Ranko Jakovljević

Kladovo 1937

REKVIJEM ZA MORUNE OPELO

ZA KAVIJAR

Lav Dejnega, u sredini sa šeširom

Do 19. veka, džinovske morune (Huso huso) migrirale su iz Crnog

mora uz Dunav, čak do Nemačke i predstavljale su veoma
značajan resurs za mnoge ribolovne zajednice. Jesetarske vrste
su stare 200 miliona godina, starije i od dinosaurusa, ali danas
većina vrsta je veoma ugrožena.
Ime Kladovo u svetu se pročulo po najboljem kavijaru, ovde spravljanom
još u vreme vladavine Rimljana. Najtraženiji proizvod je Beluga Blek Rojal
- kavijar od morune, ribe dugovečnije od čoveka, čiji su najveći primerci
premašivali 1500 kg težine i 7 m dužine. Sastojci kao pantenolska
kiselina, folna kiselilna, vitamini B2, B6, B12 donose mu imidž eliksira
mladosti, naročito pospešivan ranih sedamdesetih pošto je, kako se ovde
smatra, čuveni rumunski farmakolog Ana Aslan njegovu formulu prenela u
sintetički lek za usporavanje starenja, u svetu poznati Gerovital.
Osobenost kladovskom kavijaru davao je prirodni konzervans, verovatno
sa glavnim sastojkom boraksom, usled čije upotrebe proizvod ima izuzetan
ukus, aromu, bez gorčine ili kiselosti, sa prijatnom delikatnom nijansom
slanoće u nadvremenskoj harmoniji sa rafiniranom slašću kremaste
supstance, oslobođene prskanjem zrna pri konzumiranju

Poslednji veliki zakupac đerdapskih ribolova bio je bivši ruski

carski general Lav Dejnega, izbegao u Kladovo sa suprugom Verom
nakon sloma monarhije u Rusiji, dvadesetih godina prošloga veka.
Sipske garde koje je on eksploatisao davale su solidne prinose, a
kavijar sa konzervansom čiju je tajnu spravljanja doneo iz svoje
domovine, imao je izuzetan kvalitet. Dejnega je pogon za
konzerviranje imao u Kladovu, u Dunavskoj ulici, uz obalu velike reke,
gde je postojala i velika ledara; firma je poslovala sve do septembra
1944.g.
 Grofica Vera Dejnega, pakovanje kladovskog kavijara 1936

Građani Kladova našli su za shodno dati da se 1983.g. na

skromnom spomeniku Veri Dejnega isklešu reči zahvalnosti
što ''otisnu nas u svet izradom kavijara''. Poslednje garde na
Đerdapu nestale su tokom Prvog svetskog rata, deo
ribolovnih virova uništen je zbog regulacionih radova koji su
izvođeni ne samo krajem 19 veka već u manjem obimu do
1940.g. Ono od virova što je nadživelo građevinske radove
prosecanja kanala, miniranja, podizanja nasipa, nestalo je
zauvek dizanjem nivoa Dunava za oko 30 metara prilikom
izgradnje hidroenergetskog i plovidbenog sistema Đerdap,
tačnije kada je Dunav pregrađen 1969/70 godine, kada su sa
lica zemlje izbrisani Donji Milanovac, Tekija, Sip. No već u to
doba na virovima više niko nije polagao pravo korišćenja,
izuzev kroz sistem ribolovnih dozvola ili prava eksploatacije
posredstvom nadležnog ribarskog gazdinstva ''Đerdap''
Kladovo i opšte zadruge ''Sloga'' Donji Milanovac.
Doživljavajući na neki način sudbinu gardi i virova i ovi pravni
subjekti nestali su u tranzicionim vremenima, kao recidivi
urušavanja socijalističkog državnog uređenja i društvenog
vlasništva.

***

Dve glavne ljudske aktivnosti koje ugrožavaju populacije

jesetrovki su podizanje brana poput “Đerdapske klisure” ili tzv.
Gvozdene kapije između Srbije i Rumunije, koje seku migratorni
put jesetrovki i kao direktnu posledicu prouzrokuju gubitak
staništa i mrestilišta, i prekomerni izlov ribe- direktna i veoma
negativna posledica potražnje kavijara na tržištu.

Radoje Zečević iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu u

knjizi Srbija i međunarodni položaj Đerdapa ovim rečima opisuje
ignorisanje ranije preuzetih obaveza ugovornih
strana: “Izgradnjom Đerdapa 1 i Đerdapa 2 promenili su se zakoni
prirode, jer su projektanti hidroelektrane jednostavno zaboravili
da na brani isprojektuju riblje staze i time poremetili vekovnu
ravnotežu’‘ . Da bi bio efektan, zaborav je morao biti dvokratan- i
kod brane Đerdap 1- 1963 i kod brane Đerdap 2, skoro 20 godina
kasnije!

Uvećani nivo velike reke, u svrhe proizvodnje električne energije i

ubrzanja plovidbe, doveli su i do okolnosti da su plemenite morske
ribe, poput moruna koje postoje dvesta miliona godina, sa
životnim vekom dužim od čovečijeg, usled gubitka staništa i
mrestilišta te nekontrolisanog ubijanja pred izumiranjem.

