09/12/14 (kraj Hegela, početak Hajdegera)

Par reči da ponovimo ili nešto da kažemo o Hegelu i onda prelazimo na Hajdegera. Filozofija je sistem
u razvoju, isto to važi i za povest filozofije, ili kako Hegel kaže – to je njen osnovni pojam – da je to
sistem u razvoju i da u njemu različiti stupnjevi proizilaze, kao što smo videli, načinom kojim oni slede
u napredovanju misli - i to napredovanje može da se prati, kaže Hegel, sa svešću o nužnosti po kojoj
se svaki stepen pojavljuje na odeđenom mestu – bilo zato što on mora da se pojavi na tom
određenom mestu, na tom određenom obliku i liku, ili može da se posmatra bez te svesti o nužnosti
takvog određenog sleda i onda se posmatra kao neko prirodno proiznošenje ili proizvođenje. Zadatak
filozofije je da prikaže jedan način tog proizilaženja sa svešću o nužnosti, da pokaže izvođenje
posebnih oblika ili likova ili formi određenja pojmova kao razvojnih momenata – i da pokaže nužnost
takvog sleda. Pošto je, međutim, pre svega stalo do čiste ideje, kako Hegel kaže da se proučava u
„eteru čiste misli“, a ne još uvek u njenim uposebljenjima u formi prirode i u formi duha, to je taj
zadatak, pre svega, zadatak logičke filozofije ili logike – tako da kod Hegela logika jeste propeneutika ili
pripremna znanost, tj pripremna znanja u filozofiji, u onoj meri u kojoj je ona zapravo Hegelova
metafizika – kako Hegel na nekoliko mesta u svojoj logici izrekom i kaže – ona daje ta određenja.
Povest filozofije pokazuje drugi način tog sleda i tog napredovanja, kada različiti stupnjevi i razvojni
momenti, kao što rekoh, istupaju u vreme – ono što je bilo u „čistom obliku misli“ sada istupa u
vreme i javlja se u obliku različitih filozofskih učenja, na određenim mestima i kod određenih naroda i
pod određenim opsegom kulturnih okolnosti, etičkih političkih i td. I na osnovu toga Hegel zaključuje
nešto što je već bilo rečeno – naime da je redosled sistema u filozofiji i da je redosled učenja u
filozofiji i njenoj povesti isti kao i redosled logičkih izvođenja pojmovnih određenja u čistom mišljenju
– tako se kod Hegela, u skladu sa ovakvim shvatanjem, javila filozofija – pre svega, pa odatle i
shvatanje o povesti filozofije – obaveza da povest filozofije pokaže na isti način kao što je to pokazano
i u logici, gde bi sledu pojmova trebalo da odgovara sled filozofskih učenja, tako da u njegovoj povesti
filozofije, ne samo na jednom mestu nalazimo nešto što je relativno prisilno prilagođavanje filozofskih
učenja – onoga što čini princip jedne filozofije, da odgovara onom mestu koje bi trebalo da bude
adekvatno u sledu logičkog izvođenja pojmova; da posebna filozofska učenja prikaže tako da je
osnovni princip u njima ono što bi prema logičkom izvođenju trebalo da se pojavi na tom mestu u
vremenu – ako logički sled pojmova treba da bude isti kao i sled filozofskih učenja tokom jedne
povesti, onda, pošto je već uvodno i ono glavno, ono temeljno, ono metafizičko – logika, kao nauka
koja govori o čistoj formi mišljenja – onda bi taj sled pojmova Hegel trebalo ili je pokušao da nađe,
tako je prikazao – da bi takav sled bio i u povesti filozofije. Ako tako stvari stoje, onda Hegel zaključuje
da je studij povesti filozofije zapravo studij same filozofije u jednom njenom obliku, ali preko tog
njenog oblika onda vidi se i sama filozofije i, u tom smislu, onda ime zananosti, a govorili smo o tome
– u tom smislu se u nemačkom idealizmu filozofija naziva znanošću - zaslužuje samo ona povest
filozofije koja je shvaćena kao takav nužan razvoj filozofskih učenja tokom vremena. Ukoliko se ne
pokaže takav obavezan sled onda bi to bilo samo jedan doksografski prikaz, kao zbrka mnenja koja niti
bi bila povest filozofije, niti bi mogla da bude sama filozofija sa svešću o nužnosti određenog sleda, i
to ne bilo kog sleda, nego da se učenja javljaju u onom sledu u kojem princip pojedinačnog učenja
odgovara svom mestu koje zauzima u svojoj povesti u filozofiji, pa odgovara mestu koje taj bi taj
princip trebalo da zauzima u sledu izvođenja logičkih pojmova, za koje smo takođe videli kako i kojom
nužnošću slede ti pojmovi jedan za drugim. A ako je već unapred data logika, kao temelja disciplina,
kao metafizika, onda je trebalo povest filozofije prilagoditi tako prikazanoj logici, tj tako prikazanom
razvoju pojmova koji se izvode u logici, gde je nužno izvođenje jednog pojma iz drugog, pa bi svaki od
tih pojmova trebalo da sačinjeva princip jednog određenog učenja, odn. učenja koja bi imala te
principe bi trebalo onda jedan za drugim da slede u istom onom poretku koji se odigrava i u sferi
logike. Dakle, celina povesti filozofije je, po Hegelu, jedan, po sebi nužan, konsekventan, uman
napredak koji je određen samom idejom. I na isti način, kako je nužan razvoj pojmova u filozofiji, tako
je isto nužan i sled učenja tokom povesti filozofije, a ono što je movens, što pokreće napred, to je
unutrašnja dijalektika oblikovanja pojmova – toj dijalektici u osnovi stoji protivrečje. Odatle sledi da je
svaka filozofija bila nužna, misleći pri tom, naravno, na velike filozofije, da ukoliko je bila tako
neophodna – to znači da ni jedna nije propala, znači da ni jedna nije izgubiljena, ni jedna nije bez
značaja i da su sve ono afirmativno održane u filozofiji i to utoliko što predstavljaju momente celine –
kao što logika predstavlja celovitost svih znanstvenih pojmova, tako bi svako filozofsko učenje imalo
značaj i nije nešto što je izgubilo značaj tokom vremena, kao jedan deo celine; i u tom smislu onda
vidimo kako Hegel, i ono što ste videli na vežbama, kod Finka, kada on izlaže razliku između filozofije i
posebnih znanosti, ovde vidimo kako iz toga sledi razlika u shvatanju povesti filozofije u odnosu na
shvatanje povesti posebnih znanosti – dakle, mi kod filozofije odn. njene povesti – ne postoji onaj
napredak, kao prosta nadogradnja, nego, što se Hegela tiče, u ovom smislu, postoji ta nužna povest.
