Georgij Sergejevič Martynov

Venera sestra zemljina

PIŠČEV PREDGOVOR

Već je sasvim blizu vreme kada će se međuplanetarni letovi od

„drske" mašte pretvoriti u stvarnost. Ogromnim koracima primi ču se
nauka i tehnika tom grandioznom cilju. Danas nema sumnje u to da će
sadašnje pokolenje videti poletanje prvog kosmičkog broda sa Zemlje.
I kao što to uvek biva, posle prvog, poleteće drugi, u sve ve ćem
broju, ono što danas izgleda tako opasno, herojski, posta će svakodnevni,
„tekući" posao nauke.
Setimo se Pola. Nekada se činilo da se ta geografska tačka ne će
uopšte dostići. Nekoliko vekova ljudi su težili ka njoj. Uz ogroman napor,
po cenu života mnogih odvažnih istraživača, Pol je bio otkriven. I sada
ljudi na njega odlaze kao na kakav običan put.
Tako će biti i sa međuplanetarnim letovima.
Odlazak na druge planete izgleda danas fantasti čan zbog toga što
još nije ostvaren. Neće proći mnogo vremena — i čovek koji je, recimo,
boravio na Jupiterovom satelitu, neće privlačiti osobitu pažnju.
Misao stremi napred. Da nije tako, progres bi se zaustavio.
Čim postigne jedan cilj, čovek ide dalje, sledećem cilju. I ono što
je nedavno izgledalo primamljivo i neobično postaće obična stvar.
I to je vrlo dobro!
Izbacivanje veštačkih Zemljinih satelita pokazalo je da su
vasionski letovi stvar bliske budućnosti. Zbog toga danas postoji tako
veliko interesovanje za sve ono što je u vezi s vasionskim putovanjima,
bila to naučna rasprava ili fantastični roman.
Pisac je daleko od pomisli da će njegov roman dati stvarnu sliku
već bliskih kosmičkih putovanja. Takvu sliku niko ne može dati.
Životna praksa uvek se razlikuje od proizvoda mašte.
 001

P R V I D E O - NA DALEKI PUT!

Dvadesetog juna 1 9 . . . bilo je neobično lepo vreme. Nebo je bilo

bez oblaka, a lak povetarac lepršao je raznobojnim zastavama na
gvozdenoj ogradi raketodroma. Polje, koje su preko noći brižljivo polile
autocisterne, vlažno se blistalo od besprekorne čistoće.

I zgrada „međuplanetarne stanice", takođe ukrašena zastavama,

okićena spolja i iznutra zelenilom, praznično je izgledala, što je
odgovaralo svečanoj atmosferi dana.
Od rane zore bezbrojii automobili počeli su da pune ulice. Još više
ih se zaustavljalo izvan gradskog atara, gusto okružuju ći raketodrom.
Autobusi, jedan za drugim, neprestano su dovozili sve nove i nove
gomile Moskovljana koji su želeli da prisustvuju startu „SSSR-KS 3".
Danas, već šesti put, trebalo je da sovjetski kosmički brod poleti sa
Zemlje na svoje redovno istraživanje kosmosa. Cilj mu je bio Venera —
„Sestra Zemljina" — najbliža naša susetka, na koju još nijednom nije
stupila noga čovekova. Put kosmičkog broda „SSSR-KS 2", koji je
prodro pod sloj oblaka oko Venere, samo je ovlaš pridigao veo sa njenih
tajni. Trebalo se spustiti na samu planetu i najzad saznati šta se krije
ispod lepe spoljašnjosti zornjače.
No to nije bio jedini zadatak „SSSR-KS 3". Kosmički brod, čiji je
glavni pilot bio Belopoljski, najpoznatiji vasionski pilot na Zemlji posle
Kamova, imao je nameru da se spusti i na asteroid „Arsenu", koji je tako
nazvan u čast astrofizičara Pajčadzea, pošto je ovaj prvi otkrio tu malu
planetu.
Grandiozna ekspedicija sovjetske Akademije nauka pobudila je
ogromno interesovanje ne samo među nau čnicima nego i kod široke
javnosti.
Do deset časova sva okolina, dokle god je dopirao pogled, bila je
ispunjena bučnom gomilom. Drumom koji je išao iz Moskve bilo se
teško probiti kroz zbijenu masu radoznalaca koji su želeli da vide
učesnike leta. Njegovom sredinom vodio je uzak prolaz, jedva dovoljan
da njime prođe putnički automobil. Automobili su usporavali kretanje i
doslovno se „probijali" kroz taj živi zid. Kosmičke putnike do čekivali su
burom pozdrava.
 Lako su se mogli poznati po slikama iz novina ili po kožnim kom-
binezonima naročitog kroja.
Oko jedanaest časova bujica automobila se proredila, no niko se nije
sklanjao s druma. Čekali su Kamova. Već su bili prošli svi članovi
posade „SSSR-KS 3", a njega još nije bilo.
Moskovljani su hteli da vide čuvenog konstruktora, prvog
kosmičkog putnika, koji je još za života postao legendaran junak.
U predvorju „stanice" sakupili su se svi koji su bili pozvani na start.

002

Članovi vlade, saradnici Kosmičkog instituta, naučnici, rodbina i

prijatelji sjatili su se oko onih koji su danas napuštali Zemlju i polazili na
dalek put, pun nepoznatih opasnosti.

Belopoljski i njegov zamenik — Boris Nikolajevič Meljnikov —

stajali su kraj staklenih vrata kroz koja se izlazilo na polje. Pored njih su
bili: Olga Meljnikova, Serafima Petrovna Kamova i sestra Belopoljskog,
pot puno seda starica — njegova jedina rođaka. Tu je tako đe, na jednom
otomanu, sedeo Arsen Georgijevič Pajčadze, sa ženom i ćerkom.
Meljnikov i Olga bili su naizgled mirni. Samo su bledilo i plavi
kolutovi pod očima svedočili o neprospavanoj noći i mu čnom rastanku,
koji su oni doživeli još kod kuće, pošto nisu voleli da u prisustvu ljudi
ispoljavaju svoja osećanja.
Belopoljski i Pajčadze bili su kao i uvek. Nina Arčilovna ne čemu se
čak i smejala. Za nju su ispraćaji na Kosmičko putovanje bili obična
stvar. Danas je već peti put ispraćala muža.
Članovi ekspedicije, ugledajući se na svoje starešine, trudili su se da
isto tako budu mirni, no to svima nije polazilo za rukom.
— Vreme je! — reče tiho Meljnikov obraćajući se Belopoljskom.
— Mnogima teško pada ovo čekanje.
Kazaljke na zidcom časovniku predvorja pokazivale su jedanaest i
četvrt.
— Što ga već nema? — upita Konstantin Jevgeševič.
— Na drumu se zbiva nešto neverovatno — primeti neko ko je
stajao u blizini. — Možda su zadržali auto Sergeja Aleksandrovi ča.
Baš tog trenutka naglo se pojača udaljena tutnjava, koja se sve
vreme čula kroz otvorene prozore, zatim pređe u zaglušnu huku koja se
brzo približavala stanici. Očigledno da je onaj koga su čekali bio ve ć
blizu.
U predvorju nastade komešanje. Svi se razmaknuše, osloba đaju ći
širok prolaz od vrata do mesta gde je stajao Belopoljski. Novinari, sa
aparatima iznad glava, probijali su se bliže ulazu.
Direktor Instituta za istraživanje kosmosa, heroj socijalisti čkog rada
Sergej Aleksandrovič Kamov, pojavi se na vratima u pratnji predsednika
Akademije nauka SSSR.
On za trenutak zastade i pokretom ruke odgovori na jednodušne
aplauze prisutnih, zatim se brzim koracima uputi predvorju i pri đe
Belopoljskom.
— Dug ispraćaj, suvišne suze! — reče Kamov glasno, da bi ga svi
čuli. — Na brod, Konstantine Jevgenjeviču!
— Samo smo vas čekali — odgovori Belopoljski, kao i uvek, suvo.
Pošto se izljubio sa ženom i ćerkom, prvi mu priđe Pajčadze.
Vodeći kćer za ruku, Nina Arčilovna uputi se prema stepenicama koje su
vodile na krov stanice.

003

I svi ostali pođoše primerom porodice proslavljenog vasionskog

putnika. Predvorje se ispraznilo. U njemu su ostali samo u česnici leta i
članovi vladine komisije.
— Prilikom naših polazaka ne drže se oproštajni govori — reče
Kamov.
— Reći ću kratko: srećan put!
On se triput poljubi sa Belopoljskim i rukova se sa svima ostalima,
ne izuzevši ni Pajčadzea. (Stari prijatelji oprostili su se još jutros u
gradu).
Olga se nije ispela gore. Stajala je kraj Meljnikova, čvrsto ga stežu ći
za ruku. Spoljašnji mir nije je napustio čak ni sada, u času poslednjeg
rastanka. Karakter Kamova, koji je umeo da vlada sobom u svim
okolnostima, ispoljavao se kod njegove kćeri.
— Olja! — pozva je Kamov.
Ona ćutke poljubi muža i priđe ocu.
Meljnikov je svim svojim bićem hrlio k njoj. Želeo je da je još
jednom stisne na grudi, ali je bio svestan da to ne sme uraditi. Gledali su
ga njegovi drugovi koji će s njim leteti. Nije hteo da im on bude primer
malodušnosti.
— Hajdemo! — reče veselo Pajčadze. — Ko će sa mnom u prvom
automobilu?
Uzevši pod ruku biologa Korževskog, koji je izgledao uzbu đeniji od
ostalih, on izađe na polje, gde su čekala dva automobila. Do centra
raketodroma bilo je nekoliko kilometara.
— Hoćete li s nama na uzletište? — upita Belopoljski Kamova.
 — Ne — Sergej Aleksandrovič pokaza očima na Olgu. —
Pratićemo vaš uzlet s krova.
Još jednom se rukova sa Belopoljskim i, klimnuvši glavom
Meljnikovu, pope se na krov. Svi oni koji su još bili u predvorju po đoše
za njim.
Jedan za drugim izlazili su na polje učesnici ekspedicije. Meljnikov
je seo u auto poslednji.
Tek kada je automobil krenuo i pojurio glatkim betonom
raketodroma, njemu se smiriše živci. Vrati mu se spokojstvo, koje je za
njega oduvek bila normalna stvar.
Olga i sve što je bilo s njom u vezi ostalo je pozadi. Čekao ga je
poznati start, let, vasionski prostori, put kroz kosmos, koji mu je
prirastao za srce.
On pogleda svoje saputnike.
Oni koji su već nekoliko puta poletali sa Zemlje — načelnik
naučnog odeljka ekspedicije akademik Balandin, postariji, puna čak,
rumena lica, duge sede kose, i inženjer radiotehničar Toporkov, suvonjav
čovek, čije je pomalo cigansko lice imalo oštre krupne crte — izgledali
su spokojni. Ostali su kod Meljnikova budili sažaljenje — toliko su bili
uzrujani.
004

Ali on je dobro znao da im ničim ne može pomo ći sem li čnim

primerom.
Geolog Vasilij Romanov, mehaničar atomskih motora Aleksandar
Knjazev i snimatelj Genadij Vtorov nastojali su da budu blizu
Meljnikova, nagonski tražeći podršku u njegovom spokojstvu, koje im je
izgledalo čudno i neshvatljivo. Kad bi uhvatio uznemiren pogled
njihovih očiju, koje su se grozničavo sijale, Meljnikov bi ih hrabrio
osmehom.
Gledali su na njega — zamenika vođe ekspedicije — kao na starijeg
i iskusnog druga; a nije bilo davno kad je i on sam, novope čeni
vasionski putnik, u strašnom uzbuđenju očekivao prvi start u svom
životu, hrabreći se primerom Kamova i Pajčadzea! Prošlo je otada svega
osam godina, i sada on treba da bude primer drugima na po četku
njihovog „vasionskog putovanja", da preda dalje štafetu iskustva koju je
dobio od starijih.
Za osam godina Meljnikov se mnogo izmenio. Na kosmički brod
„SSSR-KS 2" stupio je kad mu je bilo dvadeset sedam godina, ali mu se,
prema spoljašnjem izgledu, moglo tada dati najviše dvadeset. Sada je to
bio tridesetpetogodišnji muškarac koji je izgledao stariji nego što je u
 stvari.
Izgubila se mladićka okruglina obraza, nestalo je veselog sjaja o čiju.
U uglovima usana, stisnutih u tvrdu pravu liniju, pojavili su se prvi znaci
budućih dubokih bora, na slepoočnicama se belela proseda kosa. Na
levoj strani čela video se dugačak ožiljak — uspomena na tragi čni slu čaj
na Mesecu, kada je meteorit probio rezervoar terenskih kola i izazvao
eksploziju. Pravo je čudo kako su on i Pajčadze ostali u životu. Na šaci
leve ruke nedostajao mu je jedan prst — to je zaradio kad je upao u jednu
Mesečevu pukotinu, koja srećom nije bila duboka. I tada mu je samo
slučaj spasao život. I mnogo drugih smrtnih opasnosti čuvalo je njegovo
pamćenje. Priroda ne voli da otkriva svoje tajne.
Auto se zaustavi u centru raketodroma. Odavde su stanica i okolina
zgrade izgledale sasvim male. Svuda unaokolo prostiralo se ravno
žućkastosivo polje, Gvozdena ograda oko raketodroma jasno se isticala
na horizontu kao neprekidna crna linija. Odavde je polje izgledalo
grandioznije nego gledano sa stanice.
Ono je bilo pusto. Samo je jedan čovek lagano koračao ivicom
uzletišta, na kome je, poput džinovskog kita ležao „SSSR-KS 3“. Bio je
to upravnik raketodroma, inženjer Larin.
On je, kao i uvek, poslednji ispraćao vasionske putnike koji sa
Zemlje kreću na svoj daleki i teški put.
Meljnikov ugleda oblak koji se odnekud stvorio i pokaza ga Arsenu
Georgijeviču.
— Neće nas on zadržati — našali se Pajčadze.
„Bude li kiše, Olja može da pokisne na krovu", pomisli Meljnikov.

005
 No ta se misao javila u magnovenju, nekako nejasno, i odmah se
izgubila. Voleo je on ženu, ali i ona je otišla daleko, u daleku prošlost
prekrivenu maglom, ostala je u drugom životu, koji je razli čit od ovoga
što njega čeka i nema s njim ništa zajedničko. Iako je još bio na Zemlji,
on se već celim svojim bićem nalazio u vasioni.
„SSSR-KS 3" ležao je u plitkom betonskom rovu. Brod je bio
dugačak oko sto pedeset metara, i na najširem mestu imao je dvadeset
pet metara u prečniku.
Po obliku, bila je to metalna cigara s oštrim pramcem i masivnom
krmom, koja je izgledala kao haotična gomila cevi raznih veli čina.
Idealno glatka površina broda nije imala ni jednog šava, i nije bilo jasno
kako su spojeni njegovi delovi. Samo su se po sredini, skoro od pramca
pa do krme, videle dve paralelne uske pukotine — ležišta krila.
— Do viđenja, Semjone Pavloviču! — reče Meljnikov. — Ne
zadržavajte se ovde! Idite odmah!
— Ne brinite! Srećan put!
Meljnikov, i opet poslednji, uđe u kameru.
— Arsene Georgijeviču — reče Belopoljski — pobrinite se za one
koji lete prvi put. Boris Nikolajevič biće sa mnom na pultu.
— Dobro, Konstantine Jevgenjeviču!
Svi, sem Belopoljskog i Meljnikova, ušli su u kosmički brod.
Oboja vrata izlazne kamere bila su otvorena. Trebalo ih je zatvoriti
sa upravljačkog pulta, kako bi se uključilo automatsko rukovanje, koje
nije dozvoljavalo da vrata budu otvorena u isto vreme. Na nepoznatim
planetama s drukčijim sastavom atmosfere nego što je ona na Zemlji
takva predostrožnost bila je od životnog značaja.
— Idem na put — reče Belopoljski. — A vi ostanite tu i proverite
kako se vrata zatvaraju. Ono, Semjon Pavlovič ih je već proveravao, ali
ipak . .. Onda dođite k meni. Ne zadržavajte se!
— Biće u redu! — odgovori Meljnikov.
Belopoljski ode.
Posle jednog minuta oboja vrata se zatvoriše tiho škljocnuvši.
Meljnikov je pažljivo pratio rad mehanizma. Uverivši se da je sve u redu,
on pritisnu dugme. Unutrašnja vrata se otvoriše, dok spoljna ostadoše
zatvorena. Znači da automatsko rukovanje radi ispravno. Pritisnu drugo
dugme. Sada se zatvoriše unutrašnja, a posle nekoliko sekundi
automatski se otvoriše spoljna.
Sve je bilo kako treba,
Meljnikov zatvori spoljna vrata i, kad se isto tako automatski
otvoriše druga, on uđe u hodnik okrugao kao cev. Hodnik je bio osvetljen
sijalicama koje su bile zaklonjene debelim ispupčenim pločama od
plastične mase.

006
 Na deset koraka prvi okrugli otvor bio je zatvoren, Zna či da je
Belopoljski, pripremajući se za start, već zatvorio sva vrata i otvore na
kosmičkom brodu.
Meljnikov priđe zidu, oprezno koračajući po mekoj prevlaci. Otvori
vratanca lifta i uvuče se u usku kabinu. Nju je osvetljavala mala sijalica
koja je davala dovoljno svetla da bi se razaznala dugmad na plo či.
Meljnikov pritisnu jedno dugme. Kabina krenu napred i pojuri kroz
čeličnu cev.
Posle nekoliko sekundi, na ploči zasvetli zelena, zatim žuta sijalica.
Kabina ze zaustavi. On oseti kako se ona okrenu zajedno s njim, postavi
se skoro vertikalno, i poče da se penje.
Opet se upali zelena, zatim žuta sijalica. Kabina zauze horizontalan
položaj, pređe omanje rastojanje, pa se zaustavi, Meljnikov otvori
vratanca i izađe.
Automatski lift kosmičkog broda radio je tačno, i Meljnikov se obre
tamo gde je želeo — na komandnom mostu, koji se nalazio skoro na
pramčanom delu broda. Ispred njega se nalazila samo opservatorija.
Belopoljski je sedeo za ogromnim pultom. Na trima ekranima koji su
se nalazili u sredini pulta videli su se zidovi uzletišta. Dva bo čna bila su
zamračena.
Meljnikov pređe pogledom preko dugih nizova sijalica. One su svetlele
zelenom svetlošću. To je značilo da su sva odeljenja kosmičkog broda
bila spremna za start.
On sede pored Belopoljskog.
Časovnik, ugrađen u pult, velik časovnik sa sekundarom koja se
kretala preko celog brojčanika, pokazivao je pet do dvanaest.
— Proverite posadu! — naredi Belopoljski.
On sam je brzo pritiskao različitu dugmad, i raznobojne sijalice,
paleći se i gaseći, davale su mu odgovore na ta nema pitanja, upu ćena
zidovima broda, motorima i automatskim uređajima.
Meljnikov uključi desni bočni ekran, i na njemu se pojavi svetao
pravougaonik. Zatim on ugleda unutrašnjost jedne od zajedni čkih kajuta.
U njoj se nalazilo šest ljudi. Oni su ležali u mekim kožnim „kolevkama",
koje su bile pričvršćene za zidove gumenim amortizerima. Paj čadze je
stajao kraj svoje „kolevke" i gledao u ekran.
— Spremni? — upita Meljnikov.
— Spremni — odgovori Pajčadze.
Ostala četvorica nalazila su se u drugoj zajedničkoj kajuti, koja se
pojavila na ekranu čim je Meljnikov pritisnuo odgovaraju će dugme.
— Posada je spremna — izvesti Meljnikov.
— Dižite brod!
 Meljnikov okrenu plavo obojenu ručicu. Istog trenutka on oseti da
se pramac broda počeo izdizati. To se videlo po ekranima i po promeni
pravca dejstva sile teže.

007

Snažni motori lagano su isturivali dve „šape“, koje su, opiru ći se o

dno uzletišta, malo izdizale prednji deo broda da bi on lakše uzleteo, dok
je krma ostala u pređašnjem položaju.
Meljnikov pomisli na to s kakvim uzbuđenjem posmatraju šta se
dešava na uzletištu svi oni koji su se sakupili da isprate ekspediciju,
Kroz dogled se, sigurno, dobro vidi kako se pramac broda podigao, a to
znači da će se za nekoliko minuta kosmički brod odlepiti od zemlje, da
će, uz zaglušnu buku svojih motora, sa zaslepljuju ćim plamenom iz
ispusnih otvora, sa sve većom brzinom, opisati plamenu putanju, i da će
se za manje od jednog minuta skriti od pogleda u plavom beskraju.
— Spremno!
U svim odeljenjima kosmičkog broda zazvoni zvonce koje je
upozoravalo na polazak.
Belopoljski sigurnom rukom i mirno pomeri kazaljke na okruglim
brojčanicima; jednu na cifru ,,2000“ drugu na „20". Zatim okrenu crvenu
ručicu i uključi automatski pilot.
Trebalo je još samo pritisnuti na dugme za polazak — i kosmi čki
brod će krenuti na put sa ubrzanjem od dvadeset metara, i posle dve
hiljade sekundi, to jest posle trideset tri minute i dvadeset sekundi
poleteće po inerciji brzinom od četrdeset kilometara u sekundi.
— Spreman! — odsečno reče Belopoljski.
— Spreman! --- odgovori Meljnikov.
Kazaljke na časovniku pokazivale su dvanaest časova i tri minuta.
Belopoljski pritisnu na crveno startno dugme.
Preko upravljačkih uređaja, kroz Meljinkovljeve ruke prostruja
jedva primetni drhtaj brodskog trupa.
On je dobro znao da sada paklena grmljavina potresa vazduh na
nekoliko kilometara u krugu.
Ognjeni vihor besni u uskom prostoru između krme kosmi čkog
broda i zidova uzletišta, sukljajući uvis u klobucima crnog dima. Beton
se topi, pretvarajući se u žitku masu usijanu do belog usijanja. Šesnaest
snažnih motora radi istovremeno, savlađujući težinu stotina tona
džinovskog broda.
Sekunda ... druga... i osećaj povećane težine pokaza da je
kosmički brod napustio uzletište i započeo svoj sve brži let.
 Sve brže i brže ..,
Kazaljka pokazivača brzine nezadrživo je klizila po broj čaniku: 20,
40, 60, 80, 100, 120 ...
,,SSSR-KS 3" dizao se sve više.
Trup broda prestao je da podrhtava. Jedan deo motora obustavio je
rad. Oni koji su ostali i dalje uključeni radili su mirno i ravnomerno, Za
one koji su ostali na Zemlji buka se postepeno stišavala, gubi će se u
vazdušnom inostranstvu.
Dvanaest časova i osam minuta ...

008

Sa zemlje su ih već odavno izgubili iz vida, Kosmički brod se

popeo u najgornje razređene slojeve atmosfere.
Tamo, dole, gledaoci napuštaju okolinu raketodroma. Posle tri
meseca oni će se opet sakupiti ovde da dočekaju brod prilikom povratka.
Olga sigurno još nije otišla s krova stanice i stalno gleda uvis, onamo gde
je nestao brod koji je sagradio njen otac i koji je odneo njenog muža u
sueret nepoznatoj sudbini . ..
Da li će je on opet videti? Hoće li se vratiti? . .
Na ekranima je plavo nebo postepeno tamnelo, prelazilo u modru,
pa onda u ljubičastu boju. Pojavile su se daleke zvezde. U dnu desnog
ekrana videlo se parče Zemlje — maglovita masa s jasno vidljivom
ispupčenošću površine
Sve je više i više blistavih zvezda. Ljubičasta boja prelazi u crnu.
Ispred „SSSR-KS 3" pukla su ogromna prostranstva vasione.
Negde tamo, među beskrajnim svetlim tačkama, nalazi se
Venera — „sestra Zemljina" — krajnji cilj dalekog putovanja.
Sve brže se probija čelično telo kroz prazni prostor, Plamena pruga
munjevito odleće nazad. Osetljivi nevidljivi zraci radio-reflektora jure
napred, pretičući brod, osiguravajući bezbednost njegove posade.
Na traci radarskog uređaja pero ucrtava pravu liniju.
Put je slobodan!

SVAKODNEVNI LET

— Krajem osamnaeetog veka astronomi Bode i Ticijus došli su do

zanimljivog otkrića. Oni su čisto empirijskim putem našli broj čani niz
koji je dosta tačno izražavao stvarne udaljenosti prvih sedam planeta —
Merkura, Venere, Zemlje, Marsa, Jupitera, Saturna i Urana — od Sunca,
u radijusima Zemljine putanje ili u tako zvanim astronomskim jedinicama.
U to vreme Neptun i Pluton bili su još nepoznati.
Uzevši brojeve „0; 0,3; 0,6" i tako dalje, svaki put uve ćavaju ći
prethodne dvaput, a zatim dodajući svakome po „0,4", oni su dobili
sledeći niz brojeva.
Astronom Leonid Nikolajevič Orlov okrenu se tabli i napisa na njoj
krupno i čitko:
„0,4; 0,7; 1,0; 1,6; 2,8; 5,2; 10,0; 19,6".
On se levom rukom čvrsto držao za kožnu hvataljku pričvršćenu za
zid, ali kad god bi pritisnuo kredom na tablu, telo bi mu se pomerilo u
stranu i morao bi da se vraća u prvobitni položaj. U uslovima
bestežinskog stanja bilo je teško pisati, ali Orlov je za proteklih deset
dana stekao izvesno iskustvo.

009

Po nalogu Pajčadzea, on je već triput držao mala predavanja

članovima ekspedicije.
Današnja tema bila je „Arsena", kojoj se, približavao „SSSR-KS 3".
— U ovom nizu — nastavljao je astronom — pada u oči jedna
čudna stvar. Ako prve četiri brojke odgovaraju udaljenosti Merkura,
Venere, Zemlje i Marsa, onda Jupiter zbog nečeg ne dolazi na peto, nego
na šesto mesto, Saturn na sedmo, a Uran na osmo. Narušava se
zakonitost koja ne može biti slučajna. Peta brojka niza — 2,8 — ispada.
Ne postoji planeta koja se nalazi na takvoj udaljenosti. Kao da izme đu
Marsa i Jupitera leži praznina. Kao što sam vam već govorio, na tom
mestu sunčanog sistema nalazi se pojas asteroida, sićušnih planeta s
prečnikom od 770 kilometara — asteroid Cerera — do jednog kilometra.
Danas poznajemo nekoliko hiljada asteroida.
Većina ih ima oštro naglašen, nepravilan oblik. Prirodno, javila se
pretpostavka da je u dalekoj prošlosti između Marsa i Jupitera postojala
još jedna planeta, koja se iz nepoznatog razloga raspala na delove, i da
su asteroidi odlomci te planete. Možda će nauka dobiti konačan dokaz za
to posle našeg boravka na Arseni i njenog istraživanja. Ostaje mi još da
vam kažem šta je Arsena. Na najširem delu njen prečnik iznosi 48
kilometara i, kako izgleda, taj se asteroid sastoji od gvož đa i granita.
Arsena je iste veličine kao i asteroid Ganimed, koji je otkrio astronom
Baade 1924. godine.
Masa Arsene je manja od mase Zemlje skoro trideset dva miliona
puta i, prema tome, sila teže na njoj čini svega 288 deo zemnjine teže.
Čovek koji na Zemlji ima težinu od sedamdeset kilograma, na
Arseni će biti težak oko dvesta četrdeset pet grama. S tako malom
težinom dovoljan je lak napor da bi se čovek podigao na znatnu visinu.
Po Arseni će biti vrlo teško hodati.
— Pomoći će nam magnetni đonovi — ubaci inženjer Zajcev.
— Čak i s njima moramo biti oprezni. Snaga ljudskih mišića
neobično je velika u takvim uslovima.
-— Brzo ćemo se sviknuti — reče Knjazev.
On je, u svom mladićkom optimizmu, smatrao da je sve vrlo prosto
i lako izvodljivo.
U crvenom kutiću kosmičkog broda sakupili su se skoro svi u česnici
ekspedicije. Okrugla odaja bila je bez nameštaja. Sem televizijskog
ekrana, obavezne opreme svih kajuta na brodu, u njoj nije bilo ni čeg
drugog. Meki zidovi bili su presaučeni kožom plave boje.
Radi održavanja časova, u crveni kutić su doneli malu crnu tablu.
Ona je „visila" na zidu, za koji nije bila ničim pričvršćena.
Predavač i njegovi slušaoci nalazili su se kraj te table, u razli čitim
pazama, pravo u vazduhu. Vasionski putnici bili su se već navikli na
odsustvo težine i osećali su se sasvim sigurno, no neki su se ipak držali
za kožne hvataljke.

010

Čudno je izgledala ta grupa ljudi, koja se bez ikakvog oslonca

sasvim komotno smestila u središtu prazne lopte. Elektri čna svetlost
osvetljavala ih je istovremeno sa svih strana. Lica i tela izgledala su
pljosnata; odsustvo senki na njima brisalo je reljef lica i odela.
Kosmički brod kao da je bio nepokretan. Ništa nije ukazivalo na
fantastičnu brzinu kojom je „SSSR-KS 3" leteo bezvazdušnim
prostorom.
— Kad stižemo na Arsenu? upita Andrejev.
— Za pedeset časova. Po zemaljskom kalendaru drugog jula,
između jedanaest i dvanaest časova.
— I koliko ćemo se na njoj zadržati?
— Oko dvadeset časova. To vreme biće sasvim dovoljno da se
ostvari predviđeni plan radova. No može se desiti da na đemo nešto
zanimljivo. Onda ćemo se možda duže zadržati.
— A Venera? — upita Knjazev. — Neće li nam pobeći?
Orlov se blago časmeši, i taj osmeh kao da mu obasja celo lice.
 — Brzina Venere po njenoj putanji — reče on — za pet kilometara
je manja nego brzina „SSSR-KS 3". To je prvo. A drugo, putanja našeg
leta zavisi od nas samih. Ona se može izmeniti, pa se s planetom
možemo sresti na nekom drugom, pogodnijem mestu. Na Veneru ćemo
stići desetog jula, bez obzira na sve okolnosti.
Začu se zvonce. Ekran se osvetli i na njemu se ukaza lice Igora
Toporkova, radio-tehničara broda.
— Je li tu Konstantin Vasiljevič? — upita on.
Zajcev se pomoću kaiša primače bliže ekranu.
— Svratite u radio-stanicu — reče Toporkov. — Zove vas Zemlja.
Zajcev se ovlaš odgurnu od zida i dopliva kroz vazduh do vrata,
pritisnu dugme, smače okrugli poklopac otvora i „izi đe" u hodnik. On je,
jedva dotičući rukama zidove, brzo plivao, kao kakva fantasti čna
vazdušna riba prema pramcu broda.
Radio-stanica se nalazila pored kormilarnice, Bila je to omanja
kajuta, isto tako okrugla kao i sve prostorije na brodu, no presvu čena
somotom, ne kožom. Više od polovine njene zapremine zauzimali su
prijemnik i predajnik.
Upravo, radio-stanica nije bila velika, radila je na poluprovodnicima,
ali su mnogo mesta zauzimali snažni pojačivači, za prijem i predaju
radiograma na udaljenost od nekoliko miliona kilometara.
Veza sa Zemljom dobijala se na superultrakratkim talasima, koji su
na putu od broda do Zemlje, i obratno, prolazili kroz me đuprostorne
stanice-pojačivače, koje su se nalazile na veštačkim Zemljinim
satelitima. Takve stanice bile su neophodne, jer je sloj Hevisajda toliko
slabio signale da oni bez pojačavanja nikada ne bi stigli na mesto
opredelenja, bez obzira na tačno usmerene antene.

011

Vasionska radio-veza prvi put je bila primenjena za vreme leta

ekspedicije Belopoljskog i Pajčadzea na Mesec, a sada su se vršila
konačna ispitivanja. Sve stanice — zemaljska, brodska i one na
satelitima — bile su konstruisane uz neposredno u češće Toporkova, i on
je lično vršio ispitivanja na oba putovanja. Članovi ekspedicije
svakodnevno su imali mogućnost da porazgovaraju sa svojom rodbinom.
Dosad se veza nije prekidala i, prema Toporkovljevim prora čunima,
neće se ni prekidati sve do Venere. Da li će ona raditi sa površine
planete, kroz njenu atmosferu, nije se, naravno, moglo znati: Venera se
nalazi bliže Suncu nego Zemlja, i intenzitet sun čevih radijacija u gornjim
 slojevima njene atmosfere sigurno je nekoliko puta jači. Da li su radio-
talasi kadri da probiju jonizovani sloj koji bezuslovno postoji na
Veneri, kao što su probili zemaljski, pokazaće budu ćnost.
Kada je Zajcev, prethodno se uverivši da nad vratima gori zelena
sijalica, „ušao" u kajutu, kraj aparata su se nalazili Toporkov i
Meljnikov, Boris Nikolajevič upravo je bio razgovarao sa Olgom.
Toporkov pruži Zajcevu mikrofon.
— Čekaju vas žena i sin.
— Konstantin Zajcev na telefonu — reče inženjer, nasmejavši tom
rečenicom oba svoja druga, i mirno stavi mikrofon u naro čito udubljenje.
Odgovor je mogao da stigne tek posle sedam minuta. Za deset dana
kosmički brod je preleteo više od trideset pet miliona kilometara, i sad ga
je od Zemlje delilo rastojanje od šezdeset miliona. Zemlja nije stajala na
mestu, nego se udaljavala u suprotnom pravcu.
Koristeći se privlačnom snagom Sunca, „SSSR-KS 3" leteo je prema
Veneri pravcem koji je suprotan kretanju Zemlje do putanji, u susret
njenoj „sestri“.
— Zvuk je veoma oslabio, — zabrinuto reče Toporkov.
Zajcev i Meljnikov se pogledaše i prsnuše u smeh.
Slušali su oni tu stereotipnu rečenicu svakodnevno.
Igor Dmitrijevič je prosto patio zbog tog slabljenja zvuka, koje je bilo
neizbežno ukoliko se povećavalo rastojanje, i njemu se uvek činilo da
stanica radi slabije nego što je bilo u stvari. Po čitave sate petljao je nešto
oko nje i uvek je bio nezadovoljan njenim radom.
— Moraćemo postaviti dopunske generatore.
— Zasad nema potrebe za tim — bunio se Meljnikov.
— Radio-veza radi bez prekida i dosta dobro. Pričekaćemo.
Znao je, ako se Toporkovu iziđe u susret, stanica će još pre sletanja
na Veneru ostati bez ikakvih rezervi energije, a one su se morale čuvati.
— Makar jedan!
— Ništa! — Meljnikov se trudio da svome glasu da što stroži ton.
— Zabranjujem vam da to činite.
— Šta vam pada na um, Igore Dmitrijeviču? — dodade on mekše.
— Upravo sam razgovarao sa Zemljom i sve se divno čuje.

012

Najzad je prošlo sedam minuta, i Zajcev, pošto je stavio slušalice,

sasluša sve što su imali da mu kažu žena i sin. On im odgovori i sa
Meljnikovom iziđe iz kajute. Vreme je bilo ograničeno, i članovima
ekspedicije dozvoljavalo se da sa svojom rodbinom izmenjaju samo
jednu rečenicu. Mesto kraj mikrofona već je bio zauzeo profesor
Balandin.
Radio-veza pružala je vasionskim putnicima mnogo radosti.
Saznanje da su otrgnuti od Zemlje manje je mučilo ljude, koji su na ovaj
način imali mogućnost da čuju glas svojih bliskih. Za sve što se dešavalo
na Zemlji i kosmičkom brodu odmah se saznavalo. Kratak pregled
događaja u SSSR i drugim zemljama poslat je sa Zemlje pomo ću
automatskog prenosa. Toporkov je u crvenom kutiću svakodnevno
isticao „kosmičke novine".
— Borise Nikolajeviču! — reče Zajcev kad su se za njima
zatvorila vrata stanice. — Dozvolite meni i Knjazevu da izi đemo iz
broda i da pregledamo ispusne otvore.
— Zašto?
— Za svaki slučaj. Kad se budemo primicali Arseni, mora ćemo
kočiti.
— Eto, smejali ste se Igoru Dmitrijeviču! — osmehnu se
Meljnikov, — A i vi . . . Ništa se nije desilo ispusnim otvorima. Kad se
brod bude spustio na Arsenu, onda ćete izvršiti pregled.
— Razumem! — mrgodno odgovori Zajcev.
U kabini lifta, koji ga je nosio u drugi hodnik, Meljnikov je
razmišljao o tom razgovoru. Kakvi ljudi! Svi su spremni da rade bez
odmora kako bi sve bilo u redu, pa da „SSSR-KS 3" pređe put do Venere
i natrag bez ikakvih neprijatnosti.
S takvim pomoćnicima bilo je pravo uživanje sara đivati, no morao
ih je stalno obuzdavati da suviše ne rasipaju snagu bez potrebe.
Izišavši iz lifta, Meljnikov se uputi upravljačkoj kabini. Blistavo
osvetljeni hodnici bili su pusti i tihi. Tišina koja je vladala na kosmi čkom
brodu nikada se nije narušavala.
Dvanaest ljudi nije moglo ispuniti džinovsko telo broda, i nehotice
se nametala misao da u njemu nema nikoga. Prvih dana to je bilo
neprijatno, ali su se ljudi malo-pomalo privikli.
Kosmičkim brodom upravljao je automatski pilot. Ušavši u kabinu,
Meljnikov pažljivo pročita šta su zapisali svi instrumenti.
Na radarskoj traci videlo se da je nekoliko minuta pre njegovog
dolaska na daljini od tri hiljade kilometara proleteo omanji meteorit, koji
je nestao još pre no što je kosmički brod dostigao tu tačku. Pravac leta
nije se promenio.
Pritiskujući naviknutim pokretima potrebnu dugmad, Meljnikov je
proveravao stanje svih delova broda. Raznobojne sijalice davale su
utešne odgovore. Sve je bilo kaka treba.

013
 Zapazio je da su se u kajuti broj osam otvorila vrata — odgovaraju ća
sijalica upalila se dajući crveno svetlo — i on pričeka da se vrata zatvore.
No prođe minut a crvenu svetlost ne smeni zelena. Tada on uklju či
ekran i spoji se sa brojem osam. Ukaza se unutrašnjost kajute.
U njoj se nalazio geolog Vasilij Romanov. Čuvši pozivno zvonce,
on okrenu glavu.
— Zašto niste zatvorili vrata? — upita Meljnikov.
— Oprostite, druže načelniče!
— Ovim vas ukoravam. Na kosmičkom putovanju rasejanost se ne
sme dopustiti.
Geolog pojuri vratima takvom brzinom da se, verovatno, dobro
udario o dovratak. Meljnikov se osmehnu i isključi ekran.
Mada brodu „SSSR-KS 3" skoro i nije pretila opasnost od meteorita,
u njemu su se strogo držali zakona vasionskih putovanja — sva vrata
i otvori uvek moraju biti hermetički zatvoreni.
Iz kabine Meljnikov se uputi u opservatoriju.
Ona je zauzimala čitav pramčani deo kosmičkog broda. Nasuprot
drugim prostorijama, koje nisu imale nikakve spoljne otvore,
opservatorija je imala široke okrugle prozore koji su se spolja zatvarali
štitovima od plastične mase.
Mnogobrojni astronomski instrumenti, računske mašine najnovijih
konstrukcija, fotohemijska laboratorija — sve se to nalazilo u jednoj
prostoriji, tako da je bilo malo slobodnog mesta.
Pajčadze i Vtorov poslovali su kraj spektroskopa. Orlov je gledao
kroz okular refraktora; Belopoljskog nije bilo.
— Gde je Konstantin Jevgenjevič? — upita Meljnikov.
— Sad će doći — odgovori Pajčadze, ne okrećući se.
Ovde je vladala atmosfera napregnutog rada. Ne želeći da smeta
astronomima, Meljnikov priđe prozoru i pritisnuvši dugme, odmaknu u
stranu ploču koja ga je zatvarala.
Poznata, mnogo puta viđena slika sveta zvezda puče mu pred o čima.
Kao nepokretne tačke gorele su večne vatre vasione. Magloviti veo
Kumove Slame nejasno se nazirao na „samom horizontu".
Pravo pred sobom Meljnikov ugleda zaslepljujuće blistavu Sun čevu
loptu, koja je visila u prostoru i oko koje su protuberance li čile na
čuperke kose. Kosmički brod je leteo okrenuvši se desnim bokom suncu.
Od svih prizora kojima je vasiona bogato darivala vasionske putnike
najporaznija je bila slika sunca koje visi u praznom prostoru. Čovek je
navikao da njegov disk vidi nad svojom glavom ili pred sobom, na
horizontu.
Ali sa broda slika je bila sasvim drukčija. Činilo se kao da Sunce
 sija odozdo. Mada na kosmičkom brodu nije bilo tačnog ose ćaja gde je
„dole" a gde „gore", čovek se nije mogao oteti utisku da se brod nalazi
iznad Sunca.

014

Zašto se to tako dešavalo, bilo je neshvatljivo, ali su svi članovi

posade podlegali toj čudnoj optičkoj varci.

Meljnikov pogleda natrag, nastojeći da ugleda Zemlju, i ubrzo je

nađe. Krupna plava zvezda sijala je mirnom svetlošću. Pored nje se kao
žuti plamičak video Mesec. Veoma lep je bio taj par zvezda, koji je
odavde izgledao kao najkrupnija i najsvetlija od svih vidljivih zvezda.
Tamo, na toj tački, koja se mogla pronaći u vasioni, nalazilo se sve
što je činilo smisao života posade „SSSR-KS 3". Tamo je bila i O l g a …

ARSENA

Drugog jula 1 9 . . . godine „SSSR-KS 3" približavao se mestu gde

je trebalo da dođe do susreta sa asteroidom. Uoči tog dana Paj čadzeu je
pošlo za rukom da pronađe Arsenu i da počne pratiti njeno kretanje.
Elektronske računske mašine dale su za nekoliko minuta
komplikovan proračun putanje male planete i potvrdile da će danas do ći
do susreta, oko dvanaest časova po moskovskom vremenu. Bez tih
mašina za sličan proračun utrošilo bi se nekoliko meseci napornog rada
desetine računskih službenika.
Od ranog „jutra" Belopoljski i Meljnikov nalazili su se za
komandnim pultom, spremajući se za odgovarajući manevar. Još niko
nije spuštao kosmički brod na asteroid.
U deset časova cela posada nalazila se na svojim mestima. Zajcev,
Toporkov i Knjazev, pod rukovodstvom profesora Balandina, spremali
su se da u određenom trenutku zbace na Arsenu elektromagnetna sidra.
Pajčadze, Orlov i Vtorov nalazili su se u opservatoriji, prate ći planetu i
izveštavajući komandni pult gde se ona trenutno nalazi.
Ostali su se sakupili u rezervnoj kabini, odakle su sa ekrana mogli
posmatrati „ateriranje".
„SSSR-KS 3" nalazio se sto pedeset šest hiljada kilometara od
 označenog mesta susreta kad su bili uključeni motori za ko čenje, s
negativnim ubrzanjem od pet metara. Posle jednog časa i četrdeset
minuta brzina leta će se smanjiti za deset kilometara u sekundi i bi će nešto
manja od brzine Arsene.
Kada planeta stigne kosmički brod, on će povećati brzinu i,
sustižući planetu, spustiće se na nju.
To je bio plan spuštanja na asteroid, koji je bio sastavljen još na
Zemlji. Sad ga je trebalo ostvariti u praksi.

015

Nečujno za posadu, radili su snažni motori broda, smanjuju ći

polako i postepeno njegovu kosmičku brzinu. Samo su kazaljke na
instrumentima, a uz to još i pojačan osećaj težine, pokazivali da se vrši
kočenje. U prostorijama u kojima su se nalazili ljudi nije se čula nijedna
reč. Svi su ćutali do krajnosti uzbuđeni. Nije to bio strah, posada je imala
poverenja u znanje i iskustvo komandanta broda, nego neko drugo, ja če
osećanje — plemenito uzbuđenje istraživača. Ljudska noga još nikad
nije kročila ni na jedan od asteroida, koji su krili u sebi tajnu „pete
planete" i njene propasti.
Dolazak ljudi na Arsenu mogao je pridići veo sa te tajne.
U napregnutom iščekivanju lagano su prolazili minuti. Stalno
smanjujući brzinu, kosmički brod se pri bližavao cilju.
A sa druge strane, prema brodu, isto tako nevidljivoj ta čki, letela
je ravnomernom brzinom, koja se vekovima nije menjala, džinovska
masa gvožđa i kamena, nekada deo iste takve planete kao što su Zemlja
ili Mars.
I ko zna možda je na toj planeti postojao i život, rasle biljke,
razmnožavale se životinje, a moguće je da su živela i razumna bi ća. A
sve je to uništila strašna kosmička katastrofa, čiji su uzroci mogli ostati
zauvek nesaznani.
Na ekranu pulta, pred očima Belopoljskog i Meljnikova, nalazio
se mračni bezdan s bezbrojnim tačkama nepokretnih zvezda. Negde
među njima, snažno obasjana Suncem, nalazila se Arsena, koja se još
nije mogla videti golim okom.
Svaka tri minuta izveštavali su iz opservatorije kolika je
razdaljina do planete. Za sada je sve išlo kako treba. Kosmi čki brod i
asteroid približavali su se „po planu".
Najednom Belopoljski ispruži ruku i pokaza na sićušnu blistavu
zvezdicu koja se pojavila na ekranu. Prateći je nekoliko minuta,
 Meljnikov se uveri da ona primetno pojačava svoj sjaj. Bila je to
Arsena. Ona se postepeno pomerala prema ivici ekrana, i da bi je i
dalje mogli posmatrati, morali su uključiti bočni ekran. Ali je planeta
ubrzo nestala i sa njega.
Sada je kosmički brod leteo napred. Okretom gasnih komandi
Belopoljski je postepeno promenio pravac leta, i „SSSR-KS 3" ušao je
u putanju planete. Motori su prestali da rade, i sada je brod leteo po
inerciji brzinom od deset kilometara u sekundi. Sunce je sijalo pravo u
pramac, i morali su da isključe centralni ekran.
Arsena je pristizala brod i za tri minuta trebalo je da bude u
neposrednoj blizini. Dolazio je odlučujući trenutak.
Otegnutom zvonjavom Meljnikov upozori posadu.
Čim se na ekranu ukazala neravna, izlomljena ivica aeteroida, jedan
od motora uključiše u prvu brzinu.

016

Kosmički brod polete nešto brže, primetno se približavaju ći

površini Arsene.
Prilaz planeti bio je sjajno izvršen, s matematičkom tačnoš ću, koja
je bila svojstvena Belopoljskom. Sada se trebalo isto tako ta čno spustiti.
Sve bliže i bliže gromada asteroida ispunila je već sav ekran. Na
jednoj steni Meljnikov otkri ravan prostor, dosta velik da se na njemu
smesti brod.
To mesto je, očigledno, ugledao i Belopoljski. On je brzo pritiskao
dugmad preko kojih se upravljalo motorima i okretao ru čice gasnih
komandi.
Svakog sekunda moglo je doći do sudara s mnogobrojnim oštrim
vrhovima stena ...
Čvrsto stisnuvši usne, Belopoljski se upi pogledom u ekran.
Kroz optički sistem profesor Balandin se zagledao u panoramu
stena, provalija i uskih pukotina bez dna, koja je dole lagano promicala.
Nije video nijedno mesto na koje bi se brod, dug sto pedest metara,
mogao spustiti, ali je istovremeko, po kretanju broda, osećao da je
komandant našao takvo mesto. Visina leta stalno se smanjivala.
Na nekoliko koraka od Balandina, spremni da izbace sidra i da u
njih puste struju, nepomično su stajali kraj svojih aparata Toporkov,
Zajcev i Knjazev.
Moglo je izgledati čudno što kosmički brod nalazeći se tako blizu
„zemlje" ne pada na nju. „SSSR-KS 3" je, međutim, leteo ogromnom
 brzinom i, budući da nijedan njegov deo nije dodirnuo planetu, njegovo
kretanje nije zavisilo od nje. Privlačna sila između Arsene i broda bila je
slaba i nije ometala manevrisanje.
Onog sekunda kad je Balandin, najzad, primetio ravnu površinu
među stenama, odjeknu oštro, odsečno signalno zvonce.
Tri dugmeta bila su pritisnuta istovremeno i komprimirani vazduh
snažno je izbacio iz broda tri sidra, koji su poleteli dole, razmotavaju ći za
sobom debele čelične konopce. (Članovima posade i nehotice se činilo
da se Arsena nalazi „dole", ali se isto tako moglo reći i da je „gore").
Na Balandinovu komandu bila je puštena struja, i trenutno nadošla
snaga elektromagneta čvrsto je pripila sidra uz tle. „SSSR-KS 3" lagano
se spustio pod dejetvom sopstvene težine i umirio se na zaravni, koju je
ćud prirode stvorila na jednoj steni.
Posada se počela pripremati za izlazak.
Grupa se sastojala od šest ljudi: Meljnikova, Balandina, Romanova,
Vtorova sa obaveznom filmskom kamerom, Toporkova sa radio-ure đajima
za geološka istraživanja i Korževskog.
Ostali su privremeno ostali na brodu.
Planeta je predstavljala pravi haos od stena, i nije bilo nikakve
mogućnosti da. se ovde upotrebe terenska kola.

017

Pod crnim nebom, posutim zvezdama, svuda, kudgod čovek pogleda,

stršale su oštre, izlomljene izbočine, crneli se duboki klanci,
zjapile provalije, okomito se uzdizale padine sivo čeličnih hridi,
izbrazdane pukotinama.
Mesta obasjana Suncem izgledala su bela; u senci je vladao mrkli
mrak. Nije bilo nikakvih polusenki, što je i prirodno za taj svet, u kojem
nije bilo ni traga o atmosferi. Kontrasti bele i crne boje boli su o či svojom
jasno obeleženom granicom.
Surovom lepotom zračila je ta slika mrtvog mira.
— U poređenju sa Arsenom čak je i Mesec prijatnije mesto —
primeti Balandin.
Uz pomoć drugova učesnici ekspedicije oblačili su specijalna
odela. Ona su bila napravljena od čvrstog gipkog materijala, prekrivenog
metalnim pločicama, i činila su jednu celinu, izuzev šlema koji se
stavljao odvojeno, kao kod gnjuraca. U vrlo debele đonove bili su
ugrađeni snažni elektromagneti, koji su preko žica unutar odela bili
spojeni sa akumulatorskom baterijom od poluprovodnih elemenata.
Baterija zajedno sa balonima komprimiranog vazduha i prijemno-
 otpremnom radio-stanicom nalazili su se u rancu na le đima. Na grudima
je bila smeštena mala komandna ploča, a na šlemovima — omanji
reflektor.
Ispod tih odela vasionski putnici su obukli „astronautičku kožu".
Tako se zvao elastični triko koji se oblačio na golo telo, isto tako on je
pokrivao i glavu, samo je lice ostajalo otkriveno.
Triko je bio izrađen od naročite tkanine koja ne propušta vazduh a
veoma se skuplja, te na taj način ravnomerno pritiska na celo telo,
zamenjujući time običan atmosferski pritisak, neophodan čoveku. U
slučaju da se ošteti gornja odeća, „astronautička koža" je štitila telo od
rasprskavanja usled unutrašnjeg pritiska.
Gornja odeća bila je vrlo teška, i na Zemlji bi se teško kretalo u
njoj, ali ovde ona skoro nije ni imala težine. Sila teže na Arseni bila je
neznatna.
U šlemu su bili ugrađeni mikrofoni i minijaturii zvu čnik — članovi
ekspedicije mogli su da razgovaraju sa onima na brodu i jedan s drugim
na vrlo velikoj udaljenosti.
Belopoljski lično proveri sva odela i dade dozvolu za izlazak. Sva
šestorica, jedan za drugim, uđoše u izlaznu odaju.
Zatvoriše se unutrašnja vrata, i crpke brzo ukloniše vazduh. Svi
pojedinačno izvestiše Meljnikova da kiseonik normalno priti če u
šlemove. Tada on pritisnu dugme.
Na četiri metra ispod njih nalazilo se netaknuto tle, na koje još nije
stupila ničija noga.
— Borise Nikolajeviču! — obrati se Balandin Meljnikovu. — Vi
imate pravo da prvi kročite na planetu. Od nas ste najstariji vasionski
putnik.
018
 Meljnikov stade na ivicu vrata. Vasilij Romanov je o čekivao da će
se postaviti lestva; međutim, on se začudi kad zamenik vo đe ekspedicije
prosto zakorači u prazan prostor. Njegova ogromna prilika stade lagano
da se spušta. Prošlo je bar četrnaest sekundi dok se nije završilo to čudno
„padanje".
Mladi geolog se seti predavanja Orlova o Arseni i shvati u čemu je
stvar. Privlačna sila planete bila je tako mala da je Meljnikov padao sa
ubrzanjem od svega 36 milimetara u sekundi.
Vtorov skoči drugi. Žurio se da snimi izlazak posade iz broda.
Zatim se na Arsenu spustiše i svi ostali.
Bilo je veoma teško ostati u stojećem položaju, Pri najmanjem
pokretu ljudi su gubili osećaj ravnoteže i klatili se u vazduhu kao da je
ovde besneo najsnažniji vihor. Zato pohitaše da u đonove uklju če struju.
Elektromagneti su dobro privlačili tle, koje je u svom sastavu imalo
dosta gvožđa, i ljudi su stekli stabilnost. Da bi se koraknulo, trebalo je
čak napregnuti mišiće nogu. Više nije pretila opasnost da se pri
neopreznom pokretu visoko poleti.
Prema ranije utvrđenom planu, podeliše se u dve grupe. Profesor
Balandin, Romanov i Toporkov prihvatiše se da postave aparate za
geološka ispitivanja. Njihov zadatak je bio da odrede sastav unutrašnjih
ruda planete. Meljnikov, Korževski i Vtorov imali su da izvrše
rekognosciranje terena.
Nisu se čestito ni odmakli od broda, kad, pravo nad njima, na tri
koraka, bešumno tresnu o stenu meteorit. Na mesgu gde je pao blesnuo je
plamen. Sva trojica i nehotice zastadoše. Svima sinu ista misao — a šta
bi bilo da je meteorit pogodio nekoga od njih?
Radioreflektori na kosmičkom brodu bili su isključeni. Oni nisu bili
ni od kakve koristi kada brod miruje. Čak i kad se zna da se meteorit
približuje Arseni, sasvim je nemoguće izbeći susret s njim.
— Hajdemo dalje! — reče Meljnikov.
Na kraju zaravni crnela se, strmo se spuštajući, duboka provalija.
Suprotni kraj nalazio se na sto metara. Provalija se nije mogla niotkuda
obići; ona se pružala dokle god je pogled dopirao i u daljini se gubila u
masi stena.
— Moraćemo preći na drugu stranu — reče Korževski.
— Isključite magnete! — naredi Meljnikov — Preskačite kao da je
širina jedan metar. Na drugoj strani odmah uklju čite magnete. Ska čem
prvi.
— Jedan trenutak! — reče Vtorov. — Moram da snimim vaš skok.
Meljnikov okrenu ručicu na prsnoj ploči, isključujući struju, čučnu i
skoči unapred. Telo mu se izvi nad provalijom neverovatno lako prelete
preko nje.
Gotovo ne dišući, Korževski i Vtorov videše kako je Meljnikov na
drugoj strani udario o stenu i niz nju lagano skliznuo na zaravan.

019

Jasno su čuli kako isprekidano diše.

— Da li ste se jako udarili? — upita Vtorov.
— Da, vrlo jako — odgovori Meljnikov. — Zuji mi u glavi. Odveć
sam snažno skočio. Skačite sasvim ovlaš. Kao na Zemlji — jedan korak.
— Opreznije! — ču se u šlemovima glas Belopoljskog.
— Borise Nikolajeviču — dodade on — nije li bolje da se vratite na brod?
— Ne — odgovori Meljnikov. — Nisam se povredio. Sad ću biti
oprezniji. De, šta je to? — obrati se on svojim saputnicima vide ći da se
oni ne miču.
— Jeza me hvata! — reče Korževski.
Čisto psihološki, bilo je teško odlučiti se na takav skok. Dno
džinovske provalije nalazilo se ko zna gde. Bilo je neshvatljivo da se, uz
lak napor, može preskočiti rastojanje od sto metara.
Saznanje, koje je naviklo na zemaljske razmere, nikako nije moglo
da usvoji ono što su upravo videle oči.
— Bez straha! — začu Korževski Pajčadzeov glas.
Biologa obuze stid. Drugovi sa broda vide njegov strah. On uzma če
jedan korak i skoči iz sve snage.
— Šta to radite? — ču Vtorovljev krik.
Ali već je bilo kasno. Kao kamen pušten iz praćke, leteo je
Korževski preko provalije.
Nije bilo vremena za razmišljanje. Meljnikov učini ono što mu je
prvo palo na pamet — poskoči i u letu uhvati druga.
Korževski skoro nije ni imao težine, no i Meljnikov nije bio ništa
teži. Sudar je bio snažan. Obojica odleteše nazad, padoše i po češe se
kotrljati po „zemlji".
— Zar vam nisam rekao? — viknu Meljnikov, ustaju ći.
— Da skačete jednim korakom, a vi.. . — on se seti svog skoka i
završi drugim tonom: — Treba slušati šta se kaže.
— Oprostite! — bojažljivo reče Korževski. — Potrudiću se da se
slično ne ponovi. Jeste li se jako udarili zbog mene?
— Skačite, Vtorove! — viknu Meljnikov.
Zbog uzbuđenja koje je preživeo zaboravio je da nema za šta da
viče. Radio-uređaji u njihovim šlemovima ionako su prenosili zvuk dosta
 glasno.
Inženjerov skok bio je mnogo uspešniji nego njegovih drugova. On
se lako spusti kraj Meljnikova.
— Bravo! — ču se Pajčadzeov glas.
— Srce mi je stalo kad ste skočili — reče Vtorov.
— Dobro je što se Boris Nikolajevič setio da vas uhvati. Mogli ste
razbiti staklo na šlemu.
— I ja sam bio u istoj opasnosti — reče Meljnikov miroljubivo. —
Hajdemo dalje!

020

U stvari, oni nisu ni imali kuda da idu. Sa svih strana uzdizale su se

skoro okomite stene. Meljnikov odmeri pogledom njihovu visinu.                             
— Šezdeset metara — reče on. — Na Mesecu sam brzo nau čio da
podešavam snagu prema rastojanju. Za to je u izvesnom smislu potrebna
uobrazilja. Treba zamisliti da je visina manja onoliko koliko je manja sila
teže. Šezdeset metara na Arseni — isto je što i četvrt metra na Zemlji. Za
svaki slučaj uzećemo nešto više.
On čučnu i skoči.
Desilo se nešto sasvim nepredviđeno. Meljnikov je uzleteo dvaput
više nego što je bilo potrebno. Jedan časak je lebdeo na visini od sto
metara, pa se onda lagano počeo spuštati na vrh litice.
Dole je video široku panoramu stena na Arseni, omeđenu
neverovatno bliskim horizontom, a pravo pod sobom — sićušne prilike
svojih saputnika.
Sasvim pored njih, činilo mu se, bleštao je pod sun čevim zracima
„krov" kosmičkog broda.
Brzina padanja postepeno se povećavala. Meljnikov je zabrinuto
mislio — da li će pasti tačno na vrh litice?
Na Zemlji bi se odavno razbio. Padao je već deset sekundi, ali se još
nalazio veoma visoko. U šlemu je čuo uzrujane glasove drugova koji su
pratili njegov „let".
— Rekao bih da će se spustiti na samu ivicu litice — Meljnikov ču
Balandinov glas.
— I ja mislim — odgovori mu Belopoljski. — Koliko vidim sa
ekrana, Boris Nikolajevič moraće padati pedesetak metara. Na to će
otići oko jedan minut.
— Hoće li se razbiti? — upita Vtorov.
 — Neće. Pri kraju padanja brzina neće iznositi više od dva metra u
sekundi.
— A ako promaši i ne pogodi vrh?
— Ni onda neće biti strašno — odgovori sam Meljnikov. —
Međutim, već sam stigao kamo treba.
Stvarno, baš u tom trenutku on se spusti na samu ivicu litice i pohita
da pusti struju u đonove kako bi se učvrstio za tle.
Ovo je bila srazmerno velika zaravan. Iza nje se spuštala kosina, a
dalje opet se videla široka provalija.
— Arsena nije baš za šetnje — reče Meljnikov, izmenjavši s
drugovima svoje utiske.
Korževski i Vtorov mu se pridružiše. Oni su se poslužili
Meljnikovljevim iskustvom i „skočili" svega za nekoliko metara.
— Fantastično! — primeti Korževski.
Drugu provaliju savladali su lako i sigurno. Mišići su se prilagodili
neobičnim uslovima.

021

SENZACIONALNO OTKRIĆE

Divlji izgled okoline nije se menjao. Kao i na početku puta, svuda

su bile samo litice, provalije i pukotine. Samo se u izuzetnim
slučajevima moglo hodati.
Sve vreme morali su skakati — napred, gore ili dole.
Posle jednog časa takvog puta toliko su se navikli da su preko
prepreka preletali bez ikakve pripreme, po trojica istovremeno.
Ponekad, stigavši na srazmerno ravno mesto, neki bi sko čio uvis
upotrebljavajući svu snagu nogu. Pošto bi se popeo na veliku visinu,
odakle je pucao širok vidik, izviđač bi izveštavao šta vidi. Padanje dole
išlo je tako polako da je stizao da ucrta plan okoline. To im je
omogućavalo da biraju put. Naravno, za vreme takvih penjanja Vtorov je
snimao filmskom kamerom, a njegovi drugovi fotoaparatima, Arsenu iz
„ptičje perspektive".
„SSSR-KS 3" odavno se izgubio iz vida. Bili su sami u haoti čnoj
zbrci stena. Kao što je i trebalo očekivati, nigde nisu naišli ni na
najmanje tragove vegetacije. Svuda go kamen, pretežno sive boje.
Pokatkad su se podvlačili pod nadnetu stenu i tada se mogao videti
zanimljiv prizor. Čim bi se sklonio u senku, čovek se trenutno gubio iz
 vida, kao da se topio u mraku. Uzrok takvoj pojavi bio je nedostatak
atmosfere, koja na Zemlji raspršuje sunčeve zrake, sprečavaju ći potpun
mrak čak i u najgušćoj senci. Na šlemu se palio reflektor, i činilo se da u
crnoj praznini plovi bela lopta koja je ovamo dospela bogzna odakle.
Na otvorenim mestima vladala je maltene vrućina, no u senci telo je
trenutno okivala jaka hladnoća, tako da su morali brzo uklju čivati
električno „grejanje".
Često su nailazili na duboke pećine. Jedna takva pećina zalazila je
toliko u planinu da su se vratili natrag ne stigavši do njenog kraja.
Istraživači nisu propustili nijednu pukotinu a da je brižljivo ne
ispitaju. Jedan od članova ekspedicije vezao bi se kanapom koji je bio
tako tanak da na Zemlji ne bi izdržao težinu odojčeta, i drugovi su ga
spuštali dole. Za vreme jednog takvog spuštanja Vtorov je pronašao
nekakav crvenkast kamen. Pošto je odvalio dobar komad, popeo se gore.
Korževski je pažljivo ispitao nalaz.
— To je nikelovo gvožđe — reče on. — Njegova boja pokazuje da
u njemu ima mnogo kiseonika. Ovo je veoma dragocen nalaz, koji će
baciti svetlost na poreklo Arsene.
Kamen staviše u torbu. U njoj je već bilo mnogo primeraka i ona bi
na Zemlji svakako bila teška četvrt tone. Ali vasionski putnici su ve ć bili
zaboravili da u prirodi postoji težina.
Zaneti svojim istraživanjima, oni su išli sve dalje i dalje, i nisu
primetili kako se Sunce spušta sve niže prema planinama.

022

Iznenadi ih mrak koji se naglo spusti.

— To je trebalo očekivati — reče Meljnikov. — Arsena se dosta
brzo okreće oko svoje ose. Ali noć neće trajati dugo.
Teren, po kome se teško kretalo i danju, bio je noću sasvim
neprohodan.
— Da pozovemo radio-stanicu broda — posavetova Korževski.
— Slušam vas — ču se Pajčadzeov glas.
— Mrak nas je uhvatio u svoju zamku. — Meljnikov se osmehnu
zamislivši s kakvim ga izrazom lica sluša Arsen Georgijevi č, koji je
uvek bio spreman da se podsmehne.
— Hoće li dugo potrajati ova noć?
— Starosedeoci su rekli oko dva časa. Nalazimo se skoro na Polu.
Arsena se vrti „ležeći". Dan traje šest časova, a noć dva. Je li vam
hladno?
 — Nije, odelo se dobro zagreva. Čak je i toplo.
— Pa onda, dobro spavajte. Ovde nema divljih zveri.
— Da se založimo! — predloži Vtorov.
Tri druga pritisnuše dugmeta na svojim pločama. Odmah osetiše
kako se ustima primakla gipka cevčica koja je vodila od termosa s
toplom čokoladom. Pošto su utolili glad, spremiše se da strpljivo
sačekaju „jutro".
Mikrofonu priđe Belopoljski, i Meljnikov mu podrobno ispri ča o
svemu što su videli istraživači. Kada je pomenuo gvožđe što ga je našao
Vtorov, glas Konstantina Jevgenjeviča zadrhta.
— Kiseonik? — reče on. — Ako je to tačno, onda otpadaju i
poslednje sumnje. Gvožđe je oksidisalo na vazduhu. Na asteroidu tako
malih razmera nema vazduha. Prema tome, Arsena je odlomak planete.
— I ja tako mislim.
Noć im se učinila duga. Niko nije sedao na „zemlju", pošto su se
odlično osećali na nogama, budući da nisu imali skoro nikakve težine.
Trojica ljudi ćutke su stajali na vrhu stene. Pri svetlosti zvezda
nejasno su razaznavali mutne senke jedan drugoga. Okružavala ih je
duboka tišina.
Meljnikov oseti da mu je Korževski, koji je stajao kraj njega,
dodirnuo rame. U avetinjskom mraku uočio je ispruženu biologovu ruku.
Kad se okrenuo, ugledao je na crnom kadifenom nebu, posutom
bezbrojnim zvezdama, svetlu plavu tačku.
Pored nje se videla druga — žuta.
Zemlja!
Sa daljine od nekoliko desetina miliona kilometara rodna planeta
slala je njima, koji su stajali usamljeno na goloj steni, sred praznine i
mraka, ćutljiv pozdrav.

023

I odjednom, pod metalnim šlemom, u Meljnikovljevim ušima

zabrujaše stihovi.
Bilo je to tako neočekivano da on u prvi mah nije poverovao
svome sluhu.
„Nikada neću zaboraviti (da li je bilo ili ne to ve če). Požarom
svemira spaljeno i raspolućemo bledo nebo, I na žutoj svetlosti — fenjeri“!
Recitovao je Vtorov.
Verovatno nije uopšte razmišljao o tome da ga neko sluša,
i govorio je za sebe. Ličilo je to na bunilo
 „Sedeo sam kraj porozora u prapunoj sali, Negde su o ljubavi
pevala gudala...“
Teško da se moglo naći nešto što bi manje odgovaralo situaciji u
kojoj su se nalazili. Vlokovi stihovi zvučali su čudno i besmisleno.
„Pojurila si poput uplašene ptice, prošla si laka kao san, ko vila,
zapuhnuo je parfem, pale trepavice, I nemirno je zašuštala svila“.
Korževski se najednom grčevito zasmeja i odmah umuknu. Njegov
smeh je zvučao još čudnije nego Vtorovljevi stihovi. Meljnikov je osetio,
iako nije video, kako se mladi inženjer stresao.
-- Završite! — tiho reče Meljnikov.
„No iz dubine ogledala pogledom si me streljala i, streljaju ći, vikala „Lovi““!..
A unaokolo se prostirala bezgranična praznina. Kao plava ta čka,
koja čak nije imala ni prečnika, žmirkala je beskrajno daleka Zemlja.
Život, tuđ, neshvatljiv, u magnovenju je minuo kao vizija iz bajke.
„Kako je on još mlad!" pomisli Meljnikov.
              — Ništa drugo niste mogli da smislite? — ču se Toporkovljev glas.
— Ako vam je potrebna umetnost, mogu za vas da uklju čim magnetofon.
I neočekivano, sred noćne tišine asteroida, zabrujaše nežni, zanosni
zvuci uvertire iz „Labudovog jezera".
— Odakle vam to? — upita Meljnikov posle nekoliko minuta
zadivljenog ćutanja. — Baš ste našli i vreme i mesto za koncert,
— Zar ne valja? — upita Pajčadze.
Čulo se kako su u radio-stanici kosmičkog broda neki ljudi prsnuli u
smeh. Očigledno da su se tamo sakupili svi učesnici ekspedicije. Briga
za drugove, koji su se nalazili ko zna gde, naterala ih je da svi pri đu
radioaparatu — jedinoj kariki koja ih je spajala.
Meljnikov, Korževski i Vtorov bili su zahvalni na tako toploj pažnji.
Drugovi su tu, s njima. U potpunom mraku, na goloj steni Arsene, oni
nisu sami.
Muzika Čajkovskog prestade.
— Da vam pustimo još? — upita Toporkov.
— Dosta je! — odgovori Meljnikov. — Već se bliži zora. Hvala!
Nije prošlo ni petnaest minuta, a levo od njih, na nevidljivom
horizontu, neočekivano blesnu jarkobela izlomljena linija.

024

Kao da je neko džinovskim perom na ogromnoj traci ucrtao krivu

koja je ko zna šta označavala.
Rađalo se Sunce. Još nevidljivo, ono je osvetljavalo vrhove planina
i neravni lanac litica.
Onda se Sunce nekako odjednom ukazalo, i na Arseni je osvanuo
nov „dan". Fantastični i mračni predeo sada im je izgledao veseo posle
zloslutne tame „noći".
Korževski pogleda u Vtorova.
— Šta vam je to palo na pamet, Genadije Andrejevi ču? — upita on,
ali u tonu pitanja nije bilo žaoke. Biologov glas bio je nežan.
Kroz „staklo" šlema videlo se kako je Vtorov pocrveneo u licu.
— Zbilja ne znam — odgovori on, očito zbunjen. — Nekako je to
došlo protiv moje volje, samo po sebi. Glupo je, svakako — dodade on.
— Ne, zašto glupo? Malo čudno, istina, ali nije glupo.
Korževski potapša Vtorova po ramenu. Biologovo lice, veoma nalik
na lice Černiševskog (samo bez naočara), dobilo je neuobi čazeno mek
izraz.
Meljnikov ga začuđeno pogleda.
Kao i Belopoljski, Korževski se retko smejao i uvek je izgledao
grub i nekako „nepristupačan". Skoro nikad se nije mešao u razgovor, a
kada bi mu se neko obratio, odgovarao je kratko i suvo. Čak i u
trpezariji, za vreme ručka ili večere, činilo se da je zadubljen u svoje
misli.
Razgovori o Zemlji, koji su se stalno vodili među članovima
posade, kao da ga se uopšte nisu ticali, i ničim nije pokazivao da ga oni
iole zanimaju. Mnogi, pa i sam Meljnikov, mislili su da poljski nau čnik
nimalo ne tuguje za Zemljom, da ne misli na nju. A današnja no ć je
pokazala da su se prevarili. Da biolog nije tugovao za Zemljom, na njega
ne bi ostavili utisak stihovi koji su tako nenadano pali na um Vitorovu.
„Treba vremena da se čovek upozna", pomisli Meljnikov.
„Nekada sam imao sasvim drukčije mišljenje i o Belopoljskom."
Osetio je da su mu i Korževski i Vtorov postali nekako bliski,
shvatljiviji posle te, u suštini neznačajne epizode.
Čim su se sunčevi zraci dotakli istraživača, ovi su isključili
veštačko zagrevanje, za kojim više nije bilo potrebe, i pošli su dalje.
Opet su počeli beskrajni skokovi, spuštanja u pukotine i brižljivo
osmatranje svega na šta bi naišli.
Posle jedan i po čas stigli su na ivicu okomite dubine. Dole, oko pet
stotina metara duboko, prostirala se okrugla dolina, veća od onih koje su
dosad sreli. Sa ove strašne visine ona je izgledala ravna i glatka.
— E, ovde se, vala, ne skače! — reče Vtorov.
— Zašto? — upade Meljnikov. — Skok je sasvim mogu ć. To je
isto kao dva metra na Zemlji. Pri kraju skoka brzina ne će pre ći šest
metara u sekundi. Ali stvar je u tome kako se vratiti natrag.

025
 Obratite pažnju: kotlina je sa svih strana okružena okomitim zidovima.
Zar ne liči na džinovski veštački bunar?
— Stvarno liči — složi se Korževski. — Zanimljiva ćud prirode.
Ako se, kao što ste rekli, može skočiti sa visine od „dva metra", takav
skok uvis niko od nas neće moći izvesti.
— Zar da odemo a da ne istražimo tu čudnu kotlinu?
Vtorov se nagnu i pažljivo se zagleda u dno provalije. Odsustvo vazduha
pružalo je idealne uslove vidljivosti.
      — Gle, tamo su, čini mi se, nekakva nejasna ispup čenja čudnog oblika.
Meljnikov se zagleda. Pošto je imao oštar vid, jasno je ugledao
nešto što je veoma podsećalo na razvaline.
— Šteta što se ne možemo poslužiti dogledima — reče on. —
Tamo je odista nešto novo.
— Nema dovoljno kanapa — reče Korževski.
Pri polasku na izviđanje poneli su sa sobom četiri klupčeta jakog
kanapa, po osamdeset metara u svakom.
— Dajte mi ruku — zamoli Vtorov,
On se sasvim naže preko ivice ponora. Meljnikov je lako zadržavao
njegovo telo, koje skoro nije imlao težine.
Duboko dole Vtorov ugleda ono što je tražio. Zid nije bio sasvim
gladak; razaznao je omanju kamenu izbočinu u vidu pervaza.
— Upravo to mi treba — reče on, dižući se. — Na Zemlji sam kao
od šale preskakao metar i po iz zaleta. Istina, u ovom odelu sam znatno
teži, ali mislim da ću skočiti jedan metar. Znači, ovde nešto preko dvesta
pedeset metara. To je dovoljno.
— Veoma je opasno — reče Meljnikov.
— Zašto, Borise Nikolajeviču? Recimo da se neću mo ći iskobeljati
natrag. Onda ćete se vas dvojica vratiti na brod i doneti dug konopac.
Ako se ne budete zadržavali uz put, za to vam neće trebati više od dva
časa.
— Šta to nameravate? — začuše oni pitanje Belopoljskog.
Meljnikov mu objasni, naročito ističući čudan oblik kamenja, nalik
na ruševine.
— Kolika je, kažete, dubina?
— Ne više od pet stotina metara.
— Dobro! — odluči Belopoljski. — Pokušajte!
Torbu s kamenjem vezali su za jedan kraj prvog klup četa.
Ako kanap izdrži njegovu težinu, onda će izdržati i čoveka, a
pogotovo Vtorova koji je zajedno s odelom bio težak samo oko sedam
stotina grama.
Torba pođe nadole. Kad je prvo klupko isteklo, za njega privezaše
kraj drugoga. Na polovini četvrtog klupka torba dodirnu pervaz.
— Oko trista metara — reče Meljnikov. — U svakom slučaju, ako
se kanap i prekine, nema opasnosti da ćete se ugruvati.

                                                              026

— Sve će biti dobro, Borise Nikolajeviču.

Torbu izvukoše natrag i mesto nje vezaše Vtorova. Filmsku kameru
je ostavio, a uzeo foto-aparat.
Iako je Meljnikov znao da na Arseni nije opasan pad sa visine od pet
stotina metara, zabrinuto je gledao kako Korževski oprezno spušta
Vtorova. Pad nije mogao prouzrokovati prelom kostiju, ali su se mogla
razbiti stakla na šlemu — što bi prouzrokovalo trenutnu smrt. Doduše, to
i nije bilo staklo, ali ipak ... Sem toga, provalija je bila toliko duboka da
nikakva razmišljanja o razlici između Arsene i Zemlje nisu mogla da
spreče laku vrtoglavicu kad se pogleda u podnožje stene koja se gubila
negde daleko dole.
Metalna Vtorovljeva glava sve se više smanjivala .. .
Osetivši pod sobom izbočinu pervaza, inženjer uklju či struju i,
čvrsto stavši na noge, odveza kanap. Pogleda nagore i ne vide svojih
drugova. Zid od trista metara kao da je dopirao do samih zvezda. Sunce
je sijalo pravo u teme, okruženo plamenim prstenom protuberanca. Kroz
odelo je osećao njegove vrele zrake.
Vtorovu se učini da ovde vlada nekakva naročita tišina, ne kao ona
gore. Najednom ga obuze mučno osećanje usamljenosti.
Prislonivši se uza zid, stajao je nekoliko trenutaka nepomi čno, trude ći
se da umiri živce. Činilo mu se da ga mračni, crnobeli pejzaž gleda
neprijateljskim očima.
„Zašto ćute?" pomisli on na Meljnikova i Korževskog
I odjednom ču udaljene glasove. Jasno je razaznao glas profesora
Balandina i glas Belopoljekog, koji mu je odgovarao. Zatim ču kako je
Pajčadze pozvao Meljnikova i zapitao ga kako napreduju.
— Spuštamo Vtorova.
Eto zašto se oni ne čuju, misle da on još nije stigao do izbo čine.
Vtorov pogleda u kanap. On se još uvek spuštao i u krugovima
slagao kraj njegovih nogu. Korževski nije primećivao da je teret postao
lakši,
— Nešto neverovatno! — reče Vtorov, i ove glasno izgovorene re či
kao rukom su odnele svu neshvatljivu zapanjenost.
— Šta ste rekli, Genadije Andrejeviču? — upita Meljnikov, koji ga
očigledno nije dobro čuo.
 — Pa velim da spuštate prazan kanap. Zar Stanislav Kazimirovič
ne vidi da sam već na pervazu.
— Koliko ima do dna?
— Sto osamdeset metara. Skačem!
Osećanje usamljenosti nestalo je bez traga. Priroda Arsene više mu
nije izgledala neprijateljska. Glasovi drugova vratili su mu mir i odlu čnost,
Pervaz nije bio tako uzan kako se činilo odozgo. Od stene do
njegove ivice bilo je dva metra. Vtorov priđe ponoru i, bez razmišljanja,
koraknu u prazninu.

027

Pad je trajao više od minut i po. Pored njega je sve brže promicao
nagore zid provalije, koji sad nije bio gladak, nego izbrazdan
pukotinama. Pokatkad se morao nogom odbijati od izbo čina koje su
zaprečavale put.
Dobro je video dno. Bilo je neobično glatko, kao asfaltom
preliveno. Ličilo je na ogroman gradski trg. Samo umesto zgrada
unaokolo su se uzdizali okomiti zidovi.
Na sredini se videla hrpa kamenja koja je odavde još više li čila na
ruševine nekog džinovskog zdanja.
Dodirnuvši dno, Vtorov uključi magnete i tako se održa na nogama.
Pošto je izvestio drugove da se srećno spustio, uputi se ka centru, do
kojeg je bilo šest stotina metara.
Otkako su izišli iz broda, prošlo je oko sedam časova, ali Vtorov
nije osećao umor.
Za to vreme ništa nije jeo, sem što je popio nekoliko gutljaja
čokolade, no nije ni osećao glad. Utrošak energije na Arseni bio je
neznatan.
Vazduha je bilo još za četiri časa. Istina, trebalo se izvu ći odavde i
vratiti se na kosmički brod, no ipak nije imao za šta da žuri. Vtorov
odluči da brižljivo razgleda čudnu kotlinu.
Zahvaljujući elektromagnetnim đonovima, koji kao da su se zalepili
za tle, korak na Arseni bio je kao korak na Zemlji. Posle nekoliko minuta
brzog hoda Vtorov stiže. do zagonetnih ruševina. Uz put je često nailazio
na dugačke vijugave pukotine. Lako ih je preskakao, čak i ne isklju čuju ći
struju. Površina dna bila je neverovatno ravna. Ako to nije bio asfalt,
onda svakako nešto što je veoma ličilo na njega.
To mesto se veoma razlikovalo od svega što su videli na Arseni, i
Vtorov se sve više i više čudio. I nehotice mu je padalo na um da to nije
„igra prirode", nego napravljen trg, sa ruševinama zgrade koja se nekada
uzdizala nasred trga, pa se srušila za vreme propasti planete.
Sve više je ubrzavao korak.
„Ruševine", koje su izdaleka izgledale omanjih razmera, brzo su se
povećavale.' Bila je to gomila ogromnog kamenja.
Vtorovu je najednom palo u oči da ta zaravan, pretrpana kamenjem,
ima ravne ivice i prave uglove. Učini mu se da je to kvadrat, čija jedna
strana iznosi najmanje sto metara.
On zastade obuzet krajnjim uzbuđenjem. Nisu li to odista ruševine
zdanja nepoznatih stanovnika nestale planete, čiji je jedan odlomak
Arsena
U razmeštaju kamenih odlomaka on je već jasno uočavao nekakav
određen ali zasad još jedva primetan red. Njemu najbliži kamen, koji je
činio ugao kvadrata, bio je znatno viši od ostalih. To nije moglo biti
slučajno.
— Najzad! — prošaputa.

028

No, iako je tiho izgovorio tu reč, čuli su ga.

— Ponovite! — reče Meljnikov. — Ne čujem vas! Šta se desilo?
Vtorov predahnu i odgovori što je mogao mirnije:
— Ništa. Ništa mi se nije desilo. Ali preda mnom...
— Šta … pred vama?
Vtorov ne odgovori. Njegova se pažnja neodoljivom snagom
usredsredila na kamenu koji je stajao pravo pred njim. Da bi bolje
osmotrio tu kamenu masu, on se malo izmače.
Nema sumnje! Pred njim se, isklesana iz granita, uzdizala džinovska
piramida čiju je osnovu činio kvadrat. Jasno su se videla četiri bo čna
trougla koja su se spajala pri vrhu.
Vreme je veoma izmenilo prvobitni oblik, nekada oštre ivice osule
su se, izmrvile, nedostaj ali su mnogi komadi, ali ipak sumnji nije bilo
mesta. Tu geometrijski pravilnu figuru nije mogla napraviti priroda, to je
delo ruku razumnih bića!
Vtorov podrobno izvesti o svemu što je video. Bio je uveren da ga
sluša celokupna posada kosmičkog broda, ali on ne začu nijedan usklik iznena đenja.
Očigledno da je senzacionalna novost uzbudila i sve ostale
kao i njega.
Kada je zaćutao, zavlada mučna tišina.
— Vraćajte se na brod — reče najzad Belopoljski, — Zapamtite
put. Na to ćemo se mesto vratiti u većoj grupi,
— Penjite se! — dodade Meljnikov. .
 Ali pre no što je izvršio naređenje, Vtorov je nekoliko puta
fotografisao piramidu. Znao je da ga gore nestrpljivo čekaju, ali se nije
mogao uzdržati a da ne priđe drugom ogromnom kamenu, šest metara u
prečniku, koji se nalazio pedesetak metara dalje.
Prišao mu je i kriknuo od zaprepašćenja.
Pred njim je stajao, divno očuvan, granitni ikositetraedar. Kameni
„brilijant", na kome su se videli tragovi brižljive obrade. Vtorov je bez
muke uočio elegantnu kombinaciju geometrijskih slika, koju dragom
kamenju tako često daju zemaljski juveliri.
Titanski rad! Delo divova!
Kakvu su otpornost morale imati te granitne figure kad ni kosmi čka
katastrofa, koja je razorila ogromnu planetu, nije bila u stanju da ih
uništi?
A eno, tamo u daljini, uzdiže se liramidalni oktaedar! Još dalje —
rombov dodekaedar!
Vtorov je s mukom prisilio sebe da ne gleda više taj čarobni prizor.
Drugovi ga čekaju. Delo nepoznatih graditelja treba da vide nau čnici.
Dok se vraćao ka podnožju zida, stalno se osvrtao. No čim je
odmakao tristo do četiristo koraka, kameni „brilijanti" iščezoše, stopiše
se sa ostalom masom kamenja, pretvoriše se opet u nešto nalik na
ruševine. Kao da ih nikada nije ni bilo ...

