ТИТ КОЛИАНДЕР

ПУТ ПОДВИЖНИКА

ГЛАВА ПРВА О чврстој и трајној решености

ГЛАВА ДРУГА О недовољности човекових снага

ГЛАВА ТРЕЋА О врту срца

ГЛАВА ЧЕТВРТА О тихој и невидљивој борби

ГЛАВА ПЕТА О одрицању од себе и очишћењу срца

ГЛАВА ШЕСТА О искорењивању жеље за угодношћу

ГЛАВА СЕДМА О преношењу љубави од себе ка Христу

ГЛАВА ОСМА О стражењу да се побеђено зло опет не појави

ГЛАВА ДЕВЕТА О побеђивању света

ГЛАВА ДЕСЕТА О гресима других и о твојим сопственим

ГЛАВА ЈЕДАНАЕСТА О унутрашњој борби као средству

ГЛАВА ДВАНАЕСТА О послушности

ГЛАВА ТРИНАЕСТА О напредовању у дубину

ГЛАВА ЧЕТРНАЕСТА О смирености и стражењу

ГЛАВА ПЕТНАЕСТА О молитви

ГЛАВА ШЕСНАЕСТА О молитви

ГЛАВА СЕДАМНАЕСТА О молитви

ГЛАВА ОСАМНАЕСТА О молитви

ГЛАВА ДЕВЕТНАЕСТА О телесним и умним радњама које прате молитву

ГЛАВА ДВАДЕСЕТА О посту

ГЛАВА ДВАДЕСЕТПРВА О избегавању свега неумереног

ГЛАВА ДВАДЕСЕТДРУГА О коришћењу материјалних ствари

ГЛАВА ДВАДЕСЕТТРЕЋА О тмурним временима

ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА О једном тумачењу приче о Закхеју

ГЛАВА ДВАДЕСЕТПЕТА О Исусовој молитви

ГЛАВА ДВАДЕСЕТШЕСТА О бесценом бисеру

ГЛАВА ПРВА

О чврстој и трајној решености

Ако желиш да спасеш своју душу и задобијеш живот вечни, прени се из учмалости, осени се
крсним знаком и реци: "у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин."

Вера се не стиче размишлљањем, већ делањем. О томе шта је Бог не уче нас ни речи, ни
мудровања, већ опит. Да бисмо проветрили просторију, потребно је да отворимо прозор; да
би сунчеви зраци допрли до нас, морамо изаћи из куће. Тако је и са задобијањем дара вере:
ниједан циљ се не постиже удобно седећи и чекајући на одговор од Светих Отаца. Нека нам
Блудни Син послужи као пример: И уставши отиде (Лк. 15:20).

Ма колико да су тешки ланци којима си прикован за овај свет, никад није прекасно. Није без
разлога написано да је Аврааму било седамдесет и пет година када је кренуо, и да ће
најамник који дође у једанаести час примити исту плату као онај који је дошао у први час.
Нити је икада сувише рано. Никад није прерано да се започне са гашењем шумског пожара;
зар би радије да ти душа остане опустошена и нагорела?

Приликом крштења примио си заповест да водиш невидљиву борбу против непријатеља

душе; започни ту борбу одмах. Превише си већ одуговлачио; утонуо си у немар и духовну
леност и протраћио много драгоценог времена. Зато мораш почети изнова: допустио си да се
чистота коју си примио на крштењу укаља.

Устани, дакле; али одмах, без оклевања. Не одлажи остварење своје намере до "вечерас" или
"сутра", или "касније, кад завршим ово што сада радим." То одлагање може имати кобне
последице.

Онога тренутка кад у себи то решиш, том својом одлуком показаћеш да си напустио старога
човека и да си спреман да започнеш нови живот, са новим циљем и новим начином
живљења. Устани, дакле, без страха и реци: Господе, помози ми да почнем! У овом тренутку
ти је најпотребнија Божја помоћ.

Држи се чврсто своје решености и не гледај више уназад. Нека ти као упозорење послужи
пример Лотове жене, која се осврнула за собом и постала слан камен (1 Мој.19:26). Ти си
одбацио старога човека; одбаци сада и љуштуру која лежи на путу. Као Авраам, и ти си чуо
глас Господа: Иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти
Ја показати (1Мој. 12:1). Од сада па надаље, сва твоја пажња мора бити усредсређена управо
на ту земљу.

ГЛАВА ДРУГА

О недовољности човекових снага

Свети Оци једногласно поручују: прво што мораш вазда имати на уму то је да се никада, ни у
ком случају, не ослањаш на себе. Борба која ти сада предстоји изузетно је тешка, а све твоје
људске снаге недовољне да у њој устрајеш. Будеш ли се на њих осланјао, одмах ћеш бити
оборен на земљу и нећеш више имати жељу да наставиш борбу. Само Бог ти може подарити
победу коју толико желиш.

Оваква одлука о неослањању на себе и сопствене моћи представља, за многе, озбиљну

препреку још на самом почетку. Та препрека се мора савладати, иначе нема никаквог
изгледа да се иде даље. Како може човек да прима савете, поуке и помоћ ако верује да све
зна, да све може и да му уопште нису потребни савети? Ниједан трачак светлости не продире
кроз такав зид самозадовољности. Тешко онима који мисле да су мудри, и сами су себи
разумни, вели пророк Исаија (Иса. 5:21), а апостол Павле упозорава: Не сматрајте сами
себе мудрим (Рим. 12:16). Господ је Царство Небеско открио безазленима, док је оно
сакривено од мудрих и разумних (Мат. 11:25).

Морамо се, стога, ослободити превелике вере у себе. Често је она тако чврсто укорењена у
нашим срцима да ни не схватамо у којој мери она влада њиме. Управо је наш егоизам,
окренутост према себи и наше самољубље узрок свим нашим тешкоћама, разочарањима и
патњи душе и тела.

Погледај, дакле, себе и види у којој мери робујеш жељи да угађаш себи и само себи. Твоја
слобода спутана је оковима самољубља и ти, као поробљени мртвац, луташ тако од јутра до
мрака. "Сада ћу да једем", "сада ћу да устанем", "сада ћу да прочитам новине." Зауларен
опседнутошћу собом, биваш ношен од тренутка до тренутка, а чим се нешто препречи на том
твом путу, у теби се распаљује и расте негодовање.

Завириш ли у дубине своје свести, наићи ћеш на исти призор. Он се може лако препознати
по непријатном осећању које те спопада када ти неко противуречи. То је суштина ропства у
коме живимо. Јер, где је Дух Господњи, онде је слобода (2 Кор. 3:17).

Може ли ишта добро изаћи из тог непрестаног кружења око сопственогја? Није ли нам
Господ заповедио да љубимо ближњег свог као самога себе, а да изнад свега љубимо
Господа Бога? Но, да ли тако чинимо? Нису ли наше мисли ипак стално обузете само
сопственом срећом?

Буди уверен да ништа добро не може произићи из тебе самог. Ако би се пак, неким случајем,
у теби родила мисао несебична, можеш бити сигуран да она не долази од тебе, већ од самог
Извора доброте и да је као таква дата теби: таква мисао је дар од Животодавца. Тако исто,
способност спровођења добре мисли у дело није твоја, већ ти је одозго, од Свете Тројице
дарована.

ГЛАВА ТРЕЋА

О врту срца

Нови живот који си управо започео често се пореди са вртом. Земља коју вртлар обрађује дар
је од Бога, баш као и семе, сунчева топлота, киша и енергија која је потребна за раст биљке.
Међутим, сам рад у врту поверен је вртлару.

Ако земљорадник жели богату жетву, мора рано да рани и касно да леже, да плеви,
проветрава, наводњава и прска, јер је обрађивање земље пропраћено многим опасностима
које угрожавају жетву. Он мора непрекидно да ради, да непрестано бди, да буде стално на
опрезу, увек приправан; али жетва на крају ипак зависи од природних услова, то јест од Бога.
Врт који смо почели да обрађујемо и да над њиме бдимо је ливада нашег срца, а жетва -
вечни живот.

Вечни, јер је независан и од времена и од простора, као и од било којих других услова; то је
истински слободан живот, живот љубави, милости и светлости у коме не постоје границе
природе, и управо због тога је вечан. То је живот духован, у једној посве духовној равни:
станје битисања. Он почиње овде, у овом животу, и нема краја, и ниједна сила овога света не
може га изнудити; може се наћи једино у човечјем срцу.

Осуђуј себе, вели свети Исак Сирин, и непријатељ ће одступити чим се приближиш. Помири
се сам са собом, па ће се са тобом помирити и небо и земља. Труди се да уђеш у скривену
одају свога срца и видећеш одају небеску, јер је то једна иста одаја, када улазиш у једну,
видиш их обе. Степенице које воде у Царство су у теби самоме, скривене у души. Одбаци
бреме греха и угледаћеш у себи узлазну стазу која ће ти омогућити усхођење.

Небеска одаја о којој говори овај светитељ је други назив за живот вечни. Назива се још и
Царство Небеско, Царство Божје, или једноставно: Христос. Живети у Христу значи
обитавати у вечном животу.

ГЛАВА ЧЕТВРТА

О тихој и невидљивој борби

Сада када знамо место на коме се мора водити борба коју смо управо започели, као и шта
нам је циљ и где се он налази, схватамо и зашто се та борба назива невидљивом. Она се
одвија у срцу, у тишини, дубоко у нама; и ту наилазимо на још једну веома важну ствар, коју
свети Оци стално истичу: усне нека су ти запечаћене овом тајном! Јер, ако се отворе врата од
сауне, сва топлота одлази и лековитост паре нестаје. Према томе, никоме не говори ништа о
твојој новорођеној намери. Ништа не говори о новом животу који си започео, ни о опиту, ни
о ономе што се надаш да ћеш добити. Све што се догађа у теби, тиче се само и једино Бога и
тебе. Изузетак може бити једино твој духовник или исповедник.

Ово тиховање је неопходно, јер свако ћаскање о сопственим бригама потхрањује сујету и
поверење у себе. А управо је то оно што мора, пре свега, да се искорени! У тиховању расте
наше поверење у Њега који нас и без речи слуша. Твој задатак је да Му се приближиш, у
Њега полажи своје надање: ти си усидрен у вечности, а у вечности не постоје речи.

Од сада надаље, почећеш да схваташ све што ти се дешава, велике ствари као и мале, све што
ти је послато од Бога као помоћ у тој борби. Он једини зна шта је теби потребно и шта ти у
датом тренутку треба: недаћа или успех, искушење или пад. Ништа се не дешава случајно, и
из свега што се догоди може се понешто научити; то одмах схвати у срцу, јер на тај начин
расте поверење у Господа кога си одлучио да следиш.

Ево још једног упутства које нам светитељи нуде на нашем путешествију: потребно је да
себе видиш као дете које тек почиње да учи да изговара гласове и да прави прве, несигурне
кораке. Сва мудрост овога света и све вештине које можда поседујеш потпуно су безвредне у
борби која те очекује, као што је безвредан твој друштвени положај и цела твоја имовина.
Имовина која се не користи за служење Господу је терет, а знање које не укључује срце је
бесплодно и стога опасно, јер је умишљено. Такво знање назива се голим, јер нема топлине
нити љубави. Мораш стога одбацити све своје знање и постати луд да би био паметан,
просјак да би био богат, слабић да би био снажан.

ГЛАВА ПЕТА

О одрицању од себе и очишћењу срца

Сада, тако разоткривен, мали и беспомоћан, прелазиш на најтежи од свих подухвата
људских: да победиш сопствене себичне жеље. Твоја борба, у крајњој линији, зависи управо
од "самогоњења", јер докле год преовлађује твоја себична воља, не можеш се чистим срцем
молити Господу: "да буде воља Твоја." Ако ниси у стању да одгониш осећање сопствене
величине, нећеш имати удела у истинској слободи, где влада само једна воља.

Ево велике тајне светитеља: не тражи слободу и биће ти дата.

Речено је: земља рађа трње и шибље. Човек обрађује земљу у зноју свога лица, са муком;
земља и човек су исто, од земље је човек и саздан. Свети Оци саветују да се почне са малим
стварима јер, како каже свети Јефрем Сирин, не може се угасити велики пожар ако ниси
научио да гасиш малу ватру. Ако желиш да се ослободиш велике муке, кажу свети Оци,
угуши ситне жеље. Немој мислити да се једна може одвојити од друге - све те ситне жељице
нанизане су једна на другу, као неки дугачак ланац или мрежа.

