СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

УРЕДНИЦИ

ДРАГАН ЛАКИЋЕВИЋ
МАРКО НЕДИЋ

ШТАМПАНО О СТОГОДИШЊИЦИ СМРТИ ЖИЛА ВЕРНА

ГРАД КОЈИ
ПЛОВИ
Превео Д. Н. Јовановић

Наслов оригинала
Jules Verne (1828 -1905)
UNE VILLE FLOTTAUTE
1871.

MMXVII
 I

Осамнаестог марта 1867. дошао сам у Ливерпул. Грет-Истерн је кроз

неколико дана полазио у Њујорк, па сам њиме хтео да путујем забаве ради,
и ништа више. Желео сам да на овом џиновском пароброду путујем преко
Атлантског мора. Том приликом, намеравао сам, и то узгред, да видим
Северну Америку. Али најпре Грет-Истерн, а после земљу, коју је Купер
величао.
И заиста, овај пароброд је урнек[1] бродарског грађевинарства. То је
више но лађа, то је град који плови, парче графства[2] одвојено од
енглеског земљишта, које ће се саставити с американским копном, пошто
пређе преко мора.
Замишљао сам ову грдну масу изложену таласима, њену борбу с
ветровима којима пркоси, њену дрскост према свемоћном мору, њену
издржљивост усред овога елемента који као чамце дрмуса највеће
оклопњаче. Али ту се заустављала моја уобразиља; за време овога
путовања ја сам све ове ствари видео, и још многе друге, које не спадају у
поморски делокруг. Ако Грет-Истерн није само пловидбена машина, ако
је то један мали свет и ако носи са собом толико људства, посматрач се
неће чудити, што ту налази као на највећем позоришту све нагоне, све
смешне особине, све страсти људске.
Са железничке станице отишао сам у хотел Аделфи. Било је јављено, да
Грет-Истерн полази 20. марта. Желећи да посматрам последње припреме
на лађи, замолих капетана Андерсона за дозволу да се одмах укрцам. Он
ми то љубазно одобри.
Сутрадан сиђох до басена поред којих су подигнути магацини на
обалама Мерсеа. Преко мостова, што се окрећу, дођох на кеј Њу-Принс
као неки покретни сплав, који иде за приливом и одливом. То је штек[3] за
многе лађе, које саобраћају између Ливерпула и Беркенхеда, који се
налази на левој обали Мерсеа.
Ова Мерсе, као Темза, јесте незнатна речица, недостојна имена реке,
иако утиче у море. То је пространо угнуће земљишта, напуњено водом,
права рупа, која је толико дубока да може да прими лађе са највећом
тонажом. Такав је Грет-Истерн, којем су већина других пристаништа у
свету строго забрањена. Благодарећи њиховом природном положају, на
овим речицама Темзи и Мерсеу подигле су се готово на њиховом ушћу у
море две огромне трговачке вароши: Лондон и Ливерпул.
Исто тако и готово из истих разлога, дигао се Глазгов на речици Клиди.
У заливу Њу-Принсу пушио се један паробродић за превоз путника до
Грет-Истерна. Сместих се на палуби већ пуној радника, који ће се
превести на Грет-Истерн. Кад седам сати ујутру изби на кули Викторији,
паробродић пусти своје паламаре и са великом брзином заплови по
Мерсеу.
Тек што је паробродић кренуо, спазих у заливу једног младог човека
висока раста, са оним господским лицем које одликује енглеског официра.
Учини ми се, да сам у њему познао једног мога пријатеља, капетана у
индијској војсци, кога нисам видео много година. Можда сам се и варао,
јер капетан Мак Елвајр није могао оставити Бомбај. Ја бих то знао.
Уосталом, Мак Елвајр био је весео, безбрижан младић, а овај, иако ми се
учинило да личи на мога пријатеља, изгледао је тужан и као да га је нека
тајна туга морила. Ма шта да је, нисам имао времена, да га пажљивије
посматрам, јер се паробродић брзо удаљавао.
Грет-Истерн био је укотвљен отприлике на три миље узводно, према
првим кућама Ливерпула. Са кеја Њу-Принса није се могао видети. Тек на
првом савијутку реке спазих његову огромну масу. Изгледао је као
острвчић упола засенчен у густој магли. Указа ми се што био: огроман! Три
до четири лађе угљарице стајале су уз њега и у његове баџе[4] убацивале
угаљ. Поред Грет-Истерна, ове угљарице са три катарке, изгледале су као
чунови. Њихови димњаци нису допирали ни до првога реда прозорчића на
његовом боку. Овај џин могао је дићи ове угљарице и поставити их на оно
место где му стоје парни чамци.
Међутим, паробродић се приближавао; прође под предњим крајем
Грет-Истерна, чији се ланци јако затезаху под притиском таласа, и кад му
дође на леву страну, стаде код спуштених степеница. У овом положају кров
паробродића само је додиривао пловну линију Грет-Истерна, ону линију
до које је требало да дође кад је сасвим натоварен, и која се помаљала још
за два метра.
Међутим, радници су брзо излазили из паробродића и пењали се уз
спуштене степенице на брод. А ја сам дигао главу, а погнуо тело, као
путник који гледа какву високу зграду, и стао посматрати точкове Грет-
Истерна.
Гледани са стране, ови точкови изгледали су сићушни, танки, иако су
њихове лопате биле дугачке четири метра; али с лица су имали
величанствен изглед. Њихов леп оков, јака главчина, ослонац целог
система, укрштени подупирачи, која су сва три наплатка држали
размакнута један од другог, овај венац од црвених паоца, овај механизам
упола изгубљен у сенци широких заклона над точковима, све то скупа
чинило је утисак и изазивало мисао о некој страшној и тајанственој сили.
Како су ове дрвене лопате на точковима, тако јако заковане, морале
снажно ударати воду, коју је прилив у том тренутку ломио о њих! Какво
силно пенушање воде, кад је ова моћна справа ошине! Каква грмљавина у
овој пећини заклона за точкове, кад је Грет-Истерн пуном паром пловио
под потиском точкова, чији је пречник педесет и три стопе, обим сто
шездесет и шест стопа, тежина деведесет тона, а који се обрну једанаест
пута у минуту!
Из паробродића су изашли сви путници. Ја стадох ногом на гвоздене
ижљебљене ступњеве степеница и попех се на брод.
 II

Кров је још изгледао као неко огромно бродоградилиште у којем је

радила читава војска радника. Нисам могао веровати да сам на великом
броду. Више хиљада људи — радници, морнари, механичари, официри,
радозналци, пролазили су један поред другог, гурали се, једни на крову,
други међу машинама, ови тумарајући по морнарским собицама, они
растурени по катаркама, сви у једном дар-мару, који се не може описати.
Овде су покретни чекрци дизали огромне гвоздене комаде, тамо су парне
машине кретале дебеле балване; над машинском собом клатио се један
гвоздени ваљак, право метално стабло; спреда, крижаци су се дизали уз
катарке које имају корпу; остраг је била једна скела, која је без сумње
скривала неку почету грађевину. Градило се, намештало се, тесало се,
фарбало се у великом нереду.
Мој пртљаг је био пренет у брод. Потражих капетана Андерсона.
Рекоше ми, да још није дошао; али један од надзорника нареди, да ми се
ствари однесу у једну од кабина на стражњем крају брода.
Пријатељу — рекох му — јављено је, да Грет-Истерн полази 20. марта,
али све ове припреме не могу се свршити за двадесет и четири сата. Знате
ли, кад можемо поћи из Ливерпула?
Надзорник није знао то да ми каже. Остави ме самог. Тада се реших да
разгледам све рупе овог огромног мравињака, те почех шетњу као што би
радио путник у некој непознатој вароши.
Црно блато, оно енглеско блато, што се лепи за калдрму енглеских
градова, покривало је кров пароброда. Смрдљиви млазеви воде вијугали су
се тамо-амо. Мислио би човек да је у једном од најгорих пролаза Горње
Пемске улице око лондонског моста. Прођох поред морнарских собица,
што су се ређале на позадини лађе. Између њих и ограде са сваке стране
виделе су се две широке улице, или управо два булевара које је закрчила
гомила људи.
Дођох тако насред брода, између заклона над точковима сједињених
двогубим системом мостића.
Ту се отварао понор у коме се налазе органи машине са точковима.
Тада видех ову дивну справу за покретање. Педесетину радника стајали су
на решеткастим отворима: једни се ухватили за дугачке покретне клипове,
а други за полуге, па удешавају и закивају грдним клиновима лежишта за
стожере. Оно метално стабло, што је силазило лагано кроз рупу на крову,
била је нова осовина, која преноси точковима кретање полуга. Из ове
провалије излазило је непрекидно брујање, што су правили пискави и
нескладни звуци.
Пошто сам брзо разгледао ове послове око намештања, продужих
шетњу и дођох на предњи крај брода. Ту су тапетари довршавали
декорисање једне доста простране собе, која је носила име „смокингрум“,
соба за пушење, дивна кафана овог града на води, осветљена са четрнаест
прозора, са белом и позлаћеном таваницом и обложена четвртастим
таблама од лимуновог дрвета. Затим, пошто сам прешао преко једног
троугластог места што је правио предњи крај крова, дођох до краја брода.
Кад се окренух, од ове крајње тачке видех позадину Грет-Истерна на
одстојању од преко двеста метара.
Вратих се булеваром на десној страни брода, пролазећи између
морнарских собица и ограде брода, склањајући се да ме не ударе чекрци,
што су се клатили у ваздуху, да ме не закачи машина за подизање терета и
да ме не опеку варнице из ковачнице, које су летеле као ватромет. Једва
сам могао сагледати врх катарке, високе две стотине стопа, који се губио у
магли, с којом се мешао црн дим из паробродића и угљарица. Пошто сам
прошао поред велике рупе машина с точковима, спазих једну лепу кућицу
са моје леве стране, затим побочну фасаду једне палате, а на њој терасу,
чију су месингану ограду чистили. Напослетку, дођох на стражњи крај
брода, где се дизала скела коју сам већ поменуо. Ту, између последње
морнарске собице и простране решеткасте потплате, над којом су се
дизала четири точка крме, механичари су довршавали намештање једне
парне машине. Ова машина имала је два хоризонтална ваљка са неким
зупчаницима, полугама и кукама, што ми се све учинило сложено. Нисам
знао што ће то све, али је изгледало да и овде као свуда са спремањем још
није било свршено.
И сад, зашто оволико оклевање, зашто толико ново спремање на Грет-
Истерну, броду, који је доста нов? О овоме треба казати неколико речи.
Пошто је двадесетину пута саобраћао између Енглеске и Америке, а на
једном таквом путовању догодиле су се велике несреће, Грет-Истерн није
више употребљаван. Овај огромни брод удешен за пренос путника изгледао
је да није низашта и неповерљива раса прекоморских путника напусти га.
Када није успео први покушај да се кабл спусти у море, а за овај неуспех су
унеколико криве лађе, које су га преносиле, инжењери помислише на
Грет-Истерн. Само се на њему могло сместити оних три хиљаде четири
стотине километара металне жице, тешке четири хиљаде и пет стотина
тона. Само се на њему могао одмотавати и спуштати у море овај огроман
паламар. Али да се овај кабл смести на броду, требало га је удесити за то.
Од шест котлова два су се морала уклонити, као и један од три димњака,
што су припадали машини завртња. На њиховом месту беху подигнути
пространи басени са водом, у којима се потапао кабл, да се сачува од квара
ваздуха. Из ових басена жица је прелазила у море и није долазила у додир с
ваздухом.
Пошто је спуштање кабла у море срећно извршено, Грет-Истерн опет
вратише у стање мировања. За време светске изложбе у Паризу 1867.
основано је Друштво закупаца Грет-Истерна с капиталом од два милиона
франака, у циљу да се овај велики брод употреби за превоз прекоокеанских
путника. Сад је било потребно, да се брод поново удеси за овај циљ, да се
уклоне басени и врате казани, да се увећају салони за неколико хиљада
путника и да се направи још неколико трпезарија, и напослетку, да се
постави три хиљаде постеља.
Грет-Истерн био је дат под закуп за двадесет и пет хиљада франака
месечно. Два су уговора закључена са Г. Форестером и Комп. из
Ливерпула: један за постављање нових казана завртња, за пет стотина
тридесет и осам хиљада пет стотина франака, а други за опште оправке и
постројења на броду, за шездесет две хиљаде пет стотина франака.
Пре него што су се предузеле ове преправке, Министарство трговине
тражило је да се труп брода строго прегледа, па је нађено да има да се
изврши једна скупа оправка на спољашњем первазу, на којем се направила
дугачка подеротина. Тада се приступило намештању нових казана. Морала
се такође изменити осовина точкова, која се на последњем путу покварила.
Напослетку, крму ће одсад кретати пара.
За овај деликатан посао механичари су спремали машину коју су
намештали позади. Крмар стоји на мостићу центра, између сигналних
апарата точкова и завртња, а пред њим је један котур са покретном иглом,
која му сваки час показује положај његове полуге на крми. Да би га
променио, доста је да мало крене један точкић, који има једва стопу у
пречнику и који је постављен усправно, тако да му је под руком. Заклопци
се одмах отворе; пара из котлова појури кроз дугачке спроводне цеви у два
цилиндра мале машине, клипови се брзо покрећу, трансмисије раде и крма
се одмах покорава својим једецима, који се неодољиво вуку. Ако овај
систем испадне добро, један човек би само прстом управљао огромном ма-
сом Грет-Истерна.
Ови послови су се журно обављали пет дана. Закупци брода имали су
велику штету од овога одуговлачења; али предузимачи нису могли учинити
више. Полазак је био одређен за 28. март. Али 25. марта кров је још био
закрчен алатима и справама.
На крају овог последњег дана раскрчише се прелази са стражњег на
предњи крај брода, мостићи, морнарске собице; дигоше се скеле, нестаде
чекрка, сврши се намештање машина, последњи клинци се закуцаше и
последњи шрафови утврдише; глатки делови се премазаше белим лепом,
који ће их чувати од оксидисања за време пута. Тога дана главни шеф
наредио је пробу котлова. Грдна пара покуља у машински простор. Нагнут
над отвором, пара ме свег обавила, те нисам ништа видео; али сам слушао
како дугачки клипови шиште кроз кудељне кутије, а дебели ваљци се са
шумом клате на својим јаким стожерима. Страшно време је било под
заклонима, док су лопате на точковима ударале мутну воду Мерсеа. На
стражњем крају брода завртањ је ударао таласе са своја четири крака. Обе
машине, независне једна од друге, биле су готове да раде.
Око пет сати nđbie подне, један парни чамац пристаде уз Грет-Истерн.
Прво одвојише његову машину, и дигоше је чекрком на кров брода. Али
сам чамац није се могао укрцати. Његов челични труп био је тако тежак, да
су се подупирачи, на које су заковани витлови, савили под теретом, а ово
се не би догодило, да су везани конопцима. Стога се овај чамац морао
оставити; али је Грет-Истерну остало још шеснаест чамаца, који су му
висили са стране.
Те вечери било је готово све свршено. На почишћеним булеварима
није било више блата. Утоваривање беше сасвим довршено. Храна, роба,
угаљ, било је смештено у свима просторијама за оставу. Међутим, брод се
још није налазио на својим пловним линијама и није тонуо у води девет
прописаних метара. Ово је било незгодно за његове точкове, чије лопате,
кад нису довољно загњурене, не могу да дају јак потисак. Ипак, под овим
условима, могло се поћи. Легох, дакле, у нади да ћу се сутрадан отиснути
на море. И нисам се преварио. Зором 26. марта спазих на предњој катарци
америчку заставу, на великој катарци француску заставу, а на стражњој
катарци енглеску заставу.
 III

И заиста, Грет-Истерн се спремао да пође. Из његових пет димњака

већ је излазило неколико праменова црног дима. Топла пара избијала је из
дубоких отвора, кроз које се улазило у машинске просторије. Неколико
морнара пунила су четири топа, који ће поздравити Ливерпул, кад поред
њега прођемо. Морнари су трчали по крижацима и дрешили једеке. Око
једанаест сати тапетари су закуцавали последње ексере, а фарбари
свршавали фарбање. Затим се сви укрцаше у пароброд, који их је чекао.
Чим је притисак био довољан, пустише пару у цилиндре машине што
покреће крму, и механичари се уверише, да ова справа ради правилно.
Време је било доста лепо. Сунце је продирало кроз облаке, који су се
брзо премештали. Ветар на мору изгледа да је био јак, али то се слабо
тицало Грет-Истерна.
Сви официри су били на броду и распоређени на разна места, да се
спреми све за полазак. Штаб се састојао из капетана, поткапетана, два
поручника, пет потпоручника, од којих један Французи један добровољац,
такође Француз.
Капетан Андерсон је угледан поморац у енглеској трговини. Он је
поставио прекоокеански кабл. Истина је да, ако је успео у томе, где су
његови претходници насели, то је зато што је радио у сасвим другим,
повољним приликама, јер је имао на располагању Грет-Истерн. Ма како
било, овај успех донео му је титулу „сир“, који му је дала краљица.
Ја сам у њему нашао врло љубазног заповедника. Био је то човек који
од својих педесет година, плаво риђ, а ту боју ни време ни старост не мења.
Висока раста, лица широког и насмејаног, изгледа правог енглеског, хода
мирног и једноставног, гласа благог, мало жмиркавих очију, никад руке у
џеповима, увек у рукавицама, отмено одевен, а мали крајичак беле мараме
вирио је из џепа његове плаве униформе са три златна ширита.
Поткапетан се јако разликовао од капетана Андерсона. Њега је лако
описати: живахан мали човек, препланула лица, мало црвених очију, браде
црне до очију, кривих ногу, које се одупиру свакој бури. Поморац вредан,
окретан, познавалац сваке ситнице на броду, он је издавао наредбе
одсечним гласом, наредбе, које је надзорник морнара понављао оним
промуклим лавовским рикањем, које је својствено енглеском бродарству.
Овај поткапетан се звао В... Мислим да је био официр у флоти, па је по
нарочитом одобрењу придодат на службу Грет-Истерна. Напослетку, имао
је понашање „старог морнарчине“, а мора да је био из школе онога
француског адмирала — опробан јунак — који је у почетку борбе имао
обичај да подвикне својим људима: „Децо, не измичите, јер ви знате да ја
имам обичај...“
Одвојено од овога штаба, машине су биле под командом једнога
главног инжењера. Под његовом управом радио је читав батаљон од две
стотине педесет људи — ложачи, мазачи, чувари муниције и хране, који
нису никако остављали дубине брода.
Уосталом, са десет казана од којих је сваки казан имао десет пећи,
дакле, да се ложи стотину ватри, овај батаљон био је запослен и дању и
ноћу.
Што се тиче осталог особља на броду, подофицири, станари, чувари
једека, подкрманоши и прости морнари, њих је било око стотину људи.
Осим тога, две стотине келнера били су одређени на службу путницима.
Сви су дакле били на свом месту. Од синоћ се налазио на Грет-Истерну
крманош, који ће је извести из теснаца Мерсеа. Видех и једног француског
крманоша са острва Малена, код Уесана, који ће путовати с нама из
Ливерпула у Њујорк и у повратку вратити брод у луку Бреста.
— Изгледа ми, да ћемо данас поћи? — рекох поручнику X...
— Чекамо само наше путнике — одговори мој земљак.
— Има ли их много?
— Хиљаду двеста, до хиљаду триста.
Таман колико има душа у једном великом селу.
У једанаест и по стиже паробродић пун путника који су се нагурали у
собама, ухватили за мостиће, издужили на заклонима, попели се на гомиле
кофера и дењкова смештених на крову. Као што сам после дознао, ово су
били Калифорнијанци, Канађани, Перуанци, северни и јужни Американци,
Енглези, Немци, и два до три Француза. Међу свима истицали су се чувени
Сајрс Филд, из Њујорка; уважени Мак Алпајн, из Њујорка; господин и
госпођа Алфред Коен, из Сан Франциска; господин и госпођа Уитнеј, из
Монтреала; капетан Мак Ф... и његова жена. Међу Французима се налазио
оснивач Друштва закупаца Грет-Истерна, г. Жил. Д..., заступник оног
друштва за грађење и одржавање телеграфа, које је у овај посао уложило
двадесет хиљада фунти.
Паробродић пристаде уз степенице на десној страни брода. Тада поче
дуго пењање путника и пртљага, али без журбе, без вике, онако како раде
људи који се мирно враћају кући. А Французи су мислили да се треба
пењати као на јуриш и понашати се као прави зуави[5].
Чим путник стане ногом на кров брода, прва му је брига да сиђе у
трпезарију и да узме место. Његова посетница или његово име написано на
парчету хартије било је довољно да му осигура место за столом. Било је
време ручку и зачас све столове заузеше гости, који, ако су Англосаксонци,
знају да виљушкама убијају досаду прекоморског путовања.
Ја сам био остао на крову да посматрам све појединости укрцавања. У
двадесет и по сати сав пртљаг био је пренет из паробродића на Грет-
Истерн. Ту видех помешано хиљаде дењкова разних облика и разне
величине, сандуке велике као вагоне, у који је могло стати читаво
покућанство, мале путничке торбе врло лепе, и оне америчке или енглеске
кофере, који се познају по њиховим раскошним каишевима, по многим
пређицама, по сјајном бакарном окову, по њиховим дебелим платненим
навлакама на којима су утиснута два или три велика почетна слова. Сав
овај вашар зачас је нестао у магацинима, хтедох рећи у склоништима
доњег спрата, и последњи надничари, носачи или вође вратише се у
паробродић, који се отисну, пошто је упрљао чађавим димом заклоне на
броду.
Вратих се на предњи крај брода, кад искрсну преда ме онај млади човек,
кога сам запазио на кеју Њу-Принса. Стаде кад ме виде и пружи ми руку
коју стиско усрдно.
— Ви, Фабијане! — викнух — ви, овде?
— Ја сам, драги пријатељу.
— Дакле, нисам се преварио; оно сте ви били кад сам вас пре неколико
дана видео на штеку?
— Може бити — одговори ми Фабијан — али ја вас нисам видео.
— И ви идете у Америку?
— Наравно! Може ли се одсуство од неколико месеци боље провести од
путовања по свету?
— Какав срећан случај да узмете баш Грет-Истерн за ову путничку
шетњу.
— То није неки случај, драги друже. Читао сам у неким новинама, да ви
путујете са Грет-Истерном, па како се неколико година нисмо видели,
решио сам се да путујем са вама на Грет-Истерну.
— Ви долазите из Индије?
— На Годаверу сам прекјуче дошао у Ливерпул.
— И ви путујете, Фабијане? — упитах га, посматрајући његово бледо и
тужно лице.
— Да се разонодим, ако могу — одговори капетан Фабијан Мек Елвајн,
па ми стеже руку узбуђено.
 IV

Фабијан ме остави и оде да надгледа како се смештају његове ствари у

кабину 73, у реду великог салона, чији је број записан на његовој карти. У
том тренутку велики колутови дима ковитлали су се на отвору широких
димњака. Чуло се, како котлови дрхте дубоко у броду. Загушљива пара
шикљала је кроз цеви и падала у ситну кишу на кров. Неколико лучних
вртлога показиваху, да се машине пробају. Инжењер је имао парни
притисак. Могло се поћи.
Најпре је требало дићи котву. Прилив је још растао, Грет-Истерн се
окрену под његови притиском, па му показа предњи крај. Био је сасвим
готов да плови низ реку. Капетан Андерсон морао је изабрати овај тренутак
да пође, јер дужина Грет-Истерна није дозвољавала да се креће у Мерсеу.
Како га одлив није вукао, већ напротив потискујући брзи прилив, он је био
више господар свога брода и сигурнији да вешто маневрише усред многих
лађа, које су пловиле по реци. Најмањи додир овога горостаса био би
ужасан.
Дизање котве у оваквим приликама захтевало је знатан напор. Брод,
гуран струјом, затезао је ланце на којима је био укотвљен. Осим тога, јак
југоисточни ветар захватао је његову масу, и своје дејство удружио са
дејством прилива. Требало је дакле употребити моћна оруђа да се тешке
котве истргну из њиховог блатног дна. Један „анкр-бет“, нека лађа
одређена за тај посао, беше дошла да извуче котве, али њени чекрци нису
били довољни, те су се морале употребити машинске справе, које је Грет-
Истерн имао на располагању.
На предњем крају брода била је постављена машина од седамдесет
коњских снага за дизање котви. Требало је само пустити пару из казана у
његове цилиндре, па да се одмах добије велика снага, која се могла
непосредно пустити на чекрк, на којем су ланци били намотани. Ово би
урађено. Али, ма колико да је била јака, машина се показала слаба.
Требало јој је, дакле, помоћи. Капетан Андерсон нареди, да се метну
полуге, и педесетину морнара дођоше да увијају чекрк. Али је овај посао
ишао споро; карике од ланца су прилично запињале у отворима на
предњем крају брода, а по мом мишљењу ланцима се могло олакшавати
обрнувши мало точкове, тако да се лакше привуку.
У том тренутку ја сам био на највишем нивоу крова, са још неколико
путника. Посматрали смо све појединости овога посла и дизање котви. До
мене је стајао један путник, који је изгледао нестрпљив, што посао иде тако
споро и непрестано се подсмевао немоћној машини. То је био мали мршав
човек, нервозан, са грозничавим покретима, очи су му се једва виделе под
набраним капцима. Један физионом би одмах познао да се ствари живота
морају појављивати са њихове смешне стране овом философу
Демокритове школе, чији јагодични мишићи, потребни за смех, никад нису
мировали. Уосталом — доцније то видех — био је љубазан сапутник.
Господине — рече ми он — ја сам досад мислио да су машине
направљене да људима помажу, а не да људи помажу машинама.
Хтедох одговорити на ову тачну примедбу, кад се разлеже нека вика.
Мој сапутник и ја посрнусмо напред. Сви људи што су радили на полугама
попадаше; једни се дигоше, а други остадоше лежећи на крову. Како се
један. точкић на машини сломио, чекрк се одвио под страшном вучом
ланаца. Ослобођене од својих откинутих конопаца, полуге убише неколико
морнара и ранише дванаест. Међу рањенима био је и надзорник особља,
Шкот из Дендија.
Сви притрчаше овим несрећницима. Рањенике одведоше у болесничку
собу на стражњем крају лађе. Што се тиче четворице мртвих, похиташе да
их одмах искрцају. Уосталом, Англосаксонци тако мало маре за човечји
живот, да је овај догађај изазвао слаб утисак на броду. Ови убијени и
рањени несрећници били су само зуби на точку, који се могаху заменити са
мало трошка. Дадоше знак паробродићу да се врати, иако је био већ
далеко. После неколико минута он приђе броду.
Одох тамо где су спољашње степенице. Нису биле још дигнуте. Четири
леша, увијена у чаршаве, спустише и положише на кров паробродића.
Један од лекара брода сиђе у паробродић да их допрати до Ливерпула, с
наредбом да се одмах врати на Грет-Истерн. Паробродић се одмах удаљи,
а морнари одоше да оперу кров од крви.
Морам да кажем, да је један путник био лако рањен од парчета полуге,
па се овом приликом користио, да се паробродићем врати натраг. Био је
већ сит Грет-Истерна.
Гледао сам, како паробродић одмиче пуном паром. Кад се окренух, мој
сапутник са подсмешљивим лицем промрља иза мене ове речи:
— Овај пут лепо почиње!
— Ружно почиње, господине — одговорих. — С ким имам част?
— Са доктором Дином Питферџом.
 V

