СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

УРЕДНИЦИ
ДРАГАН ЛАКИЋЕВИЋ
МАРКО НЕДИЋ

ШТАМПАНО О СТОГОДИШЊИЦИ СМРТИ ЖИЛА ВЕРНА

„ДЕЛФИН“ НАЈБРЖИ БРОД НА
СВЕТУ
Превео
Д. Н. Јовановић

Наслов оригинала
Jules Verne
(1828 — 1905)
LES FORCEURS DE BLOCUS
(1862)

MMXIX
 I

Делфин

Прва река коју су заталасали точкови једног пароброда, била је Клајда.

Било је то 1812. године.
Брод се звао Комета. Редовно је саобраћао између Глазгова и Гринока,
прелазио шест миља на сат.
Од тога времена, више од милион пароброда или поштанских бродова
пловило је овом шкотском реком, те су становници велике трговачке
вароши врло добро били упознати са чудесима парне пловидбе.
Међутим, 3. децембра 1862. године, једна грдна гомила, у којој је било
бродараца, индустријалаца, рудара, морнара, жена и деце, беше закрчила
каљаве глазговске улице и упутила се у Келвајн-Док, велико
бродоградилиште Тода и Мак-Грегора. Ово последње име доказује
довољно, да су чудесни потомци Хајгландера постали индустријалци, и да
су од свих оних клетвеника старих племена направили фабрике и раднике.
Келвајн-Док се налази неколико минута далеко од града на десној
обали Клајде. Радознали свет нагрну у његове огромне просторије, где се
бродови граде, не остаде незаузето ниједно место на кеју, на зиду
радионице, на крову магацина. И на самој реци су пловили чамци и лађе, а
на њеној левој обали, на висоравнима Говена било је много гледалаца.
А овај свет није нагрнуо да гледа неку необичну светлост, него једно
просто спуштање новог брода у море. А то глазговској публици није било
ништа ново и необично.
Да ли је Делфин — тако се звао брод који су саградили Тод и Мак-Грегор
— имао неку особиту одлику? Да истину кажемо, није. То је био велики
брод од хиљаду пет стотина тона, од челичних плоча, и у њему је било
удешено све тако да се добије највећа брзина. Његова машина, рађена у
ливници Лансфилд, била је с високим притиском и имала је стварну снагу
од пет стотина коња. Кретала је два завртња на стражњем крају брода, и
потпуно независни један од другог. Ово је нов систем Додџона из Милуела,
који даје велику брзину бродовима и допушта им да се крећу у врло
ограниченом кругу. Није била велика дубина до које је Делфин тонуо у
море. Стручњаци се нису у томе варали, те су имали право кад су тврдили,
да је овај брод одређен да плови поморским теснацима средње дубине.
Али напослетку, све ове одлике нису никако могле учинити да се свет
толико интересује за овај брод, који није имао ништа више и ништа мање
од неког другог брода. Да његово спуштање у море није имало какву
велику машинску тешкоћу, коју је требало савладати? Ни то није. У Клајду
су спуштани много већи бродови, и спуштање Делфина извршило би се
сасвим лако и без сметње.
И заиста, у тренутку када се поче осећати одлив, и послови око
спуштања почеше; ударци дрвеног чекића одјекнуше сложно на клиновима
одређеним да дигну киљу[1] брода. Целу масивну грађевину обузе нека
дрхтавица. Иако се мало дигла, видело се како се помера. Клизање је
бивало све јаче, и мало после Делфин се отисну са добро налојањене скеле
и загњури се у Клајду усред густих праменова беле паре. Његов стражњи
део удари у муљевито дно реке, па се диже на леђа једног огромног таласа,
а величанствени пароброд, како се захуктао, сав би се разлупао на
кејовима говенског бродоградилишта да га све његове котве, спуштане у
исти мах са ужасном хуком, нису устављале у његовом налету.
Спуштање у море сасвим је успело. Делфин се мирно њихао на Клајди.
Сви гледаоци запљескаше рукама, кад заузе место у свом природном
елементу, и на једној и другој обали одјекнуше радосни усклици.
Зашто се оволико клицало и пљескало?
И најватренији гледаоци не би умели да кажу зашто се толико
одушевљавају. Откуд је долазило оволико интересовање за овај брод?
Просто од тајанствености која је обавијала његово опредељење. Није се
знало за какву ће се трговину употребити, и кад су се питале о том разне
групе радозналаца, сви су се с правом чудили како се различито мисли о
овом важном предмету.
Ипак, најбоље обавештени, или они, који су мислили да су најбоље
обавештени, сложили су се у том, да ће овај пароброд играти неку улогу у
овом ужасном рату, који је беснео у Сједињеним државама Америке. Али
они нису о том ништа више знали, и да ли је Делфин био гусарски или
преносни брод, савезнички брод или брод федералне марине, ово нико није
могао казати.
— Ура! — повика један, тврдећи да је Делфин поручен за рачун Држава
Југа.
— Хип! Хип! Хип! — викао је други кунући се да још никад бржи брод
није пловио поред америчких обала.
Било је, дакле, непознато, а да би се тачно знало, требало је бити ортак
или бар присни пријатељ Винсента Плефара и комп.
Ово је моћна и богата трговачка кућа чија је друштвена фирма била
Винсент Плефар и комп. Стара и цењена породица оних лордова Тобако,
који су подигли најлепше крајеве у вароши. Они вешти трговци добише
одобрење од Савеза да могу установити у Глазгову прве продавнице дувана
из Вирџиније и Мериланда. Стекоше се огромна богатства; створио се нов
трговачки центар. Глазгов брзо постаде индустријска варош; на све стране
подигоше се предионице и ливнице, и за неколико година благостање
вароши достигло је врхунац.
Радња Плефара остала је верна предузимачком духу својих предака.
Упуштала се у најсмелије послове и чувала част енглеске трговине. Њен
садашњи старешина, Винсент Плефар, човек од својих педесет година,
сасвим практичног и позитивног духа, иако смео, био је чистокрван
бродарац. Ништа друго није га се тицало осим трговачких питања, па ни
политичка страна њихова. Уосталом, он је био поштен и исправан.
Није била његова замисао да се сагради и опреми брод Делфин. Она је
била његовог синовца Џемса Плефара, лепог младог човека од својих
тридесет година, који је био најсмелији капетан трговачке морнарице
Енглеске.
То је било једнога дана у кафани Тонину, под аркадама градске дворане,
када је Џемс Плефар, пошто је љутит прочитао америчке новине,
саопштио један врло смео пројекат:
— Чико — рече му он изненада — може се зарадити два милиона за
непун месец дана.
— А шта се може изгубити?
— Један брод и један товар.
— Ништа друго?
— Да, живот морнара и капетана; али то не улази у рачун.
— Па да видимо — одговори чика Винсент, коме се допадао овакав
говор.
— Све је виђено — одговори Џемс Плефар — Јесте ли читали новине
Трибуну, Њујорк Хералд, Тајмс, Ричмондски Инквајер, Американ Ревју ?
— Двадесет пута, синовче.
— Ви држите, као и ја, да ће амерички рат још дуго трајати?
— Врло дуго.
— Ви знате, колико овај рат наноси штете Енглеској, а нарочито
Глазгову?
— А још више наноси штету радњи Плефара и комп. — одговори
Винсент.
— Тако је — одговори млади капетан.
То ме сваки дан мучи, Џемсе, и страх ме кад помислим какву трговачку
пустош може донети овај рат. Није да је радња Плефарова несигурна, али
има пословне пријатеље, који могу пропасти. Ах! Нека ђаво носи ове
Американце, па били они за ропство или против ропства!
Ако са гледишта великих начела човечности, која су увек и свуда
претежнија од личних интереса, Винсент Плефар није имао право да тако
говори, имао је право да се обазире само на чисто трговачко гледиште.
Најважнијег предмета америчког извоза није више било на глазговском
тргу. Глад памука, да употребимо енергичан енглески израз, из дана у дан
бивала је већа. Много хиљада радника морало је живети од јавне
милостиње. Глазгов има двадесет и пет хиљада разбоја, који су пре рата
Сједињених Држава производили дневно шест стотина двадесет пет хиљада
метара памучне пређе, а то је педесет милиона фунти годишње. Нека се по
овим бројевима суди о великим поремећајима у привредном животу
вароши, када је готово сасвим нестало пређе. Послови су се обустављали у
свим фабрикама. Радници су умирали од глади.
Гледајући ову ужасну беду, Џемс Плефар дошао је на мисао о овом
свом смелом предузећу.
— Ићи ћу да тражим памук — рече он — и донећу га пошто пото.
Али како је и он био „трговац“ као његов стриц Винсент, науми да то
уради трампом, и да предложе посао као трговачки.
— Чико Винсенте — рече — ево да вам кажем шта сам смислио.
— Хајде да видим, Џемсе.
 — То је сасвим просто. Саградићемо лађу која ће имати велику брзину
и јачину.
— То може бити.
— Натоварићемо у њу ратну муницију, храну и одело.
— То ће се наћи.
— Ја ћу заповедати тим паробродом, који ће бити бржи од свих бродова
федералне флоте. Пробићу блокаду једнога од пристаништа Југа...
— Продаћеш скупо твој товар савезницима, којима је потребан — рече
Винсент.
— А вратићу се с натовареним памуком...
— А даће ти га низашта.
— Тако је како кажете, чича Винсенте. Пристајете ли?
— Пристајем. Али да ли ћеш проћи?
— Проћи ћу, ако имам добру лађу.
— Направићу ти такву. Али треба ти морнарско особље?
— Па наћи ћу га. Не треба ми много људи.
Толико колико је потребно за управљање бродом. Нећемо се тући са
федералцима, него само да их претекнемо.
— Претећи ћемо их — одговори Винсент одлучно. — Реци ми сад,
Џемсе, на коју ћеш се тачку америчке обале упутити.
— Досад је већ неколико бродова пробило блокаду Новог Орлеана,
Ујлминктона и Савана. А ја мислим да уђем право у Чарлстон. Ниједан
енглески брод није продро у његове теснаце, осим брода Бермуда. Учинићу
као и он, и ако мој брод не буде дубоко тонуо, ићи ћу тамо куда федерални
бродови не могу ићи за мном.
— Зна се да је Чарлстон пун памука. Пале га, да га се отарасе — рече
стриц.
— Јесте — одговори Џемс. — Штавише, варош је готово опкољена.
Генералу Борегару нестало је муниције; платиће ми златом моју робу.
— Добро, синовче. А кад хоћеш да пођеш?
— Кроз шест месеци. Требају ми дуге ноћи, зимске ноћи, да лакше
прођем.
— Направићемо ти такав један брод.
 — Свршено, чико.
— Свршено.
— Ником ни речи о том?
— Ником ни речи.
И ето како је, после пет месеци, пароброд Делфин био спуштен у море,
са бродоградилишта Келвајн-Дока, и зашто нико није знао шта ће и куда
ће.
 II