Не може се човек ухватити у коштац са великим пороцима које је тешко савладати као и са
лошим стеченим навикама, а да у исто време не савлађује мале, "безазлене" слабости: жељу
за слаткишима, многоглагољивост, радозналост, сплеткаренје... На концу, све наше жеље
изникле су на једној заједничкој основи, а то је наша необуздана навика да угађамо само и
једино себи.

Мора се сломити та живост воље. Од човековог пада до данас, воља је послушна искључиво
сопственом "ја." Из тог разлога је наша борба управљена против воље, а морала би се
започети без оклевања и водити неуморно: ако ти се јави жеља да нешто приупиташ, немој!
Ако ти се пије кафа, попиј само једну шољу! Ако те "нешто тера" да погледаш на сат, уздржи
се! Ако ти се иде у госте, остани код куће!

То је гоњење себе; на овај начин можемо, с Божјом помоћи, ућуткати глас сопствене воље.

Можда се питаш: да ли је све ово заиста потребно? Свети Оци ти одговарају питањем: да ли
ти заиста мислиш да можеш напунити посуду чистом водом, а да претходно ниси просуо
стару, прљаву и устајалу?

Или, желиш ли заиста да у дом примиш драгог госта, док ти је гостинска соба пуна разног
ђубрета и отпадака? Не, онај који се нада да ће видети Господаочишћава себе, као Он што је
чист (1 Јн. 3:3).

Чистимо и ми своје срце! Избацимо из њега сво прашњаво смеће које се тамо наталожило,
орибајмо прљави под, оперимо и отворимо прозоре, да би кроз њих ушла светлост и свеж
ваздух у просторију коју припремамо за Господа као светилиште. Обуцимо се, затим, у чисту
одећу, да се на нама не би задржао стари, устајали вонј и да не бисмо били "напоље
истерани” (Лк. 13:28).

И нека ово постане наш свакодневни труд, из часа у час.

На тај начин, ми само чинимо оно што нам је Господ заповедио преко Свога светог апостола
Јакова, који вели: "Очистите руке, грјешници, поправите срца ваша, дводушни" (4:8). А
апостол Павле нам поручује да "очистимо себе од сваке нечистоте тијела и духа" (2 Кор
7:1). Јер, како каже сам Христос, "изнутра, из срца људскога, излазе мисли зле, прељубе,
блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, лукавство, разврат, зло око, хула на Бога,
гордост, безумље. Сва ова зла изнутра излазе, и погане човека" (Мк. 7:21-23). Зато, Он
говори и фарисејима: "очисти најпре изнутра чашу и здјелу да буду и споља чисте" (Мат.
23:27).

И док тако следимо упутства како да се изнутра очистимо, морамо стално имати на уму да
ни у једном тренутку не чистимо своје срце ради нас самих. Гостинску собу ми не уређујемо
ради сопственог уживања, већ да би госту у њјој било угодно. Хоће ли му бити пријатно,
питамо се, хоће ли остати? Свака наша мисао управљена је нјему.

Затим се повлачимо, остајемо у позадини и не очекујемо никакву награду за свој труд.

Три врсте природе постоје у човеку, као што објашњава Никита Ститат: телесни човек, који
хоће да живи само ради сопственог уживања, чак и на штету других; природни човек, који би
да угоди и себи и другима, и духовни човек, који жели да угађа само Богу, макар на своју
штету.

Прва је нижа од човекове природе, друга је уобичајена, а трећа је изнад саме природе, она
већ представља живот у Христу.

Духовни човек размишља на духован начин; он полаже своју наду у то да ће једнога дана
чути глас ангела који се радују због једнога грјешника који се каје(Лк. 15:10), при чему је тај
грешник он сам. Тако и ти треба да осећаш и надајући се истоме треба да се трудиш, јер нам
је Господ заповедио да будемо савршени као што је савршен Отац ваш небески (Мат. 5:48)
и да иштемо најпре Царство Божје и правду његову (6:33).

Стога не дај себи одмора, нити мира док у себи не угушиш онај део којим влада телесна
природа. Нека ти то постане циљ: да изнађеш сваки наговештај животињског у себи и да га
беспоштедно изгониш из себе. Јер тијело жели против духа, а Дух против тијела (Гал.
5:17).

Али, ако те спопадне страх да од силног труда око сопственог спасења не постанеш праведан
у сопственим очима, или ако се бојиш да ће те надвладати гордост, добро испитај себе и
схвати да човек који се боји да ће постати горд и почети да види себе као праведника, пати
од духовног слепила, јер не види колико он заправо јесте горд и колико он већ умишља да је
велики праведник.

ГЛАВА ШЕСТА

О искорењивању жеље за угодношћу

Речено је да само мали број људи проналази узани пут који води у живот вечни и да је
потребно много труда да се прође кроз ту узану капију. Јер вам кажем, многи ће тражити
да уђу и неће моћи (Лк. 13:24).

Објашњење овога може се наћи управо у нашој невољности да осуђујемо себе. Можда
успевамо да на неки начин победимо неке своје велике и озбиљне грехове и пороке, али ту
се заустављамо. Малим жељама допуштамо да слободно ничу како им је воља. Ми нисмо
преваранти ни лопови, али волимо да оговарамо; нисмо алкохоличари, али зато пијемо кафу
и чај и пушимо, кад год нам се прохте. И наше срце је једнако пуно сопствених хтења:
корење није ишчупано и ми лутамо унаоколо уплетени у коров који је изникао из тла нашег
самосажаљења.

Устреми се на ту своју склоност ка самосажаљењу, јер је она корен свакога зла које те
спопада. Да ниси тако пун самосажаљивости, врло брзо би увидео да смо сами криви за зло
које нас спопада, јер одбијамо да схватимо да је то у суштини за нас добро. Сажаљивањем
самога себе помрачује ти се вид. Самилост осећаш само према себи и, као резултат тога,
видици ти се затварају. Твоја лјубав закључана је у теби самоме. Ослободи је, па ће и зло
отићи од тебе.

Потискуј своје погибељне слабости и жеље за угодностима, нападај их са свих страна! Згази
своју сласт за уживањем, не дај јој места ни да дише. Буди строг према себи; не допусти
својој плоти да уступи пред митом које непрестано тражи. Јер, свака страст јача уколико се
понавља, али изумире ако се не потхрањује.

Али пази да се не догоди да, забравивши улазна врата злу, у исто време не отшкринеш задња
врата, на које оно може вешто да се поново увуче, само у другом облику.

Какву корист имаш ако, рецимо, одлучиш да спаваш на тврдом душеку, али се зато
излежаваш у врелој купки? Или, ако покушаваш да оставиш пушење, али допушташ своме
језику да оговара? Или, ако успеш да обуздаш свој језик, али наставиш да читаш узбудљиве
романе? Или можда оставиш романе, али се препушташ маштаријама и "севдаху?"

Све су то различити облици једне те исте ствари: твоје незасите жеље за задовољењем
сопствене потребе за угодношћу.

Мораш да започнеш са искорењивањем те жеље да будеш окружен пријатним стварима, да

ти буде удобно, да будеш задовољан. Мораш да научиш да волиш и трпиш тугу, бол,
сиромаштво, тежак живот. Мораш да научиш да у тишини следиш заповести Господње: да не
изговараш празне речи, да се не дотерујеш и украшаваш, да будеш послушан
претпостављеноме, да не гледаш са жељом у срцу на жене, да се не гневиш, и још много
тога. Јер све те заповести нису нам дате да бисмо се ми понашали као да оне не постоје, већ
да бисмо их испуњавали: да је другачије, милостиви Господ нас не би оптеретио њима. Ако
хоће ко за мном ићи, нека се одрече себе (Мат 16:24), вели нам Господ, препуштајући нама, и
нашој вољи, нашем сопственом нахођењу да се одрекнемо себе.

ГЛАВА СЕДМА

О преношењу љубави од себе ка Христу

Владика Теофан пита: Ако изађемо ван себе, кога сусрећемо? Он сам одмах и одговара:
сусрећемо Бога и свога ближњега. Управо због тога је самоодрицање основни предуслов за
човека који тражи спасење у Христу: само на тај начин се средиште човековог бића може
померити од себе ка Христу, који је у исто време и Бог и наш ближњи.

То значи да се сва пажња, старање и љубав којом у садашњем тренутку засипамо себе сасвим
природно и на нама неприметан начин преноси на Бога, а самим тим и на наше ближње.
Једино је тако могуће да лева рука не зна шта ради десна, и једино тада милостињу дајемо у
тајности (Мат. 6:3-4).

Док се то не догоди не можемо бити испуњени свакога знања, да можемо и једни друге
поучавати (Рим. 15-14) на стваран, наматеријалан начин. Наши покушаји по том питању су
сигурно лажни и неискрени, јер су наши сопствени и долазе од наше жеље да угодимо себи.
Посебно је важно да то разумемо, јер у супротном можемо врло лако изгубити правац на том
путу лажне предусретљивости и сујетне добронамерности која неизбежно води у
жабокречину задовољства самим собом.

Према томе, уздржи се од посећивања хуманитарних базара, чланства у добротворним

друштвима и политичким странкама. Бављенје многим стварима (многобрижје) је, у свим
облицима, у суштини - отров. Погледај унутар себе, подробно испитај себе и приметићеш да
многе од тих такозваних "жртви" израстају из потребе да се утиша сопствена савест, то јест,
из твоје незауздане потребе да самом себи угодиш.

Не, Бог љубави, мира и свецеле жртве не пребива усред галаме и ужурбане активности које
се предузимају ради угађања својим потребама, чак и ако то бива под маском добротворног
рада.

Постоји начин на који то може и да се провери: ако ти је душевни мир поремећен, ако си
потиштен или можда чак помало и љут у случају да си из неког разлога спречен да учиниш
добро дело које си намеравао, знаћеш засигурно да ти је извор био блатњав.

Можда се питаш, зашто? Искуснији одговарају: на спољашње препреке и сметње наилази

само онај који није сопствену вољу потчинио Божјој, јер је за Бога било каква препрека
незамислива. Истински несебично дело није моје, већ Божје. За такво дело не постоје
сметње. Једино моји лични планови, моје сопствене жеље - да учим, радим, одмарам се,
једем, да учиним добро свом ближњем, могу наићи на некакве "спољашње околности" које
ми се препречују, и тада се жалостим. Али за човека који је пронашао узани пут који води у
живот, то јест ка Богу, постоји само једна сметња, а то је његова сопствена, грешна воља.
Ако он жели нешто да учини, али му се не да да то оствари, како онда може да се жалости?
Јер он нема никакве своје намере (Јаковљ. 4:13-16).

Не заваравај се. Хришћанин је дужан да као што Он поживје и сам тако живи (1 Јн. 2:6),
као Онај који је рекао: "Не тражим вољу своју но Оца који ме је послао" (Јн. 5-30), као Онај
који се родио у слами, постио четрдесет дана, бдио у молитви у дугим ноћима, исцељивао
болесне и бесомучне, који није имао место где да склони главу Своју и који је на крају
допустио да Га пљују, туку и разапну на Крст.
Размисли колико си ти далеко од свега тога. Постављај себи стално изнова питање: јесам ли
пробдео у молитви једну једину ноћ? Јесам ли правилно постио макар један дан? Јесам ли
истерао једног злог духа из свог живота? Јесам ли без опирања дозволио да ме вређају и
ударају? Јесам ли заиста разапео тело? (Гал. 5:24). Нисам ли ишао за сопственом вољом?

Све ово имај стално на уму.

Јер, шта је самоодрицање? Онај који се заиста одриче себе не поставља питање: јесам ли
срећан? Или: хоћу ли бити задовољан? Сва питања те врсте отпадају од тебе ако се заиста
одрекнеш себе, јер при самоодрицању ти се у исто време одричеш и своје жеље за
земаљском срећом.

Ова тврдоглава жеља за личном срећом узрок је немиру и подељености која влада у твојој
души. Одрекни је се и делај против ње; остало ће ти се и без труда дати.

ГЛАВА ОСМА

О стражењу да се побеђено зло опет не појави

Када први пут однесеш победу над самим собом, можеш помислити: на добром сам путу! Но,
не сматрај да си достигао врлину, већ благодари Богу, јер је Он тај који ти је дао моћ; не
радуј се прекомерно, но брзо настави борбу. Иначе, побеђени грех може поново да заживи и
да те нападне и савлада одстрага. Упамти: Израиљци од Бога примише заповест: отјерајте
од себе све који живе у онојземљи (4.Мој. 33:52), да бисмо и ми на њиховом примеру учили.