Дизање котви и даље се продужило. Помоћу анкр-бета ланци се

олабавише, и котве оставише напослетку своје чврсто дно. Један сат и
четврт избијао је на звонарама Беркенхида. Полазак се није могао
одлагати, ако се хтело користити приливом, да брод изађе из пристаништа.
Капетан и крманош попеше се на мостић. Један поручник намести се код
сигналског апарата завртња, а други код сигналског апарата точкова.
Крманош је стајао између њих, код точкића, којим се покреће крма. Ради
веће сигурности, у случају да парна машина престане да ради, четири
друга крманоша стајали су остраг код великих точкова, готови да их ставе
у покрет. Сад је Грет-Истерн био сасвим спреман да потискује прилив и да
плови низ реку.
Заповест за полазак би дата. Кашике на точковима почеше лагано
ударати прве водене слојеве, завртањ запљусну остраг, и огромни брод
стаде се кретати.
Већина путника стајала је не предњем крову и посматрала два предела
пуна фабричких димњака, које показиваху десно Ливерпул, а лево
Беркенхид.
Мерсе, закрчена лађама, које су биле једне укотвљене, а друге пловиле
уз воду и низ воду, једва је пропуштала наш брод да прође. Али он се под
руком његовог крманоша провлачио кроз уске пролазе као рибарски чун. У
први мах помислих, да ћемо закачити једну лађу са три катарке, која нам
је прелазила пут, и чији крај од једрила очеша кљун Грет-Истерна. Али
судар би избегнут; и кад с крова погледах ову лађу, која није имала мање од
осам до девет стотина тона, учини ми се као оне мале лађице, што деца
пуштају у басене Грин-Парка или Серпентајн-Ривера.
Ускоро Грет-Истерн пролазаше поред штекова Ливерпула. Четири
топа, што је требало да поздраве варош, ћутаху из поштовања према
мртвима, који су из паробродића у том тренутку искрцавани. Али
урнебесни усклици, који су последњи израз народне учтивости, разлегоше
се место топова.
Пљескало се и махало рукама, лепршале су се мараме с оним
одушевљењем с којим су Енглези тако издашни при поласку сваке лађе, па
био то обичан чамац, који ће да се прошета по заливу. Али како се
одговарало на ове поздраве! Какве су одјеке они изазивали на кејовима!
Хиљаде радозналаца су покривали зидове Ливерпула и Беркенхида. Чамци
пуни гледалаца врвели су по Марсеју. Морнари ратне лађе Лорд Клид,
укотвљене пред басенима, беху се попели на катарке да својим усклицима
поздраве горостаса. Са кровова лађа, укотвљених у реци, музике су нам
шиљале страшне хармоније, које усклици нису могли угушити. Заставе су
се непрестано дизале и спуштале у част Грет-Истерна.
Али ускоро клицање се поче губити у даљини. Наш брод прође поред
Трипоша, пароброда Кунардовог друштва, који превози исељенике и који
је изгледао као чамац, иако је имао две хиљаде тона. Заиста су на обема
обалама куће бивале све ређе. Дим је престао замрачивати предео. Још
неколико дугачких и једнаких редова радничких кућа. Напослетку,
појавише се виле, и на левој обали Мерсеа, са крова куле светиље и бедема
неколико последњих усклика поздравише нас последњи пут.
У три сата Грет-Истерн је прошао кроз теснаце Мерсеа и улазио у
канал Сен-Жоржа. Ветар са југозапада дувао је доста јако. Наше заставе,
круто затегнуте, нису се нимало лепршале.
Море се већ почело таласати, али наш брод то није осећао.
Око четири сата капетан Андерсон заповеди да се стане. Паробродић се
журио да нас стигне. Враћао се са другим лекаром нашег брода. Када стаде
уз наш брод, спустише лествице од конопца, по којима се лекар укрца, не
без муке. Окретнији од њега, наш крманош брзо се спусти истим путем до
свога чамца, који га је чекао и чији је сваки веслач имао пливаћи појас од
плуте. Мало после тога стигао је до једне лепе лађе, која га је чекала.
Пут одмах наставише. Под потиском својих точкова и завртња, брзина
Грет-Истерна се повећа. Иако је дувао противан ветар, он није имао ни
уздужно ни попречно колебање. Убрзо тама покри море, и обала грофовије
галске, означена језичком Хол-Хеда, ишчезе у мраку.
 VI

Сутрадан, 27. марта, Грет-Истерн пловио је дуж брежуљкасте обале

Ирске. Ја сам изабрао себи кабину на предњем крају брода у првом реду.
То је била собица добро осветљена са два округла прозорчића. Други ред
кабина раздвајао ју је од првог салона на предњем крају брода, тако да се
није могао чути ни жагор од разговора ни тандркање клавира, којих је било
доста на броду. Ово је била усамљена колиба на крају каквог предграђа.
У седам сати ујутру, пошто сам прошао кроз две прве дворане, изиђох
на кров. Било је већ неколико путника који су крупним корацима шетали.
Брод се неосетно њихао час на једну час на другу страну. Међутим, дувао је
доста јак ветар, али море, заклоњено од обале, није се могло много
узбуркати. Ипак ја сам био уверен да Грет-Истерн неће ништа осетити од
усталасаног мора.
Кад се попех на највиши спрат на стражњем крају брода где је соба за
пушење, спазих онај дугачки простор обале, који је због свог вечитог
зеленила прозван „обала од смарагда“. На овој обали се видело неколико
усамљених кућа, вијугава стаза за царинаре, дугачак прамен беле паре,
који је означавао пролазак воза између два брежуљка, једна усамљена
ваздушна телеграфска станица што се бекељи на лађе које пролазе.
Море је између нас и обале имало тамнозелену боју.
Ветар је почео јаче дувати. Пароброди су пролазили пуштајући од себе
црни дим. Грет-Истерн, иако још није брзо пловио, лако их је престизао.
Убрзо угледасме Квинстаун, мало пристаниште, пред којим су
крстариле рибарске лађе. Овде сваки брод, који долази из Америке или из
јужних мора — пароброди или једрилице, прекоморски или трговачки
бродови — предаје писмоносну пошту. Брзовоз, увек под паром, носи је у
Даблин за неколико сати. А ту један пароброд, који се непрестано пуши,
право вретено на точковима које сече таласе, брод за трку, друкчије
користан но коњ Гладијатор или кобила Ваздушна кћи, узима ова писма,
пролази кроз мореуз за осамнаест миља на сат и предаје их у Ливерпулу.
На овај начин писма добијају један дан на најбржим прекоокеанским
бродовима.
 Око девет сати Грет-Истерн окрену се за четврт на запад — север —
запад. Ја сам малочас сишао на кров, када ми приђе Мак-Елвајн. Са њим је
ишао један његов пријатељ, човек од шест стопа, плаве браде, дугих
бркова, који су срасли с брадом. Овај стасит младић представљао је тип
енглеског официра: главу је држао високо, али не круто, имао је
самопоуздан поглед, слободно и неусиљено држање, једном речју, има све
знаке оне тако ретке храбрости која се може назвати „храброст без
љутине“. Нисам се преварио о његовом занимању.
— Мој пријатељ Арчибалд Корсикан — рече ми Фабијан — као и ја,
капетан у 22. пуку индијске војске.
Овако представљени, капетан Корсикан и ја поздрависмо се.
— Јуче смо се једва видели, драги мој Фабијане
— рекох капетану Мак-Елвајну, и стискох му руку. Журили смо се, да
пођемо. Знам само да ово није случај што вас нађох на Грет-Истерну.
Признајем, да сте се због мене решили...
— Без сумње, драги друже — одговори Фабијан.
— Капетан Корсикан и ја дођосмо у Ливерпул с намером, да узмемо
брод Кина, Кунардовог друштва, кад чусмо, да Грет-Истерн хоће опет да
путује између Енглеске и Америке. Кад дознадох, да сте и ви на њему,
обрадовах се. Има три године, како се нисмо видели, откако смо путовали
по скандинавским државама. И ето, зашто нас је онај паробродић јуче
искрцао пред вама.
— Драги Фабијане — рекох му — држим да се ни капетан Корсикан ни ви
нећете кајати, што сте се на то решили. Путовање преко Атлантика на
овом великом пароброду биће занимљиво, па и за вас, иако нисте морнар.
Треба ово видети. Али да говоримо о вама. Ваше последње писмо од пре
шест недеља носило је жиг бомбајске поште. Имао сам право мислити, да
сте још у вашем пуку.
— Били смо пре три недеље — одговори Фабијан.
— Проводили смо тамо живот пола војнички, пола пољских индијских
официра, то јест, више смо ишли у лов но у борбу. Представљам вам
капетана Арчибалда као великог таманиоца тигрова. Он је страх и трепет
џунгле. Ипак, иако смо нежењени и без породице, зажелели смо да
оставимо мало на миру ове сироте месождере полуострва, и да дођемо да
се надишемо европског ваздуха. Добили смо једногодишње одсуство, па
смо одмах преко Црвеног мора, преко Суеца, преко Француске, брзином
најбржег воза дошли у нашу стару Енглеску.
 — Наша стара Енглеска! — одговори капетан Корсикан, уздахнувши —
нисмо већ више у њој, Фабијане. Ово је енглески брод који нас носи, али га
је једно француско друштво закупило, и вози нас у Америку. Три разне
звставе лепршају над нашом главом, и доказују, да газимо ногом земљу
француску — енглеску — америчку.
— Ништа не мари — одговори Фабијан, коме се чело намршти под
неким болним утиском — шта мари, само кад наше одсуство лепо
проводимо! Нама треба кретање. То је живот. Тако је лепо заборавити
прошлост и убити садашњост обнављањем ствари око себе. Кроз неколико
дана бићемо у Њујорку, где ћу загрлити сестру и њену децу, које већ толико
година нисам видео. Затим ћемо посетити велика језера. Возићемо се низ
Мисисипи до Новог Орлеана. Ловићемо на Амазону. Из Америке
ускочићемо у Африку, где су лавови и слонови дошли у Кап на састанак, да
прославе долазак капетана Корсикана, а одатле вратићемо се да Сипајима
наметнемо вољу метрополе!
Фабијан је много и узбуђено говорио, а прса су му се надимала од
уздаха. Очевидно, била је у његовом животу нека несрећа коју још нисам
знао и коју ни из његових писама нисам могао наслутити. Учинило ми се да
Арчибалд Корсикан зна шта је то. Показивао је веома велико пријатељство
према Фабијану, који је неколико година био млађи од њега. Овај стасити
енглески капетан изгледао је као старији брат Мака Елвајна. Његово
пожртвовање могло се згодном приликом узвисити до јунаштва.
У том тренутку наш разговор прекиде труба, која се разлеже на броду.
Један трбушати келнер јављао је четврт сата унапред, да ће бити ручак у
дванаест и по сати. Четири пута дневно, на велико задовољство путника,
ова промукла труба позивала је на доручак у осам и по сати, у дванаест и
по на ручак, у четири сата на вечеру, и у седам и по на чај.
За трен ока дугачки булевари опустише и мало после сви су гости
седели за столом у пространим дворанама, а ја седох до Фабијана и
капетана Корсикана.
Четири реда столова били су у овим трпезаријама. Чаше и флаше
постављене на дашчицама тако удешеним, да стоје право и не могу да се
преврну. Пароброд није осећао таласање мора. Гости, људи, жене и деца
могли су мирно ручати. Чиније са укусно зготовљеним јелима ишле су из
руке у руку. Многобројни келнери су послуживали. На захтев свакога,
изјављен на једној малој карти, они су доносили вина, ликере или пиво,
што се засебно плаћало. Калифорнијанци су се од свих највише истицали
својом способношћу да пију шампањ. Ту је била са својим мужем, бившим
цариником, једна праља, која се обогатила прањем рубља у Сан Франциску,
и која је пила шампањер Клико од три долара за флашу. Две или три
слабуњаве и бледе госпођице јеле су кришке крваве говедине. Штркљасте
енглеске госпође са зубима од слонове кости сипале су у чашице ровита
јаја. Други су сладили с особитим уживањем торте са рибарбом или
целером. Сваки је ревносно отаљавао своју дужност.
Човек би помислио да се налази у каквом ресторану на булевару усред
Париза, а не насред Океана.
После ручка сви опет изађоше на кров. Људи су се поздрављали у
пролазу или су прилазили један другом као шетачи у Хајд-парку. Деца су се
играла, пуштала балоне, терала обруче, онако како би чинили на песку у
Тиљеријама.
Већина људи су пушили шетајући се. Госпође су седеле на столицама,
радиле, читале или разговарале. Гувернанте и дадиље чувале су бебе.
Неколико америчких трбоња љуљали су се на покретним столицама.
Бродски официри ишли су тамо и амо, једни су стражарили на мостићима
и пазили на компас, а други су одговарали на често смешна питања
путника. Чули су се такође кроз магновену тишину ветра звуци оргуља у
великој соби позади, и акорди два или три клавира Плејелова, који су се
бедно надметали у доњим дворанама.
Око три сата захори се бурно клицање. Путници поврвеше на горњи
кров. Грет-Истерн је пролазио на четири стотине метара поред једног
пароброда, којег је лако стигао. Био је то Пропонтис, који је ишао у
Њујорк. Он поздрави морског џина, а овај отпоздрави.
У четири и по сата, земља се непрестано видела на три миље далеко.
Ускоро, појави се ватра са куле светиље Фастенета, дигнуте на једној
усамљеној стени, и брзо се спусти ноћ, за које време имали смо да обиђемо
рт Клир, последњу истакнуту тачку обале Ирске.
 VII

Рекао сам, да је дужина Грет-Истерна била већа од двеста метара. За

људе, који воле упоређивања, казаћу да је за трећину дужи од моста
Вештина у Паризу. Он се дакле не би могао окретати на Сени. Уосталом, не
би ни могао пловити по Сени зато што дубоко тоне. У ствари, овај брод је
дугачак две стотине седам метара и педесет сантиметара на пловној линији
између његових одвесних[6] пруга. Дугачак је две стотине десет метара и
двадесет и пет сантиметара на горњем крову, то јест његова дужина је
двапут већа од дужине највећих прекоморских пароброда. Широк је
двадесет и пет метара и тридесет сантиметара на боковима и тридесет
шест метара и шездесет пет сантиметара ван заклона над точковима.
Труп Грет-Истерна може издржати најстрашније ударце мора. Дупли
је и састоји се из гомиле ћелија распоређених између бокова и платница[7]
брода, које су високе осамдесет и шест сантиметара. Осим тога, тринаест
одељака, раздвојених преградама што не пропуштају воду, појачавају
његову сигурност од пожара и навале воде. Десет хиљада тона гвожђа
употребљено је за грађење овог трупа, а три милиона закуцаних усијаних
клинаца, осигуравају потпун састав металних плоча његовог руба.
Грет-Истерн носи двадесет и осам хиљада и пет стотина тона, када иде
тридесет стопа у воду. Кад није натоварен, гази само шест метара и десет
сантиметара. Може да вози десет хиљада путника. Од три стотине
седамдесет три среских места у Француској, две стотине седамдесет четири
су мање насељена но што би било ово среско поглаварство на води са
својих десет хиљада путника.
Са његовог крова диже се шест катарки, пет димњака. Три прве катарке
спреда јесу „фор-гигер“ и „фор-маст“, обе предње катарке, и „мен-маст“,
или велика катарка. Три последње позади зову се „афтер-мен-маст“,
„мизен-маст“ и „афтер-гигер“. „Фор-маст“ и „мен-маст“ носе шикље[8],
једрила с корпом и једро на малој катарци. Четири друге катарке имају
само шиљата једрила. Све ове катарке имају пет хиљада четири стотине
квадратних метара једрила из јаког платна краљевске фабрике у Единбургу.
На пространим платформама друге и треће катарке, једна чета војника
могла би се лепо кретати. Од ових шест катарки, које подржавају метални
једеци, друга, трећа и четврта начињене су од гвоздених плоча закованих
клинцима, прави урнеци лимарског заната. Ове катарке имају десет метара
у пречнику на њиховом подножју, а „мен-маст“ диже се на висину од двеста
седам француских стопа, која је виша од висине торња Богородичине
цркве у Паризу.
 Град који плови

Што се тиче димњака, два су пред заклонима за машину што покреће

точкове, а три остраг за машину што покреће завртањ. То су огромни
цилиндри високи тридесет метара и педесет сантиметара и утврђени
ланцима.
Унутрашњост Грет-Истерна, распоред његовог пространог трупа
смишљено је изведен. На предњем крају налазе се парне перионице и
стражара морнарског особља. Затим долазе дворница за женске и велика
дворница украшена полијелејима, лампама, сликама покривеним стаклом.
Ове дивне одаје добијају светлост кроз решеткасте отворе са страна, који
стоје на лепим позлаћеним стубићима, а из њих се пење на горњи кров
широким металним степеницама с наслоном од махагонија. Затим долазе
четири реда кабина које раздваја ходник, прве стоје у вези преко једног
одморишта, друге су на доњем спрату, и у њих се долази засебним
степеницама. На стражњем крају три простране трпезарије су давале исти
распоред за кабине. Из предњих дворана у стражње дворане прелазило се
уским поплочаним пролазом, који обилази машину што креће точкове
између њених плеханих зидова и ћилера[9].
Машине Грет-Истерна с правом се сматрају као узори — хтедох рећи
као узори часовничарства. Ништа не задивљује толико као они огромни
точкови како раде тачно и тихо као сат. Номинална снага машине што
покреће точкове јесте хиљаду коња. Ова машина састоји се из четири
покретна цилиндра, са два метра и двадесет шест сантиметара у пречнику,
здружени по два, а пењу се и спуштају за четири метра и двадесет седам
сантиметара помоћу својих клипова директно спојених с преносним
полугама. Средњи притисак је двадесет фунти на палац, отприлике један
килограм и седамдесет и шест грама на квадратни сантиметар, то јест
једна и две трећине атмосфере. Загревна површина свих четири казана
има седам стотина осамдесет квадратних метара. Ова „енџн-педл“ креће се
са величанственом мирноћом; њен ексантрик, кога основа вуче, изгледа да
се диже као балон у ваздуху. Може дати дванаест обртња точкова у минуту,
и разликује се од машине што креће завртањ, која је бржа, бешња, као да
се љути под потиском њених хиљаду шест стотина коњских снага.
И „енџн-скру“ има четири непокретна цилиндра, положена
хоризонтално. Окренути су један другом два по два, и њихови клипови,
чији је ход метар и двадесет четири сантиметра, делују директно на
осовину завртња. Под притиском његових шест казана, којих је загревна
површина хиљаду сто седамдесет квадратних метара, завртањ, тежак
шездесет тона може дати до четрдесет и осам обрта у минуту; али тада,
задихана, ужурбана, избезумљена, ова вртоглава машина помахнита, и
њени дугачки цилиндри изгледају да један другог нападају клиповима, као
дивљи вепрови зубима.
Осим ова два строја, Грет-Истерн има још шест других помоћних
машина за кување, удешавање форме и чекрк. Као што се види, пара на
броду игра важну улогу за многе послове.
Такав је овај брод, којем нема равна и који се распознаје међу свима.
Ово није сметало једном француском капетану да једнога дана у бродску
књигу запише ову наивну напомену: „Срео брод са шест катарки и пет
оџака. Мислим да је Грет-Истерн“.
 VIII

Ноћ између среде и четвртка била је доста рђава. Мој креветац се јако
љуљао, и морао сам се коленима и лактовима одупрети о његову даску.
Торбе и кофери су се претурали тамо-амо у мојој кабини. Необична хука
испуњавала је суседну дворану, усред које су се две до три стотине пакета,
привремено ту остављени, ваљали с једног краја на други, ударајући с
треском на клупе и столове. Врата су лупала, под је шкрипао, преграде су
пуштале од себе оно јечање што је својствено чамовини, чаше и флаше
куцале су се у својим покретним вешаљкама. Чуо сам такође како завртањ
испрекидано хрче и како точкови, излазећи из воде, својим лопатама
шибају ваздух. По свима овим појавама видех да је ветар јако дувао и да
брод више није био неосетљив према таласима који су га тукли у бок.
Пошто целу ноћ нисам тренуо, устадох у шест сати ујутру. Једном
руком сам се ухватио за кревет, а другом се како-тако облачио. Али без
ослонца не бих се могао одржати на ногама, и морао сам се озбиљно
борити са мојим капутом да га обучем. Затим изађох из кабине, прођох
кроз дворану, помажући се ногама и рукама, усред овога котрљања пакета.
Попех се уз степенице на коленима, и напослетку дођох на кров где се
закачих за једну алку.
Земља се више није видела. Рт Клир ноћу смо обишли. Море, боје као
шкриљац, надимало се у дугачким таласима, који се нису разбијали. Грет-
Истерн обухваћен с бока, а ниједно једрило га није подржавало, страшно
се љуљао. Његове катарке, као дугачки краци шестара, описивали су у
ваздуху огромне кружне лукове. Љуљање напред и назад било је знатно,
признајем, али љуљање час на једну час на другу страну било је
неиздрживо. Није се могло држати на ногама. Официр на стражи ухватио
се за мостић и изгледао је да се љуља у некој љуљашци на конопцу.
Од алке до алке, једва дођох до заклона точкова на десној страни. Кров
овлажен од магле, био је врло клизав. Стога хтедох да се одупрем о стуб
мостића, кад се неко тело скотрља пред мојим ногама.
Био је то доктор Дин Питферџ. Овај особењак се одмах диже на колена,
погледа ме па рече:
 — Тако је. Дужина лука који су описали дуварови Грет-Истерна има
четрдесет степени, то јест двадесет испод хоризонтале и двадесет над
хоризонталом.
— Збиља! — повиках смејући се, не његовом тврђењу, него приликама у
којима је он то казао.
— Тако је — рече доктор. — За време љуљања брзина дуварова је метар
седам стотина четрдесет четири милиметра у секунди. Једном
прекоокеанском броду, који је за половину ужи, треба толико времена да
се врати од једне стране на другу.
— Онда — одговорих ја — како Грет-Истерн тако брзо опет заузима
своју одвесну линију, он има и сувише достојанства.
— Да, за себе, али не за своје путнике — одговори весело Дин Питферџ
— јер се они као што видите, враћају на хоризонталу, и брже него што
хоће.
Доктор, коме се допаде овај свој брз одговор, устаде и придржавајући
један другог, једва дођосмо до једне клупе на горњем крову. Дин Питферџ
беше добио неколико огреботина, и ја му честитах, јер је могао разбити
главу.
— Ох! То још није свршено! — одговори ми он — још мало, па ће нам се
догодити несрећа.
— Нама?
— Броду, па наравно мени, нама, свим путницима.
— Ако говорите озбиљно — упитах ја — зашто сте дошли у овај брод?
— Да видим шта ће се догодити, јер бих волео да видим бродолом! —
одговори доктор, па ме погледа загонетно.
— Је ли ово први пут што путујете на Грет-Истерну’?
— Није, више пута сам путовао... као радозналац.
— Онда не треба да се жалите.
— Ја се не жалим. Тврдим факта, и стрпљиво чекам час катастрофе.
Да ли се доктор са мном шалио? Нисам знао шта да мислим. Његове
мале очи изгледале су ми подсмешљиве. Хтедох га даље изазивати.
— Докторе — рекох — не знам на каквим фактима почивају ваша рђава
предсказања; али дозволите ми да вам напоменем да је Грет-Истерн већ
двадесет пута прешао Атлантик и да су сва његова путовања била срећна.
— Ништа за то! — одговори Питферџ. — Судбина је решила да и овај
брод пропадне. То се зна и нема се вере у њега. Сетите се, какве су тешкоће
инжењери имали да га спусте у море. Није хтео више ићи у воду као
болница гринвичка. Ја штавише држим, да је Брунел, који га је саградио,
умро од „последица операције“, како ми кажемо у медицини.
— Ах, гле, докторе! Да ви нисте материјалист?
— Зашто то питање?
— Зато што сам приметио, да многи људи, који верују у Бога, верују у
све друго, па и у урок.
— Шалите се само, господине — рече доктор — али пустите ме да
продужим моје доказивање. Грет-Истерн је већ неколико друштава
упропастио. Саграђен је за пренос исељеника и робе у Аустралију, он никад
није био у Аустралији. Удешаван да да брзину већу од брзине
прекоокеанских пароброда, он је заостао иза њих.
— Из тога — рекох ја — треба закључити...
— Чекајте — одговори доктор — један капетан Грет-Истерна већ се
удавио, а био је један од највештијих капетана, јер држећи га да готово
стоји на таласу, он је умео да избегне ово несносно љуљање.
— Па лепо! — рекох — треба жалити смрт тог вештог човека и то је све.
— Па онда — продужи Дин Питферџ — свашта се прича о овом броду.
Кажу, како је неки путник залутао у његовим дубинама, као пионир у
америчким шумама, па га нису могли никад наћи.
— И то је истина! — подсмехнух се ја.
— Прича се — продужи доктор — како је, кад су казани прављени, један
механичар непажњом залемљен у парном сандучету.
— Браво! — повиках — залемљени механичар. Jlena измишљотина! И ви
то верујете, докторе?
— Верујем — одговори ми Питферџ — сасвим озбиљно, мислим, да је
наш пут рђаво почео и да ће се рђаво свршити.
— Али Грет-Истерн је јак брод — одговорих ја — и тако је темељно
сздрађен, да може одолевати најбешњем мору.
— Без сумње је јак — одговори доктор — али пустите га да падне у понор
таласа, па ћете видети хоће ли се из њега дићи. Јесте, џин је, али џин чија
снага није у сразмери са стасом. Машине су много слабе за њега. Јесте ли
чули, шта се говори о његовом деветнаестом путовању између Ливерпула и
Њујорка?
— Нисам, докторе.
 — Е па ја сам био на њему. Били смо оставили Ливерпул 10. децембра,
једног уторника. Путника беше много, и сви пуни поуздања. Све је ишло
добро док нас је обала Ирске заклањала од таласа пучине. Није било
љуљања, ни болесника. Сутрадан је било опет мирно на мору. Путници су
били веома раздрагани. Дванестог децембра, око подне, ветар почиње
дувати. Талас пучине подухвати нас с бока, и Грет-Истерн стаде се
љуљати. Путници, људи и жене, одоше у кабине. У четири сата ветар је
бесно дувао. Намештај се стаде претурати. Главом сам ударио о огледало у
дворани и разбио га. Све посуђе се ломи. Ужасна хука и бука! Један силан
талас је откинуо осам чамаца и бацио их у море. У том тренутку ситуација
постаје озбиљна. Машину за точкове морали су зауставити. Један огроман
комад олова, померен од љуљања, тек што није упао у делове машине.
Међутим, завртањ нас је и даље гурао напред. Точкови почињу опет да се
крећу с пола брзине. Али један точак, док је стајао, био се искривио;
његове шпице и лопатице стружу труп брода. Треба опет зауставити
машину и задовољити се завртњем да креће брод. Ноћ је била страшна.
Бура се још више распомамила. Грет-Истерн беше упао у дубину таласа,
па се није могао искобељати. У зору није остало ни једног окова на
точковима. Дигоше неколико једрила, да се брод крене и издигне на
површину мора. Али чим се разапеше, ветар их однесе. Свуда је дар-мар.
Ланци испадоше из њиховог лежишта па се котрљају са једног краја брода
на други. Провалио се обор за стоку и једна крава кроз рупу пада у женски
салон. Нова несрећа! Сломила се осовина на крми. Више се не крмани.
Чује се страшна лупа. Један резервоар за зејтин, тежак три хиљаде кила,
откинуо се од конопаца, јури по доњем спрату, удара у брод и може га
провалити. Субота пролази у највећем страху. Брод је непрестано
прикљештен међу таласима. Тек у недељу ветар почиње да попушта.
Једном америчком инжењеру, путнику на броду, пође за руком, да утврди
ланце на крми. Грет-Истерн се мало помало правилно креће, и после
осам дана откако смо оставили Ливерпул, стигосмо у Квинстаун. Али ко
зна, господине, где ћемо бити кроз осам дана!
 IX