Полазак

Опремање брода ишло је брзо. Једрила и једеци били су готови, само их

је требало наместити и саставити. Делфин је имао три катарке са
трапезоидним једрилима, а ово је било готово излишно. И заиста, он није
рачунао на ветар да умакне од федералних крстарица, него на моћну
машину, коју је имао у својим боковима. Имао је право.
Крајем децембра, Делфин је био одведен у залив Клајде, да се изврше
пробе. Не може се казати ко је био задовољнији, да ли грађевинар брода
или његов капетан. Нови пароброд је пловио дивно, јер је патентлог[2]
показао брзину од седамнаест миља[3] на сат, брзину коју није никад добио
енглески, француски или амерички брод. Делфин би зацело у трци са
најбржим бродовима све претекао.
Утоваривање је почело 25. децембра. Делфин је пристао уз паробродску
станицу, мало ниже глазговског моста, последњег моста који прелази
Клајду пре њеног ушћа у море. Ту је у магацинима било много одела,
оружја и муниције, што је све брзо утоварено у Делфин. Али кућа Плефар
није могла дуже чувати тајну, кад се видело шта је све утоварено у брод.
Уосталом, Делфин тек што се није отиснуо на море. Никаква америчка
крстарица није се видела у енглеским водама. Па онда, како да се и даље
крије, када је требало узети послугу у службу? Људе нису могли укрцати, а
да им се не каже шта им је посао. Најзад, кад се свој живот ставља на коцку,
свак хоће да зна како и зашто.
Али ова опасност за живот није никога одвратила. Плата је била добра,
и свак је имао свој део добити, у овом послу. Стога се много морнара
понудило, и то је од најбољих. Џемс Плефар је могао да бира, и добро је
изабрао. Није прошло ни двадесет и четири сата, у његову списку особља
било је заведено тридесет имена морнара, која би чинила част јахти Њеног
Величанства.
 Полазак је био одређен за 3. јануар. Делфин је 31. децембра био готов.
На његовом дну било је пуно муниције, хране и угља. Није га више ништа
задржавало.
Капетан се 2. јануара налазио на броду, бацајући последњи поглед на
све што је урађено, кад неки човек дође на улаз Делфина и рече да хоће да
говори са Џемсом Плефаром. Један морнар одведе га капетану.
То је био снажан човек, плећат, црвен у лицу, а његов бенаст изглед
рђаво је крио његово лукавство и веселост. Он као да није познавао
поморске обичаје и гледао је око себе као човек, који није навикао да се
креће на крову каквог брода. Међутим, понашао се као да је стара
морнарчина, посматрајући једрила Делфинова, и клатећи се у ходу као
морнари.
Када дође пред капетана, погледа га оштро и рече му:
— Ви сте капетан Џемс Плефар?
— Ја сам — одговори капетан. — Шта хоћеш?
— Да се укрцам у ваш брод.
— Нема више места, сва су попуњена.
— Ох! Један човек више неће вам бита на одмет.
— Мислиш? — рече Џемс Плефар, гледајући човеку право у очи.
— У то сам уверен — одговори човек.
— Али ко си ти? — упита капетан.
— Жесток морнар, уверавам вас, и одважна људина. Две снажне мишице
као ове што имам част да вам их понудим, нису на одмет ниједном броду.
— Али има још бродова осим Делфина и још других капетана осим
Џемса Плефара, па зашто си дошао овамо?
— Зато што хоћу да служим на Делфину и да ми заповеда капетан Џемс
Плефар.
— Ти ми не требаш.
— Увек треба снажан човек, а да бих вам доказао своју снагу, допустите
да се огледам са тројицом или четворицом од ваших најјачих морнара.
— Ала си жустар! — одговори Џемс Плефар. — Како ти је име?
— Крокстон, ако је по вољи.
Капетан се мало измаче да боље посматра тога јуначину, који му се на
овако чудан начин представио. Држање, стас, изглед овог морнара нису
утеривали у лаж његово тврђење да је снажан човек. Видело се да је у њему
велика снага.
— Куда си путовао морем? — упита га Плефар.
— Свуда помало.
— И ти знаш шта ће Делфин тамо доле да ради?
— Знам, и то ме баш дражи.
— Хе, Бог ме убио, ако испустим таквог ђиду као што си ти! Иди
поткапетану, г. Матру, да те упише.
Пошто је ове речи изговорио, Џемс Плефар је мислио да ће се његов
човек окренути и отрчати на предњу страну брода; али се преварио.
Крокстон се не маче с места.
— Но, јеси ли ме чуо? — упита капетан.
— Јесам — одговори морнар. — Али то није све, имам још нешто да вам
предложим
— Ах! Ти ми досађујеш — одговори нагло Џемс — немам времена да
губим у разговору.
— Нећу вам дуго досађивати — рече Крокстон. — Још две речи, и то је
све. Ево да вам кажем. Имам једног синовца.
— Тај синовац има красног стрица — одговори Џемс Плефар.
— Хе! Хе! — насмеја се Крокстон.
— Хоћеш ли свршити? — упита капетан јако нестрпљив.
— Па ево у чему је ствар. Кад се узме стриц, може се нешто учинити и
за синовца.
— Ах, гле!
— Па то је обичај. Један не иде без другог.
— А шта је твој синовац?
— Младић од петнаест година, морнарски шегрт, учим га занату. Пун је
добре воље, и од њега ће бити ваљан морнар.
— Е мој мајсторе Крокстоне — повика Џемс Плефар — а зар ти сматраш
да је Делфин школа морнарских шегрта?
— Не треба да говоримо рђаво о морнарским шегртима — одговори
Крокстон. — Такав један шегрт постао је адмирал Нелсон, и други, адмирал
Франклен.
— Хе, Бога ми, пријатељу — одговори Џемс Плефар — твој ми се говор
допада. Доведи твога синовца; али ако не нађем у његовом стрицу
одважног морнара, а велиш да то јеси, стриц ће имати посла са мном. Иди,
и врати се кроз један сат.
Крокстон не даде да му се каже двапут. Поздрави доста неспретно
капетана Делфина, и изађе на суво. После једног сата врати се на брод са
својим синовцем, младићем од четрнаест до петнаест година, који је био
мало слабуњав и нежан, збуњен и бојажљив. Крокстон га је морао мало
храбрити лепим речима.
— Хајде — говораше он — само храбро! Та неће нас појести! Уосталом,
има времена да се оде.
— Не, не! — одговори младић — и нека нам Бог буде у помоћи!
Истог дана, морнар Крокстон и ученик Џон Стигс беху уписани у књигу
особља Делфина.
Сутрадан, у пет сати ујутру, наложише ватре у пароброду. Кров се
тресао од загрејаног казана, а пара је излазила шиштећи кроз вентиле.
Време је било да се пође.
Доста велика гомила тискала се на кејовима и глазговском мосту, иако
је било рано. Свет је дошао да последњи пут поздрави смели брод. Винсент
Плефар је дошао да загрли капетана Џемса, али се он у овој прилици
држао као какав Римљанин из старог доброг доба. Имао је јуначко држање,
и два крупна пољупца којим је обдарио синовца, показивали су његову
снажну душу.
— Пођи, Џемсе — рече он младом капетану — пођи брзо, а врати се још
брже. Нарочито немој пропустити да се користиш овом згодном приликом.
Продај скупо а купуј јефтино, па ће те твој чика поштовати.
После ове препоруке, позајмљене из Требника савршеног трговца,
стриц и синовац се растадоше, и сви посетиоци оставише брод.
У том тренутку Крокстон и Стигс стајали су на предњем крају брода, и
први рече другом:
— Све иде добро, све иде добро. Кроз два сата бићемо на мору, и ја
имам добро мишљење о путу који овако почиње.
Морнарски ученик, место сваког одговора, стисну руку Крокстону.
Џон Плефар је издавао своје последње наредбе за полазак.
 — Имамо притисак? — упита свога помоћника.
— Имамо, капетане — одговори Матју.
— Онда пуштајте паламаре[4].
Ово би одмах извршено. Завртњи се почеше кретати. Делфин пође,
прође између лађа у пристаништу и брзо га нестаде испред очију светине
која га је усклицима поздрављала.
Делфин је лако пловио низ Клајду. Може се рећи да је ова река постала
од човечије руке. Благодарећи непрестаном чишћењу, она је за ово
шездесет година добила петнаест стопа у дубину, а трипут је постала шира
између градских кејова.
Шума катарки и димњака брзо се изгуби у диму и магли. Лупа чекићем
у ливницама и секира у бродоградилишту престаде у даљини. Код села
Партика летњиковци и виле дођоше после фабрика. Умеравајући јачину
своје паре, Делфин је лагано пловио између насипа који задржавају реку
изнад обала и често усред врло уских пролаза. Ово није била никаква
сметња, јер за једну пловну реку више вреди дубина но ширина. Пароброд
којим је управљао један од одличних пилота ирског мора, пловио је без
сметње између пловних кажипута, камених стубова и бигинга[5] са
фењерима који показују канал. Брзо прођоше поред села Ренфруја. Ту се
Клајда шири код брежуљка Килпатрика, и пред заливом Болинга, на чијем
се крају отвара ушће канала који везује Единбург са Глазговом.
Напослетку, замак Думбартон дизао се четири стотине стопа у ваздуху и
једва се у магли могао видети. А мало после, лађе у глазговском
пристаништу стадоше поигравати од таласа Делфина. Неколико миља
даље, прође поред Гринока, домовине Џемса Вата и стиже до ушћа у залив
кроз који се она улива у северни канал. Ту је осетио прво таласање мора и
прође поред живописних обала острва Аран.
Напослетку, обиђоше рт Кантајр, који се испречио у каналу и прођоше
поред острва Ратлина. Пилот, који је досад крманио Делфином, отплови са
чамцем до мале убојне лађе, која је крстарила на пучини. Затим капетан
опет узе управу над Делфином, пође на север Ирске путем којим лађе мало
иду, и ускоро, изгубивши из очију последње европске земље, нађе се сам
насред Океана.
 III