Величина победе над собом је неважна. Можда се састоји само од тога да се уздржимо од
јутарнје кафе или цигарете, или од наизглед безначајне ствари, на пример да не погледамо
извесну особу или ствар, да не сусретнемо поглед извесног човека. Оно што се збива и види
споља није толико важно. Мала ствар може постати велика, а велика - мала. Али следећи
ступањ борбе је већ ту. Морамо увек бити спремни. Времена за одмор нема.

И опет: ћути! Нека нико не примети твој подвиг. Ти радиш за Невидљивога; стога нека и
труд твој буде невидљив. Почнеш ли да разбацујеш мрве унаоколо, одмах ће их покљуцати
птице од ђавола послате, објашњавају нам светитељи. Чувај се самозадовољности: она може
у једном једином залогају прогутати плод твојих многих трудова.

Зато нас Свети Оци саветују: шта год радио, расуђуј. Суочен са два зла, бирај оно мање. Ако
си сам, узми најмањи залогај, али ако те неко гледа, изабери средњи пут који најмање
привлачи пажњу. Буди што неприметнији и нека ти то буде свакидашње правило. Не причај
о себи, како си спавао, о чему си сањао и шта ти се догодило, не износи своје мишљење, а да
ниси за њега упитан, не говори о својим жељама и бригама. Сваки такав разговор само
потхрањује обузетост собом.

Не мењај свој посао, стан, и слично. Памти: не постоји место, нити заједница људи, нити
било која спољашња околност која ти не може послужити за борбу коју си изабрао да водиш.
Изузетак је једино посао који директно потхрањује грех.
Не тражи високе положаје и велике почасти: што нижи положај заузимаш, то си слободнији.
Буди задовољан стамбеним условима у којима живиш. Зауздавај своју спремност да истичеш
своје знање и искуство. Задржавај за себе опаске као што су: "то није тако, већ овако." Не
супротстављај се никоме и не улази у расправе: дозволи да други увек буде у праву. Никада
не уздижи своју вољу изнад воље свога ближњег. Ово ће те научити тешкој врлини
послушности, а са њоме, и смерности. А смерност је најважнија од свега.

Примај туђе опаске без роптања: буди благодаран када те ниподаштавају или не примећују.
Али немој сам стварати ситуације у којима ћеш се унизити, оне саме ничу у изобиљу у току
дана и имаћеш их колико ти је довољно. Када видимо човека који се стално клања и
привлачи пажњу својом понизношћу, можда и помишљамо у себи: какво смирење! Но,
истински смерног човека нико не примећује, за њега свет не зна (1 Јов.3:1), јер је за свет он
једна обична "нула."

Када Петар и Андреј, Јован и Јаков оставише своје мреже и кренуше за Њим (Мат. 4:20),
шта су рекли њихови сатрудници, који остадоше на обали? За њих, ово четворо браће су
нестали, отишли. Не оклевај, не бој се да и ти, као они, нестанеш од рода овога
прељуботворнг и грешног; јер чему се, заправо надаш: да ћеш задобити сав свет, или душу
своју (Мк 8:34-38)? Тешко вама кад стану сви људи добро говорити о вама (Лк. 6:26).

ГЛАВА ДЕВЕТА

О побеђивању света

Св. Василије Велики каже: човек се не може приближити познању истине док му је срце
узнемирено. Морамо, зато, избегавати све што нам узбуркује срце, изазива сметеност,
узбуђује нас, острашћује, или узнемирава. Морамо се што је могуће више ослободити од
сваке бриге и бављења сујетним стварима. Када служимо Господу, не смемо се бринути и
узнемиравати за много, већ вазда држати на уму да је само једно потребно (Лк. 10:41).

Да бисмо се окупали, потребно је прво да свучемо са себе одећу. Тако је и са срцем: оно се
мора ослободити од спољњег, световног омотача, да би Онај који омива срца имао к њему
слободан приступ. Благородни сунчеви зраци не могу допрети до коже уколико је прво не
разоткријемо и не скинемо одећу са себе. Тако је и са исцељујућом и животодавном силом
Духа.

Свуци, дакле, одећу. Ускраћуј себи све што доприноси уживању, удобности и забави, све што
уљуљкује и мази чула, али тако да нико око тебе то не примети. Који није са мном, против
мене је (Мат. 12:30), оно што се не изгради, руши се. Сљушти са себе своје свакодневене
потребе и навике друштвеног понашања. Учини то тихо, неупадљиво, са чврстом намером,
не исувише нагло, али темељито. Постепено одсеци што је могуће више уза које те везују за
спољни свет: позиве, концерте, личну својину, а нарочито све што је у свијету: похоту
тјелесну и похоту очију, и надменостживљења, јер све то није од Оца, него је од
свијета(1Јн. 2:16).

Шта је, дакле, свет? Не треба да замишљаш свет као нешто грешно, нити као нешто
опипљиво. Свет је, објашњава Св. Макарије Египатски, омотач сачињен од тамних
пламенова који окружују срце и одсецају га од Дрвета Живота. Свет је све оно што нас
заробљава задовољавањем наших чула, онај део нас који није познао Бога (Јн. 17:25).

Према томе, свету припадају наше жеље и пориви. Св. Исак Сирин их набраја овако:
склоност ка богатству, стицању и поседовању разних ствари; нагон за телесним уживањима;
тежња за почастима, која је корен завидљивости; жеља да се осваја и да се одлучује;
гордељивост због славе коју доноси власт; склоност ка дотеривању и допадању; потреба за
похвалама; брига за телесно благостање. Све то је свет, и све се те жеље на варљив начин
мешају и сједињују у нама како би нас заробиле тешким оковима.

Ако желиш да се ослободиш тих окова, посматрај себе у светлу наведених жеља и јасно ћеш
видети против чега све мораш да се бориш да би се приближио Богу. Јер, пријатељство
према свијету је непријатељство према Богу и који хоће свијету пријатељ да буде,
непријатељ Божји постаје (Јаковљ. 4:4). Широк поглед са врха планине се постиже само
ако се напусти узана долина и сва уживања и светске ствари везане за њу. Нико не може два
господара служити (Мат. 6:24), и немогуће је пребивати у исто време на врху планине и у
њеном подножју.

Да би себи олакшао пењање на тој узбрдици и да би лакше одбацио свој тешки терет, често
постављај себи оваква питања: идем ли ја на овај концерт, или у биоскоп, зарад добра
ближњега свога, или зарад мога уживања? Да ли на овој коктел-забави ја уистину разапињем
своју плот? Ако одем на ово туристичко путовање, или ако купим ту и ту ствар, јесам ли
тиме распродао своје имање и поделио сиромасима? Да ли изнуравам своје тијело и
савлађујем га (1 Кор.9:27) тиме што ћу се извалити на кауч да прочитам новине? Питања се
могу мењати и додавати нова већ према твојим навикама и њиховом односу према ономе
што нам налаже Свето Јеванђеље. У свако време имај на уму да онај који је вјеран у
најмањем и у многом је вјеран (Лк.16:10). Не бој се бола који прати ову борбу, он ти помаже
да се уздигнеш из уске долине у којој си живео угађајући чулима, чинећи вољу тела и
помисли (Еф.2:3).

Таква питања постављај самоме себи без милости, стално и без престанка. Али пази:
постављај их једино себи, а никада, чак ни у мислима, другоме. Чим такво питање усмериш
од себе, ближњему твоме, уместо ка себи, ти си себе ставио у положај судије, а самим тим си
одмах и себе осудио. Отео си сам себи оно што си трудом и уздржавањем задобио, начинио
си један корак напред, али десет уназад. Тада имаш разлога да плачеш над својом
тврдоглавошћу, над неуспехом да се поправиш, над својом гордошћу.

ГЛАВА ДЕСЕТА

О гресима других и о твојим сопственим

Сада када си постао свестан сопствене беде, своје недовољности и зла у себи, као Цариник
призиваш Господа (Лк.18:13): Господе, милостив буди мени грешноме. И додајеш: гле,
много сам гори и од цариника, јер не могу да одолим, а да са презиром не погледам на
фарисеја, гордим се у срцу и у себи говорим: "Хвала Ти што нисам као он!"
Ипак, по речима светитеља, сада када си спознао таму која ти обавија срце и слабост тела, у
теби слаби жеља да над ближњим својим изричеш суд. Из дубине сопственога мрака
спознајеш небеску светлост која у свему створеноме јасно сија: не можеш уочавати грехе код
других док су твоји сопствени греси толико велики. Јер тек приликом ревносног стремљења
ка савршенству ти си први пут у стању да спознаш своје несавршенство. И тек када спознаш
своје несавршенство, можеш да почнеш да се усавршаваш. Савршенство, дакле, произилази
из слабости.

Сада ти је дато оно што Св. Исак Сирин вели да је обећано онима који осуђују себе, а
непријатељ твој бежи брзином којом се ти приближујеш.

О каквом непријатељу овде говори свети Отац? Наравно, о истом оном који је једном давно
узео обличје змије и који од тада вазда у нама побуђује незадовољство, нестрпљивост,
непромишљеност, гнев, завист, страх, тескобу, многобрижје, мржњу, малодушност,
потиштеност, лењост, тугу, сумњу, а нарочито оне особине које нам загорчавају сам живот, а
чије се коренје налази у самољубљу и самосажаљењу.

Ко је тај који ће од другога захтевати послушност, ако схвата да сам нема послушности
према Господу? Има ли такав човек разлога да се смућује, да постане острашћен и
нестрпљив, ако се ствари не онако како би он желео? Такав човек је вежбањем научио себе
да ништа ни не жели, а ако неко нема жеља, онда се све, заправо, и одвија према његовим
жељама, објашњава нам Авва Доротеј. Његова се воља подудара са Божјом, и шта год буде
искао, даће му се (Мк. 11:24).

Да ли се уопште може завидети човеку који не уздиже себе, већ напротив, види своје стање и
налази да је сваки други човек далеко више достојан славе и почасти него што је он? Да ли
су страх, тескоба и многобрижје могући за онога који, као разбојник на Крсту зна да, шта год
му се догодило, он само прима по својим делима као што је заслужио (Лк.23:41)? Леност
напушта таквог човека, јер је он непрестано разобличава у себи. Потиштеност не налази
места у њему, јер како се може бацити на земљу оно што већ лежи на земљи? Мржња је у
таквог човека уперена искључиво према злу у сопственом животу које га спречава да види
Господа, он мрзи на сопствени живот (Лк.14:26). Али тада је сасвим јасно: такав човек је већ
испитао и видео како је благ Господ (Пс. 33:8); Господ је тај који га држи и подупире. Љубав
таквога човека стално расте у ширину, а са њоме расте и његова вера.

Такав човек је у миру сам са собом и, како каже Св. Исак Сирин, са њиме су у миру и небо и
земља. Он сакупља плодове смирења. Али, ово се догађа само на тесном путу на коме их је
мало оних који га налазе (Мат.7:14).

ГЛАВА ЈЕДАНАЕСТА

О унутрашњој борби као средству

Одбацивањем спољашњих окова, одбацујеш и унутрашње. Док се ослобађаш спољних брига,

твоје се срце ослобађа унутрашњег бола. Из овога је је јасно да је та тешка борба коју водиш
сам са собом само једно средство којим се долази до циља. Као таква, она није ни добра ни
лоша, а светитељи често ту борбу упоређују са леком који прописује лекар. Ма колико болно
било вођење те борбе, она и даље остаје само средство којим се задобија поновно
оздрављење.

Увек имај на уму да уздржавање није никаква врлина. Је ли врлина када човек сопственом
непажњом упадне у дубоку јаму у неком напуштеном руднику, па се прихвата мотике и
лопате, не би ли се избавио одатле? Није ли сасвим природно да користи у ту сврху оруђе
које му је дато од неког ко има више власти над њиме, да би се избавио од мрака и
загушљивог ваздуха? Када не би тако поступио, зар не би то била глупост?

Из овог примера можеш се научити мудрости. Оруђе је оно што нам је дато ради нашег
спасења: јеванђељске заповести и Свете Тајне, које су крштењем дароване сваком
Хришћанину. Уколико их не употребљаваш, не могу ти бити ни од какве користи. Али ако их
користиш како ваља, оне ће ти отворити пут ка слободи и светлости.

Кроз многе нам невоље валја ући у Царство Божје (Дап. 14:22). Морамо, као заточени
сужањ, да се одрекнемо многих прилика за одмор, сан и разоноду; као тај сужањ, и ми
морамо стражити и користити сваки тренутак док други спавају или се баве овосветским
ситницама. Не испуштајмо лопату и мотику из руку, а то су за нас, заправо, молитва, пост,
бдење и рад, да бисмо држали све што нам је Господ Исус Христос заповедио (Мат.28:20).
Ако је срцу мрска таква чврста дисциплина, морамо употребити сву снагу своје воље како
бисмо срце приморали да се повинује, уколико желимо да будемо слободни.

