Clifford Simak-Veliko Prednje Dvoriste

Clifford Simak
VELIKO PREDNJE DVORIŠTE

The Big Front Yard
(Hugo Award for best novelette 1959)
- izdvojena iz:
Biblioteka GAMA
Zbirka pripovjetki „Savremenici Budućnosti“
1983 – prvo izdanje
Priredio i priče preveo Zoran Živković
Izdavač: Narodna knjiga, Beograd
2
______________________________________________________________________
Hajram Tein se probudi i pridiže u krevetu.

Tauser je lajao i grebao po podu.
– Umukni – reče Tein psu.
Tauser upitno načulji uši prema njemu, a zatim produži da laje i grebe
po podu.
Tein protrlja oči i prođe rukom kroz razbarušenu kosu. Razmišljao je da
li da ponovo legne i pokrije se preko glave.
Ali ni to ne bi pomoglo pored Tauserovog lajanja.
– Koji ti je vrag? – upita Tausera prilično ljutitim glasom.
– Vau – uzvrati Tauser, uporno nastavljajući da grebe po podu.
– Ako želiš da iziđeš – reče Tein – treba samo da otvoriš žičana vrata.
Znaš kako se to radi. Stalno to činiš.
Tauser prestade da laje, tromo sede i stade da promatra gospodara
kako ustaje iz kreveta.
Tein obuče košulju i navuče pantalone, ali se ne potrudi da obuje cipele.
Tauser lagano odšeta u ugao i poče da njuška po daščanom podu, osta-
vljajući vlažan trag.
– Otkrio si miša? – upita Tein.
– Vau – uzvrati Tauser nedvosmisleno.
– Ne sećam se da si ikada nadigao toliku buku oko jednog miša – reče
Tein, pomalo zbunjen. – Mora da si šenuo.
Bilo je divno letnje jutro. Sunce je sijalo kroz otvoren prozor.
Dan kao stvoren za pecanje, reče Tein u sebi, ali se potom seti da nema
ništa od pecanja, jer mora da ode i pogleda onaj stari krevet od javorovine
na četiri noge za koji je čuo da ga Vudmenovi prodaju. Verovatno će, pomi-
sli on, tražiti dvostruko više nego što stvarno vredi. Ispada da čovek, reče
on u sebi, ne može pošteno da zaradi dolar. Svi odjednom postaju prepre-
deni kada su u pitanju starine.
Ustao je sa kreveta i krenuo prema dnevnoj sobi.
– Hajde – reče Tauseru.
Tauser krenu, zastajkujući tu i tamo da bi pronjuškao po uglovima i zala-
jao prema podu.
– Baš te je uhvatilo – reče Tein.
Možda je pacov, pomisli on. Kuća je prilično stara.
On otvori žičana vrata i Tauser iziđe napolje.
– Mani se danas tog mrmota — posavetova ga Tein. – To je izgubljena
bitka. Nikada ga nećeš iskopati.
Tauser zavi za ugao kuće.
Tein primeti da nešto nije u redu sa tablom koja je visila na stubu pored
Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

3
______________________________________________________________________
prilaznog puta. Jedan od lanaca se otkačio tako da se tabla ljuljala.

Krenuo je popločanim prilaznim putem, a potom preko trave još mokre
od rose, da pričvrsti tablu. Sve je bilo u redu, samo se lanac otkačio. Možda
je to učinio vetar, pomisli on, ili neki nestaško u prolazu. Slagao se s klinci-
ma. Nikada mu nisu dosađivali, kao drugima u varoši. Bankaru Stivensu, na
primer. Uvek su uznemiravali Stivensa.
On se malo udalji da bi se uverio da li tabla ravno stoji.
Velikim Slovima je pisalo:
MAJSTOR ZA SITNE POSLOVE
A ispod toga manjim slovima:
Popravljam sve
Pa zatim:
STARINE NA PRODAJU
Šta imate za trgovinu?
Scan, OCR & Edit by Wizard Bob
Možda bi, reče on u sebi, trebalo da imam dve table, jednu za radioni-
cu, a jednu za starine i preprodaju. Jednog dana, kada bude imao vremena,
pomisli, ispisaće dve nove table i postaviti ih s obe strane prilaznog puta.
Tako će biti preglednije.
Okrenuo se i pogledao preko druma u pravcu Tarnerovih šuma. Divan
pogled, pomisli on. Tako veliki komad šume na samoj ivici varoši predsta-
vljao je pravo mesto za ptice, zečeve, mrmote i veverice, a bilo je i puno
podignutih utvrđenja koja su za sobom ostavila pokolenja dečaka iz Vilou
Benda.
Jednog dana će, naravno, neki pametni parajlija da otkupi šumu i zapo-
čne podizanje stambenih objekata ili nečeg drugog čemu se isto tako može
prigovoriti, a kada do toga dođe, iz njegovog života nestaće veliki deo deča-
štva.
Tauser se pojavi iza ugla kuće. Išao je postrance, njuškajući uz temelje
kuće, a uši su mu bile načuljene od znatiželje.
– Stvarno je šenuo – reče Tein i uđe unutra.
Uputio se u kuhinju, šljapkajući po podu bosim nogama.
Napunio je čajnik, stavio ga na štednjak i uključio ringlu.
Zatim je uključio radio, zaboravivši da ne radi.
Pošto se ništa nije začulo, on se priseti šta je posredi i ljutito isključi
aparat. Tako je to, pomisli. Drugima popravlja stvari, a nikada se ne lati da
popravi i svoje.
Potom ode u spavaću sobu i obu cipele, a onda pospremi krevet.
Vrativši se u kuhinju, primeti da štednjak opet ne radi. Ringla na kojoj se

4
______________________________________________________________________
nalazio čajnik još je bila hladna.

Tein zamahnu nogom i šutnu štednjak, a zatim podiže čajnik i postavi
dlan iznad ringle. Nekoliko sekundi kasnije osetio je da je grejanje počelo.
– Opet si proradio – reče on sebi u bradu.
Jednog dana, znao je to, više mu neće pomoći šutiranje. Kada do toga
dođe, moraće da se da na posao. Verovatno je samo popustila neka veza.
On vrati čajnik na štednjak.
Ispred kuće se začu kloparanje i Tein iziđe da vidi šta se dešava.
Bizli, Hortonov dvorišni momak, šofer, baštovan i tako dalje, natraške je
uvozio prilaznim putem rasklimatani, stari kamion. Pored njega je sedela
Ebi Horton, žena H. Henrija Hortona, prvog građanina varoši. U zadnjem
delu kamiona, uvezan konopcima i napola zaštićen drečavim crvenoljubi-
častim jorganom, nalazio se mamutski televizor. Tein ga je odavno znao.
Bio je već dobrih deset godina van mode, pa ipak, po svim merilima,
predstavljao je i najskuplji televizor koji je ikada krasio neku kuću u Vilou
Bendu.
Ebi iskoči iz kamiona. Bila je to energična i užurbana žena, navikla da
zapoveda.
– Dobro jutro, Hajrame – reče ona. – Možeš li opet da popraviš ovaj
televizor?
– Još nisam video to što ne bih mogao da popravim – reče Tein, ali ipak
pomalo užasnuto osmotri televizor. Nije to bilo prvi put da se petlja oko
njega i znao je šta mu predstoji.
– Možda će vas opravka koštati više nego što aparat vredi – upozori je
on. – Bilo bi bolje da kupite nov. Ovaj je već odslužio svoje i ...
– To je i Henri rekao – odvrati Ebi oštro. – Henri hoće da kupi televizor u
boji. Ali ja neću da se rastanem od ovoga. Ovde nije samo televizor, znaš.
Tu su još radio i gramofon, a drvo i stil potpuno odgovaraju ostalom name-
štaju. Osim toga ...
– Da, znam — reče Tein koji je sve to već ranije čuo.
Jadni, stari Henri, pomisli on. Kakav život mora da provodi taj čovek.
Ceo dan u fabrici računara, gde se samo dernja i zapoveda svima, a zatim
se vraća kući gde ga čeka sitničava tiranija.
– Bizli – reče Ebi na svoj uvežban kaplarski način – popni se i odveži tu
stvar.
– Da, gospojo — reče Bizli. Bio je to visok, nezgrapan i sav nekako raskli-
matan čovek, a uz to i ne baš mnogo bistar.
– Nastoj da budeš pažljiv. Nemoj slučajno da nađem koju ogrebotinu.
– Da, gospojo — reče Bizli.

5
______________________________________________________________________
– Pomoći ću ti — ponudi se Tein.

Njih dvojica se popeše na kamion i počeše da odvezuju staro čudovište.
– Težak je – upozori ih Ebi. – Budite pažljivi.
– Da, gospojo — reče Bizli.
Uređaj je bio masivan i nezgrapan, tako da nije bilo lako s njim, ali Bizli i
Tein nekako krenuše sa njim iza kuće, zatim na trem, pa kroz stražnja vrata
i najzad niz stepenice koje su vodile u podrum, dok ih je Ebi pratila, pomno
motreći, spremna da se naroguši i zbog najmanje ogrebotine.
Podrum je Tein koristio i kao radionicu i kao salon za starine. U jednom
delu nalazile su se radne tezge, alatke, mašine i kutije pune koječega, dok
su gomile obične starudije bile posvuda razbacane. Na drugom kraju stajala
je smeštena zbirka rasklimatanih stolica, izvijenih krevetskih nogu, stari-
nskih komoda i podjednako starinskih stočića, starih kutija za ugalj oboje-
nih zlatnom bojom, teških gvozdenih rešetki za kamine i mnogo drugih
stvari koje je za najmanju moguću svotu novca, nabavio na raznim
mestima.
On i Bizli pažljivo položiše televizor na pod. Ebi ih je netremice posma-
trala sa stepeništa.
– Hej, Hajrame – reče ona najednom uzbuđeno – postavio si tavanicu u
podrumu. Sada mnogo bolje izgleda.
– A? – upita Tein.
– Tavanica. Rekla sam da si postavio tavanicu.
Tein hitro podiže pogled i uveri se da mu gošća govori istinu. Video je
tavanicu, ali on je nije postavio.
On proguta knedlu i spusti pogled, a zatim ga ponovo brzo podiže da bi
još jednom osmotrio. Tavanica je i dalje bila tamo.
– Nije napravljena od blokova – reče Ebi, ne skrivajući divljenje. –
Uopšte se ne vide spojevi. Kako ti je to uspelo?
Tein ponovo proguta knedlu i povrati glas. – Izmislio sam nešto – reče
joj slabim glasom.
– Moraćeš da svratiš do nas i postaviš nam istu takvu tavanicu u podru-
mu. Sada baš jadno izgleda. Bizli je postavio tavanicu u salonu, ali je to ura-
dio krajnje nespretno.
– Da, gospojo – reče Bizli skrušeno.
– Čim budem imao malo vremena – obeća Tein, spreman na svako obe-
ćanje samo da bi ih se što pre otarasio.
– Imao bi mnogo više vremena – reče mu ona zajedljivo – da ne švrljaš
po celom kraju, kupujući taj skrhani, oronuli nameštaj koji nazivaš starina-
ma. Možda možeš da nasamariš one iz grada kada dođu ovamo, ali ne i

6
______________________________________________________________________
mene.
– Na nekim komadima zaradiću mnogo novca – odgovori mirno Tein.
– A na ostalim ćeš izgubiti i gaće – odvrati ona.
– Imam nešto starog kineskog porculana, upravo ono što tražite – reče
Tein. – Dobavio sam ga baš pre neki dan. Napravio sam dobar pazar. Mogu
vam ga jeftino prodati.
– Ne zanima me – reče ona i stisnu usne.
Zatim se okrenu i pođe uz stepenice.
– Danas je zapovednički raspoložena – reče Bizli Teinu. – Biće ovo loš
dan. Uvek je tako kada počne od ranog jutra.
– Ne obraćaj pažnju na nju — posavetova ga Tein.
– Pokušavam, ali to nije moguće. Siguran si da ti nije potreban pomo-
ćnik? Radio bih kod tebe za male pare.
– Žao mi je, Bizli. Čuj ... navrati ovamo jedne od narednih večeri da odi-
gramo koju partiju dama.
– Hoću, Hajrame. Ti si jedini koji me je ikada pozvao. Ostali mi se ili
smeju ili viču na mene.
Ebi doviknu sa stepeništa: – Ideš li, Bizli? Hoćeš li tu da stojiš ceo dan?
Treba istresti ćilime.
– Da, gospojo — reče Bizli, krenuvši uz stepenice.
Popevši se u kamion, Ebi se žustro okrenu prema Teinu. – Odmah ćeš
popraviti televizor? Kao izgubljena sam bez njega.
– Smesta — reče Tein.
Stajao je nekoliko trenutaka i gledao ih kako odlaze, a zatim je krenuo u
potragu za Tauserom, ali pas je bio nestao. Sigurno opet vreba mrmote u
šumi preko puta. Nije ni doručkovao, pomisli Tein.
Čajnik je besno vrio kada se Tein vratio u kuhinju.
Stavio je kafu u aparat i nalio vodu. Zatim je sišao dole.
Tavanica je još bila tamo.
On upali sva svetla i ushoda se po podrumu, buljeći u nju.
Bila je od nekog zaslepljujuće belog materijala i, kako se pokazalo, do
izvesne mere providna. Moglo se prozreti u nju, ali ne i kroz nju. Nije bilo ni
traga od spojeva. Delovi oko vodovodnih cevi i tavaničnih svetiljki izgledali
su lepo i glatko obrađeni.
Tein se pope na stolicu i stade oštro da kucka zglavcima prstiju po tava-
nici. Ispuštala je zvuk nalik na zvonjavu, gotovo istovetno kao da je noktom
lupkao po krhkom peharu.
On siđe sa stolice i ostade da stoji, vrteći glavom. Cela stvar mu je bila
nepojmljiva. Deo prethodne večeri proveo je popravljajući kosačicu ban-

7
______________________________________________________________________
kara Stivensa i tada nije bilo tavanice.

