Дипломски Рад - Михаило Васић

ПАНЕВРОПСКИ УНИВЕРЗИТЕТ АПЕИРОН
ФАКУЛТЕТ ФИЛОЛОШКИХ НАУКА
РУСКО ПРОШЛО ВРИЈЕМЕ И ПРОБЛЕМАТИКА

ЊЕГОВОГ ПРЕВОЂЕЊА
(На грађи романа „Дечко“, Ф.М.Достојевског)
- ДИПЛОМСКИ РАД -
Ментор: Студент: Михаило Васић

Проф.др Р. Маројевић Број индекса: 22-15/RRJZ
Бања Лука, 2020.

ПАНЕВРОПСКИЙ УНИВЕРЗИТЕТ АПЕЙРОН
ФАКУЛЬТЕТ ФИЛОЛОГИЧЕСКИХ НАУК
РУССКОЕ ПРОШЕДШЕЕ ВРЕМЯ

И
ПРОБЛЕМАТИКА ЕГО ПЕРЕВОДА
(На материале романа “Подросток”
Ф.М.Достоевского)
- ДИПЛОМНАЯ РАБОТА -
Куратор: Студент:
Проф.др Радмило Мароевич Михаило Васич
Баня Лука 2020

САДРЖАЈ:
1. УВОД...................................................................................................................................1
2. ПРЕГЛЕД ПРОШЛИХ ВРЕМЕНА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ....................................3
2.1. Перфекат...................................................................................................................4
2.2. Крњи Перфекат........................................................................................................7
2.3. Аорист.......................................................................................................................9
2.4. Имперфекат............................................................................................................11
2.5. Плусвамперфекат...................................................................................................13
2.6. Приповједачки (Наративни) Презент..................................................................15
3. ПОЧЕЦИ РУСКОГ ПРОШЛОГ ВРЕМЕНА
ОД СТАРОРУСКОГ ДО ДАНАС................................................................................17
3.1. Настанак Савременог Руског Прошлог Времена...............................................27
4. ПРЕВОЂЕЊЕ ПРОШЛОГ ВРЕМЕНА У РОМАНУ ДЕЧКО
(У ПРЕВОДИМА М.ИВКОВИЋА И З.ЦРНКОВИЋА)................................................29
4.1. Први Дио (Часть Первая)......................................................................................30
4.2. Други Дио (Часть Вторая)....................................................................................40
4.3. Трећи Дио (Часть Третья)....................................................................................48
5. ПРИЛОГ - (ПОГРЕШНА УПОТРЕБА ВОКАТИВА)............................................59
6. ЗАКЉУЧАК...................................................................................................................71
7. ЛИТЕРАТУРА..............................................................................................................73
1. УВОД
1.0. Премда је тема овог рада доста разуђена, она се суштински своди на
преводилачки аспект. У првим поглављима рада упоређујемо систем српских прошлих
времена, којима прикључујемо приповједачки презент, и руско прошло вријеме,
односно додирне тачке, као и разлике тих двају прошлих времена. Потом опсежном
анализом поредимо преводне еквиваленте из два превода, потпомажући се и трећим у
појединим случајевима. Притом, желећи да укажемо на различитост преводних
еквивалената, на бази романа «Дечко», Ф.М.Достојевског. Надаље, у другом дијелу
рада, односно завршном поглављу, обрађујемо елементе вокатива, на бази превода
«Младац», З.Црнковића.Ту претежно указујемо на неправилне облике женских имена
уз, наравно, понеке изузетке именица мушког рода.
1.1. За предмет рада сам одабрао два сегмента, а то су: (1) Анализа руског
прошлог времена на грађи романа «Подросток» (Ф.М.Достоевский). (2) И као близак
предмет овом првом, погрешна употреба вокатива на основу превода «Младац»
З.Црнковића.
1.2. Из таквог предмета рада, проистичу сљедећи задаци: анализа преводних

еквивалената руског прошлог времена, на грађи романа «Подросток»; потом,
утврђивање недостака, или предности два превода, М. Ивковића и З. Црнковића; један
од задатака, који сам такође поставио у овом раду, јесте и анализа неправилности у
превођењу вокатива у преводу «Младац».
1.3. Методи истраживања који су коришћени у овом дипломском раду су: описни
(дескриптивни) метод, конфронтативни и дијелом историјски метод.
Хипотезе: (1) постоје извјесне тешкоће у превођењу руског прошлог времена, на
српски језик у белетристици; од важности је бити опрезан у превођењу вокатива са
руског на српски, код личних имена.
1.4. Основна грађа на којој сам градио овај дипломски рад јесу преводи романа
«Подросток».
1.5. Служио у самом почетку рада граматиком нашег познатог граматичара М.

Стевановића.
1.6. Теоријски значај рада је у томе што може допринијети расвјетљавању овог
поља преводилачке дјелатности, нарочито младим полазницима русистике. Практични
значај рада састоји се у томе што може користити русистима, којима је у опису посла
1
бављење превођењем. Такође, може инспирисати и утабати пут новим студентима на
пољу русистике, који одлуче да се ухвате у коштац са оваквом, или сличном
тематиком.. Писан је једноставнијим језиком, тако да га препоручујем свима онима
којима је блиска како русистика, тако и србистика.
2
2. ПРЕГЛЕД ПРОШЛИХ ВРЕМЕНА
У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ
Почињемо овај рад најпре увидом у српско прошло вријеме, односно систем
прошлих времена у српском језику. А с тим у вези имамо на уму: перфекат, крњи
перфекат, аорист, имперфекат, плусвамперфекат (давно прошло вријеме) и историјски,
односно приповједачки презент, како чешће овај последњи називају. Код проф. др
Михајла Стевановића у његовој «Граматици Српског и Хрватског језика», којом ћемо
се обилато служити у првом дијелу нашег рада, у саставу су презента и футура 1 и 2 и
названа су «Систем глаголских времена». Ми се тим насловом нисмо послужили, јер
би био излишан, зато што је за нас важно само српско прошло вријеме, односно сви
облици изражавања истог. Као што је одвећ познато, вријеме је глаголска категорија и
везана је за ту врсту ријечи. И она је везана искључиво за глаголе, који су VERBUM
FINITUM (лични глаголски облик), а ни у ком случају VERBUM
INFINITIVUM (Инфинитив). Професор М. Стевановић нам сугерише у својој
граматици да се у српскохрватском, бугарском, македонском и лужичкосрпском
сачувао до данас највећи број глаголских времена у употреби, од свих славенских
језика. [уп. Стевановић. М, 1974; Савремени Српскохрватски Језик II]
Сама та чињеница условљава проблематику превођења, чак између језика
словенске гране, који су сродни. Из разлога што се у некима од њих очувао тај
старославенски систем прошлих времена у графемском и говорном облику, док је код
других изгубљен, или само привидно изгубљен у њиховом дијахронијском развоју.
Није случајно зашто полазимо у првом поглављу од осврта на српско прошло вријеме.
Прво да бисмо могли нешто више рећи о прошлом времену неког страног језика,
морамо се прво задржати на прошлом времену нашег изворног, матерњег језика. С
друге стране, српско прошло вријеме има низ својих испољавања, од чијих су нека
значења прошлости нијансирана, тако да их је тешко понекад разликовати. И,
напосљетку, направићемо добар увод за упоредбу са руским прошлим временом за
главнину нашег рада.
Излагаћемо неким уобичајеним редосљедом српска прошла времена, користећи се
претходно стеченим знањем неких од истраживача и служећи се појединачним
примјерима из књижевности, или из разговорног језика.
3
2.1. ПЕРФЕКАТ
Перфекат је прошло вријеме које се од свих прошлих времена највише

употребљава у нашем језику, а која ћемо овдје побројати и дати краћи увид у све њих.
Перфекат, као облик прошлог времена, казује нам о радњи која је вршена, или
завршена у односу на период када се о њој казује. Ријеч је о прошлости о којој немамо
дојам када се одређена радња догодила. Наилазимо на вриједно становиште о перфекту
код нашег великог граматичара да у случају перфекта имамо двије битне компоненте:
означење неке радње која се вршила и извршила у прошлости и времена које указује на
стање после извршења процеса дате радње [уп..Стевановић.М, 1974; Савремени
српскохрватски језик II]. Перфекат је личан глаголски облик, мада служи и у
ситуацијама које се тичу других лица или догађаја, када лице које га изговара преноси
доживљено, или недоживљено, по чувењу.
Ево неки примјера, што из разговорног језика, што из дјела наше лијепе
књижевности. Најпре они који се односе на самог говорника у субјективном смислу:
Вјеровао сам у пусте снове. (разг.).
За Милана Богом побратима,

Кој’ је мене Богом побратио. (Косовка Дјевојка, нар. пјесма).
И ово сам отправила Лазара господара,

Туђинине један, и ово сам отправила и Милоша зета мога (нар. пјесма).
По свој прилици су вам пре мене стигли гласови о мени....

(И. Андрић, На Дрини ћуприја).
Препливао сам од киша набујали Дњестар и тако се спасао

(М. Селимовић, Тврђава)
Примјери који се односе на друга лица или догађаје у перфекту, такође у некој
неодређеној прошлости у односу на трен говорења:
Овде, на вишеградској скели, су морале да застану и најупорније, јер их на скелу

нису примали, а преко воде се није могло (И.Андрић, На Дрини ћуприја)
4
Непуну годину дана су остали у Цариграду, потрошили су све што су понели,
још се задужили, и ништа свршили нису (И.Андрић, Проклета авлија).
...надање се наше закопало

на Косово у једну гробницу... (П. П. Његош, Горски вијенац).
У Босни мирише на рат, а Чехословачка је прошле године плишаном револуцијом

постала демократска и капиталистичка држава
(М. Јанковић, Писма Матилди К.)
У недогледној влази облака и ритина, баруштина и трске, било је већ свануло

(М. Црњански, Сеобе)
Постоје двије врсте перфекта: индикативни и релативни перфекат. За индикативни

знамо да се односи на време радње, која је вршена или свршена у прошлости у односу
на период говорења. Професор М. Стевановић нам сугерише за релативни перфекат
следеће: ако постоји неки моменат назначени или претпостављени, пре радње, која се
вршила и извршила, онда је ту ријеч о релативној прошлости, заправо о релативном
перфекту [уп.Стевановић.М, 1974; Савремени Српскохрватски Језик II; стр:615].
Што ће рећи да нам је потребна нека условљеност у реченици, да би се постигла
та релативна прошлост у облику релативног перфекта. Навешћемо један од горњих
примјера такве употребе перфекта:
Препливао сам од киша набујали Дњестар и тако се спасао

(М. Селимовић, Тврђава)
Конкретно, у овој реченици, једна радња узрокује другу. Да није „препливао”

набујали Дњепар, не би се ни „спасао”. Могли бисмо ту придодати и један примјер
невезан за књижевност, типа:
Слушао га је, док му се овај обраћао.
Долазимо до логичког закључка да га у првом случају лице није могло слушати

док му се друго лице није обратило у времену које је претходило слушању. Притом
ћемо навести још неколицину примјера из граматике српскохрватског језика од
М.Стевановића:
Сад је дознала да су се њени преселили (В. Петровић, Земља, 133).
5
Први пут види он град, иако је прешао тринаесту годину
(В. Калеб, Приповјетке, 16)
Говорио му је о Прагу, где му је остао атеље (Б. Ћосић, Покошено поље, 53)
Присјећа се далеког дјетињства када су старији помињали проклету гору

Лелејску (М. Лалић, Лелејска гора, 109)
[Стевановић.М, 1974; Савремени Српскохрватски Језик II; стр:615-616].
Случај са перфектом је да се данас готово подједнако користи у књижевности и у

разговорном језику. Није својствен стилу писања, као што је сказ или када су у питању
приповјести у одређеном дјелу. Напримјер, преводилац је дужан пазити на употребу
перфекта, а његову употребу одређује како књижевна врста која се преводи, тако и
сама тематика датог дјела. Затим, преводилац мора узимати у обзир и стилистичку
профилисаност, којом се писац руководио, када се одлучује за перфекат, или неко од
других прошлих времена у српском језику.
6
2.2. КРЊИ ПЕРФЕКАТ
Крњим перфектом се исказује све оно што се може исказати, и исказује

перфектом, без префикса «крњи». Стоји код професора Стевановића да се крњим
перфектом наводи да је више радњи извршено, или да се низ појава десио у прошлости
пре датог, такође прошлог тренутка, у коме се то констатује или изражава [уп.
Стевановић.М, 1974; Савремени Српскохрватски Језик II, стр:616]. Meђутим, међу
њима постоје одређене граматичке и стилистичке разлике. Основна граматичка
разлика међу њима тиче се тога што се у правопису и у говору крњи перфекат
изражава без помоћних глагола: сам, си, je, смо итд. Његова примјена у књижевности
је мање раширена од пуног перфекта. Идеалан је као облик прошлог времена у
појединим набрајањима, која опет не морају бити везана за неку особу, него могу
послужити за љепше «осјенчен» опис неког предјела у дјелу. У говору ван
књижевности, готово да се и не среће, осим у неким ријетким ситуацијама. Релативна
прошлост се најчешће изражава њиме, па би ту поред осталих примјера у наставку
навели и један из Стевановићеве граматике:
Јесен је већ увелико; опало лишће, пропиштали путеви од кише, Дрина надошла
и мутна, а гола стрњишта пуна тромих врана (И. Андрић, На Дрини ћуприја,31)
[уп. Стевановић.М, 1974; Савремени српскохрватски језик, стр: 616]
Можда би боље било казати да је такав био, јер и он је већ прилично остарео и
отежао, и изгубио доста од некадашње ревности…(И.Андрић, Проклета авлија)
Хаџи Хусеин, звани Писмис, запао у дугове и склонио се у војску (М. Селимовић,
Тврђава)
Нашао је и дућан, очистио радњу од цириса, мишијих огризина, мало је уредио,

купио нешто намјештаја, хартије, прибор за писање... (Исто)
Доле, до капије, утврдио бињекташ од мрамора, са кога је узјахивао на своје

чувене коње (Б.Станковић, Нечиста крв)
Али она никога није гледала, него једнако водила и представљала кућу као право
мушко (Исто)
Јуче све урадио, исјекао дрва, сложио, и уредио двориште (разг.)
7
У неким од наведених примјера може се докучити да крњи перфекат служи често
да љепше истакне оно што се жели описати. Потребно је истаћи да крњи перфекат
може бити употребљен и као личан облик у првом лицу једнине, али да ти случајеви у
језику нису конвенционални:
Ја отишао по њу. Пре ћемо срести у разговорном језику на том мјесту пуни
перфекат: Отипао сам по њу.
Крњи перфекат преводиоци морају имати у виду када наилазе на такве језичке
ситуације у страном дјелу, гдје се одређени аутор служи великим бројем глагола у
једном низу. Такве преводилачке недоумице, које изазива овај облик, нису честе и у
већини случајева преводилац неће погријешити, ако преведе нешто са руског на
српски, његовим блиским сродником, пуним перфектом. Међутим, ако је случај да је
ријеч о приповјестима у којима се даје изражајнији опис неког предјела, или истицање
карактерне црте неког лика (као што су: вриједноћа, посвећеност итд) низом глагола,
онда је препоручљивије послужити се крњим перфектом.
8
2.3. АОРИСТ
Почињемо ово треће потпоглавље са аористом, јер аорист, као претеритално

прошло вријеме у српском језику има додирних тачака са перфектом. Разликовање
ових двају времена неким људима је понекад веома тешко. У зависности од глаголског
вида, радња може бити свршена у одређеном тренутку прошлости, или несвршена, она
која и даље траје до тренутка говорења. Кључна разлика између перфекта и аориста је
у томе што за радњу у перфекту не знамо када се она уистину и догодила, док је у
аористу дефинисана код многих граматичара као тренутак у прошлости у односу
вријеме говорења. Неки близак моменат самом чину говора. У вези аориста
несвршених глагола и перфекта несвршених глагола, наилазимо у Стевановићевој
граматици на дефиницију која нам на сјајан начин раздваја њихова значења у
прошлости: Перфектом се пак означава прошла радња која се вршила било кад у
прошлости. И у томе је битна разлика између овог облика и аориста несвршених
глагола.
[уп. Стевановић.М, 1974; Савремени српскохрватски језик II, стр:639].
Потом слиједе примјери аориста у његовим разним испољавањима, што у
књижевности, што у говорном језику. Међу примјерима, самостално издвојеним,
наводи се и један број из Стевановићеве књиге:
Песма преста, настаде граја и брзо се искупише сви (М. Црњански, Сеобе 1).
А кад се појави на вратима, обучен, па му слуге приведоше коња, настаде

такво ђипање, кукњава и дрека...(Исто).
Присуство бабино толико ми респекта ули да се збиља почех смејати и шалити.

