1

Када је говорник завршио своје излагање које је бацало

ново светло на историју човечанства и упитао има ли каквих
питања, Модин се осећао цинично расположеним.
Било је неколико глупих питања, људи као да нису знали
шта да раде са информацијама које су добили. Он нехајно
наговести да жели да укључи свој мисаони систем и сви
усмерише пажњу према њему.
- Јесте ли сигурни да није по среди нека древна
митологија? – упитао је.
- Наравно, не можемо бити сасвим сигурни, али сматрамо
да се не ради о томе – гласио је опрезан одговор.
 - Ви пружате слику наших далеких предака – настављао је
упорно Модин – која мени изгледа сасвим невероватна.
- И нама је тако изгледало у почетку – одговорили су му. –
Али читав контекст, а и огроман број података до којих смо
дошли, осигуравају веродостојност.
- Чини се, дакле, да су се наши преци борили као
животиње. Уз исто толико суровости што готово да указује да су
били способни за праву физичку активност.
- И, као и наше животиње, они су уствари ходали
сопственим ногама и није им била иотребна помоћ вештачких
средстава?
- Баш тако! – рече говорвик.
Модин је био саркастичан: – Видим да неки пате од
халуцинација.
На више лица указа се смешак који је говорио да се
присутни слажу с њим.
Претпостављам – настави Модин – да су сами зачињали и
рађали овоју децу.
- О, да! – гласио је одговор.
- До оплодње жене долазило је процесом парења и после
извесног периода трудноће, дете се рађало.
Сви присутни згрозише се при помисли на овакав чин.
- Одвратно! – промрмља једна жена.
Друга особа рече:
- Бојим се да ово постаје све теже прихватљиво. Нећете ли
још рећи и да су јели храну?
- Управо тако – рече говорник. – Уносили су је у пробавни
систем, постојао је метод индивидуалног варења, а излучевине
су одлазиле посебним каналом.
Било је још неколико питања, али су присутни сада били
уздржанији. Говорник Дода осећао је ово својим појачивачима
мисаоних канала који су још били отворени. Примећујући да је
Модин један од оних који су у контакту, упутио му је мисао
посебним каналом:
- Претпостављао сам, из неких разлога, да ће тебе ова
открића занимати више него остале.
 Модина је ово забављало: – Моје је тело, дугачко две
стопе, а имам главу пречника тридесет пет сантиметара. И чиме
би мени била занимљива људска бића из доба пре контроле, када
су имала двеста четрдесет сантиметара мишића и костију, и била
у стању да сама, својим телом, подупиру тежину главе?
Претпостављам да имаш на уму да из научних разлога и сам
добијам такав облик.
- Наши преци су били високи око сто осамдесет
сантиметара.
- Да, али као што си сам рекао, главе су им биле мање.
- Може бити – Модин је код Доде осетио очајање – ако би
се и нека жена сагласила да добије такву димензију, за тебе би
то можда био занимљив експеримент.
Модин се одмах осети увређен:
- То се никада неће десити! Наше су жене исувише
рафиниране. Зашто не изведеш на себи тај експеримент? – упита
иронично.
- Због тога што сам ја експериментатор. Била би ми
потребна година дана да једно тело нарасте до таквог облика, а
потом можда две године за сам експеримент. И година да се тело
опет врати у људски облик. Неко мора да надгледа све то.
Модин рече подругљиво: – Четири године! Када будем
желео да оповргнем мишљење људи да сам нормалан, сигурно
ћу ти се јавити.
- Немој одмах доносити негативну одлуку – замоли га
Дода. – Сети се да си ти тај који је рекао да неко повремено
треба да оде изван баријере и види шта се тамо догађа.
- Само сам се шалио – одговори Модин суво.
- Ипак, ти си то рекао. Ти си то и мислио!
Ово је било тачно.
Модин изненада рече замишљеним гласом: – Наравно, то
би захтевало брижљиво проучавање архива и система учења
који су данас одбачени...
Дода је ћутао.
Модин настави: - Тај део посла био би занимљив.
Он затим позва свог слугу инсекта и овај га одвезе.
 Три дана доцније Модин је лењо пливао у свом базену
обасјаном сунчевом светлошћу. Обично је одавде апсорбовао
сунчеве зраке из којих је добијао енергију која је претварала
ваздух, што је удисао, и воду, коју је упијао кроз поре, у
хранљиве састојке а они су његовом организму обезбеђивали
вечито и савршено здравље.
Уствари, готово вечито. Припадао је трећој генерацији
потомака из епрувете који живе у простору ограниченом
баријерама. Свака од претходне две генерације живела је око
хиљаду и пет стотина година.
Пливао је тако и са дивљењем гледао свој лик у
подводном огледалу. Каква лепа и отмена глава, какво заносно
витко тело! Сићушне руке и ноге делимично је штитио готово
невидљиви омотач.
Па ипак, већ је могао да уочи наговештаје промена:
постао је дужи неколико милиметара. За тако осетљив ум,
толико пријемчив за разне перцепције, и овако незнатна
трансформација била је јасно видљива.
Дода му је рекао да се при нарастању могу јавити неки
болови, али то се, рекао је, може отклонити тиме што ће му
Екет, инсектолики помоћник научника, убризгати доцније у
храну, коју буде уносио цевчицама, неке лекове што смањују
његову осетљивост.
- То ће, наравно, бити – рекао му је Дода уз извињење –
пре но што доспе до степена на којем ће чврсту храну уносити у
организам.
Модина се више нису тицали ови проблеми
експериментатора. Одлучио је, када је сазнао да је жена Судлил
пристала да нарасте и учествује у експерименту са било којим
мушкарцем који би то исто учинио... Многи мушкарци су се
заинтересовали када је објављена ова информација; јер Судлил
је била изузетно женствено биће и сви су је са задовољством
примали у овоје базене. Али Дода је брзо обесхрабрио
потенцијалне кандидате објављујући – уз Модинов пристанак –
да је одлука већ донета.
Судлил је затим рекла да јој је драго што је то Модин.
Требало је да она поприми такав облик месец дана после
Модина.
Годину дана касније сам Екет је Модина одвезао ван
баријере. Зауставили су се недалеко од аутопута. Одатле је
допирао звук гума са коловоза. Ова бука неочекивано узнемири
Модина. Морао је да савлада у себи снажан импулс, да скаче од
несвесног узбуђења... потпуно неочекивани телесни импулс!
Док је тако стајао и гледао како се Екет враћа према планинама,
снагом свести спречавао је ово подрхтавање мишића. Екет
ускоро зађе за једну стену и изгуби се из вида. Модин крену низ
падину, још запањен оним што се збива у његовом телу.
Пробивши се кроз грмље, изненада се нађе поред пута.
Извесно време је посматрао саобраћај, безбројна возила
која су махнито јурила. Готово у сваком возилу било је путника,
безброј разних врста животиња. И сама та разноликост ових
бића изазивала је у њему чуђење. Јер, био је заборавио колико
животиња постоји. Све су оне већ хиљадама година биле
цивилизоване и живеле у механизованом свету који је човек
створио.
Његово тело осећало је топлину насталу безбројним
унутрашњим трзајима. Што год би погледао, враћало се
његовом телу као стимулација. Осећао је потребу да поскакује,
да се врти у круг, да покреће уста, да маше рукама.
Толико је ту било вреве! Безброј возила... Ти призори и
звуци продирали су кроз његова чула, а моторни центри били су
му без одбране. Готово је осећао да је изгубио контролу над
собом. Неподношљиво... Модин усмери мисао ка мишићној
инхибицији. Одједном у њему престаде свако титрање и
подрхтавање.
Стекавши поново контролу над собом, после неколико
тренутака махну једним колима да се зауставе. У њима је било
четири животиње и два празна места.
Кола стадоше нешто подаље од њега и он потрча према
њима. Тешко дишући, бучно се завали у седиште. Био је помало
изненађен напорношћу ових радњи и одмах је уочио своје
телесне реакције: убрзано лупање срца, појачано ширење плућа,
гласно удисање и издисање. А унутрашших хемијских промена
било је толико, да је после неколико тренутака одустао да их
прати.
Занимљиво, ново! Мислио је: средства која ми је Дода
давао у последњем периоду нарастања, онемогућавала су
знатније физичке напоре. А, наравно, пре тога водио сам миран
живот у условима који су стимулисали само пријатна осећања.
Постаде свестан да га остали путници радознало гледају.
Узвратио им је поглед уз учтив осмех.
- Ко си ти? – напослетку упита мачколики мушкарац. – Не
сећам се да сам раније виђао припаднике твоје врсте.
Возач је својим обличјем подсећао на јужноамеричког
јагуара.
Модин је управо хтео да одговори да је он човек, али онда
схвати значење примедбе свога саговорника. Човек, владар ове
планете – био им је непознат.
Истина је, мислио је, да смо се ми повукли из оваквог
живота и да се о нама старају инсектолики помоћници, слуге и
наше домаће животиње. Ми сами нисмо се интересовали за
цивилизацију инсеката и животиња кора постоји изван баријере.
Но спољашњи свет је изгубио свест о човеку и о његовим
пријатељима. То сигурно није био део првобитног програма...
Схвативши ово Модин се уздржао и није рекао истину о себи.
Пре него што је могао да одлучи шта да им каже, један
модификовани хипопотамус – витка особа висока 2,5 метра која
је чак имала и некакав врат – и која је седела на предњем
седишту, слегнувши раменима рече: – Он је мајмун! Има их
доста те врсте у Африци.
Један лисицолики човек, кори је седео на задњем седишту
иза Модина, додаде: – Видео сам ја доста мајмуна. Он личи на
њих, али није исти.
Човек-хипопотамус примети: – Сви мајмуни не припадају,
као ти или ја, само једној врсти. Постоје различите расе које не
личе једне на друге.
Изгледа да је овим расправа била завршена; лисицолики
се почеша по вилици, али ништа не рече.
 Значи, тако, мислио је Модин помирљиво. Мајмун, је ли?
Што да не? Било је запањујуће да је дошло до овакве грешке у
програмирању и да ова животињолика људска бића нису у стању
да у њему препознају човека. Но он ће то већ испитати, можда
ће из тога испасти занимљив извештај када се врати иза
баријере.
И тако он одлучи да се представља као мајмун па се
укусти у пријатељски разговор са човеком-хипопотамусом,
човеком-лисцем, човеком-јагуаром и особом пријатног изгледа
која му се представи као гризли медвед.
Сва ова бића била су висока два до два ипо метра, а
изглед тела био им је полуљудски. Имали су руке, усправно су
ходали.
На известан начин Модину је било занимљиво да са њима
путује. Завалио се у седиште и посматрао крајеве којима су брзо
промицали. Осетио је у себи некакво комешање. Да ли је то
узбуђење? Сместа је одбацио такву помисао. Па ипак, схватио је
да његово тело има сопствене реакције и претпостављао је да
некадашња људска биђа нису у стању да схвате како су овакве
другоразредне реакције чисто физичке и хемијске природе.
После извесног времена он упита: – Када сте кренули?
У себи је савладао тренутни импулс да још дода – таквом
брзином. Сва су се возила кретала знатно брже него што је то
било предвиђено првобитним програмирањем; компјутерима је
свакако измењен програм. Ко ли је то учинио? питао се Модин.
Сва четири његова сапутвика рекли су му да су завршили
обуку за управљање великим свемирским бродом. Сада иду у
град Хули да сачекају узлетање.
Понашали су се присно и пријатељски, а Модина су,
после првобитне радозналости, сасвим искључили. То је њему
сасвим одговарало.
Био је изнад таквих тривијалности. И док су њих
четворица разговарала о обуци и предстојећем путу, он је гледао
кроз прозор. Ускоро је приметио да улазе у град.
Док је тако посматрао град око себе, у телу је поново
осетио извесну стимулацију. Знао је да то не значи да је он сам
узбуђен. Мораће да обрати пажњу на овакве реакције... У
људима се јавља снажна тенденција да се идентификују са
својим телесним осећањима.
То је град Хули, помислио је. И, ево, прво људско биће
изишло је изван баријере после три и по хиљаде година.
Било је у томе, морао је себи да призна, нечег
величанственог.

- Куда бисте желели да идете? – упита га једна од

животиња-сапутница.
Модину је требало неколико тре нутака да схвати да се
медведолики њему обраћа. Пренуо се из овојих размишљања и
рекао је да не зна: – Први пут сам овде. Тек сам стигао из
Африке. – рекао је брзо. – Шта ми ви предлажете?
Не обазирући се на њега, озбиљно су разматрали шта да
учине. Коначно, човек-лисац рече гласом у којем је било
изненађења што се тога нису раније сетили: – Зашто га не
поведемо са собом?
И тако је донета одлука.
- Свашта му можемо показати – рече човек-хипапотамус.
– Било би можда забавно да видимо, на пример, какве му се
женке допадају.
Модин се сети Судлиле, па рече:
- Ускоро стиже једна женка моје расе.
- Још боље! – додаде човек-јагуар. – Онда ћемо моћи да
гледамо како мајмуни воде љубав.
Мора бити да се на Модиновом лицу појавио врло чудан
израз, јер човек-јагуар, разрогачивши очи, рече невиним гласом:
– Вама то неће сметати, је ли?
Самом Модину ово не би сметало, али је предосећао да
Судлил не би пристала. Баш негде пред његов одаазак, њих
двоје су ишли да посматрају сексуални чин неких његових
домаћих животиња. Судлил у то време, наравно, још није
потпуно израсла и можда је њена реакција била последица
женске телесне узнемирености. У оваком случају, врло се чудно
понашала за све време.
Објаснио им је, још се смешећи због овог сећања, да
мајмуницама то понекад смета.
Његова четири сапутника гледала су га најпре
забезекнуто, а онда и презриво. Човек-јагуар рече:
- Нећете нам, ваљда, рећи да вама жене одређују како да
се понашате!
Погледао је у своје другове лукаво па додаде: – Видим ја
да ћемо овога колегу морати да научимо како да буде мушко!
Осећао се надмоћно, потапша Модина по рамену: – Не
брини друшкане! Само остани уз нас и ускоро ћеш се понашати
како ваља!
После ове епизоде четири човеколике животиње се
представише Модину. Полујагуар се звао Дулди, медведоликом
је име било Рузб, лисицоликом – Нарл, а човек-хипопотамус се
звао Ичдоз.
Модин је оклевао да се представи. Човек је програмирао
компјутер да животињама одређује имена по одређеној
формули, зависно од врсте и континента са кога потичу. А сада
је Модина мучила чињеница да је човек изабрао нешто
другачији метод за сопствена имена. Свако ко разуме ову
фармулу одмах би схватио да он припада људској врсти.
После извесног оклевања ипак одлучи да измени
неколико слова у своме имену, како би оно звучало исправно. И
тако им рече да се зове Модиун. Сви ово прихватише без
подозрења.
Уосталом, ове то није имало неког смисла. Смешно би
било да се дуже времена представља као мајмун. Можда још
неколико сати. Или минута.
Дулди, човек-јагуар, саопшти му да он и његови
пријатељи иду у центар града. Дулди га упита: – Познајеш ли
овај систем смештаја? Исти принцип се користи свуда у свету.
- Да, познајем га – рече Модин суво.
Нешто касније, док је излазио из возила, осећао се
раздражен. Да ли он разуме принцип функционисања оваквих
градова! Он који припада раси што је створила овакве
аутоматизоване градове. И све остало.
Враћала су му се стара сећања и град му је полажо
постајао приснији. Сетио се да у свакој стамбеној четврти
назпре долази сектор са становима за привремене посетиоце,
затим за сталне становнике и, најзад, неколико луксузних зграда
за људска бића.
После извесног времена човек-јагуар рече: – Еј, тамо је
читава улица са празним становима! Хајде да се сместимо и да
онда одемо да нешто презалогајимо.
Док су његови сапутници журили ка кућама на брежуљку,
Модин их је следио споријим кораком. Оклевао је. Има ли
смисла да настави овакво заваравање? Па ипак, придружио им се
и ускоро су сви стајали испред табле са дугмадима. Притиснуо
је потребну дугмад, наводећи име које је користио као мајмун.
Затим је причекао да му компјутер отвори врата.
Компјутер је одбио да то учини. – Нисте се правилно
идентификовали! – гласила је порука из електронског уређаја.
Извесно време Модин уопште није реаговао. Није чак ни
размишљао о ономе што му је компјутер рекао. Био је у
потпуној конфузији, а то је за њега било једно сасвим ново
осећање које је обухватило и његов мисаони систем. Била је то
потпуно неочекивана реакција, изван свести када му ум
контролише телесне реакције. Ово осећање прожимало је читаву
његову личност.
Полако је долазио к себи. Посматрао је механизам покрај
врата апартмана, дугмад коју је притиснуо. Унаоколо су се
налазиле готово истоветне једноспратне грађевине. По изгледу
нису биле ништа нарочито, али су свакажо биле користан изум
кад треба дати кров тако многобројном становништву. Ове су
биле изузетно чисте, аутоматизовани систем је одржавао
чистоћу у читавом граду. И док је још полусвесно посматрао све
око себе, изненада је схватио шта је то тако снажно утицало на
њега.
Одбацивање!
 Мене су одбацили!
То му се још никада није дотодило, за све време његовог
живота од неколико стотина година. Значи, тело поседује
осећања, а ум их нема. У природи људских бића је да .су овесни
својих телесних осећања. Одабрали су да их игноришу.
А, ето, већ извесно време он то није био у стању.
Схвативши ову запањујућу чињеницу, Модин постаде свестан да
је телесно изузетно узнемирен.
Ова свест о физичким осећањима представљала му је
известан сигнал. У истом часу његов мисаони систем врати се у
своје нормално стање; одвојио се од својих телесних реакција,
био је поново омирен, али и радознао.
- Шта је по среди? – упитао је. – Моје име је сасвим
правилно име једног мајмуна из Африке. Због чега не могу да
уђем?
- Особа са тим именом, Модин, сада је у Африци.
Поново осети раздраженост. Као да није сасвим могао да
контролише своје телесне реакције, али после неколико
тренутака схватио је шта га то узнемирава. У та давна времена
могло се компјугере програмирати да воде рачуна и о оваквим
детаљима но они то нису учинили. Ниједно људско биће није се
посебно занимало за неку одређену животињу, где се она налази
или шта се са њом дешава.
Зато рече претећим гласом: – Од кад се то један компјутер
брине где се тренутно налази нека животиња?
- Да ли ви тиме доводите у сумњу моје право да вам
ускратим да уђете унутра? – питао је компјутер.
- Ја само питам како то да компјутер зна где се налази
други Модин, и ко те је повезао са компјутером у Африци?
Компјутер му одговори да је повезан са овим осталим
компјутерима ове планете већ 3.453 године, 11 часова, 27
минута и 10 секунди. Пошто му је компјутер пружио овакав
одговор, Модин је претпоставио да овај никада није био
програмиран да ускраћује одговоре на оваква питања.
Поново се осети узнемиреним. Није тачно знао колико су
времена људи иза баријере, а он је сам припадао већ трећој
генерацији. Али, из одељка за информације у своме мозгу добио
је податак да су компјутери репрограмирани неколико година
пошто се човек повукао иза баријере.
Ко ли је то могао да учини?
Покушао је још једном: – Значи, одбијаш да ми отвориш
врата?
- То је немогуће! – гласио је одговор. – Радим на
аутоматском принципу, а о вама немам одговарајуће
информације.
Модин увиде да нема оврхе даље расцрављати са овом
механизованом направом. Проблем није био компјутер већ онај
који га је тако пропрамирао.
Покушаћу да наговорим једног од сапутника да се
премести у већи апартман, па да заједно станујемо – одлучио је.
Тек тада је приметио да су се остали већ повукли у овоје
куће. Сетио се да се човек-медвед Рузб сместио у апартману с
леве стране. Отишао је тамо и покуцао на врата, избегавајући
таблу са дугмадима.
После извесног времена врата се отворише. Лепи човек-
медвед високог раста насмеши му се у знак добродошлице и
рече: – Ти си се баш брзо освежио. Уђи! Бићу готов за минут.
Модин уђе, очекујући да ће се и овде испречити
компјутер. Али, електроника није реаговала на његово
присуство.
Све је у реду ако не притискам дугмета, помислио је са
олакшањем. Касније ћу га замолити да делимо апартман.

А после пола часа...

Њих петорица пошли су до оближњег аутоматизованог
ресторана. Када су ушли, остала четворица жустро зграбише
тањире и стадоше у ред, а Модин се повуче у страну. Да ли ће и
компјутер за храну одбити да га услужи. Да ли би требало да
сада и овде открије да је он људско биће?
 Стаде и он у ред. Није мотао да поверује да би се неко
мучио да измени милионе ових једноставних апарата. Осим тога,
још важније било је то што није могао да примети никакве знаке
промене у том систему бесплатне хране свакоме без икаквих
питања, систему који су стваралц полако, хиљадама година.
Машине су обављале све послове око исхране, обрађивале
земљу, сакупљале жетву. За некадашње месоједе је компјутер
справљао различите врсте протеинских материја које су се
добијале прерадом разних јестивих плодова, семења и лишћа. За
некадашње биљоједе се такође справљала одговарајућа храна, а
готово свим биљкама храниле су се неке врсте интелигентних
створова. Ништа се није бацало.
Овога пута Модин је компјутеру дао своје право име.
Сетио се да мајмуни још једу многе биљке којима се људи више
не хране. Све је добро ишло, није било никаквих неприлика.
Напунивши тањир храном, Модин се придружи својим
друговима. Док су они нешто живо расправљали, Модин седе и
поче вредно да жваће и гута. Иако је пред крај свога боравка иза
баријере јео већ много пута, читав тај процес увек му је био
одвратан.
Стално је помишљао да, после овог мучног уношења
хране, треба да издржи нешто што је још више понижавајуће:
најпре варење па ослобађање од пепотребних састојака.
Као што сам и предвиђао, мислио ,је Модин, живот изван
баријере је досадан, замара ме и раздражује. Али, извесно време
мораћу да проведем у свом огромном телу и испуњавам његове
захтеве.
Док је тако јео, предајући се својим невеселим
размишљањима, из неколико речи које допреше до њега схватио
је да његови пријатељи још причају о своме путовању у свемир.
И то га је замарало.
Разговарали су о томе како је неко успео да убеди
надлежне да одаберу погрешан правац за свемирску
експедицију. Требало им се супротставити.
Модин их је једно време слушао површно, а после
извесног времена упита их уз благи осмех:
 - Шта би се догодило уколико ваш став не буде
прихваћен?
Човек-јагуар погледао га је изненађено:
- Онда би био прихваћен њихов став.
- Какве би то имало последице? – упита Модин.
- Тада би експедиција кренула у правцу неког жутог сунца
какво је и наше. Могућност да се пронађе живот на планетама
које имају сунце попут нашег мање су него на планетама са
плавим сунцем. То је доказано.
Модин се надмоћно насмеши. Њему је све то било
бесмислено.
- А претпоставимо – рече он – да експедиција не открије
живот нити на планетама жутих, нити плавих сунчаних система?
- Тада би то био узалудан пут.
Они никако да схвате о чему ја говорим, помисли Модин.
И човек је прошао кроз такав стадијум – веровао је да је успех
само уколико се постигне један одређен резултат. Покушао је да
поједностави своје питање:
- Хоће ли се сви који учествују у тој експедицији удобно
осећати?
- О, да! То су савршени бродови, као огромни градови
који плове свемиром.
- Хоће ли сви на броду имати хране, удобан смештај,
забаве? Да ли ће сви имати прилике да се друже са
припадницима супротног пола? Хоће ли им бити омогућено да
се рекреирају и да уче?
- Наравно, све ће им то бити омбгућено.
- У том случају – упита Модин с тријумфом у гласу –
каквог значаја има исход свега тога?
- Уколико не пронађемо живот на другој планети, то ће
бити узалудан пут. Иако је овај брод веома брз, све ће то одузети
много времена. А свакоме је тешко уколико не поститне циљ.
Модину се чинило да ће сви они свој живот провести
потпуно исто, било да свој циљ постигну или не постигну. Све
га је ово забављало.
- У реду, претпоставимо да и пронађете интелигентне
облике живота у неком другом сунчаном систему. – И шта онда?
Човек-јагуар вртео је главом: – Ви мајмуни постављате
страховито глупа питања. Забога, па то је сврха живота. Стицати
искуства о свему новоме што има некакав значај.
Модин се није дао лако збунити. Управо је хтео да
настави, кад одједном постаде свестан да му они могу
одговорити на једно значајно питање. Зато их упита: – Стално
сте помињали надлежне. Ко су они?
Чекао је на одговор, мислећи: сад ћу сазнати ко су ми
непријатељи.
- Људи-хијене! – гласио је одговор.
Модин осети тренутно разочарање. Није се радило ни о
једној великој или моћној животињи из прошлости, већ о
некадашњем стрвождеру.
Па ипак, било је то узнемиравајуће.
Када се човек повукао иза баријере, оставио је све
животиње са подједнаким правима. Хијене су некако успеле да
се издвоје од осталих. Звучало је невероватио.
Упркос овоме, осећао се боље. Знао је ко су му
противници. Наједном му све то није изгледало као некаква
озбиљнија препрека. Први пут се придружио њиховом разговору
са више задовољства.
- Стално говорите о трагању за другим насељеним
ристемима. А шта је са Нунилијима који су открили живот у
нашем сунчаном систему? Јесу ли се после још враћали овамо,
Зашто њих не упитате који су системи настањени? Сигуран сам
да ће вам радо рећи. Они су веома предусретљиви. – Застао је
угледавши њихова запањена лица.
- Нунули! – узвикну човек-лисац.
- Где си ти чуо за те дошљаке са звезда? – упита га човек-
јагуар сумњичавим гласом. – Кад се то догодило?
Модии беше тренутно испустио из вида да је он за њих
мајмун који не може више да зна о овим стварима него они, али
ипак се досети и рече: – Чуо сам за то тамо одакле долазим.
Ово је, помиели задовољно, апсолутно тачно.
Остала четворица прихватише ову изјаву. Било је
очигледно да нису баш најбоље познавали Африку.
Ова информација о Нунилијима унела је још више
узбуђења у њихов разговор о предстојећем путовању, постали су
још чвршћи у свом убеђењу да треба утицати на надлежне да
одаберу прави сунчани систем за циљ експедиције.
Изненада, човек-лисац скочи на ноге: – Еј – узвикну
узбуђено – замало да закаснимо на састанак комитета.
Модин устаде кад и остали. Пошао је ка најближем
излазу, а остали су га следили.
Осећао се помало пометен. Мислио је: док они буду на
том састанку, суочићу се са компјутером који ми не дозвољава
улазак у апартман. И видећемо ко је господар: човек који их је
створио или машине.
Размишљајући о овоме прошао је кроз врата, затим се
окрете и схвати да је напољу – сам!