029

On priđe zidu, oceni rastojanje do pervaza, isključi elektromagnete,

zatrča se i skoči.
Iskustvo u toku poslednjih časova, sada se ispoljilo. Vtorov je ta čno
izračunao. Noge mu se spustiše na samu ivicu pervaza, on se uhvati za
kanap, jako se naže napred i meko pade.
Korževski, očigledno, nije ispuštao kanap iz ruku, te je osetio trzaj.
— Da dižem? — upita on.
— Dižite — odgovori Vtorov.
Nije se vezao. Bila je sasvim dovoljna snaga ruke da ne otpadne za
vreme penjanja. Posle nekoliko minuta već je bio kraj drugova.
— Neobično, neverovatno otkriće! — reče on.
— Na brod! — kratko naredi Meljnikov.
Povratak je trajao svega jedan čas. Dobro su bili zapamtili put i
sigurno su se prebacivali sa stene na stenu.
Ispred mikrofona predajnika Toporkov je postavio metronom, i
njegovo kucanje, koje je bivalo sve jače i jasnije, pokazivalo je da je uzet
tačan pravac.
 Na kosmičkom brodu čekali su ih nestrpljivo. Sav posao bio je
prekinut. Neočekivan i tako važan izveštaj Vtorovljeva uzbudio je
naučnike i oni više nisu mogli ni o čemu drugom da misle.
Tragovi razumne delatnosti ljudi, koji su se zaludu tražili na Mesecu
i Marsu, nađeni su na sićušnom asteroidu. Kako čovek da se zbog toga
ne uzbudi! ..
Noć, koja se spuštala, naterala ih je da ostanu na brodu. Odlu čeno je
da se u tajanstvenu kotlinu ide posle pet časova. Za to vreme oni će se
dobro odmoriti. Posada odavno nije sklopila oka, pa je sve obrvao umor.
Pošto su saslušali iscrpnu Vtorovljevu priču, svi se razi đoše po kajutama.
Meljnikov preuze dežurstvo. Do ruševina će ići Belopoljski, a on će
ostati na kosmičkom brodu. Nijednog trenutka ne ostaviti brod bez
komandanta — to je bio zakon vasionskih putovanja.
Posle dva časa Sunce zađe za visoku stenu, i odmah se spusti mrkla
noć.
Arsena se nije videla, i činilo se da kosmički brod opet leti kroz
prazan prostor. Samo to što dole, ispod broda, nije bilo zvezda
dokazivalo je da on leži na asteroidu.
Arsena je bila odlomak vrlo nepravilnog oblika. „Dan" i „no ć"
trajali su na raznim mestima različito. Tamo gde se spustio „SSSR-KS 3"
dan je trajao šest časova, a noć samo dva.
Asteroid je leteo po svojoj putanji Polom napred, okre ću ći se, po
rečima Pajčadzea, „ležeći". Kada se on, obilazeći Sunce, nađe na
njegovoj drugoj strani, mesto gde se sada nalazi kosmi čki brod potonu će
u dugu neprekidnu noć. Ali to se moglo desiti tek posle tri meseca, a
ekspedicija nije imala nameru da se toliko zadržava na Arseni.
Čim se Sunce ponovo rodilo, kosmički brod je oživeo.

030

Osam ljudi iz njegove posade spremalo se da pod vo đstvom

Vtorova i Korževskog pođe i da razgleda nađene ruševine.
Na kosmičkom brodu, sem Meljnikova, ostali su Toporkov i kraj motora
zauzeti Zajcev i Knjazev.
Poneli su duge konopce, pijuke, ašove, dvostruku rezervu kiseonika,
eksplozivne patrone i radio-aparaturu za novo izviđanje tla.
Posle obilnog doručka ekepedicija je izišla iz broda i, savladavši
prvu provaliju, nestala među stenama. Četvorica koja su ostala na brodu
ispratila su pogledom drugove i, poželevši im preko radija sre ćan put,
prihvatila se svog posla.
Meljnikov sede za pult, Toporkov ostade da dežura u radio-stanici,
a oba mehaničara odoše na krmu broda — da produže posao koji su
prekinuli zbog Vtorovljevog izveštaja.

SMRT I ŽIVOT

Oko jedan čas Meljnikov je mirno pisao svoj dnevnik. Posle leta na
Mars navikao je da u njega svakodnevno unosi svoje misli i zapažanja.
Za vreme dvanaestodnevnog leta od Zemlje do Arsene morao je da
prekrši to pravilo — nije imao vremena. Sad se rešio da nadoknadi
izgubljeno, mada je osećao zamorenost i najradije bi legao da spava. No
on je dobro znao da neće zaspati dok se drugovi ne vrate na brod.
Dnevnik ga prenese na Zemlju. Poslednje stranice bile su ispisane
imenom Olge, i lik žene iskrsnu, s neobičnom jasnošću, pred njim. Još
tri duga meseca neće se videti ...
On snagom volje uguši u sebi tugu koja ga je skolila i po če da
opisuje svoje krstarenje po asteroidu. No tek što je bio došao do
spuštanja Vtorova u okruglu kotlinu, kada ga pozivno zvonce prekide u
radu. Zvao je Toporkov.
— Pogledajte šta se zbiva napolju — reče on.
Meljnikov se hitro okrete ekranu.
U početku nije zapazio nikakve promene. Panorama Arsene bila je
ista kao i uvek, ali zatim primeti nekakve čudne plamičke koji su
svetlucali na zaravni gde je stajao kosmički brod, na liticama, na
padinama planina svuda. Kao da su nevidljivi kamenoresci udarali
nevidljivim čekićima, krešući iskre iz kamenih ruda.
Jedan trenutak Meljnikov je u nedoumici posmatrao tu sliku. U
sledećem trenutku mozak mu je, poput oštrog noža, zaparala jeziva
slutnja.
„Meteoriti!“. Arsena se susrela s bujicom meteorita! … Drugovi su
na otvorenom, nezaštićeni… Da li će stići da nađu zaklon?

031

Sasvim pored broda udari o stenu, sa strašnom snagom, ogroman

kamen. Suknu jarki plamen. Istog trenutka Meljnikov jasno ču kako u
brod udariše još dva, jedan za drugim.
Ne gubeći prisebnost, on pritisnu na dugmad i zatvori zaštitnim
pločama sve prozore na opservatoriji. Po kontrolnim uređajima video je
 da još nijedan nije stradao. I trup broda bio je ceo.
Zatim uključi bočni ekran i spoji ga sa radio-kabinom da bi saznao
ima li vesti od Belopoljskog. Ali Toporkov nije bio u kabini.
Otvoriše se vrata i na pragu se pojavi inženjer. Čim ga je pogledao
u lice, na kome se ogledao bol, Meljnikov shvati da se desila nesre ća.
Srce mu se steže.
— Ko? — jedva mogade da progovori.
— Leonid Orlov — odgovori Toporkov i usne mu zadrhtaše.
Meljnikov pokri oči rukom. Kao živ ukaza se pred njim poginuli
drug.
„Letim samo zbog toga što predstoji poseta asteroida"
— seti se reči koje je rekao Orlov. Izgovarao ih je prijatno se smeše ći,
njegovo lepo lice bilo je ozareno osmehom, nije ni sanjao da govori kao
prorok.
— A ostali?
— Sklonili su se u pećinu. Leonid Nikolajevič poginuo je na samom
ulazu. Meteorit ga je udario pravo u lice.
Kakve su teške trenutke preživeli učesnici pohoda, pred čijim je
očima poginuo njihov saputnik!...
„Pravo u lice!" pomisli Meljnikov.
U magnovenju on jasno ugleda Orlovljeve oči — dva najčistija
akvamarina, umetnuta u okvir od dugih crnih trepavica — i sav se strese.
— Gde su Zajcev i Knjazev?
— Rekao sam im da ne izlaze napolje.
Meljnikov prevuče rukom preko čela.
— Lakše bi mi bilo da sam ja poginuo nego da sve ovo preživljavam
— reče on. — Idite na radio-stanicu, Igore Dmitrijevi ču.
Odmah ću doći. Ova „kiša" brzo će prestati.
Toporkov iziđe.
U sunčanom sistemu nalazi se neizmeran broj meteoritskih tela.
Vrlo često ona lete u gustim rojevima, takozvanim bujicama. Kao i
komete, meteoriti „nađubravaju" međuplanetarni prostor.
Zbog ogromne brzine leta ima malo mogućnosti da se kosmi čki
brod sretne s njima. Druga je stvar s asteroidima. U poređenju sa
međuplanetarnim brodovima, njihove razmere su neobi čno velike.
Nemaju atmosferu koja velike planete štiti od nebeskog bombardovanja.
Susrevši na svom putu asteroid, meteoritska bujica ga zasipa pljuskom
kamenja, a svaka „kap" ima kosmičku brzinu, koja je mnogo puta ve ća
od brzine metka ili granate.

032
 Energija brzinskog leta pretvara se pri sudaru u toplotnu.
Dolazi do eksplozije. Površine malih planeta prekrivene su najsitnijom
prašinom od razbijenih meteorita. Nikakvo zaštitno, odelo ne
može spasti čoveka u bezvazdušnom prostoru ako ga pogodi takvo
„eksplozivno tane". To je sigurna smrt.
Direktan pogodak u tako malu metu kao što je čovek dešava se
veoma retko, pa ipak je opasnost od meteorita sasvim realna za vasionske
putnike.
Kosmički brodovi bili su dosta dobro zaštićeni radio-reflektorima
— superosetljivim lokacijskim uređajima, spojenim sa automatskim
pilotima, no, kao što je već bilo rečeno, za vreme zadržavanja na
asteroidu te „oči" broda bile su beskorisne.
Daljina do koje one dopiru velika je — do pet hiljada kilometara;
pa čak i ta naoko ogromna razdaljina neznatna je za meteorit, koji leti
kosmičkom brzinom.
Pre nego što bi posada broda i preduzela zaštitne mere, uo čeni
meteorit bi prešao to rastojanje. Istraživači vasionskog prostora smelo
idu u susret opasnostima.
Sve je to bilo poznato Meljnikovu, pa ipak bol za izgubljenim
drugom nije bila manja posle takvih razmišljanja. Iskreno je žalio
Orlova. A sem toga on je dobro znao kakav će težak utisak ostaviti na
Zemlji vest o smrti jednog od učesnika ekspedicije. Do povratka
kosmičkog broda na Zemlju bilo je nemogućno skriti tragični elu čaj.
Meteoritna bujica tekla je čas i po kroz putanju Arsene. Onda je
najednom prestala. Za sve to vreme samo su pet puta brod pogodili
omanji kamenovi, koji ipak nisu probili njegov omotač.
Kada je postalo jasno da se Arsena razminula u prostoru sa
meteoritima i da je opasnost prošla, Meljnikov se uputi u radio-kabinu.
Tamo su već bili Zajcev i Knjazev. Mehaničareve o či bile su
uplakane, i on se trudio koliko je mogao da to sakrije. Kao najmla đi član
posade, stideo se suza.
— Andrejev i Vtorov nose ga ovamo — izvesti Toporkov.
— A ostali?
— Produžili su.
Toporkov je to rekao kao u neverici, ali je Meljnikov razumeo
Belopoljskog.
— Kako prenose telo preko provalija? —- upita Zajcev.
— Vtorovu nije ništa da preskoči zajedno s telom.
— Zar ćemo ga ovde ostaviti? — prošaputa Knjazev.
Meljnikov se namršti i ništa ne odgovori. I njemu je ta misao
padala na pamet. Kao da nije bilo drugog izlaza.
Iz glasnogovornika retko su se čuli glasovi. Osećalo se da su ljudi iz
grupe Belopoljskog izmenjivali samo najnužnije reči.
 033

Na ekranu se video stenoviti hrbat s druge strane provalije koja se

nalazila pokraj kosmičkog broda. Meljnikov i njegovi drugovi nisu
skidali pogled s njega. Trebalo je da se na njemu pojave dva živa člana
posade koji nose trećeg --- mrtvog.
Samo tri časa ranije ispratili su Leonida Orlova, uvek punog
energije, optimistički raspoloženog, sa ozbiljnim pogledom lepih o čiju na
mršavom licu. Ko bi mogao i pomisliti da će posle jednog časa taj čovek
pun snage biti samo leš!
Možda nikada ranije nisu bili toliko svesni strašnih sila prirode, u
čiju su tajnu želeli da proniknu.
— Evo ih — reče Zajcev.
Na grebenu litice ukazaše se dve sićušne prilike. Visoki Vtorov
jasno se isticao pored nižeg Andrejeva. Inženjer je nosio Orlovljevo telo.
On prvi skoči dole sa svojim teretom. Andrejev pođe za njim. Istim
redom savladali su i provaliju.
Meljnikov, Zajcev i Knjazev uputiše se izlaznoj kameri. Toporkov
je ostao. Nije smeo da napusti radiostanicu.
Posle nekoliko minuta oni čuše kako se zatvoriše spoljna vrata,
zatim karakteristično šištanje šmrkova, koji su kameru punili vazduhom.
Zasvetli zelena sijalica, i otvoriše se unutarnja vrata.
Zajcev i Knjazev, trudeći se da ne gledaju u unakaženo Orlovljevo
lice, pomogoše im da skinu odela.
— Da ga odnesemo u crveni kutić — predloži Meljnikov.
Vrata kutića su vrlo visoko — reče Andrejev. — Teško ćemo ga
spustiti dole.
— Onda na opservatoriju.
Meljnikov izvadi maramicu i njome pokri šlem. Sa Orlova skinuše
ranac i balone s kiseonikom. Zatim, ne skidaju ći odelo odnesoše ga u
opservatoriju i položiše na sto, koji je pre nekoliko časova postavio li čno
astronom u nameri da za vreme zadržavanja na Arseni sredi prikupljeni
materijal.
— Donesite zastavu — reče Meljnikov — Iz kajute Belopoljskog.
Vtorov iziđe i brzo se vrati sa crvenom zastavom.
— Prvu počasnu stražu držim ja — reče Meljnikov, — smenite me
posle pola sata.
Shvativši da on želi da ostane sam sa poginulim, drugovi iziđoše.
Časovi su prolazili nesnosno sporo. Došla je i treća noć, zatim je
Sunce opet izišlo. Ogromni brod kao da je izumro.
Ljudi su se smenjivali na počasnoj straži i razilazili se bez ijedne
reči. U radio-stanici vrlo retko su se čule odsečne rečenice, koje su
dopirale ovamo iz okrugle kotline. Kao da je Arsenu obavio nevidljiv crn
veo, pritisnuvši sve svojom težinom.
Posle devet časova odsustvovanja, na brod se vratilo pet ljudi.
Dočekali su ih i pomogli im da se u tišini skinu.

034

Da ih se vratilo svih šest, svakako bi ih obasuli pitanjima.

— Gde je on? — poluglasno upita Pajčadze čim su mu skinuli
šlem.
— U opservatoriji — isto tako tiho odgovori Meljnikov.
U svih su bila mračna, omršavela lica. Pošto su skinuli odela, svi se
zajedno uputiše u opservatoriju, Za njima pođoše i oni koji su bili ostali
na brodu.
Jedanaestorica ljudi dugo su stajali kraj tela druga, ćutke se
opraštajući s njim. Belopoljski pridiže kraj zastave, naže se i pažljivo se
zagleda u ono što je do malopre bilo lice njegovog učenika.
— Bio je to darovit naučnik — reče kao da govori samom sebi. —
Velike sam nade polagao u njega. Porodica vasionskih putnika pretrpela
je težak gubitak. Život je dao za nauku. — Belopoljski se ispravi. —
Prisiljeni smo da Leonida Nikolajeviča Orlova ostavimo na Arseni.
— Ležaće ovde dok sledeća ekspedicija ne vrati njegovo telo na
Zemlju. Određujem da se sahrana obavi za dva časa. Molim Borisa
Nikolajeviča i Konstantina Vasiljeviča da za to pronađu pogodno mesto.
— Hajdemo, Borise Nikolajeviču! — reče Zajcev.
Mesto za grob našli su u senci nadnete stene. Nikada
ovamo neće dopreti sunčevi zraci, i smrznuto, sasvim očuvano telo
čekaće čas da ga iskopaju, smeste u olovni sanduk i prenesu u otadžbinu.
— Ovde će se podići spomenik za večna vremena — reče
Meljnikov, pokazujući na stenu.
Bezvučno je blesnuo plamen eksplozije. U podnožju stene napravila
se jama. Zajcev je iz skladišta rezervnih delova doneo čeli čnu plo ču dugu
dva metra, na kojoj je oštricom autogenog plamena napisao ime
poginulog i datum. Grob je bio gotov.
U označeno vreme obavljena je sahrana. Mesto u sanduku, telo se
nalazilo u astronautičkom odelu. Smrskani šlem zamenili su novim.
U tužnom obredu učestvovali su svi sem Meljnikova, Zajceva,
Balandina i Andrejeva. Čak ni sada nije bio narušen zakon kosmi čkih
 putovanja — jedan deo posade ostao je na brodu.
Kad je čelična ploča pokrila grob, triput je odjeknuo počasni plotun.
No on se nije čuo. Samo je plamen blesnuo iz cevi pištolja. U
bezvazdušnom prostoru nema zvuka.
Sledećeg „jutra" Belopoljski, Balandin, Romanov i Vtorov ponovo
krenuše u kotlinu. Ovog puta poneli su sa sobom električni čekrk, uz
njega akumulatorske baterije, i dva čekića odvaljivača, s balonima
komprimiranog vazduha. Ovaj teret bio je težak čak i na Arseni.
— Biće to mnogo za vas četvoricu — reče Meljnikov. — Povedite
još nekog.
— Nije potrebno — odgovori Belopoljski. — Pomoću kanapa
prebacivaćemo teret preko provalija, a isto tako diza ćemo ga na stene.

035

Na kraju krajeva, sve to ovde ne teži više od trideset kilograma.

Spašće nas Vtorovljeva fizička snaga.
— Ali zašto ne povedete više ljudi?
— Zato što nam je jučerašnje iskustvo pokazalo da se ne sme i ći u
velikoj grupi. Opasno je.
Četvorica ljudi otišli su i vratili se tek posle deset časova. Trojica su
bili sasvim iscrpeni.
-— Pripremite kosmički brod za polazak — reče Belopoljski
Meljnikovu i, ništa više ne dodavši, uđe u svoju kajutu.
— Toliko sam malaksao kao da sam na zemlji nosio vre će od net
pudova — reče Romanov.
— A šta ste radili? — upitaše ga.
— Razbijali smo i raznosili kamenje.
— Znači da su granitne figure uništene?
— Ne, njih nismo dirali.
Što se tiče Vtorova. on je izgledao kao i uvek. Umor nije mogao da
savlada gvozdeni organizam tog sportiste.
Prošla su još dvadeset četiri časa.
Zajcev i Knjazev završili su pregledanje motora i brod više nije
imao razloga da se zadržava na Areeni, na kojoj je boravio trideset šest
sati.
To vreme bilo je dovoljno da se obave svi unapred odre đeni poslovi,
kao i jedan nepredviđen, koji je ispao najvažniji. Sada, ostavljaju ći ovde
jednog člana posade, „SSSR-KS 3" bio je spreman da nastavi put.
Četvrtog jula, u jedan čas po ponoći, po moskovskom vremenu,
kosmički brod se, uključivši samo jedan motor, lako odlepio od Arsene.
Sa osećanjem duboke tuge posmatrali su vasionski putnici asteroid
koji se udaljavao. Ubrzo se on pretvorio u malu zvezdu koja je naglo
gubila sjaj.
Zatim je sasvim nestao. No oni dugo nisu skidali očiju sa ekrana, na
kome su malopre videli malu planetu, koja je odnela sa sobom telo druga
kojega je smrt ugrabila iz njihovog složnog kolektiva.
Znali su da će na dugom putu osvajanja kosmosa neizbežno biti
žrtava. Priroda se ne predaje bez žestoke bitke. Istorija otkri ća puna je
imena poginulih heroja. Tako je bilo na Zemlji, tako će biti i u
međuplanetarnom prostoru. Bili su toga svesni. Ali srce se uvek ne
pokorava razumu ...
Dva dana trajala je žalost na brodu. Članovi posade zadržavali su se
u svojim kajutama, sastajući se samo za vreme doručka, ručka ili večere,
ali ni tada nisu razgovarali među sobom.
No ma koliko tuga bila velika život je ipak jači, i on od živih traži
svoje.

036
 Kosmičko putovanje se nastavljalo. Trebalo je živeti i raditi. Od
Arsene do Venere kosmički brod je imao da pređe put od šest dana i
noći, a plan naučnih radova predviđen za to vreme još nije bio ispunjen.
Astronomi su se prvi latili posla, dajući primer ostalima.
Osmog jula Belopoljski zamoli da svi dođu u radio-stanicu da
saslušaju izveštaj o rezultatima posete Arseni. Vreme je bilo tako
izabrano da bi na Zemlji mogli da prime talas kosmičkog broda, i
naučnici koji su se okupili u Kosmičkom institutu kao da su prisustvovali
tom sastanku.
Izveštaj je podneo profesor Balandin. Svestrano obrazovan čovek,
on je u jednoj ličnosti sjedinjavao tri naučne grane — bio je istaknut
okeanograf, zoolog i poznat teoretičar vasionskih putovanja.
Mada je materijal njegovog izveštaja bio toliko obiman da bi bio
prevelik i za celu naučnu monografiju, profesor je ipak uspeo da ga izloži
za ciglo dvadeset minuta.
Krajnja suvoparnost i precizna formulacija činjenica, s jasnim, kao
iz kamena isklesanim zaključcima — takav je bio stil izveštaja.
Profesor je počeo s karakteristikama Arsene. Izneo je rezultate
geoloških istraživanja tla asteroida, i pokazalo se da njegove tri četvrtine
čini prirodno gvožđe.
— Takav sastav imaju meteoriti koji padaju na Zemlju. To
dokazuje da asteroidi i meteoriti imaju zajedničko poreklo. Da li su oni
odlomci „pete planete" ili nisu, još se ne može sa sigurnoš ću re ći. To što
u gvožđu ima kiseonika, govori u prilog hipoteze o planeti.
Pošto je izneo podatke o veličini, masi, brzini okretanja oko ose, o
sastavu ruda, Balandin je prešao na nalaz ruševina.
— Nije potvrđena pretpostavka da su otkriveni ostaci zdanja koje
se nekada uzdizalo na površini nastradale planete. To je i trebalo
očekivati. Ništa što je veštački napravljeno nije se moglo održati u
jednoj kosmičkoj katastrofi. Pod kamenjem smo otkrili istu asfaltnu
površinu kao i u celoj kotlini. Geometrijske figure nisu u čvrš ćene za tle,
nego su jednostavno stavljene na njega. Nameću se tri pitanja — ko je
postavio figure, zašto i zbog čega su one razrušene? Samo se na tre će
pitanje može sigurno odgovoriti. Zdanje je srušio ogroman meteorit.
— Jasno se vide tragovi njegove eksplozije prilikom pada. Što se
tiče prva dva pitanja, možemo izneti samo pretpostavke. Zanimljivu
misao izrekao je Konstantin Jevgenjevič. Dajem reč njemu.
Belopoljski se primače bliže mikrofonu.
— Hipoteza je sporna — poče on. — Ali zasad nema drugog
objašnjenja. Granitne figure isklesao je čovek ili biće slično njemu. One
se nalaze na asteroidu, gde ne može biti živih bića. Zaklju čak — njih su
postavili isti ovakvi vasionski putnici kao što smo mi.

037
 — U radio-kabini začuše se usklici čuđenja. Neo čekivani zaklju čak
Belopoljskog sve je zaprepastio, mada je sam po sebi bio sasvim logi čan.
— Čak se ni približno ne može reći kada — nastavi Konstantin
Jevgenjevič — ali je sigurno da je naš sunčani sistem posetio kosmi čki
brod. Odakle je doleteo? To pitanje će se rešiti tek onda kad daleki
potomci tih vasionskih putnika još jednom dolete k nama, ili mi k njima.
Meljnikovu se učini da je Belopoljski napravio omašku u svom
izlaganju.
— Sami ste podvukli da se ne zna odakle je doleteo brod — re če on.
— Ne prekidajte me! — nezadovoljno se namršti akademik. —
Odgovoriću na to pitanje. Dakle, šta su kraj Sunca videli nepoznati
vasionski putnici? Od planeta, samo je na Zemlji, Veneri i Marsu
postojao organski život.
— Samo na Zemlji mogli su oni videti ljude, koji su onda bili na
niskom stupnju razvitka. Za njih je bila neosporna činjenica da će se
čovek visoko uzdići po eventualnim lestvicama. Stavivši sebe u njihov
položaj, razmišljao sam o tome šta je trebalo da oni urade. Trebalo je na
neki način obeležiti to da je na Zemlju doleteo brod iz drugog sveta. Ali
koji bi se to spomenik mogao sačuvati tokom hiljada godina? Na Zemlji,
Marsu i Veneri to je nemogućno. Klimatske promene, kiše, vetrovi,
uništiće i pretvoriće u prah bilo kakvu građevinu u tako dugom periodu.
— Nije sasvim ubedljivo! — primeti Balandin. — Može se
postaviti spomenik skoro za večna vremena.
— E baš to „skoro". No oni to nisu učinili. Bar na Zemlji nije bio
pronađen takav spomenik. Čini mi se da je trebalo da u čine nešto drugo.
Na Arseni nema atmosfere, nema klimatskih pojava. Asteroid se okre će
blizu i Zemljine i Venerine putanje.
— Kad ljudi „sazru" i krenu u međuplanetarne prostore, oni će
obavezno posetiti asteroid i na njemu će naći ostavljeni spomenik.
Upravo tako su morali i oni rasuđivati. I mi smo odista našli spomenik.
Naravno, oni su o sebi mogli ostaviti jasnije podatke. Ništa nismo našli,
ali to ne znači da ničega i nema. Za ovo kratko vreme nismo stigli da
pretresemo ruševine da stignemo do onoga što je zatrpano eksplozijom.
To će, uraditi sledeća ekspedicija. To je moja hipoteza. Name će se pitalje
— zar ta razumna, i to visoko razumna bića nisu znala za kvadratni,
heksagonalni i rombski sistem? Zar im je bio poznat samo kubi čni?
Videli smo oktaedre, dodekaedre, tetraedre i kocke. Nijedne piramide,
nijedne prizme, nijedne brahidome! Da li je to slu čajno? Mislim da nije.
U tome ima izvesnog smisla. Zagonetku granitnih figura moramo mi da
odgonetnemo. I onda ćemo saznati odakle je doleteo brod. Ovo je
odgovor na pitanje Borisa Nikolajeviča — dodade Belopoljski.
 Sastanak se završio oko tri časa po podne. Članovi ekspedicije
raziđoše se u kajute.

038

Sutradan Toporkov primi dugačak radiogram, u kome se govorilo o

reakciji zemaljskih naučnika na hipotezu Belopoljskog. Većina se slagala
s njegovim zaključkom.

SESTRA ZEMLJINA

Na srednjem rastojanju od sto osam miliona kilometara od Sunca,

četrdeset dva miliona kilometara bliže nego Zemlja, veličanstveno plovi
svojom putanjom druga planeta sunčanog sistema, koju su naši daleki
preci nazvali Venera — boginja proleća i ljubavi drevne mitologije.
Skoro iste veličine i mase kao Zemlja, njena najbliža susetka u
prostoru, planeta s pravom nosi svoje poetično ime. Na Zemljinom nebu
nema lepšeg prizora od Venere, koja se blista na ovlaš porumenjenom
jutarnjem nebu. Na večernjem nebu, kao što je većina stanovnika
gradova obično vidi, planeta nije tako lepa.
Zanimljiv je podatak da su u nekim arapskim zemljama Veneru
nazivali sasvim suprotnim imenom — Lucifer, što odgovara re či
„Satana". Teško je shvatiti zbog čega su tako nazvali snežnobelu
lepoticu.
Možda je za astronome Venera bila još veća zagonetka nego Mars.
Površina planete ne može se posmatrati sa Zemlje: zaklanjaju je oblaci
koji se nikada ne razilaze. Jedni su smatrali da vasionski putnici, kada se
budu spustili na Veneru, neće ugledati ni mora, ni šume, nego samo
kamenitu pustinju, zasutu vulkanskim pepelom, a drugi, opet —
nepreglednu močvaru. Pristalice čuvenog pobornika ideje da je život
rasut svuda u vasioni Gavrila Adrijanoviča Tihova tvrdili su suprotno —
da na Veneri ima života, ali da on, naravno, nije onakav kao na Zemlji.
Istraživači neće tamo videti zelene šume: biljni svet Zemljine sestre treba
da je narančaste ili crvene boje usled žarke klime. Ta i u tropskim
predelima Zemlje ima mnogo crvenih biljaka. I ne samo u tropskim. U
vrelim izvorima Kamčatke, gde temperatura dostiže + 80°, žive purpurne
i crvene alge, a obale tih izvora prekrivene su narančastom i žutom
mahovinom. Život se prilagođava svim uslovima.
On je podjednako moguć u veoma žarkoj klimi Venere kao i u
veoma hladnoj klimi Marsa. Pomoću rado-astronomije bilo je
ustanovljeno da temperatura površine planete iznosi približno sto stepeni,
ali to je trebalo proveriti. U planu je bilo da se tačno ustanovi trajanje
dana i noći, nagib ose i još mnoge druge stvari.
Predstojao je zamašan posao, a kosmički brod, prema planu, nije
smeo da se zadržava na Veneri više od četrdeset osam dana (razume se,
zemaljskih).

039

Sve to izložio je Belopoljski na sastanku posade broda.

„SSSR-KS 3" primicao se cilju. Do Venerine putanje ostalo je još
oko tri i po miliona kilometara, to jest nešto više od dvadeset četiri časa
putovanja.
Kosmički brod više nije leteo pravo. Gasne ru čice bile su okrenute,
i on je sada opisivao u prostoru džinovsku krivu, da bi se našao iza
planete i leteo u istom pravcu s njom. Motori su radili pod minimalnim
opterećenjem, no to je bilo dovoljno da se pojavi slaba sila teže. Više se
nije moglo leteti slobodno kroz vazduh — levi bok kao da je sebi
privlačio sve predmete u brodu.
Belopoljski i Meljnikov, smenjujući se, neprekidno su dežurali za
komandnim pultom.
Automatski uređaji za upravljanje vodili su brod određenom trasom,
no ipak je bilo neophodno proveravati let i svakog časa izračunavati
mesto gde se brod nalazi.
Ostali članovi posade latili su se postavljanja privremenih podova u
kajutama i hodnicima. Jer na Veneri su vasionske putnike o čekivali
obični uslovi teže, i trebalo je tako opremiti prostorije kako bi u što ve ćoj
udobnosti proveli mesec i po dana na Zemljinoj sestri.
Prošlo je devetnaest dana od onog nezaboravnog jutra kada se
„SSSR-KS 3" odlepio od raketodroma i otpočeo svoj teški i opasni put.
Za to srazmerno kratko vreme članovi ekspedicije preživeli su i osetili na
svojoj koži mnogo štošta. Trideset šest časova provedenih na Arseni, i,
posebno, tragična pogibija Orlova, ostavili su kod svakog dubok i
neizbrisiv trag. Ljudi su se izmenili. To se pre svega videlo kod onih koji
su prvi put učestvovali u međuplanetarnom letu. Nekima, kao, na primer,
Romanovu, Knjazevu ili Vtorovu, prilikom polaska sa Zemlje još nije
bilo sasvim jasno šta ih očekuje. Vasionsko putovanje, poseta asteroida,
istraživanje Venere — sve je to u njihovim očima bilo prekriveno
romantičnim velom. Sada su videli i naličje svega toga, susreli su se s
grubom stvarnošću — do pobede nad prirodom ne dolazi se tek onako,
ona se postiže u upornoj borbi na život i smrt.
Nekima su prvi dani leta doneli samo teška iskušenja, Saznanje da
se nalaze u beskrajnom praznom prostoru, u čijem je središtu, činilo se,
nepomično visio sićušni kosmički brod, nedostatak vidljivog oslonca,
pobrkani pojmovi gde je gore a gde je dole, bestežinsko stanje — sve je
to snažno delovalo na psihu, dobra polovina posade prebolela je
„kosmičku bolest".
Na početku druge polovine puta sve se izmenilo. Posada broda
preobratila se u jedinstven kolektiv istraživača, prožet istim mislima i
zajedničkim ciljevima. Svaki njegov član u potpunosti je shvatio šta od
njega traži i kakvu mu opasnost donosi profesija koju je izabrao. I mada
je posle Orlovljeve pogibije i za njih pretnja smrti bila realna stvar, niko
nije zažalio što se prihvatio tog posla.

040

Devetog jula, tačno u dvadeset dva časa i trideset minuta, putanja

leta „SSSR-KS 3" tačno se poklopila s Venerinom putanjom. Od tog
trenutka kosmički brod je „krenuo u poteru" za planetom, koja se nalazila
ispred njega na sto hiljada kilometara i „izmicala" mu brzinom
od 34,99 kilometara u sekundi. Posle pet časova i trideset tri minuta brod
će stići Zemljinu sestru.
Kroz okrugle prozore opservatorije i na ekranima Venera se videla
kao džinovski polumesec, skoro jedanaest puta veći nego Mesec na
Zemljinom nebu. Osvetljena Suncem, polovina planete zaslepljuju će je
blistala svojim snežnobelim pokrovom od oblaka. Noćna polovina jasno
se isticala na pozadini osutoj zvezdama, zaklanjaju ći ih svojom masom i
svetleći slabim sjajem, nalik na svetlucanje gornjih slojeva zemaljske
atmosfere. U pojasu mraka, koji se jasno vileo, blesnule bi s vremena na
vreme kao neke varnice i svetle linije.
— Posmatramo polarnu svetlost u Venerinoj atmosferi — reče
Belopoljski. — Zahvaljujući blizini Sunca, ta pojava je kudikamo
snažnija nego ia Zemlji.
— Gledana sa površine planete polarna svetlost svakako predstavlja
čaroban prizor — primeti Meljnikov.
Ove reči bile su jedine koje su komandanti broda izmenjali za vreme
„potere". Obojica su napregnuto posmatrali rad instrumenata. Rastojanje
između planete i kosmičkog broda stalno se smanjivalo, a sletanje na
Veneru, kao i na Zemlju, predstavljalo je vrlo težak manevar. Bila je
potrebna najveća pažnja i tačnost svakog pokreta.
Planeta se brzo povećavala, tako da je izgledalo kao da se ona sama
nadnosi nad brod.
Ubrzo su s vidika nestale sve zvezde zaklonjene njenom ogromnom
masom. Napred i sa strane video se samo okean od oblaka, koji je bio
blistavo beo sa strane okrenute Suncu, dok je s druge strane postepeno
tamneo, prelazeći u crnu boju.
Desetog jula, u četiri časa ujutru, po moskovskom vremenu, „SSSR-
KS 3" stigao je planetu i, usporivši brzinu, kao da se „uklju čio" u njeno
kretanje.
Tog trenutka brod se nalazio u najgornjim, razređenim slojevima
atmosfere, i sa te visine počelo je usporeno sletanje.
Motori su radili punom snagom, sprečavajući brod da se ne
sunovrati. Okean od oblaka se približavao.
Trebalo se prvi put spustiti na površinu četvrtog nebeskog tela koje
su posetili ljudi, trebalo je kročiti na „zemlju" Venere. Na taj doga đaj
nije se moglo ravnodušno gledati. Čovek se još nije bio navikao da leti s
planete na planetu, i za njega je dolazak na Veneru bio od izvanrednog
značaja. Doći će vreme kad će vasionska putovanja biti obi čna,
„svakodnevna" stvar ... Tada će ljudi bez naro čitog uzbu đenja izlaziti iz
brodova na tle drugih svetova. No do tog vremena bilo je još vrlo
daleko.
041

— Krila! — odsečno naredi Belopoljski kada je masa oblaka

prekrila ekran belom maglom.
Meljnikov pritisnu na određena dugmeta. Posle nekoliko sekundi
upališe se plave sijalice — krila su izišla iz svojih ležišta. Pretvorivši se
u reaktivni avion. „SSSR-KS 3" spuštao se sve niže, probijaju ći se kroz
gust sloj oblaka. Dole, negde na granici toga sloja, zaiskrili su se nejasni
blesci munja.
Brod je sada leteo kroz vazduh, i njime je trebalo druk čije
upravljati. Četiri motora, smeštena na mestu gde krila izlaze iz trupa,
nosila su ga napred. Manevrisanje se vršilo običnim eleronima i repnim
komandama. Komandant broda morao je znati da upravlja reaktivnim
avionom. Belopoljski stavi noge na pedala i uze u ruke upravlja č.
Moglo je izgledati čudno što se akademik tako sigurno prihvata
ovako teškog posla pilota, i to na takvom džinovskom brodu, ali u tome
nije bilo ničeg neobičnog.
Svi članovi posade .,SSSR-KS 3" osim Balandina, Andrejeva i
Vtorova, pohađali su kurs u letačkoj školi, leteli su na velikim avionima,
 i imali su diplome pilota reaktivne avijacije.
Tačno osam minuta pošto je počeo da se spušta, brod je izronio iz
mase oblaka i našao se usred strašnog pljuska išaranog neprekidnim
blistavim munjama.
Ekran se odjednom zamrači. Bujice vode onemogu ćile su svaku
vidljivost, i činilo se da je kosmički brod zaronio u okean. Ali je strelica
antigrafa pokazivala da do površine Venere ima još kilometar i po.
Najednom, kao da je neko prevukao sunđerom preko ekrana,
nestadoše bujice vode. Pred očima posade iskrsnu panorama beskrajnog
okeana.
Meljnikov se naže napred i, duboko uzbuđen, zagleda se u poznatu
sliku koju je toliko puta gledao u svojoj svesti...
Olovni talasi s dugim belim grivama pene, tamni iskidani oblaci
iznad njih, crne zavese pljuskova, prožete isprekidanim munjama, ista
ona mutna polusvetlost ...
Za tih osam godina ništa se nije izmenilo. U životu planete vekovi
su kraći nego sekundi u ljudskom životu.
Priroda nema kud da se žuri — pred njom je večnost.
Meljnikov pogleda Konstantina Jevgenjeviča. Komandant broda
mirno je sedeo zavaljen u sedište, pažljivo se zagledaju ći u ekran, ali bez
ikakve uznemirenosti.
Nije imao za šta da strahuje. Venera nije više bila zagonetna
neznanka. Vodio je brod ka unapred određenom mestu, koje je trebalo
samo pronaći.
Već tri časa leteo je ,,SSSR-KS 3" nad okeanom, a nigde ni
najmanjeg traga od obale. Možda se kopno koje je otkrila prva
ekspedicija nalazi na noćnoj polovini planete?!

042

To je bilo mogućno; a niko nije mogao da zna da li na Veneri postoji

još neko drugo kopno.
Vreme obrtanja oko ose — noć i dan planete — bilo je nepoznato.
Moglo se desiti da noć iznad narančastih šuma potraje još nedeljama.
U tom slučaju moraće potražiti drugo mesto za sletanje.
No da li postoji takvo mesto? …
Meljnikov i Belopoljski promeniše uloge, Sada je Boris Nikolajevič
upravljao brodom, a Belopoljski se odmarao, spreman da svakog trenutka
pomogne.
Nisu znali koliko će vremena provesti u vazduhu. Bilo je
besmisleno spustiti se na talase sred okeana, čak ako i ne ugledaju obale.
Trebalo je po svaku Cenu naći čvrstu „zemlju".
Kosmički brod je sve vreme leteo pravo, držeći kurs na zapad,
pretičući Sunce. Ono se iza guste mase oblaka nije videlo, ali su osetljivi
fotometri, postavljeni spolja, na trupu broda, prenosili na pult da se ja čina
dnevne svetlosti ne smanjuje, a to znači da brod još nije stigao u podru čje
mraka.
U kabinu uđoše Pajčadze i Balandin. Rukovodeća ekipa ekspedicije
izmenjala je mišljenja.
— Ako se ne ukaže kopno, možemo zaći ne mnogo daleko u
područje sumraka — reče Belopoljski.
— Beskorisno je okretati i leteti natrag — složi se s njim Balandin.
— Ako je tamo odista zemlja, nemamo mnogo vajde od nje. „Isto čni"
delovi planete ulaze u noć.
— Možda bi bilo bolje da skrenemo na sever ili jug --- predloži
Meljnikov.
— Za to uvek imamo vremena — odgovori Belopoljski. — Sada se
nalazimo na istoj širini na kojoj se letelo prošli put. Naš je zadatak da
pronađemo ušće reke. Ako to ne bude mogućno, onda ćemo morati
menjati pravac.
— U krajnjem elučaju — reče Pajčadze ostaćemo u vazduhu dok
se kopno ne pomoli iz noći.
— Zaboravljate da atmosferni motori ne mogu da rade odve ć dugo.
— Onda, šta da radimo?
— Na okean se ne smemo spustiti — rezimira Balandin. — Koliko
se može oceniti, vetar je vrlo jak. Pod nama besni bura.
— A kad se još uzmu u obzir neprekidni pljuskovi, položaj broda
na talasima bio bi sasvim loš — dodade Meljnikov.
Prošlo je još dva časa, no nisu se desile nikakve promene. Ispod
broda se i dalje prostirao beskrajni okean. Često su morali da lete kroz
olujne frontove, i onda bi neprozirni mrak prekrivao ekrane. Samo su
instrumenti saopštavali da još nema obale.
Doktor Andrejev predloži da se okrepe doručkom. Za sve vreme
putovanja njegova je dužnost bila da hrani članove ekspedicije.

043

To nije bilo teško i nije oduzimalo mnogo vremena.

U spremištima kosmičkog broda svi prehrambeni proizvodi bili su
već ranije sortirani i upakovani u naročite pakete. Dovoljno je bilo da se
uzme sledeći paket (svi su bili numerisani) i, ako je potrebno da se
njegov sadržaj podgreje u termostatu. Deset minuta — i doru čak, ru čak
ili večera već su gotovi. Pranje sudova nije zadavalo brige vasionskim
putnicima iz prostog razloga što sudova nije bilo — njima se u uslovima
bestežinskog stanja ionako nije moglo služiti. Metalni sudovi ili sudovi
od plastične mase, kutije i konzerve — sve se to, sa ostacima hrane,
uništava u električnoj peći, a pepeo se izbacuje napolje.
I danas, kada je došlo vreme doručku, Andrejev je sve brzo spremio,
no ovog puta trud mu je bio uzaludan. Samo su se Toporkov, Zajcev i
Korževski odazvali njegovom pozivu. Ostalima je uzbu đenje oduzelo
apetit.
Na uporno navaljivanje lekarevo, Belopoljski i Meljnikov popiše po
čašu čokolade i ponovo zauzeše mesto za pultom.
Jedne iste misli uznemiravale su sve učesnike ekspedicije. Ako na
strani Venere koja je sada okrenuta Suncu nema „zemlje", mogli su
zapasti u veoma neprijatnu situaciju.
Prema podacima astronomije, dan i noć na Veneri veoma su dugi, u
svakom slučaju nisu kraći od dve-tri sedmice. Koliko li će pro ći vremena
dok obrtanje planete ne vrati kopno u „dan"? Možda je no ć na kontinentu
pala tek nedavno.
Ma koliko bili snažni „atmosferni" motori kosmičkog broda, nisu
mogli raditi bez odmora više od četrdeset časova.
Ako za to vreme brod ne aterira, preostaće im samo jedno — da
napuste Venerinu atmosferu i da, odletevši opet u me đuplanetarni
prostor, privremeno postanu satelit planete.
Takva perspektiva nikom se nije sviđala pošto je oduzimala
dragoceno vreme predviđeno za istraživačke radove, kojih je bilo veoma
mnogo, a da se i ne govori o tome da ponovno letenje u atmosferu krije u
sebi veliku opasnost.
Posadi broda je prolazilo vreme u mučnoj jednoličnosti. „SSSR-KS
3" je iz sata u sat leteo nad uzburkanim okeanom na visini od jednog
kilometra. Ozgo stalno isto mračno nebo što se često izliva u
pljuskovima. Pokatkad bi naišli na velike oblasti pod gustom maglom,
tako da se činilo da brod leti kroz oblake. Nekoliko puta je zaslepljuju ća
munja spojila nebo i okean u neposrednoj blizini broda, pa se kroz
čelične zidove trupa čuo strašan tresak usled električnog pražnjenja.
Sile stihije, kojima je blizina Sunca davala mnogo veću snagu nego
onima na Zemlji i nehotice su budile misao — šta će biti s ljudima kad
se brod spusti i oni iziđu iz njega? Neće li ljudi sa Zemlje postati igra čka
u rukama negostoljubive prirode Venerine?

044
 Neće li oni, sprženi munjama, odneseni bujicama pljuskova,
zatrovani otrovnom atmosferom, biti uništeni čim se liše zaštite svog
kosmičkog broda?
Možda je Venera spremila još desetak nepoznatih opasnosti
kako bi se obračunala s nezvanim uljezima koje je poslala njena „sestra".
O tome su razmišljali svi članovi posade „SSSR-KS posmatraju ći
na ekranima kako napolju besni oluja.
— Nisam mogao ni zamisliti da je priroda Venere tako
negostoljubiva, iako sam sve to gledao u filmu — reče Romanov, koji je
zajedno sa Toporkovom dežurao u radio-stanici. — Da li ćemo mo ći
izići iz broda?
Igor Dmitrijevič ga pogleda i osmehnu se.
— Treba da iziđemo, i izići ćemo! — reče on. — Ako biste znali
šta vas čeka, da li biste odustali od putovanja?
— Ja se ne plašim — odgovori mladi geolog malo uvređeno.
— A ja sam siguran da se plašite. I ja se plašim. Znate šta rado
govori Boris Nikolajevič? „Nije stvar u tome da se čovek ne plaši, nego
u tome da zna kako da savlada strah,"
— Pa to je Boris Nikolajevič . . .
— A šta je on — prekide ga Toporkov — zar je on čovek od
drukčije krvi i mesa?
— On je čovek kao vi i ja. Ne mislite na opasnost, i ona neće biti
strašna. Ovde je kao i u ratu. Ljudi se plaše, ali ratuju.
— Ma, ja se ne plašim. Igore Dmitrijeviču ... — zausti Romanov,
no u taj čas džinovska munja tresnu, izgledalo je, u sam trup broda. Za ču
se užasan prasak i brod se osetno zatrese.
Romanov i nehotice uzmače od ekrana.
— Eto! — reče Toporkov. — Ubedite me sad da vas to ne plaši.
Da, da! Vasionski letovi su strašni! …
— Ali kad zagusti ...
— E, to je druga stvar. Znamo čega smo se prihvatili. Da smo u vas
sumnjali, ne biste bili član posade.
Na početku osmog časa leta nad okeanom fotometri zabeležiše
postepeno slabljenje osvetljenosti. Kosmički brod je stigao u podru čje
sumraka. Iza njega Sunce se klonilo istočnom horizontu.
Zahvaljujući sporom obrtanju planete oko svoje ose, „SSSR-KS 3"
lako je preticao Sunce.
Obala kontinenta još se nije videla. Belopoljski je odlu čio da još
jedan čas lete ka zapadu. Ako se ne ukaže kopno, kosmi čki brod će se
vratiti iz područja sumraka i potražiće „zemlju" na severu ili na jugu.
Sve se više smračivalo.
Pomoću instrumenata na pultu, brod je mogao leteti ,,slepo", no nije
bilo ni od kakve koristi da se probija kroz mrklu no ć. Isto tako, bilo je
nemogućno po noći aterirati na kopno.
045

Venera nije raspolagala opremljenim raketodromima.

U poslednjem trenutku, kad se Meljnikov, koji je upravljao brodom,
već spremao da prebaci ručicu i da okrene natrag, radio-talasi lokatora
napipaše tvrdu „zemlju" i, odbivši se od nje, pokrenuše strelicu na
instrumentu.
Prava linija na traci, koja je u toku osam časova pokazivala da ispod
broda nema ničega sem vode, naglo skoči u vis i poče isprekidano da
vijuga, obeležavajući neravnine daleke „zemlje".
Još se dobro videlo. Trebalo je da se kopno ukaže za nekoliko
minuta, ako je to, naravno, bilo kopno, a ne neko ostrvo. No i ostrvo je
moglo biti pogodno za ateriranje.
— Izgleda da nam se sreća osmehnula u poslednji čas — reče
Belopoljski.
— Videćemo! — uzdržano se javi Meljnikov. — Sudeći po
instrumentu, ,,zemlja je tačno u pravcu brodskog pramca.
Kosmički brod ulete u novi olujni front i svaka vidljivost se izgubi.
Da ne bi proleteli pored „zemlje", Meljnikov smanji brzinu. To nije
bilo sasvim bezopasno — snaga vodene bujice mogla je sunovratiti brod.
No moralo se svesno rizikovati. Možda olujni front nije širok? …
I stvarno, posle tri minuta brod izlete iz oluje. Pred očima posade
ukaza se narančastocrvena traka.
Ako je to bilo ostrvo, onda je ono, očigledno, dosta veliko i
pogodno za ateriranje i za duže zadržavanje.
Nalazilo se na samoj granici dana i noći, i na njemu je uskoro
trebalo da osvane dan, dugi dan Venere.
Meljnikov skrenu ka jugu i, vodeći brod na visini od sto metara,
pažljivo se zagledao u reljef obale, tražeći pogodno mesto.
To isto su radili i svi ostali.
Profesor Balandin prvi ugleda uzan zaliv, koji je duboko zadirao u
kopno, okružen strmim obalama, obrastao ogromnim drve ćem, i izvesti o
tome komandanta. U tom zalivu, zaklonjenom od vetra, voda je bila
mirna.
Doletevši bliže, videše da je zaliv širok dvesta metara i da najmanje
jedan kilometar ulazi u dubinu obale. Luka je bila vrlo dobra.
Meljnikov pogleda komandanta broda.
— Spuštajte se! — reče Belopoljski. — Ko zna gde i kada ćemo
naći drugu „zemlju“.
 Kosmički brod opisa široki polukrug i stade da se spušta.
Umuknuše motori, i „SSSR-KS 3", planirajući na krilima, dižu ći svojim
oštrim kljunom penušave talase, zapara vodu i skliznu po njoj svojim
ravnim plovcima, kao džinovski gliser.
Krila iščezoše u ležištima trupa, i stopedesetmetarska „cigara"
zaustavi se na površini zaliva, sto metara od obale.
Nekoliko sekundi posada se nije micala. Ljudima se činilo da je
zavladala nekakva naročita, svečana tišina.
046

Kosmički brod se neprimetno ljuljao. Zatim, kao po komandi,

svi jurnuše u kameru.
Uz složno pljeskanje, Belopoljski i Meljnikov se zagrliše.
— Dragi prijatelji! — reče Konstantin Jevgenjevič.
— Završena je prva, najteža polovina našeg puta. Stigli smo na cilj:
„SSSR-KS 3" nalazi se na Veneri. Zahvaljujem svima. No u ovom
radosnom času setimo se svi onih koji su ovome doprineli na Zemlji,
svih onih koji su sagradili naš divni brod. Setimo se našeg u čitelja i
druga Sergeja Aleksandroviča Kamova. On nije ovde, ali je u mislima
uvek s nama. Mi smo na Veneri! Ali na nju nisu stigli svi koji su poleteli
sa Zemlje.
— Za izvojevanu pobedu ima zasluga i Leonid Nikolajevi č Orlov.
Jednim minutom ćutanja odajmo poštu uspomeni našeg poginulog druga.

NEOBJAŠNJIV NALAZ

Vasionski putnici mogli su smelo reći da su imali sreće. Venera je

neočekivano pružila brodu divnu prirodnu luku.
Na reci bi se morali boriti protiv struja koje prete da kosmi čki brod
odnesu u okean. Ovde je voda bila nepokretna: visoke strme obale
pouzdano su štitile brod od vetrova i talasa. Prema okeanu zaliv je bio
pregrađen dugim stenovitim sprudom. Ma sa koje strane dunuo vetar,
voda u zalivu ne bi se pokrenula.
Ako bi se pomolilo sunce, to bi mesto moglo biti i lepo. Laka
izmaglica dizala se sa tamnomodre površine vode, podsećajući na
praskozorje na Zemlji. Zagasita linija strme obale bila je ukrašena gustim
zidom rastinja i ogromnog drveća čudnog oblika, obojenog u sve prelive
narandžaste, crvene i žute boje. Stabla drveća, za oko neobi čne, ruži časte
boje, bila su isprepletena gustom mrežom lijana (tako je izgledalo
izdaleka).
Ali umesto plavog neba nad zalivom i šumom lebdela je mra čna
koprena gustih oblaka. Umesto jake sunčeve svetlosti — mutna
polusvetlost, koja je gutala konture i davala pejzažu nekakav avetinjski
izgled.
Zaliv se nalazio u zoni jutra, no i po danu njegov izgled ne bi
trebalo da se promeni. Biće malo svetlije — i samo to. Sloj oblaka debeo
više kilometara, koji je škrto propuštao zrake dnevne svetlosti, čak i u
podne davao je na Veneri osvetljenje zemaljske večeri.

047

Naučnici su znali da na Zemljinoj sestri stalno duvaju vetrovi, koji

ponekad dostižu snagu uragana. Po kosom padanju tek minulog pljuska
videli su da i sada duva vrlo jak vetar. Ali je šuma, koja se dizala uvis sto
i više metara, bila čudno nepomična. U krošnjama drveća nije se
primećivao ni najmanji pokret. Kao da su narandžasto-crveni divovi bili
od kamena, zapanjujući svojim džinovskim razmerama, sledivši se u
burnom vazduhu svoje planete u neshvatljivom miru. Isto tako su
izgledali nepomični i žbunovi žutih biljaka, kojima su bili obrasli donji
delovi ružičastih stabala.
Da nije bilo kretanja vode i magle, slika bi izgledala mrtva, kao da
ju je na pozadini olovnog neba naslikao suludi umetnik, izmešavši sve
boje kojima se slika biljni svet. Nigde nije bilo zelene boje, koja je toliko
uobičajena na Zemlji.
Što su se više zagledali u okolni pejzaž kroz okrugle prozore
opservatorije, to se on vasionskim putnicima činio sve čudnijim.
Teško je čovek mogao da ubedi sebe da je to stvarno šuma —
carstvo biljaka. Svi ti žbunovi i drveće izgledali su i suviše nepomi čni,
beživotni. Kroz dogled se jasno videlo kako jedna iza druge bez ikakvog
reda, rastu grane, nalik na iskrivljene cevi, pokrivene ne liš ćem, nego
nekakvim raznobojnim izraslinama duguljastog oblika. Stabla drve ća bila
su od podnožja do vrha skoro iste debljine, oko metar u pre čniku, što je
bilo još čudnije s obzirom na tako veliku visinu. Žuti žbunovi izgledali su
kao zbijena masa, čak ni snažni objektivi dogleda nisu mogli da ih
razdvoje na pojedine grane. Svuda su se videle fantasti čno isprepletene
„lijane", debele kao ruka, purpurne boje, s crnim popre čnim prstenovima,
 usled čega su ličile na koralne zmije što su svojima gipkim telima obavile
ružičasta stabla, crvene i narandžaste grane.
— Šta velite na to? —- upita Pajčadze, spuštajući dogled i
obraćajući se Korževskom.
— Carstvo aktinija — odgovori biolog.
Teško da se moglo naći bolje poređenje. Venerino drveće stvarno je
jako ličilo na džinovske korale, na scifoidne dupljare, koji žive u toplim
vodama ekvatorijalnih Zemljinih okeana.
— A žuti žbunovi podsećaju na sunđere — primeti Meljnikov.
Profesor Balandin se osmehnu.
— Po vama ispada — reče on — da na Veneri nema biljaka, i da
smo dospeli u životinjsko carstvo.
— Možda je tačno tako — ozbiljno reče Belopoljski. — Ako se
prisetimo da, prema podacima spektralne analize, Venerine biljke troše
kiseonik, a izbacuju ugljen dioksid, što je odlika životinjskog sveta, onda
se ne treba čuditi.
— Kad izlazimo iz broda? — nestrpljivo upita Korževski.
— Čim Stepan Arkadijevič završi s analizom.

048

Doktor Andrejev, glavni lekar kosmičkog broda (drugi je bio Korževski),

vodio se u ekspediciji na Veneru ne samo kao lekar nego i kao hemi čar.
Čim se ,,SSSR-KS 3" spustio na vodu, uzete su probe vazduha, i sada je
Stepan Arkadijevič vršio kvantitativnu i kvalitativnu analizu.
Korževski — i ne samo on — morao se naoružati strpljenjem.
Andrejev nije voleo da se žuri u ozbiljnim stvarima, i svi su znali da će
objaviti rezultate analize tek posle dva, a možda i tri proveravanja.
Časovnik kosmičkog broda pokazivao je dvanaest i trideset. Bilo je
to vreme svakodnevne veze sa Zemljom. Poslednji radiogram bio je
poslan u trenutku kad su se približavali Venerinoj putanji, ta čno pre
dvadeset četiri časa. Članovi ekspedicije dobro su znali s kakvim
nestrpljenjem očekuju na Zemlji današnji razgovor.
Tamo je već bilo poznato da se „SSSR-KS 3" spustio na Zemljinu
sestru i, naravno, brinuli su se kako je to obavljeno. Sasvim je bilo
moguće da su se sada u radio-stanici okupili rođaci posade, nau čnici i svi
saradnici kosmičkog instituta, na čelu sa Kamovom.
Prva radiovest sa površine Venere bila je velik događaj, i nije čudo
što su svi članovi posade broda (sem Andrejeva, koji nije hteo da prekida
svoj posao) zamolili za odobrenje da prisustvuju tom doga đaju.
 Toporkov je pokušao da se buni, no Belopoljski se umešao i naterao ga
da se pokori opštoj želji.
Međutim svi nisu mogli stati u mali slobodni prostor radio-kabine;
ona je bila još tešnja zbog poda, koji je napola delio loptastu prostoriju.
Zajcev, Knjazev, Romanov i Vitorov morali su ostati u hodniku kraj
otvorenih vrata.
Radiogram, u vidu raporta direktoru Kosmičkog instituta i
predsedniku Akademije nauka SSSR, sastavili su i potpisali svi članovi
ekspedicije.
Igor Toporkov uključi mikrofon. Ovog puta niko mu nije branio da
uključi sve rezerve energije, što je on, prirodno, i učinio. Prenos kroz
atmosferu Venere bio je mnogo teži nego iz prostora.
Sem toga, pošto se nije tačno znao položaj broda u odnosu na
Sunce, nije se moglo jamčiti da je antena kosmičkog broda pravilno
postavljena. Pajčadze i Belopoljski činili su sve što su mogli da bi
Toporkovu pokazali pravac na Zemlju, no neprobojni sloj oblaka
dozvoljavao je da se taj pravac odredi samo približno.
Tačno u pet do jedan po moskovskom vremenu Toporkov glasno i
razgovetno reče u mikrofon:
— Ovde kosmički brod!... Ovde kosmički brod „SSSR- KSZ“!
Odgovorite! Odgovorite! Slušamo vas!
Radio-talasi, stisnuti u uske okvire antene, prihvatiše njegov glas i
ponesoše ga ka dalekoj Zemlji kroz međuplanetarni prostor na daljinu od
devedeset miliona kilometara.

049

Posle pet minuta oni će stići na „nebesku stanicu", vešta čki Zemljin
satelit, i, prošavši kroz pojačivače, pojuriće dalje, ka Moskvi.
Posle detektovanja radio-talas će predati na njemu modulisani glas, i on će zazvu čati iz
zvučnika koji se nalazi na Zemlji isto onako kako je zazvu čao
na Veneri.
A kada glas sa Zemlje, pošto pređe isti put u suprotnom pravcu,
odjekne ovde, u stanici kosmičkog broda, prvi razgovor u istoriji izme đu
dve planete biće gotova činjenica. Geniji Aleksandra Popova i
Konstantina Ciolkovskog izvojevaće novu, sjajnu pobedu.
I, osećajući da se približuje trijumf te pobede razuma, deset
vasionskih putnika spremno je čekalo deset minuta, koji će im svakako
izgledati vrlo dugi.
I najednom....
 Nije prošlo ni pet sekundi a iz zvučnika odjeknu ljudski glas ... glas
Toporkova.
— Ovde kosmički brod! Ovde kosmički brod „SSSR- KSZ"!
Odgovorite! Odgovorite! Slušamo vas!
Još niko nije stigao ni da shvati šta se desilo, kad se opet ču isti glas,
ali sada već mnogo tiše:
— Ovde kosmički brod! Ovde kosmički brod „SSSR- KS 3"! ..
I još nekoliko puta, sve tiše i tiše.
Zatim sve umuknu.
Najednom inženjer, pobledivši, nagonski pruži ruke prema
podešivaču talasa, no istog trenutka, shvativši nekorisnost svog pokušaja,
beznadežno odmahnu rukom i molećivo pogleda Belopoljskog, kao da
mu je vođa ekspedicije mogao nečim pomoći.
U radio-kabini zavlada mukla tišina. Sve je bilo jasno — Zemlja
neće čuti glas sa Venere. Radio-veza je prekinuta. U dvoboju izme đu
čovekove tehnike i sila prirode pobedila je ovog puta priroda. I mada je
ta pobeda bila samo privremena, ljudi su je primili teška srca.
Morali su se pokoriti sudbini. Na Zemlji neće ništa saznati o
kosmičkom brodu dok se ne završe radovi na Veneri i dok brod ne poleti
natrag. Prijatelji i rodbina članova posade bili su osu đeni na mu čnu
neizvesnost.
— Jeste li upotrebili svu energiju? — prekide Belopoljski ćutanje.
Glas mu je bio suv i miran kao i uvek. Činilo se da Konstantina
Jevgenjeviča brine samo tehnička strana pitanja.
— Svu, u potpunosti — duboko uzdahnuvši, odgovori Igor
Dmitrijevič.
Belopoljski se namršti, ali ništa ne reče.
Svi su ćutali.
Mučnu tišinu naruši Pajčadze.
— Ne klonite, prijatelji! — reče on, — Na Zemlji će shvatiti. To se
moglo predvideti.

050

Onima koji su na Zemlji čekali izveštaj sa kosmičkog broda taj

prekid radio-veze nije trebalo da izgleda odveć neo čekivan.
Takva mogućnost bila je predviđena, kako reče Pajčadze, još pre
uzleta kosmičkog broda. Pokušaj radio-veze sa Mesecom i Zemljinim
veštačkim satelitima odavno je pokazao da radio-talasi ponekad nisu
prolazili kroz jonizovan sloj, koji je u atmosferi stvarala Sun čeva
radijacija. U časovima aktivizacije Sunčeve delatnosti prekidala se veza
s „nebeskim stanicama". Sloj Hevisajda, koji se nalazi na visini od 90—
130 kilometara iznad Zemlje, stvarao je teško savladljivu prepreku, i
samo su ultrakratki talasi bili u stanju da je probiju i polete u
međuplanetarni prostor, i to uz pomoć usmerenih antena, koje stvaraju
snažnu elektromagnetsku struju u željenom pravcu.
Smatralo se verovatnim da su na Veneri, koja je mnogo bliže Suncu
nego Zemlja, sunčeve radijacije mnogo puta aktivnije i da one sigurno
stvaraju u njenoj atmosferi moćan jonizovan sloj, koji može biti
neprobojan čak i za superultrakratke talase, bez obzira na celokupnu
snagu generatora „SSSR-KS .3".
Poneki, posebno Toporkov, verovali su u uspeh, no pokazalo se da
su skeptici imali pravo. Naletevši na nevidljivu koprenu, kojom je Sunce
obavilo Zemljinu sestru, radio-talas se, izišavši iz antene kosmi čkog
broda, odbijao natrag na Veneru, koja bi ga opet odbacila uvis. Tako se
talas, postepeno gubeći snagu, nekoliko puta vraćao, dok se nije iscrpla
sva energija.
Svaki put, kad bi dodirnuo antenu broda, radio-eho je „pošteno"
vraćao anteni neuručen radiogram.
— Samo jedno ne razumem — reče Toporkov kad je ostao
nasamo sa Belopoljskim — kako smo mogli da tako jasno čujemo
„eho"? Zvuci su se morali sliti, jedan „eho" mora se pomešati sa
sledećim. Jer obim Venere iznosi svega trideset sedam hiljada
kilometara. Za radio-talase to je jedna desetina sekunde.
— Odmah sam na to pomislio — odgovori Belopoljski. —
Očigledno je da radio-talasi prolaze vrlo sporo kroz atmosferu Venere.
To je nova zagonetka koju treba odgonetnuti. Neka vam to bude uteha
što niste uspeli da dobijete vezu sa Zemljom.
— A kako bi bilo da? . .
— Ne! — oštro odgovori Belopoljski. — Na to ne smemo
misliti. Kosmički brod sada ne možemo pokrenuti. Svakog dana
slaćemo radiograme na Zemlju. Možda će bar jedan iskoristiti
slučajnu pogodnu priliku i probiti se.
— Vi mislite da će tamo kraj prijemnika uvek neko dežurati?
Belopoljski pogleda u Toporkova, pa, sležući ramenima i ne
odgovarajući na pitanje, iziđe iz kabine.
„On je u pravu", reče inženjer u sebi, „postavio sam glupo
pitanje".

051

Doista, onima koji su se nalazili na Zemlji prekid veze padao je

 kudikamo teže nego vasionskim putnicima. Oni su znali da se Zemlji
nije ništa desilo, a ćutanje broda moglo je značiti katastrofu. Ako se u
radio-stanici dosad dežuralo samo u određene sate, sad se to sigurno
činilo neprekidno. Drukčije nije moglo biti.
Učesnici leta na Veneru imali su jaku volju, i potištenost na
brodu nije dugo vladala.
Čim je Andrejev završio s poslom i izvestio Belopoljskog o
rezultatima analize, sva pažnja se usredsredila na predstoje ći izlaz iz
broda prve grupe.
Ona je iz predostrožnosti brojala eamo četiri čoveka. To su bili
Belopoljski, Balandin, Korževski i, naravno, Vtorov, sa filmskom
kamerom.
Analiza vazduha dovodila je do nimalo utešnog
zaključka.Procenat ugljendioksida i formaldehida bio je toliko velik da
nije moglo biti ni reči o slobodnom disanju. Iz kosmičkog broda se
moglo izići samo sa gasmaskom.
Merenje temperature spoljnog vazduha u letu dalo je razli čite
rezultate; od četrdeset do devedeset dva stepena iznad nule. Na površini
zaliva termometar je pokaziva.o + 53° Celzijusovih. Verovatno da će se
po danu temperatura povećati, no zasad se moglo bez odela sa
unutrašnjim hlađenjem.
Grupa Belopoljskog imala je da istraži obale, da izvidi postoji li
mogućnost da se upotrebe terenska kola, a isto tako da se upozna sa
čudnim biljkama Venere.
Gasmaske, specijalno konstruisane za boravak čoveka u atmosferi
Venere, mešavina filtra i izolatora — omogućavale su da se udiše
Venerin vazduh, očišćen od ugljendioksida i formaldehida i obogaćen
kiseonikom iz balona koji istraživači nose na le đima. Zahvaljuju ći tome,
utrošak kiseonika nije bio velik.
Šlem za glavu bio je prozračna kvarcna lopta, koja se hermeti čki
spajala sa okovratnikom kombinezona. U šlemu su bili ugra đeni
mikrofok, zvučnik i sićušni automatski uređaj za dovod vazduha i za
izbacivanje proizvoda disanja.
Minijaturna radio-stanica nalazila se na pojasu, klinasta antena na
leđima, pored balona sa kiseonikom. Antena je namerno napravljena
prilično dugačkom, tako da je strčala iznad glave. Na đonove cipela bile
su stavljene metalne ploče, odakle su vodile, prišivene za odelo, elasti čne
žice, koje su se završavale u podnožju antene.
Razmak između antene i uzemljene žice, ravan jednom milimetru,
predstavljao je na taj način sprovodnik groma, i odelo je delimi čno štitilo
čoveka od udara groma.
 052

Članovi ekspedicije su još na Zemlji završili specijalnu obuku u

pogledu izdržljivosti da bi mogli dugo boraviti i raditi na visokoj
temperaturi, i nisu se plašili tropske vrućine, koja ih je čekala napolju.
Na brodu su imali odela sa rashladnim: uređajima, no, kako je ve ć bilo
rečeno, odlučili su da ih zasad ne upotrebe.
Nisu zaboravili ni na ultrazvučne kame, kojima su se lako i brzo
mogle preseći lijane i druge prepreke organske prirode na koje su mogli
naići uz put.
Poneli su i klupčad jakog kanapa i štapove slične planinarskim,
koji su istovremeno služili kao elektrovibratori — samo ih je trebalo
spojiti sa žicom baterije radio-stanice. Takav vibrator mogao je duboko
ući čak i u vrlo tvrdu granitnu stenu.
Na vrhu šlema bio je pričvršćen mali reflektor u slučaju da naiđu na
neku mračnu pećinu. Iznenadno nastupanje noći nije bilo opasno kao na
Arseni; zaliv je upravo ulazio u područje dana, i veče je moglo pasti tek
za desetak zemaljskih dana.
Tako opremljena četvorica vasionskih putnika ušla su u izlaznu
kameru, i za njima su se zatvorila unutrašnja vrata. Trebalo je samo
pritisnuti dugme pa da se otvore spoljna vrata i da se nađu u atmosferi
Venere. Automatsko rukovanje vratima izlazne kamere bilo je, iz
predostrožnosti, zamenjeno ručnim.
— Odela u redu? — upita Belopoljski. — Dovod vazduha?
— Normalno — odgovoriše svi redom.
— Na pultu! Kakva je hermetičnost vrata?
— Zelena — ču se Meljnikovljev glas. (Podrazumevala se
kontrolna sijalica.)
— Lestve?
— Ovde su.
— Otvaram!
Dvokrilna vrata se rastvoriše i nestadoše u svojim ležištima. Čak i
kroz gustu tkaninu kombinezona, oni osetiše kako im telo zapahnu
vlažan i vreo vazduh. Laka izmaglica ispuni kameru.
Dole, sasvim blizu, mreškala se voda zaliva, a u mračnoj dubini
videli su se mutni obrisi nekakvih da li biljaka ili stenovitih izbo čina.
Kroz šlem su se sa svih strana čuli čas daleki čas bliski zaglušni udari
groma. S vremena na vreme snažni blesci munja naterivali su ih da
zažmire. Na sto metara videla se željena obala — visok obronak, koji je
ukrašavala narandžastocrvena „šuma".
— Da smo na Arseni, u jednom skoku bili bismo na obali — re če
Vtorov.
Niko ne odgovori na tu šaljivu primedbu. Uzbuđeni, vasionski
putnici su ćutke posmatrali pejzaž Venere koji je pukao pred njima
nezaklonjen staklima prozora na brodu.
Belopoljski zamoli Meljnikova da izbaci motorni čamac.

053

Dole, ispod izlazne kamere, otvoriše se vrata jednog od

mnogobrojnih hangara, i ukaza se elektromotorni čamac, koji je visio o
čeličnim užadima. Čamac je imao poklopac od providne plasti čne mase,
koji se odmah otvorio.
Vtorov namesti lestve, i sva četvorica se spustiše, jedan za drugim, u
čamac, u koji je moglo komotno stati osam ljudi.
Sa centralnog pulta stavljeni su u pokret čekrci, koji su čamac
zajedno s ljudima spustili na površinu zaliva.
Balandin lagano spusti u vodu ruku u tankoj rukavici. Nije osetio ni
toplotu ni hladnoću — znači da je temperatura vode bila jednaka
temperaturi ljudskog tela. Termometar je to potvrdio pokazavši + 37,2°.
Profesor napuni vodom već ranije spremljene boce i dobro ih zatvori
staklenim Zapušačima.
Korževski se prihvati uloge krmanoša. Pošto se oslobodio užadi, on
upali motor i čamac se lagano udalji od broda.
Vtorov uperi filmsku kameru snimajući ietorijski trenutak — po čela
je prva ekspedicija na Veneri.
Čamac se zaustavi na dvadeset metara od obale. Izmeriše dubinu;
dno se nalazilo na petnaest metara. Obala se okomito spuštala dole.
Nigde se nije videlo zgodno mesto za iskrcavanje. Visoko nad glavom
nazirali su se krajevi žutih „žbunova", koji su i odavde izgledali kao
gusta spužvasta masa. Nad njima su se pravo u nebo uzdizala stabla
„drveća"; činilo se da njihove nepomične krošnje zaka činju za oblake.
Munja zapara nebom, negde blizu, u suprotnu obalu, tresnu grom, i
zaglušna tutnjava odjeknu nad „šumom". Jedva stigoše da zatvore
poklopac i tako pokriju čamac, kad se sruči strašan pljusak. Olujni front,
kao onaj kroz koji je nedavno proleteo kosmički brod, nalete na zaliv i
trenutno ga pokri mrklim mrakom.
Sve se izgubi iz vida — brod, obala, nebo. Nisu videli ni vodu, ni
čamac, niti jedan drugog, samo su osećali kako se trese čamac pod
težinom vodenih bujica koje su se izlivale na njega. Ako poklopac od
plastične mase ne izdrži pritisak vode, čamac će se začas potopiti.
Skoro istovremeno upališe se reflektori na šlemovima Belopoljskog
i Balandina. Pri njihovoj svetlosti ukazaše se ključala bela pena oko
čamca, potoci pljuska, koji su se slivali u jednu masu, i sasvim blizu
bučni vodopad koji se stropoštavao s visoke obale.
— Odmaknite čamac malo dalje od obale — reče Belopoljski.
Njegov glas nije odavao ni najmanje uzbuđenje. Kao da ga nimalo
ne brine opasnost u koju su zapali.
Korževski izvrši naređenje i čamac se odmače na pristojno
odstojanje od vodopada.
— Samo da nas ne odnese u okean — primeti Vtorov.
— Ovde nema vetra — odgovori Balandin.
— A da li će izdržati poklopac?

054

                                                          

— On je predviđen za ovakav slučaj. Ako je dosad zstao čitav, ne će

mu biti ništa. Ne preti nam opasnost.
— Zašto nas ne zove brod? — upita Balandin. — To je vrlo čudno.
Borise Nikolajeviču! — glasno pozva on.
— Nikakvog odgovora.
— Možda u stanici nema nikoga ... — neodlu čno reče Korževski.
— To ne može biti. Druže Meljnikove! — još jednom pozva profesor.
Opet ćutanje.
— Ne čuju nas!
— Ne može biti da nas ne čuju.
Udar groma velike snage i trajanja prekide razgovor. Kao da se
nebo Venerino cepalo na komade. Blesnuše desetine munja, osvetlivši
zaliv treperavom svetlošću. Kroz pljusak, iz mraka, poput bliske
gromade, izroni džinovski trup kosmičkog broda, na kome su kao
vatrena mreža podrhtavale varnice pražnjenja, baš kao da su se na brod
sručile bujice električne, a ne obične kiše. Oluja kao da je postajala sve
jača.
Čamac se grčevito zatrese, i oni osetiše kako tone u vodu.
Uskovitlana pena sve se više pela uz bokove čamca, zapljuskuju ći donji
deo poklopca.
Najednom, na vrhu metalnog pramca blesnu plavi plamen, koji se
skupi u svetleću lopticu kuglaste munje, pa prsnu sa zaglušnim praskom,
rasuvši u mrak čitav vodopad plavih iskri.
U tišini koja potraja nekoliko sekundi neočekivano odjeknu
Vtorovljev glas.
 — Znam! — reče on.
Niko ne odgovori. Ljudi su ćutke čekali, ošamućeni groznom moći
stihije; čamac je i dalje lagano tonuo, kao da ga je nekakva neodoljiva
snaga vukla ka dnu!
I odjednom, kao kad se na bioskopskom platnu jedan kadar zameni
drugim, oluja prohuja. Odjeknu, u oproštaj, već zatihli grom, i mra čna
koprena pljuska, brzo se udaljujući, iščeze iza „šume" na suprotnoj obali.
Sve se vratilo u ranije stanje, čak je i vodopad prestao da se sliva sa
obronka.
Kao da se obradovao što su s njega skinuli težinu koja ga je
pritiskala, čamac naglo poskoči i zaljulja se na površini zaliva.
— Pogledajte šta se dešava s kompasom! — uzviknu Balandin.
Igla se grčevito bacakala po brojčaniku na sve strane.
— Magnetska bura — reče Belopoljski.
I, kao da se složila s njegovim zaključkom, igla kompasa se
pomeri još nekoliko puta, pa se umiri, zauzevši raniji položaj — onde
gde se nalazio nepoznati magnetni pol Venerin.

                                                            055

— Znam — opet reče Vtorov. — Uzrok radio-odjeka treba tražiti u

električnim osobinama olujnih frontova.
— Sasvim tačno —- u njihovim šlemovima odjeknu Toporkovljev
glas. — Za vreme oluje instrumenti su zabeležili izvanrednu ja činu
jonizacije vazduha.
— Je li sve u redu? — upita Meljnikov.
— Da nije oluja prestala tako brzo, ne bi bilo u redu —odgovori
Balandin. — Počeli smo da tonemo.
— Čamac ne može potonuti — suvo ga popravi Belopoljski.
Bilo je jasno da se radio-veza prekinula usled oluje. Radio-talasi
nisu mogli da se probiju kroz jonizovani vazduh i bujice pljuska nabijene
elektricitetom.
— Na Venerl su — reče Toporkov — oluje redovna pojava. Često
ćemo imati mogućnosti da proučavamo tu čudnu pojavu, i tako ćemo
odgonetnuti zagonetku odjeka.
Nije bilo nikakve garantije da će zatišje potrajati. Svakog časa
mogao je naleteti novi olujni front. Međutim, nikom nije padalo na um
da se vrati na brod. Čamac opet zaplovi u potrazi za mestom gde bi se
mogli iskrcati. Ali ma koliko se trudili, nigde nisu videli pogodno mesto
za pristajanje. Obronak je svugde bio nepristupačan.
Korževski, koji je vozio čamac i bio manje zauzet osmatranjem
obala, najednom se sav naže napred i naglo okrenu krmilo.
— Šta se desilo? — upita Belopoljski.
Biolog ćutke pokaza na nekakav predmet koji je plivao na vodi.
Vtorov zamoči ruku u vodu i izvadi dugačku pljosnatu daščicu.
Bio je to .. . lenjir sa označenim podelama.

KORALNO OSTRVO

Da se u čamcu obrela kakva nepoznata životinja, isko čivši iz vode,

verovatno bi se manje začudili. Živo biće — to je bilo razumljivo, čak i
na Veneri, gde nisu predpostavljali da će naići na visoko organizovani
život. Ali da naiđu na mrtvo parče drveta kome je nečija ruka dala oblik
dobro poznatog mernog instrumenta, na taj neosporni proizvod uma —
to se nikako nije moglo objasniti.
— Šta je to? — prekide poduže ćutanje profesor Balandin.
— Možda je na Veneri boravio neki drugi kosmički brod? — iznese
Korževski pretpostavku.

056

Slična misao javila se kod svih čim su se uverili da je pred njima

lenjir, a ne obično parče drveta.
Belopoljski uze lenjir iz Vtorovljevih ruku i pažljivo ga pogleda.
— Ovo nije napravljeno na Zemlji — reče on. — Podeoci ne
odgovaraju nikakvim zemaljskim merama. Jedinica mera, koja je
primenjena pri izradi ovog pribora, nije poznata kod nas. Ako su lenjir
izgubili vasionski putnici, onda oni nisu doleteli sa Zemlje.
Njegovi saradnici ćutke se pogledaše.
„Ne sa Zemlje!"
Zar su na planeti boravili stanovnici drugog sveta? Možda se njihov
brod i sada nalazi na Veneri? Lenjir je nađen u zalivu u koji ga nisu
mogli dogurati talasi okeana.
Svi su se istovremeno okrenuli ka obali, kao da su o čekivali da će
 se iz narandžastocrvenog šipraga iznenadno pojaviti nepoznato bi će,
došljak s druge planete.
No sve je bilo kao i ranije, niko se nije pojavljivao, i na visokoj
strvini nije se zapažalo nikakvo kretanje.
Očigledno je da su oni na kosmičkom brodu slušali nerazumljivi
razgovor. Meljnikov upita šta se desilo.
Ispričaše mu sve potanko.
Više niko nije mislio da i dalje pretražuje zaliv. Čamac krenu natrag.
Svi su silno želeli da dobro razgledaju čudni nalaz, da ta čno ustanove od
čega je napravljen. Lenjir kao da je bio od drveta, ali u to su se morali
uveriti.
Postupak oko ulaska u brod bio je neobično dug.
Kad su se zatvorila spoljna vrata, počeo je da radi vazdušni filter. To
je trajalo deset minuta. Zatim je trebalo skinuti kombinezone, obu ću i
šlemove, staviti ih u za to naročito određen sanduk sa hermeti čkim
poklopcem, pa ponovo pet minuta filtrirati vazduh. I tek posle svih tih
predostrožnosti mogla su se otvoriti vrata i ući u kosmi čki brod.
Cela posada sakupila se u laboratoriji. Belopoljski stavi lenjir na sto.
Meteoriti su dugo vremena bili jedini nezemaljski predmeti koji su se
mogli podvrgnuti neposrednom naučnom izučavanju, U po četku epohe
međuplanetarnih letova, u ruke naučnika počeli su dospevati primerci ruda
prikupljeni na Mesecu, predstavnici faune i flore sa Marsa. Planski,
svestan rad čoveka, a ne slučajni pad meteorita, davao je materijal za
proučavanje života u vasioni.
Ali čovek još nikada nije držao u rukama predmet koji je vešta čki
napravljen na drugoj planeti.Moglo se dopustiti da se, sticajem
neverovatnih okolnosti, otcepio komad drveta i dobio oblik lenjira —
pljosnatog izduženog pravougaonika; ali nikakva slučajnost nije mogla da
na ivici tog pravougaonika utisne podeoke na jednakom rastojanju jedan
od drugog: To je moglo da uradi samo razumno biće, kome su znane bar
osnove matematičke nauke.