(Л. Лазаревић, Приповјетке)
Тргох је за руку и извукох на горњи степен (Исто)
Одоше и не остаде за њима ништа. Ништа. (М. Црњански, Сеобе 1).
Тада се цар дохвати за браду и обрнувши се својој господи запита их

(Дјевојка цара надмудрила, нар.приповијетка)
9
Неколицина примјера, које наводи М. Стевановић:
Аргатовах три године дана и ја вукох дрвље и камење (нар.пјесма).
У Турака досле што имадох немио ми све уграби Турчин (И. Мажуранић,
Смрт Смаил-аге Ченгића, стих 437).
Кад дођоше пред алкарску ложу, вођа и побочници сјахаше, а момци им

прихватише коње (Д. Шимуновић, Дјела хрватских писаца,136).
[уп. Стевановић.М, 1974; Савремени српскохрватски језик II, стр:631].
Оно што треба, уз све наведено, нагласити, је да аорист, као и перфекат, може да
изражава двоструку прошлост. Тиме хоћемо рећи - прошлост, која се односи на
тренутак пре говора и релативну прошлост. У прилог томе издвајам два примјера, први
који се односи индикативни аорист, а други као примјер релативног аориста, односно
релативне прошлости:
Тргох је за руку и извукох на горњи степен (Л. Лазаревић, Приповјетке)
Колико се пута враћах растресен, раздражен разговорима и погледима!

(И. Андрић, Ex ponto, 74)
[уп. Стевановић. М, 1974; Савремени српскохрватски језик II, стр:632]
Те временске функције су заједничке и перфекту и аористу. На крају је о аористу

важно нагласити, да је као облик прошлог времена веома подобан за дјела у којима су
чести приповједачки пасажи, односно књижевне врсте, као што су сказ, приповјетке,
кратке приче, романи са повишеном нарацијом... У таквим дјелима руске књижевности
за њега се често одлучују домаћи преводиоци, односно у превођењу таквих деоница
дјела. Није риједак случај код неких да то буду и комбинације аориста са перфектом,
или, у ређим случајевима - имперфектом. Служење аористом у преводима умјетничке
књижевности је у извјесним књижевним врстама и те како пожељно.
10
2.4. ИМПЕРФЕКАТ
Имперфекат је такође претеритално прошло вријеме, као и остала којих смо се

дотакли у претходним поглављима. Нажалост, имперфекат је искорењен готово сасвим
из разговорног језика, а скоро и из књижевности. Његова примјена је била далеко
присутнија у дјелима 19. вијека, а нешто мања, или готов никаква у дјелима 20. вијека.
Једно од дјела 20. вијека у коме се највише може срести овај облик глаголских
прошлих времена су Сеобе М. Црњанског. Из тог дјела ћемо и наводити неке од
будућих примјера везаних за ово прошло вријеме.
Ово прошло вријеме се односи на радњу која се није свршила у прошлости и која,
у дужем, или краћем трајању, траје до садашњег тренутка. Чак су неки од истраживача
доказали, међу њима и помињани професор Стевановић, да имперфекат може да
изражава и садашњи тренутак. Имперфекат као нека од раније поменутих времена не
може имати и двоструку прошлост, или двије временске функције - индикативну и
релативну. Његова функција је увијек релативног карактера. А за сам имперфекат и
његову релативну функцију налазимо веома вриједно објашњење на једном мјесту у
Стевановићевој граматици: „Тамо пише да имперфекат означава радњу, која се у
одређено вријеме у прошлости вршила, односно која је трајала истовремено са неком
другом радњом. Даље се у тексту наводи, да та друга радња може бити означена неким
другим претериталним временом, прилошком временском одредбом или датом
говорном ситуацијом“ [уп. Стевановић. М, 1974; Савремени српскохрватски језик II,
стр:656].
Као и у пређашњим поглављима, навешћемо извјестан број примјера, што
сопствених, што одабраних из Стевановићеве граматике:
Ух, што се жене бусаху у груди, запеваху, витлаху својим белим платнима,
повезима, обојцима! (М. Црњански, Сеобе 1).
Комесар их беше видео, још код првих винограда...(Исто).
Чињаше се трезан и спокојан, и свет, који је те ноћи дуго бдио иза замандељених
врата, пропуштао га је, у недоумици (Исто).
Једном идући за овцама чује у шуми неку писку, а не знадијаше шта је

(Немушти језик, Нар. приповијетка).
11
Чобан пође кроз шуму, и идући чујаше и разумеваше све што говоре тице и
траве и све што је на свету (Исто).
Један број примјера имперфекта из граматике М. Стевановића:
Под њиховим гуснатим гранама сеђаху старци и жене којима не допуштаху

низови преживелих годиница да се још у коло хватају (М. Шапчанин, Целокупна
дела III, 115).
Прође добар сат. Над источним планинама кидаху се и ријеђаху ноћне копрене
(Е. Кумичић, Зачуђени сватови, 125).
Старац се заустави, нагло забаци и истури грудни кош и шапташе дахом који
се прекида (И. Андрић, Травничка хроника, 320).
Једнога примораше да се пење на таван, а тај, одрастао човек, дрхташе од

страха и брањаше се плачним гласом (М. Лалић, Зло прољеће, 28)
[ уп. Стевановић. М, 1974; Савремени српскохрватски језик II, стр:656].
Имперфекат се употребљава све ређе у књижевности и у књижевним преводима,

како са руског, тако и са других језика. Скоро да је ишчезао из разговорног језика,
осим у неким руралним срединама. Отуд и његова нешто ређа употреба у преводној
лексици. Међутим, неки преводиоци и даље поимају значење овог прошлог времена и
у неким преводима нису изузеци примјери овог облика. Карактерише га, као и аорист,
приповједачки карактер и могућа су понекад и упаривања ових двају облика.
12
2.5. ПЛУСВАМПЕРФЕКАТ
Плусвамперфекат важи такође за претеритално вријеме. Као и имперфекат, кога

смо се раније дотицали, има у себи само релативну функцију времена, а никако
индикативну. Ову другу никако и не може имати, јер се његово значење у прошлости
не односи на тренутак говорења у садашњости, него на неку давнашњу радњу у
прошлости за коју не знамо (као код перфекта) када се вршила, или извршила. Заправо,
вршење те радње се збива напоредо са радњом у прошлости неког другог
претериталног времена, које је претходило тренутку говора. У руском га називају
Давнопрошедшее время, а у српском давно прошло вријеме. У књизи професора М.
Стевановића налазимо једну од бољих дефиниција овог прошлог времена:
Тамо пише, да код овог прошлог времена није од значаја вријеме говорења, него
оно на које се мисли да је у њему радња у плусвамперфекту већ била завршена.
Даље слиједи, да се у плусвамперфекту радња одређује према томе времену
[ уп. Стевановић. М, 1974; Савремени српскохрватски језик II, стр:667] Неки руски
аутори га најчешће карактеришу као сложени граматички облик у древних славенских
језика. Издвајам у овом потпоглављу о плусвамперфекту један број примјера из
Стевановићеве граматике:
Да вам причам што ми се приснило/Народа се бјеше много дигло (П. П. Његош,

Горски вијенац, стих 1308-1309).
Некакав страх беше обузео попа да се једва држаше (Л. Лазаревић).
Прену се опет Реља иза сна кад бијаху подалеко измакли из чаршије
(П. Кочић, Цјелокупна дјела I, 329)
Били су тачно заказали време где ће се састати (М. Ускоковић, Дошљаци, 132).
Већина застаде. Једини Мустафа бијаше одмакао (И. Андрић, Приповијетке, 56)
А био је смршавио, само је лепршала одјећа на њему (В. Калеб, Смртни звуци, 46)
Она бјеше прешла на други прозор и збуни се због тога

(М. Лалић, Зло прољеће, 214).
13
Можда и најређи облик прошлог времена уопште у умјетничкој књижевности. Чак
су и ситуације у свакодневном говору ријетке у којима га појединац искористи. У
преводилаштву са руског на српски језик је неуобичајен, јер је преводиоцу немогуће да
разазна када је прави моменат да преведе ову или ону реченицу у тексту
плусвамперфектом, који може бити само релативно прошло вријеме. Из тог разлога,
преводиоци га најчешће избјегавају у својим преводима. С друге стране, он није
одговарајући облик за дјела која у себи имају прегршт приповједачких пасажа, за
разлику од, рецимо, аориста.
14
2.6. ПРИПОВЈЕДАЧКИ (НАРАТИВНИ) ПРЕЗЕНТ
Најпознатија функција презента у разговорном језику је функција садашњег

времена. Међутим, презент има и друге функције у погледу глаголских времена, па
тако може да изражава прошло, чак и будуће вријеме. Нама је овдје битна једино
његова функција у којој изражава прошло вријеме и та се функција много чешће
сретала код писаца 19. и 20. вијека. Тај и такав презент се среће под два имена код
разних граматичара као приповједачки (наративни), или историјски презент. Суштина
приповједачког презента је да обликом садашњег времена исказује радњу која се
десила у прошлости, али не у односу на тренутак говорења, него у погледу на неко
друго вријеме у прошлости. Зато га поједини научници и називају релативним
презентом.
Тај и такав релативни презент, најчешћи је у приповједању, када је ријеч о
књижевности [ уп. Стевановић.М, 1974; Савремени српскохрватски језик II, стр:585]
Распознавање овог глаголског времена се врши закључивањем да ли постоји у
реченици нека прилошка одредба, ријеч, или је наративни презент означен неком
другом радњом, која се збива упоредо са радњом исказаном презентом. Такође се може
закључити да се радња односи на прошло вријеме из реченичне ситуације у којој
протагонисти могу бити неке историјске личности, као у народним пјесмама, гдје је
овај облик прошлог времена такође кориштен.
Проф. др М.Стевановић нам указује у својој књизи, да се овај облик прошлог
времена чешће среће од глагола свршеног вида, него од оних несвршеног вида
[ уп. Стевановић.М, 1974; Савремени српскохрватски језик II, стр:585]. Цитираћемо
неке од примјера приповједачког презента из књиге поменутог проучаваоца глаголских
времена:
Како ветар попухује, тако се с бразда, као неке беле авети, крећу бели праменови
магле; носе се страном на коју ветар душе... (Л. Лазаревић, Целокупна дела, 165).
Прамиња снијег и покрива журно/ тај задњи знак што човјек га је писо
(С. С. Крањчевић, Задњи Адам)
Сељаци се све више збијају око гуслара..., дах им се чује. Сви трепћу очима,
удивљени и заблештени. Трнци пролазе уз леђа, кичме се исправљају, груди
надимају, очи сјају, прсти се на рукама шире и грче, и мишићи на вилицама
стежу (И. Андрић, На Дрини ћуприја, 32).
15
Лежим на сунцу под небом, у мирису клекових грана... Глад ми прилично досађује
(М. Лалић, Лелејска гора, 32).
Сегнем у џеп мало дубље него је било могуће и извучем бомбоне

(В. Калеб, Смртни звуци, 8)
[ уп. Стевановић.М, 1974; Савремени српскохрватски језик II, стр:584].
Приповједачки (наративни) презент, како му и само име открива, може изнимно

добро послужити у дјелима у којима има доста приповједачког тона у причању о
прошлим догађајима. Нажалост, у новијим дјелима све мање добија примјену, јер га
чешће замјењују неки други облици попут попут перфекта, који има широку примјену
како у разговорном, тако и у пословном језику, а одавно већ и у књижевним дјелима.
Вјешт преводилац и особа, које владају изузетно добро својим језиком, умију се
послужити овим обликом прошлог времена ако за тим има основа и потребе и учинити
љепшим стилистички ефекат у преводу. Приповједачки презент је изузетно подобан
облик за инојезична дјела са много нарације о догађајима који су се збили у не тако
давној прошлости.
16
3. ПОЧЕЦИ РУСКОГ ПРОШЛОГ ВРЕМЕНА
ОД СТАРОРУСКОГ ДО ДАНАС
Савремени руски језик, са свим својим временима прошлим, садашњим и

будућим, прошао је двије кључне фазе. Те фазе у лингвистици су познатије као рани
староруски језик (ранний древнерусский язык) и позни староруски језик (поздний
древнерусский язык). Неки још помињу и трећу међуфазу - средњи староруски језик
(средний древнерусский язык), али је више поједностављена и дакако прихваћенија
прва подјела. За нас је у овом случају битан систем староруских прошлих времена,
који је био у добром дијелу сличан прошлим временима у савременом српском језику,
као и прошло вријеме, које је књижевни руски језик усвојио после низа
трансформација. Те и такве трансформације нису текле брзо, понекад је било потребно
сто, двјеста година или чак више вијекова, да би се догодио неки од језичких процеса.
Код К.В. Горшкове и Г.А. Хабургајева наилазимо на следеће: Староруски период је
био повезан са формирањем и развитком староруске народности и он је трајао од IX
до XIV вијека [ уп. Горшкова - Хабургајев стр:27]. Потом, поменути лингвисти наводе
горепомињане двије фазе у староруском језику. Немогуће је тачно одредити када је
једна фаза отпочињала и завршавала се, а друга је смјењивала и завршавала се.
Mеђутим, обје фазе је лакше разврставати по томе што се у првој фази раног
староруског језика налази више општих славенских језичких црта, посебно источних
Словена, међу које спадају и Руси. Тада се већ формира источнославенска група језика.
За другу фазу позног староруског језика важи да су се неки процеси у језику до краја
извршили, попут падение редуцированных или утрата редуцированных, односно
потпуно губљење полугласника из староруског језика. Тада се догодила још
неколицина промјена у односу на рану епоху. Притом нам проучаваоци језика,
Горшкова и Хабургајев, напомињу сљедеће: у њиховој Историјској граматици руског
језика, налазимо да је у фази позног староруског језика долазило до формирања и
одређених дијалеката на територији цијеле Русије, као што су новгородско-псковски,
ростовско-суздаљски и рјазанско-смоленски дијалекат. [уп. Горшкова - Хабургајев,
1981:]. То је учинило језик богатијим и дало предуслов за стварање великоруског
језика и његов даљи развој до овог стадијума на коме је он данас.
Систем прошлих времена у староруском или древноруском језику бјеше сачињен
од четири глаголска времена, која указују и у данашњем српском језику на вријемена
чије су се радње вршиле или извршиле у прошлости. Та вријемена, чије постојање је
посвједочено на споменичким натписима, повељама, љетописима, житијама
17
староруске писмености, су: перфекат (перфект, рус.), плусвамперфекат
(плюсвамперфект - давнопрошедшее время, рус), имперфекат (имперфект, рус),
аорист. У Историјској граматици, код проучаваоца прошлих времена у староруском
језику В. В. Иванова, наилазимо на класификацију ова четири прошла времена у
следећим ријечима:
В исходной системе древнерусского языка были две простые формы прошедшего
времени - аорист и имперфект - и две сложные - перфект и плюсвамперфект… [уп.
Иванов. В. В, 1990; Историческая Грамматика Русского Языка, стр: 323]. Овај цјењени
истраживач нам указује разграничење између перфекта и плусвамперфекта, које он
декларише као сложена прошла времена, док аорист и имперфекат декларише као
проста прошла времена. Ту видимо разлику, јер у савременом српском нека од тих
времена могу имати функцију релативне прошлости, или је немати, а нигдје се не
наводи да су нека од њих сложена, или проста прошла времена. Цијели тај систем
прошлих времена је наслијеђен из старославенског језика.
- Аорист - Почевши од аориста као простог облика прошлог времена у
староруском језику, наћи ћемо да се правописно није много разликовао од
старославенског аориста од кога је и потекао. Међутим, ми та два аориста нећемо
упоређивати, јер је то ирелевантно за предмет овог рада. Оно што треба додати јесте да
су у староруском постојала два аориста, која су се разликовала само облички и
називају се сигматски и асигматски аорист. Судећи према Историјској граматици
староруског језика од Иванова, староруски аорист је имао другачију семантичку
улогу, ближу семантичком пољу данашњег перфекта у српском језику.
Тамо се наводи како се староруски аорист употребљавао тада, као говор о прошлој
радњи, акту или чину, у цјелости завршеним у прошлости. [уп. Иванов.В.В, 1990;
Историческая Грамматика Русского Языка, стр: 324]. Према томе, као и код
помињаног перфекта у претходном поглављу, не знамо када се та радња извршила – па
ни да ли се извршила у блиском моменту пре говорења о самој радњи. Поредећи
аорист у српском и онај изгубљени аорист у староруском језику, битно је навести да је
староруски аорист имао у себи три облика више у конјугацији. Поред облика једнине и
множине, имао је још и старославенску двојину, коју је у дијахронијском развоју језика
изгубио. Како бисмо то на бољи начин представили, на страници испод ћемо дати
упоредни приказ парадигме истих глагола у аористу, по једног из староруског и једног
из савременог српског језика.
18
Једнина Инф.Бити
1. лице бих
2. лице би
3. лице би
Множина
1. лице бисмо
2. лице бисте
3. лице бише
Приказ парадигме глагола «Бити» у аористу. Потом слиједи приказ истог глагола
у староруском језику.
Ед.число Инф. Быти

