Naslov originala

BARROCO TROPICAL
Jose Eduardo Agualusa
 I ne bijaše im dosta što su zastranili u spoznaji
Boga, nego su, živeći u velikoj borbi zbog neznanja,
tako veliko zlo još mirom nazivali.
Biblija, Knjiga mudrosti (14,22)

Ne želim da unosim red u haos, naprotiv,

želim da on buja.
Mouši Šaba, u intervjuu
Malakijasu de Palmi Šambaou,
objavljenom u nedeljniku O Impoluto,
10. maja 2008.

Pakao je nemogućnost razuma.

Kris Tejlor (Čarli Šin), citat iz filma Vod
1. ŽENA PADA S NEBA

Od trenutka kada je blesnula munja pa sve dok se nije začula grmljav-

ina, brojao sam sekunde, jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam.
Dobijeni broj sam pomnožio sa trista četrdeset, što predstavlja brzinu
zvuka u metrima u sekundi, kako bih znao gde će udariti prvi grom:
dva kilometra i trista osamdeset metara. A zatim drugi, treći, četvrti.
Oluja se brzo približavala. Trenutak pre nego što se nebo provalilo,
znao sam gde će udariti peti grom.
Kianda je išla nekih stotinak metara ispred mene, ne zastajkujući,
kao da je na pozorišnoj sceni, kao da je svetlost pokreće. Crvene,
lakovane cipele uranjale su joj u tamnocrveno tlo. Palme su poigravale
u daljini. Nešto dalje jasno su se ocrtavale konture baobaba. Kianda je
hodala uspravno, podigavši glavu, s lepim, na grudima prekrštenim
rukama, koje su krasili dugi i tanki prsti. Na gustu svetlost, nalik ma-
teriji koja se pretvorila u zlatnu tečnost, lepilo se osušeno lišće, čekin-
java zagušljiva prašina, i sve ono što je vetar mogao sa sobom da
ponese.
Moja draga išla je u susret crnim oblacima. Prisetio sam se reči jed-
nog starca, ekscentričnog Engleza i čuvenog muzičkog kritičara koji je
pokušao da objasni njen uspeh: „Prvo što nas očara kod nje jeste ta
neobična suprotnost između njene krhke otmene siluete, neobično
oštrih uglova, i njenog nadmenog, okrutnog pogleda. Ima nežan i
moćan glas. Budi nam želju da je u isto vreme zaštitimo i ubijemo.“
Kianda je uronila u kišu. Za telo joj se lepila laka, svilena jarkocr-
vena haljina, sve dok nije postala skoro ljubičasta. Kroz duboki izrez
na leđima videla su se plava krila koja je istetovirala u Japanu. Ma ko-
liko puta da sam ih video, uvek bi me podsećala na precizan trompe
l’oeil crtež, tehnike koja stvara utisak trodimenzionalnosti. Krila kao
 6/239

da se pomeraju u ritmu disanja. Bujna vatrena kosa, koju mnoge žene

pokušavaju da imitiraju, splasnula je, izgubila bujnost i sjaj i pala niz
jasno ocrtana ramena.
Otvorio sam vrata i izašao iz kola, starog tamnožutog „krajslera“,
pravog kolekcionarskog primerka. Vlažan vetar šibao mi je lice. Pozvao
sam njeno ime nadjačavši oluju. Kianda se okrenula u nemom čuđenju
podigavši obrve.

(Primećujem, dok ponovo čitam ovo što sam napisao, da tekst

podseća na knjigu snimanja za neku reklamu. Ovo je momenat u
kome bi trebalo da se pojavi bočica parfema. Parfem bi morao
da ima prikladno ime, na primer „la têmpete“. Ali, ne. Od ovog
trenutka film kreće drugim smerom.)

Prateći Kiandin pogled, ugledah kako s neba pada žena. Padala je

gola, crna, raširenih ruku, skoro istovremeno sa munjom. Baobab se
raspukao. Pre mnogo godina, jedan meteorolog objasnio mi je da
stabla mogu da puknu jer munja prouzrokuje naglo ključanje biljnih
tečnosti. Žena je utonula u visoku travu, blizu kola. Prišao sam joj.
Telo je bilo zabodeno u blato. Glava joj je bila zavaljena. Prepoznao
sam te otvorene oči, veoma tamne, u kojima je još uvek bilo svetlosti.
Uzmakao sam, užasnut. Nisam Kiandi dozvolio da je vidi:
– Idemo!
– Idemo? A ona?
– Mrtva je, ljubavi! Njoj ništa više nije potrebno. Da pozovemo
policiju?
– Ne, ne! Ne policiju. Ne želim nikoga da zovem. Znaš da ne smeju
da nas vide zajedno.
Zagrlio sam je. Kianda je drhtala. Odveo sam je do kola, stavio je
pored sebe i u tišini krenuo nazad u Luandu. Kad smo stigli, noć još
nije bila pala na grad. Zaustavio sam dva bloka od njene zgrade. Nag-
nuo sam se da je poljubim.
Kianda je izmakla lice:
 7/239

– Ne! Nikad više.

Izašao sam. Ona je sela na moje mesto i odvezla se. Zaustavio sam
taksi. U Luandi dugo nije bilo individualnih taksija, samo kolektivnih
– kombija koji su služili za prevoz naroda.

(Narod, ili Oni, tako u Angoli mi koji smo bogati, ili skoro bogati,
nazivamo one koji nemaju ništa. Oni koji nemaju ništa većina su
stanovnika ove države, teret koji nas pritiska.)

Vozač je bio debeli Kongoanac. Glatka koža njegovog lica na

bakarnoj svetlosti zamirućeg dana sjajila se kao ogledalo. Uputio mi je
široki osmeh:
– Kuda ćemo, tatice?
– Ne znam – priznao sam bezbojnim glasom. Od straha nisam
mogao da mislim. – Bilo kuda.
Ponovo se osmehnuo:
– Ne brinite. Tamo ću Vas odvesti.
Posle pola sata ostavio me je ispred jednog malog bara. Iznad vrata
je u neonu pulsiralo – Grčki ponos. Osmeh taksiste sad je bio ogroman
kao svet:
– Uđite i potražite Mamu Mosinju. Ona će znati gde treba da odete.
Nikad ne pogreši.

(Žena koja je pala,

pet dana pre toga)

Primetio sam je čim sam kročio u čekaonicu. I ona mene. Tako me je

snažno prikovala nemilosrdnom svetlošću svojih krupnih crnih očiju
da sam oborio pogled. Kad sam ga ponovo podigao, još uvek je bila na
istom mestu, sedela je, vrlo uspravno, na stolici, sa otmenom ohološću
etiopske princeze. Imala je na sebi krzneni kaput, pomalo starinski, i
crne zvonaste pantalone. Seo sam dva reda iza nje da bih izbegao njen
pogled i da bih mogao mirno da je proučavam.
 8/239

Ko je to? Ili bolje – šta je to? Počeo sam da zamišljam razne

mogućnosti: verovatno je otmenog porekla, iz neke stare luandske
porodice, ili iz Bengijele. Jedan deda joj je verovatno bio državni
službenik u kolonijalnoj upravi. Otac činovnik u službi predsednika,
možda uspešan preduzetnik, ili general koji je postao preduzetnik i
bavi se eksploatacijom rudnika. Ona je studirala u Lisabonu, u Lon-
donu ili u Njujorku. A možda i u Lisabonu i u Londonu i u Njujorku.
Stil oblačenja bio joj je u raskoraku sa trenutnim ekološkim stand-
ardima. Možda je volela da prkosi, ili je imala toliko novca da je smat-
rala da može da se izdigne iznad mišljenja većine. Ma ko bila, bio sam
siguran da je nikad ranije nisam video. Setio sam se jedne od Dvan-
aest hodočasničkih priča Gabrijela Garsije Markesa: „Aeroplana
Uspavane lepotice“. U toj priči kolumbijski pisac opisuje putovanje ko-
je je proveo pored najlepše žene na svetu, ali nije joj se obratio nijed-
nom rečju. Često putujem avionom, skoro svakog meseca, ali se ne
sećam da sam ikada sedeo pored neke lepe žene. Pretpostavljam da
avio-kompanije imaju specijalna uputstva za to kako da se izbegne da
lepe žene sede pored muškaraca, bilo kakvih muškaraca, sa izuzetkom
gospode u godinama i sveštenika. Kad su najavili ulazak, sačekao sam
da žena ustane i tek onda sam stao u red. Ali, ona se tog trenutka, na
moje veliko iznenađenje, okrenula, ispružila kažiprst desne ruke i upit-
ala me:
– Vi ste Bartolomeo Folkato?
– Uglavnom – potvrdio sam, trudeći se da ubacim neku duhovitu
opasku, zabavan komentar, nešto što bi mi omogućilo da povratim dah
i priberem se. – Ali sam spreman da budem šta god poželite, kad god i
gde god poželite.
Priznajem, mogao sam biti i originalniji. Ali nije izgledalo kao da ju
je moja nespretnost uvredila:
– Zovem se Nubija – reče isuviše glasno. – Znala sam da ćemo se
negde sresti, u Lisabonu, u Luandi, na nekom mestu na svetu. Bila
sam sigurna.
 9/239

Nisam se usudio da je pitam odakle joj tolika sigurnost. Umesto toga

hteo sam da znam čime se bavi. Dvosmisleno se nasmešila. Odmah
zatim, neko ju je pozvao i otišla je. Ponovo sam je video tek u avionu.
Sedela je nekoliko redova ispred mene, ali primetila je da pored mene
nema nikoga, pa je došla. Skinula je krzneni kaput i stavila ga u boks.
Ispod kaputa imala je običnu belu bluzu, veoma elegantnu, ispod koje
su se naslućivale velike i čvrste grudi. Potom je otvorila plastičnu
crvenu torbicu, izvadila pregršt ilustrovanih magazina i stavila mi ih u
krilo:
– Da me bolje upoznaš.
Imali su naslove kao: Kakao, Tropikalnost, Afrička žena, Lica i
boje. Na svim naslovnim stranama bila je Nubija. Na prvoj je, obučena
kao mlada, silazila niz duge spiralne stepenice. Na drugoj je pozirala
na plaži, u bikiniju, ležeći na peškiru, a u pozadini se, između pukotina
u stenama, naziralo smaragdno more. Na trećoj je imala na sebi samo
kratke pantalone i smejala se lepim mladalačkim osmehom, pok-
ušavajući obema rukama da prikrije grudi.
– Aha! – uzdahnuo sam, iznenađen. – Ti si manekenka...
– Bila sam mis Angole pre deset godina. A posle sam postala
manekenka. Imala sam i emisiju na televiziji.
– Više je nemaš?
– Ne, ućutkali su me! Ne žele da govorim!
Uzela mi je iz ruke magazine i dala mi debeli album sa fotografi-
jama. Sama ga je otvorila. Na prvim fotografijama bili su nizovi „mis-
ica“. Na sledećim – Nubija, uvek s istim osmehom, pored predsednice
i njenog supruga. Pa s poznatim fudbalerom. S nekom filmskom
glumicom. U zagrljaju nekog uspešnog američkog biznismena.
Zagrljena sa dvojicom uspešnih domaćih biznismena. U krilu poznatog
trgovca oružjem. Na ogromnoj predsedničkoj jahti. Pokazao sam jednu
njenu fotografiju s konjem. U pozadini, takođe na konju, video se eleg-
antni muškarac s brkovima i kozjom bradicom. Učinio mi se poznat:
– A ko je ovo?
– Ljubavnik gospođe predsednice.
 10/239

– Molim?
Prešla je preko moje začuđenosti. Nastavila je da mi pokazuje foto-
grafije. Zanela se. Gubila je dah, izbacivala gomile reči, postepeno
menjajući izgovor. Najednom se, iza mekanog i otužnog govora karak-
terističnog za staru luandsku buržoaziju, počeo pojavljivati drugi, širi,
zvučniji i rustičniji. Kao da je neka druga žena, žena iz naroda, pok-
ušavala da izađe iz nje – iz lažne žene – ali ne kao leptir koji izlazi iz
larve, već kao gusenica koja izlazi iz leptira. Upitah je kako se preziva.
Nasmešila se, pokazujući da su joj jasne moje namere:
– Moja porodica bila je vrlo siromašna. Jedva da sam znala da gov-
orim portugalski. Govorila sam loše. Ona me je naučila da govorim.
Pokazala je na predsednicu na jednoj fotografiji. Nasmešila se:
– Prostakuša! Obično je krišom posmatrala dok me njen muž tuca.
Znaš li šta su me terali da radim? Ne, ne znaš. Niko to ne zna. Mene i
ostale devojke. Da orgijamo s važnim ljudima. Droga...
–Ne verujem!
– Da, probala sam razne vrste droge. Marihuanu. Heroin. Kokain.
Više se ne drogiram. Bog mi ne da...
– Bog?
– Da, Bog – spustila je glas. Njene slatke usne primakle su se mom
uhu: – Znaš li da su videli Boga kako maršira Marginalnim putem?
Bog razgovara sa mnom. Jednom mi je pokazao jednu tvoju knjigu.
Sutradan sam otišla u knjižaru i kupila je.
– Da li si je pročitala?
– Jesam, ali ništa nisam razumela. Pročitala sam je zato što mi je
Bog rekao: „Kćeri, spremi se. Ti si Nubija, drolja, ali si i Marija, čista.
Bes tvoje utrobe blagoslovljen je.“ Rekao mi je to jer ću zatrudneti,
daću svetu novog Spasitelja...
Pogledao sam je zbunjeno i uplašeno:
– A ko je otac?
Pogledala me je pomalo šokirana:
– Otac?! Otac ćeš biti ti, jasno. Tako mi je rekao Bog. Ti ćeš biti moj
Josif.
 11/239

– A kako će se zvati naš sin?

– Emanuel, naravno.
Kad smo to raspravili, počela je da mi priča o tome kako je dugo bila
dečak. U međuvremenu, u avionu su isključili svetla. Prošla je ponoć.
Napolju su, u tišini, svetlucale zvezde.
– Kad sam bila dečak, tucala sam gospođu predsednicu...
Više je nisam slušao. Zabolela me je glava. San mi je uzimao svest,
kao kada je, pre mnogo vremena, za vreme rata, u gradu nestajala
struja, prvo jedna pa druga četvrtina, i tako redom, ponor koji guta ve-
like prostore. Istovremeno su se, iz nekog skrivenog okeana, iz dubina
mog mozga, pojavljivale slike: kako ljubim Lorenšinu, kako moja ma-
jka pleše u ružičastoj haljini, na ulici mrtav pas, prerezanog vrata. Oča-
jnički sam pokušavao da ostanem na površini, ali sam na kraju zaspao,
najverovatnije sam zaspao jer se sećam da sam go trčao po plaži, za-
jedno sa Nubijom, a onda sam odjednom otvorio oči i video je nad
sobom. Raskopčala je bluzu i skinula grudnjak. U toj brzoj noći, na vis-
ini od jedanaest hiljada metara, izgledala mi je kao božanstvo. Kao
neka moderna verzija (naravno, vrlo moderna) Spasiteljeve Majke.
Razbudio sam se i bunovan je upitao:
– Šta to radiš?
– Skidam bluzu. Vodićemo ljubav.
– Ovde?
– Da. Sačekaj, skinuću ti pantalone.
– Nećeš. Zakopčaj bluzu.
– Nisam ti lepa?
– Lepa si, ali mislim da ti nije dobro. Trebalo bi da popričaš sa
nekim psihologom.
– Više volim da razgovaram s Bogom. Šta bi psiholog mogao da mi
kaže, a Bog ne bi? – Taj argument me razoružao. Nubija je moje ćutan-
je shvatila kao slaganje. Dodala je podsmešljivo:
– Želiš da popričam sa Barbarom Dulsi? Zar ona nije psihološkinja?
– Barbara? Ona je psihoanalitičarka. Istražiteljka. Specijalizirala je
poremećaje sna. Snove. Odakle ti poznaješ moju ženu?
 12/239

– Znam sve o tebi...

Srećom, nije znala baš sve. Čak ni broj mog telefona. Dao sam joj
pogrešan, ali sam uzeo njen. Rastali smo se uz brz poljubac u redu za
policijsku kontrolu na granici. Obećao sam da ću joj se javiti, rekao
sam da moram da se odmorim, i probao da nestanem. Napolju me je
čekala Barbara Dulsi i nisam želeo skandal.
Mama Mosinja odvela me je u malu, smaragdno obojenu, sobu do
koje smo došli uskim hodnikom koji vodi od bara. Savetovala mi je da
se ne vraćam kući nekoliko dana. Nisam na to obratio pažnju. Ali ono
što mi je posle toga rekla – glasom za koji ne znam kome ga je ukrala –
to me je, da, uznemirilo. Onda je zaspala u staroj naslonjači, sa glavom
spuštenom na grudi. Izašao sam i vratio se u bar. Telefon mi je zalajao
u momentu kad sam hteo da odem iz Grčkog ponosa.

(Da, moj telefon laje. Serena, moja srednja kćer, zamenila je

prethodni zvuk, diskretno zujanje, oldfešn, krvoločnim lajanjem.
Ako sam kojim slučajem zauzet i ne javim se odmah, telefon po-
divlja – odnosno pas koji je u njemu. Već mi se događalo da me
neko pozove kad sam na ulici i da se kraj mene odjednom stvori
neki mešanac koji isto tako zavija i laje. U takvim situacijama,
morao sam da pobegnem, kao lopov, sa jednim psom u džepu i
drugim koji me ujeda za pete. Pokušao sam da vratim stari zvuk,
ali nisam imao uspeha.)

Bila je to Kianda. Rekla mi je da ju je muž napustio zbog druge žene.

I da više ne želi da me vidi. Nikad više. Kad je prekinula vezu, seo sam
za sto. I naručio pivo. Vlasnik, debeli Portugalac, vrlo simpatičan, po-
javio se sa dva piva i tanjirićem na kome su bile kuglice od bakalara.
Najbolje kuglice od bakalara koje sam ikada jeo. Seo je naspram mene
i počeo da mi priča svoju životnu priču. A potom mi je ispričao i kako
je upoznao Mamu Mosinju. Obe priče bile su neverovatne.
Bilo je već prošlo osam sati kad sam ustao. Pozvao sam Barbaru
Dulsi. Telefon je zvonio i zvonio, ali se niko nije javljao. Morao sam da
 13/239

pričam s njom. Morao sam da joj ispričam da sam putovao sa Nubijom

de Matos. Barbara bi se začudila: „Zašto mi odmah nisi rekao?“, upit-
ala bi. „Pa zato, draga, što nisam hteo da te uplašim. Ona je luda. Pot-
puno luda.“ Onda bih joj ispričao da sam je video kako pada s neba,
pravo pred mene, dok sam u taksiju koji je vozio neki Kongoanac išao
prema četvrti Kažuiro. Verovatno bi me Barbara ponovo napala, malo
dižući glas: „A šta si tražio u četvrti Kažuiro, ako smem da znam?“ U
tom trenutku slegnuo bih ramenima: „Ni sam ne znam! Išao sam da
pričam sa jednim priprostim Portugalcem, nekakvim vidovnjakom,
treba mi za novi roman.“
Dok sam čekao drugi taksi, zamišljao sam moguće dijaloge. Barbara
bi popričala sa ocem. Moj tast bio je uticajan čovek, što znači da od
nezavisnosti, zapravo oduvek, ima veze u Ministarstvu državne
bezbednosti. Znao bi kako da mi na najbezbedniji način pomogne.
Malo sam se smirio kad sam se odlučio za strategiju.

Pred Grčkim ponosom stao je taksi. Vozio ga je mladi Indijac. Ušao

sam i rekao mu da me odveze do Termiteire. Stigli smo za nepunih
petnaest minuta. Prostrano predvorje bilo je pusto. Već vrlo star čuvar
spavao je sa glavom na radnom stolu dok se na malom televizoru is-
pred njega odvijao jedan od mojih omiljenih filmova Blejd raner. Ušao
sam u lift i rekao momku da hoću na četrdeset sedmi sprat. Stan je bio
prazan. Na stolu u dnevnoj sobi našao sam poruku: „Bartolomeo, Ki-
anda je bila u mojoj ordinaciji i sve mi je ispričala. Otišla sam sa devo-
jčicama svojim roditeljima. Nemoj me zvati ni tražiti. Potrebno mi je
izvesno vreme da razmislim šta ću sa svojim životom. Barbara.“
Zbunjen, izvalio sam se na kauč. Automatski, ne razmišljajući,
uključio sam televizor i odjednom ugledao nju, Nubiju de Matos, lice
joj je bilo u krupnom planu, oči zatvorene. Zatim se kamera preselila
na telo, odozgo. Bila je okupana svetlošću. A onda je kamera počela da
se diže otkrivajući i druge likove – dva policajca. Jedan je klečao pored
manekenkinog tela, a drugi je stajao i nešto beležio, dok se kamera i
dalje dizala, a glas spikera postajao sve glasniji u bučnom okruženju:
 14/239

– Telo Nubije de Matos, bivše mis Angole, manekenke i novinarke,

pronašla su sinoć dva seljaka nedaleko od četvrti Embondeiros, u Bom
Žezusu. Nubija de Matos postala je nacionalni simbol kada je pre
nekoliko godina osvojila titulu mis Angole.
Zatim se osvrnuo na manekenkinu karijeru. Godinama je bila
omiljena manekenka braće Kongo i na glavnim svetskim modnim revi-
jama nosila kolekcije Kongo tvins. Nubija je, takođe, na Nezavisnoj
angolskoj televiziji dve godine vodila emisiju o slavnima. Njen odlazak,
u trideset drugoj godini, ispunio je tugom sav modni svet. Policija nije
iznela nikakve detalje o smrti te manekenke koja je živela u iznajm-
ljenom stanu u južnom delu Luande...
Telefon u mom džepu ponovo je zalajao. Privatni broj. Kad se na
ekranu pojavi „privatni broj“, obično je Kianda. Javio sam se i začuo
jedva razgovetan muški glas, kako je izgledalo, u žagoru neke zabave:
– Da li je to Bartolomeo Folkato, pisac?
– Da...
– Ako ste kod kuće, odmah izađite, bežite, ubiće Vas.
Saopštio je to upozorenje i prekinuo vezu. Ustao sam i spustio rolet-
ne. Isključio svetla. Ponovo sam seo, ovog puta na pod, u jedan od
ćoškova. Ostao sam tu da drhtim u mraku, kao progonjena životinjica.
Nisam ozbiljno shvatio ništa što mi je Nubija rekla. Noć je bila tako
duboka, tako užurbana i uskomešana, a meni je duša spavala,
nasumice lebdeći između snova i noćnih mora.
Ako su samo dve-tri stvari koje je Nubija rekla bile tačne, to bi
opravdalo mogućnost da su je bacili iz nekog aviona ili helikoptera. Uz
pretpostavku da su je, pre nego što su je gurnuli, ispitali, nije teško za-
ključiti da je spomenula moje ime.
Među mnogim dokumentarnim filmovima koje sam snimio,
posebno mi je drag jedan o zatočenicima savesti u Africi. Razgovarao
sam sa njih dvadeset sedam. Neki su mi rekli da su u nekim mo-
mentima mislili da gube razum.
– Bio sam tamo – rekao mi je, spuštajući pogled, zimbabveanski
sveštenik. – Bio sam na drugom svetu. Kao posetilac. Dok su me tukli,
 15/239

često sam zatvarao oči i odlazio. Bežao. Jednog dana sam shvatio da bi
moglo da se desi da odem i više se nikad ne vratim. Tada sam se
stvarno uplašio. Verovatno sam u tom momentu „otkucao“ svoje
drugove. Nisam progovorio zbog bola, već zbog straha da ću poludeti.
Posle nekoliko sati, onome ko ispituje najteže je da i sam ne poludi.
Tast mi je ispričao slučaj jednog disidenta, mladog studenta ekonom-
ije, koji je, posle trideset sati stajanja pod svetlošću reflektora, počeo
da govori nekim ushićenim jezikom, za koji je jedan čuvar, sledbenik
Simona Kimbagoa, tvrdio da je aramejski, jezik kojim je govorio Isus
Hristos (čuo ga je boraveći u Etiopiji). Student je sa aramejskog prešao
na antilski francuski, a onda na odličan umbundu, što je sve iznenadilo
jer je momak bio rodom iz Luande, sin skromnih portugalskih
doseljenika, tako da nikada u životu nije otišao dalje od mesta Kak-
uako. Na svim tim jezicima sve vreme je psovao Oca nacije i tvrdio da
može svoje mučitelje da pretvori u guštere. Jedan od njih, takođe sled-
benik Simona Kimbangua, koji je znao aramejski, odbio je da nastavi
sa isleđivanjem kada mu se trećeg dana na rukama pojavila čudna
kožna bolest. Posle su i njega zatvorili, i poludeo je, uveren da se zaista
pretvorio u guštera.

(Dozvolite mi jednu ispravku: moj tast nikada ne bi rekao disid-

ent. Benigno je oprezan sa rečima. On prognanike uglavnom
zove političkim emigrantima. A stranačke disidente frakcion-
ašima. Spomenuta osoba bila je na visokom položaju u rukovod-
stvu stranke sve do 1977. U to vreme povezao se sa grupom koja
je osporavala vođstvo Agostina Neta, pa je uhvaćen i mučen.
Kada su ga pustili, pobegao je u Portugaliju. Benigno je o njemu
govorio kao o političkom emigrantu i kao o frakcionašu.)

Šta time hoću da kažem?

Pa, zamislite Nubiju koja je podvrgnuta grubom ispitivanju, upotre-
biću eufemizam koji koristi moj tast. Zamislite je kako sve vreme meša
intimne dvorske spletke sa onim što joj je obznanio Gospod Bog.
 16/239

Možda su ispitivači mislili da se pravi luda, ili da je bila samo

posetiteljka – kao onaj Zimbabveanac. A možda im je bilo svejedno.
Luda ili ne, znala je previše i morali su da je ućutkaju.
Nasuo sam sebi viski i počeo dugim koracima da hodam dnevnim
boravkom. Vrlo je verovatno da su već počeli da me traže. Kazneni
odred, ili nešto slično, kao u filmovima. Što se tiče mog tasta Benigna
dos Anžosa Negreirosa, sada mi se činilo malo verovatnim da će biti
raspoložen da mi pomogne pošto mu je Barbara Dulsi došla plačući na
vrata, vodeći devojčice za ruke.
Na dan kad smo se venčali, pre nego što će se Barbara, sva blistava,
pojaviti u crkvi, Benigno me je odvukao do jednog zaklonjenog svoda,
sagnuo se da mi popravi leptir-mašnu i prošaputao, gledajući me,
smešeći se, u oči:
– Vi ćete odvesti moje najveće blago, gospodine Bartolomeo Folk-
ato. Nemojte je nikada unesrećiti. Ako jednog dana vidim da moja de-
vojčica zbog Vas plače, ako jednog dana vidim na njenom licu ma i jed-
nu suzu, kunem se da ću Vas ubiti.
Iza mene je, vezan za stenu, patio Sveti Sebastijan, belih grudi pro-
bodenih strelicama. Probao sam da se našalim:
– Ako Barbara bude plakala, to će biti od sreće.
Benigno se uspravi:
– Siguran sam da će tako biti.
Zvono na vratima vrati me u stvarnost. Tiho sam ustao i provirio
kroz špijunku. Video sam ozbiljno lice muškarca tridesetih godina, s
brkovima i lepo oblikovanom kozjom bradicom. Gledao je pravo u
mene, ali me, naravno, nije mogao videti. Onda se udaljio nekoliko
koraka. Na sebi je imao crno odelo, koje mu je odlično stajalo, i svilenu
kravatu sa slikom gejše koja svira šamisen. Šmugnuo sam dalje od
vrata. Muškarac nije izgledao kao profesionalni ubica, još manje kao
agent političke policije. Poznavao sam obične pandure, kao i najviše
pripadnike državne bezbednosti; niko od njih nikada ne bi stavio na
sebe kravatu sa slikom gejše koja svira šamisen. Možda su nove gen-
eracije postale otmenije. Izašao sam kroz kuhinjska vrata i popeo se uz
 17/239

stepenice. Na spratu iznad živi Mouši Šaba, arhitektkinja koja je pro-

jektovala Termiteiru. Mouši je moja prijateljica. Pomislih da bi mogla
da mi pomogne.
2. UPOZNAVANJE GLAVNIH LIKOVA

Dobro veče, Barbara, mogu li da uđem? Izvinite što Vas uznemiravam

u Vašoj ordinaciji. Nisam imala izbora. Ne poznajete me. Možda mis-
lite da me znate, ali me ne znate. Mene niko ne poznaje. Kažu da sam
zvezda. Verovatno je tako: zvezda koja gori. Na kraju ću se raspasti i
umreti. Za sobom ću povući sve oko sebe, uključujući i svetlost. Svu
svetlost. Pre nego što zaspim, kada sam još uvek svesna, ili bar mislim
da jesam, oči su mi teške i ne mogu više da ih otvorim, ponekad san-
jam da sam opet ljudsko biće, i onda se trudim da osećam, plačem i
smejem se. Sanjam da volim i da sam voljena.
Mogu li da sednem? Hvala.
I tada, u polusnu, osetim strašnu nesigurnost, iznenadnu tugu i
ljubomoru. Dođe mi da isečem vene. Sečem vene. Dođe mi da ubijam
unaokolo, možda i ubijam. Na trenutke, još dok sam budna, kao da
postajem ljudsko biće. Živim u intervalima. Volim intervale. Volim
samo na trenutke, razumete? Volim kao neko ko se tek probudio a
onda se opet prepušta slepilu sna.
Čini mi se da je ljubav kontrapunkt smrti.
Ipak, ne dešava se to tako često. Sad samo sijam, to i ništa više. Si-
jam svako drugo veče na najčuvenijim svetskim pozornicama. Pariska
Olimpija? Naravno, veoma mi je poznata jer sam tamo gostovala četiri
puta. U Sidnejskoj operi se osećam kao kod kuće. Rojal Albert hol
neću ni da spominjem. Englezi me prosto obožavaju. I Amerikanci.
Nisam mogla da poverujem kada sam prvi put ugledala svoje lice na
plakatu Karnegi hola. Kažu da se jednom neki čovek obratio violinisti
Jaši Hajficu, dok se ovaj rasejano uspinjao Sedmom avenijom, i upitao
ga kako da dođe do Karnegi hola. „Samo na jedan način“, odgovorio je
 19/239

Hajfic. „Vežbajući. Treba mnogo vežbati.“ Slažem se. I ja sam došla u

Karnegi hol posle mnogo vežbanja.
U Kuala Lumpuru, u Djuen filharmonik petronas holu, digla sam
pogled i ugledala veliko veštačko sunce. Setila sam se sunca iz moje
pustinje. Nekoliko dana jela sam za ručak samo supu i voće, što
uglavnom jedem pred koncerte. Osetila sam da gubim tlo pod nogama
i onesvestila sam se. U berlinskoj Filharmoniji, obavijena dugim
aplauzom, odjednom sam začula prasak. Posle sam čula da je neki
ludak iz partera pucao u mene. Metak je pogodio kontrabas. U
Glavnom pozorištu u Saragosi, posle trećeg bisa, neko mi je pružio ve-
liki buket crvenih ruža. Među njima je bio koverat. Otvorila sam ga u
garderobi. Unutra je bio ček na pet hiljada dolara i vizitkarta. Na njen-
oj poleđini, na groznom engleskom, isto tako zastrašujućim rukopi-
som, ljubičastim mastilom, pisalo je:
„Odseo sam u istom hotelu gde i Vi, soba 306. Čekam Vas.
Obećavam burnu noć.“
Od tog dana odbijam da odsednem u sobi 306, bez obzira na to o
kom hotelu je reč.
Svaka pozornica vraća mi u sećanje neku epizodu.
Ne mogu da kažem da poznajem Pariz, London ili Njujork. Osim što
poznajem pozornice, poznajem i aerodrome, naravno, i hotelske sobe.
A mogla bih i da održim kurs za česte letače o tome kako preživeti
dosadu i zagušljivost u tesnom metalnom prostoru aviona. Kad
stignem u neki grad, odmah odlazim u hotel. Malo se odmorim. Spre-
mim garderobu u kojoj ću nastupati. Posle podne svratim u dvoranu
da se upoznam s prostorom i napravim saund ček. Onda se vratim u
hotel i pokušam da malo odspavam. Budim se, napunim kadu vrućom
vodom i dugo sedim u njoj zatvorenih očiju, zaboravljajući na sve.
Zaboravljanje zahteva disciplinu. Sat pre koncerta naručim supu,
može i riblja, ili od povrća, bilo kakva, samo ne supa od paradajza jer
ga ne podnosim, i onda je polako jedem, kašiku po kašiku, jer je i to
vežba zaboravljanja. Obučem se i krenem na nastup. Kada se nastup
završi, primim nekoliko ljudi u garderobi. Posle toga večeram sa
 20/239

muzičarima – ponekad i s nekom VIP ličnošću, Vrlo Idiotskim Profe-

sionalcem – potom se vraćam u hotel. Uzmem valijum. Spavam
neprekidno dvanaest sati. Beli san, bez snova, bez boja i zvukova, bez
emocija. Budim se sa osećanjem da još uvek spavam. Ne sanjam ni kad
sam budna. Ustajem i već je vreme da pođem na aerodrom.
Nemam vremena za osećanja.
Nemam vremena za osećanja, razumete? Ne mogu da se zaustavim.
Ne mogu da nađem vremena za osećanja. Ne želim da osećam.
Onog momenta kad ponovo počnem da osećam, umreću od silnih
osećanja.
Ponor, da, i tome slično.
Preterujem?! Mislite da preterujem?
U pravu ste. Ja sam, po svojoj kulturi i obrazovanju, dramatična. Svi
mi Angolci pomalo smo dramatični, zar ne? Volimo da preterujemo. S
druge strane, sklona sam da verujem u lik koji interpretiram na sceni.
Često govorim kao da pevam. Nehotice koristim stihove koje kradem
iz svojih pesama. Kažem svojih, ali, kao što dobro znate, nisu moje.
Kompozitori me traže, nude mi svoje kompozicije. Mnogi komponuju
isključivo za mene, poznate su im mogućnosti mog glasa, dve i po ok-
tave. Nekima dajem stihove koje volim i puštam ih da pronađu
melodije koje u njima obitavaju. Često čitam poeziju. Samo to čitam.
Poeziju i tračerske magazine. Poezija mi budi različita osećanja,
saudade, pobunu, melanholiju, kao da neko drugi oseća umesto mene.
Nisu to prava osećanja, odnosno, podjednako su prava kao i treptaj
zraka na zavesi. I dalje je to sunčeva svetlost, ali više ne probada.
Tračerski magazini takođe se bave životima koji, iako su pravi, ipak to
i nisu sasvim. Životi kao što je moj, bez života iznutra.
Samo na sceni dozvoljavam sebi da osećam. Da, na sceni umirem od
silnih osećanja. Ali, naravno, to je glumljena smrt. Osećam sve što
pevam, boli me grudni koš, plačem, i te suze su iskrene.
... Vidite, ponovo govorim o istini...
Okrećem publici leđa trudeći se da sakrijem suze, brišem ih slobod-
nom rukom, stid me je što me vide tako iskrenu, tako nemoćnu, tako
 21/239

svoju, tamo gde je potrebna samo gluma. Ipak, pevajući svaki stih,
jedan za drugim, redom koji je isti od nastupa do nastupa, dok ih
pevam i osećam, i plačem, i oči me peku, znam da ne umirem. Ima
noći u kojima želim da umrem, želim da umrem od istine, tamo, pod
svetlima, ali srce i dalje kuca.
Rođena sam u malom ribarskom mestu. Jedina važna ustanova u
tom mestu bila je fabrika ribljeg brašna. Ne sećam se te fabrike,
odnosno ne seća se kakva je bila. Verovatno oniži prljav pravougaonik,
nagrizen solju. Ali sećam se mirisa. Još i danas taj miris mi izgleda
stvarniji od bilo kakve slike. Moji roditelji radili su u toj fabrici. Ne,
nisu bili radnici. Bili su vlasnici. Majka mi je bila stjuardesa. Otac pi-
janista. Osećam miris majčine kose, i ona miriše na riblje brašno, očev
miris ne osećam jer on više nema kosu.
Jednom mi je neki novinar rekao:
– Vaš grad više ne postoji. Nestao je. Svi su ga napustili, a onda ga je
progutao pesak.
Rekao mi je to onako usput da bi me šokirao. Došao je sa fotografi-
jom. Jasno, očekivao je da će moje suze prodati po dobroj ceni. S ve-
likim naporom navukla sam na lice onaj smešak koji koristim kad
hoću da svojim muzičarima prigovorim kad greše. Smešim se ali kao
da sam im lupila šamar, i to samo oni znaju. Odgovorila sam:
– Nemam prošlost. Možete slobodno tražiti, ništa nećete naći. Ni
rodni grad, ni rodnu zemlju, ni prijatelje iz detinjstva. Ništa! Baš ništa!
Rađam se na scenama, svake druge noći, ponekad svake noći, i na
kraju na scenama umirem. Ne postojim izvan scena. Ne postojim u
noćima kada ne pevam.
To je onaj novinar Šambao, Malakijas Šambao, znate ga? Vidim
njegovo lice, mišja njuška, vidim ga kako razvlači usne u smešak bez
svetlosti. Zubi su mu podmukli, sitni i žuti. Glas mu je otužan, pomalo
prigušen, kao da govori sa kapuljačom na glavi. Zamislite teroristu sa
kapuljačom na glavi, teroristu ETA-e IRA-e, talibana, uglavnom ter-
orista. Zamislite glas koji se čuje tom prilikom. Takav glas je imao.
 22/239

– Vi postojite svake noći – rekao mi je. – Postojali ste i pre nego što
ste postali poznati. Razgovarao sam sa onima koji su Vas poznavali
kad ste bili dete. Znam mnogo o Vama i o Vašoj porodici. Čak i one
stvari o kojima nemate običaj da govorite. Mislim da ih se stidite mada
ne bi trebalo. Naprotiv, trebalo bi da ste ponosni.
Kiseli zadah. Ogromni podočnjaci i mlitava koža. Možda je bio bo-
lestan. Užasavam se bolesti. Onda sam ustala i stavila mu do znanja da
je razgovor završen. Ne volim novinare, ali moram da se viđam sa
njima, da im se smešim. Kao da živim u kući koju su zaposele škorpije,
a ja sam primorana da ih ljubim umesto da ih gazim. Ja grlim novin-
are, grlim ih i ljubim, i prisećamo se ranijih susreta. Neki od njih
donose mi poklone. Glumim oduševljenje. Osmehujem se. Uvek se os-
mehujem. U mom poslu dobar smešak može biti važniji od dobrog
glasa. Većina čak i nema mogućnosti da razlikuje izvanredan glas od
dobrog glasa. Malo njih primeti kada pevač greši, ali svakoga privlači
prijatan osmeh, čak i kad je lažan.
Da li želite da znate kako je sve počelo?
U stomaku moje majke. Otac mi je, verovatno to znate, Italijan.
Došao je u Angolu iz političkih razloga i zaljubio se u tradicionalnu
muziku. Naučio je da svira kisanji1.
Veoma je lepo svirao taj instrument, isti koji ja danas imam, prislan-
jajući ga uz mamin stomak. Smatrao je da to biće unutra, pola riba
pola čovek, kakvo sam bila u to vreme, može da shvati i da ceni bar vi-
bracije ako već ne može zvuke.
– Uvek si bila pomalo nestašna – govorio je tata uvek kada bi se se-
tio tih dana, i smejao bi se. On voli da se smeje. – Danima si znala da
se ritaš u maminom stomaku. Ali, čim bih počeo da sviram kisanji,
umirila bi se. Kad bih prestao, ponovo bi počela da se ritaš. Or-
ganizovao sam predivne koncerte na tom instrumentu samo za tebe.
Kasnije je na kisanjiju počeo da svira džez i popularnu brazilsku
muziku: Mingasa, Rona Kartera, Reja Brauna, koji je, kao što znate,
bio oženjen Elom. Svirao je Čika Buarkea, Gila, Kaetana, Nove Ba-
jance. Stavljao je slušalice mami na stomak. A voleo je i da slušam
 23/239

meki glas Neta Kinga Kola. Tata je veoma voleo Neta Kinga Kola. The
boulevard of broken dreams, I don’t want to see tomorrow, Im-
possible, sve to.
Uostalom, ko ga ne voli?
Vi ne?
Dobro, Bartolomeo kaže da imate veoma čudan ukus. Izvini te, iz-
vinite, nisam želela da Vas uvredim. Nisam zbog toga došla. Vi znate
zašto sam ovde, Barbara. Zar ne?

Bio sam srećan s njom, ali mislim da je nikada nisam stvarno

poznavao. A da li bih bio srećan da jesam?
Ponekad razmišljam o tome.
Hoću da kažem da svih ovih godina i dalje neprestano razmišljam o
Kiandi. Kad sam je prvi put čuo da peva, bila je potpuno nepoznata.
Mislim da se spremala da snimi svoju prvu ploču.
Napisao sam u svom dnevniku:

Lisabon. Danas sam učestvovao na okruglom stolu sa temom

Književnost i sloboda. Bilo je dobro. Posle večere sam, sa lat-
inoameričkim piscima, otišao u mali bar u kvartu Murarija.
Zidovi od cigle, dole beton, tesna pozornica. Mlada Angolka
pevala je džez. Originalne kompozicije, neke na tradicionalne
afričke teme i stare pesme grupe N’Gola Ritmos, ali u džez
obradi. Gospode, kakav glas! Voleo bih da se svakog dana budim
uz takav glas.

Susret nije bio prijatan. Posvađali smo se. Ni dan-danas, kad se

tome vratim, nisam siguran da razumem šta se tom prilikom dogodilo.
Kianda me je napala i ja sam odgovorio. Bilo je to razmenjivanje
kritika, brzo i surovo, i toliko besmisleno da su Latinoamerikanci mis-
lili da se poznajemo.
Slušali smo kako peva i nismo mogli ni reč da progovorimo jer je
bilo tako očigledno da se u tom bezimenom baru rađa zvezda. Znam –
možda zvuči otrcano. Ali u onom trenutku, kunem se, uopšte nije tako
 24/239

zvučalo. Čak ni kao kliše. Tačnije, zvučalo je kao kliše koji je izrečen
baš za taj trenutak. Kao da smo posmatrali porođaj, bez krvi, bez
krika, bez snažnih tipičnih trudova. Kianda je uzdizala glas gde god je
htela, do neverovatnih visina, kao da je to ne samo lako već i
neizbežno. Čekali smo da završi. Jedan pisac, zaobljeni mladi Meksik-
anac ogromnih brkova – prava karikatura Meksikanca – odlučio je da
se popne na pozornicu i pozove je za naš sto. Predstavio nas je, ne
ulazeći u detalje:
– Ovi jadnici pišu. Samo to rade. Žive od rečitosti.
Kianda je delovala napeto. Možda i preplašeno. Naručila je crni čaj.
Malo je čitala, procedila je, i to uglavnom poeziju. Jedan Kolumbijac, u
godinama, uvažen ali dekadentan kao oronula palata, zaleteo se da
ubaci da on piše i stihove. Dodao joj je tanku, jadnu knjižicu neprimer-
enog naslova koji nikada neću zaboraviti mada se imena autora ne
sećam: Sve o Bogu. Potom smo pričali o popularnoj muzici. U neko
doba, više da bih održao razgovor nego što sam zaista tako mislio,
rekao sam da se slažem sa stavom muzičkog istoričara i kritičara Žoz-
ija Ramosa Ćinoraoa o bosa novi. Ćinorao nikada nije voleo bosa novu.
Smatrao je da su začetnici bosa nove, mladi kompozitori iz srednje
klase, odbacili popularnu kulturu i stavili se u službu velikih diskograf-
skih kuća i američkog kulturnog imperijalizma. Kianda se nasmešila.
Dotada je na sva pitanja koja smo joj postavljali odgovarala neutralno.
Ali tada je njen odgovor došao kao šamar:
– To znači da je Tom Džobim kompozitor sa Brodveja koji se sasvim
slučajno rodio u Brazilu?
– U pravu ste – nervozno sam odgovorio. – Ćinorao ponekad
preteruje...
– To što Vi nazivate preterivanjem, ja nazivam glupošću.
Ustala je. Izvinila se što mora da ide. Bila je umorna, bolela ju je
glava. Kad je otišla, latinoamerički pisci navalili su na mene:
– Šta to bi? – želeo je da zna Meksikanac. – Dobro se poznajete.
Spavao si s njom, zar ne? Odveo si devojku u krevet, a onda si našao
drugu i zbrisao. I više nikad joj ništa nisi rekao.
 25/239

– Sigurno je bilo još gore – prekide ga Oronula palata. – Naprotiv.

Ovaj gospodin nije dao da ga zavedu. Ignorisao ju je. Samo odbijena
žena može da oseti takvu gorčinu.
Kleo sam se da je ne poznajem, da je nikad pre nisam sreo. Nisu mi
verovali. Ta noć se završila. Mnoge druge došle su i prošle, donoseći i
odnoseći razne žene, pesme, razgovore, sitne spletke, velike tragedije, i
ja sam zaboravio taj događaj.
Prošle su duge, plodne godine, čudesno vrtoglave, dok nas sudbina
nije ponovo spojila. U to vreme ona je već bila snimila četiri ploče, od
kojih je prodato između četiri i pet miliona primeraka. Pevala je
kraljevima i predsednicima, i ponekom diktatoru. Ganula je mnoge
koji pre toga nisu čuli ni reč portugalskog, ali su ipak razumeli suštinu
onoga o čemu peva. Suština se – kao što je negde napisao Paulo
Koeljo, a ako nije, onda će sigurno napisati – retko iskazuje rečima.
Muzika i matematika jesu uzvišeni načini komunikacije, s tim što je
muzika zvučni izraz i što je malo buntovnija od matematike.
Dok je moja zvezda, odnosno ona koja će tek postati moja zvezda,
putovala svetom i pevala kao da umire, ili kao da ubija, zavisno od
raspoloženja, ja sam pisao. Za to vreme objavio sam tri romana. Ostao
bez oka u eksploziji mine. Snimio nekoliko dokumentarnih filmova.
Razveo se s prvom ženom i ponovo se oženio. Prisustvovao rađanju tri
kćeri. Gledao kako najmlađa umire.
Shvatate li? Mnogo se toga dogodilo za tih pet godina, i to tako brzo
da sam se jednog lepog dana osetio kao stranac u svom životu, kao sle-
pac kome se iznenada, ispred ogledala, vratio vid.

(Metafora dobija novu snagu, ili bar zaslužuje veću toleranciju,

ako se uzme u obzir to da sam joj autor ja, kiklop. Ponešto znam
o slepilu.)

Desilo se jednog surovog nedeljnog predvečerja u Musulu, mart je

munjevito prolazio. Kćer mi je umrla pre nekoliko meseci, bio sam po-
tonuo u bol. Nije mi uspevalo da radim. Počeo sam da pijem. Znao
 26/239

sam da gubim razum. Tog poslepodneva ležao sam u mreži, na širokoj

drvenoj terasi naše kuće na plaži, sa peškirom prebačenim preko sebe.
Barbara Dulsi izašla je iz kuće zagrljena sa svojom sestrom. Nisu me
primetile.
– To je muškarac mog života – rekla je moja žena. – Ali zbog njega
svaki dan umirem. Ne mogu više. Izgubila sam kćerku, a sad gubim i
njega. Volim ga i mrzim istovremeno. Imam želju da ga zagrlim. Da ga
ubijem. Ne znam šta da radim.
– Zagrli ga! – hrabrila ju je Klara Bruna. – Ionako je već mrtav.
– Ne mogu.
– Onda ga pusti. Razvedi se. Ne možeš da toneš s njim. Imaš dve
kćerke o kojima moraš da brineš.
Taj razgovor koji sam slučajno čuo uznemirio me je. Govorile su o
meni. Da sam mrtav. Odlučio sam da na neko vreme odem iz Inande.
Da otputujem. Kad me je žena upitala šta se dešava, bio sam iskren.
Već dugo među nama nije bilo iskrenosti. Iskrenost je skoro ljubav.
Barbara Dulsi nije se usprotivila. Naprotiv. Pomogla mi je da se
spakujem.
Pet dana kasnije sedeo sam na platnenoj stolici u Leblonu, pio
kokosovu vodu i čitao Kucijev roman. Siguran sam da sam čitao Ku-
cijev roman, mada se ne sećam koji, jer kad god pomislim na to po-
podne, setim se jasnih linija brda i sunca koje obasjava pesak, a
svetlost mu je tako bela i hladna kao ona koja pada na stolove za ob-
dukciju ili na gomile mesa u klanici. Da sam, pretpostavimo, čitao
Garsiju Markesa, to popodne danas bi mi izgledalo vlažno, barokno, sa
ekstravagantnim likovima koji promiču vidikom kao brbljivi papagaji.
Kuci je Bur kalvinističkog vaspitanja. Markes latinoamerički mulat
katoličkog obrazovanja. Tamo gde je Kuci stroga sažetost, ogoljenost i
tužna seksualnost, Markes je preteranost, radost i ljupki bes.
Vratimo se platnenoj stolici. Sedeo sam, pio kokosovu vodu i čitao
Kucijev roman kad se oglasio telefon. Javio sam se. Zvao me je Sig-
mundo Indio iz Brazila, stari prijatelj iz Rija, relativno poznat režiser
 27/239

koji je nedavno počeo da snima dokumentarac o položaju portugal-

skog jezika u svetu. Indio je znao da sam u Rio de Žaneiru pa je hteo to
da iskoristi i da uradi intervju sa mnom. Dogovorili smo se za sutra u
devet u Portugalskoj kraljevskoj čitaonici. Došao sam mnogo ranije.
Uvek na dogovore dolazim mnogo ranije. Čak strahujem i da ću umreti
pre vremena. Jednog od ovih dana umreću i zateći ću Gospoda u
pidžami, duge raščupane kose, kako umiva svoje sjajno lice i pere
zube:
– Kog đavola tražite ovde? – Bog je Brazilac. Stopostotni Karioka.
Morate zamisliti njihov izgovor. – Odlazi, momče. Još nije tvoje
vreme.
Tog puta imao sam sreće. Indio je već bio stigao. Hodao je, jako
kašljući, s jedne strane na drugu, kao neki astmatični heruvim,
proveravao kablove, davao uputstva tehničarima, a vreme se protez-
alo, dugo, iznad ogromnih polica sa starim knjigama. Kad me je
primetio, uzviknuo je moje ime, pritrčao i zagrlio me:
– Fantastično, došao je gažo!

(Nemam običaj da koristim reč gažo, ne volim je. Znam da potiče

iz jezika iberijskih Cigana. Oni su gačo zvali one koji to nisu. Kad
čujem tu reč, vidim prljave krčme, debele oznojene muškarce koji
čačkaju zube, prave zlice koji na sajmovima u unutrašnjosti Por-
tugalije prodaju polovnu robu. Neke reči donose sa sobom cele
svetove. Ali ta reč, verujte mi, nije moj svet.)

Indio me uporno zove gažo, pokušavajući da podražava ono što

pretpostavlja da je moj portugalski izgovor. To mi smeta. Rekao sam
mu, stalno mu govorim:
– Ja nemam portugalski izgovor...
Indio ne obraća pažnju na moje prigovore. Gurnuo me je prema cr-
venom kauču, od kvalitetne kože, nalik na pune ženske usne. Objasnio
mi je da taj kauč povezuje. Sve osobe koje je intervjuisao sedele su na
njemu. Indio ga nosi sa sobom gde god ide. Intervjuisao je Majka
 28/239

Silvera, američkog senatora portugalskog porekla, pored Velikog kan-

jona. Intervjuisao je mozambičkog pisca Miju Kota, u savani, dok su se
nekoliko metara odatle u jezeru kupali slonovi. Intervjuisao je por-
tugalsku književnicu Patrisiju Rejs na helidromu Hotela Burj al Arab
u Dubaiju. Intervjuisao je angolskog sociologa Antonija Tomasa u zat-
vorskoj ćeliji u Sao Paulu, okruženog nasmejanim ubicama i sitnim
lopovima. Intervjuisao je kineskog repera Mister Maoa u jednom kas-
inu u Makau i kapverdsku striptizetu u jednom disko-klubu u Ham-
burgu. I svi su sedeli na tom razbludnom crvenom komadu nameštaja.
Indio je bio veoma ponosan zbog te svoje ideje. Bacio je pogled na sat.
– Javljala mi se Kianda – reče. – Doći će.
– Kianda?
– Kianda, pevačica. Verovatno je poznaješ.
Rekoh mu da je ne poznajem, ali setih se neobične noći u Murariji.
Nisam imao vremena da išta više kažem jer je tog trenutka ušla.
Izgledala mi je mnogo viša. Mršavija. Kao crveni ljiljan (Amaryllis bel-
ladonna). Možda sam taj utisak imao zbog dugačke crno-crvene
haljine sa okovratnikom od čipke koji joj je pokrivao vrat. Cipele s vi-
sokom štiklom, bar deset centimetara, izduživale su joj noge. Kretala
se prema nama sigurnim korakom, poljubila Indija u obraz, a potom
mi pružila desnu ruku.
– Drago mi je! Pročitala sam jedan vaš roman, Krotitelj kameleona.
Dopao mi se. Plakala sam čitajući ga.
– Već smo se sreli. Pre pet godina. Sećate li se?
Kianda se namrštila:
– Pre pet godina? Nemoguće. Pre pet godina još nisam postojala...
Nasmejao sam se. I ona se nasmejala. Mislio sam da je zaboravila taj
susret. Indio nas prekide i reče da bi voleo da umesto dva odvojena in-
tervjua snimi razgovor između mene i Kiande. Mogli bismo da razgov-
aramo o važnosti portugalskog jezika u Angoli i o njegovoj važnosti za
naša zanimanja, kao i o odnosu između Brazila i Afrike. Pozvao ju je da
sedne pored mene na taj sramotni kauč.
– Bliže. Morate da mu sednete bliže.
 29/239

Kianda pređe jezikom preko usana.

– Ne mislim da bi bilo bezbedno da sednem još bliže. Ako se još
malo primaknem, ovaj dokumentarac mogao bi se pretvoriti u nešto
drugo.
– U šta?
– Pa, u erotski film, možda čak pornografski. Jedva se uzdržavam da
ne pojedem Vašeg prijatelja.
– Molim?!
– Zubima, naravno. Imam dobre zube.
Sigmundo se zbunjeno nasmešio:
– Nemoj, draga moja. Ne ovde.
– Ali, znaš, film bi tako bio zanimljiviji...
– Ne sumnjam. Ipak mislim da bi bilo bolje da to ne uradiš. Opšte je
poznato da je Portugalska kraljevska čitaonica vrlo konzervativna
ustanova.
Smatrao sam da bi trebalo nešto da kažem, ali ništa mi nije padalo
na pamet. Zrnca prašine lelujala su se u nepomičnom vazduhu.
Vrućina je bila nepodnošljiva. Osećao sam kako mi se košulja lepi za
telo. Srce mi je lupalo:
– Kianda je u Angoli ime božanstva vode – objasnio sam Brazilcu. –
Neka vrsta sirene. Ja sam rođen s deformacijom stopala koja je kasnije
odstranjena. Stari ljudi u Luandi smatraju da oni koji se rode s takvom
prilično retkom deformacijom imaju moć da razumeju jezik sirena.
Tumače sirena zovemo kilambas.
– Znači ti me razumeš? – izazivala me je Kianda.
– Nisam potpuno siguran...
– Mogli bismo tako da započnemo – brzo ju je prekinuo Indio. – S
razumevanjem i nerazumevanjem. Da li smo, kao što se tvrdi, osuđeni
na to da se ne razumemo premda govorimo istim jezikom, ili se,
naprotiv, sve više približavamo jedni drugima?

Znate li šta je kod Bartolomea na mene ostavilo najsnažniji utisak

kad smo se upoznali? Sigurnost. Sigurnost s kojom se kreće i govori.
 30/239

One noći u Murariji, u Lisabonu, kad sam ga prvi put videla, imao je
dugu kosu, dugačke pletenice koje su izgledale kao da su u svađi. Taj
stil je, priznajem, takođe ostavio utisak na mene. Pobuna. Pomislila
sam: Gospode, kakav muškarac! Ali ništa nisam rekla. A onda je Bar-
tolomeo počeo da govori, što me je učinilo nervoznom. Mi Angolci
negujemo aroganciju smatrajući je vrlinom. Mešamo ponos i arogan-
ciju. Ništa mi ne smeta kao to. Bartolomeo je poveo neki idiotski
razgovor o tome kako je afrička muzika superiorna nad brazilskom.
Kritikovao je brazilsku muziku...
Kako je kritikovao?
Površno. Govorio je loše o bosa novi. Ne sećam se najbolje šta je
tačno rekao. Ali se sećam nečeg drugog. Nečega što mi je istinski prija-
lo. Jednog momenta pogledao me je u oči i rekao mi:
– Moji prijatelji smatraju da podsećate na Bili Holidej, A ja, dok Vas
slušam, zaboravim na Bili Holidej.
Moj otac obožavao je Bili Holidej. Uostalom, i sad je obožava. Rasla
sam slušajući je. Mislim da sam uz nju naučila da pevam. Na početku
karijere, kad sam objavila prvu ploču, ljudi su stalno govorili da sam
reinkarnacija Bili Holidej. Afrička Bili Holidej. Bilo ih je koji su na
koncertima padali u trans vičući: Bili, Bili! Mislili su da sam, na neki
način, preuzela njen duh. To mi je smetalo. Želela sam da budem ja, ali
nisam znala kako. Otvarala sam usta i uspevalo mi je samo da budem
ona. Počela sam da je mrzim. Istovremeno sam je i volela i mrzela, is-
tim intenzitetom.
Hteli biste da znate kako sam se pronašla?
Hteli biste da znate kako je nastala druga ploča?
Ah, to je tajna koja zanima sve kritičare.
Ne, neću sada da govorim o tome. Nisam došla da bih o tome govor-
ila. Neka to ostane za drugi put. Govorila sam o tome kako sam upozn-
ala Bartolomea. Kad smo se, posle pet godina, ponovo sreli, nije više
imao pletenice. Bio je stariji i još lepši. Dobro mu je stajala patnja.
Nekoliko meseci pre toga on i njegova žena izgubili su kćerku.
 31/239

Ne mogu čak ni da zamislim koliki je bol kad se izgubi kćerka. Ne

želim da imam decu. Za stvaraoce je roditeljstvo višak. Dovoljno je da
vidim svoje roditelje kako stare pa da osetim teskobu. Posadila sam
dve palme u dvorištu roditeljske kuće i jednu zovem Fineza, a drugu
Luka. Nadam se da će one biti pored mene i kad mojih roditelja više ne
bude.
Ah, da, u pravu ste, pričali smo o Bartolomeu. Kad smo se ponovo
sreli, u Rio de Žaneiru, na snimanju nekog dokumentarnog filma o
portugalskom jeziku, imao je veoma kratku kosu i nosio je kapu,
izgledao je kao neki stari gusar, sa povezom preko levog oka. Nedavno
su izgubili najmlađu kćerku i na Bartolomeu su se videli tragovi bola.
Od njega je postao zreliji. I sedeo je tamo, u poštovanja dostojnom am-
bijentu Portugalske kraljevske čitaonice, čekajući da ga prožderu
ženska usta. Pitala sam reditelja tog dokumentarnog filma da li je to
omaž brazilskom kanibalskom pokretu. Rekla sam mu da bih volela da
budem ta usta. Izvinite, katkad pričam gluposti, ali želim da sve znate.
Mislim da imate pravo da znate sve. Iste te noći izašla sam s dve pri-
jateljice, otišle smo u jedan bar u Leblonu, mnogo sam popila, i posle
nekog vremena prijateljice su počele da me nagovaraju da ga pozovem.
Nisam ga pozvala, nedostajalo mi je hrabrosti, ali sam mu poslala por-
uku na mobilni telefon: „Odgonetni me ili ću te proždreti.“ Napisala
sam i adresu bara i posle pola sata, ako je prošlo i toliko, Bartolomeo
je došao.
3. UPOZNAVANJE SPOREDNIH LIKOVA. DA JE OVO
POZORIŠNO DELO, IZAŠLI BI NA POZORNICU,
PREDSTAVILI SE I ISPRIČALI NAM SVOJU PRIČU.
ČITALAC ĆE PRIMETITI DA SE TE PRIČE PREPLIĆU.
BACAJU SVETLO JEDNA NA DRUGU

1. HLADNOKRVNI, UMBERTO ŠITEKULO I CRNI ANĐELI

Noć je oživela, sva uzburkana, propadala je u visine zajedno sa za-

glušujućim lepetom krila. Crno dugačko perje narednog jutra padalo je
na crvenu zemlju i zelenu travu. Hodali smo udolinama već danima po
opustelim poljima skupljajući ta pera. Hladnokrvni je verovao da od
njih može napraviti velika krila uz pomoć kojih bi mogao da poleti.
Verovatno je negde pročitao priču o Ikaru. Napravili smo krila po
njegovim upustvima, od perja, žice,katrana i kartona. Hladnokrvni je,
vezavši ih za leđa, tako šetao po gradu prerušen u anđela. Rat je počeo
nekoliko nedelja posle. Sećam se Hladnokrvnog, golog do pojasa, sa
ogromnim crnim krilima, tamnim naočarima i kalašnjikovom preb-
ačenim preko ramena. Sećam se kako je igrao dok je grad goreo.
Ponekad sam razmišljao o pticama. Odakle li su samo došle? Upitao
sam Hladnokrvnog. Heroj je zatresao krilima:
– Ptice su ptice, pio. Predviđene su za preletanje.