Stao je da pretura po jednoj kutiji dok nije pronašao bušilicu. Iščeprkao
je jedno manje svrdlo i uglavio ga u ležište. Zatim je uključio bušilicu, pono-
vo se popeo na stolicu i isprobao svrdlo na tavanici. Čelik koji se okretao
vrtoglavo je klizio napred-nazad, ali nije napravio ni ogrebotinu. On isključi
bušilicu i izbliza pogleda tavanicu. Nije se video nikakav trag. Pokušao je
ponovo, svom snagom gurajući bušilicu. Svrdlo se slomi, a odlomljeni deo
prelete preko podruma i udari u zid.
Tein siđe sa stolice, pronađe drugo svrdlo, uglavi ga u bušilicu i polako
se pope uz stepenice, nastojeći da pribere misli. No, bio je suviše pometen
da bi mu to pošlo za rukom. Tavanica ne bi trebalo da se nalazi tamo dole,
ali ipak je bila. Ako nije sasvim šenuo i posenilio, on je tamo nije postavio.
U dnevnoj sobi je smotao jedan kraj izlizane i izbledele prostirke i uk-
ljučio bušilicu. Kleknuo je i počeo da buši pod. Svrdlo je glatko prošlo kroz
staru hrastovu dasku, a zatim se zaustavilo. Još jače je pritisnuo, ali bušilica
se okretala u prazno.
Ispod drveta ništa nije trebalo da se nalazi! Ništa što bi zaustavilo buši-
licu. Kada svrdlo prođe kroz pod, moralo bi da upadne u prostor između
greda.
Tein isključi bušilicu i spusti je pored sebe.
Zatim ode u kuhinju; kafa je bila gotova. Ali pre nego što ju je nasuo,
pretraži ladicu i pronađe baterijsku lampu u obliku olovke. Vrativši se u
dnevnu sobu, on osvetli rupu koju je napravila bušilica.
Na dnu rupe naziralo se nešto sjajno.
On se vrati u kuhinju, uze uštipke od pre neki dan i nasu šolju kafe.
Zatim sede za kuhinjski sto, poče da jede i da razmišlja o tome šta da
preduzme.
Na kraju shvati da tu ne može bogzna šta da uradi. Mogao bi ceo dan da
protraći, pokušavajući da dokuči šta se desilo u podrumu, i verovatno na-
kon toga ne bi bio nimalo mudriji nego što je sada.
Njegova jenkijevska poslovna duša pobunila se protiv tako strašnog
gubljenja vremena.
A tu je, reče on u sebi, i onaj krevet od javorovine koga bi trebalo da se
dočepa pre nego što za njega čuje neki bezobziran gradski starinar. Jedan
takav komad, računao je, ako čovek ima sreće, trebalo bi da donese dobre
pare. Mogao bi da izvuče dosta novca za njega, samo ako ne napravi neku
grešku.
Možda bi, pomisli on, mogao da se trampi. Imao je tu negde portabl
televizor koji je dobio za par klizaljki prošle zime. Vudmenovi bi verovatno

8
______________________________________________________________________
bili srećni da zamene krevet za popravljen televizor, koji je sada bio kao
nov. Sem toga, oni verovatno nisu koristili krevet, a usrdno se nadao da
nemaju pojma koliko vredi.
Pojeo je uštipke i popio još jednu šolju kafe, a zatim pred vrata ostavio
tanjir sa ostacima hrane za Tausera. Potom je sišao u podrum, uzeo portabl
televizor i smestio ga u kamion. Naknadno se setivši, ubacio je i popravlje-
nu sačmaru, koja će odlično raditi sve dok neko nepažljiv ne upotrebi dale-
kometna, moćna zrna, kao i neke druge starudije koje su mu mogle poslu-
žiti za trampu.
Vratio se kasno, jer je tog dana imao puno posla, koji je uspešno oba-
vio. Ne samo da je u kamionu imao krevet od javorovine, već i stolicu za
ljuljanje, rešetku za kamin, hrpu starih časopisa, staromodnu bućkalicu,
komodu od orahovine i Guvernera Vintropa, kome je neki polupriučen,
nenadaren dekorater dodao premaz jarkozelene boje. U zamenu je dao
televizor, sačmaru i pet dolara. A najlepše je bilo to što je dobro znao da
Vudmenovi još umiru od smeha, misleći na to kako su ga prešli.
Malo se stideo zbog cele te rabote – jer oni su tako prijatni ljudi. Lepo
su se ophodili prema njemu, zadržali su ga na obedu, sedeli i pričali s njim,
pokazali mu farmu i čak ga zamolili da obavezno ponovo navrati ako ga put
opet tuda nanese.
Proćerdao je celi dan, pomisli on, što mu nije bilo baš pravo, ali možda
je vredelo stvarati ugled na takav način; predstavljati se, naime, kao priglup
čovek koji ne ume da ceni novac. Tako bi jednog dana možda mogao oba-
viti još neki sličan posao u susedstvu.
Otvorivši stražnja vrata, začu glasan i jasan zvuk televizora. Gotovo pa-
nično se stuštio niz stepenice, jer je znao da se sada, kada se trampio za
portabl televizor, u podrumu nalazi samo Ebin prijemnik, a on je bio pok-
varen.
Posredi je stvarno bio Ebin televizor. Nalazio se na istom mestu gde su
ga on i Bizli spustili tog jutra i ništa mu nije nedostajalo, baš ništa. Čak je
hvatao program u boji.
Hvatao program u boji!
Zaustavio se na dnu stepeništa i oslonio o gelender da ne bio pao.
Televizor je i dalje hvatao program u boji.
Tein se brzo uputi iza prijemnika.
Stražnji poklopac bio je skinut i stajao je naslonjen o tezgu iza televi-
zora, tako da je mogao da vidi veselo svetlucanje u unutrašnjosti uređaja.
On čučnu i žmirkajući stade da promatra osvetljenu aparaturu koja mu

9
______________________________________________________________________
se činila u mnogo čemu drugačija no što bi trebalo da bude. Već je mnogo

puta popravljao taj televizor i bio je uveren da dobro zna kako izgleda iznu-
tra. Sada je, međutim, sve bilo nekako drugačije, mada nije umeo da kaže
kako.
Na stepeništu se začuše nečiji teški koraci i do njega dopre srdačan glas.
– Pa, Hajrame, vidim da si ga popravio.
Tein se uspravi i ostade tako pomalo ukočen i potpuno zanemeo.
Henri Horton je stajao na stepenicama, veoma zadovoljnog izgleda.
– Rekao sam Ebi da ga nećeš završiti, ali ona je ipak navaljivala da nav-
ratim. Hej, Hajrame, u boji je! Kako ti je to uspelo?
Teina obli bolesno zelena boja. – Samo sam ga malo pročeprkao –
odvrati on.
Henri siđe niz stepenice kočopernim korakom i stade pred televizor,
ruku prekrštenih na leđima, buljeći netremice u ekran. Bila je to tipična
šefovska poza.
Lagano je zatresao glavom. – Nisam ni slutio – reče on – da je to
moguće.
– Ebi je spomenula da želite u boji.
– Da, svakako. Razume se da želim. Ali ne na ovom starom televizoru.
Uopšte nisam očekivao da ovaj televizor dobije boju. Kako ti je to uspelo,
Hajrame?
Tein mu reče pravu istinu: – Ne bih umeo da vam kažem.
Henri pronađe burence s ekserima pred jednom tezgom i dokotrlja ga
do staromodnog televizora. Zatim tromo sede i promeškolji se.
– Tako je to – reče on. – Postoje ljudi kao što si ti, ali nema ih mnogo.
Ostali su puke jenkijevske kotlokrpe. Petljaš oko stvari, pokušaš jedno, pa
drugo, i pre nego što i sam postaneš toga svestan, nešto iskrsne.
Ponovo se promeškolji na burencetu s ekserima, buljeći u televizor.
– Ovo je odista dobra stvar – reče on. – Bolja je boja od one koju imaju
u Mineapolisu. Svratio sam na nekoliko mesta kada sam tamo bio poslednji
put i pogledao televizore u boji. I da ti pravo kažem, Hajrame, nijedan nije
bio tako dobar kao ovaj.
Tein obrisa čelo rukavom košulje. U podrumu je zbog nečega postajalo
sve toplije. Znoj mu se slivao po celom telu.
Henri u džepu pronađe veliku cigaru i ponudi je Teinu.
– Ne, hvala. Ne pušim.
– Možda je to mudro — reče Henri. – Gadna je to navika.
On gurnu cigaru u usta i stade da je kotrlja s jednog kraja na drugi.
– Svako je majstor u svom poslu – izjavi glasno. – Kada su u pitanju

10
______________________________________________________________________
ovakve stvari, ti si pravi čovek za njih. Kao da u glavi imaš neke čudne me-
haničke naprave i elektronska kola. Ja, ja ne znam ništa o tome. Uopšte se
ne razumem ni u računare; unajmljujem ljude koji su stručni za to. Ne
umem čak ni da pretesterišem dasku ili zakucam ekser. Ali umem da orga-
nizujem. Sećaš li se, Hajrame, kako su se svi podsmevali kada sam počeo da
gradim fabriku?
– Pa, mislim da neki jesu.
– Do đavola, i sam znaš da jesu. Nedeljama su obilazili okolo i rukama
pokrivali usta, prikrivajući podsmešljivo kikotanje. Govorili su: šta Henri
misli da će postići podizanjem fabrike računara ovde u unutrašnjosti; nije
valjda uobrazio da može da konkuriše velikim kompanijama s Istoka? I nisu
prestali da se cerekaju sve dok nisam prodao nekoliko desetina komada i
dobio narudžbine za godinu ili dve unapred.
On izvuče upaljač iz džepa i pažljivo upali cigaru, ne skidajući pogled s
televizora.
– Iščeprkao si ovde nešto – reče on razložno – što možda vredi grdnih
para. Neki jednostavan trik koji će odgovarati svakom televizoru. Ako si
uspeo da u ovu krntiju uvedeš boju, onda možeš to isto da učiniš i sa bilo
kojim drugim televizorom.
On se prigušeno nasmeja, razvukavši vlažne usne oko debele cigare. –
Da oni u RCA znaju šta se u ovom trenutku ovde dešava, lepo bi pocrkali od
muke.
– Ali ja ne znam šta sam uradio – stade da se brani Tein.
– Nema problema – uzvrati srećno Henri. – Odneću sutra televizor u
fabriku i oslobodiću neke momke posla, da se malo pozabave njime.
Pronaći će oni već šta si mu uradio još pre nego što ga celog pregledaju.
On izvadi cigaru iz usta i stade netremice da je posmatra, a zatim je
ponovo gurnu među usne.
– Kao što rekoh, Hajrame, u tome se nas dvojica razlikujemo. Ti umeš
da obavljaš poslove, ali nemaš mogućnosti za to. Ja ništa ne umem, ali
mogu da organizujem posao kada ti okončaš sa tvojim delom. Pre no što
trepneš, do kolena ćeš gacati u novčanicama od dvadeset dolara.
– Ali ja nemam ...
– Ništa ti ne brini. Prepusti sve meni. Imam fabriku i novca koliko nam
bude potrebno. Već ćemo se dogovoriti o deobi.
– Lepo od vas – reče Tein mehanički.
– Ni najmanje – uzvrati Henri. – U pitanju je samo moj agresivni, gram-
zivi nagon za zaradom. Trebalo bi da se stidim što se mešam u ovo.
Opet se promeškoljio na burencetu, pušeći i posmatrajući raskošne boje

11
______________________________________________________________________
TV-programa.
– Znaš, Hajrame – reče on – često sam razmišljao o nečemu, ali još ni-
kada nisam ništa preduzeo. U fabrici imam jedan stari računar koji ćemo
morati da bacimo jer zauzima prostor koji nam je potreban. To je jedan od
naših prvih tipova, eksperimentalni model, koji je potpuno omanuo. Aparat
je stvarno faličan. Nikome nikada nije pošlo za rukom da izvuče mnogo iz
njega. Pokušali smo nešto novo, što je verovatno bilo pogrešno, ili je mož-
da bilo dobro, ali mi još nismo znali dovoljno da bismo stvar usavršili. Sve
ove godine stoji u jednom uglu i trebalo je već odavno da ga bacim. Ali nije
mi se dalo da to uradim. Pitam se, ne bi li ti mogao da se malo pozabaviš
njime.
– Pa, ne znam – reče Tein.
Henri duboko udahnu vazduh. – Bez ikakvih obaveza, samo imaj to u
vidu. Možda ništa nećeš moći da učiniš s njim ... iskreno bih se iznenadio
kada bi uspeo ... ali vredi pokušati. Možda ćeš odlučiti da ga rastaviš zbog
delova. U njemu je ugrađena oprema u vrednosti od nekoliko hiljada dola-
ra. Verovatno ti veći deo može za nešto poslužiti.
– Moglo bi biti zanimljivo – priznade Tein, premda ne mnogo
oduševljeno.
– Dobro – reče Henri, uz oduševljenje koje je nadoknađivalo i odsustvo
Teinovog. – Poslaću momke da ga donesu sutra. Veoma je težak. Uputiću i
nekoliko pomagača koji će ga istovariti, odneti u podrum i postaviti.
Henri pažljivo ustade i istrese pepeo od cigare iz krila.
– Momci će onda poneti i televizor – reče on. — Moraću da kažem Ebi
da ga još nisi popravio. Ako dopustim da dospe u kuću ovakav kakav je
sada, niko je neće odvojiti od njega.
Henri se s mukom pope uz stepenice i Tein ga isprati pogledom dok je
izlazio u letnju noć.
Tein je stajao u senci, posmatrajući Henrijevu tamnu priliku kako prelazi
preko dvorišta udovice Tejlor do naredne ulice iza njegove kuće. On dubo-
ko udahnu sveži noćni vazduh i zatrese glavom u želji da razbistri mozak u
kome je zujalo, ali zujanje ne prestade.
Suviše toga se dogodilo, reče on u sebi. Suviše za samo jedan dan –
prvo tavanica, a onda televizor. Kada se dobro ispava možda će moći da se
uhvati ukoštac s tim.
Tauser se pojavi iza ugla kuće, lagano se dogega uz stepenice i stade
pored gospodara. Bio je blatnjav do ušiju.
– Vidim da si imao uzbudljiv dan – reče Tein. – Ali, kao što sam ti rekao,
nisi uhvatio mrmota,

12
______________________________________________________________________
– Vau – uzvrati tužno Tauser.

– Isti si kao i većina nas – reče mu Tein strogo. Kao ja, Henri Horton i svi
ostali. Juriš za nečim, misleći da znaš šta je to, a u stvari ne znaš. I što je još
gore, nemaš pojma zašto juriš za tim.
Tauser umorno lupi repom po stepenicama.
Tein otvori vrata i stade u stranu da propusti Tausera, a zatim i sam
uđe.
Pogleda frižider i pronađe komad pečenja, malo mesa od ručka, osu-
šenu krišku sira i pola činije obarenih špageta. Skuvao je lonče kafe i pode-
lio hranu s Tauserom.
Zatim se vratio dole i isključio televizor. Pronašao je baterijsku lampu,
uključio je i uperio prema unutrašnjosti televizora.
Čučao je s uperenom lampom, pokušavajući da odgonetne šta je učinje-
no s televizorom. Svakako da se razlikovao, ali bilo je poteže pronaći šta je
to bilo drugačije. Neko je čačkao po cevima i promenio im oblik, a primetio
je i male bele kupe metala razmeštene tu i tamo na potpuno nasumičan i
nelogičan način – mada, priznade Tein u sebi, verovatno nisu bile raspore-
đene bez veze. Zapazio je da su i žice u strujnom kolu bile drugačije spoje-
ne i da je mnogo njih dodato.
Ali najviše ga je zbunjivalo to što je cela stvar izgledala nekako smandr-
ljana – kao da je neko na brzinu otaljao posao, osposobivši aparat samo za
privremenu upotrebu.
Neko, pomisli on!
A ko je taj neko?
On se zguri i zagleda u tamne uglove podruma, osetivši kako mu telom
mile bezbrojni, mnogonogi, zamišljeni insekti.
Neko je skinuo stražnji poklopac televizora, oslonio ga o tezgu i uredno
poredao po podu zavrtnje kojima se pričvršćivao. Zatim su skleptali televiz-
or – i to tako da je ispao mnogo bolji nego što je ikada bio.
Ako je ovo bilo skleptano, pitao se, kakav bi to samo posao bio da su
imali vremena da ga čestito urade?
Ali očigledno je da nisu imali vremena. Možda su se uplašili kada se
vratio kući – toliko se uplašili da nisu stigli ni stražnji poklopac da vrate na
mesto.
On ustade i udalji se ukrućenim korakom.
Prvo tavanica ujutro, a sada, uveče, Ebin televizor.
A tavanica, pade mu na um, nije bila samo tavanica. Još jedan nanos
(ako je to bio pravi izraz) od istog materijala kao i tavanica bio je postavljen
ispod poda, obrazujući svojevrstan zatvoreni prostor između greda. U taj

13
______________________________________________________________________
nanos je udario kada je pokušao da probuši pod.