1-е лицо быхъ
2-е лицо бы
3-е лицо бы
Мн.число
1-е лицо быхомъ
2-е лицо бысте
3-е лицо быша
Дв.число
1-е лицо быховѣ
2-е лицо быста
3-е лицо быста
Видимо, на основу ових наставака, да су прва три лица једнине и друго лице
множине, ако изузмемо «ы» (јери) које се данас у руском сматра гласовном варијантом
вокала «и», облички подударни са српским аористом. Напосљетку, навешћемо мањи
број примјера реченица из староруских текстова, гдје је употребљаван аорист, као
прошло вријеме.
Аӡъ григории диѩко . написахъ єѵглиє . (Историческая Христоматія-Иӡъ

Євангєліи, стр:2).
Они жє принєсошѧ . (Историческая Христоматія-Иӡъ Євангєліи, стр:4).
19
пєтръ рє1 ѥму ги ащє ты ѥси . повѣли ми прити к тєбє (Историческая
Христоматія-Иӡъ Лукина Списка Євангєлія, стр:140).
и отъ всѣхъ странъ Рускыя плъкы оступиша (Слово о полку Игорову, стр:44).
третьяго дни къ полуднию падоша стязи Игоревы

(Слово о полку Игорову, стр:50).
Ми смо овдје издвојили само неколицину примјера, мада се аорист може градити
од бројних глагола и доста је чест у споменицима, повељама, списима староруске
писмености.
- Имперфекат - Као и аорист, и имперфекат се јавља простим прошлим временом
у староруском језику. Претежно се среће у књижевним староруским текстовима
(љетописима, повељама и сл). Семантика прошлог времена имперфекта у некдашњем
староруском и у савременом српском језику је подударна. Ту налазимо упориште и у
граматици од проучаваоца староруског језика Иванова: Имперфекат означава прошлу
радњу, која се потпуно односи на прошлост. Радња, која је дуга и појмљива, као
неограничена у времену или која се понавља без ограничења тог понављања
[уп. Иванов.В.В, 1990; Историческая Грамматика Русского Языка, стр: 326].
Идентичан је случај и код употребе глаголског вида у староруском имперфекту. Много
су чешћи примјери имперфекта несвршених глагола, као и у српском језику. Од
важности је примјетити да је код глагола по типу знати долазило до унификације
суфикса, односно облика у првом лицу једнине, али и у још неким лицима. Код
проучаваоца староруског, Горшкове и Хабургајева, наилазимо на вриједно сазнање,
којим назначавају на шта се под којим обликом прошлог времена мисли. На какву
радњу се односе. Тамо пише сљедеће: Аорист се употребљава, када се жели
саопштити, шта се догодило, а имперфекат у случају, што се то догодило тако…
[уп. Горшкова - Хабургајев., 1981; Историческая Грамматика Русского Языка, стр:302].
На наредној страници даћемо приказ у табелама конјугације имперфекта једног
глагола у српском језику и конјугацију његовог парњака у староруском језику.
1
У изворном тексту је присутна абревијатура. Ријеч
је о аористу глагола -рећи-.
20
Једнина Инф. Носити
1. лице ношах
2. лице ношаше
3. лице ношаше
Множина
1. лице ношасмо
2. лице ношасте
3. лице ношаху
Испод нудимо приказ конјугације истог глагола у староруском језику.
Ед.число Инф. Нести

1-е лицо несѧхъ
2-е лицо несѧше
3-е лицо несѧше
Мн.число
1-е лицо несѧхомъ
2-е лицо несѧсге
3-е лицо несѧхоу
Дв.число
1-е лицо несѧховѣ
2-е лицо несѧсга
3-е лицо несѧсга
Послије ових упоредних конјугација српског имперфекта и староруског,

издвојићемо неколико примјера имперфеката из староруских текстова. Притом ћемо,
као и досад, облике издвајати подебљаним словима, како бисмо их што боље истакли.
Имперфекат је нешто ређи од аориста у староруским текстовима, али је такође
присутан. У неким старијим староруским текстовима, може да се наиђе на имперфекат
у којима има двогласа, два редна самогласника -аа- у низу. Појава се објашњава тиме
што у вријеме писања тих текстова није још дошло до синерезе, односно сливања двају
самогласника у један.
21
и нє хотѣашє да къто оувѣсь оуѵаашє бо оуѵєникы своѩ и глаашє2 им
(Историческая Христоматія-Иӡъ Євангєліи, стр:7).
Єѱє жє имѧашє ѥдиного сна*3 въӡюблѥнааго своєго (Историческая Христоматія-

по списку Мстиславову. стр:36).
тъгда исхожѧшє к нємоу…( Историческая Христоматія-иӡъ галыцкого списка

євангєлія, стр: 41).
аще кому хотяше пѣснь творити, (Слово о полку Игорову, стр:30).
пєтръ хожашє на водахъ. (Историческая Христоматія-иӡъ лукина списка

Євангєлія, стр: 140).
ту бяше успилъ отецъ ихъ (Слово о полку Игорову, стр:54).
- Перфекат - Ово прошло вријеме у староруском језику је најсличније облички у

свим родовима (јер овај облик у српском нема конјугацију) одговарајућем времену у
савременом српском језику, не рачунајући староруску двојину и додатна два облика
множине. Перфекат се и у староруском дјелио по роду и броју, мада је у већини
историјских граматика означаван цијели низ перфеката знаком -л-, за лице, јер се
другачије и не би могао представити. Староруски перфекат, са три облика множине,
(од чега су два лица множине допунска) немају ни руски, ни српски језик данашњице.
Ту су и три облика двојине, који не могу имати род, а који не постоје ни у савременом
српском језику, нити у савременом прошлом времену руског језика. Перфекат се у
староруском градио од радног партиципа на -л-. На неки начин парадигма староруског
перфекта је подјељена на родове и на лица. Кад је ријеч о двострукој временској
функцији и о његовој семантици, перфекат је, за разлику од српског, увијек апсолутан.
Није посједовао функцију релативног прошлог времена, а коју је сачувао и има српски
перфекат. Семантика им је заједничка, а та потврда се може наћи код више
граматичара, између осталих и код Горшкове и Хабургајева у следећој сентенци:
Как аналитическое временное образование перфект обозначал состояние,
наблюдающеейся в момент речи и являющеейся результатом совершенного в прошлом
действия [уп. Горшкова -Хабургајев, 1981; Историческая Грамматика Русского Языка,
стр:306]. Као и код претходних прошлих времена, представићемо у табелама
истородне перфекте из савременог српког језика и староруског језика.
2
Овдје је употребљена још једна абревијатура, код глагола у имперфекту.
3
Абревијатура именице -сын-.
22
Инф. Написати
м.род написао
ж.род написала
с.род написало
мн, написали
Одмах испод је понуђен приказ пандана тог перфекта у староруском језику.
Ед.число Инф. Написати

1-е лицо написалъ
2-е лицо написала
3-е лицо написало
Мн.число
1-е лицо написали
2-е лицо написалы
Дв.число
2-е лицо написалѣ
3-е лицо написалѣ
Као што се да видјети, изузевши 1. л. ј, остала два лица у једнини, као и 1.л. мн. су
једнаки данашњем српском језику. Сва три лица једнине и 1.л.мн. су једнаки са
прошлим временом у савременом руском језику. Једино што се у савременом руском
језику изгубио и у писању овај полувокал на крају 1.л.ј. Практично је перфекат прешао
облички и у савремени руски језик, осим што се престао називати перфектом,
изгубивши 2. и 3. л.мн. и цијелу двојину ове парадигме изложене изнад. Затим, као и
код ранијих прошлих времена у староруском језику, изложићемо неколицину примјера
његовог испољавања у староруским текстовима.
а мирьскы мьстислава: жадѣнъ пьсалъ (Историческая Христоматія-иӡ євангєлія,

стр: 35).
и пакы посъла къ нимъ дроугыи рабъ (Исто, стр: 36).
23
и повєлѣ народоу въӡлєци на ӡємли
(Историческая Христоматія-иӡ галицкого списка євангєлія, стр: 45).
Ӡаря свѣтъ ӡапала.

Мъгла поля покрыла. (Слово о полку Игорову, стр: 38).
минула лѣта Ярославля

Были плъци Олговы,
Ольга Святьславичя (Слово о полку Игорову, стр: 46).
У старијим текстовима, као што је и дјело Слово о полку Игорову из 12. вијека,
перфекат је риједак као једно од прошлих времена. Далеко чешће се срећу два прошла
времена о којима смо писали у овом поглављу. У нешто каснијим текстовима перфекат
почиње да добија све већу улогу.
- Плусвамперфекат - Пред собом имамо још једно сложено прошло вријеме,
какво је и перфекат, кога смо се дотицали. Попут перфекта, градио се од радног
партиципа на -л-, с тим што му се додавао, као и у српском, помоћни глагол -бити-.
Наравно, не у том облику инфинитива, него претежно у имперфекту тог глагола, или у
врсти имперфективног аориста. Конституисан је био у роду и броју, као и перфекат, и
имаше три облика множине, као и сва три облика двојине.
За разлику од претходна три прошла времена, плусвамперфекат није био
апсолутно прошло вријеме, него релативно. По својој семантици био је једнак
данашњем плусвамперфекту у српском језику. За то налазимо и објашњење код
граматичара Иванова у следећим редовима: По своему значению это было прошедшее
время, обозначавшее такое прошедшеее действие, которoе совершилось раньше
другого прошедшего действия… [уп. Иванов.В.В, 1990; Историческая Грамматика
Русского Языка, стр: 327].
Идентично претходним облицима прошлих староруских времена, представићемо
парадигму једног глагола староруског плусвамперфекта, као и пандан тог глагола
српског плусвамперфекта. На следећој страни дајемо приказ парадигме у табелама.
24
Једнина Инф. Написати
1. лице бејах написао/а,о
2. лице бејаше написао/а,о
3. лице бејаше написао/а.о
Множина
1. лице бејасмо написали
2. лице бејасте написали
3. лице бејаху написали
Потребно је напоменути, да допуна помоћног глагола у српском плусвамперфекту

може бити и у перфекту типа: «био сам писао; били смо писали».
Ед.число Инф. Написати

1-е лицо бѧхъ написалъ
2-е лицо бѧшє написала
3-е лицо бѧшє написало
Мн.число
1-е лицо бѧхомъ написали
2-е лицо бѧстє написалы
3-е лицо бѧху написала
Дв.число
1-е лицо бѧховѣ написала
2-е лицо бѧста написалѣ
3-е лицо бѧста написалѣ
Треба нагласити да се у староруским текстовима могу срести облици и са вокалом

јат (ѣ) у оквиру помоћног глагола -бити-. Те се могу видјети:
«бѣхъ написалъ, бѣхом написали, бѣху написала...». По питању његове
употребе у текстовима староруске писмености, плусквамперфекат је врло риједак и ми
ћемо издвојити тек неколицину реченица његове употребе, махом преузевши их из
Историјске граматике староруског језика, граматичара К. В. Горшкове и Г. А.
Хабургајева. На сљедећој страници су дати примјери из староруских текстова. Важно
је напоменути да се у неким споменицима од 13. вијека могу срести облици
плусквамперфекта са помоћним глаголом «бити» у перфекту, али они су још ређи од
ових других у имперфективном аористу.
25
ижє бѧшєть каӡалъ мстиславъ кънѧӡь.
[Историческая Христоматія-Иӡъ Євангєліи, стр: 35].
Ср. в Лаврентьевской летописи:
Оу Ярополка же жена грекини бѣ и бяше была черницею.
бѣ бо привел оць* его Стославъ*.
иже бѣша высѣкли Всеслава
И сруби городъ Гюргевъ. его же бѣша пожгли половци.