(Pio su u vreme socijalizma nazivali decu. Deminutiv od pionir. I

ja sam bio pionir, marširao sam s drvenom puškom na ramenu i
pevao: „Umreću u Angoli / s puškom u ruci. / Sahrana će s po-
vorkom biti / granata će biti moj grob. “)
 33/239

Hladnokrvni je bio toliko ispunjen prezirom da je prezirao čak i

Boga. Objasnio mi je: „Ne verujem u sveprisutne face.“ Prema njego-
vom mišljenju, hrabrost se ogleda u tome da uvek budeš na jednom
mestu. Bilo mu je šesnaest godina, dve više nego meni, ali delovao je
mnogo stariji. Pronašao je smrt trećeg dana rata. Ubio ga je tip koji se
zvao Umberto Šitekulo, bivši pitomac semeništa, kasnije ministar za
poljoprivredu i profesor tropske poljoprivrede na nekom fakultetu na
severoistoku Brazila. Šitekulo je živeo u Brazilu dvadeset i nešto god-
ina. Nikada nije bio u šumi i niko ga ne bi mogao ni zamisliti sa
puškom. Izgledao je kao da ga je isklesao Đakometi, vrlo visok i
ćoškast, stopala kao u slona vukao je za sobom dok je hodao.
Hladnokrvni je video Umberta na televiziji kako napada predsed-
nika za vreme izborne kampanje i ispunio ga je podmukli bes. Znao je
da stanuje u jednom stanu u Maiangi sa još dvojicom opozicionara i
rešio je da ode kod njih. Nije imao sreće. Umberto ga je primetio kako
dolazi (znao je ko je on) predvodeći vojsku pijanih tinejdžera, pozvao
ga je po imenu i opalio. Prvi metak otkinuo mu je krilo. Drugim mu je
prostrelio grudi.
Pala je noć. Pale su i mnoge druge, na stotine, prepune zvezda i
mrkle samoće. Mnogo godina kasnije, u nekom baru na Ostrvu, jedan
prijatelj pokazao mi je mršavu siluetu nagnutu nad šoljicom kafe:
– Sećaš li ga se? Umberto!
– Ko?
– Umberto Šitekulo! Onaj koji je ubio Hladnokrvnog!
Video sam starca sede brade. Retka bezvoljna brada osvajala mu je
obraze nestajući na istaknutim jagodicama. Sitne tužne oči bile su
usađene u tkivo kao dijamanti u mrko blato. Sedeo je sam. „Priča se da
voli četrnaestogodišnjakinje“, dodade moj prijatelj sa prezirom. Ustao
sam, prišao mu i pitao mogu li da sednem. Umberto mi pokaza praznu
stolicu. Seo sam. Ćutali smo, obojica. Najzad sam se osmelio da ga pit-
am za ono tragično predvečerje. Sve mi je ispričao. Nespretno sam
 34/239

primetio da je Hladnokrvni umro kao heroj. Umberto me kaznio

pogledom:
– Umiranje nikad nije herojski čin, pišče, herojski je nastaviti da
živiš – uzdahnuo je. – Znate, to je bio nesrećan slučaj. Nikad pre toga
nisam u ruci imao vatreno oružje i bio sam užasnut. Probajte da zam-
islite kako smo se osećali, nismo spavali tri dana i dve noći, i znali smo
da naše pristalice ubijaju po gradu. A znali smo i da će oni, pre ili kas-
nije, doći, da će doći...
– Šta se onda desilo?
– Hladnokrvni je pao, a ostali su pobegli. Nekoliko minuta posle
toga pojavila se grupa vojnika. Odveli su nas u kasarnu, vezanih ruku.
Lisice, užas! Što više pokušavaš da se oslobodiš, sve više se utiskuju u
meso. Ne znam kakvi su ti ljudi koji se zabavljaju izmišljajući takva zla.
Ostalo znate. Živeo sam osam meseci na državni račun. Posle šest
meseci tamničar je došao da mi čestita. Predsednik me je postavio za
ministra šumarstva. Dva sledeća meseca obavljao sam tu dužnost iz
zatvora, a onda su me najzad pustili.
Jedno crno pero sletelo je na sto. Podigao sam pogled, ali nebo je
bilo mirno, ispražnjeno, ogromna blistava plava pustoš.
Umberto Šitekulo uzeo je pero i stavio ga u džep košulje.
– Stalno se dešava – reče. – Otkad sam ga ubio, svakog dana nađem
jedno crno pero. Čuvam ih. Imam ceo sanduk pun ovakvih crnih pera.
– Zašto ih čuvate?
– Zašto? Mislim da ću jednog dana i ja napraviti krila. Moram da
naučim da letim.
– Ta vremena su prošla.
Umberto se složio lako klimnuvši glavom:
– U pravu ste. Sve se promenilo, čak i prošlost.
– Prošlost pogotovu. Prošlost se menja u skladu sa sadašnjošću. Šta
ste mislili? Ne može se izgraditi nova budućnost a da se pre toga ne
promeni prošlost. Ne izbegavaju neki ljudi danas da sednu sa Vama
zato što ste se borili protiv revolucije. Nego zato što nas podsećate na
to da smo mi bili revolucionari.
 35/239

Nedavno sam ga ponovo video. Ili mi se učinilo. Lila je jaka, teška

kiša, šibajući prozorska stakla. Gledajući kroz prozor svoje radne sobe
na četrdeset sedmom spratu Termiteire, najviše zgrade u Africi i dvan-
aeste u svetu, ugledao sam krhku senku, visoku i mršavu, kako maše
krilima na terasi zgrade preko puta. Na balkonu radne sobe držim
teleskop sa foto-aparatom. Volim da posmatram zvezde. Još više volim
da gledam kako ljudi noću žive, da ih posmatram kroz osvetljene pro-
zore stanova. Šta očekujete? Pa ja sam pisac. A pisci su, po svojoj pri-
rodi, posmatrači. Uradio sam desetak fotografija tog krilatog čoveka.
Ličio je na staru srednjovekovnu vodorigu koja bdi nad gradom. Posle
dve sedmice, usred noći me je probudio daleki zvuk, ličio je na
prigušeni plač, i kad sam se približio prozoru, video sam na istoj onoj
terasi ne jednog, već šest crnih anđela. Nebo je te noći bilo čisto. Ogro-
man okrugao mesec pobednički se nadnosio nad grad.

2. ISAV I JAKOV

Jedne noći, pre desetak godina, otvorio sam vrata lifta u svojoj zgradi i
u njemu ugledao dva brižljivo nameštena krevetića. Na jednom zidu
lifta bila je okačena slika Bogorodice, pored nogu joj je bio zmaj, a na
naspramnom zidu fotografija repera 50 Cent, golog do pojasa, sa
teškim zlatnim krstom preko glomaznog, volovskog vrata, koji drži
pištolj uperen u glavu Bogorodice. Na krevetićima su ležala dva
podudarna, majušna dečaka. Na jednom su bile lanene bermude i lepa
havajska košulja, a na drugom elegantno tamnoplavo odelo, roze
košulja i tanka crna kravata. Zbunjeno sam ih pozdravio:
– Izvinite – jedva sam procedio. – Zar ovo nije lift?
Mladić u plavom odelu s poštovanjem mi se osmehnuo:
– Bio je, čiko. Sad je soba.
Drugi je, zabavljajući se, potvrdio:
 36/239

– Nekad se dizalo i spuštalo. Sada se samo spušta, pa bi se pre

mogao nazvati spuštalo. Aparat izmišljen za one koji u životu nam-
eravaju samo da se spuštaju.
– Nemoj tako, Isave! – reče mu drugi. – Sreća je da smo uspeli da
iznajmimo ovaj mali prostor. U našoj divnoj prestonici sve je na
umoru.
Isav i Jakov dugo su radili za nekog Indijca, krojača. Bili su mu po-
moćnici, ali im je krojač ubrzo, kad je shvatio koliko su inteligentni i
talentovani, počeo davati i teže zadatke. Ali, on je, nažalost, umro,
sinovi nisu nastavili njegov posao, a dvojica braće, koji su inače spavali
u krojačkoj radionici, preko noći su ostala bez posla, novca i krova nad
glavom.
Ta priča blizanaca ostavila je na mene jak utisak. Snimio sam o
njima kratki dokumentarni film: o tome kako spavaju u liftu, kako
traže posao, razmenjuju ideje o modi i o dizajniranju odeće. Nedelju
dana posle prikazivanja u Portugaliji (prvo je prikazan u Angoli),
Jakov je pokucao na moja vrata. Pozvao sam ga da uđe. Euforično je
skakutao, kao zečić. Neki studio u Lisabonu zainteresovao se za njih.
Godinu i po kasnije Kongo tvins već je bila registrovana marka sa zn-
atnim uspehom u bizarnom svetu mode. Kianda ih je upoznala u to
vreme. Jakov je često govorio da su je oni otkrili. Naravno da nisu, ali
mnogo su joj pomogli.

3. BENIGNO DOS ANŽOS NEGREIROS I BARBARA DULSI

– Vojna inteligencija, dozvolite mi taj oksimoron, odigrala je veoma

važnu ulogu u porazu bratskog nam neprijatelja.
Zahvaljujući prvom oksimoronu (a i drugi je pomogao), general Be-
nigno dos Anžos Negreiros postao mi je simpatičan. Upoznao sam ga u
Budimpešti dok smo se obojica znojili u vrelini i blago mirisnoj težini
 37/239

vazduha jednog raskošnog turskog kupatila. Kasnije sam saznao da

Benigno od mladosti gaji strast prema oksimoronima, kao i prema
svim vrstama paradoksa i igre rečima. I ja sam imao tu strast. Ispričao
mi je da je pre pet godina odlučio da provede nedelju dana u Budim-
pešti samo zbog toga što je naleteo na taj toponim.
– Vidite: Budim i Pešta. Dva grada odvojena jednom od najmuzikal-
nijih reka.
A oda su mu se dopala turska kupatila pa se svake godine vraćao u
Budimpeštu da odmori telo i duh. Tog poslepodneva obratio mi se na
lošem i tvrdom engleskom:
– Hot, hm? Very, very hot! But in my land, much more hot...
Nešto kasnije rešili smo zabunu i već smo pričali na portugalskom,
iznosili poverljive pojedinosti i smejali se kao da se odavno pozna-
jemo, iz dalekog predgrađa jednog srećnog detinjstva. Iste večeri sreo
sam ga u restoranu u kome su imali samo nojevo meso. Društvo su mu
pravile dve visoke devojke, skoro identične, za koje je rekao da su mu
kćerke: Barbara Dulsi i Klara Bruna. Nije mi dugo trebalo da shvatim
da je svaka od tih bliznakinja oksimoron, sama za sebe, a i u odnosu
jedna prema drugoj. Barbara je bila slatka, blistava i otvorena; Klara
mračna, pomalo gorka, okružena nekom teškom tajnom.
Benigno dos Anžos Negreiros uvek je bio „čovek vlasti“. Kao zag-
riženi marksista lako se prolagodio liberalnoj ekonomiji, ali za razliku
od svojih drugova iz borbenih redova, nije negirao prošlost. Danas je
uspešan biznismen koji se bavi eksploatacijom dijamanata, nekretnin-
ama i poljoprivredom.
– Ja sam socijalkapitalista – kaže svakome ko se začudi kad ga čuje
kako istovremeno brani pokojnog Fidela Kastra i „koka-kolu“. – U
slučaju zemlje kao što je naša, koja je postigla nezavisnost bez visoke
buržoazije, kapitalizam smatram srećnim putem u socijalizam. Ali de-
mokrata nisam. Demokratiju prezirem. Demokratija je besramna.
Benignov otac, državni službenik, rođen na ostrvu Sao Tome, tvrdio
je da je rođak portugalskog slikara Almade Negreirosa. Benigno, kao
Almadin rođak, voli da šokira. Kada je neki lokalni nedeljnik objavio
 38/239

spisak sto najmoćnijih poslovnih ljudi u zemlji, pripisujući mu da

poseduje petsto miliona dolara, pojavio se na televiziji vičući:
– Nemam petsto miliona! Imam mnogo više! Ta pogrešna informa-
cija može da mi nanese štetu u odnosu sa poslovnim partnerima.
Optimizam mu je legendaran. Jednom, pre mnogo vremena, pri-
likom posete Huambu, pokazao sam mu, sa tugom, oronule kuće. St-
abla izbušena mecima. Izgovorio sam:
– Oko nas sve umire.
– Tačno – složio se. – Ali se takođe sve i ponovo rađa.
I pokazao mi je žute cvetove koji su virili veselo iz pukotina na
zidovima kuće. Zelenu travu koja raste iz asfalta, decu koja su se igrala
u olupini tenka, dečji smeh koji je potisnuo svu gorčinu. Nekoliko sati
kasnije ukazao sam mu na noć koja se šćućurila u dvorištima. A Be-
nigno mi je pokazao zvezde.
Kad se udavala Klara Bruna, imao je ideju da obnovi bal iz 19. veka u
Utvrđenju Svetog Mihovila. Svi su došli odeveni po modi tog vremena.
Mladenci su se pojavili u raskošnoj nosiljci koju je osam robova golih
do pojasa nosilo na ramenima. I ja sam bio tu, s kamerom, unajmljen
da snimam svečanost. Naravno, bila je tu i Barbara Dulsi.
Još uvek sam bio u braku sa Merengi, svojom rođakom iz prvog
kolena, kćerkom jednog majčinog brata, generala N’Gole. Oženio sam
se njome kad je zatrudnela sa mnom i kad mi je ujak u glavu uperio
„magnum“. Brak nam se zasnivao više na međusobnoj mržnji nego na
ljubavi. Shvatite me, nemam ništa protiv. Mislim da mržnja može da
postane trajnije osećanje nego ljubav. A smatram da je važno za in-
stituciju kao što je brak da počiva na trajnim osećanjima.
Još nešto: jedina žena koja na toj zabavi nije bila maskirana u veliku
damu iz 19. veka bila je Barbara. Hodala je među tom lažnom raskoši u
vrlo izlizanim farmerkama i beloj majici sa bretelama, kao neki mudri
anahronizam (Benignu bi se dopao oksimoron). Prišao sam joj:
– Može li se znati kog đavola jedna žena kao što si ti radi u Luandi, i
to usred 20. veka?
 39/239

Probajte da zamislite scenu. Čvrsti zidovi utvrđenja obloženi tradi-

cionalnim keramičkim pločicama (hoću reći tradicionalnim kopijama
jer su originalne odavno izgubljene) na kojima su prikazane flora i
fauna zemlje: nosorozi, slonovi, nojevi, džinovski baobabi. Na
dugačkim stolovima stolnjaci od čipke. Livrejisana posluga. Gospoda u
smokinzima i sa cilindrima. Primetio sam i jednog, vrlo mršavog i
štrkljastog, sa lažnim monoklom na desnom oku. Dame su šetale
šuškajući blistavim dugačkim haljinama. Sve tako lažno i lako naivno
autentično – mogao bih reći, da bih još jednom udovoljio svom tastu,
„tako lažno istinito“ – da su mi od ganutosti pošle suze. Šta biste hteli?
Ja volim kič.
Barbara se umiljato smešila:
– Ovo nije zemlja, dragi moj, ovo je cirkus frikova.
Nedelju dana posle toga rastao sam se s Merengi. Tri meseca kasnije
venčao sam se sa Barbarom Dulsi Alvis Negreiros u Crkvi Nazaret.
Verujte mi, bio sam zaljubljen.

4. LULU BANZO POMBEIRO

Pet-šest godina Luis Banzo Pombeiro, zvani Lulu Banzo, bio je pop-
ularniji od Kiande. Pamtim ga još iz vremena kad je i sam pevao.
Nikad nije imao bogzna kakav glas, ali je vrlo strastveno izvodio rit-
move merenge i bolera. Bio je autor bednih rima i jednostavne za-
vodljive muzike koji se šire poput epidemije i koje bi, uostalom, tako
trebalo i tretirati. Dok ovo pišem, prisećam se jedne njegove pesme,
počinjem da je pevam i znam da neću moći ceo dan da je se otresem,
ući će mi i u san kad legnem, a možda će me opsedati i sutradan.
Ukratko: Lulu Banzo bio je relativno uspešan.
Kianda nije imala ni petnaest godina kad je počela da peva u Luluo-
vom bendu, kao članica hora. Znači, pre nego što sam je one noći video
 40/239

u Murariji, verovatno sam je nekoliko puta, silom prilika, čuo na radiju

ili slušajući muziku kod nekog prijatelja. Ne sećam se. Lulu se nije ško-
lovao. On potiče iz porodica koje su jednom nogom na asfaltu a
drugom u luandskom predgrađu. Jedna noga obuvena, druga bosa.
Moja majka voli da napomene da je pre nezavisnosti većina ljudi
hodala bosa. Danas svi imaju cipele. Dobro poznajem Luandu, njen as-
falt i njena predgrađa. Putovao sam po celoj zemlji, bio sam u Dundu,
u Andulu, u Lueni, u Foz do Kunineji. Bio sam u Mbanzi Kongu i u
Ćibiji. U Kabindi i u Onkokui. I nikad nisam video bose ljude, jedino
decu. Za moju majku to je prva pobeda nezavisnosti. Kuka to zove
dostojanstvo.
Još moja baka umela je da surovo precizno definiše likove kao što je
Lulu Banzo Pombeiro: „Neki ljudi uvek izgledaju kao da su bosi, čak i
kad su dobro obuveni.“

5. MOUŠI ŠABA I TERMITEIRA

Mouši Šaba, likovna umetnica i organska arhitektkinja – ili obrnuto.

Kaže da je rođena u Sao Salvadoru u Kongu, kao kćer dvoje bolničara,
malo posle postizanja nezavisnosti. Verovatno je studirala u Napulju
ili u Parizu, a potom radila u Indiji s Lori Bejker. Nikad nisam uspeo
da proverim nijednu od tih tvrdnji. O Moušinoj prošlosti, bar do mo-
menta kad se iskrcala u Luandi, više je pretpostavki nego činjenica.
Ponekad mislim da je samu sebe izmislila kao deo nekog umetničkog
projekta. U glavnom gradu, kao pala s Marsa, pojavila se 2008. godine
i odmah je postala glavna vest. Otprilike u to vreme dala je da se
napravi stotinak čokoladnih vojnika, u prirodnoj veličini, i rasporedila
ih je oko zgrade Parlamenta i Predsedničke rezidencije. Potom je
pozvala narod da pojede vojnike, što je narod, sa velikim apetitom, i
uradio. Vojnici koji su ostali nepojedeni istopili su se na suncu. I pored
 41/239

velikog uspeha svojih projekata, Mouši živi povučeno. „Mouši Šaba ne

postoji – to je grupa izraelskih umetnika i arhitekata“, jednom pri-
likom je objavio jedan od naših najgorih nedeljnika. Ja znam da
postoji, da je osoba od krvi i mesa, jer svakog dana s njom razgovaram.
Komšije smo. Mouši je projektovala Termiteiru. Živim na četrdeset
sedmom spratu. Ona živi na četrdeset osmom. Termiteira je visoka
trista pedeset metara, a, osim toga, pod zemljom su i mnogobrojne
galerije. Podseća na pravi mravinjak. Za kontrolu unutrašnje temper-
ature bez potrošnje energije koristi tehniku termita.
Nažalost, nije sve ispalo kako je predviđeno. Mnoge stambene i
poslovne zgrade građene su u isto vreme kad i ova, kao i mnogi kon-
dominijumi2 na jugu Luande i u Bom Žezusu. Kad je zgrada pro-
jektovana, još uvek je bila velika nestašica stanova, naročito onih za
novu buržoaziju. Sem toga, to je bilo i vreme naftne groznice.
Petosobni stanovi koštali su dva miliona dolara, a bili bi prodati još
pre nego što bi zgrada bila završena. A onda se, krajem naftnog peri-
oda, naglo pojavio višak ponude, i tržište je zamrlo. Firma koja je
gradila Teriniteiru morala je da snizi cene. Tako danas taj prostor dele
bogati i siromašni, kao i napolju, na ulici, s tom razlikom da ovde i
bukvalno živimo jedni iznad drugih – što su ljudi bogatiji, to su na
višim spratovima. Mnogi liftovi ne rade. A ispred onih koji rade stoje
naoružani čuvari jer su namenjeni isključivo visokoj buržoaziji.
Podzemne galerije, u kojima bi trebalo da budu garaže, radionice,
vežbaonice, prodavnice, okupirali su marginalci svih vrsta i beskućn-
ici: džankiji, lolite, sitni lopovi bez budućnosti, ratni invalidi, deca-
čarobnjaci. Žive tu u potpunom mraku, kao pacovi. Jednom sam došao
kod Mouši dok je gledala dokumentarni film o Termiteiri u maloj ali
udobnoj bioskopskoj sali koju je napravila u svom stanu. U tom filmu
intervjuisali su nekog ogromnog tipa, sa užasnim ožiljkom na licu,
koga su svi zvali Kralj. Imao je široke bakarne narukvice. Za pojas mu
je bila zadenuta mačeta. Iza njega je, u nervoznoj luandskoj noći, kao
 42/239

veliki svemirski brod koji je upravo pristigao s neke daleke planete,

svetlucala Termiteira.
– Vidi taj kontrast – zacvilila je Mouši. – U ovoj zemlji arhaična je i
budućnost.

6. FRUTUAZO LITAO, NAZVAN LETEĆE PRASE

Kao i mnogi angolski piloti, Frutuazo Litao, pre nego što je uspeo da se
demobiliše i da se priključi civilnoj avijaciji, bio je vojni pilot. Godine
1985. optužen je da je krijumčario dijamante i osuđen na šest godina u
Kazneno-popravnom domu u Bentiabi. Odležao je tri. Danas ima
vlastitu avio-kompaniju Flaing pig, čiji je znak krilata svinja. Vlasnik
je i još nekoliko preduzeća koja se bave eksploatacijom rudnika, za-
štitom i trgovinom na malo. Uporno ističe da je bio nedužan, da je
žrtva zamke koju mu je namestio neki ljubomorni muž. Ne žali zbog
godina koje je proveo u zatvoru:
– Desilo se u pravo vreme – tvrdio je. – Bentiaba je moj fakultet. Za
te tri godine naučio je sve što treba znati o dijamantima. Tamo je
upoznao i većinu svojih sadašnjih saradnika. Ako je verovati legendi,
Frutuazo Litao obogatio se kad je uspeo da proda jedan crni dijamant.
Sećam se, sreo sam ga, prilično pijanog, na nekoj zabavi, i pitao ga
da li je to tačno. Tajanstveno se nasmešio:
– Crni dijamanti vrlo su stari, više od tri milijarde godina. Toliko su
retki i stari da neki naučnici smatraju da su došli iz svemira. Možda su
dospeli na Zemlju sa meteorima.
– Shvatam, ili sa letećim tanjirima. Znači, ono što si prodao poklo-
nio ti je neki vanzemaljac?
Frutuazo se pravio da ne primećuje ironiju. Ponovo se nasmešio.
Vlasnik kompanije Leteće prase blag je, na sve spreman, i poznat po
tome što ne prestaje da se osmehuje. U Bentiabi su ga mučili da bi
 43/239

priznao šta je uradio sa tom pošiljkom dijamanata. Kažu da čak ni tada

nije prestao da se smeši i da bude pristojan.
Nemojte verovati svemu što se priča o meni, prijatelju. Ni ja ne ver-
ujem svemu što pričaju o Vama. Naravno, bili bismo mnogo zanim-
ljiviji kad bi sve što se o nama priča bilo istinito. O Vama se, na
primer, priča da ste ljubavnik pevačice Kiande. Dao bih, s velikim
zadovoljstvom, svoj crni dijamant za tvoju pretpostavljenu crvenokosu
pevačicu. Ah, crvenokosa mulatkinja, strastvena, anđeoskog glasa –
šta bi više jedan muškarac mogao poželeti.?
Nažalost, ne može se trgovati pretpostavkama.
Frutuazo je u Bengieli, rodnom gradu, napravio kopiju kuće kakvu
ima u Luandi. Nameštaj je u obe identičan. Iste su i knjige u obe kućne
biblioteke, složene istim redom, kao i ploče u fonoteci. Tražio je od
jednog falsifikatora da mu izradi savršene kopije slika koje ima u
Luandi i preneo ih je u Bengielu.
– To je vrlo praktično – objasnio mi je. – Odem iz Luande u Ben-
gielu a ne promenim kuću.
Da bi iluzija bila kompletna, zaposlio je dve sluškinje bliznakinje I
dva baštovana blizanca. Jedna sestra je u Luandi a druga u Bengieli, a
Frutuazo ih obe zove istim imenom. Naravno, i vrtlare, s tim da
moraju vrtove da urede na isti način.

7. RAMIRO, UMETNIK, I NJEGOVA SESTRA LEPA MIAO

Barbara Dulsi prva mi je skrenula pažnju na crteže. Prekrivaju cele

zidove, zidove starih napuštenih magacina, kao i svaku manje ili više
ravnu površinu, i urađeni su olovkom, ugljenom ili, ređe, kredom, ali
tada na asfaltu, u manje prometnim ulicama. Po bogatstvu detalja,
vrlo su upečatljivi crteži olovkom. Prikazuju gradske pejzaže. Nema
ljudi ni životinja. Jednog dana prepoznao sam jednu zgradu. Kasnije
 44/239

sam, zahvaljujući filmovima koje sam snimio, zadivljeno shvatio da su

zgrade potpuno verne stvarnim zgradama i da ih umetnik nije gledao
dok ih je crtao. Crtao ih je po sećanju. Recimo, jedan crtež hotela
Mimis prikazuje svih osamnaest spratova, simulirajući bugenviliju,
široke balkone od kovanog gvožđa, sve prozore i čak tačan broj keram-
ičkih leptirova iznad glavnog ulaza. Izbrojao sam svetiljke (dvanaest) i
ružičaste akacije (dvanaest) na Aveniji Mario Pinto de Andrade, gde se
hotel nalazi, i sledio detalje ostalih zgrada, sve do Tropskog pozorišta
– gde se završavaju zid i crtež. Panoramu Avenije Mario Pinto de
Andrade otkrio sam na jednom zidu fabrike cementa, mnogo kilo-
metara dalje, u južnoj Luandi. Raspitivao sam se na ulici o tome ko je
autor tih crteža. Moj stari prijatelj Miki Maus, koji prodaje figurice od
slonovače – naravno, ne samo od slonovače nego i od plastike koja liči
na slonovaču – ispred Palate Ane Žoakine, tvrdio je da je video jednog
visokog, lepo odevenog momka kako na lažnim zidovima zgrade crta
fantastičan pogled na Ostrvo. Miki Maus ništa ne vidi. Slep je. Izgubio
je oči u istom deliću sekunde u kojem sam i ja ostao bez levog oka.
Ipak, pravi se da vidi. Ima dobar sluh. Mnogo razgovara s ljudima.
Može da ispriča svaki detalj onoga što je čuo kao da ga je stvarno
video.
Posle dve sedmice, neka prodavačica umetničkih dela na sedam-
naestom kilometru reče mi da je pokušala da razgovara sa mladićem
koji je pred njom crtao po zgradama Korimbe. Ali on na nju nije
obraćao pažnju:
– Ne čuje, ne govori, samo crta. Verovatno je naduvan.
Jednog nedeljnog jutra naleteo sam, najzad, na mladića kako os-
likava beskrajni zid bloka zgrada u Kažuiru. Slikao je barake. Meni sve
barake izgledaju isto. Bilo da su u Kazengi, u Roši Pintu ili u ma kom
drugom predgrađu Luande. Ali, naravno, već sam pouzdano znao da te
nacrtane barake surovo verno prikazuju istinske modele. Mladić je bio
malo neobično obučen, naročito zato što je bila vrućina: pantalone i
jakna od crnog pamuka, preko jakne plava košulja sa kragnom, a na
 45/239

glavi lep okrugli polucilindar, kao onaj koji je nosio Čarli Čaplin.
Prišao sam mu lagano, sa kamerom, u strahu da se ne uplaši i ode.
– Vi ste veliki umetnik. Mesecima pokušavam da Vas nađem.
Nije se okrenuo ni da me pogleda. U kutiji za cipele koja mu je sta-
jala pored nogu bilo je desetak olovaka raznih veličina, novih i onih
koje su već korišćene. Primetio sam i parčiće ugljena, krede i nož.
– Pratim Vaš rad. – Osećao sam se glupavo zbog njegove
ravnodušnosti. – Snimio sam nekoliko zidova koje ste oslikali. Smat-
ram da ste zaista izvrsni. Izvinite, nisam se predstavio. Zovem se Bar-
tolomeo Folkato, pisac sam i režiser dokumentarnih filmova. Želeo bih
da Vas intervjuišem.
Uzeo sam kameru levom rukom i okrenuo je direktno prema njemu.
Ni tada me nije udostojio pogleda. Samo se još više primakao zidu.
Kao da želi da uđe u svoj crtež. Izvadio sam iz džepa vizitkartu i spus-
tio je u kutiju za cipele.
– Ako budete hteli da razgovarate sa mnom, imate moj broj.
Izmakao sam se nekoliko koraka i snimio ga kako crta. Bio je
decembar, jutro sa širokim bistrim nebom. Peklo je sunce. Ostao sam
dvadesetak minuta, znojeći se pod surovom svetlošću. Mladić je bio
sav mokar, ali ni to ga nije ometalo. Radio je poluzatvorenih očiju,
pažljivo i bez greške, potpuno posvećen detaljnoj rekonstrukciji sveta
– u ovom slučaju, bede u svetu – na zidu jedne luksuzne zgrade.
Iste noći zazvonio mi je telefon. Svež mladalački glas tražio je mene.
Predstavila se kao Miao i reče da je Ramirova, umetnikova, sestra. Nis-
am razumeo.
– Ko?!
– Umetnika! Onoga koji crta grafite. Rekao mi je da Vas je sreo...
– Aha, da! Ali nismo razgovarali.
– Znam. Ramiro ne govori.
– Ako ne govori, kako Vam je rekao da smo se videli?
– Sa mnom govori – kao da se dvoumila. – Sa mnom ponekad go-
vori, ili skoro da govori. Vi me ne poznajete, ali ja Vas znam. Gledala
sam jedan Vaš dokumentarac.
 46/239

– Da li Vam se dopao?
– Da li je to važno?
– Naravno! Nije Vam se dopao?
– Jeste. Zato sada i pričam s Vama. Brat mi je rekao da želite da ga
intervjuišete.
– Da, oduševljen sam njegovim radom. Kako mu uspeva da upamti
sve te detalje?
– Ne znam. Oduvek je bio takav, još kao dete. Ali, nažalost, nećete
moći da ga intervjuišete. Kao što sam rekla, Ramiro ne govori.
– Mogu li da ga vidim? Da pokušam da razgovaram s njim? Da
razgovaram s Vama?
– Mislim da može – kao da je oklevala. – Komšije smo.
– Mi smo komšije?
– Da. I mi živimo u Termiteiri. Na dvadesetom spratu. Stan H.
Pola sata kasnije zvonio sam na vratima stana H na dvadesetom
spratu. Otvorila mi je devojčica bademastih očiju, sa vrlo tankim crn-
im pletenicama koje su joj padale po leđima. Skoro nestvarno biće.
Svetlost je kroz nju prolazila lako, kao kroz svilenu zavesu.
– Izvinite. Hteo bih...
– Ja sam Miao. Uđite, molim Vas.
Ušao sam. Sa plafona je visila sijalica i obasjavala dve stolice u uglu i
staru plazmu koja je stajala na jednoj drvenoj kutiji. Zapazio sam da su
zidovi oslikani crtežima olovkom. Prepoznao sam zgradu Esplendor,
koju je Mouši projektovala za Privatnu mrežu električne energije,i
jedan ružan blok stambenih zgrada u južnoj Luandi koji je građen za
porodice ribara koji su, zbog privatizacije Ostrva Luanda, deložirani.
Miao mi pokaza da sednem na jednu od stolica. Seo sam. Devojčica je
sela na drugu.
– Koliko imaš godina?
– Zašto pitate?
– Zato što bi možda bilo smislenije da razgovaram sa tvojim
roditeljima.
– Nemam roditelje.
 47/239

– Živiš sama.
– S bratom.
– Ko brine o vama?
– Ja brinem o sebi i bratu.
– Ti?! Šta se desilo s vašim roditeljima?
– Nestali su...
– Kako nestali?
– Nestali! – Nestrpljivo me je pogledala. – Hoćete li snimiti film o
Ramiru ili ne?
– Dokumentarni da. Ti verovatno nemaš više od petnaest godina. A
tvoj brat, koliko je njemu, šesnaest?
– Osamnaest!
– On je autističan, zar ne?
– Nije autističan! Samo ne voli da priča sa strancima.
– Razumem. Problem je u tome što smo mu svi mi stranci, je li
tako? Svi ljudi...
– A vi se s tim ne slažete? Svi smo mi stranci jedni drugima.
Možemo koristiti iste reči, ali ne govorimo istim jezikom.
– Koliko ste već sami?
– Trinaest meseci.
– Mili Bože!
– Ne mogu da Vam dozvolim da snimite film. Majka je nestala i os-
tavila nas same. Ako snimite film, odvešće me u sirotište i odvojiti me
od brata.
– Niko tebe neće odvojiti od Ramira – rekoh joj i spustih pogled. U
pravu si. Možda bi te i odvojili. Šta se desilo tvojim roditeljima?
– Otac je poginuo u saobraćajnoj nesreći pre nego što sam se rodila.
A majka ne znam da li je živa. Nestala je.
– Nestala?
– Da, nestala je. Jednog dana otišla je na posao i nije se vratila.
– Čime se bavila?
– Bila je advokatica.
– I nikoga nije zanimalo gde je? Niko nije došao da je traži?
 48/239

– Ne! Rekla sam Vam da nije!...

– Imate rodbinu, naravno, verovatno vam neko pomaže...
– Nemamo. Otac nam je bio Kinez, građevinac, došao je u Angolu da
gradi puteve. Majka je odrasla u institutu časnih sestara. U ratu je os-
tala bez roditelja. Nema rodbine.
Jednog dana, vrativši se iz škole koja se nalazi u istoj zgradi, Miao
nije zatekla majku. Čekala ju je cele noći. U pet ujutru zazvonio je tele-
fon. Javila se. S druge strane – gde li bi bila ta druga strana? –
uzbuđeno disanje, a potom majčin glas koji joj kaže da je neće biti
nekoliko nedelja. Rekla joj je da je novčanik sa kreditnom karticom na
noćnom ormariću u sobi. Rekla joj je PIN. Kao i da ništa ne govori
komšijama, naročito ne policiji. Rekla joj je da mora da brine o bratu i
da nastavi da ide u školu. I tako je u dvanaestoj godini Miao prestala
da bude dete.

8. MIKI MAUS, BIVŠI UČITELJ ANTONIO TABORDA

Kad sam upoznao Mikija Mausa, još uvek se zvao Antonio Taborda, ali
je zbog svog minerskog iskustva i umeća bio poznatiji kao Učitelj.
Učitelj Antonio Taborda radio je u Kunjenu za neku nemačku
nevladinu organizaciju specijalizovanu za demontiranje mina. U feb-
ruaru, u pokladni utorak, u tri posle podne, došao sam s njim do mesta
zvanog Londe, želeći da ga snimam dok čisti jedan deo puta. Učitelj
Antonio poveo je i pomoćnicu, pitomu i pametnu kerušu nemačkog
ovčara zvanu Bejbi. Njen zadatak bio je da njuši. A njegov da opipava.
Zapravo, miner je išao za kerušom, a kad bi ona sela i uspravila se,
počeo bi da kopa s njene leve strane dok ne bi našao minu i de-
montirao je. Dok je radio, improvizovao je rep.
– Ja sam stručnjak za rime i zamke – govorio je smejući se.
 49/239

Sećam se prvih stihova jedne rep-pesme koju je Učitelj Antonio

često pevao dok je demontirao mine:
Zaklinjem se Bogom
I krvavim bizonom.
Izazivaš me,
Vežeš, obuzimaš.
Sutra
Više ništa nemaš.
Padala je kiša. Izgledaio je kao da trava peva od silnog zelenila. Laka
magla iznad puta ličila je na nevestin veo. Zaustavljeni vazduh iznen-
ada je uznemirilo jato grlica. Učitelj Antonio Taborda je čučao, nije još
bio stavio ni zaštitnu masku kad su grlice proletele. Pogledao je u nebo
i nasmešio se. Stajao sam metar i po iza njega i spremao kameru. Be-
jbi, koja je već bila sela pokazujući time skrivenu minu sa svoje leve
strane, ustala je i zalajala. Napravila je dva koraka, i taj trenutak
zanosa i životne strasti ju je i ubio. Eksplozija joj je otkinula glavu i u
istom ludačkom razaranju raznela lice Učitelju Tabordi. Meni se jedan
delić zario u vrat, drugi u rame, bez težih posledica, a treći mi je probio
levo oko. Učitelj Antonio Taborda proveo je mnoge mesece u rehabilit-
acionom centru za invalide u Viani, gde su ga naučili da obrađuje drvo.
Jednog dana neko mu je dao masku Mikija Mausa verovatno za vreme
karnevala – i on je nikad više nije skinuo. Ljudi su navikli na njega
takvog. U svakom slučaju, manje je zastrašujuće nego čovek bez lica. U
rehabilitacionom centru za invalide dali su mu i psa, kerušu crnog lab-
radora koju je nazvao Druga Bejbi. Međutim, kad je postao Miki Maus,
Druga Bejbi postala je Mini. Lep su par.
 50/239

9. ALIPIO ONRADO I GRČKI PONOS

Alipio Onrado duboko je zašao u osamdesete, ali i dalje o životu govori

sa zanesenošću dečaka, a oči mu tako sjaje da su mu bore jedva
primetne. Bio je ribar. Danas sedi za šankom malog bara Grčki ponos,
čijeg su nekadašnjeg vlasnika – Grka po imenu Haralampos ubili pre
nekoliko godina dok je slavio pobedu svoje zemlje nad Angolom u
važnoj fudbalskoj utakmici. Grčki ponos smešten je u oronuloj zgradi
u Kinašišeu, i za njegovim malobrojnim, uvek prljavim stolovima
skuplja se vrlo ekscentrično društvo. To je idealno mesto za mene koji
skupljam priče i posmatram ljude.
Evo, na primer, priče o tome kako je Alipio Onrado, Portugalac iz
Vizija, naučio da pravi svoje nadaleko čuvene kuglice od bakalara. Bilo
je to sedamdesetih godina prošlog veka. Zamislite ribarski brodić
kome je nestalo goriva kako pluta po pobesnelom moru. Telegrafista je
udario glavom u gredu i onesvestio se. Pored njega Alipio je bio jedini
na brodu koji je delimično znao da piše. Onda je seo i napisao, ili de-
limično napisao. Verovatno je napravio bezbroj pravopisnih i gram-
atičkih grešaka jer nijedan brod nije došao da im pomogne. Ali oluja se
stišala. Odjednom je nestalo ogromnih crnih talasa i pred njima se po-
javilo glatko smaragdno ogledalo. Možda se Bog, koji razume čak i ne-
ispravne rečenice, sažalio nad sirotim Alipiom i njegovim drugovima,
pa im poslao mirno vreme. A onda je, pošto je imao mnogo posla,
ponovo zaboravio na njih. Posle dvadeset dana plutanja po najlepšem
moru na svetu, ili po najdubljem božjem zaboravu, Alipio je izveo dva
zaključka:
1. i lepota može biti beskorisna: more bez riba;
2. lepotu možemo da cenimo samo onda kada nam je stomak pun.
Telegraf je prestao da radi; ili je atmosfera prestala da radi, što je u
tadašnjoj situaciji bilo isto. Alipio je ponovo napisao poruku sa poz-
ivom u pomoć, stavio je u flašu, zatvorio je i bacio u more. Flaša se nije
 51/239

odmicala od broda, neprestano ih je pratila kao neko prestrašeno

psetance, a privukla je i druge. Dvadeset šestog dana stotinak flaša
plutalo je oko broda. Neke od njih upecali su mrežama. U njima nisu
bile poruke mornara koji su, poput njih, pali u nemilost mora. Bile su
to – rekao mi je Alipio – poruke s Druge strane: u prvoj koju su otvor-
ili bila je poruka majke njihovog telegrafiste, koja je umrla kad je on
bio dete u nekoj glupoj kućnoj nezgodi. U drugoj je bila poruka jednog
Alipiovog starog prijatelja koji je nestao u ratu u Mozambiku. I tako
dalje, sve poruke ticale su se ribara u tom brodu. Alipio mi je sve to is-
pričao dok smo sedeli za stolom malog bara. Otpio je gutljaj piva.
Nežno je pogledao teškog žutog mešanca koji je spavao pored njegovih
nogu. Protegao se i počeo da čačka zube dok mu je pogled lutao po
prošlosti. Potom je nastavio:
– Eto tak. Kak da je čitavo more bilo puno glasova.
Alipio Onrado pravio je gramatičke greške i kad je govorio. Mrtvi su
od živih u tim porukama tražili neke sitne usluge, da im oproste, izvin-
javali se zbog prošlih događaja, objašnjavali zašto su nekad nešto
uradili. Ribari su bili toliko izgladneli da su jeli te poruke, skuvavši ih
u kišnici. Alipio je sačuvao samo jednu poruku svoje bake u kojoj mu
ona prenosi recept za čuvene kuglice od bakalara i predviđa da će mu
jednog dana, kad Angola bude nezavisna, taj recept biti od velike kor-
isti. Alipio mi je pokazao poruku. Požuteli papir. Malo izbledelo plavo
mastilo. Oteo mi ga je iz ruke pre nego što sam mogao da pročitam taj
tajni recept. Kuglice su divne, verujte: To je recept sa drugog sveta.

10. MAMA MOSINJA

Mama Mosinja dospela je u Luandu tražeći dobrog muža. Imala je

tada osamdeset godina. Dala je u glavnim dnevnim novinama oglas sa
 52/239

svojom crno-belom fotografijom na kojoj je obučena kao Bažanki i

napisala:

Gospođa iz Brazila, finansijski situirana, traži muškarca do

četrdeset godina, visokog, crnog, prijatne spoljašnjosti, koji zna
da vodi poslove i pomalo zna knjigovodstvo, radi braka.

Dobila je petsto pedeset četiri odgovora. Ali nije bila baš

oduševljena. Odluku da traži muža nametnuo joj je jedini muškarac
koga je dotad stvarno volela – Nemac.
– Njegov duh nije mogao da ode svojim putem – objasnila mi je.
Ostao je vezan za mene. Onda me je molio, insistirao je da nadem
muža i da ga oslobodim. Nisam želela da mi muž bude ružan i star.
Došla sam u Luandu jer su mi rekli da se ovde mogu naći lepi, veoma
crni muškarci. Kao ugalj crni.
Kad bi ova priča bila film, mogla bi da započne slikom žene koja tek
rođeno dete stavlja na železničku prugu. Zatim bismo videli mehan-
ičko čudovište kako se pojavljuje u daljini. Gledali bismo ga kako se
sve jasnije pojavljuje i zahuktava, spremajući se da, uz zaglušujući pi-
sak, nasrne na krhko telo. Istog momenta iza žene bi se pojavio visoki
muškarac, daleko, predaleko da bi uspeo da spase dete čak i ako bi po-
trčao. Zato vadi pištolj i uperi ga ženi u glavu:
– Skloni devojčicu! – viče. – Skloni je ili ću pucati!
Žena sklanja dete sa šina i daje ga revolverašu. Voz odlazi. Utapa se
(utopiće se) u prošlost. Tako počinje život Mame Mosinje. Danas joj je
devedeset dve godine, ali lice joj je još uvek glatko i sjajno, veoma
crno. Samo su joj oči umorne. Odgajila ju je baka sa očeve strane.
Gladovala je i trpela zlostavljanje i ponižavanje pre nego što je postala
jedna od najcenjenijih sveštenica kandomblea3 na ritualima u Sal-
vadoru, poznata pod imenom Mama Mosinja.
Zašto se udala?
– Ah, dete, zato što je još gore ne udati se.
 53/239

Rodila je petoro dece. Imala je ljubavnike, ne zbog zabave koliko

zbog toga što je sama bila zabavljena drugim stvarima pa se događalo
iz nepažnje. I tako je, između rituala i kreveta, videla, a nije trebalo ni
mnogo gledati, kako vreme nepovratno odlazi. Jednog dana, kad je na-
punila šezdeset godina, došla je u Korumbu na poziv nekog političara.
Bio joj je potreban vozač i preporučili su joj nekog momka od dvadeset
godina, plavokosog i slabašnog, koji je u taj zagušljivi deo sveta došao
iz Santa Katarine. Na njemu je bilo očigledno sve što je nasledio od
svojih roditelja, nemačkih emigranata: prava zlatna kosa i začuđene
plave oči. Ostalo – malo discipline, ponešto o Brazilu i vozačku doz-
volu – dobio je od vojske.
Mami Mosinji bilo je jasno da bi bilo pametno da ga proveri, pa ga je
te noći odvela u svoju sobu. Momak se pokazao kao nežan, posvećen,
pomalo nespretan ali spreman da uči. Sledećeg dana otišli su zajedno
u Salvador. Jezekilj, zakoniti muž Mame Mosinje, već godinama je
umirao u kolicima. Bio je dijabetičar. Zbog bolesti je ostao bez noge, a
sa nogom je otišao i dobar deo ponosa, ali mu je ostalo dovoljno da se
noću dovuče do sobe u kojoj je spavao Nemac. Mamu Mosinju
probudila je muževljeva vika. Videla ga je kako sedi na podu držeći nož
na belom (veoma belom) vratu svog suparnika:
– Ubiću tog dečaka!
Mama Mosinja otela mu je nož:
– Nikoga ti nećeš ubiti.
Dala je jednu tabletu za smirenje mužu a drugu Nemcu. Nedelju
dana kasnije mladić je već pomagao starcu da se obuče i opere. Vodio
ga je u šetnju. Zajedno su čitali novine na suncu. Sprijateljili su se. Kad
je Jezekilj posle dve godine umro, Nemac je najviše plakao. Na sahrani
su ljudi najviše njemu prilazili da mu izjave saučešće. Mama Mosinja
morala je da ga opomene:
– Pazi kako se ponašaš. Ne zaboravi da sam ja bila njegova supruga.
– Odlično to znam – odgovorio je neutešni Nemac. – I to nam je bilo
zajedničko.
 54/239

U godinama koje su došle nakon toga, Nemac je bio dobar muž i

strastan ljubavnik, romantični zaljubljenik, vozač i knjigovođa Mame
Mosinje, a u isto vreme napredovao je i u komplikovanoj hijerarhiji
rituala kandomblea.
– Za dvadeset godina nikad mi nije izašao iz vidnog polja. – I danas
Mamu Mosinju takne kad god se seti Nemca. – Recimo, na ritualima
bi uvek našao način da stane tamo gde mogu da ga vidim. Nikad nije
tražio ništa zauzvrat. Kad je došao da živi sa mnom, dala sam mu dve
hiljade dolara, u ono vreme to je bilo mnogo novca, ako mu zatreba u
slučaju da ja umrem. Ali umro je pre mene. Kad sam sređivala njegove
stvari, našla sam dve hiljade dolara zamotanih u jednoj fioci.
To se desilo jednog kobnog predvečerja, sa teškim tamnim ob-
lacima, a ako ih nije bilo, onda ih sada ima, jer ja tako zamišljam.
Mama Mosinja otišla je s Nemcem u jednu šumicu u predgrađu Sal-
vadora da obavi neki prigodan ritual. Nemac je sišao u dolinu. Stara
gospođa ostala je u kolima. Odjednom su se iz senke pojavile tri pri-
like. Jedan dečkić strgao joj ie lančiće i prstenje. Ostali su sišli u
dolinu. Odjeknuli su pucnji i napadači su vičuči pobegli. Kad je Mama
Mosinja stigla do Nemca, on više nije bio živ. Majko sveta, luda od
bola potrčala je putem. Umalo ju je zgazio kamion, ali dok je trčala,
čula je glas, pokojnikov glas koji ju je molio da stane:
– Stani, majko moja, ne možeš sada da umreš.
Nije umrla. Postala je ogorčena i skeptična. Počela je da krivi Boga,
a zatim i da poriče njegovo postojanje. Isto tako i oriksai.
– Ah, sinko, ljudi su mi dolazili i ja sam se pretvarala da verujem, ali
nisam ni u šta verovala.
Smatrala je da je nemoguće da postoji bog koji joj je podario tako
lepu ljubav a onda joj je uskratio. Kakav bi bog bio tako pakostan?
U takvom stanju Mama Mosinja je stigla u Luandu. Kandidate za
muževe primala je u kući u koju se smestila, u kojoj je živeo jedan od
njenih svetih sinova, bajanski publicista koji se preselio u Angolu. Prvi
se pojavio jedan mladić od dvadesetak i nešto godina. Izgledao je sim-
patično, iskreno, ali je Mama Mosinja smatrala da je previše
 55/239

simpatičan i previše iskren, pa ga je vratila. Drugi je bo prenizak, treći

predebeo, i tako dalje. Petnaesti koji je seo ispred nje bio je Alipio
Onrado:
– Baš i niste crni – protestovala je. – A ne izgleda ni da imate manje
od četrdeset godina.
– Tačno! – potvrdio je Alipio Onrado. – A i ne vozim, i mnogo
grešim, naročito kad pišem. Ali, vidite, gospođa, pošten sam čovek i
radnik, i spreman sam da Vam uručim svoje srce do smrti.
Mama Mosinja pažljivo ga je pogledala. Videla je kako je iznutra crn
i svečan i pošten u svom muškom srcu. Osmehnula se. Nemac je
mogao da ode bez žaljenja. Našla je muškarca na koga može da se os-
loni i sa kojim će se smejati u godinama koje su joj ostale. Ustala je i
obavestila preostalih dvesta i kusur kandidata koji su čekali napolju,
sedeći na stepenicama i na pločniku, da mogu da idu. Našla je novog
muža.

11. TATA AMBROJZI I NJEGOV LAVIRINT

Dobrih nekoliko godina režirao sam dokumentarni film pod nazivom

Božji lavirint. Film je postigao veliki uspeh.Taj film doneo mi je razne
nagrade na međunarodnim festivalima, dug aplauz kritičara i publike
kao i opštu zapanjenost. Zasluga nije moja, priznajem. Pravi autor tog
filma jeste Tata Ambrojzi. Ja sam samo snimio njegovo veličanstveno,
uznemirujuće i kontroverzno delo.
Kada je Tata Ambrojzi iz Kinšase došao u Luandu, još osamdesetih
godina prošlog veka, zatekao je ulice pune ludaka. Uglavnom su svi bili
borci. Kopali su po kantama za otpatke u potrazi za hranom ili buljili u
vozače svojim praznim, ljutitim i začuđenim pogledima – u zavisnosti
od stepena ludila – kojima su uspevali da izmame nešto sitnine.
 56/239

I tako je Tata Ambrojzi rešio da se pobrine o tim ljudima. Da im da

krov (dobro, ne baš krov), hranu i duševni mir. Tata Ambrojzi
poreklom je iz porodice travara i iscelitelja, i u to vreme imao je nešto
ušteđevine. S onim što je imao i uz pomoć rodbine i prijatelja, kupio je
u predgrađu Luande zemljište i na njemu uzgradio zidove i zidove, vi-
soke i vrlo bele. Dugački hodnici vode do tesnih dvorišta i tu se račvaju
nastavljajući ka novim dvorištima, i tako se beskrajno razmotava ta
vrtoglavost koja blista i rasprskava se pod slobodnim angolskim ne-
bom. U dvorištima sam snimio mišićave muškarce, sasvim gole, sa
obrijanim glavama obojenim u belo, čiji su zglobovi bili okovani de-
belim gvozdenim lancima kojima su bili spojeni sa zarđalim mašinama
i drugim teškim spravama. Taj lavirint zove se centar za mentalno
zdravlje Tata Ambrojzi. I proširio se.
Mnogo je porastao. Danas ugošćuje nekoliko stotina ljudi.

(Glagol ugostiti mogao bi, u ovom slučaju, da se shvati kao ve-

likodušna reč, s obzirom na to da taj lavirint ludaka nema čak ni
krov.)

Centar za mentalno zdravlje Tata Ambrojzi dobija pomoć od Vlade a

podržavaju ga privatne institucije i rodbina okovanih. Vlada šalje Tati
Ambrojziju ne samo duševne bolesnike bez cvonjka koji lutaju gradom
i predgrađima, nego i ponekog spornog disidenta. Kad bi neko isuviše
oštro prozivao političare koji su na vlasti ili govorio o tome da Vlada
nema precizan program i da nema „istinske demokratije“, ma šta to
značilo, to je prema mišljenju naših vođa već bio znak izvesne duševne
nestabilnosti.
I Tata Ambrojzi je porastao. U vreme kad sam ga intervjuisao, bio je
mršav, izduženog lica, retkih brkova koji su podrhtavali nad uvek
tužnim usnama. Nosio je beli vrlo ofucan mantil i oko vrata polomljeni
stetoskop. Pre nekog vremena video sam ga na televiziji i nisam ga
prepoznao. Postao je krupan čovek. Jaki prosedi brkovi sada su preko
celog njegovog oblog lica. Razmeće se pozlaćenim kravatama i
 57/239

glomaznim zlatnim prstenjem na debelim prstima. Primetio sam da su

mu nokti nalakirani. Sav blista. Voditeljka ga je pitala u čemu se met-
ode koje on primenjuje u svom centru za rehabilitaciju duševnih boles-
nika razlikuju od zapadne medicine. Tata Ambrojzi napunio je grudi i
sinuo:
– Znate da u afričkoj tradiciji ne postoji duševna patologija. Ni
patkologija, ni pevcologija, kao ni nojologija, i slične teške bolesti. To
je belačka izmišljotina. U stvari se dešava to da duše naših dragih
pića...
– Dragih pića, pića ili bića?
– Ili to. Duše dragih nam bića ponekad skrenu s puta i skrenuvši os-
lone se na neko živo telo ili se u njega usele, što stvara poremećaje. Ja
samo smirujem duhove. Pokušavam da ih ponovo usmerim na pravi
put. U isto vreme, pomoću trava i drugih narodnih lekova, lečim i
telesne probleme. U Centru za mentalno zdravlje Tata Ambrojzi ne
koristimo hemijske preparate. Samo prirodne proizvode.
– Koji je procenat uspešnosti duhovnih terapija koje se primenjuju u
Vašem centru?
– Sto pet odsto!
– Sto pet odsto? To znači da je od svakih sto pacijenata izlečeno sto
pet?
– Tačno! Nekad i više. Ali nemamo baš uvek sreće da pronađemo za-
lutale duhove, ili naiđemo na one koji ne žele da sarađuju, na
buntovne, pa nam treba više vremena da ih izvedemo na svetlost.
– Koliko vremena?
– Pa, neki ljudi su tamo i više od dvadeset godina, možda i duže...
Isključio sam televizor. Dugo pošto sam snimio Lavirint budio sam
se sa kricima, sanjajući da su me tamo zatvorili i da tumaram hod-
nicima vukući za sobom teške gvozdene lance. Zemlja je tamo crvena.
Beli zidovi, crvena zemlja, plavo nebo u visini. U svojim noćnim
morama video sam kako proleću avioni.
 58/239

12. MALAKIJAS DA PALMA ŠAMBAO

Malakijas da Palma Šambao u stvari i nije baš čovek. Fizički, moralno,

intelektualno mogao bi se smatrati za malo grubu skicu nečega što bi
mogao biti čovek.

(O.K. preterujem, ponekad me zavedu literarnost i gorčina. U

svakom slučaju, lik mi se ne sviđa. Mrzeti ga, mrzeti osobe kao
što je Malakijas, smatram građanskom dužnošću, ali, s druge
strane, lik me fascinira. Fascinira me zlo. Gnusni likovi, kao što
je poznato, literarno su zanimljiviji od plemenitih. Za svakog pis-
ca je izazov da stvori dobar lik koji bi bio literarno zanimljiv.
Setite se na trenutak književnih likova koji su na vas ostavili naj-
jači utisak. Da li ste već razmišljali o tome? U mom slučaju to su:
Ega autora Ese d Keiroša; Nabokovljev Hambert Hambert;
Mandrak Rubema Fonseka; bivši nacistički oficir Maksimilijan
Aue Džonatana Litela. Ne mogu da se setim nijednog lika čistog
srca, osim Snežane. A ona mi nikad nije bila simpatična. Kod
Malakijasa se oseća borba između zla koje likuje i ostataka
mladalačkog idealizma. Mislim da ga to – svest o tome da je doz-
volio da ga iskvare – čini još fascinantnijim.)

Malakijas je rođen pre osamdeset godina u Luandi i vrlo rano počeo

je da piše za novine, prvo nekrologe za Angolski žurnal, a potom poli-
cijske vesti. Često se hvali time da su ga uhapsili još kad je bio dečak.
Prema njegovim rečima, vukao je po tlu portugalsku zastavu. Baš tako.
Vukao je portugalsku zastavu po tlu pa su ga zato uhapsili. Čuo sam ga
jedne noći na nekoj zabavi kako, posle mnogo čašica, priča o tome.
Otac ga je bio prijavio na takmičenje za papirne zmajeve. U okviru
tog takmičenja bile su i mnoge oficijelne manifestacije u čast generala
Kraveira Lopesa koji je tada bio predsednik Portugalije i nalazio se u
 59/239

zvaničnoj poseti kolonijama. Žermano Šambao, Malakijasov otac, sitni

činovnik, predložio je sinu da napravi zmaja u bojama portugalske za-
stave. Sam Žermano kupio je svileni papir, bambusovu trsku, najlon-
ski konac, i pomogao je malom Malakijasu da napravi ogromnog
zmaja-zastavu. Ta krhka rukotvorina bila je vrlo upečatljiva.
„Uzbudljiv prikaz portugalizma“, čuo je Malakijas kako govori jedan
policajac. Nažalost, nije poleteo. Malakijas ga je desetak minuta vukao
po širokom prašnjavom podijumu upravo ispred tribine sa koje ga je
užasnut gledao Kraveiro Lopes. Najzad je neki oficir povikao da neko
treba da ode do podijuma i prekine tu žalosnu predstavu. „Uhapsite
tog teroristu!“ Malakijasa je celo popodne ispitivao jedan islednik,
mlad muškarac koji se, kako je izgledalo, više zabavljao nego što je bio
revoltiran, i koji ga je, kad se smrklo, odveo kući. Pre toga svratili su
do poslastičarnice i on je obojici kupio sladoled. Malo su pričali o fud-
balu. Siromah Žermano bio je mesec dana u zatvoru. Malakijas je očev
bol doživeo kao svoj. Svima priča kako je u četrnaestoj godini optužen
za nacionalizam i zbog toga šest meseci bio u tamnicama PIDE-a.

(U to vreme PIDE jos nije delovao u Angoli. Malakijas gaji prezir

prema anahronizmima. Kad sam mu ukazao na tu grešku, nes-
trpljivo me je pogledao: „Tada nije postojao PIDE? Ako neko sig-
urno nije postojao, to ste Vi! A ako nije postojao PIDE, znate,
postojala je namera.A namera je bitna.“)

Novinar voli da pokazuje ožiljke na desnoj ruci koji su mu ostali

posle mučenja. Zarđala klešta, tvrdi suznih očiju. Te noći, smejući se,
rekao je da su ti ožiljci posledica pada s bicikla.
– Kad sam bio klinac, u mom kvartu kauboja i Indijanaca igrali smo
se na biciklima.Gađali smo se praćkama. Što je to bolelo! Točak mi se
izvrnuo, pa sam, da bih mogao da vozim brže, skinuo kočnice. Jednog
popodneva, dok sam se spuštao pošljunčanom nizbrdicom, čelo mi je
pogodio kamen, izgubio sam ravnotežu, nisam mogao da zakočim, i
poleteo sam. Tako sam sredio ruku.
 60/239

Iste noći kada smo čuli tu priču, hvalisao se da je on sam 1975, na

početku građanskog rata, napisao vest o tome kako su se vođe jednog
od oslobodilačkih pokreta na slavlju gostile ljudskim mesom.
– Radio sam tada skoro dvadeset četiri sata dnevno. Ostao bih sam
u redakciji i smišljao vesti. Jedne noći popušio sam jaku travu, sa os-
trva, dobio sam je od starog prijatelja, ribara, pa sam dobio ideju da
napišem kako su ti likovi kanibali.Vest je upalila. I danas ćete naći one
koji će se zakleti u sve na svetu da smo stvarno u prostorijama tih
slugu američkog imperijalizma pronašli delove kuvanih beba.
Rekao sam mu da je takva kleveta štetna i za sve Angolce a ne samo
za sluge američkog imperijalizma. Pomalo uzbuđeno, dodao sam da
mi se čini da u toj laži ima tragova jedne od najstarijih rasističkih ko-
lonijalnih fantazija. To ga je raspalilo:
– Belouro! Crve bedni! Izmetu praznoslovni!

(Malakijas da Palma Šambao odlikovao se naročito bogatim

rečnikom. Morao sam da pogledam u rečniku šta znači belouro:
regionalizam kojim se u Bragansi, u Trasos Montisu, naziva
ljudski izmet. Kasnije sam saznao da su Šambaovi roditelji
poreklom iz portugalske pokrajine Trasos Montis.)

Tada sam se smejao. Toliko sam se smejao da su mi potekle suze. I

tako sam stekao još jednog neprijatelja. Ništa nam kao smeh ne može
stvoriti neprijatelje.
Malakijas da Palma Šambao prešao je iz Luande u Lisabon nekoliko
meseci posle nezavisnosti – zbog lečenja, kako je rekao – i ostao je
tamo mnogo godina. Pisao je, bez većeg uspeha, za razne novine, kao
glas koji je pokušavao da dovede u ravnotežu loš proračun, skupljajući
za Ministarstvo unitrašnjih poslova informacije o vođama opozicije i o
drugim istaknutim ličnostima angolske zajednice. U zemlju se vratio
posle rata kao direktor nedeljnika O Impoluto. Vlast je te novine kor-
istila da bi progonila disidente. Šambaovi uvodnici postali su poznati
po ekstremnoj brutalnosti, klevetama i naročito po autorovom
 61/239

nepopravljivo vulgarnom rečniku. Tinejdžerima je zabavno da ga im-

itiraju. Može se reći da je Šambao vremenom i upornošću postao sim-
bol nepristojnosti.