Какву награду сужањ сада добија? Добија ли он уопште икакву награду?

Његова награда је труд. Награда се састоји из љубави према слободи коју осећа, из наде и
вере захваљујући којима је и добио оруђе за рад. Заједно са тим трудом расту вера, нада и
љубав: што је човек марљивији и што мање штеди себе, награда је већа. Свестан је тога да је
само сужањ међу сужњима, и у сопственим очима не раздваја себе од својих другова:
грешник је међу грешницима на кугли земљиној. Но док они, препустивши сами себе
безнађу, спавају или се картају да им брже прође време, он ради. Пронашао је благо, али га је
сакрио у пољу (Мат.13:44); он у себи носи царство Божје: љубав, наду и веру да ће једнога
изаћи напоље, на свеж ваздух. Он за сада, наравно, истинску слободу види само у огледалу
(1Кор.13:12), но у надању своме он је већ слободан човек. Јер се надом спасосмо (Рим. 8:24).
А нада која се види није нада, додаје апостол да бисмо правилно разумели о чему се ради.
Када сужањ једном достигне слободу и види је лицем у лице, тада он више није сужањ међу
сужњима на земљи. Он се тада налази у свету слободе: слободе у којој је створен Адам и
која нам је враћена кроз Христа.

Као овај сужањ, ми смо већ слободни у свом надању, али пуноћа спасења се не налази у
нашем земаљском животу, већ изван њега. Тек тамо ћемо моћи да кажемо: спашен сам. Јер је
испуњење заповести: будите савршени као што је савршен Отац ваш небески (Мат.5:48)
људима немогуће овде на земљи. Зашто нам је, онда, дата та заповест? Светитељи нам
одговарају: зато да бисмо започели свој рад у садашњем тренутку, али вазда са погледом
упртим у вечност.
Циљ слободе човека није у њему самоме, нити у другом човеку, већ у Богу, учи нас владика
Теофан.

Јер вапај слободе гласи: покајте се! А позив који нам је дат, јесте: ходите к мени сви који
сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити (Мат. 11.28). Уморни - од каквог рада? Рада
на свом привременом благостању? Натоварени - чиме? Земаљским бригама и старањем? Ни
најмање, одговарају нам светитељи, јер ево шта Господ даље говори: узмите јарам мој на
себе и научите се од мене, јер Ја никада нисам размишљао о свом привременом благостању
и никада нисам био натоварен бригама светским док сам на землји ходио...

Какву плату добијају сви који се труде око свог спасења и који су натоварени бременом
отпора који им због њиховог труда пружа свет, како у њима самима, тако и споља? Какву ће
плату примити они који Христов јарам узму на себе и живе онако како је Он живео, који не
уче од људи, ни од анђела, ни из књига, већ од самога Господа, од Његовог живота, Његове
светлости и деловања дубоко у њима, они који, као и Он, могу за себе да кажу: кротак сам и
смирен у срцу, немам високо мишљење ни о себи, нити о ономе што говорим и радим? Они
ће наћи мир душама својим. Сам Господ ће их одморити. Биће им дата слобода од искушења,
брига, понижења, пакости, страха, немира, и свега осталог што узнемирава срце човеково.

Ово објашњење које нам је дао Св. Јован Лествичник шири се од Хришћанина до
Хришћанина. Искуство нам увек изнова открива да је јарам Христов благ и бреме Његово
лако онима који Њега љубе.

Но, само онај који претрпи до краја, тај ће се спасти (Мат.10:22), а не онај који на том путу
одустане или га савлада леност. Ово обећање се не односи на таквог човека.

Зато не смемо посустајати. Морамо бити чврсти, непоколебљиви, напредовати непрестано у

делу Господњем, знајући да труд наш није узалуд у Господу(1Кор.15:58). Када једном
почнемо, не смемо престајати да чинимо дела достојна кајања. Одмарати се од тога исто је
што и одустати.

ГЛАВА ДВАНАЕСТА

О послушности

Послушност је још једно неопходно оруђе у борби против наше себичне воље. Послушношћу
одсецамо телесне удове како бисмо лакше могли радити помоћу духовних, каже Св. Јован
Лествичник. И опет, послушност представља смрт воље, но из ње тада израста смерност.

Имај на уму да си својом слободном вољом себе предао у ропство, и нека те крст који носиш
око врата подсећа на то: путем ропства ти ходиш према истинској слободи. Има ли роб своју
вољу? Нема: он се мора научити послушности.

Можда ћеш запитати: послушност - према коме? Светитељи одговарају: слушајте

старјешине своје и повинујте им се (Јевр.13:17). Ко су моје старешине, питаш се? Где да их
потражим, данас, када је тако тешко наићи на правог путеводитеља? А Свети Оци нам
одговарају: Света Црква је и ово предвидела. Зато нам је Она, још од времена апостола,
подарила учитеља који превазилази све друге учитеље и који нас може дотаћи на сваком
месту, где год се ми налазили и у којим год условима живели. Живели ми у селу или у граду,
у браку или девствено, у сиромаштву или изобиљу, тај је учитељ увек са нама, а ми увек
имамо прилику да покажемо своју послушност према њему. Желиш ли да знаш ко је он? Име
му је пост.

Богу наш пост није потребан. Нису Му потребне чак ни наше молитве. Не може се
размишљати о Савршеноме као о некоме коме било шта може недостајати, а што бисмо ми,
створења Његова, могла да Му пружимо. Нити је Њему потребно било шта наше, но ипак,
како вели Св. Јован Златоусти, ради нашег спасења Он нам допушта да Му приносимо жртве.

Највећа жртва коју можемо принети Господу, то смо ми сами. То не можемо учинити ако се
претходно не одрекнемо сопствене воље. То се постиже послушношћу, а послушност се
стиче вежбањем. Најбољи начин вежбања је онај који нам је дала наша Света Црква,
прописавши нам посне дане и вишедневне постове.

Поред поста, има и других прилика када можемо да се вежбамо у послушности. Сусрећемо се
са њима свакодневно, на сваком кораку, потребно је само да их препознамо. Гле, супруга ти
говори да понесеш капут, учини јој по вољи, послушај је. Колега са посла те моли да идеш
кући његовим путем; пођи, вежбај се послушности. Мало дете тражи од тебе пажњу и
друштво; колико можеш, удовољи његовим жељама, и то је послушност. Ни искушеник у
манастиру нема толико прилике да испољи послушност колико ти имаш у сопственом дому,
на послу, у односима са ближњима.

Послушност руши многе препреке. Док ти се срце вежба у непружању отпора, постижеш
слободу и мир. Испољиш ли послушност, бодљикаво жбуње се савија пред тобом. Тада
љубав добија отворен простор у коме може да се креће. Послушношћу сламаш свој понос,
своју жељу за опирањем, своју овосветску мудрост, своју тврдоглавост, све оно што те држи
заробљеним у тврдој чаури. Докле год пребиваш у тој чаури, ти не можеш срести Бога
љубави и слободе.

Зато дакле, научи да се радујеш када ти се укаже прилика да покажеш послушност.

Непотребно је да такву прилику тражиш, јер на тај начин можеш лако пасти у извештачену
понизност која те може одвести у прелесно задовољство сопственом праведношћу. Можеш
бити сиуран да ће ти бити дато онолико прилика за послушност колико ти је потребно, и то
таквих које су за тебе најбоље. Но, приметиш ли да си пропустио једну такву прилику, осуђуј
себе; понео си се као морнар који није искористио добар ветар да би стигао у своју луку.

Ветар не брине да ли га је морнар искористио или не, али за морнара, тај ветар је неопходан
како би стигао у своју луку. Тако треба да размишљаш о послушности, као и о свим другим
средствима која су ти од Свете Тројице дата.

ГЛАВА ТРИНАЕСТА

О напредовању у дубину
Све ово што споља почиње да на нама бива уочљиво води нас ка унутрашњим покретима
који се догађају дубоко у нама, као када љуштимо лук и скидамо слојеве један за другим, па
на крају доспемо до саме средине лука, до срца из којега се према светлости дана пробија
нови изданак.. Тамо, у најдубље смештеној одаји твога бића, угледаћеш небеску одају; према
Св. Исаку Сирину, те две одаје су једна.

Сада, када се трудиш да сиђеш у најдубљи део себе, постаћеш свестан, осим свог правог
лица, онога што Св. Исихије Јерусалимски назива мрачним лицима "мислених црнаца",
онога што Св. Макарије Египатски упоређује са змијом која се тамо угнездила и својим
уједом ранила онај најважнији за живот део твоје душе. Ако си успео да усмртиш ту змију,
каже он, можеш се хвалити чистотом својом пред Богом; али ако ниси, смерно се, као
грешник који потребује милост, поклони, и помоли Богу за све оно што се у теби дубоко
крије.

Како онда ми који никада нисмо упознали сопствено срце, уопште и да започнемо овај рад?
Стојимо напољу; но покуцајмо, као што Господ заповеда, постом и молитвом: куцајте и
отвориће вам се (Мат. 7:7). Куцати значи делати, а ако стојимо чврсто у речи Господњој, у
сиромаштву, у смерности, у свему што нам налаже Јеванђеље, ако обдан и обноћ лупамо на
духовна врата Бога нашег, добићемо оно што тражимо. Ко хоће, може да избегне из мрака и
заточеништва и изиђе на слободу кроз ова врата. Тада има пред собом пут који води ка
духовној слободи, могућност да достигне до самога Христа, Цара Небескога, поручује Св.
Макарије.

ГЛАВА ЧЕТРНАЕСТА

О смирености и стражењу

Онај ко се подвизава унутрашњом борбом, у сваком тренутку треба да поседује четири

ствари: смиреност, крајњу пажњу, супротстављање (помислима) и молитву. Ради се о

савлађивању, с Божјом помоћу, "мислених црнаца", о избацивању истих кроз капију срца и
сламању оних који би да разбијудјецу твоју о камен(Пс.137:9).

Смиреност је неопходна, јер горд човек заувек остаје изопштен из заједнице са Богом.
Пажња је потребна како би се одмах запазио непријатељ, као и да би се срце чувало од
порока. Воља за супротстављањем се мора успоставити истог тренутка када се препозна
лукави непријатељ. А пошто без мене не можете чинити ништа (Јн.15:5), поље на коме се
ова борба одвија јесте молитва.

Ево малог примера који ти може помоћи да све ово разумеш:

Пажња ти омогућава да откријеш непријатеља који се прикрада вратима твога срца. То може
бити, на пример, искушење да о своме ближњем помислиш нешто ружно. Воља за
супротстављањем се истог трена буди у теби и ти одбацујеш злу помисао, али већ следећег
тренутка искушење ти се враћа у облику самозадовољне мисли: баш сам то добро урадио! И
оно што је изгледало као твоја победа постаје срамни пораз. Недостајала ти је, дакле,
смиреност.

Но, ако предаш борбу Господу твоме, тежња ка самоуздизању ће те напустити и постаћеш
слободан. Исто тако, ускоро ћеш увидети да нема моћнијег оружја од Имена Господњег.

Овај пример ти показује да се ова борба мора водити без предаха. Зле мисли надиру као
бујица и морају се што пре зауздати. Све су то огњене стријеле нечастивога о којима говори
апостол (Ефес. 6:16), које непрестано лете ка теби.. Зато једнако непрестан мора бити и наш
вапај Господу. Наша борба није борбапротив крви и тијела, него против поглаварстава, и
власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју (Ефес. 6:12).

Напад помисли представља почетак греха, уче нас светитељи. За нападом следи разговор,
или присаједињење, када се дубље упуштамо у оно из чега се искушење састоји. Трећи корак
је слагање, а четврти - почињени грех. Ове четири етапе могу да се догоде једна за другом
великом брзином, али исто тако могу да се одвијају споро, тако да се међу њима може
уочити граница. Напад (помисао) куца на врата као путујући трговац. Ако га пустимо у кућу,
он започиње своју причу о роби коју продаје, и тешко га је отарасити се, чак и ако увидимо
да му роба није квалитетна. Тада следи наш пристанак на његову понуду, и на крају долази
до куповине, често и против наше воље. Дозволили смо да нас заведе оно што је послато од
нечастивога.