Остали су нестали.
Модин је био запањен.
Само пре неколико тренутака били су одмах иза њега.
Модин крену према вратима кроз која је прошао. Одмах је
приметио да на њима нема кваке. Врата се нису могла отворити.
Иза себе чуо је неки неодређен шум... његов мозак је
аутоматски реаговао... Модин се окрете.
Човек-хијена, висок осам стопа, стајао је само неколико
корака даље, држећи у руци аутоматски пиштољ. Одмах затим
тело му се чудно искриви и пиштољ му испаде из руке.
Човеколика хијена паде на колена и прошапута: –
Потребна ми је помоћ.
Модин му је могао помоћи, али то није учинио. Само је и
даље стајао, преплављен осећајем кривице.
Употребио је гас. Један део његовог мозга осетио је
опасност и активирао је гас.
Оно што га је заиста запањило у сопственој реакцији била
је агресивност.
У читавом свом мирном животу он никада није употребио
снагу свога ума против другог бића. Значи, по среди је телесна
реакција: његово животињско лудило. Морам убудуће бити
веома опрезан – помисли.
После неколико тренутака запази пиштољ како лежи
неколико корака од човека-хијене који се савијао у грчевима.
Модин приђе, подиже пиштољ и отвори га. Био је напуњен.
Није му било сасвим јасно шта да мисли о овоме па рече:
- Одакле вам овај пиштољ? Мислио сам да се оружје више
не производи.
Човек-хијена јечећи изусти: – Забога, ја овде умирем, а ви
ми постављате глупа питања.
- Биће све у реду кроз један сат, – рече Модин. – Али,
пошто знам да сте хтели да употребите ово оружје, значи да сте
потенцијални убица па ћу вам га одузети. Како се зовете?
Знајући да овај није баш вољан да му одговори на то
питање, Модин му је одмах изнудио аутоматски одговор, па је
човек-хијена био присиљен да каже: – Име ми је Глидл...
- У реду, Глидле! – рече Модин. – То је сасвим довољно и
нећу вам више одузимати право да своје мисли задржите за себе.
У овом свету нешто не иде како би требало, али не верујем да
сте ви лично одговорни за то.
Затим га је Модин оставио. Обишао је згрду и поново се
нашао у познатој улици. Из зграде се појавише његови другови.
Рекли су му да су за тренутак застали да нешто расправе и да је
он одједном ишчезао па су га све до сад тражили.
Они свакако нису били умешани у оно што се догодило,
али како се човек-хијена нашао иза зграде када је он наишао? То
га је и даље узнемиравало, но пошто нико није знао ко је он,
морао је да прихвати да је све била пука случајност.
У неколико речи објаснио је својим друговима како се
случајно изгубио и да сада иде да се мало одмори, док они буду
на том састанку.
Док их је гледао како се удаљавају, Модин осети извесну
нелагодност. Телесне реакције су стварно запањујуће, мислио је
Модин. Чинило му се невероватно, али осећао је како његовом
телу недостају ови пријатељи. У њиовом присуству он је осећао
извесну срећу и задовољство. Запањујуће је што га тамо, иза
баријере, машине за учење нису упозориле на овакве појаве. Они
који су их програмирали или су заборавили на овакве детаље,
или су их намерно изоставили.
Стигавши до апартмана са олакшањем је примвтио да је
кућица, у коју је претходно хтео да уђе, још слободна.
Упутивши се к њој, одлучио је да више не покушава да се
расправља с компјутером на вратима. Употребио је једну од
индикационих техника којима је људски ум констатовао
спољашни свет и тиме је произвео силу која је тренутно уносила
електричне спојеве за отварање врата. Остали део механизма и
даље је беопрекорно функционисао. После неколико тренутака
врата су се лако отворила.
Неко време је размишљао о догађајима тога дана.
Очигледно је да су људи-хијене некако успеле да изазову
промену кода у првобитном програму компјутера који је човек
успоставио. Али човек је врховно биће, супериорно у односу на
људе-хијене као и на све остале врсте.
Први пут је спознао једно мисаоно осећање, осећање које
није било последица некаквих телесних реакција: закључио је да
је добро што је изишао иза баријере, како би видео на који начин
је време утицало на човекову планету.
Још извесно време живеће овде представљајући се као
човек-мајмун. Док не стигне Судлил...
Пробудио се у потпуном мраку, свестан да је неко у соби
и да у руци држи оружје.

Није имао времена да размишља о својим поступцима.

Тренутним усмеравањем умних снага паралисао је противника.
Упалио је сијалицу и устао. Човек-хијена се укочио
управо у тренутку када је хтео да забоде нож у Модина. Модин
му приђе и покуша да му одузме нож. Није ишло лако. Тек после
доста напора успео је да извуче нож из укочене и чврсто
стегнуте руке човека-хијене. Претражио му је џепове и
пронашао некакве пилуле за које је, интензивирајући овоје чуло
мириса, одмах знао да су отровне.
И оштрица ножа била је натопљена истим мирисом,
човек-хијена двоструко се обезбедио.
Знајући да оваква парализа изазива јаке болове, сажалио
се и ослободио човека-хијену. Овај се као пихтијаста маса овали
на лежај.
Знао је да ће човеку-хијени бити потребно бар двадесет и
четири часа да се физички опорави, а мисаони процеси вратиће
се у нормално стање тек после две недеље; тако су га бар
обавестиле машине за учење тамо иза баријере. Значи, није било
сврхе да покушава да сазна нешто од ове особе али то му се и
није чинило тако значајним.
Значајно је то што није било више сумње да га неко
прогања. Логичким процесом мишљења дошао је до закључка да
је то могуће, али чињенице су биле непобитне. Већ два пута су
покушали да га убију. То свакако није била случаност, јер у
овом овету није постојао злочин.
Знао је куда треба да се упути. Обукао се и изишао. Било
је три сата ноћу. Убрзо је покретним тракама стигао до
споредног улаза јавне кухиње где су га претходног дана први
пут напали.
За тренутак је застао поред улаза. Укључио је све своје
умне онаге и способности. Одмах је знао шта се у ствари
догодило.
Некакав усмеривач мисли упутио ме је кроз ова врата,
мислио је. Био је укључен само неколико тренутака и пошто
нисам био на опрезу, учинило ми се да је то мој сопствени
импулс и мисао. Претпостављао је да је исти ментални притисак
утицао на његове пријатеље, па једноставно нису приметили тај
израз. Али они нису представљали никакав проблем, јер нису
располагали потенцијалном свешћу о оваквим феноменима.
Траг на којем сам сада одвешће ме до компјутерског
центра и тамо ћу се суочити са оним ко је ове ово проузроковао,
помисли Модин.
Ни најмање није слутио са каквим ће се невероватним
проблемом тамо срести.
Још је била ноћ. Ушао је у компјутерски центар. Знао је
куда треба да крене, иако је са свих страна био окружен
машинама. Мисао која га је водила и усмеравала, довела га је до
извесне компјутерске јединице која се наизглед није разликовала
од осталих. Али он је знао да је управо одавде кренула порука
која је усмеравала његове мисли и присилила га да изиђе ироз
она врата где се сусрео с наоружаним човеком-хијеном.
Модину је било чудно што су му дозволили да дође довде
без икаквих тешкоћа. Осећао је нечији отпор због свога
присуства. Запањило га је што није могао да постигне пуну свест
о томе, иако је поседовао чудесно сензитиван перспективан
систем.
Обратио се компјутеру, захтевајући објашњење. Настала
је дужа пауза, изузетно необична, јер компјутери увек одмах
одговарају.
Најзад компјутер проговори: – Примио сам конструкције
да вас обавестим да ће Нунули, господар ове планете лично са
вама разговарати. Чим стигне до ове просторије, кроз један
минут.

Биће које се појавило после шездесет секунди само је на

први поглед личило на човека. Имало је две руке и две ноге, али
на глави су му израсли разнобојни пипци а лице му је било
глатко и имало некакав стакленаст сјај. Оно шго је на први
поглед изгледало као одело, била је уствари сивозеленкаста
кожа овога створења. На неким местима зелено је прелазило у
плаво. Ова сподоба на себи није имала одећу.
Иако Модин никада раније није видео једног Нунулија,
одмах га је препознао по опису. Било је то биће које је
припадало чувеним дошљацима из свемира који су први пут
дошли на Земљу пре пет хиљада година.
Дошљак приђе Модину. Био је висок око шест стопа и
некако дебељушкаст. Модин је био две стопе виши од њега.
- Какве су ваше намере? – упитао га је.
Нунули подиже руке и затим слеже раменима. Овај
покрет био је прецизна имитација истоветнот људског геста.
- Све је већ учињено, – рекао је Нунули. – Не треба ништа
више предузимати. Ова планета је освојена.
Модин је процењивао ситуацију, па упита: – А какви су
ваши планови у вези са мном и осталим људским бићима?
- Никакви! – следио је одговор. – Шта бисте ви могли да
предузмете против нас?
- Ми располажемо системом мисаоне контроле, – рече
Модин.
- Колико вас има?
- Око хиљаду – рече Модин невољно. Неколико тренутака
био је свестан колико је то безначајна цифра.
- Када смо овде први пут стигли, било вас је преко четири
милијарде. То је још могло да буде опасно. Али сада... вас
хиљаду можете да предузмете шта год хоћете. Чак и да нам се
супротставите. Али зашто бисте ви нас узнемиравали, кад смо
ми вас оставили на миру?
Модин ово прихвати са извесним осећањем олакшања у
своме телу. После неколико часака упитао је: – Зашто сте
уопште и освајали ову планету? Шта намеравате да учините с
планетом на којој је толики број разноврсних облика
интелигентног живота?
- Још није одлучено што ће бити учињено са овом
планетом, – рече Нунули безличним гласом. – Одлуку ће донети
комитет на једном "од својих будућих састанака, мада је понекад
тешко ставити овакво питање на дневни ред.
- Али зашто сте уопште освајали ову планету?
- Добили смо инструкције да потчинимо владајућу групу,
а комитет треба да одлучи о даљој судбини планете. Наш метод
освајања био је да људским бићима понудимо могућност да
усаврше своје умне и телесне способности. Ваши преци били су
толико импресионирани сопственим снагама и могућностима
које су се развиле и ослободиле у човеку, да нису уочили да смо
ми у њима између осталог побудили и нагон да се повуку у
извесну филозофску егзистенцију.
Како је овај процес одмицао, људска бића су се све више
повлачила из активног живота, препуштајући цивилизацгају
животињама и инсектима. Доцније смо изабрали људе-хијене да
нас заступају на Земљи. И пошто они не схватају сасвим јасно
читаву ситуацију, долази до неопоразума...
Модин је претпостављао да се ово односи на два науспела
покушаја да га ликвидирају. Овакво објашњење није му
изгледало веродостојно, али ништа није рекао.
- То се више неће догодити, ако се будете држали по
страни, – рекао је Нунули.
Модин је размишљао о нечем другом па рече: – Све ово
ни мало не личи на вашу победу. Иако је нас људи мало остало,
Земља је још настањена огромним бројем човеколиких бића.
- Ми смо имали наређење да допринесемо повећању броја
нижих врста како бисмо испунили циљ. А људска врста је
готово ишчезла. То је свакако победа, – рекао је Нунули.
- Али чему ове то? – упитао је Модин.
- То комитет треба да одлучи, – хладно је одговорио
Нунули.
Модин је почео постепено да схвата хијерархијску
структуру освајача и упита: – Да ли сте ви у контакту са тим
комитетом?
- Не, они са нама разговарају по потреби. Ми само
примамо инструкције.
- Значи, они не живе међу вама?
- Ама, не! – Нунули је био шокиран. – Они живе иза
баријере, тамо нико не одлази. Нико...
- Личе ли они на вас? Мислим, физички.
- Наравно да не личе. То би било смешно. – Нунули је
одједном постао огорчен. – Чланови комитета су припадници
једне посебне расе.
 - А колико их има?
- Негде око хиљаду, – гласио је одговор.
- Разумем, – рече Модин.
Из онога што је ово створење саопштило, било је јасно да
он сам није разумео. – Комитет који би имао више од хиљаду
чланова био би исувише гломазгао тело, – рекао је.
- Свакако, – одговорио је Модин брзо и, после неколико
тренутака, додаде: – Видим да шаљете наше човеколике
животиње у свемир. Очито да су они део ваших инвазионих
снага.
- Свакако! Ми на Земљи и даље одржавамо привид
првобитне демократије коју су успоставила људска бића, али је
већ унапред одређено које системе треба освојити.
Нунули је закључио:к - Нама не одговара да се ви врзмате
унаоколо, поготову што се приближава тренутак кад свемирски
брод треба да полети. Зато вам препоручујем да се вратите иза
баријере.
- Чини ми се да вам ја не могу причинити неку тешкоћу,
док год се представљам као мајмун, – одговорио је Модин.
- Пре или после неко би могао да вас препозна и то би
довело до компликација. Зато, напустите град... то вам је мој
савет.
- Као што знате, иако ми људска бића не користимо своје
агресивне способности – настављао је Модин – имам утисак да
бих, уколико бих то хтео, могао да уништим све Нунулије на
овој планети. Јесам ли у праву?
- Очигледно је да ћемо морати да вам докажемо како сте
апсолутно немоћни, – раздражено је рекао Нунули. – Наш
разговор је завршен, можете се вратити истим путем којим сте и
ушли у ову грађевину.

Пробудивши се следећег јутра, Модин је извесно време

размишљао о овему што се догодило. Закључио је да се не осећа
нешто другачије после сазнања да живи на освојеној планети.
Све је већ било учињено. Нико није намерно уништавао људска
бића. Она су се сама определила својој судбини повлачећи се
постепено у изолацију. Да ли је заиста за тако нешто била
неопходна унапред смишљена освајачка политика? Таква
разматрања, закључио је Модин, гарипадају филозофији.
Устао је и обукао се. Није имао шта да ради док Судлил
не дође. Пало му је на памет да би можда било донекле
занимљиво да путује око света.
Ускоро је зачуо кораке пред вратима. Били су то његови
пријатељи.
- Мислили смо да би можда хтео да пођеш с нама. Идемо
прво на доручак, а после на састанак комитета. Јуче нисмо
могли ништа да учинимо. Људи-хијене нису нам дозволили да
сведочимо под изговором да нисмо прикладно обучени, – рекао
је човек-медвед.
- Одвратни узурпатори! – с гнушањем је додао човек-
лисац. И остала двојица промрсила су нешто слично кроз зубе.
Модин је тек сада приметио да су ова четворица нешто
другачије обучени него претходних дана. Веома се обрадовао
кад их је угледао. Његово тело је осећало пријатељску наклоност
према њима. Одлучио је да им се придружи, тај пут око света
може да причека. Уосталом, има још доста времена.
Док су били за доручком и поново разговарали о лету у
свемир и о састанку комитета, човек-јагуар предложи Модину да
и он сведочи о Нунулијима. Остали ово подржаше, очито
узбуђени.
- Да, само би требало да буде прикладно обучен! –
узвикну човек-хипопотамус у општем узбуђењу.
- Ја нисам намеравао да сведочим, – рече Модин. – Хтео
сам само да посматрам људе-хијене.
Ипак су некако успели да га наговоре да промени одело.
Убрзо су се нашли у једној прометној улгаци, зауставили
возило и за кратко време били су пред једном великом
грађевином у центру града. Лифтом су се попели на први спрат.
Чим су изишли из лифта, видели су да је двадесетак људи-
хијена блокирало улаз у дворану. Заустављали су свакога и
тражили да се идентификује, а затим би га пуштали у дворану.
Модин и његови пријатељи такође стадоше у ред.
Приметили су да униформисани човек-хијена држи у руци
некакав документ. Модин, који је стајао испред остале
четворице, кад је на њега дошао ред - представио се као човек-
мајмун. Човек-хијена га добро осмотри, затим погледа у хартију
коју је држао у руци и рече: – Ово је за вас!
Модин изненађено упита: – За мене? Шта је то?
- Позив.
- Какав позив?
- Прочитајте, ту све пише! – одговори човек-хијена
званично.
Затим се униформисани људи-хијене удаљише.
Модинови пријатељи окупише се око њега.
- Шта је све ово требало да значи? – упита Рузб, човек-
медвед.
Модин нехајно пружи позив своме пријатељу. Овај
расклопи хартију. Прочитавши текст у себи, он је неколико
тренутака био потпуно запањен и занемео.
- Шта је, шта пише? – упиташе остала тројица.
Рузб рече пометено: – Оптужују га да је оштетио један
компјутер и насилно ушао у свој апартман. Кажу да треба да се
појави пред судом у уторак. А слушајте ово: „До тада ниједан
поштен грађанин не сме се с њим дружити!“.
Настаде кратка пометња. Затим човек-лисица рече: – Жао
ми је, друже, али ако тако пише... Ми можемо расправљати о
томе како да баш људи-хијене представљају власт, али је
чињеница да они јесу власт и морамо им се покоравати.
Остала тројица била су неодлучна.
- Па не можемо тек тако оставити пријатеља у невољи! –
рече Дулдн, човек-јагуар.
Модин беше одлучио да никако не увлачи ове људе у
своје тешкоће па рече: – Све је у реду, пријатељи! То је само до
уторка. Видећемо се у среду, зар не?
Њима као да је лакнуло. Руковали су се са Модином и
отишли.
Док је излазио из зграде, Модин је поново осетио
одвратност према животу ван баријере. Можда би ипак требало
да послуша Нунулија и врати се својима.
Не могу никако, тужно је размишљао. Осећао сам Доди а,
осим тога, Судлил ускоро долази.
И тако је остао сам...
Модину ово није много сметало, иако је повремено у
своме телу осећао да му недостају пријатељи. После недељу
дана јавио се суду који је пресудио: у притвору двадесет дана.
Имао је право да три пута дневно излази по један сат, како би
узео своје оброке, али није смео ни са ким да разговара. После
недељу дана појавили су се његови пријатељи, али када су
сазнали да му је казна продужена – препустили су га његовој
судбини. И тако је осамнаест дана био сам.
Осамнаестог дана требало је да стигне Судлил...

Модин је већ каснио. Није отишао на ручак како би на

време стигао до Судлил и како 6и се вратили у апартман у року
од једног сата. Али доста је потрајало док је изишао из града.
Најпре је угледао Екета, инсектоликог помоћника у
научним експериментима. Овај је управо хтео да се врати у свет
иза баријере. Модин га заустави. Комуницирали су мислима.
Најпре су се поздравили, а затим му је Модин саопштио поруку
за остала људска бића.
Укратко их је обавештавао о ономе шта је открио. О
измењеном програму компјутера. О новом положају људи-
хијена. О Нунулијима и њиховом освајању Земље због
непозватих планова неког комитета. Модин је био свестан да ће
ове информације веома мало заинтересовати људе а Дода ће ово
искористити као доказ да је требало обавити овај експеримент
који су многи критиковали. Појединци су се посебно
супротстављали предлогу да Судлил учеsтвује у експерименту.
 Управо због оваквих критичких примедби, Модин на
крају своје поруке рече: – Пошто смо Судлил и ја присиљени да
проведемо још две године изван баријере, предлажем да се нас
двоје позабавимо даљим разматрањима ових питања и да
одлучимо о даљим поступцима.
За тренутак је осећао да је оваква порука лажно
представљала читаву ситуацију. Учинило му се да ни Нунули ни
он сам ово не могу да разреше, али после неколико тренутака
ово осећање је прошло. Каквог је све то имало смисла? Шта би
то Нунули могли да предузму против људских бића? Ништа...
чинило му се.
А онда је угледао Судлил како му се приближава. Модин
ју је извесно време изненађено посматрао. Било је у њој толико
живота! Дуга златна коса и крупне гглаве очи које као да су
поседовале неки сопствени светлосни извор. Сва је зрачила
неким... Није знао како да то искаже. Када је пришла и
насмешила му се, осетио је како му телом пролази блага
дрхтавица.
- Чула сам све што си рекао Екету. Значи, тако стоје
ствари, – рекла је Судлил.
- То је само део свега, – одговорио је. – Хајде да се
одвеземо до града. Уз пут ћу ти рећи све остало.
Зауставили су једно празно возило. Док су јурили према
граду Модин јој је причао како су га грешком прихватили као
човека-мајмуна и како је он то из радозналости потврдио. И како
је провалио у апартман па је осуђен на двадесет дана притвора
због лажног представљања.
Када је завршио излагање, Судлил рече: – Мислиш ли да
постоји неки посебан разлог што су те осудили на двадесет дана
лишења слободе?
- Шта хоћеш тиме да кажеш? – упита Модин.
- Можда им је требало двадесет дана да обаве нешто што
је с тобом у вези, а желели су да им ти за то време не правиш
сметње.
Модину је ово било сасвим ново. Размишљао је извесно
време о свему а затим одбаци такву претпоставку: – Шта би то
они требало да реше за три недеље, а не би могли и за три дана?
Вероватније је да су толику казну прописали за лажно
представљање.
- Мислиш ли да се многи лажно представљају? – упита
Судлил.
- Мало је било вероватно да је ико досад осуђен због тога.
Па ипак, све је то чудно... Али, с друге стране, шта би то они
могли да учине? Шта би тај њихов комитет могао да учини?
- Имаш право, – сложила се Судлил. – Нема ту никаквих
недоумица. Ја сам то тек онако размишљала.
- Да, – рече Модин. – Зато предлажем да не чинимо ништа
што би изазвало нове незгоде.
- Слажем се – рече она.
- Значи, још неколико дапа живећемо у мом апартману
као људи-мајмуни.
- Али ја нисам мајмун, – рече Судлил чудним тоном. – Ви
мушкарци имате неке чудне идеје. Очигледно је да ће сви
проблеми бити решени ако се овога пута појавимо као људска
бића.
Нешто му је у њеном гласу говорило да не вреди
настављати разговар о овој теми. Зато је после извесног времена,
идентификујући се као људско биће, затражио од компјутера у
аутоматизованом возилу да их одвезе до резиденција за људска
бића.
Стигли су тамо за двадесетак минута. Кућа коју је Судлил
одабрала деловала је веома импресивно, свуда унаоколо пружао
се прекрасан видик на огроман град Хули. Апартман је био
раскошан. Обишли су све просторије, за многе нису могли да
одреде чему служе.
Судлил је све пажљиво загледала и примети:
- Значи, то је наш дом... после три хиљаде година... Добро
је што имамо сопствену кухињу па нећемо морати да будемо
изложени погледима других створова док обављамо све те
неукусне физичке активности. Треба седети, устајати, јести,
спавати, обављати сексуалне функције – како је све то одвратно!
- Навикнеш се на све то после извесног времена, – рече
Модин одсутно. Размишљао је о нечем другом. – Не смемо
заборавити да Нунули вероватно већ зна да сам овде и да си ти
стигла. Упозорио ме је да би можда дошло до компликација
уколико би се сазнало да смо изашли изван баријере...
- Пошто сада припадамо другачијој цивилизацији – рече
Судлил – и гледано из историјске перспективе, јасно је да то
нису проблеми којима би се бавила једна жена. Вратили смо се
на нижу скалу еволуционог развоја и сада је твоја дужност да се
бринеш о таквим стварима.
Модину је много што-шта сада изгледало јасније. Судлил
је тамо иза баријере увек била изузетно цењена због
женствености, а имала је довољно времена да размотри свој
нови положај и да се придржава животних принципа који су из
тога проистекли. Ипак, није водила рачуна о томе да би она
подједнако била погођена евентуалном акцијом Нунулија као и
Модин.
- Е, па лепо, – рече Судлил завршавајући обилазак куће. -
Истражили смо свој нови дом. А шта ћемо сада?
Модин јој објасни да је мислио да крену на пут око света
кроз неколико дана. Хтео је, уствари, најпре да сачека да му
истекне казна али није јој то рекао. Судлил га је стрпљиво
слушала док јој је ово објашњавао, а затим рече: – У реду је то,
али шта ћемо данас да радимо?
- Па, могли бисмо се бавити филозофским размишљањима
путем преношења мисли, као што смо чинили иза баријере...
Осетио је одмах њен отпор: – Мисаони процеси у оваквом
телесном облику доживљавају се друкчије. – Затим додаде
полако: – Осећам у глави... стимулацију. Све око мене је ново:
ваздух, мириси, визуелни доживљај. Све ме стимулише на
некакву активност. Стално имам потребу да сам у покрету.
Модин јој надугачко објасни сопствена искуства о томе.
Њему то уопште није задавало тешкоће, поготово што је у
претходних осамнаест дана изолације потпуно успео да се
адаптира и контролише своје телесне реакције. – Мораш бити у
стању да разлучујеш телесне импулсе од мисаоних – закључи он
– и да ове прве стално држиш под контролом савршено
филозофске мирноће свога ума.
Поново је осетио њен отпор па је брзо додао: – Можда ти
имаш неки други предлог?
- Зашто не бисмо покушали са сексуалним активностима?
– предложи Судлгал. – То животињама обично одузме сат и по
времена. Дотле ће већ доћи време за вечеру, а после ћемо даље
одлучити.
Модину се некако чинило да то није баш најпогодније
доба дана за тако што али пошто је већ имао прилике да закључи
како је за Судлил адаптација на нов телесни облик једно
изузетно интензивно искуство – пристао је.
Обоје су били доста збуњени резултатгама ове
активности. Све су обављали по упутствима машине за учење.
Били су донекле ужаснути физичким телесним контактом, али
су из радозналости наставили. После извесног времена Модин
рече: – то је код животиња изгледало некако другачије. Биле су у
чудном стању узбуђења и уопште...
Судлид му није ништа одговорила, Устала је и почела да
се облачи. Док је обу-вала дипеле рече: – Пошто то није трајало
онолико колико смо претпостављали, изићи ћу да се прошетам.
Шта ћеш ти да радиш?
- Остаћу и даље у кревету и размишљати, – одговори
Модин.
Убрзо је отишла. Није се појавила када је било време
вечере.
Није је било ни када је дошло време за спавање. Али
Модин је био толерантан. Знао је за њену новонасталу потребу
да стално буде у покрету и вероватно је још разгледала град.
Вратио се у кревет и заспао.
У неко доба ноћи догодила се експлозија.

У тренутку пред катаклизму сва људска бића иза баријере

укључише се атоматски у међусобну мисаону комуникацију, да
би одлучили шта да чине. На несрећу, укључили су и Модина у
овај мисаони процес.
Сви су истога дана постали свесни предстојеће
катастрофе а имали су две алтернативе: супротставити се и не
супротставити се. Невероватно је било то што нико, осим
Модина, није имао свој став о овоме питању.
Његово пасивно прихватање људи-хијена и Нунули
владара представљало је једну коначно оформљену мисао која
им је у том тренутку била доступна. И у току тог судбоносног
тренутка, када су још могли нешто учинити, уместо сваке друге
реакције – наметнуо им се Модинов став.
Каква је требало да буде њихова природна реакција,
никада се неће сазнати. Тај тренутак је заувек ишчезао.
У апсолутно последњем милионитом делићу секунде
могла се још назрети последња и коначна узајамна мисаона
порука: – Збогом, драги пријатељи. А затим...
Настаде тама.
Истог часа Модин се усправи као стрела са свога кревета
па рече: – Шта се то догађа...
Док је изговарао ове речи, прошло је још милион
тренутака.
Мора бити да је скочио из кревета и упалио сијалицу. Јер
кад је дошао к себи, стајао је у осветљеној дневној соби. Затим је
осетио слабост у читавом телу. Опружио се по поду, дрхтећи. И
вид му је био замагљен.
- Забога, шта се то дешава?
Осетио је ватру у читавом телу. С муком је устао и узео
чашу воде. Руке су му се тресле, вода се просипала по њему. Та
хладна вода донекле га је повратила. Схватио је шта осећа.
Огроман бес.
Одмах је знао куда треба да се унути. Знао је шта је узрок
његовом осећању.
Отрчао је у спаваћу собу и брзо се обукао. Затим је
истрчао из куће.
У тренутку када је зауставио прво слободно возило,
схватио је да Судлил није била укључена у њихову мисаону
комуникацију у тренутку катастрофе. И читавим путем до свога
циља осећао је у себи збуњеност и чуђење због њеног одсуства.

