Универзитет у Нишу

Филозофски факултет

Департман србистике

Методичка обрада књижевно-историјских и

језичко-теоријских појмова на примеру Новеле од
Станца Марина Држића

Професор: Студент:
доцент Снежана Божић Јована Лазовић 2203

Ниш, март, 2019.

 Садржај

1.0. Увод....................................................................................................................................3
1.1. Дубровачка књижевност и стваралаштво Марина Држића..........................................3
2.0. Литерарна анализа драмског текста у настави...............................................................5
3.0. Сценска анализа драмског текста у настави...................................................................6
4.0. Закључак...........................................................................................................................10
5.0. Библиографија..................................................................................................................11
1.0. Увод
 Пре него што говоримо о методичкој обради одређеног књижевног текста, морамо
се подсетити на поделу саме књижевности на родове, па тако знамо да постоје епски,
лирски и драмски књижевни род. Сваки од родова има своје одређене критеријуме, па
самим тим свако дело на основу својих особина припада једном од та три рода, или се
његови одређени делови могу приписати једном или другом роду. Дело које ће нам
послужити као основа за методичку анализу припада драмском роду, па ће то бити
предмет даље анализе. То је Новела од Станца, Марина Држића.
Дакле, драму можемо дефинисати као „један од три основна књижевна рода који
обухвата све драмске врсте.“ (РКТ) Назив је добила од грчке речи која означава радњу.
Оно што је за њу карактерстично је да је намењена сцени односно сценском извођењу
и из тога произилазе многе њене каратеристике, попут јединства радње, места и
времена. Може се рећи да је то веома стари књижевни род, односно да је дуго део
човековог живота и да су и пре неколико хиљада година људи имали неку врсту,
импровизоване позорнице на којој су изводили разне комаде, док је античка драма и
данас једна од најпопуларнијих, и да је античко доба било златно време драмских врсти
које су уживале велику популарност и биле на веома високом естетском и литерарном
нивоу.

1.1. Дубровачка књижевност и стваралаштво Марина Држића

Термином дубровачка књижевност обухватамо књижевност насталу на простору

некадашње Дубровачке републике. Представља највеће домете књижевности које
припада епохи хуманизма и ренесенсансе, а касније и барока међу Јужним
Словенима. Период стварања је дуг, али се сматра да је свој пуни развој и најбоља
дела ова књижевност остварила у периоду између 16. и 18. века. Писана је на
штокавском, источнохерцеговачком дијалекту ијекавском изговору, који је садржао
и локализме тога времена. Бројни су значајни аутори ове књижевности, а један чија
су дела и дан-данас на репертоарима наших позоришта, али и део наставног
програма, јесте Марин Држић. Дело које га је прославило јесте комедија Дундо
Мароје, али је свакако познат и по свом делу Новела од Станца, која се обрађује у
првој години средње школе у оквиру предмета Српски језик и књижевност.
 Период средњег века означен је као период јаког утицаја цркве на свеобухватни
живот човека, па тако и књижевни. Прву мању промену и већу слободу доноси
хуманизам, као правац који ће ставити човека у средиште интересовања, а не
религију, односно црквена правила и захтеве. Узори се траже у античкој
књижевности али се ствара на латинском. Праву револоцију и промену заправо
доноси ренесанса, као кључни покрет који доноси промене, и означава прелаз из
средњег у нови век. Аутори стварају на народном језику, теме су љубав, лепота,
свакодневни живот обичног човека. Црква се неретко критикује, а славе се слобода
и овоземаљски живот. Као драмски жанр доминира комедија. Место настанка оба
правца јесте Италија. Близина Млетачке републике, али и јаке трговинске,
политичке и културне везе, условиле су да се у Дубровачкој републици осим
српског, говори и латински. Дубровчани су често у Млетачкој радили, путовали али
се и школовали и доносили део културног утицаја у Дубровник. Зато су и многа
књижевна дела настала под утицајем дела италијанских писаца. Марин се родио
1508. у Дубровнику, преминуо 1567. у Венецији, свој књижевни рад почео је као и
многи у том времену, пишући песме петраркистичког стила које су тада биле
популарне. Ту није оставио значајнијих дела, право уметничко интересовање и
образовање доћи ће током студирања у Сијени, које је искористио за изучавање
сценске уметности и позоришта уопште. Тако је кренуо са стварањем комедија које
имају највећу стваралачку вредност у опусу овог писца. Неке од њих су изгубљене,
неке у деловима, а ретке сачуване у целости. Осим Тирене и Дунда Мареја, још
једна од најпознатијих јесте Новела од Станца објављена 1550. године. У
методичком контексту, драмски текст се може изучавати као литерарни текст или
као драмски текст намењен сценском извођењу. Тако и анализа ове комедије може
бити двојака.