057

— Baš je čudno — reče Knjazev — što smo nabasali na novu tajnu

čim smo se spustili na Veneru!
Odista je to bilo čudnovato. Kao da je neko namerno podmetnuo
lenjir, opominjući vasionske putnike da planeta ima svoje gospodare, da je
nastanjena.
— Ipak sam ubeđen da na Veneri nema razumnih bića
— reče Belopoljski.
 — Odakle onda taj lenjir?
Konstantin Jevgenjevič sleže ramenima.
— To ne znam, kao ni vi.
— Baš mi je krivo! — reče Toporkov. — Kad bih
dobio vezu!...
Niko mu ne odgovori, iako su svi pomislili na to. Tajanstveni nalaz
izazvao bi senzaciju na Zemlji. Ali veza je bila prekinuta.
Balandinu i Andrejevu poveriše da prouče nalaz.
— Gledajte da utvrdite koliko je lenjir bio u vodi
— zamoli ih Belopoljski.
Vasionski putnici odlučiše da nastave prekinuti izlazak. Umesto
Balandina u grupu je ušao Toporkov.
Uzimajući u obzir visinu obronka, koji je na celoj svojoj dužini
očigledno bio nepristupačan, Belopoljski i Meljnikov rešiše da kosmi čki
brod dovuku do same obale. Zadatak nije bio težak — uz obale je dubina
bila sasvim dovoljna, a snaga dvaju elektromotornih čamaca bila je kadra
da odvuče čak i tako ogroman brod.
Romanov i Knjazev iziđoše kroz dve razne kamere i sedoše u čamce.
Jedan se uputi ka pramcu broda, a drugi ka krmi. Oni se čeli čnim
konopcima zakačiše za masivne prstenove koji su bili naro čito predvi đeni
za tu svrhu, pa onda, na komandu s pulta, istovremeno uklju čiše motore
punim opterećenjem.
Džinovski „kit" lagano se pokrenu s mesta i veličanstveno zaplovi
prema najbližoj obali. Kad je brod dobio dovoljno inercije, konopce
otkačiše i oba čamca hitro ee udaljiše na sigurnu daljinu.
Brod je prilazio obali vrlo polako, no usled velike mase udar o
obližnji obronak bio je snažan. Dva talasa su prošla zalivom, i videlo se
kako je suprotnom obalom projurila bela griva plime.
Mehaničari kosmičkog broda — Zajcev i Knjazev — brzo su
montirali lak mostić sa doručjima i, iskoristivši priliku, zajedno sa
čitavom grupom ušli u izlaznu kameru da ga postave. Kao i svi ostali, i
oni su žarko želeli da bar kroče na „zemlju" Venere.
Kada su svi obukli kombinezone i stavili šlemove, Belopoljski
ponovi uobičajeno pitanje da li je ispravan dovod vazduha. Pošto je
dobio potvrdne odgovore, on pritisnu dugme i spoljna vrata se otvoriše.
„Žbunovi" i „drveće" bili su sada tako blizu da su odmah pale u o či
ranije nezapažene pojedinosti.

058

Dok su se mehaničari, sa Vtorovom, baktali oko mosta, Belopoljski,

Korževski i Toporkov pažljivo su razgledali okolinu.
Prvobitna pretpostavka da je „šuma" Venerina skoro neprohodna
dobila je punu potvrdu. Najdivljiji kutovi tropskih Zemljinih šuma
izgledali su kao prostrane aleje u poređenju s pravim haosom
isprepletenih „žbunova", „lijana" i „drveća", među kojima su se poput
ćilima razastrle po tlu trakaste krvavocrvene biljke sa oštrim bodljama
dugim jedan metar. Svuda, probijajući se kroz taj crveni ćilim, uzdizale
su se nekakve čudne mesnate cevi, ukrašene raznobojnim resama.
Tačno naspram vrata izlazne kamere nalazio se veliki „grm".
Odmah se videlo da ta žuta „biljka" nema ničeg zajedni čkog sa biljnim
svetom Zemlje. Opis koji je dao Meljnikov najviše je odgovarao njenom
spoljnom izgledu. Bio je to džinovski „sunđer", grudvastog tela, kao kod
zemaljskih sunđera, punog bezbojnih sitnih otvora, između kojih su na
sve strane štrčale tanke oštre iglice.
Stabla „drveća" uopšte nisu imala kore. Glatka, nežno ruži časta,
izgledala su gotovo prozračna. Kao na slici rađenoj akvarelom, ruži časta
boja stabala neprimetno je prelazila u crvenu i narandžastu boju grana.
Jarkocrvene gipke „lijane", sa crnim poprečnim prstenovima, bile su
porozne, s mnoštvom sitnih otvora.
Korževski najednom ščepa Belopoljskog za ruku i steže je.
— Pogledajte! — reče on pokazujući na stablo najbližeg drveta.
Jarkocrvena „lijana", koja je čvrsto obavijala donje grane džina,
jedva primetno se pokretala. Dobijao se utisak da se dugo gipko telo
„koralne zmije" ravnomerno skuplja i širi kao pri disanju.
— Vetar — tiho reče Belopoljski.
Biolog odmahnu glavom.
— Pa tu nema vetra — prošaputa on.
S napetom pažnjom zurili su vasionski putnici u okolni pejzaž.
— Život! Svuda život! — reče Korževski uzbuđeno.
Sada su svi jasno videli da je „šuma" puna kretanja.
„Disale" su bezbrojne „lijane", ravnomerno su se ljuljale
raznobojno opružene cevi, a s vremena na vreme pojedini konci polako
su se izduživali, poput pipaka koji traže hranu. Negde u ruži častim
stablima skakale su uvis tamne tačke kao niz vazdušnih mehuri ća u vodi.
Crvene trake, koje su se prostirale po tlu, tako đe su se micale. Kadikad,
kao da kroz njih prolazi električna struja, grčevito su podrhtavale bodlje
koje su rasle na njima, a trake su se uvijale, kao da se grče od bola, i
ostajale tako u novom položaju.
— Nema na šta da se stane nogom — primeti Vtorov.
Uopšte se nije videlo tle iz koga su rasle sve te fantasti čne „biljke".
Do same ivice obronka prostirao se živi ćilim.

059
 — Ne razumem! — odjednom reče Korževski. — To su morske
životinje koje treba da žive u vodi. Pogledajte te mesnate cevi s vencem
pipaka — sušta slika zemaljskih aktinija. Ubeđen sam da imaju usni
otvor. Ali kakvu li hranu uzimaju iz vazduha? A ove igle? Tipi čno
morske : formacije. A koralno drveće? Kao da smo se iznenada našli na
dnu presušenog mora. A sunđeri? Odakle oni na suvu? Možda pljuskovi?
— upita on sebe. — Ne, Ne! To nije dovoljno. Donedavno sve je ovo
bilo okean.
— Otkud je odjednom presušio? — upita Toporkov,
Belopoljski se mrštio razmišljajući napregnuto. Reči Korževskog
potakle su nekakvu misao, koja je najednom iščezla, i on se trudio da se
priseti šta mu je to bilo palo na um kada je biolog govorio o iznenadno
ogoljenom dnu. Toporkovljevo pitanje bilo je podsticaj njegovom
sećanju.
— Setio sam se! — reče on odjednom. Sigurno je tako! Oseka! —
objasni on drugovima koji su ga gledali začuđeno. — Sunce se sada
nalazi na istočnom horizontu. Ono je izazvalo oseku. Preko no ći ova je
obala bila potopljena plimom.
— Izgleda da ste pogodili — reče Korževski. — Takva
pretpostavka može ponešto da razjasni. Na Veneri no ć traje dugo.
— Znači da će pred veče ovde opet biti okean? — upita Toporkov.
— Šta ćemo tada da radimo?
— Smrkava se! — upozori Knjazev.
Bližila se oluja.
Svi žurno uđoše dublje u kameru, i Belopoljski zatvori vrata. Tek
što ih je zatvorio, kad sitna lupnjava, koja odjednom pre đe u ravnomernu
tutnjavu, dade na znanje da se na kosmički brod sru čio pljusak.
Srazmerno tanki zidovi izlazne kamere dozvoljavali su da se jasno čuje
isprekidana grmljavina i buka obalskog vodopada, koji je padao sasvim
blizu,
— Za sve vreme boravka neće nas ostaviti na miru oluje — reče
Belopoljski.
— Loše ćemo se provesti ako nas oluja zatekne napolju.
Niko ne reče ništa na sasvim opravdanu Vtorovljevu primedbu.
— Gde se nalazite? — ču se Meljnikovljev glas.
—- U izlaznoj kameri. Vidi li se šta?
— Ništa se ne vidi. Ekrani su crni.
Morali su strpljivo da sačekaju kraj oluje. Da opet ponavljaju dugu
proceduru ulaska u brod, nije imalo smisla. Svakog časa oluja može da
prođe. Dobro su znali da olujni frontovi, u većini slu čajeva, nisu bili
široki.
I stvarno, posle dvadeset minuta oluja prođe. Opet otvoriše vrata.

060

— Ono čemu se najviše čudim reče Korževski — to je što nema

bara. Posle takvog potopa nema nikakvih tragova.
— Možda su bare pod tim crvenim ćilimom — pretpostavi
Toporkov. — Moguće je da se tamo nalazi neprekidna močvara.
Izgled okoline nije se promenio, no odmah je palo u o či da se do
malopre neprimetno kretanje znatno pojačalo. Učestanije su disale
„lijane", brže su se lelujale dlačice „aktinija", uočljivije su se uvijale
crvene trake.
— Ne treba dokazivati da je voda životna sredina tih organizama
— likovao je biolog. — Niste se prevarili, Konstantine Jevgenjevi ču!
— Hajdemo na obalu!
— Jedan časak! — reče Vtorov, videći da se Belopoljski sprema da
kroči na mostić. — Dopustite da vas, za svaki slučaj, vežemo konopcem.
— Da, može, nije to suvišna predostrožnost — složi se akademik.
— Genadij Andrejevič, kao planinar, nikada ne zaboravlja takve
stvari — reče Toporkov, osmehnuvši se.
Vezan jakim konopcem, čiji je drugi kraj Vtorov držao u svojim
snažnim rukama, Belopoljski pređe most. Zastade jedan trenutak,
birajući mesto gde da stavi nogu, i oprezno kroči u uski razmak izme đu
dve crvene trake. Zatim napravi jedan korak.
— Ovde nema vode — reče on.
I u istom trenutku propade.
Konopac se naglo zateže, ali se Vtorov i ne pomeri. Jednim
pokretom on izvuče Belopoljskog na most.
— Eto vam „takve stvari" — podsmešljivo reče on Toporkovu.
Korževski pomože Konstantinu Jevgenjeviču da stane na noge.
Nogavice kombinezona bile su malo zaprljane, ali sasvim suve. Zna či da
Belopoljski nije propao u vodu.
— Đon je skliznuo po tvrdoj nagnutoj površini — reče on. — Čini
mi se da je ovde porozno tle, što i objašnjava odsustvo vode. Ona kroz
pore odlazi u zaliv.
— Dopustite da ja pokušam.
 — Ne, sam ću.
On opet priđe ivici mosta i vrhom elektrovibratora ispita tle.
— Dobro držite — zabrinuto reče Toporkov.
Vtorov ga pogleda i osmehnu se.
Belopoljski sigurno, iako vrlo polako. pođe napred, pažljivo
ispitujući put pred sobom. Po tome što je njegov vibrator često nestajao u
dubini, videlo se da on ide nevidljivom stazom između jama, čija se
dubina uopšte nije znala. Možda su dopirale do površine zaliva:
Prešavši šest koraka, Belopoljski stade i okrete se drugovima.

061

— Pođite za mnom i vežite se jedan za drugog. Dobro gledajte kud

idete. Borise Nikolajeviču! — pozva on.
— Čujem vas — odgovori Meljnikov.
— Podignite periskop! Pažljivo osmatrajte horizont i izvestite nas u
elučaju približavanja olujnog fronta.
— Odmah!
Nad brodom uzlete lopta prečnika dva metra. Ona je nekoliko
sekundi lebdela nad krošnjama ružičastih stabala, pa se zaljuljala na
debelom konopcu. Videlo se kako ju je vetar odmah odneo prema izlazu
iz zaliva.
— Kakva je vidljivost? — upita Belopoljski.
— Sasvim dobra.
— Ne žurite se! Upozorite nas samo u slučaju očigledne opasnosti.
Meljnikov ništa ne odgovori.
— Čujete li me?
— Naravno, Konstantine Jevgenjeviču.
— Onda zašto ćutite?
Belopoljski se osmehnu u sebi. Dobro je poznavao karakter svoga
učenika; Meljnikov nije voleo da mu se naređuje na takav način.
— Čuvajte se! — iznenada viknu Vtorov. — Trn!
No akademik je i sam primetio opasnost.
Oštar vrh trna dugog jedan metar nagibao se s najbliže trake prema
njemu. U laganom kretanju „biljke" ogledala se očigledna opasnost.
Skoro nagonski, Belopoljski udari vibratorom. Čudni trn se ne slomi
po sredini, kako se moglo očekivati, nego otpade ceo. Na mestu odakle je
rastao iz crvene trake izli se nekoliko kapi crne tečnosti, kao krv iz
ranjene životinje.
 Belopoljski priđe otkinutom trnu, podiže ga i baci drugovima.
Istovremeno je budno pazio na druge trnove.
Kad god bi im prišao bliže od jednog metra, tanke „sablje" naginjale
su se prema njemu, kao da su nameravale da se upiju u telo svojom
oštrom žaokom, ali čim bi se malo odmakao — one bi zauzimale raniji
položaj. „Aktinije" su preteći izduživale svoje dlačice u susret ispruženoj
ruci. Čmnilo se da ljudsko telo privlači sebi stanovnike Venere, da oni
vide tuđe biće i da su spremni da ga ščepaju.
— Treba biti vrlo oprezan — reče Belopoljski. — Možda su
otrovne.
Tri vasionska, putnika sIđoše na obalu jedan za drugim. Vtorov je
išao noslednji. Njega su držali Zajcev i Knjazev, koji su, po nare đenju
Belopoljskog, ostali na pragu kamere. Toporkov se okliznu, ali ga
drugovi lako zadržaše. Korževski priđe Belopoljskom. Biologove o či
blistale su od radosti.
— To su životinje, životinje! — ponavljao je u velikom uzbu đenju.

062

— One nas love. Razumete li? Navikle su da hvataju plen kad im se on

približi. To znači da u vodi okeana postoje živa bića koja se k r e ć u …
plivaju, Razumete li šta to znači?
— Da, sasvim dobro razumem — odgovori Belopoljski,
— Pogledajte!
Korževski zgrabi rukama rese „aktinija". Istog sekunda gipke
dlačice obaviše se oko njegovih šaka i povukoše ih prema okruglom
otvoru koji se najednom ukaza.
— Vidite li, to je usni otvor, baš kao kod zemaljskih aktinija! —
oduševljeno je vikao biolog.
Nije ni mislio da se opire, dopuštajući biljci (ili, možda, životinji) da
mu sve dublje uvlači ruke. Belopoljski zgrabi zanetog nau čnika za
ramena i snažno ga povuče sebi,
— Budite pametni — reče on kao i uvek mirno. --- Nije to
zemaljska aktinija.
Korževski je s ogorčenjem posmatrao otkinute dlačice, koje su se
polako, kao bez volje, odvijale i padale na tle.
Da ponesemo jednu na brod — reče on.
— Nosite koliko hoćete, samo budite oprezni.
Belopoljski otkide najbliži trn i, uzevši ga u ruku, prinese njegov
kraj drugoj „aktiniji". Dlačice namah ščepaše trn i povukoše ga ka
 „ustima".
Svi su bili radoznali šta će se desiti.
Posle jednog minuta u rukama akademika ostalo je samo omanje
parče trna. Sve drugo je nestalo.
:— Izvolite! Ko vam jamči da se to nije moglo desiti i s vašim
rukama?
— Da! — bilo je jedino što je zbunjeni biolog mogao da odgovori.
Bilo je očigledno da „aktinije" sa Venere imaju sasvim drugo
ustrojstvo nego njihove zemaljske sestre. Belopoljski pokuša da prelomi
parče trna koje mu je ostalo u rukama, ali uzalud. Bio je tvrd kao gvož đe,
a ova krhka i tako meka biljka lako ga je „pregrizla" napola.
— Nazvaću ih: „Astiniaria Ferrumus" — svečano objavi
Korževski.
Dužina konopca nije dopuštala da se ode daleko od broda. Sem
toga, morali su biti i neobično oprezni. Još nisu bile prou čene oluje;
svaka je mogla da bude opasna po život. Niko nije znao da li će se
nezaštićeni čovek odupreti snazi vodenih bujica.
No moglo se mnogo uraditi a da se i ne ide daleko.
Uz najveću moguću opreznost, istraživači uzbraše nekoliko trnova,
odvojiše od tla pomoću ultrazvučašh noževa tri „aktinije" i pozamašan
komad crvene trake. Sve to prenesoše u izlaznu kameru.
Kada su se približili prvom „drvetu", Korževski ga pažljivo razgleda.

063

— Tipična koralna formacija — izjavi on. — Trebalo bi nam

jedno parče grane.
Vtorov pogleda uvis. Glavno stablo granalo se ne tako visoko iznad
tla. „Drvo" je bilo gusto isprepleteno „lijanama".
— Dopustite mi da pokušam — obrati se on Belopoljskom.
Konstantin Jevgenjevič sumnjivo pogleda u glatko, gotovo ugla čano
stablo.
— Pomoći će mi „lijane" — dobaci Vtorov.
— Samo ne visoko — naredi vođa ekspedicije — odlomite najbližu
tanku granu. I brže! Može naleteti oluja. Kako li bi vam onda bilo na
„drvetu"!
— U blizini nema olujnog fronta — reče Meljnikov.
— Popnite mi se na ramena — predloži Korževski.
Predavši filmsku kameru Belopoljskom, Vtorov skide s pojasa
konopac i, ispevši se na biologova ramena, uhvati se rukama za „lijanu",
koja se beše obavila oko donje grane.
U sledećem trenutku desilo se ono što niko nije mogao o čekivati.
Čim je Vtorov rukama stegao jarkocrveni „konop", on se
munjevitom brzinom odmotao sa grane i dugi gipki kraj blesnuo je u
vazduhu. Za tri sekunde Vtorov je bio umotan kao odoj če. Potpuno
nemoćan, bez ikakve mogućnosti da makne rukom ili nogom, inženjer je
visio nad glavama svojih drugova, koje je zaprepastio taj napad „biljke".
Toporkov zbaci sa sebe konopac, koji mu je smetao, i sko či na
ramena Korževskog. Oštricom noža pređe preko tela „lijane". Ultrazvuk
preseče, kao brijačom, biljnog grabljivca. Vtorov pade na ruke
Belopoljskom.
Kroz šlem se videlo da se guši, stegnut u zagrljaj „lijane", koja mu
je i dalje obavijala telo. Pokušaj da se rukama skinu ti okovi nije doveo
ni do čega, i tek su zvučnim nožem uspeli da iseku prstenove i da
oslobode grudi. Kombinezon je na mnogim mestima bio pocepan.
— Brže na brod! — uplašeno viknu Korževski.
On obuhvati rukama Vtorovljev vrat, kao da se sprema
da ga zadavi. U šlem je kroz proderotine mogao direktno prodreti
formaldehidom zatrovani vazduh Venere. Belopoljski dohvati konopac i
od njega odseče poveće parče. Njime čvrsto obmota okovratnik
kombinezona.
— Nije vam ništa slomljeno? — upita Korževski.
— Izgleda da nije — odgovori Vtorov. — Ta čudovišta imaju
ogromnu snagu. Celo me telo boli.
— Ali možete da hodate?
-— Mogu, svakako.
Kad su se našli u izlaznoj kameri, Vtorov pruži ruku Toporkovu.

                                                            064

— Hvala vam, Igore Dmitrijeviču! — reče on. — Spasli ste mi

život.
— Manite to, Genadije Andrejeviču! Danas ja vama, a. sutra vi
meni.
Čak ni onda kad su se žurili na brod da bi ispitali lenjir na đen u
zalivu, postupak oko filtriranja nije izgledao toliko dug. Svi su zabrinuto
gledali u Vtorovljevo lice, očekujući da će ugledati znake trovanja.
Opravdano su sumnjali u hermetičnost oko vrata obavijenog konopca.
 — Kako se osećate? — svaki čas ga je pitao Korževski.
— Boli me glava.
— Osećate li kakav miris?
— Da, vrlo jak i neprijatan.
Dakle, formaldehid je ipak prolazio, mimoilazeći kutiju s filtrom.
Na kosmičkom brodu već se sve znalo šta se desilo. Na vratima
izlazne kamere stajao je u punoj pripravnosti Stepan Arkadijevi č s
torbom prve pomoći u rukama. Balandin i Pajčadze držali su nosila.
Ma koliko da su se brinuli za zdravlje druga, tačno su se pridržavali
vremena predviđenog za dezinfekciju.
Iz izlazne kamere moglo se govoriti samo sa centralnim pultom. Oni
koji su se sakupili u hodniku ništa nisu znali šta se zbiva iza vrata.
Kad su se ona, najzad, otvorila, videše da Zajcev i Knjazev drže
Vtorova na rukama.
— Pre tri minuta izgubio je svest — reče Belopoljski.
Andrejev ćutke otvori torbu.
— Stavite ga na pod — reče Korževski.
Oba lekara nagnuše se nad stradalnikom. Posle jednog minuta
Vtorov otvori oči i Andrejev naredi da ga odnesu u ambulantu.
— Ništa, sve je u redu — odgovori on na pitanje Belopoljskog.
Romanov i Knjazev, kao najjači, ponesoše nosila. Kretati se po
kosmičkom brodu, i to još s teretom, bilo je vrlo teško. „Klinika", kako
su u šali zvali ambulantno odeljenje, nalazila se, srećom, u tom istom
hodniku.
--- Venera ne škrtari iznenađenjima — reče Zajcev. — Još će se
štošta desiti.
— Kako stoji stvar s lenjirom, Zinovije Serapionoviču? — upita
Belopoljski Balandina.
— On je nesumnjivo od drveta — odgovori profesor. — Nismo
mogli odrediti vrstu drveta...
— Nije čudo!
-— Ali se sa sigurnošću može reći da se vrlo dugo nalazio u vodi.
Po mom mišljenju, najmanje godinu dana.
— Najmanje godinu dana — zamišljeno ponovi Belopoljski. —
Tako! Ispada da je lenjir dospeo u vodu pre godinu dana?
— Tako nešto.

065
 — U tom slučaju nema smisla tražiti njegove vlasnike. U tako
dugom vremenskom razdoblju on je mogao doći sa druge polulopte
planete.
— A ako su ga izgubili vasionski putnici, onda je njihov brod
napustio Veneru — dodade Meljnikov.
— Vasionski putnici?...
Belopoljski sleže ramenima. Po tome pokretu bilo je jasno da
Konstantin Jevgenjevič ne veruje mnogo u to da su Veneru posetili
stanovnici drugog sveta.
— Je li periskop još gore? — upita on.
— Dabome da jeste.
— Još jednom ćemo ga podići. Hajdemo na pult, Zinovije
Serapionoviču!
Vazdušna lopta, sa okačenom televizijskom kamerom, opet uzlete
iznad broda. Na ekranu se ukaza okean. Kamera se lagano okretala, i
posle vodene površine pojavi se narandžastocrvena panorama „šume“.
— Podignite periskop više!
Meljnikov izvrši naređenje. Videlo se kako se lopta jako zanosi ka
istoku, no ipak se vidik širio.
— Znao sam! — reče Belopoljski, — Pogledajte!
Otvor periskopa sada je bio okrenut severu, I Balandin i Meljnikov
istovremeno primetiše u daljini tamnu prugu vode. Takve pruge bile su i
na zapadu i na jugu.
— Mi smo na ostrvu — reče Velopoljski. — Kad je Stanislav
Kazimirovič govorio da drveće na obali predstavlja u stvari korale,
odmah sam pomislio da nismo dospeli na kopno, nego na koralno ostrvo,
koje izlazi na površinu samo danju, za vreme oseke. A preko no ći je
dno okeana. Sad je jasno zašto ovde nema biljaka — a njih treba da bude
na Veneri — nego samo morskih organizama. Neophodno je da
pronađemo kopno i da sletimo na njega.
— Ostrvo nije baš veliko — primeti Balandin. — Čudim se kako
nismo videli, kad smo sletali, da je to ostrvo.
— Bilo je mnogo mračnije — odgovori Meljnikov — i horizont
zaklonjen olujnim frontovima.
— Pa ipak — nastavi profesor — ono je mnogo veće od najve ćih
koralnih formacija na Zemlji. Istina i sami korali, ako su to zaista korali,
neuporedivo su krupniji od zemaljskih. U svakom slu čaju, pre no što
poletimo, treba brižljivo da ispitamo ostrvo.
— Bezuslovno! — složi se Belopoljski. — Utoliko pre što ne
možemo uskoro napustiti ovo mesto. Brod nema gde da se okrene za
poletanje. Ostaće ovde do večera, to jest deset dana.
 066

VAZDUŠNO IZVIĐANJE

Na Zemlji, koja je jedan i po puta dalje od Sunca nego Venera,

talas plime na nekim mestima, na primer, u zalivu Fandi, u Severnoj
Americi, između Nove Škotske i Novog Braunšvajga, dostiže visinu od
dvadeset jednog metra. Istina, Mesec je uglavnom uzrok zemaljskih
plima, jer on svojom privlačnom snagom primetno utiče na njih, ali
blizina Venere Suncu trebalo bi u velikoj meri da nadoknadi nedostatak
satelita kod te planete. Po mišljenju Belopoljskog i Balandina, plime na
Veneri mogu dostići visinu i do osamdeset metara. No ću, Kada iza
Sunca, koje nestaje na zapadnom horizontu, na ostrvo naleti talas plime,
nad površinom okeana ostanu samo vrhovi najvišeg koralnog drve ća.
Sve ostalo potopi voda.
Morske biljke i životinje koje su se sada nalazile na suvu „bude" se
kad nastupi noć da bi uzele hranu. Danju, pošto se na đu na vazduhu, one
dolaze u stanje svojevrsne anabioze, nalik na „Zimski san“ nekih
zemaljskih životinja i biljaka. Do takvog zaključka došli su Balandin i
Korževski.
Već više od sto časova, skoro pet zemaljskih dana, nalazio se
kosmički brod na Veneri. Postepeno se obavljao nau čni rad, za koji su se
tako brižljivo pripremali. na Zemlji i uz put.
I pored sasvim prirodne želje da što bolje i potpunije prou če ono što
niko i nikada nije proučavao, i pored „nezasite" znatiželje, svojstvene
naučnicima, koja je činila da su zaboravljali na odmor, članove posade
„morila" je i misao o Zemlji.
Prekid radio-veze, saznanje da bliske ljude, koji su posle rastanka
bili još draži, muči strašna neizvesnost, teško su svi preživljavali. Stalna
zauzetost bila im je od velike pomoći da savladaju tugu koja ih je
pritiskala. Andrejev se često morao obraćati Belopoljskom ili Meljnikovu
da bi se održao raspored dnevnih, a osobito „noćnih" poslova koji su oni
ustanovili. Posada je u određeno vreme bila obavezna da ide na spavanje,
ali je skoro „svakodnevno" neko pokušavao da prekrši to pravilo.
Napolju je vladao „večni" dan — nekakva izmaglica, koju nisu
mogli da rasprše sunčevi zraci. Skoro svakog sata svetlost je smenjivao
potpun mrak oluja koje su nailazile. Neki članovi ekspedicije po čeli su da
ispoljavaju nervozu. Andrejev i Korževski uveli su obaveznu
zdravstvenu kontrolu, kojoj su se svakodnevno podvrgavali svi bez
izuzetka. Komandanti broda odlučno su presecali u korenu pokušaje da
se ona izbegne, a u pitanju su najčešće bili Vtorov, Toporkov i Knjazev.
Sačuvati zdravlje to je bio najvažniji zadatak.

067

Belopoljski i Meljnikov, koji su se odlično osećali, prvi su dolazili

u „kliniku", dajući primer ostalima.
— Uslovi na Veneri — odgovorio je Andrejev onima koji su
sumnjali u neophodnost njegovih mera — toliko su neobi čni za nas da
sasvim neprimetno možemo da obolimo. Nervni sistem — to je sve.
Kada je on kako valja, čovek je osiguran od mnogih neprijatnosti.
— Zdrav sam kao nikada — reče Toporkov.
— Ne govorite ništa unapred. Niste na Zemlji.
Najbliža okolina kosmičkog broda bila je brižljivo ispitana, i u
hladnjačama su se već nalazile bogate zbirke primeraka faune i flore
ostrva. Vasionski putnici dobro su se upoznali s „podmuklom" naravi
stanovnika planete, i više se nije ponavljao slu čaj sa Vtorovom, koji je
mogao završiti tragično.
Svakim danom smanjivala se opasnost boravka na obali. Što se
nevidljivo Sunce više dizalo nad horizontom, to je primetnije zamirao
život. Sve sporije su se kretale „lijane", „trake", „aktinije". Trebalo im je
sasvim prići pa da se kod njih izazove odgovarajući pokret koji je svakim
časom bivao sve mlitaviji. Na njihove oči priroda je tonula u san. Česti
pljuskovi nisu više prouzrokovali oživljavanje, kao što je to bilo rano
ujutru. Naučnici su smelije i dalje prodirali u gustu „šumu".
I dalje su strahovali od oluja, no, zahvaljuju ći Toporkovu, i ta
opasnost je skoro prestala da preti. Baveći se istraživanjem elektri čnih
osobina olujnih frontova, Igor Dmitrijevič je zapazio da se jonizacija
vazduha, koja ga je posebno interesovala u vezi s tim što mu je mogla
pomoći u otkrivanju tajne radio-odjeka, javlja mnogo pre oluje i da se
pojačava s njenim približavanjem.
To ga je navelo na misao da jonizaciju iskoristi kao svojevrsni
predskazivač vremena. Uz pomoć Zajceva on je konstruisao i izradio
jednostavan uređaj — „električni barometar", koji je petnaest minuta
unapred, s velikom tačnošću, upozoravao dolazak olujnog fronta.
Prosto se ne može reći koliko im, je tu predskazivač dobro došao.
Sada su doslovno imali slobodne ruke.
Belopoljski je smesta naredio da se napravi nekoliko takvih
„barometara", koji su bili postavljeni na komandnom pultu, u radio-kabini
i u izlaznim kamerama.
Sad su vasionski putnici uvek znali kada se približava oluja. Čim bi
barometar počeo da pokazuje pojačanu jonizaciju, s broda bi davali
signal upozorenja, i svi koji bi se zatekli na obali hitali su da se sklone u
izlaznoj kameri.
Strašni pljusak još nijednom nije nikoga iznenadio napolju.
Temperatura spoljnog vazduha stalno se povišavala. Petog dana
termometar je pokazivao + 70°. Laka izmaglica koja se dizala iznad vode
postepeno se pretvarala u maglu.

068

Vasionski putnici bili su prisiljeni da navuku odela sa

rashladnim uređajima.
Belopoljski je žurio sa izgradnjom aerodroma, jer je želeo da iz
vazduha razgleda ostrvo i da pronađe kontinent. Na obali ostrva
otkriveni su jasni tragovi visoke plime, a to je, po mišljenju
Belopoljskog, bio dokaz da je kopno u blizini. Na otvorenom okeanu,
daleko od drugih obala, plima nije mogla da bude tako visoka.
Na izgradnji uzletišta radili su Pajčadze, Vtorov, Romanov i
Knjazev, pod rukovodstvom Zajceva.
Zaliv je trebao da posluži kao uzletište; reaktivni avioni koje je
nosio „SSSR-KS 3" bili su hidroavioni, ali sklopiti ih i držati na vodi bilo
je nemogućno. Prvi olujni front polomio bi krila aparata. Trebalo je
podići nešto nalik na hangar i snabdeti ga uređajem za spuštanje aviona
na vodu i dizanje na brod posle povratka sa leta.
Bio je to težak zadatak s obzirom na visoki obronak i mnoštvo
žbunova-sunđera, kao i na koralno „drveće". Ali su uporstvo i umešnost
pobedili.
Na prostoru od tri stotine kvadratnih metara uništili su, vatrom
bacača plamena i snažnim ultrazvučnim aparatima sve što je bilo na
obali. Ostacima koralnog „drveća" zatrpali su mnogobrojne rupe. Nad
tom zaravni namestili su jaku nadstrešnicu, pričvrstivši je za stabla koja
su u tu svrhu bila ostavljena. Podešenim eksplozijama razrušili su jedan
deo obale i napravili blagu padinu. Kad su još namestili elektri čni čekrk,
areodrom je bio gotov. Samo je trebalo preneti ovamo jedan od aviona i
namestiti mu krila.
Pljuskovi su nekoliko puta kidali započetu nadstrešnicu, pa su je
morali iznova podizati, ali kada su je, najzad, podigli, nisu joj mogle
ništa ni najjače oluje. Avioni su dobili sigurno sklonište.
Nije bilo teško preneti hidroavion u hangar. Spustili su ga na vodu,
odvukli ga do obale i čekrkom popeli na zaravan. U sklapanju i
postavljanju krila učestvovali su svi članovi posade.
Pod nadstrešnicu su se za vreme oluje mogli skloniti ljudi, no to
Belopoljski nije dozvoljavao, pa su se monteri aviona sklanjali u čamac.
Istoga dana, 15. jula, avion je bio spreman da poleti. Belopoljski
naredi Meljnikovu da obavi prvi let nad ostrvom zajedno sa Vtorovom,
koji je trebalo da ga iz vazduha snima filmskom kamerom.
Uzgred da kažemo da trovanje formaldehidom nije ostavilo
nikakvih štetnih posledica i inženjer je, probavivši dva dana u bolnici,
bio zdrav kao i ranije,
Sve ovo vreme Balandin i Korževski zalud su se trudili da u vodi
ulove neke njene stanovnike. U mrežu se nije ništa hvatalo, iako nisu
sumnjali u to da u Venerinom okeanu postoje živa bi ća koja plivaju, jer
onda bi se teško moglo objasniti ponašanje „aktinija" i drugih organizama
na obali.

069

Jedino je ostajala pretpostavka da su sva ta bića nailaskom

oseke odlazila u otvoreni okean.
No bez obzira na neuspeh „ribolova", vasionski putnici mogli su biti
sasvim zadovoljni rezultatima svoga rada. Za šest dana došlo se do
otkrića koja su iz osnova menjala sva ranija shvatanja o životu na
Zemljinoj sestri, bar o životu u njenom okeanu. Korali, sun đeri i zasad
nerazjašnjene „trake" nisu bili začeci, nego potpuno formirani živi
organizmi sa složenom građom. A nepoznate „ribe", koje su im služile
kao hrana, svakako su se nalazile još više na evolucionoj lestvici.
Korali i sunđeri Venerini bili su slika i prilika onih zemaljskih, ali ta
na prvi pogled čudna okolnost nije začuđavala ni Balandina ni
Korževskog. Voda u okeanu bila je obična voda, ista kao i u zemaljskim
okeanima. Na tako bliskim planetama život je morao nastati približno na
isti način, i u nižim formama on je mogao biti identičan. Vrlo slabi
rastvor formalina u vodi Venere nije mogao predstavljati prepreku za
razvitak života.
Šesnaestog jula bio je određen prvi probni let nad ostrvom. Pošto su
sačekali da se vreme koliko toliko prolepša, spustiše avion na vodu.
Meljnikov zauze mesto pilota, Vtorov se namesti na putni čkom
sedištu. Zaurla motor i, zaparavši penastu brazdu po glatkoj površini
zaliva, srebrna ptica vinu se u vazduh.
Na Vtorovljevu molbu Meljnikov napravi krug nad zalivom.
Genadij Andrejevič je želeo da na snimku ovekoveči položaj broda kraj
obale.
Duga „cigara" kosmičkog broda, sa komplikovanom konstrukcijom
usmerene antene koja se uzdizala iznad njegovog pram čanog dela, bila je
kao na dlanu. Toporkov je svakodnevno slao radiograme na Zemlju, i
zato antenu nisu sklanjali.
Dole su razaznali uzletište sa hangarom i sićušne prilike drugova
koji su pratili njihov let.
Magla je jako ometala osmatranje. Meljnikov pomisli da će pro ći
još nekoliko „dana" i ostrvo se neće videti odozgo. Iz časa u čas sve su
gušća bila isparenja sa površine vode.
Avion je leteo duž obale. Sleva se prostirao beskrajni okean
prekriven belim grivama pene, zdesna — narandžastocrvena šuma, iza
koje se opet videla vodena pustinja.
Za sve vreme obala nije menjala izgled — visoki obronak, obrastao
koralnim drvećem. Često su nailazili na zatone, većinom vrlo uske, koji
su podsećali na pukotine što su duboko zadirale u kopno.
Doletevši do južnog kraja ostrva, Meljnikov okrenu na severozapad,
i dalje leteći nad izuvijanom obalom.
Providni krov od plastične mase nije smetao snimanju, i Vtorov je
trošio film za filmom. Sada je vetar duvao u čelo, i o njegovoj snazi
moglo se suditi po tome koliko se smanjila brzina njihove snažne mašine.

070

Ubrzo su opet morali da okrenu, ovog puta na severoistok. Okolina

nije menjala izgled, i usput nisu naišli ni na šta novo. Svuda ista,
nepromenljiva slika.
Avion je obleteo ostrvo za petnaest minuta, nekoliko puta ga je
preleteo sa severa na jug, sa istoka na zapad i obratno.
Meljnikov se spremao da krene „kući", kada ga Toporkov izvesti da
barometar naglo skače i da se očigledno bliži oluja.
— Jonizacija ubrzano raste — izveštavali su s broda. — Snaga joj je
znatno veća nego obično. Budite veoma oprezni.
Meljnikov osmotri horizont. Zaista sa severoistoka primicala se
široka crna pruga. Ona je brzo rasla i, izgleda, munjevito se nadnosila
nad ostrvom parajući nebo učestalim munjama.
Nije se smelo oklevati. Još pet šest minuta, i oluja će se sru čiti na
ostrvo. O ateriranju nije moglo biti ni govora. To bi zna čilo upropastiti
 avion. Pljusak bi ga iznenadio pre no što bi on bio u hangaru.
Meljnikov prebaci motor na najveću brzinu. Lakokrila ptica polete
na jug brže od zvuka, istovremeno penjući se uvis, ka oblacima. Ako ne
uspeju da umaknu oluji, ostajalo je da je prelete.
Crna pruga brzo se primicala avionu, no Meljnikov je već video
daleko napred njen kraj. Nije hteo da ulazi u oblake i da leti naslepo, i on
okrenu malo ka zapadu, izmičući oluji i time dobijaju ći u vremenu.
Uspeli su da umaknu doslovno u poslednjoj sekundi. Zlokobna
vodena masa projuri pored samog repa aviona. Kao i uvek, na Veneri je
olujni front imao oštre, kao odsečene granice. Sem u slučaju kada duva
vetar, čovek je ostajao suv makar se nalazio na nekoliko koraka od bujice
koja je lila s neba.
Uverivši se da je opasnost prošla, Meljnikov smanji briznu i okrenu
se na istok.
Ostrvo je odavno nestalo s vidika. Bili su sami sred prostora tu đe
planete, na malom krhkom aparatu, koji bi divlja mo ć stihije mogla
uništiti u jednom trenu. Čim je pljusak zaklonio ostrvo, prekinula se i
radio-veza sa ostrvom.
Jako osećanje usamljenosti obuze Vtorova.
Sve je svršeno!...
Nikada više neće oni ugledati ni ostrvo ni brod. Jedan od olujnih
frontova, koji su se videli svuda, kudgod bacio pogled, nalete će na njih,
talasi okeana sklopiće se nad razbijenim aparatom, i niko ne će saznati
gde je grob njih dvojice…
On se nagonski naže napred, prema Meljnikovu.
Boris Nikolajevič — to je sve što mu je ostalo od mnogomilionskog
stanovništva Zemlje ...
Sami !... Niko im neće priteći u pomoć!
Široka pilotova lađa bila su nepomična. Ruke u rukavicama sigurno
su držale upravljač.

071

Meljnikov okrete glavu pažljivo osmatrajući horizont, i kroz staklo

na šlemu Vtorov ugleda hladnokrvne crte njegova lica, na kome nije bilo
ni traga zabrinutosti.
I Vtorov oseti kako mu lice buknu od priliva vrelog talasa krvi.
Strašno se postideo svojih malodušnih misli. Kakav je on to vasionski
putnik kad ga je već prvi težak položaj izbacio iz ravnoteže?
Oluja će prohujati nad ostrvom, radio-veza će se uspostaviti, i oni će,
čak ako i odlete vrlo daleko, po radio-tornju naći put natrag.
 Seti se iste takve malodušnosti na Arseni, kada se sam našao u
okrugloj kotlini. Pošto je leteo pet minuta ka zapadu, Meljnikov okrete
natrag. Nije hteo da se i suviše udaljava od ostrva ...
Ceo severni horizont bio je pod pljuskom. S juga se kretao drugi olujni
front, noseći blisku opasnost. Avion se pope još više. Ako se oba fronta
spoje, neće imati kud sem da idu uvis.
Leteli su već više od četrdeset minuta. Koliko će trajati pljusak nad
ostrvom? Još dvadeset minuta, a možda i ceo čas.
Meljnikov se seti hiljadukilometarskog oblaka na koji su naišli na
Veneri pre osam godina. Ko zna, možda je ovaj još duži.
Oba olujna fronta išla su uporedo na rastojanju od četvrt kilometra
jedan od drugog, a u tom uskom prolazu, s najmanjom mogu ćom brzinom
leteo je sa istoka na zapad i obratno avion sa dva čoveka.
Prošlo je još petnaest minuta.
Izgledalo je da se severni horizont neće nikada pro čistiti.
— Baš nemamo sreće! — reče Meljnikov. — Toliko su dana padali
kratkotrajni pljuskovi, a baš sada kao u inat naleti ovakvo čudo. Nema
druge, Genadije Andrejeviču, moramo se spasavati u oblacima.
Vtorov ništa ne odgovori.
„Prolaz" je bio sve uži. Kišni oblaci su se približavali. Svakog časa
će se spojiti — i na avion će se sručiti razbesnele bujice vode. Više se nije
smelo oklevati.
Meljnikov povuče palicu sebi. Poslušna mašina vinu se oštrim nosom
u nebo. U magnovenju ih proguta masa oblaka. Meljnikov usredsredi
pažnju na instrumente za slepo letenje.
Avion je leteo skoro vertikalno uvis, nastoje ći da pretekne oblake,
da im ne dopusti da se spoje i da ga ščepaju u svoj vodeni zagrljaj.
Ali bilo je kasno.
Olujni frontovi su se spojili.
To su Meljnikov i Vtorov shvatili kada je beličasti sumrak smenila
gusta magla. Osetili su kako avion pada nadole pod strašnom težinom
vode koja se na njega sručila.
--- Izgleda da je ovo kraj — reče Meljnikov. — Trebalo je da se
ranije dignemo. Spremite se čim nas obori u okean, zbacujte krila, to je
poslednja šansa.

072

Konstrukcija aviona predviđala je da se on može pretvoriti u

hermetički zatvoreni čamac. Trebalo je okrenuti naro čitu polugu, pa bi se
 krila i šasija odvojili od trupa mašine, a ona bi, kao lak plovak, ostala na
površini. Naravno, džinovski talasi će je bacati kao iverku, pa ipak, kako
reče Meljnikov, bila je to šansa. .. poslednja.
— Uletećemo u vodu velikom brzinom — reče Vtorov.
— Videćemo! — odsečno odgovori Meljnikov.
Motor je radio punom snagom. Duga vatrena pruga vukla
se za avionom i videla se čak kroz bujicu pljuska. Mašina se svom
snagom suprotsavljala težini vode, ali je strelica visinometra stalno i brzo
išla nadole.
Avion je padao u okean s motorom u pogonu, nalaze ći se skoro u
vertikalnom položaju.
Meljnikov je napregnuto pazio na visinu. Znao je da reaktivni motor
mora isključiti pre no što avion padne u okean, inače je neizbežna
eksplozija, no hteo je to da uradi u poslednjem trenutku, kako bi do kraja
iskoristio silu penjanja koja je kočila brzinu pada.
Do površine okeana ostalo je dvesta metara.
Strašan udar uzdrma avion. Zaglušni grohot električnog pražnjenja .. .
bleštavo beli blesak ...
Motor prestade da radi.
I, kakva ironija, baš u tom času oluja prođe!
Bespomoćni avion naže se na jedno pa na drugo krilo, prevrnu se
nosom nadole i kao strela polete u vodu.
Meljnikov se ne zbuni. Na trideset metara od vode on ispravi avion.
— Da zbacim? — viknu Vtorov.
— Pričekajte! Treba se spustiti niže.
Planirajući na krilima, avion se koso spuštao. Ogromni talasi
zapljuskivali su plovke mašine.
Prođe minut. . . drugi. I dalje su leteli.
Olujni front je projurio, ali vezu nisu mogli da uspostave. Izgleda
da je nad ostrvom još trajao pljusak. Nalazio se negde pozadi, i to
vrlo daleko.Vetar je raspršavao grive talasa; sitna vodena prašina
zaklanjala je vidljivost.
Avion se uporno održavao u vazduhu.
I odjednom talasanje prestade. Uzburkani talasi najednom se utišaše.
Pod krilima se prostirala skoro nepokretna površina koja se
ravnomerno mreškala. Magla se digla.
— Obala! — očajno se prodera Vtorov.
Sasvim blizu, kao da je izronila sa dna okeana, na avion je jurila
nepoznata stenovita obala.
Meljnikov instinktivno povuče palicu sebi. No avion nije mogao
da se propne s motorom koji nije radio.

073
 Pogibija je bila neminovna …
Avion je već dodirnuo vodu i, klizeći na plovcima, jurio pravo na stene.

U POMOĆ !

Čitava posada „SSSR-KS 3" nalazila se u radio-kabini.

Toporkov je sedeo kraj prijemnika, spreman da uspostavi vezu s
avionom čim prestane prokleti pljusak.
Instrumenti su pokazivali da je vazduh spolja zasićen elektricitetom
do opasne granice. Vasionski brod se našao kao u nekoj ogromnoj munji
koja nije prestajala da dejstvuje.
Olujni front nadneo se nad ostrvom pre pedeset minuta, i niko nije
znao kada će, najzad, proći. Takve oluje još nikad nije bilo.
Velopoljski je, naoko miran, sedeo pored Toporkova, gledaju ći svaki
čas na sat.
Svi su ćutali. Misli vasionskih putnika bile su daleko, tamo gde je
vazduhom leteo usamljeni avion s njihova dva druga, odvojen zavesom
pljuska od ostrva i broda.
Gde se on nalazio! Koliko daleko odavde? Nisu znali. Možda se
olujni front raširio na stotine kilometara sa obe strane.
Vreme je odmicalo strašno sporo.
Najzad, oluja prođe.
Toporkov uključi predajnik. Mada je, sudeći po instrumentu,
jonizacija vazduha bila još preterano velika, on ipak po če da zove
Meljnikova na talasu radio-stanice aviona. Lične radio-stanice mogle su
otkazati ako su se Meljnikov i Vtorov suviše udaljili od ostrva,
Prolazili su minuti, ali se veza nije mogla uspostaviti.
Prestala je užasna grmljavina. U eteru je vladala potpuna tišina.
Strelica uređaja za jonizaciju spustila se na nulu, vazduh se o čistio od
elektriciteta.
— Ovde kosmički brod! Gde ste vi? Gde ste? Odgovorite! Ovde
kosmički brod!
 — Odmah da se sklopi drugi avion! — naredi Belopoljski. — Što
brže!
Svi, sem Toporkova, nagrnuše na vrata.

074

— Pajčadze, Andrejev, Toporkov i ja oetajemo na brodu.

Konstantine Vasiljeviču! Učinite sve što je moguće da se posao ubrza.
— Razumem! — odgovori Zajcev.
— Ovde kosmički brod! Gde ste? Odgovarajte! Odgovarajte!..
— Ako je avion predaleko — reče Andrejev — može se desiti da je
između njega i nas olujni front, i radio- talasi ne mogu pro ći.
— Koliko imaju vazduha? — upita Pajčadze.
— Za dva čoveka biće ga dovoljno za dvadeset četiri časa.
— Ovde kosmički brod! Gde ste?
Časovi su prolazili …
Kratkotrajne oluje nekoliko puta su primoravale petoricu ljudi da
prekidaju posao. Da bi se sklopila krila velikog aviona, trebalo je
najmanje dvanaest časova, a ti neminovni prekidi kidali su ionako
napregnute živce ljudi. Uvek spokojni i uravnoteženi Zajcev trudio se, kao
da je pobesneo, očekujući da se vreme prolepša.
Belopoljski ne izdrža i posla Andrejeva i Pajčadzea u pomo ć. Na
kosmičkom brodu ostadoše dva čoveka. Bilo je to najgrublje kršenje
zakona vasionskih putovanja.
Radilo se grozničavim tempom. Svi su dobro znali da Meljnikov,
ako je odleteo suviše daleko, neće bez radio-veze mo ći da na đe ostrvo na
ogromnom prostoru okeana. A veza nikako da se uspostavi.
Strahovali su da je već svs svršeno, da su Meljnikov i Vtorov odavno
poginuli.
Poslednji izveštaj sa aviona glasio je da se on uputio jugu, Zna či,
trebalo ga je tražiti u tom pravcu. No za to je bilo potrebno dovršiti
montiranje aviona, sačekati pogodan trenutak, pa tek onda poleteti.
Kuda? ..
„Na jug!" govorili su sami sebi, odbacujući misao da je „jug" sasvim
neodređen pojam. Naći mali avion u uslovima rđave vidljivosti, uz
neprekidno manevrisanje, da bi izbegli pljusak, bilo je puka slu čajnost.
Drugog nečeg i nije bilo sem nade na takvu slu čajnost. Dok ne pro đu
kobna dvadeset četiri časa niko neće odustati od pokušaja da spase
drugove.
Posle pet časova rada bilo je namešteno jedno krilo. Ako ih ne omete
oluja, avion će biti gotov dva časa ranije.
 Dva časa! U ovakvoj situaciji to je bilo i previše!
Priroda Venere kao da se smilovala svojim gostima. Posao je
odmicao bez zadržavanja. Oluje su zaobilazile ostrvo.
Kraj mikrofona su Belopoljski i Toporkov, smenjuju ći se, neprekidno
zvali Meljnikova, osluškujući neće li stići odgovor. No tišinu u eteru
samo su narušavale čas bliže čas daleke grmljavine.
— Ako olujni frontovi ometaju radio-vezu — reče Toporkov — onda
oni ne mogu biti kompaktni. Trebalo bi da se za nekoliko časova pojave
svetle pruge.

075

Belopoljski se mrštio. Sve češće mu je dolazila u glavi misao o

pogibiji Meljnikova i Vtorova, od čega je zborano lice akademika bledelo,
kao od bola.
Shvatio je da se njegovi drugovi, ne štedeći snage, trude oko ne čeg
skoro beznadežnog, ali nije mogao da se odlu či i naredi da se obustavi
posao. Još šesnaest časova, teoretski, Meljnikov i Vtorov mogu biti živi...
Posle devet časova i dvadeset minuta Balandin promuklim glasom,
koji se nije mogao poznati, izvesti da je avion gotov.
— Dozvolite meni i Zajcevu da poletimo u potragu.
— Ni u kom slučaju! — odgovori Belopoljski. — Spustite avion na
vodu. Leteće Toporkov. Sem Knjazeva i Romanova svi drugi smesta da
se vrate na brod.
On isključi predajnik i ne slušajući profesora koji je protivre čio.
— Odlazite, Igore Dmitrijeviču! Niko od njih nije kadar da leti.
Moraćete vi sami. U odsustvu Borisa Nikolajeviča ja ne smem da
napustim brod.
— Učiniću sve što se može — odgovori inženjer i iziđe iz kabine.
Belopoljski ostade sam. Znao je da Toporkov neće čekati dok se
drugi ne vrate na brod, nego će se odmah uputiti avionu, bio je svestan
ogromne odgovornosti koju je uzeo na sebe ostavivši kosmi čki brod bez
posade. Sve se može desiti na tuđoj planeti. Ali drukčije nije mogao da
postupi.
Da nije bio u pitanju Meljnikov, možda bi Konstantin Jevgenjevi č i
sačučvao prisebnost. Niko, sem Kamova, nije znao za duboku
privrženost ćutljivog i starog akademika prema svome mladom saputniku
u letu na Mars. Meljnikov je bio drag Belopoljskom kao ro đeni sin.
Ne zaboravljajući da u podjednakim vremenskim razmacima zove
nestali avion, Belopoljski je preko ekrana posmatrao sve što se zbiva u
zalivu. Istovremeno je pažljivo pratio rad električnog barometra. Olujni
frontovi, koji su naneli tolike nesreće, obilazili su, kao po dogovoru,
ostrvo. Vreme je bilo pogodno za let.
Kroz maglu je nejasno razaznao Toporkovljev čamac, koji je klizio
zalivom, video je kako se on mimoišao s drugim koji je plovio ka brodu.
Njegova naredba se izvršavala, vraćala su se petorica koji su radili na
avionu. Kad isprate Toporkova, Romanov i Knjazev vrati će se njegovim
čamcem.
Belopoljski vide kako sićušna prilika nestade u kabini aviona, koji
odmah krenu, i, povećavajući brzinu, pojuri vodom i diže se u vazduh. Sa
toplim osećanjem zahvalnosti mislio je on o hrabrom čoveku koji se bez
razmišljanja uhvatio u koštac sa opasnostima kako bi spasao Borisa i
njegovog saputnika. Sav se nagnuo napred prateći mašinu sve dok se
ova, pretvorivši se u jedva primetnu tačku, nije igubila na prostranom
olovnom nebu.
„Može se desiti da se i on nikad ne vrati", sinu mu strašna misao.

076

Nečiji glas, koji odjeknu iz zvučnika, natera Belopoljskog da se hitro

uspravi.
Zove Toporkov?. Ne, to nije Toporkovljev glas. To je glas tako poznat,
drag ...
— Kosmički brod! Kosmički brod! Ovde Meljnikov! Ovde
Meljnikov! Odgovorite!...
Još ne verujući u iznenadnu sreću, Belopoljski uključi predajnik.
— Čujem, Borise, čujem! Gde si?
— Avion se nalazi kraj nepoznate obale, zapadno od vas. Grom je
uništio motor. Pri ateriranju avion se nasukao. Slomljena je šasija.
Vtorov i ja ostali smo čitavi. Od udara pokvario se generator radio-stanice,
koji smo uspeli tek sada da popravimo. Avion ne možemo da
odsučemo.
— Toporkov je odleteo da vas traži. Uhvatite vezu s njim na vašem
talasu. Kako je sa vazduhom i hranom?
— Slušam ceo razgovor — ču se odnekud s neba Toporkovljev
glas — Borise Nikolajeviču! Dajte radio-signale!
— Nema za šta da letite k nama — odgovori Meljnikov. —
Vraćajte se natrag! Konstantine Jevgenjeviču! Naredite Igoru
Dmitrijeviču da se odmah vrati. Ako možete, pošaljite nam podmornicu.
— Pazi sad, kako to „ako možete"? — razljuti se Belopoljski. —
Učinićemo sve da vas spasemo. Imate li dovoljno kiseonika?
— Još za četrdeset časova. A dva časa možemo živeti od kiseonika
u balonima gasnih maski. Smatram da samo podmor ...
Meljnikovljev glas najednom se prekide. Uplašeni Belopoljski uzalud
ga je zvao. Ovaj više nije odgovarao.
— Na zapadnom horizontu ogroman olujni front — izvesti
Toporkov.
— Smesta se vraćajte! Da li vam je potreban radiofar?
— Ne. Ostrvo se još vidi.
U kabinu uđe Balandin. Profesor je bio veoma iznuren. Dok je ulazio
čuo je kako Belopoljski naređuje Romanovu i Knjazevu da ostanu kod
hangara i da sačekaju Toporkova.
— Avion se vraća? Tako brzo!
Za Balandinom uđoše Korževski, Pajčadze, Andrejev i Zajcev.
Belopoljski izvesti drugove o neočekivanom razgovoru sa
Meljnikovom. Nije zaboravio da uključi predajnik, kako bi ga čuli
Romanov i Knjazev.
Izgledalo je da je ta radosna vest povratila svima snagu.
— Može li podmornica da iziđe iz zaliva? — zabrinuto upita
Balandin.
— Odmah ćemo to da ispitamo — odgovori Belopoljski..— Saša!
— pozva on.
Mladog mehaničara svi su zvali po imenu.

077

— Molim — odgovori Knjazev.

— Čim smestite avion u hangar, otidite na izlaz iz zaliva i vidite
može li podmornica ući u okean. Izmerite dubinu.
— Razumem!
— A ako ne može? — upita Korževski.
— Onda ćemo stene koje pregrađuju izlaz dići u vazduh —
odgovori Belopoljski s uobičajenom energijom. — Podmornicom će po ći
Zinovij Serapionovič i Konstantin Vasiljevič.
— U tom slučaju molim obojicu da pođu sa mnom — reče
Andrejev. — Koliko će vremena biti potrebno da se podmornica pripremi
za plovidbu?
— Ako ne budemo morali da rušimo stene, oko čas i po.
— Sasvim dovoljno da im povratimo snage. Hajdemo, Stanislave
Kazimiroviču! Gledaćemo da ove naše gnjurce dovedemo u normalno
stanje.
Korževski, Balandin i Zajcev iziđoše sa Andrejevom.
Toporkov je srećno aterirao i, čim je avion bio osiguran u hangaru,
motorni čamac, ne gubeći ni časa, pođe ka izlazu iz zaliva. Bio je na đen i
 izmeren plovni deo zaliva za prolaz podmornice.
No taman što se čamac vratio na brod, kad udari nov pljusak.
Ostrvo je prekrio baš onaj isti olujni front o kome je Toporkov
izveštavao preko radija.
Ali on nije omeo posao. U kosmičkom brodu podmornicu su
snabdevali svim što je potrebno. Poučeni gorkim iskustvom, vasionski
putnici su gledali da predvide i ono najgore. U podmornicu su utovarili
dvostruko sledovanje hrane za pet ljudi, za jednu sedmicu, trostruki
komplet balona s kiseonikom i dopunskih akumulatora, brižljivo su
proverili mehanizam i radio-aparaturu. Nisu zaboravili na gnjura čka kao
ni na odela s rashladnim uređajima. Na komandnom pultu Toporkov
namesti svoj električni barometar.
    Ljudi su se žurili, ali su svaki čvor, svaki deo bili triput provereni.
Podmornica, sagrađena specijalno za putovanje na Veneru, nije bila
velika — osam metara duga i dva i po metra široka. Trup joj je bio
izliven od plastične mase čvrste kao čelik i providne kao staklo. Četiri
moćna reflektora osvetljavala su sav prostor oko podmornice. Dva vijka,
koja pokreću elektromotori, davala su joj brzinu od pedeset kilometara na
čas. Gotovo svi delovi opreme bili su od plastične mase, usled čega je
podmornica bila laka i pokretna.
Čim je olujni front minuo, uspostavljena je veza s avionom. Meljnikov
je dao tačnije koordinate zemlje koju su otkrili. Ona se, po njegovom
računu nalazila na jugozapadu od ostrva, sto pedeset kilometara daleko.
Obala je bila toliko dugačka da podmornica nije nikako mogla da
promaši.

078

— Mislim da je to kopno — reče Boris Nikolajevič. — Ne bi bilo

rđavo da Zinovij Serapionovič, na putu k nama, dobro osmotri obale
prema severu i jugu. Treba utvrditi da li je to kopno ili ostrvo. Dobro
vidimo šumu, ali to nisu korali.
— U kakvom je stanju avion? — upita Belopoljski.
— Slomljena je šasija, nema krila. Bojim se da se više ne može
upotrebiti.
— Ne pitam za to. U kakvom je stanju trup u kome se vi nalazite?
— On polako tone. Očigledno je da ga uvlači peščano dno, a i
pljusak doprinosi tome.
— A ovamo govorite da Balandin osmatra obale!
Meljnikovljeva hladnokrvnost zadivljavala je sve članove posade
koji su mu hitali u pomoć.
Posle dva časa kraj izlazne kamere, na vodi, čekala je podmornica.
Pojaviše se Balandin i Zajcev. Na njima nije bilo ni traga od
zamorenosti posle intervencije medicine. Bili su puni snage i energije.
— Idite pravo Meljnikovu i Vtorovu — reče im Belopoljski. — Ma
šta sreli uz put, ne zadržavajte se. Ako vam Boris Nikolajevi č predloži da
se pozabavite nekakvim istraživanjima, zabranjujem vam da ga
poslušate.
— Kakva sad istraživanja? — začudi se Balandin.
Prenesoše mu razgovor s Meljnikovom. Profesor, u odgovor,
samo odmahnu glavom.
Bojazan da opet može početi dugotrajna oluja naterala ih je da
požure sa izlazom na okean. Pored stenovitog grebena, koji je zatvarao
zaliv,trebalo je proći po lepom vremenu, a kad se podmornica na đe na
otvorenom moru, ona će zaroniti u vodu, i nikakvih se pljuskova ne mora
bojati. Zajcev je brižljivo izradio plan plovnog dela zaliva.
Vasionski putnici bili su sada gotovo mirni. Nije se moglo sumnjati u
izdržljivost podmornice. Držeći se radio-signala sa aviona, ona će za tri
časa preći sto pedeset kilometara. Neka naiđu i na nepredvi đene
prepreke, neka i tu utroše još tri časa, ipak će stići da Meljnikova i
Vtorova na vreme spasu iz olupina aviona. Na posebno pitanje
Belopoljskog stigao je odgovor da trup tone pet do šest santimetara na
čas. Voda nije mogla da prodre u hermetički zatvorenu kabinu.
Krajnja premorenost ispoljavala se kod svih. Čim je podmornica
otplovila od broda, svi su otišli da se odmaraju sem Belopoljskog i
Toporkova. Na brodu su zavladali potpuna tišina i mir, posle nedavnog
napregnutog rada.
— Idite i odmorite se — reče Belopoljski Toporkovu. — Probudiću
vas za tri sata.
— A vi?
— Umorio sam se manje od ostalih.
U zvučniku su jednolično zvučali radio-signali.

079

Pokatkad bi Belopoljski izmenjao nekoliko reči sa Meljnikovom

ili Balandinom, kada su posle prekida veze radio-talasi mogli da prolaze.
Zasad je sve bilo kako treba ...
Pozadi je ostao krivudavi prolaz između stena, kojim je podmornica
izišla iz zaliva. Odmah je otpočelo ljuljanje. Što su se dalje odmicali od
obale, ljuljanje je bivalo jače. Laka podmornica čas bi se propela na
greben okeanskog talasa čas bi se strelovito strmoglavila. Nisu se
usuđivali da zarone u priobalskom pojasu strahujući od sudara sa
koralnim sprudom. Tek kada je zvučna sonda pokazala znatnu dubinu,
Zajcev, koji je sedeo za komandnim pultom, otvori slavine da se napune
cisterne.
Podmornica poče da tone. Slabu dnevnu svetlost Venere, na koju
se već behu navikli, smeni mrkli mrak. Na dubini od deset metara ljuljanje
sasvim prestade.
Upališe reflektor. Snažni zrak električne svetlosti probi vodenu masu
daleko napred. Kroz providne zidove podmornice videle su se nekakve
nejasne senke koje su brzo klizile i nestajale bez traga čim bi im se
podmornica približila.
— To su sigurno ribe! — uzbuđeno reče Balandin. — Da mi je da
bar jednu vidim izbliza! Smanjite brzinu! — viknu on ugledavši na
svetlosti reflektora, sasvim blizu, nekakvo dugo telo koje proma če.
— Ne bi trebalo ni na šta da obraćamo pažnju — reče Zajcev. —
Ako su to morske životinje, one neće nikuda otići. Razgleda ćemo ih na
povratku. Sad imamo jedan jedini zadatak — da spasemo Meljnikova i
Vtorova. Ne znamo na šta ćemo dalje naići. Najbolje je da ta čno izvršimo
postavljeni zadatak. Nemojmo se zadržavati.
— U pravu ste, Konstantine Vasiljeviču — odgovori profesor tišim
glasom. — Zaneo sam se, oprostite mi. Dajte punu brzinu.
— Još je rano.
Tek što su obišli koralno ostrvo s juga, na radarskom ekranu se ukaza
pruga magle. Zajcev okrete kormilo. Pramac podmornice skrenu više ka
zapadu. Pruga se na ekranu suzi, postade svetlija. Kada se pretvorila u
usku liniju koja se sijala zelenom svetlošću, oba motora uklju čiše na
maksimalnu brzinu. Podmornica strelovito polete ka cilju.
Na Zemlji se radio-signali, po pravilu, slabije rasprostiru kroz vodu
nego kroz vazduh. Na Veneri je bilo druk čije. Jonizacija u podru čjima
olujnih frontova, koja je prekidala proticanje radio-talasa, nije uticala na
sprovodljivost vodenih slojeva okeana. Meljnikov je, po Toporkovljevom
uputstvu spustio antenu sa aviona u vodu, i radio-signali u obliku zelene
linije, mada oslabljeni, nisu nestajali sa ekrana podmornice.
Trup podmornice zagrejao se od brzine, a vidljivost se pogoršala, ali
Zajcev nije smanjivao brzinu. Radarski uređaji sigurno su izveštavali da
napred nema nikakvih prepreka. Sa strane ee ništa nije videlo od vode,
koja je brzo strujala slivajući se.

080
 Profesor Balandin je čak bio zadovoljan zbog toga. Teško je bilo ne
obraćati pažnju na podvodni svet Venere, kuda je čovek prvl put prodro.
Gledajući napred, on je video kako su se daleko, na kraju svetlosnog
hodnika, svaki čas pojavljivala, u svakom slučaju, živa bi ća, koja su
trenutno nestajala u neosvetljenom prostoru. Osećalo se da kraj bo čnih
zidova podmornice struji život. Nejasne senke toliko su se približavale da
su bile skoro vidljive. Palile su se i gasile raznobojne tačke.
Balandin se s mukom uzdržavao da ne upali sve reflektore i osvetli
vodu...
Po tome što se često prekidala veza sa kosmičkim brodom znali su
da gore, jedan za drugim, prolaze mnogobrojni olujni frontovi. Ali ovde, u
dubini okeana, nije bilo promena.
Prošao je prvi čas. Prešli su prvih pedest kilometara.
Zelena linija na ekranu postepeno je postajala sve svetlija.
Pruga na radaru pokazivala je da njegov zrak još nije napipao obalu.
Podmornica je jurila istom brzinom.
Balandin i Zajcev zagledali su se s napregnutom pažnjom u vodu
osvetljenu reflektorom. Mogli su da naiđu na neo čekivanu prepreku na
koju ih neće upozoriti radar — na kakve skupine biljaka „providne" za
radio-talase,pa ih ovi neće odbiti natrag. Ko zna kakva sva iznena đenja
može da priredi čoveku Zemljina sestra?...
Balandinove misli stalno su se vraćale zagonetkama planete.
— Venera je — rasuđivao je profesor — već odavno prošla period
prvobitnog nastanka života. Kao i na Zemlji, njen se život razvio u
okeanu. Podela organizama na biljni i životinjski svet ve ć je pre đena
etapa. Možemo smatrati kao sigurno da su biljke izišle na kopno i
prilagodile se nepovoljnim klimatskim uslovima. A da li su to u činile
životinje? Ili su one ostale u vodi? Uzimajući u obzir trajanje dana i no ći ;
a isto tako visoku temperaturu koja vlada danju na kopnu, bio bih sklon
zaključiti da su životinje ostale u okeanu, gde su pogodniji uslovi za
opstanak. To bi bilo sasvim razumljivo, ali lenjir koji smo našli pobija
takav zaključak. Ah, taj nesrećni lenjir! Ne da mi mira. Iza njega se krije
tajna života na Veneri, i dok se ta tajna ne razjasni, mi ni o čemu ne
možemo reći ništa sigurno, ma kako ono izgledalo očigledno.
— Znači da vi odlučno odbacujete teoriju da je planetu posetio
neki kosmički brod? — upita Zajcev.
Balandin ga pogleda s čudnim izrazom na licu.
— Recite mi, Konstantine Vasiljeviču — upita on posle kraćeg
ćutanja — da li među vašim instrumentima na kosmičkom brodu ima i
drvenih lenjira?
— Nema, svakako!
— Služite se savršenijim mernim uređajima?
— Razume se.
 081

— Onda zašto da zaključujemo da se vasionski putnici sa druge

planete, čija tehnika, u svakom slučaju, nije ispod naše, služe tako
grubim i netačnim mernim priborom?
— E, to je pravilna misao! — zadivljeno reče Zajcev. — Kako to
da niko nije obratio pažnju na to da je taj lenjir sasvim primitivan?
— I meni se čini da je to pravilna misao. Nju je izrekao Arsen
Georgijevič, a vi ste ga sami podstakli na to.
— Ja? Ne sećam se .. .
— Ne sad! Danas, kada smo sklapali avion, zamerili ste Paj čadzeu
što je prečnik nekakvog otvora merio lenjirom. Tačnim, metalnim, a ne
drvenim. Rekli ste mu da postoji šestar za merenje šupljina.
— Tačno — osmehnu se Zajcev. — Tako nešto je bilo.
— I tada mi je Pajčadze rekao da, očigledno, lenjir nije niko doneo
na Veneru. Njega je ovde napravio „čovek" — biće koje poseduje
svestan um, mada i ne mora po spoljašnosti ličiti na nas. A razum
sposoban da shvati matematiku predstavlja vrlo visok stepen evolutivnog
razvoja materije. A gde su tragovi delatnosti tog razuma? Sem ovog istog
lenjira, njih nema.
— Naći ćemo ih!
— Baš to, treba ih naći ...

JOŠ JEDNA ZAGONETKA

Malo pognut na stranu i upola pod vodom, avion se nalazio šezdeset

metara od obale. Tačnije rečeno, ne avion, nego samo njegov trup.
Kada bi se vreme prolepšalo, Meljnikov i Vtorov otvarali su poklopac
od plastične mase i udisali vazduh Venere kroz gasne maske. To je bilo
probitačnije, jer je valjalo štedeti dragocenu rezervu kiseonika. Ko zna
kad će i da li će stići pomoć. Zasad je podmornica išla bez zadržavanja.
Ali se nije moglo jamčiti da će i dalje biti tako. Svakog časa mogu se
isprečiti nepredviđene smetnje.
Plićak, koji se nije video sa strane, spasao je život obojici pilota. Na
njega su u poslednjoj sekundi naleteli plovci aviona, baš onda kada je
izgledalo da se nikako neće moći izbeći kobni sudar sa stenama koje su
sa tri strane okružavale uski zaliv.
Da bi se izbegla katastrofa, nije se imalo gde okrenuti, a bilo je
kasno da se koči tako blizu obale. Avion je leteo velikom brzinom, pa je,
posle prestanka rada motora, leteo i dalje s ogromnom rezervom inercije.

082

Sve se desilo za nekoliko sekundi.

Oba vasionska putnika već su se bili oprostili sa životom mada ih je
strašan udar odbacio na prednji zid kabine. Pilotski upravlja č rasekao je
Meljnikovu čelo.
Vtorov je udario u ploču sa instrumentima, pa mu je razbijeni šlem
isekao obraze i bradu.
Digli su se okrvavljenih lica, ne znajući šta se upravo dogodilo, svesni
samo toga da su ostali živi.
Pošto su pružili jedan drugom prvu pomo ć, pogledali su oko sebe.
Avion je nepomično ležao u plićaku, nasred tihe vode zaliva. Plovci su
se duboko zaglibili u pesak, i zbog toga avion se nije prevrnuo usled
iznenadnog pada. Šasija je bila slomljena, instrumenti razlupani, sajle
pokidane.
Unaokolo su se, kako izgleda, uzdizale granitne stene. Para koja se
dizala sa vode smetala je da se razaznaju sitne pojedinosti, ali se dobro
videla trava ili nešto slično travi žutozagasite boje, koja je rasla na
obroncima. Još dalje — krošnje pravog, a ne koralnog drveća, sa
granama i lišćem, njihale su se na vetru. Gornja linija obale nije
dopuštala da se vidi kakve su boje stabla tog drveća i kako izgledaju.
— Treba što pre uspostaviti vezu sa brodom — reče Meljnikov. —
Sami se ne možemo izvući.
Vtorov ćutke pokaza na radio-stanicu.
Ona je jadno izgledala. Svetlucala su se stakla razbijenih instrumenata,
visile su nekakve pokidane žice. Posle podrobnijeg pregleda ustanovili su
da se iščupani generator pokvario.
Meljnikov se namršti.
— Nisam radio-telegrafist — reče on. — Ni vi takođe. Ali ako ne
uspostavimo vezu, s nama je svršeno. Kiseonika imamo još samo za
dvadeset četiri časa.
— Tražiće nas drugim avionom.
— Treba ga montirati, a to će oduzeti dosta vremena, — Meljnikov
zaćuta, zatim tiho dodade. — Oni ne znaju kuda smo odleteli.
 Vtorov se seti. Sam je izvestio brod da avion leti na jug, izbegavaju ći
oluju, O skretanju na zapad nisu mogli da izveste.
Gde će ih tražiti? Svakako južno od ostrva.
„Smrt!" pomisli Vtorov s jakim osećanjem beznadežnosti.
— Znači sve je svršeno? — upita on, trudeći se da govori mirno, ali
mu je glas izdajnički drhtao.
— De, zašto tako brzo izvoditi zaključke? Borićemo se! Dajte
ovamo rastureni komplet radio-delova.
— Vi mislite da ..
— Nema šta da mislimo. Ako ne popravimo predajnik smrt je sigurna.
Dakle, treba ga popraviti po svaku cenu. To je sve!
— Da pokušamo! — reče Vtorov.

083

Reči, a najviše ton kojim je govorio Boris Nikolajevi č ulili su mu

neku nadu.
Odmah se prihvatiše posla,
Nije ih zadržao olujni front koji upravo beše naleteo. Zašti ćeni
čvrstim poklopcem, oni su, pri svetlosti električnih lampi, zamenjivali
polupane delove radio-uređaja novim. Morali su mehani čki stavljati
delove na ista mesta sa kojih su skidali razbijene, i veoma oprezno
vezivati iskidane žice. Od celog posla ne bi bilo ništa ako bi makar jednu
žicu pogrešno vezali s drugom.
Pri tome su se sa zahvalnošću sećali časova iz radio-tehnike, koje je
davao Toporkov i koje su, po naređenju Belopoljskog, slušali svi članovi
posade „SSSG KS 3". Bez tih, mada nepotpunih i površnih, znanja ovaj
neverovatno težak rad nikada ne bi urodio plodom.
Čak nisu ni primetili kako je iznad aviona prohujalo nekoliko jakih oluja,
i veoma su se začudili kad su ustanovili da je od početka rada prošlo
devet časova.
Radio-uređaj bio je popravljen. No da li će on i funkcionisati?
— Da pokušamo! — reče Meljnikov.
— Nema šta da čekamo — složi se Vtorov.
Kad uključeni generator suvo kvrcnu, on i nehotice zatvori o či.
— Čujem, Borise, čujem! Gde si?
Glas Belopoljskog... Zašto odmah odgovor? Zar je Meljnikov nešto
govorio?
Mirni glas Borisa Nikolajeviča zvučao je u kabini srušenog aviona kao
povratak u život.
Vtorov oseti laku vrtoglavicu. Želeo je da punim grudima udahne čisti
morski vazduh.
 Ali ga nije bilo. Napolju je zatrovani vazduh Venere.
— Mislim da samo podmornicom....
Sijalica indikatora se ugasi i prekide rečenicu. Opet se veza izgubila.
Negde između njih i ostrva prolazio je olujni front.
— Priznajem da sam sumnjao u uspeh -— reče Meljnikov. —
Mislio sam da nećemo umeti da popravimo predajnik.
— I ja — tiho odgovori Vtorov.
— Pogledaj, Genadije! — reče Meljnikov, nesvestan da je prešao
na „ti". — Na avionu nema krila.
Doista, oba krila bila su nestala, očigledno ih je pljusak polomio. Kad se
to zbilo i zbog čega nisu čuli šum i lomljenje metala, ni on ni njegov drug
nisu mogli objasniti.
— Čini mi se da je avion dublje potonuo u vodu — . reče Vtorov.
—- A meni se ne čini — odgovori Meljnikov. — u to sam siguran.
Uvlači ga pesak.
Rekao je to tako jednostavno da se Vtorov ne usudi da ga upita šta
će biti ako avion sasvim potone. Nisu imali čamac da se prebace na obalu.

084

Gumeni čamac nalazio se u krilu, pa je zajedno s njim nestao.

Posle dva sata Belopoljski ih izvesti da je od broda krenula podmornica.
Nastupiše časovi iščekivanja.
Kabina je polako, ali neumoljivo tonula sve dublje i dublje.
Voda je već do ivice poklopca. Često su udarali pljuskovi, i snažne
vodene bujice još više su uterivale avion u pesak pli ćaka. Ubrzo su
morali da se odreknu spoljnog vazduha i da pređu na baloie s kiseonikom.
Otvoriti poklopac — značilo bi pustiti vodu u kabinu. Nivo vode prelazio je
za nekoliko santimetara ivicu kabine.
— Šteta što nemamo gnjuračka odela — reče Meljnikov.
Kada se razvedrilo, pažljivo su kroz doglede posmatrali obale koje su ih
okružavale sa tri strane. Nije bilo nikakve sumnje da je pred njima pravo
drveće — džinovski predstavnici biljnog sveta. Lišće je bilo
svetlonarandžaste boje.
Zalivom prođe snažni nalet vetra. Namreška se vodena površina,
zaleluja se trava na obali, jače se zanjihaše krošnje drveća.
— Koliko je ova slika drukčija od pejzaža ostrva! — reče Vtorov,
— Tamo mrtva tišina, a ovde život. Nema samo ptica.
— Pogledaj lišće. — Meljnikov pokaza rukom na obalu. — Eto
čemu ne mogu da se načudim: kako da lišće ne otpadne na tako snažnim
pljuskovima?
 — Verovatno ima drukčije ustrojstvo od lišća zemaljskog drveća.
— To svakako. Treba ga podrobno ispitati.
Kratkotrajna ali jaka oluja prekide razgovor. Od šuma bujica, sevanja
munja i grmljavina nisu mogli da čuju jedan drugog. Uzburkani penasti
talasi potpuno su prekrivali kabinu.
A kada se nepogoda stišala, videli su da iz vode viri samo mali deo
poklopca. Još jedno dva olujna fronta, i nad njima će se sklopiti voda
zaliva.
— Samo da podmornica stigne na vreme — primeti Vtorov.
— Doći će.
Na ploči prijemnika zatreperi pozivna sijalica. Vtorov okrete ru čicu.
Zvao je Toporkov.
— Kakva je situacija? — upita on.
Meljnikov preteče svog druga, koji se pripremao da odgovori.
— Bez naročitih promena — reče on žurno.
— I dalje tonete?
— Da, kao i ranije. Ništa nam ne preti.
— Već odavno nemam vezu s podmornicom — reče Toporkov. —
Gde je ona?
— Na pedeset kilometara.
Čulo se kako Igor Dmitrijevič teško uzdahnu.
— Mnogo se brinemo za vas.
— Nema razloga.

085

Veza se opet prekide. Venera je bila vrlo ćudljiva u pogledu

proticanja radio-talasa.
— Zašto ih obmanjujete? — upita Vtorov. — Nije li bolje da im
kažemo istinu?
Meljnikov ne odgovori odmah. Gledao je u Vtorova kao da mu
čita crte lica.
— Znam iz iskustva —- poče on polako — da je kudikamo teže
preživljavati teško stanje druga, nego sam biti u teškom položaju.
Oni ništa ne mogu učiniti za nas sem onog što su već
učinili. Šta da im kažem? I sami znaju da podmornica može sti ći do nas
tek za jedan sat. Da im kažem da ćemo se, ako nalete još dva pljuska,
naći pod vodom, i onda će biti mnogo teže da nas pronađu? Da svaki
olujni front može biti isto toliko dugotrajan kao onaj koji je bio uzrok
našeg sadašnjeg položaja?
Jedan trenutak je ćutao, zatim, je mirno rekao:
 — Uvek je dobro reći istinu. Ali ponekad, radi mira prijatelja, ne
treba je iznositi. Neka misle da je sve kao i ranije.
— Mislite da je naše spasenje i dalje pod znakom pitanja?
Meljnikov se osmehnu.
— I sam poznaješ „ljupki" karakter Venerin. Sve dok ne budemo u
podmornici, ni u šta nisam siguran. No sada imamo nebrojeno više šansi
nego pre popravke radio-stanice. Dotada nije bilo nijedne. Ali ni to nije
razlog da se pada u očajanje…
— A da radio-stanica nije proradila?
— E onda bismo bili u teškom položaju. Verovatno bismo do čekali
smrt.
Taj poslednji čas iščekivanja bio je najduži. Kao da su se sekunde
pretvorile u minute.
Balandin izvesti da radar pokazuje tvrdo tle na petnaest kilometara
od podmornice. To je mogla da bude samo obala kraj koje se nalazio avion
— podmornica je išla pravo na njega.
Prošlo je još dvadeset minuta, a za to vreme nije bilo nijednog pljuska
nad zalivom, i podmornica se sasvim primakla. Signalni ure đaj bio je
isključen: za njim sada nije bilo nikakve potrebe.
— E ovo je ona šansa o kojoj ste govorili — veselo reče Vtorov.
Umesto odgovora Meljnikov se hitro naže nad mikrofon.
— Zinovije Serapionoviču!
— Čujem.
— Nemojte izroniti! Ostanite u dubini! Približava ee snažan olujni
front.
Iza krošnji drveća, zlokobno se dižući sve više i brže, nadnosila se široka
tamna pruga. Po sevanju munja, po grmljavini, Vtorov shvati da ovo ne će
biti kratkotrajan, nego dugotrajan pljusak. Ivice vodene zavese gubile
su se u maglovitoj daljini.