A šta ako je, pitao se, ista stvar urađena sa celom kućom.
Za sve je postojao samo jedan odgovor: S njim u kući nalazilo se još
nešto!
Tauser je čuo to nešto, nanjušio ga ili na neki drugi način osetio i izbezu-
mljeno stao da grebe po podu, pokušavajući da ga iskopa, kao što bi činio
sa mrmotom.
Ali ovo, bez obzira na to šta predstavlja, sigurno nije mrmot.
On odloži baterijsku lampu i pope se uz stepenice.
Tauser je ležao sklupčan na prostirci u dnevnoj sobi pored naslonjače i
umiljato je mahao repom, pozdravljajući gospodara.
Tein zastade i zagleda se u psa. Tauser uzvrati pogled zadovoljnim i
snenim očima, a zatim ispusti jedan pseći uzdah i namesti se za spavanje.
Šta god da je Tauser čuo, nanjušio ili osetio tog jutra, bilo je sasvim
očigledno da on ovog časa toga više nije svestan.
Tada se Tein priseti još nečeg.
Napunio je čajnik vodom da bi skuvao kafu i stavio ga na štednjak.
Uključio je ringlu i ona je iz prve proradila.
Nije morao nogom da udari štednjak da bi ringla počela da greje.
Kada se ujutro probudio, osetio je da mu nešto pritiska noge i on se

brzo uspravi u krevetu da bi video šta se dešava.
Ali nije bilo razloga za paniku; bio je to samo Tauser, koji mu se uvukao
u krevet i sada mu ležao opružen preko stopala.
Tauser blago zacvile, a stražnje noge mu se zgrčiše kao da u snu juri
zečeve.
Tein oslobodi noge ispod psa i uspravi se, tražeći odeću. Bilo je rano, ali
setio se da je sav nameštaj koji je prethodnog dana pokupio ostavio napo-
lju u kamionu i da bi trebalo da ga snese dole, kako bi mogao da počne s
prepravkama.
Tauser je i dalje spavao.
Tein se otetura do kuhinje, pogleda kroz prozor i vide Bizlija, Hortono-
vog momka za sve, kako čuči na stražnjem tremu.
Tein ode do stražnjih vrata da vidi šta se događa.
– Napustio sam ih, Hajrame – reče mu Bizli. – Nastavila je da mi zvoca
preko celog dana i ništa od onog šta sam uradio nije joj se svidelo, tako da
sam sve ostavio i otišao.
– Pa, uđi – reče Tein. – Pretpostavljam da bi voleo nešto da prezalogajiš
i popiješ šolju kafe.

14
______________________________________________________________________
– Pitao sam se da li bih mogao da ostanem ovde, Hajrame. Samo dok ne

nađem nešto drugo.
– Hajde prvo da doručkujemo – reče Tein. – Onda možemo
porazgovarati o tome.
Ne dopada mi se ovo, pomisli on. Uopšte mi se ne dopada. Kroz jedan
sat pojaviće se Ebi i dići silnu graju oko toga kako joj je on odmamio Bizlija.
Jer, bez obzira na to što je bio tupav, Bizli je obavljao mnoge poslove i pod-
nosio je zanovetanja; sem toga, u varoši nije bilo nikog drugog ko bi prihva-
tio da radi za Ebi Horton.
– Tvoja majka mi je često davala kolače – reče Bizli. – Stvarno je bila
dobra žena, Hajrame.
– Da, bila je dobra žena – reče Tein.
– Moja majka je uvek govorila da ste vi čestit svet, a ne kao ostali u
varoši, bez obzira na to što su se oni bolje oblačili. Govorila je da se tvoja
porodica među prvima ovde naselila. Je li to istina, Hajrame?
– Pa, nismo bili baš prvi, pretpostavljam, ali ova kuća stoji ovde skoro
sto godina. Moj otac je imao običaj da kaže kako nije protekla nijedna noć
tokom svih ovih godina, a da se pod njenim krovom nije nalazio bar jedan
Tein. Takve stvari su, izgleda, starom mnogo značile.
– Mora da je lepo – reče Bizli čežnjivo – kada te prožima jedno takvo
osećanje. Sigurno se ponosiš ovom kućom, Hajrame.
– Nije to toliko ponos, koliko vezanost. Ne mogu ni da zamislim život u
bilo kojoj drugoj kući.
Tein uključi ringlu i uze da napuni čajnik. Stavljajući čajnik, on udari no-
gom štednjak. Ali nije bilo potrebe; ringla se već zagrevala.
Dvaput za redom, pomisli Tein. Ova stvar se popravlja.
– Hej, Hajrame – reče Bizli – imaš strašan radio.
– Pokvaren je – reče Tein. – Ne radi. Nisam imao vremena da ga popra-
vim.
– Neće biti baš tako, Hajrame. Upravo sam ga uključio. Počinje da se za-
greva.
– Počinje da se ... Hej, čekaj da vidim! – povika Tein.
Bizli je govorio istinu. Slabo zujanje dopiralo je iz elektronskih cevi.
Začu se i glas, koji je postajao sve snažniji kako se radio zagrevao. Govo-
rio je na nekom nepoznatom jeziku.
– Koji je to jezik! – upita Bizli.
– Ne znam – reče Tein gotovo već na ivici panike.
Prvo televizor, pa štednjak, a sada i radio!
On stade da okreće dugme za biranje stanica i kazaljka poče lagano da

15
______________________________________________________________________
klizi duž skale umesto da kruži po njoj kao što se sećao da je ranije činila;
promicala je stanica za stanicom.
On zadrža dugme na prvoj narednoj stanici koja se pojavila i opet se
začu strani jezik; tog trena on shvati šta, u stvari, poseduje.
Umesto aparata od trideset devet i po dolara, na kuhinjskom stolu
stajao je prijemnik za sva talasna područja, poput onih koje oglašavaju u
luksuznim časopisima.
On se uspravi i reče Bizliju: – Probaj da uhvatiš neku stanicu gde se
govori engleski. Odoh da spremim jaja.
On uključi drugu ringlu i uze tiganj. Stavi ga na štednjak, a zatim izvadi
jaja i slaninu iz frižidera.
Bizli je pronašao neku stanicu koja je emitovala orkestarsku muziku.
– Može li ovo? – upita on.
– Može – reče Tein.
Tauser iziđe iz spavaće sobe, protežući se i zevajući. Uputio se prema
vratima, stavivši im time do znanja da hoće da iziđe.
Tein ga pusti napolje.
– Da sam na tvom mestu – reče on psu – okanio bih se tog mrmota.
Prekopaćeš celu šumu.
– Ne traga on za mrmotom, Hajrame.
– Za zecom, onda.
– Ni za zecom. Zbrisao sam juče kada je trebalo da tresem ćilime. Zbog
toga se Ebi onoliko ražestila.
Tein se nakašlja, razbijajući jaja u tiganj.
– Zbrisao sam i otišao do mesta gde se nalazio Tauser. Razgovarao sam
s njim i on mi je rekao da to nije bio nikakav mrmot, niti zec. Kazao je da je
posredi nešto drugo. Pomogao sam mu da kopa. To što smo našli zakopano
tamo napolju, u šumi, izgleda mi kao neki rezervoar.
– Tauser ne bi čeprkao oko rezervoara – pobuni se Tein. – Ne bi taj
mario ni za šta drugo sem za zeca ili mrmota.
– Veoma se trudio – bio je uporan Bizli. – Izgledao je uzbuđen.
– Možda je mrmot iskopao rupu baš ispod tog starog rezervoara ili šta
je to već.
– Možda je tako – složi se Bizli, nastavivši da bira stanice na radiju. Na-
šao je nekog veoma kreštavog disk-džokeja.
Tein izruči jaja i slaninu u tanjire i donese ih na sto. Nasu velike šolje ka-
fe i poče da maže maslac na dvopek.
– Navali – reče on Bizliju.
– Lepo od tebe, Hajrame, što si me ovako primio. Ostaću samo dok ne

16
______________________________________________________________________
nađem posao.
– Pa, nisam baš rekao ...
– Ponekad – reče Bizli – pomislim da nemam nijednog prijatelja, a tada
se setim tvoje majke, kako je bila dobra prema meni i sve ...
– Oh, dobro – reče Tein.
Umeo je da oceni kada je dalje opiranje uzaludno.
On donese na sto još dvopeka i teglu džema, sede i poče da jede.
– Možda ti mogu oko nečeg pomoći – predloži Bizli, brišući bradu nadla-
nicom.
– Tamo napolju, na puteljku, nalazi se tovar nameštaja. Mogao bi da mi
pomogneš da ga snesem u podrum.
– Rado ću to učiniti – reče Bizli. Vešt sam i snažan. Uopšte mi ne smeta
da radim. Samo ne volim kada mi ljudi zanovetaju.
Oni završiše doručak, a zatim odneše nameštaj u podrum. Malo su se
namučili sa Guvernerom Vintropom, budući da je bio nezgodan za nošenje.
Kada su ga konačno spustili, Tein se odmaknu i pogleda ga. Čovek koji je
prebojio to divno trešnjevo drvo trebalo bi zbog mnogo čega da odgovara.
On reče Bizliju: – Moramo skinuti boju sa te stvari. Treba to učiniti paž-
ljivo. Uzmi razređivač, obmotaj malo krpe oko neke daščice i samo prevlači
preko boje. Hoćeš li da probaš?
– Svakako. Je li, Hajrame, šta ćemo imati za ručak?
– Ne znam – reče Tein. – Smislićemo već nešto. Nemoj mi reći da si već
gladan.
– Pa nije bilo baš lako preneti sve to ovamo dole.
– U tegli na kuhinjskoj polici ima keksa – reče Tein. – Idi, posluži se.
Kada je Bizli otišao gore, Tein polako obiđe podrum. Tavanica je bila ista
kao i sinoć. Nije mogao da primeti nikakvu promenu.
Možda su mu popravili televizor, štednjak i radio kao nadoknadu za kiri-
ju. Ako je to posredi, reče on u sebi, bilo ko da su oni, biće veoma srećan da
i dalje ostanu.
Još jednom se osvrnu oko sebe, ali sve je bilo obično.
On se pope uz stepenice i pozva Bizlija koji se nalazio u kuhinji.
– Hajdemo do garaže, gde držim boju. Pronaći ćemo neki razređivač i
pokazaću ti kako se upotrebljava.
Bizli spremno krenu za njim, ponevši punu šaku keksa.
Kad su zašli za ugao kuće, začuše Tauserovo prigušeno lajanje. Slušajući
ga, Teinu se učini da je promukao.
Tri dana, pomisli on – ili Četiri?
– Ako nešto ne preduzmemo – reče on – taj ludi pas će se satrti.

17
______________________________________________________________________
On uđe u garažu i vrati se noseći dve lopate i ašov.

Hajde – reče on Bizliju. Moramo svršiti s tim, jer inače nećemo imati
mira.
Tauser je iskopao priličnu rupčagu. Gotovo se uopšte nije video. Samo

mu je kraj prilično ofucanog repa izvirivao iz jame koju je izdubio u šum-
skom tlu.
Bizli je bio u pravu u pogledu rezervoara. Jedan njegov kraj štrčao je iz
rupe.
Tauser se izvuče iz rupe i umorno sede na zadnje šape, dlake slepljene
ilovačom; jezik mu je visio iz jednog ugla čeljusti.
– Kaže da je bilo krajnje vreme da se pojavimo – reče Bizli.
Tein obiđe rupu i kleknu, a zatim ispruži ruku da bi očistio prljavštinu s
isturenog kraja Bizlijevog rezervoara. Ilovača se skorila i teško je bilo uklo-
niti je, ali se pipanjem moglo zaključiti da je rezervoar od nekog teškog
metala.
Tein podiže lopatu i udari njome po predmetu. Razleže se rezak zvuk.
Oni se dadoše na posao i otkopaše stopu zemlje koja je prekrivala
predmet. Posao je bio težak, a stvar je ispala veća nego što su mislili, tako
da im je bilo potrebno prilično vremena da je makar i delimično otkopaju.
– Gladan sam – požali se Bizli.
Tein baci pogled na sat. Bilo je skoro jedan.
– Vrati se u kuću – reče on Bizliju. – Naći ćeš nešto u frižideru. Ima i
mleka.
– A ti, Hajrame? Zar nikad nisi gladan?
– Možeš mi po povratku doneti jedan sendvič. Potraži i mistriju.
– Šta će ti mistrija?
– Hoću da sastružem prljavštinu da bih video šta se krije ispod.
On čučnu pored iskopanog predmeta i stade da posmatra kako Bizli
nestaje u šumi.
– Tausere – reče on – ovo je najčudnija životinja koju si izvukao na sve-

tlost dana.
Najbolje je, reče on u sebi, zbijati šalu s ovim – kako bi se odagnao
strah.
Bizli se, razume se, nije plašio. Bizli nije znao za strah kada su bile u pit-
anju ovakve stvari.
Dvanaest stopa širok, dvadeset dugačak i ovalnog oblika. Imao je raz-
mere oveće dnevne sobe. U Vilou Bendu nije nikada postojao rezervoar

18
______________________________________________________________________
takvog oblika i veličine.

On pronađe perorez u džepu i poče da struže prljavštinu sa površine
predmeta. Očistio je nekoliko kvadratnih centimetara od blata i pojavio se
metal kakav nikada nije video. Po svemu je ličio na staklo.
On nastavi da struže blato sve dok nije očistio površinu veličine šake.
To nije bio metal. Mogao se gotovo zakleti. Ličilo je na zamagljeno
staklo – na pehare i činije od mlečnog stakla za kojima su mnogi ludovali i
skupo ih plaćali.
On sklopi nož i vrati ga u džep, a zatim čučnu, zagledavši se u ovalni
predmet koji je Tauser pronašao.
Postajao je sve uvereniji: ono što je došlo da živi s njim, ma šta to bilo,
nesumnjivo je stiglo baš ovom čudnom napravom. Iz prostora ili vremena,
pomisli on. Prenerazila ga je jedna takva misao, jer nikada ranije nije raz-
mišljao o nečem sličnom.
On podiže lopatu i ponovo poče da kopa, ovoga puta u dubinu, sledeći
zaobljenu stranu nepoznate stvari koja je ležala u zemlji.
Kopajući, razmišljao je. Šta bi trebalo da obznani o ovome? A možda
ništa ne bi trebalo da otkrije? Možda bi najpametnije bilo da je ponovo
zakopa i da nikome nikada ne zucne ni reč o njoj.
No, tu je bio Bizli, koji bi to sigurno učinio. Ali niko u mestu ne bi obratio
pažnju na Bizlijeve priče. Svi u Vilou Bendu znaju da je Bizli malo ćaknut.
Bizli se konačno vrati. Nosio je tri nevešto napravljena sendviča zamota-
na u stare novine i četvrtlitarsku bocu mleka, gotovo punu.
– Očigledno ti se nije žurilo – reče Tein, pomalo nervozno.
– Nešto me je zadržalo – objasni on.
– Šta te je zadržalo?
– Pa, zatekao sam tri velika kamiona iz kojih su istovarali neke teške
stvari u podrum. Dva ili tri ogromna ormana i mnoštvo druge starudije. Ti
znaš Ebin televizor? Odneli su ga. Rekao sam im da ne bi smeli, ali su ga
ipak odneli.
– Zaboravio sam – reče Tein. – Henri je kazao da će poslati računar, a ja
sam to sasvim smetnuo s uma.
Tein poče da jede sendviče, deleći ih sa Tauserom, koji je bio veoma
zahvalan na svoj kaljav način.
Kada je završio, Tein ustade i podiže lopatu.
– Hajd’mo na posao – reče on.
– Ali sva ta roba te čeka u podrumu.
– Ona može da čeka – uzvrati Tein. – Najpre moramo da završimo ovu
stvar.

19
______________________________________________________________________
Već se smračilo kada su završili.

