Branko Miljković

Бранко Миљковић (29. јануар 1934– 12. фебруар 1961) је један од најпознатијих
српских песника друге половине двадесетог века.

Рођен је у Нишу. Године 1953. се преселио у Београд, где почиње да пише песме и
да се бори за њихово објављивање. Његове песме показују утицај француских
симболиста Валерија и Малармеа, као и Хераклитове филозофије . Поред поезије,
писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и француских песника.
Добио је Октобарску награду Београда 1960. за збирку Ватра и ништа. Крајем
1960. се преселио у Загреб. Умро је 1961.године.

Usled geopolitičkih prilika u posleratnoj Evropi, ime Branka Miljkovića nije poznato
širem auditorijumu zapadne Evrope. Branko Miljković je rođen u Nišu 1934. godine. Niš
je u vreme Drugog svetskog rata bio svedok masovnih pogubljenja, što se odrazilo na
mladog Miljkovića i njegovu poeziju koja je sledila.

Njegov talenat i lakoća sa kojom se koristio i igrao rečima nisu prošli nezapaženi. 1953.
godine sa roditeljima se seli u Beograd, u koji Branko stiže sa stotinak već napisnaih
pesama, i u kojem provodi narednih 8 godina pokušavajući da se istakne u poezijskim
krugovima. Ubrzo po dolasku upisuje se na Beogradski univerzitet, na Filozofski fakultet,
i stvara prijatelje sa drugim pesnicima, Vaskom Popa i Ivanom Lalićem.

Mladi Miljković odbija članstvo i asociranje sa partijom, što je rezultiralo u

neobjavljivanju njegove poezije. Međutim, njegov uspeh kod mladih je bio očigledan i
pet njegovih pesama je objavljeno u poznatom časopisu Delo, čiji je glavni i odgovorni
urednik u to vreme bio niko drugi do Oskar Davičo. Ubrzo potom sledi njegova prva
kolekcija pesama 1956. godine, pod nazivom Uzalud je budim, i bila je uspeh kod
publike kao i kod kritičara. Pesma je postala klasik, i jedna od najpoznatijih njegovih
pesama. Prema Miljkoviću, on je jednog dana posetio svog komšiju u Nišu i video na
zidu sliku njegove preminule sestre. On se zaljubio u sliku sa devojkom, i u njeno ime
napisao ovu pesmu, za koju je kasnije govorio da je trijumf pesnika i života.

Često je viđen po kafanama Beograda, u kojem je Branko vodio boemski i bezbrižan

život. Međutim usled stalnog konzumiranja alkohola, umeo je da pokaže i svoju
agresivnu stranu kada je bio u pijanom stanju, zbog kojih je stalno ulazio u tuče koje je
skoro uvek gubio. Ovakvo ponašanje ga je često dovodilo u neprilike sa režimom koje
nije želelo da toleriše slične ispade. Na sreću, imao je puno prijatelja, pisaca, koji su u to
vreme bili veoma bliski režimu i koji su ga izbavljali iz raznih neprilika. Usled ovakvog
ponašanja i neprilika u koje bi upao, uvek bi govorio, kuneći se, da više nikad neće pisati.
1958. godine njegova druga kolekcija pesama je objavnjena pod nazivom Smrću protiv
Smrti. 1958. godine Žan Pol Sartr posećuje Beograd kao gost Srpske akademije nauka i
umetnosti. Miljković prima posebno priznanje od francuskog filozofa, i njih dvojica su se
nakon posete ubrzo sprijateljili.
Smrt [uredi]
Ovaj članak ili poglavlje ne citira reference ili izvore, tako da
postoji velika verovatnoća da su neke informacije iznete u ovom
članku netačne.
Možete pomoći Vikipediji unoseći odgovarajuće citate.

U jesen 1960. godine Branko se našao u okruženju članova partije. Mislio je da su se čak
i njegove bliske kolege okrenule protiv njega, što je teško podnosio. Doneo je odluku da
zauvek napusti Beograd, i nađe novi dom u Zagrebu, u kojem ga je čekao posao
kulturnog urednika Radio Zegreba. Po odlasku šalje pismo novinama Duga i odriče se
nagrada koje je dobio. U Zagrebu, Branko je nastavio da piše, ali i da pije.

U poslednjnoj noći njegovog života, između 12-tog i 13-tog februara 1961. godine, viđen
je kako je pio u društvu nekolicine devojaka. Prema iskazu svedoka, bio je veseo, čuli su
ga kako je govorio da je završio sa uobraženim urednicima, političkim ulizicima i
partijom, i da je spremao objavljivanje nove kolekcije pesama. Ubrzo nakon ponoći,
napustio je prijatelje za stolom, rekavši da mora da se sastane sa nekim. Pronađen je
obešen o drvo u blizini kafane. U vreme smrti imao je 27 godina.

Zvanični nalazi govore da je izvršio samoubistvo. Prijatelji i poznanici, tumačeći njegov

čin, tvrde da se ubio jer nije više mogao da podnese pritisak i ruganje. Neki su govorili da
nije mogao da prežali sukob sa partijom zbog kojih se odrekao svojih pesama. Ostali
tvrde da je patio od neuzvraćene ljubavi (prijatelj Petar Džadžić, na primer).

Postoji sumnja da je ubijen. Jedan broj svedoka tvrdi da je bio pijan, i da je nakon
napuštanja svojih prijatelja otišao u drugu kafanu gde je glasno pevao srpske pesme, i da
kad su ga okružili hrvatski nacionalisti, on ih je psovao. Ovo nikad nije bilo zvanično
uvršteno u izveštaj o smrti, jer bi ubistvo pesnika od strane nacionalista izazvao veliki
broj problema u tadašnjoj Titovoj Jugoslaviji. U isto vreme, u jednom televizijskom
dokumentarnom programu, članovi porodice su tvrdili da je tokom identifikacije telo bilo
pokriveno crvenim pečatima i da je drvo o koje se branko obesio navodno bilo drvce, o
koga bi se teško odrasla osoba obesila.

Do danas, ne postoji konkretan zaključak o njegovoj smrti.

U svojoj kolekciji pesama Izvor Nade, napisao je epitaf - ubi me prejaka reč.

Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu [uredi]

1. Petar Džadžić, Branko Miljković ili neukrotiva reč, Beograd 1965;
2. Kritičari o Branku Miljkoviću, zbornik radova (prir. Sava Penčić), Niš 1973;
3. Branko Miljković u sećanju savremenika, zbornik (prir. Vidosav Petrović), Niš
1973;
4. Vidosav Petrović, Pesnikov uzlet – Sećanja na Branka Miljkovića, Niš 1988;
 5. Miodrag Petrović, Pesnički svet Branka Miljkovića, Niš 1991;
6. Poezija i poetika Branka Miljkovića, zbornik radova (ured. Novica Petković),
Beograd 1996;
7. Branko Miljković i savremena srpska poezija, zbornik radova (ured. Radivoje
Mikić), Gadžin Han / Beograd 1997;
8. Radivoje M. Petković, Branko Miljković – školski dani, Niš 1999;
9. Radivoje Mikić, Orfejev dvojnik – o poeziji i poetici Branka Miljkovića, Beograd
2002;
10. Radovan Popović, Princ pesnika, životopis Branka Miljkovića, Niš 2002;
11. Kosta Dimitrijević, Ubijeni pesnik, roman o Branku Miljkoviću, Beograd 2002;
12. Kosta Lozanić, Slike iz života Miljkovića, [Roman o Branku Miljkoviću u 77
slika], Obrenovac 2003;
13. Poezija Branka Miljkovića – nova tumačenja, Zbornik (prir. Radivoje Mikić), Niš
2003;
14. Gojko M. Tešić, Bio-bibliografija Branka Miljkovića i radova o njemu (1951–
1973), I–II, Književna istorija (Beograd), VII/ 25 i 26, (1974): 151–197, 343–396;
15. [[Gradina]], Nova serija broj 4/2004, tematski broj časopisa posvećen Branku
Miljkoviću i Nagradi Branko Miljković
16. Ljubisav Stanojević (1927 - 2005): Poezija i poetika Branka Miljkovića - orfejski
iskaz i poetska sublimacija neizrecivog (doktorska disertacija, 1973)

Filmovi o Branku Miljkoviću [uredi]

Vatra i ništa ( Igrano-dokumentarni film, Niš, 1995, proizvodnja: PP Krug, uz materijalnu
podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Skupštine grada Niša, režija: Marislav
Radisavljević, direktor fotografije filma: Ivan Zdravković, snimatelj: Darko Ković,
scenograf: Boris Čerškov, kostimograf: Jelka Ašanin, kompozitor: Blagoje Radojević,
slikar dekora: Perica Donkov, glumci: Goran Milev, Slađana Vlajović)

Nagrada Branko Miljković [uredi]

Jedna od najprestižnijih nagrada za najbolju knjigu pesama. Nagradu dodeljuje Skupština
grada Niša od 1971. godine. Icrpni podaci o istorijatu nagrade i dobitnicima nalaze se u
časopisu Gradina, Nova serija broj 4/2004. Vidi tekst Vase Pavkovića "Nad istorijom
nagrade Branko Miljković"

Spomen soba Branko Miljković [uredi]

U Narodnom muzeju u Nišu čuva se celokupna zaostavština pesnika Branka Miljkovića.
Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971. povodom desetogodišnjice
pesnikove smrti njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su
Narodnom muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta,
fotografije, rukopise, nameštaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu
biblioteku sa oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sa isečcima pesnikovih
objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa.

O Branku Miljkoviću

[Iz knjige: Jovan Deretić, Kratka istorija srpske književnosti, BIGZ, Beograd 1983.]

Nov naraštaj pesnika, koji se afirmiše u drugoj polovini 50-ih godina, došao je na
pripremljen teren i vec na samom pocetku pokazao niz prednosti što su im omogucile brz
prodor u književnost: znatnu književnu kulturu, poznavanje stranih jezika i svetske
poezije, negovanost izraza, ovladanost raznim pesnickim tehnikama, preuranjenu zrelost.
U tom naraštaju javlja se nekoliko orijentacija. Najizrazitija je neosimbolicka. Njoj
pripada glavni pesnik ovog pokolenja Branko Miljkovic (1934-1961). On je prekratio
život u dvadesetsedmoj godini i tim cinom snažno obeležio svoju poeziju, koja je od
pocetka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke Uzalud je budim
(1957), Poreklo nade i Vatra i ništa (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama Smrcu
protiv smrti (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom
Šcepanovicem (1934-1966). Pisao je takode eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i
francuskog. U celom tom opsežnom radu pokazao je neumornost i žurbu ali i umetnicku
disciplinu i samosvest. Miljkovic je pesnik intelektualac, uveren da je pesma izraz
patetike uma, a ne srca, da se ona dostiže umom" i da izražava "stanja uma", a ne duševna
raspoloženja. Po obrazovanju filosof, on je verovao da se mogu prepevati filosofski
sistemi. Zato se vracao prvim grckim filosofima, narocito Heraklitu, dovodeci u vezu
njihovo ucenje o praelementima s modernom filosofijom bica. U pesnickom izrazu težio
je da spoji moderna istraživanja s klasicnim zahtevima, zalagao se za savršenstvo kao
najveci ideal pesme, smatrao da "nema velike poezije bez stroge i odredene forme", bio
vrstan versifikator i jedan od obnovitelja soneta u našoj posleratnoj poeziji. Odbojan
prema tradicionalnoj subjektivnoj lirici, on je na drugoj strani pokazao otvorenost prema
nekim drugim tradicionalnim vrednostima: negovao je socijalnu i rodoljubivu poeziju,
nadahnjivao se motivima i simbolima iz naše narodne pesme.

Постоји милион доказа да је Миљковиц убијен!Велики Бранков пријатељ,покојни песник

Танасије Младеновиц је пара дана после трагицног догадјаја био на лицу места.За то
несрецно дрво он казе да је било толико танано да би једва могло да издрзи тело неког
детета,а никако оноликог Бранка.Са Бранковом породицом је тада посетио најблизу
куцу.лЉуди из ње су им рекли да су те ноци цули страховито запомагање и вриску,али
нису смели да изадју јер је то одраније познат крај по криминалу.
Танасије је отисао код иследника и тразио записник.У том записнику није било ни реци о
томе засто је досло до тог цина,нити су саслусавани било који сведоци,нити је писало где
је Бранко био целе ноци.Нису саслусани ни станари најблизе куце до места злоцина.Уз
записник је била прилозена фотографија на којој је висио Бранко.Левом ногом на колену
је био ослоњен на дјубристе испод стабла,а десна нога му је била опрузена поред саме
ивице дјубриста.Добијао се утисак да је он однекуд ту донет,мозда раније угусен.
Професор Коста Димитријевиц је писуци о Бранку записао да је лета 1961.посетио у
Загребу своју пријатељицу Славицу Рајиц.Она му је исприцала ста јој је пријатељ Фрањо
исприцао.Фрањо је инаце потицао из имуцне породице,студирао на Бецкој Музицкој
академији и био је оперски певац у пензији.Он је Славици исприцао да је Бранка тог
јутра видео крај трамвајске пруге како се клати на каису од панталона док су му ноге
додиривале плоцник.Славица је сматрала да је у том озлогласеном крају Бранко запоцео
свадју и туцу са неким и да је у њој страдао,а да се то затаскало због братства и
јединства.
Ипак,најпотпунију слику Бранковог страдања дала је песникиња Добрила
Николиц.Кобног 11.фебруара она се неколико пута сусрела са Бранком.Са њим се видела
око 20.30 сати у својој подстанарској соби.Рекао јој је да мора да се види са неким
пријатељима из Београда и да треба да оде у неку кафану на периферији Загреба да се
види са неким.Тада јој је признао да ради неку студију на тему порекла говора Јосипа
Броза.То је била науцна расправа са анализом Титовог особеног говора са асоцијацијом
на руски,немацки и аустријски језик и изговор.Добрила Николиц је видела ту студију и
запамтила њен наслов:Лингвистицка студија језика којим се слузи Јосип Броз и Анализа
садрзајности и музицке вредностипесама које су посвецене Брозу.Инаце,ти рукописи су
тада крузили код загребацких интелектуалаца и било је врло опасно поседовати
их.Бранко јој је тада рекао да сто пре мора ту студију да преда тим
"мафијасима".Д.Николиц је листајуци ту студију на њеним корицама нацртала виолински
кљуц.Касније,после трагедије ту студију је и видела на иследниковом столу.
Касно увеце Добрила је отисла до кафане" Лијепа млинарица" и испред ње се насла са
Бранком.Бранко је усао унутра а убрзо је ту дојурио неки аутомобил и из њега су
излетели неки типови и усли у кафану.Добрила је дуго цекала Бранка и одједном су из
мрака излетеле две сподобе,неки пијанци.
Они су јој уносеци се у лице рекли:"Господицина сигурно цека српског пјесника?Он це се
ноцас укењат,а дај да ми водимо љубав утроје!" Она се престравила и на срецу у близини
се насао њен познаник Зуца звани Пробисвет и отерао ту багру.Заједно су наставили да
цекају Бранка.Посто вец дуго није излазио,они су усли у кафану.Бранка није било
унутра,али је кафана била препуна пробисвета и свакојаких олоса.Добрила се тада
растала од Зуце и отисла куци.У зору јој је зазвонио телефон и Зуца јој је рекао да су
убили Бранка.Она је отисла до места трагедије и тамо стигла пре истразних
органа.Видела је језив призор.Бранко је био везан за танку грану врбе у полозају као да
спава.Имао је натуцени црни сесир на глави.Убице су му га ставили сегацеци се са
њим.Зуца јој је узбудјено показивао трагове у снегу људи који су оцигледно довукли ту
Бранка.Сусед из Јандрицеве улице је и њима рекао да је те ноци цуо вриску и
запомагање,али да није смео да изадје.Било је доста трагова око обесеног
Бранка.Добрила казе да да је видела и пругу од његових ногу које су вуцене од
кафане.Тада се и онесвестила.Касније је истразним органима хтела да да изјаву,али они
су јој рекли да је слуцај оконцан и да је у питању самоубиство.
Касније нико висе није смео да понови изјаву о стравицним крицима те ноци.То се није
усудио ни Зуца јер су му обецали да це за цутање добити обецани пасос за одлазак мајци
у САД.Зуца је то признао Кости Димитријевицу после много година.Нити комсија из
Јандрицеве висе никада није рекао ста је цуо те ноци.Као да се све заверило да се не
сазна права истина о Бранковој трагедији.
О томе ста су све рекли Бранкови родитељи и његов брат о том наводном самоубиству не
бих да прицам иако и ту има обиља материјала за једиснствени закљуцак који гласи да је
песник дефинитивно убијен.
О нетрпељивости Крлезе и Сољана према Миљковицу такодје се мозе опсирно
разговарати и ту тразити многе корене ових збивања.
Сто се тице култа о Милковицу,он је раније заиста постојао.Вецина младих песника
цитаву деценију после његове смрти је писала на слицан нацин. Гојко Тесиц ми је лицно
исприцао да је поцетком седамдесетих велики део централних загребацких улица био
облепљен плакатима са Бранковим стиховима.Данас је другације време.Вредности не
само да су поремецене,вец скоро да и не постоје.Култови се стварају око разноразних
хип хоп сподоба,некаквих певаљки или мострума.

Brankovo pismo prijatelju:

"Dragi prijatelju,

Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću
oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno,
jeste to, ako se moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta žena nije bila tek
moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna
zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje sam
potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za
mene ne postoji više oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više
nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje
najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i
besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u
užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo
svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, tj.
onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono
što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja.
Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što
se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivši Nju ja sam
izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje
se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja
napisao stih: „Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik“.Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja
ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna
patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim, ne očekujte od
mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje

Branko

P.S.

Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li
ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od
neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti.

Ponoć je. Dovidjenja.

Branko"

Branko Miljković ubijeni pesnik (1)

Isto je pevati i umirati

Prava istina o Brankovom životnom kraju još je nepoznata.

Vreme leti, čini mi se da je to što želim da ispričam u romanu "Ubijeni pesnik", posvećenom
životu, delu i vremenu mog prijatelja Branka Miljkovića bilo juče, a prošlo je već četiri
decenije. Pesnik koji je u svojoj "Baladi" iskazao surovu životnu istinu - "isto je pevati i
umirati", do krajnosti privržen volšebnoj magiji reči i životnoj filozofiji, ostavio je niz
opominjućih zapisa o ćutanju ističući: "Samo reč može da nadvisi našu prisutnost". A ima i
ćutanja koje to nije. Moći ćutati je isto što i moći govoriti." (Pesnik i reč).

Što možeš danas, savetuje naš narod, ne ostavljaj za sutra. Odavno mi je poznata ta pouka,
ali je nisam poslušao, pa sam zato mnogo štošta propustio, tako da sada, nezadovoljan
sobom, mogu samo da se kajem. U stvari, sada žalim što nisam odmah posle tragičnog
Brankovog odlaska sa životne pozornice napisao ovu knjigu. Ipak, neke odlomke sećanja na
pesnika, iz svog Dnevnika povremeno sam objavljivao u štampi, kao i zborniku "Branko
Miljković u sećanjima savremenika" (Prosveta, 1955).

Srpski Hamlet

Iskreno, da konačno završim rad na ovom rukopisu sprečavala me je i mukotrpna borba za

održavanje životne egzistencije, kao i neinteresovanje tzv. velikih izdavača za moje životopise
srpskih velikana.
Da ovom prilikom, u našem društvu bez odgovornosti ne pominjem stalnu borbu protiv
podmuklih zavidljivaca i neprijatelja - moćnika od kojih je stradao i Branko posle dobijanja
najvećeg priznanja za stvaralački rad - Oktobarske nagrade grada Beograda, zbog čega je bio
primoran da napusti i voljeni grad, roditeljsku kuću, nerazdvojne prijatelje.
Ukazujući u jednom napisu školske lektire da je "Hamletu svet ružan i nerazumljiv", Branko
vizionarski poistovećuje svoj životni put sa tragikom danskog kraljevića, ističući tačnu opasku:
"Veliki pisac je sasvim jasno osetio da svakom čoveku, koji je bolji, koji ima više osećanja i
više osetljivosti, ostaje u društvenom životu punom surovosti, poroka i zla, samo jedan put na
kome se može održati: to je put Hamletov".
Pamtim savet svog komšije, književnika Žike Pavlovića, koji je otišao put večnosti iznenada,
kao i Branko. "Kad nešto nameravaš da uradiš, učini to. Ne oklevaj! Ostvari svoju nameru
odmah, jer već sledećeg časa ćeš biti ometen..." To sam i ranije sebi govorio, ali na žalost
uzalud, decenijama sam odlagao pisanje knjige uspomena, romana o Branku i našoj, kako su
je nazivali "preskočenoj generaciji", kao i o neosimbolističkoj grupi čiji najmlađi član, pesnik
Dragan Kolundžija u zbirci "Zatvorenik u ruži", među svojima posvećuje poetsku poruku pod
simboličnim naslovom: "Srpski neosimbolisti".
"Mislim na naše mlade zelene godine kada me najmlađi srpski pesnici (osećam da drhtim!)
pronađoše u jednoj osnovnoj školi na Čukarici s pozivom u svoju malu veliku familiju
neosimbolista. A sve što dolazaše od, podstrekom bliskih mi, pričinjavalo mi se velikim i
svetim!)

Knjigu u ranoj maldosti nisam bio pročitao, a oni mi ono što je urednik "Mlade kulture" već
odbio bio - pohvalili u pismu, i još me savetovali "da radim što mogu više... da ću pronaći
sebe... i napisati pesme za sve one koji vole poeziju".
Mislim danas na svoju srpsku braću sa kojima sam prvi put putovao na Stražilovo kod Branka
- Branko (Miljković), Dragan (Jeremić) Milovan (Danojlić), Božidar (Timotijević), Petar (Pajić),
Žika (Lazić), Kosta (Dimitrijević), prijatelji... i ja bez imena - svi treperenje svoje".
Šta sve nije pisano o Branku, koji je uoči tragičnog nestanka, u očajanju zbog predstojeće
egzekucije zavapio: "Sada reči traže moju glavu". A zatim, u svojim analitičkim prikazima
poezije ukazivao na tragičnost postojanja, stalno preispitujući svoje težnje porukom: "Zar
umreti, a ne saznati! Šta saznati? Svtlost koja ne dolazi izvana, već je u nama samima: ona je
tkivo naših žudnji i čeznuća, ona je poreklo vida. Zar umreti, a ne spoznati sebe?..."
U vrhunskom, analitičkom eseju "Orfejsko zaveštanje Alena Boskea", posvećenog prijatelju -
francuskom piscu i prevodiocu naše literature, Branko je nadahnuto pisao o funkciji poetskih
reči ("Pesma je dobra, ako je pesnik izlišan", "Namera pesnikova je da kaže neizrecivo...
Pesma i pesnik brzo zamene svoje uloge. Pesnik, umesto da kaže biva kazan"), a onda
dodaje: "Najveća opasnost poezije jeste izdajstvo.
To je cena koju svaki pesnik mora da plati za svoje stihove." Onda, Branko ističe gorku istinu:
"Reči žive u pesnikovom telu i proždiru njegovo srce, kao što je orao kljuvao Prometeju
džigericu. Reči postaju mots carnivore. Poezija se piše vlastitom krvlju. Neke reči su još
neistinite, ali istinita je ta krv, taj bol pisanja..."
Princ pesnik

Mislim da je za roman o Branku bilo i neophodno duže vreme, da bi izvesna zamagljena

pitanja bila bolje razjašnjena, a svedočenja savremenika izvornija.
Jer, do ovih dana smrt "princa pesnika", kako su Branka nazivali, ostala je zagonetna i
nerazjašnjena. Igrom životnih okolnosti bio sam među poslednjim Brankovim prijateljima i
kolegama iz neosimbolističke grupe, koji ga je desetak dana pre nestanka, po mom povratku
iz Pariza, susreo i sa njim razgovarao u zagrebačkoj Kazališnoj kavani.
A poznato je da se prava istina o Brankovom životnom kraju skriva u nedostupnim policijskim
arhivama, dok se iskazima roditelja, brata i ostalih svedoka dovode u pitanje dokumenta broj
13238-86 i KPI 110/61 iz pesnikovog zagrebačkog dosijea. Mnogo je laži, kažu, na ovom
svetu, dok se Branko njih gnušao, tražeći uporno izlaz iz tog začaranog kruga razočaranja i
patnji. "Srećan je ko svoju pesmu ne plati glavom", taj tragični tumač vatre i smrti poručio je
prijatelju, - pesniku Tanasiju Mladenoviću, dok nas vizionarskim stihom pesme "Orfej u
podzemlju" upozorava: "Ne osvrći se. Velika se tajna (iza tebe odigrava.)"

Sedamdesetih godina na zidovima Knez Mihajlove i drugih okolnih ulica u Beogadu, uglavnom
oko ''Grčke kraljice'', partizanski ilegalno i uporno, osvanjivali su crno-beli plakati skromnog
A4 formata; bili su fotokopirani i siromašni u odnosu na Halide, Hanke, Šabane i ostale, ali je
na njima stajala mitski jasna poruka:
''ČITAJTE PESME BRANKA MILJKOVIĆA!''.
Zastajao sam uvek i dugo pred tim plakatićima, lecima, nem nad snagom obične rečenice koja
je u moru jevtinih ponuda potrošačkog društva nudila najkraćim mogućim putem pravo
rešenje: ''Čitajte pesme Branka Miljkovića''. Veliki, preveliki Pesnik (namerno je ovo veliko
slovo P) preselio se u legendu zidova i grafita i sa fasada i oglasnih stubova proročanski
podsećao šta će sve biti isterano iz njegove poezije (''Ali, da li će sloboda umeti da peva...'',
''Jugoslavijo, na noge...''). Peco i drugi prijatelji iz Niša, srećni ste što za sva vremena imate
čime da se ponosite. Hiljadu puta sam prolazio kroz Niš ili pored njega i prva misao mi je uvek
bila - dolazimo u grad Branka Miljkovića. Što se mene tiče, ne bi mi smetalo da se zove
Brankov Niš ili Miljkovićevo, ja ga tako doživljavam. Mnogi današnji postmodernisti i
hermetičari mogu samo da sanjaju vrednosti njegovih reči...

Pre nekoliko dana drugarica mi je poslala nekoliko odlomaka iz pisama Branka Miljkovica.
Predivni su... Uzivajte!

I
„Када би је видео Рафаело, он би зацело помислио да је то нека његова млада мадона,
која се искрала с платна. Али када би се у то разуверио, похлепно би пожурио да је
украде и затвори у неки рам. Да ју је видео Платон, он би се одрекао своје мисли да је
све на овоме свету бледа сенка небеске лепоте, морао би да узвикне: „Немогуће да је ово
дивно створење само бледа сенка небеске лепоте!“Да то учини њега би натерала иста она
лепота, потпуна лепота која је учинила да се побожни свештеник одрекне Бога... Када
лепота, дакле, може да усхити Рафаела да је изрази, Платона да нађе истину – у лепоти
је истина – а одрекне се заблуде, и свештеника пустињака нагна да се одрекне свог
глупог живота, онда значи да је у љубави велика моћ. Та моћ је утицала и на мене...“

II
„Тешко је живети без сталне жеље за нечим“. Да, то је тачно. Ја сам живео без жеље
немајући куда да уперим зраке своје воље. Дух ми је лутао у доколици и губио се у
ништавилу. Морао сам се одатле извући. Како? Почео сам желети, за тобом. Али нађох
код Додеа претњу на овај мој поступак: „Чежња је опасна ствар“. Мислио сам: Ваљда
Доде не мисли на оне чежње божанског порекла, љубавне чежње; јер ту и ако има
прљавих чежњи то је само зло које наивност сматра за добро или оно свесно зло „да би
добар био“. Дакле, ове афекције у љубави, које мудраци сматрају штетним и извором
свих зла, јесу само примарно добро, зло о коме је Балзак рекао: „Зло је, без сумње
добро, чије се последице не показују“. Овим мојим закључком самс е отресао предрасуде;
узвикнуо: Ако је чежња опасна ствар, онда је још опасније бити жив, а не живети! И
продужио сам да те желим. Само да те желим, јер „често се дешава да поседовање убије
и најлепше жеље...“

III
„Ја те само желим, али ничему се не надам да не бих патио, јер „сви се људи
разочаравају у својим надањима, варају у својим очекивањима“. Ја се не надам, па се
зато нећу ни преварити, нећу горчином говорити: живети у заблуди. Оно и жеља је
илузија, али жеља без наде, оваква каква је у мени, то је илузија ближе стварности но
илузији; илузија која помаже човеку да се у стварности одржи, а не да се од ње огради.
Моје илузије су јаче, постојаније, но сама стварност...“

Branko Miljković (29. 1. 1934. - 12. 2. 1961.)

U jesen 1960. godine Branko se našao u okruženju članova partije. Mislio je da su se čak
i njegove bliske kolege okrenule protiv njega, što je teško podnosio. Doneo je odluku da
zauvek napusti Beograd, i nađe novi dom u Zagrebu, u kojem ga je čekao posao
kulturnog urednika Radio Zegreba. Po odlasku šalje pismo novinama Duga i odriče se
nagrada koje je dobio. U Zagrebu, Branko je nastavio da piše, ali i da pije.

U poslednjnoj noći njegovog života, između 12-tog i 13-tog februara 1961. godine, viđen
je kako je pio u društvu nekolicine devojaka. Prema iskazu svedoka, bio je veseo, čuli su
ga kako je govorio da je završio sa uobraženim urednicima, političkim ulizicima i
partijom, i da je spremao objavljivanje nove kolekcije pesama. Ubrzo nakon ponoći,
napustio je prijatelje za stolom, rekavši da mora da se sastane sa nekim. Pronađen je
obešen o drvo u blizini kafane. U vreme smrti imao je 27 godina.

Zvanični nalazi govore da je izvršio samoubistvo. Prijatelji i poznanici, tumačeći njegov

čin, tvrde da se ubio jer nije više mogao da podnese pritisak i ruganje. Neki su govorili da
nije mogao da prežali sukob sa partijom zbog kojih se odrekao svojih pesama. Ostali
tvrde da je patio od neuzvraćene ljubavi (prijatelj Petar Džadžić, na primer).

Postoji sumnja da je ubijen. Jedan broj svedoka tvrdi da je bio pijan, i da je nakon
napuštanja svojih prijatelja otišao u drugu kafanu gde je glasno pevao srpske pesme, i da
kad su ga okružili hrvatski nacionalisti, on ih je psovao. Ovo nikad nije bilo zvanično
uvršteno u izveštaj o smrti, jer bi ubistvo pesnika od strane nacionalista izazvao veliki
broj problema u tadašnjoj Titovoj Jugoslaviji. U isto vreme, u jednom televizijskom
dokumentarnom programu, članovi porodice su tvrdili da je tokom identifikacije telo bilo
pokriveno crvenim pečatima i da je drvo o koje se branko obesio navodno bilo drvce, o
koga bi se teško odrasla osoba obesila.

Do danas, ne postoji konkretan zaključak o njegovoj smrti.

U svojoj kolekciji pesama Izvor Nade, napisao je epitaf - ubi me prejaka reč.

Branko Miljković ubijeni pesnik (1)

Isto je pevati i umirati

Prava istina o Brankovom životnom kraju još je nepoznata

Vreme leti, čini mi se da je to što želim da ispričam u romanu "Ubijeni pesnik",

posvećenom životu, delu i vremenu mog prijatelja Branka Miljkovića bilo juče, a
prošlo je već četiri decenije. Pesnik koji je u svojoj "Baladi" iskazao surovu
životnu istinu - "isto je pevati i umirati", do krajnosti privržen volšebnoj magiji
reči i životnoj filozofiji, ostavio je niz opominjućih zapisa o ćutanju ističući:
"Samo reč može da nadvisi našu prisutnost". A ima i ćutanja koje to nije. Moći
ćutati je isto što i moći govoriti." (Pesnik i reč).

Što možeš danas, savetuje naš narod, ne ostavljaj za sutra. Odavno mi je poznata
ta pouka, ali je nisam poslušao, pa sam zato mnogo štošta propustio, tako da
sada, nezadovoljan sobom, mogu samo da se kajem. U stvari, sada žalim što
nisam odmah posle tragičnog Brankovog odlaska sa životne pozornice napisao
ovu knjigu. Ipak, neke odlomke sećanja na pesnika, iz svog Dnevnika povremeno
sam objavljivao u štampi, kao i zborniku "Branko Miljković u sećanjima
savremenika" (Prosveta, 1955).

Srpski Hamlet

Iskreno, da konačno završim rad na ovom rukopisu sprečavala me je i mukotrpna

borba za održavanje životne egzistencije, kao i neinteresovanje tzv. velikih
izdavača za moje životopise srpskih velikana.

Da ovom prilikom, u našem društvu bez odgovornosti ne pominjem stalnu borbu

protiv podmuklih zavidljivaca i neprijatelja - moćnika od kojih je stradao i
Branko posle dobijanja najvećeg priznanja za stvaralački rad - Oktobarske
nagrade grada Beograda, zbog čega je bio primoran da napusti i voljeni grad,
roditeljsku kuću, nerazdvojne prijatelje.

Ukazujući u jednom napisu školske lektire da je "Hamletu svet ružan i

nerazumljiv", Branko vizionarski poistovećuje svoj životni put sa tragikom
danskog kraljevića, ističući tačnu opasku: "Veliki pisac je sasvim jasno osetio da
svakom čoveku, koji je bolji, koji ima više osećanja i više osetljivosti, ostaje u
društvenom životu punom surovosti, poroka i zla, samo jedan put na kome se
može održati: to je put Hamletov".
Pamtim savet svog komšije, književnika Žike Pavlovića, koji je otišao put večnosti
iznenada, kao i Branko. "Kad nešto nameravaš da uradiš, učini to. Ne oklevaj!
Ostvari svoju nameru odmah, jer već sledećeg časa ćeš biti ometen..." To sam i
ranije sebi govorio, ali na žalost uzalud, decenijama sam odlagao pisanje knjige
uspomena, romana o Branku i našoj, kako su je nazivali "preskočenoj generaciji",
kao i o neosimbolističkoj grupi čiji najmlađi član, pesnik Dragan Kolundžija u
zbirci "Zatvorenik u ruži", među svojima posvećuje poetsku poruku pod
simboličnim naslovom: "Srpski neosimbolisti".

"Mislim na naše mlade zelene godine kada me najmlađi srpski pesnici (osećam da
drhtim!) pronađoše u jednoj osnovnoj školi na Čukarici s pozivom u svoju malu
veliku familiju neosimbolista. A sve što dolazaše od, podstrekom bliskih mi,
pričinjavalo mi se velikim i svetim!)

Knjigu u ranoj maldosti nisam bio pročitao, a oni mi ono što je urednik "Mlade
kulture" već odbio bio - pohvalili u pismu, i još me savetovali "da radim što mogu
više... da ću pronaći sebe... i napisati pesme za sve one koji vole poeziju".

Mislim danas na svoju srpsku braću sa kojima sam prvi put putovao na Stražilovo
kod Branka - Branko (Miljković), Dragan (Jeremić) Milovan (Danojlić), Božidar
(Timotijević), Petar (Pajić), Žika (Lazić), Kosta (Dimitrijević), prijatelji... i ja bez
imena - svi treperenje svoje".

Šta sve nije pisano o Branku, koji je uoči tragičnog nestanka, u očajanju zbog
predstojeće egzekucije zavapio: "Sada reči traže moju glavu". A zatim, u svojim
analitičkim prikazima poezije ukazivao na tragičnost postojanja, stalno
preispitujući svoje težnje porukom: "Zar umreti, a ne saznati! Šta saznati? Svtlost
koja ne dolazi izvana, već je u nama samima: ona je tkivo naših žudnji i čeznuća,
ona je poreklo vida. Zar umreti, a ne spoznati sebe?..."

U vrhunskom, analitičkom eseju "Orfejsko zaveštanje Alena Boskea", posvećenog

prijatelju - francuskom piscu i prevodiocu naše literature, Branko je nadahnuto
pisao o funkciji poetskih reči ("Pesma je dobra, ako je pesnik izlišan", "Namera
pesnikova je da kaže neizrecivo... Pesma i pesnik brzo zamene svoje uloge.
Pesnik, umesto da kaže biva kazan"), a onda dodaje: "Najveća opasnost poezije
jeste izdajstvo.

To je cena koju svaki pesnik mora da plati za svoje stihove." Onda, Branko ističe
gorku istinu: "Reči žive u pesnikovom telu i proždiru njegovo srce, kao što je orao
kljuvao Prometeju džigericu. Reči postaju mots carnivore. Poezija se piše
vlastitom krvlju. Neke reči su još neistinite, ali istinita je ta krv, taj bol pisanja..."

Princ pesnik

Mislim da je za roman o Branku bilo i neophodno duže vreme, da bi izvesna

zamagljena pitanja bila bolje razjašnjena, a svedočenja savremenika izvornija.
Jer, do ovih dana smrt "princa pesnika", kako su Branka nazivali, ostala je
zagonetna i nerazjašnjena. Igrom životnih okolnosti bio sam među poslednjim
Brankovim prijateljima i kolegama iz neosimbolističke grupe, koji ga je desetak
dana pre nestanka, po mom povratku iz Pariza, susreo i sa njim razgovarao u
zagrebačkoj Kazališnoj kavani.

A poznato je da se prava istina o Brankovom životnom kraju skriva u

nedostupnim policijskim arhivama, dok se iskazima roditelja, brata i ostalih
svedoka dovode u pitanje dokumenta broj 13238-86 i KPI 110/61 iz pesnikovog
zagrebačkog dosijea. Mnogo je laži, kažu, na ovom svetu, dok se Branko njih
gnušao, tražeći uporno izlaz iz tog začaranog kruga razočaranja i patnji. "Srećan
je ko svoju pesmu ne plati glavom", taj tragični tumač vatre i smrti poručio je
prijatelju, - pesniku Tanasiju Mladenoviću, dok nas vizionarskim stihom pesme
"Orfej u podzemlju" upozorava: "Ne osvrći se. Velika se tajna (iza tebe odigrava.)"

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Smrt je podivljalo ništa

Branko Miljković ubijeni pesnik (2)

"Smrt je podivljalo ništa"

Branko je napustio ovaj svet u 27. godini života

Da se, donekle, otkrije enigma surove pesnikove smrti, pored njegovih prijatelja,
najviše se trudio njegov mlađi brat Dragiša, koji nas je posle redovnih godišnjih
pomena na Novom groblju, zajedno sa roditeljima Marijom i Gligorijem
(poznatijim pod imenom "čika Gliša"), suprugom Anđom i njihovim sinom
Goranom, pozivao u stan na adresi Kopernikova 13, gde smo se prisećali dragih
uspomena.

On je objavio i zbirku pesama Brankovih poštovalaca, Glas prijatelja, uveren

poput roditelja i niza savremenika da je bila u pitanju nasilna smrt. Želeo je da
jednog dana ta dokumentacija bude obelodanjena, ali su ga nažalost, teška boljka
i smrt u tome omele. Posećujući prijatelja Dragišu, posle operacije na klinici,
obećao sam da ću završiti svoj roman o Branku, pri čemu mi je i on dosta
pomogao.

U Orfičkoj pesmi, istakavši da je "smrt podivljalo ništa", Branko je napustio ovaj

svet u 27. godini. Često ciničan, Crnjanski je govorio "da bi čovek bio srećan u
životu, treba umreti rano. "Ne delim to mišljenje. Branko je, poput Tomasa Mana,
isticao bitnost termina o prolaznosti kojoj posvećuje stih u pesmi Nad rekom
("Prođimo kao što sve prolazi").

Voleo Heraklita

Taj stih vezan je i za Brankovog omiljenog antičkog filozofa Heraklita iz Efeza, a

on je često citirao njegovu čuvenu izreku "panta rei" - "sve teče" i da "dva puta ne
možeš stupiti u istu reku", u smislu neprekidnog kretanja, postojanja i nestajanja,
odnosno prolaznosti. Slična tema zaokupljala je i našeg nerazdvojnog prijatelja,
tadašnjeg studenta psihologije i mladog pisca Žiku Lazića, koji je prvu zbirku
nazvao Putem pored reke.

O tom poznatom grčkom filozofu koga su savremenici zvali "mračnim" vodili smo
duge razgovore, kao i o ostalim, sve do savremenog tvorca teorije
egzistencijalizma Žan Pol Sartra, koga smo imali prilike i da upoznamo.

Ranije objavljena knjiga Brankovog poznanika iz detinjstva, Vidosava Petrovića,

nosila je simboličan naslov Pesnikov uzlet, dok bi se njen završni deo mogao
nazvati Pesnikov sunovrat. A on se desio posle dobijanja najvišeg priznanja i
nekoliko plodonosnih značajnih godina Brankovog stvaralačkog života u
Beogradu, kada je objavio četiri zbirke: Uzalud je budim (1957.), Smrću protiv
smrti (u koautorstvu sa Blažom Šćepanovićem (1959.), Poreklo nade i Vatra i
ništa (1960). Za svoje životno, najbolje delo, smatrao je pesmu - Uzalud je budim,
dok je veoma cenio baladu posvećenu ohridskim trubadurima, Triptihon za
Euridiku, refleksivni ciklus Kritika poezije, tragične sonete i zbirku Vatra i ništa.
Potrebno je ovome dodati i nekoliko vrhunskih pesama izvan pomenutih zbirki:

Orfičko zaveštanje, prijatelju pesniku, Dok budeš pevao, Očajna pesma, Pesma za
moj 27. rođendan... Međutim, od mnogih objavljenih tekstova iz oblasti
analitičko-kritičkih opseracija Branko je, koliko mi je poznato, izdvojio posebno,
samo Orfejsko zaveštanje Alena Boskea, Rasvetljavanje Tanasija Mladenovića i
Pesnik materije (reč je o zbirci pesama Dušana Matića) kao i kratke eseje: Poezija
i istina i hermetična pesma.

O pesniku koji je u najboljem životnom dobu, poput Remboa, Šelija ili Bajrona,
da pomenemo samo nekolicinu, ostvario svoje vrhunsko životno delo pa nestao,
najbolje da kaže sam Branko, u odlomku jednog prikaza ističući svoje "vjeruju":
"Sebe, svoj život, svoju egzistencijalnu bit, svoju tajnu svetlost, ne možeš otkriti u
lutanju nespokojnom od prividnog do pojavnog. Svoju bit treba vrebati. Sebe
čekati u zasedi. Ko luta taj sebe izbegava, beži od sebe. A pesnik želi sebe i svoj
život, da čuje glas izvora, da zavede, kao tkački Pevač, i samo bilje na put ljudskih
strasti i čeznuća. I šta znači bilje pomereno u ljudski doživljaj? Svakako da je to
jedan vid panteizma, traženje sebe izvan sebe." (Sabrana dela, knj. 4:
Rasvetljavanje Tanasija Mladenovića).

Tu pesnikovu sveobuhvatnost filozofskog traženja i nalaženja, feniksnog rađanja i

obnavljanja iz pepela snova i stvarnosti, lebdenja "među javnom i medijskom",
izvrsno je protumačio istaknuti kritičar dr Vasilije Kalezić u tekstu Pesma vatre u
sna (1965) iz koga donosimo karakterističan odlomak: "Pesnik razmaknutih
prostora, užasa od saznanja, sav u žaru ekspresije vatrom i neobuzdanošću,
eksperimentator u iskušavanju svojih afiniteta i moći za svaku vrstu pesme,
nesputan silom vezanosti, isključivo za tle, pesnik hamletovske vidovitosti o
spavanju, sanjanju i umiranju, o tome šta nas, u ponoru, čeka kad kod života ovo
klupče razmotamo - proglašen je modernim klasicistom.

Ukrotio anarhiju

A u isto vreme, pesnik je ukrotio anarhiju i versifikaciju, koji je u razumu video

uzrok i prauzrok svemu, uneo jedan spregnuti lirsko misaoni intenzitet, cezelirao
skoro nijansiranim brušenjem, ono što je Skerlić tako dobro uočio u misli
Božidara Kneževića "lirizam intelekta" - omotan romantičarskog slavlja,
nekontrolisanih emisija i nadahnuća. Naravno, pesma Branka Miljkovića prolazi
mimo tih kvalifikacija, i ruga im s vitalnošću svojih impulsivnih otrgnutosti od
shema i skala stepenastog smeštaja među stroge sisteme, ona živi totalnom
slobodom duha..." (Polja br. 82-83, 1965).