Kada se posmatraju, onda, učenja pojedinačnih filozofa, treba razlikovati princip, dakle – osnov u
jednoj filozofiji, od samog izvođenja ili provođenja tog principa kroz čitavo učenje. Dakle treba
razlikovati ono što je osnov u jednom učenju – princip, na čemu je zasnovano celo učenje, od
izvođenja tog principa, tj od provođenja toga što princip nalaže kroz čitavo područje svega postojećeg.
I ako se ta razlika napravi, onda ono što traje – a to su principi i najnovija filozofije – o čemu je već bilo
reči, je ono da se savremena ili svaka savremena filozofija nastala kao rezultat svih prethodnih
filozofija, jer su se, na taj način i prošli principi ili principi ranijih filozofija održali u vremenu i deo su
svake filozofije koja je sadržana u unutar filozofije svog doba. Dakle, rezultat filozofija nastaje kao
rezultat prethodnih učenja – tako što ono što je bilo princip u ranijim filozofijama, sadrži kao
momenat u svom učenju i na taj način, onda, nije opovrgnuta ni jedna filozofija. Možda su izvođenja
bila opovrgnuta, ali princip prošle filozofije je ostao sačuvan; ili, drugim rečima, nije opovrgnut princip
te filozofije, bilo koje prošle filozofije – ona je sadržana u svakoj budućoj filozofiji – ono što se nije
održalo je da je taj princip apsolutan i nužan i večan, kako je svaka filozofija nužno svoj princip i
izlagala - da je to ono što u svim vremenima mora da važi, to je odbčeno – to je nešto što nije
prihvaćeno u svakoj budućoj filozofiji, ali je kao taj princip održan – kao momenat sveukupnog učenja
bilo koje od budućih savremenih filozofija. Dakle, Hegel – ovim bismo završili Hegelovo učenje o
povesti filozofije – rekosmo da je Hegel onaj koji je zasnovao istoriju filozofije kao jednu legitimnu
disciplinu unutar filozofije, kao neophodnu filozofsku disciplinu, zato što ideja koja se nužno javlja i
postoji, jeste ta što se razvija – setimo se – ona jeste ono što treba da bude, ili jeste ono što ona
postaje, što pretpostavlja razvoj, pa je u tom smislu onda, razvoj, u vremenu filozofije, takođe, jedan
neophodan deo filozofije i, utoliko, povest filozofije predstavlja, onda, i jednu neophodnu disciplinu
unutar celine filozofskih znanosti, kako kaže Hegel. Posle toga smo videli, na početku, različiti metodi
su se javili i drugačija shvatanja o tome kako bi trebalo da bude izlagana povest filzofije - jedno od tih
učenja, možda najznačajnije i najprihvaćenije, a opet, slično sa Hegelovim učenjem, u najvećoj meri i
od strane nekih i odbacivano jeste učenje o povesti filozofije Martina Hejdegera, koji, za razliku od
Hegela, nije izložio tu svoju povest u jednoj knjizi, ali svako njegovo delo sadrži osvrte, to ćemo videti
na ovom kratkom predavanju – sadrži osvrte na pojedina učenja – u njegovima je delima gotovo svaki
veliki filozof prikazan, a i prikazan je i smisao povesnosti filozofije; da li tu može da se govori o
nužnosti, to je drugo pitanje, ali se govori o onome što bi trebalo da sačinjava povesnost povesti
filozofije – zašto to nije puki vremenski sled – znači jedan hronološki redosled jednog učenja za
drugim, nego su se učenja javljala na osnovu nečega što čini osnov povesnosti filozofske povesti.
Najopštije rečeno Hajdeger spada u, kada se razvrstavaju filozofska učenja, u egzistencijalizam, s tim
što on kao i većina filozozfa koji su takođe svrstani u tu grupu nerado prihvata takav naziv svog učenja;
njegovo delovanje se proteže velikim delom XX veka. Govorimo o njegovom predavanju naslovljenom
sa „Šta je to – filozofija?“. Hajdeger počinje od samog pitanja, pitanje je uopšte nešto što on smatra
da je od izuzetnog značaja za filozofiju. Šuštinsko pitanje, kaže Hajdeger, već je most ka odgovoru;
dakle, razumeti pitanje - velikim delom smo se već uputili ka odgovoru, s tim što pravi odgovor ikad
ne znači kraj puta, pravi odgoovor znači jedno novo znanje koje nam otvara mogućnosti postavljanja
novih pitanja. Što se ovog pitanja tiče Hajdeger kaže da ono zahteva da se dospe u filozofiju – a to
znači da odgovaranje na to pitanje i samo mora da bude filozofsko; to je nešto što nam je, takorekoć,
poznato, da se ne može na neki drugi način osim filozofskog dati odgovor napitanje šta je filozofija, pa
smo u tom smislu i govorili od početka i na taj način je koncipiran ovaj, a verujem i svi drugi predmeti
– da se odmah od samog početka govori filozofski, jer to je jedini put da se na ovo pitanje odgovara. U
vezi sa tim Hajdeger na početku kaže da je to pitanje nešto što se direktno tiče čoveka. Tiče ga se.