О нападима, пророк Давид каже: јутром затирем све безбожнике по земљи (Пс.100:8), јер
не живи у дому мојем који ради лукаво (100:7). А о пристајању на саблазан, Мојсије вели:
немој хватати вјере с њима ни с боговима њиховијем (2Мој.23:32). И први стих првог
Псалма говори о истој ствари: Благо човјеку који не иде на вијеће безбожничко.... Стога је од
највеће важности са непријатељима разговарати на вратима (Псалам 126:5).

Но када се на вратима налази огромна руља и када знамо да се сам сатана претвара у
анђела свјетлости (2 Кор. 11:14), свети Оци нас саветују да чувамо своје срце у чистоти од
свих порива, осећања и маштања било какве врсте. Човек сам не може разликовати зле од
добрих порива, то може само Бог. Зато ми са пуним поверењем тај посао препуштамо Њему,
знајући да ако Господ неће чувати града, узалуд не спава стражар (Пс. 126:1).

Ипак, на теби је да се чуваш да не буде какво неваљалство у срцу твоме (5 Мој.15:9) и да

пазиш да ти срце не постане тржница на којој се све и свашта окупља у непрестаном метежу,
све док потпуно не изгубиш контролу над оним што се догађа. На таквом месту лопови и
разбојници држе главну реч, а никада анђео мира који ти је потребан. Мир, а са њиме и сам
Господ мира, бежи са таквог места.

Зато нам Он говори преко Свог апостола: очистите руке, грјешници, поправите срца ваша,
дводушни (Јаковљ. 4:8); а и Сам нас учи: пазите, бдите и молите се(Мк. 13.33). Јер ако Он
дође и нађе да су срца наша нечиста и омамљена тешким сном, рећи ће нам: не познајем вас
(Мат. 25.12). Час је увек ту, ако не овог тренутка, онда следећег, ако не следећег, онда овог.
Јер као и

Царство Божје, и судњи час се налази увек присутан у нашим срцима.Стога, ако стражар не
бди, неће ни Господ бдети, а ако Господ неће чувати града, узалуд не спава стражар.
Стражимо, дакле, на вратима срца, не престајући никада да дозивамо Господа у помоћ.

Никада не усмеравај свој поглед ка непријатељу. Никада не ступај у разговор са оним коме
се никако не можеш супротставити. Захваљујући хиљадама година старом искуству,
непријатељ познаје све замке којима те може онеспособити у тренутку. Стој на сред ливаде
твога срца и држи свој поглед уперен ка висинама, тада је срце заштићено са свију страна у
исто време. Тада сам Господ шаље анђеле Своје да чувају срце истовремено с десна и с лева,
спреда и одстрага.

Ово значи: ако те спопадне искушење, не смеш га посматрати као нешто о чему треба
размишљати, премишљати и одмеравати разлоге за и против. Ако тако будеш чинио, прљаш
срце и губиш време, а то је већ победа за непријатеља. Уместо тога, без најмањег оклевања,
окрени се Господу и реци: Господе, смилуј се мени грешном. Што брже скренеш своје
мисли од искушења, то брже стиже помоћ.

Никада не буди сигуран у себе. Никада не доноси одлуке, помишљајући на овај или сличан
начин: "могу ја то, биће све у реду." Немој никада имати поверења у сопствену моћ и снагу
да се одупреш било малим, било великим искушењима. Напротив, овако размишљај:
"сигурно ћу пасти, чим ме искушење нападне." Самоувереност је опасан савезник. Што мање
снаге приписујеш себи, то чвршће стојиш. Признај своју слабост, своју потпуну немоћ да се
одупреш и најситнијем мамцу ђавољем. Тада ћеш, на своје запрепашћење, открити да он
нема никакву власт над тобом. Јер ако си прихватио Господа за прибежиште, зло те неће
задесити (Пс. 90). Једино зло које Хришћанина може задесити је грех.

Ако осетиш грижу савести што си касније ипак пао, ако си пун самопрегора, жалостиш се и
обећаваш себи да то "никад више нећеш учинити", то је сигуран знак да си на погрешном
путу: рањено ти је самопоуздање.

Онај који се не узда у себе са благодарним чуђенјем ће се запитати како то да није још ниже
пао, захвалјује Богу што му је послао помоћ на време, јер би иначе и далје лежао на землји.
Такав човек се брзо подиже и започинје молитву трикратним Слава Теби Боже.

Када се спотакне, размажено дете наставља да дуго лежи на земљи и јадикује. Оно захтева
пажњу, саосећање и тражи да га сви мазе као накнаду за бол. Када паднеш, ма колико те
болело, не показуј то и не јадикуј, као неваљало дете. Устани и поново се прихвати борбе.
Онај који се бори бива и рањен. Само анђели никада не падају.

Но, моли се Богу да ти опрости и да ти не допусти да поново будеш непажљив.

Немој следити пример Адамов и приписивати кривицу жени, ђаволу нити било којој
прилици споља. Разлог твоме паду лежи у теби: када је Господар дома био одсутан, пустио
си лопове и разбојнике да уђу у кућу и да је опустоше како им је воља. Моли Бога да се то не
догоди поново.

Једом су питали неког монаха: шта радите тамо у манастиру? Монах је одговорио: падамо и
дижемо се, падамо и дижемо се и опет падамо и опет се дижемо.

Јер не прође ни неколико минута живота, а да човек барем једном не падне. Моли се, зато,
Богу да се смилује на све нас.

Моли се за опроштај и за благодат Божју, моли се за милост као што се моли злочинац
осуђен на смрт и памти да смо једино благодаћу спасени (Ефес. 2:5). У слободи и благодати
ти немаш никаквог удела. Размишљај о себи као о одбеглом робу који клечи пред својим
господаром и моли да буде помилован. Нека таква буде твоја молитва, ако хоћеш да
послушаш Св. Исака Сирина и да у себи збациш бреме греха, да би пронашао стазу која води
узбрдо и која ти омогућава пењање ка висинама.

ГЛАВА ПЕТНАЕСТА

О молитви

Из свега овога следи да је молитва твоје прво и неупоредиво најважније средство борбе.
Научи се молитви и победићеш сва поглаварства зла која те икада могу напасти.

Молитва је једно, а вера друго крило којима летимо према небесима. Са једним само крилом
не може се летети: молитва без вере беспредметна је, исто као и вера без молитве. Ако ти је
вера слаба, корисно ти је да вапијеш: Господе, дометни ми вере! Таква молитва ретко остаје
неуслишена. Семе горушичино, учи нас Господ, узраста у велико дрво.

Човек који жели сунце и свеж ваздух отвара прозор. Сами себе бисмо лагали када бисмо
седели иза навучених завеса и застора и говорили: нема светлости, нема ни дашка ваздуха!
Нека ти овај пример јасно покаже какво је делање молитве. Божја сила, или благодат, увек је
и на сваком месту доступна свакоме, али нико неће добити благодат, а да је пре тога не
пожели и да се према тој жељи не понаша.

Молитва је делање,рад; молити се значи бити делотворан. Свака делотворност захтева

вежбање. Страни језик се учи кроз говор, молитва се учи молитвом.

Без молитве се не можеш надати да ћеш наћи оно што тражиш. Молитва је почетак и основ
Боготражења. Прва искра светлости пали се молитвом; молитва ти открива први наговештај
онога што тражиш и буди и одржава у теби жељу да у том тражењу устрајеш.

По речима св. Јована Лествичника, молитва је темељ на коме почива свет, а један други
светитељ је рекао да је васељена слична посуди на којој стоји Црква Христова, а Цркву држи
молитва. Молитва је општење и налажење човека са Богом. Она је мост којим телесни човек,
са свим искушењима, иде ка духовноме човеку, који има слободу. Она је зид одбране против
туге, оружје којим се побеђује сумња, она уништава сваку невољу и зауздава гнев. Молитва је
храна души и светлост уму, у садашњем тренутку она носи радост будућега века. Онај који се
истински моли не ишчекује Страшни Суд, већ сама молитва за њега представља, сада и у
овоме тренутку, пресуду, суд и престо Судијин.
Молитва и стражење су једно исто, јер се на вратима срца стоји са молитвом. Будно око
сместа примећује и најманји покрет у видном пољу - исто је и са срцем које је утврђено у
молитви.

Ово можеш видети и на примеру паука. Паук седи на средини своје мреже и чим осети и
најтананији њен дрхтај који је изазвала сићушна мува, он се устремљује на њу и убија је.
Тако и молитва: она стражи у дубини твога срца и чим осети мали трептај, зна да је
непријатељ ту и уништава га.

Напустити молитву исто је што и напустити стражу. Капија је тада отворене за све
непријатељске хорде које пустоше и пљачкају све благо које смо сакупили. Пљачкашу није
потребно много времена за овакво пустошење: гнев, на пример, може у једном једином
тренутку да однесе сав твој труд.

ГЛАВА ШЕСНАЕСТА

О молитви

Из претходног поглавља видимо да под молитвом свети Оци нису подразумевали повремену
молитву, јутарње и вечерње правило, нити благодарења пре и после јела, за њих је молитва
имала значење непрестане молитве, живота испуњеног молитвом. Молите се без престанка
(1 Сол.5:17) је заповест коју требамо да схватимо сасвим дословно.

Када се овако посматра, молитва је наука над наукама и уметност над уметностима.
Уметник ради са иловачом, бојама, речима или музичким тоновима и према својој
способности даје материјалу с којим ради облик, пуноћу и лепоту. За онога који се моли
материјал је жива природа човечја. Молитвом је он обликује, даје јој пуноћу и лепоту, прво у
самоме себи, а затим и у другима.

Научник изучава створени свет и природне појаве, а молитвеник корача ка Створитељу

целокупне твари. Љубав његову не подстиче топлина, већ благородни извор топлине; не
животне функције, већ источник живота, не његово сопствено "ја", већ извор свести тога
"ја", Творац тога "ја."

Уметник и научник морају да уложе много рада и труда пре но што достигну зрелост у свом
раду и никада не достижу онај степен умећа коме стреме. Када би само чекали на Божанско
надахнуће сваки пут када би се латили свог рада, никада не би научили ни основне ставке
свога посла. Виолиниста, на пример, мора марљиво да вежба како би продро у тајне свог
тананог инструмента. А колико је тек тананије људско срце од било ког инструмента!

Приближите се Богу и он ће се приближити вама (Јаковљ. 4:8). На нама је да почнемо.

Учинимо ли један корак ка Господу, Он ће учинити десет према нама, Он који је угледао
Блудног Сина док је овај још био подалеко, сажалио се на њега, потрчао му у сусрет, загрлио
га и пољубио (Лк.15:20).

Ако имало желиш да се Богу приближиш, мораш једном сам начинити тај први, климави
корак. Не очајавај због свог неспретног почетка; не попуштај пред осећањем стида и
несигурности, немој устукнути пред ругалачким смехом непријатеља који ће покушавати да
те убеди да је твоје понашање смешно и да је све то плод нечије маште, те стога
беспредметно. Знај да непријатељ ни од чега толико не страхује, као од молитве.

Жеља за читањем код малог детета се развија оном брзином којом дете учи да чита; што
више говоримо страни језик, то га боље познајемо и више волимо. Уживање у неком послу
расте са степеном стручности. Стручност се постиже вежбом. Вежба постаје пријатнија што
смо стручнији у том послу.

Немој мислити да је са молитвом другачије. Немој чекати на некакво Божанско надахнуће у

молитви. Човек је створен за да би се молио у истој мери у којој је створен да би говорио и
мислио, но баш је за молитву нарочито створен: јер га је Господ Бог поставио у врту
Едемском, да га ради и да га чува (1 Мојс.2:15). А где ћеш другде наћи Едемски врт, до у
своме срцу?

Као Адам, и ти треба да плачеш за Едемским вртом из којег си протеран због своје
неуздржљивости. Обучен си у смоквино лишће и хаљине од коже (1 Мојс.3:21), то јест у
пропадљиво тело које се мучи. Између тебе и узаног пута који води до Дрвета Живота налазе
се мрачни пламенови жеља за земаљским благом; само ономе који савлада ове жеље биће
дато да једе од дрвета живота које је у рају (Откр.2:7).

Како је тешко задобити такву победу! Адам је прекршио само једну од Божјих заповести, а
ти сваког дана и свакога часа кршиш сваку постојећу заповест, каже св. Андреј Критски. Из
тебе се, као из окорелог, непоправљивог злочинца, молитва мора непрестано уздизати како
би могла да достигне висине.

Окорели злочинац често и није свестан своје кривице; он се са њом сродио. Тако је и нама.
Не дозволи да те уплаши отврдлост твога сопственог срца. Молитва је та која ће га
постепено омекшати.