2.0. Литерарна анализа драмског текста у настави

 ,,Драма је књижевно дело, али се ствара да би се приказавила на сцени. Зато она
припада и књижевној и сценској (позоришној, театролошкој) уметности. По томе је
она уметнички сложенији књижевни род од епике и лирике.“ (Илић, стр.429, 2003)
Наставним програмима је намењен знатно мањи број часова на којима се може
обрађивати наставно градиво из драме, док се епским и лирским делима даје много
више простора. Делом, ово има оправдања када је реч о млађим узрастима ученика
основне школе, јер драма као једно комплелксно научно и уметничко питање
захтева одређену зрелости и искуство. Ипак, мали број часова нема оправдања када
је реч о старијим узрастима. Велики утицај и интересовање које старији ученици
показују према телевизији и филму може се искористити за увођење у драмску
уметност,са чијим адаптацијама дела ће они често сусретати.
Ипак, када је реч о литерарној анализи драмског текста, тада ћемо са ученицима
драмски текст третирати као књижевни, и овде ће се његова анализа засновати на
уопштеним особинама текста, шта га чини драмским, кроз књижевно-теоријску
анализу увешћемо их у потребну научну терминологију и слично. Када буду
сазнали шта је то дијалог, реплика, монолог, дидаскалија, њима ће бити лакше да
сами анализирају драмски текст уз усмеравање наставника. Овим их уводимо у
читање драмског текста које се разликује од читања неког другог књижевног текста
због саме његове природе. ,,При читању драмског текста долази до изражаја још
једна посебност, тј. наступа прекодирање приопћења (порука). Сигнали писанога
кода срачунати на визуално примање (примање очима) трансформирају се у слушне
сигнале.“ (Росандић, стр.511, 2005) Зависно да ли се чита одломак или цело дело,
може се приступити другачијој организачији наставног часа. Пошто је ово дело које
се чита у целини, и за чију обрада су намењена два наставна часа, један час се може
организовати као час где ће се ученици првенствено концентрисати на литерарну
анализу. Након уводне мотивације, ученици читају одломак из дела, повезујући га
са претходним и са крајем дела, и анализирају језик, стил, архаизми који се јављају
у делу, врше локализацију самог дела али и откривају његове естетске и
универзалне поруке које носи. Наставник даје смернице и исправља евентуалне
грешке, и увежбава са њима доживљајно читање као посебан начин читања
 драмског текста. Кроз хеуристички тип дијалога, наставник их наводи на то да сами
наведу опште карактаристике дела, зашто је то комедија, шта је то фарса и
фарсично, шта је пасторала, књижевна епоха и књижевно-историјиски контекст
настанка драме, који елементи изазивају смех, праве карактеролошку таблицу
ликова и слично. Читајући текст ученици свесно или несвесно замишљају одвијање
радње и стварају своју „представу“ у глави. Иако нас скоро сваки текст тера на то,
драмски текст је много снажнији и конкретнији па је погодан за визуелизацију. Све
ово ће бити добар преуслов и олакшица за сценско читање драмског текста.