086

— Sad se drži, Genadije! —reče Meljnikov. — Ovo je poslednje i

najteže iskušenje.
Četrdeset minuta gusti mrak skrivao je od njih položaj kabine;
četrdeset minuta besnela je oko njih razuzdana stihija.
Pri svetlosti električne lampe videli su nad sobom samo belu penu.
Udari groma dopirali su do njih potmulo, Ovo je moglo biti zbog toga što
je kabina potonula dublje,ispod površine zaliva.
I Meljnikov i Vtorov bili su ubeđeni da neće ugledati nebo kada oluja
mine, da im je voda „preko glave" …
Ali kada je, najzad, olujni front prohujao, oni, na svoje najve će ču đenje,
ne zapaziše nikakve promene položaja. Nivo zaliva u odnosu na kabinu
bio je na istoj visini kao i pre oluje. Četrdeset minuta težina vodenih
bujica „pritiskala" je avion, no on nije potonuo ni za santimetar.
— U čemu je stvar? — zabrinuto upita Vtorov?
— Po svoj prilici smo legli na čvrsto tle.
Bilo je to, očigledno, jedino pravilno objašnjenje. Sada im više nije
pretila nikakva opasnost i mirno su mogli da sačekaju još nekoliko
časova dok se ne iscrpu zalihe kiseonika. No za to nije bilo potrebe —
podmornica se nalazila negde u blizini.
— Bili ste u pravu, Borise Nikolajeviču — reče Vtorov. — Da smo
rekli istinu, uzalud bismo bacili u brigu naše drugove.
— Zapamti, Genadije! — odgovori Meljnikov. — Osnovno je
pravilo da se uvek pre misli na druge, pa tek onda na sebe. To je uvek od
koristi, a u vasionskim putovanjima to je zakon, Pridržavaj se tog
zakona, i nikada nećeš pogrešiti.
— Vaše reči neću zaboraviti — osećajno reče mladi inženjer.
Čekali su još svega nekoliko minuta.
Nedaleko od njih zaklokota voda, i na površini zaliva ukazaše se
providna „leđa" podmornice. Čovek se mogao samo diviti sjajnoj veštini
kojom je Zajcev doveo podmornicu tačno do cilja ploveći sasvim
nepoznatim okeanom Venere i upravljajući se prema radio-signalima.
Podiže se kapak i u otvoru se ukaza glava profesora Balandina u
šlemu gasne maske. U dejstvo stupiše ručne radio-stanice.
— Prijatelji moji! — reče on. — Pa vi ste sasvim potonuli. Sad
ćemo vas izvaditi.
— Ne morate žuriti — odgovori Meljnikov. — Kabina više ne
tone.
Zajcev isto tako izađe napolje i mahanjem ruku pozdravi prijatelje.
— Mnogo ste potonuli — reče on. — Da ste još samo malo, ili da
je naišao i najmanji talas, ne bismo vas više videli.
Strahujući od ponovne oluje, oni žurno iznesoše gumeni čamac i
spustiše ga na vodu. Njime Zajcev doplovi do potonulog aviona.
Inženjer je nosio nepromočivo odelo, bez raehladnog sistema, i
osećao se kao da se nalazi usred peći za topljenje metala.

087

Vreli vazduh, zagrejan do osamdeset etepeni, prolaze ći kroz filtar

gasne maske, palio je lice i otežavao disanje.
Ne oklevajući, on skoči u vodu, napipa stabilizator i priveza za
njega kraj čeličnog užeta,
 — Vucite! — viknu on, uskačući u čamac, pa se odmaknu u stranu.
Balandin pođe unatrag. Izlazni otvor podmornice imao je svoj
samostalni komandni pult, i da bi se uključili motori, nije bila potrebna
dugotrajna procedura ulaska.
Hiljadu i po konjskih snaga, koje su imali motori, izvukoše „kao od
šale" avion iz peščanog groba. Posle nekoliko sekundi on ispliva na
površinu, pa ga zatim privukoše sasvim uz podmornicu.
— Dobro došli! — našali se Balandin, grleći se sa spasenima.
— Sjajno ste izvršili zadatak — reče Meljnikov. — Hvala vam!
Najpre uspostaviše vezu sa kosmičkim brodom i izvestiše da je
srećno okončana operacija spasavanja. Na sveopšte zadovoljstvo, radio-
veza je radila.
— Šta da radimo s avionom? — upita Meljnikov.
— Zar se ne može izneti na obalu?
—- Nemoguće. Svuda su skoro okomite stene.
— Dakle, moramo ga ostaviti.
Koristeći se predahom između oluja, isprazniše do dna trup aviona.
Već prvi pljusak potopiće kabinu sa dignutim poklopcem.
— Žao mi je aviona — reče Meljnikov — ali šta da mu radiš!
— Bilo bi dobro da se iskrcamo na obalu i da je razgledamo —
predloži Vtorov.
— To je ovde opasno. Odveć su strme stene. Hajde da nađemo
neko mesto gde bismo se, u slučaju oluje, mogli skloniti s podmornicom.
— Treba da krenemo pravo ka brodu — najednom reče Balandin.
— Vi ste ranjeni.
— Nisu to rane, već ogrebotine — odgovori Meljnikov. — Sasvim
smo zaboravili na njih.
Profesor je i dalje navaljivao. Meljnikov i Vtorov su s teškom
mukom uspeli da ga nagovore da ne izveštava brod o povredama, koje su
uistinu bile neznatne. Balandin pristade tek kada ih je obojicu li čno
pregledao i promenio im nevešto vezane zavoje.
— Konstantin Jevgenjevič će se strašno ljutiti — reče on.
— Primam na sebe odgovornost — odgovori Meljnikov. — Zašto
gubiti vreme? Nalazimo se na nepoznatom tlu, i treba ga istražiti.
Odlučiše da podmornicom plove duž obale i da vide da li je to,
ostrvo ili kopno.
Držeći se površine vode, podmornica iziđe iz zaliva i okrete ka
severu. Kabina aviona ljuljala se na vodi, očekuju ći sledeću oluju koja će
je potopiti.

088
 Obalska linija pružala se s obe strane sve do horizonta. Dokle god je
pogled dopirao, obala je bila gusto obrasla šumom džinovskog
narandžastocrvenog drveća. Ponekad se ona spuštala do same vode,
katkad se udaljavala, obrazujući proplanke, pokrivene žutom i zagasitom
travom. U podnožju drveća video se gustiš niskih biljaka, Da li su to bili
žbunovi ili mladi izdanci istog drveća nije se moglo odrediti.
Iz opreznosti, podmornica je plovila dvesta metara od obale. Ovde
je ljuljanje već bilo primetno, talasi su ometali posmatranje, no s tim su
morali da se pomire. Zajcev se plašio da se ne nasu ču.
Kad bi naišla oluja, podmornica bi zaronila u dubinu i sa čekala na
jednom mestu dok ona ne prođe. Takva zadržavanja iskoristili bi da
posmatraju podvodni svet, no on je bio vrlo oskudan. Pri svetlosti
reflektora videli su samo crvenkaste alge i svetlocrvenu mahovinu,
kojom je bila obrasla svaka izbočina i mnogobrojno kamenje na
peščanom dnu. Ni riba ni mekušaca.
Da li ih odista tu nije bilo, ili su iščezavali kad se pojavljivala
podmornica i palila njena svetlost. Ko je mogao da odgovori na to
pitanje?
— Svojim smo očima videli živa bića u okeanu — reče Balandin.
— Ma nije baš tako — popravi ga Zajcev. — Nismo ih videli,
samo smo pretpostavljali da ih vidimo. Možda to nisu bile životinje, već
ploveće biljke.
Profesor se nije slagao,
— Zar se ne sećate — odgovori on — da su te „biljke", kad su
dospele pod zrake reflektora, hitale da se izgube u mraku, što je sasvim
prirodno za Venerine životinje, navikle na mrak? Ovde, pored obale, nisu
se videle ni životinje niti ploveće biljke.
Već nekoliko časova podmornica je plovila prema severu. Radio-
veza sa kosmičkim brodom prekidala se samo zbog olujnih frontova.
Izgled okoline nije se menjao. Sve ista šuma pružala se bez kraja,
zatvarajući zapadni horizont. Obale su i dalje bile visoke i strme.
Nailazili su na omanje brežuljke, isto tako obrasle drvećem. Nisu se
zapažali ni najmanji tragovi drugog života sem biljnog.
Već više od dvadeset četiri časa niko nije ni oka sklopio, ali, ma
kako to čudno izgledalo, umor nisu osetili u podmornici, nego na brodu.
Doktor Andrejev je odlučno zatražio da „prenoće".
Meljnikov podrža taj zahtev. Svi se sa zadovoljstvom složiše.
Podmornica zaroni i leže na dno. Pošto su večerali, legoše da spavaju.
Fizički i nervni zamor pokazao je svoje. Posada podmornice spavala
je neprekidno deset časova. Odmorni i osveženi, digli su se na površinu i
zaplovili dalje.
Opet beskrajna šuma. Od mesta gde su ostavili kabinu aviona
prevalili su dvesta kilometara.

089

Najednom je obalska linija naglo zavila na severozapad. Daleko na

horizontu videla se druga obala, koja. kao da je bila paralelna sa ovom
prvom.
— Zaliv — reče Balandin. — Hoćemo li da uplovimo u njega?
— Razume se — odgovori Meljnikov.
Zaliv je, očigledno, vrlo duboko zadirao u kopno. Obala koja je
zatvarala zaliv nije se videla ni kroz dogled.
Podmornica je plovila duž južne obale. Nekoliko puta su ih oluje
naterivale da se zaustave i da idu pod vodu.
— A možda to nije zaliv, nego moreuz — pretpostavi Zajcev.
— Moguće. — Meljnikov se pažljivo zagleda u suprotnu obalu,
koja je sada bila znatno bliže.
— Stanite!
Naređenje je bilo izvršeno. Podmornica se lako ljuljala od krme ka
pramcu.
— Pogledajte obalu!
Sada su svi primetili da podmornica ne stoji na mestu, nego se
lagano kreće unatrag.
— Ovo nIje ni zaliv ni moreuz, nego reka. Ona ista koju smo videli
kada smo leteli na „SSSR-KS 2" — reče Meljnikov.
— Konstantin Jevgenjevič je, kao i uvek, u pravu. — primeti
Balandin. — Ovo je kopno.
— Hajdemo dalje uzvodno — predloži Zajcev. — Obala treba da
bude niža, i onda ćemo moći da se na nju iskrcamo.
Njegova pretpostavka pokazala se kao tačna. Već posle jednog časa
obale su postale upadljivo niže. Strmina se postepeno spuštala ka vodi,
bila je blaža.
Na površini reke nije bilo ničega. Ponekad bi naišle grane, koje su
plovile nizvodno, u susret podmornici.
Pri kraju četvrtog časa vožnje hidrofoni prenesoše na pult udaljenu
tutnjavu. Kao da se negde napred nalazio vodopad.
Podmornica uspori brzinu.
Obale su se primicale sve bliže jedna drugoj. Reka se sužavala, njen
tok bio je sve brži.
Još oko tri kilometra plovili su oprezno napred. Buka je bila sve
jasnija.
 Najzad su videli odakle ona potiče.
Poprečno preko reke, koja na tom mestu nije bila šira od trista
metara, bilo je nagomilano ogromno kamenje. Voda je s hukom proticala
između njega, praveći zapenjene virove. U vazduhu je lebdela magla od
vodene prašine.
— Obični brzaci — reče Meljnikov.
Drugovi su u njegovom glasu osetili razočaranje. A šta je on mislio
da će ugledati?

090

— Naše putovanje rekom je završeno — reče Balandin.

— Podmornica ne može dalje.
— Čini mi se da je najbolje da se ovde iskrcamo. Šta vi mislite,
Borise Nikolajeviču? — upita Zajcev.
— Da, baš ovde — odgovori Meljnikov naglašujući poslednju reč.
Kao da je bio nečim nezadovoljan.
Zajcev upravi podmornicu prema severnoj obali, koja je bila dosta
niža od južne. Rečna matica jako je zanosila podmornicu, koja je plovila
najmanjom brzinom.
Šuma je dopirala skoro do same reke, ali se ispred nje nalazio uzak
pojas obrastao travom koji se strmo spuštao do vode.
— Na obalu ćemo izići dvojica — reče Meljnikov — ja i Zinovij
Serapionovič. Ja ću poneti filmsku kameru — dodade on vide ći da
Vtorov namerava da se usprotivi.
Genadij Andrejevič samo teško uzdahnu. Na njegovu nesreću,
zamenik vođe ekspedicije dobro je poznavao veštinu snimanja. Morao se
ćutke pokoriti.
Uspeli su da podmornicu privedu uza samu obalu. Za podmornicu je
dubina bila sasvim dovoljna, jer njen gaz nije bio veći od metar i po.
— Dobro pazite na barometar — reče Balandin Zajcevu, obla če ći,
kao Meljnikov, odelo s rashladnim uređajima. — Čim počne da pokazuje
jonizaciju, upozorite nas.
— Ne brinite! Upozorićemo vas na vreme. Ali nemojte se
udaljavati suviše daleko od podmornice.
Kroz dvostruki otvor Balandin i Meljnikov ispeše se gore. Obala je
bila tako blizu da se bez muke moglo skočiti na nju. Ali pre no što to
učiniše, pažljivo pogledaše oko sebe.
— Izgleda da nije močvarno — reče Meljnikov. — Ipak, za svaki
slučaj, vežite me konopcem. Skačem prvi.
— To će biti najbolje — složi se Balandin.
 Meljnikov skoči. Noge mu potonuše do članaka, a ispod trave prsnu
voda. On brzo načini nekoliko koraka po kosini i nađe se na suvom
mestu.
— Skačite, profesore!
— Jedan časak! — odjeknu Vtorovljev glas. — Pričekajte, Borise
Nikolajeviču — reče on prekorno — ako ste se prihvatili moga posla,
onda se prema njemu odnosite kako treba. Snimite kako Zinovij
Serapionovič silazi na obalu.
— Umiri se! — odgovori Meljnikov. — Zato sam i skočio prvi.
U stvari on je sasvim bio zaboravio na kameru koja mu je visila oko
vrata, i požuri se da udovolji opravdanom zahtevu snimatelja ekspedicije.
Džinovsko drveće, čije krošnje kao da su se nalazile negde na nebu,
bilo je sada tako blizu da se moglo dobro razgledati.

091

Ono nije imalo ništa zajedničkog sa „koralnim drvećem" koje je

raslo na ostrvu. Bilo je to pravo drveće — džinovski predstavnici biljnog
sveta. Stabla su u podnožju imala do tri metra u prečniku, a bila su
pokrivena glatkom crvenkastom korom sa mrljama boje tamne višnje.
Grane sa dugim lišćem rasle su visoko i do njih je bilo nemogu će dopreti.
Između drveća gusto je raslo narandžasto žbunje, išarano nekakvom
drukčijom travom, ne onakvom na kojoj su sada stajali, nego visokom kao
čovek, čudne, mrtvački bele boje. Grane žbunja bile su posute oštrim
trnjem.
Oba vasionska putnika odmah su uočila osobenost tog drve ća po
kojoj se ono razlikovalo od zemaljskih vrsta. Da se izrazimo slikovito:
ako je drveće na Zemlji stajalo „na jednoj nozi", onda je Venerino drve će
imalo nekoliko nogu. Po pet, šest, katkad i više stabala spajalo se me đu
sobom na visini trideset do četrdeset metara nad tlom, a ve ć dalje, više,
ona su prelazila u grane, obrazujući svojeobrazne svodove.
— Nikakav uragan ne može iščupati takvo drvo — zamišljeno re če
Meljnikov. — No čini mi se da smo prošli put videli drzeće koje plovi.
— Možda ono na drugom mestu; negde više uzvodno nije tako
grandiozno.
Meljnikov se uputi brzacima.
Balandin je video da njegovog saputnika stalno progoni neka misao,
i on odluči da ga upita čim mu se ukaže zgodna prilika,
Od mesta gde je pristala podmornica pa do brzaka bilo je prili čno
daleko. Profesor pomisli da neće uspeti da se vrate ako naleti oluja, i to
reče Meljnikovu.
— Mislim da ćemo uspeti. Toporkovljev barometar na petnaest
minuta unapred upozorava na približavanje oluje. A ako i ne stignemo ...
— Meljnikov pokaza rukom na šumu koja se odmah tu nalazila. —
Pogledajte kako gusto rastu ta stabla. Ona zajedno s granama obrazuju
nepropustljiv krov. Mislim da se pod njima možemo skloniti od pljuska.
— A ako ne budemo mogli?
Meljnikov se zaustavi i pogleda Balandina u oči.
— Ako nećete da rizikujete — reče on suvo — vratite se na
podmornicu.
— Čini mi se da vam nisam davao povoda da me smatrate
kukavicom — uvredi se profesor.
— Nisam to rekao. No shvatanje opreznosti kod ljudi razli čito je.
Predstoji nam da brižljivo istražimo šumu. Kao što vidite, nećemo se
moći poslužiti terenskim kolima. Kroz šumu ćemo morati pešice. Neko
mora prvi da ispita da li šuma pruža siguran zaklon od oluje. To
preuzimam na sebe. Možda ste vi u pravu. Bolje da se ja sam izložim
opasnosti. Vi se vratite!
— Neću da vas ostavim — čvrsto reče Balandin,
— Onda da krenemo.

092

„Sigurno je da Konstantin Jevgenjevič ne bi odobrio ovakav

eksperiment", pomisli Balandin dok je išao za Meljnikovom.
Stigoše do jednog uzdignutog mesta odakle su se dobro videli
brzaci.
Više uzvodno obale su se opet razdvajale. Široki prostor vodene
površine bio je pust.
Meljnikov se pažljivo zagleda u suprotnu obalu.
— Eno tamo — reče on — na obali, kraj prvog kamenja. Ništa ne
vidite?
Profesor pogleda onamo kuda je Meljnikov pokazao. Nije imao tako
oštar vid kao Meljnikov, pa ipak je razaznao nekakav crvenonarandžasti
breg, koji se slabo isticao na pozadini šumskog masiva.
— To je, po svoj prilici, grupa žbunova — reče on.
— Ni u kom slučaju. To je nešto sasvim drugo. Vratimo se na
podmornicu. — I, ne čekajući odgovor, Meljnikov se brzo uputi natrag.
Bilo je jasno da je imao nameru da ode na drugu obalu. I zaista,
kada su se popeli na podmornicu, on ne ulazeći na izlazni otvor, naredi
Zajcevu da preplovi reku.
 Na južnoj strani rasla je ista takva šuma,
Obalni pojas, obrastao mrkožutom travom, bio je znatno širi, a ivica
šume nekoliko puta dalja. Ovde je bilo više prostora i bilo je sasvim
suvo.
Breg koji su videli s druge obale ispade izbliza gomila drve ća
navaljanog jedno na drugo.
To nisu bili džinovi, kao ovi oko njih, nego tanka prava stabla s
granama pokrivenim ne lišćem, nego dugim crvenim iglicama.
— Eto, zatvorio se krug mojih posmatranja — reče Meljnikov
nekakvim čudnim glasom.
I Balandin je tek sada spazio ono što je u početku izmaklo njegovoj
pažnji, mada se nalazilo pred njegovim očima.
Bilo je to neverovatno, čudnovato i neobjašnjivo! No to nije bila
opsena, nego stvarnost.
Drveće je ležalo poslagano, s krošnjama na jednoj strani.
Nije to bila bez reda nabacana gomila, nego pravilno složena hrpa
drva. Od reke ju je podupirao niz stubova od neotesanih, grubo okresanih
stabala istog tog drveća, ukopanih u tle.
A bliže šumi Balandin ugleda drugu složenu gomilu ... brvana.
Narandžasta stabla bila su bez grana.

093

PODVODNI SVET

Prošlo je nekoliko minuta dok se ošamućenom profesoru nije vratila

moć govora.
— Šta je to? — upita on izgubljeno.
— Rešenje zagonetke lenjira — odgovori Meljnikov.
— Neosporni dokaz da na Veneri postoje razumna bi ća, koja su,
očigledno, na niskom stepenu razvitka. Treba napustiti hipotezu o
kosmičkom brodu.
— Ali gde su ona, ta razumna bića? Zašto ih nismo videli?
 — Zato što još ništa nismo ni videli. Mora da su tamo. —
Meljnikov pokaza rukom na šumu. — Pod okriljem tih biljnih džinova
mogao se razviti život i, kao što vidimo, on se odista i razvio. Tamo
ćemo naći Venerine „ljude", prema svim predviđanjima — divljake.
— Zašto tako mislite? — usprotivi se Balandin. — Lenjir…
— A šta on dokazuje? — prekide ga Meljnikov. — Predstavu o
merenju dužinskih rastojanja nalazimo kod najdivljijih plemena Afrike.
To još nije civilizacija. Bolje da pogledate ta brvna. Ona su obra đena na
najgrublji način. Grane su odlomljene, a ne odsečene. To je rad bića
kojima nisu poznate sekira i testera, ali koja, zato, poseduju veliku
fizičku. snagu.
— Pa ipak se lenjir ne može napraviti golim rukama — nije se
predavao profesor.
— Australijanci su kamenim noževima izrađivali takvo precizno
bacačko oruđe kao što je bumerang. Kudikamo je jednostavnije napraviti
pljosnatu daščicu.
— Australijanci i Afrikanci nisu imali lenjir.
— Tačno. Ali mi nismo na Zemlji. nego na Veneri.
— Istorija zemaljskog čoveka ne može se mehanički prenositi na
drugu planetu.
— Vidi se — reče Balandin — da ste stvorili određeno mišljenje
još pre no što ste sišli sa podmornice. Šta vas je navelo na takvu misao?
— Nije baš tako — odgovori Meljnikov. — Ranije sam samo
pretpostavljao. Tok mojih rasuđivanja može se izraziti u nekoliko re či.
Kad smo se uverili da plovimo rekom, a ne zalivom, setio sam se drve ća
koje smo za vreme prošle ekspedicije videli kako plovi vodom. Zašto ga
sada nema? Nema ga na reci, nema ni u okeanu, u koji reka uti če.
Zaključio sam da se uzvodno nalazi neka brana koja zadržava drve će.
— Sasvim logično — reče Balandin,
— Ali se na toj brani — produži Meljnikov — u toku hiljadu
godina svakako nagomilalo nebrojeno mnogo stabala.

094

Tonući u vodu pod težinom novih, koja plove površinom, ona bi

morala već odavno da zagrade reku, da prekinu njen tok. Ali to se
nije dogodilo. Pokušao sam da uverim sebe da mi ne susre ćemo
ploveće drveće elučajno, da je njega bilo i ranije, i da će ga biti i
ubuduće. Ali zašto ga nema na ušću reke, gde je snaga struje neznatna?
— Da, to je teško razumeti.
 — Tada sam prvi put pomislio na veštačko otpremanje šume, ali
sam odbacio takvu pretpostavku. Međutim kasnije mi se sve češće
vraćala ta „glupa" misao. Jeste li obratili pažnju na grane koje smo sretali
uz put? One nisu plovile pojedinačno, nego u gomili. Kao da ih je neko
slagao u naramke i bacao u reku. Grane su plovile, a stabala nije bilo. Na
kraju krajeva, gotovo sam poverovao da ćemo ugledati vešta čku branu na
kojoj se zadržava drveće. Ali kada smo doplovili do brzaka, moja
očekivanja kao da se nisu ispunila. Učinilo mi se da je to prirodna
prepreka.
— Učinilo? — upita Balandin, gledajući u čudu Meljnikova.
Da, u prvom trenutku. Zatim sam obratio pažnju na jednu čudnu
okolnost. Reka je u celom svom toku vrlo široka. „SSSR-KS 2" je
doleteo do nje i okrenuo duž korita severno od tog mesta, ali nedaleko od
njega. Do samih planina, gde se nalaze njeni izvori, reka nigde nije tako
uska. Samo ovde, na jednom mestu, obale se približavaju. I baš ovde, gde
bi svaki inženjer sa Zemlje predložio mesto za branu, nalazi se ovaj
brzak.
— To se može drukčije objasniti — upade Balandin.
— U toku hiljada godina, kao što ste sami rekli, reka je mogla da snese
s planine mnogo kamenja. Baš zato što se reka ovde sužuje ono se i
zadržavalo.
— Neka je tako — odgovori Meljnikov. — Istina, teško je
poverovati da je rečna struja, ma kako bila snažna, mogla da dovu če na
ovoliku daljinu tako ogromno kamenje. Ali mi smo ugledali brzake
odozgo, sa obale. Niste zapazili ništa neobično?
— Nisam. Običan brzak.
— Varate se, Zinovije Serapionoviču! Taj brzak nije baš običan.
Popnimo se na ovu gomilu drva i pogledajte pažljivije.
Balandin se sumnjičavo obazre na gustu šumu, koja se nalazila
sasvim blizu.
— A šta onda ako iznenada naiđu vlasnici ovih drva? — upita on.
— Baš bih voleo da ih vidim. Ali oni neće do ći. U tom pogledu imam
određeno mišljenje. Kasnije ću vam reći.
Po dobro naslaganim stablima oni se bez muke popeše na gomilu.
Sa te visine brzaci su se odlično videli.
— Baš sam slepac — reče Balandin. — Ne može biti jasnije.
— Ranije to niste Primetili jer niste mislili o tome. A ja sam to o čekivao
i zato sam odmah zapazio.

095
 Reka je bučno jurila između ogromnog kamenja koje je bilo otprilike
iste veličine. Uz to, Balandin je zapazio da kamenje ne leži onako
raštrkano, nego u tri reda i kao polja na šahovskoj tabli.
— Kroz tu branu ne može proći nijedno drvo — reče Meljnikov.
— Ovo kamenje više ne možemo nazivati brzacima. To je brana, vrlo
primitivna, ali bez sumnje brana — građevinska konstrukcija.
Evo kako to izgleda. Više stotina kilometara odavde nalazi se šuma
s niskim drvećem. Tamo ih lome i spuštaju niz vodu. A ovde ih izvla če
iz vode, i prave od njih brvna. I sve to, pogledajte, rukama.
Kakav težak i nezahvalan posao, samo da bi dobili drvenu gra đu, koje
i ovde ima koliko hoćete! Ali ta nesrećna bića ne mogu da se nose sa
ovim džinovima.
               — Kamenje za branu — reče Balandin — verovatno da nije
doneseno s planina, nego sa obala okeana. Ali kako je doneseno? Pa to
je ogromna težina.
— A kako se gradila Keopsova piramida? Maltene samo
rukama. Taj brzak, tačnije brana, izgra đivana je možda stotine godina.
Hajde da se spustimo. Može još i oluja da naleti.
               — Obećali ste da mi kažete zašto neće doći stanovnici šuma —
potseti ga Balandin kada su se spustili na „zemlju".
— To je samo pretpostavka, i to veoma sporna. Pomislio sam
na to da noć i dan na Veneri iznose otprilike naše tri sedmice. Zna či da
dan traje oko dvesta pedeset časova, isto toliko i no ć. A reka je duga čka
više od dve hiljade kilometara. Da bi drvo doplovilo od izvora do ovog
mesta, treba vrlo mnogo vremena. Ploveće smo drve će videli kad je bilo
jutro. Sada, danju, njega nema. Ili ga, tačnije, još nema. Ono plovi negde
više uzvodno, a ovamo će stići pred veče. Stanovnike Venere još
nijednom nismo videli. Sve to, uzeto zajedno, navodi na misao da oni
rade noću kad nije tako toplo. Možda su to inače noćna stvorenja, koja
danju spavaju. Nekako mi se čini da je ovakvo objašnjenje ta čno —
završi Meljnikov.
Balandin se zamisli.
--- Vaša misao ima osnove --- reče on. --- Sad je otprilike podne, i vazduh je
zagrejan do osamdeset i devedeset stepeni. Teško je zamisliti da živa bi ća
mogu raditi na takvoj vrućini. Verovatno se kriju duboko u šumi, gde je
hladnije.
Profesorov glas imao je prizvuk nesigurnosti. meljnikov to opazi.
--- Izgleda da vi ne verujete mnogo u to što govorite?
--- Moram da verujem --- odgovori Baladin. --- Dokaz se nalazi pred
mojim očima. No, da budemo iskreni, ne shvatam kako su se ljudi mogli
pojaviti na Veneri. Čovek se, kao delo prirode, ne pojavljuje odjednom, u
završenom obliku. On je proizvod dugotrajnog razvitka manje savršenih
organizama koji je trajao milionima i milionima godina. Po pravilu, život
treba da se začne u vodi, a tek posle izlazi na suvo.
 096

Ali kako su mogla slaba i nezaštićena bića da se održe na suvu?

Klimatski uslovi na planeti, čak i sada, nisu pogodni.
Ranije su bili još gori. Međutim, ako su se zameci života ipak
održali na suvu, onda zašto nema nikakvih životinja? Čovek ili neko
drugo biće ne mogu biti jedini predstavnici faune. To protivre či
zakonima biologije.
— Da! — reče Meljnikov. — Vrlo je ubedljivo to što vi govorite.
Dakle, imamo još jednu zagonetku. Iz časa u čas sve je teže. No vreme je
da se vratimo na kosmički brod — dodade on. — Naše izvi đanje dalo je
krupne rezultate. A svi zajedno ćemo odgonetati zagonetke.
Olujni frontovi se kao i ranije, nisu pojavljivali, i oni su mirno mogli da
se pozabave skupljanjem „eksponata". Balandin je ultrazvu čnim nožem
odsekao parče brvna i nekoliko grana sa iglicama.
— Treba ustanoviti kada i koliko su vremena plovili vodom — re če
on. — To će nam pomoći da zaključimo da li je vaša pretpostavka ta čna
ili nije.
Meljnikov je sakupio primerke trava — žute, zagasite i bele.
Odsekli su i nekoliko grana grmaka i popriličan komad kore sa jednog
džinovskog drveta.
Natovareni plenom, uputili su se podmornici i stigli upravo u trenutku
kada je Zajcev izvestio o početku jonizacije.
Čim su ušli u kameru i spoljni otvor bio zatvoren hermeti čkim kapkom,
Meljnikov naredi da se udalje od obale i da zarone. Sa severozapada se
nadnosio ogroman oblak. Proceduru oko filtracije završili su pod vodom.
— Hteli ste da sačekate oluju na obali — Balandin nije mogao da
izdrži da se ne našali.
Meljnikov samo sleže ramenima.
Radio-vezu sa kosmičkim brodom uspeli su da uspostave kada je
podmornica prešla iz reke u otvoreni okean. Meljnikov iscrpno izvesti
Belopoljskog o njihovim otkrićima. Novost je, kao što se i o čekivalo,
proizvela velik utisak. Zasuše ga pitanjima. Čulo se kako Korževski traži
odobrenje da podmornicom, čim se ona vrati, otplovi natrag na brzake,
na što mu je Belopoljski odgovorio:
— Odletećemo tamo kosmičkim brodom.
Radio-signali radili su s velikim prekidima, ali je Zajcev sigurno
upravljao podmornicom. Sada, kada se nije imalo kuda naro čito žuriti,
Balandin i njegovi saputnici mogli su do mile volje da posmatraju
 podvodni život. Plovili su vrlo polako i često su se zaustavljali.
Venerin okean bio je pun živih bića. Profesor je nabrojao više od
četrdeset različitih vrsta. Mnoge su uspeli da snime na filmsku traku.
Napred, u snažnom mlazu reflektora, okean je bio pust. Sve živo je hitalo
da pobegne iz osvetljenog prostora. Ali su odostrag i sa strane „ribe"
prilazile podmornici sasvim blizu, očigledno privučene nepoznatim
pokretnim predmetom, koji im je, verovatno, izgledao kao neka nova
životinja.
097

Kad bi se iznenada upalila svetlost, one bi se u trenu uko čile,

pa bi onda jurnule u mrak. U tim sekundima ljudi su mogli da ih
razgledaju.
Oblici tela većine stanovnika okeana bili su slični oblicima
zemaljskih riba.
— U tome nema ništa čudno — reče Balandin. — U jednakoj
sredini treba da se razviju jednaki ili skoro jednaki organizmi. Priroda
uvek ide najjednostavnijim putem.
— Zašto se toliko plaše svetlosti — upita Vtorov.
— I to je razumljivo. Drukčije ne može da bude — odgovori
profesor. — Na Zemlji sunčeva svetloet prodire u vodu mora i okeana
četiri stotine metara duboko. Ovde je iznad same površine skoro potpuna
magla. Organi vida ovdašnjih riba kudikamo su osetljiviji nego kod
zemaljskih. Svetlost im pričinjava bol i plaši ih!
Videli su bezbrojno mnoštvo malih ribica sa modrikastom krljušti,
bliskih rođaka zemaljskih belica. Svetleći slabom fosforescentnom
svetlošću, munjevito su promicala duga uska tela, u kojima bi Balandin,
da je to na Zemlji, prepoznao miksine. Vasionski putnici zapaziše
nekoliko stvorenja koja su neobično ličila na predstavnike zemaljskog
reda raža — „morskih orlova" sa perajima u vidu krila i tankim
dugačkim repom, ili nalik na zgužvanu krpu bodljikavih raža. Jednom su
na svetlosti reflektora videli pravo pred sobom zatupastu njušku neke
ribe sa tri oka. Drugi put se u njih zagledala, tako đe sa tri oka, nakazna
zubata glava hauliodusa.
— Kako promišljeno radi priroda! — ushićavao se Balandin. —
Na Zemlji i Veneri ona stvara slična bića prilagođena životu u vodi. Na
Zemlji ribe imaju dva oka, a ovde, gde je mnogo mračnije, ona svojim
stvorenjima daje tri. To je prosto divno!
No pored stanovnika voda čija su tela podsećala na odgovaraju će
vrste zemaljskih riba, vasionski putnici su videli i bića koja nisu imala ništa
zajedničko sa zemaljskim. Plivale su „ribe" providne i skoro nevidljive,
 okrugle kao lopte, ili, naprotiv, pljosnate, vidljive samo sa strane, čije
telo kao da se sastojalo samo od spoljne opne. Često su nailazili na još
čudnija bića, nalik na gimnastičke tegove, čije su obe kugle ispuštale
svaka svoju svetlost, plavu i zelenu, zelenu i belu, belu i svetlocrvenu,
Ozdo iz dubina okeana, pele su se vertikalno uvis beskrajno duge čudne
„zmije" četvrtastih glava. Kad bi na njih pao zrak reflektora, one bi se
trenutno sklupčale i padale dole „kao kamen".
Daleko, onamo kuda nije dopirala svetlost podmornice, videlo se
kako brzo promiču raznobojni plamičci, ali nisu uspeli da im pri đu.
Čak i onda kad su namerno gasili reflektor, oni nisu prilazili blizu.
— U okean treba poći u gnjuračkom odelu — izjavi Balandin.
— Niko vam to neće dopustiti — odgovori Meljnikov. — Poneli
smo ta odela jer smo smatrali da Venerin okean nije nastanjen. Ovde je
odveć opasno.
098

Stvarno, nekoliko puta su na trenutak iskrsavale ogromne ribe,

očigledno pripadnici roda grabljivica. Vitka snažna tela s velikim perajima
promicala su takvom brzinom da se nisu mogla dobro ni osmotriti.
No, srećom, jedna je slučajno naletela na podmornicu, koja se
osetno zatresla od udara.
Ošamućena od sudara, riba je za trenutak zastala ne miču ći se, i oni su
stigli da joj vide zubatu čeljust i trup dug pet metara, pokriven krupnim
mrljama, kao kod mačkaste ajkule.
— Susret s takvom ribicom značio bi sigurnu smrt za gnjurca —
reče Zajcev.
Ponekad se dno okeana izdizalo, i onda su mogli da posmatraju
dubinske stanovnike. Za razliku od „riba", ovi nisu bežali, i sa
podmornice koja je stajala mogli su ih posmatrati do mile volje.
Bilo je tu bezbroj svakojakih „aktinija", „akcidija", koralgšh grmova i
raznobojnih algi. Čudne fantastične „zvezde" koje kao da su se sastojale
od nekoliko međusobno sraslih zmija gmizale su po dnu, mrdaju ći
četvrtastim glavama, kojih je bilo sedam do osam, i na kojima su, sa
strane, na dugačkim izraštajima, sijali kao fenjeri raznobojni plami čci.
Svuda su se videli crveni debeli konopci koji se uvijaju, sa crnim
poprečnim prstenovima.
— Pa to su lijane! — reče Vtorov. — Iste onakve u čijem sam
zagrljaju bio prvog dana na Veneri.
— Da, to su one — potvrdi Balandin.
Sem „lijana", videli su i poznate „trake". Njihovi oštri trnovi izgledali
su kao živi. Na nekima su se, kao na ražnju, koprcale nedavno uhva ćene
ribice.
— Kad bismo mogli da ne palimo svetlost! — uzdisao je profesor.
— Onda bismo videli lov tih „biljaka". Naš reflektor razgoni svu divlja č.
— Imate na raspolaganju radarski ekran — podseti ga Zajcev.
— Bojim se da će nam on slabo pomoći.
— Ipak da pokušamo!
No profesor je bio u pravu. Kad ugasiše svetloet i „no ćni" ekran
zasvetli bledozelenom svetlošću, na njemu ugledaše samo nejasne slike.,
Ništa se nije moglo razabrati.
— Ovde je potreban ne radio-ekran, nego ultrazvu čni — reče
Zajcev.
— Ko je mogao predvideti da će nam on valjati?
Niko nije očekivao da u Venerinom okeanu postoji život.
To je bio prvi slučaj da je ekspedicija, inače brižljivo i znala čki
opremljena, bila „nemoćna".
Hteli-ne hteli morali su se vratiti ranijem načinu posmatranja.
Posle pažljivog zagledanja primetiše da se pod algama kriju sitni
„gušteri". Neke od njih sasvim su dobro videli.

099

Oni su vrlo malo podsećali na vodozemce Zemlje, na gaterije

(samo ne zelene, nego plave boje), na gekone, agame, na rogate
frinozome i na zmijoglavke.
 — Stvarno, Venera je sestra Zemljina — primeti Meljnikov. —
Kakva sličnost stanovnika!
Na jednom mestu, gde se dno okeana izdiglo prema površini,
otkrili su ogromnu skupinu oklopnih životinja, u kojima su odmah videli
srodnike zemaljskih kornjača — „zubatih ciniksa". Bilo ih je raznih
veličina, od nekoliko santimetara do dva i tri metra u prečniku, i one
su se lagano kretale na četiri neobično duge člankovite noge.
Oklopi su im bili raznih boja, od nežnoružičaste do tamnocrvene.
Činilo se da se po dnu kreću oževeli venjaci — krov na četiri stuba.
„Kornjače" kao da nisu obraćale pažnju na podmornicu koja je lebdela
iznad nih, ali glave nisu pokazivale.
Meljnikov posavetova da se privremeno ugasi svetlost.
Lukavstvo je uspelo. Kada su posle nekoliko minuta upalili reflektor,
ugledali su glave sa tri oka, koje se smesta uvukoše u oklope.
Ponovivši nekoliko puta ovaj manevar, vasionski putnici se uveriše da se
neke od ovih životinja ponašaju drukčije od ostalih. To su bile „kornja če"
 ne sa okruglim, nego sa elipsoidnim oklopom, velikim oko tri metra i
tamnocrvene boje. Pri blesku reflektora videlo se kako one stoje na
zadnjim nogama, razgledajući, očigledno podmornicu u mraku. S dugim
prednjim nogama, koje su visile kao ruke, i sa trouglastim glavama sa tri
oka, one su podsećale na nakazne majmune. Kada bi se upalilo svetlo, ta
čudna bića padala su na dno i krila se pod oklop, postavši tako nalik na
crvene, potpuno nepokretne brežuljčiće. Nijedna od njih nije ustala pri
svetlosti.
Opet su uključili „noćni" ekran. Suzivši što je moguće više radio-talas,
uspeli su da dobiju dosta jasnu sliku.
Četvorica drugova dobro su videli kako su se u mraku brzo digle tri
duguljaste senke, Nejasni obrisi njihovih glava kretali su se, glave su se
naginjale jedna drugoj, kao da su se kornjače nešto dogovarale. Digla se i
opet se spustila duga člankovita „ruka".
— Pokazala je na nas — uzbuđeno prošapta Balandin. — Nijedna
životinja ne može da nauči pokret.
— Što se mene tiče, ona je prosto mahnula šapom — upade Zajcev
— Zanosite se, Zinovije Serapionoviču.
— Pogledajte pažljivije!
Ali kornjače nisu više pokretale „ruke".
Vasionski putnici posmatrali su ih skoro jedan čas ne pale ći svetlo.
Njima trima pridružila se i četvrta, zatim su se sve četiri nekuda izgubile.
Blesnuo je reflektor. Nigde se nisu videli tamnocrveni elipsasti oklopi.
Po dnu su se, kao i pre, lagano kretali okrugli „venjaci", koji kao da nisu
obraćali pažnju na podmornicu.

100

Međutim strašna stvorenja koja su umela da se usprave na

zadnje noge i da čine pokrete prednjim nisu se više pojavljivala.
— Kuda li su otišle? — pitao se Balandin. — I zašto su pobegle?
Čim mogu da hodaju na dve noge, znači…
— Odakle vam to da one umeju da hodaju? — prekide Zajcev
profesora. — Tačno da smo videli kako stoje, ali to ne zna či ...
— Nemate nimalo mašte — ljutito reče Balandin.
Zajcev se nasmeja.
— Zato je vi imate suviše. Čak i začuđujuće mnogo za jednog
naučnika.
— Treba dobro motriti na te kornjače — reče Meljnikov. — I
meni se učinilo da je pokazala „rukom" na podmornicu.
— Motriti! A kako motriti, kad ih nema?
— Još jednom ćemo se vratiti ovamo.
 — Ako pronađemo ovo mesto — tužno reče Balandin.
— Kad god hoćete, dovešću vas ovamo. Nedostatak mašte —
Zajcev se osmehnu — nadoknađuju mi navigacioni instrumenti.
— Pravac ostrvo! — reče Meljiikov, videći da se profesor po čeo
već ozbiljno ljutiti. — Ovog puta dosta. Konstantin Jevgenjevi č je vrlo
nezadovoljan.
Doista, Belopoljski je nekoliko puta signalizirao da se podmornica
ne zadržava. S nestrpljenjem su je čekali na kosmičkom brodu.
Zajcev potera najvećom brzinom.
Posle sat i po podmornica uđe u zaliv već poznatim plovnim delom i
pristade uz kosmički brod. Njenu posadu sačekaše na vratima izlazne
komore Belopoljski, Pajčadze i Toporkov.
— Šta je to? — upita Konstantin Jevgenjevič videći povezane
glave Meljnikova i Vtorova. — Zašto niste izvestili da ste ranjeni?
— Nisu to rane, već ogrebotine — odgovori Meljnikov.
--- Odmah u ambulantu.
— Nije ništa ozbiljno.
— O tome će reći svoje mišljenje Stepan Arkadijevič. Čudim se,
Zinovije Serapionoviču — dodade Belopoljski — kako ste mogli to da
dopustite! Trebalo je odmah krenuti natrag.
Balandin pokaza očima na Meljnikova i izrazito sleže ramenima.
— Treba uterati podmornicu u hangar. Može naleteti oluja — re če
Zajcev.
— To će učiniti i bez vas. U ambulantu, a zatim odmor!
No profesor odlučno odbi da ide u svoju kajutu sve dok ne ispita
parče brvna i iglice drveća koje beše poneo sa gomile kraj brzaka.
On je hteo, uz pomoć Andrejeva i Korževskog, da ustanovi koliko ima
vremena kako je drvo obaljeno, koliko je plovilo rekom i kad je izvu čeno
na obalu. Uspesi botanike, organske hemije, kao i činjenica da su u
laboratoriji broda imali elektronski mikroskop, pružali su nadu da će se
na sva ta pitanja, koja su imala ogroman značaj, dobiti odgovor.

                                                         101

— Uspeh je siguran — reče on Belopoljskom — ako je Venerino

drveće srodno zemaljskom po svojoj građi. Mislim da je to baš tako.
— Obećajte mi da ćete me probuditi čim završite analizu — zamoli
Meljnikov. —- Inače ću čekati.
— Idi, idi! — gurnu ga Pajčadze ka vratima. — Probudićemo te,
naravno.
Laboratorijska ispitivanja trajala su nekoliko časova. Čim su ona bila
završena, Belopoljski zamoli da se svi skupe u crvenom kuti ću. Razume
se, svi su pohitali.
— Drvo od kojega je napravljeno brvno — reče Balandin — ima
neke osobenosti, ali je uglavnom srodno sa zemaljskim biljkama.
Smatramo da se s velikom verovatnoćom može reći da je ono obaljeno
pre više od osam stotina časova. Do takvog zaklju čka dolazimo prema
stanju drvenih vlakana i mestu preloma.
— Koliko više? — upita Pajčadze.
— Stanislav Kazimirovič smatra osam sto pedeset.
Pajčadze izmenja pogled s Belopoljskim.
— Pričekajte! — reče on. — Sad ću da izračunam. Osam sto
pedeset. Tako! To iznosi trideset pet naših dana. Drugim re čima,
dvanaestog juna.
— U ponoć! — reče Belopoljski.
— Zar vam je već poznato trajanje dana i noći na Veveneri? —
Začudi se Balandin.
— Da. Juče u četrnaest časova i trideset jedan minut bilo je tačno
podne.
— Kako ste to odredili bez Sunca?
— Po fotografijama, Arsen Georgijevič je svakog dana snimao
nebo u zracima infracrvenog dela spektra. Na snimcima se jasno vidi
položaj Sunca. To je omogućilo da se izračuna trajanje dana i no ći. Ono
iznosi dvadeset tri zemaljska dana i noći. Tako ispada da je drvo oboreno
pre jednog i po Venerinog dana, otprilike u pono ć.
— A da li ste uspeli da odredite kad je bilo izvađeno iz vode? —
prekide tišinu Zajcev.
— Ne baš tako tačno. Drva složena na obali često kisnu. Srećom,
ovo parče je odsečeno sa brvna koje je ležalo ozdo, ispod drugih.
Mislimo da je na suvu najmanje devet do deset naših dana.
— A rekom je plovilo čitav Venerijanski dan?
— Nešto tu nije jasno —- reče Balandin. — Brzina struje je takva da
splavareći drvo ne može ići tako dugo.
— A ja mislim da je sve prilično jasno — neočekivano izjavi
Belopoljski. — Boris Nikolajevič je u pravu. Stanovnici Venere izlaze iz
svojih skrovišta i prihvataju se posla samo noću. Drveće je prošle no ći
bilo oboreno i spušteno u vodu. Danju je plovilo i zadržalo se na
brzacima, koji su tome i namenjeni.

102
 Sledeće noći drveće su izvadili i složili ga u gomile. To se desilo
pre izlaska Sunca — danas. Može se pretpostaviti da će slede će no ći,
koja počinje za pet naših dana, drva biti nekud preneta, a na njihovo
mesto složena druga,
— Ako je sve to zaista tako — reče Korževski — onda, da bismo
videli stanovnike Venere, treba da im idemo no ću.
— To ćemo i uraditi — odgovori mu Belopoljski. — Program
radova zahteva da kosmički brod bude na noćnoj polovini Venere. Kad
padne veče, odletećemo na kontinent i spustićemo se negde u oblasti
brzaka. Tamo ćemo provesti dosta vremena, naročito no ću. Rad na
ostrvu je završen. Ovde više nemamo šta da radimo.
— A da li ćemo stići da za pet dana sagradimo raketodrom? —
upita Zajcev. — Da bi kosmički brod mogao da uzleti, treba uništiti
jedan deo koralnog drveća na zapadnoj obali i znatno razrušiti obalski
obronak.
— To nije potrebno. Danas su primećeni prvi znaci plime. Do
večeri nivo vode popeće se za osamdeset metara. Koralno drve će bi će
potopljeno do preko polovine svoje visine, a obala sasvim. Da, Borise
Nikolajeviču, da li će plima stići do brzaka?
— Mislim da neće — odgovori Meljnikov, — Na povratku smo
Zinovij Serapionovič i ja izmerili brzinu struje i razdaljinu od brzaka do
okeana. Računica pokazuje da se brana nalazi dvesta metara iznad nivoa
mora.
— A može li se aterirati na rečnoj obali?
— Sigurno, na južnoj obali. Rastojanje između reke i šume sasvim
je dovoljno.
— Dakle, za pet dana, dvadeset drugog jula, kosmi čki brod će
napustiti ostrvo — reče Belopoljski. — I sleteće na rečnu obalu što je
moguće bliže nađenoj brani. Nadajmo se da ćemo tamo, najzad,
odgonetnuti zagonetku razumnih bića na Veneri.

LET NA KOPNO

U drugoj polovini dana, dugog dvesta sedmadeset časova, život na

obali ostrva potpuno je zamro. Kao da su uginule „aktinije" .„trake",
 „lijane". Mogao ih je čovek dodirivati koliko hoće, uzimati ih u ruke,
savijati — one nisu reagovale. Ni najdugotrajnije kiše nisu
prouzrokovale nikakvo kretanje.
                                                            103

— Stanje dnevne anabioze — govorio je Korževski. — Takvih

pojava ima i na Zemlji. Samo one tamo zavise od godišnjeg doba, a ovde
od dana. Mnoge biljke na Zemlji „umiru" preko zime, a „vaskrsavaju" u
proleće. Izvesne životinje padaju u zimski san. A dan je na Veneri je
nepogodno vreme za životne procse. Naravno, ovde, na ostrvu, presudnu
ulogu imaju plime i oseke. Morski organizmi su „zaspali" zato što su se
lišili vodene sredine. Na dnu okana, kao što smo videli, život vri i danju.
Stanovnici ostrva prilagodili su se osobenostima života na koralnom
sprudu, koji čas tone u vodu, čas se pojavljuje iz nje. To je vrlo
zanimljivo. Uopšte, na Veneri nas čeka velik posao. Ovde je za biologa
široko polje rada.
On se smešio i trljao ruke od zadovoljstva.
— Na žalost, na Veneri oetajemo mesec i po — odgovori Balandin.
— Trebalo bi što pre organizovati drugu ekspediciju, i to na duži
rok. Ta i vi to želite. Za vas, kao i za mene, veoma je zanimljiv život u
Venerinom okeanu.
— Kako ga proučavati iz podmornice? — reče profesor i teško
uzdahnu.
Meljnikovljevo predskazivanje se obistinilo. Belopoljski je odlu čno
zabranio da se upotrebljavaju gnjuračka odela. Čak je naredio da se
uzmu iz podmornice i zatvore u spremište, plašeći se, ne bez razloga, da
će naučnici sasvim zaboraviti na opasnost.
Nepredviđeno mnoštvo životinja u Venerinom okeanu poremetilo je
sav plan rada, koji su još na Zemlji brižljivo sastavili Balandin i
Korževski. U tom pogledu ekspedicija nije bila pripremljena. Nije bilo
nikakvih sredstava da se uzmu primerci faune i flore morskog dna.
Podmornica nije bila snabdevena mrežama potega čama. Gnjura čka
odela, laka i udobna, da bi se slobodno kretalo, nisu pružala nikakvu
zaštitu od napada opasnih grabljivica, u čije se postojanje, kao i u
postojanje drugih visokoorganizovanih organizama, malo verovalo.
— Sve je to tako —- reče Balandin. — No sad smo se našli u
glupom položaju.
— Za to vi snosite velik deo krivice — reče mu Belopoljski. — Vi
ste vršili pripreme za rad u okeanu.
Dobro se sećam da su konstruktori predlagali da podmornicu snabdeju
 mehaničkim mrežama potegačama, a vi ste im odgovorili da one nisu
potrebne. Vi ste, i niko drugi, dokazivali da u Venerinom okeanu nema
organskog života? Sasvim je prirodno što je bilo odlu čeno da se
podmornica ne opterećuje nepotrebnom opremom.
— Računao sam na gnjuračka odela. Ta nisam mogao predvideti da
ćete zabraniti da se njima koristimo.
Prisutni se i nehotice nasmejaše.
— A šta vi to hoćete? — naljuti se Belopoljski. — Da vam
dopustim da padnete pravo u čeljust „mačkaste ajkule"?

104

I tako, zbog greške Balandina i Korževskog, koju su ve ć u činili na

Zemlji, morali su se zadovoljiti time da podvodni svet Venere
posmatraju kroz providne zidove podmornice.
Zajcev održa obećanje, i već sutradan posle povratka sa brzaka
prebaci Balandina i Korževskog na mesto gde su videli tajanstvene
crvene kornjače.
Ali, na najveću žalost naučnika, njih nije bilo. Velik broj „zubatih
ciniksa" ležao je ili se kretao po dnu, ali elipsoidnih oklopa nije bilo
nigde. Nestali su bez traga.
Isto se ponovilo drugog i trećeg „dana".
— Kuda li su se izgubile? — reče Balandin u nedoumici. — Zašto
su samo one otišle odavde?
— Šteta! — jedio se Korževski. — Sudeći po vašem opisu, to su
sasvim izuzetne životinje!
— Nova zagonetka — rezimira Zajcev.
Dan se bližio kraju. Nevidljivo Sunce klonilo se zapadnom
horizontu. Iz časa u čas plima je rasla. Činilo se da koralno ostrvo polako
tone u okean.
Najpre su morali da prenesu most na vrata donje izlazne kamere,
zatim da ga sasvim sklone, i da se na obalu izlazi lestvama. Dvadeset
prvog jula ostrvo je konačno nestalo pod vodom. Iz okeana su virili samo
gornji delovi koralnih stabala, između kojih je motorni čamac mogao
slobodno da prolazi.
Vetar je sve češće duvao sa istoka. Kosmički brod se jako ljuljao na
talasima, jer više nije bio zaštićen stenovitim grebenom, koji je potonuo
u vodu. Na kraju su se morali odreći izleta podmornicom.
Prelaz iz izlazne kamere u podmornicu postao je opasan. Sem toga,
toliko se pojačalo ieparavanje zagrejane vode da je kosmi čki brod,
čim bi se podmornica odmakla od njega nekoliko metara, nestajao s
vidika kao da se istopio u magli.
Za večerom Belopoljski objavi da će „sutra" odleteti na kopno.
— U koliko sati? — žurno upita Toporkov. .
— U deset.
— A može li se odložiti do dvanaest i trideset?
Konstantin Jevgenjevič neodređeno sleže ramenima.
— Može, a zašto? Nije li svejedno — u deset ili u dvanaest?
Toporkov je nervozno vrteo u ruci viljušku.
— Čini mi se — reče on — da kosmičkom brodu ništa ne smeta,
ako se već digne u vazduh, da se digne iznad oblaka.
— Shvatam! Želite da pošaljete radiogram na Zemlju. Ali tome
nisu smetnja oblaci, nego jonizovani sloj, koji se, po vašim prora čunima,
nalazi na visini od dvesta četrdeset pet kilometara.
Za stolom svi prestadoše da jedu. Pratili su s napregnutom pažnjom
ovaj razgovor članova posade.

105

U pogledima uperenim u komandanta broda mogli su se

pročitati uzbuđenje, nada i vatrena molba. Samo Meljnikov ne diže glave.
On je poznavao Belopoljskog bolje od svih.
— A zar se ne može dići više? — upita Toporkov..
Belopoljski se namršti.
— Može — reče on. — No ja ne smem kosmički brod izlagati
opasnosti spuštanja bez opravdanih razloga.
Najednom se Meljnikov naglo ispravi. Gnevno sastavljenih obrva,
sav bled, on pogleda Belopoljskog u oči. Ovog puta nije mogao da se
savlada.
— Bez opravdanih razloga? — izgovori on razgovetno. —
Zabrinutost i uzbuđenje naših dragih i bliskih, mučna neizvesnost,
besane noći, tuga i jad — zar su to nedovoljno opravdani razlozi?
U velikoj sobi zavlada tišina.
Belopoljski kao da se nije uvredio. Mirnim i staloženim glasom
reče:
— Pred celom našom zemljom ja odgovaram za uspeh putovanja.
Ako se brod ne vrati na Zemlju, jad naših dragih i bliskih bi će mnogo
teži. Neko drugi možda, ali ti, Borise, nemaš prava da mi prebacuješ za
egoizam.
Večera se završi u mučnom ćutanju.
Ali kad su počeli da se razilaze, Belopoljski se, prilazeći vratima,
okrete Zajcevu.
 — Konstantine Vasiljeviču — reče on najobičnijim glasom —
vidite kolika je zaliha goriva i podnesite mi obračun neophodnog utroška
za let broda na visini od trista kilometara u toku jednog časa. Boris
Nikolajevič će vam pomoći u tome.
I sledećeg „dana" 22. jula, u dvanaest časova i dvadeset minuta
„SSSR-KS 3", okrenut pomoću motornih čamaca pramcem na istok, da
mu ne bi smetali vrhovi koralnih stabala, rasklopi krila i, prešavši vodom
više od kilometar i po, diže se u vazduh.
Daleko dole ostali su talasi okeana i nad njima nadneseni crni
oblaci, olujni frontovi i bezbrojne munje. Nad kosmičkim brodom
rasprostrla se čista tamnoplava kupola neba; na njemu je zaslepljuju će
jarko sijalo ogromno Sunce.
Sve više se peo brod, sve više je tamnelo nebo. Boja mu je
postepeno prelazila u modru, zatim u tamnomodru i, najzad, u ljubi častu.
Na visini od osamdeset kilometara kosmički brod poče da propada.
Njegova krila nisu imala dovoljan oslonac u razređenom vazduhu. Tada
uključiše dva osnovna motora. Pomoću njih popeše se još sto kilometara.
Nebo je postalo skoro crno, pojavile se zvezde.
Kada su uključili treći, zatim četvrti motor, Meljnikov uvuče krila;
ona više nisu bila potrebna — reaktivni avion pretvorio se u raketu.,

106

Jonizovani sloj, koji je sprečavao prostiranje radio-talasa, po činjao

je na dvesta kilometara od površine planete, a završavao se na dvesta
šezdeset sedam.
Čim su instrumenti pokazali da je ta visina prevaziđena, Toporkov,
ne gubeći ni trenutka, uključi predajnik! Usmerenu antenu već su bili
izbacili i okrenuli je ka Zemlji. Pajčadze je prema Suncu i zvezdama
lako odredio tačan pravac.
Posada broda bila je ubeđena da se u radio-stanici Kosmi čkog
instituta svakog dana postavljaju na njihov talas! Druk čije nije moglo
biti.
Tačno u dvanaest časova i pedeset pet minuta po moskovskom
vremenu radiogram, koji je sadržavao kratak ali turoban izveštaj o
događajima na Veneri, krenu na svoj daleki put.
— Za koliko vremena može stići odgovor? — upita Meljnikov,
— Kad smo se spustili na Veneru — odgovori sa uobičajenom
tačnošću Belopoljski — razdaljina između planeta iznosila je devedeset
miliona kilometara. Otada je prošlo dvesta osamdeset dva časa. Venera
sustiže Zemlju i razdaljina se smanjuje. Sad ona iznosi osamdeset i jedan
milion. Radio-talasu su potrebna četiri i po minuta da pređe tu razdaljinu
u jednom pravcu.
— Znači da će odgovor stići za devet minuta?
— Dodaj jedan minut za čitanje radiograma i još jedan za
sastavljanje odgovora. Odgovor će stići za jedanaest minuta. Ako nam
radiogram stigne — dodade Belopoljski.
— A zašto ne bi stigao? Pa jonizovani sloj ostao je ispod nas.
— Mi baš ništa ne znamo o Venerinoj atmosferi. Možda se u njoj
nalazi drugi jonizovani sloj, čak mnogo jači od prvog.
Sem komandanata broda, cela posada se nalazila u radio-kabini.
Devet ljudi nije skidalo očiju sa sekundare.
— Prođe devet, deset, jedanaest minuta. Odgovora nije bilo.
— Dvanaest…
— Niko reč da izusti. Gotovo nisu ni disali. Neuspeh je bio
očigledan. Radiogram nije stigao na Zemlju. Trebalo se popeti još više,
odleteti u međuplanetarni prostor.Niko nije ni pomišljao da u radio-stanici
na Zemlji nema nikoga.
— To je bilo nemoguće, nezamišljivo…
— Potresenim ljudima sekunde su izgledale kao minuti. . .
— I kad su se svi konačno uverili da je sve propalo, iz zvu čnika
odjeknu slab ali razgovetan glas…
— Primljen vaš radiogram.
— Zahvaljujemo što ste se izložili opasnosti samo da nas umirite.
Savetujemo vam da se odmah vratite na Veneru. Želimo puno uspeha u
radu i njegovo uspešno okončanje.
Porodice posade zdrave, sve je u redu.

107

Potvrdite prijem našeg radiograma i odmah aterirajte

Iskren pozdrav. Sergej Kamov.
Kao da su jače svetlele električne sijalice, kao da je vazduh postao
svežiji. Težina koja je pritiskala svalila se sa srca.
— Primili smo. Razumeli. Sledeća veza dvadeset sedmog avgusta.
Isključujem predajnik — reče Toporkov.
I tek što su bile izrečene te reči, kosmički brod je poleteo nadole,
onamo gde se daleko, kao snežno bela masa, prostirao ogromni okean od
oblaka.
Meljnikov slučajno pogleda u Belopoljskog i zadivi se neobi čnom
prizoru. Konstantin Jevgenjevič se smeškao. Nije to bio onaj osmeh koji
je ponekad viđao na strogom licu akademika, nego širok, radostan osmeh
čoveka sa čijih se pleća svalio kamen. Još koji trenutak, činilo se, i
Belopoljski će se glasno nasmejati.
„Ispričaću Arsenu, neće poverovati", pomisli Meljnikov.
Za ateriranje je trebalo znatno manje vremena nego za penjanje.
Posle osamnaest minuta brod ulete u oblake. I, kao i pre dvanaest dana,
pošto su prošli kroz debeli sloj oblaka, obreše se usred olujnog fronta.
Kao da Venera nije umela na drugi način da do čekuje goste.
— Treći put se spuštamo na Veneru — reče Meljnikov. — Za
nekoliko minuta opet ćemo ugledati narandžastu šumu ... Da je bar nešto
zeleno !
— To je rezultat duhovne veze sa Zemljom — malo podrugljivo
odgovori Belopoljski.
— Nijednog trenutka nisam gubio tu vezu — uvređeno odvrati
Meljnikov.
— U to sam ubeđen. Ali ranije je posao bio na prvom mestu.
Kakva razlika — zelena ili narandžasta boja!
„Ipak je on čudak", pomisli Meljnikov. „Nikako čovek da ga prozre
do kraja."
Kopno se sada nalazilo skoro na granici dnevne i no ćne polovine
Venere. Leteći na Zapad, kosmički brod nije mogao a da ne pro đe pored
šume.
I stvarno, posle dvadeset minuta leta ugledaše na ekranu
narandžastocrvenu šumu. Meljnikov, koji je upravljao brodom, skrenu na
sever, tražeći ušće reke.
Prolazili su minuti, ali se ona nije pojavljivala. Ubrzo opaziše da se
šuma proređuje; počeše se pojavljivati proplanci koje nisu videli sa
podmornice.
— Ili smo mnogo južnije, ili obratno, severnije od reke — reče
Meljnikov. — Predeo mi je nepoznat.
— Pre smo severnije — odgovori Belopoljski. — Okrenimo na
jug.
Meljnikov prebaci ručice. Kosmički brod opisa velik polukrug i
krenu natrag.
108

Još oko pola časa leteli su duž obale, ne naišavši ni na jedan olujni
front. Oni su se videli svuda, ali su se, očigledno, kretali isto tako ka
jugu.
Sa visine od šest stotina metara pružao se širok vidik. Belopoljski i
Meljnikov istovremeno primetiše traženu reku. Nedaleko od okeana ona
je naglo zaokretala na severozapad, gubeći se za šumskim masivom. Na
toj strani horizont je bio zastrt pojasom oluje.
— Uvek i svagde — ljutito reče Meljnikov.
Već dobro poznati pejzaži Venere danas su ga zbog nečega
nervirali. Takvo osećanje imali su i ostali članovi posade. Svi su s
nelagodnošću gledali u olovno nebo i narandžastocrveni pojas obale. Kad
bi ugledali bar nešto što bi ih i donekle podsetilo na otadžbinu. Ali, sem
vode okeana, sve je bilo drukčije, tuđe ...
— Pričekaćemo! — mirno reče Konstantin Jevgenjevič. — Nije
nam do neke naročite hitnje.
Kosmički brod je s najmanjom brzinom kružio, ne udaljuju ći se od
reke i čekajući da prođe olujni front. Ubrzo se put raščisti.
Još petnaest minuta leta, i u daljini se ukazaše brzaci koji su s visine
izgledali kao tanka bela linija pružena preko reke.
— Pogledaj, eno jezera! — odjednom reče Belopoljski.
Meljnikov se zagleda u ekran. Stvarno, sasvim blizu brzaka videlo
se, sred drveća, šumsko jezero, koje je, koliko se moglo oceniti sa
daljine, imalo u prečniku dva kilometra. Kada su doleteli bliže, opaziše
da je severna obala ravna, dok se južna diže iznad vode u vidu strmog
obronka. Šuma je dopirala skoro do same vode.
Kosmički brod stade da se spušta prema krošnjama šume. Motori su
radili minimalnom snagom, s obzirom na tako neznatnu visinu, ali brzina
je ipak iznosila najmanje pedeset metara u sekundi.
Pošto dolete do jezera, Meljnikov potera brod do njegovih obala.
— Vidim brvna na severnoj obali — ču se iz zvu čnika Paj čadzeov
glas.
On se zajedno sa ostalima nalazio u opservatoriji i mogao je
neposredno kroz prozore da osmatra okolinu.
U tom trenutku Meljnikov spazi ne jednu, već nekoliko visokih
gomila složenih drva. One su se nalazile na istom odstojanju jedna od
druge i sastojale su se od istih onakvih brvana kakva su on i Balandin
videli kraj brzaka. Ali brod je proleteo tako brzo da ih nisu mogli bolje
razgledati.
— Vidim branu od drveća!
Zajcevljev glas je zadrhtao od uzbuđenja. U istom trenutku re čenicu
su viknuli Balandin i Knjazev.
Kosmički brod se upravo primicao zapadnom kraju jezera, nagnuo
se na levo krilo i u blagom luku skretao ka jugu. Ni Belopoljski ni
Meljnikov nisu stigli ništa da vide.

                                                           109
 — Gde vidite branu? — upita Konstantin Jevgenjevič.
— Već je iza nas — odgovori mu Balandin. — Iz jezera ističe
omanja reka. Kraj samog mesta gde ističe, reka je pregrađena drvenom
ogradom od brvana postavljenih jedno uz drugo.
—- Ovo je jezero još zagonetnije od brzaka — reče Meljnikov. —
Dužina mu je sasvim dovoljna, Da se ovde spustimo.
— Na vodu ni u kom slučaju — odgovori Belopoljski. — Samo na
obalu,
— Nema gde na obalu. Suviše je uska.
— Onda pored reke, tamo gde smo hteli ranije.
Meljnikov potera brod ka reci. Ona se nalazila sasvim blizu jezera.
Rastojanje koje ih je delilo nije prelazilo jedan kilometar.
Meljnikov je još prilikom prve posete zapazio zgodno mesto za
ateriranje kosmičkog broda. Bio je to širok i dug obalski pojas, čitavo
polje, na koje se brod mogao slobodno spustiti, a kasnije i poleteti s
njega. Polje je bilo ravno i izgledalo je sasvim suvo, obraslo mrkožutom
travom.
— Požuri se! — reče Velopoljsgi. — Eno dolazi crn oblak.
Meljnikov zvonom upozori posadu na ateriranje.
Čim se napred pokazalo izabrano mesto, motori prestadoše da rade.
Ogromni brod leteo je po inerciji, naglo gubeći brzinu. Teška krma
spuštala se postepeno sve niže.
Ateriranje „na šape" zahtevalo je od pilota krajnju pažnju i ta čnost
svakog pokreta.
Manevar je bio toliko težak da automatski pilot, uprkos svim
naporima konstruktora, nije mogao zameniti čoveka. Belopoljski i
Meljnikov utrošili su mnogo vremena i truda dok nisu ovladali veštinom
(to više nije bila tehnika, nego veština) ateriranja. Trebalo je sa
izvanrednom tačnošću uloviti trenutak kad se brod skoro zaustavi i kad
se nađe u vazduhu u stanju labilne ravnoteže. Oni su taj manevar više
puta izvodili na Zemlji na jednom „kosmičkom brodu" za uvežbavanje.
Međutim, spustiti „na šape" džinovski brod kao što je SSSR-KS 3",
bilo je kudikamo teže. Imajući na umu svoje godine, Konstantin
Jevgenjevič poverio je taj odgovorni posao svome mladom drugu, čija je
ruka bila čvršća, a živci, po opštem mišljenju, od čelika.
Meljnikov nije gledao u ekran, Svu svoju pažnju usredsredio je na
pokazatelje visine i brzine. Obe strelice brzo su se približavale nuli.
— Jedan — odsečno reče Belopoljeki.
To je značilo da se krma broda nalazi na jedan metar od zemlje.
Još jedna sekunda ... Druga …
— Šape! — naredi Meljnikov.
 Belopoljski pritisnu dugme.
— Osetiše slab udar — to se krma dotakla tla. Istog trenutka iz
ležaja ispadoše amortizatori. Kosmički brod se zatrese i stade.

110

Snažni motori ravnomerno i brzo uvukoše „šape".

Krila nestadoše u ležajima, i brod celim svojim trupom leže na tle.
— Bravo! — ču se Pajčadzeov glas. — Sila si, Borise!
— Izgleda da je sve kako treba — reče uzdržano Meljnikov. —
Konstrukcija Sergeja Aleksandroviča položila je poslednji i najozbiljniji
ispit.
„SSSR-KS 3" aterirao je tačno na sredini između reke i šume. Do
brzaka, koji su se nalazili više uzvodno, bilo je oko kilometar i po.
Bilo je šesnaest časova po moskovskom vremenu. Do zalaska sunca
ostalo je još deset časova. Bližila se duga, jedanaestodnevna Venerina
noć,

U OLUJI

Zadatak ekspedicije „SSSR-KS 3" sastojao se u rešavanju niza

spornih pitanja koja su stajala pred astronomijom, kosmologijom i
astrofizikom. Prošlo je više od mesec dana otkako je kosmi čki brod
napustio raketodrom. U tom srazmerno kratkom vremenu nau čnici
ekspedicije obavili su ogroman posao.
Naročito konstruisani uređaji i odsustvo večnog neprijatelja
astronomije — atmosfere — dali su mogućnost da se u znatnoj meri
prošire znanja o vasioni, da se precizira ono što je već poznato i da se
dođe do novih otkrića. Pajčadze, koji se posebno bavio sun čevom
koronom, detaljno je ispitao njene gornje slojeve, koji imaju ogroman
uticaj na zemljinu atmosferu i procese koji se u njoj dešavaju. Ve ć samo
to je opravdavalo polazak ekspedicije. Poseta Arseni i objašnjenje njene
strukture bacalo je svetlost na poreklo asteroida. Najzad, na samoj
Veneri konačno je utvrđeno trajanje njenog dana i no ći, što je me đu
naučnicima izazivalo toliko prepirki i razmimoilaženja.
„Preko plana" ekspedicija je na Zemljinoj sestri otkrila organski
život. Ne embrionalni život u vidu mikroorganizama, kako se mislilo,
nego visokorazvijeni biljni i životinjski svet.
Kao što smo rekli, do zalaska Sunca ostalo je deset časova. Ali to
nije značilo da će odmah pasti mrak. Venera se obrtala oko svoje ose
tako sporo da će suton sigurno dugo potrajati. Noć u pravom smislu re či
mogla je nastupiti tek za pedeset časova. Trebalo je to vreme iskoristiti.
Čim se „SSSR-KS 3" spustio na mesto svog novog boravišta,
Meljnikov i Korževski izišli su iz broda da ispitaju obalu i da vide mogu
li se upotrebiti terenska kola. Do brzaka je imalo kilometar i po, i i ći
tamo pešice bilo je opasno. Ne bi stigli da se vrate u slu čaju naleta
olujnog fronta. Sem toga, trebalo je proveriti Meljnikovljevu
pretpostavku da se od pljuska može skloniti pod svodovima šume.

111

Oba vasionska putnika lako su se uverila da je tle obale dosta

čvrsto. Gusenicama terenskih kola nije pretila opasnost da propadnu.
Ispod mrkonarandžastog travnog pokrivača nalazio se sloj čvrsto
nataloženog peska. Da li je to bio stvarno pesak, kao onaj na Zemlji, ili
nešto drugo, samo nalik na pesak, zasad se nije moglo znati; ali jedno je
bilo nesumnjivo — terenska kola mogu se upotrebiti, a to je sada bilo
najvažnije.
Negde u blizini nalazili su se nepoznati stanovnici Venere, po
svemu sudeći, bića ogromne fizičke snage, naviknuti na no ćni mrak.
Kako će se oni poneti prema došljacima sa Zemlje?
Ako su to divljaci, kako je mislio Meljnikov, onda oni mogu da
istupe kao neprijatelji. Vasionski putnici nisu hteli da pribegavaju oružju.
U slučaju napada terenska kola bila su sigurna zaštita.
Da bi izvršili program „noćnih" radova, često su morali da
napuštaju brod na duže vreme. Sem toga, čvrsto su bili rešili da se izbliže
upoznaju sa gospodarima planete. To se moglo učiniti samo no ću. Izleti
na brzake (a možda i na jezero), i to noću, bili su skop čani s velikim
opasnostima.
Ako bi se pokazalo da je tle močvarno, što je bilo sasvim mogu će
zbog čestih pljuskova, još više bi se otežali zadaci koji su čekali
ekspediciju.
Međutim, obalni pojas ni najmanje nije ličio na močvaru. Bilo je to
čvrsto i, očigledno, suvo tle.
— Čini mi se da je to najobičniji pesak — reče Korževski — i to u
veoma debelom sloju. Inače ne bi mogao da upije svu vodu koju izlivaju
pljuskovi.
-— Tu osobinu nema samo pesak — odgovori Meljnikov.
— Od šume ka reci obala je primetno strma. Glavna masa vode oti če u
reku, a ostalo upija tle.
 — I to je moguće — složi se biolog.
Vrativši se na brod, oni izvestiše Belopoljskog o rezultatima
izviđanja. Konstantin Jevgenjevič smesta naredi da se spreme kola. Posle
pola časa jedna terenska kola već su stajala na vratima donje izlazne
kamere.
Na kosmičkom brodu nalazila su se kola raznih veli čina. Za prvu
vožnju odlučili su da uzmu najlakša i najbrža.
Belopoljski je hteo da lično razgleda brzake i drva složena na obali,
a pošto nije mogao da napusti brod kad i Meljnikov, trebalo je da ga prati
profesor Balandin. Ni on ni Konstantin Jevgenjevič nisu umeli da rukuju
filmskom kamerom, i Vtorov im dade foto-aparate.
— Slikajte što više — zamoli ih on pri tom. — Svaki snimak je
dragocen,
— Znamo, znamo! — smeškao se Balandin. — Obećavam da ću
potrošiti celu traku.

                                                            112

— Možda u kolima ima još jedno mesto? — uputi Vtorov

komandantu broda molećiv pogled.
— Doći ćete i vi na red — suvo odgovori Belopoljski.
— Ovo nije poslednja vožnja.
Kao i uvek, olujni frontovi sprečili su polazak. Vasionski putnici
behu navikli na stalne pljuskove, ali ovog puta njihovo strpljenje bilo je
podvrgnuto dugotrajnom iskušenju. Čitava tri časa jedna oluja
smenjivala je drugu, oduzimajućm dragoceno vreme.
No prisilno zadržavanje donelo je i neke koristi. Uverili su se da
kola, namerno ostavljena napolju, izdržavaju težinu vodenih bujica —
prema tome, i ljudi su mogli da se u njih sklanjaju od oluja. Posmatraju ći
kroz prozore opservatorije, u kratkim pauzama između pljuskova, uverili
du se da je Meljnikolljeva pretpostavka tačna. Voda se nije zadržavala na
obali, nego je niz prirodni nagib tla oticala u reku; nije pretila opasnost
da se okolni predeo pretvori u močvaru.
Čim je barometar pokazao da se vazduh očietio od elektriciteta,
Belopoljski i Balandin, ne gubeći ni časka, iziđoše iz broda i sedoše u
kola. Ona su bila toliko niska da su ručne radio-stanice morali zamenitm
akustičnim pojačivačima. Antena na protivgasnom odelu nije mogla da
stane u kola.
Do brzaka su vozili najmanjom brzinom. Meljnikov i Korževski
bili su ispitali samo najbližu okolinu. I zato se Konstantin Jevgenjevič
kretao napred veoma oprezno.
Kilometar i po prešli su za petnaest minuta i zaustavili su se kraj
gomile složenih drva.
Balandin je odmah ustanovio da niko nije dirao u gomile; brvna su
bila složena kao i pre. Zapazio je i deblo od kojeg je odsekao par če.
Belopoljski ćutke klimnu glavom kad mu profesor saopšti svoja
zapažanja i, otvorivši vratanca, iziđe iz kola.
Međutim, ako zagonetne gomile nisu promenile svoj izgled, sasvim
je drukčije stajala stvar s rekom. Kad je ovamo dolazila podmornica, na
ovom mestu bili su pravi brzaci. Vodom bogata reka, naišavši na
prepreku, hučala je klokoćući i zapljuskujući ogromno kamenje čitavim
oblacima kapljica. Sada je ovde vladala tišina. Na prostoru od pedesetak
metara više brzaka stabla drveća zagradila su reku od obale do obale.
Ona su bila tako priljubljena jedno uz drugo usled jake re čne struje da se
preko njih, kao preko nekog mosta, moglo preći s južne obale na
severnu.
—- To potvrđuje našu pretpostavku — reče Balandin. — Stanovnici
Venere rade noću.
Belopoljski je pažljivo razgledao branu. Da bi bolje video, ispeo se
na vrh gomile drva. Poređano kamenje videlo se odavde kao na dlanu.
— Nema nikakve sumnje — reče on, sišavši dole. — Ovo je
veštačka brana.

113

Ali ako odbacimo pomoć tehničkih sredstava, onda su

ovakva postrojenja mogla podići samo bića isklju čivo ogromne telesne
snage.
— To isto je rekao i Boris Nikolajevič — odgovori Balandin.
— Drvene balvane spuštaju rekom odnekud ozgo i zatim ih
prebacuju na jezero. Na njegovoj obali već smo videli gomile brvana. Ali
za šta će im toliko drvo? Ovde ima na hiljade stabala — dodade
Belopoljski cokazujući na reku. — I smelo se može reći da se ista tolika
količina spušta rekom svaki dan ili, po našem vremenu, svake tri nedelje.
To ne razumem. No to ćemo saznati kad posetimo Venerine stanovnike
tamo gde oni žive.
— Rekao bih da se njihova naselja nalaze na obali jezera, u šumi
— primeti Balandin.
— U šumi?
— Da, smatram da su u šumi. A zar vi ne mislite tako?
— Hajdemo do jezera — predloži Belopoljski, ne odgovorivši na
pitanje.
— Kroz šumu?
— Naravno. Sigurno je kroz šumu prokrčen put, čim prevla če
stabla od reke ka jezeru.
— Hajde da ga nađemo — lakonski odgovori irofesor.
On pomisli kako je takav izlet vrlo opasan i kako bi bolje bilo da su
pošli jačim kolima, i to ne jednim, nego bar dvojim. Ali ne re če ništa
naglas. Nikako nije želeo da od Belopoljskog čuje ono što je čuo od
Meljnikova. Ta četiri čoveka — Kamov, Pajčadze, Belopoljski i
Meljnikov — bili su ljudi posebnog kova. U njihovoj mirnoj hrabrosti
bilo je nečeg što je ućutkivalo glas običnog razuma. Profesor se potajno
nadao da neće naći covoljno široku krčevinu.
— Nema opasnosti — reče Belopoljski kao da je prozreo njegove
misli. — Venerini stanovnici su sigurno noćna bića.
— Krećemo!
Oni zauzeše svoja mesta u kolima. Balandin preko radija izvesti
brod o svojim namerama. Meljnikov, koji se nalazio u radio-stanici, nije
imao nikakvih prigovora, Samo je zamolio da se održava veza sa
kosmičkim brodom.
Nisu morali dugo da traže. Krčevina je bila sasvim blizu, skoro
naspram gomila drveta, i bila je dovoljno široka da mogu pro ći kola.
Belopoljski zaustavi kola kraj prvog drveća.
Vijugava staza vodila je u mračnu dubinu šume, vešto se provla če ći
između džinovskih stabala. Slaba svetlost dana — tačnije, ve čera — nije
se probijala kroz gusto lišće, i već na deset koraka ništa se nije videlo.
— Jeste li obratili pažnju na tle? Izgleda da je Boris Nikolajevi č u
pravu; pljuskovi u šumi nisu strašni — reče Belopoljski.
— Po čemu to zaključujete?

114

                                                            

— Zar ne vidite kako je u šumi izgažena trava? A od šume do

gomila drva nema nikakvih tragova. Na otvorenom kiše osvežavaju
travu, a u šumi one nemaju to dejstvo.
On ubaci brzinu i kola polako krenuše. Što su dalje odmicali, bilo je
sve mračnije. Gustiš žbunova, isprepletenih belim travama, okružavao je
kola. Džinovska stabla, kao stubovi koji nose narandžastocrveni svod,
dizala su se visoko ograničavajući vidik sa svih strana. Ve ć posle prvog
zaokreta kola kao da se pozadi drveće spojilo. Obale je nestalo. Ma kuda
pogledali, svuda se uzdizao tamnocrveni zid, išaran mrljama višnjeve
boje, oivičen odozdo narandžastobelom trakom.
Belopoljski i Balandin su ćutali, uzbuđeni i pomalo ošamu ćeni
veličanstvenošću te slike neprohodne, netaknute šume, kroz koju su
prolazila njihova kola, jedinim putem koji su prokrčila još nepoznata
bića, ali koja su im srodna, kao što su srodna sva razumna bi ća ove
beskrajne vasione
Nije prošao ni minut a mrak je bio toliko gust da su morali upaliti
reflektor.
Ovde se bleštava, jarka električna svetlost pokazala kao tu đa i
neumesna. Stotine, a možda i hiljade godina stajali su ovi šumski džinovi
i nijednom ih nije obasjao sunčev zrak. Navikli na mrak, oni bi se sigurno
uzbunili zbog ovog netraženog i drskog obasjavanja, koje je narušilo
njihov večni mir.
Ali biljke ne osećaju i ne uzbuđuju se.
Pri postojanoj beloj svetlosti jasno su se isticali u mraku drve će,
žbunovi i čudno nepokretna, mrtvački bela trava.
Ni najmanjeg pokreta ... Grobni mir .
U vijugavim hodnikom nekuda u daljinu vodio je tajanstveni put.
Oprezno i polako odmicala su kola. Tragovi njenih gusjenica, jasno
vidljivi, udarali su zemaljski pečat na pejzaž Venere.
„Šta će pomisliti stanovnici planete o tim za njih neshvatljivim i
zagonetnim tragovima, kada nailaskom noći pođu ovim putem, koji su
stotine puta već izgazili? Da li će shvatiti šta to znači? Da li će i pomisliti
da su Veneru posetili stanovnici drugog sveta. Ili, ne vide ći zvezdano
nebo, skriveno debelim slojem oblaka koji se nikada ne razilaze, oni i ne
zamišljaju da sem njihove planete postoje i druge, da oni nisu jedina živa
bića u vasioni? ... No kako mogu i pomisliti da postoji vasiona kada niko
od njih nije video Sunce ili zvezde?... Tragovi gusenica bi će objašnjeni
kao tragovi nepoznate životinje --- i to je sve. I mada dosada nisu sretali
takve životinje, odmah će pomisliti na njih.
Profesor Balandin video je pred sobom sliku.
U mrkloj noći ogromne senke naginju se nad tragovima, pokazuju
ih jedna drugoj, nešto razgovaraju na nepoznatom jeziku. O či se čvrsto
zagledaju u gustiš šume, tražeći neznanu životinju...

