dužeg ćutanja, on kaže:
– Sve sam video kroz prozor. Krišku hleba... Ali osveta pripada
Bogu. Vi nemate pravo da se stavljate na Njegovo mesto.
Ćutimo. On pita:
– Mogu li vas blagosloviti?
– Ako vam to čini zadovoljstvo.
Polaže nam svoje ruke na glavu:
– Bože svemogući, blagoslovi ovu decu. Kakav god da je njihov
zločin, oprosti im. Zabludele ovčice u jednom užasnom svetu, i sama žrtve
našeg izopačenog doba, ne znaju šta čine. Preklinjem te da spasiš njihovu
detinju dušu, da je očistiš u Tvojoj beskonačnoj dobroti i u Tvome
milosrđu. Amin.
Zatim, još nam kaže:
– Svratite da me obiđete s vremena na vreme, čak i ako vam ništa ne
treba.
 BEŽANJE

Preko noći, po zidovima Grada osvanjuju plakati. Na jednom

plakatu, vidi se starac koji leži na zemlji, tela probodenog bajonetom
neprijateljskog vojnika. Na nekom drugom plakatu, neprijateljski vojnik
udara jedno dete drugim detetom koje drži za noge. Na nekom drugom,
pak, neprijateljski vojnik vuče jednu ženu za ruku, a drugom rukom dere
joj bluzu. Ženi su otvorena usta, a iz očiju joj teku suze.
Ljudi koji gledaju plakate užasnuti su.
Baka se šegači, kaže:
– To su laži. Ne treba da se plašite.
Ljudi kažu da je Veliki Grad pao.
Baka kaže:
– Ako su prešli Veliku Reku, više ih ništa neće zaustaviti. Uskoro će
biti ovde.
Naša rođaka kaže:
– Onda ću moći da se vratim.
Jedan dan, ljudi kažu da se vojska povukla, da je primirje i da je rat
završen. Sutradan, ljudi kažu da je postavljena nova vlada i da se rat
nastavlja.
Mnogo stranih vojnika dolazi vozom ili kamionima. Vojnici iz naše
zemlje takođe. Brojni su ranjenici. Kada ljudi ispituju vojnike iz naše
zemlje, ovi odgovaraju da ne znaju ništa. Oni prolaze Gradom. Idu u drugu
zemlju putem koji vodi pored logora.
Ljudi kažu:
– Beže. To je rasulo.
Drugi kažu:
– Povlače se. Pregrupišu se iza granice. Ovde će ih zaustaviti. Oni
nikada neće pustiti neprijatelja da pređe granicu.
Baka kaže:
– Videćemo još.
Mnogo ljudi prolazi ispred Bakine kuće. I oni idu u drugu zemlju.
Kažu da treba zauvek napustiti našu zemlju, jer stiže neprijatelj i svetiće
se. Gurnuće naš narod u ropstvo.
Ima ljudi koji beže pešice, s torbom na leđima, drugi guraju svoje
bicikle natovarene najrazličitijim stvarima: perina, violina, prase u kavezu,
šerpe. Drugi su načičkani na konjskim zapregama: oni nose sav svoj
nameštaj.
 Većina je iz našeg grada, ali nekolicina stiže izdaleka.
Jednoga jutra, posilni i strani oficir dolaze da se oproste s nama.
Posilni kaže:
– Sve propalo. Ali bolje budeš pobeđen nego mrtav.
On se smeje. Oficir stavlja jednu ploču na gramofon; slušamo je
ćutke, sedeći na velikom krevetu. Oficir nas stišće uza se, plače.
– Više vas neću videti.
Mi mu kažemo:
– Imaćete svoju sopstvenu decu.
– Ne želim ih.
On još kaže, pokazujući ploče, gramofon:
– Zadržite ovo kao uspomenu na mene. Ali ne i rečnik. Bićete
primorani da naučite drugi jezik.
 BRDO LEŠEVA

Jedne noći, čujemo eksplozije, puškaranja, mitraljeske rafale.

Izlazimo iz kuće da vidimo šta se dešava. Na mestu logora diže se velika
buktinja. Verujemo da je stigao neprijatelj, ali, sutradan, Grad je tih; čuje
se samo gruvanje topova u daljini.
Na kraju puta koji vodi u bazu, nema više stražara. Neki gusti dim
odvratnog mirisa diže se ka nebu. Odlučujemo da izvidimo.
Ulazimo u logor. Prazan je. Nigde nikoga. Neke zgrade i dalje gore.
Smrad je nepodnošljiv. Začepljujemo nos i ipak produžavamo dalje.
Zaustavlja nas ograda od bodljikave žice. Penjemo se na osmatračnicu.
Vidimo jedan veliki trg na kome se uzdižu četiri velike crne lomače.
Uočavamo jedan otvor, procep u ogradi. Silazimo sa osmatračnice,
pronalazimo ulaz. To je velika železna kapija, otvorena je. Iznad nje je
napisano na stranom jeziku: „Tranzitni logor”. Ulazimo.
Crne lomače koje smo videli odozgo, u stvari su ugljenisani leševi.
Neki su sasvim dobro sagoreli, ostale su samo kosti. Drugi jedva da su i
pocrneli. Ima ih mnogo. Velikih i malih. Odraslih i dece. Mislimo da su ih
najpre pobili, zatim nagomilali i polili benzinom da bi mogli da ih zapale.
Povraćamo. Izlazimo iz logora trčeći. Vraćamo se. Baka nas zove da
jedemo, ali mi ponovo povraćamo.
Baka kaže:
– Opet ste jeli neko đubre.
Mi kažemo:
– Da, zelenih jabuka.
Naša rođaka kaže:
– Logor je izgoreo. Trebalo bi otići da vidimo. Sigurno nema više
nikoga.
– Već smo bili tamo. Nema ničega zanimljivog.
Baka se ceri:
– Junaci ništa nisu zaboravili? Sve su odneli sa sobom? Da nisu
ostavili nešto korisno? Jeste li dobro pogledali?
– Da, Bako. Dobro smo pogledali. Nema ničega.
Naša rođaka izlazi iz kuhinje. Pratimo je. Pitamo je:
– Kuda ćeš?
– U grad.
– Već? Obično ideš samo uveče.
Ona se smeši:
– Da, ali čekam nekoga. Slušajte!
Naša rođaka nam se opet smeši, zatim trčeći odlazi ka gradu.
 NAŠA MAJKA

Mi smo u bašti. Pred kućom se zaustavlja jedan vojni džip. Iz njega

izlazi naša Majka, u pratnji nekog stranog oficira. Prelaze preko bašte
gotovo trčeći. Naša majka u naručju drži bebu. Ugleda nas, viče:
– Dođite! Brzo dođite u džip. Krećemo. Požurite. Ostavljajte
poslove i dođite!
Mi pitamo:
– Čija je beba?
Ona kaže:
– To je vaša sestrica. Dođite! Nema vremena za gubljenje.
Mi pitamo:
– Kuda idemo?
– U drugu zemlju. Prestanite da zapitkujete i dolazite.
Mi kažemo:
– Nećemo da idemo tamo. Hoćemo da ostanemo ovde.
Naša Majka kaže:
– Ja sam primorana da idem tamo. A vi ćete poći sa mnom.
– Nećemo. Ostaćemo ovde.
Baka izlazi iz kuće. Kaže našoj Majci:
– Šta ti radiš ovde? Šta to držiš u rukama?
Naša Majka kaže:
– Došla sam po svoje sinove. Poslaću vam novaca, majko.
Baka kaže:
– Neću tvoj novac. I neću ti vratiti dečake.
Naša Majka traži od oficira da nas dovede silom. Brzo uspužemo na
tavan pomoću užeta. Oficir pokušava da nas uhvati, ali mi ga udaramo
nogama u lice. Oficir psuje. Povlačimo uže gore.
Baka se ceri:
– Vidiš, neće da idu s tobom.
Naša Majka veoma jako viče:
– Naređujem vam da smesta siđete!
Baka kaže:
– Oni nikada ne slušaju naređenja.
Naša Majka počinje da plače:
– Dođite, mili moji. Ne mogu da pođem bez vas.
Baka kaže:
– Nije ti dovoljno tvoje strano kopile?
 Mi kažemo:
– Ovde nam je dobro, Majko. Mirno pođite. Veoma nam je dobro
kod Bake.
Čuje se paljba iz topova i mitraljeza. Oficir grabi našu Majku za
ramena i vuče je prema kolima. Ali naša Majka se otima:
– To su moji sinovi, hoću ih! Volim ih!
Baka kaže:
– Meni su oni potrebni. Ja sam stara. A ti sebi možeš još da napraviš
druge. Evo dokaza!
Majka kaže:
– Preklinjem vas, ne zadržavajte ih.
Baka kaže:
– Ja ih ne zadržavam. Hajde, dečaci, smesta silazite i pođite s vašom
majkom.
Mi kažemo:
– Nećemo da idemo. Hoćemo da ostanemo s vama, Bako.
Oficir privuče našu Majku u zagrljaj, ali ona ga odgurne. Oficir seda
u džip i pali motor. Upravo u tom trenutku, u bašti dolazi do eksplozije.
Odmah posle toga, ugledamo našu Majku na zemlji. Oficir trči ka
njoj. Baka hoće da nas udalji. Kaže:
– Ne gledajte! Vratite se u kuću!
Oficir psuje, trči u džip i kreće pod punim gasom.
Mi gledamo našu Majku. Iz trbuha joj izlaze creva. Svuda je crvena.
Beba takođe. Glava naše Majke visi u rupi koju je iskopala granata. Oči su
joj otvorene i još uvek vlažne od suza.
Baka kaže:
– Idite po lopatu!
Mi na dno rupe prostiremo ćebe, polažemo našu majku na njega.
Beba je još uvek priljubljena na njene grudi. Prekrivamo ih drugim
ćebetom, zatim zatrpavamo rupu.
Kada se naša rođaka vrati iz grada, ona pita:
– Nešto se dogodilo?
Mi kažemo:
– Da, jedna granata je napravila rupu u bašti.
 ODLAZAK NAŠE ROĐAKE

Celu noć slušamo pucnjavu, eksplozije. U zoru, naglo, tajac.

Zaspemo na oficirovom velikom krevetu. Njegov krevet je postao naš
krevet, a njegova soba je postala naša soba.
Ujutro, idemo u kuhinju da doručkujemo. Baka je ispred peći. Naša
rođaka smotava svoju ćebad.
Ona kaže:
– Baš se nisam naspavala.
Mi kažemo:
– Spavaćeš u bašti. Nema više buke i toplo je.
Ona pita:
– Niste se plašili, noćas?
Mi sležemo ramenima ne odgovarajući.
Neko kuca na vrata. Ulazi jedan čovek u civilu, u pratnji dva
vojnika. Vojnici imaju mitraljeze i nose uniformu kakvu nikada nismo
videli.
Baka nešto kaže jezikom kojim govori kada pije rakije. Vojnici
odgovaraju. Baka im se veša o vrat, ljubi ih jednog po jednog, zatim
nastavlja da priča s njima.
Civil kaže:
– Vi govorite njihov jezik, gospođo?
Baka odgovara:
– To je moj maternji jezik, gospodine.
Naša rođaka pita:
– Jesu li tu? Kada su stigli? Hteli smo da ih dočekamo na Velikom
Trgu s buketima cveća.
Civil pita:
– Ko to, „mi”?
– Moji prijatelji i ja.
Civil se smeši:
– E pa, već je kasno. Stigli su noćas. A ja, odmah posle njih. Tražim
jednu devojku.
On izgovara neko prezime; naša rođaka kaže:
– Da, to sam ja. Gde su moji roditelji?
Civil kaže:
– Ne znam. Ja sam zadužen samo da pronađem decu koja su na
mojoj listi. Ići ćemo najpre u jedan prihvatni centar u Velikom Gradu.
Zatim ćemo tragati da pronađemo vaše roditelje.
 Naša rođaka kaže:
– Imam jednog prijatelja ovde. Da li je i on na vašoj listi?
Ona kaže prezime svog dragog. Civil pregleda listu:
– Jeste. On je već u glavnom štabu vojske. Putovaćete zajedno.
Spremite svoje stvari.
Naša rođaka, veoma vesela, pakuje svoje haljine i skuplja svoj
toaletni pribor u peškir.
Civil se okreće prema nama:
– A vi? Kako se zovete?
Baka kaže:
– To su moji unuci. Ostaće kod mene.
Mi kažemo:
– Da, ostaćemo kod Bake.
Civil kaže:
– Voleo bih ipak da mi kažete svoje ime.
Mi mu ga kažemo. On gleda svoje papire:
– Niste na mojoj listi. Možete ih zadržati, gospođo.
Baka kaže:
– Dakako da ih mogu zadržati!
Naša rođaka kaže:
– Spremna sam. Hajdemo.
Civil kaže:
– Vama se baš žuri. Mogli biste barem da se zahvalite gospođi i da
se oprostite sa ovim malim dečacima.
Naša rođaka kaže:
– S malim dečacima? S malim bitangama, da.
Ona nas stišće uza se, veoma jako:
– Neću da vas ljubim, znam da to ne volite. Ne glupirajte se mnogo,
budite pametni.
Stišće nas još jače, plače. Civil je uzima za ruku i kaže Baki:
– Hvala vam, gospođo, na svemu što ste učinili za ovo dete.
Svi izlazimo. Pred baštenskom kapijom stoji džip. Dva vojnika
smeštaju se napred, civil i naša rođaka pozadi. Baka još nešto viče. Vojnici
se smeju. Džip kreće. Naša rođaka se ne osvrće.
 DOLAZAK NOVIH STRANACA

Nakon odlaska naše rođake, idemo u grad da vidimo šta se dešava.

Na svakom uličnom ćošku ima tenk. Na Velikom Trgu, kamioni, džipovi,
motocikli, motocikli s prikolicom, a na sve strane mnogo vojnika. Na
Pijačnom trgu, koji nije asfaltiran, razapinju šatore i postavljaju poljske
kuhinje.
Kada prolazimo pored njih, smeše nam se, nešto nam govore, ali mi
ne razumemo šta kažu.
Sem vojnika, nema nikoga na ulicama. Vrata na kućama su
zatvorena, roletne navučene, zastori na prodavnicama spušteni.
Vraćamo se, kažemo Baki:
– U gradu je sve mirno.
Ona se ceri:
– Za sada se odmaraju, ali popodne ćete videti!
– Šta će se dogoditi, Bako?
– Krenuće u premetačinu. Ulaziće svuda i preturaće. I uzimaće sve
što im se dopadne. Već sam preživela jedan rat, znam kako to ide. Mi
nemamo čega da se plašimo: ovde nema šta da se uzme i znam s njima da
govorim.
– Ali šta traže oni, Bako?
– Špijune, oružje, municiju, satove, zlato, žene.
Popodne, doista, vojnici počinju sistematski da pretražuju kuće. Ako
im neko ne otvori, pucaju u vazduh, zatim provaljuju vrata.
Mnoge kuće su prazne. Stanovnici su zauvek otišli ili se pak kriju u
šumi. Te nenastanjene kuće oni pretražuju poput ostalih, kao i sve
bakalnice i radnje.
Posle prolaska vojnika, u radnje i napuštene kuće nagrću lopovi. Ti
lopovi su pre svega deca i starci, te pokoja žena, koji se ne plaše ničega ili
su siromašni.
Srećemo Zečiju Usnu. Ruke su joj natovarene odećom i obućom.
Kaže nam:
– Požurite dok još ima šta da se uzme. Ja već treći put idem u
nabavku.
Ulazimo u Knjižaru kojoj su provaljena vrata. Tu je samo grupica
dece manje od nas. Uzimaju olovke i krede u boji, gumice, rezače, školske
torbe.
Mirno biramo ono što nam treba: jednu kompletnu enciklopediju u
više tomova, olovke i papir.
Na ulici, neki starac i starica tuku se oko dimljene šunke. Okruženi
su ljudima koji se šegače i bodre ih. Žena grebe starcu lice i konačno ona
odnosi šunku.
Lopovi se napijaju ukradenim alkoholom, tuku se, razbijaju prozore
na kućama i izloge na prodavnicama koje su opljačkali, lome posuđe,
bacaju na zemlju stvari koje im ne trebaju ili koje ne mogu poneti.
Vojnici piju takođe i vraćaju se u kuće, ali ovoga puta da nađu žene.
Svuda se čuju pucnji i krici žena koje siluju.
Na Velikom Trgu, jedan vojnik svira harmoniku. Ostali vojnici
igraju i pevaju.
 POŽAR

Već nekoliko dana ne viđamo susetku u njenoj bašti. Ne srećemo

više Zečiju Usnu. Idemo da vidimo.
Vrata udžerice su otvorena. Ulazimo. Prozori su mali. U prostoriji je
mračno, iako napolju sija sunce.
Kada nam se oči naviknu na pomrčinu, uočavamo susetku, leži na
kuhinjskom stolu. Noge joj vise, rukama je prekrila lice. Ne miče se.
Zečija Usna leži na krevetu. Gola je. Između njenih raširenih nogu je
osušena lokva krvi i sperme. Zauvek slepljenih trepavica, usana zadignutih
nad crnim zubima, u večnom osmehu, Zečija Usna je mrtva.
Susetka kaže:
– Odlazite.
Mi joj prilazimo, pitamo:
– Vi niste gluvi?
– Ne. Nisam ni slepa. Odlazite.
Mi kažemo:
– Hoćemo da vam pomognemo.
Ona kaže:
– Ne treba mi pomoć. Ništa mi ne treba. Odlazite.
Mi pitamo:
– Šta se ovde dogodilo?
– Dobro vidite. Ona je mrtva, zar ne?
– Da. To su bili novi stranci?
– Da. Sama ih je pozvala. Izašla je na put, mahnula im da dođu. Bilo
ih je dvanaest ili petnaest. I dok su se redali na njoj, nije prestajala da
vrišti: „Kako sam zadovoljna, kako sam zadovoljna! Dođite svi, dođite, još
jedan, i još jedan!” Umrla je srećna, izjebana na smrt. A ja, ja nisam
umrla! Ostala sam da ležim ovde, ne jedući, ne pijući, ne znam više
otkada. A smrt ne dolazi. Kada je prizivamo, nikada ne dolazi. Zabavlja se
mučeći nas. Prizivam je već godinama, a ona neće za mene da zna. Mi
pitamo:
– Zaista želite da umrete?
– A šta bih drugo mogla da želim? Ako hoćete da učinite nešto za
mene, onda zapalite kuću. Neću da nas pronađu ovakve.
Mi kažemo:
– Ali strahovito ćete se mučiti.
 – Ne brinite se za to. Zapalite vatru, i to je sve, ako ste sposobni za
to.
– Da, gospođo, sposobni smo za to. Možete računati na nas.
Prerežemo joj grkljan jednim potezom brijača, zatim idemo da
ispumpamo benzina iz nekog vojnog vozila. Polivamo benzinom oba tela i
zidove udžerice. Palimo vatru i vraćamo se.
Ujutro, Baka nam kaže:
– Susetkina kuća je izgorela. Obe su ostale unutra, i ona i njena
kćerka. Mora da je kćerka nešto zaboravila na vatri, kakva je luda.
Ponovo se tamo vraćamo da uzmemo kokoši i zečeve, ali drugi
susedi su ih već uzeli tokom noći.
 KRAJ RATA

Već nedeljama gledamo kako ispred Bakine kuće defiluje

pobednička vojska novih stranaca, koju sada zovu Oslobodilačka vojska.
Tenkovi, topovi, borna kola, kamioni prelaze granicu danju i noću.
Ratište se sve više udaljava u unutrašnjost susedne zemlje.
Iz suprotnog pravca, stiže jedan drugi defile: ratni zarobljenici,
pobeđeni. Među njima, mnogi ljudi iz naše zemlje. Oni još uvek nose
uniformu, ali nemaju više oružje, ni širite. Idu pešice, pognute glave, do
stanice gde ih ukrcavaju u vagone. Kuda će i na koliko vremena, niko ne
zna.
Baka kaže da ih vode veoma daleko, u jednu hladnu i nenastanjenu
zemlju gde će ih prisiljavati da rade tako naporno da se niko od njih neće
vratiti. Svi će umreti od hladnoće, iscrpljenosti, gladi i svakojakih
boleština.
Mesec dana pošto je naša zemlja oslobođena, svugde je kraj rata, a
Oslobodioci se nastanjuju kod nas, kažu, zauvek. Onda mi tražimo od
Bake da nas nauči svoj jezik. Ona kaže:
– Kako mislite da vas ja naučim? Nisam ja profesor.
Mi kažemo:
– To je jednostavno, Bako. Treba samo da nam govorite tim jezikom
po ceo dan i mi ćemo na kraju razumeti.
Ubrzo znamo dovoljno da služimo kao tumači između stanovnika i
Oslobodilaca. Koristimo to za trgovanje proizvodima kojih vojska ima u
izobilju: cigaretama, duvanom, čokoladom, koje razmenjujemo za ono što
poseduju civili: vino, rakiju, voće.
Novac više nema vrednosti; svi se bave trampom.
Devojke spavaju s vojnicima u zamenu za svilene čarape, nakit,
parfeme, satove i druge stvari koje su vojnici uzimali po gradovima kroz
koje su prolazili.
Baka ne ide više na pijacu sa svojim kolicima. Sada dobro obučene
gospođe dolaze kod Bake preklinjući je da im da pile ili kobasicu u
zamenu za prsten ili minđuše.
Dele se bonovi za hranu. Ljudi čekaju u redovima pred mesarom i
pekarom od četiri sata izjutra. Ostale prodavnice ostaju zatvorene, u
nedostatku namirnica.
Svima nedostaje svega.
 Baki i nama ne nedostaje ničega.
Kasnije, ponovo imamo svoju vojsku i vladu, ali sada naši
Oslobodioci upravljaju našom vojskom i našom vladom. Njihova zastava
se vijori na svim javnim zdanjima. Fotografija njihovog vođe izložena je
svuda. Uče nas svojim pesmama, svojim plesovima, prikazuju nam svoje
filmove u našim bioskopima. U školama, jezik naših Oslobodilaca je
obavezan, ostali strani jezici su zabranjeni.
Na račun naših Oslobodilaca ili na račun naše nove vlade, nikakva
kritika, nikakva šala nije dozvoljena. Na najobičniju prijavu, ma ko to bio,
bacaju ga u zatvor, bez suđenja, bez presude. Muškarci i žene nestaju a da
se ne zna zašto, a njihove porodice više nikada od njih neće dobiti vesti.
Granica je ponovo podignuta. Sada je neprelazna.
Naša zemlja okružena je bodljikavom žicom; potpuno smo odsečeni
od ostatka sveta
 OPET POČINJE ŠKOLA

Na jesen, sva deca se vraćaju u školu, osim nas.

Kažemo Baki:
– Bako, ne želimo više nikada da idemo u školu.
Ona kaže:
– Toplo se nadam. Potrebni ste mi ovde. A i šta biste još mogli da
naučite u školi?
– Ništa, Bako, apsolutno ništa.
Uskoro primamo jedno pismo. Baka pita:
– Šta piše?
– Piše da ste vi odgovorni za nas i da moramo da se javimo u školu.
Baka kaže:
– Spalite pismo. Ja ne znam da čitam, a ni vi isto. To pismo niko nije
pročitao.
Spaljujemo pismo. Uskoro primamo drugo. U njemu piše da ako ne
budemo išli u školu, Baka će biti kažnjena zakonom. Spaljujemo i to
pismo. Kažemo Baki:
– Bako, ne zaboravite da je jedan od nas slep, a drugi gluv.
Nakon par dana, pojavljuje se kod nas neki čovek. On kaže:
– Ja sam inspektor za osnovne škole. Vi držite kod sebe dva deteta
na uzrastu obaveznog školovanja. Već ste primili dva upozorenja u vezi s
tim.
Baka kaže:
– Govorite o pismima? Ja ne znam da čitam. A ni deca.
Jedan od nas pita:
– Ko je to? Šta kaže?
– Pita znamo li da čitamo. Kakav je?
– Visok je, deluje opasno.
Zajedno vičemo:
– Odlazite! Nemojte nas povrediti! Nemojte nas ubiti! U pomoć!
Sakrivamo se pod sto. Inspektor pita Baku:
– Šta im je? Šta ih je spopalo?
Baka kaže:
– Oh, jadnici, plaše se svakoga! Preživeli su užasne stvari u Velikom
Gradu. Uz to, jedan je gluv, a drugi slep. Gluvi mora objašnjavati slepom
šta vidi, a slepi mora objašnjavati gluvom šta čuje. Inače, ne bi ništa
shvatili.
Mi urlamo pod stolom:
– U pomoć, u pomoć! Eksplodira! Strahovito tutnji! Seva na sve
strane!
Baka objašnjava:
– Kada se nekoga uplaše, čuju i vide stvari koje ne postoje.
Inspektor kaže:
– Imaju halucinacije. Trebalo bi ih odvesti na lečenje u bolnicu.
Mi urlamo još jače.
Baka kaže:
– Bože sačuvaj! U bolnici ih je i zadesila nesreća. Navratili su kod
svoje majke koja je tamo radila. Kada su na bolnicu pale bombe, oni su
bili tamo, videli su ranjene i mrtve; i sami su ostali u komi nekoliko dana.
Inspektor kaže:
– Jadna dečica. Gde su im roditelji?
– Mrtvi ili nestali. Ko će znati?
– Mora da su teško breme za vaša pleća.
– Šta da se radi? Nemaju nikog drugog osim mene.
Odlazeći, inspektor pruža Baki ruku:
– Vi ste jedna veoma čestita žena.
Primamo i treće pismo u kome piše da smo oslobođeni od pohađanja
škole zbog naših telesnih mana i zbog naših psihičkih trauma.
 BAKA PRODAJE VINOGRAD

Jedan oficir dolazi kod Bake tražeći od nje da proda vinograd.

Vojska hoće na tom zemljištu da podigne zgradu za graničare.
Baka pita:
– A čime mislite da mi platite? Novac ne vredi ništa.
Oficir kaže:
– U zamenu za vaše zemljište, uvešćemo tekuću vodu i struju u vašu
kuću.
Baka kaže:
– Ne treba meni ni vaša struja ni vaša tekuća voda. Oduvek sam
živela bez toga.
Oficir kaže:
– Mi vam isto tako možemo oduzeti vinograd bez ikakve nadoknade.
A to ćemo i uraditi ako ne prihvatite naš predlog. Vojsci je potrebno vaše
zemljište. Vaša patriotska dužnost je da joj ga date.
Baka otvara usta, ali mi se umešamo:
– Bako, vi ste već u godinama i umorni. Vinograd vam zadaje
mnogo posla a ne donosi gotovo ništa. A vrednost vaše kuće će, naprotiv,
mnogo porasti s vodom i strujom.
Oficir kaže:
– Vaši unuci su pametniji od vas, Bako.
Baka kaže:
– Kako možete to da kažete! Pregovarajte onda s njima. Neka oni
odluče.
Oficir kaže:
– Ali treba mi vaš potpis.
– Potpisaću sve što hoćete. U svakom slučaju, ja ne znam da pišem.
Baka počinje da plače, diže se, kaže nam:
– Imam poverenja u vas.
Ona odlazi u svoj vinograd.
Oficir kaže:
– Kako voli svoj vinograd, jadna bakica. Dakle, jesmo li sklopili
posao?
Mi kažemo:
– Kao što ste mogli i sami da ustanovite, to zemljište ima za nju
veliku sentimentalnu vrednost i vojska sigurno neće hteti da liši teško
stečenog dobra jednu jadnu bakicu koja je, sem toga, poreklom iz zemlje
naših junačkih Oslobodilaca.
Oficir kaže:
– A, je l’? Ona je poreklom...
– Da. Savršeno govori njihov jezik. Mi takođe. I ako imate nameru
da počinite zloupotrebu...
Oficir veoma brzo kaže:
– Ma ne, nipošto! Šta želite?
– Osim vode i struje, želimo kupatilo.
– Samo to! A gde želite da bude vaše kupatilo?
Vodimo ga u našu sobu, pokazujemo mu gde želimo kupatilo.
– Ovde, da se ulazi iz naše sobe. Sedam do osam kvadratnih metara.
Ugrađenu kadu, lavabo, tuš, bojler, wc.
On nas dugo gleda, kaže:
– To je izvodljivo.
Mi kažemo:
– Hteli bismo takođe radio–aparat. Nemamo ga, a ne može da se
kupi.
On pita:
– I to je sve?
– Da, to je sve.
On prasne u smeh:
– Imaćete vaše kupatilo i vaš radio. Ali bolje bi mi bilo da sam
pregovarao s vašom bakom.
 BAKINA BOLEST

Jednoga jutra, Baka ne izlazi iz svoje sobe. Lupamo na njena vrata,

dozivamo je, ona ne odgovara.
Idemo iza kuće, razbijamo jedno okno na prozoru njene sobe da
bismo mogli ući unutra.
Baka leži na krevetu, ne miče se. Ipak diše i kuca joj srce. Jedan od
nas ostaje pored nje, drugi ide po lekara.
Lekar pregleda Baku. Kaže:
– Vaša Baka je imala napad apopleksije, moždano krvarenje.
– Hoće li umreti?
– Ne možemo znati. Stara je, ali srce joj je jako. Dajte joj ove lekove
tri puta dnevno. A onda, trebalo bi da se neko brine o njoj.
Mi kažemo:
– Mi ćemo se brinuti o njoj. Šta treba raditi?
– Davati joj da jede, kupati je. Verovatno će ostati zauvek
paralizovana.
Lekar odlazi. Mi spremamo kašu od povrća i dajemo Baki da jede na
kašičicu. Predveče se oseća vrlo neprijatan miris iz njene sobe. Podižemo
njenu ćebad: njena slamarica je puna izmeta.
Idemo po slamu kod jednog seljaka, kupujemo pelene i gumene
gaćice za bebe.
Svlačimo Baku, kupamo je u našoj kadi, nameštamo joj čistu
postelju. Ona je toliko mršava da joj gaćice za bebe veoma dobro pristaju.
Menjamo joj pelene više puta na dan.
Nedelju dana kasnije, Baka počinje da mrda rukama. Jednog jutra,
dočekuje nas grdnjama:
– Kučkini sinovi! Ispecite kokoš! Kako mislite da povratim snagu s
vašim zelenišem i kašama? Hoću još i kozijeg mleka! Nadam se da ništa
niste zapustili dok sam bila bolesna!
– Ne, Bako, ništa nismo zapustili.
– Pomozite mi da ustanem, ništarije!
– Bako, treba da ostanete u krevetu, tako je rekao lekar.
– Lekar, lekar! Kakva budala! Zauvek paralizovana! Pokazaću ja
njemu kako sam ostala paralizovana!
Pomažemo joj da ustane, pratimo je u kuhinju, posađujemo je na
klupu. Kada je kokoš pečena, ona jede sama. Posle obeda, kaže:
 – Šta čekate? Napravite mi jedan vrlo čvrst štap, požurite, dangube,
hoću da ispregledam je li sve u redu.
Jurimo u šumu, nalazimo odgovarajuću granu i tešemo štap po
Bakinoj meri, na njene oči. Ona ga zgrabi i preti nam:
– Teško li se vama, ako sve nije u redu!
Odlazi u baštu. Pratimo je izdaleka. Ulazi u zahod, čujemo je kako
mrmlja:
– Gaće! Kakva ideja! Potpuno su ludi!
Kada se ona vrati kući, mi idemo u zahod da izvidimo. Bacila je
gaćice i pelene u rupu.
 BAKINO BLAGO

Jedne večeri, Baka kaže:

– Dobro zatvorite sva vrata i sve prozore. Hoću nešto da vam kažem,
i neću da nas neko čuje.
– Niko nikada ne prolazi ovuda, Bako.
– Graničari se svuda pomalo šetkaju, to dobro znate. I ne ustručavaju
se da prisluškuju na vratima. Donesite mi i list papira i olovku.
Mi pitamo:
– Hoćete da pišete, Bako?
Ona viče:
– Poslušajte! Ne postavljajte pitanja!
Zatvaramo prozore i vrata, donosimo papir i olovku. Baka, sedeći na
drugom kraju stola, crta nešto na papiru. Šapatom kaže:
– Evo gde se nalazi moje blago.
Pruža nam papir. Nacrtala je na njemu jedan pravougaonik, jedan
krst, a ispod krsta krug. Baka pita:
– Jeste li shvatili?
– Da, Bako, shvatili smo. Ali to smo već znali.
– Molim, šta ste to već znali?
Odgovaramo šapućući:
– Da se vaše blago nalazi pod krstačom na Dedinom grobu.
Baka na trenutak ćuti, zatim kaže:
– Mogla sam i da pretpostavim. Znate li već dugo?
– Odavno, Bako. Otkako smo vas videli da se starate o Dedinom
grobu.
Baka veoma glasno diše:
– Ništa mi ne vredi da se nerviram. U svakom slučaju, sve je vaše.
Sada ste dovoljno pametni da znate šta ćete s tim.
Mi kažemo:
– Za sada, ne može se s tim učiniti bogzna šta.
Baka kaže:
– Ne može. U pravu ste. Treba čekati. Umećete da čekate?
– Da, Bako.
Ćutimo neko vreme sve troje, zatim Baka kaže:
– To nije sve. Kada budem imala novi napad, znajte da neću vašeg
kupanja, vaših gaća ni vaših pelena.
 Ona ustaje, traži po polici među teglama. Vraća se s jednom plavom
bocom:
– Umesto vaših svinjarija od lekova, sasućete sadržaj ove boce u
moju prvu šolju mleka.
Mi ne odgovaramo. Ona viče:
– Jeste li razumeli, kučkini sinovi?
Mi ne odgovaramo. Ona kaže:
– Možda se plašite autopsije, usranci mali? Neće biti autopsije. Niko
neće terati mak na konac kad umre jedna starica posle drugog napada.
Mi kažemo:
– Ne plašimo se mi autopsije, Bako. Samo mislimo da se vi možete
oporaviti i po drugi put.
– Ne. Neću se oporaviti. To znam. Dakle, treba svršiti s tim što
brže.
Ne kažemo ništa, Baka počinje da plače:
– Ne znate vi šta znači biti paralizovan. Sve vidiš, sve čuješ, a ne
možeš da se pomeriš. Ako niste sposobni da mi učinite ni tu malu uslugu,
onda ste nezahvalnici, guje koje sam gajila u nedrima.
Mi kažemo:
– Prestanite da plačete, Bako. Učinićemo to; ako to zaista želite,
učinićemo to.
 NAŠ OTAC

Kada stigne naš otac, mi sve troje radimo u kuhinji jer napolju pada
kiša.
Otac zastaje pred vratima, prekrštenih ruku, razmaknutih nogu. On
pita:
– Gde je moja žena?
Baka se ceri:
– Svašta! Ona je zbilja imala muža.
Otac kaže:
– Da, ja sam muž vaše kćerke. A ovo su moji sinovi.
Gleda nas, dodaje:
– Mnogo ste porasli. Ali niste se izmenili.
Baka kaže:
– Moja kćerka, vaša žena, poverila mi je decu.
Otac kaže:
– Bolje bi uradila da ih je poverila nekom drugom. Gde je ona?
Rekli su mi da je otišla u inostranstvo. Je li to istina?
Baka kaže:
– Zastarelo je, sve to. Gde ste do sada bili?
Otac kaže:
– Bio sam ratni zarobljenik. A sada hoću da pronađem svoju ženu.
Ne pokušavajte bilo šta da mi sakrijete, veštice jedna matora.
Baka kaže:
– Mnogo mi se sviđa način na koji mi zahvaljujete na svemu što sam
učinila za vašu decu.
Otac viče:
– Baš me briga! Gde mi je žena?
Baka kaže:
– Baš vas briga? Za vašu decu i za mene? E pa, pokazaću vam gde je
ona, vaša žena!
Baka izlazi u baštu, mi je pratimo. Svojim štapom pokazuje leju
cveća koju smo zasadili na grobu naše Majke:
– Evo! Ona je ovde, vaša žena. Pod zemljom.
Otac pita:
– Mrtva? Od čega? Kada?
Baka kaže:
 – Mrtva. Od granate. Par dana pred kraj rata.
Otac kaže:
– Zabranjeno je pokopavati ljude bilo gde.
Baka kaže:
– Pokopali smo je tu gde je i umrla. A to nije bilo gde. To je moja
bašta. To je bila i njena bašta kada je bila mala.
Otac gleda mokro cveće, kaže:
– Hoću da je vidim.
Baka kaže:
– Bolje nemojte. Ne treba uznemiravati mrtve.
Otac kaže:
– U svakom slučaju, treba je sahraniti na groblju. Takav je zakon.
Donesite mi lopatu.
Baka sleže ramenima:
– Donesite mu lopatu.
Na kiši, gledamo Oca kako uništava naš mali cvetnjak, gledamo ga
kako kopa. Dolazi do ćebadi, razgrće ih. Tamo leži jedan veliki kostur, s
jednim sasvim malim kosturom priljubljenim na njegove grudi.
Otac pita:
– Šta je ovo, ova stvar na njoj?
Mi kažemo:
– To je beba. Naša sestrica.
Baka kaže:
– Lepo sam vam rekla da ostavite mrtve na miru. Dođite u kuhinju
da se operete.
Otac ne odgovara. Gleda kosture. Lice mu je mokro od znoja, suza i
kiše. S mukom izlazi iz jame i odlazi ne okrenuvši se, ruku i odeće punih
blata.
Mi pitamo Baku:
– Šta ćemo sada?
Ona kaže:
– Treba ponovo zatrpati jamu. Šta bismo drugo mogli da uradimo?
Mi kažemo:
– Idite u toplo, Bako. Mi ćemo se pobrinuti za sve.
Ona se vraća.
Pomoću jednog ćebeta prenosimo kosture na tavan, raspoređujemo
kosti na slami da se osuše. Potom silazimo i zatrpavamo jamu u kojoj
nema više nikoga.
Kasnije, mesecima, glačamo, lakiramo lobanju i kosti naše Majke i
bebe, potom brižljivo sastavljamo kosture, privezujući svaku kost tankom
žičicom. Kada je naš posao završen, vešamo kostur naše Majke za jednu
tavansku gredu i kačimo bebin kostur o njen vrat.
 NAŠ OTAC SE VRAĆA

Našega Oca ćemo ponovo videti tek nekoliko godina kasnije.

U međuvremenu, Baka je imala novi napad i mi smo joj pomogli da
umre kao što nam je tražila. Sada je sahranjena u istom grobu u kome je i
Deda. Pre nego što je grob otvoren, pokupili smo blago i sakrili smo ga
pod klupu ispred našeg prozora, gde se nalaze još i puška, meci, ručne
bombe.
Otac stiže jedne večeri, pita:
– Gde vam je Baka?
– Umrla je.
– Živite sami? Kako se snalazite?
– Veoma dobro, Oče.
On kaže:
– Došao sam ovamo krijući se. Treba da mi pomognete.
Mi kažemo:
– Niste nam se javljali godinama.
On nam pokazuje svoje ruke. Nema više nokata. Iščupani su mu iz
korena:
– Izlazim iz zatvora. Mučili su me.
– Zašto?
– Ne znam. Nizašta. Ja sam politički sumnjiva osoba. Ne mogu da
obavljam svoj posao. Neprestano sam pod prismotrom. Redovno mi
pretresaju stan. Nemoguće mi je i dalje živeti u ovoj zemlji.
Mi kažemo:
– Hoćete da pređete granicu.
On kaže:
– Da. Vi koji živite ovde, vi mora da poznajete, znate...
– Da, poznajemo, znamo. Granica je neprelazna.
Otac poginje glavu, na trenutak posmatra svoje ruke, zatim kaže:
– Mora da ipak postoji neka pukotina. Mora da ipak postoji način da
se prođe.
– Ako rizikujete svoj život, da.
– Više volim da umrem nego da ostanem ovde.
– Treba da se odlučite znajući dobro stvar, Oče.
On kaže:
– Slušam vas.
 Mi objašnjavamo:
– Prva teškoća je da dođete do prve bodljikave žice a da ne naiđete
na patrolu, da ne budete primećeni sa osmatračnice. To je izvodljivo. Mi
znamo vreme patroliranja i mesto osmatračnica. Ograda je visoka metar i
po a široka metar. Potrebne su dve daske. Jedna da se uspužete na ogradu,
druga koju treba postaviti gore tako da se možete na njoj održati uspravno.
Ako izgubite ravnotežu, padate između žica i ne možete više izaći.
Otac kaže:
– Neću izgubiti ravnotežu.
Mi nastavljamo:
– Treba pokupiti obe daske da na isti način pređete drugu ogradu
koja se nalazi sedam metara dalje.
Otac se smeje:
– To je dečija igra.
– Da, ali prostor između dve ograde je miniran.
Otac bledi:
– Onda je to nemoguće.
– Ne. To je pitanje sreće. Mine su postavljene u cikcak, u „w”. Ako
sledite pravu liniju, rizikujete da nagazite na jednu jedinu minu. Ako
pravite velike koračaje, šansa vam je otprilike jedan naprema sedam da je
izbegnete.
Otac na trenutak razmišlja pa kaže:
– Prihvatam taj rizik.
Mi kažemo:
– U tom slučaju, rado ćemo vam pomoći. Otpratićemo vas do prve
ograde.
Otac kaže:
– Dogovoreno. Hvala vam. Da nemate slučajno nešto za jelo?
Poslužujemo ga hlebom i kozijim sirom. Nudimo ga i vinom koje potiče iz
bivšeg Bakinog vinograda. Sipamo u njegovu čašu par kapi sredstva za
uspavljivanje koje je Baka tako dobro umela da priprema od biljaka.
Vodimo Oca u našu sobu, kažemo:
– Laku noć, Oče. Lepo spavajte. Probudićemo vas sutra.
Mi odlazimo da legnemo na ugaonu klupu u kuhinji.
 RAZDVAJANJE

Sutradan ujutro, ustajemo veoma rano. Uveravamo se da je naš Otac

u dubokom snu.
Pripremamo četiri daske.
Iskopavamo Bakino blago: zlatnike i srebrenjake, mnogo nakita.
Stavljamo najveći deo u jednu platnenu torbu. Uzimamo, takođe, svaki po
ručnu bombu, za slučaj da nas iznenadi patrola. Uklonivši je, možemo
dobiti na vremenu.
Pravimo jedan izvidnički krug pored granice, da odredimo najbolje
mesto: mrtvi ugao između dve osmatračnice. Tamo, u podnožju jednog
velikog drveta, kamufliramo platnenu torbu i dve daske.
Vraćamo se, jedemo. Kasnije, nosimo doručak našem Ocu. Moramo
da ga prodrmamo da bi se probudio. Trlja oči i kaže:
– Odavno se nisam ovako dobro naspavao.
Stavljamo mu poslužavnik na krilo. On kaže:
– Kakva gozba! Mleko, kafa, jaja, šunka, maslac, džem! Ove stvari
ne možeš da nađeš u Velikom Gradu. Kako uspevate?
– Radimo. Jedite, Oče. Nećemo imati vremena da vam ponudimo i
drugi obrok pre vašeg odlaska.
On pita:
– Znači večeras?
Mi kažemo:
– Znači odmah. Čim budete spremni.
On kaže:
– Vi ste ludi? Odbijam da pređem tu usranu granicu u po bela dana!
Videli bi nas.
Mi kažemo:
– Ali i nama je potrebno da vidimo, Oče. Samo glupi ljudi
pokušavaju da pređu granicu noću. Patrole su noću učetvorostručene i
zonom neprestano šaraju reflektori. Naprotiv, nadzor popusti oko
jedanaest sati ujutro. Graničari misle kako niko nije dovoljno lud da
pokušava prelazak u to vreme.
Otac kaže:
– Sigurno ste u pravu. Uzdam se u vas.
Mi pitamo:
– Dozvoljavate li da pretresemo vaše džepove dok jedete?
 – Moje džepove? Zašto?
– Ne treba da vas identifikuju. Ako bi vam se nešto desilo i ako bi
saznali da ste naš otac, bili bismo optuženi za saučesništvo.
Otac kaže:
– Vi na sve mislite.
Mi kažemo:
– Primorani smo da mislimo na svoju bezbednost.
Pretresamo njegovu odeću. Uzimamo njegove isprave, ličnu kartu,
adresar, jednu voznu kartu, račune i fotografiju naše Majke. Spaljujemo
sve to u kuhinjskoj peći, sem fotografije.
U jedanaest sati, polazimo. Svaki od nas nosi po dasku.
Naš Otac ne nosi ništa. Tražimo od njega samo da nas sledi praveći
što manje buke.
Stižemo blizu granice. Kažemo našem Ocu da legne iza jednog
velikog drveta i da se više ne miče.
Ubrzo, na par metara od nas, prolazi jedna patrola od dva čoveka.
Čujemo ih kako pričaju:
– Pitam se šta će biti za klopu.
– Isto sranje kao i obično.
– Ima sranja i sranja. Juče je bilo odvratno, ali ponekad je dobro.
– Dobro? Ne bi to rekao da si nekad jeo supu moje majke.
– Nikad nisam jeo supu tvoje majke. Majku ja nikad nisam ni imao.
Oduvek sam jeo samo sranja. U vojsci barem s vremena na vreme jedem
dobro.
Patrola se udaljava. Mi kažemo:
– Krenite, Oče. Imamo dvadeset minuta pre nailaska sledeće patrole.
Otac uzima dve daske pod miške, ide napred, prislanja jednu od
dasaka na ogradu, pentra se.
Mi ležerno potrbuške iza velikog drveta, začepljujemo uši rukama,
otvaramo usta.
Eksplozija.
Trčimo do bodljikave žice s druge dve daske i platnenom torbom.
Naš Otac leži pored druge ograde.
Da, ima jedan način da pređeš granicu: da pustiš nekoga da je pređe
ispred tebe.
Uzevši platnenu torbu, hodajući po stopama, zatim po nepomičnom
telu našega Oca, jedan od nas odlazi u drugu zemlju.
Onaj koji ostaje vraća se u Bakinu kuću.
Zahvaljujem za sken bojana888
Obradila Agata
 AGOTA KRISTOF

Rođena je 1935. godine u mađarskom gradiću Kosegu, pored

austrijske granice. Tokom krvavih događaja u njenoj domovini, 1956,
primorana je da emigrira, najpre u Austriju, potom u Švajcarsku, gde
godinama naporno radi u fabrici satova. I danas živi u Švajcarskoj, u
Nešatelu, skromnim i povučenim životom.
Najpre piše pozorišne komade, a zatim počinje svoju romanesknu
trilogiju, direktno na francuskom. Prvi od tri romana – Velika Sveska (Le
Grand Cahier, 1986), doživeo je munjevit uspeh širom sveta. Sledi Dokaz
(La Preuve, 1988) i Treća laž (Le Troisieme Mensonge, 1991), dobitnik
francuske nagrade Livre Inter 1992.
Svaki roman je nastavak (i protivrečnost!) prethodnog, iako se mogu
čitati i odvojeno. Prevedeni su u dvadesetak zemalja. Ovu trilogiju, kao i
poslednji roman Juče (flier, 1995), objavio je pariški izdavač „Seuil”.
 VELIKA SVESKA

Počinje poput bajke braće Grim. U Velikom Gradu neke bezimene i

okupirane zemlje besni rat. Majka odvodi svoje sinčiće blizance u
pogranični gradić kod njihove bake, da ne bi umrli od gladi. Dečaci su
anđeoski lepi, pametni. Baka je strašna: nepismena, prljava, škrta, zla, pa
čak i ubica, zbog čega je meštani zovu Veštica. Ona kinji svoje unuke i
muči ih glađu kada odbiju da obavljaju za nju najteže poslove. Zove ih
„kučkini sinovi”. I drugi ljudi ih tuku, vređaju. Ali, blizanci su daleko od
običnih... Ne prepuštajući se okrutnoj sudbini, oni sa zastrašujućom
logikom grade sopstveni svet u kome razvijaju metode preživljavanja.
Sistematski podvrgavaju telo i dušu nizu vežbi, prose, lažu, kradu,
ucenjuju, ubijaju... ako ocene da je to „apsolutno potrebno”. Kako se svet
oko njih širi, postaju nepobedivi. Sve što rade i vide marljivo zapisuju u
Veliku Svesku, ograničavajući se na „istinite stvari”. Nikada ni o čemu ne
sude, poput svoga tvorca, gospođe Kristof.
Ogoljenim stilom, s minimalnim fondom reči i dobro doziranim
humorom (malo predaha!) Agota Kristof u Velikoj Svesci vodi čitaoca do
vrhunca apsurdne surovosti, predočavajući mu, u naizgled bezazlenim i
naivnim dijalozima, najveće užase i poroke našeg veka. Ova čudesna
knjiga, u kojoj ljudski kostur nije skriven u plakaru, već bukvalno visi
iznad dečije postelje, čita se bez daha. Njen kraj zapanjuje i zbunjuje. No,
s blizancima, čiji su džepovi krcati blagom (opet kao u bajci!), rastajemo
se samo privremeno. U sledeća dva romana trilogije oni rastu, ali raste i
čitaočeva zbunjenost. Ko su zapravo blizanci... da li su ikada živeli kod
Bake? Postoji li negde Dokaz za to? Ili je sve Laž!
V. C.
AGOTA KRISTOF

Dokaz
 1.
Vrativši se u bakinu kuću, Lukas leže pored baštenske ograde, u
hladovinu grmlja. Čeka. Jedno vojno vozilo zaustavlja se ispred karaule. Iz
njega izlaze vojnici i spuštaju na zemlju neko telo umotano u maskirnu
ceradu. Iz karaule izlazi jedan vodnik, daje znak, i vojnici razmotavaju
ceradu. Vodnik zvizne:
– Neće biti veselje identifikovati ovoga! Treba biti budala pa
pokušati da pređeš ovu kurvanjsku granicu, i to u po bela dana!
Jedan vojnik kaže:
– Ljudi valjda znaju da je to nemoguće.
Neki drugi vojnik kaže:
– Ovdašnji ljudi to znaju. Pokušavaju samo došljaci.
Vodnik kaže:
– Dobro, hajdemo kod idiota preko puta. Možda on nešto zna.
Lukas ulazi u kuću. Seda na ugaonu klupu u kuhinji. Seče hleb,
stavlja na sto flašu vina i koziji sir. Neko kuca. Ulaze vodnik i jedan
vojnik.
Lukas kaže:
– Očekivao sam vas. Sedite. Uzmite vina i sira.
Vojnik kaže:
– Rado.
On uzima hleba i sira, Lukas sipa vino.
Vodnik pita:
– Očekivali ste nas? Zašto?
– Čuo sam eksploziju. Posle eksplozije, uvek dođu da me pitaju
jesam li video nekoga.
– A vi niste nikoga videli?
– Ne.
– Kao i obično.
– Da, kao i obično. Niko ne dođe da me obavesti o svojoj nameri da
pređe granicu.
Vodnik se smeje. I on uzima vina i sira:
– Mogli ste ipak da vidite nekoga ko švrlja ovuda, ili po šumi.
– Nikoga nisam video.
– Da ste nekoga videli, rekli biste nam?
– Kad bih vam rekao da bih vam rekao, vi mi ne biste poverovali.
Vodnik se ponovo smeje:
– Ponekad se pitam zašto vas nazivaju idiotom.
 – I ja se to pitam. Ja samo patim od jedne nervne bolesti
prouzrokovane psihičkom traumom iz detinjstva, za vreme rata.
Vojnik pita:
– Šta to? Šta kaže?
Lukas objašnjava:
– Glava mi je malo poremećena zbog bombardovanja. To me je
zadesilo kad sam bio dete.
Vodnik kaže:
– Sir vam je baš dobar. Hvala. Pođite s nama.
Lukas ih sledi. Pokazujući telo, vodnik pita:
– Poznajete li ovog čoveka? Jeste li ga već videli?
Lukas posmatra raskomadano telo svoga oca:
– Potpuno je unakažen.
Vodnik kaže:
– Nekoga možemo prepoznati i po odeći, po cipelama, ili pak po
rukama ili kosi.
Lukas kaže:
– Sve što vidim, to je da nije iz našeg grada. Njegovo odelo nije
odavde. U našem gradu niko ne nosi tako elegantno odelo.
Vodnik kaže:
– Hvala vam. Sve to već znamo. Ni mi nismo idioti. Ja vas sada
samo pitam da li ste ga negde videli ili primetili.
– Ne. Nigde. Ali vidim da su mu nokti iščupani. Bio je u zatvoru.
Vodnik kaže:
– U našim zatvorima ne muče. Ali čudno je to što su mu džepovi
potpuno prazni. Nema čak ni slike, ili ključa, ili novčanika. Pa ipak, mora
da je imao ličnu kartu, čak i propusnicu, kako bi mogao da uđe u
pograničnu zonu.
Lukas kaže:
– Biće da ih se otarasio u šumi.
– I ja to mislim. Nije hteo da bude identifikovan. Pitam se koga je to
ovde hteo da zaštiti. Ako biste slučajno nešto pronašli, tražeći pečurke,
doneli biste nam to, zar ne, Lukase?
– Računajte na mene, vodniče.
Lukas sedi na klupi u bašti, naslonjen glavom na beli zid kuće.
Zaslepljuje ga sunce. On zatvara oči.
– Kako sada da se ponašam?
– Kao i ranije. I dalje treba ujutro da ustajem, uveče da ležem, i da
radim ono što se obično radi u životu.
– Potrajaće dugo.
 – Možda ceo jedan život.
Lukasa budi zov životinja. On ustaje, ide da se pobrine o svojim
životinjama. Daje svinjama, kokošima, zečevima da jedu. Ide na obalu
reke po koze, dovodi ih, muze ih. Donosi mleko u kuhinju. Seda na
ugaonu klupu i ostaje tamo, sedeći, dok se ne spusti veče. Onda ustaje,
izlazi iz kuće, zaliva baštu. Pun je mesec. Kada se vrati u kuhinju, jede
malo sira, pije vina. Nagnuvši se kroz prozor, povraća. Posprema sto.
Ulazi u bakinu sobu, otvara prozor da je provetri. Seda ispred toaletnog
stola, posmatra se u ogledalu. Kasnije Lukas otvara vrata svoje sobe.
Gleda veliki krevet. Ponovo zatvara vrata i odlazi u grad.
Ulice su puste. Lukas hoda brzo. Zastaje ispred jednog osvetljenog,
otvorenog prozora. To je neka kuhinja. Jedna porodica upravo večera.
Majka i troje dece oko stola. Dva dečaka i jedna devojčica. Jedu čorbu od
krompira. Otac nije tu. Možda je na poslu, ili u zatvoru, ili u logoru. Ili se
pak nije vratio iz rata.
Lukas prolazi ispred bučnih kafana gde je, još nedavno, ponekad
svirao usnu harmoniku. Ne ulazi unutra, nastavlja svojim putem. Zalazi u
neosvetljene uličice zamka, zatim ide malom mračnom ulicom koja vodi
na groblje. Zaustavlja se pred dedinim i bakinim grobom.
Baka je umrla prošle godine, od drugog moždanog udara.
Deda je umro još veoma davno. Meštani pričaju da ga je otrovala
njegova žena.
Lukasov otac je umro danas, pokušavajući da pređe granicu, i Lukas
nikada neće znati za njegov grob.
Lukas se vraća kući. Pomoću jednog užeta pentra se na tavan. Gore,
slamarica, staro vojničko ćebe, sanduk. Lukas otvara sanduk, vadi veliku
školsku svesku, zapisuje u nju nekoliko rečenica. Ponovo zatvara svesku,
leže na slamaricu.
Iznad njega, obasjani mesečinom koja ulazi kroz prozorčić, njišu se,
okačeni o jednu gredu, kosturi majke i bebe.
Lukasova majka i sestrica su umrle, ubijene jednom granatom, pre
pet godina, par dana pred kraj rata, ovde, u bašti bakine kuće.
Lukas sedi na baštenskoj klupi. Oči su mu zatvorene. Pred kućom se
zaustavljaju jedna kola koja vuče konj. Lukasa budi kloparanje. U baštu
ulazi Josip, baštovan. Lukas ga gleda:
– Šta želite, Josipe?
– Šta želim? Danas je pazarni dan. Čekao sam vas do sedam sati.
Lukas kaže:
– Molim vas da mi oprostite, Josipe. Zaboravio sam koji je danas
dan. Ako hoćete, možemo brzo utovariti robu.
 – Šalite se? Sada je dva sata popodne. Nisam došao da tovarim, već
da vas pitam hoćete li još uvek da prodajem vašu robu. Ako nećete, treba
mi to reći. Meni je potpuno svejedno. Radim to samo da vam učinim
uslugu.
– Naravno, Josipe. Jednostavno sam zaboravio da je pazarni dan.
– Niste vi samo danas zaboravili. Bili ste zaboravili i prošle nedelje,
i pretprošle nedelje.
Lukas kaže:
– Tri nedelje? Nisam bio ni svestan.
Josip maše glavom:
– Nešto nije u redu, kod vas. Šta ste radili s voćem i povrćem za ove
tri nedelje?
– Ništa. Ali zalivao sam baštu svakog dana, čini mi se.
– Čini vam se? Hajdemo da vidimo.
Josip odlazi iza kuće, u povrtnjak, Lukas ga sledi. Baštovan se
nadvija nad leje i psuje:
– Boga mu jebem! Pustili ste da sve istrune! Gledajte ovaj paradajz
po zemlji, ove prerasle mahune, ove žute krastavce i ove crne jagode! Vi
ste ludi, koji vam je đavo? Ovako upropastiti dobru robu! Zaslužujete da
budete obešeni ili streljani! Grašak vam je propao za ovu godinu, sve
kajsije takođe. Jabuke i kruške još možemo spasiti. Donesite mi jednu
kantu!
Lukas donosi kantu, i Josip počinje da skuplja jabuke i kruške
popadale po travi. On kaže Lukasu:
– Uzmite drugu kantu i pokupite sve što je gnjilo. Možda će vaše
svinje to jesti. Za ime Boga! Vaša stoka!
Josip juri u obor, Lukas ga sledi. Josip kaže brišući čelo:
– Hvala ti Bože, nije pocrkala. Dajte mi vile da malo počistim.
Kakvim čudom niste zaboravili da hranite životinje!
– One se ne daju zaboraviti. Deru se čim su gladne.
Josip satima radi, Lukas mu pomaže, slušajući njegova naređenja.
Kada je sunce na zalasku, ulaze u kuhinju.
Josip kaže:
– Neka me đavo nosi! Nikad nisam osetio ovakav smrad. Šta to
ovoliko smrdi?
On gleda oko sebe, primeti jedno veliko vedro puno kozijeg mleka.
– Mleko se pokvarilo. Nosite to odavde, prospite u reku.
Lukas sluša. Kada se vrati, Josip je već provetrio kuhinju, oprao
podne pločice. Lukas silazi u podrum, penje se iz njega sa flašom vina i
slaninom.
 Josip kaže:
– Uz ovo treba hleba.
– Nemam ga.
Josip bez reči ustaje i odlazi do svojih kola po veknu hleba.
– Evo. Kupio sam ga posle pijace. Mi ga više ne pravimo kod kuće.
Josip jede i pije. On pita:
– Vi ne pijete? A ni ne jedete. Elem, šta se to dešava, Lukase!
– Umoran sam. Ne mogu da jedem.
– Bledi ste u licu pod tom preplanulom kožom, sama ste kost i koža.
– Nije to ništa. Proći će.
Josip kaže:
– Sumnjao sam ja ozbiljno da nešto ne valja u vašoj glavi. Mora da
je u pitanju neka cura.
– Ne, nije u pitanju neka cura.
Josip namiguje:
– Ama, znam ja mladost. Ali bilo bi mi krivo da se jedan tako lep
momak kao vi zapusti zbog neke cure.
Lukas kaže:
– Nije to zbog cure.
– A zbog čega je onda?
– Nemam pojma.
– Nemate pojma? U tom slučaju, treba da odete kod lekara.
– Ne brinite se za mene, Josipe, biće dobro.
– Biće dobro, biće dobro. Zapostavlja baštu, pušta da mu se mleko
pokvari, ne jede, ne pije, i misli da to tako može da se nastavi.
Lukas ne odgovara.
Na polasku, Josip kaže:
– Slušajte, Lukase. Da vi opet ne biste zaboravili kada je pazarni
dan, ja ću da ustanem sat vremena ranije, doći ću da vas probudim, i
zajedno ćemo utovariti povrće, voće i životinje za prodaju. Odgovara li
vam to?
– Da, hvala vam Josipe.
Lukas daje Josipu drugu flašu vina, prati ga do njegovih kola.
Ošinuvši konja, Josip viče:
– Pripazite se, Lukase! Ljubav je ponekad kobna.
Lukas sedi na baštenskoj klupi. Oči su mu sklopljene. Kada ih
ponovo otvori, vidi neku malu devojčicu koja se ljulja na grani jedne
trešnje.
Lukas pita:
– Šta ti radiš ovde? Ko si ti?
 Devojčica skače na zemlju, namešta ružičaste mašne svezane na
krajevima svojih pletenica:
– Tetka Leonija vas moli da pođete kod gospodina paroha. On je
potpuno sam, zato što tetka Leonija ne može više da radi, ona leži kod
kuće, više ne ustaje, suviše je stara. Moja majka nema vremena da ide kod
gospodina paroha, zato što ona radi u fabrici, a nema vremena ni moj otac.
Lukas kaže:
– Jasno mi je. Koliko imaš godina?
– Ne znam dobro. Poslednji put kad mi je bio rođendan, imala sam
pet godina, ali to je bilo zimus. A sada je već jesen, i mogla bih da pođem
u školu da nisam rođena prekasno.
– Već je jesen!
Devojčica se smeje:
– Zar niste znali? Od pre dva dana je jesen, iako mislimo da je leto
zato što je vruće.
– Svašta ti znaš!
– Da. Imam starijeg brata koji me svemu uči. Zove se Simon.
– A ti, kako se ti zoveš?
– Janja.
– To je lepo ime.
– Lukas takođe. Znam da ste vi Lukas, zato što je moja tetka rekla:
„Idi po Lukasa, on stanuje u poslednjoj kući, preko puta karaule”.
– Nisu te zaustavili graničari?
– Nisu me videli. Prošla sam otpozadi.
Lukas kaže:
– Voleo bih da imam sestricu kao što si ti.
– Nemaš je?
– Ne. Kada bih je imao, napravio bih joj ljuljašku. Hoćeš li da ti
napravim ljuljašku?
Janja kaže:
– Imam već jednu kod kuće. Ali više volim da se ljuljam na nečem
drugom. Zabavnije je.
Ona skače, dohvati veliku granu trešnje i zaljulja se na njoj smejući
se.
Lukas pita:
– Ti nikada nisi tužna?
– Ne, jer se jednim uvek utešim za nešto drugo.
Ona skače na zemlju:
– Treba da požurite kod gospodina paroha. Moja tetka mi je to već
rekla juče i prekjuče, i pre toga, ali ja sam svakog dana zaboravila. Grdiće
me.
Lukas kaže:
– Ne brini se. Ići ću večeras.
– Dobro, onda odoh ja.
– Ostani još malo. Da li bi volela da slušaš muziku?
– Koju vrstu muzike?
– Videćeš. Dođi.
Lukas uzima devojčicu u naručje, ulazi u svoju sobu, spušta dete na
veliki krevet, stavlja jednu ploču na stari gramofon. Sedeći na podu pored
kreveta, glave položene na ruke, on sluša.
Janja pita:
– Ti plačeš?
Lukas odmahuje glavom.
Ona kaže:
– Plašim se. Ne volim tu muziku.
Lukas uhvati jednom rukom devojčicu za nogu, stišće je. Ona vrišti:
– Boli me to! Pusti me!
Lukas olabavljuje stisak svojih prstiju.
Kada se ploča završi, Lukas ustaje da stavi drugu stranu. Devojčica
je nestala. Lukas sluša ploče do zalaska sunca.
Uveče, Lukas priprema korpu sa povrćem, krompirom, jajima,
sirom. Zakolje jednu kokošku, čisti je, uzima još i mleka i flašu vina.
Zvoni na vrata parohije, niko ne dolazi da otvori. Ulazi na otvorena
vrata za poslugu, ostavlja korpu u kuhinju. Kuca na vrata sobe, ulazi.
Paroh, visoki i mršavi starac, sedi za svojim radnim stolom. Pod
svetlošću sveće, on igra šah, sam.
Lukas privlači jednu stolicu radnom stolu, seda preko puta starca,
kaže:
– Izvinite, oče.
Paroh kaže:
– Isplatiću vam malo–pomalo ono što vam dugujem, Lukase.
Lukas pita:
– Već dugo nisam dolazio?
– Od početka leta. Ne sećate se?
– Ne. Ko vas je hranio za to vreme?
– Leonija mi je svaki dan donosila malo supe. Ali, od pre neki dan je
bolesna.
Lukas kaže:
– Molim vas za izvinjenje, oče.
– Izvinjenje? Zašto? Nisam vam platio ima nekoliko meseci. Nemam
više novaca. Država je odvojena od Crkve, više me ne plaćaju za moj
posao. Moram da živim od milodara vernika. No, ljudi se plaše da ne budu
na zlom glasu ako dolaze u crkvu. Na bogosluženje dođe samo pokoja
uboga starica.
Lukas kaže:
– To što nisam dolazio, nije zbog novca koji mi dugujete. Još gore
je.
– Kako to, gore?
Lukas poginje glavu:
– Potpuno sam vas zaboravio. Zaboravio sam i svoju baštu, pijacu,
mleko, sir. Zaboravio sam čak i da jedem. Mesecima sam spavao na
tavanu, plašio sam se da uđem u svoju sobu. Trebalo je da jedna devojčica,
Leonijina nećaka, danas dođe, pa da smognem snage i uđem unutra. Ona
me je takođe podsetila na moju dužnost prema vama.
– Nemate nikakvu dužnost, nikakvu obavezu prema meni. Vi
prodajete svoju robu, živite od te prodaje. Ako više ne mogu da vam
plaćam, normalno je da me više ničim ne snabdevate.
– Ponavljam vam, nije zbog novca. Razumite me.
– Objasnite mi. Slušam vas.
– Više ne znam kako dalje da živim.
Paroh ustaje, obuhvata Lukasovo lice rukama:
– Šta vam se dogodilo, dete moje?
Lukas odmahuje glavom:
– Ne mogu ništa više da vam kažem. To je kao neka bolest.
– Shvatam. Neka vrsta bolesti duše. Zbog vaših nežnih godina, a
možda i zbog vašeg prevelikog samovanja.
Lukas kaže:
– Možda. Spremiću večeru i ješćemo zajedno. Ni ja nisam odavno
jeo. Kada pokušam da jedem, povratim. S vama ću možda moći.
On odlazi u kuhinju, loži vatru, pristavlja varivo od kokoške s
povrćem. Postavlja sto, otvara flašu vina.
Paroh dolazi u kuhinju:
– Ponavljam vam, Lukase, ne mogu više da vam plaćam.
– Ipak treba da jedete.
– Da, ali ne treba mi takva gozba. Bilo bi mi dovoljno malo
krompira ili kukuruza.
Lukas kaže:
– Ješćete ono što vam budem donosio i više nećemo razgovarati o
novcu.
– Ne mogu to da prihvatim.
 – Lakše je davati nego primati, zar ne? Gordost je greh, oče.
Oni jedu ćutke. Piju vino. Lukas ne povraća. Nakon obeda, on pere
sude. Paroh se vraća u svoju sobu. Lukas mu se pridružuje:
– Sada treba da pođem.
– Kuda idete?
– Da hodam ulicama.
– Mogao bih vas naučiti da igrate šah.
Lukas kaže:
– Ne verujem da me to može zainteresovati. To je komplikovana
igra koja zahteva mnogo koncentracije.
– Da pokušamo.
Paroh objašnjava igru. Oni igraju jednu partiju. Lukas pobeđuje.
Paroh pita:
– Gde ste naučili da igrate šah?
– Iz knjiga. Ali ovo je prvi put da igram istinski.
– Hoćete li navraćati da igramo?
Lukas navraća svake večeri. Gospodin paroh napreduje, partije
postaju zanimljive, iako uvek pobeđuje Lukas.
Lukas ponovo spava u svojoj sobi, na velikom krevetu. Ne
zaboravlja pazarne dane, ne ostavlja više mleko da se pokvari. Brine se o
životinjama, o bašti, o kući. Odlazi u šumu da skuplja pečurke i suvo
granje. Ponovo ide i u ribolov.
U detinjstvu, Lukas je hvatao ribe rukom ili udicom. Sada smišlja
jedan sistem koji skreće ribe iz rečnog toka i usmerava ih u jedno jezerce
iz kojeg više ne mogu da izađu. Lukas samo treba da ih zahvati mrežom,
kada mu se prohte sveže ribe.
Uveče Lukas jede sa gospodinom parohom, odigra jednu ili dve
partije šaha, zatim ponovo kreće u šetnju ulicama grada.
Jedne noći, ulazi u prvu kafanu koja mu je na putu. Tu kafanicu
nekada su lepo održavali, čak i za vreme rata. Sada je to mračno, gotovo
prazno mesto.
Kelnerica, ružna i umorna, pita vičući sa svoga šanka:
– Koliko?
– Tri.
Lukas seda za jedan sto štrokav od crnog vina i pepela od cigareta.
Kelnerica mu donosi tri deci domaćeg crnog vina. Odmah naplaćuje.
Kada je popio svoja tri deci, Lukas ustaje i izlazi. Ide dalje, do
glavnog trga. Zaustavlja se pred knjižarom–papirnicom, dugo posmatra
izlog: školske sveske, olovke, gumice i par knjiga.
Lukas ulazi u kafanu preko puta.
 Ovde ima malo više sveta, ali je još prljavije nego u onoj drugoj
kafani. Pod je prekriven piljevinom.
Lukas seda pored otvorenih vrata, jer u lokalu nema nikakvog
drugog provetravanja.
Jedan dugačak sto zauzela je grupa graničara. S njima su devojke.
Oni pevaju.
Neki odrpani starčić prilazi da sedne za Lukasov sto:
– Sviraš li nešto, ha?
Lukas zove:
– Pola litre i dve čaše!
Starčić kaže:
– Nisam hteo da mi platiš piće, hteo sam samo da zasviraš. Kao
nekada.
– Ne mogu više da sviram kao nekada.
– Razumem te. Ali ipak zasviraj. To bi mi pričinilo zadovoljstvo.
Lukas sipa vino:
– Pij.
On vadi iz džepa svoju usnu harmoniku i počinje da svira jednu
tužnu pesmu, pesmu o ljubavi i rastanku.
Graničari i devojke prihvataju pesmu.
Jedna od devojaka prilazi da sedne pored Lukasa, miluje ga po kosi:
– Gledajte kako je sladak.
Lukas prestaje da svira, ustaje.
Devojka se smeje:
– Kakav mali divljak!
Napolju pada kiša. Lukas ulazi u treću kafanu, opet traži tri deci.
Kada počne da svira, lica se okreću prema njemu, zatim ponovo uranjaju u
čaše. Ovde ljudi piju, ali ne razgovaraju.
Iznenada, jedan visoki i snažni muškarac, kome je amputirana noga,
postavlja se nasred sale, ispod jedine i gole sijalice i, oslanjajući se na
štake, započinje jednu zabranjenu pesmu.
Lukas ga prati na harmonici.
Drugi gosti brzo dovršavaju svoje čaše i, jedan za drugim, napuštaju
kafanu.
Niz čovekovo lice cure suze na poslednja dva stiha pesme:

„Ovaj narod već je ispaštao

Za prošlost i budućnost.”