Ваља признати, доктор Дин Питферџ би поплашио путнике, да су чули

шта говори. Да ли се шалио или је озбиљно говорио? Је ли истина, да је
увек путовао на Грет-Истерну само зато, да присуствује каквој
катастрофи? Све је могуће од једног особењака, нарочито кад је он Енглез.
Међутим, брод је пловио даље љуљкајући се као чамац. Држао је
неодступно локсодромску[10] линију парних бродова. Познато је, да је на
равној површини права линија најкраћи пут од једне тачке до друге. А на
кугли је то крива линија, коју прави периферија великих кругова. Да би
скратили прелаз преко мора, пароброди пазе да иду тим путем. Али
једрењаче не могу да одрже ту линију, када имају противан ветар. Само
пароброди могу да се одрже стално на једном правцу, и они узимају пут
великих кругова. Овако је урадио Грет-Истерн попевши се мало на
северозапад.
Брод се непрестано љуљао. Страшна морска болест, у исти мах заразна
и епидемична, узимала је све већи мах. Неколико путника, бледи,
бескрвни, упалих образа, задржавали су се пошто пото на крову да удишу
свеж ваздух. Љутили су се на злосрећни брод, који се кукавички владао, и
на Друштво закупаца које је у огласима уверавало да је на његовом броду
морска болест непозната.
Око девет сати ујутру са леве стране брода спазише неки предмет
далеко три до четири миље. Је ли то био какав скелет китов или скелет
брода? Није се још могло добро распознати. Неколико здравих путника
скупљених на предњем крову, посматрали су ове развалине, које су
пливале три стотине миља далеко од најближе обале.
Капетан нареди да Грет-Истерн пође тамо где се тај предмет видео.
Путници управише своје догледе. Американци и Енглези искористише ову
прилику да се кладе за велике суме. Међу овим махнитим кладиоцима
приметих једног стаситог човека, чије ми лице паде у очи због несумњивих
знакова велике дволичности. Овај човек је имао неко осећање опште
мржње урезано на његовим цртама, у које се не би преварили ни
физиономисти ни физиолози, чело избраздано правом бором, поглед у
исти мах и дрзак и непажљив, очи хладне, обрве састављене, рамена
издигнута, главу забачену, напослетку све ознаке ретке безочности
удружене с ретким лукавством. Ко је био тај човек? То нисам знао, али ми
се није допао. Говорио је охоло, и гласом у којем има увредљивости.
Неколико слушалаца, који су као он, смејали су се његовим ружним
шалама. Он је потврдио да је то скелет китов и кладио се са многима у
велике суме.
Ове опкладе, које су износиле неколико стотина долара, све је изгубио.
Онај предмет што је пливао, беше разбијена лађа. Наш брод јој је брзо
прилазио. Могао се већ видети зеленкаст бакар на њеном трупу. То је била
лађа са три катарке, које су све биле поломљене, и лежала је поребарке.
Могла је имати пет до шест стотина тона.
Да ли су ову лађу напустили морнари? Ово је било главно питање, или
да употребимо енглески израз „грет-атракшн“ овога тренутка. Међутим, на
њеном трупу није се нико видео. Можда су се бродоломници склонили у
унутрашњост лађе? На дурбину сам видео како се неки предмет миче на
предњем крају лађе; али одмах се уверих да је то парче од предњег троугла
једра које је ветар кретао.
На одстојању од пола миље виделе су се све појединости овог трупа.
Био је нов и добро одржан. Грет-Истерн му приђе и обиђе око њега,
јављајући своје присуство дугим звиждањем, тако да се ваздух проламао.
Али олупина остаде нема. Ништа се није видело око ње.
Особље потопљене лађе имало је без сумње времена да побегне. Али да
ли је могло изаћи на обалу, која је била далеко три стотине миља? Да ли су
слаби чамци могли одолети таласима који су ужасно дрмусали Грет-
Истерн? Уосталом, кад се догодила та несрећа? Код оваквих ветрова, није
ли требало тражити даље, на запад, место где се бродолом догодио? Да ли
нису струје и ветрови већ одавно терали ову разбијену лађу? Сва ова
питања морала су остати без одговора.
Када наш брод прође поред задњег краја потопљене лађе, прочитах
разговетно њено име Jlepuga; али није означено њено пристаниште. Но
судећи по њеном изгледу и по изради појединих делова њених, морнари
нашег брода рекоше да је грађена у Америци.
Трговачки или ратни брод не би пропустио да поведе овај труп лађе у
којем је био без сумње товар од велике вредности. Познато је да по
поморској уредби трећина вредности припада спасиоцима. Али Грет-
Истерн, који је вршио редовну пловидбу, није могао вући ову олупину
неколико хиљада миља. А тако исто није се могао враћати, да је води у
најближе пристаниште. Морали су је дакле оставити, на велику жалост
морнара. Путници који су је посматрали, разиђоше се, неки у дворане,
неки у своје кабине. Труба која је позивала на ручак, није могла пробудити
многе путнике, које је морска болест оборила у постељу.
Око подне, капетан Андерсон заповеди да се разапну два једрила на
предњој и на стражњој катарци. Боље наслоњен брод се мање љуљао.
 X

Иако се брод непрестано љуљао, живот на њему ишао је својим током. С

Англосаксонсцем ништа простије. Овај брод је његов град, његова улица,
његова кућа, која се премешта и он је у свом дому. Напротив, Француз увек
изгледа да путује — кад путује.
Кад је време допуштало, света је било много на булеварима. Сви ови
шетачи, који су се право држали, иако се брод љуљао, изгледали су као
пијани људи, код којих пијанство изазива у истом тренутку исте покрете.
Када путнице нису излазиле на кров, остајале су или у свом засебном
салону, или у великом салону. Тада су се чуле хучне хармоније, које су
излазиле из клавира. Треба казати да ови инструменти „врло бурни“ као
море, не би дали таленту једнога Листа да се правилно вежба. Басови су
фалили кад су нагињали на леву страну брода, и високи тонови, кад су се
нагињали на десну страну. Отуда рупе у хармонији или празнине у
мелодији, за шта ове саксонске уши нису мариле. Између свих ових
виртуоскиња приметио сам једну високу кошчату жену, која је морала бити
заиста добра музичарка. Доиста, да би могла лакше читати свој комад, она
је обележила све ноте једним и све дирке клавира истим бројем. Ако је
нота означена са двадесет седам, она је ударала дирку двадесет седам. Ако
је нота била педесет и три, она је ударала педесет и три. И није се
обазирала на ларму што је била око ње, ни на друге клавире што су се
разлегали у оближњим дворанама.
За време овога концерта, присутни су узимали књиге растурене овде-
онде по столовима. Ако би неко нашао какво занимљиво место, читао га је
гласно, а његови слушаоци су му ласкаво повлађивали. Неколико новина
вукло се по канабетима, од оних енглеских или америчких новина, које
увек изгледају старе, иако никад нису расечене. Незгодан је то посао
развијати ове огромне листове, које би покриле површину од неколико
квадратних метара. Али како је мода да се не секу, и не секу се. Једнога
дана имао сам стрпљење да овако читам Њујорк Хералд и да га прочитам
до краја. Али, можете мислити да сам био награђен за труд кад сам у
личним вестима прочитао ову белешку: „Г. X... моли лепу Мис 3... коју је
јуче срео у омнибусу двадесет пете улице, да га посети сутра у соби бр. 17 у
хотелу Сен-Никола. Он би желео да разговара с њом о женидби“. Шта је
урадила лепа Мис 3...? Нећу то ни да знам.
Провео сам цело ово поподне у великој дворани, посматрајући и
разговарајући. А разговор је био занимљив, јер мој пријатељ Дин Питферџ
дође и седе до мене.
— Јесте ли се опоравили од оног пада? — упитах га.
— Сасвим — одговори ми он — али то не иде.
— Али шта не иде? Ви?
— Не, наш пароброд. Котлови завртња не ваљају. Не можемо да
добијемо доста притиска.
— Ви дакле желите да што пре стигнете у Њујорк?
— Никако! Ја говорим као механичар, то је све. Мени је овде врло
добро, и било би ми врло жао да оставим ову збирку особењака, које је
случај скупио на ову лађу... да се забављам.
— Особењаци! — повиках ја, посматрајући путнике, који су придолазили
у дворану — али сви ови људи личе један на другог!
— Којешта! — рече доктор — види се да ви њих не познајете. Јесте, фела
је иста, али шта је врста у тој фели! Погледајте тамо оно неколико
безобзирних људи, са испруженим ногама на диванима, са шеширом на
глави. То су Јенки, чисти Јенки, из малих држава Мена, Вермона или
Конектиката, производи Нове Енглеске, умни и радни људи, сувише под
утицајем поповштине, али који немају право што не метну руку на уста
када кијају. Ах! Драги господине, ово су прави Саксонци, природе лакоме
на добит и дакле вешти! Затворите два Јенкија у собу, после једног сата,
сваки од њих добио је десет долара од другог!
— Нећу да вас питам како — одговорих доктору смејући се — али међу
њима видим једног малог човека, са напућеним носем, права ветреушка.
Има дугачак црн капут и мало кратке панталоне. Ко је тај господин?
— То је протестантски поп, угледан човек из Масачусетса. Иде по своју
жену, бившу учитељицу, која је била компромитована у једном чувеном
процесу.
— А онај други, висок и тужан, који изгледа да је задубљен у неким
рачунима.
— Јесте, тај човек рачуна. Рачуна увек и увек.
— Задатке?
— Не, своје имање. То је угледан човек. Он зна у свако доба готово у
пару шта има. Богат је. На његовим плацевима подигнут је један крај
Њујорка. Пре четврт сата имао је милион шест стотина двадесет и пет
хиљада три стотине шездесет и седам и по долара; али сад има само
милион шест стотина двадесет и пет хиљада три стотине седам долара и
четврт.
— Откуд та разлика у његовој имовини?
— Отуд што је попушио једну цигару од тридесет сола.
Доктор Дин Питферџ је имао тако неочекиване одговоре да сам га и
даље запиткивао. Забављао ме је. Показах му једно друго друштво на
другом крају дворане.
— Оно су људи са Далеког Запада. Онај највећи, који личи на
адвокатског писара, то је угледан човек, гувернер Чикашке банке. Он увек
под мишком носи албум са сликама своје драге вароши. Дичи се њоме, а
има и право: варош основана 1836. у пустињи и сад има четири стотине
хиљада душа, заједно са његовом! До њега можете да видите
калифорнијски пар људи. Млада жена је нежна и дражесна. Муж, колико
толико дотеран, орао је некад као момак, па је једног дана изорао грудве
природног злата. Он је...
— Угледан човек — рекох ја.
— Без сумње — одговори доктор — јер се његова имовина рачуна на
милионе.
— А овај велики човек, што непрестано клима главом, као црнац на
часовнику?
То је славни Кокборн из Рочестера, свезнајући статистичар, који је све
измерио, све израчунао. Питајте тога безопасног луду. Казаће вам колико
је човек од педесет година појео хлеба у животу и колико је кубних метара
ваздуха удисао. Казаће вам у колико би свезака у кварту стали говори
једног адвоката Темпл-Бара, и колико миља пређе дневно један
писмоноша, само носећи љубавна писма. Казаће вам колико удовица пређу
за сат преко Лондонског моста, и колико би била висока пирамида
подигнута од сендвича које поједу за годину дана грађани Савеза. Казаће
вам...
Како се доктор захуктао, дуго би још овако говорио, али други путници
су пролазили пред нама и изазивали нове примедбе неисцрпног доктора.
Шта је било разних типова у овој гомили путника! Није било ниједног
беспосличара, јер нико неће да без озбиљног разлога путује с једног
континента на други. Већина је, без сумње, ишла да тражи срећу на овој
америчкој земљи, а нису знали да је Американац већ у двадесетој години
створио себи положај, и да је у двадесет петој години већ стар да улази у
борбу.
Међу овим авантуристима, овим проналазачима, овим ловцима среће,
показа ми Дин Питферџ неколико који су били занимљиви. Овај научник,
хемичар, такмац доктора Либига, уверавао је, да је нашао средство, да све
хранљиве састојке једног вола збије у таблети меса великој колико новац
од пет франака, па је хтео да се обогати на рачун преживара у Пампасима.
Онај други изумео некакав џепни мотор — једна коњска снага у кутији за
сат — ишао је да свој патент употреби у Новој Енглеској. А опет један
Француз из улице Шапон, носио је тридесет хиљада беба од картона, које
изговарају „тата“ са врло успелим америчким нагласком.
И осим ових особењака, шта је још других за чије се тајне није могло
знати! Можда је међу њима био какав благајник који је бежао од своје
празне касе, и какав „детектив“ правећи се његов пријатељ, није ни чекао
да Грет-Истерн стигне у Њујорк, па да га ухвати за јаку? Можда би се у
овој гомили познали неколико од оних зачетника, сумњивих предузећа
који увек налазе лаковерне акционаре, па и онда када се та предузећа зову
Друштво океанско за осветљење Гасом Полинезије, или Опште друштво
несагоривог угља.
Али у том тренутку спазих да уђе један млад пар који је изгледао
невесео.
— То су Перуанци, драги мој господине, нема ни година како су се
узели. Провели су медени месец на свима странама света. Отпутовали су
из Лиме увече после свадбе. Обожавали су се у Јапану, волели у
Аустралији, сносили у Француској, свађали у Енглеској, а без сумње ће се
развести у Америци.
— А ко је онај човек високог раста и мало охолог лица, што сад улази?
По његовим црвеним брковима, мислио бих да је официр.
— То је Мормон — одговори ми доктор — Елдерац, г. Хач, један од
великих проповедника Вароши Светаца. Какав леп човечији тип!
Погледајте оно поносито око, оно достојанствено лице, оно држање тако
другачије од Американчевог. Г. Хач се враћа из Енглеске, где је с успехом
проповедао мормонизам, јер та секта има у Европи много присталица,
којима она допушта да се управљају по законима њихове земље.
— Ја мислим да им је у Европи забрањено многоженство.
— Без сумње, драги господине, али не верујте да је многоженство
обавезно за Мормоне. Бригем Јунг има харем, јер му се тако допада; али
све његове присталице не угледају се на њега на обалама Сланог језера.
— Збиља? А г. Хач?
— Г. Хач има само једну жену, и налази да је то доста. Уосталом, он
намерава да нам објасни свој систем на једном предавању, које ће ових
дана држати.
— Дворана ће бити пуна — рекох ја.
— Хоће — одговори Питферџ — ако му картање не отме много
слушалаца. Ви знате да се коцка у соби на предњем крају брода. Тамо је
неки Енглез ружна и непријатна лица, који ми изгледа да води ово друштво
карташко. То је рђав човек, по злу је познат. Јесте ли га приметили?
Према докторовом опису, познао сам у њему човека који се истога
јутра истакао својим безумним опкладама, због оне олупине. Нисам се
преварио. Дин Питферџ рече ми да се зове Хари Драк. Био је син једног
трговца из Калкуте, коцкар, развратник, убица, готово пропао, и који је
вероватно ишао у Америку да проводи авантуристички живот.
— Ови људи — рече доктор — налазе увек ласкавце, који их хвале, а овај
има већ свој круг лупежа у којем је он главни. Међу њима сам запазио
једног омаленог човека, округла лица, кукаста носа, дебелих усана, са
златним наочарима који мора да је немачки Јеврејин. Каже да је доктор,
путује у Квебек, али ја га сматрам за обичног лакрдијаша и обожаваоца
Драковог.
У том тренутку Дин Питферџ, који је лако скакао с једног предмета на
други, гурну ме у лакат. Погледах на врата дворане. Један младић од
двадесет и две године и једна девојка од седамнаест година уђоше под
руком.
— Ово су младенци — упитах ја.
— Нису — одговори доктор мало нежно — то су стари вереници, који
једва чекају да дођу у Њујорк, па да се венчају. Путовали су по Европи —
разуме се, с одобрењем породице — и сад знају да су као створени једно за
друго. Красни млади људи! Милина их је гледати! Често их видим како се
нагну над машину па броје обртање точкова, који се не окрећу доста брзо
како би они хтели! Ах! Господине, кад би се наши казани тако јако
загрејали као ова два млада срца, то би појачало притисак!
 XI

Тога дана, у пола један по подне, подкрманош метну на врата велике

дворане ову објаву:
Ширина: 51° 15’ С.
Дужина: 18° 13’ 3.
Даљина: Фастене, 323 миље.
Што је значило да смо у подне били на 323 миље од светионика
Фастенеа, последњег који нам се појавио на обали Ирске, и на 51° 15’
северне ширине и 18° 13’ дужине западно од гриничког меридијана. Ово је
капетан објављивао сваки дан. И тако, прегледајући ову објаву и
преносећи ове оцене на карту, могао се пратити пут Грет-Истерна. Он је
досад прешао 323 миље за тридесет и шест сати. Ово није било довољно, и
пароброд који себе поштује, не сме да пређе за двадесет и четири сата
мање од 300 миља.
Пошто сам оставио доктора, провео сам остатак дана с Фабијаном.
Били смо се склонили на стражњи крај брода, што је Питферџ звао „ићи у
шетњу у поље“. Наслонивши се на ограду, посматрали смо ово бескрајно
море. Опојан мирис што је излазио из таласа, дизао се до нас. Одбијени
зраци правили су мале дуге, које су се играле кроз пену. Завртањ је хучао
на четрдесет стопа под нама и кад се помаљао његови краци ударали су
таласе још бешње. Море је изгледало као гомила растопљених смарагда.
Беличасти водени траг протезао се у недоглед, мешајући на истом
млечном путу, воду исталасану од завртња и точкова.
Фабијан је посматрао ову игру таласа ништа не говорећи. Шта је гледао
у овом течном огледалу које је згодно за најчудноватије ћуди уображења?
Да ли је пред његовим очима пролазио какав тренутни лик, који му је слао
последњи поздрав? Да ли је спазио какву сенку утопљену у таласима? Он
ми се учинио жалоснији него обично, и ја не смедох да га питам за узрок
његове жалости.
После овог дугог растанка, који нас је одвојио једног од другог, требало
је, да се он мени повери, а ја да чекам његову исповест. Рекао ми је о свом
прошлом животу што сам хтео да знам, своје бављење у Индији, своје
лекове, своје авантуре; али ћутао је о узбуђењима, која су му морила срце,
о узроку уздаха, што су му надимала прса. Фабијан без сумње није био од
оних, који хоће причањем да олакшају своју тугу, и зато је још више патио.
Остадосмо тако наднесени на морем, и кад се окренух, видех како се
велики точкови издижу услед љуљања брода.
Одједном, Фабијан ми рече:
Овај водени траг од лађе заиста је величанствен, чини ми се да на њему
видим нека слова. Гледајте она л, она е! Да ли се варам? Не то су заиста
слова! Увек иста!
Раздражена уобразиља Фабијанова видела је у овом вртлогу шта је
хтела да види. Али шта су та слова могла значити? Какво су сећање
изазивала у срцу Фабијанову? Он је и даље посматрао. Затим ми нагло
рече:
— Хајдемо! Хајдемо! — ова ме провалија вуче!
— Шта вам је, Фабијане — упитах га и узех га за обе руке — шта вам је,
пријатељу?
— Овде имам бољку, која ће ме убити — рече он и ухвати се за прса.
— Бољку? — рекох — бољка без наде да се излечи?
— Без наде.
Ово рекавши, Фабијан сиђе у дворану и оде у своју кабину.
 XII

Сутрадан у суботу, 30. марта, време је било лепо. Ветар слаб, море
мирно. Машине су се добро ложиле, те се парни напон повећао. Завртањ је
давао тридесет и шест обртња у минуту. Брзина Грет-Истерна прелазила је
дванаест чворова.
Ветар је дувао с југа. Капетан заповеди да се разапну два једрила на
предњој катарци и једрило на стражњој катарци. Брод, боље подржаван,
није се више љуљао. По овом лепом сунчаном дану на крову све оживе.
Жене се појавише у лепим хаљинама; једне се шетале, друге седоше —
хтедох рећи на траву под дрвећем. Деца продужише игре прекинуте за два
дана, а дечја колица су промицала у великом трку. Са неколико војника у
униформи, руке у џеповима, а нос увис, човек би мислио, да је на неком
француском шеталишту.
На четврт пред подне, капетан Андерсон и два официра попеше се на
мостиће. Време је било повољно за проматрање; они дођоше да измере
висину сунца. Сваки од њих држао је у руци угломер са догледом, и с
времена на време нишанили су јужни хоризонт, ка коме су нагнута
огледала њиховог инструмента требала да сунце привуку.
— Подне — рече капетан.
Један морнар одмах објави подне звоном на мостићу, и сви сатови на
броду удесише се по сунцу, чији је пролаз кроз меридијан утврђен.
После пола сата истакоше ову објаву:
Ширина: 51° 10’ С.
Дужина: 24° 13’ 3.
Пут: 227 миља. Даљина: 550.
Прешли смо дакле две стотине двадесет седам миља од јуче у подне.
Било је у овом тренутку у Гринвичу један сат и четрдесет и девет минута, и
Грет-Истерн налазио се на пет стотина педесет и пет минута од Фастенеа.
Тога целог дана нисам видео Фабијана. Забринут што га нема, више
пута сам долазио до његове кабине и уверавао се да је није напустио.
 Мора да му се није допадала ова светина, што је била на крову. Види се
да је избегавао метеж и тражио самоћу. Али се нађох са капетаном
Корсиканом и читав сат шетасмо по крову. Често смо говорили о Фабијану.
Нисам се могао уздржати да не испричам капетану шта се јуче десило
између капетана Мака Елвајна и мене.
— Јесте — одговори ми Корсикан — с узбуђењем, које није хтео сакрити
— ето пре две године Фабијан је имао право да себе сматра за најсрећнијег
човека, а сад је најнесрећнији.
Арчибалд Корсикан ми у неколико речи исприча како се Фабијан
упознао у Бомбају са једном дражесном девојком, мис Хоџесовом. Он је њу
волео, она је њега волела. Изгледало је да ништа не стоји на путу да се мис
Хоџесова и капетан Мак Елвајн узму, када девојку, по пристанку њеног оца,
испроси син неког трговца из Калкуте. Ово је био пазар, да, „пазар“ одавно
уговорен. Хоџес, човек практичан, тврд, мало приступачан осећањима,
налазио се тада у тешком положају према свом пословном пријатељу из
Калкуте. Овај брак могао је уредити многе ствари, и он је жртвовао срећу
своје ћерке својим трговачким интересима. Сирото дете није се могло
бранити. Дадоше је човеку, кога она није волела, кога није могла волети, а
који вероватно није ни њу волео. Чиста трговина и рђав посао. Муж одведе
своју жену сутрадан после венчања, и од тада, Фабијан, луд од туге, није
никад видео ону, коју је непрестано волео.
После ове приче, уверио сам се да је озбиљна болест од које је Фабијан
патио.
— Како се звала та девојка? — упитах капетана Арчибалда.
— Елена Хоџес — одговори ми он.
Елена! Ово име објашњавало ми је слова, која је Фабијан јуче мислио
да види у воденом трагу брода.
— А како се зове муж те сироте жене? — упитах капетана.
— Хари Драк.
— Драк! — повиках ја — па тај човек је овде на броду!
— Он! Овде? — понови Корсикан — ухвати ме за руку и погледа ме у
лице.
— Јесте, овде на броду.
— Дај Боже — рече капетан озбиљно — да се Фабијан и он не сретну.
Срећом, они не познају један другог, или бар Фабијан не познаје Харија
Драка. Али ако чује овде то име, биће русвај.
 Испричах тада капетану Корсикану све што сам знао о Харију Драку, то
јест оно што ми је казао доктор Дин Питферџ. Описао сам му онаквог
какав је тај пробисвет, дрзак и лармаџија, који је све прокоцкао, па сад
гледа да се на ма који начин обогати. У том тренутку Хари Драк прође
поред нас. Показах га капетану. Очи у Корсикана одједном севнуше. Он се
наљутио али ја га задржах.
— Да — рече — ово је заиста лупешко лице. Али куда иде?
— Кажу, у Америку, да тражи од случаја што неће да тражи од рада.
— Сирота Елена! — прошапта капетан — а где је она сад?
— Можда ју је овај бедник оставио?
— А можда је овде у лађи? — рече Корсикан и погледа ме.
Ова мисао ми први пут сену кроз главу, али ја је одбих. Не. Елена није,
не може бити на броду. Не би измакла испитивачком погледу доктора
Питферџа. Не! Она не прати Драка на овом путу.
— Нека би било истина што кажете, господине — одговори Корсикан —
јер би био страшан ударац за Фабијана, кад би видео ову сироту паћеницу.
Не знам шта би било, Фабијан је такав човек да би убио Драка као псето. У
сваком случају, како сте ви пријатељ Фабијана, као што сам и ја, ја ћу вас
молити за један доказ тог пријатељства. Да га не губимо из очију, и ако буде
потребно, нека један од нас буде увек готов да се баци између његовог
противника и њега. Ви разумете, двобој не може бити између ова два
човека. На жалост, овде, па ни на другом месту, жена не може да се уда за
убицу њеног мужа, ма како да је тај муж недостојан.
 Тесало се, градило се, фарбало се

Разумео сам разлоге капетана Корсикана. Фабијан није могао бити свој
сопствени судија. То би значило издалека предвиђати догађаје који ће
доћи! Па ипак, зашто не водити рачуна о овоме можда, о овој могућности
људских ствари? Али једна слутња ме је мучила. Да ли би било могуће да у
овом заједничком животу на броду, у свакодневном додиру, бурна личност
Дракова измакне Фабијану? Један догађај, једно изговорено име, нека
ситница, зар их не би неизбежно довало једног пред другог? Ах! Како сам
желео брже да потерам овај брод, који их је обојицу носио! Пре него што
сам оставио капетана Корсикана, обећах му да чувам нашег пријатеља и да
мотрим на Драка, а и он обећа, да га неће губити из очију. Затим ми стисну
руку, па се растадосмо.
Предвече југозападни ветар донесе малу маглу на Океан. Помрчина је
била велика. Сјајно осветљени салони одударали су од ове густе тмине.
Чуло се како се разлежу валцери и романсе. Бурно пљескање их је
пропраћало, а одушевљењу не беше краја, када овај лакрдијаш Т... седе за
клавир и поче певати са сигурношћу паланачког глумца.
 XIII