115

Zbog nečega ih je zamišljao da idu na dve noge, a o či im se u tami

svetle zelenom vatrom, kao kod divljih zveri Zemlje.
„Šta će biti ako se sada iz mračne šume pojave njeni gospodari?
 Bića kadra da golim rukama (ili nečim što zamenjuje ruke) prenose
ogromno kamenje, obaraju drveće. Šta ako ih svetlost reflektora ne
uplaši?
Šta je to za njih da prevrnu kola, da razlupaju prozore, otkinu
vratanca? Da li ćemo pred smrt stići da preko radija javimo drugovima?"
Balandin i nehotice baci pogled na radio-stanicu, kao da se želeo
uveriti da je s njom sve u redu.
Zelena svetlost indikatorske sijalice mirno je gorela u mra čnoj
kabini. Najednom se kraj nje upali crvena — pozivni signal.
— Molim — reče Belopoljski običnim glasom.
— Nailazi olujni front — javljao je Meljnikov. — I, izgleda,
veoma opasan.
— S koje strane?
— Sa severa. Zasad je još daleko.
— Kontrolišite ga. Čim pljusak stigne do reke, izvestite nas.
— Dobro.
Nekoliko sekundi Meljnikov je ćutao, zatim upita:
— Gde se nalazite?
— U šumi.
— Nije li bolje da se vratite?
— Nećemo stići. Biće zanimljivo i važno da proverimo ...
Belopoljski ne dovrši rečenicu. Crvena sijalica na plo či
radio-stanice ugasi se. To je značilo da je veza prekinuta.
--- Izgleda da je olujni front izuzetne jačine — reče on. —
Toporkovljev barometar najavljuje oluju petnaest minuta ranije. Veza se
dosad nije prekidala tako rano. Znači da je vazduh previše jonizovan.
U glasu Belopoljskog nije se osećala ni najmanja zabrinutost.
Govorio je mirno kao i uvek, kao da razgovara sam sa sobom.
Balandin ništa ne odgovori. A čemu i da odgovara? Doista ne će
stići da se vrate na kosmički brod. Jedinu nadu polagali su u čvrstinu
kola i u zaklon koji im je pružala šuma.
Terenska kola polako su nastavila put.
Pri svetlosti reflektora i dalje se videla ista šuma —- nije bilo
nikakve promene. Put je pravio iznenadne zaokrete, ali je uvek bio iste
širine. I dalje se uz put videlo žbunje isprepleteno belom travom.
Tako prođe deset minuta.
Najednom Belopoljski zaustavi kola. Nekoliko trenutaka je zurio u
šumu; zatim ispruži ruku i isključi reflektore.
— Pogledajte! — reče on skoro šapatom.
Posle jake svetlosti Balandinu se mrak učini još gušćim. On zatvori
oči, „zaslepljen" iznenadnom tamom. Posle nekoliko sekundi sa
mrežnjače nestade paučine Obojene duginim bojama.
                                                             116
 — Pogledajte! — ponovi Belopoljski. — Šta je to?
Profesor pogleda napred i sa straie, ali ništa ne ugleda. Okružavala
ih je potpuna tmina.
— Kuda da gledam? — upita on, ne videći čak ni svoga saputnika.
— Na koju stranu?
— Kuda vam volja — odgovori Belopoljski. — To se svuda nalazi!
— Šta „to"?
Ne dobi odgovora.
Balandin je osećao da je njegov drug sav zanet prizorom koji on još
ne beše video. No oči mu postepeno naviknuše na mrak.
I tada on najednom shvati da mraka nema.
Sve jasnije i razgovetnije poče da razaznaje stabla drveća.
Obasjavala ih je ružičasta svetlost koja je čudno podrhtavala. Bivala je
sve jača, no izvor te svetlosti nigde se nije video.
Pogledavši gore, kroz providni krov kola, Balandin se uveri da se
krošnje drveća gube u tami. Samo su stabla bila osvetljena. Žbunje i put i
dalje su bili nevidljivi.
Zatim zapazi da su stabla osvetljena na razne načine. Kod jednih se
video samo donji deo, kod drugih sredina, dok je kod tre ćih bila
osvetljena samo jedna polovina s leve ili s desne strane, dok je druga
ostajala u mraku.
Profesor je u čudu posmatrao taj prizor ne znajući čime i kako da ga
objasni, no u glavi mu najednom sinu misao.
— Ona sama svetle!
— Da — odgovori Belopoljski. — Sama stabla zrače svetlost. Ali
to je neka čudna svetlost. Ona osvetljava samo stablo, dok okolne
predmete ne osvetljava. Uostalom, nije! — dodade on. — nejasno
razaznajem žbunje.
„Ala Konstantin Jevgenjevič ima dobar vid!" pomisli Balandin.
„Kako je mogao da opazi slabu svetlost pri blesku snažnih reflektora?"
Iz časa u čas drveće se sve jasnije videlo. Kao da se u džinovskim
stablima sve jače razgorevao nepoznati plamen, zračeći kroz koru.
Ružičasta boja je tamnela i prelazila u crvenu,
Ta treperava svetlost toliko je bila jaka da se nije moglo u nju
gledati.
Najednom se najbliže drvo prekri kao nekakvom drhtavom
mrežicom blistavo belih niti. One su vijugavo klizeći niz stablo, sli čno
strujama usijanog metala, jurile odnekud ozgo i iščezavale u zemlji.
A zatim se drvo odjednom „ugasi". Svetlocrveni stub nestade, i na
njegovom mestu ostade crna silueta na pozadini drugog drve ća. Zatim
opet poče da se raspaljuje, najpre ružičastom, a onda sve više crvenom
svetlošću.

117

Ovaj zagonetni fenomen sve češće se ponavljao čas s jednim čas s

drugim drvetom. Kao da je neko tamo gore pokušavao da ugasi vodom
plamen u njima; i pošto bi se ugasio na nekoliko trenutaka, plamen bi se
ponovo još jače razgorevao.
— Dobro je što naša kola nisu od metala — tiho reče Belopoljski.
— Ali to još nije oluja, nego uvod u nju.
Balandin je upravo pomislio isto. Bilo je jasno da je svu tu
fantazmagoriju izazvala naelektrisanost vazduha. Kora drve ća o čigledno
je bila dobar sprovodnik elektriciteta. Zbog toga su i svetlela stabla.
Elektricitet se gomilao u kori drveta i odlazio u zemlju kad bi njegova
koncentracija bila odveć velika.
Kakva je to kora koja ima tako neobične osobine?
— Još jedna zagonetka — reče profesor.
Belopoljski ne stiže da odgovori.
Zaslepljujuća svetlost obasja šumu. Visoko iznad njih planuše,
dotada nevidljivi, grane i lišće snežnobelim plamenom. Jasno se videla
svaka travka. svaka grančica žbunja. Pri tom jakom blesku izgubi se
crvena svetlost stabala. I istovremeno odjeknu strašan udar groma, kao
da se lomilo sve drveće u šumi.
Zaglušeni, oni nagonski pokriše lica rukama. No u poslednjem
trenutku spaziše kako se sav blesak svoda nad njima u magnovenju
sakupio u jedan plameni stub i tresnuo u krov kola.
Pred samim očima, kroz spuštene kapke, nešto neizdržljivo sjajno
blesnu u kolima. Začu se snažan grohot, zaglušen drugom, još čudnijom
grmljavinom.
Gubeći svest, profesor oseti jak miris ozona. U ošamu ćenom mozgu
sinu mu misao:
„Antena!"
Belopoljski se pridiže, grčevito se izvi, kao da ho će da održi
ravnotežu, i tresnu na pod kabine. Preko njega pade Balandinovo telo.
Svetleći svod postade još blistaviji, još svetliji. No oni to više nisu videli.
Ništa nisu či videli ni čuli ...
I, kao da slavi pobedu nad došljacima sa Zemlje, likujući je
odjekivala grmljavina. Šumu su, kroz svod od lišća parale sjajne munje,
razilazeći se po stablima drveća u vidu „metalnih" potoka. Gasili su se i
palili crvenom svetlošću šumski džinovi ...
Začu se udaljena tutnjava, koja je postepeno rasla i poja čavala se.
Cesti, gde su se nalazila kola sa uništenom, spaljenom antenom
približavao se strašni Venerin pljusak.

118

DRUGI DEO

NA OBALI JEZERA

Ta oluja bila je najkraća i najstrašnija od svih koje su vasionski

putnici preživeli na Zemljinoj sestri.
Bilo je trenutaka kad su sumnjali da će trup broda izdržati
neprekidne „bujice" munja i ogromnu snagu pljuska, od kojih je ceo
kosmički brod podrhtavao.
Prilikom svakog udara groma — a oni su odjekivali skoro
neprekidno — džinovski brod se snažno tresao i činilo se da će se svakog
časa prevrnuti i zakotrljati obalom, kao slamčica koju nosi uragan.
Napolju se atmosfera pretvorila u pravo more elektriciteta. Svi
instrumenti na glavnom pultu, koji su bili veza sa spoljnim svetlom,
trenutno su se pokvarili. Brod je „oslepeo" i „ogluveo". Sre ćom,
Toporkov je stigao da na vreme skloni spoljnu antenu, i zato je bilo nade
da će funkcionisati radio-veza.
Grčevito se držeći za učvršćene predmete koji su im se prvi našli
pod rukom, članovi posade „SSSR-KS 3" ćutke su čekali da prestane taj
haos. Za čitavih dvanaest minuta, koliko je trebalo olujnom frontu da
prođe, niko nijednom nije pomislio na sebe niti na to šta će biti s njima
ako se brod prevrne. Sve njihove misli bile su u šumi.
 Kosmički brod, težak na stotine tona, s mukom je izdržavao pritisak
oluje. Šta se desilo s malim, lakim kolima? Šta je s dvojicom ljudi koji su
se nalazili u njima?
Da li će biti dovoljan šumski zaklon, u koji su se pouzdavali
odlazeći na svoj opasni put?
Strašno sporo Prolazile su sekunde i minuti. Ogromni brod je drhtao
i ljuljao se. Činilo im se da oluja nikada neće prestati.
Kasnije im je čudno izgledalo da su im se dvanaest kratkih minuta
mogli učiniti kao dugi časovi. Ali upravo je tako bilo.
Čim je olujni front — kao što to obično biva na Veneri —
neočekivano prohujao, u svim odeljenjima kosmičkog broda odjeknuo je
čvrst i na izgled spokojan glas Meljnikova, koji se stalno nalazio za
pultom, spreman da svakog časa poleti brodom ako boravak na „zemlji"
postane i suviše opasan:
— Odmah da se provere instrumenti i aparatura, stanje radio-kabine,
opservatorije i krmenih prostorija, i da mi se o tome podnese izveštaj.

119
 Drugovi Knjazev i Vtorov neka pripreme druga kola i neka budu
spremni da u slučaju potrebe pođu u pomoć prvim. Stepan Arkadijevi č će
predvoditi ekspediciju za spasavanje. Igor Dmitrijevič neka u čini sve da
se što pre uspostavi veza sa Belopoljskim i Balandinom. Ja ostajem za
pultom.
Dok je čekao da se izvrše njegova naređenja, Meljnikov je
proveravao brod u celini. Već je znao da se centralni ekran pokvario, ali
šta je sa svim ostalim?...
Planski pritiskajući na kontrolna dugmeta, on je pažljivo „čitao"
odgovore koje su davale sijalice na pultu i pantljike automatskih
registratora.
Trup kosmičkog broda, mehanizmi amortizatora i krila bili su kako
treba. Pomična antena takođe je ostala čitava, Pokvarili su se svi
akustični aparati, spoljni ekrani i radio-reflektori.
Neugodna situacija, ali nimalo zabrinjavajuća. Zajcev i Toporkov će
sve popraviti za „dan" dva.
Pošto je završio taj posao, Meljnikov je strpljivo čekao izveštaje.
Nije imao običaj da požuruje sa odgovorom.
Meljnikov je izgledao potpuno miran. Možda bi samo Olga, po
potamnelim očima i upadljivo sporim pokretima Borisa Nikolajeviča,
shvatila njegovo pravo stanje. Čak ni Pajčadze, koji je došao za pult da bi
podneo izveštaj o potpunoj ispravnosti astromskih uređaja, nije ništa
primetio.
— Dopusti mi da pođem umesto Andrejeva — reče on,
— bojim se za Konetantina Jevgejeviča.
— To nikako — odgovori Meljnikov, pa, poćutavši, reče tišim
glasom: — Sve se može desiti. Kosmički brod ne sme ostati bez
komandanta i astronoma. Utoliko pre što među nama nema više Leonida
Nikolajeviča.
Pajčadze zadrhta pri pomenu poginulog Orlova. On se pažljivo
zagleda drugu u lice.
— Ti misliš? .. .
Meljnikov okrete glavu.
— Stepan Arkadijevič je lekar — reče on — a ti nisi. Možda su
spašeni.
Toporkov ubrzo izvesti da radio-stanica nije pretrpela nikakvu štetu.
— Sve je u redu — reče inženjer — sem radarskih uređaja. No za
to, svakako, znate ...
— Znam. Koliko će trebati vremena da se oni oprave?
— Dvadeset četiri časa. Ne više.
— Dobro! Šta je sa vezom?
 — Zasad je još nema. Odveć je jaka jonizacija vazduha.
Radio-talasi ne mogu da se probiju.
— Budite spremni, i čim se javi mogućnost, uputite poziv!
Meljnikov isključi ekran.

120

— Nešto dugo ćuti Konstantin Vasiljevič — reče on.

— Zajcev i Knjazev su izišli iz broda — izvesti Korževski, koji
upravo beše ušao u komandnu kabinu.
— Nešto se desilo?
— Izgleda. Konstantin Vasiljevič je bio veoma uznemiren.
Meljnikov se nije zaludu zabrinuo. Oštećenje motora — to je bilo
najstrašnije što je moglo zadesiti kosmički brod.
Jedan po jedan, svi članovi posade, sem Toporkova, Zajceva i
Knjazeva, okupiše se kod pulta. Andrejev izvesti da su terenska kola
spremna i da se nalaze u izlaznoj kameri.
— Koja ste uzeli?
— Srednja, sa pet mesta.
— Dobro je. Možda su kola Konstantina Jevgenjevi ča ošte ćena...
Svi pogledi bili su upereni u električni barometar. Ovog puta strelica
se dugo nije spuštala ka nuli.
Bilo je jasno da oluja koja beše prohujala nije bila obi čna, kao ina če.
Prođe deset minuta i u kabinu uđoše Zajcev i Knjazev.
— Dvanaest motora ne radi — nekako odveć suvo obavesti
Meljnikova glavni inženjer broda. — Tri se mogu opraviti. Devet ne će
raditi.
— Kako se to desilo? —- upita Meljnikov, zbunivši se za trenutak.
— Krmene odaje su jako oštećene. Izgleda da je u njih udarilo
nekoliko najjačih gromova, Tamo je sam metal — dodade Zajcev, kao da
je želeo da stvar bolje objasni.
— Znači li to da nam je suđeno da ostanemo na Veneri? — upita
Meljnikov, lagano izgovarajući reči.
Svi su napeto čekali odgovor.
— Sa Venere ćemo moći da poletimo —odgovori Konstantin
Vasiljevič. — Pitanje je samo kakvo će biti ubrzanje i konačna brzina.
Zasvetli ekran i na njemu se pojavi Toporkov, koji izvesti da
Belopoljski ne odgovara na pozive.
— Jonizacija?
— Pre tri minuta sasvim je prestala.
 Meljnikov se okrete Andrejevu.
— Odmah krenite, Stepane Arkadijeviču!
Lekar kosmičkog broda brzo iziđe u pratnji Vtorova i Knjazeva.
— Dakle — reče Meljnikov sad imamo sedam umesto šesnaest
motora.
— Da, samo sedam.
— I vi tvrdite da će brod biti u stanju da se odlepi od Venere?
— Moći će. Ali ako…
— Znam — prekide ga Meljnikov. — O tome ste već govorili. —
On se zamisli jedan trenutak. — Molim vas i Arsena Georgijevi ča da se
odmah latite proračunavanja.

121

--- Koliko će biti ubrzanje i krajnja brzina, koliko će vremena biti

potrebno da brod odleti na Zemlju, kad treba da poletimo?
Sve to moram da saznam što pre . . .
Aleksandar Knjazev je punom brzinom vozio kola prema brzacima.
Sva trojica su znala da su Belopoljski i Balandin ušli u šumu negde pored
naslaganih gomila drva. Mladi mehaničar je bio ubeđen da će lako na ći
prokrčeni put, ali ga je uznemiravala misao — da li će on biti dovoljno
širok za njihova kola, koja su bila znatno veća od prvih. Na Zemlji ga to
pitanje ne bi brinulo, Kola su se, kao snažan tenk, mogla probijati kroz
svaku šumu. Ali na Veneri, s njenim džinovskim drvećem, to nije bilo
sigurno.
Kad je stigao do najbliže gomile drva, Knjazev, ne zadržavaju ći se ni
časka skrenu ka šumi.
Niko od njih uopšte ne obrati pažnju na zagonetne gomile brvana,
na reku s bezbrojnim drvećem, koje ju je pregradilo na ne manje
zagonetnim brzacima, Ono što ih je ranije toliko zanimalo sada kao da je
prestalo da postoji. Sve njihove misli bile su usredsređene na to da što
pre nađu drugove, da se uvere da su živi i da nisu stradali od strašnog
olujnog fronta.
Andrejev je svaki čas gledao u svoju torbu, preslišavaju ći se da li je
poneo sve što može zatrebati u ovom ili onom slu čaju.
Svašta se moglo desiti. Kola su mogla biti oštećena, a njeni putnici
otrovani formaldehidom i ugljendioksidom. Mogao je udariti grom i
izazvati opekotine, Kola su se mogla preturiti, a Belopoljski i Balandin
zadobiti pri tom povrede ili čak prelome. Šta se sve nije moglo desiti u
nepoznatoj šumi tuđe planete!
Vtorov je održavao neprekidnu vezu sa kosmičkim brodom.
Belopoljski još nikako nije odgovarao na poziv, i Toporkov je mislio da
se radio-stanica u njihovim kolima pokvarila.
— Bojim se da su zaboravili da sklone antenu kad je po čela oluja —
reče Igor Dmitrijevič — i da je u nju udario grom.
„Ako je zaista tako", pomisli Andrejev, „onda je naša pomoć
beskorisna".
Prokrčeni put pronašli su odmah čim su kola stigla do šume.
Knjazev se, ne oklevajući, smelo uputi putem koji je bio dovoljno širok.
No on, za svaki slučaj, smanji brzinu na deset kilometara na čas.
Na obali, obrasloj gustom travom, ne primetiše nikakvih tragova.
Nije se trebalo tome čuditi — pljusak ih je izbrisao. Ali ih nije bilo ni u
šumi.
Krčevina se gubila u daljini skoro u pravoj liniji. Zraci reflektora
daleko su je obasjavali. Na tamnomrkom tlu, potpuno bez trave, nije bilo
ni najmanje vlage, što im je izgledalo vrlo čudno, pošto pljusak nije tako
davno prestao. Tle je bilo suvo.
Gusenice su ostavljale iza kola dubok trag. Zašto se nisu videli
tragovi prvih kola?
122

— Da nismo pošli pogrešnim putem? — upita Andrejev.

— Konstantin Jevgenjevič je rekao krčevina počinje tačno naspram
gomila složenih drva — odgovori Knjazev. — Teško je pretpostaviti da
ovuda vode dva puta uporedo.
— Onda zašto nema tragova?
— Sprala ih je kiša.
Stepan Arkadjevič sumnjivo zavrte glavom. Seti se da je Belopoljski
govorio o uskoj i vijugavoj krčevini, a ova je bila široka i prava. Šta da
rade? Da se što pre vrate i da potraže drugi put? Neće li gubitak u
vremenu biti koban? A ako su tragovi stvarno isprani, a tle je sasvim
upilo vodu? Ko je mogao znati kakva svojstva ima zemlja Venere?
Možda se Belopoljski prevario kad je u nekoliko reči opisao na đenu
krčevinu; sem toga Stepan Arkadjevič nije bio sasvim siguran da je on
govorio baš tako.
Andrejev zamoli Toporkova da pozove na mikrofon Meljnikova da
bi se s njim posavetovao. Boris Nikolajevič je baš bio izišao iz kabine; i
dok se on vratio, kola su bila prešla prilično rastojanje.
— Jeste li sigurni da put vodi ka jezeru? — ulita Meljnikov,
saslušavši Andrejevljeve sumnje.
— Po svemu izgleda da je to put. Videli smo brvna.
Uz put su nailazili na okresana stabla, ista onakva
kao u gomilama na obali. Ležala su kraj puta, otprilike na istom
odstojanju, i bilo je očigledno da nisu slučajno tu postavljena.
—- Koliko ste prodrli u šumu?
— Oko pet stotina metara.
— Onda nema smisla da se vraćate. Ako na obali jezera ne spazite
kola tražite drugu krčevinu.
— Dobro, Borise Nikolajeviču.
Sve veća uznemirenost naterala je Knjazeva da poveća brzinu. Put
je bio čudno prav, kao drvored u parku negde na Zemlji. Za sve vreme
naišli su samo na dve blage okuke.
Veličanstvena slika prvobitne šume — džinovsko drveće, čija su se
stabla, nalik na kolosalne stubove, visoko dizala; neprobojna kupola od
grana i lišća, gusti izdanci grmaka, isprepletanog čudno belom travom —
sve to kao da je prošlo mimo njihove svesti. Vtorov se čak nijednom nije
mašio za svoju kameru, koju je, uzgred budi rečeno, poneo sasvim
mahinalno i na koju je sada potpuno zaboravio.
Napregnuto gledajući napred, oni su se trudili da otkriju bar kakav
nagoveštaj o tragu, bar nešto što bi im reklo — ovuda su prošla kola. Ali
ništa nisu nalazili.
Kod sve trojice je postepeno jačalo ubeđenje da su pogrešili, da su
pošli pogrešnim putem. Da nije bilo Meljnikovljevog saveta, koji su oni
shvatili kao naređenje, možda bi se kola vratila natrag…

123

Da se neko od posade „SSSR-KS 3" za vreme oluje nalazio iznad

šume, video bi čudnu i, sa zemaljskog stanovišta, sasvim neobjašnjivu
sliku.
No niko je nije video, pa je i ta tajna Venere ostala nerazjašnjena.
Pri prvom pogledu odozgo mogao se steći utisak da se šuma na
Zemljinoj sestri ničim ne razlikuje od zemaljske šume, ako se, naravno,
ne uzmu u obzir njena boja i džinovska visina. No pažljivi posmatrač
ubrzo bi zapazio bitne osobenosti.
Pre svega, palo bi mu u oči da su sva drveta u šumi potpuno jednaka
i da se ni po čemu ne razlikuju jedno od drugog, što na Zemlji nikada nije
slučaj. Zatim bi primetio da se krošnje drveća nalaze na istoj visini, kao
da su ih namerno potkresale makaze nekog diva-baštovana. Zagledaju ći
još pažljivije, posmatrač bi zapazio da grane i lišće na njima postaju
gušći i da se povećavaju ne odozgo nadole, kao kod zemaljskog drve ća,
nego obratno — odozdo nagore. Posebnu pažnju privuklo bi na sebe
lišće. Posmatrač bi uočio njihovu dužinu koja dostiže i do nekoliko
metara, i čudan oblik — svaki je list bio uvijen. Jak vetar skoro nije ni
imao uticaja na lišće; ono se jedva pokretalo i za vreme njegovih najja čih
naleta. Tražeći uzroke toj neshvatljivoj pojavi, posmatrač bi, kad bi imao
mogućnosti da se sasvim približi, video da lišće ne raste kao na Zemlji.
Svaki list bio je pričvršćen za granu ne jednom, nego dvema peteljkama,
koje su se nalazile na suprotnim krajevima, što je doprinosilo njihovoj
većoj stabilnosti. Iznenadila bi ga debljina peteljke i samog lista, koja je
iznosila nekoliko santimetara.
U gustom „krovu" šumskog masiva posmatrač ne bi video nijednu
pukotinu, nijednu „poru", kuda bi mogao prodreti pogled. Nalaze ći se
nad šumom, on ne bi mogao ni da zamisli šta se krije dole, kako ta šuma
izgleda iznutra. Neprobojna kupola grane pouzdano je skrivala sve od
neskromnih očiju.
Venerina šuma izgledala bi odozgo kao ogromna narandžastocrvena
zaravan, skoro nepokretna, kao da večno miruje.
Ali, evo, mračna masa olujnog fronta stala se približavati šumi. I
slika se odjednom izmenila. Ukoliko je oluja bila bliža, utoliko je
kretanje bilo uočljivije. U prvi mah jedva vidljivo, ono se brzo
pojačavalo. Uvijeno lišće se s početka polako, a zatim sve brže odvijalo,
otvarajući se prema pljusku celom svojom površinom. Posmatra ču bi se
učinilo da se lišće bori među sobom, trudeći se da jedan drugom otme što
više slobodnog prostora. Svaki list, otvarajući se, kao da je težio da legne
preko svog suseda, koji je opet to isto nastojao.
Ubrzo se panorama šume izmenila tako da se nije mogla poznati.
Ona sada ni po čemu nije podsećala na zemaljsku šumu. Na sve strane
rasprostirala se glatka blistava površina koja je odozgo li čila na obojeni
parket.

124

Da je posmatrač bio Belopoljski ili Balandin, oni bi sigurno obratili

pažnju na to da je obojeni vatromet, koji su oni gledali dole, odozgo bio
potpuno nevidljiv. Rašireno lišće sasvim ga je zaklonilo.
Moćna zavesa pljuska nadnela se nad šumu, i tada bi posmatra č
ugledao nešto neverovatno.
„SSS-KS 3" teško je izdržavao pritisak vodene bujice; krila
Meljnikovljevog aviona bila su polomljena, a lišće drveća, meka biljna
tvar, lako je podnosilo strašan nalet vode. Za nekoliko sekundi
narandžastocrveni „parket" nestao je iz vida. Na njegovom mestu bilo je
uzburkano more, koje se u vidu zapenjenih vodopada sru čivalo na obale
reke i šumskog jezera.
Onaj ko bi imao mogućnosti da vidi tu sliku odmah bi shvatio da
svu bujicu zadržava svod šume, da pljusak nije u stanju da ga probije i da
natopi korenje drveća, koje je upijalo vlagu ili odozgo, kroz granje, ili
odnekud iz dubine tla.
Da je neko od posade kosmičkog broda mogao da posmatra tu sliku,
zagonetka suvog tla u šumskim krčevinama prestala bi da bude
zagonetka.
No oni je nisu posmatrali i nisu mogli da je posmatraju…
Prvi je došao sebi Belopoljski.
Otvorivši oči, ništa nije video; svud je bila magla. Nekoliko minuta
ležao je nepomično, s mukom se prisećajući gde je i šta je to s njim.
Glava ga je neizdržljivo bolela. Zatim je osetio težinu svoga saputnika,
čije je telo ležalo na njemu, zapahnuo ga je oštar miris ozona i nešto
slično gari.
Desna ruka bila mu je slobodna; i, skoro nesvestan šta čini,
Belopoljski dohvati znanu mu ručicu vazdušnog creva i okrete je.
Mlaz kiseonika odmah mu razbistri misli. On nekoliko puta duboko
udahnu životvorni gas i zatvori slavinu.
Oprezno se izvlačeći ispod Balandina, koji se, očigledno, još ne beše
povratio, Konstantin Jevgenjevič se sasvim osvestio. Seti se prizora kad
je počela oluja, vatrenog stuba koji beše tresnuo u njihova kola, i, sav
zabrinut, napipa u mraku električnu ploču. Ploča kao da je bila čitava. On
okrete prekidač i, sa osećanjem ogromnog olakšanja, uveri se da lampe,
akumulator i električna instalacija nisu oštećeni. Jaka svetlost ispuni
unutrašnjost kabine.
Dovoljno je bilo baciti samo jedan pogled na radio-ure đaje pa da
sve bude jasno. Prijemnik i predajnik, koji su se nalazili u jednoj navlaci,
pretvorili su se u bezobličnu masu izgorelog i delimično istopljenog
metala. Bilo je očigledno da je grom udario u antenu, koju su zaboravili
da uvuku. Druge štete kao da nije bilo.
„Neoprostiva rasejanost!" pomisli akademik. „Pravo je čudo što
smo ostali u životu".

125

No on odmah shvati da se to za sad odnosi samo na njega. Njegov

saputnik nije davao znakova života i nepomično je ležao na podu kabine.
Balandin se nalazio bliže radio-stanici i usled toga su njegove
povrede bile svakako teže. On žurno, ali ipak vrlo oprezno, prevrnu
profesora na leđa.
Mrtvački bledo lice, upale oči, modre usne. Zar je to kraj?...
Radio-veza se pokvarila. Bilo je nemogućno pozvati kosmički brod
i zatražiti savet od lekara. Ručnih radio-stanica nisu imali,
Belopoljski učini što mu prvo pade na um. On raskop ča okovratnik
kombinezona, prinese ustima druga kraj creva od balona s kiseonikom i
okrete ručicu do kraja. Zatim, pošto je iz zaliha za slučaj opasnosti uzeo
čuturu, sasu u poluotvorena usta nekoliko kapi alkohola.
Ta jednostavna mera urodila je punim uspehom. Najpre se izgubila
modra boja usana, zatim je Balandinovo lice jako pocrvenelo od navale
krvi. Nije prošao ni minut a on je otvorio oči i zastenjao.
— Boli li vas?
— Glava i… noge.
Belopoljski pogleda u profesorove noge i strese se. Čakšire
kombinezona od kolena do peta sasvim su bile izgorele. Grozno su se
crnele ogoljene golenice prekrivene ogromnim mehurovima.
Trudeći se da ničim ne oda užas koji ga beše obuzeo. Belopoljski
reče što je moguće mirnije:
— Sad ću vam staviti zavoj. Jake opekotine.
Znao je šta treba činiti u takvim slučejevima. Svi vasionski putnici
bili su dobro upoznati s metodima pružanja prve pomo ći. U kolima se
nalazila ručna apoteka.
Brzo je isekao ostatke kombinezona na profesorovim nogama i
stavio pikrinski zavoj. Zatim je pomogao drugu da sedne na sedište.
— Je li sad lakše?
— Strašno me boli — odgovori Balandin. — Ali ne mari! Na
kosmičkom brodu brzo ću se izlečiti.
Belopoljski zauze svoje mesto.
— Moglo je biti i gore — reče on turobno — pravo je čudo kako
smo ostali živi.
— Ja sam kriv. — Profesor je već spazio izgorelu radio-stanicu.
Morao sam misliti na antenu.
— Sad je kasno okrivljavati bilo koga. Treba što pre da se
izvučemo iz šume.
Pogledavši na časovnik, Belopoljski u čudu vide da su bili u
nesvesti najviše petnaest minuta. Zapamtio je vreme kada je drve će
počelo da svetli.
Pošto je ugasio unutrašnje osvetljenje, on upali reflektore o čekuju ći
da će ugledati poplavljenu krčevinu. No ona je bila suva kao pre oluje.

126
 — Čudnovato! — reče on. — Zar je moguće da tle tako brzo upija
vodu? Pljusak je prestao tek pre pet minuta.
— A možda ga nije ni bilo?
— Zašto se onda ne čuje grmljavina, ne paraju munje i drve će se
više ne svetli? Ne, oluja je prošla. To je jasno, I bila je vrlo kratka.
— Sećam se da je Boris Nikolajevič govorio o snažnom olujnom
frontu.
— Da, ali ja se dobro sećam koliko je bilo sati.
Balandin sleže ramenima, mršteći se od bola.
— Nikad kraja zagonetkama — reče on. — Sve jedna za drugom.
Belopoljski upali motor. On proradi, kao i uvek, tiho i ravnomerno.
Samo se po instrumentima moglo videti da snažni motor ne stoji, da radi.
Unutra se nije osećalo ni najmanje podrhtavanje.
Grmak, koji sa obe strane beše stisnuo put, naoko je izgledao krhak.
Nikome ni na pamet nije padalo da on može pružiti nekakav optor
čeličnim gusenicama. No to je bio samo jedan dokaz više da se ne sme
neoprezno stupiti u dodir sa prirodom druge planete, sa zemaljskim
predstavama. „Krhka" biljka pokazala se nesavladljivom. Pod pritiskom
kola grmak se elastično skupljao, ne puštajući ih ni koraka dalje.
Gusenice su se obrtale u mestu.
Posle nekoliko uzajamnih pokušaja Belopoljski shvati da ne će
uspeti da krene natrag. Preostajao je jedan put — ka obali jezera, koje je
trebalo da se nalazi negde u blizini, i da tamo, na obali, okrene kola.
Izvlačiti se iz šume uskom vijugavom stazom, i to natraške, zna čilo je
izgubiti mnogo vrem!na, a moralo se žuriti, Balandina je trebalo što pre
preneti na kosmički brod.
— Moraćemo produžiti put — reče on.
— Ne brinite se za mene — odgovori Balandin. — Bol je sasvim
podnošljiv. Nastavićemo naš izlet do kraja.
— Na žalost, drugo nam ne preostaje.
Kola opet krenuše napred. Put je bio isti kao i ranije — sve vreme
morali su da skreću čas desno čas levo. To im je smetalo da pove ćaju
brzinu — kola su se kretala „korljačinim" korakom.
— Nikako ne mogu da razumem — reče najednom Balandin. —
Kako stanovnici Venere mogu ovuda da provlače duga brvna? Valjda ih
ne drže uspravno.
— Možda i drže, ko zna.
— A na kosmičkom brodu ne znaju šta će. Boris Nikolajevi č će,
svakako, poslati za nama druga kola.
— Sem ovih, nijedia naša kola ne mogu proći ovim putem —
odgovori Belopoljski. — Suviše je uzak.
Neočekivano sasvim blizu zasvetluca voda. Još jedan manji zaokret
— i kola izbiše na ivicu šume. Pred njima se pružila glatka površina
šumskog jezera — cilj njihovog puta.

127

Na tom mestu širina obale, obrasle gustom žutom travom, nije

prelazila trideset metara. Ka istoku obalni pojas se širio, i oni sasvim
blizu ugledaše zagonetne gomile brvana. Bilo ih je četiri. Potpuno
jednake, iste širine i visine, one su bile nemi svedoci da su njihovi
neznani vlasnici dobro upoznati s merenjem. Bilo je nemogu će da se
tolika količina stabala slučajno tako tačno složi.
Ma koliko da se žurio, Belopoljski i nehotice zaustavi kola. Negde
tu mora da se nalaze razumni stanovnici planete. Odavde su oni odlazili
noću ka reci da bi poslali novu partiju brvana za neku nepoznatu svrhu…
Nekoliko trenutaka ćutke su gledali u jezero očekuju ći neće li se
pojaviti neki od njegovih stanovnika.
— Krećemo natrag! — odlučno reče Belopoljski.
Međutim, zaneti iščekivanjem i posmatranjem jezera, sasvim su bili
zaboravili na podmuklu ćud planete na kojoj su se nalazili. Nije
Belopoljski ni stigao da uhvati za upravljač a gusta magla iznebuha
pretvori gustu svetlost večera u mrklu noć. Na kola se sru či pljusak, koji
se beše neprimetno prišunjao.
Kola se zaustaviše na samoj ivici šume; i oni se neo čekivaio, obreše
pod snažnim vodopadom, koji se izlivao na njih s krošnji šume. Ne
znajući za uzrok, oni su nagađali po užasnoj buci vodene bujice, koja je
nadjačavala šum pljuska i grmljavinu.
Terenska kola, napravljena od plastične mase, bila su čvrsta kao
čelik. Međutim, ne želeći da se izlaže suvišnoj opasnosti, Belopoljski
upali motor i potera kola dalje od šume, bliže jezeru.
Pri svetlosti reflektora spaziše da obalom juri vodena bujica, u koju
su utonule gusenice njihovih kola.
— Čudno da voda ne odnese gomile brvana — reče Balandin.
— Biće da su dobro utvrđene.
Belopoljski obrnu reflektore i njihove zrake uperi natrag. No na
nekoliko koraka od kola video je samo pravi zid džinovskog vodopada.
Negde iza njega nalazio se uzan izlaz na šumski put. Nije vredelo tražiti
ga u tom haosu vode i mraka.
Za drugih deset minuta ništa se nije izmenilo. Zaglušna grmljavina,
buka vodopada i pljuska, munje — u blizini bleštave, a kroz vodeni zid
mutne — sve to, već mnogo puta viđeno, nije više privlačilo njihovu
pažnju. Nestrpljivo su čekali kraj, uvereni da će oluja prestati tako
iznenada kao što se iznenada i pojavila. Tako je bar bilo do sad; na takav
kraj bili su navikli i nisu sumnjali u to da će i ovoga puta biti tako.
Ali je Venera, očigledno, naumila da im priredi još jedno
iznenađenje, da još jednom pokaže kako ona raspolaže mnogo čime što
ljudi nisu sretali na Zemlji.
Belopoljski i Balandin sa čuđenjem zapaziše da pljusak počinje da
jenjava. Obično je naglo prestajao.

128

Ovoga puta videli su sasvim nešto drugo. Oluja nije prohujala. I

dalje je trajala, ali je bivala sve slabija i slabija. Ređe i tiše odjekivao je
grom, ređe i ne tako bleštavo sevale su munje. Umesto mraka nastupi
polumrak. Sa obale nekako odjednom iščeznu voda, pojavi se mokra
trava. Prođe još nekoliko minuta, i oni, u velikom čudu, ustanoviše da su
suočeni sa običnom, dobro im znanom slikom najobičnije provale
oblaka. Kao da ih je nekakva čarobna sila u jednom trenu prenela s
Venere na Zemlju.
Već se toliko razdanilo da su videli obalski pojas jezera na čijoj su
površini tu i tamo poskakivali sićušni vodoskoci.
— Uživajte! — reče Belopoljski. — Nikad kraja iznenađenjima.
— Nisam ni pomislio da ćemo na Veneri videti običnu kišu —
izreče Balandin.
— Mada je oluja prestala neće nam biti ništa lakše, — Belopoljski
pokaza iza sebe, u pravcu šume.
Vodopad koji se slivao odnekud odozgo, nije prestao. Samo nije bio
toliko plahovit i bučan. Između kola i šume visila je providna tanka
vodena zavesa, kroz koju su se nejasno nazirali drve će i grmljak. Ali ma
koliko da je bila tanka ta pregrada, uski izlaz na šumski put i dalje je bio
nevidljiv.
— Trebalo bi ga naći —. reče Belopoljski. — Kiša može padati
nekoliko sati.
On se odlučno prihvati upravljača. Pruži ruku ka dugmetu za
paljenje motora…
I sledi se, uperivši razrogačene oči u mutnu prugu jezera.
Balandin, zaboravivši trenutno na strašne bolove u nogama, naže se
celim telom napred.
Nešto tamno micalo se u vodi kraj same obale. Zatim se to „nešto"
izdiglo nad vodom i izišlo iz jezera.
Kroz gustu mrežicu kišnih mlazeva videli su nejasnu siluetu
ogromnog bezobličnog tela. Ono je bilo, po svoj lrilici, visoko preko tri
metra. Nije se moglo dobro razgledati u avetinjskom polumraku.
Profesor pruži ruku da upali reflektor, ali ga Belopoljski zadrža.
— Nemojte! — prošaputa on. — Ne plašite ga! To su oni!
Gušeći se od uzbuđenja, vasionski putnici spaziše kako se posle
prvog iz jezera pojavi i drugi stanovik Venere. Zatim izi đoše još trojica.
Pet nejasnih, rasplinutih prilika polako se približavalo kolima.
— Oni nas vide — jedva čujno reče Balandin.
— Naravno da nas vide — odgovori čudnim, spokojnim glasom
Belopoljski.
Tri koraka delilo je stanovnike Venere od ljudi sa Zemlje. Sad su se
jasno videle debele kratke noge, ogromno elipsoidno telo i trouglasta
glava jednog od najbližih stanovnika. Ostala četvorica zaobilazila su
kola, u očitoj nameri da ih opkole.

129

Šta li su oni mislili o kolima? Na šta su im ona ličila?

U sporim kretnjama ovih ogromnih telesina neskriveno se o čitavala
pretnja. Trebalo je bežati, i to odmah.
Sve se zbilo u magnovenju.
Povrativši se od zaprepašćenja, Belopoljski dograbi upravljač.
Ali bilo je kasno.
Jak potres obori jednog na drugog. Venerijanci se baciše na kola.
Ona su bila otrgnuta od „zemlje" i dignuta u vazduh. Ogromnu
fizičku snagu koju su ljudi samo naslućivali kod Venerinih stanovnika,
sada su tragično osetili na sebi.
Belopoljski se uz pojačan napor domognu dugmeta i uklju či motor.
Gusenice se zatresoše, ali se ne pomeriše.
Šta ih je držalo? Zar su se ruke Venerijanaca mogle suprotstaviti
snazi motora?
Držeći na rukama kola od tonu i po, pet nepojmljivih bi ća pojuri ka
jezeru.
— Zbogom, Zinovije Serapionoviču! — prošaputa Belopoljski.
— Zbogom! — odgovori Balandin. — Ovo je kraj!
 MINUT ZADOCNJENJA

Andrejev, Knjazev i Vtorov saznali su da je po čela oluja tek kada su

ih o tome izvestili sa kosmičkog broda. Istina, oni su čuli grmljavinu, ali
nijedna kap vode nije pala na krčevinu kojom su išla njihova kola.
Toporkov im je rekao da je olujni front naleteo neočekivano.
„Barometar" nije predupredio njegovo približavanje. Štaviše, radio-veza
se nije prekinula. Brod i šuma bili su pod pljuskom, dok se za terenska
kola moglo reći da idu po lepom vremenu.
Na Veneri se takva pojava još nijednom nije desila. Planeta je, kao
namerno, pokazivala svojim gostima dva nova vida svojih oluja. Posle
jedne, jako zasićene elektricitetom, došla je druga, sušta suprotnost prvoj.
No obadve nisu ličile na obične oluje.
— Ne znam šta da kažem — reče Igor Dmitrijevič.
— Tu zagonetku zavedite pod brojem osamnaest — našali se
Vtorov.
— Ma kako osamnaest! — čuše kako Toporkov teško uzdahnu —
nema im ni kraja ni konca!
Ovog puta izostali su svetlosni efekti koje su posmatrali

130

Belopoljski i Balandin. Ništa ne znajući za njih, čak ni ne

pretpostavljajući da postoji takav fenomen, tri druga, naravno, nisu se
imali čemu čuditi. No njih je iznenadilo nešto drugo. Rekli su im da nad
njima besni oluja, posle koje je udarila obična kiša, dok je u šumi kao i
ranije bilo sasvim suvo. I svi članovi posade koji su ostali na brodu bili
su isto tako u nedoumici.
— Zar je lišće toliko gusto da može zadržati tako jak pljusak? —
pitao se Korževski. — To je prosto neverovatno!
— To je činjenica — odgovorio mu je Vtorov. — Put je potpuno
suv, na njega nije pala nijedna kap.
— Opet zagonetka! — uzdisao je biolog.
I odjednom, kao iznebuha, put je preprečio vodeni zid. On se
pojavio tako nenadano, da je Knjazev jedva stigao da isklju či motor i da
pritisne na kočnicu. Malo je nedostajalo pa da se u punoj brzini zabiju u
tu zagonetnu prepreku, ne znajući šta ih čeka iza nje.
Tajanstvena zavesa, snažno osvetljena jakom svetlošću reflektora sa
kola, izgledala je providna, no iza nje se nije ništa videlo. Pogledavši
malo bolje, shvatiše da voda pada odozgo, kao s ravnog krova bez oluka.
— Izgleda vrlo tanka — primeti Vtorov.
— Svejedno! — reče Andrejev. — Ne smemo rizikovati. Izići ću
da izvidim stvar.
— Nipošto! — odlučno izjavi Knjazev. — Idem ja.
— Ili ja — podrža ga Vtorov.
Stepan Arkadjevič se naljuti.
— Ja sam vođa ekspedicije.
— Pa ipak nećete ići — isto tako odlučno reče mehaničar — kao
što neće ići ni Vtorov. Evo vam najprostije računice. Žurimo u pomo ć
našim drugovima, kojima je, možda, potreban lekar. Vi ste ovde jedini
lekar. Genadij Andrejevič, opet, jedini je snimatelj. Šta ćemo ako bude
trebalo snimiti važne kadrove? Vi ne smete da se izlažete opasnosti bez
krajnje nužde. Idem ja, niko drugi.
Dok je to govorio, hitro je navlačio gumeno odelo, a kod poslednjih
reči stavio je na glavu providni šlem, dajući time na znanje da neće više
ništa da čuje.
— Saša je u pravu! — odjeknu iz zvučnika Meljnikovljev glas.
Radno-veza je celo vreme funkcionisala i na kosmičkom bro,du su
čuli sav razgovor.
— Neka bude tako! — predade se Andrejev.
I on i Vtorov staviše gasne maske, pošto će kroz otvorena vrata
neizbežno ući neprečišćeni vazduh Venere.
Knjazev iziđe iz kola. On se, nimalo ne oklevajući, primače vodenoj
zavesi, hrabro uđe u nju i nestade ispred očiju svojih saputnika, koji su ga
pratili brižnim pogledima.

131

U jednom trenutku spaziše kroz vodeni sloj nejasne obrise

njegovog tela, osvetljenog svetlošću reflektora… Zatim i njega nestade...
Ne prođe ni minut kad Knjazev, doslovno kao iz topa, dolete
natrag. On se u jednom skoku nađe na svome sedištu, upali motore i do
kraja pritisnu gas.
Kola pojuriše napred i, pre no što su išta razabrali, probiše se kroz
zavesu i obreše se na samoj obali jezera.
Knjazev u punoj brzini naglo skrenu udesno. Leva se gusenica
odiže od „zemlje", i kola se umalo ne preturiše. Snažan mlaz reflektora
osvetli prizor od koga Andrejev i Vtorov osetiše kako im srce za
 trenutak prestade da kuca usled užasa koji ih je obuzeo.
Samo se u pomračenom mozgu teškog bolesnika mogla roditi
takva slika ...
Električna svetlost je podrhtavala i prelivala se u svim bojama na
kišnim mlazevima, pretvarajući ih u iskričave niti. Iza te treperave
mreže, sasvim blizu, ocrtavala se nepomična grupa... Kao da su oživela
i pred zaprepašćenim pogledom savremenog čoveka iskrsla čudovišta
preistorijske epohe.
U bleštavim zracima reflektora, kao na prekinutom kadru crtanog
fidma, stajalo je pet fantastičnih figura — ogromne „kornjače",
uspravljene na zadnje noge, sa svetlo-crvenim oklopima i nesrazmerno
malim trouglastim glavama, na kojima su žutom vatrom plamtela po tri
ogromna okrugla oka.
Zborana tela, bez dlake, bledoružičaste boje blistala su kao da su
od metala. Debele noge, celom dužinom podjednako bezobli čne i
prekrivene mesnatim naborima kože, izgledalo je kao da nemaju
stopala. Prednji udovi očigledno su služili kao „ruke". Te „ruke" bile
su isto tako debele i nakazne kao i noge. Njihovi krajevi bili su
snabdeveni sa četiri izraštaja od kojih je svaki bio debeo kao čove čja
ruka. Između tih „prstiju" videla se tanka providna opna, usled čega su
„ruke" ličile na džinovske pačje noge.
Vtorov ih odmah poznade. Bile su to iste one kornjače koje su
videli iz podmornice. Upravo njih su uzaludno tražili Balandin i
Korževski.
No nije izgled tih čudovišta ispunio užasom srca ovih hrabrih ljudi.
Odavno su oni očekivali da se sretnu licem u lice sa Venerinim
stanovnicima, i nisu smatrali da će njihova tela ličiti na tela čoveka sa
Zemlje. Ne bi ih uplašila ni nakaznija i strašnija bića.
Oni su osetili kako im se ledi krv u žilama kad su shvatili da
ogromni tamni predmet koji su te kornjače držale u rukama nije ništa
drugo nego terenska kola, kroz čije su se prozore videle glave
Belopoljskog i Balandina.
„Kornjače" su već bile zagazile u vodu. Nije bilo ni najmanje
sumnje u njihove namere. One su kola nosile u dubinu jezera.

132

Tri druga su shvatila da su stigla na poslednji čin drame koja se

ovde odigrala i čije pojedinosti nisu znali.
Jaka svetlost, koja je tako nenadano smenila uobičajeni mrak,
naterala je petoricu stanovnika Venere da zastanu. Jedan časak stajali
su kao ošamućeni, a možda i smrtno zastrašeni, zaslepljeni
nemilosrdnim zracima reflektora, koji su bolno pekli njihove ogromne
oči osetljive na svetlost.
Kola su jurila pravo na njih. Kao da je Aleksandar Knjazev
nameravao da slisti celu grupu, zajedno sa kolima koja behu zarobili.
Sve ovo, ovako podrobno opisano, nije trajalo više od dve
sekunde.
U sledećem trenutku, kad su se kola nalazila na tri koraka od njih,
Venerijanci se, ne ispuštajući plen iz ruku, neverovatnom brzinom
baciše u vodu i nestadoše u mračnoj dubini.
Knjazev, van sebe od očajanja, nesvestan šta radi, povuče polugu
za kočenje leve gusenice. Kola u punoj brzini poleteše u jezero.
Srećom Vtorov se nije zbunio u tom tragičnom trenutku. On
munjevitom brzinom isključi oba motora i, istrgnuvši iz Knjazevljevih
ruku upravljače, zakoči kola na dva metra od obale. Spasla ih je fizi čka
snaga mladog sportiste.
Voda je dopirala do polovine karoserije. Obala se tu veoma strmo
epuštala. Pošto se povratio, Knjazev potera natraške, i kola se polako,
jedva ispeše natrag na obalu.
Svetlosni zraci daleko su osvetljavali glatku površinu jezera. Kiša je
prestala. Ni u vodi ni na obali nije se videlo nikakvo kretanje. Teška
tišina poput tereta pritisla je tri čoveka. Pred njima je kao trenutni
košmar promakla i nestala jeziva slika pogibije dvojice drugova.
Vtorov lagano pruži ruku i isključi reflektore.
Svemu je kraj! Poginuli su vođa ekspedicije i njegov saputnik!
U mračnoj kabini, grčevito tresući ramenima, jecao je Knjazev.
Andrejev i Vtorov su ukočenih, široko otvorenih očiju i dalje zurili u
ono mesto gde su iščezle odvratne „kornjače" odnoseći kola
Belopoljskog.
Eto gde je bilo suđeno da pogine čuveni vasionski putnik, drugi
„zvezdani kapetan" Zemlje, posle Kamova! Eto gde je našao smrt
slavni naučnik, akademik Balandin!
Strašan rasplet došao je tako iznenadno da oni još zadugo nisu
mogli ma šta da izuste ili da učine nešto pametno. Prolazili su minuti, a
tri čoveka su i dalje sedela nepomično, potresena nepopravljivom
nesrećom.
Najednom na ploči, kao crvena tačka, blesnu pozivni signal.
Vtorov sasvim mehanički uključi prijemnik.
— Šta ima novo? — začu se mirni Meljnikov glas. — Gde se
nalazite? Zašto se toliko dugo ne javljate?

133
 Zar će morati reći? Nema druge. Koga će zapasti da brodu saopšti
užasnu vest?
Sva trojica su ćutala.
— Odgovorite! — zvao je, sad već zabrinuto, Meljnikov. — Alo,
kola! Odgovorite!
Vtorov se uz krajnji napor volje odazva.
— Čujem! Nalazimo se na obali jezera. Maločas…
Trenutni prekid.
— Šta se zbilo! Ta odgovarajte!
— Maločas su, na naše oči, „kornjače" odnele u jezero kola
zajedno s Belopoljskim i Balandinom!
Ne usledi nikakav odgovor.
Tamo kraj reke, na kosmičkom brodu, i ovde kraj jezera, u
terenskim kolima — ćutanje. Kao da saoseća s bolom svojih gostiju,
potpuna tišina vladala je u Venerinoj atmosferi. Ne čuje se daleka
grmljavina, krošnje drveća ne šume na vetru. Stala je voda u jezeru i ne
leluja se trava.
Ili se to ljudima samo pričinjavalo?
— Ostanite gde ste! U slučaju oluje sklonite se u šumu. Za pola
časa stići će amfibija.
Ko je to rekao? Svakako Meljnikov. Ali mu glas nisu poznali.
Amfibija! Da, naravno! Na brodu se nalaze amfibije. Ali kako one
mogu pomoći?
Ko će je dopremiti? Svakako da neće Meljnikov — jedini
zapovednik kosmičkog broda. Do samog kraja putovanja, dok se ne
vrate na Zemlju, on neće napustiti brod.
Iz njega ne mogu izići ni Pajčadze, ni Zajcev, ni Toporkov. Bez
njih se ne može zamisliti povratak na Zemlju.
Znači, onda, Korževski i Romanov. Samo su oni ostali u rezervi.
Kao da se vreme zaustavilo, no oni nisu ni primetili da je prošlo
dvadeset minuta.
— Amfibija je upravo krenula k vama — izvesti Toporkov. —
Boris Nikolajevič naređuje da u izviđanje pođu Knjazev i Korževski i
da se sve radi s krajnjom opreznošću.
— Gde je Boris Nikolajevič? — upita Vtorov.
— Sad će se vratiti. Je li vam potreban?
— Ne, onako pitam.
— U čemu je stvar? — upita sam Meljnikov, koji se, po svoj
prilici, upravo beše vratio u kabinu. — Šta želite, Genadije
Andrejeviču?
— Ne, ništa. Oprostite, Borise Nikolajeviču!
— Želeli biste da učestvujete u izviđanju?
 — Mislio sam ...

134

— Dobro ste mislili. — Meljnikov je govorio nekako neobično

razgovetno, izgovarajući svako slovo. — Ništa ne sme da omete naš rad
na Veneri. Je li vam filmska kamera pri ruci?
— Jeste.
— Dozvoljavam vam da zamenite Korževskog.
Iz šume se probi dug prav mlaz svetlosti. Njegova sve ve ća ja čina
govorila je da se još nevidljiva amfibija brzo primiče jezeru.
Najednom se začu Toporkovljev glas.
— Stanislave Kazimiroviču, zaustavite se! — reče on. — Saša!
Sklonite se u šumu. Približava se oluja.
Opet!...
— Kada će se to već jednom svršiti? — ljutito upita Knjazev.
— Kad napustimo Veneru.
Odjekivala je grmljavina, s krošnji šume izlivao se mo ćni
vodopad; obala se pretvorila u klokotavu bujicu. Ali ni ovog puta nije
bilo svetlosnih efekata. Niko sem Belopoljskog i Balandina nije, kao i
ranije, znao o zagonetnoj pojavi.
Najzad oluja minu i veza se uspostavi.
— Zadatak izviđanja je u tome — odmah se uključi Meljnikov —
da se pronađu kola na dnu, da se utvrdi na kojoj se dubini nalaze, i da
se vidi da li se mogu izvući iz jezera. Treba raditi brzo, ali veoma
oprezno. Kabina na kolima je hermetička, i ako je „kornja če" nisu
razlupale, Belopoljski i Balandin su još u životu. Kosmi čki brod će
doleteti na jezero ako bude potrebno. Brže, drugovi!
Kako se desilo da se niko toga nije setio? U zatvorena kola voda
ne može prodreti. Smatrali su da su drugovi već mrtvi, a sve je u stvari
ukazivalo na to da još mogu biti u životu.
Jedino Meljnikov nije izgubio sposobnost da zdravo rasu đuje.
Nada im je ulila novu snagu. Oboja terenska kola izi đoše iz šume i
primakoše se vodi. Knjazev i Vtorov smeniše Romanova i Korževskog
u amfibiji.
Kao i podmornica, amfibija je bila sva napravljena od providne
plastične mase. Čak su i gusenice bile od istog materijala. Predvi đena
za dva čoveka, laka i pokretljiva, amfibija je mogla da se kre će po
suvu, da plovi i roni pod vodu pomoću izvlačnih površina, sli čnih
krilima jedrilice. Dubina do koje je mogla da zaroni bila je, istina
neznatna — oko sedam do osam metara, ali su vasionski putnici imali
razloga za pretpostavku da se ni „kornjače" ne mogu nalaziti dublje
pod vodom.
Zemaljski vodozemci nikada ne odlaze odveć duboko. Pritisak
vode raste sa svakim metrom. Dubinski organizmi ne žive na
površini— jer bi se rasprsli. Zašto bi na Veneri bilo druk čije? Pošto
Venerijanci izlaze na kopno, oni ni u kom slu čaju ne mogu biti
stanovnici dubina.

135

Zemaljske kornjače umeju da plivaju. Da li tu sposobnost imaju i

„kornjače" sa Venere? Odgovor na to pitanje bio je od ogromnog
značaja. Ako ne umeju, amfibiji ne preti opasnost. Ako umeju — onda
amfibiju mogu da zarobe kao i kola Belopoljskog. Tada bi umesto dve
bilo četiri žrtve. Ali ko je mogao da odgovori na takvo pitanje?
— Razgovarali smo o tome sa Borisom Nikolajevičem — reče
Korževski — i zaključili da amfibija može pobeći „kornjačama" ako je
one napadnu u vodi. Od nje one, u svakom slučaju, ne mogu brže da
plivaju.
— Budite veoma oprezni — Meljnikov još jednom posavetova
Knjazeva. — Ako se javi i najmanja opasnost — na obalu!
Sa kosmičkog broda donete su brzometne puške, napunjene
eksplozivnim mecima. Korževski i Romanov se naoružaše njima i,
izišavši iz kola, pripremiše se, u slučaju potrebe, da odbiju napad na
amfibiju. Ako ponovo ne naleti olujni front, oni će stražariti kraj same
vode sve dok se Knjazev i Vtorov ne vrate.
O tome šta se može desiti ako ipak bude oluje nisu ni razmišljali.
Andrejev ostade u kolima. On je imao dužnost da održava vezu sa
Knjazevom i kosmičkim brodom. Sem toga, ako naiđu „kornja če",
imao je da ih dočeka svetlošću reflektora.
— Čini mi se da je protiv njih svetlost najbolje oružje — reče
Korževski. — Ne treba smetnuti s uma da su oči Venerijanaca navikle
na mrak.
Knjazev bez oklevanja upali motor. Amfibija, uz lako pljuskanje,
uđe u vodu. Oni sa obale videše kako se izvukoše „podvodna" krila,
kako se nagnuše i uvukoše amfibiju pod vodu. Na glatkoj površini
jezera ostade zapenjen trag od njenog vijka. Za trenutak u polumraku
promače jedva vidljiv providni krov, i sve se izgubi. Zatim negde u
dubini sinu svetlost. To je Knjazev upalio reflektore. Svetla mrlja
postepeno se udaljavala od obale.
 Trojica ljudi nisu skidali očiju s jezera, prateći svetlu mrlju u
njegovoj mračnoj dubini. Ona se sve više udaljavala, postaju ći sve
mutnija. Naposletku je sasvim nestade. Amfibija se, o čigledno, spustila
u dubinu.
Na kosmičkom brodu, u odelenju radio-stanice, Meljnikov i
Toporkov budno su motrili na električni barometar. Sa užasom su
pomišljali na mogućnost pojave jakog olujnog fronta mole ći svaki u
sebi nebo Venere da se sažali nad njima.
Dugotrajna oluja — to je bilo najstrašnije što se moglo zbiti. Pod
težinom vodene bujice amfibija ne bi mogla da izroni iz jezera i našla
bi se u punoj vlasti njegovih gospodara.
Velika kazaljka, kao da se pretvorila u malu, kretala se
neizdržljivo sporo po brojčaniku.
Već čas i četvrt amfibija se nalazila pod vodom.

136

I ono što se moralo dogoditi na Veneri i dogodilo se. Tanka

strelica zadrhta i lagano se odmače od nule.
— Amfibija! Amfibija!
— Čujem — odgovori Vtorov.
— Oluja! Odmah na obalu! Što brže!
— Izlazimo!
Da li će stići? Činilo im se da strelica barometra naglo skače uvis.
Pošto su primili vest o približavanju olujnog fronta, Korževski i
Romanov su se odmakli od vode, bliže kolima. Odlu čili su da do
poslednjeg časa ne ulaze u njih i da ostanu na straži.
Sa kosmičkog broda su stalno zapitkivali da li se pojavila
amfibija. Vtorov izvesti da se dižu na površinu što brže mogu.
„Kornjače" ih nisu progonile.
— Ima ih mnogo na dnu jezera — reče on.
Ubrzo se prekide radio-veza. To je značilo da je oluja sasvim
blizu.
Amfibija nije izlazila.
Negde nad šumom sevnu prva munja. Tresnu grom.
— Brže ulazite! — reče Andrejev.
— Još malo! — odgovori Romanov, ne skidajući očiju s jezera.
I odjednom se daleko, skoro na suprotnoj obali, pojavi svetla
mrlja, koja je brzo rasla. Iz vode izroni zrak reflektora.
Stigli su da ugledaju beli penušavi trag koji se približavao
munjevitom brzinom.
 Brže! Još nekoliko sekundi!
Iznenadni pljusak kao iz kabla obori Romanova na tle. Korževski
uskoči u otvorena vratanca kola.
Gusta magla pokri obalu.

PODZEMNI GRAD

— Zbogom, Zinovije Serapionoviču! — reče Belopoljski.

— Zbogom — odgovori Balandin.
Bili su ubeđeni da je to kraj, da je smrt blizu, i da joj ne mogu
izbeći. Kako da se odbrane od ogromnih životinja koje su nosile kola u
jezero? ...
Belopoljski učini poslednji pokušaj. On uključi motor u nadi da
će stanovnici jezera ispustiti zarobljena kola, ali se gusenice ne
pokrenuše, Fizička snaga „kornjača" bila je veća od snage motora.

137

Sa sobom su imali vatreno oružje. Ono je bilo napunjeno

eksplozivnim mecima i moglo je efikasno da deluje i protiv takvih
džinova, ali nisu imali vremena da ga upotrebe. Pre no što budu stigli
da otvore prozore i da pripucaju, „kornjače" će se zagnjuriti u vodu. A
voda će pokuljati u kola i samo će ubrzati rasplet.
Prednje „kornjače" zagaziše u vodu.
I najednom, odnekud sa strane, blesnu svetlost.
Belopoljski i Balandin su za jedan trenutak jasno, sasvim izbliza,
videli glave svojih otmičara, jako osvetljene zracima reflektora.
„Kornjače" su bile strašno nakazne. Tri ogromna oka, koja su na
svetlosti izgledala potpuno crna, jako isturena, iskežena usta s dugim
oštrim očnjacima koji su strčali sa strane — više na tom „licu" kao da
nije bilo ničega. Svirepa njuška krvožedne zveri. Gola zborana lobanja
odmah iznad očiju padala je koso unazad. Ni traga od „čela".
Svetlost reflektora brzo se pojačavala, munjevito se
približavajući. „Kornjače" su stajale kao skamenjene.
Oba vasionska putnika dobro su znala kakva je to svetlost.
Drugovi su im hitali u pomoć.
 Sinu nada, kao plamena iskra.
Videše kako „kornjače" okrenuše glave od svetlosti. Balandin
mahinalno zapazi da su im oči bez kapaka i da se ne mogu zatvoriti.
Kroz zidove kabine čula se buka, koja se sve više pojačavala,
Snažna mašina bila je sasvim blizu...
Još trenutak, i ona će iz punog zaleta naleteti na nepomi čnu
grupu...
Kao da su se prenule, „kornjače" se, ne ispuštajući plen,
neverovatno hitro baciše u vodu, Jezero prekri kola.
Iskra nade je sinula i ugasla...
Venerijanci su brzo odmicali u dubinu. Mutni suton ve čera smeni
neprozirna magla. Oči kornjača blesnuše žutim plamenom.
Belopoljski ugasi motor. Ionako od njega nije bilo vajde.
Hermetički zatvorena kabina nije propuštala vodu. Ako
„kornjače" ne polome mašinu i ne budu dirale stakla na njenim
prozorima, ljudima nije pretila neposredna opasnost.
Osećali su kako se dno brzo spušta. Vukli su ih sve dalje u
mračnu dubinu.
Belopoljski upali reflektor.
Zrak svetlosti obasja vodu daleko napred. Opaziše kako se
nekoliko „kornjača", koje su, očigledno, pošle njima u susret, baciše u
stranu.
I najednom nešto promače ispred samog prozora. Na mašinu se
sruči strašan udarac.
— Kraj! — muklo reče Balandin.

138

Zaista je izgledalo da je došao poslednji čas. „Kornjače" su po čele

da razbijaju kola. S obzirom na njihovu džinovsku snagu, to ne bi
trebalo dugo da traje.
Ali voda, koju su ljudi očekivali, ne pokulja u kabinu. Udarac se
ne ponovi.
Međutim nastali mrak sve im je objasnio. „Kornjače" su razbile
reflektor. Čime? Očigledno brvnom. Svetlost im je smetala, ione su se
obračunale s njenim izvorom ne dirajući mašinu.
— Odlučno, nema šta! — reče Belopoljski. — Iako neu čtivo.
Nije se usuđivao da upali drugi reflektor ili svetlost u kabini. To
bi moglo ubrzati kraj.
U potpunom mraku ljudi su čekali šta će se desiti.
 „Kornjače" su i dalje nosile kola po dnu jezera. Mašina se lako
njihala u njihovim „rukama".
— Zašto ne plivaju? — upita Balandin.
— Izgleda da im smeta težina naših kola.
— Uopšte nismo videli „kornjaču" da pliva.
— To nisu zemaljski ciniksi. Možda one i ne znaju da plivaju.
— Može biti.
Oba vasionska putnika preživljavala su mučne trenutke. Mrak,
neizvesnost, očekivanje smrti, koja ih je svakog časa mogla sna ći —
sve je to moralo delovati čak i na te prekaljene ljude. Ma koliko da je
neustrašiv, čovek ne može ravnodušno da očekuje nasilnu smrt.
Međutim prolazili su minuti, a „kornjače" nisu pokazivale
nikakve agresivne namere.
Kuda su ih nosile? Zašto toliko dugo? To je bilo čudno.
Po računu Belopoljskog, udaljili su se od obale najmanje pola
kilometra.
I dalje se išlo nesmanjenom brzinom. Oči ljudi postepeno su se
privikle na mrak, i tada su spazili slabu svetlost. Dno jezera bilo je
osvetljeno, no čime i odakle nisu dugo mogli da shvate. Nejasno, kao
pri svetlosti zvezda negde na Zemlji, oni po češe da razaznaju obrise
onoga što ih je okružavalo. Videli su da mašinu više ne nosi pet već
osam „kornjača". Oči su im plamtele kao žuti fenjeri. No one nisu
osvetljavale vodu! ...
Uz put, sa strane, Balandin prvi zapazi gomile nekakvih
svetlećih pruga, i shvati šta je to. — Pogledajte — reče on. — To su
brvna. Ona svetle i osvetljavaju dno.
Nije se prevario. Sada je i Belopoljski video da svetlost zaista
zrači iz poznatih stabala drveća.
— Eto zašto im je potrebno drveće! — reče Balandin.
— Da! — odgovori Belopoljski. — To nije građevinski materijal,
kao što smo mislili, nego prirodni fenjeri.
— Šteta što će ta tajna otići s nama u grob!

139

Konstantin Jevgenjevič ne odgovori. Balandin vide kako njegov

drug žurno izvadi notes, i nagnuvši se nad pultom, koji se svetleo
slabom plavičastom svetlošću, stade brzo da piše. Profesor shvati da
Belopoljski želi da pošalje pismo drugovima koji su ostali gore. Ali
kako on to misli da im ga doturi?
— Zatvoriću pismo u jednu flašicu iz naše apoteke — reče
Belopoljski. — Kada vidimo da nam dolazi kraj, otvori ćemo vrata i
izbacićemo je napolje. Prazna flašica isplivaće na površinu jezera, i
tamo će je naći.
Profesor klimnu glavom. Bio je to odista jedini način koji su imali
na raspolaganju.
„Kornjače" su neumorno nastavljale put. Belopoljskom se činilo
da se one kreću u pravoj liniji, prema suprotnoj obali jezera. Namere
otmičara nisu bile jasne. Šta će one tamo? Zašto se s njima i s kolima
nisu razračunali negde nasred jezera?
Pri ružičastoj svetlosti drvenih „lampi" videli su da se povećava
gomila jezerskih stanovnika. Pratilo ih je najmanje sto „kornja ča".
— Pogledajte napred! — reče Balandin. — Šta je to?
Daleko napred, iz mraka, ukaza se nekakva svetla mrlja.
Što su se više približavali ona je bivala sve svetlija.
„Kornjače" su išle pravo na nju.
Ubrzo su obadva vasionska putnika mogla da razaberu nešto nalik
na svetleći luk.
Još desetak koraka njihovih nosača — i luk zablista pred njima.
Bila su to ista ona brvna koja su ležala u gomilama na obali i u
hrpama na dnu jezera. Naslagana u pravilnom polukrugu, ona su
omeđavala ulaz u tunel, koji se očigledno gubio u dubini južne visoke
obale jezera. Zidovi tog tunela bili su isto tako obloženi brvnima, i on
je izgledao kao svetleći hodnik koji vodi nekud u daljinu koja se gubila
u ružičastom sumraku. Tunel je bio pun vode.
„Kornjače" prođoše kroz luk i zagaziše u tunel. Njegovo dno se
primetno izdizalo.
Svetlost koja je zračila iz zidova od brvana bojila je vodu u
crvenkasto. Bilo je toliko svetlo da su Belopoljski i Balandin bez muke
mogli da razaznaju i najmanje pojedinosti. Gomila „kornja ča" koja ih
je pratila, sa njihovim ružičastim telima i crvenim oklopima, ličila je na
toj svetlosti na gomilu fantastičnih utvara. Žuti plamen njihovih o čiju
se ugasio.
„Kornjače" koje su nosile mašinu išle su na dve noge, u
uspravnom položaju. Većina ostalih kretala se četvoronoške.
Tunel je bio vrlo dugačak, nikako da se pojavi izlaz.
— Teško bi se moglo pretpostaviti da je ovo veštački tunel —
reče Belopoljski. — Njega je, po svoj prilici, probila voda.

140
 — Ko zna! — odgovori Balandin. — Sve može da bude. Ubrzo
ćemo i to saznati.
Napred u ružičastom sumraku, ukaza se najzad nešto što je ja če
svetlelo. Još nekoliko minuta — i pred njima se otvori ogroman prostor
koji im se u prvi mah učini sasvim pust.
„Kornjače" iziđoše iz vode.
Džinovska pećina gubila se nekud daleko, u dubinu obalske
krivine, koja se nije mogla sagledati okom. (Bilo je sasvim jasno da je
jezero ostalo pozadi i da su ih preneli na južnu obalu.) Iznad glave, na
oko petnaest metara, nadneo se kameni svod. Pećinu je obasjavala
slaba svetlost.
Dno pećine bilo je potpuno suvo. U pravilnim redovima uzdizale
su se nekakve čudne kocke. Bilo je to nalik na ulice, ome đene ku ćama
bez prozora, približno iste veličine.
— Eto, to je njihov grad! — reče Belopoljski zadovoljno,
— Izgleda tako — odgovori Balandin.
„Kornjače" su išle sredinom jedne takve „ulice". U daljini su
promicale nekakve nejasne prilike. Sudeći po veličini, to nisu bile
„kornjače".
Drvene kocke kao da su bile domovi neznanih stanovnika tog
podzemnog grada. No za ogromne „kornjače" ti stanovi bili su dosta
tesni.
Izlaz iz tunela ostao je daleko pozadi. Gomila ,,kornjača"
odmicala je sve dalje i dalje.
Najzad se zaustaviše. Zatim priđoše zidu jedne „ku će" i po češe da
se spuštaju nekuda dole.
Pošto su sišle, ,,kornjače" pođoše pet metara pravo, zatim stadoše
da se penju i obreše se u zgradi. Pređoše još nekoliko koraka i oprezno
postaviše kola na pod od brvna.
Sve ukupno, one su nosile kola, teška preko tonu i po, dva i po
kilometra, što je još jednom bila potvrda njihove ogromne snage.
Jedna za drugom „kornjače" iziđoše istim putem kojim su i ušle.
— Sad smo utamničeni — reče BelopoJvski — i, eto, ne stigoh
da izbacim flašicu s pismom. Teško da ću to sada uspeti.
Oni pažljivo pogledaše oko sebe.
Prostorija je bila potpuno prazna. U njoj nije bilo nikakvih
unutrašnjih pregrada. Bila je to velika „soba", očigledno jedina u
„kući", bez prozora i tavanice.
Gledajući sa „ulice" činilo se da su kocke zatvorene sa svih
strana. U stvari, to nisu bile kocke, nego prosto četiri zida visoka pet
metara.
Oba vasionska putnika pomisliše da je takvo ustrojstvo ,,ku ća"
sasvim logično. Iznad „grada" nije bilo neba, nisu mu pretili ni kiša ni
vetar. Kameni svod pećine u potpunosti je zamenjivao tavanicu.
 141

Vrata, ako se tako može nazvati ulaz, nalazila su se u jednom uglu.

Zidovi i pod, napravljeni od poznatih brvana, ispuštali su, kao i
obično ružičastu svetlost.
Dvadeset minuta ljudi su ćutke čekali neće li se pojaviti neki od
Venerijanaca, ali vreme je prolazilo i niko im nije dolazio.
— Šta li su naumili s nama? — upita Balandin.
— U svakom slučaju, ništa dobro. Ali zasad smo živi. Budimo
zahvalni i na tome.
— Koliko još imamo kiseonika?
— Pa još za dva dana. No to nije ni od kakvog zna čaja. Samo
produženje agonije.
— Može li se odavde pobeći?
Belopoljski sleže ramenima.
— Kako noge? — upita on umesto odgovora.
— To nije ni od kakvog značaja — Balandin ponovi reči svoga
komandanta. — Zaboravio sam na njih.
— Svejedno! Pošto imamo vremena, promeniću vam zavoj. Ko
zna šta nas još čeka.
Belopoljski upali svetlost u kabini. Oprezno skide zavoj i pažljivo
pregleda isprljene golenice i namršti se. Na ivicama naduvenih
mehurova koža je bila svetlo-crvena, što je bio znak jakog zapaljenja.
„Može nastupiti gangrena", pomisli on. „Kako samo podnosi? To
mora da su pakleni bolovi".
Sem gokrinske kiseline, u ručnoj apoteci nije bilo nikakvih
lekova protiv opekotina. Ona je bila predviđena samo za ukazivanje
prve pomoće. A Belopoljski svejedno nije znao šta treba činiti u tako
teškom elučaju,
On stavi, što je mogao bolje nov zavoj i upakova profesorove
noge.
Nastupiše trenuci mučnog iščekivanja. Belopoljski ugasi svetlost
u kabini da bi štedeo energiju akumulatora. Zidovi su ispuštali
dovoljnu svetlost.
Od trenutka kad su se povratili iz nesvesti prouzrokovane udarom
groma prošlo. je više od dva časa. Pola časa nalazili su se u kocki, no
do njih nije dopirao nikakav zvuk. Kao da je unaokolo sve izumrlo.
Duboka tišina vladala je u „kući". Da li je to istinska tamnica? Ko to
zna?
No ne bi ih nosili tako daleko samo zato da bi ih ostavili u toj
„brvnari". Trebalo je da im neko dođe. Ali ko i zašto? Šta će uraditi s
njima? ..
Belopoljski otvori vratanca i iziđe iz kola.
Njihova mala kola nisu imala izlaznu kupolu. Otkako su napustili
kosmički brod, obojica nisu skidala gasne maske. I u kolima i napolju
bio je vazduh Venere.

142

Bilo je teško stajati na okruglim brvnima. Noge su se klizale na

glatkom drvetu.
Belopoljski priđe najbližem zidu i pokuša da nađe kakvu
pukotinu kroz koju bi mogao da proviri napolje, brvna su bila tesno
priljubljena jedno uz drugo. Nije bilo pukotina. On oprezno obi đe
njihovu tamnicu, svakog trenutka spreman da se vrati kolima u slu čaju
da se pojave Venerijanci. Dođe do „vrata", spusti u njih ruku,
nastojeći da napipa stepenik praga, ali ga ne nađe. Silazilo se po istim
brvnima. Nije mogao da shvati kako su se „kornjače" s teškim
teretom, mogle popeti takvim „stepenicama".
Ulaz je imao četvrtast oblik i bio je visok i širok tri metra.
Pošto je završio obilaženje, Belopoljski se vrati kolima, koja su u
maloj prostoriji izgledala ogromna, i ponovo sede na svoje mesto.
Prošao je još jedan čas. Niko nije dolazio, a to je bilo čudno i
sadržavalo je u sebi nepoznatu opasnost. Da ih „kornja če" nisu ostavile
ovde da umru?...
Tišina je već postala zlokobna.
— Ako nas opet ne prenesu u vodu —- reče Belopoljski, samo da
bi prekinuo mučno ćutanje — možemo kroz gasne maske udisati
vazduh Venere. Tako ćemo uštedeti kiseonik, pa će nam trajati pet-šest
dana. Ali nemamo nikakve hrane, sem zalihe za slu čaj opasnosti, a ona
nije velika. Ipak predlažem da se malo potkrepimo.
— Pa ne bi bilo loše — složi se Balandin.
No taman što su se latili svojih paketa s hranom, kad za čuše
nekakav šum, kao potmuo topot ogromnih nogu.
Belopoljski hitro zatvori vratanca na kolima.
Videše kako se na ulazu pojavi nakazna glava „kornja če“. Zatim
se ukaza i celo njeno ogromno telo. Životinja kro či na pod. U
„rukama" je nosila nekakav dugačak i uzak predmet. U ruži častom
sumraku „sobe" nisu mogli da razlikuju šta bi to moglo biti. Ispevši se
na pod, „kornjača" ostavi svoj teret i nestade.
Belopoljski i Balandin, ne verujući svojim očima, prepoznaše u
tom trenutku čoveka odevenog u odelo s gasnom maskom. .
Bio je to geolog ekspedicije — Vasilij Vasiljevič Romanov.

NOĆ

Brižljivo pripremljeni proračuni dali su neutešan rezultat.

Ekspedicija je bila na ivici katastrofe.
— Sedam motora, koji su nam preostali — referisao je Zajcev
Meljnikovu — ne mogu dati ubrzanje veće od osam metara u sekundi.

143

Za trideset pet minuta rada to čini — šesnaest kilometara i osam

stotina metara u sekundi, odnosno mnogo manje od brzine kojom se
Zemlja Okreće po putanji. Motori mogu da rade i duže, ali to je
opasno, jer se mogu pregrejati odvodne cevi.
— Dalje! — reče Meljnikov, natmurivši se.
— Sad su Venera i Zemlja blizu jedna drugoj — odgovori
Pajčadze — to može da nas spase. Sa Venere moramo poleteti sedmog
avgusta tačno u 17 časova i 11 minuta. Tada ćemo se, sa brzinom
kojom raspolažemo, susresti sa Zemljom osam meseci posle polaska sa
Venere. Ako ne budemo mogli poleteti sedmog avgusta, onda ćemo
morati provesti na Veneri najmanje dve godine, dok obe planete opet
ne dođu u uzajamni položaj koji nama pogoduje.
— To sasvim otpada — reče Meljnikov. — Proverite još jednom
proračune, i ako se sve slaže, poletećemo sedmog avgusta. Šta
možemo! Moglo je biti i gore. Naš posao dovršiće sledeća ekspedicija.
A mi smo dužni da za petnaest preostalih „zemaljskih" dana u činimo
sve što je u našoj moći.
Dvadeset četvrtog jula veče Venere bližilo se kraju. Kao što su i
pretpostavljali, suton je trajao skoro pedeset časova posle zalaska
Sunca.
Već od „zore" (vasionski putnici su sve vreme računali po
zemaljskim satima) mrak ]e počeo brzo da pada. U osamnaest časova
spustila se prava noć.
Ali ta noć nije bila ni izdaleka tako mračna kao što su očekivali.
Da Pajčadze nije rekao da je nastupila oni bi verovatno i dalje mislili
da je veče. Na površini planete, pod debelim slojem oblaka, lebdelo je
nešto što nije ličilo na crni mrak. Kroz prozore opservatorije videla se
reka, šuma na njenoj obali, čak se u daljini mogla razaznati i linija
brzaka. Ova noć podsećala je na zemaljsku noć kad sija Mesec u prvoj
četvrti.
— Teoretski proračuni pokazali su se kao tačni — reče Pajčadze.
— Osvetljenost noćnog Venerinog neba, zahvaljuju ći blizini Sunca,
pedeset puta je jača nego na Zemlji, i samo je pet puta slabija od
svetlosti Meseca u u uštapu, Nismo se prevarili.
Vasionski putnici pripremali su se za noćni rad. Program rada bio
je obiman i raznovrstan. Trebalo je izvršiti čitav niz tačnih
fotometrijskih merenja osvetljenosti u raznim časovima no ći, na činiti
grafikon promene zagrevanja tela, a isto tako i vazduha na razli čitoj
visini i u razno vreme; u početku, sredini i na kraju noći. Trebalo se
pozabaviti intenzivnošću pada kosmičkih zrakova na planetu, odrediti
pomoću radio-metoda unutrašnju građu Venere, uraditi bezbroj drugih,
isto tako važnih poslova, od kojih je jedan deo bio predvi đen za ovu
noć, a ostali za sledeću. Kosmički brod trebalo je da ostane na planeti
dva dana i dve noći. Dakle, preostajalo je još samo petnaest zemaljskih
dana.
144

Nijedan se posao nije mogao obaviti u brodu. Trebalo je iznositi

instrumente i aparate na obalu i zadržavati se tu duže vreme. Mada su
se mnogi procesi mogli obavljati automatski, nau čnici su ipak dežurali
kraj svojih uređaja, bojeći se da ih ostave bez nadzora. Venerini
stanovnici već su dokazali da su neprijateljski raspoloženi prema
pridošlicama s druge planete, a noću je svakog časa neko od njih
mogao da naiđe. Za ta stvorenja, sa njihovom ogromnom telesnom
snagom, nije predstavljalo nikakvu teškoću da polome i unište krhke
aparate ljudi.
Bile su preduzete sve mere opreznosti. U prečniku od sto metara
oko kosmičkog broda obalu je osvetljavala jaka svetlost reflektora.
Niko i ništa nije se moglo približiti mestu radova a da ne bude na
vreme primećeno. Svakog člana posade koji je izlazio iz broda na
obalu pratila su uvek dva druga, dobro naoružana i spremna da odbiju
napad.
Istina, niko od naučnika nije verovao da „kornjače" odista mogu
da napadnu kosmički brod. Stražu su postavili „za svaki slu čaj", više
radi toga da bi im bila mirna savest.
Traganja za kolima Belopoljskog u dubini jezera jasno su
pokazala da je svetlost reflektora sasvim dovoljna odbrana. Čulo vida
podvodnih stanovnika, naviknutih na mrak, očigledno nije moglo da
podnese tu svetlost.
Olujni frontovi skoro da nisu ni ometali radove. Oni su se
dolaskom noći sve ređe pojavljivali i bili su kudikamo slabiji.
Kad se posada nalazila na brodu, reflektori su se gasili, i na
kosmički brod je padala prozračna tama. Tada bi se no ćni dogledi i
radari ustremljavali prema dalekoj liniji brzaka. Kraj njih su se nejasno
videle gomile naslaganih brvana, no nije se zapažalo nikakvo kretanje.
Gomile nisu menjale oblik, što je dokazivalo da ih stanovnici jezera iz
nekog razloga ne diraju.
Vasionski putnici su nekoliko puta iznenadno palili reflektor,
upravljajući njegov svetlosni zrak na blisku ivicu šume, no ni tamo
nisu ništa otkrili.
— Plaše se našeg broda — govorio je Meljnikov — i ne usu đuju
se da mu se približe. Naše prisustvo smeta im da obavljaju svoj
uobičajeni noćni posao.
Bilo je to više nego verovatno. Džinovski brod, koji se neznano
otkuda odjednom obreo na obali reke, a za koji nisu znali čemu služi,
morao se učiniti Benerijancima kao nešto zagonetno, neshvatljivo i
zastrašujuće. Prvobitna bića nisu mogla ni da zamisle pravu namenu
ovog čudovišnog predmeta. Sigurno je da je on kod njih izazivao užas.
— Zar da se vratimo na Zemlju — reče Vtorov — bez ijednog
snimka „kornjače". To sebi nikad ne bih oprostio.