Sutradan, Lukas odlazi u knjižaru–papirnicu. Bira tri olovke, paket

papira na kvadratiće i jednu debelu svesku. Kada priđe kasi, knjižar, debeo
i bled čovek, kaže:
– Ima već dugo otkako vas nisam video. Niste bili tu?
– Ne, samo sam bio suviše zauzet.
– Vaša potrošnja papira je zadivljujuća. Ponekad se pitam šta sve
možete s njim da radite.
Lukas kaže:
– Volim da ispunjavam bele listove olovkom. To me zabavlja.
– To s vremenom mora da daje brda.
– Mnogo rasipam. Neuspeli listovi služe mi za potpaljivanje vatre.
Knjižar kaže:
– Nažalost, nemam takvih revnosnih kupaca kao što ste vi. Posao mi
više ne ide. Pre rata je išlo. Ovde su bile mnoge škole. Više škole,
internati, koledži. Uveče su se ulicama šetali studenti, zabavljali su se. Bio
je tu i muzički konzervatorijum, davali su se koncerti, pozorišne predstave,
svake sedmice. Pogledajte sada na ulicu. Samo deca i starci. Pokoji radnik,
pokoji vinogradar. Nema više omladine u ovom gradu. Sve škole su
premeštene u unutrašnjost zemlje, sem osnovne škole. Mladi, čak i oni koji
ne studiraju, odlaze u druga mesta, u žive gradove. Naš grad je mrtav,
prazan grad. Pogranična zona, zatvorena, zaboravljena. Sve stanovnike
ovog grada znate iz viđenja. Uvek ista lica. Nijedan stranac ne može da
uđe ovamo.
Lukas kaže:
– Ima graničara. Oni su mladi.
– Da, jadnici. Zatvoreni u kasarne, patroliraju noću. A svakih šest
meseci ih smenjuju, da se ne bi mogli integrisati u stanovništvo. Ovaj grad
ima deset hiljada stanovnika, plus tri hiljade stranih vojnika, i dve hiljade
graničara iz naše zemlje. Pre rata smo imali pet hiljada studenata i turiste
preko leta. Turisti su dolazili i iz unutrašnjosti zemlje, i s druge strane
granice.
Lukas pita:
– Granica je bila otvorena?
– Očigledno. Odande su dolazili seljaci da prodaju svoju robu ovde,
studenti su prelazili na drugu stranu za seoske blagdane. Voz je takođe
produžavao do obližnjeg grada druge zemlje. A sada, naš grad je poslednja
stanica. Svi silaze! I izvadite vaše isprave!
Lukas pita:
– Moglo se slobodno dolaziti i odlaziti? Moglo se putovati u
inostranstvo?
– Naravno. Vi, vi to nikada niste doživeli. Sada ne možete načiniti ni
jedan jedini korak a da vam ne traže ličnu kartu. I specijalnu dozvolu za
pograničnu zonu.
– A ako je nemaš?
– Bolje je imati je.
– Ja je nemam.
– Koliko vam je godina?
– Petnaest.
– Trebalo bi da je imate. Čak i deca imaju ličnu kartu koju im izdaje
škola. Šta radite kada napuštate grad i kada se u njega vraćate?
– Nikada ne napuštam grad.
– Nikada? Ne idete čak ni u susedni grad kada treba da kupite nešto
što ne može da se nađe ovde?
– Ne. Nisam napustio ovaj grad otkako me je majka dovela ovamo,
pre šest godina.
Knjižar kaže:
– Ako ne želite da imate nevolja, nabavite sebi ličnu kartu. Idite u
opštinu i objasnite svoj slučaj. Ako vam prave poteškoće, potražite Petera
N. Recite mu da vas šalje Viktor. Peter je iz istoga grada kao i ja. Sa
severa. On zauzima važan položaj u Partiji.
Lukas kaže:
– To je ljubazno od vas. Ali zašto bih imao poteškoća da bih dobio
običnu ličnu kartu?
– Nikad se ne zna.
Lukas ulazi u jednu veliku zgradu pored zamka. Na fasadi se vijore
zastave. Mnogobrojne crne table sa zlatnim slovima označavaju biroe:
„Politbiro Revolucionarne partije”
„Sekretarijat Revolucionarne partije”
„Udruženje Revolucionarne omladine”
„Udruženje Revolucionarnih žena”
„Savez Revolucionarnih sindikata”
S druge strane vrata, obična siva tabla sa crvenim slovima:
„Opštinski poslovi prvi sprat”.
Lukas se penje na sprat, kuca na jedan mutni prozor iznad kojeg
piše: „Lične karte”.
Neki čovek u sivoj bluzi otvara klizni prozor i ćutke gleda Lukasa.
Lukas kaže:
– Dobar dan, gospodine. Hteo bih da izvadim ličnu kartu.
– Da je obnovite, hoćete da kažete. Istekla vam je?
– Ne, gospodine. Ja je nemam. Nikada je nisam imao. Rečeno mi je
kako sam dužan da je imam.
 Službenik pita:
– Koliko godina imate?
– Petnaest.
– Onda, stvarno, trebalo bi da je imate. Dajte mi vašu školsku kartu.
Lukas kaže:
– Nemam kartu. Nijedne vrste.
Službenik kaže:
– To nije moguće. Ako još niste završili osnovnu školu, imate svoju
školsku kartu; ako ste student, imate studentsku kartu; ako ste šegrt, imate
šegrtsku kartu.
Lukas kaže:
– Žao mi je. Nemam ni jednu ni drugu. Nikada nisam išao u školu.
– Kako to? Škola je obavezna do četrnaest godina starosti.
– Bio sam oslobođen škole zbog jedne traume.
– A sada? Šta sada radite?
– Živim od proizvoda iz moje bašte. Uveče sviram po kafanama.
Službenik kaže:
– A, vi ste taj Lukas T., tako se zovete?
– Da.
– S kim živite?
– Stanujem u bakinoj kući, pored granice. Živim sam. Baka je umrla
prošle godine.
Službenik se češka po glavi:
– Slušajte, vaš slučaj je poseban. Moram da se raspitam. Ne mogu
sam da odlučim. Valja vam doći kroz par dana.
Lukas kaže:
– Možda bi Peter N. mogao to da sredi.
– Peter N.? Partijski sekretar? Poznajete ga?
On uzima telefon. Lukas mu kaže:
– Preporučio me je gospodin Viktor.
Službenik spušta slušalicu, izlazi iz kancelarije:
– Dođite. Sići ćemo sprat niže.
On kuca na vrata na kojima piše: „Sekretarijat Revolucionarne
partije”. Oni ulaze. Neki mladi čovek sedi za kancelarijskim stolom.
Službenik mu pruža jednu praznu kartu:
– Ovo je u vezi s jednom ličnom kartom.
– Ja ću se time pozabaviti. Ostavite nas.
Službenik izlazi, mladić ustaje i pruža ruku Lukasu:
– Dobar dan, Lukase.
– Vi me znate?
 – Svi vas znaju u ovom gradu. Veoma sam srećan što mogu da vam
učinim uslugu. Da popunimo vašu kartu. Ime, prezime, adresa, datum
rođenja. Imate samo petnaest godina? Veoma ste krupni za vaše godine.
Posao? Da upišem „muzičar”?
Lukas kaže:
– Živim takođe od obrađivanja svoje bašte.
– Onda, upisaćemo „baštovan”, to deluje ozbiljnije. Dobro, kosa
kestenjasta, oči sive. Političko opredeljenje?
Lukas kaže:
– To precrtajte.
– Da. A ovde, šta želite da vam upišem ovde: „Осеnа zvaničnika
vlasti”?
– „Idiot”, ako možete. Imao sam jednu traumu, nisam potpuno
normalan.
Mladić se smeje:
– Niste potpuno normalni? Ko bi to pomislio? Ali, imate pravo.
Jedna takva ocena može da vas poštedi mnogih neprijatnosti. Služenja
vojske, na primer. Prema tome, pišem: „Hronični psihički poremećaji”.
Odgovara li vam to?
Lukas kaže:
– Da, gospodine. Hvala, gospodine.
– Zovite me Peter.
Lukas kaže:
– Hvala, Petere.
Peter prilazi Lukasu, pruža mu njegovu kartu. Drugom rukom blago
mu dodiruje lice. Lukas zatvara oči. Peter ga dugo ljubi u usta, držeći
Lukasovu glavu u svojim rukama. Posmatra još neko vreme Lukasovo
lice, zatim ponovo seda za svoj sto:
– Izvinite, Lukase, vaša lepota mi je pomutila razum. Moram dobro
da se pripazim. Takve stvari u Partiji su neoprostive.
Lukas kaže:
– Niko ništa o tome neće znati.
Peter kaže:
– Jedna takva mana ne može celog života ostati skrivena. Neću se
dugo zadržati na ovom radnom mestu. To što sam ovde je samo zato što
sam dezertirao, predao se i vratio se sa pobedničkom vojskom naših
oslobodilaca. Bio sam još student kada su me poslali u rat.
Lukas kaže:
– Morali biste se oženiti ili, barem, naći neku ljubavnicu da biste
otklonili sumnje. Bilo bi vam lako da zavedete neku ženu. Lepi ste,
muževni. I tužni ste. Žene vole tužne muškarce. A uz to, imate lep položaj.
Peter kaže:
– Nemam nikakve želje da zavedem neku ženu.
Lukas kaže:
– Pa ipak, možda postoje žene koje možemo voleti, na izvestan
način.
– Svašta vi znate u vašim godinama, Lukase!
– Ništa ja ne znam, samo nagađam.
Peter kaže:
– Ako vam bilo šta zatreba, potražite me.
 2.
Poslednji je dan godine. Velika hladnoća sa severa zahvatila je
zemlju.
Lukas silazi na reku. Odneće gospodinu parohu malo ribe za
novogodišnju večeru.
Već je noć. Lukas se opremio fenjerom i pijukom. Tek što je počeo
da razbija led koji prekriva jezerce, kad začuje dečiji plač. On uperi fenjer
u pravcu plača.
Neka žena sedi na mostiću koji je Lukas sagradio pre mnogo godina.
Žena je umotana u ćebe, posmatra reku koja valja komade snega i leda.
Ispod ćebeta plače beba.
Lukas prilazi, pita ženu:
– Ko si ti? Šta radiš ovde?
Ona ne odgovara. Njene krupne crne oči zure u svetlost fenjera.
Lukas kaže:
– Dođi.
On je obujmi desnom rukom, vodi je ka kući, osvetljavajući put.
Dete još uvek plače.
U kuhinji je toplo. Žena seda, vadi dojku i daje bebi da sisa.
Lukas odvraća pogled, stavlja na vatru ostatak supe s povrćem.
Dete spava na majčinom krilu. Majka gleda Lukasa:
– Htela sam da ga udavim. Nisam mogla.
Lukas pita:
– Hoćeš li da ja to učinim?
– Ti bi to mogao?
– Davio sam miševe, mačke, štenad.
– Ali dete, to nije isto.
– Hoćeš li ili nećeš da ga udavim?
– Ne, sada više neću. Suviše je kasno.
Nakon kraćeg ćutanja, Lukas kaže:
– Ima jedna slobodna soba ovde. Možeš u njoj da spavaš sa svojim
detetom.
Ona podiže svoje crne oči ka Lukasu:
– Hvala ti. Zovem se Jasmina.
Lukas otvara vrata bakine sobe:
– Smesti svoje dete na krevet. Ostavićemo vrata otvorena da
zagrejemo sobu. Pošto nešto pojedeš, leći ćeš da spavaš pored njega.
Jasmina spušta dete na bakin krevet, vraća se u kuhinju.
 Lukas pita:
– Jesi li gladna?
– Nisam jela od sinoć.
Lukas sipa supu u jednu zdelicu:
– Jedi, i idi da spavaš. Pričaćemo sutra. Ja sada moram da idem.
On se vraća na jezerce, mrežom zahvata dve ribe i odlazi u parohiju.
Sprema obed kao i obično, jede sa parohom, igraju partiju šaha.
Lukas po prvi put gubi.
Gospodin paroh je ljut:
– Rasejani ste večeras, Lukase. Pravite krupne greške. Počnimo
ponovo, i koncentrišite se.
Lukas kaže:
– Umoran sam. Treba da se vratim.
– Opet idete da skitate po kafanama.
– Dobro ste obavešteni, gospodine paroše.
Paroh kaže:
– Viđam mnoge stare žene. One mi pričaju sve što se dešava u
gradu. Ne mrštite se tako! Hajde, lepo se zabavite. Novogodišnja je noć.
Lukas ustaje:
– Želim vam srećnu novu godinu, oče.
Paroh takođe ustaje, spušta ruku na Lukasovu glavu:
– Bog vas blagoslovio. Neka vam da mir u duši.
Lukas kaže:
– Nikada u meni neće biti mir.
Treba se moliti i nadati se, dete moje.
Lukas hoda ulicom. Prolazi ispred bučnih kafana, ne zaustavlja se,
ubrzava korak, pa čak i trči neosvetljenim puteljkom koji vodi do bakine
kuće.
Otvara kuhinjska vrata. Jasmina još uvek sedi na ugaonoj klupi.
Otvorila je vratanca od štednjaka, posmatra vatru. Zdelica, puna ohlađene
supe, još uvek je na stolu.
Lukas seda preko puta Jasmine:
– Nisi jela.
– Nisam gladna. Još uvek sam ukočena od zime.
Lukas uzima sa police flašu rakije, sipa je u dve čaše:
– Pij. To će te zgrejati iznutra.
On pije, Jasmina takođe. On sipa još. Piju ćutke. Slušaju gradska
zvona iz daljine.
Lukas kaže:
– Ponoć je. Počinje nova godina.
 Jasmina obara glavu na sto, plače.
Lukas ustaje, skida ćebe kojim je Jasmina još uvek pokrivena.
Miluje njenu crnu kosu, dugu, sjajnu. Miluje i njene grudi nabrekle od
mleka. Otkopčava joj bluzu, naginje se, sisa mleko.
Sutradan, Lukas ulazi u kuhinju. Jasmina sedi na klupi, s bebom u
krilu.
Ona kaže:
– Volela bih još da okupam svoju bebu. Posle ću da odem.
– Kuda ćeš?
– Ne znam. Ne mogu da ostanem u ovom gradu posle onoga što se
desilo.
Lukas pita:
– Šta se to desilo? Dete? Ima i drugih neudatih majki u gradu.
Roditelji su te se odrekli?
– Ja nemam roditelje. Majka mi je umrla po mom rođenju. Živela
sam sa ocem i tetkom, majčinom sestrom. Ta tetka me je odgajala. Kada se
moj otac vratio iz rata, oženio se njome. Ali nije je voleo. Voleo je samo
mene.
Lukas kaže:
– Shvatam.
– Da. A kada je moja tetka postala toga svesna, prijavila nas je. Moj
otac je u zatvoru. Ja sam radila u bolnici kao čistačica, sve do svog
porođaja. Jutros sam izašla iz bolnice, zakucala sam na vrata naše kuće,
tetka mi nije otvorila. Psovala me je s one strane vrata.
Lukas kaže:
– Znam tvoju priču. O njoj se govori po kafanama.
– Da, svi o tome pričaju. Ovo je mali grad. Ne mogu da ostanem
ovde. Htela sam da udavim dete, a zatim da pređem granicu.
– Granicu je nemoguće preći. Nagazila bi na minu.
– Svejedno mi je hoću li umreti.
– Koliko godina imaš?
– Osamnaest.
– Suviše je rano da umreš. Možeš započeti novi život drugde. U
nekom drugom gradu, kasnije, kada tvoje dete bude veće. U
međuvremenu, možeš da ostaneš ovde koliko god želiš.
Ona kaže:
– Ali, meštani!
– Meštani će prestati da brbljaju. Na kraju će ućutati. Nisi dužna da
ih viđaš. Ovo ovde nije grad, ovo je moja kuća.
– Ti bi me zadržao kod sebe, s mojim detetom?
 – Možeš da stanuješ u ovoj sobi, možeš da dolaziš u kuhinju, ali
nikada ne smeš da dolaziš u moju sobu, ni da se penješ na tavan. I nikada
ne smeš da mi postavljaš pitanja.
Jasmina kaže:
– Neću ti postavljati pitanja i neću te uznemiravati. Sprečiću i dete
da te uznemirava. Kuvaću i spremaću kuću. Umem sve da radim. Kod nas
sam ja obavljala kućne poslove, zato što moja tetka radi u fabrici.
Lukas kaže:
– Voda vri. Možeš da pripremiš kupku.
Jasmina stavlja na sto korito, skida detetu odelce i pelene. Lukas
greje peškir iznad štednjaka. Jasmina kupa dete, Lukas gleda kako to ona
radi.
On kaže:
– Ima deformisana ramena.
– Da. Noge takođe. Rekli su mi u bolnici. To je moja greška. Utezala
sam trbuh steznikom, da sakrijem trudnoću. Biće bogalj. Da sam barem
imala snage da ga udavim.
Lukas uzima u naručje dete umotano u peškir, gleda malo nepravilno
ali lepo lice:
– Ne treba više pričati o tome, Jasmina.
Ona kaže:
– Biće nesrećan.
– I ti si nesrećna, premda nisi bogalj. Možda neće biti nesrećniji od
tebe, ili od bilo koga drugog.
Jasmina ponovo uzima dete, oči su joj pune suza:
– Ti si dobar, Lukase.
– Znaš moje ime?
– Svi te znaju u gradu. Kažu da si lud, ali ja u to ne verujem.
Lukas izlazi, vraća se sa daskama:
– Napraviću mu kolevku.
Jasmina pere rublje, sprema ručak. Kada je kolevka spremna, oni
ležu dete unutra, ljuljaju ga.
Lukas pita:
– Kako se zove? Jesi li mu već dala ime?
– Da. U bolnici to traže, da bi ga prijavili u opštini. Nazvala sam ga
Matijas. To je ime moga oca. Nijedno drugo ime nije mi palo na pamet.
– Znači toliko si ga volela?
– Imala sam samo njega.
Uveče, Lukas se vraća iz parohije ne svraćajući u kafanu. U
štednjaku još gori vatra. Kroz odškrinuta vrata, Lukas čuje Jasminu kako
tiho peva. On ulazi u bakinu sobu, Jasmina, u košulji, ljulja dete pored
prozora. Lukas pita:
– Zašto još nisi legla?
– Čekala sam te.
– Ne treba da me čekaš. Ja se uglavnom vraćam mnogo kasnije.
Jasmina se smeši:
– Znam. Sviraš u kafanama.
Lukas prilazi, pita:
– On spava?
– Odavno. Ali uživam da ga ljuljam.
Lukas kaže:
– Dođi u kuhinju. Možemo ga probuditi.
Sedeći jedno naspram drugog u kuhinji, oni ćutke piju rakiju.
Kasnije, Lukas pita:
– Kada je to počelo? Između tvoga oca i tebe?
– Odmah. Čim se vratio.
– Koliko ti je bilo godina?
– Dvanaest.
– Silovao te je?
Jasmina se smeje:
– O, ne! Nije me silovao. Samo bi legao pored mene, stiskao me uza
se, ljubio me, milovao me, plakao.
– Gde je bila tvoja tetka za to vreme?
– Radila je u fabrici, u smenama. Kada je bila u noćnoj smeni, moj
otac je spavao sa mnom, u mom krevetu. Bio je to veoma uzan krevet u
jednoj sobici bez prozora. Bili smo srećni, oboje, u tom krevetu.
Lukas sipa rakije, kaže:
– Nastavi!
– Rasla sam. Moj otac mi je milovao grudi, govorio je: „Uskoro ćeš
biti žena, otići ćeš s nekim mladićem”. Ja sam govorila: „Ne, nikada neću
otići”. Jedne noći, u snu, uzela sam njegovu ruku, stavila sam je između
svojih nogu. Pritiskala sam njegove prste i po prvi put sam doživela
zadovoljstvo. Sutradan uveče, ja sam od njega tražila da mi opet pruži to
beskrajno slatko zadovoljstvo. On je plakao, govorio je da ne treba, da je
to rđavo, ali ja sam navaljivala, preklinjala sam ga. Onda se on nagnuo nad
moju ribicu, lizao ju je, sisao, ljubio, i moje zadovoljstvo bilo je još
snažnije nego prvi put.
Jedne večeri, legao je na mene, stavio mi je svoj ud među butine,
govorio mi je: „Stegni noge, stegni jače, ne dozvoli mi da uđem, ne želim
da te povredim.”
 Tako smo vodili ljubav godinama, ali došla je noć kada nisam mogla
odoleti. Moja žudnja za njim bila je prevelika, raširila sam noge, bila sam
potpuno otvorena, ušao je u mene.
Ona ćuti, gleda Lukasa. Njene krupne crne oči sijaju, njene sočne
usne su poluotvorene. Ona vadi jednu dojku iz košulje, pita:
– Hoćeš li?
Lukas je zgrabi za kosu, odvlači je u sobu, obara je na bakin krevet i
uzima je ujedajući je za potiljak.
Sledećih dana, Lukas se vraća u kafane. Ponovo ide u šetnje pustim
ulicama grada.
Na povratku, ide pravo u svoju sobu.
Ipak jedne večeri, pijan, otvara vrata bakine sobe. Svetlost iz kuhinje
obasjava prostoriju. Jasmina spava, dete takođe.
Lukas se svlači i ulazi u Jasminin krevet. Jasminino telo je vrelo,
Lukasovo je ledeno. Ona je okrenuta ka zidu, on se pripija uz njena leđa,
stavlja svoj ud među Jasminine noge.
Ona steže butine, jeca:
– Oče, o, oče!
Lukas joj kaže na uho:
– Stegni. Stegni jače.
Ona se otima, teško diše. On prodire u nju, ona vrišti.
Lukas stavlja ruku na Jasminina usta, navlači joj perinu na glavu:
– Ćuti. Probudićemo dete!
Ona mu grize prste, sisa mu palac.
Kada je gotovo, ostaju da leže par minuta, zatim Lukas ustaje.
Jasmina plače.
Lukas odlazi u svoju sobu.
Leto je. Dete je svuda. U bakinoj sobi, u kuhinji, u bašti. Kreće se
četvoronoške.
Grbavo je, nakazno. Ima suviše mršave noge, suviše dugačke ruke,
neskladno telo.
Dolazi i u Lukasovu sobu. Dobuje po vratima svojim malim
pesnicama sve dok mu Lukas ne otvori. Pentra se na veliki krevet.
Lukas stavlja jednu ploču na gramofon i dete se njiše na krevetu.
Lukas stavlja drugu ploču, a dete se sakriva pod pokrivače.
Lukas uzima list papira, crta na njemu zeca, kokošku, prase. Dete se
smeje i ljubi papir.
Lukas crta žirafu i slona, dete odmahuje glavom i cepa papir.
Lukas udešava za dete jedan kvadrat s peskom, kupuje mu lopaticu,
kanticu za polivanje i ručna kolica.
 Postavlja mu ljuljašku, pravi mu auto s gornjim delom i točkovima.
Seda dete u auto, voza ga. Pokazuje mu ribe, uvodi ga u kavez sa
zečevima. Dete pokušava da miluje zečeve, ali zečevi trče, izbezumljeni,
na sve strane.
Dete plače.
Lukas ide u grad i kupuje jednog plišanog medu.
Dete gleda medu, uzima ga, „priča” mu, trese ga i baca pod
Lukasove noge.
Jasmina uzima medu, miluje ga:
– Dobri meda. To je mnogo dobri mali meda.
Dete gleda svoju majku i lupa glavom o kuhinjski pod. Jasmina
ostavlja medu i uzima dete u naručje. Dete vrišti, udara majku po glavi i
šutira je u stomak. Jasmina ga ostavlja i dete se krije pod stolom sve do
večeri.
Uveče, Lukas donosi jedno sasvim malo mače koje se spaslo od
Josipovih vila. Stojeći na kuhinjskom podu, životinjica mijauče i drhti
svim svojim udovima.
Jasmina spušta pred njega zdelicu mleka, maca još mijauče.
Jasmina stavlja mače u dečiju kolevku.
Dete se uspentra u svoju kolevku, leže pored mačeta, privija ga uza
se. Mače se otima i grebe dete po licu i rukama.
Par dana kasnije, mače jede sve što mu daju, i spava u kolevci podno
detetovih nogu.
Lukas moli Josipa da mu nabavi malog psa.
Jednog dana, Josip stiže s jednim crnim kučencetom, duge i
kovrdžave dlake. Jasmina upravo kači rublje u bašti, dete se odmara.
Jasmina kuca na Lukasova vrata, viče:
– Ima li koga?!
Ona se sakriva u bakinu sobu.
Lukas polazi Josipu u susret. Josip kaže:
– Evo psa koga sam vam obećao. To je ovčar iz velike ravnice. Biće
to dobar pas čuvar.
Lukas kaže:
– Hvala vam, Josipe. Dođite da popijete čašu vina.
Oni ulaze u kuhinju, piju vino. Josip pita:
– Nećete da mi predstavite svoju ženu?
Lukas kaže:
– Jasmina nije moja žena. Nije znala gde da ide, primio sam je kod
sebe.
Josip kaže:
 – Ceo grad zna njenu priču. To je veoma lepa devojka. Kučence je
za njeno dete, pretpostavljam.
– Da, za Jasminino dete.
Pre nego što će poći, Josip još kaže:
– Suviše ste mladi, Lukase, da biste imali ženu i dete na grbači. To je
velika odgovornost.
Lukas kaže:
– To je moja stvar.
Kada je Josip otišao, Jasmina izlazi iz kuće. Lukas drži kučence u
naručju:
– Vidi šta je Josip doneo za Matijasa.
Jasmina kaže:
– On me je video. Nije pravio neke primedbe?
– Jeste. Smatra da si veoma lepa. Grešiš što se brineš, Jasmina, zbog
onoga što ljudi mogu o nama da misle. Trebalo bi da pođeš jednog od ovih
dana sa mnom u grad, da ti kupim odeću. Nosiš istu haljinu otkako si došla
ovamo.
– Ta haljina mi je dovoljna. Ne želim drugu. Neću da idem u grad.
Lukas kaže:
– Hajde da pokažemo Matijasu psa.
Dete je s mačkom pod kuhinjskim stolom.
Jasmina kaže:
– Mati, ovo je za tebe. To je poklon.
Lukas sedi na ugaonoj klupi sa psom, dete mu se uspuže na krilo.
Ono gleda psa, sklanja dlake koje mu prekrivaju njušku. Pas liže dete po
licu. Mačka frkće na psa i beži u baštu.
Sve je hladnije. Lukas kaže Jasmini:
– Matijasu treba topla odeća, a tebi takođe.
Jasmina kaže:
– Znam da pletem. Trebalo bi mi vune i igala.
Lukas kupuje korpu punu klupčadi vune i više pari igala za pletenje,
različite veličine. Jasmina plete džempere, čarape, šalove, rukavice, kape.
Od ostataka vune pravi raznobojne pokrivače. Lukas joj čestita.
Jasmina kaže:
– Znam i da šijem. Kod kuće sam imala staru šivaću mašinu moje
majke.
– Hoćeš li da odem po nju?
– Imao bi hrabrosti da odeš kod moje tetke?
Lukas odlazi s ručnim kolicima. Kuca na vrata Jasminine tetke.
Otvara mu jedna još uvek mlada žena:
 – Šta hoćete?
– Došao sam da tražim Jasmininu šivaću mašinu.
Ona kaže:
– Uđite.
Lukas ulazi u jednu veoma čistu kuhinju. Jasminina tetka ga
odmerava:
– A tako, vi ste taj. Jadni dečko. Pa vi ste još dete.
Lukas kaže:
– Imam sedamnaest godina.
– A ona, ona će uskoro imati devetnaest. Kako je ona?
– Dobro.
– A dete?
– Takođe veoma dobro.
Nakon kraćeg ćutanja, ona kaže:
– Čula sam da je dete rođeno sa deformacijama. To je Božija kazna.
Lukas pita:
– Gde je šivaća mašina?
Tetka otvara vrata jedne tesne sobice, bez prozora:
– Sve što joj je pripadalo je ovde. Uzmite to.
Tu je šivaća mašina i jedan kofer od ivovog pruća. Lukas pita:
– Ovde nije bilo ničeg drugog?
– Njen krevet. Spalila sam ga.
Lukas prenosi šivaću mašinu i kofer na kolica. On kaže:
– Hvala, gospođo.
– Nema na čemu. Dobro sam se toga otarasila.
Često pada kiša. Jasmina šije i plete. Dete više ne može da se igra
napolju. Ono provodi dane pod kuhinjskim stolom, sa psom i mačkom.
Dete već izgovara nekoliko reči, ali još ne hoda. Kada Lukas pokuša
da ga stavi da stoji, ono se otima, beži četvoronoške, i sklanja se pod sto.
Lukas ide u knjižaru. Bira velike bele listove papira, bojice i
slikovnice.
Viktor pita:
– Kod vas je neko dete?
– Da. Ali nije moje.
Viktor kaže:
– Ima toliko siročića. Peter me je pitao za vas. Trebalo bi da je
posetite.
Lukas kaže:
– Veoma sam zauzet.
– Razumem. Sa detetom. U vašim godinama.
 Lukas se vraća. Dete spava na tepihu pod kuhinjskim stolom.
Jasmina šije u bakinoj sobi. Lukas spušta paket pored deteta. On ulazi u
sobu, ljubi Jasminu u vrat, i Jasmina prestaje da šije.
Dete crta. Crta psa i mačku. Crta i druge životinje. Crta drveće,
cveće, kuću. Crta i svoju majku.
Lukas ga pita:
– Zašto mene nikada ne crtaš?
Dete odmahuje glavom i sakriva se pod sto sa svojim knjigama.
Uoči Božića, Lukas seče u šumi jednu jelku. Kupuje šarene staklene
kuglice i svećice. Kiti drvo u bakinoj sobi, uz Jasmininu pomoć. Ispod
drveta su stavljeni pokloni: tkanine i jedan par toplih čizama za Jasminu,
debeli džemper za Lukasa, knjige i drveni konj za Matijasa.
Jasmina peče patku u rerni. Prži krompir, kuva kupus. Kolači su već
spremni, ima nekoliko dana.
Kada se na nebu pojavi prva zvezda, Lukas pali svećice na drvetu.
Jasmina ulazi u sobu sa Matijasom u naručju.
Lukas kaže:
– Dođi po svoje poklone, Matijase. Knjige i konj su za tebe.
Dete kaže:
– Hoću konja. Konj je lep.
On pokušava da se uspentra konju na leđa, bezuspešno. Vrišti.
– Konj je mnogo veliki. Lukas ga je napravio. Zločesti Lukas.
Napravio je mnogo velikog konja za Matija.
Dete plače i udara glavom o pod. Lukas ga podiže, drmusa ga:
– Konj nije suviše velik. Matijas je suviše mali zato što neće da stoji.
Uvek četvoronoške, kao životinja! Ti nisi životinja!
On drži dete za bradu, kako bi ga primorao da ga gleda u oči. Kaže
mu strogo:
– Ako nećeš da hodaš, nikada nećeš hodati. Nikada, razumeš li?
Dete vrišti, Jasmina ga otima od Lukasa:
– Ostavi ga na miru! Uskoro će prohodati.
Ona seda dete konju na leđa, ljulja ga. Lukas kaže:
– Moram da idem. Lezi dete, i čekaj me. Neću dugo biti odsutan.
On ide u kuhinju, seče pečenu patku na dva dela, stavlja polovinu u
jednu toplu činiju, oko nje ređa povrće i krompir, i umotava činiju u
peškir. Kada stigne u parohiju, jelo je još uvek toplo.
Pošto su obedovali, Lukas kaže:
– Žao mi je, oče, ali moram da se vratim, čekaju me.
Paroh kaže:
– Znam, sine moj. Istinski sam začuđen što si večeras došao. Znam
da živiš u grehu sa jednom ženom grešnicom, i sa plodom njene grešne
ljubavi. To dete nije čak ni kršteno, iako nosi ime jednog od naših svetaca.
Lukas ćuti, paroh kaže:
– Dođite oboje na ponoćnu misu, barem večeras.
Lukas kaže:
– Ne možemo da ostavimo dete samo.
– Onda ti dođi sam.
Lukas kaže:
– Govorite mi ti, oče.
– Izvinite, Lukase. Poneo me je bes. Ali to je zato što vas
doživljavam kao sopstvenog sina, i što drhtim za vašu dušu.
Lukas kaže:
– Nastavite da mi govorite ti, oče. To mi pričinjava zadovoljstvo. Ali
dobro znate da ja nikada ne idem u crkvu.
Lukas se vraća. U bakinoj kući sva svetla su pogašena. Mačka i pas
spavaju u kuhinji, polovina pečene patke je na stolu, netaknuta.
Lukas hoće da uđe u sobu. Vrata su zaključana. On kuca. Jasmina ne
odgovara.
Lukas ide u grad. Iza prozora gore sveće. Kafane su zatvorene.
Lukas dugo luta ulicama, zatim ulazi u crkvu. Velika crkva je hladna,
gotovo prazna. Lukas se naslanja na zid, blizu vrata. Dalje, na drugom
kraju, gospodin paroh vrši službu Božiju na oltaru.
Jedna ruka dotiče Lukasovo rame. Peter kaže:
– Dođite, Lukase. Izađimo.
Napolju, on pita:
– Šta ste vi radili ovde?
– A vi, Petere?
– Pratio sam vas. Izlazio sam od Viktora kad sam vas ugledao.
Lukas kaže:
– Osećam se izgubljen u ovom gradu kad su kafane zatvorene.
– Ja se ovde osećam izgubljen u svakom pogledu. Dođite kod mene
da se zgrejete pre povratka.
Peter stanuje u jednoj lepoj kući, na Glavnom trgu. Kod njega ima
dubokih fotelja, zidove prekrivaju police sa knjigama, toplo je. Peter iznosi
rakiju:
– Nemam nijednog prijatelja u ovom gradu, izuzev Viktora, koji je
ljubazan i obrazovan čovek, ali prilično dosadan. Neprestano kuka.
Lukas tone u san. U zoru, kada se probudi, Peter je još uvek tu, sedi
naspram njega i gleda ga.
Sledećeg leta dete se uspravlja. Grčevito držeći psa za leđa, ono
viče:
– Lukase! Gledaj! Gledaj!
Lukas dojuri. Dete kaže:
– Mati je veći od psa. Mati stoji.
Pas se izmakne, dete padne. Lukas ga uzima u ruke, podiže ga iznad
glave, kaže:
– Matijas je veći od Lukasa!
Dete se smeje. Sutradan, Lukas mu kupuje tricikl.
Jasmina kaže Lukasu:
– Rasipaš previše para na igračke.
Lukas kaže:
– Tricikl će pomoći da mu se razviju noge.
Na jesen, dete hoda sa sigurnošću, ali sa veoma uočljivim
hramanjem.
Jednoga jutra, Lukas kaže Jasmini:
– Posle doručka, okupaj dete i obuci mu čistu odeću. Vodim ga kod
lekara.
– Kod lekara? Zašto?
– Zar ne vidiš da šepa?
Jasmina odgovara:
– Već je pravo čudo što hoda.
Lukas kaže:
– Želim da hoda kao i sav drugi svet.
Jasminine oči pune se suzama:
– Ja ga prihvatam takvog kakav je.
Kada je dete okupano i obučeno, Lukas ga uzima za ruku:
– Ići ćemo u jednu dugu šetnju, Matijase. Kada se budeš umorio,
nosiću te.
Jasmina pita:
– Preći ćeš ceo grad s njim, sve do bolnice?
– Što da ne?
– Ljudi će vas gledati. Mogli biste sresti moju tetku.
Lukas ne odgovara.
Jasmina još kaže:
– Ako budu hteli da ga zadrže, nećeš ga ostaviti, zar ne, Lukase?
Lukas kaže:
– Kakvo pitanje!
Na povratku iz bolnice, Lukas samo kaže:
– Bila si u pravu, Jasmina.
Zatvara se u svoju sobu, sluša ploče, a kada dete dobuje po njegovim
vratima, ne otvara mu.
Uveče, kada Jasmina legne dete, Lukas ulazi u bakinu sobu. Kao i
svake večeri, seda pored kolevke i priča Matijasu jednu priču. Kada je
priča završena, on kaže:
– Tvoja kolevka uskoro će postati suviše mala. Treba da ti napravim
krevet.
Dete kaže:
– Sačuvaćemo kolevku za psa i mačku.
– Da, sačuvaćemo kolevku. Napraviću ti još i policu za knjige koje
već imaš, i za sve ostale koje ću ti kupiti.
Dete kaže:
– Ispričaj još jednu priču.
– Moram da idem na posao.
– Noću nema posla.
– Za mene uvek ima posla. Treba da zaradim mnogo novaca.
– A šta će ti novac?
– Da kupim sve što nam treba, nama troma.
– Odeću i obuću?
– Da. I igračke, knjige i ploče.
– Igračke i knjige, to valja. Idi da radiš.
Lukas kaže:
– A ti moraš da spavaš, da bi rastao.
Dete kaže:
– Ja neću rasti, dobro znaš. Lekar je tako rekao.
– Loše si ga razumeo, Matijase. Rašćeš ti. Sporije od druge dece, ali
rašćeš.
Dete pita:
– A zašto sporije?
– Zato što su svi različiti. Ti ćeš biti manji od ostalih, ali pametniji.
Visina nema značaja, važna je samo pamet.
Lukas izlazi iz kuće. Ali umesto da pođe ka gradu, on silazi na reku,
seda u vlažnu travu i posmatra crnu i muljevitu vodu.
 3.
Lukas kaže Viktoru:
– Ove knjige za decu sve liče jedna na drugu, a priče koje
pripovedaju su glupe. To je neprihvatljivo za jedno dete od četiri godine.
Viktor sleže ramenima:
– Šta ćete? Ista vam je stvar sa knjigama za odrasle. Gledajte. Ima
romana napisanih u slavu režima. To je da čovek pomisli kako nema više
pisaca u ovoj zemlji.
Lukas kaže:
– Da, poznajem ih, sve te romane. Ne vrede utrošenog papira. Šta je
bilo sa nekadašnjim knjigama?
– Zabranjene. Nestale. Povučene iz opticaja. Naći ćete ih možda u
biblioteci, ako ona još postoji.
– Biblioteka, u našem gradu? Nikada nisam čuo za nju. Gde se
nalazi?
– U prvoj ulici levo, kad krenete od zamka. Ne mogu da vam kažem
ime ulice, svaki čas se menja. Neprestano imenuju i preimenuju ulice.
Lukas kaže:
– Naći ću je već.
Ulica koju mu je Viktor naznačio je prazna. Lukas čeka. Iz jedne
kuće izlazi neki starac. Lukas ga pita: – Znate li gde se nalazi biblioteka?
Starac pokazuje jednu sivu, oronulu kuću:
– Tamo je. Ali ne za dugo, mislim. Reklo bi se da sele. Svake
sedmice dolazi kamion da odveze knjige.
Lukas ulazi u sivu kuću. Ide dugačkim mračnim hodnikom koji se
završava zastakljenim vratima na kojima jedna zarđala tabla nosi natpis:
„Gradska biblioteka”.
Lukas kuca. Neki ženski glas odgovara:
– Uđite!
Lukas ulazi u jednu veliku prostoriju obasjanu zalazećim suncem.
Neka sedokosa žena sedi za pisaćim stolom. Nosi naočale. Ona pita:
– Šta želite?
– Hteo bih da uzajmim knjige.
Žena skida naočale, gleda Lukasa:
– Da uzajmite knjige? Otkako sam ja ovde, niko nije došao da
uzajmi knjige.
– Vi ste odavno ovde?
– Već dve godine. Zadužena sam da dovedem ovo u red. Moram da
razvrstam dela i uklonim ona koja su na indeksu.
– I šta se dešava posle? Šta radite s njima?
– Stavljam ih u sanduke, a onda ih odnesu i unište.
– Ima li mnogo knjiga na indeksu?
– Skoro sve.
Lukas gleda velike sanduke pune knjiga:
– Kakav tužan posao, taj vaš.
Ona pita:
– Vi volite knjige?
– Pročitao sam sve knjige gospodina paroha. On ih ima mnogo, ali
nisu sve zanimljive.
Ona se smeška:
– Mogu da zamislim.
– Pročitao sam i one koje mogu da se nađu u prodaji. One su još
manje zanimljive.
Ona se opet smeška:
– Koju vrstu knjiga biste voleli da čitate?
– Knjige koje su stavljene na indeks.
Ona stavlja naočale, kaže:
– To je nemoguće. Žalim. Odlazite!
Lukas se ne miče. Ona ponavlja:
– Rekla sam vam da idete.
Lukas kaže:
– Ličite na moju majku.
– Iz mlađih dana, nadam se?
– Ne. Moja majka je bila mlađa od vas kad je umrla.
Ona kaže:
– Izvinite. Žao mi je.
– Moja majka je još uvek imala crnu kosu. A vi imate sedu kosu i
nosite naočale.
Žena ustaje:
– Pet je sati. Zatvaram.
Na ulici, Lukas kaže:
– Otpratiću vas. Dozvolite mi da ponesem vaš zembilj. Izgleda mi
veoma težak.
Oni hodaju ćutke. Pored stanice, ispred jedne niske kuće, ona se
zaustavlja:
– Ovde stanujem. Hvala. Kako se zovete?
– Lukas.
– Hvala, Lukase.
 Ona uzima svoj zembilj, Lukas pita:
– Šta ima unutra?
– Briketi uglja.
Sutradan, krajem popodneva, Lukas ponovo svraća u biblioteku.
Sedokosa žena sedi za pisaćim stolom. Lukas kaže:
– Juče ste zaboravili da mi pozajmite neku knjigu.
– Objasnila sam vam da je to nemoguće.
Lukas uzima jednu knjigu iz jednog od velikih sanduka:
– Pustite me da uzmem samo jednu. Evo ovu.
Ona povisuje glas:
– Niste čak ni pogledali naslov. Vratite tu knjigu u sanduk i odlazite!
Lukas vraća knjigu u sanduk:
– Ne ljutite se. Neću uzeti nijednu knjigu. Sačekaću zatvaranje.
– Ništa vi nećete sačekati! Izlazite odavde, prljavi mali provokatore!
Kako vas nije sramota, u vašim godinama!
Ona počinje da jeca:
– Kada će već jednom prestati da me špijuniraju, prisluškuju,
sumnjiče?
Lukas izlazi iz biblioteke, seda na stepenice kuće preko puta, čeka.
Par minuta posle pet sati, nailazi žena, nasmejana:
– Izvinite. Toliko se plašim. Sve vreme se plašim. Celog sveta.
Lukas kaže:
– Neću vam više tražiti knjige. Navratio sam samo zbog sličnosti
koju imate sa mojom majkom.
On vadi jednu fotografiju iz džepa:
– Gledajte.
Ona gleda fotografiju:
– Ne vidim nikakvu sličnost. Vaša majka je mlada, lepa, elegantna.
Lukas pita:
– Zašto nosite te cipele sa ravnom petom, i taj izbledeli kostim?
Zašto se ponašate kao neka stara žena?
Ona kaže:
– Imam trideset i pet godina.
– Moja majka toliko ima na fotografiji. Mogli biste barem ofarbati
kosu.
– Moja kosa je posedela za jednu jedinu noć. Onu noć kada su „oni”
obesili moga muža zbog veleizdaje. Ima od toga tri godine.
Ona pruža Lukasu svoj zembilj:
– Otpratite me.
Pred kućom, Lukas pita:
 – Mogu li da uđem?
– Niko nikada ne ulazi kod mene.
– Zašto?
– Ne poznajem nikoga u ovom gradu.
– Sada poznajete mene.
Ona se smeši:
– Dobro. Uđite, Lukase.
U kuhinji, Lukas kaže:
– Ne znam vam ni ime. Nemam želju da vas zovem „gospođo”.
– Zovem se Klara. Možete odneti zembilj u sobu, i isprazniti ga
pored peći. Spremiću čaj.
Lukas istresa brikete uglja u jedan drveni sanduk. Izlazi na prozor,
vidi jednu napuštenu bašticu, a malo dalje tucanik železničke pruge
obrasle korovom.
Klara ulazi u sobu:
– Zaboravila sam da kupim šećer.
Оnа stavlja poslužavnik na sto, prilazi Lukasu.
– Ovde je mirno. Vozovi više ne prolaze.
Lukas kaže:
– Ovo je lepa kuća:
– To je činovnička kuća. Pripadala je ljudima koji su se iselili.
– Nameštaj takođe?
– Nameštaj u ovoj prostoriji, da. U drugoj sobi je moj nameštaj. Moj
krevet, moj radni sto, moja biblioteka.
– Mogu li da je vidim, tu vašu sobu?
– Neki drugi put, možda. Dođite da popijete svoj čaj.
Lukas pije malo gorkog čaja, zatim kaže:
– Moram da idem, imam posla. Ali mogao bih da se vratim kasnije.
Ona kaže:
– Ne, ne vraćajte se. Ja ležem veoma rano da bih uštedela ugalj.
Kada Lukas stigne kući, Jasmina i Matijas su u kuhinji. Jasmina
kaže:
– Mali nije hteo da legne bez tebe. Već sam nahranila životinje,
pomuzla koze.
Lukas priča Matijasu jednu priču, zatim odlazi u parohiju. Na kraju
se vraća do kućice u Staničnoj ulici. U njoj više nema svetla.

Lukas čeka na ulici. Klara izlazi iz biblioteke. Nema svoj zembilj.

Ona kaže Lukasu:
– Nećete me valjda sačekivati ovde svakog dana?
 – Zašto? Dosadilo vam je?
– Da. Smešno je i nema svrhe.
Lukas kaže:
– Voleo bih da vas ispratim.
– Nemam zembilj. Uostalom, ne vraćam se pravo kući. Treba da
obavim kupovinu.
Lukas pita:
– Mogu li da dođem kod vas kasnije, tokom večeri?
– Ne!
– Zašto? Danas je petak. Sutra ne radite. Ne morate rano da legnete.
Klara kaže:
– E sad je dosta! Ne brinite se o meni ni o vremenu kad ležem.
Prestanite da me sačekujete i da me pratite kao neko psetance.
– Neću vas videti do ponedeljka?
Ona uzdiše, odmahuje glavom:
– Ni u ponedeljak niti nekog drugog dana. Prestanite da me salećete,
Lukase, molim vas. Šta hoćete od mene, konačno?
Lukas kaže:
– Zadovoljstvo mi je da vas vidim. Čak i u vašem starom kostimu i
sa vašom sedom kosom.
– Bezobrazniče mali!
Klara okreće leđa i odlazi u pravcu Glavnog trga. Lukas je prati.
Klara ulazi u radnju sa konfekcijom, zatim u prodavnicu obuće.
Lukas dugo čeka. Potom, ona ide još i u bakalnicu. Obe ruke su joj
natovarene kada krene ka Staničnoj ulici. Lukas je sustiže:
– Pustite me da vam pomognem.
Klara kaže ne zaustavljajući se:
– Ne budite uporni! Odlazite! I da vas više ne vidim!
– Dobro, Klaro. Nećete me više videti.
Lukas se vraća. Jasmina mu kaže:
– Matijas je već legao.
– Već? Zašto?
– Mislim da se duri.
Lukas ulazi u bakinu sobu:
– Već spavaš, Matijase?
Dete ne odgovara. Lukas izlazi iz sobe. Jasmina pita:
– Vratićeš se kasno, večeras?
– Petak je.
Ona kaže:
– Bašta i životinje donose dovoljno. Trebalo bi da prestaneš da
sviraš po kafanama, Lukase. To malo para što tamo zaradiš ne vredi truda
da u njima provodiš celu noć.
Lukas ne odgovara. Obavlja svoj večernji posao i odlazi u parohiju.
Paroh kaže:
– Odavno nismo igrali šah.
Lukas kaže:
– Veoma sam zauzet u poslednje vreme.
On ide u grad, ulazi u jednu kafanu, svira usnu harmoniku, pije. Pije
u svim kafanama u gradu, i vraća se Klarinoj kući.
Na kuhinjskim prozorima, između dve navučene zavese probija se
svetlost. Lukas obilazi blok kuća, vraća se po šinama železničke pruge,
ulazi u Klarinu baštu. Ovde su zavese tanje. Lukas razlučuje dve siluete u
prostoriji u koju je ulazio juče. Jedan čovek hoda tamo–amo po sobi, Klara
je naslonjena na peć. Čovek joj prilazi, odmiče se, ponovo prilazi. On
priča. Lukas čuje njegov glas, ali ne razume šta kaže.
Dve siluete se stapaju. To traje dugo. Razdvajaju se. Pali se svetlo u
spavaćoj sobi. U salonu nema više nikoga.
Kada Lukas pređe na drugi prozor, svetlo se gasi.
Lukas se vraća ispred kuće. Sakriven u mraku, on čeka.
U ranu zoru, iz Klarine kuće izlazi jedan čovek i odmiče brzim
koracima. Lukas ga prati. Čovek ulazi u jednu od kuća na Glavnom trgu.
Vrativši se, Lukas ulazi u kuhinju da pije vode. Jasmina izlazi iz
bakine sobe:
– Čekala sam te celu noć. Šest sati je ujutro. Gde si bio?
– Na ulici.
– Šta nije u redu, Lukase?
Ona pruža ruku da ga pomiluje po licu. Lukas odguruje tu ruku,
izlazi iz kuhinje i zatvara se u svoju sobu.