3.0. Сценска анализа драмског текста у настави

Сам опис позоришта, односно позоришне уметности, као врсту ценске

уметности, нам говори да се она изводи на сцени односно посебном простору
предвиђеном за то. То је жива уметност која се изводи уживо, и коју изводе глумци
и глумице, који представљају посебног типа уметника који се школује за извођење
на сцени. Дакле бити глумац је врста професије, док је глума врста уметности која
је једна од најстаријих, јер су људи налазили начина да се забаве ако је у питању
комедија, или опишу своје јунаке и хероје који су направили одређени подвиг, као
што је то случај са трагедијом. Било да је циљ драмског дела да изазове катарзу или
прочишћење, или смех и опуштање, интересовање и популарност ове уметности се
не смањује. Оно што одваја драму од осталих књижевних врсти и родова, јесте да
писац док пише драму пред очима и у својој свести има и публику. Он заправо за
њу и пише, и само дело намењује сцени, зато имамо бројне дидаскалије и упуте
редитељима које писац оставља као део текста. И сам читалац, иако читајући
драму као књижевни текст, неминовно ће имати пред очима и сцену и своје виђење
извођења драме. На публику највише делују драмски ликови и дијалог који воде.
,,Драмски лик се својим делањем намеће њиховој свести, те га она прихвата или
одбацује, дистанцирајући се од његових поступака и ставова. У оба случаја,
сопствена свест се при том изграђује, прочишћава, доживљава катарзу. Стога се
позориште одувек сматрало школом за народ.“ (Илић, стр.430, 2003) Дакле, значај
позоришта је велики, јер оно представља живот у малом који се одиграва пред
нашим очима. Зато је део културе и образовања, и изузетно је важно пренети
ученицима љубав и интересовање према позоришту. То можемо урадити на много
начина: групним одласком у позориште и гледањем представе, довођем глумаца
који би са њима разговарали о позоришном животу, обиласком позоришта и
његових просторија, припремањем одређене представе за школску приредбу,
вођењем драмске секције и драматизацијом дела која су и ван програма али се
допадају ученицима и слично.
Новела од Станца је драмско дело које је у наставном програму за први
разред средње школе и коме су намењена два школска часа. То значи да је ово дело
које ученици читају код куће, а тумачење се обавља у школи. Уколико тумачимо
дело као литератну творевину, ослањаћемо се више на књожевно-теоријске појмове
текста, али сценски приступ тражи припрему и одговарајуће задатке. Одређеним
задацима и питањима ћемо их припремити на одговарајуће читање код куће и на
разговор о делу на часу. Питања могу бити:
-које карактеристике овог дела упућују да се ради о драмском делу?
-које карактеристике овог дела упућују да се ради о комедији?
-у ком времену се одиграва и месту?
-наведи елементе фарсичног у делу?
-на колико слика би могао да поделиш дело и шта је у њима
карактеристично?
-шта је значење речи Влах у овом делу?
-шта мотивише јунаке на деловање, шта обликује драмску ситуацију?
-шта је заплет а шта врхунац драме и на крају расплет?
-карактеролошка таблица јунака, ком типу припада Џиво а ком Станац?
-опиши главног јунака Станца?
-опиши сцену који си замишљао/ла читајући драму
-какав је твој утисак? Каква осећања изазива у теби?
-у сукобу генерација о ком говори Влахо да ли видиш нешто што се
дешавало у прошлости или опште место?
-где се одиграва драма и у ком времену?
-да ли је обична ноћ у Дубровнику?
 -уколико бисмо неке догађаје ставили испред, а неке касније у драми да ли
би драма имала исти смисао? Зашто? Како објашњаваш јединство радње?
-како објашњаваш Станчеву наивност?
-да ли је шала безазлена?
-да ли су младићи сурови или ти се шала допала?
-који су елементи пасторале у драми?
-како се заврашава драма?

Часови обраде и анализе драмских дела су вишеструко корисни, јер се овим

путем увежбава и говорна култура, врсте читања, интонација, пауза, ритам, ученици
се припремају да аргументовано одговарају на питања и образлажу своје ставове,
уче се култури дијалога и слично. Осим тога, повезивањем са знањем из језика даје
боље васпитно-образовне ефекте, а делом се може ући и у историју књижевности и
књижевну критику. Па ћемо им тако скренути пажњу на мешање стиха и прозе у
делу, на различит језик којим говоре младићи и Станац, игру речима и комику
говора. ,,На примјеру Држићевих дјела Дундо Мароје и Новела од Станца
приказује се сустав програмског повезивања на темељу језичких елемената.
Интерпретација (литерарно-драматуршка) и сценска (театролошка) обухваћа
разноврсне језичне елементе: лексичко-семантичке, морфолошке, синтактичке,
изговорно-интонацијске. На тај се начин успоставља и корелација језичних
планова.“ (Росандић, стр.522, 2005). Ово драмско дело можемо и читати
интерпретативно, са подељеним улогома према афинитетима ученика, док ће
преостали ученици бити позоришна публика али и позоришни критичари. Све ово
повећава мотивацију ученика који радо прихватају оваква дела. Они се
идентификују са ликовима и емоционално улазе у драму. Након тога заједно тумаче,
своја прва запажања о драми могу изнети писмено или усмено. Наставник
примењују методу хеуристичког разговора, подстиче питањима ученике на
аргументоване одговоре, не дозвољава им да одговарају са да и не. Ако је у питању
дуже дело, воде рачуна да повежу излагање са почетник и крајњим исходом дела,
уколико је краће, читаће га на часу у целости. Корисно је да ученици запишу своје
утиске у својим свескама. А да након тога, оду групно у позориште када се изводи
та представа и сада упореде своје утиске након читања, са утисцима након гледања,
да ли је било разлике у сцени, декору, да ли је редитељ изменио неке делове и
слично. Уколико нема услова да се оде у позориште, применом савремене
технологије првенствено рачунара и интернета, лако је довести позориште у
учионицу, гледањем те представе преко видео-бима, ређе аудитивним снимком,
гледањем драматизованом верзијом филма или серије и слично. Тако, у овом
случају ученицима можемо пустити позоришни снимак. Након тога могу
разговарати о утисцима представе:
-Какви су ваши утисци о представи?
-како сте при читању замишљали сцену, да ли се разликује од оне коју смо
гледали у позоришту и по чему?
-колико је сценски простор допринео оживљавању драме?
-да ли се разликује доживљај гледања у позоришту и путем видео-бима?