10

Још је била ноћ када је Модин стигао пред компјутерски

центар. Његова узрујаност и бес у међувремену су се знатно
стишали. Детињасто понашање, помислио је.
Ипак је без двоумљења ушао у компјутерски центар.
Уствари, није му било сасвим јасно шта би требало да учини
поводом онога што се догодило.
Нунули који се ускоро појавио није био онај са којим је
претходно разговарао.
- Стигао сам на Земљу – рекла је ова нова личност,
одговарајући на Модиново иитање – неколико минута после
експлозије. И одмах сам дошао овамо што сте, видим, и ви
учинили.
Био је виши и старији од свога претходника. Схвативши
да се ради о дошљаку који очито није био одговоран за оно што
се догодило, Модин осети да га напуштауу и последњи остаци
гнева.
- Шта се догодило са вашим претходником? – упитао је.
- Отишао је касно синоћ и повео са собом вашу жену –
гласио је одговор.
- Отишли су пре екоплозије? – упита Модин изненађено.
- Наравно. Експлозију је изазвао Специоални агент
комитета.
Најзад знам ко је узрочник, помисли Модин.
- А где је он сада? – упита оштро.
- Напустио је Земљу тридесет секунди после експлозије.
Комитет се побринуо да нико од нас не сазна шта се догађа, све
док све није било готово. Савршено логично.
- А, тако! – рече човек. – А каква је онда ваша улога у
свему томе?
- Ја сам сада преузео улогу владара ове планете.
 Ове је ово било прилично збуњујуће.
- Ово ме некако доводи у искушење... Требало би да
учиним нешто с вама... – примети Модин.
Можда се Нунули узнемирио због ових речи, али он то
није испољио. Само је упитао: – Шта то, на пример?
- Требало би да вас казним.
- Како да ме казните? - упита Нунули нервозно.
- Постоји једна стара пословица: око за око...
- Чини ми се да би то било сасвим супротно вашој
филозофији. А, осим тога, шта бисте тиме постигли?
- Имате право – рече Модин пометено.
Његова замисао да би нешто требало предузети брзо је
ишчезла пред очигледном логиком читаве ситуације.
- Чињеница је да они сами ништа нису предузели да би се
одбранили. Зашто бисте се ви онда осећали позвани да нешто
учините? – рекао је Нунули.
- Па, не знам – рече Модин замишљено.
Размишљао је о томе зашто људска бића нису реаговала.
Било му је тешко да процени тако комплексан ментални процес,
поготову ако је он био највише одговоран за фатално оклевање
људи у одлучујућим тренуцима? Шта у том случају?
Између осталог, тиме би се терет одговорности са
Нунулија пренео на њега. А то би било сасвим бесмислено.
Катастрофа се већ догодила и прошла, више није било места за
некакав осећај кривице.
Зато је почео да разматра остале видове тога догађаја.
- Шта је нагнало комитет да предузме такав корак? –
упитао је.
- Рекао вам је то већ мој претходник. Постојала је
опасност да угрозите експедицију.
- Али, радило се о мени, а не о њима. Уопште није
логично што сте уништили њих који нису ни помишљали да
изиђу изван баријере.
- Откуд ми знамо шта су они размишљали? Ви сами сте
већ изишли. Комитет је постао свестан да би ти остаци људског
рода могли да изазову доста невоље. И нашли су најбоље
решење.
Претпостављам да све то има смисла с њиховог
становишта – признаде Модин нерадо. – Али мене брину ваши
планови. Поставља се питање: треба ли да дозволим да се биће
као што сте ви, биће које је повезано са комитетом који је у
стању да врши таква дела, остане на слободи и даље дозвољава
такве деструктивне акције. Јер, ви све то толеришете.
- Шта бих још могао да толеришем што би било слично
овоме? – упита Нунули.
Модин се тог тренутка могао сетити само једног сличног
примера.
- Ваши људи-хијене су ме прогонили. Хтели су да ме
убију по наређењу вашег претходника.
- Хм! – Дошљак је размишљао о томе. После извесног
времена лице му се мало разведри па рече:
- 3нате шта, од сада престају сва прогањања и казна вам је
укинута. Слободни сте да радите шта хоћете, да одете у било
које место на Земљи.
- Све ми то не изгледа као некакав задовољавајући исход,
али је ипак најбоље под оваквим околностима.
- Врло добро! Значи, слободни сте да чините што год
хоћете али само као човек-мајмун.
- Значи да ипак постоји извесно ограничење – упита
Модин.
- Врло незнатно. Какве би сврхе имало да последње
људско биће на Земљи оглашава свој идентитет?
Модин се сагласио да то свакако не би представљало неку
значајну информацију. – Али чињеница је – настави он – да
постоји још једно људско биће које је преживело катастрофу –
жена Судлил. Рекосте да је напустила земљу синоћ?
- Члан комитета који је о свему томе одлучивао, сматрао
је да је најбоље решење да мој претходник оде с њом на сасвим
супротни крај универзума – рече Нунули. Затим додаде: – Само
он зна куда су се упутили и овамо се никад неће вратити. Значи
да не постоји могућност да јој уђете у траг.
Модин је стајао на металном поду огромног
компјутерског центра. Кроз ђонове својих ципела могао је да
осети вибрације што су потицале од комплексне машинерије око
њега. У глави је осећао другачији, веома интензиван импулс.
- То је занимљив проблем – примети Модин.
- Нерешив проблем – додаде Нунули задовољно.
Модин се осети увређен због тријумфа овог бића, али је
схватио да. је реч о телесној реакцији – као да је нешто у њему
примило изазов па треба да ове то разреши. Наравно, све је то у
основи погрешно. Зашто би решавао проблем који не треба
решавати? Судлил је напустила кућу и ускоро затим се укрцала
на тај брод. Све је текло доста чудно, поготову што је
претпостављао да она није имала намеру да напусти Земљу. –
Можда би најједноставније решење било да ви откријете где се
она налази, па да ми то саопштите – рекао је.
- То уопште не долази у обзир – рече Нунули леденим
гласом.
- Због чега ви то одбијате?
- Ви сте мушкарац, а она је жена – одбруси Нунули. –
Било би смешно да вам омогућимо да се парите и стварате
потомке. Зато је она отишла тамо где нема људских бића, а ви
сте остали овде.
Модин сместа одбаци као могућност то да би Судлил
икада себи дозволила да репродуктивним процeсом буде
оплођена. Зато је своју пажњу усмерио на другу мисао: – Да ли
је ваш претходник успео да изнађе некакав начин да је силом
одведе на брод?
- А, не! – на Нунулијевом стакластом сивом лицу огледала
се извесна унутрашња мишићна, можда и емоционална реакција.
Модин је то примио као израз самозадовољства и
супериорности.
- Судећи према мојим извештајима, она је у њега имала
пуно поверење – примети Нунули. – И због тога се није
послужила вашом људском способношћу читања мисли па кад
ју је позвао да разгледа тај брод, она је пошла ништа не
сумњајући. Командант брода ми је доцније саопштио да се чак
није забринула ни када је брод узлетео.
 Модин је осетио олакшање: – Па наравно, сасвим је
свеједно где се човек налази. То је оно што ви, чини ми се,
никако нећете да схватите. Видим сада да вам је намера била да
и њој и мени нанесете зло, али срећом људска мисао је у стању
да превазиђе и поништи ваше зле намере. Када једном убудуће
будете боље схватили стварност, бићу вам захвалан ако
откријете куда су је одвели и ако ми то саопштите.
- Поново вам кажем: то се неће никада десити! – гласио је
одговор Нунулија.
- Претпостављам да тренутно другачије не можете да ми
одговорите – рече Модин. Окренуо се немарно. – Имам према
њој извесну одговорност и бићу и даље упоран кад се поново
сретнемо.
- То не би имало никакве сврхе – примети Нунули. – Ја не
знам где се она налази, а комитет је издао посебно наређење по
којем ја никада то не смем сазнати. Значи, чак и кад бих хтео, не
бих вам могао помоћи. А и не желим да вам помогнем. Тиме би
наш разговор био завршен, ако немате других питања.
Модина ништа друго није занимало.

11

Поново се нашао напољу. Зора је тек свитала. На улицама

није било људи. Само су аутоматска возила јурила унаоколо,
спремна да повезу путнике.
Мучила су га три питања. Прво је било то што није био
сасвим сигуран како би требало да се осећа. Затим је приметио
да, што се тиче телесних реакција, није баш најбоље
расположен. А као треће: на интелектуалном плану је осећао
олакшање.
Схватио је да му је Судлилино присуство причињавало
напор. Морао је да води рачуна о њеној личности, о њеном
мишљењу и жељама. Већ неколико сати после њеног доласка
почела је да му бива заморна.
Без сумње да ће се једног дана поново наћи и онда ће
поразговарати о будућности људског рода, али му се није
чинило да је то нешто хитно.
Сада би требало да заспим, да би ми се тело одморило.
Ујутро могу да одлучим шта даље да чиним.
Док се возио схватио је да га више не занима пут око
света. Пошто је то требало да буде од некакве користи осталима
иза баријере... то сада више нема сврхе.
Значи, шта сада?
И мајући на уму да се од њега захтева да не открије овој
идентитет осталим људима, усмерио је возило ка свом
првобитном апартману. Заваливши се у седишту, мислио је:
Један члан тог удаљеног комитета директно се заинтересовао за
Земљу.
Невероватно! Нунули је то ипак тврдио.
Да се тако непосредно занимају овако малом планетом у
једној ретко насељеној галаксији на ивици Млечног пута.
Покушао је да замисли некакву заверу комитета против две
особе, њега и Судлил. Немогуће!
Једна једина људска јединка која је, при томе, филозоф и
пацифиста који никада не узвраћа ударце, таква личност не би
требало ничим да побуђује интересовање међу владајућом расом
у међугалактичкој хијерархији. Било би нормално да, у тако
огромним пространствима, они чак не буду свесни његовог
постојања као индивидуе. И не би требало да се неке њихове
одлуке посебно на њега односе. Тако би то требало да буде.
Упркос савршеној логичности свега овога, није себе могао
да приволи да коначно прихвати овакво своје резоновање.
Размислићу поново о овоме, касније.
Изашао је из кола и упутио се ка свом малом апартману.
Изненадио се кад је видео човека-медведа Рузба, како седи на
степеништу пред пратима и дрема.
Кад му је Модин пришао, отворио је очи и узвикнуо: – Еј!
Мора да је одмах осетио да је прегласан пошто је,
устајући са степеница, скоро прошапутао: – Где си био до сада?
Сви смо се за тебе забринули.
Модин му тихо објасни да је нешто искрсло и да је морао
то да среди. Рузб га је затим повео до суседног апартмана. Кад
им је човек-јагуар Дулдн, поспано отворио в,рата, он угура
Модина унутра и рече: – Сад ћу довести и остале!
Ускоро су сви били на окупу у Дулдновом апартману, а
Рузб им се обрати оаојим дубоким гласом: – Пријатељи, овај
човек-мајмун није сасвим читав. Он је напустио притвор два
дана пре истека казне. Ко зна какве ће последице имати сутра да
испашта због тога, а ми нећемо бити ту да му помогнемо.
Окренуо се Модину. Објаснио му је да њих четворица
треба да се укрцају на брод истога дана. Узлетеће наредног
јутра.
Модин је био изненађен: – Хоћеш да кажеш како они
мисле да за један дан укрцају милион људи?
Дулдн се умеша: – И то би могли у случају опасности, али
овога пута укрцавање траје већ две недеље. Ми смо у групи од
педесет хиљада која се последња укрцава.
Рузб се поновб јави за реч: – Пустимо сад то! Поставља се
питање шта да радимо са овим мајмуном. Стварно ми се чини да
није сасвим читав.
С другог краја собе човек-лисац рече: – Зашто га не бисмо
повели са собом?
Човек-медвед био је запањен: – Да га поведемо у свемир?
– Одмахну главом. – То би било незаконито!
- Незаконито према чијим законима? – љутито рече
Дулдн. – Према законима узурпатора хијена. – Слеже раменима.
– Међу толиким мноштвом нико неће ни приметити једног
мајмуна више. Може једноставно да каже да је изгубио своје
документе.
Ова четворица су са интересовањем очекивали Модинов
одговор.
- Шта кажеш на ово, Модине? Да ли би волео да пођеш? –
упита човек-хипопотамус.
Модина је од свега овога највише интересовала та њихова
спремност да учествују у завери. Запањило га је што им је било
довољно само то што им је једном напоменуо да су људи-хијене
узурпатори и што више нису били лојални поданици. Најпре
Рузб и Дулдн, а сада и Нарл и Ичдоз су спремни да се
супротставе властима. Иако нису знали праву истину, само због
једног мање значајног открића о правој природи ситуације,
спремно су одбацили свој претходни положај лојалних грађана.
Заиста им не треба много, закључи Модин у себи.
Постаде свестан да га четири пара очију и даље упорно
гледају, очекујући одговор. То га је подсетило да треба најпре
нешто друго да учини.
- Чим се сасвим раздани – рече им – отићи ћу да нешто
обавим. Вратићу се до девет и по. Је ли то прекасно?
Рекли су му да није и да ће га сачекати.
Одвезао се до оног места изван града где га је Бкерт
оставио пре готово месец дана. И где је он сачекао Судлил.
Ускоро је стајао на брегу и посматрао долину у којој је
хиљаду људских бића имало свој рај. Све је сада нестало: баште,
канали, базени и читаво њихово насеље, око миљу у пречнику. И
околна насеља у којима су живели њихови инсектолики
помоћници.
Тамо где је још јуче био тај мали град у којем је живело
преостало човечанство, сада је зјапила огромна рупа.
Ако већ креће у овемир, можда би у данима што предстоје
могао да поразговара са неким из тога комитета о свему овоме...
Изненада закључи да неизоставно треба то да учини.

12

Модин се у почетку није бринуо како да за себе пронађе

собу на том огромнбм броду. Раставши се од својих пријатеља,
који су пошли ка овојим просторијама, кренуо је у испитивање
нове околине. Један ходник довео га је до огромне просторије: у
пречнику је имала преко једног километра, стотину метара била
висока. Свуда унаоколо дрвеће и пространи травњаци. На
хиљаде човеколиких животиња уживало је у пријатностима
отвореног простора. Модин помисли да је то идеално место да
на њему проведе првих неколико сати по доласку на свемирски
брод. Покуша да уђе кроз стаклена врата, али она су била
закључана.
У том тренутку појави се лепо обучена жена, без сумње је
припадала мајмунској врсти. Она погледа у Модина и рече:
- Знате, господине, пошто је толико људи на броду,
морате се унапред пријавити уколико желите да боравите у
једној од ових просторија. Ако ми дате своје име и број собе, ја
ћу се побринути да вам то средим.
Модин одмахну главом на овај предлог, али ју је даље
заинтересовано посматрао.
- Из ког сте дела Африке? — упита је.
- Са источне обале, – рече привлачно се смешећи. – Да ли
бисте желели да делите собу са мном?
- Како би се то могло средити?
Она се задовољно смешкала због његовог пристанка:
- Ако жена пронађе себи мушкарца, има право на велики
кревет.
- Звучи као добра замисао, – рече Модин. – А где је то?
- Записаћу вам адресу, – рече она полетно.
После неколико тренутака пружи Модину парче хартије
на коме је писало: – Палуба 33, одељак 193, ходник X,
спаваоница 287. Испод тога потпис: Тролда.
Ставио је цедуљу у џеп. Жена га упита: – А како је твгаје
име?
Рекао јој је своје измењено, мајмунско име – Модуин, а
затим је додао: – Видећемо се вечерас. Здраво!
Када је пало вече, потражио је њену собу.
У току ноћи пробудио се када је жена легла на њега. Била
је прилично тешка, и прво што је помислио било је да је пусти
да тако остане и да јој ништа не каже. Ипак, одлучио се да је
упита: – Јеси ли будна?
- У то можеш бити потпуно сигуран! – одговори она тихо.
- Да ли је то типична навика при спавању, вас из источне
Африке?
- Забога, какво је то питање? – рекла је. – Јеси ли ти
мушко или ниси?
 Питање му је било доста нејасно. Рекао је: – Зашто такве
загонетке не бисмо сутра решавали? Сад ми се баш спава.
Настала је дужа пауза.. А потом, без речи жена се врати у
други део кревета. Више га није будила. Када се ујутро
пробудио, Тролда је већ била устала и седела пред огледалом у
другом крају собе.
Модин поче да се облачи. Док је обувао ципеле, читав
брод поче да подрхтава. То је на Модина изузетно снажно
деловало, тако да му се без његовог свесног подстицаја одједном
укључио читав мисаони систем. Разноврсне слике пролазиле су
му кроз главу.
Најпре је угледао милионе таласа како се покрећу у
затвореном простору. Магнетизам, гравитација... помислио је.
Брод мора да усклади своје кретање са огромним магнетским и
гравитационим пољем Земље, како би се та гигантска маса брода
одвојила од планете.
Значи, узлетели смо. Вез икакве тешкоће.
Затим је угледао лице једног човека-хијене, у униформи
са доста медаља. Та просторија, негде на броду, била је препуна
разних механизама. Други униформисани човек-хијена стајао је
поред табле са инструментима.
Та слика је ишчезла и пред очима му се појави лик једног
Нунулија. Његове замагљене сивозелене очи као да су гледале у
Модина.
Затим је и та слика ишчезла.
Модин заврши облачење. Осетио је глад и решио да пође
до заједничке трпезарије и да нешто поједе. Устаде и приђе
Тролди.
- Видећемо се поново вечерас, – рече весело.
- Да се ниси усудио да се више појавиш овде! – рече она.
Модин ју је збуњено посматрао па упита: – У твоме гласу
се осећа извесно непријатељство. То ме изненађује, према теби
сам се учтиво понашао...
- Не треба мени таква учтивост! – одговорила је суво.
Паде му на памет да је Тролдино понашање последица
некаквог његовог поступка. Можда ноћашњег сусрета. Упитао ју
је да ли је то тачно.
- Свакако да јесте, – рече она осорно. – Ја од мушкарца
очекујем да се понаша као мушкарац кад је са женом.
- Ох, – рече Модин схвативши о чему се ради, Затим
додаде: – Верујеш ли ти у укрштање врста?
- Ко је помињао тако нешто? – рече она љутито.
Није разумео овај одговор, али се сетио свог неуспелог
експеримента са Судлил. Рече: – Уствари, постоји нешто што
треба да решим. Да ти се јавим па да поново о овоме
поразговарамо?
- Не треба да се трудиш! рече Тролда хладио.
Било је очито да се с њом више не може разговарати и
Модин напусти њену собу.
Компјутеру у трпезарији је дао своје право име, узео је
доручак и полако почео да једе. После извесног времена угледао
је људе-хијене како блокирају сва четири улаза у трпезарију.
Модин уздахну. Сад ће се поновити иста глупа ситуација.
Наметнула му се и нова мисао: Колико ћу још моћи да
толеришем овакве ствари?
Један од људи-хијена приђе му и љубазно га упита: –
Јесте ли ви Модин?
- Шта ако јесам?
- Будите љубазни па пођите са мном до Нунулија,
господара на овоме броду.
Пристојно понашање овот човека-хијене донекле је
стишало Модинов бес, па упита мирно: - Шта он хоће од мене?
- Жели да вам постави неколико питања.
- Не могу да се сетим ниједног питања које би ми он
поставио, а на које бих могао да пружим одговор који би њему
нешто значио. Зато је мој одговор – не! Нећу да пођем с вама.
Човек-хијена био је збуњен! – Али, како могу да се
вратим еа таквом поруком? – рекао је.
Модин рече достојанственим гласом: – Поручите том
господину да уколико хоће да ми додели кабину на броду и да
ме у њој посети, бићу спреман да га примим.
Човек-хијена одахну. – Хвала вам, – рекао је. – То ми већ
звучи као права порука. Затим је отишао.
Када је завршио обед, Модин реши да посети своје
пријатеље. Кад је ушао у велику спаваоницу у којој су раније
боравили његови пријатељи, приметио је да нису унутра. На
оближњем кревету две особе су играле карте и он их упита за
своје другове.
Њихова реакција била је сасвим неочекивана. Један од
њих одмах испусти карте и продера се из свег гласа: – Еј, ево
једног типа који се распитује за ону четворицу!
Скоро сви у соби могли су да чују његове речи. И сви
устадоше са лежајева. Неки одмах приђоше ближе.
Са леве стране Модину приђе особа која је личила на
човека-тигра и рече: – Хеј, ти приђи овамо!
Модин у недоумици учини оно што му је наређено. Иза
себе зачу пискутави глас једног човека-миша: – Они су
ухапшени! А нама је речно да питамо за име свакога ко дође да
се распитује за њих. Ко си ти?

13

Модин је схватио да му неће бити лако да напусти

просторију. Животиње су око њега направиле круг и претећи га
ћушкале и гурале. У једном тренутку човек-тигар проби се
сасвим до Модина и лупи га по лицу. Ударац није био нарочито
јак, али Модин се укочи од изненадног беса.
- Због чега си ме ударио? – упита.
- Зато што тако треба поступати са издајницима и
њиховим пријатељима! Треба вас све убити! – викао је разјарени
човек-тигар.
Остали прихватише: – Убити издајице! – допирало је са
свих страна.
Почеше да пљуште ударци. Модин је тужио помислио
како ће морати да се брани кад притисак постане неиздржив.
Истог тренутка мисаоним процесом обезбедио је неповредивост
своме телу. Испруживши руку како би спречио ударац и
нехотице је докачио човека-тигра по вилици. Пошто он сам
више није осећао бол и није могао да процени снагу свога
ударца, а без икаквог искуства у физичким окршајима, сада је
запањено посматрао човека-тигра који се истог тренутка с
треском срушио на под.
Остали су уплашеио узмицали. Модин поможе човеку-
тигру да устане. – Ја се извињавам – рекао је. – Хтео сам само
да вам поставим неколико питања.
- Питања? – Понови овај уз извесно страхопоштовање.
- Да – рече Модин. – Пре свега, откад се то сматра да је
злочин ако човек некога познаје?
- Али, они су криминалци! – рече човек-тигар.
- Кажете да су ухапшени? – упита Модин.
- Свакако.
- Али њима тек предстоји суђење. Још није доказана
њихова кривица. Због чега су ухапшени?
Нико није умео да му одговори.
- Треба да се стидите, сви заједно! – рече Модин. –
Прихватили сте да су криви, а не знате ни шта су то учинили.
Модин је већ из искуства знао да се код ових створења
лако пробуди правдољубивост, уколико им се на њу јасно и
једноставно укаже.
- Сви ми треба да се заложимо да им се праведно суди,
пре свега, и да онда порота одлучи да ли су заиста криви за то за
шта их оптужују.
Такав је поступак ишчезао из употребе откако су Нунули
преузели власт, помисли Модин с горчином па и није чудно што
су ове животиње тако реаговале. Ухапшен за њих значи исто
што и злочинац.
Док су сви узбуђено расправљали о Модиновим речима,
он замишљено напусти њихову спаваоницу. Био је узнемирен
због њиховог хапшења, а осећао је да би требало да нешто
предузме. Али шта?
Проблем је у томе што сам ја филозоф. Сасвим је ново
било то што је о томе размишљао као о проблему.
Требало би нешто предузети... Осећао је поново да, на
телесном нивоу, он воли ту четворицу. И на истом том нивоу
осећао је узнемиреност због њиховог хапшења.
Поче да трчи. Све брже. И док је трчао, ишчезло је у њему
то узнемирујуће осећање да нешто треба предузети.
Поново је био филозоф који са дистанце посматра ствари
што са њим немају никакве везе. Не треба се мешати већ
пустити их да победе Агресор слаби када лако постиже победе.
Истина, тиме ће неколико људи бити повређено али ће мир бити
сачуван.
Осетио је глад и ушао у прву трпезарију на коју је
наишао. Док је јео поновила се истоветна драматична сцена као
и тога јутра: људи-хијене блокирали су улазе. И, онда му је исти
онај човек-хијена, официр високог ранга, пришао с поштовањем.
Уручио му је некакав документ.
- Шта је ово? – упита га Модин.
- Сутра треба да се појавите као сведок на суђењу
четворици људи који су оптужени да су илегално увели на брод
једну особу. Суђење почиње сутра у девет, а место суђења
назначено је у позиву.
- О! – рече Модин. Сада му је постало јасно њихово
мистериозно хапшење.
Није могао да схвати шта они постижу читавим тим
процесом. Опет је у питању нека лукава игра Нунулија, мислио
је.
Човек-хијена рече учтиво: – Наређено ми је да сачекам
ваш одговор.
Модин је оклевао. Оптужба му се није учинила посебно
озбиљна, вероватно да је то само део читавог плана који је
усмерен против њега. Он постави одлучујуће питање: – Хоће ли
то бити право суђење, са судијом и поротницима?
- Да, са судијом и дванаест поротника, а оптуженом ће
бити додељен бранилац – одговори човек-хијена.
- Онда је у реду, доћи ћу! – рече Модин.
- Хвала вам – рече човек-хијена и пружи Модину још
један комад хартије. – Речено ми је, ако пристанете да
сведочите, да ће вам бити додељена кабина како сте јутрос
захтевали. Овде је број кабине и њена локација.
Модин узе хартију са олакшањем. Већ је почео да се
брине где да проведе ноћ.
- Молим вас да пренесете Нунули господару моју
захвалност. Ценим његову љубазност.

14

Суђење је почело тачно у девет часова, а први сведок био

је Модин. После почетних неспоразума, до којих је дошло зато
што је Модин захтевао да се при суђењу сви стриктно
придржавају правила о процедури суђења онако како је то човек
успоставио, а не да се оптужени осуде без испитивања и да се
сведоку не дозвољава да сам одговара на сва питања – суђење је
почело.
Тужилац приђе Модину, пошто овај заузе место на клупи
за сведоке. Био је збуњен и несигуран после свих захтева које је
Модии поставио. Ипак, придржавао се свега што је овај тражио.
Питао га је: како се зовете, одакле долазите, јесте ли ви особа
која је илегално ушла у свемирски брод, знате ли за какав
злочин оптужени одговарају?
Управо је на овом последњем питању Модин први пут
пружио отпор и у даљем току суђења преузео улогу адвоката.
- Оно за шта оптужени одговарају није злочин према
законима које је човек успоставио пре него што се повукао иза
баријере, препуштајући остали део планете својим пријатељима
човеколиким животињама – рекао је Модин па наставио: – Ако
је то и прекршај, по било којем тумачењу, онда је то само
незнатније кршење закона, а казна...
Судија га прекиде: – Према нашим законима, то је тежак
злочин који се кажњава смртном казном.
- То није закон који је човек донео – рече Модин – већ је
реч о искривљеном и неприхватљивом тумачењу које је
наметнула мањина – људи-хијене.
- Ја тврдим да је то важећи закон који ће и бити примењен
– одбруси судија.
- По мом мишљењу – примети Модин – оптужене треба
ослободити јер нису учинили никакав прекршај.
- А ја вас питам: хоћете ли да сведочите или да будете
адвокат? Ако овако наставите, замолићу вас да напустите место
за сведоке.
Ово никако не би био тренутак да се повучем, помисли
Модин, па одговори: – Сведочићу, али остављам себи право да
поново покренем ово питање.
Судија се окрете човеку-хијени који је био јавни тужилац:
– Наставите да испитујете сведока.
- Како сте доспели на овај брод? – питао је тужилац.
- Ушао сам кроз један од неколико стотина улаза и затим
сам се попео лифтом на горње спратове брода.
У судници је настала тишина. После неколико тренутака
тужилац упита: – На оптуженичкој клупи седе четири особе.
Погледајте их и реците да ли познајете некога од њих.
- Познајем сву четворицу – рече Модин.
На оптуженичкој клупи настаде гласно комешање. Нарл
се нагло погури, као да га је нешто ударило по глави.
- Мир у судници! – чуо се судијин глас.
Тужилац продужи: – Да ли је нека од ових особа била
присутна када сте ви ушли у брод?
Модин осети да у дворани влада огромна напетост.
Окренуо се судији и рекао: – Видим да се моме одговору на ово
питање придаје велики значај. Као да сви аутоматски
претпостављају да ће мој потврдни одоговор ићи на штету
оптужених. Да ли и ви лично исто тако мислите?
- Ви као сведок треба само да истинито одговарате на
питања која вам се постављају. Мој коначни закључак зависи од
доказног материјала.
- Али, ви припадате групи која је узурпирала власт, и
заузела све одговорне положаје, укључујући и судство – рече
Модин. – Зато сумњам да сте у стању да судите без предрасуда.
- Поново ћу морати да вам поставим исто иитање – рече
судија хладним гласом. – Хоћете ли да сведочите или да се
удаљите?
- У реду, у реду сведочићу! – одговори Модин.
- Добро. Одговорите онда на постављено питање.
- Оптужени су били са мном када сам се укрцао на брод.
У судници настаде жамор и комешање. Када је поново
успостављен ред, Модин рече: – Видите, сви мисле да ова моја
изјава веома терети оптужене.
- А шта би друго и могли да мисле? – упита судија једва
прикривајући своје задовољство.
- Могли су да помисле да то што смо се заједно попели на
брод уопште не стоји ни у каквој вези са оптужбом против њих.
Могли су да помисле да они, иако су били са мном, можда нису
знали моје намере. И још много тога.
Главни судија се обрати тужиоцу: – Наставите да
испитујете сведока! Обратите посебну пажњу на питања која је
он сам покренуо .Изгледа да је одлучио да говори истину.
Судија је у праву, помисли Модин. Иако у филозофском
смислу много може да се расправља шта је то истина, чињеница
је да немам намеру да искривљујем стварне догађаје.
И тако је тужилац, једно за другим, извукао из њега сва
признања. И коначно: да, оптужени су знали унапред да он
намерава да се укрца на брод. Уствари, један од оптужених је то
предложио, а остали су прихватили.
Када је тужилац завршио испитивање, судија упита: – Има
ли одбрана неких питања?
- Не – гласио је одговор. – Уствари, не видим да има сврхе
даље настављати ово суђење.
- Слажем се с вама – рече судија. Онда се окрете
оптуженима: – Устаните!
Ови то учинише.
Судија онда настави: – Ваша кривица доказана је
сведочењем овог оведока.
- Еј! – узвикну Модин.
Не обраћајући пажњу на њега, судија настави: – Строго
наређујем да вас одведу у ћелију!
- А шта је са поротом? – викао је Модин. – Ово је требало
да буде праведно суђење!
У затвору ћете бити недељу дана и за то време можете
поднети молбу за помиловање вишем суду. Ако се она одбије, на
данашњи дан кроз недељу дана, биће над вама извршена смртна
казна стрељањем из оружја са Н-енергијом.
Затим махну према униформисаном човеку-хијени који је
стајао крај оптужених: – Одведите осуђене!
Окренуо се према Модину и обратио му се љубазним
гласом: – Желим да вам захвалим на истинитом сведочењу које
нам је помогло да без коришћења другог доказног материјала
утврдимо да су оптужени заиста криви.
- П а . . . – рече Модин сумњичаво.