На мору

Делфин је имао добро морнарско особље. То нису били морнари за

борбу и хватање бродова, но људи који умеју да управљају лађом. Више му
није ни требало. Ово су били све одважни момци, али сви више или мање
трговци. Жељни су били блага, а не славе. Нису показивали своју заставу,
нити су је могли бранити топовима: сва артиљерија састојала се из два
топчића, који су се могли употребити само за давање сигнала.
Делфин је брзо пловио; одговарао је надама градитеља и капетана, и
брзо је прешао границу британских вода. Ниједна лађа се није видела;
велики пут Океана био је слободан. Уосталом, ниједан брод непријатељске
флоте није имао право, да га нападне под енглеском заставом. Могао је
ићи за њим, не дати му да се пробије кроз линију блокаде. Стога је Џемс
Плефар све жртвовао брзини свог брода, баш зато да га нико не може
пратити.
Ма како да је, на броду се добро стражарило. Иако је било хладно, један
човек је увек био на катарци, спреман да јави ако спази најмање једрило на
хоризонту. Када дође вече, капетан Џемс даде Матјуу најтачнија упутства.
— Немојте остављати ваше људе сувише дуго на стражи — рече му он. —
Може их ухватити зима, а у таквим приликама стража се не чува добро.
Често их смењујте.
— Разумем, капетане — одговори Матју.
— Препоручујем вам Крокстона да чува стражу. Он каже да има добар
вид; треба га ставити на пробу. Узмите га да стражари изјутра и да пази на
јутарњу маглу. Ако се догоди штогод, нека ми се јави.
Ово рекавши, Џемс Плефар оде у своју кабину. Матју позва Крокстона
и рече му шта је наредио капетан.
— Ти ћеш сутра у шест сати у твоју осматрачницу на главној катарци.
Уместо одговора, Крокстон загрокта као свиња. Али тек што је Матју
окренуо леђа, а морнар промрмља много неразумљивих речи, и најзад
викну:
— Шта му је то осматрачница на главној катарци?
У том тренутку приђе му синовац Џон Стигс.
— Но, како је, мој добри Крокстоне? — упита га он.
— Па иде добро, иде добро! — одговори морнар са усиљеним осмехом.
— Само има нешто незгодно. Овај ђаволски брод отреса са себе буве као
псето кад изађе из реке, тако да ми је мало тешко на срцу.
— Сиромах пријатељ! — рече ученик, гледајући Крокстона са живим
осећањем захвалности.
— И кад помислих да овако стар добијем морску болест. Баш сам нека
слаботиња! Али биће боље, биће боље. Само не знам шта му је то
осматрачница на главној катарци...
— Драги Крокстоне, и то је све за мене...
— За вас и њега — одговори Крокстон. — Али ни речи о томе, Џоне.
Уздајмо се у Бога. Он нас неће оставити.
После ових речи, Џон Стигс и Крокстон одоше у морнарску собу, и
стари морнар не заспа пре него што је видео да је млади ученик мирно
легао у уској кабини, која му је била одређена.
Сутрадан у шест сати Крокстон устаде да иде на стражу. Попе се на
кров, и поткапетан му нареди да се успуже на катарку и да добро чува
стражу.
Кад чу ове речи, морнар изгледаше мало неодлучан, па се после, као,
реши и пође на стражњу страну Делфина.
— Но, куда ћеш тамо? — повика Матју.
— Онамо куда ме шаљете — одговори Крокстон.
— Рекох ти да се попнеш на главну катарку.
— Па идем тамо — одговори морнар одлучно и пође на крај брода.
— Спрдаш ли се ти? — рече Матју нестрпљиво — Тражиш бсматрачницу
на стражњој катарци. Ти ми изгледаш неки сметењак, који не уме ни два
једека[6] да завеже. На каквој си ти оклепаници[7] путовао, пријатељу? На
велику катарку, сметењаче, на велику катарку!
Морнари дотрчаше, кад чуше шта капетан говори, и прснуше у смех,
гледајући Крокстона како се збунио, па не зна шта ће. Погледа у катарку
којој се није видео врх у јутарњој магли, па рече:
— Дакле, уз ову бандеру да се пењем?
— Јесте — одговори Матју — и пожури! Тако ми светог Патрика,
непријатељска лађа би имала времена да јурне на нас и поцепа нам
једрила пре него што ова ленштина дође на своје место. Та хоћеш ли ићи?
Крокстон ништа не рече, с муком се попе на ограду брода и стаде се
пењати по пречагама од конопца, као човек који не уме да се служи ни
ногама ни рукама, а кад дође до осматрачнице, место да се лако вине на
њу, не маче се с места и ухвати се за конопце као да га је ухватила
несвестица. Матју се наљути кад виде како је Крокстон сплетен и нареди му
да с места сиђе на кров.
— Овај сметењак никад није био морнар — рече он старешини морнара.
— Џонсоне, идите да видите шта он има у својој торби.
Старешина морнара брзо оде у морнарску собу.
За то време Крокстон је тешко силазио; али нога му се оклизну, и он се
ухвати за један конопац који се одреши, те паде доста незгодно на кров.
— Сметењаче, глупаче! — повика Матју — што си дошао на овај брод?
Ах! Издавао си се за доброг морнара, а не знаш да разликујеш предњу
катарку од стражње катарке. Чекај, разговараћемо мало.
Крокстон није одговарао. Сагнуо је леђа као човек готов да све прими.
У то се старешина морнара врати.
— Ево шта сам све нашао у торби овога сељака: сумњив портфељ[8] са
писмима.
— Дајте овамо, господине Матју. Писма са жигом Сједињених Северних
Држава. „Г. Халибурт, из Бостона!“ Један приврженик укинућа ропства!
Федералац! ... Бедниче! Ти си издајник! Ушуњао си се у наш брод да нас
шпијунираш! Немај бриге! Добићеш што си заслужио: опипаћеш шапе
мачке са девет репова[9]. Надзорниче, јавите капетану. А ви остали
припазите на овог лупежа.
Крокстон се само мрштио, слушајући ове прекоре, али ништа не рече.
Везали су га за чекрк, те није могао мрдати ни ногама ни рукама.
Мало касније, Џемс Плефар изађе из кабине и оде на предњи кров.
Матју му одмах саопшти шта се догодило.
 — Шта то велиш? — упита Џемс Плефар, једва се уздржавајући да не
плане.
— Ништа.
— А шта сад хоћеш од мене?
— Ништа.
— А ко си ти? Американац, како се из ових писама види.
Крокстон ништа не одговори.
— Надзорниче — рече Џемс Плефар — педесет камџија овом човеку да
одреши језик. Хоће ли то бити доста, Крокстоне?
— Видећемо — одговори мирно стриц ученика Џона Стигса.
— На посао — рече надзорник.
На ову заповест, два снажна морнара свукоше Крокстонову вунену
блузу. Беху већ узели страшну камџију и замахнули на леђа осуђеникова,
када Џон Стигс дотрча на кров, блед и као без душе.
— Капетане! — викну он.
— Аха! Синовац — рече Џемс Плефар.
— Капетане — настави Џон савлађујући се — оно што вам Крокстон
није хтео казати, казаћу вам ја. Нећу да кријем што он хоће још да
прећути. Да, он је Американац, а и ја сам. Обојица смо непријатељи
присталица ропства, али нисмо издајници који су дошли овамо да издаду
Делфин и да га предаду федералним бродовима.
— Па зашто сте дошли овамо? — упита капетан строгим гласом и
посматрајући пажљиво младића.
Овај се стаде премишљати, шта да одговори, па затим рече одважно:
— Капетане, хтео бих да говорим с вама насамо.
Док је Џон Стигс ово говорио, Џемс Плефар пажљиво га је посматрао.
Његово млађано и благо лице, његов умиљат глас, лепе и беле руке, његове
велике живахне благе очи, све ово скупа изазва неку слутњу у души
капетановој. Када Џон Стигс каза шта жели, Плефар погледа оштро у
Крокстона, који слегну раменима. Затим погледа у Стигса, који се збуни, па
му рече само ово:
— Ходите.
Џон Стигс пође с капетаном на горњи кров. Кад дођоше до кабине
капетанове, он је отвори и рече Стигсу, који је био сав блед од узбуђења:
 — Госпођице, изволите унутра.
Џон сав поцрвене кад га капетан овако назва, и нехотице му из очију
потекоше две сузе.
— Умирите се, госпођице — рече Џемс Плефар блажим гласом — и
реците ми зашто сте дошли на мој брод?
Девојка се стаде устезати да одговори; али, охрабрена погледом
капетановим, реши се да говори.
— Господине — рече она — ја хоћу да се састанем с оцем у Чарлстону.
Град је опкољен и са сува и са мора. Нисам дакле знала како да уђем у ту
варош, када дознадох да Делфин намерава да се провуче кроз блокаду.
Стога сам ушла у ваш брод, и молим вас да ме извините што сам ово
урадила без вашег одобрења. Ви бисте ме одбили.
— Зацело — одговори Џемс Плефар.
— Онда сам добро учинила, што вас нисам молила — одговори девојка
јачим гласом.
Капетан скрсти руке, пође по кабини, па је упита:
— Како се зовете?
— Џени Халибурт.
— Судећи по адреси писама ухваћених код Крокстона, држим да је ваш
отац из Бостона.
— Јесте, господине.
— И један човек са Севера се тако налази у вароши Југа усред рата
Сједињених Држава?
— Мој отац је заробљен. Налазио се у Чарлстону, када су испаљене прве
пушке грађанског рата, и када Савезници истераше трупе из тврдиње
Сомтер. Мој отац је против ропства, и зато га је та партија мрзела, те је по
наредби генерала Борегара ухапшен. Ја сам тада била у Енглеској код
једне рођаке, која је недавно умрла, и сама, без ичије потпоре, осим
Крокстона, хтела сам да се састанем с оцем и да с њим останем у ’апсу.
— А шта је био г. Халибурт? — упита Џемс Плефар.
— Добар и поштен новинар — одговори Џени с поносом — један од
најврснијих уредника Трибуне[10] који је храбро бранио ствар црнаца.
— Један противник ропства! — повика капетан — један од оних људи,
који су, под лажним изговором да укину ропство, покрили своју отаџбину
крвљу и рушевинама.
— Господине — одговори Џени Халибурт пребледела — ви ми вређате
оца! Ви не смете заборавити, да сам ја сама овде, да га браним.
Лице младога капетана поцрвени; обузе га гнев са стидом. Можда је
хтео да без поштеде одговори девојци; али се уздржа и отвори врата од
кабине:
— Надзорниче! — викну он.
Надзорник одмах дотрча.
— Ова кабина биће одсад кабина госпођице Џени Халибуртове — рече
он. Мени нека се спреми једна собица на крају горњег крова. Не треба ми
више.
Надзорник погледа зачуђено овог младог морнарског ученика са
женским именом; али на миг Џемса Плефара изађе.
— И сад сте, госпођице, као код своје куће — рече млади капетан
Делфина.
Затим оде.
 IV

Лукавство Крокстоново

Све особље на броду брзо је сазнало шта се догодило госпођици

Халибуртовој. Крокстон се није либио да то прича. Капетан нареди да се
одреши од чекрка, а мачку са девет репова оставише у запећак.
— Лепа животиња — рече Крокстон — нарочито кад увуче нокте.
Чим га пустише, сиђе у морнарску собу, узе малу торбу и донесе је
госпођици Џени. Девојка је обукла своје женске хаљине; али је остала у
својој кабини и није излазила на кров.
Што се тиче Крокстона, потпуно се доказало, да никад није био морнар,
те су га ослободили од сваке службе на броду.
Међутим, Делфин је брзо пловио преко Атлантика, секући таласе
својим дуплим завртњем, и сав посао састојао се у том да се пажљиво
мотри. Сутрадан после онога што се догодило с госпођицом Џени, Џемс
Плефар се брзим кораком шетао по командном мосту. Није покушавао да
се види с девојком и да с њом продужи јуче започети разговор.
Док се шетао, Крокстон је често наилазио на њега и загледао га с неким
задовољством. Очевидно је желео да говори с капетаном, и тако га је често
гледао, да се овај мало наљути.
— Но шта опет хоћеш од мене? — упита Џемс Плефар Американца —
Облећеш око мене као пливач око појаса за спасавање. Хоће ли се то
једном свршити.
— Извините ме, капетане — одговори Крокстон намигнувши — то је зато
што имам нешто да вам кажем.
— Па говори.
— Ох! То је сасвим просто. Хоћу да вам искрено кажем, да сте скроз
добар човек.
— Зашто баш скроз?
 — То није похвала. Чекаћу да вас похвалим кад дођете до краја.
— Каквог краја?
— До краја вашег посла.
— Ах! Ја имам да неки посао извршим?
— Очевидно. Ви сте нас примили на вашем броду, девојку и мене.
Добро. Дали сте своју кабину госпођици Халибуртовој. Лепо. Помиловали
сте ме од камџије. И то је добро. Хоћете да нас одведете у Чарлстон.
Дивота. Али то није све.
— Шта! То није све! — викну Џемс Плефар, чудећи се толиким
захтевима Крокстоновим.
— Зацело није — одговори Крокстон подругљиво.
— Отац је тамо заробљен.
— Па шта?
— Па оца треба ослободити.
— Ослободити оца госпођице Халибуртове?
— Наравно. То је красан човек, храбар грађанин. Вреди жртвовати
нешто за њега.
— Мајсторе Крокстоне — рече Џемс Плефар и намршти се — ти ми
изгледаш нека велика шаљивчина. Али упамти добро ово: мени није до
шале.
— Ви се варате, капетане — одговори Американац — ја се никако не
шалим. Говорим вам сасвим озбиљно. То што вам предлажем, изгледа вам
глупо, али кад размислите, видећете да не можете радити друкчије.
— Шта? Зар да ослободим г. Халибурта?
— Наравно. Молићете генерала Борегара да га пусти на слободу, и он
вас неће одбити.
— А ако ме одбије?
— Онда ћемо употребити друга средства, па ћемо отети заробљеника од
Савезника — одговори Крокстон, не узбуђујући се више.
— Дакле — повика Џемс Плефар, а гнев га поче обузимати — дакле, није
ми доста да прођем кроз федералне флоте и да пробијем блокаду
Чарлстона, него треба још да се отиснем на море под топовима са тврдиње,
и само зато да ослободим неког господина, кога не познајем, једног од
оних противника ропства, које ја презирем, једног од оних новинских
пискарала, који лију мастило место да лију своју крв.
— Ох! Један топовски метак више или мање! — рече Крокстон.
— Мајсторе Крокстоне — рече Џемс Плефар — упамти добро: ако се
усудиш да ми опет говориш о тој ствари, бацићу те на дно брода, да те
научим да држиш језик за зубима.
Капетан отпусти Американца, који оде мрмљајући:
— Па нисам незадовољан овим разговором. Ствар иде добро, иде добро.
Када је Џемс Плефар казао: „један противник ропства кога ја
презирем“, било је јасно да није тако мислио. Он није био присталица
ропства, али није хтео допустити да ово питање игра главну улогу у
грађанском рату Сједињених Држава, и то упркос формалним изјавама
председника Линколна. Да ли је он дакле тврдио да Државе Југа — осам од
тридесет шест — имају у начелу право да се одвоје, јер су се драговољно
биле сјединиле? Није. Он је мрзео људе Севера, и то је све. Мрзео их је као
некадашњу браћу, која су се одселила од заједничке породице, праве
Енглезе, који су сматрали да је добро да чине, што је он, Џемс Плефар, сад
одобравао код савезних Држава.
Ето какви су били политички назори капетана Делфина; али нарочито
амерички рат њему је лично сметао, и мрзео је оне, који су тај рат водили.
Разумљиво је дакле како је он морао дочекати овај предлог да ослободи
једног противника ропства, и да се завади са Савезницима, с којима је хтео
да тргује.
Међутим, захтеви Крокстонови непрестано су га мучили. Он их је
одбацивао, али су се непрестано враћали да га киње, и кад сутрадан
госпођица Џени дође на кров, он није смео да јој погледа у очи.
А то је зацело била велика штета, јер ова девојка са плавом косом, са
паметним и благим погледом, заслуживала је, да се у њу загледа млад
човек од тридесет година. Али Џемс се осећао збуњен пред њом; осећао је
да ово дражесно створење има јаку и племениту душу, чије је васпитање
прошло кроз школу несреће. Уосталом, госпођица Џени није тражила
Џемса Плефара, али га није ни избегавала, и првих дана они су говорили
мало или нимало. Госпођица је ретко излазила из своје кабине, и заиста не
би никад проговорила с капетаном Делфина, да није било једнога
лукавства Крокстонова, које обе стране задиви.
Овај Американац био је веран слуга породице Халибуртове. Одрастао је
у кући свога господара, и његова приврженост није знала за границе.
Његов здрав разум није био мањи од његове храбрости и снаге. Као што
смо видели, он је имао свој начин да посматра ствари; имао је нарочиту
философију о догађајима; није се лако подавао малодушности, и у
најтежим приликама умео се наћи и извући.
Овај честити човек наумио је да ослободи г. Халибурта, да за његово
спасење употреби капетанов брод, и самог капетана, и да се врати у
Енглеску. Овакав је био његов план, да девојка није имала други циљ, до да
се састане са својим оцем и да с њим остане у ропству. Стога је Крокстон
гледао да придобије Џемса Плефара; подметнуо му је замку, као што смо
видели, али се непријатељ није ухватио. Напротив.
— Госпођица Џени и капетан, морају се напослетку споразумети — рече
он себи. — Ако се овако дуре за све време пута, нећемо ништа постићи.
Треба да говоре, да се расправљају, па и да се препиру, да разговарају. Ја ћу
се обесити, ако у разговору Џемс Плефар не дође дотле, да сам предложи
оно што данас одбија.
Али кад је видео како се девојка и млади човек избегавају, почео се
бринути.
— Треба брзо радити — помисли он.
И четвртога дана ујутру, уђе у кабину госпођице Халибуртове трљајући
руке задовољно.
— Добра вест — повика он — добра вест! Нећете никад погодити шта ми
је капетан предложио. Красан је то човек...
— Ах! — одговори Џени — а срце јој јако заигра — он ти је предложио?...
— Да ослободи г. Халибурта, да га отме од Савезника и да га врати у
Француску.
— Је ли то истина? — повика Џени.
— Тако је како вам рекох, госпођице. То је човек од срца, тај Џемс
Плефар! Такви су вам Енглези: сасвим рђави или сасвим добри. Ах! Он
може рачунати на моју захвалност, и ја сам готов да погинем за њега, ако
му то затреба.
Џени се јако обрадова кад чу шта јој Крокстон рече. Да јој се отац
ослободи! Та она не би никад смела смислити овакав план! И капетан хоће
за њу да изложи опасности свој брод и своје особље!
— Такав је он — рече Крокстон — и зато, госпођице Џени, заслужује
захвалност од ваше стране.
 — Више но захвалност — повика девојка — вечито пријатељство!
И она одмах оде из кабине да изјави Џемсу Плефару осећања која су
навирала из њеног срца.
— Иде све боље и боље — промрмља Американац — штавише, иде брзо,
биће!
Џемс Плефар се шетао по командном мосту и био је врло изненађен да
не кажемо пренеражен, кад виде да му девојка приђе и са сузним очима
захвалности пружи руку.
— Хвала, господине, хвала вам на вашој оданости, коју никад нисам
смела очекивати од једног странца.
— Госпођице — одговори капетан као човек који није разумео и није
могао разумети — ја не знам...
— Међутим, господине — продужи Џени — ви ћете због мене имати
много опасности, можда ће бити угрожени ваши интереси. Учинили сте већ
много што сте ми на вашем броду дали гостопримство, на које нисам
имала никакво право...
— Опростите, госпођице Џени — одговори Џемс Плефар — али вас
уверавам да не разумем ваше речи. Понашао сам се према вама као сваки
добро васпитан човек према жени, и ја не знам зашто сам заслужио толику
захвалност.
— Господине Плефар — рече Џени — није потребно више крити.
Крокстон ми је све казао.
— Аха, Крокстон вам је све казао! — рече капетан — онда све мање и
мање разумем шта вас је побудило да оставите вашу кабину и да дођете да
ми кажете речи које...
Говорећи овако, млади капетан је био у доста великој забуни. Сетио се
како је грубо дочекао понуду Крокстонову. Али Џени му не даде времена
да се даље објасни, на велику срећу за њега, и она га прекиде, рекавши:
Господине Џемс, ја нисам имала другу намеру, кад сам дошла у ваш
брод до да пођем у Чарлстон, ма колико да су присталице ропства свирепи,
они не би одбили једну сироту девојку да остане с оцем у тамници. То је
све, и ја се никад не бих надала да ћемо се моћи вратити у отаџбину. Али
кад ваша племенитост хоће да ми ослободи ухапшеног оца, кад хоћете да
све покушате да га избавите, ја вам усрдно благодарим, и допустите ми да
вам пружим руку.
 Џемс није знао шта да каже и како да се понаша; устезао се и није смео
да узме руку, коју му је девојка пружала. Видео је да га је Крокстон
„компромитовао“, како му не би било могуће да се тргне. А међутим, он
није хтео да ради на ослобођењу г. Халибурта и да једну рђаву аферу
натовари себи на леђа. Али како да изневери наде које је девојка имала?
Како да одбије ову руку, коју му је пружила са тако дубоким осећајем
пријатељства? Како да претвори у сузе бола сузе захвалности што су јој
навирале из очију?
Стога је млади човек гледао да одговори околишно, тако да сачува
своју слободу делан>а и да се не обавезује за будућност.
— Госпођице Џени — рече он — верујте, да ћу учинити све на свету да ...
И он узе у своје руке њену ручицу. Али кад је дотаче, осети како му се
срце топи од милине, како му се мути у глави. Није имао речи да искаже
своје мисли; промуца само:
— Госпођице... госпођице Џени... за вас...
Крокстон, који је то гледао, трљао је руке задовољно и говорио:
— Иде! Иде! Биће!
Како би се Џон Плефар извукао из овакве шкакљиве ситуације? Нико не
би то могао казати. Али на велику срећу за њега, ако не за Делфин, глас
стражара са катарке одјекну:
— Хеј! Дежурни официр!
— Шта је ново? — одговори Матју.
— Види се нека лађа.
Џемс Плефар одмах остави девојку и отрча стражњој катарци.
 V