Уколико је у могућности, наставник може организовати разговор са глумцем

из локалног позоришта, и на тај начин приближити сценску уметност ученицима.
Они ће из прве руке сазнати које су предности а које мане овог посла, које особине
и способности се траже за обављање ове професије и како изгледа припрема за
представу. Глумци често имају различите технике учења текста, што може бити
занимљиво ученицима, могу са њима разговарати о треми и јавном наступу што
често мучи и ученике, а ако имају прилике, могу присуствовати и проби. Нарочито
интересантим се показала тема везана за целокупни декор једне преставе и
позоришта. Ту можемо искористити, сада већ устаљену праксу локалних позоришта
да повремено направе дан ,,Отворених врата“ када је позориште отворено
посетиоцима. Тако се у нишком Народном позоришту ученици могу ближе
упознати са костимографијом и видети како изгледају костими израђени са
одређене представе, могу стати и на саму сцену и видети какав је осећај стајати
на ,,даскама које живот значе“, могу посетити позоришну библиотеку која садржи
велики број стручне литературе и драмских текстова, видети балкон, ложу, посебне
машине за осветљење, дизање завесе, али нарочито им је интересантна посета
шминкерници где глумци добијају коначни изглед који уз примену данашње
 шминке и ефеката може бити скоро надреалан, као и посета власуљарници,
просторији где се израђују различите перике које глумци користе како би дочарали
одређени лик.
Још један вид сценске анализе јесте сценско извођење самих ученика, који
уз помоћ наставника, сами и режирају одређено дело, осмишљавају декор и слично,
док им наставник помаже упућујући их на специфичности ренесансног периода
који се огледа и у посебном начину одевања, говора и уопште начина живота и
друштвеног уређења. Ово пружа бројне могућности, даје ученицима слободу и
креативност да изразе своје идеје и способности. Ученици могу заједно израђивати
импровизоване маске од картона и цртежа, правити неку врсту импровизоване
сцене у учионици, направити реквизите ( у случају недостатка времена, ученици
могу бити ти реквизити што ће унети комику и пријатну атмосферу за рад међу
ученицима), могу им се нацратати бркови, сашити специфичне капе и одела,
Станац може поседети (ученик који га тумачи уз помоћ другова може
импровизовати седу боју косе и старачки изглед). Након тога могу разговарати о
делу, шта би они променили, шта им се допада, и опште утиске које су стекли.
Уколико се ученицима допада овакав рад, он се може наставити и кроз ван-наставне
активности.

4.0. Закључак

Иако је драмска уметност и књижевност до сад била запостављена у наставним

програмима у односу на епску и лирску књижевност, то се полако мења, и она
показује свој пуни потенцијал. Због своје сложености али и сажетости, изузезно је
згодна за наставну обраду, и пружа могућност, да се осим на литерарни начин,
ученици заинтересују за сценско тумачење дела. Ово може подстаћи талентоване
ученике да се касније и баве неким од позива везаним за сценску уметност, а
интересовање, прве кораке и охрабрање они ће пронаћи управо код наставника
српског језика и књижевности. Наставници морају имати на уму да морају бити
пажљиви са ученицима који још увек развијају своје самопоуздање и личност, али и
 да испред себе можда гледају будуће великане позоришта, и да је потребно радити
са њима на правилан и одговарајући начин. Ови часови су ученицима најзабавнији,
најинтересантнији и погодни су за развијање добре атмосфере на часу и односа
међу ученицима. У њима воле сви да учествују, зато је важно да наставник сваком
ученику нађе одговарајући задатак како се не би осећали запостављено.
Стваралаштво Марина Држића, иако вековима удаљено од наших дана, и даље
пружа одличан материјал за упознавање са драмском уметношћу, са историјским и
друштвеним приликама тога доба, начином живота ондашњих људи, али и добру
прилику за смех, јер је шала и смех категорија која не признаје пролазност и време.

5.0. Библиографија

1. Илић, 2003: Павле Илић, Српски језик и књижевност у наставној теорији и

пракси, методика наставе, Змај, Нови Сад, 2003.
2. РКТ, 1985: Речник књижевних термина, у: Драгиша Живковић (ур.), Нолит,
Београд, 1985.
3. Росандић, 2005: Драгутин Росандић, Методика књижевног одгоја и образовања,
Школска књига, загреб, 1986.