U subotu uveče, Lukas ide od kafane do kafane. Ljudi su pijani i

darežljivi.
Najednom, kroz dim, Lukas ugleda nju. Sedi, sama, pored ulaza, pije
crno vino. Lukas seda za njen sto:
– Klaro! Šta vi radite ovde?
– Nisam mogla da spavam. Želela sam da vidim ljude.
– Ove ljude?
– Bilo koga. Ne mogu da ostanem kod kuće sama, večito sama.
– Niste bili sami, sinoć.
Klara ne odgovara, sipa sebi vina, pije. Lukas joj izvlači čašu iz
ruku:
 – Dosta je!
Ona se smeje:
– Nije. Nikada nije dosta. Hoću da pijem i još da pijem.
– Ne ovde! Ne sa ovima!
Lukas steže Klarinu šaku. Ona ga gleda, šapuće:
– Tražila sam vas.
Lukas kaže:
– Niste hteli više da me vidite.
Ona ne odgovara, okreće glavu.
Gosti traže muziku.
Lukas baca sitniš na sto:
– Dođite!
On uzima Klaru pod ruku, vodi je ka izlazu. Prate ih dobacivanja i
prostački smeh.
Napolju pada kiša. Klara posrće, kliže se na svojim visokim
potpeticama. Lukas mora gotovo da je nosi.
U svojoj sobi, ona pada na krevet, drhti. Lukas joj skida cipele,
pokriva je. On odlazi u drugu sobu, loži vatru u peći koja greje obe
prostorije. Priprema čaj u kuhinji, donosi dve šolje. Klara kaže:
– U kredencu ima ruma.
Lukas donosi rum, sipa ga u šolje.
Klara kaže:
– Ti si suviše mlad da piješ alkohol.
Lukas kaže:
– Imam dvadeset godina. Naučio sam da pijem sa dvanaest godina.
Klara sklapa oči:
– Mogla bih skoro majka da ti budem.
Kasnije, ona još kaže:
– Ostani ovde. Ne ostavljaj me samu.
Lukas seda na stolicu za pisaćim stolom, gleda sobu. Osim kreveta,
tu su samo veliki pisaći sto i mala polica sa knjigama. On gleda knjige,
nezanimljive su, poznaje ih.
Klara spava. Jedna ruka joj visi van kreveta. Lukas uzima tu ruku.
Ljubi nadlanicu, zatim dlan. Liže ga, njegov jezik penje se do lakta. Klara
se ne miče.
Sada je toplo. Lukas uklanja perinu. Klarino telo je pred njim, crno–
belo.
Dok je Lukas bio u kuhinji, Klara je skinula suknju, džemper. Sada
joj Lukas skida crne čarape, crne podvezice, crni grudnjak, ponovo
pokriva belo telo perinom. Zatim spaljuje donji veš u peći u drugoj sobi.
Odatle uzima jednu fotelju, namešta se pored kreveta. Na podu primećuje
jednu knjigu. Gleda je. To je neka stara raskupusana knjiga, prva strana
nosi pečat biblioteke. Lukas čita, prolaze sati.
Klara počinje da ječi. Oči joj ostaju zatvorene, lice joj je obliveno
znojem, glava joj se vrti levo–desno na jastuku, ona mumlja nerazumljive
reči.
Lukas odlazi u kuhinju, pokvasi jednu krpu, stavlja je na Klarino
čelo. Nerazumljive reči prelaze u krike.
Lukas je drmusa da bi je probudio. Ona otvara oči:
– U ladici mog radnog stola. Tablete za smirenje. Jedna bela kutija.
Lukas pronalazi tablete, Klara guta dve, sa ostatkom ohlađenog čaja.
Ona kaže:
– Nije to ništa. Uvek isti košmar.
Ona sklapa oči. Kada joj disanje postane pravilno, Lukas odlazi.
Odnosi knjige.
Polako hoda po kiši pustim ulicama, sve do bakine kuće, na drugom
kraju grada.
U nedelju popodne Lukas se vraća kod Klare. Kuca na kuhinjska
vrata.
Klara pita:
– Ko je?
– Ja sam, Lukas.
Klara otvara vrata. Bleda je, nosi staru crvenu kućnu haljinu.
– Šta hoćete?
Lukas kaže:
– Bio sam u prolazu. Pitao sam se jeste li dobro.
– Da, osećam se veoma dobro.
Njena ruka, koja drži vrata, drhti.
Lukas kaže:
– Izvinite. Plašio sam se.
– Čega? Nemate nikakvog razloga da se plašite za mene. Lukas
sasvim tiho kaže:
– Klaro, molim vas, pustite me da uđem.
Klara maše glavom:
– Imate običaj da navaljujete, Lukase. Pa dobro, uđite, da popijete
malo kafe.
Oni sedaju u kuhinju, piju kafu.
Klara pita:
– Šta se dogodilo sinoć?
– Ne sećate se?
 – Ne. Ja sam na lečenju od smrti moga muža. Lekovi koje moram da
uzimam ponekad imaju kobno dejstvo na pamćenje.
Lukas kaže:
– Doveo sam vas iz kafane. Ako uzimate lekove, trebalo bi da se
uzdržavate od alkohola.
Ona rukama skriva lice:
– Ne možete da zamislite šta sam preživela.
Lukas kaže:
– Poznat mi je bol zbog rastanka.
– Smrt vaše majke?
– Nešto sasvim drugo. Odlazak brata s kojim sam činio jedno. Klara
podiže glavu, gleda Lukasa:
– I mi smo, Tomas i ja, bili jedno isto biće. „Oni” su ga ubili. Jesu li
ubili i vašeg brata?
– Ne. On je otišao. Prešao je granicu.
– Zašto niste otišli s njim?
– Bilo je potrebno da jedan od nas ostane ovde kako bi se brinuo o
životinjama, o bašti, o bakinoj kući. Bilo je potrebno takođe da naučimo
živeti jedan bez drugoga. Sami.
Klara spušta ruku na Lukasovu ruku:
– Kako mu je ime?
– Klaus.
– On će se vratiti. Tomas se, pak, više neće vratiti.
Lukas ustaje:
– Hoćete li da naložim vatru u sobi? Ruke su vam se smrzle.
Klara kaže:
– Ljubazno od vas. Napraviću palačinke. Danas još ništa nisam jela.
Lukas čisti peć. Nije ostao nikakav trag crnog donjeg rublja, naloži
vatru i vraća se u kuhinju:
– Nema više uglja.
Klara kaže:
– Idem da ga donesem iz podruma.
Ona uzima jednu limenu kantu, Lukas kaže:
– Pustite mene da odem.
– Ne! Tamo nema svetla. Ja sam već navikla.
Lukas seda u jednu fotelju u salonu, vadi iz džepa knjigu koju je
uzeo od Klare. Čita.
Klara donosi palačinke.
Lukas pita:
– Ko vam je onaj ljubavnik?
 – Špijunirali ste me?
Lukas kaže:
– Znači zbog njega ste kupili crno donje rublje, zbog njega ste
kupuli cipele s visokim potpeticama. Mogli ste takođe da ofarbate kosu.
Klara kaže:
– To se vas ne tiče. Šta to čitate?
Lukas joj pruža knjigu:
– Juče sam je uzajmio od vas. Mnogo mi se dopala.
– Nemate pravo da je nosite svojoj kući. Moram da je vratim u
biblioteku.
Lukas kaže:
– Ne ljutite se, Klaro. Molim vas da mi oprostite.
Klara se okreće:
– A moje donje rublje? Njega ste takođe uzajmili?
– Ne. Spalio sam ga.
– Spalili ste ga? S kojim pravom?
Lukas ustaje:
– Mislim da je bolje da odem.
– Da, idite. Čekaju vas.
– Ko me čeka?
– Žena i dete, kako su mi rekli.
– Jasmina nije moja žena.
– Ona živi kod vas već četiri godine sa svojim detetom.
– Dete nije moje, ali sada je moje.
U ponedeljak, Lukas čeka preko puta biblioteke. Spušta se veče, a
Klara ne nailazi. Lukas ulazi u staru sivu kuću, ide dugačkim hodnikom,
kuca na zastakljena vrata. Nema odgovora, vrata su zaključana.
Lukas trči do Klarine kuće. Bez kucanja ulazi u kuhinju, zatim u
salon. Vrata spavaće sobe su odškrinuta. Lukas zove:
– Klaro?
– Uđite, Lukase.
Lukas ulazi u sobu. Klara je u krevetu. Lukas seda na rub postelje,
uzima Klarinu ruku, vrela je. Opipava joj čelo:
– Idem po lekara.
– Ne, nema potrebe. To je obična prehlada. Boli me glava i grlo,
ništa drugo.
– Imate li lekove protiv bolova i groznice?
– Ne, nemam ništa. Videćemo sutra. Samo naložite vatru, i skuvajte
malo čaja.
Pijući čaj, ona kaže:
 – Hvala što ste došli, Lukase.
– Dobro ste znali da ću ponovo doći.
– Nadala sam se. Užasno je biti bolestan kada si potpuno sam. Lukas
kaže:
– Više nikada nećete biti sami, Klaro.
Klara pritišće Lukasovu ruku na svoj obraz:
– Bila sam bezobrazna prema vama.
– Postupali ste sa mnom kao sa psom. No, nije važno.
On miluje Klarinu kosu, mokru od znoja:
– Pokušajte da zaspite. Idem po lekove i vraćam se.
– Apoteka je sigurno već zatvorena.
– Ja ću je otvoriti.
Lukas trči do Glavnog trga, zvoni kod jedinog apotekara u gradu.
Zvoni više puta. Najzad se otvara jedan prozorčić na drvenim vratima,
apotekar pita:
– Šta hoćete?
– Lekove protiv groznice i bolova. Hitno je.
– Imate li recept?
– Nisam imao vremena da odem lekaru.
– Ne čudi me. Nevolja je u tome što je bez recepta skupo.
– Nije važno.
Lukas vadi iz džepa novčanicu, apotekar donosi jednu tubu tableta.
Lukas trči do bakine kuće. Jasmina i dete su u kuhinji. Jasmina kaže:
– Već sam se pobrinula za životinje.
– Hvala, Jasmina. Možeš li večeras da odneseš gospodinu parohu
njegov obrok? Ja sam u žurbi.
Jasmina kaže:
– Ne poznajem gospodina paroha. Nemam želju da ga sretnem.
– Treba samo da ostaviš korpu na kuhinjskom stolu.
Jasmina ćuti, gleda Lukasa. Lukas se okreće ka Matijasu:
– Večeras će ti Jasmina ispričati priču.
Dete kaže:
– Jasmina ne zna da priča priče.
– Onda ćeš ti njoj da ispričaš neku. I nacrtaćeš mi nešto lepo.
– Da, nešto lepo.
Lukas se vraća kod Klare. Otapa dve tablete u čaši vode, donosi je
Klari.
– Popijte ovo.
Klara posluša. Uskoro zaspi.
Lukas silazi u podrum sa džepnom lampom. U jednom ćošku je mala
hrpa ćumura, a duž zidova su naređane vreće. Neke vreće su otvorene,
druge su svezane kanapom. Lukas zaviruje u jednu vreću, puna je
krompira. Odvezuje kanap druge vreće, tu su briketi uglja. Obara vreću na
pod, iz nje ispada četiri do pet briketa i dvadesetak knjiga. Lukas bira
jednu knjigu, a druge vraća u vreću. Penje se sa knjigom i kantom ćumura.
Sedeći pored Klarinog kreveta, on čita.
Ujutro, Klara pita:
– Ostali ste ovde celu noć?
– Da. Odlično sam spavao.
On sprema čaj, daje Klari lekove, potpaljuje vatru. Klara meri
temperaturu, još ima groznicu.
Lukas kaže:
– Ostanite u krevetu. Ja ću se vratiti oko podneva. Šta vam se jede?
Ona kaže:
– Nisam gladna. Ali mogu li vas zamoliti da svratite u opštinski biro
i javite im da sam bolesna?
– Obaviću to. Ne brinite.
Lukas svraća u opštinski biro, zatim se vraća svojoj kući, zakolje
jednu kokošku i kuva je sa povrćem. U podne, donosi Klari čorbu. Ona
malo otpije.
Lukas joj kaže:
– Sinoć sam sišao u podrum po ćumur. Video sam knjige. Prenosite
ih u svom zembilju, zar ne?
Ona kaže:
– Da. Ne mogu prihvatiti da ih „oni” sve unište.
– Dozvoljavate li mi da ih čitam?
– Čitajte sve što hoćete. Ali budite oprezni. Rizikujem deportaciju.
– Znam.
Krajem popodneva, Lukas se vraća kući. U bašti nema šta da se radi
u ovo doba godine. Lukas se bavi životinjama, zatim sluša ploče u svojoj
sobi. Dete kuca na vrata, on ga pušta da uđe.
Dete se smešta na veliki krevet, pita:
– Zašto Jasmina plače?
– Plače?
– Da. Skoro celo vreme. Zašto?
– Ona ti ne kaže zašto?
– Plašim se da je pitam.
Lukas se okreće da bi promenio ploču:
– Verovatno plače zbog svoga oca koji je u zatvoru.
– Šta je to zatvor?
 – To je jedna velika kuća sa rešetkama na prozorima. U nju zatvaraju
ljude.
– Zašto?
– Iz svakojakih razloga. Smatraju ih opasnim. I moj otac je bio
zatvoren.
Dete podiže svoje krupne crne oči ka Lukasu:
– I tebe bi mogli da zatvore?
– Da, i mene.
Dete šmrca, njegova mala brada drhti:
– A mene?
Lukas ga uzima u krilo, ljubi ga:
– Ne, tebe ne. Ne zatvaraju decu.
– Ali kad budem veliki?
Lukas kaže:
– Do tada će se stvari valjda promeniti i više niko neće biti zatvaran.
Dete na trenutak ćuti, zatim pita:
– Oni koji su zatvoreni, oni nikada neće moći da izađu iz zatvora!
Lukas kaže:
– Jednoga dana će izaći.
– I Jasminin otac?
– Da, naravno.
– I ona više neće plakati?
– Ne, ona više neće plakati.
– I tvoj otac će izaći?
– On je već izašao.
– A gde je on?
– Umro je. Nastradao je u jednoj nesreći.
– Da nije izašao, ne bi nastradao.
Lukas kaže:
– Sada moram da pođem. Vrati se u kuhinju i ne govori Jasmini o
njenom ocu. Rasplakaćeš je još više. Budi poslušan i dobar sa njom.
Stojeći na kuhinjskom pragu, Jasmina pita:
– Ti odlaziš, Lukase?
Lukas zastaje pored baštenske kapije. Ne odgovara.
Jasmina kaže:
– Htela bih samo da znam da li opet ja moram da idem kod
gospodina paroha.
Lukas odgovara ne okrećući se:
– Molim te, Jasmina. Ja nemam vremena.
Lukas provodi noći pored Klare, sve do petka.
 U petak ujutro, Klara kaže:
– Bolje mi je. Počeću da radim u ponedeljak. Niste više obavezni da
provodite noći ovde. Posvetili ste mi mnogo vremena.
– Šta hoćete da kažete, Klaro?
– Večeras bih htela da budem sama.
– „On” ponovo dolazi! Je li to?
Ona obara pogled ne odgovorivši. Lukas kaže:
– Ne možete to da mi radite!
Klara gleda Lukasa u oči:
– Zamerili ste mi da se ponašam poput neke stare žene. Bili ste u
pravu. Još uvek sam mlada.
Lukas pita:
– Ko je on? Zašto dolazi samo petkom? Zašto se ne oženi vama?
– On je oženjen.
Klara plače. Lukas pita:
– Zašto plačete? Pre bih ja morao da plačem.
Uveče, Lukas ponovo ide u kafanu. Nakon zatvaranja, šeta se
ulicama. Pada sneg. Lukas se zaustavlja pred Peterovom kućom. Prozori
su mračni. Lukas zvoni, niko ne odgovara. Lukas ponovo zvoni. Otvara se
jedan prozor, Peter pita:
– Šta je to tamo?
– To sam ja, Lukas.
– Sačekajte, Lukase. Dolazim.
Prozor se ponovo zatvara i uskoro se otvaraju vrata. Peter kaže:
– Uđite, lutalačka dušo.
Peter je u kućnoj haljini. Lukas kaže:
– Probudio sam vas. Izvinite.
– Nije strašno. Sedite.
Lukas seda u jednu kožnu fotelju:
– Ne vraća mi se po ovoj hladnoći. Suviše je daleko, a ja sam previše
pio. Mogu li da spavam kod vas?
– Naravno, Lukase. Ležite u moj krevet. Ja ću leći na kauč.
– Više volim kauč. Tako ću moći da odem kad se probudim, a da vas
ne uznemirim.
– Kako god želite, Lukase. Raskomotite se. Idem po neko ćebe.
Lukas skida jaknu i čizme, leže na kauč. Peter se vraća s jednim
debelim ćebetom. On pokriva Lukasa, stavlja mu jastučiće pod glavu, seda
pored njega na kauč:
– Šta nije u redu, Lukase? Je li uzrok Jasmina?
Lukas odmahuje glavom:
 – Kod kuće je sve u redu. Imao sam prosto želju da vas vidim.
Peter kaže:
– Ne verujem vam, Lukase.
Lukas uzima Peterovu ruku i pritišće je na svoj donji trbuh. Peter
povlači svoju ruku, ustaje:
– Ne, Lukase. Ne ulazite u moj svet.
On odlazi u svoju sobu, zatvara vrata.
Lukas čeka. Nekoliko sati kasnije, on ustaje, tiho otvara vrata, prilazi
Peterovom krevetu. Peter spava. Lukas izlazi iz sobe, zatvara vrata, obuva
čizme, uzima jaknu, proverava da li mu je „oružje” u džepu i bešumno
izlazi iz kuće. Ide u Staničnu ulicu, čeka ispred Klarine kuće.
Iz kuće izlazi jedan čovek, Lukas ga prati, zatim ga prestiže, na
drugom trotoaru. Da bi stigao svojoj kući, čovek mora da prođe pored
jednog parkića. Tamo se Lukas sakriva iza grmlja. Omotava oko glave
svoj veliki crveni šal koji je isplela Jasmina, i kada čovek naiđe, iskoči
pred njega. Prepoznaje ga. To je jedan od lekara iz bolnice, koji su
pregledali Matijasa.
Lekar kaže:
– Ko ste vi? Šta hoćete?
Lukas zgrabi čoveka za okovratnik kaputa, iz džepa vadi britvu:
– Kada se sledeći put budete vraćali od nje, prerezaću vam grkljan.
– Vi ste potpuno ludi! Dolazim iz bolnice gde sam bio na dežurstvu.
– Nema svrhe da lažete. Ja se ne šalim. Sposoban sam za sve. Ovo
danas je samo upozorenje.
Iz džepa svoje jakne Lukas izvlači čarapu napunjenu šljunkom, i
tresne po glavi čoveka koji obeznanjen pada na zaleđeno tlo.
Lukas se vraća kod Petera, ponovo leže na kauč i zaspi. U sedam sati
ujutro Peter ga budi s kafom:
– Već sam dolazio da vas obiđem. Mislio sam da ste se vratili kući.
Lukas kaže:
– Nisam se mrdnuo odavde cele noći. To je važno, Petere.
Peter ga dugo gleda:
– Dogovoreno, Lukase.
Lukas se vraća. Jasmina mu kaže:
– Dolazio je jedan policajac. Moraš da se javiš u komesarijat. Šta se
dešava, Lukase?
Matijas kaže:
– Strpaće Lukasa u zatvor. I Lukas se više nikada neće vratiti.
Dete se ceri. Jasmina ga ščepa za ruku i opali mu šamar:
– Hoćeš li da ućutiš?
 Lukas otima Jasmini dete i uzima ga u naručje. On briše suze koje
mu teku niz lice:
– Ne boj se, Matijase. Neće me zatvoriti.
Dete prikiva svoje oči na Lukasove. Više ne plače. Kaže:
– Šteta.
Lukas se javlja u policijsku stanicu. Upućuju ga u kancelariju
komesara. Lukas kuca i ulazi. Klara i lekar sede naspram policajca.
Komesar kaže:
– Dobar dan, Lukase. Sedite.
Lukas seda na stolicu pored čoveka koga je mlatnuo pre nekoliko
sati.
Komesar pita:
– Prepoznajete li svog napadača, doktore?
– Nije me niko napao, ponavljam vam. Okliznuo sam se na poledici.
– I pali ste na leđa. Naši službenici su vas zatekli kako ležite na
leđima. Čudno je da vam se krvni podliv nalazi na čelu.
– Pao sam zapravo spreda, zatim sam se okrenuo kada sam počeo da
dolazim k svesti.
Komesar kaže:
– A tako. Tvrdite takođe da ste bili na noćnom dežurstvu u bolnici.
Prema našim obaveštenjima, napustili ste bolnicu u devet sati uveče, i
proveli ste noć kod gospođe.
Lekar kaže:
– Nisam hteo da je kompromitujem.
Komesar se okreće ka Lukasu:
– Gospođini susedi videli su vas u više navrata kod nje.
Lukas kaže:
– Već neko vreme, obavljam za nju kupovinu. Naročito prošle
nedelje, kad je bila bolesna.
– Znamo da se noćas niste vratili kući. Gde ste bili?
– Bio sam suviše umoran da bih se vratio. Posle zatvaranja kafana,
otišao sam kod jednog prijatelja i kod njega sam prenoćio. Napustio sam
ga u pola osam.
– Ko je taj prijatelj? Neki kafanski drug, pretpostavljam.
– Ne. Sekretar Partije.
– Vi tvrdite da ste proveli noć kod sekretara Partije?
– Da. Skuvao mi je kafu u sedam sati ujutro.
Komesar izlazi iz prostorije.
Lekar se okreće ka Lukasu, dugo ga gleda. Lukas mu uzvraća
pogled. Lekar gleda Klaru, Klara gleda kroz prozor. Lekar gleda preda se,
kaže:
– Nisam podneo tužbu protiv vas, iako vas savršeno prepoznajem.
Jedna patrola graničara me je pronašla i dovela ovamo, kao običnog
pijanca. Sve ovo je za mene veoma neprijatno. Molim vas da sačuvate
apsolutnu diskreciju. Ja sam psihijatar međunarodnog ugleda. Imam decu.
Lukas kaže:
– Jedino rešenje je da napustite grad. Ovo je mali grad. Pre ili
kasnije, svi će biti u toku. Čak i vaša žena.
– To je pretnja?
– Da.
– Ja sam prognan u ovu izgubljenu rupu. Ne odlučujem ja gde ću da
idem.
– Nije važno gde. Tražićete premeštaj.
Komesar ulazi sa Peterom. Peter gleda Lukasa, zatim Klaru, zatim
lekara. Komesar kaže:
– Vaš alibi je potvrđen, Lukase.
On se okreće ka lekaru:
– Mislim, doktore, da ćemo se na ovome zaustaviti. Okliznuli ste se
vraćajući se kući. Eto, slučaj je okončan.
Lekar pita Petera:
– Mogu li da vas posetim u ponedeljak, u vašoj kancelariji? Hteo bih
da napustim ovaj grad.
Peter kaže:
– Naravno. Možete da računate na mene.
Lekar ustaje, pruža ruku Klari:
– Žao mi je.
Klara okreće glavu, lekar napušta prostoriju:
– Hvala, gospodo.
Lukas kaže Klari:
– Otpratiću vas.
Klara prolazi ispred njega ne odgovorivši.
Lukas i Peter takođe izlaze iz komesarijata. Peter gleda Klaru kako
se udaljava:
– To je znači bilo zbog nje.
Lukas kaže:
– Učinite sve što možete, Petere, za premeštaj tog čoveka. Ako
ostane u našem gradu, to je mrtav čovek.
Peter kaže:
– Verujem vam. Vi ste dovoljno ludi za tako nešto. Ne brinite. On će
da ode. Ali ako ga ona voli, da li ste svesni šta ste joj uradili?
 Lukas kaže:
– Ona ga ne voli.
Kada se Lukas vrati iz komesarijata, skoro je već podne.
Dete pita:
– Nisu te zatvorili?
Jasmina kaže:
– Nadam se da nije ništa ozbiljno.
Lukas kaže:
– Ne. Sve je u redu. Bilo im je potrebno moje svedočenje povodom
neke tuče.
Jasmina kaže:
– Trebalo bi da obiđeš gospodina paroha. On više ne jede. Zatekla
sam netaknuto sve što sam mu donela juče i prekjuče.
Lukas uzima flašu kozijeg mleka i odlazi u parohiju. Na kuhinjskom
stolu, skorena jela. Šporet je hladan. Lukas prolazi kroz jednu praznu
prostoriju i bez kucanja ulazi u spavaću sobu. Paroh je u krevetu.
Lukas pita:
– Vi ste bolesni?
– Ne, samo mi je hladno. Uvek mi je hladno.
– Doneo sam vam dovoljno drva. Zašto se ne grejete?
Paroh kaže:
– Treba štedeti. Drva i sve ostalo.
– Vi ste naprosto suviše lenji da naložite vatru.
– Star sam, nemam više snage.
– Nemate snage zato što ne jedete.
– Nemam apetita. Otkako mi ti više ne donosiš hranu, nemam
apetita.
Lukas mu pruža njegov kućni ogrtač:
– Obucite se i dođite u kuhinju.
On pomaže starcu da navuče kućni ogrtač, pomaže mu da hoda do
kuhinje, pomaže mu da sedne na klupu, sipa mu šolju mleka. Paroh pije.
Lukas kaže:
– Ne možete i dalje da živite sami. Suviše ste stari za to.
Paroh spušta svoju šolju, gleda Lukasa:
– Odlazim, Lukase. Moji pretpostavljeni su me pozvali. Idem da se
odmorim u jednom manastiru. Neće više biti sveštenika u ovom gradu.
Sveštenik iz susednog grada dolaziće jednom nedeljno da služi misu.
– To je razborita odluka. Zadovoljan sam zbog vas.
– Žaliću za ovim gradom. Proveo sam četrdeset i pet godina ovde.
Nakon kraće tišine, paroh nastavlja:
 – Ti si se godinama brinuo o meni kao da si mi sin. Hteo bih da ti se
zahvalim. Ali kako čovek da se zahvali za toliku ljubav i toliku dobrotu?
Lukas kaže:
– Ne zahvaljujte mi se. Nema u meni nikakve ljubavi i nikakve
dobrote.
– To ti misliš, Lukase. Ja sam ubeđen u suprotno. Zadobio si ranu
koju još nisi izlečio.
Lukas ćuti, paroh nastavlja:
– Imam utisak da te napuštam u jednom naročito teškom periodu
tvoga života, ali biću s tobom u mislima i moliću se neprestano za spas
tvoje duše. Zaputio si se pogrešnom stazom, ponekad se pitam dokle ćeš
da odeš. Tvoja strastvena i burna priroda može da te odvuče veoma
daleko, do najgorih krajnosti. Ali ja zadržavam nadu. Beskonačno u
milosrđe Božije.
Paroh ustaje i rukama obuhvata Lukasovo lice:
– „Ali opominji se Tvorca svojega u mladosti svojoj pre nego dođu
dani zli i prispeju godine, za koje ćeš reći: nisu mi mile...”
Lukas poginje glavu, njegovo lice dodiruje starčeve grudi:
– „Pre nego pomrkne sunce i videlo i mesec i zvezde, i opet dođu
oblaci...” To je Knjiga propovednikova.
Jecaj potresa starčevo mršavo telo:
– Da. Prepoznao si je. Još je se sećaš. U detinjstvu si znao napamet
cele stranice iz Biblije. Imaš li sada vremena da je ponekad čitaš?
Lukas se izvlači:
– Imam mnogo posla. A treba i druge knjige da pročitam.
Paroh kaže:
– Razumem. Takođe razumem da te moje pridike gnjave. Sada idi, i
nemoj više da dolaziš. Odlazim sutra prvim vozom.
Lukas kaže:
– Želim vam spokojan odmor, oče.
On se vraća, kaže Jasmini:
– Gospodin paroh sutra odlazi. Neće više biti potrebno da mu nosiš
hranu.
Dete pita:
– On odlazi zato što ga ti više ne voliš? I Jasmina i ja ćemo otići, ako
nas više ne voliš.
Jasmina kaže:
– Ćuti, Matijase!
Dete vrišti.
– Ona je to rekla! Ali ti nas voliš, je l’ da, Lukase?
 Lukas ga uzima u naručje:
– Naravno, Matijase.
Kod Klare gori vatra u peći dnevne sobe. Vrata spavaće sobe su
odškrinuta.
Lukas ulazi u sobu. Klara leži, s knjigom u rukama. Ona gleda
Lukasa, zatvara knjigu, spušta je na noćni stočić.
Lukas kaže:
– Oprosti, Klaro.
Klara zbacuje perinu kojom je pokrivena. Naga je. Nastavlja da zuri
u Lukasa:
– To je ono što ste hteli, je li!
– Ne znam. Zaista ne znam, Klaro!
Klara gasi lampu pored uzglavlja:
– Šta čekate?
Lukas pali lampu na pisaćem stolu, uperi je u krevet. Klara zatvara
oči.
Lukas kleči podno kreveta, širi Klarine noge, zatim usne stidnice. Iz
nje curi tanak mlaz krvi. Lukas se naginje, liže, pije krv. Klara stenje,
njene ruke su ščepale Lukasovu kosu.
Lukas se svlači, leže na Klaru, ulazi u nju, urla. Kasnije, Lukas
ustaje, otvara prozor. Napolju pada sneg. Lukas se vraća u krevet, Klara ga
uzima u naručje. Lukas drhti. Ona kaže:
– Umiri se.
Ona miluje Lukasovu kosu, lice. On pita:
– Vi mi ne zamerate zbog onog drugog?
– Ne. Bilo je bolje da ode.
Lukas kaže:
– Znao sam da ga ne volite. Bili ste tako nesrećni prošle nedelje kada
ste došli u kafanu.
Klara kaže:
– Upoznala sam ga u bolnici. On me je lečio letos, kada sam imala
novu depresiju. Četvrtu od Tomasove smrti.
– Često sanjate Tomasa?
– Svake noći. Ali samo njegovo pogubljenje. Tomasa srećnog,
živog, nikada.
Lukas kaže:
– A ja vidim svog brata svuda. U svojoj sobi, u bašti, kako hoda
pored mene ulicom. Priča sa mnom.
– Šta kaže?
– Kaže da živi u smrtnoj samoći.
 Lukas zaspi na Klarinim rukama. U dubokoj noći, još jedanput, ulazi
u nju, nežno, polagano, kao u snu.
Otada Lukas provodi svaku noć kod Klare.
Zima je veoma hladna te godine. Punih pet meseci nije privirilo
sunce. Neka ledena magla miruje nad pustim gradom, tlo je zamrznuto,
reka takođe.
U kuhinji bakine kuće, vatra gori bez prestanka. Drvo za ogrev brzo
se potroši. Svakog popodneva, Lukas ide u šumu po drva, koja stavlja da
se suše pored štednjaka.
Kuhinjska vrata su odškrinuta da bi se grejala Jasminina i detetova
soba. Lukasova soba se ne greje.
Kada Jasmina šije ili plete u sobi, Lukas sedi s detetom na velikom
ćilimu koji je istkala Jasmina a koji prekriva kuhinjski pod, i igraju se
skupa sa psom i mačkom. Pregledaju slikovnice, crtaju. Na jednoj
računaljci Lukas uči Matijasa da broji.
Jasmina sprema večeru. Sve troje sede na ugaonoj klupi u kuhinji.
Jedu krompira, pasulja ili kupusa. Dete ne voli ova jela, jede malo. Lukas
mu premazuje pekmezom kriške hleba.
Posle obeda, Jasmina pere posuđe, Lukas nosi dete u sobu, svlači ga,
leže ga, priča mu priču. Kada se dete uspava, Lukas odlazi kod Klare, na
drugi kraj grada.
 4.
U Staničnoj ulici kestenovi su u cvatu. Njihove bele latice prekrivaju
tlo u tako debelom sloju da Lukas ne čuje čak ni bat sopstvenih koraka. On
se vraća od Klare, kasno u noći.
Dete sedi na ugaonoj klupi u kuhinji. Lukas kaže:
– Tek je pet sati. Zašto ustaješ tako rano?
Dete pita:
– Gde je Jasmina?
– Otišla je u veliki grad. Dosađivala se ovde.
Dete razrogačuje svoje crne oči:
– Otišla? Bez mene?
Lukas se okreće, loži vatru u šporetu.
Dete pita:
– Hoće li se vratiti?
– Ne, ne verujem.
Lukas sipa kozije mleko u jednu šerpu koju stavlja na vatru. Dete
pita:
– Zašto me nije povela sa sobom?
Lukas kaže:
– Mislila je da će ti biti bolje ovde sa mnom, a i ja to mislim.
Dete kaže:
– Nije mi bolje ovde s tobom. Bilo bi mi bolje bilo gde s njom.
Lukas kaže:
– Veliki grad nije zabavan za decu. Nema ni bašte ni životinja.
Dete kaže:
– Ali ima moja majka.
Ono gleda kroz prozor. Kada se okrene, njegovo malo lice
izobličeno je od bola:
– Ona me ne voli zato što sam bogalj. Zato me je i ostavila ovde.
– To nije istina, Matijase. Ona te voli svim svojim srcem. To dobro
znaš.
– Onda će se vratiti po mene.
Dete odguruje svoju šolju, svoj tanjir, i izlazi iz kuhinje. Lukas ide
da zalije baštu. Sunce se rađa.
Pas spava pod jednim drvetom, dete mu prilazi, sa štapom u ruci.
Lukas gleda dete. Dete zamahuje štapom i udara psa. Pas beži cvileći. Dete
gleda Lukasa:
– Ne volim životinje. Ne volim ni bašte.
 Svojim štapom dete udara salate, paradajz, bundeve, mahune, cveće.
Lukas ga bez reči gleda šta radi.
Dete se vraća u kuću, leže u Jasminin krevet. Lukas mu se
pridružuje, seda na rub kreveta:
– Ti si znači tako nesrećan što si ostao sa mnom? Zašto?
Detetove oči zure u tavanicu:
– Zato što te mrzim.
– Mrziš me?
– Da, oduvek te mrzim.
– Nisam to znao. Možeš li mi reći zašto?
– Zato što si visok i lep, i zato što sam verovao da te Jasmina voli.
Ali ako je otišla, znači da ni tebe nije volela. Nadam se da si i ti nesrećan
kao ja.
Lukas zagnjuruje glavu u ruke. Dete pita:
– Ti plačeš?
– Ne, ne plačem.
– Ali tužan si zbog Jasmine?
– Ne, ne zbog Jasmine. Tužan sam zbog tebe, zbog tvoga bola.
– Stvarno? Zbog mene? Dobro je.
Ono se smeši:
– Pa ipak, ja sam obični mali bogalj, a Jasmina je lepa.
Nakon kraće tišine, dete pita:
– A tvoja majka, gde je ona?
– Ona je umrla.
– Bila je suviše stara, zato je umrla?
– Ne. Umrla je zbog rata. Ubila ju je jedna granata, nju i njenu bebu
koja je bila moja sestrica.
– A gde su one sada?
– Mrtvi nisu nigde i svuda su.
Dete kaže:
– One su na tavanu. Video sam ih. Velika stvar od kostiju i mala
stvar od kostiju.
Lukas pita tihim glasom:
– Popeo si se na tavan? Kako si to izveo?
– Uspentrao sam se. Lako je. Pokazaću ti kako.
Lukas ćuti. Dete kaže:
– Ne boj se, neću nikome kazati. Ne želim da nam ih uzmu. Volim
ih.
– Voliš ih?
– Da. Naročito bebu. Ružnija je i manja nego ja. I nikada neće
narasti. Nisam znao da je devojčica. Ne možeš znati kada su od samih
kostiju, te stvari.
– Te stvari se zovu kosturi.
– Da. Kosturi. Video sam ih i u velikoj knjizi koja je skroz na vrhu
biblioteke.
Lukas i dete su u bašti. Sa tavanskih vrata visi jedno uže tik do
visine Lukasove podignute ruke. On kaže detetu:
– Pokaži mi kako se penješ.
Dete dovlači baštensku klupu smeštenu malo dalje, pod prozorom
Lukasove sobe. Uspentra se na klupu, skoči, dohvati uže, usporava
njihanje odupirući noge o zid, i pomoću nogu i ruku, s naporom se uspuže
do tavanskih vrata. Lukas ga prati. Oni sedaju na slamaricu, gledaju
kosture okačene za jednu gredu.
Dete pita:
– A kostur svoga brata nisi sačuvao?
– Ko ti je rekao da imam brata?
– Niko. Čuo sam te kako mu nešto pričaš. Ti mu pričaš, a on nije
nigde i svuda je, prema tome, i on je umro.
Lukas kaže:
– Ne, nije umro. Otišao je u drugu zemlju. Vratiće se.
– Kao Jasmina. I ona će se vratiti.
– Da, isto je s mojim bratom i tvojom majkom.
Dete kaže:
– To je jedina razlika između mrtvih i onih koji su otišli, je l’ da?
Oni koji nisu umrli vratiće se.
Lukas kaže:
– Ali kako znati da nisu umrli za vreme svog odsustva?
– Ne može se znati.
Dete na trenutak ćuti, zatim pita:
– Kako ti je bilo kada ti je brat otišao?
– Nisam znao kako dalje da živim bez njega.
– A sada znaš?
– Da. Otkako si ti došao ovamo, znam.
Dete otvara sanduk:
– A velike sveske u sanduku, šta je to?
Lukas ponovo zatvara sanduk:
– Ništa. Gospode! Srećom, još ne znaš da čitaš.
Dete se smeje:
– Varaš se. Kada je štampano, već znam da pročitam. Gledaj. On
ponovo otvara sanduk i vadi bakinu staru Bibliju. Čita reči, cele rečenice.
 Lukas pita:
– Odakle si naučio da čitaš?
– Iz knjiga, naravno. Iz mojih i tvojih.
– Sa Jasminom?
– Ne, posve sam. Jasmina ne voli da čita. Rekla je da ja nikada neću
ići u školu. Ali ići ću uskoro, je l’ da, Lukase?
Lukas kaže:
– Ja ću moći da te naučim svemu što treba da znaš.
Dete kaže:
– Škola je obavezna već sa šest godina.
– Za tebe nije. Možemo izdejstvovati oslobađanje.
– Zato što sam bogalj, je l’ tako? E neću tvoje oslobađanje. Hoću da
idem u školu kao i ostala deca.
Lukas kaže:
– Ako to želiš, ići ćeš. Ali zašto to želiš?
– Zato što znam da ću u školi biti najjači, najpametniji.
Lukas se smeje:
– I najuobraženiji, nema sumnje. Ja sam, pak, uvek prezirao školu.
Pravio sam se da sam gluv da ne bih morao daje pohađam.
– To si radio?
– Da. Slušaj, Matijase. Možeš da se penješ ovamo kad god hoćeš.
Možeš takođe da ideš u moju sobu, čak i kad ja nisam tu. Možeš da čitaš
Bibliju, rečnik, celu enciklopediju ako ti se to sviđa. Ali sveske nećeš
čitati, đavolji sine.
On dodaje:
– Baka nas je zvala tako: „đavolji sinovi”.
– A koga to „vas”? Tebe i koga drugog? Tebe i tvog brata?
– Da. Mog brata i mene.
Oni silaze sa tavana, idu u kuhinju. Lukas sprema obed. Dete pita:
– Ko će prati suđe, rublje, odeću?
– Nas dvojica. Zajedno. Ti i ja.
Oni jedu. Lukas se naginje kroz prozor, povraća. Okreće se, lica
oblivenog znojem, gubi svest i pada na kuhinjski pod.
Dete vrišti:
– Nemoj to da radiš, Lukase, nemoj to da radiš!
Lukas otvara oči:
– Ne vrišti, Matijase. Pomozi mi da se pridignem.
Dete ga vuče za ruku, Lukas se grčevito hvata za sto. Posrćući izlazi
iz kuhinje, seda na baštensku klupu. Stojeći ispred njega, dete ga gleda:
– Šta ti je, Lukase? Bio si mrtav neko vreme!
 – Ne, samo me je uhvatila nesvestica, zbog vrućine.
Dete pita:
– To nije ništa što je ona otišla, zar ne? To nije tako strašno, reci?
Nećeš zbog toga da umreš?
Lukas ne odgovara, dete mu seda pod noge, obavija ih rukama,
spušta svoju glavu sa crnom i kovrdžavom kosom na Lukasova kolena:
– Biću možda tvoj sin, kasnije.
Kada dete zaspi, Lukas se ponovo penje na tavan. Uzima sveske iz
sanduka, umotava ih u platno od konoplje i odlazi u grad.
Zvoni kod Petera.
– Voleo bih da mi čuvate ovo, Petere.
On spušta paket na sto u salonu.
Peter pita:
– Šta je to?
Lukas razmotava platno:
– Školske sveske.
Peter vrti glavom:
– To mi je i Viktor rekao. Vi pišete. Kupujete ogromne količine
papira i olovaka. I tako godinama, olovke, papir sa kvadratićima i velike
školske sveske. Pišete neku knjigu?
– Ne, knjigu ne. Samo pravim beleške.
Peter odmerava rukom sveske:
– Beleške! Pola tuceta debelih svezaka.
– S godinama, to se nagomilava. Međutim, mnogo toga odbacim.
Čuvam samo ono što je apsolutno neophodno.
Peter pita:
– Zašto hoćete da ih sakrijete? Zbog policije?
– Policije? Kakva pomisao! Zbog deteta. Ono već pomalo zna da
čita i svuda pretura. Ne bih voleo da čita ove sveske.
Peter se smeška:
– A ni detetova majka ne treba da ih čita, zar ne?
Lukas kaže:
– Jasmina nije više kod mene. Otišla je. Veliki grad joj je oduvek bio
san. Dao sam joj novaca.
– I ostavila vam je svoje dete?
– Bilo mi je stalo da zadržim dete.
Peter pali cigaretu, gleda Lukasa ne prozborivši ni reč.
Lukas pita:
– Možete li čuvati ove Sveske kod sebe, da ili ne?
– Naravno da mogu.
 Peter ponovo umotava sveske, nosi ih u svoju sobu. Kada se vrati,
kaže:
– Sakrio sam ih ispod svoga kreveta. Sutra ću im pronaći bolje
skrovište.
Lukas kaže:
– Hvala, Petere.
Peter se smeje:
– Ne zahvaljujte mi se. Vaše sveske me zanimaju.
– Imate nameru da ih čitate?
– Naravno. Ako ne želite da ih čitam, slobodno ih odnesite kod
Klare.
Lukas ustaje:
– Nipošto! Klara čita sve što joj dođe pod ruku. Ali mogao bih da ih
poverim Viktoru.
– U tom slučaju, čitao bih ih kod Viktora. On ne može ništa da mi
odbije. Uostalom, uskoro će da ode. Želi da se vrati u svoj rodni grad, da
bude pored svoje sestre. Namerava da proda svoju kuću i knjižaru.
Lukas kaže:
– Vratite mi sveske. Zakopaću ih negde u šumi.
– Da, zakopajte ih. Ili, još bolje, spalite ih. To je jedini način da niko
ne može da ih čita.
Lukas kaže:
– Moram da ih sačuvam. Za Klausa. Te sveske su namenjene
Klausu. Samo njemu.
Peter pali radio. Dugo traži pre nego što nađe neku laganu muziku:
– Sedite još malo, Lukase, i kažite mi koje Klaus.
– Moj brat.
– Nisam znao da imate brata. Nikada mi o njemu niste govorili. Niko
mi o njemu nije govorio, pa čak ni Viktor, koji vas poznaje još od vašeg
detinjstva.
Lukas kaže:
– Moj brat živi s druge strane granice ima već nekoliko godina.
– Kako je prešao granicu? Opšte je poznato da ju je nemoguće preći.
– Prešao ju je, to je sve.
Nakon kraće tišine, Peter pita:
– Vodite li prepisku s njim?
– Šta podrazumevate pod prepiskom?
– Ono što sav svet podrazumeva pod prepiskom. Piše li vam on?
Pišete li vi njemu?
– Ja njemu pišem svakoga dana u sveskama. Verovatno i on čini to
isto.
– Ali nikada ne dobijate od njega pisma?
– On ne može da mi šalje pisma odande.
– Mnogobrojna pisma stižu s druge strane granice. Vaš brat vam
nikada nije pisao otkako je otišao? Nije vam poslao svoju adresu?
Lukas odmahuje glavom, ponovo ustaje:
– Vi mislite da je mrtav, zar ne? Ali Klaus nije mrtav. Živ je i vratiće
se.
– Da, Lukase. Vaš brat će se vratiti. Što se tiče svezaka, mogao sam
vam obećati da ih neću čitati, ali vi mi ne biste verovali.
– U pravu ste, ne bih vam verovao. Znao sam da se ne biste mogli
uzdržati da ih ne čitate. Znao sam još dok sam dolazio ovamo. E pa čitajte
ih. Više volim da to budete vi, nego Klara ili bilo ko drugi.
Peter kaže:
– Ima još jedna stvar koju ne razumem: vaši odnosi s Klarom. Ona je
mnogo starija od vas.
– Nisu važne godine. Ja sam njen ljubavnik. Je li to sve što ste hteli
da znate?
– Ne, to nije sve. To sam već znao. Nego, volite li vi nju?
Lukas otvara vrata:
– Ne znam značenje te reči. Niko ga ne zna. Nisam očekivao takvu
vrstu pitanja od vas, Petere.
– Međutim, pitanje te vrste često će vam postavljati tokom vašeg
života. A ponekad ćete biti primorani da na njega i odgovorite.
– A vi, Petere? I vi ćete jednom biti primorani da odgovorite na
određena pitanja. Prisustvovao sam katkada vašim političkim sastancima.
Držite govore, sala vam aplaudira. Verujete li vi iskreno u to što pričate?
– Dužan sam da u to verujem.
– Ali u dubini duše, šta o tome mislite?
– Ne mislim. Ne mogu sebi da dozvolim takav luksuz. U meni je
strah još od detinjstva.
Klara stoji ispred prozora, gleda baštu utonulu u noć. Ne okreće se
kada Lukas uđe u sobu. Ona kaže:
– Leto je užasno. Smrt je najbliža upravo leti. Sve se isušuje, gasi,
zaustavlja. Ima već četiri godine otkako su oni ubili Tomasa. U avgustu,
veoma rano ujutru, u zoru. Oni su ga obesili. Zabrinjavajuće je to što oni
ponovo počinju svakoga leta. Zorom, kada se vi vraćate kući, ja izađem na
prozor i vidim ih. Oni ponovo počinju, međutim, ne možeš ubiti istu osobu
više puta.
Lukas ljubi Klaru u potiljak:
 – Šta vam je, Klaro? Šta vam je danas?
– Danas sam primila jedno pismo. Službeno pismo. Ovde je, na
mom radnom stolu, možete da ga pročitate. Javljaju mi da je Tomas
rehabilitovan, da je nevin. Oni mi pišu: „Vaš muž je bio nevin, ubili smo
ga greškom. Ubili smo više nevinih osoba greškom, ali sada se sve vraća u
red, izvinjavamo se i obećavamo da se slične greške više neće dešavati.”
Oni ubiju i oni rehabilituju. Oni se izvinjavaju, ali Tomas je mrtav! Mogu
li oni da ga vrate u život? Mogu li oni da izbrišu onu noć kada mi je kosa
osedela, kada sam poludela?
Te letnje noći, bila sam sama u stanu, našem stanu, Tomasovom i
mom. Tamo sam bila sama već mesecima. Čim su Tomasa zatvorili, više
niko nije hteo, nije mogao, nije se usuđivao da me poseti. Bila sam se već
navikla na samoću, nije bilo ničeg neobičnog u tome što sam sama. Nisam
spavala, ali ni to nije bilo neobično. Jedino je neobično što te noći nisam
plakala. Predveče su na radiju najavili pogubljenje više osoba zbog
veleizdaje. Među tim imenima jasno sam čula Tomasovo ime. U tri sata
ujutro, u vreme pogubljenja, gledala sam zidni sat. Gledala sam ga sve do
sedam sati, zatim sam otišla na posao, u jednu veliku biblioteku glavnoga
grada. Sela sam za svoj radni sto, bila sam nadzornica sale za čitanje.
Prilazile su mi kolege, jedni za drugima, slušala sam ih kako šapuću:
„Došla je!” „Jeste li videli njenu kosu?” Izašla sam iz biblioteke, hodala
sam do večeri ulicama, izgubila sam se, više nisam imala pojma u kojoj
sam gradskoj četvrti, premda sam odlično poznavala taj grad. Vratila sam
se taksijem. U tri sata ujutro, pogledala sam kroz prozor, i videla sam ih:
oni su vešali Tomasa na fasadi zgrade preko puta. Kriknula sam. Došli su
susedi. Kola hitne pomoći odvezla su me u bolnicu. A sada, oni kažu da je
to bila samo greška. Tomasovo ubistvo, moja bolest, meseci u bolnici,
moja seda kosa, bili su samo greška. Neka mi onda oni vrate Tomasa,
živog, nasmejanog. Onog Tomasa koji me je uzimao u naručje, koji mi je
milovao kosu, koji mi je držao lice u svojim toplim rukama, koji me je
ljubio u oči, uši, usta.
Lukas hvata Klaru za ramena, okreće je ka sebi:
– Kada ćete prestati da mi pričate o Tomasu?
– Nikada. Nikada neću prestati da pričam o Tomasu. A vi? Kada
ćete početi da mi pričate o Jasmini?
Lukas kaže:
– O tome nema šta da se kaže. Naročito sada kada ona nije više tu.
Klara udara i grebe Lukasa po licu, vratu, ramenima. Ona vrišti:
– Nije više tu? Gde je? Šta ste joj uradili?
Lukas odvlači Klaru na krevet, leže na nju:
 – Smirite se. Jasmina je otišla u veliki grad. To je sve.
Klara steže Lukasa u zagrljaj:
– Oni će me rastaviti i od tebe kao što su me rastavili od Tomasa.
Oni će te strpati u zatvor, obesiće te.
– Neće, sve je to svršeno. Zaboravite Tomasa, zatvor i konopac.
U zoru, Lukas ustaje:
– Treba da se vratim. Dete se rano budi.
– Jasmina je ostavila svoje dete ovde?
– To dete je bogalj. Šta je mogla s njim da radi u jednom velikom
gradu?
Klara ponavlja:
– Kako je mogla da ga ostavi?
Lukas kaže:
– Htela je da ga uzme. Ja sam joj zabranio.
– Zabranio? S kojim pravom? To je njeno dete. Ono joj pripada.
Klara gleda Lukasa kako se oblači. Ona kaže:
– Jasmina je otišla zato što je ne volite.
– Ja sam joj pomogao kada joj je bilo teško. Ništa joj nisam obećao.
– Ni meni ništa niste obećali.
Lukas se vraća da Matijasu spremi doručak.
Lukas ulazi u knjižaru, Viktor ga pita:
– Treba vam papira ili olovaka, Lukase?
– Ne. Hteo bih da razgovaram s vama. Peter mi je rekao da hoćete da
prodate kuću.
Viktor uzdiše:
– U naše vreme, niko ne poseduje dovoljno novca da bi kupio kuću
sa prodavnicom.
Lukas kaže:
– Evo ja bih voleo da je kupim od vas.
– Vi, Lukase? A sa čime to, mali moj?
– Kada prodam bakinu kuću. Vojska mi nudi dobru cenu.
– Bojim se da to neće biti dovoljno, Lukase.
– Pripada mi takođe jedan veliki komad zemlje. A i neke druge
stvari. Stvari velike vrednosti, koje sam nasledio od bake.
Viktor kaže:
– Dođite kod mene večeras, u moj stan. Ostaviću ulazna vrata
otvorena.
Uveče, Lukas se penje malim mračnim stepeništem koje vodi u stan
iznad knjižare. Kuca na jedna vrata ispod kojih se probija slaba svetlost.
Viktor viče:
 – Uđite, Lukase!
Lukas ulazi u jednu prostoriju u kojoj, uprkos otvorenom prozoru,
lebdi teški oblak dima od mnogobrojnih cigareta. Tavanica je zamazana
braonkastom prljavštinom, zavese od tila su požutele. Soba je pretrpana
starim nameštajem, kaučima, kanapeima, stolićima, svetiljkama, ukrasnim
sitnicama. Zidovi su prekriveni slikama, gravirama, a patos pohabanim
tepisima naslaganim jedni na druge.
Viktor sedi pored prozora za jednim stolom prekrivenim stolnjakom
od crvenog pliša. Na stolu, kutije cigara i cigareta, razne vrste pepeljara
punih pikavaca stoje tik uz čaše i jednu bocu dopola punu neke žućkaste
tečnosti.
– Priđite, Lukase. Sedite i uzmite čašu.
Lukas seda, Viktor mu sipa piće, iskapljuje svoju sopstvenu čašu,
ponovo je puni:
– Hteo bih da vam ponudim rakiju boljeg kvaliteta, na primer onu
koju mi je donela moja sestra prilikom svoje posete, ali, nažalost, nema je
više. Moja sestra je dolazila kod mene u julu, bilo je veoma toplo, sećate
se. Ne volim vrućinu, ne volim leto. Kišovito, sveže leto, da, ali pasja
vrućina čini me istinski bolesnim.
Kada je došla, moja sestra mi je donela litru kajsijevače koja se
obično pije kod nas, u kraju. Moja sestra je sigurno mislila da će mi ta
flaša trajati cele godine, ili barem do Božića. Istina je da sam ja prve
večeri popio već pola flaše. Pošto me je bilo sramota, najpre sam sakrio
flašu, zatim sam otišao da kupim flašu rakije osrednjeg kvaliteta – u
prodaji ne može da se nađe druga – i njome napunio sestrinu flašu, koju
sam postavio na veoma vidno mesto, tamo, na kredencu naspram vas.
Tako sam, iako pijući krišom svake večeri kajsijevaču rđavog
kvaliteta, umirivao svoju sestru izlažući na videlo njenu flašu u kojoj se
nivo gotovo nije smanjivao. Jedanput ili dvaput, uželevši se prirodne
rakije, sipao sam sebi čašicu one rakije koju sam tobože cenio, premda je
njen kvalitet već bio promenjen.
Iščekivao sam sa nestrpljenjem da moja sestra ode. Ona mi nije
smetala, naprotiv. Spremala mi je obroke, krpila moje čarape, popravljala
moja odela, čistila kuhinju i sve što je bilo prljavo. Bila mi je, dakle,
korisna, a uz to, prijatno smo ćaskali posle zatvaranja radnje, uživajući u
dobroj večeri. Ona je spavala u sobici, ovde, sa strane. Legala je rano, bila
je tiha. Imao sam celu noć pred sobom, da šetam uzduž i popreko u svojoj
sobi, i u kuhinji, i na hodniku.
Znajte, Lukase, da je moja sestra osoba koju volim najviše na svetu.
Naši roditelji su umrli kada smo bili mladi, naročito ja koji sam još bio
dete. Moja sestra je bila malo starija, pet godina starija. Živeli smo kod
daljnjih rođaka, stričeva i tetaka, ali uveravam vas da me je uistinu
odgojila moja sestra.
Moja ljubav prema njoj nije se s vremenom umanjila. Ne možete da
zamislite radost koju sam osetio videvši je kako silazi iz voza. Nisam je
bio video punih dvanaest godina. Bile su to godine rata, siromaštva,
pogranične zone. Kada bi, na primer, ona uspela da uštedi malo novca za
put, nije mogla da dobije dozvolu za zonu, i tako redom. Ja, pak, uvek
imam premalo gotovine, i ne mogu da zatvorim knjižaru kad hoću. Ni ona
ne može naglo da ostavi svoje mušterije. Ona je krojačica, a ženama, čak i
u godinama oskudice, treba krojačica. Naročito u godinama oskudice, kada
ne mogu da kupuju nove haljine. Žene su donele mojoj sestri neverovatan
posao tokom tih godina oskudice. Valjalo je prepravljati pantalone
njihovih pokojnih muževa u kratke suknje, njihove košulje u bluze, a za
dečiju odeću bilo koje parče tkanine beše dobro.
Kada je moja sestra konačno mogla da sakupi neophodan novac i
neophodne papire i dozvole, javila mi je pismom da dolazi.
Viktor ustaje, gleda kroz prozor:
– Nema još deset sati, zar ne?
Lukas kaže:
– Ne, nema još.
Viktor ponovo seda, sipa piće, pali cigaretu:
– Čekao sam svoju sestru na stanici. Bilo je to prvi put da nekoga
čekam na toj stanici. Bio sam odlučio da čekam dolazak više vozova ako
zatreba. Moja sestra je stigla tek poslednjim vozom. Putovala je ceo dan.
Naravno, smesta sam je prepoznao, ali toliko se razlikovala od slike koju
sam o njoj čuvao u svom sećanju! Postala je sasvim malena. Uvek je bila
sitna, ali ne do te mere. Njeno lice, ružno, treba i to reći, sada je bilo
izbrazdano stotinama sićušnih bora. Jednom rečju, mnogo je ostarila.
Naravno, ništa joj nisam rekao, zadržao sam svoja zapažanja za sebe, a ona
je, naprotiv, briznula u plač govoreći: „О, Viktore! Kako si se promenio!
Jedva te prepoznajem. Udebljao si se, oćelavio si i deluješ užasno
zapušteno.”
– Uzeo sam njene kofere. Bili su teški, krcati džemovima,
kobasicama, kajsijevačom. Ona je sve to istovarila u kuhinji. Donela je čak
i pasulj iz svoje bašte. Odmah sam probao rakiju. Dok je ona kuvala
pasulj, ja sam popio skoro četvrtinu boce. Pošto je oprala posuđe,
pridružila mi se u mojoj sobi. Prozori su bili širom otvoreni, bilo je veoma
vruće. Nastavio sam da pijem, neprestano sam izlazio na prozor, pušio sam
cigare. Moja sestra je pričala o svojim napornim mušterijama, o svom
usamljeničkom i teškom životu, ja sam je slušao pijuckajući rakiju, pušeći
cigare.
Prozor preko puta upalio se u deset časova. Pojavio se čovek sede
kose. Nešto je polako žvakao. Uvek jede u to vreme. U deset sati uveče,
izađe na prozor i jede. Moja sestra je nastavila da priča. Pokazao sam joj
njenu sobu, rekao sam joj: „Mora da si umorna. Prevalila si dug put.
Odmori se.” Ona me je poljubila u oba obraza, otišla je u sobicu sa strane,
legla je i zaspala, pretpostavljam. Nastavio sam da pijem, da hodam uzduž
i popreko pušeći cigare. S vremena na vreme gledao sam kroz prozor,
video sam sedokosog čoveka naslonjenog na rub prozora. Čuo sam ga
kako pita retke prolaznike: „Koliko je sati? Možete li mi reći koje je
vreme, molim vas?” Neko na ulici mu je odgovorio: „Jedanaest i
dvadeset.”
Veoma sam loše spavao. Nečujno prisustvo moje sestre u drugoj
sobi mi je smetalo. Ujutro, beše to nedelja, opet sam začuo noćobdiju kako
pita za vreme i nekoga kako mu odgovara: „Petnaest do sedam”. Kasnije,
kada sam ustao, moja sestra je već radila u kuhinji, prozor preko puta bio
je zatvoren.
Šta mislite, Lukase? Moja sestra koju nisam video dvanaest godina
dolazi mi u posetu, a ja, ja nestrpljivo čekam da ona legne kako bih mogao
na miru da posmatram noćobdiju preko puta, jer to je, u suštini, jedina
osoba koja me zanima, iako volim svoju sestru iznad svega.
Ništa ne kažete, Lukase, ali znam šta mislite. Mislite da sam lud, i u
pravu ste. Opsednut sam tim starcem koji otvara prozor u deset sati uveče i
zatvara ga u sedam sati ujutro. On provodi celu noć na prozoru. A posle,
ne znam šta radi. Spava li, ili pak ima neku drugu prostoriju ili kuhinju gde
provodi dan? Nikada ga ne viđam na ulici, nikada ga ne viđam danju, ne
poznajem ga i nikada se ni kod koga nisam raspitivao o njemu. Vi ste prva
osoba kojoj o njemu govorim. O čemu li on razmišlja cele noći, naslonjen
na prozor? Ko bi to znao? Od ponoći, ulica je potpuno prazna. Ne može
čak ni da pita prolaznike za vreme. To može tek oko šest, sedam sati
ujutro. Da li istinski ima potrebu da sazna vreme, je li moguće da nema
nikakav sat ili budilnik? U tom slučaju, kako samo uspeva da se pojavi na
prozoru tačno u deset sati uveče? Tolika pitanja koja sebi postavljam o
njemu.
Jedne večeri, moja sestra već beše otišla, noćobdija mi se obratio.
Bio sam na svom prozoru, posmatrao sam nebo da bih konačno na njemu
otkrio olujne oblake koje su nam najavljivali već nekoliko dana. Starac mi
se obratio s druge strane ulice. Rekao mi je: „Ne vide se više zvezde. Bliži
se oluja.” Nisam mu odgovorio. Gledao sam na drugu stranu, levo–desno
po ulici. Nisam hteo da uspostavim vezu s njim. Ignorisao sam ga.
Seo sam ujedan ćošak svoje sobe gde nije mogao da me vidi. Tek
sada sam svestan da ako ostanem ovde, neću raditi ništa drugo sem što ću
piti i pušiti i posmatrati noćobdiju kroz prozor, a zatim ću i sam postati
noćobdija.
Viktor gleda kroz prozor i sa uzdahom se zavaljuje u fotelju:
– Tamo je. Tamo je i posmatra me. Čeka priliku da zapodene sa
mnom razgovor. Ali ja neću popustiti, uzalud je uporan, neće biti po
njegovom.
Lukas kaže:
– Smirite se, Viktore. To je možda samo obični noćni čuvar u
penziji, koji je navikao da spava danju.
Viktor kaže:
– Noćni čuvar? Možda. Nije važno. Ako ostanem ovde, on će me
uništiti. Već sam napola lud. Moja sestra je to primetila. Pre nego što je
ušla u voz, rekla mi je: „Suviše sam stara da još jednom krenem na ovaj
dugi i zamorni put. Morali bismo doneti jednu odluku, Viktore, inače se
zaista plašim da se više nećemo videti.” Ja sam upitao: „Kakvu vrstu
odluke?” Ona je rekla: „Tvoj posao ne ide dobro, to sam brzo shvatila. Po
ceo dan sediš u radnji i ne pojavi se nijedna mušterija. Noću šetaš uzduž i
popreko po stanu, a ujutro si iscrpljen. Suviše piješ, popio si skoro pola
flaše rakije koju sam ti donela. Ako tako nastaviš, postaćeš alkoholičar.”
Dobro sam se čuvao da joj ne kažem kako sam za vreme njenog
boravka popio još šest drugih flaša rakije i uz to sve one flaše vina koje
smo otvarali uz svaki obrok. Nisam joj rekao ni za noćobdiju, naravno.
Ona je nastavila: „Loše izgledaš. Imaš podočnjake, bled si i skoro debeo.
Jedeš suviše mesa, ne krećeš se dovoljno, nikada ne izlaziš, vodiš nezdrav
život.” Ja sam rekao: „Ne brini se za mene. Osećam se odlično.” Zapalio
sam cigaru. Voz je kasnio u dolasku. Moja sestra je s gađenjem okrenula
glavu: „Suviše pušiš. Pušiš bez prestanka.”
Takođe sam se dobro čuvao da joj ne kažem kako su lekari kod
mene otkrili, pre dve godine, jednu arterijsku bolest izazvanu preteranim
pušenjem. Moja leva ilijačna arterija je zakrečena, u mojoj levoj nozi
cirkulacije više i nema, ili je veoma slaba, osećam bolove u kuku i listu na
nozi, više ne osećam levi nožni palac. Lekari su mi prepisali lekove, ali
neće biti poboljšanja ako ne prestanem da pušim i ako ne budem radio
vežbe. Međutim, ja nemam nikakve želje da prestanem da pušim. Sem
toga, nemam ni trunka volje. Ne možeš tražiti od jednog alkoholičara da
ima volje. Prema tome, ako hoću da prestanem da pušim, trebalo bi najpre
da prestanem da pijem.
 Nekad pomislim kako bih morao prestati s pušenjem, a onda smesta
palim cigaru ili cigaretu, i razmišljam pušeći da ako ne prestanem s
pušenjem, uskoro će doći do potpunog prestanka cirkulacije u mojoj levoj
nozi, što će izazvati gangrenu, a gangrena će iziskivati amputaciju stopala i
cele noge.
Ništa od svega toga nisam rekao da ne bih svoju sestru zabrinuo, ali
ona je već bila zabrinuta. Penjući se u voz, poljubila me je u oba obraza i
rekla mi je: „Prodaj knjižaru i dođi kod mene u naš kraj. Živećemo
skromno, u našoj kući iz detinjstva. Odlazićemo u šetnje po šumi, ja ću se
brinuti o svemu, ti ćeš prestati da pušiš i piješ i moći ćeš da napišeš svoju
knjigu.”
Voz je otišao, ja sam se vratio, nasuo sam sebi čašicu rakije, i pitao
sam se o kakvoj je to ona knjizi govorila.
Te večeri, uzeo sam tabletu za spavanje uz moje uobičajene lekove
za cirkulaciju, i popio sam svu rakiju koja beše ostala u sestrinoj flaši, to
jest otprilike pola litra. Uprkos tableti za spavanje, sutradan ujutro
probudio sam se veoma rano, a leva noga mi je bila potpuno oduzeta. Bio
sam sav u znoju, srce mi je žestoko lupalo, ruke su mi drhtale, bio sam
ophrvan užasnim strahom i zebnjom. Pogledao sam vreme na svom satu,
on beše zaustavljen. Dovukao sam se do prozora, starac je još bio preko
puta. Doviknuo sam mu preko puste ulice: „Možete li mi reći koliko je
sati, molim vas, moj časovnik se zaustavio.” On se okrenuo pre nego što
mi je odgovorio, kao da će pogledati na zidni sat: „Pola sedam”. Hteo sam
da se obučem, ali već sam bio obučen. Spavao sam u odeći i cipelama.
Sišao sam na ulicu, pošao sam do najbliže bakalnice. Bila je još zatvorena.
Čekao sam šetajući uzduž i popreko po ulici. Stigao je poslovođa, otvorio
je radnju, uslužio me. Uzeo sam jednu flašu nekakve rakije, vratio sam se,
popio sam par čaša, moj strah je iščezao, čovek preko puta beše zatvorio
prozor.
Sišao sam u knjižaru, seo sam za kasu. Nije bilo nijednoga kupca.
Još je bilo leto, školski raspust, nikome ne treba ni knjiga niti bilo šta
drugo. Sedeći tamo, gledajući knjige na policama, setio sam se svoje
knjige, knjige o kojoj mi je govorila moja sestra, one knjige koju sam u
mladosti planirao da napišem. Hteo sam da postanem pisac, da pišem
knjige, to beše moj mladalački san, često smo o tome pričali, moja sestra i
ja. Ona je verovala u mene, i ja sam verovao u sebe, ali sve manje i manje,
i konačno sam potpuno zaboravio taj san da pišem knjige.
Imam tek pedeset godina. Ako prestanem da pušim i pijem ili,
tačnije, da pijem i pušim, još ću moći da napišem knjigu. Knjige, ne, ali
jednu jedinu knjigu, možda. Ubeđen sam, Lukase, da je, svako ljudsko
biće rođeno da napiše jednu knjigu, i ni zbog čega drugog. Genijalnu
knjigu ili osrednju knjigu, nevažno je, ali onaj ko ne bude napisao ništa, on
je izgubljeno biće, on je samo prominuo zemljom ne ostavivši traga.
Ako ostanem ovde, nikada neću napisati knjigu. Moja jedina nada je
da prodam kuću i knjižaru i da odem kod svoje sestre. Ona će me sprečiti
da pijem i pušim, vodićemo zdrav život, ona će se brinuti o svemu, neću
imati ništa drugo da radim sem da pišem svoju knjigu, kad se već budem
otarasio alkoholizma i duvana. I vi ćete sami, Lukase, napisati knjigu. O
kome, o čemu, to ne znam. Ali vi pišete. Još od detinjstva ne prestajete da
kupujete listove papira, olovke, sveske.
Lukas kaže:
– U pravu ste, Viktore. Pisanje je nešto najznačajnije. Odredite cenu,
kupujem kuću i knjižaru. Za nekoliko nedelja, moći ćemo da zaključimo
posao.
Viktor pita:
– A stvari od vrednosti o kojima ste mi pričali, šta je to?
– Zlatnici i srebrnjaci. I nakit takođe.
Viktor se smeška.
– Hoćete li da obiđete kuću?
– Nije neophodno. Uneću promene koje budu potrebne. Ove dve
prostorije biće dovoljne za nas dvojicu.
– Bilo vas je troje, ako se dobro sećam.
– Sada smo samo nas dvojica. Majka deteta je otišla.
Lukas kaže detetu:
– Preselićemo se. Stanovaćemo u gradu, na Glavnom trgu. Kupio
sam knjižaru.
Dete kaže:
– Dobro je. Biću bliže školi. Ali kad se Jasmina vrati, kako će nas
pronaći?
– U jednom ovako malom gradu, lako će nas pronaći.
Dete pita:
– Više nećemo imati životinje, a ni baštu?
– Imaćemo jednu malu baštu. Zadržaćemo psa i mačku, nekoliko
kokošaka takođe, zbog jaja. Ostale životinje ćemo prodati Josipu.
– Gde ću ja da spavam? Tamo nema bakine sobe.
– Spavaćeš u jednoj sobici pored moje. Bićemo sasvim blizu jedan
drugom.
– Bez životinja i bez proizvoda iz bašte, od čega ćemo živeti?
– Od knjižare. Ja ću prodavati olovke, knjige, papir. Ti ćeš moći da
mi pomažeš.
 – Da, pomagaću ti. Kada se selimo?
– Sutra. Josip će doći svojim kolima.
Lukas i dete smeštaju se u Viktorovu sobu. Lukas kreči sobe, one su
svetle i čiste. Pored kuhinje, u bivšoj ostavi, Lukas postavlja kupatilo.
Dete pita:
– Mogu li da držim kosture kod sebe?
– To nije moguće. Zamisli da neko uđe u tvoju sobu.
– Niko neće ulaziti u moju sobu. Osim Jasmine, kada se bude vratila.
Lukas kaže:
– U redu. Možeš da zadržiš kosture. Ipak ćemo ih sakriti iza jednog
paravana.
Lukas i dete krče baštu koju je Viktor zapustio. Dete pokazuje jedno
drvo:
– Vidi ono drvo, Lukase, posve je crno.
Lukas kaže:
– To je mrtvo drvo. Treba ga poseći. I ostalo drveće gubi lišće, ali
ovo je mrtvo.
Često, usred noći, dete se budi, dojuri u Lukasovu sobu, u njegov
krevet, i ako Lukas nije tu, ono ga čeka da mu ispriča svoje košmare.
Lukas legne pored deteta, stisne uza se njegovo mršavo telo sve dok dete
ne prestane da drhti.
Dete priča svoje košmare, uvek iste, koji se ponavljaju i redovno
pohode njegove noći.
Jedan od tih snova je san o reci. Dete se, ležeći na površini vode,
prepušta talasima gledajući zvezde. Dete je srećno, ali, polagano, nešto
nailazi, neka stvar koja uliva strah, i najednom, ta stvar je tu, dete ne zna
šta je to, to eksplodira i viče i urla i zaslepljuje.
Drugi san je san o tigru koji leži pored detetovog kreveta. Tigar kao
da spava, deluje blag i dobar i dete ima ogromnu želju da ga pomiluje.
Dete se plaši, međutim, njegova želja da pomiluje tigra raste, i dete više ne
može da odoli toj želji. Njegovi prsti dotiču tigrovu svilenkastu dlaku, a
tigar mu, jednim udarcem šape, iščupa ruku.
Drugi san je san o pustom ostrvu. Dete se tamo igra svojim ručnim
kolicima. Puni ih peskom, prenosi pesak na drugo mesto, prazni kolica, ide
malo dalje, puni kolica, ponovo ih prazni, i tako redom, dugo, kad
odjednom, noć, hladno je, nigde nikoga, jedino zvezde sijaju u svojoj
beskonačnoj samoći.
Drugi san: dete hoće da se vrati u bakinu kuću, hoda ulicama, ali ne
prepoznaje ulice u gradu, izgubi se, ulice su puste, kuća više nije tamo gde
bi trebalo da bude, stvari više nisu na svom mestu, Jasmina ga doziva
plačući, a dete ne zna kojom ulicom, kojim prolazom treba da pođe da bi
joj se pridružilo.
Najstrašniji san je san o mrtvom drvetu, crnom drvetu iz bašte. Dete
gleda drvo i drvo pruža svoje ogoljene grane ka detetu. Drvo kaže: „Ja sam
sada samo obično mrtvo drvo, ali volim te isto onoliko kao kada sam bilo
živo. Dođi, mali moj, dođi u moj zagrljaj.” Drvo govori Jasmininim
glasom, dete prilazi, a mrtve i crne grane ga obgrle i udave.
Lukas poseče mrtvo drvo, iscepa ga, založi njime vatru u bašti. Kada
se vatra ugasi, dete kaže:
– Sada je ona samo hrpa pepela.
Ono odlazi u svoju sobu. Lukas otvara flašu rakije. Pije. Spopada ga
mučnina. Vraća se u baštu, povraća. Sa crnog zgarišta još uvek se diže
neki beli dim, ali počinju da padaju krupne kapi kiše, i pljusak dovršava
posao vatre.
Kasnije, dete nalazi Lukasa u mokroj travi, u blatu. Prodrma ga.
– Ustani, Lukase. Treba se vratiti. Pada kiša. Mrak je. Hladno je.
Možeš li da hodaš?
Lukas kaže:
– Ostavi me ovde. Vrati se. Sutra će sve biti u redu.
Dete seda pored Lukasa, čeka.
Rađa se sunce, Lukas otvara oči:
– Šta se dogodilo, Matijase?
Dete kaže:
– To je samo novi košmar.
 5.
Noćobdija se i dalje pojavljuje na prozoru, svake večeri u deset sati.
Dete već spava, Lukas izlazi iz kuće, noćobdija ga pita za vreme, Lukas
mu odgovara, zatim ide kod Klare. U zoru, kada se vraća, noćobdija ga
ponovo pita za vreme, Lukas mu kaže, i odlazi na spavanje. Nekoliko sati
kasnije, u noćobdijinoj sobi se gasi svetlo, a na njegov prozor nahrupe
golubice.
Jednog jutra, kada se Lukas vrati, noćobdija ga zove:
– Gospodine!
Lukas kaže:
– Pet je sati.
– Znam. Ne zanima me vreme. To je zapravo način da povedem
razgovor sa ljudima. Hteo bih samo da vam kažem da je dete noćas bilo
veoma nemirno. Probudilo se oko dva sata, više puta je išlo u vašu sobu,
dugo je gledalo kroz prozor. Čak je izašlo na ulicu, otišlo je pred kafanu,
zatim se vratilo i leglo, pretpostavljam.
– Često to radi?
– Često se budi, da. Skoro svake noći. Ali ovo je prvi put da ga
vidim kako noću izlazi iz kuće.
– On ni danju ne izlazi iz kuće.
– Mislim da vas je tražio.
Lukas se penje u stan, dete duboko spava u svom krevetu. Lukas
gleda kroz prozor, noćobdija pita:
– Sve je u redu?
– Da. Spava. A vi? Vi znači nikada ne spavate?
– Uspavam se s vremena na vreme, ali nikada potpuno. Ima osam
godina kako više ne spavam.
– Šta radite preko dana?
– Šetam se. Kada osetim umor, odem u jedan park da sednem. Svoje
najvedrije trenutke provedem u parku. Tamo ponekad i zaspim na par
minuta, sedeći na klupi. Hoćete li da pođete sa mnom jedanput?
Lukas kaže:
– Sada, ako hoćete.
– Dogovoreno. Samo da nahranim svoje golubice i silazim.
Oni koračaju pustim ulicama usnuloga grada, u pravcu bakine kuće.
Noćobdija se zaustavlja ispred nekoliko kvadratnih metara žute trave na
kojoj dva stara drveta šire svoje ogoljene grane.
– Evo moga parka. Jedino mesto gde mogu na trenutak da zaspim.
 Starac seda na jedinu klupu pored isušene fontane, prekrivene
mahovinom i rđom. Lukas kaže:
– Ima i lepših parkova u gradu.
– Za mene nema.
On podiže svoj štap i pokazuje jednu lepu i veliku kuću:
– Ovde smo nekada stanovali, moja žena i ja.
– Ona je umrla?
– Ubijena je sa nekoliko metaka iz revolvera, tri godine po završetku
rata. Jedne večeri u deset sati.
Lukas seda pored starca:
– Ja je se sećam. Stanovali smo pored granice. Na povratku iz grada
imali smo običaj da se zaustavimo ovde da bismo se napili vode i odmorili
se. Kada bi nas vaša žena ugledala kroz prozor, sišla bi i donela nam
velike kocke krompir–šećera. Odonda ih više nisam jeo. Sećam se još i
njenog osmeha i njenog akcenta, a i njenog ubistva. Ceo grad je o tome
govorio.
– Šta se pričalo?
– Pričalo se da je ubijena da bi mogli nacionalizovati tri fabrike
tekstila koje su joj pripadale.
Starac kaže:
– Nasledila je te fabrike od svoga oca. Ja sam tamo radio kao
inženjer. Oženio sam se njome i ostala je ovde, mnogo je volela ovaj grad.
Zadržala je, međutim, svoje državljanstvo i „oni” su bili primorani da je
ubiju. To je bilo jedino rešenje. „Oni” su je ubili u našoj spavaćoj sobi. Ja
sam u kupatilu čuo hice. Ubica je ušao i izašao preko balkona. Pogođena je
mecima u glavu, u grudi, u trbuh. Istraga je zaključila da je to bio neki
kivni radnik koji je to uradio iz osvete i koji je potom pobegao u
inostranstvo prešavši granicu.
Lukas kaže:
– Granica je u to doba već bila neprelazna, i nijedan radnik nije imao
revolver.
Noćobdija sklapa oči, ćuti. Lukas pita:
– Znate li ko sada stanuje u vašoj kući?
– Puna je dece. Naša kuća je postala sirotište. No, vi treba da se
vratite, Lukase. Matijas će se uskoro probuditi i morate otvoriti knjižaru.
– U pravu ste. Već je pola osam.
Ponekad Lukas navraća u park da bi ćaskao sa noćobdijom. Starac
priča o prošlosti, o srećnoj prošlosti sa svojom ženom.
– Vazda je bila nasmejana. Bila je srećna, bezbrižna kao dete. Volela
je voće, cveće, zvezde, oblake. U predvečerje bi izlazila na balkon da
posmatra nebo. Tvrdila je da nigde na svetu nema tako čarobnih zalazaka
sunca kao u ovom gradu, i da nigde drugde boje neba nisu tako blistave i
lepe.
Čovek zatvara svoje oči utonule u podočnjake, spečene nesanicom.
Nastavlja promenjenim glasom:
– Posle njenog ubistva, činovnici su rekvirirali kuću i sve što je bilo
u njoj: nameštaj, posuđe, knjige, nakit i haljine moje žene. Dozvolili su mi
da ponesem samo jedan kofer sa nešto svoje odeće. Savetovali su mi da
napustim grad. Izgubio sam radno mesto u fabrici, nisam više imao ni
posao, ni kuću, ni novca.
Otišao sam kod jednog prijatelja, lekara, onog istog koga sam
pozvao te večeri kada se desilo ubistvo. Dao mi je novca za voz. Rekao mi
je: „Ne vraćaj se nikad više u ovaj grad. Pravo je čudo što su te ostavili u
životu.”
Krenuo sam vozom, stigao sam u susedni grad. Seo sam u staničnu
čekaonicu. Beše mi ostalo još malo novca da otputujem dalje, možda do
glavnog grada. Ali nisam imao šta da radim u glavnom gradu, niti u bilo
kojem drugom gradu. Kupio sam kartu na blagajni i vratio se ovamo.
Pokucao sam na vrata jedne skromne kuće preko puta knjižare. Poznavao
sam sve radnike i radnice iz naših fabrika. Znao sam i ženu koja mi je
otvorila vrata. Ništa me nije pitala, rekla mi je da uđem, odvela me u jednu