13. AMBASADOR PASKAL ADIBI

Jedne od retkih prilika kada je Paskal Adibi pristao da se pojavi u

javnosti, na konferenciji za štampu koja je održana pošto je objavljeno
da je završen jedan od sudskih sporova koji su vođeni protiv njega,
koji je pokrenula Francuska, nekog novinara zanimalo je kakve on sve
poslove ima u Angoli i u svetu. Naš ambasador u Vatikanu slegao je ra-
menima (svojim očima sam to video, video sam kako nemarno, eleg-
antno sleže ramenima) i rekao: „Ja sam poput Boga: svuda sam a niko
me ne vidi. Neki veruju a neki sumnjaju da postojim.“ Savršena defini-
cija. Paskal Adibi počeo je prodajući angolskoj vladi oružje za vreme
najkritičnije faze građanskog rata. Prema jednom uvodniku iz Angol-
skog žurnala koji upravo imam pred sobom: „Zahvaljujući gospodinu
Adibiju zemlja je sačuvala integritet i nezavisnost. Paskal Adibi
pokazao se kao velikodušan i iskren prijatelj angolskog naroda, i an-
golski narod znao je kako da mu zahvali.“ Angolski narod zahvalio mu
je tako što ga je izabrao za ambasadora u Vatikanu. U mnogim ev-
ropskim zemljama izbegao je pravdi zahvaljujući diplomatskom
imunitetu. U već spomenutom uvodniku piše da je Paskal Adibi rođen
u Švajcarskoj, da mu je otac bogati kolumbijski industrijalac a majka
francuska glumica, zbog čega je i postao kolekcionar pasoša. Njegovi
protivnici, koji u Angoli radije ćute, tvrde da je Adibijev otac bio
povezan sa kolumbijskom gerilom i da se obogatio krijumčareći
kokain. Kažu i da je potom u Angoli prodavao mine, da bi kasnije
uvećao bogatstvo poslovima vezanim za demontiranje mina. Adibija,
kao uostalom i većinu velikih angolskih industrijalaca, zanimaju nafta
 62/239

i dijamanti. Pored toga, poseduje i jednu telekomunikacionu kom-

paniju, većinu deonica Nezavisne angolske televizije, pet radio-stanica
i nedeljnik O Impoluto. A najvažnije, savetnik je i blizak prijatelj
predsednice Republike, koja je, uzgred, pre nego što je počela da se
bavi politikom, i radila u jednoj od njegovih kompanija kao direktorka
ljudskih resursa. Neki tvrde da gospođa predsednica ni malim prstom
ne mrdne pre nego što se ne posavetuje sa Paskalom Adibijem.

14. STRAH (I NEKE NJEGOVE VARIJANTE,

STRAHOPOŠTOVANJE)

Dugo sam živeo bez Straha. Pišem Strah ovako, velikim slovom, jer ne
govorim o sitnim strepnjama sa kojima se obični ljudi svakodnevno
susreću: strah od toga da nas ne opljačkaju, strah od toga da nas ne
zaustavi policija baš one noći kad smo popili koju više, strah od toga
da nećemo imati savršenu erekciju, strah od javnog nastupa, strah od
mraka i tako dalje. A ne govorim ni o velikim metafizičkim strahovima
s kojima se čovečanstvo suočava još od vremena kad nam je duša
spoznala metafiziku.
Kad napišem Strah, mislim konkretno na osećanje konstantne
teskobe i nemoći koji muče ljude koji drugačije misle u zemljama u
kojima vlada totalitarizam. Priznajem da dugo nisam ni primećivao da
živim u diktaturi. Otac mi je 1975.poginuo u Huili boreći se protiv
južnoafričke vojske. Dok sam bio dete, ođrasli su mi se obraćali sa
uvažavanjem jer sam bio dete palog heroja. Moja majka Kuka oduvek
je bila u partiji. Bio sam veoma pažen. Ljudi shvate da žive u diktaturi
tek kad mišljenje počne da im se razilazi sa onima koji su na vlasti.
Kad je o meni reč, to se desilo naglo, kao saobraćajni udes. Pre deset
godina.
 63/239

Jednog dana, dajući intervju za neki mali nedeljnik, kakvih je tada u

Luandi bili mnogo, ne razmišljajući rekao sam kako mi je poezija
Agostina Neta uvek bila pomalo iritantna. I još sam dodao: „On je bio
državnik a ne pesnik, za njega je poezija bila samo još jedan vid
bavljenja politikom. Ostavio je nekoliko stihova, i skoro svi su osred-
nji.“ Posle dva dana Malakijas da Palma Šambao objavio je u svojim
novinama O Impoluto zapaljiv uvodnik:

Navodni pisac i režiser Bartolomeo Folkato – čije ime ukazuje na

njegov životni projekat: bar-tolo-meo4 – beznačajni zaostali is-
prdak kolonijalnog fašizma, osmelio se da u javnosti oskrnavi
sećanje na velikog pesnika, besmrtnog vođu angolske revolucije,
dragog oca, koji nam nedostaje i koji nam je svima pokazao put do
zvezda. Jadni kepecu! Tvoj pogled ne dopire dalje od klozetskog
poklopca! Voleo bih da ti mačetom odsečem glavu, ali ti, beznača-
jno govno, nažalost, nemaš glavu! Želeo bih da ti iščupam dušu,
ali ti, otpatku gadni, nikad je nisi ni imao! Sve u tebi nastalo je na
đubrištu i puzi natrag na đubrište, u kanalizaciju, u majčinu
kloaku koja te je nekada stvorila. Pazite, dobri ljudi: Bartolomeo
Folkato je moralni gubavac! Izbegavajte ga!

Tekst je bio dug i prepun uzvičnika da je ličio na bodljikavo prase.

Morao si pažljivo držati novine da se ne ubodeš.
Angolski žurnal, zvanični vladin list, zahtevao je da me zatvore.
Neki profesor prava sa Univerziteta Agostino Neto čak se potrudio da
napiše buntovni esej u kome opravdava moje hapšenje:

Svrha pisanja ne može biti ponižavanje, banalizovanje, ocrnjivan-

je, satanizacija ikona, heroja, mitova, legija anđela, bogova i
božanstava. Agostino Neto rodio se kao kilamba, tumač i vođa
vodenih bića. Kao dete imao je posebne moći pa se zbog svoje pri-
rode morao opirati konvencijama, predvoditi revolucije i šingila-
mentos5. Heroje i božanstva treba poštovati i klanjati im se.
 64/239

Prema njima osećati strahopoštovanje! Mislim da postoje svi

uslovi za tužbu protiv Bartolomea Folkata zbog izdaje domovine,
nepoštovanja nacionalnih simbola i uvrede javnog morala.
Bestidno je udario na kulturnu i intelektualnu tradiciju Angolaca,
što je prekršaj po Članu 420 Kaznenog zakona. Da još uvek
postoji smrtna kazna – koja je, nažalost, ukinuta – autora ovog
groznog zločina trebalo bi staviti uza zid.

Mnogi čitaoci su pisali, i kritikovali me. Naročito mi je u sećanju os-

talo jedno pismo: „Ne možemo prihvatiti uvredljive tvrdnje pisca Bar-
tolomea Folkata, otišao je predaleko! Da je rekao da je poezija
predsednika Neta loša, u redu. Zaista je loša. Alj nazvati je osrednjom
– baš tako, osrednjom – to je već nedostatak poštovanja!“
Tako sam postao pesnički disident. Verovatno prvi pesnički disident
u istoriji. Počeo sam da dobijam anonimne pozive. Javio bih se na tele-
fon, a sa druge strane neki ljutiti glas me je vređao: „Mulatu, zmijski
porode! Izdržaću te!“

(Izdržati je zanimljiv angolski neologizam. Otmeni eufemizam.

Znači da namerava da me ubije a zatim da izdrži propisanu
kaznu. Zmijski porod je stara uvreda koja se upućuje mulatima i
belcima, a koja mi se uvek dopadala. Jednom, u dalekoj bu-
dućnosti, napisaću i objaviti autobiografiju koju ću nazvati
Zmijski porod.)

Ponekad se nije čuo nikakav glas, samo zloslutno disanje. Jednom

su tik uz slušalicu ispalili hitac. Što nije bila baš dobra ideja jer sam
odmah posle toga čuo zvuk razbijenog stakla i ljutiti glas:
– Jebi se, poručniče! Koliko puta sam ti rekao da ovde unutra ne
sme da se puca?
Uvrede i pretnje mogle su se čuti u svako doba. Često i u ponoć.
Setio sam se razgovora koji sam u Budimpešti vodio sa Benignom
dos Anžosom Negreirosom, dva-tri dana pošto sam ga sreo sa
 65/239

kćerkama. Rekao sam mu da mi i one izgledaju kao živi oksimoron.

Živahno se saglasio:
– Mislim, mladiću, da ste u pravu! Devojke su kontradiktorne, vole
se i mrze se, i to uvek na jedan skladan način.
Imitirajući Mađare, odneli smo šahovsku tablu do bazena i odigrali
dugu partiju stojeći dopola u toploj vodi, kao jastozi. Benigno mi je
tada ispričao kako se u živote njegovih kćeri umešao neki meki Por-
tugalac (dopala mi se redundanca), koji je prvo zaveo Klaru Brunu, a
zatim njenu sestru. Portugalac je napravio dete Klari Bruni, zakazao
venčanje i ostavio je da čeka, u venčanici, pred vratima crkve. Nije se
pojavio ni on ni nevestina kuma Barbara Dulsi. Posle šest meseci Bar-
bara se vratila u roditeljski dom, i ona trudna, i ona ponižena, pošto je
i nju ostavio isti Portugalac. Spuštalo se predvečerje dok mi je Be-
nigno, suzdržavajući bes, pričao o tim događajima. Poslednji zraci
dana, teški i iskošeni, padali su kroz visoku kupolu sa vitražima. U
uglovima su se gomilale lokve senki. Voda bazena (bilo ih je više) sada
je bila gušća i tamnija.
– I šta se onda desilo?
Moj budući tast pomerio je lovca, zapretivši mojoj kraljici. Rizičan
potez. Spustio je glas:
– Koliko znate o Strahu?
Uznemireno sam ga pogledao. Na njemu se nešto promenilo, bio je
zanesen, oči su mu blistale:
– Strah je moja specijalnost. Ja projektujem ambijente namenjene
Strahu. Nekoliko godina studirao sam arhitekturu Straha. Završio sam
studije u Moskvi, na trgu Lubjanka. Znate li trg Lubjanka? Ah, kako mi
nedostaje trg Lubjanka! Strah uništava ljude, dragi moj mladiću. Ako
nedeljama živite pod pritiskom, Strah počinje da deluje kao bolest. Na
početku se pokazuje kao stalno prisutna smetnja, kao zubobolja, gla-
vobolja, kao bol koji se nastanio u duši i sve nagriza. Čovek postepeno
počinje drukčije da se ponaša, počinje da uobražava da je u opasnosti.
Postaje paranoičan, gubi volju za životom i pada u depresiju. Postoji
mogućnost i da se ubije.
 66/239

Govorio je mekim glasom. Benigno je skoro uvek bio simpatičan.

Smatram ga čak zastrašujuće simpatičnim. Na trenutak me obuzeo taj
glas, kao s radija, topao i prijatne boje, a kad sam ponovo pogledao u
šahovsku tablu, shvatio sam da sam izgubio partiju.
– Šta se desilo?
General je slegao svojim kršnim ramenima:
– Izgubili ste, pišče. Jadno ste izgubili.
– Ne, ne! Interesuje me šta se desilo s Portugalcem.
– S mekanim Portugalcem? Ah! Siromah,nije izdržao. Skočio je s
vrha Termiteire.
Znači Strah. I Strah je važan lik u ovom mom svedočenju.

15. SAO PAULO DA ASUNSAO DE LUANDA

U vreme kad sam se rodio, Luanda je još uvek koristila svoje lepo i
zvučno hrišćansko ime: Sao Paulo da Asunsao de Luanda. Stara gos-
pođa mulatkinja bila je ponosna na svoje bratske gradove: Havanu,
Sent Luis u Kasamansi ili Sao Sebastio do Rio de Žaneiro. Uostalom,
Brazilci su joj i pomogli kad su 1641. Holanđani iskoristili nepažnju
Španaca i osvojili Utvrđenje Svetog Mihovila. Bio sam svedok toga
kako moj grad postaje afrički grad. Kako se u ponosne zgrade donjeg
grada, iz kojih je kolonijalna buržoazija otišla nekoliko dana pre
proglašenja nezavisnosti, useljavaju beskućnici iz predgrađa. Gledao
sam (te beskućnike) kako u ostavama gaje kokoške, u sobama jariće, i
pale vatre nasred salona sa bibliotekama koje su ostale iza kolonizat-
ora. Kasnije sam video te beskućnike kako napuštaju iste te stanove,
sada ruševne, u zamenu za bogatstvo (neki od njih) ili za nekoliko
novčića (neki drugi), i kako se u njih useljava nova urbana buržoazija
ili iseljenici koji su plaćali zlatom. Gledao sam kako se pod udarcima
čekića ruši lepa Palata Ane Žoakine i kako je zamenjuju imitacijom od
 67/239

lošeg betona, pa sam pomislio da je to metafora novog doba – stari ko-

lonijalni i robovlasnički sistem zamenjen je komičnom imitacijom
otužnih prigradskih dijalekata. Kasnije sam (prekasno) shvatio da u
tome i nema metafore, da je to samo srušena kuća. I mnoge druge su
se kasnije urušile, jedna od njih je predivna tržnica Kinašiksi koju je
projektovao Vasko Vijeira da Kosta, jedna od prvih modernih zgrada u
Africi. Na njenom mestu sada se nalazi ludački besmisao od stakla i
betona.
Zahvaljujući profitu poteklom od nafte sagrađene su visoke zgrade
sa zidovima-ogledalima. A onda je cena nafte pala (bespomoćno se
prostrla po podu, obrušila se) i sav taj sjajni novi svet isto tako našao
se u kolapsu. Više nije bilo novca za pranje ogromnih staklenih ploča,
pa ih je prekrio hrapavi sloj crvene prašine, blata, da bi se na kraju sve
pretvorilo u koru kojoj ni najjači pljusak ništa ne može i kroz koju
svetlost ne prodire. Pokvarile su se i pumpe pomoću kojih je voda
dovođena do najviših spratova. Generatori takođe. Mnogo iseljenika je
otišlo. Zgrade su ponovo zaposeli beskućnici.
Luanda ogromnom brzinom hita ka velikoj Katastrofi. Osam
miliona ljudi urla, plače i smeje se. Takoreći žurka. Tragedija. Ovde se
događa sve što je uopšte moguće da se dogodi. A događa se i ono što se
ne može dogoditi. U 21. veku smo. Tamo daleko iza. Zagnjureni u
svetlost. Utonuli u mračnjaštvo i bedu. Neviđeno smo bogati. Polovinu
dijamanata koja se prodaje u svetu mi proizvodimo. Imamo zlato,
bakar, retke rude, šume i vode koliko hoćeš. Umiremo od gladi, malar-
ije, kolere, dijareje, bolesti spavanja, od virusa koji dolaze iz bu-
dućnosti i od onih koji dolaze iz bezimene prošlosti.
Jednog dana neko je na zidu Međunarodnog aerodroma u Luandi
napisao: „Dobro došli u Luu. Uđite a razum ostavite napolju.“

(Lua je hipokoristik kojim mi, stanovnici Luande, nazivamo svoj

grad. Mislim da je to pravo ime za naš grad6. Luanda i Mesec
imaju štošta zajedničko: istu suvu hrapavu pustoš i istu
 68/239

zagušljivu prašinu. Međutim, isto kao i Mesec, kad se noću gleda

izdaleka, izgleda lepa. Osvetljena, zavodnička. Sem toga, njena
svetla imaju retku moć da obične ljude pretvore u krvoločne
vukove.)
4. VRAĆAMO SE NA POČETAK. UOSTALOM, TO I
JESTE JEDNA OD PREDNOSTI KNJIŽEVNOSTI NAD
ŽIVOTOM: UVEK MOŽEMO DA SE VRATIMO NA
POČETAK

Prva devojka zvala mi se Azusena Palasios. Imala je tako belu kožu da

je i dan pred njom bio zabezeknut. Bila je Kubanka, iz Matanzasa,
mesta za koje nemam pojma ni gde se nalazi niti kako izgleda, ali kad
god čujem to ime, pred očima mi blesne belina njene kože. Imala je
upadljive plave vene po kojima sam voleo da prelazim prstima, cela
jedna drhtava i tajnovita hidrografija. Zamišljam Matanzas sećajući se
Azusene. Pitome doline, obli brežuljci, sveži i svetli. Ne želim ni da
odem u Matanzas da se ne bih razočarao. Azusena je verovatno bila
deset godina starija od mene. Imala je dvadeset pet, najviše dvadeset
sedam godina. Bila je moja profesorka matematike u vreme kad me
matematika ni najmanje nije interesovala. Danas me, naprotiv, fas-
cinira. Obično sam na čas dolazio prvi a odlazio poslednji. Profesorka
je primetila moje oduševljenje, shvatila da se ne odnosi na brojeve, i
jednog poslepodneva, posle časa, zamolila me je da joj pomognem da
neke stvari koje je kupila odnese do stana. Teškom mukom popeo sam
se na sedmi sprat. Imao sam utisak da ulazim u kapelicu. Vazduh je
bio težak od mirisa spaljenog voska i tamjana. Na jednom zidu, ispred
malog oltara, gorele su sveće. Spazio sam grotesknu glavu sa dve
školjke umesto očiju i jednom umesto usta. Na zidu je bilo staro slom-
ljeno ogledalo iz koga su me gledale moje upale i preplašene oči. Zatim
ga je ispunila vrlo bela svetlost. Azusena je skinula haljinu i stajala je
preda mnom kao Eva pred Adamom pre nego što je zagrizao jabuku, to
jest gola i bezgrešna.
 70/239

Kada je Kianda ušla u moju sobu, zatvorila vrata i pogledala me u

oči, usput odvezujući trake kojima joj se haljina držala na ramenima,
setio sam se Azusene.
Zašto?
Zato što sam najednom shvatio da se nalazim pred svojom drugom
inicijacijom, a nisam znao da je to moguće. Ruke su mi se tresle. Polju-
bio sam je, ili je ona mene, vrlo mi je nežno dotakla usne, i zaboravio
sam Azusenu. Ponovo me je poljubila, ovaj put snažnije, i zaboravio
sam sve žene sa kojima sam bio posle Azusene, uključujući Barbaru
Dulsi. Majušno svetlo preseklo je polutamu. Svitac, pomislio sam. A
onda sam pomislio da nije, da ne može biti, otkud svitac u hotelskoj
sobi. Pogledao sam njena ramena prekrivena sitnim mladežima, kao
da joj je neko rasuo zvezde po koži. Blago sam je dotakao:
– Toliko mladeža...
Ona priljubi usne uz moje uvo:
– Pročitaj ih! Zar ne znaš da čitaš znake?
Malo hrapav, napet glas, ruke obavijene oko mog vrata. Spustio sam
ruke niz njena ramena, niz leđa, niže, pokušavajući da pročitam – te
znake od mladeža – vrhovima prstiju. Braj.
– Odgonetni me – insistirala je osmehujući se. Ironično. – Odgon-
etni me ili ću te pojesti.
Odmakla se dva koraka. Zatvorila je oči i počela da peva na jeziku
koji nikada pre nisam čuo. Bio sam ubeđen da ga je izmišljala u toku
pevanja. Mada, kao da je bilo neke logike u tome kako su se ti zvuci
nastavljali jedan na drugi. Taj jezik bio je istovremeno očigledan i
nemoguć, kao zmija koja širi vlažna krila. Melodija? Kao med sa svo-
jom slašću, bojom, lakom jasnoćom dana.
– Uspeva li ti da me pročitaš? Da me prevedeš?
Bio sam u neverici:
– Ne.
– Tako mi i izgleda, dragi moj. Neko od nas je falsifikat. Moraću da
te pojedem.
Završila je sa svlačenjem. Rasklopila je krevet i legla:
 71/239

– Dolaziš?
Pridružio sam joj se. Pomilovao joj dugi vrat i male dojke. Pogladio
dragocena krila na snažnim i ravnim leđima i učinilo mi se da
podrhtavaju pod mojim prstima. Dugo sam vodio ljubav sa njenim
pupkom. Ispričao sam joj priču o dve prijateljice koje su jedna drugoj
pričale o tome kakvi su im ljubavnici. „Abelardo“, reče jedna, „ah, Abe-
lardo je poseban. Zamisli – ljubi mi pupak.“ Drugoj se na licu ocrtava-
la dosada: „Pa šta? Šta je tu posebno?“ „To što ga ljubi iznutra.“ Ki-
anda se nasmejala. Zarila mi je nokte u leđa.
– Sada uđi u mene...
– Sačekaj malo...
– Molim?!
– Izvini, ne mogu, nervozan sam.
– Ah, ne! Ne to! Ne zezaj me, samo to ne!
Sela je na krevet. Vatra kose. Zatresla je njome u nastupu besa, a
sobu kao da je ispunila oštra svetlost. Uzviknula je:
– Ne, ne, samo to ne!
– Moraš imati sa mnom malo strpljenja, ljubavi. Kad bih ti rekao
ono što se obično kaže u ovakvoj prilici – da mi se ovo prvi put dešava
– da li bi poverovala?
– I moralo je da ti se dogodi baš sa mnom?
Bacila je pogled na sat:
– Gospode, kako je kasno! Muž me verovatno već traži s policijom...
Hitro se obukla. Otvorila vrata. Pre nego što je izašla, okrenula se i
nasmešila:
– Žao mi je. Ne znam hoću li moći ponovo da te vidim. Mislim da je
bolje ne.
Ostao sam da ležim na krevetu razmišljajući o tome koji bi bio na-
jbolji način da se ubijem, najlakši način, neki koji ne bi zahtevao
mnogo truda i koji me ne bi unakazio. Sujetan sam. Nameravam da
budem lep mrtvac. Jedan od onih lepih mrtvaca, u svojoj neosetljivoj
sudbini, koje slobodno možete odvesti na razna društvena zbivanja:
„Ah, draga moja, tako je lepo izgledao dok je ležao u mrtvačkom
 72/239

sanduku, kao da spava.“ Voleo bih da se žene nadnesu nad moj leš i da
zadrhte, ali ne od užasa nego od strasti. O tome sam razmišljao i već
sam počeo da se oduševljavam idejom o jednom elegantnom sam-
oubistvu, kad je na nahtkasni zazvonio mobilni. Samo jednom.
Obavestivši me da mi je stigla poruka: „Znam da je to rizično i nera-
zumno, znam da je nemoguće, ali ipak želim ponovo da te vidim. I da
ponovo osetim ukus tvojih poljubaca.“

Popila sam čašicu više i popušila dva džointa u baru da bih smogla
hrabrosti da odem sa Bartolomeom u hotel. Bila sam prestravljena.
Zbog muža? Ne, ne! Plašila sam se sebe. Znate, ja sam zbirka individu-
alnosti – svi smo, zar ne? Postoji žena koja peva, Kianda, za koju ljudi
misle da je poznaju. Ona je neka vrsta matice. Sve pčele joj služe, pos-
većuju joj veliku pažnju, ali ona ipak živi kao sužanj. Ne daju joj da iza-
đe iz košnice. Ne daju joj da radi išta drugo osim da polaže jaja. Ki-
anda je pčela sa zlatnim jajima. Onda dolazi Saloma, to je moje pravo
ime, pretpostavljam da znate, Saloma Monteiro Astrobelo, primarna
ženka, često okrutna. Saloma mrzi Kiandu. Ona je najviše mrzi. Postoji
i Devojčica, kako me je otac uvek zvao, i sad me tako zove, glupo i
krhko biće koje pati za odavno mrtvom prošlošću i brine o drugima.
Najzad, ona koja me najviše plaši, Tiha, koja guta tablete za spavanje
jer se plaši snova, sebe smatra ružnom, listovi su joj suviše tanki, grudi
premale, ona koja gleda napred i uvek vidi prazninu. Sa Bartolomeom
u hotel otišla je, naravno, Saloma, iskoristivši Kiandinu nepažnju. Te
noći Saloma i nije imala sreće. Zašto? Zato što nije uspelo. Sećam se
momenta kada sam izašla iz hotela. Ulica je vrila od ljudi, a ja sam bila
daleko. Prvo sam (Tiha) pomislila da se nisam svidela Bartolomeu.
Onda sam se setila kako me je gledao, kako je gledao Salomu, pogle-
dom koji je sijao u polumraku. Nikad me niko nije tako gledao, ne
mogu to da objasnim – da postoji neko ko me tako gleda u mo-
mentima kad postajem Tiha – ne bih morala da brinem zbog nje.
Mnogo godina kasnije Bartolomeo mi je hitnuo u lice moju samoću:
– Nije važno šta imamo, već koga imamo. Ti nemaš nikoga.
 73/239

Da, u međuvremenu su prošle godine. Četiri, pet, nisam sigurna. I

dalje smo se viđali u Luandi, u Lisabonu, u Rio de Žaneiru, u
Singapuru, u Stokholmu, pomalo slučajno, ali svaki put je izgledalo
kao da izmišljamo ljubav. Smejete se? Mislite da nisam dobro formu-
lisala? Vi ste završili fakultet, obrazovani ste. Pogledajte mene, vidite
devojku negovanih noktiju, elegantnu, a ipak priprostu. Iz šikare – zar
ne? Ne, ne morate da se izvinjavate. Ja sam provincijalka. Nikada nis-
am otišla iz gradića u kome sam se rodila. Kažu da mog grada više
nema. Ali nije ga progutala pustinja. Progutala sam ga ja. Zauvek ću
ostati devojka iz pustinje, izgubljena u velikom svetu. Ali, šta se može.
Kad se osvrnem iza sebe, na svoj dosadašnji život, osećam da su jedini
pravi trenuci koje sam proživela bili sa Bartolomeom. Imam roditelje
– mogla sam da mu kažem. Ali kad mi roditelja više ne bude, neću
imati nikoga.
Želim sve da Vam ispričam, Barbara. Moram da Vam ispričam sve.
Verujte da mi je žao, sve to vreme mislila sam na Vas. Često sam
tražila od Bartolomea da mi se više ne javlja. Uvek bi me poslušao.
Posle dva, najviše tri meseca, pozvala bih ja njega. Kad sam ga upozn-
ala – sve ću Vam ispričati – kad sam ga upoznala, imala sam mali
problem sa drogom. U „umetničkim krugovima“, kako kažu trač-
kolumnisti, teško se odupreti drogi. Sa nastupa odlazimo puni adren-
alina. Ne možemo da spavamo. Nikome od nas ne uspeva da zaspi.
Onda se okupimo u baru, pijemo i pričamo. Jedno povlači drugo.
Sledeće noći, kad dođe vreme za nastup, iscrpljeni smo. I ako nas tada
neko pozove da šmrčemo kokain, to je teško odbiti. Ne, one prve noći
u Rio de Žaneiru, kada ništa nije bilo, nisam popušila samo dva
džointa. Bartolomeo je to saznao i naljutio se. Obećala sam mu da
neću uzimati kokain. I održala sam reč. Ponekad popušim džoint, ili
pijem dok me ne omami, ali ne više od toga. I to vrlo retko, znate.
Naučila sam da se kontrolišem.
Želite li da znate zašto sam došla?
Zato što sam ovog poslepodneva videla kako jedna žena pada s neba.
 74/239

Da li Vam je Bartolomeo to spomenuo? Ne?! Danas još niste razgov-

arali s njim?! Pa, videli smo je kako pada iz srca oluje, kao što bi pao
anđeo koji je ostao bez krila. Možda je trebalo da počnem time. Ako
počnem s kraja, možda ćete bolje shvatiti početak. Juče sam se vratila
u Luandu posle tri meseca putovanja po Evropi. Putovanje mi je prija-
lo. Pozvala sam Bartolomea čim sam stigla jer sam htela da se
oprostimo, da ga poslednji put poljubim. Stvarno sam odlučila da
prekinem s njim. Zamolila sam ga da me sačeka pred hotelom Mimis,
došla sam po njega svojim žutim „krajslerom“ iz 1940, lep je to auto.
Jesam li Vam rekla da skupljam stare automobile? Dobro, odvezli smo
se do Bom Žezusa. Mislila sam da nešto pojedemo i popijemo u mojoj
kući u Embondeirosu, ali kad smo bili blizu, odustala sam od toga i
stala pored puta.
– Sada – rekla sam mu. – Sada je kraj. Poljubiću te poslednji put.
Onda ćemo se vratiti u Luandu i više ne želim da te vidim. Nikad više.
Nemojte ništa reći, Barbara, nemojte sada, znam da sam pomalo
melodramatična. A i pomalo glupa. Pustite da nastavim. Bartolomeo
se izmotavao, znate kako zna da bude sarkastičan:
– Pa onda me poljubi poslednji put – šapnuo je pokušavajući da me
zagrli. – Poljubi me poslednji put, pa me onda opet poljubi poslednji
put. Pojma nemaš kako volim da te ljubim poslednji put. Poslednji put
je mnogo bolje nego prvi put.
Izašla sam iz kola besna. Bartolomeo nije izašao za mnom. Ostao je
da udobno sedi siguran da ću mu se vratiti u zagrljaj kad se odljutim.
Udaljila sam se skoro trčeći. Ispred nas nije bilo ničega osim ogromne
površine vrlo zelene trave. Kiša se približavala uz lepet krila i jako sam
želela da u nju uronim. Tada je Bartolomeo zavikao i, kad sam se os-
vrnula, videla sam ženu kako pada s neba. Potom se oluja udaljila i sve
se smirilo.

Kianda se vratila sledeće noći. Dok smo se svlačili, užurbano i nežno

razmenjujući poljupce i grleći se, prvo užurbano a zatim nežno, setio
sam se stiha Pola Boulsa: „The gestures are gone. Now frantic silence
 75/239

is here.“ Nema više pokreta. Nastupila je grčevita tišina. Boulsov stih,

sada znam, bio je predosećaj. Prvih meseci razmenili smo na stotine
poruka. Kianda nije dopuštala da je zovem, sama je retko telefonirala,
ali odgovarala je na moje SMS poruke.

(Da li SMS dopušta množinu? Koji užas! SMSs? Radije bih gutao
škorpije nego skraćenice. SMS, ako ne znate, skraćenica je od
Short Message Service. Brazilci su za SMS smislili naziv torpedo.
Vrlo mi se sviđa. Neko kaže torpedo, i odmah zamislimo sliku
jedne poruke-torpeda koja juri morskim dubinama sajber prost-
ora. Uostalom, volim i morske dubine.)

U toku nekoliko narednih sedmica razmenili smo stotine torpeda.

Sve ih čuvam u svom telefonu. Ja, romantik koji uporno ponavlja
klišee: „Ljubavi moja, umreću od čežnje za tobom. Tražim tvoj miris u
posteljini i tvoju toplinu u vazduhu. Sanjam te i probudim se, srce mi
igra, a kad te ne sanjam, budim se sa teskobnom prazninom umesto
srca. Čekam te kao što se čeka početak sveta.“ Evo još jedne – na moju
sramotu: „U svetu je mnogo uglova. U tvom glasu nijedan. Slušam te
očekujući da mi vratiš život.“ Kianda je uvek bila direktnija: „Želim te
odmah u zagrljaju, da vrištim od užitka.“ Neću navesti one s porno-
grafskim sadržajem (većina). U nekim porukama prekida sa mnom:
„Život nije uvek onakav kakav želimo. Ne mogu, ne smem i ne želim
više da te viđam. Idi svojim putem, a i ja ću.“ Ili ova, poput namib-
ijskog neba suva i blistava: „Bilo je prekrasno, ali sad je gotovo. Nemoj
mi više slati poruke. Hvala.“
Proučivši, nakratko, poruke koje sam joj slao, zaključio sam da sam
većinu svog vremena, tih prvih nedelja, proveo čekajući je.
Proučavajući Kiandina torpeda, zaključio sam da je ona većinu svog
vremena provela razmišljajući o tome kako je sve to jedna velika
greška i da je treba ispraviti. Uglavnom, zaključio sam da su muškarci
u strasti mnogo gluplji nego žene.
 76/239

Jednom je Kianda otišla da snimi intervju i ostavila mobilni telefon

u torbici u sobi za šminkanje. Lulu je čuo kad je telefon zazvonio, izva-
dio ga iz torbice i pročitao torpedo koji sam joj poslao: „Ljubavi,
moram da te vidim. Pozovi me.“ Pobesneo je. Oduzeo joj je telefon i
računar. Poslao mi je torpedo, u ovom slučaju ne mogu ni da zamislim
prikladniji naziv jer, kao pravi ratnički instrument, samo mu je ne-
dostajalo da eksplodira: „Poštovani gospodine, primetio sam da ste
poslali SMS na broj umetnice Kiande, čiji sam muž i menadžer. Pret-
postavljam da je u pitanju greška. Svaki posao koji ima veze sa
pevačicom Kiandom mora da se sklapa sa mnom.“
Nisam odgovorio. Kianda me je pozvala sledeće noći s telefona
Jakova Konga, jednog od retkih prijatelja kome je verovala:
– Ovog puta je stvarno gotovo – prošaptala je. – Ne mogu više da te
viđam. A i ti moraš da budeš veoma pažljiv. Lulu je rekao da će te
ubiti. On se druži sa opasnim ljudima. Posvađali smo se. Rekla sam
mu da ću ja njega ubiti ako ti usfali i dlaka s glave.
– Stvarno bi ga ubila?
– Ubila bih ga!
Rekla je to tako ozbiljno da sam se uplašio. Više me je uplašilo to ne-
go Luluova pretnja. To je bila ljubavna izjava, prva koju sam čuo iz
njenih usta, mada je bila sasvim suprotna ljubavnoj izjavi i puna besa.
Ljubavna izjava zaogrnuta mržnjom. Tog časa osetio sam nešto
između sreće i straha. Kasnije joj je Lulu vratio telefon, ali ne i račun-
ar, i počeo strogo da kontroliše sve pozive. Na kraju svakog meseca seo
bi i pregledao spisak poziva koje je Kianda primila. Zabeležio bi bro-
jeve koji mu deluju sumnjivo i ponekad bi ih pozvao da proveri.
Užasava me to koliko je Kianda pasivna.
– Ti to ne možeš da razumeš – rekla mi je jednog popodneva kad
sam je pitao zašto to trpi. – Nikad nećeš moći da razumeš. Ni sama
nisam sigurna da li razumem. Ono što me vezuje za Lulua jače je od
ljubavi. Čak i od prijateljstva.
– A šta je to?
– Ne znam kako to da nazovem. Možda zahvalnost...
 77/239

– Zahvalnost?
– Još nisi shvatio? Pa Lulu me je izmislio.
– Gluposti! Kiandu si izmislila ti, Saloma. A Kianda je izmislila
njega, Lulua.
– Ne, ne! Ne poznaješ ga. Ne znaš koliko je Lulu radio da bih ja
postala ovo što sam danas. Kad sam ga upoznala, jedva je natucao
engleski. Naučio je engleski da bi mogao da sklapa ugovore sa in-
ostranstvom. Posmatrala sam ga kako noćima i noćima sedi za račun-
arom i proučava muzičko tržište, poziva producente, smišlja strategiju.
Zar misliš da je dovoljno imati dobar glas? Hiljade devojaka imaju
neverovatne glasove, ali se za malo njih čuje. Ja mu to dugujem.
Dugujem mu sve.
5. MAMA MOSINJA I SMARAGDNA SOBA

Kad sam ušao u Grčki ponos, svi su me pogledali. Za jednim stolom

sedela su četiri ćutljiva natmurena muškarca. Za drugim je bio grmalj
sa ožiljkom na licu; odmah sam ga prepoznao jer sam ga viđao u bliz-
ini svoje zgrade. Zovu ga Kralj i čvrstom rukom upravlja vojskom nes-
rećnih ljudi koji naseljavaju podzemlje Termiteire.
Kralj je pio pivo sa jednom previše našminkanom devojkom.
Doduše, šminka je bila ono što ju je najbolje pokrivalo. Vrlo kratak i
uzan top i žuti šorc više su otkrivali nego pokrivali čvrsto sportsko telo.
Kralj je malo pridigao glavu, kao da njuška, a zatim je zalepio usne za
devojčino uho i pitao je da li nešto želi. Nasmejala se. Podsmešljivim
smehom, koji nije pokušavala da prikrije, i koji me je uznemirio. Neki
starac brisao je šank mokrom krpom. To je verovatno Grk, pomislio
sam. Onaj koji se ponosi što je Grk. Obratio sam mu se:
– Izvinite. Da li znate gde mogu da nađem Mamu Mosinju?
Starac me je pogledao umornim, vrlo milim pogledom:
– Na pravom ste mestu. Sedite i popijte pivo a ja ću je pozvati.
Ne, to nije mogao biti Grk. Bio je to pravi portugalski seljak. Debeli,
iskrivljeni i hrapavi prsti, kao staro korenje, lice koje je izbrazdalo
vreme i čiste sjajne oči koje su mi se smešile. U Portugaliji skoro da
više i nema seljaka. Sela su opustela. Lokalni govori polako nestaju.
Pretpostavljam da je Grčki ponos jedna od poslednjih portugalskih
krčmi na svetu. U Lisabonu ih više nema jer su seljaci žalosno is-
trebljeni, a naravno, i zbog neosetljivosti evropskih zakonodavaca koji
se, da bi zaštitili zdravlje potrošača, ne ustežu da oduzmu sočnost
životu. Evropljani su danas vrlo zdravi, ali se osećaju mrtvima. To su
vrlo zdravi mrtvaci. Mi, naprotiv, bolujemo od najrazličitijih bolesti i
stalno umiremo, ali punih stomaka. Znati živeti znači znati umreti.
 79/239

Na zidu je bila crna tabla od škriljca sa mezetlucima i dnevnim men-

ijem sa cenama ispisanim kredom:

Pileća džigerica, kuglice od bakalara, šnicle, bob, grašak sa pošir-

anim jajima.

Naručio sam pileću džigericu i flašu piva „kuka“. Pivo su mi doneli

ledeno, orošeno. Ubrzo je stigla i pileća džigerica, mirišljava i sjajna:
prženi luk, seckani beli luk u maslinovom ulju, malo ljute papričice,
jednom rečju izvestan ukus mesa. Pojeo sam bez kajanja. Volim greške
(to sam već rekao) i greh. U evropskim i američkim restoranima vlas-
nici su obavezni da za svako jelo napišu koliko ima kalorija. Razmišl-
jao sam o tome, užasnut, dok sam palio cigaretu, što takođe ne bih
mogao da priuštim sebi u Lisabonu, niti u bilo kom gradu razvijenog
sveta.
I tada sam primetio kako ulazi jedna stara gospođa vrlo mladog lica,
u belom. Išla je pravo prema meni sporim pokretima meduze. Kao da
je bila uronjena u neki mali privatni okean ili u neko beskrajno vreme,
ili u oboje. Stala je pred mene:
– Dobro veče. Pođite sa mnom.
Bio sam prijatno iznenađen njenim melodičnim bajanskim di-
jalektom. Ustao sam i pratio je uskim hodnikom. Na kraju hodnika
svetlucala su vrata smaragdne boje. Mama Mosinja ih otvori i uđe. I ja
za njom. Vrata su vodila do male sobe bez prozora, iste smaragdne
boje, čak je i polirani betonski pod bio iste boje, i drveni plafon. U uglu
se odmarao stari kauč presvučen kožom, a u drugom mali gvozdeni
sto. Nasred sobe bio je sto na kome je bila metalna kutija. Mama Mos-
inja pokaza mi stočić. Priđe stolu i otvori kutiju. Mislio sam da su un-
utra školjke ili nešto slično. Bio je keks.
– Ovde, u ovoj sobi, osećam se kao u moru. Volela bih da živim u
moru. Zamislite tu plavu tišinu! Hoćete li nešto da pojedete?
Pružila mi je ruku punu keksa. Sela je na kauč, vazduh pored nje kao
da je ponovo počeo da struji, a vreme je nastavilo uobičajeni galop.
 80/239

Upitao sam je da li je Bajanka. Potvrdila je smešeći se. Reče mi da je

došla u Luandu da nađe muža. Nisam mogao da sakrijem iznenađenje:
– Zar u Brazilu nije bilo nikoga ko bi se Vama oženio?
– Htela sam crnca. Lepog crnca. Mislila sam da ću u Luandi pronaći
lepog crnca. Sem toga, htela sam da vidim kandomble. Ja verujem u
angolski kandomble, razumete, htela sam da vidim kako to autentično
izgleda. Htela sam da naučim kimbundu. Celog života sanjala sam da
ću doći u Luandu. Na kraju sam otkrila da u Angoli ne postoji kan-
domble, a umesto lepog crnca dobila sam ružnog belca, jednog Por-
tugalca, Alipija, onoga s kojim ste razgovarali. Da Vam iskreno kažem,
kad sam ovde stigla, bila sam mrtva, sahranila sam svoje srce zajedno
sa svojim mužem. Alipio mi je vratio život. Da li verujete u ljubav?
– Nisam siguran.
Zavrtela je glavom.
– Jedni umiru od gladi, a drugi od toga što previše jedu.
– Molim?
– Tvoj problem, sine, tvoj problem je u tome što previše voliš pičke.
Pogledao sam je, šokiran. Nisam očekivao da ću čuti prostote od
jedne stare gospođe. Mama Mosinja pustila je da tišina ispuni sobu.
Uzvrpoljio sam se na stolici. Već sam se pokajao što sam poslušao
savet taksiste. Šta ja radim ovde?
– Nekad sam bacala školjke. Neko koristi sitne kosti, neko karte.
Može da posluži bilo šta – bezvoljno je uzdahnula. – U mom poslu
kosti imaju istu funkciju kao i krila na leđima anđela: služe samo za to
da ostave utisak. Pravim anđelima ne trebaju krila da bi leteli. Kad go-
vorim o anđelima...
– Kakve sad veze imaju anđeli?
– Da li ste nekad videli anđele?
Setio sam se crnih anđela. Dva-tri meseca pre puta u Lisabon sanjao
sam da sam slep. Često sanjam da sam ostao bez očiju. Dakle, sanjao
sam da sam slep, ili je bila mrkla noć, i da neko dete plače u šumi.
Bezuspešno pokušavajući da dohvatim dete, upadao sam u vlažno lišće
i klizio po blatu. Znao sam da moram da ga pronađem pre nego što ga
 81/239

pronađe neki opasni stvor. U isto vreme, znao sam i da sam to dete ja.
Onda sam se probudio, ali sam i dalje bio slep, ili je noć i dalje bila
mračna, a i plač se i dalje čuo. To jest, probudio sam se ali kao da sam i
dalje sanjao. Jedno vreme pokušavao sam da shvatim odakle dolaze ti
zvuci, kao kad vetar cvili između visokih stena. U Luandi nema visokih
stena, nema ni kamenih rtova, a obično nema ni vetra. Ustao sam i
pogledao kroz prozor. Na suprotnoj strani ulice je zgrada. Odnosno,
počeli su je zidati, a onda su stali na trideset sedmom spratu. Kriza ju
je omela u rastu. Kao i u mnogim drugim slučajevima, na prve
spratove uselile su se porodice siromašnih seljaka. Mnogi nemaju
smelosti, a ni snage, da se popnu do trideset sedmog sprata i tamo se
usele. Zamislite kakav je to napor svakog dana se peti tim stepeništem,
kome ponekad nedostaje poneki stepenik, noseći posude sa vodom i
plinske boce.
Te noći video sam kako velikom terasom klize senke. Pomerale su se
između mreže zamršenih čeličnih žica, betonskih stubova koji štrče
prema nebu kao prsti u grču, i starih zarđalih odbačenih mašina.
Otišao sam da uzmem teleskop sa foto-aparatom, koji mi uglavnom
služi za posmatranje zvezda, a i svoje najdraže zvezde – Kiande. Ali i
drugi likovi iz komšiluka (priznajem) zaslužili su moju pažnju.
Šest klizećih tamnih silueta, sa velikim krilima na leđima, obilazile
su jedna oko druge u sporom svečanom plesu. Setio sam se razgovora
koji sam pre nekoliko godina vodio sa Umbertom Šitekulom. Tada mi
je stari gerilac rekao kako se nada da će uspeti da napravi velika krila,
slična onima koja je nosio Hladnokrvni i po kojima je postao poznat.
Možda je Šitekulo osnovao neku novu sektu.
U Luandi se svakoga dana osnuje neka nova crkva. Pre dve godine o
tom fenomenu snimio sam dokumentarni film. Intervjuisao sam
biskupa Crkve Gevarista. Dugo sam razgovarao sa visokim
službenikom Bratstva Iluminiranog duha naroda Bantu. Uspelo mi je i
da snimim rituale inicijacije ljudi leoparda, ili takozvane kinzare, ta-
jnog društva koje su osnovali uticajni ljudi, generali, ministri, industri-
jalci, koji veruju da mogu da promene kožu, odnosno da je zamene
 82/239

krznom: preko dana su ljudi, a kad padne noć, uvuku se u gipko telo
leoparda i zajedno idu u lov. Tvrdili su mi da se na njihovim ritualima
inicijacije praktikuje antropofagija7.
Izmišljotina, naravno! U najboljem slučaju, praktikuje se neka vrsta
simbolične antropofagije, kao na katoličkim misama kada se vernici
pozivaju da pojedu i popiju „telo i krv Isusa Hrista“.
Kad bih mogao da budem neka životinja da se bar malo odmorim od
ove naše ljudske prirode, najradije bih bio nosorog.

(Mija Koto, pisac iz Mozambika, u tom slučaju rekao bi urogiti se

u neku životinju; mogao bi napisati i uribiti se kad bi se radilo
recimo o ribi pagar. Ja pak osećam izvesno strahopoštovanje
prema igrama reči.)

Volim nosoroge. Samo kad zamislim da bih mogao da trčim po

savani, slobodan i zaštićen oklopom, već se bolje osećam. Za vreme
svečanosti inicijacije, morali bismo da jedemo travu. Zbog toga i ne
postoji nijedno tajno društvo ljudi nosoroga. Retki su oni koji vole da
jedu travu.
– Da – odgovorio sam. – Video sam ih ali ne znam šta su bili. Star-
ica se naslonila na kauč. Pažljivo je posmatrala jedan keks.
Potom ga je pojela. I ja sam pojeo jedan. Sa suvim grožđem i ko-
madićima crne čokolade. Bili su veoma ukusni. Iz restorana su dopirali
glasovi. Neki čovek je sa Kraljem raspravljao o fudbalu. Grmalj je go-
vorio jasnim i ozbiljnim glasom, veoma dubokim, koji me je podsetio
na kamerunskog saksofonistu Manua Dibanga. Onaj drugi vikao je na
njega. Kralj ne mora da viče, njegov glas se sam od sebe nametne.
Mama Mosinja zatvorila je oči, ne obraćajući pažnju na tu buku.
– U tvom životu, sinko, previše je anđela – reče na kraju. – Okružen
si anđelima. Gomilom anđela! Ja mislim da su anđeli mali kurvini
sinovi, znaš!
Ispričao sam joj da sam video ženu kako pada s neba.
– Shvatam. Još jedan anđeo...
 83/239

– Ne, najčudnije u svemu jeste to što sam je poznavao. I, znate, ne

mislim da je bila anđeo. Nije bilo u njoj ničega anđeoskog, osim čin-
jenice da je pila čaj sa Bogom.
Rekao sam joj da se žena zvala Nubija i da smo zajedno putovali od
Lisabona do Luande. Prepričao sam joj ceo naš razgovor, ništa ne
skrivajući. Mama Mosinja pažljivo me je slušala. Ponovo se naslonila
na kauč i dugo tako ostala zatvorenih očiju. Kada ih je najzad otvorila i
uspravila se, delovala je mlađe. Koža zategnuta preko kostiju, vlažna i
sjajna, leđa vrlo uspravna. I njen glas zazvučao mi je drukčije, obestan
i svež kao u neke devojke. Tim novim glasom reče mi da mi preti
opasnost.
Da se savetovanje završilo time, izašao bih potpuno ravnodušan.
Celog života bio sam skeptičan. Sećam se da sam kao dete pokušavao
da saznam šta se desilo sa mojim ocem i da mi je neko rekao: znaš,
dečače, otac ti je umro i otišao na nebo. „Niko ne odlazi na nebo“,
možda sam odgovorio, ne sećam se, „ljudi ne mogu da žive na nebu jer
nemaju za šta da se uhvate. Nebo nema ivice. Čak ni ptice ne žive na
nebu. Kad je reč o mrtvima, oni odlaze dole, u zemlju, stave ih u san-
duk sa cvećem i tamo ostanu.“ Ispričao sam ovo da biste shvatili koliko
sam bio zaprepašćen kada je Mama Mosinja počela da govori o de-
taljima iz mog života za koje sam mislio da su samo meni poznati. Kao
da sam sâm govorio o sebi, mada s neke udaljenosti i sa lucidnošću
stranca.
– Ta žena nije zaljubljena u tebe – reče misleći na Kiandu. – Kad
pogledamo u ogledalo, u stvari ne vidimo ogledalo. Vidimo svoj odraz
u njemu. Za tu ženu ti si kao ogledalo. Ona te, sinko, i ne primećuje,
zaljubljena je u svoj odraz. Ona voli tvoju zaslepljenost, način na koji
je gledaš.
Možda je bila u pravu. Zamislio sam se nad tim što mi je rekla. Mis-
lim da bi se o takvoj nemogućoj ljubavi mogao napisati esej.
6. JOŠ NEKI DETALJI ZA KRATKI ESEJ O
NEMOGUĆOJ LJUBAVI

Ne plači, Barbara. Onda ćemo obe plakati. Jedina istina u mom životu
bila je Bartolomeova ljubav. Ljubav je jedina istina. Osim u ljubavi,
istina nije ni potrebna. Znam da zvuči kao stihovi iz neke moje pesme,
možda i jesu. Uzmite maramicu, otrite suze. Ne mogu da Vas molim da
mi budete prijateljica. Budite mi onda neprijateljica, samo me nemojte
ignorisati. Mi, pevači, glumci, akrobate, svi koji izlazimo na scenu,
postali smo od nje zavisni. Potrebna su nam svetla, nedostaje nam čak
1 ona blaga panika. Trema, hladan znoj, vrtoglavica koja se pojavi
prvih minuta. Aplauz nam je potreban. Droga? Smejete se? Drago mi
je da vidim da mi se smejete, čak i ako mi se podsmevate. Verovatno
ste više puta čuli da ste lepi kad se smejete. Kad je reč o drogama, ima
ih raznih, i sami znate, gospođo doktorka, neću popa učiti molitvi,
postoje kokteli droga, posebno od adrenalina i endorfina. Adrenalin
ubrzava rad srca. Endorfin je zaslužan za osećanje euforije koje se javi
za vreme treće pesme i ponekad traje još dva-tri sata posle nastupa.
Kad nismo na sceni, mi smo očajnici kojima je uskraćena podrška pub-
like, pogotovu adrenalin i endorfin. Tada nas je lako zavesti i pridobiti.
Dosta je da nas samo pomaze po glavi, da nas pohvale, osmehnu nam
se. Kad sam sela na onaj vulgarni kauč u obliku usana, u Portugalskoj
kraljevskoj čitaonici, Bartolomeo se nagnuo i šapnuo mi...
Rekao je...
Ne, neću to ponoviti...
Osetila sam parfem, laki miris duvana, bibera, sandalovine i mora, i
pomislila, ah, sigurno je takav parfem koristio Korto Malteze. Izgubila
sam se u tim mirisima: glupavi kompliment, toplina glasa, egzotični
parfem. U venama je eksplodirao dopamin, neutopinefrin,
 85/239

feniletilamin. Srce mi je bubnjilo. Koža mi je bila vlažna. Lice mi je

gorelo.
Kad se neko onesvesti, kažu da izgubi osećaj. Ja sam ga tog mo-
menta imala previše. Desilo se suprotno od nesvestice: razbudila sam
se. Sledećih sedmica stanje mi se još pogoršalo, ili poboljšalo, zavisi od
toga kako se posmatra i sa koje daljine. Ako pogledamo s daljine,
nema strasti koja ne izgleda kao katastrofa. Ali pod moćnim delovan-
jem endorfina, dopamina itd. imamo iluziju da nam se dešava nešto
čudesno. Dajte kravi da ušmrče kokain, i otiči će u klanicu zanesena.
Zaspala bih razmišljajući o Bartolomeu i budila se misleći o njemu.
Tih meseci prestala sam da uzimam tablete za spavanje i ponovo sam
počela da sanjam. Kad sam saznala da imamo zajedničke snove, nisam
bila iznenađena. Istih noći sanjali smo iste stvari, pretpostavljam i u
isto vreme, iako smo bili daleko jedno od drugog. Ponekad bi on za-
počeo san u Luandi a ja bih ga dovršila u Parizu. Na primer, jedne noći
smo sanjali kako stari slon trči niz reku sa mutnom vodom. Sledeće
noći Bartolomeo je sanjao da se slon, iscrpljen, zaustavio pored velikog
drveta sa dugačkim, skoro horizontalnim, granama sa kojih su visile
sitne ljubičaste smokve. Verovatno su plodovi bili veoma slatki jer su
oko njih leteli rojevi sitnih crnih mušica. Bartolomeo je video kako
polećem sa visokih grana, pomoću nežnih plavih krila, i slećem slonu
na leđa. I počinjem da pevam pesmu istkanu od svetlosti i senke
umesto od tišine i zvukova. Neki kritičari kažu, i ja se slažem s tim, da
je u mojim pesmama tišina važnija od zvuka. Dve noći kasnije ja sam
sanjala slona. Stari debelokožac spavao je naslonjen na drvo. A spavala
je i dokona voda reke, svetlucajući na jarkom decembarskom suncu.
Čulo se samo, kao pevušenje u daljini, zujanje mušica koje su letele
oko smokava. Onda se, niotkuda, pojavio Bartolomeo, ubrao jednu
smokvu i pojeo je.
Jedne druge noći, u Njujorku, sanjala sam stihove: Love is a wild
season. Sledeće noći, Bartolomeo mi je SMS-om poslao sonet koji je
počinjao skoro isto tako:
 86/239

Ljubav je vreme opasno:

Ruža koja krije bodljikavost,
Trn prerušen u ružu krasno
Varljiva vinom opijenost itd.

Posle mi je rekao da je i on sanjao taj prvi stih. U Bartolomeovom

snu stih mu je došapnula zlatna školjka. Bartolomeo je trčao pustom
plažom. Našao je školjku, prislonio je uz uvo, a ona mu je izbacila stih.
Dala sam taj sonet Jakovu Kongu, svom krojaču koji se poslednjih
godina pokazao i kao izvrstan kompozitor, i posle dva dana dobila sam
jednu od svojih najboljih pesama – Tropski barok.
Ne pričam Vam priče. Pokušavam da Vam opišem jedan san,
odnosno niz snova, što, očigledno, ne uspeva nikome. Jer su snovi
neuhvatljivi. Vi ste psihoanalitičarka, mogli biste da ih protumačite.
Nije me briga. U to vreme imala sam osećaj da je Bartolomeo postao
deo mene, kao da mi se pojavilo treće oko, drugo srce, pa sam tako
dobila jasniju predstavu o svetu.
Ipak, ni u momentu kad sam se zaljubila, ni kasnije, kad mi se srce
smirilo, nije mi ni na pamet padalo da napustim Lulua. Navikla sam
da o svom mužu mislim kao o mestu a ne kao o osobi. Mesta su posto-
jana. Uvek su tu. Lulu mi je bio rodni grad, roditeljska kuća, predeli
mog detinjstva, čvrsto kameno pristanište, luka koja me štiti od oluje.
Kad bolje razmislim, i mesta umiru, i ona nas mogu izdati. To se desilo
sa mojim gradom. Ali, uvek sam na Lulua mislila kao na postojano
mesto. Probajte to da zamislite. Zamislite postojano mesto. Kili-
mandžaro odaje utisak postojanog mesta? O Luluu sam razmišljala sa
istim osećanjem sigurnosti i trajnosti s kojim Vi mislite o
Kilimandžaru.
Poslednjih godina malo smo se udaljili. Samo tako kažem jer uvek
smo bili zajedno; mislim da nas je udaljila ta prevelika bliskost.
Umorili smo se jedno od drugoga...
 87/239

Kratko vreme koje smo proveli u Luandi, između putovanja,

izbegavali smo se. Lulu u osam uveče izlazi da kupi cigare i vraća se
ujutru, posle deset. Istušira se, legne, zagrli me, a ja se pravim da
spavam. Kad se probudim, on leži pored mene, na stomaku, u lažnom i
bespomoćnom snu kao osmeh žene bacača noževa u momentu kad se
noževi bešumno zabadaju u senku oko nje.
Šta da Vam kažem? Nije to bio pakao. Samo neka učmalost. Ver-
ovala sam da će tako biti zauvek. Verovala do danas! Kad sam danas
po podne videla tu ženu kako pada s neba, došla sam kući i zatekla Lu-
lua kako me čeka, trudio se da izgleda tmurno i dostojanstveno. Sedeo
je na krevetu, pored nogu mu je bila velika žuta torba. Nije lako izgled-
ati tmurno i dostojanstveno sa velikom žutom torbom pored nogu.
– Odlazim – rekao je, i ja sam shvatila da je prestravljen. – Ostavl-
jam te. Naš brak je završen.
Nasmejala sam se ne verujući. Htela sam da mu ispričam o ženi koja
je pala s neba. Htela sam da ga molim da mi oprosti zbog tolikih god-
ina udaljenosti i tišine. Da mu kažem da sam čvrsto odlučila da održim
naš brak i vratim njegovu ljubav.
– Gde ćeš?
– Odlazim. Zaljubio sam se. Nadam se da razumeš, tim pre što i ti
imaš drugog. Nastavićemo da radimo zajedno, uvek ću ti biti najbolji
prijatelj, ali odlazim. Možeš da zadržiš stan. Ja ću se preseliti u Bom
Žezus.
Kao da mi je neko iščupao srce. O. K. nemojte tako da me gledate.
Dobro, onda nije bilo kao da mi je neko iščupao srce. Ali bilo je – da! –
kao da mi je neko svom snagom ščepao srce, kao da ga je ščepao da bi
ga iščupao, jer odjednom sam osetila stiskanje u grudima, nisam imala
vazduha, pred očima mi se zamračilo i morala sam da se naslonim na
zid da ne bih pala.
– Šta to radiš?
– Odlazim...
– Ko je ona?
– Nije bitno. To ništa ne menja.
 88/239

Sela sam pored njega na krevet. Lulu se okrenuo prema meni i

nežno me poljubio u obraz. Lice mu je bilo hrapavo, nije se obrijao.
Trebalo je da ga uhvatim za ruku, ali nisam bila u stanju. Ustao je,
uzeo veliku žutu torbu i izašao. Čula sam lift. Čula sam kako se zatva-
raju vrata lifta. Onda je stan potonuo u tišinu. Dugo sam tako sedela,
nisam mogla da plačem. Onda sam se setila Bartolomea i osetila sam
bes, besmislenu želju da mu naškodim. Izvukla sam iz džepa mobilni
telefon i ukucala njegov broj.

Upravo dok sam izlazio iz smaragdne sobe, zalajao je telefon. Zvala

je Kianda. I posle nekoliko godina i dalje ima istu moć da mi uznemiri
dušu. Čujem joj glas, kao pamuk mekan, savršenu dikciju kojom
iscrtava reči u svim bojama i osećam se kao da sam popio jednu za
drugom pet šoljica kafe: puls mi se ubrza i napadne me teskoba. Traje
pet minuta, pa prođe.
– Muž mi je otišao – reče. – Napustio me.
– Nešto je otkrio?
– Ne znam. Zaljubio se u drugu.
– Zaljubio se u drugu?! – to saznanje delovalo mi je neverovatno.
Oduvek sam mislio da je Lulu sa Kiandom u braku samo zbog interesa.
Za njega je to bio vrlo profitabilan savez. – Muž ti se zaljubio u drugu i
napustio te? Ne mogu da verujem.
– Ne znam šta da radim – rasplakala se. – Ne znam šta da radim.
Zamoliću ga da mi oprosti.
– Želiš da ti se vrati?
– Lulu se neće vratiti. Moj život izgubio je svaki smisao.
– Samo malo, da vidim da li sam dobro shvatio. A šta je sa mnom?
– Šta s tobom?
– Koja je moja uloga?
– Ne želim više da te vidim.
– I dalje mi nije jasno. Bar mi objasni. Ako mi objasniš, možda ću
moći da prihvatim. Ne brini, neću iseći vene. Neću napraviti skandal.
Talentovan sam za sreću. Biću nesrećan nekoliko sedmica, a onda ću
 89/239

nastaviti svojim putem. A ti svojim. Molim te samo mi pomozi da

shvatim.
– Ni samu sebe ne shvatam. Ne moram da shvatim da bih znala da
je kraj. Ne želim više da te vidim.
– A sve što je bilo među nama?
Nisam mislio da ću ikada to izgovoriti, osim u šali, imitirajući lošeg
glumca. Istog časa kad sam izgovorio, shvatio sam da sam izgubljen.
Kao Tezej u lavirintu, koga je samo nit vezivala za jedini izlaz, koji
odjednom shvata da je Arijadna presekla tu nit. Bio sam, dakle,
izgubljen u lavirintu. A Minotaur mi se zadihano primicao. Omamio
me je njegov kiselkasti vonj. Hteo sam da potrčim, ali nisam znao
kuda.
– Da li sam ti ikada išta obećala? – glas joj je bio hladan. – Ono što
je bilo, prošlo je, zauvek. Ne volim da se osvrćem. Isto tako i ne
planiram budućnost. Živim u sadašnjosti.
Dok smo se prepirali, padao je mrak. Isključio sam telefon. Stavio ga
u džep pantalona. Potom seo za sto za kojim sam jeo pileću džigericu i
naručio još jedno pivo.

