Ljudi su ga zvali Ibn Ummi Abd (sin majke roba), a stvarno ime mu je bilo Abdullah, a ime oca Mesud.

Iako je
dečak čuo za vest o Verovjesniku koji se pojavio u njegovom narodu, tome nije pridavao naročitu pažnju, s
jedne strane što je bio vrlo mlad, a s druge strane što je bio daleko od grada. Jer bi on išao da čuva Ukbetove
ovce rano ujutro, a vraćao bi se noću.
Jedan dan dečak Abdullah ibn Mesud primeti dvojicu starijih i ozbiljnijih ljudi kako iz daljine idu u njegovom
pravcu. Obojica su izgledala veoma umorno a žeđ ih je tako napala da su im bili suva i usta i grlo. Kada stigoše
do njega, poselamiše ga i rekoše: O dečače, daj nam malo mleka od ovih ovaca kako bi žeđ ugasili i snagu
povratili.’ Dečak odgovori:’Neću to učiniti, ovce nisu moje, nego su mi samo poverene na čuvanje.’
Nije ih naljutio odgovor dečaka,nego su, naprotiv, bili jako zadovoljni- tako mlad a tako odgovoran. Onda jedan
od njih reče: Pokaži mi jednu ovcu koja se još nije janjila niti je davala mleka.
Dečak mu pokaza jednu sitnu ovčicu koja je bila blizu njega, a čovek joj priđe, uhvati je, pa joj poče dodirivati
vime spominjući, u isto vreme, Allahovo ime. Dečak je s čuđenjem gledao u njega misleći u sebi: Kada su to
mlade ovce koje nikad nisu bile janjene davale mleko!? Ali vime ovčice se polako širilo i iz njega poče teći
mleko obilno i jako.
Drugi čovek nađe na zemlji kamen sa udubljenjem pa ga napuni mlekom, te se i on i njegov drug napiše mleka,
a onda napojiše i mene, dok ja i dalje nisam mogao verovati u ono što vidim. Kada smo se napili koliko
smo mogli, onaj blagoslovljeni čovek reče : ‘Smanji se i zaustavi!’ Onda se vime smanjivalo sve dok ne posta
onakvo kakvo je i bilo. Tada ja rekoh blagoslovljenom, mubarek čoveku: ‘Nauči me onim rečima koje si
izgovarao!!
‘Ti si već naučen dečak’ – odgovori on.
To je bio početak priče Abdullaha ibn Mesuda i islama, jer onaj mubarek čovek nije bio niko drugi
nego Allahov Poslanik s.a.v.s, a njegov drug je bio Ebu Bekr es Siddik r.a. Taj dan su
izašli u brda blizu Mekke, kako bi odmorili od zlostavljanja Kurejšija i teških iskušenja.

Kako je dečak zavolio časnog Poslanika i njegova druga i postao im je jako drag, isto tako su Poslanik i njegov
drug bili zadivljeni kako je dečak postupio, njegovim poverenjem i kako je odlučan, pa su u njemu videli veliko
dobro i hajr. Malo vremena je prošlo od tada, a Abdullah ibn Mesud primi islam i ponudi se Vjerovjesniku da
ga služi, pa ga Poslanik s.a.v.s i primi u službu. Od tog dana dečak Abdullah ibn Mesud umesto da čuva ovce,
služio je najodabranijeg od svih stvorenja i ljudi.
Pratio je Poslanika s.a.v.s kao što senka prati čoveka. Bio je uz njega i kod kuće i na putovanju, i u kući i van
kuće. Budio ga je kada je trebalo ustati, dodavao mu zastor kada bi se kupao, obuvao mu papuče kada je htio
izaći, izuvao bi mu papuče kad je hteo ući u kuću. Nosio mu je njegov štap i misvak, i ulazio pred njim u
njegovu sobu kada bi on odlučio da uđe.
Allahov Poslanik s.a.v.s mu je dozvolio da kod njega uđe kada je god želio da bez ikakvog ustručavanja, tako
da je prozvan ‘Vlasnik Verovjesnikove tajne’.
Tako je Abdullah ibn Mesud odgajan u kući Verovjesnika, pa je najbolje znao verske propise, okitio se
njegovim ahlakom i ponašanjem i sledio ga u svim njegovim osobinama. Za njega su govorili; on je čovek koji
najviše liči Allahovom Poslaniku po naravi i ponašanju. Učio je Abdullah ibn Mesud u medresi – školi
Allahova Polsanika s.a.v.s tako da je bio jedan od najučenijih ashaba u Kuranu, od najboljih poznavalaca
značenja Kurana i jedan od najvećih znalaca šerijatskih propisa.