sobu: „Možete ostati ovde koliko god budete hteli, gospodine.”
To je jedna starija žena, tokom rata je izgubila muža, dva sina i
kćerku. Kćerka joj je imala samo sedamnaest godina. Umrla je na ratištu
gde se dobrovoljno prijavila za bolničarku, nakon jedne užasne nesreće
koja joj je unakazila lice. Moja stanodavka nikada ne priča, sve u svemu,
gotovo da više i ne progovara. Ostavlja me na miru u mojoj sobi koja
gleda na ulicu, ona boravi u drugoj, manjoj sobi, koja gleda na baštu.
Kuhinja takođe gleda na baštu. Tamo mogu da ulazim kad hoću i uvek se
nađe nešto toplo na šporetu. Svakog jutra zateknem svoje cipele
naglancane, svoje košulje oprane i ispeglane, prebačene preko naslona
jedne stolice ispred mojih vrata, na hodniku. Moja stanodavka nikada ne
ulazi u moju sobu i tek ponekad je sretnem. Raspored vremena nam se ne
podudara. Ne znam od čega ona živi. Od svoje rente ratne udovice ili od
svog povrtnjaka, pretpostavljam.
Nekoliko meseci pošto sam se smestio kod nje, otišao sam u
opštinski biro i ponudio sam se za bilo kakav posao. Činovnici su me slali
od jedne do druge kancelarije, plašili su se da donesu odluku u vezi sa
mnom, bio sam sumnjiva osoba, zbog moga braka sa strankinjom.
Napokon me je Peter, sekretar Partije, zaposlio kao čoveka za sve i svašta.
Bio sam vratar, perač prozora i popločanog poda, čistač prašine, uvelog
lišća i snega. Zahvaljujući Peteru, sada imam pravo na penziju kao i svi
ostali. Nisam postao prosjak i mogu da okončam svoj život u ovom gradu
u kojem sam rođen, u kojem sam oduvek živeo.
Svoju prvu platu spustio sam uveče na trpezarijski sto. Bila je to
smešna suma, ali za moju stanodavku beše to mnogo novca, i previše po
njenom mišljenju. Ona je polovinu ostavila na stolu, i nastavili smo ovako:
ja svakog meseca položim svoju malu platu pored njenog tanjira; ona, pak,
vrati tačno polovinu sume uz moj.
Neka žena, umotana u veliki šal, izlazi iz sirotišta. Mršava je i bleda,
na njenom koščatom licu sijaju ogromne oči. Zaustavlja se pred klupom,
gleda Lukasa, smeši se, i kaže starcu:
– Vidim da ste našli prijatelja.
– Da, prijatelja. Predstavljam vam Lukasa, Judita. On vodi knjižaru
na Glavnom trgu. Judita je direktorka sirotišta.
Lukas ustaje, Judita mu steže ruku:
– Trebalo bi da kupim knjige za svoju decu, ali pretrpana sam
poslom, a moj budžet je veoma ograničen.
Lukas kaže:
– Mogu vam poslati knjige po Matijasu. Kojih su godina vaša deca?
– Od pet do deset godina. Ko je Matijas?
Starac kaže:
– I Lukas se brine o jednom siročetu.
Lukas kaže:
– Matijas nije siroče. Njegova majka je otišla. On je sada moj.
Judita se smeši:
– Ni moja deca nisu sva siročići. Većinom su rođena od nepoznatog
oca, napustile su ih majke koje su silovane ili su bile prostitutke.
Ona seda pored starca, naslanja glavu na njegovo rame, sklapa oči:
– Uskoro ćemo morati da grejemo, Mihaele. Ako se vreme ne
promeni, otpočećemo s grejanjem od ponedeljka.
Starac je privija uza se:
– Dogovoreno, Judita. Biću tamo u ponedeljak u pet sati ujutro.
Lukas gleda ženu i čoveka, pripijene jedno uz drugo zatvorenih
očiju, na hladnoći vlažnog jesenjeg jutra, u potpunoj tišini malog
zaboravljenog grada. On načini par koraka ne bi li se nečujno udaljio, ali
Judita se trgne, otvara oči, kaže:
– Ostanite, Lukase. Deca će se uskoro probuditi. Treba da im
pripremim doručak.
Ona ljubi starca u čelo:
 – Onda u ponedeljak, Mihaele. Do skorog viđenja, Lukase, i unapred
hvala za knjige.
Ona se vraća u kuću, Lukas ponovo seda:
– Veoma je lepa.
– Da, veoma lepa.
Noćobdija kaže:
– U početku, ona je od mene zazirala. Viđala me je ovde, kako
sedim na klupi, svakog dana. Smatrala me je možda za nekog satira.
Jednog dana, prišla je da sedne pored mene i upitala me šta tu radim. Ja
sam joj sve ispričao. Bilo je to prošle godine početkom zime. Predložila mi
je da joj pomognem da zagreje sobe, nije uspevala sama, ima samo u
kuhinji jednu pomoćnicu od šesnaest godina. U kući nema centralnog
grejanja, u svakoj sobi je kaljeva peć, ima ih sedam. Kad biste samo znali
kakvu sam sreću osetio što ću ponovo moći da uđem u našu kuću, u naše
sobe! I što ću moći da pomažem Juditi. To je pouzdana žena. Muž joj je
nestao za vreme rata, i sama je bila deportovana i dospela je do vrata
pakla. Ovo nije slika. Prava pravcata vatra gorela je iza tih vrata, vatra
koju su zapalila ljudska bića kako bi mogla da spaljuju tela drugih ljudskih
bića.
Lukas kaže:
– Znam o čemu pričate. Video sam slične stvari, sopstvenim očima,
u ovom istom gradu.
– Mora da ste bili veoma mladi.
– Bio sam još dete. Ali ništa nisam zaboravio.
– Zaboravićete. Život je tako sazdan. S vremenom se sve briše.
Uspomene blede, bol jenjava. Ja se sećam svoje žene kao što se i sećamo
neke ptice, nekog cveta. Ona je bila čarolija života u jednom svetu gde je
sve izgledalo lepršavo, lako i lepo. U početku, dolazio sam ovamo zbog
nje, sada dolazim zbog Judite, one koja je preživela. Ovo vam se može
učiniti smešno, Lukase, ali ja sam zaljubljen u Juditu. U njenu snagu,
njenu dobrotu, njenu nežnost prema toj deci koja nisu njena.
Lukas kaže:
– To mi se uopšte ne čini smešno.
– U mojim godinama?
– Godine su obične tričarije. Važna je samo suština. Vi je volite, a i
ona voli vas.
– Ona čeka povratak svoga muža.
– Mnoge žene čekaju ili oplakuju svoje nestale ili umrle muževe. Ali
maločas ste rekli: „Bol jenjava, uspomene blede.”
Noćobdija podiže oči ka Lukasu:
 – Brišu se, blede, da, to sam rekao, ali ne i da nestaju.
Istoga jutra, Lukas odabire knjige za decu, stavlja ih u kartonsku
kutiju i kaže Matijasu:
– Možeš li odneti ove knjige u sirotište, koje se nalazi pored parka
na putu za bakinu kuću? To je jedna velika kuća s balkonom, ispred nje je
fontana.
Dete kaže:
– Vrlo dobro znam gde je to.
– Direktorka se zove Judita, predaćeš joj ove knjige od mene.
Dete odlazi s knjigama, ubrzo se vraća. Lukas pita:
– Kako ti se čine, Judita i deca?
– Nisam video ni Juditu ni decu. Spustio sam knjige pred vrata.
– Nisi ušao unutra?
– Ne. Zašto bih ušao? Pa da me zadrže?
– Šta? Šta kažeš? Matijase!
Dete se zatvara u svoju sobu. Lukas ostaje u knjižari do zatvaranja,
zatim sprema večeru i jede sam. Tušira se, i upravo se oblači kad dete
naglo izađe iz svoje sobe:
– Odlaziš, Lukase? Gde to ideš svake večeri?
Lukas kaže:
– Idem da radim, dobro znaš.
Dete leže na Lukasov krevet:
– Čekaću te ovde. Da radiš po kafanama, vraćao bi se posle
zatvaranja, u ponoć. Ali ti se vraćaš mnogo kasnije.
Lukas seda na stolicu preko puta deteta:
– Da, Matijase, istina je. Vraćam se kasnije. Imam prijatelje kod
kojih odem posle zatvaranja kafana.
– Koje prijatelje?
– Ne poznaješ ih.
Dete kaže:
– Svake noći sam sam.
– Noću bi trebalo da spavaš.
– Spavao bih kada bih znao da si ti tu, u svojoj sobi, i da i ti spavaš.
Lukas leže pored deteta, ljubi ga:
– Stvarno si mislio kako te šaljem u sirotište da bi te tamo zadržali?
Kako si mogao tako nešto da misliš?
– Nisam to zaista mislio. Međutim, kada sam stigao pred vrata,
prepao sam se. Nikad se ne zna. Jasmina mi je takođe obećala da me
nikada neće ostaviti. Ne šalji me više tamo. Ne volim da idem u pravcu
bakine kuće.
 Lukas kaže:
– Razumem te.
Dete kaže:
– Siročići su deca koja nemaju roditelje. A ni ja nemam roditelje.
– Imaš. Ti imaš svoju majku, Jasminu.
– Jasmina je otišla. A moj otac? Gde je on?
– Tvoj otac sam ja.
– Ali onaj drugi? Pravi?
Lukas na trenutak ćuti pre nego što odgovori:
– Umro je pre tvog rođenja, u nekoj nesreći, kao i moj.
– Očevi uvek umiru u nekoj nesreći. I ti ćeš isto uskoro nastradati u
nekoj nesreći?
– Neću. Ja sam uvek na oprezu.
Dete i Lukas rade u knjižari. Dete uzima knjige iz jedne kartonske
kutije, pruža ih Lukasu koji ih, stojeći na duplim merdevinama, ređa na
police biblioteke. Kišno je jesenje jutro.
U radnju ulazi Peter. Nosi pelerinu sa kapuljačom, niz lice mu curi
kiša, kapa na pod. On izvlači ispod pelerine jedan paket umotan u platno
od konoplje:
– Uzmite, Lukase. Vraćam vam ovo. Više ne mogu to da čuvam.
Kod mene više nije na sigurnom.
Lukas kaže:
– Bledi ste, Petere. Šta se dešava?
– Vi znači ne čitate novine? Ne slušate radio?
– Ja nikada ne čitam novine, a slušam samo stare ploče.
Peter se okreće ka detetu:
– To je Jasminino dete?
Lukas kaže:
– Da, to je Matijas. Pozdravi Petera, Matijase. On je moj prijatelj.
Dete ćuti zureći u Petera.
Peter kaže:
– Matijas me je već pozdravio svojim očima.
Lukas kaže:
– Idi da nahraniš životinje, Matijase.
Dete obara pogled, kopa po kartonskoj kutiji s knjigama:
– Nije vreme da hranim životinje.
Lukas kaže:
– U pravu si. Ostani ovde i obavesti me ako se pojavi neki kupac.
Pođimo gore, Petere.
Oni se penju u Lukasovu sobu.
 Peter kaže:
– Ima divne oči, to dete.
– Da, Jasminine oči.
Peter pruža Lukasu paket:
– Nedostaju neke stranice u vašim sveskama, Lukase.
– Da, Petere. Već sam vam rekao; vršim ispravke, izbacujem,
uklanjam sve što nije neophodno.
– Ispravljate, izbacujete, uklanjate. Vaš brat Klaus ništa neće
razumeti.
– Klaus će razumeti.
– I ja sam razumeo.
– Zato mi ih vraćate? Zato što verujete da ste sve razumeli?
Peter kaže:
– To što se dešava nema nikakve veze s vašim sveskama, Lukase. To
je nešto mnogo ozbiljnije. U našoj zemlji se priprema ustanak.
Kontrarevolucija. Počelo je sa intelektualcima koji su pisali neke stvari
koje nije trebalo da pišu. Nastavilo se sa studentima. Studenti su uvek
spremni da seju nered. Organizovali su jednu manifestaciju koja se izrodila
u pobunu protiv snaga reda. Ali evo kada je sve to postalo zaista opasno,
tek onda kad su se radnici, pa čak i jedna struja u našoj vojsci, pridružili
studentima. Sinoć su vojnici podelili oružje neodgovornim pojedincima. U
glavnom gradu ljudi pucaju jedni na druge, a nemiri su na putu da zahvate
unutrašnjost i seljaštvo.
Lukas kaže:
– To znači sve slojeve stanovništva.
– Osim jednog. Onog kome ja pripadam.
– Vi ste malobrojni u odnosu na one koji su protiv vas.
– Tačno. Ali imamo moćne prijatelje.
Lukas ćuti. Peter otvara vrata:
– Verovatno se više nikada nećemo videti, Lukase. Rastanimo se bez
mržnje.
Lukas pita:
– Kuda idete?
– Vođe Partije moraju da se stave pod zaštitu strane vojske.
Lukas ustaje, hvata Petera za ramena, gleda ga u oči:
– Recite mi, Petere! Zar vas nije sramota?
Peter zgrabi Lukasove ruke i pritišće ih na svoje lice:
– Jeste, Lukase. Užasno me je sramota.
Iz njegovih sklopljenih očiju otima se nekoliko suza. Lukas kaže:
– Ne. To nemojte. Priberite se.
 Lukas ispraća Petera na ulicu. Pogledom sledi crnu siluetu koja
odlazi pognute glave, po kiši, u pravcu stanice.
Kada se Lukas vrati u knjižaru, dete mu kaže:
– Baš je lep taj gospodin. Kada će ponovo doći?
– Ne znam, Matijase. Možda nikada.
Uveče, Lukas ide kod Klare. Ulazi u kuću u kojoj su pogašena sva
svetla. Klarin krevet je hladan i prazan. Lukas pali lampu pored uzglavlja.
Na jastuku, Klarina poruka:
„Odlazim da osvetim Tomasa.”
Lukas se vraća. U svom krevetu zatiče dete. Kaže mu:
– Dozlogrdilo mi je da te zatičem svake noći u svom krevetu. Idi u
svoju sobu i spavaj.
Detetu drhti brada, ono šmrca:
– Čuo sam Petera kad je govorio kako u glavnom gradu ljudi pucaju
jedni na druge. Misliš li da je Jasmina u opasnosti?
– Jasmina nije u opasnosti, ne brini se.
– Kazao si da se Peter možda nikad više neće vratiti. Misliš da će
umreti?
– Ne, ne mislim. Ali Klara sigurno hoće.
– Ko je Klara?
– Jedna prijateljica. Idi u svoj krevet, Matijase, i spavaj. Strašno sam
umoran.
U malom gradu, ne dešava se gotovo ništa. Sa javnih zgrada nestaju
strane zastave, slike vođa takođe. Preko grada prelazi jedna povorka sa
bivšim zastavama zemlje, pevajući bivšu nacionalnu himnu i druge stare
pesme koje sećaju na jednu drugu revoluciju iz jednog drugog veka.
Kafane su pune. Ljudi pričaju, smeju se, pevaju glasnije nego
obično.
Lukas neprestano sluša radio, sve do onog dana kada vesti zamenjuje
klasična muzika.
Lukas gleda kroz prozor. Na Glavnom trgu stoje jedna borna kola
strane vojske.
Lukas izlazi iz kuće da kupi paklo cigareta. Sve bakalnice, sve
radnje su zatvorene. Lukas mora da ode do stanice. Usput nailazi na druga
borna kola. Njihovi topovi upravljaju se prema njemu, prate ga. Ulice su
puste, prozori zatvoreni, zastori navučeni. Ali stanica i njena okolina puni
su domaćih vojnika, graničara, bez oružja. Lukas se obraća jednome od
njih:
– Šta se to dešava?
– Nemam pojma. Mi smo demobilisani. Hteli ste na voz? Nema voza
za civile.
– Nisam hteo na voz. Samo sam došao da kupim cigarete. Radnje su
zatvorene.
Vojnik pruža Lukasu paklo cigareta:
– Ne možete da uđete u staničnu zgradu. Uzmite ovo paklo i vratite
se kući. Opasno je šetati se ulicom.
Lukas se vraća. Dete je ustalo, oni zajedno slušaju radio.
Mnogo muzike i par kratkih govora:
„Dobili smo revoluciju. Narod je ponovo odneo pobedu. Naša vlada
je zatražila pomoć od našeg velikog zaštitnika protiv narodnih
neprijatelja.”
I još:
„Ostanite mirni. Zabranjeno je svako okupljanje više od dve osobe.
Zabranjena je prodaja alkohola. Restorani, kafane, moraju ostati zatvoreni
sve do novog naređenja. Zabranjena su pojedinačna putovanja vozom ili
autobusom. Poštujte policijski čas. Ne izlazite posle smrkavanja.”
Opet muzika, zatim preporuke i pretnje:
„Fabrike moraju ponovo početi da rade. Radnici koji se ne jave na
svoja radna mesta biće otpušteni. Saboteri će biti predati posebnom sudu.
Oni podležu smrtnoj kazni.”
Dete kaže:
– Ništa ne razumem. Ko je dobio revoluciju? I zašto je sve
zabranjeno? Zašto su tako zli?
Lukas gasi radio:
– Ne treba više slušati radio. To ničemu ne služi.
Još ima otpora, borbi, štrajkova. Ima i hapšenja, zatvaranja,
nestanaka, pogubljenja. Obuzeti panikom, dvesta hiljada stanovnika
napušta zemlju.
Nekoliko meseci kasnije, ponovo vlada tišina, mir, red.
Lukas zvoni kod Petera:
– Znam da ste se vratili. Zašto se krijete od mene?
– Ne krijem se od vas. Samo sam mislio da više ne želite da me
vidite. Čekao sam da vi preduzmete prvi korak.
Lukas se smeje:
– Učinjeno. Uglavnom, sve je kao i ranije. Biće da revolucija nije
poslužila ničemu.
Peter kaže:
– Istorija će prosuditi.
Lukas se ponovo smeje:
– Kakvih li samo krupnih reči. Šta vas je spopalo, Petere?
 – Ne smejte se. Prošao sam kroz tešku krizu. Najpre sam dao
ostavku u Partiji, zatim sam pustio da me ubede da opet preuzmem svoju
ulogu u ovom gradu. Mnogo volim ovaj grad. On poseduje neku moć nad
dušom. Kada si jednom u njemu stanovao, ne možeš da mu se ne vratiš. A
tu ste i vi, Lukase.
– To je ljubavna izjava?
– Ne. Prijateljska. Znam da ništa ne mogu da očekujem od vas. A
Klara? Je li se vratila?
– Ne, Klara se nije vratila. U njenoj kući već stanuje neko drugi.
Peter kaže:
– Bilo je trideset hiljada mrtvih u glavnom gradu. Pucali su čak i na
jednu povorku u kojoj je bilo žena i dece. Ako je Klara učestvovala u
nečemu...
– Ona je sigurno učestvovala u svemu što se događalo u glavnom
gradu. Mislim da se pridružila Tomasu i to je dobro. Nije prestajala da
priča o Tomasu. Mislila je samo na Tomasa, volela je samo Tomasa, bila
je bolesna za Tomasom. Ovako ili onako, umrla bi za Tomasom.
Nakon kraćeg ćutanja, Peter kaže:
– Mnogo ljudi je prešlo granicu tokom ovog burnog perioda kada je
granica bila bez nadzora. Zašto niste iskoristili priliku da potražite svog
brata?
– Nisam na to ni u jednom trenutku pomislio. Kako bih mogao da
ostavim dete samo?
– Mogli ste da ga povedete sa sobom.
– Čovek se ne upušta u jednu takvu avanturu sa detetom toga
uzrasta.
– Čovek se upušta u bilo šta, bilo kada, bilo s kim, ako to zaista želi.
Dete je samo izgovor.
Lukas spušta glavu:
– Dete mora ostati ovde. Ono čeka povratak svoje majke. Ne bi ni
pošlo sa mnom.
Peter ne odgovara. Lukas podiže glavu i gleda Petera:
– U pravu ste. Ne želim da tražim Klausa. Na njemu je da se vrati,
on je taj koji je otišao.
Peter kaže:
– Neko ko ne postoji ne može da se vrati.
– Klaus postoji i vratiće se!
Peter prilazi Lukasu i steže ga za rame:
– Smirite se. Morate konačno da se suočite sa stvarnošću. Ni vaš
brat, ni detetova majka neće se vratiti, to dobro znate.
 Lukas mrmlja:
– Hoće, Klaus hoće.
On pada napred iz svoje fotelje, udara čelom o niski sto, ruši se na
tepih. Peter ga s naporom podiže na kanabe, kvasi jednu krpu i briše
Lukasovo lice obliveno znojem. Kada Lukas dođe sebi, Piter mu daje da
pije i pruža mu zapaljenu cigaretu:
– Oprostite mi, Lukase. Nećemo više pričati o takvim stvarima.
Lukas pita:
– A o čemu smo pričali?
– O čemu?
Peter pali drugu cigaretu:
– O politici, naravno.
Lukas se smeje:
– Mora da je bilo užasno dosadno, čim sam zaspao na vašem
kanabeu.
– Da, tako je, Lukase. Politika vam je oduvek bila dosadna, zar ne?
Dete ima šest i po godina. Prvog dana u školi Lukas želi da ga
otprati, ali dete više voli da ide samo. Kada se vrati, u podne, Lukas ga pita
je li sve prošlo dobro, dete kaže da je sve prošlo veoma dobro.
Narednih dana takođe, dete kaže da je u školi sve u redu. Međutim,
jednog dana vraća se sa ranom na obrazu. Kaže da je palo. Nekog drugog
dana, pak, na desnoj ruci nosi crvene masnice. Na toj ruci, sutradan, nokti
mu postaju crni, sem nokta na palcu. Dete kaže da je pričepilo prste u
vratima. Nedeljama je primorano da se služi levom rukom kad piše.
Jedne večeri dete se vraća rascepljene i natečene usne. Ne može da
jede. Lukas ga ništa ne pita, sipa detetu mleko u usta, zatim spušta na
kuhinjski sto čarapu napunjenu peskom, šiljati kamen i britvu. On kaže:
– To je bilo naše oružje kada smo morali da se branimo od druge
dece. Uzmi ga. Brani se!
Dete kaže:
– Vas je bilo dvojica. A ja sam sam.
– I ako si sam, treba da znaš da se braniš.
Dete gleda predmete na stolu:
– Ne mogu. Nikada ne bili mogao da udarim nekoga, da ranim
nekoga.
– Zašto? I drugi tebe udaraju, ranjavaju.
Dete gleda Lukasa u oči:
– Fizičke rane nemaju značaja kada ih zadobijem. Ali ako bih morao
nekome da ih nanesem, to bi za mene postalo jedna druga vrsta rane koju
ne bih mogao da podnesem.
 Lukas pita:
– Hoćeš li da razgovaram s tvojim učiteljem?
Dete kaže:
– Nipošto! Zabranjujem ti to! Nikad nemoj to da radiš, Lukase! Da li
se ja žalim? Da li tražim tvoju pomoć? Tvoje oružje?
Ono gura sa stola predmete za odbranu:
– Ja sam jači od njih svih. Hrabriji sam, a naročito pametniji. Samo
to je važno.
Lukas baca u kantu za smeće kamen i čarapu napunjenu peskom.
Sklapa britvu, stavlja je u svoj džep:
– Još uvek je nosim sa sobom, ali više se njome ne služim.
Kada je dete leglo, Lukas ulazi u njegovu sobu, seda na rub
njegovog kreveta:
– Neću se više mešati u tvoje stvari, Matijase. Neću ti više
postavljati pitanja. Kada budeš hteo da napustiš školu, reći ćeš mi, zar ne?
Dete kaže:
– Nikada neću napustiti školu.
Lukas pita:
– Reci mi, Matijase, plačeš li ponekad uveče kada si sam?
Dete kaže:
– Navikao sam da budem sam. Nikada ne plačem, dobro znaš.
– Da, znam. Ali nikada se ni ne smeješ. Kada si bio mali, sve vreme
si se smejao.
– To mora da je bilo pre Jasminine smrti.
– Šta to kažeš, Matijase? Jasmina nije mrtva.
– Jeste. Mrtva je. Znam to već odavno. Da nije, već bi se vratila.
Nakon kraćeg ćutanja, Lukas kaže:
– Čak i posle Jasmininog odlaska još uvek si se smejao, Matijase.
Dete gleda u tavanicu:
– Jesam, možda. Pre nego što smo napustili bakinu kuću. Nije
trebalo da napustimo bakinu kuću.
Lukas obuhvata detetovo lice rukama:
– Možda si u pravu. Možda nije trebalo da napustimo bakinu kuću.
Dete sklapa oči, Lukas ga ljubi u čelo:
– Lepo spavaj, Matijase. A kada ti bude suviše teško, kada budeš
suviše patio, a ne budeš hteo nikome da kažeš, piši o tome. To će ti
pomoći.
Dete odgovara:
– Već sam pisao o tome. Sve sam zapisao. Sve što mi se događalo
otkako stanujemo ovde. Svoje košmare, školu, sve. I ja imam svoju veliku
svesku kao i ti. Ti ih imaš više, ja imam samo jednu, još uvek tanku.
Nikada ti neću dozvoliti da je čitaš. Ti si meni zabranio da čitam tvoje, ja
tebi branim da čitaš moju.
U deset sati ujutro, jedan stariji, bradat čovek ulazi u knjižaru. Lukas
ga je već viđao. To mu je jedan od najboljih kupaca:
– Šta želite, gospodine?
– Imam sve što mi treba, hvala. Došao sam da porazgovaramo o
Matijasu. Ja sam njegov učitelj. Poslao sam vam nekoliko pisama sa
molbom da me posetite.
Lukas kaže:
– Nisam dobio nijedno pismo.
– Ali vi ste ih potpisali.
Učitelj vadi iz džepa tri koverte i pruža ih Lukasu:
– Zar ovo nije vaš potpis?
Lukas pregleda pisma:
– I jeste i nije. Ovo je veoma vešta imitacija mog potpisa.
Učitelj se smeška uzimajući pisma:
– I ja sam to konačno pomislio. Matijas ne želi da razgovaram s
vama. Zato sam odlučio da svratim kod vas za vreme časova. Zamolio sam
jednog starijeg učenika da nadgleda moju decu dok budem odsutan. Moja
poseta će ostati samo naša tajna, ako želite.
Lukas kaže:
– Da, mislim da bi tako bilo bolje. Matijas mi je zabranio da
razgovaram s vama.
– To je jedno veoma ponosno dete, pa čak i gordo. On je neosporno i
najpametnije dete u razredu. Uprkos tome, jedino što mogu da vam
savetujem je da povučete dete iz škole. Ja ću potpisati papire koji su za to
neophodni.
Lukas kaže:
– Matijas ne želi da napusti školu.
– Kada biste samo znali šta on sve trpi! Dečija surovost prevazilazi
sva očekivanja. Devojčice mu se rugaju. Zovu ga „pauk”, „grbavac”,
„kopile”. Sedi sam u prvoj klupi i niko neće da sedi pored njega. Dečaci ga
tuku, udaraju ga nogama, pesnicama. Dečak koji sedi iza njega oborio mu
je sto na prste. Više puta sam se umešao, ali to je samo pogoršalo stvari.
Čak se i njegova inteligencija okreće protiv njega. Druga deca ne podnose
što Matijas sve zna, što je u svemu najbolji. Ljubomorni su i zagorčavaju
mu život.
Lukas kaže:
– Znam, iako mi nikada o tome ne priča.
 – Ne, nikada se ne žali. Čak i ne plače. Ima ogromnu snagu
karaktera. Ali ne može večno trpeti tolika ponižavanja. Ispišite ga iz škole,
ja ću svake večeri dolaziti da mu držim časove ovde, biće mi pravo
zadovoljstvo da radim sa jednim tako darovitim detetom.
Lukas kaže:
– Zahvaljujem vam, gospodine. Ali sve to ne zavisi od mene.
Matijasu je apsolutno stalo da pohađa školu normalno, kao i ostala deca.
Napustiti školu, za njega bi značilo priznati da je drugačiji, da je bogalj.
Učitelj kaže:
– Razumem. Pa ipak, on jeste drugačiji, i zaista će biti potrebno da
to jednoga dana prihvati.
Lukas ćuti, učitelj se šeta gledajući knjige na policama:
– Ovo je veoma prostran lokal. Šta kažete na to da ovde postavimo
nekoliko stolova sa stolicama, i da od toga napravimo čitaonicu za decu?
Mogao bih vam doneti korištene knjige, imam ih toliko da ne znam gde da
ih stavim. Tako bi deca čiji roditelji nemaju nijednu knjigu, a takvih je,
verujte mi, mnogo, mogla da dolaze ovamo i da u tišini čitaju sat–dva.
Lukas zuri u učitelja:
– Vi mislite da bi to moglo promeniti odnose između Matijasa i
ostale dece, zar ne? Da, vredi pokušati. To je možda dobra ideja,
gospodine učitelju.
 6.
Deset je sati uveče. Peter zvoni kod Lukasa. Lukas mu baca ključ od
vrata kroz prozor. Peter se penje i ulazi u sobu:
– Ne smetam vam?
– Ni govora. Naprotiv. Tražio sam vas, ali vi ste bili nestali. Čak se i
Matijas brinuo što vas nema.
Peter kaže:
– Baš je zlatan. On spava?
– On je u svojoj sobi, ali otkud znam da li spava ili radi nešto drugo.
Budi se u bilo koje doba noći i počne da čita, piše, razmišlja, uči.
– Može li nas čuti?
– Može ako hoće, da.
– U tom slučaju, više volim da vi pođete kod mene.
– Dogovoreno.
Kod svoje kuće Peter otvara prozore u svim prostorijama. Zavaljuje
se u fotelju:
– Ova vrućina je nepodnošljiva. Nađite nešto za piće i sedite.
Dolazim sa stanice, putovao sam ceo dan. Morao sam četiri puta da
presedani u drugi voz, sa užasno dugim čekanjima između dva voza.
Lukas poslužuje piće:
– Odakle dolazite?
– Iz svog rodnog grada. Istražni sudija me je hitno pozvao tamo,
zbog Viktora. Ovaj je zadavio svoju sestru u jednoj krizi delirijum
tremensa.
Lukas kaže:
– Jadni Viktor. Jeste li ga videli?
– Da, video sam ga. Nalazi se u psihijatrijskom azilu.
– Kako je on?
– Sasvim dobro, veoma je miran. Malo nadut zbog lekova. Bilo mu
je drago što me vidi, pitao me je za vas i za knjižaru, za dete. Šalje vam
pozdrave.
– I šta kaže u vezi sa svojom sestrom?
– Rekao mi je smireno: „To je gotova stvar, tu više ništa ne može da
se promeni”.
Lukas pita:
– I šta će biti s njim?
– Ne znam. Još nije održano suđenje. Mislim da će ostati u azilu do
kraja života. Viktoru nije mesto u zatvoru. Pitao sam ga šta za njega mogu
da učinim, on mi je rekao da mu redovno šaljem pribor za pisanje. „Papir i
olovke, to je sve što mi treba. Ovde ću napokon moći da napišem svoju
knjigu”, tako mi je rekao.
– Da, Viktor je hteo da napiše knjigu. Rekao mi je to kada sam od
njega kupovao knjižaru. Čak je zbog toga sve i prodao.
– Da, i već je počeo da piše tu svoju knjigu.
Peter vadi iz svoje aktovke gomilu iskucanih listova papira:
– Čitao sam ih u vozu. Zadržite ih, pročitajte ih i vratite mi ih. To je
kucao na mašini, pored leša svoje sestre. Zadavio je sestru i seo za radni
sto da piše. Zatekli su ih tako, u Viktorovoj sobi, sestru zadavljenu,
ispruženu na krevetu, Viktora kako kuca na mašini, pijuckajući rakiju,
pušeći cigare. Policiju su pozvale mušterije njegove sestre, sutradan. Na
dan zločina, Viktor je izašao iz kuće, podigao je novac iz banke, otišao je
po rakiju, cigarete i cigare. Mušterijama koje su imale zakazanu probu i
koje su čekale pred vratima, rekao je da je njegovoj sestri jako loše zbog
vrućine i da je ne treba uznemiravati. Mušterije su, uporne i verovatno
nestrpljive da dobiju svoje nove haljine, ponovo došle sutradan, lupale na
vrata, razgovarale sa susedima, zaključile da je sve to čudno i konačno
odlučile da hitno obaveste policiju. Policajci su provalili vrata i zatekli
Viktora mrtvog pijanog, kako i dalje mirno kuca svoj rukopis. Pustio je
bez otpora da ga odvedu, ponevši sa sobom već otkucane stranice. Čitajte
ih. Uprkos mnogobrojnim greškama, čitko je i veoma zanimljivo.
Lukas se vraća sa Viktorovim rukopisom i odlučuje da ga tokom
noći prepiše u svoju svesku.
Petnaesti je avgust, pasja vrućina traje već tri nedelje. Vrućina je
nesnosna, kako unutra, tako i napolju. Nema nikakvog načina da se od nje
odbranim. Ne volim vrućinu, ne volim leto. Kišno, sveže leto, da, ali od
pasje vrućine uvek se bukvalno razbolim.
Upravo sam udavio svoju sestru. Ona leži na mom krevetu, prekrio
sam je plahtom. Na ovoj vrućini njeno telo uskoro će početi da zaudara.
Ne mari. Smisliću nešto kasnije. Zaključao sam ulazna vrata i kad neko
kuca, ne otvaram. Takođe sam pozatvarao prozore i spustio roletne.
Sa svojom sestrom sam živeo skoro dve godine. Prodao sam
knjižaru i kuću koje sam imao u jednom malom dalekom gradu, pored
granice. Došao sam da živim sa sestrom kako bih mogao da napišem jednu
knjigu. U malom dalekom gradu to mi je izgledalo nemoguće, zbog moje
prevelike samoće koja je pretila da napravi od mene bolesnika i
alkoholičara. Mislio sam da ću ovde, pored svoje sestre koja će se baviti
domaćinstvom, kuvanjem i šivanjem, povratiti zdrav život, uravnotežen
život, što će mi najzad omogućiti da napišem knjigu koju sam oduvek
želeo da napišem.
Nažalost, mirni i spokojni život kakav sam zamišljao, veoma brzo
pretvorio se u pakao.
Moja sestra me je nadzirala, uhodila bez prestanka. Ona mi je
smesta, čim sam stigao, zabranila da pijem i pušim, a kada bih se vratio iz
kupovine ili šetnje, nežno bi me ljubila, ali, znao sam to, jedino sa ciljem
da oseti na meni miris alkohola ili duvana.
Uzdržavao sam se od alkohola nekoliko meseci, ali bio sam potpuno
nesposoban da se odreknem i duvana. Pušio sam krišom, kao dete, kupio
bih jednu cigaru ili paklo cigareta i otišao bih da se prošetam po šumi. Na
povratku bih žvakao borove iglice, cuclao mentol–bombone, da isteram
miris. Pušio sam i noću, uz otvoren prozor, pa čak i zimi.
Često bih sedao s listovima papira za radni sto, ali u glavi mi beše
apsolutna praznina.
Šta sam mogao da napišem? Ništa se nije događalo u mom životu,
nikada se ništa nije dogodilo u mom životu, a ni oko mene. Ništa što vredi
da bude zapisano. A uz to, moja sestra me je celo vreme uznemiravala,
ulazila je u moju sobu pod svim mogućim izgovorima. Donosila mi je čaj,
brisala je prašinu sa nameštaja, slagala čistu odeću u moj ormar. Naginjala
se takođe preko moga ramena, da vidi napreduje li moj spisateljski posao.
Iz tog razloga, bio sam primoran da ispunjavam strane i strane, a pošto
nisam znao čime da ih ispunim, prepisivao sam tekstove iz knjiga, iz bilo
kojih knjiga. Ponekad bi moja sestra pročitala neku rečenicu preko moga
ramena, zaključila da je rečenica lepa, ohrabrila me zadovoljnim
osmehom.
Nije bilo nikakve opasnosti da otkrije moju podvalu, jer nikada nije
čitala, ona možda nikada nije pročitala ni jednu jedinu knjigu u svom
životu, za to nije imala ni vremena, još od detinjstva je radila od jutra do
mraka.
Uveče me je terala da dođem u salon:
– Dosta si danas radio. Da popričamo malo.
Svejednako šijući, rukom, ili na svojoj staroj mašini, ona je pričala.
O svojim komšinicama, o svojim mušterijama, o haljinama i tkaninama, o
svome umoru, o tome kako se žrtvuje za delo i uspeh svoga brata, mene,
Viktora.
Bio sam primoran da mirno sedim tamo, bez duvana, bez alkohola, i
da slušam njeno glupo naklapanje. Kada bi se najzad povukla u svoju
sobu, ja bih otišao u svoju, zapalio bih cigaru ili cigaretu, uzeo list papira i
ispunio bih ga uvredama na račun svoje sestre, njenih ograničenih
mušterija i njenih smešnih haljina. Sakrio bih list među druge, koji behu
obične kopije nepovezanih odlomaka iz bilo koje knjige.
Za Božić, moja sestra mi je poklonila pisaću mašinu:
– Tvoj rukopis je već veoma debeo, uskoro ćeš stići do kraja svoje
knjige, pretpostavljam. Posle ćeš morati da je otkucaš na mašini. U
trgovačkoj školi si imao časove daktilografije, pa čak i ako si malo
zaboravio, u nedostatku prakse, lako ćeš se podsetiti.
Bio sam na vrhuncu očajanja, ali, da bih ugodio svojoj sestri, smesta
sam seo za radni sto, i prepisao, nespretno, nekoliko stranica teksta, već
prepisanog iz ko zna koje knjige. Moja sestra me je gledala kako radim,
zadovoljno klimajući glavom:
– Nije loše, Viktore, začuđena sam, čak ti dobro ide. Za kratko
vreme, kucaćeš brzo kao nekada.
Čim sam ostao sam, pročitao sam iskucane strane. Bila je to obična
gomila grešaka u kucanju i raznih drugih omaški.
Par dana kasnije, vraćajući se iz svoje „higijenske” šetnje, ušao sam
u jednu kafanu u predgrađu. Hteo sam samo malo da se zgrejem uz šolju
čaja, jer mi ruke i noge behu promrzle i potpuno ukočene zbog moje slabe
cirkulacije. Seo sam za sto pored peći, i kada me je kelner upitao šta želim,
odgovorio sam:
– Čaj.
Zatim sam dodao:
– Sa rumom.
Ne znam zašto sam to dodao, nisam imao nikakvu nameru to da
dodam, pa ipak sam to učinio. Popio sam svoj čaj sa rumom i zatražio još
ruma, ovoga puta bez čaja, a kasnije, i treći rum.
Zabrinuto sam gledao oko sebe. Grad nije suviše velik, skoro svi
ovde znaju moju sestru. Šta ako sazna od svojih mušterija ili od svojih
suseda da sam ušao u kafanu! Ali video sam samo umorna,
nezainteresovana, odsutna ljudska lica, i moja zabrinutost je nestala. Uzeo
sam još jedan rum i izašao iz kafane. Koraci mi behu nesigurni, mesecima
nisam pio, alkohol mije veoma brzo udario u glavu.
Nisam znao kako da se vratim. Plašio sam se svoje sestre. Neko
vreme sam lutao ulicama, zatim sam kupio u jednoj radnji kutiju mentol–
bombona, odmah sam stavio dve u usta. Dok sam plaćao, a da ni sam ne
znam zašto, takoreći i protiv svoje volje, rekao sam prodavačici
ravnodušnim tonom:
– Dajte mi onda još flašu šljivovice, dva pakla cigareta i tri cigare.
Stavio sam flašu u unutrašnji džep svog kaputa. Napolju je padao
sneg, osećao sam se savršeno srećan. Nije me više bilo strah da se vratim,
nije me više bilo strah moje sestre. Kada sam stigao kući, ona je doviknula
iz sobe koja joj služi kao krojačnica:
– Imam nekog hitnog posla, Viktore. U pećnici ti je topla večera. Ja
ću jesti kasnije.
Brzo sam jeo u kuhinji, povukao sam se u svoju sobu i zaključao
vrata.
To beše prvi put da sam se usudio da zaključam svoja vrata. Kada je
moja sestra htela da uđe u sobu, viknuo sam, usudio sam se da viknem:
– Ne uznemiravaj me! Imam sjajne ideje! Treba da ih zabeležim pre
nego što odlete.
Moja sestra je ponizno odgovorila:
– Nisam htela da te uznemiravam. Samo sam htela da ti poželim laku
noć.
– Laku noć, Sofija!
Još uvek nije odlazila.
– Imala sam jednu veoma zahtevnu mušteriju. Njena haljina mora da
bude gotova za Novu godinu. Izvini, Viktore, što si morao da večeraš sam.
– To nema nikakvog značaja, odgovorio sam ljubazno, idi u krevet,
Sofija, kasno je.
Nakon kraće tišine, ona je upitala:
– Zašto si zaključao vrata, Viktore? Nisi morao da zaključaš vrata.
To zaista nije bilo neophodno.
Popio sam gutljaj rakije da se smirim:
– Hoću da budem na miru. Pišem.
– Dobro. Vrlo dobro, Viktore.
Popio sam flašu rakije, bio je to samo politrenjak, popušio sam dve
cigare i mnogobrojne cigarete. Opuške sam bacao kroz prozor. Još uvek je
padao sneg. Prekrio je opuške i praznu flašu koju sam takođe bacio kroz
prozor, daleko na ulicu.
Sutradan ujutro, sestra mi je pokucala na vrata. Nisam odgovarao.
Ponovo je pokucala. Viknuo sam:
– Pusti me da spavam!
Čuo sam je kako odlazi.
Ustao sam tek u dva sata popodne. U kuhinji su me čekali ručak i
sestra. Evo našeg dijaloga:
– Triput sam podgrejavala ručak.
– Nisam gladan. Skuvaj mi kafu.
– Dva je sata. Kako možeš tako dugo da spavaš?
– Pisao sam do pet sati ujutro. Ja sam umetnik. Imam pravo da radim
kad hoću, kada mi nadahnuće to omogućuje. Pisati nije isto što i šiti
haljine. Utuvi to sebi u glavu, Sofija.
 Moja sestra me je gledala sa divljenjem:
– U pravu si, Viktore, oprosti mi. Hoćeš li uskoro završiti tu svoju
knjigu?
– Hoću, uskoro.
– Kakva sreća! Biće to veoma lepa knjiga. U to me je uverilo onih
par stranica koje sam pročitala.
Pomislio sam:
– Jadna blesača!
Pio sam sve više i više, postajao sam nesmotren. Zaboravljao sam
pakla cigareta u džepu od kaputa. Moja sestra, pod izgovorom da četka i
čisti, preturala mi je po džepovima. Jednoga dana, ušla je u moju sobu
mašući jednim polupraznim paklom:
– Ti pušiš!
Odgovorio sam prkosno:
– Da, pušim. Ne mogu da pišem bez pušenja.
– Obećao si mi da nećeš više pušiti!
– To isto sam i sebi obećao. Ali shvatio sam kako sam nesposoban
da pišem ako ne pušim. To je za mene pitanje izbora, Sofija. Ako
prestanem da pušim, prestaću i da pišem. Odlučio sam da je bolje nastaviti
sa pušenjem i pisanjem, nego živeti bez pisanja. Uskoro ću biti pri kraju
svoje knjige, morala bi mi ostaviti slobodu, Sofija, da završim svoju
knjigu, i nevažno je pušim li ili ne pušim.
Moja sestra se povukla, zadivljena, zatim se vratila s jednom
pepeljarom koju je spustila na moj sto:
– Onda puši, to i nije tako strašno, a ako je zbog tvoje knjige...
Da bih pio, primenio sam sledeću taktiku: kupovao sam litrenjake
rakije u raznim gradskim četvrtima, vodeći računa da ne idem dvaput
zaredom u istu prodavnicu. Doneo bih flašu u unutrašnjem džepu svog
kaputa, sakrio tu flašu u stalak za kišobrane na hodniku, a kad bi moja
sestra izašla ili legla, pokupio bih flašu, zatvorio se u sobu, pio i pušio do
kasno u noć.
Izbegavao sam kafane, vraćao sam se iz šetnje trezan, i sve je bilo u
redu između moje sestre i mene do proleća te godine, kada je Sofija počela
da gubi strpljenje:
– Hoćeš li konačno završiti tu knjigu, Viktore? Ovako više ne može
dalje. Ne ustaješ nikada pre dva sata popodne, izgledaš loše, razbolećeš se,
a i ja takođe.
– Završio sam je, Sofija. Sada treba da je ispravim i otkucam na
mašini. To je veliki posao.
– Nikada ne bih pomislila da pisanje jedne knjige oduzima toliko
vremena.
– Knjiga nije haljina, Sofija, ne zaboravi to.
Stiglo je leto. Užasno sam patio zbog vrućine. Popodneva sam
provodio u šumi, ležeći ispod drveća. Ponekad bih se uspavao, snevao bih
zamršene snove. Jedne večeri, na spavanju me je zadesila oluja, strašna
oluja. Beše to četrnaestog avgusta. Izašao sam iz šume što sam brže mogao
s mojom bolesnom nogom. Požurio sam da se sklonim u prvu usputnu
gostionicu. Radnici, obični ljudi, ispijali su svoje čaše. Svi su se radovali
oluji, jer već nekoliko meseci nije bilo kiše. Naručio sam limunadu, oni su
se smejali, i jedan od njih mi je pružio čašu crnog vina. Prihvatio sam je.
Zatim sam ja naručio jednu flašu i sve ih častio vinom. To se tako
nastavilo dok je padala kiša, naručivao sam flašu za flašom, osećao sam se
sjajno, u toplom prijateljskom okruženju. Potrošio sam sav novac koji sam
imao kod sebe. Moji drugari su se razišli jedan za drugim, meni se nije
vraćalo, osećao sam se sam, nisam imao svoj dom, nisam znao kuda da
pođem, hteo sam da se vratim u svoju kuću, svoju knjižaru, u malom
dalekom gradu koji beše idealno mesto, sada sam to znao sa sigurnošću,
nikada nije trebalo da napustim taj pogranični grad da bih se pridružio
svojoj sestri koju mrzim još od detinjstva.
Gostioničar je rekao:
– Zatvaramo!
Na ulici, moja leva noga, bolesna noga, pokleknula je poda mnom,
pao sam.
Ne sećam se više ostalog. Probudio sam se u svom krevetu, obliven
znojem. Nisam se usuđivao da izađem iz svoje sobe. Polako su mi navirale
mrvice sećanja. Vesela, prosta lica, u jednoj gostionici u predgrađu...
Kasnije, kiša, blato... uniforme policajaca koji su me vratili... izobličeno
lice moje sestre... moje uvrede na njen račun smeh policajaca...
U kući beše tiho. Napolju je ponovo sijalo sunce, gušila me je
sparina.
Ustao sam, izvukao sam svoj stari kofer ispod kreveta, počeo sam da
trpam u njega svoju odeću. To je bilo jedino rešenje. Otići odavde što brže.
Vrtelo mi se u glavi. Pekle su me oči, usta, grlo. Zanesvestilo mi se, morao
sam da sednem. Mislio sam da nikada neću stići do stanice u ovakvom
stanju. Prekopao sam po korpi za papir, našao sam jednu tek otvorenu
flašu rakije. Pio sam iz grlića. Osećao sam se bolje. Opipao sam glavu.
Imao sam neku bolnu kvrgu iza levoga uha. Ponovo sam uzeo flašu, prineo
sam je ustima, i u sobu je ušla moja sestra. Ostavio sam flašu, čekao sam.
Moja sestra je takođe čekala. Tišina je potrajala dugo. Prekinula ju je ona,
nekim smirenim i čudnim glasom:
 – Šta imaš da mi kažeš?
– Ništa – rekao sam.
Ona je povikala:
– Tako je najlakše! Biće da je tako najlakše! Gospodin nema ništa da
kaže! Pokupi ga policija, mrtvog pijanog, dok je ležao u blatu, i gospodin
nema ništa da kaže!
Ja sam rekao:
– Pusti me. Odlazim.
Ona je siktala:
– Da, vidim, pakuješ kofer. Ali kuda ćeš, jadna budalo, kuda ćeš to
bez novca?
– Imam još novca u banci, koji mi je ostao od prodaje knjižare.
– A, je li? Pitam se samo šta je ostalo od tvog novca. Prodao si je
budzašto, tu tvoju knjižaru, a ono malo novca što si za nju izvukao,
profućkao si na piće, na cigarete.
Nisam joj, naravno, nikada pričao o zlatnicima i srebrnjacima, niti o
nakitu koji sam dobio uz to, a koje sam takođe položio u banku.
Odgovorio sam jednostavno:
– Ostalo mi je još sasvim dovoljno da odem.
Ona je rekla:
– A ja? Meni ništa nisi platio. Hranila sam te, negovala, pružila ti
krov nad glavom. Ko će meni platiti za sve to?
Zakopčao sam svoj kofer:
– Platiću ti. Pusti me da odem.
Naglo se smekšala, rekla je:
– Ne budi dete, Viktore. Opraštam ti poslednji put. To što se
dogodilo sinoć, to je obična nezgoda, povratak starom poroku. Sve će se
promeniti čim budeš završio svoju knjigu.
Upitao sam:
– Kakvu knjigu?
Ona je podigla moj „rukopis”:
– Ovu knjigu. Tvoju knjigu.
– Nisam napisao nijedan jedini redak.
– Ovde ima preko dvesta otkucanih stranica.
– Da, dvesta stranica prepisanih iz raznoraznih knjiga.
– Prepisanih? Ne razumem.
– Nikada ništa nećeš razumeti. Svih dvesta stranica prepisao sam iz
knjiga. Nijedan jedini redak nije moj.
Ona me je gledala. Nagnuo sam flašu i pio. Dugo. Ona je
odmahivala glavom:
 – Ne verujem ti. Pijan si. Pričaš koješta. Zašto bi tako nešto uradio?
Ja sam se nacerio:
– Da bih te uverio kako pišem. Ali ovde ne mogu da pišem. Ti me
ometaš, neprestano me uhodiš, sprečavaš me da pišem, dovoljno mi je da
te vidim, i samo tvoje prisustvo u kući sprečava me da pišem. Ti sve
upropaštavaš, sve degradiraš, uništavaš svako stvaranje, život, slobodu,
nadahnuće. Još od detinjstva, samo me nadzireš, komanduješ mi, gnjaviš
me, još od detinjstva!
Ona je neko vreme ćutala, zatim je rekla, odrecitovala je gledajući u
sobni pod, u pohabani tepih:
– Sve sam žrtvovala za tvoj rad, za tvoju knjigu. Svoj sopstveni
posao, svoje mušterije, svoje poslednje godine. Hodala sam na prstima da
te ne bih ometala. A ti nisi napisao nijednog jedinog retka za skoro dve
godine otkako si ovde? Samo jedeš, piješ i pušiš! Ti si obični besposličar,
ništarija, pijanica, parazit! Najavila sam izlazak tvoje knjige svim svojim
mušterijama! A ti ništa nisi napisao? Biću ruglo celoga grada! Doneo si
bruku u moju kuću! Trebala je da te pustim da truneš u tvom smrdljivom
malom gradu i u tvojoj štrokavoj knjižari. Tamo si živeo sam, više od
dvadeset godina, zašto tu knjigu nisi napisao tamo, gde te ja nisam
ometala, gde te niko nije ometao? Zašto? Zato što bi bio nesposoban da
napišeš i najmanji redak čak i neke loše knjige, čak i u najpovoljnijoj
situaciji, i u najboljim uslovima.
Nastavio sam da pijem dok je ona pričala, i kao izdaleka, kao da
dolazi iz sporedne prostorije, slušao sam svoj glas kako joj odgovara.
Govorio sam joj da je u pravu, da ja neću moći, da ne mogu napisati bilo
šta sve dok ona bude živa. Podsetio sam je na naša dečija seksualna
iskustva čiji ona beše inicijator, pošto je bila nekoliko godina starija od
mene, a koja su me šokirala više nego što ona uopšte može i da zamisli.
Moja sestra je odgovorila da su to bile samo dečije igre, da je
neukusno prepričavati te stvari, naročito zato što je ona ostala nevina i što
je „to” više odavno ne zanima.
Rekao sam da znam da je „to” ne zanima, da se zadovoljava
milovanjem bokova i grudi svojih mušterija, gledao sam je za vreme
proba, video sam kako uživa dodirujući svoje mlade i lepe mušterije onako
kako nju nikada niko nije dodirivao, te da je oduvek bila obična
razvratnica.
Rekao sam joj da zbog njene ružnoće i zbog njenog licemernog
puritanstva nikada nije mogla da zanima nekog muškarca, ma kakav on
bio. Stoga se okrenula ka svojim mušterijama i, pod izgovorom da im
uzima meru, da gladi tkaninu, prepuštala se pipkanju tih mladih i lepih
žena koje su kod nje naručivale haljine.
Moja sestra je rekla:
– Prevršio si svaku meru, Viktore, dosta!
Dograbila je flašu, moju flašu rakije, tresnula ju je o pisaću mašinu,
rakija se razlila po pisaćem stolu. Držeći grlić razbijene flaše, moja sestra
mi je prilazila.
Ustao sam, čvrsto sam joj stegao ruku, uvrnuo joj šaku, ona je
ispustila grlić. Srušili smo se na krevet, legao sam na nju, moje ruke su
stegle njen mršavi vrat i, kada je prestala da se batrga, ejakulirao sam.
Sutradan, Lukas vraća Viktorov rukopis Peteru.
Par meseci kasnije, Peter ponovo odlazi u svoj rodni grad, da
prisustvuje suđenju. Odsutan je nekoliko nedelja. Po povratku, svraća u
knjižaru, miluje Matijasa po glavi i kaže Lukasu:
– Dođite večeras kod mene.
Lukas kaže:
– Čini mi se da je ozbiljno, Petere.
Peter maše glavom:
– Ne ispitujte me sada. Videćemo se kasnije.
Kada Peter izađe, dete se okreće ka Lukasu:
– Peteru se dogodila nesreća?
– Ne, nije Peteru, već jednom njegovom prijatelju, bojim se.
Dete kaže:
– To je isto, možda je čak još gore.
Lukas steže Matijasa uza se:
– U pravu si. Ponekad je to još gore.
Kada je stigao kod Petera, Lukas pita:
– Dakle?
Peter ispija naiskap čašicu rakije koju je upravo nasuo:
– Dakle? Osuđen na smrt. Pogubljen juče ujutro vešanjem. Pijte!
– Vi ste pijani, Petere!
Peter podiže flašu, odmerava nivo tečnosti, ceri se:
– Da, popio sam već pola flaše. Krećem Viktorovim stopama.
Lukas ustaje:
– Svratiću ponovo nekog drugog dana. Nema nikakve svrhe da
pričamo kada ste u takvom stanju.
Peter kaže:
– Naprotiv. O Viktoru mogu da pričam samo u ovakvom stanju.
Sedite. Uzmite, ovo je za vas. Šalje vam Viktor.
On gura pred Lukasa jednu platnenu vrećicu.
Lukas pita:
 – Šta je to?
– Zlatnici i nakit. Ima i novca. Viktor nije imao vremena da ga
potroši. Rekao mi je: „Vratite sve ovo Lukasu. Platio je preskupo kuću i
knjižaru. Što se vas tiče, Petere, ostavljam vam svoju kuću, kuću svoje
sestre i naših roditelja. Mi nemamo naslednika, ni moja sestra ni ja
nemamo naslednika. Prodajte tu kuću, ona je prokleta, prati je prokletstvo
još od našeg detinjstva. Prodajte je, i vratite se u mali daleki grad, idealno
mesto koje nikada nije trebalo da napustim.”
Nakon kraće tišine, Lukas kaže:
– Bili ste predvideli lakšu kaznu za Viktora. Čak ste se nadali da će
izbeći zatvor i da će moći okončati svoje dane u nekom azilu.
– Prevario sam se, to je sve. Nisam mogao predvideti da će psihijatri
ustanoviti kako je Viktor odgovoran za svoja dela, niti da će se Viktor
ponašati na svom suđenju kao budala. Nije pokazao nimalo griže savesti,
nimalo kajanja. Neprestano je ponavljao: „Trebalo je to da učinim, trebalo
je da je ubijem, to je bilo jedino rešenje da bih mogao napisati svoju
knjigu”. Porotnici su ocenili kako niko nema pravo da ubije drugoga pod
izgovorom da ga ta osoba sprečava da napiše knjigu. Izjavili su takođe
kako nema ništa lakše nego popiti par čašica, ubiti neke časne ljude i
izvući se. Zaključili su da je Viktor jedna sebična i izopačena osoba, te da
je opasan po društvo. Osim mene, svi svedoci su dali iskaz protiv njega a u
korist njegove sestre, koja je vodila uzoran, pristojan život, i svi su je
cenili, naročito njene mušterije.
Lukas pita:
– Jeste li mogli da ga vidite van suđenja?
– Posle osude, da. Mogao sam da uđem u njegovu ćeliju i da
ostanem s njim koliko god hoću. Pravio sam mu društvo do poslednjeg
dana.
– Je li ga bilo strah?
– Strah? Mislim da to nije prava reč. U početku, nije u to verovao,
nije mogao da poveruje. Da li se nadao nekom pomilovanju, nekom čudu,
ne znam. Onoga dana kada je napisao i potpisao svoje zaveštanje, sigurno
više nije gajio iluzije. Poslednje večeri mi je rekao: „Znam da ću uskoro
umreti, Petere, ali ne razumem. Umesto jednog jedinog leša, leša moje
sestre, biće i drugi, moj. Ali kome treba i drugi leš? Bogu, Njemu sigurno
ne, šta će mu naša tela. Društvu? Ono bi dobilo jednu ili dve knjige ako bi
me pustilo da živim, umesto da dobije jedan leš više, koji neće poslužiti
nikome.”
Lukas pita:
– Jeste li prisustvovali pogubljenju?
 – Ne. On me to beše molio, ali rekao sam da neću. Smatrate me
kukavicom, zar ne?
– Nije mi prvi put. Ali razumem vas.
– A vi, vi biste mogli da prisustvujete?
– Da me je on to molio, da, učinio bih to.
 7.
Knjižara je preuređena u čitaonicu. Nekolicina dece već je stekla
naviku da dolazi tamo kako bi čitala ili crtala, druga ulaze slučajno, kada
im je hladno ili kada su umorna posle dugog igranja na snegu. Ova ostanu
jedva četvrt sata, koliko im je potrebno da se zgreju prelistavajući
slikovnice. Ima i one koja gledaju kroz izlog prodavnice i pobegnu čim
Lukas izađe da ih pozove da uđu.
S vremena na vreme, Matijas siđe iz stana, smesti se s nekom
knjigom pored Lukasa, popne se natrag nakon sat ili dva, i vrati se zbog
zatvaranja. Ne meša se s drugom decom. Kada svi odu, Matijas vraća
knjige u red, isprazni korpu za papir, stavi stolice na stolove i prebriše
taračem blatnjavi pod. On takođe svodi račune:
– Ponovo su nam ukrali sedam olovaka u boji, tri knjige i uludo su
potrošili hrpe papira.
Lukas kaže:
– Neka su, Matijase. Da su od mene tražili, sve bih im to dao.
Stidljivi su, više vole da uzmu krišom. Nije strašno.
Krajem jednog popodneva, dok svi čitaju u tišini, Matijas gurne pred
Lukasa list papira. Na njemu piše: „Gledaj onu ženu!” Iza izloga, u
uličnom mraku, senka neke žene, neka silueta bez lica gleda osvetljenu
salu knjižare. Lukas ustaje i senka iščezava.
Matijas kaže šapatom:
– Ona me svuda prati. Za vreme školskog odmora gleda me kroz
ogradu dvorišta. Hoda za mnom na putu kući.
Lukas pita:
– Obraća li ti se?
– Ne. Jedanput, pre nekoliko dana, pružila mi je jabuku, ali ja je
nisam uzeo. Drugi put, kada su me četiri dečaka oborila na sneg i htela da
me svuku, ona ih je izgrdila i išamarala. Ja sam pobegao.
– Znači nije zla, odbranila te je.
– Da, ali zašto? Ona nema nikakvog razloga da me brani. I zašto me
prati? Zašto me gleda? Plašim se njenog pogleda. Plašim se njenih očiju.
Lukas kaže:
– Ne obraćaj na to pažnju, Matijase. Mnoge žene su izgubile svoju
decu za vreme rata. Ne mogu da ih zaborave. I onda se vežu za neko drugo
dete koje im liči na ono koje su izgubile.
Matijas se ceri:
– Čudno bi mi bilo da ja mogu nekorne ličiti na njegovo dete.
 Uveče, Lukas zvoni kod Jasminine tetke. Ona otvara prozor:
– Šta hoćete:
– Da razgovaram s vama.
– Nemam vremena. Moram na posao.
– Čekam vas.
Kada ona izađe iz kuće, Lukas kaže:
– Otpratiću vas. Često radite noću?
– Svake treće sedmice. Kao i svi. O čemu hoćete da razgovaramo? O
mom poslu?
– Ne. O detetu. Hoću samo da vas zamolim da ga ostavite na miru.
– Ništa mu nisam uradila.
– Znam. Ali pratite ga, gledate ga. To ga uznemirava. Razumete li?
– Da. Jadan mali. Ostavila ga je.
Oni hodaju ćutke zavejanom i praznom ulicom. Žena krije svoje lice
šalom, nemi jecaji potresaju joj ramena.
Lukas pita:
– Kada će vaš muž biti oslobođen?
– Moj muž? On je umro. Zar niste znali?
– Ne. Žao mi je.
– Zvanično, on se ubio. Ali saznala sam od nekoga ko ga je tamo
upoznao i ko je pušten na slobodu da to nije bilo samoubistvo. Ubili su ga
zapravo zatvorenici iz njegove ćelije zbog onoga što je učinio svojoj
kćerki.
Sada su pred velikom fabrikom tekstila osvetljenom neonom. Sa
svih strana stižu promrzle i užurbane senke koje iščezavaju kroz metalna
vrata. Čak i ovde, buka mašina je zaglušujuća.
Lukas pita:
– Da vaš muž nije umro, da li biste ga opet prihvatili?
– Ne znam. On se ne bi usudio da se vrati u ovaj grad. Mislim da bi
otišao za glavni grad da traži Jasminu.
Fabrička sirena počinje da zavija. Lukas kaže:
– Ostavljam vas. Zakasnićete.
Žena podiže svoje bledo lice, još uvek mlado, na kome sijaju krupne
crne Jasminine oči:
– Sada kada sam sama, možda bih mogla, ako biste vi to zaista hteli,
ako biste se složili, da uzmem dete kod sebe.
Lukas urla jače od fabričke sirene:
– Da uzmete Matijasa! Nikada! On je moj, samo moj! Zabranjujem
vam da mu prilazite, da ga gledate, da mu se obraćate, da ga pratite!
Žena ustukne prema vratima fabrike:
 – Smirite se. Jeste li ludi? To je bio običan predlog.
Lukas se okreće nalevo krug i trči do knjižare. Tamo se naslanja na
zid kuće i čeka da mu se srce smiri.
U knjižaru ulazi jedna devojka, staje pred Lukasa, smeši se:
– Ne prepoznajete me, Lukase?
– Trebalo bi da vas prepoznam?
– Janja.
Lukas razmišlja:
– Ne znam, žao mi je, gospođice.
– Mi smo ipak stari znanci. Jednom sam dolazila kod vas da slušamo
muziku. Istina, imala sam samo šest godina u to vreme. Hteli ste da mi
napravite ljuljašku.
Lukas kaže:
– Sećam se. Beše vas poslala vaša tetka Leonija.
– Da, tako je. Mrtva je još odonda. Sada me šalje direktor fabrike da
kupim slikovnice za decu iz doma za nahočad.
– Vi radite u fabrici? Trebalo bi još uvek da pohađate školu.
Janja crveni.
– Imam petnaest godina. Napustila sam školu prošle godine. Ne
radim u fabrici, ja sam vaspitačica. Deca me oslovljavaju sa gospođice.
Lukas se smeje:
– I ja sam vas oslovio sa gospođice.
Ona pruža Lukasu jednu novčanicu:
– Dajte mi knjiga, i uz to papira i olovaka u boji za crtanje.
Janja navraća često. Dugo bira knjige na policama, sedne među
decu, čita i crta s njima.
Kada je Matijas prvi put vidi, on kaže Lukasu:
– Veoma lepa žena.
– Žena? Obična klinka.
– Ima grudi, nije više klinka.
Lukas gleda Janjine grudi istaknute crvenom majicom:
– U pravu si, Matijase, ima grudi. Nisam ih bio primetio.
– Ni njenu kosu? Ima veoma lepu kosu. Gledaj kako sija na svetlu.
Lukas gleda Janjinu dugu plavu kosu koja sija na svetlu. Matijas
nastavlja:
– Gledaj njene crne trepavice.
Lukas kaže:
– To je maskara.
– Njena usta.
– Ruž za usne. U njenim godinama, ne bi trebalo da se šminka.
 – U pravu si, Lukase. Bila bi lepa i bez šminke.
Lukas se smeje:
– A ti, u tvojim godinama, još ne bi morao da gledaš devojke.
– Devojčice iz svog razreda ne gledam. One su glupe i ružne.
Janja ustaje, penje se na duple merdevine da dohvati neku knjigu.
Suknja joj je veoma kratka, vide joj se podvezice i crne čarape na kojima
leti jedna nit. Kada ona to primeti, vlaži kažiprst, i pokušava pljuvačkom
da zaustavi očicu. Da bi to postigla, mora da se nagne, a tada joj se vide i
bele gaćice sa ružičastim cvetićima, dečije gaćice.
Jedne večeri, ona ostaje do zatvaranja prodavnice. Kaže Lukasu:
– Pomoći ću vam da počistite.
– Matijas čisti. On to odlično radi.
Matijas kaže Janji:
– Ako mi pomognete, brže će biti gotovo, i mogao bih da vam
spremim palačinke sa džemom, ako ih volite.
Janja kaže:
– Svako voli palačinke sa džemom.
Lukas se penje u svoju sobu. Malo kasnije, zove ga Matijas:
– Dođi da jedeš, Lukase.
Oni jedu u kuhinji palačinke sa džemom, piju čaj. Lukas ne
progovara, Janja i Matijas se mnogo smeju. Posle obeda, Matijas kaže:
– Treba ispratiti Janju. Mrak je.
Janja kaže:
– Mogu da se vratim i sama. Ne plašim se mraka.
Lukas kaže:
– Dođite. Otpratiću vas.
Pred Janjinom kućom, ona pita:
– Nećete da uđete?
– Ne.
– Zašto?
– Vi ste još dete, Janjo.
– Ne, nisam više dete. Ja sam žena. Ne biste bili prvi koji ulazi u
moju sobu. Roditelji mi nisu tu. Rade. Pa čak i da su tu... Imam svoju sobu
i radim šta hoću.
Lukas kaže:
– Laku noć, Janjo. Moram da idem.
Janja kaže:
– Znam gde idete. Tamo, malo dalje, kod soldatuša.
– Tačno. Ali to vas se ne tiče.
Sutradan, Lukas kaže Matijasu:
 – Pre nego što pozoveš nekoga da jede kod nas, mogao bi da me
pitaš za mišljenje.
– Janja ti se ne sviđa? Šteta. Zaljubljena je u tebe. Vidi se. Zbog tebe
tako često dolazi.
Lukas kaže:
– Ala imaš mašte, Matijase.
– Ne bi voleo da se oženiš njom?
– Da se oženim njom? Kakva ideja! Ne, sigurno ne bih.
– Zašto? Još uvek čekaš Jasminu? Ona se više neće vratiti.
Lukas kaže:
– Ne želim da se oženim ni s kim.
Proleće je. Vrata koja gledaju na baštu otvorena su. Matijas se bavi
svojim biljkama i životinjama. On ima jednog belog zeca, nekoliko
mačaka, i crnog psa koga mu je poklonio Josip. I još sa nestrpljenjem čeka
da se izlegu pilići iz jaja na kojima u kokošinjcu leži jedna kokoška.
Lukas gleda salu u kojoj su se deca, nadvijena nad svojim knjigama,
zadubila u čitanje.
Jedan dečačić diže pogled, smeši se Lukasu. Ima plavu kosu, plave
oči, i prvi put je došao.
Lukas ne može da odvoji oči od tog deteta. On seda iza kase, otvara
jednu knjigu i nastavlja da gleda nepoznato dete. Neki oštar, iznenadan bol
sevne mu kroz levu ruku položenu na knjigu. U nadlanicu te ruke zabijen
je šestar. Napola oduzet od jačine bola, Lukas se polako okreće ka
Matijasu:
– Zašto si to uradio?
Matijas sikće kroz zube:
– Neću da ga gledaš!
– Ne gledam nikoga.
– Gledaš! Ne laži! Video sam kako ga gledaš. Neću da ga gledaš na
taj način!
Lukas izvlači šestar, pritiska maramicu na ranu:
– Idem gore da dezinfikujem ranu.
Kada ponovo siđe, deca više nisu tu, Matijas je spustio gvozdenu
zavesu na vrata:
– Rekao sam im da danas ranije zatvaramo.
Lukas uzima Matijasa u naručje, nosi ga u stan, leže ga na krevet:
– Šta ti je, Matijase?
– Zašto si ga gledao, plavog dečaka?
– Podsetio me je na nekoga.
– Na nekoga koga si voleo?
 – Da, na mog brata.
– Ne smeš da voliš nikog drugog osim mene, čak ni svog brata.
Lukas ćuti, dete nastavlja:
– Ničemu ne služi biti pametan. Bolje bi bilo biti lep i plav. Ako bi
se ti oženio, mogao bi da imaš decu kao što je on, plavi dečak, nalik tvom
bratu. Imao bi decu koja su stvarno tvoja, lepa i plava, ne bi bila bogalji. Ja
nisam tvoj sin. Ja sam Jasminin sin.
Lukas kaže:
– Ti si moj sin. Ne želim drugo dete.
On pokazuje svoju ruku, u zavoju:
– Povredio si me, znaš?
Dete kaže:
– I ti si mene povredio, ali ti to ne znaš.
Lukas kaže:
– Nisam hteo da te povredim. Treba da znaš jednu stvar, Matijase:
jedino biće na svetu koje mi nešto znači, to si ti.
Dete kaže:
– Ne verujem ti. Samo me je Jasmina istinski volela, a ona je mrtva.
Već sam ti to rekao više puta.
– Jasmina nije mrtva. Jednostavno je otišla.
– Ne bi ona otišla bez mene, znači mrtva je.
Dete još kaže:
– Treba ukinuti čitaonicu. Kako ti je palo na pamet da otvoriš
čitaonicu?
– Učinio sam to zbog tebe. Mislio sam da ćeš tako steći prijatelje.
– Prijatelje, ne želim ih. I nikada od tebe nisam tražio čitaonicu.
Tražim, naprotiv, da je zatvoriš.
Lukas kaže:
– Zatvoriću je. Reći ću deci sutra uveče da po ovom lepom vremenu
mogu da čitaju, crtaju napolju.
Plavi dečačić dolazi i sutradan. Lukas ga ne gleda. Oči su mu
prikovane za redove, za slova jedne knjige. Matijas kaže:
– Ne usuđuješ se više da ga gledaš? A ipak strašno želiš. Već pet
minuta nisi okrenuo nijednu stranicu svoje knjige.
Lukas zatvara knjigu i rukama krije lice.
U knjižaru ulazi Janja, Matijas joj trči u susret, ona ga ljubi. Matijas
pita:
– Zašto ste prestali da dolazite?
– Nisam imala vremena. Išla sam na jedan kurs u susednom gradu da
bih stekla diplomu vaspitačice. Veoma retko sam se vraćala.
 – Ali sada ćete ostati ovde, u našem gradu?
– Da.
– Hoćete li doći večeras kod nas na palačinke?
– Rado bih došla, ali moram da čuvam svog malog brata. Naši
roditelji rade.
Matijas kaže:
– Povedite ga sa sobom, vašeg malog brata. Biće dovoljno palačinki.
Idem gore da zamesim testo.
– A ja ću da pospremim radnju umesto tebe.
Matijas se penje u stan, Lukas kaže deci:
– Možete da uzmete knjige koje se nalaze na stolovima. Listove
papira takođe, i svako po kutiju olovaka u boji. Ne treba da budete
zatvoreni ovde dok je lepo vreme. Idite da čitate i crtate u svojim baštama
ili u parkovima. Ako vam nešto ustreba, slobodno dođite da to od mene
zatražite.
Deca izlaze, na kraju ostaje samo mali plavi dečak koji i dalje
poslušno sedi na svom mestu. Lukas ga nežno pita:
– A ti? Ti se ne vraćaš?
Dete ne odgovara, Lukas se okreće ka Janji:
– Nisam znao da vam je to brat. Ništa o njemu nisam znao.
– Stidljiv je. Zove se Samuel. Ja sam mu savetovala da dolazi
ovamo, pošto sada uči da čita. Taj malecki je najmlađi. Moj brat Sirnon
već pet godina radi u fabrici. On je kamiondžija.
Plavo dete ustaje, uzima sestru za ruku:
– Hoćemo li da jedemo palačinke kod gospodina?
Janja kaže:
– Da, idemo gore. Treba pomoći Matijasu.
Oni se penju stepenicama koje vode u stan. U kuhinji, Matijas meša
testo za palačinke. Janja kaže:
– Matijase, predstavljam ti svog mlađeg brata. Zove se Samuel.
Mogli biste da se sprijateljite, skoro ste istih godina.
Matijas razrogačuje oči, ispušta drvenu varjaču, izlazi iz kuhinje.
Janja se okreće ka Lukasu:
– Šta nije u redu?
Lukas kaže:
– Matijas je sigurno otišao u svoju sobu da nešto donese. Počnite da
pečete palačinke, Janjo, vraćam se.
Lukas ulazi u Matijasovu sobu. Dete leži na svojoj perini, kaže:
– Pusti me na miru. Hoću da spavam.
– Ti si ih pozvao, Matijase. To je pitanje pristojnosti.
 – Pozvao sam Janju. Nisam znao da je baš on njen brat.
– Ni ja, nisam ni ja znao. Učini napor zbog Janje, Matijase. Ti
mnogo voliš Janju?
– A ti, ti voliš njenog brata. Kada sam vas video kako ulazite u
kuhinju, shvatio sam šta je to prava porodica. Plavi i lepi roditelji, sa
svojim plavim i lepim detetom. Ja nemam porodicu. Nemam ni majku ni
oca, nisam plav, ja sam ružan i bogalj.
Lukas ga privija uza se:
– Matijase, mali moj dečko. Ti si mi sve u životu.
Matijas se smeši:
– Dobro, hajdemo da jedemo.
U kuhinji je postavljen sto, a na sredini je brdo palačinki. Janja
mnogo priča, često ustaje da služi čaj. Vodi računa o svom malom bratu
kao i o Matijasu.
– Džema? Sira? Čokolade?
Lukas posmatra Matijasa. Ovaj jede malo, ne skida pogled s plavog
deteta. Plavo dete jede mnogo, smeši se Lukasu kada im se oči sretnu,
smeši se svojoj sestri kada mu ona nešto pruži, ali kada njegove plave oči
sretnu Matijasov crni pogled, on svoje oči obori.
Janja pere posuđe sa Matijasom. Lukas se penje u svoju sobu.
Matijas ga kasnije zove:
– Treba otpratiti Janju i njenog brata.
Janja kaže:
– Mi se zaista ne plašimo da se vratimo sami.
Matijas navaljuje:
– To je pitanje pristojnosti. Otprati ih.
Lukas ih prati. On im poželi laku noć i odlazi da sedne na klupu u
noćobdijinom parku.
Noćobdija kaže:
– Sada je pola četiri. U jedanaest sati dete je zapalilo vatru u svojoj
sobi. Dozvolio sam sebi da ga zovnem, iako nemam takav običaj.
Strahovao sam od požara. Upitao sam dete šta to radi, ono mi je
odgovorilo da se ne brinem i da samo spaljuje svoje pogrešne školske
zadatke u jednoj gvozdenoj kanti ispred prozora. Pitao sam ga zašto ne
spaljuje svoje papire u šporetu, odgovorilo mi je da mu se ne ide u kuhinju
zbog toga. Vatra se ubrzo ugasila, i više nisam video dete, niti čuo kakav
zvuk.
Lukas se penje uz stepenice, ulazi u svoju sobu, zatim u detetovu.
Ispred prozora se nalazi limena kanta puna spaljenog papira. Dečiji krevet
je prazan. Na jastuku, jedna plava sveska, zatvorena. Na beloj nalepnici
piše: MATIJASOVA SVESKA. Lukas otvara svesku. Unutra su samo
prazne stranice i tragovi istrgnutih listova. Lukas smiče tamnocrveni
zastor. Pored kostura majke i bebe obešeno je malo Matijasovo telo, već
pomodrelo.
Noćobdija začuje dugi urlik. On silazi na ulicu, zvoni kod Lukasa.
Nema odgovora. Starac se penje uz stepenice, ulazi u Lukasovu sobu,
ugleda druga vrata, otvara ih. Lukas leži na krevetu stežući detinje telo na
svoje grudi.
– Lukase?
Lukas ne odgovara, njegove iskolačene oči zure u plafon.
Noćobdija silazi na ulicu, zvoni kod Petera. Peter otvara prozor:
– Šta se desilo, Mihaele?
– Potrebni ste Lukasu. Snašla ga je velika nesreća. Dođite.
– Vratite se, Mihaele. Ja ću se o svemu pobrinuti.
On se penje kod Lukasa. Ugleda limenu kantu, dva tela ispružena na
krevetu. Sklanja zastor, otkriva kosture i, na istoj kuki, krajičak konopca
presečenog britvom. Vraća se ka krevetu, blago odmakne telo deteta i
opali Lukasu dva šamara:
– Probudite se!
Lukas zatvara oči, Peter ga drmusa:
– Recite mi šta se desilo!
Lukas kaže:
– To je Jasmina. Ona mi ga je preotela.
Peter oštro kaže:
– Ne ponavljajte nikad više tu rečenicu ni pred kim drugim sem
preda mnom, Lukase. Jeste li me razumeli? Pogledajte me!
Lukas gleda Petera:
– Da, razumeo sam. Šta sada da radim, Petere?
– Ništa. Ostanite da ležite. Doneću vam sredstvo za smirenje.
Pozabaviću se i oko formalnosti.
Lukas grli Matijasovo telo:
– Hvala, Petere. Ne treba mi sredstvo za smirenje.
– Ne? Onda, barem, pokušajte da plačete. Gde su vam ključevi?
– Ne znam. Možda su ostali u ulaznim vratima.
– Zaključaću vas. Ne treba da izlazite u takvom stanju. Ja ću se
vratiti.
Peter pronalazi u kuhinji jednu vreću, otkači kosture, gurne ih u
vreću i nosi ih svojoj kući.