ГЛАВА СЕДАМНАЕСТА

О молитви

Човек који одлучи да започне редовне јутарње гимнастичке вежбе обично тако чини, не због
тога што већ има физичку кондицију какву жели, већ да би је стекао, јер је нема. Тек када
нешто стекнемо, могуће нам је да се старамо да то и одржимо, а дотле се наше старање
састоји из тога да то нешто задобијемо.

Стога, започни своје вежбе и не очекуј од себе ништа. Ако имаш ту срећу да спаваш сам у
соби, моћи ћеш сасвим дословно и без тешкоћа да пратиш упутства наведена у Православном
молитвенику:

"Пренувши се из сна и прибравши, устани без лености и пре сваког дугог дела, стани са
трепетом пред Свевидећег Цара и, закрштавајући се, реци:
У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

Затим постој мало ћутећи, док се не утишају сва твоја чула и мисли твоје не оставе све
земно. Затим, начини три поклона, и са духовном пажњом почни да се молиш овако:

Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога."

Затим, настави да изговараш молитве по реду, прво молитву Светоме Духу, затим поклоњење
Светој Тројици, па молитву Господњу "Оче Наш." То су молитве које предстоје читавом
јутарњем правилу. Боље је са пажњом и у миру прочитати само неколико јутарњих
молитава, него нестрпљиво и у журби прочитати цело правило. На овим молитвама почива
саборно искуство Цркве, кроз њих улазиш у молитвену заједницу са осталим верујућим
људима, Хришћанима. Ниси сам: ћелија си у телу Цркве, телу Христовом. Кроз те молитве
научићеш се трпљењу које је неопходно не само за тело, већ и за срце и за ум, тим
молитвама се гради вера.

Исправна и савршена молитва је она у којој и наша мисао и наше осећање усвајају речи
молитве; стога је приликом молитве неопходна крајња пажња. Не допусти мислима својим
да лутају, опет и опет их зауздавај, увек се врати на оно место на коме ти је молитвена
пажња попустила. На исти начин можеш читати и Псалтир, поготову ако немаш молитвеник.
На тај начин се учиш стрпљењу и пажњи.

Човек који стоји поред отвореног прозора чује све звуке који допиру са улице, и немогуће му
је да их одстрани. Ипак, он може да гласовима са улице поклони своју пажњу, а може и да их
уопште не примећује. И човека који се моли стално опседа читава бујица неприкладних
мисли, осећања и утисака. Прекинути овај прилив упорних мисли исто је толико немогуће
као прекинути продор свежег ваздуха у отворену просторију. Ипак, до нас је да ли ћемо
обратити пажњу на те помисли или не. Светитељи кажу да се и то учи вежбањем.

Када се молиш, ти сам мораш тиховати. Не смеш искати од Бога задовољење својих
земаљских жеља, већ говорити: "Да буде воља Твоја." Не приличи да Бога користиш као
"посилног." Ти сам ћути, нека молитва говори..

Молитва, каже св. Василије Велики, мора имати четири елемента: поклоњење Богу,
благодарење, исповедање грехова и прозбу за спасење.

Приликом молитве немој се старати о неким својим личним стварима, нити се молити за
тако што, већ ишти најприје Царство Божје, и правду Нјегову, и ово ће ти се све додати
(Мат. 6:33).

Онај који не може да потчини своју вољу, а самим тим ни своју молитву и да учини да се ова
подудара са вољом Божјом, наићиће на многе препреке у свом труду и стално ће упадати у
непријатељску заседу. Обузимаће га незадовољство, гнев или нерасположење, биваће
збуњен, нестрпљив, или забринут, а у таквом стању нико не може да пребива у молитви.

Молитва која се приноси Богу док човек има било каквог разлога да осуђује свога ближњега,
нечиста је молитва. Постоји само једна особа коју онај који се моли сме и мора да осуђује, а
то је он сам. Без самоосуђивања, твоја је молитва безвредна, исто као и кад у срцу своме
осуђујеш некога. Можда се питаш: како се ово постиже? Одговор је: молитвом.

Нека те не плаши суша која у теби влада. Животодавни дажд долази с Неба, а не са испуцале
земље твоје која рађа само трње и коров (1 Мојс.3:18). Немој чекати на неко "станје"
екстазе, усхићења, или било каквог душевног заноса обремењеног твојим земаљским
жељама. Трпите и тугујте и плачите (Јаковљ.4:9). Имај на уму своју смртност и вапи
Господу за милост. Остало зависи од Њега.

ГЛАВА ОСАМНАЕСТА

О молитви

Молитва се не завршава јутарњим правилом. Она треба да траје целог дана, без обзира на
тешкоће које тога дана наиђу. Владика Теофан саветује почетнике да изаберу један кратак
молитвени стих из Псалтира, на пример: Господе, похитај да ми помогнеш; Боже, саздај у
мени чисто срце; Благословен јеси, Боже,или било који други. Псалтир нуди велики избор
таквих, мање или више кратких молитви. Касније, како дан пролази, можеш држати ову
молитву у уму и понавлјати је што је могуће чешће, у себи, шапатом, или најболје наглас, кад
си сам и нико те не чује. У аутобусу, у лифту, на послу, за време јела, стално, чим ти се
укаже прилика, понављај молитву и сву своју пажњу усредсреди на садржај њених речи.
Тиме ти читав дан бива испуњен све до читања вечерњег правила из молитвеника у неком
тренутку мира пред одлазак на спавање.

Оваква молитва погодна је и за оне који немају прилику за самоћу која је потребна за
вршење јутарњег и вечерњег правила, јер се она може изговарати на било ком месту и било
кад. У таквим случајевима је унутрашња усамљеност замена за спољашњу која недостаје.

Важно је често понављање: честим замасима крила, птица може да се вине у облаке; пливач
мора понављати исте покрете руку безброј пута да би допливао до обале. Ако птица
престане да лети, мора се задовољити да живи у магли, а испод пливача у мору вреба мрачна
и опасна дубина.

Моли се овако из сата у сат, из дана у дан, не посустај. Моли се једноставно, без заноса, без
роптања и без икаквих питања: не брини се о сутрашњем дану (Мат. 6:34). За све ћеш добити
одговор када за то дође време.

Аврам је послушао Господа и кренуо у непознату земљу и није у знатижељи упитао: "каква
је то земља, Господе, коју ћеш ми Ти показати?" Једноставно је пошао тамо: тада пође
Аврам, као што му каза Господ (1 Мојс. 12:4). И ти тако учини. Аврам је са собом понео све
благо које беше стекао, тако уради и ти. Све што имаш, цело своје биће понеси са собом на
своје путешествије; за собом не остављај ништа што би могло да веже твоју наклоност за
земљу коју управо напушташ, земљу многобожачку.

Ноју је било потребна стотина година да сагради ковчег; стабло по стабло, балван по балван
довлачио је на место градње. Тако и ти чини: из дана у дан, стрпљиво и у тишини слажи
балван на балван на своју грађевину, и не распитуј се много за своје окружење. Памти да је
Ноје био једини човјек својега вијека који по вољи Божјој свагда живљаше (1 Мојс. 6:9), а
то значи, молитвено. Замисли само гужву, мрак, смрад у коме је морао да живи док није
могао да изиђе на свеж ваздух и да Господу сагради жртвеник. Свеж ваздух и жртвеник наћи
ћеш у себи самоме, објашњава Св. Јован Златоусти, али само када сопственом вољом прођеш
узаном стазом којом је и Ноје прошао.

Овако чини све што ти Бог заповеда да чиниш (1 Мој. 6:22), и гради сваком молитвом и
прозбом (Ефес. 6:18) мост који те одводи од твога телесног "ја" и од твојих на све стране
расејаних овоземаљских старања, ка пуноћи Духа. Са доласком Јединога у твоје срце,
ишчезава свако множество, каже Василије Велики. Дани твоји постају цели, чувани руком
Онога Који цео свет држи у десници Својој.

ГЛАВА ДЕВЕТНАЕСТА

О телесним и умним радњама које прате молитву

Важно је, када се молиш на описани начин, да не дајеш слободу сопственом телу. Молитва у
којој се тело не мучи, а срце не плаче, налик је неуобличеном плоду, вели Св. Исак Сирин;
таква молитва нема душу. Она у себи носи семе самодовољности и гордости, која прелешћује
срце да поверује како се оно налази, не само међу позванима, већ и међу оно мало изабраних
(Мат. 22:14).

Чувај се такве молитве, она је корен многих грехова. Јер ако ти је срце везано за свет, и
благо твоје остаће тек само светско благо, чак и ако ти будеш убеђен да си својим телесним
рукама загрлио само небо. Твоја радост у том случају постаје нечиста, изражена
неуздржањем и нагоном да много причаш и поучаваш друге, да приводиш људе вери без
благослова Цркве. Тумачиш Јеванђеље следећи свој плотски разум, не подносиш да те било
ко у томе исправља, упадаш у ватрене препирке у којима браниш свој став, а све због тога
што си пропустио да кротиш своје тело и тиме смирујеш срце.

Истинска радост је тиха и непрекидна, па нам и Апостол поручује: радујте се свагда (1 Сол.
5:16). Она исходи из срца које плаче због окретања свог и целог света од истините
Светлости; истинска радост постоји једино у болу срца. Речено је: блажени који плачу (Мат.
5:4) и блажени који плачете сада, свим својим телесним бићем, јер ћете се насмијати
духовним (Лк. 6:21).

Истинска радост је радост утехе, радост која се изнедрује из познања сопствене слабости и
милости Божје, радост којој није потребан смех зуба да би се исказала.

И о овоме размишљај: и човек који је везан за ствари земаљске се радује, али се исто тако и
жалости и узнемирава око њих: ум таквог човека је подложан сталним непрекидним
променама. А радост Господара твога (Мат. 25:21) је довека, јер је Бог непроменљив.

Стога, када постом и подвижничким животом обуздаваш плот своју, у исто време обуздавај и
свој језик. Причљивост (многоглагољивост) је велики непријатељ молитве. Бујица речи
стоји на путу речима молитве. Због тога ћемо за сваку празну ријеч коју будемо изрекли
дати одговор у дан Суда. (Мат. 12:36). Када желимо да нам је соба чиста, у њу не уносимо
прашину са улице; стога и ти срце своје држи у чистоти од оговарања и сваког
празнословљења о догађајима дана који је минуо.

Језик је ватра, а помисли само како малена ватра велике ствари запали (Јаковљ. 3:5-6). Ако
пламену одузмемо кисеоник, угасиће се; ако својим страстима не даш да дишу, оне ће се
постепено угушити. Ако се у теби разгори гнев, ћути и нека се то на твојој спољашњости не
примети. Исповест твоју може чути само Господ. Тако, већ на самом почетку, гасиш
упаљену бакљу. Ако те саблажњавају греси других, покри их, као Сим и Јафет наготу свога
оца, хаљином ћутања (1 Мој.9:23), тиме ћеш умртвити своју жељу да судиш пре него што се
разбукти гнев у теби. Као што чаша држи воду, тако се и ћутање може испунити молитвеном
пажњом.

Но, није језик једино што мора обуздавати човек који се вежба у стражењу. Такав мора
чувати себе (Гал. 6:1) у свакој ствари, и његова се пажња мора протезати све до највећих
дубина нјеговог бића. Дубоко у теби налазе се небројени магацини у којима се комешају
сећања, мисли и маштања која мораш обуздати. Немој узбуркивати сећања, да ти блато у
којима она леже не би прекрило молитву; немој се ваљати у прљавштини својих старих
грехова. Не буди као псето које се враћа на своју бљувотину (Прич. 25:11). Не допуштај уму
своме да се задржава на личним стварима које би у теби могле да изазову нечисту жељу или
да ти пробуде машту. Ђаволов омиљени терен за борбу је управо машта, јер кроз машту нас
он увлачи у разговор и општење са нјим, убеђује нас на пристанак и покреће на делање. У
том свету мисли он сеје сваку сумњу и бригу, покушава да те зароби логичким поступком
мисли и доказима, неплодоносним питањима и одговорима које сам себи дајеш. Све то
одбијај речима Псалмопојца: идите од мене, безаконици! (Пс. 119:115).

ГЛАВА ДВАДЕСЕТА

О посту

У твом стражењу помоћи ће ти пост који није ни изнад, ни испод твојих могућности. О
Божанским стварима се не размишља са пуним стомаком, кажу подвижници. Чак и
најједноставније тајне Свете Тројице скривене су од оних који су добро ухрањени. Сам
Христос нам је дао пример својим дугим постом: пре него што ће победити искушење
ђавола, постио је четрдесет дана. Јесмо ли ми ишта бољи од Њега? Гле, анђели приступише и
служаху му (Мат. 4:11). Анђели чекају и теби да приступе.