[уп. Горшкова.К.В. и Хабургајев.Г.А, 1981; Историческая Грамматика Русского
Языка, стр: 305].
26
3.1. НАСТАНАК САВРЕМНОГ РУСКОГ
ПРОШЛОГ ВРЕМЕНА
Да би се оформило савремено руско прошло вријеме, морало је доћи до низа

процеса губљења прошлих времена, која је сачувао савремени српски језик. Такви
процеси се нису вршили кроз деценију, или један вијек, него кроз вијекове. Први облик
прошлог времена, који је истиснут прво из разговорног језика, а послије постепено и из
текстова - био је имперфекат. Код граматичара Иванова наилазимо на тврдњу о
губљењу овог прошлог времена у раном периоду староруског језика: Он тамо тврди
да имперфекта у народно-разговорном староруском језику, као особеног глаголоског
облика, крајем XII вијека уопште није било [уп. Иванов. В. В, 1990; Историческая
Грамматика Русского Языка]
Сасвим другачије стање срећемо у црквеним текстовима и повељама до XIV
вијека, па и касније, гдје писари још увијек записују облике имперфекта, али ни они га
више немају у свом језичком осјећању. Отуд долази и до каснијих грешака у писању
тог облика прошлог времена.
Нека другачија судбина задешава аорист, који се задржава до XV вијека, чак и ван
црквених текстова у повељама, за разлику од имперфекта. Међутим и аорист послије
доживљава истовјетну судбину, а то условљава његово губљење у староруским
говорима.
Што се тиче плусвамперфекта, тај облик прошлог времена, ионако риједак у
текстовима, посебно оним црквеним из којих смо навели један примјер, као да је био
унапријед осуђен да ишчезне из староруског језика. Томе је потпомогло умногоме ново
прошло вријеме, које је било у настајању, а које је полако преузимало значење
поменутих времена имперфекта и аориста, а да није познавало, ни као облички
перфекат, значење релативне прошлости плусквамперфекта. Томе доприноси још један
сегмент, а то је преобразовање помоћног глагола у непромјењиву рјечицу «было».
Тиме се плусквамперфекат почиње и ортографски све више укидати у староруском
језику. Код помињаног граматичара Иванова срећемо два битна податка:
да се преобразовани вид плусквамперфекта у кохезији са савременим руским
прошлим временом задржао у неким споменицима XVI-XVII вијека, па и до дана
дањег, али одавно већ изгубивши то раније значење релативне прошлости.
С друге стране, исти аутор наводи у својој граматици да се плусваперфекат
каквим га знамо у свом староруском значењу, очувао још само у неким сјеверним
говорима
[уп. Иванов.В.В, 1990; Историческая Грамматика Русского Языка]. Узевши у обзир ове
тврдње, можемо сматрати да се плусквамперфекат очувао у само неким дијалектима, а
не поглавито у књижевном руском језику, којим се данас говори.
27
После свих ових језичких процеса, који су се са историјске дистанце староруског
језика одиграли, довели су до установљења једног облика прошлог времена, тзв.
«глаголски облик на Л», (Глагольная форма на -Л-) или (Причастие прошедшего
времени на -Л-). Даље треба навести да је то руско прошло вријеме облички готово
истовјетно српском перфекту, као и оном староруском, мада је ширина његове
семантике сасвим другачија од перфекатске, коју ми данас познајемо. Томе у прилог
прилажемо и тврдњу нашег цјењеног граматичара руског и српског језика Р.
Маројевића: Руско прошло време је шире по значењу и употреби од српског перфекта.
У руском језику су се изгубила остала прошла времена (аорист, имперфекат,
плусвамперфекат) па је некадашњи радни глаголски придев на -л- преузео сва њихова
значења.
[Уп. Маројевић.Р, 2013, Граматика Руског Језика, стр: 195]. Сходно томе, већина га
уопште не назива перфектом, јер за то више нема ни основа. Облик је апсорбовао
значења свих ових времена која наводи професор Маројевић, а тим и перфекта. Руски
глаголски облик на -Л- изгубио је парадигму староруског перфекта у којој су била два
додатна облика множине и цијела три облика двојине. Његова четири облика мијењају
се по роду и броју, уз обавезно коришћење показних замјеница у реченици (он, она,
оно и они за множину). Узрок томе је што је руски језик с ове временске дистанце
одавно већ изгубио лични глаголски облик у прошлом времену. Наводимо неколико
примјера по родовима глаголског облика на -Л-.
Инф. Знать
м.род он знал
ж.род она знала
с.род оно знало
мн. они знали
Инф. Класть
м.род он клал
ж.род она клала
с.род оно клало
мн. они клали
Инф. Беречь
м.род он берег
ж.род она берегла
с.род оно берегло
мн. они берегли
28
4. ОСВРТ НА ПРЕВОЂЕЊЕ
ПРОШЛОГ ВРЕМЕНА У РОМАНУ „ДЕЧКО“
(У преводима М. Ивковића и З. Црнковића)
С почетка овог четвртог поглавља, односно окоснице дипломског рада, потребно

је прије анализе прошлог времена у роману Дечко, и неколико занимљивих и корисних
коментара у погледу ових двају превода, навести и неке податке о издањима и краћи
историјат превођења самог дјела. Роман Дечко (рус. «Подросток») Ф. М.
Достојевског први пут је превео Мартин Ловренчић и објавио га 1920. године, под
насловом Младић. Потом излази превод 1933. у Београду од стране Милоша Ивковића
у наслову Момче, а послије рата, у редакцији Петра Митропана и под другим насловом
- Младић. Затим се нижу преводи: Златка Црнковића Жутокљунац (1975), Ивковића
под другим насловом Младац (1979), те на крају, за сада последњи превод Радмила и
Милене Маројевић Дечко. штампан 1986. и 1988, потом у Москви 1992, у два тома.
Укупно су објављена четири превода овог сјајног романа Достојевског, који по
многима важи за аутобиографски роман или романсирану аутобиографију, за нешто
мање од једног вијека. Сам роман у оригиналу је настао у фебруару 1874, а годину
касније је први пут објављен у часопису Отаџбински записи (рус. «Отечественные
записки»). На крају је доживио посебну публикацију 1876, код издавача П. Ј.
Кехрибарџи.
Дакле, у даљем тексту анализираћемо руско прошло вријеме у контексту
преводних еквивалената двају превода: Младић М. Ивковића и Младац З. Црнковића,
са завршним коментаром о тешкоћама превођења прошлог времена и о неким добрим
странама, или недостацима једног, или другог превода у погледу употребе прошлих
времена, с тим да ћемо се потпомогати са неким преводним еквивалентима из превода
Дечко Р. и М. Маројевић. Притом не укључујемо тај превод у завршни коментар, него
бих препустио тај посао неким другим русистима, који стасавају. Нажалост, нисмо
могли укључити међу ове еквиваленте и оне из давног превода Младић од М.
Ловренчића, јер превод у току израде овог дипломског рада није пронађен. Он је очито
библиографска рјеткост.
29
4.1. ПРВИ ДИО
(ЧАСТЬ ПЕРВАЯ)
Основни дио рада почињемо од анализе прошлог времена првог дијела романа
Дечко (рус. Подросток). Опредјелили смо се за етапни приступ, што имплицира да
ћемо сваки дио романа понаособ анализирати, његовим редосљедом. Притом,
тежићемо да тај узорак, односно број преводних еквивалената буде приближно једнак
у сагледавању превода, у контексту превода руског прошлог времена. Осим тога што
ћемо се држати превођења прошлог времена, на појединим мјестима указиваћемо у
краћим напоменама и на неке недостатке, или погрешност семантике у конкретном
еквиваленту, тако да ћемо указати путоказ и неким преводиоцима, а и младим
русистима и оним којима је русистика област њиховог занимања.
Први примјер:
Не отерпев, я сел записывать эту историю моих первых шагов на жизненном

поприще...
(Ф. М. Достоевский, Подросток, 1955, глава первая).
Не могавши да се савладам, седох да напишем ову историју својих првих корака

на животном попришту...
(М. Ивковић, Младић, 1973, глава прва, стр. 9).
Нисам могао одољети да не почнем писати ову повијест својих првих корака у
животу... (З. Црнковић, Младац, 1986, прво поглавље, стр.7).
Пошто нисам могао да се уздржим, седох да записујем ову причу о мојим првим
корацима на животном попришту...
(Р. и М. Маројевић, Дечко, 1988, глава прва, стр.7)
На самом почетку, преузели смо преводне еквиваленте из сва три превода, премда
ће у наставку бити више еквивалента од прва два преводиоца, пошто смо се
опредјелили да анализу прошлог времена у трећем преводу оставимо неким будућим
русистима. Без обзира на то, до самога краја овог поглавља дипломског рада,
повремено ћемо се служити и трећим преводом..
30
Други примјер:
Наконец, один из товарищей, очень едкий малый и с которым я всего только в год
разговаривал с серьезным видом, но несколько смотря в сторону, сказал мне:...
(Ф. М. Достоевский, Подросток, 1955, глава первая).
Најзад ми је један друг, врло бистар дечак, с којим сам ретко разговарао, рече,
са озбиљним лицем, али гледајући мало у страну:...
(М. Ивковић, Младић, 1973, глава прва, стр. 12)
Напокон ми је један друг, врло заједљив дечко с којим сам разговарао једном у
години дана, рекао озбиљно, али гледајући некамо у страну:...
(З. Црнковић, Младац, 1986, прво поглавље, стр. 10)
Из ова почетна два примјера из романа, прва два преводиоца, као што се да
видјети, заузимају различит приступ. Први укршта аорист са перфектом, док други
преводилац преводи у оба еквивалента перфектом. На основу почетне реченице из
романа, видимо у трећем еквиваленту, да се и друго двоје преводилаца служе како
аористом, тако и перфектом.
Од важности је припоменути, да у преводу Младац З. Црнковића, биљежимо први
облик аориста на 33. страници и то у контексту управног говора.
Трећи примјер:
...а между тем она жила шитьем, промыванием каких-то кружев, брала из
магазина работу.
(Ф. М. Достоевский, Подросток, 1955, глава вторая).
...а она је, у ствари, живела од шивења и чишћења чипака, радила за трговачке
радње. (М. Ивковић, Младић, 1973, глава друга, стр. 30).
...а она се прехрањивала шивењем, прањем некаквих чипака, радила је за неку

трговину.
(З. Црнковић, Младац, 1986, друго поглавље, стр. 24)
Овдје се први преводилац одлучује за пуни и крњи перфекат. На неки начин за то

има оправдање, јер писац нам набраја чиме се Татјана Павловна бави/бавила
(погледати стр. 70. о крњем перфекту). Код другог преводиоца овдје детектујемо
искључиво пуни перфекат. Да крњи перфекат није стран обојици преводилаца свједоче
наредни редови:
31
Четврти примјер:
...но он тоже очень интересовался, посещал собрания акционеров, выбран был в

члены-учредители, заседал в советах, говорил длинные речи, оповергал, шумел, и,
очевидно, с удовольствием...
(Ф.М.Достоевский, Подросток, 1955, глава вторая)
...он се ипак много интересовао, посећивао акционарске седнице, био утемељач,

члан управног одбора, држао дуге говоре, оповргавао, галамио, и очевидно све то са
задовољством.
(М. Ивковић, Младић, 1973, глава друга, стр 32)
...он се такођер веома занимао за њих, долазио на састанке дионичара, био

изабран за члана утемељитеља, судјеловао у вијећањима, држао велике говоре,
препирао се, галамио, и то, очито, с ужитком.
(З. Црнковић, Младац, 1986, друго поглавље, стр 26)
Скрећемо пажњу да први преводилац, сем почетне клаузуле у овој сложеној

реченици, све предикате до краја преводи у крњем перфекту, док други преводилац
прави дискурс са пуним перфектом, употребивши повратни глагол препирати се.
Пети примјер:
Я застал его в настроении игривом, а вчера оставил отчего-то в чрезвычайной

грусти.
(Ф. М. Достоевский, Подросток, 1955, глава вторая)
«Затекао сам га у веселом расположењу, док сам га синоћ* због нечег оставио
необично тужна.»
(М. Ивковић, Младић, 1973, глава друга, стр36)
Напомена: Сугеришемо на једно спорно мјесто у овом еквиваленту, које се тиче

руског прилога за вријеме -вчера-. Преводилац га не преводи са прилогом -јуче-, него
са прилогом за вријеме -синоћ-.
Док је у Руса -вчера вечером-, у значењу -синоћ-.
Затекао сам га пустопашно расположена, иако је дан прије, кад сам одлазио,
био, тко зна зашто, необично тужан.
32
Затекох га у веселом расположењу, а јуче је остао, ко зна зашто, некако
необично тужан.
(Р. и М. Маројевић, Дечко, 1988, глава друга, стр 29)
Сада затичемо истовјетну ситуацију у превођењу овог фрагмента из текста код

прва два преводиоца. Друго двоје преводилаца ову реченицу почињу аористом.
Погледајмо до краја ове главе у следећих неколико реченица из романа за које
прошло вријеме се ова двојица преводилаца претежно одлучују. Упоредо ћемо се
потпомагати и трећим преводом.
Шести примјер:
Потом отведет глаза, потом опять посмотрит и вдруг стал мне улыбаться. Я
повернулся и ушел.
Затим погледа у страну, па онда опет у мене, и наједанпут поче да се на мене

смешка. Ја се окренем и одем.
Затим је одвратио поглед, па ме опет погледао и наједном ми се стао

смјешкати. Ја сам се онда окренуо и отишао.
Затим обори очи, па ме онда опет погледа и наједном поче да ми се смешка. Ја се

окренух и одох.
Седми примјер:
Когда он ездил на конфирамцию, то к нему приехал аббат Риго поздравить с

первым причастием, и оба кинулись в слезах друг другу на шею...
Кад је стигао за конфирмацију*, дошао му је опат Риго да му честита причешће,

и обојица један другом падоше у загрљај са сузама у очима,...»
33
Кад је ишао на кризму, дошао је опат Риго да му честита на првој светој
причести, па су пали један другоме у загрљај са сузама у очима,...
Кад је ишао на конфирмацију, дошао му је опат Риго да му честита прво

причешће, и обојица падоше један другоме у загрљај са сузама у очима,...
Осми примјер:
-Как, как вы сказали? - привязался я,...

(Ф. М. Достоевский, Подросток, 1955, глава вторая).
-Како, како оно рекосте? - ухватих се ја...

-Како, како сте то рекли? - навалих...

Завршавамо ово поглавље са управним говором, у коме се оба преводиоца служе

аористом, што није неуобичајено и у неким другим контекстима управног говора. С
тим да га први преводилац употребљава и у самој упитној реченици:
Девети примјер:
Почетак треће главе романа:
Ступив на улицу, я готов был запеть.

(Ф. М. Достоевский, Подросток, 1955)
Ступивши на улицу, умало не запевах.

(М. Ивковић, Младић, 1973, стр 52)
Обревши се на улици, умало што нисам запјевао.

(З. Црнковић, Младац, 1986, стр 41)
34
Десети примјер:
Прибыв на место, я прошел в углубление двора обозначенного в объявлении дома

вошел в квартиру госпожи Лебрехт.
Кад сам стигао тамо, прођох кроз двориште као што је било означено у огласу,
уђох у стан госпође Лебрехт.
(М. Ивковић, Младић, 1973, стр 54)
Кад сам стигао тамо, упутио сам се у дно дворишта куће означене у огласу и
ушао у стан госпође Лебрехт.
(З. Црнковић, Младац, 1986, стр 43)
У овом дијелу романа, код прве зависне реченице Кад сам стигао тамо, обојица
преводилаца бирају пуни перфекат, док је у наставку ситуација нешто другачија. Први
преводилац упарује аорист и пуни перфекат, док други преводилац осјећа ово мјесто
на другачији начин и преводи га у цјелини перфектом. Мала сугестија би била да су
обојица преводилаца могла одабрати и глаголски прилог стигавши у првој зависној
реченици, умјесто перфекта.
Једанаести примјер:
Он тотчас же что-то принался искать, но, взглянув мимоходом в зеркало,

остановился и целую минуту пристально рассматривал свое лицо.
(Ф. М. Достоевский, Подросток, 1955, глава четвертая)
Он поче одмах да нешто тражи, али, погледавши узгред у огледало, застаде, те

је читав минут пажљиво посматрао своје лице.
(М. Ивковић, Младић, 1973, глава четврта, стр. 74)
Одмах је почео нешто тражити, али је уз пут погледао у зрцало, стао и цијелу се
минуту упорно гледао.
(З. Црнковић, Младац, 1986, четврто поглавље, стр. 60)
Одмах поче нешто да тражи, али, погледавши се у пролазу у огледалу, заустави

се и читав минут је пажљиво разгледао своје лице.
(Р. и М. Маројевић, Дечко, 1988, глава четврта, стр. 60)
У првом издвојеном примјеру из четврте главе романа, ово мјесто преводиоци

Радмило и Милена Маројевић преводе са употребом облика аориста, као и преводилац
35
М. Ивковић. Битно је напоменути да нисмо укључивали свако поглавље, јер смо
избјегавали дијалог, а у неким поглављима је обиман говор главног јунака у првом
лицу. У тим односима разлике у превођењу прошлог времена уопште су крајње
занемарљиве.
Дванаести примјер:
Выйдя от Крафта, я сильно захотел есть; уже наступал вечер, а я не обедал.