Lukas i Peter prate Josipova kola, na kojima je položen detetov

kovčeg.
Na groblju, jedan grobar, sedeći na gomili zemlje, jede slaninu sa
crnim lukom.
Matijas je sahranjen u grob Lukasovih bake i dede.
Kada je grobar zatrpao raku, Lukas sam zabada krst na kojem piše:
„Matijas” i dva datuma. Dete je živelo sedam godina i četiri meseca.
Josip pita:
– Da vas povezem natrag, Lukase?
Lukas kaže:
– Vratite se, Josipe, i hvala. Hvala za sve.
– Nema nikakve svrhe da ostanete ovde.
Peter kaže:
– Dođite, Josipe. Vratiću se s vama.
Lukas sluša kako se kola udaljavaju. On seda pored groba. Ptice
pevaju.
Jedna žena u crnini nečujno prolazi i spušta buket ljubičica podno
krsta.
Kasnije, vraća se Peter. Dodirne Lukasovo rame:
– Dođite. Uskoro će noć.
Lukas kaže:
– Ne mogu da ga ostavim samoga ovde, samoga u mraku. On se
plaši mraka. Još uvek je tako mali.
– Ne, sada se više ne plaši. Dođite, Lukase.
Lukas ustaje, zuri u grob:
– Morao sam ga pustiti da ode sa svojom majkom. Učinio sam
kobnu grešku, Petere, što sam hteo da zadržim to dete po bilo koju cenu.
Peter kaže:
– Svako od nas učini u svom životu neku kobnu grešku, a kada toga
postanemo svesni, već se desilo ono nepovratno.
Oni silaze u grad. Ispred knjižare, Peter pita:
– Hoćete li da pođete kod mene ili više volite da se vratite?
– Više volim da se vratim.
Lukas se vraća. Seda za svoj radni sto, gleda zatvorena vrata
detetove sobe, otvara školsku svesku, zapisuje u nju:
„Sa Matijasom je sve u redu. U školi je uvek prvi i nema više
košmare”.
Lukas zatvara svesku, izlazi iz kuće, vraća se na groblje i zaspi na
detetovom grobu.
U zoru, noćobdija dolazi da ga probudi:
– Dođite, Lukase. Treba otvoriti knjižaru.
– Dobro, Mihaele.
 8.
Klaus stiže vozom. Mala stanica se nije promenila, ali sada na njoj
jedan gradski autobus čeka putnike.
Klaus ne ide autobusom, on pešice hoda ka centru grada. Kestenovi
su u cvatu, ulica je pusta i tiha kao nekada.
Glavni trg, Klaus zastaje. Jedna velika dvospratnica uzdiže se na
mestu jednostavnih i niskih kućica. To je hotel. Klaus ulazi unutra i pita
recepcionera:
– Kada je sagrađen ovaj hotel?
– Ima otprilike deset godina, gospodine. Hoćete li sobu?
– Još ne znam. Vratiću se za par sati. Možete li da pričuvate moj
kofer u međuvremenu?
– Vrlo rado.
Klaus nastavlja svoj hod, prolazi kroz grad, ostavlja poslednje kuće,
kreće jednim neasfaltiranim putem koji ga dovodi do nekog sportskog
igrališta. Klaus prelazi preko igrališta i seda u travu na obali reke. Malo
kasnije, dečaci počinju da se igraju loptom. Klaus pita jednog od njih:
– Da li ovo sportsko igralište već dugo postoji?
Dete sleže ramenima:
– Igralište? Oduvek je postojalo.
Klaus se vraća u grad, penje se u zamak, zatim na groblje. On dugo
traži, ali ne pronalazi bakin i dedin grob. Ponovo silazi u grad, seda na
jednu klupu na Glavnom trgu, gleda ljude koji obavljaju kupovinu, vraćaju
se s posla, šetaju se ili se voze biciklom. Prođe tek pokoji automobil. Kada
se radnje zatvore, trg se prazni, i Klaus ponovo ulazi u hotel.
– Uzeću jednu sobu, gospođice.
– Na koliko dana?
– Još ne znam.
– Mogu li dobiti vaš pasoš, gospodine?
– Izvolite.
– Vi ste stranac? Gde ste tako dobro naučili naš jezik?
– Ovde. Proveo sam detinjstvo u ovom gradu.
Ona ga gleda:
– Onda je to bilo veoma davno.
Klaus se smeje:
– Znači smatrate me tako starim?
Mlada žena crveni:
– Ne, ne, nisam to htela da kažem. Daću vam našu najlepšu sobu,
skoro su sve slobodne, još nije počela sezona.
– Imate li mnogo turista?
– Leti, mnogo. Preporučujem vam takođe naš restoran, gospodine.
Klaus se penje u svoju sobu, na prvom spratu. Njena dva prozora
gledaju na trg.
Klaus jede u pustom restoranu i ponovo se penje u svoju sobu.
Otvara kofer, slaže odeću u ormar, privlači fotelju pred jedan od prozora i
gleda pustu ulicu. S druge strane trga, stare kuće ostale su netaknute. One
su obnovljene, okrečene u ružičasto, žuto, plavo, zeleno. U prizemlju
svake od njih nalazi se butik ili prodavnica: bakalnica, „suveniri”, mlekara,
knjižara, „moda”. Knjižara se nalazi u plavoj kući, gde se već nalazila
kada je Klaus bio dete i kada je tamo odlazio da kupuje papir i olovke.
Sutradan, Klaus se vraća na sportsko igralište, u zamak, na groblje,
na stanicu. Kada se umori, uđe u neku kafanu, sedne u park. Krajem
popodneva, ponovo dolazi na Glavni trg, ulazi u knjižaru.
Jedan čovek sede kose, sedeći za kasom, čita pod svetlom stone
lampe. Radnja je u polumraku, nema nijednog kupca. Čovek sede kose
ustaje:
– Izvinite, zaboravio sam da upalim svetlo.
Prostorija i izlozi sada su osvetljeni. Čovek pita:
– Šta želite?
Klaus kaže:
– Nemojte se uznemiravati. Ja samo gledam.
Čovek skida naočale:
– Lukase!
Klaus se smeši:
– Vi poznajete mog brata! Gde je on?
Čovek ponavlja:
– Lukase!
– Ja sam Lukasov brat. Zovem se Klaus.
– Ne zavitlavajte se, Lukase, molim vas.
Klaus vadi iz džepa svoj pasoš:
– Pogledajte sami.
Čovek pregleda pasoš:
– To ništa ne dokazuje.
Klaus kaže:
– Žao mi je, nemam nikakvog drugog načina da dokažem svoj
identitet. Ja sam Klaus T. i tražim svog brata Lukasa. Vi ga poznajete.
Sigurno vam je pričao o meni, o svom bratu Klausu.
– Da, često mi je pričao o vama, ali moram vam priznati da nikada
nisam verovao u vaše postojanje.
Klaus se smeje:
– Kad god sam kome pričao o Lukasu, ni meni niko nije verovao. To
je baš smešno, zar ne mislite?
– Ne, u stvari i nije. Dođite da sednemo ovde.
On pokazuje na niski sto i dve fotelje u dnu radnje, ispred
zastakljenih vrata otvorenih ka bašti.
– Ako vi niste Lukas, moram da se predstavim. Zovem se Peter.
Peter N. Ali ako niste Lukas, zašto ste onda ušli ovamo, upravo ovamo?
Klaus kaže:
– Stigao sam juče. Prvo sam otišao u bakinu kuću, ali ona više ne
postoji. Na njenom mestu je sportsko igralište. A ovamo sam ušao zato što
je u mom detinjstvu tu već bila knjižara. Često smo dolazili ovamo da
kupimo papir i olovke. Još uvek se sećam čoveka koji ju je držao. Jedan
bled i debeo čovek. Očekivao sam da ću njega ovde zateći.
– Viktora?
– Ne znam mu ime. Nikada ga nisam znao.
– Zvao se Viktor. Umro je.
– Jasno. Nije bio baš mlad ni u ono vreme.
– Tako je.
Peter gleda baštu kako tone u noć. Klaus kaže:
– Verovao sam, naivno, da ću zateći Lukasa u bakinoj kući, nakon
toliko godina. Gde je on?
Peter i dalje gleda u noć:
– Ne znam.
– Ima li ikoga u ovom gradu ko bi to mogao da zna?
– Ne, ne verujem.
– Vi ga dobro poznajete?
Peter gleda Klausa u oči:
– Onoliko dobro koliko se neko može poznavati.
Peter se naginje preko stola, steže Klausa za ramena:
– Dosta, Lukase, prestanite s tom komedijom! To ničemu ne služi!
Zar vas nije sramota da mi to radite, meni?
Klaus se oslobađa, ustaje:
– Vidim da ste bili veoma vezani, Lukas i vi.
Peter se zavaljuje u svoju fotelju:
– Da, veoma. Izvinite, Klause. Lukasa sam upoznao kada je imao
petnaest godina. Sa trideset godina je nestao.
– Nestao? Hoćete reći da je napustio ovaj grad?
– Ovaj grad, a možda i ovu zemlju. A danas se vraća pod drugim
imenom. Oduvek sam smatrao glupom tu igru reči s vašim imenima.
– Naš deda je nosio to dvostruko ime, Klaus–Lukas. Naša majka,
koja je gajila veliku ljubav prema svome ocu, dala nam je ta dva imena.
Pred vama nije Lukas, Petere, već Klaus.
Peter ustaje:
– Dobro, Klause. U tom slučaju, moram vam predati nešto što mi je
poverio vaš brat Lukas. Sačekajte me.
Peter se penje u stan, malo posle silazi sa pet velikih školskih
svesaka:
– Uzmite. Vama su namenjene. U početku ih je bilo mnogo više, ali
on ili je uzimao, ispravljao, uklanjao sve što nije neophodno. Da je imao
vremena, mislim da bi sve uklonio.
Klaus odmahuje glavom:
– Ne, ne bi sve. Zadržao bi ono bitno. Za mene.
On uzima sveske. Smeši se:
– Konačno, evo dokaza da Lukas postoji. Hvala, Petere. Više niko ih
nije čitao?
– Osim mene, niko.
– Smešten sam u hotelu, preko puta. Svratiću ponovo.
Klaus cele noći čita, podižući katkada pogled da posmatra ulicu.
Iznad knjižare, dva od tri prozora stana dugo ostaju osvetljeni, treći
je mračan.
Ujutro, Peter podiže gvozdenu zavesu na prodavnici, Klaus leže.
Popodne, Klaus izlazi iz hotela, ruča u jednoj od veoma posećenih
gradskih gostionica u kojima služe topla jela u bilo koje doba dana.
Nebo se naoblačilo. Klaus se vraća na sportsko igralište, seda na
obalu reke. Ostaje da sedi tamo sve dok ne padne mrak i ne počne da pada
kiša. Kada Klaus stigne na Glavni trg, knjižara je već zatvorena. Klaus
zvoni na ulaznim vratima stana. Peter se naginje kroz prozor:
– Vrata nisu zatvorena. Očekivao sam vas. Treba samo da se
popnete.
Klaus zatiče Petera u kuhinji. Na štednjaku se puši nekoliko šerpi.
Peter kaže:
– Jelo nije gotovo. Imam rakije. Hoćete li?
– Da. Pročitao sam sveske. Šta se desilo posle? Nakon smrti deteta?
– Ništa. Lukas je nastavio da radi. Ujutro je otvarao radnju, uveče ju
je zatvarao. Usluživao je mušterije bez reči. Skoro da više nije ni govorio.
Neke osobe smatrale su ga nemim. Često sam mu dolazio u posetu, igrali
smo šah ćuteći. Igrao je loše. Nije više čitao, nije više pisao. Mislim da je
veoma malo jeo i da gotovo nikada nije spavao. U njegovoj sobi svetlo je
po celu noć ostajalo upaljeno, ali on nije bio tamo. Šetao se mračnim
gradskim ulicama i po groblju. Govorio je kako je grob nekoga koga smo
voleli idealno mesto za spavanje.
Peter ćuti, sipa piće. Klaus kaže:
– A zatim? Nastavite, Petere.
– Dobro. Pet godina kasnije, tokom radova preduzetih za izgradnju
sportskog igrališta, saznao sam da su otkrili leš neke žene zakopan na obali
reke, pored kuće vaše bake. Obavestio sam o tome Lukasa. On mi je
zahvalio i sutradan je nestao. Niko ga više nije video od toga dana. Na
svom radnom stolu ostavio je jedno pismo kojim mi poverava kuću i
knjižaru. Ono najtužnije u celoj priči, vidite, Klause, je to što Jasminino
telo nije moglo biti identifikovano. Vlasti su zatvorile taj slučaj. Leševa
ima na sve strane u tlu ove nesrećne zemlje, još od rata i revolucije. Taj leš
mogao je pripadati bilo kojoj ženi koja je pokušala da pređe granicu i
nagazila na minu. Lukas nije morao da brine.
Klaus kaže:
– Sada bi mogao da se vrati. Zastarelo je.
– Da, pretpostavljam, nakon dvadeset godina je zastarelo.
Peter gleda Klausa u oči:
– Tako je, Klause. Lukas bi sada mogao da se vrati.
Klaus odobrava Peteru pogledom:
– Da, Petere. Moguće je da se Lukas vrati.
– Kažu da se krije u šumi i da tumara gradskim ulicama kada se
spusti noć. Ali to su obična naklapanja.
Peter vrti glavom:
– Dođite u moju sobu, Klause. Pokazaću vam Lukasovo pismo.
Klaus čita:
– „Poveravam svoju kuću i knjižaru koja je u njenom sastavu Peteru
N. – pod uslovom da sačuva prostorije ovakve kakve su – do moga
povratka ili, ako se ne vratim, do povratka moga brata Klausa T. Potpis:
Lukas T.”
Peter kaže:
– To je on podvukao „prostorije ovakve kakve su”. A sada, bilo da
ste Lukas ili Klaus, ova kuća vam pripada.
– Vidite, Petere, ja sam došao ovamo samo na kratko, imam vizu
samo na trideset dana. Ja sam državljanin jedne druge zemlje i, kao što
znate, nijedan stranac ne može posedovati ovde bilo kakvu imovinu.
Peter kaže:
– Ali možete da prihvatite novac koji dolazi od prihoda knjižare i
koji svakog dana polažem u banku, već dvadeset godina.
 – Od čega onda živite?
– Imam činovničku penziju i Viktorovu kuću koju izdajem. O
knjižari se staram samo zbog vas dvojice. Marljivo vodim knjige, možete
ih pregledati.
Klaus kaže:
– Hvala, Petere. Ne treba mi novac i nemam nikakvu želju da
pregledam vaše knjige. Vratio sam se samo da bih video svog brata.
– Zašto mu nikada niste pisali?
– Odlučili smo da se razdvojimo. To razdvajanje moralo je da bude
potpuno. Nije bila dovoljna granica, bilo je potrebno i ćutanje.
– Ipak ste se vratili. Zašto?
– Iskušenje je dovoljno trajalo. Umoran sam i bolestan, hoću ponovo
da vidim Lukasa.
– Dobro znate da ga nećete ponovo videti.
Jedan ženski glas doziva iz susedne sobe:
– Ima li nekoga, Petere? Ko je tamo?
Klaus gleda Petera:
– Imate ženu? Oženjeni ste?
– Ne, to je Klara.
– Klara? Zar nije mrtva?
– Verovali smo da je mrtva, da. Ali bila je samo zatvorena u
duševnoj bolnici. Nedugo posle Lukasovog nestanka, ona se vratila. Nije
imala ni zaposlenje ni novca. Tražila je Lukasa. Primio sam je kod sebe, to
jest ovde. Smeštena je u maloj sobi, detetovoj sobi. Brinem se o njoj.
Hoćete li da je vidite?
– Da, voleo bih da je vidim.
Peter otvara vrata od sobe:
– Klaro, došao nam je u posetu jedan prijatelj.
Klaus ulazi u sobu. Klara sedi u stolici za ljuljanje ispred prozora, sa
ćebetom preko kolena, ogrnuta šalom. Drži jednu knjigu, ali ne čita.
Pogled joj luta kroz otvoreni prozor. Ljulja se.
Klaus kaže:
– Dobro veče, Klaro.
Klara ga ne gleda, ona recituje jednoličnim tonom:
– Pada kiša, kao i uvek. Sitna i ledena kiša, pada po kućama, po
drveću, po grobovima. Kada „oni” dođu da me vide, kiša curi niz njihova
upala lica. „Oni” me gledaju i hladnoća postaje jača. Moji zidovi me više
ne štite. Nikada me nisu ni štitili. Njihova čvrstina samo je varka, njihova
belina je zaprljana.
Glas joj se naglo menja:
 – Gladna sam, Petere! Kada ćemo da jedemo? Pored vas, svi obroci
kasne.
Peter se vraća u kuhinju, Klaus kaže:
– To sam ja, Klaro.
– To si ti?
Ona gleda Klausa, pruža mu ruku. On klekne ispred njene stolice,
obgrli joj noge, spušta glavu na njeno krilo. Klara mu miluje kosu. Klaus
uzima Klarinu ruku, pritiska je na svoj obraz, na svoje usne. Jednu
osušenu, mršavu ruku, prekrivenu staračkim flekama.
Ona kaže:
– Ostavio si me samu dugo, suviše dugo, Tomase.
Niz lice joj se slivaju suze. Klaus ih briše svojom maramicom:
– Ja nisam Tomas. Zar se nimalo ne sećate Lukasa?
Klara sklapa oči, maše glavom:
– Nisi se promenio, Tomase. Malo si ostario, ali još uvek si isti.
Poljubi me.
Ona se smeši, otkrivajući bezuba usta.
Klaus ustukne, ustaje. Prilazi prozoru, gleda kišu. Glavni trg je
prazan, mračan na kiši. Jedino Veliki Hotel odudara od tame svojim
osvetljenim ulazom.
Klara ponovo počinje da se ljulja:
– Odlazite. Ko ste vi? Šta tražite u mojoj sobi? Zašto Peter ne
dolazi? Treba da jedem i da legnem. Kasno je.
Klaus izlazi iz Klarine sobe, zatiče Petera u kuhinji:
– Klara je gladna.
Peter odnosi Klari poslužavnik. Kada se vrati, kaže:
– Mnogo je zanima hrana. Napunim joj poslužavnik triput dnevno.
Na svu sreću, mnogo spava zahvaljujući lekovima.
– Ona je teško breme za vas.
Peter iznosi na sto paprikaš sa noklicama:
– Ne, nije toliko. Ne uznemirava me. Ponaša se prema meni kao da
sam joj sluga, ali to mi je svejedno. Jedite, Klause.
– Nisam gladan. Ona nikada ne izlazi?
– Klara? Ne. Nema želju za tim i, u svakom slučaju, izgubila bi se.
Mnogo čita i voli da gleda nebo.
– A noćobdija? Mora da je stanovao preko puta, tamo gde se sada
nalazi hotel.
Peter ustaje:
– Da, tačno. Ni ja nisam gladan. Dođite, da izađemo.
Oni hodaju ulicom. Peter pokazuje jednu kuću:
 – Ja sam stanovao ovde, u ono doba. Na prvom spratu. Ako niste
umorni, mogu vam pokazati i kuću gde je stanovala Klara.
– Nisam umoran.
Peter se zaustavlja pred jednom malom prizemnom kućom, u
Staničnoj ulici:
– To je bilo ovde. Ova kuća uskoro će biti srušena, kao i skoro sve
kuće u ovoj ulici. Suviše su stare, nezdrave.
Klaus se ježi:
– Vratimo se. Smrzao sam se.
Rastaju se pred ulazom u hotel. Klaus kaže:
– Išao sam više puta na groblje, ali nisam pronašao bakin grob.
– Pokazaću vam ga sutra. Dođite u knjižaru u osamnaest časova.
Biće još dan.
Na jednom napuštenom delu groblja, Peter zabada u zemlju svoj
kišobran:
– Evo ovde je, grob.
– Kako to možete pouzdano da znate? Sami korov, nema krsta.
Ničega. Možda se varate.
– Varam se? Kada biste samo znali koliko sam puta dolazio ovamo
da tražim vašeg brata Lukasa. A i posle, kasnije, kada on više nije bio tu.
Ovo mesto je za mene postalo cilj jedne gotovo svakodnevne šetnje.
Oni ponovo silaze u grad. Peter se pobrine o Klari, zatim piju rakiju
u sobi koja je nekad bila Lukasova. Kiša pada na ivice prozora, ulazi u
prostoriju. Peter odlazi po tarač da obriše vodu.
– Pričajte mi o sebi, Klause.
– Nema šta da se kaže.
– Tamo je život lakši?
Klaus sleže ramenima:
– To vam je jedno društvo zasnovano na novcu. Tamo nema mesta
za pitanja koja se tiču života. Živeo sam punih trideset godina u smrtnoj
samoći.
– Zar nikada niste imali ženu, dete?
Klaus se smeje:
– Žene, da. Mnogo žena. Decu, ne.
Nakon kraćeg ćutanja, on pita:
– Šta ste uradili sa kosturima, Petere?
– Vratio sam ih na njihovo mesto. Hoćete li da ih vidite?
– Ne treba uznemiravati Klaru.
– Nećemo proći kroz njenu sobu. Postoje i druga vrata. Ne sećate se?
– Kako bih mogao da se sećam?
 – Mogli ste da ih zapazite prolazeći ispred njih. To su prva vrata
levo kada se popnete na sprat.
– Ne, nisam ih zapazio.
– Istina je da se ta vrata stapaju sa zidnim tapetama.
Oni ulaze u mali prostor koji jedna teška zavesa deli od Klarine
sobe. Peter pali džepnu lampu, osvetljava kosture.
Klaus sasvim tiho kaže:
– Ima ih tri.
Peter kaže:
– Možete da pričate normalno. Klara se neće probuditi. Uzima
snažne sedative. Zaboravio sam da vam kažem kako je Lukas otkopao
Matijasovo telo dve godine posle njegove sahrane. Objasnio mi je da je
tako za njega jednostavnije, umorilo ga je da provodi noći na groblju kako
bi detetu pravio društvo.
Peter osvetljava jednu slamaricu ispod kostura:
– Evo ovde je spavao.
Klaus dodiruje slamaricu, vojničko ćebe kojim je prekrivena:
– Mlako je.
– Šta time uobražavate, Klause?
– Voleo bih da spavam ovde, samo jednu noć, molim vas, Petere?
– Vi ste kod svoje kuće.
 9.
Zapisnik sastavljen od strane nadležnih organa grada K. na ime
Ambasade D.
Predmet: Zahtev za repatrijaciju vašeg državljanina Klausa T., koji
je lišen slobode i trenutno se nalazi u zatvoru grada K.
Klaus T., star pedeset godina, koji poseduje važeći pasoš, overen
turističkom vizom na trideset dana, stigao je u naš grad 2. aprila tekuće
godine. Unajmio je sobu u jedinom hotelu u našem gradu, Velikom
Hotelu, smeštenom na Glavnom trgu.
Klaus T. proveo je tri sedmice u hotelu, ponašajući se kao turista,
šetajući se po gradu, posećujući turistička mesta, obedujući u hotelskom
restoranu ili u posećenijim gradskim gostionicama.
Klaus T. često je odlazio u knjižaru preko puta hotela da kupuje
papir i olovke. Znajući jezik naše zemlje, rado je ćaskao sa knjižarem,
gđom B., i sa drugim licima, na javnim mestima.
Posle isteka tri sedmice, Klaus T. je pitao gđu B. može li mu ista
iznajmiti dve sobe iznad knjižare, na mesec dana. Pošto joj je ponudio
visoku cenu, gđa B. mu je ustupila svoj dvosobni stan i otišla da živi kod
svoje kćerke, koja stanuje nedaleko odatle.
Klaus T. je tražio u tri navrata produženje svoje vize, što je bilo
učinjeno bez poteškoća. Naprotiv, njegov četvrti zahtev za produženje bio
mu je odbijen u mesecu avgustu. Klaus T. nimalo nije vodio računa o ovoj
odbijenici i, usled nehata naših službenika, ostalo je na tome sve do
meseca oktobra. 30. oktobra, tokom rutinske kontrole identiteta, čuvari
reda naše lokalne policije utvrdili su da isprave Klausa T. nisu više uredne.
U to vreme, Klaus T. više nije imao novaca. Dugovao je gđi B.
stanarinu za dva meseca, više skoro nije ni jeo, išao je od kafane do kafane
svirajući na usnoj harmonici. Pijanice su mu plaćale piće, gđa B. mu je
svakog dana donosila malo supe.
Za vreme saslušanja, Klaus T. je tvrdio da je rođen u našoj zemlji, da
je proveo detinjstvo u našem gradu, kod svoje bake, i izjavio je da želi da
ostane ovde do povratka svog brata Lukasa T. Pomenuti Lukas nije
zaveden ni u jednom registru grada K. Nije zaveden ni Klaus T.
Ljubazno vas molimo da izmirite priložene račune (novčana kazna,
troškovi istrage, stanarina gđe B.) i da izvršite repatrijaciju Klausa T. na
vašu odgovornost.
Potpis, za vlasti grada K.: I. S.
Zahvalna za sken bojana888
Obradila Agata
 Post Scriptum:

Mi smo, naravno, iz bezbednosnih razloga, pregledali rukopis u

vlasništvu Klausa T. On namerava, tim rukopisom, da dokaže postojanje
svog brata Lukasa koji je navodno napisao njegov najveći deo, dok je isti
Klaus dodao samo poslednje strane, poglavlje broj osam. Međutim,
rukopis je pisan jednom istom rukom od početka do kraja, a listovi papira
ne pokazuju nikakav znak starosti. Tekst je u celini napisan u jednom
dahu, od strane iste osobe, u vremenskom periodu koji ne može biti veći
od šest meseci, to jest napisao ga je sam Klaus T. tokom svog boravka u
našem gradu.
Što se tiče sadržaja teksta, nesumnjivo se radi samo o mašti, jer ni
opisani događaji ni ličnosti koje se u njemu pojavljuju nisu postojali u
gradu K., izuzevši ipak jednu osobu, tobožnju baku Klausa T., kojoj smo
ušli u trag. Dotična žena zaista je posedovala kuću na mestu sadašnjeg
sportskog igrališta. Preminula je bez naslednika pre trideset pet godina, i
zavedena je u našim matičnim knjigama pod imenom Marija Z., udata V.
Moguće je da joj je za vreme rata bilo povereno na čuvanje jedno ili
više dece.
AGOTA KRISTOF

Treća laž
 PRVI DEO

Nalazim se u zatvoru maloga grada iz svog detinjstva.

To i nije pravi zatvor, to je ćelija u zgradi lokalne policije,
zgradi koja je obična kuća poput ostalih kuća u gradu, jedna
jednospratnica.
Moja ćelija mora da je nekada bila vešernica, vrata i prozor
gledaju na dvorište. Iznutra su bile dograđene prozorske šipke tako da
je nemoguće dohvatiti i razbiti staklo. Toaletni kutak sakriven je iza
paravana. Uz jedan od zidova je sto i četiri stolice prišrafljene za pod,
uz suprotni zid četiri kreveta koji mogu da se obore. Tri kreveta su
oborena.
Sam sam u svojoj ćeliji. Ima veoma malo zločinaca u ovom
gradu, i kad se neki pojavi, smesta ga prevezu u susedni grad, glavno
mesto u pokrajini, na dvadeset kilometara odavde.
Ja nisam zločinac. Ovde sam samo zato što mi isprave nisu
uredne, moja viza više ne važi. Napravio sam i dugove.
Ujutro, moj čuvar mi donosi doručak, mleka, kafe, hleba.
Popijem malo kafe i idem da se istuširam. Moj čuvar dokrajči moj
doručak i očisti moju ćeliju. Vrata ostanu otvorena, mogu da izađem u
dvorište, ako mi se izlazi. To dvorište je opasano visokim zidovima
obraslim bršljanom i divljom lozom. Iza jednog zida, levo, kad se izađe
iz moje ćelije, nalazi se natkriveno školsko dvorište. Čujem decu kako
se smeju, igraju i vrište za vreme odmora. Škola je već bila tu kada sam
bio dete, sećam je se, iako u nju nikada nisam išao, a zatvor se nalazio
na drugom mestu u ono vreme, njega se takođe sećam, jer sam jednom
bio tamo.
Sat vremena ujutro i sat vremena uveče, hodam po dvorištu.
To je navika koju sam stekao u detinjstvu kada sam, sa pet godina,
morao ponovo učiti da hodam.
To razdražuje mog čuvara, jer tada ne govorim i ne čujem
nijedno pitanje.
 Očiju uprtih u zemlju, s rukama na leđima, hodam, okrenem
se kad stignem do kraja zida. Tlo je kaldrmisano, ali između kamenova
niče trava.
Dvorište je gotovo četvrtasto. Petnaest koraka dužine,
trinaest širine. Ako pretpostavimo da pravim korake od jednog metra,
površina dvorišta iznosila bi sto devedeset i pet kvadratnih metara. Ali
moji koraci sigurno su kraći.
Nasred dvorišta nalazi se okrugli sto sa dve baštenske
stolice, a uza zid u dnu drvena klupa.
Tek kad sednem na tu klupu mogu da vidim najveći deo
neba iz svog detinjstva.
Već prvog dana, u posetu mi je došla knjižarka donevši mi
moje lične stvari i čorbu od povrća. Nastavlja da dolazi svakog dana
oko podneva sa svojom čorbom. Ja joj kažem da me ovde dobro hrane,
čuvar mi donosi dvaput dnevno kompletan obrok iz restorana preko
puta, ali ona i dalje dolazi sa svojom čorbom. Pojedem malo iz
pristojnosti, zatim predam šerpicu svom čuvaru koji pojede ostatak.
Izvinjavam se knjižarki zbog nereda koji sam ostavio u
njenom stanu.
Ona mi kaže:
– Kakve to ima veze? Već smo sve počistile, moja kćerka i
ja. Bilo je nadasve mnogo papira. Spalila sam zgužvane listove i one
koji su bili bačeni u korpu za otpatke. Druge sam ostavila na stolu, ali
došla je policija i uzela ih.
Na trenutak ćutim, zatim kažem:
– Dugujem vam stanarinu za još dva meseca.
Ona se smeje:
– Tražila sam vam zaista previše za onaj mali stan. Ali ako
vam je stalo, možete mi platiti kad se vratite. Sledeće godine, možda.
Ja kažem:
– Ne verujem da ću se vratiti. Platiće vam moja ambasada.
Ona me pita da li mi nešto treba, ja kažem:
– Da, papira i olovaka. Ali nemam više nimalo novca.
Ona kaže:
– Na to sam i sama mogla da mislim.
 Sutradan, ponovo dolazi sa svojom čorbom, paketom papira
na kvadratiće i olovkama.
Ja joj kažem:
– Hvala. Ambasada će vam sve to platiti.
Ona kaže:
– Celo vreme pričate o plaćanju. Volela bih da pričate o
nečem drugom. Na primer, šta to pišete?
– To što pišem nema nikakvog značaja.
Ona je uporna:
– Mene zapravo najviše kopka da saznam pišete li vi istinite
stvari ili izmišljene stvari.
Odgovaram joj kako pokušavam da pišem istinite priče, ali
da u jednom određenom trenutku priča postaje nepodnošljiva u samoj
svojoj istinitosti, i onda sam primoran da je izmenim. Kažem joj kako
pokušavam da ispričam svoju priču, ali da to ne mogu, da za to nemam
hrabrosti, suviše je za mene bolna. Onda sve ulepšavam i opisujem
stvari ne onako kako su se desile, već kako bih ja voleo da su se desile.
Ona kaže:
– Da. Ima života koji su tužniji i od najtužnije knjige.
Ja kažem:
– Baš tako. Neka knjiga, ma kako da je tužna, ne može biti
toliko tužna kao jedan život.
Posle kraćeg ćutanja, ona pita:
– A vaše šepanje, je li to od neke nesreće?
– Ne, od bolesti iz ranog detinjstva.
Ona dodaje:
– Skoro se i ne primećuje.
Ja se smejem.
Ponovo imam čime da pišem, ali nemam šta da pijem, a
nemam ni cigareta, sem dve–tri koje mi ponudi moj čuvar posle jela.
Tražim razgovor sa policijskim oficirom, koji me odmah prima.
Njegova kancelarija je na spratu. Penjem se. Sedam na stolicu naspram
njega. On ima riđu kosu, lice mu je prekriveno crvenim pegama. Na
stolu, pred njim, u toku je partija šaha. Oficir gleda šahovsku tablu,
pomera jednog pešaka, beleži potez u jedan blokčić, podiže svoje bledo
plave oči:
– Šta želite? Istraga još nije završena. Biće potrebno par
nedelja, možda i mesec dana.
Ja kažem:
– Meni se ne žuri. Ovde se odlično osećam. Jedino mi
nedostaju izvesne sitnice.
– Na primer?
– Ako biste mogli dodati mojim zatvorskim troškovima
jedan litar vina i dva pakla cigareta dnevno, ambasada ne bi imala ništa
protiv.
On kaže:
– Ne bi. Ali to bi bilo rđavo za vaše zdravlje.
Ja kažem:
– Znate li šta može da snađe jednog alkoholičara kome
naglo uskrate piće?
On kaže:
– Ne. I baš me briga.
Ja kažem:
– Preti mi delirijum tremens. Mogu svakog časa da umrem.
– Manite se šale!
On spušta pogled na šah. Ja mu kažem:
– Crni skakač.
On nastavlja da zuri u šah:
– Zašto? Ne vidim.
Pomeram skakača. On beleži u svoj blokčić. Dugo
razmišlja. Uzima topa.
– Ne!
On ostavlja topa, gleda me:
– Vi ste dobar igrač?
– Ne znam. Ima već dugo kako nisam igrao. U svakom
slučaju, jači sam od vas.
On postaje crveniji od svojih pega:
– Počeo sam tek pre tri meseca. I bez ikoga da me uči. Da li
biste mi mogli dati par časova?
Ja kažem:
 – Rado. Ali ne treba da se ljutite ako pobeđujem.
On kaže:
– Ne zanima me pobeda. Hoću samo da naučim.
Ja ustajem:
– Dođite sa svojim šahom kad god hoćete. Po mogućnosti
ujutro. U to vreme duh je bodriji nego popodne ili uveče.
On kaže:
– Hvala.
On spušta oči na šah, ja čekam, nakašljavam se.
– A vino i cigarete?
On kaže:
– Nema nikakvih problema. Izdaću naređenja. Imaćete svoje
cigarete i vino.
Izlazim iz oficirove kancelarije. Silazim, ostajem u dvorištu.
Sedam na klupu. Jesen je veoma blaga ove godine. Zalazi sunce, nebo
dobija boje, narandžastu, žutu, ljubičastu, crvenu, i druge boje za koje
ne postoje reči.
Skoro svakog dana igram šah sa oficirom, otprilike dva sata.
Partije su duge, oficir mnogo razmišlja, sve beleži, uvek gubi.
Igram još i karte sa svojim čuvarom, poslepodne, kada
knjižarka spakuje svoje pletivo i ode da otvori svoju radnju. Igre karata
u ovoj zemlji ne liče ni na koje druge. Iako su jednostavne i u njima
veliki udeo ima sreća, neprestano gubim. Igramo u novac, ali pošto ga
ja nemam, moj čuvar mi upisuje dugove na jednu tablicu. Posle svake
partije, veoma glasno se smeje ponavljajući:
– Ja sam rogonja! Ja sam rogonja!
Odnedavno je oženjen, žena će mu dobiti bebu za nekoliko
meseci. Često kaže:
– Ako bude dečak i ako još budete tu, brišem vam dugove.
Često govori o svojoj ženi, kaže kako je lepa, naročito sada
kad se udebljala i kad su joj grudi i stražnjica gotovo udvostručili obim.
Priča mi takođe do tančina o njihovom susretu, njihovim „izlascima”,
njihovim ljubavnim šetnjama u šumu, njenom odolevanju, njegovoj
pobedi, venčanju na brzinu, koje je postalo hitno zbog bebe na putu.
Ali ono o čemu priča još detaljnije i sa najvećim uživanjem,
to je jelo od prethodne večeri. Kako ga je njegova žena spremila, s
kojim sastojcima, na koji način i za koliko vremena, jer „što se više
krčka, bolje je”.
Oficir ne govori, ne priča ništa. Jedan jedini put mi se
poverio kako je ponovo igrao naše partije šaha sam, na osnovu
beležaka, jedanput popodne u svojoj kancelariji, i drugi put uveče, kod
kuće. Pitao sam ga je li oženjen, odgovorio mi je sležući ramenima:
– Oženjen? Ja?
Ni knjižarka ne priča ništa. Kaže da nema šta da priča,
odgojila je dvoje dece i već šest godina je udovica, to je sve. Kada mi
postavlja pitanja o mom životu u drugoj zemlji, odgovaram joj da ja
imam da pričam još manje nego ona, jer nisam odgojio nijedno dete i
nikada nisam imao ženu.
Jednog dana, ona mi kaže:
– Mi smo otprilike istih godina.
Ja se protivim:
– Čudilo bi me. Izgledate mnogo mlađi od mene.
Ona crveni:
– Ma pustite. Ja ne tražim komplimente. Htela sam samo da
kažem da ako ste proveli detinjstvo u ovom gradu, onda smo sigurno
morali pohađati istu školu.
Ja kažem:
– Da, samo što ja nisam išao u školu.
– To nije moguće. Škola je već bila obavezna.
– Za mene nije. Bio sam mentalno zaostao u to vreme.
Ona kaže:
– S vama se ne može razgovarati ozbiljno. Celo vreme se
šalite.