To najbolje dokazuje događaj o čoveku koji je došao Omeru ibn Hattabu, koji je tada bio halifa, dok je stajao na
Arefatu, pa mu rekao: O vladaru pravovjernih, stigao sam iz Kufe, i ostavio sam tamo čoveka koji napamet
diktira Kuran.
Omer se tako naljuti i zacrveni kao da će da pukne, pa upita: ‘Ko je on, teško tebi?’ ‘Abdullah ibn
Mesud’ odgovori čovek.
Omer r.a se polako smiri , pa posta kao što je i bio, a onda reče: Teško tebi! Allaha mi, ja ne znam da je iko
drugi od ljudi preči od njega da tako nešto čini, i ispričaću ti nešto u vezi sa tim. Dalje Omer nastavi svoj
govor: Jedne noći je Verovjesnik s.av.s sedio kod Ebu Bekra, pa su razgovarali o budućnosti muslimana, a s
njim sam bio i ja. Onda je Verovjesnik izašao, pa smo i mi izašli sa njim. U mesdžidu smo primetili čoveka
koji je klanjao, a nismo mogli saznati ko je on.
Allahov Poslanik s.a.v.s zastade slušajući učenje klanjača, a onda se okrenu prema nama i reče: ‘Ko bi volio da
Kur’an uči najispravnije, baš onako kako je objavljen, neka ga uči onako kako ga uči Ibn Ummi Abd (tj.
Abdullah ibn Mesud).’ Onda Abdullah sede i poče učiti dovu, a Vjerovjesnik mu reče: ‘Traži šta hoćeš, dobićeš.
Traži samo, biće ti dato!’
Onda Omer nastavi priču pa reče: Rekoh sam sebi: ‘Tako mi Allaha poraniću Abdullahu ibn Mesudu, pa ću ga
obradovati time što mu je Allahov Poslanik vikao ‘amin’ dok je učio dovu. Stvarno sam rano krenuo da ga
obradujem, kad tamo nađoh Ebu Bekra koji je bio brži od mene i već ga je obradovao. Tako mi Allaha, ni u
jednom dobrom delu nisam se takmičio sa Ebu Bekrom, a da me on nije prestigao! Završi Omer.
Znanje Abdullaha ibn Mesuda o Allahovoj knjizi je dostiglo ogoroman stepen, tako da je on govorio: Tako mi
Allaha, osim kojeg nema drugog Boga, nijedan ajet iz Alahove knjige nije objavljen a da ja ne znam gdje je
objavljen i u vezi s čim je objavljen. A kada bi znao da ima iko ko Allahovu Knjigu poznaje bolje od mene, a da
se do njega može doći, ja bih mu otišao!

Abdullah ibn Mesud nije bio samo učač, alim, pobožnjak i, bio je on kada to najviše zatreba i jak, odlučan,
mudžahid i bio je prvi u borbi. Dovoljno je reći da je on prvi čovek posle Verovjesnika na zemaljskoj kugli koji
je naglas proučio nešto iz Kurana u blizini mušrika .
Jednom su se u Mekki sakupili ashabi – drugovi verovjesnika, a tada ih je još uvek bilo vrlo malo i bili su u
teškom položaju, pa jedni rekoše: Allaha mi, Kurejšije još uvek nisu čule Kuran da im je učen naglas, pa ko bi
otišao da im nešto prouči pa da čuju?
Ja ću im omogućiti da ga čuju! reče Abdullah ibn Mesud.
Ostali mu rekoše: Bojimo se za tebe, voleli bi da to uradi neko ko ima leđa jaku familiju, koji bi ga štitili i
čuvali ako bi hteli da ti učine zlo.
Abdullah reče: Pustite me, Allah će me štititi i čuvati.
Sutra poslepodne Abdullah ode u harem i dođe do mesta koje se zove Mekami Ibrahim, stade i poče učiti naglas
Kur’an, dok se u blizini nalazila grupa Kurejšija koji su sedili oko Kabe. On zauči: Bismillahi -r-Rahmani-r-
Rahim, Errahman alleme-l-Kuran, haleka-l-insan, allemehu-l-bejan…
I nastavi učiti dalje, Kurejšije se začudile,počeli su vikati: Šta ono govori ibn Ummi Abd?! Teško njemu, pa on
govori nešto od onoga što govori Muhamed. Onda skočiše pa počeše udarati Abdullaha po licu dok je on i dalje
učio, dok nije proučio koliko je to Allah htio, onda se vrati svojim drugovima, dok mu je krv lila niz lice.
Drugovi mu rekoše: To je ono čega smo se plašili za tebe!
On odgovori: Tako mi Allaha, Allahovi neprijatelji u mojim očima ništa nisu bezopasniji nego što su to sada.
Ako hoćete i sutra ću isto ovo učiniti.
Oni mu rekoše: Neka, ovo je dosta. Postigao si da čuju ono što im je teško da čuju.
Živio je Abdullah ibn Mesud sve do vremena vladavine halife Osmana r.a. Kada se razboleo smrtnom bolešću,
dođe mu halifa Osman u posetu pa ga upita: Šta te muči?
Moji gresi odgovori.
A šta bi želio?
Allahovu milost.
Hoćeš li da naredim da ti daju sve ono što si odbio da primaš zadnjih nekoliko godina? upita halifa.
Ništa mi to ne treba odgovori.
Ostaće tvojim kćerkama iza tebe
A bojiš li se siromaštva za moje kćeri? , upita Abdullah. Ja sam im naredio da svaku noć uče suru El Vakiah, a
uistinu sam čuo od Allahovog Poslanika s.a.v.s koji je rekao: ‘Ko prouči svake noći suru Vakiah, nikada ga
neće zadesiti siromaštvo i potreba!’
A kada je noć nastupila Abdullah ibn Mesud preseli među najodabranije društvo, dok je njegov jezik do zadnjeg
časa spominjao ime Allaha, i učio Njegove jasne ajete…