Сутрадан, 31. марта, била је недеља. Како ће се провести овај дан на

броду? Да ли ће то бити енглеска или америчка недеља, која затвара радње
и кафане за време службе Божје; која задржава нож месарев над главом
своје жртве; забрањује хлебару да меће ‘лебац у пећ; обуставља послове;
гаси огњиште у фабрикама; затвара дућане, отвара цркве и зауставља
кретање возова на железницама, противно оном, што се ради у
Француској? Да, тако је морало бити, отприлике тако.
Иако је време било дивно и ветар повољан, капетан није заповедао да
се разапну једрила, зато што је недеља. Добило би се нешто у брзини, али
то би било „неприлично“. Сматрао сам се врло срећним што се точкови у
завртњу окрећу као у радне дане. И кад запитах једног строгог пуританца
на броду за ово одступање, он ми рече озбиљно:
Господине, треба поштовати оно, што долази право од Бога. Ветар је у
његовој руци, а пара је у руци човековој!
Пристадох да се задовољим овим разлогом, и стадох посматрати шта
бива на лађи.
Све особље било је у свечаним оделима и обучено врло чисто. Не би ме
зачудило кад би ми казали да ложачи раде у црном оделу. Официри и
инжењери носили су своје најлепше униформе са златним дугметима.
Ципеле су се блистале енглеским сјајем, а тако исто навоштене качкете.
Капетан и његов помоћник давали су пример, и у чистим рукавицама,
закопчани по војнички, сјајни и намирисани, шетали су се по мостићима,
чекајући да почне служба.
Море је било дивно и блистало се под првим зрацима пролећа. Ни једно
једро није се видело. Грет-Истерн сам заузима математичко средиште
овога огромног хоризонта. У девет сати звоно на броду забруја лагано и у
правилним размацима. Звонар, подкрманош у свечаном оделу, добијао је
од овога звона неку врсту побожне звучности, а не више оне металне ударе
којима је пратило пиштаљку котлова, када је брод пловио усред густе
магле. И нехотице, човек је погледом тражио сеоски звоник, који га зове на
службу.
 У том тренутку почеше придолазити путници са предњег и стражњег
краја брода. Људи, жене, деца беху се лепо обукли за ову свечану прилику.
Булевари се брзо напунише. Шетачи су се учтиво поздрављали. Свак је
држао у руци молитвеник, и сви су чекали да с последњим звоњењем почне
служба. У то видех како пронеше гомилу библија на послужавнику, на
којему су се обично служили сендвичи, па их метнуше на столове храма.
Овај храм била је велика трпезарија, која је својом дужином и
правилношћу подсећала на зграду Министарства финансија у улици
Риволи. Уђох. Верници су седели за столовима и било их је већ много.
Дубока тишина владала је међу присутнима. Официри су стајали у зачељу
храма. Усред њих је седео капетан Андерсон као протестантски поп. Мој
пријатељ Дин Питферџ сео је до мене. Његове живе очи прелетале су овај
скуп. Смем мислити, да је био овде више из радозналости, него из
побожности.
У десет и по сати, капетан устаде и поче службу. Прочита једну главу из
Старог Завета, десету Исхода. После сваког става, присутни су шаптали
наредни став. Чуо се јасни оштар сопран деце и полусопран жена, који се
издвајао од баритона људи. Овај библијски разговор трајао је отприлике
пола сата. Овај врло једноставан и врло достојанствени обред вршио се са
сасвим пуританском озбиљношћу. Капетан Андерсон, „господар после
Бога“, вршећи свештеничку дужност на броду, усред овог неизмерног
океана, и говорећи овом свету, који је лебдео над провалијом, имао је
право на поштовање и најравнодушнијих у верским стварима. Да је служба
остала само на овом читању, било би добро; али после капетана дође један
беседник, који унесе страст и раздражење тамо где је требало да влада
трпљивост и скрушеност.
То је био онај поп, о ком је била реч, онај мали немирни човек, онај
смутљиви Американац, један од оних свештеника, чији је утицај тако
велики у државама Нове Енглеске. Погледах доктора Питферџа. Он је био
миран и као да је хтео да издржи ватру проповедникову.
Овај закопча озбиљно свој црни капут, метну свилени шешир на сто,
извади мараму којом мало дотаче усне, па бацивши кружни поглед на скуп,
рече:
У почетку Бог створи Америку за шест дана и одмори се седмог дана.
Кад чух ово, умакох на врата.
 XIV

О ручку, Дин Питферџ рече ми, да је поп дивно излагао свој текст.
Монитори, ратне машине, оклопљене куле, торпедњаче, сва убојна оруђа
била су употребљена у његовој беседи. Он је самог себе направио великим
свом величином Америке. Ако је по вољи Америци да буде хваљена, ја
немам ништа против тога.
Улазећи у велики салон, прочитах ову објаву:
Ширина: 50° 8’ С.
Дужина: 30° 44’ 3.
Пут: 255 миља.
Увек исти резултат. Прешли смо само хиљаду сто миља, рачунајући у то
оних три стотине десет миља од Ливерпула до Фастенса. Отприлике
трећину пута. Целог овог дана официри, морнари, путници и путнице
одмарали су се „као Господ после стварања Америке“. Ни један клавир не
засвира у мирним дворанама. Шахови не оставише кутију, ни карте свој
омот. Дворана за картање остаде пуста.
Тога дана имадох прилику да представим доктора Питферџа капетану
Корсикану. Мој особењак много је забављао капетана причајући му тајну
хронику Грет-Истерна. Трудио се, да му докаже да је ово осуђена лађа,
зачарана, и да ће је снаћи нека несрећа. Прича о „залемљеном машинисти“
много се допала Корсикану, који је као Шкот био велики љубитељ чуда, али
се тек осмехну, као да не верује.
— Ја видим — одговори доктор Питферџ — да капетан не верује много
мојим причама.
— Много!... то је много казано! — одговори Корсикан.
— Хоћете ли ми више веровати, капетане — упита доктор озбиљнијим
гласом — ако вам докажем да се ноћу на лађи јавља нека авет?
— Каква авет? — повика капетан — да се није неко повампирио? И ви у
то верујете?
— Верујем — одговори Питферџ — верујем што причају људи, којима се
мора веровати.
Кажу ми официри, који су на стражи, и неки морнари, како се нека
сенка, нека утвара шета по броду. Како долази? Не зна се. Како нестаје? Ни
то се не зна.
— Тако ми светог Дунстана! — повика капетан Корсикан — да је заједно
вребамо.
— Ноћас? — упита доктор.
— Ноћас, ако хоћете. А ви, господине — додаде капетан, окренувши се
мени — хоћете ли да нам правите друштво?
— Нећу — рекох. — Не желим да узнемирујем ту авет. Уосталом, ја
мислим да се наш доктор шали.
— Не шалим се — одговори тврдоглави Питферџ.
— Ама, докторе — рекох ја — зар ви озбиљно верујете у мртве, који се
појављују на крову бродова?
— Ја зацело верујем у мртве, који васкрсавају — одговори доктор — и то
је толико чудније, што сам лекар.
— Лекар! — рече капетан Корсикан измичући се, као да се препао од те
речи.
— Не бојте се, капетане — одговори доктор, смешећи се љубазно — не
лечим кад сам на путу.
 XV

Сутрадан, први априлски дан, океан је имао пролећни изглед. Озеленео

је као ливада под првим зрацима сунца. Овај први април на Атлантику био
је диван. Таласи су се величанствено кретали, а неколико морских свиња
скакало је налик кловновима у млечном трагу брода.
Кад се сретох с капетаном Корсиканом, он ми рече да се авет докторова
није појавила. Ноћ без сумње није била доста мрачна за њу. Тада ми паде
на памет, да је то нека превара Питферџова, која се одобрава првог
априла, јер је овај обичај јако распрострањен у Америци и Енглеској као и
Француској. Обмањивача и обманутих није фалило. Једни су се смејали, а
други су се љутили. Штавише, мислим да је било мало и песничења, али
међу Саксонцима се ово песничење не свршава никад двобојем. Познато
је, да се у Енглеској двобој строго кажњава. Официрима и војницима
забрањује се двобој ма под каквим изговором било. Убица се осуђује на
најтеже телесне и срамне казне, и сећам се, да му је казао име једног
официра, који је на робији десет година, зато што је смртно ранио свога
противника у двобоју, који је уосталом био оправдан. Разумљиво што је,
код таквог строгог закона, двобој сасвим нестао из енглеског обичаја.
На овом лепом сунцу проматрање у подне било је врло добро. Дало је у
ширини 48° 47’, у дужини 36° 48’, а као пут само две стотине педесет миља.
Најмање брз прекоокеански брод имао би право да нам се понуди, да нас
вуче. Ово је било врло непријатно капетану Андерсону. Инжењер је
приписивао оскудицу притиска недовољној вентилацији огњишта. А ја сам
мислио да ова мала брзина долази од точкова, којима је пречник погрешно
смањен.
Међутим, тога дана, око два сата, лађа поче пловити брже. Ову промену
приметих по држању двоје младих вереника. Стојећи код ограде брода на
левој страни, они су шапутали неке веселе речи и пљескали рукама.
Посматрали су, смешећи се, парне цеви које се дизале из димњака Грет-
Истерна, и из којих је излазила лака бела пара, притисак је порастао у
казанима завртња, и пара је силом отворила вентиле, које терет од
двадесет и једне фунте по квадратном палцу није могао држати. Ово је
било још само слабо издисање, слаб дах, али наши млади људи су га гутали
погледом. Не! Денис Папен није био срећнији, кад је видео како пара
упола диже заклопац на његовом чувеном лонцу!
— Пуше се! Пуше се! — повика млада мис, док је и из њених
полуотворених уста излазила лака пара.
— Хајде да видимо машину! — одговори младић и узе под руку своју
вереницу.
Дин Питферџ и ја пођосмо за заљубљеним паром на стражњој обали
брода.
— Како је то лепо — младост! — рече ми он.
— Јесте — одговорих ја — младост удвоје.
Ми се такође наднесосмо над отвор машине завртња. На дну овога
пространог бунара, на шездесет стопа под нама, спазисмо четири дугачка
хоризонтална клипа, који се залећу један на другог, влажећи се при сваком
покрету капљом зејтина.
Међутим, младић извади свој сат, а девојка нагнута му на раме, гледала
је у сказаљку, што показује секунде. Док је она гледала, њен вереник је
бројао обртње завртња.
— Један минут! — рече она.
— Тридесет и седам обртаја — одговори младић.
— Тридесет и седам и по обртаја — примети доктор, који је такође
гледао у сат.
— И по! — повика млада мис. — Чујете ли, Едварде? Хвала, господине —
рече поштованом Питферџу с најљупкијим осмехом.
 XVI

Кад се вратих у велику дворану, видех овај програм на вратима:

This Hight
First Part
Ocean Time ---------------------------------------------------------- Mr. Mac Alpina
Song: Beanteful isle of the sec ------------------------------------ Mr. Ewing
Reading --------------------------------------------------------------- Mr. Affleet
Piano solo: Chaut du Berger -------------------------------------- Mrs. Alloway
Scotch song ----------------------------------------------------------- Docteur T...
Intermission often minutes.
Part Second
Piano solo ----------------------------------------------------------- Mr. Paul V...
Burlesque. Lady of Lyon ------------------------------------------ Doctor T...
En tertainement ---------------------------------------------------- Sir James
Anderson
Song: Нарру moment --------------------------------------------- Mr. Norville
Song: Your remember --------------------------------------------- Mr. Erwing
Finale
God save the Queen
Као што се види, ово је био потпуни концерт, са првим делом,
међучином, другим делом и финалом. Међутим, изгледа да је нешто
фалило у овом програму, јер чух, да неко прошапта иза мене:
— А нема Менделсона!
Окренух се. То је био један келнер, који је протествовао, што је
изостављена његова омиљена музика.
Вратих се на кров и пођох да тражим Мака Елвајна. Корсикан ми рече,
да је Фабијан изишао из своје кабине и ја хтедох да му не досађујем, да га
извучем из његове самоће. Сретох га на предњем крају брода.
Разговарасмо неко време, али он не помену ништа о свом прошлом
животу. У извесним тренуцима заћутао би и замислио би се, не слушајући
ме више и притискујући прса као да хоће да угуши неки бол. Док смо се
заједно шетали, више пута смо се сретали са Харијем Драком. Увек исти
човек, буран, са живим покретима, досадан. Да ли сам се преварио? Не бих
то умео да кажем, јер сам био предубеђен, али ми се учини, да Хари Драк
често погледа у Фабијана. Фабијан је то морао приметити јер ми рече.
— Ко је тај човек?
— Не знам — одговорих.
— Он ми се не допада — рече Фабијан.
Ставите две лађе насред мора, без ветра, без струје, и оне ће се
напослетку приближити једна другој. Баците две непокретне планете у
простор, и оне ће пасти једна на другу. Метните два непријатеља у гомилу
света, и они ће се неизбежно срести. Тако му је суђено. Питање времена, то
је све.
Кад дође вече, концерт је био по програму. Велика дворана била је
дупке пуна и сјајно осветљена. Кроз одшкринуте капке на траповима
помаљала су се широка препланула лица и грубе црне руке морнара. Код
одшкринутих врата стајали су келнери. Већина гледалаца, људи и жене,
седели су са стране на диванима, и у средини на фотељама и столицама.
Сви су седели према клавиру, јако утврђеном између двоја врата, што воде
у женски салон. С времена на време мало јачи покрет лађе заљуљао би и
путнике; столице су клизиле, све главе су се сложно клатиле; хватали су се
једни за друге, ћутећи, не шалећи се. Али како су се гледаоци збили, нико
није могао да падне.
Концерт је почео са Осеап-Time. То је био дневник политички,
трговачки и књижевни, који су неки путници основали за своје сапутнике.
Американци и Енглези веома воле овакву забаву. Рецимо, да ни уредници
ни читаоци не полажу много на вредност чланака. Задовољни су с малим,
па и са „не доста“.
Овај број 1. априла имао је доста мршав уводни чланак о општој
политици, разне вести, које не би занимале једнога Француза, мало смешне
берзанске курсеве, врло наивне телепрограме и неколико бледих досетки.
Најзад, овакве шале допадају се само онима, који их праве. Уважени Мак-
Алпин, један догматичан Американац, читао је с убеђењем ове мало
шаљиве и с тешком муком састављене натписе уз велико одобравање
слушалаца, и заврши читање овим вестима:
— Јављају, да је председник Џонсон дао оставку у корист генерала
Гранта.
— Говори се као сигурно, да је папа Пије IX одредио царског принца за
свога наследника.
— Јављају, да је Фернард Кортез тужио суду цара Наполеона III због
освојења Мексика.
Када је Ocean-Time с бурним пљескањем завршен, уважени г. Ервинг,
тенор и врло леп младић, отпева Лепо острво на мору храпавим енглеским
гласом.
„Reading“, читање, учини ми се да има сумњиву вредност. Један
достојанствени Тексијанац прочитао је две до три стране неке књиге, у
почетку ниским гласом, а после гласно. Њему су много пљескали.
Песма пастирова за клавир и соло, који је свирала мисис Аловеј, и
једна шкотска лакрдија од доктора Т... завршише први део програма.
После десет минута одмора, за које време ниједан слушалац не хтеде
оставити своје место, поче други део концерта. Француз Пол В... одсвирао
је два дивна валцера, неиздана, којима бурно пљескаху. Бродски лекар,
један млад црномањаст човек, врло уображен, декламовао је један смешан
призор, као нека пародија Госпође из Лиона, омиљена драма у Енглеској.
После смешног, дође „entertainment“. Шта је спремио под овим
именом сир Џемс Андерсон? Је ли то било предавање или проповед? Ни
једно ни друго. Сир Џемс Андерсон устаде, увек насмејан, извади карте из
џепа, засука беле рукаве и поче правити разне мајсторије. Било је бурног
пљескања.
После Нарру moment од г. Норвила и Your remember од г. Евинга,
програм је објављивао Godsave the Queen. Али неколико Американаца
замолише Пола В..., као Француза, да им свира народну химну Француске.
Мој послушни земљак поче неизбежну Partout pour la Syrie. Али неколико
северних Американаца захтеваху Марсељезу. Ово је био велики успех
концерта. Затим друштво отпева стојећки ону народну песму, која „моли
Бога да чува краљицу“.
Укратко, ово посело вредело је што вреде посела љубитеља, то јест да је
имало нарочито успеха за његове приређиваче и њихове пријатеље.
Фабијан није био на овом концерту.
 XVII

Ноћу од понедељника до уторника море је било врло бурно. Дрвене

преграде по собама и кабинама почеше да јече, а пакети да се котрљају
кроз дворане. Кад сам се око седам сати ујутро попео на кров, киша је
падала. Ветар стаде јаче дувати. Дежурни официр заповеди да се спусте
једрила. Брод, више неподупиран, ужасно се љуљао. Тога дана, 2. априла,
кров је остао пуст. Путници су побегли из кабине, и две трећине гостију не
дођоше на ручак и вечеру. Вист се није могао играти, јер су се столови
измицали под руком карташа. Играње шаха је било немогуће. Неколико
слободнијих испружили су се на канабета и читали или спавали. Морнари у
навоштеним оделима и капама мирно су се шетали по крову. Подкапетан
је стајао на мостићу добро умотан гуменим огртачем и чувао стражу. На
овом пљуску, усред страшног ветра, његове мале очи сијале су од милине.
Он је ово волео, и брод је јурио по његовој жељи. Вода из неба и из мора
мешала се у густој магли на неколико стотина метара од брода. Ваздух је
био сур. Неколико птица прелетало је кричећи кроз ову влажну маглу. У
десет сати, са десне стране спреда јавише за неку трокатарску лађу, која је
пловила низ ветар; али се није могла разазнати њена народност.
Око једанаест сати ветар попусти и окрену се за две четвртине. Киша
престаде готово изненада. Небеско плаветнило показа се кроз неколико
продора облака. Сунце се појави на једном осветљеном месту, те се могло
извршити више или мање тачно проматрање. На објави је стајало:
Ширина: 46“ 29’ С.
Дужина 42“ 25’ 3.
Даљина: 256 миља.
Иако је притисак порастао у казанима, брзина брода није се увећала.
Узрок је био западни ветар, који га је захватио спреда и успоравао му
кретање, у два сата магла се опет згусну. Ветар је почео јаче дувати. Магла
је била тако јака, да официри, који су стајали на мостићима, нису могли
видети људе на предњем крају брода.
Ова пара, нагомилана на таласима, јесте највећа опасност за пловидбу;
због ње се дешавају судари, који не могу да се избегну, а судар на мору је
опаснији од пожара.
Стога су официри и морнари најпажљивије мотрили, што није било
узалуд, јер око три сата један трокатаркац искрсну на мање од две стотине
метара од Грет-Истерна, који за времена избеже сукоб, јер су морнари на
стражи брзо дали сигнал крманошу. Ови сигнали, врло добро уређени,
правили су се помоћу звона на горњем крову предњег краја брода. Један
удар значио је: брод напред. Два удара: брод с десна Три удара брод с лева.
И крманош је одмах управљао тако, да се судар избегне.
Ветар је јако дувао до мрака. Али љуљање је било слабије, јер море, већ
покривено на пучини плићацима, није могло да се јако усталаса. Стога се
објави, да ће тог дана сир Џемс Андерсон приредити нов „entertainment“. У
заказано време дворане се напунише. Али овога пута нису се правиле
вештине са картама. Џемс Андерсон је испричао историју овога
прекоокеанског кабла, који је он сам поставио, показао је слике разних
справа за спуштање каблова у море и модел спојница, које су биле
употребљиване за намештање појединих делова кабла. Напослетку, он је с
правом заслужио бурне изјаве допадања, и од којих је велики део припао
покретачу овога предузећа, поштованом Сајресу Филду, који је био на том
поселу.
 XVIII

Сутрадан, 3. априла, хоризонт је показивао ону особиту боју, коју

Енглези зову „blinck“. То је било беличасто одсевање, које је показало да је
лед близу. И заиста Грет-Истерн је већ пловио у водама где пливају прва
ледена брда, одвојена од ледењака, која излазе из мореуза Девиса.
Поставио се нарочит надзор да се избегне судар са овим огромним
леденим стенама.
Ни Фабијан, ни капетан Корсикан, ни доктор Питферџ не беху још
дошли на кров. Пођох на предњи крај брода. Ту, на кљуну брода, било је
згодно ћоше, као неко склониште, у које би се какав пустињак радо
повукао из света. Седох у овом куту на клупу, а ноге испружих на један
огроман чекрк. Ветар је шибао на кљун брода и прелазио ми преко главе не
додирујући је. Место је било добро за сањарење. Одатле сам погледом
обухватио грдосију брода. Могао сам пратити његове дугачке мало
повијене линије, које су се издизале ка позадини. Један морнар ухватио се
једном руком за једек на предњој катарци, а другом је вешто радио. Испод
њега, на малом крову, шетао се дежурни морнар, који је ишао тамо-амо са
раскреченим ногама и мотрио на све стране. Остраг, на мостићима, видео
сам једног официра, како се с погнутим леђима и увијеном главом одупире
навали ветра. Од мора нисам ништа распознавао, сем једне мале пруге
хоризонта, повуче иза заклона точкова. Понесен моћним машинама, брод
је секао таласе својим оштрим кљуном, дрхћући као бокови јако загрејаног
казана.
У пола један истакнута је објава, на којој је стајало ширина 44° 52’
север, и дужина 47° 6’ запад. Прешло се само две стотине двадесет и седам
миља за двадесет и четири сата. Млади вереници су морали проклињати
ове точкове који се једва окрећу, овај завртањ, чији су покрети троми и ту
малу пару, која није радила по њиховој жељи.
Око три сата, очишћено од ветра, небо заблиста. Пруге хоризонта,
направљене јасним потезом, изгледале су, да се шире око ове средње тачке,
коју је Грет-Истерн заузимао. Ветар попусти, али се море дуго дизало у
широким таласима чудновато зеленим и искићеним пеном. Овако мало
ветра није подносило толико таласање, које је било несразмерно. Може се
казати, да се Атлантик још бурио.
У три сата и тридесет пет минута стража јави један брод са три катарке.
Он посла свој број. Био је Американац, Илиноа, који је путовао у Енглеску.
У том тренутку, поручник X... рече ми, да пролазимо поред спруда Њу-
Фаундленд, име које Енглези дају плићацима Нове Земље. Ово су богате
воде, у којима се лове оне моруне, од које би три могле да хране Енглеску
и Америку, кад би се сва њихова јаја примила.
Дан је прошао на миру. Мост су посетили његови свакидашњи шетачи.
Досад се нису срели Фабијан и Хари Драк, које капетан Арчибалд и ја
нисмо губили из очију. Вече је скупило у велику дворану своје послушне
посетиоце. Увек исте забаве, читање и певање, изазивајући исто пљескање,
давано истим рукама, истим виртуозима. Једна доста жива препирка
заподену се између једног Северњака и једног Тексијанца. Овај је тражио
„једног цара“ за јужне државе. На велику срећу, ова политичка препирка,
која умало што се није изродила у свађу, прекиде се, јер дође једна
измишљена депеша, послата Ocean-Time-у, која је гласила: „Капетан Сем,
министар војске, наплатио је од Југа штету нанету Алабами!“
 XIX

Изађох с капетаном Корсиканом из сјајно осветљене дворане и попесмо

се на кров. Ноћ је била врло мрачна. Ни једно звездано јато на небеском
своду. Око лађе густа помрчина. Морнари на стражи једва су се видели
како тромо шетају на горњем крову. Али се дисао чист ваздух, и капетан је
пуним плућима удисао његове молекуле.
— У оној дворани гушио сам се — рече ми он — овде бар пливам усред
ваздуха. Овакво дисање оживљава човека. Мени треба четири стотине
кубних метара чистога ваздуха за двадесет и четири сата, иначе хоћу да се
угушим.
— Дишите, капетане, дишите до миле воље — одговорих му. — Овде има
ваздуха за цео свет, и ветар вам не закида ваш део. Добра је ствар тај
кисеоник, и треба признати, да га наши Парижани или Лондонци знају само
по чувењу.
— Тако је — одговори капетан — они више воле угљену киселину. Сваки
по свом укусу. Што се мене тиче, гадан ми је, па и у шампањеру.
Овако разговарајући, ишли смо десним булеваром, заклоњени од ветра
високом преградом поред морнарских собица. Велики вихори дима,
прошарани варницама, куљали су из црних димњака. Хркање машина
пратило је звиждање ветра у гвозденим ланцима на катаркама, који су
звучали као жице на харфи. Усред ове граје чула се сваких четврт сата вика
морнара на стражи: All’s well! AlVs well! Све иде добро! Све иде добро!
И доиста, ни једна опрезност није била пропуштена, да се осигура брод
усред оних вода где наилази лед. Капетан је сваких пола сата наређивао да
се захвати из мора ведро воде, да се види температура, и да је та
температура пала на мањи степен, он би одмах решио да се мења пут. Знао
је, да су ледена брда пре петнаест дана на овој географској ширини са свих
страна опколили брод Перер, опасност, коју је требало избећи. Уосталом,
његова ноћна заповест наређивала је строг надзор. Он сам није легао да
спава. Два официра били су уз њега на мостићу, један код сигнала точкова,
други код сигнала завртња. Осим тога, један потпоручник и два човека
стражарили су на горњем крову предњег краја брода, док су наредник и
морнар стајали на кљуну брода. Путници су могли бити мирни.
Пошто смо прегледали овај распоред, капетан и ја вратисмо се на
стражњи крај брода. Зажелесмо, да још неко време проведемо на великом
крову позади, пре него што одемо у наше кабине, као што би радили мирни
варошани на великом тргу своје вароши.
Место нам се учини да је пусто. Али ускоро, наше очи навикнувши се на
помрчину, спазише неког човека наслоњеног на ограду не мичући се.
Корсикан га добро загледа, па рече:
То је Фабијан.
И заиста је био Фабијан. Познали смо га; али нас он није видео, јер је у
нешто гледао. Изгледало је, да је упро очи у један кут крова и видех, како
му се у мраку светле. Шта је тако гледао? И шта је могао видети у овако
густој помрчини? Мислио сам, да је боље оставити га на миру. Али капетан
Корсикан му приђе и рече.
— Фабијане?
Фабијан не одговори. Није чуо. Корсикан га опет зовну. Фабијан
задрхта, окрену главу и само рече:
— Пст!
И руком показа на једну сенку, која се лагано кретала на крају крова. То
је била она једва видљива прилика, коју је Фабијан посматрао. Затим се
тужно насмеши и прошапта:
— Црна госпођа.
Дрхтавица ме обузе. Капетан Корсикан ме ухватио за руку и осетих, да
је и он дрхтао. Једна иста мисао пала нам је на ум. Та сенка је била
привиђење, које нам је доктор поменуо.
Фабијан је опет пао у своје сањалачко посматрање. Ја сам с притајеним
дисањем гледао ту људску прилику, једва оцртану у мраку, која се ускоро
јасније показа мојим погледима. Ишла је напред, застајала, па опет ишла,
и то је више клизила него ишла. Блудећа душа! На десет корака пред нама,
она стаде и не маче се. Сад могох распознати облик једне витке жене,
увијена у загаситом огртачу, а лице покривено густим велом.
— Луда жена! Луда жена! Зар не? — прошапта Фабијан.
И заиста, била је то луда жена. Али Фабијан нас није питао. Говорио је
за себе.
Међутим, ово сирото створење дође још ближе. Учини ми се да видим
како јој очи засветлише кроз вео, кад погледаше у Фабијана. Она дође до
њега. Фабијан се исправи, електрисан. Заличена[11] жена метну му руку на
срце као да хоће да му броји откуцаје... Затим се измаче и нестаде је иза
моста.
Фабијан посрну да падне на колена, са испруженим рукама.
— Она је! — прошапта он.
Па одмахну главом, рече још:
— Шта ми се причинило!
Капетан Корсикан га ухвати за руку и рече:
— Хајде, Фабијане, хајде — и поведе свога несрећног пријатеља.
 XX