"Slušaće oluju"

Ovom kritičarevom analitičkom mišljenju pridružujemo Brankovu iskrenu

poetsku poruku posvećenom uzaludnom pokušaju izlaska iz kruga životnog
bitisanja, kome je posvećeno njegovo celokupno delo:

Onaj koji je prvi zapevao povući će se

prepuštajući pesmu drugima
ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju
ali:
hoće li sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj.
(Poeziju će svi pisati, odlomak)

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Stvarnost je najfantastičnija

Branko Miljković ubijeni pesnik (3)

Stvarnost je najfantastičnija
Dostojevski je tvrdio da je realan život najveća magija

Ostaje otvoreno pitanje da li se to što sam godinama fragmentarno beležio o

Branku, može nazvati romanom. Budući da je roman izgubio sva karakteristična
svojstva i odlike što će reći - glavnog junaka i fabulu, tako da je sve više počelo da
zalazi u oblast nedokučivosti, fantazmogoričnosti i enigmatike, tako ne vidim
razloga da se ne priklonim tom književnom rodu kad pišem uspomene o Branku i
njegovom vremenu.

Samo za razliku od većine apstraktnih savremenih romansijera ostajem privržen

stvarnosnoj prozi. Jer, i veliki Dostojevski je tačno ukazao da nema ništa na ovom
svetu fantastičnije od stvarnosti u značenju opisa pravog života, čemu
prevashodno težim u romanu o Branku.

Ipak, hvalim Boga što nisam toliko "napredan", da poput većine savremenika,
zahvaljujući novim shvatanjima rušenja tradicionalnih vrednosti, doprinesem
konačnoj sahrani romana, tako da će se, na kraju, možda i obistiniti Brankova
ideja u vezi sa poezijom, da će je svi pisati.

Filozofski rečnik

Samo, u ovom slučaju, svi će pisati romane koje neće niko čitati jer će ih
podsećati na priču o carevom novom odelu. Sećam se da je i bogomdani pisac
Crnjanski , kad mu se sve smučilo, s žaljenjem u glasu izjavio: "Sada se roman
izmenio. U njega se može trpati sve i svašta..."

Nasuprot sadašnjim grobarima romana trudiću se da pišem, poput mojih velikih

učitelja, jednostavno i razumljivo. Jer, kako je govorio veliki Gogolj, do
"jednostavnosti treba dorasti". A njegov genijalni zemljak Tolstoj ističe da je
najbitnije razumljivo pisanje, odnosno onako kako osećamo.

Mada je to pravilo poštovao i pridržavao ga se u svojim ranim literarnim

radovima kao i prikazima, pod uticajem nadrealista kao i ruskih i francuskih
modernista koje je prevodio, Branko je donekle izneverio raniju izvornost i
neposrednost često odlutavši u nepojmljivo.

Pored težine filozofskog rečnika, po mišljenju Dragana Jeremića, njegovoj poeziji

metafizičke oporosti i opštosti, smetaju: prazna sentencioznost, nejasnost,
geometrijska, vizuelna pravilnost, pomalo patetična retorika, nedostatak
emotivnosti i, najzad, nadrealistička proizvoljnost i slučajna asocijativnost.

"Namerno smo uzeli za primer negativnu kritiku baš iz pera Brankovog "šefa
neosimblističke grupe" Jeremića, koji ga je za života hvalio do neba, ali potom
činio i suprotno, da li zbog kritičarske nedoslednosti ili stvarne promene
mišljenja. Doduše, mogu navesti niz naših kritičara koji su povodom iste knjige
izricali dva potpuno suprotna suda. Ostavljajući sve drugo po strani, pokušaću
putem oživljavanja sećanja na Branka, da ostvarim nešto poput "romana bez
laži", kako je futurista Mariengraf pisao o tragičnoj Jesenjinovoj sudbini, ali,
naravno u sasvim drugom vidu, jer je naš pesnik - neosimbolista vodio poseban
život.

Toliko o osnovnoj ideji, koja mi se vrzma u glavi, a Branko, osim ranih stihova,
nije podlegao u nas posleratnoj omiljenoj "jesenjovštini" mada s tim ruskim
pesnikom ima samo zajedničke dodire u privrženosti pijanstvu, jurenju za
ženama i tragični životni kraj. Ali, u poslednje vreme otkriva se da ni Jesenjin,
kao ni Majakovski nisu izvršili samoubistva nego da su u pitanju dirigovana
politička smaknuća.

Svoj tekst Branko i neosimbolizam objavio sam tek deceniju posle pesnikove
smrti, odazivajući se molbi kragujevačkog časopisa Koraci broj 3-4 (1971) kao i
književnik Živorad - Žika Lazić, dajući svoj prilog.

Život je san

Tu je objavljena i prva Brankova bio-bibliografija čiji je autor književni istoričar

Gojko Tešić. U istom broju štampao sam panoramu neobjavljenih Brankovih
ranih pesama koje sam otkrio sređujući njegovu književnu zaostavštinu koje,
začudo, kako to Tešić ukazuje, pored ostalih rasturenih po listovima i časopisima,
nisu ušle u Sabrana dela Branka Miljkovića. (Videti Student od 20. februara
1975.).

"Veoma je teško pisati o prijatelju - pesniku ako ste sa njim kao član iste
generacije i pripadnik neosimbolističke grupe delili i zlo i dobro, videli i lepo i
ružno, doživeli zanose i razočarenja prve i jedine mladosti", pisao sam u uvodu
sećanja koje objavljujem u odlomcima.

"Ovo je još odgovornije ako taj vaš prijatelj, posle iznenadnog nestanka, kao što je
slučaj sa Brankom, ođednom preraste u mit. Tada, vama, koji ste ga dobro znali i
voleli sa svim njegovim vrlinama i manama, čitajući one hvalospeve posvećene
Branku i posmatrajući oduševljenje kako ga prihvataju današnji naraštaji, ostaje
da se upitate: da li sam Branka uopšte ikada i poznavao? Nije li to sve bio jedan
san? Zar, Kalderom nema čuvenu zbirku Život je san? To sve razmišljam kada,
recimo, danas prolazim ulicom koje nosi ime mog prijatelja Branka Miljkovića.

I ne možete a da se tamo ne susretnete s pesnikom, u mislima, videći ga najčešće

dobro raspoloženog sa karakterističnim osmehom ispod crnog šešira širokog
oboa. I tada već čujem kako mi se Branko obraća sa onom njegovom omiljenom
nišlijskom rečenicom: , Bre, bre, dragi moj Kosta, danas me svi svojataju, pa čak i
oni kritičari koji su me nekad potcenjivali i napadali.

Voleo Ruse

Vidiš, sada i ulice dobijaju moje ime i dižu mi spomenik, a seti se, bre, rode moje,
gde sam ono stanovao...' Ostavlja me odlazeći punačak, bucmasti, crnomanjast
mladić s tanušnim, potkresanim brčićima, dok mu se ukazuje ona bedna
Brankova sobica u Ulici Rifata Burdževića 18. gde je stanovao počinjući studije
čiste filozofije, kao i u ostalim oskudnim iznajmljenim prostorijama. Tu je po ciči
zimi, drhteći od vlage i hladnoće, Branko potajno pisao stihove, prevodio
francuske i ruske pesnike, čitao omiljene filozofe iz stare Jelade, posebno Hegela i
Šopenhaura, Božu Kneževića i Branu Petronijevića.

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Balazak iz Niša

Branko Miljković ubijeni pesnik (4)

Balzak iz Niša
To je bio njegov gimnazijski nadimak kojim se ponosio

Zgrčenim prstima od hladnoće, Branko bi često po čitanju kojeg značajnijeg dela,

prepisivao iz njega podvučene redove, da bi ih kasnije citirao okupljenim na
književnim večerima i kafanskim sedeljkama".

Sećanja na prvi susret s Brankom započinju 1954. godine. Bila je kasna jesen.
Staze najlepšeg parka Kalemegdana prekrilo je žuto, već sparušeno lišće. Preko
puta parka, najčešće smo sedeli u čitaonici Narodne biblioteke otkrivajući u ono
totalitarno vreme nepodobne međuratne pesnike, pesnike Crnjanskog, Rastka
Petrovića, Pandurovića... "Jesen i život bez smisla" - ponavljali bismo magičnu
rečenicu Crnjanskog kojom je započeo svoj Dnevnik o Čarnojeviću. A za nas, tada
u najboljim godinama, i pored svih nedaća i siromaštva, život je imao smisla jer
smo verovali u bolje sutra. Hteli smo mnogo, mada nam je život pod ideološkom
stegom pružao malo.

Sporni velikani

Naša skromna generacija, koju su nazivali s pravom "preskočenom", jer za razliku

od dece prvoboraca ili žrtava fašističkog terora, mogućnosti za napredovanje bile
su nam minimalne. Isto nam se pisalo ako nismo bili moralno-politički podobni
ili "organizovani", odbijali da pristupimo članstvu partije u želji da budemo izvan
svakih stega i tuđeg odlučivanja.

Iz tog razloga zadovoljavali bismo se tzv. malim, običnim stvarima. Jedna od

takvih bila je, posle predavanja na fakultetu, boravak u čitaonici Narodne
biblioteke i šetnje po susednom Kalemegdanu ili među bedemima Beogradske
tvrđave. I upravo, kada sam sa prijateljem-pesnikom Miodragom Mladenovićem
seo na jednu klupu blizu Rosandićeve fontane da se odmorimo, naišao je meni
nepoznati mladić s natučenim šeširom na čelu, u crnom, dugačkom kaputu, kojeg
Mile pozdravljajući oslovi, imitirajući južnosrbijanski govor.

- Gle, iz Niša stiže genijalni gospodin Balzak!

Crnomanjasti mladić s tanušnim brčićima i živim, prodornim pogledom, prstima
je prihvatio široki obod šešira, i skidajući ga pomalo teatralno, nakloni se k
Miletu, pa s nišlijskom naglaskom reče:
- Bre, bre, rode moj što se čudiš, Mile! Jeste, ovde stiže Branko zvani Balzak iz
Niš, ali zapamti da on nije ko ti šabačka čivija. Ako baš hoćeš da se istakneš
poznavanjem mog niškog nadimka, moraš zapamtiti i za potomstvo zabeležiti da
sadašnji drug Balzak neće pisati Ljudsku komediju nego Ljudsku tragediju. A za
nju dovoljno je pogledati kako životinjarimo...

Posle upoznavanja sa mnom Branko je seo na klupu i rezignirano počeo da priča

da "gorkijevskog" materijala ima na gotovo svakom koraku, ali da predratni
nadrealisti, sinovi ranije buržoazije i bogataša, i danas zauzimaju najbolja mesta
u društvu žareći i paleći i u oblasti kulture.

Kritikovao je almanah Nemoguće, ali se lepo izrazio o obnovljenim

Svedočanstvima u kojima nije imao sreće da ugleda svoje pesme, poput
talentovane zemljakinje Gordane Todorović i prijatelja Žike Lazića.

Pričao je da ga i Letopis Matice srpske odbija kao i urednik Mlade kulture Slavko
Vukosavljević, ali da se on najviše trudi da zasluži najbolje ocene na Filozofskom
fakultetu dok "za svoju dušu" prevodi ruske i francuske moderne pesnike, među
kojima je pomenuo Brjusova, Bloka, Majakovskog, Pasternaka, Mandeljštama,
Malarmea, Remboa, Verlena, Valerija, Elijara...

Rekao sam Branku da sam odavno želeo da ga sretnem jer sam sve najbolje o
njemu čuo od zajedničkog prijatelja Žike Lazića, dok je on istakao da je čitao neke
moje članke i priče objavljene u omladinskoj štampi.

Nekoliko dana kasnije opet sam susreo Branka pri šetnji Kalemegdanom.
Prolazeći pokraj tamošnjih spomenika, Branko je izrekao oštru kritiku povodom
haotičnosti u njihovom postavljanju kao i nejednakom oblikovanju, primetivši da
ovde ima više sadašnjim generacijama nepoznatih velikana, dok nedostaju oni
najvažniji za našu kulturu i državotvornost, počev od svetog Save sve do
Karađorđa i kneza Miloša.

Stigavši pred bedeme i kamenu kapiju Beogradske tvrđave, zadivilo me je koliko

istorijskih činjenica Branko zna o njoj poredeći je sa svojom zavičajnom u Nišu,
koja ga je drevnošću i legendom privukla kao i čuvena Ćele-kula.

Tom prilikom pomenuo je i značajni Lamartinov zapis o Ćele-kuli i priznao da joj

je posvetio svoje neobjavljene stihove. S poznavanjem istorijskih mena i velike
ljubavi Branko je pri našoj šetnji govorio i na temu zajedničke sudbine
beogradske i niške tvrđave, koje su podignute na raskrsnici međunarodnih
puteva i na međi dve suprotstavljene civilizacije, između ostalog, ističući tragični
slučaj austrijskog carskog inžinjera, barona i generala Nikole Doksata de Moreza:

"Ozračen" istorijom

- Eto, velike, zanimljive teme za istorijski roman našeg podneblja posvećen

zlosrećnoj sudbini tog obnovitelja i graditelja poslednje verzije Beogradske
tvrđave početkom 18. veka.

Nešto kasnije unapređen za austrijskog komandanta moje zavičajne niške

tvrđave, prepustivši je bez borbe turskom neprijatelju pri opsadi 1737. godine da
bi spasao svoje vojnike, u Beogradu je bio osuđen na surovu kaznu odsecanjem
sekirom glave na panju...

Slušati Brankova nadahnuta kazivanja istorijom svog i našeg grada bilo je pravo
uživanje, a on ga je nastavio i kada smo seli na klupu nedaleko od spomenika
Pobedniku, posmatrajući sjedinjene velike reke, Ratno ostrvo i zelenilo ravnice sa
izniklim novobeogradskim palatama.

Bio sam zadivljen koliko taj došljak poznaje ne samo srpsku nego i svetsku
istoriju i mitologiju, posebno strane izvore, pominjući legendarni prolazak
Argonauta u potrazi za "zlatnim runom", zapis Apolinija sa Rodosa, povest o
rimskoj úń Flavijevoj legiji kao i ostalim, bučnim menama Beograda.

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Nož pod bratskim grlom

Branko Miljković - ubijeni pesnik (5)

Nož pod bratskim grlom

Užasavao se srpskog bratoubilaštva

Često je Branko raspravljao i o istoriji kao učiteljici života sa žaljenjem

konstatujući da to pravilo za "braću Srbe ne važi, jer su u odsudnim trenucima
uvek terali po svom ćefu, bili skloni sukobima, seobama i deobama" da bi tek "u
najtežim trenucima postali trezveniji i realniji".

On se brinuo da zbog svoje dobornamernosti, prihvatanju bez razmišljanja svega

što je tuđe, brzom zaboravljanju nanetih zala, u sledećem veku ili kasnije Srbi ne
dožive sudbinu iščezle civilizacije Hazara, pa da nastave život u mitovima i
legendama, koje je vredno proučavao u želji ostvarenja ciklusa pesama na tu
temu.

Kako je Branko isticao, njegovo detinjstvo bilo je "tužno, ratno..." asocirajući na

sve strahote bombardovanja od nacističke Nemačke i anglo-američkih
"saveznika". Još gore bile su urezane u detinju Brankovu psihu stravične slike
bratoubilačke borbe. Branko mi je pričao o mučenicima iz niškog logora Crveni
krst, nemačkim mitraljeskim rafalima sa stratišta Bubanj, gde su streljani srpski
rodoljubi, kao i o unakaženim leševima kraj seoskog puta od krvavih zemljaških
ruku...

Svedok zločina

- Stanovali smo u prizemnoj kući u ulici Ljube Didića - pričao je Branko. - Prvih
ratnih dana video sam obešene rodoljube o bandere u centru Niša, kao na
beogradskim Terazijama, kako govore očevici. Još gore sam doživeo kada me je u
trećem osnovne tata Gliša odveo u svoje rodno mesto Gadžin Han da produžim
školovanje. Prateći majku da bismo nabavili hranu u selu Beloljina, pokraj puta
sam ugledao preklane, kao kokoši, ljude, što me je strašno potreslo. Nisam mogao
da zadržim suze, a mati me je brzo odvela sa tog prokletog mesta. Ne volim te
užasne scene ni da se prisetim, to je moja trauma, tako da sam je se oslobađao
napisavši ciklus pesama Nož pod grlom, koje su štampane u niškim glasilima.

Posle kraćeg premišljanja Branko je nastavio:

- Kad pomislim da su taj strašan zločin načinili naši ljudi, čak i najbliži rođaci,
pripadnici suprotnih ideoloških strana, onda je to za svaku osudu, da ti se život
smuči. Od toga najstrašnijeg viđenja rata kao u Gojinim Kapričosima, lečila me je
privrženost umetnosti, nisam pisao samo pesme, nego i crtao, ogledao se u
tragedijama, šta sve nisam pokušavao...

O tom ranom dobu svog sina Brankova majka Marija ,zvana "tetka Mara", rodom
iz Drniša, pričala mi je:
- Više od igračaka Branko je zavoleo knjigu. Da čita i piše naučio je pre polaska u
školu, ćirilicu i latinicu. Imao je svoju dečju biblioteku, to su one koje zovu Zlatna
knjiga, Kadok, Plava ptica. Potom su ga oduševljavala avanturistička dela
posvećena doživljajima Robinsona Krusoa, barona Minhauzena, Vinetua, Tri
musketara, grofa od Monte Krista, Olivera Tvista, Davida Koperfilda, Toma
Sojera...

Zatim, voleo je dela Žila Verna, Džeka Londina, Henriha Sjenkjevića. Više puta je
čitao njegov roman Kroz pustinju i prašumu, kao i onaj koji se zove Gelebova
stena. U gimnaziji bio je oduševljen našim romantičarima i realistima, potom
ruskim i francuskim klasicima da je čak savladao njihove jezike da bi ih čitao u
originalu ili prevodio poeziju.

Pitam da li su uticali na izbor Brankove lektire, dobio sam odrečan odgovor:

- Ne, mi smo bili zauzeti svojim poslovima: ja sam radila u obdaništu dok mi je
suprug bio bolnički ekonom. U porodici nije bilo nijednog umetnika da utiče na
Branka, da ga uputi. Posle Brankove smrti naš mlađi sin pokušao je da piše
pesme, govorili su da ima dara, ali mi smo mu to zabranili. Dosta nam je jedna
tragedija...

Pokazujući uramljeni crtež na zidu gospođa Marija priča:

- Tog Sneška Belića nacrtao je naš Branko olovkom, kao osnovac. To je nevešt
dečiji crtež, ali naša draga uspomena... Crtao je i Ćele- kulu, Čegar... Jednom,
dugo ga nema kći, baš smo se zabrinuli, a on se zadržao crtajući kosturnicu
srpskih junaka... Malo ko zna da je Branko u školi bio jedan od najboljih crtača.
Pored zidnih novina, on je za kabinet prirodnih nauka u školi crtao delove
čovečijeg tela, kosti i šemu krvotoka... Crtao je i junaka iz naših narodnih pesama,
Nišku tvrđavu kao i karikature profesora. Šteta što to nije sačuvano...

Prilikom jedne kasnije posete Brankova majka setila se njegovih reagovanja na

ratne strahote:
- Po okupaciji Nemci su nam kuću kao i školu zaposeli, tako da je njegova
učiteljica Kosara Manić, koju je obožavao, morala da drži časove u kafani... Zbog
viđenih preklanih ljudi 1942. godine, Branko bi se, ponekad, noću trzao, budio s
krikom, zastrašen... Dolazio je u naš krevet, grlila sam ga i tešila i tako
odagnavala strah...

Pesnik je svoje rane traume, doživljene zbog zločina protiv čovečnosti, iskazivao
gorkim, ispovednim stihovima, otkrivenim u đačkoj beležnici:
Ne opija se od alkohola
opija se od svega što nije svakodnevno:
od nenadno nastale tišine
od pesme što jeca za neslućenim zanosima
od bola, od sećanja na detinjstvo
kad više nismo deca...
Rat razara psihu

U jednom kasnijem zapisu Branko iskazuje svoje razmišljanje u vezi s ratnim

razaranjem psihe: "rat na jedan fizički grub način dekomponuje stvarnost. Tako
razbijena i eksplodirana stvarnost se održava u svesti ratnih i posleratnih
generacija i stvara jednu nespokojnu i pomalo umornu literaturu... Poraznosti
rata se ne ogledaju toliko uništavanjem materijalne stvarnosti koliko u razaranju
čovekove psihe. Posle bombi i ruševina treba sakupiti delove sebe, napraviti
ponovo sebe, izmisliti i opravdati potrebu svog produženog postojanja.

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Jaki slušaju, slabi pevaju

Branko Miljković - ubijeni pesnik (6)

Jaki slušaju, slabi pevaju
To je stih iz neobjavljene đačke pesme "Nevreme"

Čime opravdati? Ljubavlju, koja čoveka uvek čini potrebnim u svetu, kako kaže
Gete". (Nemogućnost odlaska u zeleno).
Iz Brankove đačke sveske na prethodnu tematiku izdvajamo njegove dve,
najkraće, neobjavljene pesme:

Nevreme
Jaki slušaju i stoje.
Slabi pevaju.
Pobednici
Niučemu se neće razlikovati
od onih koji su pobedili nepravdom.

Stradanje se nastavlja ne samo od nemačkog nego i anglo-američkog

bombardovanja srpskih gradova što se decenijama od nove vlasti prećutkivalo.
Prvi na meti "humane misije saveznika" bio je Niš 20. oktobra 1943. godine, čije
su bombe čak pogodile i Brankovu osnovnu školu, tako da se časovi drže u selu
Brzi Brod.

Ali, u niskom letu "saveznici" gađaju i to selo kao i železničku stanicu dok se đaci
spasavaju bekstvom. Ratni hroničari beleže da je Niš bombardovan petnaest puta
da bi među nekoliko hiljada žrtava od zadobijenih rana u bolnici umrla i
Brankova susetka, lepotica Ruža, koja ga inspiriše za pesmu Uzalud je budim.

Bugari oslobodioci

Kada je Branko, s jeseni 1945. godine, pošao u višu mešovitu gimnaziju, nastala
su nova, parolaška i udarnička vremena, seća se pesnikov otac Gliša. Boga je kod
nas zamenio Staljin. Branko je po "Zadatku" velikim slovima na platnu ispisivao
poznatu Lenjinovu parolu: Učiti, učiti, učiti i samo učiti. Istu parolu držao je i
iznad svog radnog stola. A naši "oslobodioci" bez suda i presude, po kratkom
postupku, streljali su na sve strane "narodne neprijatelje", među kojima su bili i
dobri domaćini sa sinovima kojima su oduzimali imanja.

Na kraju su nas čak i Bugari "oslobađali" koji su nas na početku rata nemilosrdno
ubijali kao i ustaše da bi ih spasla parola o bratstvu i jedinstvu. Naš Branko bio je
lepo vaspitano dete u patrijarhalnom duhu, imao je svoj ponos i dostojanstvo,
tako, iako je išao u starom, zakrpljenom kaputu, a nije imao ni ljudskih cipela,
odbio je da od direktora Žarka Grujića primi Unrin paket.

Taj poklon moćne Amerike bio je namenjen najboljim i najsiromašnijim đacima,

ali ga je Branko dostojanstveno odbio iako smo tada živeli u velikoj oskudici jer se
setio pred kraj rata nepotrebnog izginuća, od "savezničkih" bombi, velikog broja
Nišlija. Zbog takvog gesta, zagrlio sam i poljubio Branka, rekavši mu da sam
ponosan što imam takvog sina.

- Sve ovo što su nas naši stari učili, kaža Brankova majka, bilo je posle rata od
novih vlasti izvrgnuto podsmehu. Skinute su čak i ikone Svetog Save - školske
slave. Nismo želeli da utičemo na Brankov dalji razvoj, ostavljajući to školi i
životu. Pitam se da nismo pogrešili? Ipak, kako je bio veoma mršav i slab, nismo
pustili Branka da učestvuje u radnim akcijama, a on je stalno bio zagnjuren u
omiljene knjige, pa se za to nije bunio.

Knjige je donosio iz biblioteke, od poznanika, kupovao u antikvarnici pa čak

nabavljao i sa Otpada. Svi ormani bili su ispunjeni knjigama, tako da ih je
pozajmljivao školskim drugovima i komšijama na revers, jer ih je prethodno sve
popisao. Da, naš Branko bio je veoma uredan, a ovamo ga sada prikazuju kao
velikog boema, ispičuturu...

Na pitanje da li je Branko čitao porodici svoje prve radove, majka Marija je

odgovorila:
- U gimnazijskim godinama naši i svetski klasici bili su mu stalna lektira, on je
prosto utonuo u taj začarani svet u kojem mi nismo imali pristupa. Tek, ponekad,
kad je bio bolje raspoložen, pokazivao bi nam u lokalnim novinama koji svoj
objavljeni književni prilog, ističući da mu je želja da postane značajan pisac.
Tome se nismo baš mnogo radovali, jer kod nas umetnici nikad nisu bili na
dobrom glasu. Sećam se da mi je posvetio lepu, humanu pesmu "Moja Majka", ali
je nije objavio. Inače, tada je najviše pisao rodoljubivu i socijalnu liriku.

Još pamtim neke naslove tih pesama: Sloboda, Zastava slave, Besmrtnici...
Zamislite, u drugom razredu gimnazije on je već čitao Hegela, svog omiljenog
filozofa, dok je, istovremeno, po našoj želji, u školi, posećivao neobavezne časove
veronauke. Želeo je da što više nauči o hrišćanskoj veri, ali i o ostalim religijama,
pa je zato često čitao Tolstojev zbornik mudrosti "Put u život", ali istovremeno i
romane tog ruskog velikana od kojih i po nekoliko puta "Rat i mir". Bila mu je
omiljeno i delo Vil Duranta - "Ognjišta mudrosti" iz koga je u posebnoj svesci
beležio misli svetskih filozofa.

Družina "Njegoš"

Svojim znanjem zadivljavao je ne samo vršnjake, nego i profesore, a za njegov

razvoj tada su najviše učinili profesor filozofije Fridrih Troj i književnosti
Dragoljub Milosavljević. Od ostalih profesora sećam se imena: Zagorka
Radaković, Zagorka Brkić, Dragoslava Hadžić, Jovan Ilić, Petar Lazić, Rista
Otović, Dragutin Pavlović, Ljuba Stanojević...

U četvrtom razredu gimnazije Branko je pristupio obnovljenoj đačkoj literarnoj

družini "Njegoš", s ponosom ističući da su njeni članovi bili njemu omiljeni
pesnik Vladislav Petković Dis i romansijer Bora Stanković, koji je tu, najpre, čitao
svoje pesme. Takođe, nije zaboravio da pomene i značajna imena nekadašnjih
profesora niške gimnazije Stevana Sremca, Milorada Pavlovića, Božidara
Kneževića, Svetolika Rankovića, dr Miodraga Ibrovca, dr Dušana Milačića,
Jeremije Živanovića i dr.

Posle položene male mature, u Brankovom životu iznenada nastao je preokret

koji je mogao da ga potpuno skrene od privrženosti literaturi.

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Otac mu poklanja pisaću mašinu

Branko Miljković ubijeni pesnik (7)

Otac mu poklanja pisaću mašinu

Novoj latiničnoj "biserici" se silno obradovao

Njegov otac, da bi Branko što brže došao do zarade i "nasušnog hleba", uz

njegovu saglasnost upisao ga je u železničku školu. Ali, kako su se tome odmah
usprotivili Brankovi profesori, uvereni da će se njegov književni talenat razvijati u
gimnaziji, otac ih je poslušao .

Vrativši se u Višu gimnaziju, Branko se najviše istakao u radu družine "Njegoš",

tako da uskoro postaje njen predsednik i izdaje Almanah umnožen na
šapirografu.

Brankov drug, moj kolega Đorđe Popović, pričao mi je da su ga svi veoma cenili
kad je "predsedavao" u Njegošu, gde je čitao pesme, podsticao vršnjake na
književno stvaranje, dok je veliko interesovanje i diskusiju izazvala njegova
rasprava o Luči mikrokozmi sa podnaslovom "Najdublja pesnička realizacija
saznanja koje naš jezik zna" i esej "Hamlet od Šekspira" sa naznakom da je to
"delo najsnažnijeg realizma i najuzvišenijeg idealizma".

Voleo Rome

Posebno, svoje školske drugove Branko je oduševio ciklusom stihova o životu

niških Roma, koji je bio ispunjen elegičnim tonom i izvrsnim simboličnim stihom
"drhte zvezde u oknu kao suze u oku". Savremenici pričaju da je na tim
sastancima Branko pažljivo slušao sve komentare povodom njegove poezije, ali je
izbegavao da ih detaljnije tumači, ističući: "Moje pesme govore ono što sam želeo
u trenucima stvaranja."

U toj družini, pored Branka, najviše su se isticala imena Gordane Todorović i

Radeta Vojvodića, zatim Jelene Micić, Predraga Žarkovića, Luke Prošića,
Aleksandra Petrova, Đorđa Popovića, Veljka Vidakovića, Nikole Meljnickog,
Predraga Cvetičanina, Dušana Popovića, Gradimira Ilića, Dimitrija Milenkovića,
Dobrivoja Jevtića, Predraga Žarkovića, Dragutina Ognjanovića, Velimira
Filipovića, Siniše Petkovića, Žike Milenkovića, Ljubiše Kozomare... Na kraju
školske godine 1952. od nastavničkog veća Branko je dobio pohvalnicu u hiljadu
dinara nagrade od kojih je kupio knjige.

- I ja sam ga tada nagradio, kaže Brankov otac, kupio sam mu toliko željenu staru
portabl ćiriličnu pisaću mašinu, dok kasnije i novu "biser" - latinicu. Tom
poklonu se toliko obradovao da mi je zagrlivši i poljubivši odao priznanje
rekavši"E, baš si si ste sila, tata Glišo!" Znao sam odavno da sanja da ima pisaću
mašinu, koja mu je bila neophodna, kako je govorio, kao hleb nasušni. To je bilo
tačno jer su listovi nerado primali radove ako nisu bili otkucani na pisaćoj mašini.
I od tada su počeli u Nišu i Beogradu da sve više štampaju poslate književne
radove mog sina koji je na mene, kažu, nasledio ljubav prema radu, životu i
ženama...

Od Brankovih zemljaka saznajemo da je u to vreme bio oduševljen svim ruskim

klasicima, dok najviše Puškinovim romanom Kapetanova kći i tragedijom u stihu
Boris Godunov, ali je uporedo čitao i upravo publikovao sabrana dela
"burevesnika" Maksima Gorkog čiji je obiman roman Život Klima Samgina počeo
da prevodi brzo odustavši, kako je govorio od tog Sizifovog posla" videći da je u
planu izdavač Kulture. Onda se bacio na prevod futurističke poeme Oblak u
pantalonama Majakov - koja je imala uticaja i na njegovu ranu poeziju. Od takvih
su nam privukle pažnju dve pesme iz đačke sveske:

Zašto

Sve što život čovekov sagradi

putem borbi
putem rada
jeste samo pepeo i prah
koji će vetrovi vekovima
sobom odneti
u prošlost sahraniti
i ponovo se stvarati
graditi
raditi
i sve to krvlju zalivati
suhom i znojem prati
a tada će opet naići "vetrovi vekova"
i svega će nestati.
Pa zar tako mora biti?
Zar život zahteva da se krv i znoj
moraju liti.
(1948)
Moja neskromnost
Ne krijem: ja sam pun neskromnih snova.
Skromnost uopšte meni nije dana.
Ja mnogo hoću, i meni je ova mirna i štura reč odviše strana.
Što prikrivati vrednosti skromnošću!
Nek svest o sebi ozari svoje lice!
Zašto neskromno da glumimo skromnost,
ko bledunjave, tihe gospojice.
Poznajem sebe. I nosim o sebi
misli iskrene, bezobrazne, glasne
da, nazvavši ih hvalisanjem strašnim,
mladićka skromnost se užasne.

Prijatelji znaju da Branko nije voleo da tumači svoju poeziju pitajući se: "Ko sam
ja da govorim o svojoj poeziji". Budućim istraživačima svoje poetike ostavio je
poruku.

Rani stihovi

"Želim da moja poezija bude oslobođena svake interpretacije". Uočljivo je da su te

rane pesme nastale na osnovu iskrenog, neposrednog ispovedanja za razliku od
kasnijih intelektom i stranom lektirom kao i filozofijom nadgrađenih stihova,
ponekad teško shvatljivih tako da ih je braneći pominjao svoju struku: "Nije mi
jasno zašto me u poeziji nazivaju filozofom, a ja sam se samo trudio da budem
pesnik. Filozofija je moja struka dok misaona poezija ono čemu težim".

- Rani stihovi bili su moji poetski ogledi, istraživanja, vežbanja jer nisam želeo da
potpadnem pod uticaj ondašnje "jesenjinovštine", rekao mi je Branko. - Ali,
nisam se mogao spasti od futuriste Majakovskom kao i nadrealista kao i
francuskih simbolista.

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Pio i patio zbog žena

Branko Miljković ubijeni pesnik (8)

Pio i patio zbog žena

Devojke i žene bile su oduševljene njegovim šarmom i umom

Pri tom razgovoru vođenom u motelu restoranu hotela Moskva, Branko mi je

poverio da ga najviše oduševljavaju dostojni nasledni romantizam Laze Kostića i
simboliste Disa, kao i modernosti Matić, Crnjanski, Vinaver. zatim, isticao je
privrženost nadahnutim pesnicima tišine i blagosti kao što su Svetislav Mandić,
Stevan Raičković i Desimir Blagojević, dok je pored Momčila Nastasijevića za
prekretnicu srpske novije poezije smatrao ostvarenju veoma obrazovanih
stvaralaca Miodraga Pavlovića i Vaska Pope.

Veoma lepo se izražavao i o misaonoj poetici Tanasija Mladenovića kao i svojih

prijatelja - neosimbolista. Žalio se da mu već nekoliko godina gotovo svi
beogradski urednici na čelu sa Slavkom Vukosavljevićem odbijaju pesme
smatrajući ih za kopije stranih uzora jer se u to vreme intenzivno bavio
prevodima.

Oni nisu mogli da shvate da je za tog filozofa-pesnika poezija bila slična igri
između stvarnog i fantasmagoričnog, sna i jave, dok su u njoj za Branka bile
najvažnije reči. Slično je tvrdio i francuski pesnik Rejmon Keno, čije je zbirke
Branko pohvalno prikazao 1955. godine u Vidicima. "Reči su deo nas samih",
isticao je Branko često misao Lukrecija. "Može se reći da su one jedina vrata u
svet i iz sveta, koliko puta obijana i ljubomorno zaključavana". (Pesnik i reč,
Vidici br. 17-18, 1955).

Tajna leptir-mašne

Brankov brat Dragiša, s kojim sam se družio, pričao mi je mnogo zanimljivih

događanja o životu i radu mog glavnog junaka romana:
- Naša štampa kao i izvesni savremenici ne prikazuju mog brata kakav je u suštini
bio nego izmišljaju svašta težeći senzacionalizmu da, kojim namerno
provociranim ekscesom, zbuni malograđane poput nadrealista. Međutim, Branko
je bio, poput mene, u osnovi, veoma vesele i razdragane prirode, razgovoran s
mnogo dovitljivih opaski. A uz koju čašu više znanjem dobrog vina znao je da
zapeva i zaigra. Oni, koji ga nisu poznavali, prikazuju ga kao nekog mračnjaka,
predanog stalno razmišljanjima o smrti, pa čak i samoubistvu, pa idu toliko
daleko da pišu laži, da je tobože počeo da nosi leptir - mašne u strahu da se ne
obesi. A pun mu je orman običnih kravata s kojima se toliko puta slikao dok je
leptir mašne nosio samo kad su ga pozivali na svečane prijeme.

Međutim, tačno je, nažalost, pisanje o Brankovoj privrženosti alkoholu. On bi

povremeno pio da bi se oslobodio životnih kriza jer njegov put u svet literature
nije bio lak, poput izvesnih kolega koji su rešavali stambene i radne probleme
vodeći ljubav sa ministarkom za kulturu Stankom Veselinov. I ne samo s njom,
postoji o tome dosta izveštaja u policijskim dosijeima... Doduše, i Branko je
poznavao Stanku, kao i niz viđenih žena, ali on je imao u sebi odviše časti i
dostojanstva da bi na tako nizak način za muškarca dolazio do koristi. Meni je
veoma žao što su nekoliko njegovih bliskih prijatelja - umetnika, i to kasnije
veoma značajnih čija su imena poznata, bili iskorišćeni u toj prljavoj aferi za koju
znamo, a ima ih i još nedostupnih javnosti. Pošto dugo vremena radim na
odgovornom mestu u Skupštini grada Beograda, imao sam priliku da po
službenoj dužnosti dosta toga saznam... Pričaju da je Branko pio i zbog
neuzvraćenih ljubavi što mi je čudno. Jer, znam koliko su devojke i žene bile
oduševljene njegovim šarmom, intelektom i umetničkim ostvarenjima.
On je umeo da osvoji ženska srca, da im se dodvori, oduševi... U to sam se uverio
kao svedok Brankovih osvajanja jer ih je dovodio i u kuću. I zato ne verujem da
bi, zbog neke devojke ili žene sebi, Branko oduzeo život. Sećam se da j Branko
voleo da citira Sokratovu poruku o karakteristikama žena: Ako je lepa - varaće te,
ako je ružna - neće ti otvarati volju, ako je pametnija od tebe - preziraće te i,
najzad, ako je zla - imaćeš prilike da upoznaš pakao. Znajući za tu pouku
omiljenog antičkog filozofa Branko se čuvao žena, a najviše je voleo svoje
vršnjakinje - studentkinje, dok kao svaki mlad čovek nije prezao ni od ljubavi
kelnerica, kafanskih pevačica, glumica, a kad je bio pod dejstvom alkohola, kažu ,
da nije birao...

Književnik Bora Ćosić, koji je bio suprotnost mog brata - naklonjen svim
zemaljskim radostima i uživanjima, izbegavao je svako boemstvo i bio tipična
mamina maza, povodom uspeha mog brata objavio je ružnu priču pod nazivom
"Kratak život narodnog pesnika Poznatova", koja je čudo od monstruoznih
izmišljotina, tako da više govori o njemu nego o Branku.

Uostalom, pa šta ako je Branko bio privržen i onima sa dna života, ko nije od nas
u mladosti, poput raspusnog Mitketa, izgarao za kojom lepom Cigančicom ili
prekrasnom lakom damom Meri - An iz Mažestika da bi je obožavali pesnici
čašćeni od nje lovom zarađenom od prodaje tela socijalističkim bogatašima pa
čak i ministrima...

Znao matematiku

Zamoljen od mene da priča o niškim godinama svog brata, posle kraćeg

premišljanja, zapalivši novu cigaretu uz naručenu kafu, Dragiša je nastavio:

- To je naš prijatelj Vice Petrović lepo opisao u knjizi "Pesnikov uzlet", a svi u
porodici kao i Brankovi savremenici su mu pomogli. Potrudiću se da ukažem na
izvesne Brankove osobenosti jer ko bi ga od mene bolje znao. Recimo, malo kome
je poznato da je Branko bio odličan matematičar, meni i deci iz susedstva
pomagao bi da rešimo najteže jednačine, da izvlačimo kubne korenove...

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Video sebe na spomeniku
Branko Miljković ubijeni pesnik (9)

Video sebe na spomeniku

I sam je pisao da skromnost nije vrlina

Bio je oduševljen kad sam počeo da treniram boks u Radničkom, odlazio je da

moje bokserske rukavice, pokuša da se ogleda sa mnom ali mu to nije mnogo
uspevalo. Predan literaturi, Branko je u to doba bio mršav i slab, tako da bi pri
tučama uvek izvlačio deblji kraj da bih ga ponekad je osvetio, izravnao račune.

Svojim neodmerenim postupcima često je izazivao na tuču vršnjake, a nije

povodom toga uvažavao roditeljske prekore. Što je naumio uvek je sprovodio u
delo. Iako je po školskom propisu posle 20 sati morao da bude u kući, on bi zbog
raznih kulturnih priredbi zakašnjavao, vraćao se tek oko ponoći. Jednom, dobivši
oštru grdnju od tata Gliše, bez reči je napustio kuću, i nije se vratio sve do
izvojevane slobode kretanja. Od tada nastavio je da tera po svome, a roditelji su
ćutali jer su ga stvarno obožavali...

Voleo da glumi

Dragiša mi je pričao da je Branko oduševljavao i profesore znanjem o našim i

svetskim klasicima. Bio je u stanju satima da govori o životu i delima. Voltera,
Balzaka, Tolstoja i ostalih velikana, a onda bi ih zapanjivao iz svojeglavosti i inata
ne odgovarajući na najobičnija pitanja, bežanjem s časova iz solidarnosti sa
školskim drugovima, odbijanja da nosi propisanu đačku kapu sa oznakom
razreda...

Upravo, zbog tog lepog odnosa sa drugovima Branko je od njih dobio drugi
nadimak "Rode" jer bi na taj način najčešće započinjao s njima razgovor "Rode
moj, kaži ti meni..." Da se na časovima fiskultura "poput majmuna" ne vere po
gredama, Branko je, po Dragišinom kazivanju, podneo molbu nastavničkom veću
da ga zbog narušenog zdravlja oslobode časova fizičkog vaspitanja.

Toj molbi je još dodao da mu pri vežbama smetaju i sunčevi zraci, tako da zbog
njih gubi ravnotežu i pada na strunjaču s prege. I uspeo je u tome. Jednom
prilikom sve ukućane Branko je zapanjio kao i susede donevši sa niškog vojničkog
groblja nađenu čovečiju lobanju.

Šetao je s njom držeći je u ruci, roditelji ga grde, dok je on brani da voli Šekspira.
I pominje onu čuvenu scenu iz Hamleta s lobanjom u rukama i pitanjem "Biti il'
ne biti, pitanje je sad?" Držao je tu lobanju na svom radnom stolu, meditirajući
na temu prolaznosti , života i smrti.

Prilikom posete Sremčevoj Spomen-sobi Branko je seo za radni sto svog

omiljenog pisca i uzeo njegovo pero, naravno, tada i ne sanjajući da će se tu kroz
koju deceniju naći i njegova spomen-soba, ali je bio uveren da će postati velikan
srpske kulture još kao đak. I sam je pisao da skromnost nije vrlina. Voleo je da
imitira sebe u ulozi spomenika velikana, zauzimao slične poze i izazivao spontani
smeh vršnjaka.

Tada, možda ni on nije sanjao da će imati spomenik u zavičajnom gradu. Nije

izigravao samo spomenike, nego je po kazivanju Đorđa Popovića, imitirao i
Čarlija Čaplina, čije je filmove obožavao, pored Džona Vejna i Garija Kupera.
"Jednog dana pojavi se maskiran kao Čarli Čaplin i prošetao vitlajući, poput svog
omiljenog junaka, štapićem po vazduhu" - priča Popović. "Voleo je i revijalne
filmove poput Bala na vodi, koji je, kao i vi mi, gledao više puta".

Po kazivanju brata Dragiše, Branko je, na sceni niškog teatra, sa simpatijama

gledao predstave Držićevog Dunda Maroja, Jakšićevog Stanoja Glavaša,
Sremčevu Ivkovu slavu, Glišićevu Podvalu, Veselinovićevog Hajduk Stanka,
Stankovićevu Koštanu, Nušićevu Gospođu ministarku, često imitirajući glumce,
dok je oduševljeno pozdravio gostovanje Milivoja Živanovića u ulogama Pere
Segedinca i Jegora Buličova. S jeseni 1952. u anketi Niških novina dao je Branko
niz korisnih sugestija za dalji repertoar koji je vodio stariji pesnik Velimir
Živojinović Masuka.

Tog poznatog, antologijskog pesnika, duge, sede kose i s kratkom muštiklom u

ruci iz koje su se izvijali kolutovi dima, Branko je s poštovanjem slušao na
sastancima Niškog književnog društva. Međutim, kasnije dolazi do njihovog
sukoba jer uvaženi pesnik nije trpeo Brankov bunt i žustru reč kritike. I Masuku
je Branko uspešno karikirao, po Dragišinom kazivanju, a nije štedeo ni sebe: "Da
nije postao pesnik, moj brat bi možda bio veliki glumac, političar, filozof, ko zna?
U svemu je uvek želeo da se istakne, da bude prvi..."

- Odskakao je Branko od svoje sredine koja je u njemu gledala i čudaka, priča

njegov brat. - Govorili su da je preambiciozan, prepotentan, pa čak su mu se
izvesni i podrugivali ukazujući da je 'ćaknut u glavu', što nije bilo tačno jer nisu
znali o psihologiji ni psihijatri koliko moj Branko. Posebno je voleo delo Erazma
Roterdamskog Pohvala ludosti, znao je iz njega mnogo citata i mnogih značajnih
antičkih mudraca. Stalno je žurio, prosto hrlio da nauči više od drugih, da sazna
sve novo, da bi zato ustajao u zoru i čitao, pisao, razmišljao...