Ozbiljno sam bolestan. Danas je tačno godina dana otkako

to znam.
 Počelo je u jednoj drugoj zemlji, mojoj usvojenoj zemlji,
jednog jutra prvih dana novembra. U pet sati.
Napolju je još mrak. Dišem s mukom. Neki snažan bol
zaprečava mi disanje. Taj bol se širi po grudima, zahvata mi rebra, leđa,
ramena, ruke, grlo, potiljak, vilice. Kao da neka ogromna ruka hoće da
smrvi celi gornji deo mog tela.
Ispružim ruku, polagano, upalim lampu pored uzglavlja.
Pažljivo sednem na krevet. Čekam. Ustanem. Odem do
radnog stola, do telefona. Ponovo sednem na stolicu. Da pozovem hitnu
pomoć. Ne! Ne hitnu pomoć. Treba čekati.
Odem u kuhinju, spremim kafu. Ne treba žuriti. Ne udisati
duboko. Dišem polako, blago, mirno.
Posle kafe, istuširam se, obrijem se, operem zube. Vratim se
u svoju sobu, obučem se. Treba sačekati osam sati i telefonirati, ali ne u
hitnu pomoć, već zvati taksi i mog stalnog lekara.
On me prima preko reda. Sluša me, radi mi radiografiju
pluća, ispituje mi srce, meri mi pritisak.
– Obucite se.
Sada sedimo jedan naspram drugog u njegovoj ordinaciji.
– Još uvek pušite? Koliko? Još uvek pijete? Koliko?
Odgovaram bez laganja. Njega nikada nisam lagao. Znam
da mu se potpuno fućka, i za moje zdravlje, i za moju bolest.
Nešto upisuje u moj karton, gleda me:
– Sve činite da sebe uništite. Vaša stvar. To se samo vas
tiče. Još pre deset godina izričito sam vam zabranio da pušite i pijete.
Vi i dalje po svome. Ali ako hoćete da poživite još koju godinu, treba
smesta da prestanete.
Ja pitam:
– Šta mi je?
– Angina pektoris, verovatno. To se moglo i predvideti. Ali
ja nisam specijalista za srce.
Pruža mi list papira:
– Dajem vam uput za jednog uglednog kardiologa. Idite s
tim u njegovu bolnicu radi detaljnijeg ispitivanja. Najbolje bi bilo što
pre. U međuvremenu, uzimajte ove lekove ako nastupe bolovi.
 Daje mi jedan recept. Ja pitam:
– Operisaće me?
– Ako još ima vremena.
– A ako nema?
– Možete dobiti infarkt bilo kad.
Odlazim u najbližu apoteku, dobijam dve kutije lekova. U
jednoj od njih, umirujuća sredstva koja su najčešće u upotrebi; na
drugoj, čitam: „Trinitrin, indikacija: angina pektoris, sastav:
,,Nitroglycerinum”.
Vraćam se, uzimam po jednu tabletu iz svake kutije, ležem
na svoj krevet. Bolovi brzo iščezavaju, hvata me san.
Hodam ulicama grada iz svog detinjstva. To je mrtav grad,
prozori i vrata na kućama su zatvoreni, potpuni je muk.
Stižem u jednu široku staru ulicu oivičenu drvenim kućama,
oronulim ambarima. Tlo je prašnjavo i prija mi da hodam bosonog po
toj prašini.
Vlada, međutim, neka čudna napetost.
Okrećem se i na drugom kraju ulice ugledam pumu. Jedna
predivna životinja, zlatnosmeđe boje, čija svilena dlaka blista na
jarkom suncu.
Najednom, sve gori. Kuće i ambare zahvata plamen, a ja
moram nastaviti da hodam tom usplamtelom ulicom, jer i puma,
takođe, počinje da hoda i prati me na odstojanju, sa nekom
veličanstvenom sporošću.
Gde da se sklonim? Nema izlaza. Vatreni jezici ili očnjaci.
Možda do kraja ulice?
Ta ulica mora da se negde završava, sve ulice se završavaju,
izbijaju na neki trg, na neku drugu ulicu, na livadu, na polje, sem ako se
ne radi o nekom ćorsokaku, to mora da je ovde slučaj, ćorsokak, da.
Osećam pumino dahtanje iza sebe, sasvim blizu sebe. Ne
usuđujem se da se okrenem, ne mogu više da idem napred, noge mi se
ukopavaju u zemlju. Sa užasom čekam da mi puma, najzad, skoči na
leđa, da me rastrgne od ramena sve do bedara, da mi izgrebe glavu,
lice.
Ali puma me zaobilazi, nastavlja svojim putem, ravnodušna,
da bi legla pod noge nekom detetu koje je tamo, na kraju ulice, nekom
detetu koje nije bilo tamo ranije, sada je tamo, i ono miluje pumu koja
mu leži pod nogama.
Dete mi kaže:
– Nije opasna, moja je. Ne treba da je se plašite. Ne jede
ljude, ne jede meso, jede samo duše.
Nema više plamenova, žeravica se ugasila, ulica je sada
samo u mekom, ohlađenom pepelu.
Pitam dete:
– Ti si moj brat, zar ne? Čekao si me?
Dete odmahuje glavom:
– Nisam, nemam brata, ne čekam nikoga. Ja sam čuvar
večne mladosti. Onaj koji čeka svog brata sedi na jednoj klupi, na
Glavnom trgu. Veoma je star. Možda si ti taj koga on čeka.
Zatičem svog brata kako sedi na klupi na Glavnom trgu.
Kada me ugleda, ustaje:
– Kasniš, požurimo.
Penjemo se na groblje, sedamo u požutelu travu. Naokolo je
sve istrulelo, krstače, drveće, grmlje, cveće. Moj brat svojim štapom
kopa po zemlji, iz nje izlaze debeli crvi.
Moj brat kaže:
– Nije sve mrtvo. Ovi su živi.
Crvi gamižu. Pogled na njih podiže mi utrobu. Kažem:
– Čim malo razmisliš, ne možeš voleti život.
Moj brat mi svojim štapom podiže bradu:
– Ne razmišljaj. Gledaj! Jesi li ikada video ovako lepo
nebo?
Dižem oči. Nad gradom zalazi sunce.
Odgovaram:
– Ne, nikada. Nigde drugde.
Hodamo jedan pored drugog do zamka, zaustavljamo se u
dvorištu, u podnožju bedema. Moj brat se pentra na zidine i, kada
stigne na vrh, počinje da pleše na neku muziku koja kao da dolazi iz
podzemlja. On pleše, mašući rukama ka nebu, ka zvezdama, ka mesecu
koji se uzdiže, pun. Mršave siluete, u svom dugom crnom kaputu, kreće
se po bedemima plešući, a ja ga dole sledim trčeći, vičući:
– Ne! Nemoj to da radiš! Prestani! Silazi! Pašćeš!
On se zaustavlja iznad mene:
– Zar se ne sećaš? Šetali smo po krovovima, nikada se
nismo plašili da ćemo pasti!
– Bili smo mladi, nismo imali vrtoglavicu. Silazi odatle!
On se smeje:
– Ne boj se. Neću pasti, znam da letim. Lebdim nad gradom
svake noći.
On diže ruke, skače, razbija se na kaldrmi dvorišta, tačno
pred mojim nogama. Naginjem se nad njim, uzimam njegovu ćelavu
glavu, njegovo izborano lice u ruke, plačem.
Lice se rastače, oči nestaju, i u rukama držim samo još neku
bezimenu i prhku lobanju koja mi sipi kroz prste poput sitnoga peska.
Budim se u suzama. Soba mi je u polutami, prespavao sam
najveći deo dana. Presvlačim košulju mokru od znoja, umivam se.
Posmatrajući se u ogledalu, pitam se kada sam poslednji put plakao. Ne
sećam se.
Palim cigaretu, sedam ispred prozora, gledam kako se noć
spušta na grad. Ispod mog prozora prazna bašta, s jednim jedinim, već
ogolelim drvetom. Malo dalje, kuće, prozori koji se osvetljavaju, sve
brojniji. Iza prozora, životi. Mirni životi, normalni životi, spokojni.
Parovi, deca, porodice. Čujem i daleki zvuk automobila. Pitam se zašto
ljudi voze, čak i noću. Kuda to idu? Zašto?
Smrt će, uskoro, izbrisati sve.
Ona mi uliva strah.
Plašim se da umrem, ali neću otići u bolnicu.

Najveći deo svog detinjstva proveo sam u jednoj bolnici. Moja

sećanja na nju veoma su jasna. Ponovo vidim svoj krevet među
dvadesetak drugih kreveta, svoj ormar u hodniku, svoja invalidska
kolica, svoje štake, salu za mučenje s njenim bazenom, s njenim
spravama. Pokretne trake na kojima je trebalo hodati do beskonačnosti,
pritegnut remenom; karike za koje se trebalo vešati, nepomične bicikle
čije je pedale trebalo i dalje okretati čak i kada urlaš od bola.
Sećam se te patnje, a i raznih mirisa, mirisa lekova sa
kojima se mešao miris krvi, znoja, mokraće, izmeta.
Sećam se još i injekcija, belih mantila bolničarki, pitanja
bez odgovora, a naročito čekanja. Čekanja čega? Verovatno
ozdravljenja, ali možda i nečeg drugog.
Saopštili su mi kasnije da sam stigao u bolnicu u
komatoznom stanju, tokom jedne ozbiljne bolesti. Imao sam četiri
godine, počinjao je rat.
O onome što je bilo pre bolnice, više ništa ne znam.
Bela kuća sa zelenim kapcima u jednoj mirnoj ulici, kuhinja
u kojoj je moja majka pevala, dvorište u kome je moj otac cepao drva,
nije li ta savršena sreća u beloj kući nekada bila stvarnost, ili sam je
pak samo sanjao ili izmislio u dugim noćima za tih pet godina
provedenih u bolnici?
A onaj koji je spavao u drugom krevetu male sobe, i koji je
disao u istom ritmu kao ja, onaj brat čije ime mislim da još znam, je li
on umro, ili nikada nije ni postojao?
Jednog dana, promenili smo bolnicu. Nova se zvala „Centar
za rehabilitaciju”, ali je to ipak bila bolnica. Sobe, kreveti, ormari,
bolničarke, sve beše isto, a bolne vežbe su se nastavile.
Centar je bio okružen ogromnim parkom. Mogli smo da
izlazimo iz zgrade i da se brčkamo u jednom bazenu s blatom. Što
bismo više blata lepili po sebi, bolničarke behu zadovoljnije. Mogli
smo takođe da jašemo dugodlake ponije, koji su nas lagano šetali na
svojim leđima, preko celoga parka.
Sa šest godina, krenuo sam u školu u jednoj maloj bolničkoj
sali. Bilo nas je osam ili dvanaest, što je zavisilo od našeg zdravstvenog
stanja, na časovima koje je držala jedna učiteljica.
Učiteljica nije nosila beli mantil, već kratke i pripijene
suknje sa bluzama živih boja i cipelama s visokim potpeticama. Nije
nosila ni kapu, kosa joj se slobodno talasala po ramenima, boja joj je
bila nalik boji kestenja koje je padalo s drveća iz parka, u septembru.
Džepovi mi behu puni tih blistavih plodova. Oni su mi
služili da gađam bolničarke i nadzornice. Uveče sam njima zasipao
krevete onih koji su jecali ili plakali, da im začepim usta. Bacao sam ih
i na okna staklene bašte gde je jedan stari baštovan gajio salate koje
smo morali da jedemo. Jednog jutra, veoma rano, postavio sam
dvadesetak tih kestenova pred vrata direktorke ne bi li se stumbala niz
stepenice, ali ona je samo sela na svoju debelu stražnjicu, i nimalo se
nije polomila.
U to vreme, nisam više bio u invalidskim kolicima, hodao
sam na štakama, govorili su mi da mnogo napredujem.
Išao sam na nastavu od osam sati do podneva. Posle ručka
sam se odmarao, ali, umesto da spavam, čitao sam knjige koje mi je
pozajmljivala učiteljica, ili one koje sam posuđivao od direktorke kada
nije bila u svojoj kancelariji. Posle podne sam radio svoje fizičke vežbe
kao i ostali, uveče sam morao da radim još i domaće zadatke.
Zadatke bih uradio brzo, zatim sam pisao pisma. Učiteljici.
Nikada joj ih nisam davao. Svojim roditeljima, svom bratu. Nikada ih
nisam slao. Nisam znao njihovu adresu.
Tako je prošlo skoro tri godine. Više mi nisu bile potrebne
štake, mogao sam da hodam sa štapom. Umeo sam da čitam, pišem,
računam. Nismo imali ocene, ali često sam dobijao zlatnu zvezdu koju
su lepili pored naših imena istaknutih na zidu. Bio sam naročito jak u
računanju napamet.
Učiteljica je imala sobu u bolnici, ali nije uvek spavala u
njoj. Uveče je odlazila u grad, vraćala se tek ujutro. Pitao sam je da li bi
htela da me povede sa sobom, odgovorila mi je da je to nemoguće,
nisam imao prava da izlazim iz Centra, ali obećala mi je da će mi
doneti čokoladu. Davala mi je čokoladu tajno, zato što je nije bilo
dovoljno za sve.
Jedne večeri, rekao sam joj:
– Dojadilo mi je da spavam sa dečacima. Voleo bih da
spavam s nekom ženom.
Ona se nasmejala:
– Hoćeš da spavaš u sobi sa devojčicama?
 – Ne. Ne sa devojčicama. Sa ženom.
– S kojom ženom?
– S vama, na primer. Voleo bih da spavam u vašoj sobi, u
vašem krevetu.
Ona me je poljubila u oči:
– Mali dečaci tvojih godina treba da spavaju sami.
– I vi isto spavate sami?
– Da, i ja isto.
Jednog popodneva, došla je u moje skrovište koje se
nalazilo navrh jednog oraha čije granje je pravilo neku vrstu udobnog
sedišta na kojem sam mogao da čitam i odakle se video grad.
Učiteljica mi je rekla:
– Večeras, kad svi budu zaspali, možeš da dođeš u moju
sobu.
Nisam sačekao da svi zaspu. Mogao sam tako da čekam sve
do jutra. Nikada nisu spavali svi u isto vreme. Bilo je onih koji su
plakali, onih koji su išli u klozet deset puta za noć, onih koji su legali u
isti krevet da prave svinjarije, onih koji su pričali do zore.
Zalepio sam plačljivcima svoje uobičajene šamare, zatim
sam otišao da obiđem malog plavog paralitičara koji ne mrda i ne
govori. Samo gleda u plafon, ili pak, kada ga izvedu, u nebo, smešeći
se. Uzeo sam mu ruku, pritisnuo sam je na svoje lice, zatim sam
obuhvatio njegovo lice rukama. On se smešio gledajući u plafon.
Izašao sam iz spavaonice, otišao sam u učiteljičinu sobu.
Ona nije bila tamo. Legao sam u njen krevet. Lepo je mirisao. Zaspao
sam. Kada sam se probudio, usred noći, ona je ležala pored mene, ruku
prekrštenih preko lica. Rastavio sam joj ruke, obavio sam ih oko sebe,
pripio sam se uz nju, ostao sam tako, ne spavajući, sve do jutra.
Neki od nas primali su pisma koja su im delile ili čitale
bolničarke, ako sami nisu bili sposobni to da čine. Kasnije sam ja,
onima koji nisu bili sposobni da čitaju, čitao njihova pisma kada su mi
to tražili. Uglavnom sam čitao sasvim suprotno od onoga što u njima
piše. To je, na primer, ispadalo ovako: „Drago naše dete, nipošto nemoj
da ozdraviš. Nama je odlično bez tebe. Nimalo nam ne nedostaješ.
Nadamo se da ćeš ostati tu gde jesi, jer nemamo ni najmanje želje da
nam u kući bude invalid. Ipak ti šaljemo par poljubaca, i budi dobar, jer
oni koji se brinu o tebi zaista to zaslužuju. Mi se ne bismo toliko
brinuli. Imamo sreće da neko drugi čini za tebe ono što bismo mi
morali da činimo, jer tebi više nema mesta u našoj porodici gde su svi
dobroga zdravlja. Tvoji roditelji, tvoje sestre, tvoja braća”.
Onaj kome sam čitao njegovo pismo rekao bi mi:
– Bolničarka mi je drugačije pročitala moje pismo.
Ja bih rekao:
– Ona ti ga je pročitala drugačije jer nije htela da ti zadaje
bol. Ja sam ti pročitao ono što piše. Mislim da imaš prava da znaš
istinu.
On bi rekao:
– Da, imam na to prava. Ali ne volim istinu. Ono pre je bilo
bolje. Bolničarka je bila u pravu što mi je pročitala pismo drugačije.
Rasplakao bi se.
Mnogi od nas primali su i pakete. Kolače, keks, šunku,
kobasice, pekmez, med. Direktorka je govorila kako pošiljke treba da
podelimo između sebe. Ipak je bilo dece koja su krila hranu ispod
kreveta ili u ormaru.
Ja bih prišao nekom od njih, pitao bih ga:
– Ne plašiš se da je to otrovano?
– Otrovano? Zašto?
– Roditelji više vole mrtvo dete nego bolesno dete. Nisi
nikada na to pomislio?
– Ne, nikada. Ti si lažov. Gubi se.
Kasnije bih video kako dete baca svoj paket na otpad
Centra.
Bilo je takođe roditelja koji su dolazili u posetu svojoj deci.
Sačekivao sam ih na ulaznim vratima Centra. Pitao sam ih za razlog
njihove posete, za ime njihovog deteta. Kada mi odgovore, rekao bih
im:
– Žao mi je. Vaše dete je preminulo pre dva dana. Zar još
niste primili pismo?
Posle toga, brzo bih otišao i sakrio bih se.
Pozvala me je direktorka. Upitala me je:
 – Zašto si tako zao?
– Zao? Ja? Ne razumem o čemu pričate.
– Razumeš, i to vrlo dobro. Obavestio si roditelje da im je
dete umrlo.
– Pa šta onda? Nije umrlo?
– Nije. I to vrlo dobro znaš.
– Mora da sam se zabunio u imenu. Sva su im imena slična.
– Sem tvog, zar ne? Ali nijedno dete nije preminulo ove
nedelje.
– Nije? Onda sam to pobrkao sa prošlom nedeljom.
– Da, sigurno. No, savetujem ti da više ne brkaš imena, ni
nedelje. I zabranjujem ti da se obraćaš roditeljima i posetiocima.
Zabranjujem ti takođe da čitaš njihova pisma deci koja ne znaju da
čitaju.
Ja sam rekao:
– Samo sam mislio da im učinim uslugu.
Ona je rekla:
– Zabranjujem ti da činiš usluge bilo kome. Jesi li razumeo?
– Da, gospođo direktorko, razumeo sam. Ali niko ne bi
trebalo da se žali ako mu ne pomognem da se popne uz stepenice, ako
ga ne podignem kad padne, ako mu ne objasnim račun i ako mu ne
ispravim pravopisne greške kad napiše pismo. Ako mi već zabranjujete
da činim usluge, zabranite takođe da traže od mene usluge.
Dugo me je gledala i rekla je:
– Dobro. Izlazi odavde.
Izašao sam iz njene kancelarije, video sam jedno dete kako
plače, jer mu je ispala jabuka i nije uspevalo da je dohvati. Prošao sam
pored njega rekavši:
– Možeš da plačeš do mile volje, to ti neće vratiti jabuku,
nespretnjakoviću.
Ono me je upitalo, sedeći u svojim kolicima:
– Zar nećeš da mi je dohvatiš, molim te?
Ja sam rekao:
– Lepo se snađi sam, budalo.
Uveče, direktorka je došla u kantinu, održala je govor, i na
kraju je rekla da niko ne treba od mene tražiti usluge, da ne treba tražiti
usluge ni od kog drugog sem od bolničarki, od učiteljice i, eventualno,
od nje same u krajnjoj nuždi.
Povodom svega toga, morao sam da idem dvaput sedmično
u malu sobu pored bolničke ordinacije, u kojoj je jedna veoma stara
žena sedela u velikoj fotelji sa debelim ćebetom na krilu. Već sam
slušao o njoj. Druga deca koja su odlazila u tu sobu pričala su da je
starica veoma ljubazna, poput neke bakice, i da im je kod nje bilo
dobro, bilo da su ležala na poljskom krevetu ili pak sedela za stolom,
crtajući šta god su htela. Mogle su se još i razgledati slikovnice, i
moglo se pričati šta god ti padne na pamet.
Kada sam prvi put išao tamo, ništa jedno drugom nismo
rekli, samo dobar dan, posle sam se dosađivao, njene knjige me nisu
zanimale, nisam imao želju da crtam, te sam hodao od vrata do prozora
i od prozora do vrata.
Nakon nekog vremena, ona me je upitala:
– Zašto hodaš tako, bez prestanka?
Zaustavio sam se da bih joj odgovorio:
– Moram da vežbam svoju bolesnu nogu. Hodam kad god
mogu, i kad nemam ništa drugo da radim.
Ona mi se nasmešila svojim borama:
– Ta noga je sasvim dobro, čini mi se.
– Ne baš sasvim.
Bacio sam svoj štap na krevet, načinio sam par koraka, pao
sam pored prozora:
– Vidite kako je dobro.
Dopuzao sam, pokupio sam svoj štap:
– Kad budem mogao bez ovoga, biće dobro.
Svaki naredni put, kad sam morao da idem tamo, nisam
otišao. Svuda su me tražili, nisu me nalazili. Sedeo sam u krošnji oraha
na dnu bašte. Jedino je učiteljica znala za to skrovište.
Poslednji put, u malu sobu odvela me je sama direktorka,
odmah posle ručka. Ugurala me je u sobu, pao sam na krevet. Ostao
sam tamo. Starica mi je postavljala pitanja:
– Sećaš li se svojih roditelja?
 Odgovorio sam joj:
– Ne, uopšte. A vi?
Ona je nastavila sa svojim pitanjima:
– Na šta misliš uveče, pre nego što zaspiš?
– Na spavanje. A vi ne?
Upitala me je:
– Obavestio si roditelje da im je dete umrlo. Zašto?
– Da im pričinim zadovoljstvo.
– Zašto?
– Zato što je zadovoljstvo saznati da ti je dete mrtvo a ne
bolesno.
– Kako ti to znaš?
– Znam, i tačka.
Starica me je još upitala:
– Ti sve to radiš zato što tvoji sopstveni roditelji nikada ne
dolaze?
Rekao sam joj:
– Šta se to vas tiče?
Ona je nastavila:
– Nikada ti ne pišu. Ne šalju pakete. Znači, svetiš se na
drugoj deci.
Ustao sam sa kreveta, rekao sam:
– Da, i na vama takođe.
Udario sam je svojim štapom, pao sam.
Ona je zavrištala.
Nastavila je da vrišti, a ja sam nastavio da je udaram,
odande, s poda, gde sam pao. Moji udarci dohvatali su samo njene
noge, njena kolena.
Ušle su bolničarke, uzbunjene vrištanjem. Čvrsto su me
poduhvatile i odvele me u jednu malu sobu, nalik na onu drugu, osim
što nije bilo pisaćeg stola, nije bilo biblioteke, samo jedan krevet i ništa
drugo. Imala je i rešetke na prozorima, a vrata behu zatvorena spolja.
Nakratko sam zaspao.
Kada sam se probudio, lupao sam na vrata, udarao sam
nogom u vrata, vikao sam. Tražio sam svoje stvari, svoje domaće
zadatke, svoje knjige.
Niko mi nije odgovarao.
Usred noći, u sobu je ušla učiteljica, legla je pored mene na
uski krevet. Sakrio sam lice u njenu kosu, i odjednom me je spopala
strašna drhtavica. Tresla mi je celo telo, iz usta su mi se oteli grcaji, oči
su mi se napunile suzama, nos mi je curio. Ridao sam ne mogavši da se
zaustavim.
U Centru smo imali sve manje i manje hrane, trebalo je
pretvoriti park u povrtnjak. Svi oni koji su mogli radili su, pod upravom
starog baštovana. Sadili smo krompir, pasulj, šargarepu. Žalio sam što
više ne sedim u invalidskim kolicima.
Morali smo takođe sve češće da silazimo u podrum zbog
uzbuna, a to se dešavalo skoro svake noći. Bolničarke su nosile u
naručju one koji nisu mogli da hodaju. Među gomilama krompira i
džakova sa ugljem, zatekao sam učiteljicu, pripio sam se uz nju, i
govorio sam joj da se ne treba plašiti.
Kada je na Centar pala bomba, bili smo u učionici, i nije
bilo uzbune. Oko nas su počele da padaju bombe, učenici su se sakrili
pod klupe, ja sam, pak, ostao da stojim, upravo sam recitovao jednu
pesmu. Učiteljica se bacila na mene, oborila me je na pod, nisam video
ništa, gušila me je. Pokušao sam da je odgurnem, ali ona je postajala
sve teža. Neka gusta, mlaka, slana tečnost curila mi je u oči, u usta, po
vratu, izgubio sam svest.
Probudio sam se u gimnastičkoj sali. Jedna časna sestra
upravo mi je čistila lice vlažnom krpom, rekla je nekome:
– Mislim da ovaj nije ranjen.
Počeo sam da povraćam.
Svuda u gimnastičkoj sali ležali su ljudi na slamaricama.
Deca i odrasli. Neki su vikali, drugi se nisu micali, nije se moglo znati
jesu li mrtvi ili živi. Među njima sam tražio učiteljicu, ali nisam je
našao. Nije bilo ni malog plavog paralitičara.
Sutradan su me ispitivali, postavljali su mi pitanja o mom
imenu, mojim roditeljima, mojoj adresi, ali ja sam začepio uši na
pitanja, nisam više odgovarao, nisam više govorio. Onda su zaključili
da sam gluvonem, i pustili su me na miru.
 Dobio sam novi štap, a ujutro me je jedna časna sestra uzela
za ruku. Otišli smo na stanicu, popeli smo se na voz, stigli smo u jedan
drugi grad. Prešli smo ga pešice sve do poslednje kuće, pored šume.
Sestra me je ostavila tamo, kod jedne stare seljanke koju sam kasnije
naučio da zovem „Bako”.
Ona je mene zvala „kučkin sine”.

Sedim na jednoj klupi na stanici. Čekam svoj voz. Poranio

sam skoro sat vremena.
Odavde vidim ceo grad. Grad u kojem sam živeo skoro
četrdeset godina.
Nekada, kada sam stigao ovamo, bio je to jedan mali
dražesni grad sa svojim jezerom, svojom šumom, svojim starim niskim
kućama, svojim mnogobrojnim parkovima. Sada je odsečen od jezera
autoputem, njegova šuma je opustošena, njegovi parkovi su nestali,
naružuju ga visoke nove zgrade. Njegove stare uske ulice zakrčene su
automobilima čak i po trotoarima. Stare kafane zamenjene su
restoranima bez ikakvog stila ili onima na samoposluživanje gde se
jede na brzinu, katkada čak i stojeći.
Gledam taj grad poslednji put. Neću se vratiti ovamo, ne
želim da umrem ovde.
Ni s kim se nisam ni pozdravio ni oprostio. Ovde više
nemam prijatelja, prijateljica još manje. Moje mnogobrojne ljubavnice
mora da su se poudale, sada su porodične žene, a više nisu ni tako
mlade. Već odavno ih više ne prepoznajem na ulici.
Moj najbolji prijatelj, Peter, koji mi je bio staratelj u
mladosti, umro je pre dve godine od infarkta. Njegova žena, Klara, koja
mi beše prva ljubavnica, oduzela je sebi život još veoma davno, jer nije
podnosila bliženje starosti.
 Odlazim ne ostavljajući nikoga i ništa za sobom. Sve sam
rasprodao. Sve, to i nije bilo bogzna šta. Moj nameštaj nije vredeo
ništa, moje knjige još manje. Za svoj stari klavir i za par slika uspeo
sam izvući malo novca, i to je sve.
Nailazi voz, ulazim. Imam samo jedan kofer. Odlazim
odavde sa jedva nešto više stvari nego što sam imao po dolasku. U ovoj
bogatoj i slobodnoj zemlji nisam se obogatio.
Imam turističku vizu za svoju rodnu zemlju, vizu koja važi
samo mesec dana, ali se može produžiti. Nadam se da će mi moj novac
biti dovoljan da tamo poživim nekoliko meseci, možda i godinu dana.
Napravio sam i zalihu lekova.
Dva sata kasnije, stižem na jednu veliku međunarodnu
stanicu. Opet čekanje, zatim sedam na jedan noćni voz u kojem sam
rezervisao kušet. Donji ležaj, jer znam da neću spavati, i da ću često
izlaziti da popušim cigaretu.
Za sada sam sam.
Vagon se polako puni. Jedna stara žena, dve devojke, jedan
čovek otprilike mojih godina. Izlazim na hodnik, pušim, posmatram
noć. Oko dva sata ležem, i mislim da sam malo dremnuo.
Rano izjutra, dolazak na neku drugu veliku stanicu. Tri sata
čekanja koja provodim u bifeu uz par kafa.
Ovoga puta, voz u koji ulazim je voz za moju rodnu zemlju.
Ima vrlo malo putnika. Sedišta su neudobna, prozori prljavi, pepeljare
pune, patos crn i lepljiv, klozet skoro neupotrebljiv. Nema vagon–
restorana, ni bifea. Putnici vade svoj ručak, jedu i ostavljaju masne
papire, prazne flaše na stoliću uz prozor, ili ih pak bacaju na pod, ispod
sedišta.
Samo dva putnika govore jezikom moje zemlje. Slušam ih,
ali im se ne obraćam.
Gledam kroz prozor. Predeo se menja. Izlazimo iz planinske
oblasti, stižemo u ravnicu.
Ponovo me spopadaju bolovi.
Gutam svoje lekove bez vode. Nisam se setio da ponesem sa
sobom neko piće, a odvratno mi je da ga zatražim od putnika.
Zatvaram oči. Znam da se približavamo granici.
 Stigli smo. Voz se zaustavlja, graničari, carinici, policajci
ulaze unutra. Traže mi isprave, vraćaju mi ih sa osmehom. Naprotiv,
dugo ispituju dva putnika koji govore domaćim jezikom, i preturaju im
po prtljagu.
Voz nanovo kreće, i sada na svakoj stanici ulazi samo
domaće stanovništvo.
Za moj mali grad ne idu vozovi iz inostranstva. Stižem u
susedni grad, dublje u unutrašnjosti zemlje i malo veći. Mogao bih
odmah da presednem, pokazuju mi mali crveni voz, sastavljen od tri
vagona, koji na svaki sat sa koloseka broj jedan kreće za mali grad.
Gledam voz kako odlazi.
Izlazim iz stanice, uzimam taksi, vozim se u jedan hotel.
Penjem se do sobe, ležem i smesta zaspim.
Probudivši se, razmičem zavese na prozoru. On gleda na
zapad. Tamo, za planinom mog malog grada, zalazi sunce.
Svakog dana idem na stanicu, gledam crveni voz kako
dolazi i odlazi. Zatim se šetam po gradu. Uveče, ispijam čaše u baru
hotela, ili u nekoj drugoj kafani u gradu, sa neznancima.
Moja soba ima balkon. Tu često sedim, sada kad počinju
vrućine. Odatle vidim jedno ogromno nebo, kakvo nisam video ima
četrdeset godina.
Šetam se gradom sve dalje i dalje, čak i napuštam grad,
šetam se u prirodi.
Hodam duž jednog zida od kamena i metala. Iza tog zida
peva ptica, i primećujem ogolele grane kestenova.
Kapija od kovanog gvožđa je otvorena. Ulazim, sedam na
veliki kamen obrastao mahovinom, pored ulaza. Taj glomazni kamen
zvali smo „crna stena”, premda nikada nije bio crn, bio je zapravo siv
ili plav, a sada je potpuno zelen.
Gledam park, prepoznajem ga. Prepoznajem i veliku zgradu
u dnu parka. Drveće je možda ono isto, ptice sigurno nisu. Prošlo јe
toliko godina. Koliko vremena živi drvo? Koliko vremena živi ptica?
Nemam pojma.
A koliko vremena žive ljudi? Celu večnost, čini mi se, jer
vidim direktorku Centra koja nailazi.
 Ona me pita:
– Šta radite ovde, gospodine?
Ustajem, kažem joj:
– Samo gledam, gospođo direktorko. Ovde sam proveo pet
godina svog detinjstva.
– A kada to?
– Pre otprilike četrdeset godina. Četrdeset pet. Prepoznao
sam vas. Bili ste direktorka Centra za rehabilitaciju.
Ona viče:
– Kakva bezočnost! Znajte, gospodine, da ja pre četrdeset
godina nisam bila čak ni rođena, ali satire prepoznajem izdaleka.
Odlazite ili zovem policiju.
Odlazim, vraćam se u svoj hotel, ispijam čaše s nekim
neznancem. Pričam mu svoju zgodu sa direktorkom:
– Očigledno nije ona ista. Druga mora da je mrtva.
Moj novi drugar diže svoju čašu:
– Zaključak: ili direktorke liče jedna na drugu u svim
vremenima, ili pak žive veoma dugo. Sutra te pratim u tvoj Centar.
Moći ćeš da ga obiđeš na miru.
Sutradan, neznanac dolazi po mene u hotel. Vozi me kolima
do Centra. Trenutak pre nego što uđemo, pred kapijom, on mi kaže:
– Znate, starica koju ste videli zaista je ona ista. Samo, nije
više direktorka ni ovde, niti igde drugde. Raspitao sam se. Vaš Centar
je sada starački dom.
Ja kažem:
– Voleo bih samo da vidim spavaonicu. I baštu.
Orah je tu, ali izgleda mi dobro sasušen. Uskoro će umreti.
Kažem svom pratiocu:
– Uskoro će umreti, moje drvo.
On kaže:
– Ne budite bolećivi. Sve umire.
Ulazimo u zgradu. Prolazimo hodnikom, ulazimo u sobu
koja je pripadala meni i tolikoj drugoj deci pre četrdeset godina.
Zastajem na pragu, gledam. Ništa se nije promenilo. Dvanaestak
kreveta, beli zidovi, bele postelje, prazne. Postelje su uvek prazne u
ovo doba.
Trkom se penjem na sprat, otvaram vrata sobe u kojoj sam
bio zatvoren nekoliko dana. Krevet je još tu, na istom mestu. Možda je
to onaj isti krevet.
Neka mlada žena nas ispraća, kaže:
– Sve je bilo bombardovano ovde. Ali sve je bilo ponovo
sagrađeno. Kao što je bilo pre. Sve je kao i pre. Ovo je veoma lepa
zgrada, ne treba je menjati.
Jednog popodneva ponovo me spopadaju bolovi. Vraćam se
u hotel, uzimam lekove, pakujem svoj prtljag, izmirujem račun, zovem
taksi.
– Na stanicu.
Taksi se zaustavlja pred stanicom, kažem šoferu:
– Idite da mi kupite kartu za grad K. Ja sam bolestan.
Šofer kaže:
– To nije moj posao. Prebacio sam vas do stanice. Izađite.
Šta će mi bolesnik.
On spušta moj kofer na pločnik, otvara vrata s moje strane:
– Izlazite odavde. Izlazite iz mojih kola.
Vadim strani novac iz novčanika, pružam mu ga:
– Molim vas.
Šofer ulazi u staničnu zgradu, vraća se s mojom kartom,
pokaže mi da izađem iz automobila, uzima me pod ruku, nosi moj
kofer, prati me na peron broj jedan, čeka sa mnom voz. Kada voz
stigne, pomaže mi da se popnem unutra, stavlja moj kofer pored mene,
preporučuje kondukteru da me pripazi.
Voz kreće. U kupeima nema skoro nikoga. Zabranjeno je
pušenје.
Zatvaram oči, moji bolovi jenjavaju. Voz se zaustavlja
skoro svakih deset minuta. Znam da sam već jednom išao na ovo
putovanje, pre četrdeset godina.
Pre nego što će stići na stanicu malog grada, voz se
zaustavio. Neka redovnica me je povukla za ruku, prodrmala me, nisam
se pomerio. Iskočila je iz voza, otrčala je, legla je u polje. Svi putnici su
otrčali, polegali u polje. Bio sam sam u kupeu. Iznad nas su leteli
avioni, mitraljirali su voz. Kada se vratila tišina, vratila se i redovnica.
Ošamarila me je, voz je opet krenuo.
Otvaram oči. Uskoro ćemo stići. Već vidim srebrni oblak
iznad planine, zatim iskrsavaju kule zamka i zvonici mnogobrojnih
crkava.
22. aprila, nakon četrdeset godina odsustva, vraćam se u
mali grad iz svog detinjstva.
Stanica se nije promenila. Jedino je čistija, pa čak i zasađena
cvećem, ovdašnjim cvećem kojem ne znam ime, a koje nikada nisam
video drugde.
Tu je i jedan autobus koji odlazi, nakrcan retkim putnicima
iz voza i radnicima iz fabrike preko puta.
Ne ulazim u autobus. Ostajem tu, pred stanicom, sa svojim
koferom na zemlji, i gledam drvored kestenova Stanične ulice koja
vodi u grad.
– Mogu li da vam ponesem kofer, gospodine?
Preda mnom stoji neki dečak od desetak godina.
On kaže:
– Pobegao vam je autobus. Pola sata neće biti drugog.
Ja mu kažem:
– Ništa ne mari. Ići ću pešice.
On kaže:
– Vaš kofer je težak.
On podiže moj kofer i više ga ne ispušta. Smejem se:
– Da, težak je. Nećeš moći mnogo daleko da odmakneš s
njim, znam. Radio sam taj posao pre tebe.
Dečak spušta kofer:
– A, je l’? Kada?
– Kad sam bio tvojih godina. Davno.
– A gde to?
– Ovde. Ispred ove stanice.
On kaže:
– Mogu ja odlično da ga nosim, ovaj kofer.
Ja kažem:
– Dobro, ali pusti mi desetak minuta prednosti. Hoću da
hodam sam. I samo polako, meni se ne žuri. Čekaću te u „Crnom vrtu”.
Ako još postoji.
– Da, gospodine, postoji.
„Crni vrt” je mali park na kraju aleje kestenova, gde nema
ničeg crnog, sem ograde od kovanog gvožđa kojom je okružen. Sedam
tamo na jednu klupu, čekam dečaka. On ubrzo stiže, spušta moj kofer
na drugu klupu preko puta moje, seda, zadihan.
Palim cigaretu, pitam:
– Zašto radiš taj posao?
On kaže:
– Želim da kupim bicikl. Trkaći bicikl. Hoćete li mi dati
jednu cigaretu?
– Neću, za tebe nema cigarete. Ja upravo umirem zbog
cigareta. Hoćeš li i ti da umreš zbog cigareta?
On mi kaže:
– Umire se zbog ovoga ili onoga... U svakom slučaju, svi
naučnici kažu...
– A šta to kažu, naučnici?
– Da je Zemlja izgubljena. I da tu više nema šta da se traži.
Suviše je kasno.
– Gde si slušao takve priče?
– Svuda. U školi, a najviše na televiziji.
Ja bacam svoju cigaretu:
– Ipak nećeš dobiti cigaretu.
On mi kaže:
– Vi ste zli.
Ja kažem:
– Da, zao sam. Pa šta onda? Ima li kakav hotel negde u
ovom gradu?
– Naravno. Ima ih više. Ne znate? Pa ipak, reklo bi se da
dobro poznajete grad.
Ja kažem:
– Kada sam ja stanovao ovde, nije bilo hotela. Nijednog.
On kaže:
– Onda, to mora da je bilo veoma davno. Na Glavnom trgu
ima jedan potpuno nov hotel. Zove se Veliki Hotel, zato što je najveći.
– Hajdemo tamo.
Ispred hotela, dete spušta moj kofer: – Ne mogu da uđem,
gospodine. Ona žena na recepciji me poznaje. Kazaće mojoj majci.
– Šta to? Da si nosio moj kofer?
– Da. Moja majka ne želi da ja nosim kofere.
– Zašto?
– Ne znam. Ne želi da to radim. Jedino hoće da učim.
Pitam ga:
– A tvoji roditelji? Šta oni rade?
On kaže:
– Nemam roditelje. Samo majku. Nemam oca. Nikada ga
nisam ni imao.
– A šta ona radi, tvoja majka?
– Radi upravo ovde, u hotelu. Pere popločane podove
dvaput dnevno. Ali volela bi da ja postanem naučnik.
– Naučnik u čemu?
– E to ona ne može da zna, zato što ne poznaje poslove
naučnika. Ona misli profesor, ili lekar, tako nešto.
Ja kažem:
– Dobro. Koliko tražiš za kofer?
On kaže:
– Koliko mi date, gospodine.
Dajem mu dva novčića:
– Je li to u redu?
– Da, gospodine.
– Ne, gospodine. To nipošto nije u redu. Nisi valjda nosio
ovaj teški kofer od stanice za to malo sitniša!
On kaže:
– Uzmem to što mi daju, gospodine. Nemam pravo da
zahtevam više. A onda, ima siromašnih ljudi. Događa mi se da nosim
kofere džaba. Volim da radim ovaj posao. Volim da čekam na stanici.
Volim da vidim ljude koji stižu. A ovdašnji ljudi, sve ih znam iz
viđenja. Volim da gledam kako dolaze ljudi iz drugih krajeva. Kao vi.
Vi dolazite izdaleka, je l’ da?
 – Da, iz veoma dalekog mesta. Iz jedne druge zemlje.
Dajem mu jednu novčanicu i ulazim u hotel.
Biram sobu na uglu, odatle vidim ceo trg, crkvu, bakalnicu,
radnje, knjižaru.
Devet je sati uveče, trg je prazan. U kućama su upaljena
svetla. Spuštaju se roletne, zatvaraju prozorski kapci, navlače zavese,
trg se zatvara.
Smeštam se ispred jednog prozora u svojoj sobi, gledam trg,
kuće, do kasno u noć.
U detinjstvu sam često sanjao da stanujem u jednoj od kuća
na Glavnom trgu, bilo kojoj, ali najviše u plavoj kući gde je bila, gde je
još uvek jedna knjižara.
Ali u ovom gradu stanovao sam samo u maloj oronuloj
„Bakinoj kući”, daleko od centra, na rubu grada, blizu granice.

Kod Bake sam radio od jutra do mraka, kao i ona. Hranila

me je i dala mi krov nad glavom, ali nikada mi nije davala novaca.
Međutim, novac mi je bio potreban da kupim sapun, pastu
za zube, odeću i obuću. Zato sam uveče odlazio u grad, svirao sam
usnu harmoniku po kafanama. Prodavao sam drva koja sam skupljao po
šumi, pečurke, kestenje. Prodavao sam i jaja koja sam krao od Bake, i
ribu koju sam veoma brzo naučio da lovim. Činio sam takođe
raznorazne usluge svakome. Nosio sam poruke, pisma i pakete, ljudi su
imali u mene poverenja zato što su verovali da sam gluvonem.
U početku, nisam pričao, čak ni sa Bakom, ali uskoro je
valjalo izgovarati brojke da bih se cenjkao.
Često sam noću skitao po Glavnom trgu. Gledao sam izlog
knjižare–papirnice, bele listove, školske sveske, gumice, olovke. Sve to
beše za mene preskupo.
 Da bih zaradio malo više novca, kad god bih mogao išao
sam na stanicu da sačekujem putnike. Nosio sam njihove kofere.
Tako sam mogao da kupim listove papira, olovku, gumicu, i
jednu veliku svesku u koju sam beležio svoje prve laži.
Nekoliko meseci posle Bakine smrti, u moju kuću su ušli
neki ljudi bez kucanja. Beše ih troje, a među njima neki čovek u
graničarskoj uniformi. Druga dvojica behu u civilu. Jedan od njih nije
govorio ništa, samo je beležio. Bio je mlad, skoro mojih godina. Drugi
je imao sedu kosu. On me je ispitivao.
– Otkada stanujete ovde?
Ja kažem:
– Ne znam. Od bombardovanja bolnice.
– Koje bolnice?
– Ne znam. Centra.
Čovek u uniformi upliće se u razgovor:
– Kada sam preuzeo komandu ove oblasti, on je već bio tu.
Civil pita:
– Koliko ima otada?
– Tri godine. Ali on je još odranije bio tu.
– Kako znate?
– Videlo se. Radio je oko kuće kao neko ko je oduvek bio
tu.
Čovek sede kose okreće se prema meni:
– Jeste li u nekom srodstvu sa gđom V. rođenom Marija Z.?
Ja kažem:
– To mi je bila baka.
On me pita:
– Imate li papire koji potvrđuju to srodstvo?
Ja kažem:
– Ne, nemam nikakav papir. Imam samo listove papira koje
kupujem u knjižari.
On kaže:
– Tako znači. Beležite!
Mladić u civilu počinje da piše:
– Gđa Marija V. rođena Marija Z. preminula je bez
naslednika, dakle sva njena imovina, njena kuća i zemlja postaće
vlasništvo Države, i pripašće opštini grada K. koja će je koristiti prema
svojim potrebama.
Ljudi ustaju, ja ih pitam:
– Šta ja moram da radim?
Oni se zgledaju. Čovek u uniformi kaže:
– Morate da odete odavde.
– Zašto?
– Zato što vam ovo ovde ne pripada.
Ja pitam:
– Kada moram da odem?
– Ne znam.
On gleda sedog čoveka u civilu, koji kaže:
– Obavestićemo vas vrlo brzo. Koliko vam je godina?
– Uskoro petnaest. Ne mogu da odem pre nego što paradajz
bude zreo.
On kaže:
– Naravno, paradajz. Imate samo petnaest godina? Onda
neće biti problema.
Ja pitam:
– Gde ću morati da odem?
On neko vreme ćuti, gleda čoveka u uniformi, čovek u
uniformi gleda njega, civil obara pogled:
– Ne sekirajte se. Pobrinućemo se za vas. I pre svega, budite
mirni.
Tri čoveka izlaze. Pratim ih hodajući po travi da bih ostao
nečujan.
Graničar kaže:
– Zar ne možete da ga ostavite na miru? To je dobar
momčić i naporno radi.
Čovek u civilu kaže:
– Nije to u pitanju. Postoji zakon. Zemljište gđe V. pripada
opštini. Ima skoro dve godine kako vaš momčić živi na njemu bez
ikakvog prava.
– I koga to pogađa?
 – Nikoga. A, tako znači! Šta vi ima da branite tog malog
nitkova?
– Posmatram ga već tri godine kako se bavi svojom baštom
i svojim životinjama. On nije nikakav nitkov, u svakom slučaju ne više
od vas.
– Usuđujete se da me nazivate nitkovom?
– Nikada to nisam rekao. Samo kažem da nije više od vas. I
uostalom, fućka mi se. I za vas i za njega. Za tri nedelje biću
demobilisan i baviću se svojom sopstvenom baštom. A vi ćete,
gospodine, vi ćete imati jedan život na duši ako gurnete ovo dete na
ulicu. Laku noć, i lepo spavajte.
Civil kaže:
– Nećemo ga gurnuti na ulicu. Pobrinućemo se za njega.
Oni odlaze. Kroz par dana se vraćaju. Isti onaj čovek sede
kose, mladić, a s njima je i neka žena. Jedna starija žena sa naočalima
koja liči na direktorku Centra.
Ona mi kaže:
– Slušaj me dobro. Ne želimo da ti naudimo, želimo da te
zbrinemo. Poći ćeš s nama u jednu lepu kuću gde ima dece kao što si ti.
Kažem joj:
– Ja nisam više dete. Nema potrebe da se drugi brinu o
meni. I više neću da idem u bolnicu.
Ona kaže:
– To nije bolnica. Tamo ćeš moći da učiš.
U kuhinji smo. Žena priča, ja je ne slušam. Sedokosi
gospodin takođe priča. Ne slušam ni njega.
Jedino mladić koji sve beleži ne kaže ništa, čak me ni ne
gleda.
Na odlasku, žena kaže:
– Ne brini. Mi smo uz tebe. Uskoro će sve biti bolje.
Nećemo te ostaviti samog, pobrinućemo se za tebe. Spasićemo te.
Čovek dodaje:
– Pustićemo te da budeš ovde još ovog leta. Započećemo
demoliranje krajem avgusta.
Hvata me strah, strah da idem u neku kuću gde će se o meni
brinuti, gde će me spasiti. Treba da odem odavde. Pitam se kuda bih
mogao da idem.
Kupujem mapu naše zemlje i plan glavnog grada. Svakog
dana idem na stanicu, pratim red vožnje. Raspitujem se o cenama
karata za ovaj ili onaj grad. Imam tek nešto malo para i neću da diram
Bakino nasledstvo. Ona me beše upozorila:
– Niko ne treba da zna kako imaš sve to. Propitivaće te,
zatvoriće te, uzeće ti sve. I nikada ne reci istinu. Pravi se da ne razumeš
pitanja. Ako te budu smatrali idiotom, utoliko bolje.
Bakino nasledstvo zakopano je pod klupom ispred kuće, u
jednoj platnenoj vreći koja sadrži nakit, zlatnike i srebrnjake. Kada bih
pokušao sve to da prodam, optužili bi me za krađu.
Čoveka koji je hteo da pređe granicu sreo sam na stanici.
Veče je. Čovek je tu, ispred stanice, s rukama u džepovima.
Ostali putnici već su otišli. Stanični trg je pust.
Čovek mi daje znak da priđem, idem ka njemu. On nema
prtljaga.
Ja kažem:
– Obično nosim putnicima kofere. Ali vidim da ih vi
nemate.
On kaže:
– Ne, nemam ih.
Ja kažem:
– Ako mogu da učinim za vas nešto drugo... Vidim da ste
stranac u našem gradu.
– A po čemu vidiš da sam stranac?
Kažem:
– Niko u našem gradu ne nosi odeću kao što je vaša. I svi
ljudi iz našeg grada imaju isto lice. Poznato, blisko lice. Ljude iz našeg
grada odmah prepoznaš, i ako ih ne poznaješ lično. Kad stigne neki
stranac, smesta ga zapazimo.
Čovek se osvrće oko sebe:
– Misliš da sam već zapažen?
– Sigurno. Ali to nema mnogo značaja ako su vam isprave
uredne. Pokazaćete ih u policijskoj stanici sutra ujutro, i moći ćete da
ostanete koliko god budete hteli. Nema hotela, ali mogu da vam
pokažem kuće gde se izdaju sobe.
Čovek mi kaže:
– Hajde sa mnom.
On kreće ka gradu, ali umesto da pođe glavnom ulicom
skreće desno, u malu prašnjavu uličicu, i seda između dva grma. Sedam
pored njega, pitam:
– Pokušavate da se sakrijete? Zašto?
On me pita:
– Poznaješ li grad?
– Da, savršeno.
– A granicu?
– Takođe.
– Gde su ti roditelji?
– Nemam ih.
– Umrli su?
– Ne znam.
– Kod koga stanuješ?
– Kod sebe. U Bakinoj kući. Ona je umrla.
– S kim živiš?
– Sam.
– Gde ti je kuća?
– Na drugom kraju grada. Blizu granice.
– Mogu li prenoćiti kod tebe? Imam mnogo novca.
– Da, možete prenoćiti kod mene.
– Poznaješ li ulice i prolaze kojima možemo stići do tvoje
kuće a da nas ne vide?
– Da.
– Hajdemo onda. Pratim te.
Hodamo iza kuća, preko livada. Katkada moramo preskakati
ograde, pregrade, prolaziti kroz privatne bašte, dvorišta. Pao je mrak,
čovek iza mene ne pravi nikakav šum.
Kada smo stigli u Bakinu kuću, čestitam mu:
– Pratili ste me bez ikakve muke, uprkos vašim godinama.
On se smeje:
 – Mojim godinama? Imam samo četrdeset godina i bio sam
u ratu. Naučio sam da prolazim kroz gradove nečujno.
Posle nekog vremena, dodaje:
– U pravu si. Sada sam star. Rat mi je progutao mladost.
Imaš li štogod za piće?
Stavljam na sto rakiju, kažem:
– Hoćete da pređete granicu, zar ne?
On se opet smeje:
– Kako si pogodio? Imaš li štogod za jelo?
Ja kažem:
– Mogu da vam napravim kajganu sa pečurkama. Imam i
kozijeg sira.
Dok spremam jelo, on pije.
Jedemo. Pitam ga:
– Kako ste mogli da uđete u pograničnu zonu? Potrebna je
posebna dozvola za ulazak u naš grad.
On kaže:
– Imam sestru koja živi u ovom gradu. Tražio sam dozvolu
da je posetim, i dobio sam je.
– Ali nećete ići kod nje?
– Ne, neću da joj navlačim nevolje. Drži, spali sve ovo u
svom šporetu.
Pruža mi svoju ličnu kartu i druge isprave. Bacam sve u
vatru.
Pitam:
– Zašto hoćete da odete odavde?
– To te se ne tiče. Pokaži mi put, to je sve što od tebe
tražim. Ostavljam ti sav novac koji imam.
On spušta novčanice na sto.
Ja kažem:
– I nije tako velika žrtva ostaviti ovu sumu za sobom. U
svakom slučaju, taj novac ništa ne vredi tamo preko.
On kaže:
– Ali ovde, za jednog momčića kao što si ti, vredi mnogo.
Bacam novčanice u vatru u šporetu:
 – Znate, meni i nije toliko potreban novac. Ovde imam sve
što mi treba.
Gledamo novac kako gori. Ja kažem:
– Ne možete preći granicu a da ne rizikujete svoj život.
Čovek kaže:
– To znam.
Ja kažem:
– Znajte takođe da mogu smesta da vas otkucam. Preko puta
moje kuće nalazi se baza graničara sa kojima sarađujem. Ja sam
potkazivač.
Čovek, veoma bled, kaže:
– Potkazivač, u tvojim godinama?
– Godine nemaju nikakve veze s tim. Otkucao sam nekoliko
osoba koje su htele da pređu granicu. Sve što se događa u šumi, ja
vidim i otkucam.
– Ali zašto?
– Zato što mi ponekad šalju provokatore da vide hoću li ih
otkucati ili ne. Do sada sam bio primoran da ih otkucavam, bili oni
provokatori ili ne.
– Zašto do sada?
– Zato što ću, sutra, preći granicu s vama. I ja želim da
odem odavde.
Sutradan, malo pre podneva, prelazimo granicu.
Čovek ide prvi, on nema sreće. Blizu druge ograde, jedna
mina leti u vazduh i čovek s njom. Ja idem iza njega, ne rizikujem
ništa.

Gledam prazni trg do duboko u noć. Kada, najzad, legnem,

usnim jedan san.
 Silazim na reku, tamo je moj brat, sedi na strmoj obali, peca
na udicu. Sedam pored njega:
– Mnogo si ih napecao?
– Nisam. Čekao sam tebe.
On ustaje, sprema svoj štap:
– Ovde već odavno više nema ribe. Nema čak više ni vode.
Uzima jedan kamen, baca ga na drugo kamenje presahle reke. Hodamo
ka gradu. Zaustavljam se pred jednom kućom sa zelenim prozorskim
kapcima. Moj brat kaže:
– Da, to je bila naša kuća. Prepoznao si je.
Ja kažem:
– Prepoznao sam je. Ali nije bila ovde, ranije. Bila je u
jednom drugom gradu.
Moj brat me ispravlja:
– U jednom drugom životu. A sada je ovde, i prazna je.
Stižemo na Glavni trg.
Pred vratima knjižare, dva mala dečaka sede na stepeništu
koje vodi u stan.
Moj brat kaže:
– To su moji sinovi. Njihova majka je otišla.
Ulazimo u veliku kuhinju. Moj brat sprema večeru. Deca
jedu u tišini, ne podižući oči.
Ja kažem:
– Srećni su, tvoji sinovi.
– Veoma srećni. Odvešću ih na spavanje.
Kada se vrati, on kaže:
– Hajdemo u moju sobu.
Ulazimo u jednu veliku prostoriju, moj brat uzima flašu
sakrivenu iza knjiga biblioteke:
– To je sve što je ostalo. Burad je prazna.
Pijemo. Moj brat gladi crveni pliš na stolu:
– Vidiš, ništa se nije promenilo. Sve sam sačuvao. Čak i
ovaj odvratni stolnjak. Sutra možeš da se useliš u kuću.
Ja kažem:
– Nemam želju za tim. Radije ću se poigrati s tvojom
decom.
Moj brat kaže:
– Moja deca se ne igraju.
– Šta onda rade?
– Pripremaju se da prođu kroz život.
Ja kažem:
– Prošao sam kroz život i ništa nisam našao.
Moj brat kaže:
– Nema šta da se nađe. Šta si tražio?
– Tebe. Zbog tebe sam se i vratio.
– Zbog mene? Dobro znaš da sam ja samo san. Treba to da
shvatiš. Nema ničega, nigde.
Hladno mi je, ustajem:
– Kasno je, moram da se vratim.
– Da se vratiš? Gde?
– U hotel.
– Kakav hotel? Ovde si kod svoje kuće. Predstaviću te
našim roditeljima.
– Našim roditeljima? Gde su?
Moj brat pokazuje smeđa vrata koja vode u drugu prostoriju
stana.
– Tamo su. Spavaju.
– Zajedno?
– Kao i uvek.
Ja kažem:
– Ne treba ih buditi.
Moj brat kaže:
– Što da ne? Biće srećni da te ponovo vide nakon toliko
godina.
Uzmičem ka vratima:
– Ali ja neću, ne mogu ponovo da ih vidim.
Moj brat me ščepa za ruku:
– Nećeš, ne možeš. A ja ih gledam svakog dana. Moraš ih
videti barem jedanput, jedan jedini put!
Moj brat me vuče ka smeđim vratima; svojom slobodnom
rukom zgrabim sa stola jednu veoma tešku staklenu pepeljaru i tresnem
njome svoga brata u potiljak.
Njegovo čelo udara o vrata, moj brat pada, ima krvi oko
njegove glave, na parketu.
Izlazim iz kuće, sedam na jednu klupu. Ogroman mesec
obasjava prazni trg.
Preda mnom se zaustavlja jedan starac, traži od mene
cigaretu. Dajem mu cigaretu i vatre.
On ostaje tu, stoji preda mnom, pušeći svoju cigaretu.
Nakon par trenutaka, pita:
– Dakle, ubio si ga?
Ja kažem:
– Da.
Starac kaže:
– Uradio si ono što si morao da uradiš. Dobro je. Malo ljudi
radi ono što treba da radi.
Ja kažem:
– Zato što je hteo da otvori vrata.
– Dobro si uradio. Dobro si uradio što si ga u tome sprečio.
I trebalo je da ga ubiješ. Tako se sve vraća u red, u poredak stvari.
Ja kažem:
– Ali on više neće biti tu. Malo mi znači red, ako on nikada
više ne može biti tu.
Starac kaže:
– Naprotiv. Odsada, on će biti pored tebe u svakom trenutku
i na svakom mestu.
Starac se udaljava, zvoni na vrata jedne male kuće, ulazi
unutra.
Kada se probudim, trg već odavno živi. Ljudi idu tamo–amo
pešice ili na biciklu. Ima vrlo malo automobila. Prodavnice su
otvorene, knjižara takođe. U hodnicima hotela zvrči usisivač.
Otvaram svoja vrata, zovem spremačicu:
– Možete li mi doneti kafu?
Ona se okreće, to je mlada žena veoma crne kose.
– Ne mogu da poslužujem goste, gospodine, ja sam samo
spremačica. Mi ne služimo po sobama. Ovde ima restoran i bar.
Vraćam se u svoju sobu, perem zube, tuširam se, zatim se
opet zavlačim pod svoje pokrivače. Hladno mi je.
Neko kuca na vrata, ulazi spremačica, spušta jednu tacnu na
noćni stočić:
– Platićete kafu u baru kad god budete hteli.
Ona leže pored mene, na krevet, nudi mi svoje usne.
Okrećem glavu:
– Ne, lepa moja. Ja sam star i bolestan.
Ona ustaje, kaže:
– Imam vrlo malo novca. Posao koji obavljam veoma je
slabo plaćen. Volela bih da poklonim trkaći bicikl svom sinu za njegov
rođendan. I nemam muža.
– Razumem.
Dajem joj jednu novčanicu, ne znajući je li to malo ili
previše, još se nisam navikao na cene koje se ovde praktikuju.
Oko tri sata popodne, izlazim.
Hodam polako. Nakon pola sata, ipak stižem na kraj grada.
Tamo, na mestu Bakine kuće, nalazi se jedno sportsko igralište veoma
dobro održavano. Deca se tu igraju.
Ostajem dugo da sedim na obali reke, zatim se vraćam u
grad. Prolazim starim gradom, uličicama zamka, penjem se na groblje,
ali ne pronalazim Bakin grob.
Svakog dana se tako šetam, satima, svim ulicama grada.
Najčešće uskim ulicama gde su kuće zabijene u zemlju, sa prozorima
tik uz tlo. Katkada sednem u neki park, ili na zidiće zamka, ili na neku
humku na groblju. Kada ogladnim, idem u jednu malu kafanu, jedem
ono što ima za jelo. Zatim, ispijam čaše sa radnicima, običnim ljudima.
Niko me ne prepoznaje, niko me se ne seća.
Jednog dana, ulazim u knjižaru da kupim papir i olovke.
Krupni gospodin iz mog detinjstva nije više tu, knjižaru sada vodi neka
žena. Ona sedi u fotelji pored staklenih vrata koja gledaju na baštu,
plete. Smeši mi se:
– Znam vas iz viđenja. Viđam vas kako ulazite i izlazite iz
hotela svakog dana. Sem kad se vraćate suviše kasno i kad već spavam.
Stanujem iznad knjižare i volim da gledam trg noću.
Ja kažem:
– I ja.
Ona pita:
– Vi ste ovde na odmoru? Na duže?
– Da, na odmoru. Na neki način. Voleo bih da ostanem što
je moguće duže. To zavisi od moje vize, a i od moga novca.
– Vaše vize? Vi ste stranac? Ne bi se reklo.
– Proveo sam detinjstvo u ovom gradu. Rođen sam u ovoj
zemlji. Ali već odavno živim u inostranstvu.
Ona kaže:
– Ima mnogo stranaca koji dolaze, sada kada je zemlja
postala slobodna. Oni koji su otišli posle revolucije vraćaju se u posetu,
ali ima naročito mnogo radoznalaca, turista. Videćete, s lepim
vremenom doći će ih puni autobusi. Biće svršeno s našim mirom.
Doista, hotel se sve više i više puni. Subotom se organizuju
igranke. Ponekad traju do četiri sata ujutro. Ne podnosim ni muziku, ni
vrisku i smeh onih koji se zabavljaju. Ostajem, prema tome, na ulici,
sedim na jednoj klupi sa flašom vina kupljenog ranije tokom dana, i
čekam.
Jedne večeri, neki mali dečak seda pored mene:
– Mogu li da ostanem s vama, gospodine? Malo se plašim
noću.
Prepoznajem mu glas. To je dete koje mi je nosilo kofer po
dolasku. Pitam ga:
– Šta ti radiš ovde tako kasno?
On kaže:
– Čekam svoju majku. Kad ima igranka, mora da ostane do
kasno da pomaže u posluživanju i u pranju posuđa.
– Pa šta onda? Možeš lepo da ostaneš kod kuće i mirno
spavaš.
– Ne mogu mirno da spavam, gospodine. Plašim se da se
mojoj majci nešto ne desi. Stanujemo daleko odavde, ne mogu je pustiti
da noću hoda sama. Ima muškaraca koji napadaju žene koje noću
hodaju same. Video sam to na televiziji.
 – A decu, njih ne napadaju?
– Ne, ne toliko. Samo žene. Naročito ako su lepe. Ja bih
mogao da se odbranim. Trčim vrlo brzo.
Čekamo. Polako zavlada tišina u unutrašnjosti hotela.
Odatle izlazi jedna žena, to je ona koja mi donosi kafu svakog jutra.
Mali dečak trči ka njoj, oni odlaze zajedno, držeći se za ruke.
Drugi članovi osoblja izlaze iz hotela, brzo se udaljavaju.
Penjem se u svoju sobu.
Sutradan, idem da obiđem knjižarku:
– Nemoguće mi je da ostanem u hotelu i dalje. Ima previše
sveta, previše buke. Da ne poznajete nekoga ko bi mi iznajmio sobu?
Ona kaže:
– Dođite da stanujete kod mene. Ovde, gore.
– Smetao bih vam.
– Ni govora. Živeću kod svoje kćerke. Ona stanuje nedaleko
odavde. Imaćete ceo sprat. Dve sobe, kuhinju, kupatilo.
– Za koliko?
– Koliko plaćate u hotelu?
Ja joj kažem. Ona se smeši:
– To su cene za turiste. Ja ću vas primiti na stan za polovinu
te sume. Čak ću vam i pospremati posle zatvaranja radnje. U to vreme,
vi ste uvek napolju, neću vas ometati. Hoćete li da vidite stan?
– Ne, siguran sam da će mi odgovarati. Kada ću moći da se
uselim?
– Koliko sutra, ako hoćete. Imam samo da odnesem svoju
odeću i svoje lične stvari.
Sutradan, pakujem svoj kofer, izmirujem svoj račun u
hotelu. Stižem u knjižaru tačno pre zatvaranja. Knjižarka mi pruža
jedan ključ:
– Ovo je ključ od ulaznih vrata. U stan se može popeti pravo
iz radnje, ali vi ćete koristiti druga vrata, ona koja vode na ulicu.
Pokazaću vam ih.
Ona zatvara radnju. Penjemo se uskim stepenicama, stižemo
na jedno odmorište osvetljeno dvama prozorima koji gledaju na baštu.
Knjižarka mi objašnjava:
 – Levo su vam vrata od spavaće sobe, koja je preko puta
kupatila. Druga vrata su od salona, odakle takođe možete proći u
spavaću sobu. U dnu je kuhinja. Tamo je frižider. Ostavila sam
namirnica unutra.
Ja kažem:
– Treba mi samo kafe i vina. Obedujem u kafanama.
Onа kaže:
– To nisu zdrava jela. Kafa vam je na polici, a u frižideru
ima vina. Ostavljam vas. Nadam se da ćete se ugodno osećati
Ona odlazi. Odmah otvaram flašu vina; sutra ću napraviti
zalihu. Ulazim u salon. To je velika prostorija jednostavno nameštena.
Između njena dva prozora, jedan veliki sto zastrt je stolnjakom od
crvenog pliša. Tu odmah ređam svoj papir i olovke.
Zatim idem u spavaću sobu. To je tesna prostorija sa jednim
jedinim prozorom ili, tačnije, sa staklenim vratima koja vode na mali
balkon.
Spuštam svoj kofer na krevet, slažem odeću u prazan ormar.
Te večeri ne izlazim. Smestivši se u staru fotelju ispred
jednog od prozora u salonu, dovršavam svoju flašu vina. Gledam trg,
zatim idem da legnem u postelju koja miriše na sapun.
Sutradan, kada ustanem, oko deset sati, zatičem dvoje
novine na trpezarijskom stolu, a na šporetu jednu šerpu sa čorbom od
povrća. Najpre spremam sebi kafu koju pijem čitajući novine. Čorbu
jedem kasnije, pre nego što izađem, oko četiri sata popodne.
Knjižarka me ne uznemirava. Viđam je samo kada siđem
dole da je posetim. Za vreme mog odsustva, ona očisti stan, odnese
takođe moje prljavo rublje i vrati ga čisto i ispeglano.
Vreme brzo prolazi. Moram da odem do susednog grada,
glavnog mesta kantona, kako bih obnovio svoju vizu. Jedna mlada žena
udara pečat na moj pasoš: „OBNOVLJENO NA MESEC DANA”.
Plaćam, zahvaljujem joj. Ona mi se smeši:
– Večeras ću biti u baru Velikog Hotela. Tamo je dobar
provod. Ima mnogo stranaca, mogli biste sresti svoje sunarodnike.
Ja kažem:
– Da, doći ću možda.
 Odmah sedam na crveni voz, da bih se vratio kući, u svoj
grad.
Sledećeg meseca, mlada žena je manje ljubazna, pečatira mi
pasoš bez ijedne reči, a treći put me suvo upozorava da četvrto
produženje neće biti moguće.
Krajem leta, skoro više nemam novca, primoran sam da
štedim. Kupujem usnu harmoniku i krećem da sviram po kafanama,
kao u svom detinjstvu. Gosti me časte pićem. Što se tiče jela, dovoljna
mi je knjižarkina čorba s povrćem. U septembru i u oktobru, ne mogu
više da plaćam čak ni stanarinu. Knjižarka mi je i ne traži, ona i dalje
čisti, pere moj veš, donosi mi čorbu.
Ne znam šta ću da uradim, ali ne želim da se vratim u drugu
zemlju, moram da ostanem ovde, moram da umrem ovde, u ovom
gradu.
Moji bolovi nisu se ponovo javljali otkako sam stigao,
uprkos mom preteranom trošenju alkohola i duvana.