Корсикан и ја нисмо могли више сумњати. То је била Елена, вереница

Фабијанова, жена Харија Драка. Судбина их је саставила све троје на истом
броду. Фабијан је није познао, иако је повикао: Она је! Она је\ А како би је и
могао познати? Али се није преварио кад је казао: Луда жена\ Елена је
била луда, и без сумње, туга, очајање, љубав убијена у срцу њеном, додир са
недостојним човеком, који ју је отргао од Фабијана, пропаст, невоља, срам,
сасвим су јој сломили душу!
О свему овом сутрадан сам говорио са Корсиканом. Уосталом, нисмо
сумњали ко је ова млада жена. То је била Елена, коју је Хари Драк повео са
собом у Америку. Поглед капетанов је пламтео, мислећи на овога бедника.
А ја сам осећао да срце хоће да ми искочи. Шта смо ми могли против њега,
мужа, господара? Ништа. Али најважнија ствар је била да се спречи нов
сусрет између Фабијана и Елене, јер би Фабијан напослетку познао своју
вереницу, а то би донело катастрофу, коју смо хтели да избегнемо.
Ипак се могло надати, да се ова два сирота створења неће опет видети.
Несрећна Елена није се никад дању показивала ни у дворанама ни на крову
брода. Она је само ноћу, без сумње варајући свог тамничара, излазила да се
окупа у овом влажном ваздуху и да је ветар мало разгали. Најдаље кроз
четири дана Грет-Истерн ће стићи у Њујорк. Ми смо се дакле могли
надати, да Фабијан неће дознати да је Елена на броду! Али смо рачунали
без догађаја.
Правац брода био је преко ноћи мало промењен. Видећи да је вода на
двадесет степени Фаренхајтових, то јест за три до четири степена
Целзијусових испод нуле, брод је морао трипут силазити ка југу. Било је
ван сваке сумње, да се лед налазио врло близу. И доиста, тога јутра небо је
било необично сјајно; ваздух је био бео; цео север био је обасјан јаким
одблеском, који је очевидно долазио од ледених брда. Оштар ветар струјао
је кроз ваздух, а око десет сати врло ситна суснежица попрска брод. Затим
се спусти велика магла, усред које јављасмо наше присуство дугим
звиждањем, које растера јата галебова са катарки брода.
У десет и по сати магла се диже, и један пароброд појави се на
хоризонту. По белом врху његовог димњака видело се, да припада друштву
Инман, које преноси исељенике из Ливерпула у Њујорк. Овај брод посла
нам свој број. То је био City of Limerik, од две хиљаде пет стотина тридесет
тона и од две стотине педесет шест коњских снага. Он је пошао из Њујорка
у суботу и наравно задоцнио.
Пре ручка неколико путника приредише једну лутрију, коју радо
прихваташе ови љубитељи игара и опкладе. Резултат ове лутрије требало је
да буде познат тек после четири дана. Ово се зове „лутрија пилотова“. Када
брод дође близу места где ће да пристане, свак зна да се на њега пење један
вођ крманош, који ће га увести у пристаниште. Подели се дакле двадесет и
четири сата дана и ноћи на четрдесет и осам сати или деведесет и шест
четврти сата, према броју путника. Сваки играч уложи један долар, а
коцком му се одреди један од ових полусата или један од ових четврт сата.
Добитник четрдесет осам или деведесет шест долара јесте онај, за чији
четврт сата крманош ступи ногом на брод. Као што се види, игра је проста.
То нису више коњске трке; то су трке четврт сата.
Један Канађанин, поштовани Мак Алпин, приредио је ову опкладу. Лако
је скупио деведесет и шест кладилаца, међу њима неколико жена лакомих
на добит. Извукох коцку за шездесет и четврту четврт сата. То је био рђав
број, који није имао изгледа, да ће му донети згодитак. Јер ове поделе
времена рачунају се од једног до другог поднева. Има дакле четврти
дневног сата и четврти ноћног сата. Ови последњи не зависе од неизвесног
случаја, јер бродови ретко пристају ноћу, те стога има врло мало изгледа,
да ће крманош у то доба доћи на брод. Ја сам се лако утешио.
Када сиђох у дворану, видех да је за вечерас објављено неко читање.
Мисионар из Утихе јавља да ће држати предавање о мормонству. Добра
прилика, да се човек упозна са тајнама Вароши Светаца. Уосталом, овај
Елдерац, Мр. Хеч, мора да је био велики и убеђени беседник. Путницима је
било мило, што ће се ово предавање одржати.
На истакнутој објави стајало је:
Ширина: 42° 32’ С.
Дужина: 51° 59’ 3.
Пут: 254 миље.
Око три сата после крманоши јавише, да се приближује неки велики
пароброд са четири катарке. Овај брод скрену мало са свога пута да дође
ближе Грет-Истерну и даде му свој број. Наш капетан такође мало окрену,
и пароброд му ускоро посла своје име. То је био Атланта, један од оних
великих бродова, који саобраћају између Лондона и Њујорка додирујући
Брест. Он нас у пролазу поздрави, а ми га отпоздрависмо. Како је пловио у
противном правцу, брзо га је нестало.
Дин Питферџ ми рече, да је предавање Мр. Хеча забрањено. Чистунице
на броду нису дале својим мужевима, да се упознају са тајнама
мормонства.
 XXI

У четири сата, небо које је дотле било облачно, разведри се. Море се
стишало. Брод се није више љуљао. Чинило нам се, да смо на земљи.
Користећи се овом згодном приликом путници се договорише, да приреде
трке. Тркалиште у Етому не би дало бољу стазу, а што се тиче коња,
Гладијатора и Туку заменили су чистокрвни Шкоти који су вредели колико
и они. Одмах се нађоше спортисти, гледаоци, оставише дворане и кабине.
Једног Енглеза, поштованог Мака Кертија, поставише за комесара, и
тркачи се почеше пријављивати. Било их је шест морнара, у исти мах коњи
и тркачи, сасвим готови да се такмиче за велику награду Грет-Истерна.
Оба булевара беху тркалиште. Тркачи су имали трипут да оптрче брод,
и да тако пређу пут од хиљаду три стотине метара. Ово је било доста.
Трибине, хоћу рећи, највише нивое на броду, заузеше путници, који су
понели своје двогледе. Кола није било, признајем, али је било места да
стану у ред. Госпође у свечаним оделима заузеле су места на горњем
спрату стражњег крова. Поглед је био диван.
Фабијан, капетан Корсикан, доктор Дин Питферџ и ја стајали смо на
предњем крову. Ту је било што се могло назвати место за мерење тркача и
коња. Ту су се скупили прави спортисти. Пред нама се налазио дирек за
полазак и долазак тркача. Кладило се у велике суме са енглеским заносом,
и то само према изгледу тркача, чији подвизи нису још били записани у
књизи победилаца. Гледао сам мало забринут како се Хари Драк меша у
припреме са својом уобичајеном дрскошћу, препирући се и не дајући
никоме да дође до речи. Срећом, иако је уложио неколико фунти у трку,
Фабијан је изгледао доста равнодушан према овој галами. Стајао је
подаље, непрестано замишљен.
Међу тркачима, два су нарочито привукла пажњу публике. Један, Шкот,
по имену Вилмор, омален, мршав, и живахан човек, плећат, изгледао је да
је један од љубимаца публике. Други, стасит, Ирац по имену О’Кели,
дугачак као коњ за трку, изгледао је познаваоцима да ће бити такмац
Вилмору. На њега су се многи кладили, те и ја, поводећи се за другима,
хтедох уложити на њега неколико долара, али ми доктор рече:
 — Узмите оног малог, верујте ми. Велики не вреди.
— Шта хоћете да кажете?
— Хоћу да кажем — одговори доктор озбиљно — да он није чистокрван.
Може имати извесну почетну брзину, али није издржљив. Напротив, онај
мали Шкот има расе. Погледајте му тело како стоји право на ногама, и
прса широка и развијена. Тај је морао често вежбати у трци на месту, то
јест скачући с једне ноге на другу тако да направи најмање две стотине
покрета у минуту. Кладите се на њега, кажем вам, неће вам бити жао.
Послушах савет мога ученог доктора, и опкладих се на Вилмора. Што
се тиче она друга четири тркача, њих нико није узимао у оцену.
Места су вучена коцком. Ирац је добио најбоље место. Шест тркача
стадоше у ред код стуба одакле треба да пођу. Дадоше знак за полазак, што
гледаоци одушевљено поздравише. Зналци одмах видеше, да су Вилмор и
Ирац тркачи од заната. Не обазирући се на своје противнике, који су
трчали пред њима задувани, они су ишли са мало погнутим телом, са
уздигнутом главом, предњи део руке притиснут на грудну кост, чланак руке
лако истакнут напред и пратећи сваки противни покрет ноге
наизменичним покретом. Били су босоноги. Њихова пета, не додирујући
никад земљу, остављала им је потребну еластичност да сачувају добивену
снагу. Једном речју, сви покрети њихове личности слагали су се и
допуњавали.
На другом протрчавању О’Кели и Вилмор увек барабар, претекли су
своје уморне противнике. Они су очито доказали истину, коју је ми је
доктор често помињао:
— Не трчи се ногама, него прсима. Лепо је имати добре ноге, али је још
боље имати добра плућа.
На претпоследњој завојници гледаоци поново поздравише своје
љубимце. Са свих страна им се клицало.
— Онај мали ће добити — рече ми Питферџ. — Гледајте, не дише тешко,
а његов противник брекће.
И доиста, у Вилмора лице је било мирно и бледо. О’Кели се пушио као
дим од влажне сламе. Био је „на шиби“, како то кажу спортисти. Али
обојица су се држала напоредо. Напослетку, пређоше улаз за машину;
пређоше стуб доласка...
— Живео Вилмор! — повикаше једни.
— Живео О’Кели! — повикаше други.
— Вилмор је стигао први.
 — Није, обојица су стигла заједно.
Истина је, да је Вилмор стигао први, али једва за пола главе. Овако је
пресудио поштовани Мек Карти. Али препирка се настави и чуше се
крупне речи. Присталице Ирчеве, а нарочито Хари Драк, потврдили су да
је то “дед-хед“ (пата карта), мртва трка коју треба поновити.
Али у том тренутку Фабијан одједном приђе Харију Драку и рече му
хладно:
— Господине, ви немате право, победник је шкотски морнар.
— Ви кажете?
— Кажем да немате право — одговори мирно Фабијан.
— А без сумње зато, што сте се кладили за Вилмора? — одговори Драк.
— Ја сам се кладио, као и ви, за О’Келија — одговори Фабијан — изгубио
сам и плаћам.
— Господине — повика Драк — хоћете ли да ме учите?... Али не доврши
што је хтео казати. Капетан
Корсикан је стао између њих с очевидном намером да продужи свађу за
свој рачун. Поступао је са Драком грубо и презриво. Али Драк није хтео да
има посла с И кад је Корсикан свршио, Драк скрсти руке и обрати се
Фабијану:
— Господин баш хоће, да га пријатељи бране — рече с пакосним
осмехом.
Фабијан пребледе, па јурну на Харија Драка. Али ја га задржах. А
другови овога лупежа одвукоше њега, пошто је бацио презрив поглед на
свога противника.
Капетан и ја сиђосмо с Фабијаном, који рече мирно:
— Ја ћу првом приликом ошамарити тога грубијана.
 XXII

Ноћу између петка и суботе Грет-Истерн пређе струју Гелфстрима,

чије се тамније и топлије воде јако разликоваху од околних слојева.
Површина ове струје, стешњене између таласа Атлантика, јесте мало
испупчена. Ово је дакле истинска река, која тече између две течне обале, и
једна од највећих на свету, јер су у поређењу са њом Амазон или Мисисипи
потоци. Вода, која је ноћу извађена из мора, попела се од двадесет седам
степени Фаренхајтових на педесет и један степен, што износи дванаест
степени Целзијусових.
Овај дан 5. априла почео је дивним изласком сунца. Из дубине
бљештали су дугачки таласи. Топао југозападни ветрић ћарлијао је кроз
катарке и једрила. Ово су били први лепи дани. Сунце, које би озеленело
поља на копну, изазва даме да се појаве у новом руху. Вегетација каткад
задоцни, мода никад. Булевари на броду напунише се многим гомилама
шетача. Тако је и Шанзелизеу у Паризу, недељом, на лепом мајском сунцу.
Ово преподне нисам видео капетана Корсикана. Желећи да чујем
штогод о Фабијану, одох до његове кабине, коју је имао код велике
дворане.
Куцнух на врата, али нико се не одазва. Гурнух врата. Фабијан није био
у кабини.
Вратих се опет на кров. Међу пролазницима не видех ни своје
пријатеље ни мог доктора. Тад ми паде на памет да потражим на ком је
месту брода сакривена несрећна Елена. У којој је кабини била? Где ју је
Хари Драк сакрио? Чијим је рукама била поверена ова несрећница, коју је
њен муж по читаве дане остављао саму? Без сумње, о њој води бригу каква
плаћена собарица брода или равнодушна болничарка? Хтео сам да знам
шта је уствари, и то не из радозналости него у интересу Елен и Фабијана,
макар само зато да спречим да се њих двоје састану.
Почео сам трагање са кабином велике дворане и прођох кроз ходнике
оба спрата. Ово прегледање је било доста лако, јер су имена путника била
записана на вратима сваке кабине, ради лакше послуге келнера. Не нађох
име Харија Драка, што ме нимало не зачуди, јер је овај човек морао више
волети положај кабина у позадини Греп1-Истерна, налазе се код дворана
које се слабо посећују. Уосталом, што се тиче удобности, није било никакве
разлике у намештају кабина на предњем и на стражњем крају брода, јер је
Друштво закупаца примало само једну класу путника.
Ја се, дакле, упутих ка трпезаријама, и пођох пажљиво споредним
ходницима који иду између два реда кабина. Све ове собе беху заузете, на
свакој је било име путника, али имена Харија Драка још није било. Ово ме
јако зачудило, јер сам држао да сам прегледао цео наш град који плови и
нисам знао да има још какав забаченији крај. Стога упитах једног келнера,
који ми рече што нисам знао, а то је да има још око стотину кабина иза
трпезарије.
 Он се наљути, али ја га задржах

— Куда се силази тамо? — упитах.

 — Степеницама, које воде на кров.
— Хвала, пријатељу, а знате ли коју има господин Хари Драк?
— Не знам, господине — одговори ми келнер.
Попех се на кров и одох до врата, која затварају означене степенице.
Ове степенице нису водиле у простране дворане, него у полумрачно
четвртасто предсобље, око којега беху два реда кабина. Кад је Хари Драк
хтео да Елену одвоји од света, није могао изабрати згодније место за то.
Већина ових кабина нису биле заузете. Прођох кроз предсобље и
побочне ходнике од врата до врата. На вратима је било записано неколико
имена, али не нађох име Харија Драка. А ја сам добро прегледао ово
одељење, и веома разочаран хтедох да идем, кад ми дође до ушију нејасно,
готово нечујно мрмљање. Ово мрмљање чуло се на крају левог ходника.
Пођох тамо. Звуци, једва чујни, постадоше јачи. Видех, да је то нека тужна
песма, или боље речено певушење, чије речи нису долазиле до мене.
Ослушнух. Ово је певала нека жена; али у њеном несвесном гласу
осећала се дубока туга. Овај глас морао је бити глас сироте луде. Моја
предосећања ме нису могла преварити. Примакох се лагано кабини, која је
имала број 775. Ово је била последња у овом мрачном ходнику, а морало
ју је осветљавати једно од оних прозорчета, што су направљена у трупу
Грет-Истерна. На вратима ове кабине није било име Харија Драка. Њему
није било у интересу, да се зна место где је Елену држао затворену.
Сад је глас несрећнице јасно долазио до мене. Њено певање било је
само низ често прекиданих реченица, нешто у исти мах пријатно и
жалосно.
Рекао би човек да су чудновато испресецане строфе, онакве какве би
изговарао неко, ко спава магнетским сном.
Не! Иако нисам могао да се уверим ко је то, нисам сумњао да је то
певала Елена.
Прислушах неколико минута, и хтедох да пођем, кад чух да неко иде у
главном предсобљу. Да ли је то био Хари Драк? У интересу Еленином и
Фабијановом, нисам хтео да ме затекне на овом месту. Срећом, ходник,
који иде око два реда кабина, дозвољавао ми је да се попнем на кров, а да
ме нико не види. Ипак, хтео сам да видим ко је то чије сам кораке чуо.
Како је било доста мрачно, заклоних се за угао ходника, те сам могао
видети, а мене нико да не види.
Међутим, шум престаде. Чудновата случајност, са шумом и Елена
престаде да пева. Очекнух. Мало после, певање опет поче, а под зашкрипну
под притиском лаганог корака. Испружих главу, и на крају ходника у
нејасној светлости што је промицала кроз горњи отвор на кабинама, спазих
Фабијана.
То је био мој несрећни пријатељ. Шта га је довело на ово место? Да
није пре мене нашао склониште младе жене? Нисам знао шта да мислим.
Фабијан је долазио лагано, прислушкујући, идући за овим гласом који га је
привлачио, можда и против његове воље. Па ипак, чинило ми се да је
певање престајало, док је он ближе долазио... Фабијан дође до кабине и
стаде.
Како му је срце морало куцати, слушајући ову жалопојку? Било је
немогуће да он у овоме гласу није нашао неко сећање из прошлости. Па
ипак, не знајући да је овде Хари Драк, како би могао и посумњати, да је
Елена овде? Не! То је било немогуће, и њега су привукли овамо ови тужни
звуци само зато што су одговарали неизмерном болу, који је носио у себи.
Фабијан је непрестано слушао. Шта ће да ради? Да ли ће да зовне
полуделу? И ако се Елена изненада појави? Све је било могуће, и све је
била опасност у овој ситуацији! Међутим, Фабијан приђе још ближе
вратима од кабине. Певање које је мало помало престајало, одједном
сасвим престаде; а затим се чу неки тужан узвик.
Да ли је Елена, услед неке магнетске везе, осетила да је тако близу ње
онај, кога је волела? Држање Фабијаново било је ужасно. Као да се
спремао на одсудан корак. Да није намеравао да развали врата? Помислих
да хоће, па му притрчах.
Он ме познаде. Ја га поведох са собом, и он пође мирно. Затим рече
потмулим гласом:
— Знате ли ко је ова несрећница?
— Не знам, Фабијане.
— То је нека луда жена! — рече он. — Изгледа ми као глас из другог
света. Али овој лудој жени има лека. Ја мислим да би се са мало неге, са
мало љубави ова сирота жена могла излечити?
— Хајдете, Фабијане — рекох — хајдете!
Вратили смо се на кров. Фабијан ништа више не рече и одмах ме
остави; али ја га нисам губио из вида, док није отишао у своју кабину.
 XXIII

Мало после, сретох капетана Корсикана. Испричах му призор, који сам

видео. Он је био мишљења као и ја, да се ова озбиљна ситуација заплиће. Да
ли бисмо могли отклонити њене опасности? Ах! Како бих желео брже да
потерам Грет-Истерна и да цео океан метнем између Харија Драка и
Фабијана.
Растајући се, капетан Корсикан и ја договорили смо се да пазимо
строже но икад актере ове драме, чији расплет се могао сваки час појавити
против наше воље.
Тога дана очекивао се Аустралазиан, пароброд друштва Кунард, који
саобраћа између Ливерпула, и Њујорка. Он је морао поћи из Америке у
среду изјутра, и тек што се није појавио. Мотрило се на њега кад прође, али
не прође.
Око једанаест сати, енглески путници приредише скупљање прилога за
рањене морнаре, од којих неколицина нису још могли оставити болесничку
постељу, између осталих старешина морнара, који је остао сакат у нози.
У подне сунце је допустило да се добије врло тачно проматрање:
Дужина: 58° 37’ И.
Ширина: 41° 41’ С.
Пут: 257 миља.
Имали смо тачну ширину. Млади вереници, који пођоше да виде објаву,
направише кисело лице. Они су заиста могли да се жале на пару.
Капетан Андерсон хтео је да пред ручак разоноди своје путнике од
досаде тако дугог путовања. Стога је приредио гимнастичке вежбе, којима
је сам управљао. Једно педесет беспосличара, наоружаних као он батином,
подражавали су његове покрете са мајмунском тачношћу.
Још једна нова забава беше објављена за вечерас. Али ја на њој нисам
био. Мене су замарале ове једне те једне шале. Основаше још једне
новине, такмаца Осеап Time-у. Изгледа да су се оба листа тога вечера
уортачили.
 Ја сам прве часове ноћи провео на крову. Море се дизало и јављало да
ће бити рђаво време, иако је небо још било дивно. Брод је већ почео да се
јаче љуља. Лежао сам на клупи и дивио се звезданим јатима на небеском
своду. Звезде су се ројиле на зениту, и мада голо око може да види само пет
хиљада на целом простору небеске кугле, овога вечера би му се учинило да
их броји на милионе. Видео сам како се на хоризонту вуче реп Пегазов у
свој својој зодијачној сјајности, као звездана хаљина чаробне краљице.
Влашићи су се пењали на висине неба, у исто време кад и они Близанци,
који се, упркос њиховом имену, не излазе један за другим, као јунаци басне.
Бик ме посматрао својим ватреним оком. На врху небеског свода блистала
је Вега, наша будућа поларна звезда. Све ове непокретне звезде изгледаху
да се крећу због љуљања брода, и док су се кретале, гледао сам како велика
катарка описује лук, јасно оцртан, од Великог Медведа до Алтајра Орла,
док је месец већ низак, врх свог рога забадао у хоризонт.
 XXIV

Ноћ је била рђава. Брод, страшно шибан у бок, љуљао се без прекида.
Намештај се премештао тутњавом, а прибор за тоалету опет поче своју
игру. Ветар је очевидно постао много јачи. Уосталом, Грет-Истерн је
пловио у водама где се дешавају чести бродоломи и где је море увек рђаво.
У шест сати ујутру довукох се до степеница. Хватајући се за наслон од
степеница, једва се попех на кров, а одатле се докотурах до малог крова на
предњем крају брода. Ово место био је пусто, ако се ипак може овако
назвати место где се налази доктор Питферџ. Овај честити човек добро се
одупро и савио леђа на ветру, а десном ногом опкорачио једну пречагу од
наслона. Даде ми знак да му дођем — знак главом, разуме се — јер није
могао владати рукама, које су га браниле од напада буре. Пошто сам се
привезао и пузио као црв, дођох на мали мост, па се ту добро закачих, као
доктор.
Шта је ово? — повика он. — Тешко Грет-Истерну! Тек што није стигао,
а циклон, прави циклон окупио га, као да је нарочито поручен за њега.
Доктор је изговара испрекидане реченице. Ветар је опгкидао половину
његових речи. Али ја сам га разумео.
Зна се шта су морски вихори, који се зову оркани, у Индијском океану и
на Атлантику, вртешке на афричкој обали, самуми у пустињи, тифон, на
морима Кине, буре чија страшна снага излаже опасности највеће бродове.
И Грет-Истерн беше запао у један такав циклон. Како ће му одолети
овакав џин?
— Зло ће проћи — понављаше ми Дин Питферџ — гледајте како забада
нос у перје.
Ова поморска метафора дивно се примењивала на положај брода.
Његов кљун је нестајао у воденим брдима, која су га спреда нападала. Није
се могло ништа видети у даљини. Сви знаци оркана. Бура се јави око седам
сати. Море постаде страшно. Океан се дизао у дугачким таласима, чији су
се врхови разбијали са неописивом хуком. Таласи су бивали све већи, и
Грет-Истерн, примајући их у бок, страшно се љуљао.
 — Овде постоје само две одлуке — рече ми доктор с уверењем једног
поморца. — Или пловити уз ветар, против таласа, али под малом паром,
или побећи и не борити се против овога помамног мора! Али капетан
Андерсон неће учинити ни једно ни друго.
— Зашто? — упитах.
— Зато што!... — одговори доктор — зато што треба да се нешто догоди!
Окренувши се, спазих капетана, његовог помоћника и главног
инжењера у њиховим гуменим огртачима, како се чврсто држе за наслоне
на мостићима. Ситна киша од таласа покривала их је од главе до пете.
Капетан се смешио по свом обичају. Помоћник се смејао и показивао
своје беле зубе гледајући како се брод котрља као да ће се катарке и
димњаци спустити доле!
И ја сам се чудио овој упорности, овом тврдоглавству капетана да се
бори против мора. У седам и по сати изглед Атлантика био је страшан.
Спреда, таласи су засипали брод увелико. Посматрао сам овај узвишен
призор, ову борбу горостаса са таласима. Донекле сам и разумео ово
упорство „господара после Бога“, који није хтео да попусти. Али сам
заборавио да је снага мора бескрајна, да јој не може ништа одолети што је
направљено руком човековом! И заиста, ма колико био јак, горостас је
ускоро морао побећи од буре.
Одједном, око осам сати одјекну неки удар. Један страховит талас беше
ударио брод спреда.
Ово није шамар — рече доктор — то је песница у лице.
И заиста, ова песница нам је задала тешке ране. Парчад од кљуна брода
појавише се на врху таласа. Беше ли то део који је откинут од нас, или
комад каквог туђег тела? На знак капетанов, брод скрену за четврт да
избегне ове рушевине, које су се могле заплести у точкове.
Кад сам пажљивије погледао, видех да је ударац мора однео заклоне од
дасака на левом боку, који су се међутим дизали педесет стопа над
површином таласа. Подупирачи су били сломљени, оков ишчупан, а неки
гвоздени делови су се клатили. Брод се затресао од удара, али је продужио
пут јуначки. Требало је што пре уклонити рушевине, које су биле закрчиле
предњи крај брода, и стога је било потребно уклонити се испред таласа.
Али брод се узјогунио да не уступа, јер му је и капетан био тврдоглав. Он
посла официра са неколико морнара да се раскрчи кров од рушевина.
— Пазите — рече ми доктор — несрећа није далеко.
Морнари пођоше на предњи крај брода. Ми смо се наслонили на другу
катарку. Посматрали смо кроз ситну кишу од таласа, која нас је са стране
засипала и падала на кров. Одједном, други ударац мора, силнији од
првога, прође кроз пролом отворен у огради брода; ишчупа једну огромну
гвоздену плочу што је покривала стуб за паламаре, сруши масивни кров
над стражаром, и шибајући дрвене облоге десног бока брода, поцепа их и
однесе као парчад платна разапетог на ветру.
Људи попадаше. Један од њих, официр, допола у води, растресе своје
риђе залиске и диже се. А кад виде једног морнара како лежи онесвешћен,
притрча му, натовари га на леђа и однесе га. У том тренутку морнари су се
провлачили кроз срушени кров стражаре. Нове рушевине су покривале
море, а међу осталима неколико хиљада лутака, које је мој земљак из
улице Шапон хтео да одомаћи у Америци. Сва ова мала тела, избачена из
сандука, скакутала су на врху таласа, и овај призор би нас зацело насмејао,
да смо били у повољнијим приликама. Међутим, поплава је све ближе до
нас долазила. Вода је куљала кроз отворе, и најезда мора била је таква, да
је, према инжењеровом извештају, Грет-Истерн примио у себе више од
две хиљаде тона воде, у коју би се могла утопити фрегата првог реда.
— Добро! — рече доктор, а шешир му однесе ветар.
Било је немогуће одржати се у овом положају. Лудо би било кад би се
хтело и даље борити са буром. Морало се мислити на бекство. Брод с
поломљеним предњим крајем, то је као човек који би се узјогунио да плива
између две воде с отвореним устима.
Ово је и сам капетан Андерсон увидео. Видех га где отрча на мостић,
код малог точка, који покреће крму. Пара одмах јурну у цилиндре
стражњег краја брода, и горостас, крећући се као чамац, окрену кљун на
север и побеже од буре.
У том тренутку капетан, обично тако миран, тако господар над собом,
викну љутито:
Мој се брод осрамотио!
 XXV