Nije ni čudo da je tim pregalaštvom imao oko sebe i izvesne neiskrene kolege,
zavidljivce, koji su ga ogovarali iza leđa, smeštali mu zamke da se saznavši za njih
nije mogao načuditi ljudskoj gluposti i pokvarenosti.

Bezobrzni stihovi

Pesnikov brat mi je ukazao i na Brankove satirične pesme, koje je većinom,

kasnije, uništio poput njegovih "bezobraznih stihova" napisanih u srednjoj školi.
Dragiša je napamet znao jednu uspelu Brankovu parodiju na svoj račun, zapravo
o svom dugom nosu, kojem je ispevao satiričnu odu, prkoseći kompleksu, poput
svog omiljenog junaka Sirana de Beržeraka.

Iako Branko nije hteo da prizna, mislio je da mu je istaknutiji nos, na tada

izrazito mršavom licu, bio smetnja za osvajanje srca niških šiparica, koje su
obožavale da ga slušaju s koliko ushićenja govori o ljubavnim čarima, navodeći
stihove i misli najvećih svetskih umetnika.
Piše: Kosta Dimitrijević
Sutra: Vino je lažno nadahnuće
Branko Miljković ubijeni pesnik (10)

Vino je lažno nadahnuće

Branko bi se u kriznim trenucima najčešće "lečio" alkoholom

Posebno ih je oduševljavao, po Dragišinom svedočenju, govoreći s neprikrivenim

ljubavnim žarom Solomonovu Pesmu nad pesmama. Te svoje komplekse Branko
bi u kriznim trenucima najčešće lečio alkoholom, povodom čega je, po
Dragišinom kazivanju, kao gimnazijalac u slobodnom stihu ostavio nekoliko
zapisa koji ne liče na njegovu kasniju refleksivnu poeziju. Na tu temu izdvojio
sam nekoliko karakterističnih, nepoznatih ranih Brankovih pesama koje
prenosim iz đačke beležnice.

Bez veze
Ja mislim:
bolje smrdeti od pića
nego mirisati na parfimeriju.

Za E. J.
čovek je usamljen
kad previše voli.

Dijalog
Sedim za stolom u kafani.
- Šta želite?
- Malo sreće.
- Vi ste pijani.

Na ulici
Srećem prostitutku na ulici.
Pružam ruku za milostinju:
- Uđite!
Prostitutka se čudi i pita:
- Šta hoćete?
- Malo ljubavi.
- Vi ste ludi!...

Na igranci
Ukrali su violinu tišini
i sada je jedan po zvučnom trbuhu češe
a ona slini sentimentalno.
Jedna histerična dama
svršava priljubljena uz svog partnera
i drhti od strasti.
Jedna u pubertetskom žaru
saksofon onaniše,
a džez peva: "Ah, kakve slasti!"
histerična dama uzdiše
u jecaju strasti
na iskrivljenoj usni harmonike
klarinet na tišinu pljuje.

Te pesme i njima slične posvećene životnoj svakodnevici i banalnostima, kao i

onom što Džek London naziva "Kralj alkohol" nisu našle mesta u Brankovim
Sabranim delima, što je propust priređivača na koji je svojevremeno ukazao
istaknuti književni istoričar i kritičar Gojko Tešić u listu Student br. 5 od 20.
februara 1975 (Neki nepoznati ili namerno zaboravljeni detalji iz života i rada
Branka Miljkovića).

Prvi Brankov biograf Vidosav Petrović, misleći na njegovu Pesmu pijanog

mladića, ukazuje da je on alkoholom pokušao da podstakne svoju inspiraciju, ali
da je brzo shvatio da mu on u tome ne pomaže.

Pisanje je, po pesniku Dušanu Matiću "đavolski posao", koji zahteva dug, uporan
i mukotrpan rad, poput oranja brazdi, kako je govorio Bora Stanković. Brzo je
Branko shvatio da su anegdote o nadahnuću vinom Đure Jakšića većinom
izmišljene. Ali, Brankov brat Dragiša, koji je, takođe, bio odan poklonik boga
Bahusa, sećao se da je njegov otac bio nehotičan krivac za kasniji Brankov
alkoholizam.

Naime, u njihovoj kuhinji bila je uvek pokoja flaša vina i rakije dok je otac Gliša
savetovao da radi apetita i bolje "cirkulacije" nije loše, pre obeda, popiti pokoji
gutljaj žestokog pića. Tako, Branko nije bio nikad prekorevan kad bi "drmnuo"
koju čašicu rakije, a u kriznim situacijama i veću količinu što mu se i svetilo.

- U tim prelomnim godinama, moj brat je bio u Nišu više zapažen po puštenoj
dugoj kosi nego po stihovima, priča Dragiša, tako da su ga zbog nje zvali Tarzan.
A on je pustio kosu do ramena podržavajući izgled voljenih klasika Šekspira,
Balzaka i Puškina kao i Laze Kostića.

On se toliko oduševio Puškinovim i Šekspirovim delima da se manuo pisanja

lascivnih stihova zbog čega je bio ukoren od direktora gimnazije mada se tada
uzalud branio Rableovim uticajem, a onda je u velikom nadahnuću počeo da za
nekoliko dana piše tragedije u stihu čiji su glavni junaci bile ličnosti iz naše
narodne poezije. Jedna je bila posvećena Kosovskom boju, druga Banović
Strahinji, treća Stevanu Sinđeliću, ali kako ih je brzo stvarao, tako ih je i
odbacivao. Zbog njih je počeo da pokazuje i lošiji uspeh u školi, što je zabrinulo
roditelje.
Onda je s prekorima stupio na scenu tata Gliša, i Branko je dao reč da će se
manuti istorijskih tragedija i početi da uči, što je i ispunio. A naš otac kasnije bi
sebe prekorevao što je tako strogo nastupio prema Branku, jer, govorio je u šali:
ko zna, možda sam ja krivac što nismo dobili svog Šekspira.

Oni koji su bolje poznavali Branka, znali su da je on bio tipični zaljubljenik života
i ljubavi, tog najlepšeg, najplemenitijeg i najuzbudljivijeg osećanja od kada je
sveta i veka. On se iskreno divio lepoti devojaka i žena, od krajnosti privržen
strasnim osećanjima, uveren da će mu se jednog dana "desiti ljubav", ona velika,
koju je dotle doživljavao u romantičnim snovima, poput ranog ciklusa
posvećenog nežnosti zaljubljenih Desanke Maksimović.

Iako je izjavljivao da je "protivnik senzualne i erotične poezije", Branko je

ostvario izuzetno vredan ciklus ljubavnih pesama, među kojima se, pored
najlepše "Uzalud je budim", i niza ostalih, izdvaja njegova "Prva ljubavna pesma":

Žudim noć lepu kad se sanja

i reči tihe ko bez moći
drhte od snova i zvezdanja
zbog nje kraj mene u toj noći.
Izneo bih joj svoje srce
i svoju radost i svoju tugu
na dlanu što sni milovanje
ko toplo srce nežnu drugu.
I srce bih joj otvorio
da od nežnosti uzdrhte dani
i njen bi lepi pogled bio
u mraku vodoskok zvezdani.

Pamtim Branka, kao da je juče to bilo, na beogradskoj "štrafti", tom čuvenom

večernjem šetalištu glavnom Knez Mihajlovom ulicom, kada on, ugledavši neku
lepoticu kao prikovan, paralizovan nekom nedokučivom silom zastaje,
posmatrajući nepoznatu zadivljenog pogleda i krajnje uzbudljivog glasa, govoreći
mi:

- Vidi ovu božansku, plavokosu lepoticu, kako zanosno gleda, njiše se i povija
lomne kukove sa svakim korakom, zanosi sve živo poput vile, nagoni me poput
onog nesrećnika Petrarke da joj na licu mesta ispevam sonet.

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Oj živote, idiote
Branko Miljković ubijeni pesnik (11)

Oj živote, idiote
Kao i većina mladih bio je razapet između želja i snova

I eto, ta ovog trenutka prolazeća devojka, neosporna lepotica kao Merlin Monro,
zavrteće kojem jadniku poput mene pamet, pa će mu pripasti, izroditi decu... I
ona će, možda, nekada čitati moju poeziju i ne sanjajući da je bila makar i jednog
trenutka moja najveća životna opsesija i inspiracija. Neće nikada saznati da sam
zaljubljen u nju i da bih sve što imam dao za njen osmeh, stisak ruke, nežnost, reč
ohrabrenja...

A ona ravnodušno prolazi i ne sanjajući da će se možda njeno dete mučiti u školi

sa mojim stihovima, jer sam uveren da ću biti u obaveznoj školskoj lektiri... I
onda, kad pomislim da će ta božja lepota, kao u jednoj Sremčevoj tužnoj priči -
ostariti, pa tada, čak, možda, postati i rugoba da bi, najzad, bila pokopana u
hladan grob. Pitam se ima li, zaista, ovaj život smisla?

Stali i blenuli

S osmehom mi je Branko, odjednom otrežnjen od ljubavnog zanosa, kad se

lepotica izgubila u masi iz našeg vidokruga, nakrivivši svoj crni, filcani šešir,
kazao:
- Bre, bre, baš smo budalasti, šta smo stali i blenemo u te izazivačice, hajdemo
dalje u život, možda će nam se večeras sreća osmehnuti... Ako nam se sreća ni te
večeri (kao ni tokom narednih) nije osmehnula, Branko bi uz uobičajenu psovku
dodao narodnu pošalicu: "Oj, živote - idiote!..."

Nije tu Branko bio originalan, parafrazirao je poznati Davičov stih iz tog

vremena: "Oj, skote živote!" Naš prijatelj, neosimbolista Mića Danojlić, tih dana
sa seoskog vašara svog zavičaja, kazivao je narodni stih:
Večeras sam pun seksa
Dođi mala bez kompleksa!

Ta neposredna poruka oduševila je Branka da je često, kao papagaj, ponavljao,

pogotovu ako bi trgao koju čašicu žestokog pića.

Bilo je Branku poznato da je ljubav svemoćna gospodarica zaljubljenih, da je život

bez nje prazan i uzaludan, u stvari da je iz nje nastalo sve najlepše na kugli
zemljinoj, ali kada ona prestane da dolazi - i do najružnijih posledica. "O, moćna
ljubavi", voleo je Branko da citira Šekspirovu pouku. "Katkada praviš od čoveka
životinju, a katkad od životinje čoveka." Isticao je da se u svetu antičke umetnosti
ljubav najčešće alegorijski predstavlja vezanih očiju, jer je ona "stvar nerazumna i
slepa".

U đačku svesku, između ostalih, zapisao je i Vergijileve misli na tu temu: "Zar ćeš
se boriti protiv ljubavi koja ti godi. Prokleti Amore, na šta li nagoniš ljudska srca.
Žena je nestalan i promenljiv stvor".

Ljubav nosi rizik

Privržen do krajnosti tom večitom pesničkom izazovu kao što je nedokučiva žena,
njenoj volšebnoj, često tajanstvenoj, prolaznoj lepoti, Branko je bio svestan da
ljubav nosi rizik dok opsesija njom - propast, ali se nije lako predavao porazima.

U vreme sazrevanja iživljavao se pišući tipičnu, skaradnu erotsku liriku da bi,

kasnije, takva niska osećanja potpuno potisnuo iz svoje poetike s prevashodnom
željom da "kaže neizrecivo". A to je išlo do takve krajnosti da Branko, čak u
jednom ispovednom stihu, ispisuje apsurdnu poruku za svoje životno doba:
"Poljupce, bele ljubavi, blaženstva niska, neću."

Kao i većina mladih, razapet između želja i maštovitih snova o svojoj Lauri, znam
da je Branko iz zbornika "Put u život" velikog Tolstoja prepisao mudru, poučnu
misao: "Teško čoveku koji kaže da se oslobodio greha". I još je dopisao:
"Najboljega čoveka traži među onima koje osuđuje svet".

Doduše, koliko je Branko daleko otišao u često apsurdnim objašnjenjima svoje

poezije, mislimo na onu ljubavnu, najbolje svedoči slučaj žene koja je poginula u
savezničkom bombardovanju, iz susedstva, kojoj je posvetio najbolje mladalačke
stihove, pod naslovom zbirke "Uzalud je budim":

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama,

zbog neba razapetog između prstiju,
budim je zbog reči koje peku grlo...
Volim je ušima,
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi,
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde,
zbog ljudi bez čela i imena koji prolaze ulicom,
zbog anonimnih reči trgova budim je,
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova,
budim je zbog ove naše planete koja će možda biti
mina u raskrvavljenom nebu...
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije više bilo veliki kavez za ptice nego aerodrom...
Moja ljubav puna drugih je deo zore,
budim je zbog zore, zbog ljubavi, zbog sebe, zbog drugih,
budim je, mada je to uzaludnije nego li dozivati pticu
zauvek sletelu!
Sigurno je rekla: Neka me traži i vidi da me nema!
Ta žena sa rukama deteta koju volim,
to dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budim,
uzalud, uzalud, uzalud,
uzalud je budim -
jer će se probuditi drukčija i nova...
uzalud je budim,
jer njena usta neće moći da joj kažu,
uzalud je budim.
Ti znaš - voda protiče ali ne kaže ništa,
uzalud je budim,
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku
ako nije tako - odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen.

Pesma "Uzalud je budim" nastala je na osnovu životne tragedije voljene mlade

žene, koju teško ranjenu od bombardovanja, obeznanjenu prenose u Gradsku
bolnicu, ali ubrzo u Brankovu kuću stigla je tužna vest da se ona više "ne budi",
što je podstaklo njegovo nadahnuće da je ovekoveči potresnim simbolično-
alegorijskim stihovima.

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Najvećoj ljubavi Olji Milovanović

Branko Miljković ubijeni pesnik (12)

Najvećoj ljubavi
Olji Milovanović
Toj lepotici Branko je slao bezbroj ljubavnih pisama

Međutim, kasnije na pitanje o nastanku te izuzetne pesme, Branko je odgovarao

veoma šturo i hladno: "Kao gimnazijalac, kod jedne svoje susetke, jednog dana
sam video sliku njene umrle kćerke. Zaljubio sam se u tu sliku. Zaljubio sam se u
mrtvu devojku. Celu tu prvu knjigu napisao sam pod tom nezdravom
temperaturom, i samu knjigu nazvao 'Uzalud je budim', to je bila moja prva
ljubav." (Matija Bećković: "Zakasneli intervju s pesnikom", "Duga", 9. februar
1962).

O ostalim Brankovim mladalačkim ljubavima u Nišu, njegov prvi biograf Vidosav

Petrović beleži, pored pokojne lepotice Ruže, još ime devojke "iz naše ulice" kojoj
posvećuje pesmu Zove se Javorka ("Ostavila mi je samo zvuk svoga imena,/ pa
sam njome tišine svoje napijao"), zatim pominje tri koleginice iz gimnazije (Beba,
Dušica, Jelica), prodavačicu iz antikvarnice zvanu Košuta, sredovečnu, bezimenu
"putenu ženu, naglašenih kukova" iz Zetske ulice...

Inače, Petrović je najviše prostora posvetio Brankovoj najvećoj, idealnoj,

gimnazijskoj ljubavi Oliveri Milovanović koju je zvao nadimkom Olja. Toj lepotici
Branko je slao bezbroj ljubavnih pisama, pisao izgarajući u njenu čast sonetni
venac ne uspevajući da ostvari željeni akrostih. Iako zainteresovana Brankovim
ljubavnim izjavama i pismima kao i pesmama posvećenim njenoj lepoti, osim
povremenih susreta i razgovora sa Oljom romansa se u Nišu nije razvila.
Iz vremena gimnazijskih ljubavnih razočaranja i patnji u Brankovoj sivoj svesci
otkrili smo nekoliko pesama s tragičnim nagoveštajem kraja ali i prkosnim
porukama, pa ih ovde kao zanimljive za rano stvaralaštvo, prenosimo.

Alarm

Poludeo jedan stanar

na petom spratu
mog mozga.
Treba nekoga zvati.
Mesec je dugme za alarm.

Pritisni! Ali, kako?

Ubaci krik umesto
pet dinara i telefonsku kutiju
i zovi.

Ali, koga zvati, ali koga zvati?

Sebe sigurno dozvati nećeš...
Da se to desilo...
Oni kažu da sam razbio izlog.

Jasam samo razbio nebo,

i posekao ruku da noć bude mesečina.
Zezanje
Ni od toga ne prezam
da samog sebe
da izvinite
zezam.

Ja, zevzek pesnički

i lirska pijandura,
zainat sebi i svima,
zavezaću omču oko vrata,
umesto mašne (parče) od učkura
ko kako hoće neka shvata
ako dignu graju-tu je...

Pesma poludelog
Bujicu vrelih ritmova bolesnih
obale uma besno zapljuskuje;
krdo rastućih krugova urnebesnih
pustoš svesti i čula zaglušuje.

A majka... Kuda ćeš?

Recite mu da stane!..
Ja tonem u tamu što prazninu krije...
Ah, peče, peče... Vijuga moždana
postaje provalija.

Gle to, kao kakve u crnini ruke,

posmrtni marš diže zastor sudbine i dubine.
Čuj, zvezde kaplju kao suze zvuka
u tugu tišine.

U osmom gimnazije Branko u želji da bude oslobođen polaganja velike mature,

bacio se na učenje, ali nije prestao sa aktivnošću u družini Njegoš. Svi su tamo
hvalili njegove moderne stihove, osim kolege Radoslava Vojvodića, nazvanog
zbog svog literarnog ljubimca i oštrog, polemičkog tona "Rade Krleža". Taj
došljak iz Prokuplja, na sastanku družine obrušio se na "Branka Balzaka"
žestokom kritikom rekavši da j to tipična "poezija besmisla" nastala pod stranim
uticajem.

Iako su bili suprotnih gledišta, Branko tu oštru kritiku nije uzeo Radetu za zlo i
počeo je sa tim darovitim pesnikom da se drži. Doduše, bilo je, kasnije, niz još
oštrih primedaba povodom stalnog Brankovog eksperimentisanja u poeziji kao i
zbog toga što se počeo služiti i nadrealističkim receptom automatskog pisanja u
vidu diktata misli, kao i odsustva svake kontrole razuma.

Branko se na te primedbe nije obazirao, išao je i dalje svojim putem, stalno u

nekoj nedokučivoj žurbi, gonjen velikom ambicijom da svuda bude prvi, da mu se
kolege dive i tapšu po ramenu...

- Bila sam zabrinuta zbog takvog Brankovog sve uočljivijeg ponašanja - pričala mi
je jednom prilikom njegova majka. - Učili smo ga skromnosti. On to nije hteo da
bude. Nisam se s tim složila. Težio je ka osobenosti, da se uvek istakne sve da nas
zadivi. Žalili su im se neki njegovi profesori, kako je voleo da ih pitanjima zbuni,
da svima pokaže da on zna više od njih.

Popuštali su mu neki, pa je on umesto njih držao predavanje i po nekoliko časova

o kojem svetskom velikanu. Voleo je da karikira ne samo najbliže, nego i
profesore, školske drugove, što je najpre izazivalo smeh, ali kod nas roditelja i
zabrinutost. Uspešno je imitirao da karikature govore i najviših rukovodilaca što
je na javnim mestima bilo vrlo opasno.

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Prvi dani na filozofskom
Branko Miljković ubijeni pesnik (13)

Prvi dani na filozofskom

Profesori su mu bili Miloš N. Đurić, Bogdan Šešić, Veljko Korać, Mihailo Marković,
Raško Dimitrijević, Vojislav Đurić...

Iz tog vremena Vidosav Petrović navodi jednu zanimljivu anegdotu o Branku koja
svedoči njegovu vidovitost: "Između časova, u učionici je haos: galama, jurnjava,
lete torbe, kačketi, sveske i knjige... Branko je nad knjigom, čita, ruke podignute
iznad glave, da bi se zaštitio od ,letećih' predmeta. Nešto ga je, valjda udarilo i on
skače, viče iz sveg glasa: "Jebem vam mamu maminu, ne date mi mira da čitam, a
vaša deca učiće o meni!"

Položivši veliku maturu sa odličnim uspehom Branko je pohitao u Beograda da

nađe studentsku sobicu i da se upiše na Filozofski fakultet. Tog leta 1953. godine,
krenuo u izvidnicu, ali su mu sve ponuđene sobe bile bedne i preskupe. S jeseni
opet je sa školskim drugom Ilijom Drenovcem našao sobu na periferiji Beograda i
upisao odsek čiste filozofije na kojem su predavali profesori Miloš N. Đurić,
Bogdan Šešić, Veljko Korać, Mihailo Marković, Vuko Pavićevi, Raško
Dimitrijević, Vojislav Đurić...

Biblija i Fokner

- Od prtljaga nosio je samo kofer s preobukom i nekoliko knjiga od kojih se nije

razdvajao - priča otac Gliša. - Iz poštovanja prema meni uvek mi se obraćao na
persi. "Vi, tata... "Rekao mi je da njegovu veliku biblioteku od preko hiljadu
knjiga, ako se selimo u Beograd, prodam antikvarijatu. To sam i učinio, bio je pun
špediter Brankovih knjiga, a sve su platili 35.000 dinara. Sada bih trostruko
platio te knjige, bila su to dela od Biblije do Foknera. Sačuvali smo samo nekoliko
stotina Brankovih knjiga koje je rado i često čitao, dok je neke zadržao zbog
posveta. Tu biblioteku sa ostalim stvarima poklonili smo za Brankovu Spomen-
sobu u Nišu.

Na Filozofskom fakultetu najčešće sam sa Brankom slušao predavanja profesora

svetske književnosti Raška Dimitrijevića, čije su ga besede kao i sve prisutne
zadivile da je odajući mu priznanje rekao:

- Bre, bre, rode pa taj naš Raško je sila od govorništva i erudicije. On rečima
prosto začara slušaoce. Zna u sjajnoj sintezi da iskaže i najkomplikovanije teme.
Ja sam u niškoj gimnaziji mogao po nekoliko sati d govorim o kojem svetskom
piscu, ali ovoj profesor nadaleko me nadmašio. On je u stanju bez beležaka da
govorim o kojem svetskom piscu, ali ovaj profesor nadaleko me nadmašio. On je
u stanju bez beležaka da govori o Volteru ili Tomasu Manu i po desetak sati dok
ga svi pažljivo slušamo, poput našeg profesora čika Miše Đurića kad priča o
antičkim junacima i etici.

Posle predavanja najčešće bismo se sastajali u restoranu hotela Moskva, čuvenog

stajališta i predratnih umetnika opisanih u Tokinovom romanu Terazije. Za naš
stalni sto sa Brankom najčešće su tada bili u društvu mladi pisci Živorad Lazić,
Boža Timotijević, Dragan Kolundžija, Miodrag Bulatović, Matija Bećković, Petar
Pajić, Rajko Čukić, Zvezdan Jović, Mića Danojlić, Dragoslav Kostić Kole, Vojkan
"Prkos Drumski", Vladimir Bunjac...

Ponekad bi se našem stolu pridruživala i "crnogorska trojka": Žarko Đurović,

Sreten Perović, Ivan Ceković...Sećam se da je najviše bilo reči o najnovijim
zbirkama pesama Dušana Matića Bagdala, Branka V. Radičevića Zemlja, Vaska
Pope Kora, Miodraga Pavlovića Stub sećanja, Oskara Daviča Čovekov čovek kao i
povodom serije Đilasovih kritičkih članaka i njegove "jeretičke" proze Anatomije
jednog morala što ga je svrglo s vlasti. A najviše su Branka obradovale te 1954.
godine prve zbirke pesama njegove prijateljice, njegove talentovane prijateljice
Gordane Todorović Gimnazijski trenutak kao i plaketa Jovana Hristića Dnevnik u
Ulisu i Velimira Lukića Poziv godine.

- Iako se tematski veoma razlikujemo volim Gordaninu iskrenu, iznedrenu iz srca

i duše volšebnu poeziju kojom ispoveda svoj težak život - rekao je Branko. - Ona
je najbolja pesnikinja naše generacije.

- Bogme, Branko, ti govoriš kao da si zaljubljen u Gordanu - primetio je neko iz

društva.

- Da, neki moji drugovi iz gimnazije mislili su da sam se sa Gordanom, tom

čudnom, veoma povučenom devojkom zabavljao, dok smo se mi u Nišu samo
lepo družili . To lepo devojče sanjalačkih očiju upoznao sam posredstvom njene
prijateljice, koja mi je donela na ocenu njene pesme. Ona je tada već bila poznata
po objavljenim pesmama u beogradskim listovima i Svedočanstvima. Samo je
nekoliko godina starija od mene, rođena u selu Drainac, dok je živela sa majkom
u Nišu, koja je radila u železničkom preduzeću.

U družini Njegoš

Ona, tu svoju ljubimicu - majku, često pominje u svojim stihovima ispunjenim

neobičnim kovanicama. Jedva je pristala d se odazove mom pozivu da čita svoju
poeziju u družini Njegoš. Oduševila me poetika te blede i nežne, riđokose devojke
s dugim pletenicama, koja je zbog bolesti često izostajala iz škole. Iskreno
govoreći, posebno me je privukao njen blagi pogled i srdačni osmeh.

Zapravo, može se reći da su nam sudbine slične, jer je i ona doživela ratne
nesreće, koje su u nje, posebno, izazvale teške psihičke traume zbog očeve rane
smrti. Sada, čujem , živi povučeno sa majkom u nekoj krovinjari na Crvenom
krstu u siromaštvu i tuzi, koja se ogleda i u njenim očima sa nekim nedokučivim
magnetizmom.

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Susret kod "Plavog Jadrana"
Branko Miljković ubijeni pesnik (14)
Susret kod "Plavog Jadrana"
Podsećao sam ga često na mišljenje gospođe Isidore Sekulić

Kako je Branko sa zanosom nastavio da sve najlepše govori o Gordani pitao sam
ga da li bi, u slučaju da je zdrava koliko darovita, bilo našeg višeg od sadašnjeg
prijateljstva?

- Bre, bre, Kosta, gde ti je pamet! - začuđeno će Branko. Ko da spoji dva pesnika
pomahnitala za slavom. Ali, ako nekom od mojih zemljaka mogu da priznam da je
bolji pesnik od mene, to bi bila Gordana... Kad sam hvalio njene pročitane pesme
na sastanku đačke družine, samo da si je video. Bila je tako čedna i sramežljiva,
sva kao iskompleksirana, pocrvenela poput bulke...

Prepirali smo se povodom ocena novih knjiga dok smo o svojima u rukopisu
izbegavali da govorimo. Znao sam da Žika Lazić radi na zbirci zavičajnih
pripovedaka Putem pored reke, Boža Timotijević je sređivao zbirku Veliki spavač,
Mića Danojlić Urođeničke psalme, Dragan Kolundžija Zatvorenik u ruži, Branko
pesme pod nazivom Uzalud je budim dok sam ja radio na romanu Ptići se vraćaju
gnezdu. Jednog predvečerja, u restoranu Moskva, moj najbolji prijatelj Žika
Lazić, čiju sam prozu veoma cenio, poverio mi je svoje veliko iznenađenje kada
mu je Branko pročitao svoju antologijsku pesmu Uzalud je budim:

Ostali bez reči

- Dok smo šetali na Trgu Republike, sklonivši se u osvetljeni ulaz Kristal bara,
pričao je Lazić, na moju molbu papira i sa izuzetnom toplinom u glasu kao i
velikom sugestivnošću pročitao sjajnu pesmu Uzalud je budim. Nekoliko
trenutaka ostali smo bez reči, a onda sam mu rekao da je pesnik, a posle nekoliko
koraka dodao da je veliki pesnik. On je provincijski nespretan na to pocrveneo i
nekoliko puta me je pitao da se ne šalim, da li stvarno tako mislim, a laknulo mu
je, obradovao se kada sam mu to potvrdio i obećao da ću ga upoznati sa Oskarom
Davičom, uveren da će ga prihvatiti i objaviti mu i ostale pesme...

Sedeći kasnog predvečerja ispred kafane Grčka kraljica, koja se nalazila u jednoj
od najstarijih zgrada Knez Mihailove ulice i tada od nove vlasti dobila naziv Plavi
Jadran, Branko ispijajući već treću čašu vinjaka požalio mi se da Beograd ne voli
došljake. Žalio mi se da jedva preživljava, da uzalud nosi pesme urednicima po
listovima i časopisima koji ga obmanjuju, podsmevaju se iza leđa i pita se dokle
će izdržati sva ta poniženja.

- Nije lako vama došljacima, kažem Branku pokušavajući da ga utešim

nastavljam, ali, moraš mi verovati da još gore od vas prolaze oni iz porodice starih
Beograđana. Eto, uzmi moj primer, iako sam rođen u Beogradu i u njemu su
živeli moji daleki preci iz trećeg kolena, ne prolazim bolje od tebe jer trebalo je
izdržati sve posleratne progone, streljanja bez suda i presude kao i oduzimanje
imovine o pristiglih otimača s crvenom petokrakom na kapama. A šta smo tek
proživeli pod okupacijom; samo tada smo bar u nemcima gledali neprijatelja, a
sada te najrođeniji potkazuje, otima, izruguje ako nisi od "njihovih".

Vinjak na eks

To je veoma porazno za nas Beograđane koje pridošlice nazivaju "gospodskom

decom", dok većina to nikad nije bila jer su im se najbliži izdržavali od svog rada.
- Bilo je toga i u mom zavičaju, reče Branko ispijajući naiskap tek donetu od
kelnera novu čašu vinjaka, u međusobnim obračunima stradala su i rođena braća
suprotnih ideoloških pogleda.

Pravo da kažem zgađen na sva loša dešavanja, da se krležijanski izrazim, srećan

sam što sam se udaljio iz "niške provincijalne tmine", ali moji zemljaci su mi bar
štampali to što bih napisao, a ovi ovde daju samo obećanja. Nikako da dospem do
Oskara Daviča, mada mi Žika obećava da će ugovoriti taj za mene važan susret.

Oko njega su sada okupljena beogradski gospodičići Vava Hristić, Sveta i Veca
Lukić, Bora Ćosić i kako čujem dižu ga do zvezda da bi im štampao u Nolitu i
Delu, a njima je sve lako bilo u životu za razliku od mene, siromaška.

Zato se i žestim na takve poput Svetlane Velmar Janković, čiji je otac bio poznat
kvisling, pa se od buržujke s dolaskom komunista, preko noći preobratila u
njihovog vernika. Čujem da će se čak udati za "dežurnog marksistu" Mimu
Protića i sva su joj vrata otvorena, a meni zatvorena. Ima li, Bože, ako te ima,
pravde na ovom svetu...

Usprotivio sam se Brankovom mišljenju tvrdnjom da je Svetlana daroviti mladi

pisac napomenuvši da još od zakonika Prote Mateje za grehove otaca ne
odgovaraju deca. Rekao sam mu da su došljaci u Beogradu udruženi, okupljaju se
i međusobno pomažu kao i Crnogorci, za razliku rođenih u prestonici. Oni nisu ni
u mogućnosti da pomognu ni svojim najbližim jer su većinom na uticajnim
mestima došljaci koji najviše gledaju sebe.

I glavom kroz zid

Kako je Branko i dalje ostajao pri svome da su rođeni Beograđani favorizovani u

pozicijama, navodeći pojedince iz kulturnog života, čiji su dedovi i očevi bili na
nekadašnjim važnim položajima, pa tako zahvaljujući uglednoj porodičnoj lozi i
danas im je omogućeno napredovanje za razliku od njega, koji potiče od sirotana
iz srbijanske palanke, da bih ga na neki način utešio podsetio sam ga na mišljenje
gospođe Isidore Sekulić.

Ta najkulturnija Srpkinja, jedina naša žena akademik, ponovio sam Branku,

potvrdila mi je da je u Beograd pristigla prva generacija došljaka najzdravija i
najbolja jer ona ima najviše volje i snage takoreći u želji za brzim uspehom
glavom ide kroz zid da bi ostvarila ciljeve.
Piše: Kosta Dimitrijević
Sutra: Tata Gliša uzeo kredit od banke
BrankoMiljković ubijeni pesnik (15)

Tata Gliša uzeo

kredit od banke
Branko je u svojoj sobi živeo kao pustinjak i u njoj je provodio najviše vremena

Zapravo, oni, po gospođi Isidori, ne biraju sredstva da bi došli do željenog cilja, i

za razliku od starosedelaca uvek u tome uspevaju, naravno, pomognuti od svoje
ranije pristiglih, udruženih, zemljaka. U stvari, po mišljenju gospođe Isidore
priroda je u ovom slučaju nemilosrdna, jer kod svake pristigle druge ili treće
generacije nastupa uobičajena degeneracija, tako da se one osipaju, propadaju,
nestaju bez naslednika.

Zapravo, njihovi naslednici su najzdravije snage - došljaci. I zato sam Branku

otvoreno kazao da nema prava da se žali i da sada kuka nad zlom sudbinom, kada
mu se upravo kao i svim došljacima u ovom gradu pružaju velike šanse, koje, ako
je pametan i umešan, treba da iskoristi...

Dugo smo još razgovarali o toj temi, koja je očigledno Branka veoma
zainteresovala i navela na dublja razmišljanja, jer sam mu naveo i očigledan
primer gospođe Isidore, koja je sebe smatrala poslednjim izdankom dok je
osipanje gradskih porodica veoma živopisno s tragičnim akcentima opisala u
svojoj čuvenoj Kronici palanačkog groblja.

U vešernici

Igrom sudbine, kako mi je sam Branko nešto kasnije priznao, posle ovog našeg
susreta, stvari su po njega krenule nabolje.
- Moji, konačno, prelaze u Beograd, priča mi Branko sav ozaren od radosti. - Tata
Gliša je uzeo kredit od banke i kupio na Dušanovcu, u ulici Đorđa Kratovca staru,
prizemnu kućicu s baštom koju će renovirati. I što je najvažnije, obećao je da će
tamo od vešernice meni napraviti posebnu, sasvim izdvojenu radnu sobu da bih
mogao nesmetano da pripremam ispite i pišem...

Kada sam posle nekoliko meseci posetio Branka u toj prepravljenoj kući usred
cvetne bašte u kojoj su pogled privlačile raznobojne ruže, a onda zumbuli,
jorgovani, lale i karanfili kao i nekoliko voćnih stabala, on mi je, najpre, pokazao
svoju radnu sobu s oskudnim nameštajem: radni sto, police s knjigama, kauč i
umivaonik...
- Eto, to je moja stvaralačka radionica - kaže Branko raskriljujući prozorska okna
s pogledom na baštu - pogledaj kako tata Gliša kalemi ruže, on je u tome
nenadmašan majstor. A ja uživam u raznobojnom cveću pa mu, kada nađem
vremena, u tome i pomažem...

Brankov otac Gligorije Gliša, veoma srdačan čovek koji je obožavao svoje sinove,
pozdravljajući se reče:
- Eto, pričaju da moj Branko voli da pije. A ja ga, ponekad, pozovem da ovde, u
bašti, za našim stolom popije koju rakijicu dok on odbija jer nema vremena,
mnogo radi, piše...

Brankova majka gospođa Marija-Mara, koja služi slatko s vodom i kafu, kaže da je
presrećna što Branko sada ima uslove za nesmetan rad i s osmehom dodaje:
- Znate, Branko ovde živi kao pustinjak. On je toliko zavoleo tu svoju sobu da u
njoj provodi najveći deo vremena, dok samo kad ogladni, kad hoće da ruča ili
večera, tri puta kuca o zid... Glavno je da redovno daje ispite, dobija odlične
ocene, a kad piše ne da u toj sobi ni da obrišem prašinu, da bilo šta pipnem.
- Da, kazao sam da mi se ništa ne dira u sobi reče Branko a počeo sam da
zaključavam sobu jer se dešavalo, naiđu koleginice kad nisam tu pa preturaju po
rukopisima. Radi zaštite svog stvaralaštva bio sam prinuđen da zavedem
diktaturu.

Kada bi nastupili topliji dani Branka sam ponekad zaticao u bašti gde bi izneo
radni sto i pisao okružen tata Glišinim cvećem.
- Volim da radim u prirodi, kaže, tako sam navikao u Nišu gde smo imali lepu
baštu. Lepota prirode me osvežava i nadahnjuje. I rimski filozof, najveći
besednik, isticao je da radi lečenja duše moramo živeti u skladu s prirodom jer
samo tako nećemo zalutati. Dobar je njegov savet da se držimo prirodnih zakona
A ja volim da pravdam svoje grehove Ciceronovom sentencom "Naturalia non
sunt turpia" - "Što je prirodno nije sramno". E, onda kad mi priroda traži da
pijem ili vijam sojke, ma koliko se najbliži ili policajci ljutili zbog mojih
nepredviđenih, nedoličnih postupaka, branim se tom Ciceronovom poukom. Ali,
šta mi vredi kad panduri, kao ni droce koje vijam, nemaju pojma ko je Ciceron i
koliko njegove pouke za mene zlata vrede.

Mudri čika Miša

U trenuciam raspoloženja voleo je Branko da citira izreke antičkih filosofa, koje je

rado čitao i proučavao da bi kojim pitanjem izazvao na diskusiju svog omiljenog
profesora Miloša Đurića ili "čika Mišu", kako su ga zvali studenti, tako da bi se
često njihova rasprava otegla u beskraj, ali bi na taj način i ispite skraćivali pa bi
njegove kolege bolje prolazile.

Pitao sam Branka zašto umesto uobičajenog naziva filozof izgovara filosof, a on
mi reče da ga je tom podučio čika Miša Đurić, naš najveći helenista, istakavši na
jednom predavanju:
- Deco, vi stalno grešite. Filozof kad se kaže znači onaj koji voli mrak, i zato tako
ne treba ni izgovarati, a ni pisati.

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Filosof i filozof mudrost i mrak
Branko Miljković ubijeni pesnik (16)

Filosof i filozof,
mudrost i mrak
Gospođa Olga Jančevecki oduševljavala je goste setnim pesmama

Pravilno je pisati filosof, što je naziv za onoga koji voli mudrost. E, kako ja više
volim mudrost od mraka koji nas zahvaljujući našem murdarluku, lenosti i
glupostima, često okružuje, po čika Miši pišem i izgovaram filosof. Ali, ne bunim
se da po ustaljenoj navici zvaničnici i dalje pišu svuda filozofski fakultet jer
izgleda više vole mrak od mudrosti.

Od svih profesora Branko se najviše sprijateljio sa čika Mišom Đurićem, kako

smo ga svi zvali, poznatim humanistom, istoričarom helenske etike, filozofije i
literature. Branko se sa čika Mišom i nama često susretao i sedeo za istim stolom
u Klubu književnika. Pamtim da je Branka taj omiljeni profesor etike, pored
nezaboravnih predavanja o antičkim junacima i misliocima, posebno oduševio
stoičkim podnošenjem svoje tragične sudbine:

Diple i etika

- Hrabar poput antičkih junaka, čika Miša je odbio tokom nemačke okupacije da
potpiše kvinsliški proglas, a kad ga je jedan kolega - profesor muzike na to
nagovarao "da ne izgubi glavu" njegov dostojanstveni odgovor je glasio: "Ja to
potpisati neću! Vi svirate u diple, a ja predajem etiku!" Potom, proživeo je teške
dane i noći kao zatočenik Banjičkog logora smrti. Na Sremskom frontu izgubio je
sina - jedinca Rastka, kojeg nije hteo da izvuče iz borbe o čemu je izbegavao da
priča dok je mlađima govorio da je najveća čast braniti otadžbinu.

Posebno je Branko hvalio čovečnost čika Miše, jer bi ga čika Miša, kad god bi ga
video neveselog, zamišljenog, pritisnutog životnim nedaćama, podsećao na savet
antičkih mudraca: "Svaki čovek treba da se raduje životu." I svoje studente je
upućivao da se drže Plinijeve sentence "Nulla dies sne linea" - "Ni jedan dan bez
linije"...

Poput svih mladih Branko je voleo da posećuje onu staru, romantično-boemsku

Skadarliju, koja već tada više nije ličila na nekadašnju iz vremena Đure Jakšića i
Čiča Ilije, ali je zadržala svoj šarm u vedrim starogradskim pesmama i
romansama Olge Jančevecke, u zanimljivim pričama i anegdotama.

Tamo smo više puta sedeli kod Tri šešira ili Dva jelena, a najradije u restoranu
Skadarlija, gde je zanosno pevala čuvena Olga Jančevecka, kraljica ruske
romanse. Pamtim Branka u društvu s prijateljima - Žikom Lazićem, Božom
Timotijevićem , Stevanom Raičkovićem i kompozitorom Žarkom Petrovićem, čiju
je, do ovih dana popularnu, jesenju romansu "Sve moje jeseni su tužne" veoma
voleo i rado pevao.

Gospođa Olga, iako u poznim godinama, poput "pariskog slavuja" Edit Pjaf,
oduševljavala je kafanske goste zanosnim, setnim pesmama o nepreglednoj
ruskoj stepi, zvezdama i praporcima, životnim lepotama i dražima ljubavnih
osećanja, tako da je u kasnim satima Branko, pod uticajem pića, zanosa i
oduševljenja počeo razbijati čaše uz najogavnije psovke, vičući na sav glas:
- Hoćemo slobode! Dajte nam slobodu, dokle će samo komunisti da drže javne
kuće! Nećemo više da molimo kurve, hoćemo javne kuće!

Ti protesti u vezi sa prizivanjem javnih kuća primetio sam da su bili Brankova

opsesija kad malo više popije, pa smo ga tako i pravdali pred ostalim začuđenim
gostima i osobljem. Ali, skandal je predupredila gospođa Olga Jančevecki, koja je
prišla Brankovom stolu zagrlivši ga i poljubivši ga u obraz, a onda se obratila
kelneru koji je već hteo da telefonira miliciji:
- Stanite, zar ne vidite da je u pitanju iskreni vapaj mladog čoveka, za onim što
nedostaje našem društvu.

Oficiri u smrt

Dok je kelner staru gospođu gledao začuđeno kao i ostali za okolnim stolovima
ona sede za naš sto i, obraćajući se iznenađenom Branku, reče:
- Mladi čoveče, vaša spontanost mi se dopada, jer ste se poneli kao raniji moji
obožavaoci, koji su, kad sam u Petrogradu pevala pod imenom grofice Elene Rok,
u iskrenom oduševljenju razbijali kristalne čaše i velika ogledala u sali, a zbog
mene su se čak i ubijali carski oficiri, kada sam ih kao časna žena slala u javne
kuće. Da, nemojte se čuditi, vi ste potpuno u pravu što tražite svuda u pametnom
svetu priznate institucije javnih kuća, jer one su čuvale brakove i porodični mir.

Da, mnoge nesreće, ubistva i samoubistva su se posle rata desila što su ukinute
javne kuće, koje su uspešno smirivale raspomamljeni nagon izvesnih mužjaka,
dat im od prirode, dok ga žene većinom nemaju, pa ne mogu ni da shvate njihovu
opterećenost. Da se otvore javne kuće na zakonskoj osnovi smanjio bi se broj
silovanih devojaka i žena, narkomana i ludaka, u to sam uverena. I zato tvrdim,
moj gospodine, da je današnji moral lažan, jer su javne kuće pomagale nesmetan
porodičan život.
Ovako, i opasnost od veneričnih bolesti je veća dok su svi željni ljubavi, koju ne
dobijaju kod kuće, prepušteni ulici. E, zato sam ja, kao i vi, mladi gospodine, za
hitno uvođenje javnih kuća...

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Na raso u užičku Kremnu
Branko Miljković ubijeni pesnik (17)

Na raso u "Užičku Kremnu"

Branko je, kao većina kolega, bio podložan hipohondriji

Temperamentno izlaganje gospođe Olge Jančevecki bilo je propraćeno

Brankovim pljeskom i uzvikom radosti:
- Hvala milostivom bogu ako ga ima da i ja jednom nađem istomišljenika!

I veselje sa ispijanjem zdravica nastavilo se do zore. A onda bi prijatelji odlazili s

Brankom na trežnjenje rasolom u kafanu Užička Kremna i na poetičnu, čuvenu u
ono vreme mansardnu sobicu kompozitora i pesnika Žarka Petrovića u
Dušanovoj ulici, gde bi se često okupljali naši najpoznatiji umetnici.