Св. Јован Лествичник каже да пост раслабљује говорљивост. Пост ослобађа и даје крила
састрадалној љубави, он је стража нашој послушности, уништава зле мисли и искорењује
окамењеност срца. Пост је рајска капија: ускраћивањем хране стомаку, срце се смирује. Онај
који пости, моли се трезвеног ума, а ум неуздржаних испуњен је нечистим маштањима и
мислима.

Пост је израз љубави и вере у коме се зарад небеских жртвују земаљска добра. Великим
делом наше мисли су обузете преживљавањем и задовољавањем стомака и ми желимо да се
таквих мисли ослободимо. Пост је пут ка ослобађању од себичних жеља и неопходан
ослонац у борби против њих. Уз молитву, пост је један од најбогатијих дарова људском роду,
кога брижљиво држе и чувају они који су само једном пробали нјегову благодат.

Док постимо, у нама расте благодарност према Њему који је људима даровао могућност
поста. Пост отвара врата ка пределима које смо једва наслутили: живот и све што се око нас
догађа видимо у новој светлости, а време које хита добија нови, задивљујући и богати
смисао. Бдење узроковано пипањем и сударањем у мраку наших мисли сада замењује бдење
просветљености; тескобно трагање замењено је тихим прихватањем, благодарношћу и
смирењем. наизглед огромни, нерешиви проблеми сада се отварају као зрели цветни
пупољци: са молитвом, постом и бдењем, можемо покуцати на било која врата.

У овоме налазимо одговор зашто Свети Оци пост често користе као јединицу мере: онај који
много пости, велику љубав има, а ономе који велику љубав имаопраштају се многи гријеси
(Лк. 7:47). Онај који много пости, много и добија.

Свети Оци препоручују "умерен" пост: не треба постом прекомерно изнуривати тело, јер
тиме и душа трпи. Не треба ни одједанпут започети пост - за све је потребно вежбање, а
свако треба да узме у обзир своју природу и посао којим се бави. Онај који бира храну коју
ће јести, чини тако себи на осуду, јер је сва храна дар од Бога; ипак, препоручљиво је
избегавати ону храну која поспешује апетит и тежину тела: јаке зачине, месо, опојна пића и
свако стомакоугађање. Што се осталог тиче, кажу Свети Оци, може се јести све што није
скупо и што је приступачно. Под "умереним", они подразумевају један оброк дневно, и то
лаган, да се стомак не би презаситио.

ГЛАВА ДВАДЕСЕТПРВА

О избегавању свега неумереног

О избегавању свега неумереног

Добро је позната ствар да човек који сувише ревносно вежба свирање клавира добија грч у
прстима, као и неко ко сувише дуго држи перо у руци. Обесхрабрен и потиштен, клавириста
или писац, који су до сада били пуни наде, морају да прекину свој труд, а нерад изазива
многе лоше утицаје.

Из овог примера можеш извући поуку. Пост, послушање, уздржавање, бдење и молитва сви
заједно чине саставне делове вежбања и само вежбања. А свако вежбање треба предузимати
искрено, смирено узимајући у обзир сопствене снаге (Лк. 14:28-32), без претеривања у било
ком тренутку. Будите, дакле, цјеломудрени и трезвени у молитвама, поручује нам свети
апостол Петар, а кроз њега и сам Господ (1Пт.4:7).

Пијанство није увек проузроковано алкохолом или неким другим опојним средствима. Исто
је толико опасно пијанство које долази од превеликог самопоуздања и неразумне ревности.
Разузданим полетом израженим кроз све што је неумерено и раскошно, оно сеје своје семе
на тло навике. Изданак који израста из њега је нездрав; он доноси плодове као што су замор,
нетрпељивост, самооправдавање. Пази: од највеће је важности да не скрећемо ни надесно, ни
налијево (5 Мој.5:32), да се ни најмање не ослањамо на сопствене снаге.

Ако у себи не нађемо богате плодове љубави, мира, радости, умерености, смирености,
простоте, усправности, вере и трпљења, сав наш труд је узалудан, вели Св. Макарије
Египатски. Овај труд се приноси ради жетве, али та жетва припада Господу.

Стражи, дакле, над собом и расуђуј. Приметиш ли да постајеш нетрпељив и раздражљив,

мало олакшај свој терет. Роди ли се у теби жеља да са презиром гледаш на друге, да их
укореваш, поучаваш или дајеш примедбе, на погрешном си путу: онај који се одриче себе,
нема шта да приговара другоме. Ако помислиш да те људи или околности "ометају" у
подвизавању, знај да свој подвижнички пут ниси схватио како ваља: све што на први поглед
изгледа као узнемиравајућа околност, дато ти је, заправо, као прилика да се вежбаш у
дуготрпељивости и послушности. Смиреног, кротког човека нико и ништа не може
узнемирити, он може само да узнемирава савести других. Зато, буди неприметан, скривај се.
Иди у клијет своју и затвори врата своја (Мат.6:6), чак и када се, из нужде, нађеш у великом
и бучном друштву људи. Ако ти ово понекад буде тешко да издржиш, изиђи, отиди било куда
где можеш да будеш сам и завапи за помоћ Господу из све душе своје. Он ће те чути.

Свети Амвросије саветује: увек мисли о себи као о неком точку. Што лаганије точак
додирује земљу, то се лакше напред котрља. Не размишљај, не говори, не брини о
земаљским стварима више него што ти је потребно. Али имај на уму и то да точак који
сасвим лебди у ваздуху не може да се котрља.

ГЛАВА ДВАДЕСЕТДРУГА

О коришћењу материјалних ствари

Људи су сачињени од душе и од тела, и у нашем делању ово двоје се не могу раздвојити. Нека
ти дакле, и тело служи: Христос је знао наше слабости и нас ради користио је речи, покрете,
па чак и Своју пљувачку, као и земљу. Нас ради допустио је да Његова снага излази из скута
Његове халјине (Мат. 9:20; 14:36), из убруса или појаса апостола Павла (Д.ап. 19:12) и из
сени апостола Петра (Д.ап. 5:15).

Тако и ти, ослњај се на све што је од земље као на штап сећања на тескобни ход по узаном
путу. Нека те белина снега, плаветнило неба, око инсекта које се светлуца као драгуљ,
врелина пламена, сва твар коју чулима упијаш, нека те све то подсећа на Творца; но најпре
користи све што ти Света Црква нуди као помоћ у извршавању заповести; да дајеш уде своје
да служе правди за освећење (Римљ. 6:19): пре свега, Свето Причешће и друге тајне, као и
Свето Писмо. Црква ти даје и свете иконе Мајке Божје, анђеле и светитеље, молитве пред
њима, свеће, тамјан, освећену воду, сјај одежди и појање. Прими све ово и користи са
благодарношћу за своје узрастање у вери, за умножавање врлина и духовно благостање на
твом путу.

Изливај слободно своју љубав према Сведобром Богу љубави, целивај Крст и иконе,
украшавај их цвећем. Када би се зло уништавало ћутањем, тада би и добро имало места да
дише. Када се оно што се с љубављу даје, с љубављу и прима, домет љубави расте и шири се,
а то је циљ твог подвига. Што већа река, веће је и ушће.

Као ослонац у борби, користи и своје тело. Ослаби га, нека не буде зависно од земаљских
прохтева. Нека и оно има удела у твоме труду. Ти желиш да се научиш кротости, нека и тело
твоје буде кротко и смирено, нека се клања до землје. Падај на колена, лицем ка земљи,
колико год пута можеш у самоћи, али после тога одмах устани, јер након пада следи враћање
Христу.

Знак Крста увек чини с пажњом, јер и то је молитва без речи. У једном кратком тренутку,
без празних речи, Крсно знамење јасно изражава твоју вољу да имаш удела у Христовом
животу, да разапињеш своју плот и да са вољом, без роптања, примаш све што ти је од Свете
Тројице послато. Осим тога, знак Крста је моћно оружје против злих духова. Користи то
оружје често и са расуђивањем.

Кућа се никада не гради док се прво не сазидају потпорни стубови. Само јак човек нема
потребу за ослонцем са стране. Но, да ли си ти јак? Ниси ли ти најслабији међу слабима?
Ниси ли још увек дете?

ГЛАВА ДВАДЕСЕТТРЕЋА

О тмурним временима

Време се менја - од облачног ка сунчаном, од ведрог ка кишном. Тако је и са људском

природом. Мораш очекивати да ће понекад тамни облаци закрити сунце. Чак су и светитељи
имали своје мрачне тренутке, часове, дане, па и године. Говорили су тада да су "од Бога
остављени", како би у своју свест урезали сазнање да су сами од себе, без Његове помоћи
уистину бедни. Оваква мрачна времена, када нам се чини да је све бесмислено, глупо и
залудно, када нас нападају сумње и свакојака искушења, неминовна су. Али чак се и такви
тренуци могу искористити за добру жетву.

Следећи пример Св. Марије Египатске може нам помоћи да превазиђемо тешке тренутке
мрака. Она је четрдесет осам година живела у зајорданској пустињи и када су је спопадала
искушења, када су је сећања на њен пређашњи грешни живот у Александрији мамила да
напусти пустињу у коју је својом вољом отишла, легла би на земљу, вапила Богу за помоћ и
није се дизала док јој се срце не би смирило. Прве године јој беху тешке; понекад је морала
овако да лежи и по неколико дана; но после седамнаест година стекла је мир.

Када наиђу овакви дани, повуци се у тишину. Не подлежи искушењу да излазиш у друштво,
не тражи забаву. Немој жалити себе, немој тражити утеху ни у чему, већ се усрдно моли
Господу овако: Боже, похитај да ме избавиш, Господе да ми помогнеш (Пс. 70:1)! Затворен
сам и не могу изаћи (Пс. 88:8). Праву помоћ не можеш очекивати од другог извора. Немој
бацати у воду све што си до сада стекао зарад случајне добити. Сада је тренутак када се
испитује дуготрпељивост твоја и истрајност. Издржиш ли овај испит, заблагодари Богу који
ти даде снагу за то. Не издржиш ли, одмах се подигни, помоли се за милост и помисли:
добио сам оно што сам заслужио. Сам тај пад је твоја казна. Исувише си се ослањао на себе,
и сада си у прилици да видиш чему те је то одвело. Сада имаш искуство - не заборави да
заблагодариш за њега.

ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА

О једном тумачењу приче о Закхеју

Као Закхеј, и ти си се сада попео на дрво да би видео Господа (Лк. 19). Ниси то учинио ни
снагом својих мисли, нити на неки мистични, умни начин. Људско си биће и имаш тело: као
Закхеј, користио си снагу својих удова и плод који је земља дала да би се издигао изнад тла.
Ако си то учинио са разумевањем и смиреним расуђивањем, свестан тежине свога тела, но
без страха, мудро, не гледајући на страну, имао си ту благодат да, изнад глава гомиле људи,
то јест, изнад твојих овосветских жеља, на тренутак угледаш Њега кога си тражио.

Приметио си, сада пошто си стекао јаснију спознају о сопственој грешности, да те више не
привлаче забаве и друштвени живот; дато ти је да на тренутак видиш свога унутрашњег
човека, онаквог какав он уистину јесте. Можда ти се чини да је до сада твоје срце личило на
чун -орахову љускицу коју су водене струје носиле тамо-амо, без циља, без кормилара; а да
сада, на сву срећу, твој пут има и циља и смисла. Но не заборављај никада да си ти и даље
иста та орахова љускица на отвореном мору; ако си правилно пловио, сада си тек у
могућности да видиш колико је заиста слабашан и мали твој чун.

Ако само покажемо добру намеру, сам Господ ће нам бити путеводитељ, каже Владика
Теофилакт Охридски. Христос говори Закхеју: сиђи брзо (дакле, унизи се), јер ми данас ваља
бити у дому твоме (Лк. 19:5). Дом се овде може схватити као срце човеково. Заиста, вели
Господ, попео си се на дрво и победио један део својих овосветских прохтева, јер си желео
да Ме видиш, тј. пожелео си да Ме осетиш кад пролазим твојим срцем. Али сада похитај да
се унизиш, да се смириш, како не би и даље седео на дрвету мислећи да си бољи од других,
јер у срцима ништих Ја обитавам. И сиђе брзо, и прими га радујући се (Лк.19:6).
Закхеј, први међу цариницима, прими тада Христа, и одмах раздаде сва своја блага.
Половину својих добара даде сиромасима, а другу половину потроши да би четвороструко
вратио онима које је оштетио. Јер, и ово је син Авраамов (Лк. 9:9), и он је чуо глас Господа
свога и отишао из своје земље и од рода својега и из дома оца својега (1 Мој.12:1), у коме су
владале страсти и самољубље.