Tein se umorno osloni o lopatu.
Dvanaest stopa sa dvadeset na gornjem delu i deset stopa dubine – a
ceo predmet, svaki njegov delić, bio je od nečeg nalik na mlečno staklo što
bi odjeknulo kao zvonce kada bi ga udarili lopatom.
Ako ih je mnogo, pomisli on, mora da su sićušni kad mogu da žive u
prostoru te veličine, naročito ukoliko u njemu moraju dugo da borave. To
se, svakako, slagalo, jer da nisu mali ne bi sada mogli da žive između podru-
mskih greda.
Ako su odista tamo živeli, pomisli Tein. Ako sve ovo nisu samo puka
nagađanja.
Moguće je, pomisli on, da su bili u kući, ali da sada više nisu – jer Tauser
ih je nanjušio, čuo ih je, ili već osetio na neki način juče ujutro; ali sinoć ih
uopšte nije primetio.
Tein prebaci lopatu preko ramena i podiže ašov.
– Hajdemo – reče on. – Imali smo dug i naporan dan.
Prođoše kroz žbunje i stigoše do puta. Svici su svetlucali u tami šume, a
ulične svetiljke su se njihale na letnjem povetarcu. Zvezde su bile jasne i
sjajne.
Možda su još u kući, pomisli Tein. Od kada su postali svesni da Tauser
reaguje na njih, možda su preduzeli nešto da ih on više ni na koji način ne
opaža.
Verovatno su bili veoma prilagodljivi. Imaju dobar razlog da to budu.
Nije im dugo bilo potrebno, pomislio je smrknuto, da se priviknu na jednu
ljudsku kuću.
On i Bizli krenuše po mraku preko šljunkovitog prilaznog puta s name-
rom da ostave alat u garaži. Ali tu ih je čekalo nešto neobjašnjivo: garaže
nigde nije bilo.
Nije bilo garaže, ni pročelja kuće, a prilazni put se naglo završavao. Nije
bilo ničeg sem zakrivljenog zida koji je naizgled predstavljao kraj garaže.
Dođoše do zakrivljenog zida i stadoše, s nevericom buljeći u letnju
tamu.
Nigde nije bilo garaže, trema, pročelja kuće. Izgledalo je kao da je neko
uhvatio naspramne uglove pročelja kuće i savijao ih jednog prema drugom
sve dok se nisu dodirnuli, obuhvativši tako celo pročelje unutar krivine koju
su obrazovali spojeni uglovi.
Tein je sada imao zakrivljeno pročelje kuće. Stanje, doduše, nije bilo baš
tako jednostavno, jer da se odista nešto slično dogodilo, posledica sigurno
ne bi bila ovakva zakrivljenost. Zaobljenost je bila dugačka i blaga i teško se

20
______________________________________________________________________
mogla razaznati. Izgledalo je kao da je pročelje uklonjeno, da bi potom bila

prizvana opsena ostatka kuće kao kamuflaža za odstranjeni deo.
Tein ispusti lopatu i ašov i oni zveknuše o šljunak na prilaznom putu.
Zatim podiže šaku do lica i pređe njome preko očiju, kao da je želeo da
odagna pogled s nečega što nije moglo tamo da se nalazi.
Kada je sklonio ruku, video je da se ništa ni najmanje nije promenilo.
Pročelja kuće nije bilo.
On pojuri iza kuće, jedva i svestan toga da trči. Počeo je da ga obuzima
paničan strah zbog onoga što se dogodilo.
Stražnji deo zgrade bio je na svom mestu. Izgledao je isto kao i ranije.
On ustrča na trem, dok su ga Bizli i Tauser pratili u stopu. Otvori vrata,
nahrupi kroz njih, jurnu uz stepenice u kuhinju i pređe je u tri koraka, gore-
ći od nestrpljenja da vidi šta se dogodilo s pročeljem kuće.
Zaustavi se na vratima između kuhinje i dnevne sobe i ruke mu same
pođoše da zgrabe dovratak, kada se s nevericom zagleda u prozore dnevne
sobe.
Napolju je bio mrak. U to nije bilo sumnje. Video je svice kako svetlu-
caju u žbunju i korovu, upaljene ulične svetiljke i zvezde na nebu.
Ali kroz prozore dnevne sobe dopirala je bujica sunčeve svetlosti, a s
one strane prozora prostiralo se nešto što nije bilo Vilou Bend.
– Bizli – zadrhta on – pogledaj napolje, ispred nas.
Bizli pogleda.
– Kakvo je to mesto? – upita on.
– To bih i ja voleo da znam.
Tauser je pronašao svoju posudu za hranu i gurao ju je njuškom po ku-
hinjskom podu, dajući Teinu do znanja da je vreme za jelo.
Tein prođe kroz dnevnu sobu i otvori prednja vrata na kući. Video je da
je garaža tu. Kamion je stajao prednjim delom primaknut uz njena otvo-
rena vrata, a kola su unutra stajala bezbedno.
Pročelju kuće ništa se nije dogodilo.
Ali dok je pročelje kuće bilo kao i pre, sve ostalo se izmenilo.
Prilazni put završavao se na samo nekoliko stopa iza stražnjeg kraja
kamiona, a od dvorišta, šume i puta nije bilo ni traga. Svuda se nalazila
samo pustinja – jednolična, nepregledna pustinja, ravna poput poda, s
mestimičnim gomilama velikog kamenja i nasumce raštrkanim busenima
zelenila, dok je ostala površina bila prekrivena peskom i šljunkom. Veliko,
zaslepljujuće sunce stajalo je tik iznad obzorja, koje je izgledalo nekako
previše udaljeno, a najčudnije u celoj stvari bilo je to što se sunce nalazilo
na severu, gde nikako ne bi trebalo da bude. Osim toga, sijalo je nekim

21
______________________________________________________________________
čudnim belim sjajem.

Bizli iziđe na trem, a Tein primeti da se trese poput zaplašenog psa.
– Možda bi – reče Tein blagim glasom – bilo bolje da se vratiš unutra i
počneš sa spremanjem večere.
– Ali, Hajrame ...
– Sve je u redu – reče Tein. – Mora sve biti u redu.
– Ako ti tako kažeš, Hajrame.
On uđe unutra i za njim se zalupiše žičana vrata; već u sledećem tre-
nutku Tein ga začu kako posluje po kuhinji.
Nije zamerao Bizliju što je drhtao, priznade u sebi. Predstavljalo je
svojevrstan šok iskoračiti kroz prednja vrata u nepoznatu zemlju. Čovek bi
se možda mogao privići na nju, ali morao bi stvarno da se potrudi.
On siđe sa trema, obiđe kamion i zađe za ugao garaže, napola pripra-
vljen na to da ponovo stupi u poznati Vilou Bend, jer pre nego što se uputio
prema stražnjim vratima varošica se još tamo nalazila.
Ali Vilou Benda nije bilo. Svuda se pružala pustinja unedogled.
On obiđe oko kuće i ne nađe stražnji deo. Sa začeljem se dogodilo isto
što i sa pročeljem malopre – umesto njega stajala je glatka zakrivljenost
koja spaja uglove kuće.
On nastavi da obilazi oko zgrade, sada prema pročelju, i vide da se
svuda unaokolo prostire pusitinja. Sa pročeljem je i dalje bilo sve u redu.
Uopšte se nije promenilo. Na presečenom prilaznom putu nalazio se kami-
on, a garaža je bila otvorena i u njoj su se nalazila kola.
Tein ode do ruba pustinje, čučnu i zahvati šaku šljunka. Šljunak je bio
pravi.
Čučao je dok mu je šljunak curio kroz prste.
U Vilou Bendu su ostala stražnja vrata, a nije bilo pročelja. Ovde, bez
obzira na to gde se to ovde nalazilo, stajala su prednja vrata, ali nije bilo
stražnjeg dela kuće.
On ustade i baci preostale kamenčiće, a ruke obrisa o pantalone.
Istog časa, krajičkom oka opazi neku kretnju na tremu. Bili su tamo.
Niz sitnih životinja, ako su to bile životinje, dolazilo je marširajući niz
stepenice, jedna za drugom. Bile su visoke desetak centimetara i hodale su
na sve četiri noge, mada je bilo jasno da im prednja stopala u stvari služe
kao ruke, a ne kao noge. Imale su pacovska lica koja su neodređeno pod-
sećala na ljudska, s dugačkim i šiljatim nosevima. Izgledalo je da ih umesto
kože prekriva krljušt, jer su im tela blistala dok su se talasasto pokretala pri
hodu. Svi su imali repove koji su veoma podsećali na zavojite žičane repove
nekih igračaka. Repovi su im štrčali uvis i podrhtavali pri hodu.

22
______________________________________________________________________
Sišli su niz stepenice u koloni, u besprekornom vojnom poretku,

održavajući međusobni razmak od oko pola stope.
Sišli su niz stepenice i uputili se u pustinju u savršeno pravoj liniji, kao
da su tačno znali kuda idu. Osećalo se da imaju neki važan cilj, a ipak nisu
žurili.
Tein ih izbroja šesnaestoro; pratio ih je pogledom kako se udaljuju u
pustinju, sve dok mu gotovo nisu nestali s vidika.
Evo najzad onih, pomislio je, koji su došli da žive sa mnom. To su oni
koji su namestili tavanicu, popravili Ebin televizor, sredili štednjak i radio.
Isto tako, više je nego verovatno da su posredi bića koja su došla na Zemlju
u onoj čudnoj napravi od mlečnog stakla koju su pronašli u šumi.
Ali ako su stigli u onom kontejneru koji se nalazi u šumi, kakvo je onda
ovo mesto?
On se pope na trem, otvori žičana vrata i tog časa ugleda besprekoran
krug, prečnika petnaestak centimetara, koji su njegovi gosti napravili u
mreži da bi izišli iz kuće.
U pamćenju mu osta misao da će jednog dana, kada bude imao vre-
mena, morati da je popravi.
On uđe i zalupi za sobom vrata.
– Bizli! – uzviknu.
Nije dobio nikakav odgovor.
Tauser ispuzi ispod sofe i zacvile.
– Sve je u redu, druškane – reče Tein. – Četa je i mene uplašila.
On ode u kuhinju. Prigušeno svetio sa tavanice osvetljavalo je oboreno
lonče za kafu, razlupanu šoljicu nasred poda, prevrnutu činiju s jajima. Jed-
no razbijeno jaje napravilo je žuto-belu mrlju na linoleumu.
On iziđe u malo predsoblje i spazi da su stražnja vrata s mrežom sasvim
polomljena, tako da se više nisu mogla opraviti. Zarđala žica bila je iskidana
– »razneta« bi možda bila bolja reč – a deo okvira bio je potpuno smrskan.
Tein se zabulji s nevericom.
– Jadna budala – reče on. – Prošao je kroz vrata, ne otvorivši ih.
On upali svetlo i spusti se niz stepenice koje su vodile u podrum. Na
pola puta se zabezeknuto zaustavio.
S njegove leve strane nalazio se zid – zid od istog materijala kojim je
bila obložena tavanica.
On se sagnu i vide da se zid proteže preko podruma, od poda do tava-
nice, odvajajući na taj način radionicu.
A u radionici, šta je bilo u radionici?
Setio se jedne stvari – računara koga je Henri upravo jutros poslao. Tri

23
______________________________________________________________________
kamiona, rekao je Bizli – tri kamiona natovarena opremom isporučena su

im pravo u šape!
Tein bespomoćno sede na stepenice.
Mora da su pomislili, reče on u sebi, da sarađuje sa njima! Možda su
smatrali da zna šta traže i da im se pridružio. Ili su zaključili da im na taj
način plaća za popravljen televizor, štednjak i radio.
Ali krenimo redom. Zašto su popravili televizor, štednjak i radio? Da li je
to bio način plaćanja kirije? Prijateljski gest? Ili svojevrstan ogled koji im je
poslužio da što više saznaju o tehnologiji na ovom svetu? Da pronađu, mož-
da, kako se njihova tehnologija može prilagoditi materijalima i uslovima na
planeti koju su otkrili?
Tein podiže šaku i kucnu zglavcima po zidu pored stepenica, a glatka
bela površina resko odjeknu.
On prisloni uho uza zid i učini mu se da čuje prigušeno mrmljanje, ali
ako je i bilo tako, ono je dopiralo veoma tiho, tako da nije mogao da bude
sasvim siguran.
Iza zida nalazila se kosačica bankara Stivensa i mnogo drugih stvari koje
su čekale na popravku. Uzeće mu smesta komad zemlje, naročito bankar
Stivens, koji je bio krajnje nezgodan čovek.
Bizli mora da je napola poludeo od straha, pomisli on, kada je video ka-
ko ta stvorenja izlaze iz podruma.
Proleteo je pravo kroz vrata, ne zastavši čak ni da pokuša da ih otvori, a
do sada je već stigao u varoš, gde sigurno brblja svakome ko bi se zaustavio
da ga sasluša.
Obično niko ne bi obraćao pažnju na Bizlija, ali ako bude brbljao dovo-
ljno dugo i dovoljno mahnito, verovatno će neko doći da proveri. Zatim će
svi dotutnjati ovamo, preplaviće okolinu i buljiće u ono što će ih dočekati
spreda, a uskoro će se neki probiti i iza kuće, gde će zateći stvorenja koja
marširaju.
A to ih se sve ne tiče, tvrdoglavo reče Tein u sebi, dok je njegov uvek
prisutni poslovni duh sve više dolazio do izražaja. Ogroman posed prostirao
se napolju, u prednjem dvorištu, a jedini način da se dospe do njega bio je
da se prođe kroz kuću. Pošto su stvari tako stajale, bilo je razumljivo što je
smatrao da je sva ta zemlja njegova. Možda uopšte nije bila plodna. Možda
tamo nema ničega. Ali pre nego što dozvoli da je drugi preplave, bolje da
najpre lično proveri.
Pope se uz stepenice i iziđe u garažu.
Sunce je i dalje stajalo iznad obzorja na severu i ništa se nije kretalo.
On pronađe čekić, malo eksera i nekoliko kraćih dasaka u garaži i unese

24
______________________________________________________________________
to u kuću.
Vide da je Tauser iskoristio priliku da zaspi u stolici sa presvlakom zlatne
boje. Tein ga pusti na miru.
Zaključao je stražnja vrata i zakovao nekoliko dasaka preko njih. Zatim
je zaključao kuhinju i zatvorio prozore u spavaćoj sobi, pa i preko njih priko-
vao daske.
To će izvesno vreme zadržati varošane, reče on u sebi, kada nahrupe
ovamo da vide šta se to događa.
Zatim uze iz ormana pušku za lov na jelene, kutiju metaka, dvogled i
staru čuturicu. U kuhinji je nalio vode u čuturicu i napunio kesu hranom za
sebe i Tausera; obedovaće uz put, jer sada nije bilo vremena za jelo.
Potom je otišao u dnevnu sobu i izbacio Tausera iz tapacirane stolice.
– Hajde, Tause – reče on. – Idemo da vidimo kako stvari stoje.
Proverio je benzin u kamionu i uverio se da je rezervoar gotovo pun.
Ukrcao se sa psom, a pušku smestio nadohvat ruke. Zatim pođe una-
zad, okrenu vozilo i uputi se prema severu, preko pustinje.
Lako je bilo putovati. Pustinja je bila ravna poput poda. Ponekad bi
postajala pomalo džombasta, ali ne gora od većine sporednih puteva koji-
ma se vozio u potrazi za starinama.
Predeo se nije menjao. Tu i tamo nailazio bi na oniža brda, ali sama pus-
tinja uglavnom je bila ravna, uranjajući u veoma udaljeno obzorje. Tein je
držao kurs prema severu, pravo u susret suncu. Naleteo je na nekoliko peš-
čanih nanosa, ali pesak je bio nabijen i tvrd, tako da nije imao problema.
Posle vožnje od pola sata, on konačno ugleda družinu stvorenja – svih
šesnaest – koja je napustila kuću. Još su putovali jedan za drugim,
koračajući čvrstim korakom.
Usporivši vožnju, Tein je izvesno vreme putovao uporedo s njima, ali od
toga nije imao nikakve koristi; oni su se i dalje kretali svojim putem, ne os-
vrćući se ni levo ni desno.
Ubrzavši, Tein ih ostavi za sobom.
Sunce je i dalje stajalo na severu, nepokretno, što je u svakom slučaju
bilo čudno. Možda se ovaj svet, reče Tein u sebi, okreće oko svoje ose
daleko sporije nego Zemlja, tako da je tu dan duži. Prema tome koliko je
sunce već mirovalo, sva je prilika da je bio daleko duži.
Povivši se nad volanom, on se zagleda u beskrajno prostranstvo pusti-
nje, i tog časa njena neobičnost prvi put ga preplavi svom svojom silinom.
Ovo je bio neki drugi svet – u to nije bilo sumnje – neka druga planeta
koja kruži oko neke druge zvezde; da li se ona nalazila u stvarnom svemiru,
to niko na Zemlji ne bi umeo da kaže. Pa ipak, čudnom urotom onih šesna-