Кад изиђох од Крафта, осетих силну глад; већ је настајало вече, а ја још нисам
ручао.
Кад сам изишао напоље, био сам страшно гладан; падао је већ мрак, а још нисам
био ручао.
У четвртом и петом поглављу Ивковић гради прошло вријеме претежно на

аористу, убацујући понеки облик перфекта, као што је случај у примјеру изнад.
Следећим преводним еквивалентима из наредних глава романа ћемо и поткријепити ту
тврдњу. Уз наредне еквиваленте ћемо додавати коментаре, или напомене у случају да
они буду нужни, као и досад.
Тринаести примјер:
...все пошли и увидели лукошко, а в лукошке - трех - или четырехнедельную

пищавшую девочку.
(Ф. М. Достоевский, Подросток, 1955, глава пятая)
...сви изиђоше и угледаше корпу, а у корпи - плаче девојчица од три или четири
недеље.
(М. Ивковић, Младић, 1973, глава пета, стр. 112)
...па смо сви изишли и угледали кошарицу, а и кошарици дјевојчицу од три-четири

тједна која је кмечала.
(З. Црнковић, Младац, 1986, стр. 90)
36
Четрнаести примјер:
Я вынес свечку и, протянув вниз руку, которую он схватил, помог ему

дотащиться наверх.
(Ф. М. Достоевский, Подросток, 1955, глава седьмая)
Изнео сам свећу; и пруживши доле руку коју је он ухватио, помогох му да се

попне.
(М. Ивковић, Младић, 1973, глава седма, стр. 142)
Изишао сам са свијећом и, пруживши му руку коју је он прихватио, помогао му да

се допентра горе.
(З. Црнковић, Младац, 1986, седмо поглавље, стр. 114)
Изнех свећу и, пруживши му доле руку коју он прихвати, помогох му да се попне.

(Р. и М. Маројевић, Дечко, 1988, глава седма, стр. 116)
На овој релацији романа смо укључили и еквивалент из трећег превода. И први, а

и друго двоје преводилаца користе један, или више облика аориста у преводу ове
сентенце. Кад је ријеч о овој релацији, код другог преводиоца је преведено све у
перфекту.
Петнаести примјер:
Напротив, видя, что я остановился, вытащил свой лорнет, никогда не

оставлявший его и висевший на черной ленте, поднес письмо к свечке и, взглянув на
подпись, пристально стал разбирать его.
(Ф. М. Достоевский, Подросток, 1955, глава девятая)
Напротив,кад је видео да сам стао, извуче свој лорнјет који никад није
остављјао и који му је висио о црној врпци, принесе писмо свећи и, погледавши у
потпис, стаде да га чита пажљјиво.
(М. Ивковић, Младић, 1973, глава девета, стр. 185)
Штовише, опазивши да сам ушутио, извадио је лорњон од којег се није никад

растајао и који му је висио на црној врпци, принио писмо свијећи и, зирнувши на
потпис, почео полако читати.
(З. Црнковић, Младац, 1986, девето поглавље, стр. 149)
Ни овдје други преводилац не прави изузетак код превођења прошлог времена у

погледу главног јунака на Версилова по добијеном писму.
37
У следећем примјеру преводиоци користе сличну преводну реченичну
конструкцију, с тим да М. Ивковић користи трпни партицип прошлог времена донесен
у мушком роду, ѕа изражавање прошлог времена.Треба обратити пажњу на оба
еквивалента, која ћемо навести испод:
Шеснаести примјер:
Когда вынесли чай, я объяснил ему, что попрошу его гостоприимства всего
только на одну ночь...
Кад је донесен чај, објасних му да га молим за гостопримство само за једну ноћ...

Кад нам донесоше чај, замолих га да ме прими под свој кров само на једну ноћ...
Напомена поводом другог преводног еквивалента: преводилац гријеши код

семантике глагола объяснить.*4
Седамнаести примјер:
Наконец - то и он посмотрел на меня серьезно! - подумал я с замиранием сердца.

О, если б я не любил его, я бы не обрадовался так его ненависти!
У следећем преводним еквивалентима, први и друга два преводиоца користе

аорист и у контексту управног говора, а други преводилац се у овом фрагменту текста
и даље држи перфекта.
Најзад ме је погледао озбиљно! - помислих уздрхтала срца. - О, да га нисам волео,

не бих се толико обрадовао његовој мржњи!
Најпослије ме ипак и он погледао озбиљно! - помислио сам са зебњом у срцу. О, да

га нисам волио, не бих се био толико обрадовао његовој мржњи!
4
Преводилац преводи овај глагол са глаголом у значењу -замолити- у аористу првог лица једнине.
Међутим глагол -объяснить- у руском има сасвим другу семантику. У питању је глагол свршеног вида у
значењу -објаснити-. За изравање молбе у руском језику служе глаголи типа: -просить-, -попросить- и
сл. (Прим.аут).
38
Најзад ме је и он погледао озбиљно! - помислих са зебњом у срцу. О, да га нисам
волео не бих се толико обрадовао његовој мржњи!
(Р. и М. Маројевић, Дечко, 1988, глава девета, стр. 162)
Осамнаести примјер:
На самом почетку десетог поглавља романа Дечко сусрећемо два различита

преводилачка приступа, који у многим случајевима красе овај први дио романа. Ријеч
је о једној простој реченици, коју смо издвојили из последњег поглавља у првом
дијелу.
Я встал с постели и прямо кинулся целовать маму.

(Ф. М. Достоевский, Подросток, 1955, глава десятая)
Устадох с кревета и полетех право мајци да је пољубим.

(М. Ивковић, Младић, 1973, глава десета, стр. 207)
Устао сам из постеље и похрлио равно мајци да је пољубим.

(З. Црнковић, Младац, 1986, десето поглавље, стр. 167)
Као што је већ претходно речено, М. Ивковић искориштава и аорист у првом лицу
чешће. То нам потврђује овај примјер и неколико изнад. З. Црнковић овдје даје примат
перфекту, као и у маси наведених примјера.
Док, напримјер, у наредним еквивалентима наилазимо на подударност у
превођењу прошлог времена. Ту укључујемо и трећи превод.
Деветнаести примјер:
Мы не успели сказать и слова: отворилась дверь и вошли Версилов и Васин.

Нисмо могли да кажемо ни речи, јер се отворише врата и уђоше Версилов и

Васин.
Нисмо доспјели казати ни ријечи, јер се отворише врата и уђоше Версилов и

Васин.
39
Нисмо стигли ни реч да проговоримо: отворише се врата и уђоше Версилов и
Васин.
(Р. и М. Маројевић, Дечко, 1988, глава десета, стр. 171)
Напосљетку нудимо још један примјер, који је непосредно до управног говора у

роману.
Двадесети примјер:
Он стал обнимать меня с радости.

Кнез поче да ме грли од радости.

Кнез ме загрлио од радости.

4.2. ДРУГИ ДИО

(ЧАСТЬ ВТОРАЯ)
За прве примјере у другом дијелу смо се опредјелили из приповјести Петра

Иполитовича. У првом примјеру, као и у примјеру после њега, први преводилац
користи аорист, што јесте својствено приповједачком тону и доприноси љепшем
читалачком утиску. Нећемо заобићи ни други преводни еквивалент.
Сначала англичане рельсы подвести хотели, поставить на рельсы и отвезти

паром;...
(Ф. М. Достоевский, Подросток, 1955, глава первая)
У почетку Енглези хтедоше да поставе пругу донде, да камен метну и одвезу

парном машином;...
Испрва су Енглези хтјели саградити пругу, поставити камен на пругу и одвући га

паростројем;...
40
-То есть народу - то, народу - то тут набежало, видимо-невидимо; англичане

эти тут же, давно догадались, злятся.
(Ф.М.Достоевский, Подросток, 1955, глава первая)
- И шта се ту окупило народа, није се могло оком сагледати; и они Енглези

дођоше, досетили су се они одавно, и љуте се.
- А да видите шта се ту свијета сјатило, не видиш му краја; и Енглези су ту

били, одавно се досјетили јаду па се љуте.
Код другог преводиоца ове приповјести не срећемо аорист, или у појединим

релацијама приповједачки презент, као ни у овом примјеру. Преводи ова два мјеста
искључиво перфектом, као и неке раније примјере, који, додуше, нису сви били
изразито приповједачки. У овом дијелу романа, приликом причања једног од ликова,
Стебељкова, о револуцији у Француској, изузимамо један примјер у коме први
преводилац преводи ово мјесто имперфектом глагола поодсецати. Имперфекат је
истина рједак у савременој књижевности, па и у преводилаштву, али он има у себи
приповједачки карактер, као и аорист, или приповједачки презент. У прилог овој
тврдњи иде и то да до краја првог дијела у преводу З. Црнковића биљежимо тек 5
облика имперфекта. У другом дијелу је тај број нешто виши (10), а у трећем - 15
облика имперфекта. Треба имати на уму да је трећи дио романа за три поглавља дужи у
односу на претходна два дијела. Дакле, могуће да је овдје имперфекат употребљен јер
Стебељков говори о старини, о једној дужој временској дистанци. Имперфекат је
подобан облик прошлог времена када се говори о неким старим данима, историјској
епохи. Тако га овдје вјероватно преводилац и осјећа са свог језичког становишта:
- Позвольте. Была в Франции революция, и всех казнили.

- Допустите. У Француској је била револуција и свима поодсецаше главе.

(М. Ивковић, Младић, 1973, глава друга, стр. 258)
- Допустите. У Француској је била револуција, и све су посмицали.

41
...и, пробомортав кухарке, что я подожду, сбросил шубу и отворил дверь...

...и промрмљам куварици да ћу причекати, скинем бунду и отворим врата...

Овдје се очито ради о историјском, односно приповједачком презенту, којим се

преводилац служи. Да се то установити из самог контекста. Међутим, треба навести
једну граматичку опаску, невезану искључиво за прошло вријеме. Оба преводиоца
глаголски прилог свршеног вида пробомортав, који постоји у српском језику, преводе
различитим облицима прошлог времена. Погледајмо како то изгледа код другог
преводиоца.
Промрмљах кухарици да ћу причекати, па скинух бунду и отворих врата...

Поменућемо да се овдје преводилац одлучује за облике аориста у преводу.

Друго двоје преводилаца користи граматички еквивалентан облик у српском језику.
...и, промрмљавши куварици да ћу причекати, скинух бунду и отворих врата...

(Р. и М. Маројевић, Дечко, 1988, глава четврта, стр. 236)
Крајем поглавља издвајамо једну краћу реченицу, гдје је један преводилац

употријебио до краја аорист, а други је комбиновао аорист и имперфекат.
Я пустился домой; в моей душе был восторг.

Појурих кући; био сам усхићен.

Пођох кући; душу ми обузимаше занос.

У сентенци из приповјести главног јунака Аркадија Долгоруког, у оба примјера,

преводиоци су се на почетку реченице послужили различитим облицима прошлог
времена, међутим сасвим адекватним датој ситуацији.
42
Две красные кредитки лежали передо мной, и вдруг, я вижу, этот жиденок
протягивает руку и преспокойно тащит одну мою кредитку.
(Ф. М. Достоевский, Подросток, 1955, глава шестая)
Преда мном су лежале две црвене новчанице и видех како овај Јеврејчић пружа
руку и сасвим спокојно узима једну моју новчаницу.
(М. Ивковић, Младић, 1973, глава шеста, стр. 326)
Напомена: Преводилац овдје превиђа прилог за вријеме вдруг у значењу

(наједном, одједном, у трену и сл.).
Преда мном су лежале двије црвене новчанице кад наједном видим како тај
Ћифутин пружа руку и сасвим мирно узима једну моју новчаницу.
(З. Црнковић, Младац, 1986, шесто поглавље, стр. 264)
Нешто ниже у тексту наилазимо на случај да се Ивковић држи и даље

приповједачког презента, а Црнковић одступа примењујући перфекат у преводу.
...я замыслил большую идею и, плюнув, быстро встал и отошел, не захотев даже
спорить и подарив ему красненькую.
...у глави ми је била велика идеја и, пљунув5, брзо устанем и одем не хтевши више
да се с њим објашњавам и поклонивши му банкноту.
...пала ми је на ум велика идеја па сам отпљунуо, брзо устао и отишао те му

тако поклонио црвену новчаницу, а да се нисам хтио чак ни правдати.
Требало би дати на увид једно мало запажање. З. Црнковић сва три глаголска
прилога, без изузетка, у овој реченици преводи перфектом, што је извјесно одступање
у граматичкој коректности.6 Навешћемо још извјестан број примјера еквивалената из
5
Овдје се ради о глаголском прилогу свршеног вида. Недостаје слог -ши-, односно -пљунувши-
Вјероватно је у питању штампарска грешка.
6
Погледати превођење глаголских прилога на српски језик у књизи: Граматика руског језика, Радмило Маројевић,
одјељак: ГЛАГОЛСКИ ПРИЛОЗИ,стр:226/ Грамматика Русского Языка, Радмило Мароевич, ДЕЕПРИЧАСТИЯ,
стр:226).
43
последња два поглавља у другом дијелу, и прећи на анализу превода прошлог времена
у трећем дијелу. И одмах, код првих еквивалената, издвајамо један из описа јутра
главног јунака Аркадија Макаревича у VIII поглављу:
Ровно в десять часов отворилась наотмашь моя дверь и влетела - Татьяна

Павловна.
(Ф. М. Достоевский, Подросток, 1955, глава восьмая)
Тачно у десет часова отворише се широм моја врата и у собу улете - Татјана
Павловна.
(М. Ивковић, Младић, 1973, глава осма, стр. 356)
Точно у десет сати отворила су се широм моја врата и у собу је

улетјела - Татјана Павловна.
(З. Црнковић, Младац, 1986, осмо поглавље, стр. 288)
Код професора Радмила и Милене Маројевић, такође се срећу облици аориста у

овој реченици, као код Ивковића.
Тачно у десет сати широм се отворише моја врата и улете - Татјана Павловна.
(Р. и М. Маројевић, Дечко, 1988, глава осма, стр. 294)
Я прямо, но очень хладнокровно спросил его, для чего ему это нужно?
Запитах га отворено, али потпуно хладнокрвно, због чега му је то потребно.

Запитах га отворено, али посве хладнокрвно, ради чега му то треба.

У конкретном случају, оба преводиоца глагол у реченици преводе аористом. На

страницама напријед, у Аркадијевом опису сусрета са генералицом Ахмаковом,
срећемо да у том опису код М. Ивковића преовлађује аорист. И он је сасвим пожељан
на оваквим мјестима у тексту.
44
Бьоринг свирепо повернулся было опять к слуге и что-то крикнул ему громко...
Бјоринг се опет окрену љутито према слузи и викну му нешто гласно...

Бјоринг се опет бијесно окренуо слузи и нешто му гласно довикнуо...

Дајемо на увид још једну реченицу из текста, у близини пређашње. Разумије се,
укључујемо преводне еквиваленте оба преводиоца.
В эту минуту карета тронулась; я крикнул было опять и бросился за каретой.

У том тренутку кола кренуше; ја опет викнух и потрчах за кочијама*7.

(М. Ивковић, Младић, 1973, глава осма)
Погледати у фусноти на претходној страници сугестију везану за последњу

именицу у овом еквиваленту М. Ивковића. Интересантно је да З. Црнковић у
упоредном еквиваленту, који ћемо навести, и у еквиваленту који је овом претходио,
бира да преведе све у перфекту.
У тај је час кочија кренула; опет сам завикао и јурнуо за кочијом.

(З. Црнковић, Младац, 1986, осмо поглавље)
За следеће екиваленте наводимо фрагменте из дијела романа о Аркадијевом

бунилу:
За одной стеной слева я увидел огромный склад дров, длинный склад, точно на
дровяном дворе, и с лишком на сажень превышавший стену.
7
Није ријеч ни о каквим «кочијама», него о кочији у коју је сјела Катарина Николајевна. Овдје је писац
употријебио именицу у инструменталу једнине. Дошло је до замјене исте, која је преведена на
српскохрватски/српски језик.
45
Иза једног зида с леве стране видех огромно слагалиште дрва, дугачко
слагалиште, као на тржишту с дрвима, и које је за читава два метра надвишавало
зид.
Иза једног зида с лијеве стране опазио сам голему сложену гомилу дрва, дугачку
словену гомилу баш као на складишту дрва, која је за више од два метра надвисивала
зид.
Я вдруг остановился и начал обдумывать.

Застадох и почех да размишљам.

Нагло сам стао и почео размишљати.

Мања примједба у оквиру ових преводних еквивалената. Оба преводиоца

заобилазе у преводу прилог за вријеме вдруг. У оквиру овог поглавља је била слична
примједба. Погледати страницу 41.
Друго двоје преводилаца употребљава у овој ситуацији аорист, попут првог
преводиоца.
Наједном застадох и почех да размишљам.