Jakove?
Uplašio si me!
Znam da više ne bi trebalo da se plašim, već četvrti ili peti put dižeš
me na isti štos. Stalno zaboravljam da imaš ključeve stana. Ušla sam i
nisam te videla jer si sedeo u mraku, u crnom, kao pogrebnik. Imaš
pravo, pogrebnici ne nose odela Kongo tvins. A odelo ti, uzgred, dobro
stoji. Vrlo si elegantan. Ali bih ipak više volela da se oblačiš kao tvoj
brata. I sam Nelson Mandela pozavideo bi Isavu na njegovim košul-
jama. Jednom mi je rekao:
– Pomalo ličim na dugu. – Sad, kad pomislim na njega, vidim malu
dugu. Džepnu dugu.
Da li se sećaš intervjua koji ste dali Mariliji Gabrijeli? Odličan inter-
vju. Snimila sam ga. Kad sam sama, često ga ponovo gledam, i umirem
 90/239

od smeha. Osećam se sjajno dok ga gledam. U jednom trenutku Gabi

je pitala tvog brata:
– Šta ste želeli da budete kad ste bili mali? Da li ste maštali o tome
da budete veliki krojač?
A on:
– Ne, nisam maštao o tome da postanem krojač, ne, Gabi. Ali da ću
postati veliki, to da, želeo sam da budem veliki! To se, nažalost, nije
ostvarilo.
Isav je bio tvoja suprotnost. To mi je uvek bilo čudno, dve tako fiz-
ički identične osobe, a tako različitih duša. Mnogi nisu voleli tvog
brata. Bio je impulsivan i zavisnik od kockanja. Bez obzira na to, ne-
dostaje mi. Umeo je da me nasmeje. Malo je ljudi kojima uspeva da me
nasmeju. Nije zaslužio onako strašnu smrt. Ni danas mi nije jasno za-
što su ga ubili. Ni zašto su ga onako jezivo mučili pre nego što su ga
ubili.
Pljačka?!
Ne izmotavaj se, već smo to raspravili. Ne verujem da je u pitanju
obična pljačka, nikad nisam poverovala u tu verziju. Pljačkaši žele da
što pre odu sa mesta zločina, ne muče ljude plamenicima.
Izvini, nećemo više o tome.
Da li si dobio moju poruku? Naravno, zbog toga si i došao. Nikad me
nisi izneverio. Ti si, da, ti si moja luka. Lulu je otišao. Ne, neće se vrat-
iti. Osećam se iscrpljeno od bola. Želim da umrem. Da se ubijem. Ni
sama ne znam šta bih. Otišla sam kod Bartolomeove žene, psihoanal-
itičarke. Sve sam joj ispričala. A onda sam je molila, preklinjala sam je
da pođe sa mnom do Lulua.
Zašto?
Zašto sam razgovarala s njom?
Ne znam. Morala sam da se oslobodim osećanja krivice. Taj teret
krivice nosim već četiri godine. Krivica, govorio je moj otac, to je
slabost duha, sitnoburžoaska malaksalost. „Komunisti nemaju grižu
savesti.“ Ja sam sitna buržujka. Sa istim čvrstim uverenjem sa kojim je
moj otac bio komunista, čak i više, jer je on i danas na mukama zbog
 91/239

krivice, što najbolje dokazuje da je u duši uvek bio slab i nepopravljivi

sitni buržuj.
Naime, otišla sam da razgovaram sa Barbarom kako bi mi ona
oprostila. Mislila sam da će, ako mi oprosti i pođe sa mnom da razgov-
ara sa Luluom, on shvatiti moju odlučnost pa će možda i on meni moći
da oprosti.
Barbara je odbila. Zgrozila ju je ta ideja.
Tada sam ti poslala SMS, tačnije SOS.
Da li je Lulu znao?
Naravno! Znao je sve, od prvog dana.
Možda je sve znao i pre prvog dana, pre nego što mi je srce jače zak-
ucalo. On zna o meni više nego ja sama. Potreban mi je dok dajem in-
tervjue da mi pomaže oko datuma. Lulu, na primer, zna tačan datum
kad sam prvi put pevala u Rojal Albert holu. Imena muzičara koji su
sarađivali na mojim pločama. Nagrade koje sam dobila. Takve stvari.
Potreban mi je da me podseti na to ko sam.
Što je još važnije, može da predvidi ko ću postati. Ne volim bamije.
„Zavolećeš ih“, rekao mi je Lulu jednog dana. „Kroz dve-tri godine
obožavaćeš bamije.“ I tako sam se jednog zimskog jutra probudila u
Moskvi sa apsurdnom željom da jedem bamije. „Kakva glupost“, rekla
sam, „danas sam se probudila sa željom da jedem bamije.“ Lulu se
nasmejao: „Fantastično. Doneo sam bamije iz Luande.“ Otišao je u ho-
telsku kuhinju – kao što znaš, on odlično kuva – i za pola sata doneo
mi božanstveno jelo od bamija sa kozicama. U to vreme nisam volela
ni fado. Malo me je nervirala portugalska muzika. Jednog dana Lulu je
došao kući sa kutijom punom ploča. Portugalska muzika, naročito
fado. Rekao mi je: „Pažljivo slušaj. Zaljubićeš se u ovu muziku.“ I
dopala mi se. Toliko mi se dopala da sam prilikom snimanja svoje
treće ploče odlučila da uključim portugalsku gitaru.
Zanima te ovaj mali kip?
To je Sveta Sesilija, zaštitnica muzičara. Lulu mi ga je poklonio,
nismo još ni bili par. Kupio ga je od mladog sveštenika u nekom gradu
na severoistoku Brazila. Svetu Sesiliju često prikazuju kako svira neki
 92/239

instrument: harfu, violinu, violončelo. Moja Sesilija nešto je držala,

vidiš? Možda violinu, ali više je nema. Često razgovaram s njom kada
sam sama.
Za razliku od Isava, da sam ja meteorološka pojava, bila bih sumrak.
Ličim na sve što se smrkava.
Kažeš zvezda?
Možda. Noći su pune zvezda, a ipak su tako tamne. Sjaj zvezda ne
osvetljava nijedan put.
7. SILAZAK U PAKAO

Mouši Šaba otvorila je vrata baš kad sam se spremao da pozvonim. Na

sebi je imala tradicionalnu tuniku sa izvezenim sitnim zlatnim orhide-
jama. Upletena, sređena kosa, poput krune joj se uzdizala na glavi kao
od antracita. Nalazio sam skoro da je elegantna. Začudio sam se kad
sam je video tako obučenu, očešljanu i našminkanu kao da se spremila
za zabavu. Mouši pati od agorafobije. Godinama nije izašla iz stana.
Sve što joj je potrebno, kupuje preko interneta. Ono što ne mogu da joj
dostave, donose joj sluškinje.
– Kasniš – prebacila mi je naglašavajući suglasnike. – Portugalci su
već stigli.
Tek tada sam se setio da sam joj obećao da ću doći na večeru. Ostali
gosti čekali su u dnevnoj sobi. Muškarac i dve žene, preduzetnici,
bankari, šta znam, koji su došli u Luandu da bi ubedili Mouši da pro-
jektuje hotel sa pet zvezdica u portugalskom kvartu Šijadu. Mlađa žena
čitala je moje knjige i poželela da me upozna. Kad sam ušao, ustala je,
plave kose, vrlo crvenog lica:
– Vaša poslednja knjiga promenila mi je život.
To što je rekla nije mi se svidelo: delovalo je lažno. Srećom, i bilo je
lažno. Ima knjiga koje su mnogim ljudima promenile život: Biblija,
Kuran, Kapital ili Larusov gastronomski rečnik. Ne verujem da
književnost ima takvu moć. Bar je moje knjige nemaju. Ne bih bio u
stanju da pišem kad bih mislio da će to nekome promeniti život. Pisan-
je nema odgovornosti. Mogao sam to da kažem ženi, ali tako bih je
uvalio u još veću nevolju. Samo sam joj zahvalio i odmah promenio
temu. Bila mi je potrebna Moušina pomoć. Iskoristio sam trenutak
kad je izašla iz dnevne sobe – morala je da dâ uputstva kuvaru – i
pošao za njom da je ščepam za vrat.
 94/239

(Nemojte to shvatiti bukvalno. Mouši je krupna žena, jakih ra-

mena i šaka kao kod vozača kamiona. Otkrila mi je da voli da u
krevetu okreće ljubavnike. Jednom je probala da mi pokaže
spavaću sobu, ali sam, užasnut, odbio.)

Znači, nisam je ščepao za vrat. Sačekao sam je u predsoblju i, u

muci, šapnuo:
– Mouši, treba mi tvoja pomoć. Mislim da hoće da me ubiju.
– Ko hoće da te ubije?
– Nisam siguran. Možda predsednica.
Mouši zavrte glavom:
– Gospođa predsednica ne ubija nikoga. Ona nikoga ne mrzi. Da bi
mrzeo, moraš imati srce. Nadam se da voliš pirinač sa pačetinom.
Vratili smo se za sto. Portugalac je pohvalio pačetinu. A onda je, bez
ikakvog povoda, počeo da hvali poslednji Kiandin nastup. Isprva sam
pokušao da ga ignorišem. Ali on se sve više zanosio:
– Kianda me podseća na sveštenicu nekog paganskog kulta. Slušaš
je dok peva i osećaš se kao da prisustvuješ nekom ritualu.
Išlo mi je na nerve Portugalčevo oduševljenje. Naročito stoga što
sam i sam isto to osećao na Kiandinim nastupima. Pevanje je, što
potvrđuje etimologija te reči, počelo kao ezoterija. Očarati je isprva zn-
ačilo pevati protiv nekoga – začarati8. Kiandini nastupi, ona ih zove
obredima, uvek me dovode u stanje snažne kreativne uznemirenosti.
Dok peva na sceni, Kianda zrači nekom svetlošću koja, umesto da os-
vetljava, pomračuje. To je lucidno pomračenje (poklanjam svom lastu
još jedan oksimoron). Izađeš s njenog koncerta uznemiren, a ne znaš
zašto, možda baš zato što ne znaš. Izađeš spreman da stvaraš.
– Ide mi na živce – rekao sam. – Mislim da je neiskrena, preterana,
život nije takav.
Portugalac me je uvređeno pogledao:
– Ona, očigledno, život čini intenzivnijim. Zato i volimo da je
slušamo kad peva.
 95/239

– Bartolomeo je prava zbirka mišljenja – ubaci Mouši. – Neprestano

menja mišljenja i sve ih izvrsno brani. Još juče mi je izgledao kao Ki-
andin obožavalac. Branio ju je zubima i noktima.
Plavuša se osmehnula. To je bio saučesnički smešak. I glas joj je bio
plav. Pomislih da bih voleo da čujem kako peva:
– Muškarci su nestalni.
Tog momenta zavibrirao mi je telefon. Izvukao sam ga iz džepa.
Stigla mi je nova poruka: „Smrt čarobnjacima! Predstava pogubljenje:
Termiteira, treći sprat, 24:00.“ Zadrhtao sam. U novinama su česte
vesti o deci koju optužuju za čarobnjaštvo i koju spaljuju javno, na
trgovima. Takvi događaji brzo okupljaju ljude putem anonimnih
torpeda.
Ljudi odgledaju ubistva dece i raziđu se. Policija, kad stigne, nađe
samo ugljenisane leševe žrtava. Jedan vođa opozicije optužio je poli-
ciju da prima mito kako bi zatvarala oči. Čak je nagovestio da su neki
policajci uključeni u mnoge takve slučajeve čarobnjaštva. Bacio sam
pogled na sat. Petnaest minuta do ponoći. Telefon je ponovo zavibri-
rao. Ovog puta dobio sam torpedo od svog prijatelja Mikija Mausa:
„Uhvatili su Devojčicu psa. Spaliće je.“ Ustao sam od stola uznemiren.
– Žao mi je, moram da idem.
– Kasniš na vlastito ubistvo? – ironično dobaci Mouši okrećući se
Portugalcima. – Gospođa predsednica pozvala ga je da ga ubije.
Nisam odgovorio. Istrčao sam.
Dva meseca tražio sam Devojčicu psa. Saznao sam da postoji iz jed-
nog kratkog članka u Korejo de Luanda:

Devojčica pas plaši stanovnike Kilambe Kijaši. Stanovnici tvrde da

su videli devojčicu kako ulicama grada vodi čopor divljih pasa.
Prema mnogim svedocima, devojčica, koja komunicira sa psima
zavijajući i lajući, koja upada u dvorišta i krade kokoške i druge
domaće životinje, nema više od devet godina. Devojčica pas
viđena je i u Sambizangi i u Kazengi. Neki smatraju da stanuje na
 96/239

deponiji Golfi. Setite se da je deponija Golfi, koja trenutno nije u

funkciji, početkom veka primala dnevno oko dve i po tone smeća.

To me je zainteresovalo. Ako je istina, bila bi dobra tema za doku-

mentarni film. Pozvao sam Korejo de Luanda i uspeo da razgovaram
sa autorom članka. Rekao mi je da ne zna ništa više od onoga što je
napisao. Neki prijatelj ga je pozvao i ispričao mu. Njemu čak nije palo
na pamet ni da proveri informaciju. Pitao sam Mikija Mausa da li je
čuo za Devojčicu psa. Miki zna sve što se događa u Luandi, bilo da je u
svetu politike, estrade, bilo da je u daleko većem svetu prigradskih
naselja koja okružuju grad, složenijem i tajanstvenijem. Prijatelj mi je
potvrdio da je čuo nekoliko priča o Devojčici psu. Pričalo se da je
čarobnica, da može da se pretvori u psa i da, ako vas ujede, sporo
umirete od trovanja.
Sledećeg jutra otišao sam na deponiju Golfi.
Mi teško razlikujemo grad od deponije. Postoje kvartovi, ogromni,
poput metropola, koji su izgrađeni na .smeću, i od smeća, u jednoj
nastranoj i neljudskoj harmoniji. Video sam stare zarđale kontejnere
pretvorene u modne salone, i odvodne kanale prokopane kroz smeće.
Zidovi kućica grade se brzo, pločama, a potom se pokrivaju po-
cinkovanim tablama. Na njih se stavlja teško kamenje da ih ne bi
odneo vetar. Skoro, za vreme oluje, jedan takav krov se digao, vinuo se
u visine, dobio ubrzanje i odsekao glavu jednom biciklisti. Slika te
glave pojavila se na prvoj strani lista O Impoluto. Kad sam je video,
podsetila me je na glavu Jovana Krstitelja, na glavu Marije Antoanete,
na glavu Zumbija, na glavu Lampijaoa, na glavu Ernesta Če Gevare, i
na tolike druge čuvene glave bez tela. Ali ova glava bila je bezimena.
Da sam nezavisni novinar, ili opozicionar, mogao bih u njoj videti
„glavu angolskog naroda“. Ali nisam. Gledao sam glavu i video samo
glavu.
 97/239

Uobičajeno je da ljudi žive u smeću. Mene je zanimala alegorija de-

vojčica koja je razvila sposobnost komuniciranja sa psima zbog
nemogućnosti da je čuje ostatak čovečanstva.
Na deponiji Golfi napravio sam osmatračnicu. Noći sam proveo sa
kamerom, sakriven iza mreže, na vrhu visoke dizalice. Jedne zore s
niskim oblacima začuo sam lavež. Iskakali su iz magle kao uznemireni
duhovi. Njih jedanaest. Stari kratkouhi mešanci. Nemački ovčari.
Pokoji uobraženi hrt. Pred njima je išla devojčica. Trčala je četvoro-
noške, izvijenih leda, malo šiljatog lica, njušeći vazduh. Gusta kosa,
upletena u otrcane prljave pletenice, spuštala joj se niz leđa. Leđa su
joj bila prekrivena grubom dlakom za koju su se zakačili komadići su-
vog blata i katrana. Dok joj je lice bilo lepo. Nagli dah vetra obavestio
je čopor o mojoj prisutnosti. Devojčica se okrenula prema meni besno
lajući. Psi su se okupili oko dizalice. Da su mogli da me dohvate,
rastrgli bi me. To je trajalo dva-tri minuta. Tada je devojčica dvaput
oštro zalajala i čopor se ponovo izgubio u magli. Tek kad je prošlo
podne, osmelio sam se da siđem sa dizalice i otrčim do kola.
Angolske novine često izveštavaju o ljudima koji su ubijeni pod op-
tužbom da su čarobnjaci. Čuvam mnoge od tih vesti. Evo nekih:

Paroha Crkve Mieza iz opštine Kakuaku Antonija Žozea, pozn-

atijeg kao Tata Toni, državna policija je uhapsila zbog „trovanja
lekovima“, čime su usmrćena dva građanina Luande. Paroh je op-
tužen za ubistvo iz nehata. Prema izjavi policije, zločini su se do-
godili 25. novembra, a žrtve su Giljermi Mateus Fernandez, ožen-
jen, četrdeset pet godina, parohov venčani kum, i Marija Inis dos
Santos trideset sedam godina. Prema izjavama državne policije,
žrtve su se nalazile u kući paroha, koji je izjavio da je narodni
lekar i da će ih izlečiti od alkoholizma. Antonio Žoze dao je pa-
cijentima napitak koji ih je ubio. Paroh ima drugu verziju. Za-
počeo je da ih leči još pre dve nedelje. Tata Toni rekao nam je da
je „lek“ na bazi biljke koja se na jeziku kikongo zove „nkutakani“.
Biljka „je odlična za osobe koje hoće da prestanu da piju. Pre
 98/239

korišćenja ispitana je u jednoj narodnoj laboratoriji“, rekao nam

je Tata Toni. Paroh se zaklinje da taj lek „izvlači sav alkohol iz
ljudskog tela“. [...] „Lek“ koji izvlači alkohol iz tela Tata Toni
dobija iz Demokratske Republike Kongo, „ali i u Luandi se proda-
je na mnogim pijacama“. Paroh Antonio Žoze ima trideset šest
godina, iscelitelj i paroh je od svoje dvadesete. Tvrdi da mu
nikada pre nijedan pacijent nije umro. „A lečim sve bolesti osim
side.“ Završio je kurs u Demokratskoj Republici Kongo. [...] Što se
tiče plaćanja lečenja, on izjavljuje da „ljudi plaćaju koliko žele i
isključivo posle lečenja“. Prema njegovim rečima, Crkva ima
odobrenje Opštinskog sekretarijata za kulturu u Kakuaku. Paroh
Crkve Mieza ima tri žene i dvadeset troje dece. Mnogi ljudi žale se
na Tatu Tonija.

Šestoro dece koju su njihovi roditelji optužili za čarobnjaštvo u

Banza Kongu, u provinciji Zairi, žrtve su petnaestodnevnog
privatnog zatvora u kući navodnog paroha Crkve Bičišalomi, koji
je identifikovan kao David Džiamba Afonso Koati. Za taj slučaj
vlasti su saznale zahvaljujući dojavi suseda pa je nadležna služba
odmah sprovela istragu koja je potvrdila da je dojava istinita.
Direktor Regionalne uprave za kriminalističku istragu u Zairi izja-
vio je da je paroh već uhapšen i da je u toku pokretanje postupka
koji će proslediti Državnom tužilaštvu da bi ga odobrilo, posle
čega će uslediti suđenje. [...] Što se tiče dece, odgovorno lice iz-
javilo je da su predata Centru za zbrinjavanje dece u kvartu Bela
vista u predgrađu Banza Kongo. David Džiamba Koati izjavio je
pokajnički da je sve počelo kad je grupa žena došla u njegovu kuću
sa decom tvrdeći da su čarobnjaci i da bi on trebalo da ih izleči.
Zato je on odlučio da ih podvrgne petnaestodnevnom postu koji
će ih, po njegovom mišljenju, očistiti od greha. „Majke su me mo-
lile da izlečim njihovu decu koja su čarobnjaci. Sveti duh me je
uputio da treba da postim zajedno s njima petnaest dana, a onda
 99/239

mi je u kuću provalila policija tvrdeći da je reč o zločinu. Zato sam

završio u zatvoru“, izjavio je.

Trovanje osoba optuženih za čarobnjaštvo u zajednici Kapunga,

opština Lukuembo, 275 kilometara južno od glavnog grada te pro-
vincije, zabrinulo je lokalne vlasti. Za prvih šest meseci ove god-
ine, umrlo je najmanje sedam od petnaest osoba koje su u gluvo
doba noći bile prisiljene da učestvuju u obredima ili da popiju čaj
od bambusa, što je uobičajeno u tim prilikama. Taj otrov mešav-
ina je divljih trava i praha kameleona i može prouzrokovati tren-
utnu smrt, a obično se koristi protiv navodnih čarobnjaka koji,
kako smatraju stanovnici, muče duhove i izazivaju zlo i nesreće u
selima. [...] Gradski upravnik Antonio Lusiano Lusio tvrdi da
većina seljaka, čak i onih prosvećenijih, sprovodi tradicionalne
običaje. „Čarobnjaštvo je ovde uobičajeno. U toj oblasti i deca, čak
i obrazovana, veruju u čarobnjaštvo. I smatraju da je najbolji
način da se toga reše, odnosno da prekinu sa čarobnjaštvom,
sprovođenje obreda.“

Otišao sam ponovo na deponiju Prenda još četiri-pet puta, ali bezus-
pešno. Odustao sam. To je bilo pre pet meseci. Da su dva torpeda bila
slučajna, nije bilo moguće. Pozvao sam lift i zamolio liftboja da me
odveze na sprat minus tri. Začudio se:
– Sigurni ste?
Nije bilo teško pogoditi šta misli. Onaj ko stanuje na višim
spratovima nikada ne silazi u katakombe, osim ako nije narkoman ili
seksualni perverznjak u potrazi za mladom prostitutkom (ili
prostitutka).
– Da – potvrdio sam. – Minus tri.
Gledajući me dok sam izlazio, momak je zavrteo glavom. Na licu mu
se čitalo nezadovoljstvo i odbojnost. Dao sam mu pet dolara. Znam da
se novcem ne može kupiti dostojanstvo, ali skoro uvek može se pridob-
iti naklonost onih čistog srca.
 100/239

Na izlazu iz lifta na spratu minus tri nije bilo električnog osvetljenja.

Ogromne sveće, postavljene u pravilnim razmacima po betonskom
podu, slale su u mrak nervozne izlive boje. U toj igri senki bilo je neke
neobične lepote. Kraj mene je protrčao neki muškarac u jarkocrvenoj
košulji. Požurio sam trudeći se da mi ta crvena zastava ne nestane iz
vidokruga. Ali na kraju je ipak nestala u dubinama.
U daljini su odzvanjali glasovi. Pojavili su se još neki ljudi. U ode-
lima i kravatama i sa kožnim torbama. Mladi u trenerkama. Prosjaci u
svojim prljavim dronjcima. Prostitutke. Dečaci s ulice. Svi u tišini. U
onoj grčevitoj tišini o kojoj je govorio Pol Bouls. Sve je delovalo kao in-
scenacija, kao predstava neke od onih radikalnih grupa, danas tako
modernih, koje koriste javni prostor za prikazivanje svojih nemira.
U daljini se video krug svetla koji je stvaralo dvadesetak sveća, crnih
i crvenih, iste veličine kao i one koje su nas dotle dovele. U centru
kruga bio je Kralj. Ruke su mu bile prekrštene iznad sjajnih, znojavih
golih grudi. Oko njega se rasprostirala crna svetlost, svetlucava tama.
Začuo se očajnički lavež i masa se okrenula u smeru suprotnom od
kruga sveća. Dva muškarca, lica pokrivenih drvenim maskama – tradi-
cionalnim maskama iz Lundasa kupljenim na pijaci na 17. kilometru,
obojenim crveno i crno, i sa dugačkom grivom od biljnih vlati – vukla
su Devojčicu psa, okovanih nogu, a druga dvojica, isto tako maskirana,
krčila su put. Isticali su svoje oštre mačete, nepotrebno naoružanje jer
masa prema njima nije pokazivala nikakvo neprijateljstvo. Mržnja je
bila usmerena prema Devojčici psu:
– Veštica! – uzviknuo je neki mršavi čovek koji je stajao pored
mene, finih crta lica, obučen kao pogrebnik. – U paklu ćeš lajati.
Neko ju je pljunuo:
– Umri, nakazo!
Odnekud se pojavio još jedan, udario je nogom u lice i vratio se
među nas. Maskirani su ubrzali korak. Vodili su devojčicu u centar
kruga. Tamo su je pustili i udaljili se. Jedna žena, ona koju sam video
u Grčkom ponosu, pojavila se iz senke noseći plastični kanister od
dvadesetak litara koji je predala Kralju. Džin ga je uzeo, podigao ga,
 101/239

kao trofej, iznad glave pokazujući ga masi, a potom je sadržaj

razvučenim i sporim pokretima prosuo na krhko telo. Ona je prestala
da se bori. Tiho je cvilila. Vazduhom se širio jak miris nafte. Pomislio
sam da zovem pomoć. Na vreme sam se suzdržao. To ne bi bila dobra
ideja. Džin je upalio šibicu i plamen je obasjao podzemlje. Istog časa
svi su počeli da viču i da igraju. Preda mnom su, kao noževi, blještali
zubi. Gledao sam gola oznojena tela i zaprepašćene ogromne bele oči.
Osećao se miris spaljenog mesa, znoja, nafte. Iznad meteža i glasova
uzdigao se strašan krik. Povratio sam. Potrčao sam, spotičući se, suda-
rajući se i povraćajući. Najednom spazih kako me, sa nekoliko metara
udaljenosti, posmatra čovek sa svilenom kravatom na kojoj je bila nas-
likana gejša koja svira šamisen. Učinilo mi se da se osmehuje, lica os-
vetljenog plamenom, ali onda me je neko gurnuo i pao sam, a kad sam
ponovo uspeo da dignem pogled, nije ga bilo. U grudima me je bolelo.
Vilica mi je bila ukrućena i teško sam gutao. Trčeći sam se udaljio. Čak
se nisam setio ni da se vratim putem kojim sam došao, osvetljenim
svećama, do liftova. Jedino što sam želeo bilo je da pobegnem što dalje
od mučnih krikova koji su se, tu i tamo, još uzdizali iznad urlanja i
pevanja mase. Sebi sam došao u uskom mračnom hodniku natrpanom
kutijama, torbama, raznim predmetima. Neki ljudi ležali su na pro-
stirkama ili madracima. Ponegde su gorele vatre. Muškarci su tiho
razgovarali, pili i kartali se. Moj prolazak privukao je nepoverljive
poglede. U jednom momentu, neki visoki, snažni tip, samo u uskim
belim gaćama i plastičnim sandalama, preprečio mi je put:
– Ko ti treba, jednooki?
– Niko – odgovorio sam, bezuspešno pokušavajući da mi se ne oseti
podrhtavanje u glasu. Ponovio sam glasnije: – Niko, prijatelju.
– Nikoga nema! – nasmejao se vlastitoj šali. – Otišao je. Nikad ga
više nisam sreo.
Neko me je uhvatio za desnu ruku:
– Imaš li love, matori? Daj mi nešto da kupim cigare.
 102/239

Zavukao sam desnu ruku u džep, izvadio dve novčanice od petsto

kuanza i dao mu. Izravnao ih je, srećan, čak sa nežnošću, a onda ih
odložio u gaće:
– Hoćeš li tablete da ti se misli izbezume, jednooki? Imam jedne
tako dobre da ćeš od njih lebdeti. Osećaćeš se kao svetac, otići ćeš na
nebo.
– Ne! Ne!
– Žene? Od četrnaest godina?
– Ne. Samo mi recite kako da izađem odavde.
Kao da ga je moja nevolja zabavljala. Povikao je prema nekom tipu
koji je nepomično stajao pored vatre i uživao u slici:
– Jednooki bi hteo da izađe, Kazna.
Na Kazninom čelu bila je istetovirana veoma prikladna rečenica:
„Gospodine, imajte milosti prema meni“. Nije izgledalo da obraća
pažnju na moj strah.
– Nema izlaza, matori – reče gadno se nasmejavši – ovde kad se jed-
nom uđe, više se ne izlazi. Dobro došli na kraj sveta.
Onaj prvi ponovo sede. Počeo je tiho da peva jednu od najpoznatijih
Kiandinih pesama, čiji je tekst napisao Agvaluza a muziku luzo-
mozambički pevač i kompozitor Žoao Afonso. Kazna ga je pratio
lagano dobujući po praznom loncu:

Jednog dana
Otići ću do kraja Do kraja dna
Do dna kraja
Zbog tebe,
Ljubavi, zbog sebe,
Ljubav koja ide do kraja
Ne može tako doći do kraja.
Jednog dana
Otići ću do kraja
Do kraja kraja
Do kraja sebe.
 103/239

Udaljio sam se dok mi je srce tuklo. Kianda kao da je bila svuda. Na

površini, njeno lice gledalo me je sa plakata zalepljenih na zidove.
Uđem u neki kafić da kupim cigare i vidim je kako priča na televiziji.
Zaustavim taksi da izbegnem ogorčenu masu, i čujem je na radiju kako
mekanim glasom umiruje slušaoce.
Pre dve godine peo sam se stepenicama vulkanske stene po hramu-
planini Borobudur, u Iožiakarti u Indoneziji, a kad sam stigao na vrh,
Kianda je pevala Tropski barok. Neki japanski starčić sedeo je na zem-
lji prekrštenih nogu sa malim tranzistorom pored sebe. Blaženo se
nasmešio:
– Brazilska pevačica – reče. – Veoma dobra.
Probao sam da mu objasnim da je Kianda Angolka a ne Brazilka, ali
bezuspešno. Pažljivo me je saslušao i na kraju se osmehnuo:
– Dobra pevačica. Veoma Brazilka.
Dok sam razmišljao o tome, odjednom ugledah Ramira kako crta.
Nikad nisam uspeo da snimim film o tom mladom autoru grafita. Ali
sam snimio nekoliko sati filma sa njegovim muralima. Jednog jutra
snimio sam sklop crteža koji su me interesovali. Prikazivali su aveniju
Marginal, sa kraljevskim palmama, i tipične portugalske pločnike, ali
sa pet zgrada kojih onde nema. Pokazao sam taj film Mouši. Moja pri-
jateljica proučavala ga je dobrih nekoliko minuta:
– Ove zgrade su moje, upravo ih projektujem. Ne znam kako, ali tvoj
umetnik ima pristup mojim projektima. Još gore, čini mi se da je imao
pristup i mojim najboljim snovima. – Pokazala je prstom jednu
zgradu: – Ovu još nisam završila. Nisam znala kako da je dovršim. Sad
znam. Odlično rešenje. – Ramirova sestra, umiljata Miao, tvrdila mi je
da njen brat ne bi mogao da uđe u Moušin računar. To je nemoguće.
On čak ne zna ni da radi na računaru. Uostalom, skoro da je nepismen.
Posle toga pronašao sam mnoge druge primere koje sam, u nedostatku
boljeg rešenja, nazvao „vizije budućnosti“. Bar jedan je ostvaren: iz-
gradnja velikog trgovinskog centra u obliku šatora u Vijani, gradu
satelitu pokraj Luande.
 104/239

Prišao sam Ramiru. U tom napuštenom delu Termiteire, ne znam

kojim čudom, bilo je električnog osvetljenja. Mladić je radio na zidu
koji je nedavno obojen u belo. Ponovo sam prepoznao aveniju Margin-
al, sa njenim budućim zgradama, ali tu je bilo nešto još čudnije. Većina
zgrada bila je urušena. Moušin elegantni toranj, koji još nije ni za-
vršila, ovde je bio strašno osakaćen. Zgradu iza njega kao da je zadavio
neki besni džin. Druga zgrada pokazivala je grubu metalnu unutrašn-
jost. Od portugalskog pločnika ostali su samo delići, crtež sirene koja
pliva u moru. Štrecnuo sam se: – Šta ovo znači?
Ramiro je nastavio da crta. Uhvatio sam ga za ramena i protresao
ga. Želeo sam da me pogleda kao čoveka, u oči, odnosno oči naspram
mog jedinog oka, da me prepozna i da razgovara sa mnom i oslobodi
me tog košmara. Mladić se okrenuo. Snažno me je odgurnuo. Pao sam.
Licem na tlo. Stavio sam ruke na usne i na prstima ugledao krv. Ustao
sam teškom mukom. Kleknuo. Ramiro je stajao preda mnom. Iz kutije
za cipele izvadio je nož i uperio ga u mene. Čvrsto ga je držao u desnoj
ruci. Levom je uhvatio svoju desnu ruku, ali ona je i pored toga
drhtala, jako je drhtala. U tom trenutku više sam brinuo za njega nego
za sebe. Onda je, iznenada, Ramiro podigao nogu i više ništa nisam
video. Dok sam se kotrljao po mokrom prljavom betonu, shvatio sam
da me je udario nogom u oko. Povikao sam:
– Smiri se! Neću ti ništa.
Čuo sam korake koji se udaljavaju.
– Ramiro! Pomozi mi, ne ostavljaj me!
Ustao sam, slep. Pipao sam oko sebe dok nisam došao do zida.
Strah. Na sve strane strah, reži i sprema se da mi zubima pokida vrat.
Jedna slika: skačem sa litice. Tamno nebo. Crna voda. Gde je to
bilo?
Plaža Kaičinja, u Bengieli...
Obično smo praznike u martu provodili na Kaičinji. Majka, bratići i
ja. Tada sam imao deset, najviše jedanaest godina. Bio sam visok
dečak, zabrinjavajuće mršav, bujne oštre kose koja je još više štrčala
zbog vlage. Tog popodneva opkladio sam se sa jednim od svojih
 105/239

bratića, mlađim, da ću uspeti da skočim sa vrha litice koja se uzdizala

nad morem i koju smo zvali Gnezdo orlova. Strah, ogroman, osetio
sam tek neposredno pre skoka. Dok sam padao, nestao je. Otvorio sam
oči. Mehurići, duguljaste metalne ribe. Površina vode je blistala. Iznad
mene iskrivljene stene. Zaplivao sam prema obali. Bratić me je čekao
sa raširenim peškirom. Pogledao me je sa neskrivenim divljenjem:
– Je li te bilo strah?
Naslonjen na zid, bolne glave, oko mi je pulsiralo, uspevao sam da
nazrem samo slabašnu svetlost, a kad sam se setio tog popodneva na
Kaičinji, pomislio sam:
Evo me u skoku!
Padam.
I sačekao sam da mi se srce smiri.
Ali to se nije dogodilo.
Tu i tamo prolazili su ljudi. Povremeno bih čuo kako se neko smeje,
prigušene komentare. Koraci se približavaju, na trenutak zastanu, a
zatim odlaze. Jednog momenta začuo sam lajanje. Nisam mogao da ga
vidim, ali kao da sam ga video – čopor (zamišljao sam čopor Devojčice
psa). Video sam kako zbijeno trči, zatvoren u sebe, vođen jednom vol-
jom. Pomislih: ovo je kraj. Pomislih: psi će me proždreti i umreću. Ali,
i to je prošlo, raznorodna masa u pokretu, ma šta to bilo. Prošlo je ne
obraćajući pažnju na mene. Neko telo očešalo se o moje pantalone.
Zatim i nekoliko drugih, ili to isto. Prolazeći, ostavilo je (ostavili su) za
sobom mučan smrad.
Još više sam se pribio uza zid.
Osećao sam da ću pući od jada kad mi neko stavi omču oko vrata,
verovatno ogrlicu, i poče da me vuče. S početka sam reagovao. Stavio
sam ruke na vrat ne bih li se oslobodio. A onda sam pomislio da moj
otmičar možda hoće da me izvuče odatle. To je mogao biti i Ramiro.
Mladi grafitista, koga, kao i većinu autističnih, užasava dodir. Da je i
hteo da mi pomogne, sigurno mi ne bi pružio ruku.
– Kuda me vodite?
 106/239

Nije bilo odgovora. Zategnuto uže jedva mi je dalo da dišem. I tako

sam hodao za njim.
8. PRVI RAZGOVOR SA SVETOM SESILIJOM

Šta sad da radim, svetice moja?

Da se ubijem?
Bilo bi dobro kad bismo mogli na neko vreme da umremo, kao što
idemo na godišnji odmor. Ne, ne, kao da spavamo! Kao da spavamo,
ne! Ne pričaj gluposti. Spavanje je život bez pritiska savesti, ponekad
ni to. Savest nas može progoniti i u snovima. Kao i strah od umiranja.
I tonemo u san. I umiremo. Želela bih da umrem od istine, da
prestanem da postojim tako da neko vreme sve bude ništa. U meni i
oko mene, ništa. Da lebdim u beskrajnom ništa.
Opet se smeješ?
Užasava me taj tvoj iskošeni smeh naslikan na drvetu. Znaš li šta su
u Brazilu seljaci radili svecima kad im ne usliše molitve?
Ne znaš?
Vezali bi ih za stub za mučenje i bičevali bi ih. To mi je ispričao Bar-
tolomeo. Nikad ne znam da li je istina ono što ispriča. Kad bi kipići bili
tako mali kao što si ti, imali su sasvim male bičeve.
Mogla bih da te bičujem.
Da te stavim u lonac vrele vode. To bi te uplašilo više nego bič, zar
ne?
Jedne noći, dok sam još sanjala, sanjala sam da pevam u velikoj sali,
možda je bio Rojal Albert hol, a u publici nije bilo nikoga.
Nikoga!
Nikoga u publici. Ni na sceni.
Instrumenti su svirali sami. Sećam se: pevala sam dok nisam ostala
bez glasa. A onda sam rasekla podlanice, vene su popucale, šiknula je
krv. Kad sam završila, duboko sam se poklonila stojeći na sceni punoj
krvi. I tada sam videla, u nadolazećim danima, dugačke puste ulice i
 108/239

prazne kuće. Videla sam kako prolazim besanim noćima između hlad-
nih čaršava i jastuka mokrih od suza. Videla sam uvek istu šolju čaja
ostavljenu u kuhinji, i na lavabou staru četkicu za zube. Videla sam be-
log psa koji pokušava da dohvati svoju senku. Kasnije sam ga videla
kako leži na nekom pločniku presečenog vrata, svetlih očiju punih
vode.
Više ti nije smešno?
Zašto ne uslišiš moje molitve?
Misliš li da ga ne volim, onog pisca?
Toliko ga volim da ne želim da bude nesrećan sa mnom. Hoću da ga
izbavim od sebe. Ja sam kao more koje izbacuje svoje davljenike.
Vezuv što guta lavu da spase Pompeju.
Kad bih imala hrabrosti, sad bih ga pozvala.
Da pozovem? Misliš da treba da ga pozovem?
Skoro je dva ujutru i noć je već počela da proždire svoju decu. Noći u
Luandi veoma su proždrljive.
Ne, neću da ga pozovem.
Išla sam da razgovaram sa njegovom ženom. Ispričala sam ono što
sam imala. Malo mi je bilo teško da je gledam kako se pravi da joj je
svejedno a sa svakom mojom rečju polagano umire. Veoma smo slične,
što me ne čudi. Koliko muškaraca znaš koji istovremeno mogu da vole
dve žene? Kad se zaljubio u mene, Bartolomeo ju je ponovo zavoleo.
Voleći nju, on voli mene. Muškarci se ponavljaju u ljubavi. U svemu se
ponavljaju. Oni su dosadni i priglupi stvorovi. Dok gledam Barbaru,
kao da gledam sebe u ogledalu. Na primer, dobro mi je poznata ta
njena arogantnost.
Oholost je šešir golih.
Ispričala sam joj sve.
Baš sve, ništa nisam prikrila. Jednog momenta je trepnula, a onda
su joj se niz lice slile krupne suze. Jedva sam se suzdržala da je ne
zagrlim. Klecnula je, ali nije pala. Znam da zvuči nemoguće, ali tako je
bilo. Plakala je dignute glave, nije skrivala suze. Kad sam završila, nag-
nula se prema meni i procedila ledenim glasom:
 109/239

– Da li je to sve? Nadam se da Vas nikada više neću videti.

Do ovog momenta već je izbacila Bartolomea iz kuće. Ili je ona otišla
sa devojčicama. Uglavnom, on je, siromah, sam. Pokušavam da ga
zamislim samog. Želim da bude slep, razumeš? Da posrće, da pada, da
se povređuje sudarajući se sa uglovima noći.
Zar to što osećam nije ljubav?
Umukni! Šta ti znaš o ljubavi?
Toliko mu želim dobro da ne bih mogla da podnesem da ga gledam
kako trpi tiraniju ljubavi. Sa Luluom je baš suprotno. Volim kad je
pored mene, kad od dosade zeva dok kupujem cipele i isprobavam
haljine. Želim da bude pored mene kad mi kožu napusti svetlost i
grudi mi svenu. Nadam se da će me grliti i tešiti onda kad u meni više
ne bude ničega sem gorčine. On treba da mi sklopi oči, da me okupa,
obuče i stavi me u sanduk. Želim da nedeljom, svake nedelje, bude u
crnom, obliven suzama, na mom grobu. Želim da bude osuđen na mo-
ju ljubav kao vo na jaram.
Misliš li da se neće vratiti?
Otići ću tamo da ubijem onu kozu. Vratiću ga kući, makar silom.

Slušaj, pada kiša! Bije o prozore...

Ah, kiša je i u mojoj duši, kao i napolju, neka stihija sveže vode
odvuče daleko gorki talog mog jada, zaludnu čežnju, tešku senku ka-
janja. Želim da opet budem devojčica i da trčim gola po plaži. Želim da
se kupam pomoću creva za zalivanje. Postoji u mom detinjstvu (ma
gde ono bilo) jedno staro mangovo stablo, sa gustom krošnjom, i jedno
plastično crevo sklupčano u njegovoj senci. Tako smo se kupali kad
smo se vraćali sa plaže.
Da pišem pesme
(ne pišem),
ali da ih pišem, govorila bih o svom starom stablu, o njegovoj vlažnoj
senci, i o plastičnom crevu za zalivanje. Spevala bih jedan iskrivljeni
haiku, ovakav:
 110/239

Decembar. U zelenoj senci

sanja žuto crevo:
saudade.

(Ili kako nekome ko nije iz našeg jezičkog područja objasniti reč

saudade.)
9. MIT O CRNOM ANĐELU

Kad smo izašli iz Termiteire, padala je kiša. Još uvek nisam znao ko
me vuče. Molio sam ga da me ostavi na nekoj klinici; ne – u nekom
taksiju, bilo bi dovoljno samo da me stavi u taksi. Još u katakombama
hteo sam da mu kažem da se popne na četrdeset sedmi sprat i ostavi
me u mom stanu. Ali sam se predomislio. Šta ako to nije Ramiro?
Možda je neki delinkvent. Zamislite šta bi mogao da uradi neki delink-
vent kad bih mu otvorio vrata svog stana. Ne, nemojte zamišljati. Kao
što rekoh: padala je kiša. Prijalo mi je to što su mi hladne kapljice
padale u lice. Prešao sam prstom preko oka. Bilo je naduveno i sve više
me je bolelo. Kad sam pao, rasekao sam usnu. Niz vrat mi se slivala
krv.
– Taksi! Zaustavite taksi.
Moj vodič jako je povukao uže i ja sam se sapleo:
– Pustite me! – vikao sam. – Pustite me, ostavite me ovde!
Kako li sam samo jadno izgledao! Neko me je, kao životinju, izob-
ličenog lica, okrvavljene košulje, pocepanih pantalona, vukao na po-
vocu. Bilo mi je čudno kako mi niko ne priskače u pomoć. Odjednom
je tip počeo da trči. Bio sam primoran da ga pratim, pokušavajući da
se oslobodim povoca oko vrata. Masna glatka koža povoca klizila mi je
između prstiju i usecala mi se u meso. Trčao sam, saplitao se i trčao.
Jednog trenutka pomislio sam da se bacim na tlo, da završim. Tog mo-
menta je moj spasilac, moj otmičar, stao. Skinuo mi je povodac. Onda
me je gurnuo napred, kroz neka vrata. Osetio sam miris kafe. I začuo
podsmešljiv glas:
– Dobro veče, gospodine pišče. Sedite.
Ispružio sam ruke i pronašao stolicu. Seo sam. Skinuo povodac s
vrata. Noge su mi drhtale. Ceo sam drhtao.
 112/239

– Ništa ne vidim. Molim Vas odvedite me na neku kliniku.

– Ne vidim. Ne čujem. Ne govorim. Uvek su me intrigirala ta tri
mudra majmuna. Oni su Japanci. Verovatno znate poreklo te
poslovice.
– Morao bih lekaru...
– Ne znate? To je japanska dosetka. Imena majmuna su mizaru, koji
pokriva oči, kikazaru, koji pokriva uši, i ivazaru, koji rukama pokriva
usta. Ne slušaj zlo, ne govori zlo, ne gledaj zlo. Reč zaru na japanskom
znači majmun i zvuči isto kao glagolski završetak zaru, koji označava
negaciju.
– Čujte, verovatno nije ništa strašno, ali bio bih mirniji kad biste me
sad pustili da odem lekaru.
– Onaj koji ne vidi i ne čuje, o kome može govoriti loše?
– Šta želite da kažete?
– Dovoljna bi bila i dva majmuna. Mislim da je treći suvišan.
Ludak. Luanda stvara ludake sa istim plodnim i neodgovornim
veseljem s kojim zečica rađa zečiće. Međutim, ako je to kafić, kako mi
se činilo, ne bi trebalo da postoji opasnost; neko će se pojaviti, pre ili
kasnije, konobar, vlasnik, razuman gost koji će mi pomoći da izađem.
– Gde se nalazimo?
– U beskraju noći. Ja i Vi. Ali izgleda da je Vaša noć dublja od moje,
a i nemoćnija.
– Da li smo u kafiću?
– Ne. Ne bi se tako moglo reći. Mada, imam kafe. Hoćete li?
Pre nego što sam uspeo išta da kažem, u rukama mi se našla topla
šoljica. Omirisao sam tečnost, nepoverljivo. Dobro je mirisala, kao
poštena kafa. Probao sam je. Toplota, poznati ukus, stara navika, sve
to me je umirilo. Bez ikakvog povoda, setio sam se vesti koju sam juče
pročitao u lokalnom nedeljniku:

Žulijano Moša Kopola, sin angolskog ambasadora u Kanadi,

provešće petnaest godina u zatvoru zato što je nasmrt zadavio, sa
devetnaest uboda nožem ubio ljubavnika svoje supruge.
 113/239

Sakupljam vesti sa greškama i nedoslednostima. Imam stotine tak-

vih isečaka iz novina. Nasmejao sam se.
– Šta je smešno?
Ništa tako ne obnavlja duh kao smeh. Opet sam se nasmejao, ovog
puta jače, i skoro da je nestalo bola u oku. Možda me udarac nije teško
povredio. Otok će se verovatno za dva dana povući. Kad mi se vrati vid
(bar pola vida), osvrnuću se i neću moći da shvatim šta mi se dogodilo.
Šta vidi slepac koji se osvrće?
– Imam priču koja će Vas sigurno zanimati – reče čovek. – Prilično
zanimljivu priču.
Odlično znam tu rečenicu. Često mi prilaze čitaoci koji žele da mi is-
pričaju neku priču. Ali ima i ljudi koji mi priđu slučajno, i ne znajući
ko sam, nikad nisu čuli za mene, ali posle dva minuta površnog razgo-
vora duboko uzdahnu, „imam jednu priču koja će Vas sigurno zanim-
ati“, i počinju ispovesti, skoro uvek neverovatne. Slušam ih. Ne os-
uđujem nikoga. Ne verujem. Ali i ne sumnjam. Ja sam lepo vaspitani
skeptik. Život je niz neverovatnih događaja. Ne vidimo ih uvek jer smo
rasejani. S druge strane, ono što se nekome čini neverovatnim,
drugome može izgledati banalno. Sve zavisi od prisnosti i od perspekt-
ive. Na primer, nepoznati ljudi plaše se mog prijatelja Mikija Mausa.
Misle da je nastran. A za nas je on samo tip (dobar tip) koji nosi masku
Mikija Mausa da bi sakrio lice.
– Više bih voleo da Vašu priču saslušam na putu do neke klinike.
– Da li ste čuli za mađarskog putnika koji se krajem 19. veka oženio
princezom iz plemena Bie i ostao tamo baveći se trgovinom i zap-
isujući svoje utiske?
– Laslo Mađar?
– Baš taj, Mađar.
– Princeza Ozora i Laslo Mađar. To je verovatno jedna od najlepših
ljubavnih priča u istoriji Angole...
– Da? Ljubav me ne interesuje. A još manje istorija Angole. Kad mi
je otac umro, ostavio mi je gomilu starih papira. Sređujući te papire,
 114/239

pre nekoliko dana, pronašao sam dnevnik, tačnije fragmente dnevnika

Lasla Mađara. U stvari, prevod jednog od Mađarovih dnevnika koji je
uradio moj otac. Otac mi je znao mađarski. Živeo je u progonstvu u
Budimpešti. Na papirima je rukopis mog oca i zabeleška – „Dnevnik
Lasla Mađara – beleške za jedan prevod“.
– Nisam stručnjak, ali mislim da je iza Mađara, osim pisama, ostalo
nekoliko dnevnika. Sećam se da sam pročitao da je neke njegove eks-
pedicije linansirao njegov tast, poglavica plemena Bie. Interesantno je
da je jedan afrički poglavica finansirao putovanje evropskog is-
traživača. Za razliku od drugih evropskih putnika i avanturista, Laslo
je dobro poznavao taj svet. Posle nekog vremena, to je postao i njegov
svet. Ali, ipak ga antropolozi ne shvataju ozbiljno. Imate li još kafe?
Čovek mi pruži drugu šoljicu.
– Ne shvataju ga ozbiljno? Zašto?
– Zameraju mu što nema naučno obrazovanje. Sem toga, stvarno
deluje pomalo neorganizovano.
– To je verovatno tačno. Ali, da li je izmišljao?
– Da li je izmišljao? Nikad nisam čuo da je izmišljao.
– Tačno. Znate li kako su ga zvali u plemenu Bie? Gospodin Šta-je-
ovo, jer je bio radoznao. Stalno je pitao. Poslednjih meseci 1864, malo
pre nego što je umro, Lasla je oduševila jedna legenda, priča o crnom
divu sa krilima koga tajno društvo čarobnjaka drži na tajnom mestu.
Kažem čarobnjaka jer mi u Angoli tako govorimo. Mogao bih reći i
šamana.
– Crni anđeo?
– Vidite? Znao sam da će Vas interesovati...
– I šta je onda bilo?
– Mađaru su ispričali o tom tajnom udruženju, grupi iscelitelja i
proroka, mudrih ljudi, šamana, nešto tako, koji godinama neguju cr-
nog anđela...
– Neguju?
– Prema legendi, anđeo bi trebalo da je živ, ali uspavan.
– Mogu li da vidim te papire?
 115/239

– Da vidite?
Zasmetao mi je njegov ironični ton. Učinilo mi se da sam prepoznao
boju glasa. Nažalost, sluh mi je loš, a ni pamćenje mi ne pomaže. Pok-
ušavao sam da povežem glas i lik, ali bezuspešno.
– Da li smo se već sreli?
– Sreli? Rekao bih da smo se razišli.
– To je neka igra, zar ne?
– Ne. Nije igra.
– Dobro, nije važno. Imate li te papire kod sebe?
– Imam. Ovde su. Hoćete li da Vam pročitam neke delove?
– Voleo bih da ih čujem.
– Zar ne biste radije da Vas odvedem na kliniku?
– Prvo mi pročitajte te odlomke.
Čovek je ustao. Čuo sam kako stolica grebe (drveni pod), a zatim
korake kako se udaljavaju. Kako se otvaraju vrata. Glasove. Miris
mokre zemlje. U jednom trenutku miris pitanga. Decembar miriše na
pitange. Koraci koji se vraćaju. Čvrsti. Spori. Moj sagovornik je ver-
ovatno mlad, mršav, u svakom slučaju, ako se sudi po gipkosti i lakoći
koraka, neko ko je u dobroj fizičkoj formi. Ponovo je seo. Rasprostro je
nekoliko listova po stolu.
– Evo ga, dragi moj. Slušajte.
10 DRUGA HAIKU PESMA

Decembar. Iznad zida

u tišini plamti pitangeira:
saudade je crveni plod.

(Žao mi je, ali stvarno nema načina da se objasni reč saudade

onome ko ne pripada našem jeziku.)
11. DRUGI RAZGOVOR SA SVETOM SESILIJOM

Običaj je u crkvama, bar ovde u Angoli, da se ljudi naglas obraćaju

slikama Hrista, Bogorodice, bilo kom svecu, moleći, preklinjući, čak i
prigovarajući im. Tome se niko ne čudi. Uostalom, slike su tu, poput
javne telefonske govornice, za razgovor sa onostranim. Javni telefon,
ali samo s mikrofonom, bez slušalice. Ljudi mogu da ispituju slike, ali
nemaju prava da čuju odgovor. Onaj ko se obraća Bogu, verujući je;
onaj ko tvrdi da je čuo božji glas, lud je. Ja nisam ni pobožna ni luda.
Razgovaram sa tobom da bih se pretvarala kako ne razgovaram sa
sobom.
Praznina, znaš. Praznina i

Ono što potom dolazi, nema ime.

12. ODLOMCI IZ POSLEDNJEG DNEVNIKA LASLA
MAĐARA

„Šuma Olo-Vienda skoro da je nenaseljena; mogu se naći poneki lovac

na slonove, sakupljač meda, kao i nomadska plemena Ka-zekelor, koja
se u južnim predelima zovu Mu-kankala. Ima i mnogo divljih životinja,
lavova, slonova i nosoroga, koji pogdegde koriste velike proplanke.
Dok hoda zelenom, svežom hladovinom ispod drveća, putnikova duša
može se zaneti, da bi ubrzo potom, usred netaknute tišine, pao u tugu i
melanholiju. Jednoličnost prekidaju, kao što rekoh, samo proplanci
puni trave i bistre vode, koje nakratko razbudi blaga gipkost gazela i
ostalih životinja. Posle Olo-Viende ulazi se u provinciju Žuokoi,
nastanjenu haotičnim i zbrkanim narodima. Tamošnji stanovnici
nepoverljivi su, priprosti, lažljivi i veoma posvećeni čaranju. Nepover-
ljivi su prema strancima. Bilo koji neuobičajen postupak smatraju
kobnim i s tim izgovorom prisiljavaju žrtvu da momentalno plati
kaznu (apopokamilonga). Odbije li neko da plati, bez ustručavanja će
ga napasti. I sam sâm jednom morao da se s njima sukobim, sa svojih
četiristo naoružanih drugova, pri čemu su me strelom pogodili u
bedro. U toj provinciji video sam nekoliko neobičnosti, kažem neo-
bičnosti ne usuđujući se da kažem čuda, uglavnom, reč je o
događajima koji se suprotstavljaju zakonima prirode. Pre nekoliko
dana moj tast i ja pozvani smo da prisustvujemo ceremoniji odgonet-
anja. Hteli su da otkriju ko je nekom portugalskom trgovcu po imenu
Gregorio Bendrau ukrao petnaest jarda tkanine.

Došao je vidovnjak, vrlo visok, snažan čovek, pravi herkul, poznat u

celom kraju po tome što nepogrešivo proriče i po čudesnim
izlečenjima. U ruci je čvrsto držao dugačak rog džinovske crne gazele,
 119/239

pun neke kao ugalj crne smese. Nakratko je stao ispred trojice
muškaraca osumnjičenih za krađu, koje su vezali i mučili, a potom je,
okrenuvši se prema nama, u dnu roga nešto nacrtao crvenom bojom.
Pažljivo je spustio rog na panj ispred sebe i počeo ispitivanje:
– Ko je pokrao gospodina Gregorija?
Pitanje je ponovio nekoliko puta, dižući glas, menjajući ga, skoro
pevajući. Tada sam primetio (svi smo primetili) da rog podrhtava, s
početka slabo, a onda kao čovek koga trese jaka groznica, na kraju u
snažnim trzajima sve dok se nije odvojio od drvenog postolja, vrteći se
oko svoje ose i dižući se uvis. Naredio sam jednom svom nosaču da mi
ga donese. Mladi Benčinjo Šilemba, koga sam pre nekoliko godina
spasao grozne smrti, pohitao je da me posluša. Pretpostavljam da je
bio veoma uplašen, ali ipak je stavio ruku na taj predmet, ali bezus-
pešno. Rog su obuzele strašne sile. I dalje se dizao, sve brže se vrteći
oko sebe i vukući za sobom sirotog momka.
– Pusti ga, Benčinjo! – povikao sam. – Pusti ga!
Benčinjo je pustio rog i strmoglavio se, jauknuvši, u neko trnje.
Prorok mi je uputio podsmešljiv pogled, a poglavica i njegovi pomoćn-
ici začuđeno su uzvikivali. Rog je nastavio da se diže do velike visine,
čak iznad najviših grana baobaba u čijoj smo senci bili. Najzad je
prestao da se vrti i pao je vrhom okrenut prema jednom osum-
njičenom. Vidovnjak je polako mahnuo rukom:
– Taj je.
Leteći rogovi, ma hajde. Jednom ću naleteti i na crnu gazelu koja
levitira [...]“
„Idući neprestano prema istoku, na dvadesetak dana putovanja od
mesta na kome sam sada, ugledah kako iznad malog močvarnog jezera
blista, brzo se krećući, jedinstven srebrni oblak. Pomislih da je to roj
buba, uobičajena pojava u nekim zemljama severne Afrike ali ovde
retkost. Prišavši, na svoje iznenađenje ugledah jato majušnih letećih
riba. Na obližnjem rastinju nađoh na stotine obešenih riba, neke su još
bile žive, neke mrtve, osušene, velikih spljoštenih peraja, kao krila. Te
 120/239

ribe domoroci zovu tukeija. Vrlo su cenjene u kuhinji toga kraja. [...]
Spazih čarobnjaka džinovskog stasa, šćućurenog na blatnoj obali jezer-
ceta, kako se zanima skupljanjem beličastih kamičaka. Kad me ugleda,
ustade i prasnu u glasan smeh, pretpostavljam zato što se setio pada
Benčinja Šilembe, okrete se i ode [...]“
„Pre nekoliko godina tast me vide kako pri slaboj svetlosti vatre čit-
am knjigu:
– Šta to radiš? – interesovao se starac. Probao sam da mu objasnim
kakva je korist od knjiga. Pažljivo me je slušao. – Hoćeš da mi kažeš da
je ta kutijica puna glasova i da te glasove ne čuješ ali možeš da ih
vidiš?
Potvrdio sam. Da, tako nekako. A onda sam mu strpljivo objasnio da
i ja, Laslo Mađar, ako budem želeo, mogu svoj glas da stavim u jednu
sličnu kutiju, i da me onda nedeljama, mesecima, godinama kasnije
neka druga osoba može čuti.
– A šta će biti kad umreš?
– Mene neće više biti – rekoh. – Ali moj glas neće umreti. Ove kutije
čuvaju glas ljudi čak i posle njihove smrti. Ima kutija sa vrlo starim
glasovima, koji su pripadali ljudima koji su živeli u vreme dedova
naših dedova, i postoje kolibe, velike, koje služe samo za čuvanje tih
kutija. U tim kutijama mogu se videti glasovi miliona ljudi.
Izgledalo je da je to ostavilo jak utisak na starog poglavicu. Dugo je
češkao bradu i proučavao senke koje su zbog vatre promicale zidovima
koliba. Najzad reče:
– Mi, deca ove zemlje, znamo da su duhovi mrtvih svuda i da pok-
ušavaju da razgovaraju sa nama kroz šuštanje grana, fijuk vetra,
pevanje ptica i kišu koja pada. Beli ljudi ne znaju jezik kiše, pa zato,
kad slušaju kako kiša pada, čuju samo zvuk vode koja udara u zemlju. I
govore – „to je samo kiša koja pada“. Ne shvataju šta to kiša govori. Mi
znamo da razgovaramo sa vetrom, sa kišom, sa travom, a trava nam
kaže gde su otišle gazele ili gde se skrivaju naši neprijatelji. Nauči me
da vidim glasove tvojih predaka, sinko, nauči me da vidim te glasove
 121/239

koje tako brižno čuvaš u tim kutijama, a ja ću tebe naučiti da slušaš i

razumeš glasove naših duhova.
Tako smo sklopili sporazum, mada mislim da je korisniji za mene
nego za njega. Moj tast već ume da pročita pismo i da napiše kraći
tekst. Ali nemojte mu dati novine. Jeste, pročitaće ih. Ali svet koji ti
glasovi otkrivaju njemu je neshvatljiv, plaši ga i uznemiruje. Vozila na
parni pogon. Telegraf. Moćna teorija da čovek vodi poreklo od ma-
jmuna. Ah, buka, buka. Sve je to buka i ludost. A ja sam postao dobar
tragač. Naučio sam čak i da koristim neke biljke koje sprečavaju i leče
teške bolesti. Ne mogu baš reći da pričam sa duhovima, ali mislim da
mi ponekad uspe da me saslušaju i da mi pomognu.
U poslednje vreme sprijateljio sam se sa divovskim prorokom Ve-
limom, čovekom čudnim i zatvorenim, ali koji posle jedne-dve čašice
rakije postane pričljiviji. Jedne večeri, pošto smo podelili flašu
odličnog portugalskog crnog vina, Velim je uzeo da prelistava, malo
rasejano a malo radoznalo, 12. pevanje Miltonovog Izgubljenog raja.
Knjigu sam dobio od jednog ljubaznog Engleza i uvek je nosim sa
sobom, kao neku vrstu amajlije. Posle nekoliko stranica, prorok je
naišao na sliku anđela. Zbunjeno i nervozno ju je pogledao. Bilo mi je
čudno:
– To je samo anđeo, čoveče! Čovek sa dva krila na leđima. Zar nikad
nisi video anđela?
– Video sam – reče izvijajući snažni vrat, arogantno, tipično za
njega. – I mi imamo ljude ptice. Mi crnci.
Ta informacija me je zbunila. Dosta dobro poznajem mitologiju
plemena Bie, kao i drugih bantu naroda, ali nisam čuo da su ikada
spominjali krilate ljude. Čuo sam mnoge priče o božanstvima koja štite
reke i jezera, nešto kao naše sirene, o duhovima koji kontrolišu šume
ili uzimaju oblike nekih životinja. Znam i priče o ljudima koji mogu da
se pretvore u aligatore, lavove ili slonove. U ovim pustošima niko ne
dovodi u sumnju postojanje letećih zmija ili pričljivih riba, koje
nastavljaju da govore i kada uginu, pošto ih ispeku i pojedu.
– Vi iz plemena Bie verujete u anđele?
 122/239

– Da li verujem? Mi jednog čuvamo!

– Čuvate? Kako?
Prorok je ućutao. Navaljivao sam na njega nekoliko minuta. Velim
više nije bio onako samouveren. Delovao je čak pomalo preplašeno.
– Ne bih smeo da pričam o tome – najzad je rekao. – Ne smem da
pričam o misterijama sa onim ko nije prošao inicijaciju.
Završili smo sa pićem.
– On je sa nama već mnogo generacija. Spava. Znamo da je živ jer
diše, srce mu lagano kuca. Pazimo ga. Ima crna krila, a njegove noge
leče i produžavaju život.
– Da li mogu da ga vidim?
Pogledao me je, prestravljen:
– Ne! Ne! Čovek ptica nije ovde. Odneli smo ga na tajno mesto,
daleko od sveta. Može mu prići samo mudar, pripremljen čovek. A sad,
belče, zaboravi sve što si čuo od mene, zamisli da si to sanjao, a onda
zaboravi.
Kao u bunar, vratio se u svoju tišinu. Iz kožne torbice koju uvek nosi
za pojasom izvadio je nekoliko listova i stao da ih žvaće. Najednom se
radoznalo nagnuo prema meni:
– A šta ste vi, belci, uradili sa svojim ljudima pticama?
Nisam znao šta da mu kažem.“
13. KAJANJA JEDNOG TERORISTE

Moj otac bio je čuveni terorista.