25
______________________________________________________________________
est stvorenja koji koračaju u strogom poretku, ta planeta se nalazila i ispred

njegove kuće.
Iz ravnice pred njim stade da se pomalja oveće brdo. Kada mu se pribli-

žio, on razabra niz svetlucavih predmeta razvrstanih po obroncima. Posle
izvesnog vremena zaustavio je kamion i izišao napolje, ponevši dvogled.
Kroz okular spazi da su svetlucavi predmeti bili iste onakve čudne nap-
rave od mlečnog stakla kao i ona koju je pronašao u šumi. Izbrojao ih je
osam; presijavale su se na suncu, počivajući na svojevrsnim stenovitosivim
postoljima; bilo je i praznih postolja.
On spusti dvogled i ostade jedan trenutak nepomičan, razmatrajući
mogućnost eventualnog penjanja uz brdo i pobližeg istraživanja. Ali ipak
odmahnu glavom. Imaće za to vremena kasnije. Bolje da nastavi put. Ovo
nije bila prava istraživačka ekspedicija, već samo letimično izviđanje.
Pope se u kamion i krenu dalje, motreći na merač goriva. Kada uređaj
pokaže da se rezervoar napola ispraznio, moraće da se okrene i uputi
nazad.
A onda, pred sobom ugleda slabašnu belinu iznad nerazgovetnog
obzorja i stade da je netremice posmatra, spustivši pri tom dopola očne
kapke. Povremeno je nestajala da bi se zatim ponovo pojavljivala, ali ma
šta da je predstavljala, bila je toliko udaljena od njega da mu ništa nije
govorila.
On baci pogled na merač goriva i vide da se kazaljka već prilično pri-
bližila oznaci za polovinu zalihe. Zaustavio je kamion i izišao, ponevši
dvogled.
Dok je obilazio vozilo, zbuni ga sporost kojom se kretao i umor koji je
osećao u nogama, a onda se seti da je već pre mnogo časova trebalo da
bude u postelji. Baci pogled na sat i vide da je dva sata, što je značilo da je
na Zemlji za toliko prošla ponoć. Bio je budan više od dvadeset časova, a
najveći deo tog vremena obavljao je iscrpljujući posao. Otkopavao je čudan
predmet u šumi.
Podiže dvogled i vide da je neuhvatljiva bela linija, koju je nazirao u
daljini, u stvari venac planina. Velika, plava, krševita masa uzdizala se iznad
pustinje; vrhovi i grebeni, optočeni snegom, stvarali su odseve i odbleske.
Nalazili su se veoma daleko, jer ih je čak i veoma dobar dvogled približio
svega toliko da su se videle kao maglovito plavetnilo.
Poče polako da klizi dvogledom i planine se nadaleko produžiše duž li-
nije obzorja.
On spusti dvogled sa planine i stade da ispituje pustinju koja se pružala

26
______________________________________________________________________
pred njim. Video je samo nastavak onoga s čim se već susreo – ista ravnica
slična podu, isti mestimični nanosi, potpuno istovetno kržljavo rastinje.
I kuća!
Ruke mu zadrhtaše i on spusti dvogled; zatim ga opet podiže i još jed-
nom pogleda. To je odista bila kuća. Kuća čudnog izgleda, koja se nalazila u
podnožju jedne uzvišice, čija ju je senka zaklanjala, tako da se nije mogla
videti golim okom.
Izgleda da nije bila velika. Krov joj je ličio na zaravnjenu kupu, a stajao
je sasvim nisko uz tlo, tako da se činilo da prianja uz njega. Primetio je i
ovalni otvor koji je verovatno predstavljao vrata, ali nigde nije bilo ni traga
od prozora.
On ponovo spusti dvogled i zagleda se u brdašce. Udaljeno je četiri do
pet milja, pomisli on. Imaće dovoljno benzina za toliko, a čak i da ga pone-
stane, poslednjih nekoliko milja do Vilou Benda može da prevali i pešice.
Bilo je čudno, pomisli, on, da se tamo nalazi neka usamljena kuća. Na
celom svom putu kroz pustinju nije video nikakvog znaka života sem šesn-
aest malih stvorenja, sličnih pacovima, koja su marširala jedno za drugim;
nije bilo ni traga od neke veštačke tvorevine, sem onih osam čudnih napra-
va od mlečnog stakla koje su počivale na postoljima.
On uđe u kamion i ubaci menjač u brzinu. Deset minuta kasnije zausta-
vio se pred pročeljem kuće, koja je još bila u senci uzvišice.
On iziđe iz kamiona i ponese pušku sa sobom. Tauser skoči na tle i
nakostrešeno stade, potmulo režeći.
– Šta je, momče? – upita ga Tein.
Tauser ponovo zareža.
Iz kuće se nije čuo nikakav zvuk. Izgleda da je bila napuštena.
Tein zapazi da su zidovi sagrađeni od neobrađenih kamenih blokova,
grubo povezanih nekom trošnom materijom sličnom blatu, koja je upo-
trebljena umesto maltera. Krov je bio od busenja, što je odista bilo čudno,
jer u ovoj beskrajnoj pustinji nije postojalo ništa slično busenju. Sada,
međutim, iako su se mogle razabrati linije spojeva busenova, preostala je
samo zemlja spržena pustinjskim suncem.
Sama kuća bila je bez posebnosti, potpuno lišena ma kakvih ukrasa. Nije
se video ni najmanji pokušaj da se ublaži stroga svrsishodnost jednostav-
nog zaklona. Bila je to građevina kakvu su mogli da skleptaju pastiri. Prime-
ćivale su se godine na njoj; klima je oljuštila i izmrvila kamen.
S puškom u rukama Tein krenu prema njoj. Stiže do vrata, baci pogled
unutra, ali unutrašnjost je bila u tami i nije se čulo nikakvo kretanje.
On se osvrnu na Tausera i vide da se pas podvukao pod kamion odakle

27
______________________________________________________________________
je virio i režao.
– Ostani tu u blizini – reče Tein. – Nemoj se udaljavati.
Tein stupi kroz vrata u tamu s uperenom puškom. Dugo je ostao nepo-
mičan dok mu se oči nisu privikle na mrak.
Konačno je mogao da razazna obrise prostorije u kojoj se nalazio. Bila je
jednostavna i gruba, s neobrađenom kamenom klupom duž jednog zida i
čudnim, nefunkcionalnim nišama koje su bile izdubljene u drugom. U uglu
se nalazio komad rasklimatanog nameštaja, ali Tein nije mogao da odgone-
tne njegovu namenu.
Staro i zabito mesto, pomisli on, napušteno pre mnogo vremena.
Možda su pastiri ovde živeli u nekom davnom dobu, kada je pustinja bila
bogata i travnata ravnica.
Jedna vrata vodila su u drugu prostoriju. Kada je stupio kroz njih, začu
slabašnu, udaljenu tutnjavu i još nešto – zvuk dobovanja kiše! Kroz otvo-
rena vrata koja su vodila iz kuće zapahnu ga dah slanog povetarca; on
stade ukopan nasred prostorije.
Još jedna!
Još jedna kuća koja je vodila u drugi svet!
On lagano krenu napred, prema izlaznim vratima i iziđe u oblačan, tmu-
ran dan u kome je kiša lila iz oblaka što su se besomučno jurili nebom. Pola
milje odatle, preko polja prekrivenog raštrkanim metalnosivim kamenjem,
prostiralo se nemirno more koje je besno udaralo o obalu, bacajući zahuk-
talu penu visoko u vazduh.
On prođe kroz vrata i pogleda u nebo, a kišne kapi počeše da mu do-
buju po licu, resko ga bockajući. Vazduh je bio svež i vlažan, a mesto je
izgledalo avetinjsko – svet istrgnut iz neke drevne gotske priče o đavolku i
vilenjaku.
On pogleda unaokolo, ali ništa se nije videlo, jer je kiša zaprečila svet sa
druge strane linije obale, ali iza kiše mogao je da oseti, ili mu se činilo da
oseća, prisustvo nečega od čega su ga podilazili žmarci. Progutavši knedlu,
Tein se okrete i ponovo uđe kroz vrata u kuću.
Udaljiti se za jedan svet, pomislio je, bilo je sasvim dovoljno; udaljiti se
za dva sveta bilo je više nego što čovek može podneti. Zadrhtao je zbog
osećanja potpune usamljenosti koje ga najednom obuze i istog časa ova
davno napuštena kuća učini mu se nepodnošljivom; on brzo izjuri iz nje.
Napolju je sijalo blistavo sunce i vladala je dobrodošla toplota. Odeća
mu je bila vlažna od kiše, a na cevi puške zadržale su se kapljice vlage.
On pogledom potraži Tausera, ali nigde ga ne opazi. Nije ga bilo ispod
kamiona; nije ga bilo nigde na vidiku.

28
______________________________________________________________________
Tein ga pozva, ali ne dobi nikakav odgovor. Glas mu je zvučao usamlje-

no i šuplje u ovoj praznini i tišini.
On obiđe kuću, tražeći psa, i vide da kuća nema stražnja vrata. Grubi,
kameni bočni zidovi bili su spojeni u onu čudnu krivinu koja je kuću osta-
vljala bez zadnje strane.
Ali Teina to nije zanimalo; znao je da će na to naići. Sada je tražio psa,
osećajući kako u njemu raste panika. Javi mu se utisak da je veoma daleko
od kuće.
Već je prošlo tri sata. Ponovo je ušao u kuću, ali Tausera ni tamo nije
bilo. Još jednom je stupio u drugi svet, stao da traga po stenju, ali od Tau-
sera nije bilo ni traga. Vrativši se u pustinju, zaobišao je uzvišicu, popeo se
na nju i pogledao kroz dvogled, ali nije zapazio ništa sem beživotne pusti-
nje, koja se unedogled prostirala u svim pravcima.
Posrćući od umora i napola spavajući u hodu, on se vrati do kamiona.
Nasloni se na njega i pokuša da se pribere.
Da nastavi u ovakvom stanju predstavljalo bi beskoristan napor. Mora
se ispraviti. Mora se vratiti u Vilou Bend, napuniti rezervoar i poneti
dodatni benzin da bi mogao prevaliti duži put u potrazi za Tauserom.
Nije mogao ostaviti psa tamo napolju – to je bilo nezamislivo. Ali morao
je delati po nekom planu, morao je postupati razborito. Za Tausera neće
biti ni od kakve koristi ako on sada nastavi da tumara okolo u ovakvom
stanju.
On se uvuče u kamion i okrenu prema Vilou Bendu, prateći mestimično
vidljive tragove koje su gume napravile na peskovitim potezima i boreći se
protiv sna koji mu je nemilosrdno dolazio na oči.
Prolazeći pored onog višeg brda, na kome su stajali predmeti od mleč-
nog stakla, on se zaustavi da malo protegne noge, kako ne bi zaspao za
volanom. Sada je, vide on, bilo samo sedam predmeta koji su počivali na
postoljima.
Ali u ovom trenutku mu to ništa nije značilo. Jedino je bilo važno odu-
preti se umoru koji ga je skolio, držati volan i prevaliti preostale milje do
Vilou Benda, a potom se ispavati, pa ponovo krenuti u potragu za
Tauserom.
Tek što je prešao pola puta, kad najednom ugleda još jedna kola. Upiljio
se u njih potpuno zbunjen, jer kamion koji je on vozio i kola koja su ostala
kod kuće u garaži bila su jedina dva vozila s ove strane kuće.
On zaustavi kamion i teturavo iziđe iz njega.
Pristigoše i kola iz kojih brzo iskočiše Henri Horton, Bizli i neki čovek sa
zvezdom na prsima.

29
______________________________________________________________________
– Hvala bogu da smo te našli, čoveče! – povika Henri, došavši do njega.

– Nisam se uopšte izgubio – usprotivi se Tein. – Baš sam se vraćao.
– Sav je iznuren – reče čovek sa zvezdom.
– Ovo je šerif Hanson – reče Henri. – Sledili smo tvoje tragove.
– Izgubio sam Tausera – promrlja Tein. – Morao sam da ga ostavim.
Pustite mene i pođite u potragu za Tauserom. Mogu sam da se vratim kući.
On ispruži ruku i uhvati se za ivicu vrata kamiona kako ne bi pao.
– Provalili ste mi vrata – reče on Henriju. – Upali ste u moju kuću i uzeli
mi kola ...
– Morali smo, Hajrame. Bojali smo se da ti se nešto nije dogodilo.
Prema Bizlijevom pričanju, časovi su ti bili izbrojani.
– Bolje ga smestite u kola – reče šerif. – Ja ću voziti kamion nazad.
– Ali moramo potražiti Tausera!
– Ne možeš ništa učiniti pre nego što se malo ne odmoriš.
Henri ga ščepa za ruku i povede prema kolima, dok je Bizli pridržavao
otvorena stražnja vrata.
– Imaš li pojma koje je ovo mesto? – zaverenički prošaputa Henri.
– Ne znam zasigurno – promrmlja Tein. – Možda je neki drugi svet.
Henri se prigušeno nasmeja – Uostalom, mislim da nije ni važno.
– Bilo šta da je, proslavilo nas je. U svim smo vestima, novine nas
stavljaju u uvodnike, varoš je prepuna reportera i kamermana, a doći će i
poznati političari. Pazi šta ti kažem, Hajrame! Postaćemo ...
Tein ga više nije čuo. Zaspao je pre nego što je dodirnuo sedište.
Probudio se i ostao nepomično da leži u krevetu. Odmah je primetio da

su se senke izdužile i da je soba hladna i utihla.
Baš je lepo, pomislio je, probuditi se u sobi koju poznaješ ... u sobi koju
poznaješ ceo život, u kući koja pripada Teinovima već skoro sto godina.
Zatim mu se vrati sećanje i on se naglo uspravi.
Sada je čuo – postojan žamor dopirao je s druge strane prozora.
On skoči iz kreveta i razmaknu jedan od zastora. Vireći napolje, ugleda
kordon vojnika kako potiskuje gomilu koja je preplavila njegovo stražnje
dvorište, kao i ostala dvorišta koja su stajala pozadi.
On ponovo spusti zastor i stade da se osvrće, tražeći cipele; ležao je
potpuno obučen. Verovatno su me Henri i Bizli, reče on u sebi, svalili u
krevet, izuli mi cipele i zaustavili se na tome. Ali on se svega toga nije
sećao. Mora da se isključio istog onog trenutka kada ga je Henri smestio na
stražnje sedište kola.
Pronašao je cipele na podu kraj kreveta, pa opet seo na postelju da ih

30
______________________________________________________________________
obuje.
Po glavi mu se motalo šta sve mora da uradi.
Trebalo bi nekako da nabavi benzin i napuni kamion, kao i da jednu ili
dve kante spremi pozadi, zatim da pripremi nešto hrane i vode, a možda i
vreću za spavanje. Jer nije nameravao da se vrati pre nego što nađe psa.
On obu cipele, veza ih, a zatim ode do dnevne sobe. Tamo nikog nije
bilo, ali začu glasove iz kuhinje.
Pogleda kroz prozor i ugleda nepromenjenu pustinju. Sunce se, primeti,
malo popelo na nebu, ali u prednjem dvorištu još je bilo rano prepodne.
On baci pogled na sat i vide da kazaljke pokazuju šest časova. Setio se
položaja senki, kada je maločas bacio pogled napolje, i po tome zaključio
da je popodne, a ne jutro. Razljutila ga je pomisao da je spavao gotovo ceo
dan. Nije nameravao tako dugo da ostavi Tausera tamo napolju.
Uputio se u kuhinju i u njoj zatekao tri osobe: Ebi, Henrija Hortona i
jednog čoveka u vojnoj uniformi.
– Evo te, najzad – veselo povika Ebi. – Baš smo se pitali kada ćeš se već
jednom probuditi.
– Kuvate li to kafu, Ebi?
– Da, puno lonče. Još ću ti nešto pripremiti.
– Samo dvopek – reče Tein. – Nemam mnogo vremena. Moram u
potragu za Tauserom.
– Hajrame – reče Henri – ovo je pukovnik Rajan, iz Nacionalne garde.
Njegovi momci su napolju.
– Znam, video sam ih kroz prozor.
– Potrebni su ovde – reče Henri. – Apsolutno potrebni. Šerif nije mogao
da iziđe nakraj s ovim. Ljudi su nasrtali unutra i sigurno bi uništili kuću.
Stoga sam pozvao guvernera.
– Teine — reče pukovnik – sedite. Želim da porazgovaram sa vama.
– Svakako – reče Tein, uzimajući stolicu. – Izvinite što sam u ovakvoj
žurbi, ali tamo napolju sam izgubio psa.
– Ova stvar – reče bespogovorno pukovnik – daleko je važnija od bilo
kakvog psa.
– Pa, pukovniče, to samo pokazuje da ne poznajete Tausera. On je naj-
bolji pas koga sam ikada imao, a mnoge sam imao. Odgajao sam ga odma-
lena i sve ove godine bio mi je dobar prijatelj ...
– U redu – reče pukovnik. – On vam je prijatelj. Ali ipak moram da pora-
zgovaram sa vama.
– Samo vi sedite i pričajte – reče Ebi Teinu. – Pripremiću na brzinu neke
kolače, a Henri je doneo malo kobasica sa farme.