15

Учинио сам оно што сам могао, мислио је Модин. Сада се

више ништа не може урадити већ треба пустити да ствари иду
својим током.
Па ипак, читавог дана после суђења осећао је у своме телу
непријатну топлоту. Радило ее, наравно, само о глупој телесној
реакцији коју један филозофски савршени ум није смео да
толерише. Најсмешније од свега било је то што је ту четворицу
срео сасвим случајно. Није се с њима дружио због неких
њихових посебних особина.
Оног дана када када је изишао иза баријере, зауставио је
једно возило у којем су већ била четири путника и два слободна
места. У томе је био читав смисао њиховог сусрета. Никаква
разлика није постојала између ове четворице и ма које друге
човеколике животиње.
Ето, тако изгледа мој однос са њима виђен из праве
перспективе – мислио је Модин.
Па ипак, у телу је и даље осећао неуобичајену топлоту.
Четвртог дана после суђења зачуо је звоно на вратима
своје кабине. Када је отворио врата, Модин је угледао
униформисаног човека-хијену који му је с пуно поштовања
пренео информацију да је оптуженима одбијен захтев за
помиловањем. – Ви као главни сведок треба да будете упознати
са овом одлуком вишег суда – додао је официр-хијена.
Модин је управо хтео да се захвали и затвори врата, кад
му паде на памет нова мисао: – Желео бих да видим осуђене пре
извршења казне. Може ли се то некако уредити? – рече брзо.
- Бићу срећан да се распитам о томе и да вам донесем
одговор.
Одговорили су му да може да посети заробљенике уочи
самог извршења казне – увече шестог дана после суђења.
Веома су предусретљиви и држе се закона у свему овоме,
закључи Модин. Његово раније осећање да се у свему томе крије
некаква лукава завера против њега, изгледало је потпуно
погрешно.
Када је Модин ушао у њихову ћелију, неколико тренутака
чинило му се да у њој никога нема. Одједном, нечије ноге
спустише се са доњег лежаја на под и Нарл седе на кревет. Затим
погледа у правцу врата крај којих је стајао Модин и запањено
узвикну: – За име бога! Погледајте ко је дошао!
На ове речи још три пара ногу епустише се са кревета. Сва
четворица устадоше са кревета и приђоше Модину да се с њим
рукују.
- Хтео сам да се опростим с вама – рече им Модии.
Једна крупна суза котрљала се низ Рузбов образ. Био је
блед и испијен. – Хвала ти друже – рече и загрцну се.
Модин га је запањено посматрао па рече: – Сви ми
морамо да умремо, пре или касније. Зашто то онда не већ сад?
Односно, зашто не сутра?
После ових речи настала је тишина. Затим Дулдн приђе и
стаде испред њега. Образи су му горели. Он као да прогута
кнедлу, а затим са очитим самообуздавањем рече: – Ти, момче,
баш чудно говориш. Још никад нисам срео таквог човека-
мајмуна као што си ти. Кад само помислим како си нас издао
тамо у суду!
- Истина је истина – рече Модин. У том тренутку осетио
је да оно што му је човек-јагуар рекао није звучало баш
пријатељски. – Нисте љути на мене због тога што се догодило,
зар не? – упитао је.
Дулдн уздахну, црвенило са његових образа се повлачило.
Он рече:
- Стално мислим да треба да сам до лудила бесан на тебе
због твог сведочења. А онда помислим: ето, све је то тако
идиотски замислио мој драги ћакнути пријатељ. И онда уместо
беса осећам беспомоћност. Је ли тако, другови? – погледао је
осталу тројицу.
- Тачно тако! – рекоше Нарл и Ичдоз потиштено. Рузб је
ћутао; зурио је у под и брисао очи.
Њихов начин гледања на ствари био је толико ограничен
да се Модин нађе побуђен да им објасни неке појаве. – Колико
имаш година? – упитао је свакога од њих. Установио је да су
најстаријем међу њима Рузбу, тридесет и три године, а
најмлађем – Ичдозу, човеку-хипопотамусу, двадесет и шест
година.
- Пошто човеколике животиње просечно живе око
шездесет година – рече им Модин – то значи да сте ви већ
проживели око пола свог нормaлног животног века. – Затим
закључи: – Једва да и вреди проживети ту другу половину.
Ова четворица запањено су буљила у Модина.
Најзад, човек-лисац рече: – Кад само помислим да сам
осуђен на смрт зато што сам покушао да теби будем пријатељ.
Сада је Модин био запањен. Никако није могао да види
неку везу између те две ствари. – Ви уствари мислите – рече сав
у шоку – да ту постоји узрок и последица. Али то није тачно. Ви
сте учинили то што сте учинили. Онда су људи-хијене учинили
оно што су учинили. Та два догађаја не стоје ни у каквом односу
у самој стварности. Нешто је у њиховим главама повезало та два
догађаја, а у ствари ту не постоји никаква веза.
Модин виде да они нису разумели оно што им је говорио.
Стајали су пред њим оборених очију и изгледали несрећнији
него икада. Изненада осети сажаљење према њима, па настави:
- Требало би да сте свесни да још нико није успео да
открије било какав смисао читавог процеса живљења – рекао је.
– Зато свака би врста требало да настоји да сведе свој број на
малу групу у којој свака индивидуа у себи носи целокупно
генетско наслеђе своје врсте – и затим да чекају.
Модин даље рече: – Пошто на Земљи има још мноштво
представника виших врста, не постоји неки посебан разлог да
вас четворица наставите своје егзистирање. Уствари велика је
могућност да бисте сва четворица изгубили животе у овом
освајачком походу.
Управо када је Модин изговорио ове речи, стражар залупа
на врата: – Посета је завршена! – узвикнуо је кроз решетке на
вратима.
- Само тренутак! – довикну му Модин. Затим се окрете
овојим пријатељима: – Дакле, шта ви кажете на ово?
Једна огромна суза скотрља се низ Рузбов образ. – Збогом,
друже – рекао је. – Неразумем о чему ти то говориш, али мислим
ду си то рекао из најбољих намера. – Испружио је руку.
Модин уздахну исто онако као што је видео да то Дулдн
ради.
- Е, па, признајем – рекао је – да ако већ све то тако
осећате, онда је боље да пођете са мном кад будем излазио. Нема
користи да пролазите кроз нешто чему се тако жестоко опирете.
Рећи ћу им да сматрате да је та казна за вас неприхватљива. То је
тачно, зар не?
Четворица осуђеника запањено су га посматрала. Човек-
јагуар рече сажаљиво: – Како можемо да изиђемо с тобом? Па
пред вратима је наоружани стражар.
Човек на то само одмахну руком: – Укључићу
одговарајућу менталну активност... То ће веома незнатно
угрозити његову слободу и права, а ми ћемо наставити наш
разговор у мојој кабини.
Наравно, биће извесних последица – помислио је. Зато је
боље да пођемо и поразговарамо са Нунулијем.
Отприлике један час пошто су му се ова четворица
придружила у кабини, огласило се звоно на вратима .Када је
Модин отворио, пред вратима је стајао униформисани човек-
хијена са ознакама високог официрског чина. Он прошапута: –
Поново ми је наређено да вас замолим да дођете на разговор са
Нунули господаром. Хоћете ли доћи?
Модин изиђе, укључивши менталну енергију која је као
непробојан оклоп штитила његову кабину. Рекао је: – Спреман
сам да одмах пођем.
Затворио је врата за собом.

16

Док је ишао за човеком-хијеном кроз ходник, Модин је

размишљао: морам да докажем том Нунулију како је бесмислено
било читаво то суђење.
Док су се лифтом пењали негде у горње просторије,
чинило му се да би му живот био ужасно компликован ако би
све време морао да штити и себе и ону четворицу. Када су из
једног лифта прелазили у други, помислио је: надам се да ће
Нунули понудити неко прихватљиво решење.
Када се дизалица зауставила, официр погледа контролну
таблу па кад се на њој указа бела светлост – он притисну једно
дугме. Врата се нечујно отворише и човек-хијена рече: – Ући
ћете сами унутра. То је приватан разговор.
Модин је искорачио, а врата се за њим тихо затворише.
Нашао се у омањој просторији, без икаквог намештаја осим неке
врсте душека на поду. На њему је лежао један Нунули.
Модин одмах виде да је то њему непозната особа. То је
било природно: један Нунули им је потребан на Земљи, а други
на свемирском броду. Бар по један, мислио је Модин, да би
испунили задатке које им комитет поставља.
- Затекли сте ме овде како се одмарам од својих многих
дужности – ослови га Нунули.
Модин баци поглед унаоколо, тражећи нека врата која би
водила у неку другу просторију. Или тако већ нешто. Али није
могао ништа друго да види. – Ово је ваш апартман? – упита.
- Да.
- Овде ви живита за време путовања?
 - Да. Вероватно сматрате да је ова просторија више
аскетска него кабина коју сам вама доделио?
- Само ме је занимало да утврдим чињенице – одговори
Модин.
- Изгледа да ваш комитет захтева од овојих главних
агената да немају никаквог интересовања за луксуз и друге
ознаке моћи.
На лицу Нунулија појави се израз сличан ономе који је
Модин већ видео на лицу друтог Нунули владара на Земљи, а
који је тада протумачио као надмоћан осмех. Дошљак рече: –
Ми смо већ били аскетска раса кад кас је комитет изабрао за
своје високе циљеве. Све што смо ми икада добили... – он
застаде и само промрмља: – То није важно...
- Без сумње да је и ваша раса дошла до тачног закључка
да, у крајњем исходу, све у васиони има подједнаку вредност. И
зашто онда гомилати овоземаљека добра изнад једног минимума
који је неопходан за одржавање егзистенције. Је ли то разлог? –
питао је Модин.
- Није.
Нунули је све време и даље лежао на свом душеку. Убрзо
је било јасно да он не намерава да пружи нека додатна
обавештења о овом питању. Модин без љутње прихвати ово
ћутање и примети: – Поштујем вашу затвореност.
- Природно – рече Нунули. – Ми смо код људске расе
усавршили управо то поштовање за права других. Приметили
смо да људи располажу том особином и усавршавали смо је како
бисмо створили још један узгредни ефекат. И то је постигнуто.
Према томе, не изнанеђују ме ваше речи.
- Ја у себи не осећам да је све тако аутоматско и
једноставво, како ви то представљате. На пример, озлојеђен сам
логиком коју сте испољили на недавном суђењу мојим
пријатељима – рече Модин.
- Ви не знате каква је моја логика – био је одговор.
- Чини ми се да је сасвим провидна. Оптужили сте четири
човеколике животиње са Земље зато што су имале извесног
удела у мом доласку на брод.
 - Шта је ту нелогично?
- Овај брод је саграђен на Земљи, зар не? – питао је
Модин.
- Па, наравно. – Нунули је изгледао изненађен. – Увек се
користимо локалним фабрикама и сировинама, кад год је то
могуће.
- А као радну снагу користили сте земаљске животиње –
питао је даље Модин.
- Природно. А кога би другог? Комитет је тражио да се
користи локална радна снага.
- Па какво ви онда имате образложење? – питао је Модин.
– Ја имам сва права да будем на овом броду.
- Не разумем ваше резоновање – био је хладан одговор.
Модин настави: – Земља припада човеку, а до извесне
мере и животиње које је човек унапредио. Зато и овај брод који
је начињен на Земљи и од Земље, припада човеку и у мањој
мери и његовим животињама. Ја сам једини човек на овом броду
па значи да овај брод и мени припада.
- Ми смо Земљу освојили и, према томе, човек не поседује
ништа. Ни на њој ни од ње – рече Нунули достојанствено.
Модин је упорно одмахивао главом: – Ја се још нисам
помирио са вашим преузимањем власти на Земљи! Док се то не
догоди, овај брод припада мени. Међутим, све је то неважно.
Размишљао сам о најбољем решењу садашњег стања. Ја трагам
за једном женом, припадницом људског рода, за коју с разлогом
верујем да је на превару одведена са Земље на неку другу
планету. То је учинио ваш колега. Уколико бисте ме одвели к
њој, радо бих вам препустио овај брод.
- Такво решење апсолутно је немогуће! – одговори
Нунули. – Али, вратимо се укратко вашој логици. Грешка је у
томе што ви нисте свесни да смо ми вама наменили другачију
судбину. Да ли знате колико је дана прошло откако смо
напустили Земљу? – упита Нунули и у његовом гласу се осећало
извесно ликовање.
- Па, нешто више од недељу дана – одговори Модин.
Збунило га је ово, како му се чинило, неважно питање.
 Дошљак је поново био прибран, његове сивозелене очи
биле су широм отвороне а стакласто лице пот пуно смирено.
- Овај брод је прешао до сада 400 светлосних година.
Више пута променили смо курс и намерно смо заобишли свој
циљ тако да, кад му се поново приближимо, неће бити никаквих
података који би указивали на то одакле омо дошли.
Нунули застаде у своме излагању како би Модину пружио
могућност да реагује. Пошто је било очито да овај то ишчекује,
Модин рече да га је ова информација доста збунила.
- Мада је, наравио, мудро то што свом потенцијалном
непријатељу онемогућавате да дође до података о пореклу брода
– додао је.
По сјају у Нунулијевим очима, Модин закључи да није на
добром путу. После неколико тренутака очитог ликовања, овај
му је објаснио: – Несумњиво је да је такође тачно и то што сте
приметили поводом планете која нам је циљ. Али, читава ова
тактика с бродом изведена је управо и искључиво због вас. Све
је то смишљено како би вас довели у пометњу. Да бисмо били
сигурни да се ви никада нећете моћи вратити на Земљу. А то је
био и циљ читавог суђења вашим пријатељима-животињама.
Ако мало размислите, видећете да смо настојали да вам пажњу
заокупимо тим суђењем и судбином ваших пријатеља, како
бисмо у тим одлучујућим моментима имали прилике да се
довољно удаљимо од Земље. Природно, овај брод се неће
вратити на Земљу.
У томе је, значи, била завера. Све се то Модину чинило
донекле непотребно али логика једне подређене расе, какви су
Нунули, вероватно је другачија. Они су морали да обаве некакву
мисију везану за Земљу. И пошто су успели да униште људску
расу иза баријере, и да Модина и Судлил удаље са Земље, та
мисија је сада за њих вероватно била завршена.
Модину је све то изгледало лудо и ирационално. У свему
томе могао је само да укаже на извесну логичну пооледицу свега
што се догодило.
- У том случају – рекао је – пошто су моји пријатељи у
свему томе били само фигуре, нећете се противити да им се
пониште смртне казне и да их потпуно рехабилитујете пред
осталима.
- То ће бити учињено – гласио је брзи одговор. – Уствари,
то је једна од ствари због којих сам вас и позвао да дођете.
Затим је наставио званичнијим тоном: – Редл, хијена-
официр који вас је довео овамо, испратиће вас до ваше кабине и
уручиће четворици ваших пријатеља потврду да су од сада
слободни. – И даље лежећи, Нунули закључи: – Чини ми се да
би тиме била завршена моја комуникација са вама, овога пута.
То се и Модину чинило, али је остало још понешто
нерашчишћено. – Јесу ли ваше завере против мене сада
окончане? – упитао је.
- Шта тиме хоћете да кажете? – упита Нунули.
- Па, до сада је све то ишло по одређеном обрасцу: ви
нешто учините против мене, а затим ја то морам да прихватим.
Чак сам толерантан према оном Нунулију који и кује читаву
заверу против мене, да би у одређеном тренутку нешто постигао,
Ја онда све то заборавим и настављам своју мирољубиву
егзистенцију, али откривам да је у току друга завера против
мене. Зато бих хтео да знам: хоће ли бити још завера? Или се
овом последњом завршава ваша мисија у вези са Земљом и
људским бићима?
- Мисија је сада завршена - гласио је одговор. – Шта
бисмо то још могли да преузимамо против вас?
- То исто рекао ми је и Нунули владар број 2 – одговори
му Модин – али се показало да је то лаж. Већ ми је доста ваших
лажи и завера. Оне су у супротности са основном истином
васионе.
- Како би последњи изданак једне расе знао шта је
основна истина? – рече Нунули раздражено. – Али, да
размотримо и то.
Ућута извесно време па настави: – Једини други циљ у
оквиру наше мисије, а у који би се ви уклапали, био би да
убијемо и вас и ту жену. Постоји ли, по вашем мишљењу, неки
начин да ми то учинимо?
Модин је за тренутак размишљао. – Па, не постоји. Не,
ако бих се томе супротставио.
- У реду! – рече Нунули раздражено. – Добили сте
тражени одговор.
Површно гледано, то је заиста личило на искрен и
задовољавајући одговор. Но Модин поново примети:
- Постоји нешто што је у толикој мери значајно да ће
одговор на то можда захтевати да насилно продрем у ваш ум и
потражим одговор.
- То би било неподношљиво! – узвратио је Нунули.
Ове речи дубоко потресоше Модина; њему, као изразито
уздигнутом људском бићу, било је незамисливо да другој оооби
учини нешто што би за њу било неподношљиво.
Па ипак, после тренутне збуњености, Модин настави да
размишља о овоме па примети: – Схватио сам, иако донекле
касно.
Застао је, како би омогућио да значење сопствених речи
продре у најдубље слојеве његовог ума. У тим речима није било
ничег утешног пошто је он, поред Судлил, представљао
последњи изданак људске расе. И тако је његова спознаја истине
– ако је то била истина – стигла заиста касно. Није му било
потпуно јасно шта би требало да предузме... али ваљало би
поразговарати са члановима тог комитета. То пре свега!
Затим је завршио започету реченицу: – ...Схватио сам,
иако донекле касно да можда није паметно да једна раса дозволи
да је унапређује друга која можда нема алтруистичке мотиве.
Још док је изговарао ове речи, наметнула му се друга
мисао: како да сазнам да можда ви, Нунули, нисте тај комитет
који тобоже заступате? А после неколико тренутака упита: – Да
бих сазнао те неке основне чињенице, мораћу да савладам свој
природни отпор да силом запоседнем нечији ум. Ако... – рече са
пуно наде – ви можда немате неко мање драстично решење?
Бледе Нунулијеве очи тако су га интензивно посматрале
да Модин, након дуже паузе, рече несигурним гласом: – Зашто
не бисте својевољно отворили свој ум и пружили ми довољно
података о историји ваше расе да бих могао да закључим није ли
истина оно што сам малопре помислио?
 Када је Модин завршио, Нунули се видно узнемирио.
Његове танке ноге се померише, руке му се мало искривише.
Сео је и за тренутак спустио главу.
- У реду – рекао је. – Морам да попустим пред вашим
злочиначким притиском. Али вас упозоравам да комитет ово
може да схвати као увреду, а ја не могу да одговарам за оно што
би они могли због тога да предузму против вас.

17

Слике које су се појавиле представљале су једноставан,

аскетски живот. На својој родној планети Нунули су водили
монашки живот. Указале су се високе, тамне грађевине у којима
је сваки Нунули имао ћелију у којој је проводио свој једноличан
живот. У ћелијама није било никаквог намештаја, само душек за
спавање.
Затим је угледао нешто другачије зграде у којима су
живеле Нунули жене. У њима су постојале заједничке собе и
дворишта у којима су се бринуле о деци.
Једном у неколико година, Нунули жена кренула би
ујутро до мушких манастира. Закуцала би на врата ћелија.
Мушкарци у ћелијама очито су препознавали ово куцање. Сваки
од њих устао би и отворивши врата нетремице би је посматрао.
Она је стајала и чекала. Није изгледало да је иоле узнемирава то
што су је одбијали. Једноставно би отишла до следеће ћелије и
закуцала на врата. Напослетку би стигла до ћелије мушкарца
коме би њен мирис или мисаони таласи који су од ње допирали,
били привлачни.
Неколико дана и ноћи остајала би с мушкарцем који ју је
прихватио. Углавном су лежали једно крај другог и медитирали.
Али два пута у току њеног боравка долазио је тренутак...
Узбуђења? Чак и уз Модинов изузетан ментални контакт, није
му било потпуно јасно о каквом се осећању ради. У сваком
случају, то осећање доводило је до парења које је трајало четири
до пет часова.
 После другог оваквог спајања, жена би једноставно устала
и, не погледавши више у мушкарца, напуштала је његову ћелију
и манастир. Вратила би се у своју ћелију и ту би у тишини
провела приближно годину дана и онда је рађала чудно мало
биће које би постепено све више добијало изглед одраслог
Нунулија.
Све ове слике одједном ишчезоше. Нунули господар, који
је и даље лежао на душеку, подиже поглед ка Модину и рече: –
Такав је био наш живот пре него што смо почели да служимо
комитету.
Модин рече разочарано: – Зар је то све што имате да ми
покажете?
- То је кратак преглед наше историје пре појаве Зоувгита –
гласио је оштар одговор. – То је управо оно што сте и тражили.
Модин је управо хтео да протестује да то никако није
задовољавајући одговор, али застаде. Схватио је да је управо чуо
веома значајно откриће.
Зоувгити, рекао је Нунули.
То је очигледно било име расе која је сачињавала тај ко-
митет... Мора да сам га стварно довео у тежак положај, кад ми је
открио такав податак. После неколико секунди закључи да ипак
није добио неке важне информације. Зато је рекао:
- Оно што сте ми приказали никако не објашњава ваш
скок од строгог манастирског живота до масовних убистава
широм Галаксије. Како је настала таква промена?
Сивозелене Нунулијеве очи зачуђено су га посматрале: –
Говоримо ли нас двојица о истом предмету? – поче он, а затим
застаде. – Ох! – рече. Очи му се раширише као да све разумеју и
толеришу: – Оно што ми чинимо по наређењу комитета, није
убиство.
- Дозволите ми да рашчистим ово питање – рече Модин. –
Ви, или неки други Нунули, изазвали сте истребљење људске
расе. Али према вашем веровању, то није убиство?!?
Нунули одмахну руком: – То је део програма комитета
којим треба да се унапреде животне прилике у Галаксији.
- Шта да се унапреди?
 Нунули је остао потпуно миран:
- Жао ми је, али мораћу сада да вас замолим да будете
љубазни и дозволите ми да наставим свој одмор. Ваш проблем је
решен. Ваши пријатељи су слободни. Добили сте информације
које сте тражили. Свакако да не желите да, упркос моме
противљењу, и даље инсистирате на разговору.
Модин је оклевао. Ове речи нису на њега деловале онако
као што је то обично бивало. Он је имао да постави још
неколико питања и био је узнемирен противљењем Нунулија.
- Налазим се у неком чудном душевном стању – рече на
крају. – Желим одговоре на неколико питања.
Није сачекао да Нунули било како реагује већ је одмах
наставио: – Мислим да је најважније да сазнам на који начин тај
комитет добија подршку од вас.
Нунули је на тренутак био збуњен овим питањем. Затим
начини некакву, Модину неразумљиву гримасу, па рече
надмоћним гласом:
- Они су супериорна раса! Онога тренутка кад су ступили
с нама у контакт усадпли су у нас одређене циљеве. И од тада,
кад год наиђемо на неку напредну цивилизацију за коју су нам
потребни неки сутггилнији методи, обраћамо се комитету. Они
нам усаде одређени циљ, у умове кључних личности. То је све.
Нема никаквог отпора.
Модин рече: – Циљ! Па наравно кад су Зоувгити ступили
у контакт са Нунулијима, да ли је дошло до мисаоне
комуникације? Мислим, да ли је дошло до некаквог менталног
дијалога?
Нунули увређено одговори: – Чланови комитета ни о чему
не дискутују са припадницима нижих раса...
Модин је био задовољан. Била је то ситна победа, али је
ипак сазнао нешто што Нунули не зна. Опо чиме су Зоувгити
располагали није било двосмерно препошење мисли у
уобичајеном смислу. Било је очигледно да су они у стању да
целокупну своју мисаону енергију сместе иза одређеног циља.
Тај циљ могао је да подразумева много ширу делатност..
У том смислу два Зоувгита су, рецимо, у стању да један другоме
наметну своје идеје, намере, циљеве – како је то Нунули рекао.
Али, вероватно је да су развили и одређени одбрамбени
механизам против овакве узајамне хипнотичке трансмисије и да
су у стању да слободно комуницирају кроз – временске и
просторне раздаљине путем јелма, базичне енергије свемира. На
исти начин они су и осталим бићима у космосу наметали
одређене циљеве, а ови нису имали одбрамбени механизам
против такве трансмисије.
Модин је био запањен, кад је схватио да сав дрхти због
ових информација. С напором је изустио: – Може ли се више
њих, Зоувгита... удружити... при том усађивању одређеног
циља?
Свих хиљаду чланова комитета могу удружити своје
мисаоне енергије. И нико се томе не може супротставити! – рече
Нунули тријумфално.
Модин је сада имао целовиту слику о Зоувгитима. Људски
метод усмеравања мисаоне енергије не може се директно
користити против овако огромне снаге.
Одједном је желео да сазна и остало:к – Мени још није
јасно шта је, уствари, циљ тих бића, Да би унапредили Галаксију
они су уништили целокупну људску расу, а вероватно и многе
друге. Какви научни разлози стоје иза тога?
- Располажем информацијама о томе, али вам их никако
не могу открити! – одговори Нунули.
Кроз Модинову главу прође мисао да је, као резултат тог
циља, са Земље ишчезло четири милијарде људи и жена. Он сад
може да сазна разлоге за то.
- Због тако кључне информације могао бих да повредим
ваш ментални интегритет и да силом дођем до одговора –
запретио је Модин.
- Не бисте од тога имали никакве користи – одврати
Нунули, потпуно сталожено. – Један члан комитета рекао ми је
да нико, чак ни људска бића, не могу да продру до те
информације у моме мозгу.
- Можда би било занимљиво као експеримент да ви и ја
утврдимо да ли је то заиста тако – рекао је Модин.
 Али, рекао је ово преко воље. Схватио је да је дубоко у
себи прихватио услове које је Нунули поставио; уколико га овај
увери да Нунули нису раса која сачињава тај комитет, у том
случају неће применити силу. Но осећао је да га такви услови
невероватно ограничавају. Упркос својим моралним надзорима,
он је, неколико пута откако је изишао изван баријере, морао да
примени силу у неким приликама.
Још неодлучан, Модин запита: – Шта вам је рекао тај
Зоувгит, какве је природе та баријера у вашем мозгу?
- Уколико бисте ваш индикациони систем усмерили ка тој
области, то би ме истог часа усмртило – рекао је Нунули.
- Ох!
- Подразумевало се – настави Нунули мирно – да ви
нећете предузети ништа што би мени могло нашкодити. Да ћете,
на крају, показати самилост.
- Па, то је доста тачно – рече Модин нерадо. – Само
ипак...
Објаснио је Нунулију да у области биологије за људска
бића нема тајни. – Оно што смо учинили са земаљским
животињама, само је незнатан део наше способности да
манипулишемо ћелијама. Приметио сам да ви имате нервне
ћелије сличне људским. Из сваке такве ћелије полазе две дуг
везивне нити нервног ткива. У човечјем телу се такве везивне
нити називају аксонга и дендрити.
- Познати су ми сви ти анатомски подаци о којима
говорите, – рече Нунули осорно.
- Одлично. Једно време се мислило – наставио је Модин –
да су аксони просте везивне нити, попут телефонских жица, које
су способне само за пренос електричних импулса. Као и
дендрити. Међутим, напослетку је утврђено да сваки од ових
сићушних конаца нервне материје има на себи пет до десет
хиљада малих тачака. Накнадним експериментима је утврђено
да је свака од ових тачака полазна станица, са сопственим
одводима или доводима. И замислите сада тај првобитни људски
мозак који је имао око дванаест милијарди ћелија, где је сваки
нервни завршетак имао од пет до десет хиљада одвода и довода!
А ништа од тога није коришћено за директну трансмисију
можданих импулса.
Све ми је то бескрајно добро познато, гласио је заједљив
одговор. – Управо због позвавања тих особености људског
нервног система, које друге расе не поседују, били смо у стању
да унапредимо људску врсту тако да свака индивидуа поседује
потпуну моћ, али условили смо вас да је не можете користити
против других бића. И то уз помоћ филозофије – што вам је
вероватно познато, зар не?
Модин невољно климну главом. После неколико
тренутака он настави да следи своју мисао: – При раду
електронских инструмената, неискоришћени одводи и доводи
стварају буку. То је и при проучавању људског нервог система
дуго било извор забуна. Међутим, коначно је откривено да ти
доводи уствари примају све туђе мисли, а да одводи емитују у
Јелм целокупан садржај једног ума. Али, оно што хоћу да
истакнем јесте да су све те поруке које су примане и одашиљане,
толико биле оптерећене буком да је било немогуће изоловати
информације све док нисмо усавршили индикациони систем.
Мислим да нема ничег лошег у томе што се тако огромна моћ
сваке људске јединке ограничавала одређеном филозофијом,
осим ако – то ми сада постаје јасно – то не води тоталном
самоуништењу. А то значи да бих имао право да насилно дођем
до потребне информације. Осим тога, мгаслим да бих лако могао
да вам помогнем да превазиђете ту баријеру коју су
програмирали у вашем мозгу, да је можда потпуно уклоним...
Модин је неколико часака намерно ћутао. – Али –
закључи он – оно што уствари желим је још информација.
Настала је дуга пауза. Нунули га је гледао упорно и
неоомично. Коначно је рекао: – Одговорићу вам на свако друго
питање, осим на то. Нисам сигуран да располажете толиким
знањем које би поништило оно што је један члан комитета
програмирао. Шта бисте још хтели да знате?
- Где је Зоувг?
- То не знам. Нисам тамо никада био. Очито је да не желе
да ико ко то зна дође с вама у контакт.
 И Модину је то изгледало очигледно па рече: – Добро,
онда ми реците шта све знате о комитету.
- Они су најразвијенија раса у Галаксији. Науке које сами
нису развили, преузели су од других раса путем контроле
њихових умова. Они су једина раса која је апсолутно бесмртна.
Модин га прекиде: – Хоћете да кажете да они најдуже
живе од свих раса? – Насмешио се. – Људски век сада је три и по
хиљаде земаљских година. Постоји могућност да се еволуцијом
он продужи на око десет хиљада година.
Глатко, енигматично Нунулијево лице било је блаже но
икада.
- Понављам вам, они су потпуно бесмртни. Поједини
чланови комитета имају више од сто хиљада земаљских година.
Разумете ли?
- А-али, то је немогуће! На овом ступњу галактичког
развоја! – рече Модин узбуђено. – Постоји само један начин. –
Био је узнемирен. – Ми људска бића смо одавно одлучили да не
пођемо тим тако неприродним путем.
- Ви тим путем нисте кренули управо због ваших
филозофских поставки. Је ли то тачно?
- Да, у основи, претпостављам. Али такође и због...
Нунули га прекиде: – То је била ваша грешка! Природу не
интересују поправни или погрешни матоди. Важно је само
чињенично стање. А чињеница је да су сви они достигли
огромну старост, што ви нисте у стању да постигнете. А сада
верујем да ћете завршити ово испитивање и дозволити ми да се
одморим.
- Да, – рече Модин. – Остало ћу сазнати кад будем
поразговарао са неким, из тог комитета. Можете ли да ми
уговорите такав састанак?
- То је немогуће, а разлог сам вам већ објаснио. Они не
прихватају никакву комуникацију. Они само издају наређења.
- Ипак, ако то и како буде могуће, ви знате где сам.
- Заиста, ја знам где сте, – рече Нунули са задовољством у
гласу.
- А знам и куда идете.
 - А куда то
- Никуда!