Ja sam kćerka ubice. Volim ga. Mrzim ono što je uradio.
Ne možeš zamisliti kako je živeti sve ove godine između odbojnosti i
ljubavi.
Na promociji moje poslednje ploče u Rimu, neki novinar pitao me je
za njega. Vrlo kasno sam saznala da je Astrobelo izmišljeno ime. Luka
se u stvari prezivao Ferarini. Krštena sam kao Salome Monteiro
Astrobelo, ali me uglavnom znaju kao Kiandu. Novinar je bio dobro
obavešten.
– Kako je Vaš otac Luka Ferarini? Čujem da se veoma promenio.
– Luka se nije promenio, i dalje pravi bombe – odgovorila sam, pok-
ušavajući da savladam paniku (i bes). – Ima dobre prijatelje u neko-
liko zemalja u svetu, naročito u Italiji. Recite mi svoje ime da zapišem.
Novinar je oklevao, a onda mi je dao vizitkartu – Gofredo di Bela,
giornalista – i, uz otmeni naklon, otišao. Tri naredne noći nisam
mirno spavala, sve dok se nije pojavio članak. Pročitala sam početak, a
srce mi je bubnjalo: „Kianda je kćerka rimskog pijaniste Luke
Astrobela. Nasledila je od oca strast prema muzici i, izgleda, neo-
buzdan talenat.“ Poslala sam Gofredu di Beli buket ruža i kutiju bom-
bona koje zovu „čokoladne bombe“.
Luka se promenio. Ne kao većina ljudi koji se u starosti ugoje i
naboraju, oćelave i ogrube. Luki je opala kosa, potpuno, naborao se, ali
se nije ugojio, a srce mu je omekšalo. Počeo je da vežba jogu, postao je
budista i okanio se nasilja. Od krvoločnog mesoždera kakav je bio,
pretvorio se u miroljubivog vegetarijanca. Smatra da je ubijanje da bi
se jelo brutalno. I da ne bi bilo nasilja kad bi svi bili vegetarijanci.
 124/239

– A šta je sa nosorozima – protivrečila sam mu. – Oni su veoma

razdražljive životinje. Zar nikad nisi video besnog nosoroga?
– Jesi li ga ti videla?
– Jesam. Na televiziji.
– Ah. Na televiziji. Ne verujem ničemu što vidim na televiziji.
Uglavnom, nosorozi ne ujedaju, bacaju se. Nije isto kad se neko baca n
a nekoga i kad ga rastrgne.
– Ne vidim razliku za onoga ko pogine. Osim toga, među nama, lju-
dima, retko ko nekoga usmrti ujedanjem.
– A ubodima rogova? Poznaješ li nekoga ko je ubio ubodima
rogova?
Nasmejao se. Od oca sam naučila da ne verujem u očigledno:
– Očiglednost je lažna – ponovio je smejući se. Luka voli da se igra
rečima. Ali nije uvek u tome uspešan. – Ako hoćeš da nađeš svetlo,
traži ga u mraku.
U mraku iz koga on dolazi plutaju leševi dvojice karabinjera i jedne
mlade sutkinje.
Ne, mislim da ne treba oprostiti Luki Ferariniju.
Ali on mi je otac.
Hvala Bogu, mladi ne znaju ko je bio. Većina njih nikada nije čula za
Crvene brigade niti za ubistvo Alda Mora.
Luki je 1976. uspelo da pobegne iz Italije, nekoliko meseci šetao je
Jelisejskim poljima, lunjao raznim arapskim zemljama, a jednog lepog
dana iskrcao se u Luandi. Pretpostavljam da je neko vreme radio za
vojsku ili, još gore, sa tajnim agentima Ministarstva unutrašnjih
poslova, ne znam. Nikad me nije interesovalo. Skoro svake nedelje
Luka u cik zore izlazi, zajedno sa Kustodijem. Idu njegovim brodićem
na pecanje. Druga osoba koja ga često posećuje jeste Benigno dos
Anžos Negreiros, Bartolomeov tast. Igraju šah, satima. Dva muškarca,
dva stara vojnika, to je sve što Luku Astrobela povezuje sa Lukom Fer-
arinijem. Ah, da, i novinar Gofredo di Bela.
Kad sam se rodila, moji roditelji vodili su fabriku ribljeg brašna na
jugu zemlje. Onda smo došli u Luandu i Luka se zaposlio na
 125/239

Nacionalnom radiju kao ton-majstor. Ne znam gde je to naučio da

radi. Studirao je klavir na milanskom konzervatorijumu, da li to znaš?
Pre nego što se odao politici i zapao u anonimnost, svirao je po hote-
lima i džez-barovima. Pre deset godina ponovo je počeo da svira. Čak
me je na nekim nastupima pratio, malo ozbiljno, malo od šale.
Uopšte mu nije loše išlo.
Sve to sam saznala kad sam imala dvanaestak godina. Otišla sam u
njegovu kancelariju po cigarete, jer je počeo krišom da puši, otvorila
sam jednu fioku i naletela na malu kartonsku fasciklu. Sadržala je de-
setine isečaka iz novina. „Luka Ferarini u odsutnosti osuđen na pet-
naest godina zatvora.“ „Ferarini pristupio Palestinskoj oslobodilačkoj
organizaciji.“ „Luka Ferarini pobegao u neku afričku komunističku
zemlju.“ Uz neke članke bile su i fotografije mog oca kao vrlo mladog,
guste crne brade i kovrdžave kose do ramena.
Ono na telefonu pre nekoliko trenutaka bio je on.
Svirao je u nekom baru i neko mu je rekao da me je Lulu napustio. U
ovom gradu vesti se munjevito šire.
Radio Mužimbo govori Angoli i svetu!
Zvono!
Vidiš, brzo je stigao.
Rekla sam mu da sam dobro, čuješ li! Ponavljam, dobro sam, tata,
odlično sam, ne brini, ali Luka je uporan, ionako još ne bi spavao, rano
je.
Rano je?
Skoro je tri ujutru!
Šta da mu kažem?
Tata se ponaša kao da sam još uvek dete.
Odlično sam!
Već sam ti rekla, tata, dobro sam.
Jeste, Lulu je otišao.
Ja sam ga izbacila.
Čuo si nešto drugo? Ako si čuo nešto drugo, to je laž. Ljudi svašta
pričaju.
 126/239

Sedi. Doneću ti martini.

Jeste, svašta pričaju. Valjda ni u jednom drugom gradu ljudi s toliko
oduševljenja ne pričaju o onome što ne znaju. Mada,kad razmislim,
retko nas i oduševljava ono što dobro poznajemo.
Zar ti se ne čini da nas oduševljava uglavnom ono što ne
poznajemo?
Bar je sa mnom to slučaj.
Lulu me više ne oduševljava. Mnogo ga dobro poznajem.
Pa sam ga izbacila.
I dalje ćemo raditi zajedno, naravno. Ne mogu ni da zamislim da
radim s nekim drugim. U ovoj zemlji nema boljeg producenta od
njega. Vratićemo se na scenu za tri meseca. Umorna sam.
Dobro sam, kažem ti. Samo sam umorna.
Zar ti nikada nisi umoran? Ne, ti se nikad ne umaraš.
Ponekad mislim da bi trebalo da prestanem. Da prestanem zauvek.
Da uopšte više ne pevam.
Lulu? Nećemo više o tome. Nije vredno. Truda.
Ne, što se toga tiče, ne možeš da pomogneš.
Možeš da me zagrliš. I da me pomiluješ.
Još sam tvoja devojčica? Onda me zagrli. I pomiluj me. Nešto mi ot-
pevaj, kao nekad, pevaj mi dok ne zaspim.
14. NOĆ JE PRIVILEGIJA SLEPIH

Čovek je završio čitanje spisa Lasla Mađara i spakovao ih. Složio sam
se s njim. Bila je to lepa priča. Razmislio sam i ispravio se. Intrigantna
priča. Bio sam zainteresovan za to šta planira sa Mađarovim pričama i
sa tom tajnom o crnom anđelu. Čovek je uzdahnuo:
– Doneli su ga u Luandu. Znam da su ga doneli. Ovde je negde.
– Odlično. Možda biste mogli da me odvedete do njega. Mogao bih
da izlečim oko. Usnuli čudotvorni anđeo, baš to mi je potrebno.
– Dobro su Vas odalamili – čovek se zasmejao. – Ne podržavam
nasilje. Ne. Ali dobro su Vas odalamili. Ne znam ni ko Vas je ni zašto
Vas je udario, ali siguran sam da Vi to odlično znate. Mnogi u ovom
gradu rado bi Vas odalamili posred lica. Ne samo zbog Vašeg
političkog položaja.
– I Vi?
– Već sam Vam rekao. Ne podržavam nasilje.
Tog momenta ušao je neki čovek. Verovatno težak, sudeći po škri-
panju drvenog poda. Nešto je rekao onome. Moj sagovornik nervozno
mu je odgovorio. Pričali su nekim klizavim, glatkim, srebrnastim
jezikom, sličnim ribi. Nisam razumeo ništa što su govorili na tom riba-
jeziku, ali nije bilo teško zaključiti da su se svađali zbog mene. Došljak
je razgovor okončao hrapavim uzvikom. A onda se obratio meni:
– Zar Vas ne interesuje zašto sam tražio da razgovaram s Vama?
– Vi niste tražili da razgovarate sa mnom.
– Dobro, u pravu ste, nije baš tako. Saznao sam gde ste i naredio
sam im da odu po Vas.
– Zar me nije Ramiro ovde doveo?
– Koji Ramiro?
– Nije važno. Kako ste znali gde sam?
 128/239

– Imam dobre doušnike.

– Dobro. Recite mi zašto želite da razgovarate sa mnom.
– Pročitao sam Vaše knjige. U svakoj ima anđela.
– Glupost!
– Da, u svakoj ima anđela. Ne tvrdim da Vi verujete u anđele.
Kažem da biste voleli da verujete. Ta ideja Vam je bliska. Ni ja ne ver-
ujem, naravno. Ali interesuje me sve ono u šta ne verujem. Bavim se
estradom. Zamislite samo šta bismo sve mogli sa osobom koja ima kri-
la. Ljudi bi plaćali, žestoko bi plaćali da vide jednu takvu nakazu.
Anđela kako peva.
– Kako peva?
– Što da ne? Mislite da anđeli ne pevaju? Zamislite repera sa krilima
na leđima. Sa pravim krilima. Zamislite ga kako leti iznad publike.
– Slušajte, reč je o mitu – duboko sam uzdahnuo. Napunio sam
grudi. Da bi se živelo u gradu kao što je Luanda, mora se imati
strpljenje krotitelja kameleona (da, taj naslov dao sam svom trećem
romanu, kao metafora strpljenja). – Znate li šta su to mitovi? Fant-
astične priče, usmena predanja, najčešće sa likovima koji, simbolički,
predstavljaju silu prirode i opšte aspekte ljudskog života. Anđeli,
sirene i leteće zmije ne postoje.
– Ni ribe koje govore? – u njegovom glasu primetio sam blagu
žaoku. Možda se otpočetka sa mnom sprdao. – Ne verujete ni u ribe
koje govore?
– Ni u njih, hvala Bogu, ribe vole tišinu. One su gluve i neme, ili bar-
em ne pokušavaju da s nama pričaju. Mislim da je taj prezir ogledalo
njihove inteligencije. Poslednja osoba koja je raspravljala s ribama bio
je otac Antonio Vieira, i izgleda da nije imao uspeha.
– Moja baka pričala je priču o aligatoru koji je, u kolonijalno doba,
izašao iz reke da plati porez. Pričala je i mnoge druge priče o ljudima
koji su se noću pretvarali u divlje životinje. Sećam se jedne koje sam se
veoma plašio. O nekom čarobnjaku čiji je jezik izlazio iz usta, puzio po
mraku i davio neprijatelje. Mislite li da su sve to legende?
 129/239

– Da, iako mislim da je ta priča o jeziku veoma dobra. Bez sumnje,

ima jezika ubica.
– A ipak ste videli anđele. Nedavno ste ih videli kako igraju...
– Otkud znate?
– Već sam Vam rekao. Imam doušnike. U ovoj zemlji, za svaki posao
potrebni su dobri doušnici. Ja imam svoje. Kako god, videli ste ih.
Jedino ne znam gde ste ih videli.
– Nešto ću predložiti. Reći ću Vam gde sam video te anđele a Vi me
odvedite lekaru. Dogovoreno?
– Dogovoreno.
– Ali nisu bili anđeli. Zapamtite. Anđeli ne postoje. Video sam grupu
maskiranih ljudi kako igraju. Da li znate zgradu Mangeira? Onu koja
nije dovršena. Tamo se desilo. Gore, na terasi.
– U koliko sati?
– U ponoć. U ponoć me probudila čudna buka. Možda je to bio samo
zvuk kanalizacije. Šum vode u cevima. Ustao sam, pogledao kroz pro-
zor i video ih...
– Šta su igrali?
– Molim?!
– Da, dragi pišče, šta su igrali? Rebitu, kuduro, sambu? Da li su ig-
rali rumbu?
Ustao sam sa namerom da prevrnem sto:
– Vodite me lekaru!
Čovek je pristao:
– Juniore! – zapovedi obraćajući se nekome ko je bio iza mene.
Pretpostavljam mom otmičaru.
– Juniore, odvedi našeg prijatelja do apoteke na uglu. Ona uvek
radi.
Junior mi je prišao. Shvatih da se saginje da uzme povodac. Povikao
sam:
– Ne! Ne opet to! Neću to sranje na vratu!
– Juniore, u pravu je. Povodac ne ostavlja dobar utisak. Uzmi ga za
ruku, hajde, neće te ujesti.
 130/239

– Još nešto. Rekli ste da su tog crnog anđela doveli u Luandu. Otkud
znate?
– Zar ne želite da odete da vidite šta Vam je s okom? Idite!
Junior me uze za ruku i odvede me.
Apotekar me je prepoznao čim me je video da ulazim. Izašao je iza
pulta i zabrinuto mi priteče u pomoć. Bio je dovoljno delikatan da me
ništa ne pita. Odveo me je u prostoriju koja je mirisala na bolnicu, sta-
vio me na stolicu i dugo me proučavao. Razdvojio mi je kapke i uperio
svetlo.
– Vidite li išta?
– Svetlo! Vidim svetlo!
Nasmejao se. Rekao da nisam ozbiljno povređen, mogu biti spoko-
jan. Zatvorio mi je kapak. Stavio mi lek i zavoj. Umirio me je njegov
meki široki glas.
– A sad idite kući i odspavajte. Kad se probudite, oko Vam više neće
biti otečeno. Ipak, radi sigurnosti, otidite specijalisti. Hoćete li da po-
zovem nekoga da Vas odveze?
– Koliko je sati?
– Tri i dvadeset pet. Da pozovem Vašu ženu?
– Ne. Ne. Otišla je.
– A nekog prijatelja?
Shvatio sam da više skoro da i nemam prijatelja. Prijatelj je neko
koga možemo pozvati i u pola četiri ujutru da nas spase iz noćne more.
Setio sam se Mikija Mausa. Stari bombaš obično noći provodi u jednoj
brijačnici u Maiangi. Gde radi kao noćni čuvar. U sedam ujutru baci se
na uski kauč u zadnjem delu brijačnice i spava do dva po podne. Nešto
ruča i ode pred Palatu Ane Žoakine da prodaje suvenire. Dao sam apo-
tekaru svoj mobilni:
– Molim Vas, pozovite Mikija.
– Mikija?
– Da, da. Mikija Mausa.
 131/239

Čovek ništa nije rekao. Pozvao ga je i dodao mi telefon. Miki nije de-
lovao iznenađeno što me čuje. Rekao sam mu da me je povredio neki
ludak i da trenutno ništa ne vidim. Nasmejao se:
– Odlično! Uvek si mi zavideo.
Posle petnaest minuta ispred apoteke stao je taksi.
– Vaš prijatelj je napolju – obavestio me apotekar. – To može biti
samo Miki Maus.
Nije hteo da uzme novac. Obećao sam mu da ću mu poslati tri svoja
romana sa autogramom. Miki mi je pomogao da uđem u taksi:
– Dobro je što si me pozvao, matori. Noć je moj dom, moj slatki
dom. Hoćeš li da te odvezem u Termiteiru?
– Ne, ne još. Znaš li za bar koji se zove Grčki ponos?
– Znam.
– Da li sad radi?
– Grk? Grk nikad ne zatvara.
– Onda idemo tamo na jedno piće.
Taksista je bio Mikijev stari prijatelj. Bivši vojnik. „Ovo je Dalmatin-
ac“, predstavio ga je Miki. Dalmatinac je samo nadimak, okrutan,
naravno, jer siromah ima nedostatak pigmenta. Koža mu je u flekama.
– Jednom ću još postati i belac. – Nosio je rukavice da bi sakrio
prste, već sasvim bez pigmenta. – Belac je bolest.
Pre nego što ćemo ući u Grčki ponos, zamolio sam Mikija da mi
pozajmi masku. Nisam želeo da me prepoznaju.
– A ja? – uzrujao se. – S kojim ću licem ja ući?
Dalmatinac mu je pozajmio tamne naočare. Meni je pozajmio
rukavice. Mikija mnogi znaju. Naravno, po masci. Nisam želeo da riz-
ikujem da mi neko pogleda ruke i shvati prevaru, jer ja sam skoro beo,
a Miki je crn. Izašli smo iz kola. S obzirom na to koje je bilo doba,
kafana je bila začuđujuće puna. Zaudarala je na prženje. Čuo se smeh.
Poneka rečenica. Za jednim stolom, dva-tri tipa pevala su stare angol-
ske i brazilske hitove. Jedan je lagano prebirao po žicama gitare. Drugi
je dobovao po stolu. Taksista nam je javio da mesta ima samo u dnu
kafane, u ćošku, i pomogao nam je da se probijemo. Bili smo prilično
 132/239

neobično društvo, ali izgledalo je da niko na nas ne obraća pažnju. Već

sam rekao da je Luanda alfobre9 čudnih likova.

(Volim da oživljavam reči. Danas, recimo, malo njih koristi reč

alfobre, osim ponekog crkvenog čoveka starog kova. Mislim da
ta reč naročito odgovara današnjem kontekstu, pogotovu što
prema arapskoj etimologiji znači iskopina, rupa, jama.)

Seli smo. Mini se opružila ispod stola pored gazdinih nogu. Naručili
smo pivo i kuglice od bakalara. Pitao sam Dalmatinca da li poznaje
Mamu Mosinju. Da, rekao je, dobro je poznaje. Nekoliko puta od nje je
zatražio savet.
– Da li je ovde?
– U ovo vreme, stari? Verovatno je već otišla da spava. – Ućutao se
na neko vreme, verovatno posmatrajući ljude. – Tu je. Vidim je u
drugom ćošku, priča sa nekim ružnim belcem. Odnekud ga poznajem,
siguran sam da sam ga već negde video.
– Ko je on?
– Neki novinar. Da, da, novinar. Video sam ga nekoliko puta na tele-
viziji. Redovno je ljut na sve, često lupeta gluposti. Ne mogu da se se-
tim kako mu je ime.
– Ružni belac? Liči na miša?
– Da, stari, na olinjalog miša.
– To može da bude samo Šambao. Malakijas da Palma Šambao.
Mama Mosinja jedna je od retkih osoba kojima sam ispričao o igri an-
đela. Spomenuo sam i Barbari Dulsi i Kiandi, ali one su mi se smejale.
Porodica i prijatelji ne shvataju me ozbiljno.
– Taj Šambao ima dobar cug – reče Dalmatinac. – Sto mu je pun
flaša od piva. Pozdravlja se sa Mamom Mosinjom. Ustao je. Gle, ide
ovamo.
Čuo sam novinarev promukli glas.
– Često Vas viđam. Vi prodajete suvenire ispred Palate Ane Žoakine,
zar ne?
 133/239

Miki je zaustio da nešto kaže, ali sam ga preduhitrio:

– Da, tako je – pokušao sam da oponašam govor svog prijatelja.
Nekad sam bio bombaš. Sad prodajem suvenire.
– Mogu li da sednem? Želeo bih da porazgovaram sa Vama. Ja sam
novinar. Pišem za list O Impoluto, jeste li čuli za njega?
Dohvatio je stolicu i seo naspram mene.
– Da – rekao sam. Situacija je počela da me zabavlja. – Taj list je,
nažalost, veoma loš. Prava farsa.
– Farsa? Zašto to mislite?
– Matori je u pravu – zalaja Dalmatinac. – Vi govorite tonom gos-
podara. Još i gore pošto propagirate režim, i ne samo to, nego i
klevećete sve koji se usude da se pobune. Žbiri ste vi! Besramni žbiri!
– Nemojte tako – ozlovoljio se Šambao. Zamuckivao je, glasom kao
tanka metalna žica. Bilo mi je krivo što ne mogu da mu vidim lice. –
Znate, to baš i nije tačno. Mi se zalažemo za revolucionarno nov-
inarstvo i ne zavisimo ni od koga. Lično sam imao mnogo problema
zbog svog ikonoboračkog stava. Nikad nisam bio pomodar, samo da
znate. Nikad nisam bio pomodar i nikad mi nije naređivao onaj ko da
više. Uostalom, nikad mi niko nije naređivao šta ću da radim. Po pri-
rodi sam buntovan. Slobodna duša. Kažu da imam lošu narav. Možda
imam lošu narav, ali imam dobro srce. Ta loša narav bacila me je u sir-
omaštvo u kome danas srećno živim. Ali pošto nisam ukaljao čast,
bogatiji sam od naše buržoazije.
Nisam izdržao da se grohotom ne nasmejem. Miki i Dalmatinac
takođe. Sva trojica smo se slatko ismejali. Mislio sam da će Šambao
pobesneti, ali nije. Pridružio nam se:
– Ma, dajte, molim vas! – reče i nasmeja se, mada pomalo bez-
voljno. – Ma, dajte, molim vas! Ne ljutim se, nikad se ne ljutim na
ljude iz naroda, na čuvene narodne mase. Naručiću još piva da
proslavimo ovaj susret.
Doneli su pivo. Sačekao sam da se Šambao opusti.
– Vi ste novinar, je li tako?
 134/239

– Da, već sam Vam rekao. Voleo bih da napišem priču o Vama. Ja
smatram da Vi predstavljate izvanredan primer izdržljivosti angolskog
naroda pred nedaćama. Divim se ljudima koji su se borili za do-
movinu, koji su toliko pretrpeli, ali su ipak zajahali život i jure u pun-
om galopu.
– Da, verujte, zajahao sam život u punom galopu. Ako ste novinar,
sigurno znate šta se desilo onoj manekenki koju su pronašli mrtvu u
Bom Žezusu.
– Nubija de Matos? – Malakijas da Palma Šambao saučesnički
spusti glas. – Dobro sam je poznavao, ne baš tako dobro kako bih hteo,
ali smo se povremeno sretali na zabavama. Razgovarali smo. Devojka
je bila lepa, tako lepa da se za nju moglo umreti, ali sasvim udarena.
– Kako je umrla?
– Kažu da je pala iz helikoptera. Ja mislim da je pala sa Meseca. Nu-
bija je živela na Mesecu.
– Pa šta?! – uskoči Miki ironično. – Svi mi živimo na Mesecu.
– Čuo sam da je nešto znala – upadoh. – Priča se da je umrla zato
što je previše znala.
– Ljudi su nekada u špijunskim filmovima umirali zbog previše in-
formacija. Danas čak više i ne snimaju dobre špijunske filmove.
Šambao se nadvio iznad stola. Osetio sam njegov kiseli vonj i malo
se odmakao. – Sem toga, šta bi ona to mogla da zna?
– Morate shvatiti, svašta se čuje na ulici. Ljudi govore u mom
prisustvu, zaborave da sam tu, pored njih, pa govore. Mnogo govore.
Slepca niko ne primećuje.
– Da – složio se Miki. – U ovoj našoj zemlji, kad ne vidiš, ni tebe ne
vide. Onima koji vide, slepci su nevidljivi.
– I vi ste bili vojnik?
– Da – bio sam brži od Mikija. – A i moj prijatelj bio je vojnik.
Marufo i ja radili smo zajedno. Oslepeli smo u jednoj eksploziji.
– Marufo?! – uzdahnuo je Miki, užasnut. – Kakav Marufo?
– Marufo je bio njegov nadimak u ratu...
– Kakva priča! Morate mi dati da napišem tu priču.
 135/239

– Neki drugi put. Pričali smo o Nubiji.

– Šta biste hteli da Vam kažem? Devojka nije bila baš kako treba.
– Možda. Ali ja bih voleo da znam, svi bismo voleli da znamo, zašto
su je ubili. I ko ju je ubio.
– Svašta se priča. Ne znam šta ste čuli, ali svašta se priča. Bili ste čak
malopre u pravu kad ste rekli da je možda umrla zato što je mnogo zn-
ala. Nubija se kretala u krugu moćnih ljudi, bila je sa njima veoma in-
timna, ako shvatate, i, naravno, verovatno je znala za neke poslove. U
našoj zemlji veliki poslovi obično se sklapaju tajno. Dok je bila pri sebi,
Nubiju je bilo moguće kontrolisati.
– Moguće kontrolisati? Kako?
– Kako? Kakvo pitanje,kao što kontrolišu i sve ostale. Novcem.
Plaćali su joj, i to poprilično, da drži jezik za zubima. Ponekad su joj
plaćali i da otvori usta, ali samo u slučajevima kad nije trebalo da
govori.
Nije mi bilo smešno. Počelo je da mi biva muka.
– Riba je poludela, pa su je ubili, je li tako?
– Nubija je uređivala emisiju na televiziji. Znate li to?
– Ne gledam televiziju.
– Naravno! Ništa niste propustili, verujte mi. Dobro, Nubija je imala
tu emisiju na televiziji. Zvala se Navrh jezika. Intervjuisala je pevače,
glumce, i naročito ljude koji su poznati po tome da ništa ne rade.
Glupa emisija, kao i sve druge, televizija je glup medij, ali njena
emisija bar nije bila opasna. Ali jednog dana pozvala je nekog
poznatog biznismena. Taj čovek, nije bitno koji, strahovito se obogatio
trgujući dijamantima. Zamislite tog novopečenog bogataša,
naduvanog, redovnog čitaoca društvenih rubrika. Odazvao se pozivu
da učestvuje u emisiji da bi mogao da priča o novoj diskoteci, o poslu u
koji je uložio nekoliko miliona, a ona ga pita, s neba pa u rebra, šta
misli o maloletničkoj prostituciji. „Šta mislite o prostitutkama od
četrnaest godina?“ siromah se zagrcnuo, ali se brzo povratio i rekao da
to ne podržava, mada u Africi, za razliku od Evrope, žene brže sazre-
vaju. S druge strane, ubacio je, prostitutke su uvek postojale, one su
 136/239

nužno zlo, i tako je on krenuo tim putem, pomalo neravnim zbog ka-
menja, neka se zna, kad ga je Nubija prekinula: „Priča se da je Vaša
diskoteka paravan za mrežu dečje prostitucije. Imate li neki koment-
ar?“ Tada je tip ustao, ne prestajući da se smeši, ali bilo je jasno da je
na ivici infarkta, i rekao da mora da ide. „Ne, nemoj da ideš“, povikala
je Nubija, „kad sam izabrana za mis Angole, ti si bio jedan od organiz-
atora izbora. Rekao si mi da mi je obaveza, kao misice, da budem
ljubazna sa nekim ljudima. Sećaš li se? Hoćeš li da sada kažem šta sam
morala da radim da bih bila ljubazna prema nekim ljudima? Hoćeš li
da kažem ko su bili ti ljudi?“ Tog momenta emisija je prekinuta. Kao
što se moglo pretpostaviti, Nubiju su otpustili. Posle toga, neko vreme
je bila smeštena kod Tate Ambrojzija. Kad je izašla, ponovo je počela
da priča gluposti, pa su je vratili. Onda je počela da razgovara sa Bo-
gom. Govorila je da je Devica Marija, da nosi Mesijino dete. Užas.
Novinar je ućutao. Na trenutak smo sva četvorica ćutali. Za susedn-
im stolom pevali su Mušimu, verziju legendarne grupe N’Gola ritmos.
Ne možete slušati Mušimu a da ne osetite čežnju za nečim, čak i kad ne
znate za čime. Malakijas da Palma Šambao duboko je uzdahnuo:
– Znao sam ovaj bar još u kolonijalno vreme, kad je Haralampos,
Grk, još uvek bio sa nama. Sećam se kako me jednom, tamo u
Markalu, izbacio iz sobe neki bezosećajni trgovac, vlasnik krčmi i dr-
venih koliba sa pocinkovanim krovovima, koje je kurvin sin papreno
iznajmljivao. Šta mislite gde sam stanovao? Ovde. Grk me je pustio da
spavam pod stolovima. Tada sam ostao bez verenice. Bila je velika kur-
va. Kurva kao kurve Žorža Amada, koje baš i nisu kurve, nego slatki
nesveli noćni cvetovi. Moja verenica išla je u krevet sa portugalskim
vojnicima i, kad bi malo više popili, a uglavnom su pili, mnogo su pili,
onda bi je iskorišćavali. Nisam pristajao na nepoštovanje. Ako se
prema njoj nisu odnosili s poštovanjem, pobesneo bih i napadao ih,
naoružan jakom močugom, a pošto sam uvek bio ovako jadan, mršav,
sitan, završavao bih u bolnici. Viržinčina, tako mi se zvala veren-
ica,umorila se gledajući kako me tuku, i jednog dana vratila se u za-
vičaj, u Kabiri. Otišao sam da je vratim, slomljenog srca, spreman da
 137/239

sapnem svoja krila petla iz kokošinjca, ali nisam mogao da je nađem.

Nestala je. Nikad je više nisam video.

(Mislim da sam tada prvi put čuo reč močuga. Pretpostavljao

sam šta znači, ali sam tek kasnije, dok sam pisao ova sećanja,
pogledao u rečnik i proverio značenje – toljaga, štap. Reč nesveo
bila mi je poznata odranije. Pretpostavljam da smo je pronašli u
istom stihu jer me do nje vodi novinareva rečenica: „Nesvela
crna kurva / koja me je vratila u mladost / očarala svojom
školjkom.“ To su stihovi Manoela de Barosa, pesnika Pantanala.
Moram priznati da je Malakijas da Palma Šambao dobio kod
mene nekoliko poena. Mora mu se priznati kreativnost i ljubav
prema jeziku, a delimično i pesnička kultura. Priprost je, bez
sumnje, ali sa jednom tako hrabrom odbojnošću da postaje
gotovo herojska.)

– Vi žalite za kolonijalnim vremenom, gospodine novinaru?

– Ja, sinko? Ja mrzim Portugalce.
– Znam mnoge poštene Portugalce, dobre ljude – reče Dalmatinac,
vrlo ozbiljno. – Moj šurak je Portugalac.
– Stvar je u tome što Angola ljude čini dobrima – objašnjavao mi je
Šambao. – Svi Portugalci su loši, ali se brzo prodobre u dodiru sa An-
golcima, ponekad toliko da neki prestanu da budu Portugalci. Na
primer, moj otac se rodio kao Portugalac, a umro je kao Angolac, kao
čisti Luanđanin.
– Čudi me – rekoh mu – što govorite kao da ste prijatelj siromašnih,
a onda, u svojim novinama, branite bogate i moćne.
– Jasna mi je Vaša zbunjenost. Život je paradoks. Ja sam anarhista,
radikalni slobodnjak, ali i pored toga imam prijatelje među buržujima,
koje bi trebalo da mrzim, da im pljunem u lice, da im, uz glasan prdež,
uvek pljeskam kad ih vidim. Ali ne. Ja volim svoje prijatelje buržuje.
Svim srcem ih volim. Šta znam, možda će mi jednog dana, kad mi
budu najviše potrebni, ostaviti pred vratima svojih prekrasnih vila
 138/239

tanjir sa malo kačamaka i pola osušene ribe. Ja se borim za to da

prestanu međuklasne razmirice. Treba izmiriti kavijar i kikueru10,
vino porto sa rakijom od kukuruza, valcer sa kudurom, namirisane
pazuhe gospođa sa oštrim znojem radnica. – Povisio je glas, dekl-
amujući. – Otkad si otišla, draga moja, moja divna kurvo, dani mi za-
vijaju samoćom, napuštenošću, tužne su mrtve savane pod nebom,
siročetom bez ptica.
– Lik je dobrano pijan – zaključi Miki.
To je bilo tačno, ali do tog vremena već smo svi bili pijani. Onoga što
se dešavalo posle, uopšte se ne sećam. Sećam se da mi je Dalmatinac
pomogao da uđem u lift u Termiteiri i da sam ispovraćao devojku koja
radi u liftu, plahovitu i preplašenu. Dao sam joj sav novac koji mi je
ostao. Dao sam Dalmatincu ključeve stana i on ga je otključao. Ušao
sam i survao se na kauč. Zaspao sam. Sanjao sam Kiandu. Ušla je tiho
u moju radnu sobu. U tamnoplavoj haljini, do poda, sašivenoj od onih
novih pametnih tkanina, lakših i prozračnijih od svile. Smakla je
bretele i haljina je otklizila niz telo, kao senka oblaka na zlaćanoj plaži.
Prišla mi je i poljubila me. Osetio sam njen jezik kako dodiruje moj, a
potom ubod. Gurnuo sam je uz povik:
– Blöde Kuh!

(Jednu godinu proveo sam u Berlinu, kao dobitnik književne sti-

pendije koju dodeljuje Deutscher Akademischer Austausch Di-
enst. Nisam uspeo da naučim jezik, ali sam počeo da psujem na
nemačkom. Te godine otkrio sam da nemački može biti veoma
nežan jezik, zavisno od toga ko ga koristi i s kojim ciljem, kao i
da je sjajan za psovanje. Naročito zbog toga što ostatak sveta ne
razume psovke na nemačkom; a i zato što, uz pravilan izgovor i
odgovarajuće uverenje, jedna lepa kletva na nemačkom smiruje
dušu, istovremeno namećući autoritet.)

Kianda se nasmejala:
 139/239

– Pogledaj! – Stavila je u usta dva prsta i izvukla pčelu. – Ja sam

kraljica pčela.

Iz nje su pokuljale pčele

zzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzujeći
roj je izletao iz košnice, besan.
Bila je lepa i strašna, kao katastrofa,
tornado, uragan, cunami.

U snu sam se probudio i pčele su i dalje bile tu. Otvorio sam svoje
jedino oko i ugledao svetlo.

(Znam, kad se ovako kaže, zvuči kao priča o preobraćenju nekog

mistika. Ali to jeste bilo skoro religiozno iskustvo. Prvo sam
video slabu svetlost kako titra preda mnom, a onda nejasan
obris prozora; a odmah posle toga egzotično savršenstvo
ogromne bele orhideje. Onaj ko je ikada video orhideju, zna,
kako je to dobro sažeo Andre Breton, da je lepota grčevita inače
nije stvarna lepota. Potom sam se setio poslednjih sati i u zanosu
shvatio da mi se vid vratio.)

Ustao sam. Prišao prozoru. More je u daljini još snevalo, s druge

strane visokih zgrada,kao krupni apatični bog. Bacio sam pogled na
sat. Jutro, pet i pet. Bila je nedelja, gledao sam kako svetlost, poput
čipkastog prekrivača od meda, prekriva prljave gradske ulice.
Uključio sam laptop. Pregledao elektronsku poštu. Stigle su mi tri
nove poruke. U prvoj je David Dover, sa Islanda, koji je bolovao od
retke vrste raka jednjaka, molio da mu pomognem da prosledi deset
miliona dolara nekoj dobrotvornoj organizaciji. Zauzvrat bi mi od te
sume dao deset odsto. Izbrisao sam poruku. U drugoj su mi prepor-
učivali kremu koja bi mi uvećala penis za pet centimetara. Nikad nis-
am razmišljao o povećavanju penisa. Izbrisao sam je. Treća je bila od
Nubije de Matos, naslov je bio S druge strane. Poslata pre pet minuta.
Sadržala je zvučnu datoteku. Otvorio sam je.
15. S DRUGE STRANE, ILI MALI ŽIVOT NUBIJE DE
MATOS

Dragi moj Žoze,

Ili bi, da bi me ozbiljno shvatio, bilo bolje da kažem poštovani gos-
podine Bartolomeo Folkato?
Svejedno.
Ovu poruku snimam. Programirala sam računar da je primiš u
slučaju da mi se nešto desi. Ako je slušaš, znači da mi se nešto desilo.
Hoću da znaš da sam se s tim što mi se desilo suočila bez straha.
Celog života borila sam se protiv straha.
Dok ovo pišem, smrkava se. Ne napolju – ne, napolju još sija sunce.
Posrćem u mraku svoje duše tražeći ono što želim da ti kažem.
Juče sam sanjala da kroz mene prolazi svetlost. Ja, čista svetlost,
blistavi oreol na površini zore, uzdizala sam se, uzdizala. Beli krin, up-
aljena sveća, verenica sa velom i vencem od cveća.
Bog je došao i rekao mi:
Ista svetlost koja nam omogućava da vidimo, zaslepljuje nas.
To mi je rekao. I još ponešto. Ne razumem sve što mi kaže. Nisam
rođena da razumem, već da ljubim.
Zavolela sam te čim sam čula za tebe, ali ti me nisi prepoznao. I ’o
što me nisi prepoznao najviše me zabolelo.
(Boli, boli još uvek. Taj bol pulsira, topao je i pulsira, kao kad u ruci
stisnemo malu pticu.)
Reče mi Bog:
Život sa suzama počinje.
Život se sa suzama završava.
O tome sam ti pričala u avionu. Bio si podsmešljiv:
– Znači, videla si Boga; bio je pevač tanga taj kurvin sin?
 141/239

Da li se sećaš?
Pretpostavljam da se ne sećaš.
Kad sam se rodila, bili smo veoma siromašni. Mama je prala tuđi
veš. Oca nikada nisam videla. Imala sam sedmoricu braće i svi su me
seksualno iskorišćavali. Naizmenično. Mislila sam da je to normalno.
Nije mi bilo čudno ni to što su ručali pre mene i ostavljali mi samo ono
što ne mogu da pojedu. Jednog dana, mamin gazda gospodin Teofilo
stao je pred mene, oblizao usne i uzdahnuo:
– Dođavola, već su ti porasle sisice!

(Nubija je bila prava glumica, umela je sjajno da oponaša

glasove i naglaske. Dok slušam ovu poruku, mogu da je vidim
pred sobom, krupne oči, pune svetlosti, koje za mene glume sla-
dostrasno čuđenje gospodina Teofila.)

Gospodin Teofilo zaposlio me je kao sluškinju. Zarađivala sam

dovoljno da na kraju meseca mogu da kupim bar jeftin parfem i jednu
haljinu svaka tri meseca, ali imala sam pravo i na vlastitu sobu i dva
obroka dnevno. Jednom je gospodin Teofilo pozvao na večeru svog
gazdu, debeljka po imenu Markal. On me je poželeo. Odveo me odatle.
Ponudio mi je veću sobu i tri obroka dnevno. Odrasla sam. Doktor
Markal prijavio me je za izbor za mis. „Pobedićeš“, bio je siguran. I
pobedila sam.
Budućnost je samoća koja još nije ispunjena – rekao mi je Frutuazo
Litao one večeri kad mi je kao nagradu za pobedu na izboru za Mis An-
gole dao ček na pedeset hiljada dolara. Njegova firma The Flaying Pig
bila je sponzor izbora. Pretpostavljam da poznaješ Frutuaza, vi
bogataši svi se znate. Bio je lep, možda isuviše za muškarca, sa licem
kao kod plastične lutke. Podsećao me je na Barbijena Kena obojenog u
crno. Skupljam lutke. Volela bih da ti pokažem svoju kolekciju. Kad
sam bila dete, nikad se nisam igrala lutkama. A Frutuazo me podsećao
na tog Kena. Obojica imaju istu plastičnu kožu, glatku i sjajnu, stomak
kao kornjačin oklop i smešak okačen na lice. Ne izgledaju kao da se
 142/239

smeju, već kao da njihovim usnama nedostaje nešto što ih ometa u

smehu. U poređenju sa smeškom, to je kao transvestit u poređenju sa
ženom. Ostavlja snažan utisak, ali nije smešak. Zaljubila sam se u
njega čim mi je dao ček. Pre nego što se u mom životu pojavio Isus, za-
ljubljivala sam se samo u bogate muškarce. Mislim da se to zove
nagon. Moje srce tražilo je bogate muškarce kao što psetance traži
sisu. Frutuazo je, dakle, bio bogat, lep, pristojan muškarac, i tužan.
Kao govno tužan. One večeri kad sam dobila nagradu, odveo me na
večeru na Dok4. Toliko svetala i more preda mnom, mekana prostirka
od zvezda. Nikad ranije nisam večerala na sličnom mestu i bila sam
preplašena. Bio je simpatičan, jeli smo, na kraju su doneli puding, Fru-
tuazo je probao svoj, odgurnuo ga i rekao:
– Znaš li šta je budućnost? To je još nepopunjena samoća.
Te noći sam, dok sam ležala na velikom krevetu sa muškarcem
sličnom plastičnom lutku koji je hrkao pored mene, ponavljala tu
rečenicu sve dok nisam pomislila da sam je shvatila. On je spasao
mene, a ja ću spasti njega. To je bila najveća greška u mom životu.
Posle nedelju dana Frutuazo me je odveo na zabavu u kuću nekog gen-
erala. Prepoznala sam nekoliko lica koja sam videla u novinama, u to
vreme nisam još poznavala nikoga iz džet-seta, onako od krvi i mesa –
skoro uvek više od mesa nego od krvi. Bilo je i mnogo devojaka poput
mene, uplašenih, koje su loše govorile portugalski. Videlo se da su u
detinjstvu pojele mnogo kikuere da bi zavarale glad. Jedna mi je rekla
da je manekenka, ali druga je bila iskrena:
– Ja sam kurva, draga, zar to nismo sve?
Pretpostavljam da mi se na licu videlo iznenađenje. Zagrlila me je:
– Zar ti niko nije rekao šta se ovde od tebe očekuje? – Odvela me u
kupatilo i dala mi da ušmrknem kokain. Pojma nisam imala šta je to,
ušmrknula sam i prah mi je eksplodirao u mozgu. Ona se nasmejala.
– To će ti pomoći.
Kad smo se vratile u salu, devojke su plesale jedna s drugom. ()na
koja me je odvela u kupatilo, skinula je haljinu i grudnjak, ostala je
samo u crvenim gaćicama i podvezicama iste boje. Dobro je igrala.
 143/239

Videla sam Frutuaza koji je sedeo na jednom kauču i masturbirao, ali

tada me već ništa više nije čudilo niti plašilo. Bila sam euforična. Kao
da sam u snu, ali nema mraka. Svi snovi su mračni. Čak i kad u njima
ima svetla, ivice su im tamne, zar ne misliš? Moji nisu.
Tako sam živela, takoreći živela, između zabava, seksa, droge i
poneke modne revije. Nastupala sam čak i na modnim revijama u Par-
izu za braću Kongo. Ne mogu baš svega da se setim. Moje pamćenje je
put ispunjen rupama, koji nigde ne vodi. Uvek uz sebe imam album sa
fotografijama jer se plašim da ću izgubiti samu sebe.
Ispočetka me je Frutuazo pratio na zabave, ostajao tamo do kraja, a
onda me vozio kući. Od njega sam na poklon dobila stan u kome živim.
Stan je lep, volela bih da si ga video. Tražila sam da ga okreče u
šokantnu ružičastu. I plafoni su ružičasti. I nameštaj. Ružičast je i
frižider. Čak i slike na zidovima, slike poznatih angolskih slikara: An-
tonija Olija, Alvima, Vana, i one su u tonovima svetlocrvene i
ružičaste. Jednom je kod mene bio neki likovni kritičar, pomalo
ženskast, bio je impresioniran. Rekao mi je:
– Vi, draga moja, ne živite u stanu, Vi živite u instalaciji. Trebalo bi
da je nazovete Skretanje ka ružičastom.
Jedne noći, dok sam gledala televiziju, Isus Hristos počeo je da
razgovara sa mnom. Nije se pojavio na televiziji. Na ekranu je bio
običan čovek, dežurni spiker koji je čitao vesti, ali ja sam shvatila da
govori samo meni. Isus Hristos obraćao mi se preko tog čoveka. Oni
koji su u isto to vreme gledali vesti, ništa nisu primetili. Gledali su u
ekran i videli čoveka u srebrnastom odelu, ošišanog do glave, sjajne
kože, kako govori o poseti gospođe predsednice Narodnoj Republici
Kini. Ja sam ga gledala i videla čas čoveka čas ribu, a i čovek i riba bili
su natopljeni Bogom kao što je prekrivač natopljen vodom, i On mi je
govorio, grešila si, kćeri, pokaj se jer si Me uvredila, a i samu sebe si
uvredila tim sramnim postupcima i gnusnim mislima.
Bog mi je pokazao pakao. Videla sam grešne duše kako skakuću oko
vatre. Đavolčiće koji pljuju kroz žablja usta, oblake guštera, crvenkasti
smeh. Ukrug se vrte obezglavljene ptice i pijuču kroz vratove na
 144/239

astmatičnom nebu. Videla sam dve veoma stare crvene žene koje
ujedaju jedna drugu, jedna sam bila ja, a i druga sam bila ja. Videla
sam ogledalo koje se otvara kao plod i u njemu šumu, a u šumi pat-
uljka koji duva u kost. Videla sam sveštenika koji plovi na leđima
patke. Miša koji rađa princa. Videla sam ono što ne može da se vidi:
sve senke samoće. Jutro u kome sam umrla, ja, anđeo koji lebdi iznad
oblaka. Videla sam tebe u prostoriji koja je istovremeno i zatvorska
ćelija i beskrajna pustoš kako plačeš zbog smrti najmlađe kćerke.
Bila sam drukčija posle toga.
Frutuazu se nije dopala moja promena:
– Izgledaš kao da ti se sve gadi – rekao mi je. – Praviš se fina. Pazi,
ne zaboravi odakle dolaziš. Možeš se tamo i vratiti. Ko se rodi kao
đubre, u đubre će se i vratiti.
Rešila sam da prestanem tako da živim. Pozvala sam direktora
Nezavisne angolske televizije i rekla mu da bih volela da vodim emisiju
u kojoj bih razgovarala sa ljudima. Malo je oklevao. Zamolio me da mu
dam vremena da razmisli. Poslala sam mu preko mobilnog telefona
jednu našu zajedničku fotografiju sa neke zabave: oboje ležimo goli na
kauču. Sigurno si ga video. Debeo, ružan čovek, obrastao dlakama.
Sledećeg jutra pozvao me i, mucajući, rekao da pristaje, da to smatra
dobrom idejom. Smislio je čak i naslov za emisiju: Navrh jezika.
Mesec dana kasnije bila sam nezavisna žena. Frutuazo se smeškao on-
im svojim plastičnim smehom, i poželeo mi sreću. I dalje smo se viđali.
Ponekad smo išli na večere. Pravila sam se kao da se ništa nije pro-
menilo, iskazivala mu veliku zahvalnost što me je izvukao iz bede, lju-
bila ga, govorila mu dragi, dragi moj, veoma dragi moj, ali radije bih
mu pljunula u lice.
Za šest-sedam meseci intervjuisala sam manekenke, glumce,
kreatore. Mnoge ljude. Bog mi se i dalje obraćao. Dešavalo se da
hodam ulicom i da mi svi koji prolaze nešto kažu, nekad i samo jednu
reč. Bog mi je govorio kroz usta tih ljudi, a ja sam hodala i slušala šta
mi govori.
 145/239

Kćeri, reče mi jednog dana, moraš razotkriti one koji su te naveli na

prostituciju. Oni koji su te na to naveli moraju biti kažnjeni. Nisam
mogla da ne poslušam božje naredbe. Pozvala sam Frutuaza u emisiju
i, čim su počeli da snimaju, optužila sam ga da me je podvodio. Ustao
je i otišao, a po mene su ubrzo došla dvojica čuvara. Frutuazo je vlas-
nik firme koja se bavi zaštitom, Anđeli čuvari, u kojoj rade bivši vojn-
ici. Dvojica grubijana koji su došli po mene nosili su plavu i belu odeću
Anđela čuvara.
Odveli su me Tati Ambrojziju. Sećam se, vikala sam dok smo
prolazili hodnicima, pokušavala sam da se oslobodim njihovih krupnih
grubih ruku dok smo prolazili pored golih muškaraca vezanih okovima
za teške delove mašina. Prizivala sam Isusa, naprezala se da mu čujem
glas, ali okovani ljudi gledali su me i ćutali, to nisu više ni bili ljudi već
kao neka ljuska iz koje izlazi cvrčak sa novim telom. U susret nam je
došla jedna sitna bolničarka. U ruci je imala injekciju. Zabola ju je u
moju desnu ruku i ja sam izgubila svest.
Kad sam se probudila, bila sam gola, vezana kožnim kaiševima za
mali gvozdeni krevet. Sećam se rđe. Kad razmišljam o tim danima,
prvo se setim rđe koja gori. Kreveti su škripali, a napolju, u hodnicima,
u hodnicima i u hodnicima, ljudi su vukli debele gvozdene lance, i sve
je bilo crveno, pod i gvožđe, rane na petama.
Krevet je bio bez posteljine, samo penasti madrac, koji je zaudarao
na mokraću i znoj. Okrenula sam se i na susednom krevetu videla
staricu koja sedi. Na sebi je imala nekakvu kecelju u boji zelene salate
koja je plesala na njenim oštrim kostima, kao da je na ofingeru.
Lagano se nasmejala i rekla mi:
– Čekale smo te.
Opet se nasmejala. Smeh joj je podsećao na kamenčiće koji se kotrl-
jaju plažom. Druga starica dovukla se do prve, sela uz nju i zagrlila je.
Ova je bila debela, veoma debela, i potpuno gola kao i ja. Svaka noga
bila joj je teška barem četrdeset kilograma, možda i više, ali od struka
naviše izgledala je skoro mršavo. Grudi su joj bile lepe.
– Rekli su nam da dolaziš. Čekale smo te.
 146/239

– Ko vam je rekao? Isus?

Starice su se pogledale kao da sam luda.
– Kakav Isus, kćeri! Bolničarke.
Znale su ko sam. Pokazale su mi televizor pričvršćen za mali metalni
nosač u jednom ćošku prostorije namenjene bolničarima. Redovno su
gledale moju emisiju. Te večeri gledale su intervju sa Frutuazom kad je
taj kurvin sin odjednom ustao i otišao. Tada su prekinuli emisiju.
Starice su rekle da se tada pojavio spiker i objavio da je emisija
prekinuta zbog tehničkih razloga.
U sobi je bilo deset kreveta i svi su bili zauzeti. Neke od žena ležale
su na betonu, na prostirkama, u tišini, kao prljav veš. Zamolila sam
debelu da me odveže. Uplašila se:
– Ne smemo da te odvežemo. Sve bi nas tukli!
– Zbog čega ste ovde?
Mršava se nasmešila, sa stidom:
– Tata Ambrojzi kaže da imam poremećene misli, kćerko. Kaže da
su mi misli pokvarene, da se za mene zalepio nekakav kreolski duh.
Znam samo da sve vidim ogromno. Mravi me progone kao psi. Čak mi
ponekad, dok spavam, i telo poraste, ili delovi tela. Jednog dana, kad
sam se probudila, desna ruka bila mi je veća nego cela ja. Tu ruku
morala sam, kad hodam, da vučem za sobom, kao neku domaću život-
inju na povocu. Hodala sam tako nekoliko sedmica, a onda se ruka
ponovo vratila na uobičajenu veličinu.
Debela nije imala loše misli, njoj su problem predstavljali višak
mesa, suviše godina i to što nema sreće u ljubavi. Muž ju je izbacio iz
kuće i doveo dve četrnaestogodišnjakinje. Dobro je plaćao da mu ženu
drže među ludacima. Mislim da je hteo da vidi kako gubi razum.
Debela se zvala Zanuarija. Mršava, koliko se sećam, Enunsijadora.
Zbližile smo se. Sakrivale su hranu za mene. Od njih sam naučila kako
da ispljunem lekove, trule biljke koje su nam bolničarke davale za
vreme molitve. Ah, molitve! Tata Ambrojzi u hramu okuplja sve,
okovane, mirne ludakinje, mladiće koji mirišu na benzin, okuplja sve
da bi isterao zle duhove. Muzika, mnogo muzike, veliki duvački
 147/239

orkestar. Tebi bi se to dopalo. Da, dopalo bi ti se. Saksofoni, trube, sve

vrste rogova, ništa slično nisam videla, i bubnjevi, i gitare, i muški i
ženski hor, i muškarci i žene obučeni u čisto belo, kao bašta u kojoj
cvetaju samo beli krinovi. Lirski krinovi koji pevaju na raznim jez-
icima, na jeziku lingala, kikongo, na portugalskom, koji pevaju sa
mnogo zanosa ne bi li isterali zle duhove.
Posle prvih pesama, neki od bolesnika padaju u trans, na ustima im
se pojavljuje pena, govore čudnim jezicima, a onda im priđe Tata Am-
brojzi i počne da viče na duhove ili demone, ili na koga god. Viče sve
dok ih ne umori i ne odustanu i odlete daleko, sa krilima prozirnim
kao u vilinog konjica. Bolničarke primoravaju bolesnike da piju nap-
itke i sirupe i da jedu neke osušene crvenkaste trave. Od trava počne
da vam se vrti u glavi. Izađete iz svog tela, gledate ga kao neki beskor-
isni zaboravljeni predmet, kojim više ne upravljate. Telo radi ono što
mu zapovedi Tata Ambrojzi. Mislim da je to gore nego umreti, jer to je
kao da si mrtav, ali u smrti nisi našao spokoj.
I mene su prisiljavali da gutam neko crno perje. Jedna bolničarka
dolazila je u ponoć po mene i odvlačila me u kancelariju Tate Ambrojz-
ija. Na zidovima kancelarije Tate Ambrojzija nalaze se police krcate
bočicama sa raznim tečnostima. U njima je korenje i razne biljke, tu
plutaju, kao u akvarijumu, mrtve zmije, škorpije i žabe. Gledajući te
flašice, videla sam deliće pakla koji mi je pokazao Isus. Bio je to pakao
koji se drži u bočicama.
Tata Ambrojzi skoro da nije ni govorio sa mnom. Ostavljao me je da
čekam dok on nešto zapisuje. Mnogo je pisao. Ponekad bi zastao i
glasno čitao to što je zapisao, ali na nekom jeziku koji ne znam, možda
lingala, tako da ne znam šta je pisao. Posle nekog vremena, uzeo bi iz
fioke pisaćeg stola metalnu kutiju i pokazao bi mi jedno pero:
– Za devojčicu – luksuzni tretman.
Dao bi mi pero i čašu vode i morala sam da ga progutam. Ako bih ga
ispljunula, vezali bi me za krevet i sledećeg dana nisu mi davali da je-
dem. Pero je imalo drukčije dejstvo nego trave, u duši sam osećala
neko golicanje, a onda bih počela da govorim, i govorim, bila sam u
 148/239

stanju da govorim do izlaska sunca. Tata Ambrojzi zapisivao je ono što

sam govorila, pitao me je, a ja sam odgovarala. O čemu sam govorila?
O svom životu, o svemu što mi se dogodilo, o Isusu, o tebi, naravno.
Često sam govorila o tebi.
Jesam li ti rekla kako smo se zaljubili, ti i ja?
Jedne večeri slušala sam te na radiju. Brbljao si nešto o ženama.

... žene su, nevidljivim nitima, prikačene za zvezde...

To si govorio. I još neke gluposti:

... Mesec privlači more i omogućava biljkama da procvetaju. Ista

ta energija prožima i žene. Sve žene povezane su sa zvezdama,
čak i kad to ne znaju, one vibriraju sa beskrajem. Muškarci su u
svemiru sami, kao grančice u reci. Samo žene mogu da spasu
muškarce da se ne zagube u haosu...

Sve mi je to bilo čudno i glupo, ali mi se dopao tvoj glas. Shvatila

sam da i ti, isto kao Isus, govoriš samo meni. Govorio si mi na uvo
umilnim glasom koji samo ti imaš, i već si bio u mene zaljubljen, mada
to nisi znao. Nije me začudilo kada mi se Isus pojavio u snu i rekao mi,
pokazujući na tebe – ti si spavao, videla sam te kako spavaš u svom
krevetu: „On je tvoj Josif. Zatrudnećeš s njim i vaš sin spašće svet.“
Sutradan sam otišla do jedne knjižare i kupila tvoje knjige. Jedva sam
ih pročitala, ali sam se dobro osećala, u svakoj rečenici videla sam tvo-
ju ljubav prema meni.
Da se vratim Tati Ambrojziju. U jednom trenutku shvatila sam da
dok govorim, gubim pamćenje, kao da pokušavam da pročitam šta piše
na papiru koji gori. Shvatila sam da im je to cilj. Omamili su me
travama i crnim perjem da bih im sve ispričala i istovremeno za-
boravila sebe. Onda sam počela da radim ono što su me naučile Zanu-
arija i Enunsijadora. Držala sam pero ispod jezika. Nisam ga gutala.
Držala sam ga ispod jezika i govorila ono što je Tata Ambrojzi želeo da
čuje i što sam mislila da mogu da mu ispričam, a kad bih se vratila u
 149/239

sobu, legla bih na krevet i ispljunula pero. Posle nekoliko dana pustili
su me kući. Srećom, imala sam nešto ušteđevine.
Dva-tri meseca kasnije, na nekoj otmenoj zabavi kod bazena
Alvalade, srela sam Frutuaza i počela da vičem, da ga vređam i da ga
optužujem da me je podvodio. Pojavila su se druga dvojica Anđela
čuvara i ponovo su me, šutirajući me, odveli Tati Ambrojziju.
Ovog puta ostavili su me dve nedelje vezanu lancima u jednom od
hodnika. Prve sedmice svake noći padala je kiša. Bar nisam bila žedna.
Druge sedmice moje patnje bile su veće. Telo su mi prekrivali suvo
blato i prašina. Čak su me se i ludaci gadili. A onda je po mene došao
neki lepo obučen mladić, u tamnom odelu sa šarenom kravatom.
Kravata mi je ostala u sećanju. Na njoj je bila naslikana Kineskinja
koja svira gitaru. Bio je ljubazan. Odveo me kući, dozvolio mi da se
spakujem i pošli smo na aerodrom. Dao mi je kartu za Lisabon, por-
tugalski pasoš sa mojom fotografijom i svežanj novčanica.
– Ovo ti je poklon od šefa – rekao mi je. Želi da u Lisabonu počneš
novi život. Ne dolazi više ovamo. Šef misli da bi trebalo da odeš u man-
astir s obzirom na to koliko govoriš o Isusu. Kažu da se u portugalskim
manastirima dobro jede. Kolači su im odlični. Dopašće ti se.
U Lisabonu imam prijateljicu, manekenku, koju znam od početka
svoje karijere. Otišla sam kod nje. Isprva je sve bilo u redu. Olga, tako
se zove moja prijateljica, upoznala me je sa raznim ljudima iz sveta
mode i ponovo sam počela da radim na revijama.
A onda – pogađaš, zar ne? – opet mi se javio Isus. Jedne noći sam se
probudila a On je bio tu, lebdeo je na plafonu, okrenut prema meni,
lica tužnog kao lice moje majke u času kad je umirala. „Kćeri“, rekao
mi je, „ne smeš da prekineš svoju misiju. Vrati se u Luandu, tamo ćeš
roditi novog Mesiju.“ Nisam želela da se vratim. Znala sam da ne
mogu da se vratim. Plakala sam. Isus se pojavljivao i sledećih dana. Na
raznim mestima, iznenada, kao razbojnik
Kupila sam kartu za Luandu, pozdravila se sa prijateljicom i otišla
na aerodrom. Sedela sam u čekaonici kad si ušao, i tada sam bila sig-
urna u to da se moja sudbina (naša sudbina) ostvaruje. Nisi hteo da
 150/239

me voliš među zvezdama, kako je zapisano. Još gore: nestao si. Kad
sam se iskrcala, naletela sam na Frutuaza. Mirno me je čekao sa
dvojicom čuvara. Jedan mi je uzeo torbu, a drugi me je gurnuo u
srebrnasti „hamer“. Odveli su me u hotel Mimis. Popeli smo se na
osamnaesti sprat. Moj bivši agent, ako ga tako mogu nazvati, pokucao
je na vrata sobe 1801. Otvorio ih je Tata Ambrojzi. Na sebi je imao
široku belu tuniku, kakvu obično nosi na ceremonijama kad isteruje
duhove. Soba je bila velika, svetla, veoma lepa. Od poda do plafona
krasile su je slike pejzaža planinskog lanca Leb. Izgledali su tako
stvarno da mi se zavrtelo u glavi, visoke planine i put koji vijuga negde
u daljini. Uplašila sam se kad sam na jednoj steni videla guštera kako
me gleda. Dok sam se divila tom pejzažu, nisam ni primetila čoveka
koji je sedeo za radnim stolom.
– Vi komunicirate sa Isusom?
Primetila sam ga tek kad je progovorio. Sitan čovek, ali nekako up-
ečatljiv kao da je krupan, ili kao da je bio krupan pa se odjednom
smanjio, ali se još uvek ne smatra malim. Imao je okruglu ćelu i bio je
obučen (vrlo dobro obučen) u beli sako sa tankim crnim prugama i u
crnu košulju sa kravatom boje kobalta. Jednom, u Dubaiju, jedan ar-
apski princ pokazao mi je sokola. Oči tog čoveka bile su kao u sokola,
blistave i tvrde, bez mekoće koju daje milost. To nisu bile ljudske oči.
– Možeš da počneš – obratio se Tati Ambrojziju. – Daj joj pero...
Tata Ambrojzi izvadio je iz kožne kesice meni dobro poznatu metal-
nu kutiju. Otvorio ju je i pokazao mi perje. Pažljivo je odvojio jedno
pero i dao mi ga. Jedan čuvar dao mi je čašu s vodom.
– Progutaj!
Pravila sam se da gutam. Tata Ambrojzi zažmurio je i počeo mono-
tono da govori na nekom jeziku koji koriste crnci iz šume, kažem to
bez predrasuda, i sama sam crna, a majka mi je došla iz šume, ali uvek
sam govorila samo portugalski. Da, dok sam bila dete, bio je to por-
tugalski iz predgrađa, pre nego što sam naučila da govorim pravilno,
kao prava gospođa. Sada znam da se izražavam, vidiš, čak kažem
izražavati, tako fino da čak i u otmenim prodavnicama u Lisabonu
 151/239

prodavačice misle da sam rođena u Lisabonu, i da sam najverovatnije

profesorka.
– Gospođa profesorka živi pored pruge Lisabon-Kaskais?11
– Ne, draga, ne ljubim baš tu zonu. Nikad nisam volela da hodam
prugom. Ko hoda prugom, preti mu opasnost da ga pregazi voz.
Deluje ti kao glupa šala? Znam, ali prodavačice u otmenim rad-
njama uvek se nasmeše kad im to kažem. Naravno, smeše se iz pristo-
jnosti, pristojna je ona osoba koja ume da se smeši umesto da lupi
neku glupost. I to sam naučila pored Frutuaza. Ne mogu da pričam
tako dugo kao što mogu gospođe s Pruge. Ništa tako ne zamara kao
napor da budemo ono što nismo.
Izvini, otišla sam na drugu temu. Poslednjih dana stalno skrećem i
gubim se. Misli su mi nesređene. Pamćenje me napušta. Pričala sam ti
o Tati Ambrojziju. Dobro, zažmurio je i počeo da pevuši. Pretvarala
sam se da sam progutala pero i prepustila se, lebdela sam, puštala
misli da mi nadolaze, počela da pričam sama sa sobom. Frutuazo se
obratio čovečiću:
– Da li želite nešto da pitate, gospodine ambasadore?
– Da. Rrrrado bih gospođi postavio mnoga pitanja. – Tako je go-
vorio, naglašavajući r, po francuski. – U kakvim ste odnosima sa Bar-
tolomeom Folkatom?
Tata Ambrojzi već me je jednom to pitao. Mislila sam da nemam
razloga da lažem. Da, da, odgovorila sam, Bog mi je otkrio tog čoveka,
da, da, on je otac mog budućeg sina, Mesije. To sam im govorila kao da
sam potonula u neku močvaru, oh, Bože moj, govorila sam puštajući
da me nosi vlastiti glas, kao što se prepuštam tvom glasu dok vodimo
ljubav, ne sećaš se, ne sećaš se da smo vodili ljubav jer se ne sećaš
onoga što će doći. Ali, da, vodimo ljubav, vodili smo je ili ćemo je jed-
nog dana voditi, što je isto, ni manje ni više nego tako, jer je u bu-
dućnosti u večnosti prošlost, a prošlost budućnost.
Ona se pretvara – reče čovečić. – Nije prrrogutala ono sranje koje si
joj dao. Naterrraj je da ga prrroguta.
 152/239

Tata Ambrojzi odalamio me je rukom. Tako jako da sam izgubila

ravnotežu i pala. Frutuazo mi je pomogao da ustanem. Onda je čarob-
njak iz metalne kutije izvadio punu šaku perja i stavio mi ga u usta,
gurajući mi ga niz grlo dok sam pljuvala i kašljala. Počela sam da se
gušim. Sledećeg trenutka srce je počelo brzo da mi lupa. Majmuni nas-
likani na zidovima počeli su da skviče. Skakali su sa jedne na drugu
granu. Izgledali su mi stvarni, kao što mi je stvaran izgledao i Frutuazo
Litao, koji je stajao naslonjen na vrata, ili čovečič koji je sedeo ispred
mene. Reči su mi izlazile iz usta kao da su usijane. Videla sam kako se
vrte u vazduhu, svetalca zvuka, ali nisam znala šta su htele da kažu. To
je verovatno trajalo nekoliko sati. Kad se okončalo, bila sam iscrpljena.
Sećam se da sam videla da čovečić ustaje. Uperio je u mene prst:
– Gotovo je. Rrrrešite je se. – Nakratko se zaustavio pred vratima. –
Što se tiče onog tipa, Barrrtolomea Folkata, trrreba mu dati dobrrru
lekciju.
Frutuazo me je doveo kući.
– Malo odspavaj – rekao mi je, nežno mi milujući lice. – Doći ću po
tebe večeras. Otići ćemo u dugu šetnju, popričaćemo, o toliko toga
treba da popričamo.
Jedan čuvar ostao je da stražari pred mojim vratima. Znam da ću
umreti, ali ne plašim se. Radije ću da umrem nego da zaboravim, a ako
ostanem živa, zaboraviću. Pišem ti da bih te upozorila. Ti ljudi su
opasni. A pišem ti i da bih te zamolila da mi oprostiš. Nisam htela da ti
zakomplikujem život. Ljubav je izdaja duha. Ljubim te. Silno te ljubim,
ljubavi moja. Zbogom.
16. KRATKA PRIČA O SVETLOSTI I TAMI

Pišem da bih osvetlila hodnike svoje duše. Bartolomeo bi me zbog ove

rečenice razapeo. Mogu da vidim kako bi se smejao. Kad sam s njim,
plašim se i da govorim, čuvam se da ne izgovorim nešto banalno, da u
nečemu ne preteram. Proklet bio! Ja sam takva. Odlično mi je poznata
svetlost koja sneva u nekim rečima i noć koja se u neke druge zavlači.
Postoje metafore koje eksplodiraju kao bombe, strofe koje sinu pred
nama. Već mi se dogodilo da iste stihove pevam stotine puta a da ih
uopšte ne razumem. A onda, najednom, na nekoj sceni, u Bozaru u
Briselu, u Finlandija holu u Helsinkiju, u Koninklijk teatar kareu u
Amsterdamu, na bilo kojoj sceni, ta ista pesma usija se i pokaže: otvori
se kao neka vrata prema svetu za koji nisam ni znala. Kad se osećam
izgubljeno, sednem i pišem. Kad sam beznadežno izgubljena, pevam.
Pevam da bih se spasla.
O čemu pišem? O onome što mi se desilo pokušavajući da razumem
šta mi se desilo. Ne izmišljam ništa. Nije mi potrebno da izmišljam.
Nisam književnica. Pošto nema datuma, to bi se moglo nazvati slepim
dnevnikom. Radije ga zovem lucidarijum.