145

Genadij Andrejevič imao je sve razloge da bude nezadovoljan

sobom. Video je „kornjače", stajale su nepomično, osvetljene jakom
svetlošću reflektora, u rukama mu je bila filmska kamera. Povoljnijih
okolnosti za snimanje nikad ne bi mogao naći, ali ... i pored svega
toga nije bilo nijednog snimka stanovnika Venere.
Ono što se propustilo nije se, očigledno, moglo popraviti.
Venerijanci se neće pojaviti u blizini broda. A da još jednom pokušaju
da ih potraže na obali jezera, o tome nije moglo biti ni govora.
Meljnikov koji beše preuzeo komandovanje brodom, odlu čno je
izjavio da neće odobriti nikakav izlet, bilo kuda. Sve do poletanja na
Zemlju nijedan član posade ne sme se udaljiti od broda.
— Dosta jde žrtava! — reče on svojim drugovima. —
I odviše. Sa stanovnicima Venere upoznaćemo se prilikom slede ćeg
putovanja.
 Ma koliko da je Vtorov želeo da snima Venerijance, morao je
priznati da je taj zaključak jedino pravilan.
Ekspedicija je izgubila četvoricu ljudi. Zbilja, to je bilo i previše!
Usled nesrećnog slučaja koji se nije mogao predvideti niti se
moglo na njega upozoriti, na Arseni je stradao Leonid Orlov. Vasilij
Romanov postao je, svojom krivicom, žrtva sopstvene neopreznosti.
Ne zna se kako su Belopoljski i; Balandin pali u ruke Venerijanaca,
koji su ih odneli na dno jezera. Više nije bilo nikakve nade za njihovo
spasavanje.
Kola su nestala bez traga. Knjazev i Vtorov su se osam puta
zagnjurivali sa amfibijom, ali nisu našli mašinu.
Kud li su je odneli? To je ostala tajna, Posle osmog bezuspešnog
pokušaja Meljnikov je naredio da se vrate na brod.
— Učinili smo sve što smo mogli —- rekao je on — više ne
smemo rizikovati.
Oluja koja beše prekinula prvo traženje bila je, srećom, slaba i
kratkotrajna. Ali kada je prestala, Korževski i Andrejev su, užasnuti,
videli da nigde nema njihovog druga, koji nije stigao da usko či u
kola. Snažan udar pljuska sigurno je ošamutio Vasilija Romanova i
odneo ga u jezero.
— Odmah da se pronađe! — naredi Meljnikov.
Amfibija nimalo nije stradala. Čim je počela oluja, Knjazev je
zaronio pod vodu, gde su bili sigurni i od pljuskova i od gromova.
Nije bilo mesta strahovanjima da će „kornjače" napasti kola.
Venerijanci, kojih je, po oceni oba izviđača, bilo više od stotinu na
dnu jezera, užasno su se plašili reflektora. Čim bi sinula svetlost, oni
bi padali Na dno krijući se pod svoje oklope, upravo ono što su činili
u okeanu. Amfibija je mogla da plovi pod vodom koliko joj je volja
bez ikakve bojazni,

146

Pošto je saznao za nestanak Romanova, Knjazev se odmah

primakao obali i brižljivo pretražio dno. No mladi geolog nestao je
bez traga isto onako kao i kola Belopoljskog.
Očajni, zaboravivši na sve, oni su, smenjujući se, dvanaest
uzastopnih časova tražili nestale drugove. Čitavo jezersko dno bilo je
pretraženo.
Uzalud!... Nigde nije bilo ni kola ni Romanovljevog tela. Jezero
nije bilo duboko. Na njegovom su dnu videli ogromnu koli činu
brvana, koja su ležala u gomilama, mnogobrojne vrste algi i drugih
biljaka, ali, sem „kornjača" nisu zapazili nijedno živo biće, nijednu
„ribu".
— Tamo se baš nigde ne može skloniti mašina — reče Knjazev.
— Morali bismo je primetiti.
— Pa gde je onda?
— Ne znam, u jezeru je nema.
Gotovo istovremeni gubitak trojice drugova mučno je delovao
na sve članove ekspedicije.
„Uveče" 24. jula Meljnikov je zapisao u svom dnevniku:
„Poslednji rok je prošao! Dosad mi je nekakvo nejasno ose ćanje
govorilo da su Konstantin Jevgenjevič i njegov saputnik živi, Silno
sam želeo da se nadam! Činilo mi se da će nam se oni vratiti, iako je
za to bilo malo verovatnoće. Danas je ta varljiva nada kona čno
pokopana. Čak nema ni teorijskih mogućnosti. Svemu je kraj! Iscrpena
je zaliha kiseonika u terenskim kolima. Ako su do sad i živeli, sad su
sigurno mrtvi. Nemaju šta da udišu! Kakva strašna sudbina!..
Hteo bih da verujem (eto šta mi pada na um!) da su „kornja če"
odmah prolomile zidove mašine, polupale prozore i poubijale ih.
Strašna je pomisao da su živeli dva dana i dve no ći, bez ikakve nade
na spasenje, prepušteni na milost i nemilost groznim zverima! ...
Koliko je srećnije (kakva reč!) prošao Romanov! Ako ga odmah
nije dotukao pljusak, ipak je umro vrlo brzo: zaliha kiseonika u
njegovom balonu bila je tako mala.
Ironija sudbine! Žalio sam što je prekinuta veza sa Zemljom. A
sada zahvaljujem nebu što je tako. Kakvim bismo rečima mogli
ispričati šta se desilo?
Ovo je već egoizam, naravno, ali ja mislim na Olju! Koliko li je
teških dana preživela kada, posle našeg spuštanja na Veneru, nisu ništa
znali o nama! A sada vest o pogibiji još tri člana ekspedicije ... Ne,
bolje i ne misliti na taj košmar!... Pa ipak, kuda su nestala kola? Gde je
Romanovljevo telo?
Da nam neko ne prebaci da nismo temeljito tražili? Da pokušamo
još jednom? Ne, više ne smem da rizikujem, Vasilija Romanova
zarobile su „kornjače", To je očigledno. I sakrile su njegovo telo, kao i
kola Belopoljskog. Zašto su to uradile? I kuda su ih sklonile?

147

Knjazev i Vtorov tvrde da na dnu jezera nema kola. Zlokobna tajna.

Nisu li „kornjače" izlomile kola na sitne parčiće? Raskomadale tela naših
nesrećnih drugova? A možda... Strašno je i pomisliti da se i to moglo
desiti!
Šta mi znamo o Venerinim stanovnicima? Ništa ne znamo.
„Kornjače"! Kakva čudna i avetinjska stvorenja! Dobro ih se se ćam.
Nametljivo stoje pred mojim očima. Da li smo mogli i pomisliti, kad
smo ih posmatrali iz podmornice, da su baš to razumni stanovnici
Venere, da su upravo oni, ti vodozemci, ljudi planete? Čak i sada, kada
su, izgleda, otpale i poslednje sumnje, ne mogu da verujem u to.
Šta je rekao Korževski? On tvrdi da „ruke" kornjača, sude ći po
opisu nisu mogle napraviti lenjir — one nisu sposobne za tako nešto,
to nisu ruke, već životinjske šape. Uveren sam u tačnost takvog
zaključka. Lenjir je napravio neko drugi. Možda su i „kornja če" samo
životinje? One se ne ponašaju kao životinje na Zemlji. Pa šta? To su
životinje sa Venere. Slonovi u Indiji rade. Obaraju drveće, prenose
stabla. Baš kao i „kornjače". Pa ipak ne znamo tačno da li one to rade.
Ko su onda pravi Venerijanci? Gde su oni? Kako izgledaju?...
Da li ćemo ih videti? Ne, ovog puta ih nećemo videti. Lično sam
zabranio bilo kakve pokušaje. I neću promeniti tu odluku. Posle!
Prilikom sledećeg putovanja!
Kako je teško, kako je mučno praviti se miran, ničim ne
pokazivati bol, koji te nijednog trenutka ne ostavlja! Koliko puta
moram, naporom volje, zadržavati jecaje, koji još malo pa da se otmu.
Ponekad poželim da urlam kao zver, da dam oduške o čajanju. Ne
smem! Svaki od mojih drugova to može. Ja ne smem. Čak i onda kad
sam sam sa sobom, moram biti čvrst. Ja nisam svoj. Kasnije! Kad se
naše nesrećno putovanje završi!"
Noću uoči 25-og dežurao je Knjazev.
U tri sata ,,ujutru" on je iznenada sve razbudio zvonom za
uzbunu. Nije prošlo ni pet minuta a u komandnoj kabini ve ć se okupilo
osam ljudi.
— Šta se dogodilo? -— upita Meljnikov, koji beše prvi ušao u
kabinu.
Knjazev ćutke pokaza na ekran.
Nebo Venerino kao da je plamtelo otsjajem požara. Zlokobna
crvena svetlost bila je tako jaka da se jasno videlo sve što je
okružavalo brod. Oblaci, obično tamni, blistali su u svim prelivima
rubina. Kao da negde iza horizonta besni džinovski požar.
Vasionskim putnicima snažno su lupala srca dok su netremice
zurili u tu neshvatljivu sliku.
Šta je to? ... Požar? Erupcija vudkana? ... Činilo im se da je krvava
svetlost sve jača, da se nešto nepoznato približuje kosmi čkom brodu,
noseći sobom zagonetnu pretnju.

148
 Meljnikov izmeni pogled sa Zajcevom. Ista misao sinula je
obojici — nije li vreme da uzlete i da, dok nije kasno, umaknu
nepoznatoj opasnosti.
Najednom, odnekud iza šume, poleteše ka zenitu i raspršiše se
nebom poput iskričave koprene, zelene i ljubičaste linije. One u vidu
treperave mreže prekriše ceo horizont, preplićući se i sjakteći se u
svim prelivima smaragda i kao višnja crvenih granata.
— Polarna svetlost! —- prvi se seti Pajčadze.
— Sinula je iznenada — reče Knjazev.
Pošto su se umirili, svi su prešli u opservatoriju i, sjativši se kraj
prozora, ćutke su posmatrali čaroban prizor. Vtorov je okretao ru čicu
filmske kamere, napunjene trakom u boji.
Rubinsko nebo ustupi mesto narandžastom... Zatim, izre đavši sve
nijanse boja, neočekivano sinu plavozelenom bojom akvamarina. Na
mesto smaragdnih i granatovih linija dođe blistav potok kristalnih niti.
Više od čas i po pred njima se neprekidno vrteo fantasti čni
kaleidoskop boja, pleneći pogled neiscrpnom raznovrsnošću
kombinacija svih mogućih boja i preliva. Pred ljudima se nalazila, u
svom bogatstvu, paleta najvećeg umetnika velike prirode...
Sunce, koje se sve niže spuštalo za horizont, pripremalo je scenu
rastanka.
U pet časova polarna svetlost Venere poče da jenjava. Sve slabije
se bojilo nebo, sve jasnije su na njemu izbijali olovni oblaci.
— Čarobno! — reče Korževski.
— Pitanje --- šta! — umeša se Pajčadze. — Nije samo prizor
čaroban. On i mora da bude divan. Venera je blizu Sunca. Čudno je
drugo nešto. Polarna svetlost — u gornjim slojevima atmosfere, iznad
sloja oblaka debelog desetak kilometara. Zašto je ona bila tako jaka?
Neshvatljivo.
— Šta bismo videli da smo se popeli iznad oblaka? — upita
Vtorov. Najpre bismo oslepeli — odgovori Pajčadze.
Još pod snažnim utiskom svega što su videli, vasionski putnici se
nerado raziđoše po kajutama.
No niko nije mogao odmah da zaspi. I kada je — ni jedan sat
nije prošao — Knjazev i drugi put dao znak na uzbunu, svi pohrliše u
kabinu u nadi da će još jednom ugledati čudesan prizor, kojega se još
nisu dovoljno nagledali.
No ovog puta čekalo ih je nešto sasvim drugo. Ova nezaboravna
noć priredila im je još jedno iznenađenje.
Knjazev, bleda lica, uzbuđen, dočeka drugove nerazumljivom
 rečenicom.
— One su maločas donele!
              — Ko „one"? — upita Meljnikov.
              — „Kornjače".

149

Svi pohitaše ekranu.

Ali u mutnoj polusvetlosti noći nisu ništa videli.
— Svetlost! — naredi Meljnikov.
Blistavi zrak reflektora osvetli tle, I tada spaziše, sasvim ,blizu
broda, mali tamni predmet koji je ležao u travi.
— Primetio sam — poče mladi mehaničar -— kako se od brzaka
primiče nekakva nejasna masa, kao neko tamno telo. S po četka mi se
učinilo da je neka ogromna životinja. Lagano se primicala, sve bliže.
Nisam hteo da palim reflektor, želeo sam da je dobro osmotrim, a od
svetlosti se mogla uplašiti. Ona nije mogla naneti brodu nikakvu štetu,
ma koliko da je velika.
— Kad se masa približila, prepoznao sam „kornjače", iste
onakve kakve smo videli kraj jezera. Nešto su nosile. S njima je bila
neka druga životinja, mnogo manja, ali nisam mogao da je vidim kako
treba. Zbunio sam se i dao znak na uzbunu. Međutim dok vi niste
stigli, kornjače su se sasvim primakle brodu i taj predmet stavile na tle.
Zatim su se žurno udaljile prema reci.
— Trebalo je da tada upalite reflektor — ljutito reče Korževski.
— Nisam se usudio. Nisam hteo da ih uplašim.
— Tako je! — podrža ga Meljnikov.
Dakle, stanovnici jezera nisu se bojali da priđu kosmičkom brodu.
Nešto su doneli ljudima. Šta i zašto?
— Druže Vtorove — naredi Meljnikov — otidite na obalu i
donesite predmet na brod. Neka s vama po đe Andrejev.
Pola časa, koliko je bilo potrebno da se izvrši taj zadatak, u činilo
se svima koji su ostali na brodu veoma dugo. Najzad u opservatoriju
unesoše zagonetni dar.
Svi se radoznalo sjatiše oko njega.
Bilo je to nešto nalik na drvenu zdelu u obliku romba, sa
poluokruglim, unutra povijenim ivicama. Bila je brižljivo izrađena,
veoma glatka, tako da se sijala, na tri tanka, isto tako drvena, šiljka
pričvršćena za dno. Na „zdeli" su lepo bile poređane gomilice
narandžastih algi i crvenog lišća. Odozgo je ležalo osam pljosnatih
lepinja crvene boje i ... zlatan sat.
 Ne verujući očima, Meljnikov ga dohvati.
— To je sat Konstantina Jevgenjeviča — reče on.

150

GOSPODARI PLANETE

Jedan od glavnih faktora u životu svakog bića jeste ishrana. Prve

predstave jedva razvijenog mozga nerazlučno su vezane za nju. I od
nižih pa do najviših stupnjeva evolucionih lestvica sve živo se
pokorava tom neumitnom zakonu prirode.
Sva stvorenja obdarena razumom, nezavisno od stepena njihova
razvoja, brinu se o ishrani, i to ne samo za sebe nego i za druga
stvorenja koja su s njima u srodstvu. Ptice i zveri pribavljaju hranu
svojim porodicama. To isto čine i ljudi. Grabljivac prepušta plen
drugom grabljivcu ako ne želi da se zbog njega s njim tu če. To je
dokaz miroljubivosti. Divlja plemena u znak mira donose neprijatelju
namirnice koje su ona proizvela.
Kod istočnih naroda očuvao se običaj da se u domu neprijatelja
ne jede. Podeliti hranu s neprijateljem znači pomiriti se s njim.
Ponuditi čoveka jelom znači ispoljiti prema njemu dobra osećanja.
Zakon ishrane diktira navike i običaje. Tako je bilo, tako je sada, i
tako će uvek biti, zato što hrana predstavlja osnovu života, zato što je
to prvi zakon prirode za živa bića. I sa sigurnošću se može re ći da taj
zakon nije na snazi samo na Zemlji. On gospodari svuda gde se nalaze
živa bića, čak i ona s najprimitivnijm rasuđivanjem, koja rastu i
razmnožavaju se. To je zakon vasione!
Iste predstave o predmetu neizbežno rađaju i iste predstave o
njegovoj ulozi u ovom ili onom slučaju.Šta ima čudnog u tome što su
Venerijanci postupili onako kako bi na njihovom mestu postupili ljudi
sa Zemlje? Samo se ljudski zakoni menjaju i mogu biti razli čiti.
Zakoni prirode svuda su isti. Donoseći svoj „hleb i so" pred kosmi čki
brod, stanovnici Venere su time pokazali da žele mir. Druk čije se i nije
mogao shvatiti njihov postupak.
U tom smislu govorio je biolog Korževski kada se posle temeljne
analize ustanovilo da osam „lepinja" koje behu donele „kornja če"
predstavljaju. prehranbeni proizvod, pripremljen od ribe.
Niko nije sumnjao u to šta je značio taj neočekivani dar, Bio je to
znak mira. Šta su stanovnici Venere mislili o kosmičkom brodu? Za šta
su ga smatrali?
— Pošto ne vide Sunce, ne vide zvezde, oni ne mogu znati za
postojanje drugih svetova — rekao je Pajčadze. — Oni nas smatraju za
dosad nepoznate stanovnike iste ove Venere.
To je bilo sasvim mogućno. Divlji stanovnici ostrva dočekivali su
evropske brodove, videći ih prvi put, plodovima i proizvodima svojih
ruku.

151

Ali zašto su Venerijanci pored svog „hleba" stavili i sat

Belopoljskog? Šta označava to zlokobno podsećanje na čoveka koga
su oni usmrtili? Sat nije radio, a svi su dobro znali da Konstantin
Jevgenjevič ne bi zaboravio da ga navije. Šta je to? Opomena ili znak
kajanja?
Pajčadze je izrekao misao koja je istovremeno svima pala na um.
— Skinuli su sat sa tela Konstantina Jevgenjeviča — reče on — i
doneli su nam ga kao dokaz da su tela kod njih. A zašto tela nisu
doneli, ne znam. Nude nam da to mi učinimo. Hranljive lepinje
pokazuju da oni žele mir i da više neće napadati mašinu. Smatram da
smo dužni da ih ponovo posetimo. Naravno, na obali jezera. Ako oni
iziđu i pozovu nas k sebi, poći ćemo u jezero s amfibijom.
U zajedničkom odeljenju, gde se vodio razgovor, vladala je
nekoliko minuta tišina. Niko se nije usu đivao da prvi iznese svoje
mišljenje o tako važnom pitanju, svi su čekali da se izjasni Meljnikov.
A Boris Nikolajevič je dugo ćutao. Izgledao je duboko zamišljen.
— Slažem se s Arsenom Georgijevičem — osmeli se Toporkov.
— Ne liči sovjetskim naučnicima da se plaše opasnosti.
— Nije stvar u opasnosti — reče Meljnikov i opet se zamisli. —
Zašto osam lepinja? — upita on iznenada. — Može li se reći da je to
puka slučajnost?
U kajuti se svi zgledaše. Zaista! Niko nije obratio pažnju na
količinu „hlepčića", koja.je tačno odgovarala broju posade koja je
ostala na brodu. Svakome po jedna lepinja!
— Kako li su doznali za to? — neodlučno reče Korževski.
— Upravo to, kako? — Meljnikov pogleda drugove o čima koje
su blistale. — To su oni saznali od ...
Nije dorekao, ali su odmah svi shvatili.
Zagonetna pojava zlatnog hronometra, od koga se Belopoljski —
to je svima bilo poznato — nikada nije rastajao, mogla je zna čiti
sasvim nešto drugo nego ono što su oni mislili, On ga je sam dao
Venerijancima. Možda je to poziv: „U pomoć!"
Može biti da su Belopoljski i njegov saputink još živi...
— Na jezero! —- vatreno viknu Pajčadze.
— Da! — odgovori Meljnikov. — Odmah moramo poći na
jezero. Možda smo se prevarili, a možda smo izveli ta čan zaklju čak.
Oklevanje značilo bi zločin.
Odluka komandanta sve je obradovala. Samo se Korževski
natuštio i odmahnuo glavom izražavajući time veliku sumnju.
— Kome je Konstantin Jevgenjevič mogao reći o nama? --- upita
on. — „Kornjačama"? Kako je on to s njima razgovarao?
— Saša je video nekakvo stvorenje zajedno s njima — odgovori
Meljnikov. — To je po svoj prilici, bio pravi Venerijanac. Kako bilo
da bilo, ne smemo prenebregnuti to sa satom, bez obzira šta zna či.

152

          

— Nemam ništa protiv — složi se biolog.

Pošto su doneli odluku, vasionski putnici su, ne gube ći vreme,
pristupili njenom ostvarenju. Iz hangara su izvukli najve ća terenska
kola. Bila je to mašina sva od metala, sa dva motora od po dve i po
hiljade konjskih snaga svaki, i sa dva odvojena komandna pulta. Ona
se mogla kretati u oba pravca istom brzinom, koja je dostizala sto
dvadeset kilometara na čas. Uski prozori, ugrađeni svuda unaokolo,
imali su umesto okana providne ploče od plastične mase debele tri
santimetra.
Gusenice su bile toliko široke da se mašina mogla održavati na
močvarnom tlu. Prednji i zadnji zid bili su snabdeveni oštrim ukoso
postavljenim probijačima koji su štitili gusenice. Kola su mogla da se
probijaju kroz čestar neprohodan za druge mašine. Dužina kola —
osam metara — bila je dobra zaštita da se kola ne prevrnu prilikom
penjanja i spuštanja po strmenima. Težina — trideset dve tone —
čuvala ih je od sudbine kola Belopoljskog. Malo je verovatno da bi
„kornjače" mogle podići takav teret.
Fabrika, koja je kola izradila specijalno za putovanje na Veneru,
pobrinula se i za udobnost posade. U kolima je bilo šest mekih sedišta,
koja su se mogla pretvoriti u ležišta. Automatski aparati „vodili su
računa" o čistom vazduhu i njegovoj temperaturi. Vrata su bila
dvostruka, sa izlaznom kupolom. Tri radio-uređaja — osnovni,
rezervni za slučaj oštećenja i televizijski — obezbeđivali su sigurnu
vezu.
Za razliku od svih drugih kola koja su se upotrebljavala na
kosmičkim putovanjima, ova su bila naoružana. Krupnokalibarski
mitraljez nalazio se u naročitoj tureli na pramcu.
Kamov je ubedio Belopoljskog da, „za svaki slu čaj", ponese tu
naoružanu mašinu.
— Ko zna, možda se mi grdno varamo u pogledu naseljenosti
Venere — rekao je on. — Učinite to da bismo mi bili mirni.
— Ali to su trideset dve tone suvišnog tereta.
— Ipak su vam potrebna velika terenska kola.
Kada su počeli da raspravljaju ko će poći na put, došlo je do
žestoke prepirke. Svi su hteli da budu u posadi kola. Na kraju je
Meljnikov morao da upotrebi vlast komandanta.
— Kolima će upravljati Knjazev — reče on. — S njim će poći
Korževski, kao lekar, i Vtorov, kao snimatelj. Knjazeva odre đujem za
komandanta kola.
U sedam i trideset. 25. jula, po zemaljskom kalendaru, u gluvoj
noći, po kalendaru Venere, kola su krenula na put i, prošavši
reflektorima osvetljeni obalski pojas, uputila se polako brzacima. Svi
oni koji su ostali na brodu pratili su ih iz opservatorije sve dok nejasna
silueta kola nije nestala u mračnoj noći.

153

No i tada su ostali kraj prozora pažljivo se zagledaju ći u daljinu.

Posle deset minuta negde u daljini blesnu svetao zrak — to su
njihovi drugovi tražili ulaz u krčevinu. Zatim nestade i tog svetlosnog
zraka, Kola su, svakako, ušla u šumu.
Petorica ljudi pređoše u radio-stanicu. Toporkov uklju či ekran.
I na njemu se odmah ukaza šumski put. Radila je tele-kamera
postavljena na terenskim kolima.
Jasno su videli panoramu šume koja im se lagano primicala,
osvetljenu jakom svetlošću reflektora sa kola. Iz zvu čnika se čula
tutnjava gusenica. Činilo im se da se nalaze pored svojih drugova, da
zajedno s njima učestvuju u toj besprimernoj noćnoj ekspediciji. Čuli
su svaku reč, koje su s vremena na vreme izmenjivali Knjazev,
Korževski i Vtorov, i mogli su, po želji, da uključe radio-vezu i da
uzmu učešća u razgovoru.
Toporkov pruži ruku da to učini, ali ga Meljnikov zadrža.
— Nemojmo da im odvlačimo pažnju. Ako zatreba, sami će nas
zvati.
Govorio je veoma tiho, kao da se plašio da ga ne čuje posada
kola. Ali je predajnik bio isključen.
Pet ljudi ćutke je sedelo u zamračenoj kabini ispred osvetljenog
ekrana, učestvujući svim svojim bićem u svakoj kretnji mašine, kao da
su se stopili s njom u jednu celinu. Zajcev se čak zaljulja u sedištu kad
je panorama na ekranu zadrhtala i pošla brže. Knjazev je naglo
povećao brzinu.
I odjednom...
Petorica ljudi munjevito se nagnuše napred, Prigušen usklik
zamre im na usnama.
Iza okuke, kojoj su se kola brzo primicala, iznenada se ukaza
grupa stanovnika jezera. Bilo ih je najmanje dvadeset...
Sva petorica fizički osetiše kako je Knjazev zako čio kola. Slika na
ekranu se zaustavi. Isto tako zastade i grupa „kornjača".
Nekoliko sekundi jasno su se raspoznavali crveni oklopi,
bledoružičasta zborana tela i male trouglaste glave...
A onda se reflektori ugasiše. Šuma utonu u potpun mrak,
Isti takav mrak zapljusnu, sa ekrana, radio-kabinu...
Knjazevu i njegovim drugovima, koji su svakog trenutka
očekivali da se pojave gospodari planete, susret sa stanovnicima
Venere nije bio neočekivan. Čak su se začudili kad su se primakli
brzacima a nisu ugledali nijednu „kornjaču". Gomile drva kao da nisu
bile ni taknute.
Kola su prešla skoro kilometar šumskim putem a nisu nikoga
srela. Dvaput je na samom kraju „svetlosnog hodnika", pri svetlosti
reflektora, promaklo nešto živo, ali se to desilo tako nenadano i brzo
da nisu mogli zaključiti da li su zaista nešto videli ili im se to samo
učinilo.
154

— Zar na Veneri, ipak postoji fauna? — nesigurno reče

Korževski. — I živa bića pojavljuju se noću?
I odjednom, iza okuke, ukazaše se Venerijanci.
 Knjazev zaustavi kola.
I „kornjače" stadoše. Između njih i kola bilo je tridesetak koraka.
Sa tog malog rastojanja dobro se razaznavale pojedinosti koje su
izmakle pažnji onih koji su tu grupu gledali s ekrana.
Petorica ljudi samo su primetili „kornjače". Korževski, Vtorov i
Knjazev videli su i nešto drugo.
I kada su se uverili da ih vid ne vara, da pred njima nije
fatamorgana, nego opipljiva stvarnost, oni shvatiše da je velika tajna
Venere, najzad, rešena.
Korževski je bio u pravu. Nisu „kornjače" bile gospodari planete,
nisu one bile ona razumna bića čije su prisustvo na Veneri ose ćali
vasionski putnici od prvog dana boravka na njoj…
Ogromna ružičasta tela, s nakaznim crvenim oklopima na le đima,
s neobično malim trouglastim glavama, sasvim su zagradila prolaz.
Bilo ih je vrlo mnogo, i iza okuke ih je sve više pristizalo. Prednji su
stajali nepomično i nisu ispoljavali nikakve neprijateljske namere.
Možda su bili zaslepljeni svetlošću reflektora.
Ali vasionski putnici nisu usredsredili svu pažnju na njih, nego na
ono što se nalazilo ispred „odreda".
Na pozadini te ružičaste mase oči ljudi razaznaše tri čudna bića,
koja se nisu mogla odmah primetiti.
Sumnje nije bilo. To su bili „ljudi" Venere.
Pored džinovskih „kornjača", ta bića su izgledala majušna: njihov
rast nije premašao metar i četvrt. Telo, pokriveno bledoruži častom,
skoro belom kožom, završavalo se kratkim debelim repom. Dva para
udova imala su slobodne prste, bez opni za plivanje. Kratak vrat nosio
je glavu sa isturenim ustima i sa tri ogromna oka, smeštena napred, u
jednom redu, ne sa strane. Ta tri oka nalazila su se sasvim jedno uz
drugo, pa su izdaleka izgledala kao crni zavoj. Glatka sjajna lobanja
bila je bez kose.
Stajali su pravo, oslanjajući se o tle repom i donjim udovima, za
koje se moglo reći da su, „noge". Ali te „noge" nisu imale stopala,
nego samo duge i debele prste.
Što se tiče gornjih udova, u njihovu se namenu nije moglo
posumnjati. Bile su to „ruke" — glatke, okrugle, koje su se završavale
širokim šakama sa po četiri gipka prsta.
Venerijanci su u rukama držali razne predmete.
Jedan je nosio dug crven štap nalik na koplje bez metalnog vrha.
Drugi — kamenu posudu u obliku pehara.
Treći je držao lenjir, potpuno isti kao onaj što su ga izvadili iz
vode u zalivu koralnog ostrva — dug tanak lenjir.

155
 Lenjir koji sve vreme nije davao mira ljudima. Sada su ga videli
u rukama vlasnika.
Nekoliko sekundi ljudi su ćutke posmatrali gospodare planete.
Korževski je zapazio da je čelo, iznad crnih o čiju Venerijanaca,
ispupčeno. Glave „kornjača" bile su pljosnate, a o či su im se u mraku
sijale žutim plamenom, kao što se kod zemaljskih životi!nja svetle
zelenim.
Iako još nije video ni „kornjače" ni njihove gospodare, on je kao
biolog osetio da one prve ne mogu biti razumna bića. Sve što je o
njima čuo protivrečilo je takvom zaključku. I sada se uverio da je bio u
pravu.
To isto su mislili Vtorov i Knjazev.
Ljudi su videli kako su Venerijanci (ne „kornjače"), iznena đeni
neočekivanom pojavom kola, stajali nekoliko trenutaka kao ukopani.
Zatim su podigli ruke i njima zaklonili oči braneći se od evetlosti.
Nijedan nije ni koraka odstupio.
Kornjače, kao na komandu, okrenuše leđa mašini.
I tada Korževski učini ono što se drugi verovatno ne bi usudio da
učini. On ugasi reflektore.
— Ne preti nam opasnost — reče on mirno.
S tim rečima on okrete prekidač i upali svetlost u kolima. Kao da
je pozivao Venerijance da priđu bliže i osmotre ljude sa Zemlje.
— Toliko ih je da mogu dići kola i poneti ih — reče Vtorov.
— To oni neće uraditi — reče Korževski uverljivo.
„Pa oni su nam doneli svoj hleb i so", pomisli on.

GOSPODARI PLANETE (nastavak)

Napolju je bio mrak. Zbog svetlosti koja je bila upaljena u kolima

on je izgledao još crnji. Tri vasionska putnika ćutke su čekala.
Oni nisu znali šta sada rade stanovnici Venere. Možda su se
Venerijanci plašili da priđu neobičnoj mašini, ili su se savetovali šta da
preduzmu. A možda im je smetala čak srazmerno slaba svetlost sijalice
u kabini.
Korževski zaključi da je ovo poslednje najverovatnije, te isklju či i
 nju. Sada je unutrašnjost kola bila osvetljena samo slabom plavi častom
svetlošću sa komandnog pulta.

156

I tada oni ugledaše žute plamičke koji su se kretali. To su se u

mraku sjajile oči „kornjača". Plamičci su se približavali. Ogromne
životinje su polako i oprezno prilazile kolima.
Ljudi zapaziše da se na metar od zemlje ne vide nikakve o či. To
je značilo da sami Venerijanci nisu imali nameru da se približe, ili da
njihove oči nisu imale tu osobinu da se svetle.
Najednom na pultu sinu crvena sijalica pozivnog signala.
Korževski se naže nad radio-stanicu.
— Pričekajte! — reče on šapatom. — Oni nam prilaze.
Nejasne senke bile su sada sasvim blizu. Ljudi ih nisu videli.
Činilo im se da se sam zrak leluja. Prema njima se kretao,
opkoljavajući kola u vidu polukruga, lanac ogromnih očiju koje su se
svetlucale žutim plamenom i koje kao da su lebdele u vazduhu. Kao da
je mračni zid zaklonio tamu šume.
„Kornjače" su se nalazile na metar od kola. Svakog trenutka
mogao je uslediti napad. Knjazev čvršće steže komandne poluge...
Da li su s „kornjačama" bili i ljudi Venere?...
U kabini je vladao plavkast sumrak. Vasionski putnici jedva su
videli jedan drugog. Avetinjska svetlost instrumenata nije zra čila
napolje, no oni su povremeno opažali kako pored prozora promi ču
mutni otsjaji — svetle mrlje na blistavim ružičastim telima. Do
njihovih napregnutih ušiju dopiralo je jedva čujno šuškanje —
„kornjače" su opipavale mašinu.
Korževski se najednom snažno zakašlja. Šuškanje odmah
prestade. Žuti plamenovi ustuknuše. Mračni zid se povu če nazad.
Biolog se zadovoljno osmehnu. Venerijanci su imali oštar sluh.
I plašili su se terenskih kola.
Dva minuta žuti plamičci se nisu primicali. Međutim, potpuna
tišina u kolima izgleda da je umirila jezerske stanovnike. Zid se opet
primače. Ali se šuškanje više nije čulo. Venerijanci se nisu usu đivali
ili nisu hteli da opet dodiruju kola.
Knjazevu, Korževskom i Vtorovu bilo je jasno da ih stanovnici
planete pažljivo posmatraju. Oči Venerijanaca, naviknute na mrak,
svakako su dobro razlikovale sve pojedinosti u kolima. Svetlost
instrumenata nije im mogla smetati, ona je bila slabija od uobičajene
osvetljenosti noći na Veneri.
Nekakav predmet sasvim se primače prednjem prozoru. Knjazevu
se učini da je to upravo „čuveni" lenjir. Neko oprezno i tiho kucnu u
prozor. Posle pola minuta kucanje se ponovi.
Žuti lanac povuče se za nekoliko metara.
— Zovu nas da izađemo — reče Knjazev.
Korževski i Vtorov ćutke se pogledaše. Da iza đu iz kola... Da se
predaju na milost i nemilost tim neobičnim bićima ... Istina, oni ne
ispoljavaju nikakve neprijateljske namere, ali ipak…

157 
 

Ko ih zna šta su naumili! Možda su pokušavali da podignu kola,

pa kad su videli da ne mogu, sad zovu ljude da iza đu napolje.
— Da pitamo Borisa Nikolajeviča — reče Korževski.
— Zašto? — videlo se kako je Knjazev nestrpljivo slegnuo
ramenima. — Moramo izaći ako hoćemo da se upoznamo s
Venerijancima. Ja ću da izađem.
— Bolje ja — usprotivi se Vtorov. — Ti si potrebniji na
kosmičkom brodu.
— To je još pitanje ko je potrebniji. Ali, čemu ova prepirka?
Nema nikakve opasnosti.
— Onda me pusti da ja izađem.
— Pustite bolje mene — reče Korževski.
Knjazev i ne okrete glavu prema njemu. Kao da je prečuo
biologove reči.
— Dobro! — reče on. — Ako baš želiš, Genadije, onda idi. Ali
mislim da treba da upalimo reflektor.
— To će ih zaslepiti.
— Svetlost ćemo upraviti gore. Inače ti ni koraka ne bi mogao
načiniti po ovakvom mraku. Svetlost će se odbijati od granja i liš ća, pa
ćeš se moći orijentisati, a njima neće smetati.
— Ipak bi bilo bolje da se posavetujemo s Meljnikovom — opet
predloži Korževski.
— Nemam ništa protiv — odgovori Knjazev. — Ali Boris
Nikolajevič neće imati ništa protiv.
Meljnikov se odista ne usprotivi nijednom reči. Pošto sasluša
podroban ali veoma kratak izveštaj Korževskog, on samo upita ko će
izići iz kola,
— Genadij Andrejevič — odgovori Korževski.
Meljnikov je nekoliko sekundi ćutao.
 — Budite spremni na sve — reče on. — Jedan neka bude kod
reflektora, a drugi za mitraljezom.
Dok se vodio taj razgovor, Venerijanci se behu još više odmakli
od kola. Bilo je očigledno da čekaju.
Vtorov navuče šlem s gasnom maskom.
Knjazev okrete točak na reflektoru i uključi struju. Beli stub
svetlosti prsnu uvis. Visoko nad glavom ukaza se iz mraka šumski
svod.
Tmina se rasprši, i nju smeni polumrak.
Na dvadeset koraka ugledali su zbijenu gomilu „kornjača" i tri
fantastične prilike Venerijanaca. Sve su se glave pognule kao da
pozdravljaju goste, No bilo je očevidno da to Venerijanci nisu u činili u
znak pozdrava, nego su prosto oborili oči zbog jake svetlosti
reflektora. Dvojica su rukom zaklonila oči.
I nijedno čudno stvorenje ne mače se s mesta.

158

— Budite kraj mitraljeza — reče Knjazev Korževskom.

On je smatrao da je ta predostrožnoet izlišna, ali tako je naredio
Meljnikov.
Biolog se pope u turelu. Kao i svi članovi posade „SS-SR-KS 3",
i on je dobro rukovao svim oružjem, koje im je stajalo na raspolaganju.
Vtorov bez i najmanjeg oklevanja otvori unutrašnja vrata i u đe u
kupolu. Zatim iziđe iz kola i mirno se uputi prema Venerijancima.
Jedan od njih pođe mu u susret.
„Kornjače" su hodale kao i ljudi, koračajući. Venerijanac se kretao
drukčije. Nije koračao, već skakao. Pomažući se repom, on se kratkim
skokovima približavao čoveku. U rukama je nosio kameni pehar.
Korževski i Knjazev pažljivo su pratili svaki Venerijan čev
pokret. Istovremeno nisu ispuštali iz vida onu drugu dvojicu koji su
ostali na mestu i njihovu groznu pratnju.
Vtorov učini samo pet koraka i stade. Venerijancu je trebalo više
od dvadeset skokova da bi prešao preostalu razdaljinu.
Čovek Zemlje i „čovek" Venere sasvim su se primakli jedan
drugom.
Vtorov pruži ruku.
Venerijanac je ne prihvati. Čak odskoči korak nazad. Zatim pruži
svoj pehar i, dodirnuvši njime Vtorovljevu ruku, ispusti ga.
Pehar pade na zemlju i razbi se.
Posle toga sve se odigralo za nekoliko sekundi.
 Venerijanac odskoči i podiže ruke. Očigledno da je davao znak.
Pet „kornjača" jurnuše na Vtorova.
Knjazev u magnovenju okrete ručicu. Snop svetlosti, opisavši
munjevit luk, udari pravo u oči napadača.
„Kornjače“ zastadoše kao da su se spotakle.
Mladi mehaničar oseti da će Korževski idućeg sekunda pritisnuti
obarač. Kiša od olova sručiće se na zbijenu masu ružičastih tela seju ći
smrt i sakateći ih.
— Ne pucajte! — viknu on i upali drugi reflektor.
No bio je dovoljan i jedan. „Kornjače" napadači padoše na
zemlju i uvukoše glave pod oklope. Ostale se okrenuše leđima mašini.
Venerijanac koji beše prišao Vtorovu „četvoronoške" je poskakivao
prema svojoj sabraći.
Genadij Andrejevič se saže i pokupi krhotine pehara. Zatim po đe
natraške. Nije se plašio da okrene leđa neočekivanim neprijateljima —
reflektor je između njih stvarao neprobojan zid — nego prosto nije
mogao da ide licem prema kolima iz kojih je bila zaslepljuju ća
svetlost.
Čim je Knjazev čuo da su se za Vtorovom zatvorila vratanca
kupole, on ugasi jedan reflektor, a zrak drugog opet usmeri uvis.

159

Nije ni pomislio na to da bi možda trebalo da pođe u „rikverc",

kako bi izbegao opasnost. Želeo je da vidi šta će raditi Venerijanci.
Nije ih se bojao — svetlost je bila pouzdana odbrana.
— Šta li je to sad? — upita Korževski u nedoumici.
— Šta se desilo? — ču se iz zvučnika uznemireni Meljnikovljev
glas. — Zašto je Stanislav Kazimirovič hteo da puca?
Knjazev ispriča sve što se maločas odigralo.
— Može se pretpostaviti — završi on — da je kameni pehar
imao nekakvo simbolično značenje. Genadij Andrejevi č nije uspeo da
ga prihvati. To sam jasno video. Pehar se razbio. Oni su to shvatili kao
odbijanje da se primi poklon. Otkud bismo mi znali njihove obi čaje.
Možda to prema njihovim shvatanjima, znači neprijateljstvo ili čak
objavu rata. Ko će ih znati!
— Treba sakupiti krhotine i time im dati na znanje da njihov dar
primamo.
— Genadij Andrejevič je to i učinio.
— A Venerijanci?
 — Odstupili su tridesetak koraka i kao da se savetuju. Bar tako
izgleda.
— Budite veoma oprezni.
— Svakako, Borise Nikolajeviču!
— Baš mi je krivo! — reče Korževski. — Da je Vtorov prihvatio
pehar, događaji bi svakako uzeli sasvim zanimljiv tok.
— Pa i ovako su dovoljno zanimljivi! — odgovori Knjazev. —
Čak suviše.
Venerijanci su i dalje stajali na istom mestu. Nisu se približavali
kolima, ali se nisu ni udaljavali. „Kornjače" su, sve do jedne, okrenule
leđa kolima. Trojica Venerijanaca stajala su u zbijenoj grupici, i odista
je izgledalo kao da se savetuju.
— Zanimljivo! —- reče Korževski. — Izgleda mi da oni misle
kako je svetlost jedino naše oružje. Okrenuli leđa pa misle da su tako u
potpunoj bezbednosti.
— I u tome su oni u pravu —reče Meljnikov — svetlost je
pouzdano i dovoljno oružje. Bilo bi svirepo i nehumano upotrebiti
drugo.
— U pravu ste, Borise Nikolajeviču! —- odgovori Knjazev. —
Ta stvorenja su bezopasna. Protiv nas su nemo ćna.
Ali ne prođe mnogo vremena i on se uveri da se prevario u
računu.
Deset minuta situacija se nije menjala. Kola su stajala, kao i
Venerijanci. Vtorov završi sa „dezinfekcionim" postupkom i izi đe iz
kupole...
— Zaista nisam uspeo da ga prihvatim — odgovori on na pitanje
Korževskog — nisam to očekivao.

160

— A gde su krhotine?
— Ostavio sam ih u kupoli. Razgledaćemo ih na brodu. Šta dalje
da radimo? — obrati se on Knjazevu.
— Videćemo! To ćemo prepustiti Venerijancima.
I nisu morali dugo da čekaju.
Negde u zadnjim redovima gomile crvenih oklopa nastade
komešanje. Oni koji su stajali napred razmakoše se, prave ći put
nečemu što se ljudima na prvi pogled učinilo kao neka čudna mašina.
Zagledavši se bolje, shvatiše da se na njih kreće veliki crveni štit
napravljen od brvana. Brvna su bila povezana ne čim nalik na konope.
Oni koji su ih nosili nisu se videli.
 — Početak vojnih akcija — reče Knjazev.
— Veoma zanimljivo! — kliknu Korževski. — Jasno je da na
Veneri postoje različita plemena i da ona ratuju među sobom. Nema
sumnje da im je rat poznat.
— Kakva šteta! — primeti Vtorov.
Štit se približavao. Namera Venerijanaca bila je jasna.
Zaklanjajući se štitom od svetlosti, oni su hteli da se sasvim primaknu
kolima.
— Ne može se reći da nisu hrabri — reče Korževski. — Svakako
da im naša kola ulivaju strah, ali se to ne vidi.
— Otkuda to? — Korževski kao da je raspravljao sam sa sobom,
i to mirno, kao da im nije pretila nikakva opasnost. — Zemaljski
divljaci ne bi se usudili da napadnu kola. Venerijanci su ili mnogo
pametniji od njih, ili su, naprotiv, mnogo gluplji, pa nisu svesni
opasnosti...
-— Hipoteze ćemo iznositi na kosmičkom brodu — prekide ga
Knjazev. — Stanite za mitraljez, ali ne pucajte bez mog naređenja.
Genadije! Pređi na zadnji pult.
— Možda je bolje da se povučemo?
— Hteo bih da vidim kakve su im namere. Za bežanje uvek
imamo vremena.
Izgovarajući te reči, on nije mogao ni da pretpostavi da će uskoro
biti primoran da promeni mišljenje.
Da bi jedan narod upoznao navike, običaje, karakter i snagu
drugog naroda, za to uvek treba vremena. Naro čito ako su se sreli prvi
put. Ako je tako na Zemlji, među srodnim bićima, onda je mnogo teže
da stanovnici jedne planete upoznaju stanovnike druge!
I ljudi i Venerijanci imali su samo nešto zajedničko — razum. U
svemu ostalom potpuno su se razlikovali. I ne samo po spoljnom
izgledu, nego, očigledno, i po shvatanju sveta. Ljudi nisu mogli da
dokuče zašto je, po njihovom mišljenju, tako nevažan slu čaj
prouzrokovao tako naglu promenu u odnosu gospodara planete prema
njima.

161

Venerijanci su ee, očigledno, plašili jedino reflektora. Nije bilo

jasno da li su oni shvatali kakvi su to aparati ili su ih smatrali živim i
opasnim bićima, ali su svoje akcije usmerili upravo na njih. Ljudi su to
shvatili odveć kasno.
Knjazev nije sumnjao u to da će „kornjače" ponoviti svoj raniji
manevar — pokušati da dignu mašinu i da je odnesu u jezero. Bio je
ubeđen da su kola suviše teška za njih,
Ali se desilo nešto drugo.
Drzeni štit se približio i na četiri koraka se zaustavio. Zatim je
pao na zemlju, otkrivši džinovske figure venerijanskih „ratnika".
,,Kornjače“ su nosile u šapama ogromno kamenje.
Ljudi su sve shvatili kad je gusta tama smenila malopređašnju
svetlost. Reflektori su bili razlupani ili odvaljeni ogromnom snagom
udaraca.
— Napred! — viknu Knjazev.
Čak i sada, i pored očiglednog napada, on se nije usu đivao da izda
naređenje na koje je čekao Korževski.
Vtorov upali motor. Kola po mrklom mraku jurnuše prema reci.
Krčevina je bila prava, ali se nije mogla razviti puna brzina jer se
napred ništa nije videlo. Nadali su se da će i malom brzinom lako
umaći nezgrapnim protivnicima.
Knjazev pogleda iza sebe i vide da se žuti plamičci o čiju sve više
udaljavaju. „Kornjače" su ostale na istom mestu i nisu ni pokušavale
da gone kola.
I tada mu neočekivano sinu misao, za koju su posle ka
kosmičkom brodu svi rekli da je verovatna:
„Venerijanci nisu ni nameravali da nas napadnu. Prve „kornjače“,
koje su, kako nam se učinilo, napale Vtorova, stradale su od svetlosti,
koja im je udarila pravo u osetljive oči, Možda su sasvim i oslepele. I,
ne shvatajući uzrok, ne znajući šta će ljudima izvori svetlosti,
Venerijanci su se osvetili reflektorima kao živim i neprijateljskim
stvorenjima. Oni su ih uništili smatrajući, verovatno, da nisu time
naneli nikakvu štetu ni mašini ni onima koji su se nalazili u njoj. Šta
oni znaju o nama, kad im je sasvim nepoznato i samo postojanje
uslova života drukčijih nego na njihovoj planeti! Venerijancima je
svetlost tuđa i nije im potrebna. Oni nikada nisu videli sun čeve zrake."
— Sve što se dogodilo samo je nesporazum! — reče on. — Ali
kako da se stvar popravi?
— Vraćajte se na brod — reče Meljnikov, saslušavši priču
prenetu preko radija — pa ćemo onda razmisliti šta da radimo. Brže!
— Ne možemo brzo da odmičemo jer ne vidimo put.
— Put se vidi — iznenada reče Vtorov.
Svi koji su bili u kolima i na brodu podjednako se začudiše čuvši
te reči.

162
 — Kako ti to vidiš? — upita Knjazev.
— Pogledaj sam — odgovori inženjer.
Unutrašnja svetlost u kabini, prirodno, nije se nalazila. Zagledavši
se u prednje staklo, Korževski i Knjazev primetiše na nekoliko koraka
od kola slabo osvetljen pojas. Zatim spaziše i drugi, na sto metara
dalje.
— Šta je to? — začudi se Korževski.
— Stabla — odgovori Vtorov — ona što leže duž krčevina.
— Da, jesu —- potvrdi Knjazev — eto zašto su ona postavljena
ovde.
— Ovo je razlog za pretpostavku da Venerijanci ne vide baš tako
dobro u mraku — primeti biolog.
— Po svoj prilici — reče Knjazev — sa stabala je skinuta kora
upravo zato što ona sprečava da stabla svetle u mraku.
Ubrzo su saznali za namenu i onih stabala koja su ležala u
hrpama, a ne pojedinačno. Ona su označavala okuke puta.
— Pa to je izvanredno! — ushićivao se Korževski. — Ovo
drveće će u botanici napraviti senzaciju.
— Čudna stvar, kako nismo ranije primetili da gomile drva na
obali ispuštaju svetlost. Pa i to su stabla sa kojih je skinuta kora.
— Videli smo ih samo danju ili pri svetlosti reflektora.
Zagonetna brvna ležala su na podjednakom rastojanju jedno od
drugoga, Čim bi prošli jedno, već bi se u daljini, kao svetla pruga,
pojavljivalo sledeće. Upravljajući se prema tim svojevrsnim
putokazima, Knjazev je, zamenivši Vtorova za komandnim pultom
sigurno isterao kola iz šume.
Na obali reke lako su se uverili da gomila stabala odista svetli.
Svako stablo ispuštalo je pomalo ružičastu svetlost. — Trebalo bi po
svaku cenu poneti na Zemlju nekoliko takvih stabala — re če
Korževski..
— Ništa lakše.
Nad kosmičkim brodom izvi se plamena traka rakete. Na visini
od sto metara ona planu bleštavom svetlošću i stade da lebdi vise ći o
padobranu. Kola, jako osvetljenom obalom, jurnuše punom brzinom
„kući". Posle nekoliko minuta ona su već stajala kraj izlazne kamere.
— Šteta što se naš pohod završio bez rezultata — reče Knjazev.
— Kako bez rezultata? — upade Vtorov. — Ovde su
„kornjače" i Venerijanci.
I on lupnu rukom po crnom oklopu filmske kamere.
Nekoliko časova posle povratka kola Meljnikov zakaza
savetovanje u prostoriji centralnog pulta.
Nije bio postignut glavni cilj pohoda. Ništa nisu saznali o sudbini
nestalih drugova.
 — Molim da svako kaže svoje mišljenje — reče Boris Nikolajevi č.

163

Pajčadze prvi uze reč.

— Ono što se desilo ne može se popraviti — reče on. —
Smatram da su dalji pokušaji besmisleni.
Šest ljudi, jedan za drugim, rekoše to isto.
— Pridružujem se... — poče Meljnikov i najednom ućuta,
hitro se okrenuvši.
Svi začuše tihi, dobro poznati zvuk. Radio je jedan od automata
na pultu. Videše kako sinu crvena sijalica, koja je bila u vezi sa
spoljnim vratima donje izlazne kamere. Zatim se ona ugasi, i upali se
zelena. Kazaljke instrumenata zadrhtaše i pokrenuše se. U kameri je
započinjao dezinfekcioni postupak.
Niko se ne pokrenu s mesta. Članovi posade, bledih lica, gledali
su u svoga komandanta.
Šta to znači ? ... Ko li je to u kameri ? …
Sva osmorica bili su kod pulta!
Nije li? …
— To je jedan od njih — jedva izgovorivši, reče Meljnikov. —
Ko bi drugi bio?
Toporkov najednom polete pultu i uključi ekran. Petljajući oko
ručica usled uzbuđenja, on ga namesti na levu stranu od broda.
Sasvim uz brod svi ugledaše taman predmet i odmah ga
prepoznadoše.
Bila su to nestala kola Belopoljskog.

VENERIJANCI

— . . . Nisam stigao da uskočim u kola — završri svoju pri ču

Romanov — dok je Stanislav Kazimirovič, izgleda, uspeo. Pljusnula je
kiša. Šta je bilo dalje, ne znam... Osvestio sam se u vodi. Oko mene je
bio mrak. S početka. mi se učinilo da slobodno plivam, ali sam zatim
osetio kako me neko čvrsto drži. Sasvim pored mene plamtela su u
mraku tri ogromna žuta oka. Shvatio sam da je to „kornja ča“ i da me to
ona drži i nosi nekuda. Znao sam da mi je predajnik uklju čen, pa sam
 počeo da zovem u pomoć. „Kornjača" se trgla na zvuk moga glasa, to
sam jasno osetio, ali ne samo da me nije ispustila iz šapa nego me je
toliko stegla da su mi kosti pucale. Onda sam zaćutao i stao da
osluškujem. Ali nije bilo odgovora. Nisu me čuli, ili možda ja nisam
čuo odgovor. Nisam se usuđivao da ponovim pokušaj. „Kornjača" je
mogla da me zadavi, ionako sam jedva disao u njenom zagrljaju.
Izgledalo mi je čudno što voda ne prodire u moje odelo. Pokazalo se da
su naša odela s gasnim maskama nepropustljiva.
164

Nijedna kap nije dospela unutra, a kiseonik je normalno priticao.

Međutim, sve sam teže disao — vrtelo mi se u glavi. Shvatio sam da je
to zbog toga što udišem čist kiseonik. Zatim sam ugledao čudiovat tunel
sa zidovima od brvana koja su ispuštala ruži častu svetlost. Uverio sam se
da me stvarno nosi „kornjača". Bila je ista onakva kako ste je vi opisali,
Zinovije Serapionoviču. Odvratna spodoba!
— Zar su to Venerijanci? Iz tunela su me uneli u ogromnu
pećinu, a zatim ovamo. Nikako nisam očekivao da ću vas ovde videti.
— Kao što ni mi nismo očekivali da ćemo videti vas — mrko
odgovori Belopoljski. — Ne valja, ne valja nam posao! Trojica
članova posade zarobljena. Na kosmičkom brodu ostalo osam ljudi.
Nadam se da Boris Nikolajevič neće više nikoga pustiti daleko od
broda.
— Sigurno će pokušati da nas pronađu, ili bar naša tela — reče
Balandin. — Pretražiće celo jezero i na kraju će otkriti tunel.
— Ako amfibija uđe u njega, to se može svršiti katastrofalno.
Zarobiće je. Uh, kad bismo imali ručne radio-stanice!
— Odlučno bih zabranio bilo kakve pokušaje. Dozvolite! —
uskliknu Belopoljski. — Ta vi, Vasilije Vasiljeviču, imate radio-stanicu.
— Već sam vam rekao da zbog nečega ne radi.
— Vrlo prosto — mirno reče Balandin — ne radi zato što i ne
postoji.
— Kako ne postoji?!
No male crne futrole ručne radio-stanice odista nije bilo. Tužno
je visila prekinuta žica.
--- Prokleta „kornjača"! — reče Romanov — To je ona uradila.
Bilo je jasno da je futrola otrgnuta onog trenutka kad je životinja
zgrabila geologa.
— Sada je sva nada u Meljnikovu — reče Belopoljski. — On
mora da shvati da je njegov jedini zadatak da ispuni program radova i
da se vrati na Zemlju. Upoznavanje sa Venerijancima dovrši će
 sledeća ekspedicija.
Konstantin Jevgenjevič je grvorio takvim tonom kao da se njega
lično uopšte ne tiču posledice plana „predloženog" Meljnikovu.
Očigledno da je Belopoljski smatrao da su njih trojica nepovratno
izgubljena.
— Da bežimo odavde? — upita Romanov. — Naša odela su
sasvim pogodna za putovanje pod vodom. Čini mi se da u ovoj
prostoriji nema reze na vratima,
— Zinovij Serapionovič ne može da ide — odgovori
Belopoljski.

165

— Ne obazirite se vi na mene — žurno reče Balandin. — Ja ne

mogu, ali vi možete. Ne budite sentimentalni. Bolje je da propadne
jedan nego trojica.
— Svejedno je to neizvodljivo. Pojavimo li se samo u tunelu ili
na dnu jezera, „kornjače" će nas odmah opaziti. Uhvatiće nas a možda
će nas i ubiti. Ne! Ako hoćemo da naša smrt ne bude zaludna, moramo
sasvim drukčije raditi. Treba posmatrati, što više saznati i, sve
zapisivati. Možda će se ukazati prilika da pošaljemo pismo u
zatvorenoj flaši. Kad bude jasno da su nam časovi izbrojani,
pokušaćemo da se probijemo kroz tunel i da je izbacimo.
— Ako se Boris Nikolajevič bude pridržavao onih akcija koje vi
smatrate najpametnijima, nikada oni neće naći našu poruku — primeti
Balandin.
Belopoljski pogleda u profesora, i na njegovom strogom licu
ukaza se nešto nalik na osmeh.
— Ako se bude?... — reče on — Na žalost, u toj stvari vi ste u
pravu, a ne ja. Bojim se da će nas oni tražiti. Ali ako nas i ne budu
tražili, imamo nadu da će flašu pronaći sledeća ekspedicija.
— Slaba nada! — reče Romanov. — Ja bih odmah pokušao.
Oni ućutaše, svaki obrvan istim neveselim mislima. Položaj je bio
tragičan. Otrgnuti od drugova, zarobljenici neznanih Venerijanaca,
oni su bili sasvim bespomoćni. Kakvu im sudbinu pripremaju
stanovnici planete? Šta li će učiniti s ljudima koji su im dopali šaka? . .
Belopoljski je rekao „Rđavo nam se piše!" No Venerijanci nisu
dosad učinili ljudima nikakvo zlo, tako da se i nehotice javljala neka
nada. I svi su se oni i dalje nadali, uprkos slabim izgledima. To je
ljudska osobina.
Prošao je jedan čas, drugi treći...
Belopoljski još jednom promeni zavoj na Balandinovim nogama.
Profesor je stoički podnosio bol.
Niko nije dolazio.
Ponekad bi izmenjali pokoju reč. Nisu imali o čemu da
razgovaraju. Sve je bilo odveć razumljivo i prilično loše.
— Da su nas zarobili na Zemlji — najednom poče Balandin —
ma kakvi bili divljaci, bar bi pomislili na našu ishranu. Venerijanci ne
mogu znati da mi imamo svoje namirnice. To mi se nimalo ne svi đa.
Ni Romanov ni Belopoljski ništa mu ne odgovoriše.
Uznemirenost, koju je svaki nastojao da sakrije od ostalih,
postepeno se pojačavala. Tišina koja ih je okružavala postala je
nepodnošljiva. Ma šta da kh je čekalo, želeli su samo jedno — da što
pre dođe do raspleta.
Prošao je još jedan čas, zatim još jedan ...
Najednom se Belopoljski trže i oslušnu.

166

— Neko ide! — reče on. — To nisu „kornjače". Nisu njihovi

koraci!
Kroz otvorena vrata na kolima čuli su nekakvo grebanje. Dopiralo
je iz ugla gde se nalazio ulaz u prostoriju. Bez sumnje se neko penjao
kosim „stepenicama" od brvana. Ti zvuci nisu ličili na teški bat
ogromnih nogu ,,kornjača". Brvna nisu škripala.
Belopoljski zatvori vrata. Zidovi kola bili su im jedina zaštita.
Tri čoveka ćutke su čekala.
Uđoše dva stvorenja toliko čudna da vasionski putnici u prvi mah
pomisliše da sanjaju.
To uopšte nisu bile „kornjače" ...
Sa izduženih glava gledala su ih po tri crna oka, postavljena ne sa
strane, nego s preda, u jednom redu. Izdaleka su izgledala kao crni
zavoj. Ružičasta tela slabo su se nazirala u rumenom sumraku.
Čudna stvorenja, koja kao da su sišla sa stranica čarobnih bajki,
skakala su na dvema nogama pomažući se repom. U rukama su nosila:
jedno — kameni pehar, drugo — nešto nalik na drvenu zdelu.
Belopoljski, Balandin i Romanov, zanemeli od zaprepaš ćenja,
ćutke su posmatrali fantastične prilike. Razaznali su vitke prste kojima
su se završavale ruke, ispupčena čela iznad očiju, i sva trojica
istovremeno pomisliše da se to pred njima nalaze Venerijanci.
Eto kako izgledaju pravi gospodari planete!
Venerijanci sasvim priđoše kolima. Očigledno se nisu plašili
ljudi, iako ih je bilo dvojica protiv trojice. Možda im ni sama misao o
opasnosti nije mogla pasti na pamet.
— Jedva jednom! — prošaputa profesor.
Oba Venerijanca primetno se trgoše. Očigledno da su kroz zidove
kola čuli šaputanje. Okrenuli su se jedan drugom, kao da su hteli da
izmenjaju mišljenja. Ali se pljosnate usne nisu pokrenule. Dobijao se
utisak da su se Venerijanci samo ćutke pogledali.
Jedan od njih (onaj koji je nosio zdelu) spusti svoj teret na pod,
pruži ruku i kucnu u staklo. Zatim se obojica odmakoše, tačnije
odskočiše, za jedan korak.
Šest tamnih očiju, činilo se, pratilo je svaki pokret zarobljenika.
— Žele da iziđemo — reče Balandin,
— Dobro, idem ja — Belopoljski stavi ruku na kvaku vrata,
pogleda Romanova i dodade — strogo zabranjujem da upotrebite
oružje. Ma šta se dogodilo.
Geolog poslušno skloni ruku.
Konstantin Jevgenjevič otvori vrata i stupi na pod od brvana.
Istog časa Venerijanac s peharom skoči prema njemu. Nije bio viši od
metra, i Belopoljski je stojeći kraj njega izgledao ogroman.
Stajali su gotovo sasvim jedan uz drugog.

167
 Venerijanac pruži pehar. Bio je prazan. Belopoljski ga uze. Pehar
je bio vrlo težak, i bilo je čudno kako ga je tako malo i na izgled krhko
stvorenje moglo držati.
Venerijanac je nešto čekao. Nije se micao s mesta, i činilo se da
pažljivo gleda čoveka u oči. Drugi Venerijanac tako đe se nije micao.
Šta su čekali? …
Belopoljski je držao pehar u rukama ne znaju ći šta da radi.
Osećao je da od njegovog držanja mnogo zavisi, ali su sekunde
prolazile a nikakva spasonosna misao nije mu padala na um.
Situacija je bila mučna. Kako da odgonetne šta ho će od njega
Venerijanci.
Kameni pehar vukao mu je dole ruke. Bilo ga je teško držati.
Prođe minut Belopoljski, i protiv svoje volje, opusti ruke. Pehar je
sada bio u visini Venerijančevih grudi.
Ovaj ga uze natrag.
Njegov saputnik, zatim, pruži drvenu zdelu i, kada je Belopoljski
prihvati, obojica se okrenuše i poskakujući pođoše ka izlazu. Oni
nestadoše odnoseći sa sobom zagonetni pehar.
Belopoljski se zbunjeno okrete drugovima, i dalje držeći zdelu u
rukama.
Šta se desilo? Šta je značio tad nerazumljivi obred s kamenim
peharom? Da li je on postupio kako treba ili nije? ...
— Čim su nam ostavili zdelu — reče Balandin — znači da je
sve kako valja. Hoće da nas nahrane. Da su imali neprijateljske
namere, ne bi nam ponudili jelo.
Drvena zdela je imala neobičan oblik romba, sa poluokruglim
unutra povijenim ivicama. Bila je napunjena svežim biljkama nalik na
narandžaste alge. Na njima su ležale tri crvenkaste lepinje.
— Treba dobro da ih pregledamo — reče Belopoljski.
— Ionako moramo nešto pojesti. U našem položaju glad je r đav
saveznik.
On i Balandin su, pre no što se pojavio Romanov nameravali da
se potkrepe, pa tako nisu ni stigli da to urade.
Belopoljski čvrsto zatvori vrata i stavi u pogon dezinfekcioni
uređaj. Posle pola časa vazduh u kolima bio je očišćen od
ugljendioksida i formaldehida. Uređaj je bio ručni, pa nije čudo što je
za tako malu zapreminu trebalo toliko vremena.
Sva trojica sa zadovoljstvom skinuše providne šlemove.
Balandin odmah uze jednu lepinju koju behu doneli Venerijanci i
prinese je nosu.
 — Po mirisu —- reče on — podseća na svežu ribu. Ipak ne
preporučujemda ih probamo.

168
 — Za to zasad nemamo potrebe — odgovori Belopoljski
— imamo mi našu hranu. Bez krajnje nužde nećemo uzimati hranu
Venerijanaca.
Zdelu staviše pod sedište. Bilo bi neoprezno ostaviti je napolju.
Venerijanci bi mogli pomisliti da su ljudi odbili njihov dar.
— Obratite pažnju na alge — reče Balandin — njima je zdela
brižljivo obložena. Rekao bih, „s ljubavlju". Tako se ne ukrašava
hrana za zarobljenike osuđene na smrt. To je još jedan dokaz više
njihove miroljubivosti i prijateljskih osećanja.
— Moguće je da je to tako — neodređeno odgovori Belopoljski.
Pošto su se najeli, ponovo navukoše šlemove i otvoriše vrata na
kolima. Bilo je veoma važno štedeti kiseonik, a svakog časa mogli su
se vratiti domaćini.
Opet su proticali časovi u iščekivanju.
Bilo je očigledno da se Venerijancima nije žurilo. Pokatkad se
činilo kao da su sasvim zaboravili na svoje zarobljenike tako je vreme
sporo odmicalo.
Na satu Belopoljskog bilo je dvanaest časova. Od kobnog izleta
na jezero prošlo je šesnaest časova. Cele „noći" niko od njih nije
sklopio oka. Iako su bili veoma uzbuđeni, ipak ih je umor savla đivao.
Prošlo je još nekoliko časova bez ikakvih promena, Spuštalo se
„veče". Niko im nije dolazio.
Sva trojica su se probudila u isto vreme. Ne sećaju se kad su
zaspali, ali su, pogledavši na sat, shvatili da su spavali deset časova.
Bilo je „jutro" 24. jula.
Na podu kraj kola ležala je zdela s lepinjama. Znači da su
Venerijanci dolazili „noću".
Romanov unese zdelu u kola i stavi je pored prve. Belopoljski
promeni zavoj na Balandinovim nogama. Zatim doru čkovaše i stadoše
da čekaju.
Časovi su prolazili ...
Najzad, u četrnaest časova, začu se nekakav šum. Škripala su
brvna, čuo se topot ogromnih nogu. Deset „kornjača" i tri Venerijanca
opkoliše kola.
Čas odluke je nastupio.
Zašto ih je došlo tako mnogo? Šta kane da urade?...
Jedan Venerijanac priskoči kolima i kucnu u etaklo. Ljudi su ve ć
znali da je to poziv da iziđu.
Belopoljski, na izgled miran, iziđe prvi. Za njim Romanov.
Ali Venerijanac opet zakuca. Tražio je da izi đu sva trojica; to je
bilo očigledno.
Balandin nije mogao da iziđe. Opečene noge pričinjavale su mu
strašan bol pri najmanjem pokretu. Kako da to objasne
Venerijancima?...

169

Belopoljski pokaza rukom na profesorove noge i zavrte odre čno

glavom. Ali čudno stvorenje to ne shvati i nastavi da kuca. Drugi
Venerijanac diže ruku. „Kornjače" se primakoše. Situacija postade
ozbiljna.
Balandin učini neverovatan napor i pokuša da iziđe, ali uz jauk
pade natrag na sedište. Na licu mu izbiše krupne graške znoja.
— Ne mogu! — reče on. — Bolje i smrt!
Venerijanac prestade da kuca. Okrete glavu dvojici drugih, i oni
ga pogledaše. Čovek bi se zakleo da oni razgovaraju me đu sobom, ali
se nije čuo nikakav zvuk i pljosnata usta nisu se pokretala. Ako je i
bilo nekog razgovora; onda se on obavljao „ćutke".
„Izmena misli, valjda?" pomisli Belopoljski, „Ili je to mimika
koju mi ne možemo da zapazimo".
Venerijanci se nisu dugo „savetovali". Jedan od njih uputi se
izlazu skakućući. Ostali ostadoše kraj kola, ali nisu više navaljivali da
Balandin iziđe napolje,
Nešto su čekali.
Neposredna blizina ogromnih „kornjača", s njihovim gadnim
njuškama, nadnetim nad glavama ljudi, neprijatno je delovala na oba
vasionska putnika koji su bili prinuđeni da ostanu na mestu. Nisu znali
da li mogu da se vrate u kola.
Romanov se odluči. Trudeći se da se kreće što sporije, on se
mirno okrenu i otvori vrata. Ni „kornjače" ni dvojica Venerijanaca nisu
uopšte reagovali. Tada on uđe u kola i sede na svoje mesto.
Ne usledi nikakav pokret koji bi ih ugrozio.
Belopoljski učini isto što i geolog i čak zatvori vrata za sobom. Ni
njega u tome niko ne omete.
„Kornjače" su se spustile na sve četiri šape i tada su neverovatno
ličile na zemaljske cinikse, samo džinovskih razmera. Nisu se uopšte
micale.
Kao da je iz poda „sobe" niklo deset ružičastocrvenih venjaka na
po četiri stuba.
Dvojica Venerijanaca su u kratkim skokovima obišli kola. Kao da
su ih pažljivo razgledali. Iako su izgledala ogromna, u tesnoj prostoriji,
kola ih nimalo nisu plašila. Zatim su otišli do zida i stali jedan prema
drugome. I opet se po njihovom izgledu videlo da razgovaraju. Ali im
se usta, kao i pre, nisu pokretala.
— Ako imaju razuma — reče Balandin — a to je očigledno, onda
mora da imaju i jezik. Znamo da umeju praviti lenjire, zdele, kamene
pehare. Umeju da grade kuće…
Sve je to ispoljavanje stvaralačke misli. A ona se ne može zamisliti
bez izmene misli, to jest bez jezika. Oni razgovaraju me đusobno, ali
kako?... Ni Belopoljski ni Romanov ništa ne odgovoriše na to
rasuđivanje. Nije im sada bilo do teorija.

170

Kao da nije bilo ničeg pretećeg u ponašanju Venerijanaca, ali je

ljude mučila potpuna neizvesnost u pogledu njihovih namera. Zašto i
kuda je otišao onaj Venerijanac? Možda su odlučili da Balandina
silom isteraju iz kola?
Sažaljenje, žalost, milosrđe nisu urođena svojstva razumnih bi ća.
Sve to dolazi tek sa civilizacijom. A na kojem je stepenu civilizacija
Venerijanaca? To je bilo teško reći.
Za šta ih smatraju Venerijanci? Za razumna bića ili za nepoznate
životinje? Nije li im štogod rekao spoljni izgled ljudi, njihova kola?
Da li su oni svesni koliko je neobično to što se nalazi pred njihovim
očima? …
„Pošto ne vide Sunce, oni i ne znaju da ono postoji. Pošto ne vide
zvezde, ne znaju ni za vasionu", razmišljao je Belopoljski. „Ne će im
ni pasti na um da smo mi stanovnici drugog sveta. Šta li oni misle o
tome otkuda mi na njihovoj planeti?"
Prođe dvadeset minuta ...
Vrati se Venerijanac koji beše otišao. Uostalom, da li baš onaj ili
neki drugi, to ljudi nisu znali. Svi su im Venerijanci izgledali isti.
On kratkim skokovima „priđe" onoj drugoj dvojici, i kao da im
nešto reče. Onda se sva trojica okrenuše „kornjačama".
I ovog puta se nije čuo nikakav zvuk, ali se „kornjače" kao po
komandi uspraviše na dve noge i, opkolivši kola, dohvatiše ih svojim
ogromnim šapama. One bez vidljivog napora podigoše kola i ponesoše
ih prema izlazu. Venerijanci pođoše za njima.
— Nema sumnje! — reče Balandin. — Postoji jezik i postoji
mogućnost da se izdaju naređenja koja razumeju „kornjače". Ali kako
onito rade?
No i ovog puta ne dobi odgovara od svojih drugova. Belopoljski i
Romanov nisu ga slušali.
Opet su ih proneli kroz prolaz i izneli na „ulicu".
 Više nije bilo gomile „kornjača" koja je re nekoliko časova
pratila kola. „Grad" je izgledao pust. Nije se video nijedan njegov
„stanovnik".
„Kornjače“ su išle brzo. Posle dva-tri minuta one se ponovo
spustiše ka jednom „ulazu" i kola s ljudima unesoše u „sobu" koja je
bila deset puta veća od prve.
Ni ovde nije bilo nijednog prozora. Oni nisu bili potrebni u
kućama bez tavanica. Pod i zidovi zračili su ružičastom svetlošću.
Sve građevine u „gradu" bile su, izgleda, u istom stilu i
razlikovale su se samo po veličini.
Kraj zida, nasuprot ulazu, stajalo je dvadesetak Venerijanaca.
„Kornjače" odnesoše kola nasred prostorije i staviše ih na pod.
Zatim se udaljiše.
I trojica Venerijanaca koja su pratila ljude uđoše u „ku ću".

171

Jedan od njih zakuca na prozor od kola.

Belopoljski i Romanov odmah iziđoše. Balandin ostade u kolima.
Venerijanci ničim ne pokazaše da se protive tome.
Nisu li oni shvatili da čovek ne da neće, nego ne može da do đe?
Sve što se dosad zbilo govorilo je u prilog takve pretpostavke.
Venerijanci skočiše napred, zaustaviše se i okrenuše se prema
ljudima.
Smisao tog pokreta bio je jasan — hteli su da se uvere da li ljudi
idu za njima.
Vasionski putnici savladaše, naporom volje, nevoljnu
kolebljivost. Ionako nisu imali mogućnosti da ne ispune želje
domaćina. Oni pođoše za svojim vodičima.
Venerijanci se uputiše ka sredini grupe koja je stajala kraj zida. Za
tri koraka oni stadoše i opet se okrenuše. Jedan od njih napravi rukom
pokret kao da ih gura od sebe. To je moglo značiti samo jedno:
„Stanite!"
Videći da su ljudi shvatili i da ne idu dalje, trojica Venerijanaca
pomešaše se sa ostalima. Sada se, i pored najbolje želje, nije sa
sigurnošću moglo reći koji su od njih dolazili po ljude.
Pravo prema Belopoljskom i Romanovu, odvojeno od ostalih,
stajala su dva Venerijanca. Bili su isti kao i drugi.
Jedan od njih se okrete. Istog trenutka dodadonde mu kameni
pehar.
Opet se na sceni pojavio taj tajanstveni simbol, no ljudi su već
znali šta treba raditi ako im ga Venerijanci pruže.
Tako se i desilo. Venerijanac načini nekoliko skokova i pruži
pehar Romanovu, pred kojim se slučajno našao.
Mladi naučnik primi dar i pruži mu ga natrag. Pri tom se pokloni.
Venerijanac uze pehar i predade ga onome koji ga beše dodao od
samog početka. Obred kao da je obavljen onako kako i treba.
Pokretom ruke, potpuno istim kao i kod ljudi, Venerijanac pozva
obojicu vasionskih putnika da pođu za njim.
Oni koji su stajali kod zida razmakoše se i ljudi ugledaše vrata.
Bio je to četvrtast otvor, koji nije bio ničim zastrt. Iza vrata videla se
druga soba.
Oba Venerijanca uđoše u nju. Ljudi su morali da se sagnu, jer su
vrata bila visoka nešto preko jednog metra. Svi ostali Venerijanci
ostali su u prvoj prostoriji.
Ova druga bila je omanja soba, isto tako bez tavanice. Njeni
zidovi bili su gusto prekriveni dugim granama na randžastih, žutih i
crvenih biljaka, kroz koje je prodirala ružičasta svetlost, Bio je to
divan prizor.

172

Na sredini se nalazilo nisko uzvišenje napravljeno od brvana i

visoko oko šezdeset santimetara. Njegova površina, brižljivo obra đena,
bila je glatka i ravna. Uzvišenje je podsećalo na sto bez nogu. Na
njemu je stajao kameni pehar već poznat ljudima.
Kraj stola ugledaše trojicu Venerijanaca.
Jedan od njih pokretom ruke pozva vasionske putnike da pri đu
„stolu".
Belopoljski i Romanov pokoriše se želji domaćina i sedoše pored
stola na pod. Shvatili su da predstoji dug „razgovor", ali im nije bilo
jasno kako će se on voditi. Između njih, očigledno, nije moglo biti
zajedničkog jezika.
Venerijanci se razmestiše i ostadoše stojeći. Rep im je pomagao
da se udobno smeste i bez ikakvih „stolica".

NEMI RAZGOVOR
 Nekoliko minuta trajalo je uzajamno posmatranje. Stanovnici
dveju planeta, dveju ,,sestara", pažljivo su se proučavali.
Vasionski putnici su ćutali. Neobični ambijent činio je da su im se
srca stezala od nekakvog još nedoživljenog grozničavog uzbu đenja.
Oko njih su se uzdizali zidovi od brvana ukrašeni čudnim
biljkama. Ružičasta svetlost kojom su zračili zidovi činila je da su
biljke izgledale providne, krhke kao staklo i skoro nestvarne. Visoko
nad glavom nadnosio se svod pećine. Na njegovim kamenitim
neravninama poigravale su sjajne mrlje bele svetlosti, koja je izbijala
neznano otkuda. Čudesna polusvetlost „sobe" zamagljivala je obrise
predmeta. Mutno se presijavala glatka površina ,,stola", i pehar koji je
stajao na njemu kao da je lebdeo u vazduhu.
A prema sebi, sasvim blizu, vasionski putnici su videli fantasti čne
glave sa po tri crna oka i s tankim pljosnatim ustima. Ni nosa, ni ušiju,
ni kose. Nikakve odeće. Gola ružičasta koža njihovih ruku i ramena
presijavala se pri svakom pokretu metalnim bleskom.
Čovekoliki! Stanovnici tuđeg sveta! Venerijanci!...
Vasilij Romanov za trenutak sklopi oči. Evo sad će ih otvoriti i
ugledaće bele zidove ambulante na kosmičkom brodu. Sve ovo bio je
samo plod njegove fantazije, bunilo njegovog bolesnog mozga.
Bolestan je, i njegova bolesna uobrazilja dočarala je ovo nestvarno
priviđenje. Kad bude otvorio oči, priviđenja će nestati, kao što nestaje
strašan san posle buđenja.
Ali ,,san" nije nestao, on je i dalje trajao.

173

Jedan Venerijanac se saže i odnekud iza stola dohvati nekoliko

svežnjeva nalik na tanak kanap i komadiće drveta razne veli čine. Sve
to stavi na sto.
Pokreti su mu bili gipki i laki. Ruke Venerijanaca, o čigledno, nisu
imale lakatni zglob.
Romanov zatrese glavom i konačno se povrati. Fantastična slika
bila je stvarnost. Video je pored sebe ozbiljno, usredsre đeno lice
Belopoljskog.
Venerijanac pristupi poslu. Na stolu se pojavi vijugava linija
napravljena od kanapa. Zatim se paralelno s njom ukaza i druga.
Između njih, u šahovskom poretku, on postavi tri reda malih
drvenih kocki. Sa strane se pojavi duguljasta gredica. Venerijanac
jednom rukom pokaza na gredicu, a drugu ispruži prema ljudima.
Vasionski putnici su napregnuto pratili svaki njegov pokret. Bili su
svesni da moraju po svaku cenu shvatiti smisao tih radnji. Venerijanci
su želeli da vode razgovor pomoću crteža. Ne razumeti — zna čilo je
odreći se nade da se nađe zajednički jezik.
Obojica se nagnuše nad stolom.
Prvi se doseti Belopoljski.
— To predstavlja reku i branu — reče on — a gredica, to je naš
brod.
— Mesto gde se ona nalazi tačno je označeno — složi se
Romanov.
Belopoljski stavi prst na „maketu" kosmičkog broda, klimnu
glavom i upitno pogleda u Venerijanca. Ovaj polako naže glavu. Crte
njegovog „lica" ostadoše nepokretne.
Drugi Venerijanac stavi pored „broda" tri male kocke. Jednom
rukom pokaza na njih, drugom — najpre na Romanova, zatim na
Belopoljskog, najposle — na vrata.
I to je bilo prilično jasno. Tri kocke predstavljale su trojicu ljudi.
Venerijanci su pitali koliko ljudi ima na brodu.
Nije bilo teško odgovoriti.
Belopoljski uze nekoliko kockica (dodao mu ih je Venerijanac) i
pored tri stavi još osam.
„Razgovor" je zasad tekao uspešno. Petorica Venerijanaca mogli
su se razumeti. Oni su jasno postavljali pitanja i, o čigledno, dobro su
razumevali odgovore. Njihov umni razvoj bio je na visokom stepenu.
Belopoljski je pomislio da bi to mogli biti Venerini nau čnici, koji su
došli ovamo na jezero kad su primili vest da su zarobljena nepoznata
bića. Onda bi bilo jasno zašto su ljude toliko dugo ostavili same.
Meštani su čekali „dolazak naučne komisije“. Ali odakle je ona
došla?...
Venerijanci su sklonili sa stola „crtež". Šta li će sad pitati?