Nešto što ga dodiruje, nešto što ga dira – u suštini ono temeljno pitanje, a nešto što zbog toga ne
predstavlja neki afekat, dakle, nekakvu prostu emociju ukoliko svoje dispozicije posmatramo kao
podeljene na teorijsko – saznajne, praktične i estetske; nego da je stvvar nečega što – na sličan način
sečamo se kod Platona je mit o pećini tako shvatan, ne samo kao jedan slikoviti prikaz svojih osnovnih
postavi, nego da istovremeno te njegove postavke označavaju i put obrazovanja čoveka, ono u
najširem smislu obrazovanja koje smo govorili, dakle, nešto što se tiče suštine samog čoveka;
Hajdeger, u tom smislu, ništa novo nije kazao. Ono, međutim, gde bi se razlikovao, ne samo od
Platona, nego i od nekih drugih filozofa, ali ni u tome nije niti prvi, niti jedini – jeste da isticanjem toga
da je filozofija nešto što se tiče čoveka u njegovoj suštini, u njegovoj biti, ističe da filozofija nije samo
stvar racionalnog mišljenja; dakle, pojmovnog, logičkog ili kako god logiku već shvatali, nego da se i u
odgovoru na osnovna filozofska pitanja, pa i na naša razumevanjakoja pretpostavljaju nekakav uvid u
ono što je osnovnim filozofskim pitanjim ećnekako postavljeno, dolazi se ne samo putem uma,
sigurno ne isključivo umom nego celogokupnim čovvekovim dispozicijama. Dakle i onda Hajdeger
izričito kaže u ovom predavanju – da on time ne zastupa, ako govori da racionalizam nije način kojim
bi filozofija u XX veku trebalo da bude, to ne znači da zastupa neku iracionalističku koncepciju, u
smislu nekih ranijih učenja jer ta podela na iracionalizam samoje negativn strana, naličje
racionalističkog učenja; dakle nije u pitanju suprotnost um ili um ili ono što nije umno, recimo volja ili
intuicija, ili već šta, nego da se čitava ta ravan napušta što se njegoog učenja tiče, dakle, iracionalizam
– ako je naličje racionalizma, to znači da postoji nekakva ravan unutar koje se ta dva pravca
međusobno razlikuju. On hoće da napravi korak u nazad, dakle nešto što nije iracionalizam, nije ni
racionalizam, dakle – da otkrije one dispozicije u čoveku kojih se dodiruke ili kojih se tiče ono što
stojikao osnovno pitanje u filozofiji, da o njima raspravlja, polazeći od kojih – od tog koraka u nazad,
od onoga što prethodi ravni razlikovanja racionalizma i iracionalizma – ta dva pravca mogu da se
posmatraju samo kao jedne izvedenice, kao privativni – to znači osiromašeni, modus onoga što je na
samom izvoru, onoga što prethodi tome, onoga što omogućuje filozofiju i što kao takvo prethodi svim
oblicima znanja koja se praktikuju sa posebnim znanostima, sa jedne strane, pa i u većini filozofskih
učenja koji su njemu prethodili, koji su po njegovom mišljenju, narano, sa druge strane. Znači nije ni
um taj, ali nije ni ne-um, nego se čitava ta ravan zastupa, ide se korak nazad u onu čovekovu
sposobnost (ali nije reč o čovekovoj sposobnosti u običajenom smislu reči), koja bi trebala da da
odgovo na filozofsko pitanje jer se toj dispoziciji to pitanje obraća, ticajući ga se, a sa druge strane
može da objasni i ovo uobičajeno razlikovanje na racionalno i iracionalno.
Sada se posmatra samo pitanje. Pre toga ono što bi moglo da izgleda kao, Hajdeger konstatuje da je
ono što je stavljeno u pitanje i način na koji se to pitanje postavilo, dakle reč je o pitanju „Šta je to –
filozofija?“, da je grčkog porekla i da odgovor na to pitanje zahteva dalje razvijanje grčkog duha.