30. oktobra slavim svoj rođendan u jednoj od najposećenijih

kafana u gradu, sa svojim drugarima u pijančenju. Svi mi plaćaju piće.
Parovi plešu na zvuke moje harmonike. Žene me ljube. Pijan sam.
Počinjem da pričam o svom bratu, kao i svaki put kad previše popijem.
Svako u gradu zna moju priču: ja sam u potrazi za svojim bratom s
kojim sam živeo ovde, u ovom gradu, do svojih petnaest godina. Ovde
moram i da ga nađem, čekam ga, znam da će doći čim bude saznao da
sam se vratio iz inostranstva.
Sve je to samo obična laž. Vrlo dobro znam da sam u ovom
gradu, još kod Bake, već bio sam, da sam čak i u to vreme samo
umišljao da smo dvojica, moj brat i ja, da bih bolje podneo
nepodnošljivu samoću.
 Kafanska sala malo se stišava oko ponoći. Više ne sviram,
samo pijem.
Neki stari, odrpan čovek seda naspram mene. Pije iz moje
čaše. Kaže:
– Jako se dobro sećam vas dvojice. Tvoga brata i tebe.
Ne kažem ništa. Neki drugi, mlađi čovek, donosi litar vina
za moj sto. Tražim jednu čistu čašu. Pijemo.
Čovek, onaj mlađi, me pita:
– Šta ćeš mi dati ako pronađem tvog brata?
Ja mu kažem:
– Nemam više novca.
On se smeje:
– Ali možeš da nabaviš novac iz inostranstva. Svi stranci su
bogati.
– Ja nisam. Ne mogu da ti platim čak ni čašu pića.
On kaže:
– Ništa zato. Još jedan litar, na moj račun.
Kelnerica donosi vino, kaže:
– Ovo vam je poslednje. Više vas ne služim. Ako ne
zatvorimo, imaćemo nevolja s policijom.
Starac i dalje pije pored nas, govoreći s vremena na vreme:
– Da, dobro sam vas znao, vas dvojicu, bili ste opaki
momci, još u ono vreme. Da, da.
Mlađi čovek mi kaže:
– Znam da se tvoj brat krije u šumi. Viđao sam ga ponekad
izdaleka. Živi kao divlja životinja. Napravio je sebi odeću od vojničke
ćebadi, i hoda bosonog čak i zimi. Hrani se travama, korenjem,
kestenjem i manjim životinjama. Ima dugu i sedu kosu, i brada mu je
seda. Ima još i nož i šibice, puši cigarete koje sam zavija, što dokazuje
da ponekad ulazi u grad, noću. Možda ga znaju one cure što stanuju iza
groblja i što žive od svog tela. Barem neka od njih. Možda ga tajno
prima, i daje mu ono što mu treba. Možemo organizovati hajku. Ako
jednom svi krenemo, mogli bismo ga ščepati.
Ustajem, udaram ga:
– Lažljivče! To nije moj brat. A ako hoćeš nekog da ščepaš,
na mene ne računaj.
Opet ga udaram, on pada sa svoje stolice. Prevrćem sto, i
dalje urlam:
– To nije moj brat!
Kelnerica vrišti na ulici:
– Policija! Policija!
Neko mora da je telefonirao, jer policija stiže vrlo brzo. Dva
policajca. Peške. U krčmi nastaje tajac. Jedan od policajaca pita:
– Šta se to dešava? Ovo bi odavno moralo biti zatvoreno.
Čovek koga sam izudarao ječi:
– Namlatio me je.
Nekoliko osoba pokazuje na mene prstom:
– On je.
Policajac podiže čoveka:
– Prestani da kukaš. Nije ti ama baš ništa. Nakresan si kao i
obično. Bilo bi ti bolje da se vratiš kući. Svima bi vam bilo bolje da se
vratite kući.
Okreće se ka meni:
– Vi, vas ne znam. Pokažite mi svoje isprave.
Pokušavam da zbrišem, ali me zadržavaju oni oko mene.
Policajac mi pretura po džepovima, pronalazi moj pasoš. Dugo ga
pregleda, kaže svom kolegi:
– Viza mu je istekla. Pre nekoliko meseci. Moramo da ga
privedemo.
Ja se otimam, ali oni mi stavljaju lisice i izvode me na ulicu.
Posrćem, jedva hodam, te me oni skoro nose do policijske stanice.
Tamo mi skidaju lisice, polažu me na krevet i odlaze zatvorivši vrata za
sobom.
Sutradan ujutro, ispituje me jedan policijski oficir. Mlad je,
kosa mu je riđa, a lice mu je prekriveno crvenim pegama.
Kaže mi:
– Vi nemate više pravo da boravite u našoj zemlji. Morate
da odete.
Ja kažem:
– Nemam novca za voz. Nemam više uopšte novca.
 – Obavestiću vašu ambasadu. Oni će vas vratiti u vašu
zemlju.
Ja kažem:
– Neću da idem odavde. Moram da pronađem svog brata.
Oficir sleže ramenima:
– Možete da se vratite kad god budete hteli. Možete čak i da
se naselite ovde zauvek, ali za to postoje pravila. Objasniće vam ih u
vašoj ambasadi. Što se tiče vašeg brata, preduzeću istragu u vezi s njim.
Imate li o njemu neke podatke koji bi nam mogli pomoći?
– Da, imam jedan rukopis koji je napisao svojom
sopstvenom rukom. Nalazi se na stolu u dnevnoj sobi mog stana, iznad
knjižare.
– A kako ste došli u posed tog rukopisa?
– Neko ga je ostavio na moje ime na recepciji hotela.
On kaže:
– Zanimljivo, vrlo zanimljivo.
Jednog novembarskog jutra, pozvan sam u oficirovu
kancelariju. On mi kaže da sednem, pruža mi moj rukopis:
– Uzmite, vraćam vam ga. To je samo plod mašte, i vaš brat
nema nikakve veze s tim.
Ćutimo. Prozor je otvoren. Pada kiša, hladno je. Napokon,
oficir progovara:
– Čak i što se vas tiče, ništa nismo pronašli u gradskim
arhivama.
Ja kažem:
– Razumljivo. Baka me nikad nije prijavila. I nikad nisam
išao u školu. Ali znam da sam rođen u glavnom gradu.
– Arhive glavnog grada potpuno su uništene
bombardovanjem. Doći ćemo po vas u četrnaest časova.
Ovo je dodao veoma brzo.
Krijem ruke pod stolom, jer drhte.
– U četrnaest časova? Danas?
– Da, žao mi je. Tako je naglo. Ponavljam vam, možete se
vratiti kad god hoćete. Možete se vratiti zauvek. Mnogobrojni
emigranti to čine. Naša zemlja sada pripada slobodnom svetu. Uskoro
vam više neće biti potrebna viza.
Ja mu kažem:
– Za mene će biti prekasno. Patim od jedne bolesti srca.
Ako sam se vratio, to je samo zato što hoću da umrem ovde. Što se tiče
mog brata, on možda nikada nije ni postojao.
Oficir kaže:
– Da, to je to. I ako nastavite da pričate priče o vašem bratu,
svet će misliti da ste ludi.
– I vi upravo to mislite?
On odmahuje glavom:
– Ne, ja samo mislim da vi brkate stvarnost sa literaturom.
Vašom literaturom. Mislim takođe da se morate vratiti u svoju zemlju,
malo porazmisliti i onda ponovo doći. Možda zauvek. To je ono što
želim i vama, i sebi.
– Zbog naših partija šaha?
– Ne, ne samo zbog toga.
On ustaje, pruža mi ruku:
– Neću biti ovde kad budete odlazili. A sada vas
pozdravljam. Vratite se u svoju ćeliju.
Vraćam se u svoju ćeliju. Moj čuvar mi kaže:
– Vi izgleda odlazite danas.
– Da, izgleda.
Ležem na svoj krevet, čekam. U podne, stiže knjižarka sa
svojom čorbom. Kažem joj kako moram da idem. Ona plače. Vadi
jedan pulover iz torbe i kaže mi:
– Isplela sam vam ovaj pulover. Obucite ga. Hladno je.
Oblačim pulover, kažem:
– Hvala. Dugujem vam stanarinu za još dva meseca. Nadam
se da će vam ambasada to platiti.
Ona kaže:
– Ma to nije važno! Vi ćete se vratiti, zar ne?
– Pokušaću.
Ona odlazi, u suzama. Mora da otvori svoju radnju. Sedimo
u ćeliji, moj čuvar i ja. On kaže:
– Strašno mi je neobično kad pomislim da sutra više nećete
biti tu. Ali vi ćete se vratiti, sigurno. U međuvremenu, brišem vaš dug.
Ja kažem:
– Ne, nipošto. Ne brišite ništa. Platiću vam svoje dugove
čim stignu ljudi iz ambasade.
On kaže:
– Ne, ne, to je bilo samo zbog zabave. I često sam varao.
– A, znači zato ste celo vreme pobeđivali!
– Ne zamerite mi, ne mogu da se uzdržim da ne varam.
On šmrca, useknjuje se:
– Znate, ako dobijem sina, daću mu vaše ime.
Ja mu kažem:
– Radije mu dajte ime moga brata Lukasa. To bi mi pričinilo
još veće zadovoljstvo.
On razmišlja:
– Lukas? Da, to je lepo ime. Porazgovaraću o tome sa
svojom ženom. Možda neće imati ništa protiv. U svakom slučaju, šta
ona ima da govori. Ja sam taj koji zapoveda u kući.
– U to sam ubeđen.
Jedan policajac dolazi po mene u moju ćeliju. Izlazimo na
dvorište, moj čuvar i ja. Tamo je neki dobro obučen čovek sa šeširom,
kravatom, kišobranom. Dvorišna kaldrma blista na kiši.
Čovek iz ambasade kaže:
– Čekaju nas kola. Već sam izmirio vaše dugove.
On govori jednim jezikom koji ne bih morao da razumem,
ali koji ipak razumem. Pokazujem na svog čuvara:
– Dugujem ovom čoveku izvesnu sumu. To su dugovi časti.
On pita:
– Koliko?
On plaća, uzima me pod ruku, vodi me u jedan veliki crni
automobil parkiran pred kućom. Vrata otvara šofer s kačketom.
Automobil kreće. Pitam čoveka iz ambasade da li bismo se
mogli na trenutak zaustaviti pred knjižarom, na Glavnom trgu, ali on
me gleda ništa ne razumevši, i ja postajem svestan da sam mu se
obratio na svom bivšem jeziku, na jeziku ove zemlje.
Šofer vozi brzo, prolazimo trg, već se vozimo Staničnom
ulicom, i moj mali grad ubrzo je iza nas.
U kolima je toplo. Gledam kroz prozor kako se nižu sela,
polja, jablanovi i bagremovi, predeli moje zemlje šibane kišom i
vetrom.
Naglo se okrećem ka čoveku iz ambasade:
– Ovo nije put za granicu. Idemo u suprotnom pravcu.
On kaže:
– Vodimo vas najpre u ambasadu, u glavni grad. Preći ćete
granicu za koji dan, vozom.
Zatvaram oči.

Dete prelazi granicu.

Čovek prolazi prvi, dete čeka. Eksplozija. Dete prilazi.
Čovek leži pored druge ograde. Onda, dete jurne. Hodajući po
tragovima, a zatim po nepomičnom telu čoveka, stiže na drugu stranu,
skriva se iza grmlja.
Jedna grupa graničara stiže u terenskom vozilu. Vodnik i
nekoliko vojnika. Jedan od njih kaže:
– Jadna budala!
Neki drugi:
– To ti je kad nemaš sreće. Bio je skoro nadomak.
Vodnik viče:
– Šalu na stranu. Treba pokupiti telo.
Vojnici kažu:
– Ono što je od njega ostalo.
– Zbog čega?
Vodnik kaže:
– Zbog identifikacije. Takva su naređenja. Tela treba
pokupiti. Dobrovoljci?
 Vojnici se zgledaju:
– Mine. Možemo tamo ostati.
– Pa šta? To vam je dužnost. Bando kukavička!
Jedan vojnik diže ruku:
– Ja ću.
– Bravo. Napred, momče. Odstupite, vi ostali.
Vojnik polako hoda do raskomadanog tela, zatim se daje u
trk. Prolazi pored deteta, ne videvši ga.
Vodnik urla:
– Huljo! Pucajte! Paljba!
Vojnici ne pucaju.
– Na drugoj je strani. Ne možemo pucati na drugu stranu.
Vodnik podiže svoju pušku. Preko puta se pojavljuju dva strana
graničara. Vodnik obara oružje, pruža ga jednom vojniku. Hoda do
leša, hvata ga za leđa, vraća se i baca telo na zemlju. Briše lice
rukavima svoje uniforme:
– Platićete vi meni ovo, kurvini sinovi, vi ste obična gomila
govana.
Vojnici umotavaju leš u ceradu, stavljaju ga na zadnji deo
džipa. Odlaze. Dva strana graničara takođe se udaljavaju.
Dečak ostaje da leži ne mičući se, zaspi. U ranu zoru bude
ga ptice. On stišće uza se svoj kaput, svoje gumene čizme, hoda ka
selu. Sreće dva graničara koji ga pitaju:
– A ti? Odakle dolaziš?
– S druge strane granice.
– Prešao si je? Kada?
– Juče. S mojim ocem. Ali on je pao, ostao je da leži posle
eksplozije, i došli su tamošnji graničari da ga pokupe.
– Da, bili smo tamo. Ali nismo te videli. Nije te video ni
vojnik koji je dezertirao.
– Sakrio sam se. Bilo me je strah.
– Kako to da govoriš naš jezik?
– Naučio sam ga s vojnicima za vreme rata. Mislite da će
njega izlečiti, moga oca?
Graničari obaraju oči:
 – Naravno. Hajde s nama. Mora da si gladan.
Graničari prate dečaka do sela, poveravaju ga ženi jednog
od njih.
– Daj mu da jede, a onda ga odvedi u policijsku stanicu.
Kaži im da ćemo svratiti u jedanaest sati radi raporta.
Žena je debela i plava, lice joj je rumeno i nasmejano.
Ona pita dečaka:
– Voliš li mleko i sir? Ručak još nije gotov.
– Da, gospođo, volim sve. Jedem bilo šta.
Žena ga poslužuje:
– Ne, čekaj. Najpre idi da se opereš. Barem lice i ruke. Ja ću
dobro oprati tvoju odeću, ali ti nemaš u šta da se presvučeš,
pretpostavljam.
– Ne, gospođo.
– Pozajmiću ti jednu košulju moga muža. Biće ti prevelika,
ali ništa ne mari. Samo zavrneš rukave. Drži peškir. Kupatilo je tamo.
Dečak nosi sa sobom u kupatilo svoj kaput i čizme. Pere se,
vraća se, jede hleba i sira, pije mleka. Kaže:
– Hvala, gospođo.
Ona kaže:
– Ti si učtiv i lepo vaspitan. I veoma dobro govoriš naš
jezik. Majka ti je ostala s druge strane?
– Ne, ona je umrla za vreme rata.
– Jadni mališa. Dođi, moramo da idemo u komesarijat. Ne
boj se, policajac je dobar, to je prijatelj mog muža.
U stanici, ona kaže policajcu:
– Ovo je sin onog čoveka koji je juče pokušao da pređe.
Moj muž će navratiti u jedanaest sati. Rado bih zadržala tog momčića
dok se čeka na odluku. Možda ga treba vratiti, maloletan je.
Policajac kaže:
– Videćemo. U svakom slučaju, vraćam vam ga na ručak.
Žena odlazi i policajac pruža dečaku jedan upitnik:
– Popuni ovo. Ako ne razumeš neko pitanje, pitaj me.
Kada dečak vrati upitnik, policajac ga čita naglas:
– Ime i prezime: Klaus T. Starost: osamnaest godina. Nisi
mnogo veliki za svoje godine.
– To je zbog jedne bolesti iz detinjstva.
– Imaš li ličnu kartu?
– Ne, ništa nemam. Otac i ja smo spalili sve svoje isprave
pre polaska.
– Zašto?
– Ne znam. Zbog identifikacije. Otac je rekao da tako
uradimo.
– Tvoga oca je raznela mina. Da si hodao pored njega, i tebe
bi raznela.
– Nisam hodao pored njega. Kazao mi je da pričekam dok
on bude s druge strane, i da ga pratim na odstojanju.
– Zašto ste prebegli?
– Moj otac je to hteo. Stalno su ga bacali u zatvor, bio je
pod prismotrom. Više nije hteo da živi tamo. I poveo me je sa sobom
zato što nije hteo da me ostavi samog.
– A tvoja majka?
– Ona je umrla za vreme rata u jednom bombardovanju.
Posle sam živeo sa svojom bakom, ali i ona je umrla.
– Znači, ti nemaš više nikoga tamo. Nekoga ko bi te mogao
tražiti. Osim vlasti, ako si počinio neki zločin.
– Nisam počinio nikakav zločin.
– Dobro, ostaje nam samo da čekamo odluku mojih
nadređenih. Zasada ti je zabranjeno da napuštaš selo. Toliko. Potpiši
ovaj papir ovde.
Dečak potpisuje zapisnik u kojem se nalaze tri laži.
Čovek sa kojim je prešao granicu nije mu bio otac.
Dečak nema osamnaest godina, nego petnaest.
Ne zove se Klaus.
 Nekoliko nedelja kasnije, u graničarovu kuću stiže neki
čovek iz grada. On kaže dečaku:
– Zovem se Peter N. Odsada ću se ja o vama brinuti. Evo
vam vaša lična karta. U njoj nedostaje samo vaš potpis.
Dečak gleda kartu. Njegov datum rođenja pomeren je za tri
godine, ime mu je Klaus, a nacionalnost mu je „apatrid”.
Istoga dana, Peter i Klaus idu autobusom za grad. Tokom
vožnje, Peter postavlja pitanja:
– Šta ste ranije radili, Klause? Bili ste student?
– Student? Ne. Radio sam u svojoj bašti, bavio sam se
svojim životinjama, svirao sam usnu harmoniku po kafanama, nosio
sam prtljag putnicima.
– A šta biste voleli da radite u budućnosti?
– Ne znam. Ništa. Zašto uopšte treba nešto raditi?
– Treba zarađivati pare za život.
– To znam. To sam oduvek radio. Rado ću obavljati bilo
kakav posao da zaradim malo novca.
– Malo novca? I bilo kakav posao? Možete da dobijete
stipendiju i da studirate.
– Nemam želju da studiram.
– Morate barem kraće vreme na studije, da biste pravilno
naučili jezik. Govorite ga dosta dobro, ali treba takođe da znate da ga
čitate i pišete. Stanovaćete u jednom omladinskom domu sa drugim
studentima. Imaćete svoju sopstvenu sobu. Ići ćete na tečaj jezika, a
posle ćemo videti.
Peter i Klaus provode noć u hotelu jednog velikog grada.
Ujutro sedaju na voz za jedan manji grad, smešten između jezera i
šume. Omladinski dom nalazi se u jednoj strmoj ulici, okružen baštom,
blizu centra grada.
Dočekuje ih jedan par, direktor i direktorka doma. Vode
Klausa u njegovu sobu. Prozor gleda na baštu.
Klaus pita:
– Ko održava baštu?
Direktorka kaže:
– Ja, ali deca mi mnogo pomažu.
 Klaus kaže:
– I ja ću vam pomagati. Cveće vam je veoma lepo.
Direktorka kaže:
– Hvala, Klause. Ovde ćeš biti potpuno slobodan, ali
moraćeš se vraćati najkasnije u jedanaest sati uveče. Svoju sobu ćeš
čistiti sam. Možeš da tražiš usisivač od domarke.
Direktor kaže:
– Ako budeš imao nekih problema, obratićeš se meni.
Peter kaže:
– Biće vam dobro ovde, zar ne, Klause?
Klausu još pokazuju i trpezariju, tuševe i zajedničku salu.
Predstavljaju ga devojkama i mladićima koji se tamo nalaze.
Kasnije, Peter pokazuje Klausu grad, potom ga vodi svojoj
kući.
– Ovde ćete moći da me nađete, ako vam budem zatrebao.
Ovo je moja žena, Klara.
Oni ručaju zajedno, sve troje, zatim provode poslepodne u
radnjama, da bi kupili odeću i obuću.
Klaus kaže:
– Nisam imao toliko odeće u celom svom životu.
Peter se smeši:
– Možete da bacite stari kaput i čizme. Primaćete svakog
meseca određenu sumu za vaše školske potrepštine i džeparac. Ako
vam zatreba još nešto, reći ćete mi. Vaš pansion i vaši časovi biće
plaćeni, naravno.
Klaus pita:
– Ko mi daje sav taj novac? Vi?
– Ne, ja sam samo vaš staratelj. Novac potiče od Države. Vi
nemate roditelje. Država mora da se brine o vama sve dok ne budete u
mogućnosti da se sami izdržavate.
Klaus kaže:
– Nadam se da će to biti što pre.
– Za godinu dana, odlučićete želite li da studirate ili pak da
učite neki zanat.
– Nemam želju da studiram.
 – Videćemo, videćemo. Zar nemate baš nikakvih ambicija,
Klause?
– Ambicija? Ne znam. Hoću samo da imam mir, da bih
pisao.
– Pisao? Šta to? Hoćete da postanete pisac?
– Da. Nije neophodno studirati da postaneš pisac.
Neophodno je samo znati da pišeš ne praveći suviše grešaka. Rado ću
naučiti da pišem pravilno vaš jezik, a to mi je dovoljno.
Peter kaže:
– Ne zarađuje se za život pisanjem.
Klaus kaže:
– Ne, znam ja to. Ali danju ću moći da radim, a uveče na
miru da pišem. Tako sam već radio kod Bake.
– Šta? Vi ste već pisali?
– Da. Ispisao sam više svesaka. Zamotane su u mom starom
kaputu. Kad budem naučio da pišem vaš jezik, prevešću ih i pokazaću
vam ih.
Oni su u sobi omladinskog doma. Klaus raspetljava kanap
kojim je uvezan njegov stari kaput. Stavlja na sto pet školskih svesaka.
Peter ih otvara jednu po jednu:
– Baš sam radoznao da saznam šta sadrže ove sveske. Je li
to neka vrsta dnevnika?
Klaus kaže:
– Ne, to su laži.
– Laži?
– Da. Izmišljotine. Priče koje nisu istinite, ali koje bi to
mogle da budu.
Peter kaže:
– Požurite da naučite da pišete naš jezik, Klause.
 Stižemo u glavni grad oko sedam sati uveče. Vreme se
pokvarilo, hladno je, a kišne kapi su se preobrazile u ledene kristale.
Zgrada ambasade okružena je velikim vrtom. Vode me u
jednu dobro zagrejanu sobu, sa bračnim krevetom i kupatilom. To je
poput neke sobe u kakvom luksuznom hotelu.
Jedan momak donosi mi obrok. Jedem vrlo malo. Ovaj
obrok ne liči na one na koje sam se ponovo navikao u malom gradu.
Spuštam poslužavnik ispred vrata. Par metara dalje na hodniku, sedi
neki čovek.
Tuširam se, perem zube jednom potpuno novom četkicom
koju sam zatekao u kupatilu. Tamo sam našao i kupaći ogrtač, a na
svom krevetu pidžamu. Ležem.
Ponovo me spopadaju bolovi. Malo čekam, ali bolovi
postaju nepodnošljivi. Ustajem, preturam po svom koferu, pronalazim
svoje lekove, uzimam dve pilule i opet ležem. Bolovi, umesto da slabe,
pojačavaju se. Dovlačim se do vrata, otvaram ih, čovek je još tamo,
sedi. Kažem mu:
– Lekara, molim vas. Bolestan sam. Srce.
On podiže slušalicu jednog telefona pričvršćenog na zidu do
njega. Posle toga, više se ničega ne sećam, padam u nesvest. Budim se
u bolničkoj postelji.
Ostajem u bolnici tri dana. Podvrgavaju me svakojakim
ispitivanjima. Najzad, dolazi da me pregleda kardiolog:
– Možete da ustanete i da se obučete. Odvešćemo vas natrag
u ambasadu.
Ja pitam:
– Nećete me operisati?
– Operacija nije neophodna. Srce vam je u odličnom stanju.
Bolove prouzrokuje vaš strah, teskoba, jedna duboka depresija. Ne
uzimajte više trinitrin, već samo snažna sredstva za smirenje koja sam
vam prepisao.
Pruža mi ruku:
– Ne plašite se, možete da živite još dugo.
– Ne želim da živim dugo.
 – Čim se izlečite od vaše depresije, promenićete mišljenje.
Vraćaju me kolima u ambasadu. Uvode me u neku
kancelariju.
Neki mlad, nasmejan čovek, kovrdžave kose, pokazuje mi
jednu kožnu fotelju.
– Sedite. Srećan sam da je u bolnici sve dobro prošlo. Ali
nisam vas zbog toga doveo. Vi ste u potrazi za svojom porodicom, a
naročito za svojim bratom, zar ne?
– Da, mojim bratom blizancem. Ali bez mnogo nade. Da
niste možda nešto našli? Rekli su mi da su sve arhive uništene.
– Nisu mi bile potrebne arhive. Jednostavno sam otvorio
telefonski imenik. Ima u ovom gradu jedan čovek koji se zove kao vi.
Nosi isto prezime, ali i ime mu je isto.
– Klaus?
– Da. Klaus T., ali počinje sa K, a ne sa C, kao vaše ime.
Prema tome, očigledno ne može da se radi o vašem bratu. Ali ipak bi
mogao da bude u srodstvu sa vašom porodicom i da vam eventualno
pruži neka obaveštenja. Evo vam njegova adresa i broj telefona, ako
biste poželeli da stupite u kontakt s njim.
Uzimam adresu, kažem:
– Ne znam. Voleo bih najpre da vidim ulicu i kuću u kojoj
stanuje.
– Razumem vas. Možemo se provozati tuda oko sedamnaest
časova. Idem s vama. Ne možete sami izlaziti bez važećih isprava.
Prolazimo kroz grad. Već je skoro noć. U kolima, kovrdžavi
čovek mi kaže:
– Raspitao sam se o vašem imenjaku. To je jedan od
najznačajnijih pesnika ove zemlje.
Ja kažem:
– Knjižarka koja mi je izdala stan nikada mi o njemu nije
govorila. Morala je ipak znati za to ime.
– Zapravo i nije. Klaus T. piše pod pseudonimom.
Umetničko ime mu je Klaus Lukas. Bije ga glas da je mizantrop.
Nikada nije viđen u javnosti, i ništa se ne zna o njegovom privatnom
životu.
 Automobil se zaustavlja u jednoj uskoj ulici između dva
reda prizemnih kuća, okruženih baštama.
Kovrdžavi čovek kaže:
– Evo. Broj osamnaest. Tu je. Ovo je jedna od najlepših
četvrti u gradu. Najmirnijih i najskupljih takođe.
Ne kažem ništa. Gledam kuću. Malo je uvučena u odnosu na
druge. Iz bašte par stepenika vodi do ulaznih vrata. Na četiri prozora
koji gledaju na ulicu zeleni kapci još su otvoreni. U kuhinji je upaljeno
svetlo, dva prozora u salonu ubrzo se osvetljavaju nekom plavom
svetlošću. Radna soba zasada ostaje u mraku. Drugi deo kuće, onaj koji
gleda pozadi, na dvorište, ne vidi se odavde. Tamo su još tri prostorije.
Spavaća soba za roditelje, dečija soba i gostinska soba koja je Majci
najčešće služila za krojačnicu.
U dvorištu je bila neka vrsta nadstrešnice za drva, za bicikle
i kabaste igračke. Sećam se dva crvena tricikla i drvenih romobila.
Sećam se i kolutova koje smo terali ulicom pomoću štapića. Uz jedan
zid bio je prislonjen ogroman zmaj od papira. U dvorištu je bila i jedna
ljuljaška sa dve stolice obešene jedna do druge. Naša majka nas je
gurala, leteli smo sve do krošnje oraha koji je možda još tamo, iza
kuće.
Čovek iz ambasade me pita:
– Da li vas sve ovo na nešto podseća?
Ja kažem:
– Ne, ni na šta. Imao sam samo četiri godine u ono vreme.
– Hoćete li odmah pokušati da uđete?
– Ne. Telefoniraću večeras.
– Da, tako je bolje. To je čovek koji ne prima lako. Možda i
neće biti moguće da ga posetite.
Vraćamo se u ambasadu. Penjem se u svoju sobu.
Pripremam broj pored telefona. Uzimam tabletu za smirenje, otvaram
prozor. Pada sneg. Pahuljice prave neki mokri šum padajući na žutu
travu u vrtu, na crnu zemlju. Ležem na krevet.
Hodam ulicama nekog nepoznatog grada. Pada sneg, sve je
mračnije. Ulice kojima idem sve slabije su osvetljene. Naša nekadašnja
kuća nalazi se u poslednjoj ulici. Malo dalje, već počinju polja. Noć
bez tračka svetlosti. Preko puta kuće nalazi se jedna kafana. Ulazim
unutra, naručujem flašu vina. Ja sam jedini gost.
Prozori kuće osvetljavaju se svi u isto vreme. Kroz zavese
vidim kako se pomeraju senke. Dovršavam flašu, izlazim iz kafane,
prelazim ulicu, zvonim na baštensku kapiju. Niko ne odgovara, zvonce
ne radi. Otvaram kapiju od kovanog gvožđa, nije zaključana. Penjem se
uz pet stepenika koji vode do vrata verande. Ponovo zvonim. Dvaput,
triput. Jedan muški glas pita s druge strane vrata:
– Šta je? Šta hoćete? Ko ste vi?
Ja kažem:
– To sam ja, Klaus.
– Klaus, koji Klaus?
– Imate li vi možda sina koji se zove Klaus?
– Naš sinje ovde, u kući. S nama. Odlazite.
Čovek se odmiče od vrata. Ja ponovo počinjem da zvonim,
lupam, vičem:
– Oče, oče, pustite me da uđem. Zabunio sam se. Moje ime
je Lukas. Ja sam vaš sin, Lukas.
Jedan ženski glas kaže:
– Pusti ga da uđe.
Vrata se otvaraju. Jedan starac mi kaže:
– Uđite onda.
On ide preda mnom do salona, seda u jednu fotelju. Jedna
veoma stara žena sedi u drugoj.
Ona mi kaže:
– Vi, dakle, tvrdite da ste naš sin Lukas? Gde ste do sada
bili?
– U inostranstvu.
Moj otac kaže:
– A tako, u inostranstvu. A zašto se sada vraćaš?
– Da vas vidim, Oče. Vas dvoje, i Klausa takođe.
Moja majka kaže:
– Klaus, eto, nije otišao.
Otac kaže:
– Godinama smo te tražili.
 Majka nastavlja:
– Posle smo te zaboravili. Nisi morao da se vraćaš. Sve nas
uznemiravaš. Vodimo miran život, ne želimo da nas iko uznemirava.
Ja pitam:
– Gde je Klaus? Hoću da ga vidim.
Majka kaže:
– On je u svojoj sobi. Kao i obično. Spava. Ne treba ga
buditi. Ima samo četiri godine, potreban mu je san.
Otac kaže:
– Ništa ne dokazuje da ste vi Lukas. Odlazite.
Više ih ne slušam, izlazim iz salona, otvaram vrata dečije
sobe, palim luster. Sedeći u svom krevetu, jedan dečačić me gleda i
brižne u plač. Moji roditelji dojure. Majka uzima dečačića u naručje,
ljulja ga.
– Ne treba da se plašiš, mali moj.
Otac me ščepa za mišicu, vuče me preko salona i verande,
otvara vrata i gurne me na stepenice.
– Probudio si ga, gluperdo jedna. Gubi se odavde!
Padam, udaram glavom o stepenik, krvarim, ostajem ležeći
u snegu.
Budi me hladnoća. U sobu ulaze vetar i sneg, parket ispred
prozora je mokar.
Zatvaram prozor, idem u kupatilo po peškir, brišem lokvu
vode. Drhtim, zubi mi cvokoću. U kupatilu je toplo, sedam na rub kade,
ponovo uzimam tabletu za smirenje, čekam da prestane drhtanje.
Sedam je sati uveče. Donose mi obrok. Pitam momka mogu
li dobiti flašu vina.
On mi kaže:
– Videću.
Par minuta kasnije donosi flašu.
Ja kažem:
– Možete da nosite poslužavnik.
Pijem. Hodam po sobi. Od prozora do vrata, od vrata do
prozora.
U osam sati, sedam na krevet i okrećem broj telefona svoga
brata.
 DRUGI DEO

Osam je sati, zvoni telefon. Majka je već legla. Ja pak

gledam televiziju, neki kriminalistički film, kao i svake večeri.
Pljujem u papirnu salvetu kolač koji upravo jedem. Mogu da
ga dovršim i kasnije.
Podižem slušalicu. Ne govorim svoje ime, samo kažem:
– Halo, slušam.
Jedan muški glas s druge strane žice kaže:
– Ovde Lukas T. Voleo bih da razgovaram sa svojim bratom
Klausom T.
Ćutim. Znoj mi curi niz leđa. Najzad kažem:
– Pogrešili ste broj. Ja nemam brata.
Glas kaže:
– Imaš. Brata blizanca. Lukasa.
– Moj brat je odavno mrtav.
– Ne, ja nisam mrtav. Živ sam, Klause, i voleo bih da te
ponovo vidim.
– Gde ste vi? Odakle dolazite?
– Dugo sam živeo u inostranstvu. Trenutno se nalazim ovde,
u glavnom gradu, u Ambasadi D.
Veoma duboko udahnem i izgovaram u jednom dahu:
– Ne verujem da ste vi moj brat. Ja nikada ne primam, ne
želim da me iko uznemirava.
– Pet minuta, Klause. Tražim od tebe samo pet minuta. Za
dva dana ću napustiti zemlju i više se neću vraćati.
– Dođite sutra. Ali nemojte pre osam sati uveče.
On kaže:
– Hvala. Biću kod naše kuće, hoću da kažem kod tebe u
pola devet.
On spušta slušalicu.
Brišem znoj sa čela. Vraćam se pred televizor. Više ništa ne
razumem u filmu. Baciću ostatak kolača u kantu za otpatke. Ne jede mi
se više. „Kod naše kuće.” Da, kod naše kuće nekada beše ovde, ali
otada je prošlo mnogo vremena. Sada je to kod moje kuće, sve što je
ovde samo je moje.
Sasvim tiho otvaram vrata Majčine sobe. Ona spava. Tako
je sićušna, reklo bi se da je neko dete. Uklanjam sedu kosu s njenog
lica, ljubim je u čelo, milujem njene izborane ruke položene na
pokrivač. Ona se smeši u snu, steže mi ruku, šapuće:
– Mali moj. Tu si.
Zatim, dodaje ime moga brata:
– Lukase, mali moj Lukase.
Izlazim iz sobe, uzimam iz kuhinje flašu žestokog pića,
smeštam se za radni sto da pišem, kao i svake noći. Taj radni sto
pripadao je našem ocu, ništa na njemu nisam promenio, ni staru pisaću
mašinu, ni neudobnu drvenu stolicu, ni lampu, ni stalak za olovke.
Pokušavam da pišem, ali mogu samo da plačem kad pomislim na „ono”
što je pokvarilo naš život, život svih nas.
Lukas će doći sutra. Znam da je to on. Čim je prvi put
zazvonio telefon, znao sam da je on. Moj telefon skoro nikada ne
zvoni. Uveo sam ga samo zbog Majke, za slučaj preke potrebe, da bih
obavljao narudžbine onim danima kada nemam snage da idem do
samousluge ili pak onim danima kada mi Majčino stanje ne dozvoljava
da izađem.
Lukas će doći sutra. Šta da radim da Majka to ne sazna? Da
se ne probudi za vreme Lukasove posete? Da je negde premestim? Da
pobegnem? Gde? Kako? Kakvo objašnjenje da dam Majci? Mi nikada
nismo mrdnuli odavde. Majka neće da ide odavde. Ona misli da je to
jedino mesto gde Lukas može da nas pronađe kada se bude vratio.
U stvari, ovde nas je i pronašao.
Ako je to zaista on.
To je zaista on.
Ne treba mi nikakav dokaz da bih to znao. Ja to znam. Znao
sam, oduvek sam znao da on nije mrtav, da će se vratiti.
Ali zašto sada? Zašto tako kasno? Zašto nakon pedeset
godina odsustva?
 Moram da se branim. Moram da branim Majku. Ne želim da
Lukas uništi naš spokoj, naše navike, našu sreću. Ne želim da išta
poremeti naš život. Ni Majka ni ja ne bismo podneli da Lukas otpočne
da kopa po prošlosti, da oživi uspomene, da postavlja Majci pitanja.
Moram po svaku cenu da uklonim Lukasa, kako bih ga
sprečio da ponovo otvara strašnu ranu.
Zima je. Moram da štedim ugalj. Grejem malo Majčinu
sobu pomoću jednog električnog radijatora koji upalim sat vremena pre
nego što ona legne, koji ugasim kada ona zaspi, i koji ponovo upalim
sat vremena pre nego što ona ustane.
Što se mene tiče, toplota iz šporeta i grejanje na ugalj u
salonu su mi dovoljni. Ustajem rano da bih naložio vatru najpre u
kuhinji, o kad bude dovoljno žeravice, donesem malo u peć u salonu.
Dodam par briketa uglja, i nakon pola sata tamo je takođe toplo.
Kasno uveče, kada Majka već spava, otvaram vrata radne
sobe, i toplota iz salona smesta uđe unutra. To je mala prostorija,
zagreje se veoma brzo. Tamo se presvučem u pidžamu, u kućnu
haljinu, pre nego što ću da pišem. Tako mi, kad završim s pisanjem,
preostaje samo da odem u svoju sobu i da legnem.
Večeras, hodam ukrug po stanu. Svraćam u kuhinju i više
puta tamo zastajem. Potom idem u dečiju sobu. Gledam baštu.
Ogoljene grane oraha dotiču prozor. Neki sitni sneg spušta se na granje,
na zemlju, u tankim slojevima, ledi se.
Šetam se iz prostorije u prostoriju. Već sam otvorio vrata
radne sobe, tamo ću primiti svog brata. Zatvoriću vrata čim moj brat
bude tu, tim gore ako je tamo hladno, ne želim da nas Majka čuje ili da
je probudi naš razgovor.
Šta bih rekao u tom slučaju?
Rekao bih:
– Vrati se u krevet, Majko, to je samo neki novinar.
A drugome, svome bratu, bih rekao:
– To je samo Antonija, moja tašta, majka moje žene. Ona
živi s nama već nekoliko godina, otkako je postala udovica. Nije sva
svoja. Sve brka, sve meša. Ponekad uobražava da je moja sopstvena
majka, pod izgovorom da me je zapravo ona odgojila.
 Treba da ih sprečim da se vide, inače će se prepoznati.
Majka će prepoznati Lukasa. A ako Lukas i ne prepozna našu majku,
ona će mu reći prepoznavši ga:
– Lukase, sine moj!
Ne želim to „Lukase, sine moj!” Sada više ne. Bilo bi suviše
lako.
Danas sam pomerio sat vremena unapred sve budilnike i
zidne satove u kući dok se Majka odmarala posle ručka. Srećom, noć se
spušta veoma rano u ovo doba godine. Oko pet sati popodne već je
mrak.
Pripremam obrok za Majku sat vremena ranije. Pire od
šargarepe sa nekoliko krompira, pljeskavicu, a od slatkiša karamel–
krem.
Postavljam sto u kuhinji, idem po Majku u njenu sobu. Ona
dolazi u kuhinju, kaže:
– Još nisam gladna.
Ja kažem:
– Ti nikad nisi gladna, Majko. Treba jesti.
Ona kaže:
– Ješću kasnije.
Ja kažem:
– Kasnije će sve biti hladno.
Ona kaže:
– Treba samo da podgreješ. Ili neću jesti nikako.
Ja kažem:
– Skuvaću ti čaj od nane da ti otvorim apetit.
U čaj joj stavljam uspavljujuće sredstvo, jedno od onih koje
ona obično uzima. Pored čaja stavljam još jedno.
Deset minuta kasnije, Majka zaspi pred televizorom.
Uzimam je u naručje, nosim je u njenu sobu, svlačim je, ležem je.
Vraćam se u salon. Prigušujem ton televizora, svetla takođe.
Ponovo pomeram na tačno vreme igle budilnika u kuhinji i zidnog sata
u salonu.
Imam još vremena i da jedem pre dolaska moga brata.
Jedem u kuhinji malo pirea od šargarepe, parče pljeskavice. Majka
slabo žvaće i pored zubne proteze koju sam nedavno dao da joj se
izradi. Ni varenje joj nije najbolje.
Kada sam završio s jelom, perem suđe, stavljam ostatke u
frižider, to će taman biti dovoljno za sutrašnji ručak.
Nameštam se u salonu. Pripremam dve čaše i flašu rakije na
stoliću pored moje fotelje. Pijem, čekam. Tačno u osam sati idem da
obiđem Majku. Ona je u dubokom snu. Počinje kriminalistički film,
pokušavam da ga gledam. Oko osam i dvadeset, odustajem od filma,
postavljam se ispred prozora u kuhinji. Tu je svetlo ugašeno, nemoguće
je da me neko vidi spolja.
Tačno u osam i trideset, pred kućom se zaustavlja jedan
veliki crni automobil i parkira se na trotoaru. Iz njega izlazi jedan
čovek, prilazi rešetkastoj ogradi, zvoni.
Vraćam se u salon, kažem u interfon:
– Uđite. Vrata su otvorena.
Palim svetiljku na verandi, ponovo sedam u fotelju, ulazi
moj brat. On je mršav i bled, ide ka meni šepajući, sa tašnom pod
miškom. Suze mi naviru na oči, ustajem, pružam mu ruku:
– Dobrodošli.
On kaže:
– Neću te dugo uznemiravati. Čekaju me kola.
Ja kažem:
– Dođite u moju radnu sobu. Tamo ćemo biti mirniji.
Ostavljam upaljen televizor. Ako se Majka probudi, čuće
krimić kao i svake večeri.
Moj brat pita:
– Ne gasiš televizor?
– Ne. Zašto? U radnoj sobi ga nećemo čuti.
Uzimam flašu i dve čaše, smeštam se za svoj pisaći sto,
pokazujem na jednu stolicu naspram sebe:
– Sedite.
Podižem flašu:
– Jeste li za jedno piće?
– Da.
Pijemo. Moj brat kaže:
 – Ovo je bila radna soba našega oca. Ništa se nije
promenilo. Prepoznajem lampu, pisaću mašinu, nameštaj, stolice.
Ja se smeškam:
– Šta još prepoznajete?
– Sve. Verandu i salon. Znam gde se nalazi kuhinja, dečija
soba i soba naših roditelja.
Ja kažem:
– To i nije tako teško. Sve ove kuće građene su na isti način.
On nastavlja:
– Ispred prozora dečije sobe, bio je jedan orah. Granje mu je
dodirivalo staklo, a na njemu je bila zakačena jedna ljuljaška. Sa dve
stolice. U dnu dvorišta, pod nadstrešnicom, ostavljali smo romobile i
tricikle.
Ja kažem:
– Ima još uvek igračaka pod nadstrešnicom, ali nisu one
iste. Ove pripadaju mojim unučićima.
Ćutimo. Ponovo punim čaše. Kada odloži svoju čašu, Lukas
pita:
– Reci mi, Klause, gde su nam roditelji?
– Moji su umrli. Što se vaših tiče, to ne znam.
– Zašto mi ne govoriš ti, Klause? Ja sam tvoj brat, Lukas.
Zašto odbijaš da mi veruješ?
– Zato što je moj brat mrtav. Jako bih voleo da pogledam
vaše isprave, ako vam to ništa ne smeta.
Moj brat vadi iz džepa strani pasoš, pruža mi ga. Kaže:
– Ne uzimajte ga suviše ozbiljno. Sadrži nekoliko grešaka.
Pregledam pasoš:
– Vi se dakle zovete Klaus, sa C. Vaš datum rođenja nije isti
kao moj, a Lukas i ja smo, međutim, bili blizanci. Stariji ste od mene tri
godine.
Vraćam mu njegov pasoš. Mom bratu drhte ruke, glas
takođe:
– Kad sam prešao granicu, imao sam petnaest godina. Dao
sam lažan datum rođenja da se prikažem starijim, odnosno punoletnim.
Nisam hteo da me stave pod starateljstvo.
 – A ime? Što biste menjali ime?
– Zbog tebe, Klause. Kada sam popunjavao upitnik u
kancelariji graničara, mislio sam na tebe, na tvoje ime, na to ime koje
me je pratilo celog detinjstva. I tako sam, umesto Lukas, napisao Klaus.
Ti si učinio to isto objavljujući svoje pesme pod imenom Klaus Lukas.
Zašto Lukas? U spomen na mene?
Ja kažem:
– U spomen na mog brata, u stvari. Ali kako znate da
objavljujem pesme?
– Ja takođe pišem, ali to nisu pesme.
On otvara tašnu, vadi jednu veliku školsku svesku koju
spušta na sto.
– Ovo je moj poslednji rukopis. Nije dovršen. Neću imati
vremena da ga dovršim. Ostavljam ti ga. Ti ćeš ga dovršiti. Treba da ga
dovršiš.
Otvaram svesku, ali on me zaustavlja jednim pokretom
ruke:
– Ne, ne sada. Kad budem otišao. Ima jedna važna stvar
koju bih voleo da znam. Odakle meni rana?
– Koja rana?
– Rana pored kičmenog stuba. Rana koja potiče od metka.
Otkuda ona?
– Kako bih ja to mogao da znam? Moj brat Lukas nije imao
ranu. Imao je neku dečiju bolest. Dečiju paralizu, mislim. Imao sam
samo četiri ili pet godina kada je umro, ne mogu se setiti tačno. Sve što
o tome znam, rekli su mi kasnije.
On kaže:
– Da, baš tako. Ja sam takođe dugo verovao da sam imao
neku dečiju bolest. Tako su mi govorili. Ali kasnije sam doznao da sam
zaradio metak. Gde? Kako? Rat je bio na samom početku.
Ćutim, sležem ramenima. Lukas nastavlja:
– Ako je tvoj brat mrtav, on mora da ima grob. Svoj grob.
Gde je on? Možeš li mi ga pokazati?
– Ne, to ne mogu. Moj brat je sahranjen u zajedničku
grobnicu grada S.
 – A je l’? A Očev grob, a Majčin grob, gde su oni? Možeš li
mi ih pokazati?
– Ne, ne mogu ni njih. Moj otac se nije vratio iz rata, a moja
majka je sahranjena s mojim bratom Lukasom u gradu S.
On pita:
– Ja znači nisam umro od dečije paralize?
– Moj brat nije. Umro je za vreme jednog bombardovanja.
Moja majka ga upravo beše dopratila u grad S., gde je trebalo da se leči
u jednom Centru za rehabilitaciju. Centar je bio bombardovan, i ni moj
brat ni moja majka nisu se vratili.
Lukas kaže:
– Ako su ti tako rekli, slagali su te. Majka me nije pratila u
grad S. I nikada nije došla tamo da me obiđe. Živeo sam nekoliko
godina u Centru s mojom tobožnjom dečijom bolešću, pre nego što je
bombardovan. I nisam umro za vreme tog bombardovanja, preživeo
sam.
Ja opet sležem ramenima:
– Vi jeste. Moj brat nije. Ni moja majka.
Gledamo se u oči, izdržavam njegov pogled:
– Radi se, kao što vidite, o dve različite sudbine. Treba da
nastavite traganje u nekom drugom pravcu.
On odmahuje glavom:
– Ne, Klause, i ti to dobro znaš. Ti znaš da sam ja tvoj brat
Lukas, ali to poričeš. Čega se plašiš? Reci mi, Klause, čega?
Ja odgovaram:
– Ničega. Čega bih to mogao da se plašim? Kada bih bio
uveren da ste moj brat, bio bih najsrećniji čovek na svetu što sam vas
ponovo pronašao.
On pita:
– S kojim ciljem bih ja dolazio da te tražim ako ti nisam
brat?
– Pojma nemam. A tu je i vaš izgled.
– Moj izgled?
– Da. Pogledajte mene i pogledajte sebe. Postoji li i
najmanja fizička sličnost među nama? Lukas i ja smo bili pravi
blizanci, potpuno smo ličili jedan na drugog. A vi, vi imate neku čudnu
facu i trideset kila manje nego ja.
Lukas kaže:
– Zaboravljaš da sam bio bolestan, bogalj. Pravo je čudo što
sam ponovo prohodao.
Ja kažem:
– Pustimo to. Kažite mi šta je bilo s vama posle
bombardovanja.
On kaže:
– Pošto me moji roditelji nisu tražili, smestili su me kod
jedne stare seljanke u gradu K. Živeo sam i radio kod nje sve do svog
odlaska u inostranstvo.
– A u inostranstvu, šta ste tamo radili?
– Sve i svašta, a posle sam pisao knjige. A ti, Klause, kako
si ti živeo posle Očeve i Majčine smrti? Prema onome što si mi
ispričao, veoma rano si ostao siroče.
– Da, veoma rano. Ali imao sam sreće. Proveo sam samo
nekoliko meseci u jednom sirotištu. Prihvatila me je porodica nekih
naših prijatelja. Bio sam veoma srećan u toj porodici. To je bila jedna
mnogočlana porodica sa četvoro dece, čijom sam se najstarijom
kćerkom, Sarah, kasnije oženio. Dobili smo dvoje dece, devojčicu i
dečaka. Sada sam deda, jedan srećan deda.
Lukas kaže:
– Zanimljivo. Ulazeći ovamo, imao sam utisak da živiš sam.
– Trenutno sam sam, istina je. Ali samo do Božića. Moram
da završim jedan hitan posao. Da pripremim jedan izbor novih pesama.
Zatim ću se pridružiti svojoj supruzi Sarah, svojoj deci i unucima u
gradu K. Tamo ćemo provesti zimski raspust svi zajedno. Posedujemo
jednu kuću koju smo nasledili od roditelja moje žene.
Lukas kaže:
– Živeo sam u gradu K. Odlično poznajem taj grad. Gde se
nalazi vaša kuća?
– Na Glavnom trgu, preko puta Velikog Hotela, pored
knjižare.
– Upravo sam proveo nekoliko meseci u gradu K. Stanovao
sam baš iznad knjižare.
Ja kažem:
– Kakva podudarnost. To je jedan veoma lep grad, zar ne?
U detinjstvu sam često tamo provodio raspust, a i moji unučići ga
mnogo vole. Naročito blizanci, sinovi moje kćerke.
– Blizanci? Kako se zovu?
– Klaus i Lukas, podrazumeva se.
– Podrazumeva se.
– Moj sin zasada ima samo jednu kćerkicu koja se zove
Sarah po svojoj baki, to jest mojoj ženi. Ali sin mi je još mlad, i on
može imati još dece.
Lukas kaže:
– Ti si srećan čovek, Klause.
Ja odgovaram:
– Da. Veoma srećan. Vi takođe, pretpostavljam, imate
porodicu.
On kaže:
– Ne. Oduvek sam živeo sam.
– Zašto?
Lukas kaže:
– Ne znam. Možda zato što me niko nije naučio da volim.
Ja kažem:
– Šteta. Deca donose mnogo radosti. Ne mogu da zamislim
svoj život bez njih.
Moj brat ustaje:
– Čekaju me u kolima. Ne želim da te uznemiravam duže.
Ja se smešim:
– Niste me uznemiravali. Dakle, vratićete se u svoju novu
domovinu?
– Naravno. Ovde više nemam šta da tražim. Zbogom,
Klause.
Ja ustajem:
– Ispratiću vas.
Na baštenskoj kapiji, pružam mu ruku:
– Doviđenja, gospodine. Nadam se da ćete na kraju pronaći
svoju pravu porodicu. Želim vam mnogo sreće.
On kaže:
– Ti igraš svoju ulogu do kraja, Klause. Da sam znao da si
tako tvrdog srca, nikada se bih trudio da te pronađem.
Moj brat ulazi u veliki crni automobil koji kreće i odvozi ga.
Penjući se uz stepenište verande, pokliznem se na zaleđenim
stepenicima, padnem, udarim čelom o kameni ćošak, krv mi curi u oči,
meša se sa mojim suzama. Želja mi je da ostanem tu ležeći sve dok se
ne smrznem i ne umrem, ali ne mogu, moram da se brinem o Majci
sutra ujutro.
Ulazim u kuću, idem u kupatilo, ispiram svoju ranu,
dezinfikujem je, lepim preko nje flaster, zatim se vraćam u radnu sobu
da čitam rukopis svoga brata.
Sutradan ujutro, Majka pita:
– Gde si se to povredio, Klause?
Ja kažem:
– Na stepeništu. Sišao sam da proverim jesu li vrata dobro
zatvorena. Pokliznuo sam se na poledici.
Majka kaže:
– Sigurno si previše popio. Ti si pijandura,
nesposobnjaković i smetenjak. Još mi nisi skuvao čaj? Pa to je ipak
neverovatno! Uz to je i hladno. Zar ne bi mogao da ustaneš pola sata
ranije, da zateknem zagrejanu kuću i gotov čaj kad se probudim? Ti si
obični dembelan, ništarija.
Ja kažem:
– Evo čaja. Za par minuta biće toplo, videćeš. Istina je da
nisam ni oka sklopio, pisao sam celu noć.
Ona kaže:
– Opet? Gospodin više voli da piše celu noć nego da se
brine o grejanju i čaju. Što ne bi pisao i radio po danu kao sav ostali
svet, a ne noću.
Ja kažem:
– Da, Majko. Bolje bi bilo raditi po danu. Ali u štampariji
sam stekao naviku da radim noću. Tu ne mogu ništa. U svakom slučaju,
po danu ima suviše toga što me ometa. Tu je kupovina, spremanje jela,
a nadasve buka sa ulice.
Majka kaže:
– A tu sam i ja, zar ne? Kaži, kaži jasno i glasno, danju te
ometam ja. Možeš da pišeš tek kad ti majka legne i zaspi, zar ne?
Uveče ti se uvek žuri da me vidiš u krevetu. Shvatila sam.
Već poodavno sam shvatila.
Ja kažem:
– Tako je, Majko, moram biti potpuno sam kad pišem.
Potrebna mi je tišina i samoća.
Ona kaže:
– Nisam mnogo bučna, niti te mnogo gnjavim, koliko ja
znam. Samo ti meni reci, i ja više neću izlaziti iz svoje sobe. Neću te
više ometati, nećeš više morati da ideš u kupovinu i da spremaš jela,
nećeš više morati ništa drugo da radiš sem da pišeš, kad ja konačno
budem u grobu. Tamo ću se, barem, pridružiti svom sinu Lukasu koji
me nikad nije kinjio, koji nikad nije priželjkivao moju smrt, ni da me
nema. Tamo ću biti srećna, i niko mi neće zamerati bilo šta.
Ja kažem:
– Majko, ja ti ništa ne zameram, i uopšte me ne ometaš.
Drage volje idem u kupovinu i spremam jela, ali za pisanje mi je
potrebna noć. Otkako sam napustio štampariju moje pesme nam donose
jedine prihode.
Ona kaže:
– Tačno. Nije trebalo da napuštaš štampariju. Štamparija je
bila jedan normalan, pristojan posao.
Ja kažem:
– Majko, dobro znaš da me je bolest primorala da napustim
posao. Nisam više mogao da nastavim a da tamo ne ostavim svoje
zdravlje.
Majka ne odgovara, smešta se pred televizor, ali za večerom
opet otpočinje:
– Kuća samo što se nije srušila. Oluk se odvalio, voda curi
na sve strane u baštu, krov će uskoro svuda prokišnjavati. Bašta je
zarasla u korov, sobe su počađile od dima, dima gospodinovih cigareta.
Kuhinja je žuta zbog tog dima, zavese na prozorima u salonu takođe.
Da i ne govorimo o radnoj sobi, ili o dečijoj sobi gde se dim svuda
uvukao. Više ne može ni da se diše u ovoj kući, pa čak ni u bašti gde
umire cveće zbog kuge koja se širi iz kuće.
Ja kažem:
– Da, Majko. Smiri se, Majko. U bašti nema cveća zato što
je zima. Zvaću majstore da okreče sobe i kuhinju. Sreća da si me na to
podsetila. Na proleće će sve da okreče i da poprave oluke.
Pošto je uzela svoje uspavljujuće sredstvo, Majka se
smiruje, odlazi u postelju.
Sedim pred televizorom, gledam kriminalistički film kao i
svake večeri, pijem. Potom odlazim u svoju radnu sobu, nanovo čitam
poslednje stranice rukopisa moga brata i počinjem da pišem.