Ђулад Ирокесца и докази госпођице Џени

Делфин је досад пловио много срећно и брзо. Ниједан брод није се

појавио на хоризонту осим онога, за који је стражар јавио.
Делфин се налазио тада на 32° 15’ ширине и 57°43’ дужине на запад од
гриничког меридијана, то јест на три петине свога пута. Магла је четрдесет
осам сати покривала Океан, па је сад почела да се диже. Ова магла је крила
Делфин да се не види; али му је и сметала да на великом пространству
посматра море, и несумњиво, могао је такорећи упоредо пловити с
бродовима којих се клонио.
Тако је и било, и кад би јављено да је брод на помолу, није било далеко
више од три стотине миља[11].
Када Џемс Плефар дође до стражње катарке, виде јасно у даљини
велики убојни брод, који је пуном паром јурио на Делфина, да му пресече
пут.
Пошто га је пажљиво посматрао, сиђе на кров и зовну поткапетана.
— Господине Матју — рече му — шта мислите о оном броду.
— Мислим, капетане, да је то брод федералне марине, који подозрева
наше намере.
— Заиста нема сумње о његовој народности — одговори Џемс Плефар —
гледајте.
У том тренутку звездана застава Северних Сједињених Држава дизала се
на кљуну убојног брода, који је испалио један топовски метак.
— То је позив да истакнемо заставу — рече Матју — па да им је
истакнемо. Нећемо се постидети.
— Чему то? — одговори Џемс Плефар. — Наша застава нас неће
одбранити и те људе неће одвратити да нам дођу у посету. Не. Хајдемо
напред.
 — И да идемо брзо — рече Матју — јер, ако ме очи не варају, ја сам тај
убојни брод видео негде у околини Ливерпула, куда је дошао да надгледа
бродове, који се граде. Ако се не варам, на задњој страни тога брода пише
Ирокезац.
— И брзо вози?
— Један од најбрзовознијих бродова федералне флоте.
— Колико има топова?
— Осам топова?
— Пих!
— Ох! Не потцењујте, капетане — одговори Матју озбиљним гласом —
од ових осам топова, има два на стожерима, један шездесетофунтовни на
стражњем крају брода, други стофунтовни на крову, и обадва су олучени.
— Доврага! — рече Џемс Плефар — то су Паротови топови који носе
три миље далеко.
— Јесте, и још даље.
— Па добро, господине Матју, нека су топови стофунтовни или
четирифунтовни, нека носе на три миље или на пет стотина јарди, то је
свеједно, кад се плови брзо да се избегну њихова ђулад. Ми ћемо, дакле,
показати овом Ирокесцу како се брзо плови. Нека се добро поџарну ватре,
господине Матју.
Поткапетан саопшти инжењеру[12] наредбу капетанову, и ускоро црни
дим је куљао из димњака.
Ове појаве не допадоше се убојном броду, јер даде знак Делфину да
стане. Али Џемс Плефар се не осврну на ову опомену и промени правац
свога брода.
— А сад ћемо да видимо шта ће да ради Ирокезац. Ово му је згодна
прилика да проба свој топ од сто фунти и да види докле тера. Нека се иде
пуном паром!
— Добро — рече Матју — одмах ће нас лепо поздравити.
Вративши се на горњи кров, капетан виде госпођицу Халибуртову како
седи мирно поред ограде.
— Госпођице Џени — рече капетан — изгледа да ће нас гонити онај
убојни брод што га видите на хоризонту, и пошто ће нам се обратити
топовима« допустите ми да вас одведем у вашу кабину.
 — Хвала вам, господине Плефар — одговори девојка младом човеку —
али ја се не бојим топа.
— Ипак, госпођице, иако је далеко, може бити опасно.
— Ох! Нисам ја васпитана као страшљива девојка. Нас на све навикавају
у Америци, и уверавам вас да од ђулади Ирокесца нећу сагнути главу.
— Ви сте храбри, госпођице Џени.
— Узмимо да сам храбра, господине Плефар, и дозволите ми да останем
код вас.
— Немам ништа да вам одбијем, госпођице — одговори капетан,
посматрајући мирно држање девојчино.
Тек што је капетан ово рекао, када се виде како бео дим изби изван
ограде убојног брода. Пре него што је Пуцањ допро до Делфина, једно
ваљкасто-конусно ђуле, које се окретало око себе ужасном брзином, упути
се на пароброд. Било је лако пратити га у његовом ходу, који је био
прилично спор, јер пројектили излазе спорије из олучених топова но из
глатких.
Када ђуле дође на четрдесет метара далеко од Делфина, спуштајући се
приметно, окрзну таласе, обележивши свој пролаз са неколико млазева
воде; затим се опет захукта додирујући течну површину, одскочи увис,
пређе преко Делфина, преломи крижак[13] на предњој катарци, паде на
шездесет метара даље и загњури се у таласе.
— Доврага! — рече Џемс Плефар — измичимо! Сад ће доћи друго ђуле.
— Ох! — рече Матју — треба времена док се овакви топови опет напуне.
— Вере ми, ово је занимљиво гледати — рече Крокстон, који је
скрштених руку посматрао овај призор као сасвим равнодушан гледалац.
— И то нам наши пријатељи шаљу овакву ђулад.
— Ах! Ти си то! — викну Џемс Плефар мерећи Американца од главе до
пете.
— Ја сам, капетане — одговори мирно Американац — дођох да видим
како пуцају ти добри федералци. Па није лоше, заиста није лоше.
Капетан хтеде доста жустро да одговори Крокстону, али у том тренутку
друго ђуле пређе преко стражњег краја брода и паде у море.
— Добро! — повика Џемс Плефар — већ смо добили четири стотине
метара од овог Ирокесца. Твоји пријатељи се једва мичу, разумеш ли,
мајсторе Крокстоне?
— Не волим да није тако — одговори Американац — ово ми је први пут у
животу да се радујем.
Треће ђуле остаде далеко иза прва два, и не прође десет минута, а
Делфин је био ван домашаја топова са убојног брода.
— Ово више вреди од свега на свету, господине Матју — рече капетан —
и благодарећи овим ђуладима, знамо колика је брзина нашег брода. Сад
наредите да се одгрне ватра, да нам угаљ не гори бадава.
— Ово вам је добар брод — рече госпођица Халибуртова младом
капетану.
— Јесте, госпођице Џени, мој добри Делфин прелази десет чворова на
сат, и до вечерас изгубићемо из очију тај убојни брод.
Џемс Плефар није претерано хвалио пловидбене особине овога брода,
и сунце се још није смиривало, а врх катарки америчког брода беше нестао
иза хоризонта.
Овај догађај даде прилику капетану да боље оцени карактер госпођице
Џени. Уосталом, лед је био пробијен. Одсад су били чести и дуги разговори
између капетана Делфина и његове путнице. Нашао је у њој девојку мирну,
одмерену, паметну, која говори све отворено, по американски, има
израђене назоре о свима стварима и исказује их с узбуђењем, које је
дирало у срце Џемса Плефара, и то без његовог знања.
Она је волела своју отаџбину; одушевљавала се за велику идеју Уније, и
говорила је о рату Сједињених Држава с одушевљењем, за које ниједна
друга жена не би била способна. Стога се више пута догађало да је Џемс
Плефар био у забуни шта да јој одговори. Џени је често нападала његове
трговачке назоре и није одобравала. Џемс је покушао да брани савезнике
против федералаца, да докаже да је право на страни отцепљеника и да
тврди да људи, који су се драговољно ујединили, могу да се драговољно и
раздвоје.
Али девојка је била против овог мишљења; доказивала је да је питање
ропства важније од свих осталих у овој борби северних Американаца
против оних са Југа, да су овде од веће важности морал и човечност но
политика, и Џемс је био побеђен, не могавши да одговори. Уосталом, за
време ове препирке он је више слушао. Није било могуће казати да ли су
њега више дирали докази госпођице
Џени, или драж, коју је осећао слушајући је. Али напослетку, морао је
признати, да је питање ропства било главно питање у рату Сједињених
Држава, да га је требало коначно решити и прекинути ове страхоте
варварских времена.
Уосталом, као што смо казали, капетан није много марио за своја
политичка уверења. Он би их жртвовао доказима изнетим у тако исто
примамљиво^ форми и под сличним условима. Мало је ценио своје назоре
у овој ствари; али то није било све, и „трговац“ би најзад непосредно
нападнут у његовим најмилијим интересима. То је било у питању трговине,
којој је био намењен Делфин, и због муниције коју је носио савезницима.
— Да, господине Џоне — рече му једнога дана госпођица Џени —
захвалност ме не може одвратити да вам говорим са највећом искреношћу.
Напротив, ви сте ваљан поморац, вешт трговац, кућа Плефарова је чувена
са своје часности; али сад је изневерила своја начела и ради нешто што је
ње недостојно.
— Шта! — повика Џемс — кућа Плефарова нема права да води овакву
једну трговину.
— Нема. Она носи ратну муницију несрећницима, који су се побунили
против законите владе своје отаџбине, а то значи да даје оружје једној
рђавој ствари.
— Вере ми, госпођице Џени — одговори капетан — ја нећу да се
препирем с вама о праву Савезника. Одговорићу вам само једном речју: ја
сам трговац, и као такав старам се само о интересима моје куће. Тражим
добит свуда где је има.
— То је баш за осуду, господине Џемсе — одговори девојка — добит не
оправдава. Тако, кад продајете опијум Кинезима, који их оглупљује, ви сте
такође криви као сад кад набављате Јужњацима средства да воде један
неправедан рат.
— Ох! Ово је и сувише строго, госпођице Џени, и ја не могу дозволити...
— Није, то је право што вам кажем, и кад добро размислите, кад добро
појмите улогу коју играте, кад помислите на последице за које сте ви
одговорни, даћете ми за право у том као и у свему другом.
Чувши ове речи, Џемс Плефар остаде пренеражен. Оде од девојке,
обузет истинским гневом, јер је осећао своју немоћ да јој одговори. Дурио
се неко време као мало дете па се опет враћао овој чудној девојци, која га
је обасипала својим најјачим доказима са тако љубазним осмехом.
Накратко, ма шта да му је било, иако није хтео то признати, капетан
Џемс Плефар није био више слободан. Није више „господар после Бога“ на
свом броду.
И тако, на велику радост Крокстонову, изгледало је, да су ствари
госпођице Халибуртове на добром путу. Капетан је изгледао решен да све
предузме, те да ослободи оца госпођице Џени, па макар морао за то
упропастити Делфина, његов товар, његово особље и навући проклетство
свога честитог стрица Винсента.
 VI