Чим је Грет-Истерн скренуо, чим је окренуо таласима свој стражњи

део, није више осећао никакво љуљање. Јављено је, да ће се ручати. Видећи
да је брод миран, готово сви путници сиђоше у трпезарију да ручају без
бриге и дрмусања. Ни један тањир не склизну на патос, ниједна се чаша не
просу на чаршав. Па ипак, нису били намештени они непомични столови
против љуљања. Али не прође ни три четврти сата, а намештај се опет поче
кретати, вешаљке су се клатиле у ваздуху, порцеланско посуђе се сударало
на полици у ћилерима. Грет-Истерн је опет пошао на запад.
Попех се на кров са доктором Питферџом. Он срете човека с луткама.
— Господине — рече му он — цео ваш мали свет је настрадао. И тако
ваше бебе неће брбљати у Америци.
— Ех! — одговори париски индустријалац — роба је осигурана, а моја
тајна се није с њом удавила. Направићемо ми нове бебе.
Види се да мој земљак није очајавао. Поздрави нас љубазно, и ми
одосмо у позадину брода. Ту нам крманош рече, да су се ланци на крми
били заплели за време између првог и другог ударца мора.
— Да се то догодило онда, кад је брод мењао правац — рече Питферџ —
не знам шта би било јер је море као бујица јурило у брод. Парне пумпе већ
су почеле да црпе воду. Али све није свршено.
— А онај несрећни морнар? — упитах доктора.
— Опасно је рањен у главу. Сиромах момак. То је један млад рибар,
ожењен, отац двоје деце, први пут путује преко мора. Лекар овога брода
лечи га, и баш се зато бојим за њега. Напослетку, видећемо. Пронео се
такође глас да су неки морнари попадали у море, али срећом то није
истина.
— Напослетку — рекох ја — ми смо опет пошли нашим путем?
— Јесмо — одговори доктор — путујемо на запад, против свих могућих
сметњи. То се добро осећа — додаде он, па зграби једну дрвену куку, да се
не котрља по мосту. — Знате ли, драги господине, шта бих ја урадио с Грет-
Истерном да је мој? Не знате? Е, па ја бих од њега направио раскошан
брод од десет хиљада франака место. Путовали би њиме само милионери,
људи којима се не би журило. Одредило би се месец дана или шест недеља
за пут из Енглеске у Америку. Никад талас у бок брода. Увек право уз ветар
или низ ветар. Али такође никакво љуљање спреда, натраг и састраг напред,
као ни љуљање с једне стране лађе на другу. Моји путници били би
осигурани од морске болести, и плаћао бих им сто фунти за свако гађење.
— То је практична мисао — одговорих ја.
— Јесте — одговори Дин Питферџ — на томе би се имало зарадити... или
изгубити.
Међутим, брод је и даље пловио малом брзином, правећи највише пет
до шест обртња точка, тако да се одржи. Бура је била страшна, али брод је
својим кљуном правилно секао таласе. Ово више није била метална
планина, која иде на водену планину, но непомична стена, која равнодушно
дочекује запљускивање таласа. Уосталом, удари страшан пљусак, те се
морадосмо склонити под кров велике дворане. После ове плаховите кише,
ветар престаде и море се умири. Небо се разведри на западу и последњи
велики облаци разиђоше се на противном хоризонту. У десет сати оркан
нам је бацао свој последњи одисај.
У подне, положај брода могао се одредити доста тачно:
Ширина: 41° 50’ С.
Дужина: 61° 57’ 3.
Пут: 193 миље.
Ово знатно смањење у путу које је брод прешао, било је због буре, која
га је целу ноћ и сутрадан до подне тукла и какву један од путника — прави
становник Атлантика преко кога је по четрдесет четврти пут прелазио —
још никад није видео. Инжењер, штавише, признаде, како за време оног
оркана кад Грет-Истерн остаде прикљештен међу таласима, брод није био
нападнут с овом жестином. Но, треба опет казати, овај диван пароброд
плови истина осредње и много се љуља, али је зато потпуно сигуран од
беснила мора. Одолева као стена, а ову отпорност му даје његова јака
грађа, његов труп и добар оков његових ивица.
Али да кажемо и ово. Ма колика да је његова снага, не треба га пустити
да се без разлога бори са јако усталасаним морем. Ма колико да је велики,
ма како се мисли да је јак, брод није „осрамоћен“ зато што бежи од буре.
Капетан не сме никад да заборави; да живот једног човека вреди више него
задовољење самољубља. У сваком случају, опасно је, узјогунити се, за осуду
је бити тврдоглав, а један скорашњи пример, једна жалосна катастрофа,
која је задесила један прекоокеански пароброд доказује, да капетан не
треба да се до крајности бори с морем, па ни онда, кад види, да се са њим
утркује брод неког другог друштва.
 XXVI

Киша је била престала; ветар је почео опет дувати; небо, које је бура
очистила, било је ведро. Када се смрче, остадох неколико сати да се
прошетам по крову. Дворане су бацале силну светлост кроз одшкринута
окна. Иза крме повлачила се дугачка светла бразда од узбуркане воде. Свуд
унаоколо и надалеко ширила се мрачна ноћ. Спреда су грмели точкови, а
испод мене звецкали ланци крме.
Вративши се у велику дворану, био сам доста изненађен, што у њој
видим много гледалаца. Пљескању није било краја. И покрај свих недаћа
тога дана, забављало се увелико. Није се више говорило о оном онако
тешко рањеном морнару, можда на умору. Путници су дочекали са
пљескањем једну дружину „Минстрела“, што се појавише на даскама Грет-
Истерна. Познато је, шта су то ови минстрели, скитнички певачи, црни или
нагарављени према њиховом пореклу, који тумарају по енглеским
варошима и дају шаљиве представе. Овде су певачи били морнари или
келнери намазани фиксом, а обучени у дроњцима. Носили су двогледе
начињене од две састављене флаше и дромбуље направљене жицом од
црева разапетих на једној бешици. Ови лакрдијаши певали су смешне
пошалице и држали шкакљиве говоре. Гледаоци су им бурно пљескали, а
они су се још више превијали и бекељили. Напослетку, један морнар,
окретан као мајмун, одигра једну вратоломну игру, која се веома допаде
публици.
Ма колико да је овај програм минстрела био занимљив, није привукао
све путнике. Многи су отишли у дворану на предњем крају брода и тискали
се око столова, где се коцкало у велике суме. Они што су добили, бранили
су свој добитак, а они што су изгубили, трудили су се да изгубљено поврате.
Силна граја излазила је из ове дворане. Чуо се глас банкарев, како гласно
изговара бројеве; они што губе, псовали су, златан новац је звецкао, а
папирни долари су шуштали. Затим би се све ућутало; неколико смешних
удара прекидали су грају и кад се објави резултат, усклици су постајали све
јачи.
Мало сам посећивао ову собу за коцкање.
 Не марим за карте. То је била забава увек груба често шкодљива. Човек,
кога спопадне ова карташка болест, нема само ово зло; често за њим дођу
и друга зла. То је порок, који не иде никад сам. Треба још и то да кажем, да
ми се карташко друштво, увек и свуда мешовито, не допада. У овом
карташком друштву предњачио је Хари Драк међу својим верним. У њему
су се налазили неколико пробисвета, који су пошли у Америку да траже
срећу. Клонио сам се ових лармаџија. Пролазио сам те вечери поред врата
коцкарнице, када чух неку грдњу и вику. Ослушнух и учини ми се да чујем
глас Фабијанов. Шта је радио у овом месту? Да ли је дошао да потражи
свог непријатеља? Хоће ли се догодити катастрофа, која је досад била
избегнута?
Отворих брзо врата. У том тренутку граја је била на врхунцу. Видех
Фабијана усред гомиле карташа. Он је стајао и унео се у лице Драку, који је
такође стајао. Притрчах Фабијану. Хари Драк мора да га је грубо увредио,
јер Фабијан диже руку на њега, а ударио би га да се изненада не појави
Корсикан и ухвати га за руку.
Али Фабијан рече подругљиво свом противнику:
— Сматрате ли да сте овај шамар добили?
— Да — одговори Драк — ево моја посетница!
И тако неминовна судба је и против наше воље саставила ова два
смртна непријатеља. Било је и сувише доцкан да их раздвојимо. Све је
морало ићи својим током. Капетан Корсикан ме погледа и ја спазих у
његовим очима више туге но узбуђења.
Међутим, Фабијан је дигао посетницу, коју је Драк бацио на сто. Држао
ју је врховима прстију, као неку ствар, коју не знамо како да узмемо.
Корсикан је био блед. Мени је срце куцало. Фабијан напослетку погледа у
посетницу. Прочита име на њој. Из његових груди оте се као неки урлик.
— Хари Драк! — викну он — Ви! Ви! Ви!
— Баш ја, капетане Елвине — одговори мирно противник Фабијанов.
Нисмо се преварили. Ако Фабијан није досад знао да је Драк овде, овај
је већ био дознао да је Фабијан на Грет-Истерну.
 XXVII

Сутра, зором, пођох да тражим капетана Корсикана. Нађох га у великој

дворани. Провео је ноћ код Фабијана. Он је још био под ударом страшног
узбуђења, које га је обузело, кад је чуо за име мужа Елениног. Да ли му се
предсказивало да Драк није сам на броду? Да ли је мислио да је и Елена
овде кад је њен муж на броду? Да ли је, напослетку, слутио да је та сирота
полудела девојка, коју је он већ толико година волео? Корсикан му није
могао то казати, јер Фабијан није те ноћи ни реч проговорио.
Корсикан је према Фабијану осећао неку братску љубав. Њега је од
детињства неодољиво привлачила ова неустрашива природа. Корсикану га
је било врло жао.
— Доцкан сам се умешао — рече ми он — пре него што је Фабијан дигао
руку на њега, требало је да ја ишамарам тог бедника.
— Ништа вам не би помогло — одговорих. — Хари Драк не би хтео да
има посла са вама. Он је имао нешто са Фабијаном, и катастрофа је била
неизбежна.
— Имате право — рече ми капетан. Овај лупеж је постигао шта је хтео.
Он је познавао Фабијана,
његову прошлост, његову љубав. Можда је Елена лишена разума, издала
своје тајне мисли? Или је Драк дознао од искрене жене, пре самог
венчања, све што није знао о њеном девојачком животу? Овај неваљалац
мора да је страшан убојица.
— Да — одговорих ја — он већ има три до четири оваква несрећна
двобоја.
— Драги господине — не бојим се ја за Фабијана због двобоја. Капетан
Мак Елвајн је човек, који не преза ни од какве опасности. Али треба се
бојати последица овога двобоја. Ако Фабијан убије тог човека, ма како да
је неваљао, онда се ствара непрелазна провалија између Елене и њега. А
сам Бог зна, да овој несрећној жени, у стању у коме је, треба помоћ
Фабијанова.
— Доиста — рекох — упркос свему што може из тога изаћи, ми морамо
желети само једно и за Елену и за Фабијана, а то је, да Хари Драк погине.
Правда је на нашој страни.
— Тако је — одговори капетан — али слободно је бојати се и за друге, и
мени је врло жао, што нисам могао, ма и по цену свог живота, отклонити
овај сукоб за Фабијана.
— Капетане — одговорих и узех за руку овога оданог пријатеља — нас
још нису посетили сведоци Дракови. Стога, иако вам све прилике дају за
право, ја још не могу очајавати.
— Имате ли начина да се ова афера спречи?
— Немам засад. Ипак, овај двобој, ако га буде, може бити само у
Америци, и пре него што стигнемо, случај, који је створио ову ситуацију,
моћи ће је можда повољно расплести.
Капетан Корсикан одмахну главом као човек, који не придодаје
никакву важност случају у људским делима. У том тренутку Фабијан се
пењао уз степенице, што воде на кров. Његово бледо лице ме изненади.
Крвава рана позледила се у њему. Страшно је изгледао. Ми пођосмо за
њим. Он је лутао без циља, гледајући да се уклони од нас.
Пријатељство може каткад бити досадно. Стога Корсикан и ја
мишљасмо, да је боље поштовати ову тугу и не мешати се. Али Фабијан
одједном приђе нам и рече:
То је била она! Она полудела? То је била Елена, јел’те? Сирота Елена!
Још је сумњао, и оде не чекајући одговор који не бисмо имали
храбрости да му дамо.
 XXVIII

До подне нисам још дознао да је Драк послао своје сведоке Фабијану.

Међутим, ове формалности морале би већ бити испуњене, ако се Драк
решио да тражи одмах задовољење оружјем. Да ли нам је ово задоцњење
могло дати какву наду? Знао сам добро, да саксонски обичаји друкчије
схватају питање части, и да је двобој готово сасвим нестао из енглеских
обичаја. Као што сам ја казао, не само што је закон строг за мегданџије и
не може се изиграти као у Француској, него и јавно мишљење устаје против
њих. Ипак, у овој прилици случај је био изванредан. Афера је била
очевидно тражена, жељена. Увређени је, такорећи, изазвао увредиоца, и
сам је дошао до закључка да је двобој између Фабијана и Харија Драка био
неизбежан.
У том тренутку, гомила шетача напуни кров. То беху верници у
свечаним оделима, који су се враћали из храма. Официри, морнари и
путници враћали су се на своја места, у своје кабине.
У дванаест и по сати била је истакнута ова објава:
Ширина: 40° 33’ С.
Дужина: 66° 21’ 3.
Пут: 214 миља.
Грет-Истерн се није налазио више до на 348 миља од врха Сенди-Хока
— пешчани језичак, што чини улаз у теснаце Њујорка. Још мало, па ће
пловити у америчким водама.
О ручку не видех Фабијана на његовом месту за столом, али Драк је
дошао. Иако је много лармао, овај бедник ми је изгледао брижан. Да ли је
у вину тражио заборав свега што га је тиштало, не знам, али је много пио у
друштву својих другова. Више пута погледао ме испод обрва, не смејући
или не хотећи да ми гледа право у очи. Да ли је тражио Фабијана међу
гостима? Не бих могао то рећи. Пало ми је у очи, да нагло остави сто пре
свршетка ручка. Ја одмах устадох да видим куда ће, али он се упути у своју
кабину и затвори се у њој.
Попех се на кров. Море је било дивно, небо ведро. Ни пене на једном,
ни облачка на другом. Ова два огледала враћаху један другом своје плаве
боје. Доктор Питферџ, кога сретох, даде ми рђаве вести о рањеном
морнару. Болеснику је било све горе, и покрај уверавања лекара, изгледало
је да неће оздравити.
У четири сата, неколико минута пред вечеру, јавише да је на видику
неки брод. Подкапетан ми рече, да ће то бити City of Paris, од 2750 тона,
један од најлепших пароброда друштва Инман. Али се преварио. Кад се
овај пароброд приближио, послао је своје име: Саксонија, од Steam-
National Соmраny. Оба брода приђоше на четири стотине метара један
поред другог. Кров Саксоније био је пун путника, који нас поздравише са
трипут ура.
У пет сати јавио се на обзору други брод, али тако далеко, да се није
могла распознати његова народност. То је био без сумње Град Париз.
Велика је то радост, кад се бродови сретну на мору, па се поздрављају!
Разумљиво је, да не може бити неке равнодушности једног брода према
другом. Заједничка опасност од дрског елемента јесте веза, па и међу
непознатима.
У шест сати, трећи брод, Филаделфија, друштва Иман, који вози
исељенике из Ливерпула у Њујорк. Ми смо већ пловили по посећеним
крајевима Атлантика, и земља није могла била далеко.
Чекали смо још и Европу, пароброд на точковима од 3200 тона и 130о
коњских снага. Овај брод припада прекоокеанском друштву и врши
путничку службу између Хавра и Њујорка. Али за њега не јавише да
долази. Без сумње, прошао је северније од нас.
Спусти се ноћ, око седам и по сати. Полумесец се одвоји од зракова
сунца на заходу и лебдео је неко време над хоризонтом. У великом салону,
Капетан Андерсон је држао неко побожно предавање са црквеним
песмама, и то је трајало до девет увече.
Дан прође, а ни капетану ни мени не дођоше сведоци Харија Драка.
 XXIX

Понедељак, 8. април, био је диван дан. Сунце је блистало чим је

огрануло. Сретох на крову доктора, који се купао у сунчаним зрацима. Он
дође к мени.
— Ето — рече ми он — умро је наш сиромах рањеник, умро је ноћас. И
лекари су јемчили за њега!... Ох! Ти лекари! Они ни у шта не сумњају! Ово
је четврти сапутник, који нас оставља од Ливерпула, четврти да се упише у
пасиву Грет-Истерна, а пут још није свршен!
— Сиромах човек — рекох — тек што није стигао у пристаниште, готово
на догледу америчких обала. Шта ће бити од његове жене и ситне дечице?
— Шта ћете, драги господине — одговори ми доктор — то вам је закон,
велики закон! Умрети се мора! Морамо се уклонити испред оних што
долазе! Умре се, то је бар моје мишљење, само зато што се заузима место,
на које неко други има право! А знате ли ви, колико ће људи умрети за
мога живота, ако живим шездесет година?
— Немам ни појма, докторе.
— Рачун је прост — настави Дин Питферџ — ако живим до шездесет
година, проживећу двадесет и једну хиљаду девет стотина дана, или пет
стотина двадесет и пет хиљада сати, или тридесет и један милион пет
стотина тридесет и шест хиљада минута, или једну милијарду осам стотина
осамдесет и два милиона сто шездесет хиљада секунди. У округлој цифри,
две милијарде секунди. Али за то време умреће тачно две милијарде људи,
који су сметали својим наследницима, па и ја ћу отићи, кад будем на
сметњи. Главно је сметати, што је могуће доцније.
Доктор је и даље овако говорио, трудећи се да ми докаже, а што је лакр,
да смо сви смртни. Држао сам, да није потребно, да му то спорим и пустио
сам га да говори. Шетајући се, док је он говорио, а ја слушао, видех
дунђере[12] брода, како оправљају дрвенарију, коју су таласи развалили.
Ако капетан Андерсон није хтео ући у Њујорк са поквареним бродом,
дунђери су морали пожурити, јер је Грет-Истерн брзо пловио по овим
мирним водама, и мислим, да његова брзина никад није била овако велика.
Ово видех по веселом лицу вереника, који су се нагли на ограду брода и
нису више бројали обрте точкова. Дугачки клипови брзо су се дизали и
спуштали, а огромни цилиндри, клатећи се на својим стожерима, личили
су на звоњење великих звона, захуктани свом снагом. Точкови су давали
тринаест обрта у минуту, и брод је прелазио тринаест миља на сат.
Официри нису више у подне одређивали где је брод. Знали су ово одока,
и још мало, па ће бити јављено, да је земља близу. Док сам се после ручка
шетао, приђе ми капетан Корсикан. Имао је нешто да ми каже, што сам
погодио по његовом забринутом лицу.
Фабијан је примио Дракове сведоке — рече ми он. — Моли ме да му
будем сведок, и моли и вас да га помогнете у овој афери. Он може
рачунати на вас?
— Може, капетане. Дакле нема наде да се отклони или спречи овај
двобој?
— Нема. Али реци ми, како је ова свађа настала?
— Због карата, један изговор, ништа друго. Уствари, ако Фабијан није
познавао овога Драка, овај Драк познао је њега. Име Фабијаново је грижа
савести за њега, и он хоће да убије ово име са човеком који га носи.
— Ко су сведоци Харију Драку? — упитах.
— Један је онај лакрдијаш — одговори Корсикан.
— Доктор Т...?
— Јесте, он. Други је неки Американац, кога не познајем.
— Кад ће се састати с вама?
— Чекам их овде.
И заиста, спазих оба сведока Харија Драка, који су к нама долазили.
Доктор Т... се дрско испрсио. Мислио је, да је за двадесет лаката порастао
без сумње за то, што је заступао једнога лупежа. Његов друг, други
солоједник[13] Драков, био је један од оних трговаца торбара, који имају
увек да продаду ма шта било што им ви понудите да купе.
Доктор Т... узе реч, пошто нас је свечано поздравио, поздрав, на који је
капетан Корсикан једва одговорио.
— Господо — рече доктор Т... достојанствено — наш пријатељ Драк,
један џентлмен, чије је особине и понашање цео свет могао оценити,
послао нас је вама, да преговарамо о једној деликатној ствари. То јест,
капетан Фабијан Мек Елвајн, коме смо се прво обратили, одредио је вас
двојицу за своје заступнике у овој афери. Ја, дакле, мислим, да ћемо се
споразумети, као што приличи добро васпитаним људима, односно
деликатних тачака наше мисије.
Ми ништа не одговорисмо и пустисмо овога великог човека, да се
праћака у својој „деликатеси“.
— Господине — настави он — неоспорно је, да капетан Мек Елвајн нема
право. Тај господин је без разлога, па и без повода, осумњичио часност
Харија Драка у игрању; па му је после, пре сваког изазивања, нанео највећу
увреду, коју један џентлмен може добити...
Све ово сладуњаво брбљање постаде досадно капетану Корсикану, који
се уједао за усне. Није могао дуже издржати.
— На ствар, господине — рече строго доктору Т... и прекиде га у говору.
— Чему толике речи? Ствар је врло проста. Капетан Мак Елвајн је дигао
руку на господина Драка. Ваш пријатељ сматра да је добио шамар. Он је
увређен. Тражи, да му се да задовољење. Он има да бира оружје. После?
— Капетан Мак Елвајн прима?... — упита доктор збуњен говором
Корсикановим.
— Све.
— Наш пријатељ Хари Драк бира мач.
— Добро. Где ће бити двобој? У Њујорку?
— Не, овде, на броду.
— Добро, на броду, ако баш хоћете. Кад? Сутра ујутро?
— Вечерас, у шест сати, иза великог салона, који ће тада бити празан.
— Добро.
Ово рекавши, капетан Корсикан ме узе под руку и окрену леђа доктору
Т...
 XXX

Било је немогуће отклонити свршетак ове афере. Само неколико сати

одвајали су нас од тренутка, када ће оба противника поделити мегдан.
Зашто се овако наглило? Зашто Хари Драк није чекао да се искрцају у
Њујорку, па онда да се туку? Да ли му се овај брод, узет под закуп од једног
француског друштва, чинио згодније место за овај двобој на живот и смрт?
Или је можда Драк имао неки сакривен интерес да се отараси Фабијана,
пре, него што овај ступи на америчко копно и посумња да је Елена на
броду, јер је Драк мислио, да то нико не зна? Да! Ово је морало бити.
— Па свеједно — рече капетан Корсикан — боље је да се што пре сврши.
— Хоћу ли да замолим доктора Питферџа да присуствује двобоју као
лекар?
— Да, добро ћете учинити.
Корсикан ме остави да се састане са Фабијаном. У то поче звонити
звоно на мостићу. Упитах подкрманоша шта то звони. Овај човек ми рече,
да се звони на погреб онога морнара што је ноћас умро. И доиста, имао се
извршити овај тужан обред. Досад тако лепо време почело се мењати.
Велики облаци тешко су се померали на север.
На глас звона, путници се у гомили упутише на десну страну брода.
Мостићи, заклони машина, ограде, једеци на катаркама, чамци обешени о
брод, начичкаше се гледаоцима. Официри, морнари, ложачи, који нису
били на послу, поставише се у ред на крову.
У два сата један вод морнара појави се на крају главног крова. Овај вод
долазио је из болесничке собе и прође поред крме. Четири човека носили
су тело морнара, ушивено у платно и утврђено на даски, са ђулетом на
ногама. Британска застава покривала је овај леш. Носачи, а за њима сви
другови покојникови, ишли су између путника, који скидаху капе при
њиховом пролазу.
Спровод стаде кад дође иза точка на десној страни брода и тело би
положено на одмориште степеница што воде на кров, пред уласком у брод.
Пред шпалиром гледалаца стајали су у свечаном оделу капетан
Андерсон и његови главни официри. Капетан је у руци имао молитвеник.
Он скиде шешир и усред дубоке тишине стаде озбиљним гласом читати
молитву коју ни ветар није прекидао. У овој тешкој атмосфери, без шума,
без даха, његове најмање речи су се разговетно чуле. Неколико путника
одговараху тихим гласом.
На знак капетанов, носачи дигоше мртво тело и лагано га спустише у
море. Оно се за мало одржа на површини, исправи се, па га нестаде усред
круга од пене.
У том тренутку стражар на катарци викну:
Земља!
 XXXI

Ова земља, за коју је јављено у тренутку, кад се море затварало над

телом сиротог морнара, била је жута и ниска. Ова поворка пешчаних
ниских брежуљака био је Лонгисланд, дугачко острво, велики пешчани
спруд, које покрива растиње на америчкој обали од врха Монтока до
Бруклина, предграђе Њујорка. Много лађа пловило је поред овог острва
пуног вила и пољских кућа. То је омиљено летовалиште Њујорчана.
Сваки је путник поздравио руком ову тако жељену земљу, после сувише
дугог путовања, које није било без непријатних догађаја. Сви двогледи беху
управљени на ово прво парче америчког копна, и сваки га је гледао
друкчијим очима, кроз своју тугу и кроз своје жеље. Американци су
поздрављали у њему мајку и отаџбину. Јужњаци су с неким подозрењем
гледали ову земљу севера, презирање побеђеног према победиоцу.
Канађани су га посматрали као људи, који имају да учине само један корак,
па да се кажу грађанима Савеза, Калифорнијанци, који су прешли све ове
равнице Далеког запада и Стеновите планине, стали су већ ногом на
њихова неисцрпна златна рудишта. Мормони су с презирањем једва
погледали ове обале, и посматрали су и даље, у неприступачној пустињи,
своје Слано језеро и своју Варош светаца. А што се тиче младих вереника,
за њих је ово копно била Обећана земља.
Међутим, небо се све више облачило. Цео јужни хоризонт био је црн.
Густи облаци приближавали су се зениту. Ваздух је бивао све тежи.
Загушљива топлота испуњавала је атмосферу, као да ју је јулско сунце
жегло. Зар још нисмо свршили с непријатним догађајима овог путовања,
коме нема краја?
— Хоћете ли да вас зачудим? — рече ми доктор Питферџ, који ме срете
на мостићу.
— Зачудите ме, докторе.
— Имаћемо олују, можда буру до вечерас.
— Олују у месецу априлу! — повиках ја.
— Грет-Истерн не мари за годишња времена — продужи Дин Питферџ
слежући раменима. — Ова олуја је поручена за њега. Погледајте оне
напуштене облаке што се витлају по небу. Личе на животиње из геолошких
времена, још мало, па ће се прождирати.
— Признајем — рекох — да је хоризонт натуштен, али тек после три
месеца био бих вашег мишљења, али данас нисам.
— И опет вам кажем — одговори Дин Питферџ — да ће кроз неколико
сати доћи олуја. Ја то осећам као барометар. Гледајте ону пару, што се
гомила на небу. Та пара ће се брзо згуснути, па ће се произвести
електрицитет. Уосталом, барометар је пао нагло на седам стотина двадесет
и један милиметар, а ветрови су југозападни, једини који зими доносе
олује.
— Ваше примедбе могу бити тачне, докторе — одговорих ја, као човек,
који неће да попусти — али ко је у ово доба и под овом ширином видео
олује?
— Помињу се, господине, помињу се у годишњацима. Благе зиме често
су имале олује. Требало је живети у 1172. или само у 1824. па бисте чули,
како грми у фебруару у првом случају, и у децембру у другом. Године 1837,
у месецу јануару, гром је пао код Драмена у Норвешкој и направио велику
штету, а прошле године, на Ламаншу, у месецу фебруару, гром је ударио у
рибарске лађе. Кад бих имао времена, да читам статистику, ја бих вас
убедио.
 Један морнар лежи онесвешћен

— Напослетку, докторе како хоћете... видећемо. Да се ви не бојите

грома?
— Ја! — одговори доктор — гром ми је пријатељ. Још више, он ми је
лекар!
— Ваш лекар?
— Наравно. Оваквог каквог ме видите, гром ме ударио у кревету 13.
јула 1867. у Кијеву, код Лондона, и излечио ме од парализе десне руке, коју
лекари нису могли излечити.
— Ви се шалите?
— Никако. То је економно лечење, лечење електрицитетом. Драги мој
господине, има још много истинских чињеница које доказују да гром може
да поучи и највештије докторе и да у очајним случајевима лечи.
— Ипак, ја не бих имао поверења у вашег лекара и не бих га звао да ми
дође.
 — Зато што га нисте видели на делу. Ево, сад ми паде на ум један
пример. Године 1817. у Конектикату, једног сељака, који је боловао од
неизлечиве астме, гром удари на његовој њиви и сасвим се излечи. Ово је
грудни гром!
И заиста, доктор би био у стању да метне гром у пилуле.
— Смејте се, незналицо — рече ми он — смејте се! Ви баш ништа не
знате ни што се тиче времена ни медицине!
 XXXII

Дин Питферџ ме остави. Остадох на крову, да гледам како долази олуја.