Izgledalo bi da se u svom napretku, kako god taj napredak sada shvatili, kao razvoj ili kao odvijanje
tokom vremena, da je od pogotovo XIX veka veliki razvoj posebnih znanosti nešto što je pokazalo da
je znanje nešto što je otuda daleko odmaklo, od onih grčkih početaka na koje Hajdeger želi da podseti
i na koje se on poziva ukoliko bi trebalo moći da se razume ovo pitanje, a potom onda, razumevši to
pitanje da se na njega mogućno i odgovori. Naprotiv, Hajdeger je mišljenja da nastanak savremene
znanosti i njeno gospodarenje, poslednja dva veka, upravo potvrđuje o tome da je filozofija u svojoj
suštini grčka i da bismo razumeli onda šta je filozofija trebalo bi razviti grčki duh. U tom smislu,
sećamo sa kada smo govorili u vezi sa Gadamerom o početku filozofkije, da je tada bilo reči o tome
šta je početano, pa smo videli tri – četiri koncepcije onoga početka i koju je Gadamer koncepciju
smatrao kao najverovatniju i koju je on kao svoje shvatanje izložio. Gadamer je jedan filozof XX veka,
značajan, koji je Hajdegerov učenik i njegovo učenje se sada, kada bismo bili potpuno relaksirani
mogli da kažemo da se to sada u jednom pravcu razvija, nešto ovo, pojednostavljeno Hajdegerovo
učenje i sad ćemo videti, da nešto što je tada bilo rečeno, sada se nalazi i ovde je i tada bilo rečeno da
se nalazi ovde. Naime, ako se vreće na grčku filozofiju, videćemo da baš na počecima grčke filozofije
Hajdeger insistira na nečemu što će pre njega učiniti Niče, onda to prvo, to početno može da se
posmatra na dva način – nešto slično tome je već bio slučaj kod Gadamera – ono prvo može da se
posmatra kao nešto što je zastarelo; ono je prvo, bilo je na početku i zastarelo je, prevaziđeno je,
najstarije je, napušteno i posle toga je došlo nešto novo, bolje razvijenije, nešto što predstavlja u
odnosu na to prvo napredak. Međutim, to prvo, slično Gadameru, koji je to na drugi način izrazio, u
odnosu na Hajdegera – Hajdeger može da pokaže da može da se posmatra još na jedan drugi način – i
u tome su njih dvojica bliski u svom shvatanju; naime da je to prvo ssdržavalo u sebi brojne
mogućnosti od kojih su samo neke razvijene i da dalji napredak, dalje razvijanje ili odvijanje toga
prvog, početnog, zapravo predstavlja samo relaizaciju, ostvarivanje, ozbiljavanje nekih od tih na
početku sadržanih mogućnosti. Dakle, da one sadrže u sebi još neke mogućnosti koje su ostale
nerazvijene – sećate se, Gadamer to govori poredeći sa mladošću, kako mladost u sebi nosi mnoge
mogućnosti od kojih samo neke uglavnom budu u pozitivnom smislu razvijene, a neke potencijale
koje su aktualno postojale u mladosti ostaju nerazvijene – to je nešto što čini deo pojma mogućnosti.
Ono prvo se, znači, može posmatrati kao nešto što je preostalo nerazvijeno i onda da povretak u te
početke, ono što je bilo sadržano uonome prvom, može da otkrije neke mogućnosti koje su ostale
nerazvijene, a koje bi mogle da se razviju za šta bi trebalo da bude jedan od, ako ne dokaza, onda
jedan od pokazatelja verovatnoće toga da može da se razvije to što je bilo početno i ostalo
nerazvijeno – jeste to da su se druge mogućnosti upravo razvile; da je moglo da se razvije nešto od
toga, to je moglo da govori, ako ćemo sada da logiciramo, da je to što je ostalo zavijeno, uvijeno,
nerazvijeno – da je tom nešto možda došlo vreme kada te mogućnosti mogu da budu razvijene.
-Isidor: Kažu groblje propuštenih mogućnosti! Sartr...
Ne bismo se jedino složili sa time da je to groblje, da je groblje teško da bismo mogli nešto da
započnemo, ali jeste to što vi hoćete da kažete – dakle, da te mogućnosti još nisu umrle, da nisu
sahranjene mogućnosti, nego među tim mogućnostima postoje neke nesahranjene mogućnosti, nešto
što je zapravo čekalo svoj trenutak kada je vreme za njihovo ozbiljenje. Ovde treba imati u vidu u
drugom vremenu, ono što je nekoć bila mogućnost, ukoliko može da postane zbilja, to nije isto što je
o onoj formi kakvoj je bilo onda kada je to bilo mogućno u bilo kom od prošlih vremena. Ono što je
bilo mogućno čekalo je svoje pogodno vreme koje jeste pogodno za te mogućnosti u tom vremenu
imaju pravi i jedinu priliku da postanu od mogućnosti stvarnost.
Još nešto u vezi sa tim početkom. Hajdeger u nekim svojim drugim tekstovima će reći da ako je
filozofija počela sa grcima – i tu ćemo videti još jednu njegovu relativno posmatranu bliskost sa
grčkom filozofijom – on kaže da Grci filozofiju nisu pronašli, nego je najpre filozofija obuzela grčki duh.
I onda vidimo sada jednu stvar, filozofiju ne treba posmatrati kao neko otkriće, nego da je to nešto što
je postojalo u prirodi čovek kao potencijalitet njegove suštine, njegovve biti, tako da je filozofija
obuzela grčki duh. I ovde vidimo opet, kao što sam rekao, ono po čemu bismo mogli da pronađemo
da on sledi svoju ideju, da razvija grčki duh – ovde vidimo primat tog objektivnog; dakle, filozofija nije
nekopuko otkriće filozofije, nego je to nešto što je bilo tu i ona je, da tako kažem, „spopala“ grčki duh.
Ono što bi moglo da bude posmatrano kao neka analogija sa grčkom mišlju jeste prevlast onoga
objektivnog; dakle, da filozofija nije subjektivna tvorevina, jedno od otkrića, u smislu izmišljenih stvari
koje je čovek u jednom momentu vremena doneo na Zemlju, nego da je filozofija nešto što je
latentno postojalo, postojanjem čoveka i da je onda ona spopala i obuzela prvo Grke, odn. grčki duh.