Канал острва Суливана

Два дана после сусрета с убојним бродом Ирокесцом, Делфин се

налазио код Бермудских острва, и имао је да издржи страшну буру. У овим
крајевима често бесне жестоки оркани. Чувени су због својих великих
несрећа, и ту је Шекспир сместио језиве призоре своје драме Бура, у којој
се Ариел и Калибан отимају о царство таласа.
Овај ударац ветра био је страшан. Џемс Плефар хтеде у први мах да се
склони на Менланду, једно од острва Бермуда, где Енглези имају војничку
стражу. То би био један непријатан догађај. На срећу, Делфин се дивно
држао за време буре, и пошто је цео дан бежао испред оркана, могао је
опет узети пут према америчкој обали.
Али ако је Џемс Плефар био задовољан својим бродом, није био мање
одушевљен храброшћу и хладнокрвношћу младе девојке. Госпођица Џени
провела је крај њега на крову најгоре часове оркана. Стога, кад је Џемс
себе добро испитао, видео је да је дубока и неодољива љубав овладала свим
његовим бићем.
— Да — рече он — ова јуначна девојка јесте господарка на мом броду.
Она мене обрће као што чини море са бродом у невољи. Осећам се као да
тонем. Шта ће казати стриц Винсент? Ах! Сирота човечја природа! Уверен
сам: кад би ми Џени казала да бацим у море сав свој проклети
кријумчарски товар, ја бих то без оклевања урадио из љубави према њој.
Била је велика срећа за кућу Плефар и комп. што госпођица
Халибуртова није тражила ову жртву. Ипак је сиромах капетан био добро
ухваћен, и Крокстон, који је читао његово срце као отворену књигу, био је
сасвим задовољан.
— Држимо га, држимо га! — говорио је он себи — за мање од осам дана
мој господар ће бити мирно смештен у најбољој кабини Делфина.
Што се тиче госпођице Џени, да ли је она приметила наклоност
капетанову према њој, и да ли је њему била наклоњена, то нико не би
могао казати, а Џемс Плефар мање но други. Девојка се држала сасвим
повучено, иако је била под утицајем америчког васпитања, и њена тајна је
остала дубоко закопана у њеном срцу.
Но докле се љубав толико развијала у души младога капетана, Делфин
је такође брзо пловио Чарлстону.
Тринаестог јануара стража јави да је земља далеко десет миља на запад.
То је била ниска обала и у својој даљини готово сједињена с линијом
таласа. Крокстон је пажљиво разгледао хоризонт, и око девет сати изјутра,
гледајући једну тачку на светлом небу, повика:
— Светионик Чарлстона!
Да је Делфин стигао ноћу, овај светионик, који се налазио на острву
Морису сто четрдесет стопа над морем, био би запажен још пре неколико
сати, јер се светлост од његових фењера што се окрећу, види на четрнаест
миља далеко.
Кад је положај Делфина био овако одређен, капетан је имао само још
да се реши којим ће теснацем ући у чарлстонски залив
— Ако не наиђемо ни на какву сметњу — рече он — за три сата бићемо
сигурни у доковима пристаништа.
Град Чарлстон налази се на дну једног залива дугачког седам миља, а
широког две миље, а зове се Чарлстон-Харбур, и његов је улаз доста тежак.
Овај улаз је стешњен између острва Мориса на југу и острва Суливана на
северу. У време кад је Делфин дошао да покуша пробити блокаду, острво
Морис већ је било у рукама федералне војске, и генерал Гилмор је на
њему поставио батерије које су тукле луку. Напротив, острво Суливан било
је у власти Савезника, који су се добро држали у тврдињи Мутри. Било је
дакле корисно за Делфин да плови дуж северних обала, те да избегне ватру
батерија са острва Мориса.
Кроз пет теснаца могло се ући у залив: кроз канал острва Суливана,
северни канал, канал Оверол, главни канал, и напослетку, канал Лафорд.
Али у овај последњи не треба да улазе странци, осим-ако имају искусне
морнаре и бродове који не газе више од седам стопа. Што се тиче канала
северног и канала Оверола, њих су тукле федералне батерије. Дакле, на то
није требало мислити. Да је Џемс Плефар могао да бира, увео би свој брод
у главни канал, који је најбољи; али требало је управљати се према
приликама и одлучивати се према случају. Уосталом, капетан Делфина је
добро познавао све тајне овога залива, његова опасна места, дубину кад је
море ниско, његове струје. Он је дакле био способан да управља својим
бродом сасвим сигурно, чим би ушао у један од ова три уска пролаза. Само
је велико питање било, како да се уђе.
Овај посао захтевао је велико поморско искуство и тачно познавање
особина Делфина.
Два убојна брода крстарила су тада у водама Чарлстона. Матју обрати
на њих пажњу капетану Џемсу.
— Они се спремају — рече он — да нас питају што смо дошли у ове воде.
— Па ми им нећемо одговорити — рече капетан — и неће ништа
дознати.
Међутим, крстарице се пуном паром кретаху ка Делфину, који продужи
пут пазећи да се држи ван домашаја њихових топова. Али да би добио
времена, Џемс Плефар окрену брод на југозапад, јер је хтео да превари
непријатељске бродове. Ови су заиста морали веровати да Делфин хоће да
уђе у теснаце острва Мориса, а ту су биле батерије и топови, који би једним
метком потопили енглески брод. Федералци пустише дакле Делфина да
јури на југозапад, и задовољише се да га само осматрају и да га не гоне
живо.
И тако за читав сат узајамна ситуација бродова није се променила.
Уосталом, да би преварио крстарице куда Делфин хоће да иде, Џемс
Плефар нареди да се брзина смањи. Али по густом диму, који је куљао из
његових димњака, морало се мислити да је хтео да добије највећи
притисак, па дакле и највећу брзину.
— Сад ће се зачудити — рече Џемс — кад виде како смо им подвалили.
И заиста, када капетан виде да су се доста примакли острву Морису, а
пред топовима за које нико није знао колико терају, брзо окрену брод на
север, а остави крстарице две миље далеко. Кад ови видеше ову подвалу и
шта Делфин намерава, појурише за њим да га стигну. Али је било сувише
доцкан. Делфин удвоји брзину помоћу својих завртња, брзо им измаче
примичући се обали. Избацише на њега неколико метака, који дођоше тек
на пола пута. У једанаест сати пре подне брод прође поред острва
Суливана, и како не тоне дубоко у воду, уђе пуном паром у уски пролаз. Ту
је био на сигурном месту, јер ниједна федерална крстарица не би смела
ићи за њим у овај канал, који није дубљи од једанаест стопа, кад је море у
одливу.
 — Шта! — викну Крокстон — па ово није баш тако тешко.
— Ох! Ох! — мајсторе Крокстоне — одговори Џемс Плефар — није
тешко ући, али је тешко изаћи.
— Ни брига ме није — одговори Американац — са оваквим бродом као
Делфин и са капетаном као господин Џемс Плефар, улази се и излази се
кад се хоће.
Међутим, Џемс Плефар је с догледом у руци пажљиво осматрао пут
којим треба ићи. Имао је пред собом одличне обалске карте, према којима
је могао ићи напред без сметње, без презања.
Кад му брод уђе у уски канал, који иде дуж острва Суливана, Џемс га
управи на запад-полусевер, док се замак Пикнеј на усамљеном острвчићу
Шуте-Фоли не показа на северо-северо-истоку. С друге стране, он је
пловио поред куће тврђаве Џонсон, отворене са два степена северно од
тврђаве Сумтера.
У том тренутку, неколико топовских метака с острва Морис поздравише
Делфина, али га не погодише. Он продужи свој пут, не скренувши ни за
тачку, прође поред Мултривила, који се налази на крају острва Суливана, и
уђе у залив.
Ускоро он остави тврђаву Сумтер на левој страни, и она га заклони од
федералних батерија.
Ова тврђава, чувена у рату Сједињених Држава, налази се три и трећину
миље[14] далеко од Чарлстона, и отприлике једну миљу од сваке стране
залива. То је затупаст петоугаоник, подигнут од гранита масачусетског, на
једном вештачком острву, а грађење је трајало десет година и стало више
од девет стотина хиљада долара.
Из ове тврђаве 13. априла 1861. Андерсон и федералне трупе биле су
истеране, и први метак сепаратиста био је на њу испаљен. Не би се могло
израчунати шта је гвожђа и олова на њу избачено из топова федералаца.
Али је она готово три године давала отпор. Неколико месеци доцније,
после пролаза Делфина, пала је од ђулади од три стотине фунти из
изолучених топова Паротових, које је генерал Гилмор поставио на острву
Морису.
Али је онда била у својој пуној снази, и застава Савезника лепршала се
изнад овога каменог петоугаоника.
Џемс Плефарг спроведе Делфин усред путоказа на каналу, оставивши
на југо-југозападу чарлстонски светионик, који се видео изнад насипа
острва Мориса. Тада је истакао енглеску заставу, и брзо је пловио кроз
пролазе.
Када је на десној страни оставио кажипут Карантина, уђе слободно у
залив. Госпођица Џени стајала је на горњем крову и посматрала ову
варош, где јој је отац заробљеник, а очи јој се напунише сузама.
Напослетку, капетан заповеди да брод успори кретање, и пошто прође
поред јужних и источних батерија, пристаде уз кеј.
 VII