Фабијан је још остао затворен у својој кабини. Корсикан је био с њим.
Фабијан је без сумње нешто наређивао ако погине. Сетих се, да имам у
Њујорку сестру, и би ми тешко кад помислих, да ћемо можда имати да јој
јавимо за смрт њеног брата. Желео сам видети Фабијана, али помислих да
је боље не узнемиравати ни њега, ни капетана Корсикана.
У четири сата наиђосмо на дугуљасту земљу поред обале Лонг-Исланда.
То је било острвце Фајр-Исланд. Усред њега дизала се кула светиља, која је
осветљавала ову земљу. У том тренутку путници се успеше на највиша
места на броду и управише погледе на обалу која нам остајаше шест миља
на северу. Чекало се да дође пилот, па да се реши питање о опклади.
Разумљиво је, што се имаоци четврти ноћног сата — а међу њима сам и ја
био — нису надали да ће добити опкладу, и што четврти дневног сата, сем
оних између четири и шест сати, нису имали више никаквог изгледа. Пилот
ће бити на броду пре ноћи и ствар ће се свршити. Сва пажња се дакле
скренула на седам до осам особа, којима је коцка доделила да продају,
купе, препродају своје срећке.
У четири сата и шеснаест минута јавише, да се један чамац приближује
нашем броду. Требало је да буде на броду за четрнаест до петнаест минута.
Борба се дакле постављала на другу и трећу четврт, између четири и пет
сати после подне. Одмах су се ужурбано чиниле понуде и тражње. Затим се
кладило на саму личност пилотову а ево како:
— Десет долара, да је пилот ожењен.
— Двадесет долара, да је удовац.
— Тридесет долара да носи бркове.
— Педесет долара да су му залисци риђи.
— Шездесет долара, да има брадавицу на носу.
— Сто долара, да ће метнути прво десну ногу на кров брода.
— Пушиће.
— Имаће лулу у устима.
 — Неће! Цигару!
— Неће! Хоће! Неће!
И још двадесет других тако глупих опклада, које су нашле још глупље
кладиоце.
За то време, лађа је долазила све ближе нашем броду. Лепо су се виделе
њене витке форме, доста уздигнут спреда, и њен издужен труп, који је
давао изглед јахте. Кад дође на четири стотине корака од Грет-Истерна,
она стаде и спусти свој чамац у море. Капетан Андерсон заповеди, да се
стане, и први пут после четрнаест дана, точкови и завртањ се зауставише.
Један човек сиђе у чамац. Четири морнара завеслаше ка нашем броду.
Спустише лествице од конопца низ бок џина, а уз њега стаде орахова љуска
пилотова. Овај зграби лествице, хитро се успуза и скочи на кров.
Они, који су добили опкладу клицали су од радости, а који су изгубили,
викали су незадовољни.
Резултат опкладе је био овај:
Пилот је био ожењен.
Није имао брадавицу.
Имао је плаве бркове.
Скочио је са састављеним ногама.
Напослетку, било је четири сата и тридесет и шест минута, кад је стао
ногом на кров Грет-Истерна.
Онај што је имао двадесет и трећи четврт сата, добио је дакле двадесет
и шест долара. То је био капетан Корсикан, који није ни мислио на овај
неочекивани добитак. Он дође на кров, кад му хтедоше дати сав улог
опкладе, замоли капетана Андерсона, да га задржи за удовицу младог
морнара, кога је морски талас убио. Капетан се рукова са њим ништа не
казавши. Мало после дође још један морнар и поздрави Корсикана доста
неспретно:
Господине — рече он — другови ме послаше да вам кажем, да сте добар
човек. Они вам сви благодаре у име сиротог Вилсона, који вам не може сам
благодарити.
Капетан, ганут, стисну руку морнару.
Што се тиче пилота, човек малог раста, мало морнарског изгледа,
носио је качкету од увоштеног платна, црне панталоне, загасит капут са
црвеном поставом и кишобран. Сад је он био господар на нашем броду.
Кад је скочио на кров, а пре него што се попео на командни мост, бацио
је свежањ новина, на које се путници жељно залетеше. Ово су биле вести из
Европе и Америке. То је била политичка и грађанска веза, која се везивала
између Грет-Истерн и оба копна.
 XXXIII

Олуја се спремала. Борба елемената тек што није почела. Дебео свод од
облака једнаке боје надносио се на нама. Природа је очевидно хтела да
потврди смутње доктора Питферџа. Брод је пловио све спорије. Точкови
нису давали више од три до четири обртња у минуту. Кроз полуотворене
вентиле су излазили вихори беле паре. Ланци на ленгерима били су
спремни. На стражњој катарци лепршала се енглеска застава. Капетан
Андерсон наредио је све што треба за спуштање ленгера. Пилот даде знак
руком да брод заокрене у уске теснаце. Али одлив је већ одбијао, а Грет-
Истерн није могао да пређе преко пешчаних спрудова на ушћу Худсона.
Морало се чекати до сутра кад буде прилив. Још један дан!
У пет сати мање четврт, пилот нареди да се котве спусте у море. Ланци
прођоше кроз алке са треском као кад гром удари. У први мах помислих да
олуја почиње. Када се краци котава зарише у песак, брод се под притиском
одлива обрну мало и стаде. Грет-Истерн је сад био острвце.
У то труба одјекну последњи пут, позивајући путнике на опроштајну
вечеру. Друштво закупаца частиће своје госте шампањом. Нико није хтео
да изостане. Дворане се напунише гостима, а кров опусте.
Ипак седам особа морале су изостати од ове свечане вечере: два
противника, чији живот се ставља на коцку у једном двобоју, четири
сведока и доктор. Време овога двобоја било је добро изабрано, а тако и
место. Није било никога на крову. Путници су били сишли у трпезарије,
морнари у њихове собице, а официри у своју засебну трпезарију. Није било
ниједног крманоша остраг, јер је брод стајао непомичан на својим
котвама.
Фабијан и капетан Корсикан у пет сати и десет минута састадоше се с
доктором и са мном. Фабијана нисам видео од оног сукоба у коцкарници.
Чини ми се, невесео, али врло миран. Овај двобој није га се тицао. Мисли
су му биле на другом месту, и његови немирни погледи непрестано су
тражили Елену. Он ми само пружи руку и не проговори ни речи.
— Хари Драк још није дошао? — упита ме капетан Корсикан.
— Још није — одговорих.
 — Хајдемо назад. Тамо је место састанка.
Фабијан, капетан Корсикан и ја одосмо на стражњи крај брода. Небо је
бивало све мрачније. Потмула грмљавина туњила је на хоризонту. То је
било као непрекидни бас, на који су се надовезивали весели усклици што су
долазили из дворана. Неколико далеких муња проламаху дебели свод од
облака. Ваздух је био пун елекрицитета.
Хари Драк и његова два сведока дођоше у пет сати и двадесет и пет
минута. Господа нас поздравише, а ми хладно отпоздрависмо. Драк не рече
ни речи. Ипак, на лицу му се видело да је узрујан, што није могао сакрити.
На Фабијана он баци поглед пун мржње. Фабијан га и не погледа. Био се
занео у неко дубоко размишљање, и изгледао је, да још не мисли на улогу,
коју је имао да одигра у овој драми.
Међутим, капетан Корсикан обрати се Американцу, једном од сведока
Дракових и затражи од њега мачеве. Овај му их пружи. То си били борбени
мачеви са балчаком, који потпуно заклања руку. Корсикан их узе, сави их,
измери им дужину и даде Американцу да један изабере. Док се ово
спремало, Хари Драк је бацио свој ifleiimp, скинуо капут, откопчао
кошуљу, засукао рукаве. Затим дохвати мач. Тада видех да је левак. Ово је
ишло у његову корист, јер је навикао да се туче са дешњацима.
Фабијан није још оставио своје место. Као да се ово спремање њега није
тицало. Капетан Корсикан му приђе, дирну га руком и пружи му мач.
Фабијан погледа ово гвожђе што се сијало, и као да се тек тада освести.
Узе мач одважно и прошапта:
— Тако је. Сећам се!
Затим стаде пред Харија Драка, који одмах узе борилачки став. У овом
ограниченом простору било је готово немогуће узмицати. Рђаво би
прошао онај борац, који би се повлачио до ограде брода. Требало је
такорећи борити се у месту.
— Хајдете, господо — рече капетан Корсикан.
Мачеви се укрстише. Од првога додира гвожђа, неколико брзих један-
два датих од једног и другог противника, извесни противударци уверише
ме, да су Фабијан и Драк мегданџије готово једнаке снаге. Ја сам био за
Фабијана. Био је хладан, владао собом без гнева, готово равнодушан у
борби, зацело мање узбуђен, но његови сопствени сведоци. Напротив, Хари
Драк гледао га је закрвављеним очима; зуби су му се видели под
полуотвореном усном; глава му се увукла у плећа, а на лицу му се читала
силна мржња, која је реметила његову хладнокрвност.
 После првог судара, који је трајао неколико минута, мачеви се
спустише. Ниједан противник није био ударен. Једна проста огреботина
видела се на рукаву Фабијанову. Драк и он су се одмарали, а Драк је брисао
зној са чела.
У том се са свом жестином диже олуја. Грмљавина није престајала, и на
махове су ударали силни громови. Електрина се развијала тако јако, да се
на мачевима хватао светао млаз као на громобранима усред грмљавине.
После кратког одмора, капетан Корсикан даде знак, да се опет почне.
Фабијан и Хари Драк узеше опет борбени став.
Ова борба била је живља него прва, Фабијан се бранио мирно, а Драк је
нападао помамно. Више пута, после бесног удара, ја очекивах противудар
Фабијанов, који он и не покуша да учини.
Одједном, Драк се испрси и нападе. Ја мишљах, да је Фабијан ударен
посред прса. Али он се измакао назад, и на овај удар, учињен сувише ниско,
одбијајући квинт[14], снажно је ударио Харијев мач. Овај се исправи,
заклањајући се брзим полукругом, док су муње растрзале облаке над
нашим главама.
Фабијан је имао згодну прилику, да одмах нападне. Али није. Очекну, те
даде времена свом противнику да се прибере. Признајем, ова
великодушност није ми била по вољи. Хари Драк није био од оних, које
треба штедети.
Наједанпут, Фабијан испусти мач, што никако нисам могао разумети
овај чудноват немар од његове стране. Да ли је био смртно рањен, а ми
нисмо то приметили? Сва му крв појури у срце.
Међутим, поглед у Фабијана беше постао живљи.
— Та браните се! — повика Драк урличући и пропињући се као тигар,
готов да кидише на свог противника.
Мишљах да је свршено са обезоружаним Фабијаном. Корсикан се хтеде
бацити између њега и његовог непријатеља, да не да овом да удари на
човека без одбране... Али Хари Драк, пренеражен, такође оста непомичан.
Окренух се. Бледа као мртвац, са испруженим рукама, Елена је
прилазила борцима. Фабијан је раширио руке, опсењен овом појавом
стајао је као укопан.
— Ви! Ви! — повика Хари Драк обраћајући се Елени. — Ви овде!
Исправљени мач му је дрхтао у руци. Рекао би човек, да је то мач
арханђела Михаила у рукама ђаволовим.
 Одједном, блистава муња, силна светлост обасја цео стражњи крај
нашега брода. Умало што се не стропоштах, и гушио сам се. Муња и гром
ударили су у један мах. Осећао се сумпорни мирис. Једва дођох к себи. Био
сам пао на колена. Дигох се. Погледах. Елена се наслањала на Фабијана.
Хари Драк, укочен, био је у истом положају, али му лице поцрнело!
Да ли је несрећника ошинула муња, коју је врхом свог мача привукао?
Елена остави Фабијана, приђе Харију Драку, с погледом пуног небесног
сажаљења. Метну му руку на раме... Овај лак додир беше довољан, да
поремети равнотежу. Тело Драково паде као трома маса.
Елена се сагну на овај леш, а ми узмакосмо, устрашени. Бедни Хари је
био мртав.
Гром га убио! — рече доктор, и ухвати ме за руку — гром га је убио! Ах!
Ви нећете да верујете, да га је убио гром.
Да ли је заиста гром убио Харија Драка, како је тврдио Дин Питферџ,
или је, како је доцније уверавао лекар брода, нека крвна жила прсла у
грудима несрећника? То не могу да кажем. Ми смо пред собом имали леш.
 XXXIV

Сутрадан, у уторак, 9. априла, у једанаест сати пре подне, Грет-Истерн

дизао је котву и спремао се да уплови у Хедсн. Пилот је управљао бродом
врло вешто и сигурно. Олуја је преко ноћи престала. Последњи облаци су
залазили за хоризонт. Море се усталасало од многих лађица, што су
саобраћале са обалом.
Око једанаест и по сати Здравље дође. То је била парна лађа, што вози
санитетску комисију из Њујорка. Снабдевена равнотежником, који се дизао
и спуштао над кровом, она је пловила врло брзо и личила је на мале
америчке паробродиће, од којих око двадесет пођоше за нама.
Ускоро прођосмо Лајт-Бот, чамац са светиоником; који показује
теснаце Хедсна. Брод прође поред врха Сандн-Хука, пешчаног језичка са
светиоником, где нас неколико гледалаца поздравише клицањем.
Када је Грет-Истерн обишао унутрашњи залив, кога је направио врх
Санди-Хука, спазих зелене висове Њу-Џерсија, огромне куле залива, затим
ниску пругу велике вароши која се протегла између Хедсна и Источне
реке, као Лион између Роне и Соне.
У један сат, пошто је пловио поред кејова Њујорка, Грет-Истерн се
заустави у Хедсну и котве се заплетоше у телеграфске каблове у реци, који
су се при поласку морали откинути.
Тада се почеше искрцавати сви они сапутници, које више никада нећу
видети, Калифорнијанци, Јужњаци, Мормони, онај млади пар... Чекао сам
Фабијана, чекао сам Корсикана.
Морао сам казати капетану Андерсону, да је на његовом броду био
двобој. Лекари саставише свој извештај. Како власт није имала да
предузме никакву истрагу због смрти Харија Драка, капетан нареди, да му
се погребне почасти укажу на суву.
У том тренутку, статистичар Кокбурн, који за све време пута није са
мном говорио, приђе ми и рече:
— Господине, знате ли колико су обрта направили точкови за време
нашег путовања?
 — Сто хиљада седам стотина двадесет и три.
— Збиља, господине? А завртањ, молићу?
— Шест стотина осам хиљада сто тридесет обрта, господине.
— Хвала вам, господине.
И статистичар Кокбурн ме остави, а не рече ни збогом.
Фабијан и Корсикан нађоше ме. Фабијан ми стисну руку срдачно.
— Елена ће оздравити — рече ми он — дошла је мало к себи. Бог је
праведан, па ће дати да сасвим оздрави.
Говорећи овако, Фабијан се осмехивао на будућност. Што се тиче
капетана Корсикана, он ме изгрли и усрдно се пољуби са мном.
— До виђења, до виђења — довикну ми он кад уђе у паробродић, где су
већ били Фабијан и Елена, коју је чувала мистрис Р... сестра капетана Мака
Елвајна, која је дочекала свог брата.
Паробродић се отисну, одводећи ову прву групицу путника у
прегледаоницу царинарнице.
Гледао сам, како се паробродић удаљава. Видећи Елену између
Фабијана и његове сестре, нисам сумњао, да ће нега, оданост и љубав
исцелити ову сироту душу, која је од туге полудела.
У том неко ме ухвати за руку. Осетих, да је то стисак доктора Дина
Питферџа.
— Но — рече ми он — шта је с вама?
— Бога ми, докторе, како Грет-Истерн остаје у Њујорку сто деведесет и
два сата и како морам опет с њим да путујем, имам сто деведесет и два
сата да пробавим у Америци. То је само осам дана, али осам сати добро
употребљених можда је доста, да видим Њујорк, Хедсн, долину Мохак,
језеро Ерије, Нијагару и сву ову земљу, коју је Купер опевао.
— Ах! Ви идете на Нијагару? — повика Дин Питферџ. — Бога ми, не бих
се љутио, да је опет видим, и ако вам предлог не изгледа неучтив?
Добри доктор ме је забављао својим пошалицама. То је био као
поручени водич, и то врло учени водич.
— Дајте руку — рекох ја и пљеснусмо се.
После четврт сата укрцасмо се у паробродић, и у три сата, пошто смо
прешли кроз Бродвеј, одседосмо у две собе у Фирт-Авенју хотелу.
 XXXV

Осам дана провести у Америци!

Грет-Истерн полазио је 16. априла, а ја сам 9. у три сата после подне,
стао ногом на земљу Савеза. Осам дана! Има помамних путника,
„брзоногих путника“ којима би ово време можда било довољно да обиђу
целу Америку. На то ја нисам помишљао. Па ни да озбиљно разгледам
Њујорк и да после овога летимичног прегледа пишем књигу о обичајима и
карактеру Американаца.
Али Њујорк се брзо види у његовом уређењу, у његовом физичком
изгледу. Није више разнолик, од шаховске табле. Улице, које се секу под
правим углом, и зову се „авеније“ кад су уздужне и „стрит“ кад су попречне,
редни бројеви на овим разним саобраћајницама, врло практично уређење,
али врло једнолико; амерички омнибуси пролазе кроз све прилазе. Ко је
видео један крај Њујорка, познаје целу велику варош, осим можда онај
сплет улица и уличица на њеном јужном врху где се згомилало трговачко
становништво.
Њујорк је земљоуз, и сва његова делатност налази се на крају тог
земљоуза. С обе стране шире се Худсон и Источна река, два истинска
морска рукавца пуна лађа, и чији пароброди везују варош десно са
Бруклином, а лево са обалама Њу-Џерсија. Једна једина артерија сече косо
симетрично нагомилање појединих крајева Њујорка и уноси у њих живот.
То је стари Бродвеј, лондонски Стренд, булевар Монмартр у Паризу.
Готово се не може проћи кроз његов доњи део где свет врви, а пуст у свом
горњем делу. То је улица, где мраморне палате штрче поред страћара,
права река фијакера, омнибуса, дугачких двоколица, теретних кола, с
тротоарима за обале, и преко ње су се морали подићи мостови за пролазак
пешака. Бродвеј је Њујорк, и ту смо се доктор Питферџ и ја шетали до
предвече.
Пошто смо вечерали у Фирт-Авенју хотелу, где нас свечано
послужише лилипутанским паприкашима на малим тањирима, одох у
позориште Барном, где се приказивала драма, која је привлачила публику:
Њујоршке улице.
 Сутрадан оставих доктора да свршава своје послове. Требало је да се
нађемо у хотелу, у два сата. Ја одох у Либерти улицу, 51, на пошту, да
узмем писма, која су ме чекала, а после у Ровлинг Грин 2, на крају
Бродвеја, код француског конзула, г. барона Голдре Боалоа, који ме врло
лепо прими, затим у банку Хофман где сам имао да наплатим једну меницу,
и напослетку у број 25 тридесет шесте улице, код мистрис Р... сестре
Фабијанове, чију сам адресу имао. Једва сам чекао, да чујем шта је с
Еленом и с моја два пријатеља. Дознадох, да су по савету лекар мистрис
Р..., Фабијан и Корсикан отишли из Њујорка и одвели Елену ради поправке
здравља на чист пољски ваздух. Корсикан ми је јавио, да су изненадно
отпутовали. Честити капетан је долазио у Фирт-Авенју хотел да ме
потражи, али ме није застао. Куда су отишли његови пријатељи и он, кад су
оставили Њујорк? Свуда помало. Кад наиђу на први леп предео, који би се
Елени допао, намеравали су ту да остану докле год би јој пријало.
Корсикан ми је писао, да ће ме о свему извештавати, и надао се, да нећу
отпутовати, а да их све последњи пут не загрлим. Да, зацело, па макар за
неколико сати, био бих срећан да се састанем с Еленом, Фабијаном и
капетаном Корсиканом! Али то вам је рђава страна путовања. Они су
отишли, ја сам се журио да пођем, свак на своју страну, па се нисмо ни
надали да ћемо се опет видети.
У два сата вратих се у хотел. Нађох доктора у кафани дупке пуној као
берза или пијаца, права јавна дворана, где се мешају пролазници и путници
и где сваки гост бесплатно добија ледене воде, бисквита и честера.
— Но, докторе — рекох — кад ћемо да пођемо?
— Вечерас у шест сати.
— Хоћемо ли хедсонском железницом?
— Нећемо. Путоваћемо бродом. Сен-Џон, то је један речни Грет-
Истерн, једно од оних дивних преносних средстава што лако одлете у
ваздух. Волео бих да вам покажем Хедсн дању, али Сен-Џон иде само ноћу.
Сутра у пет сати ујутру бићемо у Албани. У шест сати узећемо њујоршку
главну железницу, а увече ћемо вечерати на водопаду Нијагаре.
Пристадох на овај предлог докторов. Дизалица хотела попе нас до
наших соба и после неколико минута скиде нас са нашом путничком
торбом. Платисмо двадесет франака за фијакер, који нас за четврт сата
одвезе на хедсонско пристаниште, где је Сен-Џон већ пуштао велике
колутове дима.
 XXXVI

Сен-Џон и његов вршњак, Дин-Ричмонд, били су најлепши речни

пароброди. То су више здања него бродови. Имају два до три спрата тераса,
галерија, веранди, шеталишта. Рекао би човек да су пловни стан неког
плантера.
Гомила путника беше већ заузела кров Сен-Џона. Дин Питферџ и ја
одосмо да задржимо једну кабину, која је водила у огромну дворану, чији је
округао свод стајао на многим коринтским стубовима. Свуда удобност и
раскош, сагови, дивани, канабета, уметнички предмети, слике, огледала и
гас, који се производио у једном малом гасометру брода.
У том тренутку огромна машина задрхта и пође. Попех се на горње
терасе. На предњем крају брода дизала се једна кућа сјајно обојена. То је
била соба крманоша. Четири снажна човека стајала су код двогубог точка
крме. Пошто сам се неколико минута прошетао, сиђох опет на кров,
између већ усијаних казана одакле су излазили мали плавичасти
пламенови под притиском ваздуха, који су вентилатори у њих утеравали.
Од реке Хедсн нисам могао ништа видети. Ноћ се спуштала, а с њом густа
магла. Сен-Џон је хрзао у мраку као какав страшан мастодонт.
Једва су се назирале неколике светлости у варошима поред обала и
фењери на паробродима који су пловили уз воду и непрестано звиждали.
У осам сати уђох у дворану. Доктор ме одведе да вечерамо у дивном
ресторану на првом спрату у ком је служила читава војска црних слугу.
Дин Питферџ ми рече, да је на броду више од четири хиљаде путника, међу
њима хиљаду пет стотина исељеника смештених на дну пароброда. После
вечере одосмо да спавамо у удобној кабини.
У једанаест сати пробудих се од неког потреса. Сен-Џон је био стао.
Капетан није могао више управљати бродом услед густе помрчине, па је
наредио да се стане. Огроман брод, укотвљен у каналу, заспа мирно на
својим котвама.
У четири сата ујутру Сен-Џон се опет крену. Устадох и одох да се
заклоним под верандом на предњем крају брода. Киша је била престала;
магла се дизала; појави се вода у реци, па онда њене обале; десна обала
врло жива, покривена зеленим дрвећем и жбуњем које јој је давало изглед
дугачког гробља; на крају, високи брежуљци, који љупком линијом
затварају хоризонт. А на десној обали равно и баровито земљиште; на реци
између острва, лађе са две катарке разапињу једрила на први поветарац, а
пароброди плове уз брзу матицу Хедсна. Доктор Питферџ дође к мени под
веранду.
— Добар дан, друже — рече ми он. — Знате ли да нам ова проклета
магла неће дати да стигнемо на време у Албани и да узмемо први воз? Ово
ће изменити мој програм.
— Тим горе, докторе, јер треба штедети наше време.
— Па, добро! Стићи ћемо до водопада Нијагаре ноћу, уместо да
стигнемо увече.
Ово ми није ишло у рачун, али сам морао пристати.
И заиста, Сен-Џон је пристао уз кеј Албанија тек у осам сати. Јутарњи
воз беше већ отишао. Стога смо морали чекати воз, који полази у један сат
и четрдесет минута. Имали смо времена да разгледамо овај занимљиви
град, који је законодавно средиште Државе Њујорк, доњи град трговачки и
јако насељен, горњи град са кућама од цигала, јавним установама и врло
знатним музеумом ископина. Човек би рекао, да је то један од великих
квартова Њујорка пренет на косу овога брежуљка на коме се шири у
полукругу.
После ручка, били смо на станици, без преграде, без чувара. Воз је
стајао просто насред улице као какав омнибус. Пење се кад ко хоће у
дугачке вагоне на четири точка. Ови вагони везани су између себе
премостицама, које допуштају путнику, да се шета од једног краја воза до
другог. У одређени час локомотива пође, а не видесмо ни шефа ни
чиновника станице, нити чусмо звоно за полазак. Место да нас збију у
вагоне као на француским железницама, ми смо били слободни да идемо,
долазимо, купујемо новине и „нежиговане“ књиге. Жиг не изгледа ми,
морам признати, да је ушао у америчке обичаје; никаква цензура није
нашла у овој чудноватој земљи да треба строже контролисати књиге које
читају људи у вагону, него књиге које људи читају код своје куће.
Ми смо могли све ово радити, а да не чекамо станице. Покретни бифеи,
библиотеке, све иде с путницима. За то време воз је прелазио преко поља
без баријера, кроз одскоро искрчене шуме, излажући се опасности да удари
о оборена стабла, кроз нове вароши са широким улицама избразданим
шинама, у којима још није било кућа, кроз старе вароши, украшене
најлепшим именима старе историје: Рим, Сиракуза, Палмира! И овако је
пролазила пред нашим очима сва ова долина Мохака, ова земља Финмор,
која припада америчком романсијеру, као земља Роб-Рој Валтер Скоту. Сва
ово позорница велике епопеје Кожна Чарапа, некада дивљи предео, сад је
културан предео. Доктор се није осећао расположен. Он ме је непрестано
звао Соколово Око, и одговарао је само на име Чингакука.
У једанаест сати ноћу променисмо воз у Рочестру и пређосмо преко
брзаца реке Тенеси, који су се котрљали под нашим вагонима. У два сата
ујутру, пошто смо неколико миља ишли поред Нијагаре, а нисмо је видели,
стигосмо у село Нијагару, и доктор ме одвуче у један диван хотел, који се
гордо зове Хотел Водопад.
 XXXVII