A način na koji se provodi filozofija jeste onda mišljenje. U ovom pitanju, ono što je grčko jeste ono
što stoji u pitanju, to je filozofija, ali je grčkog porekla i kako pitamo – to nam je već poznato kod
Platona i o tom ćemo više govoriti u sledećem semestru. Naime, pitanje „šta jeste?“ jeste i jedno od
mogućnih pitanja - to nije, po sebi, jedino pitanje, jedino koje možemo da postavimo ukoliko želimo
nešto da saznamo onakvim kako ono, po sebi, nezavisno od bilo kakvog saznajnog akta, bilo kog
saznavajućeg bića, jeste. To „Šta jeste?“ jeste grčko pitanje – još kod Platona ideje su ta štastva, ono
šta nešto jeste, ideje za koje rakosmo da su kod Platona istovremeno i bitak, ono „jeste“ i bit ono
„šta“, pa pitanje šta jeste nešto za Platona je zapravo pitanje koja ideja je prisutna u tome za čije „šta
jest“ štastvo pitamo. Time je već u napred pogled ispitivanja usmeren u jednom određenom pravcu i
to u pravcu koji je za nas otoliko samorazumljiv da ga više uopšte ne dovodimo u pitanje, a to je –
pitamo za suštinu ili za bit – jer šta je za nas normalnije nego da ako hoćemo da saznamo neku stvar,
da dokučimo – bolje rečeno, ne mora saznanje da bude jedini način – da dokučimo u najopštijem
smislu nešto kako ono po sebi jeste onda pitamo za suštinu. Ne pitamo kakvo je, koliko je, gde je,
kada je, nešto saznajemo o tome, ali ne ono za šta mislimo da saznavši to – saznali smo samu stvar.
Samu stvar smo saznali onda kada saznamo njenu bit ili njenu suštinu. Šat je normalnije od toga?! –
to je nešto što je za nas sve potpuno samorazumljivo. Međutim, ne mora da bude tako. Tako je
postalo onda kada je filozofija dobila formu metafizike i kada je ono što stoji u osnovi svega držano
idejom koja istovremeno čini bitak i bit. I akada Platon hoće da sazna nešto on pita za ideju toga
nešto, dakle pita za bit toga nešto, pita šta je to – u tom smislu onda Hajdeger kaže i pitanje jegrčko
pitanje, ne samo onon što stoji u pitanju, nego i način na koji se pita „šta je to“- jeste grčko pitanje.
Sada, da zaboravimo ovo „šta jeste“, šta je to filozofija – dakle bitak, ono do čega ćemo uskoro doći,
nego ovo šta ili štastvo, to je ne suština, to se različito shvatalo tokom povesti, što bi trebalo da bude
jedan argument u prilog tezi da to nije apsolutno jedina mogućnost da se nešto razume u nonme kako
ono samo po sebi jeste. Ako se ne samo različito shvatane, ne samo bit onoga ili ovoga, nego se sam
pojam biti različito određivao, onda to može da bude dokaz, ali ne mora i to je, da tako kažem – manji
dokaz, od toga da je to samo nešto što ima svoju povest; nije obavezujuće i nije jedina mogućnost; to
je forma u kojoj je grčka filozofija postavila osnovno pitanje i postavila ono što stoji u osnovi svega, u
ovom slučaju ideja i da je u tom smislu onda pitanje „šta je to filozofija?“ – i način na koji se to pitanje
postavlja, grčko pitanje. Ono je ne samo grčko, nego, kaže Hajdeger, da je i povesno pitanje, dakle,
deo je povesti, nije apsolutno pitanje, nije večno, nije jedino mogućno, nego nešto samo što se javilo,
i što je još uvek dobrim delom, ili recimo do sredine XIX veka, pa i danas u ne malom broju učenja
merodavno, kod posebnih znanosti pogotovo, nego je i sudbonosno pitanje, kaže Hajdeger,
zapadnoevropskog „tu-bitka“- naravno kada je reč o filozofiji tu se nema u vidu ono što se razvijalo na
dalekom istoku. Treba da odmah razjasnimo pojam „tu-bitka“, dakle, zapadnoevropskog „tu-bitka“,
možda je o tome bilo nešto reči – pojam koji će vam se javiti ovde. Ako je reč o tome da pitanje „šta
jest“ ne mora više da bude temeljno pitanje, ne mora više da bude pitanje kojim se misaoni pogled
usmerava prema onome kakvo nešto jeste po sebi, onda to za svoju posledicu ima i to, da se onaj koji
to pitanje postavlja i onaj ko na to pitanje pokušava da odgovara, a to je čovek, ne posmatra - ako se
hoće posmatrati u onome što je najdublje u njemu, ne posmatra u njegovoj suštini, ne posmatra u
njegovoj biti, nego se posmatra u nečemu što na izvestan način određuje ili odlučuje u odjeđivanju
toga kako će biti mišljena njegova suština. Dakle, ide se i u odnosu na suštinu korak unazad. Ono što
je po Hajdegerovom mišljenju odlučujuće, ne samo u vezi sa čovekom, nego u vezi s bilo čim, a pre
svega u vezi sa čovekom, ono dakle, što je odlučujuće i za način određivanja čovekove suštine, a
određivanju čovekove suštine bi trebalo da prethodi razumevanje - šta je to suština čovjeka uopšte,
čoveka ili bilo čega – to nije šta, nego kako – kako, naime, nešto jeste. Ne – šta jeste, nego kako jeste –
ili ako ovo „jeste“ razumevamo kao bitak, onda način bitak. Dakle, način na koji čovek jeste Hajdeger
naziva „tu-bitkom“, ili to bi trebalo za početak samo da poslušamo šta nam sama reč kaže - čovek je
mesto gde bitak jeste tu. To je jedan izraz „das Sein“ koji je kolokvijalno i u filozofiji do Hajdegera
značio postojanje, prosto postojanje, otprilike je negde ekvivalent egzistenciji, u sholastičkom smislu u