Zbog stalne prenapregnutosti, ili kako bi se danas reklo života pod stresom, žurbe
u želji da se svuda istakne, perioda neprestanog stvaralačkog rada i povremenih
opuštanja simbolisanih kafanskim druženjima, tonući tada sve dublje u
alkoholičarske krize da bi, kasnije, dolazeći svesti zapadao u psihičke traume,
Branko koji je, inače, psihijatriju dosta poznavao, sve češće je posećivao lekare.

Ljubav i kajanje

To nisu bili psihijatri, nego specijalisti za kožno-venerične bolesti, jer se posle tih
noćnih terevenki, ponekad od pića nesvestan daljih zbivanja, izjutra budio kraj
izvesnih prodavačica ljubavi, da bi potom usledilo kajanje, patnja i strah da nije
navukao koju opasnu boljku. A to nije bilo nemoguće pod takvim okolnostima,
tim pre što je Branko, poput većine svojih kolega - umetnika bio podložan
hipohondriji koju je uspešno Molijer karikirao u poznatom delu Uobraženi
bolesnik.

Kako je jednom prilikom od Lepe Nine, pevačice kod Stambol- kapije, uspevši da
je preotme od svog prijatelja i brzo, takoreći na juriš, osvoji, dobio laku, brzo
izlečenu infekciju, Branko se uplašio i, naravno, postao oprezniji, ali obično ako
bi ga zahvatilo pijanstvo, kako bi govorio "đavo bi došao po svoje!"

Igrom slučaja, jednu od mnogih Brankovih strepnji izazvala je moja, pre više
meseci njemu darovana štampana dramska poema Ludačka košulja, koja ga je
svojevremeno, kako mi je kazao, "uzbudila zbog stravične ispovesti jedne tragične
ljudske sudbine". Ali ne lezi vraže, Branko mi je jednom u pijanstvu, podstaknut
hipohondrijom, priznao da se po čitanju te moje dramske poeme o samrtnim
mukama mladića obolelog od luesa posle jedne nepromišljene ljubavne noći sa
ženom sumnjivog morala, poistovetio sa teškom sudbinom njenog glavnog
junaka.

Da i sebe smatra nagriženim u to vreme neizlečivom bolešću zarađenom na

ljubavnom polju, pa je bio toliko uznemiren i uplašen da nije pomoglo naše
tešenje, nego je odjurio na pregled krvi kod "studentske majke". Tako smo zvali
doktora - specijalistu, koji je imao ordinaciju u Ulici kralja Milana i preko čestih
oglasa pozivao najsiromašnije a naročito studente na preglede po spuštenim
cenama.

Razumljivo da je njegova ordinacija bila uvek puna, a Branko nas je, po

izvršenom pregledu i povoljnom rezultatu krvi, sve častio kod Bezistana jer ga je
doktor oslobodio silnog straha poručivši mu da je "zdrav kao dren" i da može
nastaviti sa "daljim osvajanjima, ali da se čuva".

Proslavljajući Brankovo spasenje od "nečistivog" ispili smo nazdravljajući mnoge

ture žestokog pića, ali Brankova zaklinjanja bila su uzaludna jer je već iste večeri
krenuo u novu avanturu o kojoj bi nam sutradan maestralno pričao, pominjući
sve doživljene zgode i nezgode sa svojom Dulčinejom, a to ilustrujući nizom
komičnih detalja da smo se iskidali od smeha.

Pošto je u govorništvu Branko bio nenadmašan, veoma žalim što u to vreme nije
bilo magnetofona kojim bi se verno mogla snimiti njegova slikovita kazivanja.
Imao sam prilike da čujem nekolicinu vrhunskih oratora, ali pored nenadmašnog
Veljka Petrovića, Miloša Đurića i Raška Dimitrijevića, mislim da bi im se tim
osobenim umećem i Branko mogao pridružiti. Nažalost, Brankova analitična
kazivanja na literarne teme, kao i ona posvećena kratkotrajnim ljubavnim
avanturama, veoma teško je verno preneti jer su bila satkana na onoj osetljivoj
granici sna i jave, između svetlosti užitka i tame kako se i po koju cenu do toga
dolazilo, a veoma je teško tu odvojiti istinu doživljenog od laži domaštanog.

Veliki ženskaroš

Jer, slušaoci tih izuzetnih Brankovih iskaza, često do krajnosti razmetljivih s

uočljivim pretresivanjima, bila su uvek maštovito nenadmašna i sladokuscima
pružala izvanredan užitak. Da je Branko stigao da napiše svoj erotikon što mu je
bila jedna od mnogih neispunjenih želja uveren sam da bi bio dostojan takmac
klasiku Bokaču. Nešto sam zaboravio da dodam, a to je: svoja kazivanja Branko bi
propratio izvanrednom gestikulacijom, mimikom i glumom visokog nivoa, tako
da sam mu odajući priznanje govorio:

- Možda si promašio poziv! Koliko i pesnik bio bi odličan i glumac...

Pravilno je pisati filosof, što je naziv za onoga koji voli mudrost. E, kako ja više
volim mudrost od mraka koji nas zahvaljujući našem murdarluku, lenosti i
glupostima, često okružuje, po čika Miši pišem i izgovaram filosof. Ali, ne bunim
se da po ustaljenoj navici zvaničnici i dalje pišu svuda filozofski fakultet jer
izgleda više vole mrak od mudrosti.

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Prvi pokušaj samoubistva
Branko Miljković ubijeni pesnik (18)

Prvi pokušaj samoubistva

Dogodilo se to u Prešernovoj kleti posle jedne neslane šale

Jer, iz psihijatrije je poznato da samoubice, ako stvarno žele da svojevoljno

nestanu, to ne čine na očigled drugih već kriju i nagoveštaj o tome. Poznajući
Branka kao čoveka željnog reklame i slave, uspešne karijere i osvajanja najvišeg
društvenog položaja, bio sam uveren da će se uspeti kao Dučić do vrhunca
koristeći znanjem svoje nacije, dok smo za samoubistvo zbog životnih teškoća
gotovo svi mi, njegovi prijatelji, bili daleko ispred njega, spremnog da se usprotivi
svim nedaćama, da muški prkosi.

Zbog toga ću dati kraći osvrt na Brankovo pravo, verujem inscenirano

samoubistvo o kojem se dosta pričalo u Beogradu. O tom pokušaju Brankovom da
prekrati životne muke u vremenu Prešernovoj kleti postoje tri verzije: jedna je od
njegovog školskog duga i cimer-kolege Ilije Drenovca, druga od Miška Šulentića,
dok mi je treću ispričao prijatelja, književnik Žika Lazić, koju je pominje u
pripoveci "Priča se u Maderi" po kojoj je i nazvao zbirku.

- Većina pisaca naše generacije s večeri okupljala se u boemskoj kafani

Prešernova klet čiji su kelneri bili naši prijatelji donoseći nam često piće i "na
kredu", kako se tada govorilo, dok smo uživali u tom adaptiranom podrumu
slušajući uz prijatnu muziku cimbala Šandora Bačija i Vilijeve citre tada
popularnu melodiju iz filma Treći čovek. Branko je voleo zvuke Šandorovih
udaraljki i tu melodiju koja nas je zanosila, čašćavao ga pićem i bakšišom.

Uz razgovor o svemu i svačemu piće se nemilice trošilo, kada smo odjednom

odlučili da u stilu ruskog ruleta života ili smrti, umesto nasumičnog okretanja
burenceta revolvera da iz Brankovog crnog šešira izvlačimo ceduljice s našim
imenima. Jedna od tih cedulja bila je u znaku smrti i Branko je baš nju izvukao, a
onda smo u šali naručili novu litru vina podižući zdravicu pesnika u znak
oproštaja.

Dotle raspoložen Branko je prebledeo i utonuo u misli, nismo ni primetili kada je

otišao u toalet. Našu nestašnu igru Branko je shvatio ozbiljno, napravila se
uzbuna, kad smo uleteli u ve-ce zatekli smo ga na podu u polusvesnom stanju sa
kaišem oko vrata i prekinutim tankim lancem na kazančetu što mu je spaslo život.

Želja za pričom

Zemljak, student medicine Drenovac tada je pesniku u komatoznom stanju

ukazao prvu pomoć umivši ga hladnom vodom, a potom kad je Branko došao
sebi, prijatelji su ga vratili za svoj sto dok je on osmehujući se kao da se ništa
ružno prethodno nije zbilo, naručio novu turu vruće rakije. Ipak, nisu mu
dozvolili da nastavi pijanku nego ga taksijem odvezli do kuće.

Niko iz društva o tom događaju nije smeo ništa da ispriča Brankovim najbližim, a
i on je o tome ćutao, tako da su izvesni pričali da je to bio samo pesnikov štos sa
željom da se o tome priča u gradu. Tako se i desilo, neki su ga sažaljevali, drugi
prekorevali, treći savetovali da više ne izvodi takve "neslane šale", da se tako ne
igra sa sobom i živcima prijatelja.

Sekao vene

Tih dana Branko je i pre objavljene prve pesničke zbirke, postao junak paklene
večeri u Prešernovoj kleti, o čemu je podsvesno sanjao želeći da se stalno o njemu
govori, ali tadašnja štampa je to prećutala jer još nije postao poznata ličnost.
"Vest je brzo obigrala Beograd", piše Žika Lazić u knjizi "Priča se u Maderi".

"Na fakultetu je omiljeni profesor, helenista (Miloš Đurić-pr.p), na jednom

predavanju rekao:,Helen se peo na visoku stenu pored mora i pri zalasku sunca
bacao se u vodu prelivenu večernjim rujem. Tako su se ubijali pesnici, a ne kao
danas neke budalčine koje se vešaju po kafanskim klozetima... Ha, ha, ha'! Bilo je
smešno zaista.

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Budalaštine u pijanstvu
Branko Miljković ubijeni pesnik (18)

Budalaštine u pijanstvu
Pesnik se obraćao Rajku Čukiću rečima: "'oćeš da mi budeš sekundant na
dvoboju?"

Neku godinu kasnije taj smeh je svima preseo...".

S nestrpljivim očekivanjem izlaska prave zbirke "Uzalud je budim" nastavljala su
se Brankova pijanstava, jurnjava za slavom i devojkom sumnjivog morala,
pričaju, da je u klubu Filozofskog fakulteta, razbijenom čašom pokušao da iseče
vene zbog neke uskraćene ljubavi. Drugoj devojci u koju je bio zaljubljen, odvevši
je u svoju sobu na Dušanovcu pretio je čak vitlajući nožem.

U tim ludim noćima, kad verovatno zbog pića nije bio svestan postupka, bio je od
jedne koleginice optužen za nasilje, ali kako ga je cenila kao pesnika, nije, srećom
Branka prijavila policiji. Slušajući njenu, uveren sam, iskrenu ispovest, jer je bila
jedno vreme moja dobra prijateljica dok se nije srećno udala, bio sam zapanjen
tim Brankovim postupkom, a kada smo povodom toga razgovarali najpre se
izgovarao nesećanjem, a potom priznao tu gorku istinu kajući se sa suzama u
očima i tražeći od nje oproštaj.

On je usledio, ali ta njegova bivša prijateljica nije htela više ni da se sastane sa

njim, ni da progovori...
Svi koji su ga bolje poznavali opraštali su Branku sve uvrede izrečene na njihov
račun, a pri piću znao je da bude veoma nezgodne naravi, da poziva na tuču ili
"dvoboj" jače od sebe. Ti pozivi na ogledanju snage pesnika bili su često i bez
nekog naročitog povoda i jednom prilikom kad smo u Prešernovoj kleti popili
malo više, Branko će odjednom ustati od stola i reći našem prijatelju, ondašnjem
studentu medicine Bobanu Zogoviću:

- Bre, bre, što se praviš važan, jebem te u debeli burag! Oćeš da se bijemo!... Čim
to izreče zaljulja se i tresnu na stolicu.
Svi u kafani trgnuti od njegovog poziva gledali su Branka u čudu jer je izazivao
visokog, kršnog, što se kaže "ko od brega odvaljenog" momka Zogovića, a on sušta
suprotnost: debeo i onizak... Pomislivši da se njegov prijatelj pesnik šali, Boban
samo odmahnu rukom i odgovori:

- 'Oćeš još jedno piće! Ja, častim za položeni ispit...

- Budalo, častiću ja tebe batinama, kaže ljutitog glasa Branko, jedva ustajući od
kafanskog stola. - Volino, pozivam te na megdan!

Okupljeno društvo uzaludno je pokušalo da Branka primiri skrećući razgovor na

drugu stranu, ali pesnik ne odustaje i pita Rajka Čukića:

- Burazeru, Čule, kad su ovi kukavice 'oćeš da mi budeš sekundant na dvoboju? I

ti da pomažeš - obrati se meni.

Pesnik Rajko Čukić zbunjen, ali šta će nego da potvrdi glavom, poput mene, da
pristajemo, a onda Branko pokazuje Bobanu u pravcu vrata od taoleta i kaže:
- Idemo tamo da se obračunamo!...

Kako više nije bilo odstupanja posle ove provokacije, Boban drmnu do kraja čašu
ljute rakije, pa krenu za nama na "dvoboj". Nađemo se tako sve u uskom toaletu
obloženom šarenim keramičkim pločicama, Boban kraj ve-ce šolje stoji uspravan
kao bor ispruženih ruku i stisnutih pesnica. A Rajko taman da im poput pravog
bokserskog susreta ukrsti pesnice i da znak za početak, kad Branko reče:
- Uh, izvinite, nešto sam zaboravio! - pa izađe...

U nedoumici čekamo nekoliko minuta, a Branko se vraća, samo bez uobičajenog

crnog šešira širokog oboda, koji je u međuvremenu skinuo i obesio na kafansku
vešalicu. U uglu toaleta, kao da je u bokserskom ringu, isturenih pesnica i dalje
čeka Boban, a sekundant Rajko pljesnu dlanovima i taman da izreče "počinjite", a
Branko se udari po čelu i reče:

- Imam novo odelo, gospodo! Pošto će to biti tuča do krvi, dozvoljavate mi da

skinem sako.

Pita Rajko već pomalo nervoznog Bobana ima li što protiv, a kada on odmahnu
glavom, Branko napusti prostoriju. Nije prošlo ni pola minuta, a Branko se vratio
u košulji, stao u drugi, suprotan ćošak, podignutih, stisnutih pesnica kao i njegov
protivnik. Ali, taman Rajko da dadne uobičajeni znak za početak, Branko opet
reče:

- Uh, izvinite, treba da za trenutak skinem kravatu i podavijem manžetne na

košulji...

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Mig Rajka Čukića
Branko Miljković ubijeni pesnik (19)

Mig Rajka Čukića

Branko je "mrtav pijan" legao preko tramvajskih šina kod Vuka

Smatrajući, valjda, te Brankove postupke kao namerno zafrkavanje, namrgođeni

gorštak Boban nije se više obazirao na pesnikova izvinjavanja, a ni pitao njegovog
sekundanta za početak "dvoboja", nego izazivača raspali pesnicom po nosu, tako
da se on za tren prostre po mermernom podu, umalo ne udarivši glavom o ve-ce
šolju.

Međutim, iako mu je iz nosa tekla krv, Branko se podiže sa poda, i kao da ništa
nije bilo, skide kravatu i poče otkopčavati i zavrtati manžetne bele košulje. Tim
Brankovim gestom Boban je bio još razdraženiji i baš u kritičnom trenutku, kada
je hteo novim udarcem da opet pesnika sastavi sa podom, Rajko se isprečio
između protivnika rekavši, poput pravog sudije, oštrim glasom:
- E, sad Bobane, dosta, inače ćeš imati posla sa mnom! Pa, zar ne vidiš u kakvom
je stanju naš Branko? Ne može čestito ni da stoji...
To je trglo Bobana, tako da on promrmljavši nešto kroz zube poput psovke, izađe
iz toaleta zalupivši vrata. Ali, đavo ni tada nije Branku dao mira. On je, sav
okrvavljen, teturajući se krenuo za Bobanom i dalje ga izazivajući:
- Kukavica! Vidi ti njega, slabića! Ne sme da se bije, da mu ja pokažem kako se
boksuje!...

S mukom smo odvukli Branka do našeg stola, a tada namignuvši društvu koje je
jedva suzdržavalo smeh, Rajko reče:
- Dragi naš prijatelju Branko, u čast tvoje velike pobede popićemo još jedno
pićence. Kao uspešni sudija meča ja ovu turu plaćam. Da li prihvatate?

Svi prisutni s oduševljenjem prihvatiše ponuđenu čast, a tada Branko okrećući se

još uvek smrknutom Bobanu, reče:
- Ovu turu ja plaćam, a posle, Bobane, ću te prebijem ko mačku! jesi l' razumeo...

Videvši da ne vredi da protivureči Branku na Rajkov i moj znak Boban prvi

podiže čašu pa nazdravi velikoj pesnikovoj pobedi. I nastavljajući veselu pijanku
Branko je zaboravio na raniju prepirku, nego je nazdravio Bobanu kao dobrom i
snažnom momku pominjući Durantovu pouku "Snaga klade valja, a um caruje".

Taj Brankov "dvoboj" sa Bobanom Zogovićem zvuči i kao tragična ali istovremeno
i komična priča jer je, po kazivanju Rajka Čukića, to veče po odlasku iz
Prešernove kleti Branko mrtav pijan legao preko tramvajskih šina kod Vukovog
spomenika.

- Hteli smo da ga odvučemo, uplašeni da ga vozač tramvaja možda neće primetiti,

pričao je Rajko, ali Branko se opirao, batrgao, psujući nas na sav glas. Kada smo u
daljini videli približavanje osvetljenog tramvaja nasilu boga smo Branka sklonili
sa šina, a onda taksijem odvezli kući. A sutradan je opet s nama sedeo kod
Bezistana, kao da se ona tragikomična situacija nije desila prethodne večeri.
Nama, tada prisutnim, bilo je neprijatno da započnemo razgovor na tu temu...

To sa Brankovim povremenim opijanjem sve nas je zbunjivalo jer je bio u stanju

da po mesec-dva uopšte ne okusi alkohol, a onda pretera. Odjednom se napije pa
pod sto padne kao kod Tri šešira, ali gledao sam Branka kako, i pored mnogo
ispijenih čaša žestokog pića, izdržava na nogama i do zore. Ne manje od Branka
tada sam i ja pio kao i ostali njegovi prijatelji, ali smo znali na vreme da se
zaustavimo.

Recimo, ja sam tada u džepu uvek nosio u celofan zavijeno po koje parče slanine
da ne bih pio na prazan stomak, dok je Slava Bogojević uz rakiju pio dosta mleka,
da neutrališe otrove. Na primer Slobodana Markovića država je slala na lečenje
od alkoholizma čak u elitne švajcarske sanatorijume, a o Branku kao da niko nije
vodio brigu, verovatno zato što su verovali da više glumi nego što se stvarno opija.
Nažalost, nije bilo tako...
Najmlađi član neosimbolističke grupe bio je Dragan Kolundžija, odan srcem i
dušom zavičajnoj, pastoralnoj poeziji, koji je iz potkozarskog sela Donje
Vodičevo, početkom pedesetih godina, stigao u Beograd, gde je kao gimnazijalac
objavio prvu povoljno ocenjenu zbirku Zatvorenik u ruži, koju je Branko u
pohvalnom prikazu ocenio kao pravu "svetkovinu oka i uha". A prekoreo ga što je
kao tadašnji siromašak došao u starom, iznošenom odelu na pogreb, kako je
naglasio "velikog pesnika" Sime Pandurovića.

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Zabranjen kiseli kupus
Branko Miljković ubijeni pesnik (20)

Zabranjen kiseli kupus

Neosimbolisti su se zakleli da to što Stefan Bogdanović povrće nikada ne jedu

Iz tog perioda sećam se jednog pomalo komičnog Brankovog susreta sa

Kolundžijom u studentskoj menzi u Ulici Zmaja od Noćaja. Zajedno smo tamo
svratili i Branko me podgurnu i namignu ugledavši mladog neosimbolistu
Kolundžiju, kako iz tanjira prosto satire kiseli kupus. Jadničak, bio je po svoj
prilici pregladneo, pa je zaboravio na neosimbolističku zabranu u vezi sa kiselim
kupusom, ili je to možda shvatio kao šalu.
- Bre, bre, crni Dragane - reče strogo Branko - zar se tako poštuje
neosimbolistička reč, zakletva!

Na taj Brankov prekor Draganu zastade zalogaj u grlu, začas se preznoji kao da je
uhvaćen u najvećem zločinu, tako da je samo uspeo da odgurne tanjir kiselog
kupusa, preklinjući ga da to ne prenese šefu Jeremiću.
- Dobro, ozbiljnog glasa, jedva suzdržavajući smeh, reče Branko, ovog puta neću
te odati, ali ako te sledeći put, Dragane, zateknemo da ovde satireš kupus, beri
kožu na šiljak!

Opomenuli smo Dragana, ali istovremeno ne misleći da ćemo zbog toga mi ostati
gladni, bez ručka u studentskoj menzi, gde se većinom posluživao prokleti i
omrznuti kiseli kupus, zbog čega smo ga i anatemisali kao neosimbolisti. Što se
mene tiče bio sam uveren da je Dragan, po našem odlasku pogazio "zakletvu"
nastavljajući, onako gladan, k'o zec da satire kupus.

Pamtim još jednu scenu iz studentske menze u Ulici Zmaja od Noćaja. U

fotolaboratoriji lista Naš vesnik, gde sam povremeno sarađivao, otkrio sam
nekoliko slobodnijih fotografija jedne Brankove poznanice, koju nije uspeo da
odvede u svoju sobu na Dušanovcu. Ta mala je želela da konkuriše na odseku
glume na Pozorišnoj akademiji pa je zamolila našeg fotoreportera da je snimi. I
ona je ispred fotoaparata napravila nekoliko poza, naravno odevena...
Ali, videći njene izazovne grudi, fotoreporter je zamolio da je do pasa nagu snimi,
što je jedva pristala s tim da joj da negativ. U naše mladalačko stidljivo vreme cela
bioskopska sala bi urlala od uspaljenosti ako bi se videle prekrasne butine Silvane
Mangano ili Merilin Monro kad joj ulična ventilacija podigne za trenutak suknju.

Pozajmim te fotografije i pokažem ih Branku, koji mi ih gotovo istrže iz ruke, pa

požuri pravo u studentsku menzu, gde je svoju poznanicu zatekao kraj našeg
Dragana kako jede kiseli kupus. Kao da je video duha pred sobom umesto Branka
naš kolega Dragan preblede i sav se namah preznoji, ali on na njega uopšte nije ni
obratio pažnju nego brzo pokaza zaprepašćenoj devojci, ali da ostali ne opaze,
kompromitujuće slike, pa joj ultimativno reče:
- E, mala moja, ako želiš ove slike dođi večeras kod mene na razgovor.

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Citati mudrog Virgilija
Branko Miljković ubijeni pesnik (21)

Citati mudrog Virgilija

Mnogo pisaca bavilo se karakterom žena

Devojka samo potvrdi glavom u znak pristanka, a kada smo napustili menzu
Branko mi je vratio njene fotografije uz poruku:
Možeš onom mamlazu da vratiš te slike. A ovoj glupoj guski, ako stvarno po njih
dođe, očitaću dobru lekciju!

Pokajao sam se što sam se uopšte u to sve umešao, jer mi je kroz nekoliko dana sa
suzama u očima ta devojka pričala da se te večeri Branko pripit loše ponašao,
tako da u njegovoj srdžbi nije mogla više da prepozna misaonog pesnika koga je
obožavala.

Tih dana sa Brankom sam u "četrdeset petici" slušao predavanje "O samoubistvu"
jednog stručnjaka iz Kriminološkog instituta. Uz niz slučajeva predavač nam je
puštao slajdove stravičnog sadržaja i čitao odlomke oproštajnih pisama. Veoma je
Branka zainteresovao jedan slučaj bez odgovora stručnjaka: devojka sa
veštačkom nogom ugušila se zajedno sa trudnom drugaricom, pretpostavlja se
napuštenom od momka.

- Pa to je za šekspirovsku dramu, reče Branko, onaj stručnjak tvrdi da su bile

lezbejke. Dobro, prva da se ubije zbog svoje invalidnosti nije presudan razlog, ali
možda što je bila odveć zaljubljena u svoju koleginicu koja je prevarila začevši s
muškarcem. Ali, zašto se i ta ubila? Verovatno i ona zbog razočaranja u ljubavi?
Znači, za obe je bilo presudno neverstvo. Postoji i varijanta da je ta zatrudnela,
možda bila silovana? Ko da shvati problem samoubistva kada on i najveće
stručnjake zbunjuje, dovodi u zabludu...

Vraćajući se kući, u autobusu, govorili smo o pesnicima - samoubicama, čiji čin

Branko nije odobravao. Kada sam Branku pričao o neuspelom samoubistvu
jednog našeg poznanika - pesnika zbog neuzvraćene ljubavi, on je rekao:
- To je velika budala! Zar da se ubije zbog jedne uobražene glupače, koja gleda
samo da se što pre uda, pa ga je i izneverila tražeći bolju priliku, jer je svesna da
joj mi, siromašni studenti, ne možemo osigurati udoban život. Sve su one iste dok
smo mi, pod uticajem sentiš-mentiš literature, velike budale. I mudri Virgilije je
pametno govorio da su "žene nestalan i promenljiv stvor", a toliki su ih pisci
opisali kao nevernice i lažljivice. Ja, koji sam ranije dosta pio i patio zbog
neuzvraćene ili izigrane ljubavi, ženama ništa ne verujem. I nikad sebi ne bih
oduzeo život zbog neke žene... To je ispod nivoa pravog čoveka, a najmanje priliči
pesniku za koga su žene samo prolazne saputnice. I otrov može biti lek u malim
količinama, a u većim - smrt. Znači, na životnom trapezu moramo se naučiti da
balansiramo, inače propadamo...

Na dan Svetog Save 1956. godine, našu grupu neosimbolista i nekoliko prijatelja,
zadesila je u "Prešernovoj kleti" neprijatnost koju, pre svega zbog Branka, ne
mogu da prećutim.

Bilo je prijatno zimsko veče, a mi se sakupili u našem omiljenom sastajalištu.

Kafana puna sveta, pored mene je sedeo Branko, s druge strane Žika Lazić, a
zatim su se ređali glumac Tori Janković, pesnik Rajko Čukić, dobroćudni boem
Bajčetić, zvani "Šekspir", pesnik i filmski epizodni glumac Vojkan, zvani "Prkos
Drumski", student Boban Zogović, kritičar Bunjac... Pričalo se o svemu, dok
nisam pomenuo svoj seminarski rad o značaju književnog dela Save Nemanjića, a
tada se Branko pljesnu po čelu i reče:
- Bre, bre, kakvi smo to mi, braća Srbi! Pa, danas je Sveti Sava, naša školska slava,
a mi kao da se plašimo da mu zapevamo himnu...

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Tuča u kafani "Prešernova klet"
Branko Miljković ubijeni pesnik (22)

Tuča u kafani "Prešernova klet"

Sukob izazvan pevanjem himne svetom Savi, 27. januara

I Branko poče da peva "Uskliknimo s ljubavlju, svetitelju Savi...", a svi za njim,

najpre tiho a potom sve glasnije.
Taman smo započeli drugu strofu, kad nas trže od susednog stola oštar glas:
- Mamicu vam vašu, o kome to pevate?!
Pokušali smo dvojici krupnih, zadriglih muškaraca ljutitog izraza lica da
objasnimo ko je Sveti Sava, ali nas jedan oštrim glasom odmah prekinu i
naredivši nam da smesta umuknemo s "reakcionarnim pesmama", zapreti da će
nam on "pokazati" ako ga ne poslušamo.

Vojkan nam došapnu da je bolje da se sa ovima ne objašnjavamo, jer ih je

poznavao iz svog rodnog kraja: onaj koji nam je pretio bio je narodni heroj,
pukovnik Udbe Veselin Truša, spreman na sve pa i da ubije, jer mu niko ništa ne
može, dok je onaj drugi njegov kolega, takođe udbaš.

Uzalud nas je primoravao čika Selja, divan kelner iz Aranđelovca koji nas je voleo
kao da smo mu rođena deca. A mi, kao za inat, predvođeni Brankom, opet
zapevasmo himnu Svetog Save. Ohrabreni, nazdravljajući, podizali smo čaše
crnog vina, a sećajući se ranijih proslava Savindana, pridružili su nam se i još
neki gosti, tako da se celom salom "Prešernove kleti" razlegao refren:

Celo Srpstvo slavi

slavu svoga oca Svetog Savu,
Pojte mu Srbi,
Pesmu i utrojte!

Za svo to vreme onaj smrknuti udbaš u društvu pukovnika Truše gledao nas je
zakrvavljenih očiju, kao da smo mu rođenog oca ubili, a kada smo završili s
refrenom, reče:
- E, golubići, sad vas molimo da opetujete istu pesmu!

Pogledali smo se zbunjeno, naslućujući zlo. Onda nas pukovnik i narodni heroj
Truša umilnim glasom zamoli da mu još jednom kažemo ko je Sveti Sava, jer je
on odrastao i vaspitavan u partizanima pa nije čuo za to ime. Da bih mu najkraće
objasnio odgovorio sam Truši da je najveći srpski svetitelj i prosvetitelj Sava pre
više vekova vršio i funkciju Koče Popovića, tadašnjeg ministra inostranih poslova.

Onda oni opet ponoviše želju da čuju pesmu o Svetom Savi. Da im ispunimo
želju, a i prkoseći, čim smo iz sveg glasa zapevali himnu srpskog svetitelja Save
"Uskliknimo s ljubavlju", istog trenutka, odgurnuvši svoj sto, njih dvojica, kao
pomahnitali skočiše i psujući Svetog Savu, počeše besomučno da nas šamaraju i
udaraju pesnicama, da je u kafani nastao pravi haos.

Neke žene su histerično vrištale. Udaren, ranko se skljokao na pod, ja se uhvatio

za glavu. Tori se rvao sa besnim udbašem, dok su Žika i Vojkan razmenjivali
udarce sa pukovnikom Trušom. Počele su da lete i flaše, a ja sam došao svesti u
kafanskom klozetu. Pored mene bio je tamo "Šekspir" i pričao mi je da me je on
tamo odvukao ošamućenog posle nečijeg udarca.

Kelneri, sa čika Seljom na čelu, pokušavali su da smire napetost posle tuče,

stajući između dva zaraćena tabora. Uzbuđeni čika Selja je povikao napadačima:
- Stanite, pobogu, drugovi, pa to su naši stalni gosti, umetnici! Eto, Žika Lazić je
novinar u Borbi! Neki su i odani članovi naše Partije!

To nije nimalo primirilo rasrđene napadače koji su Vojkanu uvrnuli ruku za leđa
dok mu je Truša čitao lekciju:
- Vidi ti mog zemljaka, ja sam mislio da si ti s nama, a on je uz ove razbojnike!

Umesto odgovora Vojkan pljunu u lice Trušu i raspali pesnicom posred brade,
tako da se prostro po podu, pa dobivši silnu snagu uspevši da odbaci i onog
drugog napadača, pobeže iz zavojite stepenice napolje u noć...

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Žika Lazić pocepao knjižicu
Branko Miljković ubijeni pesnik (23)

Žika Lazić
pocepao knjižicu
Kakvi ste vi kad na Svetog Savu bijete narod - rekao je Lazić

Na scenu tada stupi Žika Lazić, koji ljutito potrže iz džepa svoju crvenu partijsku
knjižicu, pa ogorčenog glasa reče:
- Sramota, kako vas nije stid da bijete ovde mlade pesnike i zašto? Jeste, ja sam
novinar i književnik ove zemlje, ali posle ovakvog vašeg svinjskog ponašanja kao
predstavnika vlasti, stidim se što sam član Partije. Kakvi ste vi komunisti kad na
Svetog Savu bijete narod? I, baš zbog vas, izroda, pocepaću svoju crvenu
knjižicu...

Ogorčeni Žika pred očima zapanjenih udbaša iscepao je partijsku knjižicu i

izgazio nogama. Branko je kao i ostali celu scenu gledao ne verujući svojim očima
šta se dešava. Videći da je vrag odneo šalu, povukoh istog trenutka Žiku uz
stepenice koje su vodile na gornji sprat kafane i ulicu, dok se i ostali potom,
razbežaše na sve strane. Ogorčeni zbog svega što smo doživeli, tokom noći,
obilazili smo beogradske kafane, pokušavajući da na Čuburi, uz piće, zaboravimo
na uvrede i tuču...

Da bismo se odbranili od stalnih sumnjičenja i napada preko štampe, po

Brankovoj ideji, predložili smo šefu neosimbolista Draganu Jeremiću da sami
izdamo ogledni broj časopisa "Simbol", pa ako naiđe na dobar odziv da zatražimo
dotacije i krenemo dalje. Verovatno, plašeći se da od Partije dobije kaznu,
Jeremić je odbio ovu našu inicijativu i uputio molbu Savetu za prosvetu i kulturu
tražeći osam miliona godišnje za časopis "Simbol", proglasivši se za njegovog
glavnog urednika. To se Branku nije dopalo pa mi je rekao:
- On bi kao glavni urednik dobio veliku platu, pa kao sekretaricu zaposlio svoju
ljubavnicu, a nama za objavljene pesme i prozu davao bedne honorare.

Ne znam da li je Jeremiću to isto kazao, ali sam primetio da se on odjednom

počeo kritički osvrtati na izvesne njegove pesme, koje su po objavljivanju zbirke
"Uzalud je budim" prvi u prikazima pohvalno ocenili Milovan Danojlić, Pavao
Broz, Miloš Bandić, Petar Džadžić... To Jeremićevo ponašanje nije bilo za
čuđenje, jer je bio preterano narcisoidan i samouveren i kao takav pomagao je
samo poslušne. Takve je uvek vodio na gostovanja, štampao im, i kasnije, kad je
bio na vlasti, davao i stanove.

Nekoliko meseci posle učešća u anketi o neosimbolizmu, Branko je u "Mladoj

kulturi" 9. maja 1957. godine objavio analitički tekst o svom gledanju na poeziju,
ističući da je problem čovekovog bitisanja "mučio pesnike i filozofe od Sokrata do
Sartra" i zalažući se za njene "stroge i određene forme".

U završnom pasusu, osvrnuvši se na neosimbolizam, kritikujući tadašnju poplavu

"slobodnih stihova" Branko je smatrao da se treba odupreti toj najčešćoj "bujici
nekontrolisanih reči da se sakrije unutrašnja nemaština, jalovost i nedostatak
pesničke kulture". Iste godine, odgovarajući na anketu "Dela" pod naslovom
"Iskušenje poezije" na teme o rađanju i jeziku pesme kao i saznanju o smislu i
delotvornosti poezije Branko se zalaže za Geteovo pravilo: "Što je pesničko delo
nemerljivije i za razum neshvatljivije, utoliko bolje".

On iznosi svoje mišljenje da "razumljiva poezija nikad nije mogla da nadživi svoje
vreme" što ne odgovara činjenicama. Zalažući se za zamenu određenih emotivnih
i intelektualnih doživljaja primenom poetskih simbola Branko navodi za primer
Davičov stih "ja čujem sunce", umesto "ja vidim sunce".

Za Branka "originalne i smele metafore" najbitnije su za otkriće novog, dok

pesnikovo geslo treba da bude po Elijarevom pravilu "uprkos svakoj
očiglednosti". On ističe da su metafore osnovno sredstvo njegove poezije
priznajući asocijativne pozajmice, kojima su se služili i Eliot, i Ezra Paund, kao i
ostali imajući "svoj poetski sistem".

Veoma ceneći poeziju Disa i Laze Kostića, Branko je ukazivao da "put do pesme
ne vodi kroz intelekt već kroz slutnju" dok posebne komplimente upućuje Daviču
i Popi. Izražavajući težnju da poetske pretvori u "nacionalne simbole" Branko je
nagovestio svoju rodoljubivu liriku u smislu "univerzalnog značenja" što će
najbolje doći do izražaja u odlomku njegove poeme Crveni trg, objavljenoj 1.
septembra 1957. godine u NIN-u, iz koje će u zajedničkoj zbirci sa Blažom
Šćepanovićem Smrću protiv smrti proisteći vrhunska udvorničko-režimska
pesma Tito i ostale sa završnom rodoljubivo intoniranom Jugoslavija.

U završnom odgovoru na anketu Branko tvrdi da posle nestanka pesma više

nikakve veze nema sa pesnikom, ostavljajući otvoreno pitanje šta je s njihovim
čestim doradama u vidu raznih verzija. "Znam šta sam pesmom hteo, ali ne
znaam šta će sama pesma sa sobom hteti", ispoveda se iskreno Bra niko na kraju
ankete. "Sreća je u tome što pesma nadvisi svoga tvorca. Možda sam hteo samo
sliku, a drugi su videli simbol. Pa dobro, tim bolje. Nadmudrila me je pesma koju
sam izmislio; pa zar je to čudno. Ona je pametnija i plemenitija od mene jer je
ona pesma i nevinost, a ja sam čovek. Ja imam poverenja u nju, i verujem u njenu
ulogu među ljudima, gde je nastala u jednom trenutku kada sam hteo da
uspostavim most između sebe i drugih."

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Želeo da bude ambasador
Branko Miljković ubijeni pesnik (24)

Želeo da bude ambasador

Branko se žalio da mu teško padaju kritike

Povodom tih izjava dugo sam u kafe-restoranu Terazije razgovarao sa Brankom,

otvoreno mu zamerajući što je toliko snishodljiv prema vlastodršcima u našoj
kulturi, tvrdeći da on za to nema razloga, jer je on, iako još u razvoju, bolji pesnik.
On se branio pominjući da mora tako jer od toga zavisi njegova dalja karijera,
samouvereno nagovestivši:

- Videćeš, ja ću otići toliko daleko da vas, moje sadašnje prijatelje, neću ni

poznavati. Pre rata, neki značajni pesnici bili su poslanici i ambasadori.
Garantujem ti da ću ja biti od pisaca prvi ambasador svoje zemlje u inostranstvu.
Govorio je tako samouvereno da sam mu verovao...

Sećam se kad mu je objavljena prva zbirka sa koliko je zebnje čekao da se pojave

njeni prikazi, žaleći mi se da njegovu refleksivnu poeziju teško shvataju. Sa skoro
isklijalim suzama u očima žalio mi se da ga zavidljivci ogovaraju da prepisuje
Valerijeve i Eliotove stihove koje se trudio da uspešno prevede, poput toliko
drugih značajnih ruskih i francuskih pesnika.

Tešio sam ga da pesnici koji donose novine, većinom teško prolaze kod široke
čitalačke publike i stroge kritike, dok je zamerao neosimbolistima sa Jeremićem
na čelu, što ništa ne preduzimaju da se njegova zbirka analitičnije prikaže.
Prebacivao je na ovaj način i meni što sam u Književnim novinama prikazao
odličnu Lazićevu zbirku pripovedaka Putem pored reke, dok o njegovoj zbirci
ćutim. Najviše se ljutio na Jeremića ističući:

- Kakav je postao Dragan najbolje se vidi u njegovom prikazu mlade literature u

NIN-u, gde uopšte ne spominje neosimboliste. A najviše me je zapanjio što sa
simpatijama pominje imena Mirkovića i Miloradovića, koji su najgore pisali o
neosimbolistima. Mora da je po nečijoj direktivi odozgo okrenuo ćurak naopako...
Pričao mi je Branko da je jedna njemu naklonjena osoba na visokom položaju
angažovala kritičara Pava Broza da napiše prikaz njegove zbirke, a posle toga, i
ostali će, bio je uveren, u horu zapevati. Tako se i desilo. Čitajući pregršt
pohvalnih ocena njegovoj poeziji Branka sam prvi put video presrećnog, kupovao
je po nekoliko primeraka novina. Kritika je s pravom ukazivala da se rodio "zreo
lirik" nove generacije. Radovali smo se i mi, njegovi prijatelji i sapatnici, nadajući
se da će se pesnik najzad manuti alkohola i opijen uspehom prionuti da ostvari
najavljene nove zbirke Veče bola, Moravske elegije, Vatra i ništa...

Taj most koji je toliko želeo da spoji sa drugima, Branku je polazilo za rukom da
ostvari samo u trenucima izuzetnog nadahnuća, kada bi svojim kafanskim
opservacijama zadivljavao sve prisutne, ali pri tom bi opet preterivao u piću.

Uteha u alkoholu

Nikada neću zaboraviti jedan veoma neprijatan doživljaj sa Brankom s jeseni

1957. godine, baš u vreme kada je svojom volšebnom poetikom stekao najviše
simpatija, mada je bilo i otpora na račun njegovog "buncanja" i "nebuloza", kako
su izvesni govorili o njoj s potcenjivanjem. Preosetljiv, verovatno zbog tog
nerazumevanja, Branko je i patio pokušavajući da nađe utehu u alkoholu.

Bilo je to u sumrak, kada smo imali zakazano književno veče u poznatoj

"Četrdeset petici", zakasnio sam koji minut, a u auli srećem Branka prebledelog
od pića, kako se pridržava za mermerni stub, nešto šapuće, kao da sebe
preslišava. Kada sam mu se javio, on me srdačno potapša po ramenu, obradovan
što me vidi, pa grčevito se pridržavajući za gelender s mukom pođe stepenicama
ka gornjem spratu gde se nalazila sala, mrmljajući koliko sam mogao da
razumem:
- Pokazaćemo mi njima! I mi konja za trku imamo!... Videće, oni šta mi znamo!...

Uzalud sam Branka nagovarao da ne idemo na to književno veče plašeći se

skandala, dok je produžio slabo osvetljenim hodnikom ka širom otvorenim
vratima iza kojih se videla publika, verovatno nestrpljiva zbog pesnika koji nije
stizao. Odjednom, Branko se zaustavi ispred prozorčića s vatrogasnim priborom
unutra, koji ,kako nije bio zaključan, otvori, pa uz prigušeno cerekanje poče
odvrtati ručicu mehanizma, tako da ga zapljusnu nagli vodeni slap.

Voda u hodniku

Uzalud sam pokušao da zatvorim ručicu dok je Branko posrćući bežao hodnikom
koji je počela da plavi voda, tako da našavši se u tako glupoj situaciji, potrčah za
njim stigavši ga tek na ulici. Ne znam, ali mogu pretpostaviti šta se u prepunoj
sali tada desilo kada je voda počela i tamo da prodire. Zadihani od žurbe, za sve
vreme pridržavao sam Branka da se ne oklizne i padne, obreli smo se na
Kalemegdanu, a kad smo zauzeli najbližu klupu, Branko reče:
- E, sad znaš zašto nam je Bog podario noge...
Pokušao sam da mu predočim da to što je uradio ne priliči njegovom renomeu, ali
Branko se na to nije obazirao već je glumom imitirao verovatno nastalu paniku u
sali prilikom prodora vode:

- Eh, samo da sam mogao videti lica tih praznoglavaca i tupadžija, komentarisao
je kreveljeći se Branko, pa tek mojih obožavateljki, koje od mene traže poeziju
dok onim ništacima daju onu stvar, mamicu im njihovu...

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Ako dođem na vlast, streljaću te!
Branko Miljković ubijeni pesnik (25)

Ako dođem na
vlast, streljaću te!
Prijatelj si mi i kao takav znaš sve moje loše strane

Zamisli, ako je neko od tih zevzeka još povikao "Spasavajmo se, potop!" Uh, bre,
sad baš žalim što nisam ostao tamo, u hodniku, da im vidim uplašene njuške. To
bi me vratilo životnim radostima...

Shvativši da je Branka u ovakvom stanju uzalud opominjati, ništa mi drugo nije

preostalo nego da slušam njegove beskrajne lamentacije o vodi, vatri, zemlji i
bilju, a sve začinjeno omiljenim citatima s pozivanjem na obožavanog Heraklita:
"Smrt zemlje rodi vodu, smrt vode rodi vazduh..." Pomiljao je još neke poznate
misli antičkih filozofa, verovatno trudeći se da mi dokaže da je pri čistoj svesti, da
nije pod totalnim, zlokobnim dejstvom alkohola, a potom mi postavi pitanje:
- Da li si mi prijatelj?

Smrtna presuda

Kad sam odgovorio potvrdno, Branko će opet:

- Da li si ti moj iskreni prijatelj?
Dobivši opet potvrdan odgovor uz opasku da to sam treba da proceni, Branko
odjednom povišenim tonom reče:
- Slušaj, ja te ovo sasvim ozbiljno pitam. I upozoravam te da taj odgovor u
izvesnom trenutku može biti i - smrtna presuda.

Znajući da mu te večeri nisu sve koze na broju morao sam da ga opomenom:

-Pobogu, Branko, ako si malo više popio, nadam se da nisi sasvim izgubio pamet.