174

Drugi crtež bio je složeniji i za njega je trebalo dosta vremena. Na

stolu se pojavila čitava karta. Preko celog stola, ukoso, proticala je
reka. (Jedan Venerijanac odmakao je pehar na samu ivicu stola.) Brana
i „kosmički brod" našli su se u uglu. Pored brane Venerijanci su
napravili konture jezera, i tankim kanapom označili šumsku kr čevinu.
Bila je prava, i očigledno nije predstavljala onu koju je otkrio
Belopoljski. Na suprotnom kraju stola postavili su konture drugog
jezera, mnogo većih razmera. Pored njega su se nalazili veliki komadi
drveta. Kod tog jezera završavala se reka.
— Ovi veliki komadi drveta, po svemu sudeći, predstavljaju
planine — reče Belopoljski. — A ovo je planinsko jezero, odakle isti če
reka. Ali šta hoće time da kažu? Ovo im sada ne razumem.
— Ni ja — reče Romanov.
No nisu morali dugo da čekaju. Ubrzo je sve bilo jasno i prili čno
strašno.
Venerijanac je uzeo tri male kocke i stavio ih pored crteža jezera
gde su se oni nalazili. Hteo je time da kaže da te kockice predstavljaju
trojicu ljudi. Zatim ih je uzeo u ruku i preneo ih na drugo, planinsko
jezero.
Belopoljski i Romanov sve shvatiše. Bilo je to strašno i pretilo im
je brzom smrću. Venerijanci su se spremali da svoje zarobljenike
prebace u planine.
Morao im se po svaku cenu objasniti njihov položaj.
Belopoljski je grozničavo razmišljao šta da radi.
Venerijanci, očigledno, ne shvataju da ljudi ne mogu da udišu
vazduh njihove planete. Oni, doduše, vide da zarobljenici imaju na
glavama šlemove koji nisu delovi njihovih tela. No da li su oni kadri
da dokuče namenu tih šlemova?
Belopoljski stade da objašnjava. Upotrebivši sve svoje mimi čke
sposobnosti, on se trudio da im pokaže kako ne mogu disati bez
šlemova. Romanov ga je u tome svesrdno pomagao. U tom trenutku
obojica su izgledala dosta komično.
Venerijanci su pažljivo pratili svaki njihov pokret. Da li su štogod
shvatili ili nisu ostalo je nepoznato.
Jedan od njih obiđe sto, priđe Belopoljskom, uhvati rukama
njegov šlem i poče ga lagano vući nagore, kao da želi da ga skine.
Belopoljski odrečno mahnu glavom i vrlo oprezno odgurnu
Venerijanca.
Ovaj više ne ponovi pokušaj, nego se vrati na svoje mesto. Ova
petorica se okrenuše jedan drugom. Pljosnata usta nisu im se micala,
ali je bilo sasvim jasno da o nečemu razgovaraju. Izgledalo je da
Venerijanci imaju dar govora i mogu da izmenjuju misli. Ali kako i
čime govore, bilo je i dalje neshvatljivo.

175
 „Razgovor" nije trajao dugo. Jedan Venerijanac je opet uzeo tri
kockice, stavio ih na ivicu jezera, pa ih ponovo preneo u planine.
Venerijanci su ponovili svoju pretnju. Očigledno da ništa nisu
razumeli.
Napregnuvši svu volju, Belopoljski se smiri. On odlučnim
pokretom prenese tri kocke natrag na ranije mesto. Zatim ih prenese
do „makete" kosmičkog broda, uze i njega u ruke, zajedno sa
kockama, i sve to stavi kraj planinskog jezera.
Romanov ponovi celu operaciju.
Obojici se činilo da ih Venerijanci ovog puta moraju razumeti.
Molba je bila dosta jasna — da se vrate na brod, pa da sa celom
posadom odlete u planine. Čekali su sa uzbuđenjem šta će odgovoriti
Venerijanci.
Među ovima opet otpoče nemi razgovor. Ovog puta on potraja
dugo.
Ljudi su ćutke Čekali. Život i smrt zavisili su od stepena
razboritosti gospodara planete.
I najzad se Venerijanci opet okrenuše ljudima. Skloniše sa stola
„kartu" reke i počeše da „crtaju" nešto novo.
— Moramo se vratiti u kola — tiho reče Belopoljski — i napuniti
balone.
Romanov klimnu glavom. Već više od tri časa nisu obnavljali
zalihu kiseonika, koji je već bio pri kraju.
— Možemo jednostavno da odemo odavde — reče on — niko
nas ne drži.
— To je opasno, Mogu pogrešno protumačiti naš postupak.
Pričekajmo još malo. Žele nešto da nas pitaju.
Na stolu se pojavi isti crtež koji već beše jednom „nacrtan" —
reka sa branom, kosmički brod, šumska krčevina i jezero. No
Venerijanci su ovog puta pored jezera nacrtali i pećinu. Ona je, prema
njihovom crtežu, bila skoro iste veličine kao i jezero. U pe ćinu su
stavili tri kocke, koje su, kao što je poznato, predstavljale trojicu ljudi.
Zatim je jedan Venerijanac stavio ruku na kameni pehar i pokazao na
„kosmički brod".
Belopoljski i Romanov ništa nisu razumeli.
— Verovatno time hoće da kažu da će nas pustiti —- pretpostavi
Romanov.
— Ne bih rekao. Nikako mi ne liči na to,
Belopoljski uze kocke i prenese ih do „makete" broda.
Venerijanac ih vrati i opet dotače rukom pehar.
„Razgovor" je dospeo u ćorsokak.
Venerijanci su triput uzastopce ponavljali jedno te isto. Romanov,
sav očajan, pogleda u svog komandanta.
Belopoljski je napregnuto mislio. Morao je da ih razume.
 176

Kad je Venerijanac i četvrti put uporno ponovio iste pokrete,

njemu se učini da je shvatio njihov smisao. Seti se kako su i njima
dvaput donosili tajanstveni simbol. Možda to Venerijanci pitaju mogu
li odneti pehar onima koji su ostali na brodu, neće li ih tamo
neprijateljski dočekati?
— Biće, najpre, da je to! — reče Romanov, sav obradovan, kad
mu je Belopoljski izneo svoju pretpostavku.
Konstantin Jevgenjevič stavi pored „kosmičkog broda" osam
kocki. Zatim pokaza na njih i stavi ruku na pehar.
Venerijanac tačno ponovi njegove pokrete. Bilo je jasno da je
Belopoljski pravilno shvatio pitanje i da su Venerijanci, opet, pravilno
shvatili njegov odgovor.
Tako je izgledalo i ljudima i Venerijancima.
Uobičajeni pojmovi i predstave uvek izgledaju prosti i
opštepoznati. Svaki razum teži da drugom biću pripiše paralelan
razum.
Ljudi su mislili da su shvatili značenje kamenog pehara, da je on
simbol mira, izuzetan način da se ispolje prijateljska osećanja.
„Odgovori" Venerijanaca izgledali su im potvrda za to.
Ljudi Zemlje i nehotice su pripisali Venerijancima zemaljski
razum i njihovim poetupcima dali zemaljski smisao. Njihovoj
pogrešnoj računici dosta je doprineo i dobro im poznati oblik pehara.
Ne primećujući da brkaju formu sa sadržajem, oni nisu bili kadri ni da
naslute pravu namenu kamene posude.
I Venerijanci su se prevarili, i prevarili su se iz istog razloga.
„Ljudi" Venere pripisivali su svojim gostima za njih uobi čajene
pojmove o predmetima pa su, tumačeći na svoj način njihove
„odgovore", zaključili da su ih ljudi shvatili i da su voljni da udovolje
njihovoj molbi, koja je u stvari ljudima bila potpuno nepoznata.
No to se tek kasnije obelodanilo. Sada su pak i gosti i doma ćini
bili sasvim zadovoljni postignutim „uspehom". I jedni i drugi su
smatrali da su došli do punog uzajamnog razumevanja u pogledu
kamenog pehara.
Venerijanci pokretima pozvaše ljude da pođu za njima, pa se
vratiše u veliku „salu" u kojoj su se nalazila kola.
Balandin ih radosno dočeka. Dugo čekanje i zabrinutost sasvim
su ga izmučili. Ta on nije znao kuda su i zašto odveli njegove drugove.
Nije znao šta su s njima uradili. Kad je video da su obojica živi i
zdravi, on odahnu s olakšanjem.
Belopoljski i Romanov požuriše kolima. Osećali su da je kiseonik
pri kraju. Bilo je teško disati. Mada prečišćen od ugljendioksida i
formaldehida pomoću filtrova gasmaski, vazduh Venere nije bio dobar
za disanje — u njemu nije bilo dovoljno kiseonika.
Petorica Venerijanaca opkoliše kola. Svi ostali se nekuda
izgubiše,
                                                           177

— Odmah su otišli čim ste vi otišli — reče profesor. — Ovde

celo vreme nije. bilo nikoga.
Da bi se baloni napunili kiseonikom, trebalo je samo nekoliko
minuta, Venerijanci su gledali šta ljudi rade i svaki čas su se okretali
jedan drugom kao da izmenjuju utiske.
— Da li govore? — upita Balandin.
— Ne — odgovori Belopoljski — samo pokretima.
On mu ispriča kako to oni razgovaraju i saopšti mu rezultate
razgovora.
— Šta li će s nama uraditi?
— Već sam rekao — prebaciće nas u planine. Svi naši napori da
im objasnimo kako nemamo šta da udišemo ostali su bez uspeha. Ne
razumeju nas.
— I vi ste se s tim pomirili?
Belopoljski sleže ramenima.
— Sad se spremaju da posete kosmički brod — reče on umesto
odgovora — i da tamo izvrše obred s peharom. Nadam se da će se
naši drugovi dosetiti šta da urade.
— Možda bi bilo dobro da po njima pošaljemo pisamce?
— Baš o tome i razmišljam. Treba pokušati.
Belopoljski i Romanov ponovo iziđoše iz kola. Vratanca ostadoše
otvorena, želeći time da pokažu kako imaju puno poverenje u
Venerijance. Konstantin Jevgenjevič priđe jednom i pokretom ruke
pozva ga da pređu u sobu sa stolom.
Venerijanac shvati i odmah pođe onamo. Belopoljski je nosio
olovku i notes.
Prišavši „stolu", on nacrta na listu isti plan koji su dvaput crtali
Venerijanci — reku s branom, kosmički brod i jezero. Zatim na
drugom listu napisa kratko pismo Meljnikovu.
Venerijanac je sa očitim interesovanjem posmatrao šta on radi,
Oprezno je dodirnuo rukom notes i olovku.
 Belopoljski se dade u objašnjavanje da to pisamce treba odneti u
kosmički brod. Nekoliko puta je pokazivao na njega i na crtež broda.
Zatim je pisamce stavir u pehar.
Venerijanac je zanemeo. Gledao je u pehar, i Belopoljskom se
činilo da njegov stav pokazuje napregnuto iščekivanje.
Šta je on to čekao?...
Tako je prošao jedan minut.
Iznenada Venerijanac polete peharu, izvadi pisamce i baci ga na
sto. Taj gest mogao je značiti prezir, negodovanje, ili prosto odbijanje
da se udovolji molbi. Možda ga je čovek uvredio kad je u svetu
posudu stavio stran predmet? No kako se dosetiti tome kad „lica"
Venerijanaca ne odražavaju nikakva osećanja, kad su stalno potpuno
nepokretna?

178

Ali zašto nije odmah izvadio hartiju iz pehara? Zašto je na nešto

čekao? ...
Belopoljski je bio ubeđen da pokušaj nije uspeo. Venerijanci neće
predati pisamce.
I najednom čudno stvorenje uze jednom rukom hartiju, drugom
pokaza na crtež, pa onda na „pehar";
Nije li ipak pristao?
Belopoljski klimnu glavom i opet ponovi svoje objašnjenje,
Venerijanac tačno ponovi sve njegove pokrete, Opet se javi nada da će
pisamce biti predato. Jedino se, očevidno, nije smelo stavljati u pehar.
Belopoljski pomisli kako razumna bića različitih planeta uvek
mogu da nađu put za izmenu misli ma koliko da malo liče jedno na
drugo.
Venerijanac još jednom pokaza na pisamce i na crtež broda na
hartiji. To je već zvučalo ubedljivo — Venerijaci su bili saglasni.
Ali ko će predati pisamce? Ako bi to bila „kornjača", ona će na
putu ka kosmičkom brodu neizbežno ići ispod vode, Kako pisamce
zaštititi od dejstva vode? Staklena flaša mogla se razbiti.
Belopoljski nije oklevao. On izvadi iz džepa zlatni hronometar.
Bio je to poklon njegovog učitelja — čuvenog ruskog astronoma — i
Konstantin Jevgenjevič se nikada nije rastajao od drage mu stvari. Io
nije bilo izbora, morao je da rizikuje sat. On stavi pisamce i stavi ga
pod zadnji dvostruki poklopac. Sat se hermetički zatvarao i voda nije
mogla probiti u njega. Zatim pruži hronometar Venerijancu.
Ali ovaj ga ne uze. Gledao je u sat i kao da se plašio da ga
dodirne. U čemu je stvar?
Belopoljski se seti da Venerijanci imaju istančan sluh. Možda mu
smeta kucanje sata. Izgleda da će najpre to biti. Ali kako da ga
zaustavi? Belopoljski ga je svakog „jutra" navijao, uprkos tome što je
bio u zarobljeništvu.
I opet ni časak nije oklevao. Otvorio je zadnji poklopac i prstom
pritisnuo na oprugu. Ona se slomi, i sat stade.
Venerijanac ovog puta uze njemu neshvatljivi predmet. Pri tom on
i treći put pokaza na crtež kosmičkog broda.
Belopoljski odahnu s olakšanjem. Pisamce će biti predato, na
brodu će saznati šta im se desilo i gde se nalaze. Ostalo će zavisiti od
Meljnikova. Belopoljski je bio uveren da će se njegov zamenik sna ći.
Oni se vratiše kolima.
Sat je ostao na „stolu". Belopoljski je tamo ostavio i olovku i
notes. Video je da su ti predmeti veoma zainteresovali Venerijanca.
Romanov ga dočeka s novošću.
— Oni mole da im pokažem kola u pokretu — reče on.
— Neka — odgovori Belopoljski —- to je sasvim razumljivo.
Ispunite im želju. Soba je dosta velika i kola mogu da naprave krug.

179

Samo ni za živu glavu ne palite reflektore.

Romanov sede za upravljač. Belopoljski ostade sa Venerijancima
i objasni im pokretima da treba da se odmaknu uza zid. Oni poslušno
izvršiše naređenje. Jezik pokreta zasad je uspešno zamenjivao re či. To
je bilo zbog toga što se osnovni pokreti bića obdarenih razumom i
rukama ne mogu mnogo razlikovati. Oni nisu izmišljeni, njih je
diktirala priroda.
Kola krenuše napred. Njihove gusenice prouzrokovale su, na
podu od brvana, strahovitu buku.
Venerijanci se uhvatiše rukama za donji deo glave do samog
vrata. Izgleda da su se upravo tamo nalazili njihovi organi sluha, koji
su, po svemu sudeći, bili veoma osetljivi.
Svih petoro se okrenuše zidu,
Belopoljski shvati šta znači taj pokret. On potrča prema kolima.
— Stojte! — viknu Romanovu.
Kola stadoše u mestu. Buka prestade,
— Oni ne mogu da podnesu toliku buku — objasni Konstantin
Jevgenjevič — uši su im osetljive.
Venerijanci ponovo priđoše kolima. Činilo se da ih sada
 razgledaju s većom pažnjom nego ranije.
Jedan od njih uputi se izlazu iz sobe i izgubi se.
Preostala četvorica „zamoliše" Belopoljskog da uđe u kola. On se
pokori, ne shvatajući u čemu je stvar.
— Šta se desilo? Kud je otišao Venerijanac? ..
Svaka promena u ponašanju Venerijanaca i nehotice je izazivala
uznemirenost. Ljudi su se sve vreme nalazili na ivici života i smrti.
Shvatali su, po njihovom mišljenju, pokrete svojih tamničara, ali
nikako nisu mogli da uđu u njihovu psihologiju i u njihov na čin
mišljenja. Bilo je nemoguće pogoditi njihove namere u svakom
pojedinom slučaju. Kao što se spoljni izgled Venerinih „ljudi"
razlikovao od izgleda ljudi sa Zemlje, tako su se i njihovi postupci
morali razlikovati od postupaka ljudi. Sve je bilo nepoznato; navike,
običaji, shvatanje onog što ih okružuje, sam način mišljenja — sve je
bilo tajanstveno.
Posle deset minuta Venerijanac se vrati. S njim je išlo deset
„kornjača". One podigoše kola i ponesoše ih prema izlazu. Petorica
Venerijanaca ostadoše u „kući". Oni ne pođoš s njima, i trojica ljudi
još više se zabrinuše. Mada i nisu ličila na njih, ipak ih je umirivalo
prisustvo tih nesumnjivo visokorazumnih bića. Ljudi nisu imali ni čeg
zajedničkog s ,,kornjačama". Vasionskim putnicima se i nehotice
činilo da su sigurni kad se nalaze pored Venerijanaca. To pogrešno
uverenje objašnjavalo se uvažavanjem koje je čovek navikao da
ukazuje razumu ma u kakvom se obliku on ispoljavao. Prirodno je da
se od razuma očekuje „čovečnost".

180

„Kornjače" prođoše kroz hodnik i iziđoše na „ulicu",

Kud nose kola? Ubrzo se to razjasnilo.
Posle nekoliko minuta pred njima se ukazala poznata „ku ća".
„Kornjače" staviše kola na ranije mesto, pa se onda jedna za drugom
izgubiše.
Oko njih su opet bili goli zidovi tamnice.
— Ako nas ostave ovde još dvadeset četiri sata, propali smo —
reče Belopoljski.

TAJNA KAMENOG PEHARA

 Namirnice eu već bile pri kraju. Ali, što je bilo još strašnije, pri
kraju su bile i zalihe kiseonika. Vasionski putnici su na čeli i poslednji
rezervoar. Uz najveću štednju moglo ga je biti još za dvanaest časova,
pod uslovom da se uglavnom udiše Venerin vazduh.
Već petnaest časova nalazili su se u „tamnici". Venerini nau čnici
kao da su zaboravili na njih. Niko nije dolazio sem dvojice
Venerijanaca, koji su u dva maha doneli ljudima „riblje" lepinje.
To je bio znak da su se Venerijanci na neki način brinuli o
svojim zarobljenicima, ne želeći da ovi pomru od gladi. Ali je bilo
jasno da o najglavnijem pitanju — disanju — nimalo nisu mislili.
— Danas! — reče Belopoljski.
Balandin i Romanov oćutaše.
Da! Danas će sve biti svršeno! Pre no što padne „noć" oni će biti
mrtvi.
Belopoljski je čekao na smrt s ledenom mirnoćom. Smatrao je
da je učinio sve što se u njihovom položaju moglo u činiti. Ako su
Venerijanci predali pisamce, onda je Meljnikov upozoren. Kosmi čki
brod vratiće se na Zemlju, i ljudi će saznati da je Venera nastanjena
razumnim bićima. Organizovaće se velika ekspedicija, koja će
pretražiti pećinu, otkriti planinsko jezero i odgonetnuti sve tajne.
Belopoljski je nalazio utehu u pomisli da njihova smrt neće biti
uzaludna. Bio je čvrsto uveren da se Meljnikov neće oglušiti o
njegovo naređenje i da neće učiniti nerazuman pokušaj da se probije
u pećinu. To je moglo dovesti samo do novih žrtava.
Balandin se isto tako pomirio sa svojom sudbinom, ali iz drugog
razloga. Opečene noge stršno su ga bolele i on je skoro sa
zadovoljstvom mislio na to kako će se ubrzo spasiti teških bolova.
Pikrinska kiselina više nije pomagala. Rane su pocrnele i zagnojile su
se. Profesor se nalazio u takvom stanju da ni o čemu drugom nije
mogao misliti sem o tome da se što pre spase muka.

181

Romanov, mlad i zdrav, nije, mogao tako mirno da rasu đuje.

Hteo je da živi, i stalno je predlagao sve nove i nove fantasti čne
planove za spasavanje. Belopoljski ga je pažljivo slušao, ali mu je
svaki put raspršavao sve njegove iluzije. Hladna logika vo đe
ekspedicije dovodila je Romanova do očajanja.
Nije znao da je Konstantin Jevgenjevič već odavno razmotrio
mogućnost i hteo da učini poslednji pokušaj da spase baš njega.
 Trebalo je zato sačekati da Venerijanci ostvare svoju pretnju i
prebace zarobljenike na planinsko jezero. Sasvim je bilo verovatno da
neće naterati ljude da iziđu iz kola, nego će ih poneti, kao što su
i dosada radili. Put je mogao voditi samo rekom.
Ali vreme je prolazilo a Venerijanci nisu ništa preduzimali.
Belopoljski se bojao da se njegova zamisao neće ostvariti na vreme
— pre će nestati kiseonika i Romanov će dočekati sudbinu njih
dvojice. Belopoljski je s tugom i sažaljenjem mislio o tome. Sat
ugrađen u pult kola pokazivao je devet i trideset „ujutru" kada najzad
začuše da, se približavaju „kornjače". Bat njihovih koraka jasno se
razlikovao od lakih skokova Venerijanaca.
— Izgleda da počinje putovanje u planine — reče Belopoljski.
— Vrlo dobro! To je upravo ono što želim.
Balandin nije slušao. Romanov začuđeno pogleda u
Belopoljskog ne shvatajući smisao njegovih reči. Šta ima dobro u tom
što će kola i njih same odneti nekuda u daleke planine? To ih ne će
spasiti smrti, već, naprotiv, ubrzaće je. Bez spoljnog vazduha naglo
će se povećati utrošak kiseonika.
U „sobu" uđe deset „kornjača". Kao i uvek, one bez ikakvog
vidljivog napora podigoše kola i iznesoše ih na, „ulicu".
Belopoljski je očekivao da će okrenuti ka tunelu, da će pro ći
kroz jezero i da će se dalje uputiti ka reci. Imao je nameru da na
rečnoj obali uključi motor u kolima na najveće opterećenje i da tako
veže ruke nosačima. Romanov će to iskoristiti i pokušati da pobegne,
upotrebivši, ako zatreba i oružje. Lično će mu pomo ći — radom
motora, svetlošću reflektora i oružjem.
Istina, nije bilo mnogo izgleda na uspeh, ali Belopoljski nije
mogao da smisli nešto drugo. O sebi i Balandinu nije se brinuo.
Profesor ionako nije mogao da beži, a da ga samog prepusti besu
„kornjača", to Belopoljskom ni na um nije padalo. Ako se spase
njihov drug, biće to ipak nešto — razmišljao je on.
Ali „kornjače" ne pođoše ka tunelu. One krenuše ka dubini
pećine, pređoše već poznati put i odnesoše ih u istu „ku ću" u kojoj su
bili sinoć.
Ponovo su ugledali veliku „salu", a kraj vrata je opet stajalo
dvadesetak Venerijanaca.

182
 „Kornjače" staviše kola na pod, pa se udaljiše.
Niko nije prilazio i nije ih zvao da iziđu. Venerijanci kao da su
nešto čekali.
Belopoljski je, ne vidom, već nekim nejasnim osećanjem, šestim
čulom, primetio da se Venerijanci ne ponašaju kao ranije. Učinilo mu
se da na kola i ljude gledaju neprijateljski. Ne bi mogao da objasni
zašto mu je takva misao pala na um, ali je zbog nečeg bio uveren da
se ne vara. Nešto se desilo, i to „nešto" nije bilo povoljno za njih.
Venerijanci nisu prilazili.
Belopoljski se odluči da sam pođe u susret neizvesnosti. Bilo je
nepodnošljivo čekati a ništa ne preduzimati.
— Ostanite u kolima — reče on Romanovu. — Pokušaću da
izvidim šta čekaju.
On izađe iz kola i uputi se prema Venerijancima.
Oni se razmakoše kad se on primače i napraviše mu put ka
vratima. Belopoljski, ne oklevajući uđe u sobu sa stolom. Trojica
Venerijanaca pođoše za njim.
Kao da se nije ništa izmenilo u toj prostoriji. Na zidovima su kao
i pre visile kristalno prozračne biljke, osvetljene odostrag ruži častom
svetlošću. „Sto" je bio isti, ali je Beloioljski odmah zapazio da na
njemu nema kamenog pehara. Nije bilo ni notesa, ni olovke, ni
njegovog hronometra. Na stolu su ležala nekakva tri odlomka.
Pomoću kanapa, kocaka i gredica Venerijanci brzo „nacrtaše"
kartu. Bio je to isti onaj crtež koji je predstavljao reku, kr čevinu,
kosmički brod i jezero. Pored „makete" broda oni postaviše osam
kocaka.
Belopoljski zapazi da Venerijanci nisu zaboravili broj članova
posade.
Zatim jedan od njih uze tri kocke i prenese ih na crtež šumske
krčevine. Kraj „kosmičkog broda" ostade pet.
Šta to znači?.
Nisu li trojica vasionskih putnika pošli u izviđanje na jezero i
pali u ruke Venerijanaca? Belopoljskog obuze mu čan nemir. Zar se
Meljnikov nije držao njegovog naređenja?
Venerijanac pokaza rukom na tri kocke, a drugu pruži ka
odlomcima koji su ležali na stolu.
Pogledavši pažljivije, Belopoljski shvati. Bile su to krhotine
kamenog pehara.
Šta se desilo? Šta se zbilo na krčevini, gde su se Venerijanci,
očigledno, sreli sa trojicom ljudi?
Zašto je razbijen simbol mira i prijateljstva? Venerijanac je o čito
hteo da kaže kako je čovek razbio pehar.

183

Belopoljski nije mogao ni da zamisli da bi njegovi drugovi mogli

namerno učiniti takvu nesmotrenost. Iza toga se nešto krilo. Bilo je
jasno da se nije prevario, i da su Venerijanci odista promenili svoje
držanje prema ljudima, i to baš posle razbijanja pehara. Kako se sna ći
u svemu tome, kako uspostaviti ranije odnose?
Venerijanci mu pritekoše u pomoć.
Jedan od njih okrete glavu prema vratima. Nije viknuo, nije
ispustio nikakav zvuk, ali je odmah, kao u odgovor na ne čujnu
naredbu, ušao jedan Venerijanac, koji beše ostao u velikoj „sali",
stavio na sto drugi pehar, potpuno isti kao prvi.
Belopoljski oseti da se konačno zapetljao. Ništa nije mogao da
shvati. Ako Venerijanci imaju nekoliko pehara, zašto su se onda
toliko razljutili što su izgubili jedan? Šta, na kraju krajeva, ozna čava
taj čudni predmet, kome Venerijanci, očigledno, pridaju tako velik
značaj?
Trojica Venerijanaca pokazaše rukom na pehar, a drugu
ispružiše prema čoveku koji je stajao pred njima. Po licu im se videlo
da su nešto naređivali. I to naređenje se odnosilo na kameni pehar.
Belopoljski oseti kako mu čelo orosi hladan znoj. Šta ho će od
njega Venerijanci! Šta treba on da uradi?
Seti se jučerašnjeg „razgovora", učini mu se da je sada uhvatio
jedan drugi smisao tog razgovora. Venerijanci su i ju če mogli
zahtevati isto ovo što i danas. Zatim su mogli pristati da se tome
zahtevu udovolji na kosmičkom brodu. I onda su doživeli neuspeh —
pehar se razbio. Ko je kriv za to, sad nije bilo važno. Oni su se
odlučili da kod njega postignu cilj. Ali u čemu je bio taj cilj? Šta oni
hoće? ...
Belopoljski je navikao da vlada svojim živcima. On prisili sebe
da se smiri i da hladnokrvno razmisli.
Očigledno je da se sve vrtelo oko kamenog pehara. Trebalo je s
njim nešto uraditi. Zar da ne uspe da to sazna od Venerijanaca? Pa
juče se s njima sporazumeo.
„Da sumiramo sve što znamo", pomisli on. „Dvaput su nam
Venerijanci donosili pehar i uzimali ga natrag. To je po njihovim
pojmovima moglo značiti da smo saglasni da ispunimo molbu. Zatim
 su nas oni razumeli tako da će molba biti ispunjena na brodu.
Pošto su pretrpeli neuspeh, nije važno iz kog razloga, ho će sada
da je ja ovde ispunim, na licu mesta."
On uze pehar u ruke. Venerijanci ga u tome ne sprečiše. Oni su
čekali.
Belopoljski je izvanredno logično razmišljao šta dalje da radi. Da
vrati pehar! To nikako! Da ga odnese u kola? Ni to! Da u njega stavi
nešto? Seti se kako je Venerijanac izbacio pisamce koje beše stavio u
njega. Nikako to!

184

Pa šta onda? ...

Belopoljski pažljivo osmotri kamenu posudu. Smetala mu je
mutna ružičasta svetlost „sobe". No ipak je, na spoljnoj strani pehara
zapazio nekakve ukrase u vidu rezbarije.
On se zagleda, naprežući svoj oštri vid, i spazi...
Šta je to? ...
U magnovenju mu pred očima iskrsnuše tmurne crnobele stene
Arsene ... Okrugla kotlina ... Granitne figure . . . Oktaedri,
dodekaedri, kocke ...
Upravo oni su bili izrezbareni na kamenom peharu koji je
pripadao Venerijancima.
Belopoljski diže glavu. Naspram sebe ugleda Venerijance.
Oni?... Ne, to je nemogućno! Venerijanci — i međuplanetarni let ...
To se nikako ne slaže!
Bila je to slučajnost. Čudna slučajnost!
Pa on može da upita.
Belopoljski pokaza prstom na figure izrezbarene na peharu.
Venerijanac ponovi njegov pokret i pokaza na njega. Dvojica
drugih učiniše isto.
Belopoljskom pade na um čudna misao. Da li Venerijanci hoće
time da kažu da pehar pripada ljudima?
Da su ga baš ljudi napravili?...
A ako nisu ljudi, onda... Da, dabogme, to je ono!
Naučnici znaju za takve trenutke. U zamršenom lavirintu
koprcala se misao željna saznanja. Ona traži razjašnjenje.
I najednom kao blistava svetlost sine u mozgu pravilno rešenje,
i sve što je izgledalo nejasno i zagonetno postaje jasno.
Belopoljski je shvatio.
Kamene pehare nisu napravili Venerijanci. Neko ih je, vrlo
davno, doneo na Veneru. Ko? Oni isti koji su na Arseni postavili
granitne figure. Iz pokolenja u pokolenje prenosi se predanje o
neznanim došlvacima.
Venerijanci misle da su im pehare ostavili ljudi Zemlje, koji su
po drugi put posetili njihovu planetu. Naravno, oni ne znaju za
postojanje Zemlje, ne znaju odakle su im i zašto došla onda i sada
bića koja nimalo ne liče na njih i koja su ovladala njima nepoznatom
tehnikom. No oni žele da im se vrati ono što su ti pehari predstavljali
u dalekoj prošlosti i što su oni, nesumnjivo, bili zaboravili ili još pre,
izgubili.
Čemu služe ti pehari? Sada je to bilo glavno pitanje.
Belopoljski uze u ruku krhotinu razbijenog pehara.
Spoljna strana, bez sumnje, bila je od kamena, ali je na
unutrašnjoj ugledao sloj nekakve materije. Bila je tvrda, no to nije
kamen. Razgledavši pehar još jednom, on se uveri da je sva njegova
unutrašnjost prekrivena istom materijom.
185

Ovde i samo ovde krilo se rešenje zagonetke.

Belopoljski pokaza da želi da se vrati kolima. Venerijanci
shvatiše i pođoše zajedno s njim. Jedan od njih ponese i pehar.
„Sala" je bila puna Venerijanaca. Bilo ih je najmanje dve
stotine.
Kad je prišao kolima (uz put su mu Venerijanci žurno pravili
put), Belopoljski ispriča drugovima šta mu je palo na pamet i pokaza
krhotinu pehara.
— Pomozite mi da do kraja odgonetnemo zagonetku — zamoli
on.
Balandin nije mogao da shvati njegove reči. Profesor se nalazio
u polusvesnom stanju.
Romanov uze krhotinu. Uprkos svojoj mladosti, geolog je bio
iskusan i svestran naučnik. Odmah je shvatio da pred sobom ima
veštačku leguru, a ne prirodnu materiju. Boja legure bila je tamnosiva.
— Ovo me potseća na termit — reče on.
Termit!...
Belopoljskom se učini kao da je dobio ušicama po glavi.
Vatra!...
U peharu je gorela vatra. Venerijancima su ostavili vatru
nepoznati vasionski putnici, a Venerijanci su je izgubili. Nisu umeli
da sami naprave vatru, ali se kod njih očuvalo predanje o njoj, i oni
su molili da se ona opet zapali.
 Da, upravo je tako! Odgonetka je nađena..
— Čime da se on upali? — upita on.
— Ako je ovo sloj termita — reče Romanov — onda je on već
odavno izgoreo. Termit brzo gori,
— Ova materija nije zemaljskog porekla. Možda i nije termit.
Ali ona mora da gori.
— Termit se pali magnezijumom — reče Romanov. — Mi ga
nemamo. Vtorov ga svakako ima.
— To nije termit — ponovi Belopoljski. — Imate li šibicu?
— Nemam, Ali imamo akumulatore.
— Brže! — nestrpljivo reče Belopoljski.
Akumulatori daju jednosmernu struju. Pri dosta visokom naponu
nema ništa jednostavnije nego pomoću nje dobiti vatru. Dovoljno je
približiti dva provodnika spojena s polovima akumulatora. Izme đu
njih će se pojaviti voltin luk. Njime se lako može upaliti iver ili
hartija.
— Budite oprezni! — reče Romanov kada u rukama Belopoljskog
planu žutim plamenom list hartije istrgnut iz notesa.
— Ako je ovo zaista termit, razviće se veoma visoka temperatura.
Čim se hartija upalila, Venerijanci su se odmah odmakli od kola.
Bilo je očigledno da su se uplašili. Onaj što je držao pehar u rukama
hitro ga stavi na pod i povuče se s ostalima.
186

— Znaju šta će se desiti — reče Romanov. — Za ime sveta,

pažljivije!
— Nemamo izbora!
Belopoljski prinese peharu zapaljenu hartiju. Nije se usu đivao da
je baci. Hartija je mogla da se ugasi — a ko ga zna šta bi usledilo u
slučaju neuspeha!
Plamen hartije liznu unutrašnju površinu pehara. Kratka
varnica!... Oblačić dima vinu se uvis i ispari u vazduhu.
Nad kamenim peharom visoko se uzdiže bledoplavi časti plamen.
Takav plamen daje tanak sloj upaljenog alkohola,
Plamen je bio „hladan". Iako je stajao pored pehara, Belopoljski
nije osećao nikakvu toplotu.
— To nije termit, — reče Romanov.
Venerijanci su zurili u pehar. Plamen ih nije zaslepljivao, bio je
sasvim slab. Zatim su se počeli polako primicati peharu.
Belopoljski uđe u kola.
Sad su ljudi bili svedoci mnogobožačkog klanjanja vatri. Svaki
Venerijanac je doticao pehar glavom i rukama i odlazio do zida. Taj
obred trajao je dosta dugo — Venerijanaca je bilo najmanje dvesta.
Evo i poslednji Venerijanac se „poklonio peharu". Kraj njega su
ostala petorica. Jedan od njih podiže pehar i ponese ga izlazu. Svi
pođoše za njim.
Izgledalo je da su sasvim zaboravili na ljude.
„Soba" opuste. Ljudi ostadoše sami.
— Sav trud uzalud! — reče Belopoljski, sležući ramenima.
No ne prođe ni dva minuta a dvojica Venerijanca se vratiše. S
njima je bilo deset „kornjača".
— Dakle, tu smo! — reče Romanov. — Više im nismo
potrebni, i sad će nas pobiti.
— Ne bih rekao — odgovori Belopoljski, izlazeći iz kola.
Venerijanci priđoše i padoše pred njim na pod. Konstantin
Jevgenjevič se ne začudi — to je i očekivao. Klanjaju ći se neobi čnom
plamenu, Venerijanci su se morali pokloniti i onima koji su ga
zapalili. Ali zašto to oni nisu ranije radili ako su znali da im ljudi
mogu dati vatru? To nimalo nije bio „ljudski" postupak.
„Nije to klanjanje nego izražavanje zahvalnosti", pomisli
Belopoljski.
Venerijanci se digoše. Pokretima ruku zamoliše čoveka da po đe
s njima u sobu sa „stolom".
Šta još hoće?
Belopoljski im ispuni želju.
Na „stolu" je ostao nedavno napravljen crtež. Venerijanac stavi
pored „kosmičkog broda" osam kocaka. To je predstavljalo osam
ljudi koji su ostali u njemu. Kraj jezera on smesti pet drugih kocaka.

187

Zašto pet? Bila su samo tri zarobljenika.

Ali se odmah sve razjasni. Venerijanac pokaza na kocke i
ispruži ruku prema Belopoljskom. Zatim pokaza na sebe i na drugog
Venerijanca.
Zasad je to bilo dosta jasno. Pet kocaka predstavljalo je trojicu
ljudi i dva Venerijanca.
Šta će biti dalje?
Dalje se desilo nešto što Belopoljski nikako nije očekivao.
Venerijanac je uzeo pet kocaka i preneo ih ka kosmi čkom brodu.
Nije moglo biti sumnje! Venerijanci su želeli da posete brod!
Belopoljski je bio zadivljen. Dakle, Venerijanci se nimalo nisu
 plašili broda. Čak su želeli da ga razgledaju.
No vođa ekspedicije nije osetio samo divljenje. On je sad
konačno došao u nedoumicu za šta da smatra Venerijance? Ko su
oni?
Bića obdarena visokim umom ili divljaci koji se klanjaju
kamenom peharu i upaljenoj vatri u njemu, koja im, o čigledno, nije
potrebna? Predstava o visokom razvoju uma nikako se nije mogla
povezati s prizorom koji su ljudi malopre posmatrali. A želja da
posete brod nikako se nije slagala s predstavom o divljacima koji
treba da se plaše neobičnog ogromnog predmeta.
Prosta i prirodna misao da ljudi odveć malo znaju o
stanovnicima Venere da bi stvarali zaključke nije zbog nečeg, padala
na um Belopoljskom. Ljutile su ga te zagonetke, koje su se re đale
jedna drugom. Bio je do krajnosti iscrpen trodnevnim
zarobljeništvom i neprekidnim uzbuđenjem. Sad nije mogao da
rasuđuje sa uobičajenom jasnoćom misli. Iz istog razloga nije mogao
ni to da dokuči.
Šta da odgovori Venerijancima? Svakako, treba se složiti s
njima. Neka posete brod ako baš to žele.
Belopoljskom dođe misao da bi bilo dobro povesti jednog
Venerijanca na Zemlju, ali je odmah s negodovanjem odbaci. Bilo bi
to najgnusnije nasilje, nedostojno čoveka. Kako je mogao i pomisliti
tako nešto?
On ponovi pokrete Venerijanca, pokazujući time da udovoljava
njegovoj molbi.
Vratiše se kolima.
— Šta će da udišu na našem brodu? — upita Romanov kad mu
je Belopoljski rekao za namere Venerijanaca.
— Sasvim prosto —- odgovori Konstantin Jevgenjevič —
vazduh Venere.
Belopoljski uđe u kola. Pozva i obojicu Venerijanca da pođu za
njim, ali oni odbiše.

188

Nije li to značilo da oni hoće sami da dođu? Ili ih Belopoljski

opet nije razumeo? Bilo je moguće i jedno i drugo.
,,Kornjače" podigoše kola i pođoše. Za njima su išli Venerijanci.
Grad" je izgledao prazan kao i pre. No ljudi su znali da taj
utisak vara.
 ,,Šteta što nismo videli njihove stanove", pomisli Belopoljski.
,,Kuće u kojima smo mi bili očigledno nisu za stanovanje. Oni mora
da imaju radionice, gde se izrađuju, na primer, posude".
Pronesoše ih pored poznate „tamnice". Belopoljski i Romanov se
pobojaše da će „kornjače" krenuti ka njoj i ovog puta ih ostaviti tamo
da sigurno umru. Ali one prođoše pored opasnog mesta.
Evo, najzad, i ružičastog tunela.
Oba Venerijanca koja su pratila kola krenuše nekuda u stranu i
nestadoše. „Kornjače" zagaziše u vodu.
Skoro tri zemaljska dana i noći proveli su ljudi kod Venerijanaca
u zarobljeništvu, u podzemnom „gradu". Šta su videli za to vreme?
Može se reći — ništa! Šta su saznali o Venerijancima? Vrlo malo!
Doživljaj koji ih umalo nije stajao života nije ni za korak
unapredio njihovo poznavanje planete. Možda se nagomilalo još više
zagonetki.
Evo i dna jezera, osvetljenog slabom svetlošću zagonetnih
brvana.
Šumska krčevina ...
Opet se pojaviše Venerijanci. Bilo je sasvim jasno da su iz
pećine izašli drugim, nadzemnim putem i da su obalom obišli jezero.
Nije li to značilo da Venerijanci ne mogu da borave pod vodom?
Sigurno.
Obala reke ...
I, najzad, pred ljudima, u mračnoj noći, kao kakva gromada,
iskrsnu silueta dragog im broda.

KRAJ ZAROBLJENIŠTVA

Pred osvetljenim ekranom, kao da su opčinjeni, stajalo je

nekoliko minuta osam ljudi. Radost i tuga, nada i očajanje —
suprotna osećanja borila su se u njima, smenjuju ći se naizmence.
Bojali su se da poveruju svojim očima i silno su želeli da to ne bude
samo san.
Ono što su videli bilo je prosto neverovatno. Pojava kola koja su
naočigled trojice članova posade bila odne sena u jezero li čila je na
bajku.

189
 Svega nekoliko minuta ranije Meljnikov je rekao: ,,Ako budu
smatrali za potrebno, oni će sami poslati tela naših izginulih
drugova." I, evo, kao u odgovor na te reči, kola stoje na vratima
izlazne kamere. U njima treba da se nalaze tri mrtva tela.
Ali instrumenti na pultu odlučno su pobijali takav zaklju čak.
Uređaj za filtriranje bio je u radu. Niko sem Belopoljskog, Balandina
ili Romanova nije ga mogao pustiti u pogon, nije čak mogao ni u ći u
izlaznu kameru.
Ali kako je neko od njih mogao ostati živ ako se kiseonik iz
rezervoara kola još juče iscrpao? U vodi, bez pristupa spoljnog
vazduha, on se nije mogao štedeti.
— Možda se vratio samo jedan od njih — prošaputa Meljnikov.
Bilo je to jedino i, očigledno, ispravno objašnjenje. Jednom
čoveku taj kiseonik je mogao trajati još dvadeset četiri časa.
Ko se od trojice vratio na kosmički brod? Koga će morati da
oplakuju? ...
Jedan koga su već „sahranili" nalazio se u izlaznoj kameri,
sasvim blizu. Ali nijedan od osam ljudi nije pojurio k njoj. Dobro su
znali da će se unutarnja vrata otvoriti tek za dvadeset minuta. Mu čeni neizvesnoš ću, svi
su ostali na mestu ne skidajući pogleda sa ekrana.
I oni ugledaše ...
U opštoj zbunjenosti, niko se nije dosetio da upali reflektor i da
osvetli kola. Ona su, u noćnom polumraku, izgledala kao nejasna
senka. I najednom se, kraj kola, pojaviše druge pokretne senke.
Bilo ih je tri!
Međutim, neko, možda jedan čovek, nalazio se ve ć u kameri.
Kraj kola nije moglo biti više od dva čoveka.
A bilo je tri senke.
Zagledani u ekran, vasionski putnici su napregnuto gledali.
Jedna senka ... Prepoznadoše visoku priliku Belopoljskog. Kraj
njega se micalo nešto ... Dva bića, čije su tamne siluete imale čudne,
neobične oblike ...
Šta je to? ...
— Upalite svetlost! -— naredi Meljnikov.
— Ne treba! — odjednom viknu Knjazev. — To su Venerijanci!
— Da, oni su! — uzbuđeno potvrdi Korževski.
Novo, i još veće iznenađenje!
Zar su uspeli da nađu zajednički jezik sa stanovnicima jezera?
Zar Venerijanci imaju razvijenu tehniku, pa su mogli da snabdeju
ljude kiseonikom za disanje? Jer, kako bi inače ostala u životu oba
vasionska putnika? U izlaznoj kameri, izgleda, nalazi se Balandin.
Belopoljski je iz nepoznatog razloga ostao napolju, s Venerijancima.
Od trojice ljudi dvojica su bili živi.
 190

— Nismo se prevarili — reče Toporkov. — Radio-stanica kola

pokvarila se. A nisu imali ručne aparate.
— Da — uzdahnu Meljnikov — to je jasno, Isto tako je jasno
da je Vasilij Vasiljevič poginuo. On je imao ručnu radio-stanicu.
Sve je ukazivalo na žalosnu istinu. Da je Romanov živ, veza bi
već odavno bila uspostavljena. Ali on je stradao, o tome nije bilo
nikakve sumnje. Uzaludna i beskorisna smrt — oba čoveka zbog
kojih je Romanov poginuo bila su živa.
— Šta smo se zamislili? — reče Igor Dmitrijevič. — Zašto ne
uključimo vezu sa kamerom?
Svi su na to bili zaboravili...
— Ta Balandin i sam može pozvati centralni pult. Zašto on to
ne čini?
Toporkov okrenu ručicu i pritisnu na dugme. Upali se bo čni
ekran, ukaza se unutrašnjost izlazne kamere.
Svima se ote krik radosti i straha.
U kameri je stajao Vasilij Romanov, živ i, očigledno,
nepovređen. Na rukama je držao nepomično ljudsko telo s glavom
koja je nemoćno klonula. U njemu prepoznadoše Balandina. Obuze ih
užas. Profesor je izgledao mrtav.
Geolog je gledao u instrumente. On nimalo nije reagovao na
opšti uzvik koji se morao čuti u kameri.
Toporkov se pažljivo zagleda i shvati u čemu je stvar.
— Pa on nema radio-stanicu — reče — nekud je nestala. On
nas ne čuje kroz šlem.
Sva trojica se vratila! To se nije dalo objasniti!
Kako se to zbilo? Niko nije hteo da se muči nagađanjima. Još
malo pa će sve saznati.
Videli su kako je geolog oprezno položio Balandinovo telo na
pod. Zatim je sa sebe svukao odelo s gasnom maskom i po čeo da
svlači profesora.
Tako, dakle, on je živ! S mrtvaca niko ne bi svlačio odelo.
— Vasilije Vasiljeviču! — tiho ga pozva Meljnikov.
Geolog se trže i okrete se čuvši glas. U izlaznoj ka meri nije bilo
ekrana, i nije mogao da vidi s kim razgovara.
— Čujem — reče on.
— Vasilije Vasiljeviču, dragi! Kako se radujemo! Šta je sa
Zinovijem Serapionovičem? Zašto Konstaitin Jevgenjevič nije ušao u
kameru?
— Ostao je sa Venerijancima. Došli su nam u goste. Zinoviju
Serapionoviču je vrlo teško. Neka Stepan Arkadijevič bude spreman
da ga primi.

191

Romanov je govorio neuobičajeno mirno. Kao da su se njih

trojica vratila s kratkog putovanja i kao da im se ništa naro čito nije
desilo.
— Strpite se malo — dodade on — sve ćemo vam ispričati.
Konstantin Jevgenjevič je naredio da nipošto ne palite reflektor.
— Sasvim smo i zaboravili na njega — odgovori Meljnikov.
— Vrlo dobro. Oči Venerijanaca ne podnose svetlost. Sačekajte
me na vratima kamere s nosilima. Proces će se završiti za deset
minuta. Da! Treba hermetički pozatvarati sva vrata, sem hodnika koji
vodi od kamere ka centralnom pultu, pulta i opservatorije. No najpre
treba preneti Zinovija Serapionoviča u ambulantu. I svuda smanjiti
svetlost.
— Zašto to?
— Već sam rekao da su nam Venerijanci došli u goste.
Moraćemo pustiti u brod Venerin vazduh, inače naši gosti ne će imati
šta da udišu.
— Ali kako ste ostali živi?
— O tome posle.
Morali su da se strpe. Geolog je bio dostojan drug
Belopoljskoga. Videlo se da mu i ne pada na um da udovolji njihovoj
radoznalosti.
Sedam ljudi uputi se kameri. Meljnikov ostade za pultom da bi
izvršio naređenje vođe ekspedicije. Nije bilo opasno u jedan deo
odeljenja kosmičkog broda pustiti vazduh Venere. Samo će svi
morati da stave gasne maske. A posle, kad Venerijanci napuste brod,
on se može brzo očistiti od formaldehida i ugljendioksida. Ure đaji za
filtriranje bili su dovoljno snažni.
Pažljivo posmatrajući sve što se dešava u brodu i napolju,
Meljnikov je često zaustavljao pogled na visokoj prilici Konstantina
Jevgenjeviča, koji se lagano i, činilo se, sasvim spokojno kretao kraj
kosmičkog broda. Videle su se, isto tako, male prilike Venerijanaca
koje su se teško mogle razaznati u mraku.
Ko bi nedavno mogao i pomisliti da će se među stanovnicima
Venere i ljudima tako brzo uspostaviti prijateljski odnosi? Samo pre
nekoliko časova to je izgledalo nedostižno.
Do malopre sve je izgledalo izgubljeno — trojica ljudi nastradala
i cilj ekspedicije nije postignut. I, gle, kao nekom čarolijom, sve se
izmenilo. Vođa ekspedicije i njegovi. saputnici su živi, za nekoliko
minuta Venerijanci će biti ovde, u brodu.
Silna radost koju je Meljnikov osećao ugledavši živog u čitelja i
prijatelja ustupila je mesto mirnom i uravnoteženom ose ćanju sre će. I
samo je pomisao na Balandina, koji se, po Romanovljevim re čima,
nalazio u teškom stanju, pomračivala radost. Šta je s njim? ...

192
 Meljnikov ugleda na ekranu kako se otvoriše vrata izlazne
kamere, vide kako Vtorov i Knjazev primiše od Romanova
nepomično Balandinovo telo i pažljivo ga položiše na nosila. Zatim,
u pratnji Andrejeva i Korževskog, oni ponesoše profesora u
ambulantu. Pajčadze, Toporkov i Zajcev snažno su stezali u zagrljaj
mladog geologa.
A malo posle i Meljnikov je grlio druga, koji se čudom spasao.
— Treba požuriti! — reče Romanov. — U balonu Konstantina
Jevgenjeviča skoro više i nema kiseonika.
Meljnikov i nehotice pogleda u ekran,
Belopoljski se i dalje lagano „šetkao" oko kola. Prosto se nije
moglo zamisliti da taj čovek zna da ga oklevanje može stati života.
No on je to, naravno, dobro znao.
— Šta da se radi? Govorite brže!
— Otvorite oboja vrata izlazne kamere.
Zašto Belopoljski ne ulazi u brod. Zar ne sme da ostavi
Venerijance nekoliko minuta same?
Meljnikov je brzo radio. Da bi zatvorio sve otvore i vrata,
trebalo mu je jedan minut. Balandina su već bili uneli, u ambulantu.
Meljnikov upozori Andrejeva da će on i Korževski, zajedno s
bolesnikom, biti odsečeni od ostalih prostorija za sve vreme bavljenja
Venerijanaca na brodu. Usled brige o komandantu, koji se nalazio u
smrtnoj opasnosti, on je na sve zaboravio, čak nije upitao lekara kako
je nastradalom. Uostalom, Andrejev ionako nije mogao da kaže nešto
određeno.
— Oblačite se! — naredi on svima ostalima.
Nije prošlo ni pet minuta a svi su već imali na sebi odela s
gasnim maskama.
Meljnikov pruži ruku ka određenim dugmetima.
Konstruktori kosmičkog broda učinili su sve, da u brod ne
prodre i vazduh druge planete.
Na kosmičkom putovanju to je bio jedan od najvažnijih
zadataka. Potpuna automatizacija, uređaji za filtriranje, automatsko
zatvaranje vrata i prozora opservatorije, termički prekida či reza na
vratima — sve je služilo jednom cilju. Bilo je sasvim nemogu će da se
slučajno otvore oboja vrata izlazne kamere. Da bi se to učinilo,
moralo bi se isključiti šesnaest automata jedan za drugim.
Meljnikov naporom volje obuzda u sebi osećanje protesta koje se
i nehotice javilo. Naređenje komandanta kosmičkog broda moralo se
izvršiti.
Ugasi se sijalica smeštena u centru pulta, na najvažnijem mestu,
koja se nijednom nije gasila otkako su poleteli sa Zemlje.

193
 Njenu zelenu svetlost zameni crvena, — strašan znak katastrofe.
Kazaljke automatskih instrumenata padoše na nulu. Brod je ostao bez
odbrane!
Meljnikov pritisnu na poslednju dugmad. Svest vasionskog
putnika — koja se tokom četiri vasionska putovanja uvrežila u njemu,
ušla mu u krv — da to ne sme učiniti, zadržavala mu je i protiv
njegove volje ruku.
Morao je da učini fizički napor da bi pritisnuo na lako pokretnu
dugmad.
Ono što je izgledalo da se nikada neće dogoditi, desilo se ...
Belopoljski je strpljivo čekao. Znao je da Meljnikov neće
oklevati. No osećao je kako sve teže i teže diše. Kiseonik u balonu
bio je pri kraju. Rezervoari u kolima već su se bili ispraznili. Vratili
su se na brod doslovno u poslednji čas.
Možda je trebalo da zajedno s Romanovom u đe u kameru? Ali
kako bi to shvatili Venerijanci. Mogli su da odu, a Belopoljski je
pridavao ogroman značaj predstojećoj poseti stanovnika Venere. To
je bilo toliko važno da se on bez kolebanja odlučio da u kosmi čki
brod pusti vazduh planete.
Oba Venerijanca stajali su pored kola. „Kornjače", koje behu
donele kola, nekuda su se izgubile. Providni mrak, crni obrisi bliske
šume, skoro nevidljiva reka — sve je to Belopoljski video prvi put.
Znao je da je suton prošao, da se spustila noć. To što je ona
srazmerno bila „svetla" nije iznenadilo astronoma — on je to i
očekivao.
Pola časa mu se učinilo beskrajno dugo.
Ali, evo, otvoriše se, uz dobro znani melodični zvuk vrata
izlazne kamere. Na tle se brzo spustiše trojica i pritrčaše mu.
Belopoljski s olakšanjem vide da jedan od njih nosi balon s
kiseonikom.
Neko ga snažno zagrli. Belopoljski poznade Pajčadzea. Dvojica
ostalih muvali su se iza njegovih leđa.
— Zadržite dah! — odjeknu jedan glas.
Belopoljski se trže, bio je to Meljnikovljev glas. Šta to zna či?...
Oseti da su zatvorili ventil na crevu. Posle nekoliko sekundi svež
mlaz vazduha uđe mu u pluća. Ispražnjeni balon zamenili su novim.
Belopoljski se naglo okrete.
— Borise, šta to znači? — upita on ledenim tonom. — Kako si
se usudio da napustiš brod kad ja nisam u njemu?
Meljnikov se izgubi kao avet. Pored njega je stajao samo
Romanov.
 Belopoljski se okrete Pajčadzeu.
— Ovo se odnosi i na tebe, Arsene — reče on.

194

I Pajčadze se, ne tako žurno, odmah vrati na brod. I on i

Meljnikov su plamteli od stida. Ma šta da se desi, oni nisu smeli da
prekrše najvažniji zakon kosmičkih putovanja. Obojica su znala da
im Belopoljski to dugo neće oprostiti.
Ljudi su slabo videli u mračnoj noći. Ali su znali da Venerijanci
vide odlično. Pokretima ruku Belopoljski pozva obojicu nau čnika sa
Venere da uđu u brod.
Nije sumnjao u to da će oni rado prihvatiti poziv. Ta sami su to
tražili.
Ali se oba Venerijanca odmakoše za jedan korak. To se moglo
protumačiti kao odbijanje.
Belopoljski, a za njim i Romanov, ponoviše svoje pokrete, koji
su svakako bili razumljivi Venerijancima.
Isti odgovor.
— Šta li je posredi? — zbunjeno upita Belopoljski.
— Možda ih zbunjuju lestvice?
— Ne bih rekao.
Jedan Venerijanac koraknu napred. Pruži ruku prema
Belopoljskom, a drugom pokaza natrag, na šumu.
— Ništa ne razumem! — reče Konstantin Jevgenjevič.
Iz izlazne kamere, koja se nalazila nad njima, strujala je slaba
svetlost prituljene sijalice. Da bi bolje video, Belopoljski pre đe na
mesto koje je osvetljavala sijalica. Oba Venerijanca po đoše za njim.
On ih ponovo pozva da se popnu gore.
I Venerijanci opet ustuknuše.
Oni pokazaše na ljude, zatim na šumu.
— Možda zahtevaju da se vratimo na jezero ?— reče Romanov.
Belopoljski je ćutao. Video je da neće razumeti šta ho će
Venerijanci. Izgleda da su se tamo u pećini opet prevarili. Onda mu
se činilo da Venerijanci žele da posete brod. Sad mu je bilo jasno da
oni ne misle na to. Njihovi postupci imaju drugi cilj; ali kako se
dosetiti koji je to cilj?
Iz broda se brzo spusti Knjazev.
— Boris Nikolajevič pita zašto ne ulazite — reče on.
— Ništa ne znam više nego on — procedi kroz zube
Belopoljski.
— Stepan Arkadijevič vas moli da što pre dođete. Zinoviju
Serapionoviču je vrlo teško.
Belopoljski shvati da treba doneti neku odluku.
Učini poslednji pokušaj. No Venerijanci odbiše, kao i pre.
Ceo plan je propao. Ako ljudi odu na brod i ostave Venerijance
same, kako će to ovi shvatiti? Neće li to dovesti do prekida tako teško
uspostavljenih odnosa?
Šta da se radi?

195

— Pokušajmo da ih na rukama ponesemo uz lestvice — predloži

Romanov.
Možda je geolog stvarno u pravu, možda se Venerijanci prosto
plaše da se penju lestvicama? Ili to ne umeju da rade?
— Pokušajte! — složi se Belopoljski. — Samo oprezno.
Romanov priđe jednom Venerijancu i, pokazavši gore, pruži
ruke da ga uzme.
Da li će ga Venerijanac razumeti?
Razumeo je, to je bilo očigledno. Ali je isto tako bilo o čigledno
da se s tim ne slaže. Venerijanac se odmače za korak i diže ruku
pokazujući na vrata kamere. Drugom rukom napravi ve ć poznati
pokret koji je značio odbijanje.
Odgovor je bio sasvim jasan.
Zašto su onda došli ovamo? Šta hoće od ljudi koje su pustili na
slobodu? Zahvalnost je nalagala da im se ispuni želja, ali kako da se
to uradi kad se želja nikako ne može shvatiti?
Belopoljski učini jedino što se moglo učiniti u tako teškoj
situaciji. Potrudi se da pokaže kako ne postoje nikakve prepreke želji
gospodara planete. Nije znao u čemu je ta želja, ali je, kao i
Venerijanci, pokazao prema šumi i na sebe. Zatim je stavio nogu na
najdonju prečagu lestvice, pažljivo motreći Venerijance.
Oni polako pognuše glave, kao da se opraštaju. To je moglo
značiti i nešto drugo — pritisak. Obojica odstupiše za korak —
pokazujući još jednom da neće poći za ljudima.
Više se nije smelo oklevati. Sav zbunjen, razočaran i ljutit,
Belopoljski se pope u kameru. Romanov i Knjazev pođoše za njim.
Vrata se zatvoriše.
Venerijanci ostadoše napolju. Šta li su oni mislili o bekstvu
ljudi? Do kakvih će posledica dovesti to što ljudi nisu shvatili
 gospodare planete? ...
Belopoljski se žurno uputi na pult. Meljnikov ga dočeka uzdržano.
Želeo je da zagrli Belopoljskog, da ispolji svu svoju radost,
ali znao je da je komandant kosmičkog broda ljut zbog njegovog
nedavnog postupka. U očima takvog čoveka, kao što je Belopoljski,
Meljnikovljev propust nije mogao imati nikakvog opravdanja.
Klimnuvši mu hladno glavom, Konstantin Jevgenjevič priđe
ekranu. Venerijanci su bili nestali.
— Stavite u pogon uređaje za filtriranje u izlaznoj kameri i
opservatoriji — naredi on. — Treba što pre prečistiti vazduh.
Meljnikov ćutke posluša.
Bilo mu je teško što su se pozdravili tako hladno. Primetio je da
mu se Belopoljski obratio sa „vi". Pa zar on ne može da shvati? Ne,
ne može ... Ta on to sam ne bi nikada učinio.
Belopoljski se spoji sa ambulantom.

196

— Ništa ne valja — izvesti ga Andrejev. — Moraćemo po svoj

prilici, amputirati levu nogu.
— Učinite sve što možete da bi se to izbeglo.
— Razumem, Konstantine Jevgenjeviču!
Pajčadze i Toporkov, koji su bili za pultom, iziđoše. Belopoljski
se okrete Meljnikovu i ćutke ga pogleda.
— To je bilo prvi i poslednji put — reče Boris Nikolajevi č.
— Šta si mislio da radiš?
— Da završim radove za koje je bio potreban određen broj ljudi
i da se tačno na vreme vratimo na Zemlju. Ali vi ne znate ovo — mi
moramo poleteti sedmog avgusta.
— Zašto? — začudi se Belopoljski.
Meljnikov mu ispriča o oštećenju motora.
— Tri motora su opravljena, a devet su u kvaru — završi on,
Tu vest, koja je remetila sve planove Belopoljski primi na izgled
mirno.
— Jesi li dobio moje pisamce? — upita on.
Meljnikov zadrhta. Nije bilo sumnje. U satu je bilo pisamce.
Kako to da ni on ni iko od njegovih drugova nije pomislio da
otvore sat?
Rumenilo stida opet mu udari u obraze.
— Mislio sam da ćete shvatiti — reče Belopoljski.
— Računali smo da ste mrtvi. Mislili smo da su Venerijanci, iz
nepoznatog razloga, skinuli s vašeg tela hronometar. To smo shvatili
kao poziv da odemo po vaša tela do jezera.
— I pošli ste onamo? Susreli ste se s Venerijancima i razbili
kameni pehar?
Meljnikov u čudu pogleda Belopoljskog. Odakle on zna za te
pojedinosti?
— I sam si upravljao kolima? — upita akademik nemilosrdno.
Meljnikov porumene i treći put.
— Ni u kom slučaju! — odgovori on. — Kako ste mogli to i
pomisliti?
— Tako izlazi — sleže ramenima Belopoljski. — Ko je i zašto
razbio pehar?
— Razbio ga je Vtorov. Tačnije, sam se razbio. Desilo se
ovako...
— Pričekaj! — prekide ga Belopoljski. — O svemu moramo
opširno razgovarati. Ima mnogo štošta da ispričamo jedni drugima.
Odložimo to zasada.
Više od sat i po trajao je proces prečišćavanja vazduha, koji je
zalud bio pokvaren. Za sve to vreme članovi posade nisu skidali odela
s gasnim maskama i gotovo nisu ni razgovarali.

197

Najzad instrumenti pokazaše da u atmosferi kosmičkog broda

nema više nikakvih primesa. Vrata izlazne kamere bila su zatvorena,
pa su u pogon stavljeni automatski uređaji. Na pultu zasija opet
zelena sijalica.
Čim su se otvorila vrata, Belopoljski uđe u ambulantu. Briga za
Balandinovo zdravlje nije ga ni za trenutak napuštala...
Profesor je bio u nesvesti. Posiveo kao zemlja, modrih usana,
ležao je na krevetu sličan lešu.
— Srce mu slabo radi — odgovori Andrejev na pitanje
Belopoljskog — stanje je vrlo teško. Da su ga doneli malo ranije ...
— Ima li ikakvog izgleda?
— Da mu se odmah amputira noga. To je jedina nada.
— A sami kažete da mu je srce slabo.
— Ako mu se ne amputira noga, živeće najviše još jedan sat.
Belopoljski pokri oči ruKama. Greška, kojoj je i on sam
doprineo, zauvek je uklanjala profesora Balandina iz redova
vasionekih putnika. Konstantin Jevgenjevič oseti kako ga nešto steže
 u grlu.
— I ništa se ne može učiniti?
— Ništa. Prekasno je,
— A operacija bi ga spasla? Jeste li sigurni u to?
Andrejev pognu glavu.
— Nadamo se — jedva čujno odgovori on.
Belopoljski ništa ne reče. On se lagano okrenu i iziđe.
Otpoče operacija na neosetljivom telu koje je davalo jedva
vidljive znake života.
Cela posada kosmičkog broda zbila se pred zatvorenim vratima
ambulante. Vreme im je veoma sporo odmicalo. Niko ni re či da
izusti.
Najzad se vrata otvoriše.
Na pragu se pojavi Korževski u belom mantilu. Bio je bled kao
smrt.
— Zinovij Serapionovič je umro — reče on.

198

NA OBALAMA PLANINSKOG JEZERA

Iznenadna smrt Zinovija Serapionoviča Balandina bila je težak

udarac za njegove drugove, veliko iskušenje za njihovu hrabrost,
volju i odlučnost . Belopoljski je zabrinuto posmatrao članove
ekspedicije, strahujući da tragični rasplet u suštini prvog pokušaja
da se prodre u tajne planete, ne pokoleba kod njih veru u njihovu
zajedničku stvar. I s dubokim osećanjem zadovoljstva i ponosa uverio
se da su sva devetorica učesnika kosmičkog leta na visini svog
zadatka.
Niko nije klonuo duhom.
Tačno u ponoć vasionski putnici su, na ivici šume, spustili u
duboku jamu čelični sanduk, koji Knjazev beše napravio od rezervnih
ploča. Grob su brižljivo zaravnali, kako ga Venerijanci ne bi otkrili.
Tle Venere sačuvaće telo do sledeće ekspedicije.
Odlika normalnog i zdravog čoveka je da ne razmišlja o smrti.
Čovek nekako i nehotice ne računa na nju. Zaboravlja je. I prilikom
pripremanja ekspedicije na Zemljinu sestru niko nije predvideo, niko
nije ni pomislio na to šta će posada broda raditi u slu čaju ne čije smrti.
Nije bilo nikakvih sredstava da se telo očuva do povratka na Zemlju.
A staviti telo umrlog druga u hladnjak, zajedno s primercima
Venerine flore i faune, to im je ličilo na skrnavljenje. Bolje da
Balandinovo telo sačeka sledeću ekspediciju, koja će ga preneti u
otadžbinu, kao i Orlovljevo telo na Arseni.
Pošto su sahranili Zinovija Serapionoviča, vasionski putnici se
sa udvostručenom energijom prihvatiše posla pod rukovodstvom
Pajčadzea, koji je zamenio profesora na mestu šefa nau čnog dela
ekspedicije. Ostajalo je sasvim malo vremena.
Brzo i neprimetno su prolazili časovi. Naporan rad u činio je da
su zaboravili ne na čoveka, nego na žalost koju je prouzrokovala
njegova smrt.
Posada broda je nekoliko puta posmatrala čarobnu polarnu
svetlost Venere. Bilo im je žao što na Zemlji neće videti svu
nesravnjivu lepotu toga prizora. Vtorovljeva filmska traka mogla je
dati samo slabu predstavu o toj fantazmagoriji boja.
Ukoliko se jutro više bližilo, utoliko su se slabije i ređe
pojavljivale te svetlosti.
Veza sa Venerijancima bila je sasvim prekinuta. Samo su
jedanput stanovnici jezera došli pred brod u gomili od sto „ljudi". Oni
su se oko jedan čas zadržali na ivici šume, očigledno razgledaju ći
kosmički brod, ali mu se nisu približavali.

199

Konstantin Jevgenjevič bio je ubeđen da će se ljudi s njima

ponovo susresti kraj planinskog jezera kamo su Venerijanci hteli da
prebace svoje zarobljenike.
O svemu onome što su Belopoljski i njegovi saputnici doživeli u
podzemnom gradu, kao i o susretu terenskih kola na šumskoj
krčevini, stalno se vatreno raspravljalo.
Romanov iznese pretpostavku da Venerijanci uopšte nisu imali
nameru da zarobljenike silom prebace u planine, nego su im prosto
predložili da to sami urade. Belopoljski se dugo nije mogao složiti sa
takvim zaključkom, ali je na kraju krajeva i sam počeo druk čije
razumevati sav „nemi" razgovor koji se vodio u pećini.
Ispostavilo se da Venerijanci nikada i ničim nisu pretili ljudima,
da su se prema njima od samog početka prijateljski odnosili. To što je
ljudima sa Zemlje izgledalo kao nasilje — otmica kola, trodnevno
zarobljeništvo — Venerijanci su mogli da shvate na sasvim drugi
način. To je čak moglo da bude izraz gostoprimstva. Ko bi mogao
znati običaje tog naroda?
I ono što se zbilo kod kosmičkog broda, kada su Venerijanci
odbili da uđu u brod, pošto su tobož sami izrazili želju da ga
razgledaju, bilo je, posle duge rasprave, drukčije ocenjeno. Svi su se
složili u tome da su Venerijanci prosto ispratili svoje goste „ku ći", a
na rastanku su ih zamolili da još jednom posete pećinu. Oni uopšte
nisu imali nameru da razgledaju brod.
Međutim, bez obzira na te utešne zaključke, Belopoljski je
smatrao da se ništa ne sme rizikovati, pa je zbog toga odlu čno odbio
Vtorovljevu molbu da poseti pećinu i da je snimi na filmsku traku.
— Pokreti Venerijanaca prilikom našeg poslednjeg sastanka s
njima — rekao je on — mogli su značiti ne molbu da posetimo
pećinu, nego, upravo suprotno, zabranu. Bolje da to prepustimo
sledećoj ekspediciji, koja će na odgovarajući način biti pripremljena
za jedan takav pohod ...
Iz tih reči članovi posade su zaključili da se Konstantin
Jevgenjevič nije sasvim slagao sa opštim mišljenjem.
Bilo je jasno da vođa ekspedicije ne veruje Venerijancima i da se
boji novih žrtava.
Vtorov je morao da se pokori, ali je sasvim neo čekivano
zadovoljio svoju želju drugim snimcima.
Već sutradan posle Balandinove sahrane vasionski putnici su
zapazili neko kretanje na brani. Posle pažljivog osmatranja ubrzo se
ispostavilo da su se Venerijanci prihvatili noćnog posla. Belopoljski
sam predloži da ga posmatraju izbliza.
Pojava snažnih kola kraj gomila drva nije ostavila nikakav
vidljiv utisak na stanovnike jezera. Nastavili su sa svojim radom ne
obraćajući na njih pažnju.

200
 Ljudi su bili razboriti i nisu palili reflektore. Vtorov je kroz prozore
mogao da snima koliko mu je volja, što je on, naravno, i radio.
Veoma osetljive filmske trake, izrađene naro čito za njega,
omogućavale su da dobije dosta jasne snimke iako je snimao no ću.
Prizor je bio vanredno zanimljiv. „Kola" su svakodnevno na
nekoliko časova odlazila do brane. U njima su se, pored Vtorova,
izmenjali svi članovi posade. Svi su želeli da vide fantasti čnu sliku
radova Venerijanaca.
No ta slika nije bila samo zanimljiva. Pažljivo prateći proces
rada, ljudi su došli do veoma važnih zaključaka u pogledu umnog
razvitka stanovnika jezera.
Rad su uglavnom obavljale „kornjače". S njima je bilo nekoliko
Venerijanaca. Konačno se ispostavilo da „kornjače" nisu ništa drugo
nego dresirane životinje. Njihov rad je predstavljao mehani čko
izvršenje naređenja Venerijanaca. Ljudi su nekoliko puta posmatrali
pokrete tih džinova u trenutku kad u blizini nije bilo nijednog
Venerijanca. Svaki put kad bi bile prepuštene same sebi „kornja če" bi
počele da rade bez ikakvog smisla. Čitava gomila dohvatila bi jedno
brvno i nosila bi ga onamo kud ne treba; „kornjače" bi čak, ometaju ći
jedna drugu, pokušavale da idu u suprotnim pravcima. Me đutim, čim
bi se pojavio Venerijanac, sve bi išlo kako treba, radovi bi dobili
potreban smisao, radnje „kornjače" postajale bi „osmišljene".
Venerijanci su, očigledno, komandovali, izdavali naređenja. Ali
kako su to radili, to ljudi nisu mogli da doku če. Nikakvih pokreta,
nikakvog zvuka. Dobijao se utisak da Venerijanci izdaju nare đenja
misleno, i da „kornjače" čuju i potčinjavaju se tim mislenim nare đenjima.
Ali to je, naravno, bilo nemoguće — bila je to još jedna
neodgonetnuta tajna.
Posmatrajući „kornjače" Belopoljski je često razmišljao o tome
kako su bila zarobljena njihova kola. Tog kobnog večera postupci
„kornjača" bili su sasvim osmišljeni; one su zarobile kola „po svim
pravilima ratne veštine". To se jedino moglo objasniti prisustvom
Venerijanaca, mada ih ni on niti pokojni Balandin nisu primetili.
Još složeniji manevar izvele su „kornjače" prilikom napada na
Knjazevljeva kola. Istina, pri tom su njima sigurno upravljali
Venerijanci, no ipak je to što su učinile „kornjače" prelazilo okvire
jedne moguće dresure. Zemaljski majmuni, slonovi i druge
najrazvijenije životinje ne bi bile sposobne za takve akcije. Ovo je
već nosilo obeležje cirkuske dresure. Ali Venerijanci nisu mogli
unapred predvideti sueret s kolima i obučiti „kornjače" kako treba da
dejstvuju u takvim neočekivanim situacijama.
Posle dugog razmišljanja Korževski iznese svoju pretpostavku
povodom toga.
 201

— Sve što smo doznali o „kornjačama" — reče on — pokazuje

da one nemaju razuma i da nisu kadre, kao ni ostale životinje, da
logički rasuđuju. Posao obavljaju mehanički, ne shvatajući njegov
smisao. Ali njihovi postupci prilikom našeg susreta s njima upereni
protiv reflektora ne mogu se protumačiti prethodnom dresurom.
Mislio sam da one znaju za rat ali sam se prevario. „Kornja če" ne
mogu da ratuju, ali umeju da se služe štitovima, da ne čemu prilaze
štiteći se njima, i da napadaju kamenicama. Kako to objasniti. Samo
lovom. Postoji lov na nekakvu veliku i opasnu životinju. „Kornja če"
su obučene da love sa štitovima i kamenicama i navikle su na to.
Razliku između uobičajenog cilja i naših kola one nisu shvatile.
Držali smo da su gađale reflektore. To nije tačno. Bacile su kamenje
uopšte na kola. A što su pri tom razbile reflektore — to je puka
slučajnost.
— Znači — upade Vtorov — da su se Venerijanci u tom
trenutku poneli prema nama neprijateljski?
— Nipošto! — odgovori biolog. — Setite se da nisu išle u
poteru za kolima.
Vasionski putnici složili su se s Korževskim. Takvo tuma čenje
postupka Venerijanaca objašnjavalo je mnogo štošta.
Radovi na brani završili su se pred zoru. Stare hrpe brvana bile
su prenete na obalu jezera, a na njihovo mesto naslagane su nove. Pri
tom su na jednoj gomili opet bila stabla bez kore, a na drugoj —
stabla s. korom i s granama. Toj okolnosti Korževski je pridavao
velik značaj,
— Sasvim je jasno — reče on — da ne samo „kornjače" nego i
sami Venerijanci rade po zauvek utvrđenom šablonu. Može se sa
sigurnošću reći da se taj rad obavlja već stotinama godina. Ali je on
ipak veoma primitivan.
Zaista, posmatrajući radove, ljudi su zapazili da se mnogo šta
moglo raditi sa više produktivnosti i uz manji utrošak snage. Za to su
bile potrebne najelementarnije predstave o organizaciji posla. No
Venerijancima to, očigledno, nije ni padalo na pamet.
Nije bilo ni najmanjeg nagoveštaja neke tehnike. Sve se radilo
rukama, fizičkim radom. Princip poluge, koji im je mogao mnogo
pomoći, bio je Venerijancima nepoznat. Čak nisu došli na ideju da
naprave najobičnije kamene sekire, za koje ljudi Zemlje znaju od
pamtiveka.
— Sve će se ovde vrlo brzo izmeniti — reče Belopoljski. —
Naučićemo ih da rade pametno. Venerijanci su divljaci u pore đenju s
nama. Ali oni su naša mlađa braća.
Dužnost je čoveka Zemlje da im pruži sve što treba kako bi im
olakšao život i rad. I to će biti urađeno!

202

— Bez zajedničkog jezika ... — zausti Korževski, ali ga

komandant broda prekide.
— To će biti urađeno! — ponovi on. — A naći će se i zajednički
jezik. Zasad je tajna kako oni govore. Ali mi smo dužni da tu tajnu
otkrijemo, i otkrićemo je.
Toporkov, koji je prisustvovao tom razgovoru, pogleda u
Belopoljskog i zagonetno se osmehnu.
— A šta biste rekli — upita on — ako ja znam tu tajnu?
— Vi? . .
Igor Dmitrijevič sleže ramenima.
— Čovek ne mora biti biolog — reče on — pa da odgonetne
biološku tajnu. Može se desiti da ljudi dobiju od tehnike mogu ćnost
da razgovaraju s Venerijancima, ili, u svakom slu čaju, da izmenjuju s
njima misli.
— A šta vi to znate?
— Prvo, ja ne znam, nego samo mislim da znam. To nije isto. A
drugo, zasad vam ništa neću reći. Vaš usklik, Konstantine
Jevgenjeviču, kad ste onako nepoverljivo upitali „Vi?" nije se
odnosio lično na mene, ja to razumem, nego uopšte na tehniku, čiji
sam ja predstavnik. Nikako vam ne ide u glavu da tu tajnu mogu rešiti
inženjeri. Krivo mi je što se tako misli o mom staležu. Imam plan;
kad se on ostvari, saznaćete ga, ali nikako ranije.
Drugovima se činilo da se Toporkov šali. Međutim, Igor
Dmitrijevič se, izgleda, stvarno uvredio. Nije više ništa rekao, uprkos
svim molbama Korževskog, koji se, na kraju krajeva, naljutio na
Belopoljskog.
— Odakle mogu da znam — akademik se ovlaš osmehnu — da
je Igor Dmitrijevič toliko uvredljiv? Ali nije u tome stvar. On
jednostavno ne želi da govori dok se ne uveri da je u pravu.
— Pa, ako je tako, nije trebalo ni počinjati.
— Ništa zato! Strpite se!
 Nestrpljivi biolog je nekoliko puta ponavljao svoje pokušaje, ali
bez ikakvog uspeha. Igor Dmitrijevič znao je ponekad da bude
strašno tvrdoglav. Bilo je očigledno da nikome neće otkriti svoju
tajnu. Korževski je morao da popusti i da sačeka.
Međutim, jedan od članova posade ipak de saznao tajnu pre
drugih, ali je dao Toporkovu časnu reč da će ćutati, Bio je to Zajcev.
Pomoć inženjera-mehaničara bila je neophodna za ostvarenje onoga
što je bilo zamišljeno, Glavni inženjer kosmičkog broda umeo je da
čuva ono što mu je bilo povereno.
Došlo je jutro.
Iznad horizonta se ponovo diglo nevidljivo sunce. Kraj no ći bio
je obeležen strašnom olujom, koja je besnela dvanaest časova
neprekidno.
203

Posle sna koji je trajao tačno dvesta sedamdeset časova,

Venerina priroda slavila je svoje buđenje.
Vasionski putnici spremali su se na put. Program radova predvi đen za
prvu noć bio je premašen. Belopoljski je odlučio da odlete u planine,
da pronađu planinsko jezero na koje behu ukazali Venerijanci i da
tamo provedu preostale dane.
Četvrtog avgusta kosmički brod je napustio mesto svog
boravišta, ostavivši jezerskim stanovnicima spaljeni obalni pojas kao
uspomenu na svoj boravak. Meljnikov, koji je upravljao brodom,
oprostio se s jezerom preletevši preko njega.
Vasionski putnici su uzbuđeno posmatrali glatku površinu vode.
Tamo, u njenim dubinama, nalazi se čudan svet, osvetljen ruži častom
svetlošću zagonetnih stabala. Tamo puze ogromne „kornja če" nalik
na oživele venjake — „radna snaga" Venerina.
A tamo, u utrobi visoke litice južne obale, krije se ogromna
pećina — podzemni „grad", sa čudnim „kućama" bez krovova, sa
zidovima koji svetle. Tri čoveka boravila su u tome „gradu"
Venerijanaca, ali skoro ništa nisu videli u njemu. Tamo je našao smrt
Zinovij Serapionovič Balandin. Zidovi od brvana u ružičastom tunelu
bili su poslednje što je video u životu, jer je tamo izgubio svest i do
poslednjeg daha nije se povratio.
Šta sada rade stanovnici „grada"?
Korževski je tvrdio da spavaju. Za Venerijance je dan isto što i
noć za čoveka. Tri čovekove sedmice— to su dan i noć Venerijanaca.
Da li je to tako?
Možda bi ljudi upravo sada mogli da prodru u „grad" i, koriste ći
se snom njegovih stanovnika, da ga razgledaju?..
Jezero je ostalo pozadi. Ispod krila broda nalazila se široka reka.
Nikakvih znakova života, sem biljaka! Nije čudo što su se prvi
ljudi koji su posetili Veneru prevarili u računu. Posada „KS-3" mogla
je pasti u istu grešku. Ništa nije govorilo da je planeta nastanjena, da
ima svoje čovečanstvo.
Na početku druge polovine puta već su nailazili na drveće koje
je plovilo vodom. Ono će se pred veče sakupiti kod brane, a no ću će
biti izvučeno i složeno u gomile. Ko ruši drveće i spušta ga niz reku?
Kakva veza postoji između jezerskih i planinskih stanovnika. Kako se
održava ta veza?...
Ljudi nisu ništa znali. Način života Venerijanaca, njihovo
društveno uređenje — sve je to neispitano. Sledeće ekspedicije
dokrajčiće sva ta istraživanja.
Evo, najzad, i planinskog lanca. Njegovi vrhovi kriju se u gustim
oblacima.
Brod se ispeo do samih oblaka. Odatle, sa visine od kilometar i
po, lakše je naći jezero, ako ono postoji, ako su ljudi tačno razumeli
„crteže" Venerijanaca.
204

— Eno ga! — reče Belopoljski.