31
______________________________________________________________________
Otvoriše se stražnja vrata i na njima se pojavi Bizli praćen silnom metal-

nom lupnjavom. Nosio je tri prazne kante za benzin od pet galona u jednoj,
a dve u drugoj ruci; kante su udarale jedna o drugu dok se kretao.
– Hej – uzviknu Tein – šta se to ovde događa?
– Smiri se – reče Henri. – Nemaš pojma o problemima sa kojima smo
suočeni. Želeli smo da ovuda pronesemo veliki rezervoar sa benzinom, ali
nam nije uspelo. Pokušali smo da srušimo stražnji zid kuhinje da bi prošao,
ali nismo mogli ...
– Šta ste pokušali?
– Pokušali smo da srušimo stražnji zid kuhinje — mirno odvrati Henri. –
Cisterna ne može da prođe kroz obična vrata. Ali kada smo probali, otkrili
smo da je cela kuća iznutra postavljena istim onim materijalom koji si kori-
stio i u podrumu. Kada ga udariš sekirom, čelik se na njoj istupi ...
– Ali, Henri, ovo je moja kuća i niko nema prava da je uništava.
– Pustimo sad to – reče pukovnik. – Želeo bih da znam, Teine, kakav je
to materijal koji nismo mogli da probijemo?
– Smiri se, Hajrame – upozori ga Henri. – Tamo, napolju, očekuje nas
veliki novi svet ...
– Ne čeka on na vas, niti na bilo koga – povika Tein.
– I mi moramo da ga istražimo, a za to nam je potrebno dosta benzina.
Pošto ne možemo da dobavimo cisternu, skupljamo što je više moguće
kanti za benzin, a onda ćemo ovuda provući crevo ...
– Ali, Henri ...
– Želeo bih – reče Henri strogo – da me ne prekidaš i da mi dozvoliš da
završim ono što imam da kažem. Ne možeš čak ni da zamisliš sa kakvim
smo tehničkim problemima suočeni. Mogućnosti su nam ograničene, jer su
vrata veoma uska. Moramo tamo napolje izneti zalihe i obezbediti prevoz.
Automobile i kamione ćemo još nekako prebaciti. Možemo ih rasklopiti i
preneti u delovima, ali avion će nam zadati problema.
– Slušajte vi mene, Henri. Niko neće vući ovuda avion. Ova kuća pripada
mojoj porodici skoro sto godina, ja sam sad njen vlasnik, imam prava na
nju, a vi ne možete samo tako doći i nadmeno početi kroz nju da provlačite
razne stvari.
– Ali – reče tužno Henri – veoma nam je potreban avion. Pomoću njega
mogu da se prevale znatno veće razdaljine.
Bizli prođe kroz kuhinju, lupajući kantama, i ode u dnevnu sobu.
Pukovnik uzdahnu: – Nadao sam se, gospodine Tein, da ćete shvatiti
kako stvari stoje. Meni izgleda sasvim razumljivo da je vaša patriotska
dužnost da sarađujete u ovoj stvari. Vlada se, razume se, može pozvati na

32
______________________________________________________________________
zakon o državnoj upravi nad privatnom svojinom kada je u pitanju javna

bezbednost, ali više bi volela da to ne mora da čini. Govorim neslužbeno,
svakako, ali smatram da sa sigurnošću mogu reći da bi vlada više volela da
dođe do prijateljskog sporazuma.
– Sumnjam – reče Tein blefirajući, pošto ništa nije znao o tome – da se
ovde može primeniti taj zakon. Koliko se ja razumem, on se odnosi na zgra-
de i puteve ...
– Ovo jeste put – odvrati ravnodušno pukovnik. – Put koji vodi kroz
vašu kuću pravo u drugi svet.
– Kao prvo – izjavi Tein – vlada bi morala da dokaže da je posredi javna
bezbednost, kao i da odbijanje vlasnika da se privremeno odrekne prava na
svojinu predstavlja ometanje vladinog postupka ...
– Smatram – reče pukovnik – da vlada može da dokaže da je u pitanju
javna bezbednost.
– A ja mislim – reče besno Tein – da će najbolje biti da nađem advokata.
– Ako stvarno to želiš – umeša se Henri, uvek spreman da pomogne – i
pri tom hoćeš, što pretpostavljam, dobrog stručnjaka, biće mi drago da ti
preporučim firmu za koju sam siguran da će veoma dobro zastupati tvoje
interese, a uz to i po razumnoj ceni.
– Pukovnik ustade, kipteći od besa: – Moraćete na mnoga pitanja da
odgovorite, Teine. Vlada će želeti da joj se razjasne mnoge stvari. Kao prvo,
zanimaće ih kako ste ovo napravili. Da li ste spremni da na to odgovorite?
– Ne – reče Tein. – Mislim da nisam.
On uznemireno pomisli pri tom: uvereni su da sam ja to uradio i nava-
liće na mene kao čopor vukova da bi saznali kako sam to uspeo. Stadoše da
mu se priviđaju FBI, Stejt Department, Pentagon i on oseti da mu kolena
klecaju čak i pri sedenju.
Pukovnik se okrete, ukrućeno ode iz kuhinje, iziđe kroz stražnja vrata i
zalupi ih za sobom.
Henri zamišljeno pogleda Teina.
– Stvarno tako misliš – upita on. – Nameravaš da im se suprotstaviš?
– Ljut sam – reče Tein. – Ne mogu samo tako doći ovamo i izdavati
naređenja, a da me čak ni ne pitaju. Ne tiče me se šta ko može pomisliti, ali
ovo je moja kuća. Rođen sam u njoj, celi život sam u njoj proveo, volim ovo
mesto i ...
– Razume se – reče Henri. – Znam kako se osećaš.
Pretpostavljam da se ponašam detinjasto, ali ne bih bio takav da su
pokazali malo dobre volje da sednu i izlože mi šta su naumili. Izgleda,
međutim, da uopšte nisu bili raspoloženi čak ni da me pitaju šta ja o tome

33
______________________________________________________________________
mislim. Kažem vam, Henri, složenije je ovo nego što izgleda. Nije ovo mesto
u koje možemo samo tako ući i ovladati njime, ma kakvo mišljenje
Vašington imao o tome. Tamo napolju nečeg ima i moramo biti oprezni ...
– Zaključio sam – prekide ga Henri – dok sam ovde sedeo i slušao te, da
je tvoj stav najpravilniji i da zaslužuje podršku. Postalo mi je jasno da bi bilo
krajnje nesusedski od mene da samo sedim skrštenih ruku i ostavim te sa-
mog da se boriš. Možemo unajmiti čitavu vojsku prvorazrednih pravozastu-
pnika za vođenje ovog slučaja, a u međuvremenu možemo osnovati kom-
paniju za zemljišta i razvoj i na taj način se obezbediti da tvoj novi svet
bude iskorišćen na pravilan način. Sasvim je, naime, razumljivo, Hajrame,
da se nađem rame uz rame s tobom i u ovoj stvari, jer smo već ionako
ortaci u poslu oko televizora.
– Šta je to sa televizorom? – zakrešta Ebi, stavivši tanjir kolača pred
Teina.
– Polako, Ebi – reče strpljivo Henri. – Već sam ti objasnio da se tvoj
televizor nalazi iza te pregrade u podrumu i da uopšte ne znamo kada
ćemo ga moći izvaditi odande.
– Da, znam – reče Ebi, donevši tanjir sa kobasicama i nasuvši šolju kafe.
Iz dnevne sobe uz lupanjavu uđe Bizli i iziđe kroz stražnja vrata.
– Posle svega – reče Henri, koristeći prednost koju je stekao – pret-
postavljam da sam i ja imao nekog udela u tome. Sumnjam da bi mnogo
postigao bez računara koji sam ti poslao.
I ovo nanovo, pomisli Tein. Čak i Henri misli da je on taj koji je nešto
učinio.
– Zar ti Bizli nije rekao?
– Bizli mi je mnogo toga ispričao, ali i sam znaš kakav je Bizli
Svakako, u tome je bila stvar! Za varošane je to bila samo još jedna od
Bizlijevih priča – još jedna krupna laž koju je Bizli izmislio. Niko mu nije
poverovao ni reči.
Tein podiže šolju i ispi kafu, dobijajući na taj način na vremenu da smisli
odgovor, ali odgovora nije bilo. Ako kaže istinu, to će zvučati mnogo manje
verovatno od bilo koje laži koju je ikada izrekao.
– Meni možeš reći, Hajrame, ipak smo ortaci.
Smatra me za budalu, pomisli Tein. Henri misli da od svakog može nap-
raviti budalu i naivčinu, samo ako to poželi.
– Ne biste mi poverovali ako bih vam rekao, Henri.
– Dobro – reče Henri snuždenim glasom, ustavši – mislim da to može i
popričekati.
Bizli ponovo prođe, lupajući i udarajući kroz kuhinju, sa još jednim

34
______________________________________________________________________
tovarom kanti.
– Moram nabaviti nešto benzina – reče Tein – pre nego što krenem po
Tausera.
– Odmah ću se pobrinuti za to – smesta obeća Henri. – Poslaću Ernija i
njegovu cisternu, tako da možemo crevo ovuda provući i napuniti te kante.
Postaraću se da nađem nekoga da pođe s tobom.
– Nije potrebno. Mogu sam.
– Kad bismo imali radio, mogli bismo održavati vezu.
– Ali nemamo ga. Henri, ne mogu da čekam. Tauser je tamo napolju ...
– Svakako, znam koliko misliš na njega. Idi i potraži ga, ako smatraš da
moraš, a ja ću se pobrinuti za ostalo. Skupiću advokate i pripremiću papire
za našu kompaniju ...
– Hajrame – reče Ebi – hoćeš li i za mene nešto da učiniš, molim te?
– Razume se – uzvrati Tein.
– Da li bi razgovarao sa Bizlijem. Besmisleno se ponaša. Nije imao raz-
loga da nas napusti. Možda sam bila malo gruba s njim, ali on je tako glup
da me je to dovodilo do besa. Zbrisao je da bi pola dana proćerdao poma-
žući Tauseru da istera tog mrmota i ...
– Razgovaraću s njim – reče Tein.
– Hvala, Hajrame. Tebe će poslušati. Ti si jedini koga sluša. Volela bih da
si mogao da mi popraviš televizor pre nego što je ovo iskrslo. Kao izgublje-
na sam bez njega. Nedostaje mi u dnevnoj sobi. Znaš, sasvim je u skladu s
ostalim nameštajem.
– Da, znam – reče Tein.
– Ideš li, Ebi? – upita Henri, stojeći na vratima.
On podiže ruku i saučesnički pozdravi Teina. – Vidimo se kasnije,
Hajrame. Sve ću srediti.
Kladim se da hoćeš, pomisli Tein.
Kada su Ebi i Henri izišli, on se vrati do stola i tromo sede na stolicu.
Trenutak potom, prednja vrata se zalupiše i unutra banu uzbuđeni Bizli,
dahćući.
– Tauser se vratio! – povika on. – Dolazi, dovodeći najvećeg mrmota
koga si ikada video.
Tein skoči na noge.
– Mrmota! To je nepoznata planeta. Na njoj nema mrmota.
– Dođi da vidiš – povika Bizli.
On se okrenu i potrča nazad dok ga je Tein pratio u stopu.
Odista je ličio na mrmota – na svojevrsnog mrmota čovečje veličine.
Možda je bio više nalik na mrmota iz dečjih knjiga, jer je hodao na stražnjim

35
______________________________________________________________________
nogama, pokušavajući da ostane dostojanstven dok je pomno motrio na

Tausera.
Tauser je bio udaljen oko stotinu stopa pozadi, držeći se na pristojnom
rastojanju od ogromnog mrmota. Ponašao se kao dobar pastirski pas, kre-
ćući se oprezno, spreman da reaguje na svaki iznenadni mrmotov pokret.
Mrmot se približi kući i stade, a onda se okrenu prema pustinji i čučnu.
Zatim okrenu veliku glavu da bi pogledao Bizlija i Teina, a Tein iz njego-
vih bistrih, smeđih, očiju dokuči više nego što bi mogao razabrati iz očiju
jedne životinje.
Tein brzo iziđe napolje, podiže psa u naručje i čvrsto ga privi uza se.
Tauser iskrenu glavu i liznu lice svoga gospodara.
Tein je stajao sa psom u naručju i posmatrao mrmota velikog kao
čovek. Osećao je olakšanje i zahvalnost.
Sada je sve u radu, pomisli on. Tauser se vratio.
Pođe u pravcu kuće i uđe u kuhinju.
Spusti Tausera na pod, uze činiju, napuni je vodom do vrha i stavi pred
Tausera koji stade halapljivo da loče, prosipajući vodu svuda po linoleumu.
– Polako – upozori ga Tein. – Nemoj da preteraš.
Zatim pretraži frižider, pronađe nešto ostataka hrane i spusti ih u Tau-
serovu činiju.
Tauser veselo mahnu repom.
– S punim pravom bi trebalo da te vežem – reče Tein – jer si pobegao.
Bizli lagano uđe.
– Taj mrmot je prijateljski raspoložen momak – objavi on. – Čeka neko-
ga.
– Lepo – uzvrati Tein, ne obraćajući pažnju.
On baci pogled na sat.
– Sedam i trideset – reče – Možemo da čujemo vesti. – Hoćeš li da na-
đeš neku stanicu, Bizli?
– Svakako. Znam i koju. Onu iz Njujorka.
– Vrlo dobro – reče Tein.
On ode u dnevnu sobu i pogleda kroz prozor. Mrmot čovečje veličine
nije se pomerio. Sedeo je leđima okrenut prema kući, gledajući u pravcu iz
koga je došao.
Bizli je rekao da čeka nekoga i stvarno je tako izgledalo, premda je
verovatno da je to bilo Bizlijevo uobraženje.
Ali ako je stvarno čekao nekoga, upita se Tein, ko je taj neko mogao da
bude? Šta je taj neko mogao da bude? Do sada se već sigurno proneo glas
da postoje vrata u drugi svet. A koliko je vrata, pitao se, tokom vekova bilo