Rano jutro, prvi zraci. Probudila sam se. Tata me je netremice

posmatrao.
– Bdio si nada mnom cele noći?
– Da.
– Jesi li nešto otkrio?
– Da, gledajući te dok spavaš, shvatio sam da svetlost učestvuje u
životu. Tamo gde ima života, uvek blista neka svetlost. U tebi je ima
mnogo. Zar ti to muž nikad nije rekao?
 154/239

– Lulu? Mislim da ga ne poznaješ. Lulu je čvrsto na zemlji, što je ve-

lika vrlina. Ne priča budalaštine. A ti, ti putuješ na oblacima, banalni
romantik. Ništa drugo nije se ni moglo očekivati od teroriste koji se re-
ciklirao u budistu. Jedina bića koja poznajem a u kojima ima neke
svetlosti, jesu svici i neke ribe iz okeanskih dubina, ostalo je poezija.
– Naprotiv, kćeri, svici su poezija, ostalo je život. Na italijanskom,
svitac je lucole ili peripatetika.
– Peripatetika?
– Ono što se nauči dok se hoda, vezano je za aristotelovsku filozofiju
jer je Aristotel svoje učenike podučavao šetajući.
– A šta Aristotel ima sa kurvama?
– Ne znam.
– Šta ti sve ne znaš, tata! Kad sam bila mala, mislila sam da sve
znaš.
– U to vreme i znao sam sve. Sa godinama, ono što sam naučio,
izgubio sam. Ako budem dovoljno dugo živeo, stići ću do potpunog
neznanja. Iako mi mnogo toga dopire do ušiju. I ono što bih radije da
ne znam.
– Na primer?
– Na primer, čuo sam neke malo uznemirujuće informacije o Barto-
lomeu Folkatu.
– O piscu? Šta znaš o njemu što bi voleo da ne znaš?
– Nije potrebno da govorim o tome.
– Potrebno je. Moraš mi reći.
– Kao prvo, znam da se sa tim gospodinom sastaješ ovde, u nekim
hotelima u gradu, a i u inostranstvu. Naročito u inostranstvu.
– Sastajem se? Hrabar čovek, tata, ne koristi eufemizme. Hoćeš da
kažeš da sam ljubavnica Bartolomea Folkata? Više nisam, bila sam.
– Prekinuli ste?
– Da, prekinuli smo. Prekinula sam i sa Luluom i sa njim. Shvatila
sam da jedan bez drugog nemaju smisla. Ako nema jednog, neću ni
drugog.
– Odlično. Sad nema potrebe da ti kažem sve ostalo.
 155/239

– Reći ćeš! Sve ćeš mi ispričati!

– Dobro, ispričaću ti. Smiri se. Sačekaj malo, napraviću ti tost. Kafu
ne piješ, je l’ da? Onda, sok od narandže. Pričaćemo posle toga.

Tri sata kasnije. Kad je tata otišao, pripremila sam vruću kupku.
Tražila sam da mi u stanu naprave neku vrstu hamama. Okrugao je, u
plavim pločicama kao okean, čak i plafon. Tačkice svetlosti blistaju
gore na njemu kao zvezde u ogromnom prostranstvu. Tačno prikazuju
konstelacije koje su se videle iz mog grada kad sam se rodila. Kupke
spremam posvećeno, kao što proizvođač parfema sastavlja novi miris.
Mešam soli, aromatična ulja, nekoliko kašika meda, latice ruže. Palim
raznobojne sveće. Potom ugasim sva svetla osim onih lažnih zvezda i
legnem plutajući u tamnoj vodi. Trudim se da ispraznim duh. Zamišl-
jam da sam u balonu i da bacam teret kako bih se što više vinula. Teret
su svakodnevne sitne nezgode:
... Lulu (bol u grudima, ljubomora i gorčina), bacam ga...
... Bartolomeo (sećanje na to kako mi njegovi prsti miluju glavu.
Njegov miris), bacam ga...
... Ona žena koja je pala s neba. Bacam je, i nesrećnica se zarila u
blato, sa visine od dve hiljade metara...
... Moje sede. Opuštena koža oko struka. Ah, užas starenja, bacam
ga, daleko ga bacam...
... Nova ploča. Strah da mi neće uspeti da napravim nešto novo, što
neće biti ponavljanje. Strah od kritičara. Bacam ga, bacam sve
strahove. Oni nestaju cvileći i jaučući kroz moju prošlost...
Možda nikada neću moći da postignem nirvanu, ali mi bar prija
koži. Bila sam tako u najdubljem zaboravu kad sam čula sitan pods-
mešljiv glas:
– Da li je to kupka, princezo, ili mirisno samoubistvo?
Pridigla sam se, uplašena, i ugledala Jakova kako sedi na stolici od
ružinog drveta, presvučenoj bordo plišem, koju sam pre nekoliko god-
ina kupila u nekoj lisabonskoj antikvarnici. Skoro uvek nosi crna
 156/239

odela, ali uz crvenu maramu da bi izgledalo malo veselije. Pri blagoj

svetlosti sveća, smešak mu je bio blistav kao i marama:
– Uplašio sam te?
– Ko te je pustio da uđeš? – povikala sam. – Odlazi, odmah!
– Smiri se! Ne vidim te prvi put golu. U ovom poslu najviše me
raduje to što oblačim lepe žene, a ne to što mogu da ih svlačim.
– Pričaš gluposti! Ponekad ličiš na Isava.
– Ponekad i jesam Isav.
Način na koji je to rekao, odjednom tako ozbiljan i sumoran,
uznemirio me je više nego to što je rekao – što, uostalom, nisam ni
razumela.
– Bio sam Isav!
Još uvek mi je teško da poverujem u ono što mi je potom ispričao.
Probaću da to polako zapišem. Zastajem, lagano čitam, ponovo kucam.

„Mi: moj brat i ja.

Mi – jedan čvor. Tako nas vidim. Dve upletene niti. Jedna satkana
od čiste svetlosti, druga od mračne gorčine. Jedan plemenit, drugi
ambiciozan. Jedan sklon ljubavi, drugi mržnji. Zajedno smo sjajno
funkcionisali. Naročito u poslu. Ja sam goreo u besu. U grudima
požar, neprestana želja da eksplodiram zajedno sa svetom: Isav,
homba-patuljak. Jakov je mom besu suprotstavljao umirujući smeh.
Kad bih se ja nervirao, zbog boja ili nekih materijala, on je savetovao
smirenost svile i pastelne tonove. Mislim da je ta mešavina smeha i
bunta, prekida i sklada, privukla ljude i da se time može i objasniti us-
peh naše marke. Ah, Kongo tvins! Prvih godina bilo je najbolje. Naša
bipolarnost davala je dobre rezultate čak i prilikom sklapanja ugovora.
Ja sam bio agresivan, tražio nemoguće uslove, a Jakov, razumna
osoba,popuštao je gdegde da bi na kraju uspeo da preuzme kontrolu.
Koliko se mogu osloniti na pamćenje, uvek sam bio buntovan. Ma-
jka nam je umrla kad smo se rodili. Otac nas je mrzeo. Tukao nas je i
zbog najmanje sitnice. Jakov je, siromah, činio sve da mu udovolji. Ja
sam, naprotiv, na njegov prezir odgovarao agresijom. Jednog jutra,
 157/239

odlično se sećam, bila je mirna nedelja, otac je video da Jakov crta

neku haljinu i poludeo je. Mislio je da nas odeća interesuje jer imamo
homoseksualnih sklonosti. Počeo je da urla: „Patuljci, još i pederi!“
Odvukao je Jakova u kuhinju, upalio plin, stavio preko plamena ploču
za roštilj i čekao da promeni boju, onda ju je skinuo, stavio je na pod,
uzeo Jakovljevu desnu ruku i svom snagom je pritisnuo na usijanu
ploču. Moj brat nije pustio ni glasa. Zagrizao je usne. Suze su mu lile.
Te noći, sačekao sam da matori zaspi i čekićem sam razbio srebrni
ručni sat, jedino vredno što smo imali u kući. Otac je pričao da mu je
sat poklonio neki prijatelj koji je bio vojnik, obojica su bili vojnici,
dobio je metak u stomak i, dok je umirao, skinuo je sat s ruke i dao ga
mom ocu. Stalno sam slušao tu njegovu priču. Nadao sam se da je
istinita i da sat za njega zaista ima veliku sentimentalnu vrednost. Vo-
leo bih da sam mogao da vidim tatino lice kad ga je našao razlupanog.
Nisam ostao kod kuće da to vidim. Stavio sam u plastičnu kesu neko-
liko sitnica, u džep nekoliko novčanica i sa bratom otišao od kuće.
Tu noć prespavali smo napolju. Sledećeg jutra otišli smo kod krojača
u Kazengi da tražimo posao. Vlasnik, gospodin Kumar, sažalio se i za-
poslio nas. Ispočetka smo samo čistili, a gospodin Kumar davao nam
je hranu i dopuštao nam da spavamo u kancelariji. Upisao nas je čak i
u obližnju školu tako da smo ujutru učili, a po podne radili. S vre-
menom smo zadobili njegovo poverenje. Primetio je da smo vešti s
makazama i naučio nas je zanatu.
Na neki način, tih godina smo bili srećni, ali ja sam kipteo od besa.
Lako bih planuo. Sećam se komšije gospodina Kumara, jednog starijeg
mulata, koga je svake večeri po kvartu šetao nemački ovčar. Čim bi do
njega dopro moj miris, pas je besneo i lajao. Ako možete da zamislite
ogromnog konja oštrih zuba kako laje na vas kao da bi da vas proždre,
možda ćete moći da shvatite u kakvom sam strahu živeo. Uvek je bilo
tako. Đavolji pas mrzeo je patuljke. Jedne noći, u dvorište u kome je
pas bio vezan bacio sam parče mesa. U meso sam sakrio polomljeno
staklo i šaku zarđalih eksera. Nikad me više nije gnjavio.
 158/239

Neko bi mogao pretpostaviti da je taj uspeh stišao moj bes, ali nije.
Kad god bi se neko usudio da dobaci neki vic o patuljcima, ja bih se
uzbudio. Jakov se, naprotiv, smejao. Imao je čak celu kolekciju viceva
o patuljcima. Ljudi su ga voleli.
Ubio sam brata. Ja sam ga ubio.
Naravno da ga nisam ubio svojim rukama, ubio sam ga svojom
arogancijom i glupošću.
Bio sam zavisnik od kockanja. Počeo sam da se kockam da bih
prigušio bes. Ispočetka mi je bilo svejedno da li ću dobiti ili izgubiti.
Samo mi je bio potreban uzgovor za urlanje, od pravog besa ili od
lažnog veselja, bez opasnosti da me pošalju Tati Ambrojziju. A posto-
jao je još jedan razlog: niko ne primećuje visinu onoga ko stavlja bog-
atstvo na sto. One žene, previše plavuše ili previše mulatkinje, sve-
jedno, sa sisama koje ispadaju iz dekoltea, gledale su me i videle su
kockara. Velikog kockara. A ne patuljka.
Sanjao sam kocke. Sanjao sam rulet i brojeve. Na sve strane bili su
brojevi. Recimo, dok bih išao ulicom, registarski brojevi automobila
navodili su me na određene kombinacije. Provodio sam vreme
sabirajući i množeći brojeve, opsednut slučajnošću, sa apsurdnim
uverenjem da kosmos pokušava da komunicira sa mnom. Kosmos je
želeo da pobedim. Prevario sam se. Ili je kosmos nem ili sam ja za
njega gluv. Odjednom sam počeo da gubim mnogo novca. Za kratko
vreme potrošio sam svu ušteđevinu i počeo sam da pozajmljujem od
prijatelja. Onda sam, da bih vratio dugove prijateljima, počeo da uzim-
am novac firme. Na kraju sam pozajmljivao od tipova koji ne rade
ništa drugo osim što uništavaju ovakve kao što sam ja. Život mi se
pretvorio u pakao.
U to vreme, jedan od naših klijenata bio je čovek o kome svi pričaju
ali ga malo njih poznaje: Adibi, ambasador. Ja sam ga video u gaćama.
Pričao sam sa njim dok sam mu uzimao mere. Razgovor sa nekim ko je
u gaćama neizbežno stvara iluziju velike prisnosti. Ne, nisam mu
tražio pozajmicu. Uradio sam nešto još gore. Jednog dana, u unutrašn-
jem džepu prsluka koji nam je gospodin ambasador ostavio da ga
 159/239

proširimo našao sam koverat koji je tu zaboravio. Gospodin ambasad-

or, kao i većina veoma bogatih lopova, ne voli da rasipa pare koje je
ukrao sirotinji. On je štedljiv čovek. Otvorio sam koverat i pronašao
pismo koje je potpisao Frutuazo Litao, sigurno ga poznaješ, Leteće
prase, upućeno drugu Paskalu Adibiju. Veoma ljubazno i veoma
sažeto, Frutuazo je obaveštavao druga ambasadora da je pronašao cr-
nog anđela i da su potvrđene izuzetne moći njegovog daha. Dodao je
da je započeo akciju njegovog otkupa. Pisalo je samo to. Ništa više.
Pomislio sam da bi to mogla biti šifrovana poruka i da bi mi, pre ili
kasnije, to moglo biti od koristi.
Nemoj tako da me gledaš.
Samo veoma siromašni ljudi mogu sebi dopustiti luksuz da budu
pošteni. Nemaju šta da izgube.
To pismo sam fotografisao mobilnim telefonom i vratio ga u kover-
at. Sledećih dana ni o čemu drugom nisam razmišljao. Volim
zagonetke.
Šta li je taj crni anđeo?
Pomislio sam da bi se tako mogla zvati nekakva nova droga. Dobro
je poznato da se osnivač dinastije Adibi obogatio proizvodeći kokain i
prodajući ga. Paskal Adibi nasledio je poslove od msje Konstantina i
razvio ih tako da je postao jedan od najvećih krijumčara oružja na
svetu.
Posle dve ili tri sedmice pozvali su me iz portugalske ambasade na
ručak u čast čuvenog luzo-angolskog književnika. Jakov nije išao.
Ostao je kod kuće da nešto dovrši. Preko puta mene sedeo je Frutuazo
Litao. Moja pojava na službenim večerama redovno izaziva neku vrstu
nelagode jer, kad treba goste smestiti za sto, nikad ne znaju šta će sa
mnom. Nekad donesu jastuke. Ponekad insistiraju da sedim na stolici
za decu. Tom prilikom bili su tako ljubazni da su mi dali da sedim na
posebnoj stolici sa višim sedištem i sa dve male stepenice, ali koja je
izgledala kao i sve ostale. Ta sitna pažnja veoma me je oraspoložila,
dovela me skoro do euforije. Pričao sam sa svima. Bio sam sjajan.
 160/239

Tih dana sam očajavao, proganjali su me poverioci, jedan je poslao

nekog kriminalca da me pritisne. Taj glagol upotrebio sam ovom pri-
likom u bukvalnom značenju jer me je kriminalac, viši od dva metra,
sa lučnim ožiljkom koji se protezao od brade do čela, što mu je davalo
zastrašujući izgled, uhvatio za ramena i podigao u visinu svojih očiju,
dok me je u isto vreme stiskao. Obećao mi je da mi sledećeg puta
nijedna kost neće ostati čitava i da će me na kraju progutati kao udav
pticu.
Dokle sam došao? Ah, da, do ručka u portugalskoj ambasadi. Kad je
ručak okončan, svi su ustali. Formirali su male grupe. Sačekao sam da
Frutuazo ostane sam, pušeći na jednoj terasi, pa sam otišao do njega.
– Znam sve – rekao sam mu, još uvek pomalo opijen svojim uspe-
hom za stolom, a i zbog dve čaše vina koje je gospodin ambasador insi-
stirao da popijem. – Znam da imate crnog anđela.
Zbunjeno me je pogledao, potom se nasmejao:
– Ne razumem.
Onda sam mu pokazao fotografiju pisma koje je poslao gospodinu
ambasadoru. Ponovo se osmehnuo:
– Rekli su mi da se kockate, gospodine Kongo. Koliko tražite?
Nisam mogao ni da pretpostavim koliko vredi moje ćutanje. Zato
sam oponašao njegov osmejak:
– Taman koliko je potrebno.
– Pretpostavljam da za jednog krojača reč „taman“ u prvom redu zn-
ači usko, tesno, zar ne?
Nemam ništa protiv krojača, naprotiv. Ali ja nisam krojač. Modni
kreator sam. U svom ateljeu dizajniramo budućnost.
Prestani da se smeješ.
Ili se smej. I tebe smo dizajnirali. Možeš li da mi kažeš koliko tvoj
uspeh može da zahvali garderobi? Da bi te ljudi čuli, prvo su morali da
te vide, a mi smo te učinili vidljivom.
Malo mi je zasmetala Frutuazova primedba. Jedva sam se suzdržao.
Rekao sam mu da, kad bolje razmislim, nije trebalo da ga
uznemiravam, i otišao sam. Pošao je za mnom. Uhvatio me za ruku:
 161/239

– Dobro, Isave, popričaćemo.

Dogovorili smo se da svrati kod mene iste noći, posle večere. O
crnom anđelu trebalo je razgovarati na mirnijem mestu. Niz srećnih
okolnosti, posle kojih su usledile sitne nezgode, sprečio me je da u
dogovoreno vreme budem kod kuće. Sem toga, nije mi pošlo za rukom
da javim Frutuazu da ću kasniti.
Slučajnost br. 1:
Na tom ručku upoznao sam mladu portugalsku novinarku koja je na
sebi imala bluzu „kongo tvins“. Bila je oduševljena kad me je videla.
Slučajnost br. 2:
Tada sam prvi put sreo nekoga ko je znao šta znači moje ime. Nas-
mejala se kad sam joj pružio ruku: „Ne mogu da verujem“, rekla je, „ne
možete se zvati Isav.“ Hoćeš li da znaš šta sam joj odgovorio?
Slučajnost br. 3:
Amaranta, tako se zove novinarka, živi u prvom stanu koji smo
Jakov i ja imali u Lisabonu. Nisi ga videla. Mali stan u kvartu Šiado.
Iznajmila ga je od čoveka kome smo ga mi prodali.
Kad sam izlazio, brazilski ambasador ponudio je da me odveze kući.
Amaranta je odsela u stanu portugalskog kulturnog atašea. Jedan
vrtoglavi trenutak stajali smo jedno pored drugog. Ja sam kockar.
Kockar je kao padobranac: skače. Ne razmišlja o tome zašto skače.
Pitao sam je hoće li da zapiše broj mog telefona. Nažalost, nijedno od
nas nije imalo olovku. Nisu je imali ni brazilski ambasador ni por-
tugalski kulturni ataše. Izvadio sam iz džepa svoj telefon i dao joj ga:
– Zadržite ga. Pozvaću Vas kasnije. Tako znam da ću Vas ponovo
videti.
Lice joj je zablistalo. Stavila je moj telefon u torbu:
– Imam slabost prema jakim muškarcima.
Ušao sam u auto u kome je već bio brazilski ambasador, i onda su
počele sitne nezgode. Fransisko Bezera da Silva moj je stari prijatelj. I
on voli da se kocka. Privlači ga bilo kakvo klađenje. Čim smo ušli u
kola, saučesnički mi je rekao, vlažnih i sjajnih očica, da želi da me
odvede na jedno imanje koje posećuju kineski i južnoafrički
 162/239

privrednici i neki angolski general, a gde se organizuju borbe pasa.

Rekao sam mu da nikada nisam gledao borbu pasa. Mrzim pse, voleo
bih da živim u svetu u kome nema lajanja i kake na ulicama, što ne zn-
ači da bih voleo da ih gledam u areni kako jedan drugoga rastržu
zubima. Fransisko je oblizao usne. Uputio mi je plavu oštricu svojih
očiju:
– Da li znaš kolike su opklade? Bio sam prisutan kada su neki na
jednoj borbi zaradili pola miliona dolara.
Prethodnog dana dobio sam oveću sumu, u krupnim novčanicama,
kao predujam za dizajn venčanice najstarije kćerke gospođe predsed-
nice. Nameravao sam tim novcem da vratim dugove. Kunem ti se. To
mi je bila namera. Ali kad mi je Fransisko bacio mamac, progutao sam
ga.
Pošli smo prema ušću reke Kuanze. Posle nekog vremena, skrenuli
smo desno na uzak zemljani put i došli do kapije sa belim i crvenim
prugama. Na njoj je bio natpis: Imanje K44. Nekakav lik u maskirnoj
uniformi, sa kalašnjikovim, došao je da otvori kapiju. Tri-četiri kilo-
metra od ulaza, pored ogromnog baobaba, stajala je usamljena drvena
koliba. U senci baobaba stajalo je nekoliko automobila. Neki vozači su
razgovarali. Neki su spavali u svojim automobilima sa otvorenim
vratima. Kad smo ušli u kolibu, merili su pse. Razjarenost životinja za-
gadila je vazduh. Zaudaralo je na znoj, na mokru dlaku i sredstvo za
dezinfekciju. Muškarci su prigušeno razgovarali, sa metalnim odsja-
jem u glasu, pa je izgledalo kao da tiho viču. Ne brini, nemam nameru
da ti prikazujem krv, toga ću te poštedeti, ali moraš da shvatiš – krvi je
bilo! Krv (drama) ima moć da ukine vreme. Kad sam shvatio šta se
dešava, već sam ostao bez sveg novca, a sunce je bledelo. Onda je došla
policija. Za nekoliko minuta zavladala je panika. Sudari, povici, zavi-
janje pasa. A onda se, kao čvor koji se razveže ili kao mirno more posle
oluje, sve utišalo.
Sledeći prizor: ja, čučim sa lisicama na rukama, u otvorenoj prikolici
vojnog kamiona. Fransisku ništa nije pomoglo to što je mahao diplo-
matskim pasošem. Jedan policajac oteo mu je pasoš iz ruke i pocepao
 163/239

ga. Sve su nas odveli u prljavu i oronulu postaju koja čak nije imala ni
ćelije za zatvorenike. Izručili su nas u blatnjavo dvorište u kome su se
valjale svinje i čeprkale kokoške, i tu su nas ostavili, pre toga nam
oduzevši satove i telefone. Posle dva-tri sata, pojavio se vojnik sa za-
povešću da nas sve puste. Vratili su nam stvari i pustili nas da po-
zovemo taksi. Hteo sam da pozovem ambasadora Adibija, a 11 njegov
broj imao sam samo u imeniku svog mobilnog telefona. Zamolio sam
da mi pozajme telefon i pozvao sam svoj broj. Amaranta se nije javila.
Kad sam došao kući, bila je skoro ponoć. Jakova sam našao u
dnevnoj sobi, mrtvog, vezanog za stolicu. Satima su ga mučili plinskim
plamenikom. Pretpostavljam da je ušao u moj stan u potrazi za nekom
hranom. Moj frižider uvek je bio snabdeveniji od njegovog. Imao je
ključ, naravno, i često je to radio. Našao se tu kada su plaćenici Fru-
tuaza Litaoa, ili ambasadora Adibija, ne znam, pokucali na vrata.
Još uvek se budim sa Jakovljevim očima koje zure u moje i vičem,
gušeći se u vazduhu sobe kao u zatrovanim vodama močvare. Zagrlio
sam leš svog sirotog brata i na tom mestu se zakleo da ću ga oživeti.
Posle dva dana, ja, Jakov, sahranio sam Isava. Bila si tu, plakala si sa
mnom. Odbacio sam alkohol i kocku, prgavost i šarenu garderobu.
Probudim Isava samo kada stvaram. Mnogi su mislili da firma Kongo
tvins neće preživeti posle smrti mog brata. Preživela je jer ja i dalje
koristim bes i srdžbu.
U ateljeu sam Jakov, ali i Isav.
Da li te zanima zbog čega ti sve ovo pričam?
Zato što su došli ponovo. Pre dva sata došao je kod mene jedan
službenik ambasadora Adibija, visok, lepo odeven lik, rado bih da mi
bude maneken. Nosio je kravatu koja je možda i moje delo. Ušao je u
moju kancelariju i počeo da zagleda portrete na zidovima. Ja, Jakov, ili
obojica, sa pevačima, glumcima, političarima, u raznim evropskim
gradovima. Siguran sam da ga je to zadivilo, ali je prikrio.
– Gospodine Isave! – reče, i zastade da bi procenio moju reakciju. –
Ah, gospodine Isave, Vaš brat Jakov bio je sjajna osoba. U jednom
 164/239

trenutku probao je da ispravi zabunu. A onda se prepustio mučenju,

pustio je da ga ubiju da bi Vas zaštitio.

To mi je ispričao Jakov/Isav.
Plakao je. Nisu me takle njegove suze. Poželela sam da ga udarim.
Da sam muško (a on malo viši), izmlatila bih ga. Jakov mi je bio
prijatelj!
Sem toga, da budem iskrena, taj zaplet me je doveo do ludila. U
pravu su novi urođenici (tako sami sebe zovu) kad ukazuju na opas-
nost od brazilskih sapunica. Prvo su promenile toponime našeg lepog
glavnog grada. Roaki Santeiro. Os Trapaljois. To su nazivi sapunica
po kojima su nazvali pijace. Onda su promenile način na koji izgov-
aramo portugalski. Još samo nedostaje da ljudi počnu da imitiraju
živote likova iz sapunica pune budalastih slučajnosti. Izašla sam iz
kade, obmotala se peškirom i otišla na terasu da se sunčam. Svetlost
mi pomaže u razmišljanju.
Privatni ubica ambasadora Adibija pitao je Jakova/Isava samo
jedno:
– Gospodine Isave, recite mi da li ste crnog anđela spomenuli svojoj
prijateljici Kiandi, onoj pevačici.
Jakov/Isav zakleo se da nije. Izaslanik ambasadora Adibija izvadio
je iz džepa sakoa tri fotografije i dao ih Jakovu/Isavu.
– Možete da ih zadržite – šapnuo je. – Da bi Vas podsećale na jad-
nog Jakova.
Na prvoj se vidi Jakov vezan za stolicu. Vidi se da je uplašen, ali
pokušava da se osmehne. Na drugoj viče. Krik mu je čvrst, bodljikav,
uskače nam u grlo. Na trećoj je mrtav.

Tata je seo preko puta mene da bi me gledao dok jedem. Pustio ine
da pojedem prvi tost. Onda je krenuo u napad:
– Taj tvoj bivši dečko, Bartolomeo, je li tako?
– Bivši ljubavnik!
– Kako hoćeš, bivši ljubavnik. Ne bi više trebalo da ga viđaš.
 165/239

– Zašto?
– Moglo bi biti opasno.
– Opasno? Za koga?
– Za tebe, naravno. On me ne interesuje. Za tebe sam zabrinut.
– Šta je uradio Bartolomeo?
– Pitanja! Dečko voli da zapitkuje.
– Pa šta?
– Pitati, devojčice, znači misliti, a onaj ko misli, na kraju uvek pruža
otpor. Niko u ovoj zemlji ne želi mislioce. Ni angolski političari, ni bilo
koje preduzeće ili vlada koja ovde ima interese. Angola napreduje.
Razvija se, čak i bez nafte. Tako mnogi mogu da zarade. One koji
misle, uglavnom šalju na aerodrom, ili Tati Ambrojziju. Neki, siroti,
umru usput. Za zdravlje je štetno misliti.
– Šta je Bartolomeo otkrio?
– Ne znam. Nikad ne pitam.
– Gade mi se tvoji prijatelji. Kako možeš da se družiš sa takvim
ljudima?
– Verovatno zato što smo isti.
17. LOBANJA KOJA GOVORI – VEOMA POPULARNA
AFRIČKA PRIČA

Neki čovek naišao je na lobanju. Prišao joj je da je bolje pogleda, a lob-

anja ga pozdravi, požele mu dug život i čestita mu na ličnim uspesima i
na plemenitom poreklu – bila je izuzetno ljubazna prema jednom ve-
oma siromašnom biću (da ga tako nazovemo). Od užasa i neverice
čovek ustuknu:
– Pa ti govoriš? – promuca kad je došao sebi. – Kako si ovde
dospela?
– Govoreći – odgovori lobanja suvo se osmehnuvši. – Govoreći i
pitajući. Mnogo sam govorila i mnogo pitala.
Čovek je otrčao do susednog sela vičući:
– Našao sam lobanju koja govori. Ljudi! Lobanja govori!
Odvedoše ga poglavici i on pred njim potvrdi da je to tačno.
– Da, kralju moj. Našao sam lobanju koja govori.
Poglavica mu je savetovao da bude razuman i da ne remeti rad
najstarijih. Ali čovek je bio uporan. Ponudio se da poglavicu i njegove
uvažene podanike odvede do lobanje. Ko zna šta bi im sve ispričala.
Vesti o precima iz prve ruke?
Kakva će biti budućnost?
Dobre savete o upravljanju?
Tajne kosmosa?
– Dobro – saglasi se poglavica. – Ali ako lažeš, narediću da ti odseku
glavu.
I tako je celo selo krenulo u potragu za lobanjom. Pronašli su je na
istom mestu gde ju je čovek ostavio. On joj priđe i sa velikim poštovan-
jem predstavi joj poglavicu i njegove podanike.
– Došli smo da te čujemo kako govoriš.
 167/239

Lobanja ništa. I dalje je bila u udobnoj tišini mrtvih. Čovek joj se još
približi, baci se na zemlju i, iz poštovanja, posu glavu peskom:
– Progovori! – preklinjao je. – Ispričaj nam kako si stigla ovamo.
Muk. Prišao je i poglavica i, povisivši glas, naredio joj da progovori.
Lobanja, ništa. Nikad dosad nisu naišli na lobanju koja je tako
tvrdoglavo ćutala. Poglavica umorno mahnu prema svojim savet-
nicima i udalji se. Dva ratnika uhvatiše čoveka za ruke, a treći mu od-
rubi glavu. I tako ga ostaviše. Od te drame prošle su mnoge godine.
Jednog maglovitog jutra, vodeći koze na pašu, tuda je prolazio jedan
momčić koji nađe dve lobanje. Približi im se, korak po korak, sa
strahom i radoznalošću:
– Otkud ovde ove kosti? – glasno upita samog sebe pošto je navikao
da više priča sam sa sobom nego sa drugima. – Kako li su ovamo
dospele?
A dve lobanje odgovoriše uglas:
– Govoreći i pitajući. Mnogo smo govorile, mnogo pitale.
Često se setim te narodne priče.
Kod nas decu uče da se pretvaraju. Nauče da ne treba razmišljati.
Život bez razmišljanja težak je zanat. Zahteva žestok trening. Ako se
pak nepažnjom mišljenje pomoli, decu uče da ne otvaraju usta. Ako
moraju da otvore usta dok misle, nikad, ali nikad, ne smeju da kažu šta
im je na srcu. U zemlji ljudi kameleona licemerje je vrlo cenjena oso-
bina. Ostala pravila:

Paziti da ne ostavimo tragove da smo prošli. Ukloniti tragove.

Ne disati kad su prisutni nepoznati ljudi. Ako baš moramo da
dišemo, ne proizvodimo zvuke.
Truditi se da se stopimo sa okolinom, naročito sa političkom.
U Rimu budi Rimljanin, ako je moguće, i veći katolik od pape.
Kad drugi viču: ubij ga, ti viči: oderi mu kožu.
Uvek od stola ustani poslednji (na svečanostima, u kancelariji
itd.). Kad su Angolci za stolom, oni koji ostanu uvek će ogovarati
 168/239

one koji su otišli. Zabadanje noža u leđa odavno je ovde narodni

običaj.
18. MIŠ U LAVIRINTU

Obuo sam patike, obukao stare izlizane farmerke i belu košulju dugih
rukava, u obični ranac stavio laptop i izašao na ulicu. Sunce me je
veselo pozdravilo. Brzim koracima umešao sam se u masu. Lutao sam
bez cilja bar pola sata dok nisam bio siguran da me niko ne prati.
Onda sam pozvao Dalmatinca, taksistu. Zamolio sam ga da dođe po
mene sa Mikijem Mausom. Kad su stigli, živnuo sam.
– Žao mi je, Miki, opet mi treba tvoje lice.
Rekao sam Dalmatincu da nas odveze do Centra za mentalno
zdravlje Tate Ambrojzija. Gužva u saobraćaju oduzela nam je pola
sata. Kad smo najzad uspeli da izađemo iz grada, sunce je već bilo u
zenitu, na nebu je vrilo. Pred kapijom ludnice stajala je omanja grupa.
Došli su u posetu rođacima. Doneli su im hranu i malo utehe. Neki su
došli da dovedu svoje rođake, prijatelje, verenice, ili verenike.
Navukao sam Dalmatinčeve rukavice i stavio Mikijevu masku. Zamolio
sam vozača da me otprati. Miki je ostao u kolima. Neki debeli oznojeni
lik, u plavoj i beloj odori Anđela čuvara, vrlo poznate firme za bezbed-
nost čiji je vlasnik Frutuazo Litao, kontrolisao je ulaženje i izlaženje.
Dalmatinac me je čvrsto držao za ruku. Čuvaru je objasnio da me vodi
Tati Ambrojziju da me pregleda.
– Ovaj moj rođak, prijatelju, bio je mnogo godina u ratu pa je odle-
pio. Od pre nekog vremena razgovara sa miševima. Ali najviše me
brine to što ga oni slušaju.
Tutnuo je debelom pedeset dolara i on nas je pustio da uđemo. Dok
smo prolazili hodnicima, saplitali smo se o one koji su halucinirali i o
njihove halucinacije, o lance, o teške gvozdene okove koji su sapinjali
živo meso. U jednom okovanom prepoznao sam bivšeg profesora
političkih nauka na Ekonomskom fakultetu Katoličkog univerziteta
 170/239

koji se usudio da se kandiduje na poslednjim predsedničkim izborima

kao nezavisni kandidat. Nekoliko dana po završetku kampanje obuzela
ga je teška depresija i probao je da se ubije iskočivši iz taksija u punoj
brzini. Bio je u bolnici pet meseci, a onda su ga doveli ovde. Malakijas
da Palma Šambao napisao je uvodnik žaleći zbog sudbine opozicionog
kandidata i ističući plemenitost gospođe predsednice koja se lično za-
ložila da njen protivnik dobije najbolji medicinski tretman i da ga
zatim smeste u Centar za mentalno zdravlje Tate Ambrojzija, u tu „pi-
onirsku ustanovu u toj oblasti, koja se osmelila da prekine sa koloni-
jalnim načinom i vrati dostojanstvo i poštovanje afričkoj tradiciji
lečenja duše“. I pored maske, stari opozicionar me je prepoznao:
– Bartolomeo? Bartolomeo Folkato?
Pretvarao sam se da ga ne čujem. Čovek je munjevito ustao i obema
rukama ščepao me za košulju:
– Pišče! Izbavi me odavde, tako ti Boga!
Odgurnuo sam ga, preplašen:
– Ja sam miš, du arschloch!
– Znam – uzviknuo je. – Svi smo mi miševi. Opasni kukavički
pacovi.
Stajao je pred nama, bespomoćan u svojoj mršavoj golotinji, a
krupne crvene suze lile su mu niz obraze. Brzo sam se udaljio vođen
Dalmatincem. Hodnici su se mrsili. Kao da pokušavamo da se
probijemo kroz paukovu mrežu. Seo sam u jedan ćošak, izvadio laptop
i na Guglovoj karti potražio Luandu. Gledajući odozgo, lako sam
pronašao zbijeni lavirint Centra za mentalno zdravlje Tate Ambrojzija.
Jedino područje koje je bilo pokriveno bilo je tačno u sredini te halu-
cinantne građevine. Na papiru sam obeležio te krivudave staze. Vratio
sam laptop u ranac. Zahvaljujući toj improvizovanoj karti, uspeli smo
da za petnaestak minuta stignemo na cilj. Dalmatinac me je pored
ulaza zaustavio:
– Šta tražimo, matori?
– Ne znam tačno – priznao sam. – Nešto što ima velika crna krila.
Starog anđela.
 171/239

Vozač je klimnuo sjajnom ćelom:

– Nismo u Kinšasi, stari moj.
– Zar u Kinšasi ima anđela?
– Najverovatnije. Kinšasa ne poštuje razum. Bog je prvo stvorio
svet, a onda je popio mnogo kukuruzne rakije da bi to proslavio, pa je
onda, povrh toga, napravio i Kinšasu. Sve što je nemoguće, tamo je
uobičajeno.
– Papire – objasnio sam. – Tražim svesku sa beleškama. Mislim da
bi to moglo da nam objasni šta se desilo Nubiji de Matos. A, kad smo
već ovde, nadam se da će mi pomoći da shvatim i šta se dešava sa
mnom.
Kraj nas je prošla neka užurbana bolničarka koja je obema rukama
držala veliku četvrtastu teglu u kojoj je bila fluorescentna, kao mango
žuta, tečnost, a u njoj je plutala krtola koja je izgledala kao čovečuljak
u stanju očiglednog seksualnog izbuđenja. Ušli smo. Na zidu je stajala
metalna tabla sa crvenim natpisom „Kancelarija direktora“ i strelica
koja je pokazivala prema jednom od hodnika. Pošli smo u tom smeru.
Na kraju, vrata: „Kancelarija Njegove Ekselencije direktora“.
Pokucao sam dvaput. Niko se nije odazvao. Rekao sam Dalmatincu,
ako se neko pojavi, da zviždi Mušimu, i ušao sam. U kancelariji je
vladao mekani zlatni polumrak. Jedina svetlost poticala je od uskog
dugačkog prozora koji se nalazio tik uz plafon i koji je prekrivala žuta
plastika. Iza radnog stola u mene je buljilo lice Tate Ambrojzija, iz
teškog rama – portret u stilu kongoanskih naivnih slikara, naslikan
izrazitim i živim uljanim bojama. Kao što je Nubija spomenula, tu je
bila i polica prepuna flašica ispunjenih tečnostima raznih boja, kao i
bezbrojne drvene kutijice sa lišćem i suvim plodovima. Bile su tu i
kosti, školjke, rogovi nosoroga. I bezbroj flašica ispunjenih lepim
uglačanim kamenčićima. Belih kamenova. Crnih kamenova. Pažnju mi
je privukla dugačka cev, neka vrsta epruvete. Bila je prepuna elegant-
nih sjajnih buba drečavozelenih buba; lako sam ih prepoznao: španske
mušice.
 172/239

Setio sam se jednog Kiandinog i mog tajnog susreta u Marakešu.

Prve večeri, pošto smo se smestili u hotel, rešili smo da prošetamo po
Medini kao pravi zaljubljeni par, držeći se za ruke. Kianda je bivala sve
popularnija i mnogi su je prepoznavali pa je bilo teško pronaći mesta
gde bismo mogli da šetamo držeći se za ruke. U jednom trenutku neki
dečkić iskočio je pred nas mašući nekakvom kutijicom:
– Une mouche pour une nuit d’amour!
Hteo sam da ga odgurnem, ali Kiandu je to zainteresovalo. Mislim
da je privlači sve što je opasno ili zabranjeno. (Ako je moguće, i jedno i
drugo. Ona to zove ponorom.) Kupila je šest mušica i sve ih je pojela za
večeru, cele, pomešavši ih sa kuskusom. Žao mi je što moram to da
kažem, ali to nije bila najluđa ljubavna noć u mom životu. Prevelika
količina mušica izazvala je kod nje jaku urinarnu infekciju. Provela je
skoro dvanaest sati u kupatilu, jaučući i plačući, očajna i nemoćno
uzbuđena.

(Izvinjavam se zbog stalnog ponavljanja oksimorona. Šta da

vam kažem? Jače je od mene.)

Obišao sam oko radnog stola. Bio je antikvitet, od dobrog drveta, i

imao je na desnoj strani tri fioke. U gornjoj sam pronašao kolekciju
prezervativa u boji, svaki drugačijeg ukusa: čokolada, banana, menta i
limun; plavi vibrator u obliku delfina; mali prozirni plastični album sa
fotografijama nagih žena; metalnu kutijicu sa tabletama „vijagre“. U
srednjoj se nalazila Biblija na jeziku kikongo; biografija Simaua Tok-
ua; primerak časopisa Caras de Angola (Lica Angole), s Tatom Am-
brojzijem na naslovnoj strani, kako vozi „ferari“, i sa naslovom „Tata
Ambrojzi – otac bespomoćnih“. Treća je bila prepuna papira. Tu se
nalazila i kutijica slična onoj sa „vijagrom“. Otvorio sam je oštrim
pokretom, ali u njoj nije bilo ničega. Tada začuh kako Dalmatinac
nervozno zvižduće. Ubacio sam kutiju u fioku i upravo sam hteo da je
zatvorim kad sam primetio malu crnu beležnicu, moleskini, ili je to
bila imitacija moleskinija, sa imenom – Nubija de Matos – koje je bilo
 173/239

napisano crvenim markerom. Ubacio sam je u ranac i nameravao da

izjurim kroz vrata, ali bilo je kasno. Ljutiti glas Tate Ambrojzija
zagrmeo je veoma blizu, nekoliko metara od mene:
– Ko ste Vi? Šta ćete ovde?
Dalmatinac je nešto promucao. Nisam razumeo šta je rekao. Ma šta
to bilo, smirio je iscelitelja. Uznemireno sam tražio drugi izlaz. Osim
prozora, koji je bio previsoko, postojala su još jedna vrata. Otvorio sam
ih i ušao. Zatvorio sam ih u momentu kad je Tata Ambrojzi uticao u
kancelariju.

(Čudite se zbog tog glagola? Ja tako zamišljam taj prizor: Tata

Ambrojzi teče između zidova svoje kancelarije kao široka i
blistava reka.)

Naslonio sam se na vrata. Mrkli mrak. Za razliku od spoljašnjih pri-

lika, unutra je vladala polarna hladnoća (ta metafora već odavno je ar-
haična). Iznad glave sam začuo zaglušujuću buku koju je proizvodio
klima-uređaj. U kancelariji, Tata Ambrojzi je s nekim razgovarao.
– Kunem se da sam već rekao sve što znam.
Bilo je dosta da čujem uzdisanje tog drugog pa da znam o kome je
reč. Nije to bio uzdah nemoći, već više nešto što se praznilo, uzdah
grubog nestrpljenja: frktanje nosoroga pre nego što krene u napad.
Premda nisam mogao da ga vidim, lako sam mogao da zamislim
njegove zažarene oči, ukrućeno telo, velike šake spuštene na radni sto:
– Da vidim da li se razumemo, gospodine Ambrojzi. Svih ovih god-
ina činili smo jedni drugima usluge. Vi ovde smeštate neke od naših
buntovnih ideologa, a mi žmurimo pred bizarnostima koje se ovde
sprovode. Svi smo na dobitku. – Benigno dos Anžos Negreiros, moj
tast, napravi dramsku pauzu, tišinu taman toliku da omogući da se
uvuče Strah. Ko radi sa Strahom, sam mi je objasnio, nauči da koristi
tišinu. A onda nastavi. – Znam da je ona bila poslata ovde. Znam i da
ste bili s njom u hotelu Mimis. A sad ćete mi reći i šta se desilo u toj
sobi. A reći ćete mi i to ko je tu devojku gurnuo i zašto su te gurnuli.
 174/239

– Dobro ste obavešteni, generale. Predlažem da to pitate ambasad-

ora Adibija.
Benigno je ustao povlačeći stolicu. Napet, hrapav glas, verujem da
samo što nije pukao:
– Slušajte me dobro, Ambrojzi: ja sam učestvovao u oslobodilačkom
ratu. U svim našim ratovima. Žrtvovao sam najbolje godine svog
života da bi Angola bila slobodna i nezavisna zemlja. Ta zastava koju
ste napolju izvesili, ali je ne poštujete, crvena je. Jeste li primetili? To
je moja krv. To je krv mnogih mojih drugova. U ovoj zemlji vladaju
Angolci. To možete da kažete svom ambasadoru Adibiju.
Čuo sam bat njegovih koraka koji se udaljavaju, veoma snažan, po-
tom vrata koja su se zalupila sa treskom. Tata Ambrojzi je ustao i
počeo da šeta kancelarijom psujući na jeziku lingala. Zatim je zaćutao i
izašao. Potražio sam kvaku. Ništa. Detaljno sam pretražio vrata od vis-
ine grudi naniže, ali nisam naišao ni na kakvo ispupčenje. Istražio sam
tvrdoću drveta. Bile su to čvrste daske i tako dobro isečene da nisu
propuštale svetlost. Zahvalio sam Bogu što je od mene napravio
strastvenog pušača, izvadio sam upaljač iz džepa pantalona i upalio ga.
Setio sam se reklame za cigarete: „Pušite! Jednog dana cigareta će vas
izvući iz mraka“.
Nijedne kvake. Ništa.
Gde li se nalazim?
Okrenuo sam se držeći plamen u ruci. Ugledao sam prostirku i na
njoj neko telo. Iznenadila me veličina tog stvorenja. Kažem stvorenja
jer ono što sam video, ili sam mislio da vidim, što se micalo između
senki ili kroz senke, ta mogućnost sad mi se čini verovatnijom, oduzelo
mi je dah (a i plamen). Kriknuo sam:
– Scheiße!
I upaljač mi je ispao iz ruke.
19. MESIJANSKA RADIONICA

Često dajem intervjue, skoro svi su isti. Novinari zamorno postavljaju

pitanja koja su drugi već postavljali, a mi, umetnici, medu odgovorima
koje je naš predstavnik za štampu već spremio, biramo dva-tri. Taj sis-
tem je praktičan i funkcionalan. Tako su novinari sigurni da neće dob-
iti loš intervju, a i mi da se nećemo obrukati.
– Koje pitanje Vam nikada nisu postavili?
To me najčešće pitaju. Obično uz drzak smešak, izraz lica po sistemu
„zar ne vidite kako sam originalan i pametan“, što me nervira više ne-
go samo pitanje.
Nemački novinar Tobijas Vencel objavio je knjigu sa pitanjima – i
odgovorima – koja su pisci postavili sami sebi. Sećam se pitanja
Ričarda Forda:
– Šta Vam je važno, Ričarde Forde? – možda pitanje i nije origin-
alno, ali ga vadi odgovor: – Ne znam, ali mogao bih da izmislim.
Dopalo mi se i pitanje-odgovor Hansa Magnusa Encensbergera:
– Gospodine Encensberger, zašto Vi niste nesrećni? – Odgovor: –
Vreme koje mi je ostalo suviše je dragoceno da bih ga za to trošio.
Što se mene tiče, volela bih da imam smelosti da se pitam nešto kao:
„Kianda, koje su Vam boje stidne dlačice?“ Naročito u nekim od onih
emisija uživo na televiziji, u kojima intervjuišu pevače, pisce i slikare,
zajedno sa ispraznim likovima iz džet-seta, a koje vode novinari koji
više liče na te isprazne likove iz džet-seta nego na novinare, koji, kao ni
oni, ne znaju ništa ni o muzici, ni o književnosti, ni o slikarstvu.
Ostala pitanja koja mi nikada nisu postavili:
– Kianda, kad biste mogli nekoga da ubijete udarajući u obično
zvono a da Vas ne optuže, kao što je Esa d Keiroš prikazao u svojoj
noveli Mandarim, koga biste ubili?
 176/239

Odgovor:
– Ubila bih sve vojnike, papu, sveštenike, većinu verskih vođa, kao i
veći broj novinara i muzičkih kritičara. Bio bi to istinski pokolj.
– Kianda, u čemu više uživate, u seksu ili u aplauzu publike?
– U aplauzu publike. Moja publika nikad me nije izneverila. Sem
toga, s publikom ne moram da glumim orgazme.
Mislim da bi moja mama, kad bi me čula, doživela infarkt. Za tatu
ne znam. Najzad, bio je terorista. Kad je bio mojih godina, Luka je vo-
leo épater la bourgeoisie, čak i pucanjem.
Retki su novinari koji dobro poznaju rad onoga koga intervjuišu i
koji se trude da razmišljaju svojom glavom. Takvih se najviše plašim.
Pre dve nedelje, u Briselu, pojavila se jedna takva retka zverka. Znala
sam ga po imenu. Portugalac. Objavio je roman čija se radnja dešava u
Angoli za vreme rata i esej o usamljenosti velikih zvezda. Čim je, u ho-
telskom baru, seo preko puta mene, obuzela me drhtavica. Spustila
sam ruke, zavukla sam ih ispod stola da ne bi to primetio. Fizički je bio
neimpresivan. Da sam ga videla u nekoj poreskoj upravi, iza radnog
stola, zauzetog ispisivanjem potvrda, ne bih na njega ni obratila pažn-
ju. Ružni službenici su nevidljivi. Ali kako je intervju odmicao, počeo
je da mi privlači pažnju. Zadivila su me njegova ravna ramena, prava
leđa, ravan stomak bez sala. Kad je otišao, već sam mislila da je lep.
Počeo je pristojnim pitanjima, ali čim sam izvukla ruke ispod stola,
nasmešio se i ispalio:
– Za kratko vreme ste postali jedna od najpoznatijih afričkih
pevačica našeg vremena. Vašu muziku slušaju milioni ljudi u celom
svetu. Publika Vas obožava. Ipak, ne delujete srećno. Šta Vam
nedostaje?
To me je podbolo:
– Mislite da sam nesrećna?
– Veoma. Čuo sam Vas kako pevate. Bio sam na pet Vaših kon-
cerata. Vi prodajete tugu kao što političari prodaju blagostanje ili
Ciganke vizije budućnosti. Ni obećanja političara ni vizije Ciganki ne
shvataju se ozbiljno. U nekim momentima zaboravimo razum i
 177/239

pravimo se da verujemo političarima, Cigankama, glumcima ili

pevačima, ali to je samo igra. Međutim, sa Vama to nije slučaj. Na
Vaše koncerte se dolazi da se gleda kako patite i da se sa Vama pati – i
zaista se pati! Ceo sat zajedno plačete. I kad izađete, lakše vam je. To
mi deluje kao kolektivna katarza.
– Ne znam na kojim ste nastupima bili. Ljudi zaista plaču, ali i
pevaju. Zabavljaju se. Imam i veselih pesama.
– Jeste, i one su tužne. Hoću da kažem da se Vi tako dobro pretvar-
ate da se, kako je napisao Fernando Pesoa, na kraju pretvarate da os-
ećate bol koji stvarno osećate. Odakle izvire toliki bol?
Setila sam se Lukine ironije u vezi sa širenjem sekti u Angoli.
– Znate, bol je mesijanska radionica.
Novinar je bio zbunjen. Videla sam kako se koprca, kao davljenik,
pokušavajući da shvati rečenicu, pogotovu njeno značenje u kontekstu
pitanja. Tom lukavstvu naučio me je Bartolomeo:
– Kad ne znaš šta da odgovoriš, ili ne želiš da odgovoriš, izbaci neku
dobru rečenicu, ili rečenicu koja dobro zvuči makar ništa ne značila.
Dobra rečenica deluje bez obzira na kontekst. U najgorem slučaju,
poslužiće kao dimna zavesa. Kad dejstvo prođe, ti si već došla do daha.
Tako je i bilo. Sledeća pitanja odnosila su se na ploču koju snimam.
Mirno sam odgovarala. Te noći, zatvorena u sobi, počela sam da
razmišljam o novinarevim rečima.
Šta bi on sa istinom da sam mu je rekla?
Uđite, gospodine novinaru, ja sam otvorena kuća. Prođite mojim
mračnim i tihim hodnicima, prostranim nemoćnim salonima. Eno me,
ja sam soba koju ne posećuju, ja sam kuhinja i u njoj postavljen sto
(kristalne čaše, tanjiri iz fabrike Vista Alegre) za kojim večeras niko
neće jesti. Preostali su stari portreti na zidovima, gde ima i drugih, još
starijih fotografija. Lutke u dečjoj sobi prekrila je prašina. Ja sam ta
soba i sve lutke, uključujući i onu porculansku kojoj su iskopali oči 1
počupali riđu kosu, i koju nikad više nijedna devojčica neće uspavljiv-
ati ljuljajući je u rukama.
Izvor mog bola?
 178/239

Kurvin sin – šta se koga tiče moj bol?