Јужњачки генерал

Кад је Делфин пристао уз чарлстонски кеј, свет га је дочекао

урнебесним клицањем. Становници ове вароши, опседнуте с мора, нису
навикли на посете европских бродова. Питали су се, чудећи се, шта ће у
њиховим водама овај велики пароброд, који поносно носи заставу
Енглеске. Али кад се дознаде циљ његова пута, зашто је силом продро кроз
теснаце Суливана, кад се пронесе глас, да је донео велики товар ратне
кријумчарске робе, радости и клицању није било краја.
Не губећи ни минута, Џемс Плефар одмах оде да посети генерала
Борегара, војног заповедника вароши. Генерал лепо прими младог
капетана, који је дошао у добри час и његовим војницима донео одело и
муницију што им је било врло потребно. Договорише се дакле да
истоваривање из брода одмах почне.
Пре него што је Џемс Плефар оставио свој брод, госпођица Џени га је
молила да се заузме за њеног оца. Млади капетан ставио се на услузи
девојци.
— Госпођице Џени — рекао јој је — ви можете рачунати на мене.
Учинићу све што могу да вашег оца избавим, а надам се да неће бити
великих тешкоћа. Још данас ћу се састати с генералом Борегаром, и нећу
одмах тражити да се пусти ваш отац, него ћу се постарати да дознам од
генерала у каквом се положају налази, да ли је слободан на реч или је
затворен.
— Мој сиромах отац! — одговори Џени уздишући — он и не зна да му је
овде кћи. Што не могу да му полетим у наручје!
— Стрпите се мало, госпођице Џени. Још мало, па ћете загрлити оца.
Знајте да ћу радити с највећим пожртвовањем, али и као човек обазрив и
промишљен.
Пошто је Џемс Плефар као трговац свршио послове своје куће, предао
генералу кријумчарску робу, и јефтино накуповао памука, сад је, веран
свом обећању, окренуо разговор на дневне догађаје.
— Ви, дакле, држите да ће приврженици ропства победити? — рече он
генералу.
— Ја сам уверен да ћемо ми победити, а што се тиче Чарлстона, војска
генерала Лија ускоро ће дићи опсаду. Уосталом, шта ви можете очекивати
од противника ропства? Узмимо, што неће бити, да трговачке вароши
Вирџиније, обе Каролине, Џорџије, Алабаме,
Мисисипија, падну у њихове руке, а после шта ће бити? Да ли ће они
бити господари једне земље, коју никад неће моћи заузети? Зацело неће, а
по мом мишљењу, кад би и победили, били би у неприлици због своје
победе.
— И ви сте сасвим сигурни у ваше војнике? — упита капетан — не бојите
се да Чарлстону не досади опсада, која га упропашћује?
— Не, ја се не бојим издаје. Уосталом, издајници би били немилосрдно
кажњени и ја бих разорио саму варош, кад бих приметио и најмањи покрет
за уједињење. Џеферсон Девис ми је поверио Чарлстон, а можете веровати
да је Чарлстон у сигурним рукама.
— Зар ви имате северњачких заробљеника? — упита Џемс Плефар,
долазећи на занимљиви предмет разговора.
— Имам, капетане — одговори генерал. — У Чарлстону је избачен први
метак за отцепљење. Противници ропства, који су се овде налазили, хтели
су да се бране, па пошто су били потучени, остали су као ратни
заробљеници.
— А имате ли их много?
— Једну стотину.
— Јесу ли слободни у граду?
— Били су до дана када сам открио заверу, коју су они направили.
Њихов вођа је успео да ступи у везу са опсадницима, који су били
извештавани о стању у вароши. Морао сам дакле затворити ове опасне
госте, а неколико од њих биће изведени из тамнице и одведени на бедеме
тврђаве, где ће десет савезничких метака савладати њихов федерализам.
— Шта! Биће стрељани! — повика млади капетан и нехотице задрхта.
— Хоће, а прво њихов вођа. То је човек врло одважан и врло опасан у
једној опсађеној вароши. Послао сам његова писма председништву у
Ричмонду, и за осам дана његова судбина биће решена.
— А ко је тај човек о ком ви говорите? — упита Џемс Плефар сасвим
мирно.
— Један новинар из Бостона, жесток противник ропства, зао дух
Линколнов.
— А зове се?
— Јонатан Халибурт.
— Убоги ђаво! — рече Џемс, кријући своје узбуђење. Ма шта да је
учинио, човек не може да га не жали. — И мислите да ће бити стрељан?
— Сигуран сам — одговори Борегар — рат је рат. Свак се бори како
може.
— Најзад, то ме се не тиче — одговори капетан — и штавише, ја ћу бити
већ далеко кад он буде стрељан.
— Шта, ви већ хоћете да се враћате?
— Хоћу, генерале, ја сам пре свега трговац. Чим се сврши товарење
памука, отиснућу се на море. Лепо, ушао сам у Чарлстон, али треба из њега
изаћи. То је главно. Делфин је добар брод, може се утркивати са свима
бродовима федералне марине; али ма како да је брз, он не може престићи
ђуле од сто фунти, а ђуле у његов труп или његову машину нанело би
велику штету мојој трговачкој комбинацији.
— Како хоћете, капетане — одговори Борегар. — Немам ништа да вам
саветујем у оваквој прилици. Ви водите трговину, и имате право. На вашем
месту и ја бих радио тако. Уосталом, боравак у Чарлстону није пријатан, и
једна лука где падају бомбе сваки трећи дан, није сигурно склониште за
брод. Али кажите ми, колика је снага и број федералних бродова што
крстаре пред Чарлстоном?
Џемс Плефар одговори на питање генералово, колико је знао, и растаде
се од њега најусрдније. Затим се врати на Делфин врло забринут, врло
ожалошћен због оног, што је малочас дознао.
— Шта да кажем госпођици Џени — мишљаше он — да ли да јој
саопштим ужасно стање њеног оца? Да ли је боље затајити јој у каквој се
опасности он налази? Сирото дете!
Није крочио педесет корака од куће гувернерове, кад наиђе на
Крокстона, који га је дуго чекао.
— Шта је, капетане?
 Џемс Плефар погледа оштро Крокстона, а овај разумеде да капетан
нема ништа добро да му каже.
— Видели сте Борегара? — упита он.
— Јесам, одговори Плефар.
— И говорили сте му о г. Халибурту?
— Нисам. Он је мени о њему говорио.
— Па шта је било?
— Теби могу све казати, Крокстоне.
— Све, капетане.
— Генерал Борегар ми је казао да ће твој господар кроз осам дана бити
стрељан.
На ову вест, други би место Крокстона ускипео гневом, или би пао у
очајање. Али Американац, који ни у шта није сумњао, само се насмеши и
рече:
— Па, не мари!
— Како, не мари! — повика Џемс Плефар. — Ја ти кажем да ће г.
Халибурт бити стрељан кроз осам дана, а ти одговараш: не мари!
— Јесте, ако је он кроз шест дана на Делфину, и ако је кроз седам дана
Делфин насред Океана.
— Добро — рече капетан и стисну руку Крокстону. — Разумем те, драги
мој. Ти си одважан човек, а ја ћу, упркос ујаку Винсенту, иако имам робу на
Делфину, погинути за госпођицу Џени.
— Не треба нико да гине — одговори Американац. — Главно је да се г.
Халибурт ослободи.
— Али знаш да ће то бити тешко?
— Ништа за то! — рече Крокстон.
— Потребно је доћи до заробљеника, који се строго чува.
— Без сумње.
— И да се добро изведе готово чудесно бекство.
— Ништа за то — рече Крокстон. — Заробљеник више мисли како да
побегне но што чувар мисли, како да га чува. Заробљеник дакле мора
успети да се избави. Сви су изгледи за њега. И зато ће се г. Халибурт
избавити нашим лукавством.
 — Имаш право, Крокстоне.
— Увек право.
— Али како ћеш радити? Треба неки план, треба добро смислити.
— Смислићу.
— Али госпођица Џени, кад чује да јој је отац осуђен на смрт, и да
заповест да се стреља може сваког часа доћи...
— Она то неће дознати, и то је све.
— Не треба да зна. Боље је и за њу и за нас.
— Где је затворен г. Халибурт? — упита Крокстон.
— У тврдињи — одговори Џемс Плефар.
— Врло добро. Сад хајдемо на брод.
— На брод, Крокстоне.
 VIII

Бекство

Госпођица Џени седела је на горњем крову Делфина и нестрпљиво

чекала да се капетан врати. Кад капетан дође, она не могаше ни реч
проговорити, али њени погледи питаху Џемса Плефара жељније него што
би њена уста питала.
Потпомогнут од Крокстона, каза девојци само оно, што се тицало
хапшења њеног оца. Казао јој је како је обазриво испитивао Борегара
односно његових ратних заробљеника. Како му се учинило да генерал није
био расположен према њима, он се уздржао од сваког пренагљеног корака.
— Како г. Халибурт није слободан у вароши, с његовим бекством ће ићи
теже. Али ја ћу успети у овом подухвату, заклињем вам се, госпођице Џени,
и Делфин неће оставити чарлстонску луку, а да не поведе вашег оца.
— Хвала, господине Џемсе — рече Џени — благодарим вам од свег срца.
Чувши ове речи, Џемсу Плефару заигра срце од радости. Приђе девојци
да јој нешто каже, можда да јој изјави осећања која више није могао крити,
али у тај мах се умеша Крокстон.
— Сад није време о том говорити, него да говоримо о озбиљним
стварима.
— Имаш ли какав план, Крокстоне? — упита девојка.
— Ја увек имам неки план — одговори Американац. — То ми је посао.
— Али добар? — рече Џемс Плефар.
— Диван, и сви министри у Вашингтону не би бољи измислили. То је као
да је г. Халибурт на броду.
Крокстон је говорио о овим стварима са таквом сигурношћу, да би
требало бити најзатуцанији човек, па му не веровати.
— Да те чујемо, Крокстоне — рече Џемс Плефар.
— Добро. Капетане, ви ћете отићи генералу Борегару, па ћете замолити
за једну услугу, коју вам неће одрећи.
— А какву?
— Казаћете му да имате на броду једног неваљалог човека, лупежа, који
вам смета, који је на путу бунио морнаре, и молићете за дозволу да га
затвори у тврдињу, али под условом, да га опет узмете, кад пођете, и га
одведете у Енглеску, где ћете га тужити власти.
— Добро — одговори Џемс Плефар, смешећи се. — Урадићу све то, а
Борегар ће ми врло радо испунити молбу.
— Ја сам потпуно уверен — одговори Американац.
— Али ми нешто фали — рече Плефар.
— А шта то?
— Тај неваљали лупеж.
— Он је пред вашим очима, капетане.
— Шта, тај неваљалац?...
— Ја сам то, ако је по вољи.
— Ох! Како сте доброг срца! — викну Џени, стискајући својим ручицама
рапаве руке Американцу.
— Разумем те, пријатељу — рече Џемс Плефар — и само једно жалим,
што не могу узети твоје место.
— Свак има своју улогу — одговори Крокстон. — Кад би се ставили на
моје место, сасвим би се збунили, а ја се нећу збунити. Ви ћете доцније
имати да радите како да изађете из луке, јер ће на ваш брод бити наперени
топови федералаца и савезника. Ја се не бих умео снаћи.
— Добро, Крокстоне. Говори даље.
— Кад ме спроведу у тврдињу, а ја је познајем, видећу шта да радим, али
будите уверени, да ће све добро испасти. Ви ћете за то време товарити ваш
брод.
— Ох! Сад ме се послови мало тичу — рече капетан.
— Никако. А шта ће казати ваш стриц?
Пустимо да иду упоредо осећања и трговачки послови. Онда се неће
ништа сумњати. Али радимо брзо. Можете ли бити готови за шест дана?
— Могу.
— Па лепо, нека Делфин буде натоварен и готов да пође 22. јануара.
 — Биће готов.
— Увече, 22 јануара, пошаљите чамац са вашим најбољим људима у Вајт
Поинт, на крају вароши. Чекајте до девет сати, па ћете видети г. Халибурта
и вашег слугу.
— Али како ћеш учинити да г. Халибурт побегне, а и ти с њим?
— То је моја ствар.
— Драги Крокстоне — рече тада Џени — ти хоћеш да изгубиш свој
живот, да ми избавиш оца!
— Не брините се, госпођице Џени, нећу ништа изгубити, верујте ми.
— Па добро — упита Џемс Плефар — кад треба да те затворимо?
— Још данас. Знате, буним ваше морнаре. Не треба губити време.
— Хоћеш ли новаца? Може ти затребати у тврдињи.
— Да потплатим тамничара? Не треба. То је сувише скупо и глупо. Кад
до тога дође, тамничар ће узети паре, а неће пустити заробљеника. А тај
човек има право. Не, ја имам друга сигурнија средства. Па не би било на
одмет неколико долара. Можда ће ми требати да попијемо по коју.
— И да опијете тамничара?
— Не, пијан тамничар све ће покварити. Ја знам шта ћу. Пустите ме да
радим.
— Ево ти десетину долара, мој добри Крокстоне.
— То је много, али ћу вам вратити што остане.
— Јеси ли готов?
— Сасвим готов да будем препредени лупеж.
— Онда, хајде на посао.
— Крокстоне — рече девојка узбуђеним гласом — ти си заиста најбољи
човек што га има на свету.
— То ме не би зачудило — одговори Американац смејући се
доброћудно. — Ах! Збиља капетане, имао бих нешто да вас замолим.
— А шта је то?
— Ако вам генерал предложи да обеси вашег лупежа, знате војска није
шала!
— Па шта Крокстоне?
— Па ви ћете му казати да ћете размислити.
 — Хоћу.
Истога дана морнари се зачудише кад видеше Крокстона са оковима на
рукама и ногама, како га спроводе из брода на суво и одведоше у
чарлстонску тврђаву.
Неколико дана је трајало истоваривање Делфина, што је ишло брзо.
Парни чекрци истоваривали су сав европски товар да начине место
домаћем товару. Становништво чарлстонско је присуствовало овом
занимљивом послу, помажући морнарима. Може се рећи да су ови ваљани
људи били међу првима. Јужњаци су их веома ценили; али Џемс Плефар
није им дао времена да слушају похвале Американаца. Био им је
непрестано за вратом и терао их је да се журе, али морнари Делфина нису
знали зашто он то ради.
После три дана, 18. јануара, прве бале памука почеше се утоваривати.
Иако Џемс није више о томе бринуо, кућа Плефар и комп. накуповала је
врло јефтино сав овај памук, који је стајао у магацинима чарлстонским.
Међутим, није се више ништа знало шта је с Крокстоном. Иако није
ништа о том говорила, Џени је непрестано страховала. Њено брижно лице
говорило је место ње, а Џемс Плефар ју је храбрио лепим речима.
Ја се много уздам у Крокстона — говораше јој он — то је веран слуга. Ви
који га боље познајете но ја, требало би да будете сасвим спокојни. Кроз
три дана отац ће вас притиснути на своје срце, верујте мојим речима.
— Ах! Господине Џемсе! — повика девојка — како ћу вам се одужити за
толико пожртвовање? Како ћемо мој отац и ја наћи начина да вам се
захвалимо?
— То ћу вам казати кад будемо у енглеским водама — одговори млади
капетан.
Џени га само погледа, обори очи које се напунише сузама, па се врати у
своју кабину.
Џемс Плефар се надао да девојка неће ништа знати у каквој се
опасности њен отац налази; али тога последњег дана један морнар јој је и
нехотице казао истину. Одговор ричмондског кабинета донео је гласник,
који се провукао кроз предстраже. У овом одговору била је смртна пресуда
за Јонатана Халибурта, која се имала извршити сутра ујутру. Вест о
извршењу смртне казне брзо се пронела у вароши, а један морнар донео ју
је на Делфин. Овај човек ју је саопштио капетану, и не сумњајући да је
девојка у близини и да ће чути. Она врисну и паде на кров онесвешћена.
Џемс Плефар пренесе је у кабину да јој се укаже помоћ и поврати у живот.
Кад отвори очи, виде младог капетана који метну прст на уста да ћути.
Она једва уздржа свој бол, и Џемс Плефар шану јој на уво:
— Џени, кроз два сата ваш отац биће код вас, или ћу ја погинути пошто
сам хтео да га избавим...
Затим сиђе са горњег крова и рече себи:
— А сад га морам ослободити пошто-пото, па макар морао искупити
његову слободу мојим животом и животом свега мог особља!
Беше куцнуо час да се ради. Од јутрос је Делфин свршио с утоваром
памука; магацин беше пун угља. Кроз два сата је морао поћи. Џемс Плефар
извео Је Делфина из севернотрговачког басена и увео у луку. Био је дакле
готов да се користи приливом, који ће бити потпун у девет сати увече.
Када Џемс Плефар остави девојку, избијало је седам сати, и он нареди
да се спрема за полазак. Дотле је тајна добро чувана између њега,
Крокстона и Џени. Али сад је сматрао да ваља упознати г. Матјуа са
ситуацијом, и то одмах учини.
— На служби — одговори Матју и не примети ништа. — И то је за девет
сати?
— За девет сати. Наредите да се ватре добро наложе.
— Биће извршено, капетане.
— Делфин је утврђен на покретној котви. Пресећи ћемо једек и
стругнућемо не губећи ни минута.
— Сасвим.
— Метните фењер на велику катарку. Ноћ је мрачна, а магла се спушта.
Треба пазити да не залутамо кад се враћамо на брод. Треба да наредите,
Матју — рече Џемс Плефар — опремите гиџ[15] са шест наших
најснажнијих веслача. Хоћу одмах да пођем за Вајт-Поинт. Препоручујем
вам госпођицу Џени за мог одсуства, и нек нам Бог буде у помоћи,
господине Матју.
Нека нам Бог буде у помоћи — одговори поткапетан.
Он одмах нареди да се пећи наложе и чамац спреми. Овај је био готов
за неколико минута. Пошто се опростио са Џени, Џемс Плефар сиђе у
чамац, и у тренутку када се отиснуо, могло се видети како се црни дим губи
у тамну небеску маглу.
 Помрчина је била густа; ветар престао, потпуна тишина је владала у
огромној луци, у којој су таласи изгледали да су замрли. Џемс Плефар је
управљао крмом и сигурном руком је водио чамац к Вајт-Поинту. Имао је
да пређе око две миље. Како је Џемс Плефар дању извршио одређивање
положаја, сад је могао доћи у правој линији до оног чарлстонског
избрешка што улази у море.
Осам сати је избијало на Сент-Филипу, када чамац удари својим кљуном
у Вајт-Поинт.
Требало је чекати још сат до тренутка који је одредио Крокстон. Кеј је
био сасвим пуст. Само се стражар код јужне и источне батерије шетао на
двадесет корака далеко. Џемс Плефар је горео од нестрпљења.
У осам и по сати чу да неко иде. Он остави своје људе с подигнутим
веслима и готови да крену, па пође напред. Али после десет минута, срете
патролу од двадесет људи. Џемс извади из појаса револвер, решен да пуца
ако треба. Али шта је могао радити против ових војника, који сиђоше до
кеја?
Старешина страже приђе му, и кад виде чамац, упита Џемса.
— Какав је то чамац?
— Чамац од Делфина — одговори капетан.
— А ви сте?...
— Капетан Џемс Плефар.
— Ја сам мислио да сте пошли и да сте већ у чарлстонским теснацима.
— Готов сам да пођем... требало је... да сам већ на путу... али... Један мој
морнар је затворен у тврдињи, заборавио сам да га поведем. Срећом, сетио
сам га се још за времена, па сам послао људе да га узму.
— Да није онога неваљалца кога хоћете да водите у Енглеску.
— Јесте.
— Боље би било да су га овде обесили него тамо — рече стражар
смејући се.
— Тако и ја мислим — одговори Џемс Плефар — али је боље да све иде
редовним путем.
— Па добро, капетане, само се чувајте бекрија са острва Мориса.
— Не брините се. Кад сам без сметње прошао, надам се да ћу срећно
изаћи.
 — Срећан пут.
— Хвала.
Стража оде, и на обали се све утиша.
У том тренутку изби девет сати. То је био одређени тренутак. Џемс је
осећао како му срце силно куца у грудима. Одјекну неко звиждање, на шта
Џемс одговори такође звиждањем. Затим очекну ослушкујући, а руком
махну својим морнарима да ћуте. Један човек се појави увијен у широком
огртачу, обзирући се на све стране. Џемс му притрча.
— Господин Халибурт?
— Ја сам — одговори човек у огртачу.
— Ах! Хвала Богу! — викну Џемс Плефар
— уђите у чамац одмах. Где је Крокстон?
— Крокстон? — рече Халибурт, чудећи се.
— Шта хоћете да кажете?
— Човек који вас је ослободио, који вас је овамо довео, то је ваш слуга
Крокстон.
— Човек који ме је допратио, јесте тамничар тврдиње — одговори г.
Халибурт.
— Тамничар! — повика Џемс Плефар.
Он очевидно није ништа разумео, шта је то, и страх га спопаде.
— Јесте, тамничар! — повика један познати глас. — Тамничар! Па он
спава као топ у мојој ћелији!
— Ти си то, Крокстоне? — рече г. Халибурт.
— Господару, манимо се разговора. Све ћу вам објаснити. Тиче се вашег
живота. Улазимо у чамац.
Сва три човека седоше у чамац.
— Веслај! — викну капетан.
Шест весала у један мах замахнуше.
И чамац клизну као риба по тамним таласима чарлстон-хербурским.
 IX