Нијагара није велика река, па ни мала река. Она је прост јарак за

испуштање воде, јарак куда отиче вода, канал дугачак тридесет и шест
миља, који сипа воде Горњег језера, Мичигена, Хјурона и Ерије у Онтарио.
Висинска разлика између ова два последња језера је три стотине четрдесет
енглеских стопа. Ова разлика, једнако подељена на целом простору, тешко
би направила један „брзац“; али сами водопади узимају од тога половину.
Отуда је њихова страшна снага.
Овај јарак нијагарски раздваја Сједињене државе од Канаде. Његова
десна страна је америчка, а лева је енглеска. Тамо су жандарми, а овамо
нема ниједнога.
У зору, 12. априла, доктор и ја сиђосмо широким улицама Нијагаре.
Тако се зове ово село, подигнуто поред водопада на три стотине миља од
Албанија, као нека бања са чистим ваздухом и дивним положајем, са
раскошним хотелима и лепим вилама, где лети долазе Американци и
Канађани. Време је било дивно; сунце је сијало на хладном небу. Издалека
се чуло потмуло хујање. Видео сам на хоризонту неку пару, која није могла
бити облак.
— Је ли то водопад? — упитах доктора
— Стрпљење! — одговори ми Питферџ.
Замало, па стигосмо на обалу Нијагаре. Вода у реци је мирно текла.
Била је бистра и недубока; на многим местима вирили су врхови сивкастих
стена. Шуштање водопада бивало је све веће, али се још није видео.
Дрвени мост на гвозденим сводовима везивао је ову леву обалу са једним
острвом, које је лежало насред матице. Доктор ме поведе на тај мост. Река
се уз воду пружала унедоглед; низ воду, то јест на десној страни од нас,
опажали су се први почеци брзака; затим, на пола миље од моста,
земљиште одједном нестаде; облаци водене прашине треперили су у
ваздуху. Ово је „амерички водопад“, који нисмо могли видети. С оне стране
оцртавао се миран предео, неколико брежуљака, виле, куће, оголело
дрвеће, то јест канадска обала.
— Не гледајте! Не гледајте! — викаше ми доктор Питферџ — Уздржите
се! Затворите очи! Отворите их само кад вам ја кажем.
Нисам хтео слушати мога особењака. Гледао сам. Кад пређосмо мост,
стадосмо на острво. То је био Гот-Ајсланд, козје острво, парче земље од
седамдесет акра, покривено дрвећем, испресецано дивним путевима, на
којима могу ићи кола, бачено као букет између водопада америчких и
канадских, које раздваја одстојање од три стотине јарди. Трчасмо под овом
великим дрветима; пењасмо се уз косе. Грмљавина вода бивала је све већа;
облаци влажне паре су се витлали у ваздуху.
— Гледајте! — викну доктор.
На изласку из једног шумарка Нијагара се појави у свој својој
велелепности. На овом месту правила је наглу окуку, и заокружујући се да
направи канадски водопад, „horse-shoe-fall“, потковицу, падала је са висине
од сто педесет осам стопа на ширини од две миље.
Природа, на овом месту, једном од најлепших на свету, све је срочила
да задиви очи. Овај повратак Нијагаре себи самој јако потпомаже дејство
светлости и сенке. Падајући на ове воде под свим угловима, сунце ћудљиво
мења њихове боје, и ко није видео ово дејство, неће га допустити без
поговора. И заиста, код Гот-Ајсланда, пена је бела; то је чист снег,
растопљен у сребро, које јури у празан простор. У средини водопада воде
су зелене као море, што показује, колико је водени слој дебео. Стога је
брод Мореуз, који тоне у дубину двадесет стопа, могао сићи низ водопад, а
да не наседне.
Напротив, према канадској обали, вртлози, као претворени у метал под
светлосним зрацима, блистају се, и то је растопљено злато, што пада у
провалију. Река се доле не види. Пара се у њој ковитла. Ја ипак назирем
огроман лед, нагомилан од зимске хладноће; оне показују форме разних
чудовишта, која са разјапљеним чељустима гутају на сат сто милиона тона,
што им у разјапљену чељуст усипа ова неисцрпна Нијагара. На пола миље
испод водопада река је постала мирна и њену залеђену површину нису још
могли отопити први априлски поветарци.
А сад хајдемо насред бујице — рече ми доктор.
Шта је он разумевао под тим речима? Нисам знао шта да мислим, кад
ми показа кулу подигнуту на врху стене, на неколико стотина стопа од
обале, на самој ивици провалије. Овај „смели“ споменик подигао је 1833.
неки Жјец Портер и зове се „Терапин-тауер“.
Сиђосмо низ побочну косу Гот-Ајсланда. Кад дођосмо до горњег тока
Нијагаре, угледах мост, или боље рећи неколико дасака бачених преко
стена, преко којих се ишло с обале у кулу. Овај мост ишао је поред
провалије далеко само неколико корака. Бујица је хучала доле. Пођосмо
преко ових дасака и брзо дођосмо до главне стене, на којој је
Терапинтауер. Ова округла кула, висока четрдесет пет стопа, саграђена је
од камена. На врху њеном има унаоколо балкон, а над њим је кров од
гипсаног малтера. На њеним степеницама урезано је много хиљада имена.
Када се човек једном попне у кулу, ухвати се за наслон од доксата и
посматра.
Кула је усред водопада. Са њеног врха поглед се спушта у провалију и
рони у чељуст ових ледених чудовишта, што гутају бујицу. Осећа се, како
стена на којој је кула, дрхће. Унаоколо се виде страшна издубљења, што их
је вода направила; изгледа као да се корито реке угиба. Не чује се више
шта се говори од силне грмљавине и тутњаве. Млазеви се пуше и фијучу
као стреле. Пена запљускује до врха куле. Вода, претворена у ситне
капљице, шири се у ваздуху и прави дивну дугу.
Услед простог дејства оптике, кула изгледа да се помера са страшном
брзином — али срећом назад од водопада — јер, са противном илузијом,
вртоглавица се не би могла издржати, и нико не би могао посматрати овај
понор.
Задихани, малаксали, опет се вратисмо на горње одмориште куле. Тада
ми доктор рече:
— Ова Терапин-тауер, драги господине, пашће једнога дана у провалију,
а можда и пре но што се мисли.
— Збиља?
— О томе нема сумње. Велики канадски водопад неосетно се помера
назад, али се тек помера. Када је кула 1833. саграђена, била је много даље
од водопада. Геолози тврде, да је водопад пре тридесет и пет хиљада година
био у Куинстауну, на седам миља низводно од положаја који сад заузима.
По г. Беквилу, кула се помера за метар годишње, а по сер Чарлију Лајелу
само за стопу. Доћи ће време, када ће стена, на којој је кула, подлокана од
воде, склизнути на косе водопада. А упамтите ово, господине: онога дана,
када падне Терапен-тауер, биће у њој неколико особењака, који ће сићи с
њом низ Нијагару.
Погледах доктора, као да бих га хтео питати да ли ће и он бити међу
тим особењацима. Али он ми даде знак да пођем с њим, и ми опет дођосмо
да посматрамо и околни предео. Тада смо видели, мало скраћен, амерички
водопад, кога раздваја врх острва, где се такође направио мали средишњи
водопад, широк сто стопа. Овај амерички пад, тако исто диван, јесте прав, а
не вијугаст, а висок је сто шездесет и четири стопе. Али да би се посматрао
у свом његовом развитку, треба стати наспрам на канадску обалу.
Шврљали смо цео дан по обалама Нијагаре, и често смо се враћали код
ове куле где вас хујање воде, магла од паре, игра сунчаних зракова држе у
непрестаном заносу. После се вратисмо на оство Гот-Ајсланд да
прегледамо велики водопад са свих страна, а да се никад не уморимо
гледајући га. Доктор је хтео да ме води у „Пећину ветрова“, ископану иза
главног пада, до које се долази степеницама постављеним на врху острва;
али приступ је био забрањен због честих одроњавања у овим трошним
стенама.
У пет сати вратили смо се у Дом водопада, па пошто смо брзо ручали,
вратисмо се на Гот-Ајсланд. Доктор је хтео да обиђе око њега и да видимо
„Три сестре“, дивни острвчићи расути на предњем крају острва. А предвече
опет ме одведе на несигурну стену Терапин куле.
Сунце је било зашло иза замрачених брежуљака. Последње светлости
дана беху нестале. Месец је сијао чистим сјајем. Сенка куле се издужила на
провалију. Мирна вода је клизила у измаглици. Канадска обала, већ
утонула у таму, одударала је од више осветљених маса Гот-Ајсланда и села
Нијагаре. Пред нашим очима бездан, увећан од сумрака, изгледао је као
нека бескрајна провалија, у којој је рикао страшан водопад. Какав утисак!
Који би уметник могао то представити пером или кичицом! Нека покретна
светлост појави се на хоризонту. То је био фењер на возу, који је пролазио
на оном мосту Нијагаре, што је висио две миље далеко од нас. Остадосмо
овако до поноћи, неми, непомични, на врху ове куле, неодољиво нагнути
над овом бујицом, која нас је зачарала. Напослетку, у тренутку када
месечеви зраци ударише под извесним углом течну прашину, спазих једну
млечну и провидну траку, која је светлуцала у тами. Ово је била месечева
дуга, њено бледо зрачење, чија се светлост растварала, пролазећи кроз
водену измаглицу водопада.
 XXXVIII

Сутрадан, 13. априла, у докторовом програму била је посета канадске

обале. Једна обична шетња. Требало је ићи на две миље висовима десне
стране Нијагаре, па доћи до висећег моста. Пошли смо у седам сати ујутру.
Са вијугаве стазе, дуж десне обале, видели смо мирну воду реке, која није
више осећала потрес од свога пада.
У седам и по сати стигосмо до висећег моста. То је једини мост, којим
се служе велика западна и главна њујоршка железница, једина која даје
приступ Канади на границу Државе Њујорк. Овај висећи мост има два
спрата; на горњем спрату пролазе возови; на доњем спрату, који је двадесет
и три стопе испод горњег, пролазе кола и пешаци. Уобразиља неће да прати
у његовом раду смелог инжењера, Џона А. Реблинга, из Трендона (Њу-
Џерси), који је саградио овај вијадукт под таквим приликама: „висећи“
мост преко којег пролазе возови на две стотине педесет стопа над
Нијагаром, претворена поново у брзац! Висећи мост је дугачак осам
стотина стопа, а широк двадесет и четири. Гвоздени подупирачи, ударени
на обалама, држе га да се не љуља. Каблови који га носе, направљени су од
четири хиљаде жица, дебели су четири палца и могу да поднесу терет од
дванаест хиљада четири стотине тона. А мост тежак је само осам стотина
тона. Свршен је 1855, а стао је пет стотина хиљада долара. Баш кад
дођосмо на средину моста, воз прође преко наше главе, и осетисмо како се
патос угиба за метар под нашим ногама.
Блонден је под овим мостом прешао преко Нијагаре на конопцу
разапетом од једне обале на другу, а не над падовима! Ипак је подухват био
опасан. Али ако нас Блонден изненађује својом смелошћу, шта да мислимо
о пријатељу, који га је на његовим леђима пратио на овој ваздушној
шетњи?
— То је можда био нека изелица — рече доктор — Блонден је дивно
правио кајгану на свом затегнутом конопцу.
Били смо на канадском земљишту, и опет смо ишли уз леву страну
Нијагаре, како бисмо видели падове са сасвим друге стране. После пола
сата уђосмо у један енглески хотел, где доктор поручи добар доручак. Ја
сам за то време прегледао хиљаду путника, у којој има неколико хиљада
имена. Међу најчувенијим, приметио сам ова: Роберт Тил, леди Франклин,
гроф од Париза, војвода од Шартра, принц од Жоанвиља, Лyj Наполеон
(1846), принц и принцеза Наполео, Барном (са својом адресом), Морис
Санд (1865), Агасиц (1854), Алмонт, принц Хоенлое, Ротшилд, Бертен
(Париз), леди Елџин, Беркарт (1832) итд.
— Сад хајдемо под падове — реч ми доктор Питферџ, кад свршисмо
доручак.
Пођох са Дином Питферџом. Један црнац одведе нас у облачионицу, где
нам дадоше панталоне, које не пропуштају воду, навоштену блузу и
шешир. Овако обучене, наш вођа нас одведе клизавом стазом, пуном црног
шиљатог камења, до доњег нивоа Нијагаре. Затим, усред водене паре
претворене у прашину, прођосмо иза великог пада. Водопад је падао пред
нама као позоришна завеса пред глумцима.
Али какво позориште, и како су се ваздушни слојеви силно поремећени
бацали у необуздане струје! Скроз мокри, заслепљени, заглушени, нисмо се
могли ни видети ни чути у овој пећини коју су течне површине водопада
тако потпуно затвориле као да их је природа затворила гранитним зидом!
У девет сати вратили смо се у хотел, где нам свукоше хаљине, које су
цуриле. Вративши се на обалу, викнух сав радостан:
— Капетане Корсикан!
Капетан ме чуо. Дође к мени.
— Ви сте овде! — повика он — Како се радујем што вас опет видим!
— А Фабијан? А Елена? — упитах стискајући руке Корсикану.
— Они су овде. Доста им је добро. Фабијан се много нада. А наша сирота
Елена се мало помало опоравља.
— Али зашто да вас нађем овде, на Нијагари?
— Па Нијагара је летњи састанак Енглеза и Американаца. Овде долазе
да се одморе, да се лече пред овим узвишеним призором водопада.
Изгледа да се Елени допао овај красан предео, па смо остали на обалама
Нијагаре. Погледајте ону вилу, Клајфтон хауз, усред дрвећа, на оном
брежуљку. Ми тамо станујемо заједно са госпођом Р... сестром
Фабијановом, она се сва жртвовала за нашу сироту пријатељицу.
— А је ли Елена познала Фабијана? — упитах ја.
— Још није — одговори ми капетан. — Ви знате како се Елена мало
освестила у тренутку када је Хари Драк пао мртав. Ипак, откако смо је
довели на овај чист ваздух, у ову мирну средину, доктор је нашао да је
Елени много боље. Мирна је, спава мирно, и у очима јој се види као неко
усиљавање да нешто схвати, или од прошлости, или од садашњости.
— Ах! Драги пријатељу! — повиках ја — ви ћете је излечити. Али где је
Фабијан, где му је вереница?
Погледајте — рече ми Корсикан, па пружи руку на обалу Нијагаре.
У правцу који ми капетан показа, видех Фабијана, али он нас није видео.
Стајао је на једној стени, а пред њим на неколико корака седела је Елена,
не мичући се. Фабијан је није губио из очију. Ово место на левој обали
познато је под именом „Тебл-рок“. То је као неки висок стеновит рт у реци
која хучи на две стотине стопа доле. Некад је био много већи, али услед
сурвавања грдних комада стена, површина његова смањена је на неколико
метара.
Елена је гледала и као да је била у неком немом усхићењу. С овога
места изглед падова је величанствен, кажу водичи и имају право. Одатле се
виде оба водопада: десно, канадски водопад чији замагљен врх затвара
хоризонт с те стране, као какав морски хоризонт; наспрам је амерички
водопад, а горе елегантан масив водопада Нијагаре упола изгубљен у
дрвећу; лево, перспектива реке која јури између својих високих обала;
доле, бујица која се бори са испретураним сантама.
Нисам хтео дирати Фабијана. Корсикан, доктор и ја дођосмо до Тебл-
рока. Елена је била непомична као кип. Какав је утисак овај призор
остављао на њену душу? Да ли јој се разум мало помало враћао под
утицајем овога величанственог позорја? Изненадно видех како Фабијан
коракну к њој. Елена је нагло устала и прилазила понору са раширеним
рукама. Али одједном стаде, руком брзо превуче преко чела, као да је
хтела из њега отерати неки лик. Фабијан, блед као мртвац, али одважан,
једним скоком је стао између Елене и понора. Њено дивно тело задрхта. Да
ли је видела Фабијана? Није. Човек би рекао да је мртвац који се враћа у
живот и труди се да схвати шта је то око ње.
Капетан Корсикан и ја нисмо смели коракнути, па ипак тако близу ове
провалије бојали смо се какве несреће. Али доктор Питферџ нас задржа и
рече:
— Пустите Фабијана нека ради.
Чух како се јецање отима из груди младе жене. Нејасно изговаране речи
излазиле су из њених усана. Изгледало је као да хоће да говори, па не
може. Напослетку, ове јој се речи отеше:
 — Боже! Свемогући Боже! Где сам ја? Где сам? Тада осети да је неко
код ње, и кад се упола окрену, учини нам се да је преображена. Неки нов
поглед живео је у њеним очима. Фабијан је стајао пред њом, дрхтећи, нем,
са раширеним рукама.
— Фабијане! Фабијане! — викну она напослетку. Фабијан је дочека у
наручје. Она паде обезнањена. Он викну ужаснут, мислећи да је мртва. Али
доктор рече Фабијану:
— Умирите се, ова ће је криза спасти.
Однесоше је у хотел и положише на постељу.
Заспа мирним сном.
Фабијан, кога је доктор охрабрио и дао му наду — јер га је Елена
познала! — приђе к нама и рече:
— Ми ћемо је спасти, ми ћемо је спасти. Ја сваки дан гледам како јој се
душа буди. Данас, можда сутра, Елена ће ми бити враћена! Ах, милостиви
Боже, хвала ти! Остаћемо на овом месту колико год буде за њу потребно.
Је л’те Арчибалде?
Капетан усрдно загрли Фабијана. Фабијан се окрену мени и доктору,
изјављујући нам своју наклоност и наду да ће Елена брзо оздравити.
Али ми смо морали да пођемо. Једва нам је остао сат да се опет
вратимо до водопада Нијагаре. Када смо хтели да се опростимо са својим
драгим пријатељима, Елена је још спавала. Фабијан нас загрли, капетан
Корсикан, врло узбуђен, опрости се с нама, обећавши да ће ме телеграмом
известити о Елени. У подне смо оставили Клајфтон хауз.
 XXXIX

Мало после сиђосмо низ врло издужену косу, дођосмо на обалу реке. Ту
нас је чекао чамац да пређемо „у Америку“. Један путник био је већ у
њему, неки инжењер из Кентакија, који каза доктору своје име и занимање.
Укрцасмо се одмах, чамац се дохвати средине реке. Одатле бацисмо поглед
на дивни водопад Нијагару. Наш сапутник га је пажљиво посматрао.
— Како је леп! Господине — рекох му — како је диван!
— Да — одговори ми он — али колика је ту механичка снага
неупотребљена, и каква би се воденица могла окретати оваквим
водопадом!
Никад нисам имао свирепију жељу да бацим инжењера у воду.
На другој обали, мала готово одвесна железница коју покреће
одвраћена вода из америчког водопада, диже нас у висину за неколико
секунди. Узесмо брзи воз који нас довезе у Бефало. Пошто смо разгледали
ову младу велику варош, пошто смо пробали воду језера Ерије, опет
узесмо њујоршку главну железницу у шест сати увече. Сутрадан остависмо
удобне постеље спаваћих кола и стигосмо у Албани, а одатле железницом,
поред леве обале реке, и за неколико сати дођосмо у Њујорк.
Сутрадан, 15. априла, у друштву мога неуморног доктора, прођох кроз
град, видех Источну реку, Бруклин. Кад дође вече, опростих се са овим
ваљаним Дином Питферџом и кад га оставих, осетих да сам оставио
пријатеља.
Уторак, 16. априла, био је дан одређен за полазак Грет-Истерна, те
одох у једанаест сати у пристаниште на тридесет и седми штек[15], где је
паробродић чекао путнике да их одвезе до Грет-Истерна. Био је већ пун
путника и пртљага. Баш кад паробродић хтеде поћи, неко ме ухвати за руку.
Окренух се. То је био опет доктор Питферџ.
— Ви! — викнух — Враћате се у Европу?
— Јесте, драги господине.
— Са Грет-Истерном?
 — Наравно — одговори ми љубазни особењак смешећи се. —
Предомислио сам се и полазим. Помислите, то ће бити можда последње
путовање Грет-Истерна, обично са кога се неће више вратити!
Звоно тек што није звонило за полазак, кад један келнер из Хотела
Фифт-Авенју дотрча и даде ми телеграм послат са водопада Нијагаре.
Елена се пробудила. Душевно је сасвим оздравила.
Јављаше ми капетан Корсикан и доктор јемчи за њу.
Саопштих ову добру вест Дину Питферџу.
— Јемчи за њу! Јемчи за њу! — одговори мој сапутник — и ја јемчим за
то. Али шта то доказује? Ко би јемчио за мене, за вас, за све нас драги
пријатељу, можда не би имао право!...
После дванаест дана стигосмо у Брест, а сутрадан у Париз. Путујући
преко мора, није нам се ништа непријатно догодило, а то се није допало
Дину Питферџу, који је једнако очекивао „свој бродолом“.
И кад седох за свој сто, да нисам имао ове записке свакога дана, да овај
Грет-Истерн, овај град што плови, у којем сам месец дана становао, овај
сусрет Еленин и Фабијанов, ова несравњена Нијагара, мислио бих да сам
све сањао! Ах! Како је лепо путовање, па и кад се са њега враћамо, ма шта
доктор о том говори.
Прошло је осам месеци, а ништа нисам чуо за мога особењака. Али
једног дана добих од поште писмо са шареним маркама које је почињало
овим речима:
На броду Корингу, Гребени Окланда. Напослетку смо имали бродолом...
А свршавало се овако:
Никад ми није било боље!
Усрдно вас поздравља Ваш
Дин Питферџ

КРАЈ
 НОЈЕВА БАРКА ЖИЛА ВЕРНА

Кратак роман који читалац држи у рукама објављен је на српском, у

преводу Д. Н. Јовановића, 1927. године — издање Књижарнице Томе
Јовановића и Вујића „Зелени венац“ у Београду.
Књига је штампана ћирилицом, под насловом Варош која плива.
На првој страни, испод имена преводиоца и напомене „Са више слика“,
стоји још једна издавачева белешка:
Француско Министарство просвете набавило је за школске и народне
библиотеке, а париска општина за награде ученицима.
Разумљиво — реч је о лепо написаној и узбудљивој књизи.
Пред очима читаоца, с обзиром да се догађа у мислима а не на филму,
појављује се највећи брод онога доба, у водама немирног Атлантског
океана. Убедљивије него у филму Титаник, приказује се висок степен
људске борбе са стихијом и жеље да се доспе с једног краја света на други,
преко воде којом је могао да корача само Христос.
На броду Жила Верна, по имену Грет-Истерн, путује из Европе у
Америку цео један град: људи разних класа и сталежа, узраста и вера. Пут
траје више недеља, па је брод опремљен налик хотелу у правом граду —
свим садржајима потребним за живот и забаву. Поред ресторана, оркестра,
коцкарнице... у пловећем граду су разни карактери, њихове судбине,
биографије, страсти... Профили разних људи све су даље од копна и,
усамљени, издвојени на граници између морских дубина и небеских висина
— симболично долазе до јачег изражаја: снажније доживљавају себе и
суштину свога карактера-постојања.
Једна врста модерне Нојеве барке — запутила се у авантуру романескне
приче.
Океан је непредвидљив и опасан. Сваки пут преко њега представља
пустоловину: страх и узбуђење. И на овом путовању, које чини повест Жила
Верна, највећи брод на свету, понос сувремене бродоградње — бива у
једном тренутку тек орахова љуска спрам снаге и ћуди Океана, великог
мора које мами и плаши, одушевљава и убија пустолове старије од Одисеја
и Магелана.
Док напољу, на палуби и у таласима, траје драма брода-града и Океана,
дотле у дубини брода, то јест приче — траје драма осетљивих људи које је
живот развејао по свету, а „пловећи град“ поново саставио.
У средишту романа је прича о љубави — изгубљеној и нађеној.
Као лађа на пучини, тако и љубав и животу — лута, бацана олујама и
таласима, срећом и несрећом.
Добро и зло, лепота и страхота — напоредо се одвијају на мору и у
човеку.
Пред читаоцем је поетско-психолошки добар роман, а у опусу Жила
Верна још једна авантура, по њему омиљеном књижевном пољу —
огромној води.
На огромној води — огроман брод (град који плови).
На огромном броду — огромно човеково срце.
Роман је писан у првом лицу. Као да сами писац бележи своје
доживљаје. Тачно време и датуми догађаја, документарне појединости —
упућују на путопис или дневник: „И кад седох за свој сто, да нисам имао ове
записке свакога дана (...) мислио бих да сам све сањао.“
Жил Верн је знао да сања и машта, сведочи и описује. А најбоље је знао
да — пише. То се, можда, најбоље види сада, 100 година после његове
смрти.
Драган Лакићевић
ЖИЛ ВЕРН

(1828 -1905)
 БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Француски писац Жил Верн (1828-1905) један је од најпопуларнијих

омладинских писаца на свету. Родио се у породици адвоката и у почетку се
припремао за правничку каријеру. У младости га привлачи позориште.
Његову књижевно-уметничку машту, међутим, заокупљају далеке
земље, велика путовања, пустоловине по океанима, научна открића,
истраживачки и авантуристички подвизи, „поезија свега што је непознато“.
— Његова јединствена фантазија предвидела је многа остварења будуће
науке и технике.
Научно-фантастични роман Пет недеља у балону створио је нови
прозни жанр и освојио милионе младих читалаца.
Жил Верн је преведен на све европске језике и готово сви његови
романи — на српски.
Написао је преко педесет романа, а најпопуларнији су:
Пустоловине капетана Хатере, Деца капетана Гранта, Пут око света
за осамдесет дана, Двадесет хиљада миља под морем, Путовање на месец,
Путовање у средиште земље, Петнаестогодишњи капетан, Царев Гласник
(Михаил Строгов), Доктор Окс, Зелени зрак, Јужна звезда, Загонетке
Леденог мора, Ловци на метеоре, Тајанствено острво, Господар света,
Хектор Сервадак, Црна Индија, Свет под морем, Осам стотина миља низ
Амазон, Златан вулкан и др.
 ЖИЛ ВЕРН
ГРАД КОЈИ ПЛОВИ

Издавач:
СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА
Београд, Краља Милана 19

За издавача
Нина Новићевић

Главни уредник
Марко Недић

Технички уредник
Драган Башић

Корице
Бранислав Степанов

Тираж
1.000 примерака

Штампа
ПЕКОГРАФ
Земун, Војни пут 258 д

Београд, 2005.
 CIP — Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821.133.1-93-31

ВЕРН, Жил
Град који плови / Жил Верн; превео Д. Н. Јовановић. - Београд: Српска
књижевна задруга, 2005 (Земун: Пекограф). -170 стр.: илустр.; 21 cm. -
(Поморска трилогија) (Мали забавник)

Превод дела: Une ville flottaute / Jules Veme. - Ауторова слика. -

„Штампано о стогодишњици смрти Жила Верна“ - -> прелим. стр. - тираж
1.000. - Стр. 165-166: Нојева барка Жила Верна / Драган Лакићевић. —
Белешка о писцу: стр. 169-170. - Напомене уз текст.

ISBN 86-379-0898-5
1SBN 86-379-0897-7 (за издавачку целину)

COBISS. SR-ID 124617484

 Напомене

[1] урнек — пример, узорак

[2] Графство — грофовија
[3] штек — мост на пристаништу
[4] баџа — отвор
[5] зуав — војник
[6] одвесни — усправни
[7] платници — дрвене даске
[8] шикља — врста уског чамца
[9] ћилер — остава, спремиште
[10] локсодрома — замишљена линија на Земљиној кугли, која сече све
меридијане под једнаким углом
[11] заличена — заклоњена, маскирана
[12] дунђер — мајстор
[13] солоједник — соихлебник, пријатељ
[14] квинта — врста ударца у мачевању
[15] штек — пристанишни мост