36
______________________________________________________________________
otvoreno?
Henri je kazao da se tamo napolju nalazi veliki novi svet koji čeka Zem-
ljane da se u njemu nasele. A to uopšte nije bilo tačno. Stvari su sasvim
drugačije stajale.
Odjednom, iz radija se začu glas radio-komentatora koji je bio usred
rečenice.
– ... konačno su nešto preduzeli. Radio-Moskva je objavila večeras da će
se sovjetski delegat sutra pojaviti u OUN zbog internacionalizacije drugog
sveta i kapije koja u njega vodi. Iz same kapije, u domu čoveka po imenu
Hajram Tein, nema vesti. Preduzete su pune mere obezbeđenja, a kordon
trupa obrazuje čvrst zid oko kuće, braneći je od gomila ljudi. Pokušaje
uspostavljanja telefonske veze sprečava odsečan glas koji saopštava da taj
broj ne odgovara ni na kakve pozive. Sam Tein nije kročio iz kuće.
Tein se vrati u kuhinju i sede.
– O tebi govori – važno reče Bizli.
– Jutros se proneo glas da se Tein, povučen varoški majstor i starinar,
do juče sasvim nepoznat čovek, konačno vratio sa puta u tu novu i nepo-
znatu zemlju. Ali šta je tamo pronašao, ako je uopšte nešto pronašao, niko
još ne ume da kaže. Nema ni novih informacija o tom drugom svetu sem da
je u pitanju pustinja, za sada nenastanjena.
– Izvesno uzbuđenje zavladalo je kasno juče kada je pronađen neki ču-
dan predmet u šumi s druge strane puta od dotične kuće, ali to je područje
takođe brzo bilo ograđeno, a pukovnik Rajan, koji zapoveda trupama, ne
želi ništa da izjavi o pronađenom predmetu.
– Najzagonetniji čovek u celoj situaciji jeste izvesni Henri Horton, kako
izgleda jedino neslužbeno lice koje ima pristup u Teinovu kuću. Horton,
koga su ranije tokom dana ispitivali, nije imao mnogo šta da kaže, ali se iz
njegovih reči mogla naslutiti atmosfera velike tajanstvenosti. Stavio je do
znanja da su on i Tein ortaci u jednom zagonetnom poduhvatu, nagoves-
tivši pri tom da su sarađivali na otvaranju novog sveta.
– Zanimljivo je spomenuti da Horton upravlja malom fabrikom računa-
ra. Prema pouzdanim izvorima, nedavno je Teinu isporučio računar, ili bar
izvesnu mašinu, čija je priroda obavijena velom tajanstvenosti. Ima nagove-
štaja da je na proizvodnju te mašine utrošeno već šest ili sedam godina.
– Neki odgovori na pitanja kako je do svega toga došlo, do čega je to, u
stvari, došlo, moraće da sačekaju nalaze ekipe naučnika koja je večeras kre-
nula iz Vašingtona posle celodnevnog sastanka u Beloj kući, kome su pri-
sustvovali predstavnici vojske, Stejt Departmenta, obezbeđenja i speci-
jalnog Odeljenja za naoružanje.

37
______________________________________________________________________
– Odjek koji je širom sveta izazvalo ono što se juče dogodilo u Vilou
Bendu može se jedino uporediti sa senzacionalnom vesti od pre dvadeset
godina, kada je bačena prva atomska bomba. Postoji mišljenje među pos-
matračima da događaji u Vilou Bendu mogu, u stvari, još jače uzdrmati svet
nego oni u Hirošimi.
– Vašington insistira na tome, što je jedino i prirodno, da je posredi
stvar isključivo od unutrašnjeg interesa SAD, tvrdeći da namerava da
postupa u skladu sa zahtevima nacionalne bezbednosti.
– Ali u inostranstvu sve više preovlađuje mišljenje da ovo nije stvar
samo jedne zemlje, već da treba da pređe u međunarodnu nadležnost.
Postoji nepotvrđen izveštaj da jedan posmatrač OUN treba da stigne u
Vilou Bend svakog časa. Francuska, Britanija, Bolivija, Meksiko i Indija već
su zatražile dozvolu od Vašngtona da pošalju posmatrače na lice mesta, a
bez sumnje će to učiniti i druge zemlje.
– Noćas svet sedi kao na žeravici, iščekujući vesti iz Vilou Benda i ...
Tein ispruži ruku i ugasi radio.
– Sudeći prema ovome – reče Bizli – preplaviće nas mnoštvo stranaca.
Da, pomisli Tein, doći će možda mnoštvo stranaca, ali ne u onom smislu
u kome to Bizli misli. Upotreba te reči, pomisli on, kada je u pitanju neko
ljudsko biće, sada je prevaziđena. Nikada više nijedan čovek neće biti stra-
nac kad u susedstvu postoji nepoznati život – doslovce u susedstvu. Šta li
su samo bila bića iz kamene kuće?
A možda nije u pitanju nepoznati život samo sa jedne planete, već
nepoznati život sa mnogih svetova. Jer on je sam pronašao još jedna vrata.
Kako bi mogli da izgledaju ti drugi svetovi i kakva je bila svrha tih vrata?
Neko, nešto, je pronašao način da ode do druge planete, pronašao je
prečicu kroz svetlosne godine praznog svemira – jednostavniji i kraći put
nego što je putovanje kroz bezdane kosmosa. A jednom otvoren, put je
uvek ostajao takav. I sve je bilo krajnje jednostavno, nimalo složenije od
prelaženja iz jedne u drugu sobu.
Ali nešto – nešto smešno – zbunjivalo ga je, a to je bilo okretanje i
kruženje povezanih planeta, svih tih planeta koje mora da su bile spojene.
Ne može se, držao je zasigurno, uspostaviti čvrsta, opipljiva veza između
dva predmeta koji se kreću nezavisno jedan od drugoga.
Pa ipak, do pre samo nekoliko dana, on bi isto tako smatrao da je cela
ova zamisao od samog početka fantastična i nemoguća. Ona je, međutim,
predstavljala stvarnost. A kada se jedna nemogućnost ostvari, koji bi razu-
man čovek sa sigurnošću mogao da kaže da do druge neće doći?
Zazvoni zvonce na vratima i on ustade da otvori.

38
______________________________________________________________________
Bio je to Erni, čovek koji je trebalo da donese benzin.

– Henri mi je rekao da ti je potreban benzin, pa sam došao da ti kažem
da ga ne mogu nabaviti pre jutra.
– U redu – reče Tein. – Sada mi nije potreban.
On brzo zalupi vrata.
Zatim se nasloni na njih, razmišljajući: jednom ću morati da se suočim s
njima. Ne mogu držati zatvorena vrata pred svetom. Jednom, pre ili kas-
nije, Zemlja i ja moraćemo da isteramo ovo načistac.
Bilo je luckasto, pomislio je, što je na taj način razmišljao, ali stvari su
baš tako stajale.
On je ovde imao nešto što Zemlja od njega traži; nešto što je Zemlja
želela ili je mislila da želi. Pa ipak, u krajnjoj liniji, odgovornost je bila nje-
gova. To se dogodilo na njegovom zemljištu, dogodilo se u njegovoj kući;
nesvesno, možda, čak je i pomagao i podsticao događaje.
I zemlja i kuća pripadaju meni, on ljutito reče u sebi, a taj svet tamo
napolju predstavljao je produžetak njegovog dvorišta.
Bizli iziđe iz kuhinje, a Tein uđe u dnevnu sobu. Tauser je ležao sklupčan
i tiho je hrkao u stolici sa postavom boje zlata.
Tein odluči da ga ostavi tamo. Posle svega, Tauser je izborio pravo da
spava gde želi.
On prođe pored stolice do prozora i zagleda se u pustinju sve do uda-
ljenog obzorja. A tamo, ispred prozora, sedeli su mrmot veličine čoveka i
Bizli, jedan pored drugog, leđima okrenuti prozoru, zureći preko pustinje.
Nekako je izgledalo sasvim prirodno da mrmot i Bizli sede zajedno – njih
dvojica, sinu Teinu, možda imaju mnogo toga zajedničkog.
Bio je to dobar početak – da jedan čovek i nepoznato biće iz tog drugog
sveta sede zajedno kao prijatelji.
On pokuša da predstavi sebi ustrojstvo tih povezanih svetova, kojima je
sada pridodana i Zemlja, kao i mogućnosti koje su ležale zapretene u toj
povezanosti, ali sve to izazvalo je samo pometnju u njegovom umu.
Doći će do kontakta između Zemlje i ostalih svetova i šta će iz toga
ispasti?
A kada bolje razmisli, do kontakta je već došlo i to na krajnje prirodan,
nedramatičan način, tako da ceo događaj nije zabeležen kao veliki, važan
susret. Bizli i mrmot su stupili u kontakt tamo napolju i ako sve bude teklo
kao to, nema mesta zabrinutosti.
Sve ovo nije bilo slučajno, podseti se on. Stvar je planirana i izvedena sa
puno iskustva i veštine. Nije ovo bio prvi svet koji je trebalo otvoriti, niti će
biti poslednji.

39
______________________________________________________________________
Mala stvorenja, nalik na pacove, premostila su svemir – koliko sve-

tlosnih godina, to niko nije mogao ni da nasluti – u vozilu koje je on otko-
pao napolju u šumi. Zatim su ga zakopali, kao što dete skriva činiju zakopa-
vši je u pesak. Potom su došli u ovu kuću i postavili aparate koji su od nje
napravili tunel između dva sveta. Kada je to bilo gotovo, potreba za premo-
šćivanjem svemira zauvek je skinuta sa dnevnog reda. Uvek su morali samo
jednom da putuju kosmosom, pošto je posle toga nova planeta dobijala
vezu s ostalima.
Obavivši posao, mala stvorenja slična pacovima su otišla, ali ne pre ne-
go što su se uverila da će ova kapija koja vodi do njihove planete biti saču-
vana ma šta se dogodilo. Obložili su unutrašnje zidove kuće čudnim mate-
rijalom koji odoleva sekiri, a bez sumnje bi odoleo i jačim stvarima nego što
je ta jednostavna alatka.
Zatim su odmarširali u uvežbanom poretku, jedan za drugim, prema
brdu gde je na postoljima počivalo još osam svemirskih brodova. Sada ih je
tamo bilo samo sedam, što znači da su stvorenja pacovskog izgleda nasta-
vila put da bi se, u nekom vremenu koje će tek doći, spustila na neku drugu
planetu i tamo možda otvorila još jedna vrata, povezala još jedan svet.
Ali još važnije od povezivanja svetova, pomisli Tein, biće povezivanje
ljudi sa tih svetova.
Mala stvorenja pacovskog izgleda bila su istraživači i pioniri koji su pro-
nalazili planete nalik Zemlji, a biće koje čeka napolju zajedno sa Bizlijem
mora da takođe služi istom cilju; ko zna, možda će u budućnosti postojati
svrha kojoj će i čovek služiti.
On se okrenu od prozora i osvrnu se po sobi koja je izgledala kao i uvek
do tada, od kada ju je pamtio. Pored svega što se napolju izmenilo, pored
svega što se napolju događalo, soba je ostala nepromenjena.
Ovo je stvarnost, pomisli Tein, sve je ovo stvarnost. Šta god da se još
dogodi, ja se ovde nalazim – u ovoj sobi s kaminom počađavelim od mno-
gobrojnih zimskih vatri, policama sa starim, pohabanim knjigama, stolicom
za ljuljanje, prastarom ofucanom prostirkom, iskrzanom od prolaženja vo-
ljenih i nezaboravljenih stopala tokom mnogo godina.
No, bio je svestan da je to samo zatišje pred oluju.
Uskoro će glavešine početi da pristižu – tim naučnika, funkcioneri vlade,
vojske, posmatrači iz drugih zemalja, predstavnici OUN.
A protiv svega toga, bilo mu je jasno, stajao je on sam, nenaoružan i
iscrpljen. Bez obzira na to šta čovek može reći ili pomisliti, nije mogao pro-
tiv sveta.
Danas je poslednji dan u kome je ovo kuća Teinovih. Posle skoro sto

40
______________________________________________________________________
godina, sudbina će joj se promeniti.

I po prvi put, nakon svih tih godina, pod njenim krovom neće spavati
nijedan Tein.
Stajao je zagledan u ognjište i police sa knjigama, osećajući kako sobom
blude stare, blede seni; počeo je polako da podiže ruku u znak dobrodošli-
ce, ne pozdravljajući samo seni već i sobu. Ali pre nego što ju je sasvim
podigao, pusti je da mu padne uz bok.
Kakve koristi od toga, pomisli.
Zatim iziđe na trem i sede na stepenište.
Bizli ga ču i okrenu se.
– Divan je – reče on Teinu, lupkajući mrmota po leđima. – Pravi je veliki
plišani meda.
– Da, vidim – reče Tein.
– A što je najlepše, mogu da razgovaram s njim.
– Da, znam – reče Tein, prisetivši se da je Bizli mogao da razgovara i sa
Tauserom.
Pitao se kako je to živeti u Bizlijevom jednostavnom svetu. Ponekad bi,
pomislio je, sigurno bilo prijatno.
Stvorenja pacovskog izgleda stigla su svemirskim brodom, ali zašto su
došla u Vilou Bend, zašto su izabrala ovu kuću, jedinu kuću u celom mestu
u kojoj su mogla da nađu opremu za laku i brzu izgradnju svojih uređaja?
Nije, naime, bilo nikakve sumnje da su rastavila ceo računar kako bi došla
do opreme koja im je bila potrebna. Bar je što se toga tiče Henri bio u
pravu. Kad se bolje promisli, Henri je, ipak, odigrao značajnu ulogu u celoj
stvari.
Da li su mogli predvideti da će baš ove nedelje, baš u ovoj kući verovat-
noća za brzo i lako ostvarivanje onog zbog čega su došli biti veoma velika?
Da li su oni, pored ostalih svojih umeća i tehnologije, posedovali i vido-
vitost?
– Neko dolazi – reče Bizli.
– Nikog ne vidim.
– Ni ja – reče Bizli – ali mi mrmot kaže da ih on vidi.
– Kaže ti!
– Spomenuh ti da smo razgovarali. Eno tamo, i ja ih sad vidim.
Bili su dosta daleko, ali su se hitro približavali – tri tačke koje su se veo-
ma brzo kretale ka njima iz pustinje.
On sede i stade da ih posmatra kako dolaze; jednog trenutka javi mu se
pomisao da uđe u kuću i uzme pušku, ali ipak ostade na stepeništu. Puška
mi ne bi bila ni od kakve koristi, reče on u sebi. Bilo bi nerazumno uzeti je; i

41
______________________________________________________________________
više od toga, bio bi to besmislen stav. Najmanje što čovek može da učini,
pomisli on, jeste da se susretne s tim stvorenjima sa drugog sveta čistih i
praznih ruku.
Sada su bili još bliže i njemu se učini da sede na nevidljivim stolicama
koje vrlo brzo putuju.
Primetio je da imaju ljudski oblik, bar u izvesnom smislu, i da ih je samo
troje.
Užurbano su prispeli i iznenada se zaustavili na oko stotinu stopa od
mesta na kome je on sedeo na stepeništu.
Nije se pomakao, niti prozborio ijednu reč – ništa nije ni mogao da kaže.
Sve je bilo isuviše smešno.
Bili su možda nešto niži od njega i crni kao kec pik. Na sebi su imali tes-
no pripijene šortseve i prsluke koji su im bili nekako preveliki; i šortsevi i
prsluci bili su plavi poput aprilskog neba.
Ali to nije bilo ono najgore.
Sedeli su na sedlima, s rogovima napred, dok su se pozadi nalazile uzen-
gije i nešto što je ličilo na smotane prekrivke. Ali nigde nije bilo konja.
Sedla su lebdela u vazduhu a uzengije su stajale oko tri stope iznad
zemlje; tuđinci su s lakoćom sedeli u sedlima i zurili u njega, a Tein im je
uzvraćao na isti način.
On najzad ustade i napravi korak-dva napred, na šta su trojica došljaka
sjahala i takođe se primakla, dok su sedla ostala da lebde u vazduhu tamo
gde su i bila.
Tein opet krenu napred, što učiniše i tuđinci, sve dok se razdaljina
među njima nije svela na samo šest stopa.
– Pozdravljaju te – reče Bizli. – Žele ti dobrodošlicu.
– Pa, dobro, onda im reci... Hej, kako ti to sve znaš?
– Mrmot mi prenosi njihove reči, a ja ih onda saopštavam tebi. Ti reci
meni, ja ću njemu, a on njima. Tako to ide. Zato je on ovde.
– Neverovatno! – reče Tein. – Znači ti stvarno možeš da razgovaraš s
njim?
– Rekoh ti da mogu – uzvrati Bizli. – Kazao sam ti da mogu da pričam i
sa Tauserom, ali ti si mislio da sam lud.
– Telepatija! – reče Tein. To je do sada bilo najgore. Ne samo da su ta
stvorenja nalik na pacove znala sve ostalo, već su znala i za Bizlija.
– Šta si rekao, Hajrame?
– Ništa – reče Tein. – Kaži da je tvom prijatelju drago što ih je upoznao i
upitaj ih šta mogu da učinim za njih?
Nelagodno se osećao dok je stajao i buljio u ovu trojicu. Primetio je