Између две ватре

Под веслима шест снажних морнара, чамац је јурио кроз луку. Магла је
бивала све гушћа, Џемс Плефар је једва могао одржати правац, који је дан
пре нашао.
Крокстон је сео на предњи крај чамца, а г. Халибурт поред капетана.
Заробљеник се чудио шта ће овде његов слуга, хтео је да га пита; али му
овај даде знак да ћути.
Ипак, после неколико минута, кад чамац беше насред луке, Крокстон је
знао шта је г. Халибурт хтео да га пита.
— Да, драги мој господару, тамничар је место мене у мојој ћелији где
сам му дао две добре песнице, једну у потиљак, а другу у стомак, и то кад
ми је донео вечеру. Пао је онесвешћен, а ја сам узео његове хаљине, узео
његове кључеве, отишао по вас, одвео сам вас из тврђаве војницима испред
носа.
— Али моја ћерка? — упита г. Халибурт.
— На броду, који ће нас одвести у Енглеску.
— Ћерка ми је тамо, тамо! — викну Американац скочивши с клупе.
— Ћутите — одговори Крокстон — још неколико минута, па смо
избављени.
Чамац је јурио кроз помрчину, али мало насумице. Џемс Плефар није
могао видети кроз маглу фењере на Делфину. Није знао којим правцем
треба ићи, а помрчина је била тако велика, да веслачи нису могли видети
ни врхове својих весала.
— Како иде, господине Џемсе? — упита Крокстон.
— Мора да смо прешли више од миље и по — одговори капетан. — Ти не
видиш ништа, Крокстоне?
— Ништа. Ја имам добре очи. Али стићи ћемо. Они тамо ништа не
сумњају...
Тек што је Крокстон ове речи изговорио, кад једна ракета суну кроз
помрчину и расу се на грдној висини.
— То је неки знак! — викну Џемс Плефар.
— Као да долази са тврдиње. Да причекамо.
Друга, па трећа ракета сунуше у правцу оне прве, а готово одмах исти
знак би поновљен на миљу пред чамцем.
— Долази из тврђаве Сумтер — рече Крокстон — а то је знак за бекство.
Све је откривено.
— Брзо веслајте, пријатељи — повика Џемс Плефар, подстичући
морнаре — ове ракете су ми осветлиле пут. Делфин није ни осамсто
јарди[16] далеко од нас. Ето чујем звоно са брода. Само брзо. Добићете
двадесет фунти, ако за пет минута стигнемо.
Морнари још брже потераше чамац, који је секао таласе. Свима је срце
куцало. Одјекну топовски пуцањ у правцу вароши и на хиљаду метара
далеко од чамца. Крокстон је више чуо но видео како прохуја неко брзо
тело које је зацело могло бити ђуле.
У том тренутку, звоно на Делфину зазвони јако. Долазили су све ближе.
Још неколико замаха веслом, и чамац стаде уз Делфина. Још неколико
секунди, и Џени паде оцу у наручје.
Чамац одмах дигоше на брод, и Џемс Плефар отрча на командни мост.
— Господине Матју, можемо ли да се кренемо?
— Можемо, капетане.
— Наредите да се угасе фењери. И оно светлуцање од машине је
сувишно али то се не може уклонити.
За време овог разговора Делфин је јурио највећом брзином. Али
окрећући се, да пређе на десну страну Чарлстона, Хербура, морао је да
плови каналом, те је тренутно дошао близу тврђаве Сумтера. Све топовске
мазгале[17] одједном се осветлише и из њих се осу маса гвожђа на брод с
ужасном пуцњавом.
— Сувише доцкан, сметењаци! — викну Џемс Плефар, смејући се. —
Ложите, ложите, господине инжењеру! Треба да пројуримо између два реда
топова.
Ложачи су џарали ватру у пећима, и Делфин је дрхтао у свим својим
удовима под притиском машине, као да је хтео да се распадне.
У том тренутку заори се други пуцањ и опет гомила топовских зрна
зазвижда иза брода.
— Доцкан, сметењаци! — повика млади капетан.
Крокстон је тада стајао на командном мосту, па викну:
— Прошли смо једну тврђаву. Још неколико минута па ћемо свршити са
Савезницима.
— Ти дакле мислиш, да се немамо више бојати тврђаве Сумтер? —
упита Џемс.
— Немамо, све до тврђаве Мутри, на крају острва Суливана. Она нас
може увребати, само за пола минута. Нека дакле уочи згодну прилику и
добро нишани, ако хоће да нас погоди. Ево приближујемо се.
— Добро. Положај тврђаве дозволиће нам да уђемо право, у главни
канал. Ложите! Ложите!
У истом тренутку тврдиња се на три места засветли. Чу се страшан
тресак, а затим стаде ломљава на броду.
— Сад је погодио — рече Крокстон.
— Господине Матју — викну капетан свом помоћнику, који је стајао
напред — шта је тамо?
— Мала катарка пала у море.
— Имамо ли рањеника?
— Па нека иде дођавола катарка! Право у теснац! И управљајте на
острво.
— Пробисмо се кроз Јужњаке! — повика Крокстон — и ако треба да
добијемо ђулад у наш скелет, више волим ђулад Севера. То се боље може
сварити.
И заиста, још није била сва опасност избегнута, и Делфин није се могао
сматрати да се из неприлике извукао; иако острво Морис није било
наоружано овим страшним топовима што се поставише неколико месеци
доцније, ипак су његови топови и мерзери могли лако потопити брод као
што је Делфин.
Топовска ватра са тврдиња Сумтера и Мутрија скренула је пажњу
федералцима и посадним бродовима. Опсадници нису могли ништа
разумети у овом ноћном нападу, који изгледаше да није био против њих.
Али су се морали држати спремни да одговоре.
О овоме је размишљао Џемс Плефар пролазећи кроз теснаце острва
Мориса; и имао је право што се бојао, јер мало после стаде севати у мраку.
Киша малих бомби паде око брода запљускујући воду преко његових
ограда; штавише, неколико њих удари у кров Делфина, али својом доњом
страном, што сачува брод од извесне пропасти. И доиста, ове бомбе, како
се доцније сазнало, требале су се распрснути у стотину парчића и свака
покрити површину од сто двадесет квадратних стопа грчком ватром, коју
ништа није могло угасити и која је двадесет минута горела. Једна оваква
бомба могла је запалити брод. Срећа је за Делфина, што су те бомбе тек
одскора биле пронађене и још врло неусавршене; бачене у ваздух, један
погрешан обртај их је држао нагнуте, и падале су на доњи крај, место да
ударе својим врхом, где се налазио самокрес. Овај недостатак спасао је
Делфина од сигурне пропасти; пад ових мало тешких бомби није га много
оштетио, и он је под притиском своје прегрејане паре и даље пловио кроз
теснац.
У том тренутку, и против његове наредбе, г. Халибурт и његова ћерка
дођоше код Џемса Плефара на командни мост. Он их хтеде наговорити да
се врате у кабину, али Џени рече да хоће да остане код капетана.
Што се тиче г. Халибурта, који је дознао за племенити поступак свога
избавиоца, он му стисну руку не могући реч да проговори.
Делфин се тада великом брзином приближавао мору; требало му је да
плови теснацем још три миље, па да уђе у Атлантик. Ако је теснац на
уласку слободан, брод је избављен. Џемс Плефар је добро познавао све
тајне чарлстонског залива и вешто је управљао својим бродом у мраку.
Имао је дакле разлога да верује да ће успети у овом смелом подухвату,
када стражар викну:
— Брод!
— Брод? — повика Џемс.
— Јесте, с наше стране.
Магла се била дигла, те се могао видети један велики убојни брод, који
је тако маневровао, да затвори теснац и да не да Делфину да прође.
Требало је пошто-пото добити у брзини и иначе захтевати од машине
највећи напор, иначе је све пропало.
— Крму на десно! Сасвим — викну капетан.
Затим се устреми на мостић што је над машином и нареди, да се један
завртањ заустави. Под дејством само једног завртња, Делфин се кретао
веома брзо у кругу врло кратког полупречника, и као да се окренуо око
себе. Он је тако избегао да налети на федералну фрегату и пође, као и ова,
ка улазу у теснац. Сад је било питање, ко ће бити бржи.
Џемс Плефар је видео да од брзине његовог брода зависи његов живот,
живот госпођице Џени и њеног оца и свега његовог особља. Убојни брод је
знатно претекао Делфина. Видело се по силном црном диму, који је
излазио из његовог димњака, да су се његове пећи непрестано ложиле.
Џемс Плефар није био човек који заостаје.
— Где сте? — викну машинском инжењеру.
— На највећем напону! — одговори овај — пара јури кроз све вентиле.
— Притисните вентиле — заповеди капетан.
Његова заповест би извршена, иако је била опасност да брод одлети у
ваздух. Ударци клипова бивали су све јачи и бржи; све плоче у темељу
машине су се тресле под овим наглим ударцима, а и најтврђе срце морало
је задрхтати пред овим призором.
— Ложите! — викаше Џемс Плефар — још ложите!
— Не може се више! — одговори машински инжењер — вентили су
сасвим затворени. Пећи су препуне угља.
— Нека! Нагурајте у њих памук, потопљен шпиритусом! Морамо пошто
пото претећи ту проклету фрегату!
Када чуше ове речи, најодважнији морнари, загледаше се, али
извршише наредбу и бацише неколико бала памука доле у машинску
просторију. Затим отворише буре шпиритуса, којим прелише памук, па га
убацише у усијане пећи. Ложачи нису могли да се чују од силне хуке
пламена. Плоче у пећима се брзо усијаше; клипови су се дизали и
спуштали као клипови у локомотиви; манометри су показивали страшни
напон; брод је махнито јурио на таласима; његови су саставци шкрипали;
димњак је избацивао силан пламен помешан с димом; у безумној трци он је
далеко измакао од убојног брода и после десет минута је испловио из
канала.
— Избављени смо! — викну капетан.
— Избављени смо! — одговорише морнари, пљескајући рукама.
Светионик чарлстонски већ се почео губити на југозападу; светлост
његових фењера је бледела, и сви су мислили да су ван сваке опасности,
када бомба са једне топовњаче што је крстарила на пучини, стаде фијукати
кроз таму. Било је лако пратити јој траг, благодарећи ракети, која је
остављала за собом ватрену пругу.
Ово је био језовит тренутак који се не може описати. Сви се ућутали, и
свак је престрављен посматрао параболу, коју зрно описује; није се могло
ништа учинити да се избегне, и после пола минута, паде с ужасним треском
на предњу страну Делфина.
Уплашени морнари побегоше назад, и нико се не усуди да крочи, док је
ракета горела пуцкарајући.
Али само један, најхрабрији од свих, притрча овој пакленој машини. То
је био Крокстон. Узе бомбу у своје снажне руке, док су хиљаде варница
прскале из њене ракете, па је баци из брода.
Тек што је бомба пала у воду, када одјекну страшан пуцањ.
Ура! Ура! — повикаше у један глас сви морнари са Делфина, док је
Крокстон трљао руке.
После неког времена, брод је брзо пловио по Атлантском океану.
Америчка обала нестајала је у мраку, и далеке ватре које су се укрштале на
хоризонту, показиваху да је напад био општи између батерија острва
Мориса и тврђава Чарлстона Харбура.
 X