(Р. и М. Маројевић, Дечко, 1988, глава девета, стр. 315)
Као последње вриједне еквиваленте у овој нашој опсежној анализи узимамо два
фрагмента из Аркадијеве приповјести о мајци:
Я набрал тетрадок и понес их к дожидавшейся маме...

Скупих своје свеске и понесох их мами која ме је чекала...
46
Скупио сам биљежнице и однио их мами која ме је чекала...

Я послушно спустился за мамой; мы вышли на крыльцо.

Пошао сам послушно за мамом: изађосмо на степенице.

Пошао сам послушно за мамом; изишли смо пред кућу.

Овдје чинимо један рез. Из сегмената ове приповјести, у оквиру другог дијела,
можемо сумирати да се и у овом случају оба преводиоца одлучују за различит
преводилачки приступ, као и у маси преводних еквивалената које сте могли да уочите
у овом другом дијелу.
47
4.3 ТРЕЋИ ДИО
(ЧАСТЬ ТРЕТЬЯ)
Недалеко од самог почетка првог поглавља издвајамо следећа два фрагмента, из

трећег дијела романа Дечко:
И вдруг мне стало досадно, что я ворчу:...

И наједанпут почех и сам да се љутим што гунђам:...

Овдје дајемо запажање да преводилац, практично у уводу трећег дијела, преводи

аористом и приповједачким презентом. Притом и мало слободније преводећи овај
фрагмент текста. Међутим, у следећем еквиваленту и у наредним, које ћемо приказати,
други преводилац не одступа од перфекта, ни у овом првом лицу јунака. А послије
ћемо видјети како преводиоци преводе неке релације приповјести из овог дијела.
И наједном сам се расрдио што гунђам:...

Я скрепился и кое-как вытерпел и действительно в ту секунду ее ненавидел.

(Ф. М.Достоевский, Подросток, 1955, глава первая)
Стиснух зубе и некако отрпех, али доиста, у том тренутку сам је мрзео.
Упео сам се и некако отрпио, али сам је у том часу уистину мрзио.
Приказаћемо у овом случају и трећи еквивалент, од друго двоје преводилаца:
Савладах се и некако отрпех, а стварно сам је тог тренутка мрзео.

(Р. и М. Маројевић, Дечко, 1988, глава прва, стр. 332)
48
Следећи примјер изузимамо из описа главног јунака Аркадија, четвртог дана
послије болести. И он је у првом лицу, као и раније наведени.
Я судорожно повернулся всем телом и вдруг, среди глубокой тишины, ясно

услышал слова: - Господи, Иисусе Христе, боже наш, помилуй нас.
Нагло се окренух целим телом на другу страну и тада наједанпут усред дубоке
тишине јасно чух речи: - Господе Исусе Христе, боже наш, помилуј нас!
(М.Ивковић, Младић, 1973, глава прва, стр. 405)
Нервозно сам се окренуо на другу страну и одједном, усред гробне тишине, јасно
зачуо ове ријечи: - Господе Исусе Кристе, Боже наш, смилуј нам се!
Вриједи приказати и трећи еквивалент, кад је ријеч о овом мјесту у преводима:
Грчевито се окренух читавим телом на другу страну и наједном, усред мртве

тишине, јасно чух речи: - Господе, Исусе Христе, боже наш, смилуј се на нас.
(Р. и М. Маројевић, Дечко, 1988, глава прва, стр. 334)
Потом долазимо до једне приповјести Версилова о суђењу Татјане Павловне са

куварицом Марјом:
Татьяна Павловна вдруг ее наконец ударила, чего прежде никогда не случалось.

Татјана Павловна јој наједанпут удари шамар, што се раније никад није десило.
Татјана Павловна ју је напокон наједном ударила, што се прије није никад

догодило.
Пре него наведемо још неке од еквивалената из ове приповјести, није на одмет
ставити једну примједбу. У преводу ове реченице код Ивковићевог превода налазимо
49
да је Татјана Павловна куварици ударила шамар, премда у оригиналу дјела писац не
указује ниједном ријечју гдје је Татјана Павловна ударила куварицу и чиме.
Разбирательство кончилось скоро, и Татьяну Павловну присудили заплатить

обиженной Марье пятнадцать рублей.
Суђење се убрзо свршило и Татјану Павловну осудише да плати тужитељки

Марији петнаест рубаља.
Суђење се брзо свршило, и Татјана Павловна била је осуђена да плати

тужитељици Марји петнаест рубаља.
У истом поглављу, али из друге приповјести, приповјести сна Аркадија

Макаревича:
Я вдруг очутился, с каким-то великим и гордым намерением в сердце, в большой и

высокой комнате; но не у Татьяны Павловны;...
Изненада се нађох с неким великим и грдним циљем у срцу у великој и високој соби,
али не код Татјане Павловне:...
(М. Ивковић, Младић, 1973, стр. 435)
Изненада сам се нашао, с неком великом и поноситом намјером у срцу, у великој и

високој соби; али не код Татјане Павловне;...
(З. Црнковић, Младац, 1986, стр. 351)
Сва три горе наведена примјера из двије различите приповјести нам директно
указују на разлике у превођењу прошлог времена у ова два преводиоца. Битно је
сугерисати да први преводилац овим укључивањем аориста, са повременим
укључивањем перфекта, даје приповјестима јачи ефекат.
Надаље уврштавамо у наш рад и неколико примјера из краће приповјести Макара
Ивановича о војнику, који се објесио:
50
Присяжные пошли, заперлись судить, да вдруг все и выходят: »Нет, не виновен«

(Ф. М. Достоевский, Подросток, 1955, глава третья)
Поротници изиђоше да пресуде и кад се вратише, рекоше: - Не, није крив.

(М. Ивковић, Младић, 1973, глава трећа, стр. 441)
С обзиром на приповједачки карактер ове краће приповјести коју је Аркадије чуо

од Макара Ивановича, преводилац се у складу с тим служи у добром дијелу примјера
аористом. Са упоредним еквивалентима, видјећемо како то изгледа код З. Црнковића:
Поротници су се повукли, затворили се да вијећају па се сви вратили:

- Не, није крив.
(З. Црнковић, Младац, 1986, Младац, стр. 355)
Наредна реченица у истом пасусу:
Все закричали, зарадовались, а солдат, как стоял, так ни с места,...

Сви кликнуше и обрадоваше се, а војник, како је стајао, ни с места да се макне,...

(М. Ивковић, Младић, 1973, исто)
Сви су заграјали, обрадовали се, а војник, како је стајао, ни да се макне,...

(З. Црнковић, Младац, 1986, исто)
Погледајмо, како то исто мјесто преводе друга два преводиоца:
Сви заграјаше обрадовани, а војник, ни с места да се макне,...

(Р. и М. Маројевић, Дечко, 1988, глава трећа, стр. 364)
Вриједи обратити пажњу на неке од преводних еквивалената из једне дуже

приповјести Макара Ивановича о богатом трговцу Максиму Ивановичу:
И все, кто тут ни был, все прослезились - так уж хорошо она их научила.
51
И сви који ту бише заплакаше се - тако их је лепо научила.
И сви, који су год ту били, сви су проплакали, тако их је лијепо научила.

(З. Црнковић, Младац, 1986, треће поглавље, стр. 361)
Сви, ко год се ту беше затекао, сви се расплакаше - тако их беше лепо научила.
Сел Максим Иванович и кричит мальчику:...

Седи Максим Иванович, па тек викну маломе:...

Сјео тако Максим Иванович и викнуо дечку:...

Код другог преводиоца видимо пресликану ситуацију, као из претходног

примјера, док први преводилац комбинује у другом еквиваленту аорист са
приповједачким презентом. Било би од користи навести још неколико еквивалената
ових двају превода, до краја ове приповјести, али потпомажући се и трећим преводом,
не бисмо ли могли јасније сагледати све могућности и варијанте превођења прошлог
времена, али и неке од разлика између ових двају превода. Остаћемо досљедни до краја
овог трећег дијела, као што је то био случај и са претходним дијеловима романа
Подросток.
Ну, закричали, бросились с парома, стали ловить, да водой отнесло, река

быстрая...
Сви повикаше, скочише са скеле, полетеше да га ухвате, али га је вода однела, јер
је река била брза...
Диже се дрека, скочили људи са скеле, не би ли га уловили, ал га вода однесе, брза

је ријека...
52
И болело дитя восемь дней, молились неустанно, и докторов призывали, и

выписали из Москвы самого первого доктора...
Боловало дете осам дана, молише се богу за њега без престанка и призиваху
докторе, и позваше из Москве првог доктора,...
И боловало дијете осам дана, непрестано су се молили и звали докторе и

наручили из Москве најпрвог доктора...
И боловаше чедо осам дана, непрестано су се молили и докторе звали, наручише

из Москве да дође железницом први доктор...
Наставак ових еквивалената нам пружа потврду претходног коментара.

Дефинитивно се примјећују неке сличности између приступа преводилаца, али и
драстичне, евидентне разлике код других.
С почетка VI поглавља дајемо на увид следеће еквиваленте:
Ламберт приказал подать шампанского; бокал с холодным золотого цвета вином

очутился предо мною и соблазительно глядел на меня; но мне было досадно.
Ламберт поручи шампањ; чаша хладног ѕлатастог вина нађе се преда мном и
саблажњиво гледаше у мене; али ја сам био љут.
Ламберт је наручио шампањац; преда мном се нашао пехар с хладним вином

златне боје и саблажњиво ме гледао; али сам био зле воље.
(З. Црнковић, Младац, 1986, Младац, шесто поглавље, стр. 407)
53
Ламберт наручи шампањац; чаша хладног златастог вина нађе се преда мном и
саблажњиво ме гледаше; али ја сам био нерасположен.
(Р. и М. Маројевић, Дечко, 1988, глава шеста, стр. 419)
Обратимо пажњу на наставак:
Мы вышли из лавки, и Ламберт меня поддерживал, слегка обнявши рукой.

Изађосмо из радње; Ламберт ме је придржавао обухвативши ме лако руком.

Изишли смо из трговине, Ламберт ме је подупирао обујмивши ме овлаш.

У оба наведена примјера затичемо следећи однос у преводним еквивалентима: М.

Ивковић преводи претежно аористом, на појединим мјестима се помаже и перфектом,
док З. Црнковић у оба контеста, ових двају реченица, предност даје пуном перфекту. У
погледу првог примјера, биљежимо да друго двоје преводилаца преводе аористом овај
еквивалент.
Следећи примјер узимамо из Аркадијевог описа лутања по Петрограду и ту
срећемо пресликан преводилачки модел. Други преводилац и у овом случају даје
примат перфекту:
Я же доехал лишь до Сенной, а там встал и отпустил сани.

Довезао сам се до Сенског трга, и тамо сиђох и отпустих кочијаша.

Довезао сам се до Сијенског трга гдје сам сишао и отпустио кочијаша.

(З. Црнковић, Младац, 1986, Младац, шесто поглавље, стр. 413)
У даљем тексту, дајемо на увид неке од еквивалената из Версиловљевих лутања и

његовог погледа на будућност атеизма:
54
Шеснаести примјер:
Мне дали тесную комнатку, и так как я всю ночь был в дороге, то и заснул после
обеда, в четыре часа пополудни.
Дадоше ми једну тесну собицу и, како сам целу ноћ путовао, заспах одмах по
ручку, у четири часа после подне.
Дали су ми неку тијесну собицу, а како сам сву ноћ провео на путу, заспао сам
послије ручка, у четири сата по подне.
Седамнаести примјер:
И люди вдруг поняли, что они остались совсем одни, и разом почувствовали
великое сиротство.
Тада одједном људи увидеше да су остали потпуно сами, и одједном осетише да

су велика сирочад.
И људи су одједном схватили да су остали посве сами и зачас су осјетили да су

велика сирочад.
И људи наједном схватише да су остали потпуно сами и у истом тренутку

осетише да су сасвим напуштени.
(Р. и М. Маројевић, Дечко, 1988, глава седма, стр. 445)
Тенденциозно овдје избјегавамо примјере из управног говора у роману, јер је у

тим језичким ситуацијама употреба аориста скоро сразмјерна код оба преводиоца, па и
других двоје преводилаца. Самим тим се не може се уочити дистинктивност превођења
прошлог времена у роману Подросток. Дотаћи ћемо се још наредна два поглавља из
превода и ту ставити тачку на и у нашем раду, када је ријеч о превођењу прошлог
времена романа Достојевског. Што се тиче прошлог времена, како смо могли досад да
видимо, оба преводиоца су многе фрагменте из овог дјела различно преводила.
Наредне преводне еквиваленте преузећемо из двије краће приповјести главног
55
протагонисте Аркадија Долгоруког. У њима ће читаоцима овог рада постати још
јасније да преводиоци нису одступали од свог начина превођења прошлог времена.
Заправо, упоређујући их са другим еквивалентима из овог дијела романа и претходних
дијелова, добиће се шира слика о различитим могућностима превођења прошлих
времена, којима су се неки од ових преводилаца обилато користили.
Осамнаести примјер:
Я отвернулся, чтобы не заметить этого, и, однако ж, начал дрожать всем

телом, и вдруг, обернувшись и шагнув к одному лакею, велел ему »тотчас же« пойти
доложить еще раз.
(Ф. М. Достоевский, Подросток, глава девятая)
Окренуо сам им леђа да не бих то приметио, али сам ипак почео да дршћем
целим телом, и наједанпут, окренем се и приђем једном лакеју и наредим му да
»одмах« оде да ме пријави, још једанпут.
Окренуо сам се да то не видим, али сам почео сав дрхтати, а наједном сам се
окренуо, приступио једном лакају и заповједио му да ме »одмах« још једном најави.
У првом еквиваленту М. Ивковић се служи подједнако приповједачким

презентом: дршћем целим телом, и наједанпут, окренем се и приђем једном лакеју и
наредим му..., и перфектом, док други преводилац првенство даје само перфекту.
Погледајмо следећу ситуацију у тексту нешто напријед:
Деветнааести примјер:
Однако ж я так закричал, что он пошел. Вдобавок, в зале, кажется, мой крик
услышали, и говор и смех вдруг затихли.
Сем тога, и у сали су, изгледа, чули моју дреку - и жагор и смех се утиша.
(М. Ивковић, Младић, 1973, глава девета, стр.565)
Уз то су, чини се, чули моју вику у дворани па су разговор и смијех нагло умукли.
56
Двадесети примјер:
Я, как зверь, шагнул к нему один шаг и стал с вызовом, смотря не него в упор.
Ја, као звер, приђох му један корак ближе и стадох пркосно, гледајући га
изазивачки.
Закорачио сам као звијер према њему и пркосно стао гледајући му нетремице у
очи.
Притом, код овог примјера, потпомагаћемо се еквивалентом других двоје

преводилаца:
Ја бесно коракнух према њему и стадох изазивачки, гледајући га право у очи.

(Р. и М. Маројевић, Дечко, глава девета, стр. 469)
Поглед на ове наведене еквиваленте одражава преводилачко одређење у великом

броју примјера које смо претходно навели у овом дијелу, али и у извјесном броју
примјера из претходних дијелова романа. Да је тако до самог краја овог дијела,
увјерићемо се у наредном низу еквивалената:
Двадесет први примјер:
Вне себя, я ответил каким-то весьма скверным ругательством, а затем...затем

помню, что меня потящили в какую-то темную каморку »для вытрезвления«.
(Ф. М. Достоевский, Подросток, глава двенадцатая)
Изван себе како сам био, одговорих му неком врло ружном псовком, а
затим...затим се сећам да су ме одвукли у једну тамну собицу »за истраживање«.
(М. Ивковић, Младић, 1973, глава дванаеста, стр. 617)
Мала напомена: именица вытрезвление није никакво истраживање, како на

овом мјесту преводилац преводи, већ, носи друго значење у смислу: трежњење,
отрежњење.
Погледајмо шта нам нуде друга два еквивалента.
57
Онако избезумљен, узвратио сам неком врло ружном псовком, а онда... онда се
сјећем да су ме одвукли у некакву мрачну собицу »да се отријезним«.
(З. Црнковић, Младац, 1986, дванаесто поглавље, стр. 497)
Онако ван себе, узвратих неком веома ружном псовком, а онда.... онда се сећам
како су ме одвукли у некакав мрачни собичак »за отрежњавање«.
(Р. и М. Маројевић, Дечко, глава дванаеста, стр. 513)
Двадесет други примјер:
Я повалился на нарвы в сообществе каких-то двух бесчувственно спавших людей.