A Branko idući za svojim mislima kao u halucinaciji tihim glasom, skoro

šapućući, reče mi:
- Pitao sam te da li si mi zaista prijatelj jer da jesi, znaš, onda kada bih došao na
vlast ja bih tebe odmah streljao!

S čuđenjem saslušavši tu "presudu" koju mi je Branko izrekao, ja mu samo

postavih pitanje:
- A zašto bi to učinio?
- Kako zašto? - kao čudeći se izusti opet šapatom Branko. - Zar ti nije jasno?
- Nije, i ostavi se šale...- odmahnuh rukom, doduše već pomalo iznerviran,
spremajući se da pođem.
- Čekaj! - reče Branko ustajući s klupe.- Hoću da ti objasnim.

-Pametnije je jutro od večeri, odgovorih, bolje sutra o svemu da popričamo.

- Sutra će možda biti kasno- reče Branko.- Pitaš, čudiš se, zašto bih te ja, da se
domognem vrhunske vlasti, odmah skratio za glavu? A to je tako jednostavno...

- Pa, pravo da ti kažem i čudim se, odgovorih, zapanjen sam kakve ti sve gluposti
večeras nisu pale na pamet...
- Ali, ja baš sve mislim ozbiljno -reče Branko unoseći mi se u lice.- Da sam ja na
vlasti, zapravo čim bih dobio vrhunsku vlast, odmah bi te streljao.
- Dobro, a zašto bi to učinio? - pitam tek da pijanu bedu skinem s vrata.
- Pa, eto, zato što si mi prijatelj! - odgovori Branko.- Zaista, mislim da si pravi,
dobar prijatelj, a takve veoma cenim...

- Izvini, Branko, ali ja te ne razumem? ...

Zagrlivši me Branko poče da mi razjašnjava svoju pretnju:
- E, zašto bih te streljao? Pa, jednostavno zato što si mi prijatelj i kao takav znaš
sve moje loše strane... To znaju i moji ostali, dragi prijatelji, Žika, Boža, Mića,
Dragan, pa ni njihne bih poštedeo. A zašto? , opet ćeš me pitati.

Pa, zato, u vreme kada preuzmem vlast, da bih izbegao ogovaranje svojih
najboljih prijatelja, potpisao bih vam odmah smrtne presude. Kao što je činio
onaj pametan gad Hitler, a i naš Broz s čistkom prve pariske garniture s
Gorkićem na čelu, samo o tome nikom ne govori ako ti je glava još mila i hoćeš da
je zadržiš na ramenu. Taj što je sada na vlasti, kojem svi metanišu a ne znaju ni
ko je, ni odakle dolazi, nije mutav nego dobro zna šta radi.

Da bi me spasli, jer, ponekad mnogo lajem, sada me uvlače u Partiju, a tu nema

vrdanja, zato ispitujući savest toliko i pijem. Ali, nema mi drugog izlaza. Zapamti,
sreća je vaša, mojih prijatelja, što još nisam na vlasti, jer uveren sam da bih
prevazišao i Kaligulu, a tek šta bi dočekale one ženske koje su me izneverile...
Nego, vidim da želiš što pre da odeš, evo ti ruke, i sve ovo zaboravi, život teče
dalje, a mene će ubiti prejaka reč.

Sam u tami

I Branko mi pruži desnicu u znak oproštaja, ali kad sam pošao, teturajući me
stiže, rekavši da se boji da ostane sam u tami, predloživši da odemo kod Ive na
večeru u Klub književnika, čiji smo česti gosti bili u to vreme. Prihvatio sam to uz
uslov da više ne govori to što sam malopre čuo. Branko je dao svoju reč tražeći od
mene da sve zaboravim i obrevši se u Klubu književnika, sjajno je sve zabavio
svojim zanimljivim opaskama i pričama. To je bio onaj drugi Branko, koji je pravi
nije bilo lako iz prve odgonetnuti...

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Sve za zaborav
Branko Miljković ubijeni pesnik (26)

Sve za zaborav
Velike demonstracije u Beogradu posle ubistva Patrisa Lumumbe

Ovde, uoči tragičnog događaja, smatram da je bitno dodati u nekoliko odlomaka

iz Brankovih pisama Tomičiću koja svedoče pesnikove patnje, ali i nepokolebljivu
veru da će se sa njom izboriti, isplivati iz krize: "... Osećam se kao u paklu... Mi
sebe obmanjujemo kada mislimo da će sve biti u redu ako otputujemo, ako
promenimo mesto. Zlo nije u nama. Ali ko zna (to je jedina uteha) nije li to zlo, to
nezadovoljstvo, nemir i patnja postojanja, ono što nas tera da pišemo.

Dakle, izgleda da je jedini spas ne nadati se spasu; jedina sreća umeti podnositi
svoju nesreću ili čak uživati u njoj kao umetnik, artist. Treba sebe i svoja osećanja
učiniti svojim predmetima. To je surovo, ali neophodno za ovakve ljude kao što
smo ti i ja. Neka patim, neka crknem, ali ću sa zadovoljstvom koje samo umetnik
zna, raščistiti i otpevati svoju patnju i crkavanje". ("Hrvatski književni list", 28.
februar 1969.)

Pažnju mi je privukao i kasnije objavljeni "Zakasneli intervju" sa pesnikom

njegovog iskrenog mlađeg prijatelja - književnika Matije Bećkovića, čija dva
karakteristična odgovora izdvajam. Na pitanje o bitnoj razlici poslednje zbirke
"Poreklo nade" od ostalih, Branko je odgovorio:

"Sve te pesme sam pisao da bih ih čitao jednoj ženi. Ona je slušala i ostajala
ravnodušna. Govorila je da to nije ništa naročito. Ipak ih nisam bacio. Zapišite da
ja mislim da je jedna lepa žena više vredna od svake zbirke pesama."

Na pitanje da kaže još nešto o svojoj poeziji, Branko je izgovorio "usmenu pesmu"
za koju je rekao da je nije "nigde objavio", a ona upućena njegovom neprijatelju
glasi:

"Zar protiv mene da radiš životinjo,

masko bez lica, licemerna roso,
o zašto te ne streljasmo posle rata?"
Ko je taj Brankov neprijatelj - krvnik možemo samo da naslućujemo...
Za vreme Brankovog odricanja od svog celokupnog pesničkog dela i dirigovane
ankete "Duge", sa njenim ciničnim komentarima koji su usledili, sa zebnjom smo
se pitali o daljoj pesnikovoj sudbini, znajući da komunisti "dvorskom pesniku"
lako ne bi oprostili. Bili su poznati slučajevi isključenja iz Partije, a time i iz
javnog života i za mnogo manje krivice, kao na primer kraćih izjava u stranoj
štampi Branka Ćopića ili profesora Krešimira Georgijevića da ne nabrajamo dalje.

Uveren sam da je i Branko u trenucima trezvenosti znao dokle dosežu tabu-teme,

jer je, ipak, pismeno brzo reagovao na svoju trenutnu nepromišljenost pod
zlokobnim dejstvom alkohola. Ostala štampa je za sve to vreme ćutala, bilo je
jasno da je Branko već dospeo na crni spisak tajnih cenzora koji su žive stvaraoce
decenijama proglašavali za mrtve zaprečivši njihovo javljanje preko štampe ili
objavljivanje novih knjiga.

Nisam verovao očima pročitavši 13. februara u "Politici" kratku vest da je

"tragično završio život" pesnik Branko Miljković. Ta vest, bez bližih komentara,
bila mi je odmah sumnjiva dok je bliže obaveštenje (da li istinito?) objavljeno dan
kasnije od zagrebačkog dopisnika istog lista: "U Zagrebu je, u trenucima psihičke
depresije, tragično završio život mladi književnik Branko Miljković. On je
pretprošle noći nađen mrtav u Ksaverskoj šumici, na izlazu iz užeg gradskog
područja Zagreba. Organi Sekretarijata unutrašnjih poslova ustanovili su da se
radi o samoubistvu vešanjem."

I ta vest bila je nedorečena čak sa istaknutom dijagnozom od nenadležnog lica a

da ne govorimo o nedostatku iscrpnijeg komentara. Pa, to je nemoguće, bilo je
prvo što sam pomislio, Branko je voleo život. Bio je ambiciozan, hrlio ka
uspesima. On bi bio poslednji iz naše generacije koji bi se ubio...

Kao da nisam verovao svojim očima, ponovo sam otvorio novine na istoj strani da
bih proverio tu bar za mene neverovatnu vest. Godinu dana ranije na sličan način
zapanjila me je apsurdna smrt slavnog francuskog pisca Albera Kamija, čija su
kola udarila u drvo kraj puta. Pričalo se da je drvo, zapravo tanušna grana, bila
presudna za Brankovu smrt, ako je verovati istražnim organima...

Igrom slučaja, na dan Brankove sahrane, tog hladnog, zimskog dana, 14.
februara, u Beogradu se dogodilo pomračenje sunca, dok je dnevna štampa po
direktivi bila ispunjena protestima naše javnosti zbog brutalnog ubistva
kongoanskog premijera Patrisa Lumumbe od Čombeovih plaćenika, tako da su u
Beogradu demonstranti ršum načinili ispred belgijske ambasade.

Režimski list "Borba" otišao je tog dana najdalje, da je, čak, ispod uvodnika
posvećenog ubistvu pomenutog crnačkog lidera, objavio čak i njegovu pesmu. A
nigde Brankovog stiha nije bilo? Zašto? Pa, jasno je da još tada nije bila skinuta
anatema. Sve to, naravno, da nije za čuđenje, jer su Srbe - titoiste uvek više
zanimali tuđi problemi i drame nego u svojoj zemlji, a najmanje u tom trenutku
istina o iznenadnoj Brankovoj smrti. Znamo preporuku da o mrtvima treba uvek
pisati lepo, ali i istinito, što je u Brankovom tragičnom slučaju dugo vremena
izostajalo.

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Poruka Miodraga Bulatovića
Branko Miljković ubijeni pesnik (27)

Poruka Miodraga Bulatovića

Na odru je bilo mnogo cveća, venaca, a majka je ponavljala: "Ubili su Branka"

Stigavši sa prijateljem slikarom Slavom Bogojevićem oko 15 časova na Brankovu

sahranu na beogradskom Novom groblju, najpre sam, ispred kapele, sreo našeg
druga Žiku Lazića, koji tiho samo reče: "Ode naš Branko!" Tu je i Boža
Timotijević, koji, poput mene, nije verovao u Brankovo samoubistvo. On mi
šapatom reče da ni pesnikovi roditelji, brat i snaja, takođe, ne veruju u pesnikovo
samoubistvo.

U gužvi, vidim i Miodraga Bulatovića, jedinog sa šeširom na glavi, koji onako

manit zadirkuje neke kolege neprijatnom porukom: "Sad si ti na redu!" Pored
Mihiza, primećujem Miodraga Pavlovića, ali nema Daviča i Dušana Matića.
Raspituje se Oljača kako je moguće da se Branko obesio o tanušnu granu, dok mu
Milankov objašnjava da to "Zagrepčani još drže u diskreciji zbog našeg bratstva i
jedinstva". Bio je tu i veoma bled Branko V. Radičević, koji je u "Dugi" objavio
ono nesrećno Brankovo odricanje od svoje poezije.

Pisanje u "Dugi"

Treba postaviti javno pitanje, pomislih, da li su bili svesni oni koji su objavili to
Brankovo haotično pismo - posledica, s obzirom na tadašnji totalitarni sistem u
kojem smo životarili. Da li su oni, gladni senzacija, po svaku cenu u "Dugi" bili
svesni šta znači javno odricanje pesnika planiranog na najvišem vrhu da bude
državni, svih svojih stihova, u kojima je, između ostalog, veličao tada mitsku,
harizmatičnu ličnost Josipa Broza, izjavljujući da je "raščistio sa onim" što je
"naškrabao za ovih nekoliko godina"? Da li su se upitali kako će reagovati onaj
samodržac sa četrdeset dvorova, za koga je Branko isticao da nas je "naučio da
stvaramo budućnost" i da kada on "govori kao da zvezde padaju" (Videti zbornik
"Tito piscima - pisci Titu", "Književne novine", 1982, str. 132, 174. i 175.)

Pitao sam se, kako li je Broz reagovao kada su mu njegovi plaćenici i poslušnici
referisali da ga se njegov pesnik javno, preko štampe, odrekao - zajedno sa
celokupnim svojim delom? Da li su oni koji su objavili to kobno, odričuće
Brankovo pismo, uopšte pomislili na dramatične posledice.
Jer, posle ovakvog čina, da je Branko ostao u životu, bio sam uveren da bi sigurno
po tajnom naređenju "odozgo" imao ubuduće veoma gorak život. A ovako, umesto
poslatog sultanovog gajtana na kadifenom jastučetu drama započeta u
zagrebačkoj krčmi imala je poseban tragičan epilog, o čemu se tek kasnije
saznalo...

Kao inteligentan čovek, koji se otvoreno svojim činom zamerio našem

zemaljskom bogu i svojoj partiji, kao da je slutio šta ga čeka, što najbolje svedoče
njegovi ispovedni stihovi ispunjeni užasnim strahom, nastali poslednjih dana
pred konačni obračun.

Ulazeći u kapelu dok o ovom svemu razmišljam položivši cvetni buket na kovčeg
prijatelja, gledam kroz prozorče na kovčegu njegov dobroćudni, bucmasti,
smireni lik i vrat bez ikakve ozlede-znaka od namaknute omče (svetu na uvidu po
želji ucveljenih roditelja) jer mrtva usta ne govore. U kapeli ispunjenoj svetom
tužno su odjekivali jecaji majke Marije i oca Gligorija. Dok sam im izjavljivao
saučešće po ko zna koji put kapelom bi odjekivao materin krik:
-Ubili su nam, Branka! To su zločinci koji mi ubiše sina! Ubice treba da
odgovaraju!...

Bile su uzaludne svake reči utehe...

Majčino srce nije moglo da svima ne saopšti strašnu sumnju koja ju je danonoćno
nagrizala od kobnog saznanja, dok su je pridržavali suprug i mlađi sin bojeći se
nesvestice, jer se već nekoliko puta savijala pod teretom tuge i bola.

Na pesnikovom odru bilo je puno cveća i venaca, a potom su u 16 časova prijatelji

izneli na rukama Brankov kovčeg položivši ga u crna kola koja su okružena
mnoštvom poštovalaca njegovog književnog dela, među kojima je, po pisanju
štampe, bila i Stanka Veselinov, predsednik Saveta za kulturu Srbije, sporim
hodom stigla do iskopane rake u parceli 35.

Govor Petra Džadžića

Stojeći nad otvorenom rakom, kraj pesnikovog sanduka, koji je u uzama grlila
majka poput Brankove lepotice, plavokosa Madlene, posle oproštajnih govora
književnika Petra Džadžića i Milivoja Slavičeka, poslednju poštu mu je odao
dramski umetnik Stojan Dečermić govoreći stihove iz nagrađene zbirke Vatra i
ništa. Tu Brankovu zbirku stavio je na kovčeg koga, potom, prekrila zemlja. Kao
da su se u tom teškom trenutku oglasili poslednji Brankovi stihovi:

Noć suviše velika za moje zvezdano čelo

u nekim šumama crnim nepoznatim
i drvo je reklo nemoj Jutro moje belo
ime ti ostavljam kad ne mogu da se vratim

Ovde treba napomenuti da je godinu dana kasnije bila druga Brankova sahrana,
kojoj smo prisustvovali mi - njegovi najbliži prijatelji-neosimbolisti, odajući mu
poštu prilikom preseljenja kovčega sa zemnim ostacima u podignutu mermernu
grobnicu u parcelu 8, sa uklesanom opominjućom pesnikovom porukom -
epitafom "Ubi me prejaka reč". Smatram da u toj poruci leži ključ za kasnije
odgonetanje tragičnog Brankovog kraja.

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Posledica tuče u kafani
Branko Miljković ubijeni pesnik (28)

Posledica tuče u kafani

Sve je počelo u komšiluku gde su sedeli ozloglašeni pijanci

Kada sam posle prve Brankove sahrane posetio u Zagrebu svoju dobru prijateljicu
Slavicu Ravlić, nastavnicu istorije, poverila mi je svoju, kao i ostalih poznanika,
sumnju u Brankovo samoubistvo, što sam zabeležio na strani 46 mog dnevnika iz
1961. godine: "Tvrdi se da se Branko nije obesio već ga je Franjo video kraj
tramvajske pruge... Klatio se na kaišu od pantalona, noge su mu dodirivale
zemlju... U susedstvu je kafana ozloglašenih pijanaca..." Po Slavičinom mišljenju,
neko je od razbojnika, provociran od pijanog Branka, započeo tuču, u kojoj je on
stradao.

Sve ostalo je kasnije bilo iscenirano, zbog parole "bratstvo-jedinstvo", tako da je

Slavica bila uverena da će falsifikovati i zapisnik o Brankovoj smrti dok se u
njenim krugovima, među Dalmatincima, govorilo da nije reč o pesnikovom
samoubistvu. Slavičin poznanik Franjo, koji je Branka ugledao te kobne zore, u
sasvim drukčijem opisu od zvaničnog, bio je i moj raniji poznanik: poticao je iz
ranije imućne porodice, studirao na bečkoj muzičkoj akademiji, tada bio operski
pevač u penziji, a ranije dobar prijatelj Tina Ujevića i nepopravljivi pijanac.

Čitao je Bibliju

Nažalost, nema odavno među živima ni Slavice, koja se otrovala većom količinom
pilula za spavanje, kao ni Franje. Poznato mi je da oboje počivaju na
zagrebačkom Mirogoju, a ostalo je prekrila tama...Priznajem da sam sve to,
kazivano od prijatelja iz Zagreba, primio sa izvesnom skepsom, ali nešto kasnije,
kada sam posetio Brankove roditelje i sa njegovim mlađim bratom Dragišom
istraživao da li je posredi bilo samoubistvo ili ubistvo, došao do dragocenih
podataka koji Brankov tragičan kraj objašnjavaju u posve drugačijem svetlu.

- Od sudbine se ne može pobeći, pa tako ni naš Branko - kaže gospođa Marija

odgovarajući na moja pitanja o sinu. - Čitao je Bibliju stalno, mnoge filozofske
knjige, a morao je, kad su ga pozvali, da postane član Partije čiji idolopoklonik
nije bio. Naučio je perfektno francuski i ruski jezik, a hteo je i arapski, što mu je
ostala neispunjena želja. Da nije zbog nekih pakosnika i zavidljivaca morao da
pobegne u Zagreb, danas bi sigurno bio živ. Oni nisu mogli da mu oproste što je
dobio tu uglednu nagradu i imao toliko uspeha u književnom radu. Kao što znate
kod nas Srba, uspeh se ne prašta, takvi samo nailaze na prepreke. To je žalosno
jer smo darovit narod, ali šta bi bilo od Tesle i Pupina da nisu na vreme otišli
preko okeana.

Nije mi jasno i nikada neće biti što je tako ružno postupljeno s mojim sinom koji
nikome nije hteo da učini nažao, a toliko voleo život. Borio se uvek za svoju
generaciju, kuća nam je bila često posećena od njegovih kolega koji sa mnogim
mladim sada redovno dolaze na godišnje pomene pa ih pozivamo na ručak. Velika
mi je uteha kad slušam njihova sećanja na Branka... Te uspomene i objavljivanje
Brankovih dela mi produžuju život. Jer, poznato je da čovek živi dokle i
uspomene na njega...

- Čitao sam ovih dana da Niš hoće, pored Sremčeve, da otvori i Brankovu
spomen-sobu - kažem. - Da li se već nešto radi na tom planu?

- To mi je velika radost, mislim na pažnju Brankovih zavičajaca -odgovara

gospođa Marija.- Zato smo vas i pozvali da nam pomognete u sređivanju
književne zaostavštine mog sina jer ste bili dobri prijatelji i niste ga izneverili.
Ovih dana dolazi i jedna osoba iz niškog muzeja koja će napraviti popis
Brankovih stvari, a vi pregledajte rukopise, prepisku i biblioteku, ono što je
preostalo.- Srce me boli što su neki Brankovi rukopisi nestali - umešao se u
razgovor Brankov otac.

Razočarana majka

- Eto, razočarao nas je i Petar Džadžić za koga kažu da je napisao uspelu studiju o
Branku, ali za nas teško razumljivu. On se sa njim nije ni družio, tek kad je
Branko uspeo, pojavio se, pa mu je čak posvetio poslednju zbirku. A on ,umesto
nas da pita o sinu, nažvrljao svašta, čak i onu nepotrebnu priču o njegovoj
ljubavnoj vezi zbog koje sigurno nije otišao u Zagreb. Da bi napisao tu knjigu o
Branku uzeo je od nas dosta njegovih originalnih rukopisa od kojih je posle vratio
samo manji deo. Kakvi su to ljudi? Ta njegova knjiga o Branku mi se uopšte ne
dopada, jer se u njoj pravio važan ističući svoje znanje iz oblasti književnosti, a ne
da osvetli pravi lik mog sina.

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Kako su nestali rukopisi

Branko Miljković ubijeni pesnik (29)

Kako su nestali rukopisi

Brankovi prijatelji pesnici razgrabili njegovu arhivu

Nije tu napisao ni čestitu Brankovu bibliografiju, dok je od obimne prepiske mog

sina objavio samo njemu upućeno pismo i dopisnu kartu. Nije posetio ni moje
rodno selo Gadžin Han, desetak kilometara od Niša, gde smo sa Brankom bili u
izbeglištvu, a on učio osnovnu školu i počeo da piše prve stihove. Ja se ne bavim
literaturom, ali znam kako se u svetu pišu monografije, polazeći najpre od
pesnikovog ličnog života što Džadžiću nije ni na pamet palo. Nadam se da će tek u
budućnosti biti takvih knjiga.

- Teško će biti ako je raznesena Brankova lična arhiva - kažem roditeljima. - Ako
se sada na tom planu nešto ne učin,i biće sve teže to prikupiti.

Boža uzeo pisma

- Skoro smo dali oglas u novinama moleći da nam Brankovi poznanici ustupe
svoje uspomene na sina - kaže Brankova majka. - Niko se iz Beograda nije
odazvao. Jedino je Zlatko Tomović dao svoju a ne Brankovu prepisku. Pre Žika
Lazić nije izlazio iz ove kuće, a sada ga odavno nema. Ponekad nas poseti Tasa
Mladenović koji se ljuti što smo svakoga puštali da pretura po Brankovim
rukopisima, tako da su poput zbirke Srbija na istoku, neki i nestali. Nama je
drago da se dođe, tata Gliša svakoga je puštao, ostavljao samog u Brankovoj sobi
da pregleda rukopise. Ali, ko bi se nadao da među kulturnim svetom ima i lopova.

- Začudio nas je stav Bože Timotijevića, jednog od najboljih Brankovih prijatelja -

kaže čika Gliša. - Molim ga da nam da za niški muzej Brankova pisma, a on kaže:
"Nisam lud da vam dam ta meni upućena pisma kada ću ih ja uz moje komentare
negde objaviti, a možda ih i prodati". To je prosto za neverovanje, mora da se
Boža sa nama šalio.

- Sramota je da Oskar Davičo uvek beži od nas -kaže gospođa Marija.- Možda mu
je nezgodno što se posle oženio Milicom. Pričaju da se Branko zbog nje ubio. Pa
to je velika glupost koju je Džadžić plasirao, verovatno želeći da svojoj dosadnoj
knjizi da vid izvesnog senzacionalizma. Branko je sa tom ženom bio prijatelj,
postoje njena pisma, zajedno su prevodili ruske pesnike, ali on nije mislio na
brak.

Što se Davičo toliko okomio na njega nije mi znano, ali mi se Branko često na
njega žalio. Velika je sramota i to što se piše u novinama o mom sinu, koji je,
navodno prethodno pokušao, bezbroj "samoubistava", a najviše o tome govore
zagrebački pisci u cilju opravdanja zločina.

Za razliku od Tomičića mnogo neistina pišu Prica i Golub, da ne pominjem ostale.

Lažu čak kad pišu da Branko nije smeo da nosi normalne, obične kravate, nego
samo one leptir-mašne s lastišom da se ne bi obesio? To su notorne gluposti. Eto,
vidite, ovde je sva Brankova odeća u ormanu koja će, uskoro, biti otpremljena u
niški muzej. Ima puno običnih, dugačkih, svilenih kravata, a onih nekoliko sa
lastišem bile su crne leptir-mašne uz večernja odela kad je išao na prijeme ili
svečanosti. I to je sve montirano preko štampe da bi se opravdala priča o
samoubistvu. Ja najbolje poznajem mog sina i tvrdim da se on nikada ne bi ubio.
Kao majka to najbolje mogu da znam. Ali, što kaže naš narod, zaklela se zemlja
raju da se tajne sve saznaju.

Svaki dan na grobu

Sutradan, posle sređivanja Brankovih zatečenih rukopisa, kad mi je čika Gliša

doneo kafu, zamilio sam ga da pozove i suprugu da bismo nastavili razgovor koji
sam beležio radi jednog napisa u NIN-u što tada redakcija nije prihvatila, pa mi
danas koristi da upotpunim roman o Brankovom stradanju.

- Dobro je što to sve beležite po našem kazivanju - kaže čika Gliša. - Neka se sazna
prava istina, dosta je bilo svakojakih proizvoljnih pisanja u stilu rekla-kazala. Ja
gotovo svakodnevno odavde s Dušanovca autobusom odlazim na sinovljev grob
na čiju su nadgrobnu ploču postavili onaj uspeli Mitrićev reljef Brankovog lika, a
namerno uklesali opominjući epitaf da ga je ubila "prejaka reč" a prava istina će
se saznati. Često pomislim: šta to sve našem Branku vredi kad mlad trune, ali nije
lako sve to izdržati jer gubitak deteta je najteži za roditelje i najbliže.

Verujte da jedva čekamo da mu se pridružimo, samo bolje da se to desilo po redu,

najpre da odemo mi, a ne on pre nas. Ovako, svaki dan nova patnja, skratio nam
se život, da nije mlađeg sina, snaje i unuka pitanje je da li bismo mogli da
opstanemo...

U očima čika Gliše vidim isklijale suze žalosnice koje on, kao da se sebe stidi, brzo
rukavom otire, a onda nastavlja:

- Sve smo učinili što smo mogli da sačuvamo uspomene na našeg Branka. Grizla
bi nas savest da nismo. Od sudbine se stvarno nikad ne može pobeći. Kad se samo
setim šta sve nismo učinili za našeg sina da uspe šu lepu kuću kao i imanje, kupio
mu pisaću mašinu "biser" pa onda i onu drugu bolje marke, sagradio sobicu za
rad, evo tu su i neispisane hartije koje sam mu donosio iz kancelarije... A sada mi
jedino preostaje da stalno lebdim nad Brankovim grobom i dok sam živ tamo ću
svaki dan da odlazim. Ne sprečava me ni kiša, ni sneg, ni led. Idem makar me i
grom udario, grad pokosio, prkosim i kad munje sevaju, a može i zemlja da se
trese. Šta mi drugo ostaje dok mi je velika radost kad vidim vas, njegove
drugove...

Opet suze na čika Glišinom licu, ne briše ih, dok mi je mučno u duši znajući da tu
nikakve reči utehe nisu od pomoći.
Trećeg dana mog rada na sređivanju književne zaostavštine mog prijatelja
pozvala me njegova majka i uz kafu, počela da priča što sam zabeležio pre
nekoliko decenija.
Piše: Kosta Dimitrijević
Sutra: Moj sin je ubijen

Branko Miljković ubijeni pesnik (30)

Moj sin je ubijen

Pesnikova majka sumnja u samoubistvo

- Poveriću vam nešto što nije za objavljivanje. Moj sin je ubijen. Kada su nas
obavestili da se Branko obesio u Ksaverskoj šumi nismo mogli u tu priču da
poverujemo. Zar naš sin, koji je toliko voleo život i sve njegove radosti, da završi
život na zagrebačkoj periferiji? Ne, to nikako nije za nas bilo pojmljivo.

Otišao je u Zagreb samo privremeno, za nepunu godinu trebalo je da ode na

odsluženje vojnog roka, da bi posle, kako nam je govorio, završio studije na još
jednom fakultetu. A samo nekoliko dana pre tragičnog kraja tražio je da mu hitno
pošaljemo u Zagreb još neka neophodna dokumenta radi zaposlenja.

To smo odmah učinili, tako da ih je već u subotu 11. februara imao u rukama. Gde
se ubija mladić koji, najzad, dobija pristojnu službu, čija pisaća mašina do neko
doba noći ne prestaje da kuca? Onda, koliko je samo bio voljen od studentkinje -
lepotice Madlene, koja je mesecima stanujući kod nas lila suze za našim detetom,
svakodnevno mu noseći cveće obilazila grob i satima tamo ostajala, pa u beznađu
obratila se Bogu i otišla u manastir iz koga su njeni, kasnije, jedva uspeli daje
vrate kući.

Istraga lagala

I sada, ljubitelji Brankove poezije žive u zabludi na koju ih je onaj kritičar Džadžić
navukao objavljujući bez naše dozvole njemu upućenu prepisku o njegovoj tobož
neizmernoj ljubavi prema jedinoj ženi svog života, dok se on po svom običaju, kao
što je i ranije činio, jednostavno zafrkavao.

To podmetanje ni do danas nisam mogla da shvatim jer se moj sin nikada ne bi

ubio zbog jedne žene, pogotovo ako ga je izneverila. Ne kažem, bilo je i takvih, ko
to živ nije doživeo, ali ih pitajte kako su prošle. Za Branka su odmah bile mrtve, a
on je voleo život i mogao da bira devojke.

Koliko je samo planova imao pred sobom da ostvari. Ali, vratimo se toj kobnoj
noći 12. februara ,kada smo saznali za Brankovo ubistvo bili smo kao pokošeni,
jedno vreme potpuno paralisani ne verujući u surovu zbilju. Sledećeg jutra
krenula sam sa suprugom vozom u Zagreb.
Kako smo se osećali, bolje da ne pričam, nedostaju mi reči očajanja i patnji. Oko
podne stigavši tamo odvezli smo se taksijem do bolnice na Šalati gde su nam u
mrtvačnici pokazali sina. Kad sam videla nagog, mrtvog Branka nisam mogla
verovati očima. Bio je sav u modricama, naročito na leđima tri veće od udaraca,
dok na vratu nije bilo nikakve ozlede od omče za vešanje.

Znate li kako izgleda čovek skinut s opasača ili konopca? Možete to videti u
svakom udžbeniku sudske medicine: oči izbuljene, jezik isplažen, natečen vrat s
jasnim oznakama davljenja i to u vidu brazde.

Ni jednog od tih očiglednih simptoma nije bilo na našem Branku i zato sam u
očajanju, poput svake ucveljene majke, izbezumljena povikala: "On je ubijen!
Morate nam odati ubicu mog deteta!" Zapretili su mi da ćutim iz političkih
razloga. I zato sam namerno, svetu na uvid, uzela sanduk sa staklenim prozorom
naspram Brakove glave da svako može da se uveri da je imao neozleđen vrat.
Time smo celom svetu ukazali na lažnu zvaničnu verziju koja mu je servirana po
naređenju odozgo.

Čuvamo i taj kaiš, pogledajte ga, na kome je, pričaju, Branko obešen visio
oslonjen kolenom o zemlju. Pa, to je apsurdna tvrdnja jer je taj kaiš s njegovog
opasača tanak i kratak. Tvrdim čak da on nije ni sa pantalona mog sina. Taj kaiš
može jedino da posluži kad neko psa izvodi u šetnju. On je možda svojina ubice...

Iskazu supruge pridružio se i čika Gliša koji, ponudivši me rakijom, priča

uzdrhtala glasa:
- Jeste, sve je tako kako ona kaže jer sam bio tamo prisutan. Kada smo u bolnici
na Šalati videli Brankovo telo uočio sam i ja da na njemu, pored ostalih, ima tri
veće tamne modrice koje potiču od jakih udaraca, a zatim na Brankovoj ruci nije
bilo ni sata, ni prstena. Kao medicinskom radniku odmah mi je bilo jasno da su
ga ubili i opljačkali.

Potom sam tražio da nam pokažu to prokleto drvo, imamo i njegovu fotografiju,
toliko je tanušnih grana da se tu ni mačka ne bi mogla obesiti. Rukom sam začas
savio do zemlje tu granu od tanušnog stabla. Uveren sam da naše dete nije
počinilo samoubistvo mada su izvesni, nažalost, njegovi prijatelji iz Zagreba,
poput Zvonimira Goluba, pokušali sa nekoliko suprotnih, izvitoperenih verzija da
to ospore. Naime, da sve zataškaju konstatacijom psihijatra da bol najbližih ne
pristaje na istinu, a mi nismo ludi nego imamo za svoje tvrđenje mnoge činjenice
kao i svedoke.

Naredili ćutanje

Ali, vreme prolazi dok nadležni nisu hteli ništa da preduzmu, čineći nam još veće
razočaranje i bol u duši i srcu. Savetovali su nam još ranije da o tome više ništa ne
govorimo javnosti da ne bismo izazvali političke posledice, a kako u vas imamo
poverenja drago nam je da to zabeležite, a ostalo ostavljamo neumitnom sudu
vremena.
Sutradan, po kazivanju snaje Anđe, ona je sa suprugom Dragišom stigla u Zagreb,
ali kad su kolima došli ispred zgrade na Brankovoj poslednjoj adresi dočekala ih
je grupa hrvatskih književnika sa predsednikom Slavičekom:
- Čim su ugledali Dragišu, koji je dosta ličio na starijeg brata, Slaviček nam je
prišao i upitao ga:

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Mit o smrti
Branko Miljković ubijeni pesnik (31)

Mit o smrti
Da li je pesnik ubijen u opasnom zagrebačkom predgrađu Ksaver?

Da li ste vi Brankov brat?" - priča Anđa. Dobivši potvrdan odgovor neko iz te

grupe nam saopšti da je kovčeg s Brankovim posmrtnim ostacima u pratnji
roditelja pre izvesnog vremena krenuo.

Jedan od njenih u crvenom automobilu ih je sustigao, tako da smo se zajedno

vratili u Beograd dok sam sve vreme bila tužna i povremeno nisam mogla da
zaustavim plač. Bilo mi je veoma teško zbog Brankove crne sudbine i porodične
tragedije jer smo ga u porodici svi voleli, i više od toga - obožavali. Ni ja ni moj
suprug nismo verovali u Brankovo samoubistvo jer on je bio izuzetno
dobroćudne, vesele naravi, voleo je da se šali a tek koliko je neumorno stvaralački
radio...

Kraj u šumi

- Čim su ugledali Dragišu, koji je dosta ličio na starijeg brata, Slaviček nam je
prišao i upitao ga: "Da li ste vi Brankov brat?" - priča Anđa. Dobivši potvrdan
odgovor, neko iz te grupe nam saopšti da je kovčeg s Brankovim posmrtnim
ostacima u pratnji roditelja pre izvesnog vremena krenuo. Jedan od njih u
crvenom automobilu ih je sustigao, tako da smo se zajedno vratili u Beograd, dok
sam sve vreme bila tužna i povremeno nisam mogla da zaustavim plač. Bilo mi je
veoma teško zbog Brankove crne sudbine i porodične tragedije, jer smo ga u
porodici svi voleli, i više od toga - obožavali. Ni ja, kao ni moj suprug, nismo
verovali u Brankovo samoubistvo, jer je on bio izuzetno dobroćudne, vesele
naravi, voleo je da se šali, a tek koliko je neumorno stvaralački radio...

Po povratku iz Italije veliki Brankov prijatelj i dobročinitelj, književnik Tasa

Mladenović, koji je između ostalih funkcija bio tadašnji sekretar Odbora za
prosvetu Savezne narodne skupštine, bio je, kako beleži u svojim sećanjima,
saznavši od supruge za tragičnu vest, "bukvalno zanemeo". Izrazivši saučešće
Brankovim roditeljima, sa njima je 17. februara službenim kolima krenuo u
Zagreb, nadajući se da će konačno saznati pravu verziju tragedije.

Posle razgovora u Društvu književnika sa Slavičekom i bračnim parom Golob,

koji su posvedočili, da našavši se poslednje večeri s Brankom nisu u njemu
primetili da se "nešto posebno događa", isto im je potvrdio i Mirko Božić. Potom
su u Slavičekovom društvu posetili samo kobno mesto dešavanja u Jandrićevoj
ulici, na zagrebačkoj periferiji Ksaver, nazvanoj po imenu tamošnje šume. Saznali
su da je to opasan, rizičan kraj, gde su se u kasnim satima često dešavale kafanske
prepirke i žestoke tuče, dok su im kasnije u policiji saopštili da je to "nepokrivena
zona", gde je ranije bila ubijena novinarka iz Ljubljane, kao i službenik SUP-a."

U blizini drveta, na kojem je nađen Branko - po Mladenovićevom svedočenju -

nalazila se neka krčma, koja je radila po svu noć i bila glavno stecište pijanaca i
ljudi iz podzemlja. Drvo je bilo više nego tanušno da izdrži ljudsko telo normalne
visine... Ispod samog drveta nalazilo se omanje đubrište, odmah preko puta njega
stambena zgrada... zajedno sa Brankovim roditeljima posetio sam porodicu koja
je tada tamo stanovala.

Ti ljudi su nam rekli da su te noći, između 11. i 12. februara, čuli veliku galamu,
vrisku, zapomaganje, ali da nisu smeli da izađu iz kuće na ulicu. Naglasili su da je
i inače, u tom kraju opasno hodati noću."

Kada su potom posetili Brankovu sredovečnu gazdaricu iz Bjankijeve ulice s puno

pijeteta govorila je o pesniku sve najbolje i tada su iz njegove iznajmljene sobe
roditelji uzeli sinovljeve stvari i između ostalih rukopisa, započetu novu zbirku
pesama, od kojih je ona s naslovom Prijatelju pesniku, bila posvećena
Mladenoviću.

Posle ručka u klubu književnika, po želji roditelja, posetili su u SUP-u inspektora

koji je vodio završnu istragu. On je pustio u kancelariju samo Mladenovića, kada
mu je pokazao funkcionersku legitimaciju. Tada mu je pokazao zapisnik u kojem
je konstatovano da se radi o samoubistvu i pokazao fotografiju s lica mesta
snimljenu ujutru 12. februara: na tanušnoj grani "visio je Branko, s levom nogom
i kolenom oslonjen potpuno na đubrište ispod stabla, a desna noga mu je bila
opružena..." Dalje, po Tasinom verodostojnom opisu pesnikovog izgleda sa te
fotografije: "Na glavi je imao poznati crni šešir; kravata i zimski kaput potpuno u
redu, sa opasačem oko vrata.

Dobijao se, apsolutno utisak, da je odnekud donesen mrtav, ugušen možda

jastucima, i tu samo okačen. Lice bledo i mirno..." Uz taj zapisnik bile su dodate
izjave nekoliko otmenih "prijateljica noći", koje su, po Tasinom zapisu "govorile
sve najbolje o Branku... sa mnogo topline, kao finom, plemenitom čoveku,
ukratko kao o čoveku koji je bio "fini gospodin" - i to posebno u pogledu
galantnog plaćanja usluga, kao i vraćanja izvesnih manjih pozajmica koje bi mu
rado davale".
Po svoj prilici, zbog tih izjava islednik je isključio prisutne roditelje, iznosi
pretpostavku Mladenović, potom pošteno ukazujući na svoje propuste: "Pre
svega, odmah mi se učinilo da je istraga završena veoma brzo, da ne kažem
smandrljana, bez traženja svedoka, bez ozbiljnog ispitivanja gde je i s kim Branko
bio u toku te noći.

Poslednja večera

Pesnikinja Dobrila Nikolić, ispričala je, na primer, da je s Brankom bila te večeri

do jedanaest sati, da je s njim imala dogovor da sledećeg jutra zajedno vozom
krenu za Beograd... Nije bilo ni izjava Zvonimira Goloba i Irene Vrkljan, niti bilo
kog hrvatskog književnika..."

Da apsurd bude još veći, u isledničkom zapisniku nije izvršeno ni saslušanje

Brankove gazdarice kako bi rekla imena njegovih posetilaca, navodno "prijatelja
iz Beograda", sa kojima je otišao iz stana da se nikad ne vrati.

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Nesretnik ne može biti pesnik
Branko Miljković ubijeni pesnik (32)

Nesretnik ne može biti pesnik

"Sada moje pesme traže moju glavu..."

Takođe, Tasu je začudilo što islednici povodom ovog slučaja nisu razgovarali s
kojim od članova redakcije Radio-Zagreba, gde je Branko tek počeo da radi. "Uz
zapisnik nisam video ni lekarski nalaz stručnjaka iz prosekture, što se u takvim
slučajevima obavezno zahteva i prilaže u istražnom postupku" - konstatuje
Mladenović. Zatim, u nemaru istrage otišlo se toliko daleko, uočava s pravom
Tasa, da policija nije saslušala ni porodicu "pred čijom kućom je bilo drvo sa
obešenim", čiji su članovi tvrdili da se te zlokobne noći po Branka, sudeći po
vapajima i kricima žrtve, očigledno radilo o zločinačkom umorstvu.

Mladenović priznaje da je učinio "ozbiljnu grešku", što nije zahtevao da se istraga

nastavi. U stvari, on kao opravdanje ističe da to nije učinio što je verovao u
objektivnost "nadležnih organa" i ne pomišljajući da bi oni smeli da rade
"protivzakonito", rukovodeći se bilo kakvim motivom dnevne politike. Tasa istom
prilikom, ukazujući na svoj očigledan propust i predočavajući razlog svog ćutanja
i prihvatanja iz prve isledničkog, krajnje površnog nalaza kaže: "Ožalošćen,
očajan i zbunjen, pa i smušen, pokazao sam se kao običan diletant. Nisam, u
onom trenutku, uopšte bio pribran. Verovatno i iz, za ono vreme, neke vrste
uobičajenog oportunizma: da se ne bi protumačilo da hoću da zavirujem u
politički prljavi veš tadašnjeg hrvatskog režima..."
Za razliku od kritičara Petra Džadžića, Mladenović smatra da je neosnovana
tvrdnja da se Branko ubio zbog "ljubavnog jada" prema jednoj ženi koja ga je
ostavila. To pismo koje je Branko uputio svom kritičaru iz Zagreba mesec dana
pred smrt, kao dokaz svoje teze o mogućem uzroku pesnikovog samoubistva,
Džadžić je objavio u studiji - Branko Miljković ili neukrotiva reč, što je svojevrsni
apsurd, jer je poznato da je pesnik imao u to vreme novu devojku i da je voleo na
ovaj način izlivima patetičnosti da se zafrkava. "Ta žena nije bila tek moja
ljubavnica", ispoveda se tobože, Branko Džadžiću, kao da se iskrena osećanja
iznose na pijaci, što njemu ne dolikuje. "Ona je bila moja prva i osnovna potreba
moga duha. Ona je bila moja duševna zaštita i zakon.

Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez nje ja sam
potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici noći. Moja usamljenost je sada
apsolutna. Za mene postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže
moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije
znala da zna... Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego što sam Nju
zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, tj. onaj koji nije ugrožen onim o
čemu peva... Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg
neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna žena ostala kraj
mene.

Ovako, ja sam onaj koji se igrao vatrom i izgoreo... Izgubivši nju ja sam izgubio i
svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem... Sećaš li se, dragi prijatelju, da
sam napisao stih: jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik. Tek sada vidim
koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živi i dalje, mada sam više mrtav od svih
mrtvaca zajedno. Ali ona užasna patnja je poslednji ostatak onog što je u meni
ljudsko..."

Oni koji su bliže poznavali Branka, znajući za njegova razmišljanja o ženama, kao
i postupke, tvrde da to namerno sentimentalno, krajnje patetično pesnikovo
pismo navodi na misao da ga je sročio namerno, u želji da postigne efekt kod
"dotične" dame i ostalih, znajući da će se uvek željan reklame, kritičar Džadžić
pohvaliti njegovim poverenjem. Kasnije, to moje lično mišljenje ispostavilo se kao
tačno, što mi je posvedočila prisutna osoba u zagrebačkoj kafani, kada je Branko
pred nekoliko poznanika sročio to pismo u stilu zaljubljenika romantičarske
škole, čemu se podsmeva, ističući veštački izazvanu famu o nadzemaljskoj ljubavi
u stilu odnosa Petrarke prema Lauri, pominjući prozne meditacije o ženskoj
prevrtljivosti i neveri iz pera tog istog majstora soneta i kancona.

Na taj domišljeni način, inteligentni Branko uspeo je tim pismom da podvali

Džadžiću i mnoge dovede u zabludu svojom veštinom da o istoj temi iznese dve
sasvim suprotne verzije, ili da o jednom događaju zahvaljujući bujnoj mašti
ispriča više verzija, ali svaku na ubedljiv način, kome se mora poverovati.