Свети — Монго

Сутрадан, на изласку сунца, америчка обала беше ишчезла. Ниједан

брод није се видео на хоризонту, Делфин престаде да јури вратоломном
брзином, и мирно пође пут Бермудских острва.
Није потребно да описујемо прелазак преко Атлантика, јер се на путу
ништа непријатно није догодило. Десет дана после доласка из Чарлстона,
појави се ирска обала.
Шта се догодило између младог капетана и девојке што се није
предвидело па и од људи најмање оштроумних? Како је г. Халибурт могао
наградити пожртвовање и храброст свога избавиоца, сем ако га направи
најсрећнијим човеком? Џемс Плефар није чекао да ступе у енглеске воде,
те да искаже оцу и девојци осећања, која су навирала из срца његова, и ако
је веровати Крокстону, госпођица Џени примила је ово признање с
радошћу, коју није прикривала.
И тако, 14. фебруара исте године стекло се много света под тешким
сводовима Светог Монга, старе саборне цркве глазговске. Ту је било
морнара, трговаца, индустријалаца, чиновника, помало од свега. Честити
Крокстон био је сведок госпођици Џени обученој као млада, а он је лепо
изгледао у плавом фраку са златним дугметима. А стриц Винсент стајао је
гордо до свог синовца.
У цркви је било венчање Џемса Плефара, из трговачке куће Винсента
Плефара и комп. из Глазгова, са госпођицом Џени Халибуртовом, из
Бостона.
Венчање је извршено са великом свечаношћу. Свако је знао историју
Делфина, и свако је налазио да је праведно награђено пожртвовање младог
капетана. Само је он говорио да није заслужио толику награду.
Увече је било велико весеље код стрица Винсента, велика игранка,
велика вечера и велико раздавање шилинга свету који се скупио у
Гордоновој улици. На овој гозби Крокстон се добро најео и напио, али се
лепо понашао.
Свако је био срећан због овога брака, једни због своје сопствене среће,
други због туђе среће, што не бива увек у оваквим свечаностима.
Када се увече званице разиђоше, Џемс Плефар загрли стрица и пољуби
га у оба образа.
— Но, чика Винсенте! — рече му он.
— Но, синовче Џемс?
— Како вам се допада диван товар што сам донео на Делфину? — упита
капетан показујући на своју јуначну младу жену.
— Допада ми се — одговори честити трговац — продао сам памук и
зарадио три стотине седамдесет пет на сто!

КРАЈ
 Поговор

ПУСТОЛОВИНА ЧОВЕКА И ВРЛИНЕ

Пустоловина једног брода — вишезначна парабола — у основи је и ове

новеле, или кратког романа Жила Верна.
Објављена је у препознатљивој серији „Дела Жила Верна“ — „са
корицама у боји и више слика у тексту“ — Издавачке књижарнице Томе
Јовановића и Вујића, Београд, крајем треће деценије 20. века.
У примерку којим смо се служили приликом прештампавања — нема ни
наслова оригинала, нити године издања, нити имена преводиоца.
Преводиоца можемо лако открити — на основу језика и поморске
лексике, а потом и по годинама издања, врсти књига и издавачког каталога,
то је Д. (Драгутин) Н. Јовановић, вредан преводилац „кратких књига“ Жила
Верна.
Брод се зове Делфин — на њему је енглеска застава, а мисија му је
војно-трговачка.
Каква год да је авантура овог брода на Атлантском океану, опет између
Европе и Америке, као некадашњих крајности света — књига не би била
узбудљива и уметнички сложена, да на том броду нису залутали неки
посебни путници-јунаци, који мењају циљ путовања и карактер мисије, то
јест ток приче.
Девојка Џени, Американка, с верним и довитљивим пратиоцем свога
оца — на броду је са својим циљем. То ће схватити млади човек —
најсмелији капетан трговачке морнарице Енглеске, Џемс Плефар тек
пошто брод отплови далеко у Океан: „Ова јуначна девојка јесте господарка
на мом броду. Она мене окреће као што чини море са бродом у невољи.
Осећам да тонем...“
Ове речи чине средишњи ток приче. Љубав мења све, па и велике ратне
и трговачке циљеве и мисије.
„Ах! сирота човечја природо!“ — уздахнуће млади и храбри капетан,
насред Океана, кад схвати да су судбине брода и човека — повезане,
сличне, симболичне.
Ратна страна постаје неважна спрам те љубави. Виша правда: љубав,
солидарност, помоћ и спасење — то постаје права страна, за коју се треба
борити, јер се тако добија љубав.
Храброст младе девојке више него њена лепота — опредељује капетана
Џемса за подвиг.
Трка брзога брода с именом Делфин јесте трка за живот, али и за љубав.
Капетан Плефар јури ка Океану слободних вода, али и ка океану љубави
према лепој Џени. Та трка је симбол труда, вере, одважности, свих врлина.
Најбржи брод на свету је као и најбржи ум на свету.
Избављење заробљеника и избављење брода из шкрипца опасности —
јесте избављење изузетне љубави — изузетних људи, која се родила у
изузетним околностима.
Прича Жила Верна личи на бајку. То је још један елеменат њене
општости и непоновљивости — потраге за једним и открића другог, вишег
смисла. И јунак ове бајке, захваљујући врлини, и добрим делима — долази
до среће.
Томе теже многе приче и књиге Жила Верна — о пустоловинама човека,
духа, љубави.
Те пустоловине имају своје љубитеље и сада, сто година после смрти
великог писца.

Драган Лакићевић
 ЖИЛ ВЕРН

(1828 -1905)

Француски писац Жил Верн (1828-1905) један је од најпопуларнијих

омладинских писаца на свету. Родио се у породици адвоката и у почетку се
припремао за правничку каријеру. У младости га привлачи позориште.
Његову књижевно-уметничку машту, међутим, заокупљају далеке
земље, велика путовања, пустоловине по океанима, научна открића,
истраживачки и авантуристички подвизи, „поезија свега што је непознато“.
— Његова јединствена фантазија предвидела је многа остварења будуће
науке и технике.
Научно-фантастични роман Пет недеља у балону створио је нови
прозни жанр и освојио милионе младих читалаца.
Жил Верн је преведен на све европске језике и готово сви његови
романи — на српски.
Написао је преко педесет романа, а најпопуларнији су:
Пустоловине капетана Хатере, Деца капетана Гранта, Пут око света
за осамдесет дана, Двадесет хиљада миља под морем, Путовање на месец,
Путовање у средиште земље, Петнаестогодишњи капетан, Царев Гласник
(Михаил Строгов), Доктор Окс, Зелени зрак, Јужна звезда, Загонетке
Леденог мора, Ловци на метеоре, Тајанствено острво, Господар света,
Хектор Сервадак, Црна Индија, Свет под морем, Осам стотина миља низ
Амазон, Златан вулкан и др.
 ЖИЛ ВЕРН
ДЕЛФИН — НАЈБРЖИ БРОД НА СВЕТУ

Издавач
СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА
Београд, Краља Милана 19

За издавача
Нина Новићевић

Главни уредник
Марко Недић

Технички уредник
Драган Башић

Корице
Бранислав Степанов

Тираж
1.000 примерака

Штампа
ПЕКОГРАФ Земун, Војни пут 258 д
Београд, 2005.
 CIP — Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

821.133.1 — 93 -31
ВЕРН, Жил
„Делфин“ најбржи брод на свету / Жил Верн ; превео Д. Н. Јовановић. —
Београд : Српска књижевна задруга, 2005 (Земун : Пекограф). — 125 стр.:
ауторова слика ; 21 cm. — (Поморска трилогија) (Мали забавник)

Превод дела: Les forceurs de blocus / Jules Verne. — „Штампано o

СТОГОДИШЊИЦИ смрти Жила Верна“ — -> прелим. стр. — Тираж 1.000. —
Стр. 119-120: Пустоловина човека и врлине / Драган Лакићевић. —
Белешка о писцу: стр. 123-124. — напомене уз текст.

ISBN 86-379-0900-0
ISBN 86-379-0897-7 (Поморска трилогија)

COBISS. SR-ID 124618508

 Напомене

[1] киља - на дну лађе, кобилица.

[2] патентлог - справа којом се мери брзина брода.
[3] морска миља има 1852 метра.
[4] паламар - дебело бродско уже.
[5] бигинзи - мали камени брежуљци, а на њима фењери.
[6] једек - дебело бродско уже.
[7] оклепаница - истрошена, неупотребљива ствар.

[8] портфељ - ручна торба са преградама.

[9] камџија са девет каишева која се много употребљавала у енглеском
бродарству.
[10] Лист који је писао за укидање ропства.

[11] 5.556 метара, мало више од 51/2 километара.

[12] тако се зове машинист у енглеској морнарици.
[13] крижак - део брода уз једро.
[14] 5 километара.
[15] Гиџ - лак чамац са шиљатим врховима.
[16] Око 700 метара.
[17] мазгала - пушкарница, отвор за цеви.