kome se kasnije shvatalo. „Das Sein“ kao „tu-bitak“ i u ovom svom posebnom značenju jeste nešto što
važi samo za Hajdegera i njegove sledbenike, a to je jedno specifično značenje termina koje u
kolokvijalnom jeziku, ne samo da ne postoji, nego je i da kažemo – taj pojam, nešto što je
Hajdegerova tvorevina. Dakle da je odredilo da je sudbinsko, da je to pitanje „šta jeste“, u ovom
slučaju filozofija - da je povesno, štaviše - sudbinsko pitanje zapadnoevropskog „tu-bitka“; to znači da
je način na koji čovek jeste , na izvestan način je na njega povesno, sudbonosno delovalo u Grčkoj da
se osnovno pitanje postavi u formi „šta jeste?“ ovo ili ono. „Tu-bitak“ nije čovek, pogotovo nije suština
čoveka, nego je to ono od čega, po Hajdegeru, zavisi i razumevanje suštine kao suštine, pa onda i
suštine čoveka, a govori o načinu na koji čovek jeste - a način na koji čovek jeste, jeste da on razumeva
bitak. On ne saznaje bitak, nego razumeva bitak. Razumeva bitak, to znači da ono što stoji u osnovi
filozofije, ono osnovno filozofsko pitanje, sebe raskriva čoveku, odnosno njegovom razumijevanju - ne
njegovom saznanju. Šta znači razumevanje, to ćete tek kasnije imati prilike upoznati više, ali u svakom
slučaju ne saznavanje, ne racionalno postupanje, ni iracionalno postupanje, nego nešto što Hajdeger
naziva razumevanje. Bitak je raskriven čovekovom razumevanju, i razumevajući - odnoseći se prema
bitku, bitak jeste za čovjeka tu! Razumevanje nije nikakav kognitivni, saznajni akt, nego - ako je
razumevanje način na koji čovjek ima odnos prema bitku onda je to način na koji čovjek i jeste. „Tu-
bitak“- način na koji čovek jeste - a to njegovo „biti“ znači razumevati – i razumevati „šta“ – u prvom
redu i pre svega ostalog - razumevati bit. To hoće Hajdeger da kaže ovom rečenicom, da je to pitanje
povesno, sudbinsko pitanje zapadnoevropskog „tu-bitka“;znači nije promenjena suština čoveka, ili
barem o tome nije ovde reč, nego je promenjen ili je to uticalo na način na koji čovek jeste - a čovek
jeste takav da razumeva bitak. I ovde već imamo odgovor koji nije primaran na ovom predavanju, ali
možemo u vezi sa onim prošlim, sa Hegelovim učenjem, da vidimo Hajdegerov odgovor na pitanje –
šta onda čini povesnost filozofije. Povesnost filozofije ne čini sada nužnost razvoja ideje koja nužno
prolazi na određen način i odredjenim putem kroz tačno unapred određene stupnjeve kojima se
razvija apsolutna ideja, nego povest filozofije jeste izlaganje različitih načina razumevanja bitka. To je
temeljna razlika između ova dva shvatanja povesnosti povesti filozofije; ne, dakle, nužan stupnjeviti
dijalektički razvoj ideje koji se odvija na način kako se odvija logički razvoj ideja u čistoj formi
mišljenja, nego povesnost povesti filozofije čini razlika u načinu razumevanja bitka – ako razumevanja
bitka jeste način na koji čovjek jeste, onda je to i promena u načinu čovekovog „tu-bitka“; čovekov
„tu-bitak“ bi ovde bio jedna reduplikacija, jer „tu-bitak“ ne može se odnositi ni na šta drugo, nego na
čoveka. Ono što je važno imati sve vreme u vidu, to je - kada se govori o „tu-bitku“ na izvestan način
se tako misli o čoveku , ali ta reč ne zamenjuje čoveka, „tu-bitak“ nije – kao što ni visina, recimo, ili
boja čoveka nije isto što i čovek, tako i „tu-bitak“ nije isto što i čovek, a pogotovo nije suština čoveka,
nego način na koji čovek jeste - a taj način jeste razumevajući bitak. Razumevajući – kao ono
razumljeno njegovog razumevanja, bitak u čovjeku jeste tu, tu-bitak.
Šta je sad ono što bi u vezi sa grčkom filozofijom bilo zančajno? Tu ćete naći rečenicu da „u grčkom
jeziku ono što je rečeno na izvrstan način je istovremeno ono što se tim rečenim imenuje“. Kada grčku
reč, kaže Hajdeger, čujemo grčki, mi slušamo njen legei, njeno izravno, direktno neposredno
razlaganje. Šta je to što grčka reč razlaze? To je ono što se neposredno nalazi pred nama. Time što
čujemo reč grčki, mi smo, smatra Hajdeger, kod same stvari o kojoj ta reč govori, a nismo pri značenju
te reci. Dakle, grčki jezik ima tu osobitost, to naravno za sobom povlači jedno drugo pitanje, na koje
ću sada samo da nagovestim, a u njega nećemo moći da uđemo – znači, kod grčkog jezika stvari stoje
tako da nije između rečenog i same stvari – ne stoji značenje, dakle nije odnos reči prema stvari
posredovan značenjem te reči, nego reč direktno izriče samu stvar. Naravno, i to je ono što sam vam
rekao, da ću samo da nagovestim kao otvoreno pitanje - pri tome moraće da ostane otvoreno , to šta
je to što mi nazivamo samom stvari? To sigurno nije ovo što se naziva predfilozofskom naivnošću ili
naivnim realizmom ili prirodnim stavom gde pretpostavljamo da, kada govorimo o stvarima, da su to
materijalne stvari koje postoje nezavisno od čovekovog saznanja. O tome sigurno nije reč - to je tek
otvoreno pitanje šta je zapravo to za koje verujemo da postoji takvo kakvim ga vidimo, čujemo itd.