18

Све је било сређено.

Споља посматрано, Модинови пријатељи били су
ослобођени. Када су се вратили у своју спаваоницу, понашали су
се доста нервозно. Ништа им се непријатно није догодило,
путници из те спаваонице чак су их врло пријатељски дочекали.
Они су доста брзо наставили свој пређашњи безбрижан живот.
Али није било сумње да су стекли веома тешко искуство,
а до које су мере били заплашени видело се када су први пут
свратили у Модинову кабину.
Модин је био у купатилу и када је изишао затекао их је
како задивљено разгледају кабину. Као да су потпуно
заборавили да су у тим просторијама већ провели неколико
часова. Сада као да су се двоструко дивили раскошно уређеној
дневној и спаваћој соби. А када су прешли у кухињу сва
четворица узвикнуше од изненађења.
- Па он има сопствену кухињу! Не мора са осталима да
једе! – узвикнуо је Рузб.
- Ала је то отмено! – рече Нарл. Загим се окрете Модину:
- Како си успео да ово добијеш?
Модин им је дао објашњење које му је предложио онај
официр хијена: – Рекли су ми да више нема слободних кревета у
спаваоницама па морају да ме сместе у ову официрску кабину, –
рекао им је Модин.
- Е баш се исплати бити слепи путник! - узвикну Дулдн.
- Како би било да долазите овамо и једете са мном? –
предложи им Модин великодушно. – Тако ћемо бар бити стално
у контакту.
Они то са задовољством прихватише. И тако је стекао
стално друштво.
То му је на неки начин пријало, мада ова четворица нису
била баш много занимљиви. Готово непрекидно су причали о
предстојећем спуштању, то је постала неизбежна тема. Чак и кад
би они отишли – пред слетање су имали допунску обуку –
Модин је на бродској телевизији опет могао да слуша све о
предстојећем спуштању. Само је на једном каналу било музике у
току ових припрема.
Модин је, на захтев Нунулија, све време проводио у својој
кабини – тако је најсигурније, рекао је Нунули. Модин је то
прихватио; био је нежељени путник и трудио се да буде што
мање примећен.
Његов захтев да му буде дозвољено да из своје собе
посматра спуштање брода, оштро је одбијен. Овакав одговор
разљутио је Модина – приметио је то по својим телесним
реакцијама – али, чињеница је да све то с њим није имало
никакве везе. А, осим тога, спуштање је увек веома досадно због
безбројног понављања извесних операција.
Модин више није размишљао о томе. У ранијој фази
приближавања приметио је велика пространства те планете и
претпостављао да је густо насељена; претпостављао је и то да су
Нунули вероватно већ унапред припремили терен за преузимање
власти.
Био је миран и опуштен, ничим посебним није се бавио.
Задовољавао је своје телесне потребе и посматрао. разноврсне
телесне реакције. Често је слушао музику. Чудило га је што
његово тело доста бурно реагује на музику; крв као да му је
брже текла, срце брже куцало а очи сијале. То што је овакве
реакције у људском организму било тако лако изазвати, могло се
објаснити човековим понашањем у далекој прошлости.
Ми заиста потичемо од једне доста примитивне врсте,
мислио је. Прилично је чудно да су Нунули, затекавши једну
тако заосталу али и агресивну расу, успели да је потчине
развијајући у њој управо супротне особине.
Из сна га је пробудило куцање на вратима. Шта је са
звоном, помислио је. Упалио је сијалицу и устао.
- Ко је?
- То сам ја, Нунули, господар овог брода! Морам да
разговарам с вама.
- Зашто не сачекате до јутра?
- То што имам да вам кажем не може да се одложи до
сутра.
Модин се двоумио. Разум му је говорио да не треба да
отвори. Чак и када он и Нунули више никада ни о чему не би
разговарали, чињеница је да то не би био никакав губитак. А,
наравно, ни добитак. Но он је одувек био учтив и љубазан па је
такав био и сада. Рекао је:
- Немам ништа на себи. Хоћете ли да причекате да се
обучем пре него што вам отворим врата?
- Не, не, то је непотребно. Као што знате, ја сам увек наг.
Ваше је тело ружно али могу то поднети.
Пази ко ми каже да сам ружан, мислио је Модин док је
ишао да отвори врата. Нунули улете унутра, у неколико корака
нађе се поред кревета и сручи се на њега.
- Настале су извесне тешкоће – рекао је. – Сматрам да нам
ви можда можете помоћи својим умом...
- Шта је по среди? – упита Модин.
Нунули устаде са кревета па рече: – Можда би било добро
да се обучете и пођете са мном...
- Час обуци се – час немој! Одлучите већ једном, –
примети Модин.
- Обуците се! Напољу је температура близу нуле. Изгледа
да смо се спустили на хладни део планете.
Док се облачио, Модин помисли да не би било паметно да
из било којих разлога напушта брод. Рече то и Нунулију: – На
крају крајева, ја се на броду налазим без ваше дозволе. И,
колико. знам, ако бих изишао, ви бисте могли да ме оставите
овде. А ја, уствари, ни не знам где је то „овде“...
- Мислио сам да вам је свеједно где се налазите, – гласио
је оштар одговор.
- Моме телу већ је заморно да га тако јевтино продајем –
рече Модин – и не интересује ме ова та збрка коју покушавате да
створите.
- Доле се води битка у којој ми слабо пролазимо, па вас
молим да употребите неку од својих умних снага и спасите нашу
армију, – процеди Нунули једва скривајући бес.
Модин је био запањен Нунулијевим непознавањем
човечијих умних способности. Нагласио је да су све његове
снаге стриктно ограничене, и да не могу бити ни од какве
користи ако их треба употребити против многих људи. – Оне ми
омогућавају само ограничену контролу над елементарним
силама одређене средине, – додао је Модин. – Вероватно да
бисте могли да ме убијете кад год то зажелите. Само, треба да
знате да би та сила, коју бисте употребили, одмах повратно и на
вас деловала, То би се тако могло извести.
Нунули је слушао ово објашњење са изразом који је
Модину личио на потпуну одсутност. Али, он није довољно
познавао ту расу да би могао да одреди шта одређени израз
лица, или тела, уствари означава. После извесног времена
Нунули упита: – Шта бисте ви предузели кад непријатељ
нападне сам брод?
- Покупио бих људе и узлетео, – рече Модин просто.
Нунули као да је осетио потребу да се некоме повери па
рече: – Знате, суочен сам са проблемом који до сада нисам
сретао, и морам да признам да сам запањен како сам могао да,
приликом претходних посета, тако погрешно оценим ганианску
цизилизацију. Могао сам да се закунем да овде не треба
користити никакву суптилну технику већ само снагу надмоћног
оружја којим располажемо. То је увек најједноставнији метод. И
овде смо га употребили, али не функционише! Сада само
можемо да чекамо помоћ од комитета. – Одмахнуо је главом. –
Другачије је текло освајање Земље, сећате се? Тамо смо били
суочени са атомском цивилизацијом, па смо морали да
користимо рафинирани метод који је захтевао неколико стотина
година како бисмо вас потчинили.
Одједном се трже па додаде: – Све то сада није важно.
Ситуација је веома озбиљна. Уколико нам не помогнете,
енергија коју Ганиани користе може и вама ускоро да нашкоди.
- Шта се тачно догодило? – упита Модин.
Двоумећи се најпре, Нунули признаде: – Наше снаге
потпуно су онемогућене, а огромне ганианске снаге – нешто што
би одговарало двема дивизијама – запоселе су задњи део брода,
укључујући и велики парк који се тамо налази. Ја и моји
технички саветници не можемо да утврдимо каквим су методима
то постигли.
Модин климну главом и примети: – Вероватно бих ја ту
могао да вам помогнем. Хајдемо онда до задњег дела брода.
Претпостављам да сте сада спремни да прекинете напад?
- Да, наравно! – Нунули је изгледао јако узбуђен. – Али
претходно треба да ослободимо и укрцамо наше снаге. Доле се
налази око двеста хиљада људи.
Модин је био импресиониран овим податком: – Свакако
да је то огроман број, вероватно је да су ту укључена и моја
четири пријатеља. Рекли су ми да су коцком сва четворица
одређена у прве борбене редове.
- Не бих ништа могао да вам кажем о таквим детаљима –
рече брзо Нунули.
Модин, који је већ пошао да отвори врата, намргођено се
окрете према Нунулију, па примети: – Начин на који сте ово
рекли нагони ме да посумњам у ваш систем извлачења коцком.
Зар није све то било намештено, као и многе ствари пре тога? –
Очи му се сузише. – Зар је могуће да сте моје пријатеље намерно
одредили за најопасније задатке, у нади да ће бити рањени или
да ће погинути?
- Не, није тако, кунем се! – Нунули је био потпуно сметен.
– То не би имало никаквог смисла. – У очајању је заћутао па
онда нагло рече: – Ако су Ваши пријатељи већ на бојишту што
пре нешто предузмете, то боље. Нешто се мора учинити, иначе
ће нам збрисати све људе.
- Не могу сасвим да замислим шта бих могао да учиним -
одврати Модин – али пошто је циљ да се заустави напад, пођимо
да видимо шта се догађа.
Рекавши то, отворио је врата и изишао у ходник. Нунули
га је прагио у стопу.
 19

Тешко су се пробијали.
Из задњег дела брода надирало је мноштво човеколиких
животиња. Чула се вриска и топот ногу људи и жена који су
узбуђено јурили ка предњем делу брода.
- Склоните се иза мојих леђа! – рече Модин. Био је много
крупнији од Нунули.ја и покушавао је да га својим телом некако
заштити од животиња које су јуриле у супротном правцу, а при
томе су их гурале и ћушкале као да их уопште и нема. Била је то
безглава маса која у суштини није ни схватала да две особе
настоје да се пробију до угроженот дела брода. Срећом, гомила
нiје била сасвим уједначена. И када би наишли на сразмерно
празнији простор, човек и Нунули убрзали би кораке.
Најзад су стигли до области у којој су свуда по поду
лежали рањени и мртви. У том тренутку, у сред јаука и опште
пометње, Модин осети како га Нун.ули, ухвативши га од позади
за лакат, покушава да заустави.
- Куда сте кренули? – запитао је Нунули. Његово глатко
лице било је некако измењено, као да више није имало своју
нормалну плаву боју. А пипци на глави везали су се у мале
чворове и сасвим се приљубили уз главу.
- Хтео сам да поразговарамо са главним Ганианом.
Нунули примети жустро: – Како би било да вас овластим
да ви то сами обавите? Било би прилично глупо да се ја, као
господар овога брода, ставим њима на милост.
- Сумњам да ће бити неких тешкоћа – рече Модин. Био је
помало изненађен Нунулијевом примедбом. – Вероватно ће бити
срећни када схвате да сте спремни да се повучете. Повући ћете
се, је ли тако?
- Свакако! – рече Нунули искрено. – Уствари, ако их
убедите да нам дозволе да повучемо снаге са Земље, кажите им
да онда истог тренутка узлећемо.
- Заиста ми је мило што тако говорите – рече Модин. –
Али верујем да би било боље да им то сами саопштите.
Нунули је покушавао да се извуче: – Требало би да сада
будем у контролној соби, да управљам нашим снагама које
бране предњи део брода – ако непријатељ крене у нови напад
пре но што ви успете да разговарате са њима. Чини ми се да
примећујем да нико још ништа није предузео у том правцу.
- Можда је то добра замисао – примети Модган. – Можда
ће бити потешкоћа у споразумевању, али треба спасити што
више живота – додао је сетивши се како су његови пријатељи
грчевито настојали да продуже свој живот када им је изречена
смртна казна. - Мислим да је то сада свима најважније и да је то
добар разлог да ви останете на броду.
Нунули је поново стекао природну боју лица и сад мирно
рече:
- Имам директиву од комитета да се не излажем
непотребној опасности. У свом ревносном настојању да се
оствари мир, превидео сам ту директиву. Зато, боље да се одмах
повучем.
- Нисам баш ситуран да сте ви за мир – поче Модин. И
стаде. Особа којој се обраћао грабила је крупним корацима и већ
после неколико тренутака шмугну у попречни ходник и нестаде.
Модин је ишао даље. Иако је знао да ће се сав његов
одбрамбени механизам аутоматски укључити чим се појави и
најмања опасност, ипак је из радозналости укључио потпуну
свест. Готово истога часа примио је први сигнал који му је
говорио да га посматрају.
Ускоро примети да се врата полако отварају и да је већ на
територији која је под контролом Ганиана. Известан број бића,
вероватно војника, изађе из соба иза његових леђа и пресече му
одступницу.
То је добро, помисли. Приметили су да крећем са
одређеним циљем.
Изненада осети да му је ментални одбрамбени механизам
укључен, а потом му нешто с бљеском пролете крај рамена.
Није се окренуо већ је хитрим корацима и даље ишао
напред, водећи рачуна да се не спотакне о неко мртво тело. Исти
онај бљесак пролете му крај главе – једном, други пут...
Та бића нису циљала директно у њега. Схватио је да само
проверавају његову решеност да ли сме да настави истим
правцем.
И исто тако нагло као што је почело, ово испаљивање
енергије одједном и престаде. Неколико тренутака касније, кад
се приближио једном попречном ходнику, са обе стране
појавише се ганиански војници и блокираше му пут.
Модин стаде. Опколише га намргођена четвртаста бића.
Имали су главе, тела, руке али подсећали су на онижу људску
представу, грубо исклесану из једног комада мермера.
Ако је човек начињен од мекане глине, Ганиани су
створени од тешког, тамног мермера – помисли Модин.
Једно од тих бића која су му препречила пут, нареди му
нешто одсечним покретима и испусти оштар звук. Истога часа
поделише се у две групе и стадоше лево и десно од Модина. И
када Модин поново крену, они пођоше с њим.
Било је јасно да га некуда спроводе. Надао се да ће га
одвести командујућем официру.
Изненада један од Ганиана, онај који је већ показао да
представља известан ауторитет, одвоји се од групе и незграпно
потрча ка отвореним вратима на којима је стражарило неколико
Ганиана. Нешто им је рекао а затим се окрете Модину и, оштро
га гледајући својим дубоко усађеним очима, показа му отворена
врата.
Модин, схвативши шта се од њега захтева, прође кроз
врата.
Нашао се у огромној дворани налик на позориште. Имала
је бину и три реда седишта која су могла да приме око шест
хиљада посетилаца; ближе таваници била је мања галерија за
још неколико стотина тих бића.
Неколико Ганиана, који су вероватно били војници и у
рукама држали некажве металне шипке, пратили су са ове
галерије све шта се доле догађа. Сви остали присутни Ганиани
били су на огромној позорници. У задњем делу позорнице
стајало је око стотину војника, поређаних у три реда. Испред
њих је седело четрдесетак ових бића, а испред свих је стајала
особа која се ни по чему није разликовала од осталих. Нешто им
је објашњавала.
Свих стотину и четрдесетак Ганиана гледало је у некакав
екран који је био постављен у предњем делу позорнице. Али, са
места на којем је застао улазећи овамо, Модин није могао да
види шта је на екрану.

20

Све се одједном измени, чим Ганиани постадоше свесни

Модиновог присуства.
Ганиан који је нешто објашњавао осталима, прекиде своје
излагање и, начинивши неколико тешких и незграпних корака,
нађе се уз ивицу позорнице, ближе Модину. Говорио је нешто
бићима ко ја су привела Модина; пошто су то сви могли да чују,
Модин је сматрао да неће бити неучтиво уколико и он укључи
своју мисао како би разумео о чему говоре. Речи које су допрле
до његовог мисаоног система, могле би се овако грубо превести:
- Приведите ми ту свињу!
Животиња чије је име одговарало представи некадашње
земаљске свиње која се ваља у блату, према слици коју је Модин
примио из ума овог бића, више је личила на омању, рогату
краву.
Модин се насмеши на тако неприкладно поређење.
Обратио им се, укључивши их истовремено у процес менталне
комуникације:
- Дошао сам овамо добровољно. Ако хоћете да дођем на
позорницу, радо ћу то учинити.
- Па ви говорите нашим језиком! – Ганиански заповедник
био је запањен. – Мило ми је да можемо с неким да
поразговарамо.
Модин закључи да би било исувише сложено да им
објашњава природу свог мисаоног укључивања, које је, када се
користило истовремено са говором, остављало утисак да човек
говори баш тим језиком. При томе је нарочито погодно било то
што нико од њих није могао да прочита ниједну људску мисао
већ само да разуме изговорене речи.
И даље праћен војницима, Модин се попе на позорницу.
Тек тада је могао да види шта је приказано на њиховом
огромном екрану; био је то део њихове планете и то очигледно
део који се налазио директно испод земаљског брода. Нико га
није ометао док је посматрао сцену на екрану.
Напољу је био светао и ведар дан. Са једне стране видео је
реку која је, пролазећи криз шуму, избијала у огромну долину
што се ширила одмах испод брода. Са обе стране реке, у долини,
распоредила се по једна земаљска армија. А са све четири стране
надирале су ганианоке снаге, сабивши Земљане на простор од
око две квадратне миље – прилично малу површину за око
четврт милиона људи и њихову опрему.
На томе простору водила се битка. Са свих страна севао је
пламен из људских и ганианских оружја, али било је очито да се
обруч око Земљана сваким часом све више стеже.
Битка је била жестока и сурова. Модин скрену поглед од
екрана и примети: – Морамо зауставити ову борбу, што пре!
Нема потребе да Ганиани и Земљани и даље губе животе.
- Ко сте ви? – оштро упита ганиански заповедник.
- Зовем се Модин. А ви?
- Ја сам генерал Доер.
- Генерале Доер, ја заступам Нунули господара овог
земаљског брода. Покушајмо да зауставимо овај покољ!
Настало је дуже ћутање а затим га прекиде осоран
одговор:
- Битка ће престати само кад потпуно уништимо војску
Земљана или нам се нападачке снаге предају без услова.
Модин уздахну, онако како је видео да то Ичдоз чини, а
затим рече: – Такво је решење непотребно. Обојица знамо да су
људи који гину само обични војници, а они који су за све
одговорни неће дозволити да буду ухваћени, нити да их униште.
Зато су нестварне могућности које ви нудите.
- Казна мора да одговара злочину! – А затим дивљим
гласом:
- Они припадају освајачкој, агресивној сили која је хтела
да освоји Ганију!
- Обични војници нису криви – примети Модин. – Осим
тога, без обзира на чију одговорност за све то, услови су се сада
изменили. Они су сада спремни да потпуно одустану од напада и
повуку се са ове планете, само ако ви повучете своје снаге са
брода и дозволите нашима да се укрцају.
- Рат који једном започне, није могуће тек тако прекинути
– одврати заповедник немилосрдно. – Ми захтевамо потпуну
предају овога брода и те планете – Земље, како је ви називате –
која се усудила да пошаље освајачке трупе на Ганију.
Модин одмахну главом: – То су превазиђена схватања.
Рат је нешто што никако ни не би требало почињати, али
уколико се већ започне – треба га што пре прекинути. И што пре
схватите да је то истина, пре ћете увидети да ништа не можете
постићи вашом непоколебљивошћу. Окончајте овај рат док се
моја група још осећа пораженом. Могуће је да ће они смислити
нешто ново, или да ће их обузети емоционално стање у којем се
ви сада налазите, па тада неће хтети да се предају.
Поново настаде дуже ћутање. Генерал Доер немо га је
посматрао својим дубоко усађеним очима. Чинило се као да
покушава да схвати оно шти му је људско биће испричало.
Најзад је рекао: – Разговарамо ли нас двојица о истом предмету?
Модин је био изненађен. Чинило му се да је своје ставове
изразио јасно и логично, али је запазио да ирационалне особе
имају обичај да изврћу основне истине. И зато још једном,
лагано рече: – Оно што вам ја говорим јесте да ваше трупе треба
да се повуку са брода и да дозволе да се начш људи укрцају. За
узврат, Нунули господар пристаје да напусти своје агресивне
тежње према Ганији.
- А, тако! – рече генерал саркастично. – Нисам баш био
сасвим сигуран да сте то мислили. Имао сам утисак да нам је
непријатељ послао неку ненормалну особу као преговарача.
- Шта је то нормално, то је свакако релативна ствар... –
поче Модин.
Али био је грубо прекинут: – Ваше армије и брод
апсолутно су препуштене нама на милост и немилост! А ви
долазите овамо и понашате се као да је управо обрнуто. Ко сте
ви, дођавола?
- Ја сам путник – рече Модин па застаде размишљајући
како би могао да дефинише положај последњег човека са Земље.
На броду је био нежељени гост; нису га сматрали за опасног, али
га нису могли ни уклонити. Његов је циљ био да пронађе Судлил
и да разговара с неким чланом комитета. Кад му све ово прође
кроз главу, он настави: – Ја са свим тим немам никакве везе. –
При томе је руком показао на огроман екран. – Али, био сам
спреман да с вама разговарам. Међутим, уколико ви и даље
остајете при истом ставу, онда нема потребе да и даље
дискутујемо. Пошто се с вама не може разумно разговарати,
врагићу се на брод.
- То није тачно! – примети генерал значајним гласом. –
Јер, ви се нећете вратити! Ми на Ганији враћамо главе
неуспешних преговарача њиховим шефовима!
Остала бића на позорници испустила су некакав чудан,
тутљави звук. Био је то – како је Модин анализирао – њихов
сатирични смех.
Модин прекорно одмахну главом: – Треба да вас
упозорим да моје тело не подноси никакав напад на његов
интегритет. Добру ми је поуку пружило сазнање да некадашња
људска бића уствари нису била у стању да живе према начелима
неке пасивне филозофије. Покушавао сам да откријем на који
бих начин могао да спречим свој свеобухватни одбрамбени
механизам и открио сам да вам мање могу нашкодити ако
намерно укључим само део тих снага. Унапред вам се због тога
извињавам; но пре него што то учиним, упозоравам вас да сам ја
једина особа иа броду која може... која познаје ваш језик. А
свакако вам не би одговарало да угрозите живот преводиоца
који ...
Застао је.
Јер, у истом тренутку је сетио опасност. Мало се окренуо
и погледао у правцу из кога је долазила огромна енергија. И док
се окретао, сијалице у сали почеше да трепере.
Имао ,је времена да се упита: како је могуће да то
поседују у овако неразвијеној цивилизацији?! А затим му још
пролете мисао да је очигледно да њихово познавање тог
феномена не укључује и спознају да се тако нешто не сме
употребити у близини било ког планетарвог система.
Није био у могућности да о томе даље размишља.
Све снаге и способности којима је његов ум располагао
биле су укључене.