Dok sam bila dete, otac je mnogo pio. To su bile teške godine. Luka
je počeo da se pita o svemu u šta je dotad verovao. Za razliku od Sig-
urni Viver u filmu Osmi putnik, koja otkriva da joj se neko čudovište
uselilo u utrobu, moj otac je otkrio da je on čudovište u kome se nen-
adano počela pojavljivati ljudskost. Mislim da je pio nadajući se da će
mu omamljenost alkoholom doneti malo mira. Ali nije. Kad bi se na-
pio, vikao je na mamu. Na mene se ljutio zbog najmanje sitnice. Jed-
nom me je istukao, mama me je branila i Luka joj je razbio nos. Trezan
bi bio veoma potišten. Grlio bi mamu i plakao. Šaputao bi pomešane
ljubavne izjave na italijanskom, arapskom i portugalskom. Dugo nis-
am ljubav odvajala od nasilja. Čim bih čula da se govori o ljubavi,
počela bih da drhtim.
Luka još uvek pije, ali samo u izuzetnim prilikama, na rođendanima,
venčanjima. Međutim, nikad više nisam ga videla nasilnog. Kad je pi-
jan, postaje melanholičan. Ponekad i gospođa Fineza pretera sa pićem.
I bude još tužnija nego Luka. Peva stare pesme o tužnim ljubavima,
neke od njih čak sam snimila na svojoj drugoj ploči. Te pesme je moja
baka Stara Siminja, majka moje majke, komponovala na jeziku kim-
bundu. Siminja je isceliteljka. Kad joj je bilo dvadeset godina, zaljubila
se u nekog portugalskog trgovca i sa njim je rodila dve kćerke. A onda
je trgovac iz svoje zemlje, iz oblasti Mino, doveo belu ženu sa jakim
crnim brkovima, i izbacio je iz kuće.
Siminja je napisala na desetine pesama. Uglavnom jadikovke
napuštene žene. Neke od tih pesama prevela sam na portugalski, ili
sam zamolila poznate pesnike da napišu novi tekst. Najbolje pesme
spevale su Eukanaa Feraz i Ana Paula Tavaris. Dok ih pevam, osećam
da je baka sa mnom, da kroz mene peva. Moj prvi album odlično je
primljen, ali to nisam bila ja, nego ja koja sam pevala kao Bili Holidej.
Posle drugog albuma postala sam Kianda. Jedini je problem to što ja
nisam ni Kianda: ja sam Siminja Pedro Ganga.
Otvorila sam mini-bar i našla sedam flašica viskija. Poređala sam ih
na ormarić pored kreveta kao da su olovni vojnici. Lulu nije bio sa
 179/239

mnom. Nedelju dana ranije posvađala sam se s njim u Beogradu, ili u

Budimpešti, ili u Bratislavi, u mojoj glavi kao da svet nema istočnu
stranu, ili kao da se ceo istok stapa u jedan svet, pa sam ga vrišteći nat-
erala da se vrati u Luandu. Jednu po jednu, popila sam svih sedam
flašica viskija, uz svaku progutavši i po jedan „valijum“. Razvukla sam
jednu crtu kokaina. Onda drugu pa treću. Pozvala sam Bartolomea.
Morala sam da mu kažem da ga volim, da ga zamolim da dođe po
mene. Htela sam da mu prigovorim što nije sa mnom, što nije umeo da
me spase iz moje lične nevere. Javio se pospan. Rekla sam mu:
– Nastavi da spavaš, dušo! Nije važno.
Plačući sam spustila slušalicu i zaspala. Kad sam se ujutru probudila
(kad su me probudili) i kad sam se videla u ogledalu, videla sam kako
u mene gleda mrtva žena. Glava mi je pulsirala bolom. Da nije bilo
bola, bila bih potpuno mrtva žena. Nekad nas samo bol čini živima.
Ušla sam u kadu, pustila tuš, što vreliji, i dugo plakala pod vodom.
Nema ničeg boljeg za plač nego stajati pod vodom. Kiša je idealna, ali
samo kad je jaka, i to u nekoj tropskoj zemlji, kad se spusti mlak, gust i
težak pljusak koji sve čisti. Ako se ženi plače a kiša ne pada, a skoro
uvek je tako, najbolje je da nađe dobar tuš. Plakala sam nad samom
sobom, nad prazninom koju sam, užasnuta, našla u svojoj duši.
Plakala sam jer nisam znala gde sam. Život sam zamenila scenom.
Mislila sam da mogu da pobegnem od ljubavi. Prevarila sam se.
Ljubav je stari šugavi pas, ali tvrdoglav, nikad ne odustaje. Ako ga os-
tavimo u šumi da umre od gladi i žeđi, od hladnoće, jer želimo da
umre, on se posle nekoliko dana vrati kući mašući repom. Gađamo ga
kamenjem, ali se uvek vraća.
Dvanaest je sati. Svetlost je bila tako jaka da mi je ometala tugu.
Nisam čula da se iko ubio u podne, na nekoj plaži, pod blistavim
decembarskim suncem. Kad poželim da se ubijem, moraću da se
vratim u Bratislavu, u Beograd, u Budimpeštu. Onda ću napuniti kadu
i žiletom preseći vene.
O svom samoubistvu razmišljam kao o nastupu: moraću da budem u
velikoj kadi. Po hotelskoj sobi raspoređene crvene sveće. Zapaljen
 180/239

tamjan (sandalovina), i ružine latice, hiljade latica u kupatilu, po kadi,

kao mekani proplamsaj pliša. Puštena kosa pluta mi po vodi, krv, teška
i topla, ističe iz mojih ljupkih presečenih podlanica. Liz Rajt peva Stop:
„Reci mi da ljubav nije istina, itd.“
Ljuti me što nam Bog ne dopušta da nešto tako važno kao što je smrt
doživimo više puta, već samo jednom – a da nemamo ni pravo na
probe.
Kad je reč o nacionalnom karakteru, Bartolomeo često spominje
događaj sa njegovom najmlađom kćerkom Alisi, kad je imala nešto
više od tri godine i bila neverovatno vesela i elokventna. Umrla je. To
se desilo malo pre njene smrti. Devojčica je sa ocem šetala po Ostrvu.
Ispred Klinike svete nade – koja je dobila ime po naslovu jedne zbirke
pesama koju je predsednik Agostino Neto objavio za života – Barto-
lomeo joj je pokazao zgradu i rekao: „Gledaj, kćeri, ovde si se rodila.“
Alisi se veselo nasmešila:
– Vauuu! Htela bih da se opet rodim!
Možda je to rekla zato što su hortenzije u dvorištu klinike bacale
prema njoj svoje duboko plavetnilo, kao ogledala u kojima se odražava
nebo. Ili zato što joj se rađanje činilo kao nekakav praznik. Bartolomeo
smatra da su u toj rečenici sadržani legendarni angolski optimizam i
želja za ponovnim rođenjem uprkos svim nedaćama.
Ja sam Angolka, ali razmišljam suprotno: volela bih da više puta
umrem. Volela bih da mogu umreti dovoljno puta sve dok ne
postignem savršeno umiranje.
Ne verujem u Boga. Da Bog želi da u njega verujemo, jasno bi se
prikazao celom čovečanstvu. Pošto to nikada nije uradio, znači da ne
želi da verujemo u njega. Znači da je verovanje u Boga suprotno božjoj
nameri. Njega to vređa. On, naprotiv, voli skeptike. Bog – ako ga ima
– bio bi ateista.
Odavde, sa prozora svoje sobe, vidim Bartolomeovu radnu sobu.
Ubrzo pošto smo počeli da se viđamo, on je kupio dva ista teleskopa.
Jedan za sebe, a drugi je poklonio meni:
 181/239

– Želim da gledam svoju zvezdu pre nego što zaspi – rekao je onim
glasom kao od čokolade kojim zavodi devojčice. – Želim da vidim kako
mi se osmehuješ.
Ta igra nas je zabavljala nekoliko meseci. Imali smo dogovor da u
određeno vreme (u ponoć) gledamo jedno drugo. Razgovarali smo
gestovima. Luluu je verovatno bilo čudno to što se tako odjednom in-
teresujem za astronomiju. Ali ništa nije spominjao. Nikad ništa nije
spominjao. Jedne noći sam slučajno videla kako Bartolomeo grli i ljubi
Barbaru Dulsi i obuzela me ljubomora. Zakopala sam teleskop u
groblje svojih krpica, u veliki ormar u koji stavljam haljine do kojih mi
je nekada bilo stalo ali ih više ne nosim.
U to vreme Bartolomeo je hteo da ode od Barbare Dulsi i da bude sa
mnom. Nisam htela. Ne znam zašto. Možda zato što nisam mogla da
zamislim da izgubim Lulua, ili zato što nisam želela da izgubim njega,
Bartolomea, ako bi se na kraju umorio od mene. Mislila sam da se
Lulu nikada neće umoriti od mene. Lulu nije mogao da se umori od
mene. Niti je bio pisac niti mu je Bog dao zlatni glas da njime osvaja
devojke. Bio je moja senka, sranje od moje senke, a senke nikada ne
napuštaju tela koja ih stvaraju.
I tu sam se prevarila.
Otišla sam po teleskop, sastavila ga i okrenula prema Termiteiri.
Neki čovek stajao je pored prozora Bartolomeove radne sobe i posmat-
rao ulicu. Nekoliko sekundi stajao je nepomičan, kao plastična lutka u
izlogu, onda se polako okrenuo, iz sakoa izvadio pištolj i uperio ga
prema nekome – ili prema nečemu – u stanu. Videla sam kako mu
usne ocrtavaju zvuk:
– Bum! Bum!
Gad se igrao ubice.
Setila sam se šta mi je Luka rekao. Uzela sam telefon i pozvala Bar-
tolomea. Zazvonio je triput.
– Kianda? Jesi li ti? – Nisam mu odmah prepoznala glas. Delovao je
uplašeno. – Nećeš verovati šta mi se desilo.
– Šta?
 182/239

– Nešto glupo. Treba mi pomoć. Ostao sam zatvoren na veoma čud-

nom mestu, a ovde unutra je nešto, ni sam ne znam šta. Plašim se. Ne
mogu da izađem odavde. Vrata se ne otvaraju sa ove strane. Čekaj,
neko dolazi.
Rekao je to i prekinuo vezu.
20. PRODAVAC OGLEDALA, ONDA SLEDI RASPRAVA
O JEZIKU I IDENTITETU OSMIŠLJENA DA BI SE
ZBUNILI MOJI KLEVETNICI I NOVI UROĐENICI

Telefon mi je zalajao u momentu kad mi je ispao upaljač. Nervozno

sam ga potražio. Propadao mi je između drhtavih prstiju kao klizava
metalna afrička štuka. Bilo mi je potrebno nekoliko sekundi da se
javim, a lavež je postajao sve glasniji, sve iritantniji. Prepoznao sam
Kiandin glas. Probao sam da joj objasnim šta mi se desilo, ali nisam
imao vremena. Čuo sam kako vrata ordinacije udaraju u zid i glas Tate
Ambrojzija kako uzburkava vazduh, ljut i zapanjen.
– Pas, ovde? Ko je pustio psa?
Isključio sam telefon. Spustio sam ga u džep. Tata Ambrojzi otvorio
je vrata mog zatvora. Snažno sam ga odgurnuo i istrčao. Iscelitelj je
pao. U stvari, počeo je da pada. Planine ne padnu odjednom. Polako se
kotrljaju same po sebi. Pogledao me je s poda. Mislim da nikada nisam
video tako uverljiv izraz zapanjenosti:
– Miš!
Telefon je ponovo zalajao. Naravno da se nisam javio, bio sam
isuviše obuzet time kako da pobegnem. Vrata ordinacije ostala su
otvorena.
Gurnuo sam jednu bolničarku i potrčao niz hodnik. Tata Ambrojzi
urlao je za mnom:
– Miš-pas! Uhvatite nakazu!
Potrčao sam prema sunčevoj svetlosti, a onda duž zidova
neshvatljivog lavirinta, preskačući gvozdene lance i odgurujući ludake.
Bila je to trka s preponama. Takmičenje. Crvena zemlja. Plavo nebo.
Blještavi kreč. Na zidovima su svetlucale krhotine stakla. Čudo mi je
 184/239

pomoglo da pronađem izlaz. Dalmatinac je video da dolazim, upalio je

auto i otvorio prednja vrata. Uleteo sam u taksi i krenuli smo.
– Gde si dosad? – hteo je da zna Miki. – Mislili smo da si pao u ruke
neprijatelju. Ostali smo ovde, spremni za borbu, ne znajući tačno šta
da radimo. Nismo imali nikakvu taktiku ni plan.
Dalmatinac je zavrteo glavom:
– Imali smo sreće. Faktor sreće bio je na našoj strani. U onaj pakao
više ne ulazim.
Vratio sam Mikiju masku. Niz lice mi je lio znoj. Mokra košulja za-
lepila se za mene. Sunce je svetlucalo na cinku, u baricama, na naočar-
ima prolaznika. Neki čovek prodavao je ogledala. Nosio ih je nekoliko
na sebi, mala na glavi i dva velika sa svake strane tela. Trčao je između
redova automobila kao demon – vatreno biće – bacajući oko sebe
snažne odsjaje svetlosti.
Zaslepljeni vozači psovali su ga vičući. Pošto smo ga zaobišli,još pola
sata mogli smo videti u daljini kako odblesci pulsiraju između gustih
oblaka bronzane prašine.
Zamolio sam Dalmatinca da nas odveze u Grčki ponos. Umirao sam
od žeđi. Hteo sam da se zaustavim u nekom hladu, da popijem pivo,
popušim cigaretu i sredim misli.
Restoran je bio skoro isto tako pun kao i pre nekoliko sati, u
ludačkoj zori u kojoj sam razmenjivao ljubaznosti sa Malakijasom da
Palma Sambaom, ali lica su bila druga: studenti sa obližnjeg univerz-
iteta; radnici koji su došli da jeftino ručaju; pospane četrnaestogodišn-
jakinje posle noći napornog posla. Alipio Onrado izađe iza šanka da
me pozdravi:
– Dojdi, pisac. Imam za Vas stol.
Smestio nas je u jedan ćošak, ispod svežine ogromnog ventilatora, i
preporučio nam da uzmemo piletinu na žaru. Naručili smo tri porcije i
ledeno pivo. Otvorio sam ranac i uzeo moleskini crnih korica sa natpi-
som „Nubija de Matos“. Otvorio sam ga. Ništa nisam razumeo. Dao
sam beležnicu taksisti.
– Govoriš li lingala?
 185/239

Dalmatinac prelete pogledom po mukotrpnom isceliteljevom

rukopisu:
– Lingala? To je kikongo, matori. Ne postoji lepši jezik na svetu.
Teško nam je prevodio, procenjujući svaku reč, posmatrajući je na
popodnevnoj svetlosti, kao da od prevoda onoga što je Tata Ambrojzi
napisao u moleskiniju zavisi opstanak plemena Bakongo. Povremeno
bi zastao,pogledao me i zavrteo glavom. Morao sam da ga teram –
„nastavi“ – a on bi ponovo zavrteo glavom, nezadovoljno, malo
stidljivo, jer priča nije davala baš sjajnu sliku njegovog naroda, pa je
nastavljao. Prekinulo nas je donošenje jela. Smazali smo pile, naručili
još piva i nastavili sa čitanjem. Bio sam tako zadubljen u zapisivanje
dok je taksista prevodio ono što je zabeležio Tata Ambrojzi da nisam ni
primetio da je ušao Benigno dos Anžos Negreiros. Ugledao sam ga tek
kad je stao pored našeg stola, nabildovani gorostas koji se sigurno
bolje oseća u maskirnoj uniformi nego u tamnom službenom odelu, u
kome je bio, sapet kravatom boje vina. Skočio sam srušivši stolicu.
– Generale?!
Benigno kratko pogleda moje drugove.
– Polazi! Moraš sa mnom!
– Nešto se desilo?
– Jedna žena je mrtva, ali tebi je to poznato. Idemo!
– Gde?
– U moja kola, u tvoj stan, na bilo koje mesto gde ćemo moći neo-
metano da razgovaramo. Razmenićemo informacije. A onda ti odluči
šta ćeš da radiš.
– Izvinite. Radije bih razgovarao ovde.
Benigno zainteresovano pogleda moje prijatelje. Prezriv i odbojan
pogled smiri mu se i promeni kad je od mene čuo ko je lice pod
maskom. Spusti tešku desnicu na Mikijevu ruku i reče potresenim
šapatom:
– Žao mi je. Ova zemlja prezire svoje heroje.
Uzeo je stolicu i seo:
 186/239

– Moraš razrešiti svoj nesporazum sa Barbarom, sinko. Baka me je

naučila da ne stavljam kašiku između muža i žene. Ti si deo porodice,
mada ne mogu reći da si mi naročito simpatičan, a i ne slažem se skoro
ni sa čim što govoriš, ali mi je dužnost da ti pomognem. Sem toga,
poznavao sam ti oca. Nikad ti to nisam rekao, zar ne? Tvoj otac mi je
1975. spasao život. Dok smo se peli na planinu Leba da bismo umakli
južnoafričkoj vojsci, imao sam saobraćajni udes i on se vratio po mene.
Noga mi je bila slomljena. Bernardo mi je ustupio svoje mesto u
kolima i ostao onde sa još tri ludaka da zadrži Južnoafrikance. Žao mi
je što ga nisi upoznao. Bio je veliki čovek, častan Bernardo Folkato!
Lupio bi ti nekoliko poštenih šamara pre nekoliko godina kad si se
usudio da uvrediš predsednika Neta. Ali dobro, bilo pa prošlo. Treba ti
pomoć, je li tako?
Vojnici neguju hrabrost, a iskrenost je jedan od njenih izraza. Nisam
imao izbora nego da sve ispričam Benignu. Rekao sam mu šta se desilo
one noći kad sam upoznao Nubiju i šta mi je ispričala u avionu.
Saslušao me je ne pokazujući interesovanje:
– Znam – uzdahnuo je. – Poznata mi je ta priča.
– Ko Vam je ispričao?
Moj tast, iz kožne torbice koju je nosio na ramenu, koju su šezde-
setih zvali pošet i koja je bila neizostavna oprema svih mladih revolu-
cionarnih studenata, izvadi lulu, napuni je i zapali:
– Zelena soba – reče. – Naložio sam da u tu sobu postave mik-
rofone. Ne možete zamisliti šta sve ljudi povere sveštenicima za vreme
obreda.
– To je kažnjivo.
– Zašto?
– A pravo na privatnost?
– Slušaj, sinko, bezbednost nacije je iznad prava na privatnost.
– Bezbednost nacije?
– Neću da s tobom raspravljam o politici. Nemam za to vremena.
Još manje strpljenja. S demokratama ne raspravljam. Raspravljati sa
demokratama značilo bi sklapati sporazum sa demokratijom. Znam
 187/239

kako je Nubija umrla, ko ju je ubio, a nije mi teško ni da pogodim ko je

to naredio. Samo bih voleo da znam zašto se toliko plaše tebe.
– Plaše se mene?
– Nubija ti je skoro pala na glavu. To se zove opomena. Hteli su da
budeš svedok njene smrti.
– Svašta! Kako bi to mogli da izvedu?
– Zar nemaš mobilni telefon?
– Naravno. Ko ga nema?
– A ko je vlasnik kompanije?
– Gospodin ambasador Adibi.
– Vidiš, preko tvog mobilnog telefona Adibi je lako mogao da zna
gde si. Nubiju su bacili iz helikoptera. Iz letelice koja je, kao što
znamo, vlasništvo kompanije The Flaying Pig. Jedan mehaničar video
ju je kako ulazi u helikopter. Slučajno, ili ne baš tako slučajno, Adibi je
partner i prijatelj Frutuaza Litaa, vlasnika kompanije The Flying Pig.
Nisi se nikada zapitao zašto je Francuz kupio sve telekomunikacione
firme u zemlji i glavne servere interneta?
– Pretpostavljam zato što je to unosno a čovek je imao kapital koji
mu je bio neophodan.I ja sam razmišljao da kupim jedno od tih pre-
duzeća. Skupio sam sve pare koji imam i shvatio da je nemoguće. Pa
sam otišao u bioskop.
– Duhovito, nema šta. – Benigno prinese lulu ustima. Na trenutak je
bio zadubljen u sliku svetlosti koja pleše po dimu koji je ventilator
brzo razduvavao. Protrljao je oči levom rukom, što obično radi kad
namerava da povuče opasan potez u šahu. – Sinko, zar ti nikad nije
palo na pamet da će Adibi znati gde si kad god ti je mobilni uključen?
Da može da te locira u milimetar. Još i da ti prisluškuje razgovore. Da
čita poruke koje primaš i šalješ preko kompjutera.
Izvadio sam telefon iz džepa sa namerom da ga isključim, ali sam
video da se baterija ispraznila. Isključio se sam. Benigno se pods-
mešljivo nasmeja:
– Baš ste smešni, vi demokrate. Prljate sliku zemlje u inostranstvu.
Opiranje režimu za vas predstavlja način života. Kritikujete gospođu
 188/239

predsednicu i zbog onoga što radi i zbog onoga što ne radi, a ne uspeva
vam da vidite pravog neprijatelja angolskog naroda. Želite vlast, a kad
biste je dobili, ne biste znali šta ćete s njom. Sa vama u Ružičastoj pal-
ati ostali bismo bez nezavisnosti za tri dana.
– Još je nismo izgubili?
– Ne, nismo još.
– Mislim da jesmo. U svakom slučaju moć mi se gadi, kao neka
kožna bolest. Advokati, lekari i političari – što dalje od mene. Kad je
reč o Vama, ne mislim da imate pravo da kritikujete ambasadora
Paskala Adibija. I Vi prisluškujete tuđe razgovore.
– To poređenje je glupo, momče. Ja sam Angolac i radim za dobro
Angole. Adibi je stranac, zločinac. Fini zločinac, kako bi rekao moj
otac, ali zbog toga ne manje zločinac. Krijumčario je opijum i kokain,
prostitutke iz Istočne Evrope. Kad je Interpol počeo da ga proganja i
kad smo mu pružili ruku, jer mi Angolci smo plemeniti, ne zaboravl-
jamo one koji su nam pomogli, odmah je ščepao sve što je mogao. Os-
novao je brojne firme osetljivih oblasti delatnosti. Stvorio mrežu veza
sa vojskom, političarima i sitnim kriminalcima. Da bi postigao svoje
ciljeve, ne preza ni od ucena i korupcije, da, na putu je da potpuno
preuzme kontrolu nad našom voljenom zemljom.
– Razumem. U tom pogledu se slažemo. Bojim se da je to jedino u
čemu se slažemo. Čak ne znam ni na čijoj ste Vi strani. Ne znam koje
su razmere saradnje ambasadora Adibija i predsednice Republike.
Mislim da je Nubija postala opasna za režim. Rekla mi je, a pret-
postavljam da je to govorila svima, da je bila ljubavnica gospođe
predsednice.
– Nubija je bila mitomanka. Stalno je izmišljala. Kad bismo hteli da
poubijamo sve klevetnike i lažove, skoro niko ne bi ostao. Ne možemo
čak da ubijemo ni svoje političke protivnike, one najžešće, koji protiv
nas vode kampanju u inostranstvu i usporavaju razvoj naše zemlje.
Gospođa predsednica užasava se nasilja.
– Znači ne ubijate?
 189/239

– Priznajem, ponekad se i to desi. Ali nikad zbog naredbe s vrha.

Bilo je problema, naročito za vreme ispitivanja, ali svi policajci koji su
preterali, kažnjeni su. Neki su i uhapšeni.
– A, sad mi je lakše.
– Ne stoji ti ironija, Bartolomeo. Odlično znaš, svi znaju, šta smo
radili sa političkim protivnicima. Poslali bismo nekoga da popriča s
njima. Nekog simpatičnog člana stranke, ambasadora, generala, min-
istra, u zavisnosti od toga koliko je ta osoba važna. Čak sam jednom i
ja obavio takav zadatak, doduše pomalo s gađenjem jer ne volim da
stiskam ruku nekome ko lako menja stavove. Otišli bismo s njim u
dobar restoran, razgovarali, „Da li želite stipendiju, dragi zemljače?
Možda plaćeni odmor na Tajlandu ili u Brazilu, izgledate umorno“, i
na kraju bismo izvadili čekovnu knjižicu. A delili smo i državne funk-
cije. Recimo, imamo više ministara nego hirurga.
– Šta je bilo sa onima koji su odbili?
– Malo ih je odbilo. Poznaješ li nekoga takvog?
– Poznajem. Baš danas sam naleteo na jednu takvu žalosnu ne-
doslednost, na poštenog političara – eto, poklanjam Vam oksimoron
za Vašu kolekciju. Na njega, na tu nedoslednost, naišao sam kod Tate
Ambrojzija, bio je vezan za automobilski motor.
– A, taj! Slažem se s tobom, on jeste pošten političar. Glasao bih za
njega. Nažalost, nije izdržao stres. Izgubio je razum pre nego što je
izgubio na izborima – Benigno se nasmeši. Njemu dobro stoji ironija,
prirodno, otmeno, kao odelo. Ili je možda iskren. Nikad neću saznati.
Promenio je izraz, nagnuo se prema meni i tiho me upitao:
– A crni anđeo?
– Molim?
– Video si ga, zar ne?
Miki i Dalmatinac sledili su njegov pokret i nagnuše se ka meni. Kao
da sam magnet a njihove glave da sadrže veliki procenat gvožđa. Be-
nigno nastavi:
– Bio si kod Tate Ambrojzija. Upravo si mi to rekao. Verovatno smo
se zamalo sreli. Otišao sam tamo da iscelitelju postavim neka pitanja.
 190/239

Svađali smo se. Pre nekoliko godina opalio sam mu nekoliko dobrih
šamara. Sad sam smireniji. Mislim da sam ostario. Malopre me zvao
jedan od mojih doušnika, u ovom slučaju doušnica, i rekla mi da je,
kad sam ja otišao, videla Ambrojzija, sa svih svojih sto i kusur kila,
kako se kotrlja vičući za tipom koji je nosio masku Mikija Mausa –
reče Benigno buljeći u mene. – Platio bih da to vidim. Adibijevi ljudi
ovog momenta pretražuju grad tražeći maskiranog. Kažu da je
provalio u relikvijar u kome Tata Ambrojzi drži crnog anđela.
– Crnog anđela? Šta je to?
– Ah! Mislio sam da ćeš ti meni to reći! Mislio sam da znaš. Neko
vreme sam mislio da je to ime nekog tajnog društva, neke bande
zaverenika na čijem čelu je Francuz. A onda sam pomislio na jednu još
luđu mogućnost: da je reč o tajnom društvu, ali nešto kao kinzaris. Zn-
aš li šta su kinzarisi?
– Režirao sam dokumentarni film o ponovnoj pojavi kinzarisa.
Ljudi leopardi. To su pripadnici našeg društva visoke klase koji se ok-
upljaju u noćima kad je pun mesec. Koristeći stare šamanske tehnike,
oni kažu da uspevaju da napuste ljudsko telo i da se utelove kao
leopardi.
– Sećam se, gledao sam taj film. Ali, dobro, Tata Ambrojzi u nekim
svojim obredima koristi halucinogene materije. Da se ja pitam, dosad
bi bio uhapšen. Mogao bi biti optužen za, šarlatanstvo i za krijumčar-
enje droge. Nemam živaca za čarobnjake, zaostale ljude, ali kad bih to
izrekao naglas, optužili bi me da ne poštujem našu tradiciju, afričku
kulturu Angole.
Dalmatinac je podigao glavu:
– Zar Vi, gospodine generale, ne poštujete našu tradiciju?
– Slušaj, dragi moj, ako pod tradicijom podrazumevamo zločine kao
što su trovanje, spaljivanje dece i sakaćenje žena, da, onda je ne
poštujem. Tradicije mogu biti dobre i loše. Smatram da je glupo
podržavati svašta samo zato što je iz davnina. Prema istoj logici, tre-
balo bi da podržavamo i ropstvo. Moje čukundede, crni kao Vi i ja,
podržavali su ropstvo. Treba li da obnovim porodičnu tradiciju?
 191/239

– Ne! Ropstvo ne!

– E pa dobro, ali vidite, znam veoma dobre ljude ovde u Luandi koji
su silno ponosni na robovlasničku prošlost svojih porodica. Oni kažu
da su robovi u ono vreme bili crno zlato. Ako postoji potražnja, postoji
i ponuda. Da li volite sambu?
– Da, veoma.
– Onda zahvalite mojim čukundedama. Da oni nisu prodali robove u
Brazil, vi danas ne biste mogli da slušate Paulina da Violu ni da uživate
na karnevalima u igri mulatkinja. Da u Brazilu nije bilo ropstva, ne bi
bilo ni kapoeire, ni vatape12 ni kandomblea. Da nije bilo učešća mojih
dedova i svih velikih robovlasničkih porodica u ovom našem lepom
gradu Sao Paulo da Asunsao de Luanda, Brazil ne bi ni postojao.
Dalmatinac me uplašeno pogleda:
– Hoćete da kažete da je ropstvo bilo dobra stvar?
– Ne. Držati robove je zločin. Neke afričke porodice, da ne spomin-
jem Evropljane, obogatile su se trgujući robovima, ali je ta trgovina
uništila naš kontinent. Samo sam hteo da kažem da ponekad loše
stvari mogu dati dobre rezultate. U svakom slučaju, čini mi se da je
lakše opravdati ropstvo nego čaranje ili plemensko organizovanje. Ne
vidim šta nam dobro oni mogu doneti.
– Ne mislim tako. Ono što Vi zovete plemenskim organizovanjem, ja
bih nazvao etničkim nacionalizmom. Ako je neki član plemena
Bakongo ponosan na svoje poreklo i želi najbolje svom narodu, u tome
nema ništa loše, naprotiv. Zašto Flamanci, Katalonci ili Baski mogu da
budu tribalisti a Bakonge ne mogu?
Benigno dos Anžos Negreiros nije očekivao da će mu se taksista
suprotstaviti. Na trenutak se pokolebao, a onda se srećno nasmešio.
Moj tast možda ne ceni demokratiju ali voli dobro raspravljanje:
– Ja sam patriota. Po šumama ove zemlje borio sam se protiv por-
tugalske vojske. Tada je naše geslo glasilo: „Samo jedan narod, samo
jedna nacija“.
– Meni se više dopada jedinstvo u raznolikosti. Mnogo nacija a
samo jedna domovina – odvrati Dalmatinac. – Većina država u svetu
 192/239

ima više nacija. Borba protiv raznovrsnosti odlika je totalitarnog

mišljenja. Da, vi ste hteli nezavisnost, ali tako da Angola zadrži koloni-
jalni model.
– Kolonijalni model?!
– Dalmatinac je u pravu – upao sam, zabavljajući se. – Urbani
nacionalisti, vaspitani u metropoli, većinom sinovi ili unuci Por-
tugalaca, poznavali su samo kolonijalni model, pa su njega i pokušali
da nametnu kad su došli na vlast. Jedan narod, jedna nacija. Odnosno,
kako misle Vaši drugovi, da bi se stvorila jedna zemlja, treba uništiti
nacionalne identitete. Prava kolonijalna ideologija. Pogledajte šta je
bilo sa portugalskim jezikom. Pre nego što smo stekli nezavisnost, ni
pet odsto Angolaca nije govorilo portugalski kao maternji jezik. Danas
omladina govori isključivi portugalski.
– I bolje je – reče Benigno. – Portugalski je jezik nacionalnog jedin-
stva. Pravi Angolac mora da zna dobro da govori portugalski.
– Eto vidite! – Dalmatinac nije mogao da sakrije nervozu. – Vi se
smatrate više Angolcima od nas samo zato što bolje govorite
portugalski.
Tom rečenicom taksista je postavio granicu. Na jednoj strani bili
smo moj tast i ja, kreoli; a na drugoj takozvani-pravi Angolci. Miki je
ćutao. Moj prijatelj je iz gradića Ikole Bengu. Pretpostavljam da je u
detinjstvu sa roditeljima pričao jezikom kimbundu.
– Samo malo – prekinuo sam ih pokušavajući da ostanem miran.
Ništa ne može tako da me iznervira kao predrasude. – Jeste, portugal-
ski je moj maternji jezik. Volim svoj jezik. Branim svoj jezik. I baš zato
što ga volim, ne želim da gledam kako ga pretvaraju u instrument za
potčinjavanje i uništavanje. Želeo bih da se portugalski razvija kao i
ostali nacionalni jezici.
– Niko nema ništa protiv nacionalnih jezika – Benigno pomirljivo
raširi ruke kao da bi nas sve zagrlio. – I ja branim nacionalne jezike.
Ali mislim da portugalski ima drugu ulogu. Da on ima više obaveza.
Nama je portugalski ratni trofej. Mi smo kolonizatoru ukrali jezik i
pretvorili ga u svoj.
 193/239

– Gluposti – istisnuh kroz zube. – Vi ste oduvek govorili portugal-

ski. Vi, Vaši roditelji, roditelji Vaših roditelja. Već generacijama por-
tugalski je i angolski jezik. Vaša stranka slobodno može da se hvališe
da je doprinela afirmisanju portugalskog; što se toga tiče, niko vam ne
osporava zasluge. Mada, to je jadna pobeda jer je taj napredak išao na
štetu ostalih nacionalnih jezika. Ali ga nemojte nazivati ratnim trofe-
jem. Portugalski jezik je kolektivna građevina svih koji ga govore i
oduvek računa i na afrički doprinos. Mnogo pre nego što su Portugalci
kolonizovali Afriku, Afrikanci su već preplovili Sredozemlje i smestili
se na Iberijskom poluostrvu. Portugalija je proizvod te afričke kolon-
izacije, u ovom slučaju arapske, kao i rimske kolonizacije. A onda,
kako su se Portugalci širili po svetu, naš jezik asimilovao je mnoge reči
iz jezika kimbundu, tupi, iz malajskog i japanskog, između ostalog.
Probajte da iz portugalskog izbacite sve arapske reči bantu jezika, pa
ćete videti šta će se desiti. Slušajte, ne bih čak mogao da zatražim ni,
recimo, šećer za Vašu kafu. Obe te reči, kafa i šećer, dospele su u por-
tugalski iz arapskog. Probajte da zatražite duvan za svoju lulu. Ni to
nećete moći. Reč lula (kašimbo) potiče od reči kišima iz jezika kim-
bundu, koja znači bunar, a duvan je arapska reč.

(Kada je u pitanju poreklo reči tabak, mišljenja etimologa su raz-

ličita. Jedni smatraju da ta reč potiče iz domorodačkog jezika
Haitija. Međutim, Španac Đuan Kuruminas dokazao je da je ta
reč, inače arapskog porekla, postojala na poluostrvu još pre ne-
go što su Evropljani došli u Novi svet i da je imenovala sve vrste
listova koji su, kad bi se udisali, izazivali pospanost i vrtoglavicu.
Odnosno, ta reč stigla je iz Evrope u Ameriku na španskim
karavelama.)

– Dobro, možda si u pravu.

Benigno me je zbunjeno gledao. Nikad nije o tome razmišljao. U
zemljama kao što je naša, koje ne podstiču razmišljanje i raspravu,
 194/239

ljudi obično ponavljaju već ustaljena mišljenja. Priznajem, tako je i u

drugim zemljama. Narod voli gotova mišljenja. Miki iskoristi tišinu:
– A crni anđeo? Samo bih voleo da znam ko je taj crni anđeo.
– Tačno – uzdahnu Benigno. – Da se vratimo Tati Ambrojziju.
Poznato mi je da iscelitelj u obredima isterivanja duhova koristi halu-
cinogene materije. Možda je pronašao neku novu drogu. Neku ma-
teriju od koje postajete euforični i čini vam se da vidite crne anđele.
– Za ime Boga! – povikah. – Ako smem da pitam: kakvu bi ulogu u
tom maskenbalu imao gospodin ambasador Adibi?
– Dobro pitanje. Adibi se nikad nije zainteresovao za ezoterične
gluposti. Ne mogu ni da ga zamislim kako ide kod čarobnjaka i klanja
se crnim anđelima – ozbiljno me je pogledao. – Nemojmo se šaliti. Že-
lim da doakam Francuzu pre nego što zavlada ovom zemljom. Sprema
se državni udar, tajno i tiho. Možda su tvoje ideje čudne i pogrešne, ali
si patriota, voliš Angolu. Pomozi nam! Pomozi sebi! Ako budemo
mogli da dokažemo da je Adibi umešan u zaveru, doći ćemo mu glave.
– Možda ja, kako tvrdite, ne shvatam kako funkcioniše vlast, ali čak
je i meni poznato da gospodin ambasador Adibi skuplja poverljive in-
formacije o mnogim značajnim ljudima u ovoj zemlji. Te informacije
su kao neki prsluk koji meci ne mogu probiti, zar ne?
– U pravu si. Ne možemo da ga uhvatimo. Ne možemo čak ni da mu
oduzmemo pasoš i vratimo ga u Pariz. Moraćemo da se s njim na-
godimo, biće to časna kapitulacija. Zauzvrat, bićemo nemilosrdni
prema njegovim saradnicima.
Osetio sam težak umor koji je počeo da me pritiska. Glava je htela
da mi pukne od tolikih događaja, osećanja nedoslednosti i čuda. Be-
nigno me je prikovao pogledom. Popustio sam:
– Da, video sam ga – rekoh. – Ne samo da sam video tog crnog an-
đela, slikao sam ga.
21. SLEDE RAZBACANE I ZBRKANE BELEŠKE, BEZ
HRONOLOŠKOGILI BILO KAKVOG DRUGOG
REDOSLEDA, IZ „KLINIČKOG DNEVNIKA
PACIJENTKINJE NUBIJE DE MATOS“ KOJE JE
VODIO TATA AMBROJZI, TRADICIONALNI
TERAPEUT, A NA PORTUGALSKIIH PREVEO MOJ
PRIJATELJ MAURISI KABAZELI, POZNATIJI KAO
DALMATINAC

„Oblik tela zavisi od veličine duše. Ambiciozni i plemeniti duhovi za-

htevaju bujna tela. Plašljivi duhovi sprečavaju telo da se širi i jača.
Proučavajući tela bolesnika, terapeut saznaje o tome kakva im je duša i
od čega boluje. Proučavajući duh, terapeut otkriva telesne greške.
Ponekad je terapeut primoran i da legne sa nekom pacijentkinjom da
bi je bolje upoznao. Nije reč o požudi – kako tvrde zli jezici i kreoli
apatridi koji su se prodali belcima – nego o ljubavi prema znanju [...]“

„O stanjima duše. [...] Duša se, kad je u telu, nalazi u duhovnom

stanju. Zabludele duše, u gasovitom stanju, lutaju fizičkim prostorom.
Ta stvorenja običan čovek zove utvarama. Duše koje su u gasovitom
stanju moraju se uhvatiti i potčiniti. Ako im se dozvoli da
uznemiravaju žive, mogu naneti veliku štetu. Već mi se desilo da iz
jednog jedinog tela izbacim više od petnaest duhova; svi su bili
uznemireni i u stalnom sukobu jedni sa drugima. Ima i dobroćudnih
duhova koji svoju mudrost ulivaju u uši pesnika i drugih stvaralaca. Ali
većina ih je slična buvama koje se hrane energijom domaćina i
iscrpljuju ga, pa se moraju, kao i buve, istrebiti. Tradicionalni terapeut
nije ništa drugo već istrebljivač i vodič duhova [...]“
 196/239

„Tamo gde je telo srelo smrt, pada i duša. Ona tuda zbunjeno kruži i,
ako tuda prođe neko drugo telo, ona se ponekad useli u njega. Svako
biće oseća energetsku stvarnost koju samo stvara u zavisnosti od toga
kako je živelo. Kad čovek umre, odmah počinje nevidljivi proces ra-
sipanja energija koje odvode svest u rajski ili u pakleni svet, zavisno od
našeg delovanja. Duše mogu da se otelove kao ptice, glodari, bube,
cveće, pa čak i kao predmeti. Neke duše čuvam u kamenju, namučene
duhove koje treba obnoviti pa nije dobro da se kreću u organskom
obliku.“

„Rekla je da se zove Nubija de Matos, ali kad sam joj dao da popije
tajni čaj, otkrila mi je kršteno ime: Etelvina. Portugalski joj je brz i
klizav. Mnogo toga ne uspevam da uhvatim. Ne zna nijednu reč na
kimbunduu. Ljudi iz prestonice toliko su se odnarodovali (kreolizacija)
da se u njih nerado useljavaju i duhovi predaka. Lečio sam crnce u
kojima su se utelovili duhovi starih portugalskih kolonizatora, pa su
govorili sa izgovorom koji se koristi u oblasti Beiras [...]“

„Nubija, odnosno Etelvina, predstavlja poseban slučaj etničke

korupcije. Sklona je tome da potpuno evropeizira običaje i odbaci svo-
je bantu korene. Nubija uobražava da je inkarnacija Device Marije
(bele) i da joj je sudbina da se spoji sa piscem Bartolomeom Folkatom
(belim ili skoro belim), u kojem ona vidi evnuha Josifa. Tako bi
zatrudnela i rodila Spasitelja. To je slika celog jednog neokolonijalnog
programa kontrole duhova. Zato stalno ponavljam – da bi se Afrika os-
lobodila, potrebno je dekolonizovati duhove. Posmatram Luandu i vi-
dim gomilu majombolas (leševi oživljeni magijom) koji ispunjavaju
naređenja belaca.“

Važno je reći Frutuazu Litau da je Nubija piscu Bartolomeu otkrila

tajnu svetih pera. Bartolomeo je poznat po svom antiangolskom raspo-
loženju. Poslednjih godina postao je vodeća ličnost kreolskog pokreta,
luzo-tropikalizma, koji pokušava da celoj državi nametne jezik i
 197/239

kulturu bivših kolonizatora. Nubija kaže da ga je upoznala u avionu

dok je putovala iz Lisabona u Luandu. Potvrdila je da je sa dotičnim
izdajnikom imala seksualne odnose, ali navodi davnašnje datume
(očigledno neka zabuna). Tretirao sam je infuzijom nkutakanija, trave
koja je odlična za lečenje hroničnih alkoholičara. A korisna je i kod pa-
cijenata koji koriste jake droge. Da, infuzije nkutakanija i molitve i
pevanje posle dugotrajnog posta. Za nedelju dana obaviću pranje.“

„U toku poslednjeg tretmana isterao sam iz tela Nubije de Matos,

odnosno Etelvine, sedam uznemirenih duhova, pa me ne čudi što je
najbešnji od njih pre toga bio u telu portugalskog katoličkog
sveštenika koga su u oblasti Uiga 1960. ubili afroangolski rodoljubi.
Pacijentkinja je sada mirnija iako i dalje insistira na nekim fantazi-
jama i nedoslednostima. Kad sam je ispitivao pomoću svetih pera, još
uvek je pokazivala nameru da se spoji sa otpadnikom Bartolomeom.
Priznala je da mu je otkrila poverljive informacije o periodu kad je bila
intimna sa predsednicom Republike i sa drugim visokim zvaničnicima
države. Tvrdi – o tome treba hitno obavestiti druga Litaoa – da ima fo-
tografije orgija u kojima su učestvovali diplomate i ambasador Paskal
Adibi. Možda ih je pokazala Bartolomeu Folkatu. Bartolomea bi tre-
balo dovesti ovamo. Za dva meseca isprao bih mu tu kolonijalnu usta-
jalost i razbistrio mu ideje. Slomio bih ga. Oholost je tipična bolest
mulata.“

„Zmije. Dešava se. Izvlačim duhove u obliku zmija. Iščupam ih iz

tela pacijenta i one otpužu daleko, pobegnu među senke. Iz
Etelvininog tela iščupao sam tri duha u obliku zmija. Jedna, sa svim
postojećim bojama, šapnula mi je na jeziku kimbundu: „Ja sam,
Ngana Kalabasa, duga“ – i nestala. Druga, sasvim crna, pljunula mi je
u oko. Srećom, imao sam naočare. Treća je bila plava, u nijansi koju
kolonizatori zovu ultramarin. Ta je odmah počela da zviždi himnu fud-
balskog kluba Porto, mirno skliznula niz nogu pacijentkinje i otišla ne
prestajući da zviždi.“
 198/239

„Etelvina je dugo govorila. Priznala je da ima fotografije, vizitkarte,

pozivnice, karte i druge dokumente koji bi mogli naškoditi nekim
važnim ličnostima iz vlasti i dovesti u opasnost nacionalnu sigurnost.
Priznala je i da je htela da sva ta dokumenta preda Bartolomeu Folk-
atu, tipu koga njen uznemireni duh zove Josifom, mužem Device Mar-
ije. Nijednim tretmanom koji sam primenio nisam uspeo da joj
izbrišem tu fantaziju. Etelvina je učestvovala u prijateljskim susretima
sa stranim diplomatama i oficirima. Zamislite šta bi moglo da se desi
kad bi neka od tih dokumenata dospela u ruke luzo-tropikalnim
klevetnicima.“
22. DA LI SE JOŠ UVEK SEĆATE UMBERTA
ŠITEKULA? MISLILI STE DA SAM GA ZABORAVIO
POŠTO SAM GA STAVIO NA SPISAK SPOREDNIH
LIKOVA? ŠITEKULO SE U STVARI POJAVLJUJE U
PRETHODNIM POGLAVLJIMA, ALITO SE OTKRIVA
TEK SAD. NAŽALOST, UMRO JE. ČITAOCIMA
KOJIIMAJU SLABIJE PAMĆENJE SAVETUJEM DA SE
VRATE I PONOVO PROČITAJU ONO ŠTO SAM O
NJEMU NAPISAO U TREĆEM POGLAVLJU

Čuo sam kako su vrata ordinacije lupila o zid. Prozukli glas tate Am-
brojzija, „Pas, ovde?! Ko je pustio psa?“ Isključio sam telefon, ali pre
nego što sam ga spustio u džep, okrenuo sam se i fotografisao ono.
Kratak bljesak obasjao je sobu i ponovo sam video kako na prostirci
leži mršav obris muškarca sa velikim crnim krilima. Onda je iscelitelj
otvorio vrata, svom snagom sam ga gurnuo i istrčao. Dakle, jeste, foto-
grafisao sam crnog anđela, ali ne mogu da pokažem sliku jer mi se u
međuvremenu ispraznila baterija. Benigno ustade. Baci na sto tri
novčanice i zapovedi:
– Idemo! Napunićemo tvoj telefon u mojim kolima i pokazaćeš mi
tog tajanstvenog crnog anđela. Tu vožnju ćeš iskoristiti za to da razgo-
varaš sa čovekom koji ti želi sve najbolje.
Pozdravio sam se sa Mikijem Mausom i Dalmatincem, obećao sam
da ću im javiti novosti, i pošao sa svojim tastom. Njegov auto, ogromni
crni džip sa zatamnjenim staklima, stajao je preko puta. Benigno uđe i
otvori mi vrata. Ušao sam. Na zadnjem sedištu sedeo je čovek sa
svilenom kravatom na kojoj je naslikana gejša. Kad me je ugledao,
podigao je glavu prezrivo me pogledavši, ali ju je odmah poraženo
 200/239

spustio. Mnogo se znojio. Ruke su mu drhtale. Na sebi je imao prelep

izgužvani sako i košulju koja je nekada bila bela, a sad natopljena kr-
vlju. Neki tužni starac, veoma mršav, koji je sedeo sa njegove desne
strane, primetivši moju zabezeknutost, raširi koščate ruke izvin-
javajući se:
Moralo je tako, momak. Dečko je pružao otpor. Dobio je metak u
ruku.
Benigno je potvrdio:
– Bio je u tvom stanu. Kad smo ušli, počeo je da puca. Poznaješ li
ga?
Osetio sam kako mi krv navire u oči. Čovek sa svilenom kravatom na
kojoj gejša svira šamisen ušao je u moj stan sa namerom da me ubije.
Moj tast i njegov ljubazni revolveraš ušli su takođe u moj stan, ne
znam s kakvom oni namerom. Očigledno ne zato da bi sa mnom razgo-
varali jer bi inače jednostavno pozvonili na vrata.
– Zar više niko ne poštuje vrata? – povikao sam. – Zašto postoje
vrata? Kako je moguć život u gradu u kome niko ne poštuje vrata?
Benigno poče da se smeje. Stari ljubazni revolveraš, njegov
službenik, okrenuo se prema prozoru trudeći se dane primetim da se
smejulji. Čovek sa svilenom kravatom na kojoj je bila naslikana gejša
koja svira šamisen vrteo je glavom, i on se smejao. Smejao se i cvilio i
grčio se, držeći desnom rukom levo rame. Čovek postane svestan toga
da mu nije dobro kad čak i smeh počne da mu izaziva bol.
– Zaista ste hteli da me ubijete? – pitao sam ga.
Čovek sa svilenom kravatom na kojoj je bila naslikana gejša koja
svira šamisen sedeo je pognute glave i počeo je ponovo da stenje. Be-
nigno diže obrvu:
– Ćutiš. Maca ti pojela jezik. Već sam ti objasnio da ne mogu da te
odvedem u bolnicu dok mi ne kažeš kako se zoveš i za koga radiš. Tak-
va su pravila.
– Čija pravila?
– Moja. U svom autu ja ih određujem.
– Zaboga, čovek krvari.
 201/239

– Pa neka krvari, sinko. Može da krvari do mile volje sve dok mi ne

prlja sedišta. Takvi likovi imaju mnogo krvi. Dugo im treba da umru.
Daj mi telefon.
Dodao sam mu ga. Benigno ga priključi na kabal i ekran mu zas-
vetle. Potražio sam fotografiju i otvorio je – i crni anđeo pojavi se na
ekranu:
– Dođavola! – Benigno se zagrcnu u čudu. – Ja ga poznajem!
I ja sam ga poznavao. Ukočen, krut, dostojanstven, sa ogromnim
crnim krilima pričvrščenih za leđa, na prostirci je ležao – Umberto
Šitekulo. Dobro je uradio posao onaj ko ga je balzamovao, ma ko to
bio. Okrenuo sam se i bez razmišljanja spustio ruku na svilenu kravatu
sa gejšom koja svira šamisen.
– Šta to znači? Šta ste, dođavola, to uradili?
Moj ubica počeo je da urliče od bola. Benigno mi levom rukom stis-
nu zglob ne bih li pustio kravatu.
– Smiri se! – povika. – Ubićeš ga!
Čovek sa svilenom kravatom na kojoj je bila gejša koja svira šamisen
poče da drhti. Snažno. Usta su mu bila ljubičasta, a sa kože mu je
nestajao sjaj. Sećam se zmije koju sam kao dete ubio. Dok je bila živa,
blistala je kao dijamant (zmije su oduvek bile povezane s nakitom).
Mrtva je izgubila sjaj. Jedan dečak, čija je majka bila pralja, zatekao
me nagnutog nad mrakom – nad smrću, naravno – i rekao mi je da je
to bila ženka. Dodao je da će me mužjak proganjati ma gde bio jer je
kod te vrste kobri ljubav večna. Praljin sin mnogo toga je znao. Kad je
odrastao, postao je sveštenik. Sveštenik Teramotos. Studirao je u
Rimu. Doktorirao je sa temom koja se ticala istorije egzorcizma. Danas
je čuveni egzorcista. Ponekad se sretnemo. Rekao mi je da u proseku
mesečno obavi pet egzorcizama. O svemu tome sam razmišljao dok se
čovek sa svilenom kravatom ispred mene grčio u bolovima. Na kraju je
digao glavu i suznih očiju (ne zavaravajte se, plakao je od bolova)
preklinjao da ga odvezemo u bolnicu.
– Šta misliš? – upita me Benigno. – Da ga odvezemo u Vijanu. Tamo
ima dobra bolnica. U normalnim okolnostima trebalo bi nam pola
 202/239

sata. Ali problem je gužva u saobraćaju. Paklena je. Moglo bi se desiti

da ostanemo negde zaglavljeni celo popodne.
Shvatate li sada kako je jednostavno?
Linija ispisana grančicom na pesku plaže. Sa one strane stoje
pravedni ljudi, a sa ove zli. Na onoj strani su ljudi koji nikada nisu is-
prljali ruke, a na ovoj oni koji muče i ubijaju. Dovoljan je korak da se
nađemo na drugoj strani. S one strane stajao sam ja, posmatrajući
sebe – osobu na pogrešnoj strani – nemoćnim pogledom čoveka sa
svilenom kravatom.
– Ne! Odvešćemo ga u Bolnicu Marija Pija – skoro sam povikao. –
Odmah!
General Benigno dos Anžos Negreiros osmehnu se mom ubici u
retrovizoru:
– Vidiš? Moj zet je dobar čovek, želi da ti pomogne. A ti bi ga ubio.
Nije te sramota, stari?
Čovek pokuša desnom rukom da obriše znoj sa lica, i na čelu mu ost-
ade krvava mrlja. Krv, jarkocrvena, isticala se na mutnom crnilu kože.
Arogancija mu je sasvim usahla. Sad je bio samo uplašeni dečkić. U
bolu ponovo postajemo deca.
– Zovem se Ženuino – progovori šapatom. – Ženuino Valente. Voz-
ač sam ambasadora Paskala Adibija.
Benigno sav srećan poče da aplaudira:
– Evo ga, najzad – reče. – Kurvin sin je dolijao. On i ostali. Po-
hvataću ih sve, jednog po jednog.
Upalio je kola i odvezli smo Ženuina Valentea do Bolnice Marija
Pija. Starog smo ostavili da ga čuva, a mene je tast odvezao kući.
Nekoliko minuta ćutali smo kao zaliveni. Prisustvo crnog anđela os-
ećalo se u automobilu.
– Umberto Šitekulo! – Benigno prevrnu očima u znak divljenja. –
Umberto Šitekulo, da li se sećaš? Ubio je Hladnokrvnog! Bio je pristo-
jan i hrabar. Teško mi je da gledam kako pravi budalu od sebe sad kad
je mrtav. Jeste bio ekscentričan, mada nije bio tako čudan kakvim su
ga smatrali. Pola onoga što se o njemu pričalo izmislili smo mi, u
 203/239

mojoj kancelariji, da bismo obeshrabrili njega i njegovu stranku.

Recimo ona priča o četrnaestogodišnjakinjama, da ih voli. Laž, to je
bila laž. Ne gledaj me tako. Tako se moralo. Ponekad je potrebno
uraditi nešto loše da bi se izbeglo nešto još gore.
Ponovo sam se setio kobre. Godinama sam sanjao kako me mužjak
traži da bi osvetio svoju partnerku. U svojim košmarima, video sam ga
kako prelazi vlažne šume, puzi kroz teško blato dvorišta opipavajući
jezikom prazninu ispred sebe, kao slepac štapom. Video sam ga kako
najzad ulazi u moju sobu, u sve sobe u kojima sam spavao, polako se
penje uz nogar kreveta dok se ne zaustavi pred mojim zaprepašćenim
očima. Ono što me je najviše mučilo nije bila kobrina osveta, već njena
patnja.
Prošlo je mnogo godina. Jednom prilikom putovao sam sa
Lorenšinom, majkom moje najstarije kćerke, na sam jug Angole. Bio
sam veoma zaljubljen u Lorenšinu, ali ona je bila sa dečkom. Prizna-
jem, sklon sam zauzetim ženama. Već sam rekao – privlači me
nemoguće. Što se tiče Kiande, recimo, znam da je nikad nisam imao.
Znate one knjige koje nam se pojave u snovima. Tu su, ali kad ih otvor-
imo, slova nestanu. Žene koje me zanimaju liče na takve knjige. Posto-
je srećni trenuci kad se one pred nama otvaraju i mislimo da će nam se
najzad otkriti. Ali ne. Ne otkrivaju se. Možda, kao što tvrdi moja ma-
jka, žestoka Kuka, nemaju šta ni da otkriju.
Da nastavim – bili smo na jugu Angole. Jednog momenta naš vozač
pokazao je u daljini duboku dolinu, koja je u svetlosti izgledala kao
ožiljak i iz koje je snažno izbijala voda:
– Vidite li? Tamo se završava!
Pomislio sam da govori o svetlosti. U stvari je mislio na reku Kun-
eni. Nad našim glavama zviždao je vetar, suv, suv kao bič kojim se ludi
bog zabavljao kidajući ptice u letu. Reka je izgledala kao da tu samo
što ju je spustio isti taj bog, u tri poteza, tako da se još nije stopila sa
okolinom. Sišao sam niz strmu obalu. Hteo sam da pokvasim ruke,
lice, da na koži osetim svežinu vode. I tada se desilo. Iz trave je iskočila
zmija. Bio sam siguran da je to mužjak kome sam slomio srce. Obojica
 204/239

smo bili iscrpljeni. Ogorčenost iscrpljuje, kao i krivica. Kratko smo sta-
jali jedan pred drugim. Zatvorio sam oči, molio sam ga da mi oprosti.
Kad sam ih ponovo otvorio, kobra više nije bila tu. Prestao sam da je
sanjam.
– Stari je bio opsednut pravljenjem krila – uzdahnuo sam. – Um-
berto Šitekulo. Ogromnih krila,kao što su ona koja je imao Hladnokr-
vni. On mi je to ispričao.
– Svašta. Zašto bi Umberto želeo ta krila?
– Ne znam. Mislim da je u njegovoj glavi to bio način da se pomiri
sa Hladnokrvnim. On to sebi nikad nije oprostio. Neprestano je sanjao
onu noć. Grizao ga je osećaj krivice.
Benigno me zbunjeno pogleda:
– Krivica? Možda. Umberto je bio intelektualac. A od intelektualaca
svašta možeš očekivati. Pa i da se jednom probude s krilima.
Popeli smo se u moj stan. Sipao sam mu viski a sebi napravio suvi
martini. Benigno se spusti na moj kauč. Ne volim kad mi neko sedne
na kauč. Ja ujutru ležim na njemu i čitam novine, a posle ručka kratko
odspavam. Krajem dana ponovo sam na njemu. Sednem i, s laptopom
na kolenima i pivom nadohvat ruke, sređujem poštu. Benigno nije
znao koliko mi je blizak taj kauč. Da, ništa nije bio kriv, ali to me nije
smirilo:
– Objasni mi zašto ste provalili u moj stan. .
– Provalili? Otključao sam vrata, sinko. Tražio sam od tvoje žene da
mi da ključ jer smo se zabrinuli za tebe. Kianda te je pozvala, nisi se
javljao, a onda je pozvala Barbaru Dulsi. Rekla joj je da je u tvojoj rad-
noj sobi videla naoružanog čoveka.
– Kianda?
– Veoma je lepa. Neće biti tvoja. Ni tvoja niti ičija. Bog je stvorio
neke žene samo da bi nas slomile.
– Da bi nas slomile?
– Da, da bi nam smanjile aroganciju.
– Ne znam o čemu govorite.
 205/239

–„Ne znam o čemu govorite“ – reče Benigno imitirajući ton mog

glasa. – Tu rečenicu mi policajci najčešće čujemo. Bilo bi dobro, bu-
dući da si pisac, da malo radiš na dijalozima, da više koristiš maštu.
Dobro mi je poznata tvoja veza s pevačicom. Slušanje je deo mog
posla. Ne prigovaram ti. Već sam ti rekao da sam naučio da se ne
mešam u bračne odnose. Ali, s druge strane, mi smo u Africi. U Sjedin-
jenim Američkim Državama optužba za preljubu može nekome uništiti
političku karijeru. A kod nas se ne razlikuje od pohvale, čak mislim da
može doneti više glasova. Kad je reč o piscu, ne verujem da bi
doprinela većoj popularnosti. Slušaj, poslušaj savet starijeg, nekoga ko
je proživeo slične situacije, i popričaj sa svojom ženom. Vas dvoje za-
jedno ste prošli strašne trenutke i preživeli ste. Imate dve kćerke o
kojima morate da vodite računa. Deca su najvažnija u našem životu.
Ništa nisam odgovorio. Benigno dos Anžos Negreiros ispi piće i ust-
ade. Pruži mi ruku. Obećao je da će me obaveštavati o onome što se
bude dešavalo. Naložio je da uzmu telo Umberta Šitekula. Što se tiče
Tate Ambrojzija i Frutuaza Litaoa, policija ih već traži.
Sačekao sam da Benigno ode, seo sam na svoj kauč i zatvorio oči.
Izdaja i tradicija reči su koje imaju isti koren. Obe se odnose na davan-
je, predavanje nečega, što im upotpunjuje smisao. Kod nas je izdaja
tradicija. A tradicija – skoro redovno – izdaja. Pomislio sam da bih vo-
leo da to jednog dana kažem Tati Ambrojziju. Počeo sam da razmišl-
jam o tome kako bi izgledalo raspravljanje sa isceliteljem. Ne. Neće
biti tako. Spuštalo se veče. U Luandi ne postoji lepši trenutak. Svetlost
je tako pitoma da čak i dok je na ulicama gazi besnilo saobraćaja, us-
peva da spase grad od očajanja. Teieton mi zalaja. Kratak oštar lavež
koji najavljuje dolazak poruke. Bila je to Kianda. Napisala je:
„Pogledaj. Na zgradi Mangeira igraju anđeli.“ I potpisala se: „Kraljica
ponora“.
23. KRALJICA PONORA

Reč ponori, koju je napisala starim pravopisom, podsetila me na por-

tugalskog pesnika Taiširu de Paiškvaiša koji se 1911, kad je uveden
novi pravopis, pobunio zbog defenestracije13 slova y: „U reči ponor14
baš oblik slova y daje dubinu, mrak, tajanstvenost, misterioznost. Ako
tu reč napišemo sa slovom i, to je kao da smo zatvorili otvor ponora i
pretvorili ga u običan prostor.“ Počeo sam Kiandu da zovem Kraljica
ponora jer me je za vreme jedne kratke prepirke izazvala uporno
tvrdeći da je između nas dvoje metaforički ponor po čijim ivicama voli
da šeta. „Ti, naprotiv, imaš dušu sitnog buržuja“, rekla mi je, veoma
ozbiljnog lica, „dobar si čovek. Previše si dobar. Ne bi mogao da živiš
sa mnom. Mene privlače psi lutalice, svakakvi ludaci i osobe koje
nemaju budućnost.“ Pokušavajući da zvučim podsmešljivo, odgovorio
sam joj da su svi moji ponori ona. U stvari sam osećao kako u njih
padam tog jutra u Rio de Žaneiru kad sam je čuo kako govori, ob-
lizujući usne: „Ne bih rekla da je bezbedno da priđeš bliže.“ Tada sam
je prozvao svojom Kraljicom ponora. Pretpostavljam da je, oduševl-
javajući se ponorima, Kianda mislila na kokain. Znao sam da ga za
vreme dugih turneja i dalje koristi. Osim praha i alkohola nisam
mogao da zamislim kakve druge ponore bi mogla da poseti. A ja sam
uranjao u mračne bunare. Dugo mi je trebalo da se vratim. Moja najm-
lađa kćerka zvala se Alisi. Jednog dana preskočila je na drugu stranu
ogledala. Sećam se slavnog jutra kad se rodila. Lekarka mi je dodala
makaze, ili nešto što liči na makaze, i presekao sam pupčanu vrpcu
koja je povezivala Alisi sa Barbarom Dulsi. Bio sam iznenađen žila-
vošću pupčane vrpce, bio je to elastičan i jak materijal, klizav, podsetio
me na pipak hobotnice. Devojčica je gledala na sve strane, pomalo se
 207/239

plašeći ogromnosti sveta. Mahala je ručicama kao da pokušava za

nešto da se uhvati. Skrenuo sam pažnju na njenu radoznalost, ali moj
komentar iznervirao je lekarku. „Ne“, objasnila mi je, „novorođenčad
ne razlikuju slike.“ Ućutao sam. Alisi me je pogledala i nasmešila se.
Nikad nije prestala da se smeši. Kad se rodila, već sam imao četvoro
dece. Dve starije kćerke, Anakleata i Žulijana, rođene su sa nekoliko
dana razlike. Anakleata, Lorenšinina kćerka, živi u Lisabonu i,
nažalost, vrlo retko se viđamo. Žulijana, moja kćerka sa prvom ženom
Merengi, živi u Kejptaunu. Druge dve, Serena i Benvinda, bliznakinje
su i uvek su više bile vezane za Barbaru Dulsi. Sa Alisi je bilo drukčije.
Devojčica je većinu vremena provodila sa mnom. U to vreme moja
žena je često putovala. Danas bi bila u Lisabonu, sutra u Londonu ili
Njujorku, učestvovala je na konferencijama i debatama. Ja skoro da
nisam ni izlazio. Pisao sam. Serena i Benvinda rano su odlazile u
školu, pratila ih je jedna sluškinja, i često su ostajale da spavaju kod
bake i dede. Dok sam pisao, obično bih Alisi držao u krilu. Oduševl-
javala se dok me gleda kako pišem. Mogli smo satima tako da sedimo,
ona vrlo mirna, prateći očima rečenice koje su sporo napredovale, a ja
sam naglas čitao ono što sam napisao, zastajao i nastavljao da kucam.
Slušali smo Abdulaha Ibrahima i Anuara Braima. Svet sam video kroz
njene oči. To mi je pomagalo dok sam pisao. Kad je moja kćerka um-
rla, prestao sam da pišem. To se desilo jedne nedelje po podne, na
Ostrvu. Alisi i ja smo odlazili s plaže (Barbara Dulsi bila je u Londonu,
a bliznakinje kod bake i dede). Alisi me čekala na trotoaru dok sam
torbu sa peškirima stavljao u gepek kad je odjednom jedan kombi-tak-
si skočio na trotoar i naleteo na nju. Uspeo sam da vidim vozača.
Mršav, ćelav muškarac u roze košulji. Vratio se na kolovoz vozeći u rik-
verc i svom brzinom krenuo prema Šikali. Sećam se da sam noseći Al-
isi trčao do Klinike Svete nade. Neka mlada lekarka došla mi je u sus-
ret, ščepala mi je iz naručja i nestala unutra. Naterali su me da pop-
ijem dve tablete. Ne znam šta su mi dali. Čekao sam sedeći u jednom
ćošku i stiskajući glavu rukama i tiho ponavljao, „to ne može da se
 208/239

desi, to ne može da se desi“, ubeđujući sebe da bih, ako se dovoljno

koncentrišem, mogao da vratim vreme i da sprečim nesreću. Mlada
lekarka sela je pored mene i zagrlila me. Ništa nije rekla. A onda
groblje. Tamni glasovi koji se spuštaju između kamenih krstova. Crne
cipele gaze svetle plamene cvetove frangipanija. Moja tašta jauče nag-
nuta nad urnom. Iza mene neki prozukli glas: „Neko mora nešto da
uradi“, a ja opet vidim kombi kako skače na trotoar. Alisina haljinica
sa nacrtanim medvedićima raširenih ruku natopljena krvlju. Oči moje
žene optužuju me, „ti si kriv“, Klara Bruna steže mi ruku, „nemoj je
slušati, moraš biti jak“. Jednom sam gledao kako neki iscelitelj
naslanja usne na čelo starice i zatim ispljune neku čvrstu i žitku ma-
teriju koja kao da je upila svu svetlost i ostala na podu od utabane
zemlje, dašćući i rastapajući se, dok starica ustaje i igra kao da se vrat-
ila u detinjstvo. Tu materiju prepoznao sam u očima Barbare Dulsi.
Želeo sam da je zagrlim, da s njom plačem, ali mi strah nije dao.
Narednih dana sve sam dublje tonuo. Hodao sam, hodao. Padao od
iscrpljenosti. Jednom sam se našao u Vijani, ne znam kako. Drugi put
neki ribar me je zatekao kako ležim u njegovom brodiću, a ja nisam
znao kako sam tamo stigao. Spavao sam na kauču. U pola noći budili
su me jecaji Barbare Dulsi, kao da joj neko dira žive rane, i izlazio sam
na ulicu onako kako sam se zatekao, go do pojasa, raščupan, neobri-
jan. Kriminalci, ludaci, četrnaestogodišnje prostitutke, dečaci be-
skućnici, sklanjali su se od mene ne krijući odbojnost i strah. Još
ujutru bih počeo da pijem. Mešao sam viski i „leksotan“. Hodajući,
sanjao sam čudne snove. Pirane (i druge ribe) iskakale su mi iz dže-
pova i pratile me u povorci plivajući na lakom vetru. Istrenirao sam ih
zvižducima. Zviždao sam Insensatez Toma Žobima i celo jato je ispred
mene skakalo i krčilo mi put kao vojnici ispred predsedničke povorke.
Zviždao sam Kaetanovu pesmu Mora na filosofia, a neprobojno jato bi
mi se grupisalo iznad glave, pa sam i usred nevremena ostajao suv.
Jedne večeri naleteo sam na dugu kako plamti usred pustog predela.
Pipnuo sam je vrhovima prstiju i opekla me je. Još uvek imam ožiljak.
 209/239