Dakle, kada se govori o tome da u grčkom jeziku reč direktno raskriva, razlaze, ono što neposredno
leži pred nama, onda se time ne misli na materijalnu stvar onako kako smo mi skloni da verujemo da
materijalne stvari postoje, ne zbog toga sto bi grčki “legei” govorilo nešto drugo, nego zbog toga što
to za šta smo skloni da verujemo da postoji nezavisno od bilo kakvog čovekovog saznanja – da li doista
stvari stoje sa tim tako kako nam se one čulno čine da jesu. Kažem, to je tek jedno otvoreno pitanje,
ali ono, kada Hajdeger kaže, da “legei”, grčko govorenje , grčki jezik, razlaže stvar, da je direktno
povezana sa njom a nije posredovana značenjem, onda se ne misli na materijalne stvari, ne zbog toga
što je u pitanju logos, nego zbog toga što je u pitanju prava priroda toga sto smatramo materijalnom
stvari.
Mogućno da je, i imajući u vidu ovakvo svoje uverenje – takvo uverenje delio bi i Niče i, gore
pomenuti, Gadamer, polazeći od takvog uverenja i verujući da ide korak unazad u odnosu na ono što
predstavlja filozofija pre njega , Hajdeger je onda , vrlo često, pribegao jednoj, hajde da nazovem –
proizvoljnosti - sam proizvodi mnoge termine koje deluju ponekad rogobatno, ponekad vrlo ruzno –
dakle, koristi reči, jer bilo kakvo korišćenje reči koje su već u opticaju tokom povesti filozofije bi
evociralo ono značenje koje je već uobičajeno, a Hajdeger na drugačiji način, ali analogno onome što
radi u izvesnom smislu I Hegel, veruje da govori sa pozicije vremena koje zahteva novu artikulaciju
onoga što on misli – artikulaciju u smislu verbalnog izražavanja. Dakle, potrebne su nove reči. Tome
pridolazi, to ćemo videti kasnije, njegovo uverenje gde je jezik ono preko čega dolazimo do
razumevanja bitka; kada se i to pridoda onda razumemo da dolazi do kovanica, izvedenica, reči koje
ne postoje ni u njegovom jeziku, ili sklapa složenice koje nisu takođe postojale u njegovom jeziku, koje
deluju dosta strano, ali takvo stvaranje termina ima osnov u ovakvom njegovom, ova dva njegova
shvatanja koja sam sada rekao. “Tu-bitak” je samo jedan primer za to, do sada koji smo videli, koji ne
deluje tako rogobatno kao što ima more drugih primera, ali to je jedan koji može da posluzi kao
početak upoznavanja sa tom ekstravagantnom terminologijom koju Hajdeger koristi.
Mi ćemo na zadnjem predavanju videti nešto slično, ali, naravno, mnogo lepše , dovoljno je reći samo
lepo, za razliku od ovoga, na jedan sasvim drugačiji način će da sledi Niče. To je što se tiče pitanja ’’šta
je to? šta jeste?”. Prelazi sada na to, za čim se to pita, o čemu se to pita, šta stoji u pitanju. To je
filozofija. Po Hajdegeru, reč filozofija upućuje na filosofos, dakle, filozofski čovek – on veruje da ta reč
prvi put može da se nađe kod Heraklita. Mi smo na početku govorili da je to reč koja se najčešće
tumači kao težnja ka mudrosti. Hajdeger ima nešto drugačije razumevanje i on će se u daljem toku, u
najvećoj meri, osloniti upravo na Heraklitovo učenje. “Filosofos” bi trebalo da označava onog čoveka
koji voli – filein, ili koji govori isto kao “homo logein” govori kao šta – kao logos. Dakle, “odgovaranje”
će upotrebiti Hajdeger kao izraz. Filozofija je odgovaranje logosu, govorom čovek odgovara govoru,
videćemo nešto kasnije , jezika - ono što mu jezik govori, zapravo, za sada ćemo samo govoriti o
logosu, da je filozofija odgovaranje logosu. Odgovaranje ovde sad ima dva značenja u našem jeziku -
jedno je odgovaranje, u smislu – dati odgovor na neko pitanje, a drugo značenje, i to je ono koje
Hajdeger upotrebljava, u njegovom slučaju su to dva izraza – biti u skladu sa nečim, nešto odgovara
nečemu, znači na neki način je usklađeno, u istom je tonu, odgovara tome, u skladu je, u harmoniji je,
kaže još Hajdeger, sa onim sofon. Dakle, filein ne znači, po Hajdegeru, težiti za mudrošću nego težiti u
smislu - odgovarati onome što znači – onome sofon, tj. mudrosti. Takav način odgovaranja
usklađenosti, skalda, jeste harmonija. I kaže Hajdeger, u Heraklitovskom filein u filosofos - označava
upravo harmoniju, usklađenost sa nečim. E, sad se postavlja pitanje – sa čim? Ili koja je to mudrost
koju je Heraklit izrazio, hotevši onda da kaže da je filozofski čovek , filozof , onaj koji odgovara toj
mudrosti. Od Heraklita, kao što je poznato, ostali su samo fragmenti i nigde nema eksplicite, rečeno