21

Модин није ни помислио да би се оно што је он одмах

предузео могло схватити као почетни ударац у бици. Да му је
тако нешто само и за тренутак пало на ум, можда би оклевао. А
при тако незамислгавим брзинама, то би било фатално. Њему се
чинило да је оно што се догодило било питање енергије. И он је
једноставно, истога часа, до фантастичних размера био занет
посматрањем тога феномена у свемиру за који је чуо, али који
никада до тада није видео.
У тим почетним делићима секунде, читаву своју свест
усмерио је ка манифестацијама црне јаме. Одмах је схватио да
су јој размере прилично мале – око осам километара.
Запазио је некадашње плаво сунце. После нуклеариог
сагоревања водоника, оно је прерасло у црвеног гиганта и брзо
је – неуобичајено брзо – истрошило свој хелијум, угљеник,
кисеоник, силиконе и остало. Све до тренутка (у свемирским
појмовима времена) када се гвожђе стабилизовало. Али и гвожђе
се истрошило па оно што је некада било огромна звезда,
остварило је – као бели патуљак – још један кратак период
стабилности.
А затим је дошло до легендарног безумља неутронске
звезде. За ову неоубичајену структуру није био могућ никакав
еквилибријум. И створило се нешто јединствено.
Гравитациона јама! Осам километара у пречнику!
Запањен, Модин помисли: мора бити да и ови Ганиани
имају овакву изузетну појаву негде у своме делу свемира.
Вероватно су спознали неке њене законе па ће победити
комитет. Чинило се невероватно. Тешко је могао да схвати да
они могу имати тако развијену технологију, али сумње није
било: контролисали су и користили њену гравитацију.
Тако су и онеспособили земаљске посаде, онемогућили
им да се одлепе од тла. Сила гравитације их је заробила.
Док је ово размишљао, прошло је десетак секунди. Заиста
дуго време у микроуниверзуму црне јаме.
Осећао је како брод подрхтава. Компјутери су настојали
да се прилагоде новонасталим условима: безумљу материје и
енергије. А то је, наравно, било немогуће.
Наједном је тај огромни брод почео да пада.
Гравитација црне јаме пореметила му је равнотежу.
Па ипак, брод је падао само оном брзином којом било који
слободни предмет пада кроз атмосферу. Незнатне су биле
разлике у атмосфери Ганије и Земље.
Ниједно живо биће не би могло да располаже
одбрамбеном снагом која би била у стању да се директно суочи
са овако колосалном енергијом.
Ово неко намерно чини, помисли Модин. Покушаћу да
ступим у контакт...
Али још није сматрао да је борба по среди. Нарушивши
менталну слободу генерала Доера, продро је у његов ум. И
осетио се страховито збуњен. Огроман страх. Читав организам
ганијанског генерала зрачио је ужас ишчекујући катастрофу.
- Добро, добро! – урликнуо је кроз мрак. – Напустићемо
брод. Немојте, забога, дозволити да се сви слупамо!
Он није знао!
Запањено, Модин предузе наредни корак: усмери
целокупну своју свест у околни свемир.
И утледа једно лице.
Ни људско. Ни ганијанско. Ни нунулијевско.
Усредсређено лице. Донекле троугласта глава. Два ока,
сужена, црвена као крв. Те узане очи као да су нетремице
гледале у Модина. Али ум иза тих очију није био свестан да га
неко посматра.
 У том тренутку, укључивши мисао, Модин упита: – Ко сте
ви? Запгто ово радите?
Непознато биће поче аутоматски да одговара: – Ја сам
члан комитета – специјални агент – који је уништио људски род
иза баријере – сада сам – методом који захтева подједнаку
енергију – а чије тајне такође познају само чланози комитета...
И у том делићу секунде биће постаде свесно Модина те
његов аутоматски ток мисли престаде.
Модин је био запањен овим прекидом.
Модин одједном постаде свестан опште пометње око себе.
У мрачној дворани владао је метеж. Чули су се уплашени крици.
Брод је и даље падао. Модин је у стомаку имао исти осећај као
кад се лифт исувише брзо пење.
Али ово је Модину било сасвим неважно. У том часу
осећао је такву потребу за новим информацијама да је укључио
читав свој систем, насилно тражећи одговор од тог далеког
члана комитета. Није, притом приметио да је већ угрозио
менталну слободу тога бића.
У тренутку када је укључио све снаге свога система, то
чудно, усредсређено лице, уместо да постане јасније, одједном
ишчезе. Уместо тога, као на површини узнемирене воде, појави
се лик неке особе са златном косом. Та визија је подрхтавала,
потом се устали, и он угледа...
...Судлил!
Модин је имао утисак да су огромна пространства између
те жене и њега. Али њене плаве очи директно су поематрале
његове, као да су само десетак сантиметара далеко. И њена
мисао, јасна али некако чудновато тужна, допрла је у истом
тренутку:
- Модине, помози ми! Ухватио ме је у своју замку један
Зоувгит, члан комитета...
Комуникација се прекиде. Још је видео њено лице, она је
и даље слала мисаоне поруке али их Модин није могао примати.
Сетио се онога што му је Нунули рекао о зоувгитском методу
директне контроле ума.
Сада се показало да је то потпуно тачно.
 Било је просто невероватно да је један једини Зоувгит, без
ичије помоћи, располагао тако снажним једносмерним
менталним током да је... Модин се опирао – да је осујећивао
људски ментални систем.

22

Модии је дошао до неких, за њега чудних, закључака.

Схватио је да верује да постоји одређена повезаност у том
изненадном смењивању ликова, Зовугита и Судлил. Ова замена
ликова била је део завере. Коначно је морао да поверује у
узрочност догађаја, да свој ум прилагоди изопаченим циљевима
тих бића која су, неоспорно, имала некакве крајње мотиве.
Затим поново постаде свестан да свуда око њега и даље
влада потпун мрак, а претпостављао је да је тако на читавом
броду. Падали су. Под се полако нагињао. Стајао је раширених
ногу, једну је незнатно савио у колену, а другу укочио – као
човек на падини.
Стојећи у том чудном положају, у потпуној тами,
одједном је схватио: они су му упутили Судлилин лик како би
му заокупили пажњу док брод пада према тлу.
Срушиће се за десетак секунди!
Прилично незгодно...
У своме телу осећао је топлоту и напетост. Лице му је
било зајапурено, очи ужарене, зуби чврсто стиснути. Помислио
је: тај члан комитета још стоји тамо, скривајући се иза
Судлилиног лика.
Преостала му је само једна могућност: поново је укључио
читав свој ментални сгастем, захтевајући потпуну истину.
И поново је требало да тренутно дође до комуникације,
али потрајало је неколико секукди. И, за све то време, Зоувгит је
настојао да омете комуникацију.
Судлилин лик се одједном замагли. Модин је поново имао
осећај огромне удаљености, овога пута као да је ишчезавала
негде још даље у бескрају простора.
 А онда је потпуно ишчезла. Уместо њеног лика, свуда
потпуна тама.
У огромној позоришној дворани светлост поче да трепери
и најзад се упали. У истом часу, у читавом телу Модин је имао
утисак да се налази у лифту који успорава. И одједном стаје.
Модин изгуби дах, најпре се одлепи од тла, поново се дочека на
ноге али му колена заклецаше и он се нађе на поду.
„Лифт“ одједном поче да се диже. Брзина је била тако
велика да је био прилепљен за под. У тим тренуцима потпуне
беспомоћности схвати шта се догодило: опирући се Модиновом
менталном систему, Зоувгит је морао да се повуче. И да прекине
оно што је чинио. Тиме је престало дејство црне јаме.
Читав брод је повратио равнотежу, што је изазвало
тренутни страховит притисак. Брод је јечао док се сваки његов
молекул враћао у првобитни положај. Подови су се угибали,
зидови тресли, све је подрхтавало у том поновном
прилагођавању нормалним условима.
На несрећу, све то што се дешавало било је незнатно
према стварној опасности која им је претила. Та огромна
енергија нашла се исувише близу једне планете. Негде је та
ужасна појава сада тражила начин да сама, поврати своју
равнотежу. Настаће незамислива померања!
Чим је притисак мало попустио, Модин се нађе на ногама.
Прво што је угледао био је генерал Доер који је покушавао да
успостави равнотежу. Учинио је то доста брзо. И храбро. Али,
речи које је изговорио звучале су прилично глупо: – Знао сам да
нећете разбити брод о сопствену армију испод њега!
Није био тренутак да га Модин убеђује како је сасвим
погрешно схватио чигав догађај. Само му је рекао: – Повежите
ме сместа са својим врховиим командантом! – намећући му
тиме, истовремено, беспоговорну послушност.
За мање од пола минута се на екрану указао лик
ганиоанског врховног вође. Модин му је, у кратким потезима,
испричао суштину проблема: о Зоувгитима, о намери њиховог
комитета да освоје читаву Галаксију, а покушао је да им бар
донекле објасни гравитациони вир – црну јаму.
 На крају му је саветовао: – Сместа упутите упозорења
широм планете! Реците свим Гангајанцма да потраже склониште
иза добро причвршћених објеката. На пример: испод грађевина
са бетонским основама, дубоко усађеним у земљу. Изнад себе
причврстите мекше предмете, душеке или тажо нешто, да се,
када дође до тог наглог усисавајућег ефекта гравитације, људи
не раскомадају о бетон. Будући да време у црној јами страховито
споро тече, до првих реакција доћи ће вероватно тек кроз
неколико часова.
Комуникацију је завршио намећући му, својим менталним
системом, апсолутну послушност.
Хоће ли ишта од тих зашггитних мера моћи да их спаси?
Модин у то није био сигуран. Уствари, њихови изгледи да
преживе катастрофу били су толико незнатни, да је одмах рекао
генералу Доеру:
- Мислим да би ваше трупе требало да остану на броду,
покушајте да на брод доведете и подједнак број ваших жена.
Затим је наставио: – А сада сместа морам да ступим у контакт са
контролним просторијама брода. Још раније сам осетио да су
овај део брода искључили из комуникације.
Међутим, он није сачекао да стигне до неког средства
комуникације, како би обавестио остале о свему.
Уместо тога, док је корачао према својим просторијама,
укључио је пуну свест и тиме је одмах нашао Нунулија.
И поново му је, успоставивши с њим менталну
комуникацију, наметнуо апсолутну послушност:
- ... Укрцајте одмах све људе! Лагано уздигните брод и
одржавајте га на око стотгану миља изнад армије! Упозорите све
да ће бити изложени последицама гравитације! Нека сви буду
привезани!
То је било све што је могао да учини.
Вратио се у своју кабину. И намах осетио страховит
осећај кривице.
Угрозио сам менталну слободу толиких људи!
Спавао је немирно, са огромним теретом на савести..
 23.

Када се пробудио постаде свестан пригушених звукова и

извесне чудне мисли. Звуци су допирали из ходника, а мисао је
била: када сам нашао Нунулија и издао наређење – где се он
уствари налазио?
Схватио је да га није затекао на неком уобичајеном месту.
Наравио као и обично, није желео да се меша у туђе послове
више него што је то било неопходно. Али, истога часа постао је
свестан и нечег знатно важнијег.
Треба стално да имам на уму да је све што се догодило од
како сам изишао иза баријере, било против мене усмерено.
Управо мене, Модина бића са Земље, Зоувгити су желели
.да униште!
Док му се ова мисао употпунила, већ је био устао из
кревета. Морао је да прихвати идеју да је већ у току наредни
покушај да му одузму живот. И док је размотрио неке видове те
поставке, био је већ потпуно обучен.
Отворио је врата.
Дочека га права лудница.
Врева и метеж. Безброј гласова и звук хиљада стопала.
Читав ходник био је претрпан блатњавим човеколиким
животињама које су за собом вукле ранце и оружје.
Свуда је лебдео некакав неземаљски мирис. Модин одмах
помисли да мора да је то смрад ганијанског блата, измешан са
мирисом разног биља које се завукло у одећу ових људи.
И док је посматрао ту реку војника која се враћала на
брод, осетио је како му се телом разлива задовољство: можда то
његово уплитање у туђе послове и није тако лоше! Тако је
гласила порука његових телесних реакција.
Но истовремено се присетио како су се тешко, он и
Нунули, прошли пут пробијали кроз сличну масу човеколикмх
животиња. Да ли заиста желим да поново будем умешан у све
то? Хиљаде година људског немешања говориле су му да
одустане, Али, у њему је постојало ново, интензивно осећање:
некаква чудна и врела одлучност ко;ја је потицала из чврстог
убеђења да треба да поразговара са тим комитетом пре него што
донесе неку одлуку о сопственој будућности. И то осећање
гонило га је напред.
Некако је успео да се пробије до лифтова који су ишли
горе. Маса га је просто унела у лифт. Изашао је на самом врху.
У том тренутку у лифту је, поред њега, био само још један
човек-хијена високог чина. Модин га раније није видео па је био
донекле изненађен када је приметио да и овај креће према
другом низу лифтова што .су водили у посебне одаје. Приметио
је да му је униформа беспрекорна и да он свакако није био доле
у блату Ганије.
Ћутећи су чекали лифт. Официр је посматрао Модина
испод ока. Кад лифт стиже и врата се отворише, он упита: –
Јесте ли сигурни да имате право да идете горе?
- Па,наравно! – рече Модин нехајно. Пошто је већ
одлучио да види шта се догађа, овако ситне препреке нису му
баш ништа значиле.
- А могао сам да се закунем – рече човек-хијена – да
мајмунима није дозвољен приступ у овај део брода.
- Мени јесте! – рече Модин мирно. Међутим, ушавши у
лифт. био је свастан да се овај официр још предомишља. Иако је
био потпуно обузет својом намером да пронађе Нунулија и
разговара са њим осетио је подозривост и колебање човека-
хијене поред себе. Зато се окрете и љубазно му рече: – Позван
сам на разговор код Нунули господара.
Док је ово изговарао, помно је по сматрао официра. Без
сумње, он је свакако припадао самом врху хијерархије и знао је
за Нунулија. Официр му узврати изненађеним гласом: – Онда
мора бити да је предвиђено да и ви пођете с нама.
- О, да! – рече Модин и нетрепнувши. А затим додаде: –
Када крећемо?
- Треба да сачекамо још десетак особа, – гласио је
одговор. А затим је још рекао, не примећујући да тиме открива
тајну, да су му наредили да ни са ким о томе не разговара: –
Научници још постављају хидрогенску бомбу која треба да
експлодира кад узлетимо. Они се још нису укрцали...
 А Модин умало није преспавао све ово! Значи, тако је
мало недостајало па да учиним бескрајну глупост! Тако је мало
требало па да дозволим да милион људи одлети у ваздух због
тога што је једна мала група била спремна да жртвује толико
живота, како би уништила једно једино људско биће. На
известан начин све то и није било тако значајно. Сви су они
смртни и умреће, на овај или онај начин. Оно што га је, уствари,
забрињавало било је непоштење с којим су ти чланови комитета
користили своје супериорно знање ч науку. Да, управо је то оно
што се назива злоупотреба моћи. У читавом телу је осетио
непријатељство према таквом непоштењу.
Ово је моја оригинална реакција, пре њиховог
програмирања, помислио је.
Није имао времена да о томе даље размишља. Лифт стаде
и врата се отворише. Пред собом је видео овећи свемирски брод,
спреман да сваког часа узлети.
Да, то је било место где је нејасно назрео Нунулија када је
ступио с њим у мисаони контакт.
Модин и официр попеше се на брод. Прва особа коју је
угледао на броду био је Нунули.
Био је окренут леђима и говорио је нешто о томе како је
неопходно да што пре узлете. Инжењери, сви одреда људи-
хијене, ужурбано су радили око табле са инструментима. Један
од њих приђе Нунулију и рече: – Све је спремно за полетање.
Треба само да затворимо врата и да пођемо.
- У реду! Онда, сви на своја места! – командова Нунули. –
Ја ћу лично сачекати на вратима да уђу и преостали. – Док је ово
изговарао, окрете се према вратима. И одједном је занемео
угледавши Модина.
Настаде дуг тајац. А затим Модин благо рече: – Како
видим, требало би да вас онемогућим и да више не буде ни ове
ни било које друге завере против мене. Да вас спречим да било
шта предузмете док не прођемо кроз црну јаму.
- Кроз шта да прођемо? – узвикну Нунули.
- Сада немам времена да вам објашњавам, – одговори
Модин. – Али занимљиво је то што видим да сте били потпуно
необавештени. Били су спремни да и вас жртвују, зар не? Сама
чињеница да сте дошли к мени у кабину и тражили помоћ,
доказује да нисте знали шта се спрема.
Окренуо се и хтео је да пође, кад Нунули узвикну: –
Станите!
Модин учтиво застаде, а Нунули рече: – Можда треба да
вам кажем да ми је наложено да вам у светлу новог развоја
ствари, саопштим да је један члан комитета спреман да вам
објасни дугорочни програм комитета.
- О каквом то новом светлу у развоју ствари говорите? –
упита Модин зачуђено.
Нунули је такође изгледао зачуђен али одговори спремно:
– Мислим на ваш долазак на овај брод, којим је требало да
одлетимо. Сада сте спречили остварење последњег логичног
разрешења које је, како смо се надали, требало да једном за
свагда уништи последњег мушкарца који припада људској
врсти.
Модин је покушавао да схвати суштину онога што му је
Нунули рекао.
- Чекајте, да видимо да ли смо се добро разумели. Хоћете
да кажете да је један члан комитета сада спреман да лично са,
мном разговара?
- Тако је!
Модин је неколико тренутака немо стајао, очигледно
узбуђен. Осећао је како му се пријатна топлина разлива телом.
Да ли је то била победа? Тако се чинило. Било му је заиста
пријатно. Поново ћу видети Судлил... Уз ову мисао, први пут
постаде стварно свестан колико га је њен одлазак погодио.
Мислио је: можда би требало да ускоро уклоним све сензорне
заштитне ограде, каје сам подигао када сам изишао иза баријере.
То је оно што је Судлил пропустила да учини. И зато ју је,
још првога дана када је изашла иза баријере, узнемиреност и
потреба за кретањем коју изазивају безбројне моторне ћелије
људског мозга, нагнала да пође у шетњу. И због тога је сада
негде далеко у Галаксији, ухваћена у клопку и узнемирена. Било
му је доста тешко да разуме како су успели да је намаме, а да јој
не угрозе живот. Њен позив у помоћ управо је то говорио.
Размишљајући о овоме, Модин закључи да ће морати да
предузме безброј мера предострожности – како би се обезбедио
да се тај сусрет са Зоувгитом не претвори у покушај да му се
одузме живот.
- Када крећемо? Ја сам спреман у сваком тренутку! – рече
Модин.
- Јесте ли ви скренули памећу! – узвикну Нунули. Али,
вероватно је одмах схватио како је дошло до неспоразума па
додаде: – Оно што се подразумевало јесте да ће члан комитета
разговарати с вама уколико икада успете да га пронађете. –
Одједном је постао толерантан: – Велики уступак је то што већ
унапред знате да је ои спреман да с вама разговара.
Модин учтиво сачека да овај заврши, а онда рече: – Ја сам
то прихватио као готову чињеницу. Јасно ми је да ћу га лако
пронаћи. У моје способности улази и лоцирање тела у простору,
а то могу постићи помоћу три различита метода. Као што знате...
Модин ућута па лагано окрете главу. Лице му је било
усредсређено, очи мало сужене: – Почиње – примети мирно.
Ускоро ћемо се наћи у бури. Потребно је да се сви добро вежу за
своје лежајеве.
Окренуо се према вратима и хтео да пође, али га поново
заустави Нунулијев глас: – У каквој бури? Шта почиње?
- Улазимо у црну јаму! – рече Модин. – Израчунао сам да
је то најкраћи пут. Сетите се што сам вам рекао: објавите опште
упозорење да ће брод бити изложен укрштању гравитационих
притисака у току целе ноћи.
- Али... зашто?
- Ја сам убеђен – рече Модин – да овако савршена, мала
црна јама од само осам километара, не може да се налази далеко
од места са ко|јег се њоме манипулише и где је под контролом
власника.
Мора бити да је Нунули потпуно схватио значење
Модинових речи, јер очи му се замаглише и одједном добише
плаву боју. – Мили боже! – рече жаргоном човеколиких
животиња.
 - И тако – закључи Модин – када све ово прође, према
мојим предвиђањима, открићемо да смо привучени сасвим близу
планете Зоувгита. Бићемо тамо за нешто више или мање од
једног земаљског дана. Лаку ноћ, господине!
То рече и изиђе.

24

Стигавши у своју кабину Модин помисли: сада када

Нунули више не може да ми нашкоди, треба да очекујем напад
директно од комитета.
Свукао се, легао је у постељу, добро се причврстио и
заспао. Пробудило га је затезање каишева по телу.
Притисак је био огроман и изазивао је веома непријатно
осећање али Модин је и даље био савршено спокојан. Брод је
сачињен тако да се максимално прилагоди свим екстремним
условима. Развијао је огромне брзине, а његови компјутери били
су програмирани да увек избегавају најопасније... Није, дакле,
било разлога да се узбуђује.
Све у свему, четири пута је гравитација достигла врхунац.
Сваки пут Модин је, лежећи у тами – или боље: лебдећи у тами
– својом свешћу пратио те страховите брзине, убрзавања и
успоравања.
А гигантски брод је савлађивао раздаљине од више
стотина светлосних година.
И прошао је кроз црну јаму!
Модин је спавао. У глави је имао менталну слику Судлил
без одеће; онако како ју је водео онога поподнева без страсти.
Но ова визија изазивала је неко чудно осећање. Управо је хтео да
размотри какво је то осећање, кад је уз шок схватио да он, човек,
то у ствари сања.
Пробудио се запањен. Зар он да сања! Па животиње
сањају како би се ослободиле својих тетоба, како би из себе
истиснуле конфликте настале у току дана.
Ја тонем... Мислио је узнемирено. Сан је представљао
први симптом који наговештава да његова дневна свест није у
стању да савлада настале тешкоће.
У првом тренутку није обраћао пажњу на садржај сна, а
онда примети да је сан изазвао гениталну укрућеност коју је
раније опазио код мужјака човеколиких животиња.
Значи, то се тако постиже!
Био је веома заинтересован па устаде да би тај феномен
проучио у огледалу, у купатилу. Али, било је очито да та појава
није могла да издржи тако подробно испитивање.
Био је весео док се облачио. Још неколико пута враћао се
сну и анализирао тај нови, еротски садржај. У тренутку када је
обувао ципеле, одједном му паде на памет да нешто тако
неуобичајено, као што је сан, можда има и неко друго значење.
Да ли је то део новог напада?
Док је његов ум био окупиран својом првом страшћу,
можда се дотле догађало нешто што он није требало да примети.
Са осећањем нелагодности укључио је пуну свест.
У пољу његове менталне енергије постојала је само једна
тамна мрља – Нунули, мада ни то није било посебно снажно или
опасно. Ако се било шта догодило, мислио је Модин несрећно,
већ је све готово. То није био довољно значајан догађај који би
оставио јачи траг. Можда је то доста опасан напад, лукаво
смишљен – помислио је.
Завршивши облачење, док је још размишљао какве би
природе могао бити тај могући напад, изненада се зачу звоно на
вратима. Пође ка вратима па застаде. Нешто му је говорило да
треба да буде веома опрезан. Укључио је зато пуну свест и
ставио у погон све снаге свог одбрамбеног менталног система. А
онда је отворио врата.
Пред њим су, како је то већ и наслутио, стајали његови
пријатељи.
- Здраво! – рече им Модин, – Уђите!
У том тренутку већ се борио за живот.
 25

Из пушчане цеви изби светао пламен. Засветлео је

ходником као муња и чуо се пригушен прасак. Међутим, после
само неколико делића секунде, набој изгуби дејство.
- Ичдозе, пази шта радиш! – рече Рузб нервирајући се.
Затим се, окрете Модину: – Здраво! – рекао је, смешећи се.
И све је већ било готово. Био је то покушај да му се спали
мозак. А како то није успело, истог тренутка уништен је
механизам који је у ту сврху употребљен.
И тако неће моћи да анализира метод који они користе
против људског менталног система. Али, како ли су онда
очајнички решени да га униште, кад су дошли у ситуацију да
ризикују да он сазна да они поседују такав метод?
У том тренутку Модин није имао времена да о томе
размишља. Његовим пријатељима било је заиста мило што га
поново виде. Тапшали су га, грлили, руковали се с њим више
пута. Све то уз доста буке. А када га је снажни Рузб пригрлио,
тако да му је скоро понестало даха, морао је да се побуни.
- Е, па, доста смо се већ поздрављали! – успео је да
прозбори.
Ускоро је видео да су се сви прилично опоравили од
боравка на Ганији, али су још били због тога узбуђени.
- Тамо је био прави пакао – рече човек-медвед. – Био је то
превелик залогај за нас. Што се више удаљавамо од те планете,
све се боље осећам. Успели смо да се ослободимо и вратимо на
брод, али ипак... Заћутао је, замишљен и намргођен.
Модин је размишљао о томе колико су већ далеко од
Ганије и како ће ускоро бити на једној много занимљивијој
планети. Они су претпостављали да он о свему томе не може да
зна више од њих па зато није изговорио ни слово.
Кад човек-медвед престаде да говори, човек-лисац који је
седео крај Модина испусти неки чудан звук. Модин га погледа.
Једна суза скотрљала се низ Нарлов образ.
- Можда је чудно, али ја о овом путу никада нисам
размишљао као о неком освајачком походу. А претпоставимо и
да смо освојили те како се већ зову? Шта бисмо с њима радили?
- За све су криви ти проклети људи-хи:јене! – прогунђа
Ичдоз.
- Као што је Модин већ рекао, то је гомила злих
узурпатора.
Слушајући њихов разговор, Модин се све боље осећао.
Истина је да већина људи-хијена, које они оптужују, такође нема
појма о свему што се догађало. Сигурно је да им никада више не
би пало на памет да нападну Ганијане. Али жестина њиховог
протеста говорила му је да би се, и међу осталим животињама на
броду, лако изазвао отпор против постојећег поретка.
Била је то само несређена помисао, без стварног циља. Па
ипак, могла је да доведе до одређеног решења – кад би човек
повратио своју улогу на Земљи... Али, исувише је рано да о томе
размишља. Зато им само рече срдачно: – Е, вас четворица нећете
поново доле, то је сигурно! Треба и на друге да дође ред, зар не?
- А зашто су нас јутрос позвали и наредили нам да до
даљега стално имамо уз себе ово електронско оружје?
Значи, тако су то извели.
- Јесте ли имали некаквих тешкоћа са тим оружјем? –
упита Модин као узгредно.
Рузб слеже раменима, па рече:
Један хијена-официр је приметио да нешто није како
треба са Ичдозовим оружјем. Зато смо се задржали кад смо
долазили овамо, чекајући да он то поправи. Али... еј! Његове
огромне смеђе очи невино се разрогачише: – Можда то још није
поправљено, па је зато опалило на вратима.
Модин осети знатно олакшање због тако просте завере;
вероватно да тај члан комитета уопште о томе и није обавеетио
Нунулија већ је директно утицао на хијену-официра. Рекао је: –
То што се од вас захтева да носите оружје, само је мера
предострожности. То још не значи да ће вас опет негде послати.
Било је очигледно да им тако нешто није пало на памет.
Одједном су се разведрили и ускоро су весело износили нека
своја искуства са Ганије. Сада када се чинило да .је све прошло,
смех је био олакшање после толико невоља и напетости.
 Док су они причали, Модин је размишљао. И учинило му
се да је већ прошло довољно времена.
Одлучио се. Устао је, начинио неколико корака па се
окренуо ка својим при.јатељима. Дигао је руку и, сачекавши да
се смире, рекао им: – Пријатељи, морам нешто важно да вам
саопштим!
Стојећи тако пред њима, испричао им је једноставним
речима све о себи. О ономе што је до сада све учинио и о ономе
што је остало као нерешеио. Када је завршио, настало је дуго
ћутање. Онда Рузб устаде, приђе му и без речи пружи руку. Ово
као да је био сигнал и за остале: сви приђоше и руковаше се са
Модииом,
Затим су поново сели и, гледајући га ужареним очима,
чекали су да им саопшти шта ће он учинити. Рузб први
проговори трезвеним гласом: – Значи, сад је дошло до тога да су
они у стању да пониште твоје менталне способности?
Модин признаде да је то вероватно тачно: – Ипак, у свему
томе мени нешто није јасно. Нема сумње да оно што су показали
да су у стању мени да учине, да су то исто учинили и са Судлил.
Међутим, нису је убили. Зашто?
Нарл примети суморно: – Поштедели су је да би је, као
што си већ рекао, искористили против тебе. Тај Зоувгит држао ју
је испред себе као штит.
- Али, уколико су они стварно у стању да контролишу мој
ментални систем, зашто су се онда уопште замарали свим тим
заобилазним средствима? – размишљао је Модин.
Дулдн, који до тада није ништа рекао, изненада
проговори: – Не видим зашто би убудуће било икаквих тешкоћа.
Треба само да се држиш даље од Зоувгита и тог њиховот
лукавог начина да контролишу ум. А онда – он одмахну руком –
све те тешкоће потпуно ће ишчезнути.
- Па да, тако је! – узвикну Ичдоз.
И Рузб и Нарл се разведрише:
- Да, то је решење!
- Па... нисам баш сигуран... оклевао је Модин.
Настаде пауза која му је била веома непријатна. То што
они предлажу, то људска бића не чине; бар не зато да би се
некоме уклонила с пута. Сада је видео да он беспоговорно
схвата да је човек супериоран облик живота.
Њему се никад није постављало као проблем да ли је он у
'Стању, да ли се усуђује да нешто учини. Он никада није
реаговао страхом на извесне тешкоће. Уколико је избегавао
одређене ситуације, чинио је то из чисто филозофских разлога;
али сада то више није долазило у обзир. У овом случају чврсто је
решен да разговара с неким чланом комитета. Објаснио им је ту
своју одлуку.
- Неко мора да оде и види шта то они смерају, да их од
тога одговори уколико за своје поступке не пруже неко разумно
објашњење. А, искрено говорећи, не видим како би то могли. На
пример, повели су милион Земљана у освајачки поход. Неко
мора да им каже колико је такав њихов програм штетан за све
људе који су у то умешани; како за нападнуте, тако и за
нападаче. – Људи гину или се, као ви, повлаче по ганиланском
блату – рекао је. – А све то није ни мало забавно, зар не?
Сва четворица се сагласише с њим.
- Пошто ствари тако стоје – настави Модин – хоћу да се
спустимо доле, близу неке од ових грађевина, па да онда одем
тамо и разговарам с неким од њих.
- Али, они ће употребити ту своју непознату снагу против
твог менталног система! – протестовао је Нарл. – И онда ћеш им
пасти у руке!
Модин одмахну руком, онако како је то сам Нарл често
чинио.
- Јеси ли ти читав? – поче Дулдн раздражено. Окрену се
осталима: – Пријатељи моји, ова људска бића су некако
ишчашена.
Била је то реакција која је уништавала баријеру.
Претходно су осећали страхопоштовање: човек, наследник
њиховог прадавног ствараоца! Имали су некакву представу о
надљудским особинама тих бића. А овај излив беса човека-
јагуара некако их је ослободио.
Рузб рече: – Слушај, пријатељу! Твоје је срце на правом
месту, али са таквим идејама нећеш се жив вратити са њихове
планете.
- Ти располажеш огромним научним знањем – јави се
Нарл. – Зар ти ништа од свега тога не указује на неко рањиво
место тих Зоувгита?
Ово питање запрепастило је Модина. Он лагано рече: –
Ако бих свој мисаони систем усмерио ка насиљу... Комитет не
познале ни Јелм, ни феномен црне јаме у оној мери у којој би
требало да познаје те појаве, када се њима већ користе.
Дулдн скочи на ноге и рече: – Пусти сад те интелектуалне
ствари! Имаш ли ти неки предлог који би се овде могао
практично искористити?
Модин дубоко уздахну: – Трећи закон кретања – поче
тихим гласом – делује у Јелму као и у обичном простору.
Наравно, с том разликом што је то постојан талас...
- И шта то значи? – упита Ичдоз напето, нагињући се
напред.
Дулдн примети нестрпљиво: – Акција и реакција су
једнаке и супротне. – Затим се окрете Модину: – У чему је
суштина?
- Није требало да се користе Јелмом када су уништавали
наш град иза баријере. Још негде траје реакција. – Модин
прекорно одмахну главом. – Ако би за то сазнао неко ко зна
каква је то снага!
- Да ли би ти могао да будеш тај неко? – питао је Рузб.
- Ја! – дрекну Модин.
А затим стаде, потпуно збуњен. Пружио им је само једну
информацију која се није односила на некога или нешто
одређено, а понајмање на њега самога. Био је ужаснут, с
напором је проговорио:
- Ја то не бих могао да учиним. То би се могло завршити
масовним убиствима.
- Слушајте га само – рече Ичдоз презриво.
- Идемо с тобом и штитићемо ти приступ својим оружјем.
Можемо после да расправљамо о свему – рече Рузб устајући.
- Мислио сам – рече Модин – да би можда требало да
поставимо армију. Не зато да би они пуцали или тако већ нешто.
Али ако се правилно распореде, Зоувгитима ће бити тешко да
нешто предузму против толико људи. Поготово што је то
њихова планета.
- То је добра замисао! – рече Дулдн.