Bilo nas je uvek četvoro za stolom. Otac, Majka i nas

dvojica.
Majka je po ceo dan pevala. U kuhinji, u bašti, u dvorištu.
Pevala je i uveče u našoj sobi, da nas uspava.
Otac nije pevao. Katkada je zviždukao cepajući drva za
šporet, i slušali smo njegovu pisaću mašinu na kojoj je kucao uveče, pa
čak i do duboko u noć.
To beše jedan prijatan i smirujući zvuk poput neke muzike,
poput Majčine šivaće mašine, zveckanja posuđa, zvižduka kosova u
bašti, vetra u lišću divlje loze na verandi i u krošnji oraha na dvorištu.
Sunce, vetar, noć, mesec, zvezde, oblaci, kiša, sneg, sve
beše divno. Ničega se nismo plašili. Ni duhova, ni priča koje su odrasli
pripovedali jedni drugima. Ratnih priča. Imali smo četiri godine.
Jedne večeri, Otac dolazi obučen u uniformu. Kači svoj
šinjel i opasač na čiviluk pored vrata salona. Na opasaču visi revolver.
Otac kaže za vreme obeda:
 – Moram da idem u drugi grad. Objavljen je rat, mobilisan
sam.
Mi kažemo:
– Nismo znali da ste vojno lice, Oče. Vi ste novinar, a ne
vojnik.
On kaže:
– U vreme rata, svi muškarci su vojnici, čak i novinari.
Naročito novinari. Moram da posmatram i opisujem sve što se događa
na frontu. To se kaže biti ratni izveštač.
Mi pitamo:
– Šta će vam revolver?
– Zato što sam oficir. Vojnici imaju pušku, a oficiri
revolver. Otac kaže Majci:
– Vodi decu na spavanje. Moram da razgovaram s tobom.
Majka nam kaže:
– Idite u krevet. Doći ću da vam ispričam jednu priču.
Poželite svome ocu laku noć.
Ljubimo Oca, zatim odlazimo u svoju sobu, ali odmah
izlazimo iz nje na prstima. Sedamo na hodnik, tik iza vrata salona. Otac
kaže:
– Živeću s njom. Rat je, nemam vremena za gubljenje.
Volim je.
Majka pita:
– Ne misliš na decu?
Otac kaže:
– I ona, takođe, čeka dete. Eto zato više ne mogu da ćutim.
– Hoćeš razvod?
– Nije pravi trenutak. Videćemo posle rata. U međuvremenu
ću priznati dete koje treba da se rodi. Moguće je da se ne vratim. Nikad
se ne zna.
Majka pita:
– Ti nas više ne voliš?
Otac kaže:
– Nije u tome stvar. Volim vas. Uvek ću se brinuti o
dečacima i o tebi. Ali volim i tu drugu ženu. Možeš li to da razumeš?
 – Ne. Ne mogu, i neću da razumem.
Čujemo pucanj. Otvaramo vrata salona. Pucala je Majka.
Ona drži Očev revolver. Puca opet. Otac je na podu, Majka još puca.
Pored mene pada Lukas, Lukas takođe. Majka baca revolver, urla, kleči
pored Lukasa.
Izlazim iz kuće, trčim ulicom, vrištim: „Upomoć”, ljudi me
hvataju, vraćaju me u kuću, pokušavaju da me smire. Pokušavaju da
smire i Majku, ali ona i dalje urla:
”Ne, ne, ne.”
Salon je pun sveta. Stižu policajci i dvoja kola hitne pomoći.
Sve nas odvoze u bolnicu.
U bolnici mi daju jednu injekciju da me uspavaju, zato što
još uvek vrištim.
Sutradan, lekar kaže:
– On je dobro. Nije povređen. Može da se vrati.
Bolničarka kaže:
– Gde da se vrati? Kod njega nema više nikoga. I tek mu je
četiri godine.
Lekar kaže:
– Vidite sa socijalnom radnicom.
Bolničarka me vodi u jednu kancelariju. Socijalna radnica je
neka stara žena s punđom. Ona mi postavlja pitanja:
– Imaš li baku? Tetku? Neku komšinicu koja te mnogo voli?
Ja pitam:
– Gde je Lukas?
Ona kaže:
– Ovde je, u bolnici. Ranjen je.
Ja kažem:
– Hoću da ga vidim.
Ona kaže:
– Nije pri svesti.
– Šta to znači?
– Za sada ne može da govori.
– Mrtav je?
– Ne, ali mora da se odmara.
 – A moja majka?
– Tvoja majka je dobro. Ali ne možeš videti ni nju.
– Zašto? I ona je ranjena?
– Ne, ona spava.
– A moj otac, i on isto spava?
– Da, i tvoj otac isto spava.
Ona me miluje po kosi.
Ja pitam:
– Zašto svi oni spavaju, a ja ne?
Ona kaže:
– Eto tako. Ponekad se dešavaju takve stvari. Cela jedna
porodica počne da spava, a onaj ko ne spava ostane sam.
– Neću da ostanem sam. Hoću da spavam, i ja isto, kao
Lukas, kao Majka, kao Otac.
Ona kaže:
– Neko mora da ostane budan kako bi ih čekao i brinuo se o
njima kad se budu vratili, kad se budu probudili.
– Zato što će se oni probuditi?
– Neki od njih, da. Treba se, barem, nadati.
Neko vreme ćutimo. Ona pita:
– Ti ne znaš nikoga ko bi mogao da se brine o tebi u
međuvremenu?
Ja pitam:
– U kojem međuvremenu?
– U međuvremenu, dok se neko od tvojih ne vrati.
Ja kažem:
– Ne, nikoga. I neću da se neko brine o meni. Hoću da se
vratim svojoj kući.
Ona kaže:
– Ne možeš živeti sam u svojoj kući u tvojim godinama.
Ako nemaš nikoga, primorana sam da te dam u sirotište.
– Svejedno mi je. Ako ne mogu da živim kod svoje kuće,
baš me briga kuda ću da idem.
U kancelariju ulazi jedna žena, kaže:
– Došla sam po malog dečaka. Hoću da ga uzmem kod sebe.
On nema nikog drugog. Poznajem njegovu porodicu.
Socijalna radnica mi kaže da se malo prošetam po hodniku.
Na hodnicima ima ljudi. Sede na klupama, razgovaraju. Skoro svi su
obučeni u kućne haljine.
Oni govore:
– Strašno.
– Šteta, jedna tako lepa porodica.
– Imala je pravo.
– Ti muškarci, takvi su muškarci.
– Prava sramota, sve te kojekakve ženturače.
– I to baš sada, kad počinje rat.
– Imamo zaista drugih briga.
Žena koja je rekla „Hoću da uzmem malog dečaka kod
sebe” izlazi iz kancelarije. Kaže mi:
– Možeš da pođeš sa mnom. Zovem se Antonija. A ti? Jesi li
ti Lukas ili Klaus?
Dajem ruku Antoniji:
– Ja sam Klaus.
Idemo autobusom, pešačimo. Ulazimo u jednu sobicu u
kojoj se nalazi jedan veliki krevet i jedan dečiji krevet, krevetac sa
ogradom.
Antonija mi kaže:
– Ti si još uvek jako mali da spavaš u ovom krevetu, zar ne?
Ja kažem:
– Da.
Ležem u dečiji krevetac. Imam taman dovoljno prostora,
noge mi dodiruju prečke.
Antonija još kaže:
– Krevetac je za moje buduće dete. To će ti biti brat ili
sestra.
Ja kažem:
– Ja već imam brata. Neću drugog. Neću ni sestru.
Antonija leži na velikom krevetu, kaže:
– Dođi, dođi kod mene.
Izlazim iz svog kreveta, idem u njen. Ona mi uzima ruku,
spušta je na svoj trbuh:
– Osećaš li? Miče se. Uskoro će biti s nama.
Privija me uza se, u krevetu, ljulja me:
– Samo da bude tako lep kao ti.
Potom me vraća u krevetac.
Svaki put kad bi me Antonija ljuljala, osećao bih bebine
pokrete, i verovao bih da je to Lukas. Varao sam se. Iz Antonijinog
trbuha izašla je jedna mala devojčica.
Sedim u kuhinji. Dve stare žene rekle su mi da ostanem u
kuhinji. Slušam Antonijine krike. Ne mrdam. Dve stare žene s vremena
na vreme dolaze da zagreju vodu i da mi kažu:
– Budi miran.
Kasnije, jedna od starica mi kaže:
– Možeš da uđeš.
Ulazim u sobu, Antonija mi pruža ruke, ljubi me, smeje se:
– Devojčica je. Gledaj. Lepa mala devojčica, tvoja mlađa
sestrica.
Gledam u kolevku. Neka malecka ljubičasta stvar vrišti
unutra. Hvatam je za ruku, brojim, milujem joj jedan po jedan prst, ima
ih deset. Gurnem joj njen levi palac u usta, ona prestane da plače.
Antonija mi se smeši:
– Nazvaćemo je Sarah. Sviđa li ti se to ime?
Ja kažem:
– Dobro je bilo koje ime. To nije važno. Ona je moja
sestrica, je l’ da?
– Jeste, tvoja sestrica.
– I Lukasova isto?
– Da, i Lukasova isto.
Antonija brižne u plač. Pitam je:
– Gde ću ja da spavam sada kad je krevetac zauzet?
Ona kaže:
– U kuhinji. Zamolila sam svoju majku da ti spremi krevet u
kuhinji.
Ja pitam:
– Ne mogu više da spavam u vašoj sobi?
 Antonija kaže:
– Bolje je da spavaš u kuhinji. Beba će često plakati i sve će
da nas budi više puta noću.
Ja kažem:
– Ako plače i ako te uznemirava, samo joj staviš njen palac
u usta. Levi palac, kao ja.
Vraćam se u kuhinju. Tamo je još samo jedna stara žena,
Antonijina majka. Daje mi da jedem kriške hleba namazane medom.
Sipa mi mleka. Zatim mi kaže:
– Lezi, maleni moj. Možeš da izabereš krevet koji ti se
sviđa.
Na podu su nameštena dva dušeka sa jastucima i
pokrivačima.
Biram dušek postavljen ispod prozora, tako mogu da
gledam nebo i zvezde.
Antonijina majka leže na drugi dušek i, pre nego što zaspi,
moli se:
– Bože svemogući, pomozi mi. Dete nema čak ni oca. Moja
kći s detetom koje nema oca! Kad bi mi muž to saznao! Slagala sam ga.
Sakrila sam mu istinu. A to drugo dete, koje čak nije ni njeno! I sva ta
nesreća. Šta da radim da spasim tu grešnicu?
Baka mrmlja i ja se uspavam, srećan što sam pored Antonije
i Sarah.
Antonijina majka ustaje rano ujutro. Šalje me u kupovinu u
jednu prodavnicu u kvartu. Treba samo da pružim spisak i dam novac.
Antonijina majka sprema obroke. Kupa bebu i presvlači je
više puta na dan. Pere rublje koje kači na konopce iznad naših glava u
kuhinji. Za sve to vreme mrmlja. Možda molitve.
Ona ne ostaje dugo. Deset dana posle rođenja Sarah, odlazi
sa svojim koferom i svojim molitvama.
Dobro mi je u kuhinji sasvim samom. Ujutro ustajem rano
da bih išao po hleb i mleko. Kad se Antonija probudi, ulazim u sobu sa
flašicom s cuclom za Sarah i sa kafom za Antoniju. Ponekad ja dajem
bebi flašicu, a zatim mogu da pomažem u njenom kupanju, i
pokušavam da je zasmejem igračkama koje smo joj kupili zajedno,
Antonija i ja.
Sarah je sve lepša i lepša. Niču joj zubi i kosa, ume da se
smeje, i veoma dobro je naučila da sisa svoj levi palac.
Nažalost, Antonija mora ponovo na posao, zato što joj njeni
roditelji više ne šalju novac.
Antonija odlazi svake večeri. Radi u jednom kabareu, pleše
i peva. Vraća se kasno noću, ujutro je umorna, ne može da se brine o
Sarah.
Svakog jutra dolazi jedna susetka, ona kupa Sarah, zatim je
stavlja zajedno s njenim igračkama u njenu ogradicu u kuhinji. Ja se
igram s njom dok susetka sprema ručak i pere rublje. Kad opere
posuđe, susetka ode, i onda se ja brinem o svemu ako Antonija još
spava.
Popodne idem u šetnju sa Sarah u kolicima. Zaustavljamo se
u parkovima u kojima ima dečije igralište, i puštam Sarah da trčkara po
travi, da se igra u pesku, njišem je na ljuljaškama.
Kad napunim šest godina, obavezan sam da idem u školu.
Po prvi put, Antonija me prati. Razgovara sa učiteljem, i ostavlja me
samog. Kada se časovi završe, vraćam se trčeći da vidim je li sve u
redu, i da idem u šetnju sa Sarah.
Idemo sve dalje i dalje, i tako se, sasvim slučajno, zatičem u
svojoj ulici, u ulici u kojoj sam stanovao sa svojim roditeljima.
Ne govorim o tome Antoniji, niti bilo kome drugom. Ali
svakog dana udešavam da prođem ispred kuće sa zelenim kapcima,
zastajem tamo na časak i plačem. Sarah plače sa mnom.
Kuća je napuštena. Kapci su zatvoreni, iz odžaka se ne dimi.
Bašta ispred nje zarasla je u korov; pozadi, u dvorištu, orasi su sigurno
popadali s drveta, i niko ih nije pokupio.
Jedne večeri, dok Sarah spava, izlazim iz kuće. Trčim
ulicama, utihnulim, u potpunom mraku. Zbog rata, sva gradska svetla
su pogašena, prozori na kućama brižljivo su zamračeni. Dovoljan mi je
sjaj zvezda, sve ulice, svi prolazi urezani su u mojoj glavi.
Preskačem ogradu, obilazim oko kuće, sedam podno oraha.
Rukama napipavam u travi tvrde i suve orahe. Natrpam ih pune
džepove. Sutradan se vraćam tamo s jednom vrećom, i nakupim oraha
koliko god mogu da ponesem. Ugledavši vreću oraha u kuhinji,
Antonija me pita:
– Odakle ovi orasi?
Ja kažem:
– Iz naše bašte.
– Koje bašte? Mi nemamo baštu.
– Iz bašte kuće u kojoj sam stanovao ranije.
Antonija me uzima na krilo:
– Kako si je pronašao? Kako to da je se sećaš? Imao si tek
četiri godine u ono vreme.
Ja kažem:
– Sada imam osam. Recite mi, Antonija, šta se desilo.
Recite mi gde su svi oni. Šta je bilo s njima? Sa Ocem, Majkom i
Lukasom?
Antonija plače i steže me veoma snažno u zagrljaj:
– Nadala sam se da ćeš sve zaboraviti. Nikada ti o tome
nisam pričala da bi sve to zaboravio.
Ja kažem:
– Ništa nisam zaboravio. Svake večeri, kad gledam nebo,
mislim na njih. Oni su svi gore, je l’ da? Oni su svi mrtvi.
Antonija kaže:
– Ne, nisu svi. Samo tvoj otac. Da, tvoj otac je mrtav.
– A moja majka, gde je ona?
– U jednoj bolnici.
– A moj brat Lukas?
– U jednom domu za oporavak. U gradu S., blizu granice.
– Šta mu se desilo?
– Pogodio ga je jedan metak koji se odbio.
– Kakav metak?
Antonija odlazi u svoju sobu, leže na svoj krevet, i dalje
jeca. Sarah počinje da plače, takođe. Uzimam je u naručje, sedam na
rub Antonijinog kreveta.
– Ne plačite, Antonija. Recite mi sve. Bolje je da znam sve.
Sada sam dovoljno veliki da znam istinu. Stalno se pitati, to je još gore
nego znati sve.
 Antonija uzima Sarah, leže je pored sebe i kaže mi:
– Lezi s druge strane, da je uspavamo. Ona ne mora da čuje
ono što ću ti reći.
Ostajemo da ležimo na velikom krevetu, sve troje, dugo
ćuteći. Antonija miluje po kosi čas Sarah, čas mene. Kad čujemo kako
Sarah pravilno diše, znamo da je zaspala. Antonija počinje da govori
gledajući u tavanicu. Priča kako je moja majka ubila moga oca:
Ja kažem:
– Sećam se pucnjave i hitne pomoći. I Lukasa. Majka je
pucala i na Lukasa?
– Ne, Lukas je bio ranjen jednim zalutalim metkom. Metak
ga je pogodio pored kičmenog stuba. Mesecima nije dolazio k svesti, i
mislilo se da će ostati bogalj. Sada postoji nada da će biti potpuno
izlečen.
Ja pitam:
– Je li i Majka u gradu S. kao Lukas?
Antonija kaže:
– Ne, tvoja majka je ovde, u ovom gradu. U jednoj
psihijatrijskoj bolnici.
Ja pitam:
– Psihijatrijskoj? Šta to znači? Je li ona bolesna ili luda?
Antonija kaže:
– Ludilo je bolest kao i svaka druga.
– Mogu li da je posetim?
– Ne znam. Ne bi valjalo. Suviše je tužno.
Neko vreme razmišljam, zatim pitam:
– Zašto je moja majka poludela? Zašto je ubila moga oca?
Antonija kaže:
– Zato što je tvoj otac mene voleo. Voleo je nas, Sarah i
mene.
Ja kažem:
– Sarah još nije bila rođena. Znači, to je bilo zbog vas. Sve
se to dogodilo zbog vas. Da nije bilo vas, sreća u kući sa zelenim
kapcima trajala bi i dalje čak i za vreme rata, pa čak i posle rata. Da
nije bilo vas, moj otac ne bi bio mrtav, moja majka ne bi bila luda, moj
brat ne bi bio bogalj, a ja ne bih bio sam.
Antonija ćuti. Izlazim iz sobe.

Idem u kuhinju, uzimam novac koji je Antonija pripremila

za kupovinu. Ona svake večeri ostavi na trpezarijskom stolu novac
potreban za sutrašnju kupovinu. Nikada ne traži od mene račune.
Izlazim iz kuće. Hodam do jedne dugačke široke ulice
kojom saobraćaju autobusi i tramvaji. Pitam neku staru ženu koja čeka
autobus na uglu ulice:
– Molim vas, gospođo, kojim autobusom se ide do stanice?
Ona pita:
– Koje stanice, maleni? Ima ih tri.
– Najbliže stanice.
– Idi tramvajem broj pet, zatim autobusom broj tri.
Kondukter će ti pokazati gde moraš da presedneš.
Stižem na jednu ogromnu stanicu, punu sveta. Ljudi se
guraju, galame, psuju. Stajem u red pred jednim šalterom. Polako se
primičemo. Kada, najzad, dođe red na mene, kažem:
– Jednu kartu za grad S.
Blagajnik mi kaže:
– Voz za S. ne polazi odavde. Moraš da ideš na Južnu
stanicu.
Ponovo idem autobusima i tramvajima. Kad stignem na
Južnu stanicu već je noć, i više nema voza za S. do sutradan ujutro.
Idem u čekaonicu, nalazim prazno mesto na jednoj klupi. Ima mnogo
sveta, smrdi, a dim iz lula i cigareta pecka me za oči. Pokušavam da
zaspim, ali čim sklopim oči vidim Sarah samu u svojoj sobi, Sarah koja
dolazi u kuhinju, Sarah koja plače zato što ja nisam tu. Cele noći je
sama, jer Antonija mora da ide na posao, a ja, ja sedim u jednoj
čekaonici da bih otišao u jedan drugi grad, u grad gde živi moj brat
Lukas.
Hoću da idem u grad gde živi moj brat, hoću da pronađem
svog brata, zatim ćemo ići zajedno da potražimo našu majku. Sutra
ujutro ću otići u grad S. Otići ću.
Ne mogu da spavam. Nalazim u svojim džepovima bonove
za snabdevanje, bez tih bonova Antonija i Sarah neće imati šta da jedu.
Treba da se vratim.
Trčim. Moje teniske patike ne prave buku. Ujutro sam blizu
naše kuće, čekam u redu za hleb, zatim za mleko, vraćam se.
Antonija sedi u kuhinji. Uzima me u zagrljaj:
– Gde si bio? Plakale smo celu noć, Sarah i ja. Više ne treba
da nas ostavljaš same.
Ja kažem:
– Više vas neću ostavljati same. Evo hleba i mleka.
Nedostaje malo novca. Išao sam na jednu stanicu. I na još jednu drugu
stanicu. Hteo sam da odem u grad S.
Antonija kaže:
– Ići ćemo tamo uskoro, zajedno. Pronaći ćemo tvoga brata.
Ja kažem:
– Hteo bih još da posetim svoju majku.
Jednog nedeljnog popodneva, idemo u psihijatrijsku
bolnicu. Antonija i Sarah ostaju na prijavnici. Neka bolničarka me vodi
u jedan mali salon, u kojem se nalazi sto i nekoliko fotelja. Ispred
prozora je stalak sa sobnim cvećem. Sedam, čekam.
Bolničarka se vraća, držeći pod ruku jednu ženu u kućnoj
haljini kojoj pomaže da sedne u jednu od fotelja.
– Pozdravi svoju mamu, Klause.
Gledam ženu. Debela je i stara. Njena kosa, poluseda,
začešljana je unazad i svezana na potiljku krajičkom vunice. To
primećujem kad se ona okrene da dugo gleda zatvorena vrata. Zatim,
pita bolničarku:
– A Lukas? Gde je on?
Bolničarka odgovara:
– Lukas nije mogao da dođe, ali evo Klausa. Kaži dobar dan
svojoj mami, Klause.
 Ja kažem:
– Dobar dan, mama.
Ona pita:
– Zašto si sam? Zašto Lukas nije s tobom?
Bolničarka kaže:
– Doći će i Lukas, uskoro.
Majka me gleda. Krupne suze počinju da teku iz njenih
bledoplavih očiju. Ona kaže:
– Laži. Večito laži.
Curi joj nos. Bolničarka ga briše. Majka tromo obara glavu
na grudi, više ništa ne kaže, ne gleda me više.
Bolničarka kaže:
– Umorni smo. Vratićemo se u krevet. Hoćeš li da poljubiš
svoju mamu, Klause?
Odmahujem glavom, ustajem.
Bolničarka kaže:
– Ti možeš i sam da nađeš prijavnicu, zar ne?
Ne kažem ništa, izlazim iz sobe. Prolazim ispred Antonije i
Sarah bez ijedne reči, izlazim iz zgrade, čekam pred vratima. Antonija
me hvata za rame a Sarah me hvata za ruku, ali ja se otimam, stavljam
ruke u džepove. Hodamo ćutke do autobuskog stajališta.
Uveče, pre nego što Antonija pođe na posao, kažem joj:
– Žena koju sam video nije moja majka. Neću više da joj
idem u posetu. Vi zapravo treba da joj idete u posetu, da shvatite šta ste
joj uradili.
Ona pita:
– Nikada nećeš moći da mi oprostiš, Klause?
Ne odgovaram. Ona dodaje:
– Kad bi samo znao koliko te volim.
Ja kažem:
– Ne morate. Vi mi niste majka. Moja majka bi morala da
me voli, ali ona voli samo Lukasa. Vašom krivicom.
Ratište se primiče. Grad je bombardovan danonoćno.
Provodimo mnogo vremena u podrumu. Tamo smo namestili dušeke i
ćebad. U početku silaze i naši susedi, ali jednog dana nestaju. Antonija
kaže da su deportovani.
Antonija nema više posao. Kabare u kojem je pevala više ne
postoji. Škola je zatvorena. Veoma je teško nabaviti hranu, čak i sa
bonovima za snabdevanje. Srećom, Antonija ima jednog prijatelja koji
ponekad svrati i donese nam hleba, mleka u prahu, keksa i čokolade.
Uveče, prijatelj ostaje kod nas zato što ne može da se vrati svojoj kući
zbog policijskog časa. Tih noći, Sarah spava sa mnom u kuhinji.
Ljuljam je, pričam joj o Lukasu koga ćemo uskoro pronaći, i
uspavljujemo se gledajući zvezde.
Jednog jutra, Antonija nas rano budi. Kaže nam da se
utoplimo, da obučemo po nekoliko košulja i džempera, svoje kapute i
više pari čarapa, jer krećemo na daleki put. Ostatkom naše odeće ona
puni dva kofera.
Antonijin prijatelj dolazi po nas kolima. Stavljamo kofere u
gepek, Antonija seda napred, Sarah i ja pozadi.
Kola se zaustavljaju gotovo naspram moje bivše kuće, na
ulazu u groblje. Prijatelj ostaje u kolima, Antonija hoda brzo vukući
nas za ruke, Sarah i mene.
Zastajemo pred jednim grobom sa drvenom krstačom na
kojoj je napisano prezime moga oca sa duplim imenom, mojim imenom
i imenom moga brata: Klaus–Lukas T.
Na grobu, među mnogobrojnim osušenim buketima, leži
jedan skoro svež buket, buket belih karanfila.
Kažem Antoniji:
– Ovakve karanfile je moja majka sadila svuda po bašti. To
je bilo omiljeno cveće moga oca.
Antonija kaže:
– Znam. Oprostite se sa svojim ocem, deco.
Sarah kaže ljupko:
– Zbogom, Oče.
Ja kažem:
– To nije bio njen otac. Bio je samo naš otac, Lukasov i
moj.
Antonija kaže:
– Već sam ti to objasnila. Nisi shvatio? Tim gore. Dođite,
nemamo vremena za gubljenje.
Vraćamo se u kola, vozimo se na Južnu stanicu. Antonija se
zahvaljuje svom prijatelju i oprašta se s njim.
Čekamo u redu ispred šaltera. Tek u tom trenutku usuđujem
se da upitam Antoniju:
– Kuda idemo?
Ona kaže:
– Kod mojih roditelja. Ali najpre ćemo se zaustaviti u gradu
S. da povedemo sa sobom tvog brata Lukasa.
Uzimam njenu ruku, ljubim je:
– Hvala, Antonija.
Ona povuče ruku:
– Ne zahvaljuj mi se. Znam samo ime grada, i ime doma za
rehabilitaciju, ništa više ne znam.
Kada Antonija plati karte, shvatam da nisam mogao platiti
svoj put u grad S. od onog novca za hranu.
Putovanje je neudobno. Ima previše sveta, ljudi beže od
ratišta. Imamo samo jedno sedište za nas troje, onaj ko sedi drži Sarah
na krilu, drugi ostaje stojeći. Smenjujemo se na sedištu više puta u toku
putovanja koje bi moralo da traje pet sati, ali koje traje skoro dvanaest
sati zbog uzbuna. Voz se zaustavlja na brišućem prostoru, putnici izlaze
napolje i poležu po livadama. Ja uglavnom, kada se to desi, prostrem
svoj kaput na zemlju, položim Sarah na njega, i legnem preko nje da
bih je zaštitio od metaka, gelera i projektila.
Kasno uveče, stižemo u grad S. Uzimamo sobu u jednom
hotelu. Sarah i ja odmah ležemo u veliki krevet, Antonija silazi u bar da
traži obaveštenja, i vraća se tek ujutro.
Ona sada ima adresu Centra gde bi trebalo da se nalazi
Lukas. Idemo tamo sutradan.
To je jedna zgrada smeštena u parku. Napola je srušena.
Prazna je. Gledamo zupce zidova pocrnele od čađi.
Ima tri nedelje otkako je Centar bombardovan.
Antonija istražuje. Ispituje lokalne vlasti, pokušava da nađe
preživele iz Centra. Pronalazi adresu direktorke. Odlazimo kod nje.
Ona kaže:
 – Veoma se dobro sećam malog Lukasa. Bio je to
najzločestiji pacijent u domu. Uvek spreman da gnjavi, da kinji sve
redom. Jedno zaista nesnošljivo, nepopravljivo dete. Niko nikada nije
došao da ga obiđe, niko se za njega nije interesovao. Ako se dobro
sećam, radilo se o nekoj porodičnoj drami. Ne mogu ništa više o tome
da vam kažem.
Antonija je uporna:
– A posle bombardovanja, jeste li ga ponovo videli?
Direktorka kaže:
– I sama sam bila ranjena u tom bombardovanju, ali niko se
ne zanima za mene. Mnogi ljudi dolaze da razgovaraju sa mnom, da mi
postavljaju pitanja o svome detetu. Niko se ne interesuje za mene. Ipak
sam ja provela dve nedelje u bolnici posle tog bombardovanja. Šok,
razumete? Bila sam odgovorna za svu tu decu.
Antonija opet pita:
– Razmislite. Šta znate o Lukasu? Jeste li, posle
bombardovanja, ponovo videli Lukasa? Šta su učinili sa preživelom
decom?
Direktorka kaže:
– Nisam ga ponovo videla. Ponavljam vam, i sama sam bila
pogođena. Decu su vratili njihovim kućama, onu koja su bila živa.
Mrtvu su sahranili na gradskom groblju. Onu koja nisu bila mrtva i čije
adrese nisu znali, razaslali su kojekuda. U sela, na imanja, u manje
gradove. Svi ti ljudi morali bi vratiti tu decu čim rat bude završen.
Antonija pregleda gradsku listu umrlih.
Kaže mi:
– Lukas nije mrtav. Pronaći ćemo mi njega.
Ponovo sedamo na voz. Stižemo na jednu malu stanicu,
pešačimo do centra grada. Antonija nosi Sarah koja joj spava u naručju,
a ja nosim kofere.
Na Glavnom trgu se zaustavljamo. Antonija zvoni, jedna
stara žena otvara vrata. Tu staricu već poznajem. To je Antonijina
majka. Ona kaže:
– Hvaljen budi Bože! Živi ste i zdravi. Strašno sam se
plašila. Nisam prestajala da se molim za vas.
 Ona obuhvata rukama moje lice:
– A i ti si došao s njima?
– Šta sam drugo mogao. Moram da se brinem o Sarah.
Privija me uza se, ljubi me, zatim uzima Sarah u naručje:
– Kako si samo lepa, kako si velika.
Sarah kaže:
– Spava mi se. Hoću da spavam s Klausom.
Ležu nas u istoj sobi, sobi u kojoj je spavala Antonija kad je
bila dete.
Sarah zove Antonijine roditelje Bako i Deda, ja ih zovem
teta–Matilda i čika–Andrease. Čika–Andreas je pastor, i nije mobilisan,
zbog neke bolesti. Glava mu se celo vreme trese, kao da neprestano
govori „ne”.
Čika–Andreas me izvodi u šetnju ulicama malog grada,
ponekad sve do mraka. On kaže:
– Oduvek sam želeo da imam dečaka. Dečak bi razumeo
moju ljubav prema ovom gradu. On bi shvatio lepotu ovih ulica, ovih
kuća, ovog neba. Da, lepotu ovog neba kakve nema nigde drugde.
Gledaj. Nema imena za boje ovog neba.
Ja kažem:
– To je kao u snu.
– U snu, da. Imao sam samo jednu kći. Otišla je veoma
rano, veoma mlada. Vratila se sa kćerkicom i s tobom. Ti nisi njen sin,
nisi ni moj unuk, ali ti si dečak koga sam čekao.
Ja kažem:
– Ali ja moram da se vratim svojoj majci kad bude
ozdravila, moram još i da pronađem svog brata Lukasa.
– Da, naravno. Nadam se da ćeš ih pronaći. Ali ako ih ne
pronađeš, možeš zauvek ostati kod nas. Možeš da studiraš i da biraš
posao koji ti odgovara. Šta bi želeo da radiš kad budeš veliki?
– Voleo bih da se oženim sa Sarah.
Čika–Andreas se smeje.
– Ne možeš se oženiti sa Sarah. Vi ste brat i sestra. Brak
između vas dvoje nije moguć. Zakonom je zabranjen.
Ja kažem:
 – Onda ću samo stanovati s njom. Niko mi ne može
zabraniti da stanujem s njom.
– Srešćeš mnoge druge devojke kojima ćeš poželeti da se
oženiš.
Ja kažem:
– Ne verujem.
Uskoro postaje opasno šetati se ulicama, a uveče je
zabranjeno izlaziti. Šta da se radi za vreme uzbuna i bombardovanja?
Po danu dajem časove Sarah. Učim je da čita i piše, zadajem joj vežbe
iz računa. U kući ima mnogo knjiga, na tavanu nalazimo čak i knjige za
decu i Antonijine školske knjige.
Čika–Andreas me uči da igram šah. Kad žene odu u krevet,
mi započnemo jednu partiju, i igramo do kasno u noć.
U početku, čika–Andreas uvek pobeđuje. Kad počne da
gubi, gubi i volju za igranjem.
Kaže mi:
– Ti si suviše jak za mene, dečko moj. Nemam više želje da
igram. Nemam želje ni za čim, sve me želje napuštaju. Više ne sanjam
čak ni zanimljive snove, sanjam samo banalne snove.
Pokušavam naučiti Sarah da igra šah, ali ona to ne voli.
Zamara se, nervira se, više voli jednostavnije društvene igre, a iznad
svega voli da joj čitam priče, bilo koju priču, čak i neku priču koju sam
već dvadeset puta čitao.
Kada se rat udalji u drugu zemlju, Antonija kaže:
– Možemo se vratiti u glavni grad, svojoj kući.
Njena majka kaže:
– Umrećete od gladi. Ostavi Sarah ovde neko vreme. Barem
dok ne nađeš posao i neki pristojan stan.
Čika–Andreas kaže:
– Ostavi i dečaka kod nas. Ima dobrih škola u našem gradu.
Kad budemo pronašli njegovog brata, uzećemo i njega kod nas.
Ja kažem:
– Ja moram da se vratim u glavni grad kako bih saznao šta
je bilo s mojom majkom.
Sarah kaže:
 – Ako se Klaus vraća u glavni grad, vraćam se i ja.
Antonija kaže:
– Odlazim sama. Čim nađem stan, doći ću po vas.
Ona ljubi Sarah, zatim mene. Šapuće mi na uvo:
– Znam da ćeš se brinuti o njoj. Imam poverenja u tebe.
Antonija odlazi, mi ostajemo kod teta–Matilde i čika–
Andreasa. Čisti smo i dobro uhranjeni, ali ne smemo da izlazimo iz
kuće zbog stranih vojnika i rasula koje vlada. Teta–Matilda se plaši da
nam se nešto ne desi.
Sada imamo svako svoju sobu. Sarah spava u sobi svoje
majke; ja spavam u gostinskoj sobi.
Uveče, privučem stolicu ispred prozora, gledam trg. Skoro
je prazan. Prođe tek pokoji pijanac i pokoji vojnik. Katkada jedan
dečak, mlađi od mene čini mi se, jedan šepavi dečak pređe preko trga.
On svira neku pesmicu na svojoj usnoj harmonici, uđe u jednu kafanu,
izađe iz nje, uđe u neku drugu. Oko ponoći, kada se sve kafane
zatvaraju, dečak odmiče ka zapadu grada svejednako svirajući na svojoj
harmonici.
Jedne večeri, pokazujem dečaka s harmonikom čika–
Andreasu:
– Zašto njemu nije zabranjeno da izlazi kasno noću?
Čika–Andreas kaže:
– Posmatram ga godinama. Stanuje kod svoje bake na kraju
grada. Ta žena je puka sirotinja. Dečak je bez sumnje siroče. Navikao
je da svira po kafanama kako bi zaradio malo para. Ljudi su navikli da
ga viđaju u svojoj sredini. Niko mu ne bi naneo zlo. On je pod zaštitom
celog grada i pod Božijom zaštitom.
Ja kažem:
– Mora da je srećan.
Deda kaže:
– Sigurno.
Tri meseca kasnije, Antonija dolazi po nas. Teta–Matilda i
čika–Andreas neće da nas puste da odemo.
Teta–Matilda kaže:
– Ostavi malenu još malo. Ovde je srećna i ništa joj ne
nedostaje.
Čika–Andreas kaže:
– Ostavi barem dečaka. Sada kad se stvari sređuju, mogli
bismo započeti traganje za njegovim bratom.
Antonija kaže:
– Možete započeti traganje i bez njega, Oče. Uzimam ih,
oboje, njima je mesto pored mene.

U glavnom gradu sada imamo veliki četvorosoban stan.

Osim soba, tu je i salon i kupatilo.
Uveče kada smo stigli, pričam Sarah jednu priču, milujem je
po kosi dok ne zaspi. Čujem Antoniju i njenog prijatelja kako pričaju u
salonu.
Izuvam svoje tenisice, silazim niz stepenice, trčim preko
poznatih ulica. Ulice, uličice, pasaži, sada su osvetljeni, nema više rata,
nema više zamračenja, policijskog časa.
Zaustavljam se pred kućom, u kuhinji je upaljeno svetlo.
Najpre mislim da su se unutra uselili neki tuđinci. Svetlo se pali i u
salonu. Leto je, prozori su otvoreni. Prilazim bliže. Neko priča, to je
muški glas. Oprezno provirujem kroz prozor. Moja majka, sedeći u
fotelji, sluša radio.
Celih nedelju dana, više puta dnevno, dolazim da
posmatram Majku. Ona obavlja svoje poslove hodajući iz sobe u sobu,
zadržavajući se uglavnom u kuhinji. Bavi se i baštom, sadi i zaliva
cveće. Uveče dugo čita u roditeljskoj sobi, čiji prozor gleda na dvorište.
Svaki drugi dan dolazi jedna bolničarka biciklom, ostane oko
dvadesetak minuta, ćaska sa Majkom, izmeri joj pritisak, ponekad joj
da injekciju.
 Jednom dnevno, ujutro, dođe neka devojka sa krcatom
korpom i odlazi sa praznom korpom. A ja, ja i dalje obavljam kupovinu
za Antoniju koja je, međutim, sasvim sposobna da je sama obavlja, i
koja ima čak i svog prijatelja da joj pomogne.
Majka je smršala. Više ne izgleda poput neke zapuštene
stare žene, kao kad sam je video u bolnici. Lice joj je povratilo
nekadašnju blagost, kosa joj je povratila boju i sjaj. Skupljena je u
gustu i riđu punđu.
Jednog jutra, Sarah me pita:
– Kuda to ideš, Klause? Kuda ideš tako često? Čak i noću.
Noćas sam dolazila u tvoju sobu, zato što sam ružno sanjala. Nisi bio
unutra, i mnogo sam se uplašila.
– Zašto ne odeš u Antonijinu sobu kad se uplašiš?
– Neću da idem tamo. Zbog njenog prijatelja. On kod nas
spava skoro svake noći. Kuda to ideš, Klause, tako često?
– Idem, prosto, da se šetam. Da se šetam ulicama.
Sarah kaže:
– Ideš da se šetaš pred onom praznom kućom, ideš da plačeš
pred svojom praznom kućom, zar ne? Zašto me više ne vodiš sa
sobom?
Ja joj kažem:
– Kuća više nije prazna, Sarah. Moja majka se vratila. Ona
ponovo stanuje u našoj kući, a moram i ja tamo da se vratim.
Sarah počinje da plače:
– Stanovaćeš sa svojom majkom? Više nećeš stanovati s
nama? Šta ću ja bez tebe, Klause?
Ljubim je u oči:
– A ja? Šta ću ja bez tebe, Sarah?
Oboje plačemo, grlimo se, ležeći na kauču u salonu.
Stišćemo se sve jače i jače, preplićemo ruke, noge. Suze nam cure niz
lice, u kosu, po vratu, u uši. Potresaju nas jecaji, drhtavica, hladnoća.
Osećam da mi se vlaže pantalone među nogama.
– Šta to radite? Šta se to dešava?
Antonija nas razdvaja, odguruje nas dalje jedno od drugog,
seda između nas, drma me za ramena:
 – Šta si to uradio?
Ja vičem:
– Nisam učinio ništa nažao Sarah.
Antonija privlači Sarah u naručje:
– Gospode Bože. Mogla sam ipak da očekujem ovako nešto.
Sarah kaže:
– Mislim da sam se upiškila u gaćice.
Ona grli majku oko vrata:
– Mama, mama! Klaus će stanovati sa svojom majkom.
Antonija muca:
– Šta? Šta?
Ja kažem:
– Da, Antonija, dužnost mi je da živim s njom.
Antonija viče:
– Ne!
Zatim, kaže:
– Da, moraš da se vratiš kod tvoje majke.
Sutradan ujutro, Antonija i Sarah me prate. Zaustavljamo se
na uglu ulice, moje ulice. Antonija me ljubi, pruža mi jedan ključ:
– Evo ti ključ od stana. Možeš i dalje da dolaziš kad god
hoćeš. Zadržaću tvoju sobu.
Ja kažem:
– Hvala, Antonija. Dolaziću vam u posetu što je moguće
češće.
Sarah ne progovara ni reč. Bleda je, oči su joj crvene. Gleda
nebo. Plavo nebo bez oblaka jednog letnjeg jutra. Ja, pak, gledam
Sarah, tu devojčicu od sedam godina, moju prvu ljubav. Neću imati
druge.
Zaustavljam se preko puta kuće, s druge strane ulice.
Spuštam kofer, sedam na njega. Vidim onu devojku kako dolazi sa
svojom korpom, a zatim odlazi. Ostajem da sedim, nemam snage da
ustanem. Oko podneva, počinjem da osećam glad, spopada me
vrtoglavica, boli me stomak.
U toku popodneva, stiže bolničarka na biciklu. Prelazim
ulicu trčeći sa svojim koferom, zgrabim bolničarku za mišku pre nego
što uđe u baštu:
– Gospođo, molim vas, gospođo. Čekao sam vas.
Ona pita:
– Šta ti je? Bolestan si?
Ja kažem:
– Nisam, strah me je. Strah me je da uđem u kuću.
– Zašto hoćeš da uđeš u kuću?
– Ovo ovde, to je moja kuća, moja majka. Plašim se svoje
majke, nisam je video punih sedam godina.
Mucam i drhtim. Bolničarka kaže:
– Smiri se. Ti mora da si Klaus. Ili pak Lukas?
– Ja sam Klaus. Lukas nije tu. Ne znam gde je. Niko to ne
zna. Zato se i plašim da se vidim sa svojom majkom. Sasvim sam. Bez
Lukasa.
Ona kaže:
– Da, razumem. Dobro si učinio što si me sačekao. Tvoja
majka uobražava da je ubila Lukasa. Ući ćemo zajedno. Pođi za mnom.
Bolničarka zvoni, moja majka viče iz kuhinje:
– Uđite. Otvoreno je.
Prelazimo preko verande, zaustavljamo se u salonu.
Bolničarka kaže:
– Imam jedno veliko iznenađenje za vas.
Moja majka se pojavljuje na kuhinjskim vratima. Ona briše
ruke o svoju kecelju, gleda me razrogačenih očiju, šapuće:
– Lukas?
Bolničarka kaže:
– Ne, to je Klaus. Ali i Lukas će se sigurno vratiti, isto tako.
Majka kaže:
– Ne, Lukas se neće vratiti. Ja sam ga ubila. Ubila sam svog
dečačića, on se više nikada neće vratiti.
Majka seda u jednu fotelju u salonu, drhti. Bolničarka
zavrće rukav Majčine haljine, daje joj injekciju. Moja majka se
prepušta. Bolničarka kaže:
– Lukas nije mrtav. Bio je prebačen u jedan Centar za
rehabilitaciju, već sam vam to rekla.
 Ja kažem:
– Da, u Centar u gradu S. Išao sam da ga tražim. Centar je
uništen bombardovanjem, ali Lukas se ne nalazi na listi umrlih.
Majka sasvim tiho pita:
– Ti ne lažeš, Klause?
– Ne, Majko, ne lažem.
Bolničarka kaže:
– Prema tome, sigurno je da ga vi niste ubili.
Majka je sada smirena. Ona kaže:
– Treba da odemo tamo. S kim si ti išao, Klause?
– Sa jednom gospođom iz sirotišta. Ona me je pratila. Ima
rodbinu blizu grada S.
Majka kaže:
– Sirotišta? Rekli su mi da si bio smešten u jednu porodicu.
U jednu porodicu koja se veoma dobro o tebi brinula. Treba da mi daš
njihovu adresu, moram da im se zahvalim.
Počinjem da mucam:
– Ne znam njihovu adresu. Ostao sam kod njih vrlo kratko.
Zato što, zato što su bili deportovani. Zatim sam otišao u sirotište. Ništa
mi nije nedostajalo, i svi su bili mnogo dobri prema meni.
Bolničarka kaže:
– Ja odoh. Imam još mnogo posla. Hoćeš li me ispratiti,
Klause?
Pratim je do kapije. Ona me pita:
– Gde si proveo ovih sedam godina, Klause?
Ja joj kažem:
– Čuli ste šta sam rekao svojoj majci.
Ona kaže:
– Da, čula sam. Samo, to nije istina. Jako slabo lažeš, mali
moj. Mi smo tragali po sirotištima, nisi bio ni u jednom. I kako si
pronašao kuću? Kako si saznao da ti se majka vratila?
Ćutim. Ona kaže:
– Možeš da sačuvaš svoju tajnu. Sigurno imaš neki razlog
za to. Ali ne zaboravi da ja negujem tvoju majku već godinama. Što
više budem znala o njoj, više ću moći da joj pomognem. Ti baneš tako
iznenada sa svojim koferom, imam valjda pravo da te pitam odakle
dolaziš.
Ja kažem:
– Ne, nemate pravo. Tu sam, i tačka. Recite mi kako da
postupam prema mojoj majci.
Ona kaže:
– Postupaj kako ti se čini da je najbolje. Po mogućnosti,
budi strpljiv. Ako je uhvati kriza, telefoniraj mi.
– Kriza, kako to izgleda?
– Ne boj se. Neće biti gore nego danas. Vrišti, drhti, i to je
sve. Uzmi, evo ti moj broj telefona. Ako nešto nije u redu, nazovi me.
Majka spava u jednoj fotelji u salonu. Uzimam svoj kofer i
idem da se smestim u dečiju sobu, na kraju hodnika. Tamo su još uvek
oba kreveta, kreveta za odrasle koje naši roditelji behu kupili
neposredno pre „onoga”. Još uvek nisam našao reč kojom bih odredio
to što nam se desilo. Mogao bih da kažem drama, tragedija, katastrofa,
ali u svojoj glavi zovem to jednostavno „ono” za šta nema reči.
Dečija soba je čista, kreveti takođe. Vidi se da nas je Majka
očekivala. Ali onaj koga ona očekuje najviše, to je moj brat Lukas.

Jedemo u kuhinji ćuteći, kad Majka, iznebuha, kaže:

– Nimalo ne žalim što sam ubila tvoga oca. Kada bih znala
ženu zbog koje je hteo da nas ostavi, ubila bih je, nju takođe. To što
sam ranila Lukasa, to je njena krivica, sve je njena krivica, a ne moja.
Ja kažem:
– Majko, ne sekiraj se. Lukas nije umro od svoje rane,
vratiće se on.
Majka pita:
– Kako će moći da pronađe kuću?
 Ja kažem:
– Kao i ja. Ako sam je ja našao, naći će je i on.
Majka kaže:
– U pravu si. Ne treba nipošto da odemo odavde. Ovde će
nas tražiti.
Majka uzima lekove za spavanje, leže veoma rano. Tokom
noći, obilazim je u njenoj sobi. Spava na leđima na rubu velikog
kreveta, lica okrenutog ka prozoru, ostavljajući prazno mesto koje je
pripadalo njenom mužu.
Ja spavam veoma malo. Gledam zvezde, i kao što sam kod
Antonije svake večeri mislio na svoju porodicu i našu kuću, tako i ovde
mislim na Sarah i na njenu porodicu, na njenu baku i dedu u gradu K.
Kad se probudim, zatičem orahove grane ispred svog
prozora. Idem u kuhinju, ljubim Majku. Ona mi se smeši. Ima kafe i
čaja. Devojka donosi sveži hleb. Kažem joj kako više nema potrebe da
dolazi, da ću kupovinu obavljati sam.
Majka kaže:
– Ne, Veronika. Nastavite da dolazite. Klaus je još suviše
mali za kupovinu.
Veronika se smeje:
– I nije tako mali. Ali ne bi pronašao sve što treba u
prodavnicama. Ja radim u bolničkoj kantini, tamo nalazim to što
donosim ovamo, razumeš, Klause? U sirotištu su vas razmazili s
hranom. Ne možeš da zamisliš šta sve treba raditi da nađeš nešto za jelo
u gradu. Ti bi provodio vreme čekajući u redovima pred bakalnicama.
Majka i Veronika lepo se zabavljaju skupa. Smeju se i grle
se. Veronika priča svoje ljubavne priče. Glupe priče: „Onda mi je on
rekao, onda sam ja njemu rekla, onda je on pokušao da me poljubi.”
Veronika pomaže Majci da boji kosu. Upotrebljavaju jedan
proizvod koji se zove kana, što vraća Majčinoj kosi nekadašnju boju.
Veronika neguje i Majčino lice. Pravi joj „maske”, šminka je malim
četkicama, tubama i krejonima.
Majka kaže:
– Hoću pristojno da izgledam kad se Lukas bude vratio.
Neću da me zatekne zapuštenu, staru i ružnu. Razumeš, Klause?
 Ja kažem:
– Da, razumem, Majko. Ali izgledala bi isto tako dobro sa
tvojom sedom kosom i bez šminke.
Majka mi pljusne šamar:
– Idi u svoju sobu, Klause, ili pak idi da se prošetaš.
Nerviraš me.
Dodaje na Veronikinu adresu:
– Zašto nisam imala kćerku kao što ste vi?
Odlazim. Šetam se oko kuće u kojoj stanuju Antonija i
Sarah, šetam se i po groblju u potrazi za grobom svoga oca. Tamo sam
išao svega jedanput sa Antonijom, a groblje je veliko.
Vraćam se, pokušavam da pomognem Majci u baštenskim
radovima, ali ona mi kaže:
– Idi da se igraš. Uzmi svoj romobil ili bicikl.
Ja gledam Majku.
– Ti ne shvataš da su to igračke za decu od četiri godine?
Ona kaže:
– Imaš i ljuljaške.
– Nemam želju ni da se ljuljam.
Odlazim u kuhinju, uzimam jedan nož i presecam užad,
četiri užeta ljuljaške.
Majka kaže:
– Mogao si da ostaviš barem jednu stolicu. Lukasu bi to bilo
drago. Ti si jedno teško dete, Klause. Čak i zločesto.
Penjem se u dečiju sobu. Ležeći na krevetu, pišem pesme.
Događa se da nas Majka uveče zove:
– Lukase, Klause, dođite da jedete!
Ulazim u kuhinju. Majka me gleda i vraća u vitrinu treći
tanjir namenjen Lukasu, ili pak baci tanjir u sudoperu gde se on,
naravno, razbije, ili pak poslužuje Lukasa kao da je on tu.
Događa se takođe da Majka dođe u dečiju sobu usred noći.
Ona tapše po Lukasovom jastuku, priča mu:
– Mirno spavaj. Sanjaj lepe snove. Laku noć.
Nakon toga, ona odlazi, ali događa se takođe da ostane duže
klečeći pored kreveta, i da zaspi, glave položene na Lukasov jastuk.
 Ja mirujem u svom krevetu, dišem najtiše što mogu, a kad
se probudim, sutradan ujutro, Majka više nije tu. Opipam jastuk na
drugom krevetu, još je vlažan od Majčinih suza.
Šta god da radim, Majci nikada ne valja. Desi li se da iz
mog tanjira ispadne zrno graška, ona kaže:
– Nikada nećeš naučiti da jedeš uredno. Gledaj Lukasa, on
nikada ne prlja stolnjak.
Ako provedem ceo dan čupajući korov u bašti i ako se
vratim sav blatnjav, ona mi kaže:
– Uprljao si se kao svinja. Lukas bi to uradio uredno.
Kad Majka primi svoj novac, ono malo novca od Države,
ona odlazi u grad, i vraća se sa skupim igračkama koje sakriva pod
Lukasov krevet. Upozorava me:
– Ne diraj ih. Ove igračke moraju ostati potpuno nove do
Lukasovog povratka.
Sada znam lekove koje Majka mora da uzima.
Bolničarka mi je sve objasnila.
Tako, kad ona neće ili zaboravi da popije svoje lekove,
dajem joj ih u kafi, čaju, supi.
U septembru, ponovo polazim u školu. To je škola u koju
sam već išao pre rata. Morao bih tamo da zateknem Sarah. Nje nema.
Posle časova, zvonim na Antonijina vrata. Niko ne
odgovara. Otvaram vrata svojim ključem. Nema nikoga. Idem u sobu
koja je pripadala Sarah. Otvaram ladice, ormare, nema nijedne sveske,
nijednog komada odeće.
Izlazim iz kuće, bacam ključ od stana pred jedan tramvaj što
prolazi, vraćam se kod svoje majke.
Krajem septembra, srećem Antoniju na groblju. Napokon
sam pronašao grob. Donosim buket belih karanfila, omiljenog cveća
moga oca. Jedan drugi buket već je položen na grob. Spuštam svoj
pored tog drugog.
Iskrsla ko zna odakle, Antonija me pita:
– Dolazio si kod nas?
– Da. Gde je Sarah? Njena soba je prazna.
Antonija kaže:
 – Kod mojih roditelja. Treba da te zaboravi. Mislila je samo
na tebe, neprestano je htela da ide da te traži. Kod tvoje majke, bilo
gde.
Ja kažem:
– I ja isto, celo vreme mislim na nju. Ne mogu da živim bez
nje, hoću da živim s njom, bilo gde, bilo kako.
Antonija me uzima u zagrljaj:
– Vi ste brat i sestra, ne zaboravi to, Klause. Ne možete da
se volite kao što ste se onda voleli. Nikada nije trebalo da te uzmem
kod nas.
Ja kažem:
– Brat i sestra. Kakvog to ima značaja? Niko neće znati.
Nosimo različita prezimena.
– Ne budi uporan, Klause, ne budi uporan. Zaboravi na
Sarah.
Ništa ne odgovaram, Antonija dodaje:
– Čekam bebu. Preudala sam se.
Ja kažem:
– Volite drugog čoveka, imate novi život, zašto onda još
dolazite ovamo?
– Ne znam. Možda zbog tebe. Ti si bio moj sin sedam
godina.
Ja kažem:
– Ne, nikada. Imam jednu jedinu majku, onu s kojom sada
živim, onu koja je zbog vas poludela. Vašom krivicom sam izgubio
svoga oca, svoga brata, a sada mi oduzimate i moju mlađu sestru.
Antonija kaže:
– Veruj mi, Klause, žalim zbog svega toga. Nisam to htela.
Nisam mogla ni da sanjam o posledicama. Iskreno sam volela tvoga
oca.
Ja kažem:
– Onda biste morali razumeti moju ljubav prema Sarah.
– Ta ljubav nije moguća.
– Nije bila ni vaša. Morali ste samo da odete i da zaboravite
moga oca pre nego što se dogodi „ono”. Neću više da vas srećem ovde,
Antonija. Neću više da vas srećem na grobu moga oca.
Antonija kaže:
– Dobro, neću više dolaziti. Ali nikada te neću zaboraviti,
Klause.

Majka ima veoma malo novca. Prima neku malu sumu od

Države, kao invalid. Ja sam za nju dodatni teret. Moram, što je рrе
moguće, da nađem posao. Veronika mi predlaže da raznosim novine.
Ustajem u četiri sata ujutro, idem u štampariju, uzimam svoj
svežanj novina, obilazim ulice koje su mi dodeljene, spuštam novine
ispred vrata, u poštanske sandučiće, pod gvozdene zavese prodavnica.
Kad se vratim, Majka još nije ustala. Ona ustaje tek oko
devet sati. Spremam kafu i čaj, i odlazim u školu u kojoj dobijam i
ručak. Vraćam se tek oko pet sati popodne.
Malo–pomalo, bolničarka proređuje svoje posete. Kaže mi
kako je Majka izlečena, jedino mora da uzima sredstva za smirenje i za
spavanje.
Veronika takođe dolazi sve ređe i ređe. Svrati samo da priča
Majci o svom razočaranju u brak.
Sa četrnaest godina, napuštam školu. Izučavam štamparski
zanat koji mi je pružila novinska kuća gde sam tri godine bio raznosač.
Radim od deset sati uveče do šest sati ujutro.
Gaspar, moj šef, deli svoj noćni obrok sa mnom. Majci ne
pada na pamet da mi sprema noćni obrok, ne misli čak ni na
porudžbinu uglja za zimu. Ona ne misli ni na šta, sem na Lukasa.
Sa sedamnaest godina postajem štampar. Zarađujem
prilično mnogo novca, u poređenju sa drugim poslovima. Mogu da
odvedem Majku jednom mesečno u salon lepote gde joj farbaju kosu,
stavljaju trajnu, „podmlađuju” lice i ruke. Ona ne želi da je Lukas
zatekne staru i ružnu.
 Majka mi neprestano prebacuje što sam napustio školu:
– Lukas bi nastavio učenje. Postao bi lekar. Veliki lekar.
Kada krov naše oronule kuće stane da prokišnjava, Majka
kaže:
– Lukas bi postao arhitekta. Veliki arhitekta.
Kada joj pokažem svoje prve pesme, Majka ih čita i kaže:
– Lukas bi postao pisac. Veliki pisac.
Svoje pesme više ne pokazujem, krijem ih.
Buka mašina pomaže mi da pišem. Daje ritam mojim
rečenicama, budi slike u mojoj glavi. Kada završim slaganje novinskih
stranica, u dubokoj noći, slažem i štampam svoje sopstvene tekstove
koje potpisujem pseudonimom „Klaus Lukas” u spomen na mog
mrtvog ili nestalog brata.
Ono što štampamo u novinama u totalnoj je protivrečnosti
sa stvarnošću. Svakog dana štampamo stotinu puta rečenicu: „Mi smo
slobodni”, a na ulicama svuda vidimo vojnike jedne strane vojske, svi
znaju da postoje mnogobrojni politički zatvorenici, putovanja u
inostranstvo su zabranjena, pa čak ni unutar svoje zemlje ne možemo
da idemo u bilo koji grad. Ja to znam, jer sam jednom pokušao da odem
kod Sarah u mali grad K. Stigao sam do susednog grada, gde su me
uhapsili i vratili u glavni grad posle cele noći ispitivanja.
Štampamo stotinu puta na dan: „Mi živimo u izobilju i
sreći”, i ja najpre mislim da je to tačno za druge, da smo Majka i ja
bedni i nesrećni zbog „onoga”, ali Gaspar mi kaže da mi nismo nikakav
izuzetak, da i on sam, njegova žena i njihovo troje dece žive bednije
nego ikada.
Štaviše, kad se vraćam s posla, rano izjutra, i kad se
mimoilazim s ljudima na koje je sada red da idu na posao, nigde ne
vidim sreću, a još manje izobilje. Kada upitam zašto štampamo tolike
laži, Gaspar mi odgovara:
– Nipošto ne postavljaj pitanja. Radi svoj posao i ne petljaj
se ni u šta.
Jednog jutra, ispred štamparije me čeka Sarah. Prolazim
ispred nje ne prepoznavši je. Okrećem se tek kad začujem svoje ime:
– Klause!
 Gledamo se. Ja sam umoran, prljav, loše izbrijan. Sarah je
lepa, sveža, elegantna. Sada joj je osamnaest godina. Ona progovara
prva:
– Nećeš da me poljubiš, Klause?
Ja kažem:
– Izvini, ne osećam se baš najčistije.
Ona me cmokne u obraz. Ja pitam:
– Kako si saznala da radim ovde?
– Pitala sam tvoju majku.
– Moju majku? Išla si kod nas?
– Da, sinoć. Čim sam stigla. Ti si već bio otišao.
Vadim maramicu, brišem lice obliveno znojem:
– Rekla si joj ko si?
– Rekla sam joj da sam tvoja prijateljica iz detinjstva. Pitala
me je: „Iz sirotišta?”, rekla sam: „Ne, iz škole.”
– A Antonija? Zna li ona da si došla?
– Ne, ona ne zna. Rekla sam joj da idem na univerzitet radi
upisa.
– U šest sati ujutro?
Sarah kaže:
– Ona još spava. A i tačno je da idem na univerzitet. Malo
kasnije. Imamo vremena da odemo negde na kafu.
Ja kažem:
– Spava mi se. Umoran sam. I moram da spremim Majci
doručak.
Ona kaže:
– Ne izgledaš srećan što me ponovo vidiš, Klause.
– Koješta, Sarah! Kako su ti baka i deda?
– Dobro. Ali mnogo su ostarili. Moja majka je htela i njih da
dovede, ali Deda neće da napušta svoj mali grad. Mogli bismo da se
sastajemo često, ako hoćeš.
– Na koji fakultet želiš da se upišeš?
– Volela bih da studiram medicinu. Sada kad sam se vratila,
mogli bismo da se viđamo svakog dana, Klause.
– Ti mora da imaš brata ili sestru. Kad sam poslednji put
video Antoniju, bila je trudna.
– Da, imam dve sestre i jednog malog brata. Ali o nama
dvoma bih volela da pričam, Klause.
Ja pitam:
– Šta to radi tvoj očuh kad može da izdržava toliki svet?
– On je u direkciji Partije. Ali ti celo vreme namerno hoćeš
da pričamo o nečem drugom?
– Da, namerno hoću. Nema nikakvog smisla da pričamo o
nama. Tu nema šta da se kaže.
Sarah pita jedva čujno:
– Jesi li zaboravio koliko smo se voleli? Ja te nisam
zaboravila, Klause.
– Ni ja tebe. Ali nema nikakve svrhe da se viđamo. Još uvek
to nisi shvatila?
– Jesam. Upravo sam shvatila.
Ona daje znak jednom taksiju koji je u prolazu, i odlazi.
Ja hodam do autobuske stanice, čekam deset minuta, i
ulazim u autobus kao i svakog jutra, jedan zagušljiv i nakrcan autobus.
Kad stignem kući, Majka je već ustala, protivno njenim
navikama. Pije kafu u kuhinji. Smeši mi se:
– Mnogo je lepa, tvoja devojka Sarah. Kako joj je puno
ime? Sarah i kako još? Kako joj je prezime?
Ja kažem:
– Ne znam, Majko. To mi nije devojka. Nisam je video već
godinama. Ona traži svoje stare školske drugove, to je sve.
Majka kaže:
– To je sve? Šteta. Već ti je vreme da imaš devojku. Ali ti si
suviše smotan da bi se mogao sviđati devojkama, nema sumnje.
Naročito takvim devojkama iz dobrih kuća. I još s tim tvojim poslom
fizikanera. S Lukasom bi bilo posve drugačije. Da, ta Sarah je upravo
devojka kakva bi odgovarala Lukasu.
Ja kažem:
– Sigurno, Majko. Izvini, strašno mi se spava.
Ležem i, pre nego što zaspim, obraćam se u svojoj glavi
Lukasu, kao što činim tolike godine. To što mu kažem je manje–više
isto kao i obično. Kažem mu da, ako je mrtav, ima sreće, i kako bih
mnogo voleo da sam na njegovom mestu. Kažem mu da je on najbolje
prošao, a ja sam taj koji mora da nosi najteže breme. Kažem mu da je
život potpuno beskoristan, to je besmisao, zabluda, beskonačna patnja,
izum jednog Ne–Boga čija zloba prevazilazi sva očekivanja.

Sarah više ne viđam. Katkada mi se učini da je prepoznam

na ulici, ali to nikada nije ona.
Jednom prolazim ispred kuće u kojoj je ranije stanovala
Antonija, ali nema nijednog poznatog imena na poštanskim
sandučićima i, u svakom slučaju, ne znam novo Antonijino prezime.
Nekoliko godina kasnije, primam jednu obavest o venčanju.
Sarah se udaje za nekog hirurga, adresa obeju porodica ukazuje na
najbogatiji kvart, najotmeniji u gradu, zvani „Brežuljak ruža”.
„Devojaka” ću imati mnogo. Cura koje ću sretati po
kafanama oko štamparije, kafanama u koje sam navikao da svraćam pre
i posle posla. Ove cure su radnice ili kelnerice, retko ih vidim više puta,
i ne dovodim ih kući da ih predstavim Majci.
Nedeljna poslepodneva provodim kod svog šefa Gaspara, s
njegovom porodicom. Igramo karte ispijajući piva. Gaspar ima troje
dece. Najstarija kćerka, Ester, igra s nama, ona je skoro mojih godina,
radi u jednoj fabrici tekstila, tkalja je od svoje trinaeste godine. Dva
mladića, malo mlađa, takođe štampari, nedeljom popodne izlaze. Idu na
fudbalske utakmice, u bioskop, šetaju se po gradu. Ana, Gasparova
žena, tkalja kao i njena kćerka, pere posuđe, veš, sprema večeru. Ester
ima plavu kosu, plave oči i likom podseća na Sarah. Ali ona nije Sarah,
ona nije moja sestra, ona nije moj život.
Gaspar mi kaže:
– Moja kći je zaljubljena u tebe. Oženi se njome. Dajem ti
je. Ti si jedini koji je zaslužuje.
Ja kažem:
– Neću da se ženim, Gaspare. Moram da se brinem o svojoj
majci i da čekam Lukasa.
Gaspar kaže:
– Da čekaš Lukasa? Jadna ludo.
On dodaje:
– Ako nećeš da se oženiš s Ester, bolje je da više ne dolaziš
kod nas.
Ne odlazim više kod Gaspara. Odsada provodim sve svoje
slobodno vreme kod kuće, sam s Majkom, sem u časovima kada
besciljno šetam grobljem ili gradom.
Sa četrdeset pet godina postajem šef druge štamparije, koja
pripada jednoj izdavačkoj kući. Ne radim više noću, nego od osam sati
ujutro do šest sati uveče, sa dva sata pauze za ručak. Zdravlje mi je već
ozbiljno narušeno u to doba. Pluća su mi zasićena olovom, a u krvi mi
manjka kiseonika i zatrovana je. To se zove saturnizam, bolest
štampara, tipografa. Imam proliv i mučnine. Lekar mi kaže da pijem
mnogo mleka, da izlazim što je češće moguće na svež vazduh. Ne
volim mleko. Patim još i od nesanice i, prema tome, od velikog
nervnog i fizičkog premora. Nakon trideset godina noćnog rada,
nemoguće mi je da se naviknem da spavam noću.
U novoj štampariji, štampamo sve vrste tekstova, pesme,
prozu, romane. Direktor izdavačke kuće često dolazi da kontroliše
posao. Jednog dana, gura mi pod nos moje sopstvene pesme koje je
našao na jednoj polici:
– Šta je ovo? Čije su ove pesme? Ko je ovaj Klaus Lukas?
Ja mucam, zato što, normalno, nemam pravo da štampam
lične tekstove:
– To je moje. To su moje pesme. Štampam ih posle svog
radnog vremena.
– Hoćete da kažete kako ste vi taj Klaus Lukas, autor ovih
pesama?
– Da, to sam ja.
On pita:
 – Kada ste ih napisali?
Ja kažem:
– Ovih poslednjih godina. Napisao sam i mnoge druge,
ranije, kad sam bio mlad.
On kaže:
– Donesite mi sve što imate. Dođite u moju kancelariju sutra
ujutro sa svim onim što ste napisali.
Sutradan ujutro, ulazim u direktorovu kancelariju sa svojim
pesmama. To iznosi više stotina stranica, možda i hiljadu.
Direktor rukom odmerava paket:
– Sve ovo? I nikada niste pokušali da ih objavite?
Ja kažem:
– Nikada na to nisam pomislio. Pisao sam za sebe, tek toliko
da se nečim bavim, da se zabavim.
Direktor se smeje:
– Da se zabavite? Vaše pesme, to i nije nešto baš naročito
zabavno. U svakom slučaju, ne one koje sam već pročitao. No, možda
ste bili veseliji u mladosti?
Ja kažem:
– U mladosti, sigurno nisam.
On kaže:
– Istina je. Nismo imali zbog čega biti veseli u to vreme. Ali
od revolucije, mnogo toga se promenilo.
Ja kažem:
– Za mene nije. Za mene se ništa nije promenilo.
On kaže:
– Sada, barem, možemo objaviti vaše pesme.
Ja kažem:
– Ako tako mislite, ako verujete, objavite ih. Ali vas molim
da nikome ne dajete moju adresu, ni moje pravo ime.
 Lukas se vratio i ponovo otišao. Ja sam ga oterao. Ostavio
mi je svoj nedovršeni rukopis. Upravo ga završavam.
Čovek iz ambasade nije mi najavio svoj dolazak. Dva dana
posle posete moga brata, zvoni kod mene u devet sati uveče. Srećom,
Majka je već legla. Čovek ima kovrdžavu kosu, mršav je i bled.
Uvodim ga u svoju radnu sobu. On kaže:
– Ne govorim dobro vaš jezik, ne zamerite mi ako se
izražavam rogobatno. Vaš brat, to jest vaš tobožnji brat, danas je sebi
oduzeo život. Bacio se pod voz u četrnaest sati i petnaest minuta na
Istočnoj stanici, u trenutku kad smo hteli da ga vratimo u njegovu
zemlju. Ostavio je u našoj ambasadi pismo za vas.
Čovek mi pruža jednu kovertu na kojoj piše: ,,Na ime
Klausa T.”
Otvaram kovertu. Sa jedne dopisnice čitam: „Voleo bih da
budem sahranjen pored naših roditelja.” Potpis je Lukas.
Pružam dopisnicu čoveku iz ambasade:
– Hoće da bude sahranjen ovde.
Čovek čita dopisnicu, pita me:
– Zašto se potpisao Lukas? Je li on stvarno bio vaš brat?
Ја kažem:
– Ne. Ali toliko je u to verovao da ovo ne mogli da mu
odbijem.
Čovek kaže:
– Čudno. Рrе dva dana, posle njegove posete kod vas, pitali
smo ga da li je našao nekoga od svoje rodbine. Odgovorio je da nije.
Ja kažem:
– To je istina. Nema nikakve rodbinske veze među nama.
Čovek pita:
– Dajete li vi ipak ovlašćenje da ga sahranimo pored vaših
roditelja?
Ja kažem:
– Da. Pored moga oca. To je jedini pokojnik u mojoj
porodici.
 Pratimo mrtvačka kola, čovek iz ambasade i ja. Pada sneg.
Nosim jedan buket belih karanfila i drugi buket crvenih karanfila.
Kupio sam ih u cvećari. U našoj bašti, čak ni leti, više nema karanfila.
Majka u njoj sadi svakojako cveće, sem karanfila.
Pored groba moga oca, iskopan je jedan novi grob. Tu
spuštamo kovčeg moga brata, zabadamo krstaču koja nosi moje ime sa
drugačijim početnim slovom.
Navraćam na groblje svakog dana. Gledam krst na kojem je
upisano ime Klaus, i razmišljam kako bih morao da ga zamenim
drugim, koji bi nosio ime Lukas.
Razmišljam takođe kako ćemo uskoro ponovo biti sve
četvoro na okupu. Kad Majka bude umrla, više mi neće ostati nijedan
razlog da nastavim dalje.
Voz, to je dobra ideja.

Za sken zahvaljujem bojana888

Knjigu uredila, Agata