42
______________________________________________________________________
mnogo džepova na njihovim prslucima, koji su bili puni nekih drangulija,

verovatno njihovih verzija duvana, maramica, peroreza i sličnih sitnica.
– Kažu – reče Bizli – da žele da se cenkaju.
– Cenkaju?
– Svakako, Hajrame. Znaš, trgovina.
Bizli se prigušeno zakikota. – Zamisli ih samo kako se cenkaju sa jednim
rođenim jenkijevskim trgovcem. Tako te Henri naziva. Kaže da možeš odra-
ti čoveka dok trepne okom ...
– Ne mešaj Henrija u ovo – prosikta Tein. – Izostavimo Henrija bar iz ne-
čeg.
On sede na zemlju, a i ona trojica takođe sedoše licima okrenuta prema
njemu.
– Pitaj ih čime misle da trguju.
– Idejama – reče Bizli.
– Idejama! To je ludo ...
A zatim shvati da nije.
Od svih stvari koje bi se mogle razmeniti sa tuđincima ideje su bile
najvrednije i najlakše za rukovanje. Ne bi zauzimale prostor i ne bi
poremetile privredu – bar ne u prvom trenutku – a i više bi doprinele
dobrobiti dotičnih kultura od prave robne razmene.
– Upitaj ih – reče Tein – šta će tražiti za ideju ovih sedala na kojima jašu.
– Pitaju šta imaš da ponudiš?
U tome je bila začkoljica. Na to će biti teško odgovoriti.
Automobili i kamioni, motor sa unutrašnjim sagorevanjem, verovatno
nisu dolazili u obzir, jer su već imali sedla. Zemlja je, posmatrano iz njiho-
vog ugla, bila zaostala što se tiče prevoza.
Arhitektura stanovanja – to jedva da je i bila ideja, a osim toga posto-
jala je i ona druga kuća, što je značilo da znaju za zgrade.
Odeća? Ne, bili su obučeni.
Boja, pomisli on. Možda je boja bila prava stvar.
– Pitaj ih da li ih zanima boja – reče Tein Bizliju.
– Pitaju šta je to! Objasni im.
– U redu. Da vidimo. To je zaštitno sredstvo kojim se premazuje gotovo
svaka površina. Lako se pakuje i jednostavno primenjuje. Štiti od vremen-
skih uslova i rđe. Istovremeno služi kao ukras. Postoji u svim nijansama.
Proizvodnja je jeftina.
– Kolebaju se – reče Bizli. – To ih baš ne zanima. Ali žele još da čuju.
Nastavi.
To mi je već bliže, pomisli Tein.

43
______________________________________________________________________
Taj jezik je mogao da razume.

On još čvršće prionu uz tlo i lagano se naže napred, šarajući očima
preko tri bezizražajna, abonosna lica i pokušavajući da odgonetne o čemu
razmišljaju.
Nije mu uspelo. Ova tri lica spadala su u najbezizražajnija koja je ikada
video.
Ali situacija mu je bila poznata. Osećao se kao kod kuće. Bio je u svom
elementu.
Podsvesno je slutio da je trojka preko puta predstavljala najjače tak-
mace u cenkanju sa kojima se ikada sreo. Zbog toga se osećao još prijatnije.
– Kaži im – reče on – da nisam sasvim siguran. Možda sam prebrzo
govorio. Boja je, pre svega, veoma dragocena ideja.
– Pitaju da li bi im učinio uslugu, mada ih to baš ne zanima mnogo, i
rekao im još nešto pobliže o tome.
Upecao sam ih, reče Tein u sebi. Kada bih samo sada mogao da do kraja
dobro odigram ...
I on se dade u ozbiljno cenkanje.
Nekoliko časova kasnije pojavi se Henri Horton. Pratio ga je jedan izra-

zito gradski gospodin, koji je bio besprekorno odeven i koji je pod miškom
nosio upadljivu poslovnu tašnu.
Henri i taj čovek zastadoše na stepeništu, potpuno zaprepašćeni.
Tein je čučao na tlu, a ispred njega nalazila se daska koju je premazivao
bojom, dok su ga došljaci promatrali. Po mestimičnim mrljama na njihovom
telu moglo se zaključiti da su se i sami okušali u bojenju. Svuda unaokolo
bile su razbacane napola obojene daske, kao i nekoliko desetina starih kon-
zervi boje.
Tein podiže pogled i ugleda Henrija i neznanca.
– Nadao sam se – reče on – da će se neko pojaviti.
– Hajrame – reče Henri, značajnije nego obično – želim da ti predstavim
gospodina Lankastera. On je specijalni predstavnik Ujedinjenih nacija.
– Drago mi je što smo se upoznali, gospodine – reče Tein. – Pitam se da
li biste ...
– Gospodin Lankaster je – važno stade da objašnjava Henri – imao
malih problema da se probije kroz redove postavljene napolju, pa sam mu
ja ponudio svoje usluge. Već sam mu objasnio naše zajedničke interese
povodom ove stvari.
– To je bilo vrlo ljubazno od gospodina Hortona – reče Lankaster. –
Tamo je onaj glupavi pukovnik .. .

44
______________________________________________________________________
– Treba samo znati – reče Henri – postupati s ljudima.

Ova opaska, primeti Tein, nije naišla na odobravanje kod čoveka iz UN.
– Smem li da vas pitam, gospodine Tein – poče Lankaster – šta to u
stvari radite?
– Cenkam se – reče Tein.
– Cenkate se. Baš čudan način izražavanja ...
– To je stari jenkijevski izraz — reče brzo Henri – s osobenim
značenjem. Kada sa nekim trgujete, vi onda samo razmenjujete dobra, ali
kad se cenkate s njim, želja vam je da ga oderete.
– Zanimljivo – reče Lankaster. – Pretpostavljam da nameravate da ode-
rete do gole kože ovu gospodu u nebesko plavim prslucima ...
– Hajram je – reče ponosno Henri – najveći cenkaroš u ovim krajevima.
Bavi se starinama, tako da mora mnogo da se cenka ...
– Smem li da pitam – reče Lankaster, potpuno zanemarivši Henrija – šta
ste to radili s konzervama boje? Da li su ova gospoda potencijalni kupci
boje ili ...
Tein baci dasku i ljutito ustade.
– Umuknite obojica! – povika on. — Od kada ste stigli, pokušavam
nešto da kažem i ne mogu da dođem do reči. Uveravam vas da je važno ...
– Hajrame! – povika užasnut Henri.
– Sve je u redu – reče čovek iz UN. – Brbljali smo koješta. Izvolite,
gospodine Tein.
– Priteran sam u ćošak – reče im Tein. – Potrebna mi je pomoć. Ponudio
sam ovim momcima ideju boje, ali ja o tome ništa ne znam, njeno osnovno
načelo, kako se spravlja, šta se stavlja u nju ...
– Ali, gospodine Tein, ako im prodajete boju, kakve to ima veze ...
– Ne prodajem im ja boju – povika Tein. – Možete li to da shvatite? Oni
ne žele boju. Njima je potrebna ideja boje, načelo na kome počiva boja. To
je nešto što oni nisu izmislili, a što ih zanima. Ponudio sam im ideju boje za
ideju njihovih sedala i gotovo da sam je dobio ...
– Sedla? Mislite na one predmete tamo, koji lebde u vazduhu?
– Tačno. Bizli, hoćeš li da zamoliš jednog od tvojih prijatelja da nam
pokaže sedla?
– Iz ovih stopa – odvrati Bizli.
– Kakve veze ima Bizli s ovim? – upita Henri.
– Bizli je tumač. Pretpostavljam da biste ga nazvali telepatom. Sećate se
kako je uvek tvrdio da je u stanju da razgovara sa Tauserom?
– Bizli je uvek nešto tvrdio.
– Ali ovog puta je u pravu. Ono, što ja kažem on prenosi mrmotu, tom

45
______________________________________________________________________
smešnom čudovištu, a mrmot saopštava tuđincima. Tuđinci odgovaraju

mrmotu, mrmot to kaže Bizliiju, a Bizli meni.
Smešno! – zafrkta Henri. – Bizli nema ni toliko razuma da... šta ono reče da
je on?
– Telepata – uzvrati Tein.
Jedan od došljaka ustade i pope se u sedlo. Provozao se napred-nazad,
a zatim iskočio iz sedla i ponovo seo na tlo.
– Zadivljujuće – reče čovek iz UN. – Posredi je svojevrsna antigravi-
taciona jedinica, sa svim kontrolama. To stvarno možemo iskoristiti.
On se počeša po bradi.
– I vi ćete zameniti ideju boje za ideju sedla?
– Baš tako – reče Tein — ali potrebna mi je pomoć. Potreban mi je
hemičar ili proizvođač boje, ili već ko ume da objasni kako se pravi boja.
Potreban mi je i neki profesor ili bilo ko drugi, ko će ih razumeti kada mi
budu objašnjavali ideju sedla.
– Shvatam – reče Lankaster. – Da, stvarno imate problema. Gospodine
Tein, ličite mi na razboritog čoveka ...
– Oh, takav je on – upade Henri. – Hajram je veoma lukav.
– Nadam se da ćete onda razumeti – reče čovek iz UN – da je sve ovo
što radite protiv propisa ...
– Nije tako – prasnu Tein. – To je način na koji oni rade. Otvore planetu,
a potom razmenjuju ideje. Već veoma dugo to čine s drugim planetama.
Traže samo ideje, samo nove ideje, jer to je način da se obezbedi stalan
razvoj tehnologija i kultura. Poseduju mnogo ideja, gospodine, koje bi
ljudski rod mogao da iskoristi.
– U tome i jeste stvar – reče Lankaster. – Ovo je možda najvažniji
događaj koji se ikada zbio nama, ljudima. Za veoma kratko vreme, mereno
godinama, možemo dobiti podatke i ideje koje će nas unaprediti, bar
teorijski, za deset vekova. A i da nije tako važno, posao bi ipak trebalo
prepustiti stručnjacima ...
– Ali – pobuni se Henri – nema sposobnijeg cenkaroša od Hajrama. Ko
se s njim cenka, nije siguran ni za svoju veštačku vilicu. Zašto ga ne ostavite
da nastavi posao? Uspeće on. Možete dovesti stručnjake i planere, ali
pustite da vas Hajram zastupa. Ovi ljudi su ga prihvatili i pokazalo se da će
zaključiti posao s njim. Šta još hoćete? Potrebna mu je samo mala pomoć.
Priđe i Bizli i pogleda čoveka iz UN.
– Ja neću ni sa kim drugim da radim – reče on. – Ako oterate Hajrama,
ja idem s njim. Hajram je jedina osoba koja se ikada ponašala prema meni
kao prema ljudskom biću ...

46
______________________________________________________________________
– Vidite! – zadovoljno reče Henri.

– Čekaj malo, Bizli – reče čovek iz UN. – Tvoj se trud može isplatiti.
Pretpostavljam da bi tumač u jednoj ovakvoj situaciji trebalo da ima dobru
platu.
– Novac mi ništa ne znači – odgovori Bizli. – Njime ne mogu da kupim
prijatelje. Ljudi će me i dalje ismevati.
– On to ozbiljno misli, gospodine – upozori ga Henri. – Niko nije tako
tvrdoglav kao Bizli. Znam to; radio je kod nas.
Čovek iz UN izgledao je pometen i na rubu očaja.
– Bilo bi vam potrebno podosta vremena – naglasi Henri – da prona-
đete drugog telepatu, ili bar nekog ko će moći da se sporazume s ovim
ovde.
Lice predstavnika UN sve više je nalikovalo davljenikovom. – Sumnjam –
reče on – da na Zemlji postoji još jedan.
– Onda – uzvrati grubo Bizli – odlučimo se. Neću ovde da stojim ceo
dan.
– U redu – uzviknu čovek iz UN. – Hajde, da vas čujem. Molim vas,
kažite šta hoćete. Ovo je prilika koju ne smemo propustiti. Želite li nešto?
Mogu li išta da učinim za vas?
– Da – reče Tein. – Doći će momci iz Vašingtona i velike zverke iz drugih
zemalja. Samo mi ih skinite s vrata.
– Objasniću im što je pažljivije moguće. Neće vas ometati.
– Potreban mi je i taj hemičar, kao i neko ko će shvatiti sedla. Smesta ih
hoću ovde. Mogu još neko vreme da zadržim ove momke, ali ne dugo.
– Dobićete sve što vam bude potrebno – reče čovek iz UN. – Sve. Stići
će za nekoliko sati. A za dan-dva, dopremiću gomilu stručnjaka koji će vam
uvek stajati na raspolaganju.
– Gospodine – reče Henri ulagivački – to je prava saradnja. Ja i Hajram
to mnogo cenimo. A dok se to ne sredi, mislim da vas čekaju reporteri.
Zanimaće ih vaša izjava.
Čovek iz UN izgleda više nije imao snage da se usprotivi. On i Henri se
udaljiše stepenicama.
Tein se osvrnu unaokolo i pogleda preko pustinje.
– Baš imam veliko prednje dvorište – reče on.

Clifford Simak-Veliko Prednje Dvoriste

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Clifford Simak-Veliko Prednje Dvoriste

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Clifford Simak

VELIKO PREDNJE DVORIŠTE

Hajram Tein se probudi i pridiže u krevetu.

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

prilaznog puta. Jedan od lanaca se otkačio tako da se tabla ljuljala.

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

nalazio čajnik još je bila hladna.

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

– Pomoći ću ti — ponudi se Tein.

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

kara Stivensa i tada nije bilo tavanice.

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

se činila u mnogo čemu drugačija no što bi trebalo da bude. Već je mnogo

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

– Vau – uzvrati tužno Tauser.

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

nanos je udario kada je pokušao da probuši pod.

Kada se ujutro probudio, osetio je da mu nešto pritiska noge i on se

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

– Pitao sam se da li bih mogao da ostanem ovde, Hajrame. Samo dok ne

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

On uđe u garažu i vrati se noseći dve lopate i ašov.

Tauser je iskopao priličnu rupčagu. Gotovo se uopšte nije video. Samo

– Tausere – reče on – ovo je najčudnija životinja koju si izvukao na sve-

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

takvog oblika i veličine.

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

Već se smračilo kada su završili.

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

mogla razaznati. Izgledalo je kao da je pročelje uklonjeno, da bi potom bila

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

čudnim belim sjajem.

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

Sišli su niz stepenice u koloni, u besprekornom vojnom poretku,

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

kamiona, rekao je Bizli – tri kamiona natovarena opremom isporučena su

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

est stvorenja koji koračaju u strogom poretku, ta planeta se nalazila i ispred

Iz ravnice pred njim stade da se pomalja oveće brdo. Kada mu se pribli-

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

Tein ga pozva, ali ne dobi nikakav odgovor. Glas mu je zvučao usamlje-

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

– Hvala bogu da smo te našli, čoveče! – povika Henri, došavši do njega.

Probudio se i ostao nepomično da leži u krevetu. Odmah je primetio da

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

Otvoriše se stražnja vrata i na njima se pojavi Bizli praćen silnom metal-

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

zakon o državnoj upravi nad privatnom svojinom kada je u pitanju javna

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište

nogama, pokušavajući da ostane dostojanstven dok je pomno motrio na

Clifford Simak - Veliko prednje dvorište