Visoko gore u brdima pružalo se ogromno jezero. Imalo je skoro
pravilan kružni oblik, s prečnikom od osam kilometara. Iz tog jezera
isticala je bezimena reka Venere.
Doletevši bliže, vasionski putnici su videli da se na obali jezera
brod može spustiti. Sa istoka i sa juga jezero je bilo obraslo šumom, a
ispred šume prostirali su se široki i dugački proplanci, na kojima je,
tako je izgledalo odozgo, rasla ista ona mrkožuta trava koju su videli
kod brane,
— Baš imamo sreće — reče Belopoljski. — Nije zgodno
aterirati na vodu.
Meljnikov klimnu glavom u znak da se slaže. Već drugi put
trebalo je da izvrši težak i opasan manevar spuštanja ogromnog broda
na suvo. Pažljivo se zagledao u ekran, istovremeno ne ispuštaju ći iz
vida mnogobrojne instrumente na pultu.
— Eno tamo! — pokaza Konstantin Jevgenjevič. — Vidiš li gde
jezero pravi mali zaliv? Mislim da je to pogodno mesto.
Brzina se smanjivala. Brod se sve više i više približavao
„zemlji".
— Jedan! — reče Belopoljski.
Sekunda. . . druga, i kosmički brod zaustavi se na novom mestu.
 Kao i prvi put, ateriranje je obavljeno s automatskom tačnoš ću.
— Kao da nas ovde nešto očekuje? — zamišljeno reče
Meljnikov.
Obala i jezero bili su pusti. Ovde, u zalivu, voda je bila mirna,
ali tamo, na otvorenom, vetar je dizao talase s belom penom koja je
prskala i dobro se videla kroz dogled. Šuma je počinjala na trista
metara od obale, i sastojala se od nekakvog drveća manjih razmera
nego kod brzaka, na koje oni još ne behu naišli. Otprilike jedan
kilometar iza šume uzdizale su se strme litice planina. Trava na obali
bila je gusta i visoka, dopirala je čoveku do pasa.
Uzburkano jezero, sa oblacima koji su se nad njim nisko nadneli,
ostavljalo je neprijatan utisak veće divljine nego šumsko jezero.
— Tamo je bilo nekako ugodnije — primeti Knjazev.
Izišavši iz broda, Meljnikov i Korževski su ustanovili da je tle
pod gustom travom suvo i čvrsto.
— Konstantine Vasiljeviču — reče Belopoljski — montirajte
avion. Neophodno je da iz vazduha ispitamo okolinu.
— Opet ćemo morati da podižemo hangar — odgovori Zajcev.
— Biće čestih oluja.
I kao u potvrdu njegovih reči, snažan olujni front prekri jezero.
Ono je bilo visoko, bliže oblacima, a oluja je izgledala strašnija nego
u ravnici.
A posle prve oluje naiđe druga, zatim treća i četvrta...

205

Dva dana i dve noći vasionski putnici nisu mogli izaći iz broda.
Kao da su se svi olujni frontovi Venere sakupili ovde.
Najzad, 6. avgusta, vreme se malo prolepšalo. O montaži aviona
nije moglo biti ni reči. Brod će sutra napustiti Veneru,
Belopoljski odluči da istraže šumu. U izviđanje su pošli
Korževski i Vtorov.
Biologova pretpostavka da Venerijanci spavaju danju bila je, po
svemu sudeći, tačna, pa ipak su odlučili da se posluže najsnažnijim
terenskim kolima. Sumnje je budila samo naoko gusta šuma; nije bilo
sigurno da kroz nju vode putevi, da li će velika mašina biti u stanju da
uđe u nju.
Kola-tenk spustiše na obalu. Trojica vasionskih putnika, dobro
naoružani, zauzeše u njima svoja mesta. Sedmorica koji ostadoše na
brodu okupiše se u radio-kabini ispred televizijskog ekrana.
Okolina je izgledala potpuno nenastanjena, ali je Venera ve ć bila
naučila ljude da se ne povedu za spoljnim izgledom.
Visoka mrkožuta trava lako se povijala pod pritiskom gusenica.
Ali se iza kola opet ispravljala i kao da nije bila ni dirnuta. Kao da
preko nje nisu ni prešla kola od trideset dve tone.
— Opet zagonetka, opet nepoznata osobina! — reče Korževski.
— Kako je Venerina priroda bogata iznenađenjima!
Drveće u šumi bilo je znatno niže i tanje nego ono u ravnici, i
kora mu nije bila tako glatka. Ali su se stabla isto tako spajala prave ći
svodove. No ako tamo nijedna kola nisu mogla da prodru u gustiš,
ovde je to bilo dosta lako. Drveće je bilo proređeno. Svuda izme đu
drveća ležale su gomile oborenih stabala, rasli su mladi izdanci, i sve
je to bilo prekriveno bujnom travom, kao što je i ona na jezerskoj
obali.
Kola su lagano i oprezno ušla u šumu, gnječeći, utiskuju ći u
zemlju i lomeći sve što bi im se našlo na putu. Belopoljski se trudio
da održava pravac kako bi kosmički brod sve vreme bio pozadi. To
mu je lako polazilo za rukom: razmak između stabala bio je pet puta
veći od dužine kola.
Oko dvesta metara bili su odmakli od obale.
I odjednom ...
Pri jednom zaokretu napred nešto blesnu.
Još jednom! , . Nije moglo biti nikakve sumnje . . . I suviše je bio
poznat taj karakteristični blesak metala!
Zrak reflektora kliznu po glatkoj metalnoj površini ! . .
Još nekoliko obrtaja gusenica — i put prepreči poluokrugli zid.
Ogromna cev vodila je s obe strane zida duboko u šumu.
Belopoljski zakoči.

206

Trojica ljudi u kolima i sedmorica ispred ekrana u radio-kabini

nisu verovali svojim očima. Venerijanci nisu mogli imati metaluršku
industriju. Sve što se znalo o njima protivrečilo je takvoj pretpostavci.
Nije li to san — ta neverovatna slika? ...
Cev, od nekakvog nepoznatog žutosivog metala, imala je u
prečniku četiri metra i prelivala se mutnim sjajem. Metal kao da je bio
sasvim nov, bez i najmanjih tragova rđe.
 U KLOPCI

Kada je u zalivu koralnog ostrva bio nađen drveni lešir,

vasionski putnici su najpre pomislili da je Veneru posetio kosmi čki
brod, Ali je zagonetka s lenjirom dobila drugo, jednostavnije i
prirodnije tumačenje, pa je ta verzija napuštena.
A docnije je Belopoljski na kamenom peharu Venerijanaca
ugledao ukrase u vidu tela prostog geometrijskog sistema, one iste
koji su bili nađeni u okrugloj kotlini Arsene. I ponovo se javila misao
o kosmičkom brodu.
I sad u šumi kraj planinskog jezera...
— Prošli smo duž čitave cevi — iznese rezultate izviđanja
Konstantin Jevgenjevič — i uverili se da ona ima oblik zatvorenog
prstena. Mada metal izgleda sasvim nov, cev-prsten leži ovde odavno.
To jasno dokazuje drveće koje je sraslo iznad nje. Mnoga drveta rastu
ispod cevi, izvijajući se po njenoj površini. Može se sa sigurnoš ću
reći da je čitava šuma izrasla posle pojave cevi. Stanislav Kazimirovi č
smatra da šuma ima nekoliko hiljada godina. Dakle, i cev se pojavila
na hiljade godina ranije. Da su je napravili Venerijanci, to bi zna čilo
da je kod njih pre nekoliko hiljada godina, bila razvijena tehnika.
U tom slučaju ona bi se morala još više razvijati, i danas bi se nalazila
u najvišem usponu. Ali toga nema. Zaključak je da cev nisu napravili
Venerijanci. A ko onda? Setimo se kamenih pehara, setimo se figura
na Arseni, koje su s njima imale neke veze. Ne može biti sumnje.
Našli smo ono što je ostalo od kosmičkog broda koji je pre nekoliko
hiljada godina doleteo na Veneru.
— Ali zašto onda? … — poče Toporkov.
— U pravu ste, Igore Dmitrijeviču! Iskrsava niz zagonetki.
Zašto je brod ostao na Veneri? Šta se dogodilo s njegovom posadom?
I ono najglavnije — odakle je doleteo i kada?
— Ali ako cev ili brod, kako god hoćete, leži ovde hiljadama
godina, zašto se ne vide tragovi vremena? — upita Vtorov.

207
 — To je još jedna zagonetka, Verovatno zbog toga što je metal
sasvim naročit, nepoznat na Zemlji.
— Treba da prodremo unutra — reče Meljnikov.
— Nismo videli ništa što bi ličilo na zatvorena vrata. Cev je
celom površinom glatka. Treba je pregledati sa unutrašnje strane
prstena. Mislim da to tebi poverim — dodade Belopoljski.
Meljnikov se obradova.
— Urediću to — odgovori on. — Sa mnom će poći Vtorov i
Knjazev.
— Vrlo dobro. Upravo sam hteo njih da predložim.
— Kad da pođemo?
— Što pre, to bolje.
Kao i uvek, zadržaše ih oluje.
Ali vasionski putnici su se toliko navikli da nisu ni obra ćali
naročitu dažnju na tu smetnju.
— Na put! — reče Meljnikov, čim je Toporkovljev barometar
pokazao da se vazduh pročistio posle prolaska oluje.
Kola, kojima je upravljao Knjazev, dok je Vtorov pokazivao
pravac, brzo su stigla do zagonetne cevi. Svi su bili ube đeni da je to
kosmički brod.
Ponevši sa sobom lestve na rasklapanje, Meljnikov i Vtorov
iziđoše kroz kupolu. Knjazev je trebalo da ih sačeka dok se ne vrate.
Ako naiđe olujni front, on će dati znak — i izviđači će se vratiti pre
pljuska.
Saplićući se u gustoj travi, Vtorov namesti lestve; zatim se
obojica, jedan za drugim ispeše na cev.
Svetlost reflektora, uperenih nagore, odbijala se od krošnji i
davala dovoljno osvetljenje.
S druge strane cevi, unutar prstena, rasla je ista šuma. Odozgo se
dobro videlo da se cev blago povija na obe strane. Pre čnik prstena
iznosio je najmanje dvesta metara.
Vtorov prvi spazi drugu prstenastu cev. Ona se nalazila na pet do
šest metara i bila je iste debljine. Možda će tamo, u dubini šume, na ći
još nekoliko? Oblik kosmičkog broda bio je, očigledno, sasvim
neobičan.
— Prstenaste cevi su svakako međusobno spojene — reče
Meljnikov.
Oni oprezno koraknuše po glatkoj i klizavoj cevi, Manevrišući
između drveća, Knjazev pođe kolima za njima, gledaju ći da se
mnogo ne udalji.
 Spoj su našli vrlo brzo. Na izgled tanke cevi od istog metala,
postavljene u obliku romba, spajale su obe prstenaste cevi.
Iz tog romba uzdizalo se ogromno drvo, tri metra u prečniku,
što je još jednom dokazivalo koliko je stara ova čudna gradnja.

208

I posle tridesetak koraka ugledaše drugi romb. I kao namerno, iz

njega je opet raslo drvo. Ono je u svom rastenju zaka čilo metal, i
romb se iskrivio.
— Takvi cinovi — zamišljeno reče Meljnikov — rastu
stotinama i stotinama godina.
— Korževski tvrdi hiljadama.
— Utoliko bolje!
— Veoma sam uzbuđen — priznade Vtorov. — Ove cev i ...
Idemo po njima. Ko je napravio ove prstenove? Ko je u njima doleteo
na Veneru? Ovde, pod našim nogama, nalaze se najve će tajne. Šta
ako je unutra sve tako dobro očuvano kao napolju?
— Da li ćemo samo uspeti da uđemo unutra?
Sa broda javiše da se približava oluja, pa se Meljnikov i Vtorov
spustiše do kola. Ali olujni front prođe sa strane. I dalje je ostalo
otvoreno pitanje da li je šumski svod sigurna zaštita.
— Trebalo bi da se prebacimo na drugu cev. Inače ništa nećemo
saznati.
— A ako bude oluje?
— Sklonićemo se pod cev. Naša odela su nepromočiva, To je
Romanov dokazao.
Belopoljski, koga je Meljnikov izvestio o svojoj nameri, dade
odobrenje da se ide prema središtu prstenova, Reflektori na njihovim
šlemovima svakako će davati dovoljno svetlosti da bi se mogli
orijentisati u šumi. Lestve su mogli nositi sa sobom — bile su veoma
lake.
I tako otpoče ovaj neobični izlet u daleku prošlost. Kasnije, kad
su se ponovo obreli u kosmičkom brodu, samo su snimci koje Vtorov
beše napravio služili kao dokaz da su sve to njihove o či zaista videle,
ma koliko čudno izgledalo i naličilo na bajku sve ono što im je bilo
pred očima.
Pre no što su zašli u šumu, Meljnikov i Vtorov, stalno praćeni
kolima, obišli su čitavom dužinom spoljašnju cev. Broj načinjenih
koraka potvrđivao je da prečnik prstena iznosi dvesta metara. Druga
cev je sve vreme išla paralelno s prvom na istom odstojanju i na
svakih petnaest — šesnaest metara bila je pričvršćena za nju
konstrukcijama u vidu romba. Na dva mesta, koja su se o čigledno
nalazila u pravcu prečnika, odvajala se od spoljašnje cevi druga,
prava i manjih razmera i, prolazeći kroz unutrašnju cev, gubila se
među drvećem.
— Tamo — Meljnikov pokaza rukom prema središtu prstenova
— mora da ima nešto. Nekakvo centralno jezgro.
— I ja tako mislim — složi se Vtorov.

209

Pošto su obišli prsten, vratiše se malo nazad i zaustaviše se kod

radijalne cevi, Prema centru je najbolje bilo da se ide po njoj. Metalni
đonovi njihovih cipela veoma su otežavali hodanje po glatkom
metalu, ali je bilo još teže probijati se kroz poobaranu šumu i visoku
travu.
Naredivši Knjazevu da se ne odmiče od tog mesta, Meljnikov se
spusti prvi lestvama. Lestve je držao Vtorov. Zatim on pomože i
drugu da se spusti.
Pošto su prešli preko drugog prstena, zađoše u šumu, Svetlost
reflektora sa terenskih kola ubrzo se ugasi i prestade da obasjava put.
Upališe se lampe na šlemovima.
Put po cevi nije bio tako lak kako su oni mislili. Gotovo na
svakom koraku put su zakrčivala stabla drveća
koja su bila vrlo čudno izuvijena. Morali su se preko njih pentrati
pomoću lestava ili se spuštati na tle i zaobilaziti prepreku. Pri tom su
se uverili da bi im kretanje po tlu oduzelo mnogo vremena — trava je
bila toliko žilava da je svaki korak iziskivao velike napore.
Cev je bila prava, s prečnikom od dva i po metra, i nije ležala na
zemlji, kao dve prstenaste cevi, nego je visila u vazduhu. S obzirom
na njenu dužinu, dođoše do zaključka da je metal izvanredno čvrst. O
tome je svedočila i činjenica da nijedno drvo koje je raslo ispod cevi
nije ovu zgnječilo, nego se izvijalo prema njenoj površini. Ranije su
videli da veze nisu izdržavale strašan pritisak rastućeg džina.
— I sem toga — reče Meljnikov — ne sme se smetnuti s uma da
ona ovde leži hiljadama godina. Nijedan metal sa Zemlje ne bi se
očuvao toliko vremena.
Na pedeset metara od druge prstenaste cevi naiđoše na tre ću.
Bila je iste debljine kao i prve dve.
 — Sistem koncentričnih prstenova — primeti Vtorov. —
Zanima me šta se nalazi u centru?
To su saznali za nekoliko minuta.
Drveće se počelo proređivati. Sve jasnije i razgovetnije videli su
dalje nego što je dopirala svetlost njihovih reflektora. Nad glavom se
takođe moglo kroz krošnje videti parče neba.
I najednom nešto ogromno, na izgled bezoblično, ispreči im se
na putu. To „nešto", gusto obraslo drvećem, bilo je cilj njihovog
šumskog izviđanja. Bio je to centar kosmičkog broda.
Oblik mu se nije mogao nazreti, toliko ga je čvrsto stegla u
zagrljaj šuma. No obojici se učini da to nije ni lopta ni kocka, nego
nešto drugo.
— Konstantine Jevgenjeviču! — pozva Meljnikov.
— Molim — odmah se odazva Belopoljski.

210

— Stigli smo do centra. Drveće ga je toliko prekrilo da mu čak

ni oblik ne možemo odrediti. Međutim ako postoji ulaz unutra, mora
da se nalazi ovde. Treba uništiti drveće. Moraćemo se vratiti po
ultrazvučni aparat.
— Pričekajte! — najednom reče Vtorov. — Ovde su, izgleda,
vrata.
Zaista, sa strane cevi, na mestu gde nije bilo drveća, jasno se
videla tanka linija u vidu pravilnog petougaonika
— Stvarno, liči na vrata! —- reče Meljnikov. — I trebalo bi da
se otvaraju spolja.
— Ne vide se ni šarke ni brava.
— Mora da postoje! Ako su to, naravno, vrata, a ne nešto drugo.
— Svi su izgledi da su vrata.
Petougaonik se nalazio u visini sredine cevi, i morali su se jako
nagnuti da bi ga razgledali. Meljnikov i Vtorov spustiše se na tle. Ali
se sada petougaonik, po svoj prilici vrata, nalazio iznad glave.
— Prislonite lestve!
Zrak svetlosti pade na metalnu površinu, i Meljnikov pravo
ispred sebe ugleda nekakve izbočine.
Bilo ih je tri. Srednja je imala oblik petougaonika, a dve bočne
— kvadrata.
 — To je sigurno mehanizam vrata! — uzbuđeno reče Vtorov.
— Da, izgleda — odgovori Meljnikov, obuzdavajući se. — Daj
da vidimo.
— Borise Nikolajeviču — ču se glas Belopoljskog — budite
veoma oprezni. Ne znamo šta se može desiti ako budete dirali
mehanizam. Kako on izgleda?
Meljnikov ispriča.
— Mislim — završi on — da se ništa ne može desti, sem što će
se vrata, možda, otvoriti. Ali za to ima malo izgleda. Pre svega,
mehanizam već odavno ne radi. Biće bolje ako se jedan od nas
podalje izmakne.
— Usrdno vas molim — reče Vtorov molećivo — poverite to
meni.
Meljnikov vide da je mladi inženjer čak pobledeo od uzbu đenja.
Odbijanje bi ga duboko ožalostilo.
— Dobro, prepuštam to vama. Kad završite pozovite me.
On se pope na cev i, ne osvrćući se, izgubi se među drvećem.
Ostavši sam, Vtorov pažljivo osmotri izbočine. Izgleda da su
bile izlivene na metalu omotača, ali, ako je to bio mehanizam,
izbočine bi trebalo da se okreću ili da se ugibaju pod pritiskom.
„No možda se", pomisli on, „mehanizam od vremena pokvario, i
uzalud će biti svi napori."
Silno je želeo da uspe osobito zato što je tu stvar preuzeo na sebe
umesto Meljnikova.
211

„Poješće me sram ako ne uspem. Smatraće me hvalisavcem."

Njemu, čoveku Zemlje, bio je tuđ čudni oblik kosmičkog broda,
ali bio je to proizvod ruku bića koja su po svom umnom razvoju
bliska čoveku. Vtorov je bio ubeđen da je čovek kadar shvatiti
njihovu misao.
— Rasuđivaćemo tako kao da je to napravljeno na Zemlji!
— Tačno! — odgovori nevidljivi Meljnikov. — Polako,
Genadije!
Vtorov oprezno dodirnu srednji petougaonik. Najpre. proba da
ga pritisne — no izbočina se i ne pomeri. Onda pokuša da je okrene
— i nešto zadrhta pod njegovim prstima. Vtorov pritisnu jače — za ču
se otegnuto škripanje.
„Aha! Petougaonik se okreće! Sada ćemo ga vratiti natrag i
latićemo se kvadrata."
Kvadratne izbočine nije uspeo da okrene. Ali kada ih je iz sve
 snage pritisnuo, one se pomeriše.
— Srednja izbočina se okreće — reče on — a krajnje rade na
principu dugmadi.
— Desetine mogućih kombinacija! — primeti Meljnikov,
— Sami ste se odlučili da rasuđujete tako kao da je to
napravljeno na Zemlji — umeša se Zajcev. — Ispravan put! Ulaze na
kosmički brod mi ne zatvaramo na principu čeličnih kasa. Teško da
su i oni tako postupili. Tražite jednostavno rešenje.
Vtorov poče da pritiska kvadrate, čas jedan, pa onda oba
odjednom, okrećući petougaonik na sve strane. Uzalud! Vrata se nisu
otvarala. Izbočine su se teško pomerale. Morao je da upotrebi svu
svoju izvanrednu snagu.
— Ništa ne vredi! — reče on, teško dišući.
— Odmorite se! A mi ćemo za to vreme porazmisliti! —
posavetova ga Belopoljski.
Vtorov ču kako članovi posade izmenjuju mišljenja. U
razgovoru su učestvovali Meljnikov i Knjazev.
U kom je položaju srednja izbo čina? — upita Zajcev.
—To je pravilan petougaonik.
— Pitam u kom je položaju u odnosu na petougaona vrata?
— Pričekajte! — uzviknu Vtorov. — Da, zaista — dodade on,
pažljivo se zagledavši u tanku liniju iznad svoje glave — oni su
postavljeni asimetrično jedan prema drugom.
— Pokušajte da ih postavite u simetričan položaj.
Pokazalo se da se srednja izbočina može okrenuti za sto
osamdeset stepeni.
Čim se mali petougaonik podudario što se tiče položaja sa
velikim, začu se ne baš jak zvuk, kao da je palo nešto metalno.
Vtorov odskoči.

212

Ali se ništa ne dogodi. Vrata su i dalje ostala u istom položaju.

Dok je pružao ruke prema kvadratima, inženjeru je srce snažno
lupalo. Bio je zbog nečeg uveren da će ovog puta uspeti. Metalni
zvuk, bez obzira na to što je proteklo toliko vremena, dokazivao je da
mehanizam još radi.
On iz sve snage pritisnu obe izbočine.
Nad njim nešto promaknu. Vtorov se nagonski pribi uza zemlju.
Potpuna tišina ...
On diže glavu.
 Vrata nije bilo!
Na mestu metalnog petougaonika on ugleda nešto bledoplavo,
nešto prozračno i nestvarno. Kao da je dimni veo zamenio metal.
Meljnikov, Knjazev i svi koji su se nalazili u kosmičkom brodu
začuše kako je Vtorov — bar im se tako učinilo — kriknuo u
očajanju:
— Svetlost! Svetlost!
Sada je on video! Jasno je video! . .
To „nešto" nije bio veo plavog gasa! Pred njim se nalazio
petougaoni otvor iz koga je, odnekud iz utrobe kosmi čkog broda što
je hiljadama godina ležao na Veneri, izbijala slaba, ali nesumnjivo
plavkasta svetlost. Nejasne mrlje te svetlosti titrale su na stablima
drveća, na metalnoj površini cevi! Svetlost!... Pa kako to?... Zar bilo kakav vešta čki izvor
svetlosti može opstati hiljadama godina?...
Vtorov je stajao i gledao, ne odgovarajući drugovima, koji su ga
zasipali pitanjima.
On se povrati, oseti dodir na ramenu. Pored njega je stajao
Meljnikov.
Boris Nikolajevič je netremice zurio gore u tajanstvenu i
neshvatljivu svetlost, stežući nesvesno sve jače Vtorovljevo rame.
— Šta je to? — prošaputa on. — Odakle?
— Ne znam — mehanički odgovori Vtorov.
— Zar zbilja ne znate? — ču se podsmešljivi Pajčadzeov glas.
— Recite bar šta vidite.
— Svetlost!
-— Pa šta?
Meljnikov predahnu i ispriča o neobičnoj pojavi. Najzad začuše
kako Belopoljski reče:
— Nema sumnje ... I opet tišina.
— Pa šta — reče Meljnikov — vrata su otvorena. Uđimo!
Na davno „umrlom" brodu s nepoznate planete sve se moglo
očekivati, samo ne svetlost — saputnik života! To je bilo više nego
neshvatljivo — to je ličilo na čudo!
— Uđimo! — ponovio je Meljnikov, ali mu se u glasu nije
osećala uobičajena odlučnost.

213

Vtorov ćutke prisloni lestve.

Video je da se Meljnikov — primer hladnokrvnosti, hrabrosti i
volje, čovek po opštem mišljenju, bez živaca koleba i kao da se ne
usuđuje da stavi nogu na prečagu lestava. Mladi inženjer najednom
shvati da ga nikakva sila ne bi naterala da se prvi popne lestvama.
Živo biće, makar predstavljalo najfantastičniji proizvod
fantazije, ne bi ga prisililo da uzmakne. Ali ova „natprirodna" svetlost
lišavala ga je svake vlasti nad sobom, okivala mu je mozak
nesavladljivim strahom.
Prođe jedan minut ...
— Uđimo! — i treći put reče Meljnikov i brzo se uspentra do
vrata.
Njegova pognuta prilika nestade u otvoru, i istog trenutka začu
se njegov glas:
— Brzo dođite!
Strah odjednom iščeznu. Vtorov se pope za svojim
komandantom. Otvor je bio odveć malen za njegov rast, i morao se
skoro presamititi da bi ušao.
Meljnikov je stajao na samim vratima.
Vtorov se ispravi, pogleda i oseti kako mu se vrti u glavi.
Šta je to bilo? ... Kuda su to, iz Venerine šume, dospela dva
čoveka sa Zemlje? ..
Činilo se kao da tu nema ni poda, ni zidova, ni tavanice.
Unaokolo se nalazilo nešto neodređeno, što nije imalo jasnih kontura,
rasplinuto, i ... živo. Sa svih strana okružavalo ih je nešto što je
neprestano menjalo boju, prelivalo se i treperilo kao duga, stvaralo
divlji haos boja.
I svuda — gore, dole, sa strana — micale su se fantastične
raznobojne figure ... ljudi — izlomljene, izvitoperene prilike čoveka,
u nezamišljivim pozama. Kao da ih je opkolila gomila aveti,
nakaznih, koje svakog časa menjaju svoju boju.
Meljnikov diže ruku, kao da se brani od tog prizora, i istog
trenutka sva gomila ponovi njegov pokret.
— To su odrazi naših sopstvenih likova! — reče on tiho i sa
očiglednim olakšanjem.
Bilo je jasno da su zidovi, tavanica i pod bili od ogledala. Svaki
njegov i Vtorovljev pokret izazivao je odgovaraju ći pokret, koji se
svuda, kuda god pogledali, bezbrojno puta ponavljao. Ali zašto su ti
odraženi likovi izlomljeni, izvitopereni?...
Na sredini, a možda i pored zida (oni behu izgubili ose ćanje
perspektive i rastojanja), stajao je — nije se moglo odrediti na čemu
— kameni pehar, jedini stvarni i nepokretni predmet u toj prostoriji,
potpuno isti pehar kakav je Vtorov video i kakav se onda razbio na
šumskoj krčevini. Po ivici — dobro su to zapazili — pehar je bio
ukrašen crtežima tela po prostom geometrijskom sistemu.

214
 Nad peharom se lelujao ujednačen bledoplavičast plamen. Takav
plamen daje tanak sloj špiritusa.
Ovo je bio taj izvor neobične svetlosti.
— Konstantine Jevgenjeviču! — reče Meljvnikov tako tiho da
su ga teško mogli čuti.
Ali su na kosmičkom brodu postojali snažni prijemnici.
— Čujem te! — odgovori Belopoljski.
— Kameni pehar!
— Očekivao sam to.
— Ali u njemu gori plamen!
— Nema u tome ništa neverovatno. Trebalo je da hiljade godina
izbrišu veštački plamen iz sećanja Venerijanaca. Njihovi pehari,
očigledno, tek nedavno su se ugasili. Srazmerno nedavno, razume se.
Dalje, ispričajte nam šta vidite.
Mirni glas Belopoljskog konačno je povratio obojicu izviđača.
Ovde nije bilo ničeg „natprirodnog". Pred njima je bila zagonetka
hemije — ništa više. Nauka će otkriti tajnu „večne" vatre.
— Da vam ispričamo! Nije to tako jednostavno! — odgovori
Meljnikov. — Bolje kasnije, kad se vratimo.
— Onda ćemo našu priču ilustrovati fotosnimcima — dodade
Vtorov, setivši se tek sad foto-aparata.
Sad su već mirno i pažljivije pogledali oko sebe.
Izukrštani odblesci zidova, poda i tavanice, koji su svaki čas
menjali boju, smetali su očima, no oni su se postepeno navikli na to,
pa su mogli da razgledaju prostoriju.
Ona je, ne računajući pod, izgledala okrugla, sačinjena od čudnih
oblika oštrouglih ploha, isprepletenih u fantastične šare. Pod je bio
ravan i kao od stakla. Pehar je, sigurno, stajao na sredini, ali na šta se
oslanjao, to nikako nisu uspeli da razaberu.
— Priđimo bliže! — neodlučno predloži Meljnikov.
— Dobro — još bojažljivije dodade, Vtorov.
Ali se nijedan ne pomeri s mesta, Meljnikov je nešto razmišljao,
a njegov drug se nije usuđivao da se prvi odmakne od vrata.
Vtorov ču kako Meljnikov nešto promrmlja o metalnim
zidovima.
— Konstantine Jevgenjeviču! — reče on glasno. — Ovde u
brodu nema nikakvih vrata. Ipak, možda ćemo ih na ći. Zidovi
kosmičkog broda su od metala. Može da se prekine radio-veza. Ako
se to desi, ne brinite se!
— Potrudićemo se! — odgovori Pajčadze umesto Belopoljskog.
— Ali ne možemo jamčiti za uspeh.
 — Samo oprezno! — reče Konstantin Jevgenjevič. Meljnikov i
Vtorov odmakoše se od zida. No nisu čestito ni koraknuli, kad se
odostrag začu nekakav tih zvuk — kao da je palo nešto metalno.

215

Obojica se prestrašeno okrenuše. Vrata su nestala!

Tamo gde se do maločas nalazio petougaonik, kroz koji se videla
šuma Venere, raznobojno su se sjaktile oštrougle plohe.
Sve se stopilo u jedno!
Gde je izlaz — niko nije znao!..

IZ DUBINA TISUĆLEĆA

Vtorov nalete na zid i jako se udari o nekakvu oštru izbo činu. To

ga vrati u stvarnost. Zatvoreni!..
— Ko je zatvorio vrata?
— Naravno, niko — odgovori Meljnikov — zatvorila su se
sama. Prošle su hiljade godina, ali mehanizmi rade tačno, kao ovaj
plamen u peharu.
— Kako ćemo izići?
— Ne znam! Možda uopšte nećemo izići. Rekao sam malo pre
da se veza može prekinuti.
— Kosmički brod! — Pozva Vtorov.
Ne usledi nikakav odgovor.
— Ovi zidovi su od nekakvog metala — reče Meljnikov — ne
mogu nas čuti. Zasad smo odsečeni od spoljnog sveta.
Trebalo je da se Vtorov već navikne na hladnokrvnost svog
saputnika.
— Šta da radimo? — upita on.
— Ono što smo želeli. Da razgledamo brod. Samo se nijedna
vrata ne...
On se ,,spotače" u pola reči, gledajući zaprepašćeno u zid.
Sasvim blizu, gotovo pored samog iščezlog ulaza, dešavalo se
nešto čudno i nepojmljivo sa raznobojnim plohama, One su po čele
brzo da tamne, da gube obrise. Na zidu je ponovo izbila oštra kontura
petougaonika. U toj konturi već se skoro nisu videle plohe — one su
se gubile, rasplinjavale pretvarale se u prazninu. Još jedan tren — i
pred njima se ukaza petougaoni otvor.
— Evo vrata! — reče Meljnikov.
Prvi put Vtorov ču kako mu je zadrhtao glas.
— A gde je zid?
— Ko može odgovoriti na takvo pitanje? Činjenica je da su
pred nama vrata unutar broda. Ona su se automatski otvorila čim su
se zatvorila spoljna.

216

Oni se nagnuše i pogledaše u otvor. Bio je to otvor radijalne

cevi po kojoj behu došli ovamo. Plavi plamen koji je goreo u peharu
titrao je na njenim zidovima u vidu dugih svetlih pruga. Suprotni kraj
cevi gubio se u mraku.
—- Spoljna vrata su se zatvorila čim smo se od njih odmakli —
reče Vtorov.
— Da, trebalo je da jedan nas ostane na pragu. Ovde se
automatika razlikuje od naše. Ona vidi i radi samostalno. I, što
najviše zadivljuje, potpuno je ispravna i posle toliko hiljada godina.
Ovaj će nas brod mnogome naučiti.
— Uspeli smo da vrata otvorimo spolja — reče Vtorov —
možda ćemo uspeti da to uradimo i iznutra?
— Otvoriće ih naši drugovi ako mi ne uspemo. Oni znaju gde
se nalazimo. To je šansa za naše spasenje.
— Prekid veze nateraće ih da nam pohitaju u pomoć.
— Ko zna? Upozorili smo ih da se radio-veza može prekinuti.
— Meljnikov pažljivo pogleda u Vtorova. — Zar se plašiš,
Genadije?
Mladi niženjer pocrvene.
— Ne znam— odgovori on iskreno— nisam se plašio kad smo
zajedno sedeli u kabini razlupanog aviona. Ali ovde ... Izgleda da se
plašim,
— Nepojmljive stvari izazivaju strah — zamišljeno reče
Meljnikov — to je tačno. Ipak — dodade on običnim glasom ---
nećemo gubiti vreme.
Oni priđoše kamenom peharu.
Čak se ni iz blizine nije videlo na čemu stoji. No pehar ipak nije
mogao da lebdi u vazduhu, bez ikakvog oslonca.
Vtorov pokuša da provuče ruku ispod njega. Prsti mu dodirnuše
nešto tvrdo, i on naglo trže ruku.
Meljnikov oprezno opipa nevidljivi oslonac. Pehar je stajao na
nečemu što je imalo oblik kocke. Ali to „nešto" bilo je potpuno
nevidljivo — na nepojmljiv način stvrdnuti vazduh.
Pažljivo su pretražili celu prostoriju, koja je u prečniku imala
šest metara. Samo se pipanjem mogla odrediti njena veli čina.
Izukrštani odraženi likovi sprečavali su da se oceni razdaljina.
Gomila fantastičnih priviđanja — desetine Meljnikova i Vtorova — u
neprirodnim pozama (uspravno, pobočke i naopako) pri svakom
njihovom pokretu čudno se preplitala sa svih strana, izvijaju ći se u
nekakvom divljem plesu.
Vtorov se trudio da ne gleda, ali su ta priviđenja odasvud bola
oči.
— Da odemo odavde — reče on najzad — vrti mi se u glavi.
Nisu našli ništa što bi bar izdaleka ukazivalo na mehanizam vrata.

217

— On se, po svoj prilici, nalazi na centralnom komandnom

pultu — reče Meljnikov, — Ovde mora da se nalazi nekakav pult. Da
— odgovori on Vtorovu — hajdemo odavde. I meni se vrti u glavi.
No strahujem da će se i ova vrata zatvoriti čim uđemo u cev. Po
logici, trebalo bi da bude tako.
— Hajte da ja uđem sam, a vi ostanite ovde.
— Šta imamo od toga? Ne, bolje da uđemo zajedno.
Stajali su ispred zagonetnih „vrata", ne usuđujući se da u đu.
Ovde, u centru, bilo je, svakako, manje opasnosti.
Nakon izvesnog vremena Belopoljski će shvatiti da su izviđači
pali u nekakvu klopku, pa će im poslati pomoć. Na kosmičkom brodu
znaju kako se otvaraju spoljna vrata. Ali ako se na đu zatvoreni u
brodu, postoji opasnost da tamo zauvek ostanu — nije bilo sigurno da
li će naći način da se izvuku.
„Šta da se radi?" mislio je Meljnikov. ,,Šta učiniti? Ostati ovde i
čekati drugove? Pa ipak će se jednom morati ući unutra".
Da je sam, ne bi se ni trenutka kolebao. Ali Vtorov!
Meljnikov je odgovarao za njega.
„Eh, neka bude šta bude! u krajnjem slučaju, oni će prose ći zid
cevi ili ga čak dići u vazduh."
— Za svaki slučaj, ostavićemo pismo — reče on.
Opisavši ukratko ali dosta iscrpno sve što im se desilo,
Meljnikov stavi beležnicu kraj pehara, na nevidljivu podlogu.
Beležnica kao da je lebdela u vazduhu, i odmah je padala u o či.
Petougaoni otvor bio je iste veličine kao i spoljna vrata.
Nepoznati vasionski putnici bili su, očigledno, malog rasta,
Meljnikov se pognu i prekorači prag. Vtorov uđe za njim.
Odmah se zaustaviše kod vrata, gledajući napeto u njih.
Da li će se zatvoriti ili neće? ...
Vrata se zatvoriše.
Videli su kako se otvor prevukao prozračnim dimnim velom,
koji je u početku bio jedva vidljiv, a posle se brzo zgušnjavao. Zatim
se nekako odjednom, kao u naglom skoku, malopre đašnji otvor
izgubio. Na njegovom mestu blistao se gladak metalni zid.
Bilo je to toliko čudnovato, toliko neobjašnjivo da su oba
vasionska putnika nekoliko trenutaka zurili u čudesni Zid, nisu bili u
stanju da prozbore nijednu reč. Nestajalo im je daha od uzbu đenja.
Na njihove oči desilo se nešto potpuno nepoznato zemaljskoj
nauci. Praznina kroz koju su slobodno prošli pretvorila se u metal!
Taj fenomen, koji je nesumnjivo bio samo primena nepoznatih
zakona prirode, zapahnuo ih je dahom jedne više, nepojmljive,
zagonetne nauke.
— Ovde zbog nečega, nema onih ploha — reče najzad
Meljnikov.

218

— A nije li vam čudno što ga vidimo? — najednom upita

Vtorov.
— Koga?
— Zid. Trebalo bi da je ovde potpuni mrak.
,,Zaista", pomisli Meljnikov, „zašto vidimo?"
Prilikom ulaska u cev pogasili su lampe na šlemovima. Plavi
plamen pehara ostao je sa one strane zida.
Ali zid se video! Zapazili su i svoje senke, koje su poigravale na
njemu.
Znači da se za njihovim leđima nalazi svetlost!
Meljnikov se okrete i uzviknu. Glas mu je drhtao od radosti i
čuđenja.
Cev, koju su videli kroz vrata i koja je vodila u mračnu daljinu,
završavala se na tri koraka. Nejasno se videlo drveće šume. Svetlost
je bila dnevna — očigledno ne toliko slaba kako im se činila u šumi.
Ta svetlost bila je dovoljna da bi se videlo u kratkom odresku cevi,
koji je na neshvatljiv način zamenjivao celu cev. Ova svetlost je
stvarala senke.
— Izlaz! — radosno kliknu Vtorov.
— Nije! — reče Meljnikov. — To nije izlaz. Pogledaj malo
bolje!
I Vtorov ugleda.
Nejasna masa drveća nalazila se sa strana i odozgo, ali pravo
napred nije bilo drveća. Tamna praznina gubila se duboko u šumi.
Vidljiva cev završavala se na tri koraka, a dalje je vodila cev o čijem
se postojanju moglo samo naslućivati — ona se nije videla.
Pa ipak je to bila ista ona cev po kojoj su došli ovamo. Samo je,
iz nekog neobjašnjivog razloga, postala sasvim providna, baš kao
postolje na kome je stajao pehar.
Meljnikov priđe ,,ivici". Morao je prisiliti sebe da bi dalje
koraknuo. Dole, pod nogama, video je travu; činilo mu se da je pad
neizbežan ako načini još jedan korak.
Ali je metalni đon njegove cipele stupio na gladak pod. Ruka je
napipala poluokrugli zid. Cev je bila tu, čvrsta kao i pre. I nevidljiva!..
Išli su metar i po visoko iznad zemlje, kao po vazduhu. Teško su
koračali iako je pod bio ravan. Nije bilo jednostavno i ći po ne čemu
što se ne vidi.
— Kad bi nas sad neko video! — reče Vtorov. — Čudan prizor.
Dva čoveka idu po vazduhu.
— Ako je cev i spolja providna.
— A zar može biti drugačije?
— Sve je moguće.
— Meljnikov upali lampu ia šlemu.

219

Zrak svetlosti obasja metalni zid cevi. Videli su karakteristi čne

pege koje je svetlost stvarala na površini glatkog metala. Ali su
istovremeno videli i ono što se nalazilo van cevi.
Ta protivrečnost ostavljala je zaprepašćujući utisak.
Baš na tom mestu raslo je jedno drvo uz samu cev. Pre no što su
upalili svetlost, ono se slabo videlo — samo crna kontura stabla. Ali
je drvo i sada bilo tamno, mada se nalazilo na metar od njihovih
očiju, a mora da je i na njega padao svetlosni zrak.
— Evo dokaza! — reče Meljnikov. — Metal cevi je providan
samo s jedne strane. Spoljna svetlost prolazi slobodno kroz njega, a
unutrašnja ne može da prođe. Spolja nas niko ne bi mogao videti.
 — Od takvog materijala pravićemo zidove na našim kućama —
reče Vtorov — kada saznamo šta je to. Zamislite koliko će svetlosti
biti u takvim kućama, a spolja se neće ništa videti.
— Počinjem da fantaziram, Genadije!
— Pa kad već doživljujemo bajku iz „Hiljadu i jedne no ći "...
— Negde ovde — reče Meljnikov — mora da se nalazi
unutrašnji prsten.
— Da, on nije daleko. Sigurno smo prešli pola cevi.
Bilo mu je jasno kakav je oblik imao sav taj čudni
brod. U centru se nalazilo jezgro s prečnikom od šest metara. Njega
su okružavale tri cevi-prstena, jedan prsten na rastojanju od pedeset
metara, a druga dva, smeštena blizu jedan drugoga, na sto metara.
Centar i prstenove spajala je prava cev. Svakog časa trebalo je da se
ukaže unutarnji prsten.
„Ako nije nekud nestao", pomisli Vtorov.
Ali je prsten bio na svom mestu. Posle nekoliko koraka spazili su
ga kroz zid cevi.
I kao u početku, kod jezgra, tako i sada, na tri koraka od prstena
— cev više nije bila providna. Ali im ništa nije zaprečilo put. Tamo
dalje opet su se videli providni zidovi.
Radijalna cev prolazila je skroz kroz unutrašnji prsten.
— Tu treba da je ulaz.
Zraci reflektora osvetljavali su glatke zidove. Nikakvog traga od
skrivenih vrata, nikakvih izbočina ili kakvih znakova mehanizma.
I opet se ispoljila nepojmljiva tehnika kosmičkog broda s
nepoznate planete, plašeći svojom tajanstvenošću. Kao da ih je neko s
razumom budno posmatrao, pratio svaki njihov korak.
— Tu treba da je ulaz — reče Meljnikov, pružajući ruku prema
zidu. I, kao u odgovor na taj pokret, videše da ulaz zaista postoji.
Jedan deo metalnog zida naglo je izmenio izgled. Na njemu su
odjednom potamnele svetlosne pege. Ukazale su se konture
petougaonika. Metal se brzo „topio", preobraćajući se u prazninu.

220

Kao da su se obradovali, zraci reflektora sunuše napred, u

unutrašnjost prstena. Zablistaše se nekakvi dugački cilindri — crveni,
zeleni, žuti. Od vrata je, u dubinu, vodila uzana putanja, kao od stakla
— čudan, skoro nevidljiv mostić.
Kuda je on vodio? Šta se nalazilo tamo, u mračnoj neizvesnosti?
 Vtorov iznenada zgrabi Meljnikova za ruku.
— Pogledajte! — uzviknu on pokazujući nazad.
Bio je to nov dokaz „razumnosti" automatike koja je upravljala
vratima i zidovima kosmičkog broda.
Nevidljiva cev kojom su maločas došli, ne videći je, pretvorila
se u metalnu, postala je neprovidna. Nestala je šuma Venere. Gustu
tminu raspršivala je jedino svetlost njihovih reflektora, koja je u vidu
dugih svetlih pruga klizila po zidovima.
I tamo, s druge strane, nevidljiva cev pretvorila se u vidljivu.
— Kakve li zavrzlame! — reče Vtorov.
— Zidovi cevi postaju providni kad se neko nalazi u njoj —
reče zamišljeno Meljnikov. — Vrata se otvaraju kada im neko pri đe.
Takav zadatak može u potpunosti da obavi samo spoj tehnike
televizije sa automatikom mašina koje „misle". Pre pedeset godina to
bi moglo izgledati kao „zavrzlama", ali danas?...
— Pa mi, onda, možemo, a da to i ne slutimo, pokrekuti motore
ovog vazdušnog broda.
Meljnikov se strese.
— U pravu si, Genadije! Treba biti vrlo obazriv. Pokušaj da se
vratiš prema centru. Ja ću ostati ovde. Da vidimo šta će se desiti.
Desilo se ono što je Meljnikov i očekivao. Samo što je Vtorov
napravio tri koraka prema centru i prešao ivice prstena, kad zidovi
cevi opet postadoše providni. To se zbilo skoro trenutno.
Bilo je jasno da hiljadugodišnja automatika radi izvanredno
tačno, da reaguje na svaki pokret.
Pretila je strašna opasnost.
Ko su bili gospodari ovog broda? Kakav je bio stepen njihovog
umnog razvoja? Nije bilo sumnje da su nepoznati vasionski putnici
stajali na vrlo visokom stupnju razvitka. Možda je taj stupanj bio
previsok? Možda čovek sa Zemlje nije u stanju da shvati ono što je za
njih bilo prosto i prirodno?
I najmanja neopreznost mogla je prouzrokovati sasvim
nepredviđene posledice. Ni Meljnikov ni Vtorov nisu imali nikakve
predstave o principima rada automatike broda; lutali su njime
„vezanih očiju". U istom takvom položaju bio bi čovek koji ne bi
imao posebnih znanja, a koji bi se potpuno sam obreo za komandnim
pultom savremene atomske električne centrale, pa onako nasumce
okretao razne ručice i pritiskao na dugmad čiju namenu ne poznaje.
Vtorov se vrati natrag. Kao što je i trebalo očekivati, cev opet
postade neprovidna.
221
 Stajali su ispred petougaonih vrata, ne usuđujući se da u đu kroz
njih onamo gde se na izgled krhki „stakleni" most gubio u daljini,
okružen raznobojnim cilindrima nepoznate namene.
— Možda bi bilo pametnije da se vratimo? — upita Vtorov.
— Vrata od centra su zatvorena.
— Ona će se, verovatno, otvoriti kad im priđemo.
— Sasvim mogućno. Ali kad smo već došli ovamo, ići ćemo i
dalje. Samo ne smemo činiti nikakve pokrete niti išta dodirivati.
„Zar se na ovome brodu sve pokreće pomoću automatike koja
reaguje na pokrete?" razmišljao je Meljnikov. „Vrata, providnost
zidova, motori. A možda još nešto o čemu i ne slutimo. Ne znamo
kakve su pokrete pravila bića čiji nam je izgled sasvim nepoznat.
Pružio sam ruku prema zidu, i otvorila su se vrata. To se desilo ovde.
Ali će na nekom drugom mestu, možda, pokret moje ruke pokrenuti
motore — i brod će se najednom dići. Nikakvo drveće, ma kako
čvrsto sraslo među sobom, neće moći zadržati kosmički brod, ono će
biti pokidano kao da je od hartije. Postoji opasnost da odletimo sa
Venere, a ne umemo da upravljamo brodom."
Tako je razmišljao, ali je na izgled mirno kročio na mali most.
Iako je izgledao staklen, on se primetno ugnuo kada je Vtorov
stao na njega, posle Meljnikova. Nije bilo nikakve ograde.
Uska providna pantljika, koja nije bila šira od trideset
santimetara, lebdela je u vazduhu, otprilike na sredini prstenaste cevi.
Na čemu se ona držala, nije se znalo — kao da nije ni na čemu.
— Vrati se! — odsečno reče Meljnikov, očekujući svakog
trenutka da se most sruši.
— Nemam kuda! — odgovori Vtorov.
Zaista, vrata iza njih već su se bila zatvorila. Na okruglom zidu
nije bilo nikakvih tragova od petougaonog otvora.
— Pruži ruku prema zidu!
Vtorov posluša. Ali pokret na koji su se s druge strane zida
pojavila vrata ostade ovog puta bez ikakvog dejstva.
— Stoj u mestu!
Meljnikov oprezno koraknu napred.
I odjednom ...
Slaba, čudno plava svetlost obasja unutrašnjost cevi. Činilo se
kao da je vazduh iznenada stekao osobinu da svetli; nigde se nije
video izvor svetlosti.
Meljnikov zaneme. Vtorov se nije usuđivao da diše. Obojica su
stajala nepomično, kao kipovi.
Plava svetlost obavijala ih je fizički opipljivo, sa svih strana, kao
laka izmaglica. Nisu videli nijednu senku. Svetlost nije dolazila iz
nekog pravca, ona se nalazila svuda, u samom vazduhu.
 222

Tajanstveni cilindri čudno promeniše boju — crveni postadoše

ljubičasti, žuti postadoše zeleni, a oni koji su ranije bili bledo-zeleni
sada dobiše boju tirkiza. Most se sasvim izgubi iz vida, kao da
se rastvorio u svetlećem vazduhu.
I najednom osetiše jedva ulovljiv nepoznat miris. Vazduh
kosmičkog broda prolazio je kroz filtrove gasnih maski i, mešaju ći se
sa zemaljskim kiseonikom, prodirao im u pluća.
Oni se stresoše na pomisao da se mogu otrovati tim tu đim
vazduhom. To nije bio vazduh Venere — takav miris nisu osetili
ranije — bio je to vazduh neke druge planete, sa koje je brod doleteo,
i koji se već hiljadama godina nalazi u zatvorenom prostoru
prstenaste cevi. Sasvim je bilo moguće da je on smrtonosan za čoveka
Zemlje.
„Treba bežati!" pomisli Vtorov.
Ali nisu imali kuda da pobegnu. Izlaz im je bio pregrađen zidom
koji se za njima sastavio. Nisu znali kako da ga otvore, šta da u čine
da se opet ukaže petougaoni otvor.
Unaokolo su ležali zagonetni cilindri, dugi, različito obojeni.
Između njih je, održavajući se na neshvatljiv način u vazduhu, vodila
uska putanja koja se jedva mogla uočiti — na plavoj svetlosti
izgledala je nekako nerealna. Četrdesetak metara napred putanja se
gubila iza zavoja, koji je blago skretao ulevo, zajedno sa cevi.
Meljnikov nevoljno ugasi lampu na šlemu. Nisu se pokazivali
simptomi trovanja, a i da su se pokazali, nisu imali kuda da se sklone.
— Neka bude šta bude! — reče on. — Napred, Genadije!
On se uputi putanjom, balansirajući ramenima kako bi održao
ravnotežu na skoro nevidljivom putu. Nije se usu đivao da pokre će
rukama. Vtorov ga pusti da se udalji deset koraka, pa se i on odma če
od zida.
Most se elastično ugibao pod njihovom težinom. Njegov
providan materijal bio je, očigledno, čvrst, mada nije bio predvi đen za
čoveka sa Zemlje. Nepoznati vasionski putnici, sudeći po vratima,
bili su malog rasta i, verovatno, laki.
Odmah iza zavoja videše da cev opet pregrađuje okrugao zid. Od
prvog zida delilo ga je šezdeset metara.
— Izgleda da je cev podeljena na pet delova — reče Meljnikov.
— Tako i treba da bude na kosmičkom brodu.
 — Izgleda da smo mi ovde zatvoreni sa dve strane, — odvrati
Vtorov.
— Pogledajmo!
No nisu još bili ni prišli zidu a već su se uverili da nema mesta
strahovanju. Nevidljivo oko budno ih je pratilo. Odsutni gospodari
broda „gostoljubivo" su dočekivali nezvane goste — ljude druge
planete.

223

Zagonetna automatika opet je stupila u dejstvo. Na zidu su se

naglo pojavile već znane konture petougaonika. Brzo je potamneo
blistavi metal, „rastvorio se", „istopio" i nestao. Pred njihovim o čima
se ukazala mračna prostorija, bez svetlosti — drugi odeljak prstenaste
cevi.
Ali čim je Meljnikov, koji je išao napred, prekoračio prag,
ponovio se raniji fenomen — plava svetlost ispunila je vazduh. A
tamo pozadi, u prostoriji koju behu napustili, vazduh se „ugasio". Za
Vtorovom su se odmah zatvorila vrata.
Drugi odeljak bio je isti kao i prvi. Ista „staklena" putanja, ni za
šta nepričvršćena, isti cilindri unaokolo. Sve je bilo potpuno isto.
— Ovo su, po svoj prilici, mašinske sale — reče Meljnikov. —
Moguće je da je sav unutarnji prsten ispunjen mehanizmima.
— Da se vratimo?
— A kako da otvorimo vrata? Bolje da obiđemo celu cev.
Možda se njome može ići samo u jednom pravcu.
Šezdeset metara dalje pred njima je opet iskrsnuo zid bez
ikakvih otvora. Prilazeći zidu, bili su ubeđeni da će se i ovog puta
otvoriti vrata.
Ali otvor se nije pojavljivao. Meljnikov pruži ruku. Nikakvog
dejstva.
— Šta li se desilo? — reče on zbunjeno. — Možda se automat
pokvario?
— Vratimo se!
— Pa i tamo su vrata zatvorena.
Stajali su ne znajući šta da preduzmu. Vrata koja su vodila u
radijalnu cev nisu se otvarala — već su pokušali da ih otvore. A
ovde, izgleda, nije bilo nikakvih vrata.
Oko njih je vladala duboka tišina. Svetleća izmaglica je
bešumno i meko obavijala raznobojne cilindre i dvojicu ljudi koji su
bespomoćno stajali na uskoj traci od providnog „stakla“. Neumoljivo
se približavalo nešto neizbežno, kao odmazda za njihov drski upad.
Ćutali su nagonski osluškujući. Akustični aparati njihovih
šlemova uhvatili bi i najmanji šušanj. ali, sem disanja druga, ni jedan
ni drugi ništa nisu čuli. Pa i otkud bi se mogli pojaviti zvuci života na
„mrtvom" kosmičkom brodu? Možda bi se tamo gde su se nalazili
čudesni automati sa „vidom" i „razumom" mogao ispoljiti, u vidu
nekakvog zvuka, njihov zagonetno sačuvani život. Ali ovde je vladala
savršena tišina.
Nešto se približavalo, nešto neizbežno i strašno... Šta su mogli
preduzeti da bi se spasli?...
I tada kad su oba čoveka shvatila da im samo drugi ljudi, oni
koji su ostali na slobodi, mogu priteći u pomoć, to se desilo.

224

Da nije bilo foto-aparata, kojim je Vtorov stigao da se posluži, i

sami bi posumnjali u to da su videli nepojmljivu pojavu. Ali je
nepristrasni i tačni objektiv zauvek zabeležio neverovatnu sliku.
Žutosivi zid koji im je pregrađivao put najednom je nestao. I to
sasvim nestao. Međutim ono što se nalazilo iza njega i dalje je bilo
nevidljivo. Tamo gde se malopre nalazio metal, na ivici „staklenog"
mostića, podrhtavale su u plavim iskrama izukrštane pruge, kao
mreža kristalnih niti, dubina bez dna, koja je tamo dalje prelazila u
tamnomodri mrak. I na dva koraka zapanjeni ljudi sa Zemlje ugledaše
... čoveka druge planete, gospodara ovog čudnog i nepojmljivog
broda.
Stajao je pravo ispred njih i kao da ih je posmatrao. Okružen
varničavim oreolom modrih niti, izgledao je sasvim stvaran, i činilo
se da je živ, od krvi i mesa. Malog rasta, stasit i krhak, u svemu sli čan
čoveku Zemlje, s gustom belom bradom i s dugom, isto tako belom
kosom, bio je odeven u tamnoplavo odelo, koje mu je bilo čvrsto
pripijeno uz telo poput trikoa gimnastičara. Tanak srebrn (po boji)
lančić visio mu je o vratu.
Samo jednu sekundu, ne više, i on i ljudi stajali su nepomi čno,
Meljnikov je za sobom čuo škljocalje foto-aparata — shvatio je da je
Vtorov snimio neznanca.
Laganim, ravnomernim pokretom tajanstveni domaćin ispruži
napred ruke, kao da pozdravlja ljude Zemlje.
I tada oba vasionska putnika shvatiše da pred njima ne stoji
čovek, nego čudesna pojava čoveka koji je, po svoj prilici, ve ć
odavno umro. Kristalne niti prolazile su skroz kroz njegovo telo i
ruke. Pokreti su se jedva mogli uočiti, ali su nesumljivo bili
isprekidani.
I oni shvatiše smisao onog što se zbilo pred njima. Nepoznati
gospodari broda davno, pre mnogo hiljada godina, predvideli su
njihov dolazak, spremili se za njega i sada im pomoću svoje savršene
tehnike žele dobrodošlicu. Pred njima je stajala oživela sen daleke
prošlosti.
I senka progovori. Začu se melodičan zvuk, kao pesma pevana u
laganom tempu.
Ljudi su, duboko potreseni, slušali glas stanovnika druge planete
koji više nije postojao, pozdravne reči starijeg brata, upućene onima
koje nije poznavao, ali u čiji je dolazak već pre hiljade godina
verovao.
Glas umuče. Kao da se istopilo, priviđenje iščeznu. Mrak se u
munjevitoj brzini izukrštanih niti zgusnu i stopi se u neprobojnu
zavesu. I opet se zid bez ikakvih otvora sjaktio žutosivim bleskom.
Kao da se nije ni pojavilo priviđenje iz bajki.

225

I da ljudi ne bi posumnjali u ono što su upravo videli,

„gostoljubivo" se otvoriše vrata koja su vodila u slede ći odeljak.
I on je bio osvetljen slabom plavom svetlošću. U njemu nije bilo
ni cilindara ni „staklenog" mostića. Pred njihovim o čima ukaza se
sasvim druga slika.
— Iz dubina tisućleća — reče Meljnikov — izručili su nam svoj
bratski pozdrav prvi ljudi koji su posetili Veneru. Ne znamo kako i
zbog čega su oni ovde izginuli i nisu se vratili u svoj zavičaj. Ali mi
to moramo saznati, i saznaćemo. Mi smo njihovi naslednici.

PETA PLANETA

Zemaljeka nauka ispela se do ogromnih visina. Sa tih visina ona

daleko vidi. I ona „vidi" bezbroj naseljenih svetova, na kojima, kao i
na Zemlji, žive razumna bića koja idu istim putem laganog,
postepenog ali nezadrživog razvitka.
Um koji rasuđuje kreće se napred i naviše. I u tom penjanju pred
njim se otkrivaju sve širi vidici.
Bez takvog širokog pogleda na svet ne može se ni zamisliti
svestrano razvijen um, I to se u prvom redu tiče pogleda na život ne u
lokalnim, nego u svemirskim razmerama.
Smrću čoveka ne prestaje život čovečanstva. Ali ni smrću
čovečanstva ne može prestati život na drugim svetovima. I kada bi
(dopustimo za časak) iščezao život u svemiru koji vidimo, on bi ipak.
ostao tamo kuda (zasada) ne može dopreti ljudski pogled.
Nekada je sunčev sistem imao deset, a ne devet planeta. Izme đu
Marsa i Jupitera nalazila se peta planeta. Ali ona je nestala. Kako i
zašto, to niko ne zna. Ali ono što se danas ne zna, zna će se sutra.
Stanovnici pete planete nestali su iz svemira. Ali njihova misao,
koja je, kao i svuda, prošla dug i mukotrpan put razvitka, bila je
dovoljno snažna da saopšti drugim svetovima, drugim razumnim
bićima, da je ona nekada postojala. Stanovnici nastradale planete
umeli su da grade kosmičke brodove i uspeli su da napuste svoju
otadžbinu, koja je umirala. Prisustvo njihovog broda na Veneri
svedočilo je da su oni to i učinili.
Da li je to bio jedini brod? Kuda su odleteli drugi, spasavaju ći od
propasti svoje gospodare? Gde su našli utočište ljudi bez otadžbine?
Nekada će se i za to saznati.
A jedan brod je sleteo na Veneru i sada su ga pronašli.

226

Oni koji su se u njemu nalazili dobro su znali da njihova planeta

nije jedini svet naseljen razumnim bićima. Verovali su da će se na
Veneri, pre ili posle, pojaviti stanovnici drugih planeta. Znali su da će
se njihov kosmički brod održati hiljadama godina. Verovali su da će
um nepoznatih vasionskih putnika biti sličan njihovom. I u tom
saznanju, verujući u to, oni su se pripremili za dolazak onih koji će
primiti njihovu zaostavštinu znanja, proširiti je i dalje razviti, u
beskrajnoj zakonitosti razvitka razuma.
Znanje i tehnika ne prenose se s kolena na koleno samo na
jednoj planeti. Oni mogu prelaziti s planete na planetu, ostvaruju ći na
taj način veliko bratstvo razumnih bića.
Za to su znali oni koji su u prstenastom brodu doleteli na
Veneru.
 Prvo što su Meljnikov i Vtorov videli ušavši u treći odeljak
kosmičkog broda bila je šema sunčevog sistema, koja je visila na zidu
nasuprot ulazu. Bio je to velik tabak plavkaste hartije ili ne čeg što je
veoma ličilo na hartiju.
Oba vasionska putnika namah su uočila osobenost te šeme, po
kojoj se ona razlikovala od analognih šema zemaljske astronomije. I
shvatili su da je šema tu obešena specijalno radi njih, radi onih koji
će ući u kosmički brod hiljadama godina posle smrti poslednjeg člana
njegove posade.
Bilo je to prvo ukazivanje na nasledstvo koje je izgledalo
ogromno i koje im je zaveštala nauka druge planete koja beše nestala
u svemiru.
Na šemi je bilo deset putanja planeta sunčevog sistema. Deset, a
ne devet! Svaka planeta bila je predstavljena malim krugom, u
relativnim razmerama, i sa putanjama satelita.
Meljnikov i Vtorov su već s vrata ugledali „suvišnu" planetu, i
sve su shvatili.
— Evo, najzad, neospornog dokaza da je peta planeta zaista
postojala — reče Meljnikov. — I oni su s nje doleteli.
— Čini mi se da je u našoj astronomiji zovu „Faeton" — kaza
Vtorov.
— Da, takav naziv postoji.
Priđoše bliže. Odeljak je bio znatno kraći od dva prethodna, dug
petnaest metara. Zbog uzbuđenja i radoznalosti nisu uopšte obratili
pažnju na njegov čudan izgled, čak nisu primetili da su se vrata za
njivda zatvorila. Otkriće pete planete privuklo je svu njihovu pažnju.
To je bila novost od ogromnog značaja za nauku.
Izbliza su zapazili da su na šemi, sem putanja planeta, mnogo
slabije prikazane tri putanje asteroida. Šema nije bila od hartije, nego
od nečeg nalik na obojeni pleksiglas. I nije bila okačena o zid, ve ć se
nalazila ispred njega, kao da ničim nije pričvršćena.

227

I baš tada su bili svedoci jedne izvanredne pojave, naj čudnije i

najvažnije od svih koje su do sad videli na kosmičkom brodu. Iz
tmine vekova, gospodari broda „ispričali" su im sve što im se desilo
na Veneri i ranije. Bio je to nov dokaz koliko su oni duboko
razmislili spremajući se za dolazak ljudi s druge planete, dokaz
njihovih stremljenja da posle sebe ostave što potpunije podatke. Već
ranije udešeni i regulisani automati „doveli" su goste pravo ovamo, u
ovu prostoriju. Oni nikuda više ne bi mogli da u đu jer se pred njima
vrata ne bi otvorila. Tek kada se sve svršilo, bilo im je potpuno jasno
da je to tako. I ovde su morali da „saslušaju" kratku, ali dosta iscrpnu
priču, kako bi razumeli mnogo šta što je do sad bilo prekriveno velom
tajne. A ono što je ipak ostalo nerazumljivo trebalo je da se kasnije
razjasni, jer su im očito pokazali gde da traže ključ tajni.
Gospodari broda sve su predvideli!...
Najpre je „oživela" šema. Lagano su se pokrenuli i stali da kruže
po svojim putanjama kružići planeta i njihovih satelita. Slika Sunca,
koja se nalazila u sredini, zablistala je kao mali brilijant. Zajedno sa
svima pokrenuo se i Faeton. Oko njega se obrtao sićušni satelit,
I najednom se od pete planete odvojila mala sjajna tačka. Ona se
u jednom trenu uvećala i rastavila se u tri prstena, spojena pravom
linijom. To je bila slika kosmičkog brod u kome su se sada nalazili
Meljnikov i Vtorov. Pretvorivši se opet u tačku, kosmički brod se
primakao Marsu, za trenutak se spojio s njim i krenuo dalje, prema
Zemlji.
Prikazivao se put kosmičkog broda koji je u dalekoj prošlosti
obavio vasionsko putovanje.
I kad se tačka stopila s likom Zemlje, što se jasno videlo po
spuštanju, na mestu gde se nalazio Faeton blesnuo je silan plamen,
kao da se upalio magnezijum. Zaselepljujući blesak odmah se ugasio,
ali Faetona nije više bilo na šemi.
Nije bilo ni njegovog satelita. Putanjom planete poleteli su,
jedan za drugim, sićušni plamičci.. Zatim su se oni ugasili, i odmah
su se odvojile putanje asteroida.
Meljnikovu i Vtorovu prožeto je bio stao dah. Upravo na njihove
oči desila se „katastrofa" koja je uništila petu planetu, razrešila se
tajna pojave asteroida u sunčevom sistemu, koju su mnogi astronomi
pretpostavljali. Oni su bili „svedoci" tragične sudbine posade
kosmIčkog broda, koji je nesumnjivo video sliku propasti svoje
otadžbine. Šta im se dalje desilo. Od čega je stradao Faeton? Šta je
izazvalo strašnu katastrofu?...
Prikazivanje se nastavilo. Tačka „kosmičkog broda" odlepila se
od Zemlje i uputila se jednom odlomku planete. Pošto ga je obišla u
krugu, uputila se drugom, zatim trećem. Nema slika koja je tako
rečito govorila!

228

Dvojici ljudi činilo se da vide lica posade broda, o či

pune suza, koje gledaju ono što je ostalo od rodne planete, od svega
što su ostavili na njoj odlazeći na put. Možda je svaki od njih, s
dubokim bolom, shvatio da nikada više neće videti drage i bliske
ljude, da nikada neće kročiti na rodnu zemlju. Bez otadžbine, bez
bliskih, sami u čitavoj vasioni, na malom brodu, bez nade i cilja!
Kakva strašna sudbina!
„Kosmički brod" se uputio Veneri i stopio se s njom… Šema se
„ugasila". Pred dvojicom ljudi nalazio se glatki i prazni tabak
„pleksiglasa".
I opet se sve ponovilo iz početka, istim redom.
Ovog puta Vtorov nije zaboravio da se posluži foto-aparatom.
Škljocao je sve dok nije utrošio svu traku, pa ju je s grozni čavom
brzinom zamenio novom. Svakog trenutka moglo se još nešto
pojaviti. Bilo mu je krivo šta ne beše poneo filmsku kameru.
I to „nešto" ubrzo se pojavilo.
Znali su šta će se sada zbiti, kada je tabak „pleksiglasa"
najednom nestao, a u praznom prostoru na njegovom mestu ukazalo
se lice Faetonca.
Otpoče priča o kosmičkom putovanju poslednjih ljudi nastradale
planete.
Ne samo Meljnikov nego ni Vtorov — stručnjak za
kinematografije — nije kasnije bio u stanju da objasni šta je to bilo,
na koji način im je bila prikazana ta čudna slika. Uostalom, o njoj je
mogao da govori samo Meljnikov. Za trideset minuta prikazivanja
Vtorov nijednom nije skidao očiju s foto-aparata i skoro ništa nije
upamtio. Pet puta je menjao film, i to neverovatnom brzinom.
„Slika" se smenjivala pri plavoj svetlosti, koja je ispunjavala
odeljenje, ali to nije smetalo, da se dobro vidi.
Bila je velika i u boji. Bez ekrana, na mestu gde je bio tabak, na
izgled prazan, iskrsavali su i jedan za drugim iščezavali njeni
kadrovi, neobično stvarni, kao delovi istinskog života koji je silom
razuma vaskrsnut posle hiljada godina otkako su nestali poslednji
učesnici događaja koji su se prikazivali.
„Priča" nije bila povezana i završena. To su pre svega bili
odvojeni delovi, snimljeni bez određenog plana, svojevrsne skice sa
putovanja.
Nekoliko dana kasnije Meljnikov je izneo pretpostavku da
Faetonci u početku nisu imali nameru da ovu sliku prikažu ljudima
druge planete, nego su je snimali. za sebe. Tek docnije su se odlu čili
da je zaveštaju budućim ljudima.
Mnogo šta što je bilo zagonetno i neshvatljivo ne samo na
Veneri nego i na Arseni najzad je bilo sasvim razjašnjeno.
 229

Najpre se u velikom kadru pojavila glava Faetonca. O čigledno

da to nije bio onaj koji ih je pozdravio pri ulazu u odeljenje, nego
njegov drug. Gusta bela brada i duga bela kosa oivičavale su
neobično lepo lice sa ogromnim bledoplavim očima, pet puta ve ćim
nego u čoveka Zemlje, s tankim nosom i uskim usnama. Duboke bore
brazdale su mu čelo i obraze. Videlo se da je bio u poodmaklim
godinama.
Meljnikov se seti da ni prvi Faetonac nije bio ni izdaleka mlad.
Ali se teško moglo pretpostaviti da su posadu kosmičkog broda
sačinjavali isključivo starci. Bilo je najverovatnije da su ti ljudi,
ostavši bez otadžbine, proživeli duge godine na Veneri i na njoj
ostareli. Sledeći kadrovi potvrdili su tačnost te pretpostavke.
Faetonac izgovori nekoliko reči. Ljudi opet začuše melodične
zvuke nepoznatog jezika. Zatim glava iščeznu i ukaza se šema
sunčevog sistema koju su već dvaput videli. Verovatno je bila
snimljena tehnikom snimanja crtanih filmova. Žutosivi „kosmički
brod" preleteo je sa Faetona na Mars.
I tada, kao kroz otvoren prozor, Meljnikov ugleda dobro poznatu
sliku marsovske pustinje. Za hiljade godina ona se nimalo nije
izmenila. Iste biljke, ista jezera, isto ljubičasto-modro nebo sa
Suncem i zvezdama. Na obali jednog jezera ležao je prstenasti brod.
Kraj njega su se kretali Faetonci, videli su se nekakvi čudni aparati
— nešto između automobila i aviona. Jedan član posade pri đe samom
„prozoru", i sad se moglo dobro razaznati mlado energi čno lice
malog i na izgled slabačkog čoveka. Na sebi je imao odelo sa
providnim šlemom koje je mnogo ličilo na njihova odela sa gasnim
maskama.
Sudeći po vremenu koje je bilo potrebno da se prikaže njihov
boravak na Marsu, Faetonci se tamo nisu dugo zadržali.
Opet se pojavi šema, i „kosmički brod", pošto je napustio Mars,
uputi se prema jednom asteroidu.
Ugledaše istu onu divljinu kao i na Arseni — haos od stena,
provalija i klanaca.
Drugi asteroid bio je potpuno isti kao i prvi. Ni na prvi ni na
drugi Faetonci se, očigledno, nisu spustili. Snimanje je vršeno s broda
u letu.
Sad se na „ekranu" ukaza dobro poznata, okrugla kotlina
Arsene. Ovog puta Faetonci se spustiše i iziđoše iz broda. Pojaviše se
komplikovane mašine neobične konstrukcije. One su lomile stene,
klesale ih i postavljale ih na veštački poravnatom dnu. Mašine kao da
su radile samostalno, nijedan Faetonac nije bio pored njih. Ukaza se
čudnovata građevina — ogroman kvadrat sa granitnim telima prostog
kubnog sistema.
Zašto su je podigli na divljem i nenastanjenom asteroidu?

230

„Film" je dao odgovor i na to pitanje. Ispod svake granitne

figure bio je zazidan metalni sanduk.
Hipoteza koju je Belopoljski izneo odmah posle odlaska sa
Arsene našla je sjajnu potvrdu. Tamo, na parčetu Faetona, bilo je
ostavljeno ljudima ogromno naučno blago. Tamo, ispod simboli čnih
figura, za sad još neobjašnjivih, skrivene su riznice znanja i tehnike
nestalog sveta. Trebalo ih je naći, izvući, razumeti i prou čiti. Ne
znajući šta ih očekuje na Veneri, Faetonci su preduzeli mere da
sačuvaju svoju „arhivu".
Meljnikov pomisli da bi se teško mogao naći bolji sef.
A zatim se dvojici ljudi ukazaše predeli Venere. Videli su kako
iz prstenastog broda, koji je ležao na obali istog onog jezera gde se
sada nalazio „SSSR-KS 3", izlazi osam Faetonaca — svi mladi, bez
brada, odeveni u zaštitna odela. To je dokazivalo da im je vazduh
Venere bio isto tako tuđ kao i čoveku Zemlje.
Onda nije bilo šume koja je okružavala kosmički brod. Od jezera
do planina prostirala se ravnica, na kojoj je rasla visoka i gusta
mrkožuta trava.
Kosmički brod se na Veneri zadržao na jednom istom mestu vrlo
dugo. To se videlo po licima njegove posade, koja su sve više starela.
Izrasle su brade, najpre zlatastožute, zatim sede. Faetonci su putovali
planetom na čudnim vozilima, koja su istovremeno podse ćala na
automobil i avion.
Ljudi su videli kako je umro prvi član posade i prisustvovali su
njegovoj sahrani. Razrešila se još jedia tajna. Telo umrlog stavili su u
kameni pehar. Sinuo je plamen i potpuno sagoreo leš. Zatim su videli
kako su na isti način sahranjivali i ostale. Smanjivao se broj
Faetonaca.
Pehar se gasio posle svakog pogrebnog obreda. Gasili su ga, ali
kako, to oni nisu videli.
I obojici najednom sinu zašto plamen i sada gori u peharu. Nije
imao ko da ga ugasi. Poslednji Faetonac je s a m s e b e s p a l i o !
Plamen sa njegova groba dočekao ih je na pragu kosmičkog
 broda sa poslednjim pozdravima iz dubina tisućleća, kao simbol
upaljenog svetionika večno živog razuma!
Veći deo „filma" bio je posvećen Veneri. I njene tajne
obelodaniše se jedna za drugom.
Faetonci su naučili Venerijance da gaje svetleće drveće, čiji je
zavičaj, očito, bio Faeton. Sagradili su brane na ovoj i drugim rekama
i naučili Venerijance da vodom prevoze građu. Oni su ih snabdeli
mnogim instrumentima, od kojih i lenjirima, kojima su se još jedino
služili Venerijanci. Sve ostalo je docnije bilo zaboravljeno i
izgubljeno. Oni su im pomogli da podignu grad u pećini. Nau čili su
ih da love i dresiraju „kornjače", da od njih načine domaće životinje
za teške radove.
231

I bilo je jasno da su Faetonci razgovarali s Venerijancima na

njihovom jeziku, služeći se nekakvim aparatima s naušnicama.
VenerijancI su izgubili veći deo onoga čime su ih snabdeli
Faetonci. Ostalo je veoma malo — bedni nagoveštaji ogromnog i
brižljivog rada koji su obavili došljaci s druge planete. Ali da li je
moglo biti drukčije? Odveć malo su se zadržali Faetonci na Veneri.
Seme koje su oni posejali nije dalo potpun plod.
Na kraju „filma" bili su jasno i prosto pokazani načini kako se
otvaraju vrata na kosmičkom brodu. Meljnikovljeva pretpostavka da
ona reaguju na pokrete nije bila tačna. Postojala su dugmeta, i bilo je
prikazano gde da ih traže.
To što su se petougaoni otvori tobož otvarali sami, bilo je
rezultat pripreme Faetonaca za dolazak ljudi; njih su „sprovodili"
brodom po unapred obeleženom putu. O svemu se dobro razmislilo i
sve je bilo predviđeno.
A kada je nestao i poslednji „kadar", „slika" je krenula opet iz
početka. Očigledno da su gospodari broda pretpostavljali da
nepoznati gledaoci neće možda sve odjednom zapamtiti i shvatiti.
Ali Meljnikov i Vtorov ne htedoše da ponovo gledaju
„sliku", iako bi to rado učinili, Žurili su se na kosmički
brod da ispričaju sve što su videli. Možda će Belopoljski i sam
zaželeti da poseti brod Faetona. Bilo je malo vremena. Do prinudnog
odlaska sa Venere preostalo je nešto više od dvadeset dva časa.
Koristeći se upravo dobijenim uputstvima, oni se vratiše istim
putem u centar, gde je i dalje goreo plavi plamen i raznobojno se
prelivale, ogledajući se jedna u drugoj oštrougle plohe zidova.
Obojica se spontano pokloniše kamenom peharu i plamenu koji je
u njemu titrao — grobu poslednjeg čoveka nastradalog Faetona,
starijeg brata čoveka Zemlje.
Sa nevidljivog postolja Meljnikov uze svoju beležnicu. Da je znao
šta ovaj pehar predstavlja, nikada je ne bi tu stavio.
On pruži ruku prema nevidljivom dugmetu da bi otvorio spoljna
vrata, ali ono najednom iščeznu. U prvi mah pomisliše da je to
oproštajna „ljubaznost" gospodara broda, ali spaziše s druge strane
petougaonog otvora Pajčadzea i Korževskog. Zabrinuti što se
istraživači dugo ne javljaju, drugovi su im došli u pomo ć. Upravo su
oni bili otvorili vrata, u nameri da uđu u brod.
— Šta ste videli? — upitaše obojica u jedan glas.
— Bilo bi odveć dugo i zamršeno da sad pričamo — odgovori
Meljnikov. — Pričekajte dok se ne vratimo na brod.
— A možemo li da uđemo unutra?
— Bolje da to ne činite. Osetili smo nekakav nepoznat miris.
Unutra nije Venerin vazduh. Ako smo se nas dvojica otrovali, što biste
se i vi izlagali nepoznatoj opasnosti.

232

Saslušavši Meljnikovljeve razloge, Belopoljski se složi s njim i

naredi im da se vrate na kosmički brod.
— Bez svake sumnje Faetonci su razgovarali s Venerijancima —
završi svoju priču Meljnikov — pomoću nekakvog aparata. Na žalost,
nema nikakvih znakova da je to aparat.
— Mogu ja da objasnim — reče Toporkov. — Takav, ili, u
svakom slučaju, sličan aparat napravili smo ja i Konstantin Vasiljevi č.
Venerijanci govore pomoću ultrazvuka, i zato ih mi ne čujemo. Da bi
se s njima razgovaralo, potreban je transformator zvuka. Kao što sam
rekao, on je gotov. Aparat transformiše ultrazvuk u zvučne talase koje
prima naše uvo. Da nam nisu oštećeni motori, čuli bismo no ću njihov
govor.
— Ali kako ste se toga dosetili? — upita Belopoljski.
— Iako nisam biolog ... — osmehnu se Igor Dmitrijevič. —
Dosetio sam se, kako vidite. Pomogao mi je slu čaj, Kad ste se vi vratili
s dna jezera, pratio sam preko ekrana Venerijance i odjednom sam
primetio nekakve linije na ekranu zvučnog lokatora, koji je bio u
blizini. Te linije su se javljale svaki put kad bi Venerijanci pokušavali
da pokretima nešto objasne. Lokator je nešto „čuo". Znate da on radi sa
ultrazvukom. Tada mi je i sinula ta misao. Zatim sam je proverio kod
brzaka, za vreme rada Venerijanaca. Uspeo sam čak da ustanovim da
ultrazvuk ispuštaju samo Venerijanci, a ne i „kornja če". Frekvencija
njihovog glasa nalazi se na samoj ivici naše frekvencije. Konstantin
Vasiljevič mi je pomogao, i, evo, aparat vam je na usluzi, ali, avaj,
nema od njega nikakve koristi!
— Napravili ste veliku stvar — reče Belopoljski. — Ako ne
nama, ipak će sledećoj ekspediciji dobro doći taj aparat. Kad ljudi budu
čuli Venerijance, izučavanje njihovog jezika biće samo pitanje
vremena. Faetonci su mogli to da učine, moći ćemo i mi. Šteta što ne
možemo sada isprobati vaš aparat.
Stvarno, nije trebalo očekivati da će danju sresti Venerijance. Bilo
je jasno da se oni, i ne samo oni, ne pojavljuju danju na površini
Venere. Korževski, Knjazev i Vtorov videli su u šumi nekakva živa
stvorenja, po svoj prilici, životinje. Nisu samo Venerijanci — „ljudi"
planete — bili jedini suvozemni stanovnici Venere. Svakako da je
stanovništvo Zemljine sestre bilo raznovrsno i veliko. No svi su se oni
danju skrivali u svojim skloništima i niko se nije mogao videti kad je
svetlo i toplo.
— Sledeća ekspedicija moraće da radi isključivo noću — reče
Korževski.
Sedmog avgusta, u tačno naznačeno vreme, kosmički brod je
napokon startovao. Sa sedam motora, on više nije bio onaj brod što
beše poleteo sa zemaljskog raketodroma. Trebalo je izme đu njegovih
metalnih zidova izdržati dugih osam meseci.

233

Venera se surovo obračunala s nezvanim gostima. Uzela je jednog

člana posade i umalo nije pobila ostale.
Ali ono najglavnije bilo je učinjeno — odgonetnuta je tajna života
na Zemljinoj sestri. To je bila dovoljna. nagrada za prinesene žrtve.
Belopoljski nije dozvolio nikome da ponovo poseti brod
Faetonaca.
— Najbolje je — rekao je on — da ga ostavimo na miru do
dolaska sledeće ekspedicije. Neće nikuda otići. Za to su potrebni
iskusni tehnički stručnjaci.
Tome nije imalo šta da se prigovori. Kosmički brod, pete planete
bio je neobično teška tehnička zagonetka.
Niko nije znao gde su mu smešteni motori, kakvi su, kakva ih
snaga pokreće, kako je postavljen sistem upravljanja i, što je
najvažnije, šta treba učiniti da motori prorade. A nije moglo biti
sumnje u to da oni mogu da rade. Tehnika kosmičkog broda bila je
očigledno, potpuno ispravna.
 Doktor Andrejev je brižljivo pregledao oba izviđača i nije otkrio
nikakve tragove trovanja vazduhom broda. Po svemu sude ći, njegov
sastav bio je neškodljiv za ljude sa Zemlje. U njemu se nisu mogle
održati nikakve bakterije tokom hiljada godina.
Ali, svakako, niko nije mogao jamčiti da se ti znaci ne će pojaviti
posle izvesnog vremena. I svih osam meseci Meljnikov i Vtorov bili su
sistematski ispitivani.
Međutim sve se srećno završilo.
Dvesta pedeset dana posle starta sa Venere „SSSR-KS 3"
aterirao je na raketodromu, sa zakašnjenjem više od pola godine.
Okončan je još jedan prodor nauke u svemir...

Kraj…
PS
Pisac je prinuđen da ovim završi svoju priču. Obim knjige ne
dopušta mu da je nastavi. On zna da ostaje nerešen niz opravdanih
pitanja — o Veneri i njenim stanovnicima, o petoj planeti i uzroku
njene propasti, o blagu koje su Faetonci ostavili na Arseni.
Šta je Faeton? Da li je on stvarno postojao? Astronomi, istina ne
svi, smatraju da je postojao, da se pojas malih planeta izme đu putanja
Marsa i Jupitera obrazovao posle raspadanja Faetona iz nepoznatog
razloga. Zašto je on nastradao i kada? To niko ne zna. Pisac ima pravo
da njegovu propast prenese u bilo koje vreme, u interesu fabule svoje
priče. Takva se sloboda dopušta delima sa fantastičnom sadržinom.
Ali, ako je pisac već rekao da je Faeton postojao i da je čak bio
nastanjen bićima s visoko razvijenim razumom, onda je on dužan da
ima nekakvu hipotezu o uzrocima njegove propasti.
Pisac ima takvu hipotezu.
O njoj, a takođe o svemu što je čitaocu ostalo nejasno, on
namerava da govori u sledećoj knjizi.
234