(Ф. М. Достоевский, Подросток, глава двенадцатая)
Легох на даске, на којима су већ као мртви спавали двојица.

(М. Ивковић, Младић, 1973, глава дванаеста, стр. 617)
Свалио сам се на дрвени лежај уз неку двојицу који су спавали као заклани.
Извалих се на дрвени лежај од дасака на коме већ двојица спаваху као заклани.
(Р. и М. Маројевић, Дечко, глава дванаеста, стр. 513)
58
5. ПОГРЕШНА УПОТРЕБА
ВОКАТИВА
Пре него почнемо наводити примјере из самог дјела у којима је употребљаван

вокатив у овом роману, подсјетићемо се вокатива, као једног од независних падежа.
Вокатив, као падеж у руском не постоји. Руски га је у ранијем стадијуму развоја имао,
али га је у међувремену изгубио. Очували су се још само обриси вокатива у језику, у
неким обраћањима божанству, или свјештенству.
Кад је ријеч о српском вокативу, он не спада у реченичне чланове, нити може
вршити улоге субјекта, предиката, објекта, сем у неким архаичним облицима народних
песама када субјекат има облик вокатива због метрике. 8 Међутим то су изузеци у
језику. Конструкција у вокативу код мушких имена прави се тако да се презимену
обично додаје вокал -у-, а име се мијења у зависности од тога да ли се завршава на
консонант или вокал. За нас ће овдје бити целисходније да представимо како се
мијењају женска имена у вокативу, или поглавито цијела конструкција са презименом,
или чак патронимом и презименом, што је случај код Руса, али и важна основа за
правилнији граматички превод. Оно што треба поновити јесте да номинатив, премда је
као и вокатив независни падеж, ипак конституент реченице и врши функцију субјекта
у реченици, док вокатив то никако не може бити. Суштински, вокатив је потпуно
независан од реченице. Треба погледати шта о њему сугерише наш граматичар
Стевановић: вокатив је облик самосталних ријечи који се ставља испред реченице, или
уноси међу њене дијелове и врши функцију дозивне ријечи.
[уп. Стевановић. М, 1974; Савремени српскохрватски језик). Даље, у тексту исте
књиге, говори се о томе, да се вокатив користи у српскохрватском, односно српском
језику за скретање пажње и да има карактер узвика.
Женска имена се нешто другачије мијењају у односу на мушка у вокативу. За њих
важи другачији критеријум промјене, који је условљен фонетски, односно акценатском
дужином, тзв. несупрасегментном јединицом у фонетици. Велики број женских имена
је у вокативу у облику номинатива. Двосложна или тросложна имена са дугосилазним
и краткосилазним акцентом остају без промјене у вокативу и чувају крајњи вокал -а.
Таква имена, која чувају крајњи вокал из номинатива су: Данка, Мила, Ана, Вера,
Тамара, Катарина, Татјана, Милена и многа друга.
Постоји извјестан број других женских имена претежно двосложних, са
дугосилазним акцентом, код којих вокал -а у номинативу, прелази у –е, или чешће
вокал -о. Неке од тросложних именица, чији вокал у вокативу поприма граматички
наставак за облик -е : Љубица-Љубице, Милица-Милице, Верица-Верице итд.
Други тип имена је распрострањенији, када крајњи вокал -а из номинатива,
прелази у -о, у вокативу.
8
Например: Вино пије Краљевићу Марко
59
Таква женска лична имена су махом двосложна и овако изгледа њихова промјена
у вокативу: Мара-Маро, Сара-Саро, Рада-Радо, Стана-Стано, Јока-Јоко, Дара-Даро
и др. Неки и надимци од милоште се мијењају по оваквој промјени у вокативу. Такви
надимци су: Мица-Мицо, Даја-Дајо, Сека-Секо, Цеца-Цецо и др.
Надаље, кад је помен о руским именима у преводу, ствари стоје овако: Руси једни
друге најчешће ословљавају именом и именом по оцу, тзв. патронимом. Код женских
имена у вокативу, тај патроним се не мијења. То би изгледало овако: Катарина
Ивановна, Олга Андрејевна, Људмила Петровна, Инна Тимофејевна итд. Разумије
се, да код неких имена, која су сродна српским или потпадају под правила српског
акцентовања и грађења имена у вокативу, може доћи до промјене крајњег вокала. Док
код мушких личних имена, ситуација стоји другачије. Патроними мушких имена,
добијају крајњи вокал -у, у вокативу. Тим поводом, дајемо и адекватне примјере:
Андреју Андрејевичу, Петре Иполитовичу, Тимофеју Трофимовичу, Аркадије
Ивановичу, Иља Иљичу и др.
У наставку, погледаћемо гдје је употреба вокатива у преводу романа Подросток
граматички некоректна. Наводићемо поступно одређени број примјера из превода
Младац З. Црнковића, из сваког од дијелова, како бисмо потврдили да то није
случајност, него да је та појава конзистентна у овом преводу.
Примјери преузети из првог дијела романа Подросток:
Први случај спорне употребе вокатива, налазимо у преводу код заједничког имена
Татјана, за Рускиње и Српкиње. Нећемо давати упоредне примјере из других превода,
јер би то било сасвим излишно, покрај оног свега пређашњег изнесеног о вокативу.
Уосталом, русисти, србисти, односно слависти могу врло једноставно пронаћи друга
два превода и упоредити тамошње примјере, са примјерима из ових навода.
- Ах, Татьяна Павловна, зачем бы вам так с ним теперь!

(Ф. М. Достоевский, Подросток, 1955, глава шестая).
- Ах, Татјано Павловна, зашто сте сад наједном такви према њему!
Пре него наставимо и нешто више кажемо о овом преводном примјеру и другима
које ћемо навести, битно је објаснити ову маркацију и зашто смо се њом послужили.
Овдје није споран патроним Павловна, али смо га маркирали, јер је неодвојив у руском
од женског, или мушког имена. Са именом чини једну врсту именске синтагме.
Патроним неће бити споран, ни у свим осталим вокативима од женских имена, која
ћемо надаље наводити.
60
- Я, конечно, не могу не почувствовать, если вы сами бросаетесь на людей,
Татьяна Павловна,...
- Наравно, не могу да не видим кад нападате човјека, Татјано Павловна...

У оба примјера изнад, из истог превода, видимо да преводилац у вокативу

преводи, односно пише, женско лично име Татјана са крајњим вокалом -о, што није
својствено овом тросложном имену са дугосилазним акцентом (погледати страну 56, са
именима, која се мијењају по типу Татјана). Посвједочићемо даље да се име у овом
облику вокатива појављује још неколико пута у овом дијелу романа:
- Победа, Татьяна Павловна; в суде выграно,...

- Побједа, Татјано Павловна; добио сам парницу...

- Прошу тебя... Я ужасно не люблю, когда женщины работают, Татьяна

Павловна.
- Молим те... Никако не трпим да жене раде, Татјано Павловна.

У него »своя идея«, Татьяна Павловна, я вам говорил.

- Он има »своју идеју«, Татјано Павловна, шта сам вам рекао.

Татьяна Павловна! Моя мысль - что он хочет...стать Ротшильдом,...

61
Мислим, Татјано Павловна, да би он хтио...постати Rothschild...
Ово нису сви спорни вокативи од имена Татјана, које смо издвојили из овог
дијела романа. Ако бисмо обратили већу пажњу на текст, могло би се пронаћи још
неколико.
У следећим редовима ћемо приказати, какву ситуацију затичемо у вокативу када

је ријеч о другом дијелу романа Подросток. Ту представљамо махом имена која се
понављају и која нам служе као материјални доказ за наше тврдње у овом дијелу
специјалистичког рада. Први примјер погрешне употребе вокатива биљежимо
недалеко од почетка треће главе романа. Везан је за женско лично име Ана:
- Именно, Анна Андреевна, - подхатил я с жаром.

- Тако је, Ано Андрејевна - прихватих горљиво.

Напомена: На овом мјесту, од користи је сугерисати, да руски прилог именно, не

носи значење које му на овом мјесту преводилац приписује. Овај прилог на
српскохрватском, односно српском, носи сасвим друга значења, као на примјер:
управо, уистину, заиста и сл.
Надаље, видимо да преводилац женско лично име Ана у вокативу пише са
крајњим вокалом -о. Ово једносложно име, са дугосилазним акцентом не спада у групу
имена у српском језику, а није спадало ни у српскохрватском језику у групу имена, код
којих вокал -а прелази у -о, у падежу вокатива (вратити се на страницу 56 о мијењању
женских личних имена). Наредни преводни примјери ће читаоцу ставити до знања да
то код овог преводиоца није случајност, ни код имена Ана:
- Верите ли, Анна Андреевна в последние дни она каждый раз встречала меня
каким-то странным взглядом,...
- Вјерујете ли, Ано Андрејевна, да ме она ових дана сваки пут дочекивала
некаквим чудним погледом,...
Я люблю ваш смех, Анна Андреевна!

62
Волим ваш смијех, Ано Андрејевна!
Одно только слово, Анна Андреевна, - начал я в волнении,...

Само још нешто, Ано Андрејевна - забрзах узбуђено.

Може се пронаћи још спорних вокатива од женског имена Ана у овом преводу.
Нисмо их све уврстили у рад. Ако читалац обрати пажњу, може му постати веома
упадљива оваква употреба вокатива. Да бисмо потврдили наводе из првог дијела
романа, пронашли смо још вокатива од других женских имена:
- Не отвечайте еще, Катерина Николаевна, а выслушайте все и потом скажите

всю правду.
- Не одговарајте ми још, Катерино Николајевна, него саслушајте све па онда

реците по истини.
Потом још један, са исте странице:
Подождите, Катерина Николаевна, удерживайтесь еще говорить.
Причекајте, Катерино Николајевна, немојте још говорити!
- Катерина Николаевна! Кто, кто, скажите, заставляет вас делать такие

признания мне вслух?
- Катерино Николајевна! Тко, тко вас, реците ми, сили да ми све то признате?
63
Побројавши ова три преводна примјера, да се видјети константност у употреби
вокатива код имена Катарина и то се очитава и у другом дијелу. Погледајмо каква је
судбина вокатива личног имена Татјана, у овом другом дијелу, у преводу З.
Црнковића.
- Вы решительно - несчастье моей жизни, Татьяна Павловна;...

- Ви сте доиста моја покора, Татјано Павловна;...

(З. Црнковић, Младац, 1986, пето поглавље, стр. 243)
- Татьяна Павловна, беру слово о несчастье назад,...

- Татјано Павловна, повлачим оно што сам рекао о покори -...

(Исто)
Овдје стављам примједбу на превођење једне ријечи из ове двије реченице,

невезано директно за тему вокатива. Преводилац у два наврата употребљава израз
покора, у превођењу руске именице несчастье. За ту руску именицу у српском обично
важе другачија значења, као што су: несрећа, недаћа и сл. Ево шта нам у том смислу
нуди једнојезични рјечник од Д. М. Ушакова.9 Термин покора, којим се преводилац
служи, користи се у римокатоличкој цркви и у додиру је са чином покајања.
Преводилац остаје досљедан и у наредним поглављима овог дијела романа,
таквим облицима вокатива, како код имена Татјана, тако и код имена Катарина.
Навешћемо из овог дијела још три примјера такве употребе вокатива.
- Татьяна Павловна, что случилось? Что сделалось? Мама?...

- Што је било, Татјано Павловна? Што се догодило? Да није мама?...

9
Несчастье, несчастья, ср. Бедствие, горе, крайнее неблагополучие. (Толковый Словарь Русского Языка в 4 томах,
дата издания:1985, Д.М.Ушаков).
64
Катерина Николаевна! Катерина Николаевна! - восклицал я бессмысленно...
Катерино Николајевна! Катерино Николајевна! - узвикивао сам глупо.

Милостивая государыня,
Катерина Николаевна,...
Милостива госпођо,
Катерино Николајевна!
(З. Црнковић, Младац, 1986, осмо поглавље, стр.295)
Последњи вокатив, који смо изнијели из другог дијела, везан је за обраћање

Версилова Катарини Николајевној у контроверзном писму. Вокатив овог личног имена
и других, које смо побројали, јавља се и у последњем дијелу романа, кога ћемо се тек
дотаћи у овом раду. Међутим, за разлику од претходна два дијела, видјећемо како
преводилац изражава вокатив и код неких именица мушког рода.
Примјери, које смо припремили из трећег дијела романа Подросток:
- Виноват, Татьяна Павловна, ему надо покой!

- Крив сам, Татјано Павловна, њему је потребан мир!

Да стање остаје исто и у трећем дијелу романа, конкретно што се тиче овог
женског личног имена, потврђује нам први примјер из трећег дијела превода Младацо,
З. Црнковића. Оно се јавља још одређен број пута у вокативу, у овом дијелу, али нисмо
нашли за сходно да га даље наводимо. Преводилац га као таквог даје у вокативу, без
изузетка.
- Анна Андреевна, чего именно вы от меня ждете? - спросил я, однако, довольно

решительно.
65
- Што заправо очекујете од мене, Ано Андрејевна? - упитах је ипак прилично
одлучно.
- Как честный человек, я должен предупредить вас, Анна Андреевна, что

ожидания ваши...
- Као поштен човјек, морам вас упозорити, Ано Андрејевна, да се ваша

очекивања...
Ово женско лично име се не среће само у првом дијелу романа, има га и у другом.
Идентично је употребљено у другом дијелу овог превода. Два фрагмента изнад из
текста нам одају да преводилац овдје понавља грешку из другог дијела и да ту нема
случајности.
Интересантно је примјетити да преводилац не чини такве грешке у прва два дијела
и у овом трећем, по питању мушких личних имена. То већ није случај са једним
надимком од мушког имена Аркашка, у вези са ким смо пронашли на пар мјеста
спорне вокативе у преводу. Путем следећих редака, показаћемо како то изгледа у
тексту, као што смо и до сад:
- Ну, брата Аркашка, теперь я все узнал, что мне надо.

- Е, брајко мој, Аркашко, сад знам све што сам хтио знати.
Вот этот друг тебе и поможет и женит тебя: из-под земли все достану,
Аркаша!
Ето, тај ће ти пријатељ помоћи и оженити те; створит ћу ти све из ока или из
бока, Аркашко!
(Исто)
66
Није згорег ставити овдје једну мању примједбу. У оригиналу писац користи
варијантни надимак Аркаша од имена Аркадије, док преводилац то не констатује у
преводу и по навици преводи поново са надимком Аркашка, као у првом примјеру.
- Аркашка, пойдем ко мне!

(Ф. М.Достоевский, Подросток, 1955, глава шестая)
- Идемо к мени, Аркашко!

Надимак, који смо навели, граматички је женског рода у српском језику и мијења
се самим тим по типу женских имена (погледати страницу 56 о женским именима са
дугосилазним и краткосилазним акцентом). Само у овом трећем дијелу проналазимо
овакве облике вокатива овог надимка од мушког имена Аркадије. Неправилну
употребу овог вокатива темељимо на овим примјерима изнад. Код других преводилаца
овог дјела није запажено нешто слично.
После ових преводних примјера навешћемо још један примјер неправилне
употребе вокатива од женског личног имена Катарина. То име се у вокативу јавља од
првог, па све до последњег дијела романа. Захваљујући овом примјеру, градимо
тврдњу да је понављање оваквог вокатива у преводу иманентно.
Я перед вами низок мыслями, Катерина Николаевна,...