Закхеј је знао да се срце које прима Христа мора испразнити од свега осталог: да оно мора
жртвовати сва она блага на незаконит начин стечена - похоту тјелесну и похоту очију и
надменост живљења (1 Јов.2:16). Схватио је да је онај који је на земљи богат - сиромах на
небу, јер бити материјално богат исто је што и бити духовно сиромашан, по речима Св.
Јована Златоустог.

Колико је немогуће сјединити болест и здравље, толико је немогуће помирити љубав и

богатство, вели Св. Исак Сирин; јер онај који љуби ближњег свог, безусловно поклања сва
своја блага: таква је природа љубави. А без љубави нема уласка у Царство Небеско. Ово је
схватио и Закхеј.

Што мање имаш, то ти је живот једноставнији. Сав сувишак је избачен, срце се скупља око
свога средишта и мало-помало покушава да уђе у сопствену срж, у којој се налази лествица
која води ка небу. Тада и молитва постаје једноставнија. Молитве се окупљају у самој
средини срца и продиру кроз њу. Тамо, у дубинама срца, остаје једина молитва, једина
прозба која је потребна: прозба за милост.

Јер шта друго може грешник, и то први међу њима (1 Тим.1:15) желети, осим да се Господ
смилује на њега? Има ли он ишта свога што би могао дати? Има ли он сопствене снаге,
сопствене воље, било шта своје? Може ли ишта сам предузети? Зна ли ишта? Постоји ли
ишта што би он, који ништа не поседује, могао да назове својим?

Такав грешник ништа не поседује, осим греха, а грех је ништавило, оно што не постоји. Грех
је празнина, мрак, непоседовање. Тамо пребива грешник, у том ништавилу.

Тако грешник види себе, и што мање поседује, богатији је: испражњена одаја која се налази
дубоко у њему није више крцата стварима пропадљивим, већ је испуњена пунотом,
светлошћу и потврдом вечног живота - лјубављу и милошћу. У дому његовом сада као гост
обитава Господ.

Али како може овај грешник икада да заслужи да га посети Господ? Како може уопште и да
замисли да ће Господ погледати на њега у том мраку у коме се налази? Ма колико покушавао
да се очисти, ма колико велика била његова борба и труд, ма колико следио Јеванђељске
заповести и држао постове, бдео и стражио, одрицао се свега Господа ради, грешник види
себе како опет изнова запада у нерасположење и свадљивост, леност и недостатак љубави,
неблагодарост и нестрпљивост, и свакојаки други порок и грех који се замислити може.
Како уопште може, онда, да очекује да ће Господ ући у такву одају?

Зато се моли: Господе, помилуј. Смилуј се не мене, грешног. Јер, заиста сам покушавао да
чиним што сам био дужан чинити: орао сам земљу свога срца, чувао сам стадо које тамо
напаса (Лк. 17:7-10), но ја сам само убоги слуга Твој и без Тебе не могу чинити ништа.
Стога, смилуј се на мене и испуни ме благодаћу Твојом.

Вера расте уз труд и рад (Лк.17:5), а с молитвом човек добија снагу за тај труд. Стога су
молитва и рад чврсто повезани, све док се једног дана не слију и не постану једно. Тада ће
рад постати молитва, а молитва рад. То је оно што светитељи називају молитвом срца,
духовним делањем, Исусовом молитвом.

ГЛАВА ДВАДЕСЕТПЕТА

О Исусовој молитви

Египатски пустињак, свети Авва Исаија, за Исусову молитву каже да је огледало ума и
светилник савести. Неко је ову молитву упоредио са тихим, непрестајућим гласом у кући:
сваки лопов који се прикраде таквој кући одмах брзо бежи кад чује да је у кући неко будан.
Кућа је срце, лопови - зле помисли. Молитва је глас онога који стражи. Али сада стражар
више нисам ја, већ Христос.

Духовно делање отелотворује Христа у нашој души. Ово подразумева непрестано сећање на
Господа: скривамо га дубоко у себи, у души својој, у срцу, у свести. Ја спавам, а срце је моје
будно (Пјес. 5:2): ја спавам, повлачим се, али срце је моје постојано у молитви, то јест у
вечноме животу, у Царству Небеском, у Христу. Цело моје биће је чврсто укорењено у свом
Источнику.

Средство којим се ово постиже је молитва: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме
грешног. Понављај је гласно, или у себи, полако, са пажњом, из срца ослобођеног, што је
могуће више, од свега непримереног. А непримерено је не само свако занимање за светске
ствари, већ и свака помисао на услишење молитве, свако очекивање одговора, унутрашнјег
виђења, кушање Божје моћи, свакојака романтичарска сањарења, свака љубопитљивост и
маштање. Једноставност и простота је једнако важан услов за ову молитву као и смиреност
(смерност), уздржљивост тела и душе и све што припада невидљивој борби.

Нарочито се почетник мора чувати свега што показује ма и најнеприметнију тежњу ка

мистицизму. Исусова молитва је делање, практичан рад и средство помоћу кога се човек
припрема да прими и користи силу - Божју благодат, која је, иако скривена, стално присутна
у свакој крштеној души, како би та душа могла да донесе плодове. Молитва је та која
оплођује ову силу у човековој души и то је њена једина сврха. Она је као маљ који разбија
љуску, нјен је ударац тежак и болан. Стога, заборави на сваку мисао о угодности, заносу,
анђеоским гласовима: ка Царству Небескоме постоји само један пут, а то је Крсни пут.
Висити прикован за дрво страшно је мучење. Немој ни ти очекивати ништа друго.

Распео си своје тело приковавши га чврсто једноставним и једноличним начином живота, и

строгом само-дисциплином: и твој мисаони живот и машта морају бити подвргнути једнако
строгом надзору. Прикуј и нјих чврсто речима молитве, Светог Писма, Псалама и делима
Светих Отаца. Не допуштај машти да лута како јој је воља. Оно што људи називају "крилима
мисли" обично је само бесциљно лепршање по свету привида. Чим ти мисли нису заузете
послом, окрени их опет ка молитви.

Постарај се да ти и машта и мисао буду послушни као добро издресирани пас, коме није
дозвољено да јури около, лаје, претура по кантама за ђубре и ваља се у прашини. На потпуно
исти начин би требало увек да дозовеш себи и своје мисли и машту, и то мораш чинити
безброј пута у сваком минуту који пролази. Ако то не радиш, онда си као коњ кога јаше час
један јахач, час други, каже Св. Антоније, све док, збуњен и исцрпљен, не липше.

Ако ли сувише снажно маљем удараш у орахову љуску, смрвићеш и плод. Зато ударај
опрезно. Не прелази одмах на Исусову молитву. У почетку буди уздржан, а и касније, и
користи и друга молитвена правила. Не буди нестрпљив и не мисли да можеш са достојном
пажњом изговорити макар и једно "помилуј ме грешног." Твоја молитвена пажња ће сигурно
бити подељена и расипаће се - на крају крајева, ипак си људско биће. Једино анђели на
небесима једнако гледају лице Оца небескога (Мат.18:10), а твоја земаљска плот има своје
сопствене жеље. Не ишчуђавај се претерано ако у почетку потпуно заборавиш на молитву и
не мислиш на њу сатима, па чак и данима. Схвати то једноставно и природно: ти си као
неискусан морнар који је толико заокупљен и брине о другим стварима да је заборавио да
прати ветар. Не очекуј ништа од себе. Но не очекуј ништа ни од других.

Сабраност мисли је једно, расејаност друго. Правилна молитва ће твојим мислима дати
јасноћу. Човек који се моли види и примећује све око себе онако како јесте; то је могуће
само кроз молитву, која на све баца продорно јасну светлост на све.

Дух делује у оном подручју чистоте које се дубоко у теби налази. Докле год постојано
шириш ово подручје слободе срца, и твој духовни човек ће расти у теби.

Молитва даје унутрашњи мир, смирену опуштеност у болу, љубави, благодарности,

смерности. Ако си, насупрот томе, напет и раздражљив, у добром расположењу или у
дубоком очају, ако осетиш горчину или снажан порив да нешто одмах урадиш, ако доживиш
стање заноса или опијеност чула, као при слушању лепе музике, ако осетиш неку врсту
узвишеног задовољства, те си задовољан и собом и целим светом, знај да си на погрешном
путу. Сувише си се ослањао на себе. Одмах нареди повлачење и окрени се оном
самоосуђивању које је једина полазна тачка за сваку истинску молитву.

Анђео светлости увек доноси мир, мир кога демони мрака настоје по сваку цену да узмуте.
На тај начин, уче нас Свети Оци, можемо увек препознати зле силе и разликовати их од
добрих.

ГЛАВА ДВАДЕСЕТШЕСТА

О бесценом бисеру

Лишен свакога знања, немајући ниједне добре мисли нити дела, без сећања на прошлост и
без жеља за будућност, непотребан као похабана крпа, безосећајан као камен на путу,
изгрижен као црвоточна печурка у шуми, смртан као риба на сувом и тужан до суза због
оваквог свог бедног стања, тако треба да стојиш пред Свевишњим у молитви, пред Судијом и
Творцем твојим, Спаситељем и Господом твојим, Духом Истине и Животодавцем; и као
Блудни Син да измуцаш из дубине сопствене немоћи: Оче, сагријеших небу и Теби и више
нисам достојан назвати се сином Твојим (Лк. 15:21). Господе Исусе Христе, Сине Божји,
помилуј ме грешног.

Своју немоћ знаш и сада лежиш као зрно прашине пред Свевишњим, а из твоје беде расте
љубав према ближњима као према створенјима Божјим, која у себи носе светлост Његову.
Знаш да их Он, Недокучиви, види и гледа, и то је довољан разлог да и ти све своје дајеш за
нјих.

Чудесна ствар се догодила: што си дубље залазио у сопствено срце, све си више излазио из
себе. Спољни услови твога живота остали су исти: и даље обављаш кућне послове и стараш
се о деци, идеш на посао, примаш плату и плаћаш порез. Чиниш све што припада твом
спољашњем животу будући да си део друштва у коме живиш, и које не можеш да оставиш.
Али ти си у себи чврсто решио да даш једно, како би примио друго.

... А ако Тебе имам, шта још да тражим? Ништа, одговара Св. Јован Лествичник, само да се
молим без престанка и да у тишини будем уз Тебе. Неко робује богатству, неко почастима, а
неко стицању новца. Моја једина жеља је да будем уз Господа.

Молитва је, заједно са самоодрицањем које иде уз њу, постала твоја стварност. Од сада па
надаље, једино што за тебе има стварну вредност јесте да по вољи Божјој свагда живиш
(1Мој.6:9), а у то су укључени сви догађаји земаљски, као и небески. За онога који у себи
носи Христа нема смрти, нити болести, нити земаљских прохтева; он је већ закорачио у
вечни живот, а тај живот обухвата све.

Ноћу и дању небеско семе клија у твоме срцу и расте, а да ти и не знаш. Земља твога срца
сама од себе донесе најпре траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу (Мк. 4:27,8).

Светитељи нам говоре о незалазној светлости. Ова светлост није од очију, већ од срца које
никада не престаје да ходи у чистоти и целомудрености. Ова светлост оставља иза себе таму
и непрестано тежи пуноти дана. Њена трајна особина је непрестано обнављање чистоте. То
је светлост вечности, светлост неугасива, која просијава кроз копрену времена и твари. Но
светитељи никада не кажу да је та светлост њима дата, већ да се даје онима који су очистили
своја срца из љубави према Господу, на узаном путу којим су слободном вољом пошли.

Тај узани пут нема краја: нјегова је особина - вечност. Тамо је сваки трен нови почетак -
садашнјост садржи будућност: дан Суда; садашњост уклјучује и прошлост: стварање света;
јер је Христос безвремено присутан свугде, и у аду и на небу. Доласком Јединога, нестаје
свака множина у времену и у простору. Све се догађа истовремено, сада и овде и свугде, у
дубини срца. У срцу ћеш, дакле, пронаћи оно што си тражио: дубину, висину и ширину
Крста: Спаситеља и Спасење.

Стога, ако желиш да душу своју спасеш и задобијеш живот вечни, из тренутка у тренутак се
подижи из своје учмалости и говори: помози ми, Господе, да поставим добар почетак, у име
Оца и Сина и Светога Духа. Амин.