Bugarska, Rumunija i Srbija uvele su moratorijum za lov na

ikronosne ribe, “žive fabrike“ kavijara koji u Evropi dostiže cenu
od 6000 evra po kilogramu. Važno je znati da je i
nekontrolisano izlovljavanje na 17 kilometara područja
Srbije, nizvodno od brane Đerdapa 2, odmah nakon stvaranja ove
za ribu pogubne barijere, kao i u vreme sankcija OUN prema Srbiji
devedesetih godina proteklog veka, uticalo na ugroženost
morune. Neki podaci govore da je, primera radi, u godinama 1985-
1990 ribarsko gazdinstvo iz Kladova proizvodilo između 10.000 i
12.000 kg kavijara, tj. 2000- 2500 kg na godišnjem nivou; alarmatno
je što je istodobno na crnom tržištu moglo biti nađeno velikih
količina ove tražene robe, čak i na područjima drugih država
zahvaćenih ratnim dešavanjima.

Na hidroelektrani Đerdap 1996. godine beogradska firma Aqua

mont, specijalizovana za izvođenje podvodnih radova, čistila je
dno od naslaga mulja. U dubinu je spuštena „mamut“ pumpa koju
je nadgledao ronilac Andrej Plesničar. Jedina veza sa ljudima na
površini bio je konopac kojim je bio vezan, potezanjem konopca
signalizirao je da li je sve u redu.

–Sećam se kako su se na hidroelektrani Đerdap zaglavili zatvarači

za branu. Otklonio sam kvar i kada su zatvarači počeli da se
spuštaju, osetio sam udare po leđima, nogama glavi. Odjednom
sam se našao u totalnom mraku, usred ogromnog jata riba koje
kao da su me vukle. Ribe su nestale, a meni se učinilo da
sam halucinirao. Drugari su se smejali kad sam im ispričao šta mi
se dogodilo. Posle nekoliko dana još jedan ronilac je doživeo sličan
susret sa ribljim jatom u krugu brane jer je ribama to jedini put
uzvodno ili nizvodno kroz Dunav – priča Andrej.

Proizvod po kojem se za Kladovo znalo u svetu dostizao

je astronomske cene u elitnim evropskim i američkim
restoranima /4-5 evra po gramu/. Šverc je uglavnom vršen
transferom avionskim pošiljkama ili preko Dunava u đerdapskom
tesnacu, kraj Brnjice.

Nekadašnji direktor Ribarskog gazdinstva u Kladovu izjavio je

kako je duže od dvadeset godina jedan od najzahvalnijih kupaca
kavijara bio Džerald M. Štajn iz Njujorka koji je od Kladovljana
otkupljivao oko 1500 kg godišnje po ceni od 900 dolara za
kilogram. Ovaj ugledni trgovac, čiji su rođaci jedno vreme boravili
u Kladovu tokom izgnanstva iz zemalja srednje Evrope /slučaj
zabeležen u istoriji pod imenom “Kladovo- transport“, kada je
tragično nastradalo od nacista i petoro članova familije Štajn- Leo,
Kurt, Martin, Alis, Berih- Leo/, zaštitio je robnu marku “Iron Gate“,
kako se do 1992.g. zvala i njegova kompanija sa sedištem prvo na
Menhetnu, potom u Bronksu, da bi firmu 1993.g. preimenovao u
“Caviar and Caviar Ltd“ Rockville, kao supsidijernog pripadnika
lanca “Porimex Swisscaviar Company“.

UPI ARCHIVES MARCH 23, 1988

Nakon brodoloma sa švercom iranskog kavijara u vreme Reganovog

embarga, postaje eksluzivni zastupnik za SAD dobavljača kavijara
iz Azerbejdžana, koji je dalje stavljao u promet pod imenima “Iron
Gate“, “Caviar Direct“, “Epicurean“, “Continental“. Na kraju, od sredine
devedesetih Štajn je predsednik “Stone Hill“ iz Majamija- aktuelnog
nosioca prava upotrebe robne marke “Iron Gate“ za kavijar, dimljenu i
mariniranu ribu. On je pisac jedne od najcenjenijih knjiga u svetu
na temu najskupljeg ribljeg produkta, publikovane 1981.g. pod nazivom
“Caviar! Caviar! Caviar!“

U Rumuniji se poslednjih godina promoviše ideja podizanja

sistema ribljih liftova koji bi nadomestili propuste
projektanata i političara. Kavijar je i dalje izazov za ljude
kojima zakon nije životni oslonac, ali i medjunarodnim
organizacijama koje nastoje da uvedu red u ovu oblast
insistirajući na stvaranju uslova za opstanak ugroženih
jesetarskih ribljih vrsta.
Kladovo je nekada živelo od ribolova i dunavskih školjki
prerađivanih u dugmad. Danas je njegova nit vezanosti za
reku osenčena sudbinom poslednje tri đerdapske garde
uništene tokom okupacije.

Kladovski spomenik Lavu Dejnegi