Моје су мисли о вама недостојне, Катерино Николајевна,...

Заслужује да се нађе у овој нашој анализи о вокативу и женско лично име Дарја,
које се на два мјеста другачије јавља у вокативу. У првом примјеру овог вокатива,
срећемо вокатив са -а, док је на другом мјесту у истом поглављу са -о. Дјелује
прилично конфузно за читаоца овакав вокатив у реченици. Први вокатив је облички
потпуно исправан.
- Настасья Егоровна, где они?

- Гдје су сад, Дарја Онисимовна?

Некоме би могло бити збуњујуће, па ћемо разјаснити следеће: у оригиналу се
67
да примјетити једно име, а у преводу друго. Преводиоци Радмило и Милена
Маројевић су објаснили у свом преводу Дечко, у једној биљешци, да ту писац гријеши,
јер на неким ранијим мјестима истог лика именује Дарја Онисимовна, а овдје - посве
другим именом. Преводилац З.Ц рнковић овдје не слиједи писца, него се одлучује за
прво име.
- Настасья Егоровна, пустите меня туда!

- Пустите ме унутра, Дарјо Онисимовна!

(Исто)
Са разлогом нисмо вршили маркацију у првом примјеру, јер вокатив у том

примјеру не спада међу спорне. Још на пар мјеста у овом поглављу се јавља вокатив са
-о у вези са овим личним именом.
Кад је даље ријеч о погрешној употреби, долазимо до именице мушког рода, која
означава националну припадност. Први такав примјер у цијелом преводу биљежимо у
једној од претпоследњих глава романа. Ријеч је о вокативу од именице Француз:
- Врешь, француз, я-не шпион, но во мне много ума!

(Ф. М. Достоевский, Подросток, 1955, глава одиннадцатая)
- Лажеш, Французе, нисам ја шпијун, али сам и те како паметан!

(З. Црнковић, Младац, 1986, једанаесто поглавље, стр. 477)
Именице мушког рода са оваквим вокативом нису до сад сретане. Наводимо ову,
јер је код ње упадљив граматички наставак -е. Наставак којим се преводилац послужио
је некоректан у вокативу. Погледаћемо какав вокатив сугерише наш граматичар
Стевановић код именица као што су Француз, Енглез.
У својој књизи он наводи, да, ако се такве именице у том падежу употребљавају,
имају вокатив са крајњим вокалом -у. Дакле - Французу, Енглезу.
[уп. Стевановић. М, 1974; Савремени српскохрватски језик I].
После примјера именице Француз, враћамо се још неким личним именима и једној
именици женског рода, и ту ћемо привести крају последње поглавље нашег рада. Да
поменуто лично име Дарја, и његово двојако изражавања вокатива код овог
преводиоца није изолован случај, потврдиће нам преводни примјери друга два имена -
Ана и Марја:
Анна Андреевна, дайте ему чаю,...

68
Ана Андрејевна, дајте му чаја;...
Ако бисте се вратили на пету главу, затекли бисте сасвим другачију слику
вокатива од личног имена Ана. (погледати страницу 63 у овом раду). Потпуно
другачији вокатив овог имена на само неколико страница напријед у истом поглављу.
Тај вокатив ћемо обиљежити маркацијом у следећем фрагменту:
- Я не переменю решения, Анна Андреевна.

- Нећу се предомислити, Ано Андрејевна.

Сада ћемо направити мали екскурс у излагању нових чињеница, пре но што се
дотакнемо личног имена Марја. Чинимо то како би био јаснији редосљед у излагању.
Ријеч је о паритету од именице госпођ-, која се чешће среће код мање образованог, или
припростог становништва. Опште је познато да се и сама именица учтивог обраћања
госпођа мијења у вокативу, као женска лична двосложна имена са дугосилазним
акцентом, која примају граматички наставак -о у вокативу. Идентичан случај је и са
именицом госпоја, која је корјенски сродна именица овој претходној. Међутим,
неизоставно треба видјети како ствар по овом питању стоји у тексту превода З.
Црнковића. Нудимо два примјера те именице из превода Младац:
- Что вам, барыня? - вдруг отозвалась Марья из кухни.

(Ф. М. Достоевский, Подросток, 1955, глава двенадцатая)
- Шта желите, госпоја? - одазва се наједном Марја из кухиње.

- Барыня! - проницла вдруг из кухни Марья,...

- Госпоја! - пропискута изненада из кухиње Марја.

(Исто)
Код преводиоца је у оба случај вокатив на -а, на чему темељимо мишљење да је

ријеч о неправилности у изражавању вокатива.
69
Женско лично име којим ћемо се позабавити за крај ове анализе је Марја. Типично
руско име, којим су писци попут Достојевског, Толстоја и других најчешће именовали
споредне ликове својих дјела, неке собарице, куварице, кућепазитељке и сл. Са овим
именом у преводу се догађа исти случај, као са именима Дарја и Ана, у овом, трећем
дијелу. Ствар је у томе да је преводилац, као и код ових побројаних имена, у
недоумици да ли да вокатив изрази са вокалом -а или са -о. За нас овдје нема дилемеда
вокатив остаје номинативски, односно као у падежу номинатива. Остаје да погледамо
како ствар стоји у самом тексту превода, на два мјеста.
Марьа, Марья, если Катерина Николаевна приедет, то скажи, что я сейчас

буду...
Марја, Марја, ако дође Катерина Николајевна, кажи јој да ћу се одмах

вратити,...
Сто рублей тебе, Марья, если сослужишь службу.

Дат ћу ти сто рубаља, Марјо, ако ми учиниш ту услугу.

70
6. ЗАКЉУЧАК
Дакле, у овом специјалистичком раду обрађена су два сегмента, из теорије и

праксе превођења, која се тичу превођења с једног, руског језика, на други, српски
језик, а за такве двије подробне анализе послужила нам је грађа романа Подросток Ф.
М. Достојевског.
У првом, основном дијелу рада, представљена је анализа руског прошлог времена
с гледишта његовог превођења на српски језик. Анализа је рађена на основу два
превода: М. Ивковића у редакцији П. Митропана, под насловом Младић, и З.
Црнковића, с другом варијантом наслова Младац (у првом издању је било
Жутокљунац), с тим да су у појединим контекстима навођена преводилачка рјешења
из превода Радмила и Милене Маројевић под насловом Дечко. Подробно су обрађени
преводни еквиваленти из сва три тома романа Подросток.
На основу поредбених еквивалената у оба превода и пажљивог читања превода,
стиче се утисак о оба превода која су чинила основни корпус анализе. Интересантно је
да у преводу Младац З. Црнковића ван управног говора, односно у краћим, или дужим
прозним пасажима, којима сам роман обилује, облици попут аориста, или наративног
презента су спорадични. Преводилац их не узима толико у обзир, него се чешће
опредјељује за пуни, или крњи перфекат, овисно од структуре реченице. Нешто
другачији случај је у преводу Младић М. Ивковића. У том преводу се срећу, према
еквивалентима, који су издвојени, а који се тичу претежно прозних пасажа у дјелу,
фрагменти који садрже аорист, а на неким мјестима наративни презент, или
комбинације аориста са пуним перфектом. У неколико наврата, код оба преводиоца,
може се наћи мањи број примјера имперфекта. Што се тиче плусвамперфекта, он је
изузетно риједак у умјетничкој књижевности, па и у преводној. Разлог је што је код
плусвамперфекта прошлост много релативизована и те језичке ситуације су ријетке и у
живом говору. Није подобан ни за дјела у којима је повишена нарација, какво јесте
дјело Дечко, Ф. М. Достојевског.
Што се тиче превођења прошлог времена са руског на српски језик помоћу
наведених преводних еквивалената, у нашем раду се може закључити следеће: врло
опрезно треба приступити превођењу прошлог времена са руског на српски када су у
питању дјела умјетничке књижевности. У зависности за који се стил аутор опредјелио,
преводилац фаворизовањем једног прошлог времена у српском може стилски умањити
вриједност датог дјела. С друге стране може проузроковати монотоност у перцепцији
код читаоца приликом читања појединих релација у самом дјелу. А самим тим узрокује
и незаинтересованост за даље читање.
Од превођења одређеног романа, збирке пјесама и сл. зависи и перцепција
гледања и прихватања неког руског прозног писца, или пјесника у култури нашег
народа, тј. грађење слике о њему у јавности. Зато је препоручљиво да се приликом
71
оваквих превода користи шира лепеза прошлих времена, како би се избјегле ове или
друге потенцијалне мањкавости у преводу. Избор прошлих времена зависи како од
литературе која се преводи, тако и од стилске профилисаности самог дјела које се
преводи. Захваљујући трећем преводу, Р. и М. Маројевић, којим сам се потпомагао у
овом раду, искристалисала се слика о начинима превођења друга два преводиоца, и о
увиду у неке мањкавости, или недостатке, како појединачног превода, тако и створене
слике о тежини превођења прошлог времена са руског на српски.
Напосљетку, у другом дијелу, односно у Прилогу овог рада, дат је осврт на ништа
мање значајни проблем — превођење независног падежа, вокатива у Златковићевом
преводу Младац. Тамо преводилац даје неуобичајене облике вокатива, претежно код
заједничких руских и српских женских личних имена, као што су: Катарина, Татјана,
Ана и др. С друге стране, примјетно је погрешно васпостављање вокатива у
малобројних именица мушког рода, као што је именица националне припадности
Француз, или надимци мушког рода Аркаша, Аркашка. Да бисмо тако нешто и
доказали, наводили смо примјере из сва три дијела превода Младац. Такво образлагање
о вокативу могло би да буде од користи, не само младим русистима, који ће се можда
бавити можда овом темом, него и уопште преводиоцима русистике са руског на српски
језик.
72
7. ЛИТЕРАТУРА
Андрић, И. Проклета авлија, Нова књига, Подгорица, 2014.

Андрић, И. На Дрини ћуприја, Sezam Book, Београд, 2015.
Горшкова, К.В. и Хабургајев, Г.А. 1981, Историческая Грамматика Русского
Языка.
Дјевојка цара надмудрила, нар. приповијетка.
Достоевский, Ф.М. Подросток, 1955.
Иванов, В.В. 1990, Историческая Грамматика Русского Языка.
Ивковић, М. Младић, 1973.
Историческая Христоматія, 1908.
Јанковић, М. Писма Матилди К, Бесједа, Бања Лука, 2016.
Косовка Дјевојка, нар. пјесма.
Маројевић, Р. Граматика Руског Језика, Завод за уџбенике, Београд, 2013.
Маројевић, Р и М. Дечко, Рад, Београд, 1988, стр. 534.
Немушти језик, нар. приповијетка..
Његош, П.П. Горски Вијенац, Акиа.М..Принц, Београд, 2018.
Селимовић, М. Тврђава, Свјетлост, Сарајево, 1971.
Слово о Полку Игорову, превео Панић-Суреп, М; Бард-Фин д.о.о. и Романов,
Београд, 2008.
Станковић, Б. Нечиста крв, Просвета, Београд, 1970..
Стевановић, М. Савремени српскохрватски језик I, Научна књига, Београд,
1970.
Стевановић., М.. Савремени Српскохрватски језик I, Научна књига, Београд,
1974.
Црнковић,, З. Младац, Отокар Кершовани, Загреб, 1986.
Црњански, М.. Сеобе I, Нолит, Београд, 1981.
73

Дипломски Рад - Михаило Васић

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Дипломски Рад - Михаило Васић

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ПАНЕВРОПСКИ УНИВЕРЗИТЕТ АПЕИРОН

ФАКУЛТЕТ ФИЛОЛОШКИХ НАУКА

РУСКО ПРОШЛО ВРИЈЕМЕ И ПРОБЛЕМАТИКА

Ментор: Студент: Михаило Васић

Бања Лука, 2020.

ФАКУЛЬТЕТ ФИЛОЛОГИЧЕСКИХ НАУК

РУССКОЕ ПРОШЕДШЕЕ ВРЕМЯ

Баня Лука 2020

1.2. Из таквог предмета рада, проистичу сљедећи задаци: анализа преводних

1.5. Служио у самом почетку рада граматиком нашег познатог граматичара М.

Перфекат је прошло вријеме које се од свих прошлих времена највише

Вјеровао сам у пусте снове. (разг.).

За Милана Богом побратима,

И ово сам отправила Лазара господара,

По свој прилици су вам пре мене стигли гласови о мени....

Препливао сам од киша набујали Дњестар и тако се спасао

Овде, на вишеградској скели, су морале да застану и најупорније, јер их на скелу

...надање се наше закопало

У Босни мирише на рат, а Чехословачка је прошле године плишаном револуцијом

У недогледној влази облака и ритина, баруштина и трске, било је већ свануло

Постоје двије врсте перфекта: индикативни и релативни перфекат. За индикативни

Препливао сам од киша набујали Дњестар и тако се спасао

Конкретно, у овој реченици, једна радња узрокује другу. Да није „препливао”

Слушао га је, док му се овај обраћао.

Долазимо до логичког закључка да га у првом случају лице није могло слушати

Сад је дознала да су се њени преселили (В. Петровић, Земља, 133).

Присјећа се далеког дјетињства када су старији помињали проклету гору

[Стевановић.М, 1974; Савремени Српскохрватски Језик II; стр:615-616].

Случај са перфектом је да се данас готово подједнако користи у књижевности и у

Крњим перфектом се исказује све оно што се може исказати, и исказује

Нашао је и дућан, очистио радњу од цириса, мишијих огризина, мало је уредио,

Доле, до капије, утврдио бињекташ од мрамора, са кога је узјахивао на своје

Јуче све урадио, исјекао дрва, сложио, и уредио двориште (разг.)

Почињемо ово треће потпоглавље са аористом, јер аорист, као претеритално

А кад се појави на вратима, обучен, па му слуге приведоше коња, настаде

Присуство бабино толико ми респекта ули да се збиља почех смејати и шалити.

Тргох је за руку и извукох на горњи степен (Исто)

Одоше и не остаде за њима ништа. Ништа. (М. Црњански, Сеобе 1).

Тада се цар дохвати за браду и обрнувши се својој господи запита их

Аргатовах три године дана и ја вукох дрвље и камење (нар.пјесма).

Кад дођоше пред алкарску ложу, вођа и побочници сјахаше, а момци им

Тргох је за руку и извукох на горњи степен (Л. Лазаревић, Приповјетке)

Колико се пута враћах растресен, раздражен разговорима и погледима!

Те временске функције су заједничке и перфекту и аористу. На крају је о аористу

Имперфекат је такође претеритално прошло вријеме, као и остала којих смо се

Комесар их беше видео, још код првих винограда...(Исто).

Једном идући за овцама чује у шуми неку писку, а не знадијаше шта је

Један број примјера имперфекта из граматике М. Стевановића:

Под њиховим гуснатим гранама сеђаху старци и жене којима не допуштаху

Једнога примораше да се пење на таван, а тај, одрастао човек, дрхташе од

Имперфекат се употребљава све ређе у књижевности и у књижевним преводима,

Плусвамперфекат важи такође за претеритално вријеме. Као и имперфекат, кога

Да вам причам што ми се приснило/Народа се бјеше много дигло (П. П. Његош,

Некакав страх беше обузео попа да се једва држаше (Л. Лазаревић).

Она бјеше прешла на други прозор и збуни се због тога

Најпознатија функција презента у разговорном језику је функција садашњег

Сегнем у џеп мало дубље него је било могуће и извучем бомбоне

Приповједачки (наративни) презент, како му и само име открива, може изнимно

Савремени руски језик, са свим својим временима прошлим, садашњим и

Ед.число Инф. Быти

Аӡъ григории диѩко . написахъ єѵглиє . (Историческая Христоматія-Иӡъ

Они жє принєсошѧ . (Историческая Христоматія-Иӡъ Євангєліи, стр:4).

третьяго дни къ полуднию падоша стязи Игоревы

Испод нудимо приказ конјугације истог глагола у староруском језику.