Tako se desilo i sa tim pismom sročenim za opkladu u zagrebačkoj kafani, s

verovanjem da će uznemiriti duhove u Beogradu povodom već raširene priče o
izdaji Brankove velike ljubavi, ali tada kada je bilo očigledno da niko nije verovao
u pesnikov skorašnji kraj, što je Džadžić vešto iskoristio da podrži vlastodržačku
priču o samoubistvu zbog neverstva jedne žene. Da nije to želeo, zar bi Džadžić
privatno Brankovo pismo, bez saglasnosti njegove porodice, objavio kao deo svoje
ozbiljne, analitične studije posvećene pesnikovoj "neukrotivoj reči".

Takođe, Džadžić je u istoj studiji objavio i sadržaj Brankove dopisne karte,

upućene 7. februara na njegovu adresu, koja nema nikakve veze sa stilom
prethodnog njegovog ljubavnog pisma i ne nagoveštava njegov tako brz, tragični
kraj.
U toj dopisnici Branko traži da ga kritičar obavesti šta je sa bolesnim Zoranom
Mišićem, priznajući da je bio u Beogradu pijan, kada je o tome saznao od Vaska
Pope, a onda sledi optimistički završetak: "Ja se osećam odlično. Kao da sam se
danas rodio. Raskinuo sam sa svime što je bilo juče i sa poezijom i sa životom
(misli na ranije probleme - pr.a.) Ali nekoliko prijatelja je, nadam se ostalo..."

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Bio ponosan što je Srbin
Branko Miljković ubijeni pesnik (32)

Bio ponosan što je Srbin

Često je imao običaj da, pod dejstvom alkohola, ispoljava nacionalni ponos

Uz pozdrav, Branko je dodao još dva rada: "Pošalji mi Vaskovu adresu. Želeo bih
da vam pišem, kad imam vremena". S takvom porukom, očigledno je da se pesnik
ne ubija, on je uvek znao da prkosi nedaćama i da se iskupi za ranije "grehove"
novim, još boljim stihovima, što je najbližim i obećavao.

Po Mladenovićevom pisanju, iz "konteksta ovih Brankovih rečenica jasno je da je

on raskrstio ne sa životom kao takvim, nego sa ranijim pretpostavljenim
zabludama", što najbolje svedoče rukopisi novih, započetih pesama u zelenoj
fascikli nađenoj na njegovom radnom stolu u iznajmljenoj sobi, na adresi
Bjankijeva 11.

Povodom kritičkih Mladenovićevih primedbi, Petar Džadžić u članku Pravo

izbora, očigledno pokoleban u vezi sa svojim ranijim stavom, odnosno uverenjem
da je Branko izvršio samoubistvo, donekle sve to sagledava u drugačijem svetlu:
"Ne isključujem ni mogućnost ubistva. Ali takva teza zahteva trezvenu i
objektivno proučenu argumentaciju... U poslednje vreme javnosti su predočeni i
novi, dosad nepoznati detalji vezani za Brankove poslednje časove. Valja ih
pažljivo i nepristrasno ispitati, ali ne da bi se optuživao neko ko možda to ne
zaslužuje, nego istine radi i zadovoljenja pravde..." (Književne novine, 15. februar
1994).
Detaljno, studiozno i analitički razmatrajući Brankov tragični slučaj, Tasa
Mladenović izvodi pretpostavku s kojom bi se autor ove knjige najviše složio:
"Branko je često imao običaj da, pod dejstvom alkohola ali i bez njega, ispoljava
svoj nacionalistički ponos što je Srbin i što pripada srpskom narodu. Skretao sam
mu pažnju i molio da strogo pazi u kom i kakvom društvu to može da kaže, a u
kome ne sme. Nije isključeno da je, tog svog poslednjeg dana i te svoje poslednje
noći, dao neku takvu izjavu i da je, zbog toga platio glavom.

Ubistvo su mogli da izvrše i ljudi iz zagrebačkog podzemlja, dakle ljudi bez neke
sasvim određene političke fizionomije i političkog opredeljenja. Virus frankovluka
trajao je već jedan i po vek, nažalost, našao svoje mesto u duši mnogih hrvatskih
takozvanih običnih ljudi, brižljivo negovan od jednog dela intelektualne elite.

Najnoviji događaji u Hrvatskoj, obnavljanje genocida i nikakvim moralnim

obzirima omeđena svirepa borba koju su poveli protiv svega što je srpsko,
uveravao me je definitivno da Branko Miljković nije samoubica, već da je mučki
ubijen! Tvrdnja da je digao ruku na sebe zbog jedne žene u koju se bio zaljubio i
koja ga je napustila, po mom dubokom uverenju, nema realnog osnova..."
(Tanasije Mladenović: Usputne skice za portrete, 1993).
Slično mišljenje o pesnikovoj likvidaciji iskazao mi je i Brankov pobratim dr Laza
Tomašević, ističući u jednom razgovoru:
- S obzirom na to da sam i lično, tokom ranijih godina, prisustvovao Brankovom
naglom, neodmerenom reagovanju, naročito ako je bio pod dejstvom alkohola,
smatram, kao i niz njegovih poznanika, da je Mladenovićevo razmišljanje o tom
nažalost do ovih dana nerazjašnjenom ubistvu sasvim opravdano. Ali, ako je do
toga došlo, odnosno ako se Branko zbog ovog patriotizma u periferijskoj
zagrebačkoj kafani potukao sa nekim ustaškim privrženikom, onda je to bila
politička likvidacija.

Naravno da islednici onda zatiru sve bitne dokaze i tragove za razjašnjenje jer su
u službi vlasti. Možda su taj gnusan zločin izvršili i plaćenici, te ubice za novac su
danas u velikoj modi. I Mladenović napominje da su, po svoj prilici, za to ubistvo
bili angažovani "ljudi iz zagrebačkog podzemlja", koji su se, inače, okupljali u toj
periferijskoj kafani na zlom glasu, tako da je, kažu, i policija izbegavala i imala
kao takvu obeleženu na svojoj mapi.

Međutim, po kasnijem verodostojnom svedočenju pesnikinje Dobrile Nikolić,

mogla se desiti i režimska likvidacija od strane titoističke vlasti, i to ne samo zbog
pesnikovog odricanja od svog dela, među kojima se nalazila slavopojka Brozu u
poeziji i prozi, nego se to odigralo i u vezi sa Brankovim razočarenjem u režim
koji mu nije omogućio uslove za pristojan život.

Inače, moje je mišljenje da Branko nikad nije bio sklon stvarnim samoubilačkim
namerama, ni po mentalitetu, ni po psihičkoj strukturi, a pogotovo što je uvek
težio ka napretku u karijeri i još većoj pesničkoj slavi. Čak je zbog tih osobina
postao naklonjen režimu kojem nije iskreno verovao niti se s nepravdama mirio.
To moje mišljenje potkrepljuju činjenice da je Branko imao izrazito samoljubiv
karakter. A poznato je da je radi reklamiranja svoje poezije i boemstva uz
konzumiranje alkohola pravio skandale o kojima se mnogo govorilo. To zatvara
krug gorke istine da Branko ni u snovima nije stvarno pomišljao da sebi oduzme
život.

Ono što mislim, a čak sam u to siguran, da su ubice imale dovoljno materijala za
svoj alibi, ne samo zbog njegove izrazito pesimistične poezije, nego koristeći
Brankov zaokupljen duh fenomenom smrti u cilju njegovog razjašnjenja, te su sve
te okolnosti sjajno iskoristili za svoje perfidno opravdanje.

Sećam se da je Branko razmišljajući na temu rađanja i smrti rado citirao dve

Sartrove misli: "Ceo život je smrt. Lagano umiranje", i "Život počinje s onu stranu
očaja". Na te teme znao je Branko beskrajno da lamentira pozivajući u pomoć i
omiljene drevne filozofe osuđujući samoubistvo kao kukavan čin ističući da čovek
pri pameti nikad nije u stanju da na sebe podigne ruku vršeći suicid.

Na temu pesnikovog ubistva ili samoubistva objavljeno je mnogo protivurečnih

izjava i napisa, čak i nekoliko psihijatrijskih studija, koje se svode samo na
pretpostavke dok nas prilikom pokušaja rasvetljavanja te enigme ili
"rašomonijade" više interesuju dokumentovana, strana događanja.

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Vlast zabranila širenje istrage
Branko Miljković ubijeni pesnik (33)

Vlast zabranila
širenje istrage
Komunističkim vlastima odgovaralo da se ne istražuje misteriozna smrt srpskog
pesnika u Zagrebu

U cilju otkrivanja zakulisnih događanja i prave istine, nikad ne prihvativši

zvaničnu verziju o Brankovoj smrti, zajedno sa njegovim bratom Dragišom,
nastavio sam dalja traganja. Pri tom nadležni držali su se one poznate Sokratove
sentence "Znam da ništa ne znam", dok je književnik Tasa Mladenović imao
hrabrosti da doprinese bližem rasvetljavanju tog slučaja 1991. godine prilikom
svoje TV emisije Portret po sećanju, koja je uzbudila ondašnju javnost naročito
tvrdnjom da je posredi političko ubistvo.

Poput svojih roditelja i Brankov brat Dragiša, koji je radio u Skupštini grada
Beograda, nikada nije mogao da prihvati zvaničnu verziju istrage pa bi me
posećivao u redakciji "Politike" ili u stanu iznoseći nove, vredne pažnje,
pojedinosti. Istovremeno, on je uz moju pomoć prikupljao građu posvećenu tom
tragičnom slučaju.

Neverni prijatelji

Povodom tridesetogodišnjice Brankove smrti objavio je zbornik Glas prijatelja,

koji sačinjavaju pesme posvećene njegovom bratu. Veoma druželjubiv,
plemenitog ponašanja Dragiša je sve Brankove privrženike i likom podsećao na
brata, i kad su ga posećivali na radnom mestu, bilo mu je drago, pozivao na čast u
Klubu Skupštine grada gde su uz kafu i koju čašicu pića obnavljali uspomene koje
su mu često bila podloga za dalja istraživanja, i da ga smrt u leto 1993. godine nije
pokosila verujem da bi napisao najbolju monografiju o bratovom životu i
stradanju. "A stalno je odlagao pisanje - kaže njegova supruga Anđa - nije ni
slutio koliko će brzo otići..."

Posebno mi je Dragiša isticao da su im zvaničnici zabranili da zahtevaju

proširenje istrage obećavajući da će kad dođu "bolja vremena" to sve ponovo
"ispitati" što se nije desilo.

Po Dragišinom kazivanju, razočarani Branko mu se jednom prilikom požalio na

izvesne svoje zavidljive prijatelje: "Burazeru, ako ovako nastavim da pišem uz sve
moguće pohvale kritike, bojim se da ću izgubiti svoje prijatelje. Jer, nažalost sa
svakim mojih uspehom prijatelja je sve manje, a Salijerija više..." To nije bila
njegova paranoja, pričao je Dragiša, i da nije mogao više da veruje ušima i očima
kako su se prema Branku počeli ponašati takoreći do juče nerazdvojni neki
zemljaci i prijatelji.

- Bilo je, to i u još nekim slučajevima kod onih koji su postigavši uspeh u javnosti
na neki način štrčali, poput Branka, iznad naše letargične, učmale,
birokratizovane sredine - rekao mi je Dragiša ne skrivajući svoje ogorčenje.

- Sećam se da je po povratku sa prijema u Skupštini grada, potpuno trezan, došao

Branko kući, i pred nama, ukućanima, izražavajući svoju ljutnju bacio povelju i
kovertu s novčanim iznosom, rekavši da mu to nije bilo potrebno, jer je tamo na
svečanosti u Starom dvoru čuo svakojaka, glupa ogovaranja. Pri tim ružnim
opadanjima bila je spominjana čak i ministarka za kulturu, koja je, doduše,
veoma cenila njegovu poeziju i sa kojom je bio samo u srdačnom prijateljskom
odnosu, ne padajući mu na pamet da je iskoristi u postelji, poput nekolicine naših
poznatih umetnika. Da jeste, sigurno da bi poput tih "donžuana" odmah povoljno
rešio stambeno i radno pitanje, a ne bi za to konkurisao u tri republike, i na kraju
otišao u Zagreb.

Uzdrhtalog glasa Dragiša mi je poverio svoje iznenađenje kada mu je u

zagrebačkom SUP-u, posle razgledanja isledničkgo dosijea, bilo zabranjeno da
kopira fotografiju sa obešenim Brankom o nisku vrbovu granu u klečećem
položaju kaj đubrišta. A tu istu fotografiju držao je na svom radnom stolu pesnik
Zvonimir Golob koji je ranije pričao jednu verziju Tasi Mladenoviću, a potom 4.
juna 1988. godine drugu želeći da obesnaži sumnje u pesnikovo samoubistvo.

- Taj modernistički pesnik, vajni Brankov prijatelj, na perfidan način pokušao je

da ospori nove činjenice iznete u našoj štampi u vezi sa nasilnom smrću mog
brata - pričao mi je Dragiša. - Kao tipičan sluga hrvatske političke vrhuške, on je
preuzeo, posle skoro tri decenije, na sebe ulogu policijskog istražitelja iznoseći u
svojim članicama neistine: da Brankov leš nije osvanuo na "smetlištu", da on nije
visio na tankoj grani vrbe koju smo fotografisali nego na sasvim drugom, debljem
stablu za koje, tobože, nismo znali, pa je čak negirao izjave komšija - svedoka
povodom vike i zapomaganja žrtve te stravične noći.

Čitajući Golubov tekst objavljen u Vjesniku od 18. juna 1988. godine i poredeći
njegove ranije izjave, svako će se uveriti u tačnost Dragišinih tvrdnji.

Bio trezan

Međutim, u drugom delu istog napisa Golob iznosi i činjenice koje idu u prilog
sumnji o Brankovom smaknuću, jer on piše da je pesnik oko podneva došao u
Klub književnika veoma raspoložen jer se u izdavačkom preduzeću Zora upravo
dogovorio da uz pristojan honorar napiše veću studiju o književnom delu Tina
Ujevića. "Bio je trijezan - ističe Golob - govorio da više ne pije, jer ne želi da
alkohol odlučuje o njegovoj sudbini. Pružao je ruke životu, ne smeri... "Dalje,
Golob tvrdi da se sa Brankom rastao oko 17. sati na Trgu Republike i da je on
odbio njegovu ponudu da ga autom odveze kući rekavši da će radije prošetati.

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Ksaverska noćna drama
Branko Miljković ubijeni pesnik (34)

Ksaverska noćna drama

Poslednju noć Branko je proveo u Kazališnoj kavani u Zagrebu

Saznali smo kasnije da je putem sreo nekog pijanca, kome ovde ne želim
spomenuti ime, a ovaj ga je gotovo prisilio da s njim nešto popije" - završava
Golob svoja sećanja opet nagoveštavajući izgovor za pesnikov kraj iste noći: "Za
prvom čašom slijedila je druga, promenila su nekoliko lokala, oko 23 sata viđen je
poslednji put u Kazališnoj kavani. zatim se uputio ka Ksaveru..."

Tajanstveni pijanac

Zanimljivo je da Golob skriva ime tog "pijanca", a i ne navodi otkud zna dalje
Brankovo kretanje i ponašanje kada su se rastali pre više sati, osim ako ga nije
tajno pratio kao policijski doušnik. Da je taj Golobov iskaz netačan, postoje druga
izvornija svedočenja. A Dragiši je bilo sumnjivo i kasnije uklanjanje svedoka
Brankove tragične noći, tako da je nestao čovek iz komšiluka koji je čuo
zapomaganje dok je njegov sin tvrdio suprotno.

On je u vreme Brankove ksaverske drame bio još dete, govorio mi je Dragiša, pa

je u to vreme sigurno spavao, a posle nekoliko decenija imao je obraza da bez
stida sebe uteruje u laž tvrdeći da je te noći u Jandrićevoj ulici vladala tišina. A
kako su poštovaoci Brankove poezije povremeno posećivali to kobno drvo -
svedočanstvo i ostavljali cveće, hrvatske vlasti su ga, kažu, posekle "zbog starosti".
Kao da mlada vrba ne može da opstane i čitav vek...

- Kako je moj brat bio prema roditeljima veoma pažljiv i iskren, ističe Dragiša,
smatram da bi sigurno da je svojevoljno odlučio da sebi oduzme život, ostavio
makar najkraću pismenu poruku. A o tome nije bilo nikakvog ni usmenog
nagoveštaja, nego je od mene u to vreme tražio da mu hitno pošaljem još neka
neophodna dokumenta radi zasnivanja radnog odnosa, što sam i učinio. Zar se
ubija čovek koji pun elana radi na novoj zbirci pesama, dogovara se u izdavačkoj
kući za studiju o Ujeviću, traži od kuće dokumenta? To je sve apsurdno...

Da je Dragiša u svojim razmatranja u pravu, uverio sam se koju nedelju ranije i

lično razgovarajući s Brankom u Kazališnoj kavani, gde nije bilo ni nagoveštaja o
suicidnoj nameri. Međutim, pored ostalog, ostalog mi je nejasno pitanje ko su
bila ta dva Beograđanina, koji su, po kazivanju pesnikove gazdarice, te večeri
posetili Branka i sa njima otišli iz Bjankijeve 11.

Tek nekoliko godina kasnije, najpotpuniju sliku Brankovog stradanja u tragičnoj

noći dala je njegova prijateljica - pesnikinja Dobrila Nikolić. Ta lepuškasta,
simpatična i inteligentna devojka, koja je Branka upoznala još za vreme studija u
Beogradu, a viđala se sa njim boraveći kod svog vernika u Zagrebu, iako je bila
ključni svedok, začudo, nije od istražitelja uopšte ni pozivana radi saslušanja. A
čak kada se potom sama ponudila da svedoči o tragediji nadležni policijski,
organi su je odbili. To nije za čuđenje jer je i Tasa Mladenović jasno ukazao na
aljkavost i nemarnost prilikom istražnog postupka u slučaju Brankove nasilne
smrti po odlasku u kafanu na zagrebačkoj periferiji.

Igrom životnih okolnosti, odsustvujući izvesno vreme izvan zemlje, jer je

diplomirala na slavističkom odseku Univerziteta u Beču, Dobrila Nikolić živeći s
porodicom u Velikoj Plani, javila se, najpre, pismom Brankovim roditeljima, ali
kako joj nisu odgovorili, po svoj prilici misleći da će čuti još jednu novu verziju
priče o sinovljevom nestanku, kao što se to već godinama dešavalo, ona se
obratila poznaniku svog oca tasi Mladenoviću .

Taj susret e dogodio u Francuskoj 7, u redakciji Književnih novina, dok je Tasa

upoznao Dobrilu sa Brankovim bratom. Nešto kasnije o značaju Dobrilinih
kazivanja upozorio me je Dragiša, omogućivši joj da u nekoliko listova iznese
svoju verziju događanja, a potom i susret sa mnom u Klubu Skupštine grada
Beograda, gde sam zabeležio njene odgovore na moja pitanja. Bila je dosta
zaokupljena svojim književnim ambicijama, objavila slabo zapažene zbirke
pesama i dva kraća romana.

Dobrilina ispovest

Tada već razvedena Dobrila je bila ponosna na svoja dva sina, dok je sećajući se
druženja sa Brankom isticala njihovo veliko prijateljstvo i žaljenje zbog njegove
prerane smrti. Govoreći svoju ispovest bila je veoma nervozna, iznoseći
događanja često nepovezana i repko reda, ali prilikom sledećih susreta ta u osnovi
"rašomonska" priča na kraju dobijala je sve potpuniju i realniju verziju, a da bih
to postigao bilo je potrebno da poput majstora za mozaik strpljivo postavljam
raznobojne kamenčiće u uobličenu celinu što sam se trudio da postignem.

- Prvi put sam upoznala Branka oktobra 1959. godine u redakciji Književnih
novina, kada sam došla kod književnika Tase Mladenovića da ga zamolim da
pomogne uhapšenom mom ocu, svom ratnom drugu i zemljaku.

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Krleža ga nije voleo
Branko Miljković ubijeni pesnik (35)

Krleža ga nije voleo

I Andrić i Crnjanski i Vladan Desnica bežali su iz Zagreba zbog Krleže

Od uzbuđenja zbog nedužnog očevog stradanja podrhtavale su mi ruke i umalo da

mi ispadne tacna s kafom je priskočivši Branko pridržao, a potom smo zajedno
išli u Rankovićev kabinete. Tamo se isprečio neki birokrata, a Branko je prekinuo
njegova nagađanja zahtevajući da mi se izda dozvola za posetu ocu što je i
učinjeno, seća se Dobrila Nikolić.

Branko je ne samo imenom, nego i pojavom, pogotovo svojim pričanjem privlačio

pažnju, oduševljavao sve oko sebe. Bio je mudar i otresit, znao je uvek šta hoće.
Doduše, znao je ponekad da napravi i neočekivani incident, da izaziva, ali kad
prekardaši, umeo je i da se izvini.

Bio ljut na Daviča

Studirajući, najpre, istoriju umetnosti na Beogradskom univerzitetu, stanovala

sam u Vasinoj ulici, sprat više od karikaturiste Zuke Džumhura, gde me je Branko
posećivao da bismo vodili razgovore o literaturi kao i u Bezistanu i Studentu u
Balkanskoj ulici. Pričao mi je da je još od detinjstva bio pod presijom smrti
gledajući stravičnu Ćele-kulu kao i tokom rata preklane Srbe, svoje zemljake. To
ga je, kasnije, inspirisalo da razmišlja i piše o smrti dok je Branko bio sam
okrenut životnim radostima.

Voleo je rodoljubivu poeziju koju je s velikim uspehom i sam pisao, dok je jednom
vodio u Manasiju. Nisam kod njega nikad primetio da je toliko okupiran
fenomenom smrti, kako to često pišu današnji kritičari, mada smo o toj temi
ponekad razgovarali pominjući razna filozofska gledišta. Sećam se da je povodom
moje primedbe da su razlozi dovoljni za život isti tako dovoljni i za smrt, Branko
kratko odgovorio: "Bolje, preokreni tu misao".

Nije mi se dopalo to silno ogovaranje kad je Branko zasluženo dobio Oktobarsku

nagradu, dok je posebno bio ozlojeđen na Daviča, koji mu je preko svojih pulena
predočio da je nepoželjan u Beogradu. Slično mu je poručio i Krleža, kada se
obreo u Zagrebu, videvši ga u hotelu Esplanada gde je najpre odseo, a mi smo se
tamo družili.

On je Krležu cenio, isticao da je, iako samo sa vojnom školom, zahvaljujući radu,
talentu i velikoj inteligenciji, svojim značajnim književnim delima pretekao
mnoge naše najumnije ljude. Ali, ne verujem da je Brozov miljenik Krleža tako
lepo mislio i o Branku jer nije trpeo darovite konkurente, pa su tako još ranije iz
Zagreba morali otići i Andrić, i Crnjanski, dok ni Vladanu Desnici nije decenijama
pružao šansu iako je veliki pisac, samo zato što je Srbin. Kako je Krleža, radi
ćaskanja, voleo da svrati u Palas ili u Esplanadu, rado mu se Branko pridruživao i
ponekad uspešno suprotstavljao prilikom rasprava o raznim pitanjima.

To se, izgleda, Krleži u početku i svidelo, ali jednom prilikom, kada je Branko u
kritici prevršio meru, on ga je u mom prisustvu provocirao pitanjem: "Gospon'
Branko, kad ćemo za Srbiju", Branko mu je odgovorio svojim pitanjem:" Šta ćete,
vi, gospon' Krleža sa mnom u Srbiju?" "Pa, da je podijelimo" - glasio je Krležin
ciničan odgovor. Ovim, očigledno pozleđen, ustajući od stola Branko mu je
poručio: "Vama bi tamo pripalo samo neko zrnce peska ili koja letva koju možete
poneti za Zagreb. Laku noć, gospon'Krleža!"

Da je Brankovo ubistvo krajnje neosnovano i bez valjanih dokaza proglašeno

samoubistvom, doprineo je, po mišljenju Dobrile Nikolić, i njegov tobožnji
prijatelj Petar Džadžić, koji se trudio da to postane tek pri kraju pesnikovog života
kad je postigao veliki uspeh u poeziji. On je veoma pogrešio što je uz svoju studiju
o Brankovoj poeziji objavio ono pismo njemu upućeno o neizmernoj ljubavi
prema jednoj poznatoj ženi zbog koje je morao da pobegne iz Beograda. Bila sam
prisutna sa našim društvom iz čistog zafrkavanja rekavši: "Peri Džadžiću će to
moje pismo možda pomoći u ujdurmi koja se širi oko mene". I pri tome Branko se
vragolasto osmehnuo uveren da će Džadžić i njegova okolina to ozbiljno shvatiti.

Priče o smrti

Ali, nažalost, to je sve uradio na sopstvenu štetu, jer nije mogao da predvidi tako
brzi kraj. Tih dana u Beogradu neki zlonamernici su Branka unapred proglasili
mrtvim, pričali u Bezistanu da se on ubio, a dok smo se mi smejali njemu nije bilo
prijatno pa mi je rekao: "Možda će to i učiniti, a ovo rekla-kazala je uvertira..."

Upitana od Dragiše da li bi taj iskaz dala i novinarima Dobrila je potvrdila i

dodala da je o svemu prethodno razgovarala i sa Tasom Mladenovićem, koja je u
vezi sa novim saznanjima promenio svoj stav povodom Brankovog tragičnog
slučaja. Takođe, Dobrila je Dragiši potvrdila da su tražena dokumenta poslata iz
Beograda preporučeno poštom stigla na Brankovu adresu, dok se on iznenada
odlučio da već sutradan, ujutro, sa njom brzim vozom krenu za Beograd želeći da
završi još neke nezavršene poslove i vidi voljenog sinovca Gorana kao i ostale
svoje najbliže.

- Trebalo je i ja tada da budem u Beogradu - nastavila je svoja sećanja Dobrila. -

Zbog tog puta smo se poslednjeg dana Brankovog života 11. februara nekoliko
puta susreli .

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Izučavao Brozovo poreklo
Branko Miljković ubijeni pesnik (36)

Izučavao Brozovo poreklo

Branko se puno zanimao i proučavao u ono vreme opasne studije posvećene
otkrivanju Brozovog porekla pomoću govora

Tog dana došao je kod mene žaleći se da je premoren od stvaralačkog rada

predloživši mi tog popodneva dok smo dole, u restoranu pili limunadu, da ode
kod železničke stanice i nabavi vozne karte za jutarnji odlazak. Po dogovoru
sačekala sam Branka u svojoj podstanarskoj sobici.

Stigao je oko 20.30 sati do mene zamolivši me da ga pričekam i da će doći nešto

kasnije, a ako ne stigne doći će po mene njegov prijatelj - slikar Saša Nikolajević
da m svojim kolima odveze do mesta gde ćemo se naći . Jer, morao je u
međuvremenu da u svojoj podstanarskoj sobi dočeka neke najavljene poznanike
iz Beograda za koje nije pokazivao naročito interesovanje da mi ih nije ni
predstavio.

Kobno zanimanje

Pri tom je istakao da iste večeri pred put mora da ode u kafanu Lijepa mlinarica
na zagrebačkoj periferiji, gde ga očekuje neko društvo pa je izrazio želju da ga
tamo pratim. priznao mi je da tamo treba da preda separate sa lingvističkim
studijama koje je tih dana čitao i proučavao. U tim studijama raspravljalo se o
poreklu govora predsednika Josipa Broza.
Te naučne rasprave s analizama Titovog osobenog, izmešanog govora s
asocijacijama na ruski, austrijski i nemački jezik ili izgovor, koje mi je Branko
pokazao, imao je u džepu onog kobnog dana pod naslovom Lingvistička studija
jezika koji sme služi Josip Broz i Analiza sadržajnosti i muzičke vrednosti pesama
koje su posvećene Brozu.

Kao veoma radoznao istraživački duh, Branko se puno zanimao i proučavao u ono
vreme te opasne studije posvećene otkrivanju Brozovog porekla pomoću govora
pa ga je,pored odricanja od svog književnog dela u kome je bila i tada najbolja
pesma o Titu, i to možda stajalo glave. Inače, ti rukopisi su tada kružili kod
zagrebačkih intelektualaca.

Smatrajući da se tih separata treba što pre da oslobodi jer ih je bilo opasno držati
kod sebe, pitala sam Branka ko su ti ljudi kojima treba da ih te večeri preda.
Odgovorio je - "mafijaši", ne znam da li u šali ili zbilji. Ostavio mi ih je da ih
pregledam te večeri dok se ne nađemo i sećam se da sam na jednoj u zaglavlju
nacrtala violinski ključ. Kasnije, posle tragedije tu studiju sa tim mojim crtežima
videla sam na islednikovom stolu, ali me on nije hteo ni saslušati...

Pod dogovoru, do mesta našeg susreta u Ksaveru dovezao me je Brankov drug -

slikar Saša Nikolajević, koji je malo zakasnio. Bilo je zimsko, tmurno veče,
Branko se ljutio zbog kašnjenja pa je žurnim koracima pohitao ka toj kafani, a ja
sam ga jedva sustizala. Stigavši do osvetljenog ulaza u tu kafanu dok je okolo
carovao mrkli mrak, Branko mi je rekao da ga tu pričekam petnaestak minuta,
obećavajući da će me potom voditi na kolače u Esplanadu, a zatim, kao da je
nešto predosećao, dao mi je dve vozne karte za sutrašnji put, gramofonske ploče s
kompozicijama Čajkovskog poklonjene od nekog pristiglog Rusa, Heseovu knjigu
"Igra staklenih perli" i "Večernji list".

Pored lingvističkih separata, znam da je Branko imao kod sebe još pregršt
najnovijih pesama u rukopisu. Istovremeno sa Brankovim ulaskom u kafanu
"Lijepa mlinarica", tu je pristigao automobil iz kojeg je izašlo nekoliko ljudi. Oni
su ušli u kafanu dok je šofer snažno zalupio vrata od kola za sobom pa im se
pridružio...

Dobri momak Žuća

Iz kafane spuštenih zastora na prozorima dopirala je galama. Stajala sam kraj

obližnjeg drveta dok su, odjednom iz mraka, izronile preda mnom dve spodobe,
neki pijani mladići. Zadrhtala sam do straha kada mi je jedan od njih prišao i
unoseći mi se u lice, podrugljivim glasom, rekao: "Gospodična, sigurno čeka
srpskog pjesnika?

On će noćas ukenjat, a daj da mi vodimo ljubav utroje!" Bila sam prosto ukočena
od straha, glas mi se oduzeo, mislila sam da sam gotova, ali srećom da se
nedaleko nalazio moj poznanik, jedan divan mladić, poštenjačina zvani Žuća
"Probisvet", a taj nadimak mu je dat od milja, iz šale.
On je veoma cenio i voleo Branka koji bi ga, ponekad, častio u kafani pićem dok
nam se žalio da naše vlasti stalno odlažu da mu izdaju pasoš da bi otišao majci
koja je živela u Americi. On je krenuo ka tim bezobzirnim, primitivnim pijancima
s psovkom i ispruženom pesnicom dok su oni pobegli u mrak...

Piše: Kosta Dimitrijević

Sutra: Ubi(li)ga prejaka reč
Branko Miljković ubijeni pesnik (37)

Ubi li ga prejaka reč

Branka su prethodno usmrtili iza kafane i dovukli do drveta na koje je obešen

Kako Branko nije izlazio iz kafane već duže vremena, dok Žuća nije hteo tamo da
uđe da bi ga pozvao jer je nekome bio dužan, ništa mi drugo nije preostalo nego
da iz javne govornice pozovem svog stanodavca čika Stevu, koji je za kratko
vreme stigao kolima. Ušli smo tada zajedno u kafanu, ona je bila puna gostiju, ali
Branka tamo nije bilo. Neke pijane protuve su nam se kezile i meni podsmevale,
tako da sam sa čika- Stevom odmah izašla napolje.

Sedeći u kolima čekali smo Branka još pola sata, pomislila sam da se možda
nismo mimoišli kada sam, praćena Žućom, telefonirala iz pošte. Prekorevajući me
što sam se uopšte usudila po noći da dolazim u ovaj kraj na zlom glasu po
kriminalcima i prostitutkama, čika Steva me je potom odvezao u stan. Tek onda
sam se dosetila šta su verovatno o meni mislili ona dva pripita tipa sa
bezobraznim predlogom jednog od njih. Pa da, tu su kaj drveća dežurale
prostitutke... Ali, te večeri nisam primetila nijednu, možda nije bilo još vreme za
njihovo dežurstvo?

"Ubiše gospona"

Nisam mogla ni da trenem te noći misleći na Branka, pitajući se da mu se nije

dogodila kakva neprijatnost, a u zoru je zazvonio telefon i čula sam uzbuđeni
Žućin glas:
- Dođite odmah, nešto se strašno dogodilo. Ubili su gospon' Banka!

Nisam mogla da poverujem u to što sam čula, brzo sam se obukla i tamo stigla
ispred istražnih organa. Bio je to tužan, nezaboravan prizor. Ugledala sam Branka
vezanog za tanku granu vrbe u položaju kao da spava. Imao je natučen svoj crni
šešir na glavi. Ubice su mu ga tamo stavile šegačeći se sa žrtvom. Tu je bio i Žuća,
uzbuđen kao i ja dok mi je govorio: "Otuda su ga prenijeli, otuda. Evo, njihovih
tragova u snijegu" - i pokazivao je na prostor prema kafani. Tu se našao i prvi
sused iz Jandrićeve ulice koji je poput nas bio potresen, iskreno govoreći kako se
te noći čula vika i jauci oko te kafane.
To je, kaže, potrajalo, ali on nije smeo izaći iz kuće. Bilo je dosta tragova u snegu
oko obešenog Branka. Videla sam i prugu od njegovih nogu koje su vučene od te
proklete kafane, odnosno sa mesta gde je ubijen. Onesvestila sam se. Posle sam
istrazi ponudila Brankove stvari i htela da dam izjavu. Rekli su mi da je istraga
završena i da se radi o nesrećnom slučaju...

Suznih očiju koje je brisala krajičkom maramice, očigledno potresena svojim

prisećanjima na tu kobnu noć, Dobrila je još dodala:
- Zamislite, bilo je očigledno da su Branka prethodno ubili iza kafane i dovukli do
tog drveta na koje je obešen tankim kaišem dok je klečao kraj đubrišta. Zamislite
samo, tako divan čovek, izvanredno produhovljen, čist i uvek doteran kao pravi
gospodin, naš princ pesnika u najboljem životnom dobu na kom ogavnom mestu
je osvanuo mrtav. Upravo, pored ksaverskog, uličnog đubrišta. To je strašno
ponižavajuće i nečovečno šta su ti monstruozni zločinci uradili da bi potom vešto
prikrili sve tragove.

Svedoci ćute

Niko posle nije pred istražnim organima smeo da ponovi noćnu priču o
stravičnim kricima i vapajima žrtve. To se nije usudio čak ni Brankov prijatelj
Žuća. Prilikom prve izjave, on je tvrdio da su pristigla kola te noći bila beogradske
registracije, a potom je izbegao dalje svedočenje jer su mu nadležni obećali da će
za ćutanje o zlodelu dobiti dotle uskraćeni pasoš da otputuje majci u SAD. To mi
je i on iskreno priznao izvinjavajući se što nije u mogućnosti dalje da svedoči. Ni
komšija, kome je očigledno zaprećeno, nije više smeo da ponovi ranije svedočenje
pred Brankovim roditeljima, bratom i Tasom Mladenovićem, o tamošnjoj noćnoj
gužvi i stravičnoj vici kraj te proklete kafane kad su, očigledno, delovali
egzekutori. Kao da se sve zaverilo protiv istine i pravde u slučaju vešto režiranog
Brankovog smaknuća. I ja sam duže vreme bila prinuđena na ćutanje, ali
smatrajući da dolazi pogodnije vreme za razotkrivanje surovosti totalitarnog
režima, rešila sam da progovorim.

Princ pesnika

Tu je kraj životne priče o smrti princa pesnika naše generacije Branka Miljkovića,
koji je vizionarski još ranije napisao sopstvenu presudu epitafom uklesanim na
njegovoj nadgrobnoj ploči a koji glasi "Ubi me prejaka reč".

Vreme leti, napisao sam na početku ove knjige prekorevajući i sebe što sam toliko
odlagao da konačno napišem istinu o Brankovom burnom životu i tragičnom
kraju. Sve je to, doduše, pre četiri decenije prohujalo sa vihorom, nestali su s ovog
sveta Brankovi najbliži, osim snaje Anđe i njene dece i unuka, ali nastavlja život
pesnikova volšebna reč.

Radi skrivanja dokaza odavno je posečeno i ono tankovito stablo na rubu

Ksaverske šume, nestali su svedoci tog očigledno političkog ubistva u vremenu
kada se na to nije smelo ni pomisliti, a kamoli napisati istina. Ali, Branko nije bio
zaboravljen jer susedi u Ksaveru pričaju da je na mestu pesnikove tragedije
pokraj đubrišta, dok stablo nije bilo posečeno, povremeno osvitao pokoji buket
cveća.

Verovatno, stavljen tamo od poštovaoca Bankove poezije. Ali, likvidatori nisu

želeli da se na mestu njihovog zločina stvara nikakav kult i zato su tamo umesto
posečene vrbe stavili veću drvenu tablu s krupno napisanim rečima upozorenja:
"Zabranjeno za pse, Srbe i Cigane."

Piše: Kosta Dimitrijević

Kraj

Za one koje volimo

1. Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama

zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
 jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u pesku

2. Prvo pevanje

Obreh se u nekoj mračnoj šumi

DANTE

To je bila šuma koja je pojela nebo

šuma iz koje kad izađoh videh
da nisam izašao da su me zveri pojele
i znah da će biti gorko da pričam
o tome šta sam video i nisam
video kad uđoh u njen mrak i ne izađoh
iz te šume što je zelenim čeljustima
pojela svoje staze i izgubila se u sebi
postoji jedna topla obala breg zelenila i jedna
Beatriča
ali su tri čeljusti tri makaze i tri noža
da voleo bih povratak
išao sam ispred sebe po isplakanom
putu i pesak je ujedao za stopala
ko staklo i videh pse koji su grizli zemlju
videh grešnike kako ih vitla zli vetar
nebo što laje i kišu prokletstva tešku
i večitu
videh slepe vode Stiksa i blato mržnje
videh grad u plamenu i žene čije su ruke zmije
videh zid plača bez zvezda
i čuh reči bola u vrtlogu
onih koji su postali drvo ili kamen
i ne mogu se smrti nadati
onih jadnih koji se nikada nisu rodili
videh videh videh i čuh i zaplakah
svirala od zemlje od šume
od krvi
dozivala drugu obalu
na kobnom žalu stajo narod i plako
o jao jao vama duše uklete
s balsamovanim rukama i usnama od krvi
 videh videh videh čuh i padoh mrtav
o Aheronte Aheronte
sve strane sveta stiču se na tvojim obalama.

Sedam mrtvih pesnika

3. Branko

Noć ispod zemlje razveselim

Izraste vetar u nežnu biljku
iz tog podzemlja gde svetiljku
i pticu nikad da doselim

Nepronađene proplanke krvi

i peščano podne sam odbolovo
al topli hleb tvog imena još mrtvim
ptico među predelima, Stražilovo

zemljo preko moga zaspalog uma

dok list po list umire šuma
Dete sakriveno u jednom poljupcu pati

sutra rođeno. O nek se vetar s biljkama izmotava

Neka se kamenje pred nevidljivim raskršćem
uspava
Samo da l će na skeletu osmeh moj prepoznati?

4. Grob na Lovćenu

Ali ne, to još uvek nije vreme

To je jedno mesto
koje prepoznajem u prostoru

Mrtve su gore odakle ta reč dođe

Svingo s pticom lažljivom umesto lica koje
Svlada
tajna iza slepe maske. Rođenje je jedina nada.
Vidim smele mostove preko kojih nema ko da
prođe.

Spavaj ti i tvoja sudbina pretvorena u brdo,

kruta
gde provejava smrt i ljubav ne spasava.
Dan i noć si pomirio u svojoj smrti što nas
obasjava.
Taj san je u noći produžetak dana i puta.
 Šta si ptica ili glas koji luga
pod divljim nebom gde te pesma ostavila samog
na vrhu Lovćena s čelom punim sunca, tamo
gde ne postoji vreme, gde jedna svetlost žuta
negde u visini čuva otisak tvoga lica.
Čoveče tajno feniks je jedina istinska ptica.

5. Laza Kostić

Oprosti, majko sveta, oprosti,

što naših gora požalih bor.

Da li ćemo je naći u povratku noći

u povratku cveta u povratku sna i gora
na zbunjenom horizontu u gorkom kristalu
nemoći
od naše žeđi i mrtvog anđela gde se skamenila
mora

Lice svih doba u očekivanju vatre da l će moći

da sačuva uspomenu na nju od zaborava i prostora
Neka Veliko Sazvežđe u smrti tvojoj zanoći
O pusti žali i žalosna mora

Koji su predeli u tvome srcu sada?

Mrtva je a negde još traje dan, o laste
Svi mrtvi su zajedno bio si pun mračnih nada

U pustinji si što u praznoj svetlosti raste

dok u dvostrukoj tišini slepe je oči slute
Santa Maria della Salute

6. Dis

O moje sunčano poreklo ta potonula krv

Neka se zaboravi prijateljstvo drveća i ptica
Neka se zemlja razvenča sa suncem Žica
od vode prodenuta kroz uši bolja je nego crv
Otišao Izašao na vrata kojih nema
U svim vodama zeleni psi me traže
Ovde niko ne dolazi odavde niko ne odlazi,
tople laži
poljubaca zakopa u pesak ova pustinja gde se
sprema
krvožedna tišina koju svojom ljubavlju hraniti
 treba
u ovom izobličenom prostoru čija smo
polomljena rebra
iz čijeg kamena čudovišne ptice vire
Ruko ispružena prema drugoj obali kloni
Ako smo pali bili smo padu skloni
Ovde je noć što se životu opire

7. Tin

S druge strane groba živa zvezda kuca

I zapaljeni vetar na početku dana sniva
Noć u mome glasu više ne doziva
prostore izgubljene koje poseduju sunca

Krv moja zaspala pod kamenom ne bunca

zbog pakla iz zemlje iskopanog ko živa
Ovde kamenje peva i ptica se skameni siva
Ovde su svi prvi put mrtvi iza poslednjeg sunca

O zašto smo tako sami i slabi i krti

Dok se zemlja okreće oko svoje smrti
negde ispod zemlje zri tišina zla

Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boli

Drvo se naginje nad zaboravom nema šta da se
voli

Neka niče cveće iz prokletog tla

8. Momčilo Nastasijević

Umesto zvezde slavuj iz nekog zida

što se od nje razlikuje tek oblikom i maštom.
Predeo kome sam se privoleo, plaštom
čuva svoju providnost za one koji vide.

Neka muzika čudna nečujna iznad gorja

razmešta predmete u prostoru i staje
kad zapljusne tajna mramorja sred morja:
dozivano nedozvano šta je?

O nežna maglo koja me izdvajaš,

evo vraćam se čist na svoje prvobitno mesto.
Tišino u svetoj senci što snove moje vajaš
hoćeš li primiti to telo ukleto,
 koje nastanjujem poslednji i prvi
zatočenik odbegle tajne i svoje krvi.

9. Goran

Noć suviše velika za moje zvezdano čelo

u nekim šumama crnim nepoznatim
I drvo je reklo nemoj. Jutro moje belo
ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim

Pčele sleću na leš koga nema

Zvona odlaze u prostor crnim stepeništem
Moj je završen dan. Al se na počinak ne sprema
san moj iza brda gde mrtav sebe ištem.

Ovde dole svako svoju tamu ima

Moj mrak je senka ptice. O ne ima
puta kojim bi do mene mogli doći

Ko proleće koje zaboravi da cveta

sad ležim mrtav na severu sveta
Smrti ljubomorna najveća moja noći!

Noć s one strane meseca

10. Sonet

Ti prostori me užasavaju
PASKAL

Prostor koji ničim ne podseća na sebe,

pticama pomeran, vetrovima sličan,
sam u sebi, sam za sebe, ničemu vičan
večiti početak užasan, bez potrebe.

Prostor jezikom trajanja prepričan

i pretvoren u večnost koja nikom ne treba,
večnost za prokletstvo, koje budno treba
pod svežom humkom plen svoj nepomičan.

Zaboravimo mračno poverenje

sebe sa sobom, u strašno podozrenje
prostori se ruše i crna nailazi plima.