26

Пошто су доручковали, Модин их поведе до контролне

просторије.
Кад су стигли до улаза, Нарл сумњичаво примети да их
можда неће пустити унутра. Свуда око масивних улазних врата
била су разнобојна светла, а на металној плочи је писало: Улаз
строго забрањен.
Модин употреби своје менталке способности. Без тешкоћа
је отворио врата, а потом онеспособио све који су се унутра
налазили: инжењере, техничаре и људе-хијене. Присиливши их
да мирно напусте просторију, лично је проверио да ли су сва
врата закључана.
И, неколико минута касније, указала се – планета Зоувг!
На огромном екрану контролне просторије најпре се указа
магличаста лопта, као сјајна силуета окружена црним небом.
Увећање је постепено постајало све јаче, на крају угледаше мали
град у планинама – град у којем живе Зоувгити.
Комитет!
Са толике удаљености није се могла опазити слабашна
светлост баријере која је окруживала град, али Модин се
разумевао у баријере. То му није било значајно.
Свуда су се назирале стене, кањони, издужене сенке и
тамне литице; тек ретко указала би се понека грађевина. Једна је
била постављена на сам врх неке високе планине, а друга би се
једва назирала у долини неке дубоке провалије.
Док је посматрао тај величанствени призор, Модин је
дрхтао. Не читавим телом одједном. Осетио би подрхтавање у
стопалу, онда у рамену, па у руци... стомаку, куковима, плућима.
И тако непрестано, у круг и наново. Тај се осећај померао, али
ни за тренутак није престајао.
Потпуно се отворио према свим перцепцијама, осећао је
разноврсне реакције.
У стопалима је осећао притисак пода на којем је стајао, а
по кожи га је доста пријатно боцкала одећа. Удисао је ваздух
који га је, при сваком уздисају и издисају, голицао по дисајним
путевима и плућима. На лицу је непрекидно осећао топлину која
је изражавала његово осећање беса, мада је био сасвим сигуран о
каквом се осећању ради. Нешто што је навирало са свих страна.
Сетио се својих основних и прастарих начела: људи и
живот, онакви какви јесу, вредни су свога постојања. Уколико у
њих имаш поверења, имаће и они у тебе. И људи и живот.
Пружи им љубав, па ће ти љубав и узвратити. Живот је у основи
добар. Никад не приступај с претњом и открићеш да је све око
тебе мирољубиво настројено. И – увек окрени и други образ.
Осећао је задовољство док су му ове мисаоне поставке без
напора пролазиле главом. Све су оне без сумње биле исправне,
али не дословно и не вечито. Јер, очито је да Нунулији сада нису
такви. Нити Зоувгити – бар не за сада. Нити сви Земљани.
Можда ће једном, доцније, сви постати такви. Али сада још
нису.
И, наравно, он још мора да буде на опрезу. Још не може
да убије, много тога још не може. Све су то Зоувгити знали о
њему.
Модин и његови пријатељи провели су већи део дана
посматрајући како се њихова огромна армија искрцава у
планине иза баријере – без икаквог отпора. Значи, чекају ме,
мислио је Модин. Он начини неколико брзих и ритмичних
покрета, као да плеше; то је представљало тренутан израз
његовог задовољства.
Заиста сам уклонио све своје унутрашње баријере... Све
што би осетио, тело би истог тренутка изразило. Било му је то
пријатно.
Касније, када су сели да једу, приметио је да га остали
пажљиво посматрају. Дулдн у једном тренутку упита: – Колика
ли је, уствари твоја памет? Где си научио све те ствари? То о
црнај јами?
- Мој ментални систем способан је да директно спознаје
све природне феномене. Затим додаде скромним гласом: – Није
то нешто што сам ја као појединац усавршио. То су Нунули
учинили за нас. Нисам ја ни паметнији ни бољи од других –
само што располажем посебним способностима.
Рузб диже очи са тањира па примети: – То мора да је
тачно, пријатељи! – Већина ствари које је овај друшкан учинио
од како га познајемо, прилично су наивне. Има добро срце, али
није баш нарочито паметан. Па ипак он у тој својој глави има
неку страховиту снагу. Је ли тако, Модине?
Модин није био нарочито срећан због оваквог описа своје
личности. Но пошто му је било стало да га пријатељи прихвате,
он живо рече: - Тако је.
- Али ипак – додаде после кратке паузе – нисам више тако
наиван као пре.
- То ћемо тек видети! – рече Рузб. И бацивши кратак
поглед на Модина, додаде: – Немој да се љутиш, пријатељу! Ја
само гледам чињеницама у очи. Ето, на пример – рече тужно
одмахујући главом – дозволио си да те преваре на доста
једноставан начин и да ти одузму последњу жену на свету. А ти
чак и не помишљаш да било шта предузмеш.
- Али ја знам где се она налази! – бранио се Модин.
- Где? – упита Рузб брзо.
- Па код Зоувгита, наравно.
Човек-медвед окрете се осталима и, раширивши немоћно
руке, рече им: – Видите шта мислим.
Са друге стране стола Нарл се искези, на Модина.
- Ја се сећам да сам се једном добро био загрејао за једну
женску. И баш када ми је било највише стало до ње, она је
почела да шири ружне приче о мени. И наравно, после тога сам
знао где је, а и где јој је место.
- А ја сам – јави се Ичдоз – имао пријатеља који је решио
да у чамцу пређе океан. Настрадао је у олуји. Али знам где је он
сада. Оно што је од њега остало, налази се под водом!
 - Видиш ли, Модине, ти говориш као да ниси у стању да
спојиш две мисли у глави! – примети Рузб који је све време
упорно гледао Модина.
Овај пријатељски напад дубоко га је погодио. Схватио је
да нешто није у реду... Човечанство је било поражено. Дословно
уништено, сведено на последњу жену и последњег човека. А ја
се још понашам као да сам победник, размишљао је.
Доста глупо. Па ипак...
Када су коначно завршили обед. Модин им рече: –
Најбоље је да сада пођемо на спавање. Вероватно ће у току ноћи
стићи порука и онда ћемо морати да сиђемо доле. А дотле треба
да се одморимо.
- Имаш ли некакав план? – питао га је Дулдн сумњичаво.
- Нисам ја више онако наиван као што сам био, поново
вам кажем – одврати Модин.
Порука је стигла око три сата после поноћи.

27

Колико су могли да виде на екрану, није било једноставно

прићи грађевини која им је била циљ; осим уколико би се
спустили директно на њен кров. Зграда се налазила непосредно
уз високу литицу. Испред ње је доста раван плато, али на њему
је било доста лепо уређених стаза и ограда које су окруживале
разноврсно грмље и спуштале се до потока и шуме на око двеста
јарди од саме зграде.
На околним планинама назирале су се фигуре војника са
брода. Мада су још били поприлично удаљени од главне
грађевине, Модин је знао да им је потребно још око сат времена
да се довољно приближе. Можда би требало да и он мало одгоди
спуштање.
Друга најближа погодна површина била је доста стрма
падина. Управо ту су спустили свој мали помоћни брод, а затим
су Модин и његова четири пријатеља кренули преко неравног
терена ка главној грађевини. Осећао се благ поветарац.. Својим
развијеним перцептивним способностима Модин је одмах
запазио да је у ваздуху знатан проценат кисеоника; према
компјутерским подацима, 35% ове атмосфере чинио је кисеоник.
Ускоро су се нашли међу дрвећем. И ту су запазили прва жива
створења ове планете.
Оно што су видели личило је на птице: мала крилата
створења лепршала су међу гранама. Модин укључи пуну свест,
али је осетио и примио само бескрајно једноставне мисаоне
сигнале ових сићушних створова. Примао је слике грана које
фијучу поред крила и слику неба, онако како су га виделе те
мале, светле очи.
Али није било никакве завере. Та створења била су оно
што су и изгледала. А и ове остало око њих. Ове је било
природно, чак примитивно.
Зашто би ико ко живи на овако идиличној планети, питао
се Модин у чуду, имао потребу да је у сталној комуникацији и
да намеће контролу осталим планетама. Све што би икада могли
очекивати од такве доминације јесте нека чудна свест о томе да
проузрокују одређене ефекте на некој удаљеној и непознатој
тачки у простору; а веома |је мала вероватноћа да би икада
посетили више од неколико планета, од огромног броја које
контролишу. Значи да њихово целокупно задовољство потиче од
њихових сопствених менталних представа о ономе што се
догађа.
Зашто осећају потребу за таквим представама?
Све му је то изгледало тужно и бескорисно.
Док је размишљао о овоме, он и његови пријатељи стигли
су до ивице оног простора са грмљем и стазама који је подсећао
на некакав врт. Тачно испред њих налазила се беличаста стаза.
Модин нагло ступи на њу а затим застаде, окрете се и рече:
- Мислим да би овде требало да ме чекате. Распоредите се
међу грмљем. – Свуда око њих владала је тишина и Модинов
глас звучао је изузетно снажно. – Мој одбрамбени систем може
довде допрети, што значи да оно што могу учинити за себе, могу
и за вас – на овој раздаљини. Али, ако се не појавим пре него
стигну војници, онда се вратите на помоћни брод и спустите га
овде. Можда ћете морати да ме спасавате.
Њих четворица били су веома суздржани. Модин осмотри
њихова човеколика лица и угледа на њима ужас и велику
узнемиреност. Ипак, Рузб успе да проговори – гласом који је био
једва нешто јачи од промуклог шапата: – Богами, баш нас је
ухватио страх. зар не? – Затим се руковао са Модином и
промрмљао: – Срећно, друже! Држи се добро и да те брзо
поново угледамо.
И остала тројица приступише и руковаше се са Модином.
Модин немо климну главом и пође.
Све око њега изгледало је другачије него на екрану
помоћног брода. Површина врта била је знатно равнија него што
му се то претходно чинило. Сада је могао да види да је оно што
му је личило на прљаве површине, уствари некаква пластична
маса на којој се наталожио фини прах. Исти такав прах био је и
на стазама, али оне су биле другачије боје. Преко потока се
пружало неколико украшених мостова; уколико су ти орнаменти
имали одређено значење, он га није могао открити.
Не погледавши ни једном за собом, Модин пређе преко
моста. Из даљине су сви ови мостови изгледали веома крхки,
али под ногама је осећао да су саграђени од веома чврстог
материјала. Минут касније већ се налазио на степеницама главне
грађевине која је подсећала на замак.
Попевши се уз степенице, угледао је испред себе прозирна
врата. Пре него што је ушао, окренуо се први пут и погледом
потражио своје пријатеље. Још су стајали тамо где их је оставио
и гледали у његовом правцу.
Махнуо им је. Они су му отпоздравили.
И то је било све, осим – осим што је у оку осетио сузу док
се окретао од њих. Када човек има тело, мислио је, заиста може
да се веже за људе.
Али, очито да није био тренутак за таква осећања. И зато
крену према вратима, не мислећи ни на шта. Кад се приближио,
врата се аутоматски отворише.
А када је закорачио унутра, затворише се за њим.
 28

Пробудио се и помислио: претпостављам да би

самоубиство било најједноставније решење. Али и ако се лако
увери да неће имати потомака, постићи ће исти ефекат.
Човек мора да оконча своју врсту, било којим начином.
Зевнуо је, протегао се и сео на кревет који се налазио у
малој соби поред контролне просторије у помоћном броду. Била
су упаљена „дневна“ светла и то је, можда, био разлог што се
пробудио. Негде у позадини главе осећао је некакво питање,
некакво чуђење. Али, подстицај је био исувише незнатан да би у
овом тренутку обратио на то пажњу.
Устао је са кревета и скоро да је пао преко Рузба, који је
лежао на поду и спавао дубоким оном.
- Еј! – рече Модин.
Одмах затим угледа још три прилике испружене на поду.
Били су то Дулдн, Нарл и Ичдоз. Сањиво али ужурбано
догегаше се до Модина, pрескачући преко Рузба.
Нарл први стиже до Модгана па упита: – Јеси ли добро,
друже?
- Па наравно! А како би требало да будем? – одговори
Модин изненађено.
Дулдн, који је застао како би продрмао Рузба, усправи се
и рече: – Он покушава да савлада свој прадавни хибернациони
инстинкт. То га обично погоди у одређено доба сваке године... –
Његове речи без сумње су се односиле на човека-медведа, али
пошто је изговорио ове речи допре му до свести значење
Модинових речи. – Како би требало да будеш? – узвикнуо је. –
Слушај, – рече затим ратоборно, – синоћ си рекао да ћеш
укључити пуну свест ујутро и да ћеш нам објаснити шта се
догодило. А сада је јутро друже!
- Како то мислиш? – Модин је био запањен. – Какво
објашњење?
А онда заћута. Кроз главу му засветле сећање. – Прошао
сам кроз она врата... – промрмљао је.
- Да, и шта је онда било? – нестрпљиво упита Ичдоз.
 Модин баци поглед на њихова напрегнута лица. Чак се и
Рузб пробудио и упорно га је гледао својим поспаним очима.
Одмахнуо је главом – осетио је како се и његове очи шире од
пометње. – Не знам. Како сам тамо доспео?
- Испричај му ти, Нарле. Ти имаш брз језик – промумла
човек-медвед.
- Нема ту много да се прича, – рече Нарл. – Ушао си
унутра, ми смо те допратили. Прошло је више од сата. За то
време наша армија је стигла, заузела све положаје. Попели су се
уз степенице, ушли су унутра. Затим нам је од тебе стигла
мисаона порука да дођемо и изнесемо Судлил, што смо и
учинили. А онда си ти рекао да мораш да се вратиш и одржиш
неко обећање, али пошто је већ падао мрак убедили смо те да
причекаш до јутра. То је све.
- Зашто је требало да се вратим? – упита Модин збуњено.
– Какво обећање?
- То нам ниси рекао.
Модин се полако спусти на кревет.
- То ми изгледа као изненадна амнезија, – рекао је лагано.
– Мораћу веома обазриво да је отклоним.
- Хоћеш да кажеш да је реч о хипнотизму? – рече Дулдн
ужаснуто.
Модин климну главом и рече: – Мора бити да су успели
да продру кроз мој одбрамбени механизам. – Био је страховито
запањен. – Дођавола, – изустио је замишљеним гласом. – То је
њихов метод контроле, – објаснио им је. – Усаде ти одређен циљ
и онда те имају у рукама.
Управо када је хтео да настави, паде му на памет мисао с
којом се пробудио. Рекао је:
- Слушајте, ја бих требало да се убијем. Не! – исправи се.
– Морам на све начине да онемотућим да Судлил и ја имамо
потомке. Људска врста мора да изумре!
Четири човеколике животиње значајно су се загледале.
Потом су тужно одмахнули главом.
- Боже, овај овде је стварно изгубљен, – рекао је Дулдн.
- Модине, погледај кревет иза себе – рече Рузб нежним
гласом.
Модин се полако окрете, неверујући сасвим да је у
толикој мери био несвестан свега око себе. Јесте да је спавао
окренут леђима и да је потпуно био обузет размишљањима...
али, ипак.
Сада ју је пажљиво посматрао. Иста она златна коса... и
лице које се нимало није изменило од како су се растали... Чак и
кад је спавала из ње је зрачила она иста снажна – није за то било
друге речи – животност.
Питам се да ли сам ја икада изгледао тако енергичан –
први пут му се наметнула оваква мисао. Како ли ја изгледам
онима који ме виде?
Не скидадући погледа са Судлил, питао је: – Шта је с
њом?
- Ти си нам рекао да је у несвести, – јави се Нарл. – И онда
смо ми направили носила и донели је овамо. Њено стање се није
ни трунку изменило од како смо је донели.
- И све сам то рекао синоћ, као да знам о чему се ради?
Зашто јој нисам повратио свест? – Модин осети велику
збуњеност.
Показало се да не жели да насилно прекида њен природни
процес буђења, а веровао је да ће до тога брзо доћи.
- Претпостављам да сам синоћ знао шта радим – рече
Модин пометено – и зато је боље да ништа не предузимам на
брзину.
Један сат касније, управо када су завршили доручак,
Модин дубоко удахну ваздух.
- Ево, почиње, – рекао је. Враћа ми се сећање. Укључићу
пуну свест и говорићу вам о свему што се дргађа...

29

Када је Модин ушао, један Нунули устаде од писаћег

стола који се налазио насупрот вратима, неких двадесет стопа
удаљен.
 - Потпишите се овде! – рекао је. У једној руци је држао
некакву оловку, а другом је показивао на нешто што је личило
на књигу гостију.
Модин је стајао одмах код улаза. Свесно је у себи угушио
импулс да одмах учини оно што неко захтева, и остаде да стоји
уз врата гледајући унаоколо. Зидови који су се савијали према
врху били су начињени од исте сјајне беличасте пластике као и
стазе и ограде у врту. Могао је да види двоја врата испред себе;
по једна са сваке стране онога што је, у недостатку погоднијег
израза, назвао рецепцијски пулт или сто. Врата су била огромна,
висока бар десет стопа, и украшена орнаментима који као да су
представљали златно лишће. Осветљење је имало исту јачину
као и спољна светлост, али Модин није покушавао да утврди
каквим је начином то постигнуто.
Задовољивши се овим брзим осматрањем, он полагано
пође напред. У њему су били укључени сви пријемници. Осећао
је чврстину пода којим је ходао, одећу на себи и пријатност при
удисању због повећаног процента кисеоника. И све остале
поруке које је примао, говориле су му једно: све је у реду...
Пришао је столу и спустио поглед на празну страницу.
Док ју је посматрао, био је свестан да је оловка у испруженој
Нунулијевој руци скоро тик уз њега.
Док је тако стајао, наметнуле су му се две мисли, а обе су
представљале критички осврт на оно што се дешава. Прва мисао
је била: читава сцена постављена је за особу са Земље. То
предворје, рецепција, књига гостаду – све је то представљало
изузетно упрошћену (и без сумње на брзину постављену)
паралелу старе људске институцује – пословних просторија.
Претпостављао је да тај познати призор треба на неки начин да
га успава. Можда су очекивали да ће он аутоматски прихватити
читаву процедуру која прати такву сцену. Друга мисао
произилазила је из прве: пошто су већ уложили толико труда,
значи да је у току још једна за вера протов њега.
Сви његови одбрамбени механизми били су у крајњој
приправности. Али он је желео сусрет и обрачун са самим
Зоувгитима, не са њиховим подређенима. И зато је одмахнуо
главом, онако како то чине животиње кад нешто одбијају.
- Имам уговорени састанак, – рекао је.
Нунули није ни покушао да га наговори да се упише у ту
књигу.
- Овуда, господине! Руком је показао према вратима која
су се налазила с Модинове леве стране.
Модин се није ни помакао. Нунулијеве речи побудиле су у
њему не само један, већ неколико степени сензорних свести.
Начин говора. Нунулијево телесно држање док је говорио –
готово неприметно надимање његових мишића. И, оно што је
било најважније, емоција коју је примио из „звука“ у
Нунулијевој глави – некаква лукавост, тако му је изгледало.
Је ли у току још једна завера? Шта би то могло да буде?
Најпре, осећај да је грешка ако се упише у ту књигу гостију, а
сада исти осећај да ће погрешити ако пође у ту собу.
Осећао је известан напор да се обузда и не осмотри, из
чисте радозналости, шта се то налази иза тих врата лево. Касније
ћу, мислио је, погледати шта се налази иза тих врата и онда ћу се
уписати у књигу.
Мора да сазна у каквој су вези та врата и књига.
Гласно је рекао:
- Могу ли најпре да одем у ону собу? – При том је показао
на врата која су се налазила десно од њега.
- Наравно! – гласио је учтив одговор.
Ово му је звучало, ако је осећао као исправно.
Нунули приђе вратима, отвори их и придржа.
Приближавајући им се, Модин опази да је непосредно уз врата
извесно мало удубљење. Очито да се сама соба налазила више
удесно, он је није могао видети. Стигао је до прага и, не
застајући ни за тренутак, ушао.
Две ствари догодиле су се готово истовремено: зачу се
метални звук врата која су се за њим затворила, а пред њим се
угасише сва светла.
Нашавши се изненада у тами зоувгитског штаба, Модин
застаде. Али, само на тренутак. Прошавши кроз предворје у
неколико корака, кренуо је улево, усмеривши се ка једној
столици чије је постојање осетио путем сложених процеса у
свести која је и даље била у стању пуне приправности. Сео је.
Из таме се зачу глас:
- И тако сте себи дозволили да упаднете у замку!
Модин је сместа запазио да и овај Зоувгит, као и Нунули
на рецепцији, говоре општеземљаским језиком.
Много је труда уложено због једног јединог људског бића.
Само значење изговорених речи није га пуно узбудило.
Он је и даље веровао својој перцепцији и осећао је да је
исправно што је ушао и сео у ту собу.
Још у тренутку када је улазио, осетио је топлоту и
присуство неког живог бића. Знао је да се ради о само једној
особи која се налази неких шест стопа удаљена од његове
столице, са леве стране. У соби се осећао некакав непознат
слабашан воњ. Осетио је да тај мирис долази од особе кода је
бар за читаву стопу виша од њега.
Да ли тај члан комитета стоји на неком узвишењу? Модин
није имао такав утисак. Стога је закључио да природна висина
тог Зоувгита износи читавих девет, па и девет и по стопа.
Занимљиво!
Осетивши да га Зоувгит помно посматра неким својим
чулом које му је омогућавало да види у потпуном мраку, Модин
се поново сети његових речи.
Јесам ли можда постао жртва њихове способности да
тренутно наметну оно што желе другим бићима, Способност
због које су и успели да наметну своју власт читавој галаксији?
Али, ова напетост и помно самоиспитивање брзо
престадоше. Осећао је читавим бићем да је све у реду. Још
увек...
Одбацивши такву могућност, постао је свестан да је,
уствари, разочаран. И сам сусрет са чланом комитета није испао
онакав каквог га је он замишљао – као отворен дијалог лицем у
лице. У оваквим условима супротстављање нема некакав
природан почетак, већ креће од врхунца интензитета.
- Са жаљењем примећујем – проговорио је најзад Модин –
да ваше речи и понашање указују на то да не намеравате да
напустите ваша галактичка оовајања.
Уместо било каквог одговора Зоувгит најпре приђе ближе
Модину. Затим рече:
Изгледа да је дошло до неспоразума. Ми немамо у плану
никаква освајања. Одакле вам таква помисао?
Модин се завали у столицу. Сети се да је исто то рекао и
Нунули господар свемирског брода. А у то време Земља је већ
била потчињена Зоувгитима, човечанство истребљено, а Ганиа
немилосрдно нападнута.
Указавши Зоувгиту на ове чиње нице, закључио је:
- Имам утисак да су разне варијанте истог метода
примењиване и на десетине хиљада других планета.
- Оно што ми чинимо није освајање, – одговорио је
Зоувгит. – Ми једноставно и одлучно уништавамо случајне и
погрешне еволуционе облике. И чим се на некој планети
успостави исправан еволуциони ток, извесно време још
надзиремо његов развај али се даље не мешамо. А то се ни на
који начин не може сматрати за освајање.
Запањен Модин растави усне. А онда их поново састави.
Та бујица речи пружила му је – објашњење.
Забога! – помислио је. Па они нападају оне најспособније
и најјаче врсте које успевају да преброде све еволуционе недаће
на својој планети!
Запањујућа замисао.
Када је човек преображавао своје животиње, на тако
нешто уопште није ни помишљао.
- Каквим се то, и чијим мерилима, селекционишу
исправне врсте у Галаксији? – упитао је.
- На свакој планети подржавамо развој оних животних
облика који и природно најдуже живе, – одговорио је Зоувгит. –
Знате ли за неко боље мерило од дужине живота?
Ућутао је. Модин је учтиво чекао да му овај поближе
објасни значење својих речи. Прође неколико часака па Модин
закључи, по уједначеном Зоувгитовом дисању, да он не
намерава да пружи било какво додатно објашњење.
- Слушајте... започе Модин. А онда ућута. После неколико
секунди упита: – Ви сте раса која најдуже живи – зар не?
- Ваш израз „раса која најдуже живи“ нетачно изражава
стање ствари. Ми смо бесмртни. – У гласу се осећао понос. – То
је једна од наших двеју најважнијих особина.
Модин помисли како је њихова друга значајна особина
способност да контролишу мисли. Али, одлучио је да на то
тренутно не обраћа пажњу. Зато је рекао:
- Укратко, одабрали сте једну таку значајну особину –
особину која је ваша раса наизглед стекла самом природном
еволуцијом. Кажем „наизглед", јер то бих још желео да
расправимо.
Члан комитета мирно изјави:
- Били смо потпуно објективни. Разматрали смо сва
пожељна својства на стотине раса...
- И коначно закључили да су ваша својства најбоља, не
постављајући питање како је до тога дошло! – упао му је Модин
у реч. – Поново вас питам – а у гласу се наслућивала
раздраженост – Знате ли за неко боље својство од дугог живота?
- Знам! – одговори Модин. – То су људске умне
способности. Да. И човекова филозофија: живи и пусти друге да
живе. Видите, ја мислим на људска својства а ви на зоувгитска.
Обојица смо веома субјективни, зар не?
- Ваше речи ми говоре да, пошто сте овде потпуно под
нашом контролом, даљи разговор представља губљење времена,
– гласио је хладан одговор.
И тако су се вратили овој теми.
Модин поново усмери сву пажњу према било каквим
знацима промене у свом менталном систему. Колико је могао да
осети, није било ни најмањег наговештаја да се било шта
изменило. Јелм је мировао. И сви остали извори енергије у
околном свемиру. Можда му споља и није претила опасност, већ
из њега самога. Изнутра.
Док је уз осећај нелагодности размишљао о овоме, паде
му на па мет да је дошло време да оствари то нешто због чега је
дошао. Шта – у то није био сигуран.
Дошао сам да разговарам. То и чиним. Али, то никуда не
води... Модин је поново покушао:
- Биологија је област коју, као резултат усавршавања
човека од стране Нунулија, ја можда разумем боље од осталих.
Из таме допре неки звук. Не речи већ само некаква
гласовна бучност. Презрив смех?
Зоувгит затим проговори прилично помирљиво.
- Ми у суштини, сада не морамо да било шта
предузимамо. Ми смо контролу над вама одавно успоставили. А
морате знати да нико не може ништа против своје основне
структуре. Појединац чак може да размишља какву би битку
требало да поведе – а изгледа да сте ви дошли до тога степена –
али ви ништа не можете постићи јер ви сте смртни, рањиви. На
пример, и поред ваших развијених умних способности, ваш
животни век траје само пар хиљада година. А и то дугујете
Нунулијима који су вас усавршили.
- То је тачно, – рече Модин. – Међутим, хтео сам...
Зоувгит га прекиде.
- Да бисмо вас уверили како све то нема пуно смисла,
позивамо ваш мисаони систем против нас. Видећете да не
можете.
- Ви од мене тражите немогуће, – протестовао је Модин. –
Реч „против“ за мене нема значења. Ја нисам против вас.
- Тачно тако! – рече Зоувгит задовољно. – Тако вас је и
програмирала наша подређена раса.
- За мене би било страховито тешко да намерно
предузмем некакву деструктивну акцију против било ког живог
бића, – рече МоДин.
- Баш тако! – рече члан комитета тријумфално. – Ви сте
тако условљени. Као што рекох, ви се узалуд борите против тог
вечитог оквира. А у суштини, осим овога што сте до сада
учинили, ви више ништа не можете – пошто сте такви какви сте.
- Хммм, – рече Модин. – Видим да се не разумемо баш
сасвим... Постоји више начина да се одере мачка, – рекао је
једну опаску коју је чуо од Рузба, а на коју је Дулдн био
изузетно огорчен.
- Не разумем шта то значи, – рекао је Зоувгит.
 Модин му није ништа одговорио.
Није ни могао. Поново је био на броду и даље се није
сећао.
- Тако је завршио тај део разговора, – рекао је горко.
- А какву си то мачку хтео да одереш? И на који начин? –
упита га Рузб, бацивши лукав поглед на ужарено Дулдново
лице.
- Извињавам се што сам употребио такво поређење – рече
Модин каји је седео за столом преко пута човека-јагуара. - Жао
ми је, Дулдне.
- У реду! – промрмља овај. – Више сам се уплашио него
наљутио. Значи, такав је тај Зоувгит. Боже!
Ичдоз је одмахивао главом.
- Другови, имамо овде једног чудака. – Мрко је погледао
Модина. – Каже да се не плаши, али као не зна како се треба
борити.
- Али, тада сам управо хтео да почнем... – бунио се
Модин.
- Онда си ти лажов. Рекао си том Зоувгиту да му ништа не
можеш. А нама сада кажеш да можеш.
Оптуживачки су гледали у Модина.
- Да, каква је то хипокризија? – упита Нарл.
- Једна од ствари због којих сам те увек ценио било је
твоје поштење. А ти си се послужио преваром. Немој ме
погрешно разумети, – рекао је Рузб брзо. – Морамо некако да
победимо те ниткове.
- Имао сам намеру да их нападнем путем Јелма – објаснио
им је Модин. – И то једино поштеним методом који ми је
доступан. Слушајте...
Када је Модин завршио своје објашњење, Дулдн га упита
безизразним гласом:
- И претпостављаш да си то и учинио?
- Да.
- Али у тренутку када си то учинио, тај део ишчезао ти је
из сећања.
- Претпостављам да су они тада извршили некакав
контра-напад. – Модин је морао да призна да се то сигурно
одиграло.
- Та Јелм енергија, да ли би побила све те Зоувгите? –
упита Нарл.
- Наравно да не би. То би било убиство, – рече Модин
ужаснуто.
Дулдн диже руке у вис.
- Слушајте само овог... – С на пором се контролишући,
рекао је:
- Можеш ли да одредиш локацију још једног сличног
извора енергије у Јелму?
Модин одмахну главом.
- Вероватно да их још има, али – ја знам само за тај један.
Јелм је велики колико и свемир, осим што у њему не постоји
време.
- Хоћеш да кажеш како си употребио извор који ти је био
познат? – био је упоран човек-јагуар.
- То сам намеравао да учиним! – рече Модин ограђујући
се.
Дулдн се завали у столицу. Лице му је било потпуно
црвено.
- Боље ми је да ништа више не кажем. – промрмљао је. –
Највећа шанса у историји Галаксије пропуштена је због овог
мекушца! – Био је ван себе, па само додаде пригушеним гласом:
– Другови, преузмите ви даље ствар!
Онда га Рузб упита:
- Добро, Модине, зашто не би укључио свој мисаони
систем? Неће нам шкодити да сазнамо шта се догодило.