Neki čovek bez usta, sa crnom kapom, pokazao mi je u dvorištu svoje

kuće ogromnu Welwitschia mirabilis. Objasnio mi je pokretima da ta
biljka jede ljude. Rekao sam mu da je to nemoguće. Welwitschia
mirabilis, jedan od simbola naše zemlje, miroljubiva je biljka. U Nam-
ibijskoj pustinji ima primeraka sa listovima dužim od dva metra, neki
su veoma stari, više od hiljadu godina, ali nikad nijedna nikoga nije
pojela. Čovek bez usta glasno se nasmejao očima. „Ha! Ha!“ Smejao se
očima. „Ha! Ha! Ha! To je zbog nečega postala pustinja. Veoma ste na-
ivni, pišče, veoma glupi. Zar ne znate da su biljke Welwitschia
mirabilis pojele svu faunu? Onda i ljude koji su tu živeli, Bušmane,
Hotentote, Mukuisis, sve što hoda.“ Čoveka bez usta počeo sam da
srećem svuda. Dešavalo mi se često da se probudim i vidim ga kako
sedi u podnožju kreveta i čačka svoje nepostojeće zube – ni usta nije
imao – noktom malog prsta. Od čoveka bez usta čuo sam da je taksista
u roze košulji, koji mi je ubio kćerku, službenik državne bezbednosti.
To saznanje me je prosvetlelo, otkrio sam da je bilo namerno. Počeo
sam da proganjam svog tasta. Dva-tri puta izvređao sam ga na javnom
mestu. Čak sam hteo i da ga udarim. Gospođa predsednica, ministri,
generali, nijedan zvaničnik nije izbegao moj bes. Prijatelji su počeli da
me izbegavaju. Kad bih ušao u neki bar, nepoznati ljudi ustajali su i
izlazili. Možda su se plašili da ću početi da vadim iz džepova svoju
izvrsnu kolekciju pirana. Možda čak i škorpije sa krilima. Strepeli su
da bi moj prijatelj bez usta mogao da iz kape izvadi lep primerak biljke
Welwitschia mirabilis i da je prošeta od stola do stola kako bi svoju
drevnu glad utolila mekanim ljudskim mesom. Jednog dana su mi
rekli da su Benignovi ljudi pronašli vozača kombi-taksija. Odveli su ga
u napuštenu fabriku u Bom Žezusu i izrešetali ga mecima. Sutradan
ujutru, Barbara Dulsi pogledala me je u oči dok smo se pretvarali da
pijemo kafu, jedemo tost, dok su se bliznakinje pored nas svađale, i
rekla mi da treba da pozovem Benigna i da mu se izvinim. Odgovorio
sam joj da je Benigno kriminalac. Taksisti je trebalo suditi a onda ga
strpati u zatvor. Njegovo ubistvo samo je dodavanje još jednog zločina
 210/239

na onaj koji je već počinjen. A možda je reč bila o nečemu sasvim

drugom – o ućutkivanju ubice da ne bi otkrio nalogodavca. Barbara
Dulsi besno je ustala. Bacila je šoljicu kafe na pod. Onda i tanjirić. Po-
tom sve što je bilo na stolu. Otvorila je ormar sa posuđem i počela,
jedan po jedan, da razbija tanjire, brutalno ih bacajući na mene. O
zidove. Vrištala je. „Mrzim te!“ taj glas bio mi je nepoznat. „Mrzim te!
Mrzim te!“ Nešto crno iskakalo joj je iz očiju, iz ruku koje su bacale
tanjire, na podu se mešalo sa krhotinama i krvlju pošto je, kad je
porazbijala posuđe, Barbara Dulsi počela bosa da igra po oštrim ko-
madićima stakla. Bliznakinje su vrištale. Ništa nisam preduzeo. Sedeo
sam nepomično, gledajući kako se to crno penje uz zidove i jede svu
svetlost. Nedelju dana kasnije ukrcao sam se za Rio de Žaneiro,
ponovo sreo Kiandu, i ljubav prema njoj me je spasla. Ponovo sam
pročitao Kiandinu poruku: „Pogledaj. Na zgradi Mangeira igraju an-
đeli.“ Usmerio sam teleskop prema krovu Mangeire, i stvarno, bili su
tu, šest figura sa krilima na leđima igralo je okruženo upaljenim
svećama. Nisam se predomišljao. Izašao sam, zalupio vrata i pozvao
lift. Spustio sam se u prizemlje, pretrčao ulicu, prešao još dva bloka i
ušao u nedovršenu zgradu. Neka žena sa lepim pletenicama koje su
štrčale uzela me za ruku: „Dođi, prijatelju“, prošaputala je. „Igraćemo
se na prostirci. Radiću sve što želiš.“ Probao sam da je odmaknem od
sebe, ali ona se snažno pripila, zarivši mi u meso crvene nokte. „Dođi,
ljubavi, znam da ti se dopadam. Daću ti povoljnu cenu.“ Bila je lagana.
Ispucale kože bez sjaja. Verovatno je pre hiljadu godina bila lepa.
„Ne!“ rekoh. „Ne sad. Kad se vratim.“ Žena pusti moju ruku glasno
sikćući: „Pederi! Vi belčuge svi ste pederi.“ Čuo se smeh. Bilo je još
ljudi. Likova koji su stajali naslonjeni na zidove. Pronašao sam ste-
penice i počeo da se penjem pokušavajući da ih osvetlim slabim
svetlom telefona. Nisam mogao da trčim. Povremeno sam morao da
preskačem kante, kutije i štošta drugo. Električni kablovi obavijali su
mi noge kao da su živi. Što sam se više peo, haos je postajao veći. Na
jednom spratu naleteo sam na kavez pun papagaja. Ptice su se
 211/239

uznemirile, odbacujući perje i dižući prašinu, psovale su na svim jez-

icima. Gore se odigravao blind rave. Desetak mladića igralo je utonulo
u mrkli mrak. Cela zgrada podrhtavala je od moćnog kuduro ritma.
Povremeno bi prostor osvetlilo nešto slično munji. Video sam (ili sam
mislio da vidim) ledeni pogled svoje prve žene Merengi kako se sapliće
o moj. Nastavio sam da se penjem. I posle deset spratova čula se
muzika. Počinjao je red light district. Vrlo mlade devojke, gole ili
skoro gole, njihale su se na uzdrhtalom svetlu uljanih lampi koje su
visile s plafona. Makroi su kružili mameći mušterije. Na momenat sam
zastao privučen govorom jednog sitnog mulata, u odelu voditelja
cirkuskih predstava, crveni plišani sako, pantalone iste boje i od istog
materijala, na glavi cilindar: „Poštovana gospodo, cenjena publiko,
pođite za mnom i za skromnu cenu videćete predstavu kakvu nikad
ranije niste videli. Čovek i krokodil! Opasna ženka krokodila dugačka
dva metra.“ Nije me zanimao sadržaj predstave. Nastavio sam da se
penjem. Na poslednjim spratovima nije bilo nikoga. Ni komarci se
tako visoko nisu popeli. Na vrh zgrade stigao sam iscrpljen. Šest an-
đela prestalo je da igra. Jedan od njih, već bez krila, pomagao je
drugom da otkopča svoja. Prišao sam im blago uznemiren. Poželeo
sam im dobro veče. Zanimalo me šta rade. „Mi smo Kolektiv XXI“ ob-
jasnio mi je tip sa šiljatom bradicom i požudnim očima, sa telom na
kome bi mu pozavideo i Mihail Barišnjikov. „Proizvodimo iluzije.
Isporučujemo čuda na kućne adrese.“ „Iluzije?!“ „Da“, upao je kerubin
velikih snažnih grudi, „pojavljujemo se tamo gde nas niko ne očekuje.“
Onaj prvi reče: „Namera nam je da uznemirimo. Želimo da mase
probudimo iz opšte apatije. Verujemo da iz nemira nastaje misao, re-
volucija.“ Priređuju predstave iz čiste ljubavi prema umetnosti.
Ponekad ih neko vidi i da im posao. Već su se pojavili u jednoj televiz-
ijskoj reklami za neku poznatu marku piva. Sarađuju i sa drugim
umetnicima. „Evo, na primer, večeras nas je pozvala Kianda.“ Nisam
razumeo. Pomislio sam da mladić boluje od neke mistične bolesti uz
koju idu krila koja su mu još uvek bila na leđima i da govori o pozivu
 212/239

vodenog božanstva. Mladić je shvatio da sam zbunjen: „Kianda,

pevačica“, objasnio je. „Unajmila nas je preko interneta. Rekla nam je
da ćete Vi doći.“ Čim je mladić prestao da govori, znao sam šta će se
desiti. Potrčao sam prema desnom uglu terase odakle se video Kiandin
stan. Njen obris nazirao se u sobi, pored teleskopa. Uputila se prema
staklenim vratima, otvorila ih, izašla na terasu, popela se na ogradu i
skočila.
24. PRIČA O TOME KAKO MI JE LULU BANZO
POMBEIRO DAO KIANDIN LUCIDARIJUM. U NJEMU
SE, IZMEĐU OSTALOG, OBJAŠNJAVAI LULUOVA
ULOGA U ŽIVOTU SALOME MONTEIRO ASTROBELO
I ON PONOVO STIČE POVERENJE

Zemlja je bila šokirana Kiandinim samoubistvom. Niko nije mogao da

objasni taj „bezumni čin“,kako ga je nazvala štampa,i to je nera-
zumevanje bilo (jeste) najteže prihvatiti. „Salome Monteiro Astrobelo
pretvorila se u Kiandu, i ljudi su zaćutali da bi čuli glas Angole“ – nap-
isao je Malakijas da Palma Šambao u nedeljniku O Impoluto.

Malo ko je u stanju da tako glasno sanja, da se bori za svoje

snove i da ih ostvaruje. Sa Kiandom, kraljicom Vode, izašli smo
na svetske scene, pokupili aplauz naroda, dobili cveće predsed-
nika i krunisanih glava, imali pod nogama divljenje mladih.
Kako si mogla da odeš a da se i ne pozdraviš? Ko je – ili šta –
prekinuo tvoj visoki let?
(To se zove – mislim na sintagmu visoki let – ironija iz nehata.
Malakijasov tekst otkriva sentimentalnost, iskreni bol i povre-
meni doprinos alkohola. Ni on, niti iko drugi, nije povezao Ki-
andin prekinuti let i let Nubije de Matos.)

Kianda je sahranjena jednog ponedeljka po podne, 13. decembra.

Nisam imao snage da odem na sahranu. Ostao sam kod kuće, sam, i na
televiziji gledao kako masa ljudi sa nevericom kleči dok se pronosi
urna. Narednog jutra, posle užasne noći, probudila me žestoka zvon-
java. Ustao sam, obukao pantalone i majicu i otvorio vrata. Preda
mnom je mirno stajao Lulu Banzo Pombeiro, u predugačkom i
 214/239

preširokom tamnom odelu, koje ga je činilo još manjim i slabijim, kao

dečak koji je poharao očev ormar. Primetio sam da pod rukom drži
malu kožnu torbu. Na trenutak sam se zaustavio, ne znajući da li da
mu pružim ruku ili da ga jednostavno pozovem da uđe. Ali Lulu je za-
koračio i zagrlio me. Plakao je. Odjednom smo obojica plakali. Uvukao
sam ga u dnevnu sobu. Smestio ga na svoj kauč. Otišao sam u kuhinju
da skuvam kafu, a kad sam se vratio, on se već pribrao. Otvorio je
kožnu torbu i izvukao iz nje koverat:
– Ovo je za Vas. Pronašao sam to na njenom radnom stolu. Kao što
vidite, hemijskom olovkom je napisala da Vam ove papire treba pred-
ati što je pre moguće.
– Šta je to?
Lulu Banzo Pombeiro lagano podiže obrve. Preko čela mu je prelazio
tanak ožiljak. Izgledao je kao bora nastala od neprestanog čuđenja:
– Pojma nemam. Nisam ga otvarao.
Koverat čak nije bio ni zalepljen. Unutra je bio svežanj papira form-
ata A4 ispisan pisaćom mašinom. Na prvoj strani pisala je samo jedna
reč: „Lucidarijum“. Prelistao sam papire. Pročitao sam:

Dobro veče, Barbara, mogu li da uđem? Izvinite što Vas

uznemiravam u Vašoj ordinaciji. Nisam imala drugih mogućnosti.
Vi me ne poznajete. Mislite da me poznajete, ali me ne poznajete.
Niko me ne poznaje. Ja sam zvezda, tako kažu. I mislim da je to
tačno: ja sam zvezda, da, i gorim! A na kraju ću se raspući i um-
reti. I u svojoj smrti povući ću u ponor sve što me okružuje, čak i
svetlost. Svu svetlost.

Preleteo sam nekoliko stranica. Ponovo sam čitao:

O svom samoubistvu razmišljam kao o nastupu: moraću da bu-

dem u velikoj kadi. Po hotelskoj sobi raspoređene crvene sveće.
Zapaljen tamjan (sandalovina), i ružine latice, hiljade latica u
kupatilu, po kadi, kao mekani proplamsaj pliša. Puštena kosa
 215/239

pluta mi po vodi, krv, teška i topla, ističe iz mojih ljupkih

presečenih podlanica. Liz Rajt peva „Stop“: „Reci mi da ljubav
nije istina, itd.“

Poklonio sam joj ploču Liz Rajt Dreaming wide awake, sa pesmom
Stop, druge noći kad smo vodili ljubav. Slušam Liz Rajt i sećam se
kako Kianda miriše. Čujem je kako uzdiše kraj mog ramena. Ponovo
osećam duge noge koje su mi stisnute oko struka. Kad bi se mučila
sumnjama i kad bi me pozvala da mi kaže kako je bolje da se više ne
viđamo, otpevao bih joj te stihove, koji su postali poznatiji kad ih je ot-
pevala Madona nego dok ih je pevala Liz Rajt:

Don’t tell me to stop

Tell the rain not to drop
Tell the wind not to blow
Cause you said so,
Tell me love isn’t true
It’s just something we do
Tell me everything
I’m not don’t tell me to stop.

Dok sam pregledao papire pokušavajući da shvatim zašto je Kianda

htela meni da ih da, Lulu je ustao i počeo da šeta po sobi. Stao je pored
velikog prozora. Pravio se da ga zanima pogled. Nije teško pretvarati
se da je pogled iz moje dnevne sobe zanimljiv. Teško bi bilo pretvarati
se da nije. Gledajući kroz prozore, svakog dana naučim nešto novo o
gradu, o nebu ili o moru. Susrećem priče i likove. Otkrivam nove ni-
janse plaveti u različitoj vodi, na neponovljivom nebu.
– Čini mi se da je ovo dnevnik – rekao sam. – Nešto kao dnevnik.
Što je zapisivala iz dana u dan.
– Dobro, nije važno šta je. Moja žena želela je da Vi dobijete te pa-
pire. Isporučio sam Vam ih – Lulu Banzo Pombeiro okrenuo se i
pogledao me. Verovatno je bio desetak godina mlađi od mene,
 216/239

mršavog tela, glatke i sveže kože, nijedne sede, ali oči, oči su mu
izgledale kao u starca. – Znam da ste bili Kiandin ljubavnik. Bilo je i
drugih. Bilo je mnogo drugih. Da li ste to znali?
– Ne.
– Ali bilo ih je – Lulu ponovo sede na moj kauč, najednom kao
isceđen. – Kianda je bila jedinstvena. Otpočetka sam znao da ću mor-
ati da joj dam slobodu. Trpeo sam zbog toga, ali nikad nisam pok-
ušavao da je sputam. To bi bilo kao da sam pokušao da sputam
svetlost, zar ne mislite tako?
– Da – složio sam se, pokušavajući da zamislim kako bi neko mogao
sputati svetlost. – Kianda je bila nepokoriva, i možda smo zbog toga
njome bili toliko oduševljeni, mi, pitome i pripitomljene duše. To je
isto oduševljenje, isti strah koji ostali narodi osećaju prema
nomadima.
– Znam dobro da o meni pričaju grozne stvari – nastavi Lulu. –
Pričaju da sam iskorišćavao Kiandu. Optužuju me da sam je izr-
abljivao. To nije istina. Tačno je da joj nisam davao sav novac jer Ki-
anda bi potrošila sve što ima, kao i ono što nema. Na primer, skupljala
je torbice. Prebrojao sam više od dvesta torbica. Bila je u stanju da za
jednu torbicu da i pet hiljada evra, i da ih kupi nekoliko iste sedmice.
Nijedna torbica toliko ne vredi i nijednoj ženi nisu potrebne tolike tor-
bice. Zbog takvih sitnica smo se svađali. Kianda je uvek bila teška, ali
poslednjih meseci postala je nepodnošljiva. Tablete za spavanje trošila
je kao da su bombone. Više nije bila u stanju da izađe na scenu ako
nije prethodno ušmrknula jednu liniju praha. Posle kratkotrajne
euforije nastupale su strašne depresije. Loše se ponašala prema meni
kad je bila u depresiji, a još gore kad je bila ushićena. Umorio sam se.
Odlučio sam da odem.
– Kianda mi je rekla da ste otišli zbog druge žene...
– Lagao sam. Ne postoji druga žena. Rekao sam joj to misleći da će
početi drugačije da me gleda. To jest, nadajući se da će početi da me
gleda, što se nije desilo. S druge strane, bio sam siguran da nisam ja
 217/239

otišao da bi otišla ona kako bi bila sa Vama. To je bilo samo pitanje

vremena. Pa sam to predupredio.
– Kianda nije imala nameru da ode.
– Nije?
– Ne! Probao sam da je nagovorim da živimo zajedno. Bio sam spre-
man da se razvedem s Barbarom Dulsi. Nagovarao sam je. Uvek je
odgovarala da samo Vi možete da joj pružite sigurnost. „Lulu je stena
na koju je oslonjen ceo moj život“, stalno je ponavljala. Kad ste otišli,
pozvala me je, bila je očajna.
– Ne razumem – Lulu Banzo Pombeiro ponovo je ustao. Prešao je
sobu elastičnim i nervoznim koracima. – Moram to da razumem. Mis-
lim da ću moći da joj oprostim to što nam je uradila ako uspem da
razumem.
Skuvao sam još kafe. Kad sam se vratio, Lulu je opet bio pored pro-
zora, okrenut prema Kiandinoj zgradi. Njihovoj zgradi. Još nije
primetio teleskop. Dodao sam mu šoljicu.
– U pravu ste – rekao sam. – Oprostiti znači razumeti.
Lulu uze šoljicu obema rukama. Osmehnu se:
– Kad smo se poslednji put videli, ja sam Vama spremao kafu,
sećate li se?
Na momenat sam bio u nedoumici:
– Nemoguće! Vi ste mi čitali Mađarove zapise?
– Najzad ste shvatili! – ogorčeno je prasnuo u smeh. – Kako je neko
sa tako lošim sluhom mogao da se zaljubi u pevačicu?
– Pa šta! I oni bez sluha imaju srce.
Obojica smo se nasmejali. Ništa tako ne zbližava ljude kao smeh i
plač. Sad smo bili prijatelji, ili skoro prijatelji, već nas je povezivala
tanka nit saučesništva. Ispili smo kafu i izašli na terasu da popušimo
po cigaretu. Interesovalo me je da li je istina ono što mi je ispričao o
papirima Lasla Mađara. Lulu zavrte glavom:
– Zar još niste shvatili? Ja sam čukunčukununuk Lasla Mađara. Moj
otac je iskoristio progonstvo u Mađarskoj da prevede Mađarove
beleške, koje su u našoj porodici već nekoliko generacija, i da u
 218/239

bibliotekama i arhivima prikupi podatke o njemu. Hteo je da o tome

napiše knjigu. Nikad to nije uradio. Pročitao sam beležnice pre mnogo
vremena i učinile su mi se dosadne i suviše nestvarne. Nisam im pri-
davao veliku važnost. Setio sam ih se ponovo kad sam čuo za crnog an-
đela. Pomislio sam da bi to mogla biti ista stvar. Ne znam mogu li ga
tako zvati, stvar.
– Razgovarao sam sa anđelima plesačima – rekoh mu. Nisam želeo
da mu otkrijem da je Kianda organizovala celu predstavu kako bih
mogao da budem svedok njenog samoubistva. – Anđeli plesači članovi
su jedne pozorišne trupe. Taj crni anđeo, ma šta to bilo, nema s njima
nikakve veze.
Pokazao sam mu fotografiju Umberta Šitekula. Ispričao sam mu
kako sam ga sreo. Lulu prouči fotografiju pomalo razočaran i pod
utiskom:
– Tip je prilično mrtav.
– Ne samo da je mrtav nego i nije nikakav anđeo. Krila su veštačka.
– Naravno. Ali ipak vrede celo bogatstvo.
– Kako to mislite?
– Šta mislite zašto sam ga tražio? Ljudi bi dali mnogo novca za to
perje. Ne znam tačno šta rade s njim. Čuo sam da spravljaju čaj. Kad
ga popijete, zaboravite sve loše što vam se u životu desilo. A načuo sam
i da država koristi to perje za ispitivanje i onemogućavanje državnih
neprijatelja. Kad popiju taj čaj, državni neprijatelji, kao hipnotisani,
odgovaraju na sva pitanja koja im postave, i istovremeno gube
pamćenje. Režim bi voleo da niko ništa ne pamti.
– I Vi ste u to poverovali?
– Ne. Ne moram da verujem. Kad bih pronašao crnog anđela, bilo bi
dovoljno da drugi u to veruju. Nameravao sam samo da prodajem per-
je, a ne da ga konzumiram. Slično je i sa muzikom. Pevač ne mora da
veruje u ono što peva, ali oni koji slušaju moraju.
– Kianda je verovala.
– Kianda? Ne, nije. Ali se veoma trudila.
 219/239

Te noći sanjao sam psa. Žutog, mršavog i prljavog psa, čiji je lavež
bio zarobljen među zubima tankim bakarnim žicama. Znao sam da
sanjam. Znao sam da pas nije pravi. Ipak sam se plašio. Psa je možda
proizvela moja mašta, ali strah je bio stvaran. Dok je san odmicao, ja
sam o tome razmišljao: osećanja su uvek prava, čak i kad je sve oko
njih lažno.
Nikad nećemo saznati da li zaista postoji onaj koga volimo.
Ali znamo da ljubav postoji.
25. POSLEDNJE STRANICE LUCIDARIJUMA

Poslednjeg jutra svog života probudila sam se sa lakom zuboboljom.

Razveselilo me je kad sam shvatila da će to biti moja poslednja zubo-
bolja. Posle dva aspirina bol je prestao. Odlučila sam da umrem u
trenutku kad je Pedro de Souza seo preko puta mene, ne znajući šta da
radi s rukama, kao da ih do tog jutra nije imao, i počeo da posmatra te
novodobijene prste, zidove, papir razbacan po stolu, sve, samo da ne bi
susreo moj pogled.
– Žao mi je, veoma.
Lekar ne može da kaže da mu je veoma žao.
Može da mu bude žao, ali ne veoma.
Pustite nas umetnike da veoma žalimo – to je naš posao. Lekari, ad-
vokati, inženjeri, prostitutke, svodnici, psihijatri i vojnici ne mogu ve-
oma žaliti. Žaljenje škodi njihovom poslu. Pedro de Souza veoma je
žalio i zbog toga je bio uznemiren. S teškom mukom savladao je višak
osećanja i uspeo da me pogleda. Očima kao u dečaka koji je video kako
su mu pregazili psa (njegov drug u detinjstvu).
– Hoću li umreti?
– Ne – Pedro se uspravio na stolici. – Neću da te zavaravam. Ozb-
iljno je, vrlo je ozbiljno. Supraglotički tumori vrlo su opasni jer se
razvijaju neprimetno. Obično ih primetimo tek kad su u poodmaklom
stadijumu. Da je na glasnim žicama, primetila bi to odavno, dok pevaš.
– Reci mi sve. Koliki procenat u takvim slučajevima ozdravi?
Pedro je uzdahnuo:
– Ako ga sada operišemo, mislim da su ti šanse velike.
– Koliki je, dođavola, procenat?
– Pedeset odsto.
Bacanje novčića. Glava – živim. Pismo – umirem. Nasmešila sam se.
 221/239

– Onda je u redu. Uspećemo – ponovo sam se nasmešila. Bez lažne

skromnosti, imam lep osmeh. Kad se smešim, ljudi mi uzvraćaju.
Samo, Pedro je i dalje bio ozbiljan. Pretpostavljam da je slutio šta ću
ga sledeće pitati. – Hoću li moći da pevam?
– Ne, nećeš, draga moja. Karijera ti je završena. Da tumor nije u tom
stadijumu, samo bismo ga zračili. Ali ovako ćemo morati da oper-
išemo. Moraš se pomiriti s tim. Možda bi bilo dobro da odeš psiho-
logu. Sad je najvažnije pobediti tumor.
– Neka ide prstenje, ali neka ostanu prsti.
– Ako tako misliš – Pedro je opet počeo uznemireno da posmatra
svoje ruke. – Znam koliko ti je pevanje važno. Žao mi je. Pronaći ćeš
drugi način izražavanja. Po mom mišljenju, tvoje najveće bogatstvo i
nije glas, nego energija. Duša, ako tako hoćeš.

Tražila sam da mi ostave dva meseca. Da završim turneju. Ugovori

su ugovori. Uvek sam ih poštovala. Pedro je malo oklevao. Onda je,
pobeđen, zavrteo glavom:
– Dobro, dva meseca.
– I, naravno, nikom ni reči. Niko ne sme da zna da sam bila ovde.
Niko!
– A tvoj muž? Morala bi da popričaš s njim.
– Ne, Pedro. Niko!
Ustala sam i pozdravila se sa Pedrom poljubivši ga u obraz. Noćne
more obično se rasplinu na suncu (kao i vampiri). Tako sam izašla na
sunce i krenula peške do Šiada. Oktobar je bio u blago plamenim
bojama. Deca su se smejala. Neki stari prosjak, prljavih pletenica koje
su mu dopirale do pojasa, duboko mi se poklonio. Desetak metara išao
je za mnom pevajući Tropski barok. Jedna bugenvilija savila se preko
visokog zida i blago me pomilovala po kosi. Sela sam na terasu restor-
ana Brazileira, pored statue Fernanda Pesoe. Naručila sam kafu i
belemski kolačić i počela da pripremam svoju smrt.
Ispočetka sam mislila da je to nervoza. Turneja je bila u toku, imala
sam niz koncerata u Evropi – London, Stokholm, Berlin, Hamburg,
 222/239

Keln, Lisabon, Madrid, Barselona, Pariz, Bratislava, Beograd itd. – kad

sam počela teško da gutam. Odjednom bih se probudila u nekoj hotel-
skoj sobi, ili u avionu, sa osećajem da se gušim. Svašta mi je padalo na
pamet, na primer da sam progutala pramen kose dok sam spavala; da
mi u grlu raste zec; da u meni klija koštica masline. A onda mi se na
vratu pojavio limfni čvor. Iskoristila sam boravak u Lisabonu i za-
kazala pregled kod otorinolaringologa Pedra de Souze, svog starog
prijatelja.
– Imam smotak dlaka u grlu – rekla sam mu. – Ne znam kako.
Pedro je uradio endoskopiju.
– Koliko dugo pušiš?
– Od dvanaeste godine...
– Koliko cigareta?
– Kako kad. Dve kutije, nekad i više.
Da li pijem, nije me pitao. Zna da pijem. Odmah sam shvatila da bi
moglo biti ozbiljno. Nastavila sam turneju još nedelju dana dok sam
čekala da budu gotovi rezultati analiza. Mislim da nikad nisam tako
lepo pevala. Na sceni sam se pretvarala u nekog drugog. Rasla sam, os-
ećala kako mi koža blista. Niko od muzičara nije znao da sam bolesna.
Možda su sumnjali; u svakom slučaju, osetili su da to neće biti obična
turneja i prepustili su se mojoj strasti. Hodala sam po ivici noža, ali
kad sam pevala, bila sam srećna.
Neki ljudi ne razlikuju veselje i sreću. Veselje ne liči na sreću, možda
jedino u onoj meri u kojoj uzburkano more liči na mirno. Samo je voda
ista. Veselje je prouzrokovano inertnošću duha, a sreću uzrokuje tren-
utni bljesak. Može nas razveseliti alkohol – ili pušenje trave, ili neka
nova ljubav – jer nam privremeno pomrači pamet. Dakle, veselje je
pomalo glupavo. Sreća je nešto drugo. Ona se ne smeje grohotom. Ne
najavljuje se vatrometom. Od nje se ne tresu stadioni. Retko kad
shvatimo da smo srećni u trenutku kad smo srećni. U svojim posled-
njim danima bila sam srećna – u začudnim prosjajima. U prosjajima
ekstremne lucidnosti, potpunog jedinstva sa svojim muzičarima, sa
publikom, sa rečima koje su mi izlazile iz usta.
 223/239

Neka vrsta nirvane.

(Prema sanskrtu, nirvana se prevodi kao prskanje, nestanak. To

mi deluje kao najbolja definicija. Kianda je loše mislila o svojoj
inteligenciji. Da bi opravdala navodne rupe u obrazovanju,
stalno je spominjala siromaštvo malog ribarskog mesta na jugu
Angole u kome se rodila. A u stvari je rasla među knjigama jer
joj je otac posedovao izvrsnu biblioteku. Sem toga, uvek je bila
oštroumna. Ali mislim da je patila od hronične nesposobnosti da
voli. Emocionalno je bila tupa. Ali, naravno, ja sam sumnjalo:
ljubomoran sam. Jer, ja sam taj koga Kianda nije htela ili nije
znala da voli.)

Gasila sam se kad su se gasila svetla. Ni sa kim nisam razgovarala.

Svaki pokret me je iscrpljivao, pogotovu zato što mi je sve izgledalo be-
smisleno. Zatvarala sam se u sobu, uključivala televizor i tu ostajala.
Prošlo bi po nekoliko sati dok ne bih shvatila da na ekranu nema slike.
Samo statička kiša. Jela sam vrlo malo. Ponekad bih se setila očeve
rečenice: „Život je pobuna protiv entropije.“ Ja sam htela entropiju,
odmah. Kad ne bih utonula u tugu i obamrlost, bivalo je još gore. Gr-
izla sam svakoga ko bi mi se našao na putu. Drhtala sam od besa
prema svetu. Jedne noći Lulu je ušao u moju garderobu i zatekao me
kako spremam liniju kokaina. Naljutio se:
– Ne dozvoljavam...
Siromah. Nije uspeo ni da završi rečenicu. Ščepala sam kristalnu
vazu i gađala ga u glavu. Rasekla sam mu čelo, glatkim čistim rezom,
pravo umetničko delo. Otišao je pravo u bolnicu, dobio osam šavova i
vratio se u Luandu. Ostala sam sama sa muzičarima. Drhtali su od
straha. Posle svakog nastupa dolazili su u moju garderobu. Nisam
opraštala ni najmanju grešku:
– Slušaj, ti, je li ovo tvoj nastup, da možda nisi ti zvezda?
A gitarista na mukama:
– Ne, mama – svi me oni zovu mama. – Ne, mama, izvinjavam se.
 224/239

– Izvinjavaš se? Kad budeš ti nastupao, radi šta god hoćeš. Možeš i
da zaspiš zagrljen sa svojom jebenom gitarom, ali dok si sa mnom,
sviraćeš kao da je u publici sam Bog koji treba da odluči da li da te
pošalje u raj ili u pakao – je li ti jasno?
Ne znam da li zbog straha ili zbog ljubavi, ali dali su sve od sebe.
Svirali su tako strasno, sa toliko veštine da su čak i najstroži kritičari
bili poraženi, oni koji smatraju da umetnik ne može istovremeno i
ugoditi najširoj publici i biti dobar. Kritike su bile odlične. A na pozor-
nici sam bila srećna. Bila sam srećna znajući da sam srećna i da to više
nikada neću biti. Tada mi je palo na pamet: hoću da me vidiš kako
letim.
EPILOG

Poslednje stranice ovog romana pišem u Amsterdamu.

(Zovem ga romanom. Volim tu reč, volim njen ukus, ali mogao

bih ga zvati i drugačije: svedočenje, ispovest; možda slediti Ki-
andin predlog i zvati ga lucidarijum. Pišem kako bih shvatio, i
prihvatio. Pišem da bih mogao da joj oprostim.)

Stan u kome sam odseo, u koji smeštaju pisce, u Ulici Spaustrat 303,
ima široke prozore koji gledaju na veoma vesele gradske trgove.
Zgrada ima jednu zanimljivu osobinu, koja bi se mogla shvatiti i kao
mana kad to ne bi bila kuća za pisce: kao što sunđer upija vodu, tako
ona upija spoljašnje zvuke, rasipa ih i dovodi do dugačkog drvenog
stola za kojim radim. Tako da mogu da pratim razgovor dve brazilske
turistkinje koje sede na malenoj staklenoj terasi kafića Luksemburg.
– Znaš li za Kiandu, onu pevačicu koja se ubila? – upita prva. – Iz
Angole.
– Naravno. Bila sam na jednom njenom koncertu u Lisabonu. Bilo
je fenomenalno! Njeno pevanje je usijalo dan.
– Ovde piše da je njen muž skočio u more i otplivao vrlo daleko.
Nisu pronašli telo.
– Stvarno? Kako je to lepo!
– I ja bih se ubila kad bih bila sigurna da će se posle Fabio baciti u
more.
– Fabio? O, draga, zaboravi Fabija. Kad bi se ti ubila, Fabio bi se
verovatno napio sa prijateljima. A i ako se ne ubiješ, on će se u svakom
slučaju napiti. Fabio voli da pije.
Lulu Banzo Pombeiro bio je dobar plivač. Kad su ga videli da se ud-
aljava od plaže, na ostrvu Musulo, pored kafića Esperansa, nikom nije
 226/239

palo na pamet da ne namerava da se vrati. Stara Esperansa rekla mi je

da ga je videla kako pažljivo slaže peškir. Onda je odložio sandale is-
pod plastične stolice i pošao prema vodi. Esperansa mu je mahnula.
Lulu joj se blago poklonio i ušao u more. Voda je bila mlaka. Na pre-
više plavom. nebu sijalo je sunce. Nasuprot onome što je Kianda mis-
lila, samoubistva se dešavaju i kad sija sunce. Ili možda nije bilo to. Ko
zna, možda je imao grč ili nesvesticu.
Benigno dos Anžos Negreiros postavljen je za ambasadora u Mon-
goliji. Zamišljam ga kako nasuprot vetru hoda sivim ulicama Ulan Bat-
ora, onako gromadan, sasvim sam, obavijen debelom tamnom
jaknom. Pre nego što sam odleteo u Holandiju, dobio sam crni kover-
at, bez adrese pošiljaoca. Pažnju mi je privukla marka, duguljasta, u
plavim nijansama, sa slikom dvojice mongolskih konjanika u rat-
ničkim odelima. Iz nje sam izvadio pismo. Nije bilo potpisano, ali to
nije bilo ni nužno. Lako sam prepoznao stabilan borbeni rukopis svog
vernog i nesrećnog tasta. Pisao je:

Telo crnog anđela je nestalo. Nemoguće je otkriti gde je. Kao da je

u zemlju propalo. Međutim, jedan moj bivši službenik uspeo je da
izvuče priznanje od nekog ruskog lekara koji tvrdi da su ga pozvali
u Luandu da balsamuje leš visokog muškarca. Taj lekar dobro
poznaje zemlju. Godinama je lečio druga predsednika – hoću da
kažem, kad je taj čovek umro, on je balsamovao telo i s vremena
na vreme dolazio u glavni grad da proceni u kakvom je stanju i da
popravi ono što je učinilo vreme. Štošta je video. Tvrdi da mu se
ništa slično tome drugde nije dešavalo. Prisilili su ga da na leš
prišije dugačka crna krila. Zahtevali su od njega da o tome ne
priča. Srećom, još uvek ima dobrih ljudi. Drugova koji, uprkos
burama Istorije, poštuju stare ideje. Drug Rus se je postao nervoz-
an i dao nam informaciju. Ti je iskoristi najbolje što znaš. Zemlja
je pala u ruke iscelitelja i beskrupuloznih avanturista. Ne možemo
da se opustimo. Borba se nastavlja. A pobeda će biti naša.
 227/239

Paskal Adibi i dalje je na istom položaju, ambasador Angole u Vatik-

anu, mada je retko u Evropi. Od nekog poznatog glumca, koji je u
međuvremenu potonuo u zaborav, kupio je veliku kuću u Los Anđe-
lesu u kojoj provodi većinu vremena. Tražio je, i dobio, američko
državljanstvo. Postao je poznati kolekcionar dela moderne umetnosti.
Štampa hvali njegovu filantropiju. Osnovao je stipendiju sa svojim
imenom za mlade afričke umetnike. U Lubangu je osnovao ustanovu
za smeštaj siročadi – Sirotište Paskal Adibi. Kroz nekoliko godina niko
više neće se sećati da se obogatio krijumčarenjem prvo droge a onda
oružja.

Tata Ambrojzi nedavno je prihvatio ponuđeno mesto ministra kul-

ture. U uvodniku koji je objavljen u listu O Impoluto Malakijas da
Palma Šambao, na opšte iznenađenje, protestovao je protiv odluke
gospođe predsednice: „Postaviti osobu kao što je Tata Ambrojzi za
ministra kulture, isto je što i postaviti pogrebnika za ministra
zdravstva.“ Naravno, brzo je smenjen. Malo posle toga pozvali su me
da u jednoj emisiji na Nezavisnoj televiziji učestvujem zajedno sa
Tatom Ambrojzijem. Frutuazo Litao, jedan od suvlasnika televizije,
čekao me je na ulazu. Vrlo kulturno me je pozdravio. Izrazio je žaljenje
zbog Kiandinog samoubistva. Nijedan od nas dvojice nije izgovorio
ime Nubije de Matos. Otišao sam na šminkanje. Kad sam ušao u stu-
dio, pružio sam ruku Tati Ambrojziju i voditelju Andreu Kabangu,
mladom novinaru koji je postao poznat prvo po dugačkoj bradi
obojenoj u crveno, a potom zbog agresivnosti sa kojom vodi intervjue.
Kabango je emisiju počeo hvaleći rad Tate Ambrojzija, „primer za to
kako se tradicijom može stići do modernosti“. Iskoristio sam pauzu:
– Kod nas se brkaju tradicija i izdaja!
Novi ministar kulture nadneo se nad sto (kao kataklizma), široko se
smešeći:
– Na koga misli gospodin pisac kad kaže „kod nas“?
 228/239

Isceliteljev kontranapad dočekao sam nespreman. Tata Ambrojzi

ponovo se nasmešio. Pre nego što sam se snašao, žestoko se ustremio
na „štetan uticaj nekolicine preostalih elemenata kolonijalne elite u
modernom angolskom društvu“. On smatra da bi ti elementi trebalo
da paze da se ne „mešaju u poslove autohtone zajednice jer se u Angoli
nalaze u ulozi posetilaca“. Izgubio sam kontrolu i odvratio da me te
reči podsećaju na sledbenike Le Pena u Francuskoj i da su se moj otac i
njegovi drugovi borili za oslobođenje Angole. Nisu se borili da bi videli
kako su ljudi poput njih zatočeni u ovoj zemlji. Andre Kabango bio je
oduševljen smerom razgovora:
– Da li onda mislite da nezavisnost nije vredela truda?
Jedan od mojih stričeva, general N’Gola, otac moje prve žene, voleo
je da mi priča o tome kako je, kad je bio dete, lovio majmune. Stavio bi
bananu u tikvicu, vezao tikvicu za drvo i seo da čeka. Majmuni bi os-
etili miris banane, zavukli ruku u tikvicu i dohvatili plod. Dok im je
ruka bivala stisnuta, ne bi uspeli da je izvuku. Da bi se oslobodili, tre-
balo je samo da puste bananu, ali nikada to ne bi uradili. Kad mi je
Andre Kabango postavio to pitanje, setio sam se te priče o majmun-
ima. Bila je to naivna zamka. Da bih je izbegao, samo je trebalo da
pustim bananu:
„Mislim da se nezavisnost ne dovodi u pitanje“, mogao sam da
kažem. Mogli smo da nabrajamo šta je sve još trebalo ostvariti. Moj
otac je poginuo boreći se za jednu zemlju u kojoj nijedan Angolac ne bi
trebalo da se oseća suvišnim. Ali to nije uspelo.
Umesto toga, ukratko sam se osvrnuo na svoj život. Kianda koja
skače u prazno. Ja trčim noseći mrtvo telo svoje kćerke, tako lako, koje
već nema nikakve veze s njom. Barbarin bol. Zagrljaj kojim nikad nis-
am uspeo da je utešim. Miris šume u njenoj kosi. Gorki kovitlac dana
koji kruži oko mene. Ne sećam se šta sam sve rekao. Reči su buktale iz
mojih usta. Tata Ambrojzi bio je zavaljen u stolici. Andre Kabango
podigao je ruku da zatraži reč i odmah je spustio. Počešao se po bradi.
Strah, strah ga je ujeo za ruku, hteo je da nešto kaže, da isključi mik-
rofon, da završi emisiju, ali nije bio u stanju. Dve nedelje novine nisu
 229/239

pisale ni o čemu drugom. Kabango je ostao bez posla. Nekoliko dana

pre nego što sam otišao u Holandiju, video sam ga u Grčkom ponosu
kako prijatno ćaska sa Malakijasom da Palmom Šambaom. Pozvao me
je.
– Da popijemo pivo?
Seo sam. Momak je zavrteo glavom:
– Dođavola, matori. Uništili ste mi život – nasmejao se. Tužnim
smehom. – Ali bilo je lepo, baš lepo. Pričaću o tome unucima.
Šambao se složio:
– Fantastično! A debeli, ha?! Videste li masnoga? Samo što ga nije
strefilo. Mislio sam da će na mestu capnuti – od smeha su mu vrcale
suze. Zagrcnuo se. Zakašljao se, crven u licu. A onda se pribrao. –
Pobedili su. Nema veze. Dok postoji ovaj bar i dok ima piva, mi ćemo
imati domovinu.
Podigao sam čašu:
– Za život! Taj život tako kurvinski i tako lep!

Mouši Šaba potpuno se posvetila projektovanju jednog novog grada,

negde u Bijeu, budućeg glavnog grada. To je davnašnja ideja. Još od
početka ovog veka angolski arhitekti zagovaraju gradnju novog
glavnog grada. Svaki dan razgovaram s njom. Moja prijateljica
postavila je kamere u većinu prostorija u svom stanu tako da možemo
da razgovaramo preko interneta čak i kad ona nervozno šeta čekajući
da joj se pojavi ideja. Pre nekoliko dana gospođa predsednica pozvala
ju je na sastanak. Mouši je odbila da izađe iz stana. „Nemam nameru
da izađem. Ko hoće da priča sa mnom, neka dođe ovamo.“ Gospođa
predsednica pobedila je ponos i došla. Mouši je ostavila uključene
kamere pa sam pratio šta se događa kao da sam prisutan. Gospođa
predsednica pregledala je nacrte. Postavila je pitanja. Predložila pro-
mene. A onda je sela i promenila temu. Dve žene razgovarale su o
situaciji u svetu, o svečanoj dodeli Oskara, o skorašnjoj kolekciji
Kongo tvins. Onda je gospođa predsednica ustala i oprostila se s
 230/239

Mouši, rasejano se rukujući, ali, idući ka vratima, spomenula je moje

ime:
– Bartolomeo, Vaš prijatelj. Kad budete razgovarali s njim, recite
mu da ne mora da se plaši povratka u zemlju. Verovatno je ovde sig-
urniji nego napolju. Sem toga, htela bih nešto da mu predložim. Mis-
lila sam da bi on mogao da vodi buduću nacionalnu biblioteku.
Kad je otišla, Mouši je zanimalo šta mislim o predlogu.
– Šta bih rekao? – odgovorio sam neraspoložen. – Nisam na
prodaju.
Mouši se naljutila:
– Ne budi glup. Sve ima svoje vreme. Buntovništvo dobro stoji
mladima, a ti to više nisi.
O tome više nismo razgovarali.

Sreo sam se sa lepom Miao nekoliko puta posle Kiandine sahrane.

Pokazala mi je bratove skice olovkom na papiru koje su mi se veoma
dopale. Na njima je Luanda, ne ovakva kakva je sada, ne onakva kakva
je nekada bila, nego onakva kakva je mogla da bude da se sve odvijalo
onako kako je trebalo. Grad tačno nacrtan od trenutka kad je počeo da
se širi. Na mestima prigradskih naselja šumice i parkovi. Prostrane
rezidencijalne četvrti, biciklističke staze i igrališta. Obilaznica oko
grada sa palmama sa obe strane. Ostrvo lepo uređeno, bez ružnih
zgrada koje ga tako nagrđuju.
– Šta je ovo?
Miao slegnu krhkim ramenima:
– Ne znam – reče. -Možda budućnost.
– Misliš? Bilo bi dobro. Budućnost vredi samo ako ima prošlosti. A
ova koju pokušavaju da izgrade naši političari nema prošlosti. To je
budućnost bez sećanja.
Počeo sam da montiram desetine sati koje sam snimio sa Ramirom.
Rešio sam i da objavim knjigu sa njegovim crtežima. Mnogo sam o
tome razmišljao. Voleo bih da osnujem izdavačku kuću koja će
 231/239

objavljivati neprijatna dela iz oblasti likovne umetnosti ili književnosti,

koja će se, slično Kolektivu XXI, posvetiti buđenju masa iz apatije.
Snoviđenja. Isporučujemo čuda na kućne adrese. Mogao bih da je
nazovem Fatva Buks.

Juče po podne otkrio sam nešto što me je zaista potreslo. Sa Mi-

gelom Pečkovskim, angolskim likovnim umetnikom i režiserom doku-
mentarnih filmova, koji već dugo živi u Holandiji, otišao sam da pose-
tim palatu bogatog kolekcionara umetnosti Urijela Akoste da Fonseke.
Takvo ime u Amsterdamu se nosi na reveru umesto cveta. Kao eleg-
antan ukras. Ljudi (stariji) čuju ga i znaju da čovek koji stoji iza tog
imena ima neku priču povezanu sa gradom. Tokom mnogih vekova,
ovde je izraz portugalski Jevrejin smatran redundancijom.
Pre dvadesetak godina Urijel Akosta da Fonseka naišao je na platno
Migela Pečkovskog izloženo u jednoj maloj galeriji u Blumstratu i
poželeo da upozna umetnika. Slika mu se dopala, ali je prvenstveno
želeo da sazna kako je rusko prezime postalo angolsko. Migel mu je
objasnio da je njegov deda, oficir Nikolaja II, posle boljševičke revolu-
cije pobegao u Pariz. Kasnije je otišao na sever Angole da kao inženjer
radi na eksploataciji dijamanata, i tamo, u Luandi, upoznao mladu
princezu iz plemena Čokve u koju se zaljubio i kojom se oženio. Di-
jamanti, putovanja, neverovatne ljubavi i neobična prezimena. Cela ta
kombinacija nije mogla da ne oduševi Urijela Akostu da Fonseku – i
tako su njih dvojica postali prijatelji. Kad je objavljen engleski prevod
mog trećeg romana Krotitelj kameleona, Migel Pečkovski poklonio ga
je Urijelu. Zbog te knjige Urijel me je pozvao da posetim porodičnu
palatu. Veoma mu se dopala epizoda u kojoj pripovedač, stari angolski
preparator životinja, mora da balsamuje desnu ruku bivše ljubavnice
jednog kapetana portugalske vojske.
– Naravno, Vi znate šta su kabineti zanimljivosti, koji se nazivaju i
sobama čudesa, ili na nemačkom, jeziku na kome se dobija sve osim
poverenja, Kunst und Wunderkammern. Eto, tako i mi imamo kabinet
 232/239

zanimljivosti koji je u 17. veku zasnovao jedan moj predak, a onda su

ga ostali proširivali.
Urijel Akosta da Fonseka proveo nas je teškim hodnicima sa čijih su
nas zidova posmatrali portreti raznih generacija porodica Fonseka,
Akosta, Pinto i Espinoza, sve do male dvorane kojom se širio miris
vlage i terpentina. Urijel se izvinio zbog smrada. Objasnio je da je i on
nekad znao da preparira ptice i druge sitne životinje, prema savetima
iz starih priručnika koje je nasledio od predaka. Pokazao nam je najzn-
ačajnije primerke iz svoje kolekcije: biljno jagnje iz Tartarije, ili ba-
romec (Agnus scythicus), neobičnog stvora koji potiče iz Srednje Azije,
a koje je živelo ukorenjeno u tlu. Baromec je bio veoma cenjen i, kao i
biljna guska iz Škotske, jeo se sa drugim povrćem za vreme posta, pa
su se tako poštovala božja uputstva. Primerak koji ima Urijel vrlo je
mali, veličine šake, i pliva u mutnoj zamagljenoj kristalnoj flašici.
Izgubio je deo kože, ali još uvek se vidi koren koji izlazi iz pupka i
kojim se vezivao za tlo. Urijel nam je pokazao i raskošni ogrtač od
perja jednog šamana iz Manausa. Ceo niz sićušnih aparata za prip-
itomljavanje buva. Rimsko koplje. Flašicu punu krokodilovih suza koje
bi, prema zapisu na poklopcu, trebalo da posluže za ublažavanje his-
terije kod trudnih žena. Na kraju nam je pokazao ruku jedne sirene,
vrlo dobro očuvanu, na čijem kažiprstu je blistao zlatni prsten sa
rustičnim crtežom ribe.
– Godinama sam sanjao tu ruku – šapnuo je Urijel. – Satima sam
znao da zamišljam kome je pripadala. Ponovo sam je našao u Vašem
romanu. Čudesna je moć književnosti.
Pitao sam ga da li mogu da pregledam album sa ilustracijama,
dugačak i težak, sa naslovnom stranom na kojoj je prikazan čovek
koga proždire džinovski udav. Urijel je stavio album na sto. Pažljivo ga
je prelistao.
– Ovaj nije tako star. Moj otac ga je kupio od jednog antikvara u Lis-
abonu. Pripadao je italijanskom lovcu koji je voleo da crta. Nije bio,
siromah, naročito talentovan, ali se veoma trudio. Ima vrednost
 233/239

svedočanstva. To su slike iz Vaše zemlje, Angole, i iz Konga s kraja 19.

veka.
Nekoliko minuta bio sam zauzet proučavanjem crteža. Drvene
kolibe na obalama reke Dande. Četiri muškarca nose nosiljku. Žena
Kisama, zamršene kose, čvrstih grudi i začuđenog pogleda. Pro-
davačice iz Dombea sa velikim korpama na glavi. Tri putujuća kovača
koji rade čučeći. Crkva Mušima, čvrsta i lepa, nadneta nad ogledalo
reke Kvanze. Burska kola koja vuče deset podjarmljenih volova. Iz
trave iskaču antilope. Svirač kisanjija. Mrtav lav. Krdo slonova. I,
odjednom, tu je bio i on:
– Dođavola! A ovo, šta je ovo?
Urijel se nasmeši:
– Izgleda kao anđeo. Crni anđeo. Interesantno je kako se ljudi
oduševljavaju anđelima – zar ne mislite?
Zaklopio sam album. Pogledao sam haromec. Osećao sam se kao da
plutam u istoj takvoj magli. Poželeo sam da izađem i legnem na sunce.
Ali zima je stiskala palatu svojim ledenim dahom. Voda nalik meduzi
lebdela je nad gradom.
Ima li u kanalima sirena?
###RAZMAK###Amsterdam, 19. februara 2009.
OBJAŠNJENJA I ZAHVALNOST

Od knjiga koje su mi pomogle da napišem ovaj roman moram da

spomenem Percursos da modernidade em Angoia (Putevi modernosti
u Angoli), autorke Izabel Kastro Enrikes, koja sadrži prevod na por-
tugalski jednog teksta Lasla Mađara. Nekoliko redova tog teksta naveo
sam u poglavlju Odlomci iz poslednjeg dnevnika Lasla Mađara.
Centar za mentalno zdravlje Tate Ambrojzija književna je izmišljot-
ina. Mada, u Luandi postoji jedna poznata institucija – Centar za
tradicionalnu medicinu Dede Kitoka, koju podržava Vlada Angole i u
kojoj se pacijenti lancima vezuju za delove automobila. Kitoko
Majivangva, poznatiji kao Deda Kitoko, postavljen je 2008. godine za
predsednika Foruma tradicionalne medicine (Fometra), nevladine or-
ganizacije koja zastupa tradicionalnu medicinu. Između Kitoka
Majivangve i lika Tate Ambrojzija nema nikakve sličnosti, osim čin-
jenice da su se obojica posvetili tradicionalnoj medicini i da smatraju
da je dobro pacijente vezivati za teške gvozdene delove automobila.
Ubijanje ljudi koji su optuženi za čarobnjaštvo – naročito dece –
poslednjih godina vrlo je često u Angoli. Neki isečci iz novina koji se
navode u romanu autentični su.
Neverovatna priča Mame Bebe, sa kojom sam nekoliko puta razgov-
arao u Salvadoru, zahvaljujući Sergiju Geri, inspirisala me je za lik
Mame Mosinje. Ali, Mama Bebe ipak nije Mama Mosinja, ni po karak-
teru ni po životu. Ljubavna priča koju je Marna Bebe doživela sa
muškarcem mlađim od sebe četrdeset godina jedna je od najlepših i
najdirljivijih koje sam čuo. Voleo bih da je jednom napišem.
Ostali likovi dospeli su do mene iz nekog udaljenog mesta kome ne
znam ime. Svaka sličnost između njih i stvarnih osoba sasvim je
slučajna.
 235/239

Zahvaljujem Patrisiji Reis i svojoj majci Dorindi Rainja Agvaluza što

su pregledale tekst. Zahvaljujem i Pedru Souzi, otorinolaringologu koji
mi je pomogao da definišem kliničku sliku glavne junakinje. Naslov
ove knjige dugujem mozambičkom pesniku Virgiliju de Lemosu, svom
prijatelju, koji je već pre nekoliko godina deo nove afričke proze na
portugalskom jeziku označio kao „tropski barok“. Zahvalan sam i Ho-
landskoj fondaciji za knjigu, instituciji koja poseduje prijatan smeštaj
za pisce u Amsterdamu, gde sam završio ovaj roman.
 1
Kisanji (quissange) – tradicionalni angolski muzički instrument iz
grupe idiofona (vrsta udaraljki).
2 Kondominijum – stambena zgrada u kojoj su stanovi privatno
vlasništvo stanara. (Prim. prev.)
3 Candomble je afro-brazilska religija zasnovana na verovanju u
duhove (animistička religija). Monoteistička je mada se u okviru nje
neguju kultovi više duhova jer postoji vrhovni bog koji je stvorio svet i
ostale duhove. Bila je raširena u Brazilu i u mnogim južnoameričkim i
evropskim zemljama.
4 Kad se ovako razloži, ime Bartolomeo ima nova značenja: bar –
kafe; tolo – glupan; meo – moj.
5 Xinguilamento – ritual u Angoli prilikom koga se razgovara sa
duhovima umrlih.
6 Lua na portugalskom znači mesec.
7 Antropofagija – ljudožderstvo.
8 Cantar (portugal.), pevati; encantar, očarati.
9 Alfobre (port.) – rasadnik.
10 Quicuerra – tradicionalni angolski kolač napravljen od brašna
mandioke, badema, šećera i cimeta.
11 Mesta pored železničke pruge koja povezuje Lisabon i Kaskais
smatraju se vrlo otmenim za stanovanje.
12 Vatapa je tradicionalno brazilsko jelo (naročito u oblasti Baija)
koje su sa sobom doneli crni robovi; pravi se od hleba ili brašna,
đumbira, ljutih papričica, kikirikija, indijskog oraha, kokosovog
mleka, palminog ulja i luka; mogu se dodati i kozice, riba ili piletina.
13 Defenestracija – izbacivanje kroz prozor.
14 U starom portugalskom pravopisu koristilo se slovo y, pa se tako
pisalo abysmo, ponor, a novim pravopisom abismo.
 Sadržaj
1. ŽENA PADA S NEBA
2. UPOZNAVANJE GLAVNIH LIKOVA
3. UPOZNAVANJE SPOREDNIH LIKOVA. DA JE OVO POZORIŠNO DELO, IZAŠLI BI
NA POZORNICU, PREDSTAVILI SE I ISPRIČALI NAM SVOJU PRIČU. ČITALAC ĆE
PRIMETITI DA SE TE PRIČE PREPLIĆU. BACAJU SVETLO JEDNA NA DRUGU
1. HLADNOKRVNI, UMBERTO ŠITEKULO I CRNI ANĐELI
2. ISAV I JAKOV
3. BENIGNO DOS ANŽOS NEGREIROS I BARBARA DULSI
4. LULU BANZO POMBEIRO
5. MOUŠI ŠABA I TERMITEIRA
6. FRUTUAZO LITAO, NAZVAN LETEĆE PRASE
7. RAMIRO, UMETNIK, I NJEGOVA SESTRA LEPA MIAO
8. MIKI MAUS, BIVŠI UČITELJ ANTONIO TABORDA
9. ALIPIO ONRADO I GRČKI PONOS
10. MAMA MOSINJA
11. TATA AMBROJZI I NJEGOV LAVIRINT
12. MALAKIJAS DA PALMA ŠAMBAO
13. AMBASADOR PASKAL ADIBI
14. STRAH (I NEKE NJEGOVE VARIJANTE, STRAHOPOŠTOVANJE)
15. SAO PAULO DA ASUNSAO DE LUANDA
4. VRAĆAMO SE NA POČETAK. UOSTALOM, TO I JESTE JEDNA OD PREDNOSTI
KNJIŽEVNOSTI NAD ŽIVOTOM: UVEK MOŽEMO DA SE VRATIMO NA POČETAK
5. MAMA MOSINJA I SMARAGDNA SOBA
6. JOŠ NEKI DETALJI ZA KRATKI ESEJ O NEMOGUĆOJ LJUBAVI
7. SILAZAK U PAKAO
8. PRVI RAZGOVOR SA SVETOM SESILIJOM
9. MIT O CRNOM ANĐELU
10 DRUGA HAIKU PESMA
11. DRUGI RAZGOVOR SA SVETOM SESILIJOM
12. ODLOMCI IZ POSLEDNJEG DNEVNIKA LASLA MAĐARA
13. KAJANJA JEDNOG TERORISTE
14. NOĆ JE PRIVILEGIJA SLEPIH
15. S DRUGE STRANE, ILI MALI ŽIVOT NUBIJE DE MATOS
16. KRATKA PRIČA O SVETLOSTI I TAMI
17. LOBANJA KOJA GOVORI – VEOMA POPULARNA AFRIČKA PRIČA
18. MIŠ U LAVIRINTU
19. MESIJANSKA RADIONICA
20. PRODAVAC OGLEDALA, ONDA SLEDI RASPRAVA O JEZIKU I IDENTITETU
OSMIŠLJENA DA BI SE ZBUNILI MOJI KLEVETNICI I NOVI UROĐENICI
21. SLEDE RAZBACANE I ZBRKANE BELEŠKE, BEZ HRONOLOŠKOGILI BILO
KAKVOG DRUGOG REDOSLEDA, IZ „KLINIČKOG DNEVNIKA PACIJENTKINJE
NUBIJE DE MATOS“ KOJE JE VODIO TATA AMBROJZI, TRADICIONALNI
 238/239

TERAPEUT, A NA PORTUGALSKIIH PREVEO MOJ PRIJATELJ MAURISI KABAZELI,

POZNATIJI KAO DALMATINAC
22. DA LI SE JOŠ UVEK SEĆATE UMBERTA ŠITEKULA? MISLILI STE DA SAM GA
ZABORAVIO POŠTO SAM GA STAVIO NA SPISAK SPOREDNIH LIKOVA? ŠITEKULO
SE U STVARI POJAVLJUJE U PRETHODNIM POGLAVLJIMA, ALITO SE OTKRIVA
TEK SAD. NAŽALOST, UMRO JE. ČITAOCIMA KOJIIMAJU SLABIJE PAMĆENJE
SAVETUJEM DA SE VRATE I PONOVO PROČITAJU ONO ŠTO SAM O NJEMU
NAPISAO U TREĆEM POGLAVLJU
23. KRALJICA PONORA
24. PRIČA O TOME KAKO MI JE LULU BANZO POMBEIRO DAO KIANDIN
LUCIDARIJUM. U NJEMU SE, IZMEĐU OSTALOG, OBJAŠNJAVAI LULUOVA
ULOGA U ŽIVOTU SALOME MONTEIRO ASTROBELO I ON PONOVO STIČE
POVERENJE
25. POSLEDNJE STRANICE LUCIDARIJUMA
EPILOG
OBJAŠNJENJA I ZAHVALNOST
@Created by PDF to ePub