U škrtosti tišine bez sebe i imetka

 mi smo poslednji zatočnici početka
pod kamenom što ime ima.

11. Triptihon za Euridiku

Na ukletoj obali od dana dužoj, gde su slavuji

svi mrtvi, gde je pre mene crveni čelik bio,
gorki sam ukus tvoga odsustva osetio
u ustima. Još mi smrt u ušima zuji

Noć s ove strane meseca često ogrezne

u nepotrebne istine i oduševljena klanja.
O, ispod kože mlaz krvi moje čezne
noć s one strane meseca, noć višanja.

Al sva su zatvorena vrata. Svi su

odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu.
Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva.

Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam.

Nikad da se završi taj kameni san
Probuditi te moram Euridiko mrtva.

II

Na dno slepog predela gde me nema, jezoviti

gde su prizori, s one strane krvi gde voće
otrovno raste, siđoh, tamo gde uskoro noć će
pokrasti sazvežđe suza koje će u oku mi zriti.

O, u slepoočnice se svoje nastaniti.

Evo me bez odbrane ispred strašne samoće.
Ne okrenuti se ma koliko da se to hoće.
Lice bez očiju na pustome zidu biti.

Crvene ptice pevaju u mome mesu.

Crne ptice obleću oko moje glave.
Neka mi čelo bude načeto u lesu

gubom i kamenom ispod letnje trave,

ako izgubim tvoje divno lice
na ovoj gorkoj obali od mraka i groznice.

III
 Noć to su zvezde. Iz moje zaspale glave izleće
ptica.
Između dve gorke dubine jedna ptica: I rt
dobre nade. O mrtav da sam. Al ne pomažu
kletve. Smrt
svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i lica.

Izgubio sam te noći podzemnoj daleku

ja divlji lovac zvezda krivotvorno suočen
sa neistinom, nepomirljivi spavač uočen
od sudbine, ja čije suze sada niz tuđe lice teku.

Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko?

Prezrela si svaki oblik pojavljivanja o sliko
moga crnoga grada i izgubljenog cilja.

Svuda u svetu užasna ljubav vlada.

Na horizontu se ukazuju kao poslednja nada
Oblaci puni ptica i budućeg bilja.

12. Orfej u podzemlju

M. P.

Ne osvrći se. Velika se tajna

iza tebe odigrava. Ptice gnjiju
visoko nad tvojom glavom dok beskrajna
patnja zri u pogledu i otrovne kiše liju.

Zvezdama ranjen u snu lutaš. Sjajna

ona ide tvojim tragom, al od sviju
jedini je ne smeš videti. O sjaj
na tebe njen dok pada nek je i sakriju

ti ćeš naći ulaz dva mutna psa gde stoje.

Spavaj, u zlu je vreme. Zauvek si proklet.
Zlo je u srcu. Mrtvi ako postoje
proglasiće te živim. Eto to je
taj iza čijih leđa nasta svet
ko večita zavera i tužan zaokret.

13. Slepi pesnik

Filipu Višnjiću
 O čelo moje od sna i vetra mapo
čudnih otkrića vidu ispod kože
u izmišljenoj senci cvete i lampo
umesto reči koja se ponoviti ne može.
O čelo moje od sna i vetra mapo!

Odajem se mrtav suncu posle mene

jer nesreća i posle smrti traje.
Slepi jasno vide sudbinu pred kojom šene
predeli nebesni satvoreni od izdaje.
Odajem se mrtav suncu posle mene.

To je sve što je ostalo od moga glasa,

taj odjek u kome su zatočeni svi dani.
Je li spomenik grob? Izdvojen zvezdama stasa
predeo koji ću zauvek da nastanim.
I to je sve što je ostalo od moga glasa.

U tihom se cvetu neke vatre pale.

Izgubljene u svetu varke mi oko snuju.
O tužne noći preko sna mog pale!
Nek nebo usni oganj i oluju!
U tihom se cvetu neke vatre pale.

O čelo moje od sna i vetra mapo

čudnih otkrića vidu ispod kože,
u izmišljenoj senci cvete i lampo
umesto reči koja se ponoviti ne može.
O čelo moje o moja slepa mapo!

14. Građenje pesme

Stanislavu Vinaveru

Zimska muzika svira

Osobino praha i kremena
Oproštaj sna iza temena
Kada me pokojem dirala

To vreme uzme i ostavi

Tu gorku šumu da se plavi
Usred večnosti na domaku
Nestvarnosti ptici i oblaku

Prahptico sunčevog uroka

Skok od pepela i let
 Nek budu jedini putokaz

Za napor smisla i rast

Suštine u vrlet
Kada joj osvanu glas

15. Raspored reči

Plod neumoljen vidom slep

Dozivanje zdravca pokoj i san
Vek njiše se peskom i sen
Padom i harfom probuđen slap
Isceljen zabludom pretvoren u kip

Javu kad zbuni pesnik i mag

Krije početak tajnu i mig
Od jezera dublja stoji kap

Poverene boli dostojan stih

Marljivim zaboravom izmenjen lik
Veni u gromu kasna za lek
Prognane šume gde nogom stah

16. Rondel

M. D.

Slepi hod da te od prostora skloni, posustalog,

od noći osvetljene pozajmljenim zvezdama, i tu
da zaboraviš, zaboraviš svakog dana po malo,
ako je ime uzrok tome snu.

Ne viđaj ljude sa opasnim rukama u dnu

gde je pepeo svedok krvi i sve pospalo.
Zaboravi, zaboravi svakog dana po malo.
Jedno je ime uzrok tome snu.

Ruke koje upotrebljavaju kamen i vreme stalo

na pomerljivoj liniji između dva vremena,
gde mru
dva glasna kamena i otvoren je put,
neka uzmu pustinju za svedoka il sunce palo,
da je jedno ime uzrok tome snu.

17. Sonet o ptici

 Ispili se iz bačenog kamena
i bude zenica neba oslepelog,
malo života zbilja poletelog
s naših beskrilnih pognutih ramena.
O čudna ptica čija namena
da bude let zemlje i pesma opustelog
neba, koja se čuje al ne shvata. O, belo
udvaranje vetra toj ptici od plamena.
Ptico uzidana u mozak i zid
koju nikad nije upoznao vid
koju je sluh našo u prostorima šumnim,
u našem uhu tvoja se smrt zače.
O kamena ptico nek te noć oplače
zvezdama vrelim zvezdama nerazumnim.

18. Sonet o neporočnoj ljubavi

Nema je ovde, sve je više gubim

U časnom krugu kog zaborav rubi.
Oh, gipka sliko varke, varko živa,
kad kamen vida njeno lice biva.

Daj mi snage da neporočno ljubim

dane započeo tužno. Tu se skriva
bol bez odjeka i reč bez odziva.
O, daj mi snage nad silama grubim.

Vrati mi sličnost da usnim, dok strava

tišti mi čelo i niče na stolu.
Ona je deo predela što spava.
Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju
iscrpem budućnost u svirepom bolu
što sanja krv leta i pakao u raju.

19. Usnih je od kamena

Neka tvoji beli labudi kristalna jezera sanjaju,

ali ne veruj moru koje nas vreba i mam.
Prostore nevidljiva snaga sanja kojoj se
suncokreti klanjaju
vidiš li okrenuta zaboravljenim danima u
tami?

Tebe tri sveta vole tri te vatre prže. A mi

idemo ispred nade koju lutajuće pustinje
proganjaju.
 Oni smo što su sve izmislili i ostali sami,
ženo od svetog mermera bela uteho kojoj se
priklanjaju.

Na zvučnim obalama gde drevno završava more

kamenim srcem slutiš: vazduh je veliko čudo.
Nek traje lepota sunca do poslednjeg sna, gore
prema vrhovima koji zagubiše nam trag. Al ludo
ne veruj tome moru koje nas vreba i i mami.
Kristalna jezera sanjaj u tami.

Tragični soneti

20. Početak sna

Neka me nedostojnog vetar obavije

Kulo s vrhom van vremena na koju dišem
Tesno je nebu u ptici ptici još više
Moje izdvojeno oko van glave bdije.

Oduzimam svetu ime da ga u predstvarnost

skrijem
Kad ništa ne počinje jer nema mesta više
Kad noć od uspavanih sila i smrtonosne kiše
Zveri šumom uklete i mene snom ubije.

Čistom vatrom gonjen o šta ću sa onim

Što sam video i čuo kada nenađen ronim
U prostor pre reči gde trune moja glava
Kada letim i ne mičem se ko čovek koji spava
Ružo bez sraha, suzo, odbegli ždrale,
Žalbo crnih ptica i tužne pohvale?

21. Kula lobanja

Žalbo crnih ptica i tužne pohvale

Prazno ime iza smrti i obijen vid
To nije ljubav to je patnja i stid
Kad odjeci pomeraju mesta i obale.

Podzemni vetar uspava zaspale

Ulaz čuvaju dve tišine i hrid
To nije ljubav to je patnja i zid
Od lobanja gde trunu zvezde što su sjale.

Nestajem bdijem postajem glas i vreme

 Cvet veći od noći prazni talas bez uspomene
Zvezde koje se nad glavom mojom pale
Kojima zamenih vid i ime svoga pravca
Lađo puna zaborava i vetra bez pramca
Nekoga sveta teške sene pale.

22. Odbacivanje sumnje

Nekoga sveta teške sene pale

Robe napornog brega i zlih vesti
Dockan je da posumnjamo u ono što je u našoj
svesti
Celoga života reči su nas krale.

Neuspela ljubavi oka i varke uzdrhtale

U jedan kraj mnogo prisniji me smesti
Gde reč ima vrednost sudbine i podsvesti
Gde su veličanstvene senke a stvari male.

Kad oslepim sve pojave vode kuda vode?

Deca dužna da porastu neka se rode
Za smisao tajne koja u Prividu snije.

Frulo nespokojna u svome vazduhu

Kad sunce izmišljene vatre poklanjam zloduhu
Šta je to što se u dnu pesme krije?

23. Početak putovanja

Što je to što se u dnu pesme krije

Kad isti dar negde je jutro a negde noć mira?
O daljino sna gde jug vlašiće svira
Skrij me od slepog kamena koji u nebu bdije.

To pitome doline postaše provalije

U ovoj pesmi u kojoj nemam mira.
Srce puno mraka anđela svoga bira
Da bdi nad gorkim morem i nameru mi krije.

Crno jedro mog vetra plovidbo oslepljena

Mojoj oholosti more do kolena
Nad mojom glavom opasnost simetrije
Svetova poređanih umom u privid.
S čime da te združim kad ti izgubih vid
Lepi moj dane s dušom elegije!
24. Početak traganja za bićem

Lepi moj dane s dušom elegije

Kad od Bića senka biva predelima
Lutam u suzama strah me obuzima
Zvezdani uticaj nada mnom - ko da ih suzbije (!)

Neizdvojen pojavom još niko nije otkrio sebe, svete, u tvojim prizorima
Vrati mi dan ako ga negde još ima
Zemljo ponovo nepoznata kad u lobanji legu se
zmije.

Poređane glave u zaboravljenom vremenu

Sa uzaludnim mislima i poslednjim rečima
Slute svoj lik u mutnome kamenu.

Tražim te u vetru ako te još ima

Izgovorena reči za svetove pale
Tražim početak sjaj i sate stale.

25. Poistovećivanje bića i reči

Tražim početak sjaj i sate stale

Da žive moj život i da ga vaskrsnu
Iz ostatka zbilje prerušene u snu
Kad ušav u pustinju nataji pospale.

Ponavljam reči koje su mi dale

Taj cvet taj kamen pticu što iskrsnu
Iz ničega, sunce koje se rasprsnu
Nad svetom koji su same odabrale.

Osluškujem pun nade strane sveta.

Zalazi mesec vreme. Nepokretna
Reč je nad svetom za reči ostale.

Dan slepe ljubavi minu polustvaran.

Ne prođe pamteći svet balzamom začaran
Kad su ti dve tužne ptice večnost dale.

26. Ispaštanje

Kad su ti dve tužne ptice večnost dale

Strpljivost prostora i svoj lik po kazni,
Glavo niz crne stube u neprolazni
Dan patnje, kakve se vatre rasplamsale?
 U dnu je sunce i vreme je vatra. Ždrale,
Gde mu je odjek u snu il smrti? Porazni
Svedoci mora i promena ispraznih
Usnuše mir i skameniše vale.

Svet pretvoren u vreme otet zlome zmaju

Mirovanjem vatre i bolne nejasnosti. Grade
Nema osuđenih noćas svi sanjaju
U vrtovima gde raste nepovrat i paprat, i nade
Nema, ali nema ni straha od zmije
Pred vratima iza kojih prostor gnjije.

27. Sećanje na pokojnika

Pred vratima iza kojih prostor gnjije

On je zbunjeni zlatnik i dvosmisleni rast
Mutne reči sve dublje koja čeka na nas
Da nam srž klijanjem kroz koru probije.

U raspevanom plamenu ko da ga otkrije

Trava raste iz njegovog imena i spas
Jedini je budan a samo je glas
Čuli su ga al ga niko vido nije.

Prostor i vreme između svega što biva

Bezgrešnim govorom prevaziđe u svetlosti
Kad gore gradovi u samoodbrani.

On je zvezda nad prazninom govor koji otkriva

Zdrobljeno sunce podzemlja kao živu u kosti.
Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani.

28. Početak zaborava

Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani

Pred malim žbunom vatre ticom ubijenom u
letu
Tu je živo što živi a nema ga u svetu
Što traje početak u kraju a prošli su davno
dani.

Tu je sve ime ili reč. U vremenu porani

Sunca i drugih zvezda i suncokreta.
Noć će izaći iz mora i probudiće se u srcu.
Kometu
 Proreče mraku snu rosu lek rani.

Zanet okretanjem neba što melje naše kosti

Dok mudraci proturaju laži o budućnosti
Vidiš li ono čega nema to da braniš?

A nema ljubavi, dokaz je ova obala i ova voda.

Trunu ostaci ukletoga broda
Kraj vatre kojom ne hrane se dani.

29. Izmišljanje sveta

Kraj vatre kojom ne hrane se dani

Izobličeni oblici od žestokog rastvora
Sna i praznine. Istino govora
Sve je zamenjeno rečju na nejasan poj mami.

Svet sa vetrom ispod svakog lista u tami

Koji se završava zvezdama iznad naznačenih
gora
I nakazom u poljupcu koja se roditi mora
Svojim dolaskom izmislili smo sami.

Al vrebaju nas visine gde stvari smisao gube,

Gde je suština okrugla i oblik sebi sličan,
I od cele jave ostale su tek reči. A boje?
A zvukovi i miris? Mogu i da se ljube
Al ne postoji ljubav. Događaj prepričan,
Zakopani lelek i nenađeno blago stoje.

30. Začaravanje

Zakopani lelek i nenađeno blago stoje

O zvonka roso tu gde smo mi pali
U čarolije kasne koje nismo znali
Kad vode ne teku, jer ništa ne postoji
Ako prestalo nije. Predele razdvoji
Odjek te reči. Časovi su stali
I vali ukroćeni nad ponorom. Da li
Stvarnost se priviđa il šum progonjen doji
Odbegla svest mutnim izlazom u nigde?
O pustinjo najsličnija suncu ima li igde
Finijeg peska uspavanog srcem i beskrajem!
I koja strana sveta poklon biva
Kad bdiš jedina zvezdo nad izmišljenim krajem,
Ljubavi moja mrtva a ipak živa?
31. Propovedanje vatre

Ljubavi moja mrtva a ipak živa

Nek u svom danu nedorečen gori
Nek igra se pesnika dok pesmu ne stvori
Pticom osvetljeni pevač koji u meni prebiva.

O zlatni talog vremena prostori

Puni sunca! Senko, gde se ta zemlja skriva
Gde materija sva od zaborava otkriva
Vatru u sebi i dan bez jutra u gori.

Kako se zove pre nego se rodimo

Spremni u tuđoj nadi i bezbolnom ognju sve to?
Zdravo, o moguća zvezdo koju i ne slutimo,
Il me zaboravi pesmo, jer želja je moja kriva.
Pod zemljom će se nastaviti trajanje započeto.
O sve što prođe večnost jedna biva.

32. Kraj putovanja

O sve što prođe večnost jedna biva.

Sen koja beše drvo koje traje. Budan
Ispod svoga imena koje budi
Ruka sa cvetovima krv što sebe okiva.

Završiće se putovanje ostaće tiha brda,

Siva praznina vetar koji bludi,
Mesto koje nema mesta u želji al nudi
Zlo da nas spase i istinu otkriva.

To čemu se molite je Žalosni Slavuj.

Ljubav nikada nije završena.
Čega ima ljudskog u patnji? O čuj
Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje.
Prazne ruke prazno srce pusta sena
I nema mene al ima ljubavi moje.

33. Propovedanje ljubavi

Nema mene al ima ljubavi moje;

Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
Dovršava se an u njenoj zahvalnosti
Slično muzici slično praznini, spokojem.

Ona će sačuvati namere moje i tvoje

 I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.
U podnožju vetra nemerljiva sen oholosti
Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.

U pusto srce u mrtvo vreme me zovi,

Minula čežnjo, da se svet ponovi.
Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
Pa mi je prazan dan koji još došao nij,
Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum
Neka me nedostojnog vetar obavije.

34. Magistrale

Neka me nedostojnog vetar obavije

Žalbo crnih ptica i tužne pohvale
Nekoga sveta teške sene pale
Šta je to što se u dnu pesme krije?

Lepi moj dane s dušom elegije

Tražim početak sjaj i sate stale
Kad su ti dve tužne ptice večnost dale
Pred vratima iza kojih prostor gnjije.

Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani.

I kraj vatre kojom ne hrane se dani
Zakopani lelek i nenađeno blago stoje.

Ljubavi moja mrtva a ipak živa

O sve što prođe večnost jedna biva
I nema mene al ima ljubavi moje.

35. Posveta elegija

Glasnice predgorja kakvu pticu pod

srcem nosiš? Svet zamenjen okom
nad rekom zlo zaspala sanjaš i gorki plod
podneblja zagonetke nad svojim krvotokom
kad minulo vreme i jaz postaje svod
gorkih nam dana zabludelih tokom
zvezda pod kojim sam u zanosu pao.
Pašće sunce tamo gde sam ja klečao.

Progovorite seni slutim li prevaru

mutnoga potiljka. O tužni severu tela nebo od četiri vetra pretvori u paru
nad širom otvorenom vodom koja je raznela
tamu oka po celome telu. Žaru
 neveseli kada pesme u meni pronađu
mračno obilje što me mori glađu.

Sve što imam to su naše reči

nad vodama što slute tajni splet
tokova kad otkrije vrh bol u meni gde kleči
pred mojom srži što sanja bezbolni cvet.
To što reku iz zemlje izgoni neka nas leči
kad hleb nam u kamen pretvori svet
kad ogledalo biva njeno mrtvo lice
za ptice krilatice iznad zle litice.

Glasnice predgorja kakvu pticu pod

srcem nosiš? Svet zamenjen okom
nad rekom zlo zaspala sanjaš i gorki plod
podneblja zagonetke nad svojim krvotokom
kad minulo vreme i jaz postaje svod
gorkih nam dana zabludelih tokom
zvezda pod kojim sam u zanosu pao.
Pašće sunce tamo gde sam ja klečao.

Četiri pesme o snu

36. Crni jamb sna

Ja posle velikog sna poduzeh put tužan

MALARME

U uhu zvezda za sna tamni zvuk:

zri zvučni cvete tužnim predelima
u toploj kori mozga gde me ima
taj san moj izvijen u zvezdani luk.

Taj san je smeli silazak pod tle

gde slepe ptice pevaju u tami.
U svakoj ima jedna šuma. Gle
što više govorimo sve smo više sami.

O vetar sa crnom kičmom tamni roj

i pakao raznosi svetom, menja tok
onesvešćenoj reci. Onda moj
zaluta među zvezde krvotok.

U uhu zvezda za sna tamni zvuk:

zri zvučni cvete tužnim predelima
u toploj kori mozga gde me ima
taj san moj nezavijen u zvezdan luk.

II

U snu to stojim ispod zapaljenog drveća

pred čudnim znacima i više nemam ruke
u prostor prognan i u vreme. Veća
sve biva senka moja daleko od huke
gde ćuteći dok ostali su mrtvi usnuh.
Joj vazduh vene umiru svi oblici!
O milosti za ono što sam bio u snu.
To paklena mi ljubav u nedoumici.
Noć slepih žiljkova me prikova za tlo.
Pod zemljom mračni predeli se mešaju.
Pomeraju se mora užasi se premeštaju
sa jednog mesta na drugo mesto zlo.
O strašni preobražaj moj u srcu sna
gde vasiona počinje mi pticama,
s dva oka varnica da l će da zna
da put mi nađe letom ili klicama.

III

Sam u snu svome - ko će da me spasi!

Od svega malo pepela u rukama
za buđenje mi osta kad ugasi
krv moja ime što ga rekoh mukama.

Krv moja ima ime jednog cveta;

da uzberem to ime u sleđenoj krvi hoću
za nju što kroz moje užase mirno šeta,
kad zveri beže zle u naše reči noću.

Te zvezde - s njima ko i bez njih noć.

O kulo snage gde je plavi dan
stvar svaka kada ima lekovitu moć
i kad se rađa smisao umire mi san

u vazduhu kad se putevi produže

za mirise i anđele da prođu!
Pred kapijom sam koju crvi glođu
za zlatno groblje gde se sahranjuju ruže.

IV

Ne, više nije važno šta ću reći.

 Već beše sve to nekad ko zna kad
u nekom snu il nekoj čudnoj reči.
Ja posle sna tog ne znam kuda sad.

Ti, snu moj, moje tamno podne, sen

zar svedok predela nestvarnih ja
za svet od tople gline umešen!
Kuda da odem posle ovog sna.

37. Daktil sna

Stoje izmišljeni bregovi

od zlata gde zvezda sjala je.
Tu smrti nema. Vetrovi
u nebo se vraćaju. Pala je

lobanja niz crne grebene.

U mračne dubine nosi li
to što sam čuo.
Ledene obale senkom rosi li

jezive vode za zakletve

od želje strašne smrznute.
Na putu ostale su kletve
I zvezde spore omrznute.

O nema šumo na obali

noć gde besvesna počinje
da l snaga me slatka obali
ili me san moj opčinje.

Zatvoren je taj predeo

u sebi. Ta mesta nemaju
svoja sunca. Pod zemljom to
oblik sna moga spremaju

38. Sonet

To su reči uvek iste koje kasne

gorku ljubav i svet. One su uspešni
prestanak jave, al ne san kad se izjasne
sunca za noć, već nešto treće, neutešni
zbog čega jesmo. Izvod iz čudesne basne
sna. Gorke obale na kojima neumešni
stojimo okrenuti svome početku grešni
zbog gubitka vida kada svetlost zgasne.
 U snu smo oni čije zaljubljene usne traže
reči bez cilja, bez izmišljenih predela.
Oh te reči kako mogu da ublaže
ako su od sna. Lepoto neuvela
reči bez senke kada ko čašu sunce
držimo usnu gledajući u crne vrhunce.

39. Sunce

Ovo će se neizvesno kretanje završiti

suncem. Osećam to pomeranje juga
u svome srcu. Majušno podne se ruga
u kamenu, varnica što će osvetliti

zvezdani sistem moga krvotoka.

A dotle sve što bude nek je zbog pesme. Druga
uteha nam ne treba. to trajanje se ruga
pretnji crnog i otrovnog nekog soka

Ne, neće se otrovom to putovanje završiti.

Neki će svemir ponovo da nas stvori.
Makar slepog lica i mračnog srca reč pravu
izgovori.
U kamenu spava malo sunce što će nas osvetliti.

Čuješ li zvezdani sistem moga krvotoka!

Ponavljam: neki će svemir ponovo da nas stvori
makar slepog lica i mračnog srca dok sunce ne
progovori
nad pretnjom crnog i otrovnog nekog soka.

Smrću protiv smrti

40. Hronika

Prvoga dana pomreše ptice i zmije nastaniše

gnezda i vetrove
Drugoga dana ribe izađoše iz vode i voda oteče
prazna
Trećega dana šuma je pošla prema gradu a grada
nigde
Četvrtoga dana sazidaše ćele-kulu od lobanja
i škrguta
Petoga dana šuma je skupljala kraj reke
obezglavljene leševe
 Šestoga dana malo vatre zaljubljeno nalik na
sunce
Sedmoga dana ne zapevaše anđeli
Osmoga dana u ponedeljak prvi put zapeva ptica
od pepela i zid progovori

41. Odbrana zemlje

U srcu ljubav jača od smrti

U glavi misao veća od glave
I to je odbrana zemlje

Strašni su ratnici pod zemljom, vojnici

odbrane
Zaliha snage spremna ako živi klonu
I to je odbrana zemlje

Velika reč ni iz srca ni iz glave

Već iz zemlje ko biljka ili cvet
Raste, i to je odbrana zemlje

Namučeno zrno misli cvet

Dan misli sunce
I to je odbrana zemlje

Koliko je zemlje iza nas

Toliko je snage u nama
I to je odbrana zemlje

42. Requiem

Moja je krv moj put do tebe

preludijum

To je zemlja avaj ponekad često

ponekad isuviše, baština vetrova
i onih što imaju manje nego ništa
velika urna sa pepelom jedne
i zajedničke smrti koja se ponavlja
ali ne pregoreva sa vremenom nikad
zemlja na koju ćete pasti čelom
vi i ja i moje čelo moj obračun
sa mnom taj nokat neba i pejzaž zadnje
svetlosti, to su predeli preslikani
sa očiju mrtvaca čije reči
zalud smo hteli da nikad ne odu sa zemlje
sve smo zaboravili osim svoje
vlastite smrti koju živimo

molitva

treba se moliti smrti za svoj život

a tišina će sačuvati skamenjene lobanje
za kišu lica i neba za vrata
od peska i crne će ruže procvetati
duž puteva otvorenih za sve vetrove
kojim odlaze nerođeni po svoju smrt

II

Gledali smo kako umiru stojeći

oni koje volimo sada vidimo
mrak koji ne vide slepi sklopite
oči da vidite one koji su
dali večnoj noći dan svojih očiju
oni drže zemlju na leđima i nepokretne
nikada iz stići nećemo o nikada
nikada se neće izjednačiti vreme
naše smrti i njihove večito
bićemo razdvojeni i mrtvi

post scriptum

Crvene ptice piće nam s usana

videti ih nećemo
vrištaće trave u oblacima kržljavim
čuti nećemo

III

Krv otkucava korake i smrt

i jedne večeri posle života
krv prestane da bude ptica postane
zmija u travi pa svu noć deca plaču
mrtvi su na levoj strani uzalud
upaljene vatre čekaju njihov povratak
njihova noć sa našim danom meša se
ne zaboravite da to deci kažete
uspavanka

To više dan nije niti noć snom treba

dočekati razbojnike ptice su nebo
na jug odnele spavaj oni neće
doći njihovi koraci su teški
spavaj ljubav ide gradom na štakama
spavaj al im glas ne sanjaj

IV

Noć je puna mračnih anđela

ukleta lađa
nosi teret izgubljenog vremena
i naše mrtve prijatelje
u šumu bez ptica

trebalo je preći more

vreme i prostor koji su se pomešali
sada su za jednu smrt daleko od svake
obale

svetlost i senka
igraju na vodi
igru života i smrti
daleko protiče reka
večita i uzaludna
ptice lete za vetrom
i žene plaču na obali

čovek pada na svoju senku

oni su bez senke sišli u dubinu
i bez imena

za istoriju

od slepog lica brodoloma u njihovim

poslednjim očima stvorena je istorija

pouka za ostale

ljudi su mrtvi a ne smrtni sunce će

proći i kroz naše oči neizmenjeno

V
Uzidali vas u zid nevidljivi
i svi ste bili spremni da umrete
jedni u drugima i bilo je tako
zdravo čudna reko spasa
tražili vas zalud u mračnome spletu
onesvešćenih čula na granici
vas i iznenađenja nisu vas našli
zbogom grade gde se prekida moje sećanje
sada ste mrtvi i vaše je telo
neopipljivo sećanje i topla
pregršt zemlje pregršt Srbije i nas

refren:

Usta su bila ispunjena peskom i svi su

ćutali
zbogom grade gde se prekida moje sećanje
zdravo čudna reko spasa

VI

Zvezdo crvena rano oblaka

maramico krvi u noći zaključanoj
crnim ključevima gde su mrtvaci
sahranjeni jedni drugima pod čelom
smrti pomnožena sa hiljadu grobova
joj na kordunu oblaci su uzeli
cvet vatre iz njihovih ruku koje su
poslednjim pokretom podelile predeo
na dve tišine gde plaču ptice od pepela

post scriptum

U zemlji gde se poštuju suncokreti

pali su licem prema istoku
čini mi se da sam i ja pao s njima
različit od onoga što ću reći

VII

Zelengoro hoću da izgovorim tvoje ime

zelengoro začeta u trbuhu vetra
zelena goro neba i zvezdo moje krvi
strane sveta su se otimale za njihovu
smrt koja je bila početak
a ne kraj putevi su ih tražili
 po celom svetu nema ih
profil njihovog odsustva čuva
noć zelengore njihove su smrti
najdivnija sazvežđa na jugu neba
zemlja miriše na mrtve zelengoro
čujem te ušima svoga srca i njih
tu niko nije umro ko je umro
zvezdo moje krvi i njihove zelengore

VIII

Za one koji su iskoristili smelo

mogućnost umiranja za one koji
su prekoračili preko svoga leša za
njihovu
smrt tako potrebnu protiv smrti
za one koji su sada jedno
jer svet je podeljen ljudskom možom
na dva dela a dva i dva su
jedan kad padne poslednja noć
za one koji su se utopili
u vodama večitog sna kao što umre
sunce udunu dalekih pejzaža
zakopano za one čije su reči
nikle iz zemlje ko lek i buna
neka pognu glave daleki suncokreti.

43. Jugoslavija

Evo kako je počela u dan svoje nužnosti

Sve što nema vatre u sebi sagori
Što sagori postaje noć
Što ne izgori rađa dan
Treba zapaliti sve što može da gori
Treba srušiti sve srušivo, sve što nije večno
Treba u svemu i posle svega pronaći nadu
Revolucijo, ono što ostane je čovek
Ono što prođe je prošlost
Prošlost koja ne prođe je budućnost i budnost
Svaka stvar svaki čovek je detalj tvoje nade
Eto tako je počela u dan svoje nužnosti
Obala jednome Moru
Zvezda na Poluostrvu
Rt Dobre Volje
Oivičena beskrajem
Savetuje plodovima ljubav i razum
 U fabrikama ljudi konzerviraju sunce
Koje se javlja na najrazličitije načine
U plodu i kamenu podjednako
Prvi put slatko drugi put vrelo
Sada ima sve što je njeno
Na jugu More na severu oblake
Na istoku trešnje na zapadu maslinjake
I sazvežđa nad Fruškom, zvezdane strofe
najlepše
U kamenu i na vodi:
Grozd je uspomena na njihov raspored
Ima svoju budućnost i njenu prošlost
Ima svoj put i njegovu istinu
Savetuje plodovima ljubav i razum
Obala jednome Moru
Zvezda na Poluostrvu
Rt Dobre Volje
Oivičena beskrajem
Tuđa presahlost bi joj izvore otrovala
Tuđe pustinje klevetaju njeno sunce i zemlju
A ona bez milosti prema onome što je stvarno
Ali ne i istinito, ne prestaje da se bori
Srce njenih gradova je belo sunce svih ljudi
Ona uči gradove da budu braća Velikome Gradu
Koji venčava Šumadiju i Zagorje
Međusobno i sa budućnošću
Istraživači pod zemljom, u smrti, vojnici i
rudari
Istraživači u vazduhu, pevači i ikari
Istraživači pod vodom, pesnici nesvesnoga
Tražite, nađite, pretražite sva blaga,
sve mogućnosti i sva imena svom Jugu
Koji savetuje plodovima ljubav i razum.

Svest o pesmi

44. *

Mene ničega više nije stid.

Klonu sunce preko svega. Željen plod
pun je noći. Glas što sebe sanja, zid
otkri u daljini gde zazidan mi brod.

U tom zidu čuvam svoju gordost, pevam

iz te zazidanosti lepše no na slobodi.
Otkud ta moć da sebi odolevam,
 a ne odoleše vinogradi rodni!

Je li to čudna želja da se živi

bez sebe? Želja za pesmom bez pesnika?
Od prošlosti i zaborava vreme što se divi
izdajstvu moga zaustavljenog lika?

Da li to znači reći promeni: neću!

I ostaviti pesmu da se sama menja?
Pokloniti sebe životinjama i cveću
i snagu svoju dati gladi crnog korenja?

U ovoj noći mene nije stid

što pevam iz zida lepše no na slobodi.
Sunce mi u peti bridi. Blešti zid
na kraju puta što nikud ne vodi.

45. **

Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim

toj reči čiju posedujem moć da je kažem.
Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom reči skrivim
pod čelom mi poledica i dan poražen.

Reč krv! najlepša reč koja se ne sme.

A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoći!
Možda izvan moga srca i nema pesme,
jer krv je vanvremena mastilo bez moći.

Reč žudnja! jedina još smisao ne nađe;

I ptica u paklu kroz tužnu mi glavu.
O gorko more za moje bele lađe
kroz ispisani predeo i verbalnu javu!

Reč smrt! hvala joj što me ne sprečava

da otputujem u sebe ko u nepoznato,
gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava
naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato.

Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim.

Reč smrt hvala joj što me još ne preči
da volim samog sebe i da se divim
svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči.

46. ***
 Verujem da bih mogao da govorim
da izađem iz sebe s nadom na povratak,
makar kroz pustinju do mesta gde gorim,
makar kroz smrt do istinskih vrata.

U pogrešnom rasporedu reči utešno vreme

možda ću naći. Ili ću otkriti
kako je besciljno ljubim ko kiša, kao vreme,
ko onaj što menja reči a ne svet skroviti.

Verujem, mada bez nade ući mora

u noć, u zaborav kroz koji se prostirem,
ta pesma bez zavičaja, ta ptica bez gora,
da smrt svoju ne izdam, da živim dok umirem.

Onaj ko peva ne zna je li to ljubav

ili smrt. Kada miris pomeri cvet,
gde je cvet, da l tamo gde miriše sa ruba
sveta punog a praznog, il tamo gde mu je cvet?

Svaka je pesma prazna i zvezdana,

Ni bol ni ljubav ne može da je zameni.
Ona je sve što mi osta od nepovratnog dana,
Praznina što peva i mir moj rumeni.

Pesmo prazna i zvezdana, tamo,

tvoj cvet mi srce slaže, kroz krv šeta,
ako ga uberem ostavlja me samog,
ako ga napustim za leđima mi cveta.

Ariljski anđeo

47. Ariljski anđeo

Anđele gorki praznine i snage,

Kad ukaza se sunce kakav nije
Svet, gde nevoljan jače ću voleti drage,
Dok plod posejan u paklu na nebu ne sazrije
Ako namere dobre srcu voću
Podari, kakvom vatrom vođeni idu,
Dok pčela stavlja žaoku u slatkoću
Za smisao leta na iskusnom zidu.

O, opija me vatra tako trezna

Oko tvoje glave ko proleće!
Ko tebe nije video taj ne zna
Sebe, ko tebe ne vide taj neće
Nikuda stići, jer beskrajan je put.
Gle mesec bliski iznad rujnog cveta
Dobi oblik srpa: lepota je smrt
Gde vrlina otkri mogućnost uzleta.

Nepomičan si, zato te ne mogu stići;

Tako blizu mene drugi vazduh dišeš
Dok silazak u dubinu obećava sve više
Zvezda na koju treba se tek navići.
Divno praznoverje što izmišljaš krila
Oslepljenom vazduhu u toj sažetosti,
Tvoja je mladost pre svih mladosti bila
I ostala na zidu ko slika milosti.

O sretna mladost koja proći neće!

Da bi bio razumljiv srcu osta
Mlad u izdvojenom danu koji posta
Svetlost što me miri sa večitim prolećem.

Prah ružama taknut do mirisa se vinu

Na zvezdanoj promaji gde mi dan odškrinu
Vatru, vatru, slepo to obožavanje
Elemenata, koje sagore sopstvenu
Budućnost i sunce pretvori u senu
Nebeskoga bilja pred mračno svitanje.

Ti me zgušnjavaš na mestu gde padoh,

Iza poslednje misli poslednja nado!
Tvoja čula sebe osluškuju, svoju
Nestvarnost, svoju beskrajnu uspomenu;
Tvoja praznina svet i zvezde krenu
U čudno poimanje tvog duha u Broju.

Sričem fosil tvoga imena u suši

Vere i lažnog rasta lažnoj duši,
Jer i da te nema, praznina u kojoj
Zamišljasmo te, ipak, nikad ne bi
Prestala da nas opija, u sebi
Uvek druga prevarenoj srži mojoj.

Da nisi anđeo koga strah moj krotki

Čudovište bi bio u svojoj lepoti
Čije poreklo u mojoj je želji
Da uništen budem tamo gde postaje
Moja nemoć moja snaga koja daje
Istinu rečima u lažnoj povelji.

Zbog tvoje nadmoći ostah pust i sam,

Što snih zaboravih, pa me prože plam,
Dok na kraju tvog imena butki baršun
Ptice što prelete svet unazad varav
Do mirisa ruže u kamenu. Bar šum
Naslikane grane da pomeri narav

Bilja! Kako da te sačuvam od tuđih

Misli u meni, dok bivam sve luđi,
Za vrednu gorčinu, šuplje dvojstvo lika,
Čiji je rast odjek budućnosti prazne,
Što podatno traži načine prolazne
Da bujalost svoju neprolazno slika.

Još malo i zaćutaću pred tobom,

Dok bdiš onocvetno nad ispražnjenim grobom,
Anđele pred neumoljivom lepotom kraja
Gde mir i zrelost pesmu zamenila,
I mramor gde mrmor večne vode spaja
Sa kamenom kome izrastaju krila.

Sve što postoji teži nejasnosti,

Galeb oponaša litice plahosti,
Što vrtlog odrazi samo vrtlog biva;
Ima li dokaza lepote pomerene
Čulom u nebiće koje zaodene
Oblikom bekstva stvarnost što se skriva?

Oh naše srce kog dostojni nismo

Ni onda kada najmudriji mi smo,
Dok budni pred onim što nas snom prevlada
Ne zavapimo: milosti! To pelud
Nekorisnog pada na nevinost belu
Cveta treznog čije ime posta nada.

O anđele blagi uprkos svojoj moći,

Il upravo zbog nje, vatro sa svojom noći,
Kako se zbi divno da biće ti izbegne
Mesto koje bi izvan tebe bilo,
Jer zabunom sve se zbilo što se zbilo
A sjaj koji kasni najdublje dosegne.
Naše ime neće berbu doživeti
Svega što može sebe da seti
Pojedinačno nas, joj, unerazumi;
Opšte nas zaslepi. Zabuna je sličnost.
Moje lice tone u čudnu bezličnost
Koja mermerom svoje oči umi.

Ah, nado koju vrisak zna izreći,

Teskoba i griža, pre no mir u sreći,
Slabi smo i lomni kao list liskuna
I ne usuđujemo se da budemo drukčiji.
Preselili smo cveće pod rep zmiji.
A ipak nam je duša nade puna.

Daj lobanju za preživale laži;

Neizbežni dodir sna i praha traži
Imena posna trostrukih odraža.
Vlastito me srce porazi. O, krah.
Kad krv svoju buri podmećem, i plah
Penjem se na vrh presahnulog mlaza.

Vratiće te vreme. Klečaće i vlati

Ko u Matejči, na gori što pati,
Dok te u dubini preuređuju zvezde,
Koje ne vidiš, al vidiš zvezdanost
Presvislu u vodi bez čari što zanos
Tvog srca troši za hridine trezne.

Moja te ljubav pretvori u nešto

Što se ne može voleti. Al vešto
Tvoj kostur prazno prepozna sazvežđe.
Ko će preživeti Plod, ako ga bude,
Sićušan ispod drveta, kog lude
Pokušaše tresti u zore sve bleđe.

Tu vrsta tla progovori sa grane

Zavedena od sunca u nepojamne dane,
Kada znam šta mi okružava vid,
Al ne znam sunce što ga ispunjava
Na ulasku u zemlju koja spava
Sanjajući trule lobanje i zid.

Prazno je dublje. Jao vreme, gde te

Plamen preseca. Osporeni svete!
Nije li strašan let koji je dokaz
Praznine u stvarima. Cvet umesto oka
Isto sunce vide. Slepo slepim samo
Videti možeš. Zaleđeni plam
Ogledalo posta onome što sanja.
Oblik je vrline strela ugledanja
Što svetlost raskopča orlu ispod grla:
Zapamćena zimo bit je neumrla.
Jao, vreme, ustah, al se ne probudih:
Šta to videh, šta to sanjah, pa sad ludim,
Asketska ružo, seni oplođena
Cvetom, krv ti zajmim, a sam bivam sena.
Tu nema sunca, jer sve sobom zrači
Mesto uzalud pokušano. Jači
Postaje koji svoju slabost spozna,
Cvet šupljom rukom otkinut. O grozna
Sviralo koja presađuješ vlati
Iz pitome doline na liticu što plamti!
Gluv da čuje nemoć kako vešto svira
Šupljinu frule iznutra i pepeo dodira
Sluh sažet zvezdom uspomenu zgusnu
Prepriča rosu i nevericu usnu
Mameći sene iz svirale prazne
Iščezlim danom. Jao, reči razne
Isto znače. Nikad cvet ne mogu reći
Ako ne mirisah necvet mnogo veći.
Najbliži dan je koji prođe davno,
Smirenost seni primaknuta slavno.
Jao, vreme strmo izraslo iza lažnog
Susreta čula u umu. Nevažno
Sprema u svemu viđenom poraze
Oku i uhu dok sazvežđa silaze
Kroz levak cveta u zemlju, prestrogo
Štivo korenju. Tu sam iznemogo,
I višak vatre posta suncem zlobe,
Zlatni početak otrova i teskobe.

Sve je nestvarno dok traje i diše;

Stvaran je cvet čija odsutnost miriše
I cveta, a cveta već odavno nema:
Bespućem do nade pesmu mi priprema,
Kad izdan još volim onu koja spava.
Uspomeno zlatni praže zaborava!
Iz presađenog otrova dan raste i sprema
Početak lepote, a lepote još nema:
U prekomernosti i izobilju se gubi,
Lepo je manjkanje u sebi što ljubi
Prazninu i mesto još neoporavljeno
Od odlaska anđela, svislo bilje. Seno
Na tragu odlutalog cveta čije ime
Miriše izvan vrta i vodi me
Do čistih mesta, nestvarnih bez nade,
Ružo pomerena najslađi moj jade,
O kako divno traješ izmerena
Svojom odsutnošću, odvažno mislena.
Vatro bezbolna, o žestino daha
Onog čega nema, primedbo mog praha,
Što prista na sebe, ali nade pun,
Zbog koje je svaki svršetak nepotpun,
Odsevom cilja neprozirnost smiri,
Uvredu gline suncu, sjaj raširi.
Zid mutni što se pod freskom otrezni
I ojača prazni zanos neoprezni,
Nek lepše od zvuka sluti mi suštinu,
Gubljenje vida i put u dolinu.
Jer i pad je let dok se ne padne
U sebe; a tamo - nema nas, već gadne
Kljuju nas ptice i ruglo smo svima;
Ko nema više srca taj ga ima.
I pakao je ljubav kad dozrevanje oka
Ružu u sliku pretvori, duboka
Rasanjanost da joj ludi miris kroti
I oduzme srce vedrini i lepoti,
Jer ako krajnosti isto sunce doji
Suvišno je srce gde pesma postoji.
Providnost lepotu opsednu da plane
Kad prezirom kazni sve izlišne dane
Gde dosada je vrlina bez nade
Pepeo odbleska koji upoznade
Ispražnjen jug i posvećene ruke
Sjajem nove zvezde za prastare muke
Kad pakao je ljubav i isti oganj gori
U zločinačkom srcu i na gori.

Biljko, pomešanost smešnu zemlje i vode

Kažnjenu blatom, blago prezri cvetom.
Al pristani na svet koji zvezde vode
Izlasku mutnom s bezbožnim poletom.

Srce rodi ponoć glave, al izbavi

Sebe anđelom kada vreme stade.
I oplođen prahom mutni cvet objavi
Pomeranje porekla, dan veći od nade.

Biljka te misli; moj um se iseli

Smelo u cvet koji ironično gleda
Lobanju praznu. Ko pticom isceli
Ponor proleću bezazlenost preda.