30

Модин је извршио свој тест. Потпуно. Претпостављајући

да му се неће указати друга прилика, пробни узорак је одиграо
улогу комплетног експеримента. Попут генерала који своју
нову, маштовиту идеју о новој бици не испробава у претходним
маневрима већ на бојном пољу.
Било је очигледно да се није могао директно
супротставити огромној сили њихових хиљаду мозгова. Уместо
тога, усмерио је овоју комплетну свест да трага по Јелму за већ
постојећим извором енергије.
Будући да се читав тај процес одиграо готово тренутно,
није био изнанађен када се Зоувгит огласио из мрака:
- Према нашим инструментима, ви сте унраво извршили
напад. И ништа се није догодило.
Зоувгит настави, уз исту раздраженост у гласу:
- Сви смо осетили незнатне физичже сметње на нивоу
Јелма. Али свако зна да се ништа не може постићи кроз Јелм, без
претходног планирања. Природно, у самом Јелму време не тече,
али вама би за такво планирање, у овом овету, требало одређено
време. А ви нисте имали толико времена на располагању.
Значи, нешто су осетили. Што је, уосталом, и било
неизбежно.
Тек уз незнатне трагове своје некадашње љубазности,
Модин изусти:
- Оно што вам се сада догађа је, наравно, психолошког
карактера. Немојте се узбуђивати кад промене постану све
изразитије. Морате се суочити с чињеницом да, када се
правилно изведе обрт, уствари долази до промена у хемијским
спојевима. То ствара чудан...
Застао је. С нелагодношћу је осетио да је у соби изненада
завладала напрегнутост. Члан комитета као да се знојио од
нервозе, или чинио нешто што би представљало зоувгитску
реакцију те људске појаве. Он се огласи из таме сабласним
гласом:
- Да ли ви то кажете да сте са мном – с нама – физички
манипулисали на неки начин?
- Све што сам ја учинио – поче Модин љубазним гласом -
јесте то да сам искористио енергију коју сте ви првобитно
проузроковали у Јелму: искористио је као носиоца биолошких
промена које сам вам тим путем наметнуо. Истоветно дејство
проузроковано је и код свих ваших савезника. А сада...
 - Каква је то првобитна енергија коју смо ми
проузроковали?
- Она експлозија у Јелму којом сте уништили људска бића
иза баријере, – одговорио је Модин. – Како сте ви сазнали за
Јелм?
- Сазнали смо од једне расе која је сада истребљена, –
рекао је Зоувгит невољно.
- Још један погрешан еволуциони ток, претпостављам, –
рече Модин, – Е, па, морам да вам саопштим да њихово
познавање Јелма није било потпуно. И ја сам тако био у
могућности да искористим енергију реакције настале после
експлозије на Земљи. А она, признаћете, у овојој целокупној
снази садржи у себи било коју комбинацију животних енаргија...
- И шта сте том енергијом постигли? – прекиде га Зоувгит
опорим гласом.
Модин дубоко удахну ваздух.
- Зоувгитока раса ће од сада следити свој природни
еволуциони развој. У току наредних неколико хиљада година,
ваш просечан век износиће... Од седамдесет до осамдесет
земаљских година, рекао бих.
Док је говорио осећао је како расте емоционална напетост
у бићу са којим је разговарао, у тој потпуно мрачној просторији.
Изненада, Зоувгит га упита напрегнутим гласом:
- Та промена коју сте проузроковали у нама... Један од
мојих сународника управо ми је поставио питање; може ли се то
поништити и успоставити претходно стање?
Модин је оклевао. Био је запањен брзином којом су
реаговали. Нанео им је тако огроман пораз, а они као да су се
истога часа повратили.
Долази до противнапада, мислио је напрегнуто. Ја сам
искористио своје једино оружје; њихово недовољно познавање
Јелма. И ништа ми друго није остало. А њима остаје то да су ме
они програмирали, а у тој области немају довољно знања.
И, наравно, морао је искрено да им одговори на питање.
- Ја стварно нисам о томе размишљао, али наслућујем да
је одговор позитиван. Кроз тај процес требало би да прође сваки
од вас појединачно, што би било веома заморно. Али морам вам
рећи да уопште не намеравам...
Узевши у обзир колико мора да је огроман њихов шок,
Модин је поново био запањен брзином којом су реаговали.
- Ми смо били једина бесмртна раса у универзуму! –
рекао је Зоувгит, – А ви сте нас учинили смртним. То је
погрешно.
На известан начин ово је било тачно. Ввроватно да се не
би требало уплитати и одузимати им једно тако изузетно
својство, без обзира на то како су га они постигли. Али они су се
уплитали у развој толиких раса, расправљао је Модин сам са
собом, да њихов разлог нема никаквог значаја.
Њихов напад је почео, а ја се готово слажем с њиховим
ставом, – мислио је Модин напрегнуто.
Зоувгит рече:
- Нема ничега светог у природној селекцији. И ви на
Земљи уплитали сте се у њене токове када сте вршили промене
на вашим животињама...
Зоувгит је и даље говорио, али Модин за извеоно време
није ништа друго могао да чује. Постао је физички нестабилан.
Вид му се замаглио. У глави му је зујало. Удаљеним делом свота
ума пратио је ове сметње и чудећи се мислио је: управо сада,
путем ових речи, успоставили су контролу нада мном.
Зар је могућно да ће морати толико да ризикује, да
употреби силу како би се заштитио?
Док је размишљао о овоме, опазио је да сметње полако
ишчезавају. Ускоро је поново био у стању да чује оно што члан
комитета говори.
- ...Мој колега – говорио је даље Зоувгит – предлаже да
вам вратимо вашу жену, а да нас ви за узврат вратите у
првобитно стање. По његовом мишљењу, вама је та жена
неопходна како би сте наставили врсту. Она је без свести и у
опасности је. И зато он мисли да немате другог излаза.
Био је запањен савршеношћу њихове логике. Зоувгити се
већ опорављају од ударца. А није било тако сигурно да ће се и
човечанство повратити, осим уколико...
 Користе своја преимућства, помислио је. Не могу да
употребим свој ум како бих силом од њих добио информације,
пошто су они у стању да пониште све такве хипнотичке ефекте.
Али бар се неће усудити да било шта стварно предузму против
мене, пошто сам ја једина особа која им може помоћи...
Била је то савршена уједначеност снага између човека и
његовог најопаснијег противника. Таква симетрија је имала
јединствену лепоту.
Али, наравно, постојала је још једна тешкоћа.
- Спреман сам да вам вратим бесмртност, али не знам како
би се то могло извести. Видите – он рашири руке онако како је
Нарл често чинио – оног тренутка кад само једног од вас вратим
у раније стање, он је слободан. И онда га никакав договор не
везује да штити Судлил.
Зоувгит му одговори:
- Пошто нисмо у ситуацији да слободно располажемо
својим временом, пошто нам се, штавише, веома жури, морамо
да прихватимо да ће биће као ви, са таквим филозофским
поставкама – ма колико оне биле погрешне – ипак одржати
задато обећање. И зато, ако нам обећате да ћете нам вратити
бесмртност у току наредне недеље, или пре, рећи ћемо вам где
се Судлил налази.
Значи, под њиховом сам контролом! То му се чинило као
једино прихватљиво објашњење.
Није се ништа другачије осећао. Осећао је као да је у
стању да слободно доноси одлуке... Могу да обећам, а онда да
прекршим обећање... Тако је изнутра осећао.
Но они су се понашали као да тако нешто није могућно.
Зоувгит рече брзо:
- Боље да се што пре одлучите. То је важно због њене
безбедности.
Одлучивање му више није представљало тешкоћу па
Модин одговори:
- У реду, обећавам! Где је она?
- Она се налази у соби са леве стране, – хитро одговори
Зоувгит. – Тако смо је поставили да бисте је одмах угледали ако
би прво ушли у ту собу. И у тренутку ваше обузетости њоме и
њеним стањем, нас хиљаду заједно бисмо вас напали.
Модин широм отвори очи.
- Хмм – изустио је – питам се да ли би то деловало? –
Одједном му се наметну друга мисао: – Како је дошло до тога да
се ваша раса сведе на само хиљаду људи?
- Сви ми припадамо истој породици, – објаснио му је члан
комитета. – Изгледало је да му је пажња усмерена у другом
правцу. – Очито је да када има сувише породица, једна мора на
крају да уништи остале. То се одавно догодило...

31

У малом, помоћном свемирском броду Модин устаде.

- Тада су наишли наши војници. Нунули и Зоувгити
повукли су се у некакав пролаз који води ка унутрашњости
планине, а ја сам изашао у предворје и стражарио пред вратима
просторије у којој се налазила Судлил.
- Ти војници били су, уствари веома мирољубиви –
наставио је Модин замишљено. – Међутим, могу да замислим
како су дивљачки изгледали члановима комитета који никад
нису никоме дозвољавали приступ иза баријере и који нису
развили никакав одбрамбени механизам против толике масе
људи. И да је било могућности да они изазову било какве
тешкоће, све су оне ишчезле када сам наредио да се војсци
подели храна. Били су страховито гладни, али су сви стали у ред
и стрпљиво чекали. Чим сам то видео, позвао сам вас и ви сте
дошли са носилима за Судлил.
- Примећујеш ли да те је овога пута памћење служило до
краја? Значи да нису успели да ти наметну ту своју снажну
хипнозу, – изјави Рубз тријумфално.
- Да, приметио сам, – рече Модин.
Пришао је контролној табли и – свестан да га сви
посматрају – притиснуо дугме којим се отварају врата на броду.
- Боље да пођем, – рекао је. Упутивши се према
двоструким вратима, на тренутак је застао и окренуо се. –
Вратићу се сутра ујутро. Сачекајте ме овде. У реду?
Рекавши ово, изишао је и кренуо већ познатим путем ка
зоугитском замку. Прешавши око две стотине стопа постао је
свестан да су сва четворица његових пријатеља напустила брод
и да трче за њим. Модин настави пут, пошто му нису викнули да
застане. Ускоро је чуо како га сустижу. Тешко су дисали.
- Куда си кренуо? – дахћући га упита Нарл.
Модин застаде. Рече им за дато обећање Зоувгитима.
- Уосталом, то сам вам већ рекао тако да знате куда сам се
упутио.
Управо је хтео да настави пут, кад на Дулдновом лицу
угледа чудан израз.
Човек-јагуар рече пригушеним гласом:
- Мора да се шалиш!
- Како то мислиш? – рече Модин зачуђено.
- Не мислиш ваљда да одржиш обећање које си дао
највећим нитковима који су икад постојали?
- Обећање је обећање, – одговори Модин. А затим,
запрепашћено: – Еј!
Јер они га шчепаше.
- Никуд ти нећеш ићи! – мумлао је Рузб.
Вукли су га назад према броду. Модин јасно схвати
њихову намеру.
- Слушајте, другови, мораћу да употребим силу уколико
ме не пустите! – упозорио их је.
- Добро – рече Дулдн пркосно – ако си у стању да тако
нешто учиниш нама, својим јединим пријатељима, онда само
напред.
- Али, моје обећање... – поче Модин.
Дулдн га прекиде.
- Сећаш ли се да си ме једном питао чиме сам се бавио
пре него што сам кренуо у ову експедицију? И да ја нисам хтео
да ти кажем?
Модин се сећао. Али то му се чинило неважно.
- И шта с тим?
 - Е, па – поче Дулдн – ја сам био чувар у болници за
умоболне.
Није ништа више рекао.
Четири човеколике животиње и даље су чврсто држале
Модина, вукући га према броду. Изазивале су га да употреби
свој ментални систем и да их надвлада – а то је било управо оно
што себе никако није могао да натера да учини. Посадили су га у
столицу испред контролне табле, и чврсто га држали док је он
нерадо стављао у погон инструменте. Ускоро су били на путу за
главни брод који их је чекао у орбити, на висини од 23.000
миља.
У тренутку када је све инструменте ставио у погон, осетио
је да Зоувгити покушавају да утичу на њега... Али знао је и да је
то релативно безопасно по њега.
Сада ћу имати привиђења...
Очајни су што виде да одлазим. Да ли да укључим
противсилу која ће дејствовати уколико то постане озбиљна
претња, али и да видим шта су ми то наметнули? Да!
Истог часа имао је халуцинације: био је поново на
рецепцији у зовугитској грађевини. У десној руци имао је
писаљку и нагињао се према књизи гостију. Схватио је значење
онога што се догађало. Хипнотичка контрола коју су наметнули
његовом менталном систему, уствари ће деловати тако да ће тај
потпис важити као да га је стварно и ставио.
У реду.
И у том привиђењу му се чинило да се уствари и
потписао, а онда почео да се исправља, кад...
Пробудивши се у тами, сетио се онога што му је Дулдн
рекао и схватио да су његови пријатељи поступили с њим као са
умоболном особом.
Бринуло га је то што је он, у суштини, то и био.
Био сам програмиран. Ја сам производ расног
усавршавања. И тек недавно почео је да користи своју
интелигенцију како би то превазишао и надвладао. А ако то није
била умоболност, шта онда јесте?
Када су му се очи привикле на таму, видео је да се налази
у својој кабини на великом земаљском броду. Затим је приметио
да на двема столицама крај његовог кревета седе Рузб и Дулдн.
Они се брину о мени. Они су ми пријатељи. Осећао је топлину и
тугу; тугу, због тога што је осећао да ће им бити тешко када
последњи човек и жена учине оно што морају: када напусте
живот.
Осећао је да му је ова идеја наметнута, да је део прадавног
програмирања које су извршили Нунули. Али то што је схватао
порекло ове истине, није ни мало мењало ствар.
У сваком човеку постоји нешто притајено и подмукло,
нека бескрајна тврдоглавост и безумље, неко ментално и
емоционално својство које га чини најодвратнијим од свих бића
у Галаксији.
У прошлости се користио сваким, и најмањим, поводом
када би се уздигао изнад осталих. Како би се истакао – на уштрб
осталих људских бића. Ни један политички систем није га могао
обуздати. И није било граница његовој похлепи.
Зоувгити су у праву. Људска врста мора да ишчезне.
Затим му је пало на памет да му је овај циљ усађен у
тренутку када је искусио ону чудну вртоглавицу и физичке
сметње. Лажно је било оно његово осећање да се брзо опоравио.
Зоувгити су били прави експерти у наметању илузија.
Па ипак, била је то добра борба. Најпре су они били у
офанзиви, а онда сам их ја потиснуо. А сада су ме сатерали уза
зид.
Не ваља ни једна, ни друга раса. Али, наравно, оно што су
Зоувгити учинили са собом, њега се уопште није тицало. Зато ће
морати да им врати њихову бесмртност. Да, свакако.
Из таме се зачу Рузбов глас:
- Дулдне, мислим да се друшкан пробудио.
- А? – човек-јагуар био је пометен неколико тренутака. А
за тим незграпно устаде. Упалио је сијалицу.
- Да, будан је! – рече Дулдн. Обојица приђоше кревету и
надвише се над Модина.
Рузб рече строгим гласом:
- Примали смо твоје мисли. Судлил нас је укључила у твој
мисаони систем пре него што је отишла да игра. Боже, али си ти
далеко дотерао! Сасвим си изгубљен.
- Кажо то мислиш „изгубљен"? – упита Модин
аутоматски. – Каква игра?
Човек-медвед игнорисао је његова питања.
- Судлил је рекла да ћеш сам морати да отклониш ту
хипнозу. Рекла је: ако би то она учинила, то би било угрожавање
твоје слободе.
- Тако је! – рече Модин. Затим их погледа. – Али, како то
да је вас двојицу укључила у мој мисаони систем? И то је
угрожавање моје слободе мишљења.
- Сматрала је да је то наша ствар, – објасни му Дулдн
задовољно. - А ми, буразеру, немамо таквих скрупула. Јеси ли
спреман, Рузбе?
- Спреман! – рече човек-медвед напетим гласом.
- Слушај, пријатељу – поче Дулдн – мораћеш да донесеш
одлуку. На наш захтев Судлил је тако подесила ствар да или ћеш
отклонити ту хипнозу коју су ти Зоувгити наметнули, или ћеш
морати нас да побијеш.
Модин се усправи, а затим погледа једно па друго
одлучно лице. Пренеражен оним што им је прочитао на лицу,
рекао је:
- Мораћу да вас уништим. Не могу никако...
Без и трунке оклевања Рузб га тако тресну песницом по
грудима, да Модин изгуби дах.
- Забога – једва је успео да изусти, али није успео да
доврши. Јер та у том тренутку Дулднова онажна песница погоди
у главу.
- Отклони хипнозу! – рекао је претећи.
- Слушајте! – узвикну Модин. – То би било непоштено –
Рузбова песница погоди га у вилицу. – То би било поцрешно... –
промрмљао је. – Њихова бесмртност – Дулдн га прекиде
муњевитим ударцем у стомак. – Отклони хипнозу, будало! –
заурлао је.
У једном тренутку Модин је почео да се опире. Касније је
са чуђењем приметио да клечи крај врата и да ударци и даље
пљуште по њему.
Чињеница је, мислио је Модин нејасно, да постоји мното
начина да се човек у нешто убеди. Овај начин може имати доста
успеха.
Тренутак касније лежао је на поду, а Дулдн му је
придржавао руке и ноге. Рузб је управо намеравао да га
песницом снажно распали по лицу.
Било је то превише.
- Немојте више! – проговорио је с напором. – Послушаћу
вас.
Негде у себи осетио је огромно дивљење. Помислио је
како Зоувгити сигурно никада нису рачунали с тим да некоме
неће бити свеједно шта ће се десити с човечанством.
Над њим се још претећи надвијала Рузбова отромна
песница.
- Хајде, отклањај то!
Модин га послуша. Затим је уздахнувши рекао:
- Ето, учинио сам то, али то је ипак погрешно.
Помогли су му да стане на ноге. Загрлили су га. Рузб је
готово плакао.
- О, боже – грцао је – то је највећа грубост коју сам икад у
животу учинио!
- А сада – наставио је после краће паузе – имамо за тебе
још један задатак. Четири милијарде људи је закључило да не
вреди живети. Је ли тако било?
Модин је ћутао. Осећао је да није потребан никакав
одговор. И, стварно, човек-медвед одмах настави:
- То значи да се теби такве мисли врзмају по глави и када
нема зоувгитске хипнозе да то потпомогне. Је ли то тачно?
Да, било је то тачно.
- То значи – наставио је даље човек-медвед – да твоји
пријатељи треба да се побрину да се тако нешто не догоди. А
сад, слушај: у току следећих неколико недеља мораш да се
потрудиш да Судлил остане у другом стању.
Иначе, добићеш такве батине да ће ове изгледати, у
поређењу с тим, као благо тапкање.
 - Па... – поче Модин сумњичаво. – Претпостављам да је то
у реду. Најзад, она и јесте моја жена.
Смејао се и окретао. Свуда око њега плесале су
човеколике животиње. Али, он је био најслободнији од свију.
Потпуно је одбацио све кочнице, ослободио своје моторне
центре и сада се потпуно препустио музици; Плесао је брзо и
савршено лепо.
Вештим покретима, ни за тренутак не прекидајући плес,
пробио се до Судлил и загрлио је у истом тренутку када је она,
смејући се весело, испружила руке ка њему.

32

И док је плесао са Судлил која га је сада, први пут, дуго и

радосно гледала у очи – одједном се поново нашао на планети
Зоувг...
Стајао је пред улазом у зоувгитску грађевину. Свуда око
њега владала је савршена тишина.
Био је то онај првобитни тренутак када је стигао пред
њихов замак.
Зоувгити су удруженим снагама покушали да хонтролишу
његове мисли, у тим првим тренуцима док им се приближавао.
А он је у тишини водио одлучну битку за опстанак човечанства,
у тренутцима када су он – последњи човек – и последња жена
стајали сами насупрот вечности.
Још једном је бацио поглед на околне планине, затим на
врата пред којима је стајао, а потом је у мислима осмотрио и
целокупну своју личност. Није било никакве сумње. Ово је
стварност, осећао је. Овога пута заиста сам овде.
Преостало је само да сам одлучи о сопственој будућности.
Одлучно је отворио врата и ушао. Нунули гооподар стајао
је двадесетак стопа удаљен, у испруженој руци држао је
писаљку и показивао му на књигу гостију.
Модин прихвати перо и без оклевања написа:
„Модин, људско биће са Земље, дошао је овамо да
преговара о трајном миру као победник који диктира услове
пораженом непријатељу...“
И тек када је записао ове речи, схватио је да оне
представљају негацију његове животне филозофије. Кад човек
једном почне да се мења изнутра, помислио је, онда све заиста
постаје другачије.
Оно што је он осећао указивало је на то да је једна раса
учинила оно што је било неопходно како би продужила свој
опстанак. Није имао ништа против групне егзистенције. И у
таквим оквирима неки могу да предвиђају да ће се у том процесу
развоја и промена постепено отклонити непожељна обележја
еволуционог прилагођавања одређеним животним условима.
Али, ни једна раса никада не треба да прихвати оваква
ограничења.
Треба прихватити живот.
Да, било је то друтачије осећање. Да, да, да!
После тренутног размишљања, Модин се поново прихвати
пера и ономе што је већ написао додаде ове речи: – На
принципима по којима свака раса у Галаксији има право да живи
и да другима дозволи да живе, заиста живе.
Затим је подвукао кључну реч: заиста.
А затим се потпуно усправи, осећајући у том тренутку
извесно потпуно ново стање; некакву радост јер није осећао
никакве негативне ефекте због тога што је ово написао.
— Која врата? — упитао је снажним гласом, разбијајући
тишину око себе.
Настаде дужа пауза. Некаква чудна напрегнутост и
пренераженост огледала се на глатком сивом лицу. Управо
прима упутства, помисли Модин.
Лагано, нерадо, Нунулијева рука се подиже и показа на
врата десно.
Ведрином победника Модин крочи у просторију иза тих
врата.
–КРАЈ–