koja bi, šta je krajnja mudrost njegovog učenja u jednoj rečenici, nije ostalo sačuvano; ono što
Hajdeger smatra i što u obicajenim prikazima Heraklitovog učenja jeste jedna od osnovnih teza
njegove filozofije jeste “hen panta” ili - jedno sve , ili jedno je sve , znači sa tim bi trebalo da bude
filozof usklađen, u harmoniji, sa tom mudrošću – sa mudrošću da jedno jeste sve. Šta je to sve? –
“panta”,na šta misli, po Hajdegeru, njegovom razumevanju Heraklita, koje bi trebalo da nas dovede
do odgovora na pitanje “šta je filozofija”- sve, to je sveukupnost svega postojećeg; celina postojećeg ili
celina bića. A to jedno koje jeste to sve - jeste ono što je jedno, u smislu jedino – jedino, u smislu
jedno jedino objedinjujuće, ono sve sjedinjavajuće, a to jedno koje sve sjedinjuje, i to ga upravo
sjedinjuje i objedinjuje u tome kako to sve jeste – jeste, po Hajdegeru bitak koji čini da sve sto jeste -
jeste, tj. bićem, sve čini bićem, tako da jedno - što znači da je sve biće u bitku ili kako se još izražava -
bitak je biće gde bi ovo “je” trebalo da shvatimo prelazno; ono sabire sve postojeće u to da je po
njemu po tom jednom, po bitku biće. Bitak sabire biće u to da biće jeste. Bitak je sabiralište, a grčka
reč koja znači sabiralište jeste takođe logos -zbirajuća stranost, jedan od termina kako se logos može
shvatiti. Dakle, ti početni filozofi - Heraklit ovde stoji za početne filozofe, one za koje smo rekli da su
ekstravagantnim načinom nazvani - predsokratovcima, njih odlikuje njihova filozofija, njihovo
shvatanje iste, da bi oni trebalo, ukoliko su filozofi, da odgovaraju toj mudrosti - da budu u harmoniji
sa tom mudrošću i njihov govor u kakvoj god formi bio i o čemu god on neposredno govorio, šta god
taj govor imao za temu, taj govor jeste filozofski - to bi, prema Hajdegeru, trebalo da bude uverenje
predsokratovskih filozofa. Ukoliko taj govor jeste filozofski, ukoliko to jesu filozofi – onda njihov govor
jeste odgovaranje logosu - odgovaranje ovoj zbirajućoj stranosti, odgovaranje ovoj mudrosti da jedno
jeste sve.

Posle toga sa sofistima dolazi do promene ali o tome ćemo nastaviti sledeći put. Sledeći put ćemo
zavrsiti Hajderega i onda će nam preostati jos Niče, čime smo onda završili, prešli smo sve što je bilo
planirano za prvi semestar.

Pitanje (ne čuje se) u vezi sa Hegelom - odgovor:

Ako je reč o tome da su protivrečnosti, da demonstriramo na primeru u kome smo govorili da se

razvoj odigrava odnosom bitka po sebi i bitka za sebe - onda možemo da kažemo da se svako
odredjenje, bitak po sebi, razvija putem protivrečja, ono što je protivrečno predstavlja negaciju onoga
sto je teze. Mogli bismo tako da posmatramo. Ono što negira bitak, po Hegelu, čime počinje njegova
logika jeste, mogli bismo uslovno da kažemo ne-bitak, mada ne bismo bili sasvim precizni, nego da
budemo, poput Hegela, precizni, to je ništa. Ništa negira svako jeste, svako biti. To je prvi korak, tako
bismo mogli da pokažemo da razumemo pojam razvoja. Dakle, negira sam bitak. A u sledećem koraku
i ta negacija biva negirana tako što bitak prešavši uvek već u nista, odnosno, da je ništa uvek već
prešlo u bitak - kao rezultat tog protivrečja, odnosno prve negacije, dolazi negacija te negacije - ne
više ništa, nego postajanje - prelaženje iz ništa u bitak jeste postajanje. Negira se negacija i ta negacija
negacije, postaje ponovo teza, pozicija – afirmacija, tako da kažem, koja će, opet, u sledećem krugu da
bude svojom protivrečnošću negirana itd.

To je od Hegela, a mogli bismo u izvesnom smislu da kažemo i od Heraklita, jer pored Hajdegera i gore
pomenutog Ničea - su trojica filozofa koji su skloni da u Heraklitu vide svog velikog prethodnika, ali
čiju filozofiju su skloni da smatraju izuzetno značajnom. U ovom slučaju Heraklit govori o
protivrečnostima, govori, zapravo o suprotnostima, o ratu - rat je otac svih stvar,i ali se zbog toga
Heraklit nikako ne bi mogao nazvati dijalektičarem, mada postoje takva tumačenja i to je sasvim
drugačiji način mišljenja u odnosu na ono što se javlja kod Hegela i kod jednog još većeg dijalektičara -
a to je Platon. Oni jesu dijalektičari, ali Heraklit jeste nešto što misli u suprotnostima – i to nije na ovaj
način zastupljeno kod ovih dijalektičara. Ali ovde, kad smo govorili o negaciji negacije, nije Heraklit bio
u pitanju, nego je bio u pitanju Hegel.