Ružom pogrešno i nežnije kazana vatro,

Proleće prođe i niko se ne stidi da preostale dane kao budućnost vidi,
Koju preletaju gmizavci s ptičjom maštom.

Preporađanjem ispiraj sjaj svetu

I zvezdi koja ponore zataji;
Neka se trulež otrezni u cvetu
Nepoznat nesvesnoj ruži koja sjaji.

Držiš u ruci vatru kao da je

To nešto stvarno, anđele sa zida.
Na ulasku u zavičaj koji daje
Lobanju trulu za zlato mog vida.

Primi i cvet koga preziru ljiljani

Zapamćene mudrosti u susret mom prahu.
Istinske su reči tužne; pravi dani
Prazni. U prašini trag nađi uzdahu!

Kao oni što se oslobodiše ljubavi

Ljubeći silno, sići ću jednom prazan
U svet polutame, gde zaborav plavi
Polja, a zvezde tamani zaraza.

Trešnjo neverice bez oblika srca

Ljudskog, zvezdane padavice vruće,
U poljupcu se ništavnost koprca,
A put je samo upoznato bespuće.

Iz srca mi slavuje izmami gora,

Pa prazan klečim pred onim što pade,
Sred nepokretnih vetrova i mora
Praznih: pakao - predeo bez nade!
Šumor bez šume i cvrkut bez ptice,
Prazno što traje; ne čuje se što jeste.
Dok s mrtvog oca skidam nasleđeno lice
Vatrom se zveri i zvezde pričeste.

Čista reč koja kaže sebe manom

Izbeže tvom biću, ali upozna zoru;
Dovrši ti nebo u neiskazanom,
da ti ime čeznu ostrva u moru.

Da umesto mene pati, pesme eto!

Ispražnjeno srce još je uvek živo.
Za veliko sunce u kamenu sažeto
Kristal isturi prozirnost ko sečivo.

Kamen je potčinjen govoru i zimi.

O reči koje rečeno potkupi!
Zvezdo, moj pakao i moje srce primi
Ugašenom rukom što beskraj iscrpi.

Oslepljenom rosom u nadanje i veče

Vara me azur poklonom tebi sličnim
I strah stvarniji od onih što kleče
U strahu od promena pred zlom nepomičnim.

Ogovaraju vode odraženo

I dan pronađen pre nego što sine;
Početak sveta vide poraženo
Ime svetlosti koja svetom mine.

A tvoja milost puteve odvodi

U ružičnjake jasne, sestro krina.
Izmenjena zvezdama odsutnim u vodi
Nad kojom lebdi njezina dubina.

Pjan od udaraca srca još teturam

Na Jugu bez Mora što preplivah ga ipak,
Jer nestvarnost je jača i najžešća je bura
Na moru kog nema, a huči i đipa.

Zvonke ruke pružam gradu koji spava

Pometenih jezika, sa suncem u bari,
Uzidanih majki u zid muških glava,
S anđelom u voću i oku što stražari
 Lukavstvo pozajmljenih događaja,
Neizrecivo a naučeno ko vreme,
Varko, u tebi udes i slučaj spaja,
Gde preraste sliku i sjaj uspomene.

Nek ti ime čeznu ostrva u plimi,

Anđele, i pesma koja mesto mene
Pati, jer pakao i moje srce primi,
Da bela iznutra crnim tragom krene.

Pomeranje porekla dan veći od nade

U kalemljenom plodu reči slutim,
Ponor u ruci anđela što stade
S vatrom na ulasku u zavičaj mutni,

Da dan pronađe pre nego što sine,

U oku i voću tamni obris raja,
Nestvarnost punu volje i žestine
Koja u nama kob i slučaj spaja.

Glavo sve dalja od srca mom prahu

Trulež u cvetu otrezni i celu
Noć kroz predele bez nade, u strahu,
Prazno i zemljano vapi zvezdu belu.

Utva zlatokrila

48. Frula

Groznice nežne poremećenog cveta

Slutiš. Gle, bilju klanjaš se opet.
Tragom pjanog juga i iščezlog leta
Požuri, opevaj pre praznika svet.
Ponovi an zbog nezahvalnog tela
Što suncu uzvraća senkom i pesmu kvari.
Vrati čoveku usamljenom pticu:
Pod praznim nebom plaču sokolari.
Dozovi utve s gora u predanje.
Sastavi čula pesmom da ne venu
U noći tela. Nek bude sve manje
Vidljivog da ostvariš uspomenu.
Prazniš mi koleno i uzimaš srce
Žuri, krug opevaj, nesreću prevari
Smederevo otvori, ptici se dodvori
Pod praznim nebom plaču sokolari.
49. Gojkovica

I tako budućnost mračnoj nadi posta

Sužanj i talac zlo životu verno.
Grlicu opeva kamenje što osta
U predelu koji raste lakovern.
Jesi li živi stub grada il mrtva
Beli bedem dojiš prevaru sve veću?
Prazno ime nade i prelepa žrtva
U zidu bez zvezda pravedno se sreću.
Tela čistijeg od izgubljenih reči gori
Dan posle vremena kojeg se svi boje,
Noć niz Bojanu otiče u tvoje
Srce prodano nesigurnoj zori.
Trgovci časni što kupuju vatrom
Iz tvojih ruku istinito blago
Na tvome telu grad crtaju jatom
Žrtvenih ždralova umiljatom snagom.

50. Zova

Iz zove koja se sobom zabavlja

Predelom slepim poguban je poj.
Izdajstvo i bruka ko pesma se javlja;
Uspomena traje u nameri zloj.
Cveće nas ogovara; šuma se prikrada
Našoj nakaznoj samoći. Nema tajne.
Svirala se ruga. Rugoba i čežnja
Izjednačiše se pred kraj leta. Sjajne
Zablude vatre ništa ne savlada,
Intrige sunca u plodovima glasnim.
Sirene biljne pustolove mame
I čine svet smešnim i opasnim.
Reči su izdajstvo: truljenje sunca vajnu
Slast ploda kukavičlukom označi.
Mulj i progonstvo zvezda koje tajnu
Kazaše ponoru bezvučno pomrači.

51. Bolani Dojčin

Je li istinito ono što je stvarno

Il samo vlada? Pobednici beže.
Prazan je praznik biće je utvaio
Dok dostojni šetnje kroz vrt mrtvi leže.
Sunce je bolest i slabost je strela
U snu odvojeni vodom dok se mrznu.
 U visini vatre hladno je bez tela.
Ko pojede svoje srce taj se drznu
Da pesnik bude predelu bez pamćenja,
Cvet nedovršen kad proleće već prođe.
Svet će spoznati onaj ko ga menja.
Slabi su pozvani da postanu vođe.
Dozivaj pepeo bez straha jer nema
Pepela već samo plamen koji spava
U kamenu mutnom što potajno sprema
Izlazak sunca iznad mrtvih glava.

52. Sluga Milutin

Poslednju svetlost sablasti prate i bilje...

Upotrebljiv samo u snu, svet nas vara!
Varnicom nežnom niz crno kovilje
Doželjen predeo obuze prevara.
Što je duboko nit leti nit tone,
Nit varkanjem varke bogojavno plane,
Da noć koja ih naizust zna trone
Potkupljivim srebrom mudrosti prerane.
Gorka pričest sluha u sebi vas krije,
Čemerni labudi izlišnosti britke.
Usamljenost je niskost. Gospo moja, bije
Svako u svom mraku izgubljene bitke.
A kad zid lobanja sve vreme opčini
Niko neće znati je l rano il kasno
Za ljubav za put il smrt dok sunce jasno
Kuva odbeglu gorčinu u visini.

53. Utva

Daj nesanicu grane s koje slete

Zvučno u dane poslednje i tužne
Zlatokrila koje ne mogu da se sete
Crne šume iza glavobolje ružne.
U tvrdu zemlju da l odlete šuplja
Od neba, prazna kao sve što traje?
Vatra koja te vidi biće skuplja
Od zlata koje sebe ne poznaje.
Osta samo ime: dosta da se rodi
Pesma u letu sjaj daleke zore.
Sanjam te dok pevaš u skamenjenoj vodi
Morem bez molitve pro neprelet gore,
Odlete tragom izdajničke sreće,
Od bleska srca rukom sklanjam lice.
 Ne kuni vodu izgoreti neće,
Udahnuo te kamen krilatice.

54. Tamni vilajet

Tuđom su pesmom očarani. Teška

Nevarstva kriju u srcu što strepi:
Slavuje stranputica. Sunce je greška
Plaćena viđenim užasima slepim.
Noć umesto oka lukava vatra nudi,
Al stoje kužni u istrošenom vazduhu
I slede vidljivost različito ljudi,
Biljke i zvezde podmićene u sluhu.
Ponor sumnja u njih jer ih ispunjava;
Samo su slabi izvan opasnosti.
U zločin je umešan i onaj ko spava.
Nikoga nema da jakima oprosti
Što siđoše u tamni vilajet i zlato
Što god da činiš zlo činiš jer blato
Iz tog podzemlja slavno je sve više.

55. Ravijojla

...tužna vila nije sjena puka

Tin

Tvoje je srce uzrok dana i noći

Vreme slično suncu dubokom i prazni
Zabranjeni slavuji slavni al bez moći
Tvoje je srce uzrok dana i noći
Da sve što prođe vrati se po kazni
Tužna posestrimo čemera ibune
Pelen je jedini lek i gorka nega
Srcu još gorčem što se tobom kune
Tužna posestrimo čemera i bune
Jetkih mudraca s izmišljena brega
Tvoje je srce u drugima ti samo pevaš
I tvoja ih praznina sve više očarava
Oproštena im oporost dosneva
Tvoje je srce u drugima dok pevaš
O iskri iskrenoj koja očajava
U taštom predelu kome odolevaš.

56. Kolo
 Van njega sve je beskraj, varka i zloba,
Praznina u vetar pretvorena tašto.
Samo je budnost pesma, i teskoba,
Beščulno mesto prevareno maštom.
Izmišljanje slepog u kovitlac oka,
O saplitanje kroz izmišljen vrt!
Iskustvo oslobođeno pamćenja
Opčini bilje nežnosti i smrt
Okolo vremena, okolo kostura,
Okolo današnjeg dana opraštanje.
Dok se srce igra svojom prozirnošću
Ugasla jasnost čeka ispaštanje.
Čikaju svet za potiljkom. Čuj
Šta zakasnela frula kaže svetu.
Iz pepela oka izleće slavuj.
Krilatost klisure odmeni sujetu.

57. Dodole

Ko sat bez kazaljke svetom otkucava

Pronađena praznina danu sagorelom
Što posvađa budno sa onim što spava
I let zaustavljen s laži odletelom.
Pa pevaju: daj nam budućnost ko sećanje,
Svet više iza nas negoli u nama.
Da bi čeznuli i pevali daj manje
Nego što nam treba. Padaj kišo tamna!
Ružu nutrine nude bezazleno
Promuklom dodiru dana da se svlada.
Između njih i sveta strmog, eno,
Kao u jamu teška kiša pada.
Žuborniku biljno pesmom dozivaju
I dan iza leđa ko potonji cvet.
Bela im vrana na jeziku. Znaju
Sa lažnom slikom da pomire svet.

58. Raskovnik

To je nekakva (može biti izmišljena) trava za koju se misli da se od nje (kad se

njome dohvati) svaka brava i svaki drugi zaklop otvori sam od sebe.
Vuk St. Karadžić

Otvori kam u kom iskra malaksava,

Da lepši od praznika običan dan bude.
Iznesi blago iz lažnih ostava,
Iz izmišljenog pakla lekovit jed rude.
 Pokloni svoju biljnu mudrost danu.
Otvori put u reči, u riznicu golje.
Oko zahodi za suncem, ne srce. Osvanu
Varka, rekavši: hajdemo u polje!
Biljni sezame otvori obzorje
Za sve koji su se rodili prerano;
Nek uđu u tuđe srce ako su otvorili svoje,
Otvori semenku u kojoj nežno čami
Zaboravljeno proleće. Otvori
Kamen što prećuta zvezde svojoj tami.
Otvori put ptici, čoveku i zori.

Pohvale

59. Pohvala bilju

Došle su iz jednog sažetog dana nepoznate

i poznate
Snebivljive u našoj upotrebi mnogobrojne
biljke
Čine vidljivom liniju kojom se graniči
izmišljeno i stvarno
Svuda gde ima minerala i vazduha vode i
mašte
Biljke koje nam probadaju telo zračnim
kopljima mirisa
Koje nas zaustavljaju otrovom i produžuju
belančevinom
Skupljaju nas po svetu i hrane našu iznemoglost
Iz zemlje zaključane pred našim moćima
Vade neophodna blaga iz zatvorene brazde
Iz crne brave za koju nema drugog ključa osim
bilja
O vrlo smele i inventivne biljke
Sve što pronađu nesebično pokažu
Stoje između nas i praznine kao najlepša
ograda
Biljke što žderu prazninu i vraćaju nam vazduh

II

Iznalaze puteve između krajnosti: između

minerala u kome nikada nije noć, gde
sunce ne zalazi, gde je simetrija
stalna i našega srca
Ona rastu van jave pa nam se onda jave
Čine paralelnim prošlost i budućnost i staraju
se da ne bude više mrtve stvarnosti
nego žive nestvarnosti
Idu do smrti i natrag i čine vreme potrebnim
Pomešaju dan i noć i začnu slatke plodove
Pripremaju ljubav

III

Tu sve počinje ako u njima zaista ima

prilagođene svetlosti
(Tamo gde ne posreduju između nas i našega
sunca pustinja je)
One stvaraju svet pre njegove očiglednosti pre
prvoga dana
Cvetaju ptice na granama ljudi od gline otvaraju
stabla i uzimaju otud srce slično ruži
One su najmanje izmišljene
Ne menjaju nedelju za ponedeljak

IV

Dva sveta je izmišljaju: podzemni i onaj čiji

je dan imitacija nevidljivog sunca
Biljka sa korenom izvan ovog sveta
Otvara vetar i ulazi u prazno ne kucajući
Prodre kroz materiju i takne beskraj njen
nagovoreni cvet
Njeno biljno iskustvo: presipanje jednog sveta
u drugi
Zelene vradžbine biljni đavo cvet a ne svest
Njena bezbolnost dodirnuta čudesnim

Vrati zrno u zaborav

Oslobađa me boga njena providnost
Slična pticama koje preletaju mora
(Konfuzne ptice ne shvatajući prostor)
Njena bezbolnost njen cvet bez pamćenja lišiše
je beskraja iako je delo dva sveta
Iako eksploatiše jednu supstancu nimalo
konkretnu u dubinama dana
Biljke!
Izmišljam im imena da žive sa mnom poklanjam
im vrt
Približavam im svojim navikama i potrebama
Koristim se njihovim zaboravom
 V

Ja znam tvoj koren

Ali iz kojeg zrna senka tvoja niče
Biljna lepoto dugo nevidljiva u semenci
udaljena
Našla si pod zemljom moju glavu bez tela što
sanja istinski san
Zvezde poređane u mahunu
Sve što je stvoreno pesmom i suncem
Između moje odsutnosti i tvojih biljnih
ambicija noć
Koja me čini potrebnim i kada me nema
Zeleni mikrofonu moga podzemnog glasa zovo
Što ničeš iz pakla jer nema drugog sunca pod
zemljom

O biljko gde su tvoji anđeli slični insektima

I moja krv što vezuje kiseonik i vreme

60. Pohvala svetu

Ne napuštaj me svete
Ne idi naivna lasto

Ne povredite zemlju
Ne dirajte vazduh
Ne učinite nikakvo zlo vodi
Ne posvađajte me sa vatrom
pustite me da koračam
Prema sebi kao prema svome cilju

Pustite me da govorim vodi

Da govorim zemlji
I ptici koja živi od vazduha
Glas moj ispružen kao živac
Pustite me da govorim
Dok ima vatre u meni
Možda ćemo jednom moći
Da to što kažemo dodirnemo rukama

Ne napuštaj me svete
Ne idi naivna lasto

61. Paralelna pesma

 hajdemo proste vode ama ne
hajdemo svet je onakav kakav je
prazno u punom
to je mala šetnja do
nepoznatog i natrag pesma koju svi znaju i
da je niko ne ispeva
uvežbanim navikama da se niko ne izdvoji
najobičnije reči mi
nabavljaju sve što mi
treba i ne treba da nijedan grad ne bude
prestonica
drugim gradovima
to je najlepša kuga to su
najređe bolesti ne, nema razloga da
pišem pesme
tako potrebne mom
tamnom žaru ako umem da približim
stvarnost
kada pokušam da
izdvojim onome što radim
praznini kojoj se
prilagođavam
malo čistog vremena -
pesmu šta inspiracija
za muzičku fotografiju
praznine šta njena zlatna ludost
misao koja se premešta
koja se penje
slična praznim
vodoskocima iz jednog sveta u drugi
zvezdi crnoj ko
sklopljeno oko kad velikim rečima
prethodi pustinja

hajdemo proste vode

hajdemo
to je mala šetnja do nepoznatog i natrag
uvežbanim navikama koje nas izjednačiše

62. Pohvala vatri

Ona nema nikoga

osim sunca i mene
 II

Ona se ukazuje lutalici

ukazuje se lukavom
ukazuje se zaljubljenom

Ništa nije izgubljeno u vatri

samo je sažeto

III

Na krajevima vatre
predmeti koji ne svetle
niti se nečim drugim odlikuju
traju u tuđem vremenu

Ptica koja sama čini jato

iz nje izleće

Uzmite šaku svežeg pepela

ili bilo čega što je prošlo
i videćete da je to još uvek vatra
ili da to može biti

Patetika vatre

63. Dva prelida

U zaborav zašto reče

Što nepogrešnom pogreškom steče
Kad bljutavi svet s druge strane
Tače te da ti ukus zgrane
Tu ptica bez ptice drugo posta
Reči bez smisla poklon za gosta
Što svojom dosadom se zabavlja
Svi smo mi bolesni od zdravlja
Od sunca kome je najbliža
Naša rana nedostižna

II

O hladna vatro koja izgaraš

Svud oko mene a dan ne stvaraš
Ne znaju kuće gde odoše ljudi
 Nit pozna jutro one koje budi
Al zna ih ponoć puna suncokreta
Biljni petao na krovu sveta
Koji ih samo zato budi
Što mrtvi znaju da budu budni
Da slede reku zvezde i ptice
I nastave život kriomice

64. Feniks

Da l varkom čaraš po mom čelu

O ti u meni odsutnost mene
Mogućnost krila u mome telu
I neke svetlosti zaleđene
I neke svetlosti zaleđene

Jesi li možda java pozna

Kada se kasno ostvaruje
Obećanje cvetova za porozna
Vremena kojim sjaj putuje
Vremena kojim sjaj putuje

Cvet si što živi u mrtvom telu

A ne zna ime događaju
Koji rascveta ružu belu
Za potonuli plamen u maju
Za potonuli plamen u maju

Sjaj koji sebe ne upozna

Gorkim stvarima blagost vrati
Da l će ta svetlost ikad sjati
Da l će ta svetlost ikad sjati

Da l varkom čaraš po mom čelu

Ili si možda java pozna
Cvet što živi u mrtvom telu
Sjaj koji sebe ne upozna
Sjaj koji sebe ne upozna

65. Bol i sunce

Sunce koje podgrevaš u novom

Svetu stare laži o seljenju praha
Naša je nada očajna i plaha
 Naš pakao poče pesmom labudovom.

Ti što nas ne razlikuješ a osvetljavaš

Slikama od juče, danas van vremena,
U pustinji se pretvara svet koji spasavaš -
Zalud ptice kruže oko tvog imena.

O stub sunčev zanet beščulnom muzikom

Ubija nas snom o savršenstvu, slikom
Pustinje što očisti sunce od vremena
I belih svetlošti čula što nam srce kradu.
Hvalite sunce koje osvetljava bez promena
Suprotne stvari zavađene pojave očajnu nadu.

II

To u šta se sjaj i bol pretvara isto

Biva: ljubav koju još pesnik ne reče
Jarki cvete kojim vrtovi se leče
Iz prvobitnog nerva rasteš bolno i čisto.

Daj mi da vidim svršetak tvog leta

Mir tvoga kretanja što mi nemir snio
I nepokretnost moja kad sam mrtav bio
Sam u svom srcu bez munje i cveta

Gde je uteha za ono što znamo

Nada bez onoga koji se nada, san
Bez onoga što sanja, svet bez seni!

Je li to ljubav što se iz srca tamnog

U vatru premešta iz vatre u dan
Ljubav van nas i u uspomeni?

66. Noć jača od sveta

O, koje li je vreme u kosmosu

Sazdan od zvezda rujni ponor cveta
Prevazilaziš se maglom preko sveta
Nema uspavanke za srditu joj rosu

Jača od sveta noć tajnih prepleta

Očara prazninu zaspalog tela što se osu
Zvezdama kad san ti sadi u potiljku lozu
I ptice sleću u kamen sa dleta
 Nek župlja senka nestanak tela slavi
Jedno je vreme u srcu drugo u glavi
Bujnu nevidljivost sa svih strana čuje

Mi znamo da je od prošlosti veće

Sve čega nema i što biti neće
I da svet ovaj prazno odjekuje

67. Svest o zaboravu

Nada je luksuz. Večna noć u krvi

izmišljenom oku slepim zidom preti.
O vatro tamna iza sebe, ko prvi
da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim.

Zar znam što sam znao zar znam što ću znati:

skelet usamljeni izgubljeno ime
divno usklađene s prazninom što pamti
jalovost cveta i jalovost zime.

Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta

što mami iz mene sunce i prazninu
pretvara u slavuja, kad različit od sveta
predeo me tače i pretvori u prašinu.

Al zaboravom svet sam sačuvao i čuvam

za sva vremena od vremena i praha
O gde su ta mesta kada vetar duva
i pustoš pomera? Gde zvezda moja plaha?

Niskosti uzalud čeznu pesmu! Čitam

na kolenima predeo koji se otvara
u biću u kamenu praznom gde je skrita
poslednja zvezda čiji sjaj ne vara.

68. Feniks(1)

Smrću izmenjena kamen otvara

Prazno polje doziva glasom umiri mora
Jedina ptica što samu sebe stvara
Iz pepela zlih vesti i praznih dogovora.

Ona je računanje inspirisano zvezdama

Sjaj koji ruku srce i um spaja
Ona je cvet što procveta al utaja
Predelu ime. Peva iz neznana.
 Jedina ume da pepeo pobedi
I da iz vatre iznese svoj glas
Obećana u odgovoru na pakao leti
Sama u sebi čeka svoj čas.

Lauda

69. Lauda

Najlepše pevaju zablude. O, vali,

Rimuje se more! Tad smo na žal pali.

Malo je imena ispisanih na vodi.

Svi puze il lete, al malo ko brodi
Gordijim morem opasnoj slobodi.
Dan je u sebi noć, a sunce pali.

Izgubi put ako putovanju smeta.

Ah što je lepo i opasno: cvetradicveta!
Posveti gorkoj zvezdi uvrh leta
Lekoviti rečnik bilja u uvali.

Kroz potajne gore goren lek ti je

Da zemlju zemljom ljubiš vek ti je.
Al ako je u oči poljubiš nek ti je
prozračan poljubac ko prazni kristali.

70. Balada

Ohridskim trubadurima

Mudrosti, neiskusno sviću zore,

Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko iščezne, što je nisko istruli.
Ptico, dovešću te do reči. Al vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.

Sunce je reč koja ne ume da sija.

Savest ne ume da peva, jer se boji
 Osetljive praznine. Kradljivci vizija,
Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
Prikovan za stenu koja ne postoji.
Zvezdama smo potpisali prevaru
Nevidljive noći, tim crnje. Upamti
Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.
Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
Da isto je pevati i umirati

Mudrosti, jači će prvi posustati!

Samo nitkovi znaju šta je poezija,
Kradljivci vatre, nimalo umiljati,
Vezani za jarbol lađe koju prati
Podvodna pesma javom opasnija.
Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati
Da zameni poljubac što pepeo odmara.
Al niko posle nas neće imati
Snagu koja se slavujima udvara
Kad isto je pevati i umirati.

Smrtonosan je život, al smrti odoleva.

Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
Mnogo smo patili. I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.

71. More pre nego usnim

Svet nestaje polako. Zagledani svi su

u zažljivo vreme na zidu: o hajdemo!
Granice u kojima živimo nisu
granice u kojima umiremo.
Opora noći mrtva tela,
mrtvo je srce al ostaju dubine.
Noćas bi voda samu sebe htela
da ispije do dna i da otpočine.

Putuj dok još ima sveta i saznanja:

bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj.
Oslepi svojim koračajući putem, al znaj:
lažno je sunce, istina je njegova putanja.
Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima,
ti smelo slušaj kako pevaju pustinje,
dok kleče bele zvezde pred zatvorenim
morem i ima
u tebi snage koja te raspinje.
 Praznino, kako su zvezde male!
Tvoj san bez tela, bez noći noć,
pridev je čistog sunca pun pohvale.
To što te vidim je l moja il tvoja moć?
Prozirna ogrado koju sjaj savlada,
pusta providnosti koje me strah hvata,
tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada,
tvoja uzaludnost od čistoga zlata!

Svet nestaje polako, tužni svet.

Ko će naše srce i kosti da sahrani
tamo gde ne dopire pamćenje, pokret
gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!
Iščupajte mi jezik i stavite cvet:
počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi!
Sutra će sigurno i kukavice moći
ono što danas mogu samo hrabri i pravi
koji su u prostoru između nas i noći
našli divne razloge drugačije ljubavi.

Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom

u misao koju još ne misli niko,
u prazno mesto, u penu kada s prazninom
pomeša se more i oglasi rikom.

Osećanje sveta

72. Prošlost vatre

Ona uči zvezde da budu jetke

Spava sa svojim mrakom iz zagriženosti
Spanđala se sa vremenom
Mešajući svoj pepeo sa svežinom zore

Ona svetli: to svetli njena praznina

Njena će nemoć osvetliti naše puteve
Sunce je ime njenog nasilja
Njena izdajstva skriva ljudsko srce

Ona je priznala sever

Ona je pod starost blagosiljala ciču
Ptica koja sebe stvara iz svoje nemaštine
Čita led iz njinog uma

Na način umiljat i strašan

 Dani su različiti al svetlost zore je ista
Zagađena vatra u glavi, bivša reč
Buduću zoru uči surovosti

73. Budućnost vatre

Sakriću te u moju zimu

Večito proleće zaleđena zoro
Sunce je tvoj neprijatelj
U ime pravde i u ime pustinje

Sunce se okreće istina menja mesto

Onima koji ostaju verni ostaje samo laž
Al na istinitom mestu je hladno
Na istinitom mestu niko ne diže dom

Ledena ptica vatre je jedino znanje

O kamenu koji žvaće svoj pepeo
O pepelu koji ugovara novu nadu
O nadi iz koje ona izleće napuštajući je

Čudni dijalog između vatre i ptice

Obećava pticu čarobniju vatru pametniju
Ako pronađu zajednički jezik
Ptica i vatra mogu da spasu svet

74. Zemlja i vatra

Dubina je sama svoj neprijatelj

Moje oči bez mene lepšu zoru vide
Dobroveče sa zvezdom u srcu
Dobardan sa suncem u ruci

Sve što leti uvećava prazninu

To znači daleko od sebe voditi život pun opasnosti

U vatri bez dima u pesmi bez reči

Izgubiti znanje čast i snagu

Tako ćemo bez gorčine lepše ljubiti zemlju

I šumu koja se ne usuđuje čelu
Noći iza leđa cvet sasvim logičan:
Budnima trn, usnulima ruža

Nek svako bude nasamo sa svojom srećom

Eno munje visoko iznad dosade i nade
 Između blata i vatre mi smo za vatru
Pozdravljam te nepotkupljiva zoro sveta

75. Osećanje sveta

Pronicljiva vatro ne iskušavaj me toliko

Dok me ne shvate pevalju neometen
U mome srcu sunce i noć postaju ljubavnici
Kad sanjam u vrtu ispod jorgovana

Miris je zgusnuta praznina u biću

Koje se udaljava od sebe kao u molitvi
I tako starimo ja i moj plamen
I tako se opijamo svojim životom i pepelom

Miris cveta je miris njegove buduće smrti

To miriše njegova senka njegovo ime
Toliko proslavljeno u vazduhu
Toliko traženo u rečnicima

Taj iskren miris nežna magla u glavi

Kaže da je osećanje sveta u jeziku
Al nepokretna reč brzo iscrpe svoj smisao
A cvet ustupi svoj nežni koren zvezdi

Kritika poezije

76. Radni cvet

To nije cvet ispod nule,

niti cvet vatre,
niti cvet koji je spokojno sličan
svome ispražnjenom imenu.

To nije zemlja na stolu: cvet za žvakanje,

mičurinsko obeščašćivanje vrtova,
ali to nije ni cvet koji odbija
oslepljen u plod da se pretvori.

To nije napušten cvet,

ali to nije ni cvet koji se može presaditi,
to je prazan cvet
za sve koji nemaju hrabrosti.

To je cvet u ispruženoj ruci,

to je cvet koji se približava.
 to je cvet koji priznaje pravo
oku i uhu da prisvoje istinu.

To je cvet iza uha

bučni cvet,
cvet što raste na nakovnju
i na radnikovom dlanu.

to je cvet govora,
cvet reči
manje očiglednih, manje nepravednih.

To je iskren cvet,
cvet koji pomera istok
ne odvajajući ga od sunca.

77. Orfička pesma

Telo prostire svoju uzaludnost.

Velika noć
ispunjava vreme do pesme
kojoj slušaoci potrebni nisu.
Smrt je
podivljalo ništa, prohodala praznina.
Pun je noći kako da uspavam tu reč budnog mraka
koju ne može urazumiti nikakva pesma
koju ne može ni zemlja upiti
ni vatra izmeniti ni voda odneti!

Ja imam svoju noć, ali u kakvom

mutnom kamenu ja sam
zamenio svoje srce za tešku varnicu? Zar novim
telom osvežiti lomnu krv? Kako se usuditi
zameniti put putovanjem, biće vatrom
miris umesto senke izdan iznutra!

Mrtva ona je izgubila sve moje dokaze

protiv vetra, smrti, zime.
Ljubio sam sramno, nežno, časno,
to telo koje osvetljava sebi put ka svojoj smrti.

Zar pesma? zavera protiv srca to je!

Pakao je paklen jer nije pravilno raspoređen,
jer ima jedna reč koju ne možeš ukrotiti,
koju ne možeš ni izdati,
reč suviše budna za naše blago srce.
78. Pesnik

on poznaje sve puteve i vetrove,

vetrove i njihove vrtove,
vrtove u kojima rastu reči
i puteve od reči do nade.

Odnese ga put niz svet,

odnese ga đavo među reči,
da se udvara svojoj vlastitoj senci,
da peva u lažnom vrtu:

trice i kučinu svoje čarobne mesečine,

pseću ružu i svoju gadljivost,
da oslepljuje predeo izvađen iz tuđeg oka,
da vrati noć u ime nežnosti.

79. Beda poezije

Reci mi nesto što je šuma

Reci mi nešto što je more
Ko zna šta je to što treba reći
Bos i gorak potucaš se od reči do reči

Vatra gorča od dima

Pod čelom ti gori
Ona će ti pribaviti mnoge počasti
Ako ne sagoriš pre vremena

Ali ako budeš hteo

Da učiniš stvarnim tuđe reči
Da pohvališ tuđe srce
Onda ćeš zažaliti što si pesnik

Jer pesma se ne piše ona se živi

Pesma nije pesma ako nije radosna
Ko nikad nije pohvalio tuđe srce
Taj se predao na milost i nemilost rečima

80. More za radnike

Dok se u tvojim stihovima dosađuju reči

beznadežne i na smrt osuđene,
ovo je more poema koja se ne ustručava.
Njene su metafore plovne, opasne,
urnebesne i umiljate, sasvim fotogenične.
 Možda bi ti ukrao njihovu so i učinio ih
bljutavim
ali pred morem ti si nedostojan.
More samo sebe opeva, bezobrazno i slobodno
rimuje se čime god stigne,
iako nevično srodnosti zbog svoje nadarenosti.
Njegove su dubine mudrije
od svih tvojih aforizama.
More voli ribare koji ga potkradaju puni
ljubavi
i mornare koji koriste opasnosti što im pruža
dok ne zalutaju i posle.
More ne voli one koji mu se udvaraju
kao svojoj vlastitoj mudrosti sporo i oprezno.
More, ako voli, voli radnike na odmoru
koji tri noći ne spavaju dok dođu do mora;
a kad dođu, kažu: "lepo je naše more",
požure da pocrne i da se vrate kućama.

81. Moravska elegija

Gledaj visoka ptica gorama vrhove mami.

Okružena nekim večito bludnim sjajem zru brda
uokolo.
dan će da me zaboravi, tajno dovršena u sebi
kaži se.
Kada prelazim iz jedne tišine u drugu pod
veliku senku sunca
je li to drveće na tvojim obalama okoštali
mlaz gorkoga soka,
vodoskoci koji se bude izvan moga sna?
Duž tebe kasnimo duž tebe smo izdani,
duž tebe u našem odlasku rastu omorike
prokazane vazduhom kolebljivih ždralova.
To dole je li mržnja? Ili ja koji svojim
poreklom
učestvujem u svim prizorima?
Ah, kakva užasna svetlost
probuđena prvi put nad sklopljenim očima.
Eto to je ono što se naziva
pesnikom: biti licem u lice svetu
preko puta pustinje i neke zvezde naopake
i videti sve gde drugi vide samo noć.
Vezo fina između pepela i oka i kamena čarolije
ne prepirem se
sa sličnostima, ali jedan je vaj,
 i nema druge smrti osim smrti.
To svemiri se začinju u mojoj nesvesti
u raskoraku čiji je odjek ovo videlo
sa izmišljenim vremenom i suncem
pola u zemlji pola na nebu
O pesnici svuda i uvek
okrenuti licem prema prividu
sa zvezdom umesto iščupanog srca pred
nepojatnim.
kada je pred nama samo jedan dan, nepomešan,
kao cvet koji se u snu našem budi.

82. Nizvodno

Dok lutam predelima svoga sklopljenog oka

gde ni jedan cvet nije uzaludan niti izmišljen
ona mi ispere glas i smiri ga, pesma bez reči
pošao sam negde a udaljavam se o vodo

Ti si glas ptice posle ponoći vremena

anđeo s dvostrukim licem i potaja
daleko iza svetlosti daleko iza časova
kada je smrt velika maska sunca

Izmenih se pevajući kasnim te reko

u noći zasađenoj najlepšim baštama
duh mi valovlju sličan al istrošen na bizarne
cvetove
što cvetaju u našem oskudnom znanju

Dan se udvaja gde se rađa vreme buduće noći

veliki vodeni duše nad gorama kad grom mi
snuješ
u sluhu kad mi prostore pomešaš
reko sa srcem od vetra kada mi sve nade zbuniš
Možda bi trebalo da pevam tako
da se ne razlikujem od drugih koji silaze po
vodu
ali pored tebe najbolje sazreva moja podsvest
smeštena između sunca i meseca

83. Ljubav poezije

Ja volim sreću koja nije srećna

Pesmu koja miri zavađene reči
Slobodu koja ima svoje robove
 I usnu koja se kupuje za poljubac

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike

I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra
Cvetove koji se prepiru sa vremenom
U ime budućih plodova i prolećne časti

Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće

Kreće se po zakonima mirovanja i smrti
Volim sve istine koje nisu obavezne

Ja volim jučerašnje nežnosti

Da kažem svome telu "dosta" i da sanjam bilje
Prste oči sluh drugačije raspoređene
Ušumi negoli u telu

84. Kap mastila

šta sve može da stane u kapi mastila

jedno nenapisano sunce
jedna nepotpisana ptica
jedan nenacrtani cvet
i još će ostati toliko
da se napiše epitaf:

dve su zvezde zanoćile

u čijem srcu u čijoj noći
zatim su dva cveta nikla
iz čije krvi iz čije krvi
i dve su ptice poletele
iz čije glave u čiju noć
dve zvezde dva cveta dve ptice
niko ne zna čije su
niko ne zna odakle su

85. Kritika metafore

Dve reči tek da se kažu dodirnu se

I ispare u nepoznato značenje
Koje s njima nikakve veze nema
Jer u glavi postoji jedna jedina reč
A pesma se piše samo zato
Da ta reč ne bi morala da se kaže
Tako reči jedna drugu uče
Tako reči jedna drugu izmišljaju
Tako reči jedna drugu na zlo navode
 I pesma je niz oslepljenih reči
Ali je ljubav njihova sasvim očigledna
One žive na račun tvoje komotnosti
Sve su lepše što si nemoćniji
A kad iscrpeš sve svoje snage kad umreš
Ljudi kažu: bogamu kakve je taj pesme pisao
I niko ne sumnja u reč koju nisi rekao

86. Pripremanje pesme

Da nema tvoje srdžbe ostario bi set

Prave reke teku mutne uzvodno
Hoćeš li zagristi tamni vrt
U plodu koji te lažnom gozbom kinji

(Sat otkucava
Sunce zaverenicima
Nečitke ptice
Tvoga rukopisa)

Rečima se završava pustinja

Slepoća je bela i okrugla, suprotna noći
Pred bezbožnom gomilom
Mudrost i čednost beže u metaforu

(Lažna zvona -
velika zvonjava
Vatra sišla s uma
Računa na tebe)

Reči koje se sele i reči nepokretne

Hoće li se sresti u prezdraveloj rečenici
Ili će ih usred pesme, nasred druma,
Usred šume u tuđoj glavi zateći noć

(Nož naježen u srcu

Niz dve oštrice peva
Nadošle slavuje nasi#a
I sunce bez svedoka)

Reč po reč primoravaš sebe na pesmu

Izabrao si put i putuješ ga u sebi
Kao reči koje ne izgovaraš
Kao pesmu koju ne umeš da prepešačiš

(Ptice uleću u ključaonice

 Otvaraju se teške kapije
Potomci imitiraju tvoj krvotok
Zgražavanje je sveopšte)

Još jedna slepa reč i pesma će progledati

Na mestu gde se to najmanje očekuje
Još jedan prazan dan
I radovaćemo se prazniku

87. Provetravanje pesme

Ceo jedan narod

Izmišlja reči za pesmu
Koju će se usuditi da napiše
Jedan čovek posle sto godina

Ne boj se reči
Nije to ništa
Al ipak pazi
ne ljubi prošlost u ruku

Pevaj kao da ništa nije bilo

Juče ili pre sto godina
Nemamo vremena za rimu
Zvezdi sa severa ptici s juga

Ne boj se pesme
Reci, gde ćeš sutra
Zamka ti u zamci
...varaj vrata, piše na vratima

Poezija zija u svoje glupo p

Pesme sme svako da piše
I onaj koji ne zna kako se pišu
Velika slova od danas nepotrebna

Što je više gluvih

Pesma dobija u vremenu
Pokaži svoje srce i umri
Niko dva puta nije bio pesnik

Kao lekar zaljubljen u bolesti

Ljubavi pitam te čemu si me naučila
Kakvim nepotrebnim znanjima
Pticama zaljubljenim u sonet i ćirilicu
 U vatri - noć
Izaći iz sna
Al poneti i blago
Kad sanjaš noć je tvoja sluškinja

I govorim ti kao što ptica leti kroz

lišenost
Ko ljubi opasnost ljubi izgubljeno vreme i
plamen
Slučaj živi u nedostatku strasti
Ja preplivavam da i ne mora uzaludnog

Treba ljubavi moja

Objasniti miris
Definisati vatru
Malo dublje malo visočije zemlja je
nekorisna

Vreme prošlo je vreme stvarnije

Kao prošlogodišnja žetva koja se vratila
u zemlju
Treba sve ponovo i drugačije reći
Život još nije završen iako je prošao

88. Zamorena pesma

Oni koji imaju svet

Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini

Utešno je biti zemlja

Ponosno je biti kamen
Premudro je biti vatra
Pobožno je biti ništa

Prljav od suviše opevavane šume

Pesnik peva uprkos poeziji
Bez srca bez nasilja i bez žara
Kao reč koja je prebolela mužiku

Sloboda je zastarela
Moje pravo ime čeka da umrem
Ptico iza sunca usred rečenice
Kojom nasilnički ljubimo budućnost
Sve izgore; to je praznik
 Poslušni pepeo
Brašno ništavila
Pretvara se
Iza mojih leđa u šugavog psa
Ispred mene u žar pticu
Govori mi istinu iza leđa

Grlice
Ti si pravi naglasak umrle nežnosti
Načini zoru od našeg umora
Miris je vreme koje je posedovao cvet

Al nereč kaže
kasno
je
Necvet
kaže
noć
je
Neptica kaže
plam
je
A je kaže nije
Na to ptica opsuje
Cvet kaže to je pakao
Prava reč se još rodila nije

89. Sunce iskorišćeno kao epitaf

Uzeh zmiju i uđoh u vrt

Leševi se raspadaju od posmrtne nežnosti
Trave iza smrti i mokraća
Imitiraju jarost žutih pasa

Zelena boja uma i plava slovenska nežnost

Nagrizaju pluća bubreg i jetru
Crna milovanja umesto uralskih snegova
Opominju nas da je leto na izmaku

Zaluđeni vatrom očarani alhemijom

Precenjujemo pesmu potcenjujemo čast
Bolesti pevaju iz vazduha
Preklinjem da me vežu za jarbol

Ako si postao pesnik tako ti i treba

 Sad poštuj nasleđeno blago
Budi tuđa pesma tuđa sreća
Budi grom zarđao u moru

Onima koji svode svet

Na prvu reč nedovoljno odgojenu
I pticu koja nalazi svoje zakone u vetru
Prepustimo sav rizik poezije

Podelimo ovaj mrak između sebe

Spava svet al biju smutljivci
Svojim mirom svojim zlatom svojom čašću
Hoćemo li moći da platimo noć ljubavnika

Ne, mi ćemo se zaustaviti

Pred njihovom pišljivom ružom
Mi ćemo postavljati teška pitanja njihovom
suncu
Ili će odgovoriti ili pasti

Jedna noć drugoj noći put

Dodirnut ciljem svetlosti
Mrak cveta u vrtu - kada naučite
Da govorite biće kraj pesmi

90. Crna vatra

Noći o noći trostruka vatro

Jedom vatrom ubijaš
Drugom vatrom lečiš
Trećom se vatrom šališ

(Treća vatra je crna)

Glad vari mrak

Priroda avaj još nije stvorena
Pesmo mani se margina
Peva se odozgo nadole

(O radosti brzog perja)

Nežnost je životinjska lenjost

proždiranja
Za vreme ljubavi jedan ludak ždere
dugu
I peva, mladi čuvar zore, kloakom
 slavuja
Na nizbrdici pesničkih poređenja

91. Sudbina pesnika

Sada je to još uvek opasnost koja peva

Plamen koji prozirnost proglašava za
prijateljstvo
Muzikalnije ptice umaknu sudbini
Ali umaknu i rečima

Reči greše pesma se stvara

Drugačije niko nije postao pesnik
Svet s deli na one koji su zapevali
I one koji su ostali robovi

Ali dolazi dan velikog oslobođenja

Pesme će se otvoriti ko tamnice
Pesnici će biti uništeni
Pesme će biti prilagođene

Kad narod otkrije tajnu kako se postaje

velik
Trgovi će ostati bez spomenika
Nekad samo pesnicama dostupne tajne
Biće proglašene svojinom naroda

92. Poeziju će svi pisati

san je davna i zaboravljena istina

koju više niko ne ume da proveri
sada tuđina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada lažno kretanje je
najbrže
sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene
bolesti
cvet između pepela i mirisa
oni koji odbijaju da prežive ljubav
i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga

ali jednoga dana

tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
 kojih će se pesma odreći
poeziju će svi pisati
istina će prisustvovati u svim rečima
na mestima gde je pesma najlepša
onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima
ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju

ali:

hoće li sloboda umeti da peva

kao što su sužnji pevali o njoj

Smeli cvet

93. Agon

Dok su obale u svađi

Vode će mirno proticati

94. Rudari

Siđoše u pakao po nepravdu

Na kojoj se može ogrejati

95. More bez pesnika

Ti čekaš trenutak da se prilagodiš rečima

Al nema takvog pesnika
Ni imena potpuno slobodnog
O gorko o slepo more
Zaljubljeno u brodolom

96. Epitaf

Ubi me prejaka reč

97. Cvet

Evo cveta dovoljno smelog da miriše

Na praznom mestu i u uspomeni

98. Pesma
 Varka prodre u reč
Vatra dostojna proleća

99. Spavači

Budan ja kradem ono što oni sanjaju